Emil Čić

Predmet: FW: TOTALNA DESTABILIZACIJA

Stranica 1 od 5

26.3.2012

Olga Četverikova: TOTALNA DESTABILIZACIJA

Autor Uredništvo 10. decembar 2011.

Svetsko lihvarstvo ulazi u poslednju etapu svoje permanentne svetske revolucije, u kojoj planira da završi koncentraciju u svojim rukama i nacionalnih bogatstava, i vlasti nad čovečanstvom. Radi toga je neophodan svetski haos, ili sveopšti grañanski rat, čija se žarišta sada prave u različitim delovima sveta. Kao što smo više puta ukazivali, totalna destabilizacija je potrebna da bi se svet primorao da dobrovoljno prihvati vlast nadnacionalnog „arbitra“ koji će sve dovesti u red, kaže Olga Četverikova u ekskluzivnom intervju za list Geopolitika.

Uvažena Olga, savremeni svet se suočava sa velikom ekonomskom krizom. Iako na svetskim forumima i medijama stalno govore o izlasku iz krize, Vi ste jedan od malobrojnih autora u svetu koji, ako sam dobro razumeo, tvrdi da kriza nije spontano proistekla, već je u neku ruku organizovana od strane odreñenih nadnacionalnih krugova sa ciljem da se uvede jedna vrsta globalne uprave nad svetom. Molimo Vas da naše čitaoce obrazložite šire tu tezu.

Htela bih, najpre, da počnem time da istraživači-stručnjaci koji su izneli mišljenje da je sadašnja finansijsko-ekonomska kriza bila izazvana od strane vrha svetske zakulise, zaista nisu naročito brojni, ali i meñu njima, nažalost, ima sasvim malo onih naučnika-ekonomista, koji se realno razumeju u sve „finese” upravljanja savremenim svetskim finansijama. Meñu njima bih htela da izdvojim profesora Valentina Katasonova; njegova knjiga, koja je nedavno izašla pod naslovom koji sam za sebe govori - „Kamata kreditna, sudski pripadajuća i nerazumna”, predstavlja danas verovatno jedino kompleksno, ozbiljno i duboko istraživanje svetskog bankarskog sistema, istraživanje koje razotkriva skrivene mehanizme njegovog funkcionisanja i sav njegov prevarantski karakter. Savremene svetske finansije predstavljaju faktički „naučni” sistem mahinacija i spekulacija, koji deluje pod takvim moćnim oreolom spoljašnje respektabilnosti da je izuzeto teško dokazati njegovu kriminalnu suštinu. Toplo preporučujem našoj srpskoj braći da pročitaju tu knjigu, što će biti moguće, naravno, nakon njenog prevoda na srpski jezik. Ako se, pak, kratko zaustavimo na tim pitanjima, treba izdvojiti sledeće. Ne samo finansijski, nego i celokupni socijalno-politički i ideološki sistem savremenog kapitalizma stvorila je klasa svetskih lihvara koji ispovedaju vrednosti takozvane „religije novca”, koja je nespojiva sa hrišćanskom civilizacijom. Zašto još često tu klasu nazivamo i „sektom”, a same lihvare „žrecima” religije novca? Krajnji cilj te klase je osvajanje duhovne vlasti nad čovečanstvom, dok novac i finansijsku vlast oni smatraju samo sredstvom. Izumevši najpre kamatu, a zatim kreditni novac koji predstavlja novac „od vazduha”, i čijom se

emisijom i bavi Federalni sistem rezervi SAD, svetski lihvari pomoću njega pretvaraju celo čovečanstvo u svoje dužnike, koji im plaćaju dugove svojim realnim, nacionalnim bogatstvima. Kako je govorio jedan od direktora Banke Engleske lord DŽ. Stemp, dozvoljavajući bankarima da stvaraju „novac ni iz čega”, mi plaćamo svoje vlastitio ropstvo. Na taj način, glavni rezultat kreditnog novca postala je „dužnička ekonomija”, u kojoj se sve nacije nalaze u stanju hroničnih dužnika. Da bi se vratili dugovi, pravi se novi novac, to jest, novi dugovi koji povećavaju i novčanu masu i svotu dugova. Na kraju, dužnici su sve države – eto sada „spasavaju” Grčku, ali najveći dužnik su same SAD. Njihove sumarne obaveze (u vidu čisto finansijskih i socijalnih obaveza i obaveza prema derivativima američkih banaka) dostigle su 315 triliona drlara, što premašuje novčane aktive zemlje sedam puta! Rast dugova jeste realan uzrok savremene finansijske krize i taj problem je nemoguće rešiti u okviru datog kapitalističkog sistema, ali svetski bankari prećutkuju tu činjenicu i nastavljaju da upumpavaju u ekonomiju nove kredite, pošto je njihov cilj da nastave obezbeñivanje potražnje za dolarskim novčanicama (kreditni novac), kojim oni još uvek imaju mogućnost da kupuju realna bogatstva sveta. Kada ta bogatstva budu pokupovana i skoncentrisana u njihovim rukama, kao i vlast, oni će se odreći dolarskih novčanica i od samog novca kao takvog, koji im jednostavno neće biti više potreban.

