Студентски фронт 4

Студентски Фронт 3

Крагујевац

САДРЖАЈ:

Реч уредника/3Актуелно/4Интервју/5 Студенти траже/7Сатирање/8Фељтон/9Упитник?/11Удружење студената права /13Право из угла студента/14Бранислав Нушић/16Култура/17 Хороскоп/20Опуштеница/21Спорт/22

Студентски ФронтОснивач и издавач: Удружење Студената Права

Уредништво:Љубиша Клачар,Слободан Стаменчић, Андреј Петровић,Марија Милић

Главни уредник: Слободан СтаменчићГрафичка обрада и прелом: Андреј Петровић

Лектура и коректура: РедакцијаТираж: 500

Влада Републике СрбијеМИНИСТАРСТВО

ПРОСВЕТЕ, НАукЕ И ТЕхНОлОшкОг РАзВОјА

ИЗДАВАЊЕ “СТУДЕНТСКОГ ФРОНТА” ПОМАЖЕ

број /4/Новембар, 2014. године

РЕЧ УРЕДНИКАЖан Жак Русо, швајцарско-француски филозоф, писац,

политички теоретичар и самоуки композитор из доба просветитељства, говорио је: „живети – то не значи дисати, него радити“. И заиста, ми смо радили. Пред Вама је четврти број Студентског фронта.

Месец за нама био је веома значајан за студенте нашег факултета. Промовисан је нов начин борбе за остварење легитимних студентских интереса, који је у довољној мери одбацио представнички модел одлучивања, односно наметнуо мање – више непосредно демократски начин доношења одлука о стварима које нас се директно тичу. Није прошло дуго, остварене су и прве победе:

- Упис апсолвената и даље је бесплатан;- Обнова апсолвентског стажа остала је непромењена;- Пријава испита (до трећег пута) постала је бесплатна...

Према информација којима располажем, а које су резултат договора продекана за наставу и студентска питања, са једне, и свих студената који су били заинтересовани за разговор, са друге стране, ускоро ће бити познати и термини за полагање испита у наредном испитном року. Знатно раније него што је до недавно била пракса.

Улога студентског парламента у променама које су биле одраз воље студената, овога пута није била занемарљива. Истини за вољу, било је опортунизма у мери већој него што можете да претпоставите, али реч је о усамљеним случајевима који су приликом дискусије и одлучивања остали изоловани у својим идејама да студенти плаћају оно што треба да буде бесплатно.

Ситуација, како на факултету, тако и у друштву далеко је од идеалне. Штавише, изузетно је сложена. Услови под којима колегинице и колеге праве новину, подсећају на најмрачнија времена српског новинарства, али одолевамо. Већ колико за месец дана у рукама ћете држати универзитетски часопис, са истим именом, али садржински богатијим за текстове колега са Машинског, Економског, Природно – математичког факулетета итд. Речју, крагујевачки студенти имаће прави омладински лист, који ће кроз разноликост форме и лепоту писане речи настојати да што потпуније информише не само студенте, већ и целокупну јавност, о темама које се из разлога потпуног медијског мрака не могу видети у добро контролисаним, државним, односно партијским медијима.

И, управо у том смислу, а на самом крају, још једном истичем да уредништво, односно редакција Студентског фронта за сада нема политичких амбиција било које врсте. Свој посао ћемо и убудуће радити одговорно и професионално, без могућности било каквог притиска, одн. утицаја на уређивачку политику, а на све лажи те врсте које се изговарају о нама, у недостатку инспирације за озбиљнијом критиком, одговараћемо једноставно – истином о њима, онима који такве, у најмању руку, неистините садржаје пласирају.

С поштовањем,Стаменчић Слободан,

Главни и одг. уредник Студентског фронта

4 Студентски Фронт

Правни факултет

Актуелно„СекСуални деликт“ против курира

Да је Кафки неко рекао да ћемо једног дана да живимо у његовом роману, мислим да би он одговорио да је будала. Ипак, прошле недеље доживео сам део процеса. За разлику од Јозефа К. који није знао ништа, ја сам барем знао због чега сам позван на разговор у Одељење за крвне и сексуалне деликте у Београду.

Пре неког времена, под утиском ратног извештавања медија о утакмици између Србије и Албаније, парафразирао сам новинарку Милијану Балетић, перјаницу медијског ратног хушкања током деведесетих, која би, по мом скромном мишљењу, давно требало да је на издржавању затворске казне. Можда јој нису крваве руке, али перо јесте. Њена реченица са ратишта „Опалите један метак и за Милијану Балетић“ била инспирација за мој твит „Опалите један метак и за уредника Блица/Курира/Телеграфа“. Истог поподнева Курир ме је на свом сајту оптужио да позивам на смрт њиховог Гебелса. Пардон, уредника.

Пар дана након тога, у 7 ујутру, зове ме мама и каже да су на фиксни телефон звали из крагујевачке полиције, и да траже да разговарају са њом. На разговору јој кажу да су слали два полицајца по мене, пошто су затекли празну кућу, мало су се распитали по комшилуку, и онда позвали. Траже ме да „поразговарамо“ о мом твиту. Мој број мобилног прослеђују у Београд, и ја у петак долазим у „29. новембра“, Полицијску управу за град Београд.

На шалтеру ми кажу да је канцеларија у коју сам позван на другом спрату. Окренем се, погледам таблу, пише „II спрат – Крвни и сексуални деликти“. У канцеларији ме одмах обавесте: „Ми се овде бавимо убиствима и силовањима“. Нисам имао паметан одговор на ту констатацију. На једном зиду застава „Пролетери свих земаља уједините се“ са петокраком, српом и чекићем. На крилима ормана део хомофобичног плаката фашиста

из Образа и налепница „Србија = ћирилица“. Замислите на пример да неко ко је припадник ЛГБТ популације пријави претње смрћу и треба да оде да да изјаву, и то баш у ту канцеларију! Срамота је шта све може да се види у институцијама које треба да бране владавину права, правну државу и да гарантују поштовање људских права.

Питао сам зашто сам позван на разговор. Да, знам да је због твита, али да ли је Курир покренуо поступак, да ли тужилаштво, да ли је у питању истрага, или шта већ. Речено ми је да то не могу да ми кажу у овом тренутку. Бар имам неку предност у односу на Јозефа К. па знам шта сам радио.

Пошто ми је саопштено да ће оно што сам рекао сада бити прослеђено тужиоцу, на питање колико ћу да чекам, нисам добио одговор, не знају га. Од стране љубазног инспектора упозорен сам да не објављујем службену белешку на интернету, а у ходнику ми је сугерисао да ако ипак објавим да само склоним његове податке. Наравно, белешку сам објавио на свом блогу четири сата касније.

Моја одлука је да не дозволим да се случај заврши на обичном застрашивању, што је очигледно циљ. Уколико оптужнице против мене не буде, тражићу да знам шта је било по среди. Имам на то право. Оно што свакако јесте по среди је ограничавање слободе говора које доживљавамо на дневној основи. Александар Вучић је недодирљив ако сви ћутимо, и ако се не побунимо против онога шта ради. У супротном, сви смо или саучесници, или кукавице које не желе своју слободу. Што би рекао неки твитераш „Јел ћемо сад сви који ј***** Вучића да заглавимо код ових за сексуалне деликте?“. Запамтите, слобода говора је право, а не привилегија или кривично дело! Ако нам је узму, треба да будемо још гласнији.

Наставиће се...Лука Божовић



Интервју -Судија Френк ЛабудаЗнаменити амерички судија Франк ЛаБуда, одржао је тродневни семинар на нашем факултету, 20, 21. и 22. октобра.

Захваљујући професору Браниславу Симоновићу, редакција Студентског Фронта је контакт са судијом и имали смо част да му поставимо неколико питања везаних за сам семинар,али и његово правничко искуство и ставове уопште.

Франк ЛаБуда је рођен 15. децембра 1949. у Њујорку. Своју судијску каријеру је започео давне 1978. године када је изабран за главног помоћника окружног тужиоца у њујоршком округу Саливен, где је вршио функцију до 1989.Служио је и као мајор 301. трупе за логистичку подршку војске САД, у Заливском рату, а и у рату у Ираку, 2003.године.

Студентски фронт:за почетак, реците нам о уопштено о семинару који сте одржали, и како је протекао.

Франк Лабуда: Одржан је тродневни семинар на правном факултету, било је присутно око 60 студената, и говорило се о примени правила кривично процесног права, о поступању са окривљеним од његовог хапшења,до његове осуде, односно кажњавања, о свим процедурама између, као и о његовим уставним и људским правима. Уопште,поменуто је све што се дешава у једној судници Сједнињених Држава. Студентима су презентирана и 4 видео снимка о процедурама које се примењују у нашем систему, те се онда говорило о правним питањима која су заступљена у конкретном случају.

Студентски фронт: како сте ступили у контакт са нашим универзитетом?

Франк Лабуда: Преко вашег правног факултета, преко вашег декана и професора Симоновића. На тај начин сам дошао овде. Предајем пунo у иностранству, Словенији, Црној Гори, као и у Западној Африци и азијским државама.

Студентски фронт: : Да ли сте по први пут у Србији, да ли сте имали прилике да упознате град крагујевац, и шта мислите о њему?

Франк Лабуда: Ово ми није први пут у Крагујевцу. Био сам већ три пута овде. Волим ваш град, мислим да је град мали и удобан, људи су љубазни и гостољубиви, храна је сјајна, и што је најважније, студенти су сјајни. Лепо је проводити време са младим, интелигентним људима који желе да унапреде своја знања, да уче и примпремају се за своје каријере.

Студентски фронт: шта Ви сматрате предностима и недостацима англосаксонског и европско континенталног правног система?

Франк Лабуда: Мислим да су оба система веома функционална и отворена. Један од програма у који сам укључен, путем америчке амабасаде, јесте и тзв. ,,The Rule of Law’’, у оквиру кога се покушавају студентима права широм света, али и судијама и адвокатима објаснти англоамерички приступи проблемима и представити решења, ради компарације. Управо то је задатак нас правника: Решавање проблема које људи имају.

Студентски фронт: шта се променило везано за студенте и њихова права од времена када сте Ви били студент, па до данас?

Франк Лабуда; Ја сам био студент пре нешто више од 50 година, и то у време, могу да кажем, су студенти били пасивнији него што је то данас случај. Нисмо имали приступа курсевима, адиминистрацији, били смо ограничени на стицање знања само у оквиру факултета. Данас се пуно тога променило,

а студенти пре свега имају много више могућности међусобног повезивања у стицању знања на разним нивоима.

Студентски фронт: шта бисте поручили младим правницима, будућим адвокатима, судијама и тужиоцима?

