АТАНАСИje САКАРЕЛОС

ЈЕдИНСТвО „ЦРКАвА” СЕ дОгОдИЛО

АТИНА 2007

3

УМЕСТО УвОдА

Ова књига садржи само једно поглавље из наше необјављене књиге с почетка године Јединство „Цркава.” Ово поглавље које се доноси овде чини потребан додатак за олак шавање читаоцу да употпуни слику знања ο теми коју истражује ова књига тј. ο постиг нутом јединству Цркава године 1965. у време тадашњег папе Павла VI и патријарха Атинагоре.

Јединство „Цркава” је једна тема која не занима много људи. Многи људи су нај чешће равнодушни према било каквој вери. Међутим показује се да су и људи који про кламирају православну веру незаинтересовани да ли су се њихови предводници већ сједини ли с папизмом или спомињу ли папу на црквеним службама или дају ли свете тајне њего вим следбеницима итд.

Свети Василије Велики је говорио да људи његовог доба „истину нити желе примити нити желе научити”! Ово вреди исто тако и за данашње људе.

Намера издавања ове књиге је да да снагу свакоме стварно заинтересованом за Ортодоксију - Православље и да сазна истину ο великој опасности кроз коју данас про лази православна вера. Не желимо само причати ο опасности. Сам Христос, једном го ворећи својим ученицима, запитао се: али кад Син човечји дође хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18;8)? Ово значи да ће православна вера можда једном бити у опасности. Али она је данас у опасности. Без правилне вере нико се не може спасити ма како доб ра дела чинио.

Нико међутим нема правилну веру ако његов епископ „помиње” папу или је у заједништву с епископима који помињу и заједничаре или су се сјединили с папом. Такав тада престаје бити члан Православне Цркве! И сврстава се међу јеретике заједно са паполатинима против којих су се борили Свети Оци наши.

Атанасије Сакарелос теолог - правник1

1 Аутор овог текста је прозилотски настројени новокалендарац.

4

5

ОБМАНА вЕРНИКА

1) Последњих педесет година, православни су често слушали и гледали најнеправославније изјаве и манифестације и то не само од стране инославних него и од својих па стира који су тиме показали своје савршено папофилство тј. да су већи јеретици од са мих јеретика - паписта.

а) Неправославне изјаве ових православних патријараха, архиепископа, митрополита, епископа - дакле клирика и теолога су многе.

Њихово је заједничко безаконовање да Православље више није Једна Света Саборна и Апостолска Црква коју исповедамо у Символу Вере. Они верују да се налазимо у истом стању као и „сестра” - папистичка Црква. Објављују да је духовни во ђа папокатолицизма - папа, први епископ свеопште Цркве Христове и да је он њихов брат предстојник. И још су уз то сагласни да је јединство две „Цркве” већ „скоро пот пуно” по уверењу папе Павла VI који је 1972. изјавио: „Са Православном Црквом налазимо се у скоро савршеном заједништву.”2

Другим речима по папи Павлу VI јединство је настало али још није „савршено”!

Ово гледиште се до данас учестало подржава и од латинопаписта и од паполатинофила са Фанара (а и шире - п. п.). И с једне стране то је тачно.

Истина је да се јединство заиста догодило! Оно што још преостаје је једино откри вање тога верницима као и прихватање тога од њих. То ће се међутим догодити онда када се папа и патријарх причесте из заједничке чаше, као што се уосталом већ причешћују након 1965. у многим случајевима остали клирици и лаици обе „Цркве.”

Данас велики део православног народа очигледно није узнемирен могућношћу једног таквог јединства са папом! Опасно су отупели осетилни органи Православља. За то је одговорна у првом реду равнодушност њених пастира. Нису поучили народ нити га уче сагласно с учењем и борбеним при-мером Светих Отаца у питањима вере. Очигледно они не познају и нису никада окусили Православље.

Тако паполатинофили патријарси, архиепископи и остали пастири тек мало по мало пока зују јединство које је 1965. успоставио папа са ондашњим патријархом Атинагором. Они верују да ће на тај начин избећи непожељна и за њих тешка противљења од стране верног народа Божјег због те њихове издаје.

б) Антиправославна изражавања паполатинофила пастира Православне „Цркве” су тако ђе многа. Најкарактеристичније су „заједничке молитве”,3

2 Ортодоксос Типос (176) 15. XII 1972. стр. 4.

3 И архиепископ атински Христодулос молио се заједно са предходним папом Јованом Павлом

6

помињања на службама папиног имена као православног епископа, „саслуживања” папа и патријараха, проди рање франачке (- латинске) теологије на просторе Православља4 те давање „Светих тајни” верницима паполатинима што и значи „заједничка чаша.” Тако нешто бива када се из исте свете ча ше причешћују не само православни него и паполатини као што се догодило у многим случајевима као нпр. 2002. у Равени, кад су Вартоломеј и Атанасије архиепи скоп Албаније безобзирно причестили и православне и паписте!

Остале манифестације папофила јерараха су дијалози као онај „љубави” и тзв. „тео лошки.” За овај последњи Атинагора није гајио никакву наду и поштовање, посебно за његове теологе.5 Али с друге стране ни један православ-

II кад је последњи посетио Грчку. Карактеристичан је одговор који је Христодулос дао представнику конзервативних новина „Ортодоксос Типос” кад је био упитан да ли је говорио „Оче наш” заједно са папом у нунцијатури у Атини. Одговорио је одрично али је додао да није говорио на грчком него - на енглеском!

4 Ово се догађа доделом стипендија од стране паписта православним теолозима (и митрополити-ма!) да студирају на папинским универзитетима франачку теологију. У овом тренутку око 80 теолога сту дира на папинским теолошким школама. У папинској школи студирао је и Вартоломеј и постао заиста језу итски катихета који је одбранио своју докторску дисертацију ο кодификацији светих канона, за које је одлучио „да се неки међу њима требају изменити, други стопити, трећи повезати а неки сасвим укинути, ве роватно у потпуности” [Архимандрит (сада псевдопатријарх константинопољски) Вартоломеј Архондони: „О кодификацији светих канона и канонског поретка у Православној Цркви” Солун 1970. стр. 15]! Вартоломеј тражи укидање одређеног броја од више од 800 канона које има Православна Црква, по узору - изгледа - на папизам где има и на снази је тек тридесет, или на протестантизам где нема нити је дан! Искључена је међутим могућност да Вартоломеј тражи укидање оних канона који осигуравају епископска и патријаршијска „права”! Након свега тога нико се не треба зачудити кад чује како Вартоломеј говори да Православље и папизам чине једно Тело Христово, као што је написао у својој поруци мешовитој радној комисији Римокатоличке Цркве и Светског Савеза Цркава (часопис Ортодоксиа, јун - септембар 1994. стр. 444)

5 Атинагора је говорио за теологе: „Ја нисам теолог. Теолози су зли. Теолога се гнушам јер се они са догматског гледишта упиру да шире неслогу и спречавају уједињење Цркава” [Ортодоксос Типос (191-192) 1-15. 8. 1973. стр. 1].

Такође је говорио: „Зашто одржавамо трагедију поделе? Зато што то желе теолози. Какву препре ку виде сада након уклањања анатема? Пре раскола, јединство источних и западних није било у облику управе. Постојало је у животу. Католици у западном делу и ми у источном. Јединство живота је било то што нас је уједињавало. Данас се не тражи послушност једне Цркве другој или изједначавање Цркава у свим појединостима. Не постоји догма која нас спречава. Разлике мало помало нестају. То нестајање разлика се остварује силом љубави и развоја који се опажа у Римској Цркви. Првенство папе ο којем је било пуно речи не проширује се изван географских граница Католицизма. Непобожно је и безобразно да тражимо од других да одбаце оно што садржи њихову вековну традицију” [новине Корак, 5. 4. 1970., Ортодоксос Типос (120) 20. 5. 1970. стр. 4].

Такође обраћајући се својим теолозима и показујући одсуство поштовања према њима рекао им је:

7

ни верник не може да гаји неку наду и поштовање у такав „теолошки дијалог” какав се догађа. Нити је такође мо гуће икада иједном православном вернику да гаји наду и поштовање према теолозима оданим папофилима са Фанара али из разлога који нису Атинагорини.

„Теолошки дијалог” се по Атинагори одвија по светском моделу (!) с базом у сједињујућим а не раздељујућим теолошким питањима између Православља и папизма. Разговарају дакле они тј. папофили теолози са својом браћом папистима и решавају да су сагласни у ономе ... у чему нема несугла-сице од почетака!

Исто тако ту су и јавне сагласности као она у Баламанду 1993. на којој је оза коњена Унија као правилно стање и као модел јединства „Цркава.”

Осим тога и размене посета између папинских и папофилских погла-вара с неукусним прос лавама како у Константинопољу6 тако и у Ватикану али и у Грчкој која је први пут после раскола угостила јеретика папу. Због свега тога, да се то догодило у старија времена подигли би се не само пастири Цркве него и сви верници. Прекинули би општење са сваким (таквим) јеретичким епископом и с онима који би општили с њим.

То значи да би остали у Цркви само они који би прекинули општење с њим. Напротив, нечасни пастири који би се прикључили злослављу, као што то данас раде папофили патријарси, архиепископи, епископи, остали клирици, монаси и лаици, сматрали би се самим собом одсеченима од Цркве.

Од тренутка кад неки члан Цркве који заузима било који положај у њеном телу падне у злославље или општи - заједничари с неким од оних који су пали у јерес, пре стаје бити њеним чланом. Нити може бити патријарх, нити архиепископ или епископ, нити све штеник или монах, нити обичан члан Цркве, нити се може звати хришћанином!

в) Атанасије Велики упитан ο некоме ко је отпао од истините вере каже да такав: „οϋτ’ αν ε’ίν, οϋτ’ αν λέγοιτο χριστιανός” - нити јест нити се може на-звати хришћанином.7 А Свети Иринеј каже да који су - „είναι έκτος αληθείας” - изван исти не, они су - „είναι έκτος Εκκλησίας” - изван Цркве.8 Ή αλήθεια είναι ό Χρι στός - Истина је Христос (Јован 14;6).

„Затворићу све вас теологе на једно острво, хранићу вас фазанима и опијати вискијем да нас оставите на миру да радимо свој посао” [Ортодоксос Типос (420) 1. 8. 1980. ]!!!

6 Недавна посета папе Бенедикта XVI Константинопољу 29-30. 11. 2006. изазвала је више него икад осећај издаје православног грчког народа која се одиграла у овој некад православној патријаршији. Али с друге стране ова посета бар до сада изазвала је само „платонска” негодовања Свете Кинотите (заједнице) Свете Горе и одређених конзервативних кругова, без неког конкретног потеза, а тај потез би био само - прекид општења!

7 Атанасије Велики П. Г. 26, 596А.

8 Иринеј. Έλεγχος και ανατροπή της ψευδωνύμου γνώσεως ΛΓ’,7,1076.

8

Тим пре такав не може бити патријарх, архиепископ, или какав други клирик зато што нема апостолско прејемство (наслеђе у хиротонији)9 нити бла-годат Светога Духа.10 Супротно томе веровао је Атинагора. На једном сусрету у Риму (16. X 1967.) са папом Павлом VI, рекао му је:

„Ви сте носилац апостолских дарова и наследник плејаде светих мужева које прослављају у поретку први по части међу престолним Црквама у икумени (васељени)”!

Свети Григорије Палама каже да су „они који су одсечени од Цркве и на које је бачена анатема отпали од православне вере јер не исповедају и не верују да је Дух Свети говорио кроз пророке као и да је Господ који се у телу јавио, озаконио све оно што су апостоли послани од Њега проповедали, а оци наши и њихови наследници нас научили.”11

2) Православни данас с немиром и страхом гледају провокативне изјаве и манифе стације својих епископа. У свакој од њих виде још један даљњи корак према њиховом јединству с папом.

Јединство међутим није нешто што се припрема да би се остварило у будућности. Јединство се догодило! А од тада се само остварује (реализује) методички, мало по мало. То је први утисак који може стећи неко ако и не зна како раде богоборне силе да би постигле јединство „Цркава” у оквирима папског екуменизма и свеопште религије (тј. антихристове религије новог светског поретка п. п.).

3) Начин на који су паписти и велике личности папофила са Фанара пла-нирали јединство је врло карактеристичан и препреден. Ослањају се на обману и насиље. Исту методу су употребљавали и у прошлости, као што су одлуке њихових псевдосабора у Латерану (1215. г.), Лиону (1274.), Ферари - Фирензи (1433.). Знају разни „најсветији” и „нај-најсветији” да јединство Православља с папизмом не може никада настати на чист и частан начин. Исту методу обмане и силе употребљавају и данас.”12

9 Сасвим исправно Христо Андруцос пише: „Јеретици губе апостолско прејемство својим неправославним учењем.” (Догматика, стр. 281, 282)

10 Никодим Светогорац излаже: „Према 68. апостолском канону, јеретици немају благодат Светог Духа. Дакле, према 46. апост. канону, њима извршене свете тајне нису нити дејствене нити свете (Пидалион стр. 91).”

11 Кармин, Догматске и симболичке поруке, том 1. Атина 1952. стр. 345.

12 Да би показали у чему је обмана у даљем тексту ћемо изнети методологију којом је постигнуто јединство 1965, а како се проводи сила, подсећамо на прогон од стране папофила са Фанара Свештеног манастира Есфигмен у име тобоже Православља што је у ,,лепом'' светлу прикалазо нашу земљу пред очима читавог света. Но истовремено то иде у прилог и Турцима да и они могу поновити исто на штету Патријаршије коју ,,грешну виде Господ'” и која је злосретно пала у њихове злославне руке! На крају то даје прилику и Москви да објави да је она ,,Трећи Рим” после отпадања Васељенске Патријаршије од Православља и чију обнову тежи преузети.

9

а) Сада ћемо изнети начин на који је патријарх Атинагора 1963. по-кушао изигра ти монахе светогорце да не протествују због његових антиправо-славних деловања ко је је тада имао намеру спровести.

