311

UDC 94(=163.41:439-89)“1848/1884“ Горан Васин Универзитет у Новом Саду Филозофски факултет Одсек за Историју

НАЦИОНАЛНО-ПОЛИТИЧКА БОРБА СРБА У УГАРСКОЈ 1848-1884.

Сажетак: Срби пречани су у току неколико деценија 19. века прошли кроз тежак и буран период. Желели смо што јасније да прикажемо све чиниоце и факторе који су утицали на Србе и њихову политичку борбу у Угарској. Јачање мађарског покрета било је уско везано за српску националну борбу. Од Револуције 1848-49, све до укидања српске аутономије и краја Првог светског рата 1918, политички антагонизам између власти угарског дела Монархије и српских политичких представника који су се борили за опстанак српске аутономије обележио је све битније догађаје у историји Срба пречана.

Кључне речи: Срби, Угарска, Мајска скупштина, Српска Војводина, Нагодба,

помађаривање, аутономија, конзервативци, либерали.

Хабзбуршка монархија је у 19. веку преживела неколико озбиљних политичких потреса и промена. У току неколико деценија, од Бечког конгреса 1814, када је заузела једно од водећих места међу европским силама, па све до краја века када је сведена на ранг другоразредне европске силе, трајала је њена спољашња и унутрашња криза. Још од 1790. национални покрет Мађара представљао је фактор који је уздрмао темеље царевине. Оснивање националних и културних институција, покретање дневних листова, отварање читаоница и школа, био је знак да Мађари својим напредовањем морају неминовно да потисну друге народе са којима су били у блиском контакту. Појам мађаризације није везан само и искључиво за период после Нагодбе 1867, његове корене морамо тражити раније. Денационализација, коју је смишљеним методама спроводила државна власт, нарочито од 1830 до1832, код Срба се огледала потпуним потискивањем народног језика из цркве и школе уз наметање мађарског језика у свакодневну употребу. Намера је била да се створи јединствена, централизована, јака Угарска држава. Насупрот аустријском делу царевине, где је племство било махом космополитско и где нису на такав начин

312

преовладале идеје о немачкој државности, средње племство у угарском делу јасно развија тезу о мађарском политичком народу.1

Притисак да се уведе мађарски језик у српској средини почео је првобитно покушајима у црквеној организацији, односно притисцима у епархијама Карловачке митрополије како би се уместо славеносербског наметнуо мађарски језик. Први предлог о увођењу мађарског је забележен 1832. Будимском епископу Стефану Станковићу је наложено да се на територији његове епархије потисне славеносербски. Неколико предлога уследило је у истој епархији и у току 1833-1834. Слични захтеви стизали су и митрополиту Стратимировићу. На Угарском сабору је било захтева да се почне са вођењем црквених књига на мађарском језику. У време митрополита Рајачића 1842-1843. из Темишварске епархије су стизале вести о наметању другачијег начина вођења црквених књига од устаљеног. Реалан проблем представљала је чињеница да су и свештеници морали знати мађарски, а врхунац је податак из 1847. када је угарски палатин упутио примедбу Рајачићу да води преписку на мађарском, а не латинском.2

Ништа мање озбиљно стање није било ни у српским школама. У Новосадској гимазији постепено се повећавао број часова мађарског, а од 1846-1847, постао је предмет на коме се морала изводити настава (раније су то били

1 На заседању Диете 1790-1791, почела је постепена афирмација мађарског. Законским чланком 16, одређено је оснивање катедре за мађарски језик у гимназијама, академијама и универзитетима. Затим је године 1805, законским чланком бр. 4, донета одлука да се писма Мађарске дворске канцеларије и државног сабора пишу паралелно на мађарском и латинском. Законским чланком бр. 8 из 1830. прописано је да сваки чиновник сем у Хрватској мора знати мађарски. Закони који су за сврху имали постепену мађаризацију доношени су од 1832. Од 1. јануара 1834. адвокатуром су се могла бавити само лица која знају мађарски језик. Не дуго затим је у дело спороведен предлог да се закони доносе на мађарском, а парнице на Краљевској табли такође се могу водити само на истом. Чланом 6 закона из 1840. латински језик је замењен мађарским. Исте године уведено је правило да се у немађарским општинама, у року од три године црквене књиге морају водити на мађарском ( члан 6, тачка 7). Законом из 1844 (члан 2, тачка 3), донета је одлука да се посланици на Угарском сабору могу служити искључиво мађарским језиком. Са друге стране мађарски политичари су заседање сабора 1832-1836, сматрали за реформско. Једна од основних идеја потекла је од грофа Миклоша Вешелењија. Према његовој идеји Мађари се налазе у мору Словена и Румуна тако да је неопходно ојачати сопствени политички положај и формирати нову политичку елиту. Што се тиче увођења мађарског језика, сматрало се да је латински језик застарео и да не постоји могућност његове даље употребе, као и да је потребно школовати људе и спремити их за нове изазове. Мађарски као језик је од тог момента био у служби законодавства, владиних послова и нарочито школства. Закон о језику 1844. штитио је Мађаре од немачких чиновника. Немачки је остао језик коресподенције са царским властима. Што се тиче Хрватског сабора овим законом из 1844. дозвољен је прелазни период од шест година, како би се употреба латинског заменила мађарским Примера ради број становника Мађарске по статистици из 1842-1843. био следећи: Мађари 4. 800. 000 (38%), Румуни 2. 200. 000 (17, 7%), Словаци 1. 700. 000 (13%), Немаца 1. 270. 000 (9, 8%), Срба 1. 250. 000 (9,7%) и Хрвата 900. 000 (7%) (Moritz Csáky, Römisch-katolische Kirche in Ungarn, Die Habsburger Monarchie 1848-1918, Band IV, Wien 1985, 282-283; Sebastian Werni, Die Wojwodina 1848-1860, Wien 1981, 3-4; Robert A. Kann, A History of the Habsburg empire 1526-1918, University of California press 606-607; Закони Унгарије установљени на Сабору 1840, Будим 1845; Законски чланови унгарског државног сабора године 1843-1844, Будим 1845; Славко Гавриловић, Срби у Угарској и питање мађаризације у првој половини XIX века, ЈИЧ, XXXIII, Београд 1976, 89-90; Јован Ристић, Историјски списи, Београд 1940, 23-24; Дејан Микавица, Михаило Полит Десанчић, вођа српских либерала у Аустроугарској, Нови Сад 2007, 24; Zoltan Đere, Mađarski i srpski nacionalni preporod, Novi Sad 2009, 208-210; Istvan Deak, The Lawful Revolution, London 1979, 27-30) 2 Славко Гавриловић, Питање мађаризације, 92-93.

313

намачки и латински).3 У натписима који се налазе на страницама штампе налазимо податке о томе, да су Срби били револтирани насилним наметањем мађарског. Током године 1843. српски племић Георгије Зако, пише Рајачићу да је велики притисак на Србе и да се целокупна власт води политичким фанатизмом. Право стање ствари можемо сагледати из Кошутовог говора децембра 1847. на Угарском сабору, када је изјавио да под мађарском круном Светог Стефана се ниједан народ неће признати сем мађарског.4 Остала је упамћена и Рајачићева беседа на Угарском сабору 1843. о запостављености Срба, као и о наметању на првом месту мађарског, али и немачког језика.5

Срби у Угарској су имали културне институције као и неколико листова који су излазили у периоду 1790-1848. Време националног препорода није заобилазило Монархију. Поред чврстих стега Метерниховог система ера националних револуција и буђења националне свести куцала је и на врата Дома Хабзбурга. Штампа је у сваком случају била међу главним весницима националне буре. Иако под стегама цензуре, почеци српске штампе у Монархији били су дугорочно значајни. Треба поменути Сербскија новини, Славеносербскија вједомости, Новине сербске.6 Ништа мање није значајно ни покретање Летописа од стране новосадског професора Георгија Магарашевића 1825. и затим 1826. оснивање Матице српске. Нација се полако будила кроз удружења за чување и уздизање културе и традиције. Познати добротвор Сава Текелија је 1838. основао Текелијанум, за помагање и стипендирање сиромашних ђака и студената. Прва српска читаоница основана је 1842. у Иригу. У периоду 1838-1848. у Пешти су излазиле Сербске народне новини, које је изадавао и уређивао Теодор Павловић.7

3 Исто, 95. 4 Митрополит Рајачић је током Саборских седница 1843-1844, говорио о томе, да су наметањем одредби, везаних за језик Срби доведени у неравноправан положај. Повластице српског народа су често мртво слово на папиру, беседио је српски првојерарх, уз напомену да владар може на директан начин да решава српско питање, без претходне консултације Угарске диете. Током 1847, на седницама Сабора, ситуацију је до усијања довео престолонаследник Франц Јозеф, када се посланицима обратио на мађарском језику. Вид. Никанор Грујић, Автобиографија, Сремски Карловци 1907; Јован Радонић, Аутобиографија патријарха Јосифа Рајачића, Београд 1951; Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у новом веку 1492-1992, Београд 2007, 237-238; Gyorgy Spira, The Nationality issue in Hungary 1848-1849, Budapest 1992, 11-17. 5 Славко Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века, у: Историја српског народа V-2, Београд 1994, 39. 6 Василије Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791-1914, Нови Сад 1980, 13-35; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, III, Нови Сад 1990, 56-62. 7 Мађарски национални препород почео је приближно исто када и српски. Међу реформаторима језика истиче се Ференц Казинци, учесник завере Игњата Мартиновића. Као основа узет је говор подунавског дела Угарске. Делимично је заступљен и део говорног подручја горње Тисе. Синтезом ова два говора настао је данашњи мађарски. Прво стално глумачко друштво основано је 1790. у Пешти, док је прво стално позориште основано 1837. под називом Пештанско мађарско позориште (од 1840. Национално позориште). Почетком штампе у Угарској се сматра када је 1705. почео са излажењем лист Mercurius Veridicus еx Hungaria. Први стални лист био је Pressburger Zeitung основан 1764, а први лист на мађарском, Magyar Hirmondo, који је почео да излази 1780. Не дуго затим излази и Magyar Kurir. Модерна штампа у данашњем смислу речи почиње тридесетих година 19. века. Кругови блиски грофу Сечењију покрећу 1832. лист Jelenkor. Чувене новине под уредништвом Лајоша Кошута Pesti Hirlap,

314

Од значајних имена која ће одредити и водити српску политичку сцену у Монархији у издвајају се припадници ђачке и студентске омладине која се све више на окупљала око поменутих националних институција. Први пут се тада чуло за Светозара Милетића, Јована Ђорђевића, Јована Суботића, Јакова Игњатовића који ће неколико година касније постати симбол за елиту Срба пречана.8

Година 1848. довела је до буре Револуција широм Европе, Хабзбуршку монархију на ивицу пропасти, а Србе у рат са Мађарима и борбу за национални опстанак.9 Пад канцелара Метерниха 13. марта 1848,10односно проглашење Статутних слобода у Аустрији, био је сигнал и подстицај за пештанску омладину да 15. марта формулише мађарски национални програм у 12 тачака, са захтевима за поштовање грађанске слободе и равноправности. Прва мађарска одговорна влада је формирана 17. марта на челу са Лајошем Баћањијем као председником и Лајошем Кошутом као министром финансија.11 Неколико дана касније и Срби у Будимпешти изнели су свој национални програм у 17 тачака. Истакнуто је да Срби признају мађарску народност, али и да желе признање свог народа и слободну употребу свог језика. Захтевала се слобода вероисповести, самостално уређење цркве, употреба црквеног језика, управа над школама, увођење световних лица у конзисторије, укључивање Срба у највише органе судства и државне управе и др.12

