ЖОЗЕФ ДЕ МЕСТР

O РЕВОЛУЦИЈАМА

Ми смо везани за престо Врховног бића лабавим ланцем који нас држи, али нас не потчињава.

Оно што је највеличанственије у општем поретку ствари јесте акција слободних бића под божанском руком. Слободни као робови, они сви истовремено раде добровољно и неопходно: они уистину раде оно што желе, али без моћи да утичу на опште планове. Свако од тих бића представља центар једне сфере активности чији пречник варира по милој вољи вечног геометра који уме да шири, да сажима, да зауставља или управља вољом а да не мења њену природу.

У човековим делима све је сиромашно, као и онај који их ствара; погледи су сужени, средства натегнута, побуде круте, покрети тешки, а резултати монотони. У божанским делима богатства бескраја се приказују до најмањег детаља; њихова моћ се остварује кроз игру: све им иде од руке, ништа им не може одолети; за њих је све средство, чак и препрека: а неправилности које настају дејством слободних агенаса саме се доводе у општи ред.

Уколико замислимо један сат у којем се сви делови, континуирано, разликују у снази, у тежини, у димензији, у облику и у положају, а да свеједно приказују тачно време, онда бисмо могли да створимо себи неку идеју о деловању слободних бића у односу на планове Створитеља.

У политичком и моралном свету, као и у физичком свету, постоји један општи ред, али постоје и изузеци у односу на тај ред. Обично видимо само низ последица које настају од истих узрока; али, у извесним епохама видимо да су активности престале, да су узроци парализовани, а последице нове.

Чудо јесте последица коју је произвео узрок који је или божански или надљудски, који зауставља или се опире обичном узроку12. Када би, усред циче зиме, неки човек, пред хиљаду сведока, наредио једном дрвету да истог часа пролиста и да плод, и када би дрво послушало, сви би људи повикали ,,О, чуда!" и поклонили би се пред чудотворцем. Али, француска Револуција, и све што се у овом часу дешава у Европи, је исто толико чудесно у свом жанру, баш као изненадно кићење једног дрвета плодовима у месецу јануару: међутим, људи уместо да се диве, гледају на другу страну или говоре несувислости.

У физичком поретку, у којем се човек не појављује као узрок13, он ипак жели да се диви ономе што не разуме; али, у сфери своје активности, у којој осећа да је слободан, његов га понос лако води до тога да види неред свуда

1

где су његове акције заустављене или онемогућене.

Неке мере које су у моћи човека редовно производе извесне ефекте у уобичајеном току ствари; уколико не постигне циљ, човек зна због чега је то, или бар верује да зна; он препознаје препреке, он их процењује, и ништа га не чуди.Али, у временима револуције, ланац који везује човека нагло се скраћује, човекова се акција умањује, а варају га и сопствене могућности. Дакле, вођен непознатом силом, он се љути на њу, и уместо да љуби руку која га стеже, он је не признаје или је вређа14.

Ја то ништа не разумем, то је велика реченица данас. Та је реченица врло смислена, уколико нас одведе до првог узрока који у овом часу људима поклања један тако велики спектакл: она је глупост, уколико изражава само срџбу или стерилну малодушност.

„Како онда", чују се повици са свих страна, „људи који су највише криви на свету у том истом свету тријумфују! Ужасно краљеубиство доноси онима који су га починили сав могући успех! У целој је Европи замрла монархија! Њени непријатељи налазе савезнике скоро на свим престолима!15 Онима који су зли све полази за руком! Највеће пројекте који су замишљени, они без тешкоћа остварују16, док је добра страна не само несрећна, већ и испада смешна у свему што предузима!17 Мњење целе Европе првима је верно! Прваци Државе се без разлике варају! Највећи генерали су понижени! итд."

Нема сумње, први услов прокламоване револуције био је да све што је могло да је спречи не постоји и да онима који желе да је спрече, ништа не полази за руком.

Али, никада ред није видљивији и никада није Провиђење опипљивије него у часу када виша акција замењује акцију човека и дела сама: а то је оно што у овом тренутку ми видимо.

