neko za chat?! Diskurs elektronskih ćaskaonica na engleskom i srpskom jeziku

Biljana Radić-Bojanić

neko za chat?!DISKURS ELEKTRONSKIH

ĆASKAONICA NA ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU

neko za chat?! DISKURS ELEKTRONSKIH ĆASKAONICA NA ENGLESKOM I SRPSKOM JEZIKU

Biljana Radić-Bojanić

Izdavači Filozofski fakultet, Novi Sad & Futura publikacije

Lektura i korektura Olivera Cibula

Priprema i štampa Futura publikacije

Štampanje ove publikacije finansijski je pomoglo Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine

Tiraž 300

ISBN 978-86-7188-080-0Štampanje ove monografije finansijski je pomoglo Ministarstvo za nauku i zaštitu životne sredine Republike Srboje

CIP - Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

004.738.5811.163.41‘42811.111‘42

neko za chat!? : diskurs elektronskih ćaskaonica na engleskom i srpskom jeziku / BiljanaRadić-Bojanić. - Novi Sad : Filozofski fakultet : Futura publikacije, 2007 (Novci Sad : Futura publikacije).-106 str. : ilustr. ; 23 cm

Tiraž 300. - Bibliografija

ISBN 978-86-7188-080-0а) Српски језик - Анализа дискурса - Интернет b)Енглески језик - Анализа дискурса - ИнтернетCOBISS.SR-ID 223465479

�

Predgovor

Knjiga neko za chat?! (Diskurs elektronskih ćaskaonica na engleskom i srpskom jeziku) predstavlja prerađenu verziju mog magistarskog rada „Diskurs komunikacije na internetu na engleskom i srpskom jeziku (s težištem na elektronskom ćaskanju)” odbranjenog 14. decembra 2005. godine pred komisijom u sastavu prof. dr Tvrtko Prćić (mentor), prof. dr Ranko Bugarski i prof. dr Svenka Savić. Ona proučava diskurs elektronskih ćaskaonica na engleskom i srpskom jeziku, koji je najdinamičniji od svih novonastalih vidova komunikacije na internetu i pokazuje najviše jezičkih promena u odnosu na tradicionalne načine komuniciranja, te stoga nudi mnogo polja za istra-živanje. Knjiga se zasniva na sociolingvističkom pristupu, te se jezičke pojave pos-matraju nerazdvojno od vanjezičkog konteksta u kome se odvija komunikacija i nji-hovo se pravo tumačenje i objašnjenje dobija u odnosu na učesnike, njihove namere i ciljeve, komunikacione situacije i ostale društvene faktore. Osnova leži u korpusu od gotovo 2.000 iskaza za svaki analizirani jezik. U pitanju su autentični tekstovi, sakup-ljeni u ćaskaonicama na engleskom i srpskom jeziku u toku leta 2002. godine. Korpus je detaljno analiziran, a rezultati analize su u tekstu knjige potkrepljeni primerima. S obzirom na brzinu promena koje se dešavaju u ovakvom vidu komunikacije, neki od zaključaka će delovati možda zastarelo, ali to je opasnost kojoj se izlaže svako ko se bavi izučavanjem novih i dinamičnih pojava.

Ovom prilikom želim da izrazim duboku zahvalnost recenzentima knjige, prof. dr Vladislavi Gordić Petković i prof. dr Predragu Novakovu, čija mi je podrš-ka mnogo značila, kao i članovima komisije, prof. dr Tvrtku Prćiću, prof. dr Ranku Bugarskom i prof. dr Svenki Savić, koji su mi svojim znanjem i iskustvom otvarali oči u svakoj etapi rada, i ne samo tada.

Veliko hvala dugujem i onima bez čije pomoći, podrške i istrajnosti ova knjiga ne bi ugledala svetlost dana, a to su moji roditelji, brat i njegova porodica, tri graci-je i moja dva momka, koji pomažu koliko mogu i otežavaju koliko moraju.

Naposletku, zahvalnost dugujem i Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine, bez čije finansijske pomoći svakako ne bi došlo do objavljivanja ove mo-

�

nografije, kao i izdavačima, Futura publikacijama i Filozofskom fakultetu, koji su prihvatili knjigu za štampu.

Svi nedostaci i greške u knjizi svakako su samo moji.

U Novom Sadu, maja 2007.

�

SadržajPredgovor 3

1 Uvodna razmatranja 7

2 Kratak pregled razvoja elektronske komunikacije 9

3 Karakteristike vidova komunikacije na internetu 13 3.1 Elektronske ćaskaonice 14 3.2 Elektronska pošta 15 3.3 Diskusione grupe 17 3.4 Virtuelne igraonice 21

3.5 Veb-strane 26

4 Makroanaliza registra elektronskog ćaskanja 31 4.1 Definicija i dimenzije registra 31 4.2 Stvaranje teksta 33 4.3 Društveni kontekst 35

4.4 Ciljevi komunikacije 36 4.5 Poređenje registara 37

5 Mikroanaliza registra elektronskog ćaskanja 39 5.1 Metodologija analize registra 39 5.2 Pisanje 44 5.2.1 Interpunkcija 45 5.2.2 Veliko početno slovo 48 5.2.3 Ostali pravopisni aspekti 50 5.2.4 Nove konvencije 52 5.3 Leksika 54 5.3.1 Vulgarizmi i psovke 55 5.3.2 Omladinski žargon 59 5.3.3 Emotogrami 63

� 5.4 Gramatika 65 5.4.1 Lični oblici 66 5.4.2 Složenost rečenične strukture 68 5.4.3 Eliptične strukture 70 5.4.4 Ostala gramatička svojstva 73 5.5 Pragmatika 75 5.5.1 Presupozicije 76 5.5.2 Princip kooperativnosti 79

5.5.3 Princip učtivosti 84 5.5.4 Red i razmena 88 5.5.5 Govorni činovi 91 5.5.6 Deiksa 96

6 Završna razmatranja 100

Literatura 103

�

1 Uvodna razmatranja

Diskurs interneta podrazumeva nekoliko različitih vidova komunikacije, pa bi detaljno proučavanje svih zajedno verovatno iznedrilo više knjiga, dok se ova isprva pregledno bavi jezikom interneta u cilju postavljanja istorijskog i društve-nog konteksta, a potom se sužava na, čini se, najzanimljiviji i najdinamičniji aspekt komunikacije na internetu – ćaskanje. Razlozi za ovo leže u opštim karakteristika-ma diskursa interneta, kao dinamične i interaktivne pojave koja na potpuno nov i dosad nezabeležen način menja ono što se znalo o govorenom i pisanom jeziku. U ovim promenama jezik elektronskih ćaskaonica je otišao najdalje, jer pokazuje najviše inovacija u odnosu na tradicionalnu komunikaciju. Tako se ovde mešaju osobine pisanog i govorenog jezika u toj meri da je nemoguće utvrditi kome polu od ta dva on pripada, pa se sve više autora zalaže za redefinisanje ionako suviše opšte podele na govor i pisanje i predlaže uvođenje trećeg tipa – jezika elektronske komunikacije.

Redefinisanje terminâ, pojavâ i podelâ uvek zahteva dobra obrazloženja za-snovana na detaljnim naučnim istraživanjima, koja nude dokaze za potkrepljiva-nje redefinisanja. Tako je jedan od ciljeva ove knjige dokazivanje ili opovrgavanje potrebe za novom podelom, a najbolji način za ovo jeste analiza registra, odakle i potiče podela na govoreni i pisani jezik. Pošto u dosad napisanoj literaturi nije pro-nađen detaljan opis registra elektronskih ćaskaonica, nego samo studije pojedinih njegovih aspekata, delom zasnovanih na analizi podataka, delom na vlastitom is-kustvu istraživača, uvidela se potreba za takvom studijom.

Knjiga se na nekoliko nivoa bavi iscrpnom analizom korpusa na dva jezika, engleskom i srpskom. Iako kontrastivna analiza otežava i usporava proces istraži-vanja, njena je primena u nauci izuzetno opravdana. Više je puta dokazano da bi se mnoge pojave previdele i mnogi zaključci pogrešno doneli da se metodom kontras-tivne analize dvaju ili više jezika nisu uočile pojedinosti koje bi inače izmakle oku istraživača. Osim toga, a u vezi s analizom vidova komunikacije na internetu, često se čuju apeli da je potrebno više istraživati „manje“ jezike koji se koriste na interne-tu, a ne samo engleski, koji, kao što se vrlo dobro zna, dominira svetskom jezičkom

�

scenom na mnogo načina. Naposletku, ova knjiga nastoji da, istraživanjem prome-na u srpskom jeziku u ovom domenu, bude doprinos i domaćoj i stranoj nauci.

Da bi se došlo do valjanih i opravdanih zaključaka, analizirali su se autentični tekstovi sakupljeni u nekoliko ćaskaonica na engleskom i srpskom jeziku (#worm-baby, #wendy, #Asylum i #4-irc na engleskom i #beograd, #serbianteen, #25+, #to-ronto i #SerbianCafe na srpskom, o kojima će se nešto više reći u petom poglavlju). Korpus služi ne samo kao izvor primera, nego i kao materijal koji se meri, broji, iščitava na mnogo nivoa i posmatra sa što više aspekata. Dobijeni rezultati su i kvantitativne i kvalitativne prirode: prvi doprinose dokazivanju ili opovrgavanju teorijskih postavki, a drugi nude objašnjenja za stanje stvari.

U knjizi se daje mnogo primera iz oba jezika da bi se na taj način ilustrovale pojave koje se opisuju i dodatno potkrepili zaključci koji se donose. Bilo bi dobro, ali je to gotovo neizvodljivo, da primeri u knjizi mogu da pokažu dinamiku komu-nikacije, da se uz materijal može dodati i snimak toka elektronskog ćaskanja, ali tehničke mogućnosti to ne dozvoljavaju, pa autorki ostaje da se nada da će njeni opisi i primeri biti dovoljno ilustrativni da probude maštu čitalaca i pomognu im da, u slučaju da nikad nisu ćaskali, zamisle kako to izgleda. I ovo govori u prilog činjenici da je internet uneo toliko promena u međuljudsku komunikaciju da oni koji nemaju nikakvog iskustva u korišćenju interneta imaju mnogo problema da pojme kako to uopšte izgleda.

Knjiga se sastoji od šest poglavlja. Posle ovog, uvodnog dolazi poglavlje u kome se daju najvažniji podaci o tome kako je nastao internet, s posebnim osvr-tom na to kako su se razvijali različiti vidovi komunikacije na njemu. Kao logičan nastavak, treće poglavlje bavi se stanjem stvari na internetu danas i predstavlja po-naosob svaki od vidova komunikacije, s namerom da ih i rečima i slikama približi čitaocima.

U četvrtom i petom poglavlju tema se sužava na elektronske ćaskaonice. Dok se četvrto poglavlje bavi širim sociolingvističkim faktorima koji utiču na razvoj tog načina komuniciranja, peto, i ujedno najopsežnije, poglavlje istražuje na mik-rolingvističkom planu pojedinačne osobine jezika ćaskaonica, i to s četiri aspekta: pisanja, leksike, gramatike i pragmatike. Svi rezultati porede se na međujezičkom i međuregistarskom nivou, s ciljem da takva dvoslojna kontrastivna analiza da što iscrpniji opis registra. U šestom poglavlju daje se pregled rezultata analize, kao i neke perspektive, želje i dalji planovi u ovom polju istraživanja.

�

2 Kratak pregled razvoja elektronske komunikacije

Kada je 1957. godine u svemir lansiran sovjetski Sputnjik, a mesec dana kas-nije Sputnjik II, tadašnji američki predsednik Ajzenhauer (Eisenhower) i američka vlada uplašili su se da će izgubiti trku za osvajanje svemira i da njihov odbrambeni sistem nije dovoljno jak da izdrži i preživi eventualne napade SSSR-a. Takođe su strahovali da, u slučaju tih napada, niz univerziteta na kojima su se odvijala istraži-vanja neće opstati i neće moći da razmenjuje informacije. Stoga je odlučeno da vla-dina agencija ARPA (eng. Advanced Research Project Agency) dobije zadatak da napravi mrežu koja je dovoljno jaka i fleksibilna da preživi sve napade i, bez obzira na procenat oštećenja, dalje koristi preostale resurse u komunikacione i odbram-bene svrhe. Takva mreža trebalo je da ima i sposobnost da vojni vrh obavesti o bilo kakvim nuklearnim eksperimentima i napadima sovjetskih aviona i da u saradnji s ljudima koji bi radili na računarima veoma brzo donosi odluke i rešava probleme. Na taj način, vojni vrh je želeo da uštedi vreme koje je inače bilo potrebno za obra-du podataka i donošenje odluka zasnovanih na tim podacima.

ARPA je bila agencija osnovana u okviru vojnih struktura SAD, ali je umno-gome bila samostalna, jer je mogla nezavisno da sklapa ugovore sa istraživačima, istraživačkim centrima i univerzitetima, a njeni naučnici imali su neograničeno polje istraživanja. Cilj istraživača koji su radili u okviru agencije ARPA bio je da stvore mrežu čiji bi preostali delovi mogli da funkcionišu i u slučaju uništenja nje-nog većeg dela. Ta ista mreža trebalo je da omogući naučnicima koji su radili u različitim centrima da dele informacije o istraživanjima koja su sprovodili. U te su svrhe istraživači pokušavali da stvore jednu decentralizovanu strukturu u kojoj bi svaki čvor bio povezan sa samo dva ili tri druga čvora i u kojoj ne bi bilo centralnog čvora odgovornog za funkcionisanje celine. Hafner i Lajon (Hafner i Lyon 1996: 98) navode da je takva mreža pravljena da liči na neuronske veze u ljudskom mozgu, gde aktivnosti ne nadgleda jedan centar, jer bi uništenjem tog centra cela mreža bila uništena. Tu strukturu nazvali su ‘razuđena mreža’ (eng. distributed network).

Iz tih razloga se i današnji internet odlikuje velikom otpornošću, što znači da bi, i u slučaju da se veliki delovi unište nekom prirodnom katastrofom ili nuklea-

10

rnim napadom, i dalje funkcionisao, dok bi se komunikacija, kao značajna kom-ponenta interneta, i dalje odvijala. Promet bi bio usporen, ali suština je u tome da bi poruke i dalje stizale na odredišta. Stoga je odgovor na pitanje da li se internet zaista može isključiti odričan. Internet je danas spoj kontradiktornih karakteristika koje su deo njegovog postanka. S jedne strane, odlikuje se velikom pouzdanošću i preciznošću koje vode poreklo od vojnih ciljeva zbog kojih je i nastao, a s druge strane, odlikuje se opuštenim stilom komuniciranja, kršenjem pravila i stvaranjem novih, što vodi poreklo od civilnih naučnika koji su radili od samog početka na nje-govom stvaranju i koji su baš zbog te opuštenosti i neizmerne kreativnosti uspevali da postignu i nemoguće.

Ako se preskoče svi tehnički detalji vezani za način na koji je ova mreža nasta-jala, dolazi se do toga na koji se način razvijala međuljudska komunikacija (pored ove postoji još i komunikacija među kompjuterima i komunikacija između čoveka i kompjutera, ali one nisu predmet ovog rada) koja se odvijala preko ove mreže. Od samog početka naučnici koji su sarađivali u stvaranju i testiranju mreže, osim za razmenu ideja i informacija, koristili su je i za privatnu komunikaciju. Prvo se komunikacija odvijala unutar jedne lokacije, a na različitim terminalima, npr. unu-tar jednog univerziteta ili istraživačkog centra, ali pomoću različitih računara u tom centru. Ljudi koji su radili na tim projektima često su želeli da vide na koje načine mreža može da se koristi, pa su eksperimentisali u samim centrima istraži-vanja. Kako je mreža počela da funkcioniše u celoj zemlji i kako su na nju uspevali da povežu sve više i više univerziteta i centara, tako su ljudi koji su radili na tim mestima međusobno komunicirali. Razgovori su isprva bili prvenstveno naučne prirode, ali su se kasnije sve više provlačili privatni razgovori, jer su ljudi počeli da se upoznaju.

Istovremeno su počela da se razvijaju dva glavna oblika komunikacije: elek-tronskapošta (eng. e-mail) i elektronskoćaskanje (eng. chatting). S obzirom na, iz današnje perspektive, primitivne tehničke uslove i primitivne programe, osnov-na razlika između ta dva oblika komunikacije bila je u tome da je elektronska poš-ta bila asinhrona, a ćaskanje sinhrona komunikacija. Jedan od prvih zabeleženih slučajeva korišćenja mreže u privatne svrhe i jedna od prvih anegdota iz istorije razvoja interneta vezuje se za septembar 1973. godine. Tada se u Brajtonu, u En-gleskoj, održavala konferencija o slanju poruka preko Atlantskog okeana i u te svr-he uspostavljena je satelitska veza između Virdžinije, u SAD, i Brajtona. Nakon što se konferencija završila, Klajnrok (Kleinrock), jedan od američkih naučnika koji su radili na tom projektu i učestvovali na konferenciji, vratio se u SAD dan pre ostalih. Kad je stigao, shvatio je da je zaboravio brijač u Brajtonu i priključio se na mrežu da bi video ko je priključen s druge strane Atlantika. Ispostavilo se da je u to vreme njegov kolega Lari Roberts (Larry Roberts) bio na mreži u Brajtonu. U kratkom razgovoru Klajnrok je objasnio u čemu je stvar i brijač je stigao u SAD narednog dana (Hafner i Lyon 1998: 187–189). Postavlja se pitanje da li je brijač bio pravi razlog tog razgovora ili je Klajnroka vodila želja za eksperimentom. Ta poruka bila je „slepi putnik“ na vezi između SAD i Velike Britanije, i ona je bila samo jedan od mnogih „slepih putnika“ u mreži stvorenoj prvenstveno u svrhe nauke i odbrane. Ta poruka je takođe jedan od najranijih zabeleženih primera sinhrone komunika-

11

cije. Isprva su mogli da komuniciraju samo ljudi koji su bili priključeni na mrežu. Koristili su program koji je delio ekran na dve polovine; na jednoj polovini videli su poruke koje su sami kucali, a na drugoj poruke koje su im stizale – za razliku od većine današnjih programa za ćaskanje, gde ceo razgovor teče u jednom polju, hronološki nižući iskaze učesnika.

U isto vreme počinje i razvoj elektronske pošte. Još od 1964. godine elektron-sku poštu koriste naučnici za razmenu komentara, a već 1973. istraživanja su poka-zala da se tri četvrtine celokupnog prometa na internetu sastoji od elektronske po-šte. Do tog vremena već su razvijeni programi koji su omogućili pristizanje poruka, njihovo odlaganje i kasnije čitanje. Kroz razvijanje programa za čitanje i pisanje elektronskih poruka razvijao se i današnji izgled elektronske poruke. Programeri su morali da nađu način da svaka poruka ima isti osnovni izgled koji će sadržavati sve potrebne informacije i omogućiti joj da stigne do primaoca. Tako današnja elek-tronska pisma imaju standardizovano zaglavlje koje mora da ima iste informacije bez obzira na to koji se program koristi – pošiljalac, primalac, vreme slanja, tema pisma. Što su ljudi više koristili internet za elektronsku poštu, to je način na koji su pisali poruke postajao opušteniji, a teme sve običnije. Krajem sedamdesetih i po-četkom osamdesetih godina prošlog veka tehnologija koja je korišćena za ćaskanje i razmenu elektronske pošte postajala je sve dostupnija vannaučnim krugovima ljudi i po ceni i po jednostavnosti korišćenja. Osamdesete godine pokazale su se kao doba kad su računari postali dostupni vannaučnoj zajednici i kada je masovno korišćenje interneta doživelo procvat, posebno u oblasti elektronske pošte.

Početkom osamdesetih godina, u vreme kad su računari postajali sve dostup-niji, ali ne i pristup mreži agencije ARPA, nastaje novi vid elektronske komunika-cije – diskusionegrupe (eng. discussion group). One nisu koristile mrežu agencije ARPA, nego resurse koje je pružala jedna američka telefonska kompanija, što je omogućilo mnogim ljudima iz vannaučnih krugova da se uključe u nove tokove elektronske komunikacije. Prve poruke poslate ovim putem odnosile su se na prob-leme vezane za računare: programe, opremu, greške, rešenja, pozive u pomoć i odgovore na te pozive. Vremenom, opseg tema proširio se toliko da je morala da se izvrši podela – računari, novosti, nauka, društvo, razno. Diskusione grupe bile su jedan od asinhronih načina komunikacije. Korisnici su mogli da pristupe serveru, pročitaju sve poruke koje su dotad napisane na neku temu, da napišu svoj odgovor i da sve zajedno vrate na server gde je dati niz poruka, sada obogaćen i njihovom, bio dostupan ostalim korisnicima. Uz to, mogli su da započnu novi niz poruka sa sopstvenom temom koja bi se uklapala u širi krug tema i kasnije bi mogli da čitaju reakcije drugih korisnika na tu temu i poruku.

Ovaj vid komunikacije bio je dostupan svakome ko je imao tehničkih moguć-nosti da se priključi, a mnogo je ljudi koristilo računarske resurse univerziteta da bi komunicirali s drugima, te su na ovaj način mogli da razmenjuju informacije na demokratski i necenzurisan način. Isprva su postojala dva tipa diskusionih grupa. U jednom, koji je pripadao mreži agencije ARPA, pojedinci („vlasnici“) odlučivali su o tome ko će dobijati poruke diskusionih grupa, a u drugom, koji su koristili svi oni bez pristupa mreži agencije ARPA, sami su korisnici odlučivali koje grupe po-ruka žele da dobijaju. Na kraju je prevladao ovaj drugi tip, koji je imao mnogo više

12

demokratskog duha. Nakon relativno slabog početka krajem sedamdesetih godi-na, diskusione grupe doživele su pravi procvat osamdesetih i naročito devedesetih godina dvadesetog veka. Od tri grupe koje su postojale 1979. godine, sredinom devedesetih procenjivalo se da postoji oko 30.000 grupa. Ni ti podaci nisu precizni, jer to nije centralizovan sistem, pošto se svakog trenutka otvaraju nove grupe i ne postoji način da se utvrdi koliko ih zaista ima (Naughton 1999: 180).

Krajem sedamdesetih godina nastaje još jedan novi vid komunikacije na in-ternetu. Programe za njega napisali su zaljubljenici u naučnofantastične i avantu-rističke igre koji su se trudili da te igre postanu dostupne što većem broju ljudi iz raznih krajeva sveta. Igre od kojih je nastao ovaj vid komunikacije bile su zasnova-ne na tekstu (za razliku od igara zasnovanih na slikama i figuricama), što se verno prenelo u kompjuterske programe za igranje ovih igara. Englesko ime ovog vida komunikacije, MUD (multi-user dungeons), nastalo je od jedne od prvih igara koje su inspirisale programere – Dungeons & Dragons, a u srpskom se ovde predlaže termin virtuelneigraonice. Tokom osamdesetih godina broj različitih virtuelnih igraonica povećao se s nekoliko prvobitnih na oko 170 igara koje su se igrale na 19 jezika (Rheingold 1993I). Osim povećanja broja virtuelnih igraonica, došlo je i do širenja njihovog opsega. Iz nekadašnjih igara evoluirao je niz tema koje nisu bile usmerene samo ka igranju. Danas postoje društvene, obrazovne, naučne i radne virtuelne igraonice, koje samo po osnovnom načinu komuniciranja liče na svoje preteče. One imaju još jednu zajedničku karakteristiku: sve su zasnovane na ljuds-koj želji za igranjem, uživljavanjem u uloge i pričanjem priča (Rheingold 1993I).

Poslednja jezička situacija na internetu najraširenija je i najkorišćenija, o čemu govori i činjenica da se veb-strane (eng. web page) danas često poistovećuju sa samim internetom. Njihov tvorac, Tim Berners-Li (Tim Berners-Lee), početkom osamdesetih godina, po dolasku u CERN (fr. Conseil Européen pour la Recher-che Nucléaire), veliki istraživački centar u Švajcarskoj u kome su radili i sarađivali stručnjaci iz celog sveta, pokušao je da napravi kompjuterski program koji bi mu pomogao da pronalazi zaposlene, da nađe način da beleži informacije o njima i da uz te informacije pohrani i informacije o projektima na kojima oni rade. Koristeći se idejom hiperteksta (eng. hypertext), nelinearnog dokumenta koji sadrži linkove ka drugim dokumentima, on je napisao program koji je isprva zaista služio kao baza podataka o naučnicima i njihovim projektima, i sadržavao linkove ka srod-nim podacima i dokumentima. Krajem osamdesetih Berners-Li dobija zadatak da napiše program koji bi pomogao tamošnjim fizičarima da lakše i efikasnije koriste internet i da lakše koriste i pronalaze materijale u računarima CERN-a. U te svrhe trebao im je program koji bi omogućavao pristup informacijama s različitih siste-ma, koji ne bi bio centralizovan, koji bi korisnicima pružao mogućnost dodavanja novih linkova za javne i privatne informacije, i koji bi povezivao različite mreže (Naughton 1999: 235). Berners-Li je napisao pretraživački program koji je koristio ideju hiperteksta kao načina povezivanja dokumenata i na taj način ostvario svoju prvobitnu zamisao da sve bude međusobno povezano (Berners-Lee 1999: 4).

1�

3 Karakteristike vidova komunikacije na internetu

S obzirom na to da se početkom devedesetih godina dvadesetog veka težiš-te počelo pomerati s tehničkog na društveni aspekt interneta (Berners-Lee 2000: 133), interesantno je posmatrati šta je postignuto u međuljudskoj komunikaciji u društvenom, a ne samo u tehničkom smislu. Bitno je istražiti, analizirati i predsta-viti ne samo nove programe i mašine koje pospešuju međuljudsku komunikaciju, nego i samu komunikaciju, nove jezičke situacije koje se neminovno stvaraju kroz novi medij i nove jezičke varijetete koji nastaju u tim novim jezičkim situacija-ma, jer jezik interneta zasigurno nije koherentna jezička pojava. Elementi različitih varijeteta i njihove karakteristike nisu strogo razdvojeni, nego su kombinovani u manjoj ili većoj meri. Polazna tačka u istraživanju elektronskog diskursa koji na-staje kombinacijom elemenata različitih varijeteta jeste pitanje – u kom su odnosu govoreni i pisani jezik. O tome će više reči biti u narednom poglavlju, dok će osta-tak ovog poglavlja biti posvećen uslovima u kojima jezik nastaje i u kojima se odvija komunikacija, a koji su relevantni samo za elektronsku komunikaciju.

S izuzetkom malog dela korisnika interneta koji svoju interaktivnost zasnivaju na korišćenju mikrofona i veb-kamera uz veoma brz protok informacija,1 većina učesnika za komunikaciju koristi tastaturu na kojoj piše poruke i monitor na kome čita poruke dobijene od drugih korisnika. Iako se ovakva oprema ne koristi u komu-nikacionim situacijama u vanelektronskom svetu, niti postoje prednosti koje su ve-zane za upotrebu računara (mogućnost beleženja i pohranjivanja svih razmena, bez obzira na jezičku situaciju), postoje izvesna ograničenja koja takva oprema nameće. U elektronskoj komunikaciji postoje dve sile: s jedne strane stoje priroda i moguć-nosti medija koji je ograničen opremom, dok su s druge strane ciljevi i očekiva-nja korisnika koji svim snagama nastoje da prevaziđu ograničenja koja im nameće oprema (Crystal 2001: 24). Radi boljeg razumevanja delovanja ovih dveju sila, u narednim odeljcima biće opisano upravo to: šta učesnici mogu, a šta žele da urade.

1 Ovaj način komunikacije postaje sve češći, pošto je oprema postala jeftinija i dostupnija, a mreže pouzdanije.

1�

3.1 Elektronske ćaskaonice

Iako postoji mnogo različitih programa pomoću kojih može da se obavlja sinhrona komunikacija na internetu, svi oni imaju nekoliko zajedničkih karakte-ristika. Prva je da učesnik, pre nego što može da započne sinhronu komunikaciju, mora da upiše u polje ime (eng. nick) koje će ostali učesnici videti tokom komu-nikacije. Druga karakteristika je da ti programi omogućuju i privatnu i javnu ko-munikaciju, tj. u razgovoru mogu da učestvuju dve osobe (privatna) ili više od dve (javna), gde programi uglavnom ne ograničavaju broj učesnika.

Slika 1. Snimak ekrana prilikom elektronskog ćaskanja u jednom kanalu ćaskaonice SerbianCafé

Ako je u pitanju javna komunikacija, izgled programâ je uvek sličan (v. Sliku 1). Postoje tri glavna polja koja su bitna za odvijanje komunikacije. U većem polju (centralni deo slike) vidi se razgovor koji je u toku, vide se poruke koje pristižu jedna za drugom i vidi se koji učesnici dolaze i odlaze. Manje polje (desni rub sli-ke) je spisak imena svih učesnika koji su u datom trenutku prisutni u ćaskaonici(eng. chatroom), virtuelnom prostoru u kome se okupljaju učesnici da bi ćaskali o određenoj temi, ako je ona zadata, ili o bilo kojoj trenutno zastupljenoj temi (Ince 2001: 51). U najmanje polje (donji pojas slike) svaki učesnik ukucava poruku koju želi da pošalje ostalim učesnicima. Međutim, ako je u pitanju privatna komunika-cija, postoje samo dva polja. U glavnom polju vide se iskazi koje dvoje učesnika upućuju jedno drugom, a manje polje služi za ukucavanje iskaza. Svaki učesnik može da pozove bilo kog učesnika iz glavne ćaskaonice na privatno ćaskanje, koje ne vidi niko drugi osim to dvoje.

U glavnom polju programa mogu da se vide tri vrste poruka, obično obe-leženih različitim bojama da bi se razlika među njima lakše primetila. Prva vrsta poruka su sistemske poruke. Najčešće su obeležene jednom zvezdicom, * , i one nisu bitne za lingvističku analizu, jer ih generiše program za ćaskanje, najavljujući

1�

ko se od učesnika upravo pridružio ostalima, a ko je otišao. Te poruke su uvek na engleskom, bez obzira na kom se jeziku ćaska, jer je sam program za elektronsko ćaskanje napisan na engleskom. Druga vrsta poruka su iskazi učesnika. One uvek počinju imenom učesnika unutar uglastih zagrada, < > (svaki program automatski ubacuje taj deo), iza koga dolazi sam iskaz. Treća vrsta poruka, ispred kojih se ta-kođe nalazi jedna zvezdica, jesu komentari i virtuelne radnje učesnika. One služe da bi učesnici dali komentar na nešto ili da bi opisali svoje virtuelno ponašanje, oba u trećem licu jednine.

Osim same komunikacije na internetu, veoma je bitan i način na koji učesnici sebe predstavljaju. Kao što je već rečeno, pre nego što uopšte počnu da ćaskaju sa ostalima, oni moraju da upišu ime koje će ih predstavljati i kojim će ih ostali učes-nici oslovljavati. Retko kad se dešava da učesnici koriste svoja prava imena, nego uglavnom smišljaju ime koje za njih same ima neko značenje, a ostalima može, ali i ne mora, da bude shvatljivo. U svakom slučaju, od učesnika se očekuje da za sebe smisli zanimljivo, neobično, upečatljivo i jedinstveno ime. Vredi istaći da, za razliku od rituala davanja imena i nadimaka u stvarnom svetu, gde ime biraju drugi ljudi, na internetu svaki učesnik bira ime za sebe (Crystal 2001: 159). Iako postoji mogućnost da učesnik odabere drugačije ime svaki put kad uđe u neku ćaskaoni-cu, ili čak da ga menja u toku razgovora, neretko se dešava da učesnici koriste isto ime svaki put kad se uključe u razgovor i tako postaju prepoznatljivi ostalim učes-nicima ako su ranije komunicirali u toj ćaskaonici. Na taj način, stvara se osećaj virtuelne zajednice, o čemu će reči biti kasnije. U slučaju da učesnik ne odabere ime prilikom uključivanja u razgovor, što se često javlja kod početnika, program mu sam dodeljuje ime koje uvek glasi GUESTbroj (npr. GUEST1234). Pored toga, nije dozvoljeno, a ni praktično izvodljivo, da u istoj ćaskaonici istovremeno postoje dva ista imena.

Sledeći korak analize jeste posmatranje celine razgovora u ćaskaonicama, umesto analiziranja svakog reda ponaosob. Danet (Danet 2001: 100–101) uočava sličnost razgovora u ćaskaonicama s tekstom drame. Uloge su podeljene i iskazu sva-kog učesnika prethodi njegovo ime, a između iskaza se provlače virtuelne didaskalije koje daju informacije o tome ko dolazi, ko odlazi, ko šta radi i kako se ko oseća. Učes-nici su predstavljeni imenima koja su sami za sebe odabrali, a svoj identitet iskazuju jedino kroz svoje reči. Stoga su ono šta kažu i način na koji to kažu veoma važni za predstavljanje njihove virtuelne ličnosti i otuda učesnici, uprkos brzini komunikacije, moraju pažljivo odmeriti svoje reči. S druge strane, baš zato što su reči jedini način iskazivanja identiteta, odgovornost za reči i postupke je smanjena, pa neki učesnici za sebe biraju identitete koji nimalo ne odgovaraju njihovoj stvarnoj ličnosti.

3.2 Elektronska pošta

Korisnici elektronske pošte mogu komunicirati služeći se programima raz-ličitih kompanija, ali ono što je svima zajedničko jeste izgled poruke. Tokom se-damdesetih godina dvadesetog veka, kada je elektronska pošta tek sticala popu-

1�

larnost, programeri su, nakon dugih i žučnih pregovora, utvrdili niz podataka koji su morali da budu sastavni deo zaglavlja svake poruke (v. Sliku 2). To su: primalac (čiju adresu i/ili ime ukucava pisac poruke), pošiljalac (čije ime program unosi au-tomatski), tema poruke (koju ukucava pisac), te vreme i datum slanja poruke (koje program unosi automatski).

Slika 2. Snimak ekrana jedne elektronske poruke

Na mestu predviđenom za primaoca i pošiljaoca poruke može da stoji puno ime i prezime osobe, samo ime, ili samo prezime, ili samo elektronska adresa, u zavisnosti od toga da li su ti podaci uneseni u adresar korisnika datog računara. Da bi se izbegle zabune oko toga šta je ime a šta adresa, konvencijom je utvrđeno da se sve elektron-ske adrese obeležavaju unutar uglastih zagrada (npr. <[email protected]>).

Tema poruke je veoma bitan deo, o čemu govori činjenica da mnogi programi automatski opominju korisnika ako ništa nije upisao u predviđenom polju. Tema, sledeći maksime kooperativnosti P. Grajsa (P. Grice: informativnost, istinitost, re-levantnost, jasnost) (Savić 1993: 79–80, Prćić 1997: 88), najavljuje o čemu je pismo i, osim toga, može primaocu da nagovesti da li je ono lične prirode (npr. jedno pita-nje) ili je u pitanju reklamni materijal (npr. Harry Potter Publication Date). U polju namenjenom za temu poruke mogu se naći i dva dodatna obeležja koja ubacuje sam program. Jedno je Re: (skraćeno od eng. Reply), što znači da je poruka samo odgovor na ranije poslatu poruku, a drugo je Fwd: (skraćeno od eng. Forward), što znači da je primaocu prosleđena poruka koju je pošiljalac dobio od nekog drugog.

Polazeći od toga ko je primalac pisma, elektronska pošta može da se klasifi-kuje kao javna i kao privatna komunikacija. U slučaju da se radi o razmeni pisama između dve osobe, u pitanju je privatnakomunikacija. Kada se pismo šalje na dve ili više adresa, bez obzira na to da li je reklamni materijal ili cirkularna poruka, po-

1�

sredi je javnakomunikacija. Ova razlika je veoma bitna, jer se jezik kojim se pišu ove dve vrste pisama, idealno, razlikuje u većoj ili manjoj meri. Elektronska pisma u javnoj komunikaciji biće pisana formalnijim stilom i više će slediti tradicionalni način pisanja pisama, dok će elektronska pisma u privatnoj biti mnogo neformalni-ja, s elementima govorenog jezika.

Poruka može da počne pozdravom, mada to nije neophodno u ovoj vrsti elek-tronske komunikacije. Isto tako nije uobičajeno da se u obraćanju koriste imena, pošto se nekoliko redova više nalaze podaci o tome ko su učesnici u toj komunika-ciji. Odgovori na elektronska pisma mogu se pisati odmah, dok je korisnik na vezi, ili neko vreme po primanju poruke, što utiče na sam njen tekst. Ako se odgovara odmah, korisnici će izbegavati pozdrave i ostale konvencije, a poruke će ponekad imati više grešaka. S druge strane, ako postoji vremenski razmak između primanja poruke i pisanja odgovora, ti će odgovori biti duži i pažljivije napisani, često s po-zdravom na početku i kraju pisma, greške će biti ispravljene i sve će više ličiti na konvencionalno pismo.

Bitno je, pri tome, da sam izgled teksta poruke sledi određena pravila. Naj-važniji deo poruke uvek će biti gornji deo zato što se on prvi vidi kad se poruka otvori. Osim toga, neprekinuti tekst koji je teško pratiti na ekranu trebalo bi da se izbegava, a umesto toga da se koriste paragrafi s proredima radi bolje preglednosti, te kraće i jednostavnije rečenice radi lakšeg čitanja.

U zavisnosti od pisca poruke, ona može biti napisana po pravopisnim pravi-lima ili se ta pravila mogu samo delimično primenjivati. U neformalnim komuni-kacionim situacijama česta su kršenja pravopisnih pravila (ceo tekst ili njegov deo piše se malim slovima, interpunkcija se retko koristi), a stvaraju se i neke nove kon-vencije. Prva je upotreba emotograma (eng. emoticon), što su simboli sačinjeni od znakova interpunkcije, slova i brojki, kojima pošiljalac poruke želi da izrazi svoje emocije i stav prema primaocu poruke, prema temi ili prema samom sebi (Radić 2000: 106), dok je druga konvencija ponavljanje slovâ i znakova interpunkcije u svr-he naglašavanja reči ili delova iskaza. O ovim pojavama biće više reči u narednim poglavljima, pošto su one karakteristične i za situaciju elektronskog ćaskanja.

3.3 Diskusione grupe

Na prvi pogled, postoji dosta sličnosti između ćaskaonica i diskusionih gru-pa: oba ova vida elektronske komunikacije imaju velik broj učesnika, teme o koji-ma se govori su raznovrsne, identitet učesnika je uglavnom nepoznat, oni mogu da budu aktivni i da svojim iskazima doprinose komunikaciji, ali mogu da budu i nemiposmatrači (eng. lurker), koji samo prate dešavanja, čitaju iskaze ostalih, ali se ne uključuju u razgovor. Ako se ova dva vida elektronske komunikacije pažljivije sagledaju, uočavaju se karakteristike koje ih doista čine veoma različitim.2 Komuni-

2 Kristal (Crystal 2001) se u istom poglavlju bavi ćaskaonicama i diskusionim grupama, svrstavajući ih zajedno. Autorka se s tom podelom ne slaže, pošto su suštinske razlike između ćaskaonica i diskusionih grupa mnogobrojne i objašnjene u ovom poglavlju.

