БОЖИДАР ЈАНКОВИЋ

САДРЖАЈ

-Биографија,

-Официрско напредовање,

-Активна служба,

-Српско-Турски ратови,

-Српско-Бугарски ратови,

-Период иѕмеђу ратова,

-Балкански ратови 1912-1913,

-Први светски рат,

-Краљевина СхС и последње године,

-Додатне дужности и признања.

БИОГРАФИЈА

Божидар Јанковић рођен је 7. децембра 1849. године у Београду, од оца Милојка,

оданџије у Министарству финасија и мајке Магдалене. Основну школу и шест

разреда гимназије завршио је у Београду. У војску је ступио као питомац 9. класе

Артиљериске школе, 1. марта 1869. године. Током школовања прошао је све војничке

чинове од каплара у који је унапређен 10. марта 1870, преко поднаредника који је

постао 10. марта 1871. до наредника 16. маја 1874. године. Школовање је

завршио 20. септембра 1874, као други у рангу, када је произведен за инжењерског

потпоручника. Његови другови са класе су српској војсци дали одличе официре,

међу њима најпознатији су: генерал Соларевић, генерал Вукоман Арачић, генерал

Димко Николић и други.

ОФИЦИРСКО НАПРЕДОВАЊЕ

По завршетку Војне академије (тада Артиљеријске школе) унапређен је у чин

инжињерског потпоручника 20. септембра 1874. године. Поручник је постао 5.

октобра1876, капетан 2. класе 1. априла 1880, генерал-штабни капетан 1. класе 2.

августа 1883, мајор 16. априла 1887, потпуковник 1. новембра 1892, генерал-

штабнипуковник 1. новембра 1897. и генерал 26. фебруара 1902.

АКТИВНА СЛУЖБА

Првим распоредом, по завршеној Артиљеријској школи, одређен је за водника у 1.

пионирској чети, а после скоро годину дана, 9. септембра 1875, за инжењерског

официра Црноречке бригаде 1. калсе. За Шефа штаба Ћупријске бригаде 1. класе

одређен је 1. априла 1876. године.

СРПСКО-ТУРСКИ РАТОВИ

У рату 1876. године, од 20. јуна до 6. августа био је заступник команданта Ћупријске бригаде 1. класе. Убрзо, 14. септембра, одређен је за шефа Штаба и ађутанта Чачанске бригаде 1. класе, а већ 20. септембрапоново је враћен на дужност шефа Штаба Ћупријске бригаде 1. класе. Осим тога, од 12. октобра 1. до децембра, био је и заступник команданта ове бригаде. За шефа Штаба Алексиначке окружне војске одређен је 1. децембра 1876. Од 1. априла до 15. октобра 1877. био је ађутант Понтонирског батаљона. Поново је постављен за шефа Штаба Ћупријске бригаде 1. класе 15. октобра 1877. На тој дужности учествовао је у ратним догађајима 1877—1878. године. Шеф Штаба Ибарске дивизијске области био је од 1. новембра 1878. до 28. јануара 1881, када прелази на службу у Главни генералштаб.

На служби у Главном генералштабу остао је до 12. фебруара 1882, када је одређен за командира 1. чете инжењеријског батаљона. Ту дужност обавља годину дана, до 25. фебруара 1883, када премештен у Штаб команде Активне војске, а 7. јула исте године у Главни генералштаб. Све то, од завршетка рата 1878. до 2. августа 1883, била је припрема за генералштабну струку. Тог датума произведен је у чин генералштабног капетана 1. класе. За вршиоца дужности команданта 9. батаљона сталног кадра постављен је 19. октобра 1883

СРПСКО-БУГАРСКИ РАТ

У припремама пред рат 1885. био је командант железничке станице у Лапову, а пре

почетка ратних операција, 10. новембра 1885, постављен је за помоћника начелника

Штаба команде Нишавске војске. На тој дужности остао је само десет дана, после

чега је премештен на службу у Операцијско одељење Врховне команде. За вршиоца

дужности команданта 7. батаљона сталног кадра постављен је 1. марта 1886, а

средином априла исте године утврђен је на овом положају.

ПЕРИОД ИЗМЕЂУ РАТОВА

Од 30. децембра 1887. био је на дужности начелника Штаба команде Тимочке

дивизијске области, а 30. априла 1888. томе је додата и дужност референта

инжињерије ове команде. На новој штапској дужности био је од 9. априла 1889, када

је одређен за начелника Штаба команде Моравске дивизијске области. Ту дужност

заменио је новом, 8. јуна 1891, када је постављен за шефа Генералштабног одсека

Општевојног одељења Министарства војног. У турпу се вратио 29. септембра 1892.