Франк Лабуда: Будућност и мир ваше државе је у вашим рукама. Да би држава била успешна, мора се имати ефикасан правни и судски систем, у који грађани имају поверења. Tакав систем мора разрешавати проблеме између пословних људи, појединаца, као и појединица и Владе. Сва та питања се управо решавају у судници. Тако да, сви овим млади људи који се припремају да буду судије, тужиоци, адвокатти, морају имати у виду да је будућност Србије у њиховим рукама!

Судију Франк ЛаБуду сам упознао на једном саветовању кривичара и криминалиста које се одржало пре две године у Сарајеву. На саветовању је посебно наглашено да су правни системи у Европи, па и код нас у Србији, усвојили многе елементе судске и полицијске процедуре из САД, и да постоји много проблема у пракси с обзиром да ми немамо искуства и традицију у вези са имплементацијом англосаксонских метода и правних решења (нпр., прикривени иследници, посебне истражне радње, унакрсно испитивање, споразум о признавању кривице итд.). У разговору са Судијом дошли смо на идеју да би можда било добро организовати неколико краћих семинара за студенте Правног факултета у Крагујевцу на којима би он изложио неке интересантне методе из америчког кривичног поступка и криминалистике, а које су актуелне и код нас у Србији. У складу са тим договором Судија је у фебруару ове године одржао предавања у два дана на тему решавања старих криминалистичких случајева. С обзиром да је први семинар наишао на веома добар пријем код наших студената, организовали смо у октобру месецу и други семинар у трајању од три дана на коме су подељене и дипломе. И други семинар је био одличан. Судију и мене су импресионирали наши студенти



који су активно учествовали на семинару који је одржан на енглеском језику. Последњег дана семинара била је и симулација суђења по америчком моделу, из кривичног случаја који је пресуђивао судија Лабуда, где су наши студенти на енглеском језику одлично спровели поступак. Судија је одушевљен квалитетом, познавањем америчког енглеског и ентузијазмом наших студената.

Овакви семинари су веома важни јер се излази из клишеа традиционалне наставе и наставног процеса и студенти се на интерактиван начин упознају са актуелним темама. Семинари на енглеском језику, као што су били ови са судијом из САД, посебно су атрактивни јер су приказивани видео материјали са оргиналним детаљима из суднице,студенти су активно укључивани и подстицани на размишљање, коментарисање и постављање питања.

Семинари ове врсте максиманло подстичу креативност код студената, дају им позитивне моделе и мотивишу ка остварењу високих професионалних постигнућа.

До сада код нас није била у довољној мери заступљена сарадња са праксом. Све се сводило на предавања, теорије и законе. Мада има изузетака. Имајући у виду да су овог месеца потписани уговори о сарадњи нашег Факултета са судовима и тужилаштвом, надам се да ће сарадња са праксом да се подигне на виши ниво у скорој будућности.

Већ много година сарађујем у оквиру наставе са праксом (службеници криминалистичке полиције држе вежбе - сваке недеље друга линија рада), и то без икаквих уговора. Имамо добре резултате, што не значи да не може боље.

Проф. др Бранислав Симоновић

Међународни дан студената и средњошколаца у свету се традиционално обевежава 17.новембра као симбол борбе за демократко образовање и друштво, у знак сећања на 17.новембар 1939. када су нацисти погубили 20 чехословачких студената који су протествовали против окупације. Тада је више од 1200 студената одведено у концентрационе логоре, док су студентски домови и универзитети претворени у касарне.

Међународно веће студената касније је у Лондону прогласило 17.септембар за међународни дан студената, а тачно 50 година касније 1989.студенти у тадашњој Чехословачкој поново су устали против режима. Започета је „плишана револуција“, којом је окончан комунистички режим.

Свим студентима желимо да, овом приликом, честитамо празник са искреном жељом да будемо стуб друштва, као и да се изборимо за своја права и добијемо заслужено место. Надајмо се да ће нове генерације својим знањем и вољом саградити један бољи свет и имати елана да мењају све оно што се укаже као лоше.

Међународни дан Студената

“ У пуној сали у Студентском културном центру у Крагујевцу одржана је трибина „Буђење зомбија“ у организацији удружења „Нова снага“, чије је одржавање првобитно било забрањено у Народној библиотеци у Крагујевцу. Новоорганизовано удружење за кратак период успело је да привуче више стотина нових чланова тврдећи да им је доста политичких игара и празних прича и да управо због тога желе да нешто промене у граду.

Видојковић је позвао младе људе да се пробуде, без длаке на језику позивајући све да не буду „зомбији“

Ово је катастрофално време да будеш и млади жив, али увек може и горе. Мене је страх да се иза цензуре и гушења медија не крије само патолошка потрба вође да пази на то како ће да испадне пред народом, већ да се ту крије темељ неког новог сукоба. – Рекао је Видојковић

На крају он је поручио младима да ако воле своју земљу да морају онда овде да остају, да не беже. Додавши да је увек срећан када види „Нове младе снаге које желе да мењају своју локалну заједницу на боље“

Марко видојковић на забрањеној трибини



„Било би идеално да живимо од тиража, да живимо од претплате читалаца. Да рекламе као облик оглашавања у медијима не постоје. Да сајтови имају поверење читалаца и да сајт одржавају читаоци својим новцем”, изјавио је Игор Михаљевић, блогер и новинар „О радија“.

На трибини „Није (ли) све тако црно: како зарадити од

новинарства?”, расправљало се о томе који су најбољи начини да се заради од новинарства и у коликој мери креативност томе може да допринесе, а да слика новинарства у Србији не буде баш тако црна.

- Пут квалитета, осамостаљивања, независности од реклама и уређивачке политике, и било које политике уопште, пут је којим ће вас конзумент претплатом на овај или онај начин издржавати - изјавио је Игор Михаљевић и додао да је поред новинарског рада неопходно радити и као модератор или писати рецензије, како би зарадили додатни новац.

Анђела Миливојевић, новинарка Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС), подржава претплату читалаца као један од најбољих начина за финансирање медија, а као пример наводи француски портал „Медиапарт”:

„Медиапарт” је истраживачки портал који постоји преко пет година и они се финансирају преко претплатника на основу тога што им људи верују у недостатку било ког објективног извештавања.

није (ли) Све тако црно?!Анђела Миливојевић је, као још један од начина на који

медији могу да зараде, истакла пројектно финансирање, које се користи и за истраживачки рад ЦИНС-а. И, како тврди, није све тако црно:

- Финансијска независност нама гарантује апсолутну новинарску независност. Никада досад нисмо имали ситуацију да нам донатор условљава пројекте. Сами бирамо о каквим темама ћемо да пишемо. Они не знају који су то текстови и о чему се ту ради - изјављује Анђела Миливојевић и додаје да донатори могу да виде текст у тренутку када то види и читалац.

Уредник „Телеграфа” Мићо Бабић сматра да није све у новцу и да постоји и нека друга врста профита:

- Наравно, зарађујем одређени новац, али много већа зарада је у новим контактима и новим доживљајима. Хиљаду ствари се дешава на терену и мислим да је новинарски посао један од најживописнијих професија која постоји.

Трибина је одржана поводом другог рођендана веб месечника „Журналист”, а посетиоцима је представљена и новооснована Унија студентских гласила, чији је „Журналист” такође члан.

Унија студентских гласила,Журналист

Да ли сте знали?...да су колонисти давали

северноамеричким домороцима ћебад намерно заражену богињама, и тако проузроковали смрт великог броја индијанског становништва?

...да је дуг за кредитне картице

један од главних узрока самоубистава у западном свету, а због њега се годишње убије око 22.000 људи?

...да Алберт Шпер Јуниор, син Хитлеровог архитекте, учествује у изградњи града у Катару, који се гради робовским радом радника из трећег света?

...да Гоогле чува, чита и архивира све копије ваших е-маилова, свих ствари које сте претраживали и вашу целокупну виртуелну комуникацију?

...да је амерички часопис Тајм 1938. године за личност године прогласио Адолфа Хитлера?



Сатирање

Хук ветра на калдрми, почетак нове академске године и период у коме слободно време ми студенти углавном проводимо у затвореним просторима кафана, клубова, биоскопа, позоришта. Ова ограничења, која постоје углавном због временских прилика, имају своје сјајне стране, када и ако си у могућности да обликујеш свој социјални живот. Грубо речено, ако си у свом друштву ти тај који одређује где се иде и са ким се борави, или се ради о идеалном споразуму, срећан си човек. Међутим, правнички речено, ови случајеви су веома ретки у пракси, у шта се и ја уверих недавнo.

31. октобра у нашем граду се догађало нешто сасвим необично. Пре устаљеног термина за састанак наше редакције, био сам позван на неку кућну журку, која је осмишљена као неки облик припреме ,цитирам : ,, за Halloween ‘’. Да не бих одбранио своју титулу хејтера, а и због тога што ми је позив демантовао теорију да смо ми поприлично затворена нација за те западњачке трендове, пробудила ми се и знатижеља и одлучих да окушам срећу. Пошто је било предвиђено да се за забаву треба маскирати у неко језиво биће или особу, нисам имао нимало тежак посао, имајући у виду да је већини нас свакодневница солидно страшна. Имао сам велики избор. Размишљао сам да ли да се маскирам у неког политичара, представника неке студентске организације, Зорицу Брунцлик рецимо, или можда чак и у неког професора. Велика ме је срећа обузела, и у том тренутку сам интимно био веома захвалан тим људима што постоје онда када треба да постанем део .. таласа . Meђутим страшно пуно идеја ми је дошло, а време није било на мојој страни и реших да се појавим без прикривања идентитета, лукаво алудирајући на то да познајем људе са журке и да је само моје присуство на таквом једном скупу довољно застрашујуће за учеснике истог.

На улици се догађало нешто налик на параду. Окорели градски православци су одложили своје свакодневне маске на тренутак, заборавили на Велики раскол, и упустили се у чари помодарштине која је толико супротна свему у шта иначе верују. Срећем народ који се углавном јако добро маскирао за конкретну светковину, али при првом контакту и поздраву, великом брзином разазнајем ко је у питању. Изгледа да је стара маска оставила дубок печат, иако је остала код куће. Све ово подсећа на параду управо због конфузије која је настала наглом променом маске код појединих наших калдрмаша.