крећу са излажењем 1841. Први мађарски дневни лист био је Budapesti Hirado из 1848 (Петер Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, 407-412) 8 Ђачка друштва имала су велику улогу у формирању либералних и националних идеја. Најстарија српска друштва основана су 1826. у Грацу и Кежмарку. У Пожуну је студије на протестантском лицеју 1844. почео Светозар Милетић. Српски ђаци из Пожуна и Пеште су 1847. почели да издају алманах под називом Славјанка. Главни уредник је био Светозар Милетић, а цензор Јован Суботић. Већ тада је генерал Храбовски, командант славонско- сремске регименте сматрао да је Милетић сумњив, па је полиција у Пожуну добила наређење да га прати. На Видовдан 1847. у Београду је основа Дружина младежи србске. Међу оснивачима се нашао Јеврем Грујић, а међу члановима Јован Ристић и Владимир Јовановић. Током лета 1847. Милетић се повезао и са поменутом групом либерала у Србији. Значај њихових веза био је велики у наступајућим бурним догађајим везаним за не само Рeволуцију 1848-49, већ и готово наредне три деценије. Вид. Бранко Бешлин, Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку, 165-178. О делатности Светозара Милетића у Револуцији 1848-49; Славко Гавриловић, Светозар Милетић од еминенс-ђака до националног револуционара, Зборник Матице српске за историју, бр. 54, Нови Сад 1996, 87-106; Драгослав Страњаковић, Светозар Милетић и Јеврем Грујић, ЗМСДИ, 1956, св. 13-14, 141-147. 9 Славко Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији, 37-44; Karl Vocelka, Geschichte Österreichs, München 2004, 198–200; Robert A. Kann, A History of the Habsburg empire 1526-1918, 300-301, 308-310; Жак Годшо, Револуција 1848, Нови Сад 1987. 10 Пре револуције у Бечу, незадовољство стањем у Монархији је почело неколико дана раније у Прагу. (Ален Џ. П. Тејлор, Историја Хабзбуршке монахије 1809-1918, 66-70). 11 Прву мађарску владу 1848. чинили су: председник Лајош Баћањи, гроф Иштван Сечењи министар за саобраћај, Лајош Кошут за финансије, Ференц Деак за правосуђе, Јожеф Етвеш за образовање и вере, Габор Клаузал за трговину, Берталан Семере за унутрашње послове, Лазар Месарош за одбрану и кнез Пал Естерхази за спољне послове (Sebastian Werni, Die Wojwodina 1848-1860; 15-16; Robert A. Kann, A History of the Habsburg empire 1526-1918, 302, Петер Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, 433-434) 12 Програм и захтеве је написао Јаков Игњатовић, а допунили и редиговали су га Исидор Николић и Ђорђе Стојаковић, видети: Славко Гавриловић, Срби у Монархији, 46; Славко Гавриловић, Срби у Хабсбуршкој монархији (1792-1849), Нови Сад 1994, 49-52.

315

Упоредо са догађајима везаним за изношење српских захтева, Угарски сабор у Пожуну врло брзо доноси (до 11. априла) 31 закон (тзв. Априлски закони), који је требао да у потпуности измени политичко уређење Угарске. Најзначајнији догађај са почетка Револуције у српско-мађарским односима 1848. свакако је знаменити сусрет представника две делегације у Пожуну. Српску делегацију су предводили Ђорђе Стратимировић и Александар Костић. До разговора је дошло 9. априла. Стратимировић је захтевао да се Србима гарантују привилегијална права, што је довело до сукоба са Кошутом. Приликом размене аргумената, Кошут је инсистирао да признаје само један политички народ, а Стратимировић је нагласио да у колико Срби не добију признање они га могу потражити на другом месту. Овакав став Ђорђа Стратимировића оцењен је као велеиздајнички, односно Кошут је изјавио да ће се спор Срба и Мађара решити мачем.13

С обзиром да је врло брзо постало јасно да ће Мађари тешко испоштовати српске захтеве, атмосфера међу Србима је постајала узаврела. Александар Костић је на скупу у Новом Саду 19. априла испричао познате догађаје око разговора са Кошутом у Пожуну. Огорчење је било велико, и зато што влада није дозвољавала сазивање Сабора, и због изјава Лајоша Кошута о постојању само једног мађарског политичког народа.14 У дворишту Саборне цркве у Новом Саду спаљене су матрикуле вођене на мађарском језику. Уз раширене заставе и пуцање маса је кренула у Карловце да од митрополита Рајачића тражи сазивање Скупштине. Митрополит је оклевао пред захтевом да се сазове сабор. Још раније неколико пута је писао у Пешту да се реше захтеви Срба у вези са равноправношћу језика и вероисповести. Најпре је пред окупљенима истицао да је Велика недеља и да се морају страсти смирити и промислити о будућим потезима. Међутим после неколико говора био је приморан да устукне пред великим националним одушевљењем окупљених људи и да сазове Скупштину у Сремске Карловце и закаже је за 1/13. мај 1848.15 Атмосфера је била прожета романтичарским расположењем и пуна националне енегрије. Дошло је време за велике промене и помак у решавању националног питања, бар је тако мислила већина.16

13 Славко Гавриловић, Срби у Монархији, 53-54; Славко Гавриловић, Срби у Хабсбуршкој монархији (1792-1849), 67-71; Милорад Екмечић, Стварање Југославије, I, Београд 1989, 486, 513-514; Дејан Микавица, Српска Војводина у Хабзбуршкој монархији 1690-1920, Нови Сад 2005, 24; Петер Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, 436-437. 14 Лајош Кошут је овакве ставове заступао и на заседању Угарског сабора из 1847. Gyogy Spira, Nationality issue in the Hungary of 1848/1849, 11-13, 38. 15 Литература која је везана за Мајску скупштину и њене одлуке, било да је монографска, мемоарска или да су и питању посебне студије и чланци представља тему за читаву расправу или студију стога нисмо желели да текст оптеретимо сувише дугим списком. Никанор Грујић је касније писао да на питање митрополита Рајачића шта говоре сабрани људи, лично одговорио да говоре како ће се осветити свакоме ко се супротстави покрету народа. Саветовао је тада Рајачића да се и црква приклони народном покрету. Грујић је свима рекао да је то митрополитов одговор у одсудном моменту по Србе пречане (Никанор Грујић, Автобиографија, Сремски Карловци 1907, 56-57; Дејан Микавица, Српска Војводина, 25; Славко Гавриловић, Срби у Монархији, 55-57; Бранко Бешлин, Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку, 178-184) 16 Расположење је било углавном да се прекине сарадња са Мађарима и ослонац потражи у сарадњи са Двором и представницима Троједне краљевине. Против је био Јаков Игњатовић који је говорио да се

316

Већ првог дана рада Скупштина је извикала Рајачића за патријарха17, а Стевана Шупљикца за војводу. Остали закључци донети су другог и трећег дана: да је српски народ слободан и независтан под царским домом аустријским и круном угарском, да се проглашава Српска Војводина и да је сачињавају Барања, Срем са границом, Бачка са Бечејским дистриктом и Шајкашким батаљоном и Банат са границом и Кикиндским дистриктом. Српска Војводина ступа у савез са Троједном краљевином. Формиран је Народни одбор као извршни орган Скупштине. Планиран је одлазак на Свесловенски конгрес у Праг.18

Од дана завршетка рада Скупштине ситуација је била крајње напета. Одлука владе у Пешти је послата генералу Храбовском у Петроварадин да се војска стави у приправност. Српска депутација са патријархом Рајачићем, отишла је у Инзбрук, да цару преда захтеве и закључке Мајске скупштине. Министар Етвеш је припремао терен за интервенцију. Ратни сукоби су почели 12. јуна 1848. када је генерал Јанош Храбовски кренуо из Петроварадина у Сремске Карловце да расформира Одбор. Битка се одиграла између Петроварадина и Сремских Карловаца. Храбовски је заустављен, а у борбама се истакао својим способностима Ђорђе Стратимировић. За то време цар Фердинанд V је примио у Инзбруку делегацију Срба коју је предводио патријарх Рајачић. У присуству представника мађарске владе принца Естерхазија нису прихваћене одлуке Мајске скупштине, тако да Срби нису признати као народ него су и даље остали на нивоу вероисповести, у потпуној зависности од владе у Будимпешти.19 Крајем маја Главни одбор је сву власт узео у своје руке. Током јуна и јула ратни сукоб је био све јачи. У току поменутих месеци читав погром се одиграо над Србима у Молу и Кањижи, као и неким мањим местима.20 Ситуацију је додатно отежао и сукоб патријарха Рајачића и Стратимировића, око превласти у руковођењу над Српским

Срби окрену кнежевини Србији и обнове Душаново царство. Јован Хаџић је мислио да се не сме олако одбацити веза са Мађарима, сматрајући да је боље ићи легалним путем. Хаџић је овај став имао сагледавајући чињеницу да је Угарска влада како би умирила Србе 26. априла 1848, дозволила сазивање Сабора али на црквеном нивоу, за дан 15. мај, за комесара је био одређен Петар Чарнојевић. 17 Рајачић је на Мајској скупштини извикан за патријарха али његову титулу није признао ниједан од представника помесних православних цркава. Исти је случај и са његовим наследницима. Титулу је као владар из политичких разлога признао аустријски цар. Почасна титула патријарха је остала у употреби, али у кореспонденцији са представницима православних цркава је остала титула митрополита. Такво стање је потрајало све до 1919. када је дошло до уједињења српске патријаршије. 18 Славко Гавриловић, Срби у Монархији, 60-62; Василије Крестић, Радош Љушић, Програми и стаути српских политичких странака до 1918, Београд 1991, 11-15; Дејан Микавица, Владан Гавриловић, Горан Васин, Знаменита документа за историју српског народа 1538-1918, Нови Сад 2007, 241-244. 19 Цар је делегацију примио у приватну аудијенцију, а принц Естерхази као представник мађарске владе је изјавио да не може да призна одлуке незаконите Скупштине. У дворским круговима међутим пријем је био нешто бољи. Надвојвоткиња Софија је у косу уплела траке са српским националним бојама. Тајно је међутим у Италију послата делегација у штаб маршала Радецког, како би се пуковнику Стевану Шуљикцу дозволио одлазак у Карловце. Сам Шупљикац у том моменту је био мишљења да Срби морају да се споразумеју са Мађарима, али и да Мађари морају да признају Привилегије (С. Гавриловић, Срби у Револуцији 1848-49, 63-64) 20 Српско цивилно становништво у Сенти, Ади, Молу, али и широм Бачке претрпело је велике губитке. Може се рећи да је на неким од ових места заиста спроведен погром цивилног становништва. Вид. Славко Гавриловић, Грађа за историју кнежевине Србије и Срба у Угарској 1839-1849, Споменик САНУ, бр. 12, Београд 2002, 116-171.

