ЧУКАРИЦА 1840−1900, НАСТАНАК И РАЗВОЈbeogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2016/11/187-206-nenad-l… · трову дну 1861. године. Отворена

187

ЧУКАРИЦА 1840−1900, НАСТАНАК И РАЗВОЈ

НЕНАД ЛУКИЋ

Географски положај

ада се у разговору помене термин Чукарица, прво с чим се може повезати је наравно данашња београдска општина истог имена, која пак територијално обухвата много већу површину од оног што је крајем XIX и по-четком ХХ века била. Шта је у ствари изворна Чукари-ца и коју територију је заузимала? Она је током целог XIX века била гранични атар Општине жарковачке ка Општини београдској који је до краја 70−их година ХIX века био готово ненасељен. Током 80-их и 90-их година почео се постепено насељавати и демографски увећава-ти, тако да је 1895. године Чукарица имала статус засе-ока Општине жарковачке. Овај статус није задовољавао амбиције њених становника, који су почетком ХХ века започели процес одвајања од матичне општине. Чука-рица је 1907. године припала у полицијском погледу у надлежност Управе вароши Београда и у ту сврху је на

основу наређења Министарства унутрашњих дела обра-зована комисија која је одредила њен рејон: са источне, северне и јужне реон Чукарице остаје исти и грани-чи се Савом, реоном Београда и Топчидера и са западне стране граница реона места Чукарице почиње од ме-ста где се сучељавају Кошутњак, Баново имање и атар села Жаркова, па се та граница продужава страном ка Сави идући све границом садањег Бановог имања – Ба-новим шанцем, па до обора и мајдана општине Жарко-вачке, а одатле на државни друм Београд–Лазаревац и преко њега до у Саву. Граница ова сече државни друм од ћуприје испод кречана на 300 метара растојања.1 Вишегодишње покушавање мештана Чукарице да се одвоје од Жаркова окончано је 30. децембра 1911. годи-не формирањем самосталне Општине чукаричке, оно-га што се данас углавном сматра за изворну Чукарицу.

Сажетак: У раду се хронолошки и тематски обрађује један од најбитнијих периода у историји Чукарице, некадашњег засеока Општине жарковачке, која ће почетком ХХ века постати самостална општина. Написан је на основу релевантне литературе, архивске грађе, новинских текстова и записаних усмених предања староседелаца Чукарице.

Кључне речи: Чукарова механа, Стојко Јанковић Чукар, Матија Бан, Државна скелска радионица, индустрија и занатство, Фа-брика коже Јована Р. Барловца, фамилије Новаковић, Поповић и Крстић

Abstract: The paper is structured chronologically and thematically to look at one of the most important periods in the history of Čukarica which began as a hamlet within the municipal area of Žarkovo but was granted the status of a municipality in the early 20th century. The paper is based on the relevant literature, archival material, contemporary newspaper articles and recorded oral traditions of early settlers of Čukarica.

Keywords: Čukar’s Inn, Stojko Janković ‘Čukar’, Matija Ban, State Shipyard, industry and crafts, Jovan R. Barlovac’s Leather Factory, Novaković, Popović and Krstić families

УДК 908(497.11 Чукарица)"1840/1900"(093.2)

188ГРАЂА


Њен рејон је остао готово исти као и 1907. године, с тим што је у његов састав ушао и простор на којем је изграђена Фабрика шећера, која је до тада била у атару Општине београдске. Речено модерном топографском терминологијом, Чукарица је заузимала простор који се у ширину простирао од ушћа Топчидерске реке у Саву, затим даље Радничком улицом до почетка Макиша, тј. нешто мало иза старе основне школе „Краљ Дечански“, од које су у висину гледано крајње тачке на северу биле Царева ћуприја и Шумарски факултет. Атар је у наред-ним деценијама до почетка Другог светског рата додат-но прошириван тако да се за изворну Чукарицу сматра и данашње Баново брдо, које се тек од почетком XX века више насељава и шири у смеровима ка Жаркову и Кошутњаку.

Како је Чукарица добила имеПрво помињање имена Чукарица забележено је 20.

августа 1874. године у Српским новинама, у малом огла-су Димитрија Костића у којем се између осталог наводи да поменути има мејану на Чукарици иза Топчидера.2 За своје име Чукарица може захвалити Стојку Јанковићу Чукару, касапину и механџији из Београда који је био дугогодишњи арендатор помињане жарковачке механе. По надимку Чукар, по ком је био познатији него по свом презимену, цео простор око механе понео је у наредним деценијама назив Чукарица.3 Колико дуго је Чукар др-жао кафану у закуп, није се могло прецизно утврдити, али се може претпоставити да је то било вероватно до 1857/1858, а можда чак и до 1864. године.4 О њему и његовом животу се данас мало тога зна. Рођен је 1802. године у Македонији из које је 20-их или 30-их година XIX века дошао у Београд.5 У свом власништву имао је и механу у Београду, која се налазила у тадашњој Кастриотовој улици (данашња Македонска) број 14, за коју се наводи: Мејана Стојка Јанковића иначе Чукара, житеља овдашњег. Држи је под закуп Алекса Тројано-вић, житељ овдашњи. Узета је под аренду о Митрову дну 1858. године на 3 године. Уговору истиче рок о Ми-трову дну 1861. године. Отворена је пре 20 година, без

одобрења. Од слабог је материјала. Има у себи осим мејане, 5 соба, 1 дућан, 1 фуруну и подрум. У истом сокаку према кући Станка фишекџије и Илије Колар-ца.6 Поседовао је плац прве класе површине 9 фати и 5 стопа који се налазио негде на простору између кафане „Код два бела голуба“ и Стамбол капије, управо у та-дашњој Кастриотовој улици.7 Да ли су на њему били и кућа и кафана, није могуће тачно утврдити. Био је оже-њен Савком (1825 − 17/29. 4. 1871), са којом је најверо-ватније имао две кћерке, Љубицу и Јелисавету − Белу. Кћерка Љубица се 21. јануара 1862. године венчала са Стеваном Јовановићем Шишком (1826 − 14. јула 1886), познатим београдским механџијом.8 Друга кћерка Јели-савета удала се за Теофила Вуковића, Пандиловог сина, који је такође био механџија.9 Стојко Јанковић Чукар је умро у Београду 14. априла 1864. године и сахрањен је на општем градском гробљу.10 Након његове смрти, београдску кафану је наследио зет Стеван Јовановић Шишко, а интересантан је податак да се у њој током 1880. године потрошило 100 акова вина и 40 акова ра-кије.11 (сл. 1)

О настанку имена Чукарица постоји још једна тео-рија, која за сада нема утемељења у историјским изво-рима, али је интересантна пошто на најбољи начин од-сликава колико усмено предање може бити непоуздано. Према запису Живана В. Огњановића из Жаркова, ова верзија гласи: Жарковачки житељ Димитрије Огња-новић је изучио казанџијски занат и поред општинске механе (Чукарове) отворио казанџијску радњу. Његове муштерије су биле катранџије и ђумрукџије из Западне Србије које су продавали ћумур у Београду, а одмарали се у поменутој кафани. Огњановић је схвативши пред-ност свог положаја убрзо изградио конак и шталу за стоку, како би им могао понудити преноћиште. Убрзо су трговци и општинску кафану назвали код Чукара, јер је казанџија дуготрајним чукањем лимова свакодневно правио буку. О Димитрију Огњановићу има мало сачу-ваних података, не зна се тачно када је рођен те је врло тешко поуздано установити његов животни пут. Рођен је у Жаркову, али је још као дечак отишао у Београд

Сл. 3.Извод из Матичне књиге умрлих Цркве Светог Марка за Стојка Чукара (извор: Архив Београда)

189


да изучи казанџијски занат и у њему остао да живи у Фишекџијској улици.12 Он је заједно с Луком Мудрино-вићем, пушкаром с Теразија и Миланом Петровићем, казанџијом са Теразија, основао 1871. године пушкар-ско-казанџијску радњу. Међутим, радњом је управљао и имао право потписа Лука Мудриновић, пошто је обрт-ни капитал био његов и Петровићев, док је Д. Огњано-вић у радњу уложио само труд. Изгледа да је пушкарски посао ишао лоше, што га је приморало да због дугова прода, вероватно, само део своје имовине на лицитаци-ји 1880. године. Дуг је износио 7.525 гроша чаршијских и он је требало да буде намирен продајом једне лива-де у Макишу, вредности од 400 динара, њивом у Ду-жницама вредности 75 динара и њивом више Великих Ораја, вредности 25 динара. Ова њива у Дужницама је просторно била близу Чукаровој механи, није била велика, али се не може повезати с казанџијским зана-том или постојањем казанџијске радње која се нигде не помиње.13 Димитрије Огњановић је био отац каснијег учитеља Михајла Огњановића, чија година рођења по-бија теорију да је име Чукарица настало због буке од чукања лима у казанџијског радњи.14 Михајло је рођен 1874. године и, ако од ње одузмемо и целих 30 година, онда долазимо до податка да је поменути казанџија Ди-митрије највероватније рођен око 1844. године, дакле у време када је Стојко Јанковић Чукар већ био арендатор жарковачке механе.