Некако преживех улични хорор, и избезумљен стижем на журку. Врата ми отвара Адолф Хитлер, коме сам се обрадовао као роду најрођенијем после преживљене менталне тортуре са улице. Иако звучи као клише, међутим, све што је лепо заиста јако кратко траје. При уласку опажам да је неки лош покушај зомбија задужен за пуштање музике, а када сам схватио ко је зомби у стварном животу, могао сам да претпоставим и каква ће се музика слушати на жураји, те мој субјективни хорор експанзира. Српска мајка пева о маскаради, тетурају се омладинци и омладинке на штиклама којих се нису могле одрећи па ни зарад овог великог празника у чије су прослављање толико труда уложили. На лицу места се одвија један психолошки експеримент који се своди на спајање свести брдовитог Балкана и отприлике свега што тај Балкан упорно одбацује у свом свакодневном животу. Да је постојало такмичење у томе ко је најјезивији од присутних, схватио сам да бих ја свакако однео

прву награду, јер су моја избезумљеност и фацијална експресија били апсолутно доминантни у односу на најквалитетнију маску од присутних. Да је Хичкок жив, зажелео бих да му понудим сарадњу како би све ове утиске пренели на филмско платно. Убеђен сам да би филм зарадио милионе.

Кап која је прелила чашу, је била мој покушај контакта са непознатом особом која се веома уживела у своју маску. Када сам саслушао оскудни монолог о томе шта је њу ту довело и како су текле припреме и колико су ,, одрицања “ захтевале, у стању тешког помрачења свести, дадох све од себе да не будем безобразан колико умем, и поставих питање које ће ме на крају, избавити из ужаса. ,, Шта ти знаш о овом, назови празнику ? “. Уследило је бледило у лицу, и збуњени глас ми даде одговор. ,, Па то је ваљда петак тринаести. “ Нешто ми рече да треба да нестајем одатле колико ме ноге носе, што сам и учинио. Хорда зомбија је учинила све да им плен не побегне, али сам имало луду срећу да мој хорор добије срећан крај.

На путу ка састанку редакције, схватио сам да сам претходне доживљаје можда мало више примио к срцу. Halloween у нашој лепој земљи траје од понедељка до петка већ дуги низ година. Само се ето, присетисмо да би можда било прикладно да га 31. октобра и прославимо како доликује и како то чине наши пријатељски народи.

Милош Бошњаковић

ноћ вештица у Мојој шуМадији



Фељтон

Студентски фронт ће у наставцима објављивати делове књиге „Затворска прича“, која је настала спајањем писама које је аутор књиге слао пријатељима, како би их они објављивали и јавности предочавали чињенично стање у српским затворима. Сматрамо да је од изузетне важности да будуће судије, тужиоци и адвокати, са факултета у живот и каријеру однесу истину о затворима која се крије од нас. Аутор књиге Алекса Нешић је пре неколико година осуђен за покушај убиства, и недавно је пуштен на слободу. Ово је почетак његове приче – приче која и данас траје.

Ова прича дешава се у Србији 2011/2012. године. Преко 11000 људи лежи по затворима, било да су у питању истражни затвори или КП домови, иако су реални капацитети око 7000 људи. И поред тога наставља се изградња нових затвора јер се број затвореника повећава из године у годину. Држава је дефинитивно свесна да ће ускоро слати људе у затвор камионима, а не марицама.

Могао бих да пишем уопштено о затворима по Србији, али нећу. Ја ћу писати о својим и туђим доживљајима, искуствима и размишљањима из „Окружног затвора у Београду“, познатијег као Централни затвор: ЦЗ, у којем сам провео дуже време током 2011. и 2012. године.

Када су ме довели у ЦЗ, марицом из палате Неправде, након што сам прошао претрес до голе коже и задужио на улазу два ћебета, два чаршава, једну јастучницу, једну кашику и једну пластичну порцију за храну, пандур који ми је све то увалио у руке ме је питао да ли ми је ово први пут да сам у затвору. Ја сам климнуо главом, на шта ми је он одговорио реченицом коју ћу вероватно памтити цео живот. Рекао је: „Е па момак, овде може свашта да ти се деси. Можда ћеш да избодеш некога, можда ће тебе неко да избоде, можда ћеш да силујеш некога а можда ће неко тебе да силује, а можда се чак и заљубиш у некога или се неко заљуби у тебе.“ Истог тренутка ми је постало јасно да сам закорачио у једну паралелну стварност у којој доминирају страх, садизам, сарказам, сурови хумор, насиље, депресија и још „хиљаду лепих ствари“. Касније ми је један старији роб рекао: „дечко, овде је живот као на филму, само што овакав филм још није снимљен“. Ту на улазу у ЦЗ сам се осетио баш као глумац који треба да игра улогу за коју га никада, ништа у животу није могло припремити, само што глумац на снимању може да направи грешку и ником ништа а овде? Овде нема места за грешку, ил си играч ил си играчка.

Како сам се снашао у таквој стварности? Снашао сам се одлично, али се гомила људи снашла лоше, јако лоше, у окружењу где је водећа парола: „Снађи се!“

ЦЗ је подељен на седам нивоа. Два спрата су испод земље (где су се некада налазиле тамнице и просторије за егзекуције), приземље, први и други спрат (ту се налазе притвореници), трећи спрат где се налази затворска болница (која је притом једина права затворска болница у Србији и у коју се транспортују болесни затвореници из затвора широм земље) и четврти спрат на ком су блокови за људе осуђене на неку до „мера лечења“ као што су лечење од алкохолизма, наркоманије и психијатријска мера лечења, мада се све те „мере лечења“ у суштини своде на свакодневно кљукање затвореника разним карбапинима, ксалолима, лепонексима, лоразепамима, ксанаксима и сличним терапијама које ни на који начин не лече људе већ их претварају у беживотне биљке.

У приземљу, или како тај ниво зову притвореници и пандури, „на нули“, налазе се четири шеталишта и неколико блокова са самицама. Морам да напоменем да се „дневни програм“ у ЦЗ састоји од две ствари: 23 сата дневно проведених у изолацији, тј. у соби, и 1 сат шетње, и то какве шетње! Сва четири шеталишта су са све четири стране окружена остатком затворске зграде, зидинама високим отприлике 25 метара, с тим што се дуж два дужа зида протежу прозори ходника сва четири спрата затвора. Шеталишта су исте дужине као и затворски блокови, 100 метара, а ширине 20 метара. Све у свему, шеталиште подсећа на неко сивило из филмова о различитим диктаторским режимима.

Већина људи мисли да су малтретирање у затвору, пребијања, силовања, пандурске тортуре и сличне ствари, нешто што се дешавало пре више деценија у затворима неких других земаља, не знајући да је сво то сивило и сав тај ужас нешто изузетно стварно, што је потпуно нормално и то не у некој тамо далекој земљи већ овде у Србији, „у њиховом комшилуку у центру Београда.“ Шетање, сат времена дневно, окружен зидинама од 25

метара, гледајући у једно парче неба које је толико предивно, у исто време тако близу и тако далеко. То је једини луфт током целог дана, та шетња је у ЦЗ-у оно нешто мало што живот значи и што помаже човеку да не полуди, уколико већ није полудео.

Старији робијаши који су били у ЦЗ-у раније, на пример почетком 2000-тих година су ми причали на шта је личила шетња тада. Није било шетње викендом, већ само радним

данима и то по пола сата до четрдесет пет минута максимум. Осим тога, није био дозвољен разговор између робијаша из различитих соба, као ни стајање у месту на шетњи. Сви робијаши из једне собе који су изашли на шетњу морали су да се држе заједно ходајући једни иза других, по двојица и то без приче, док су робијаши из друге собе ходали на пет метара иза њих. Током шетње је било обавезно константно ходање, а свако ко се бунио и није поштовао та правила бивао је спуштен на нулу у самицу, уз обавезне батине и иживљавање од стране пандура. Данас више није тако, али је све то и даље убиство за човекову психу. То сиво, депресивно шеталиште, покривено је камерама и десетинама голубова који праве

први део: нула

затворСка приЧа



друштво робијашима, али они ипак имају крила и могу да одлете из тог сивила за разлику од нас.

Поврх те суморне атмосфере која доминира на шетњи, као и у целом затвору, постоји нешто излуђујуће код целог концепта шетње. С обзиром да постоје четири шеталишта и барем тридесетак блокова, плус женски блок који је подељен на две групе, а потребно је по сат времена за сваку шетњу, требало би да постоји неки распоред шетњи али пошто је стока пандурска посебно неинтелигентна сорта такав распоред не постоји већ сваки блок иде у шетњу било кад од 7 ујутру до 4 поподне, све у зависности како и где га „углаве“ у дневни распоред. То у суштини значи да уколико неко хоће да иде на шетњу, требало би да потпуно спреман чека шетњу од 7 ујутру, јер када се пандур са почетка блока продере „Шееееетњааааа“, они који су у првој соби имају десетак а они у последњој соби, четрдесетак секунди до отварања врата собе и уколико нису сви који хоће да иду у шетњу спремни, пандур одмах затвара врата, ко је изашао, изашао је. А ко није стигао? Ко га јебе, тај остаје целих 24 сата затворен у соби. Тај идиотизам ме је највише нервирао. Никада нисам могао да устајем кад је шетња у 7 ујутру. Устајао сам као и сви у 7:10 за смену, али за ту рану шетњу као и већина људи на блоку нисам могао да устанем, и онда ми након тога цео буде суморан, јер колико год био оптерећен црним мислима, шетња ми је као и свима поправљала расположење.

Поменуо сам да се на нули осим шеталишта налазе и блокови са самицама. Самице су посебна прича. Реч „самица“ сама говори о томе за колико људи је предвиђена. За једног човека, али упркос томе у самици никад нема мање од два човека, јер су угурали кревет на спрат у ту просторију која је широка можда метар ипо а дугачка три метра. WЦ не постоји, већ се одмах ту поред кревета налази чучавац а изнад чучавца се налази чесма и то је то. У ствари не, постоји још једна мала непогодност, нема светла у самици, дакле никаква сијалица, лампа или било какав извор светлости осим оно мало светлости која допире кроз решеке из ходника на који гледају штрокави прозори. Дакле, нема скоро никакве светлости. А да, у чучавцу се све време држи наопачке окренута, флаша од кока коле, пуна воде како пацови из чучавца не би могли да изађу и вршљају по самици. Рекао сам да у самицама никад нема мање од два човека, али сам заборавио да напоменем да у већини случајева има више од два човека у самици. Трпају по троје-четворо,

а некад чак и петоро робијаша у тај мали, мрачни простор, тако да људи морају често да спавају на поду, једни преко других или по двојица у једном кревету. У таквим лудачким условима је сасвим разумљиво да долази до сукоба међу робијашима у самицама. Сећам се приче једног типа који је био са мном у соби, рече ми да су пар месеци пре него што сам дошао у собу, довели неког клинца са нуле из самице, код нас на блок. Када су га дигли горе он је на себи имао само чарапе и гаће јер га је на нули у самици неки лик одваљивао од батина и отео му сву одећу изузев гаћа и чарапа, укључујући и патике. То је само један од безброј примера малтретирања у самицама. Пада ми на памет и случај када је тип који је имао жешће психичке проблеме спуштен са психијатријског „Е одељења“ у самицу код лика који га је гризао по телу и пуштао му крв жилетом јер му је било досадно.