1�

kacija u ćaskaonicama je sinhrona, dok diskusione grupe predstavljaju niz poruka koje učesnici mogu da pišu s pauzom od jednog minuta, pa sve do nekoliko mese-ci i više. Diskusione grupe obično imaju znatno veći broj učesnika od ćaskaonica upravo zbog svog asinhronog karaktera: mnogo ljudi može se uključiti u diskusiju od trenutka kada je postavljena neka tema, pa do trenutka kada se diskusiona grupa ukida (što se ređe dešava).

Teme o kojima je reč u njima uvek su klasifikovane u veće grupe, da bi ljudi različitih interesovanja lakše našli ono što ih zanima. Ako nekoga, na primer, zani-maju kućni ljubimci, on će potražiti opštiju grupu tema Životinje, zatim će od broj-nih ponuđenih podtema odabrati Kućni ljubimci, a onda verovatno vrstu kućnog ljubimca koja njega zanima, Mačke. Ovakva vrsta stroge klasifikacije ne može se naći u ćaskaonicama, bez obzira na to što postoje i one tematski određene. Dijalog u njima uvek može da odluta u nepredviđenom pravcu i da se više ne vrati na po-četnu temu. S druge strane, u diskusionim grupama, ako iskazi počnu da skreću s teme, učesnici uglavnom opominju pisca i diskusija se vraća na temu.

Pitanje identiteta učesnika u ćaskaonicama se, u suštini, veoma razlikuje od onog u diskusionim grupama. Identitet u diskusionim grupama mnogo je stabilniji, jer učesnici uglavnom koriste jedna te ista imena u komunikaciji i svojim učešćem su mnogo posvećeniji grupi nego učesnici u ćaskaonicama, pošto se osećaju delom zajednice. Ovim se dolazi do ključnog pitanja koje je iznedrila komunikacija na internetu: šta su to virtuelne zajednice, kako nastaju i šta ih održava na okupu.

Da bi se definisala virtuelnazajednica (eng. virtual community), prethodno je potrebno definisati zajednicu shvaćenu na tradicionalni način. Autori koji su pisali o virtuelnim zajednicama (Rheingold 1993I, McLaughlin et al. 1995, Baym 1998, Crystal 2001) slažu se u tome da onu tradicionalnu prvo definiše lokacija – ljudi koji dele isti prostor ispunjavaju prvi uslov da čine zajednicu. Osim zajedničkog prostora, ljudi koji čine zajednicu moraju da dele i jezik, da imaju razvijene različite društvene uloge, da znaju granice svoje zajednice, da imaju rituale, posvećenost zajednici, pravila, norme i standarde zajednice. Kad se govori o virtuelnim zajedni-cama, prvo što se uočava jeste odsustvo zajedničkog fizičkog prostora gde borave ljudi koji čine zajednicu shvaćenu u tradicionalnom smislu. Kako kaže Bajm (Baym 1998: 38), sve su zajednice, osim onih koje su zasnovane na kontaktu licem u lice, zamišljene. Virtuelnu zajednicu čine ljudi koji se nalaze možda u istom gradu, a možda i na drugom kraju sveta. Ono što ih povezuje, stoga, nije lokacija, nego inte-res za datu temu i jezik koji je jedini način da učesnici obznane svoje prisustvo.

Diskusione grupe su najbolji primer nastanka virtuelnih zajednica, i zato treba da se istraži na koji način grupa ljudi prerasta u virtuelnu zajednicu (Baym 1998: 35). Učesnici pronalaze teme koje ih interesuju i najčešće provode neko vre-me samo čitajući poruke ostalih učesnika (nemo posmatranje; eng. lurking), što je glavni način učestvovanja u diskusionim grupama. Kada smatraju da mogu na neki način da doprinesu diskusiji, oni pišu svoje poruke i one stižu do svih ostalih koje zanima data tema ili diskusija. Pisanjem i čitanjem poruka učesnici pronalaze nove oblike komunikacije, istražuju svoje nove identitete, uspostavljaju veze s drugim učesnicima, stvaraju norme ponašanja. Nadalje, ako dovoljan broj ljudi učestvuje u javnim diskusijama dovoljno dugo s dovoljno osećanja iz kojih se rađaju mreže

1�

ličnih odnosa, nastaje virtuelna zajednica (Rheingold 1993I). U tom smislu, pri-padnost virtuelnoj zajednici ne određuje se mestom boravka, nego je pripadnost zasnovana na osećanjima. Kako kaže Rajngold (Rheingold 1993I), „ljudi u virtuel-nim zajednicama koriste reči na ekranu da bi razmenili ljubazne reči i da bi se pre-pirali, da bi vodili učene razgovore, ugovarali trgovinu, razmenjivali znanje, davali međusobnu emotivnu podršku, pravili planove, pretresali ideje, ogovarali, svađali se, zaljubljivali se, pronalazili prijatelje i gubili ih, igrali se, flertovali, stvorili pone-ko umetničko delo i mnogo čavrljali. Ljudi u virtuelnim zajednicama rade skoro sve što rade ljudi u stvarnom životu, ali mi ne nosimo svoja tela sa sobom“.

S obzirom na to šta virtuelne zajednice znače ljudima koji su njihov deo, po-stavlja se pitanje zašto one nastaju kad ti ljudi žive i rade u stvarnom svetu. Rajngold (Rheingold 1993I) primećuje da u životu ljudi postoje tri osnovna mesta: mesto gde živimo, mesto gde radimo i mesto gde se okupljamo radi druženja. Svakodnevna komunikacija u kafićima i frizerskim salonima, na pijacama i gradskim trgovima smatra se nevažnom i čistim gubljenjem vremena, ali zajednica nastaje i opstaje baš na tim mestima. Brz i otuđen način života polako eliminiše ova mesta iz života ljudi i zajednica više ne može da se drži na okupu. Ljudi, stoga, pribegavaju mesti-ma na koja redovno odlaze, u kojima se osećaju opušteno, mestima na koja mogu da pobegnu od ozbiljnih situacija punih obaveza. Osim toga, neki ljudi se ne snala-ze dobro u svakodnevnim spontanim razgovorima, ali imaju mnogo toga korisnog da saopšte ako imaju dovoljno vremena da razmisle o onome što žele da kažu. Ljudi koji su sputani na neki način, koji teško sklapaju prijateljstva, u komunikaciji na internetu viđeni su prvenstveno kao osobe koje osećaju, koje imaju ideje i koje su voljne da pomognu drugima. Romantika virtuelne zajednice je, u osnovi, nostalgija za gradićem u kome se ljudi poznaju, pomažu jedni drugima i dele dobro i zlo koje im život donosi, a komunikacija u virtuelnim zajednicama zamenjuje sve te funkci-je tradicionalne zajednice koje učesnici više ne primećuju u stvarnom životu.

Kao i u odeljcima u kojima se opisuju druge jezičke pojave na internetu, i ovde će biti reči o samom procesu komunikacije među učesnicima u diskusionim grupama. Već je rečeno da u njima može da učestvuje velik broj ljudi. Njihove po-ruke date su hronološkim redosledom, počevši od najranije do poslednje poslate poruke. Diskusiona grupa obično nastaje tako što jedna osoba, u okviru opštije teme, da naslov diskusionoj grupi, a ispod naslova napiše tekst kojim objašnjava zašto pokreće temu i u kome poziva ostale korisnike da svojim iskazima doprinesu diskusiji na zadatu temu. Sam naslov teme mora da bude kratak, provokativan i inspirativan, mora da privuče pažnju ostalih učesnika da bi ta diskusiona grupa uopšte započela svoj život. Ako je on suviše dugačak, ako tema nije zanimljiva ili ne privlači pažnju drugih, neće biti reakcija na prvu poruku i diskusiona grupa neće ni biti pokrenuta. S druge strane, ako je tema zanimljiva i dovoljno inspirativ-na, učesnici će imati šta da kažu i moći će da se nadovezuju ili na početnu poruku ili na one kasnije napisane. Ovde je važno napomenuti da je tema diskusione grupe jedini tekst koji se vidi na veb-strani s opštijom temom i da učesnici tek kad odabe-ru temu koja im se učini zanimljivom odlaze na veb-stranu na kojoj se, osim teme, vidi i tekst poruka koje su napisane kao reakcije na temu.

20

Slika 3. Snimak ekrana niza naslova diskusionih grupa

Tekstovi su dati hronološki, jedan za drugim. Svaki nov doprinos diskusionoj grupi počinje imenom učesnika koji je napisao poruku, datumom i vremenom pi-sanja, iza čega sledi sam tekst. Nakon što pročita sve poruke, učesnik može da od-luči da i sam nešto kaže. Tada odlazi na polje Komentar i tamo ukucava svoje ime i tekst svoje poruke (v. Sliku 4).

Slika 4. Snimak ekrana koji pokazuje početak jedne diskusione grupe

21

Ovo je ključni element u analizi komunikacije u diskusionim grupama. Kao što je već rečeno, sama komunikacija je asinhrona, jer vremenski razmak između poruka može da bude i nekoliko meseci, te učesnici često nisu istovremeno prisut-ni u istoj diskusionoj grupi. Pa ipak, sámo pisanje nove poruke se najčešće dešava dok je korisnik na vezi. Ovo utiče na način na koji su poruke napisane, na brzinu pisanja, na broj grešaka i ispravljanje tih grešaka, na poštovanje pravopisnih i gra-matičkih pravila. Po ovim karakteristikama, komunikacija u diskusionim grupama slična je komunikaciji u ćaskaonicama, iako su iskazi mnogo duži – učesnici imaju mnogo više vremena da ih sroče pošto vreme razmene i brzina komunikacije nisu odlučujući faktori, kao što je to slučaj s komunikacijom u ćaskaonicama. Nakon što učesnik otkuca tekst svoje poruke, šalje je u diskusionu grupu i ona postaje posled-nji doprinos u tom nizu poruka.

Osim učesnika koji svojim porukama doprinose razvoju diskusione grupe, postoji i izvestan broj onih koji samo čitaju poruke. Broj tih učesnika ne može da se utvrdi, ali se smatra da su i oni deo virtuelne zajednice koja se gradi na osnovu poruka u diskusionim grupama. Neko od tih posmatrača može nakon određenog vremena da se odvaži i uključi u diskusiju, dok drugi mogu i dalje da ostanu nepri-metni.

Na osnovu ponuđenog opisa diskusionih grupa može se zaključiti da je ko-munikacija koja se odvija na ovaj način kombinacija masovne i interpersonalne komunikacije. S jedne strane, pojedinac piše poruku koju čita mnogo ljudi, što je primer masovne komunikacije. S druge strane, poruke koje se pišu uvek su reakcija na nečiju konkretnu poruku, što je primer interpersonalne komunikacije.

3.4 Virtuelne igraonice

Virtuelne igraonice (eng. MUDs, multi-user dungeons ili multi-user do-mains) nisu više posvećene isključivo igranju igrica zasnovanih na tekstu,3 nego se na ovaj način mogu simulirati i situacije koje nemaju veze s igranjem, uključujući razne društvene (zabava, porodična okupljanja), obrazovne (učionica, nastava, is-traživanje) i komercijalne situacije. Ono što im je zajedničko jeste to da učesnici svaki put biraju lik (eng. character) s kojim učestvuju u komunikaciji, odlaze na mesto koje se već nalazi u bazi podataka i koje već ima svoj unapred smišljen i opi-san izgled, i započinju komunikaciju s drugim likovima. Svako to mesto je svet za sebe, svet koji su smislili i napravili programeri, zaljubljenici u takvu vrstu komu-nikacije ili samo vešti laici kojima je to hobi. To je, dakle, virtuelna igraonica koja postoji samo u bazama podataka i može, ali ne mora, da liči na bilo šta u stvarnom svetu. Kako kaže Kristal (Crystal 2001: 190–191), dokle god se virtuelni svetovi zasnivaju samo na tekstu, u njemu će biti moguće sve, čak i da bezbojne zelene ideje besno spavaju, a onog trenutka kad počne da se uključuje i grafički element, virtuelne igraonice će morati da se povinuju ograničenjima fizičkog sveta.

3 U odeljku 2.1 već je rečeno da je ime poteklo od igrice Dungeons & Dragons, što se vidi u engleskom nazivu, ali danas se u ovom vidu komunikacije ne igraju samo igrice.

22

Na početnoj strani svake virtuelne igraonice korisnici mogu da nađu kratak opšti opis i osnovne podatke o njoj, kao i linkove ka detaljnijim informacijama ve-zanim za igru (v. Sliku 5).

Slika 5. Snimak ekrana početne strane jednog od najpopularnijih virtuelnih svetova na internetu

Svaki novi učesnik treba da odabere ime za svoj lik, pročita kratka uputstva za korišćenje programa i tada komunikacija može da počne. Pri ulasku u virtuelnu igraonicu, učesnik obično sreće likove koji su tu prisutni veoma dugo i imaju ulogu domaćina koji novajliju (eng. newbie) pozdravljaju i vode kroz priču (v. Sliku 6).

Slika 6. Snimak ekrana virtuelnog sveta, gde se vide prvi kontakt i prva uputstva za korišćenje programa

2�

Važno je napomenuti da je u virtuelnim igraonicama veoma bitna razlika iz-među korisnika i lika. Korisnikom se obično smatra osoba koja sedi pred računa-rom, a lik je onaj ko učestvuje u komunikaciji u virtuelnim igraonicama. Novajlije često greše i zaboravljaju na ovu razliku, pa ih stariji i iskusniji likovi opominju što se ponašaju kao korisnici (eng. out-of-character) umesto kao likovi (eng. in- -character). Svaki novi korisnik bira ime za svoj lik, ali obično na samom početku lik nema fizički i karakterni opis, nego ga vremenom izgrađuje. Takođe, stariji i iskusniji učesnici postepeno prihvataju novi lik i njegovo mesto u priči koja se čes-to već dugo odvija.4 Svaki novi korisnik/lik može da računa na pomoć u korišćenju programa, u vrstama komandi koje se koriste u programu i uputstvima za kretanje i komunikaciju. Komande su najčešće veoma kratke i sastoje se od jednog ili dva slova, što je deo ekonomičnosti izražavanja na internetu. Sam izgled komunikacije donekle je sličan izgledu ćaskaonica (v. Sliku 7), ali ima mnogo više informacija.

Slika 7. Snimak ekrana virtuelnog sveta, gde se vidi deo komunikacije

U velikom polju, pored iskaza likova, u toku komunikacije mogu da se vide i opisi mesta na kojima se komunikacija odvija, daju se podaci o tome koji su likovi prisutni na tom mestu, šta oni rade i u kom se pravcu kreću. Radi lakšeg snalaženja, različite vrste informacija napisane su drukčijim bojama, kao i u ćaskaonicama. Uz veliko polje postoji i malo, gde učesnici pišu komande koje njihove likove odvode na različita mesta u toj virtuelnoj igraonici, iskaze koje mogu da pročitaju ostali koris-nici/likovi ili opis radnji koje oni zamišljaju da njihovi likovi rade u tom trenutku.

4 Za razliku od stvarnog sveta gde igre od kojih su nastale virtuelne igraonice imaju svoj kraj i pobednika, u igraonicama cilj nije završiti igru i pobediti, nego je poenta baš u samoj igri koja umnogome liči na život, jer se samo nastavlja, dešavaju se nove stvari, likovi dolaze i odlaze.

2�

Iako i virtuelne igraonice u osnovi služe kao prostor za ćaskanje, taj dijalog se odvija u zamišljenom svetu, a učesnici progovaraju kroz izmišljene likove. Otu-da, jezik komunikacije mora da bude u skladu s tematskim određenjem igraonice (arhaičan, stručan, neformalan i sl.), a učesnici moraju da budu veoma pažljivi u odabiru reči za svoje likove. U virtuelnim igraonicama postoje dva glavna načina komuniciranja – govorenje (eng. saying) i pokazivanje (eng. emoting). Govorenje je direktno obraćanje ostalim likovima, dok je pokazivanje način da korisnik opiše radnje, osećanja, reakcije, pokrete i izraze lica svog lika (Crystal 2001: 180–181). Shodno tome, ako korisnik želi da se na ekranu vidi šta je njegov lik rekao, koristiće komandu say (govori) i iza toga će napisati reči koje njegov lik treba da izgovori (npr. say hello). Na ekranima ostalih korisnika pojaviće se iskaz Amana says ‘hello’. U slučaju da korisnik kroz svoj lik želi da se obrati jednom liku, koristi komandu say X hello, što se na ekranima drugih korisnika vidi kao Amana [to X] ‘hello’. Ova vrsta komande ima funkciju zamenjivanja vizuelnog kontakta kojim se u stvarnom životu definiše osoba kojoj se neko obraća. Komanda emote (pokazuje) koristi se na sličan način, ali ono što se vidi na ekranima korisnika je drukčije. Ako korisnik napiše emote wink, on će na svom ekranu videti tekst You wink, dok će ostali koris-nici na svojim ekranima videti tekst Amana winks. Ovim dolazi do stalne promene ličnih oblika: prvobitni iskaz piše se u kombinaciji prvog lica jednine i imperativa, rezultat se korisniku, koji je i pisac, daje u drugom licu jednine, a ostali korisnici ga vide u trećem licu jednine. Iako ovo deluje komplikovano, to je jedini način da se izbegnu nesporazumi oko toga ko je kome šta rekao. Kristal (Crystal 2001: 183) kaže da je pokazivanje način da se stvori vanjezički kontekst za direktne iskaze korisnika. S druge strane, i taj vanjezički kontekst je u osnovi jezički, jer su to reči učesnika koji svojim likovima stvaraju vanjezički kontekst u kome će izreći svoje iskaze.

Pošto su ćaskaonice i igraonice dva vida sinhrone javne komunikacije na in-ternetu, zanimljivo bi bilo videti u čemu su slične, a u čemu različite. Oba vida komunikacije imaju relativno velik broj učesnika, čiji se iskazi na ekranu prikazuju isključivo hronološkim redosledom. Jezik kojim se služe najčešće je neformalan, iako je u određenim virtuelnim igraonicama jedan od preduslova za učešće ko-rišćenje arhaičnog jezika u skladu s temom te igraonice. Glavni način komunikacije je ćaskanje, neformalan razgovor na temu koja je u tom trenutku aktuelna, ali u virtuelnim igraonicama to je samo jedan od nekoliko mogućih načina komunici-ranja. Tamo veliku ulogu igraju opisi likova i mestâ, kao i pokazivanje, koje je neka vrsta vanjezičkog konteksta za likove i njihovu međusobnu komunikaciju (Cherny 1999: 155). U ćaskaonicama takođe postoji, iako u mnogo manjoj meri, nešto što liči na pokazivanje. Radi se o iskazu u trećem licu jednine kojim učesnik izveštava o svojim virtuelnim radnjama u toku ćaskanja. U ćaskaonicama ovakva vrsta iskaza nije automatizovana komandama kao što je u igraonicama, nego učesnik mora da ukucava ceo iskaz. Identitet, jedna od glavnih tema u većini rasprava o internetu i njegovim korisnicima, bitna je stavka i u ćaskaonicama i u igraonicama. Dok se za korisnike virtuelnih igraonica može reći da su njihovi identiteti relativno stabilni i stalni, naročito zbog toga što oni prilikom uključivanja u komunikaciju stvaraju svoje likove, s imenima, fizičkim opisom i karakteristikama ličnosti, i svaki naredni

2�

put kad se uključe koriste isti taj lik, za učesnike u ćaskaonicama identitet je jedan od mnogih aspekata komunikacije kojim se oni poigravaju, te menjaju ime prili-kom ulaska u ćaskaonice, a mogu da daju i lažne podatke o sebi.

Istine radi, velik broj učesnika u ćaskaonicama ipak koristi stalna imena. To je jedan od načina da ih ostali prepoznaju, čime se i u nekim ćaskaonicama polako gradi virtuelna zajednica. Ovo je moguće samo u onim s manjim i relativno stalnim brojem učesnika. S druge strane, zbog stalnosti i stabilnosti identiteta u virtuelnim igraonicama, tamo se lako stvara osećaj virtuelne zajednice koja opstaje uglavnom zahvaljujući korisnicima koji tamo provode mnogo vremena. Razlozi zbog kojih učesnici uopšte provode vreme u ćaskaonicama i igraonicama u osnovi su veoma slični: oni se druže, upoznaju nove ljude, komuniciraju s nekim koga inače možda nikad ne bi upoznali u stvarnom životu, a svaka vrsta komunikacije je oblik razbib-rige. Pored toga, mnogi ljudi koriste ćaskaonice kao način da održavaju kontakt sa sebi bliskim ljudima koji žive daleko i s kojima je svaki drugi način komunikacije, najčešće telefon, veoma skup. Poslednje u čemu se razlikuju ćaskaonice i igraoni-ce jeste okruženje, kontekst komunikacije. Situacija u igraonicama složenija je baš zbog razlike između korisnika i lika. Ovde se zaključuje da u igraonicama pokazi-vanje predstavlja stvaranje vanjezičkog konteksta za likove, ali je ono istovremeno i jezički kontekst korisnika, koji imaju i svoj vanjezički kontekst (soba, kompjuter, monitor, tastatura) (v. Sliku 8).

Slika 8. Jezički i vanjezički kontekst u virtuelnim igraonicama

S druge strane, u ćaskaonicama je situacija jednostavnija, jer postoji samo jezički kontekst (iskazi korisnika u ćaskaonici) i vanjezički kontekst (soba, kompju-ter, monitor, tastatura) (v. Sliku 9).

2�

Slika 9. Jezički i vanjezički kontekst u ćaskaonicama

Virtuelne igraonice su spoj nekoliko vidova komunikacije na internetu. Osim samih igraonica, gde se odvija glavni deo komunikacije, postoje i diskusione gru-pe, gde isti učesnici mogu, i onda kad ne učestvuju u komunikaciji u igraonici, da raspravljaju o tome na koji se način razvija priča i život u igraonici, kako da se kaz-ni ponašanje nekih učesnika koje ugrožava ostale učesnike, itd. Pored diskusionih grupa, postoje i veb-strane vezane za igraonice, na kojima se mogu naći dodatne informacije o likovima, pričama, zapletima, kao i odgovori na često postavljana pitanja o samim igraonicama. O samim veb-stranama biće više reči u narednom odeljku.

3.5 Veb-strane

Svetskamreža ili veb (eng. World Wide Web ili Web) je „ogranak interneta koji omogućava lako pretraživanje, pristupanje i preuzimanje podataka i fajlova sa svih međusobno umreženih kompjutera“ (Vasić i dr. 2001: 268).5 Ovo ime je odabrano tako da po značenju liči na reč „internet“ (net i web znače ‘mreža’ u en-gleskom jeziku): obe su mreže kompjutera, podataka i korisnika, a svetska mreža je sastavni deo interneta i njegov najveći deo. Svetska mreža je organizovana tako da se sastoji od vebsajtova (eng. web site), koji su „skupovi povezanih strana na internetu posvećeni jednoj temi ili oblasti“. Svaki vebsajt ima niz veb-strana (eng. web page), tj. kombinacijâ tekstova, slika, zvukova i kratkih filmova koje odgo-varaju materijalu u jednom prozoru nekog pretraživačkog programa (Ince 2001: 321). Vebsajtovi su najčešće organizovani tako da imaju svoju početnustranu (eng. home page), „prvu stranu koja obično nudi pregled sadržaja“, od koje linkovi (eng. link), „veze ili linije preko kojih se prenose podaci“, vode ka drugim veb-stranama (v. Sliku 10).

5 Osim ako nije drugačije naznačeno, definicije termina u ovom odeljku uzete su iz Vasić i dr. (2001).

2�Slika 10. Snimak ekrana početne strane jednog vebsajta

Kako kaže Berners-Li (Berners-Lee 1999: 134), svetska mreža je ubrzo nakon svog nastanka postala i društvena tekovina, ne samo tehnička, pa se stoga danas javljaju mnogi problemi vezani za nju i njen izuzetno brz razvoj: kvalitet i pouzda-nost informacija, pristrasnost u informisanju, pitanje privatnosti informacija, po-verenje, pravna zaštita i zakoni koji se primenjuju na svetskoj mreži i na internetu uopšte.

Od nastanka ljudskog roda do danas nikad nije postojala ovakva jedinstvena globalna, prvenstveno tekstualna sredina, mesto na kome bi se, bar u teoriji, moglo naći skoro sve što je ikad napisano i pohranjeno, celokupno ljudsko znanje i sve što je vezano za život ljudi – informacije o vremenskim prilikama u različitim delo-vima sveta, katalozi biblioteka, oglasi za prodaju najrazličitijih artikala, programi televizijskih stanica, vebsajtovi muzeja i galerija, sportske informacije, virtuelne knjižare s podacima o knjigama, akademske informacije o univerzitetima i ško-lama, finansijski izveštaji, turističke informacije o hotelima i avionskim letovima, itd. Noton (Naughton 1999: 223) mrežu naziva ‘docuverse’ (od eng. ‘docu(ment uni)verse’), univerzum dokumenata, i tim nazivom pokušava da dočara njeno bo-gatstvo, raznolikost i rasprostranjenost. Idealna situacija na svetskoj mreži bila bi kad bi sve bilo dostupno svima i kad bi svako mogao da nađe ono što mu treba, ali to nije uvek slučaj. Iako postoji obilje materijala i informacija čije je korišćenje be-splatno i koje se lako mogu naći, postoje materijali i informacije čije se korišćenje plaća, kao i materijali koji su dostupni samo članovima odgovarajućih društava ili organizacija. Najlakši način za dolaženje do potrebnih informacija je putem pre-traživačkihprograma6 (eng. browser), „kompjuterskih programa koji omogućava-ju pretraživanje interneta“.

Što se jezičke situacije na svetskoj mreži tiče, uočljivo je da se ona od svih jezičkih situacija na internetu najmanje razlikuje od vanelektronskog sveta. Nai-me, razlike između jezika na svetskoj mreži i jezika novina, knjiga, članaka, oglasa, 6 O detaljima vezanim za pretraživanje, jezičke i vanjezičke probleme raspravlja Kristal (Crystal 2001: 208–216).

2�

kataloga, brošura i sl. nisu toliko u sadržaju, koliko u načinu na koji je on vizuelno predstavljen. Nasuprot neelektronskom tekstu, štampanom na papiru, na veb-stra-nama nema ograničenja koja nameće papir (linearno slaganje teksta, brojevi strana, nemogućnost spajanja teksta i zvuka7...). Elektronski tekst ima dva aspekta: infor-macije i način na koji su one predstavljene. Prilikom prebacivanja neelektronskog teksta u elektronski postoji nekoliko faktora koji su veoma bitni i koji mogu da budu presudni u prijemčivosti, posećenosti i stepenu korišćenosti veb-strana, a ponekad i u zaradi koju neke veb-strane mogu da donesu. Kristal (Crystal 2001: 199) napo-minje da psiholingvistička sposobnost ljudi nije ista kad je u pitanju čitanje teksta na papiru i čitanje teksta s ekrana, što bi trebalo da utiče na izgled teksta. Iako ta oblast tek treba da bude istražena, zasad se zna da su dugi i neprekinuti tekstovi veoma teški za praćenje na ekranu, da su tekstovi koji izlaze iz okvira jednog prozo-ra, pogotovo s leve i desne strane, mnogo teži za čitanje pošto zahtevaju više truda i pokreta mišem, da oni s previše slika, zvukova i oglasa ne nailaze na dobar prijem kod korisnika zbog napadnosti, prevelike količine informacija i predugog učitava-nja. Iz tih razloga se dizajn vebsajtova i veb-strana shvata veoma ozbiljno, jer može da utiče čak i na to da li će neki vebsajt uopšte zaživeti ili ne.

Elektronski tekst na veb-stranama nudi inovacije i mogućnosti kojih dosad nije bilo zbog ograničenja koja nameće list papira. U pitanju su kombinacije pisanih reči sa slikama i filmovima, interaktivni oglasi, povezivanje s drugim dokumentima, kopiranje delova teksta bez menjanja originala i kasnija obrada u nekim drugim programima, te interaktivnost samog dokumenta. Ta očigledna dinamična grafika, toliko drukčija u odnosu na štampane izvore, ipak je tek u začetku i mnoge njene mogućnosti i dosezi još su neistraženi i neiskorišćeni.

Jedna od najuočljivijih karakteristika veb-strana jeste bogatstvo boja. Za razli-ku od štampanog teksta, koji se najčešće sastoji od crnih slova na beloj pozadini, prvenstveno zbog troškova štampanja koji se povećavaju upotrebom boja, izgled elektronskog teksta na veb-stranama može da bude veoma različit. Za pozadinu i za slova mogu da se odaberu najrazličitije kombinacije boja, iako se vodi računa o tome da se kao rezultat dobije tekst koji može lako da se čita i čiji izgled ne umara oči korisnika. Unutar samog teksta mogu da se menjaju boje slova radi isticanja nekih informacija, ali može da se menja i boja pozadine radi isticanja različitih celina. Danet (Danet 2001: 241) kaže da je šarolikost veb-strana još jedan aspekt razigranosti interneta kao medija.

Kristal (Crystal 2001: 203–204) ističe još jednu karakteristiku veb-strana koja se ne može pronaći u štampanom tekstu. Radi se o interaktivnosti zastupljenoj na nekim od njih. Svetska mreža više nije medij koji samo nudi informacije, nego pru-ža i mogućnost čitaocima da svojim komentarima utiču na sadržaj koji se pojav-ljuje na veb-stranama, ili da svojim tekstovima menjaju izgled veb-strane, te time i sami postaju autori. Ovako mreža postaje dvosmeran medij, jer korisnik koji je jednog trenutka čitalac drugog trenutka može da postane i pisac, a mreža prestaje da bude samo sredstvo za informisanje i postaje sredstvo za dvosmernu komu-

7 Jedini slučaj u vanelektronskom svetu gde se spajaju tekst i zvuk jesu muzički telegrami i muzičke čestitke.

2�

nikaciju. Ovde je važno napomenuti da ovo nije česta pojava i da su interaktivne veb-strane koje nude ovu mogućnost tek u začetku, ali na ovaj način se stiče uvid u to kako će mreža verovatno izgledati u budućnosti.

Ovim se stiže do još jednog pitanja koje se neminovno mora postaviti u vezi s veb-stranama – ko su autori tekstova koji se tamo pojavljuju. U svetu pisane i štam-pane reči autorstvo se najčešće lako ustanovi, osim ako nisu posredi pisamca bez potpisa ili tekstovi koji su do te mere oštećeni da se ne može ustanoviti njihov au-tor. S druge strane, navođenje imena autora na veb-stranama može, ali ne mora, da bude praksa. Iz ovog problema proizlazi još jedan – koliko su pouzdani podaci koji se mogu naći na veb-stranama. Ako se autor nije potpisao uz tekst koji je napisao i postavio na veb-stranu, u kojoj meri korisnik može da bude siguran da tekst sadrži valjane informacije i da je autor zaista stručnjak u tom polju? Osim toga, ko su autoriteti koji se staraju o standardima izražavanja, jezičkim normama, pravopisu? Ako su u pitanju renomirani sajtovi, najčešće novine ili časopisi, vebsajtovi univer-ziteta ili velikih kompanija, očekuje se da će među ljudima koji ih prave biti i jezički stručnjaci, kao što u redakcijama novina ili časopisa rade lektori i korektori.

Jedna od najupečatljivijih osobina veb-strana je hipertekst(eng. hypertext), „sistem tekstualnih, grafičkih i sl. podataka, naročito na internetu, nastao direkt-nim i unakrsnim povezivanjem srodnih tekstualnih, grafičkih i sl. podataka“. Kako kaže Noton (Naughton 1999: 239), hipertekst je realizacija ideje da tekstovi u os-novi nisu linearni, kao što ni sama ljudska misao nije linearna. Asocijacije i veze među dokumentima trebalo bi da funkcionišu kao asocijacije i veze među ljudskim mislima. Linkovi, koji su najčešće jedna ili više podvučenih reči obeleženih nekom bojom, služe kao osnova za funkcionisanje hiperteksta. Kad korisnik dođe mišem do linka, kursor dobija oblik male šake ( ), a ako klikne mišem na link, otvara se nova veb-strana koja je na neki način povezana s prethodnom. Korisnik, naravno, ima mogućnost da se vrati na veb-stranu od koje je počeo čitanje teksta ili da na-stavi da prati linkove do novih informacija na novim veb-stranama.

S obzirom na karakteristike hiperteksta, postavljaju se dva pitanja – kako se menja poimanje teksta nastankom hiperteksta i koje zahteve treba da ispuni sistem koji funkcioniše na principu hiperteksta. U odnosu na štampani tekst, hipertekst korisniku nudi mnogo aktivniju ulogu u čitanju, jer on može do izvesne mere da bira redosled čitanja delova teksta, može da se kreće od jedne veb-strane do druge, da se vraća na početak, da istražuje, a sve to znači da redosled informacija namet-nut štampanim tekstom gubi na važnosti. Da bi to kretanje od jednog dokumenta do drugog bilo suvislo i smisleno, linkovi treba da budu zasnovani na ključnim i prepoznatljivim rečima, a sistem hiperteksta treba da ispunjava nekoliko zahteva (Naughton 1999: 235): (1) treba da povezuje dokumente iz različitih mreža; (2) tre-ba da bude heterogen i da omogućava pristup istoj informaciji s različitih sistema; (3) ne treba da bude centralizovan, kao što nije ni sam internet; (4) treba da omo-gući pristup svim postojećim podacima; (5) treba da omogući korisnicima da sami dodaju svoje linkove, kako do informacija tako i od njih. To povezivanje vebsajtova ne mora da bude uzajamno, tj. link od jednog vebsajta do drugog ne znači da i taj drugi vebsajt ima link ka prvom, iako bi recipročnost bila idealno stanje, pošto bi se na taj način mnogo lakše dolazilo do željenih informacija. Osim toga, ne mora

�0

svaki link da bude uspešan i da vodi nekuda, pošto se vebsajtovi menjaju, nestaju i nastaju, a menjaju im se i lokacije na serverima i adrese.

Nakon ovog opšteg razmatranja vidova komunikacije na internetu, centralni deo knjige baviće se registrom elektronskog ćaskanja na internetu na engleskom i srpskom jeziku. Radi sistematičnosti i preglednosti, analiza registra podeljena je u dva poglavlja. U narednom, četvrtom, opisuje se kako i zašto nastaje jezik elek-tronskih ćaskaonica, a u petom se detaljnije naporedo analiziraju karakteristike en-gleskog i srpskog jezika koji se koriste u elektronskim ćaskaonicama na internetu.

�1

4 Makroanaliza registra elektronskog ćaskanja

Bajber (Biber 1988: 61) primećuje da se, u okviru istraživanja jezičkih vari-jeteta, tekst može analizirati makroskopski i mikroskopski (eng. macroscopic and microscopic analyses). Makroanaliza pokušava da definiše opšte i sveukupne di-menzije varijacija u jeziku, dok mikroanaliza detaljno opisuje određene jezičke ka-rakteristike datog teksta i njihove komunikativne funkcije. Obe vrste analize ima-ju svoje dobre i loše strane, tako da se najbolji rezultati u analizi registra postižu komplementarnim pristupom. Dok mikroanaliza proučava, opisuje i objašnjava pojedine karakteristike jezika bitne za određeni varijetet, ona nije dovoljna za iden-tifikaciju i uopštavanje važnosti tih karakteristika u opisu datog varijeteta u odno-su na druge slične ili različite varijetete. Makroanaliza objašnjava na koji su način osobine teksta, kao što su česta upotreba prvog lica jednine ili pasiva, povezane sa sličnim karakteristikama u drugim tekstovima, s jedne strane, i s karakteristikama vanjezičke situacije u kojoj je tekst nastao, s druge.

4.1 Definicija i dimenzije registra

Halidej i dr. (Halliday et al. 1964: 75–77) među prvima naglašavaju važnost proučavanja odnosa jezika i ljudi koji ga koriste i o tom pristupu govore kao o institucionalnoj lingvistici (eng. institutional linguistics). U sklopu tog pristupa proučavanju jezika naročita pažnja poklanja se korisnicima jezika i načinima na koje se oni njime služe (Halliday et al. 1964: 75). Mnoštvo varijeteta jednog jezika, između ostalog, može da se proučava u korelaciji sa situacijama u kojima se koriste. Drugim rečima, jezik se menja onako kako mu se menja funkcija, a varijacije u re-gistrima ne zavise od govornikâ, već od situacije u kojoj oni jezik koriste. Ova vrsta varijacija zasniva se na tome da će jedan govornik koristiti različite jezičke oblike u različitim prilikama, a da će se različiti govornici jednog jezika slično izražavati u sličnim situacijama (Biber 1995: 1). To znači da su mnogi jezički odabiri načinjeni

�2

pod uticajem okolnosti u kojima se komunikacija odvija, da zavise od odnosa među govornicima i od cilja i teme komunikacije. Halidej (Halliday 1974: 31) kaže da se registri (eng. register), leksičko-gramatički varijeteti povezani s različitim situaci-onim kontekstima, međusobno razlikuju na tri načina: po tome šta se dešava, ko učestvuje i koja je uloga jezika u tom činu komunikacije. Ove tri dimenzije zajedno određuju opseg odabira forme i funkcije, tj. određuju registar, a teorija registra po-kušava da otkrije opšte principe koji upravljaju varijacijama u jeziku, tj. situacione faktore koji određuju osobine jezika.

Ako se pođe od toga da su registri prvenstveno uslovljeni situacijom, iz koje proizlazi tema komunikacije i koja nadalje uslovljava odnose među govornicima i njima je uslovljena, dolazi se do zaključka da su varijacije ovog tipa veoma siste-matične. Jezički odabiri govornika u ovom slučaju su nesvesni, pošto je samo jedan od mnogih načina komunikacije primeren datoj situaciji (Biber 1988: 8). Tako, na primer, situacija svakodnevnog razgovora uslovljava korišćenje neformalnog, go-vornog jezika, dok bi ovde bilo neprikladno koristiti formalni jezik, protkan ter-minologijom neke oblasti. Ovo takođe znači da jedan govornik datog jezika može da menja registre od situacije do situacije, jer jezik koristi u različite svrhe pod drugačijim okolnostima (Biber 1995: 2).