Становништво на Чукарици 1884−1900.У периоду од 1884. до 1900. на Чукарици је изгра-

ђено неколико фабрика и мањих индустријских обје-ката, што је довело до демографског бума и појачаног насељавања на њу. Колико је становника на њој живело пре 1884. године, тешко је закључити, али се може прет-поставити да се радило о врло малом броју. Прилив но-вих радника поспешио је отварање бакалница, пекара, касапница и полако стварао услове за њихово трајно на-сељавање. Први званични податак о броју становника Чукарице налази се у попису становништва Србије из 1895. године, у којем се она први пут званично помиње као засебна целина – заселак у Општини жарковачкој. Тада је на њој живело укупно 150 становника.15

Табела 1. Попис становништва засеока Чукарица 1895. године

кућа укупно 37 неудатих 2

мушкараца 108 удатих 23

жена 42 удовица 3

укупно 150 православних (м) 80

рођених у Србији (м) 31 православних (ж) 26

рођених у Србији (ж) 15 осталих вера (м) 28

рођених у иностранству (м) 77 осталих вера (ж) 16

рођених у иностранству (ж) 27 писмених (м) 64

неожењених 57 писмених (ж) 16

ожењених 34 неписмених (м) 44

удоваца 5 неписмених (ж) 26

Следећи попис, спроведен 1900. године, показује да се за пет година број становника увећао троструко, те да је тада на Чукарици живело 447 особа, од чега је било 297 мушкараца и 150 жена. Нема сумње да су за пораст броја становништва најзаслужнији изградња и почетак рада фабрике шећера и нове фабрике обуће.16

Табела 2. Попис становника Чукарице 1900. године

укупно кућа 35 рођених у Србији (м) 121

сопственици 6 рођених у Србији (ж) 48

кирајџије 23 рођених у иностранству (м) 169

закупци 6 рођених у иностранству (ж) 109

кућа 35 ожењених 111мушкараца 290 неожењених 166жена 157 удатих 77укупно 447 неудатих 65женских до 15 година 53 страних поданика 221

женских 16−45 78 православне вероисповести 286

женских 46−70 23 осталих вероисповести 161

женских 71 и више 3 писмених (м) 203мушких до 15 година 50 писмених (ж) 69мушких 16−45 188 неписмених (м) 87мушких 46−70 51 неписмених (ж) 88мушких 70 и више 1 матерњи језик (м) 196задруга 1−5 чланова 105 матерњи језик (ж) 78задруга 6−10 чланова 13 страни језик (м) 94земљорадника 20 страни језик (ж) 79осталих занимања 427

190ГРАЂА


Најстарије чукаричке фамилијеКао и свако село или насеље у Србији, тако се и

Чукарица данас може похвалити да на њој живе потом-ци појединих првих староседелачких фамилија, које су се у њу доселиле крајем XIX века. Према усменом пре-дању и очуваној традицији, најстарија чукаричка фа-милија били су Новаковићи, чији потомци по женској линији кроз неколико различитих фамилија (Симићи, Ђорђевићи и Анђелковићи) и данас живе на њој. По-ред њих, у најстарије фамилије се убрајају Поповићи и Крстићи, који су се на њу такође населили крајем XIX века. Записе о историји фамилије Новаковић оставило је неколико њених чланова, а како су слични по садржа-ју – презентоваћу само један интересантан извод из тек-ста који је оставила Марија Симић, рођена Новаковић:17

Мој деда је срећно дошао у Србију, пријавио се вла-стима и одмах био примљен у државну службу. Примио је држављанство и постао први српски грађевински ин-жењер Јован Новаковић − Новак, 1848. или 1849. године.

Након две године писао је својој девојци у Чешку, која се звала Марија и која му се ускоро придружила у Београду. Чим је дошла он се оженио њоме, а кум на венчању је био стари Игњат Бајлони, деда Игњата Бајлонија, ин-дустријалца и гувернера Народне банке Краљевине Ју-гославије. Прво им се родила кћерка Даринка (Тереза), а затим син Јован 18. 1. 1858. године, мој отац [...]. (сл. 2)

На срећу данашњих потомака породице Новаковић, постоје документа о њиховом претку Јану Новаку и цео текст који је оставила Марија Симић је историчан, уз не-колико мање битних хронолошких грешака. Јoанус (Јан) Новак је пореклом био из чешке области Костолц и др-жавну службу у Србији је започео 1856. године као на-чертатељ грађевинског одељења, да би од 1858. до 1861. године био главни инжењер Подринског округа.18 Његов долазак у Србију се може хронолошки ставити у 1855. го-дину, када је у Србију стигао и његов кум Игњат Бајлони Старији. Новак је био ожењен Маријом Шавох, са којом је имао двоје деце. Прво дете Терезија рођена је 27. окто-бра 1856. године и њен кум на крштењу је био архитек-та Јоанес Неволе. Друго дете Јоанес Отокарус Степанус, касније познат као Јован Новаковић, рођен је 8. јануара 1859. године и њему је на крштењу био исти кум. Јан Но-вак је умро у 36. години, 2. маја 1862. године у Лозници, где је и сахрањен.19 Јанов син Јован Новаковић био је оже-њен Маријом (1860−1929), са којом је имао четворо деце: Зденку (1886−1973), Марију (1890−1972), Александра (1898−1926) и Олгу (1900−1987), мајку познате српске глумице Оливере Марковић. За Зденку Новаковић се че-сто наводи да је прво дете рођено на Чукарици, што је мо-жда тачно ако се гледају само староседелачке фамилије. Вероватно је и пре ње било рођене деце, попут Драгиње Михаиловић рођене 13. јануара 1880, кћерке механџије Андреје и његове супруге Маце, за које се наводи да живе код Чукаруше. Интересантно је да јој је кум на крштењу био Матеја Лазаревић, слуга механџијски.20 (сл. 3)

Друга значајна чукаричка фамилија су Поповићи, који су се 1881. године у Србију доселили из Великог Бечкерека. Доселио се отац са три сина и они су прво-битно становали на Сењаку. Један од браће Ђока Попо-вић рођен је 1863. године и он је као врстан и дугого-дишњи мајстор у чукаричкој бродари оставио завидан траг у историји српске бродоградње. Умро је на Чука-рици 1926. године. Други брат Јован Поповић се 90-их година такође запослио као шупер у чукаричкој брода-ри. Заједно са Бошком Савковићем био је један од вођа Радикалне странке на Чукарици. На првим општинским изборима 1912. године изабран је за председника оп-штине, али је његов избор након усвојених жалби био поништен. Учествовао је у Првом светском рату и по његовом завршетку наставио да живи и ради на Чука-рици. Након проглашења Шестојануарске диктатуре

Сл. 2. Запис Марије Симић, рођене Новаковић (извор: Приватна колекција породица Јовановић и Јанежић)

191


Београда. Касније је био биран за одборника у Скуп-штини града Београда. Одликован је Орденом Светог Саве и Југословенском круном. Умро је на Чукарици и сахрањен је на Топчидерском гробљу.21 (сл. 4)

1929. године, постављен је на место председника Оп-штине чукаричке. На овој функцији остаје највероват-није до октобра исте године, када је Чукарица изгубила општинску самосталност те је припојена атару града

Сл. 3.Јован Новаковићс породицом(извор: Приватна колекција породица Јовановић и Јанежић)

Сл. 4.Јован Поповићс породицом(извор: Приватна колекција породице Поповић)

192ГРАЂА


Трећа значајна староседелачка фамилија су Крсти-ћи, чији се родоначелник Илија доселио 90-их година из села Врањине на Скадарском језеру у Црној Гори. По доласку на Чукарицу оженио се Катарином Хелферт, чији је отац Мартин живео на Чукарици. Прву кућу на-правио је 1897. године, а другу 1908. године. С Ката-рином је имао седморо деце, од којих је петоро остало у животу. Погинуо је као каплар у XVIII пешадијском пуку Дунавске дивизије у пробоју Солунског фронта.22

(сл. 5)

Занатство, сточарство и земљорадња на Чукарици крајем XIX векаПрва и једина механа на Чукарици до задње деце-

није XIX века била је већ раније помињана општинска механа, познатија као „Чукарова“, која је крајем 80-их година променила име у „Чукарица“. Општина жарко-вачка је ову механу редовно издавала на трогодишњи период и њу су током 70-их и 80-их година, између осталих, држали под закуп Ђорђе Наумовић и Дими-трије Костић.23 Кафана је била III класе, што значи да је била од слабог материјала и за сиромашнију публи-ку. Крајем XIX века се у документима као механџије декларишу Наум Ђорђевић, Никола Ж. Христић и То-дор Радовановић.24 Иако се у преписци између Оп-штине жарковачке и надлежних власти о зидању нове механе I класе на Чукарици 1902. године помиње само

стара Чукарова механа, крајем XIX века је вероватно на последњем гребену Бановог брда изграђена и кафа-на „Михајловац“.25 У почетку је то била сасвим обична кафана у забаченом крају са двориштем ограђеним про-стим летвама, врло оскудног унутрашњег ентеријера са столовима и дрвеним клупама, која је почетком ХХ века преуређена и проширена са две зграде и каменом клу-пом у башти. Поред кафане је било велико двориште на којем су сељаци у пролазу за Београд напасали стоку, а на кафанском плацу велики кош за кукуруз и другу сточну храну. Около су биле њиве, а мало даље станови за раднике који су радили код Матије Бана. Са десне стране је већ било имање кафеџије Гвоздена, вероват-но једног од првих закупаца или можда чак власника.26 „Михајловац“ је у закуп држао и Јован Новаковић, који је у њему направио мензу где су се хранили махом рад-ници из Фабрике кожа. Ту кафану је посећивао и Ма-тија Бан, о чему сведочи Павле Поповић: Ту на том брду могао га је човек видети лети, недељом по подне обично како излази из своје жуте куће [...] па силази у оближњи фриволни Михајловац, у двориште једне за-бачене кафанице, ограђено простим летвама, где се на дрвеним клупама седи, и у гушћем хладу може уживати лепушкаст изглед питоме београдске околине. Он стар обневидео, оглухнуо, савијен и сломљен годинама чита кроз наочаре по који неписмени листић из Београда, а поред њега младеж, столарски и други момци с лармом

Сл. 5.Илија Крстићс породицом(извор: Приватна колекција Илије Крстића)

193


и лупом куглају се. Цигани шкрипе и деру се помамно, и све се кикоће и граји и шали по околини, по високом житу и густој шуми која окружава овај београдски Venusberg.27

Уз механе су се на Чукарици крајем XIX и почет-ком XX века изградиле пекара, неколико пиљарских радњи, ковачница, а населио се и известан број зана-тлија. Пиљари су били Марко Гајић и Ђока Кузмано-вић, Коле Ђорђевић је био месар, Цветко Ристић пекар, Јанко Илић асурџија, Пера Синадиновић кречар, Јоца Видаковић ковач итд.28 (сл. 6)

Ако изузмемо њиве и ливаде жарковачких мешта-на и имање Матије Бана на којима се обрађивала земља, на Чукарици се крајем XIX века веома мали број ста-новника бавио пољопривредом и сточарством. Већина су били радници без непокретне имовине, који су ста-новали у мањем броју као кирајџије или у наменски изграђеним фабричким становима. С друге стране, они који су поседовали куће и окућнице у власништву, нису имали довољно обрадиве земље на којој би се бавили пољопривредом. Потврду ових навода најбоље доча-равају подаци по којима се 1895. године на Чукарици од 150 становника, колико их је тада било, само њих шесторо примарно бавило и живело од земљорадње (два мушкарца и четири жене). Како пољопривреда и сточарство увек иду заједно, тако је исте године на Чу-карици било само 10 свиња, 10 коза и 18 коња. Број ме-штана који се баве земљорадњом с временом је растао и 1900. године се овим послом бавило њих 20, али је и број становника био знатно већи него 1895. године. У периоду 1895−1900. порастао је број домаћина који су држали стоку, њих 19, што се одразило и на њен укупан број који је био већи него 1895. године, али и даље сра-змерно мали на укупан број становника.29 Јасно је да су Чукаричани на својим малим имањима држали онолико стоке колико им је било потребно за сопствену исхрану, од које је највећи број била живина. Слична ситуација је и са баштама, воћњацима или виноградима, које је поседовала већина Чукаричана и из којих се снабдевала воћем и поврћем за свакодневну исхрану. Једини Чука-ричанин који се тада активно бавио виноградарством био је Арса Миленковић. Економски и демографски успон Београда крајем XIX века имали су пресудан утицај да се у селима из његове ближе околине започне озбиљнија производња и продаја млека. Близина про-страних макишких ливада омогућила је да се и на Чука-рици неколико мештана бави овом делатношћу. Према резултатима пописа стоке из 1895. године, на Чукарици је било 120 крава музара, а 1900. године 93. Чукаричке млекаџије били су: Стојан Симић, Мијаило Ђорђевић, Доксим Михаиловић и Алекса Герасимовић, код којих су радили Серафим Илић, Антоније С. Илић, Цветко С.