317

покретом, а који се почео испољавати у току јула. Кошут је на отварању Сабора 11. јула напоменуо да не признаје одлуку о стварању Српске Војводине, односно да ће је уништити када сакупи довољно војске.21 За то време су из Кнежевине Србије долазили добровољци, које ће под своју контролу ставити од 5. августа војвода Стеван Книћанин.22 Главне борбе вођене су широм Бачке, код Сентомаша,23Турије, Аде и Мола. У току августа Срби нападају Сириг, Темерин и Јарак. Са друге стране су одбијени напади Срба на Бечкерек и Вршац.24

Промене на бојном пољу, а убрзо затим и на политичком плану, доноси почетак рата између Аустрије и Мађарске 3. октобра 1848.25 Царски комесар са свим војним и грађанским овлашћењима постао је бан Јелачић.26 У вези са тим почео је да расте утицај патријарха Рајачића на збивања у српском покрету. После победа Радецког у Италији, те слома устанка у Чешкој, Двор је решио да се мора повести борба и против Мађара.27 Све значајнији постао је аустријски конзул у Београду Фердинанд Мајерхофер, чији утицај на Рајачића је био доста велик. Анимозитет патријарха према Стратимировићу (који је захваљујући победама над Мађарима називан вождом), омогућио је Мајерхоферу широко поље за деловање и велики утицај. Одређени број старијих официра који су годинама служили у

21 Славко Гавриловић, Срби у Хабсбуршкој монархији (1792-1849), 72-75; Кошут је тада на заседању Парламента захтевао да се мобилише 200. 000 нових регрута и да се за потребе рата издвоји још 42 милиона форинти. (Петер Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, 437) 22 Улога српских доброваљаца у току ратних дешавања 1848-49, је била значајна. Национална политика коју је водио Илија Гарашанин била је несумњиво фактор који је подигао углед Кнежевине Србије широм неослобођеног Српства. О учешћу и улози Кнежевине Србије у Револуционарним годинама 1848-1849, објавићемо посебну студију (Славко Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији, 74-76; Дејан Микавица, Српска Војводина, 26-28; О односу кнежевине Србије према Српском покрету видети Драгољуб М. Павловић, Србија и српски покрет у јужној Угарској 1848. и 1849, Београд 1904. (репринт 1986, 2009) 23 Сентомаш је у јулу и августу био под великим притиском и нападима од стране Мађара. На неки начин отпор који у току више напада показали Срби постао је и симбол борбе за Српску Војводину, па се тако и јавља назив Сентомаш-Србобран. Нарочито је значајна и велика битка била 18-19. августа 1848. када су Срби предвођени Стратимировићем, Петром Бигом, Теодором Боснићем односном Захаријем Јовановићем Чичом, код Турије одбили више напада укупно 35. 000 мађарских војника (С. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији, 77-79) 24 Sebastian Werni, Die Wojwodina 1848-1860, Der Krieg mit dem Ungarn, 37-49. 25 Од самог почетка Револуције у Пешти, Двор је тражио начин, да пре или касније укине привилегије дате Мађарима, односно да покуша враћање на стари режим који је функционисао у време канцелара Метерниха. Када су представници угарског Парламента стигли у Беч 9. септембра ради преговора, већ је било јасно да Двор планира напад на Угарску. У самој влади у Пешти долази до осипања. Естерхази је поднео оставку, док је Сечењи отишао у Аустрију на лечење. 26 Јелачић је септембра 1848. потврђен за бана Хрватске и Славоније. О бану Јелачићу, његовој улози у ратним операцијама, као и догађајима везаним за разарање Новог Сада у пролеће 1849. видети: Славко Гавриловић, Хрватски бан Јосип Јелачић и Српска војводина 1848-49, Настава историје, бр. 14, Нови Сад 2001, 7-32; Дејан Микавица, Михаило Полит Десанчић, 41. 27 Бан Јелачић је свој поход на Угарску почео 11. септембра 1848. Већ 14. септембра, Баћањи је донео одлуку о формирању домобранства. На сваких 127 становника сакупљана су по два регрута. Дан касније формиран је Земаљски комитет за одбрану. Јелачић је поражен 7. октобра код Озоре. Дан раније у Бечу је избила нова револуција. Мађари су заустављени 30. октобра у бици код Швехата. (Karl Vocelka, Geschichte Österreichs, 203–204)

318

царској војсци у Војној граници, није се одобравањем гледао на Стратимировићеве ратне заслуге.28

Већ у октобру 1848. аустријски генерали Ђуро Рукавина и Имре Благојевић су позвали Србе у борбу против Мађара. У октобру и новембру борбе су вођене широм Бачке и Баната, али без одсудне победе једне од страна.29 Царски манифест од 15. децембра 1848. је дао Србима нову наду у победу. Цар је потврдио избор војводе и патријарха, али је питање територије и признавања Српске Војводине остављено у другом плану. Не дуго затим, 27. децембра умире војвода Стеван Шупљикац, што доводи до нових подела и сукоба унутар покрета, односно између Рајачића и Стратимировића, који није скривао како сматра да треба да преузме вођство над војском и покретом. Током јануара 1849. српско-аустријске снаге заузимају Белу Цркву, Стари Бечеј, Врбас и Кулу.30 Положај српских снага међутим, ослабио је од када су добровољци из Кнежевине Србије под притиском Аустрије и Турске морали да напусте Српску Војводину.

Главни одбор такође губи утицај. Српска војска постала је корпус аустријске армије, командујући језик постао је немачки, ћирилица више није била у употреби, а све наредбе стизале су из аустријског генералштаба. Разочарење је уследило 4. марта 1849. када је Октроисаним Статутом предвиђено да се Војводина прикључи Хрватској, Угарској или Ердељу. Изневерене су наде патријарха Рајачића да Српска Војводина постане круновина.31 Наредни период био је изузетно тежак за Србе у Српској Војводини. У марту, априлу и мају ређали су се војни порази један за другим. Све тековине и победе које су извојеване током 1848. доведене су у питање. Борбе које су у Шајкашкој вођене током априла 1849, биле су од пресудног значаја по опстанак Срба у Угарској.32 Поново се истакао Ђорђе Стратимировић. Мађарска војска под командом генерала Перцела освајала је Банат и Бачку корак по корак.33 Опозиција код Срба која је нападала патријарха сузбијена је гашењем

28 С. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији, 83. 29 Истичемо борбе око Сентомаша, Фелдвара, Турије, Жабља и Сирига. 30 Офанзива је трајала од 16. јануара до 12. фебруара, и покренута је у више праваца, а врхунац је био Книћаниново освајање Сомбора. 31 Следећи ударац Бечки двор је задао Србима 2. априла 1849. када је цела Угарска подељена на седам округа, а седми је обухватао Српску Војводину са Мајерхофером на челу, коме је придодат Рајачић као царски комесар. Уређење успостављено тзв. Мартовским уставом из 1849, коначно је санкционицано од старне владара тзв. Силвестарским патентом 31. децембра 1851. 32 Генерал Перцел је кренуо у офанзиву на српске положаје крајем марта 1849. Врло брзо је освојио Сириг, Сент Иван, Сомбор, Крстур, Врбас, Сенту и Бечеј. После борбе Србобран је пао 3. априла 1849, а после њега Турија и Надаљ. Стратимировић је успео да у неколико наврата одбрани Тител, као једну од последњих тачака одбране у Бачкој. Бечкерек је пао крајем априла, а српска војска почетком маја 1849, напушта Белу Цркву, Вршац и Панчево 10.маја. Дана 12. јуна 1849, грешком и неспособношћу бана Јелачић, Нови Сад бива од мађарске војске претворен у стратиште бомбардовањем са Петроварадинске тврђаве. 33 Још од почетка 1849. мађарска војска налазила се у офанзиви. Генерал Бем је поразио царске трупе у Ердељу. Све јачи утицај код Мађара добија радикална струја коју су водили гроф Текели, генерал Мор Перцел, Ласло Мадарас, а чија идеја се односила на успостављање републике и збацивање Хабзбурга. С обзиром да је Статут из Оломуца у потпуности разочарао готово све становнике Монархије, Мађари су очекујући победу кренули у велику офанзиву. Врхунац се догодио 14. априла 1849. када је извршена

319

листова Вестник и Напредак.34 У јулу 1849. Рајачић је смењен са места царског комесара и сва власт прелази у руке бану Јелачићу.35 Рат Аустрије са Мађарима окончала је војна помоћ Русије и предаја Мађара код Вилагоша августа 1849.36

Царским патентом 18. новембра 1849. проглашена је територија која се називала Војводство Србија и Тамишки Банат. Поменута област имала је статус круновине.37 Титулу српског војводе за себе је задржао цар лично. Средиште ове територије било је у Темишвару. Војна граница није ушла у састав Војводства Србије, док је Срем подељен на тај начин што су Илочки и Румски срез припали Војводству, а остатак Троједној краљевини.38 Територије које у већој мери насељене Србима (Срем и Бачка) биле су обухваћене округом који се називао Војводство Србија. Ова територија је у потпуности била потчињена министарствима у Бечу. Двор и влада желели су на неки начин да додатно казне Мађаре због догађаја везаних за револуцију 1848-49. Са друге стране Срби су формално награђени за верност коју су исказали према Двору и царевини у критичним моментима током Револуције.39

Мора се имати у виду да власти у Бечу нису желеле да стварањем Војводства Србије учине потез на штету бројних Немаца, али и Румуна у Банату. Реалан проблем је био у чињеници да је становништво било изузетно измешано и испреплетено тако да је тешко било оформити територију на којој би Срби сачињавали већину. По попису из 1850-1851. на територији Војводства Србије и Тамишког Баната живело је 1. 426. 221 становник, од чега 397. 459 Румуна, 335. 080 Немаца, 321. 110 Срба, 221. 845 Мађара, док су остатак сачињавали Буњевци, Шокци, Словаци, Чеси, Бугари, Јевреји, Цинцари и др.40 Када се погледају статистички подаци, чини се исправном констатација да је Војводина само по имену била српска. Темишвар, главни град Војводства, није већински био српски,

детронизација Хабзбурга и када је Мађарска прогласила независност, на челу са Лајошем Кошутом као регентом. 34 Василије Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791-1914, 63-81; Василије Ђ. Крестић, Друштво српског Напретка, 151-164. 35 Рајачић је нешто раније изразио своје незадовољство положајем Војводине, наглашавајући чињеницу да је Војна граница остала ван њеног састава (С. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији, 97-99; Дејан Микавица, Српска Војводина, 28-35) 36 Код Темишвара 9. августа су руске и аустријске трупе поразиле мађарску војску. Кошут је абдицирао 10. августа и затим пребегао у Турску. Генерал Артур Гергеи се предао руској војсци код Вилагоша 13. августа 1849 (Karl Vocelka, Geschichte Österreichs, 205; Robert A. Kann, A History of the Habsburg empire 1526-1918, 310; Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у новом веку 1492-1992, 249) 37 Sebastian Werni, Die Wojwodina 1848-1860, 57; Emanuel Turczynski, Orthodoxe und Unierte, Die Habsburger Monarchie 1848–1918, Band IV, Wien 1985, 431. 38 Министарски савет у Бечу, на чијем се челу налазио кнез Шварценбергер, сматрао је да без Срема Војводство тешко може бити српско. По хрватском државном праву Срем је припадао Троједници, иако је по природном праву несумњиво био српски. Компромис је настао из одлука Мајске скупштине и Хрватског сабора 1848, када је предвиђено спајање Српске Војводине са Троједном краљевином. Из личних амбиција такав предлог је подржао и бан Јелачић, пошто је желео да се нађе на челу Хрватске, Далмације, Војводине и Војне границе. 39Василије Ђ. Крестић, Срби у Угарској од слома Револуције до Нагодбе (1849-1867), у: Историја српског народа V/2, Београд 1994, 109; Дејан Микавица, Српска Војводина, 36-38. 40 Dimitrije Djordjevic, Die Serben, Die Habsburger monarchie1848–1918, Band III, Wien 1980, 747–748.

320

док је привремени земаљски управитељ био Фердинанд Мајерхофер. Није чудно што су савременици на духовит начин коментарисали стање ствари сентенцом да су Срби за верност награђени оним чиме су Мађари кажњени за непослушност.41 За патријарха Рајачића и српску јерархију негативно се испоставила чињеница да је Двор оваквим решавањем српског питања, показао да мало цени њихову подршку. Црква је на тај начин губила могућност да остане политички предводник Срба у Монархији.