Registar, definisan kao varijacija u jeziku koja se tiče komunikacione situacije (Prćić 1997: 65), složena je pojava koja ima tri dimenzije, uvedene u Halidej i dr. (Halliday et al. 1964: 90–92): predmetni registar (eng. field), interpersonalni regis-tar (eng. tenor) i medijumski registar (eng. mode).8 Ove tri dimenzije potrebne su da bi se stvorila veza između vanjezičkih parametara (npr. društveni položaj sago-vornikâ, njihov odnos, tema razgovora, način komunikacije, itd.) i karakteristika jezika koje se tokom procesa komunikacije definišu ovim parametrima (Dittmar 1995: 5). Predmetni registar je „određen tematikom komunikacije, objedinjuje materiju koja čini predmet komunikacije u okviru jedne ili više različitih sfera ak-tivnosti ili interesovanja ljudi, i može, ali ne mora, da sadrži utvrđenu stručnu ter-minologiju“ (Prćić 1997: 66). „Interpersonalniregistar, određen odnosom između komunikatora, ogleda se u stepenima bliskosti, počev od krajnje zvaničnog preko poslovnog do krajnje prisnog, a opredeljen je uzajamnim ulogama komunikatora, kao što su nastavnik–učenik prema učenik–nastavnik, novinar–čitalac, mladić–de-vojka, te njihovim (a)simetričnim statusom, odn. uzrastom, polom, poznanstvom, srodstvom, bliskošću, jednakošću, podređenošću/nadređenošću“ (Prćić 1997: 66). Pri tome, uloge sagovornika i njihovi međusobni odnosi povezani su s različitim stilovima izražavanja na skali formalnosti. „Medijumskiregistar, određen medi-jumom u kome se obavlja komunikacija, obuhvata govor ili pisanje, ali i njihove svakodnevne namenske kombinacije, kao što su ‘izgovoreno u spontanom razgo-voru’, ‘napisano da bi bilo pročitano’, ‘napisano da bi bilo izgovoreno kao da nije napisano’“ (Prćić 1997: 66). U pitanju je način na koji tekst nastaje u zavisnosti od toga koju funkciju jezik ima u društvenom kontekstu.

U analizi korpusa na kome je zasnovan ovaj rad najbitnija dimenzija registra jeste ona medijumska. S obzirom na to da je elektronsko ćaskanje blisko situaci-

8 Prevodi termina dati po Prćić (1997: 66).

��

ji svakodnevnog, neobaveznog razgovora po temama o kojima je reč (predmet-ni registar) i po odnosima među sagovornicima (interpersonalni registar), ono u čemu se analizirani tekstovi razlikuju od neobaveznog razgovora jeste način na koji se komunikacija odvija, tj. činjenica da je u pitanju pisana komunikacija koja različitim sredstvima podražava govorenu komunikaciju. Iako će se ovde najviše pažnje pokloniti analizi medijumskog registra, u sklopu toga biće reči i o ostale dve dimenzije, pošto su to tri strane jednog teksta, te će kao takve biti predstavljene i u ovom radu. Registar elektronskog ćaskanja posmatraće se iz tri perspektive: (1) perspektive stvaranja teksta, (2) perspektive društvenog konteksta u kome tekstovi nastaju i u kome se upotrebljavaju, i (3) perspektive cilja komunikacije, po uzoru na Tanen (Tannen 1985), kojima će u nastavku biti posvećeni posebni odeljci. Ovakav pristup je odabran jer se smatra da na najbolji način objašnjava situaciju nastanka i razvoja registra, kao i društvene okolnosti u kojima se to dešava.

4.2 Stvaranje teksta

Da bi se moglo objasniti koje su karakteristike jezika elektronskih ćaskaonica rezultat okolnosti u kojima tekst nastaje, potrebno je prvo ukratko opisati sam pro-ces elektronske komunikacije. Izvestan broj ljudi istovremeno koristi program čiji se server nalazi na jednom kompjuteru. Lokacija kompjutera nije bitna, a program omogućava korisnicima da istovremeno komuniciraju kucanjem iskaza na tastatu-ri. Drugim rečima, program omogućava da sve ono što jedan korisnik otkuca na svom kompjuteru svi drugi dobiju i pročitaju koji trenutak kasnije, pod uslovom da su im kompjuteri dovoljno brzi i veza s internetom dovoljno pouzdana. Korisnici-ma stoji na raspolaganju tastatura sa svim znakovima na njoj (slovima, brojkama, znakovima interpunkcije) i monitor na kome vide svoje i tuđe iskaze, poređane hronološkim redosledom. Bitno je reći da nije u pitanju redosled kojim su iskazi poslati na server, nego onaj kojim server iskaze šalje na kompjutere korisnikâ. Ovo čini komunikaciju nejednakom utoliko što korisnici kompjutera na bržim serve-rima poruke dobijaju brže, ne moraju da čekaju i prate razgovor onom brzinom kojom se ona zaista odvija, a korisnici sa sporijim kompjuterima ili kompjuterima na sporijim serverima mogu neko vreme i da ne dobijaju iskaze drugih, a kad ih do-biju, to može da bude niz od više desetina iskaza čije je prosleđivanje kasnilo. Pro-grami koji se koriste za ćaskanje (jedan od najčešćih je mIRC, ali se za elektronsko ćaskanje može koristiti i Internet Explorer, kao i svaki drugi pretraživački program) pružaju različite mogućnosti menjanja teksta u pogledu veličine i boje slova, te sli-čica koje, umesto znakova tastature, učesnik koristi u komunikaciji. Neki korisnici se čak služe mikrofonom i slušalicama, što umnogome liči na telefonski razgovor između dve osobe. No, ovaj način komuniciranja neće biti predmet proučavanja ovog rada, pošto prilikom takvog ćaskanja učesnici ne koriste tastaturu da bi napi-sali svoje iskaze, nego se komunikacija odvija isključivo putem govora.

U ovom odeljku naporedo će se predstaviti glavne karakteristike govorene i pisane komunikacije, a zatim će se one uporediti s karakteristikama elektronske komunikacije, tačnije s jezikom elektronskih ćaskaonica.

��

Tanen (Tannen 1985: 127–128) konstatuje da je govoreni diskurs veoma ve-zan za kontekst, dok su pisac i čitalac razdvojeni i vremenski i prostorno. Nepo-sredni kontekst komunikacije se gubi, te čitalac, zbog vremenske i prostorne raz-dvojenosti, ne može od pisca da traži objašnjenje nejasnih delova teksta, a pisac iz istih razloga mora da predvidi sve moguće nejasnoće i ponudi objašnjenja i even-tualne dodatne informacije. U elektronskom ćaskanju pisac i čitalac, tj. sućaskači, istovremeno su prisutni u procesu komunikacije, iako su prostorno udaljeni. Baš zbog toga, kao i u govorenoj komunikaciji, oni idealno dele veliku količinu znanja o svetu i o diskursu, što olakšava i ubrzava komunikaciju, ali su istovremeno ograni-čeni stvaranjem teksta koje se dešava istovremeno s njegovim planiranjem. Takav tekst nema veliku količinu informacija niti apstraktnog sadržaja, jer je bitna sama interakcija i društvena uloga jezika.

S druge strane, pisana komunikacija pogodnija je za tačno prenošenje velikih količina informacija zbog mogućnosti njihove organizacije, pouzdanosti i prove-ravanja tačnosti, a to u elektronskim ćaskaonicama nije nimalo bitno. Kako kaže Bajber (Biber 1988: 163), čak i tipovi govorenog teksta koji imaju velik stepen plani-ranja i informativnog sadržaja, i oni koji se proizvode i slušaju istovremeno, imaju kognitivni plafon (eng. cognitive ceiling), ograničenje količine informacija koje učesnici mogu odjednom primiti i obraditi, za sintaktičku i leksičku složenost, ka-rakterističnu za te vrste tekstova. Tako Hatim i Mejson (Hatim i Mason 1990: 49) navode niz različitih kategorija govorenih i pisanih tekstova čije mesto u klasifika-ciji zavisi od okolnosti nastanka i realizacije. Postoje tekstovi koji su napisani da bi se izgovorili kao da nisu napisani, tj. da deluju kao spontan govor (npr. govor na dodeli Oskara, politički govor), tekstovi koji su napisani da bi se pročitali (npr. usmeno izlaganje na nekoj konferenciji ili simpozijumu), itd. Autori potonje grupe tekstova moraju da obrate pažnju na kognitivni plafon, pošto previše informacija predstavljenih na suviše složen način može da oteža praćenje izlaganja i zbuni slu-šaoce, koji će pri tome zapamtiti malo informacija ponuđenih u tekstu. Isto tako, u elektronskim ćaskaonicama kognitivni plafon sprečava autora iskaza da unese premnogo informacija i da ih predstavi na suviše složen način, a čitaocima onemo-gućava da pročitaju taj tekst, zapamte sve informacije i prate dalju komunikaciju s jednakom pažnjom i znanjem.

Značajnu ulogu u proizvodnji teksta igra brzina. Tanen (Tannen 1985: 130) ističe da je pisanje loš medijum za prenošenje nebitnih poruka zato što je sporo i da je za to mnogo pogodniji govor. Ovo je ključno svojstvo u jeziku elektronskih ćaskaonica, pošto učesnici pronalaze različite načine da ubrzaju pisanu komuni-kaciju u ćaskaonicama, da skrate iskaze i da povećaju brzinu razmene informacija. Pisani jezik se neminovno proizvodi polako, kako zbog mehaničkih ograničenja pisanja (rukom, na pisaćoj mašini, kompjuterskoj tastaturi, itd.), tako i zbog toga što je piscu potrebno određeno vreme da razmisli i smisli šta i kako da kaže (Cha-fe 1985: 106–107). Pisana komunikacija zahteva više truda od govorene, jer se u njenom stvaranju koristi više mišića i ulaže veći napor. Osim toga, u celini uzev, pisanje se mnogo manje koristi u interaktivnom komuniciranju i zahteva svesno i usredsređeno prilagođavanje ređe korišćenom načinu komunikacije (Fondacaro i Higgins 1985: 85–86). Stoga su pisane poruke efikasnije, sažetije i imaju manje

��

suvišnih informacija, što nije uvek slučaj sa iskazima u elektronskim ćaskaonicama. Nadalje, Čejf (Chafe 1982: 36–37) tvrdi da se govor i slušanje odvijaju istovreme-no i istom brzinom, dok pisanje i čitanje od toga odstupaju, jer je pisanje mnogo sporije, a čitanje nešto brže od pisanja. U elektronskoj komunikaciji vremenska razlika između kucanja i čitanja iskaza veoma je mala, naročito kada su kompjuteri korisnikâ brzi, a serveri pouzdani. Sámo kucanje poruke, kao što je već rečeno, tre-ba da traje što kraće, te komunikacija u ćaskaonicama nužno pomera pisani jezik u pravcu govorenog. Čitanje je takođe ograničeno brojem iskaza koji učesnik može da pročita i brojem tema razgovora koje učesnik može da prati.

Elektronske ćaskaonice izdvajaju se po još jednoj karakteristici jezika. Naime, kako Čejf (Chafe 1985: 113) kaže, govoreni jezik mnogo kazuje o samom procesu stvaranja teksta, daje uvid u tok razmišljanja, planiranja teksta, greške i njihovo ispravljanje, dok pisani jezik skriva proces pisanja i pokazuje samo krajnji rezultat. Jezik elektronskih ćaskaonica se i po ovoj karakteristici nalazi na pola puta između govorenog i pisanog jezika. Greške u kucanju delom se ispravljaju pre nego što ćaskač pošalje iskaz drugima, ali isto tako ima i situacija kad pisac pošalje iskaz s greškom koju uoči tek kad iskaz vidi na monitoru, a onda pošalje još jedan kao ispravku prethodnog. Važno je napomenuti da se u ćaskanju iskazi ne pregleda-ju do besprekornosti i da greške u kucanju nisu neoprostive, pošto učesnici ovaj medijum komunikacije ne shvataju preterano ozbiljno, niti sam razgovor vide kao nešto što ostaje trajno zabeleženo i stoga podložno oceni i kritici zbog neznanja ili nepažnje.

Pisana komunikacija uglavnom ostaje trajno zabeležena i služi kao izvor in-formacija na koji se čitaoci mogu pozvati i nekoliko vekova nakon što je tekst na-stao, dok je govorena komunikacija uglavnom prolaznog karaktera, pošto ostaje nezabeležena i nesnimljena, te je stoga mnogo manje pouzdan i trajan izvor in-formacija (Crystal 1995: 291). Većina programa koji se koriste za komunikaciju u elektronskim ćaskaonicama omogućava korisnicima da snime tekstove razgovora koji su se tamo odvijali i u kojima su oni učestvovali, a neke ćaskaonice imaju i baze podataka u kojima se mogu naći svi razgovori koji su se u njoj ikad odvijali. Doduše, veoma je mali broj korisnika koji snima razgovore, ali bitna je činjenica da ta mogućnost postoji i da ta vrsta tekstova ima izvesnu trajnost, a usled toga i vrednost u lingvističkim istraživanjima, kao vredan izvor građe.

4.3 Društveni kontekstTanen (Tannen 1985: 125) tvrdi da ljudi u toku komunikacije imaju dva

suprotstavljena cilja: da budu povezani jedni s drugima i da budu nezavisni. Dru-gim rečima, učesnici u komunikaciji, s jedne strane, žele da ispolje uvažavanje pre-ma svojim sagovornicima time što im ne nameću svoje želje ili mišljenja, dok, s druge strane, najveći deo svakodnevnih razgovora nema visok informativni sadržaj i u njima je bitna veza koja se komunikacijom stvara među sagovornicima. Stoga je glavna strategija takve komunikacije žrtvovanje eksplicitnih i jasnih informacija radi ostvarivanja interpersonalne veze. Slična je situacija u elektronskim ćaskaoni-

��

cama, gde učesnici ređe razmenjuju značajne informacije. Češći je slučaj da se uk-ljučuju u razgovor da bi prekratili vreme, iz dosade, da bi nekoga upoznali i možda s njim/njom sklopili prijateljstvo i postali bliski ili da bi pobegli od obaveza, posla i života u vanelektronskom svetu. Ovo govori i o interpersonalnom registru, tj. o činjenici da je odnos među učesnicima veoma neformalan, a društvena hijerarhija gotovo potpuno nepostojeća.

Kao što je već rečeno, govorena komunikacija obično podrazumeva fizičko prisustvo sagovornikâ, a u pisanoj komunikaciji pisac se obično obraća nekome ko u trenutku stvaranja teksta nije prisutan (Fondacaro i Higgins 1985: 86). Iako u elektronskim ćaskaonicama sagovornici ne dele isti fizički prostor, oni tu situaciju gotovo izjednačavaju sa situacijom svakodnevnog razgovora. U govorenoj komu-nikaciji kontakt licem u lice znači da sagovornici dele mnogo znanja o vanjezičkom kontekstu komunikacije i da govornik može da prati učinak svojih reči na sagovor-nika, a sagovornik može da signalizira razumevanje ili da traži objašnjenje (Chafe 1982: 45). Stoga, sućaskači osećaju nedostatak vizuelnog i auditivnog kontakta i svesni su da čitav niz sredstava neverbalne komunikacije koja mogu da koriste u govoru ovde ne mogu da se primene. Pošto je u govoru veoma bitan i taj deo van-jezičkog konteksta, sućaskači razvijaju načine da ovaj nedostatak nadomeste. Više reči o tome biće u narednom poglavlju, u sklopu mikroanalize jezika ćaskaonica.

Još jedan bitan element društvenog konteksta čini i to da se u toku komuni-kacije odvija i društvena interakcija, tj. promena i reorganizacija komunikativnih uloga sagovornikâ i njihovog međusobnog odnosa. To znači da svako od učesnika u razgovoru u jednom trenutku može da nosi ulogu govornika, dok su drugi učes-nici slušaoci, a već sledećeg trenutka te se uloge menjaju, u skladu s time ko govori. U elektronskim ćaskaonicama situacija je malo složenija, naročito zbog odsustva audiovizuelnog kontakta. Drugim rečima, učesnici se, u celini uzev, dele na dve grupe: na one koji aktivno učestvuju u razgovoru i time su istovremeno i govornici i slušaoci, i na one koji razgovor samo prate, a ništa ne pišu, i time imaju samo ulogu slušaoca. Svi aktivni učesnici istovremeno kucaju svoje iskaze i čitaju iskaze drugih, što za početnike predstavlja veoma komplikovan proces. Značajno je da učesnici ne čitaju sve iskaze s jednakom pažnjom, nego prate samo one vezane za temu koja njih interesuje i na koju odgovaraju sopstvenim iskazima. Iz ovoga se zaključuje da u svakom razgovoru koji se odvija u elektronskoj ćaskaonici može da se izdvoji nekoliko tema o kojima je reč i, shodno tome, nekoliko grupa sućaskača koji učestvuju u razgovoru o tim temama.

4.4 Ciljevi komunikacije

Kao što je već rečeno, u spontanoj komunikaciji licem u lice sama činjenica da se komunikacija odvija često mnogo je bitnija od informacija koje učesnici raz-menjuju. Slično je i s komunikacijom u elektronskim ćaskaonicama, gde informa-cije koje sućaskači razmenjuju često nisu od velike važnosti, niti je bitno da budu pouzdane i proverene. Od velike važnosti u ovoj vrsti komunikacije je odnos koji se razvija među sućaskačima, baš kao i odnos sagovornika u govorenoj komunikaciji.

��

Fondakaro i Higins (Fondacaro i Higgins 1985: 87) tvrde da je cilj govorene komu-nikacije uspostavljanje kontakta među sagovornicima, čime se naglašava društveni aspekt komuniciranja, dok pisana komunikacija prenosi logičke aspekte značenja i mnogo manje pažnje obraća na društvene odnose. Tako su i stavovi učesnika u komunikaciji različiti u odnosu na način na koji se poruka prenosi. U slučaju govo-rene komunikacije, učesnik će verovatnije izgraditi stav prema svome sagovorniku (npr. On je prijatan čovek.), dok će prilikom čitanja teksta pre izgraditi stav prema temi (npr. Ovo je dosadno.) (Fondacaro i Higgins 1985: 87–88).

Osim toga, kako kaže Tolmak-Lejkof (Tolmach-Lakoff 1982: 239), govorena komunikacija počiva na neposrednosti i spontanosti, emotivnoj neposrednosti, oklevanju, ponavljanju i povremenoj nejasnosti, dok je pisana komunikacija pla-nirana, organizovana i nimalo spontana. Stoga su i učinci koje imaju na učesnike u komunikaciji različiti: govor se smatra kolokvijalnim, punim topline i dobrim načinom da se prenesu osećanja, a pisanje hladnim i udaljenim, ali istovremeno se misli da pisanje izražava i prenosi poštovanje (Tolmach-Lakoff 1982: 242–245). Po ovim karakteristikama, komunikacija u elektronskim ćaskaonicama mnogo više liči na govor nego na pisanje, naročito zbog velike emotivne uključenosti, koja je neminovna. Drugim rečima, ćaskači izgrađuju stavove o temama o kojima je reč i o drugim ćaskačima s kojima komuniciraju, brane svoja mišljenja, napadaju ona s kojima se ne slažu i često se trude da ubede druge u ispravnost onoga što govore. U takvoj komunikaciji, koja često liči i na igru (Danet 2001: 19), stiče se utisak da pravilâ nema, da vlada anarhija iznikla iz anonimnosti ćaskača, koji mogu da budu šta god hoće i ko god se predstave. Samim tim njihova odgovornost za napisane reči je smanjena, a sloboda izražavanja povećana. Ovo ponekad može da dovede do veoma nepoželjnih situacija u kojima se neki učesnici oslobađaju frustracija kroz veoma agresivno izražavanje, vređanje i omalovažavanje drugih. S druge strane, ista ta anonimnost može da pomogne onima koji su nevešti u kontaktima licem u lice da se oslobode, možda čak dožive transformaciju svoje ličnosti i u elektron-skom ćaskanju pronađu način komunikacije u kome mogu da ostvare svoj puni potencijal, te značajno doprinesu virtuelnoj zajednici čiji su deo.

4.5 Poređenje registara

Na početku ovog poglavlja već je rečeno da karakteristike svakog varijeteta treba da se porede s karakteristikama drugih sličnih ili različitih varijeteta da bi se videlo da li postoje sistematičnosti u pogledu vanjezičkih faktora koji utiču na upotrebu određenih jezičkih sredstava. Tako će u ovom odeljku registar elektron-skog ćaskanja biti poređen s nekoliko govorenih i pisanih varijeteta, a pri tome će se naglašavati njihove karakteristične jezičke osobine i vanjezički faktori. Ovaj odeljak će istovremeno poslužiti i kao priprema za naredno poglavlje koje se bavi mikroanalizom jezika ćaskaonica, pošto će tamo biti reči o konkretnim osobinama jezika koje će ovde biti uvedene.

U domenu pisane komunikacije, jezik elektronskih ćaskaonica deli kratkoću izraza i načine skraćivanja reči i rečenica s nekolikim registrima. Tako je, na pri-

��

mer, jedan od najčešćih načina skraćivanja rečenice izostavljanje funkcijskih reči kao što su pomoćni glagoli, lične zamenice na mestu subjekta i, u engleskom jeziku, članovi, dok u rečenici ostaje samo semantičko jezgro koje nosi značenje. Tipični tekstovi u kojima se dešavaju ove promene su poruke na ceduljicama ostavljene na kuhinjskom stolu ili frižideru (lunch in oven, love mom), razglednice (having a great time), telegrami i naslovi u novinama. Osim toga, neke reči koje se ne mogu izostaviti pošto su deo semantičkog jezgra u iskazima se pišu skraćeno. Stoga, prilikom hvatanja beležaka na nekom predavanju, „hvatač“, da bi zapisao što više informacija koje čuje, reči skraćuje na minimum koji kasnije može da rekonstru-iše, delom zbog prepoznatljivosti reči, a delom zbog poznatog konteksta. Hvatanje beležаka ima još jednu karakteristiku koju deli s elektronskim ćaskanjem, a to su greške u pisanju: zbog brzine, pogrešno se može primeniti pravilo za pisanje veli-kog slova, mogu se pravopisno pogrešno napisati reči u engleskom jeziku, može se grešiti u sastavljenom i rastavljenom pisanju reči u srpskom. Potom, i elektronsko ćaskanje i stripovi služe se sličnom tehnikom prenošenja zvukova koje proizvode ljudi, naročito u emotivno nabijenim situacijama ili pri nekim pokretima tela, što je veoma bitan elemenat u situaciji u kojoj nema auditivnog kontakta. Najnovija vrsta pisanog teksta koja je po nekim karakteristikama skraćivanja reči i načina izražavanja emocija slična tekstovima iz elektronskih ćaskaonica jesu SMS poruke na mobilnim telefonima. Ovde je bitno napomenuti da su elektronske ćaskaonice umnogome direktno uticale na jezik SMS poruka, a ne obrnuto.

Što se tiče izgovorenih tekstova, elektronske ćaskaonice najviše sličnosti ima-ju sa situacijama svakodnevnih razgovora po temama o kojima je reč, po upadanju u redgovorenja (eng. turn), kao i po greškama i njihovim ispravljanjima. Teme o kojima je reč, kako kažu Halidеј i dr. (Halliday et al. 1964: 91), ne moraju da se od-nose na neku određenu oblast, nego jezik služi prvenstveno tome da se uspostave i održavaju odnosi među ljudima. Preklapanje u govoru i upadanje u red govorenja i u situaciji svakodnevnog razgovora i u elektronskom ćaskanju ne smatra se ne-pristojnim, pošto nisu u pitanju institucionalizovane situacije, kao što su razgovor u sudnici ili učionici. Na kraju, greške u govoru i kucanju, te njihovo naknadno is-pravljanje uopšte nisu neobična pojava, naročito zato što je u pitanju jezik koji na-staje spontano i, dok se stvara, planira se veoma malo unapred. Osim sa svakodne-vnim razgovorima, elektronske ćaskaonice imaju sličnosti, iako u mnogo manjoj meri, sa sportskim komentarima, naročito u domenu gramatike. U oba slučaja, zbog brzine izražavanja, pojednostavljena je sintaksa i opseg glagolskih vremena.

Sledeći upravo postavljeni okvir, u narednom poglavlju razmatraće se neke od ovih osobina jezika, ali i mnoge druge, i to na nivou pisanja, leksike, gramatike i pragmatike. Detaljno će se posmatrati engleski i srpski jezik, a svaka od jezičkih osobina će se povezivati s već opisanom jezičkom i vanjezičkom situacijom koje utiču na te osobine.

��

5 Mikroanaliza registra elektronskog ćaskanja

5.1 Metodologija analize registra

Ferguson (Ferguson 1994: 20) tvrdi da će komunikaciona situacija koja se re-dovno javlja u društvu, a ima slične učesnike, okruženja i komunikativne funkcije, vremenom obično razviti identifikaciona obeležja jezičke strukture drukčija od je-zičkih obeležja drugih komunikacionih situacija. Pod jezičkim strukturama Fergu-son (Ferguson 1994) podrazumeva sličan vokabular, slične intonacione karakteris-tike, sličnu sintaksu, itd. Analiza registra, pored uobičajenih jezičkih karakteristika registra, mora da opiše i opseg unutar koga te karakteristike variraju, npr. opseg sintaksičkih struktura ili intonacija koje se javljaju u komunikacionoj situaciji. Proučavanje registra ima tri glavna aspekta (Biber 1995: 10): (1) opis situacije u kojoj se registar koristi; (2) opis jezičkih karakteristika registra; (3) opis funkcionalnih ili konvencionalnih veza između situacijskih i jezičkih karakteristika. Kako kaže Bajber (Biber 1995: 10), ove veze su dvosmerne: situacija utiče na izbor jezičkih oblika, a jezički oblici stvaraju situaciju.

Analiza registra odvija se u nekoliko etapa, detaljno opisanih u Bajber (Biber 1988: 64). Kako se tamo navodi, u preliminarnoj analizi razmatraju se prethodna istraživanja u tom polju radi identifikacije potencijalno bitnih jezičkih karakteris-tika. Nakon toga se sakuplja korpus tekstova na kojima će se istraživanje vršiti, a korpus se, ako već nije u elektronskom obliku, što se uglavnom odnosi na govorene i rukom pisane tekstove, pretvara u elektronski oblik, koji je lakši za statističku ob-radu i istraživanje. Pored toga, u toj fazi mora se voditi računa da se, uz sam tekst, uključe sve bitne karakteristike vezane za situaciju u kojoj je on nastao. Na kraju preliminarne faze istraživanja broje se različite jezičke karakteristike u tekstu, što je umnogome olakšano činjenicom da je korpus u elektronskom obliku i da se stoga mogu koristiti programi koji automatski obavljaju veći deo brojanja. U fazi analize jezičke karakteristike se grupišu prema učestalosti pojavljivanja u tekstu, a zatim se tumače tako što se procenjuju njihove komunikativne funkcije. Drugim rečima, učestala pojava pasiva ukazuje na formalniji stil, koji se obično javlja u naučnim

�0

tekstovima. Ili, s druge strane, učestala pojava ličnih i pokaznih zamenica ukazuje na to da je sam tekst u velikoj meri vezan za vanjezički kontekst, naročito u tuma-čenju odnosa referencije između zamenica i entiteta u vanjezičkom kontekstu. U poslednjoj fazi, koja je naročito značajna u analizi različitih vrsta tekstova vezanih za različite registre, porede se statistički podaci vezani za jezičke karakteristike i tumači njihova veza s tekstovima i situacijama u kojima se češće ili ređe javljaju. Pošto se ovaj rad ne zasniva na međusobnom poređenju različitih registara, nego na opisu samo jednog, poslednja faza analize neće biti izvršena.

Da bi se dobio opis sistema registara u jednom jeziku, kao i da bi se ispravno objasnile jezičke karakteristike koje se javljaju u pojedinim vrstama tekstova, sve-obuhvatna analiza registra mora da se zasniva na tri jednako bitna faktora: opisu situacije, reprezentativnim primerima tekstova i detaljno izloženim jezičkim ka-rakteristikama koje se јavljaju u registru. Bajber (Biber 1988: 70) kaže da se teks-tovi međusobno razlikuju po temama, nameni, retoričkoj strukturi i stilu, kao i po situacionim parametrima poput odnosa između učesnika u komunikaciji, odnosa učesnika prema vanjezičkom sadržaju i odnosa učesnika prema samom tekstu. U skladu s tim, jedna od grešaka koje mogu da se naprave u sakupljanju korpusa je nebeleženje podataka o učesnicima komunikacije i okolnostima nastanka teksta (Biber 1988: 70). To dovodi do grešaka u analizi registra, pošto se neke jezičke ka-rakteristike, bez podataka o vanjezičkim faktorima, mogu krivo protumačiti. Stoga je neophodno da istraživači, istovremeno sa sakupljanjem korpusa, beleže i podat-ke o vanjezičkim elementima komunikacione situacije koju analiziraju. U zaključ-ku, svaka valjana analiza registra mora da se zasniva na dva veoma važna metoda: na kvantitativnoj analizi koja pomaže u izdvajanju učestalih i bitnih osobina jezika i na etnografskom pristupu i nekvantitativnoj analizi koja, uzimajući u obzir vanje-zičke i situacione faktore, tumači dobijene rezultate.

Kvantitativna analiza tumači razlike među registrima na osnovu razlika u dis-tribuciji jezičkih osobina, što znači da relativna učestalost nekolikih osobina iden-tifikuje registar. Sama obrada podataka i pristup korpusu odvija se u nekoliko etapa (Biber 1988: 75–78). Prvo se biraju jezičke osobine na koje u datom korpusu treba obratiti pažnju. U izboru osobina istraživač se oslanja na ranije studije, što pripada preliminarnoj fazi analize registra. Da bi analiza bila što detaljnija, a opis registra što tačniji, treba da se uključi što više potencijalno bitnih osobina. Sámo brojanje zasniva se na tekstu dužine 1.000 reči, ili na tekstovima iste dužine, radi tačnosti poređenja osobina. U slučaju da se uzmu tekstovi različitih dužina, dobijeni po-daci o učestalosti neke jezičke osobine neće biti tačni. Ako se, na primer, porede tri teksta, jedan od 2.000, jedan od 3.000 i jedan od 4.000 reči, a broj prideva koji se javlja u svakom od njih je 20, to ne znači da sva tri teksta imaju istu učestalost upotrebe prideva. Naprotiv, u prvom tekstu u proseku ima 10 prideva, u drugom 6,6, a u trećem 5, tj. pridevi su češće upotrebljavani u prvom tekstu nego u dru-gom i trećem. Po Bajberu (Biber 1988: 76) formula koja se koristi za izračunavanje učestalosti upotrebe glasi:

broj pojavljivanja jedne osobine ∕ broj reči u tekstu ∙ 1.000= broj pojavljivanja osobine u tekstu od 1.000 reči,

tj. učestalost na 1.000 reči

�1

S obzirom na to da su tekstovi koji sačinjavaju korpus ovog rada duži od 1.000 reči, a analiziraju se i porede dva jezika, ova formula se neizbežno mora primenji-vati da bi dobijeni podaci bili valjani, a samim tim i iz njih proističe međujezičko poređenje. Pored ove metode, u analizi korpusa koristi se i izračunavanje procena-ta, što takođe daje podatke o učestalosti pojavljivanja određene jezičke osobine i ovde se koristi kao glavni način predstavljanja rezultata istraživanja.

Pored kvantitativne, potrebna je i nekvantitativna analiza tekstova koji čine korpus. Dok kvantitativna analiza daje empirijsku podlogu rezultatima, nekvanti-tativna je nužna radi tačne interpretacije rezultata. To znači da pojedinačne jezičke osobine ne pružaju dovoljno dobru osnovu za uspostavljanje razlika među registri-ma, niti za detaljan opis jednog registra, nego se moraju uzimati u obzir zajednička pojavljivanja nekolikih osobina i njihove međusobne veze. Bajber (Biber 1988: 70), te Bajber i Finegan (Biber i Finegan 1994: 7) naglašavaju izuzetnu važnost zna-nja o kontekstu u kome je tekst nastao, pošto registri odgovaraju nizu aktivnosti svojstvenih članovima jedne zajednice. Stoga je etnografski pristup dobra polazna tačka u takvoj vrsti proučavanja, pošto se bavi, kako kaže Hajmz (1980: 15–16), ne-posrednim izučavanjem upotrebe jezika u kontekstima situacije, a pošto društvena zajednica ima ulogu konteksta, njene komunikativne aktivnosti proučavaju se u celini. „Cilj etnografije ne sme biti da se komunikativni akt ili događaj odvoji od forme poruke (...) i od konteksta upotrebe, niti pak da se ovi odvoje međusobno. Cilj je očuvati mnogostruku hijerarhiju odnosa između porukâ i kontekstâ koji su u pitanju“ (Hajmz 1980: 18). Etnografska praksa zasniva se na posmatranju komuni-katora, na isticanju značaja specifičnosti društvenog života i tačaka gledišta ostalih učesnika u komunikaciji (Hajmz 1980: 23), što znači da istraživač provodi duži pe-riod na terenu, postaje deo okoline koju istražuje, upoznaje se s vezama i aktivnos-tima, te počinje da razumeva okolinu i učesnike (Hine 2000: 4–5). U takvoj situaciji istraživač ima dvostruku ulogu, pošto je neminovno i stranac i domaći u situaciji koju proučava. S jedne strane, mora da bude dovoljno blizak kulturi koju izučava da bi shvatio kako ona funkcioniše, a s druge strane, mora da bude sposoban da se dovoljno udalji da bi mogao o tome da izveštava i piše. Iz ovoga se neminovno rađa problem objektivnosti istraživanja, s obzirom na uključenost istraživača u situaciju koju proučava, ali zato kvantitativna analiza sprovedena statističkom obradom po-dataka potvrđuje ili opovrgava etnografske zaključke.

Etnografija interneta ne mora da se povezuje s fizičkim putovanjima, kao što je to bio slučaj u ranijim etnografskim istraživanjima, gde valjani zaključci nisu mogli da se donesu bez izvesnog obima rada na terenu. Naprotiv, proučavanje po-java na internetu usredsređuje se na iskustveno, a ne na fizičko putovanje (Hine 2000: 45), pošto se na internetu putuje gledanjem, čitanjem i zamišljanjem. Zato je veoma važno u ovom trenutku napomenuti da baš taj nedostatak fizičkog prisustva u situaciji koja se istražuje unosi element nepouzdanosti izvora informacija i poda-taka koje istraživač može da sakupi i kasnije analizira. Nepouzdanost nastaje zbog nekoliko međusobno povezanih razloga: nemogućnosti provere podataka, pitanja identiteta učesnika i (ne)stalnog pripadništva grupi. Kao što je rečeno u trećem poglavlju, učesnici u elektronskim ćaskaonicama koriste drugačija, nova imena u komunikaciji i biraju ih sami svaki put kad iznova pokrenu programe za ćaskanje,

�2

što znači da mogu koristiti jedno te isto ime ili nekoliko različitih. Otuda je teško utvrditi pri svakom narednom susretu da li je osoba koja učestvuje u ćaskanju rani-je već komunicirala u toj ćaskaonici ili nije. Osim zajedničkog znanja i informacija koje učesnici imaju jedni o drugima i o ranijim razgovorima u kojima su učestvo-vali, ne postoji drugi pouzdan način da se utvrdi da li je u pitanju ista osoba. Ono što neko tvrdi u elektronskim ćaskaonicama, bez obzira na to da li se radi o imenu, godinama, zanimanju, mestu stanovanja ili nekim drugim podacima, može, ali i ne mora, da bude tačno. Nemogućnost utvrđivanja pravog identiteta svakog učes-nika u elektronskom ćaskanju povlači kao posledicu i nemogućnost utvrđivanja tačnosti podataka koje oni daju. Tako je zabeležena nekolicina slučajeva gde su se muškarci predstavljali kao žene, pri tom dajući niz lažnih podataka o sebi i obma-njujući ostale učesnike u komunikaciji, što je dovelo do mnogih neprijatnih situaci-ja.9 Pored toga, sámo pitanje identiteta ostaje nerešeno. S jedne strane, postavlja se pitanje šta je identitet uopšte, kako ga definisati i na koji način ljudi grade sopstveni identitet, a s druge strane se, u skladu s tim, postavlja pitanje da li svako može da ima više od jednog identiteta, lica koja koristi u određenim situacijama. Samim tim, u situaciji ćaskanja na internetu učesnici mogu da tvrde da aktiviraju stranu svoje ličnosti koju inače ne koriste u komunikaciji licem u lice, te ta strana postaje njihov identitet, ili identiteti, na internetu. Donekle i zbog nemogućnosti utvrđi-vanja tačnosti podataka i pravih identiteta učesnika, teško je reći do koje je mere stalno pripadništvo određenoj grupi učesnika u nekoj ćaskaonici. Iskustvo autorke govori da to u izvesnoj meri zavisi od popularnosti, veličine, bliskosti i poznatosti ćaskaonice i njenih članova. Drugim rečima, u malim i relativno tesno povezanim ćaskaonicama broj i identitet posetilaca relativno je stalan i stabilan, što nalikuje seoskoj zajednici gde svi znaju ponešto o drugima. Nasuprot tome, kao i u velikim gradovima, u velikim, popularnim i posećenim ćaskaonicama učesnici su mnogo-brojni, a samim tim mogućnost da se ljudi međusobno upoznaju i zbliže veoma je smanjena. Svi ovi faktori u velikoj meri otežavaju etnografski pristup problemu, te će se ovaj rad samo delimično oslanjati na podatke koje je autorka prikupila u toku sastavljanja korpusa. Zaključci će, stoga, biti izvedeni na osnovu jednako zastup-ljenih kvantitativnih i nekvantitativnih metoda istraživanja.

Cilj analize registra uopšte jeste da se istraži veza između jezičkog izraza i društvene situacije, s namerom da se objasni ta veza (Biber i Finegan 1994: 3–12). Tako se u ovom radu istražuje i objašnjava šta sačinjava novonastali registar elek-tronskog ćaskanja na internetu: (1) na koji način odlike situacije u kojoj se odvija elektronska komunikacija menjaju jezik i do koje mere; (2) koje su to jezičke i van-jezičke karakteristike koje čine ovaj registar drukčijim od ostalih; (3) da li postoji odnos između tih vanjezičkih karakteristika, kao što su odsustvo kontakta licem u lice i korišćenje tastature i monitora kao jedinog načina stvaranja i prenošenja teksta, i osobina jezika, kao što su greške u kucanju i inovativnost i kratkoća jezič-kog izraza. Naposletku, cilj je da se identifikuju i tumače generalizacije vezane za varijacije u registru, te sistematično pobroje jezičke i vanjezičke osobine registra, tj. dominantni indikatori jedinstvenosti registara (Biber 1995: 29–30). Ovde je važno

9 Radi se o ličnim iskustvima koja su autorki preneli neki ćaskači u toku istraživanja.

��

istaći da se jezičke karakteristike moraju tumačiti ne samo u odnosu na vanjezičke faktore nastanka teksta, nego i u odnosu na druge osobine jezika, pošto izdvo-jeno posmatranje jedne osobine može da dovede do pogrešnih zaključaka. Tako upotreba ličnih zamenica u prvom i drugom licu jednine, direktna pitanja i impe-rativi ukazuju na interaktivnost, bez informacije o tome da li je u pitanju govoreni ili pisani tekst, dok skraćeni oblici i samoispravljanje ukazuju na spontano nastao govoreni tekst.

