Рајнер Марија Рилке

Рођен је 4.децембра 1875. године у Прагу.Био је једино дете родитеља који су имали несрећан брак.Самим тим, ни његово детињство није било безбрижно. Родитељи су га послали у војну школу са жељом да постане официр, иако се Рилке противио.Међутим, помогао му је ујак, који је приметио да је Рајнер надарено дете, и послао га у немачку школу.Чак и пре него што је завршио са образовањем, знао је да ће се бавити писањем.Прва збирка песама је „Живот и песме“.

Године 1897. одлази у Русију где упознаје Толстоја

који је имао снажан утицај на његово стваралаштво. Тада је објавио дело „Приче Бога и других“.

Током живота створио је још много прозних дела и поезије. Најпознатији су „Књига слика“, „Реквијем“, „Живот девице Марије“, „Писма младом песнику“, „Сонети Орфеју“ и многе друге.

„Никад не треба очајавати кад се нешто изгуби, особа или радост или срећа; све се још дивније враћа. Што отпасти

мора, отпада, што нама припада, уз нас остаје, јер све се по законима одвија, који су већи од наше спознаје и с којима смо само наочиглед у супротности. Треба у себи живети и на цели

живот мислити, на све своје милионе могућности, ширине и будућности, наспрам којих не постоји ни прошло ни

изгубљено“.

–Рајнер Марија Рилке

Био је писац класичне модерне у којој је био

важан концепт уметничке авангарде. Овај покрет обухватао је правце надреализам, дадаизам, експресионизам и футуризам.

Рилкеова лирика је морбидна и сетна, пуна сумрачних и самртничких мотива.

Током боравка у Русији, упознао је и оженио Клару Вестхоф, али му то није донело мир и спокој.Брак се убрзо завршио, и Рилке је наставио да путује по свету.

Године 1919. одлази у Швајцарску, где проводи

последње године живота.

Умро је 29.децембра 1926. године од леукемије.

Његово стваралаштво је постало цењеније после смрти и од тада се на њега гледа као на „мајстора стиха“.Иако није био цењен уметник током живота, он и даље живи кроз дела која је изнедрио.

Додирне душу скоро свака ствар

Додирне душу скоро свака ствар,

Одасвуд бруји спомињања глас.Понеки дан што прође стран за

насу будућности стигне тек к`о

дар.

Ко мери наш допринос?Да ли ко

од прошлих, старих лета нас распреда?

Шта од постања сазнасмо, сем то:

да све се једно у дргом огледа?

Да се на нама равнодушност греје?

О, доме, траво, о, вечерња сени,

док се гледамо тако, обгрљени,наједном све то кроз вас к нама

веје.

Кроз сва се бића пружа простор један:

суштински светски простор.Кроз нас ласте

пролећу тихо.Ја, рашћења жедан,погледах, и: у мени дрво расте.

Бринем, а дом је на дну мога срца.Чувам се, а у мени стража бди.

Ка мојој новој љубави се свисвет лепи, да ту почива и грца.