Војводство је подељено на два округа: Бачко-торонталски и Темишварско-крашовски. Управа тих округа била је поверена Великим жупанима, тако да су укинуте раније угарске жупаније. Мађарски језик је потиснут из администрације, у наредном периоду доминантан је био немачки. До 31. децембра 1849. Војна граница се налазила под управом бана Јелачића. После тога је формирана Банатско-српска земаљска војничка управа42 са средиштем у Темишвару. На челу управе налазио се фелдмаршал лајтнант гроф Јохан Коронини. Средином августа 1851. уместо Мајерхофера, управо је Коронини постао гувернер и председник земаљске владе. Убрзо је Војводство подељено на 5 округа- лугошки, темишварски, торонталски, сомборски и новосадски. На челу округа налазили су се комесари, док су под њиховом ингеренцијом били срески начелници и општинске старешине. По угледу на аустријске судове Војводство је имало и посебан Врховни суд са средиштем у Темишвару. Коначно уређење завршено је 1853, када је створено Намесништво. Окрузи су остали, али су претрпели извесне територијалне промене. Све водеће положаје у Војводству углавном су преузели Немци. Срби нису ништа боље пролазили од осталих мањинских народа Монархије. После укидања Статута из 1849. почеле су реформе које су у основи имале грађанска начела. На снази су били аустријски Општи грађански законик, уведени су и Казнени закон и Закон о грађанско-судском поступку. На снагу је ступио Србима до тада непознати апсолутистички бирократизам.43

Као што је речено, у администрацију и институције уведен је немачки као званични језик Мађаризација је сада уступила место германизацији. Носиоци су углавном били Немци чиновници тзв. Бахови хусари. У појединим моментима централне власти понашале су се као у окупираној земљи, свуда су присутне војне и полицијске патроле, а састављани су спискови сумњивих особа које су морале бити под контролом и надзором. Штампа се налазила под строгом цензуром.44 Мора се нагласити да је ипак у одређенмим сегментима Србима у Војводству пружена прилика за напредовање. Иако им нису била доступна места у вишим структурама управе, број Срба чиновника постао је неколико пута већи него раније. На такав

41 Василије Ђ. Крестић, Срби у Угарској од слома Револуције до Нагодбе (1849-1867), 110-112. 42 Формирана је из Петроварадинске регименте, Шајкашког батаљона, три банатске регименте и војних комунитета. 43 Василије Ђ. Крестић, Срби у Угарској од слома Револуције до Нагодбе (1849-1867), 113-115; Јован Радонић, Српска Војводина 1848-1851; Глас САН, књ. 5, Београд 1956, 18-29. 44 Либерални део српске интелигеције окупљао се око листа Србски дневник који је уређивао Данило Медаковић, док су конзервативци били око листа Световид. (Василије Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791-1914, 106-141)

321

начин увећан је број српске бирократије и дела интелигенције.45 Ипак развој националних институција није био омогућен. У време Кримског рата Срби и Мађари су показивали намеру да превазиђу одређене политичке разлике из прошлости, тако да се наметао закључак да се само удруженим снагама могу борити против Аустрије. Порази Монархије код Мађенте и Солферина 1859, изазвали су ерупцију одушевљења у Војводству. На улицама су освануле мађарске и српске заставе. Срби су тада сматрали да Мађари поучени догађајима из 1848-49. односно ратом и поразом, могу и морају водити другачију политику према немађарима. Ускоро су и централне власти почеле да попуштају. У току јула и августа 1859. укинут је немачки у вишим и нижим разредима гимназија. На место Коронинија на чело управе долази барон Јосиф Шокчевић. Од јула 1860. у свим судским споровима све странке су добиле могућност да се служе својим језиком. Патријарх Јосиф Рајачић поднео је цару читав низ политичких и националних захтева: да се за Србе отвори посебан универзитет, затим да се гимназијама у Новом Саду и Сремским Карловцима призна јавност рада, Илирско-банатска регимента да уместо илирског добије српски назив, као и да се при Министарству вера и просвете отворе посебна одељења везана за послове српске цркве и школства код Срба.

Под притиском Мађара цар Франц Јозеф је издао Октобарску диплому46 којом се прешло на уставни облик владавине, а наговештено је и преуређење Монархије на федералистичком принципу. У поменутој Дипломи није било речи о Србима, а титула Великог Војводе Војводства Србије нестала је из царског наслова. Показало се убрзо да Мађари не желе да се очува Војводство Србија. Цар је изашао у сусрет мађарским захтевима. Царско решење о укидању Српског Војводства и Тамишког Баната издато је 27. децембра 1860. Мађари и Немци су били одушевљени том одлуком, док су Срби и Румуни у знак жалости стављали црни флор.47 Политички и национални сукоб Срба и Мађара поново је изгледао могућ.48

Не дуго затим, почетком 1861, цар је наредио Рајачићу да позове 20 најугледнијих личности и са њима дође у Беч. Према предлогу дворких кругова, поменута делегација је морала да у име свих Срба изнесе предлоге о очувању српског језика и привилегија. Рајачић је одбио ту врсту одговорности. Да би

45 Врховно жупанство Исидора Николића Србоградског над Бачком, Торонталом и Вршачким окружјем, Сремски Карловци 1911, 32-35. 46 Октобарска диплома је донета 20. октобра 1860. и требала је да буде основа за ново уређење монархије. Требало је обновити федерализам, уз помоћ покрајинских сабора (који би имали законодавну власт) и Рајхсрата као царевинског већа. (Walter Kleindel, Österreich– Zahlen, Daten, Fakten, Salzburg 2004, 261, Herbert Matis, Die Wirtschaftspolitik des Neoabsolutismus, Die Habsburger Monarchie 1848-1918, Band I, Wien 1973, 30-38; Robert A. Kann, A History of the Habsburg empire 1526-1918, 318-326 ) 47 Светозар Милетић је тим поводом написао свој чувени Туциндански чланак, у коме је истакао да је Војводство сахрањено, али да ће оно зацело поново у преображеном виду Васкрснути. Према Милетићевој тврдњи Срби су од Аустрије тражили да им омогући да се путем сопствене народне скупштине договоре са Мађарима. У место тога Срби су на препуштени на милост и немилост Угарском парламенту (Дејан Микавица, Политичка идеологија Светозара Милетића, Нови Сад 2006, 35; Светозар Милетић, Сабрани списи, I, Београд 1999, 232-233) 48 Василије Ђ. Крестић, Срби у Угарској од слома Револуције до Нагодбе (1849-1867), 118-124; Дејан Микавица, Српска Војводина, 53-56; Душко М. Ковачевић, Јаков Игњатовић, Београд 2006, 74-87.

322

спречио све веће незадовољство међу Србима, владар је ипак дозволио сазивање народно црквеног сабора. Према одлуци на Сабору су могли да учествују само Срби са територије бившег Војводства, а не и Срби из Војне границе, Хрватске, Славоније, Далмације и других области.49 Сазивање Сабора је значило на неки начин и признавање Срба као политичког народа. Сабор се састао у Сремским Карловцима 2. априла 1861. и остао је упамћен као Благовештенски. На њему је учествовало 75 посланика -из редова свештенства и монаштва изабрано је 25 чланова, грађани су дали 50 посланика и 4 вирилна члана (патријарх и три епископа).50 Конзервативци предвођени патријархом Рајачићем и Ђорђем Стојаковићем су били за ослонац на царски Двор и Аустрију односно очување привилегија на основу старих заслуга које су Срби извојевали током векова у Монархији. Група либерално опредељених политичара, окупљених око Светозара Милетића, сматрала је да се за национални интерес мора борити статутним путем, на Угарском сабору на основу националног и природног права. Сматрало се да помирење Срба и Мађара, као и њихова сарадња, морају бити основа против централизма који се почео спроводити из Беча.51 Средњу струју предводили су

49 Одлука је донета 5. марта 1861. после проглашења Фебруарског патента, којим се бечка влада на челу са Шмерлингом одлучила за централистичко уређење Монархије. (Karl Vocelka, Geschichte Österreichs, 212-213) 50 Као посланици на Сабору учествовали сви водећи политичари Срба у Угарској, али и многи који ће тек у наредним деценијама имати кључну улогу у политичком животу, наведимо: Герман Анђелић, НИканор Грујић, Ђорђе Бранковић, Светозар Милетић, Јован Живковић и др (АСАНУК, МПБ, 1861, 5). Не дуго после сабора барон Филиповић је известио Рајачића да је цар одобрио избор Никанора Грујића за владику (АСАНУК, Президијал, 23/1861, МПА, 1861/665.) 51 Заговорник сарадње Срба и Мађара био је и кнез Михаило Обреновић, који је у ту сврху на Благовештенски сабор као свог изасланика послао Јована Ристића. Пред слом Баховог апсолутизма 1859. пре повратка у Србију кнез Михаило је разговарао са Кошутом о будућим односима јужних Словена и Мађара. После женидбе Јулијом Хуњади кнез је проширио своја познанства и везе са угарским племством. Сматрао је да се морају водити разговори и склопити споразум Срба и Мађара. Јован Ристић и Илија Гарашанин разговарали су са Ђулом Андрашијем, Јожефом Етвешом и Ференцом Деаком. У разговору се испоставило да је највећи проблем у српско- мађарским односима сукоб између Срба пречана и Мађара. Политичари у Пешти нису хтели ни да чују за засебну територију коју су Срби захтевали, јер су сматрали да се на тај начин ствара држава у држави и руши територијална целовитост Угарске. Ристић је на Благовештенском сабору препоручивао слогу са Мађарима. Не дуго затим Никола Крстић је као представник кнеза Михаила отпутовао у Пешту на разговоре са Етвешом, Деаком и Андрашијем, али без резултата сви мађарски политичари су били против стварања Српске Војводине. У предлогу споразума који је гроф Ласло Хуњади, брат кнегиње Јулије, у децембру 1861. донео у Београд истакнуто је да обнављање Српске Војводине није могуће и да је оно неоправдано. Са гледишта историјског права, основа су биле привилегије које су Срби добили од цара Леополда, али тих се одредаба Двор углавном није држао. С друге стране, Срби на територији Српске Војводине нису имали већину. Мађари су предложили да нова Војводина обухвати Илирско-банатски, Немачко-банатски и Петроварадински граничарски пук, Шајкашки батаљон и Срем. Сабор би добио шире надлежности, његов председник је требао да буде изабрани војвода. Нови Сад је могао бити центар управе. Одређени послови на локалном нивоу обављали би се у оквиру жупанија, а послови важнији за државну управу при министарствима. Поменути нацрт предат је српској влади на проучавање, али и да га она препоручи Србима пречанима као основу за преговоре са Мађарима. (Војислав Ј. Вучковић, Војвођанско питање у односима Србије и Мађара од 1859 до 1868, Зборник МС за друштвене науке, св. 5, Нови Сад 1953, 4-11, 13; Војислав Вучковић, Светозар Милетић и Србија, 79-88; Јован Ристић, Спољашњи одношаји Србије новијег времена, књ. 1, Београд 1887; О мисији Николе Крстића и његовим разговорима са Андрашијем, Деаком и Етвешом: Никола Крстић, Дневник, Приватни и јавни живот, I, Београд 2005, приредили Александра Вулетић и Милош Јагодић, 167- 181)

323

Јован Суботић и Ђорђе Стратимировић, са мишљењем да се уз помоћ Беча формира Војводина која би се ујединила са Троједном краљевином, односно да се на тај начин ојача позиција и почну преговори са будућом владом у Пешти. Мађарски политичари били су против идеје о обнови Српске Војводине за коју су сматрали да би врло брзо постала држава у држави.52

Благовештенски сабор је завршен 20. априла, и донети су закључци који су имали 16 тачака. Захтевана је посебна територија која би обухватала Срем,53 Бачку, Банат и Војну границу, а тражена су и посебна политичка и судска управа. На челу Војводине је требало да се налази војвода, а службени језик мора бити српски. Такође, планирано је оснивање првостепеног и апелационог суда. Војводина је на основу ових закључака имала свој грб и заставу.54 Иако су се цар и Шмерлинг залагали за српске захтеве, они ипак нису испуњени највише услед отпора мађарских политичара и Дворске канцеларије. Размимоилажења која су се појавила међу Србима на Благовештенском сабору у наредном периоду још више су продубљена и представљала су вододелницу на српској политичкој сцени у Монархији. Конзервативци, махом предвођени црквеном јерархијом, позивали су се на царске привилегије и тражили искључиви ослонац на Двор. Сматрали су треба наставити истим утабаним путем и на тај начин обезбедити опстанак Срба у Монархији. Српски архијереји који су више од једног и по века чували национални опстанак Срба, на основу Привилегијлног система и Деклараторије из 1779, са разлогом су страховали од решавања српског питања у оквирима Угарског сабора.55 Грађанство предвођено Милетићем, насупрот конзервативцима, сматрало је да се мора остварити споразум са Мађарима, под условом да Угарска постане федеративна држава у којој би владала равноправност свих њених грађана.56 Тензије у српско-мађарским односима почеле су уочи Нагодбе 1867.57

