Univerzitet u Nišu

Filozofski fakultet

Departman za psihologiju

ZABLUDE O LJUBAVI

u knjizi Od kada sam se zavolela VOLIM

Ivane Kuzmanović

Psihologija partnerskih veza

mentor: student:

prof. dr Tatjana Stefanović-Stanojević Vanja Cakić, 1153

Niš, april 2013

Uvod

Cilj ovog rada je, pre svega, prikaz zabluda o ljubavi koje je, u svojoj knjizi Od kada sam

se zavolela VOLIM, opisala Ivana Kuzmanović; zatim i pokušaj analize tih iskrivljenih

elemenata predstave o ljubavi uz pomoć dostupne literature o temi kojom se ova knjiga bavi.

Iskrivljene vizije o ljubavi, odnosno zablude, autorka knjige pre svega vidi kao posledicu

delimičnog ili potpunog nedostatka ljubavi osobe prema samoj sebi, ali i kao posledicu

nedostatka preuzimanja odgovornosti za svoje izbore i prebacivanje krivice na značajnu drugu

osobu. Međutim, ona zastupa stav da takva situacija, u životu osobe, nije konstanta, da je svako

može promeniti i da tako osoba, oslobođena zabluda, može da spozna pravu ljubav – ljubav sa

velikim LJ 1.

Zablude o ljubavi

Ljubav boli

Ako malo razmislimo o tome koje su teme najviše obrađene u književnosti, muzici, filmu

ili u umetnosti uopšte, videćemo da je ljubav među najpopularnijima. Ali ne bilo kakva ljubav,

već nesrećna ljubav. Stih iz pesme Đorđa Balaševića Sve prave ljubavi su tužne samo je jedna od

rečenica koje ponavljamo sebi kada patimo zbog ljubavi. Negujući ovakve predstave o ljubavi u

sebi stvaramo snažnu asocijaciju između ljubavi i patnje i mi, na osnovu prisustva ili odsustva

patnje, zaključujemo da li smo ili nismo u odnosu ljubavi (Milivojević, 2002). Kada neko

prihvati ovaj odnos kao tačan, on zapravo stvara iluziju da su drame, svađe i konflikti, unutar

partnerskog osnosa, normalna pojava koja je srazmerna strasti i dinamici ljubavne veze. Veličina

ljubavi srazmerna je količini patnje. Prema Milivojeviću (2002) odgovor o poreklu ovakve

predstave o ljubavi nalazi se najčešće u detinjstvu. Identifikacija s polnom ulogom i preuzimanje

uzora verovanja, osećanja i ponašanja od mame i tate; infantilno iskustvo patnje koje je

povezano sa ljubavlju prema roditelju, na osnovu kog dete zaključuje da je ljubav samo neko

osećanje patnje; traume u pubertetskim zaljubljivanjima koje su bile tako snažne da su uobličile

1 Termin koji autorka koristi da označi osvešćenu ljubav. “Ljubav koja je izvor spokoja, radosti, sreće, harmonije i kreacije. Ona koja svemu daje smisao i koja večno traje” (Kuzmanović, 2012, str 24).

2

predstavu o ljubavi; predstavljaju rana iskustva zbog kojih nastaje uverenje da je ljubav patnja

(bol).

Ako se stvarno zapitamo kada smo u ljubavnom odnosu najviše patili, videćemo da to

nije trenutak kada nam je partner izjavljivao ljubav ili nam je, na bilo koji način, pokazao da nas

voli, već trenutak kada smo posumnjali u njegova osećanja i pomislili da ljubavi nema. Dakle

bole stanja i odnosi bez ljubavi; bole naši stahovi i nesigurnosti. Ljubav ne boli – boli njen

nedostatak. U odnosu u kome je prisutna patnja, nema nikakve ljubavi. Ni one prema partneru, ni

one prema sebi.