Људи споља се вероватно питају чиме неко „заслужи“ да буде стављен у самицу? Постоји прегршт разлога за то, али најчешће у самице стављају или људе који су оптужени за неко тешко кривично дело о којем се доста причало у јавности, као на пример ликове који су пуцали на мурију, силоватеље, познате кримосе (оне који су оптужени за нападе на пандуре редовно, свакодневно малтретирају и туку затворски пандури у самицама) или некога ко је направио проблем у групној соби (типа учествовао у тучи, силовању или изнуђивању, а та је информација дошла до пандура), као и оне код којих је пронађено нешто недозвољено као на пример жица (мобилни телефон), шабер (импровизован, ручно прављен нож од кашике, четкице за зубе, оштрог комада метала или дрвета итд), брља (ракија прављена у затвору, од неког воћа као што су јабуке, крушке, а уместо шећера додаје се затворска мармелада), машиница за тетовирање (најчешће направљена од електричне четкице за зубе, делова упаљача итд) и остале ствари које чине робијање подношљивим.

Заборавио сам да поменем да се на нули налази још једно битно место. Просторије за пријем посета и за пријем адвоката. Адвокатска посета се одвија у једној стандардној малој собици која је наводно само под видео надзором, али не и аудио надзором, али не верујем тим пандурима на реч ништа. Убеђен сам да се разговори са адвокатом прислушкују иако не би смели то да раде. Они су држава, они могу све.

Алекса Нешић



Упитник?

Демократија је облик владавине у коме би одлуке требале да се доносе вољом већине. Иначе, сама реч демократија потиче из грчког језика и у буквалном преводу значи „владавина народа“.

Две су најзаступљеније форме овог политичког система: репрезентативна илити представничка и директна, односно непосредна демократија.

У непосредној демократији сви грађани учествују у доношењу одлуке, чиме се спречава концентрисање огромне моћи у рукама изабраних представника. Данашња, савремена директна демократија изражена је кроз иницијативу, опозив и референдум.

Непосредна демократија је облик владавине где сви људи заједно одлучују o питањима од јавног интереса, док се представничка демократија која је данас владаућа свела на право људи да изаберу своју владу. Другим речима, схватање демократије свело се на изборне циклусе који се изнова јављају и у које је се теже убедити људе да се укључе. Тако настају владе лишене легитимитета, делом захваљујући летаргији бирачког тела, а делом и због ограниченог избора.

Иако је непосредна или директна демократија маргинализована у корист представничке, тј. репрезентативне, поједине области у свету успевају задржати овај облик учешћа грађана у политичком животу. Такав је случај са Швајцарском која је, захваљујући кантоналном уређењу, успешно интегрисала непосредност учешћа грађана у доношењу претежног дела политичких одлука.

Када се говори од непосредној демократији говори се, дакле, о једнакости између појединаца као основи за организовање друштва. Подразумева се да су сви људи способни да одлуче шта је за њих добро, а не да прихвате или одбаце оно што пред њих ставе експерти.

Са друге стране, облик демократије, познатији као представничка демократија, подразумева избор одређених људи – посланика, који ће остваривати вољу народа у Парламенту.

Представничка демократија заступљена је у готово свим облицима политичког одлучивања код нас, па самим тим карактерише и рад локалних самоуправа и управо је то место на коме почиње бесмисао демократије изражене у овој форми. Локални парламенти претворени су у полигоне на којима најраспростањенија и општеприхваћена дефиниција демократије, према којој је демократија владавина народа, губи сваки смисао, док одборници истовремено добијају на цени. Парламент се претвара у пијацу, где је глас роба, а одборник “политичка проститука“ коју свако може имати за новац!

Оно што је поражавајуће у целој овој причи јесте и чињеница да је и сам Крагујевац, град црвеног самоуправног барјака и прва престоница модерне Србије, скренуо са релативно исправног политичког пута на, готово је извесно, политичку странпутицу.

Ипак, ма колика била наша потреба да укажемо на све мане овог политичког манипулисања изборном вољом грађана, у народу познатијој као „прекомпоновање власти“, одлучили смо да се овога пута суздржимо и, јавности ради, препустимо то некоме кога смо бирали, а који је недавно, свој глас у локалном парламенту огласио неважећим. Да ли је то учинио из протеста против карантина у који су, ако је веровати медијима, неколико дана раније затворени поједини крагујевачки одборници, или из неких других разлога, сасвим је ирелевантно. Битно је да смо успели да пронађемо једног представника грађана који је пристао да одговори на наша питања, за разлику од других, у парламенту грлатих, а у контакту са медијима последњих дана врло ћутљивих представника нас – бирача. Реч је о Борису

Ковачевићу, одборнику Либерално демократске партије у Скупштини Града Крагујевца и члану Главног одбора ЛДП-а, партије која је 5. новембра прославила свој девети рођендан.

Разговор са господином Ковачевићем преносимо у интегралној верзији.

Студентски фронт: Да ли се парламентарна демократуја, у околностима какве владају у нашем граду, претворила у сопствену супротност, односно да ли се тиме на одређени начин обесмишљава сам појам демократије, која би у свом основу требала да представља владавину народа?

Борис ковачевић: Парламентарна демократија без одговорности политичких странака и истакнутих појединаца у њиховим редовима не постоји у свом пуном облику. Највећи проблем код нас у односу на развијене државе са уређеним системима је питање одсуства одговорности за политичко деловање и резултате, одговорности за јавно изговорене речи, одговорности за спровођење политике потпуно супротне од оне коју сте бирачима нудили у изборној кампањи на основу које сте и добили њихову подршку. У земљама развијених демократија, бирачи кажњавају и најмања одступања од прокламованих политичких начела.Код нас међутим, ретко се дешава се да једна странка буде кажњена за неиспуњења датих обећања и промену политичких ставова, напротив. Либерално демократска партија је доследна у спровођењу својих политичких програма и ми можемо и сада да поновимо сваки наш јавно изречен став, од оснивања странкедо данас. У Србији је јако популарно бити против нечега или некога, међутим ми не размишљамо на тај начин. Ми смо за реализацију једне исте политике коју се трудимо да афирмишемо на овим просторима готово 10 година *, без обзира на цену коју странка плаћа зато, за разлику од готово свих других странака где је било јако великих одступања од сопствених политичких ставова. Кључне тачке политичког програма ЛДП-а су, након година отпора према истим, преузеле готово све политичке странке и у томе лежи највећа победа Либерално демократске партије, иако смо ми као странка због тога претрпели штету.

Студентски фронт: Имате ли став по питању тзв. одборничког карантина, у који је део крагујевачких одборника одведен непосредно уочи гласања о стварима које на известан начин могу одредити будући политички пут града, односно променити политичку слику, тако да не подсећа на ону коју су грађани на изборима сами осликали?

Борис ковачевић: Неозбиљно је да озбиљно коментаришем приче које круже градом. Одборници ЛДП-а нису били ни у каквим карантинима нити би икад учествовали у таквим стварима.Данима пред одржавање седнице Скупштине градана којој је дошло до смене власти, наши градски функционери су искључиво унутар странке размењивали ставове И мишљења у вези са да том политичком ситуацијом И правили договор око позиционирања Либерално демократске партије у овом критичном политичком тренутку. На који начин су се остале странке припремале за седницу стварно не знам И не бих то да коментаришем. Свако присилно ограничавање слободе кретања бих свакако најоштрије осудио, али будући да поштујем своје колеге одборнике, сматрам да нико од њих, уз сав интегритет

владавина народоМ



и дигнитет који поседују, не би дозволио себи такву врсту понижења да против своје воље буде одведен у било какав карантин.

Студентски фронт: Како се догодило да Ваш гласачки листић буде оглашен неважећим?

Борис ковачевић: Неважећи листић је легитимно средство изражавања воље одборника и у основи представља неслагање са понудом коју имате испред себе. Наш став је био да учествујемо у самом гласању на седници Скупштине града, будући да то увек радимо али и да не гласамо за смену власти у Крагујевцу. Приликом изјашњавања о промени градске власти, за коју је

неопходно 44 важећа листића “ЗА”, неважећи листићима једнако дејство као и не учествовање у самом гласању или гласање “ПРОТИВ”. За неважећи листић у односу на гласање “ПРОТИВ”, иако суштински понављам нема разлике, одлучили смо се због тога што не желимо да будемо а приори против нечега само зато што се ради о нашим политичким противницима, а да нисмо ни чули план и стратегију за излазак из тешке ситуације у којој се град налази. Иако сумњамо да ће до позитивних промена доћи пуком променом власти, немамо право због грађана Крагујевца унапред да одбацујемо сваку могућност за тако нешто и да се руководимо уско страначким интересима.

Марија Милић

На Правном факултету Универзитета у Крагујевцу у четвртак, 06.11.2014. године је одржан састанак председника судова и тужилаштва на подручју Крагујевца и руководства Правног факултета у Крагујевцу.

Један од циљева организовања овог сусрета, сем жеље за остварењем свестраније сарадње Правног факултета у Крагујевцу и надлежних институција из области судства и тужилаштва у погледу доприноса повећању квалитета наставног процеса, јесте и потписивање Споразума о међусобној сарадњи Факултета и судова, односно тужилаштва.

Састанак је отворио в.д. декана, проф. др Станко Бејатовић који је пожелео добродошлицу гостима нагласивши да је ово изузетно велики корак и могућност за студенте Правног факултета у Крагујевцу поводом будућег стицања праксе, као и шанса за представнике правосудних институција да се упознају са теоријским знањем и актуелним тумачењима прописа. Присутнима се обратила и Дубравка Дамјановић, председница

Апелационог суда која је подвукла својим колегама, судијама и тужиоцима, посебан значај овако формализоване сарадње у погледу остваривања комуникационе стратегије и враћања поверења грађана у правосуђе. Присутне су поздравили и проректор за наставу Универзитета у Крагујевцу, проф. др Снежана Соковић, генерални секретар Универзитета у Крагујевцу, Зорица Аврамовић, продекан за наставу Факултета, проф. др Зоран Поњавић и председница Студентског парламента Правног факултета у Крагујевцу, Бојана Аврамовић.

Састанку су присуствовали поред председнице Апелационог суда у Крагујевцу и председник Основног суда у Крагујевцу, Зоран Илић, председник Вишег суда у Крагујевцу, Ђорђе Ристић, председник Привредног суда у Крагујевцу, Бранислав Јововић, председница Прекршајног суда у Крагујевцу, Сузана Рајовић и Основни јавни тужилац, Слободанка Раковић који су у име својих институција потписали Споразум о сарадњи с Правним факултетом у Крагујевцу.