Međujezička analiza tekstova treba da utvrdi da li registri u dva ili više jezika dele iste vanjezičke karakteristike, vezane za komunikacionu situaciju. Osim toga, cilj je ustanoviti da li tekstovi istog registra na dva ili više jezika imaju slične ili čak iste jezičke osobine, proistekle iz vanjezičke situacije (Biber 1995: 237). Tako se kontrastivnom analizom dolazi do eksplicitnih sličnosti i razlika između dvaju ili više jezika sistemskim poređenjem opisa tih jezika (Đorđević 2004: 2–3). Poređe-nje se može vršiti između svih elemenata dvaju ili više jezika, kako na mikrolingvis-tičkom tako i na makrolingvističkom planu. U mikrolingvističkim istraživanjima proučavaju se strukture jezičkih pojava u čisto jezičkom kontekstu, dok se u mak-rolingvističkim istraživanjima proučavaju pojave sa stanovišta lingvistike i drugih srodnih nauka, kao što su sociologija, etnologija, psihologija, itd. (Đorđević 2004: 4). U ovom radu se, u skladu s iznetim postavkama, proučavaju tekstovi na dva jezika, engleskom i srpskom. U prethodnom poglavlju razmatrale su se makrolin-gvističke osobine ove jezičke situacije, dok će se ovo poglavlje baviti mikrolingvis-tičkom analizom, i to na nekoliko nivoa: pravopisnom, gramatičkom, leksičkom i pragmatičkom. Kako opaža Đorđević (2004: 49), u teorijskim kontrastivnim prou-čavanjima jezici koji se porede imaju isti status, a u opisu se akcenat ne stavlja samo na razlike, već na sve odnose među jezicima koji se porede. Prilikom mikroling-vističke analize koja sledi utvrđivaće se pojedinačni odnosi među jedinicama na različitim nivoima, te će na kraju svakog odeljka ti odnosi biti tabelarno prikazani. S obzirom na to da je cilj ove knjige, između ostalog, da detaljno prouči pojave koje čine registar elektronskog ćaskanja u oba jezika, kontrastivna analiza će biti vršena dvosmerno, tj. ići će se od engleskog jezika prema srpskom, ali i od srpskog prema engleskom. Analize koje se vrše na ovakav način izbegavaju problem do koga se dolazi u slučaju jednosmerne analize, a to je da se ne primete i ne opišu pojave u jeziku prema kome je analiza usmerena, jer u polaznom jeziku tih pojava nema.

Jedna od tehnika objektivnog tipa u kontrastivnoj analizi jeste rad s korpusom (Đorđević 2004: 108), na čemu se i zasniva ova knjiga. Korpus čine tekstovi ćaska-nja na engleskom i srpskom jeziku sakupljeni u leto 2002. godine. Engleski korpus sastoji se od 1.975 iskaza, gde je iskaz svaki novi red koji neko otkuca i pošalje u ćaskaonicu, bez obzira na to da li je u pitanju ista osoba ili ne. Korpus je sakupljan u četiri različite ćaskaonice: #wormbaby, #wendy, #Asylum i #4-irc. Srpski korpus sastoji se od 1.761 iskaza, a sakupljan je u pet različitih ćaskaonica: #beograd, #ser-bianteen, #25+, #toronto i #SerbianCafe. U preliminarnoj fazi snimljeno je mnogo više razgovora od onih koji su u ovom radu analizirani, ali su za konačnu analizu odabrani baš ovi iz nekoliko razloga. Što se tiče tekstova na engleskom jeziku, izbor je vršen tako da učesnici potiču iz različitih zemalja engleskog govornog područja, iz Velike Britanije (verovatno #wendy), Sjedinjenih Američkih Država (verovatno

��

#wormbaby i #Asylum) i Australije (verovatno #4-irc). Osim toga, ove ćaskaoni-ce su različito posećene, tj. neke od njih su veoma velike i popularne (#Asylum i #4-irc), a neke manje i, samim tim, sa učesnicima koji se bolje i duže poznaju (#wormbaby i #wendy). Uzrast učesnika takođe je igrao ulogu u odabiru tekstova za analizu, pošto je željeni raspon bio od tinejdžera naviše. S obzirom na mnogo ma-nju teritorijalnu rasprostranjenost srpskog jezika, izbor ćaskaonica gotovo da nije vršen po tom kriterijumu, osim što je analizirana jedna ćaskaonica (#toronto) koju mahom posećuju mladi koji su emigrirali, i to ne samo u Kanadu. Izabrane su dve ćaskaonice koje imaju zaista veliku posećenost (#25+ i #SerbianCafe) i dve s ma-njim brojem učesnika (#beograd i #serbianteen). Takođe, ćaskaonice su birane tako da budu zastupljena različita životna doba, od tinejdžera (#serbianteen) naviše.10

U preostalom delu ovog poglavlja pažnja će biti posvećena mikroanalizi oso-bina registra ćaskanja na engleskom i srpskom jeziku, i to na četiri nivoa: pravo-pisnom, gramatičkom, leksičkom i pragmatičkom. U okviru svakog od tih delova naporedo će se analizirati tekstovi na engleskom i srpskom jeziku, rezultati analize će se kontrastirati, te konačno, na kraju svakog odeljka, predstaviti u obliku tabele ili kratkog zaključka.

5.2 Pisanje

S obzirom na to da je elektronsko ćaskanje, makar formalno gledano, pisani oblik komunikacije, prva njegova karakteristika koja se posmatra, analizira i objaš-njava u ovom radu je pisanje i primena pravopisnih pravila. Da bi se očuvala i zašti-tila duga i plodna tradicija pisane reči u mnogim jezicima sveta, postoje određena pravila koja se moraju poštovati, a koja nemaju svoj ekvivalent u govorenom jeziku. Tako, radi očuvanja pisane tradicije srpskog jezika, postoji Pravopis srpskoga jezi-ka (Pešikan i dr. 1997, 2004) u opširnijem, akademskom, i skraćenom, školskom izdanju. Iako za engleski jezik, s druge strane, ne postoji jedinstven priručnik s pravopisnim pravilima, pomoć se može naći u raznim priručnicima koji se bave veštinom pisanja (Ryden et al. 1982, Kane 1988, Ebest et al. 2003) i u dodacima i predgovorima nekih američkih rečnika engleskog jezika (Bethel 1959, Boyer et al. 1985, Neufeldt i Guralnik 1988).

Prvi deo ovog odeljka bavi se time u kojoj se meri određena pravopisna pravi-la poštuju u svakom od dvaju jezika, kao i mogućim objašnjenjima zašto je zateče-no stanje takvo. Tačnije, pravila o kojima je reč su: upotreba znakova interpunkcije (tačke, zareza, upitnika, uzvičnika, trotačke i apostrofa) i pisanje velikog početnog slova (na početku rečenice, kod ličnih i geografskih imena, nadimaka i nacional-nosti u oba jezika, a u engleskom i za imena jezikâ, kao i za ličnu zamenicu ‘I’). Osim toga, za srpski jezik navode se i analiziraju greške u primeni pravila sastavlje-nog i rastavljenog pisanja reči, pisanje slova s dijakritičkim znacima, kao i upotreba

10 Veoma je bitno napomenuti da svi ovde navedeni podaci ne moraju da budu potpuno tačni, pogotovo s obzirom na nepouzdanost podataka o učesnicima. Sve što je autorka navela o analiziranim ćaskaonicama zasniva se na sopstvenom iskustvu i znanju stečenom pri ćaskanju na internetu, kao i na pretpostavci da su informacije koje su učesnici svesno i nesvesno dali o sebi tačne.

��

latiničkog i ćiriličkog pisma, dok se za engleski jezik navode i analiziraju greške vezane za pravilno pisanje engleskih reči (eng. spelling).

5.2.1 Interpunkcija

Kako kaže Pravopis (1997: 108), „u pisanoj reči na smisaonu raščlanjenost kazivanja, kao i na odnose i odlike njegovih sastavnica (delova, elemenata) ukazuje se pravopisnim znacima ili interpunkcijom“. Najčešći pravopisni znak koji se piše na kraju rečenice je tačka, a služi za to da se tekst podeli na svoje sastavne delove (Pravopis 1997: 109). „Tačka je uslovljena sadržajem, tj. dolazi onda kad je misao dovršena, a u govoru odgovara joj primetno padanje glasa i zastanak“ (Pravopis 1997: 109). S obzirom na to da u vrsti tekstova koji se ovde analiziraju jedna od osnovnih jedinica analize nije rečenica nego iskaz, definisan kao svaki novi red koji neko otkuca i pošalje u ćaskaonicu, bez obzira na to da li je u pitanju ista osoba ili nije, kvantitativni pristup korpusu imao je za cilj da otkrije koliki se procenat iskazâ završava tačkom, koliki na neki drugi pravopisni znak, a koliki se procenat iskazâ uopšte ne završava pravopisnim znakom.

Prvi analizirani pravopisni znak je tačka, ali se posmatra jedino njena upotreba na kraju rečenice. Ostale upotrebe tačke (radi skraćivanja reči, iza arapskih rednih brojeva, itd.) ovde se ne analiziraju, pošto je uočeno da se u korpusu ne javljaju, niti imaju neku veću važnost za analizu registra elektronskog ćaskanja. Kvantitativna analiza pokazuje da se od 1.975 iskaza u engleskom jeziku samo 5% završava tač-kom, dok se od 1.761 iskaza u srpskom jeziku nijedan ne završava tačkom (0%).

(1) <ArtZombie> Are any of them done? <Deadline> Not completely done yet.11

(2) <JANJA_beba> Vlado jos se ti lozis na Sandru <iLLeGaL> ma jok

Pretpostavka je da se ovako mali procenat iskaza završava tačkom zato što se u standardnom pisanom jeziku tačka koristi da bi se razdvojile dve rečenice, tj. da bi se označio kraj jedne formalne i sadržinske celine i početak druge, a pošto u elektronskom ćaskanju tu funkciju najčešće vrši novi red, tj. novi iskaz, mali broj učesnika oseća potrebu da na još neki način odeli jednu misao od druge.

Pored tačke, iskaz može da se završava i upitnikom, čija upotreba zavisi od karaktera rečenice ili iskaza (Pravopis 1997: 143). Analiza korpusa pokazala je da se 10,8% iskaza na engleskom jeziku završava na upitnik, dok je to slučaj sa 7,9% iskaza na srpskom jeziku. Osim toga, bitno je reći da iskazi koji se završavaju na upitnik mogu da imaju jedan ili nekoliko njih na kraju, što zavisi od jačine želje za isticanjem iskaza, o čemu će reči biti kasnije.

(3) <ArtZombie> Hey Goombah, you weren’t in Mario Bros 2? <Maz_the_spaz> What’s with the numbers???????????

11 Svi navođeni primeri biće dati u originalnom obliku, kako stoje u korpusu, bez cenzure, ispravljanja ili prepravljanja.

��

(4) <iLLeGaL> dez janjce? <PoslednjiDon> pa jesil ti medju zivijemah ????

Poput upitnika, i uzvičnik zavisi od karaktera rečenice ili iskaza, tj. vezan je za naglašenu emotivnost kazivanja, kaže Pravopis (1997: 143), i nastavlja (1997: 144) „iskazi se delom odlikuju i svojim sklopom, ali su neki uobličeni i kao obične reče-nice, a uzvičnost proističe iz njihovog sadržaja i smisla koji im se pridaje“. Analiza je pokazala da se 13% iskaza na engleskom jeziku završava uzvičnikom, a samo 0,9% na srpskom. Kao što je slučaj i sa upitnikom, na kraju nekog iskaza može da stoji samo jedan, ali i više uzvičnika, u zavisnosti od jačine emocije koju učesnik oseća u nekom trenutku.

(5) <GerudoZimma> CAUTION your insane! <Maz_the_spaz> AAAAGUH!!!!

(6) <TANGO-A> nobody! <ilija> na pinku je baja!!!!!!!!!!!!!!!

Moguće objašnjenje za različite učestalosti upotrebe uzvičnika na kraju iskaza između tekstova na engleskom i srpskom jeziku leži u činjenici da se ekspresivnost postiže na različite načine u engleskom i srpskom, o čemu će takođe više reči biti kasnije. Ovde je zanimljivo navesti i podatak da u engleskom jeziku uzvičnik po-nekad ima i funkciju samocenzurisanja iskaza, tj. koristi se u psovkama koje sadrže slovo ‘i’, kao npr. b!tch ili sh!t. Ovakva upotreba ovog pravopisnog znaka nije pro-nađena u korpusu na srpskom jeziku.

Pravopis (1997: 147) kaže da se tri tačke u ekspresivnijem stilu koriste kao znak nedorečenosti, nepotpunosti onoga što je rečeno, što se delom poklapa s upotrebom niza tačaka (ne moraju da budu tri) ili crtica u elektronskom ćaskanju. Naime, iskazi koji se završavaju nizom tačaka ili crtica uglavnom pripadaju grupi (često namerno) nedovršenih iskaza ili obeležavaju mesto gde bi u govoru nastupi-la pauza, a onda sledio nastavak iskaza.

(7) <Pope_on_a_Rope> Something that Rick, Meowsy, and I were doing last night in this chat...

<Maz_the_spaz> The numbers.... <Maz_the_spaz> ...they pain me....AAAAGUH!

(8) <poblessavita> ima se <poblessavita> moze se...

Podaci kažu da se 6,2% iskaza na engleskom jeziku završava nizom tačaka ili crtica, dok se u srpskom korpusu tako završava 2,4% iskaza.

U zaključku, obrada korpusa pokazuje da se 35% iskaza na engleskom jeziku završava nekim pravopisnim znakom, dok je na srpskom jeziku to slučaj sa samo 11,2% iskaza. Od toga, u engleskom jeziku se 5% iskaza završava tačkom, 10,8% upitnikom, 13% uzvičnikom, a 6,2% nizom tačaka ili crtica. U korpusu na srpskom jeziku nijedan iskaz se ne završava tačkom (0%), 7,9% iskaza se završava upitnikom, 0,9% uzvičnikom, a 2,4% nizom tačaka ili crtica (v. Tabelu 1).

��

Tabela 1. Pravopisni znaci na kraju iskaza Pravopisni znak Engleski jezik Srpski jezik

Tačka (.) 5% 0%Upitnik (?) 10,8% 7,9%Uzvičnik (!) 13% 0,9%Niz tačaka (....) ili crtica (----) 6,2% 2,4%UKUPNO 35% 11,2%

Što se tiče upotrebe zareza, može se primetiti da jedina doslednija situacija u kojoj se on koristi jeste odvajanje vokativa od ostataka rečenice, dok u ostalim situacijama predviđenim pravopisnim pravilima ima veoma nasumičnu i retku upotrebu. Jedan od razloga jeste to što se zarez koristi za predočavanje i precizi-ranje unutrašnjih odnosa u rečenici u slučaju kad rečenica ima određeni stepen složenosti i izražava odnose naporedosti, nabrajanja, pridodavanja, suprotnosti ili inverzije (Pravopis 1997: 112). No, kao što će biti pokazano u odeljku koji se bavi analizom diskursa na nivou gramatike, mali je broj iskaza u elektronskom ćaskanju sa složenijom sintaksičkom strukturom, a samim tim je malo situacija i razloga za upotrebu zareza. Osim toga, zarez se retko upotrebljava kao sredstvo preciziranja unutrašnjih rečeničnih odnosa zbog brzine komunikacije, koja učesnicima ostavlja malo vremena da razmisle o sintaksičkom i semantičkom sastavu iskaza, i da ga pravilno obeleže zarezom. Što se tiče samog vokativa, on se koristi u 8% iskaza na engleskom jeziku i 11% iskaza na srpskom. U tim iskazima 20% vokativa odvojeno je zarezom u engleskom jeziku, a 16,5% u srpskom. Čak i kod vokativa koji se nala-ze u jednom iskazu ili koje je upotrebio jedan isti učesnik može se desiti da se zarez jednom upotrebi, a drugi put ne.

(9) <Maz_the_spaz> Bye, fuschia <Maz_the_spaz> Hi coco!

(10) <poblessavita> Mirko, aj se kladimo da nemas pojma koja je to gurpa <Mirko_Cg> poblessavita pa ne bih je pjevao da neznam <poblessavita> ebiga, gacane ondaK nish od nasheg dogovora

Apostrof je pravopisni znak koji se u oba jezika koristi u rečima koje se smatra-ju skraćenim, tj. koristi se na mestima na kojima su u pisanju izostala slova (Pravo-pis 1997: 148). U engleskom jeziku to su situacije koje se smatraju delom standard-nog (govorenog) jezika, a radi se o elidiranju pomoćnih glagola (npr. He’s hungry; She’d like to go home now) ili negacije (npr. Peter isn’t at home) (Ebest et al. 2003: 196–197). U srpskom jeziku, s druge strane, apostrof se koristi da bi se navodio „nečiji govor koji se od normalnog, standardnog razlikuje izostankom pojedinih glasova (specifični žargon, dijalekat ili lični manir)“ (Pravopis 1997: 148). U svakom slučaju, upotreba apostrofa i u tekstovima na engleskom i u tekstovima na srpskom jeziku ukazuje na imitiranje govora u pisanju time što se glasovi/slova izostavljaju. Uz to, apostrof se u engleskom jeziku koristi za obeležavanje prisvojnih odnosa, tj. dodaje se na imenicu, praćen slovom ‘s’ (npr. Maria’s glasses). Od svih situacija koje zahtevaju korišćenje apostrofa u engleskom jeziku, u korpusu se u 65% slučajeva on

��

koristi, a u 35% slučajeva ne. Sasvim suprotno, u korpusu na srpskom jeziku apos-trof se koristi u samo 12% situacija u kojima je upotreba propisana pravopisom, a u 88% situacija se ne koristi.

(11) <Cail> It’s made from cake. not animals <Goombah> but its Zebra cake

(12) <poblessavita> a je l’ Mirko <Mirko_Cg> a jes vala

Izdignuta zvezdica12 u diskursu ćaskaonica na engleskom i srpskom jeziku koristi se drukčije od situacija tradicionalnog pisanog jezika. U elektronskoj ko-munikaciji zvezdica služi da označi ispravku prethodnog iskaza, pošto je ćaskač primetio grešku.

(13) <PopeyTheUndead> That would be biast. What about Mali, Takcy, and meee? <Maz_the_spaz> Biast?? <Tallest_Cat> Biased*

(14) <JANJA_beba> iLLeGaL poz Vdaloooooooooooo <JANJA_beba> *VLADOOOOOOOOOOOOOOOOOO

Osim toga, zvezdica se koristi da bi učesnik opisao virtuelne radnje, što će se detaljnije razmatrati u odeljku o pragmatičkim pojavama u diskursu elektronskog ćaskanja. Ti su iskazi, za razliku od ostalih, u trećem licu jednine i deluju kao didas-kalije u pozorišnom komadu.

(15) <Damned_Mali> *Is sad* <Damned_Mali> *eats tempura ice cream*

Ponekad ćaskači koriste zvezdicu kao neku vrstu samocenzure psovke, koja je sastavni deo njihovog iskaza. Oni to rade jer znaju da će biti izbačeni iz ćaskaonice zbog korišćenja opscenih reči, pa pokušavaju da izbegnu kaznu i ipak kažu ono što su nameravali.

(16) <DekiPariz> a mi se smrznuli ko p****cke,a trazili ga do daske,a covek spavao u auto

O ostalim oblicima samocenzure biće više reči u odeljku koji se bavi leksikom, tačnije psovkama u korpusu na oba jezika.

5.2.2 Veliko početno slovo

Iako su pravila za upotrebu velikog početnog slova donekle slična u engles-kom i srpskom jeziku, potrebno je ipak jasno navesti sličnosti i razlike, te onda predstaviti rezultate analize korpusa na oba jezika. Veliko početno slovo se i u en-gleskom i u srpskom upotrebljava u sledećim situacijama: na početku rečenice i

12 Pošto je upotreba izdignute zvezdice uslovljena kontekstom, učestalost u radu nije izražena.

��

kod vlastitih imena, u koja, između ostalog, spadaju svi vidovi ljudskih imena, pre-zimena i nadimaka, etnička i žiteljska imena, geografska i lokalna topografska ime-na, posebna imena nebeskih tela i imena praznika (Pravopis 1997: 18–40, Ebest et al. 2003: 211–218). Pored toga, u engleskom jeziku se veliko početno slovo koristi za pisanje naziva jezika, naziva po verskoj, rasnoj i antropološkoj pripadnosti, dana u nedelji, meseci u godini, kao i lične zamenice ‘I’ u obliku nominativa (Ebest et al. 2003: 211–218).

Analiza korpusa pokazuje da u tekstovima na engleskom jeziku 19% iskaza počinje velikim slovom, dok je u tekstovima na srpskom jeziku to slučaj u samo 7% iskaza.

(17) <Cail> It’s Zebra cake because the icing is stripeds over white icing <Goombah> and its made of zebra <Cail> No, it’s made of sugar! <Goombah> zebra sugar <Cail> No, glucose...

(18) <DekiPariz> Joki,provaljena fora,samo nemoj da zeznes stvar kao za piknik pre dve god <^Jordan^> hehe <NaDrNdaNa> auuuu shta bilo na pikniku ?????? <^Jordan^> hehehehehehehehehehehhehehe

Što se tiče velikog početnog slova kod pisanja vlastitih imena, situacija je malo složenija. Naime, statistički pristup korpusu imao je dva cilja: da utvrdi u kojoj se meri poštuju pravopisna pravila u oba jezika i u kojoj se meri poštuju želje učesnika da se njihovo ime piše na određeni način, makar to bilo i malim početnim slovom. Prvi deo analize dao je sledeće podatke: u korpusu na engleskom jeziku 10% vlas-titih imena bilo je napisano u potpunosti velikim slovima (Primer 19), 27,5% vlas-titih imena bilo je napisano u potpunosti malim slovima (Primer 20), a čak 62,5% vlastitih imena sledilo je pravopisna pravila engleskog jezika i bilo je napisano veli-kim početnim slovom (Primer 21).

(19) <Tom> KIA KIA YOU AINT NUTTIN BUT A KIA!

(20) <Michelle1> roflmao rage

(21) <lakia> hiya Tom :)

U korpusu na srpskom jeziku situacija se razlikuje od one u engleskom: 20% vlastitih imena bilo je napisano u potpunosti velikim slovima (Primer 22), 68% vlas-titih imena bilo je napisano u potpunosti malim slovima (Primer 23), a samo 12% vlastitih imena sledilo je pravopisna pravila srpskoga jezika i bilo je napisano veli-kim početnim slovom (Primer 24).

(22) <policajac> NEDELJKO BAJIC

(23) <^Jordan^> to deki tooo

(24) <DekiPariz> Pariz-Fr,ne onaj Ontario

�0

Što se tiče drugog cilja u analizi, u korpusu na engleskom jeziku 36% vlastitih imena isto je kao izvorno ime koje su učesnici dodelili sami sebi, a samo 11,8% vlastitih imena je isto u srpskom. Bitno je objasniti da neki programi za ćaskanje imaju mehanizam kojim se nečije ime kopira i piše u izvornom obliku, ali većina učesnika ne zna za tu mogućnost i ne koristi je, o čemu delimično svedoče i nave-deni procenti. Izgleda da se u većini slučajeva sami učesnici potrude da tuđe ime napišu u izvornom obliku, želeći time da izraze poštovanje prema tuđem izboru načina pisanja.

(25) <rage> hmm <lakia> i may be wrong but i think Michi’s other half is a “he” rage :p

(26) <poblessavita> hohohohoohoo <Mirko_Cg> poblessavita pa ne bih je pjevao da neznam

Na kraju pododeljka posvećenog pisanju velikog početnog slova biće samo kratko reči o pisanju lične zamenice ‘I’ u engleskom jeziku, pošto pravopisna pravi-la propisuju da se i ona uvek piše velikim slovom. Statistička obrada podataka dala je sledeće rezultate: u 60,5% slučajeva ta lična zamenica piše se velikim slovom, tj. u skladu s pravilima engleskog pravopisa, dok se u 39,5% slučajeva piše malim slo-vom. Iako je procenat u kome se pravopisno pravilo poštuje veći, na osnovu samih iskaza može se zaključiti da učesnici svesno koriste veliko slovo, tj. da nije u pitanju mehanizam koji im nameće program. O tome svedoči činjenica da se često dešava da jedan isti učesnik u jednom iskazu napiše zamenicu ‘I’ velikim, a u drugom ma-lim slovom, pri čemu do te alternacije dolazi čak i unutar jednog istog iskaza.

(27) <DestyNova> Im getting some sleep before the birds wake up and start screaming errhm, i mean singing outside my window.

5.2.3 Ostali pravopisni aspekti

U ovom pododeljku govoriće se o situacijama koje dosad nisu analizirane, a postoje u samo jednom od kontrastiranih jezika. Najčešće se radi o greškama i kršenju pravila pravopisa jednog ili drugog jezika. U korpusu na engleskom jeziku nalazi se velik broj pogrešno napisanih reči, te će ovde biti reči o tome da li su te reči namerno ili slučajno napisane pogrešno, dok u korpusu na srpskom jeziku po-stoji izvestan broj grešaka u sastavljenom i rastavljenom pisanju reči, kao i različiti načini rešavanja problema pisanja slova s dijakritičkim znacima. Na kraju podo-deljka razmatraće se i promena pisma iz latiničkog u ćiriličko, što se povremeno dešava u srpskom korpusu.

U korpusu na engleskom jeziku nalazi se izvesni broj reči koje su pogrešno napisane (4,15%). U pitanju je problem koji imaju ne samo ljudi koji uče engleski kao strani jezik, nego i oni kojima je engleski jezik maternji. Naime, do toga dolazi zbog nedoslednosti i nepostojanja pravila u pisanju engleskih reči, a problem može da se reši jedino tako što se pamti kako se reči pišu, što se obraća pažnja na skupove slova kod kojih se često greši (-ie- naspram -ei-, npr. beleive, recieve) ili se konsul-

�1

tuju rečnici koji sadrže dozvoljene načine pisanja reči (Ebest et al. 2003: 468). U korpusu se mogu razdvojiti tri vrste odstupanja od standardnog pisanja engleskih reči: greške (eng. misspelling), do kojih je došlo zbog neznanja,omaške (eng. ty-pos), do kojih je došlo zbog brzine kucanja i izmenjenopisanje (eng. respelling), što je namerno menjanje pisanog oblika reči radi odstupanja od norme. Iako za sva tri slučaja ima primera koji vrlo jasno pripadaju jednoj kategoriji, isto tako ima i primera za koje je teško utvrditi da li su rezultat neznanja, nepažnje ili namernog ponašanja (v. Tabelu 2).

Tabela 2. Odstupanja od standardnog pisanja engleskih rečiVrsta odstupanja Jasan primer Granični primer

greška fecetiously (umesto facetiously)gentally (umesto gently)

lernt (umesto learnt)rueral (umesto rural)

omaška wantig (umesto wanting)understatnd (umesto understand)

til (umesto till)casette (umesto cassette)

izmenjeno pisanje enuf (umesto enough)aboot (umesto about)

damm (umesto damn)def (umesto deaf)

U korpusu na srpskom jeziku može se naići na izvestan broj pogrešno napi-sanih reči koje, slično kao i u korpusu na engleskom jeziku, mogu da se svrstaju u omaške (npr. magaras umesto magarac) i greške, što se odnosi na kršenje pravila o odvojenom i spojenom pisanju reči, gde su najčešće u pitanju negacije glagola, predlozi i rečca li. Zajedničko im je to što spojevi takvih reči u govoru zvuče kao celina, a ne kao dve odvojene reči, što donekle objašnjava greške. Drugi deo objaš-njenja, koji je najčešće i izvor same greške, nalazi se u neznanju samih učesnika. Naime, očigledno je da mnogi od njih nisu upoznati s pravopisnim pravilima o spojenom i odvojenom pisanju reči, te prilikom kucanja svojih iskaza ne znaju da prave grešku. Neki od primera su:

(28) neznam, nepolomi, nejedem, skim, nashta, samnom, dali, jel, imali

Poslednje dve vrste pravopisnih grešaka koje učesnici prave u elektronskom ćaskanju na srpskom jeziku odnose se na pisanje slova abecede koja imaju dijakri-tičke znakove (č, ć, đ, š, ž) i promenu pisma iz latinice u ćirilicu u sklopu jednog iskaza. Učesnici na srpskom jeziku ne koriste sva latinična slova sa dijakriticima, pa pribegavaju dvema taktikama. S jedne strane, što je daleko najčešći slučaj, koriste samo c, c, d, s i z da bi napisali č, ć, đ, š i ž, a, s druge strane, što se dešava mnogo ređe, jer iziskuje svestan napor, pišu kombinacije slova engleskog alfabeta, delimič-no po uzoru na engleski pravopis (č – ch, š – sh, i po analogiji ž – zh), a delimično pokušavajući da imitiraju izgovor (ć – tj, đ – dj). Prelazak pisma iz latinice u ćirilicu se formalno i ne dešava, pošto program tu mogućnost ne dozvoljava. Ono što je posredi jeste korišćenje slova engleskog alfabeta koja su ista kao ćirilička slova, pa se dobijaju sledeći primeri:

(29) <Zoranin_BREG> CPBIJA do zoraninog brega<kreativka> xaxaxxaxaxa

�2

Razlozi zbog kojih učesnici menjaju pismo iz latinice u ćirilicu leže u želji da istaknu svoj iskaz, a o tome, kao i o mnogim drugim načinima isticanja iskaza, go-voriće se u narednom pododeljku.

5.2.4 Nove konvencije U diskursu ćaskanja na engleskom i srpskom jeziku dominira princip jezičke

ekonomije, što znači da učesnici žele da sa što manje napora prenesu što veći broj informacija ili da, što je tipičnije za ćaskaonice, razmene što veći broj poruka koje ne moraju nužno da vrše funkciju prenošenja informacija. Zato se može reći da je neobeležen način komuniciranja ono što zahteva najmanji napor i daje najbrže rezultate u kucanju iskaza. U skladu s tim, korišćenje malih slova u pisanju iskaza smatra se neobeleženim oblikom, pa je sve što odstupa od toga na neki način obeleženo, i to s razlogom. Naime, u slučaju da učesnik uloži dodatni napor da bi njegov iskaz odudarao od neobeleženog, to radi da bi postigao određeni komunikativni efekat, kao što je, na primer, privlačenje pažnje ostalih učesnika. Postoji nekoliko različitih obeleženih oblika iskaza: (1) iskaz ili deo iskaza u celini napisan velikim slovima, što se vrlo često smatra vikanjem, a samim tim i nepristojnim ponašanjem (Primer 30); (2) iskaz ili deo iskaza u kome se smenjuju mala i velika slova (Primer 31); (3) reč u kojoj se ponavlja jedno ili više slova (Primer 32); (4) iskaz ili deo iskaza napisan s razmakom između svakog slova (Primer 33). Primeri ovakvih obeleženih iskaza mogu se naći u korpusu na oba jezika:

(30) <Maz_the_spaz> SONIC THE HEDGEHOG! <PLAKAT> CAO SVIMA OSIMA VANJI

(31) <coco_remko> i like HoCky PoCky <hoofbite> lJaKsE Te nApRaViO

(32) <PopeyTheUndead> Explaineeeeee! <kittie> tako je zveeeeeeeeeeeer

(33) <HotStuff> o u t c h <^Jordan^> s o r i

Pored ovoga, postoje još neki oblici neobeleženih i obeleženih iskaza, a radi se o mogućnosti pisanja teksta u raznim bojama. U ovoj situaciji, neobeležen iskaz napisan je crnim tekstom na beloj ili sivoj pozadini, a obeleženi iskaz može da bude napisan u više različitih boja. Ova pojava je relativno retka u oba jezika, prvenstve-no zato što je potrebno veće poznavanje programa za ćaskanje, a to nije slučaj s većinom učesnika.

Još jedan neobeležen oblik je iskaz bez pravopisnih znakova ili, u slučaju upitnih ili uzvičnih rečenica, iskaz s jednim pravopisnim znakom na kraju, dok je iskaz u kome je pravopisni znak ponovljen obeležen, jer se tako postiže istaknutost ili privlačenje pažnje.

��

(34) <Maz_the_spaz> What’s with the numbers??????????? <oBSeSSioN> Cha0s gimme back ma toiletpaper !!!!!!!!

(35) <ZOKA> Neko iz NS i okoline???? <marija_28_bec> Cao svima!!!!!!!!!!!! Neko za chat??????????

Princip jezičke ekonomije primenjuje se i u načinima pisanja reči u engleskom jeziku, tj. izmenjenim pisanjem reči postiže se skraćeni izraz. Tako se istovremeno postižu dva cilja u komunikaciji: osim što se izraz skraćuje, stvara se i namerni neformalni varijetet s korenima u drugim neformalnim varijetetima iz kulture mla-dih. Skraćivanje se postiže na nekoliko načina: (1) izostavljanjem vokala (k – ok, n – and, dbl – double, pls – please, yr – year); (2) izostavljanjem delova reči (b’day – birthday, w – with); (3) izgovornim oblicima nekih brojeva ili slova (any1 – any-one, b4 – before, l8r – later, r – are, oic – oh I see); (4) akronimizacijom (brb – be right back, lol – lauging out loud, rofl – rolling on the floor laughing, wb – welcome back) (Radić 2004: 85–87). Više reči o ovim načinima skraćivanja biće u odeljku koji se bavi diskursom na planu leksike, gde će se detaljnije razmatrati razne vrste skraćivanja, njihova učestalost i upotrebna vrednost. U korpusu na srpskom jeziku ovakvo skraćivanje izraza izuzetno je retka pojava, te se nalaze samo sporadični primeri (npr. nh – ne, hvala), po uzoru na skraćivanje u engleskom jeziku.

Sva ova jezička sredstva koriste se u cilju postizanja određenih komunikativ-nih efekata, veoma važnih za učesnike u ćaskaonicama: oni žele da privuku pažnju ostalih ćaskača, da povedu razgovor u pravcu u kome oni to žele, da nadmaše ostale u duhovitosti i razigranosti izraza, da pobede u igri rečima i da smisle najsmešnije dosetke. Često je borba za verbalnu prevlast u ćaskaonici veoma žestoka i u toku razgovora stvaraju se tabori, te vođe moraju da pridobiju ostale na svoju stranu. Ovaj opušten duh doprinosi neformalnoj atmosferi komunikacije, u kojoj je teško doći do izražaja, naročito kad je u pitanju velik broj učesnika u jednoj ćaskaonici.

U zaključku će se samo kratko sumirati navedeni rezultati istraživanja i raz-motriti situacija u engleskom i srpskom. Iako je analiza pokazala da se ista pravila krše u oba jezika, procenti govore da se to manje dešava u korpusu na engleskom jeziku. Pretpostavka je da razlog za to leži u razlikama u obrazovnom sistemu i sistemu testiranja karakterističnom za anglofonu i srpsku kulturu. Naime, u anglo-fonim kulturama mnogo je češće pismeno testiranje, davanje pismenih zadataka i radova u toku školske godine, dok se u srpskom obrazovnom sistemu i dalje više neguje usmeni način ispitivanja. Samim tim, učesnici prenose u elektronske ćaska-onice deo znanja, tradicije i svesti o važnosti pravopisnih pravila u oba jezika, što se može videti u procentima koji pokazuju ponekad i velike razlike između dva jezika (v. Tabelu 3).

��

Tabela 3. Rezultati analize korpusa na nivou pravopisa za engleski i srpski jezik

Pravopisno pravilo Korpus na engleskom

Korpus na srpskom

Ukupno iskaza s pravopisnim znakomna kraju 35% 11,2%

Tačka na kraju iskaza 5% 0%Upitnik na kraju iskaza 10,8% 7,9%Uzvičnik na kraju iskaza 13% 0,9%Niz tačaka ili crtica na kraju iskaza 6,2% 2,4%Zarez za odvajanje vokativa 20% 16,5%Apostrof 65% 12%Podignuta zvezdica Vlastita imena u celini velikim slovima 10% 20%Vlastita imena u celini malim slovima 27,5% 68%Pravilno napisana vlastita imena 62,5% 12%Vlastita imena kao u originalu 36% 11,8%Pisanje zamenice ‘I’ velikim slovom 60,5% øGreške u kucanju

Omaške u kucanju

Preformulisano pisanje reči øSpojeno i odvojeno pisanje reči ø

Odsustvo dijakritičkih oznaka na slovima ø

Promena pisma iz latinice u ćirilicu ø

Što se tiče novih konvencija u diskursu ćaskaonica, u većini slučajeva one su iste u oba jezika, osim kad je reč o skraćivanju reči (v. Tabelu 4).

Tabela 4. Rezultati analize novih konvencija u elektronskom ćaskanju na engleskom i srpskom jeziku

Nove konvencije u ćaskanju Korpus na engleskom

Korpus na srpskom

Mala slova – neobeležena

Velika slova – vikanje

Smenjivanje malih i velikih slova

Ponavljanje slova

Razmak između slova

Tekst u boji

Ponavljanje pravopisnih znakova

Skraćivanje reči preformulisanim pisanjem sporadično

Sličnosti najverovatnije potiču od toga što je elektronsko ćaskanje na engles-kom jeziku počelo mnogo ranije, pa su se svi koji su počeli da ćaskaju na srpskom ugledali na prilično razvijen sistem konvencija u engleskom jeziku.

��

5.3 Leksika

Početna analiza korpusa na nivou leksike otkrila je velike sličnosti s leksi-kom govorenog jezika, te će u ovom odeljku biti reči mahom o pojavama koje su slične leksičkim jedinicama iz govorenog jezika, kao i o nekim pojavama koje su svojstvene samo diskursu elektronskih ćaskaonica. Kako kaže Tošović (2002: 401), u razgovornom jeziku velik udeo ima neutralna leksika, tj. pretežno se koriste najfrekventnije reči. S obzirom na brzinu komunikacije u ćaskaonicama, učesnici imaju malo vremena da se bave detaljnim izborom reči za svoje iskaze, te se zaista koriste najfrekventnijim rečima i razgovornom leksikom. Osim toga, nastavlja To-šović (2002: 401), u govoru „u nekim slučajevima dolazi do veće upotrebe snižene leksike sa ekstremnim slojem – vulgarizama“, a naročito je primećena upotreba psovki. Pored psovki, primećuje se upotreba kolokvijalno-superlativne leksike, varvarizama, neologizama i poštapalica, kao i mali stepen sinonimizacije (Tošović 2002: 402–403). U skladu s ovim, u ovom odeljku analiziraće se sledeće: upotreba vulgarizama i psovki, omladinski žargon, pojava i upotreba anglicizama u korpusu na srpskom jeziku, skraćenice u elektronskim ćaskaonicama na engleskom jeziku, te upotreba emotograma, kao granične leksičke kategorije.

