Правци турских напада на Босну 1463. године (Directions of turkish attacks at Bosnia in 1463).pdf

ПАД БОСАНСКОГ КРАЉЕВСТВА

1463. ГОДИНЕ

The Institute of History BelgradeCollection of Works, vol. 29

Faculty of Philosophy in Sarajevo

Faculty of Philosophy in Banja Luka

FALL OF THE BOSNIAN KINGDOM

IN 1463

Editors in chief

Srđan RudićDubravko Lovrenović

Pavle Dragičević

Editor

Neven Isailović

Belgrade – Sarajevo – Banja Luka2015

Историјски институт БеоградЗборник радова, књ. 29

Филозофски факултет у Сарајеву

Филозофски факултет у Бањoj Луци

ПАД БОСАНСКОГ КРАЉЕВСТВА

1463. ГОДИНЕ

Уредници

Срђан РудићДубравко Ловреновић

Павле Драгичевић

Уредник издања

Невен Исаиловић

Београд – Сарајево – Бања Лука2015

Рецензенти:

академик Десанка Ковачевић Којићредовни члан Српске академије наука и уметности

академик Дубравко Ловреновићдописни члан Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине

академик Ђуро Тошићредовни члан Академије наука и умјетности Републике Српске

Објављивање овог зборника финансијски је помогло Министарство просвете, науке и технолошког развоја Владе Републике Србије

УДК: 94(497.6):[355.48:355.691.1(497.6:560)“1463“

Павле ДРАГИЧЕВИЋ*

ПРАВЦИ ТУРСКИХ НАПАДА

НА БОСНУ 1463. ГОДИНЕ

Апстракт: У раду се говори о путним правцима којима се креталатурска војска приликом напада на Босну у прољеће 1463. године. На основуподатака објављених у различитим историјским изворима кретање турске војскеје у приличној мјери реконструисано. Утврђено је да се она приликом нападанајчешће кретала главним путевима, из разлога што су се поред њих налазиланајважнија насеља тадашње средњовјековне Босне, а мање важним путнимправцима углавном само онда кад је жељела постићи ефекат изненађења, радишто бржег сламања отпора. Поход на Босну и околне крајеве трајао је пуна двамјесеца приликом чега, изузев у појединим мјестима, освајач није наишао назначајнији и дуготрајнији отпор.

Кључне ријечи: Босна, Турци, XV вијек, путеви, војна историја.

О паду средњовјековне Босне под турску власт остало јесразмјерно доста сачуваних историјских података. Документарнаисторијска грађа везана за сам пад Босне налази се у архивима сусједнихземаља, док у самој Босни немамо сачуван готово ниједан такав важнијиписани документ.1 Доста је докумената пропало усљед зуба времена и

129

* [email protected] Дубровачка архивска грађа за овај период углавном је објављена и сачињавајује записници дубровачких вијећа. F. Rački, Dubrovački spomenici o odnošajudubrovačke obćine naprama Bosni i Turskoj godine razspa bosanske kraljevine, StarineJAZU VI (1874) 1–18; Ć. Truhelka, Dubrovačke vijesti o godini 1463, GZM XXII (1910)1–24. Мањи дио ове грађе није добро прочитан, а неке одлуке су и изостављене.Ове недостатке исправила је Д. Ковачевић, Пад босанске државе премадубровачким изворима, ГДИ БиХ XIV (1964) 205–220. Тему је поново претресла

небриге, а повјерљивија документа, усљед тадашњих неизвјесних поли -тичких прилика, понекад су највјероватније и намјерно уништавана да неби компромитовала њихове творце.2 Отуда се, узимајући у обзир наприједнаведене чињенице, стиче утисак да већи дио документарне грађе дајесамо фрагментарне податке. Међутим, кад се они заједно удруже, добијасе прилично јасна слика о драматичним моментима и агонији тадашњесредњовјековне Босне. Документарне изворе добрим дијелом допуњујуи извори наративне природе, углавном они мемоарског карактера, које суиза себе оставили свједоци овог немирног времена.3


130

Z. Janeković Römer, Kraj srednjovjekovnog Bosanskog Kraljevstva u dubrovačkimizvorima, Stjepan Tomašević (1461.-1463.), slom srednjovjekovnoga BosanskogKraljevstva, Zbornik radova sa Znanstvenog skupa održanog 11. i 12. studenoga 2011.godine u Jajcu, Zagreb – Sarajevo 2013, 47–67. Од млетачких извора за нашу темунајважнији су концепти писама трогирског кнеза у којима је он обавјештаваомлетачку владу о најновијим дешавањима у залеђу. Ове концепте открио је узадарском архиву Марко Шуњић крајем осамдесетих година прошлог вијека. M.Šunjić, Trogirski izvještaji o turskom osvojenju Bosne (1463), Glasnik arhivā i Društvaarhivskih radnika Bosne i Hercegovine XXIX (1989) 139–157. Остала документарнаизворна грађа млетачке провенијенције али и из других италијанских архивасабрана је и објављена прије више од једног вијека. В. Макушев, Историческiепамятники Южныхъ Славянъ и соседнихъ имъ народовъ, кн. 1, Варшава 1874; В.Макушев, Историјски споменици Јужних Словена и околних народа из италијанскихархива и библиотека, књ. 2, Београд 1882; S. Ljubić, Listine o odnošajih izmedjuJužnoga Slavenstva i Mletačke republike X, Zagreb 1891. Од турске изворнедокументарне грађе највећу вриједност за нашу тему представљају различитезабиљешке у турским пописним књигама. Ове пописне књиге настале сунепосредно након освајања одређених територија и представљају прворазреданизвор за историјско-географска истраживања. H. Šabanović, Krajište Isa-begaIshakovića, zbirni katastarski popis iz 1455. godine, Sarajevo 1964; A. Aličić, Sumarnipopis sandžaka Bosna iz 1468/69. godine, Mostar 2008.2 Недостају књиге бр. 16 и 17 архивске серије Lettere e comissioni di Levante каои књиге бр. 35 и 36 архивске серије Lamenta de foris које покривају овај временскипериод. Д. Ковачевић, Пад босанске државе, 208. 3 Од наративних извора најзначајнији су они који су потекли од савременика турскогсултана Мехмеда II. Прије свих то је Константин Михаиловић који је у својиммемоарима дао мноштво занимљивих појединости о устројству турске војске и осамом нападу Турака на Босну 1463. године. К. Михаиловић из Островице,Јаничарове успомене или турска хроника, (превод и предговор Ђ. Живановића),Споменик САН CVII, Одељење друштвених наука, Нова серија 9 (1959). О њему ињеговом дјелу детаљније податке даје Ђ. Живановић, Живот и дело КонстантинаМихаиловића из Островице, Београд 2006. Корисне податке дају и турски историчари

Освајање некадашње престонице Византијског царства била јетадашњим Европљанима упечатљива демонстрација моћи нове источнесиле. Пад Цариграда узнемирио је тадашњу Европу јер је постало јаснона какву се политику одлучио нови турски султан. Савременицима је свевише било јасније да се Турци неће зауставити само на ситнимбалканским, сада већ развалинама од држава, већ да им је крајњи циљмного већи и вреднији плијен – Угарска и продор у средњу Европу. Првисукоби Угара и Турака датирају још од посљедње четвртине XIV вијекакада су Турци, прелазећи Саву и Дунав, вршили честе пљачкашке упаде

Правци турских напада на Босну 1463. године

131

Дурсун-бег и Ашик-паша Заде. Дурсун-бегово дјело даје више детаљнијих података.Оно је написано више на основу личног искуства, властитих сјећања иопштепознатих података него на основу службених аката. Његово дјело има многопразнина, али му вриједност расте због тога што је боравио у Босни за вријемеинвазије. Поред тога, он је био човјек који се деценијама кретао у кругу људи одвеликог утицаја, оних чије су одлуке утицале на политичку сцену тог времена, па ита чињеница чини његово дјело прворазредним историјским извором за периодвладавине Мехмеда II. За основне информације о њима и упуту на важнијубиблиографију в. у: F. Taeschner, Āshiḳ-Pasha-Zāde, The Encyclopaedia of Islam I (A–B), Leiden 1986, 699. и C. Woodhead, Ṭūrsūn Beg, The Encyclopaedia of Islam X (T–U), Leiden 2000, 737–738. За општу оцјену турских наративних извора в. H. Inalcik,Tursun-beg, Historian of Mehmed the Conquerorsʼs Time, H. Inalcik, The Middle East andthe Balkans under the Ottoman Empire, Essays on Economy and Society, Bloomington1993, 417–431; D. Mujadžević, Pad Bosne 1463. prema osmanskim narativnim izvorima,Zbornik o Stjepanu Tomaševiću, 29–45; Дјела оба турска историчара користили смоу преводу на српски језик. Г. Елезовић, Турски извори за историју Југословена, дватурска хроничара из 15. века, Браство XXVI (Београд 1932) 51–125. Одређенуважност имају и византијски извори тог времена. Најважнији су ЛаоникХалкокондил и Критовул са Имброса. Пошто су писали на основу информација издруге руке, са количином изнесених али и вјеродостојних података они, ипак, немогу да се пореде са српским и турским наративним изворима. Њихова обавјештењасу углавном сажете природе. Халкокондилов текст који се односи на ову тематикусмо користили у преводу на латински језик објављен у Lj. Thallóczy, Povijest(banovine, grada i varoši) Jajca, Zagreb 1916, 263–268; Његов је текст добрим дијеломпочетком XVII вијека преузео Мавро Орбин и уврстио га у своје дјело. М. Орбин,Краљевство Словена, Зрењанин 20062, 171–174; Одломци Критовуловог текстадоступни су у преводу на хрватски у напријед наведеној Талоцијевој књизи и упреводу на енглески језик. Lj. Thallóczy, Povijest, 269–275; History of Mehmed theConqueror by Kritobulos, (ed. C. T. Riggs), Princeton 1954, 187–192. За општу оцјенувизантијских извора в. Ј. Радонић, Критовул, византијски историк XV века, ГласСКА CXXXVIII, други разред 73 (1930) 61–83; З. В. Удальцова, Византийскийисторик Критовул о Южных Славянах и других народах Балканского полуострова

у јужну Угарску при чему су уништавали племићке посједе, палили селаи одводили хиљаде људи продајући их у робље, уносећи тименесигурност међу становништво које се усљед страха селило сјеверније.Турци су оваквим краткорочним али честим и разарајућим упадимапостепено постизали свој дугорочнији циљ – деморалисали су становни -штво пограничних крајева, поткопавали државне приходе и тиме слабилилокалну одбрану. Оваква тактика примјењивана је на готово све балканскедржаве. Србија и Босна биле су класични примјер ове турске војнестратегије, јер су им током више деценија Турци црпили ресурсе,узнемиравали становништво, слабили одбрану, те смањивали маневарскипростор, освајајући дио по дио стратешки важне територије. Увидјевшикрајњи исход овакве турске стратегије угарски краљеви су, зависно одтренутне политичке ситуације, настојали да развију за то вријеме иадекватан систем одбране који је у првом реду имао за циљ да удаљиТурке од граница њихове земље. Тај план подразумијевао је формирањебановина и вазалних тампон држава на јужним границама Угарске чија сеулога састојала у томе да буду прве на удару Турака и тако апсорбујутурске нападе. Тако замишљена стратегија подразумијевала је да Турцибуду сузбијани на својој и територијама сусједних земаља у периодичноорганизованим офанзивним ударима. Друге мјере биле су превентивнеприроде, а оне су укључивале изградњу више десетина јаких пограничнихутврђења, посебно на обалама Саве и Дунава, снабдјевених доброопремљеним трупама које су требале адекватно да реагују уколико биТурци ипак продрли до угарске територије. Ове двије мјере комбиноване


132

в XV веке, Византийский временник IV (1951) 91–121; В. Греку, К вопросу обиографии и историческом труде Лаоника Халкокондила, Византийский временникXIII (1958) 198–210; Е. Б. Веселаго, Еще раз о Лаонике Халкокондиле и егоисторическом труде, Византийский временник XIV (1958) 190–199; I. Goldstein,Bizantski izvori o osmanskom osvajanju Bosne 1463. godine, Zbornik radova o fra AnđeluZvizdoviću, Sarajevo – Fojnica 2000, 229–237; A. Kaldellis, The Date of LaonikosChalkokondylesʼ Histories, Greek, Roman, and Byzantine Studies 52 (2012) 111–136. Одзападних наративних извора од велике је важности мемоарско дјело папе Пија II, тј.један његов одломак који спомиње врло конкретне детаље везане за пад Босне. Оњему али и о осталим изворима детаљније у: S. Džaja, Ideološki i politološki aspektipropasti bosanskog kraljevstva 1463. godine, Croatica Christiana Periodica 18 (1986) 206–214. и S. Džaja, Konfesionalnost i nacionalnost Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1992, 21–36 и 211–221. В. и С. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд1964, 307–309; T. Stavrides, The Sultan of Vezirs, The Life and Times of the Ottoman GrandVezir Mahmud Pasha Angelović (1453–1474), Leiden – Boston – Köln 2001, 146, n. 190.

су и са трећом која је укључивала тражење савезника међу тадашњимевропским владарима да би у сарадњи са њима организовали, међуевропским живљем, увијек актуелне крсташке походе против исламскихнепријатеља. Иако овај угарски одбрамбени систем није био добро увезан,представљао је добру основу за трајнију одбрану од Османлија. Овакваугарска политика отпора према Турцима потрајала је готово 150 година докније доживјела потпун крах двадесетих година XVI вијека. Таква стратегија,међутим, дјеловала је поразно на државне финансије пошто је успораваларазвој комплетног угарског друштва које је највећи дио државних ресурсапреусмјеравало ка главном и основном циљу – одбрани од Турака.4

Ни пад Цариграда није успио да уједини европске државе, бар онезаинтересоване за Балкан, у заједничкој акцији сузбијања Турака. Двапосљедња босанска краља, Стефан Томаш и његов син, добро су зналикојим смјером иде политика новог турског султана те су се све вишеосвртали на Угарску, али и на остале земље од којих су очекивали помоћ.И поред неких позитивних сигнала, дипломатске акције нису уродилеактивнијом противтурском офанзивном стратегијом. Након великихпораза код Варне 1444. и на Косову пољу 1448. године, Угари се, бар заизвјесно вријеме, нису усуђивали да покрену велику војну кампањупротив Турака, а када се упореде величине државних територија, број


133

4 О угарско-турским сукобима у средњем вијеку детаљније в. у Г. Елезовић – Г.Шкриванић, Како су Турци после више опсада заузели Београд, Београд 1956; В.Трпковић, Турско-угарски сукоби до 1402, Историски гласник 1–2 (1959) 93–120;F. Szakály, Phases of Turco-Hungarian Warfare Before the Battle of Mohács (1365–1526), Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae XXXIII (1) (1979) 65–111; From Hunyadi to Rákóczi: War and Society in Late Medieval and Early ModernHungary, War and Society in Eastern Central Europe, Vol. 3, (ed. B. János and B.Király), New York 1982; J. M. Bak, The Price of War and Peace in Late MedievalHungary, War and Peace in the Middle Ages, (ed. B. McGuire), Copenhagen 1987,161–178; G. Pálffy, The Origins and Development of the Border Defence SystemAgainst the Ottoman Empire in Hungary (up to the early eighteenth century),Ottomans, Hungarians and Habsburgs in Central Europe, the military confines in theera of Ottoman conquest, (ed. by G. Dávid and P. Fodor), Leiden – Boston – Köln2000, 3–69; G. Ágoston, Ottoman Conquest and the Ottoman Military Frontier inHungary, A Millennium of Hungarian Military History, (ed. by B. Király and L.Veszprémy), New York 2002, 85–110; Уопштено о турској освајачкој стратегији в.и у H. Inalcik, Ottoman Methods of Conquest, Studia Islamica 2 (Paris 1954) 103–129; и G. Ágoston, The Ottomans: From Frontier Principality to Empire, The Practiceof Strategy: From Alexander the Great to the Present, (ed. by J. A. Olsen and C. S.Gray), Oxford – New York 2011, 105–131.

становника и финансијски ресурси, било би излишно чак и помислити да самаБосна, чак и уз војну помоћ спољних фактора, организује већи противнапад.