Sva ta savremena sveopšta liberalna globalizacija upravo i jeste način formiranja stalne potražnje za kreditnim novcem. Poslednje dostignuće u toj oblasti postali su derivativi – najnovija klasa virtuelnih aktiva, s kojima se kapitalizam konačno pretvorio u „ekonomiju kazina” u kome je realni sektor osuñen na smrt. U istom cilju se izaziva nestabilnost finansijskih tržišta, koja omogućava da se pravi veliki novac na kolebanjima deviznih kurseva i kamatnih stopa. Radi toga se organizuju i krize, koje razaraju ovu ili onu ekonomiju, i koje omogućavaju svetskim finansijskim tajkunima da otkupljuju obezvreñene aktive realnog i bankarskog sektora. To jest – novac pravi razaranja na kojima se pravi novi novac. Za sada se svetska finansijska piramida, koja je izgrañena na pesku, nalazi pod kontrolom bankarske vrhuške, ali ona je krajnje nepostojana i to može dovesti, u odreñenom trenutku, do raspada celokupnog finansijskog i političkog sistema Zapada. U ovakvim prilikama, finansijske elite su krenule na ubrzavanje odgovarajućih procesa.

Krizu koja je započela 2008. godine, i koja se sada nalazi u latentnom stanju, ali u odreñenom trenutku može opet preći u akutnu fazu, oni su iskoristili za početak stvaranja organa nadnacionalne kontrole, koji u stvarnosti predstavljaju institucije „svetske vlade”. Svi vodeći ideolozi mondijalističkih snaga (Žak Atali, Henri Kisindžer i drugi) počeli su otvoreno da tvrde da će bez organa svetske kontrole svet potonuti u haos, ali, kako pokazuje realnost, stvar stoji drugačije – svetska zakulisa sama stvara potrese različite vrste, socijalne nemire, krize i ratove, kako bi opravdala koncentraciju vlasti u svojim rukama. „Dvadesetorica”, „Bilderberška grupa” i ostale strukture, koje više nisu strukture iz senke, otvoreno igraju ulogu operativnih štabova koji primenjuju odluke koje je doneo uzak krug posvećenih finansijera, dok se nacionalne i meñunacionalne institucije sve više obesmišljavaju ili, čak i otvoreno, demonstrativno ignorišu. U taj proces je aktivno uključen i Vatikan, čiji je zadatak da obezbedi sakralizaciju vlasti „svetske vlade”. Upravo je ovih dana njegovim ustima bila izražena ideja o neophodnosti stvaranja svetske Centralne banke i nadnacionalnih političkih institucija, pošto nacionalne institucije nisu u stanju da izañu na kraj sa krizom.

U Jednom od svojih tekstova navodite izjavu Čarlsa Nenera, nekadašnjeg glavnog analitičara Goldman Saks banke, „da će 2012. započeti svetski rat koji će dovesti do kraha svih finansijskih tržišta sveta”. Poznata je uloga koju je ova banka imala u napumpavanju duga Grčke, ali ova izjava je zaista šokantna i uznemiravajuća, i zaslužuje poseban komentar.

Stvar je u tome što, izgleda, svetsko lihvarstvo ulazi u poslednju etapu svoje permanentne svetske revolucije, u kojoj ono planira da završi koncentraciju u svojim rukama i nacionalnih bogatstava, i vlasti nad čovečanstvom. Radi toga je neophodan svetski haos, ili sveopšti grañanski rat, čija se žarišta prave sada u različitim delovima sveta. Kao što smo više puta ukazivali, totalna destabilizacija je potrebna da bi se svet primorao da dobrovoljno prihvati vlast nadnacionalnog