Ljubav je zaljubljenost

U stomaku osećate lepet krila na stotine probuđenih leptira, telo vam podrhtava od strasti i želje, problemi kao da su prestali da postoje i ceo svet je poprimio ružičaste boje. Energija vrca u pravcu u kojem poželite, a to je najčešće pravac vaše voljene osobe. Zaljubljeni ste i srećni što vas je ljubav pronašla (Kuzmanović, 2012, str. 41).

Ovakav opis više odgovara opisu sna, nego bilo kom opisu ljubavi. Pre svega

zaljubljenost, kao i san, predstavljaju takva stanja u kojima je aktivirana podsvest i o njima ne

možemo odlučivati niti ih voljno birati. I u snu, kao i u zaljubljenosti, doživljaji, osećanja,

senzacije zasnovani su na iluziji, na mašti i nad njima nemamo nikakvu kontrolu.

Ako tvrdimo da ljubav nije jednako zaljubljenost, onda valja suprotstaviti ova dva pojma

i uočiti njihove razlike, koje autorka vidi ovako:

Zaljubljenost:

- je fenomen zasnovan na iluziji, na

mašti, na slici iz naše podsvesti koju

projektujemo na neku osobu,

- nije voljna radnja niti može nastati

kao posledica svesnog izbora, jer se

osoba, koja je objekat zaljubljenosti,

realno ne poznaje,

Ljubav:

- je zasnovana na poznavanju i

prihvatanju stvarnosti i predstavlja

jedan oblik potpunog viđenja, u

smislu poznavanja i razumevanja,

- je voljna radnja, svesni izbor na

osnovu poznavanja osobe i njenih

karakteristika,

3

Zaljubljenost:- usmerava osobu koja je zaljubljena

isključivo na predmet svog

obožavanja, pri čemu sve drugo

nema važnost i prestaje da postoji,

jedino što postoji jeste voljena osoba,

- donosi najintenzivnija osećanja i

kada je u pitanju radost i kada je u

pitanju tuga; intenzitet traje sve

vreme trajanja zaljubljenosti.

Ljubav:

- omogućava osobi koja voli da bude

svesna sebe, svoje celovitosti i sveta

koji je okružuje i sa kojim je

povezana

- donosi osećanje blaženstva, sreće,

spokoja i mira; intenzivna i

impulsivna osećanja su retka.

I drugi autori prave razliku između ova dva pojma, navodeći iste ili slične karakteristike

(Milivojević, 2002). Osnovna razlika između ova dva pojma jeste odnos prema realnosti.

Činjenicu da je iskrivljenje stvarnosti u zaljubljenosti povezano sa tim da osoba koja je

zaljubljena, nema jasnu sliku o samoj sebi, da nema izgrađen identitet i da ne prihvata stvarnu

sebe, autorka knjige koristi kao argument za svoju tezu da osoba pre svega mora upoznati,

prihvatiti i zavoleti sebe, da bi bila sposobna da voli druge.

Ljubav se zaslužuje

Pitanje da li se ljubav zaslužuje ili ne, pokreće staru priču o uslovnoj i bezuslovnoj

ljubavi. I dok jedni tvrde da potpuno bezuslovna ljubav ne postoji (Milivojević, 2002), autorka

knjige smatra da se ljubav ne zaslužuje, da smo svi jednako vredni ljubavi i da je ljubav dovoljna

ljubavi. Poštujući činjenicu da je najveći broj odnosa uslovljen, ona ipak ne odustaje od ideje da

treba težiti i učiti kako da volimo ljude onakve kakvi jesu, a ne kakvi bismo želeli da budu tj.

treba da volimo ne postavljajući nikakve uslove za pružanje te ljubavi.

Autorka smatra da, nastanak uverenja da ljubav treba zaslužiti, treba tražiti u roditeljskim

uslovljavanjima, koje ona vidi kao nemušt pokušaj vaspitanja prenošen kroz generacije. Prema

njoj, rečenice koje smo slušali u detinjstvu, „Ako voliš mamu, ti ćeš to uraditi“, „Učini to meni

za ljubav“ ili „Ne volim te kad nisi dobar/dobra“, predstavljaju razlog zašto smo odrasli sa

uverenjem da se ljubav, ne samo može, već i treba zaslužiti.