Блажене успомене монах Св. манастира преподобног Григорија на Св. Гори о. Андреј тада је писао:

«Јуна 1963. дошао је васељенски патријарх Атинагора на Свету Гору на про славу њене хиљадугодишњице. На прослави није учествовао наш мана-стир сматрајући патри јарха штетним. Пре његовог одласка, Управа свето-горске заједнице организовала је теолошки скуп на којем је говорила и Његова Богољубива Светост и изричито рекао да „ми православни не мислимо жртвовати ни једну јоту. Ко је отишао нека се врати.” И према тој његовој проповеди закључисмо да га неправедно оговарају».13

Игумани блажене успомене Гаврил Св. ман. Дионисијата и Висарион Св. ман. Григоријата отвореном посланицом надопуњују:

«Недавно смо чули, Ваша светости, уверење у Вашем говору у Кареји (пре столница Св. Горе п. п.) поводом хиљадугодишњице Св. Горе да „света наша Црква не прихвата ниједну замену или промену онога што она учи у пуно-ти истине у вери и богослужењу.” Са отачком умереношћу и простодушношћу светогорских отаца изјављује мо да ако нам у дијалогу неправославни кажу на пример да примају све наше али желе да ми испунимо само једну њихову жељу, да обесимо иконе малчице више, уверавамо Вас с нашег положаја да ми нити то нећемо допустити.

Ово уверавање испунило је наша срца радошћу и весељем и сачувало ревност у дубини душе».14

Није ли Атинагора преварио простодушне оце таквим речима?б) Један човек који је с пажњом пратио и прати многе од метода паписта

и папофила у вези с питањем јединства је протопрезвитер о. Георгије Металинос професор и декан Теолошког факултета у Атини. Објашњавајући посету папе Константинопољу у новембру 2006. и одговарајућу посету архиепископа Христодулоса Риму у децембру 2006., о. Георгије пише између осталог ово:

«Постоје наравно митрополити који јасно разумеју шта се догађа али ћуте или протествују млако „због чувања јединства” како нам кажу! Али, постоје и други који или не разумеју тежину таквог отварања или и сами прихватају папску „Цркву” као Цркву Христову са светим тајнама и благодаћу. За њих је јединство постигнуто или никад није ни престајало постојати.”15

13 Орт. Типос, децембар 1966.

14 Орт. Типос, фебруар 1964.

15 Протопрез. О. Георгије Металинос: ,,Ако ми заћутимо, камење ће повикати”, Орт. Типос (1672) 12. 1. 2007. стр. 5.

10

в) Један други једнако учен теолог и познавалац приправљања потчињавања Пра вославља папи (у сфери паписта и папофила) је протопрез-витер о. Теодор Зисис, професор на Теолошком факултету у Солуну. У свом недавном чланку о. Теодор З. пише ο данашњим паполатинофилима које сматра пуно опаснијима од оних из XV века у Ферари - Фирензи.

Они су (тада), каже, „зацртали и сковали јединство тајним спора-зумима, без да из весте ο томе све чланове изасланства да не би дошло до противљења, исто као што се ни данас не извештава верни народ који због тога не схвата да јединство већ постепено настаје; суштински је напредова-ло са заједничким молитвама, саслуживањима и узаја мним црквеним признањем све до степена заједничке чаше, да би и службено завршило једноставно једним запечаћењем и проглашењем већ оствареног јединства.”16

У једном другом чланку о. Теодор доноси извештај протосинђела ми-трополита Италије Генадија ο јединству Цркава како га је пренео отац Арсеније Компујас из Навпакта.

Према овоме (извештају) „православни и папинска курија су се сло-жили и потписали јединство. Не објављују међутим догађај рачунајући на могућност протеста верног народа!”17

г) Исто гледиште изразио је пре неколико година учени игуман Св. ман. Григоријата на Св. Гори о. Георгије Капсанис који је писао:

«Све више објављују да Васељенска патријаршија више не сматра папу и Римокатоличку Цркву за јеретике, расколнике и заблуделе, прихвата папску Цркву као „свету”, њену главу као „светог”, „блаженог”, због чега и служи заупокојене службе (тј. за умрле папе - п. п.).

Кажу такође да јединство само што није настало и само је ствар метода како ус поставити светотајинско општење, због којег пуном паром идемо у теолошки дијалог који ће заобићи догматске и еклисиолошке разлике а бавиће се углавном светим тајнама, са мо зато да би убрзали успостављање светотајинског општења!»18

д) Осим горњих сведочанстава ο постизању јединства Цркава која по-тичу од толи ко поверљивих особа које су познате по својим осећајима пре-ма Васељенској патријаршији, имамо још једно. Долази од једног борбеног и православног јерарха, митропо лита Флорине Августина Кандиоти који је 1980. написао следеће:

„Јединство, псевдојединство је договорено. Договорено је на тајним састанцима Истока и Запада, састанцима политичке, економске и религиозне природе а мозак свега тога је папа.

16 Часопис Теодромиа, септембар 2006. стр. 460.

17 Исто, јул-септембар 2006. Стр. 329.

18 Орт. Типос, (333) 20. 11. 1978.

11

План за остварење циља развија се по фазама, поступно, без знања пра-вославног народа који ће једног јутра бити изненађен кад чује да је уједињење успело! Пред услов за то су заједничке молитве православних са западнима које неки на чудан начин желе оправдати. Није претерано ако кажемо да се на-лазимо у периоду страшних дана за православну веру. Завршава се дубока и велика издаја какву нисмо способни ни за мислити!”

Јерарх Православне Цркве митрополит леонопољски Никодим (Александријска патријаршија) дао је изјаву у којој каже:

„Карактеристично је да се у католичким круговима говори да ће се ствари средити тајно и без знања пастви две Цркве. С таквим клирицима паства ће се наћи у већ свршеном чину.

Шта ће се догодити са паством западних, не знамо. Али што се тиче наше Цркве, стрепимо за благочестиви народ, кад се расветли оно што је сада у тами извршено и скројено и кад се открије да су они који су задужени да штите Цркву и њену паству, постали сукривци за њено уништење.”19

У складу са предходним сведочењима ових угледних особа и са доказима којима су они тада располагали, (видљиво) јединство с папом је планирано и тајно сковано од нових папофила, у тајности, затворено, без икаквог извештавања православног народа и оствару је се поступно и већ је настало или скоро настало!

19 Часопис Спита (Искра), мај - јун 1980.

Атинагора у масонском кругу - више него очигледно за чији рачун је дотични рушио све пред собом ...

12

Васељенски „Патријарси” - јудеомасони послати од мрачне христоборачко -

јудејске силе ради рушења Православља и успостаљања Новог Светског Поретка

са антихристом на челу. Фотографије су нађене у масонским часописима

„Питагора”, описујући ранг сваког од њих појединачно ...

ΜΕΛΕΤΙΟΣ

13

АТИНАгОРА ПОМИЊЕ ПАПУ

1) Прва важна ствар коју треба знати сваки православни верник је да је Атинагора био први патријарх који је помињао папу на Проскомидији (предложењу све тих дарова) и Божанској Литургији.

„Помињање” председавајућих Цркве од највећег је теолошког значаја. Наво димо тачно:

а) Јединство Цркве је њена основна догма. Исповедамо је у Символу наше ве ре, говорећи да верујемо у „Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву.”

Ово јединство Цркве постоји кад се председавајући помесних Цркава, као што су патријарси и архиепископи помињу узајамно на црквеним службама, првенствено на Божанској Литургији као и на св. Проскомидији (предложењу) светих дарова. Кад преста не ово помињање једног председавајућег једне по-месне Цркве тј. неког патри јарха или архиепископа, то значи да је дошло до „прекидања општења” те Цркве са оста лим Црквама. Ово значи „άκοινωνισία” - неопштење, тј. раскол!

Насупрот томе, помињање од стране једног председавајућег једне православне поме сне Цркве имена других председавајућих, значи њихово „κοινωνία” - „општење” тј. да су ове Цркве уједињене међусобно и чине Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву.

Изнећемо нека од мишљења Отаца и других црквених мужева:

• Када Свети Оци забрањују „општење” с било којим јеретичким епи-скопом, архиепи скопом или патријархом, у то укључују и забрану „помињања” његовог имена.20

• Свети Александар, патријарх константинопољски, пише о. Теодор Зисис, био је притиснут од императора Константија, сина Константина Великог, да лицемерно прими у општење Ари ја који се лажно обратио и лажно тражио опроштај. Сматрао је ту ствар толико озбиљном, тј. да се помири с Аријем и не слуша Еванђеље, да је молио Бога да умре, и да га тако смрћу ослободи од такве апостасије (одступништва). Радије је желео умрети него да при хвати општење с Аријем.21

• Свети Марко Евгеник пише ο помињању Латина:„Бежите и ви браћо од општења с онима који су искључени из

општења и од помињања оних који су искључени из помињања. Јер ја грешни

20 О томе изричито говори 15. канон Прводругог цариградског сабора (861. г.).

21 Орт. Типос (1434) 16. XI 2001. стр. 1.

14

Марко ка жем вам да онај који помиње папу као православног архијереја, крив је за све што је од Латина извршено све до бријања брада и латинофили ће заједно с Латинима бити осуђени и сматрани за прекршитеље вере.”22

• Свети Максим Исповедник: ... „Ако и цар и патријарх и Сабор пишу у Рим23 и изложе дичну веру, ја

ни тада нећу имати, општење са вама јер у диптисима помињете Сергија, Пира, Павла, Кира који су били представници јереси и не само да су прокле-ти (анатемисани) од толиких сабора у Јерусалиму, у Риму, у Африци, него су умрли у јереси и изопштени из Цркве. И будући да ви с њима општите, чак и ако постанете православни, опет нећу општити с вама јер општите са изопштенима.”24

• Хроничар псевдосабора у Ферари - Фирензи (1433-39. г.), велики еклисијарх Силвестар Сиропулос, притиснут од императора да се треба помињати папа, одговорио је:

„У Црквама се помињу они који су истоверни и у заједништву са Црквом. Ако су изопштени, нити се помињу, нити постоји дозвола за свеш-тене особе да произносе молитве за изопштене. Папа је изопштен. Како да се онда помиње изопштени заједно са онима у општењу?”25

• Исто тако, светогорски монаси су 1274. г. објавили: „Јер онај који прима (мишљење) јеретика, учествује у његовом злочи-

ну, ... ако се сретнемо боље да побегнемо.”26

• Патријарх генадије Схоларис пише: „Духовно општење истоверних и потпуна послушност истинским па-

стирима изражава се помињањем (на проскомидији, тј. Литургији). Сабори и други оци наређују да оне који су скренули од тог уверења требамо избега-вати у општењу.”27

б) Откривени „документ” који је непознат православнима, је веро-исповедање истог Атинагоре да помиње јеретика папу, како за време предложења светих даро ва (проскомидије), тако и на св. олтару.

22 Марко Евгеник, Посланица Теофану П.Г. 160, 1097Д, 1100А.

23 Римска Црква је у то време била православна, (п п.).

24 Доситеј Јерусалимски, „Дванаестокњижје” књига 7 стр 116.

25 Силвестар Сиропулос, Успомене ΧII, 13, Париз 1971. стр. 562-564.

26 Посланица Светогорских отаца императору Михајлу Палеологу.

27 Генадије Схоларије, Писмо црквеним старешинама итд., часопис Преподобни Григорије Светогорац, бр. 21 стр. 23.

15

У писму које је послао папи Павлу VI за Божић 1968., Атинагора пише: „У овом заједничарењу (љубави Христове), служили смо Литургију са најсветијима и пречасним митрополитима наших области, помињали смо у диптисима нашег срца Твоје часно име, брате, најсветији предстојниче римски епископе, испред овог изложеног светог и часног Тела и ове свете и часне Крви Спаситељеве у Божанској Литургији најсветијег предходника на-шег Јована Хризостома. И користимо свети дан Рођења Христовог испред светог жртвеника и говоримо Теби: Архијерејство Твоје нека помене Господ Бог, свагда, сада и увек и у векове векова!!!”28

в) Ово Атинагорино исповедање је заиста страшно! Он исповеда да на св. проскомидији на св. олтару помиње име јеретика папе! То недвосмислено значи да је сматрао себе уједињеним са папом! Значи да је Атинагора сматрао да се оства рило јединство „Цркава”!

да ли је могуће да је настало јединство „Цркава” зато што је Атинагора поми њао папу?

Наравно да!Атинагора није био обичан човек. Није био један обичан члан Цркве.

Био је патри јарх Православне Цркве. И када се председавајући једне Цркве као што је древни константинопољски Патријархат сједињује с јеретиком папом, јеретици постају не само „нај светији митрополити наших области”, као што пише, који га помињу и саслужују заједно с њим, него и сви они православни као што су:

• Сви њему подређени клирици који саслужују с њим и помињу га. • Сва његова паства која прима тајне његових клирика који помињу

патријарха. • Сви други патријарси и архиепископи који имају општење с њим. • Сви други клирици осталих патријаршија и Цркава, који саслу-

жују или помињу своје патријархе и архиепископе који заједничаре с Атинагором!

• Целокупна паства свих Патријаршија и Цркава чији председавајући патријарси и архиепископи заједничаре с Атинагором!

Дакле, ако један патријарх (или архиепископ) једне, било које, Православне Цркве помиње папу, само то, само та чињеница чини папи-стичкима све помесне Цркве с који ма је тај патријарх или архиепископ у заједништву!

г) Да, али Атинагора је умро. После Атинагоре што се догодило? Какво становиште су одржавали и одржавају његови наследници Димитрије и Вартоломеј?

28 Томос Љубави, стр. 525, 528-530, П. Григорије, Пут мира, том I. стр. 293. Исто то, тј. да на свакој литургији помиње папу римског, исповедао је и „Патријарх” Павле српски - п. п.

16

Можда и наследници Атинагоре помињу папу. Помињу ли га?Ако је рекао истину свако од њих, Димитрије и Вартоломеј, кад су били

изабра ни за патријархе, тј. да ће наставити следити пут Атинагоре, који никада нису осудили, прихватили бисмо да и они помињу папу! Може ли се овај закључак непосредно аргу ментовати доказима?

Сасвим сигурно, да! Не постоји нико ко није пратио што се догоди-ло на скораш њој, 29. новембра 2006. службеној посети папе Бенедикта XVI у Константинопољу. На вечерњој служби као и на Божанској Литургији, папа је с Вартоломејем изме нио литургијске пољупце, благословио је присутни верни народ, било му је отпевано „многољетије” и два тропара (Преподобном Бенедикту!!!) које су компоновали баш за ту прилику „светогорски мона си”,29 а на крају је Вартоломејев ђакон изрекао следећу молитву:

„Још Те молимо за најсветијега епископа и папу римскога Бенедикта и за архиепископа и патријарха нашега Вартоломеја и за управљане корака њихових ка доброме делу”!!!30

Није ли ова молитва „црквено помињање” папе?Да ли је могуће да постоји неко противљење тој тврдњи?Ово помињање папе значи јединство „Цркава”!!!