Илић, Новак Шевић и Алекса Влајичић. Млекаџије су имале своје штале за говеда код данашње фабрике ’Ди-намо’, а да ли су били конкуренција или разлог за форми-рање прве сеоске млекарске задруге у Србији у Жаркову 1902. године тешко је закључити.30 Жарковчани су већи-ну свог произведеног млека продавали углавном својим комшијама, досељеним из Старе Србије и Македоније, по цени 16−18 пара за литар. На иницијативу учитеља Лазара Јанковића одлучили су да се продаја млека цен-трализује како би спречили да њихове комшије − накупци млеко даље препродају за 25−30 пара за литар у Београ-ду и тако зарађују више од самих произвођача. О којим комшијама из Старе Србије и Македоније jе реч, тешко је утврдити.31 По мишљењу аутора, мање је вероватно да се ради о новодосељенима у Жарково из ових крајева, који вероватно не би имали економску моћ и потребне услове да се тим баве. Могуће је да се управо ради о по-менутим чукаричким млекаџијама које су биле потпуно опремљене за овај посао, што се види из каснијег перио-да, када је на Чукарици постојао и радио млекарник.

Сл. 6. Наум Ђорђевић, механџија и хотелијер с породицом (извор: Приватна колекција породица Јовановић и Јанежић)

194ГРАЂА


Зачеци занатства и индустрије на ЧукарициБлизина Београда, реке Саве и Топчидера у нај-

већој мери су одредили у ком правцу ће се Чукарица развијати. Прљави занати попут касапског или кожар-ског сами су се наметали, јер је санитарним прописима било забрањено да се њима бави у ужем језгру Београ-да. Предузимљиви челници Општине жарковачке су 17. априла 1866. године закључили уговор о издавању у закуп општинске касапске аренде с касапима и тр-говцима из Београда: Пандилом Вуковићем, Дојчином Микајловићем и Јованом Великићем. Како је и Чукар био касапин, али и таст једног од арендатора, може се претпоставити да је он уз механу још раније покренуо и касапски посао, мада за ову претпоставку за сада нема потврде у историјским изворима. Арендатори су по уговору могли говеда и овце да кољу на одређеном ме-сту − кланици која је била удаљена од самог села Жар-кова, и да месо продају по београдској касапској такси, како у селу тако и код општинске „Чукарове механе“. Они су врло брзо развили посао огласивши се у Срп-ским новинама огласом да ће кумпанија касапска код Чукарове механе, од Митрова дне продавати месо го-веђе дебело.32 Међутим, цена по којој су продавали месо била је нижа од оне у Београду, што је штетило интере-се осталих београдских касапа. Они су због овога тужи-ли Општину жарковачку Министарству финансија, које је донело решење да се обустави даља продаја меса код „Чукарове механе“, чиме је на одређено време престала са радом касапска кумпанија.33

Уз клање стоке неизбежно је ишла и прерада коже што је погодовало да се у близини механе изгради неко-лико салана, у којима се штавила и сушила кожа. Једну такву изградио је на раскрсници три друма до реке Саве помињани Димитрије Костић, тадашњи закупац „Чука-рове механе“.34 Близина реке Саве и ђумрукане (цари-нарнице), код „Господарске механе“, утицали су да се на овом простору изгради и велики број магацина, који су служили за складиштење робе пристигле бродовима. Један такав био је у власништву Милана А. Симића и налазио се код ушћа Топчидерске реке у Саву, док су браћа Анастасијевићи, Трајко и Миша, имали магаци-не на самом почетку Макиша.35 Код ушћа Топчидерске реке налазио се и магацин од тврдог материјала, са три одељења и три чардака за шишарку (која се користила за штављење коже), који је био у државном власништву.36

Обиље иловаче, воде и песка били су погодно по-дручје да се на почетку Макиша изгради циглана, чији је власник 1864. године био Трајко Анастасијевић. У близини циглане налазио се поменути магацин мајора Мише и плац Ђоке Трифуновића, бакалина из Београ-да. Циглана је заузимала простор од 105 фати ширине и 28 дужине, имала је 4 зграде и њена вредност је била

процењена на 100 дуката цесарских. Због Анастасије-вићевог дуга браћи Х. Поповићима дата је на лицитаци-ју 1864. године и њу је купио Јозеф Штох, предузимач јавних грађевина из Београда. Међутим, како је он, исто као и бивши власник, био дужан браћи Х. Поповићи-ма, циглана је опет дата на лицитацију 30. јула 1867. године, која је одржана испред „Чукарове механе“. Уз циглану, на лицитацији је продавано и 20.000 комада го-тове цигле у вредности од 600 дуката и 100 фати дрва у вредности од 100 дуката цесарских.37 Ко је након Јозефа Штоха касније био власник циглане, засад није познато. Она је до краја XIX века највероватније остала ручна циглана са кружном пећи тзв. рингофен циглана. По-четком XX века је због оштрих грађевинских прописа за израду, величину и квалитет цигле модернизована и пребачена на парни погон.38

Угледни београдски трговац, народни посланик и председник Општине београдске Живко Карабибе-ровић (Београд, 1830−1893), изградио је 70-их година више ушћа Топчидерске реке парни млин. Иако се он у појединим изворима помиње као парна воденица, ипак је то био парни млин, чији је власник крајем XIX века постао Антон Блажек са Чукарице. Млин је био са три камена и имао је парну машину јачине 20 КС.39 У ата-ру Чукарице ка Макишу налазило се седам кречана с кућицом за надзорника и шталом за стоку. Поред ових објеката, крајем XIX века на Чукарици је радила и стру-гара „Неквасил“ у чијем кругу је било неколико соба за становање радника и штале за стоку.40

На Чукарици је такође било неколико мајдана, у којима су се вадили камен и кречњак, а највећи је био управо у близини „Чукарове механе“. Власник овог мај-дана био је Живко Тадић, механџија из кварта теразиј-ског у Београду, који је 1859/1860. године држао под закуп механу Јована Тасића.41 Тадић је 1867. године уз мајдан на Чукарици поседовао и 1 дан ораће земље, ви-ноград од 4 мотике и башту. Током неколико наредних година проширио је своје имање и на њему изградио кућу од слабог материјала. Међутим, он је преминуо средином 70-их година и његова супруга Барбара Тадић је услед финансијских проблема морала да прода има-ње и мајдан кафеџијама из Савамале Јеротију Миливо-јевићу и Јањи Димитријевићу.42 Поменути нису желели да се баве вађењем камена и продају поменутог мајдана огласили су у Српским новинама:43

Камени мајдан продајемо из слободне руке, зајед-но са виноградом од 20 мотика, једном кућом од три собе, једном кујном и двема шупама. Имање постоји спрам воденице г Живка Карабиберовића, а до тако зване Чукарове механе. Имање је у сваком смислу на најудеснијем месту, како сам виноград, а удаљен је од воде Саве до 60 метара, тако да је камени мајдан у

195


стању издржати конкуренцију свију београдско-топ-чидерских мајдана. Како у погледу јевтиног превоза због блискости самог места, тако и у самој каквоћи камена, која превазилази све београдско-топчидерске камене мајдане, а на имању нема никојих терета.

Ов.Еротије А. Миливојевић 22. маја 1881. године у БеоградуЈања Т. ДимитријевићКафеџије на Сава капији

У Врачарском срезу се 1890. године вађењем ка-мена бавило 10 предузимача и 9 помоћника, а кречар-ским занатом 5 предузимача. Један од предузимача који се бавио вађењем камена био је Бошко П. Савковић (1857−1928), који се по породичној традицији преселио из Жаркова на Чукарицу и на њој се трајно настанио. Иако се наводи да је међу првима почео да експлоатише мајдане према Макишу и да извађени камен продаје у Београду, то у основи није тачно. Према једној сачува-ној скици на којој је уцртан мајдан, јасно се види да се он није налазио у Макишу него баш на Чукарици, те је вероватно реч о мајдану помињаних Живка и Барбаре Тадић. Овај мајдан са објектима за становање настој-ника и радника и шталом за стоку налазио се најверо-ватније на простору испод данашњег вијадукта који води од Аде Циганлије ка Бановом брду.44 Савковићу се добро развио посао и убрзо је ушао у ортаклук с тр-говцем Крижаном, с којим је почео да превози камен шлеповима у Аустрију. Од овог камена изграђен је мост у Апатину, на којем је стајала плоча са урезаним име-нима предузимача.45 Савковић је био угледан домаћин и трговац, а касније и председник Општине чукарич-ке 1914/1915. године.46 Његов старији син Стеван био је министар у Влади Краљевине Југославије, а млађи Илија адвокат и народни посланик. (сл. 7)

Изградња Државне скелске радионицеТоком ХIX века велики део транспорта робе и људ-

ства одвијао се речним саобраћајем. Близина реке Саве и њеног ушћа у Дунав погодовали су да се у чукарич-ком приобалном појасу изгради објекат у служби реч-ног бродарства. По неким подацима, прва радионица за оправку бродова на простору Чукарице била је др-вена шупа једног Србина, бродског дрводељца, и јед-ног Мађара, бродоковача. За ову радионицу се наводи да ју је кнез Михаило прогласио државном својином, што би значило да је изграђена у периоду 1860−1868. године.47 Она се званично звала Државна скелска ради-оница до 1882. године, када мења име у Радионица лађа Краљевине Србије. Њен тадашњи управитељ Леонида