Постављен је најпре за вршиоца дужности, а од 6. децембра исте године, за

команданта Шумадијског пука.

Годину дана касније, 28. септембра 1893, поново се вратио на дужности шефа

Генералштебног одсека Општевојног одељења Министарства војног. Са те

дужности, 4. јула 1894, постављен је за вршиоца дужности начелника Општевојног

одељења Главног генералштаба. Од марта 1897. године био је вршилац дужности

начелника Општевојног одељења Министарства војног, а 25. децембра исте године

постављен је за команданта Тимочке дивизијске области. На тој дужности био је

до 5. августа 1900, када је постављен за начелника Штаба команде Активне војске.

Министар војни постао је 27. априла 1901, реконструкцијом кабинета др Михаила

Вујића. на тој дужности био је до 3. августа 1901. када га је

заменио пуковник Чедомиљ Мирковић. На располагању је био до 13. октобра 1901,

када је по својој молби пензионисан. Као председник „Народне одбране “, учествовао

је у четничким борбама на простору Старе Србије и у борбама за Македонију. У

активну војну службу, са произвођењем у чин генерала, поново је враћен 26.

фебруара 1902. године. Тада је постављен за команданта Моравске дивизијске

области и на тој дужности задржао се до 24. августа 1903, када је по својој молби

други пут пензионисан.

БАЛКАНСКИ РАТОВИ 1912—1913

Објава рата 1912. затекла га је као резервног генерала у пензији.

Ратним распоредом Врховне команде постављен је за команданта 3.

армије. У Балканским ратовимакомандовао је Трећом армијом која је

ослободила Косово. После ових успеха, поново је из резерве у активну

војну службу. И даље је остао командант 3. армије, која је са њим на

челу учествовала у Српско-бугарском рат 1913. у одсудним биткама

код Овчег Поља и Брегалнице. По завршетку рата извесно време је на

располагању, а 9. маја 1914. постављен је за председника Управе

Ремонтског фонда Министарства војног.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ

По објави рата Аустроугарске, Србији и Црној Гори 1914. године послат на нову

дужност начелника штаба црногорске Врховне команде. Ту је остао све до

евакуације јуна1915. и био је делегат српске Врховне команде код Црногорске

врховне команде. Из револта због заузимања Скадра, поменуте године,

напушта Црну Гору. Са доласком на Крф 1916. године, настало је мало затишије у

његовој војној активности.

КРАЉЕВИНА СХС И ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ

У новонасталој Краљевини СХС носио је чин генерала, и заповедник био је

Савске дивизјске области. По завршетку рата, формиране су нове, армијске

области. За команданта IV армијске области, са седиштем у Загребу,

постављен је 28. децембра 1918. и на тој дужности налазио се до 4.

априла 1920. године.

Генерал Јанковић је после дуге и тешке болести преминуо у Херцег Новом, 7.

јула 1920. године. Сахрањен је на Новом Гробљу у Београду.

ДОДАТНЕ ДУЖНОСТИ И ПРИЗНАЊА

Уз редовне, обављао је и бројне дуге дужности. У периоду 1884—1887. био је професор Војно академије за предмет премеравање са кронирањем. Годишње 1882, на Војној академији, био је и члан Академског савета. Као вршилац дужности начелника Оперативног одељења Главног генералштаба, у периоду 1894—1897, био је и уредник војног часописа Ратник. Затим, од марта до децембра 1897, нашавши се у Општевојном одељењу Министарства војног, био је уредник Службеног војног листа. За време пензије, у периоду 1908—1914, био је председник Народне одбране, организације чија је делатност омогућила низ успешних дејстава у ратовима 1912—1918. године. Током 1900. и 1901, као и од1. марта 1916. па до завршетка рата 1918, на Крфу је био председник Војнодисциплинског суда. Дуги низ година био је и члан испитних комисија за ниже и више официре.

Генерал Божидар Јанковић био је један од најспособнијих официра српске војске, који може стати уз бок војводама Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Степи Степановићу и Петру Бојовићу. Њему и част названо је насеље Ђенерал Јанковић, које је седиште истоимене општине, а налази се на граници Србије и Македоније.

РАДИО:

Лука Станишић