Стијешњена између Угара и Османлија, несложна и подијељенаизмеђу властеле која је прецјењивала властити положај, Босна јебеспомоћно гледала како јој Турци откидају дио по дио њене територије.Користећи се њеним унутрашњим слабостима Турци су до почетка самеинвазије преотели од Босне доста пограничних крајева који су ималивелики стратешки значај, посебно они уз лијеву обалу Дрине. Упадитурских акинџијских чета нису имали за циљ само да застраше иопљачкају непријатеља. Турци су овим жељели да испитају одбрамбенемогућности свога непријатеља и могуће путне правце кроз земљу коју суу будућности планирали да освоје. Без доброг познавања локалнегеографије, комуникација и војничке спремности непријатеља било јенезамисливо покретати било какве војне акције.5

Ако оставимо по страни дипломатске активности,6 које напосљеткуи нису дале трајнији и одговарајући резултат у предстојећим сукобимаизмеђу хришћана и Турака, као једна од предности босанске краљевине


134

5 О освајању појединих територија уочи главног турског напада в. у H. Šabanović,Pitanje turske vlasti u Bosni do pohoda Mehmeda II 1463 g., Godišnjak Istoriskogdruštva BiH VII (1955) 37–51; H. Šabanović, Bosansko krajište 1448–1463, GodišnjakIstoriskog društva BiH IX (1958) 177–219; Б. Нилевић, О босанско-турскимодносима до 1463. године, Преглед LXXVI (Сарајево 1986) 417–424; B. Nilević,O moralnom stanju Bosne pred 1463. godinu, POF 40 (Sarajevo 1991) 115–123; М.Спремић, Турски трибутари у XIV и XV веку, М. Спремић, Прекинут успон,српске земље у позном средњем веку, Београд 2005, 302–314. Историјски изворипотврђују велико интересовање султана Мехмеда II за географију и картографију.Турци су се, вјероватно, шаљући своје трупе у поједине насумичне нападе,користили подацима које су оне доносиле са терена цртајући на основу њих својемапе које су могле да се користе за вријеме војних похода. Ј. Радонић, Критовул,71–73; F. Babinger, An Italian map of the Balkans, presumably owned by Mehmed II,the Conqureor (1452–53), Imago Mundi VIII (1951) 8–15; K. Pinto, The Maps Are theMessage: Mehmet II’s Patronage of an ‘Ottoman Cluster’, Imago Mundi LXIII–2(2011) 155–179. За детаљније податке о развоју картографије у Османскомцарству в. The History of Cartography, Vol. II, Book 1, Cartography in the TraditionalIslamic and South Asian Societies, (ed. by J. B. Harley and D. Woodward), Chicago –London 1992, 206–292 (A. T. Karamustafa, J. M. Rogers, G. R. Tibbetts, S. Soucek).6 О дипломатским активностима везаним за сам пад Босне в. у M. Ančić,Renesansna diplomacija i rat. Primjer pada Bosne 1463., Simpozij Hrvatskasrednjovjekovna diplomacija, Zbornik Diplomatske akademije, god. 4. br. 2 (Zagreb1999) 143–177.

истицан је њен географски положај. Сматрало се да ће Босна на западу,као изразито планинска земља, те добро утврђена угарска граница наСави и Дунаву, бити чврсте препреке даљњем продору Турака на сјевер изапад. Средњовјековна Босна је за савременике била сурова земља која јемогла лако да се брани само уколико је постојала воља и неколицинадовољно храбрих људи. Доста путева дуж читаве земље пролазило је крозтешко приступачне предјеле, а на неким мјестима они су били врло ускии просјечени кроз клисуре и кланце који би се лако могли бранити чак иса мањим војним посадама. Управо због неприступачног терена и лошихпутева, кретање стране војске било би доста отежано. Осим тога, већинапланина у Босни обрасла је густом шумом, што је чини идеалним тереномза примјену тзв. герилске тактике ратовања. Босну због конфигурацијетерена и данашња војна мјерила држе тешко приступачном природномтврђавом. У прилог овим географским подацима ишла је и чињеница даје већи дио земље, а посебно прометније путне комуникације, важнијанасеља и рударски центри, био утврђен са више стотина мањих или већихтврђава, од којих су неке савременици, због неприступачног рељефа накоме су изграђене, сматрали неосвојивим. Њихово изненађење, збогбрзине којом је турски султан освојио Босну, било је тим веће.7

Коначна одлука о нападу на Босну донијета је током зимскихмјесеци 1462/1463. године. Током зиме и у рано прољеће отпочеле суопсежне војне припреме за напад.8 Сам датум продора турске војске наподручје Босне није нам познат из доступних историјских извора, али семоже наслутити да је главни дио турске инвазије започео почетком маја.Тај период године није одабран насумице. До тог времена отопио се савснијег са босанских брда и планина, водостаји ријека су требали бити нижи,а сама проходност путева боља. У рано прољеће проходност на путевимабила је отежана због блата које се стварало усљед отапања снијега ипрољећних киша. Из тог разлога, крај априла и почетак маја био је периодкада су се номадски сточари са својом стоком покретали из својих јужнихстаништа, у којима су боравили током зиме, на своје уобичајене љетње


135

7 Г. Елезовић, Турски извори, 111–116; M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 157; Hrvatskilatinisti I, Pet stoljeća hrvatske književnosti, knj. 2, Zagreb 1969, 168 (I. Česmički, I.Pannonius); К. Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене, 50; Ђ. Мазалић,Звоник (Зворник) стари град на Дрини, ГЗМ X (1955) 74.8 Критовул приповиједа да је султан припреме за напад обавио веома пажљиво,прикупивши огромну армију, пјешадију и коњицу, различите топове и свакакводруго оружје. History of Mehmed the Conqueror by Kritobulos, 187.

брдско-планинске катуне. Из сличних разлога вјероватно су и сами Турциглавни дио својих напада помјерили у позно прољеће.9

Пошто су Турци били свјесни да је Босну због њеног брдско-планинског рељефа тешко освојити, своју освајачку стратегију ослонилису на два кључна чиниоца: на добро увјежбане, опремљене и изразитомобилне војне трупе и на фактор изненађења.

У року од једног вијека османска војска се трансформисала изједне азијске номадске ратничке дружине у једну од најбоље органи -зованих војски свог времена, која је била у стању да се носи са најбољимевропским армијама и да напада и осваја добро утврђене градове. Све тобило је могуће зато што су Османлије посједовале огромне ресурсе уљудству и сировинама који су им омогућавали да веома брзо мобилишувелики број добро опремљених војника разврстаних у различите војнеродове. Познат нам је податак да је у једном сукобу, десет година наконосвајања Босне, Мехмед II мобилисао око 100.000 војника, док је државнибуџет 1528. године финансирао између 120.000 и 150.000 припадника


136

9 О временским приликама у Босни током периода турске инвазије немамо готовоникаквих података. Зиме су у то вријеме биле изузетно јаке и оштре, што једокументовано у годинама прије и послије турског освајања Босне. Тако језабиљежено да је 1453. током већег дијела године владало неуобичајено хладновријеме. Почетком априла те године Србију је ударио јак мраз који је убио читавуземљу, а на Петровдан (29. јуна) на планинама у залеђу сјеверног Јадрана пао јеснијег. Хладно вријеме владало је у источној Европи током читаве те године, штоје резултирало веома слабом љетином. Зима 1461/1462. је била толико јака да сезамрзао Дунав, па је влашки војвода Влад преко залеђене ријеке превео своју војскуна турску територију и причинио им велику штету. Забиљежено је и да је „прије1468.“ у средњој Далмацији владала велика студен. Јаки мразеви погодили суевропске дијелове Русије у мају 1461. када је пао и снијег, док је у истим предјелима1466. у мају падао снијег, а средином и крајем августа јаки мразеви су уништиличитаву љетину. Дунав се опет замрзао у зиму 1475/1476. године, па су сада Турциискористили прилику и са војском прешли преко ријеке, а снијега је нападалотолико да га је било коњу повише узенгија. Српски љетописи су за ту исту зимузабиљежили како је била зла и љута. I. Kukuljević Sakcinski, Izvjestje o putovanjukroz Dalmaciju u Napulj i Rim s osobitim obzirom na slavensku književnost, umjetnost istarine, Arkiv za povjestnicu jugoslavensku IV (Zagreb 1857) 371; М. Боголѣповъ, Околебаніяхъ климата европейской Россіи въ историческую эпоху, Москва 1908, 69–71; Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927,237, 251; Г. Елезовић, Турски извори, 82; К. Михаиловић из Островице, Јаничаровеуспомене, 46–47; K. Kužić, Zabilježbe o „malom ledenom dobu“ i njegovimposljedicama u hrvatskim krajevima, Povijesni prilozi 18 (Zagreb 1999) 373–404.

редовне војске, у шта нису урачунате и бројне помоћне трупе. У XVвијеку изузетну важност је, поред добре пјешадије и коњице, добило иватрено оружје. Средином XV вијека одлучујући фактор приликом опсадаутврђених мјеста имала је артиљерија. Она је била узрок што је значајутврђења, посебно оних која нису била довољно прилагођена новоморужју, нагло опао. Тиме је добрим дијелом измијењена читава дота -дашња тактика ратовања, што је владаре већине европских земаљаприсилило да велики дио својих финансија улажу у ојачавање постојећихградских зидина и набавку новог оружја које није било јефтино. Турцинису жалили средстава да развију артиљеријски род војске и врло брзосу успјели да прилагоде стране технолошке иновације својим освајачкимциљевима. Занимање Турака за артиљерију нагло је порасло посебно одвремена султана Мехмеда II. Захваљујући посебној врсти коња које суузгајали, турска војска је била изузетно покретљива. За разлику од коњакоје су узгајали Европљани, турски су били ситнији и могли су да поднесумањи терет, али су били издржљивији, бржи и мање захтјевни за држање.Такви коњи су, за разлику од просјечних, са мало сточне хране могли дапређу три до четири пута дуже дестинације. Овакве коње у првом реду суимале акинџије. Осим тога, главна товарна животиња коју су Турциискоришћавали у својим војним кампањама била је камила. Она важи завеома издржљиву животињу која може поднијети далеко веће оптерећењеод коња.10 Приликом војне кампање у Босни камиле нису поменуте ни уједном извјештају. Можда и зато што су оне већ биле уобичајене у турскојвојсци, па западним савременицима нису више биле толико интересантне.Камиле су коришћене у походу на Београд 1456. године, против Влашкеуочи турског освајања Босне, а забиљежено је и да су Турци употријебили


137

10 Опширније о турској армији и развоју артиљерије код Турака видјети код О.Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459–1683), Београд 1974; G. Ágoston,Ottoman Artillery and European Military Technology in the Fifteenth and SeventeenthCenturies, Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae XLVII (1–2) (1994)15–48; G. Ágoston, Ottoman Warfare 1453–1826, European Warfare 1453–1815, (ed.by J. Black), London 1999, 118–144; C. Imber, The Ottoman Empire, 1300–1650, TheStructure of Power, New York 2002, 252–286; G. Ágoston, Behind the Turkish WarMachine: Gunpowder Technology and War Industry in the Ottoman Empire, 1450–1700,The Heirs of Archimedes, Science and the Art of War through the Age of Enlightenment,(ed. by B. D. Steele and T. Dorland), Cambridge/Massachusetts – London/England2005, 101–133; G. Ágoston, Guns for the Sultan, Military Power and the WeaponsIndustry in the Ottoman Empire, Cambridge 2005; The Cambridge History of Turkey,Vol. 1, (ed. by K. Fleet) Cambridge 2009, 192–226 (P. Fodor).

око 500 камила да би преко Македоније и Србије пренијели металпотребан за изливање топова приликом опсаде Скадра 1474. године.11

Сасвим је вјероватно да су коришћене и у рату против Босне. Сам поход, предвођен султаном и румелијским беглербегом

Махмуд-пашом Анђеловићем, започет је из Једрена, а Дурсун-бегсаопштава како је турска војска око два мјесеца полагано наступалапрегрупишући се према Босни.12 Први положаји османске војске назиралису се средином мјесеца априла у данашњој западној Бугарској.13 Потом,крајем априла, војска се обрела у Скопљу гдје су, вјероватно, нановопрерађени и ревидирани посљедњи планови за инвазију на основунајновијих вијести извиђачких јединица са терена.

Присуство великог броја војника и наоружања, а вјероватно исамог султана, није могло остати незапажено. Скопље је у то вријемеважило за једно од највећих градских средишта у унутрашњости Балканаи било је раскрсница важних саобраћајних праваца. Све до тада Скопљеје било центар босанског крајишта и полазно мјесто одакле су на Босну,али и у остале крајеве, готово сваке године полазили акинџијскипљачкашки напади. Судећи по томе, у Скопљу је постојала и адекватнаинфраструктура која је могла да прихвати већи број војске, нарочито уСкопском пољу. Вјероватно је из тог разлога овај град султан Мехмедодабрао за једну од својих база у којима је 1456. године саливао топове и


138

11 Г. Елезовић – Г. Шкриванић, Како су Турци, 25; K. Cipiko, O azijskom ratu, Split1977, 109, 118.12 Г. Елезовић, Турски извори, 112; History of Mehmed the Conqueror by Kritobulos,188; Lj. Thallóczy, Povijest, 265. За детаљније податке о Махмуд-паши в. C. H.Imber, Maḥmūd pasha, The Encyclopaedia of Islam VI (Mahk–Mid), Leiden 1991,69–72. и T. Stavrides, The Sultan of Vezirs.13 У попису босанског крајишта из 1455. године остало је неколико интересантнихмаргиналних забиљешки које нам дозвољавају да реконструишемо правацкретања османске војске. У тим записима налазе се подаци који говоре оодузимању или додјељивању појединих тимара одређеним особама које су сеистакле у биткама, или се од њих очекивало да иду у рат. Ове посједе на подручјуРумелије, тј. европског дијела Турског царства, додјељивао је и потврђивао самрумелијски беглербег, издајући и посебан документ који је потврђивао таквуправну радњу. Тако је забиљежено да је 15. априла 1463. године у логору Илиџадодијељен тимар неком Омеру у Доњем Пологу. Мјесто Илиџа није идентификованоса сигурношћу, али се највјероватније ради о мјесту Бања код данашњег бугарскогграда Самоков. H. Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića, 67; H. Šabanović,Bosansko krajište 1448–1463, Godišnjak Istoriskog društva BiH IX (1958) 212; TheCambridge History of Turkey, Vol. 1, 204 (P. Fodor).

припремао се за напад на Београд. По процјенама историчара, Скопље је у товријеме имало најмање око 3.500–3.700 сталних становника, а поприличанброј сачињавали су досељени Турци из Анадолије.14 Град са толиким бројемстановника и добро плаћене војске био је довољно привлачан за трговце иуходе из разних крајева. Вијести о Турцима и о кретању њихове војске почелесу да пристижу у далматинске градове, највјероватније посредствомдубровачких трговаца који су, упркос несигурним временима и ратном стањујош увијек, мада у мањем броју него ранијих година, били присутни убалканском залеђу. Потврду за ту информацију налазимо у писму трогирскогкнеза који је, сазнавши податак о кретању турских трупа, 26. маја написаописмо млетачком дужду обавијестивши га да је Турчин (Teucer15) опажен уСкопљу (Schopi) одакле лако може да се упути према Београду, Босни илиДалмацији. Како већ бива у оваквим ванредним околностима, низала се једнаинформација за другом. Одмах након што је написао прво писмо, саставио јеи друго у коме дужду саопштава да изгледа како се Турци спремају путБеограда, али је та вијест поново демантована са новим информацијама којесу наставиле да пристижу. Трогирског кнеза је неки дубровачки племићобавијестио да су се Турци упутили према Бобовцу, па је млетачком дужду уроку од само два дана написао и треће писмо. Кнез је писма журно послао заВенецију по првим трговачким бродовима који су се задесили у трогирскојлуци. Пошта је на одредиште стигла са великим закашњењем, па је дуждкритиковао кнеза како му није благовремено прослиједио информације ипружио увид у развој ситуације. Кнез се у писму од 18. јуна бранио да јеодмах написао писма са подацима које је сазнао и све их опет побројао, тедодао да није његова кривица што су курири на путу били задржани због тогашто су бродови на којима су били, умјесто да плове према Венецији,развозили жито по лукама у Далмацији и Истри.16

Сада већ постају јаснији обриси другог најважнијег чиниоцатурске освајачке стратегије – фактора изненађења. Ако се помнијеразмотри све што је претходно изложено, изгледа, да су Турци заистапостигли ефекат коме су тежили. До посљедњег тренутка њихови


139

14 Г. Елезовић – Г. Шкриванић, Како су Турци, 25; И. Божић, Дубровник и Турска у XIVи XV веку, Београд 1952, 287; Н. Тодоров, Балканский город XV–XIX веков, Москва1976, 73; A. Popovic, Üsküb, The Encyclopaedia of Islam X (T–U), Leiden 2000, 922–923;The Cambridge History of Turkey, Vol. 1, 151–152 (M. Kiel); Р. Радић, Скопље, Лексиконградова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010, 258–263.15 Можда је кнез овим изразом мислио на самог султана. Тако га је неколико путаословио и у својим осталим писмима које је слао млетачком дужду.16 M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 151.