29 Управа Заједнице Св. Горе зачуђујуће лаже да то није истина, кад то потврђује сама Патријаршија. Али како онда Света Заједница зна да ,,папини химнографи” нису светогорци?

30 Часопис Агиос Агатангелос (218) новембар – децембар 2006. стр. 3.

Атинагора у папином загрљају - нова унија је остварена ...

17

Очигледни плодови потписане нове уније - „Православни”

патријарх Атинагора благосиља латински на латинској миси ...

Специфично масонско руковање којим се препознају „браћа” - стисак палцем

главног зглоба од кажипрста ...

18

Атинагора и његова духовна чеда - достојни наследници Васељенског Јуде: Димитрије и Вартоломеј на делу ...

Момент заједничког читања Симбола Вере на паполатинској миси 6. 12. 1987. године, уз присуство и садашњег васељенског

„Патријарха” Вартоломеја - тадашњег ђакона ...

19

После епиклезе и „освећивања” хостије (=чипса, жетона), на тој истој папинској миси, папа се окреће и показује чипс свима у храму.

Окренувши се према васељенском Јуди Димитрију и његовој пратњи,дотични сагињу главу у знак поштовања према „Светом” чипсу,што је најочигледнији доказ да га сматрају Телом Христовим !!!

20

Очигледан знак поштовања према папи који је након скоро 1000 година успео да оствари на делу унију и потчини „Православне” ...

Данашњи васељенски Јуда - псевдопатријарх Вартоломеј на поклоњењу гробу папе Павла шестог ...

Са претходним и садашњим папом - у служби антихристу и јудеомасонима ...

21

Њихове очи све нам говоре ...

22

Лицемерју актера Новог Светског Поретка

нема краја ... Наводним „надљудским” напорима и под видом „јединства у Чаши и Причешћу” и

јеванђељске љубави коју дотични наводно имају толико преизобилно да се излива на цео свет, љути вуци у овчијим

кожама ипак успевају да прелашћују индиферентне савремене „хришћане”, али не могу обманути ни једног

ревносног верника који свим срцем и душом и умом љуби Бога и Женика наших

душа - Господа Исуса Христа, Који ће ускоро

доћи и развејати у прах све Своје непријатеље ...

Моменти са вечерње службе и литургије у Цариградској Патријаршији 17. 12.

2006. г. када су„Преподобног” Бенедикта „Православни” новокалендарци дочекали

као православног архијереја - певањем Славословља, тропарима, јектенијама и

многољетствијем ...

23

1965. ПАПА И АТИНАгОРА дОгОвОРИЛИ СУ ЈЕдИНСТвО

1) Јединство „Цркава” су зацртали паписти и папофили. Решено је то тајно и затворено већ 1965. од стране папе Павла VI

и патријарха Атинагоре! И открива се данас мало помало!Православни су преварени методом која се тада применила тако да нису

разу мели да се јединство догодило. Латинима из Ватикана и латинофилима са Фанара је прео стало само да смире ситуацију и да спрече евентуалне немире од оних верника који су желели остати одани Православљу!

а) 1965. папа Павле VI и патријарх Атинагора су се сагласили око јединства „Цркава.” То усаглашавање је објављено као „Заједничка изјава” папе и патријарха 7. XII 1965., уочи завршетка рада II Ватиканског сабора паписта, како у Ватикану тако и на Фанару. Заиста, уз „скидање анатема.”

Оригинални текст „Заједничке изјаве” писан је на француском. Објављен је и службени превод на грчки.

Објава скидања анатема истога дана употребила се као бацање праши-не у очи да не би православни прихватили да је дошло до јединства. Верници Латина, види се, више су прихватили да се догодило јединство. То је био раз-лог да су многи похрлили у православ не храмове да се причесте пречистим тајнама.31 [Превод службеног француског текста „Заједничке изјаве” са изме-нама у грчком тексту, налази се на крају књиге као дода так (п. п.)].

б) Оригинални француски текст сагласности из 1965. доно-си да папа Павле VI и патријарх Атинагора укидају прекид општења (екскомуникације=одлучења) међу двема „Црквама.”

Параграф 4 б) према верном преводу јасно каже следеће:„такође да жале због одлука о одлучењу које су им следиле и да из

црквеног памћења уклањају сећање на те догађаје које све до данас делује као препрека зближавању у љубави, и да желе да их предају забораву;”32

31 Заиста овој пракси је аплаудирао Атинагора као што је говорио 1971. у Константинопољу скупу ходочасника америчких Грка рекавши: ,,У Америци већ причешћујете многе (тј. паписте), и добро чините! И ја овде кад дођу католици и протестанти и траже да се причесте, пружам им Св. Чашу! И у Риму се чини исто, као и у Енглеској и Француској!” (новине Ортодоксос Типос (365) 13. 7. 1979.).

32 Исечак из француског оригинала гласи овако: „regretter ćgalement et enlever de la memoire et du milieu de l' Eglise les sentences d' excommunication qui les ont suivis, et dont le souvenir opere jusqu'a nos jours comme un obstacle au raprochement dans la charite, et les vouer a l'oubli; (П. Григориу Ход према јединству, том 2, Атина 1978, стр. 33). Горњи исечак, у службеном грчком преводу, који је објављен на Фанару 7. 12. 1965., између осталог гласи: „άποδοκιμάζουσιν ωσαύτως καί αϊρουσιν από της μνήμης καί έκ μέσου της 'Εκκλησίας τά επακολουθήσαντα

24

Ово значи да је укинут „прекид општења” између две „Цркве.” Значи да је раскол престао постојати!

в) Предходно смо нагласили да је горњи превод „веран” и тачан у одно-су на исечак француског оригинала „Заједничке изјаве” из 1965. „Службени грчки превод” који је био дат у јавност намерно је измењен. Латини и латино-фили у француском и грчком тексту се играју речима којима самовољно придају њихов смисао.

Сасвим јасно, у француском оригиналу налази се реч excommunication. Ова реч недвосмислено значи „Ακοινωνησία,33 αφορισμό” (неопштење, изопштење п. п.). „Службени грчки превод” ту реч преводи речју „ανάθεμα” (анатема - проклетство п. п.). То је намерна грешка. Французи грчку реч ανάθεμα преводе речју „anatheme.” Да је, дакле, француски оригинал желео рећи да се повлаче анатеме, употребио би француску реч „anatheme” а не реч „excommunication”!

Дефиниција „ανάθεμα” - анатема значи одлучење од Христа, предавање сатани и губљење спасења. Следи да дефиниције „неопштење” (изопштење) и „анатема” (проклет ство) нису идентичне. Кад је дакле у 4. параграфу „Заједничке изјаве” употребљена реч excommunication, то значи да је том сагласношћу укинут „прекид општења” - „раскол” међу двема „Црквама”!

2) Али требамо у наставку видети и одређене параметре овог укидања изопштења између две „Цркве.”

У тексту ове „Заједничке изјаве” објашњава се да и након подизања изопштења (excommunication) остају разлике у двема „Црквама.” Наравно, може неки верник питати како је могуће да се укине „неопштење” тј. раскол, а да разлике наставе постојати? Ο из општењу и анатеми ћемо говорити касније.

а) Према православној традицији да би постојало јединство треба оба-везно по стојати апсолутно јединство између Православне Цркве и Латина у питањима вере.34

αναθέματα, ών ή άνάμνησις επενεργεί μέχρι σήμερον ώς κώλυμα εις την έν αγάπη προσέγγισιν, παραδίδουσι δέ ταΰτα τη λήθη.” (исто, стр. 35)

33 То да француска реч excommunication значи ακοινωνησία - неопштење, показује исти француски текст „Заједничке изјаве”, који, док говори о прекиду црквеног општења, два пута употребљује израз la communion ecclesiastique, што значи εκκλησιαστική κοινωνία - црквено општење, како правилно показује службени црквени превод, а не εκκλησιαστικό ανάθεμα - црквена анатема (проклетство)!

34 Када православни инсистирају на тој светоотачкој заповести, Латини и латинофили их оптужују да на тај начин желе спречити јединство, како у вези с тим пише о. Јован Романидис: „Православни теолози који инсистирају да постоје теолошке разлике које одвајају Православну од Римске Цркве су људи чији је пуни и једини мотив да спрече јединство.” (Јован Романидис, Православље у Америци на Теолошком симпозију Харистирион, професора Панајотис Христу, Солун 1967. стр. 514-515).

25

Насупрот томе сусрећемо различите папске саборе који су се лажно сложили с право славнима као Латерански (1215.)35, у Лиону (1274.)36, у Ферари - Фирензи (1439.)37 итд.

Такво усмерење усвојио је и II ватикански Сабор (1962-65) који је решио да се православни приме у папизам уз обично исповедање вере, да прихватају првенство папе, без излагања осталих догматских разлика! Јасно је речено:

„Од одвојених Источних који под утицајем Духа Светога прила-зе јединству Като личке Цркве нека се не тражи ништа више од обичног исповедања католичке вере у ко јем је признавање папе као пастира целе

35 Сабор у Латерану одржан је 1215. г. Франколатини су 1204. у свом 4. крсташком рату завладали, Константинопољем. Папа Инокентије ΙΙΙ послао је у Константинопољ три кардинала. Они су тражили од право славних само признање првенства папе римскога. Остале разлике оставили су по страни. Франци су као освајачи, искористили своју снагу и силом наметнули православним клирицима „заклетву верности” папи. Неки Ромеји (Византијци су Ромеји према Константинопољу који је Нови Рим - п. п.) дали су такву заклетву и тиме постали паписти. Већина је међутим одбила. Многи од тих клирика су напустили град. Отишли су у ново створену државицу Никеју у којој је тада уточиште имао император Теодор Ι Ласкарис са патријархом. Император је желео сазвати васељенски сабор у Никеји с намером да прогура „јединство” да би добио па пину помоћ против Турака. Његов план је међутим пао у воду из разлога што се томе успротивио тада чувени митрополит Навпактоса Јован Апокакос.

Православни клирици који су одбили положити ову заклетву, ниси хтели служити Литургије у црквама у ко јима су претходно служили Латини. Оне које су били крстили франколатински клирици, ромеоортодоксни су крстили из почетка. Један део ортодоксних клирика у Константинопољу тражио је сазивање васељенског сабора да се реши проблем. Тај сабор, тобоже „васељенски”, сазвао је папа 1215. у Латерану у Риму. На тај Сабор није дошао ни један Ромеј, него једино Франци, тј. представници латинских патријаршија (Константинопоља, Александрије, Антиохије и Јерусалима), које су основали крсташи након свог 4. крсташког похода кад су укинули православне патријаршије.

Овај Сабор се уверио да је „јединство” било недостижно. Уверио се да Ромеји ни у којем случа ју не прихватају издају свог Православља. Због тога је Сабор решио да пристане на неке безболне уступке према Ромејима. Дозволио је да задрже разлике у веровању, као своје црквене оби чаје, под претпоставком да признају „првенство” папе. На тај начин је створена основа Уније (унијатства). (В. Стефаниди, Црквена историја, Атина 1970. стр. 381-2).

36 Псевдосабор у Лиону ослонио се на Михаила Палеолога, првог ромејског императора који је при знао папино првенство, Филиокве и употребу безквасног хлеба у Литургији. Остале разлике су остављене. [В. Стефаниди, Црквена историја, Атина 1970. стр. 385-386, Н. Полити, Једно јединство, Ортодоксос Типос (87) мај 1968. ]

37 Сабор у Фиренци завршио је свој рад у јулу 1439. Закључило се јединство „Цркава” франко-паписта и ромеоправославних. Православни су примили првенство папе! Примили су такође и учење ο „Филио кве.” Папа је тражио да православни признају да је „Филиокве” додано у Символ вере законито. То пита ње остављено је да се регулише после „уједињења.” Разлог због којег је папа тражио да Синод разреши да је додатак „Филиокве” законит, био је тај, да Ромеји не би више могли тврдити да су праведно анатемисали Франке 867. и на VIII васељен-ском Сабору 879. Нису се сложили по питању „чистилишта” иако су пре службених разговора вођене неке прелиминарне расправе ο томе да ли људи одмах након смрти уживају или рајско благостање или паклене казне. (Гилл, Сабор у Флорентији, Атина 1962. стр. 315, 319).

26

Цркве с највишом свесветском влашћу.”38

За папу Јована Павла II види се да разлике између две „Цркве” представљају „потешкоће”39 које спречавају заједничко слављење Божанске Евхаристије или неспо разуми и несклад40 који још постоје (између две „Цркве”), ако не на пољу вере, а оно бар на пољу теолошког изражавања.

б) По папофилима са Фанара:• Атинагора је сматрао догматске „разлике” међу двема Црквама у које

укључу је и Филиокве, првенство (примат) и непогрешивост папе, једноставно као обичаје!41

38 Орт. Типос (1615) 21. X 2005.

39 Орт. Типос (341) 26. 1. 1979.

40 Орт. Типос (391) 11. 1. 1980.

41 Новине „Етнос” 20. 3. 1970., Орт. Типос (118) 10. 4. 1970. У осталим својим изјавама Атинагора је рекао: „Првенство и непогрешивост? Што нас то занима? Свака Црква ће

Напад паполатинских крсташа на Цариград 1204, при четвртом крсташком походу (види и сл. слику). Паполатински разбојници попљчкавши све што

су стигли, учинили су и многа зверства над православним живљем. Слична зверства су учинили и на Светој Гори над многим монасима. Њихово

„благочешће” је било толико да су у славу својих папа мазали ципеле миром од Светих моштију угодника Божијих које наводно и сами признају ...