52Василије Ђ. Крестић, Срби у Угарској од слома Револуције до Нагодбе (1849-1867), 125-128.; Васа Стајић, Светозар Милетић, Нови Сад 1926, 157-181. 53 У том смислу цару је поднета представка у којој је захтевано да и вуковарски срез постане део Српске Војводине (АСАНУК, МПБ, без броја, представка од 6. априла 1861) 54 О закључцима Благовештенског сабора видети: АСАНУК, Сабори, кутија I, 1861-1870; Јован Ђорђевић, Радња Благовештенског сабора србског народа у Сремским Карловцима 1861, Нови Сад 1861; Јова Адамовић, Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора, Загреб 1902; Жарко Миладиновић, Тумач повластица, закона, уредаба и других наређења српске народне црквене аутономије у Угарској, Хрватској и Славонији, Нови Сад 1897; Василије Крестић, Радош Љушић, Програми и статути српских политичких странака до 1918, Београд 1991. 55 Српски митрополити Стефан Станковић и Јосиф Рајачић су учествовали на седницама Угарског сабора, али ниједна њихова примедба о непоштовању црквено школске аутономије од стране жупанијских власти није озбиљно разматрана. Српско-мађарски анимозитет из Револуције 1848-1849, није уливао нарочиту наду патријарху, да ће на седницама Сабора 12 година касније ствари бити много боље. 56 Василије Ђ. Крестић, Срби у Угарској од слома Револуције до Нагодбе (1849-1867), 129-131. 57 Почетак решавања италијанског питања 1859. рефлектовао се на мађарско питање у Монархији. Под утицајем ратног пораза цар Франц Јозеф почео је да размишља о промени система власти. Мађарска емиграција на челу са Лајошем Кошутом агитовала је широм Европе за идеју о стварању независне мађарске државе. Створена је Мађарска легија која је учествовала на страни Италијана у рату са Монархијом. Питање преуређења Царевине почело је доношењем Октобарске дипломе. Угарском делу враћени су управни органи. Формирано је Мађарско краљевско намесничко веће са седиштем у Будиму и Мађарска краљевска дворска канцеларија са средиштем у Бечу. Територија Угарске је поново

324

На црквеном пољу назнаке овог сукоба почеле су одмах после смрти патријарха Рајачића. Већ приликом наименовања Администратора митрополије, стигао је захтев да се на мађарском језику мора издати потврдна диплома, а не као

обједињена. Овакво стање није дуго потрајало. Доношење Фебруарског патента доноси ново уређење у смислу државног централизма. У току априла 1861. сазван је Угарски државни сабор. На самом заседању формиране су две струје. Прву је предводио Ференц Деак, који је у својој Адреси (тако се и називала његова опција је називана Странком адресе) инсистирао на заједничкој држави са Аустријом, на основама Прагматичне санкције. Друга струја предвођена од стране грофа Ласла Телекија (Странка декрета) сматрала је да будућа држава мора почивати на персоналној унији као 1848. Деакова идеја је била доминантнија. Захтевало се да Франц Јозеф буде крунисан за мађарског краља и да се формира мађарска влада. Одмах после подношења Адресе распуштен је Сабор, због одбијања Угарског сабора да пошање своје посланике у Рајхсрат, као зајдничко царевинско веће. Незадовољство Мађара било је велико. У периоду 1861-1865. жупанијски систем није функционисао, Ердељ, Хрватска и Славонија били су ван састава Угарске. Целокупним државним апаратом управљало се из Беча. Мађарски политичари предвођени Деаком, Јожефом Етвешом, Лајошом Мочаријем, Агоштоном Трефортом су сматрали да Угарска мора остати у саставу Монархије, али као равноправан партнер. Аристократија је свој меморандум донела 1863. Састављач је био гроф Ђерђ Апоњи. Предложена је самостална угарска влада и неки заједнички послови. Од 1864. интензивирани су преговори представника двора и мађарских политичара. Током априла 1865. Деак је објавио свој Ускршњи чланак у коме је написао да су Мађари спремни да своје законе доведу у склад са потребама опстанка Царства. Од августа 1865. почело је заседање Угарског сабора, на коме је планирано припремање и усвајање Нагодбе. Цар Франц Јозеф је 17. фебруара 1867. именовао Ђулу Андрашија за председника владе. Парламент је 29.маја 1867. изгласао XII законски чланак и на тај начин озаконио Нагодбу (цар Франц Јозеф је 8. јуна 1867. крунисан за апостолског краља Мађарске, док му је круну на главу ставио Ђула Андраши председник владе, некадашњи хусарски пуковник кога је преки суд осудио на смрт у току Револуције 1848-1849). Аустроугарска монархија (како се називала нова држава) је Нагодбом из 1867. постала апсолутно специфична у Европи. Један од центара Монархије био је Беч (земље западно од реке Лајте-Транслајтанија), а други Будимпешта (источно од Лајте-Цислајтанија). Личност владара је објединила ова два дела монархије. Заједнички послови су били спољна политика, војска и финансије ( за финансирање војске и спољне политике). У свим осталим пословима чланице су биле у потпуности самосталне и одговорне парламентима и Владама. Нова држава је заузимала простор од 600 000 квадратних километара, имала је 35. 000. 000 становника и око 1. 000. 000 војника. Била је већа по територији од уједињене Немачке. Иако је предвиђена заједничка влада она ипак није постојала. Заједничке министре је именовао владар, без договора са члановима владе Аустрије и Угарске. Постојао је Колегијум заједничких министара, док су на неке седнице позивани и ресорни министри земаља чланица. Над овим колегијумом стајале су две делегације, држава чланица са по 60 делегата. Веома значајна личност за функционисање новостворене државе био је заједнички министар финансија. Од једанаест министара финасија до Првог светског рата четворица су били Мађари. Што се тиче политичке сцене у Угарској од Нагодбе дошло је до постепеног раслојавања. Још пре усвајања Нагодбе 1866. настала је Деакова партија. У њој су били сви они који су били за споразум са владарем. У његовој странци било је аристократа, конзервативаца, либерала, припадника племства, грађанства, а водеће личности сем Деака су били Етвеш и Андраши. Најача опозициона странка била је Средња левица предвођена Калманом Тисом. Залагала се за грађанску државу, али је одбацивала Нагодбу јер се плашила да ће угарски део постати зависан у потпуности од аустријског дела. Као главни задатак странка је имала очување самосталности Угарске, мирним парламентарним путем. Трећа значајна групација била је Странка крајње левице (Четрдесетосмашка странка) предвођена Јожефом Мадарасом, чији је фактички вођа био Лајош Кошут. Захтевала је потпуно одвајање од Хабзбурга мирним путем. (Joszef Galantai, Der österreichisch–hungarische Dualismus 1867–1918, Budapest 1985, 21–22, 31-36; Hugo Hantsch, Die Geschishte Österreichs 1648–1918, band 2, Graz 1994, 374–397; Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, 454-459,462-465, 467; Тибор Пал, Мађарска политичка јавност и српско питање на Балкану 1860-1878, 16, 19, 20-22; Robert A. Kann, A History of the Habsburg empire 1526-1918, 330-335; Herbert Matis, Der wirtschaftliche Ausgleich mit Ungarn, Die Habsburger Monarchie 1848-1918, Band I, Wien 1973, 41-45; Ласло Катуш, Водећи слој мађарских политичара о јужнословенском питању између 1849 и 1867, Зборник српско-мађарски односи, Београд 1987,107-127 )

325

до тада на латинском.58 Уочи избора Администратора дворски кругови су тражили погодну личност, са нагласком на чињеници, колико би Администратор био поуздан за сарадњу и колики би утицај могао да оствари. Владика Георгије Станковић је сматрао да избор новог патријарха зависи у великој мери од позитивног решавања питања Српске Војводине. Сматрао је да у том моменту пажња мора да се обрати на владику Никанора Грујића, који је по његовом мишљењу био значајан за функционисање цркве, али и да може сарађивати у смислу решавања питања Српске Војводине.59

Насупрот јерархији Светозар Милетић и група либерала, имали су идеју да се Монархија мора преуредити на федералистичким односима. С обзиром на чињеницу да су Срби били малобројни, у односу на број становника Монархије, није се могло очекивати ни да ће њихова позиција бити равноправна или привилегована у односу на Мађаре. Дуализам се морао прихватити, али се тражило и решење које би на неки начин задовољило и Србе. Милетић је предлагао да се путем арондације (заокруживања) жупанија на националном принципу покуша остварити национални интерес. Мађарски политичари нису прихватили овај Милетићев предлог, јер би се у том случају нарушила територијална целовитост угарског дела државе. Следећи велики ударац за Србе и уједно српско-мађарске односе био је Закон о народностима из 1868 (XLIV законски чланак).

Нацрт закона израдио је барон Јожеф Етвеш, министар просвете. Према његовој концепцији на територији Угарске живи и може да живи само један недељиви мађарски политички народ, без икаквог обзира којој народности припада. Формално се истицало да се ни на који начин неће гушити ниједна народност, затим матерњи језик и даље остаје у употреби, закони се морају штампати на мађарском и језицима мањина и сл. Реално ствари нису тако стајале. Закон јесте био либералан, али се на локалном нивоу суштински није спроводио у пуној мери. Убрзо је отпочео процес мађаризације и асимилације немађара на територији Угарског дела монархије. Некадашња српска црквено-школска аутономија потврђена је од стране угарског парламента IX законским чланком из 1868 (Закон о црквено-школској аутономији). Кључно је било решавање школског питања. Код Срба и других мањина дефинисано је да школе могу бити само конфесионалне. Проблем је била чињеница што су услови за одржавање наставе били драстично ригорозни и пооштрени тако да је великом броју школа претило претварање у општинске (државне) школе. Настава у државним школама је била искључиво везана за министарства, чиме се отварао пут убрзаној мађаризацији.60

Млада национална угарска држава није губила време, нације које нису прихватале да буду саставни део мађарског политичког народа биле су у великој невољи. Према поменутој Етвешовој концепцији све народности биле су саставни део мађарског политичког народа. Пре доношења закона формирана је комисија на

58 АСАНУК, МПБ,1861, 1/VIII. 59 АСАНУК, МПБ, 1861, 1/V. 60 Андрија Раденић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1868-1878, у: Историја српског народа V/2, Београд 1994, 158-164.

326

челу са бароном Етвешом са задатком да се реши национално питање, односно да се на основу државног интереса уз уважавање мишљења народности донесе најбоље законско решење.61 Румуни, Словаци и Срби су изнели своје захтеве да буду признати као политичке нације, односно да им се гарантују колективна права и територијална аутономија на принципу арондације жупанија.62 У току фебруара 1867. представници народности су предали свој нацрт комисији. Кључне ставке овог предлога су биле да се народностима обезбеди равноправност језика, политичка и управна аутономија, односно арондација жупанија по Милетићевом националном принципу.63 Мађарска јавност је овај предлог дочекала са великим негодовањем. После неколико покушаја пред Парламентом се нашла верзија коју је саставио Етвеш уз интервенције Ференца Деака. Морало се истаћи да постоји само једна јединствена мађарска политичка нација и да је мађарски језик једини званични. Деак је сматрао да доминација мађарског језика мора бити изражена нарочито на вишим нивоима управе.64