Stranica 2 od 5

26.3.2012

„arbitra” koji će sve dovesti u red. Pri tome se, paralelno sa socijalno-ekonomskom i političkom destabilizacijom, ubrzanim tempom stvara i „idejna utemeljenost nove vlasti – svetska globalna religija čiji je zadatak da obezbedi intelektualnu, psihološku i moralnu kontrolu nad svim narodima. Jezgro te globalne religije je ista ta „religija novca”, koja je fakti čki prilagodila sebi sve tradicionalne konfesije, uključujući i katolicizam, i koja ne predstavlja ništa drugo do sistem drevnog okultno-paganskog gledanja, povezanog sa klanjanjem „zlatnom teletu”. Zato se i u obraćanju čovečanstvu sada koristi isključivo okultno-mistična simbolika. Očigledno je da istu takvu ulogu igra i stalno pominjanje 2012. godine kao godine katastrofa, kao nekakve apokaliptične granice koja se, tobože, pominje u drevnim ezoterijskim učenjima. Moguće je da upravo ove godine svetska zakulisa priprema sveopšti finansijski „krah”, radi spasenja i „preobraženja” svog bankarskog sistema, koji će uporedo sa dubokim socijalnim i političkim kataklizmama, a moguće je i sa klimatskim kataklizmama (prisetimo se HAARP oružja), kao i pobunama i ratovima, stvoriti odgovarajuće uslove u kojima je i planirano da budu puštene u rad nadnacionalne finansijske, religiozne, političke, kaznene i vojne institucije koje se sada već stvaraju, i za čije prihvatanje će čovečanstvo će psihološki već biti spremno.

U vezi sa tim, čini mi se da sada treba naročito pažljivo i ozbiljno pratiti procese koji se odvijaju u oblasti upravljanja finansijama, pošto se, izgleda, priprema neka specijalna operacija svetskih razmera. Tu je važno pomenuti dva dogañaja. S jedne strane, sasvim nedavno su švajcarski naučnici iz ciriškog Instituta tehnogloija uz pomoć kompjuterskih istraživanja otkrili postojanje moćnog „jezgra” od 147 transnacionalnih kompanija, koje kontrolišu veliki deo svetske ekonomije, i finansijskog sistema, a posebno 90 procenata aktiva u bankarskom sektoru (meñu njima su Barklejs, DŽ. P. Morgan Čejs, UBS AG, Meril Linč, Goldman Saks, i druge). To jest, nama su već otvoreno predstavili jezgro „svetske vlade”. S druge strane, početkom jeseni se u zapadnim zemljama širi protestni pokret „Zauzmi Volstrit” koji ima, očigledno, naručeni, a ne stihijski karakter. Već je utvrñeno da se taj „antibankarski” pokret finansira, kroz različite podmetnute kompanije, od strane Džordža Soroša (rotšildovski klan), kompanija koje su sponzori Baraka Obame, koji već odavno istupa protiv siromaštva i nezaposlenosti, što u predvečerje izbora treba da mu obezbedi pozitivan imidž. Ali, uzimajući u obzir da Džordž Soroš predstavlja najkrupniji spekulativni materijal protiv kojeg je upravo usmeren antibankarski pokret, može se pretpostaviti da se u krilu finansijskog „jezgra” priprema duboka reforma. Ona treba da oslobodi od opasnih toksičnih aktiva, i omogući mu da se obnovi pod novom firmom glavnog borca protiv finansijske spekulacije. Za sada je teško reći kakav će realan oblik potrimiti ta revolucija. Meñutim, htela bih da istaknem sledeće: u skladu sa sada rasprostranjenim učenjem „Bhagavad Gite”, novi spasitelj sveta treba da se rodi 8. jula 2012. godine, kada treba da počne novo računanje vremena, i čiji je zadatak da počne transformaciju čovečanstva. Ali, zanimljivo je da i program pokreta „Zauzmi Volstrit”, koji se zove „Deklaracija 99 procenata” (99 procenata – to su obični Amerikanci, nasuprot 1 procentu milijardera), treba da bude svečano proglašen 4. jula 2012. godine u Filadelfiji, na godišnjicu proglašenja Deklaracije o nezavisnosti SAD, što naravno mora biti praćeno odgovarajućim burnim oblicima nastupa, a možda i nemira.[...]

Sa globalnih finansija i geopolitičkih kriznih žarišta selimo se u duhovne sfere, gde ste Vi uočili problem stvaranja novih autokefalnih crkava kao načina za razbijanje jedinstva pravoslavnih crkava. Naša Srpska crkva se suočava sa tim u Makedoniji i Crnoj Gori, a za naše čitaoce je u većini nepoznato da se na sličan način u Ukrajini i Belorusiji želi ugroziti jedinstvo Ruske pravoslavne crkve. O čemu je zapravo reč?