5.3.1 Vulgarizmi i psovke

Tošović (2002: 401) primećuje da se u razgovoru, posebno zaoštrenom, iz-begavaju eufemizmi, što znači da se govornik ne ustručava da stvar nazove pra-vim imenom. Osim vulgarizama, tj. snižene leksike sa ekstremnim slojem (Tošović 2002: 401), u analiziranom korpusu primećena je upotreba psovki, definisanih kao jedan oblik govornog čina ekspresiva kojim govornik izražava određenu konverza-cionu naviku, stav ili emocionalni odnos prema sagovorniku (konkretnom ili ima-ginarnom), prema onome o čemu govori, prema samom sebi ili nekoj vrednosti (Savić i Mitro 1998: 8). Tošović (2002: 401–2) navodi da „što se kulturni i obrazovni nivo spušta, vjerovatnoća njihovog pojavljivanja se povećava. Ovaj sloj ima izrazito negativnu obojenost, ali se ne upotrebljava uvijek za iskazivanje negativnog stava, već i pozitivnog“. U skladu s tim, ističu Savić i Mitro (1998: 9), psovke se upotreb-ljavaju i da izbrišu statusnu granicu i da ponize sagovornika. Tako i u korpusu na engleskom i srpskom jeziku vulgarizmi i psovke imaju dve funkcije: (1) izražava-nje verbalne agresije prema nekim ćaskačima; (2) brisanje granica između ćaskača, izražavanje dobrih namera prema ostalim učesnicima, humor kojim se neutrališe napetost i smanjuje distanca (Savić i Mitro 1998: 32, Radić 2000: 108).

Da bi se ispravno analizirala i ocenila upotreba vulgarizama i psovki u registru elektronskog ćaskanja, u obzir moraju da se uzmu faktori vanjezičkog konteksta i društvene situacije kao nužnog okruženja neophodnog za identifikovanje značenja pojedinačne psovke (Savić i Mitro 1998: 19). Faktori su sledeći: relativna bliskost među sagovornicima, prisustvo treće osobe, uzrast govornika, pol, stepen obrazo-vanja, društveno okruženje (Savić i Mitro 1998: 20–25), ili kako ih navodi Ristić (2004: 19): forma jezika, sfera opštenja, karakter govora i socijalne karakteristike

��

učesnika. Tako u elektronskim ćaskaonicama faktori iz Savić i Mitro (1998) mogu da se tumače na sledeći način: nije sasvim jasno koliko se sućaskači poznaju licem u lice, niti koliko traje njihovo poznanstvo sklopljeno u ćaskaonicama, ali svakako neformalna atmosfera doprinosi tome da se učesnici vrlo brzo upoznaju, makar to bilo i krajnje površno, te se time povećava učestalost psovki u korpusu. Prisustvo treće osobe u ovakvom okruženju je neminovnost, a uzrast ćaskača teško je preciz-no odrediti, pa se analiza oslanja na posredne pokazatelje, kao što su naziv ćaska-onice (npr. #serbianteen) ili informacije koje ćaskači daju o svojim godinama. Pol je još jedan faktor koji u elektronskim ćaskaonicama nije lako odrediti zbog odsustva kontakta licem u lice, a i zbog sumnje u tačnost i iskrenost informacija koje ćaskači daju o sebi. Stepen obrazovanja je takođe problematično odrediti, pa se analiza upotrebe vulgarizama i psovki mahom oslanja na društveno okruženje, koje je već opisano u prethodnim delovima ovog poglavlja.

Što se tiče uslova upotrebe ekspresivne leksike iz Ristić (2004: 19), forma jezi-ka, koja se odnosi na razliku između govorenog i pisanog jezika, ukazuje na činjeni-cu da elektronska komunikacija u tom pogledu više liči na govoreni nego na pisani jezik, s obzirom na to da se učesnici ne libe da upotrebe vulgarizam ili psovku. Sfera opštenja ukazuje na to da je upotreba ekspresivne leksike karakterističnija za neformalni govor, što odgovara međusobnim odnosima ćaskača i opštoj atmosferi u ćaskaonicama. Nadalje, emotivni govor je češća situacija gde se mogu očekivati vulgarizmi i psovke, a ćaskaonice su komunikacione situacije u kojima, čak i ako razgovor u datom trenutku nema emotivnu nabijenost, ona može nastati vrlo brzo. Zbog anonimnosti se učesnici mnogo lakše i brže oslobađaju društvenih stega i pravila, te daju oduška svojim emocijama u većoj meri nego u razgovoru licem u lice, naročito zato što su svesni da nekih većih kazni i posledica za to ponašanje neće biti, tj. neće biti izvrgnuti javnom ruglu. Naposletku, socijalne karakteristike učesnika, kao što su uzrast, obrazovanje, stepen kulture, vaspitanje i sl. objašnjeni su velikim delom kroz diskusiju faktora iz Savić i Mitro (1998).

Učestalost vulgarizama i psovki u korpusu na engleskom i srpskom jeziku veoma je slična: 0,85% u engleskom korpusu i 0,9% u srpskom. Međujezičke razlike vidljivije su u intenzitetu izraza upotrebljenih u dva jezika, kao i u razlozima nji-hove upotrebe, o čemu će detaljnije biti govora kasnije. Ovde je važno navesti šta je sve ubrojano u vulgarizam i psovku prilikom analize korpusa, naročito da bi se stekao utisak o rasponu izraza koje učesnici upotrebljavaju. Tako su u ovu katego-riju svrstani izrazi koji variraju od blagih vulgarizama kao što su:

(36) <Invader_Mirk> Stop attacking me, stupid cat. <JANJA_beba> samo se magaras kao ti javlja bez pitanja

do vrlo eksplicitnih reči, kao npr: (37) <Romster> fucked up australia rueral areas get shit internet service

<pinki> k ura c svima

Na osnovu analize korpusa na oba jezika, može se zaključiti da je intenzitet vulgarizama i psovki veći u srpskom nego u engleskom, i to verovatno zbog jezič-kih i kulturoloških razlika. Stiče se utisak da srpski jezik ima razvijeniji sistem izra-

��

za s većom sintaksičkom složenošću, koja može da se poredi samo s afroameričkim verbalnim duelima u kojima je, kao i u srpskom, čest pacijens nečija majka (šarolik, ali ne i iscrpan, inventar psovki naveden je u Savić i Mitro 1998).

Pozitivni konteksti u kojima učesnici koriste vulgarizme i psovke uglavnom su slični u oba jezika. Jedna takva situacija je njihova upotreba radi pojačavanja emocije i pripadajuće joj reči: (38) <ArtZombie> The chars never talk so most the game your, “What the

fuk is happening?” mode <ArtZombie> is on high <ArtZombie> And then some alien pops outta nowhere and your like, oh crap <Goombah> lol <Goombah> how did you fight in that game?

<Goombah> all i remember was jumping out of the water and crap<ArtZombie> You either use your sonar or ram the crap outta stuff<Goombah> ah yeh...

<Goombah> smash tv was fun

(39) <Pune_gace_peskA> aham <Pune_gace_peskA> dok sam kampovo na exitu <Pune_gace_peskA> bilo je do J A J A

Osim toga, ekspresivna leksika ove vrste može da se koristi u svrhu davanja komplimenata sagovorniku:

(40) <Mudomir_DK> ona ti je moj koljega <Mudomir_DK> programer na mainframe compu

<hladisha> mainframe<hladisha> ooooooooooooooooo<hladisha> programe<Mudomir_DK> zalije kofom ladne vode svako pola sata plocu sa CPU-ima<hladisha> neznam ja<hladisha> ali cuo sam da su programeri stvarno zaebani<Mudomir_DK> jebi ga CPU intensive jobz ;-)<hladisha> hehehe<Mudomir_DK> ma zaebana ZORANA

Na kraju, psovke i vulgarizmi „izražavaju dobre namere govornika prema sa-govorniku“ (Savić i Mitro 1998: 32), što se vidi na sledećim primerima:

(41) <Tom> damn you BP <Tom> you got me all into this <BP-> ? <Tom> Pings should be REALLY high right now :p <BP-> eh

��

U Primeru (41) upotreba emotograma ukazuje na pozitivnu situaciju i dobre namere ćaskača po imenu <Tom>, dok u Primeru (42) ćaskači na srpskom zbijaju šale na račun narodne muzike koju niko u toj ćaskaonici ne voli i ne sluša:

(42) <ilija> na pinku je baja!!!!!!!!!!!!!!!<MAJA1> koji baja?????????<policajac> I KOD MENE PJEVA BAJA<policajac> NEDELJKO BAJIC<ilija> Pa nedeljko bajic<IDIOT> baja..... nosi jaja<IDIOT> hehehehehehe a taj........ baja mali knindja hahahahahaha<ilija> baja,baja,sevi mu jaja

Negativnih situacija u kojima učesnici koriste psovke i vulgarizme mnogo je više i tu se može primetiti da je agresija retko kad usmerena prema sućaskaču. Tada je verovatnije da će ćaskač pribeći blažem izrazu, tj. vulgarizmu, i time uvrediti drugog učesnika u manjoj meri:

(43) <PopeyTheUndead> Maz, damnit, shut up. <Invader_Mirk> Stop attacking me, stupid cat.

(44) <steker> izbaci je ovaj majmun <policajac> JESI DOSADAN PUSTINJAK <policajac> I GLUP SI

Ali postoje i situacije kada su uvrede upućene sagovorniku mnogo žešće i snažnije, pa su mahom i reakcije u skladu s time:

(45) <hoofbite> seljak iz panceva<daxPFC> ljakse ti tata HOOF<hoofbite> lJaKsE Te nApRaViO<daxPFC> bem te u usta HOOFFFFF<hoofbite>sInOc sAm tO ‘eBo kEvU I KaZe dA BoLjE ‘eBeM Od tEbE I TvOg cAlEtA<daxPFC> ma sipuuu rackuuuu majmuneeee

Na ovom poslednjem primeru jasno se vidi kako ćaskači sami cenzurišu svoje iskaze, jer znaju da će upotreba necenzurisanih reči dovesti do njihovog izbaci-vanja iz ćaskaonice. Naime, sada već gotovo sve ćaskaonice u sklopu programa za ćaskanje imaju mehanizme za izbacivanje učesnika koji upotrebe vulgarnu reč. Zbog toga se učesnici, kada žele da upotrebe neku psovku ili vulgarizam za koji su sigurni da će biti kažnjeni, potrude da izmisle način da nadmudre program za cen-zuru. Tako dolazi do inventivnih načina pisanja reči, a primeri za to pronađeni su samo u korpusu na srpskom jeziku (ebote, ebiga, zaebana, yaya, J A J A, racku, qrac, pi***ke, itd.). S druge strane, postoje i ćaskaonice čiji programi imaju mehanizme za cenzuru bez izbacivanja učesnika, tako da se u iskazu, umesto psovke, pojavi reč <censored>.

(46) <Tallest_Cat> and that we were talking about who <censored> implode <Tallest_Cat> I thought you meant Klein <censored> implode

��

Osim ovakvih, postoje i ćaskaonice u kojima se psovanje niti kažnjava niti cenzuriše, tako da učesnici mogu bez bojazni da otkucaju svoj iskaz, ali zanimljivo je da, bar u analiziranim tekstovima, tu mogućnost niko ne iskorišćava, tj. ne dola-ze u te ćaskaonice da bi besomučno psovali.

(47) <Romster> fuck this I hate Shania for her fast isp

S obzirom na to da su vulgarizmi i psovke u elektronskim ćaskaonicama u velikoj meri odraz kulture izražavanja mladih ljudi, naročito zato što većina učes-nika ima do 35 godina, zanimljivo će biti da se analizira još jedan deo leksike koji je takođe svojstven samo mlađim generacijama – reč je o žargonu.

5.3.2 Omladinski žargon

Bugarski (2003: 9–10) definiše žargon kao „svaki neformalni i pretežno go-vorni varijetet nekog jezika koji služi za identifikaciju i komunikaciju unutar neke društveno određene grupe – po profesiji, socijalnom statusu, uzrastu i slično – čije članove povezuje zajednički interes ili način života, a koja uz to može biti i terito-rijalno omeđena. Žargon je obeležen specifičnim jezičkim sredstvima, pre svega leksičkim i frazeološkim, a izuzetno gramatičkim i fonološkim. Otuda je on sla-bo razumljiv drugim govornicima istog jezika, koji ga često negativno vrednuju u podrazumevanoj opoziciji prema standardnom ili književnom jeziku.“ Nadalje, Bu-garski (2003: 10) predlaže podelu žargona na stručni, supkulturni i omladinski, što se poklapa s terminološkim razlikama u engleskom jeziku, gde se žargon u užem smislu (eng. jargon) odnosi na jezik struke, sleng (eng. slang) na omladinski žargon, a argo (fr. argot) na žargon s društvene margine. Tako „žargon nastaje kao rezultat osobenog, spontanog i po pravilu usmenog i anonimnog verbalnog stvaralaštva, osobito mlađih generacija“ (Bugarski 2003: 14) – stoga se ovakav žargon smatra vrednim delom leksike elektronskih ćaskaonica.

S obzirom na to da „suštinu žargona i glavni razlog njegovog postojanja pred-stavlja potreba članova neke društvene grupe da i specifičnim verbalnim sredstvi-ma afirmišu svoj identitet i potvrde svoju pripadnost datoj grupi“ (Bugarski 2005: 210), zanimljivo je na korpusu ovog rada ispitati postojanje želje ćaskača da jezi-kom kojim se služe daju do znanja da su pripadnici date elektronske zajednice. Zato se prilikom analize posmatralo nekoliko pojava: da li je omladinski žargon ćaskača isti kao onaj koji se koristi u govorenoj komunikaciji ili se možda javljaju neki novi žargonizmi, svojstveni samo elektronskoj komunikaciji; ako se javljaju, koji su to žargonizmi; da li postoje neke međujezičke razlike; ako postoje, koje su to razlike; da li su uslovi u kojima se žargonizmi koriste isti u elektronskoj i u go-vorenoj komunikaciji.

Analizom leksike u korpusima na engleskom i srpskom jeziku došlo se do podataka o udelu žargonizama u elektronskom ćaskanju. U korpusu na engleskom 1,82% reči pripada grupi žargonizama, a korpus na srpskom je dao veoma slične rezultate – 1,68%. Ovde su se u žargonizme ubrajale reči koje tipično pripadaju rečniku mladih ljudi (<Maz_the_spaz> Well, THAT’s a bust.; <f_flex> pfc ih smorio

�0

do smrti), kao i namerno nestandardni načini pisanja reči, koji delom odražavaju i promenjen izgovor, a sve to je opet odlika jezika mladih i odražava želju da se ovaj način izražavanja razlikuje od standardnog jezika (<PopeyTheUndead> o__o; creezy.; <steker> desi plavuso :)). Tako će ovde biti navedeno nekoliko izraza iz oba korpusa koji su ubrojani u žargonizme (na engleskom jeziku: thingy, fab, creezy, lame, dunno, gonna, chill, sec; na srpskom jeziku: bezveze, urokam se, nish, ljakse, sesha, smorio, degen, steker, vozdra).

U ovom delu korpusa nisu primećene reči koje bi se razlikovale od žargoniza-ma korišćenih u svakodnevnom govoru mladih, ali je zato dodatna analiza otkrila da je jedan deo leksike, naročito na engleskom jeziku, svojstven isključivo situaciji elektronskog ćaskanja. U pitanju su različiti načini skraćivanja reči i izraza, čija je upotreba mnogo učestalija nego upotreba omladinskih žargonizama (u korpusu na engleskom jeziku 3,7%, dok su u korpusu na srpskom veoma retki). Ove se skraće-nice mogu smatrati svojevrsnim stručnim žargonom, pošto su ga skovali i sada ga koriste isključivo učesnici u elektronskim ćaskaonicama, a ponekad i u nekim drugim vidovima elektronske komunikacije (npr. elektronska pošta). Nije pozna-to koliko se ove skraćenice prenose iz domena elektronskog jezika u govoreni, ali svakako imaju uticaja na jezik SMS-a, naročito zbog velike potrebe za skraćenim izrazom u toj vrsti komunikacije.

Skraćenice se mogu podeliti u četiri grupe, u zavisnosti od načina na koji je do skraćivanja došlo. U prvu grupu spadaju reči koje su skraćene elizijom, tj. izo-stavljanjem vokala, tako da od reči ostaju samo konsonanti po kojima se ona lako prepoznaje. U analiziranom korpusu na engleskom jeziku pronađeno je samo ne-koliko takvih skraćenica (smb – somebody, k – ok, ppl – people, yrs – years, pls – please), ali Radić (2004: 85) navodi dodatne primere za ovu kategoriju (npr. m – me, n – and, dbl – double, hrs – hours, msg – message, nvm – nevermind).

Reči se još mogu skraćivati elizijom bilo kog dela, bez obzira na to da li je u pitanju konsonant ili vokal, ali opet je bitno da je deo koji ostaje dovoljno prepoz-natljiv da se zna o kojoj se reči radi. U analiziranom korpusu pronađeni su sledeći primeri: (a) inicijalna elizija: em – them, lo – hello; (b) medijalna elizija: b-day – birthday, chars – characters, prolly – probably;(c) finalna elizija: cam – camera, comp – computer, fab – fabulous, Jap – Japanese, op – operator, rem – remove, sis – sister, tho – though; (d) kombinacija medijalne i finalne elizije: d/l – download, hub – husband, lil – litt-le.

Treća grupa nastala je skraćivanjem na osnovu izgovora slova i brojki en-gleskog jezika, i ovde se već može primetiti da se skraćivanje više ne vrši samo na jednoj reči, već se taj princip primenjuje i na nivou sintagme. Tako korpus daje sledeće primere: i c – I see, u – you, y – why, ur – your, you are, cuz – because, cya – see you, sup – what’s up, 2 – to, too, b4 – before, a u ćaskaonicama na engleskom jeziku mogu još da se sretnu i skraćenice kao što su any1 – anyone, every1 – every-one, l8r – later, wer – where, oic – oh I see (Radić 2004: 86).

Poslednja i najveća kategorija jesu skraćenice nastale akronimizacijom, tj. za-državanjem prvog slova svake reči iz sintagme koja se skraćuje. Ovde je važno is-

�1

taći da ovo nisu pravi akronimi, pošto (još uvek) nemaju status reči, ali je princip njihovog nastanka isti. U ovoj grupi najzastupljenija skraćenica je LOL – laughing out loud, i čini 30% svih skraćenica iz sve četiri kategorije. Ostale skraćenice iz ove grupe koje se nalaze u korpusu su: brb – be right back, bbiaf – be back in a flash, wb – welcome back, ty – thank you, rofl – rolling on the floor laughing, lmao – laughing my ass off, roflmao – rolling on the floor laughing my ass off, omg – oh my God. Pored skraćenica pronađenih u analiziranom korpusu postoje i mnoge druge koje se takođe koriste u elektronskom ćaskanju, kao npr. btw – by the way, ttyl – talk to you later, hhoj – ha ha only joking (Radić 2004: 86–87), a ponekad se mogu sresti i veoma neobične kombinacije, kao što je yyssw – yeah, yeah, sure, sure, whatever.

U korpusu na srpskom jeziku pronađeno je svega nekoliko skraćenica, od ko-jih je samo jedna primer skraćivanja akronimizacijom (nh – ne, hvala), a ostale su ili govoreni oblici reči preneseni u pisani jezik (npr. odma, ajd, al) ili skraćenice preuzete iz pisanog jezika (npr. bg – Beograd, ns – Novi Sad, CG – Crna Gora). Pored ovih, mogu se pronaći i skraćenice preuzete iz engleskog jezika, i to opet naj-češće LOL. Ovim se dolazi do problema upotrebe engleskog jezika u ćaskaonicama na srpskom jeziku, bilo kao izdvojenih reči u iskazu ili kao celih iskaza napisanih na engleskom. Statistička obrada podataka dala je sledeće rezultate: 2,2% su angliciz-mi u srpskom, što je veoma značajan broj, naročito kad se poredi s udelom omla-dinskih žargonizama (1,68%), dok je 4,8% iskaza u celini napisano na engleskom. S obzirom na učestalost upotrebe anglicizama u govoru mladih uopšte, pa i u jeziku elektronskih ćaskaonica, ovaj deo leksike svrstava se u omladinski žargon, ako ne po načinu nastanka, onda po upotrebi u jeziku mladih.

Anglicizam „predstavlja opštu reč ili vezanu morfemu (tj. prefiks ili sufiks) iz engleskog jezika koja se upotrebljava u srpskom (npr. bodibilder, eks-), s različitim stepenom integrisanosti u njegov sistem“ (Prćić 2005: 59). U ponešto neuobičaje-nom značenju termina, anglicizam je „reč, sintagma ili rečenica u srpskom jeziku čija upotreba odražava i/ili sledi normu engleskog jezika – ortografsku, fonološku, gramatičku, semantičku ili pragmatičku“ (Prćić 2005: 59). U analiziranom korpusu pronađeni su samo anglicizmi koji pripadaju prvoj grupi, ali je potrebno imati na umu u kojim sve situacijama engleski jezik može da utiče na srpski. Do pojave an-glicizama u jeziku elektronskih ćaskaonica dolazi iz dva razloga. Prvi leži u samoj činjenici da je internet medij nastao na engleskom jeziku i da njime i dan-danas taj jezik dominira, kako u programima koji se koriste u komunikaciji, pretraživanju, pisanju i stvaranju, tako i u količini sadržaja, tekstova i informacija na engleskom jeziku. Zbog toga govornici drugih jezika, pa i srpskog, nailaze na leksičke praznine kad govore o nečemu vezanom za tehnologiju, programe i sam internet. Drugi raz-log se više odnosi na same korisnike ćaskaonica na srpskom jeziku, koji većinom pripadaju „urbanim, obično dvojezičnim, ljudima mlađe generacije, započetog a nezavršenog obrazovanja, koji svoju jezičku i drugu kulturu stiču uglavnom putem popularnih medija“ (Prćić 2005: 69). Ponekad ti mladi ljudi već neko vreme žive u inostranstvu, pa im je kontakt s maternjim jezikom sve slabiji, a uticaj jezika okru-ženja, obično engleskog, sve snažniji. Ono što je zajedničko i jednima i drugima jeste ‘globalna angloCOOLtura’, pod kojom se podrazumeva „koloplet popularnih stavova, verovanja, običaja, razmišljanja i ponašanja svojstvenih onima koji su izlo-

�2

ženi uticaju engleskog jezika, koji ih svesno ili nesvesno usvajaju i koji smatraju da su zbog toga moderniji, otmeniji i društveno nadmoćniji – odnosno da su COOL-turniji“ (Prćić 2005: 144), pri čemu se kaže da je „angloCOOLturno jezičko pona-šanje svakako najuočljivije na planu leksike, pre svega u vrlo učestaloj i napadnoj, a neretko i pogrešnoj, upotrebi anglicizama“ (Prćić 2005: 145).

Raspon oblika anglicizama u korpusu može da se svrsta u sledeće tipove, koje predlaže Prćić (2005: 85–86): (a) doslovno prepisivanje originala, što je nulta adaptacija, tj. njen izostanak, uz eventualno dodavanje srpskih gramatičkih ili leksičkih sufiksa, što dovodi do hibridnog englesko-srpskog, potpuno nakaradnog pisanja:

(48) <poblessavita> doci ce Pjano, imacu i ja voice <poblessavita> kakav offensive nick

<cash> uzivaj u chatu <daxPFC> kickovali su hoof-a <f_flex> [14:20:43] *** ChanServ je Opovao SashaBGD <[-Jelena-]> ja stavila topic <Mudomir_DK> ja sam nasuo jumbo solju sa kaficom <Mudomir_DK> programer na mainframe compu * Zoranin_BREG pazljivo pise u log sve one sahbaze tokom weekenda

(b) izmenjeno prepisivanje originala, uz eventualno dodavanje srpskih gramatičkih ili leksičkih sufiksa:

(49) <iLLeGaL> wauuuuuu <EvRy_BaDy> Camon EvRy BaDy na LivaDy !!! <ana^> pinge me <KrEm_BaNaNiCa> no more krem bananas 4 u <DADA_syd> a orajt je to staces

(c) proizvoljna transkripcija originala (koja može uključiti i valjane transkripcije), uz eventualno dodavanje srpskih gramatičkih i leksičkih sufiksa:

(50) <super_spomenka> imali nekog zanimljivog za cat <STVOREN-od-BOGA> diskonektovalo me <MAJA1> pa i bila je mis <hladisha> zavisi od EC kuleru <hladisha> ali cuo sam da su programeri stvarno zaebani <kittie> bend devojaka... <NiKoLa_CccC> oooo turcii koji me banovo sa servera <Pune_gace_peskA> ma jesam a l sam prebukiran ovih dana

(d) preslikavanje engleskih reči, struktura, značenja i upotreba u srpske reči i struk-ture: primeri za ovu grupu nisu pronađeni u analiziranom korpusu, što ne znači da se ne upotrebljavaju u ćaskaonicama na srpskom jeziku uopšte. Zbog velikog broja očiglednih i sirovih anglicizama (grupe a, b i c) (Prćić 2005: 145), pretpostavlja se da se ovi, skriveni anglicizmi (grupa d) (Prćić 2005: 146) gotovo i ne koriste, jer je upotreba engleske reči u izvornom ili prilagođenom obliku mnogo brža i zahteva

��

manje razmišljanja u odnosu na proces prevođenja, bez obzira na to koliko lošeg, koji ipak zahteva više vremena, što se direktno kosi s principima i pravilima ekono-mičnosti elektronskog ćaskanja.

Na kraju ovog pododeljka, a u skladu s rečenim, još ćemo se jednom osvrnuti na upotrebu žargonizama u jeziku elektronskih ćaskaonica. Ako se uz omladinski žargon, analiziran na samom početku, u ovu grupu uvrste i skraćenice u tekstovima na engleskom jeziku i anglicizmi u tekstovima na srpskom, onda se na osnovu sta-tističkih podataka vidi da je upotreba žargonizama u ovom registru prilično velika: 5,52% u engleskom i 3,88% u srpskom jeziku. To ide u prilog tvrdnji da je na nivou leksike jezik elektronskih ćaskaonica sličan govorenom jeziku, gde značajan prostor dobija žargon, „jezički izraz socijalnih slojeva i grupacija koji se jezički razlikuje od uobičajenog načina komuniciranja“ (Tošović 2002: 394). Tako je, nastavlja Tošović (2002: 395), „pojava žargona tamo gdje mu nije mjesto u suprotnosti sa čistotom jezičkog izraza. Upotreba izvan socijalnog sloja koji ga stvara je stilski neukusna, neprirodna, izvještačena i neopravdana.“ Stoga, velika učestalost omladinskih žar-gonizama odražava uzrast i nivo obrazovanja korisnikâ elektronskih ćaskaonica i uklapa se u pretpostavljeni profil prosečnih ćaskača.

5.3.3 EmotogramiEmotogrami (eng. emoticon) predstavljaju sličice sastavljene od znakova in-

terpunkcije, slova i brojki, kojima pošiljalac poruke želi da izrazi svoje emocije i/ili stav prema primaocu poruke, temi ili prema samom sebi (Radić 2000: 103), a naj-bolje se vide i tumače ako posmatrač nagne glavu na levu stranu i zamisli ljudsko lice. Engleski termin nastao je od dve reči, emot(ion) i icon. Obrada korpusa će ipak pokazati da je definiciju možda potrebno modifikovati u skladu s načinom upotre-be emotograma i njihovom pravom prirodom. Na početku je takođe važno objas-niti zašto su emotogrami svrstani u nivo leksike, uprkos tvrdnjama mnogih autora (npr. Crystal 2001: 34–39, Danet 2001: 18) da oni u stvari prenose informacije o neverbalnom delu komunikacije. Istraživanje u ovom radu pokazalo je da u mno-gim situacijama emotogrami funkcionišu kao skraćenice time što na sažet način izražavaju neki semantički i pragmatički sadržaj koji se može u razgovoru izraziti i leksičkim sredstvima. Stoga se ovde predlaže da se emotogrami svrstaju u rubnu kategoriju leksike, jer povezuju verbalnu i neverbalnu komunikaciju.

Iako Danet (Danet 2001: 62) tvrdi da emotogrami izražavaju emocije ili obele-žavaju iskaze kao smešne ili ironične, stiče se utisak da je kod emotograma kreativ-nost i inventivnost mnogo bitnija od izražavanja emocija. Radić (2005) zaključuje da oni prenose samo najosnovnije emocije, kao što su sreća ili tuga, koje se očituju na licu osobe koja tu emociju doživljava. Osim toga, analiza korpusa je pokazala da emotogrami nisu jedini, pa čak ni najčešći način izražavanja emocija ili never-balnog ponašanja ćaskača. Veliku ulogu u tome igraju i sama jezička sredstva, kao što je česta skraćenica LOL (laughing out loud) u engleskom ili verbalizacija smeha (hahahahaha ili hehehehe) u srpskom jeziku. Tako analiza pokazuje da je učesta-lost upotrebe emotograma i u engleskim i u srpskim tekstovima veoma slična, ali

��

i jednako mala, tj. na svakih 1.000 reči upotrebi se oko 20 emotograma, dok je učestalost skraćenica i verbalizovanog smeha u srpskom skoro dvostruko veća, tj. na svakih 1.000 reči upotrebi se od 20 jedinica u engleskom do oko 35 u srpskom.

U skladu s ovim su i dva zaključka koja su izvedena nakon detaljne analize tekstova na engleskom i srpskom. Prvo, u razgovorima koji su puni ideja, u kojima se učesnici takmiče ko će više doprineti svojim humorom, informacijama ili nad-mudrivanjem, primećuje se veoma mala učestalost upotrebe emotograma. Tada se oni upotrebljavaju samo da naglase semantički sadržaj iskaza. Drugi zaključak do koga se dolazi nakon analize tekstova jeste da je upotreba emotograma ili sličnih sredstava češća u situacijama kada učesnik u nekom trenutku nema šta da kaže, a želi da i dalje na neki način učestvuje u razgovoru i da do znanja da je prisutan ili kad je razgovor sadržinski veoma slab. Ovde je posredi situacija koju su kritikovali neki autori (Danet 2001: 62): ove simbole učesnici koriste da bi svoje namere uči-nili jasnijim, pošto misle da se ne mogu dobro izraziti koristeći 26 slova engleskog alfabeta kojima je Šekspir napisao Hamleta.

Na osnovu analize tekstova može se zaključiti da emotogrami često prenose isto značenje kao i skraćenica LOL ili verbalizovan smeh hahaha, tj. „ovo mi je smešno“, što ne znači da se taj učesnik zaista smeje ili smeši. Osim toga, učesnici često napišu kiss ili cmok umesto što upotrebe emotogram :*. Kao što je već reče-no, emotogrami mogu samo da pojačaju značenje već sadržano u iskazu, što opet ne znači da se učesnik smeje ili smeši, ili da je zaista veoma tužan i plače. Stoga se smatra da bi gornju definiciju trebalo dopuniti, pa bi ona glasila ovako: emoto-gram je sličica sastavljena od znakova interpunkcije, slova i brojki, kojom pošiljalac poruke želi da izrazi svoje emocije, stav ili mišljenje o primaocu poruke, temi ili samom sebi ili kojom pošiljalac želi da naglasi već izražen verbalni sadržaj, koji u nekim situacijama može da zameni i sam emotogram.

U pogledu forme, emotogrami se mogu podeliti u nekoliko grupa. Najčešći je :) ili :-), tj. nasmejano lice ili smeškić (eng. smiley). Moguće su varijacije s većim brojem desnih zagrada (:)))), što označava veći osmeh i jače pozitivno raspoloženje. Još jedan veoma čest emotogram je ;) ili ;-), tj. lice koje namiguje, kod koga je takođe moguća varijacija s većim brojem desnih zagrada (;)))). Emotogram koji odražava negativno raspoloženje, tugu ili čak ljutnju je :( ili :-(, tj. tužno lice ili mrgudić (eng. frowney), gde povećanje broja levih zagrada označava porast negativnog raspolo-ženja (:(((). Poslednji najčešći emotogram je :*, što znači poljubac, a ima i varijacije s većim brojem zvezdica, što obeležava više poslatih poljubaca (:***).

Važno je napomenuti da ovo nikako nije konačan i iscrpan repertoar emo-tograma i da, osim ovih najčešćih, postoje mnoge kreativne, maštovite i neobične kombinacije interpunkcijskih znakova, slova i brojki čije je značenje veoma speci-fično, te se stoga često ne mogu koristiti u ćaskaonicama. Pored toga, stiče se utisak da je postojanje ovih emotograma samo sebi svrha, pošto nemaju praktički nikakvu upotrebnu vrednost, niti zabeleženo pojavljivanje u elektronskim ćaskaonicama. Jedina njihova svrha je pokazivanje maštovitosti i dosetljivosti autorâ, koji ih onda stave na neku veb-stranicu. Neki primeri takvih emotograma bili bi sledeći: d:-p (adolescent), (:-) (ćelava osoba), ~:-o (beba koja plače), @:-) (Arapin), 0:-) (anđeo, svetac), \:-) (čovek s beretkom), :-{#} (osoba s protezom), !-( (osoba s modricom na

��

oku), *:o) (klovn), :-)8 (osoba s leptir-mašnom). U korpusu na engleskom jeziku pronađena je i grupa emotograma čije tuma-

čenje ne zahteva naginjanje glave na levu stranu, a primeri su sledeći: (51) <Maz_the_spaz> 0_0 <Maz_the_spaz> ^_^ <PopeyTheUndead> oo_oo <Damned_Mali> O.o <PopeyTheUndead> I like to think I’m better than that... <_< <PopeyTheUndead> ^_^_^_^_^_^_^_^_^_^ <PopeyTheUndead> Do you all like bunnies? 0_o <GerudoZimma> x_x <PopeyTheUndead> o________________________o <PopeyTheUndead> No... I’ve been scarred already... by.. things... -__-;;;

<XIR> -_-

Ovde se zaista stiče utisak da je najveća svrha emotograma učestvovanje u takmičenju kreativnosti i inventivnosti ćaskača. Prekomerna upotreba ovih simbo-la samo dovodi do otežanog razumevanja razgovora i usporavanja komunikacije, naročito zato što je često potrebno razjašnjavanje koji emotogram šta znači, na koji se iskaz odnosi i šta je učesnik time želeo da saopšti.

U zaključku odeljka o leksici elektronskih ćaskaonica tabelarno će se navesti i kratko objasniti glavni podaci za oba jezika (v. Tabelu 5).

Tabela 5. Rezultati analize leksike u elektronskom ćaskanju na engleskom i srpskom jeziku

Leksičke jedinice Korpus na engleskom Korpus na srpskomVulgarizmi i psovke 0,85% 0,9%Omladinski žargon 1,82% 1,68%Skraćenice 3,7% – Anglicizmi – 2,2%UKUPNO: omladinski žargon 5,52% 3,88%Emotogrami 1,8% 2%Verbalizacija smeha 0,8% 3,55%LOL u funkciji emotograma 1,2% –

Rezultati analize na planu leksike pokazuju da i ovde postoje pojave koje su zajedničke za oba jezika (vulgarizmi i psovke, omladinski žargon, emotogrami, ver-balizacija smeha), ali i pojave koje su svojstvene samo jednom jeziku (skraćenice u engleskom, anglicizmi u srpskom). Statistički gledano, učestalost zajedničkih lek-sičkih pojava je jednaka. Jedino gde postoji odstupanje je upotreba verbalizacije smeha (češća u srpskom jeziku), ali zato se u engleskom to nadomešta upotrebom skraćenice LOL, koja vrši gotovo istu funkciju.

��

5.4 Gramatika

U ovom odeljku biće reči o onim gramatičkim pojavama u jeziku elektronskih ćaskaonica koje su bitne za detaljan opis registra. Na planu morfologije razmatraće se učestalost upotrebe ličnih oblika, kao pokazatelja personalnosti ili impersonal-nosti izražavanja, i eliptični oblici glagolskih vremena. Na planu sintakse analizi-raće se složenost rečenične strukture, ali bez pojedinosti vezanih za vrste zavisnih klauza, kao i eliptične rečenične strukture. Ovde je cilj da se vidi koliko ovaj varije-tet, koji se formalno smatra pisanim jezikom, nosi karakteristike registara pisanog jezika, kao što su književni, publicistički ili naučni, te koliko je, s druge strane, sličan govorenom jeziku. Kroz analizu na nivou gramatike pokušaće da se utvrdi koliko okolnosti procesa nastanka teksta (sinhrona komunikacija, brzina komuni-kacije, pisanje i mogućnost pregledanja iskaza pre slanja u ćaskaonicu, itd.) utiču na dužinu i složenost iskaza i da li rezultat više liči na pisane varijetete ili spontani govoreni jezik.

5.4.1 Lični oblici

Lični oblici su jedan od najboljih načina da se za registre utvrdi do koje mere govornik ili pisac upućuje na sebe i ostale učesnike u komunikaciji, kao i do koje mere uopštava iskaze radi distanciranja od teme i predmeta komunikacije. Rani-ja istraživanja pokazuju (Tošović 2002: 403) da je u govorenom jeziku izražena upotreba zamenica, naročito prvog i drugog lica, dok se u pisanom jeziku mnogo češće koristi treće lice. Razlozi za to povezani su s motivacijom govornika ili pisca: govornik, s jedne strane, ulazi u dijalog u želji da sa sagovornikom razmeni infor-macije, što često uključuje izražavanje njihovih stavova, mišljenja i osećanja, gde nimalo ne smeta subjektivnost iskaza, dok pisac, s druge strane, piše tekst, naročito u naučnom ili administrativnom registru, da bi izneo objektivno mišljenje ili makar svoje mišljenje predstavio kao objektivno viđenje. Stoga se u pisanom jeziku češće koriste sredstva kojima se pisac udaljava od teksta (pasiv, nominalizacija, upotreba trećeg lica jednine ili množine), dok se u govorenom jeziku najčešće podrazume-va upotreba sredstava koja govornika i sagovornika čine aktivnim učesnicima u razmeni informacija (aktiv, lični oblici za prvo i drugo lice jednine i množine). U korpusu se stoga ispitivalo koja je od ove dve strategije dominantnija i zašto, u cilju određivanja sličnosti registra elektronskih ćaskaonica sa ostalim registrima govo-renog i pisanog jezika. Važno je istaći da, prilikom analize korpusa, nisu uzimane u obzir samo lične zamenice kao eksplicitno izražena jezička sredstva, nego i svaki lični glagolski oblik uz koji nije stajala zamenica, pošto je karakteristično da se u jeziku ćaskaonica izostavlja velik deo sadržaja, o čemu će reči biti kasnije. Uz to, ako je na mestu subjekta stajala neka imenička sintagma, to je takođe uključeno u analizu, jer je i to jedna od manifestacija trećeg lica jednine ili množine.

S obzirom na dijaloški karakter komunikacije u elektronskim ćaskaonicama, nimalo ne iznenađuje činjenica da su najčešći lični oblici prvo i drugo lice jednine: u oba korpusa pokazalo se da sačinjavaju skoro tri četvrtine ličnih oblika, a treće

��

lice jednine i sva tri lica množine čine ostatak. Tako u korpusu na engleskom jeziku prvo lice jednine čini 42,2%, a drugo lice jednine 31% svih ličnih oblika, dok se u korpusu na srpskom jeziku prvo lice jednine koristi u 35,3% slučajeva, a drugo u 38,3%.