27

По Атинагори ти обичаји тј. Филиокве, првенство, непогрешивост, не одељују га од папе. Због тога је 1964. изјавио италијанској новинској агенцији:

„Ништа нас не одваја од Католичке Цркве.”42

Због тога он 1965. не види никакву препреку за припремљено од њега и папе ује дињење које су исте године и прогласили:

„Ми не видимо никакву саблазан на путу јединства Римске Цркве са Црквама Истока ... Не видимо саблазан из једноставног разлога што так-ве саблазни нема.” „Ни каква препрека јединству не постоји”, каже. Због тога држи „папину страну у свим ње говим изјавама и деловањима.”43

Једном другом приликом додаје: «И до 1054. смо имали многе разлике. И у овоме и у другоме. Филиокве

је додано у „Симбол Вере” у 6. веку. И то смо примили и толике друге разлике. Али волели смо се. А кад се људи воле, разлике не постоје. Али 1054. кад

смо се престали волети, дошле су на видело све разлике. Волели смо се и имали исту Свету Тајну. Исто крштење, исте тајне и посебно исту свету Чашу.

задржати своје обичаје. Ако то жели Католичка Црква, нека задржи ... Уосталом сви сматрамо себе непогрешивим. У на шем раду, у нашим мислима, у свему. Пита ли тебе твоја жена колико соли да стави у јело? Сигурно не. Има своју непогрешивост. Нека је има и папа ако то жели ...” (новине Естиа, 31. 3. 1970., Орт. Типос (122-123) 1. и 20. 7. 1970. стр. 4

42 Гаврило Дионисијатски: Жалостан и антиправославан дијалог, ТYПОС, фебруар 1964.

43 Католики (1596) 28. 8. 1968.

28

Свети мученици светогорски пострадали од мучке руке паполатинских антихриста ... Мајка Божија је том приликом објавила у чудесном виђењу

једном светогорском старцу да „Иду непријатељи Моји и Сина Мојега”, па ако је то тако, онда је и сваки пријатељ непријатеља Њених и Сина Њеног - као што су то савремене Јуде Васељенске и други псевдоправославци - самим тим такође Њени непријатељи и непријатељи Господа Исуса Христа !!!

29

Сада кад смо се опет вратили у 1054. зашто да се не вратимо на свету Чашу?»44

• Патријарх димитрије утврђује тешкоће за пуно јединство са Римом и то више као „историјско и психолошко наслеђе прошлости.” Он каже:

„Две Цркве су почеле чистити тешко историјско и психолошко наслеђе прошлости које је водило у дубоку подељеност, непријатељство и недостатак поверења”!!!45

• Професор Ст. Пападопулос, који је имао учешће у многим разгово-рима „Теоло шког дијалога” са папистима, пише ο „Заједничким текстовима” које су саставили Латини и латинофили, да се у њима нигде не може наћи да две Цркве имају догматске разлике. „Римокатолици сваки пут упорно одбијају да напишу тако нешто а православни то комот но прихватају ... У садашњем дијалогу желе приказати да вековна размимоилажења међу Црквама нису по-следица догматских разлика него психолошких, политичких те разлика разних теолошких школа!”46

в) Очигледно је дакле, да кад Латини и Латинофили са Фанара у тексту „Заједничке изјаве” ο је динству Цркава из 1965. пишу ο њиховим „разликама”, схватају их као „обичаје”, „неспоразуме”, „несугласице” и остале њихове ... „митове”!

Затим, иако текст „Заједничке изјаве” спомиње постојање „разлика”, према главним де латницима јединства, то не спречава остварено укидање изопштења!

3) Ова сагласност из 1965. између папе Павла VI и патријарха Атинагоре пред ставља једну правну супротност. И жели ту остварену саглас-ност ο јединству Цркава одр жати скривену али је открива на овакав неспретан начин, као што смо видели. Како обја снити све ово?

Заиста, за одржање тајновитости, разлог је јасан. Желели су предухи-трити евентуал не реакције несагласних, док не отупе њихова чула за верске осећаје, и престану се занимати за питања Православља.

Тешкоћа постоји у оправдавању директног откривања да су папа и патријарх обја вили „уклањање изопштења”, тј. јединство „Цркава”!

Постоје само два објашњења која може дати један православац:Или је у тренутку кад су папа Павле VI и патријарх Атинагора

„закључили” сагла сност ο јединству Цркава, требало да ο томе постоји писани

44 Орт. Типос (365) 13.7. 1979.

45 Орт. Типос (169) 1. 11. 1972. стр. 1.

46 Ст. Пападопулос, Православни пут - Црква и теологија у трећем миленијуму, Атина, мај, 2000., стр. 130.

30

текст, да се не би у будућности оспоравала та сагласност ни од којег њиховог наследника или од некога од њих двојице ако би мењао мишљење.

Или су два главна делатника ове сагласности хтели уградити своја име-на у тај дога ђај да би заслужили аплауз мрачних кругова или њихових следбе-ника следећих генерациција, по узору на паполатинофила Висариона!47

Наравно, ниједан православац с нормалном и мирном савешћу ни-када не би хтео спојити своје име с том срамном сагласношћу! Међутим, за Атинагорину личност ништа није чудно ако имамо у виду све што је ο њему написао тадашњи атински архиепископ Хризостом II који је истакао:

„Атинагора I ништа не заступа, ни у шта не верује, само за себе ради, тежи да му се име као у хероја и после смрти слави, иако је уништио Цркву”!48

Треба одговорити на једно питање које би се могло родити у неком вернику:

Везују ли лична гледишта и дела једног патријарха или архиеписко-па Православну Цркву? Да ли се догодило јединство „Цркава” само зато што патријарси у службама поми њу папу или зато што се Атинагора сагласио са јединством?

Већ смо раније говорили ο тој теми. Гледишта која има сваки право-славац па и патри јарх, ако се изражавају јавно, морају се испитати јесу ли и колико сагласна са вером преданом од пророка, апостола и Светих Отаца. Ако су различита од ње, тај човек који их је изразио није православац, није члан Цркве. Са таквим човеком, па макар он био патријарх или архи епископ или други клирик, православни су обавезни да прекину црквено-молитвено „општење.” Зашто се дакле, неко ко с њим општи, с њим и саображава?

Један православац је обавезан не само да не општи (заједничари) с јеретичким клирицима, него и да осуди његове заблуде и јереси, да се не сма-тра да је својим ћутањем сагласан с њим. Цицерон је рекао да се истина издаје и ћутањем. Због тога, Јосиф Вриение каже:

„Свако ко може рећи истину а не каже је, бива оптужен од Бога. На тај начин је у опасности вера која је основа целе Православне Цркве. Јер ако прећути истину, то је исто што и негација вере. Међутим ако је каже, онда је то искрена исповест.” 49

Очигледно је, дакле, да ако један патријарх као Атинагора прихвати уједињење Црка ва, само та чињеница може се пренети на све чланове Цркве

47 Висарион, митрополит витинијски, на псевдосабору у Ферари-Фирензи (1433-1439) подржа-вао је жељу византијског цара да пошто пото дође до уједињења. Касније је за награду од папе постао кардинал (п. п.).

48 Записи Хрисостома II, 15.7. 1963. - 15.7. 1964., стр. 197.

49 Јосиф Вриение, Пронађена дела, том 2. Солун 1990. стр. 18.

31

због њиховог јединства с њим, и може се сматрати да је за све вернике дошло до јединства!

То је разлог да су Свети Оци посебно строги по питању „општења” вер-ника с јеретичким епископом. Напоменућемо нешто мало од њихових ставова:

• Свети Марко Евгеник50 каже: „Латиноверујући заједно са Латинима су оптужени и сматрају се

прекршитељима вере.”51

Такође, овај Свети каже: „Сви без изузетка учитељи Цркве, сва Божанска Писма, подстичу нас

да бежимо од кривоверних и да немамо општење с њима.”52

И додаје излажући ο латиномислећем патријарху Митрофану: „Нити желим нити прихватам с њим јединство, нити са онима који

су са њим, и ништа више ... као што је он и они с њим показао уједињење с латинским догмама ... Јер сам тачно уверен да што се више удаљавам од њега и оних с њим, приближавам се Богу и свим вернима и Светим Оцима. И управо одвојивши се од њега, сједињујем се са истином и са светоотачком теологијом Цркве.”53

• Свети Максим Исповедник, пише:„Бог изабире и води апостоле, пророке и учитеље према савршен-

ству светости, а ђаво лажне апостоле, лажне пророке и лажне учитеље, и одводи их од благочешћа да би ратовали против, како старог тако и новог (јеванђељског) закона. Лажне апостоле, лажне пророке и лажне учитеље сма-трам за јеретике јер су њихове речи и мисли искривљени. Као што онога који прима истините апостоле, пророке и учитеље, Бог прима, тако и онога који прима лажне апостоле, лажне пророке и лажне учитеље, ђаво прима.”54

• Атанасије велики устаје против јеретика који мисле да настављају пребивати као чланови Цркве:

50 Св. Никодим Светогорац у свом кондаку хвали Св. Марка: „У оклоп нератни одевен, богомудри, разбио си високоумље западне побуне, изабраниче Утешитеља од рођења, истакнути првоборче Православља, ради тога ти кличемо: Радуј се Марко, похвало православних!”

51 Св. Марко Евгеник: „Свим хришћанима на копну и на острвима” пар. 6 & 7. П. Г. 160, 172Б & 201 CD.

52 П. Г. 160, 536 CD.

53 Исто.

54 Максим Исповедник, О деловању за време првог прогона у Визији, 1. део, P.G. 90, 144D - 145A.

32

«Како то да могу бити у Саборној Цркви они који су одбацили апостол-ску веру и постали изумитељи зла, и који су речи Божијих Писама оставили и примили име по Арију и обиљу ње гове „мудрости”?»55

• Св. герман Нови, патријарх константинопољски писао је у својој посланици Кипранима 1229. кад су Франци загосподарили њиховим острвом и протерали православне клирике:

„Заповедам свим на Кипру лаицима који су истинита деца Саборне Цркве (тј. Православне) да одмах и најбрже побегну од свештеника који су потпали под латинску подређеност, и да не иду у њихове цркве, и никакве благослове из њихових руку не примају. Јер боље је да се у вашим кућама молите Богу сами него да се окупљате у црквама латиномислећих, и да тако заједно с њима одете у пакао.”56

• генадије Схоларис, ученик и наследник Св. Марка Евгеника у бор-би против „уједињења” и први константинопољски патријарх после пада (под Турке), пише:

„Припазите да ли су ваши епископи православни и да не уче догме против православне вере. Да не саслужују са јеретицима или расколницима. У вези са осталим питањима, ако су учинили нешто у незнању, може им се опро-стити. Ако су учинили иако су знали, сами ће положити рачун Богу.”57

• На крају, 7. васељенски сабор је решио: „Онима који са знањем молитвено опште са новаторима,

анатема!”58

4) Шта је „Άκοινωνησία” - неопштење (изопштење), а шта је „ανάθεμα” -анатема (проклетство)? Какво значење има ако у тексту „Заједничке изјаве” стоји реч „изопштење” а какво реч „анатема”?

а) „Άκοινωνησία” - неопштење - незаједничарење или изопштење је одсуство и прекид молитвеног општења између верника и неверника. Између православних и злославних - као што су латинопаписти.

Како Свети Оци, тако и свети канони Цркве изричито забрањују једном православ ном да има духовно „јединство” (општење) с било којим јеретиком или с оним осо бама које „заједничаре” с јеретицима. Јеретик са којим се

55 Атанасије Велики, Против јеретика, 1, 4. VEPES 30, 125.

56 Јосиф Вријеније, Пронађена дела, 2. том., стр. 26. Солун 1990. P.G. 140, 620A.

57 Патријарх Нектарије, Света и светска историја, издање Св. Ман. Синај, Атина 1980. стр. 231.

58 P.G. 13, 128.

33

забрањује општење једном православцу, може бити чак и његов епископ, ар-хиепископ, патријарх или неки други клирик.

Када кажемо: не треба један православац да има „духовно јединство” с једним јеретиком епископом, подразумевамо да не може долазити ради молитве у цркве где служи тај епископ или други клирици који у службама помињу име тог епископа јеретика. Не може, другим риечима, један верник примати тајне јеретичких клирика. Када, дакле, канони и Свети Оци позивају на „неопштење”, тиме се подразумева да су један или више вер ника или клирика обавезни да духовно не опште ни са којим јеретичким епископом, јер ће се иначе иден-тификовати с њим.

Али и цела Црква још више има исту обавезу. Ниједна помесна Црква не може имати „општење” с јеретичким особама као са епископима чак и онда ако они сачиња вају неку помесну Цркву, тј. једну патријаршију. Таква патријаршија била је до 1009. г. Патријаршија Старог Рима, када је окупирана од Франачких јеретика и кад су дру ге патријаршије прекинуле „општење” с њом.

„Прекид општења” је, наиме, наредила Црква, да би заштитила сво је верне и православне чланове као и саму себе од јереси. Канони и Свети Оци заповедају обавезно устајање пра вославних али и целокупне Православне Цркве против јеретика, пре свега против јере тичких епископа. Због тога „прекид општења” значи „раскол”, који настаје на овакав начин између православних и јеретика (који су исти и произвели - п. п). То значи и искључива ње, одсецање, одељивање јеретика од Цркве.

б) Друго је пак „ανάθεμα” - „анатема” - „проклетство.” Анатеми се предају непријатељи Цркве уопште59 као што су различити јеретици и криво-верна учења.60 Јеретици су престали бити живи чланови Цркве. Верници који престају бити живи чланови Црк ве, опасни су за остале њене чланове. Дешава се исто што се дешава са трулом јабуком која се налази у корпи заједно са здравим јабукама, које у једном тренутку почињу и саме трулити. То је разлог због којега канони и Свети Оци „проклињу” - предају анатеми дотичне особе. Анатемишући, Црква одсеца ове особе од свог тела и предаје их сатани. Ово изгледа строга мера, али је нужна како за анатемисаног, који се још може осло-бодити свог проклетства и обратити се, тако и за верне који не могу више имати ника кву заједницу с њим. Према томе, ниједан верник се не може изговорити да није прекинуо општење с таквима јер није сазнао да су те анатемисане особе јеретици и непријатељи Цркве.

59 „Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата.” 1Кор. 16, 22. Свети Јован Златоусти је по речима Светог Теодора Студита подизао глас говорећи: „Непријатељи Божији нису само јеретици, него и они који (молитвено) опште са њима!” P(.G. 99, 1049A)

60 Гал. 1, 8, 9.

34

Анатема се дакле баца на отпале чланове Цркве, као што су јеретици и остали непри јатељи Цркве.