непријатељи били су у недоумици и није се знало против кога је билаокренута толика војска. По Константину Михаиловићу, тај план су заједносковали Махмуд-паша и Исак-паша. Требало је да турска армија дође доријеке Ситнице на Косову јер нико неће знати куда ће одатле царокренути. Таквом стратегијом изненадног напада Турци су хтјелизатеченог непријатеља лишити могућности да добије правовременупомоћ из Угарске и осталих земаља, јер би у противном Босну билодалеко теже освојити.17 Док је већина у први мах мислила да Турцинапредују према Београду, на сцени је било прегруписавање ираспоређивање турских јединица пред напад на Босну. Турци су, истина,концентрисали значајан дио војске према сјеверу ка Сави и Дунаву, начелу са Али-бегом Михалоглуом, са задатком да демонстративнимнападима „вежу“ за себе одређени број угарских трупа. Овај дио турскихвојних формација одиграо је важну улогу у припремним радњама заинвазију у Босни, и то не само због тога што је спречавао угарске снагеда Турке нападну с леђа док буду водили босанску кампању, него и затошто се нашао у прилици која му је омогућавала да султана редовноснабдијева драгоцјеним обавјештајним информацијама са тог простора.Као истакнутог акинџијског команданта султан је Али-бега, непосреднопред напад на Босну, поставио за управитеља смедеревског санџака.Формиран непосредно након пада остатака српске деспотовине,смедеревски санџак је имао статус крајишта и био је од великог заначајау војно-политичким плановима османске царевине према Угарској.Захваљујући свом повољном геостратешком положају искоришћен је каоодлична база за акинџијске нападе на простор јужне Угарске и већи диотадашње Босне. Основни циљ тих напада имао је за циљ освајањесусједних територија па је због тога смедеревски санџак-бег, за разлику однамјесника осталих санџака у унутрашњости царства, располагао садалеко ширим овлашћењима. Поред тога што је командовао војском,вршио прекограничне нападе и надзирао границу он је морао да водирачуна и о економском развоју повјерене му територије како би већи диоземље био обрађен а положај потчињеног становништва релативноподношљив усљед чега је територија санџака требала да остане солиднонасељена како би се избјегли случајеви масовнијих пребјега локалногстановништва на непријатељску страну.18


140

17 К. Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене, 50. 18 О Али-бегу детаљније в. у О. Зиројевић, Смедеревски санџакбег Али-бегМихалоглу, Зборник МС за историју 3 (1971) 9–27; F. Babinger, Mīkhāl-oghlu, TheEncyclopaedia of Islam VII (Mif–Naz), Leiden – New York 1993, 34–35; А. Јаковљевић,

Прве активности Али-бега везане за султанов напад на Боснузабиљежене су на прољеће 1463. године. Његов задатак је био да сталнимпограничним акинџијским нападима довољно ослаби непријатељскепозиције до тренутка приспјећа главнине турске армије. Турски историчарМехмед Нешри саопштио је да је уочи главног турског напада на Босну упограничним крајевима било више сукоба између босанског краља и Али-бега. Краљ је престао да плаћа харач што је расрдило султана који је накраља повео муслиманску војску и стигао до Скопља. Након тога јепрошао Кара Тонлу (или Карадонлу)19 и ушао у Вукову земљу. Када је


141

Михалоглу, Али-бег, Српски биографски речник 6, Нови Сад 2014, 901–902. Означају Смедерева и смедеревског санџака детаљније в. у Х. Шабановић, Оорганизацији турске управе у Србији у XV и XVI вијеку, Историски гласник 3–4(1955) 59–77; О. Зиројевић, Турско војно уређење у Србији (1459–1683), Београд1974, 95–96, 142–146, 261–263; S. Faroqhi, Semendire, The Encyclopaedia of IslamXII (Supplement), Leiden 2004, 714–716; Е. Миљковић-Бојанић, Смедеревскисанџак 1476–1560, земља – насеља – становништво, Београд 2004; А. Крстић,Смедерево, Лексикон градова и тргова, 264–272.19 Овај локалитет поменут је и у попису области Бранковића из 1455. године гдјестоји да село Владковце припада Карадонлу-у. Приређивачи овог пописа нисууспјели да идентификују напријед наведено село као ни Карадонлу за који сунавели да није јасно ни то да ли је у питању мјесто или чак нахија. OblastBrankovića; Opširni katastarski popis iz 1455. Godine, (priredili H. Hadžibegić, A.Handžić i E. Kovačević), Sarajevo 1972, 144. Међутим, консултујући други турскипопис дошли смо до закључка да се овај локалитет налазио у непосреднојоколини Скопља на обронцима Скопске Црне Горе. У попису санџака Ћустендилсастављеном између 1570. и 1573. године, у оквиру Нагоричинске (Кумановске)нахије, у атару села Матејче наведен је манастир Карадонлу, други називБогородица, са мезром Новосел(о) крај манастира Баница (?). Осим на овоммјесту, манастир Баница се више не помиње. Умјесто њега поменуто је селоБаница, други назив Кладенец. (...) Раније је било мезра а сада је постало село.Налази се близу села Рибница поред Скопља. У синору овог села своје виноградеимају становници села Студена Бара (...). Села Баница и Рибница данас непостоје изузев што у том крају постоје истоимени или слични микротопоними ихидроними. Село Студена Бара се данас налази 12 километара јужно одКуманова. Наведено је и да калуђери из Богородице у Кара Донлу имају и својуводеницу у атару села Виштица. Виштица се налази два километра јужно одМатејча. Матејче је око 12 километара сјевероисточно од Скопља. Пописано је исело Руђинци са мезром Кара Донлу. Руђинце се налази десет километарасјеверно од Матејча. Вриједи напоменути да се на обронцима Скопске Црне Гореналазило неколико цркава посвећених Св. Богородици. Најпознатије у том крајубиле су баштинска црква Драгаша у селу Архиљевица у непосредној близини

стигао до Вучитрна дошао је Али-бегов гласник који је султану саопштиода је краљ уништио Агач Хисар (Ağaç Hisar). Султана је то још вишерасрдило па је послао Махмуд пашу да изврши главни напад.20

Осим ових напада, турске чете су извршиле нападе и на јужнекрајеве средњовјековне Босне. Током фебруара 1463. године Турци суупали у земље херцега Стефана Вукчића. Почетком марта дубровачкавлада је становницима трга Дријева дала дозволу да се усљед панике којаје настала због провала турских акинџија склоне у Стон и Пељешац. Циљових напада био је да се искористи раздор између херцега Стефана ињеговог сина Владислава који је имао амбиције да уз помоћ Туракапреузме власт у очевој земљи. Постоји могућност да се у то вријемехерцегова војска сукобила са султановом негдје на ријеци Брезници гдје


142

села Руђинце као и манастир поред села Матејче. Међутим, у истој нахијипописано је и село Малино, други назив Кара Донлу. Малино се данас налази око25 километара југоисточно од Матејча али се тако зове и један дио села Брест 10километара сјеверозападно од Матејча у близини Руђинаца. Турски документи заисторијата на македонскиот народ; Опширни пописни дефтери од XVI век заЌустендилскиот санџак V–2, (превод, редакција и коментар Методи Соколоски),Скопје 1980, 444, 445, 455, 475, 498, 499, 534, 535, 536; Ј. Хаџи-Васиљевић, ЈужнаСтара Србија, историјска, етнографска и политичка истраживања, Књигапрва, Кумановска област, Београд 1909, по регистру; М. Пурковић, Попис цркавау старој српској држави, Скопље 1938, 10, 11, 13, 17, 31; Ј. Трифуноски,Кумановско–прешевска Црна Гора, СЕЗ, књ. LXII, Насеља и порекло стано -вништва, књ. 33, Београд 1951, по регистру; Ј. Трифуноски, Скопско поље, СЕЗ,књ. LXIX, Београд 1955, по регистру; А. Стојановски – Д. Ѓоргиев, Населби инаселение во Македонија – XV и XVI век, Дел I, Скопје 2001, 135. По свему судећи,наведени топоним би требало тражити сјеверније од Скопља јер би у противномњегова локација била у супротности са подацима које је дао Мехмед Нешри.Постоји и могућност да је Нешри побркао податке које је преузимао из својихизвора или да се у близини Скопља налазе два истоимена топонима. Како годбило, сви напријед наведени топоними налазе се у непосредној близини или насамој траси пута који је из Велбужда преко Скопља ишао на Косово. 20 М. Нешри, Огледало на света; История на османския двор, (Съст. и прев. отосманотурски език М. Калицин), София 1984, 292–293. Нешри није саопштио наоснову којих извора је сачинио своје дјело али се претпоставља да је, измеђуосталог, већину података црпио из историје коју је написао Ашик-паша Заде и изједне анономне хронике с краја XV вијека. За основне информације о Нешријув. C. Woodhead, Neshrī, The Encyclopaedia of Islam VIII (Ned–Sam), Leiden 1995,7–8. Уп. и Г. Елезовић, Огледало света или Историја Мехмеда Нешрије, Београд1957. За Агач Хисар (=Дрвени Град) се претпоставља да се односи на данашњуТузлу. A. Handžić, Tuzla i njena okolina u XVI vijeku, Sarajevo 1975, 27–35.

је доживјела пораз. Напади у овим крајевима највјероватније су изведениса оближњих турских посједа тј. из правца турског босанског крајишта.21

Основни проблеми који се јављају приликом проучавањадокументарне грађе приморских градова техничке су природе. Збогванредних околности и ратних операција, уобичајени путеви комуни -кације између приморских градова и Босне били су отежани или чак упрекиду. Пошто су се у Босни, усљед ратних операција, догађаји брзосмјењивали, вијести које би након извјесног времена дошле достановника у приморју биле су, у том моменту, често застарјеле. То намствара потешкоће код одређивања тачнијих датума неких догађаја у самојБосни. Осим тога, готово је сасвим сигурна и реална могућност да је,усљед страха и опште панике која је завладала међу становништвом уБосни и сусједним крајевима, један дио вијести који је стизао до приморјанеистинит или искривљен због немогућности да се провјери њиховавјеродостојност. Просјечно вријеме које су курири преваљивали одДубровника до Скопља износило је отприлике нешто мање од двијеседмице. Наравно, пошта је могла стићи и неколико дана раније зависноод виспрености и брзине самог курира, као и од временских прилика истања на путевима.22 Не знамо да ли су вијести о кретању Турака уДубровник стигле посредством курира или трговаца који су се креталијош спорије од професионалних курира, али је било потребно бар јошнеколико дана да те исте вијести из града под Св. Срђем дођу до Трогира.Остало је забиљежено да је баш у вријеме турске инвазије на Босну једнојлађи било потребно око три до четири дана да доплови из Дубровника уТрогир.23 Претпостављамо и да су вијести о кретањима Турака стизаледо Трогира више стицајем околности него што је неко имао намјеру дакнеза у том граду благовремено снабдијева са најсвјежијим информа -цијама. Осим тога, кад би посредним путем неке вијести и стигле, требалоје разлучити шта је од тога било истина, а шта дезинформација. Гласинесу увијек редовни пратилац оваквих ратних догађаја. И сам трогирскикнез се жалио да живи „у затвореном мјесту гдје вијести, посебно


143

21 Детаљније о односима између Турака, херцега Стефана и његовог сина Владиславав. у С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба, Београд 1964,245–254.22 Б. Крекић, Курирски саобраћај Дубровника са Цариградом и Солуном у првојполовини XIV века, ЗРВИ 1 (1952) 118; V. Sokol, Pojava kurira-profesionalaca udubrovačkoj republici, PTT arhiv 13 (Beograd 1968) 5–84; Г. Шкриванић, Путеви усредњовековној Србији, Београд 1974, 39–42. 23 M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 155.

истините, стижу ријетко и са закашњењем“.24 Стицајем околности, управоњегови извјештаји млетачком дужду о нападима турске војске највишеговоре о драматичним дешавањима у тадашњој Босни. Узимајући у обзирнапријед наведено, претпостављамо да су вијести о боравку Турака уСкопљу дошле у Трогир са бар 20 дана закашњења, ако не и знатно дуже,те би требало да се новости из његовог писма од 26. маја односе наподатке о кретању турских трупа с краја априла или најкасније самогпочетка мјесеца маја.

Извјесну напетост и ускомешане војне активности на границамабосанског краљевства са Турском примијетили су и Дубровчани, па су насједницама своје владе анализирали могућности за успостављањепревентивних мјера које су требале, у случају да рат избије, да заштитењихове грађане. Тако су 26. и 28. априла зајамчили и препоручили својимтрговцима, који су се задесили у Босни, да могу слободно да се врате уДубровник без страха да ће до краја јула мјесеца бити гоњени за некипрекршај, изузев уколико се ради о убиству и дуговима за кирије и жито.Већ 30. априла усвојили су и мјере које су укључивале успостављањестража у Стону. Мора да су у то вријеме у Дубровник пристигли ипосланици босанског краља из Јајца молећи дубровачку владу да имодобри изнајмљивање професионалних војника. Дубровчани су насједници од 6. маја љубазно одбили посланике, уз извињење да истихвојника немају ни за своје властите потребе. Исти дан Влада је усвојилазакључак да се пошаљу посланици у Тарент и Сењ да се тамо потражевојници. Вјероватно су их тражили из потребе да ојачају одбранусопственог града, али је могуће и то да је пало неко обећање босанскимпосланицима да ће учинити све што је у њиховој моћи да бар дио војникапотраже и ставе на располагање босанском краљевству. Вијећали су и отоме да се пише римском папи, угарском краљу и млетачком дужду, алиприједлог није усвојен.25

У првим данима мјесеца маја Турци су се размјестили дужгранице са Босном, а турски султан се улогорио на непознатој локацијинадомак границе.26 Одатле је издао наређење за напад и пратио развојситуације. Само мјесто преласка Турака преко Дрине није идентифи -


144

24 Isto, 139.25 F. Rački, Dubrovački spomenici, 5; Ć. Truhelka, Dubrovačke vijesti, 13; И. Божић,Дубровник и Турска, 163–164; Д. Ковачевић, Пад босанске државе, 208–211; Z.Janeković Römer, Kraj srednjovjekovnog Bosanskog Kraljevstva, 49–51.26 Г. Елезовић, Турски извори, 112; History of Mehmed the Conqueror by Kritobulos, 188.