Арменулић 1889. године наводи да је он пре 14 година премештен из Гроцке у Београд где је под министар-ством финансија вршио надзор над оправкама држав-них скела и чамаца.48 Иако се на основу ове изјаве може закључити да је Државна скелска радионица постојала и пре 1875. године и да је податак по којем је она изгра-ђена за време кнеза Михаила приближно тачан, он се ипак мора узети с дозом резерве. Радионица је до 1886. године била у надлежности Министарства финансија, а од те године је у надлежности Министарства народне привреде. Капетан Арменулић је као управник радио-нице издао 1888. године наредбу о понашању радника, њиховом међусобном односу и радном времену. Изме-ђу осталог, било је прописано да радно време у периоду децембар−фебруар почиње од 7 часова ујутру, март−мај од 6 часова, јун−август од 5 часова и септембар−новем-бар од 6 часова и да у првој смени траје до 12 часова. У поподневној смени рад је почињао у 14 часова и у пе-риоду од октобра до марта трајао је док се видело ради-ти, а у осталим месецима до 19 часова. Рад се обављао недељом и празником, осим на веће црквене празнике, и за време рада није се смео напустити круг радиони-це. Прекршај радне дисциплине се први пут кажњавао одузимањем једне дневнице, за други пут се одузимала петодневна плата, а ако би се прекршај поновио трећи пут – уследило би отпуштање. Изричито је било забра-њено радно искоришћавање млађих радника у личне сврхе у току радног времена и ван њега. У радионици је 1888. и 1889. године било запослено 8 радника, од

Сл. 7. Позиција Мајдана Бошка Савковића,цртеж из 1902. (извор: Архив Србије)

196ГРАЂА


тога 3 мајстора, 2 лађарска почетника, 2 шегрта и 1 слу-житељ. Плате су се кретале од 40 до 140 динара месеч-но, а уколико би били ангажовани повремени радници, њихова дневница је могла бити од 1,5 до 3 динара.49 У радионици су до 1885. године израђивани и поправља-ни обични правитељствени чамци, весла, али и већи објекти и скеле. Прва важнија и обимнија поправка у овој радионици, а самим тим и у тадашњој Краљевини Србији, обављена је у периоду 1885−1887. године, када су ремонтовани пароброд „Делиград“ и његови шлепо-ви 1, 2, 3, 4, 5 и 6. Пароброд је комплетно реновиран, измењено је све што је било труло, као и канабета и сав тапацирски посао. Шлепови су калафатирани, и на њима је замењено све што је било труло и офарбано оно што је било неопходно. Поправка је успешно из-вршена и коштала је 32.096 динара.50 Радионица 1889. године поново прелази у надлежност Министарства финансија и њена тадашња вредност је процењена на 9.238 динара, што је по њеним одељењима изгледало овако: радионица и магацин 5.750 динара, ковачница 250 динара, стан (соба и кухиња) 700 динара, шупа за катран 250 динара, нужник и свињац 50 динара, штала и шупа за фарбу 150 динара, зграда (квартир) са 2 собе и кујном 1.250 динара, још један квартир соба 600 ди-нара и шупица на обали 200 динара.51 У радионици су 1889. године радили: Франц Отмарић, 31 година, родом из Фијуме (Ријека), Никола Отмарић, родом из Фију-ме, Никола Петровић, 50, родом из Прилепа, Никола Марковић, 18, Миленко Ћирковић, 19, родом из Церо-ва, Ђорђе Тодоровић, 48, ковачки мајстор, из Београ-да, Лазар Гавриловић, 22, родом из Приједора, Спира Калабић, 26, Светолик Поповић, 21, и до 1888. године као надзорник Ђорђе Стефановић из Београда. Крајем 1888. године, капетан Арменулић је именован за цари-ника грочанске царинарнице II класе, али се већ наред-не године сусрео с оптужбама за малверзације, попут

продаје катрана и закидања на платама радника у пери-оду док је управљао радионицом.52 До краја XIX века у бродарској радионици се наставило с поправкама већих бродова, да би коначно 1901. године била уступљена Српском бродарском друштву, а њен управник постао инжењер Светолик Поповић.53 (сл. 8)

Први индустријски објекат: Фабрика кожа Јована Р. Барловца (Клидис и другови / Краљевско српско повлашћено удеоничко друштво за фабричку прераду кожа)Индустрија у Београду и Кнежевини Србији почи-

ње снажније да се развија након 1873. године, када је Народна скупштина усвојила Закон о потпомагању ин-дустријских предузећа. Овај закон је нарочит подстрек дао двема јаким областима ондашње индустрије – ко-жарској и металној – у којима се са занатског прешло на фабрички систем рада. Изградња пруге Београд−Ниш 1884. године, чија је траса ишла ободом Чукарице, за-тим повољан географски положај и прописана удаље-ност од Београда али и најближег села – претворили су до тада релативно празан простор у околини „Чукарове механе“ у идеално подручје за подизање индустријских објеката, нарочито оних које су се бавили тзв. прља-вом производњом. Прва фабрика која је саграђена на Чукарици била је Фабрика кожа Јована Р. Барловца.54 Барловац је кожарски занат изучио код Фридриха Фи-јале, једно време је био ортак у занатској радионици у Блазнави, а обилазио је и европске кожаре да би се упо-знао с кожарском технологијом. Године 1880. отворио је кожарску радионицу на Чукарици и своју фабрику је првобитно хтео да изгради у Београду, али га је Мини-старство народне привреде одбило, са образложењем да се сирове коже не могу производити усред вароши. За-тражио је дозволу за још неколико локација: поред Ду-нава до Хаџи Томине циглане, на државном земљишту

Сл. 8. Позиција Радионице лађа Краљевине Србије, цртеж из 1902. (извор: Архив Србије)

197


Бара, на Сави поред Топчидера, до Топчидерске реке, али је сваки пут био одбијен из санитетских разлога, по којима зграда фабрике мора бити удаљена минимум 1.000 метара од најближе куће. Барловац није одустао од своје намере и 1884. године добио је дозволу да фа-брику може подићи на најпогоднијем месту за ову ин-дустријску грану, код „Чукарове механе“.55 Убрзо затим Министарство народне привреде му је 20. августа 1884. године издало повластицу на фабрикацију кожа са ро-ком трајања од 10 година, која је гласила:56

МИМИЛАН ПРВИПо милости божјој и вољи народној КРАЉ СРБИЈЕ

На предлог заступника министра народне привре-де, Нашега министра грађевина и по саслушању Нашега министарског савета, а на основу закона о потпомага-њу индустријских предузећа од 31. децембра 1873. годи-не (Зборник XXVI, страна 60) решили смо и решавамо као што иде:

Чл. IЈовану Барловцу, фабриканту кожа из Београда,

даје се повластица да може без плаћања увозне ђу-мручнине и узгредних такса увозити машине, делове од машина, справе и оруђа, сировине и сав остали ма-теријал који му је нужан за прерађевину кожа у њего-вој фабрици у смислу члана 3. закона о потпомагању индустријских предузећа, но само у толико, уколико потребни материјал за фабрику не би могао у земљи набавити.

Чл. IIДаје му се повластица да може израђене произво-

де у својој фабрици извозити на страну без плаћања извозне ђумручнине на основу члана 4. истог закона.

Чл. IIIОслобађа се од плаћања непосредних данака на ову

своју фабричку радњу у смислу члана 5. истог закона.

Чл. IVОва повластица трајаће за време од 10 година од

дана Краљевог потписа.

Чл. VПовлашћеник обавезан је да при увозу предмета по

члану 1. ових повластица, надлежном ђумруку подноси вазда уверу своје општинске власти, да су предмети које увози заиста за потребу његове фабрике увежени.

Чл. VIПовлашћеник ову повластицу без дозволе мини-

стра народне привреде не може на другог пренети, осим својих законских наследника.

Наш заступник министра народне привреде, ми-нистар грађевина нека овај указ изврши.

20. августа 1884. у Београду Милан с.р.Заступник министра народне привредеминистар грађевина Јевр. П. Гудовић с.р.

Фабрика је подигнута у непосредној близини „Чу-карове механе“, на обалама реке Саве, а како је изград-њу новчано помогао Манојло Клидис57, њено званично име је можда било „Клидис и другови“, како се у по-јединим документима наводи. У изградњу фабрике је уложено 210.000 динара, била је опремљена модерном машинеријом покретаном преко трансмисије парном машином јачине 5−6 КС, која је касније замењена јачом од 25 КС. Фабрика се бавила прерадом сирових кожа и она је квалитетом својих производа: ђон, вашледер, бланк, телећи викследер, овчје и козје коже, могла да конкурише увозним. Најбоље потврде квалитета биле су награде које је фабрика добијала на међународним изложбама – бронзана медаља на Светској изложби у Анверсу 1885. и сребрна на Светској изложби у Паризу 1889. године.58 Фабрика је добро пословала тако да је Барловцу 8. децембра 1893. године продужена повла-стица на још 10 година, с тим да она формално тече од 21. августа 1894. године. Он је повластицу најверо-ватније пренео на новоформирано Краљевско српско повлашћено удеоничко друштво за фабричку прераду кожа. Капитал овог друштва процењен је на 500.000 динара у сребру, подељених на 5.000 акција, свака вред-ности по 100 динара. Фирмом је управљао Управни од-бор од шест чланова, од којих је пет бирала скупштина акционара са мандатом на пет година, док је шести члан био Јован Барловац, као повластичар, који је уједно био и директор фабрике. Правила новог друштва одобрио је министар привреде Раша Милошевић 5. јануара 1894. године.59 Укупна вредност производње у 1897. години је износила 669.000 динара, а од почетка рада 3.709.000 ондашњих динара. У фабрици је 1898. године радило 50 радника и 14 ученика. Фабрикација кожа предста-вљала је озбиљну индустрију тако да су њени власници одлучили да уз њу подигну и фабрику обуће, која би се сировинама за производњу снабдевала искључиво из фабрике кожа. Уз Барловца и Клидиса у посао нове фабрике укључио се и дворски апотекар Јован Ђурић из Београда, који је у новембру 1899. године затражио од министра народне привреде повластицу за подизање фабрике обуће на Чукарици. Индустријски начин про-изводње обуће је за Србију био новина и по мишљењу