То је основна разлика између „неопштења” (изопштења) и „анатеме.” в) Ову разлику боље ћемо разумети ако имамо у виду историјски пут

„незаједничарења” и „анатематизама” у животу Цркве, и то посебно што се тиче веза између Ромеја (православних) и Франака (јеретика). Због тога ћемо врло кратко рећи нешто на ту тему.

Кад су у 8. веку Ромеји били обавештени да су Франци прихватили кривоверни додатак „Филиокве”, прекинули су општење с њима. И заиста, када су 808. г. у Јерусалиму неки франа чки монаси-ходочасници изрекли „Симбол Вере” са до датком „Филиокве” у храму где су учествовали на служби, право-славни монаси (Ромеји) су их избацили из цркве. Фотије Велики је 867. г. осудио јеретички додатак „Филиокве”, а 8. Васељенски сабор 879. г. је осу дио Франке као јеретике. Ово показује како већ од 767. није постојало „општење” из међу православних и Франака.

Франци су 1009. г. успели поставити на трон папе Старог Рима франко-филског папу Сергија IV који је одобравао Филиокве. Остали патријарси Истока сматрали су га јеретиком. Од били су да с њим као таквим имају „општење.” То је „незаједничарење”, тј. „раскол”! Од тада је то „незаједничарање” - „раскол” између православних и Латина филиоквиста било на снази до 1965. г. и никада није било уклоњено!

г) 1054. Латини су анатемисали православне из смешних и лажних раз-лога. У пис му анатематизма званог „Либело”, написали су између осталог да су Ромеји симонисти, дозвољавају други брак њиховим клирицима, да су избацили „Филиокве” из никејског Сим бола Вере (!), да пуштају браду и косу, да сматрају ваљанима само своје тајне, да не при мају у општење клирике Латине итд. !

То што треба овде посебно запазити је да Латини у њиховом ана-тематизму препознају да православни (Ромеји) и пре 1054. г. (тј. од 1009. г.) нису имали општење са њи ма!

д) 7. децембра 1965. папа Павле VI и Атинагора поништили су узајамне анатеме. Нећемо овде дотицати ту тему, да ли је и колико без сагласности оста-лих Патријаршија и помесних Цркава, Атинагора канонски имао право да то проведе у дело.

Овде нас занима шта се 1965. десило са „изопштењем” тј. са расколом. Оригинал „Заједничке изјаве”, која је писана на француском језику,

изричито каже да се „ук лања неопштење”, тј. раскол! Грчки текст превода, међутим, ништа не каже ο „неопштењу.” Реч „excommunication” француског оригинала, латинофили са Фанара побринули су се да преведу неисправном речју „ανάθεμα” - анатема.

Тако су православни Грчке до данас остали под утиском да су 1965. укинуте само анатеме, а латинофили објављују како смо се уклањањем анатема поновно вратили у период пре 1054. г. Али какав је био тај период?

35

Одговор даје баш тај исти текст „анатематизма” из 1054. г. Износи да су Латини анатемисали православне јер су ови сматрали ваљаним само своје Свете Тајне и јер их (Латине) нису примали у „општење”. Дакле, сами Латини исповедају да је са стране православ них постојало „неопштење”. Постојао је раскол! Искрени су били Франци 1054. г. кад су исповедили да је и пре 1054. постојало „неопштење”.

5) Све у свему требамо истражити последице које има за Православну Цркву како оригинални француски текст који каже да су 1965. папа и патријарх уклонили не само ана теме него и „неопштење”, тако и „службени” грчки пре-вод аутентичне сагласности који каже да су уклонили само анатеме.

Латини верују да је 1054. г. анатема донела „неопштење” две Цркве када сматрају да реч „неопштење” и „анатема” теолошки имају исто значење. Језички на равно то не вреди, јер једно значи у француском језику реч „excommunication” а друго реч „ανάθεμα”, као што смо видели. Осим тога, нико није дужан истраживати шта имају на уму Латини ο томе када су они прекинули „општење” с Православном Црк вом када су их заиста (тј. Франке п. п.), како ћемо видети у наставку, православни Ромеји већ у три предходна века сматрали „изопштенима”!61

6) Када „Заједничка изјава” из 1965. каже да се „уклања изопштење”, то значи да се уки нуо раскол.

а) Да је дошло до јединства „Цркава”, прихватају неправославни тео-лози као Не мац Куперс, професор на Старокатоличкој школи бонског универ-зитета који је на конфе ренцији на универзитету у Солуну 1971. између осталог истакао:

„Данас је могуће сматрати стварним јединство Источног и Западног - Католичког и Православног хришћанства унаточ увек присутном скептицизму.”62

б) За намеру преваре православних од патријаршијских латинофила ка-рактеристично је такође сведочење митрополита Елевтеропоља Амвросија који уз остале елементе (доказе) има у виду своју посланицу патријарху Димитрију (на коју није никад добио од говор), а у којој је писао:

«7. XII 1965. уклоњене анатеме од стране васељенског патријарха Константинопоља и уклањање изопштења од стране Рима проузроковали су конфузију ... Оно што такође захтева посебну пажњу је разлика израза у два текста у вези са уклањањем ана тема. Тако латински текст (подразумева

61 Из овог разлога се у 2. параграфу француског оригинала где се излаже ο анатемама из 1054. користи сумњива реч excommunication (изопштење) уместо речи ανάθεμα (проклетство), очигледно с наме ром да се како некада, тако и сада у параграфу 4 б „Заједничке изјаве” из 1965. обману православни.

62 Новине Ортодоксос Типос (137) 1. 4. 1971. стр. 2.

36

оригинал „Заједничке изјаве” на француском језику - п. п.) говори ο „уклањању изопштења” а грчки текст ο „уклањању анатема”. Ова разлика је изазвала невероватну збрку и наставља да и даље ствара велику штету».63

63 Орт. Типос (432) 21.12.1980.

Оригинални текст укидања одлучења (а самим тим и анатеме) између православних и паписта потписан од стране Атинагоре и његовог „Синода”

7. 12. 1965. г. ...

37

Ликовању Ватикана 1965. г. није било

краја ... Чак су и поштанску

маркицу у ту част штампали, јер ето, по њима „вратише

се шизматици у Цркву!”

Новокалендарски румунски псевдомитрополит Николај Корнеану причешћује се на

латинској миси ...

Румунски псевдопатријарх Теоктист са папом у Румунији маја 1999. г.

Љубав у Христу или у антихристу?

„Архиепикоп” грчки Христодул

у загрљају папе и на гробу

претходног(на сл. стр.) ...

38

Нови сверуски „патријарх” - агент КГБ-а, алиас „друг Михајлов” као „митрополит” узима „благослов” од папе Бенедикта ...

39

ИСПОвЕдАЊЕ САМОг АТИНАгОРЕ дА ЈЕ УЧИНИО ЈЕдИНСТвО „ЦРКАвА”

Постоји још један важан документ који доказује мимо сваке сумње да се 1965. догодило јединство „Цркава”.

Реч је ο једном писму које је 1968. Атинагора послао тадашњем атин-ском архиепископу Јерониму Катсони. Последњи је заиста био фанатични обо-жавалац Атинагоре којега је чак окарактерисао као „пророка апостола”!!

Написао му је да је 1965. укинут раскол! Све до сада нам наши папо-фили говоре да се 1965. догодило укидање анатема а не раскола. А то говоре зато што укидање раскола и значи јединство „Цркава”!

Цело то писмо објављено је међутим у књизи митрополита Атичког и Мегаридског Никодима „Јероним Котсанис” (Атина 1990. стр. 386). Погледајмо.

„Најблаженији Архиепископе Атински и целе Грчке, у Христу Богу многољубљени и љубазни брате и саслужитељу наше Скромности господи-не Јерониме, Ваше преосвећено Блаженство братски у Господу целивамо и с преугодношћу поздрав љајући проговарамо.

Пријем Преосвећеног Кардинала Палерма господина Францисцка Карпина, од стране Вашег многољубљеног нам и живожељеног Свеблаженства, приликом ње говог доласка у Грчку, створио је дубоки утисак, који се и увећао кад нам је ових дана у руке дошао албум с многим фотографијама са тога пријема.

Најважније обележје пријема била је отворена и спонтана топлина од стране Ва шег преосвећеног Блаженства када сте га примили, возглашене речи добродошлице у наставку посете, обед у манастиру Пентелис и остале манифестације.

При томе у једном тренутку имах виђење где Ваше љубљено Блаженство у кочији би пренесено на дефинитивни сусрет између двеју прворођених сестринских Цркава.

(Али) у томе се супротстављају наши теолози и не говоре нам како схватају враћање (у пређашње стање) ствари међу двема прворођеним се-стринским Црква ма, осим ако претпостављају наставак раздвојености.

Нити одговарају на питање: Када смо се уклањањем раскола 7. децем-бра 1965. аутоматски вратили у епоху пре 1054. када су такође постојале разлике међу двема Црквама повремено и суровије изражене, али се одржало јединство у тајнама, а нарочито у заједничкој Чаши, које су се дакле нове пре-преке после 1054. појавиле да би спречиле повратак у ту епоху?

И зато, честитајући срдачно Њему и грлећи Га останимо и даље у светом целиву братске љубави и изузетне части.

40

Вашег преосвећеног Блаженстваљубљени у Христу брат† Константинопољски Атинагора”

Патријарх Атинагора који је био главни протагониста од стра-не Православне Цркве насталог јединства „Цркава”, исповеда да је 1965. уклоњен раскол тј. да се дого дило јединство „Цркава”!

„СПЦ” Јуде, на мрачном делу унијаћења Српског народа ...

Тешко вама изроди „светосавски” и „српски” који нисте достојни називати се тим славним и почасним именима и који тако усрдно „заборављате”

каме и јаме којима су нам усташоидно-геноцидни хрватски папофашисти са преблагословима свих одреда папосатана до пре неколико година тако усрдно клали наше претке, ближње и децу, силовали жене и покрштавали

све одреда, шаљући их самим тим у огањ вечни ... Ви сте пак далеко гори од тих злотвора јер на најлукавији начин чините то исто прикривајући се

велом наводне светости, смирења и љубави ...Тешко вама проклетници! Тешко вама!

41

Главни актери на делу унијаћења Српског народа - псевдопатријарх ипсевдосветац Павле, Амфилиоквије Радовић и Иринеј Буловић ...

И као што је у време оваплоћења Бога Логоса било изопачено схватање Светости, па се фарисејима нико није смео противити, тако и данас, пред други Долазак Сина Божијег, за овај постхришћански свет, отпавши како од Православља, тако и од Правоживља, те који се тако усрдно спрема за дочек „сина таме и погибли” (2Сол. 2, 3-4), својим помраченим мерилима

сматра дотичне „свецима” и „непогрешивим папама”!!!

42

„Синод” „СПЦ” на латинској миси ...

43

Архијеретик - кардинал Иринеј

Буловић показује свој кардиналски крст који

је примио лично од папе!

Такви крстови се дају искључиво

„рукоположеним” кардиналима !!!

44

Амфилиоквије Радовић подноси редован извештај „Светом Оцу” ...

а овај ...

... „канонизује” србождера Степинца ...

45

И док Лауренције шабачко-ваљевски са

својим „свештенством” на поклоњењу „светој

столици”, „светој ножици” и „светој ручици” папиној,

спокојно надгледа да ли „свештенство” његове

епархије искрено и усрдно прима унију (кроз симболични златник који је сваки од њих добио при том чину) ... други

псевдоепископи „СПЦ”, не либе се да употребе не само најгрубљи псовачко-уличарски речник према својим верницима, већ ни кикбоксерске вештине ...

Застрашујуће сцене са „Литургије” 13. 7.

2006. у селу Тулеж. Због традиционалног певања на канону евхаристије

„ ... поклањати се Оцу и Сину и Светоме Духу ...”

„свештенство” се окреће према појцима,а Јован шумадијски руком показује да

прекину певање тог стиха, као да су појци запевали „ ... поклањати се ... сатани!” Након тога је пришао појцима, и најстрашније их извре-

ђавши терао их ван шатора речима: „Марш напоље!” - као стоку !!!

Коме дакле могу да сметају те речи осим сатанистима ?!?

46

... И тако, под изговором наводног враћања на „предањску Литургију”, јаросни латинофили и нове унијате типа „њихових преосвештенстава” „епископа” шумадијског Јована и Жичког Хризостома, не либе се дакле

ни насилничких метода своје експанзионистичко - пролатинске политике наметања Уније са паполатинима како нам о томе сведочи и случај у селу

Душковци (17. 6. 2008.), где „попа” Димитрије, уз присуство псевдоепископа Хризостома жичког, у пуном свештеничком одјејанију „заводи ред” ... и

рукама и ногама у стилу кикбоксера ... Када би дакле, ове нове Јуде из редова „СПЦ” били заиста ревносни заштитници Православног Предања то би

доказивали пре свега својим моралним животом (што наравно није случај), а затим и ревносним чувањем догмата и канона Православне Цркве! Пошто

ни то није случај, латинопапофилистичке Јуде немају морално право да раде то што раде (па макар таква Литургијска пракса заиста и постојала

у једном периоду историје Цркве), јер су им намере и планови унијаћења српског народа више него очигледни ...

Тешко дакле вама антихристи!!! Где ћете се сакрити од Лица Божијег на Страшном Суду Његовом, и како ћете смети погледати у лице Светог Саве -

несретници прелашћени?!?!

(види о овоме целе снимке на You Tube на линковима:http://www.youtube.com/watch?v=6zibHGhqt0k&feature=relatedhttp://www.youtube.com/watch?v=zGV3r6JsTFQ&feature=fvw

http://www.youtube.com/watch?v=ekAOxdId0bA&feature=PlayList&p=D1378DC8D970BBED&playnext=1&playnext_from=PL&index=16)

На ударцима брз и хитар,то је унијата - попа Дмитар!

47

ПОСЛЕдИЦЕ „ЗАЈЕдНИЧКЕ ИЗЈАвЕ” ИЗ 1965 гОдИНЕ ЗА ПРАвОСЛАвЉЕ

1) Након свега требамо истражити које су последице за Православну Цркву како од оригинала француског текста који каже да су 1965. папа и патријарх уклонили не само анатеме, него и „изопштења”, тако и од „служ-беног” грчког превода оригиналне „Заједничке изјаве”, који каже ду су укло-нили само „анатеме”.