ковано, па у историографији није посебно ни разматрано.27 Непознато јеи то шта турски и византијски историчари подразумијевају под границом.Тако, на примјер, из штурих реченица Дурсун-бега и Критовула не можесе докучити да ли су мислили на ријеку Дрину или су узели у обзир инове предјеле које су Турци стекли уочи инвазије. Турци су, наиме, до тогвремена у свом посједу већ имали знатан дио лијеве обале ријеке Дрине саЗворником, Сребреницом и Вишеградом тако да су без проблема могли дафорсирају ријеку уочи главног удара. Не може се искључити ни Талоцијевапретпоставка да су Турци баш у том предјелу прешли Дрину и да су семожда улогорили у близини Сребренице. Тај крај као и доње Подриње уцјелини обиловао је рудницима и вјештим занатлијама које су Турци моглида искористе као техничку подршку пред саму инвазију. Турска армија јевјероватно крајем априла постепено почела да заузима позиције на лијевојобали Дрине, што Дубровчанима и босанском краљу није промакло, али јетада већ било касно за активнију организацију одбране. Дубровчанима јесамо преостало да упозоре своје трговце да се што прије склоне из Боснепошто је постојала нада да ће њихови курири успјети да за неколико данаобиђу најважнија трговачка мјеста и грађанима Републике Св. Влахасугеришу да се што прије врате у Дубровник. Оним трговцима који су већбили у Дубровнику влада је, због личне безбједности, забранила 2. мајада копненим путевима напуштају град.28

Прва на удару Турака била је земља властеоске породицеКовачевића. Лежала је у долини ријеке Јадар западно од Сребренице.Прегажена је без већег отпора, а њеног војводу Твртка Ковачевића Турцису одмах погубили. Дјеца његовог брата Иваниша успјела су да седокопају Дубровника, док судбина самог Иваниша није позната.29

Раздијељени у више група, Турци су се великом брзином устремили наглавна утврђења у средишту Босне. Бобовац је био међу првима јер је уњему босански краљ обичавао да чува своју ризницу. Међутим, Бобовац


145

27 Lj. Thallóczy, Povijest, 64, нагађа да „ako je sultan iz Sofije kroz Srbiju vodio vojsku,vjerovatno je, da je kod Rogačice uz Drinu, između Baste“ – вјероватно се мисли наБајину Башту – „i Fakovića prešao granicu i stigao pod Bobovac. Nasuprot, ako je išaopreko Sandžaka, onda je provalio preko Sjenice kod Uvca.“28 Д. Ковачевић, Пад босанске државе, 210.29 К. Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене, 50; М. Динић, За историјурударства у средњевековној Србији и Босни I, М. Динић, Из српске историјесредњега века, Београд 2003, 495–496; P. Anđelić, O usorskim vojvodama ipolitičkom statusu Usore u srednjem vijeku, Prilozi Instituta za istoriju XIII (Sarajevo1977) 38–39.

је био и једно од најутврђенијих мјеста у читавој Босни. Услиједила јевишедневна опсада којом је лично командовао Махмуд-паша Анђеловић.Бројна турска војска, уз велике напоре, нападала је више дана и ноћи, алису браниоци, пружајући максималан отпор, потврдили репутацијуБобовца као добро утврђеног мјеста. Ипак, и сами браниоци су билисвјесни тога да се неће моћи дуго одржати пред турским нападимауколико им не пристигне помоћ из Угарске, или са неке друге стране.Узимајући у обзир значај Бобовца, свима присутнима, Турцима и домаћемстановништву, било је јасно да ће, ако он падне, и читава Босна за кратковријеме постати Турска. Након што су први јуриши дали слабе резултате,Турци су се улогорили окруживши Бобовац са свих страна и почели дасаливају топове. Мора да је градској посади Бобовца и избјеглом домаћемстановништву унутар градских зидина поглед на огромну турску војскуи сву пратећу њену инфраструктуру уливао страх у кости. Призор је биопосебно упечатљив ноћу када су се широм турског логора палиле бакљеи лојане свијеће припремајући тако турске војнике за јутарњи јуриш, пасе издалека чинило као да звијезде густо на облацима сијају. За то истовријеме, остали дио турске војске вјероватно је уништавао околину, палиои пљачкао оближња села и крчио шуму ради прибављања веће количинедрвета за гориво помоћу којег се топио метал потребан за саливањевеликих опсадних топова и конструисање различитих осталих опсаднихсправа. Друга група турских војника под вођством, за сада, неиденти -фикованог паше устремила се на тврђаву Горуша или Горушки (Gorusche)која је од Бобовца била удаљена око три миље јужније. Извршили сувелики напад али се он по Турке није завршио повољно. Градска посадаи локално становништво су уложили максимални напор и одбили светурске јурише. Пошто су искусили јачину одбране градске посаде иувидјели да први силовити напади нису дали очекиване резултате, Турцису застали и повукли се назад, вјероватно према Бобовцу да би довелипојачање. Међутим, страх и напетост су све више обузимали локалностановништво. Мора да је дио посаде у паници побјегао из тврђаве наконшто су видјели да су се Турци привремено повукли. Краљев витез (miles),који је командовао одбраном тврђаве, увидио је слаб борбени духстановништва, које би радије напустило град у страху од повратка Тураканего срљало у сигурну смрт бранећи омању тврђаву од неупоредивобројнијег непријатеља, па је наредио да се град напусти и спали.Видјевши град напуштен и у пламену, Турци су га заузели и успут супохватали и дио локалног становништва које није успјело на вријеме дасе склони. Страх и стрепња проширили су се земљом и цијелим регионом


146

због бојазни да ће читава Босна трајно пасти под Турке. Док су још путевиколико-толико били проходни, краљ је своју супругу30 послао из Јајцапрема приморју. Она се у пратњи краљевог поузданика Николе Тесте


147

30 У литератури постоје недоумице око тога са којом краљицом се Никола Тестаупутио према Трогиру. У изворима се Катарина, жена Стефана Томаша, и Мара,жена Стефана Томашевића, називају истом титулом (краљица). У извјештајутрогирског кнеза, по чијем казивању дајемо приједлог реконструкције овихратних дешавања, краљица се не наводи по имену већ само по својој титули.Будући да је дубровачка влада 23. маја усвојила приједлог да се краљициКатарини омогући долазак у Дубровник и то поручили њеном брату Владиславу,који је био у контакту са Турцима, стоји основана претпоставка да је Катаринапобјегла код свог брата негдје у Херцеговину, јер је од њега очекивала заштиту.Не зна се гдје се краљица Катарина могла склонити за вријеме тих ратнихдешавања. Дана 14. јуна Дубровчани су опет очекивали reginam Bosne (не наводисе име) да дође у њихов град. Међутим, како се у то вријеме рат још увијекодвијао, неименована краљица је, вјероватно страхујући за личну безбједност,пропустила прилику да дође. Одмах, након што су ратне активности попустиле,дубровачка влада је 4. јула изабрала двојицу племића који су имали задатак дапосјете краљицу Катарину и једног племића са пратњом који је требало да оде кодњеног брата Владислава. Отуда се може претпоставити да се Катарина налазиланегдје у непосредном дубровачком залеђу, заштићена од Турака везама свогабрата, и тамо чекала прилику да се појави у Дубровнику након што мину ратнадешавања. Њен привремен боравак на Лопуду биљеже и извори крајем јуламјесеца. За разлику од Катарине, Дубровчани са Маром нису имали тако честеконтакте. Први је успостављен почетком јула када је Мара упутила у Дубровникнеко писмо, па је влада 9. јула одлучила да јој одговори саопштавајући јој да,уколико жели, може да дође на једно од њихових острва да поразговарају о ономешто је најбоље за њу и Дубровчане. Мара је у Дубровник дошла тек почеткомоктобра мјесеца. Изостанак чешће кореспонденције може да упути на закључакда је Мара, за разлику од Катарине, боравила даље од Дубровника, вјероватно уВрлици или на неком другом мјесту у средњој Далмацији. Не зна се ни одакле сеКатарина могла упутити у избјеглиштво. Народна предања кажу да је уочи турскеинвазије живјела у Козограду близу Фојнице. Најстарији податак о томе сачуванје у наративним изворима и то у хроници Јакова Лукаревића који је навео да јеКатарина побјегла из Козограда у Коњиц, а потом пјешице до Стона. Готово свиисторичари сматрају да је краљица Мара са Тестом отишла у Врлику, а Катаринасвоме брату у Херцеговину и потом у Дубровник. Једино је у новије вријемесупротно мишљење о томе изнио проф. Ђуро Тошић који сматра да се на основуизвјештаја трогирског кнеза „поуздано зна“ како је Катарина, а не Мара, отишлау Врлику и додао да „ови извори не потврђују, нажалост, и боравак млађебосанске краљице на хрватско-далматинској граници (...)“, али није навео мјестогдје се Мара евентуално могла склонити од Турака. Занимљиво је да сам Марко Шуњић

вјероватно кретала путем уз Врбас и преко Ливна да би се на крају обрелау Врлици. Никола Теста је од краља добио задатак да одмах оде уВенецију и тамо га препоручи млетачком дужду, набави било какву војнупомоћ и да се потом одмах врати назад у Босну. Теста је 29. маја приспиоу Трогир и донио информације из прве руке о ратним дешавањима у Босни.Узнемирени оним што су сазнали, приморци су се и сами осјетилиугроженим због чега су настојали покренути активности око припрема заодбрану својих градова. Мора да су босанска краљица и Никола Теста, посвом приспјећу у Врлику, хрватском бану Павлу Сперанчићу саопштилидетаљније вијести о турској инвазији, па се он из Клиса спустио до Сплитада се поводом тих догађаја посавјетује са тамошњим кнезом.31

Остаје нам још да прокоментаришемо тачно вријеме овихдешавања као и то одакле је могао доћи главни правац турског удара. Улитератури се увријежило мишљење, засновано на податку из мемоара


148

каже да се у трогирском извјештају „не каже која“ је краљица дошла са Тестом.У суштини, на основу извјештаја трогирског кнеза од 29. маја и 3. јуна не можесе закључити о којој би се краљици могло радити. Ипак, приклонили бисмо сепретпоставци да се радило о Мари, жени посљедњег босанског краља. Логичноје, наиме, претпоставити да се Мара налазила уз свог мужа у Јајцу, а не негдједалеко од њега изложена сама опасностима од Турака пошто није имала нигдједа се склони. С друге стране, краљица Катарина је са својих посједа, на којимаје живјела послије смрти свога мужа, могла да се склони код своје породице уХерцеговину. Можда је преко веза свога брата покушавала дознати и шта седогодило са њеном малољетном дјецом. Уколико, пак, претпоставимо да је готовочитава краљева породица била на почетку инвазије у Јајцу, занимљива је чињеницада су из Јајца сви побјегли на различите стране. Мара са Тестом на југ у Врлику,краљев брат (име нам није познато) на сјевер према Угарској (заробљен у градуЗвечај), а сам краљ на запад у Кључ. Катарина је, претпостављамо на основудубровачке кореспонденције, отишла на исток своме брату. Можда је такав маневарспроведен с намјером да се бар неко од краљевске породице спаси од турскогропства. Д. Ковачевић, Пад босанске државе, 214–220; V. Palavestra, Narodnapredanja o bježanju kraljice Katarine iz Bosne, Povijesnoteološki simpozij u povodu500. obljetnice smrti bosanske kraljice Katarine, Sarajevo 1979, 86–94; M. Šunjić, Bosnai Venecija, Sarajevo 1996, 364–365; Ђ. Тошић, Босанска краљица Катарина (1425–1478), Зборник за историју БиХ 2 (1997) 73–111; Ђ. Тошић, Посљедња босанскакраљица Мара (Јелена), Зборник за историју БиХ 3 (2002) 29–59; Z. JanekovićRömer, Kraj srednjovjekovnog Bosanskog Kraljevstva, 57–58, 62–63.31 К. Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене, 50–51, 67–69; M. Šunjić,Trogirski izvještaji, 140–142, 146–147; The Cambridge History of Turkey, Vol. 1, 222–223 (P. Fodor). Уп. и G. Škrivanić, Način ratovanja u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni,Vojnoistorijski glasnik 4 (1965) 73–88.

папе Пија II, да су се Турци утаборили пред Бобовцем 19. маја.32 Наприједнаведене вијести о догађајима у околини Бобовца Никола Теста јесаопштио у Трогиру 29. маја, а у истом извјештају се наводи како је онкренуо из Јајца прије десет дана. На први поглед, податак који је споменуопапа Пије II у својим мемоарима и овај наведени се у потпуностипоклапају. Међутим, Никола Теста је говорио о великим сукобима, о вишеборби које су трајале данима и ноћима, а потом и о опсади Горушкогграда. Нису ли те информације могле доћи до Тестиних ушију у видуразличитих извјештаја до тренутка када је он напустио Јајце? Теста је,вјероватно, из дана у дан пратио и заједно са краљем читао и анализираоизвјештаје са терена које су даноноћно достављали разни курири који сухитали према Јајцу да дојаве тренутно стање на ратишту. Не звучилогично да је Теста одмах након што су Турци упали у Босну, не чекајућида види понашање одбране, заједно са краљицом кренуо на југ да тражипомоћ. Вјероватнија је чињеница да је заједно са краљем прво морао дапроцијени силину првих турских војних удара, а потом да увидиодбрамбену реакцију градских посада, те на основу тога закључи која јеврста и количина помоћи најпотребнија. Марко Шуњић допуштамогућност да је Теста кренуо из Јајца 19. маја, па се онда успут прекоразних курира обавјештавао о стању на терену.33 Можда не требаискључити ни такву могућност, али би требало узети у обзир вријеме којеје потребно неком куриру да се по путевима препуним турских војникапробије до Бобовца, извиди ситуацију и поново пронађе Теступоодмаклог у путу да би му доставио извјештај. Тестина главна бригавјероватно је била да изведе краљицу на сигурно, па је отуда и главнизадатак његових ухода и курира засигурно био да га обавјештавају да лије пут којим су ишли сигуран од турских акинџија. Осим тога, у Тестиномизвјештају, иначе препуном драгоцјених детаља, не спомињу се топовикоје је султан дао излити испред градских зидина Бобовца, а које јасноспомиње Константин Михаиловић, очевидац тих догађаја. Узимајући уобзир све напријед наведено ми бисмо, ипак, били склонији варијанти даје Теста са краљицом кренуо из Јајца тек кад је процијенио ситуацијунакон првих турских напада. Турцима је био потребан бар један или двадана да из својих упоришта на Дрини пређу и освоје земљу Ковачевића идођу до Бобовца. Почетне борбе вјероватно су трајале бар четири или пет


149

32 S. Džaja, Konfesionalnost i nacionalnost, 218; Lj. Thallóczy, Povijest, 62–64; В.Ћоровић, Хисторија Босне, Бања Лука – Београд 1999, 553; Ф. Бабингер, МехмедОсвајач и његово доба, Нови Сад 1968, 189; M. Šunjić, Bosna i Venecija, 363–365.33 M. Šunjić, Bosna i Venecija, 364.

дана, те на основу тога процјењујемо да је турска инвазија почеланајкасније крајем прве декаде мјесеца маја или чак и који дан раније.

Локација Горуше или Горушког града данас нам је непозната.Међутим, десетак километара југозападно од Бобовца спајањемЛужничке и Подвиначке ријеке настаје рјечица Горуша, данас познатијаи под другим називом Грачаница, која се неколико километара даље, кодданашњег села Арнаутовићи, улива у ријеку Босну. Долином те ријекеишао је стари пут у Бобовац, а управо се на том путу, на узвишењу подименом Град, изнад састава Лужничке и Подвиначке ријеке, налазе остациједне округле куле.34 Можда би у остацима те куле, која се налази у атаруданашњег села Мало Чајно, требало тражити наведени Горушки град.Испод узвишења Град налази се њива Грачаница на којој је смјештенасредњовјековна некропола са неколико стећака. У близини се налази игробље звано Шехитлуци, гдје је по предању сахрањено неколико турскихвојника који су погинули у борбама за освајање овог града.35 Налокалитету Црквениште, по причама локалних мјештана, некада сеналазила црква. На тим локалитетима мјештани су понекад проналазилии старо оружје.36 Ова дионица, од Арнаутовића долином рјечице Горушепрема Бобовцу, је само један дио далеко важније путне комуникације којаје повезивала долину средње Босне, тачније град Високо, са познатимрудником Оловом, потом Зворником и ишла даље према Србији иУгарској.37 Има једна индикативна чињеница коју је К. Михаиловићспоменуо у својим мемоарима. Написао је, као што смо то раније навели,да је прва на удару Турака била земља Ковачевића, а да су одмах послијетога Турци напали Бобовац. Константин Михаиловић није споменуо дасу на путу ка Бобовцу напали неку другу значајнију тврђаву. Удосадашњој историографији често је навођено да су Турци, поред земљеКовачевића, напали и земље Павловића, и то из правца Сјенице. Нигдје удоступним изворима нису наведене борбе око њихових градова у томрегиону првих дана турске инвазије. Тешко да би очевидац тих догађаја


150

34 М. Филиповић, Височка нахија, СЕЗ књ. 43, Прво одељење, Насеља и пореклостановништва, књ. 25, Београд 1928, 240, 519, 526, 530–531; H. Kreševljaković,Stari bosanski gradovi, Naše starine 1 (1953) 18–19; Arheološki leksikon Bosne iHercegovine 3, Sarajevo 1988, 16–17 (P. Anđelić).35 H. Kreševljaković, Stari bosanski gradovi, 19.36 М. Филиповић, Височка нахија, 524–526. 37 Исто, 240; Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Србији, Београд 1974, 56;Д. Ковачевић-Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сарајево1978, 61, 66 и даље по регистру.