198ГРАЂА


инвеститора њихови производи би имали добар пријем на домаћем тржишту. Са овим се нису слагали власни-ци обућарских занатлијских радионица којима би ова фабрика угрозила даљи рад и позиције на тржишту. Да би се превазишао настали проблем, инвеститори су одлучили да оснују фабрику за производњу просте, разноврсне обуће и повластица за то им је дата почет-ком децембра 1901. године. Након укидања повластице 1903. године, Фабрика Ђурића, Клидиса и Барловца је почела производити све врсте обуће и исте године је произвела 20.000 пари, у вредности од 845.210 динара, а запошљавала је 70 радника.60 (сл. 9)

Краљевска српска повлашћена фабрика шећера у Београду, Хаке, Голдшмит и ВајншекЈедан од најпотребнијих прехрамбених артикала у

исхрани сваког домаћинства – шећер – увозио се, тако да је потреба за покретањем домаће индустрије била апсолутно неопходна и оправдана. Нови закон о пот-помагању индустријских предузећа из 1898. године је својим олакшицама донео за Краљевину Србију и Бео-град решење овог проблема. Његове повољности иско-ристила је већ у октобру 1898. године група немачких индустријалаца: Алфред Хаке, инжењер из Магдебур-га, Јулијус Голдшмит, конзул из Лудвигсхафена, и Макс Вајншек, банкар и фабрикант из Регензбурга, који су добили државну повластицу за изградњу фабрике ше-ћера. У ту сврху уступљено им је 10 хектара државног земљишта на Чукарици у близини реке Саве, коме је придодато још 2,9 хектара, које је новоосновано пре-дузеће купило од Топчидерске економије. Шећерана је изграђена на овом месту из чисто практичних разлога,

зато што јој је вода била потребна за технолошки про-цес, а близина реке за бродски транспорт како сировина тако и готових производа. До шећеране је спроведена и железничка пруга тзв. уског колосека, којом су се та-кође допремали сировине и репроматеријал. Фабрика је завршена у времену које је повластицом захтевано, тако да је отпочела рад већ 1900. године. Прве машине и уређаји били су немачког порекла, већином из фабри-ке машина „Вернике“ из Халеа, а капацитет шећеране је био 400 тона прерађене репе на дан.61 Шећерана је услед насталих проблема обуставила рад 1902, а прои-зводњу наставила тек 1906. године.62

Прве значајне грађевине на простору ЧукарицеКроз атар Чукарице је средином ХIX века прола-

зио Шабачки друм, важна саобраћајница која је повези-вала Београд са Обреновцем, Шапцем и Ваљевом. Он је ишао од западног Београда поред реке Саве до ушћа Топчидерске реке, где је био направљен камени мост. Након што би се прешао мост и даље кренуло равницом наилазило се на брег који се спуштао до саме реке и који је био додатно просечен како би пут добио потребну ширину за колски саобраћај. Друм се након овог усека даље настављао испод села Жаркова и Железника кроз Макиш ка Остружници, Умци, Шапцу и Ваљеву. Кроз атар Чукарице пролазио је и пут који је ишао од ушћа Топчидерске реке ка Топчидерској економији и даље ка Београду, као и локални сеоски пут између Жаркова и Чукарице.63 Први значајан објекат изграђен на Чука-рици била је механа Општине жарковачке на Шабач-ком друму, познатија под именом „Чукарова механа“.

Сл. 9.Изглед Чукарице почетком XX века

199


Већина хроничара сматра да је бивша позната кафана „Велика Чукарица“, која се налазила у непосредној близини старог железничког тунела, у ствари била „Чу-карова механа“, наравно не у изворном облику јер је с временом реновирана и преуређена. Тачна година њене изградње није још увек у потпуности позната, али је то сигурно било пре 1843. године, када је Општина жарко-вачка поднела захтев за зидање нове општинске кафане у самом месту. Њена молба је одбијена јер су у Жар-кову већ одраније постојале – приватна кафана, чији је власник био Јован Влајић, као и две ван села, једна у власништву Аксентија Јоксимовића, и друга општин-ска, која се налазила на месту Рватском селу, код со-ларе Германове.64 У једном каснијем извештају среског начелства из 1846. године наводи се да у жарковачком атару имају три механе, две већ помињане и трећа, зва-на Чукарова наспрам Аде Циганлије.65 Први хроноло-шки податак о изградњи ове механе износи Алимпије Богић, некадашњи писар у начелству Врачарског среза који пише: Чукарова механа, од слабе грађе, општин-ска механа, испод села Жаркова на друму којијем се иде из Биограда у Шабац и Ваљево. Први пут кад је прије 24 године отворена ова механа [подв. Н. Лукић], узео и више година под кирију држао неки Стојко из Биограда који се Чукар звао, па се отада тако прозвала. Иако је његов рад о топографији Врачарског среза објављен 1866. године, не може се са сигурношћу утврдити пола-зна хронолошка одредница, с обзиром на то да Богић у уводу констатује: Године 1863. кад сам био писар у сре-зу врачарском написао сам топографски рјечник овог среза.66 Да ли поменуте 24 године од када је изграђена механа треба одбити од 1866, 1865. или 1863. године, није могуће утврдити. Хронолошки податак даје и Ми-лан Ђ. Милићевић, који 1901. године пише: Из Београ-да идући друмом уза Саву, пошто се пређе Топчидерска река, и још мало се пође равницом уза Саву, удара се у брег, који се као гребен спустио баш у Саву. Тај брег је просечен ради ширега колскога друма. Пре једно 55−60 година [подв. Н. Лукић] у дно тога брега била је механа села Жаркова, јер то место и јесте на жарковачком атару.67 Оно што се из наведених хронолошких пода-така може закључити јесте да је механа изграђена у периоду између 1839. и 1842. године, што се може при-хватити као историјски најисправније. Међутим, иако је знатно мање вероватна, не може се у потпуности од-бацити ни могућност да је „Чукарова механа“ изграђена знатно раније пре 1839. године, кад је у атару Жаркова било насељено раније поменуто Хрватско село. На ту могућност упућује документ из 1822. године, у којем се наводи: писато у Хрватско село код Макиша, Марку и прочим кметовима, да извиде ако Неша Аранутовић овдашњи, код Раде механџије њиова сељака [подв. Н.

Лукић] имаде једну кошуљу и једне чарапе, нека Раде даде, или нека плате сви колико за право нађу.68 У ко-јој механи је поменути Раде био механџија, где се она тачно налазила, те да ли се уопште радило о будућој „Чукаровој механи“ – услед недостатка извора није мо-гуће одговорити, због чега се и ова опција може узети у обзир. О Хрватском селу је сачувано неколико записа на основу којих није могуће баш прецизно одредити где се тачно налазило. Аутор монографије о историји Жар-кова Јован Љ. Савковић сматра да се оно простирало левом страном Топчидерске реке, од данашњег Завода за израду новчаница, преко Хиподрома до складишта „Југопетрола“, даље уз Саву до Макиша, док је други крак овог насеља ишао уз Михајловац данашњом По-жешком улицом према Жаркову.69

Ближег описа како је физички изгледала „Чукарова механа“ за сада нема. У попису становништва и имови-не села Жаркова из 1862/1863. године наводи се да је од слабе грађе с плацем од 5 дана орања (око 1,5 хектара), чија је укупна вредност процењена на 300 дуката, што указује на то да је била пространа, с више просторија.70

(сл. 10)Следећа значајна грађевина у атару Старе Чукари-

це била је кућа-летњиковац књижевника, политичара и дипломате Матије Бана (Петрово Село код Дубровника, 16. децембар 1818 − Београд, 14. март 1903). Изграђена је на месту по имену Голо брдо, некада званом Ордија (околина данашњег Шумарског факултета на Бановом брду), које је касније по њему прозвано Баново брдо.

Сл. 10. Топографска карта Старе Чукарице,1897. година (извор: Војногеографски институт)

200ГРАЂА


А. В. Богић за Голо брдо наводи: [...] Велико узвише-но мјесто под њивама у атару села Жаркова према Биограду. Неки га зову и Баново Брдо с тога што има ту земљу и кућу г. Матија Бан из Биограда, који опет то место зове Бановац.71 О куповини плаца на којем је Бан изградио кућу и остале пратеће објекте постоје две верзије. По првој, он је око 1850. године због сво-јих заслуга у државној служби плац добио на поклон од Општине београдске, а по другој га је купио од жарко-вачког учитеља Антонија Језорањског, 1859. године за 360 дуката.72 Извесно је да су кућа и пратећи објекти били изграђени до 1862. године, што се види у попису становништва и имовине из 1862/1863. године за село Жарково, чији је Бан био становник. У једном од на-редних пописа имовине, из 1867. године, Матија Бан поседује башту за зелен од ¼ дана орања, ливаде од 10 коса траве, виноград од 25 мотика и 80 дана ораће земље на угару. Када се упореде подаци из ових два-ју пописа, Баново имање преведено у данашње мере имало је површину од око 40 хектара и, по тадашњој процени, вредело је око 300 дуката.73 Око куће је имао велику башту пуну разноврсног цвећа, које је доносио из Дубровника и са грчких острва, док су му расаде до-носили и београдски трговци који су путовали по свету. На осталом простору подигао је виноград и воћњак, а гајио је пшеницу и кукуруз. Са његовог имања могли су се видети Београд, Сава, Дунав, српска села по Срему и Банату и Шумадија.74 Несумњиво је да су, посебно у првим годинама, његови повремени посетиоци били и истакнути људи ондашњег Београда, из области култу-ре, политике, писци и глумци, припадници оних дру-штвених кругова на које је и сам био упућен.75 Имањем су били очарани кнез Михаило Обреновић и последњи београдски паша Али Риза, који су у зиму 1866. године, након лова у Кошутњаку, посетили Бана. Том приликом га је паша замолио да код њега на пролеће изведе харем на теферич, до чега ипак није дошло због исељења Ту-рака из градова 1867. године.76 Почеци културног живо-та Чукарице своје корене везују управо за краће, а по-том и дуже, боравке Матије Бана на свом имању, где је угошћавао српске владаре и високе државне службени-ке. Током прославе јубилеја 40 година успешног рада, на Бановом имању се 9. септембра 1885. године окупио крем београдских уметника, политичара, књижевника. Прву поздравну реч слављенику одржао је председник Општине жарковачке и народни посланик у свим скуп-штинским сазивима од 1868. до 1880. године Радован Милошевић, који је том приликом Бану поклонио јаво-рове гусле украшене ловориком. Колики је утицај Бан имао на сељаке из околине, најбоље се може видети управо из говора у којем му је Милошевић захвалио на саветима које је током година давао њему лично и