а) У првом случају француског оригинала „Заједничке изјаве” који обавезује обе стране, паписте и тзв. православне (тј. паполатинофиле) и каже да је дошло до уклањања „изоп штења” :

Усаглашавајући се ο „уклањању изопштења” значи да су папа Павле VI и патри јарх Атинагора били сагласни ο укидању раскола. Тај раскол је постојао између Ромеја и Франака од 767. г., а од 1009. између четири Патријаршије источних Ромеја (Константинопољског, Александријског, Антиохијског и Јерусалимског) и Патријаршије старог Рима који је тада пао у руке Франака. То значи да се догодило јединство „Цркава”! Оно што још недостаје ја да право-славни чланови Цркве поверују и да прихвате то једин ство и да не протестују. Због тога се то јединство открива и остварује поступно, да се не изазову право-славни.

Остваривање „Заједничке изјаве” из 1965. ο јединству Цркава одвија се методички и врши се на више начина као што су:

• дијалог љубави64

• теолошки дијалог65

• узајамне посете предводника паполатина и папофила66

64 Атинагора је говорио скупини америчких Грка који су га 1971. посетили на Фанару: «Ја дајем предност дијалогу љубави. Да се волимо! И што се догађа данас? Дух велике љубави шири се на хришћане Истока и Запада. Већ смо у љубави. Папа је рекао: „Стекао сам једног брата и кажем му, волим те”! То сам рекао и ја: „Стекао сам једног брата и рекао му, волим те” »!!! (Орт. Типос (365) 13.7. 1979.).

65 Колико је смешан „теолошки дијалог” очигледно је из чињенице да се кроз многе године дијалог водио око општих тачака у којима мисле да се слажу и паписти и православни, а не тамо где се не слажу, као што су Филиокве, примат, итд. Али ни исти папофили немају поверења у један такав дијалог.

Атинагора је 1971. рекао: „Теолошки дијалог. И имамо теологе с обе стране који студирају питања која се из старине опет појављују. И будући да немам много наде у теолошки дијалог - опростите ми теолози, ви сте овде у великом броју - због тога ја дајем предност дијалогу љубави». (Орт. Типос (365) 13.7. 1979.) ...

Осим тога, плод тога „дијалога” био је неправославни споразум у Баламанду 1991. у којем је при зната Унија као модел јединства!

66 Такве посете остварили су у Константинопољу папе Павле VI, Јован Павле II те Бенедикт XVI, а у Атини Јован Павле II 2001. Такође одговарајуће посете остварили су у Ватикану

48

• заједничке молитве и литургијска саслуживања• неправославне објаве67

• давање причешћа папистима68

• екуменистичке литургије уз учествовање православних и папистичких клирика69

• лажи и искривљавања историјских чињеница70

• међухришћански и међурелигијски конгреси, симпозијуми, кружна путовања и други три кови којима архитекте јединства мењају и кваре право-славне осећаје народа да се не супротстави при прихватању јединства.

То што преостаје за остварење рођеног јединства је „заједничка Чаша”. То значи да се папа и патријарх причесте из исте чаше.71 Не знамо да ли се то већ тајно догађа. Не заборавни о. Јован Романидис је то сматрао врло вероватним. „Не сумњам”, рекао је, „да се папа и патријарх тајно причешћују из исте чаше”! Када се то догоди ја вно, тада ће створено јединство бити потпуно. Због тога сада и паписти и папофили кажу да јединство још није „савршено”.72

патријарси Атинагора, Димитрије, Вартоломеј и атински архиепископ Христодул.

67 Као што је: „Ништа нас не раздваја” од паписта (Атинагора), да смо једна Црква итд.

68 Давање причешћа (intercommunio) од тада се догодило у многим случајевима, као у Равени 2002. од Вартоломеја и Анастасија архиеп. Албаније који су причестили паписте! (То се догађало и раније - види фусноту 31 п. п.)

69 Карактеристичан случај објављен је у нашем Чланку „Нова епоха [Орт. Типос (166д) 17. 11. 2006.) у којем нас професор - свештеник К. Беис извештава ο једној таквој екуменистичкој литургији која се догодила 1995. на острву Сиро.

70 Карактеристичне су Атинагорине лажи и антихришћанске тврдње које је изрекао 1971: „Овде, 15. јула 1054. кардинал Хумберт ставио је на свети олтар цркве Свете Софије Ливело (булу) про тив патријарха Керуларија. И Керуларије је одговорио. Не знам да ли је учинио добро што је одговорио, али у сва ком случају, одговорио је. Та два Ливела, та два писма изазвала су раскол. Раскол никада није превлада о нити у Риму, нити на Истоку али смо то живели 900 година ... И до 1054. имали смо многе разлике. И у ово ме и у ономе. Филиокве. Додатак у „Симбол Вере” настао је у 6. веку. И примали смо га толике векове, као и толике друге разлике. Али смо се волели. А кад се људи воле, разлике не постоје. Али 1054. кад смо се пре стали волети дошле су (на видело) све разлике. Волели смо се и имали исту Тајну. Исто крштење, исте Тајне и посебно исту Свету Чашу.” [Орт. Типос (365) 13.7. 1979.]

Да је ове речи изговорио неко други, рекли бисмо да је неписмен. Атинагора је знао историјску истину, али ју је искривио да би обмануо вернике. И у томе је успео! И успевају у томе до данас разни папофили са свиме што противисторијски и противбогословски говоре, без да при том, како би требало, про тествује народ!

71 При званичној посети Васељенског Јуде - псевдопатријарха Вартоломеја Ватикану 1995. на дан када паписти и новокалендарци славе Петровдан, а на питање зашто се није причестио са папом, Вартоломеј је одговорио дословно: „Нисам достојан да се причестим са њим из заједничке Чаше!” - п. п.

72 Папа Павле VI је рекао: „Са православном Црквом налазимо се скоро у потпуном заједништву и могућности пастирске сарадње су аналогне уској вези која нас уједињује.”

49

б) У другом случају, ако се претпостави да „Заједничка изјава” из 1965. говори само ο уклањању анатема из 1054., опет треба сматрати да се до-годило јединство, како признају многи.

Игуман свештеног манастира Григоријата на Светој Гори о. Георгије Капсанис је писао: „ ... Треба бити познато да се план Ватикана за јединство православних са Римом састоји у томе да се преко узајамних добрих дела и добрих веза, контаката, симпозијума, заједничких молитава и практикујући светотајинско јединство у огра ниченом степену — у почетку, отупи право-славни осећај православних, и то дотле да право славни почну да практикују да се причешћују у римокатоличким црквама.

Кад се догоди то, догодиће се и јединство. Јер шта је друго (видљиво) јединство, него да се узајамно причешћујемо

у црквама једних и других. То је тзв. лаички екуменизам, јер (видљиво) јединство неће настати од епископа и теолога него од народа који ће се путем свих ових средстава психолошки припремити да не про тестује или чак да инсистира на јединству ...” 73

Другом приликом о. Георгије Капсанис је објавио: „Информисани из новина, да су епископи Крита, при последњој посети кардинала Вилебранта, примили дотичног радосном звоњавом звона и славословљем и допустили му да благосиља народ са (другог) трона за време служења Свете Литургије и да служи Трисвето у манастиру Аркадиу и да су појали многољетије за папу, осећамо велику бол и одлучили смо написати мало писмо како бисмо изразили наш дубоки немир због тих недо звољених деловања, те тражимо интервенцију Светог Синода Цркве Грчке ради заштите пастве Грчке Цркве у којој се так-вим деловањем ствара утисак да је јединство већ постигнуто или у најмању руку да се између нас и инославних не постављају суштинске разлике.”74

И у још једном објављивању о. Георгије је писао: « Због тога што је надолазеће славље помена Светог славног апосто-

ла Андреја престолни празник Константинопољске Патријаршије, врло је ве-роватно, као што се и догађало до данас и успоставило као обичај, да се појави папска делегација као на заједничко славље, да присуствује Св. Литургији, да на „Љубимо једни друге” измени пољубац мира ... и да се изговори Господња молитва од стране паписта. Понизно смат рам да требам хитно написати часној Васељенској Патријаршији да се унаточ свим жртва ма спрече таква деловања као неканонска, као она која изврћу православне дог ме и православну

Објашњавајући труд око јединства, рекао је да „колико се увеличава једногласност међу нама, толико више дише наша сарадња.” [Орт. Типос (176) 15. XII 1972. стр. 4]

73 Георгиje Капсанис, Јединство цркава, Орт. Типос (143) 1. 7. 1971. стр. 2.

74 Антиканонска деловања епископа, Орт. Типос (146) 14. 9. 1971.

50

еклисиологију, као она која изазивају тешке скандале међу верним православ-ним хришћанима, због штете за власт часног Васељенског трона у смислу повећавања тешке ране у погледу јединства Цркве.

Чињеница је да та деловања нису настала случајно, нити као формал-ни чин, него имају еклисиолошко и канонско значење и гледају да створе прет-поставке напредова ња светотајинског општења с папистима без предходне сагласности у питањима вере. У то су уверени и то говоре и сами предводници такве праксе.

Тако је преосвећени Халкидонски за празник Петра и Павла у Риму славио зајед но с папистима и изменивши целив мира на Литургији, рекао следеће:

„Ово заједничко славље није пред светом формалност. То је заједничко црквено славље, које се одржава уз црквено присуство наше скромности као представника Константинопоља.”75

У заједничком плану за почетак дијалога који није дат у јавност, пише између ос талог следеће:

„Намеће се међутим, да се историјски развој прошлости гледа у светлу како нови јег теолошког развоја, тако и недавне црквене праксе у Римокатоличкој и Православној Цркви. У том светлу је могуће исто тако да се различита дешавања у нашим Црквама су оче на нови начин.

Надамо се да ће на овај начин поступно и редом нестати одређене препреке за једничког живота међу двема Црквама.”76

Горе речено значи да сва антиканонска дела, која се дешавају у последње време а посебно од времена патријарха Атинагоре, без предходног одобрења свеоп штег Православља, као што су заједничке молитве, заједничка славља Цркава Рима и Константинопоља као „сестринских Цркава”, стварају обичајно право, постала су као света правила и као таква требају имати разрешавајуће значење и утврђујући карактер у веза ма две Цркве. На тај начин укидају се они свети канони Цркве који спречавају заједничарење са јеретицима ...

Превиђање светих канона који изражавају православну еклисиологију и који спреча вају уступке према папистима препоручио је и папа кад је посетио патријаршијски храм на Фанару:

„Не требамо се плашити преиспитивања и заједничког расуђивања ο канонском поретку који је био на снази у појединим временима када је наше јединство било већ блиско али не још и савршено и кад је наша свест још била помрачена. Ти поретци не помажу више да дијалог може имати резултате и да се створе нове могућности.

75 Епискепсис (243) 1. 6. 1980. стр. 4.

76 Орт. Типос (423) 19. 9. 1980. стр. 4.

51

За вернике обе стране је важно да узајамно разумеју да је дошло до напретка и дај Боже да се надлежни у дијалогу побрину да изведу закључке корисне за будући на предак у животу верника.”77

Карактеристично је да препоручујући такву праксу у истој својој проповеди, папа не само да не даје ниједан уступак у погледу канонског прав-ног положаја папе, не го отворено и без срама и оклевања прокламира у најузвишенијем центру Православља своју упорност у расколу коју је изазвао, у антихришћанским „догмама” ο примату и не погрешивости, које се по њему темеље на тобожњем примату апостола Петра: „Петар, брат Андреја, је по-главар апостола. Захваљујући надахнућу Оца препознао је у пот пуности Христа као Сина Бога живога у лицу Исуса (Мт. 16; 16), због те своје вере добио је име Петар јер је Црква учвршћена на тој стени (пéтра = стена) (Мт. 16; 18).

С друге стране њему је дато да осигура склад апостолске проповеди. Брат међу браћом, примио је послање да их утврди у вери (Јуда 3. погл). У том духу и надахнут таквим осећајима наследник Петров, желео је на данашњи дан посетити Цркву која има за свог патрона св. Андреја ...”78

Жалосно је да је на конференцији на Родосу у дијалогу и православна делегација заједно с папистима заобилазно усвојила заједничке литургијске мо-литве и пољупце. Погледајмо конкретни део заједничке изјаве:

„За време рада, владао је дух окупљања и слободног разговора. Сви чланови мешовите комисије били су уверени да ће свако продубљивање размишљања ο духов ном наслеђу Цркве остати неплодно, ако не иде заједно са живим искуством тог на слеђа, и стога су дали већи нагласак на молитву.

Велики прикладни храмови на Родосу били су простор једне свечане ри-мокатоличке литургије у суботу навече и једне свечане православне литургије у недељу ујутро. Те литургије вршили су заједно уз највеће уважавање чланови комисије уз присуство браће с обе стране.”79

По мом скромном мишљењу, оправдан је најозбиљнији немир из ових разлога:С обзиром на то како се проводи дијалог80 и приликом тога, одређују се

77 Епискепсис (221) 1. 12. 1979. стр. 4.

78 Епискепсис (221) 1.12. 1979. стр. 13.

79 Епискепсис (233) 15. 6. 1980. стр. 24.

80 У суштини, игуман Георгије Капсанис и њему слични у званичној „Цркви” су уствари највећи непријатељи Православља, јер под вêлом борбе за чистоту Православне вере у ствари обмањују простодушне вернике тих „Цркава”, уљуљкујући, успављујући и гасећи постепено свест тих верника, говорећи им како наводно „Још није време да се одвајамо од својих предстојника („Патријараха” и „Помесних Цркава”)”, а што најбоље потврђује чињеница да он и поред свих добро му познатих чињеница о најстрашнијем догматско-канонском одступништву дотичних „Патријараха” и „Патријаршија” превасходно изражених у три Уније које су званичне „Цркве” већ оствариле (са католицима као што описује ова књижица; са протестантима кроз „Светски Савез Цркава” 1948. г. и са монофизитима кроз Шамбезијску

52

литургијске праксе, које стварају канонске последице које промовишу de facto јединство.

Православни представници, осим хвале вредног протеста представни-ка Грчке Цркве, нису одбацили ставове одговорних у тим питањима.

Паписти су натерали на то да присуствују и унијати. Млитаво негодовање право славних, од паписта уопште није узето у обзир. Сада раз-говарамо с унијатима, издајица ма Православља.

Дијалог се проводи без присуства јерархије и православне пастве. Као што је пи сало у штампи, резултати ће остати у тајности.