Оно што је најфрапантније у Француској револуцији јесте та заносна снага која обилази све препреке. Њен вртлог носи попут сламе све чиме му се људска снага умела супротставити: нико се није некажњено супротставио њеном ходу. Чистота мотива могла је да обасја препреку, али то је све; а та љубоморна снага, која непрекинуто маршира ка своме циљу, одбацује подједнако и Шарета и Димуријеа и Друеа19.

Већ смо, са великим разлогом, закључили да је Француска револуција пре та која води људе, а нису људи ти који њу воде. То је запажање најправедније могуће и свако би могао да га мање или више примени на све велике револуције, с тим што оно није никада било тако јако упадљиво као у овом времену.

Па чак и сами злочинци који, чини се, воде револуцију, у њој учествују само као прости инструменти; и од часа када их савлада жеља да њоме овладају,

2

они гадно страдају.

Они који су успоставили Републику, то су учинили а да нису ни хтели нити су знали шта су радили; они су на то били наведени догађајима: неки такав пређашњи пројекат не би у томе успео.

И никада Робеспјер, Коло или Барер нису мислили да успоставе револуционарну владу и режим Терора. У њих су их, мало помало, увеле околности, а они сами тако нешто слично нису могли ни да сањају. Ови људи, изразити медиокритети, на једној нацији која носи кривицу исказали су најстрашнији деспотизам који историја памти и сигурно је да су у краљевини они били ти који су највише запањени сопственом моћи20.

Али, у самом часу у којем су ти омражени људи испунили меру неопходних злочина, у тој фази Револуције један их је само дах срушио21. Од те је гигантске снаге Француска дрхтала и Европа није издржала први напад; а како у једној револуцији која је сва криминална нема ничега великог, ничега узвишеног, Провиђење је хтело да први ударац нанесу септембризери, како би и правда била подједнако инфамна.

Често смо се чудили како то да су људи који су и гори од медиокритета умели да боље просуде Француску револуцију од људи које краси прворазредни таленат; да су они у њу снажно веровали, док политичари који су врло искусни у њу скоро да не верују ни сада. То је због тога што је убедљивост била један од садржаја Револуције и једино је могла да успе захваљујући ширењу и енергији револуционарног духа или, ако је допуштено да се тако изразим, вером у револуцију. И тако су људи без духа и без разумевања о чему се ради снажно водили оно што су називали револуционарним борним колима; они су се на све усуђивали без страха од контрареволуције; они су увек ходали напред, не гледајући иза себе; и све је њима ишло од руке, јер су били само инструменти једне снаге која је знала више од њих. Они у својој револуционарној каријери нису правили грешке из разлога што флаутиста из Вокансона није никада свирао погрешне ноте.

Револуционарна бујица сукцесивно се кретала различитим смеровима; а најмаркантнији људи револуције су ону врсту славе и моћи која им је могла припадати могли и приграбити једино ако су следили правац тог тренутка: чим су хтели да му се супротставе, или да се само удаље од њега осамивши се, радећи превише за себе, нестајали су са сцене.

Погледајте тог Мирабоа, који је толико тога обележио у револуцији: у суштини, он је био краљ главне паришке пијаце. По злочинима које је починио и по својим књигама, Мирабо је подржавао народни покрет: он је следио масу која је већ била у покрету и гурао ју је у одређеном смеру; његова се моћ никада није ширила даље; са још једним херојем револуције24, Мирабо је делио моћ да понесе гомилу, али не и да њом доминира што у политичким турбуленцијама уистину оставља печат медиокритетства. Мање блистави бунтовници25 који су на делу били

3

способнији и моћнији од њега, служили су се својим утицајем због сопственог профита.

Он је грмео пред гледалиштем и био је њихова луда. Умирући, рекао је да би, да је поживео, ујединио разбијене делове Монархије; а када је хтео, у часу када је имао највећи утицај, само обично министарско место, његови потчињени су га одгурнули као да је дете.

И најзад, што се више проучавају личности које су, како се чини, најактивније у Револуцији, то се више у њима проналази нешто пасивно и механичко. И није на одмет понављали, уопште нису људи ти који воде револуцију, већ је револуција та која употребљава људе. И те како су у праву они који кажу да она иде потпуно сама. Та реченица значи да се никада и ни у једном људском збивању Бог није указао на тако јасан начин. И ако при том користи најружније инструменте, то је онда зато што кажњава како би омогућио препород.

4