4

Pored ovakvih iskustava u odnosu sa roditeljima u ranom detinjstvu, Milivojević (2002)

navodi još jedan način formiranja ovog uverenja. To je slučaj kada osoba, rezimirajući svoj

ljubavni život u kome je mnogo puta bez uspeha pokušala da ostvari ljubav, kreira mišljenje da

njoj „nije dato“ da bude voljena i da ona to ne zaslužuje.

Takav stav hrani negativnu sliku osobe o samoj sebi, onemogućavajući joj da prvo razvije

ljubav prema sebi, a onda i prema drugim ljudima. Ako osoba shvati da je vredna ljubavi i da je

zaslužuje, onda može videti i da su je drugi ljudi vredni, da zaslužuju ljubav i da pravo na ljubav

pripada svima.

Ljubav sa „pravom“ osobom će nas učiniti celim

Verovanje da se prava ljubav (a samim tim i „ucelovljenje“) može doživeti samo

pronalaskom „prave“ osobe, veoma je ograničavajuće za osobu koja ga zastupa, tako da ona

može imati čitav niz teškoća u svom ljubavnom životu.

Teoriju (ili još preciznije mit) o dve polovine, osoba prihvata kroz uverenje da „negde tamo na

svetu postoji savršen muškarac za mene, koji takođe traga za savršenom ženom (to jest – za

mnom)“ (Kuzmanović, 2012, str. 55) i da je teškoća samo u tome da se ona pronađe među

ljudima. Ideja da se savršenstvo i celina postiže samo sjedinjavanjem sa značajnim drugim, samo

hrani iskrivljenu misao da smo mi sami po sebi nepotpuni, nesavršeni, „neceli“. Problem se

komplikuje kada se u jednačinu ubaci da ta „značajna druga“ osoba može biti samo jedna jedina

na svetu, koju „samo“ treba pronaći. I tako, u tom traganju, mi se, po mišljenju autorke, krećemo

u krug i ponavljamo korake koji su proizašli iz istog životnog obrasca (sistema uverenja nastalih

u ranom detinjstvu koji umnogome određuje naše postupke u životu)2.

Izlaženje iz ovog kruga postiže se, prema autorki, donošenjem odluke o napuštanju ovog

obrasca; zamenom ideje o savršenstvu i celini koja se postiže sjedinjavanjem sa drugom osobom,

sa idejom o ucelovljenju i samootkrivanju; zamenom očekivanja sreće kroz partnersku ljubav

začetkom procesa individuacije.

Ljubav traži da bude uzvraćena2 Postoje istraživanja koja kažu da se sa velikom verovatnoćom može očekivati da osoba koja u odnosu na roditelje stekne određeni obrazac afektivnog vezivanja, razvije isti model vezanosti i u odnosu na partnera(Stefanović-Stanojević, 2002).

5

„Ti daj meni, pa ću ja dati tebi“, „Ti pokaži meni, onda ću ja tebi“, „Ako ti voliš mene, i

ja volim tebe“ (Kuzmanović, 2012, str. 62). Ovi šabloni koje primenjujemo od rane mladosti

zaslužni su što uzajamnost i reciprocitet dominiraju u svim našim odnosima, pa samim tim i u

partnerskim odnosima. Autorka smatra da, ako očekujemo nešto od druge osobe zbog toga što

smatramo da na to imamo neko pravo ili da smo to zaslužili, izlažemo sebe nesreći, jer drugi

mogu, i hoće da daju, samo ono što su u stanju, a ne ono što mi želimo ili od njih zahtevamo.

Savršena Ljubav bila bi ona koja daje sve a ne očekuje ništa. Jer ako čovek ne

očekuje ništa i ne pita ništa, ne može nikada biti prevaren ili razočaran. Tek kada

ljubav zahteva, ona donosi bol (Leo Baskalja, prema Kuzmanović, 2012 str. 61).