Evo u čemu je stvar. U uslovima stvaranja jedinstvene svetske religije, pravoslavlje ostaje jedina duhovna snaga koja se suprotstavlja stvaranju antihrišćanskog globalnog poretka. Zato su mondijalističke snage sada usmerene na to da unište pravoslavlje putem njegovog razbijanja i izopačavanja, koje se vrši pod maskom modernizacije. Glavnu ulogu u tom procesu igra konstantinopoljski patrijarh Vartolomej, poznati ekumenista, papista i atlantista, koji se zalaže za sveobuhvatnu „obnovu” pravoslavnih crkava. Posmatrajući sebe kao vidljivog poglavara pravoslavlja, on teži da dostigne da taj položaj priznaju druge crkve, kako bi ih stavio pod svoju

Stranica 3 od 5

26.3.2012

kontrolu. To je moguće samo u uslovima rušenja kanonsko-pravnog poretka pravoslavlja, čemu i teži Konstantinopolj, podstičući raskol pomesnih crkava. Što je više sitnih autokefalnih crkava, to mu je lakše da im nametne svoju vlast i dobije saglasnost za ekumensku „perestrojku”. Već odavno on vodi aktivnu tajnu delatnost u odvajanju Ukrajinske pravoslavne crkve, Moskovske patrijaršije od Ruske pravoslavne crkve, isti napori se uposlednje vreme se preduzimaju prema Beloruskom egzarhatu. Tako da se sve to ostvaruje u okviru strategije postizanja primata nad drugim pravoslavnim crkvama.

Kakav je Vaš stav o sazivanju velikog svepravoslavnog Vaseljensog sabora, nakon toliko vekova? Koje su eventualne duhovne dobiti, ali i duhovni i svaki drugi rizici od održavanja jednog takvog nesumnjivo istorijskog skupa?

Stav većine pravoslavnih vernika u Rusiji o pripremanju Vaseljenskog sabora je nedvosmisleno negativan. Mi ga posmatramo kao glavno sredstvo ujedinjenja pravoslavnih crkava pod voñstvom Konstantinopoljske patrijaršije, u cilju njihovog „reformisanja” i uklapanja u novi svetski poredak. Sama pitanja koja su ponuñena na razmatranje na saboru govore da je njegov cilj sekularizacija i liberalizacija crkvenog života, koja će dovesti do rušenja kanonskog poretka pravoslavne crkve – reč je o učvršćivanju ekumenizma, uvoñenju novog kalendara, drugog braka sveštenstva, skraćivanju i ublažavanju postova, i tako dalje. Zatim, sabor treba da potvrdi voñstvo Konstantinopoljske patrijaršije u pravoslavlju u svojstvu nadnacionalne strukture koja ovaploćuje opštecrkveno jedinstvo. Na tom planu, razmatranje pitanja povezanih sa jurisdikcijom pravoslavnih zajednica i statusa autokefalija neophodno je za prihvatanje takvog modela hijerarhije naših crkava, u kojem u znatnoj meri opada značaj njihove nacionalne samostalnosti, a pravoslavne zajednice van njihovih nacionalnih granica uopšte će biti ujedinjene pod voñstvom Konstantinopolja. Mnogi naši pravoslavni bogoslovi smatraju da pripremani „Sveti Vaseljenski sabor” i jeste upravo onaj otpadnički „osmi sabor” na koji su upozoravali naši sveti oci, meñu kojima je bio i prepodobni Kukša Odeski (+1964), koji je prorokovao: „Poslednja vremena nastaju. Uskoro će biti ekumenski sabor pod nazivom ‘Sveti’, ali to će biti upravo onaj ‘osmi sabor’ koji će biti sabor bezbožnika. Na njemu će se sve vere ujediniti u jednu. Zatim će biti ukinuti svi postovi, monaštvo će biti potpuno uništeno, episkopi će biti oženjeni. Novi kalendar će biti uveden u Vaseljenskoj crkvi. Budite budni. Trudite se da posećujete Božije hramove sve dok su oni još naši. Uskoro se tamo neće moći ići, sve će se promeniti… Molim vas, stojte u pravoslavnoj veri do kraja vaših dana, i spasavajte se!”