61Барон Јожеф Етвеш (Eőtvős Jószef, 1813–1871), био је један од најзначајнијих мађарских политичара и идеолога у 19. веку. На сабору 1847. је подржавао Кошута. Био је заговорник централизма. У првој мађарској влади 1848. је обављао функцију министра вера и образовања. Од 1861. постаје присталица Ференца Деака. За члана угарског сабора је изабран 1866. Министар вера и образовања био је поново 1867-1871. Председник Мађарске академије наука је постао 1866. Његова теза у решавању питања народности у Угарској да се немађари третирају као правне личности наишла је на негодовање код Срба. Нарочито је у том смислу значајна Етвешова расправа Утицај владајућих идеја XIX века на државу (Der Einflus der herrschenden Ideen des 19. Jahrhunderts auf den Staat, Wien 1851). У овој расправи он је развио тезу да је мађарски народ настао спајањем супериорне мађарске расе са инфериорном словенском коју је хришћанска црква асимиловала током векова. На неколико места у поменутој расправи Етвеш је писао врло лоше и са ниподаштавањем о Србима. Етвешова теорија добила је на значају после дела Артура Гобиноа Есеј о неједнакости људских раса из 1853. Гобино је сматрао да су Срби постали од некадашњих робова. По узору на Гобиноа своју теорију о Србима изградио је и Анте Старчевић. Вид. Тибор Пал, Јожеф Етвеш, СБР, III, Нови Сад 2007, 714-715; Revay Nagy Lexikona, IV, Budapest 1912, 529-530; Милорад Екмечић, Огледи из историје, Београд 1999, 308-324; Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Историја Срба у новом веку 1492-1992, 264; Дејан Микавица, Михаило Полит Десанчић, 63-64; Бранко Бешлин, Европски утицаји на српски либерализам у XIX веку, 428-432; Marvin Peri, Intelektualna istorija Evrope, Beograd 2000, 487-490. 62 Золтан Ђере, Прилог проучавању Закона о равноправности народности из 1868, Истраживања бр. 14, Нови Сад 1992, 63-65; Joszef Galantai, Der österreichisch–hungarische Dualismus 1867–1918, 90-91. 63 Светозар Милетић је 1865. изабран за члана саборског одбора, који је радио на доношењу предлога Закона од народности, али је његов избор за једног до 11 чланова пододбора спречио Ференц Деак. Предлог српског посланичког клуба сачинио је Милетић. По Милетићевој идеји уместо искључиво мађарске политичке нације, као равноправни су требали бити признати Мађари, Румуни, Словаци, Срби, Немци и Русини. По овом нацрту гарантована је равноправност језика на свим нивоима од општине до Сабора, прихватање националних симбола, право самосталних и равноправних народа на самостално политичко организовање, самостална просветна политика, арондација жупанија по националном принципу. На неки начин Милетић се залагао за федералистичко уређење, као и територијалну, политичку и културну аутономију свих народа у Угарској. Касније је предлог у неколико измењен. Немци су избачени као равноправан народ. Румунски предлог је садржао предлог да арондацијом жупанија, становништво може само већим делом да припада једној нацији. Језик државне администрације, као и законодавства остао је мађарски (Дејан Микавица, Политичка идеологија Светозара Милетића, 47-48) 64 Золтан Ђере, Прилог проучавању Закона о равноправности народности из 1868, 67-68. (Даље у прилогу овог чланка Золтана Ђереа налази се и целокупан превод свих 29 тачака овог законског чланка, Дејан Микавица, Владан Гавриловић, Горан Васин, Знаменита документа за историју Срба 1538-1918, 294-298)

327

Закон је у уводном делу гарантовао грађанска права свим становницима Угарске. Формално није уведено обавезно учење мађарског језика.65 Међутим, према Етвешовој идеји право на посебну државу имају само историјски народи. Тако се статус нације могао признати само историјским народима, а не народностима. За разлику од овог мишљења представници мањинских група су темељили своју борбу на принципима природног права и националног начела. Односно, сваки народ има право да се бори за свој интерес и да одлучи о својој заједници и свом уређењу. Време је показало да се закон није спроводио на доследан начин. Непоштовање одредаба о слободном коришћењу матерњег језика, стварало је проблеме народностима и био увод у процес асимилације и помађаривања који постаје интензиван нарочито од 1875. 66

Једина права квалификација за рад у администрацији била је знање мађарског језика. Државне средње и основне школе за националне мањине нису постојале. Од 1883, мађарски је постао обавезан у свим школама. Примера ради, средње школе које су оснивали Словаци биле су затваране. Некадашњи мађарски ситни племићи полако али сигурно постајали су основа бирократског система. Још од 1870. жупаније су у потпуности доведене у зависност од централне власти. Жупане је именовала влада. Судство је такође централизовано. На неки начин, ситно племство је држало монопол на сва запослења у државној служби. Подаци су невероватни: почетком 20. века 95% државних службеника су били Мађари. У жупанијама је тај број износио 92%. У Угарској 90% судија и 89 % лекара такође су били Мађари. Што се штампе тиче око три милиона Румуна држало је 2,5 %

65 Сваки грађанин могао је на локалном, општинском нивоу да се користи својим матерњим језиком. На општинском нивоу судски спорови су се водили на матерњем језику странака. Дозвољено је формирање културних друштава и институција, издавачких кућа, банака, као и стручних, политичких и забавних листова. Према подацима из 1869. на мађарском језику је постојало 5 818 школа, док је 6 355 имало наставу на језицима народности. (Золтан Ђере, Прилог проучавању Закона о равноправности народности из 1868, 73-74) 66 Золтан Ђере, Прилог проучавању Закона о равноправности народности из 1868, 75-76; Димитрије Кириловић, Помађаривање народа у бившој Угарској, 13-18; Да би на прави начин уочили сву тежину положаја српског народа у Аустро-Угарској, потребно је сагледати и статистичке податке преузете из пописа. У време Нагодбе 1867. у Угарској (без Хрватске) је живело 40% Мађара. Тај број је између 1880. и 1910. драстично увећан и број Мађара је достигао око 55%. Број Мађара се од 1850. до 1910. повећао са 4,9 милиона на 10, 1 милиона, односно за 107%. По истом попису из 1910. је број немађара стојао овако- Румуна 16%, 10, 7% Словака, 10, 4% Немаца, као што смо поменули 2,5% Срба и осталих око 2,2 %. Број Немаца у Угарском делу Монархије константно је био у опадању. У западној Угарској од 1880. до 1910. број се смањио за око 5, 5%. У Банату тај проценат је био нешто мањи око 2%, у Бачкој 3%, док је највећи опадања забележен у Будимпешти са 33, 5% 1880. на свега 8, 7% процената године 1910. Праве разлоге оваквог увећања броја Мађара тешко је тачно рећи. Део се свакако може приписати мађаризацији. Међутим, велика асимилација долазила је из економских разлога, као што смо истакли, вештом политиком бирократизације коју је водила Влада. Из политичких разлога битно је бити члан мађарског народа, што су користили у своје сврхе нарочито Јевреји и Немци, али је поменута појава узела маха и код свих осталих народа чега нису били поштеђени ни Срби (Friedrich Gottas, Die Deutschen in Ungarn, Die Habsburger monarchie1848–1918, Band III, Wien 1980, 344–349; Дејан Микавица, Михаило Полит Десанчић, 374; Лазар Ракић, Радикална странка у Војводини (до почетка XX века), 154-155, 156-159; Joszef Galantai, Der österreichisch–hungarische Dualismus 1867–1918, 78-80)

328

новина, а два милиона Словака око 0,64%. Већи део штампе од око 80% држали су Мађари. Мађарска влада је лукаво и у Хрватску уводила мађарску управу и језик. Вешто се избегло повезивање Беча и Загреба железницом, а центар железнице за Хрватску постала је Будимпешта. Мора се признати да је мађарска влада водила асимилаторску политику веома вешто. Трудили су се да за себе придобију нарочито Немце и Јевреје.67

Законским чланком XXXVIII из 1868. у Угарској су постојале четири врсте школа: вероисповедне, приватне, општинске (комуналне) и државне. Вероисповедним школама су управљале црквено-народне власти. Овим законским чланком је предвиђено да се вероисповедна школа која после треће опомене од стране Владе, не буде одговарала предвиђеним прописима, се претвара у општинску. Следећи корак био је доношење XVIII законског чланка из 1879. Овим чланком мађарски језик је постао обавезан наставни предмет у свим народним школама у којима се није учио. Законским чланком XXX из 1883. мађарски језик постао је обавезан у свим средњим школама, тако да је настава мађарског језика и књижевности у седмом и осмом разреду постала обавезна, као и полагање на мађарском. Од 1900. притисак на немађаре расте. Одлуком министра Влашића у срединама где су Мађари чинили већину, осниване су државне школе. Како је и сам истакао, циљ ове мере је да свако дете може да се јасно изражава и мисли на мађарском. Министар Берзевици је 1904. поднео нацрт новог школског закона. Допуњен је 1905. у време Ђерђа Лукача, предлогом да се у свим немађарским школама мора учити мађарски, уз додатак да се географија, историја и грађанско право морају учити на мађарском. Тако је 1907. дошло до усвајања XXVII законског чланка познатијег у историографији као Апоњијев закон.68 У 16 тачака закон решава питање надлежности државних и вероисповедних школа. По овом закону вероисповедне школе дошле су у зависност од министарства просвете. Нарочито је био битан члан да свака школа и сваки учитељ има за обавезу да развија приврженост деце мађарској држави и свест о припадању мађарском народу. У вероисповедним школама језик наставе је постао мађарски. На тај начин је озакоњен притисак на немађаре и још више пооштрен процес мађаризације. Као јасан пример односа према народностима, односно неравноправног односа приликом избора посланика имамо следеће податке: 1875. било је 332 посланика Мађара и 24 посланика народности, затим је тај однос био: 1878. 239 према 9, 1881. 235 према 14, 1884. 235 према 16, 1887. 263 према 9, 1892. 243 према ниједном, 1896. 290 према ниједном, 1901. 279 према 16.69

67 Friedrich Gottas, Die Deutschen in Ungarn, Die Habsburger monarchie1848–1918, Band III, Wien 1980, 344–349; Robert A. Kann, A History of the Habsburg empire 1526-1918, 362-363. 68 О Апоњијевом закону видети: Дејан Микавица, Владан Гавриловић, Горан Васин, Знаменита документа, 347-363. 69 Видети: Димитрије Кириловић, Помађаривање народа у бившој Угарској, 22-23, 26-37, 38-40, 54-61; Лазар Ракић, Радикална странка у Војводини (до почетка XX века), 290-291; Revay Nagy Lexikon, XIII, Budapest 1915, 266-267.

329

Српска политичка сцена у Монархији у том периоду, била је у знаку Светозара Милетића и његове Српске народне слободоумне странке.70 Нешто раније, мора се поменути, Милетић је изабран за градоначелника Новог Сада 1861. Исте године Милетић и Јован Ђорђевић постају почасни чланови Матице Српске. Донет је нов Устав Матице Српске, на основу Милетићевог нацрта. Такође 1864. средиште Матице Српске из Пеште премештено је у Нови Сад. Председник је постао познати владика бачки Платон Атанацковић. Основано је Српско народно позориште у Новом Саду, на његовом челу налазио се блиски Милетићев сарадник и либерал Јован Ђорђевић. Поново је заживело оснивање српских ђачких дружина на територији Монархије.71 Српски национални вођ на сваком кораку је учествовао у буђењу и јачању срспке националне свести. Неуморан говорник, оштар критичар са пером у руци, надахнуо је омладину и широке слојеве да храбрије иступају у борби за очување црквено-школске аутономије. Либерали су развили до тада невиђену политичку активност. На сваки начин се покушавало обнавњање Српске Војводине. На Угарском сабору 1869-1872. један од најватренијих критичара владајуће политике, био је управо Милетић.72 Његове интерпелације на заседањима Сабора биле су многобројне. Нападао је владу из политичких, националних, социјалних, просветно-културних разлога.73 Због говора у коме је напао хрватског бана Левина Рауха одузет му је имунитет, тако да је од октобра 1870 до октобра 1871. био у затвору у Вацу.74 После развојачења Војне границе додатно се