пропустио да спомене заузеће неког важног и добро утврђеног града каошто је нпр. био Борач. Вјероватно то не би пропустио да каже ни самНикола Теста јер би Борач, али и остала утврђења Павловића, били наудару прије напада на Бобовац. Пут који је водио од Зворника, који је биоу посједу Турака, поред земље Ковачевића и даље ка Олову био је најкраћипут од неке турске територије до Бобовца – центра средњо вјековне Босне.При томе, на том путу прије Бобовца, осим рудника Олова, није било нитиједне значајније одбрамбене препреке. Тим путем је највјероватније главнидио турских снага упао у Босну. Зворничка тврђава имала је великистратегијски значај јер је контролисала важне путне правце који су лијевомобалом Дрине ишли у Срем и даље у Угарску, као и сам прелаз прекоријеке, па је због тога често називана и „кључем Дрине“.38 Од највећегзначаја за Турке било је да заштите једну такву стратегијски важну тачкупошто би у противном угарске снаге, будући да се Зворник налазио близуугарске границе, могле једним јачим ударом у залеђе турске армије читавњен поход на Босну увелико да искомпликују.

Овако уклопљени дијелови мозаика почињу давати јаснију слику.Главни дио турске армије, судећи по наведеном – настојећи да заваранепријатеља – марширао је кроз Србију према сјеверу, стварајући привидда иде у напад на угарске градове на обалама Саве и Дунава. Пред крај тогпута, у висини Сребренице а нарочито Зворника, већи дио турских трупаскренуо је ка западу и преко Зворника упао у Босну. Тадашње густе шумеу поменутим предјелима учиниле су да овај маневар остане непримијећен,чиме се може објаснити и оклијевање угарског краља. Вјероватно је допосљедњег момента очекивао турски напад, па између осталог и стоганије могао притећи босанском краљу у помоћ. Могуће је да су Турци и уредовима домаћег становништва наилазили на појединце који су Турцимаодавали податке о одговарајућим путним правцима, посебно о оним мањефреквентним. Најочигледнији примјер за такву тврдњу био је Владислав,син херцега Стефана Вукчића Косаче. Његов отац се пред саму своју смртосврнуо на издајничко дјеловање властитог сина саопштивши да је„Владислав довео Турке у Босну путевима којима они никад не би моглипроћи“.39 Наравно, иако то у нама доступним изворима није поменуто,


151

38 Ђ. Мазалић, Звоник, 73–116; ГЗМ XI (1956) 243–278; A. Handžić, Zvornik udrugoj polovini XV i u XVI vijeku, Godišnjak Društva istoričara Bosne i HercegovineXVIII (1970) 141–194; Н. Тодоров, Балканский город, 74.39 S. Ljubić, Listine X, 354; С. Ћирковић, Херцег Стефан, 252, 266. Уп. и M.Hodžić, Iz života jednog dubrovačkog trgovca i ʻdiplomateʼ u Bosni: Živan Pripčinović(?–1479), POF 61 (Sarajevo 2012) 419–436.

постоји и вјероватноћа да су Турци, осим из правца Зворника, напалиБосну и из правца Сјенице и Увца како би се заштитили и са јужне странеод евентуалних херцегових војних акција. Кретање свих ових јединицамогли су да уоче дубровачки трговци који су својој влади дојављивали овојним активностима Турака.

Сам Бобовац није се дуго одржао. Његове зидине нису могле дужеда се одупиру пројектилима испаљеним из турских топова и опсаднихсправа. Већ трећег јуна било је обзнањено у приморју да је Бобовац пао.Ово је за све била лоша вијест и лош предзнак даљњег развоја ситуације.Узимајући у обзир да је гласницима који су донијели ту вијест требалонеколико дана да из средње Босне допру до Врлике и Трогира, претпо -стављамо да је Бобовац пао још док је Теста са својом пратњом бионадомак Трогира. На вијест о паду Бобовца посада града Високо одмах сепредала. Народ се у страху и невјерици разбјежао широм неприступачнихпредјела и ту се дјелимично организовао, више из страха за сопственубезбједност него из намјере да пружи отпор турском непријатељу. Онихрабрији и упорнији, не мирећи се са чињеничним стањем и озлојеђенитако брзим падом тешко приступачних тврђава, окупљени у мање четеизабрали су међу собом вође и започињали чарке са турским одредима. Уто вријеме у Босну је коначно дошао и сам султан да би лично осмотриоситуацију и одатле командовао даљњим нападима. Пошто је постојалаопасност да напријед наведени герилски одреди и одметничке групеизненадним нападима угрозе турску војску у њеном даљњем напредовању,али и безбједност самог султана, донесена је одлука да се они потпуноуниште. Чишћење терена вјероватно је потрајало неколико дана. Напојединим мјестима водиле су се жестоке борбе, а у другим народ је хватаннакон што је изашао из својих склоништа натјеран димом или осталимвојничким лукавствима, као и насумичном паљбом из различитихартиљеријских оруђа. Кад је постало јасно да је султан сузбио свакиозбиљнији отпор, поједини су, из страха да не заврше као робље у далекимкрајевима, у очају радије скакали у провалије и на тај начин окончавалисвоје животе. Овим акцијама освојени су предјели средње Босне.40

Краљев стриц41 (barbano) избјегао је јужније и из града Трешњева42

(Cresgneuo) у близини Коњица покушао, највјероватније безуспјешно, да


152

40 Г. Елезовић, Турски извори, 112–115; M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 147.41 О њему детаљније С. Рудић, Извештај Антуна Винћигуере као извор заисторију средњовековне Босне, Зборник за историју БиХ 5 (2008) 149–155.42 Већина историчара мисли да се радило о Крешеву. У новије вријеме су сепојавила мишљења да се радило о тврђави Трешњево (Чрешњево) у близини данашњег

организује неки облик отпора. Забиљежено је да је дубровачка влада 29.маја усвојила његову молбу да му пошаље 200 литара барута. Два данаприје тога, опрезни Дубровчани су послали некога да извиди ситуацију узалеђу да би се упознали са правцима кретања Турака.43 Можда суДубровчани, добивши писмо од краљевог стрица, прво одлучили дапошаљу неког да извиди ситуацију и стање на путевима, па да дојавивлади да ли је уопште могуће организовати доставу војног материјала.

Одмах након што је Теста пристигао у Трогир, тамошњи кнез јепослао уходе са задатком да сазнају што је год могуће више података окретању Турака. Гласници су се убрзо вратили са узнемирујућимвијестима. У Босни је наступило право расуло. Не само да је Бобовац пао,него су Турци муњевитом брзином из правца средње Босне кренули премазападу долином Лашве и готово без борбе заузели Травник. Пошто сусазнали да је краљ у Јајцу и да би спријечили могућност да он са својомпратњом побјегне према југу оним правцем којим је прије само који данпрошао Никола Теста са краљевом супругом, недалеко иза Травниканаправили су маневар скренувши јужније да би преко Радован планине,трасом једног пута, избили на обале Врбаса у висини града Прусца и


153

Коњица. По наредби султана Мехмеда II ова тврђава је разрушена најкасније до1477. године. Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, (priredio i preveo A.S. Aličić), Sarajevo 1985, 289–290, 385–390; H. Šabanović, Bosanski pašaluk,Sarajevo 1982, 121–122, 127; Г. Томовић, Provincia de Alegreto – земља РадосаваПавловића, Земља Павловића, средњи вијек и период турске владавине, БањаЛука – Српско Сарајево 2003, 72. Узимајући у обзир напријед описане хаотичнеприлике у средњој Босни склонији смо мишљењу да напријед наведени градтреба тражити негдје јужније, а не у средњој Босни. Тешко да би Дубровчанимогли пренијети краљевом стрицу толики барут када су путеви у земљи билипрепуни Турака, осим, уколико се можда налазио негдје јужније, ближеДубровчанима, гдје сукоби још увијек нису ескалирали и гдје је постојаламогућност да му се дотури тражена помоћ. 43 F. Rački, Dubrovački spomenici, 5; Ć. Truhelka, Dubrovačke vijesti, 14.44 Једини градић или тврђава Нови који се спомиње у близини Јајца у доступнимисторијским изворима односи се на истоимену тврђаву у близинисредњовјековног града Прусца. Тај Нови је највјероватније надгледао прелазпреко ријеке Врбас. О овом путном правцу и о тврђави Нови детаљније в. у P.Matković, Putovanja po Balkanskom poluotoku XVI vieka, Rad JAZU 56 (1881) 158–160;B. Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530, Beograd 2001,21–22; Đ. Mazalić, Biograd–Prusac, stari bosanski grad, GZM VI (1951) 155–159.У турском попису босанског санџака из 1468/69. године забиљежен је податакда је Унгурус (Мађар) Махмуд, који је предао тврђаву Нови, добио тимар у околини

заузели тврђаву Нови,44 чиме су одсјекли тај путни правац од остаткаБосне који још није био у њиховим рукама. Потом су кренули премасјеверу долином Врбаса са намјером да опколе и заузму Јајце, освојившиуспут тврђаве Винац и Језеро које су чувале прилазе овоме граду. Малоприје тих дешавања, становници града Козограда, који се налазионеколико километара јужно од данашње Фојнице, из страха да не паднуу руке Турцима одлучили су да, попут становника Горушког, напусте испале свој град. Турски султан се улогорио у Травнику, одакле јенадгледао ситуацију. Опколивши Јајце, Турци су сазнали да је дан уочињиховог доласка краљ са својом пратњом побјегао према тврђави Соко.Услиједила је трка са временом. Турци су одмах, не губећи вријеме,кренули за краљем и допрли до тврђаве Соко.45 Тамо су затекли доста јакутврђаву, смјештену на високом мјесту, чија посада није равнодушнопосматрала њихов долазак. Након краће и јаке борбе начули су да краљније у том граду, већ да је дошао претходне ноћи, осоколио градскупосаду и дао се поново у бијег према Кључу. Пошто пут од Сокола доКључа пролази дијелом кроз кањон рјечице Сокошнице, краће вријемедвоумили су око тога да ли да одмах крену за њим, пошто би неопрезноувлачење армије у узак тјеснац могло представљати и срљање у унаприједприпремљену клопку. Недоумицу је, међутим, на краћем савјетовањупресјекао Махмуд-паша Анђеловић, предложивши да са својим дијеломвојске крене напријед у потјеру за краљем док би остатак армије сачекаоиспред клисуре мотрећи на град Соко. Не желећи да губи драгоцјеновријеме, наредио је да се запале бакље и ушао са својим јединицама уклисуру још исте ноћи. До јутра су из ње изашли, а да их нико није напао.Краљ је бјежао према Кључу толиком брзином да је његовој пратњи


154

Прозора. До јесени 1474. године овај потурчени Мађар је умро, па је његов тимардат неком другом. A. Aličić, Sumarni popis, 185; Немамо довољно података дабисмо тврдили да се ради баш о овој нашој тврђави Нови, али је вриједнонапоменути да у овом попису он није једини Мађар који је примио ислам и остаоу турској служби. Забиљежено их је неколико. Ти подаци би могли да упуте назакључак да се ради о појединцима из неких војних одреда који су послати изУгарске као испомоћ босанском владару. Адем Ханџић је мишљења да се поменНовог у попису босанског санџака односи на тврђаву Нови која се налази источноод данашњег Брчког на мјесту ушћа рјечице Лукавац у Саву. Ова тврђава на обалиСаве први је пут поменута у историјским изворима тек 1548. године. А. Ханџић,Стари град Нови на Сави, Годишњак Друштва историчара Босне и ХерцеговинеXIV (1964) 239–251; A. Handžić, Tuzla, 33–34. 45 О тврђави Соко детаљније у E. Kurtović – E. Filipović, Četiri bosanska Sokola,Pregled 1 (Sarajevo 2011) 85–88.

поиспадао дио тежег војног пртљага који су Турци заплијенили нашавшига поред пута. Свуд наоколо народ се уплашен склањао испред нападача,настојећи побјећи што даље од турских јединица. Лоше вијести нисупрестајале да пристижу. Изгледа да је турски султан послао писмо бануПавлу Сперанчићу захтијевајући од њега да му преда кључеве Клиса,Книна и Островице или ће у супротном, уколико то не учини, доћи предњега за неколико дана. Бан се толико преплашио да није знао шта да радии почео је да се грозничаво припрема, са оним што је имао на распо -лагању, за сукоб са далеко надмоћнијим непријатељем. То је приморцејош више узнемирило, па је трогирски кнез у свом писму млетачкомдужду завапио да је Трогир лоше утврђен, да су се поједини зидови и кулепретворили у рушевине и да им треба хитна оправка, те да неће моћииздржати озбиљнији турски напад уколико до њега дође. Навео је да уграду нема никаквог оружја, залиха муниције и свега онога што јепотребно за одбрану, а да су војници који су били распоређени у градууглавном неупотребљиви јер су распуштени и већим дијелом пожењенилокалним мјештанкама.46

Сутрадан, 4. јуна, у Трогир је из Босне стигло још лоших вијести.Турске уходе, послане као претходница, дознале су да краљ сједи у Кључуи да не види излаз из новонастале ситуације. Убрзо су стигле и прветурске чете. Босански краљ је, немајући другог избора, саставио војску саоним људством и оружјем којим је у том моменту располагао. Услиједилаје борба у којој је краљ остао поражен, па се забарикадирао у тврђави.Утом је пристигао и Махмуд-паша са осталим дијелом своје војске. Дионасеља који није био утврђен зидинама одмах је био опљачкан и спаљен.Довијајући се како да приволе градску посаду на предају, насјекли сутрску, па је са осталим запаљивим материјалом наслагали у подножјуградских зидина и запалили. Након неког времена, опсједнути су закљу -чили да им нема другог излаза него да се предају. Без довољно људства,хране и муниције нису имали никаквих шанси против неупоредивонадмоћнијег непријатеља, посебно стога јер није било никаквих вијестио евентуалној помоћи угарског краља који је био заокупљен сукобима сатурским четама предвођеним Али-бегом. Пошто је добио обећање да ћему живот бити поштеђен ако се добровољно преда, краљ се са преосталимостацима своје војске предао непријатељу. Са краљем је у турскозаробљеништво највјероватније пао и његов полубрат Жигмунд који је уто вријеме напунио четрнаест година. Султан је из Травника дошао до


155

46 Г. Елезовић, Турски извори, 115–116; M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 147–148.

Јајца. Босански краљ је попут каквог трофеја доведен пред зидине Јајцаи јавно показан с циљем да се деморалишу градска посада и становницитога, још увијек неосвојеног града. Видјевши свог краља заробљеног,посада је закључила да се више нема куд, па је предала град без борбе.Будући да није имао интереса да га одржи у животу, султан је наредио дасе краљ погуби. Сазнавши да је краљев брат у бијегу према сјеверу,Махмуд-паша га је сустигао и заробио у Звечају. Константин Михаиловићје заједно са стотињак других јањичара и Турака учествовао у освајањуовог града, али не спомиње никакво заробљавање члана краљевскепородице. То, уосталом, више није било ни од каквог значаја. Краљ је биомртав а земља опљачкана, разрушена и освојена. Рат за Босну био језавршен. Вијести о овим догађајима дубоко су озлоједиле и узнемирилестановнике Босне и ближег региона.47

За све то вријеме Али-бег је успјешно одрадио свој дио задатка.Из Србије је извршио више напада у Угарску, проваљујући са својимчетама у Срем и област Темишвара одакле је успјешно сузбијан. Самугарски краљ Матија, који се у то вријеме налазио у јужној Угарској,надзирао је ситуацију на граници. Не само да је имао успјеха у протје -ривању Турака из Угарске већ је, по неким вијестима, упао и у Србију, гдјеје побио многе Турке и ослободио више хиљада заробљених хришћана.Кружиле су гласине да је краљ Матија чак напао и освојио самоСмедерево, десеткујући турску посаду. Вијест о тим догађајима дошла јеу Трогир 18. јуна и вјероватно побудила међу појединима наду да није свеизгубљено. У то исто вријеме дошао је глас да је турски султан са својомвојском напустио Босну, оставивши у њој веома мале посаде. Толико мале,вјеровало се, да би се и са мањом војском могла ослободити читава Босна.48

Мора да су тада неки у кнежевом окружењу, на основу непровјеренихгласина које су вјероватно свакодневно пристизале од избјеглих иуплашених људи из Босне, ковали велике стратегијске планове.