Antoni De Melo (1999) takođe navodi sličan stav; da je osobina ljubavi njena

„besplatnost“ i da „drvo, cvet, lampa daruju ljubav ne tražeći ništa za uzvrat“ (De melo, 1999,

str. 61).

Načini ispoljavanja ljubavi razlikuju se od osobe do osobe. Svako voli sa nivoa sopstvene

svesti, iskustva i potreba. Ako se ljudi međusobno razlikuju u manifestaciji mnogih emocija ( u

pokazivanju straha, oduševljenja, uznemirenja), zašto se ne bi razlikovali i u načinu na koji vole?

Svako voli iz ugla svoje predstave o ljubavi. Traženje potvrde ljubavi (tačno određenog

ponašanja) od osobe koja ima drugačiju predstavu o ljubavi je besmisleno. Ta osoba ponašanje

koje se od nje očekuje ne prepoznaje kao pokazivanje ljubavi pa ga samim tim ne ispoljava, što

se pogrešno tumači kao „neljubav“.

Odbacivanje već pomenutih šablona i napuštanje koncepta uzajamnosti je, po autorki,

neophodno ako hoćemo da se oslobodimo ove zablude.

Ljubav je kad ne mogu da živim bez tebe

Osobe koje ljubav doživljavaju kao osnovnu životnu vrednost, kao smisao njihovog

postojanja, drže do uverenja da ne mogu da žive bez voljene osobe, što u njima često izaziva

nemir i strah od mogućeg gubitka. Kada osoba koja izjednačava ljubav sa smislom života, u

jednom trenutku svog života izgubi ljubav, ona nije izgubila samo ljubav, već i svoj smisao

6

života tj. smisao svog postojanja (Milivojević, 2002). Tako se stvara jedan odnos u kome je

osoba zavisna od svog partnera, jer ne može da zamisli samostalni život bez voljene osobe. Strah

koji oseća od mogućeg gubitka je tako snažan da osoba radi sve kako do toga ne bi došlo.

Spremne su da se odreknu svega što može ugroziti ljubavni odnos (prijatelja, porodice, karijere)

kao i nekih svojih osobina, gubeći tako svoj lični identitet. Autorka pominje i situaciju u kojoj

nemanje sopstvenog identiteta ove osobe nadomeste osobinama svog ljubljenog (ili ljubljene) i

počinju da je oponašaju, to jest ponašaju, misle i govore na sličan način.3 U nekom trenutku,

gubitak identiteta (i prisvajanje tuđeg), može da zasmeta samoj osobi, ali ona ostaje u vezi jer je i

takva veza bolja od usamljeničkog života punog besmisla.

U svakom odnosu, a naročito ljubavnom, partnerskom odnosu, postoji manji ili veći

stepen vezanosti. Međutim „vezane“ osobe (za razliku od malo pre opisanih zavisnih) ne osećaju

strah od gubitka partnera, jer su svesne da će preživeti taj gubitak, ali biraju da ostanu u vezi

dokle god to odgovara obema stranama.

„Dvoje ljudi se vole onda kada su sposobni da žive jedno bez drugoga, ali su izabrli da

žive zajedno“ (Skot Pek, prema Kuzmanović, 2012, str. 67).

Ljubav je požrtvovanost

Ona bi volela mene po cenu svoje sreće i ja bih voleo nju po cenu svoje sreće. I tako,

imali bismo dve nesrećne osobe, i sve to u ime ljubavi (Antoni De Melo, prema

Kuzmanović, 2012 str. 75)!

Osobe koje poistovećuju ljubav sa žrtvovanjem, tim činom prikrivaju stvarne motive koji

stoje iza negiranja njihovih potreba i želja zarad tuđih. Autorka smatra da je reč o tri podsvesna,

odnosno neosvešćena motiva.