Što se tiče razloga upotrebe ličnih oblika, prvo lice jednine koristi se isključivo da bi pisac poruke, tj. ćaskač, upućivao na sebe i govorio o sebi, svojim stavovima, mišljenjima, osećanjima. Drugo lice jednine koristi se prvenstveno radi obraćanja sagovorniku, a ponekad i u uopštenim izjavama, iako u mnogo manjoj meri. Treće lice jednine zastupljeno je u korpusu manje nego prvo i drugo lice, i to u 19,7% slu-čajeva u engleskom i 15,3% slučajeva u srpskom jeziku. Ono se koristi u sledećim situacijama: (a) kada se govori o nekom učesniku u komunikaciji koji je prisutan, a kome se u tom trenutku ćaskač ne obraća; (b) kada se treće lice jednine odnosi na temu razgovora; (c) kada su u pitanju bezlične rečenice.

Što se tiče ličnih oblika u množini, analiza korpusa pokazala je da se oni veoma retko upotrebljavaju (ukupno u 7,1% slučajeva u engleskom i 11,1% slučajeva u srp-skom jeziku). Za to postoji više razloga, o kojima će biti govora u narednom delu ovog pododeljka. Prvo lice množine u engleskom jeziku koristi se u 1,7% slučajeva i 3,6% u srpskom. Ovako mala upotreba verovatno je rezultat toga što se većina učesnika ne poznaje lično, nego samo putem elektronskih ćaskaonica, a neki od njih su se možda tako upoznali. Stoga je sasvim prirodno što ne razmišljaju o sebi i još nekome kao istomišljenicima ili bliskim poznanicima i uglavnom izražavaju individualne stavove u komunikaciji. Drugo lice množine koristi se u 1% slučajeva u korpusu na engleskom jeziku i 2,6% slučajeva u korpusu na srpskom. Ovaj lični oblik retko se upotrebljava, kao i prvo lice množine, i to iz sličnih razloga: ćaskač retko kad vidi druge učesnike u komunikaciji kao osobe koje dele stavove i miš-ljenja ili kao osobe koje se nalaze na istom mestu, jedni pored drugih (u smislu fizičkog prostora). Treće lice množine malo se češće koristi nego prvo i drugo, i to u 4,4% slučajeva u engleskom i 4,9% u srpskom jeziku. Do ovog povećanja učesta-losti verovatno dolazi zbog toga što se treće lice množine upotrebljava kad je reč o temi komunikacije, a ređe kada je reč o učesnicima koji su prisutni, ali im se niko ne obraća.

Na kraju ovog pododeljka rezultati statističke analize kratko će se predstaviti u tabeli 6.

Tabela 6. Rezultati analize ličnih oblika u elektronskom ćaskanju na engleskom isrpskom jeziku

Lični oblici Korpus na engleskom Korpus na srpskomPrvo lice jednine 42,2% 35,3%Drugo lice jednine 31% 38,3%Treće lice jednine 19,7% 15,3%Prvo lice množine 1,7% 3,6%Drugo lice množine 1% 2,6%Treće lice množine 4,4% 4,9%

��

Iako se podaci o oba jezika u manjoj meri razlikuju, vidi se doslednost u upotrebi ličnih oblika. Može se primetiti da su u oba jezika najzastupljeniji prvo i drugo lice jednine, što svedoči o podjednako dijaloškoj prirodi komunikacije i na engleskom i na srpskom jeziku. Treće lice jednine je sledeće po učestalosti u oba jezika, a množina takođe pokazuje samo manje međujezičke razlike. Drugim rečima, u pogledu distribucije ličnih oblika u korpusu na engleskom i srpskom jeziku ne postoje veće razlike niti u učestalosti, niti u upotrebi.

5.4.2 Složenost rečenične strukture

Čejf (Chafe 1985: 106–112), govoreći o razlikama između govorenog i pisa-nog jezika, postavlja hipotezu da idejna jedinica sadrži onu količinu informacija koju govornik može da obradi odjednom, što postavlja ograničenja na složenost rečenične strukture. U pisanom jeziku, zbog više vremena potrebnog pri pisanju, čitanju i razumevanju teksta, rečenična struktura može da dostigne visoku slože-nost, dok se u govorenom jeziku rečenice obično nižu jedna za drugom s relativno niskim stepenom složenosti. Zato su rečenice u govoru kraće i češće imaju neza-visnu strukturu nego u pisanju, ali su i lošije organizovane, s pogrešnim počecima, preformulacijama, ponavljanjima i ispravkama. Stoga je zanimljivo istražiti do koje mere su ove karakteristike govorenog i pisanog jezika zastupljene u elektronskim ćaskaonicama.

Kristal (Crystal 2001: 40) tvrdi da poruke u ćaskaonicama mogu da se zasni-vaju na planiranju unapred, na razmišljanju o tome šta će se reći pre nego što se poruka napiše i na proveri teksta pre slanja u ćaskaonicu, što se ne dešava kad je u pitanju spontani razgovor. S druge strane, vreme koje učesnici u ćaskaonicama imaju na raspolaganju ne može da se poistoveti s vremenom koje ima pisac kada priprema tekst za čitaoca, tako da ograničenja u planiranju, kucanju i proveri teksta ipak postoje. Da nije tako, u iskazima iz elektronskih ćaskaonica ne bi se prona-lazile greške u kucanju i odstupanja od pravila sintakse, rečenična struktura bila bi mnogo složenija, a vokabular kojim se ćaskači služe bio bi mnogo raznovrsniji. Zato se može reći da se, u pogledu planiranja i pisanja teksta, jezik elektronskih ćaskaonica nalazi na pola puta između spontanog govora i pisanog jezika. U sva-kom slučaju, jedino bi studije koje bi uključivale korišćenje kamera i snimanja više ćaskača istovremeno otkrile do koje mere se iskazi planiraju, čitaju, ispravljaju ili potpuno brišu pre nego što se pošalju u ćaskaonicu, ovo zbog toga što gotov tekst, koji se analizira u ovom radu, daje samo uvid u to kakav je rezultat, a ne i kako teče proces nastanka teksta.

Ovim se dolazi do razloga analize složenosti rečenične strukture, o kojoj će u nastavku biti reči. Naime, ovako se pokušava utvrditi kognitivni vrh koji ćaskači imaju u pisanju iskaza i videti kako vreme i brzina komunikacije utiču na stepen složenosti iskaza. Iako ćaskači teoretski imaju na raspolaganju vremena koliko im je potrebno i koliko žele, u praksi se vidi da, ako neko ne reaguje brzo i ne pošalje svoj iskaz u ćaskaonicu, taj iskaz ubrzo gubi na aktuelnosti, naročito zato što niko

��

od sućaskača neće čekati da bi video šta neko ima da kaže. U ovom smislu, pravila komunikacije su nemilosrdna i jasno je da će ćaskača brzo zaboraviti ako ne drži korak sa ostalima u razmeni poruka, preći će na neku drugu temu i njegov glas se više neće smatrati važnim. U skladu sa svim rečenim, istraživanje je imalo za cilj da utvrdi odnos prostih i složenih rečeničnih struktura u iskazima, kao i stepen slože-nosti u rečenicama s više klauza. Tako su u korpusu na oba jezika izbrojane složene rečenice, s jedne strane, i proste i specijalne nezavisne rečenice, s druge. Dobijeni podaci su sledeći: u korpusu na engleskom jeziku 11% iskaza, a u korpusu na srp-skom samo 7,4% ima složenu strukturu. Ovde se jasno vidi da je u oba jezika oko jedne desetine iskaza sačinjeno od dve nezavisne ili jedne nezavisne i jedne ili više zavisnih klauza (Primeri 52 i 53). Što se tiče stepena složenosti unutar pojedinačnih rečenica, analiza je pokazala da se u jednoj rečenici najčešće nalaze dve klauze, a retko kad tri ili četiri (Primeri 54 i 55).

(52) <PopeyTheUndead> I like to think I’m better than that... <_<<ArtZombie> Whatever you have in terms of pictures of the forumites, send em to me

(53) <Mirko_Cg> poblessavita pa ne bih je pjevao da neznam <JANJA_beba> ma nikad bolje ali kad bi se lagalo:))

(54) <Damned_Mali> I was thinking The Moronic 5 Purple Girls, but I don’t think Pope is a Purple fan girl. <DestyNova> Im getting some sleep before the birds wake up and start

screaming errhm, i mean singing outside my window.

(55) <manitaca> momak zasto si napao na mene da se upoznamo cujemo itd ja tebe ni ne poznajem niti znam ista o tebi i jos samo pricamo 5 minuta a ja tako lako ne dajem broj telefona ako shvatas to oki ako ne sori i caos

<DADA_syd> BOSANKO ma znam ja da ti mene volis heheheh i nejedem ja nego DLZ

Oko 90% iskaza u oba korpusa ima prostu rečeničnu strukturu koja sadrži ili proste rečenice ili specijalne nezavisne rečenice. Proste rečenice mogu da se podu-daraju s jednim iskazom ili, u manjem broju slučajeva, mogu da se nižu jedna za drugom u okviru jednog iskaza:

(56) <Sphinx30> just go too the connect button <Shania> im new here <rage> ray, watch it, those hurt <oBSeSSioN> wait he aint got one .. that’s his wife on a bad hairday

(57) <steker> ti si moj adevojka <hladisha> tito je takve voleo <ZORANA> ja idem ugodan chat svima <DekiPariz> NaDrNdaNa dodji kod dekija :)) pusti klinca :)

�0

Specijalne nezavisne rečenice definisane su kao tipovi rečenica koji svojom sintaksičkom konstrukcijom čine formulaciju poruke prilagođenu komunikativnoj situaciji, odnosno kontekstu, kao i određenim ekspresivnim potrebama govornika (Stanojčić i Popović 2005: 378). „U takvim rečenicama upotrebljena je minimal-na formulacija potrebna da se u konkretnim komunikativnim uslovima prenese određena poruka... Zahvaljujući tome, rečenica je lišena komunikativno suvišnih jezičkih elemenata, čime je postignuta maksimalno ekonomična formulacija“ (Sta-nojčić i Popović 2005: 378–379). Primeri takvih rečenica, kojima korpus obiluje, jesu:

(58) <Maz_the_spaz> Cool! <Damned_Mali> New banner. Okay. <PopeyTheUndead> o__o; creezy. <XIR> Frizzled Five

(59) <poblessavita> Lalo, bre <Pune_gace_peskA> kakav inventivan nik <hoofbite> seljak iz panceva <JANJA_beba> Darko lakse to malo

Ovakve rečenice imaju ekonomičniji izraz u odnosu na predikatske rečenice i izrazito se često koriste u govorenoj komunikaciji (Stanojčić i Popović 2005: 379), te se po tim svojim karakteristikama uklapaju u jezik elektronskih ćaskaonica, koji, kao što je već rečeno, teži kratkoći izraza radi brzine komunikacije s kojom ćaskači moraju da drže korak. Stoga će u narednom pododeljku biti reči o raznim načinima skraćivanja izraza na morfološkom i sintaksičkom planu, tj. o eliptičnim struktura-ma u jeziku elektronskih ćaskaonica.

5.4.3 Eliptične strukture

Eliptične strukture se javljaju na planu morfologije i sintakse, što se u ovom radu često poklapa (npr. krnji perfekat u srpskom jeziku je eliptična struktura na planu flektivne morfologije, ali se podudara i s elipsom na sintaktičkom planu, jer skraćuje i rečenicu). Analizom je utvrđeno da se eliptične strukture mogu podeliti u dve velike grupe, koje su zajedničke za oba analizirana jezika: (1) izostavljaju se gramatičke reči, kao što su pomoćni glagoli ili zamenice; (2) izostavljaju se leksičke reči koje su ranije spomenute u dijalogu, te se njihovim izostavljanjem ne narušava razumevanje iskaza.

Pošto gramatičke reči ne nose glavni deo značenja iskaza, a mogu se rekonstru-isati na osnovu ostalih struktura i gramatičkih signala, sasvim je prirodno da ih u načinu komunikacije koji zahteva brzinu i kratkoću izraza učesnici ne koriste. Tako se u korpusu na engleskom jeziku može primetiti nekoliko tendencija u skraćivanju iskaza: izostavljaju se lične zamenice na mestu subjekta, pomoćni glagoli i članovi. Za članove se može primetiti da je njihovo izostavljanje potpuno nasumično, tj. da se ne može uočiti neki princip kada ih ćaskači koriste, a kada ne.

�1

(60) <Damned_Mali> Numbers bad.<XIR> The ghosts no longer haunt my house and my freinds house and

outside them. Want me tell story? <ArtZombie> Some sort of giant green head (of some alien I guess)

Pored članova, u engleskim tekstovima se izostavljaju lične zamenice na mestu subjekta, a najčešće je to zamenica za prvo lice jednine. Razlog za to leži u činjenici da je iz iskaza vrlo očigledno šta je subjekat rečenice, a i na početku svakog iskaza piše nadimak ćaskača koji je ujedno i autor, te se tako izbegavaju nesporazumi.

(61) <HotStuff> cant paste the rest <Michelle1> was sick <Tom> getting more ppl :p :p

Ponekad se izostavlja i lična zamenica za drugo ili treće lice jednine, ali je to ređi slučaj. Kad se izostavi zamenica za drugo lice jednine, obično se radi o pitanji-ma u kojima se, uz zamenicu, izostavlja i pomoćni glagol.

(62) <PopeyTheUndead> Want me to make a new banner, Maz and Mali? <coco_remko> SMA! want a bagel? <coco_remko> See? I killed you.

Situacije u kojima se izostavlja zamenica za treće lice jednine su retke i obično do toga dolazi kada se na osnovu prethodnih iskaza može lako ustanoviti o kome je reč, tj. šta bi trebalo da bude subjekat.

(63) <Michelle1> u know who u remind me of <Michelle1> my other half <rage> hmm

<Michelle1> forever telling me i am spelling or saying it wrong<rage> i’d like to meet your other half.

U svim ovim slučajevima može se videti da se uz zamenicu često izostavlja i pomoćni glagol, premda ne uvek. Osim toga, interesantna je pojava da se za lične zamenice u množini nije pronašao nijedan slučaj elipse, i to verovatno zbog toga što se te strukture inače retko koriste u elektronskim ćaskaonicama, a i zato što bi takva elipsa omela razumevanje rečenice i dovela do dvosmislenosti.

Što se tiče korpusa na srpskom jeziku, situacija je donekle slična. Naime, i u ovim tekstovima može se primetiti izostavljanje ličnih zamenica, i to veoma često. Pošto se u srpskom jeziku lice, broj i rod subjekta vide u ličnom glagolskom obliku, gramatika dozvoljava izostavljanje same zamenice, što znači da elipsa ovde ne krši sintaksička pravila, za razliku od engleskog jezika.

(64) <Pune_gace_peskA> dok sam kampovo na exitu <poblessavita> Mirko, aj se kladimo da nemas pojma koja je to gurpa <daxPFC> kickovali su hoof-a <daxPFC> smorim ti ja seshu

Uz lične zamenice, kao i u engleskom, izostavljaju se i pomoćni glagoli kod perfek-ta, čime se dobija česta struktura svojstvena govorenom jeziku, a to je krnji perfekat.

�2

(65) <f_flex> pfc ih smorio do smrti <[-Jelena-]> sandra pricala lujka

<ZORANA> ajmeeeee al mi sos danas uspio

Pored eliptičnih struktura zajedničkih za oba analizirana jezika, postoje i one koje su svojstvene samo srpskom. Naime, radi se o eliptičnim pitanjima u kojima nedostaju upitne rečce da, je, li i njihove kombinacije. Njihovim izostavljanjem iskaz često dobija oblik izjavne rečenice, ali funkcioniše kao pitanje, što se ili zak-ljučuje iz konteksta, ili je očigledno na osnovu upitnika na kraju iskaza.

(66) <steker> jesi cuo<DADO-COKOLADO> naj mila : ti bas samo citas?<Volim_Sex> Neka devojka za RAZGOVOR<PoslednjiDon> dotle doshlo?

Na osnovu celokupne analize i navedenih primera vidi se da po eliptičnosti izraza jezik elektronskih ćaskaonica deli karakteristike govorenog jezika, koji odli-kuju eliptični oblici i konstrukcije (Tošović 2002: 403–404). Kao i u govoru, u oba jezika do elipse dolazi kod leksičkih reči koje se mogu rekonstruisati na osnovu konteksta. Sve te informacije još su prisutne u svesti sagovornika, te se ne pišu da bi se izbeglo nepotrebno ponavljanje.

(67) <Sphinx30> hi<Shania> hi<Shania> im new here<Sphinx30> nice name you have<Sphinx30> is it yours<Shania> well hope so<Shania> dont think I borrowed it<Sphinx30> hehehe<Sphinx30> where are you from<Shania> Canada Montreal and u<Sphinx30> geez me too wow

(68) <CmokCmok> ma na selu sam u vojvodini<KADZASTER> ihaj pa sta ti fali<CmokCmok> bila sam i prosle leto i bilo mi super

Ova situacija ponekad može da dovede do nesporazuma, pa učesnici moraju da pojasne svoj iskaz.

(69) <Shania> and are you aware if you disconnect your mirc but not close it right down and your receiving a file you still get the file ?

<Sphinx30> just go too the connect button<Shania> thats right<Sphinx30> i did once<Shania> you did what once sorry ?<Sphinx30> without knowing lol<Shania> ah huh

��

<Sphinx30> disconect and still receive a file<Shania> your talking about the file ?<Shania> yes

Tako se dolazi do situacija kada se ipak narušavaju pravila ekonomičnosti i nema elipse u iskazu. Često je u pitanju želja da se jasnim i eksplicitnim informa-cijama izbegne nesporazum, što se desilo u Primeru (69). Osim toga, učesnici ne skraćuju iskaze kada nešto objašnjavaju (Primeri 70 i 71) ili kada žele da budu učtivi prema svojim sagovornicima (Primeri 72 i 73).

(70) <Shania> I work in the field of computer networking as well as some programming

<Shania> software and hardware<Sphinx30> hmm<Sphinx30> nice<Shania> yes its interesting, I enjoy it

(71) <DekiPariz> NaD,daj ohladi klinca,reci mu da ne masta :)<NaDrNdaNa> eh pa mene mama uchila da budem fina <DekiPariz> opa opa<^Jordan^> zna ona ko je pravi za nju ;))<NaDrNdaNa> a ja dodushe nisam bash poslushala mamu u mnogo

chemu, ali to ipak jesam :))<DekiPariz> :)<^Jordan^> bas si fina* NaDrNdaNa polaskana

(72) <PopeyTheUndead> I don’t know if I want this group to tarnish my reputation...

(73) <Toronto3> koliko nadrnadana ima godina ako sme da se pita? <NaDrNdaNa> sme <NaDrNdaNa> ja cu kazem ali kad ti prvo kazesh

5.4.4 Ostala gramatička svojstva

Na kraju odeljka koji se bavi analizom korpusa na nivou gramatike, razmat-raće se još nekoliko značajnih osobina jezika elektronskih ćaskaonica, a to su red reči kod pitanja, upotreba aktiva i pasiva i greške u primeni gramatičkih pravila na planu fleksije i na planu sintakse. Ove, na prvi pogled, nepovezane pojave služe da bi se još nekim svojstvima potkrepilo koliko je jezik ćaskaonica sličan govorenom, a koliko pisanom jeziku. Tako red reči kod pitanja odaje vezu elektronskog diskursa s govorenim jezikom, jer se kao česta struktura javlja intonacijsko pitanje, tj. iskaz s izjavnim redom reči, često s upitnikom na kraju, a funkcijom pitanja.

(74) <PopeyTheUndead> Mali had sex with Klein!? <Paranormalist_Megan> You put it back in right?

��

(75) <Pune_gace_peskA> ti nisi bila?:) <DekiPariz> NaDa ti u toronto?

Još jedna karakteristika govorenog jezika jesu greške do kojih dolazi zbog veoma kratkog vremena koje govornici imaju na raspolaganju prilikom planira-nja iskaza. Tošović (2002: 404) primećuje da u govoru „zbog nemogućnosti većeg razmišljanja dolazi do nepreciznosti u oblikovanju sintaksičkih cijelina. To dovodi do pojave neobičnih konstrukcija, čestih pauza između dijelova rečenica i samih rečenica“. U jeziku elektronskih ćaskaonica, uprkos delimičnoj spontanosti izraza nastaloj kao rezultat sinhronog komuniciranja, ipak ima relativno malo grešaka na planu morfologije i sintakse. Verovatno se radi o tome da svaki ćaskač, uprkos br-zini komuniciranja, ima makar malo vremena da pročita svoj iskaz pre nego što ga pošalje u ćaskaonicu, pa se samim tim smanjuje broj grešaka. Osim toga, značajnu ulogu igra i rutina koju ćaskači stiču nakon izvesnog vremena provedenog u elek-tronskim ćaskaonicama, te zato postaju vešti u tome da istovremeno prate iskaze na ekranu i planiraju vlastiti. Kada se dese greške na planu morfologije i sintakse, češće je u pitanju namera ćaskača, nego slučajnost. Radi se o želji da, oponašajući dečiji govor s greškama ili namerno praveći greške, ponekad svojstvene i nekim dijalektima, ćaskači steknu simpatije sućaskača, pa kvare i iskrivljuju strukture. Ovakvih grešaka je malo u korpusu, a primeri su sledeći:

(76) <Invader_Mirk> all your base are belong to us.<Michelle1> hows u Cha0s<PopeyTheUndead> I forgetted.

<BP-> i didnt know u were hearing it

(77) <^Jordan^> necem vise<MISTER_x> ima li koja lepotica za razgovor?????????,ima javi se

kod natasa <STVOREN-od-BOGA> super pa ce se vidimo

<N_a_T_a_S_A> ja cu ih zabraniti u australiju

Na kraju, pored dve osobine govorenog jezika, ukratko će se analizirati i pa-siv, mnogo češći u pisanom jeziku, naročito u naučnom registru. S obzirom na stepen lične umešanosti ćaskača u razgovor, može se izvesno očekivati da se pasiv veoma retko upotrebljava, što i jeste slučaj. Jedine situacije u kojima se mogu pro-naći pasivne konstrukcije su namerno formalni iskazi koji zvuče izveštačeno, gde je ćaskačima cilj da se nekome rugaju ili da ismevaju neku temu. Pasivnih struktura u tekstovima na srpskom jeziku nema, a primeri iz engleskog su sledeći:

(78) <PopeyTheUndead> No... I’ve been scarred already... by.. things... -__-;;; <Damned_Mali> Name is decided! The Hideously Evil Group of Five!

U zaključku ovog odeljka daje se tabelarni pregled najvažnijih karakteristika na nivou gramatike za engleski i srpski jezik, koje će se potom komentarisati (v. Tabelu 7).

��

Tabela 7. Rezultati analize na nivou gramatike u elektronskom ćaskanju na engleskom i srpskom jeziku

Gramatičke osobine Korpus na engleskom Korpus na srpskomSložene rečenice 11% 7,4%Broj klauza ~2 ~2Proste rečenice

Specijalne nezavisne rečenice

Elipsa ličnih zamenica

Elipsa pomoćnih glagola

Elipsa članova –Elipsa upitnih rečci (da, li) –

Elipsa leksičkih reči

Intonacijska pitanja

Namerne greške

Pasiv retko –

Na osnovu podataka iz tabele može se zaključiti da engleski i srpski jezik ima-ju veoma slične osobine na nivou gramatike i da se jedine razlike javljaju kod onoga što je svojstveno samo jednom jeziku (npr. izostavljanje članova javlja se u engles-kom, ali ne i u srpskom jeziku, jer srpski nema članove kao vrstu reči). U slučaju svih ostalih osobina uočava se postojanje velike sličnosti.

5.5 Pragmatika

S obzirom na činjenicu da analiza jednog registra mora obavezno da uzme u obzir i pragmatičke faktore koji nesumnjivo utiču na neke osobine jezika, ovde će se analizirati sledeće pojave: (1) presupozicije, s kojima ćaskači ulaze u dijalog i koje su temelj svake uspešne komunikacije; (2) princip kooperativnosti i (3) prin-cip učtivosti, koji iz dva različita ugla regulišu funkcionalne zahteve komunikacije nakon što ona započne; (4) red i razmena, kojima se regulišu formalni zahtevi ko-munikacije, tj. odnosi među iskazima različitih sagovornika; (5) govorni činovi, ko-jima govornici istovremeno deluju u vanjezičkom svetu; (6) deiksa, čije tumačenje uvek zavisi od konteksta u kome se upotrebljava. Odeljak će se usredsrediti na to kako se ovi opšti principi komunikacije i pragmatičke pojave manifestuju u jeziku ćaskaonica ili, u nekim slučajevima, kako se modifikuju i prilagođavaju novoj ko-munikacionoj situaciji. Osim toga, navođeni primeri se ovaj put neće nužno davati za oba jezika, pošto je utvrđeno da međujezičkih razlika u suštini nema.

��

5.5.1 Presupozicije

Presupozicija (eng. presupposition) definisana je kao znanje koje govornik podrazumeva pre nego što nešto kaže (Yule 1996: 25). One u velikoj meri olak-šavaju i ubrzavaju komunikaciju, jer učesnici ne moraju stalno da ponavljaju već poznate informacije. No, ovakva definicija nije dovoljno precizna sa stanovišta analize registra, naročito kad se vidi šta Jul (Yule 1996: 27–30) smatra pod presu-pozicijama. Naime, tu se navodi šest tipova presupozicija koje su svojstvene rečima ili strukturama, bez obzira na kontekst u kome se koriste: egzistencijalne, faktivne, nefaktivne, leksičke, strukturne i kontrafaktivne. Drugim rečima, ovakve presupo-zicije su prvenstveno semantičke prirode i nisu vezane za neki određeni kontekst. S druge strane, Stalnaker (Stalnaker 1974: 198) ističe pragmatičke presupozicije, koje su mnogo značajnije za analizu registra, pošto su u pitanju informacije za koje govornici pretpostavljaju da će sagovornici prihvatiti bez pogovora u datom kontekstu. Te se pretpostavke razlikuju od jednog do drugog konteksta komunika-cije, u zavisnosti od uloga i međusobnih odnosa učesnika, tema razgovora i ciljeva komunikacije.

Pragmatičke presupozicije, navodi Stolnaker (Stalnaker 1974: 198), odnose se na znanje o svetu koje je zajedničko učesnicima u komunikaciji, tj. na činjenice za koje govornik pretpostavlja da drugi znaju kada planira svoj iskaz. U zavisnosti od situacije u kojoj se komunikacija odvija, učesnici imaju različite presupozicije o znanju svojih sagovornika, što može, ako se pokaže kao istinito, da olakša i ubrza komunikaciju i smanji dodatna pitanja i objašnjavanja. Po onome što tvrde Braun i Jul (Brown i Yule 1983: 79–80), svaki učesnik na početku procesa komunikacije raspolaže fondompresupozicija (eng. presupposition pool), u kome se nalaze in-formacije sastavljene od sledećih elemenata: opšte znanje o ustrojstvu sveta, znanje o kontekstu komunikacije i znanje stečeno u toku samog procesa komunikacije. Ovako shvaćen fond presupozicija neminovno je dinamična kategorija, te se, kako komunikacija teče, menja, raste i prilagođava novim činjenicama. Stoga se smatra da je lakoća s kojom učesnik u komunikaciji razumeva i ono što nije eksplicitno rečeno ili napisano delom zasnovana na ovom znanju sastavljenom od prethodnih iskustava, kao i od već pomenutog znanja o svetu, znanja o kontekstu komunika-cije i znanja stečenog u komunikaciji. Pragmatičke presupozicije u elektronskim ćaskaonicama se u ovom radu dele u tri grupe: verbalne pragmatičke presupozicije, neverbalne pragmatičke presupozicije i vanjezičke pragmatičke presupozicije.

Prva grupa odnosi se na verbalne sadržaje za koje ćaskači pretpostavljaju da su deo znanja sućaskača, te oni u komunikaciji imaju status podrazumevanog znanja. Drugim rečima, svaki put kad ćaskač upotrebi neku skraćenicu ili drugi verbalni na-čin izražavanja u toku komunikacije bez dodatnih objašnjenja šta to znači ili kako da se tumači, on to radi jer pretpostavlja da je to verbalno sredstvo poznato drugima.

(79) <Alucard_Sama> brb<Brak> Kay

U ovom primeru učesnik <Alucard_Sama> upotrebio je skraćenicu brb koja znači be right back, tj. vraćam se odmah, a drugi učesnik po imenu <Brak> na to

��

samo odgovara Kay, tj. u redu. Ova kratka razmena informacija je uspešna, poš-to oba ćaskača znaju šta skraćenica znači: prvi ima pragmatičku presupoziciju da njegov sagovornik razume ono što će on reći, a drugi svojim odgovorom tu presu-poziciju potvrđuje. Slično je i sa svim ostalim situacijama u kojima ćaskači na bilo koji način u svom iskazu namerno odstupaju od standardnog jezika, kao što su upotreba omladinskog žargona, elipsa različitih rečeničnih elemenata i izmenjeno pisanje reči.

Drugo, neverbalne pragmatičke presupozicije odnose se na pretpostavljeno znanje o iskazivanju neverbalnih sadržaja u toku komunikacije, gde spada pozna-vanje emotograma i tumačenje različitih sredstava predstavljanja prozodije u pi-sanju.

(80) <Pope_on_a_Rope> ;_; <Maz_the_Spaz> ;_;? What’s that for?

Na ovom se primeru vidi da je pragmatička presupozicija koju je <Pope_on_a_Rope> imao o znanju svog sagovornika pogrešna i da <Maz_the_Spaz> nije upoznat s ovim emotogramom, koji je inače česta pojava u ovoj konkretnoj ćaska-onici. Opet postoji mnoštvo primera koji se ovde neće navoditi, a iz kojih se vidi da učesnici veoma dobro poznaju značenje i upotrebu drugih, mnogo češćih emoto-grama. U narednom primeru je jasno da <JANJA_beba> nepogrešivo tumači na-meru <pinkija> da je dozove, što znači da ovo sredstvo za izražavanje prozodije u pisanju pripada pragmatičkom skupu oba učesnika.

(81) <steker> janjo jesi tu?<JANJA_beba> hm...<pinki> aloooooooooooooo<JANJA_beba> sta je?<JANJA_beba> sta se deres?

Treće, vanjezičke pragmatičke presupozicije odnose se na znanje učesnika o korišćenju programa za ćaskanje, tj. o različitim komandama kojima se postiže od-ređeni efekat (npr. slova u boji). Ovaj skup presupozicija, za razliku od prethodna dva, nije toliko velik, pošto jedan deo učesnika isključivo korisnički pristupa ćaska-onicama i ne zanima ih na koji način ti programi funkcionišu. S druge strane, mno-go je veći broj ćaskača upoznat sa značenjem skraćenica ili situacijama u kojima se upotrebljavaju emotogrami, tako da tu retko dolazi do nesporazuma. U sledećem primeru očito je da jedan deo ćaskača dobro poznaje programe za ćaskanje i vešto ih koristi, dok učesnik po imenu <Maz_the_spaz> ne ume da protumači simbole i brojke koje vidi na svom ekranu.

(82) <Maz_the_spaz> What’s with the numbers???????????* Maz_the_spaz is confused.<Maz_the_spaz> ???<GerudoZimma> what numbers?<Maz_the_spaz> 8W, 8R and such<Maz_the_spaz> what does it mean?<XIR> /14,8W/8,1A/14,8R/8,1N/14,8I/8,1N/14,8G

��

<Maz_the_spaz> YES!<Maz_the_spaz> What is it?<PopeyTheUndead> /8,14WARNING/14,8 I’m tired.<Maz_the_spaz> what do the numbers mean!<XIR> /14,8W/8,1A/14,8R/8,1N/14,8I/8,1N/14,8G<Maz_the_spaz> STOPPIT!<Maz_the_spaz> ARRGH! NUMBERS!!<PopeyTheUndead> /8,14WARNING/14,8 AH!<Maz_the_spaz> NOOOO!!!<Damned_Mali> I don’t get the numbers.<Maz_the_spaz> What do they mean??????????<Maz_the_spaz> @_@<Invader_Mirk> Maz, what IRC program are you using?<Maz_the_spaz> Umm....I dunno..<Maz_the_spaz> AAAAGUH!!!!<Invader_Mirk> It’s colors, Maz.<Maz_the_spaz> NARG!!<Invader_Mirk> They don’t show up on your program.<Invader_Mirk> STOP WHINING!<Maz_the_spaz> It hurts...<Maz_the_spaz> The numbers....

Iz dijaloga je jasno da je <Maz_the_spaz> frustriran, jer ne razume zašto se na ekranu pojavljuju brojevi koje on ne razume, a ne zna da se u nekim starijim programima za ćaskanje iskazi koji su inače u boji vide kao niz slova, brojki i ostalih simbola. Sućaskači mu pokušavaju objasniti o čemu se radi (<Invader_Mirk> It’s colors, Maz.), ali on ne shvata, pošto očigledno uopšte ne zna za mogućnost pisanja iskaza u boji. Slična je situacija nepoznavanja funkcionisanja programa u sledećem primeru iz korpusa na srpskom jeziku:

(83) <NaDrNdaNa> Deki gde si ti?<DekiPariz> ja u parizu<NaDrNdaNa> jao deki bre koji pariz? <DekiPariz> Pariz-Fr,ne onaj Ontario<NaDrNdaNa> kuku bre pa kako ti op ovamo ?

Pošto se razgovor odvija u ćaskaonici po nazivu #toronto, učesnica po imenu <NaDrNdANa> je zbunjena, jer se <DekiPariz> nalazi u Francuskoj i jedan je od moderatora te ćaskaonice. Ona očigledno ne zna da lokacija moderatora nema ni-kakve veze s imenom ćaskaonice, pa zbog toga dolazi do nesporazuma.

Na ovim primerima očigledno je da većih međujezičkih razlika u pragma-tičkim presupozicijama nema. Jedino se razlikuju specifične informacije koje se nalaze u skupovima presupozicija u jednom i drugom jeziku, a ponekad dolazi i do preklapanja. Tako skup presupozicija učesnika s engleskog govornog područja sadrži informacije o značenjima skraćenica kao što su lol, brb, omg, dok se za učes-nike ćaskanja na srpskom jeziku smatra da su upoznati sa značenjem reči omladin-

��

skog žargona kao što su sesha, kafuljak, ljakse. Zajedničko im je poznavanje većine emotograma, kao i načinâ prikazivanja prozodije u pisanju, a neki učesnici iz oba korpusa pokazuju neznanje vezano za programe za ćaskanje.

5.5.2 Princip kooperativnosti

Principkooperativnosti (eng. the cooperative principle) jedan je od glavnih načina regulisanja ljudske komunikacije u kojoj učesnici direktno prenose ono što misle i žele da saopšte, pod pretpostavkom da govornik ima iskrene namere prema svom sagovorniku, tj. ne namerava da ga obmane i slaže. Taj princip glasi: „Neka vaš doprinos razgovoru bude onakav kakav se traži, u momentu kada se traži pre-ma očekivanoj svrsi i pravcu razgovora u kojem učestvujete“ (Grice 1975: 58, pre-vod prema Savić 1993: 79), i čine ga četiri maksime, kojima se regulišu određeni aspekti procesa komunikacije. Maksima istinitosti13 (eng. the maxim of quality) upućuje govornika na to da u toku komunikacije daje istinite informacije, ili bar one za koje veruje da su istinite, tj. da namerno ne obmanjuje sagovornika. Maksi-ma informativnosti (eng. the maxim of quantity) reguliše količinu informacija koje govornik prenosi sagovorniku i savetuje da se dâ baš onoliko informacija koliko je potrebno, ni manje ni više. Maksima relevantnosti (eng. the maxim of relation) određuje da ono što govornik kaže bude u vezi s temom razgovora, dok se maksima jasnosti (eng. the maxim of manner) odnosi na način formulisanja iskaza, koji ne bi trebalo da bude nejasan i dvosmislen, već jasan, kratak i organizovan. Iz ovoga se može zaključiti da sve četiri maksime ne moraju imati isti značaj i težinu u svim komunikacionim situacijama, niti u svim kulturama. Tako se za situacije kada go-vornik ne želi da povredi svog sagovornika time što će mu reći istinu može reći da se opravdano krši maksima istinitosti zarad poštovanja principa učtivosti, o kome će biti reči u narednom pododeljku. Isto tako, sve četiri maksime nemaju jednaku važnost u svim komunikacionim situacijama, što će se videti na primeru jezika elektronskih ćaskaonica. Kristal (Crystal 2001: 48–61) govori o principu koopera-tivnosti i njegove četiri maksime, ali podjednaku pažnju poklanja njihovoj primeni u svim vidovima komunikacije na internetu, od veb-stranica do elektronske pošte. Na osnovu njegove analize tek se može naslutiti kako se maksime primenjuju u elektronskim ćaskaonicama, te će se u ovom pododeljku detaljno predstaviti zna-čenje svake maksime u ovoj komunikacionoj situaciji, videće se na koje se sve nači-ne one krše i s kojim posledicama po odvijanje komunikacije.

Tesno vezano za maksimu istinitosti u elektronskim ćaskaonicama je pitanje identiteta ćaskača. Naime, kao što je opisano u trećem poglavlju, ćaskači, pre pri-stupanja procesu komunikacije u samoj ćaskaonici, moraju da odaberu ime pod kojim će komunicirati s drugima, što je prvi korak u biranju (novog) identiteta. Neki ćaskači mogu da ostanu samo na tome da promene svoje pravo ime, ali da im se ponašanje ne menja s promenom okoline, dok se drugi, iz raznih razloga, od-

13 Prevodi naziva četiri maksime dati su po Prćić (1997: 88), a tumačenja po Savić (1993: 79–80) i Jul (Yule 1996: 36–37).

�0

lučuju da u manjoj ili većoj meri maskiraju svoj identitet time što će u tom skupu informacija o jednoj osobi promeniti pol, lični opis, zanimanje, godine, lokaciju na kojoj žive, podatke o porodici, itd. Do koje mere će te promene ići zavisi od samog ćaskača, njegove ličnosti i razloga komunikacije na internetu. Dok jedni dolaze u ćaskaonice samo da bi prekratili vreme, iz dosade, možda ostali u kontaktu sa pri-jateljima ili porodicom od kojih su udaljeni u datom trenutku ili stalno, drugima je namera da svoje skrivene želje, strahove ili agresiju ispolje pod krinkom nekog drugog, svesni da za takvo ponašanje na internetu prave kazne nema. Već je ranije naglašavano da sve informacije lične prirode treba uzimati s rezervom, naročito zato što pouzdanog načina za proveru njihove istinitosti nema. Jedan od retkih podataka koji se donekle mogu proveriti jeste lokacija kompjutera ćaskača u tre-nutku komunikacije, ali i to se često svodi samo na grad ili državu u kojoj se neko nalazi. U skladu sa svim ovim, može se zaključiti da maksima istinitosti u sinhro-noj elektronskoj komunikaciji nema veliku težinu ni važnost, niti se iko u procesu komunikacije zaista bavi utvrđivanjem istine. Ćaskači su svesni činjenice da svako može da kaže o sebi šta hoće i da je to možda istina, ali to nikome i nije bitno. U celoj situaciji važna je samo društvena uloga jezika, tj. razgovor o svačemu. U toku razgovora može se desiti da neko od učesnika postavi pitanje koje zaista zahteva istinit odgovor ili se može desiti da sami ćaskači žele da neke informacije podele sa ostalima. Tada svakako postoji rizik da neko prekrši maksimu istinitosti, ali toga su učesnici svesni i verovatno neće bezrezervno prihvatiti sve što im se kaže, nego će proveriti i na drugim mestima da li su dobijene informacije tačne. U Primeru (84) <Shania> pomaže učesniku <Sphinx30> da promeni neke parametre u svom programu za ćaskanje. Oba ćaskača pretpostavljaju da će informacije biti istinite, tj. da će se poštovati maksima istinitosti, što i jeste slučaj.