потпиСивање СпоразуМа изМеђу Судова и туЖилаштва у краГујевцу и правноГ Факултета у краГујевцу



Удружење студената права

Први пут од свог оснивања Удружење студената права организовало је један спортски турнир.

Турнир у баскету 3на3 одржан је 25. и 26. октобра у сали ОШ ‘’Мома Станојловић’’.

Право учешћа на турниру имали су сви студенти крагујевачког универзитета, тако да је на турниру учествовало 12 екипа са више факултета нашег Универзитета.

Тимови су били подељени у три групе од по четири екипе, а по три најуспешниј су пролазиле у бараж односно у четвртфинале турнира.

Екипе су углавном биле сатављене од студената истог факултета, али било је и екипа које су имале измешане саставе, екипа које су на неким ранијим турнирима бележиле успехе.

Поносни смо што су на турниру учествовали и неки играчи јуниорских и сениорских тимова крагујевачих кошаркашких клубова.

Након првог дана турнира и утакмица по групама, било је познато да су се у четвртфинале пласирале екипе ЕСТИЕМ, Апсолвенти, СУМФК, Обнављачи, Симонови клинци, Баскет топ и две екипе састављене од чланова УСП-а – Цимери и ЕГБГ.

Након неизвесних утакмица четвртфинала у полуфинале су се пласирале екипе ЕСТИЕМ, СУМФК, Симонови клинци, Обнављачи.

обнављачи

У борби за треће место и медаље састали су се Обнављачи и Симонови клинци, медаље су освојили Симонови клинци, екипа састављена од студената ФИН-а

симонови кл – сумфк

У финалној борби састале су се екипе ЕСТИЕМ и СУМФК Екипа Студентске уније Машинског факултета, победом

над екипом ЕСТИЕМ освојила је први Турнир у баскету 3на3 у организацији УСП. Најкориснији играч турнира је Лазар Славковић који је од студентске организације AIESEC као награду добио волонтерску праксу у Пољској или Русији, док су његови саиграчи, Богдан Милосављевић и Предраг Пантовић освојили пехар, медаље и кошаркашку лопту.

Удружење студената права и овом приликом жели да се захвали свим учесницима турнира на фер борби, Води Врњци на великој помоћи коју смо добили у виду флаширане воде за све учеснике, Арт кафеу Обломов који је наградио другопласирану екипу.

Посебну захвалност дугујемо ОШ ‘’Мома Станојловић’’ и члановима наше организације без којих овај турнир не би био одржан.

одрЖан први уСп турнир у баСкету



Право иѕ угла студента

законСка анализаУ протеклом периоду велику пажњу јавности привукао је

Закон о изменама и допунама Закона о високом образовању. Министар просвете Срђан Вербић је са говорнице Народне скупштине поручио да је високо образовање најквалитетнији део образовног система Србије, али да тај систем треба унапредити изменама и допунама Закона о високом образовању. Свакако је похвално што je постојaла иницијатива за промене, али увек треба кренути од тога да је, како се у Закону наводи, високо образовање делатност од посебног значаја за Републику Србију. С обзиром на то колико је ова област битна, промене изискују много озбиљног рада на идентификовању проблема и изради плана за њихово решавање.

Пажњу студената посебно су привукле измене везане за број испитних рокова. Наиме, ради се о смањењу броја рокова прво на пет, а затим на четири. Иако је ова промена неминовна, она неће имати исте последице за све студенте. Неки факултети увелико имају праксу ванредних рокова тако да студенти ових факултета имају више рокова од предвиђених. Самим тим се студенти стављају у неравноправан положај. Студенти са факултета који буду донели одлуку о додатним роковима имају већу могућност стицања услова, односно буџета. Питање броја рокова је знатно сложеније него што се чини. Оно са собом повлачи питање предиспитних обавеза. Надлежни често истичу да је на многим европским и америчким универзитетима уобичајена пракса да постоје два испитна рока, међутим треба нагласити да студенти са тих универзитета полажући обавезне колоквијуме у ствари полажу испит. Самим тим, њима мали број рокова не представља велики проблем. Не улазећи у сврсисходност система полагања испита преко колоквијума, треба истаћи следеће. Пракса нам показује да је наведено решење у нашим околностима немогуће спровести јер су професори навикли на стари систем рада. Пошто се често истиче жеља да се систем високог образовања Србије приближи европским и светским стандардима посебну пажњу треба посветити наведеном проблему. Уколико се не промени систем оцењивања, а број испитних рокова смањи биће неизводљиво да студенти све испите дају у предвиђеном периоду.

Овим законом се прецизније дефинише признавање високошколске исправе које су стечене у иностранству. Наиме, процедура нострификације дипломе је убрзана и изискиваће мање трошкова. Постојаће две врсте нострификације: ради наставка образовања и ради запошљавања. Нострификацију ради запошљавања спроводиће Министарство преко Националног центра за признавање страних високошколских исправа у року од 90 дана. Они који се врате у Србију да би овде наставили школовање, диплому ће нострификовати на факултету коме су поднели захтев, а факултети ће дипломе морати да нострификују у року од 60 дана од дана пријема захтева. Цена нострификација биће јединствена и одредиће је министар просвете. Циљ увођења краћих рокова за признавање страних диплома је да се наши стручњаци врате из иностранства. Овакво решење је велики корак напред с обзиром на то да је пре доношења овог Закона нострификација трајала и дуже од годину дана, а сам поступак је могао да кошта од 500 – 1000e. Свакако ће ова измена олакшати пут онима који желе да знање стечено у иностранству примењују у Србији.

Измене закона о високом образовању иду у корист тзв. „вечитих студената“. По старом закону они су морали да заврше факултет до 30. септембра ове године или би изгубили статус

студента. Уместо тога, рок је продужен до краја школске 2015/16., а рок за студенте медицине је дужи и мораће да дипломирају до краја школске 2016/17. С обзиром на то да није редак случај да неки студенти студирају и више од једне деценије, чини се непотребним да се рок продужи за две године. Уместо тога, рок је могао бити продужен за годину дана јер је ионако било предвиђено да студије треба да заврше до 30. септембра ове године, а и раније су чињени уступци овој групи студената.

Како се наводи у члану 8. Високошколске установе имају обавезу да докторску дисертацију учине доступном јавности пре њене одбране, док је Универзитет дужан да установи дигитални репозиторијум у којем се чувају електронске верзије одбрањених докторских дисертација, заједно са извештајем комисије за оцену дисертације, подацима о ментору и саставу комисије и подацима о заштити ауторских права, као и да све наведене податке учине јавно доступним. Копију садржаја који се чува у репозиторијуму универзитет је дужан да у року од три месеца од одбране тезе достави у централни репозиторијум који води Министарство. Овакво решење треба оценити позитивно с обзиром на то колико је спорних докторских дисертација откривено ове године. На овај начин ће се у великој мери осујетити злоупотреба туђег научног рада.

Факултети ће морати на својим интернет страницама да објављују мерила за утврђивање висине школарине, као и податке о износу новца којим располажу, укључујући поклоне, донације и друге изворе прихода. Ова мера налаже већу транспарентност факултета, студенти ће напокон моћи да виде како факултети троше новац од школарина.

Поред наведених измена Закон прецизно утврђује рокове у поступку акредитације, издавању и одузимању дозволе за рад високошколским институцијама. Предвиђен је и квалитетнији поступак акредитације у студијским програмима докторских студија.

Закон о изменама и допунама Закона о високом образовању је ступио на снагу, а нама остаје да видимо какве резултате ће овај Закон остварити.

Наташа Радовић



150 ГОДИНА ОД РОђењА БРАНИСЛАвА НУшИћА

„У сваком случају боље је гледати живот у позоришном комаду, него позоришни комад у животу“

Сто педесет година од рођења Бранислава Нушића, навршило се 8. октобра. У сусрет обележавању овог датума, у Смедереву, његовом родном граду, је спроведена улична анкета од стране локалне телевизије. Питање: „Ко је Бранислав Нушић?“, збунило је петнаестак анкетираних. После пар нагађања о томе да је био песник, сликар, да је његова кућа била тамо где је сад пекара, после одговора да се o његовој биографији може сазнати на интернету, могло се закључити да, ко је у ствари Нушић, нико и не зна.

Овакви одговори су изазвали неверицу у широј јавности и постали актуелни у медијима. Поставило се питање шта је узрок овом степену незнања наше нације. Питање да ли у времену инстант диплома, све лакше доступних информација, у времену свеопште неморалне и политичке борбе за личну добробит, заборављамо шта су праве вредности. Заборављамо ко смо, од кога потичемо, чему служимо. Питање: Ко је заиста био Нушић?

У Предговору Госпође Министарке, Нушић каже: „Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица. Подједнака је храброст узнети се у зрак на непоузданој Икаровој справи, коју је наш век усавршио, као и спустити се, у гњурачкоме оклопу, у муље морског дна. Ти људи, који се узносе изнад или се спуштају испод равне, линије живота, имају и великих замаха, великих покрета душе, великих узбуђења и великих емоција.“

Век и по након његовог рођења, 76 година од његове смрти, са сигурношћу и без претеривања можемо рећи да наша Србија није напредовала, да је њена друштвена сцена идентична. У порама народа укорењен примитивни нагон за новцем, славом, високим положајима, није престао да пушта своје отрове и њима боји свакодневицу. Није престао да тражи пречице и линије мањег отпора на путу да се оствари. Осврните се, боље погледајте око себе. Нушићеви ликови данас играју, не само на даскама које живот значе, већ и свуда око нас: у школи, на улици, на послу, на телевизији. Да Србију чине цинцарска варош и сељачка политика, као што је и сам рекао, није нам страно. Књижевно огледало које је окренуо Србији у лице, није престало да на застрашујуће реалан начин рефлектује тај искривљени одраз и расипа га по свима нама који смо део ње.

Нушић је један од људи који су се својом моралном снагом и

храброшћу уздигли изнад медиокритетне и учмале масе. Један је од малобројних који су са висине могли да погледају оне који су изабрали другачије, краће путеве и кренули наниже, затим оне који нису желели да се помере из уљушкане и мирне просечности. .Нушић је књижевна, политичка, драмска, али пре свега људска величина нашег друштва. Његов дух и даље живи међу нама и није му место у забораву.