Нема много података о томе куда се са својом војском упутиосултан након што је читава Босна освојена. Турски извори о томе мало


156

47 Lj. Thallóczy, Povijest, 265–268; Г. Елезовић, Турски извори, 116–117; History ofMehmed the Conqueror by Kritobulos, 188–189; К. Михаиловић из Островице,Јаничарове успомене, 51; М. Орбин, Краљевство Словена, 172–174; M. Šunjić,Trogirski izvještaji, 148–149.48 M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 150, 157; Lj. Thallóczy, Povijest, 72–75; Ј. Калић-Мијушковић, Београд у средњем веку, Београд 1967, 190; О. Зиројевић,Смедеревски санџакбег, 14; S. Džaja, Konfesionalnost i nacionalnost, 220; M. Ančić,Renesansna diplomacija, 167–170.

говоре. Ашик-паша Заде своје излагање завршава освајањем Јајца ипогубљењем босанског краља. Дурсун-бег саопштава да је султан, наконосвајања Јајца, послао Махмуд-пашу против херцега чија је земља наконнеколико година освојена.49 Византијски извори и они који су ихкомпилирали не кажу ништа више од турских извора.50 КонстантинМихаиловић вјероватно и није могао ништа о томе рећи јер је остао уЗвечају, сјеверно од Јајца, као припадник турске посаде освојеног града.51

Папа Пије II је у свом дјелу написао да су Турци дивљали по читавојБосни, те да су упали и у сусједне крајеве и оплијенили их.52 Вишеинформација могу да нам пруже писма трогирског кнеза, али доста њихније сачувано. Након његовог писма од четвртог јуна, сљедеће које јесачувано датирано је 18. јуна. Из њега сазнајемо да је кнез у међувременунаписао бар још три писма, и то шестог, десетог и тринаестог јуна. Изписма од шестог јуна сазнајемо да је трогирски кнез писао дужду о јошлошијим вијестима, односно о томе како су се Турци приближавали(вјероватно Трогиру и његовом залеђу) и како му се бан Павле Сперанчићобратио са молбом да га припомогне са муницијом која му је потребна.Четири дана касније писао је да је доста народа из залеђа побјегло наобалу и острва из страха од Турака који су се приближавали. У сваком одписама кнез је објашњавао да граду за одбрану мањка готово свега, да сеопремају са оним што имају на располагању и молио дужда да пошаљеоружје и све оно што би им помогло да лакше поднесу евентуалну опсаду.53

Дана 19. јуна у Трогир је приспио Никола Теста који се вратио изВенеције са оружјем које је првобитно планирао да набави за босанскогкраља. Довезао је 50 самострела, 50 сандука са стрелама за самостреле и50 буради барута за топове. Сазнавши за тај податак Сперанчић је послаогласнике који су са највећом истрајношћу захтијевали да се то оружјепреда бану за његове потребе. Кнез је испрва тај захтјев одбио,изговарајући се да без дуждеве дозволе тако нешто не може да уради. Тајдан се у Трогиру појавио и Бартоломеј из Кремоне, bombarderius RegisBossine, који је успио побјећи из окупираног Јајца. Његово присуствокнезу је било драгоцјено јер је могао боље да припреми одбрану града.Пронијели су се и гласови да је херцег Стјепан, плашећи се Турака,


157

49 Г. Елезовић, Турски извори, 81, 117.50 Lj. Thallóczy, Povijest, 268; History of Mehmed the Conqueror by Kritobulos, 189;М. Орбин, Краљевство Словена, 173–174.51 К. Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене, 51.52 S. Džaja, Konfesionalnost i nacionalnost, 220.53 M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 150–151.

побјегао ad marinas versus Narentam, јер су Турци и султан упали у његовуземљу.54 Не знамо гдје је херцег у то вријеме боравио, али је забиљеженода су баш у то вријеме у Дубровнику покренуте активности да се херцегизбави из несигурне позиције у којој се силом прилика нашао. Херцег јеса Дубровчанима успоставио одређене контакте пошто је имао намјеруда се тамо склони. Још 6. јуна је одлучено да се херцег са својомпородицом може склонити у Дубровник, а 13. јуна је одлучено да сехерцегу изда одговарајући salvus conductus, тј. спроводно писмо да би сеон без компликација пребацио на неко острво у дубровачком акваторију.Одлучено је да се опреми једна галија која би отишла и кружилаприморјем између Дријева, Брача, Хвара, Корчуле и Крајине, с циљем дахерцегу буде при руци. Вјероватно се поводом тога нешто закомпликовалојер су Дубровчани 21. јуна одлучили да се извине херцегу поводом галијеи једне велике лађе о којој је било ријечи. Изгледа да је херцега сапородицом прихватила једна млетачка лађа и тако га спасила однеприпремљеног сукоба са Турцима и сигурног заробљавања. Дубровачкавлада је одлучила 29. јуна да пошаље један брод који би га пресрео кодШипана с циљем да га отпрати до Цавтата.55 Дубровчани су у то вријемеса великом пажњом пратили надирање Турака према свом граду. Турци сусе на равницама и пашњацима херцегове земље неколико дана опорављалиод похода јер их је на то натјерало стање њихове војске: људи и коња, којису били исцрпљени дугим походом будући да је владала велика оскудицау храни.56 Ову оскудицу хране, коју помиње један италијански посланик,могуће је тумачити лошом опскрбом турске војске усљед њене великеудаљености од база снабдијевања, али дијелом и тиме што су становниципојединих крајева у Босни примјењивали тактику спаљене земље,смањујући тако непријатељу изворе снабдијевања чему су, вјероватно,допринијели и сами Турци паљењем и пљачкањем освојених крајева.Напријед смо навели како су становници Горушког и Козограда саминапустили и спалили град до темеља. Мехмед Нешри је забиљежио да јебосански краљ непосредно прије турске инвазије спалио и Агач Хисар,погранично насеље на мјесту данашње Тузле.57 Можда је таквих примјерабило још, али нису забиљежени у нама доступним изворима. Остало језабиљежено, уколико је вјеровати турским историчарима, да се султан


158

54 M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 152.55 Ć. Truhelka, Dubrovačke vijesti, 16–18; С. Ћирковић, Херцег Стефан, 253–254.56 В. Макушев, Историјски споменици, 158–159; M. Šunjić, Trogirski izvještaji,152–153.57 М. Нешри, Огледало на света, 293; A. Handžić, Tuzla, 27–35.

наљутио на Махмуд-пашу јер је послао акинџије да разарају земљу иакоза тако нешто није било потребе пошто је на лак начин освојена.58

Околности у том погледу Турцима нису ишле на руку ни када су тежиштесвојих операција премјестили у јужније дијелове земље који су биликршевитији и далеко мање плоднији од крајева које су раније освојили.Када су видјели да Турци долазе, сељани из тих предјела су напустилисвоја имања. Они који су се докопали приморских градова потврдили суда султан са својом војском намјерава да удари на Дубровник.59 Трогирскикнез се и даље интересовао за кретање Турака, па је послао своје уходе,а одређене информације је добио и од неког кастелана града Сиња, чијије одговор прослиједио у Венецију заједно са својим писмом од 20. јуна.У истом писму је саопштио да је бан Павле Сперанчић посредствомНиколе Тесте опет захтијевао раније поменуто оружје пристигло изВенеције, а које му је било потребно за утврђивање новостечених мјеста.60

Изгледа да се он сукобио са Турцима који су упали у те крајеве. Ово јеуједно и посљедњи спомен бана Павла Сперанчића у извјештајиматрогирског кнеза. Он је још сазнао да султан са својом војском иде наисток (versus Albaniam) тј. према простору данашњег црногорскогприморја. Постоји још једна занимљива чињеница коју је трогирски кнезпоменуо у овом свом писму од 20. јуна. Он је, узимајући у обзир ратнеоколности, захтијевао да се из Венеције допреми извјесна количина жита,будући да је било јасно да ће те године у опустошеним крајевима битиприкупљена веома мала количина љетине, што ће у блиској будућности


159

58 Г. Елезовић, Турски извори, 81; М. Нешри, Огледало на света, 294.59 M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 152–153.60 (...) pro suis neccesitatibus fulciendi loca noviter acquisita (...). M. Šunjić, Trogirskiizvještaji, 153.61 M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 153–154. Каснија дешавања ће у најгорем свјетлуоправдати кнезова страховања. Већ почетком идуће 1464. године, усљед гладикоја је погодила Босну, испред зидина Дубровника створила се маса људи који суумирали од глади тражећи помоћ и уточиште. Влада је 6. фебруара одлучила дасе да храна неким људима под условом да оду даље и поставила страже наградским вратима с циљем да не пуштају остале гладне који су наставили дапристижу. Десет дана касније таквих људи је било толико да је влада одлучилада се у два до три брода потрпају сви гладни из града и околине и дала имдвопека, боба и проса за пут. План је био да се пребаце у Венецију, Апулију илибило куда друго, само да се више не враћају. Притисак гладних на град нијејењавао, па је влада 21. фебруара одлучила да ниједан брод који буде пловио заАпулију или Анкону не смије да оде без сиромашних, које ће градске властипребацити. Обезбјеђене су одређене залихе хране за оне људе који одлуче да оду што

бити велика брига, јер жито сви требају.61 Дубровачка влада је 19. јунадала дозволу кнезу и капетану Стона да прихвате све влахе и остале изПопова поља и да их припреми за одбрану, а да њихове породице и стокупребаце на оближња острва.62 Ово би значило да су се Турци у то вријемеопасно приближили Дубровнику, па је град био у приправности.63 Вијестда су Турци пред самим Дубровником стигла је у Трогир 22. јуна. Наиме,неки Дубровчани су побјегли са лађом из свог града 18. јуна и присталиу Трогиру четири дана касније. Извијестили су да се султан налазио напола дана од града (longe a Ragusio per medium diem) и послао једног свогизасланика који је изнио турске захтјеве пријетећи да ће, ако не будуприхваћени, напасти град. Султан је од Дубровчана тражио 100.000дуката и 200 дјечака. Херцегов син Владислав, који је одржавао контактеса Турцима, додатно је плашио Дубровчане говорећи да крајње озбиљносхвате турске пријетње и да ће их султан, ако не прихвате његове захтјеве,сасвим сигурно напасти у понедјељак 21. јуна.64 До напада није дошло,вјероватно из разлога што им је, како смо напријед навели, војска билапотпуно исцрпљена и неприпремљена за освајање добро утврђеног града.

У извјештајима трогирског кнеза млетачком дужду, које јепронашао и објавио Марко Шуњић, као посљедњи документ наведен јеједан мали листић на коме се налази списак некаквих тврђава. Наведенису: Verliçchi de Verlicha, Grachovac in Gracovo, Vissuch in Unac, Bilai inPset, Bucharac in Petrovo pole и Stremecchi presso Tnina. Није тешко


160

даље из града. Ова мјера примјењивана је током читавог мјесеца марта, апочетком априла поново су успостављене страже на улазу у град с циљем да сегладни људи спријече да уђу у Дубровник. Велика глад је харала дубровачкимзалеђем и у наредне двије године о чему исп. J. Jeremić – J. Tadić, Prilozi za istorijuzdravstvene kulture starog Dubrovnika II, Beograd 1939, 187–188. Ова глад јесигурно била посљедица ратних пустошења из периода турске инвазије 1463.године али и чињенице да су вјероватно изгинуле, расељене или заробљенедесетине хиљада људи, па у наредном периоду опустјелу земљу није имао ко даобрађује. Херцег Стефан је три године након турске инвазије у једном писмупосланом у Венецију саопштио да су Турци само у једном дану заробили 30.000људи. S. Ljubić, Listine X, 354; С. Ћирковић, Херцег Стефан, 252. Осим тога, већна јесен 1463. године опет су услиједиле борбе у Босни изазване настојањемУгарске да поврати од Турака окупирана подручја, што је у наредном периодуизазвало нова ратна пустошења.62 Ć. Truhelka, Dubrovačke vijesti, 17.63 О мјерама успостављеним за одбрану Дубровника од Турака и о великој паницикоја је захватила град препун избјеглица в. у И. Божић, Дубровник и Турска, 163–169.64 M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 155.

идентификовати наведене тврђаве. За средњовјековну Врлику се претпо -ставља да се налазила на врелу Цетине.65 Граховац је вјероватно данашњеБосанско Грахово у Грахову пољу.66 Висућ је тврђава која се налази наобронку брда Градине изнад потока Висућице, лијеве притоке Унца, једани по километар југоисточно од мјеста Шиповљана покрај Дрвара. Његовиостаци и данас постоје.67 Билај је тврђава смјештена на брду Градинаизнад данашњег села Бјелај, петнаестак километара западно од БосанскогПетровца. По народном предању локалних мјештана зидали су је „Угри“.68

Тврђаву Bucharac нисмо успјели идентификовати. Петрово поље се


161

65 S. Zlatović, Topografičke crtice o starohrvatskim županijama u Dalmaciji i starimgradovima na kopnu od Velebita do Neretve, XI Cetinska županija, Starohrvatskaprosvjeta, god. III br. 1 (Knin 1897) 10; S. Gunjača, Vrlika, Enciklopedija Jugoslavije8 (Srbija–Ž), Zagreb 1971, 544.66 За вријеме Турака у Грахову је било сједиште истоимене нахије. НахијаГрахово је била у саставу Босанског санџака, а од 1537. године у саставу Клишкогсанџака. Ово помињање Грахова из 1463. године је његов први помен упоузданим историјским изворима. Уп. и H. Šabanović, Bosanski pašaluk, 151, 152,176, 205, 206; Opširni popis Kliškog sandžaka iz 1550. Godine, (obradili F. Dž. Spahoi A. S. Aličić), Sarajevo 2007, 112–116. Осим тога, Грахово под напријед навенимименом можемо пронаћи и на оновременим картама, додуше, оним из XVI вијека.A. Pandžić, Pet stoljeća zemljopisnih karata Hrvatske, Zagreb 1988, 45 [J. Sambucus– A. Ortelius, Karta Ilirika, Antwerpen 1572]. 67 Ф. Фиала, Цртице из Дôњег Унца, ГЗМ VI (1894) 421–424; П. Рађеновић, Унац,антропогеографска испитивања, СЕЗ, књ. LVI, Прво одељење, Насеља ипорекло становништва, књ. 30, Београд 1948, 473–476. Колико нам је познато,ово је први и једини помен ове тврђаве под овим именом у историјскимдокументима уколико не рачунамо наративне изворе из каснијег времена. Уп.идућу фусноту и V. Klaić, Građa za topografiju Ličko-krbavske županije u srednjemvijeku, Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva VII (1903) 137–139. 68 P. Mirković, Bilaj, GZM II (1890) 152–157; В. Ћурчић, Старине из околине Бос.Петровца, ГЗМ XIV (1902) 229–255; П. Рађеновић, Бјелајско поље и Бравско,антропогеографска испитивања, СЕЗ, књ. 35, Прво одељење, Насеља и пореклостановништва, књ. 20, Београд 1925, по регистру. Уколико не рачунамо поменБјелаја везан за наводне догађаје из 1461. године у појединим фрањевачкимљетописима, ово би био најстарији поуздан помен ове тврђаве. Уп. М. Вукићевић,Из старих србуља, ГЗМ XIII (1901) 345–347; Ć. Truhelka, Fojnička kronika, GZMXXI (1909) 446–448; N. Lašvanin, Ljetopis, (priredio i preveo dr. fra I. Gavran),Sarajevo – Zagreb 2003, 133, 262–266; V. Klaić, Županija Pset (Pesenta) i plemeKolunić, Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva 15 (1928) 1–12.69 Уп. Opširni popis Kliškog sandžaka; А. Јаковљевић – Н. Исаиловић, Попис нахијеПетрово поље из 1574. године, Иницијал 1 (Београд 2013) 255–290. На данас првој

налази источно од Дрниша.69 Тврђава Stremecchi „близу Книна“ је данашњаСтрмица у Хрватској, удаљена око осам километара ваздушне линијејугозападно од данашњег Бос. Грахова.70 На крају тог пописа налази се икоментар трогирског кнеза да су те тврђаве према границама Босне ранијебиле у банату.71 Пошто не располажемо са факсимилом тог документа, нијенам познато да ли овај коментар представља читаву или само дио једне већереченице, као ни то да ли је на попису било још неких тврђава. Само наоснову тога, не би се могли тумачењем детаља извучених из контекстадоносити неки далекосежни закључци, али су ти подаци довољно занимљивида на њих обратимо пажњу јер могу да буду траг одређених наговјештаја.Када се погледа карта, јасно се види да су те тврђаве чиниле гранични појаспрема средњовјековној Босни. Тврђаве Бјелај, Висућ, Стрмица и Грахово сучак праволинијски распоређене једна од друге. Не можемо а да се незапитамо: да ли су Турци, можда, прошли овим крајевима?

