БАЈКА О БАЈЦИ

Бајка је била прелепа девојка, коју је свако од нас сигурно некада срео,

ако не у библиотеци, онда сигурно у супермаркету или некој

парфимерији, окружену обиљем парфема. Уживала је у томе да помаже

људима, несебично их обасипајући својим шармом. Волела је шаљиве

разговоре са децом, не либећи се да се са њима упусти у маштовите

играрије. Наша Бајка је своје време посвећивала и старијим људима,

чија је искуства упијала са необичним задовољством. У свој својој

лепршавости упознавала је најразличитије људе: тужне, срећне, здраве,

болесне, насмејане и намргођене, oне који су себе сматрали

богаташима и оне који су заиста били богати духом. Њене приче су

будиле машту , чиниле све лаким и могућим, сви су је волели, била је

омиљена у сваком друштву.

Једног дана, Бајка крену на пут. Није знала тачно куда се запутила,

жеља јој је била само да упознаје људе. Путујући тако, сасвим случајно

налетела је једног дана и на Смутивка, лепог дечака, предивних плавих

очију, речитог и скоро подједнако шармантног као што је и сама била.

Заљуби се наша Бајка истог момента у његове очи, у његове речи, у

његов осмех… Ух, баш се заљуби Бајка! Он је једноставно успео да у

њој пробуди најлепше емоције, исте онакве какве је она будила код

других. Одлучили су да се не растају и да наставе заједно да путују.

Једном приликом су тако шетали по шуми и нису ни приметили да је

мрак већ одавно пао и да се налазе на непознатој стази, надомак неке

кућице која није баш изгледала привлачно у том полумраку. Када јој је

Смутивко рекао да у таквим кућама живе старице које су зле и ружне,

Бајка га је само погледала. Имао је он обичај да у свему види вештице,

пламене змајеве и зле виле, али се она на то већ привикла и искрено,

није томе придавала неки нарочити значај.

Покуцала је, ни сама не знајући шта да очекује. Врата им је отвори

старица ситне грађе. Позва их да уђу, послуживши их колачима и

соком. Било је то једно питомо створење, топлих очију и умилног гласа.

Причала им је о свом животу. Са њима је поделила и своју тужну причу

о великој љубави које је морала да се одрекне због одласка на студије.

Смутивко је све до тада слушао пажљиво и врло пристојно ћутао, али

се одједном почео мењати у лицу и Бајка је била савим сигурна да ће

рећи нешто грубо. Без неке нарочите жеље да буде тактичан према тој

милој жени, упутио јој је врло тешке оптужбе како би и њена љубав

била остварена, да није била себична, да је могла да нађе начин да

усклади студије и љубав само да је то заиста хтела.

Бајка је једно време само посматрала тог драгог јој момка, а онда је

схватила да он неће тако лако стати са својим оптужбама. Било јој је

донекле жао те старице, која је погнуте главе у крилима кршила прсте,

као да добија давно заслужену казну.

- Добро, душо, довољно је и то да су макар и на кратко доживели ту

љубав. Не мораш бити тако груб према њој, па она га и данас искрено

воли. Зар то није довољно?

Никако није могла очекивати да ће његов бес сада бити окренут према

њој. Оног тренутка када јој је рекао се не меша, да живи у илузији, да

се заноси бајкама у које нико више не верује, имала је утисак да се цео

њен свет руши.

Након тог догађаја, данима се нису чули. Бајка је била увређена, а

Смутивко превише поносан. Бајка се закључала у своју кућу и

заћутала... Никога више није забављала својим причама... Плакала је

данима... Свет је од тада постао једно тужно место. Деца су је дозивала

и тражила, али она више никога није чула. Онда се један дечак досетио.

Сео је испред њених врата и нежно јој рекао да неће отићи одатле док

му не каже зашто је тужна. Када је схватила да он неће тако лако

одустати, Бајка му се поверила. Дечак је отрчао код Смутивка и

поштено га је изгрдио! Дечаково питање да ли је понос вреднији од

љубави, дубоко је дирнуло Смутивка и он је схватио да због своје

сујете не сме занемарити праве вредности и радости живота. Убрао је

најлепше цвеће и закуцао на врата своје Бајке...

Скоро ми неко рече да их је видео негде заједно. Поуздано се не зна да

ли је Смутивко почео да верује у бајке или је Бајка постала реална, али

свакако љубав је бајка, а такве бајке могу и морају бити реалне.

Анита Петровић

Пољопривредно-хемијска школа, IV-2