Бранислав Нушић је рођен 1864. године, у Смедереву, као Алкибијад Нуша, у цинцарској породици. Дипломирао је на Правном факултету у Београду, 1884. године. Непосредно пре тога мења име у Бранислав Нушић. Учествовао у Српско-бугарском рату

1885. године, као члан редовне јединице. Због сатиричне песме „Два раба“, коју је објавио у Дневном листу, провео је две године у затвору јер су стихови исмевали краља Милана и тадашњу К р а љ е в и н у . По изласку из затвора добио је конзуларну службу у јужној Србији и Македонији, коју ће вршити десет година. За секретара

Министарства просвете је постављен је 1900. године, а убрзо после тога постаје драматург Народног позоришта у Београду. Почиње да се бави и новинарством под псеудонимом Бен Акиба. Учествовао је у Првом светском рату и са српском војском се повлачио преко Албаније. За редовног члана Српске академије наука и уметности је изабран је 1933. Преминуо је 19. јануара 1938. Тог дана је фасаде зграде Народног позоришта била прекривена црним платном.

Један је од најплоднијих писаца и најпознатијих комедиографа на српској књижевној сцени. Писао је о људима и људској природи. Редове својих дела проткао је посебним и упечатљивим хумором. Његове најпознатије комедије су: „Ожалошћена породица“, „Сумњиво лице“, „Госпођа министарка“, „Свет“. Многе су поред позоришних изведби, добиле и филмске и телевизијске верзије. Писао је и романе, драме, приче и есеје, а бавио се и фотографијом. Такође је био новинар и дипломата.

Споредна, али не мање значајна, су Нушићева достигнућа у сфери права на нашим просторима. Реторику је у Србију донео управо Нушић. Његов уџбеник примењеног беседништва, „Реторика“, први пут је објављен 1934., а друго издање је доживео већ 1938. године. Одјек који је направио у широј и ужој стручној јавности не јењава ни данас. „Реторика“ је и даље један од најбољих уџбеника беседништва на нашем језику. С обзиром на то да је предавао реторику на Војној академији у Београду неколико година, циљ му је био да састави приручник за практичну примену, уносећи доста сопственог искуства. Он у уџбенику даје практичне савете у вези са четири основна елемента која су кључна за један беседнички наступ, тј. фокусира се на анализу беседе, беседника, унутрашњих

кад Се завеСе СпуСте



Смешна странауслова и аудиторијума. Такође укратко говори о историји беседништва и наводи као примере неке од најуспешнијих говора из старог, средњег и новог века.

Са циљем да се Нушићев лик и дело актуелизују, организују се позоришне представе, научни скупови, трибине, изложбе, сусрети школа који носе његово име. Такође се додељује „Нушићева награда“ глумцу комичару за животно дело и позоришном редитељу за представљање драмске класике на позоришним сценама у земљи и иностранству..

Велики писац једном прилико рекао је: „ Тај сам живот не само запазио, већ и живео њиме и, као феникс, са сваком новом генерацијом, са сваким добом, са сваком епохом нашег друштвеног развитка умирао и опет се рађао да живим новим животом, животом нових људи и новог друштва.“ Данас, када смо ускраћени за његово физичко присуство, можемо се запитати шта би нам рекао. Он несумњиво и сада посматра своју Србију, али му је све већ добро познато. Када се завесе спусте, светла упале и одјекне громки аплауз, његова представа тек тада почиње да игра. Тада се Живка, Живота, Јеврем, Агатон растрче по сали, истрче на улице, почињу да живе са нама и међу нама. Његов мали, обичан човек је заправо свако други кога сретнемо, а сатирично описан паланачки менталитет живеће још дуго после Нушића. Да ли ће се свест нашег културно осиромашеног народа о свом моралном и образовном посрнућу можда пробудити за два, три или пет векова након његовог рођења, тешко је рећи. Али ако у томе бар и делимично успемо, замеримо себи на овом незнању. Нушић нам сигурно неће замерити.

Милица Станковић

Бранислав Нушић је основну школу завршио у Смедереву, свом родном граду. Иако је на часовима био немиран, био је и сналажљив и бистар. На часу српског језика, на ком су обрађиване пословице, наставник га је због непажње прозвао да да пример неке пословице. „Колико будала пита ни сто паметних не могу да му одговоре“, рече Нушић. Наставник збуњено, мислећи да се ова пословица на њега односи,затражи да му каже још неку. „Паметном је довољна и једна реч“, смирено је одговорио Нушић. То је наставника наљутило и одмах је отишао по управника и пред њим рече: „Да те чујем сада Нушићу“. „Несрећа никад не долази сама“, био је одговор отреситог школарца.

Сећам се када сам кренуо на факултет, у Крагујевац, као да је јуче било, а било је пре четири године. Сећам се испраћаја, родбине, комшија, суза, нових патика марке „Abidas“... Свега је ту било, па се нешто мора и прескочити.

Елем, дођем ја тако у ту, за нас из руралних средина, Меку од града. На факултет сам обично ишао најдужим могућим путем, како обично иду бруцоши, док не утабају своју стазу. Идем ја, а чини ми се да ме нико и не примећује.Трајало би то дуго, да не дођоше избори. Видим ја, постадох битан преко ноћи. Владајућа организација, а и ова друга, не престају да ме грле, зову, називају „брате“, а мени прија. Све мислим, нашао сам другове који ме можда цене. Дају ми мајице, оловке, блокчића пун сто, календаре, а сто у кафани, то сам могао да резервишем у свако доба дана и ноћи. А све то захваљујући мојим новим пријатељима из организације. Улазе у амфитеатар, обећавају студентима куле и градове, предсказују лошу будућност факултету, уколико они не победе. А ја, човек из малог града, видим стоје раме уз раме с професорима. Станем и помислим, сећајући се јаза између ђака и професора у нашој гимназији, да они можда могу да учине нешто за мене.

Дани избора све ближи, а ја све битнији. Коначно дође и тај дан. Избори у току, а мени чак нуде да пошаљу кола по мене, само да изађем на гласање. О, мојој срећи нема краја! Гласам ја, заокружим своје моћне „пријатеље“, дам глас за „спас факултета“. Наравно, кола ме кући нису вратила, ал’помислих да можда немају времена, заузети силним послом и тим’’вишим циљем’’, који је нама, обичним студентима, несхватљив.

Победе „моји“, они срећни, а ја још срећнији. Помислим, шта сад све ја могу.

Сретнем ја једног дана своје „пријатеље“ и кажем: „Ћао, момци. Шта има?“, а они ништа. Прођем и помислим да ме можда нису приметили, али ми остаде нека сумња на срцу. Сутра, опет исто. Е мени сад већ озбиљно сумњиво. Што би рекао легендарни Данило Бата Стојковић у улози Илије Чворовића: „Хоће централа да погреши једном, али не сто пута.“ „Шта? Није вам јасно?“. Верујте, није било ни мени. У почетку није, али сада ми је кристално јасно. Прошли избори – прошло и моје. Да иронија буде већа, враћам се кући, наравно, свима је јасно, без кола и у мајици победника. Идем, све цик-цак до куће, а излећу ми жуте сијалице пред очима.

Схватио сам истину, болну истину. Требам и виђен сам само пред изборе. И опет, понекад, видим неког студента како разочарано изгледа, како хода повијене главе, срушених идеала. Чудно је како га увек некако видим око априла, у оно време када сам ја, пре четири године, ишао. Погодите, баш у време избора!

приЧа једноГ Студента



Култура

Док се још Земља окреће,док је још јарко свјетло

Господе,дај ти свакоме оно чега нема.

Мудрацу дај главу,плашљивцу коња,дај сретном новац

и не заборави на мене.Док се још Земља окреће,Господе — твоја је власт.

Дај частохлепном да се наужива власти,дај предах дарежљивом до краја дана,

Каину дај покајањеи не заборави на мене.

Ја знам — ти све можеши вјерујем у твоју мудрост.

Као сто вјерује мртав војникда ће живјети у Рају

Као што вјерује свако ухотвојим тихим ријечима

Као сто вјерујемо и ми самибез обзира што чинили.

Господе, мој Боже,зеленооки мој,

Док се још Земља окрећеа чудно је то и њој,док је још времена

и ватре,дај сваком по мало

и не заборави на мене.

уМеСто реЧи уредника

Булат Окуџава

Петог новембра навршило се 20 година од смрти Милана Младеновића једног од најзначајних стваралаца рок музике на простору бивше Југославије. Човек који је увео поезију у рок музику. Последњих неколико година улице и тргови у градовима бивших република добили су његово име, као што је плато испред Дома омладине у Београду, улице у Подгорици, Загребу.

Милан је рођен 21.септембра 1958. у Загребу, одрастао је у Сарајеву, а највећи део живота провео је у Београду. Рок уметник, музичар, композитор, гитариста, певач, стварајући у групама „Лимуново дрво“, „Шарло Акробата“, „Екатарина Велика“ оставио је неизбрисив траг на културној сцени Југославије.

Састав Екатарина Велика по много чему је изузетна појава на домаћој рок сцени. Ниједна група ни после ЕКВ-а није успела да придобије толику већину, а да јој се није додворавала.

Утицај поетике Милана Младеновића је неспоран, о чему говори и велики број научних и дипломских радова студената Филозофског и Факултета политичких наука који обрађују теме које су везане за рокенрол културу бивше Југославије, стваралаштво Милана Младеновића и састава Екатарина Велика.

На две деценије од смрти популарног „дечака из воде“ у препуном Дому омладине Београд организовано је вече сећања на његов живот и рад. Проекција филма „Као да је било некад“ аутора Душана Весића, који говори о раду и судбинама чланова једне од најзначајнијих рок група са простора СФРЈ отворила је вече. Одржана је и трибина са многобројним саговорницима међу којима је био и Александар Жикић, новинар и музичар који је аутор књиге о Милану Младенвићу „Место у мећави“, која је ових дана доживела реиздање.

Поред Београда, овај дан обележен је у Подгорици, Новом Саду, Згребу и многим градовима бивше СФРЈ.

Јасно је да живот и рад овог човека нису заборављени, а и да никад неће бити, судећи по броју фанова, судећи по музичарима који се и данас труде да стварају по узору на једног од најталентованијих музичара које смо икада имали.

Марија Милић

Човек који је веровао Срцу,

Доаjен српског глумишта Никола Симић преминуо jе у Београду у 81. години, пренели су београдски електронски медиjи.

Никола Симић рођен jе у Београду 18. маjа 1934. године, а глуму jе дипломирао на Aкадемиjи за позориште, филм, радио и телевизиjу у Београду. Прву улогу добио jе jош као студент 1957. у Jугословенском драмском позоришту, чиjи jе стални члан постао 1959. и у коме jе остварио низ запажених улога.

Посебно место припада представи “Буба у уху”, у коjоj jе играо jош од 1971. године и са коjом jе 7. jуна 2011. прославио jубилеj 40 година играња.

Никола Симић играо jе у многоброjним филмовима и TВ-сериjама. Прославио се улогом Mите Пантића у филмском сериjалу “Tесна кожа” (1982 - 1991), а глумио jе у популарним телевизиjским сериjама “Срећни људи”, “Породично благо”, “Aгенциjа за СИС” и “Љубав, навика, паника”.