Ове пограничне области сјеверне Далмације биле су повезане упрошлости различитим путним комуникацијама са предјелима у западнојБосни. Оне датирају још из античких времена јер представљају најкраћимиграциони пут који је повезивао предјеле сјеверне Далмације сапанонском равницом. Окосницу ових путних праваца чинила је античкапутна комуникација која је повезивала Солин и ријеку Саву код Градишке.Основна траса тог пута полазила је од данашњег Солина и преко Сињскогпоља, планине Пролог, Ливањског и Грахова поља избијала прекоданашњег села Ресановца на Доњи Унац и ишла преко Дрвара и Оштрељапрема Бос. Петровцу, Бравску пољу и одатле избијала у долину ријекеСане. Овај пут није био једини у том региону, већ се састојао од читавемреже мањих путева и стаза који су повезивали читаву западну Босну.Новија истраживања су потврдила да је већина мање важних путнихправаца у овом региону око Унца гравитирала ка основној траси пута којаје водила из Солина. Остаци старих путева, посебно у кршевитимпредјелима Доњег Унца, били су крајем XIX вијека, када су уочени и


162

познатој штампаној карти Угарске из 1528. године, управо на мјесту гдје би сеочекивало Петрово поље налази се уцртана тврђава Buchal. Lázár (Lazarus),Magyarország legrégibb ismert nyomtatott térképe, Ingolstadt 1528 (Fametszet, 55x78 cm).Карта је доступна у дигиталном облику на http://digital.nub.rs/greenstone/collect/karte/index/assoc/ HASHfcbb.dir/0001_screen.jpeg (приступљено 20. 12. 2013). 70 S. Zlatović, Topografičke crtice o starohrvatskim županijama u Dalmaciji i starimgradovima na kopnu od Velebita do Neretve, VI Županija kninska, Starohrvatska prosvjeta,god. II, br. 3 (Knin 1896) 149–150.71 Ad confina Bossine antiquiter erant de bannatu. M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 157.

описани, још увијек у употреби. Њихова ширина доста варира, а зависноод конфигурације терена износи у просјеку нешто више од једног метра.На тој траси постоји неколико повољних локација за прелаз из сјевернеДалмације на територију западне Босне. Најповољнији је био превојпреко планине Пролог у близини данашњег Ливна, али је било јошнеколико мање погодних мјеста гдје се могло преко стаза и лошијихпутева прећи из Босне у Далмацију. Једна од тих локација налазила се кодмјеста Стожишта, удаљеног од Бос. Грахова око шест километара западно,а други прелаз је био могућ преко обронака и долина планине Рисовацкоја се налазила око три до четири километра јужно од Бос. Грахова. Окочетири километра јужно од Стожишта и око пет километара западно одпланине Рисовац налази се Стрмица. Тридесетак километара југоисточноодатле налазила се Врлика, а Петрово поље је од ње удаљено мање одпетнаест километара. Данас, управо поред Стожишта пролази магистралнипут Бос. Грахово – Книн, док се у мјесту Стрмица налази граничнипрелаз. Око 17–18 километара сјеверно од Бос. Грахова налазила сетврђава Висућ, која је у том крају још од античких времена, о чемусвједоче налази из римског периода, надзирала путне правце и штитилапрелаз преко Унца. Од Кључа преко Бравска поља води главна и најкраћапутна веза даље на запад, према данашњем Бихаћу, и на југ премасјеверној Далмацији. Око петнаест километара западно од Бос. Петровцаналази се тврђава Бјелај, а управо је она чувала један путни правац којије преко планине Осјеченице и данашњег села Стјењани избијао у долинуријеке Уне код данашњег Кулен Вакуфа. Одатле се може избити наприморје било да се иде на југозапад преко Крбавског поља, или најугоисток долином Уне ка Книну и даље према сјеверној Далмацији.Разумије се да су средњовјековни људи користили бар дио путних правацакоје су наслиједили из ранијих времена, нарочито када су у питањуосновне трасе за које нису имали разлога да их мијењају.72


163

72 F. Ballif, Rimska cesta od Prologa preko Dônjeg Unca i Petrovca u dolinu Sane, GZM IV(1891) 395–404; П. Рађеновић, Бјелајско поље и Бравско, 142–143; М. Карановић,Саничка жупа у Босанској крајини, СЕЗ, књ. XLVI, Прво одељење, Насеља и пореклостановништва, књ. 26, Београд 1930, 245–247, 259–261; К. Јиречек, Трговачки путевии рудници Србије и Босне у средњем вијеку, Зборник Константина Јиречека I, Београд1959, 296–299; E. Pašalić, Antička naselja i komunikacije u Bosni i Hrcegovini, Sarajevo1960, 10–34; I. Bojanovski, Bosna i Hercegovina u antičko doba, Sarajevo 1988, 250–287;D. Pejnović, Geopolitički položaj Krbave u srednjovjekovnom, osmanlijskom i vojnokrajiškomrazdoblju, Krbavska bitka i njezine posljedice, Zagreb 1997, 51–61; Veliki atlas Hrvatske,Zagreb 2002, 125, 126, 134, 140–142, 147–150 [топографске карте у размјеру 1:100.000].

Не би била неоснована ни наша тврдња да су Турци, приликоминвазије на Босну 1463. године, од Кључа преко Бравског поља иБјелајског поља, те путева дуж Доњег Унца избили у сјеверну Далмацијуи ту се сукобили са неспремним хрватским баном Павлом Сперанчићем.Као прво, сама чињеница да му је султан послао писмо са захтјевом да мупреда важне градове у том региону говори о постојању одређених турскихнамјера да се ти крајеви покушају заузети. Као друго, вијести трогирскогкнеза о кретању и приближавању Турака и информације да је банСперанчић све жустрије захтијевао од кнеза да му преда оружје, указујуна чињеницу да је непријатељ био веома близу и да је почео да угрожаватериторије којима је он управљао. Осим тога, и сам је бан Сперанчићзахтијевао оружје од трогирског кнеза под изговором да му оно треба даби лакше утврдио мјеста која је управо заузео. Од кога би их заузео ако неод Турака који су продрли у тај регион? Ако попис напријед наведенихтврђава, са коментаром трогирског кнеза да су оне раније биле у банату,не бисмо могли, због недовољно доказа, протумачити тако да су ихпривремено заузели Турци, можемо бар тај податак протумачити каочињеницу да тај попис, самим тим што је састављен, даје одређененаговјештаје о правцима турског продора. Хрватски бан Павле Сперанчићсе након ових догађаја помиње још само два пута. У једном писму, којеније прецизно датирано, а за које знамо да потиче из 1463. године, наводисе како су Турци преко узаних мјеста, којима нико не обичава да иде,сабраним четама изненада упали у долину Цетине. Ту се развила великаборба на крају које је бан био заробљен.73 Нажалост, не знамо тачан датумкада је бан био заробљен, али нам је познат податак да је банова супруга9. септембра исте године нудила Венецији тврђаве којима је он ранијеуправљао, као залог за новац којим би откупила мужа из турскогропства.74 Имајући у виду да је било потребно неко вријеме да се баницараспита о стању свог мужа и о томе како би и чиме могла да га ослободи,као и вријеме да све те информације дођу у Венецију, произилази да јебан пао у заробљеништво највјероватније између краја јуна и срединеавгуста мјесеца. Сам датум његовог заробљавања није толико битан занашу тему, али јесте чињеница да наведени подаци несумњиво упућују нато да су Турци неочекиваним путевима, о којима смо напријед распра -вљали, упали у долину Цетине. Врло је могуће да се они односе на периодиз краја јуна мјесеца 1463. године када је турска инвазија на Босну


164

73 K. Horvat, Prilozi za hrvatsku povijest iz arhiva rimskih, Starine JAZU XXXIV(1913) 67–68.74 S. Ljubić, Listine X, 271–272.

достигла свој зенит. У прилог оваквој тврдњи иде и чињеница да суТурци, рушећи све пред собом, продрли преко дијелова Крбаве све доСења, о чему је 14. јуна обавијештена и Венеција.75 У попису босанскогсанџака из 1468/69. године, извјесном Пави Гргурићу, који је чуваотврђаву Хум у нахији Ливно, додијељен је тимар у селима у околиниЛивна. У истом том попису је наведено да је Паво Гргурић предаоТурцима тврђаве Хум и Травник. Локација тврђаве Хум је данаснепозната, јер се она у средњовјековним изворима не помиње, али се полокацији његовог тимара може претпоставити да се и тврђава Хумналазила у околини Ливна. Претпоставља се да се налазила десетаккилометара јужно од Ливна, на једном доминантном гребену (Нухбеговићаградина) изнад Бушког језера у близини данашњег насеља Подхум. Ту сеналазе остаци зидова средњовјековног утврђења. Претпоставља се да секасније под зидинама овог утврђења које је надгледало пут ка Ливнуразвило и насеље Подхум. У Ливањском пољу, око петнаест километаразападно од Ливна, постоји и једно брдо које се зове Хум, а нешто више оддвадесет километара југоисточно одатле, у долини Цетине, налази се селоПотравље у којем се налазе остаци некадашње тврђаве Травник.76

Путни правци у овим крајевима Турцима су били познатиодраније јер су са својим четама продирали и пљачкали ове крајеве. Такоје забиљежено да је у марту 1432. Исак, војвода Турака, путевима из Боснеса око 3000 војника упао у жупу Лука смјештену у задарском залеђу тепричинио велику штету пљачкајући стада стоке, док су 1448. годинеТурци оплијенили област Поуња око ушћа ријеке Унац.77 Турцима прелазакводених токова није представљао превелики проблем. Остао је забиљеженједан интересантан податак који говори о томе на који су начин Турцисавладавали ријечне токове. Са собом су носили јаку и дугачку ужад, каои греде од којих су правили бродове. Када наиђу на ријеку коју не могу да


165

75 Isto, 250. Уп. и D. Pejnović, Geopolitički položaj Krbave, 51–61. 76 Codex diplomaticus comitum de Frangepanibus I, Monumenta Hungariae historica,Diplomataria, Vol. XXXV, Budapest 1910, 168, 190, 200–201, 250–256; A. Aličić,Sumarni popis, 100, 195–196; S. Zlatović, Topografičke crtice, 10; Arheološki leksikonBosne i Hercegovine 3, 239–240 (V. Paškvalin); Т. Рибар, Западне стране усредњовјековној босанској држави, Београд 2009, 168–169. 77 J. Gelcich – L. Thallóczy, Diplomatarium relationum Reipublicae Ragusanae cumRegno Hungariae, Budapest 1887, 367; B. Gušić, Naseljenje Like do Turaka, Lika uprošlosti i sadašnjosti, Karlovac 1973, 47. На неке од ових праваца којима су Турципродирали упозоравали су савременици. D. Kniewald, Feliks Petančić 1502. oputevima kojima valja napasti Turke, Vesnik Vojnog muzeja V-1 (1958) 25–57.

пређу, нађу међу собом добре пливаче који пливају преко ријеке вукућипреко ње на другу обалу кочеве на које су претходно привезали ужад.Затим од тих кочева, ужади и дасака направе мост.78

На основу свега претходно изложеног ипак не можемо сасигурношћу рећи којим правцем се упутио турски султан након освајањаЈајца. Он је био негдје у јужнијим предјелима и командовао турскимјединицама које су пустошиле земљу херцега Стјепана. Можда бисмо иинформацију трогирског кнеза од 18. јуна да је султан изашао из Боснемогли протумачити не као гласину, већ на један сасвим другачији начин.Можда је кнез имао намјеру да каже да је султан напустио државнегранице Босне и да се преко пограничних јужних подручја Угарске упутиока Дубровнику? Исто тако, можемо само да претпостављамо о локацијиравница и пашњака у земљи херцега Стјепана на којима се неколико данаодмарала и опорављала турска војска. Постоји могућност да је у питањубило Имотско или Невесињско поље.

Кретање турске војске на повратку је релативно лакореконструисати. На основу закључака сједница дубровачке Владесазнајемо да су 14. и 18. јула ослобођени градови Кључ (Cliuç) и Љубушки(Gliubuschi),79 a на основу маргиналних забиљешки из пописа крајиштаИса-бега Исаковића сазнајемо да се турска војска налазила 21. и 22. јунау Невесињу.80 Љубушки и Кључ су повезани путем који од Дријева идедолином Неретве, а код Благаја се један крак одваја и преко Невесиња идеза Гацко, Церницу и Кључ.81 Одатле је турска војска напредовала познатимvia Drine, па је већ 2. јула налазимо улогорену у Фочи.82 Од Фоче сеодвајао један пут који је ишао преко Ковач планине ка Брезници (данашњимПљевљима), Пријепољу, Сјеници, Расу и даље на цариградски друм.83

Након Фоче, турску војску заиста налазимо 5. јула управо на Ковачпланини.84 Да је султан био са војском знамо по томе јер су дубровачкипосланици 7. јула у Сјеници (na Sinicah) били код њега у аудијенцији, накојој су успјели да испослују својим грађанима трговачке привилегије.85


166

78 B. Nikšić, Osmansko carstvo 17. stoljeća očima bivšeg zarobljenika, Zagreb 2001, 141.79 Ć. Truhelka, Dubrovačke vijesti, 19.80 H. Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića, 23, 90, 114, 115.81 Г. Шкриванић, Путеви, 53–55.82 H. Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića, 68, 110.83 Г. Шкриванић, Путеви, 47–48; 123–128.84 H. Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića, 69.85 Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I-2, Београд – Ср. Карловци 1934,240–241.