(84) <Sphinx30> ok then how do i change it <Shania> ahaha<Shania> you added it and not sure how...<Shania> well options/then connect its there where you have your name info<Shania> but you caNNOT change it<Shania> unless you disconnect<Sphinx30> then i won’t <Shania> are tyou aware that you can disconnect your mirc Sphinx30 but not shut it totally down ?<Sphinx30> yes<Shania> and are you aware if you disconnect your mirc but not close it right down and your receiving a file you still get the file ?<Shania> ty<Sphinx30> just go too the connect button

Maksima informativnosti, kojom se reguliše količina informacija razmenjenih u toku komunikacije, ima mnogo veći značaj u elektronskoj komunikaciji. Već je nekoliko puta naglašeno da je jedna od glavnih karakteristika jezika ćaskaonica kratkoća izraza zbog postizanja određene brzine komunikacije, pa se zato sažet i

�1

jasan iskaz ceni, a kažnjavaju situacije u kojima ćaskači krše tu maksimu. Drugim rečima, svaki pojedinačni iskaz je relativno kratak, što se vidi u odeljku koji se bavi sintaksičkom strukturom komunikacije, i ima malo složenih rečenica. Osim toga, za veoma duge iskaze postoje kazne koje automatski primenjuje ili program za ćaskanje ili moderator kanala, što znači da učesnika koji je napisao predugačak iskaz izbacuju iz ćaskaonice i zabranjuju mu pristup u narednih 60 sekundi (v. Pri-mer 85).

(85) <spookie_ns> aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa-aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa-aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa-aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa-aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa-aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa-aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa

*** spookie_ns was kicked by SrAfCiGeR (Length flood =Temp Ban=)

Učesnik po imenu <spookie_ns> otkucao je i u ćaskaonicu poslao iskaz koji je predugačak (krši maksimu informativnosti) i nema veze s razgovorom koji se do tada vodio (krši maksimu relevantnosti). Pošto je prekršio maksimu informativ-nosti, izbačen je iz ćaskaonice na jedan minut. Pored ovakvih, postoje i situacije u kojima neki ćaskač pošalje nekoliko uzastopnih iskaza u ćaskaonicu, a kada se to desi, taj se ćaskač automatski izbacuje iz ćaskaonice i dobija istu kaznu, tj. zabranu pristupa na jedan minut (v. Primer 86).

(86) <manitaca> <Carlo> sta je problem<manitaca> <Carlo> nisi ti iz sidneja<manitaca> <Carlo> lazes<manitaca> momak zasto si napao na mene da se upoznamo cujemo itd ja tebe ni ne poznajem niti znam ista o tebi i jos samo pricamo 5 minuta a ja tako lako ne dajem broj telefona ako shvatas to oki ako ne sori i caos*** manitaca was kicked by ADDICTED (Text flood =Temp Ban=)

Slično maksimi informativnosti, i maksima relevantnosti ima veću važnost i primenu u elektronskoj komunikaciji, iako se na prvi pogled čini da nije tako. Kao što je već rečeno, ova se maksima odnosi na pridržavanje teme, a tema razgovora je diskutabilan pojam u elektronskim ćaskaonicama. Poput svakodnevnih neoba-veznih razgovora, u ćaskaonicama se može razgovarati o svemu što u tom trenut-ku padne na pamet nekom učesniku i biva prihvaćeno od drugih, a zbog posebne prirode i strukture reda i razmene, o čemu će više reči biti u kasnijem pododeljku, često se čini da svaki iskaz stoji samostalno, da ono što učesnici govore nije pove-zano i da vlada haotičnost iskaza. Detaljnija analiza otkriva da se u ćaskaonicama s manjim brojem učesnika često raspravlja samo o jednoj temi istovremeno, dok se u onim posećenijim i popularnijim može razdvojiti nekoliko različitih grupa učes-nika koje razgovaraju o posebnim stvarima. Stoga se ipak može reći da maksima

�2

relevantnosti igra ulogu u izgradnji dijaloga u elektronskim ćaskaonicama, kao što se može reći da kršenje te maksime ima svoje posledice. U narednom primeru će se videti da, dok ostali učesnici razgovaraju o brzini svojih veza s internetom, ćaskač po imenu <Cutie^18> pokušava da se uključi, ali ne zna dovoljno o temi, pa za-počinjanjem razgovora o nečem drugom hoće da skrene pažnju na sebe. No, niko od ostalih ćaskača na to ne obraća pažnju i ona ih na kraju moli da razgovaraju s njom.

(87) <Cutie^18> so whats up??<AussieMale> when you disconnected from Internode Shania<Shania> AussieMale Arm|Away d/led off me ay 99 k/s<Shania> can i send u a mp3 to see what speed u get it at AussieMale<Sphinx30> 20 is better tough no! shania<AussieMale> sure can Shania, just have to turn on the DCC<Shania> ok tell me when pls<Shania> im sorry Sphinx30 :(<Sphinx30> its ok<AussieMale> it’s on Shania<Sphinx30> but its better then 16<Cutie^18> Tiffany^18 LOVE Sphinx<Shania> yes Sphinx30<Sphinx30> nice Cutie^18<Shania> sent AussieMale<Shania> and im sending elsewhere at 27 k/s<Cutie^18> heheh<AussieMale> 512 kbps<Shania> yep<Romster> fuck this I hate Shania for her fast isp<Romster> I want it<Sphinx30> i don’t <Shania> 48.4 AussieMale got it at<Cutie^18> ok?<Shania> yep<Sphinx30> but i will have too get my file in America<Sphinx30> too get faster speed<Cutie^18> ohh<Sphinx30> that annoye me a little<Cutie^18> me?<Sphinx30> the speed thing Cutie^18<Cutie^18> sorry!!<Cutie^18> sorry!!<Sphinx30> ?<Shania> Sphinx30<Sphinx30> cool a bad gilr<Shania> i wanna try soemthing<Sphinx30> girl

��

<Shania> my shell is in USA<Sphinx30> ok Shania<Romster> I’d need to move 200Km to get to highspeed internet<Cutie^18> who?<Shania> I am going to put a mp3 on my site for u to d/l Sphinx30<Sphinx30> ok<Romster> some time s i just feel like pulling the plug and do something else<Cutie^18> some one talk to me

Maksima jasnosti u elektronskim ćaskaonicama takođe treba da se shvati po-nešto drugačije nego u neelektronskim vidovima komunikacije, pošto i kod nje značajnu ulogu igraju red i razmena. Već je objašnjeno da su iskazi i teme za koje su oni vezani isprepleteni, te deo maksime koji se odnosi na red nema veliki značaj. Pored toga, iskazi se kreću na skali od veoma jasnih preko onih čije je značenje i vezu s dijalogom teže tumačiti, do onih koji nisu nimalo jasni. U prva dva slučaja očigledno je da se učesnici trude da njihov doprinos komunikaciji bude ne samo povezan s temom, nego i tako strukturisan da bude lak za razumevanje ostalima, što nekima ne polazi uvek za rukom zbog nedovoljnog vremena u smišljanju, pla-niranju i pisanju iskaza. Kod potpuno nejasnih iskaza ne zna se koju motivaciju učesnik ima da napiše nešto što ništa ne znači, što može biti samo niz nasumično otkucanih slova, na koji drugi uopšte ne obraćaju pažnju.

(88) <N_a_T_a_S_A> sve se moze<jedna_mala> eeeeeeeeeeeeeeee<VALENTINA> nwuhjhfgzhgjhwm,n<jedna_mala> kad se hoce

U Primeru (88) vidi se da je učesnica po imenu <VALENTINA> napisala iskaz koji ništa ne znači i koji nikome nije jasan, te se niko na to i ne osvrće, a razgovor dalje teče nesmetano.

Iako se o četiri maksime principa kooperativnosti govorilo pojedinačno, što je bilo ilustrovano primerima poštovanja ili kršenja tih principa, čest je slučaj da se te maksime prepliću i da se, prilikom kršenja principa kooperativnosti, krši nekoliko maksima istovremeno. Primer za to je sledeći:

(89) * ElNick ofece a/6 Sphinx30 /esta /1,15(/0,4 Coca-Cola /1,15)/ bien fresquita

<ElNick> /4,4 .........................../<ElNick> /8,8 .........................../ /12 VIVA /<ElNick> /4,4 .........................../ /12 ESPAA !!<ElNick> /12,12*/0*/12*/0*/12*/0*/12*/0*/12*/0*/12*/0* /4,4*******************/<ElNick> /12,12*/0*/12*/0*/12*/0*/12*/0*/12*/0*/12*/0* /0,0*******************/ /0,4 U /12,0nited<ElNick> /12,12*/0*/12*/0*/12*/0*/12*/0*/12*/0*/12*/0* /4,4*******************/ /0,4 S /12,0tates /10of

��

<ElNick> /0,0***************************** **/ /0,4 A /12,0merica<ElNick> /4,4***************************** **/<ElNick> /0,0***************************** **/<ElNick> /0,0__/4,4__/0,0___/4,4__/0,0YAKIU MATRER__/4,4__/0,0___/4,4__/0,0_/<ElNick> /0,0__/4,4__/15,15_/0,0__/4,4__/15,15_/0,0YAKIU MATRER_/4,4__/15,15_/0,0__/4,4__/15,15_/<ElNick> /12,12__/4,4__/2,2_/12,12YAKIU MATRER______/4,4__/2,2_/12,12_______/<ElNick> /0,0__/4,4__/15,15___/5,5__/15,15__YAKIU MATRER/4,4__/15,15___/5,5__/15,15____/<ElNick> /0,0__/4,4__/15,15_/0,0__/4,4__/15,15_/1,0YAKIU MATRER/0,0_/4,4__/15,15_/0,0__/4,4__/15,15_/<ElNick> /0,0__/4,4__/15,15_/0,0__/4,4__/15,15_/0,0_/15,0YAKIU MAT-RER/4,4__/15,15_/0,0__/4,4__/15,15_/<ElNick> /12,12_____/12,12__/4,4__/2,2_/12,12YAKIU MATRER______/4,4__/2,2_/12,12__/<ElNick> /0,0_/15,15_/5,5__/15,15___/4,4__/15,15YAKIU MATRER__/5,5__/15,15___/4,4__/15,15____/<ElNick> /0,0__/4,4__/15,15_/0,0__/4,4__/15,15_/0,0YAKIU MATRER_/4,4__/15,15_/0,0__/4,4__/15,15_/<Siren> `kick ElNick* ElNick was kicked by AusChan ([Siren] User kick requested-)

Učesnik po imenu <ElNick> svojim iskazima prekršio je maksimu informa-tivnosti, jer je suviše mnogo uzastopnih iskaza poslao u ćaskaonicu, pa maksimu relevantnosti, jer ono što je napisao nema nikakve veze s temom razgovora, i na kraju maksimu jasnosti, jer je njegov iskaz nejasan i poremetio je red i razmenu u dijalogu koji se odvijao.

Osim principa kooperativnosti, jednog od osnovnih načela u uspešnoj, iskre-noj i dobronamernoj komunikaciji, veliku ulogu igra i princip učtivosti, kojim se postiže i održava društvena ravnoteža i međuljudski odnosi, zbog kojih učesnici u komunikaciji i pristaju da budu kooperativni (Leech 1983: 82).

5.5.3 Princip učtivosti

Na principučtivosti (eng. the politeness principle) utiču aspekti konteksta kao što su odnosi među sagovornicima i mera do koje se govornik nameće ili traži nešto od sagovornika (Grundy 2000: 146). Stoga, ako učesnici u komunikaciji ne vide svoj odnos u datom kontekstu na isti način, neko od njih će biti povređen. Jezičke strategije koje govornici koriste odaju kako oni vide prirodu svog odnosa sa sagovornikom. Sam princip reguliše stepen do koga su učesnici u komunikaciji ugroženi time što sagovornici od njih nešto traže, te teži ka tome da se umanji jači-na neučtivih jezičkih izraza i poveća broj onih učtivih (Leech 1983: 81). Za razliku

��

od shvatanja učtivosti u društvenom kontekstu, što uključuje verbalno i neverbalno ponašanje, u jeziku se učtivost poima kao termin koji pokriva sve jezičke odabire vezane za želju govornika da sačuva nečiju javnu predstavu o sebi, tj. njegovo lice.

Braun i Levinson (Brown i Levinson 1987: 61) definišu lice14 (eng. face) kao eksponirani deo ličnosti govornika, koji u toku komunikacije može da to lice emo-tivno uloži, da ga izgubi, održi ili pojača, a sve vreme na njega treba da se obraća pažnja. Pošto ga svi govornici u procesu komunikacije imaju, lice svakog govornika zavisi od lica drugih, te je u svačijem interesu da očuva tuđe lice, pošto time čuva i svoje (Brown i Levinson 1987: 61). Stoga, ako je nečije lice ugroženo, osoba se brani i time ugrožava lice onoga ko ga je napao. Osim ovoga, Braun i Levinson (Brown i Levinson 1987: 61) kažu da je lice pojam koji je uslovljen kulturološkim faktorima. U skladu s tim, ako se internet shvati kao kulturološki fenomen, onda je zanimljivo proučiti da li se pojam lica i pripadajuće jezičke strategije razlikuju u odnosu na neelektronsku komunikaciju i na koji način.

Svaki govornik ima svoje potrebelica (eng. face wants), tj. očekivanja u vezi s javnom predstavom o sebi (Yule 1996: 61). Ta predstava može da bude integ-rativna (eng. positive face) ili individualistička (eng. negative face). Integrativna predstava zasniva se na želji govornika da o njemu drugi imaju dobro mišljenje, da mu se dive i razumeju ga, i da se prema njemu ponašaju kao prema prijatelju, što se poklapa sa situacijom bliskosti i neformalnosti, dok se individualistička predstava zasniva na želji govornika da mu drugi ne smetaju, da nesmetano obavlja svoj po-sao, da ima slobodu delanja i odlučivanja, što se poklapa sa situacijom udaljenosti i formalnosti (Grundy 2000: 156). Tako u ćaskaonicama u najvećem broju slučajeva učesnici imaju integrativnu predstavu o sebi, pošto je komunikacija prilično nefor-malna, ćaskači su uglavnom jednakog statusa, a jedan od najčešćih razloga njiho-vog dolaska u ćaskaonice jeste da budu deo grupe. Ponekad se ipak može desiti da se neko oseća ugroženim zbog pojedinih reči drugih učesnika, jer je u komunikaciji povređen deo ličnosti koji sebe vidi individualistički. Zato se dolazi do zaključka da gotovo nema situacije u kojoj prevladava samo jedna predstava, nego su obe zastupljene, iako u različitoj meri. Niko nije toliko blizak s nekim da se, makar u nekom trenutku, ne oseti ugroženim zbog nečijih reči ili delâ, kada u komunikaciji počinje da dominira individualistička predstava.

(90) <Michelle1> well you carry on with that attitude rage and ho’s will be all u can get

<Michelle1> well if the price is right yer<Michelle1> but at 20 i cant see u having much dosh* rage offers no reply.<Spectre> What do you call a real man other then the inflateable dollyou keep in your closet dear Michelle1?<Mer|in> *Laughs* Ray<Michelle1> well ray if i had an inflatable doll i wouldnt be here now would i

14 Prevodi termina vezanih za princip učtivosti dati su prema predlozima prof. dr T. Prćića na predavanjima iz kursa Analiza diskursa s osnovama prevođenja.

��

<rage> hmm<rage> we don’t sell those here, michelle<Spectre> Might Have worn it out dear<Spectre> :D<Michelle1> sure ray<Michelle1> fine i can take a joke but thats pushed it to far<Michelle1> im gone<Michelle1> tell claire to remove me <Spectre> Might need a replacement, I can offer you rage?* Michelle1 has quit IRC

U Primeru (90) jasno se vidi da je razgovor o šaljivoj temi seksualne prirode prerastao u nešto što je <Michelle1> shvatila kao vređanje i napad na sebe, dok su učesnici <rage> i <Spectre> i dalje verovali da je <Michelle1> želela da se razgovor nastavi u tom smeru. Ona je zbog individualističkog dela predstave o sebi osetila da su njena nezavisnost i sloboda ugrožene, dok su se druga dva učesnika i dalje osećala delom grupe, te da im je, stoga, dozvoljeno da kažu to što su rekli. Isto tako je moguće da učesnici, gradeći različite odnose s različitim ljudima, koriste i različite predstave – s bliskim prijateljima integrativnu, s poznanicima i strancima individualističku.

(91) <iLLeGaL> cim mene nema odma neko rasulo<JANJA_beba> tugujemo bez tebe<[-Jelena-]> hahah<[-Jelena-]> m’da<iLLeGaL> niste me valjda toliko pozeleli<JANJA_beba> jesmo<JANJA_beba> mnogo<pinki> ma nismo<iLLeGaL> wauuuuuu<JANJA_beba> pinki ko je tebe sta pitao<JANJA_beba> samo se magaras kao ti javlja bez pitanja<JANJA_beba> i ajde cuti<pinki> po pusi g a<iLLeGaL> to janjo<iLLeGaL> sredi ga<JANJA_beba> ma<JANJA_beba> kod tebe nema ni sta da s epusi<JANJA_beba> i mars<iLLeGaL> e pinki mojne da diras janju<JANJA_beba> i<pinki> ma necu<steker> nemoj pinki ti majmune jedan da mi diras janju<steker> jesi cuo

U razgovoru u Primeru (91) očigledno je da se učesnici <iLLeGaL>, <JAN-JA_beba>, <[-Jelena-]> i <steker> osećaju kao grupa, da se dobro poznaju i razu-

��

meju (integrativna predstava), te je u redu kad se šale jedni s drugima, a učesnik po imenu <pinki> ili je nov u toj ćaskaonici ili je samo povremen gost, te mu se takve šale ne tolerišu, jer ga niko ne smatra delom grupe (individualistička predstava).

Sámo obraćanje učesnika prilikom upućivanja zahteva može da bude indi-rektno (eng. off record), direktno (eng. on record) i vrlodirektno (eng. bald on record). Indirektnost se postiže izjavama koje govornik uopšte i ne mora da uputi svom sagovorniku, tj. koje mogu da zvuče kao nečije misli izgovorene glasno (Yule 1996: 63). Direktno obraćanje sagovorniku može da bude praćeno sredstvimaza ublažavanje (eng. mitigating devices), ali i ne mora, pa je u tom slučaju u pitanju vrlo direktno obraćanje i najčešće je to imperativ (Yule 1996: 63). Takva vrsta ob-raćanja predstavlja činugrožavanjalica (eng. face threatening act), jer se nečije lice javno ugrožava. U elektronskim ćaskaonicama nisu pronađeni slučajevi indi-rektnog obraćanja i to verovatno zato što vreme i brzina razmene informacija ne dozvoljavaju ni govornicima da smišljaju tako složene iskaze, ni sagovornicima da ih tumače. S druge strane, direktno i vrlo direktno obraćanje povezuju se s integra-tivnom predstavom ćaskača. Kako kaže Mej (Mey 1993: 68), u nekim situacijama vrlo direktni imperativi mogu se smatrati učtivima ako između sagovornika postoji određena vrsta odnosa ili od koje slušalac može da ima koristi. Tako u ćaskaoni-cama nije nimalo neuobičajeno da se koristi vrlo direktno obraćanje, pošto su u pitanju sagovornici sličnih godina, bez razlike u društvenom statusu, koji komuni-ciraju u veoma neformalnom i opuštenom okruženju (Primeri 92 i 93).

(92) <Maz_the_spaz> Make it awesome, Pope. <Sma> Come to my house so we can watch Matlock

(93) <^Jordan^> dekiiiii <^Jordan^> sredi scriptuuu

<DekiPariz> NaD,daj ohladi klinca,reci mu da ne masta :)

U ćaskaonicama ponekad može da dođe do agresivnog verbalnog ponašanja kada učesnici otvoreno napadaju i vređaju jedni druge. Razlozi za to su isti kao i u svakodnevnim razgovorima, a u takvim situacijama ćaskači zaista koriste činove ugrožavanja lica u najvećoj meri. Mnogi primeri vređanja, psovanja i napadanja već su navedeni u odeljku koji se bavi leksikom diskursa interneta.

Pa ipak, postoje i situacije kada učesnici uvažavaju tuđe lice, kad koriste manje direktna obraćanja, te se na taj način mnogo ne ugrožava njihova javna predstava, što predstavlja činspasavanjalica (eng. face saving act). U jeziku se ovaj čin može izvesti koristeći strategiju individualističke učtivosti (eng. negative politeness strategy) ili strategijuintegrativneučtivosti (eng. positive politeness strategy). U prvoj se situaciji zahtev formuliše indirektno ili tako da sadrži neku vrstu izvinjenja zbog nametanja (Yule 1996: 64–65) (Primeri 94 i 95), dok se u drugoj govornik poziva na drugarstvo, prijateljstvo i zajedničke ciljeve (Yule 1996: 64) (Primeri 96 i 97).

(94) <Sphinx30> could you try again Shania

(95) <ZORANA> el bi vi promjenili temu

��

(96) <Maz_the_spaz> How about Cat and Me as the Tallest?

(97) <poblessavita> Mirko, aj se kladimo da nemas pojma koja je to gurpa

Na osnovu analize korpusa može se zaključiti da je najčešći način obraćanja sagovornicima vrlo direktan, a sledeći najčešći usmeren je ka nečijoj individualis-tičkoj predstavi. Potonjim načinom obraćanja ćaskači iskazuju obzir prema licima drugih učesnika, dok je vrlo direktno obraćanje, kao što je već rečeno, često, jer zahteva malo vremena u komunikaciji. Da bi se ublažio efekat takve vrste iskaza, učesnici koriste sredstva za ublažavanje (Primer 98).

(98) <coco_remko> hey pope..you know that one that says see i killed you.. do you think that you could give me that URL again so that i can show

Kat? please?

U korpusu na srpskom jeziku pronađeni su primeri u kojima se vidi da ćaskači koriste emotograme kao sredstva za ublažavanje (Primer 99), dok u korpusu na engleskom takvi slučajevi nisu pronađeni, što ne znači da ih inače nema.

(99) <DekiPariz> znas za tiramisu?<NaDrNdaNa> auuu kako da ne deki<NaDrNdaNa> podeli malo :)

5.5.4 Red i razmena

U ovom pododeljku biće reči o formalnoj strani organizacije dijaloga u ćaska-onicama, tj. o redu i razmeni. Red (eng. turn) predstavlja jedinicu društvene inte-rakcije koju karakterišu tri osnovna elementa: sadašnji govornik, mesto prenosa i prelaza govora od jednog ka drugom govorniku naizmenično i kraj (Savić 1993: 119), a razmena (eng. exchange) je dijaloška smena iskaza (Savić 1993: 61). Ove dve pojave vrlo su korisne u analizi raznih vrsta konverzacija, zato što otkrivaju šta se zaista dešava u nekim aspektima upotrebe jezika, tvrdi Fershueren (Verschueren 1999: 37). Iako u jeziku postoje neke institucionalizovane vrste konverzacija, kao na primer u učionici ili sudnici, koje od početka nameću određenu strukturu, veći deo razgovora je neformalne prirode i stoga podložan nižem stepenu strukturi-sanja i manjem broju pravila. Razmena koja se dešava u razgovoru otkriva nešto o onima koji ga vode, kao i o samom toku i procesu razgovora (Savić 1993: 119). Tako se razgovor može sastojati od neprijatnih tišina ili od mnogo preklapanja, što zavisi i od komunikacionih navika određene zajednice i od određene vrste konteks-ta (Verschueren 1999: 37). Osim toga, ovakva vrsta analize otkriva na koji način sagovornik bira sledećeg govornika i kako se odvija interpersonalna saradnja (Savić 1993: 120). „Konverzaciono je pravilo da u jedno vreme govori jedan govornik, a da sledeći govornik može preuzeti red govorenja nakon što ga prvi završi. Ovo pravilo ima psihološku realnost u činjenici da pažnja govornika ne može biti podjednaka ako bi se istovremeno govorilo i slušalo“ (Savić 1993: 120). Do razmene u dijalogu dolazi na mestima na kojima se prirodno pravi pauza, kada govornik zastane da bi

��

udahnuo ili kada više nema šta da kaže (Mey 1993: 271). Preuzimanje reda govo-renja može se desiti i samoinicijativno, pa u takvim situacijama može doći do prek-lapanja, tj. situacije kada dva govornika govore uglas. Ovo se uglavnom može spre-čiti raznim signalima, često neverbalne prirode, kojima sagovornici daju do znanja da obraćaju pažnju na ono što im se govori, ali i da oni sami imaju nešto da kažu. Neka istraživanja (Savić 1993: 121) pokazala su da su red, razmena, preklapanja i prekidanja govornika i kulturno uslovljena ponašanja, pa se stoga kroz prizmu date kulture ti postupci nužno vrednuju kao pristojni ili nepristojni.

Razgovori u elektronskim ćaskaonicama na prvi pogled krše većinu pravila i principa reda i razmene, zato što se može učiniti da je u pitanju samo niz ne-povezanih iskaza, bez naročitog redosleda i smisla. Ponekad se u ćaskaonicama s manjim brojem učesnika gde razgovor ima samo jednu temu čini da postoji struk-tura i da iskazi imaju svoj red, dok u ćaskaonicama s većim brojem učesnika to ne izgleda tako (v. Primer 100). Može se ipak reći da i dijalozi u ćaskaonicama imaju svoju strukturu i da i ovde funkcionišu principi reda i razmene, ali na neki drugi način. Na redosled iskaza u ćaskaonici utiče nekoliko faktora: brzina servera koji svaki učesnik koristi i brzina reagovanja samog učesnika (čitanje prethodnih iska-za, smišljanje vlastitog, kucanje i slanje u ćaskaonicu). Zbog različitih brzina ser-vera dolazi do toga da redosled iskaza nije isti na ekranima svih ćaskača, pa se zato može steći pogrešan utisak o tome ko je prvi šta rekao. Osim toga, brzina ćaskača igra veliku ulogu, pa oni koji su brži i iskusniji često su u prednosti, jer njihovi is-kazi dominiraju razgovorom.

U Primeru (100) vide se mnoge karakteristike dijaloga u elektronskim ćaska-onicama: (1) veći broj učesnika (ukupno 8, obeleženi slovima A – H), (2) nekoliko isprepletenih tema (pozdravljanje, zadirkivanje, pijanstvo, traženje pesme na inter-netu), (3) nekoliko manjih grupa ćaskača koji međusobno komuniciraju (A i B, B i D, B i E, B i H) i (4) naizgled upadanje u red govorenja/pisanja.

(100) 1<Cha0s> michelle :) A – B2 <Michelle1> hi Cha0s :) B – A3 <Michelle1> hey peter B – C4 <Michelle1> lol B – ?5 <Michelle1> hows u Cha0s B – A6 <Cha0s> k ty u A – B7 <Cha0s> ? A – B8 <Michelle1> not thee Cha0s B – A9 <Cha0s> heh A – B10 <rage> well D – ?11 <Michelle1> hahha B – ?12 <Michelle1> peter B – C13 <Michelle1> are ya there babes B – ?14 <Michelle1> well what rage B – D15 <Michelle1> dont push me B – D16 <Michelle1> im being good B – D17 <Michelle1> hmmmmm B – ?18 <Michelle1> that best ya got B – D?

�0

19 <rage> unfortunately, yes. D – B20 <rage> i’m not drunk. D – B21 <oBSeSSioN> lol E – ?22 <Michelle1> shame B – D23 <Michelle1> im not either B – D24 <Michelle1> lol B – D25 <oBSeSSioN> yeppers ya good .... ya slappin` me E – ?26 <oBSeSSioN> LOL E – ?27 <Spectre> No Just plastered Dear F – B28 <Michelle1> lol peter im after a song B – C29 <Michelle1> hehe B – ?30 <Michelle1> im not B – F31 <Spectre> Hi Rhonda Dear :) F – G32 <Michelle1> i aint been home long enough B – ?33 <Michelle1> haha B – ?34 <oBSeSSioN> if she wern’t awy i would say E – ?something like hi lakia :)35 <oBSeSSioN> what ya lookin` for mish ? E – B36 <Michelle1> the jets B – E37 <Michelle1> lol B – E38 <Michelle1> crush on you B – E39 <[RND]> lol G – ?40 <Spectre> Booze I presume F – ?41 <[RND]> got that on vinyl i think G – B42 <Michelle1> i tryed to download it but just disses B – ?43 <Michelle1> loverly song B – ? 44 <Tom> Hiya Michelle H – B45 <Tom> :) H – B46 <Michelle1> hi Tom B – H47 <Michelle1> nope B – ?48 <Tom> How goes it? H – B49 <Michelle1> it goes and u B – H50 <Tom> goes well H – B51 <Michelle1> :) B – H52 <Michelle1> pleased it is for someone B – H

(napomena: A – Cha0s, B – Michelle1, C – peter, D – rage, E – oBSeSSioN, F – Spectre, G – [RND], H – Tom, ? – ne zna se kome se obraća)

Na prvi pogled se vidi da <Michelle1> dominira razgovorom, jer ima najveći broj iskaza i najčešće stupa u komunikaciju s drugima. Isprva se pozdravlja sa učes-nikom po imenu <Cha0s> (redovi 1–9), zatim se zadirkuje sa učesnikom po imenu <rage> (redovi 9–20), pa je onda on i ostali zadirkuju da je pijana i da se zato tako ponaša (redovi 21–27). Ona menja temu i spomene da traži pesmu na internetu i ostali joj se pridruže u tom razgovoru (redovi 28–43). Na kraju <Michelle1> se po-

�1

zdravlja s <Tomom> (redovi 44–52). U toku tog dominantnog niza iskaza mogu da se pronađu i mikrorazgovori, kao kad <Spectre> pozdravlja <Rhondu> (red 31) ili kad se drugi učesnici obraćaju nekome od prisutnih, ali se na osnovu ovog redosle-da iskaza ne može zaključiti kome tačno govore/pišu (redovi 25, 26, 34, 39, 40). Ovi mikrorazgovori u situaciji elektronskog ćaskanja ne mogu se smatrati upadanjem u red govorenja/pisanja, pošto je to izuzetno česta pojava uslovljena programom za ćaskanje. Ovakve situacije liče na porodične večere ili žurke u toku kojih se ne-koliko razgovora odvija istovremeno, gde svaka grupica ima svoju temu i ne smeta drugima.

U elektronskim ćaskaonicama teme se menjaju neprestano i nezaustavljivo, a svaki učesnik uglavnom traži i čita iskaze koji se odnose na ono što ga zanima. Može se desiti da taj isti ćaskač prati i druge teme, i ponekad i o tome nešto kaže, ali pitanje je u koliko istovremenih razgovora neko može da učestvuje, naročito zato što, osim u toj javnoj ćaskaonici, on može da održava i nekoliko razgovora u privatnim. Svaki učesnik ima priliku da nešto kaže i time doprinese komuni-kaciji, ali ostali ne reaguju isto na sve iskaze: neki iskazi pokreću žive i zanimljive razgovore, koji opet kasnije prerastaju u neke druge teme, dok drugi nisu dovolj-no dominantni, zanimljivi ili inspirativni, pa ih učesnici ignorišu. Drugim rečima, svako ima pravo da nešto kaže, ali neće svaki iskaz izazvati iste reakcije. Brzina i inovativnost igraju ulogu tihog nadglasavanja sporih i dosadnih. Pored toga, veoma je značajna činjenica da ćaskači moraju brzo da reaguju, jer im iskaz može postati nebitan za datu temu ako zakasne, što takođe govori u prilog činjenici da se teme brzo menjaju. Oni takođe moraju da paze na dužinu svojih poruka, jer dugački i glomazni iskazi dovode prvo do dužeg kucanja, a zatim do zastoja na serveru. Sve ove činjenice utiču na to da se u elektronskim ćaskaonicama stvara nova struktu-ra reda i razmene i da se dosadašnja shvatanja organizacije komunikacije moraju menjati i prilagođavati novom načinu komuniciranja.

5.5.5 Govorni činovi

Dok neke rečenice samo opisuju stanje stvari, druge se u određenim okolnos-tima smatraju izvođenjem nekog čina (Brown i Yule 1983: 231). Teorija govornih činova bavi se situacijama u kojima govornici istovremeno nešto kažu i urade, tj. istražuje se moć reči u menjanju sveta u skladu s nekim pravilima jezičke zajednice. Govorni čin (eng. speech act) je radnja izvršena samim njenim izricanjem, kao na primer izvinjenje, davanje komplimenta, obećanje, itd., a odnosi se na komunikativ-nu nameru govornika koju sagovornik obično prepoznaje (Yule 1996: 47). Sastoji se od tri komponente: lokucionog čina (eng. locutionary act), ilokucionog čina (eng. illocutionary act) i perlokucionog čina (eng. perlocutionary act). Prvi je običan čin stvaranja iskaza (npr. izgovaranje Hladno mi je.), drugi sadrži komunikativnu na-meru govornika (npr. da govornik nešto konstatuje ili traži), a treći efekat koji taj čin postiže (npr. da sagovornik zatvori prozor) (Yule 1996: 48–49). Govorni činovi dele se na eksplicitne i implicitne performative (eng. explicit, implicit performati-

�2

ves). U oba slučaja iskazima se izvršava neki čin: u prvom slučaju taj čin je jednak značenju glagola koji se koristi da bi se imenovala radnja (npr. zamoliti – Molim te da kupiš mleko i hleb.), dok se u drugom slučaju taj glagol izostavlja u iskazu, ali se na osnovu sadržaja samog iskaza često može naslutiti koji je čin u pitanju (npr. Kupi mleko i hleb. – zamoliti, narediti) (Yule 1996: 51–52).

Govorni činovi mogu se deliti i na osnovu strukturnih i funkcijskih kriteri-juma. Podela po strukturnim kriterijumima donosi dve grupe govornih činova, direktne i indirektne (eng. direct speech act, indirect speech act). Jul (Yule 1996: 54) primećuje da tri opšta tipa govornih činova odgovaraju trima osnovnim reče-ničnim tipovima (v. Tabelu 8).

Tabela 8. Strukturna podela govornih činovaTipovi rečenica Tipovi govornih činova Indikativna IzjavaInterogativna PitanjeImperativna Naredba/zahtev/molba

U situaciji kada postoji direktna veza između tipa rečenice i tipa govornog čina, npr. kada se pitanje postavlja upitnom rečenicom (Gde je biblioteka?), govori se o direktnim govornim činovima, dok u situaciji kada to nije slučaj, npr. kada se zahtev upućuje kroz upitnu rečenicu (Hoćeš li zatvoriti prozor?), govori se o indi-rektnim govornim činovima (Yule 1996: 54–55).

Podela po funkcijskim kriterijumima daje pet osnovnih tipova govornih či-nova: deklarative (eng. declaration), reprezentative (eng. representative), ekspre-sive (eng. expressive), direktive (eng. directive) i komisive (eng. commissive) (Yule 1996: 53–54). Deklarativi su govorni činovi objavljivanja u kojima govornik mora da ima posebnu institucionalnu ulogu u određenom kontekstu da bi čin bio važeći (npr. matičar proglašava dvoje ljudi venčanima); reprezentativi su govorni činovi tvrđenja u kojima govornici izražavaju svoja verovanja (npr. Zemlja je okrugla.); ekspresivi su govorni činovi izražavanja osećanja ili psihičkih stanja (npr. Veoma mi je žao.); direktivi su govorni činovi naređivanja ili moljenja kojima govornik postiže neki cilj (npr. Možeš li da zatvoriš vrata?); komisivi su govorni činovi oba-vezivanja na buduću radnju (npr. Uskoro se vraćam.) (Yule 1996: 53–54).

U ovom pododeljku neće biti analizirane sve pojave o kojima je bilo reči u uvod-nom delu (lokucioni, ilokucioni i perlokucioni čin, implicitni i eksplicitni performa-tivi), nego samo one koje su karakteristične za jezik elektronskih ćaskaonica. Tako će biti reči o sledećim pojavama: (1) direktni i indirektni govorni činovi, i (2) učestalost pet funkcijskih tipova govornih činova, s posebnim osvrtom na deklarative i moguću potrebu za redefinisanjem uslova pod kojima se neki čin smatra deklarativom.

Razlike koje mogu da postoje između semantičkog i pragmatičkog značenja iskaza kod direktnih govornih činova ne postoje, dok indirektne govorne činove karakteriše baš taj raskorak. Osim toga, „jezici se mogu svrstavati na više ili manje direktne u ispoljavanju zahteva, naredbi ili molbi, što je regulisano ustaljenim so-cijalnim normama“ (Savić 1993: 82). Relativna učestalost direktnih ili indirektnih

��

govornih činova, dakle, kulturno je uslovljena pojava i vezuje se za različite načine izražavanja istog značenja u različitim jezicima. Tako Savićeva (1993: 82–83) navo-di primere u kojima se vidi da, osim većih razlika između istočnjačkih i zapadnjač-kih kultura, postoje i odstupanja u razgovornim strategijama između engleskog i srpskog jezika. Stoga je na primeru jezika elektronskih ćaskaonica zanimljivo po-smatrati sledeće: da li se u razgovoru češće koriste direktni ili indirektni govorni činovi, čime je to uslovljeno i da li postoje neke međujezičke razlike, prenesene iz svakodnevne govorne prakse. Šajder (Scheyder 2004: 55), u istraživanju odgovorâ na indirektne govorne činove u ćaskaonicama, pretpostavlja da će oni uključiva-ti samo tražene informacije, bez dodatnih strategija učtivosti, prvenstveno zbog uslova komuniciranja, tj. zbog toga što bi duži odgovori zahtevali više kucanja. U skladu s tim zaključkom, i ovde se pretpostavlja da će u elektronskim ćaskaonicama na oba jezika biti više direktnih govornih činova, pošto oni indirektni zahtevaju više vremena u nekoliko vidova: prvo u fazi planiranja iskaza, zatim u fazi kucanja iskaza i, napokon, u fazi tumačenja iskaza. Osim toga, indirektnost se vezuje za društvene situacije u kojima govornici žele da budu obazriviji prema svojim sago-vornicima zbog razlika u godinama, društvenom ili profesionalnom statusu, a već je pokazano da su ćaskaonice mesta gde se takve razlike među ljudima brišu, naro-čito zbog novoizgrađenih identiteta i nemogućnosti utvrđivanja stvarnih podataka o učesnicima. Neki primeri direktnih govornih činova iz oba jezika su:

(101) <Maz_the_spaz> Make it awesome, Pope. <Paranormalist_Megan> Mirk,are you mad cause I stole your organ. Or because I kept sending you to mental home on the doodle chat

(102) <Pune_gace_peskA> hej pjano skochi daj plus glavom <STVOREN-od-BOGA> natasa odakle si ti sto volis krem bananice

Što se tiče funkcijske podele govornih činova, svaki od njih ukratko će biti pri-kazan u svetlu upotrebe u jeziku elektronskih ćaskaonica. Kao što je već rečeno, re-prezentativi su govorni činovi tvrđenja u kojima učesnici izražavaju svoja verovanja ili opisuju stanje stvari, a takvih situacija u ćaskaonicama ima relativno mnogo.