Теме дијалога не изгледају на први поглед антиправославно. Али је не-чувено у историји Цркве да се разговара ο ономе што уједињује православне и паписте, а не ο ономе што их раздваја, а то су јереси.»81

2) Нећемо више дужити, иако постоје још многи други начини посматрања теме ује дињавања „Цркава” које бисмо могли дотаћи.

Након свега горе реченог стоји наравно да се јединство „Цркава” до-годило 1965. а остварење које се открива поступно, због тога што још постоје неке препреке. Те пре преке утврдио је и навео митрополит Егеја Амвросије и редом их набројао:

„Негативан став манастира на Светој Гори и уопште монаха, дела кли-ра, универзитетских професора и верних Цркве Грчке, које надопуњавају и они који следе стари календар. Они су кочничари нашег друштва.”82

Упитали бисмо, зашто митрополит Егеја Амвросије није између осталих препре ка за остварење јединства навео и архијереје Цркве грчке?

унију потписану 1990. г. - о чему види опширније у књизи „Апологија зилота матејевца” на наведеном сајту доле у овој фусноти), говори о некаквом „дијалогу” и „политици” која се наводно води између „Православних” и јеретика. Свест пак „верника” званичних „Цркава” је на крају толико помрачена да они у оваквим шарлатанима типа оца Георгија, Теодора Зисија и других (у „СПЦ” су такви „исповедници” нпр. „епископи” Артемије рашкопризренски и Никанор банатски), виде „исповеднике вере” који су ето имали толико храбрости да кажу (на папиру) наведеним „патријарсима” „у лице” „све”, а када дотични „патријарси” нпр. посете Свету Гору ћуте као заливени и не смеју ни да писну. Таквим „верницима” је Свети Апостол Павле и прорекао да ће „доћи време када здраве (=православне) науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама” (2Тим. 4, 3,4). Православни пак пут у ово наше апокалиптично-апостасијско време је јасно одвајање од званичних одступничких „Цркава” и присаједињење Истинитој Православној Цркви - у нашем случају Синоду Архиепископа Николаја Атинског (подробније информације могу се наћи на сајту: http://svetosavskasrbija.narod.ru). Очигледно је да „верници” званичних Цркава више немају снаге и храбрости да иду тим „уским путем” којим нам је заповедио да увек идемо наш Господ Исус Христос (Мт. 7, 13, 14), те су им потребни такви „исповедници” који у њихово име демагошки „оправдавају” остајање у дотичним „Патријаршијама” - п. п.

81 Орт. Типос (438) 2.1 1981.

82 Орт. Типос (1593) 15. 4. 2005.

53

Беседивши у цркви Свете Марије Транстевере, у Риму,

Јуна 1995. г., васељенски псевдопатријарх Вартоломеј је назвао све присутне католике

„благословеним чедима Цркве...” која су „примила дар Духа Светога кроз Крштење

и Миропомазање ...”

Пошто је из горе реченог сваком иоле разумном

сасвим јасно да дотични „Патријарх” самим тим

и признаје паполатине као „чеда Цркве” (као што су

то Православни), онда није за чудо што је ту „децу Божију” и јавно причешћивао на „Литургији”

у Равени, Јуна 2002. г. ...

54

У ШТА ЈЕ КОНАЧНО вЕРОвАО АТИНАгОРА

Атинагора је по питању Православља био безобзиран! Веровао је све и ништа!

Његов предходник Максим V говори да је Атинагора у часопису „Ортодоксиа” величао мухамеданство. Такође је био виђен како се моли у константинопољској џа мији Ејиуп и у Јерусалиму у џамији Омар!

Максим V још к томе наводи да је исти Атинагора говорио: „У нашем селу, ми смо у нашој дедовској кући имали двојицу: свештеника и дервиша, дервиш Киамила. Испо ведали смо и говорили наше тајне дервишу Киамилу, јер у свештеника нисмо имали по верења”!83

Атинагора дакле није возљубио само папизам. Приступио је и исламиз-му кад се исповедао „дервишу Киамилу” и молио у исламским џамијама!

Међутим зло с Атинагором није стало ни тамо. Напредовао је к још горем. По стао је и рабин!! Постао је дакле верски литург Чивута. Служио је у њиховим синагога ма!

Да је Атинагора постао и рабин, није производ болесне маште. То је дрско исповедање самог Атинагоре!

„Документ” тога је Атинагорина изјава, која се изречена у чивутској синагоги у Њу Јорку 1940. и која је објављена у америчким новинама „New York Times” (25. 11. 1940.). Превод на грчки те изјаве, објавио је недавно ча-сопис „Χρονικά” (септембар - октобар 2006), који издају Израелићани Грчке. Погледајмо дакле шта пише овај атински часопис „Χρονικά” :

„На Керкири где сам некада живео, служио сам литургију, довољно пута као рабин за моје јеврејске пријатеље”!!!

Колико је имао право архиепископ атински Хризостом II (Хаџиставру) кад је написао за Атинагору:

„Атинагора I ништа не заступа, ни у шта не верује, само за себе ради, тежи да му се име као у хероја и после смрти слави, иако је уништио Цркву”!84

Овај човек, Атинагора, 1965. продао је Православље папизму и учинио једин ство „Цркава”, а да то православни нису схватили. Тако да се то догодило без икаквог про тивљења!

Докле ће међутим верници бити у сну?

83 Патријарх Максим оптужује Атинагору, Орт. Типос (191-192) 1. и 15. 8. 1973. стр. 1.

84 Види фусноту 48.

55

ЕПИЛОг

Јединство „Цркава” се догодило. Сагласили су се папа Павле VI и Атинагора њи ховом „Заједничком изјавом” 7. 12. 1965!

Од тада, то јединство остварује се и открива постепено, као што су његови инспиратори предодредили у његовом развоју. Једини начин да оборе оспораватеље тог развоја је онај исти начин испробан у прошлости у предход-ним покушајима јединства с папизмом, као 1215., 1274. или 1439.

Тада, ти покушаји јединства нису издржали због противљења право-славних.

Тада су се наши преци поделили на „уједињене” и „неуједињене”! Ови послед њи су својом титанском борбом и жртвама спасили Православље!

И данас, се дешава исто. Постоји део папофила или уједињених. Они су заправо постали па-

писти! Они сматрају папу „православним епископом” и „помињу га”. Они „заједничаре” с њим или „зајед ничаре” с онима који с њим „заједничаре”, уна-точ наредби Отаца који кажу: „ό κοινω νών τω άκοινωνήτω, άκοινώνητως έστω!” - „који заједничаре (у молитвама) с онима ван опште ња, и сами су ван општења!”

Постоји и део неуједињених. Овај део је увек бранио православну веру од опасности папизма. Увек

је осу ђивао папизам као јерес. Увек је био против било каквог јединства са папом!Увек је забрањивао православнима да имају било какво „општење”

с папом, али и с онима који су у „општењу” с папом!Став ових „неуједињених”, у овом последњем покушају паписта и па-

пофила да наметну своје јединство, уткан је у будућност Православља. Ако тај фронт буде дејствовао и опет по узору који су зацртали Свети

Оци, тада ће по стигнуто 1965. и остварено до данас јединство паписта и папо-фила бити спречено. У су протном, савремени православци који су одговорни за одбрану Православља, би ће - одговорни пред Богом.85

Сваки православни верник, било клирик, било монах, било лаик, треба да разми сли ο својој одговорности. Нека одлучи, ако жели да у Онај дан буде окарактерисан као православан, заједно са Светим Оцима, или као јеретик - папофил заједно са папом и папистима, заједно са Атинагором, вартоломејем и другим папофилима са Фанара и целе васељене.

85 Као што смо навели на почетку ове књижице, сам аутор текста је новокалендарац, те без обзира на све разорне аргументе које је наводио током целог текста, и даље сматра да су „савремени православци” управо верници званичних „Цркава”... - п. п.

56

Пасја вера латинска ...

Својом очигледном мимиком изображавајући три шестице и поздрављајући нацистичким

поздравом (Бенедикт као млади нацистички „свећеник”!), и овај садашњи и онај прошли папосатана јасно показују

чије су они у суштини слуге ...

Нови папа Бенедикт чије очи све говоре (само му још рогови фале) ... Уосталом, треба се добро замислити и над чињени-цом да је зброј његовог имена по грчком

алфабету ни мање ни више до 666, о чему пише и Свети Андреј Кесаријски († 6.-7. век) у 38. глави свог Тумачења

Откровења, те као једно од могућих имена антихристових наводи и ово - Бенедикт !!!

57

дОдАТАК

У наставку доносимо оригинални француски текст сагласности и његов службени грчки превод као што су написани у књизи Π. Γριγορίου „Πορεία προς την ενότητα), τόμος Β’, ‘Αθήνα 1978, σελ. 30 — 37. (П. Григориу: „Ход према јединству” том //, Атина 1978. стр. 30 - 37), те на крају као додатак приређивача српски превод француског оригинала са означеним местима из грчког текста која су промењена.

DECLARATION COMMUNE DE L' EGLISE CATOLIQUE ROMAINE ET DE L' EGLISE ORTHODOXE DE CONSTANTINOPLE

1) Penetres de reconnaissance envers Dieu pour la faveur que, dans sa misericorde, il leur a faite de se rencontrer fraternellement aux lieux sacres oil, par la mort et la resurrection du Seigneur Jesus, a etc consomme le mystere de notre salut et, par l'effusion du Saint-Esprit, a etc donne neissance à l' Eglise, le pape Paul VI et le patriarche Athenagoras I n'ont pas perdu de vue le dessein qu'ils ont conc. u des lors, chacun pour sa part, de ne rien omettre desormais des gestes qu'inspire la charite et qui puissent faciliter le developpement des rapports fraternels ainsi amorces entre l' Eglise Catholique Romaine et l' Eglise Orthodoxe de Constantinople. Us sont persuades de repondre ainsi a l'appel de la grace divine qui porte aujourd'hui l' Eglise Catholique Romaine et l' Eglise Orthodoxe ainsi que tous les Chretiens a surmonter leurs differends afin d'etre a noueavou «un» comme le Seigneur Jesus l'a demande pour eux a son Pere.

2) Parmi les obstacles qui se trouvent sur le chemin du developpement de ces rapports fraternels de confiance et d’ estime, figure le souvenir des decisions, actes et incidents penibles, qui ont abouti en 1054, a la sentence d’excommunication portee contre le patriarche Michel Cerrullaire et deux autres personnalites par les legats du siege romain, conduits par le cardinal Humbert, legats qui furent eux-memes ensuite l’objet d’une sentence analogue de la part du patriarche et du synode constantinopolitain.

3) On ne peut faire que ces evenements n’aient pas etc ce qu’ils ont ete dans cette periode particulierement troublee de l’historie. Mais aujourd’hui qu’un jugement pous serein et plus equitable a ete porte sur eux, il importe de reconnaitre les exces dont ils ont ete entaches et qui ont amene ulterieurement des cosequences deppasant, autant que nous pouvont en juger, les intentions et les previsons de leurs auteurs dont les cen sures portaient sur les personnes visees et non sur les Eglises et n’entendaient pas rompre la communion ecclesiastique entre les sieges de Rome et de Constatinople.

4) C’est pourquoi le pape Paul VI et le patriarche Athenagoras I en son synode, certains d’exprimer le desir commun de justice et le sentiment unanime de charite de leurs fideles et se reppelant le precepte du Siegneur: «Quand tu presentes

58

ton offrande a l’autel, si la tu te souviens d’un grief que ton frere a contre toi, laisse la ton offrande devant l’autel et va d’abord te reconcilier avec ton frere» (Mt. 5; 23-24), declarent d’un commun accord:

a) regretter les paroles offensantes, les reproches sans fondement, et les gestes condamnables qui, de part et d’autre, ont marque ou accompagne les tristes evenements de cette epoque;

b) regretter ćgalement et enlever de la memoire et du milieu de l' Eglise les sen tences d’ excommunication qui les ont suivis, et dont le souvenir opere jusqu’a nos jo urs comme un obstacle au raprochement dans la charite, et les vouer a l’oubli;

c) deplorer, enfin, les facheux precedents et les evenements ulterieurs qui, sous l' influence de divers facteurs, parmi lesquels l' incomprehensions et la mefiance mutuelles, ont fmalement conduit a la rupture effective de la communion ecllesiastique.

5) Ce geste de justice et de pardon reciproque, le pape Paul VI et le patriarche Athenagoras Ieravec son synode sont conscients qu’il ne peut suffire a mettre fin aux differends, anciens ou plus recents, qui subsistent entre l' Eglise Catholique Romaine et l' Eglise Orthodoxe et qui, par Faction de l’Esprit-Saint, seront surmontes grace a la purification des coeurs, au regret des torts historiques ainsi qu’a une volonte efficace de parvenir a une intelligence et une expression commune de la foi apostolique et de ses exigances.

En accomplissant ce geste, cependant, ils esperent qu’il sera agree de Dieu, prompt a nous pardonner lorsque nous nous pardonnons les uns les autres, et apprecie par le monde Chretien tout entier, mais surtout par l’ensemble de l' Eglise Catholique Romaine et l' Eglise Orthodoxe comme l’expression d’une sincere volonte reciproque de reconciliation et comme une invitation a poursuivre, dans un esprit de confiance, d’estime et de charite mutuelles, le dialogue qui les amenera, Dieu aidant, a vivre de nouveau, pour le plus grand bien des ames et l' avenement du regne de Dieu, dans la pleine communion de foi, de Concorde fraternelle et de vie sacramentelle qui exista entre elles au cours du premier millenaire de la vie de l' Eglise.