70 Странка је основана у јануару 1869, када је донет и њен политички програм. Конципиран је у складу са либералним начелима. Кроз програм српски либерали су се залагали за равноправност свих народа у Угарској, подржани су захтеви Румуна у борби за Ердељ, одбијала се Нагодба, сматрало се да основа унутрашњег уређења Угарске мора бити систем арондације жупанија по националном принципу, односно да се мора борити за федералистичко уређење монархије. Сем Српске народне слободоумне странке, постојао је значајан национални покрет који је окупљао велики број српске омладине познат као Уједињена омладина српска. Основана је 1866. а њено средиште се усталило у Новом Саду. На скупштини у Великом Бечкереку 1868. донет је Статут Уједињене омладине српске. Наглашена је потреба за културним и просветним уздизањем Срба, као и чињеница да члан Омладине може бити сваки Србин, без обзира којој вери припадао. Године 1870. покренут је и лист Млада Србадија. На почетку најзначајнији чланови покрета били су Владимир Јовановић, затим Гига Гершић, док је у периоду 1871-1873. најистакнутији био Светозар Марковић (Василије Крестић, Радош Љушић, Програми и статути српских политичких странака, Београд 1991; Андрија Раденић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1868-1878, 168-169, 184-193) 71 О деловању Уједињене омладине српске видети: Јован Скерлић, Омладина и њена књижевност, Београд 1925; Никола Петровић, Историјско место, улога и значај Уједињене Омладине српске, 1-33, Зборник Уједињена омладина српска, Нови Сад 1975. 72 Милетић је на седницама сабора нарочито аргумантовано беседио о Закону о народностима. Читаве бројеве Заставе је посвећивао борби против доношења овог закона. Многобројним примерима је наводио право народа да у својим срединама говоре сопственим језиком. Од северне Америке преко целе западне Европе постојала је равноправност и грађанска и верска и језичка. Због чега само Мађари имају привилегију да једини у свом делу Монархије говоре свој језик, питао се Милетић. Зар постоје само Мађари? ( Светозар Милетић, Сабрани списи II /1, 581-593, 609-630) 73 Дејан Микавица, Српско питање на Угарском сабору (1860-1876), Зборник Српско-мађарски односи кроз историју, Нови Сад 2007, 179-221. 74 Милетић је напао бана Рауха после одлуке да се у Срему укине ћирилица као званично писмо. У свом чланку који је насловио Ћирилица у загребачком политичком хербергу, сем Бана напао је и Сабор као свратиште најнижег реда. Сличне нападе поновио је и у следећем чланку. На молбу државног тужиоца угарски сабор му је одузео имунитет. Оптужба је била: побуна, поруга сабора и увреда бана. Пресуда је

330

компликују политичке прилике код Срба.75 Још два посланика изабрана су за Угарски сабор- Михаило Полит Десанчић и Лаза Костић. Све до почетка Велике источне кризе 1875. деловање овог малог српског посланичког клуба било је фокусирано на жестоку критику државних власти, њених закона, а нарочито на школско питање и све већи притисак да се укину конфесионалне школе. Интерпелације, писана реч и стални говори на седницама Сабора у Пешти прославили овај национални триумвират широм Српства.76

Почетак Велике источне кризе донео је и велике проблеме на политичкој сцени Срба у Монархији. Стравичан притисак које су државне власти чиниле током 1867-1875, почео је давати резултате. Српска народна слободоумна странка претрпела је неуспех на изборима одржаним у јулу и августу 1875. Милетић је поражен у Башаидском срезу.77 Притисак државних власти на Милетића и његове сараднике био је огроман, а устанак у Херцеговини још је додатно погоршао стање. На почетку устанка Милетић је истицао да иза побуне вероватно стоји Аустрија. Релативно брзо Срби пречани постајали су све ратоборнији. Новосадска Застава све више је позивала на рат. Кнез Милан је оштро критикован у току друге

донета 18. јула 1870. у Будимпешти. Казну је издржавао од 20. октобра 1870. до 18. октобра 1871. (Дејан Микавица, Политичка идеологија Светозара Милетића, 117-119, Сабрани списи Светозара Милетића II/ 2, Београд 2001, 285) 75 Аустро-угарском нагодбом предвиђено је да се територија Војне граниоце прикључи цивилној Угарској. Тај процес припајања (развојачења) завршен је 1873, односно у Хрватској 1881 (Dimitrije Djordjevic, Die Serben, Die Habsburger monarchie1848–1918, Band III, Wien 1980,751-754) 76 Милетић је заједно са Лазом Костићем радио и на стварању тајних организација у циљу дизања устанка Срба на територији Турске. Из тог разлога управо је Костић отпутовао на Цетиње да ступи у контакт са црногорским књазом Николом. Тако је 1871. на Цетињу настала организација Дружина за ослобођење и уједиењење српско. Омладина је радила и на подизању устанка у Босни и Херцеговини 1871-1872. Занимљиве политичке идеје у том моменту износи Ђорђе Стратимировић, наступајући нешто флексибилније и у блажој форми од Милетића. Некадашњи вожд из 1848/49, је истицао да се на умерен начин, крене ка циљу који се може постићи. Затражио је потпуну равноправност, и неограничену аутономију за српску цркву и школство, уз очување традиционалног духа. Што се тиче Источног питања заговарао је тезу да се уз европску помоћ мора остварити сједињење тзв. србскотурских земаља (Андрија Раденић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1868-1878, 171-178, 212-213; Дејан Микавица, Политичка идеологија Светозара Милетића, 138; Василије Ђ. Крестић,О Ђорђу Стратимировићу и његовом политичком програму из 1872. године, у: Из прошлости Срема, Бачке и Баната, Београд 2003, 250-278 ) 77 Поред огромне популарности Милетићеви сарадници су истицали да се он често понаша деспотски и искључиво жели да сам управља странком. Тако се почела јављати прва опозиција у оквирима СНСС, коју је од 1873. предводио Ника Максимовић. Занимљиво је истаћи, да је и други човек странке Михаило Полит Десанчић писао о деспотском начину на који је Милетић управљао странком (у питању је одређени број чланака које Полит објављује у часопису Народ, знаментиог Јована Суботића, под геслом о Папском инфалибилитету, алудирајући на Милетићев начин вођења странке). Међутим, у сукобу Светозара Милетића и Нике Максимовић, Десанчић неопозиво стаје на страну првог. Овај политички ривалитет је током 1875, избио свом снагом и током низа година је подривао темеље СНСС. Максимовић је свестан Милетићевог положаја и утицаја, избегавао да сам оснује странку, већ је око себе у оквирима СНСС окупљао присталице и радио против знаменитог народног трибуна. Своје право политичко опредељење Ника Максимовић ће показати у годинама, када Милетић фактички завршава своје политичко ангажовање 1882-1884, као један од идејних твораца групе Нотабилитета у Угарској. (Василије Ђ. Крестић, О политичком сукобу Светозара Милетића са Ником Максимовићем од 1873, ЗМСИ, бр. 4 Нови Сад 1973)

331

половине 1875. због чега није отпочео борбе против Турака.78 Дешавало се да су листови пречанских Срба чак и увредљиво писали о кнезу Милану и његовој политици.79 Став Милетића и либерала према устанку, као и њихови односи са Кнежевином Србијом, били су под будним око владе у Пешти. Мађарско јавно мњење је махом било протурски расположено. Међутим Светозар Милетић, и Михаило Полит Десанчић су ипак на седницама Сабора у Пешти гласно тражили да Србија и Црна Гора добију независност, као и да се уједине Босна и Херцеговина са поменуте две српске кнежевине. Сам Милетић је све више агитовао на сакупљању добровољаца, који су требали да се прикључе српској војсци. Мора се истаћи да одзив није био масован, као што је Милетић очекивао.80

Убрзо после почетка Српско-турског рата 1876. је ухапшен Светозар Милетић. Оптужен је за злочин велеиздаје, јер је наводно у Београду обећао 20. 000- 30. 000 српских добровољаца из Монархије за рат против Турака, а да се затим после победе у рату подигне устанак у Банату, Бачкој и Срему, како би се ти крајеви прикључили Србији.81 Иако је ухапшен у јуну 1876, пред суд је изведен тек 18 месеци касније. На затворску казну од 5 година је осуђен 18. јануара 1878, а

78 Милетић је жестоко напао веридбу кнеза Милана са Наталијом Кешко. Са подсмехом је рекао да се то зове обрукати, а не обручити владаоца српског. У исто време у Херцеговини су били у току планови да се образује влада у којој ће се налазити представници и осталих јужнословенских крајева, а Светозар Милетић је требао да обавља функцију председника. (Душко М. Ковачевић, Светозар Милетић, живот и политика, Београд 2009, 111-112) 79 Видети: Василије Ђ. Крестић, Срби у Угарској према устанку у Босни и Херцеговини, Међународни научни скуп поводом стогодишњице устанка у Босни и Херцеговини и другим балканским земљама у Великој источној кризи 1875-1878, II, Сарајево 1977, 174-184.; Арато Ендре, Мађарско јавно мњење и Босна и Херцеговина 1875-1878, 27-52. 80 Срби из Угарског дела Монархије, су Босну и Херцеговину доживљавали као важан део српске националне борбе. Чињеница да је Аустро-Угарска стојала иза устанка у Босни и Херцеговини, узнемиравала је пречане. На такав начин, једину корист остварују Беч и Пешта, док ће Срби и Хрвати остати завађени и подељени, што се касније показало као кобна чињеница. Став хрватске Народне странке да Босна треба да припадне Хрватској, запалио је националне страсти. Политика Беча, коју је свесрдно подржавала Народна странка, водила је ка сузбијању и маргинализовању Срба, односно шире и утицаја Кнежевине Србије. Из тог разлога је СНСС усмерила своје снаге да покуша да помогне решавање Источног питања (о чему су током низа година писали и беседили Милетић и Михаило Полит Десанчић, подсећамо и на њихове расправе о решавању Источног питања, које су објављене током 1862. и 1863.) кроз притисак на Србију и Црну Гору да објаве рат Турској. Као главни кривац за неактивност Кнежевине Србије проглашен је кнез Милан. Притисак на кнеза Млана се још више појачао у моменту када је Црна Гора, активно почела да управља ситуацијом везаном за устанак у Херцеговини. Са друге стране жестоко и оштро писање пречанских листова Заставе и Граничара, дало је повода Калману Тиси, да крене у директан обрачун са вођама СНСС. Током јесени 1875, у Београд је стигао не мали број добровољаца из Угарске. Министар унутрашњих послова Тиса је фактички затворио границу, поле чега се само илегално могло прелазити у Кнежевину Србију. Мађарске власти су непријатељски и претећи почеле да се односе према Србима, који су агитовали за устанак и који су сакупљали помоћ за добровољце. Влада у Пешти је својим притиском онемогућила јачу акцију пречана, који су после неколико година борбе 1867-1875, почели да показују прве знаке слабљења. Вид. Василије Ђ. Крестић, Срби у Угарској према устанку у Босни и Херцеговини. 177-183. 81 Светозар Милетић је у току маја 1876. боравио у Београду где се састао са кнезом Миланом као и неким истакнутијим политичарима. У оптужници је писало да је у гостионици Код српског краља обећао да ће у Србију превести 20-30 000 добровољаца, како би помогао у рату са Турском, а потом дигао устанак и у јужној Угарској. Вид. Васа Стајић, Светозар Милетић, 357-363; Бранко Бешлин, Срби из Хабзбуршке монархије учесници у босанско херцеговачком устанку и српско-турским ратовима 1875-1878, Зборник о Србима у Хрватској, бр. 3, Београд 1995.