(103) <Pope_on_a_Rope> BEauTy is not angry.. and is not here.

(104) <IDIJOT> svakog dana u svakom pogledu sve vise napredujem

Ekspresivi su govorni činovi izražavanja osećanja ili psihičkih stanja, a u ćaskaonicama su česte situacije kad učesnici izražavaju svoja osećanja, kad se iz-vinjavaju, zahvaljuju ili uopšteno govore o svojim doživljajima.

(105) <Maz_the_Spaz> I’m glad I missed it

(106) <N_a_T_a_S_A> sto ih mrzim

Direktivi su govorni činovi naređivanja kojima govornik postiže neki cilj, tj. zamoli sagovornika ili mu naredi da nešto učini. Direktivi mogu da budu pozitivni i negativni, i mogu da izražavaju razne naredbe, zahteve, molbe, zabrane, predloge ili želje, čega u ćaskaonicama ima dosta.

��

(107) <Invader_Mirk> Alucard, stop capitalizing everything!!!

(108) <KrEm_BaNaNiCa> pa ponesi sasabom

Komisivima se govornici obavezuju na buduću radnju dajući obećanje ili po-nudu, što je u kontekstu elektronskih ćaskaonica teško izvodljivo. Drugim rečima, ćaskači ne mogu iskreno da se obavežu na nešto, jer se ne zna kad će sledeći put doći u ćaskaonicu, niti da li će se tamo naći sa istim osobama. Pored toga, postavlja se pitanje šta ćaskači uopšte mogu da urade jedni za druge zbog različitih lokacija na kojima se nalaze, a naročito s obzirom na činjenicu da se većina njih međusobno i ne poznaje licem u lice. Stoga se može zaključiti da su jedini govorni činovi koji liče na komisive iskazi rečeni u šali, i to jedino s namerom da doprinesu veseloj atmosferi u ćaskaonicama.

(109) <Spectre> I’ll apologize when she comes back

(110) <TANGO-A> napravicu ti jaljepsi kapuchino..

Što se tiče deklarativa, u kojima govornik mora da ima posebno institucional-no ovlašćenje u određenom kontekstu da bi čin bio valjan, može se zaključiti da u tradicionalnom poimanju te vrste govornog čina u elektronskim ćaskaonicama postoje samo dva iskaza kojima ćaskač istovremeno nešto napiše i uradi. U pitanju su komande kick i ban, kojima jedino moderator kanala može da izbaci nekoga iz ćaskaonice ili da mu zabrani pristup na duže vreme.

(111) <ArmChair> `kick ElNick * ElNick was kicked by AusChan ([ArmChair] User kick requested)

No, s obzirom na specifičnost komunikacione situacije, treba da se razmotre još neki iskazi koji bi, pod izmenjenim okolnostima, takođe mogli da se smatra-ju deklarativima. Naime, u elektronskim ćaskaonicama postoji akciona komanda (eng. action command), kojom učesnik opisuje svoje virtuelno ponašanje, ili, tač-nije rečeno, ponašanje svoje virtuelne ličnosti (ćaskač otkuca /me i ostatak iskaza, a na ekranu se pokaže iskaz koji počinje njegovim imenom i ostatkom iskaza kako ga je otkucao). Ćaskače u ovoj vrsti komunikacije predstavljaju samo reči koje pišu, to im je jedini mogući način izražavanja želja, stavova, mišljenja i htenja, ali i jedini način na koji oni daju do znanja da su prisutni. Kada ništa ne pišu i ne učestvuju u razgovoru, izgleda kao da i nisu tamo. Pored toga, oni žele da na još neki način doprinesu komunikaciji i da na još neki način ostvare svoje prisustvo u ćaskaonici, te sebe zamišljaju kao virtuelne ličnosti sa onlajn identitetom, o čemu je već bilo reči, čije je jedino otelotvorenje pisana reč. Stoga misle da, pisanjem iskaza kojima opisuju virtuelno ponašanje svoje virtuelne ličnosti, oni zaista rade još nešto osim čistog komuniciranja. Zato bi se određene akcione komande mogle smatrati nekom vrstom virtuelnih deklarativa, pošto ćaskač, kada rečima opiše neku radnju, smatra da je njegova virtuelna ličnost to zaista i uradila. Za razliku od pravih deklarativa, koji su tipično u prvom licu jednine prezenta, ovi govorni činovi su obavezno u trećem licu jednine prezenta (Primeri 112 i 113).

(112) * XIR dissapears and appears in front of the portal to the Zelda world

��

and jumps through * Maz_the_spaz slaps XIR * Maz_the_spaz pulls a pinky and dies

(113) * zver se mrda.. * NaDrNdaNa zatvara ochi da ne gleda ovu ebachinu c c c cc * Marija te nezno grli

U ovim slučajevima ćaskači smatraju da su njihove virtuelne ličnosti, time što je iskaz napisan, zaista i uradile te radnje, a drugi ćaskači to prihvataju bez pogovora i često im se pridruže u takvoj igri. Tada može da dođe do takmičenja u dovitljivosti i kreativnosti, da oni izmišljaju nemoguće stvari koje nikad ne bi imale smisla ili bi bile neizvodljive u stvarnom životu i da takvo verbalno ponašanje traje sve vreme dok traje i sam razgovor u prvom licu jednine. S druge strane, važno je istaći da, osim ovakvih iskaza, ima i onih u kojima ćaskači takođe koriste akcionu komandu, ali ne da bi opisali svoje virtuelno ponašanje, nego samo da bi nešto iz-javili i na ovaj način naglasili svoj iskaz i skrenuli pažnju drugima na njega (Primeri 114 i 115).

(114) * PopeyTheUndead tried to draw herself as a tallest ONCE... never again.

(115) * poblessavita ebote meni niko nije dao voice...bas ste bezveze hehehe hehe

Ovakvi iskazi ne opisuju trenutno virtuelno ponašanje ćaskača, nego samo izražavaju neke njihove stavove, ideje ili, što je često u ćaskaonicama na srpskom jeziku, služe da bi ćaskači pisali stihove pesama koje verovatno u tom trenutku slušaju (Primer 116).

(116) * Mirko_Cg dolazim u grad pred kafanom stoje sve dobre kolege moje lice im bez boje sa spokojem u dusi a svaki cigaru pusi

Pored ovakvih, u virtuelne direktive ne mogu da se uvrste ni iskazi kojima ćaskači opisuju svoje emocije ili duševno stanje, pošto se takvi iskazi ubrajaju u ekspresive. Dakle, jedini iskazi koji bi se mogli smatrati direktivima u ovom kon-tekstu moraju da (1) opisuju radnju i (2) budu u trećem licu jednine prezenta.

Ovo virtuelno ponašanje je namerno, jer se ćaskači time uklapaju u opštu ra-zigranu i opuštenu atmosferu ćaskaonica i iz toga se vidi da oni svoj boravak tamo poimaju kao odlazak u neki zamišljen prostor gde ne samo da komuniciraju, nego zaista i izvršavaju neke radnje. S druge strane, deiktički izrazi, o kojima će biti reči u narednom pododeljku, otkrivaju kako ćaskači nesvesno vide i time u jeziku izra-žavaju svoje prisustvo u elektronskim zajednicama.

��

5.5.6 Deiksa

Deiksa (eng. deixis) je jezička pojava kojom se entiteti iz vanjezičkog sveta povezuju s jezičkim izrazima čije tumačenje zavisi isključivo od datog konteksta (Verschueren 1999: 18, Grundy 2000: 22). Ona se u jeziku realizuje pomoću deik-tičkih izraza (eng. deictic expression), a njihovo pravilno tumačenje zavisi od toga da li govornik i slušalac dele isti kontekst (Yule 1996: 9). Deiktički izrazi nemaju konstantno značenje, nego ga dobijaju u skladu sa situacijom u kojoj su izrečeni ili napisani, i dele se na proksimalne (eng. proximal) i distalne (eng. distal). Proksi-malni izrazi obeležavaju mesto ili vreme bliže govorniku, a distalni dalje od njega, tj. oba se definišu u odnosu na deiktički centar (eng. deictic centre). Kako se u toku komunikacije menjaju uloge govornika i slušaoca, koje najčešće nisu fiksno vezane za jednu osobu, tako se menja i deiktički centar, obično definisan kao ‘ovde’ i ‘sada’ trenutnog govornika. U slučaju kada se govornikov deiktički centar projek-tuje prema sagovorniku, dolazi do deiktičke projekcije (eng. deictic projection), čiji je najčešći primer poruka na telefonskoj sekretarici I’m not here right now... Jul (Yule 1996: 9–15), Fershueren (Verschueren 1999: 18–21) i Grandi (Grundy 2000: 26–32) dele deiktičke izraze na lične (eng. personal), društvene (eng. social), prostorne (eng. spatial), vremenske (eng. temporal) i diskursne (eng. discourse), u odnosu na vrstu entiteta na koji upućuju. Ovih pet tipova deiktičkih izraza, kao i pitanje deiktičkog centra i moguće deiktičke projekcije, razmatraće se u odnosu na njihovo pojavljivanje ili nepojavljivanje u tekstovima iz elektronskih ćaskaonica na engleskom i srpskom jeziku, a definicije će se davati sledeći pomenuta tri autora.

Lična deiksa koristi se u situacijama kada se upućuje na lica prisutna u razgo-voru ili lica koja ne učestvuju u komunikaciji, ali se nalaze u vidnom polju učesnika. Najčešći deiktički izrazi kojima se ovo postiže su lične zamenice, što je naizgled veoma jednostavno. Ali detaljna analiza otkriva da, kao što se menja deiktički cen-tar svaki put kad govornik i slušalac zamene uloge, tako se menja i entitet na koji se odnosi ‘ja’ ili ‘ti’. ‘Ja’ je osoba koja u tom trenutku govori, a ‘ti’ ona koja sluša, dok se sledećeg trenutka uloge menjaju i ‘ja’ postaje ‘ti’, a ‘ti’ ‘ja’. U elektronskim ćaskaoni-cama situacija u ovome nije nimalo drukčija u odnosu na svakodnevne razgovore, osim što je u nekim situacijama otežano tumačenje izraza ‘ti’, jer ono često zavisi od pravca pogleda govornika, čega u ćaskaonicama nema. Ovaj se problem reša-va učestalom upotrebom vokativa, kojima govornik daje do znanja kome je iskaz upućen (Primeri 117 i 118).

(117) <Sphinx30> am suppose too get faster now <Shania> u wont Sphinx30

(118) <Mirko_Cg> poblessavita ko si ti da ti ja ovdje procam o nekakvim bosanskim grupama

Analiza korpusa već je pokazala da su najčešće upotrebljavane zamenice u ćaskaonicama prvo i drugo lice jednine (više od 70%), što svedoči o tome da je lična deiksa veoma zastupljena u sinhronoj elektronskoj komunikaciji. Treće lice jednine i sva lica množine mnogo se ređe upotrebljavaju, a jedan od razloga verovatno leži

��

i u tome da je, u odsustvu kontakta licem u lice, veoma otežano određivanje refe-renata tih izraza.

Lična deiksa tesno je povezana s društvenom, pošto istovremeno ukazuje na osobu koja učestvuje u komunikaciji i na njen društveni položaj u odnosu na go-vornika. Najčešće spominjan indikator društvene deikse je T/V razlika, tj. razlika između obraćanja nekome u drugom licu jednine ili množine. S obzirom na to da takva razlika u engleskom jeziku ne postoji u sistemu ličnih zamenica, analiza korpusa se usredsredila samo na tekstove na srpskom jeziku. Rezultati su sasvim očekivani i u skladu sa svim društvenim faktorima koji utiču na jezik u ćaskaonica-ma: nije pronađen nijedan slučaj persiranja, što opet ukazuje na odsustvo statusnih i starosnih razlika među ćaskačima, ili bar njihovo neprimećivanje, ako postoje.

Prostorna deiksa otkriva na koji način govornici poimaju i izražavaju svoju lokaciju i lokaciju ljudi i stvari na koje upućuju u svojim iskazima, pa je zbog toga ovaj tip deikse u jeziku ćaskaonica veoma interesantan za analizu. U prethodnom odeljku pokazano je da na svesnom i namernom nivou izražavanja učesnici za-mišljaju ćaskaonicu kao prostor koji dele sa svojim sagovornicima, te se u skladu s tim i izražavaju. S druge strane, analiza izraza prostorne deikse ponekad otkriva i suprotno stanje stvari. Naime, korpus na oba jezika pokazuje kolebanje između dve mogućnosti u upućivanju na lokaciju: ponekad je za govornike deiktički centar ćaskaonica (Primeri 119 i 120), a ponekad je to njihova stvarna lokacija (Primeri 121 i 122).

(119) <Damned_Mali> Is Maz still here? <Pope_on_a_Rope> BEauTy is not angry.. and is not here. <Sma> I have to go, but I might be back later

(120) <poblessavita> gacane, mislis li ti da ja trazim srecu ovdje...aaaaaaaaj jjjjjjjjjj

<steker> prica li ovde ko sta mormalno <daxPFC> idem ja <daxPFC> doci cu kasnije

(121) <Maz_the_spaz> What time is it there, Pope? <Maz_the_spaz> 1:47 here <PopeyTheUndead> It’s 6:45PM here <Damned_Mali> 4:30 PM here. <XIR> 7:47 pm here <GerudoZimma> 6:48 down here

(122) <policajac> I KOD MENE PJEVA BAJA <TANGO-A> dodji majo kod komsije da ubijemo dosadu zajedno <^Jordan^> nadrndana dodji ti do mene pa ces videti koliko sam veliki

U prve dve grupe primera ćaskači koriste ili tipične deiktičke izraze (here, ovde) ili glagole sa značenjem kretanja prema govornikovom deiktičkom centru ili od njega (go, be back, ići, doći), što znači da ćaskaonicu svi shvataju kao zajednički prostor i deiktički centar. S druge strane, u Primeru (121) učesnici razgovaraju o tome koliko

��

ima sati na mestima gde se nalazi svako od njih, a u pitanju su očigledno različite vremenske zone. U Primeru (122) svaki ćaskač daje do znanja da svoju lokaciju vidi kao drukčiju u odnosu na ćaskaonicu (<policajac> kaže da i u svojoj sobi čuje Bajinu muziku, <TANGO-A> zove <maju> da dođe do njega u komšiluk, što se verovatno odnosi na isti deo grada ili možda dva grada koja su blizu, a <^Jordan^>, slično tome, poziva <nadrndanu> da dođe kod njega u Pariz), pa su ovde deiktički centri različiti i svaki ćaskač ima svoj, formiran u odnosu na stvarnu, fizičku lokaciju. U ovom smislu komunikacija u ćaskaonicama liči na telefonske razgovore, gde svaki govornik ima svoj prostorni deiktički centar, a zajednički im je onaj vremenski.

Vremenska deiksa nije toliko problematična, pošto je u pitanju sinhrona ko-munikacija i ‘sada’ jednog govornika je deiktički centar svih govornika. Primeri u kojima se ovo vidi su sledeći:

(123) <Michelle1> i didnt need that tonight <ArmChair> my netstats are low and as at the end of this month i will

be capped at 3gb :((((((((((((((( <Shania> but im in Australia at the moment <plastered> i got braces today..garlack..

(124) <cash> jesi mozda vidio teu danas? <daxPFC> neka dodje veceras opet, kazi seshi <iLLeGaL> joj ne mogu sad

Jedino po čemu se vremenska deiksa u ćaskaonicama razlikuje od svakodne-vnih razgovora jeste činjenica da se ćaskači nalaze u različitim vremenskim zona-ma, pa deiktički izraz koji neko upotrebi ne mora da odražava stanje stvari kod drugih (npr. večeras je za nekoga drugog posle podne).

Diskursna deiksa je situacija kada neki izraz upućuje na deo diskursa koji je već prošao, u toku je sada ili će se tek desiti. Do ovoga u ćaskaonicama retko dolazi, jer se učesnici najčešće koncentrišu samo na onu temu koja je trenutno u toku i nemaju vremena da razmišljaju o već rečenom, niti mogu s velikom sigurnošću da planiraju ono što će se tek dogoditi, naročito zbog nepredvidljivosti menjanja tema i nestalnosti prisustva različitih ćaskača.

Deiktička projekcija može na neki način da protumači odstupanja u pros-tornoj deiksi time što će se reći da svaki govornik na neki način projektuje svoju stvarnu lokaciju na imaginarnu, tj. na ćaskaonicu. Osim ovog slučaja i mogućeg tumačenja, povremeno može da se nađe iskaz koji veoma liči na pomenutu poruku na telefonskoj sekretarici. Radi se o komandi u programu za ćaskanje koja može da se podesi tako da se, kada učesnika neko pozove na razgovor, a on nije fizički blizu kompjutera, ali je i dalje na vezi, pojavi iskaz koji kaže da učesnik nije tu iz određe-nog razloga (Primer 125).

(125) * Dagi je odsutan - nisam tu, bin net da, i`m not at home

Ovakvi iskazi u ćaskaonicama na oba jezika veoma su retki, verovatno zato što mali broj učesnika zna kako da podesi tu komandu, a i zato što se većina isključi s interneta kad ne želi više da ćaska.

��

U ovom odeljku analizirano je šest pragmatičkih pojava: pragmatičke pre-supozicije, princip kooperativnosti, princip učtivosti, red i razmena, govorni či-novi i deiksa, i utvrđeno je da većih međujezičkih razlika nema, ali i da neke od njih zahtevaju manje ili veće prilagođavanje ovoj novoj komunikacionoj situaciji. Osim toga, utvrđeno je da se neke karakteristike na nivou pragmatike podudaraju s karakteristikama na nivou pravopisa ili sintakse, i time zaključci, kao što je pok-lapanje učestale upotrebe ličnih zamenica u prvom i drugom licu jednine s čestim slučajevima lične deikse ili prosta sintaksička struktura iskaza koja je u skladu sa značajem maksime informativnosti, dobijaju na značaju. Ovim je, može se reći, dobijena koliko-toliko zaokružena slika registra elektronskih ćaskaonica, bar u dva jezika koji su ovde analizirani – engleskom i srpskom.

100

6 Završna razmatranjaKvantitativna i nekvantitativna analiza korpusa na engleskom i srpskom jezi-

ku sprovedena u ovom radu imala je za cilj da utvrdi osobine diskursa elektronskih ćaskaonica i da ponudi opis registra te vrste komunikacije. Materijal je analiziran iz četiri različite perspektive – pisanja, leksike, gramatike i pragmatike, kako bi se do-bio što detaljniji i celovitiji opis jezičkih pojava bitnih u definisanju registra. Osim toga, postupkom kontrastivne analize bilo je bitno utvrditi eventualne međujezičke razlike u istoj komunikacionoj situaciji.

Na planu pisanja bile su analizirane sledeće pojave: interpunkcija, veliko po-četno slovo, greške u pisanju reči u engleskom jeziku, spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom, kao i novonastale konvencije u jeziku ćaskaonica: raznovrsni na-čini isticanja delova ili celog teksta i imitiranje prozodije. Utvrđeno je da se ovaj varijetet u maloj meri pridržava pravopisnih pravila kao što je korišćenje znakova interpunkcije na kraju rečenice ili primena velikog početnog slova na početku. Pri-mećena je bitna međujezička razlika: korisnici u ćaskaonicama na engleskom više poštuju ta pravila nego korisnici u ćaskaonicama na srpskom, a razlog za to nalazi se u različitim obrazovnim sistemima dveju kultura i prvenstveno u različitim nači-nima testiranja unutar tih sistema. S druge strane, nove konvencije su veoma slične u oba jezika, što verovatno ima veze s tim da se na engleskom ćaska duže nego na srpskom, pa su srpski ćaskači od engleskih preuzeli već ustaljene načine isticanja teksta i imitiranja prozodije.

Analizirani delovi leksike bili su vulgarizmi i psovke, omladinski žargon i emotogrami, a u okviru žargona posvećena je pažnja raznovrsnim skraćenicama u engleskom i mnogobrojnim anglicizmima u srpskom jeziku. Ustanovljeno je da se u oba jezika koristi podjednak broj vulgarizama i psovki, ali da postoje značajne razlike u njihovom intenzitetu u korist srpskog jezika. Osim toga, pokazalo se da oba korpusa obiluju rečima iz omladinskog žargona, što samo potvrđuje pretpo-stavku da su mladi ljudi najčešći učesnici u elektronskom ćaskanju. Za engleski jezik ustanovile su se četiri velike skupine skraćenica, kao i mehanizmi skraćivanja reči i izraza, što opet govori u prilog tvrdnji da komunikacijom u ćaskaonicama vlada princip jezičke ekonomije. U srpskom jeziku, s druge strane, pronađen je

101

velik broj različitih vrsta anglicizama, što je još jedan dokaz da ćaskači na srpskom preuzimaju ćaskačke običaje od svojih vršnjaka s engleskog govornog područja, ali i svedoči o uzrastu ćaskača, pošto Prćić (2005) tvrdi da nepotrebni i pogrešno korišćeni anglicizmi velikim delom pripadaju angloCOOLturi mladih. Naposletku, analizom korpusa pokazano je da se emotogrami upotrebljavaju malo drugačije nego što je dosad navođeno u literaturi (Crystal 2001, Danet 2001) i da im je uloga često izjednačena s nekim leksičkim sredstvima, kao što su skraćenica LOL u en-gleskom ili verbalizovani smeh hahahaha u srpskom, kojima ćaskači podjednakom učestalošću izražavaju iste sadržaje.

Gramatička analiza bila je sprovedena na planu morfologije, gde su analizira-ni lični oblici u oba jezika i eliptične strukture, i na planu sintakse, gde su se ponovo posmatrale eliptične strukture, kao i složenost rečenica. Osim toga, rad se dotakao reda reči u pitanjima, grešaka u primeni gramatičkih pravila i upotrebe pasivnih oblika. U analizi ličnih oblika, najzastupljeniji su bili prvo i drugo lice jednine, što svedoči o visokom stepenu interaktivnosti u tekstu. Utvrđeno je da su rečenice naj-češće proste, dok one složene u većini slučajeva nemaju više od dve klauze. Elipsa se pokazala kao veoma učestalo sredstvo skraćivanja iskaza u oba jezika, te su se uočile pravilnosti u izostavljanju ličnih zamenica, pomoćnih glagola i drugih funk-cijskih reči. Što se tiče strukture upitnih rečenica, zapažen je izvestan broj intona-cijskih pitanja. Slučajnih grešaka u korpusu ima izuzetno malo, što svedoči o tome da učesnici ipak donekle planiraju iskaz i obraćaju pažnju na njegovu tačnost pre nego što ga pošalju u ćaskaonicu, u čemu diskurs ćaskaonica deli sličnosti s pisa-nim jezikom. S druge strane, pronađen je određen broj namernih grešaka u prime-ni gramatičkih pravila koje ukazuju na afektiranost jezika, jer svojom strukturom podsećaju na dečiji govor. Upotreba pasiva zabeležena je samo dvaput u korpusu na engleskom jeziku, oba puta u kontekstu namerno izveštačene formalnosti, dok u srpskom pasiva nije bilo.

Na pragmatičkom nivou analizirane su presupozicije, gde je ustanovljeno da se ćaskači u velikoj meri oslanjaju na pretpostavke da će njihovi sućaskači imati slična znanja o komunikaciji u ćaskaonicama, te se na taj način ćaskanje olakšava i ubrzava. Osim toga, analizom principa kooperativnosti utvrđeno je da sve četiri maksime nemaju istu važnost u ovoj vrsti diskursa: maksima istinitosti nema na šta da se osloni zbog problema identiteta i istinitosti, maksime informativnosti i relevantnosti su veoma važne i njihovo nepoštovanje nosi značajne posledice po ćaskače, dok kršenje maksime jasnosti može da oteža komunikaciju bilo namerno (nije jasna motivacija ćaskača za pisanjem nerazumljivih nizova slova i brojeva, osim privlačenja pažnje), bilo nenamerno (brzina može da utiče na nedovoljno pla-niranje iskaza koji se zato nekima čini nerazumljiv). Princip učtivosti objasnio je način na koji ćaskači vide sebe i druge u toku komunikacije, kao i koja se jezička sredstva koriste radi postizanja različitih komunikativnih ciljeva. Tako je utvrđe-no da su najčešće strategije direktne ili vrlo direktne, bez imalo okolišanja, čime učesnici dobijaju na vremenu, ali se i uklapaju u neformalan način komuniciranja. U pogledu reda i razmene dokazana je potreba za njihovim redefinisanjem, prven-stveno iznikla iz tehničkih uslova komunikacije kojima se ćaskači moraju prilago-diti. Naime, potrebno je mnogo više koncentracije i tolerancije da bi se pratili iskazi

102

koji nezadrživo nadiru na ekran, naročito kada se radi o velikom broju učesnika u ćaskaonici, dok učesnici istovremeno svrstavaju iskaze u različite teme i razmišljaju šta da kažu. Međutim, dokazano je da, uprkos tome što to zvuči nemoguće, ćaskači mogu sasvim lako da se izbore s takvom situacijom i uspešno učestvuju u ćaskanju, ali možda ne jednako sa svim učesnicima i možda ne o svim temama. Što se tiče govornih činova, utvrđeno je sledeće: mnogo je više direktnog nego indirektnog komuniciranja, opet zbog brzine i neformalnosti; za pet tipova govornih činova ustanovljeno je da se reprezentativi, ekspresivi i direktivi koriste često zbog toga što izražavaju činove koji mogu da se ostvare u ćaskaonicama, dok se komisivi i deklarativi ne koriste toliko često. Problem kod komisiva vezan je za nemogućnost ćaskača da zaista učine nešto za druge, da nešto iskreno obećaju i to ispune, dok je ustanovljeno da postoje samo dva prava deklarativa, kick i ban. Stoga je predloženo da se uvedu i virtuelni deklarativi, tj. iskazi u trećem licu jednine, kojima ćaskači opisuju virtuelno ponašanje svoje virtuelne ličnosti. Kod deikse je utvrđen deiktič-ki centar koji je isti za sve ćaskače kad je u pitanju vreme, ali ne i kad je u pitanju mesto. Dokazano je da tu postoje kolebanja između centra smeštenog u zajednički virtuelni prostor i centra smeštenog u ćaskačev fizički prostor. Za ličnu deiksu je utvrđeno da se koristi izuzetno često, što dokazuje i vrlo frekventna upotreba ličnih oblika u prvom i drugom licu jednine, ustanovljena u odeljku o gramatici, dok se na primere društvene i diskursne deikse nije naišlo.

Svi ovi rezultati pokazuju da se različiti aspekti analize poklapaju i iz nekoliko uglova stvaraju jedinstvenu i usklađenu sliku registra elektronskih ćaskaonica. Ono što ostaje da se istraži u budućnosti jeste pitanje promena jezičkih karakteristika, naročito s obzirom na brzinu promena u domenu interneta uopšte. Ovde se već vidi neka mogućnost dijahronijskog istraživanja poređenjem korpusâ iz različitih godina (npr. 2002. i 2007) da bi se otkrilo na koji se način jezik menja, ako se to uopšte dešava. Nove mogućnosti programa za ćaskanje verovatno donose i novine na jezičkom planu, te bi vredelo istražiti i njihovu međusobnu vezu.

10�

Literatura

Baym, N. (1998). “The emergence of on-line community”. In: S. Jones (ed.): 35–68. Beaugrande, R. (1993). “ ‘Register’ in discourse studies: a concept in search of a theory”.

In: M. Ghadessy, (ed.): 7–25.Berners-Lee, T. (2000). Weaving the Web. Texere. London, New York. Bethel, J.P., ed. (1959). Webster’s New Collegiate Dictionary. Second edition. G. & C.

Merriam Co. Springfield.Biber, D. (1988). Variation across Speech and Writing. Cambridge University Press.

Cambridge.Biber, D. (1994). “An analytical framework for register studies”. In: D. Biber, E. Finegan,

(ed.): 31–56. Biber, D. (1995). Dimensions of Register Variation. A Cross-Linguistic Comparison.

Cambridge University Press. Cambridge.Biber, D., Finegan, E. (1994). “Situating register in sociolinguistics”. In: D. Biber, E. Fi-

negan, (ed.): 3–12. Biber, D., Finegan, E. (ed.) (1994). Sociolingustic Perspectives on Register. Oxford Uni-

versity Press. Oxford. Boyer, M. et al. (ed.) (1985). The American Heritage Dictionary. Second edition. Hough-

ton Mifflin Company. Boston. Brown, G., Yule, G. (1983). Discourse Analysis. Cambridge University Press. Cambridge. Brown, P., Levinson, S. C. (1987). Politeness. Some Universals in Language Usage. Cam-

bridge University Press. Cambridge. Bugarski, R. (2003). Žargon. XX vek. Beograd.Bugarski, R. (2005). Jezik i kultura. XX vek. Beograd. Burke, L. P. (1995). “The MUD Timeline”. www.apocalypse.org/pub/u/lpb/muddex/

mudline.html Chafe, W. (1982). “Integration and involvement in speaking, writing, and oral literatu-

re”. In: D. Tannen, (ed.): 35–53. Chafe, W. (1985). “Linguistic differences produced by differences between speaking

and writing”. In: D. Olson, N. Torrance, A. Hildyard, (ed.): 105–123. Cherny, L. (1999). Conversation and Community. Chat in a Virtual World. CSLI Pub-

10�

lications. Stanford.Cole, P., Morgan, J. L. (ed.) (1975). Syntax and semantics 3: Speech acts. New York:

Academic Press.Cole, P. (ed.) (1978). Syntax and Semantics: Pragmatics 9. Academic Press. New York. Collot, M., Belmore, N. (1996). “Electronic language: a new variety of English”. In: S.

Herring, (ed.): 13–28. Condon, S., Čech, C. (1996). “Functional comparison of face-to-face and computer-

mediated decision making interactions”. In: S. Herring, (ed.): 65–80. Crystal, D. (1995). The Cambridge Encyclopedia of the English Language. Cambridge

University Press. Cambridge. Crystal, D. (2001). Language and the Internet. CUP. Cambridge. Danet, B. (1998). „Text as mask: gender, play, and performance on the Internet”. In: S.

Jones, (ed.): 129–158. Danet, B. (2001). Cyberplay. Berg. Oxford, New York. Dittmar, N. (1995). “Register”. In: J. Verschueren, J. Östman, J. Blommaerts, (ed.): 1–16. Đorđević, R. (2004). Uvod u kontrastiranje jezika. Šesto izdanje. Filološki fakultet. Beo-

grad. Ebest, S. et al. (2003). Writing from A to Z. Fourth edition. McGraw Hill. Boston. Ferguson, Ch. E. (1994). “Dialect, register and genre: working assumptions about con-

ventionalization”. In: D. Biber, E. Finegan, (ed.): 15–30. Ferrara, K., Brunner, H. i Whittemore, G. (1991). “Interactive written discourse as

emergent discourse”. Written Communication 8/1: 8–34. Fondacaro, R. i Higgins, T. (1985). “Cognitive consequences of communication mode:

a social psychological perspective.” In: D. Olson, N. Torrance, A. Hildyard, (ed.): 73–101.

Ghadessy, M. (ed.) (1993). Register Analysis: Theory and Practice. Pinter Publishers. London and New York.

Greenbaum, S., Quirk, R. (1990). A Student’s Grammar of the English Language. Long-man. London and New York.

Grice, P. (1975) “Logic and conversation.” In Cole, P., Morgan, J. L. (ed.): 41–58. Grundy, P. (2000). Doing Pragmatics. Arnold. London. Hafner, K., Lyon, M. (1998). Where Wizards Stay Up Late. The Origins of the Internet.

Touchstone. New York. Hajmz, D. (1980). Etnografija komunikacije. Beogradski izdavačko-grafički zavod, XX

vek. Beograd. (prevod M. Radovanović). Halliday, M.A.K., McIntosh, A., Strevens, P. (1964). The Linguistic Sciences and Langu-

age Teaching. Longmans Green and Co Ltd. London. Halliday, M.A.K. (1974). Language and Social Man. Longman. London. Harrison, S. (2000). “Maintaining the virtual community: use of politeness strategies in

an email discussion group”. In: L. Pemberton, S. Shurville, (ed.): 69–78. Hatim, B., Mason, I. (1990). Discourse and the Translator. Longman. London, New

York. Hauben, M. (1997). Netizens: On the History and Impact of Usenet and the Internet.

IEEE Computer Society Press. www.columbia,edu/~hauben/project_book.html Herring, S. (ed.) (1996). Computer-Mediated Communication. Linguistic, Social and

Cross-Cultural Perspectives. John Benjamins Publishing Company. Amsterdam, Philadelphia.

10�

Herring, S. (1996). “Introduction.” 2–10. Herring, S. (1996). “Two variants of an electronic message schema.” In: S. Herring,

(ed.): 81–106. Hine, C. (2000). Virtual Ethnography. SAGE Publications. London, Thousand Oaks,

New Delhi. Hurford, J., Heasley, B. (1983). Semantics: A Coursebook. Cambridge University Press.

Cambridge. Ince, D. (2001). A Dictionary of the Internet. Oxford University Press. Oxford. Jones, S. (ed.) (1998). Cybersociety 2.0: Revising computer-mediated communication

and community. SAGE Publications. London, New Delhi. Kane, T. (1988). The New Oxford Guide to Writing. Oxford University Press. New York,

Oxford. Leckie-Tarry, H. (1993). “The specification of a text: register, genre and language tea-

ching.” In: M. Ghadessy, (ed.): 26-42.Leech, G. (1983). Principles of Pragmatics. Longman. New York. Mey, J. (1993). Pragmatics. An Introduction. Blackwell. Oxford, Cambridge. Munitz, M., Unger, P. (ed.) (1974). Semantics and Philosophy. New York University

Press. New York.Naughton, J. (1999). A Brief History of the Future. The Origins of the Internet. Phoenix.

London. Neufeldt, V., Guralnik, D. (ed.) (1988). Webster’s New World Dictionary. Third edition.

Webster’s New World. New York. Olson, D., Torrance, N., Hildyard, A. (ed.) (1985). Literacy, Language and Learning.

Cambridge University Press. Cambridge.Pemberton, L., Shurville, S. (ed.) (2000). Words On the Web. Intellect. Exeter, Portland. Pešikan, M., Jerković, J., Pižurica, M. (1997). Pravopis srpskoga jezika. Školsko izdanje.

Matica srpska, Novi Sad; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd. Pešikan, M., Jerković, J., Pižurica, M. (2004). Pravopis srpskoga jezika. Matica srpska,

Novi Sad; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd. Prćić, T. (1997). Semantika i pragmatika reči. Izdavačka knjižarnica Zorana Stojano-

vića. Sremski Karlovci, Novi Sad. Prćić, T. (2005). Engleski u srpskom. Zmaj. Novi Sad. Radić, B. (2000). „Osobine diskursa na internetu na engleskom i srpskom jeziku.” Go-

dišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu XXVIII: 99–114. Radić, B. (2004). „Making words and sentences shorter in chatrooms in English: some

common strategies.” Romanian Journal of English Studies 1: 84–89.Radić, B. (2005). “How are emotions expressed in Internet Relay Chat?” Poster na 9.

međunarodnoj pragmatičkoj konferenciji (9th International Pragmatics Conferen-ce). Riva del Garda. 10–15. 7. 2005.

Radovanović, M. (1986). Sociolingvistika. Dnevnik, Književna zajednica Novog Sada. Novi Sad.

Rheingold, H. (1993). Virtual Community: Homesteading on the Electronic Frontier. www.well.com/user/hlr/vcbook

Ristić, S. (2004). Ekspresivna leksika u srpskom jeziku: teorijske osnove i normativno-kulturološki aspekti. Institut za srpski jeziku SANU. Beograd.

Ryden, J. et al. (1982). The Chicago Manual of Style. Thirteenth edition. The University

10�

of Chicago Press. Chicago and London. Savić, S. i Mitro, V. (1998). Psovka u srpskom jeziku. Futura publikacije. Novi Sad. Savić, S. (1993). Diskurs analiza. Univerzitet u Novom Sadu. Filozofski fakultet. Novi

Sad. Scheyder, E. (2004). “Responses to indirect speech acts in a chat room.” English Today

78: 54–60. Stalnaker, R. (1974). “Pragmatic presuppositions.” In: M. Munitz, P. Unger, (ed.): 197–

241.Stanojčić, Ž., Popović, Lj. (2005). Gramatika srpskoga jezika. Deseto izdanje. Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva. Beograd. Tannen, D. (ed.) (1982). Spoken and Written Language: Exploring Orality and Literacy.

Ablex Publishing Company. Norwood.Tannen, D. (1982). “The oral/literate continuum in discourse.” In: D. Tannen, (ed.):

1–16. Tannen, D. (1985). “Relative focus on involvement in oral and written discourse.” In: D.

Olson, N. Torrance, A. Hildyard, (ed.): 124–147.Tolmach-Lakoff, R. (1982). „Some of my favorite writers are literate: the mingling of

oral and literate strategies in written communication.” In: D. Tannen, (ed.): 239–260.

Tošović, B. (2002). Funkcionalni stilovi. Beogradska knjiga. Beograd. Vasić, V., Prćić, T., Nejgebauer, G. (2001). Du yu speak anglosrpski? Rečnik novijih an-

glicizama. Zmaj. Novi Sad. Verschueren, J. (1999). Understanding Pragmatics. Arnold. London. Verschueren, J., Östman, J., Blommaerts, J. (ed.) (1995). Handbook of Pragmatics. John

Benjamins Publishing Company. Amsterdam/Philadelphia.Werry, C. (1996). “Linguistic and interactional features of Internet Relay Chat.” In: S.

Herring, (ed.): 47–63.Yates, S. (1996). “Oral and written linguistic aspects of computer conferencing: a cor-

pus based study.” In: S. Herring, (ed.): 29–46.Yule, G. (1996). Pragmatics. Oxford University Press. Oxford.

10�

10�

Documents

neko za chat?! Diskurs elektronskih ćaskaonica na engleskom i srpskom jeziku