осталим мештанима Жаркова.77 У Бановој старости, ме-ђутим, његова кућа више није имала тај значај; он је у њој проводио последња лета као стари, ислужени, гото-во заборављени књижевник. Kрајем XIX века, Баново имање било је ограђено, на улазу с високом капију од кованог гвожђа, уз чији стуб је висио гајтан за активи-рање звона. Код Бана су тада радили виноградари деда Сима и баба Кумрија, који су користили чезе за набавку намирница, а двориште је било пуно пони коња. Кућа Матије Бана срушена је током ратних операција 1915. године, а имање су касније распродали његови наслед-ници.78 (сл. 11)

Образовни, верски и друштвени животПрема Закону о школама из 1882. године, да би

се отворила основна школа, било је потребно да насе-ље има 70 ђака, а како их на Чукарици готово до краја

Сл. 11. Портрет Матије Бана, Стеван Тодоровић

201


XIX века није било толико, један број деце је морао ићи у жарковачку школу или у неку од београдских основ-них школа, удаљених око шест километара. Прву ини-цијативу за оснивање школе Чукаричани су покренули тек 1903. године, када су се захтевом обратили министру просвете и црквених дела. Чукарички становници пра-вославне вероисповести припадали су парохији Цркве Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру, која им је и била најближа. Она је изграђена 1832−1834. године и до 1863. године је била дворска црква, а од тада је служи-ла као парохијска за становнике Сењака, Топчидерског брда, Топчидера и Чукарице. Поред житеља православне вероисповести, на Чукарицу се у последње две деценије ХIХ века населио и велик број припадника других веро-исповести, највише римокатоличке, који су пак за своје верске потребе морали ићи у Београд у Цркву Криста Краља.79 Чукаричани су своје преминуле од 80-их година ХIХ века почели сахрањивати на данашњем Топчидер-ском гробљу, које је највероватније тада и формирано.80 На њему је 1903. године Никола Спасић подигао малу цркву и стан за чувара у спомен својој другој жени Стан-ки, преминулој те године. На плочи изнад улаза уклесан је текст: Овај дом молитве, храм Св. Мученика Трифуна сазида НИКОЛА СПАСИЋ Трговац за покој душе својој жени СТАНКИ−ЦАЈИ 1903. Цркву је освештао митро-полит београдски на Светог великомученика Трифуна 14. фебруара 1914, коме је и посвећена.81 Од тада су ме-штани Чукарице махом све обреде везане за сахрањива-ње, парастосе, помене, годишњице и остало вршили у овој цркви. У храму је сахрањен и његов ктитор, на чи-јој спомен-плочи пише: † НИКОЛА СПАСИЋ, трговац, велики народни добротвор, рођен у Београду 1838, умро на Крфу 1916, пренет у Србију 1923 и сахрањен овде у гробници своје задужбине.82 (сл. 12)

Изглед Чукарице крајем XIX века у записаним сећањима староседелаца и савременикаВише чукаричких староседелаца и савременика

оставило је значајне записе о њеном изгледу крајем XIX и током XX века. Један од таквих оставила је и Марија Симић, рођена Новаковић, из породице староседелаца, која између осталог детаљно описује данашњу Раднич-ку улицу како је изгледала у периоду од 1875. до 1890. године и пут који је од Чукарице водио ка Топчидеру, Кошутњаку и Бановом брду: Када кренемо путем који од Господарске механе иде на Чукарицу, прво долазимо на пругу којом пролазе возови из Београда за Ниш и из унутрашњости за Београд. То је била гвоздена рампа. С обе стране су били точкови. То је била лепа рампа и сигурна од сваке опасности. Кроз њу се није могло про-влачити. Идемо даље. Ту одмах је био мост Топчидер-ске реке. Мост је био дрвени. Одмах иза моста с десне

стране је било Вајфертово слагалиште угља. Угаљ се довозио шлепом из Костолца. Ту се налазила мала кући-ца за чувара угља, који је вршио пријем и утовар угља за пивару која се налазила на Мостару, где је и данас. Са десне стране је била засађена врба, а са леве шевар. То је сада складиште нафте. Где је била пумпа Шела на обали Саве ту се налазила мала кућица неког чика Дра-ге. Где је бродара са десне стране била је једна шупа од дасака. Ту се топи тер-смола за мазање чамаца и бродова. Бродарска радионица је била с леве стране. Кад се почело с радом бродара, не знам, али биће око 1890. Са десне стране продужетак од шупе бродарске била је кожарска радионица Барловац. Доцније је била кожарска радионица Клидис, Ђурић и Барловац. До ко-жаре је био млин Карабиберовић. Ту су сељаци млели жито и кукуруз. После је тај млин био власништво Блажека. Он је дозидао лепу зграду на спрат, а у двори-шту још неке зграде и подруме. Од Блажека даље све је било пусто. Са пута се одвајао пут за Саву. Ту се ис-товарао камен за утовар за иностранство. Тада се ка-мен извозио у Мађарску и Аустрију. Ту се одваја пут за Лазаревац и Обреновац. На продужетку обреновачког пута с десне стране била је нека стругара Неквасил. Тако се звао сопственик стругаре. Ту је било неколико соба за становање радника и штала за стоку која је служила за превоз дасака и других потреба. Иза стру-гаре више није било никаквих зграда већ само вилиман, где су биле рибе. Тај вилиман је доцније уредио у рибњак за рибе принц Ђорђе са својим пријатељем професо-ром Миком Аласом. Са леве стране обреновачког пута

Сл. 12. Црква Светог Трифуна на Топчидерском гробљу (извор: http://www.zaduzbinanspasica.rs/galerija2-lat.html)

202ГРАЂА


су биле мочваре. Ту су се правиле цигле и пекле. Ту су радили радници, а надзорник је био Димитрије. Даље се продужавала већа мочвара и то је сада Макиш. Ту је било пуно рибе. Сада продужавамо до штала где смо стали. До штала се налазио мајдан камена Бошка Сав-ковића. Он је отац министра Стеве Савковића и Илије адвоката. Даље су биле на брегу неке кућице. Доцније је досељен чика Јанко, асурџија. Он је правио асуре од ро-гоза, зембиље, плео је седишта за столице и друге ства-ри које су се могле правити од рогоза. Ту је испод њега на путу био извор лепе воде. Та жица је пресечена када се правио тунел. Ту је била друмска крчма коју је држао један Турчин који се звао Чукар. По њему се и дало име Чукарица. Ту је било свратилиште путника из Србије. Ту је била штала за стоку. До крчме је доцније била једна кожара где се секла стока, док није било кланице. Даље у продужетку су биле кречане где се пекао креч. Преко пута са десне стране Лазаревачког пута исто су биле 4 лепе зидане кречане. Ту је била једна кућица за

становање надзорника. Испод куће доле су биле штале. Опет мало даље су биле још три кречане [...].83

Aкадемик Милан Ђ. Милићевић је забележио кра ћи запис о изгледу Чукарице у којем између осталог наводи: На Чукарици данас [1901] има: Радионица Бродарског друштва, Фабрика кожа Ђурића, Клидиса и Барловца и Парни млин Антона Блажека. Има једна механа, 4 дућана, 2 фуруне, и 1 касапница. Има кућа 24 са 345 душа становника. То је све на атару села Жар-кова. А северно од те Чукарице, баш уз њу, али на ата-ру Општине београдске, диже се Шећерна фабрика. По живљењу то је све једно место, а управне власти су му две, жарковачка и београдска.84

Ненад М. Лукић,историчарБеоград[email protected]

НАПОМЕНЕ:

1] Поповић 2012: 35.

2] Нав. дело: 20.

3] Постоји и тумачење да је он надимак добио зато што се кафана налазила испод Брда − Чуке, а по некима да му је то надимак који је донео из Македоније.

4] У огласу за издавање механе наводи се: О Митрову дану ове године истиче рок закупу механе такозване Чукарове која на путу Шабачком и Ваљевском поред Саве више Београда посто-ји и обштини жарковачкој припада. Ову механу која и добар ар поред себе имаде, дотична власт даваће 26, 28. и 29. овог месеца септембра на три године, рачунећи од Митрова ове до Митрова дана 1867. године. Како је Стојко Чукар умро у апри-лу 1864. године, постоји могућност да је до тада он био њен закупац или да ју је пак он другим лицима издавао у подзакуп. Видети у: Српске новине, 24. септембар 1864: 449.

5] ИАБ, Збирка црквених књига (1882), Књига умрлих Цркве Све-тог Марка 1863−1871. године.

6] Савковић 2012:147.

7] Перуничић 1970: 506.

8] ИАБ, (1882), Књига умрлих цркве Светог Марка 1863−1871. го-дине; Књига венчаних цркве Светог Марка 1860−1863. године.

9] Костић 1994: 145−146, 183−184. Стеван Јовановић Шишко је такође био пореклом из јужне Македоније, из села Мидињци, и са Чукаровом кћерком Љубицом добио је три сина и три кће-ри. Син Војислав је умро 1876. године као гимназијалац, после повреде коју му је нанело клатно отпало са Вазнесењске цркве.

Други син Владислав погинуо је 1915. године на Калемегдану, у одбрани Београда. Трећи син Светолик је наследио имање и надимак Шишко. Школовао се у Београду и Паризу, где је ди-пломирао и постао правник. После преласка преко Албаније стигао је у Француску, а потом прешао у Женеву, где је радио у Црвеном крсту. По повратку у Београд радио је у Министарству правде. Умро је у Београду 1943. године. Стеванова кћерка Зор-ка била је удата за индустријалца Светозара Гођевца, са којим није имала деце, друга кћерка Милица је била удата за апоте-кара Велимира Карића, а Олга, трећа, за Драгу Гавриловића, галантеристу. Стеван је у тестаменту, наводећи колико оставља као мираз својим неудатим кћеркама (свакој по 12.000 динара), нагласио и следеће: Ако би се моја жена Љубица одлучила се да преуда, да се и њој да иста толика сума у својину. Други Чука-ров зет Пандил Вуковић је живео на Теразијама и био је власник познате кафане која се касније звала „Таково“.

10] ИАБ, Збирка црквених књига (1882), Књига умрлих Цркве Све-тог Марка 1863−1871. године.

11] Ристовић и др. 2006: 456; Ристовић и др. 2007: 293.

12] Савковић 2012: 148, 509.

13] Српске новине, 17. април 1871: 226; исто, 19. август 1880: 233.

14] Савковић 2012: 509.

15] Поповић 2012: 45−46.

16] Нав. дело: 46.

17] Запис Марије Симић, рођене Новаковић, о историји Чукарице, рукопис.