Takoñe ste pisali o politici Vatikana prema Istoku. Šta je cilj te politike Vatikana na Istoku, kako se ona realizuje? Postavlja se pitanje ne samo etičnosti takvih namera Vatikana, nego i ima li takva politika konačno smisla, imajući u vidu da Rimokatolička crkva trpi poslelnjih decenija velike duhovne poraze na svom tradicionalnom tlu. Istini za volju, treba istaći da je katolička crkva izložena žestokim napadima levih i liberaralnih, najčešće antihrišćanskih krugova, i medija. Kako uopšte gledati na tu protivrečnu poziciju katoličke crkve?

U mojoj knjizi „Izdaja u Vatikanu: zavera papa protiv hrišćanstva”, koja je izašla ove godine, pokušala sam da podrobno opišem šta danas predstavlja katolička crkva, i sa gledišta bogoslovlja, i sa gledišta politike. Nadam se da će ta knjiga biti prevedena na srpski jezik i da će srpski čitalac moći s njom da se upozna. Sada se pak, ukratko može reći sledeće: na planu verskog učenja, Vatikan je već odavno prešao na pozicije judeo-hrišćanstva, priznavši da Judejci ostaju bogoizabrani narod, da Stari zavet ostaje na snazi, da rimokatolici zajedno sa Judejcima veruju u istog Boga, pa ih čak objedinjuje i očekivanje mesije. U tom smislu, bilo kakvo zbližavanje sa Vatikanom nije samo opasno. Talmudski judaizam posmatra katoličku crkvu kao glavno oruñe „razbijanja” pravoslavlja i zato se ekumenski savez sa Vatikanom može posmatrati kao početak raspadanja istinske pravoslane vere. Što se tiče Vatikana kao finansijske i političke institucije, tu je on verni pristalica i saveznik finansijskih korporacija, koje ga koriste da bi pridale „sakralni” karakter svojim mondijalističkim planovima i „osveštale” vlast istog onog „zlatnog teleta” koje stoji u centru globalne religije u formiranju. Što se tiče kritike Rimokatoličke crkve, treba reći da je ona usmerena protiv onih realnih ispoljavanja hrišćanskih načela kojima ostaju verni pravoverni rimokatolici koje njihovo vrhovno rukovodstvo često izdaje. Najupadljivije se to ispoljilo u odnosu Vatikana prema hrišćanima Istoka,

Stranica 4 od 5

26.3.2012

koji su se našli u krajnje teškom položaju u vezi sa jačanjem vlasti radikalnog islamizma, faktički podržanog od strane vatikanskog rukovodstva.

Najbolnija tema za nas Srbe je Kosovo i Metohija. Kako Vi vidite trenutno stanje oko naše Južne pokrajine? Šta nam savetujete da činimo u naporima da našu „svetu zemlju” sačuvamo?

Uzimajući u obzir da je sve ono što se dogaña na Kosovu i Metohiji deo ukupne strategije decentralizacije i dezintegracije nacionalnih država, čiji je cilj slabljenje, a kasnije i uništenje državnog suvereniteta, situacija se može promeniti samo zajedničkim naporima svih državotvorno mislećih grañana sveta. U sadašnjoj etapi treba činiti ono što je u našoj moći – a to je razjašnjenje situacije, to je informisanje široke javnosti koja često nije u toku dogañaja, zato što je lišena istinitih informacija; to je, najzad, ispoljavanje realne, a ne deklarativne solidarnosti i uzajamne pomoći. Stvar je u tome što veliki deo medija, koje finansira uvek ista sekta lihvara, pokazuje poražavajuću potkupljivost i nečovečnost. Svi smo se u to uverili na primeru Libije. Prema tome, naš zadatak je osnivanje i podržavanje naših vlastitih informativnih sredstava, koja će nas ujediniti u jedinstvenu celinu, tako da osetimo da nismo sami, da nas ima mnogo, da smo zajedno, da smo jaki i slobodni, i što je najvažnije – ako smo za istinu, sa nama će biti Bog.

Na kraju, kako ocenjujete odnose Rusije i Srbije, i uopšte odnose naša dva naroda? Kako unaprediti našu saradnju, i da li mislite da će u narednim, neizvesnim i teškim godinama Srbi i Rusi biti sve više upućeni jelni na druge?

Naravno, mi smo uvek bili bliski, nas ujedinjuju zajednička vera, zajedničke vrednosti, zajednička sudbina. U današnje vreme, dobre odnose i veze održavaju ne toliko naše vlade, koliko sami narodi; ali, idu vrlo teška iskušenja, i u toj situaciji stanje ne može da se ne izmeni, pošto će uskoro reč biti o tome da li će naši narodi živeti ili ne.

(Izvor: „Geopolitika“ br. 46, novembar 2011)

Stranica 5 od 5

26.3.2012