Следи службени грчки превод:

ΚΟΙΝΗ ΔΗΛΩΣΙΣ

1) Έμπλεοι, ευγνωμοσύνης προς τόν Θεόν, διά τήν έν τω έλέει Αύτοϋ δοθεί-σαν αύτοίς χάριν της αδελφικής αυτών συναντήσεως έν τοίς Τόποις, ένθα, διά του θα-νάτου καίτής αναστάσεως τοϋ Κυρίου Ίσου έτελειώθη τό μυστήριον της σωτηρίας ημών, καί, διά της χορηγίας τοϋ Αγίου Πνεύματος, συνεστήθη ή ‘Εκκλησία, ό πάπας Παύλος ό Στ καί ό πατριάρχης Αθηναγόρας ό Α δεν άπέστησαν της έκτοτε προθέσεος αυτών, έκαστος έν τω έατού μέρει, δπως μη παραλείψωσιν εφ έξης πάσαν χειρονο-μίαν, υπό της αγάπης έμπνεομένην και δυναμένην Ίνα διευκολύνη την άνάπτυξιν

59

των αδελφικών σχέσεων, των ούτωσί έγκαινιασθεισών μεταξύ της Ρωμαιοκαθολικής Εκκλησίας καί τής Ορθοδό ξου Εκκλησίας τής Κωνσταντινουπόλεως. Ούτο δ’ ενερ-γούντες πεποίθασίν, ότι ανταποκρίνονται εις την κλήσιν τής θείας Χάριτος, ήτις οδηγεί σήμερον την Ρωμαιοκαθολικήν Έκκλησίαν καί την Όρθόδοξον Έκκλησίαν, ώς καί απαντάς τους χριστιανούς, εις ύπερνίκησιν τών διαφορών αυτών, ίνα καί αΰθις γένωνται «έν», ώς Κύριος ‘Ιησούς ήτήσατο τούτο δί αυτούς παρά τού Πατρός Αυτού.

2) Μεταξύ τών κωλυμάτων, άτινα ευρηνται έπί τής οδού της προαγωγής τών αδελφικών τουτών σχέσεων εμπιστοσύνης καί τιμής, προβάλλει ή άνάμνησις τών λυπηρών αποφάσεων, ενεργειών καί γεγονότων, τών άποληξάντων έν έτει 1054, εις τό ανάθεμα, τό έξένεχθέν κατά τού πατριάρχου Μιχαήλ τοΰ Κηρουλαρίου καί δυό έτερων προσώπων, ύπό τών απεσταλμένων τοϋ Ρωμαϊκού Θρό νου, ύπό τήν ήγεσίαν τοϋ καρδιναλίου Ούμβέρτου, απεσταλμένων οϊτινες καί υπεβλήθησαν έν συνεχεία άναλόγο άναθέματι άπό μέρους τοϋ πατριάρχου καί τής Συνόδου τής Κωνσταντινουπόλεως.

3) Καί τά μεν γεγονότα ταύτα ύπύρξαν κατά την ιδιαζόντως τεταραγμένην περίοδόν έκείνην τής ιστορίας. Σήμερον όμως κρινόμεθα (сиц) ταΰτα έν πνεύμά-τι μείζονος ηρεμίας καί δικαιοσύνης, άγουσιν εις άναγνώρισιν τών υπερβολών, δί ών ταϋτα έπεβαρύνθησαν και αϊτινες ώδήγησαν ακολούθως εις συνεπείας υπερβαίνουσας, καθ’ όσον δυνάμεθα νά κρίνωμεν, τάς προθέσεις καί προ βλέψεις τών έργασμένων ταϋτα, ών αΐκαταδίκαι άνεφέροντο εις τά ύπ’ όψιν πρόσωπα καί ουχί εις τάς ‘Εκκλησίας, δεν άπεσκόπουν δέ εις τήν διακοπήν τής εκκλησιαστικής κοινωνίας μεταξύ τών Θρόνων Ρώμης καί Κωνσταντινουπόλεως.

4) „Οθεν ό πάπας Παύλος ό Στ’ καί ό πατριάρχης Αθηναγόρας ό Α’ μετά τής περί αυτόν Συνόδου, έν τη πεποιθήσει ότι έκφράζουσι τήν κοινήν έπιθυμίαν δικαι-οσύνης καί τό όμόθυμον αίσθημα αγάπης τών πιστών αυτών, μιμνισκόμενοι δέ τής εντολής τοϋ Κυρίου είπόντος: «έάνπροσφέρης τό δώρον σου έπί τό θυσιαστήριον, κακεί μνήσθής ότι ό αδελφός σου έχει τί κατά σοϋ, άφες έκεϊ τό δώρον σου έμπρο-στεν τοΰ θυσιαστηρίου, καί ΰπαγε πρώτον διαλλάγηθι τω άδελφω σου» (Μάτθ. έ’ 23-24), άπό συμφώνου δυλούσιν:

α) άποδοκιμάζουσι τους προσβλητικούς λόγους, τάς αβάσιμους κατηγο-ρίας και τάς άξιοκατακρίτους χειρονομίας, чмва εκατέρωθεν έχαρακτήρισαν ή συνώδευσαν τά θλιβερά γεγονότα της εποχής εκείνης.

β) άποδοκιμάζουσιν ωσαύτως καί αϊρουσιν από της μνήμης καί έκ μέσου της ‘Εκκλησίας τά επακολουθήσαντα αναθέματα, ών ή άνάμνησις επ ενεργεί μέχρι σήμερον ώς κώλυμα εις την έν αγάπη προσέγγισιν, παραδίδουσι δέ ταΰτα τη λήθη.

γ) έκφράζουσι, τέλος τήν θλΐψιν αυτών διά τά λυπηρά προηγούμενα καί τά μεταγενέστερα γεγονότα, άτινα, ύπό τήν έπίδρασιν διαφόρων παρα γόντων, έν ο’ίς καί ή αμοιβαία έλλειψης κατανοήσεως καί εμπιστοσύ νης, ώδήγησαν τελικώς εις τήν πλήρη διάσπασιν της εκκλησιαστικής κοινωνίας.

5) Ό πάπας Παύλος ό Στ’ καί ό πατριάρχης Άθηναγόρας ό Α’ μετά της περί αυτόν Συνόδου συνοίδασιν, ὃτι ή χειρονομία αΰτη δικαιοσύνης καί αμοιβαίας

60

συγγνώμης δεν δύναται νά έξαρκέση εις τερματισμόν τών διαφορών, παλαίων καί νεωτέρων, των υφισταμένων μεταξύ τής Ρωμεοκαθολικής ‘Εκκλησίας καί της Ορθοδόξου Εκκλησίας, α’ίτινες, τη ενεργεία τού Αγίου Πνεύματος, θά ύπερπηδηθώσι διά τής καθάρσεως τών καρδιών, τής άποδοκιασίας τών ιστορι κών σφαλμάτων, ώς καί διά τής αποτελεσματικής θελήσεως τοϋ καταντήσαι εις τήν κοινήν κατανόησιν καί διατύπωσιν τής αποστολικής πίστεως καί τών αιτη μάτων αυτής.

Πραγματοποιούντες τήν χειρονομίαν τάυτην έλπίζουσιν, οΰχ ήττον, δτι αυτή εςταί εύάρεστος τω Θεώ, έτοίμω ίνα άφήση ήμίν όταν άφίεμεν άλλήλοις, καί έκτιμηθήσεται αϊιτη υφ ολοκλήρου του Χριστιανικού κόσμου, αλλ ‘ίδια ύπό τοΰ συνόλου τής Ρωμαιοκαθολικής Εκκλησίας καί τής ‘Ορθοδόξου ‘Εκκλη σίας, ώς εκφρασις αμοιβαίας ειλικρινούς θελήσεως προς καταλλγήν και ώς πρόσκλησις προς έπιδίωξιν, έν πνεύματι αμοιβαίας εμπιστοσύνης, εκτιμήσεως καί αγάπης, του Διαλόγου, όστις οδηγήσει αύτάς, Θεού εύδοκοΰντος, ίνα έπαναβιώσωσιν, έπί μείζονι ωφελεία τών ψυχών καί προς έλευσιν τής βασιλείας του Θεού, τήν πλήρη κοινωνίαν τής πίστεως, της αδελφικής ομονοίας καί τής μυστηριακής ζωής, ήτις ύψίστατο μεταξύ αυτών διαρκούσης τής πρώτης χιλιετηρίδος τής ζωής τής ‘Εκκλησίας. 86

Српски превод службеног француског текста „Заједничке изјаве” са означеним местима која су (у грчком тексту) намерно погрешно преведена са француског оригинала.

Папа Павле VI и Константинопољски Патријарх Атинагора

ЗАЈЕдНИЧКА ИЗЈАвАIn ultima Oecumenicae Synodi publica Sessione lecta ab Exc.mo P.D.Ioanne Willebrands ab actis Secretariatus ad unitatem ChristianorumFovendam

1. Прожети захвалношћу Богу за могућност коју им је дала његова милост – да се братски сусретну на светом месту на коме је смрћу и васкрсењем Господа Исуса Христа извршена тајна нашег спасења, и где је наитијем Светог Духа била рођена Црква – папа Павле VI и патријарх Атинагора I нису заборавили на замисао коју су сваки са своје стране гајили, да од сада не пропусте ниједан гест инспирисан љубављу који би могао да олакша развој братских односа који се успостављају између Римкатоличке Цркве и Константинопољске Православне Цркве. Они су уверени да на тај начин одговарају позиву Божије милости који данас побуђује Римокатоличку Цркву и Православну Цркву, као и све хришћане, да превазиђу разлике међу њима како би поново постали »једно«, како је Господ Исус за њих тражио од свог Оца.

86 Томос љубави стр. 279, 281, 283, П. Григориу, Ход према јединству, том 2. стр. 34 - 36..

61

2. Међу препрекама које се налазе на путу развоја ових братских односа поверења и поштовања налази се и сећање на болне одлуке, дела и инциденте, који су 1054. године довели до екскомуникације (одлучења)87 патријарха Михаила Керуларија и два друга достојанственика које су изрекли легати римске цркве, предвођени кардиналом Хумбертом, а ови су затим били објект истог таквог одлучења88 од стране константинопољског патријарха и синода.

3. Не можемо да учинимо да сви ти догађаји нису били то што су били у том посебно тешком (мутном) историјском раздобљу. Али данас, када се о њима суди на мирнији и уравнотеженији начин, важно је да признамо претеривања која су на њима оставила своју мрљу и која су касније довела до последица које су, колико можемо да проценимо, отишле много даље од намера и предвиђања њихових актовних учесника тих догађаја, чије су се одлуке тицале одређених личности, а не Цркава, и нису имале намеру да прекину црквено општење између катедри Рима и Константинопоља.

4. Због тога папа Павле VI и патријарх Атинагора I са својим синодом, убеђени да изражавају заједничку жељу за правдом и неподељен осећај љубави својих верника, и подсећајући се речи Господа (Мт 5, 23-24): «Зато дакле ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим», сагласно изјављују:

а) да жале због увредљивих речи, због неутемељених оптужби, због дела која су за осуду, који су са обе стране означили или пратили тужне догађаје тог периода;

б) такође да жале због одлука о одлучењу89 које су им следиле и да из црквеног памћења уклањају сећање на те догађаје које све до данас делује као препрека зближавању у љубави, и да желе да их предају забораву;

ц) на крају, да жале због непријатних догађаја који су претходили (екскомуникацијама) и оних који су следили и који су сви заједно, под утицајем различитих фактора, међу којима су и међусобно неразумевање и неповерење, на крају довели до стварног прекида црквеног општења.

5. Овај акт међусобне правде и опраштања, тога су свесни папа Павле VI и патријарх Атинагора са својим синодом, неће бити довољан да оконча старе и новије разлике које постоје међу Римокатоличком Црквом и Православном Црквом, који ће, деловањем Светог Духа, бити превладане чишћењем наших

87 У француском оригиналном тексту налази се реч „excommunication” - одлучење, неопштење, изопштење, грчки - „άκοινωνησία”, „αφορισμός” што не одговара грчкој речи „ανάθεμα” - анатема, проклетство (франц, „anatheme”) која стоји у службеном грчком преводу, (види стр. 23, 24, 34 - 36).

88 У француском оригиналу стоји: „sentence analogue” - аналогно (исто такво) решење.

89 Види фусноту 87.

62

срца и кајањем за све историјске погрешке, а захваљујући снажној жељи да се дође до заједничког исповедања и разумевања апостолске вере и тога што та вера од нас захтева.

Чинећи то, они верују да ће то бити угодно Богу који нам одмах прашта, ако ми праштамо једни другима, и да ће од стране целокупног хришћанског света, а посебно од стране Римокатоличке Цркве и Православне Цркве, то бити прихваћено као израз искрене и узајамне жеље за помирењем и као позив да се у духу узајамног поверења, поштовања и љубави настави дијалог који ће их уз Божију помоћ довести да поново, ради највећег добра душа верника и доласка царства Божијег, живе у пуној заједници вере, у братској сагласности светотајинског живота какав је међу њима постојао за време првих хиљаду година живота Цркве.90

7. Децембра 1965. [Acta Apostolicae Sedis 58, 1 (1966) 20-21]

90 Томос љубави стр. 279, 281, 283, П. Григориу, Ход према јединству, том 2. стр. 34 — 36.

63

И за крај, за опомену свим паполатинофилима како би се покајали и исправили свој пут и спасили душе своје и душе „малих у Христу” (Мк. 9, 42)

- ради којих се Спаситељ и распео ...Светогорски јеромонаси који су 1272. г. признали папу и саслуживали с латинима папску мису у Великој Лаври. После смрти, по светогорском обичају, сви монаси се откопавају после три године и њихове кости се

стављају у манастирску костурницу, где ће чекати свеопште васкрсење мртвих при другом доласку Христовом. Ову двојицу пак, нису сахранили на манастирском гробљу, већ су их однели у једну пећину испод пустиње

Вигла. Када су после неколико година отишли до те пећине имали су шта да виде ... Сам Бог је показао очигледно вечно проклетство на њима, које

чека и све остале католике и „православне” латинофиле ... Ова двојица се и даље налазе у тој пећини у оваквом ужасном стању, а

цела територија на месту њихове пећине већ вековима се зове„периохи афоизменон”, тј. „територија проклетих”.

Ко има уши да чује, нека чује...

64

3УМЕСТО УвОдА

5ОБМАНА вЕРНИКА

13АТИНАгОРА ПОМИЊЕ ПАПУ

23 1965. ПАПА И АТИНАгОРА дОгОвОРИЛИ СУ

ЈЕдИНСТвО

39ИСПОвЕдАЊЕ САМОг АТИНАгОРЕ дА ЈЕ УЧИНИО

ЈЕдИНСТвО „ЦРКАвА”

47ПОСЛЕдИЦЕ „ЗАЈЕдНИЧКЕ ИЗЈАвЕ” ИЗ 1965 гОдИНЕ

ЗА ПРАвОСЛАвЉЕ

54У ШТА ЈЕ КОНАЧНО вЕРОвАО АТИНАгОРА

55ЕПИЛОг

57дОдАТАК

64САдРЖАЈ