Познат jе и по томе што jе у синхронизациjама цртаних филмова на српски jезик, глас “позаjмљивао” Душку Дугоушку, Нинџа корњачама и другим цртаним jунацима.

преМинуо доаjен СрпСкоГ ГлуМишта никола СиМић



Поштовани,желећи да јавности предочимо катастрофалну ситуацију у којој се налазе Србија и читав српски народ по питању наталитета

и демографске ситуације, прихватили смо се тешког и незахвалног подухвата да објавимо књигу под називом “ОПСТАНАК СРБИЈЕ И СРПСКОГ НАРОДА”. Ова књига указује на апокалипсу и тешку демографску ситуацију, која је сваке године све неповољнија.

Књига коју нудимо настала је на темељу истраживања и бројних апела наших најеминентнијих стручњака из области демографије, породичног права, историографије, социологије, религије и етнологије, који су се темељито бавили прошлим временима, српским сеобама и другим демографским кретањима.

Публиковање овог дела има за циљ да допринесе буђењу успаваних политичара и свих оних који одлучују о будућности српског народа, као и на све Србе у матици и дијаспори, да схвате тежину ситуације у којој се налазимо и да је само у рађању опстанак.

Књига има 317 страна, штампана је у тврдом повезу, луксузној опреми у пуном колору, тако да представља прави репрезентативни поклон за Вас и Ваше пријатеље. То је књига коју треба да има свака српска породица.

Срдачно Вас поздрављамо.

Нешто о књизиСрпски народ је дугорочно у демографском повлачењу, и

то, како опадањем живе силе, тако и напуштањем све ширих простора, које је одвајкада насељавао. Опадање рађања, не произилази из неког аутоматизма. Оно је проузроковано многобројнимчиниоцима и околностима, а пре свега – социјалним, историјским, економским... Међутим, најважнији чиниоци ове негативне појаве су моралне, психолошке и духовне природе.

Демографска криза у српском народу огледа се у четири вида: 1. Паду наталитета (ниском и све мањем рађању, чији је

највидљивији знак уситњавање породице и стварање тзв. “нуклеарне породице” – систем једног детета);

2. Порасту морталитета (све већој смртности);3. Старењу нације и4. Депопулацији (изумирању).

Чињеница је да је опадање рађања у Србији почело још крајем XIX века. Међутим, главне промене су се десиле после Другог светског рата, када је потпуно нестала традиционална домаћа српска заједница, тј. “многодетна породица”. Нестала је, безмало, и породица са троје деце, а као епидемија ширио се систем трочлане породице – отац, мајка и једно дете. Најважније питање нашег народа, пред крај XX и почетком XXI века, било је и остаје: ДА ЛИ ЋЕ НАС ЗА ДВАДЕСЕТ, ТРИДЕСЕТ ИЛИ ПЕДЕСЕТ ГОДИНА, БИТИ ИЛИ НЕ? Слободно можемо рећи да, ако се ово осипање настави, нас неће бити! Никаква нам утеха неће бити што ћемо, можда, у неким читанкама виталнијих, способнијих и мудријих народа, бити помињани и што ће, можда, писати да је на овим просторима живео један храбар, поштен и частан народ – српски народ.

Опадање наталитета је, у Србији, евидентно и код богатих, и код сиромашних. И једни, и други, углавном, имају по једно дете, негде по двоје, а врло ретко троје. Таква је ситуација и у селу, и у граду. Ако

погледамо слојеве са већим приходима, оне који би могли да имају више деце (у селима богати земљопоседници, а у градовима приватници, менаџери, директори, професори универзитета...), који имају

и стамбене и материјалне услове, утврдићемо да ретко која породица из ових слојева има више од једног, евентуално два детета.

Није, дакле, економски чинилац доминантан за пад наталитета у Срба. Узроци за то се морају тражити на потпуно другој страни.

Због свега тога, на селу су остали старци или четрдесето-годишњаци, пре свега, у Шумадији и Војводини. То је веома тужна слика! Девојке су отишле са села, једноставно побегле, а момци који су остали верни сеоском животу, нису могли да нађу брачне партнере. Томе је допринело и наше школство, еманципација жена, кариjeризам, ширење градова, индустријализација и сл. Формирао се, тако, менталитет нерађања, што је, просто, прешло у свест генерација. Основни фактор за спас српког народа јесте промена наталитета, јер нерађање води убрзаном нестанку нације. И рађање само једног детета је катастрофа за опстанак самог народа. То није добро, ни за дете, ни за родитеље, ни за народ. То је ПРОПАСТ! А, најгоре је пасивно седети, скрштених руку гледати како људи пропадају и остају без породица, а сутра и без огњишта.

Проф. др Драган Батавељић

У БОРБИ ПРОТИВ БЕЛЕ КУГЕ



Обзиром да је пројекат о коме пишемо од стратешке важности како за факултет, тако и за студенте који тамо стичу неопходна знања, нећемо у потпуности откривати детаље истог, већ ћемо тај посао препустити колегама из Удружења студената права (УСП), све у нади да ћемо већ колико у следећем броју моћи да, јавности ради, објавимо комлетну садржину, надасве успешног пројекта, заједно за предвиђеним роковима и новчаним средствима намењеним за његову реализацију.

НАЈЛЕПШЕ МИСЛИ О ДЕЦИ И РАЂАЊУ

- У рађању је опстанак!- Живот је светиња над светињама! И то, од свог зачећа,

па све до свога преминућа!!! - Порођај, као најузвишенији догађај једне жене породиље,

сведочи да је нови живот дар Божији, светиња над светињама.- Рађање је једна врста сарадње са Богом у стварању новог

живота. - Мајка врши посао на коме је нико не може заменити –

ОНА СТВАРА И ПОДИЖЕ НОВОГ ЧОВЕКА.- Некад су колевке биле најдрагоценије и посебно цењене

у нашем народу. Једна колевка се користила деценијама у породицама са много деце, а сада је друго време - ЈЕДНА КОЛЕВКА, ЈЕДНО ДЕТЕ.

- Infans conceptus pro iam nato habetur quoties de como-dis eius agitur (зачето, а нерођено дете, има се сматрати као да је већ рођено, ако је то у његовом интересу).

- Госпођице, размишљајте о томе на време. Лепше је бити нечија баба, него само баба!

- Најлепши чин и звање које жена може да добије јесте мајчинство.

- Схвати да у себи носиш, макар и у смањеном обиму, другу васељену; унутар тебе постоји сунце, постоје месец и звезде.

- Ни за једну заједницу не постоји боље улагање од давања млека деци.

- Деца су највећи добитак љубави; уз њих човек нестаје много полаганије.

- Некада је, не тако давно, пре само педесетак година, свака српска кућа на селу имала најмање по три сина плус ћерке, које су, по старом српском обичају, удајом одлазиле у туђу кућу. Зато је један син остајао на имању да настави лозу, други је ишао цару у рат, а трећи, не дај Боже, Богу. Сада, када се махом рађају јединчићи, ако дође до неке несреће, затвара се кућа!

Селекцију мисли о деци и рађању извршиоПроф. др Драган Батавељић

Књигу можете набавити у књижари “јабланчић” у крагујевцу или је поручити путем телефона 061/187-68-71

Како Студентски фронт сазнаје из добро обавештених извора, на помолу је покретање иницијативе од стране Удружења студената права (УСП), која ће у себи садржати елементе инфраструктурног и инвестиционог карактера, а која би за крајњи резултат имала побољшање услова рада на факултету.

Наиме, новинари нашег листа су истраживачким радом дошли до информација које се чувају у тајности, а које говоре о добром планирању и деловању студената у корист општег интереса, на начин који речи, заиста, претвара у дела, а критике лошег у иницијативу за добрим.

У пројекту који је при крају, између осталог стоји и то да ће у пројекат бити укључена и држава, што путем ресорног министарства, што преко других, не мање значајних, образовних институција.

бољи уСлови Студирања на правноМ Факултету

На Правном факултету у Крагујевцу, дана 3. новембра 2014. године, Подружница Црвеног крста Правног факултета, у сарадњи са управом факултета и студентима, организовала је акцију добровољног давања крви.

Акцији су се одазвали студенти и професори, укопно њих педесетдвоје, од којих је тридесетдеветоро дало крв, док је тринаесторо одбијено из медицинских разлога. Међу даваоцима тога дана било је петнаест девојака, док је деветоро студената 3. новембра први пут дало крв.

Коментаришући акцију, испред Црвеног крста Крагујевца, Марица Патрногић, исказала је захвалност свим даваоцима крви, као и директним сарадницима у организацији акције, коју је оценила као изузетно успешну и добро организовану.

акција добровољноГ давања крви



ХороскопОВАН Факултет –Ма, ниси прочитао све књиге ако си прошао све улице, не надај сеЉубав–Спопадај студенткиње на правцу од факса до Бубња, шансе да те не провале су веће сада кад је дужа ноћЗдравље –Обуци нешто топло ако проводиш време на правцу, дува уз поток... прави манијаци носе капутеНовац – Спремај полако паре за адвоката, имаш доста времена до краја штрајка

БИКФакултет – Ако си обновио било коју годину други пут не предај се, али ако је то прва година онда седи и размисли шта ћеш даље у животу Љубав – Учлани се у неку невладину организацију, тамо увек имаш пристојан избор хипстераЗдравље –Не падај у депресију кад ти се асистент не јави на ходникуНовац – Штребај да постанеш нотар, Бог да те види... један од 0,5 нотара у твојој локалној заједници

БЛИЗАНЦИФакултет – Ретки су студенти који завршавају све обавезена време, ти немају времена за кафану, опусти сеЉубав–Не смарај асистенткиње на фејсу, неш...........Здравље – Гепековање није физичка активност, нарочито када си објекат истогНовац – Сад када је почетак школске године сви праве журке, ти сачекај март и узми лагане паре

РАКФакултет– Испити су тек у јануару, то си рекао у октобру, причаћеш у новембру, децембру, хоћешЉубав – Пошаљи јој писмо...зезам се, немој...јави се пијан на фејсу, ти си фаца Здравље – Чаша воде пред спавање петком и суботом и нећеш сањати како по граду идеш и тражиш да ти цревом сипају воду у уста Новац – Једно пиво мање у Волпеу - три ручка у мензи, буди одговоран према својима

ЛАВФакултет– Јако је битно да не верујеш ни у један план рада који ти професори представе на почетку године, после ако га испоштују свакако је доброЉубав – Љубав према клубу неће решити неке друге нагонеЗдравље – Не мислим на нагон да бијеш неког ко навија за други клубНовац – Места у дому иду и до 300 евра, исцимај се следеће године да промениш пребивалиште из Крагујевца у Сомбор или Куршумлију нпр., узми неком студенту последње паре