203


и Албахарија, Пивара Ђорђа Вајферта, Пивара Јована Брабеца, Друштво за закуп монопола дувана у Србији, Парно купатило Милице Димитријевић, Штампарија Задруге, Фабрика коже Јовице Барловца, Фабрика чешљева Нахмана и Соломоновића, Циглана Стеве Ивковића, Државни парни млин, Млин у Бара-јеву, Млин Карла Раба у Болечу, Млин Косте Атанасковића у Брестовику, Млин Пере Стојића у Сремчици, Млин Милутина Гарашанина у Гроцкој, Млин Милана Чедића у Кнежевцу, Млин Ђорђа Танасевића у Међулужју, Млин у Мељаку, Фабрика це-мента Јована Глигоровића у Рипњу и Млин Стевана Милашеви-ћа у Влашком Пољу.


41] Перуничић 1970: 388.

42] Српске новине, 20. септембар 1878: 915.

43] Исто, 30. мај 1881: 746.

44] Запис Марије Симић, рођене Новаковић, о историји Чукарице, рукопис. Она наводи да су се међу првима вађењем камена ба-вили италијани Батист и Марија Балдо.

45] Савковић 2012: 177.

46] Политика, 14. јануар 1915: 1.

47] Текст у којем се износе поменути подаци је у поседу аутора, али како се ради само о копији истог, није могуће утврдити о којој публикацији је тачно реч и њу навести као референцу.

48] Бојовић и др. 2011: 15.

49] АС, МНП, П, ф. V, р 1000/1889.

50] Савин 1963: 340−341.

51] АС, МНП, П, ф. V, р 1000/1889.

52] АС, МНП, П, ф. III, р. 58/90.

53] О Државној скелској радионици податке доноси и Чукарича-нин Илија Крстић, који пише да се његов деда истог имена и презимена након доласка у Србију удружио са својим кумом Леонидом Арменулићем и потпуковником Нестором Манако-вићем (из познате трговачке породице Манак, који је његовом деди био кум на венчању), у посао куповине Грочанске аде на којој су планирали да отворе ђумрукану-царинарницу. Међу-тим, како Крстић наводи, посао с царинарницом је пропао па су Арменулић и Крстић добили намештење у Државној скелској радионици на Чукарици. Овај податак нема потврду у изворима и хронолошки није најпрецизнији у погледу доласка Илије Кр-стића у радионицу, јер се у списку радника из 1889. године он не помиње. По запису Илије Крстића, његов деда је своју прву кућу на Чукарици сазидао 1897. године, а другу 1908. године, што указује на то да је он у радионицу дошао вероватно почет-ком 90-их.

54] Јован Барловац (Београд, ? – Беч, 5/18. 10. 1910). Породица Бар-ловац пореклом је са Косова, одакле је прешла у Барлово, Коса-нички срез, код Крагујевца. Била су три брата Михајло, Јован и Коста Барловац, а Јованов отац Радован био им је сестрић, који је узео презиме својих ујака. У неким изворима се пак наводи да је Радован био син Михајла Барловца (1822–1891). Радован се оженио Јеленом, кћерком Цветка Карабиберовића, са којом је имао минимум троје деце: Јована, Живка и Марију. Јован Бар-ловац је изучио кожарски занат по страним фабрикама и актив-но је помагао оцу у његовој опанчарској радњи. Био је велики добротвор и приложник, умро је након краће болести у Бечу и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

18] Шолаја и Магдић 1994: 73.

19] ИАБ (1882), Књига рођених Цркве Криста Краља 1845−1886, Књига умрлих Цркве Криста Краља 1847−1886.

20] ИАБ (1882), Књига рођених Светих апостола Петра и Павла 1853−1880.

21] Поповић 2012: 59.

22] Крстић 2012. Илија Крстић је по традицији био велики прија-тељ с принцем Ђорђем Карађорђевићем.

23] Српске новине, 10. септембар 1866: 476; исто, 20. август 1874: 934.

24] АС, Министарство просвете, ф. V, р. 5/904.

25] АС, МУД, П, ф. IX, р. 127/904.

26] Марија Симић, рођена Новаковић, прибележила је анегдоту како је кафеџија Гвозден успевао да избегне да плати трошари-ну на продато вино у Београду: Он је направио једно велико буре у које је стављао једно мање буре које је такође пунио вином. Када у Београду прода вино из малог бурета, он у њега наточи воду и при повратку пријави да није продао ништа и трошари-на му се врати. Овај поступак је упалио неколико пута, али је на крају ипак ухваћен од чиновника државне трошарине. Веро-ватно током 1896. године, Гвозден се разболео и своје велико имање које је некада било у власништву богатог повртара са Цареве ћуприје Бугарина Страшимира и можда Михајловац, преписао свом куму Митру Јовановићу.

27] Бојовић и др. 2011: 235.

28] АС, МП, ф. V, р. 5/904.

29] Према: Попис домаће стоке у Краљевини Србији од 31. децем-бра 1895. године (1898): 132−133; Чукаричани су од стоке посе-довали: 10 свиња, 164 овце, 151 говедо, 10 коза, 18 коња и крава старијих од две године 120 комада. Према: Попис домаће стоке у Краљевини Србији од 31. децембра 1900. године (1903): 6−10; бројно стање стоке на Чукарици било је следеће: прасића 7, на-зимади 13, вепрова 19, крмача 10, ждребади 10, омади 5, коња 10, кобила 6, товарних коња 2, јахаћих коња 1, коња и кобила старијих од 12 година 15, телади 13, волова 12, јунади 7, крава музара 93, крава јалових 15, бикова 2, оваца 154, коза 4, гусака 80, пловки 78, кокошки 525.


31] Лукић 2013: 13.

32] Спасеновић 1973, 17; Српске новине, 25. октобар 1866: 552.

33] Спасеновић 1973: 17. Као касапин на ушћу Топчидерске реке помиње се 1864. године и Никола Адамовић, али о њему нема никаквих додатних података.

34] Српске новине, 20. август 1874: 934.

35] Исто, 7. април 1864: 159.

36] Перуничић 1970: 203.

37] Српске новине, 7. април 1864: 159; исто, 11. јул 1867: 371.

38] Поповић 2012: 47.

39] Српске новине, 20. август 1874: 934; исто, 30. мај 1881: 746; Отаџбина, 1888: 645. У Београду и Београдском округу су 1886. године парним машинама били опремљени: Млин Игњата Бајлонија и синова, Млин и фабрика шпиритуса Ф. Тоболара и друга, Млин и парна хлебарница Косте Симића, Млин Нахмана

204ГРАЂА


55] Бојовић и др. 2011: 15.

56] Српске новине, 13. септембар 1884: 1099.

57] Манојло Клидис (Београд, 3. 4. 1852 – Београд, 22. 2. 1926) био је пореклом из Кожина у грчкој Македонији. У Београду је завршио основну школу и гимназију и трговачку академију у Панчеву. Био је истакнути привредник, оснивач Народне бан-ке, оснивач и потпредседник УО Српског бродарског друштва и Државне хипотекарне банке, члан УО Кланичког друштва, члан Управе државних монопола и управе Фондова. Осим тога био је и политички ангажован као члан Народне радикалне странке. Видети више у: Политика, 24. фебруар 1926: 5.

58] Српске новине, 12. октобар 1885: 1094.

59] АС, МНП, П, ф. IV, р. 112/894.

60] Вучо 1981: 354.

61] Раичевић и Ђурашковић 1958: 11−12.

62] Видети текст повластице у: Српске новине, 24. октобар 1898: 1.

63] Перуничић 1970: 351, 378−379.

64] АС, МУД, Полицајно одељење, Регистри и Деловодни прото-коли за 1843. и 1844. годину; АС, МУД, ПО, ф. Х, р. 106/844. Под Германова солара се највероватније мислило на једног од познате београдске браће Герман који су у Београду водили зна-мениту трговину. С обзиром на то да се помиње солара, могуће је да је ту био магацин соли коју су браћа увозила из Румуније. Бранислав Нушић о њима пише: Још почетком прошлога века доселио се стари Герман из Блаца, из Македоније, и отворио је на Сави хлебарску радњу, тамо где је доцније, 1853. године, назидана велика ђумрукана која и сад као таква служи. Један од синова његових, Јанаћко, био је, веле, необично окретан и бистар, те је и самом кнезу Милошу пао у очи и он га узео за момка, употребљујући га нарочито за куповину и препродају свиња. Из њега се разви трговац необична дара, те се, удружен са својим братом, нагло обогати. То је знаменита београдска банкарска фирма Браћа Германи, који су се са одласком кнез Милошевим и сами одселили у Румунију, где и данас постоји фирма под тим именом. Браћа Германи су имали необично ра-звијене трговинске везе, нарочито са Влашком и Турском. Они су довозили и со из Влашке а радили су и све остале послове. Видети више у: Нушић 1935.

65] АС, МУД, По, ф. IX, р. 65/846.

66] Богић 1866: 85.

67] Савковић 2012: 147.

68] Нав. дело: 157.

69] Нав. дело: 155−157. Прва већа насеобина у атару Жаркова тј. изворне Чукарице у XIX веку било је Хрватско село, форми-рано након завршетка Другог српског устанка. Због контрадик-торних података из неколико различитих извора тачан положај овог села није лако утврдити. Јоаким Вујић о свом путовању из Остружнице у Београд 1826. године бележи: После се посадим на моја кола, пак кроз њиве и ливаде путујући, на десно оста-вивши село Жарково и после доспем у село Хрватско. Оданде пређем преко Цареве ћуприје испод које тече река Топчидер код ове ћуприје с десне стране јест један источник са прекрасном и здравом водом. Дакле када пређем преко Цареве ћуприје па онде на десно да оставим село Топчидер, пак после пређем пре-ко потока Мокрог Луга, а село Савамалу оставим такође на десно. Миливоје Праизовић из Железника наводи да је испод

Ордије, где су биле Банове њиве, десно од пута што води за Жарково, лежало Рватско село, које је кнез Милош раселио. По њему ово село је било продужетак засеока у Топчидеру које се такође звало Рватско село, а расељено је када је кнез Милош узео Топчидер. Постојање овог села потврђује и топоним Ар-ватско село за који А. В. Богић наводи: Брдовито место под средњим њивама и виноградима у атару села Жаркова на север-ној страни [према Царевој ћуприји и Топчидеру, прим. аутора]. Знају људи када су се ту били населили неки Рвати па су крену-ти јер није могло да буде села и од онда се тако прозвало. Када се анализирају ови подаци, може се извести и закључак да се оно првобитно налазило на данашњем Бановом брду у близини Шумарског факултета, одакле је пак највероватније било пресе-љено на Савску обалу у близину Макиша. Податак да су његови мештани кренути највероватније означава да су се људи из овог села преместили на другу локацију, коју помињу нешто каснији извори. Тако Риста Николић наводи да је Хрватско село било на Ади Циганлији и на савској обали, одакле је расељено у околи-ну Умке, где су његови мештани формирали село Степашницу − Руцку.