Убрзо потом турска војска се 11. јула обрела у Расу.86 Управо код Раса сераздвајао пут који је ишао поред манастира Бањске и долином ријекеСитнице за Скопље.87 Турску војску налазимо 13. јула у Звечану,88 а 16.јула у Качаничкој клисури.89 Један италијански посланик је писао 19. јулада је турски султан напустио Босну и прешао са својом војском у Србију,у мјесто удаљено два дана пута по имену Ситница (Sighiniça). Истипосланик је написао да је султан у Босни наводно оставио око 20.000војника.90 Од 17. до 20. јула војска се одмарала у Скопљу, кроз које јепрвобитно пролазила када је прије два мјесеца марширала према Босни.91

Изгледа да се у Скопљу војска подијелила у неколико група које су уразличито вријеме ишле према Једрену. Тако 22. јула налазимо дио војскеу мјесту Семизџе Шејх (данашње село Семисџе на ријеци Добричјугоисточно од Пловдива и сјеверно од Хаскова),92 али дан раније, 21. јула,један други дио војске налазимо далеко од Семисџеа у мјесту Söğütlüdereкоје се налази између Једрена и Ески Бабе у данашњој Турској.93 Дана 26.јула дио војске је био улогорен у Самокову,94 28. јула у Пловдиву,95 а првогавгуста опет у селу Семисџе.96 Коначно, деветог августа турску војскуналазимо у Једрену.97

Турци су овај путни правац преко Бугарске, Македоније и Косовачесто користили у својим војним походима на овај дио Балкана. Служилису се њиме, на примјер, и онда када су кретали у опсаду Скадра 1474.године, а и тада су ревносни Дубровчани угарском краљу дојављивалиположаје турске војске. Четрнаестог маја 1474. године писали су да јерумелијски паша са бројном и јаком војском виђен у мјесту Нагоричане(Nagoricino) које је од Косова удаљено три дана пута. Потом су написалида га очекују у Скопљу, затим у долини Ситнице, а да послије не знајукуда ће окренути. То је због тога, објашњавају угарском краљу, јер је


167

86 H. Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića, 88.87 Г. Шкриванић, Путеви, 126. 88 H. Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića, 24, 27, 28.89 Isto, 24, 30, 110.90 В. Макушев, Историјски споменици, 26.91 Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, 246; H. Šabanović, KrajišteIsa-bega Ishakovića, 27, 28, 44, 60, 67, 71, 88, 93, 98, 100.92 H. Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića, 69.93 Isto, 97.94 Isto, 23, 101, 112.95 Isto, 68, 70, 71. 96 Isto, 99.97 Isto, 68, 72.

Ситница мјесто одакле се пружа пут у Албанију, Босну и Подунавље.Одатле Турци могу ићи и at loca nostra (тј. у Дубровник и Далмацију),закључују на крају извјештаја. Мјесец дана касније извијестили су да суТурци кренули на Скадар.98 Тај путни правац је и у каснијим временимазадржао своју важност, па су се њиме често служили и дубровачкипосланици када су путовали у Цариград.99

Одлука о коначном освајању Србије и Босне вјероватно јеразматрана у годинама након пада Цариграда и дио је ширих турскихстратешких планова и њихових офанзивних акција које су имале заосновни циљ боље позиционирање Турака у Европи и постепено сламањеугарског одбрамбеног система. У том смислу треба схватити и захтјевеМехмеда II босанском краљу и појединим босанским феудалцима да мупредају градове смјештене на стратешки важним мјестима који суконтролисали путеве према Угарској и Далмацији. Султан је на прољеће1456. године, уочи познатог напада на Београд, захтјевао од СтефанаТомаша да му преда четири своја града. Од та четири „два се налазе уунутрашњости, трећи је кључ Угарске, а четврти Далмације“. Познатонам је да је један од та четири града био град Бистрички на мјестуданашњег Ливна. Он се налази на мјесту гдје се укрштају важни путевикоји су повезивали Далмацију са западном и средњом Босном.100 Годинудана уочи инвазије на Босну, султан је од херцега Стефана тражио да муплати 100.000 дуката или да му преда три његова града и то Клобук иМичевац у залеђу Дубровника те град Чачвину. Чачвина је доминираланад Сињским пољем и налазила се на траси пута који је водио из правцаСплита ка западној и средњој Босни.101

Освајање Србије и Босне није само представљало ликвидацијуодавно начетих балканских државних творевина, већ и удар на угарскиодбрамбени систем јер је овим Угарска изгубила велики дио свогспољашњег „заштитног прстена“ који су сачињавале балканске вазалнетампон државе. Турци су на широком простору за врло кратко вријеме,обалама Дунава, Саве и Уне, директно изашли на угарске границе које


168

98 J. Gelcich – L. Thallóczy, Diplomatarium, 631–632.99 V. Miović, Dubrovačka diplomacija u Istanbulu, Zagreb – Dubrovnik 2003, 40–41.Уп. и Й. Ивановъ, Сѣ верна Македония, София 1906, 149–159.100 За основне податке о Ливну в. Т. Рибар, Западне стране, 164–167; Т. Рибар,Ливно, Лексикон градова и тргова, 167.101 В. Ћоровић, Хисторија Босне, 522–523; С. Ћирковић, Херцег Стефан, 227–229,248–252. О Чачвини детаљније в. у Lj. Gudelj, Utvrda Čačvina, Starohrvatska prosvjeta27 (2000) 153–182.

нису биле адекватно чуване на свим дијеловима. Најмање обезбијеђенаграница налазила се између Хрватске и Босне. Одржавање граничниходбрамбених система, као и ратови уопште, захтијевају огромне новчанеиздатке. Приходи угарског државног буџета процијењени су педесетихгодина XV вијека на око 220.000 до 240.000 флорина годишње. Проци -јењени трошкови одбране југоисточних граница Угарске износили су1439. године 12.400 флорина. Са појачаним турским војним притискомрасли су и трошкови одбране угарских граница, па су тако само трошковиодбране Београда, кључне тачке угарског одбрамбеног прстена, саодржавањем ријечне флоте у том региону, процијењени 1456. године наоко 47.000 флорина, што је чинило једну петину државних прихода.102

Треба имати у виду и да је турско-угарска граница након освајања Србијеи Босне постала знатно дужа, те да су трошкови њеног одржавањарапидно порасли. Независно од тога, процијењено је да би у то вријемеопремање војног похода са око 15.000–20.000 војника у трајању до четиримјесеца коштало око 250.000 флорина. Због тога су у Угарској повиша -вани порези, па су се за вријеме краља Матије Корвина државни приходипривремено попели чак до 900.000 флорина, али се и тада постављалопитање да ли ће краљева ризница моћи да подмири све трошкове одбране.Основни проблем границе између Хрватске и Босне није био само у томешто је она била најслабије обезбијеђена већ и у томе што је она садапостала веома скупа за одржавање. Ти крајеви су у оно вријеме билиријетко насељени, па прикупљени порези нису могли да подмирују свеновонастале трошкове одбране. Разлика је морала да се надомјести изризнице угарског краља. Тврђаве су у том региону биле у лошем стању,слабо обезбијеђене и са муком одржаване. Осим тога, није било нитиједне значајније природне препреке која би макар привремено задржалаТурке на граници. Поред тога што је тамошња војска била војно-тактичкиинфериорна у односу на добро увјежбане и изразито мобилне турске војнетрупе, у том региону није било нити једног већег значајнијег градскогцентра који је могао да послужи као војна база њиховим браниоцима.103


169

102 J. M. Bak, The Price of War and Peace, 166.103 J. M. Bak, The Price of War and Peace, 166–176; I. Jurković, Turska opasnost ihrvatski velikaši – knez Bernardin Frankapan i njegovo doba, Zbornik Odsjeka zapovijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti HAZU 17 (1999) 61–82;B. Grgin, The Ottoman influences on Croatia in the second half of the fifteenth century,Povijesni prilozi 23 (2002) 87–104; B. Grgin, The Center and the Periphery – MedievalCroatia in the Realm of King Matthias Corvinus, Radovi Zavoda za hrvatsku povijestFilozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu 44 (2012) 197–208.

У тим чињеницама вјероватно треба тражити и дио разлога због чега јесултан Мехмед покренуо амбициозне освајачке планове. Избијањем наслабо брањене југозападне крајеве Угарске, Турци су вјероватнопокушали заобићи добро брањене границе на Сави и Дунаву, или макардовољно ослабити позицију непријатеља који је сада био расплинут намного дужој територији. Угарска то није могла себи у дужем року дадазволи, па је морала одмах да реагује да би предуприједила даљњи развојтакве турске стратегије. Због тога је она одмах с јесени 1463. годинепокренула војну кампању с циљем да поврати дио заузетих територија.Турци су, опет, хтјели да се заштите са западне стране и предуприједебило какве офанзивне стратегије западних држава, а између осталог ишто су дошли у посјед врло важних комуникација помоћу којих су лакомогли да стигну у срце тадашње Европе. Босна је отуда Турцимапослужила као добро полазиште за њихове акинџијске упаде не само усусједну Хрватску, већ и много даље у Аустрију и Италију.104

Други, не мање важан, разлог освајања Србије и Босне лежао је уматеријалним разлозима. Обје земље биле су пребогате рудамаразличитих метала. Значај ових сировина у привреди једне земље и у


170

104 S. Jug, Turški napadi na Kranjsko in Primorsko do prve tretjine 16. stoletja; Kronologija,obseg in vpadna pota, Glasnik Muzejskega društva za Slovenijo, letnik XXIV, zvezek1–4 (Ljubljana 1943) 1–61; М. Кос, Историја Словенаца, Београд 1960, 341–345;D. Bojanić, Dve godine istorije bosanskog krajišta (1479. i 1480) – prema Ibn Kemalu,POF 14–15 (Sarajevo 1969) 33–48; D. E. Pitcher, An Historical Geography of theOttoman Empire, from earliest times to the end of the sixteenth century with detailedmaps to illustrate the expansion of the Sultanate, Leiden 1972, 83–93, 108–109; И. Воје,Проблематика турских провала у словеначке земље и организација одбране у XVи XVI веку, ИЧ XXV–XXVI (1978–1979) 117–131; M. Kruhek, Stvaranje i utvrđivanjeobrambene granice na Kupi u toku XVI i XVII stoljeća, Vojna krajina; Povijesni pregled–historiografija–rasprave, Zagreb 1984, 215–257; I. Voje, Utvrđivanje slovenačkihgradova za odbranu pred turskim provalama, Vojne krajine u jugoslovenskim zemljamau novom veku do Karlovačkog mira 1699., SANU, Naučni skupovi, knj. XLVIII,Odeljenje istorijskih nauka, knj. 12, Beograd 1989, 257–272; P. Fister, Seljačkaprotivturska odbrana na slovenačkom području, Vojne krajine u jugoslovenskimzemljama, 273–289; V. Simoniti, Slovenska historiografija o turških vpadih in obrambipred njimi, Vojne krajine u jugoslovenskim zemljama, 291–303; M. Kruhek, Krajiškeutvrde i obrana hrvatskog kraljevstva tijekom 16. stoljeća, Zagreb 1995; D. Pejnović,Geopolitički položaj Krbave, 51–61; M. Pia Pedani, Turkish Raids in Friuli at the Endof the Fifteenth Century, Acta viennensia ottomanica, Akten des 13. CIEPO-Symposiums(Comité international des études pré-ottomanes et ottomanes) vom 21. bis 25. September1998. in Wien, (herausgegeben von Markus Kohbach, Gisela Prochazka-Eisl, ClaudiaRomer), Selbstverlag des Instituts fur Orientalistik, Wien 1999, 287–291.

производњи ватреног оружја, које је све више добијало на свом значају, нетреба коментарисати. С тим у вези, треба напоменути и чињеницу да суТурци били изнимно заинтересовани за стручну радну снагу са простораБалкана и за усвајање западњачке рударске технологије коју су на овепросторе првобитно донијели Саси. Напоменимо само да су Турци иприликом опсаде Цариграда 1453. године унајмили неке рударе из НовогБрда да би ископали тунеле испод градских зидина, које би потомиспунили барутом и тако их дизали у ваздух. Отада су рудари са простораСрбије и Босне били редовно ангажовани као стручна радна снага утурским ратовима, нарочито приликом опсједања градова.105 Сви извори,западни и турски, говоре за Србију и Босну да су пребогате плодномземљом, обиљем хране и шумом. Јасно је да су Турци нашим подручјиманамијенили позицију јаке сировинске базе за своја даљња освајања.

Турска стратегија освајања Босне била је бриљантно осмишљена.Турци су били свјесни да морају брзо дјеловати, изненадити противникајаким офанзивним ударом на најважнија утврђења како би деморалисаливојне посаде у оним мањим и у томе су у потпуности успјели.Продирањем најкраћим путем у сами политички и привредни центар овесредњовјековне државе, као и заузимањем главних комуникација истратешки значајних тврђава брзо су онемогућили сваку организованијубосанску одбрану. Стиче се утисак да ни они сами нису очекивали дањихов поход прође толико глатко, па су основни циљ свог похода дјели -мично проширили пљенидбама јужнијих дијелова угарске пограничнетериторије, а у своје додатне планове покушали су укључити чак иДубровник. Стратегија мобилних трупа однијела је превагу над достастатичним браниоцима Босне који су, како се нама сада чини, билипотпуно неприпремљени за турску инвазију. Ова констатација изненађујес обзиром на то да се већ унапријед знало да ће Босна након Србије битиидући плијен освајача, али када се узме у обзир политичка разједињеносттадашње босанске државе, ни то не би требало бити превеликоизненађење. Стога би се могло рећи да преоштро дјелује оцјена бранилацаБосне у нашој историографији по којој је „Босна шаптом пала“. Таквуоцјену, уосталом, нису дали само наши историографи, него су бројнидруги тадашњи савременици неријетко истицали како је Босна пала безиједног испаљеног хица и исуканог мача из корица.106


171

105 С. Рансиман, Пад Цариграда 1453, Нови Сад 1996, 145; G. Ágoston, OttomanArtillery, 26–31; G. Ágoston, Guns for the Sultan, 40. 106 M. Šunjić, Trogirski izvještaji, 157.

Историографија је можда превише лако осудила и угарског краљашто Босни није у најкраћем року послао помоћ. Ни он, а ни његови војнистратези до посљедњег момента нису знали прави циљ турских напада, аи сами су били у новчаним тешкоћама које су им онемогућавале органи -зовање адекватне одбране. Отуда су се, као и увијек, највише усредсре -дили на одбрану југоисточних граница своје краљевине на обалама Савеи Дунава. Осим тога, изгледа да нико од њих није очекивао тако брзи падсредњовјековне Босне. Мађарски краљ, на примјер, није послао помоћ нисвоме човјеку, бану Павлу Сперанчићу, који је очајнички молио за помоћтрогирског кнеза. У таквим околностима турска освајачка стратегијабрзог дјеловања лако је остварила тријумф, а њихово освајање Босне,гледано из шире перспективе, које представља само једну од епизода убројним турско-угарским сукобима током XV вијека, истовремено јенаговијестило и какав се исход може очекивати у коначном обрачунуизмеђу ове двије војне силе.


172

Pavle Dragičević

DIRECTIONS OF TURKISH ATTACKS AT BOSNIA IN 1463

Summary

The paper focuses on directions of movement of the Turkish army onthe eve and during the main attack at Bosnia in the spring of 1463. Based onpublished documentary and narrative sources, the author puts forward theassumption that the main part of the Turkish army took the direction fromEdirne, through Plovdiv and Samokov in present-day Bulgaria, only to reachthe valley of the Sitnica river in Kosovo through Skopje and Kačanička gorge.Therefrom, the Turkish army moved towards the north of Serbia as the sultanwanted to deceive his enemies (Bosnia and Hungary) as to the real target of hisattack, aiming to create a surprise effect and thus to prevent the enemy to timelyprepare defence. The author assumes that the Turkish army crossed the Drinanear Zvornik and encroached, via the shortest route, on the region of middleBosnia, where it attacked Bobovac and other important fortifications. Afterseveral days of fighting, the Turkish army set off from middle Bosnia, alongthe roads in the valleys of the Lašva and Vrbas rivers, towards the western partof the country, where it besieged and conquered several important towns,including Ključ, Jajce and Zvečaj. A part of Turkish troops went to the Croatianterritory through the plateau of western Bosnia (Bravsko and Bjelajsko plains)and reached Senj through Krbava. The second part invaded, through upperPounje, northern Dalmatia and the valley of the Cetina river, where it clashedwith the troops of ban Pavle Sperančić. After successful attacks, the Turkisharmy gathered in the region of present-day Herzegovina and, through roadsalong the valleys of the Neretva and Drina rivers and through Foča and Sjenica,again arrived at the valley of the Sitnica river, wherefrom it took the same roadthrough Skopje and Bulgaria and returned to Turkey. With the exception ofseveral well-fortified places, during its invasion of Bosnia the Turkish armymet almost no serious or more durable armed resistance. Taking into accountthe time of entry and exit of the Turkish army from Bosnia, the invasion lastedfor entire two months.

Keywords: Bosnia, Turks, 15th century, roads, military history.


173

Documents

Правци турских напада на Босну 1463. године (Directions of turkish attacks at Bosnia in 1463).pdf