332

пуштен је из затвора помиловањем 5. новембра 1879.82 Милетићевим хапшењем Срби у Монархији остали су без вође и покретача готово свих националних акција почетком Велике источне кризе.83 После пуштања на слободу Милетић, с обзиром на нарушено здравље, више није могао да се бави политиком као до тада, тако да су Срби у Монархији, дефинитивно остали без дугогодишњег вође 1882, а Српска народна слободоумна странка доспела је у вишегодишњу кризу.84

Избори за Сабор у периоду 1878-1881. донели су нове проблеме. Као посланици Српске народне слободоумне странке су изабрани Михаило Полит Десанчић, Антоније Хаџић и Ника Максимовић. Процес мађаризације настављен је доношењем Школског закона (Законски чланак XVIII из 1879). Мађарски језик постао је обавезан у основним школама. Српски посланици су износили интерпелације пред Сабором, али сврхе није било.85 Већина посланика у Сабору није попуштала пред интерпелацијама посланика СНСС. Одтупања од донетих закона није било ни у најмањој мери. Свакодневна борба за егзистенцију, на првом месту у економском плану, гушила је националне аспекте шире политичке борбе. Процес однарођивања полако, али сигурно узима удела у српском народу. Избори за сабор 1881. донели су велику политичку агитацију од стране Српске народне слободоумне странке. Поново су изабрана три посланика- Светозар Милетић, Михаило Полит Десанчић и Ника Максимовић.86 Борба против мађаризације је настављена, али је ипак јењавала. Дуготрајни притисак државних власти политичка

82 Милетић је са пуно енергије и наде у национално ослобођење приступио догађајима везаним за почетак устанка у Херцеговини 1875. Надао се да ће и Русија прискочити у помоћ. Угарска влада је на све Милетићеве активности у смеру окупљања националних снага реаговала непријатељски. Председник владе Калман Тиса је тражио повод да ухапси Милетића. Од Срба пречана је захтевао да материјално и у добровољцима помажу своје сународне у Босни и Херцеговини. Оштро је нападана и туркофилска политика Аустро-Угарске владе. Шифрована преписка Милетића са Лазом Костићем је праћена и касније употребљена за оптужбу противњега лично. Боравак Светозара Милетића у Београду 25-29. маја 1876. и сусрет са кнезом Миланом употтребљен је као додатни разлог за хапшење. Знаменити чланак од 2. јуна Брату брат, а Турчину рат је ситуацију довео до усијања. Након објављивања чланка Политички Вилагош ухапшен је под оптужбом велеиздаје дана 23. јуна / 5. јула 1876. На заседању Угарског сабора септембра 1876. председник владе Тиса је образложио да је виши државни интерес да се Милетићу одузме посланичк имунитет. Крунски сведок у случају против Милетића је био извесни Ђорђе Ранковић. Касније је од Срба проказан као издајник. (Дејан Микавица Политичка идеологија Светозара Милетића, 21-22, 86-91, Сабрани списи, III, Београд 2002, 502, 508, 618-620) 83 Слободан Јовановић наводи како су искуства Србијанаца са доборовољцима из Угарске неповољна. Нико од њих се није јаче одушевљавао почетком рата, обећавали су топове и храбре граничаре, али је све остало на појединачној појави, без масовних акција. Од момента када је ухапшен Светозар Милетић, више није било никакве стварне помоћи. Све се сводило на писање у новинама и вербалну помоћ и што је апсурд, када је Србија затражила мир после пораза 1876, критика се чула управо од стране пречанске штампе. (Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, I, Београд 1990, 307) 84 Милетић је већ у истражном затвору почео да болује од маније гоњења, односно стално му се чинило да га надзиру у ћелији, што је имало за последицу да је врло слабо спавао. Последице по његово здравље биле су катастрофалне (Андрија Раденић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1868-1878, 222-230; Дејан Микавица, Политичка идеологија Светозара Милетића, 85-92) 85 Андрија Раденић, Борба за политичка права у јужној Угарској, у: Историја српског народа VI/1, 497-500, 502; Андрија Раденић, Парламентарна страначка борба Срба под Угарском у критичним годинама новог раздобља после Берлинског конгреса (1878-1887), Истраживања бр. 10, Нови Сад 1983, 185-209. 86Полит је именовао Нику Максимовића као личност која је прва тражила измену Бечкеречког програма., уз констатацију да програм не треба мењати.

333

подељеност која се огледала кроз међусобне борбе око власти на црквено-народним Саборима, ослабили су Србе у јужној Угарској. Расцеп у Српској народној слободоумној странци био је на помолу. На сцену је поново ступио Ника Максимовић. Група богатијих и економски ојачалих српских поседника сматрала је да се не може више безусловно одбијати Нагодба и сарадња са владом. Све више је било гласова да се програм Српске народне слободоумне странке, мора мењати на реал-политичким основама.

На почетку релативно мала опозиција Милетићу, с временом је довела до великих трзавица и размирица у некада јединственој странци која је била симбол Срба у Угарској. Дуготрајна Милетићева болест, његово иступање из активног бављења политиком 1882, убрзала је овај процес. Појавиле су се три струје. Тако је 24-26. марта 1884. у Будимпешти у хотелу Хунгарија сазвана конференција српских нотабилитета. Председавао је Ника Максимовић, а известилац је био Светислав Касапиновић.87 Присутни су били Богдан Медаковић, Стеван Поповић-Вацки, Илија Вучетић, Тоша Бекић и др. Сматрало се да Српска народна слободоумна странка мора да промени курс своје политике, програм и начин деловања. Усвојена је програмска платформа (од 4 тачке) са нагласком да се признаје Нагодба из 1867, као и IX и XLIV законски чланци из 1868. Тражено је да се Закон о аутономији спроводи у потпуности. Захтевано је санирање свих повреда српске аутономије.88 Програм је потврђен на збору у Великој Кикинди 25. априла 1884 (тзв. Великокикиндски програм српских нотабилитета). Организована је нова странка са именом Српска народна странка.89

Михаило Полит Десанчић и Јаша Томић били су на челу друге две струје. Томић који се 1881. истакао по својим идејама, везаним за социјална питања по суштини блиск кругу вршачких социјалиста,90 оснива Српску народну радикалну странку 1887. Полит за кога се може рећи да је остао најближе Милетићевом курсу оснива исте године Либералну странку.91 Некадашњи ослонац и центар окупљања

87 О Касапиновићу видети : Миховил Томандл, Светислав Касапиновић, Панчево 1940. 88 Андрија Раденић, Борба за политичка права у јужној Угарској, 510-514; Андрија Раденић, Парламентарна страначка борба Срба под Угарском у критичним годинама новог раздобља после Берлинског конгреса (1878-1887), 227-236; Василије Ђ. Крестић, Нотабилитети и њихова политика у Угарској и Хрватској, Сентандрејски зборник, I, Београд 1987, 87-112. 89 У странци је био и одређени број богатих и угледних Срба међу којима издвајамо Гедеона Дунђерског, барона Милоша Бајића, барона Федора Николића, затим Риста Телечки и др. На изборима 1884. новоформирана Српска народна странка освојила је 3 мандата. О нотабилитетима су позитивно мишљење имали патријарх Герман, као напредњаци у Србији, нарочито Милутин Гарашанин (Никола Петровић, Светозар Милетић и Народна странка 1860-1885, књ,.3, Нови Сад 1985, 428-432; Дејан Микавица, Михаило Полит Десанчић, 323-326; Лазар Ракић, Радикална странка у Војводини (до почетка XX века), Истраживања III, Нови Сад 1974, 194-198) 90 Светозар Милетић је 1881. окарактерисао Јашу Томића као социјалисту. Томић је тада сматрао да Бечкеречки програм треба мењати, у духу социјалних идеја. Кроз цело своје политичко деловање и у наредним годинама Томић није одступао од својих идеја покушавајући да у свом програму споји и национално и социјално (Лазар Ракић, Јаша Томић, Нови Сад 1986, 58-59; Василије Ђ. Крестић, Јаша Томић, политички портрет, Нови Сад 2006, 24-25) 91 Обе странке су врло брзо су дошле у отворени сукоб по питању Милетићевог политичког наслеђа. Томић је женидбом Милетићевом ћерком Милицом, био утицајнији у листу Застава, који ће постати гласило Српске народне радикалне странке. Либерали су покренули свој лист Браник. Нетрпељивост је

334

Срба у јужној Угарској Милетићева Слободоумна странка престала је да постоји. На политичкој и националној сцени Срба пречана то је био ненадокнадив губитак. Оштар притисак владе на политичке представнике Срба и дугогодишња политичка трвења на црквено-народним саборима унутар самог српског националног бића били су ипак претешко бреме.92 Српска аутономија ближила се свом укидању, а српска елита у Угарској није имала право решење за овај проблем. Од 1887. до 1912 када је укинута црквено-школска аутономија, дневно политичке супротности у потпуности су ослабиле Србе. Јерархија коју је предводио патријарх Георгије Бранковић покушала је да се врати на стари курс управљања црквеним и народним пословима. Са друге стране радикалска већина је на сваки начин тражила свој део на политичкој сцени. Некадашња енергија којом је Милетић покренуо цело биће Срба пречана више није постојала, остале су бледе сенке.

За Србе на територији Угарске период од тридесетих година 19. века је по свом политичком значају био преломан. Унутрашња криза Хабзбуршке монархије која је почела националним буђењем и Револуцијом 1848-1849, Србе је ставила у центар дешавања. Створен је сопствени национални програм, везан за формирање Српске Војводине и захтевима за националну и политичку равноправност. Либералне и националне идеје постале су водиља будућих генерација Срба пречана у њиховој борби за ослобођење и уједињење. Конзервативна црквена јерархија полако је одлазила у други план. Завршетак Револуције и формирање Војводства Србије нису донели испуњење српских планова. Велика очекивања донела су и разочарење. Двор у Бечу страховао је од све јачег мађарског националног покрета, који је више пута угрозио саму Монархију, па се стога решио на компромис. Срби су на Благовештенском сабору 1861. покушали поново да се изборе за Српску војводину и компромис са Мађарима, али оба покушаја остала су без успеха. Нагодбом из 1867. и формирањем Аустро-Угарске Срби су се нашли фактички у државном оквиру новог јаког националног дела Двојне монархије. Читав низ закона који је донет 1868 (по Србе су значајни били 9. и 44.) наговестио је жестоку борбу за очувење српске аутономије. Предвођени Светозарем Милетићем читаву деценију на Угарском парламенту представљали су трн у оку државној политици. Значајан утицај на слабљење српског националног елемента имала је забрана рада Уједињене омладине српске. Формирана је 1869. Српска народна слободоумна

кулминирала Туцинданском тргедијом 1890. када је Јаша Томић усмртио либералског првака Мишу Димитријевића. Повод је била увреда коју је Димитријевић изнео Томићеве супруге Милице. Односи ове две странке све до почетка Првог светског рата су били углавном лоши. Нацрт автономног програма Српске народне радикалне странке написан је 1897. Либерали су свој програм написали још у првом броју Браника, али као одговор на радикалски написан је 1902. Автономни програм Српске народне либералне странке. 92 Српски црквено-народни сабори, представљају посебно поглавље у животу Срба у Двојној Монархији. Жестоки и често неумерени сукоби либерала и конзервативаца током дугог низа година (од 1864), слабили су и уништавали снаге пречана. После нагодбе Влада се директно уплитала у изборе митрополита-патријараха што је кулминирало наименовањем Германа Анђелића 1882. О српско-српским сукобима на саборима припремамо посебну студију, пошто смо сматрали да је тема преширока и захвата све сегменте српског друштва у Монархији, које желимо да сагледамо и прикажемо на другачији и прегледнији начин.

335

странка, која је окупила готово све либерале и националне прегаоце са територије Монархије. Неколико година бескомпромисне борбе ипак није донело очекиване резултате. Суштински се ништа није мењало, Срби нису били у могућности, да битније утичу на спољну или унутрашњу политику Монархије. Велика источна криза 1875-1878. донела је и велике проблеме. Хапшењем Милетића Срби су остали без вође, чиме су додатно умањене шансе за равноправну борбу. Милетићеви наследници Михаило Полит Десанчић и Јаша Томић нису успели да поврате некадашњи утицај Српске народне слободоумне странке. Од Милетићеве формиране су две странке, које су још више, међусобним сукобом, ослабиле и овако тешку ситуацију у одбрани српске аутономије. Без реалне шансе да се утиче на саме одлуке, које су се тицале најбитнијих политичких дешавања у Монархији, ослабљени и подељени Срби су били само на корак од укидања црквено-школске аутономије, што је и уследило 1912. Победнички завршетак Првог светског рата је донео жељено национално ослобођење и уједињење Србима пречанима. Тиме је завршена двовековна национално-политичка борба српског народа у Хабзбуршкој монархији!

336

GORAN VASIN

NATIONAL-POLITICAL STRUGGLE OF THE SERBS IN HUNGARY FROM 1848 TO 1884

Summary

National and political struggle of the Serbs in Hungary from 1848 to 1884

reached its break-even point. The Serbs would often be the opposition to the considerably strengthened Hungarian national movement. Since the revolution of 1848-1849 the two movements represented a predominant factor in the Hungarian part of the Monarchy. The Serbs were constantly trying to fight for the Serbian Vojvodina and their political and national equality. The situation became rather complicated by the Settlement of 1867. The Articles of the Hungarian Parliament Law of 1868 undermined the Serbian church and school autonomy to some extent. The Serbian political elite, led by Svetozar Miletić, fought for the preservation of the acquired privileges in the sessions of the Parliament for a decade. The results were not great, the Serbs lost their ability to influence the adoption of the important roles for the Monarchy actively. The above mentioned condition remained until the abolition of the autonomy and the World War I which brought in the national liberation and unification.