70] Лукић 2012: 38.

71] Богић 1866: 137.

72] Савковић 2012: 158; Спасеновић 1971: 317; исти 1972: 28; Сто-шић 1965: 35.

73] Лукић 2012: 38. У попису из 1863. године, за Бана, његову фа-милију и имање пише: Матија Бан, књижевник (45 година), жена Маргита (48), кћи Полексија (16), отац Иван (72), мати Катица (80), слугe: Милан Јелисавац (22), жена Миланова Сте-фанија (22), Андрија Манић (20). Имовина: једна већа и једна мања кућа од тврдог материјала (750 дуката), један кош и јед-на дрвена шупа (50), плац кућевни засађен воћем и лозом (40), три сеоске куће од набоја (60), 120 дана ораће земље у једном месту (300). Месечни приход од привреде 83,5 талира. Проце-њена вредност имања 1.501 дукат цесарски.

74] Савковић 2012: 159.

75] Често се погрешно у литератури наводи да се током бомбардо-вања београдске вароши 1862. године сликар Стеван Тодоровић са ученицима своје приватне школе за сликање, певање и гим-настику, међу којима је била и Банова кћерка Полексија – Пола, склонио на неко време у кућу Матије Бана. С временом се из-међу Стеве Тодоровића и Полексије Бан родила љубав, која је крунисана браком 23. августа 1864. године.

76] Поповић 1950: 113.

77] Савковић 2012:159.

78] Запис Љубише Јовановића о историји Чукарице из 2004. године, рукопис.

79] Бојовић и др. 2011: 180.

80] Живковић 2007: 176.

81] Политика, 1. фебруар 1904: 3.

82] По изричитој жељи Николе Спасића, у капелу су 1927. године пренети посмртни остаци покојне Лепосаве, његове прве су-пруге, да би 1953. године у њој била сахрањена и његова трећа супруга Нака.

83] Видети комплетан опис у: Запис Марије Симић, рођене Новако-вић, о историји Чукарице, рукопис.

84] Бојовић и др. 2011: 17.

205


ЛИТЕРАТУРА:

Вучо, Н. (1981), Развој индустрије у Србији у 19.веку, Београд: САНУ.

Богић, А. В. (1866), Опис Врачарског среза, Гласник србског ученог друштва II (Београд): 85−264.

Бојовић, З. и др. (2011), Чукарица 1911–2011, Београд: Градска оп-штина Чукарица : УГ „Стари Чукаричанин“.

Живковић, Н. (2007), Топчидерско гробље у Београду, настанак и развој, Наслеђе VIII (Београд): 171–177.

Костић, М. М. (1998), Успон Београда : Послови и дани трговаца, привредника и банкара у Београду XIX и XX века, Београд: Библиотека града Београда : Историјски архив Београда : За-вод за заштиту споменика културе града Београда.

Лукић, Н. (2012), Грађа за историју Чукарице, књига 1 : Пописи становништва и имовине чукаричких насеља 1820–1933. го-дине ; Порекло фамилија по истраживању Ристе Т. Николића (Жарково, Железник, Сремчица, Велика Моштаница, Рушањ, Руцка, Пећани и Умка) ; Формирање општине Чукарица 1911. године, Београд: Градска општина Чукарица.

Лукић, Н. (2013), Прва млекарска задруга у Србији, Жижа 15 (Жар-ково): 13.

Нушић, Б. (1935), Ташула : приповетка ; Из полупрошлости : црти-це, Београд: Геца Кон.

Одбор за пострадале (1915), Политика, 14. јануар: 1.Оглас (1864), Српске новине, 24. септембар: 449.Оглас (1866), Српске новине, 10. септембар: 476.Оглас (1867), Српске новине, 11. јул: 371Оглас (1871), Српске новине, 17. април: 226.Оглас (1880), Српске новине, 19. август: 233.Оглас (1866), Српске новине, 25. октобар: 552.Оглас (1874), Српске новине, 20. август: 934.Оглас (1874), Српске новине, 7. април: 159.Оглас (1881), Српске новине, 30. мај: 746.Оглас (1878), Српске новине, 20. септембар: 915.Крстић, И. (2012), О једној чукаричкој фамилији, рукопис: Бео-

град, 27. 3. 2012.Перуничић, Б. (1970), Управа вароши Београда 1820–1912, Београд:

Музеј града Београда. Попис људства у Краљевини Србији 1884. године (1889), Државо-

пис Србије, свеска 16 (Београд).Попис становништва Краљевине Србије 31. 12. 1890 (1892), Ста-

тистика Краљевине Србије, књига 1 (Београд).Попис становништва Краљевине Србије 31. 12. 1890 (1893), Ста-

тистика Краљевине Србије, књига 1 (Београд).Попис домаће стоке у Краљевини Србији од 31. децембра 1895. годи-

не (1898), Статистика Краљевине Србије, књига 11 (Београд).

Попис домаће стоке у Краљевини Србији од 31. децембра 1900. годи-не (1903), Статистика Краљевине Србије, књига 22 (Београд).

Поповић, Л. С. (1950), Путовање по Новој Србији (1878 и 1880), Београд: Српска књижевна задруга.

Поповић, Љ. (2012), Настанак и формирање Општине Чукаричке, Београд: Градска општина Чукарица.

Раичевић, Ј., Ђурашковић, Ђ. (1958), Шест деценија београдске шећеране 1898–1958, Београд: Привредни преглед.

Ристовић, М. и др. (пр.) (2006), Живети у Београду : Документа Управе града Београда 1868–1878, књига IV, Београд: Исто-ријски архив Београда.

Ристовић, М., и др. (пр.) (2007), Живети у Београду : Документа Управе града Београда 1868–1878, књига V, Београд: Историј-ски архив Београда.

Савин, M. (1963), Пароброд „Делиград”, ГГБ IX/X (Београд): 311–360.Савковић, Ј. (2011), Историја Жаркова, Београд: Градска општина

Чукарица.Спасеновић, К. (1971), Грађа за историју школе у Жаркову 1840–

1918, ГГБ XVIII (Београд): 305–331.Спасеновић, К. и Милосављевић Р. (1972), 130 година основне шко-

ле ’Љуба Ненадовић’ у Жаркову: 1841–1971, Жарково: ОШ „Љуба Ненадовић“.

Спасеновић, К. (1973), Постанак Чукарице, Лист социјалистичког савеза радног народа Чукарице, 2. јул: 17.

Статистика парних машина у Србији (1888), Отаџбина 18 (Бео-град): 644–649.

Стошић, Д. и Димитријевић, П. (1965), Посела у Староме Београду, Београд: ауторско издање.

Шолаја, В. и Магдић, А. (1994), Инжењери у Књажеству/Краље-вини Србији од 1834. године до завршетка Првог светског рата, Београд: Заједница техничких факултета Универзитета у Београду : Музеј науке и технике : Лола институт.

Српске новине (1884), 13. септембар: 1099.Српске новине (1885), 12. октобар: 1094.Српске новине (1898), 24. октобар: 1.Манојло Клидис (1926), Политика, 24. фебруар 1926: 5.

СкраћеницеИАБ – Историјски архив БеоградаАС – Архив СрбијеМНП – Министарство народне привредеМУД – Министарство унутрашњих делаГГБ – Годишњак града Београда

206ГРАЂА


Summary: NENAD LUKIĆ

ČUKARICA 1840–1900: ORIGIN AND DEVELOPMENT

Situated halfway between Belgrade and the nearest village, Žarkovo, a part of which it was until 1911, Čukarica emerged from an uninhabited area into a small workers and artisans’ suburb in the second half of the 19th century. Its devel-opment was determined by its geographical location, most of all by the river Sava and by Šabac Road that passed through it. It was on that road that the Žarkovo Municipality established an inn whose long-time leaseholder was Belgrade’s butcher Stojko Janković nicknamed ‘Čukar’. His nickname gave the name to the whole locality. In the 1850s and 1860s around the inn grew artisanal workshops, warehouses, a steam-powered mill, a brickyard and a ferry and boat repair shop, but there were not yet permanent settlers. A law intended to give a boost to the country’s economic development passed in 1873 made Čukarica a suitable location for building factories on account of the proximity of Belgrade and the village of Žarkovo. The first industrial facility built there was the Leather Factory of Jovan R. Barlovac in 1844. With the arrival of leather workers, the settlement began to take shape, growing both in population and in area. In 1895 it had 150 inhabitants, 35 households, several grocers, a bakery, a butcher’s, two inns and a smithy, but it did not have a school until the early 20th century. The opening in 1898 of another large industrial facility, the Sugar Factory, drew new labour, Čukarica grew further and in 1900 it had 447 inhabitants.

ILLUSTRATIONS

Fig. 1 Stojko Čukar’s death certificate, Church of St Mark’s records (Historical Archives of Belgrade)

Fig. 2 Note of Marija Simić nee Novaković (Courtesy of the Jovanović and Janežić families)

Fig. 3 Jovan Novaković with his family (Courtesy of the Jovanović and Janežić families)

Fig. 4 Jovan Popović with his family (Courtesy of the Popović family)

Fig. 5 Ilija Krstić with his family (Courtesy of Ilija Krstić)

Fig. 6 Naum Djordjević, innkeeper and hotelier with his family (Courtesy of the Jovanović and Janežić families)

Fig. 7 Location of the quarry of Boško Savković, drawing, 1902 (Archives of Serbia)

Fig. 8 Location of the Shipyard of the Kingdom of Serbia, drawing, 1902 (Archives of Serbia)

Fig. 9 Čukarica in the early 20th century

Fig. 10 Topographic map of Stara (Old) Čukarica, 1897 (Military Geographical Institute)

Fig. 11 Stevan Todorović, Portrait of Matija Ban

Fig. 12 St Tryphon’s church on Topčider Cemetery (http://www.zaduzbinapasica.rs/galerija2-lat.html)

Documents

ЧУКАРИЦА 1840−1900, НАСТАНАК И РАЗВОЈbeogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2016/11/187-206-nenad-l… · трову дну 1861. године. Отворена