ДЕВИЦАФакултет– Ако радиш колоквијум из неке историје ових дана обавезно га пиши ћирилицомЉубав – Не брини шта ћеш да радиш ако затрудниш, то је један од разлога за замрзавње године, да макар с факсом нема проблемаЗдравље – Кад окинеш годину вади се на болест зависности, депресију, прошло неким мојим другарима, ако си женско- затрудни

Новац – Ако си икад тренирао фудбал упашћеш у било који тим у граду, чак и у Радничком имаш шансу, веруј ми да и у шестој лиги дају 20 евра по утакмици

ВАГАФакултет – Ај пробај неки испит на бубицу, па да те казне, да се нама смањи конкуренција за дипломирањеЉубав–Јел се и теби чини да се девојке на Економском више сређују? Комплекси, шта ли је...пробај тамоЗдравље – То што се осећаш као пиксла није највећи проблем који прави пуш паузаНовац – Не плаћај теретану да би тамо возио бајс и прескакао вијачу, то можеш и око факса

ШКОРПИЈАФакултет– До сада си схватио да ћеCondicio sine qua non бити један од ретких латинских израза које ћеш запамтити на факултетуЉубав - Condicio sine qua non љубави је да изађеш из куће, библиотеке, играоницеЗдравље – Након лета и почетка јесени јетра ти је удличном стању, не брини, почео факс, ускоро се враћа у нормалуНовац - Држава смањила плате 10%, ако ишта радиш ти смањи продуктивност исто толико, неће тебе они да преваре

СТРЕЛАЦФакултет – Иако многи мисле тако, факултет се не завршава у Лоле Рибара, Главној, Светозара Марковића... добро, Медицински да, али Правни тешкоЉубав – Али се зато у тим улицама удајеЗдравље – Купи картицу за мензу до 15огНовац – Сад кад си студенту са стране продао картицу за мензу сачекај следеће коло Друге француске лиге, све из икса долази

ЈАРАЦФакултет –Прва асоцијација на факс ти је остајање у топлом кревету и слушање јесење кишеЉубав–Постоје људи и Крагујевац ван Волпеа, Карпеа, Казина, Сквера, БалканаЗдравље – Упознај људи и из тог другог Крагујевца, утицаће ти позитивно макар на ментално здравњеНовац – Боље нађи неки послић ако си до скоро фолирао твоје да плаћаш обнове година, а сада факсу дугујеш 100 хиљада

ВОДОЛИЈАФакултет – Година која не почне са два минуса на обавезним вежбама је пропала годинаЉубав – Свој врхунац завођења извешћеш на средњошколском семафор партијуЗдравље – Знаш и сам какав је квалитет пасуља у мензи, ред био и нешто друго да поједешНовац – Само најсрећнији живе од пакленог троугла уторак и среда - Лига шампиона, четвртак -Лига Европе, петак– Евролига

РИБЕФакултет – У наредном периоду очекује те много учења, осим ако одлучиш да не учишЉубав – У том истом периоду проћићеш поред 50 особа које би могле да те заволе, што мушких, што женских, нећеш их приметитиЗдравље – Поред доста седења за радним столом очекујете и доста седења за славским, само полако са шприцером и јагњетиномНовац – Слободно реци другару да ниси имао кинте за неко шљ вино, ионако би га и он увалио неком следећем слављенику



ОпуштеницаSRPSKA

GLUMICADAN U

SEDMICI NEODEVEN "URAN" KORISNICASTANA "TONA" UKRASITI

SE "KISEONIK"

TAKMI E-ÈNJE U

ZNANJU(ENGL.)

"ELEK-TRONSKA

INDU-STRIJA"

GRAFI KAÈTEHNIKADUBOKEŠTAMPE

VRSTAJU�NOG

VO AÆ

BIVŠI PRED-SEDNIKÈILEA,PINO EÈ

VEL. VOD.POVRŠINA

JOVANJ-ŠTAK

"NETO"

"TESLA"

BRBLJI-VAC, ZANO-

VETALO

4. I 11. SL.AZBUKE

NJEGOVKLUB

GALAMA

FUDBALERSA SLIKE

"IZVRŠNIODBOR"

VRSTA TE-RETNIHVOZILA

"VOLT"

"VRANJE"

O EV ILIÈMAJ INÈOTAC

NJEGOVRANIJIKLUB

KARTAZA LET

AVIONOM

ISTASLOVA

BELGIJSKIGLUMAC,�AN KLOD

GR KOÈSLOVO

INICIJALIPEVA AÈKOJI AÆ

TRK (MN.)

HRVATSKIPISAC,

AUGUST

GOROSTAS

"ENERGIJA"

"OBIM"

TU AÈŠAKAMA

TEŠKOMMUKOM

"NIKL"

MERMER

PLANINAU C. GORI

"MEÐUNAR.TRG. ORG"

ILIJA ODMI-LA, IKA

FRANC.FABRIKA

AUTO-MOBILA

"TRAFO-STANICA"

NAIZGLED

MALI VIR

TEODORODMILA

FRANC.HRONI ARÈ

ADON

ODSUSTVOETIKE

ST. GLUMI-CA, ROZIN

"AMPER"

"EAST--SOUTH--EAST"

SAJAM

RADNIKZA RA U-ÈNAROM

VRSTA HO-LAND. SIRA

LEKOVI UTE STANJUÈ.

ÈETVRTII PRVI

VOKAL

DETALJ

AMERI KIÈGLUMAC,

TELI

"POND"

KNI�EVNI-CA ISIDORA

GL. GRADALBANIJE

MITSKAMAJKA

ROMULAI REMA

PRAMERE(FRANC.)

MORSKAOBALA(ITAL.)

"ATLETSKIKLUB"

ANAODMILA

VRSTAPAPAGAJA

REPERVANILA

PLAN. VRHU TURSKOJ

DAR ZANEŠTO(MN.)

AMERI KAÈGLUMICA

PREKIDVEZE(MN.)



Бранка Луковић је кошаркашица ЖКК Партизан, а поред играња за “црно-беле”, наступа и за студентску екипу Универзитета Сингидунум. Луковићева игра на позицији крилног центра, а одличне игре одвеле су је у јунуиорску репрезентацију Србије, али и у универзитетску репрезентацију Београда. Бранка је миљеница Партизанових навијача, а присталице “црно-белих” зову је “Партизанова лепотица”.

зашто сте се одлучили да се бавите кошарком?

Потичем из кошаркаше породице, па сам и ја кренула тим путем. Родитељи су ми се професионално бавили кошарком, а сада и моја браћа и ја играмо професионално. Старији брат Урош игра у Македонији, док Марко наступа у Немачкој.

Стандардни сте у постави Партизана. како изгледа играње за један од највећих клубова у Србији?

Играње у дресу Партизана за мене представља велику част. Кад почнеш да тренираш увек тежиш највишим циљевима, а то је да у неком тренутку обучеш дрес неког великог клуба. Партизан је то у сваком погледу , јер је најтрофејнији српски клуб. Играњем за “црно-беле” испунила сам један од својих дечјих снова.

Прошло лето сте са репрезентацијом до 18 година освојили бронзану медаљу на ЕП у Вуковару. какве утиске сте понели са тог такмичења?

Европско првенство је било једно незаборавно искуство. Навијачи су нам пружали подршку током свих 10 дана такмичења и то је оно што се увек памти. Кад се на све то окитите и бронзаном медаљом, онда је то права ствар. О томе и дан-данас причам, иако је од тада прошло годину дана.

где Вам је пријатније да играте? у Партизану или екипи Сингидунума?

Играње за Партизан и Сингидунум не може да се пореди и потпуно је другачији осећај када наступаш за факултет. Играње за Сингидунум ми је разонода и самим тим је пријатније, јер је опуштенија атмосфера.

Са екипом Сингидунума браните шампионски наслов из прошле године. Чему се надате ове сезоне? Можете ли да одбраните титулу?

Ове године нам је доста тежи пут до финала, јер смо у групи са две јаке екипе (ФОН И ФСФВ). То не значи да ћемо се предати, јер екипа Сингидунума има највише циљеве, па и ове сезоне јуришамо на титулу.

Били сте члан универзитетске репрезентације Београда која је ово лето учествовала на Европским универзитетским играма, које су се одржале у Ротердаму. каква искуства имате са тог такмичења?

Добрим играма у студенсткој лиги скренула сам пажњу на себе, па позив селекторке Бојане Јанковић није изостао. То је било лепо искуство за мене. Нисмо оствариле добар резултат, али шансу за поправни имамо већ следеће године у Словенији.

Професионално се бавите кошарком, али ни питање високог образовања нисте ставили у други план. колико су професионални спорт и академско обарзовање (не)спојиви?

Високо обарзовање је за мене јако битно, јер кад имаш диплому у руци, ти си свој човек. По завршетку кошаркашке каријере морам нечим да се бавим, а са завршеним факултетом имам опцију више. У Србији је јако тешко студирати и истовремено се бавити професионалним спортом. Имала сам срећу да упишем прави факултет, који ми увек изађе у сусрет по питању професионалних обавеза. Јако сам захвална Сингидунуму што ми то омогућава.

Почела је регионална лига. Партизан је стартовао победом, а каква су Вам очекивање од сезоне?

Регионална лига је ове године за мене велики изазов. То је прилика где ћу моћи да унапредим своју игру, али и себе као играча. То је степеник више у мојој каријери и надам се да ћемо бити успешни као и на старту. Очекујемо да из утакмице у утакмицу играмо све боље и боље. Имамо јако млад тим, у којем неколико играчица први пут игра Јадранску лигу, па је потребно време да све коцкице сложе.

На шта сте најпоноснији у досадашњој каријери?

Када у дресу реперезентације освојите неко одличје, то је нешто на шта је сваки спортиста поносан. Тако сам и ја најпоноснија на бронзану медаљу са ЕП у Вуковару. Надам се да ћемо следећег лета донети још једну медаљу у Србију, али мало сјајнију.

како проводите време када нисте на кошаркашком терену?

Завршила сам нижу музичку школу , одсек клавир, али не свирам толико често. Имам мало слободног времена и трудим се да га посветим пријатељима који једва чекају мој слободан дан.

једна сте од најпреспективнијих кошаркашица. какви су Вам планови за даљи наставак каријере?

Тренутно не размишљам о томе. Фокусирана сам на клуб, на своју игру, резултате у регионалној и Првој лиги. Након лета које ћу провести у репрезентацији, одлучићу шта ћу даље. Следећи корак у мојој каријери било би иностранство.

кад иМаш диплоМу у руци, ти Си Свој Човек

Спортски интервју

Documents

Студентски фронт 4