Prvi – očuvanje idealne predstave o sebi, nastale u primarnoj porodici i socijalnom miljeu

u kojem je osoba rasla,

Drugi – želja i očekivanje da se „prinošenjem žrtve“ ljubav zadobije i zasluži, pored čega

se još očekuje priznanje, zahvalnost i uzvraćanje,

3 Ovakvo ponašanje odgovara mehaniznu odbrane pod nazivom poistovećenje (identifikacija), tačnije jednom njegovom modalitetu poistovećenje sa voljenim objektom gde se ličnost formira putem usvajanja karakteristika voljene osobe, što smanjuje strah od odvajanja i napetost koju izaziva ambivalencija (Kondić i Levkov, 1992).

7

Treći – lažna superiornost, odnosno osećaj moći i dominacije; jer se prekomernim i

nesebičnim davanjem stvara iluzija i sebi i drugome da imaju sve u izobilju.

Milivojević (2002) takođe nalazi korene ovakve predstave o ljubavi u ranom detinjstvu.

On navodi dve situacije u primarnoj porodici koje mogu biti razlog ove zablude.

Jedna od njih je kada dete, kroz poruke koje konstantno prima od svojih roditelja - da ih

ne voli jer ništa za njih nije učinilo - nauči da je ljubav onda kada se odriče svojih potreba i kada

zadovoljava potrebe roditelja. Osobe koje su odrasle u ovakvim uslovima razvijaju generalizovan

obrazac ugađanja drugim ljudima u nadi da će biti prihvaćeni i voljeni, pa i u kontekstu

partnerskih odnosa žrtvovanjem i stalnim odricanjem dokazuju sebi i parneru da stvarno vole. Da

ovakve situacije, i odnos sa roditeljima u ranoj mladosti, mogu umnogome odrediti i odnos

između partnera dokazuju mnoga istraživanja koja kao zaključak navode da se, sa velikom

verovatnoćom, može pretpostaviti da će osoba preneti ponašajni obrazac iz detinjstva na

partnersku relaciju, odnosno da rana iskustva oblikuju kasnije životne odnose (Stefanović-

Stanojević, 2008).

U drugoj situaciji Milivojević (2002) navodi da dete usvaja verovanje o ljubavi kao o

žrtvovanju kroz identifikaciju sa roditeljem koji je svojim žrtvovanjem dokazivao svoju ljubav

prema partneru.

Osobe koje ljubav pokazuju ličnom žrtvom (i drže do uverenja da je to ispravno), potajno

traže zahvalnost i priznanje za tu žrtvu. Međutim one tu svoju želju nikada ne artikulišu jer ona

nije u skladu sa željom da nesebično pružaju, pa bi samo priznanje te želje umanjilo ono što one

smatraju svojom vrlinom. Zbog toga što nikada ne dobiju „potvrdu“ ljubavi, oni bivaju nesrećni i

za tu nesreću krive partnere.

Svaljivanje krivice na partnera, autorka vidi kao prebacivanje odgovornosti za našu sreću

na druge osobe, kada ona, ustvari, zavisi samo od nas. Antoni De Melo (1999) takođe zauzima

stav da u svetu ne postoji nijedna osoba niti stvar koja poseduje sposobnost da nas učini srećnim

ili nesrećnim; na nama je da odlučimo da li ćemo biti srećni, zavisno od toga koliko se u

pojedinim situacijama „kačimo“4 za objekte od kojih smo zavisni.

Ljubomora je mera ljubavi

4 Termin koji autor koristi da objasni emocionalno stanje izazvano ubeđenjem kako bez određene osobe ili stvari ne možemo biti srećni.

8

Ljubomora je vrsta straha koji subjekt oseća kada procenjuje da postoji opasnost da

osoba koju on voli, zavoli nekog trećeg (Milivojević, 1993, str. 584)

Ljubomora se javlja samo u odnosu ljubavi. Dakle, ako nema ljubavi, nema ni ljubomore.

Strah od gubitka ljubavi može se javiti iz različitih razloga (s obzirom da osoba može prestati da

voli iz različitih razloga), ali kada se osoba plaši da će ljubav izgubiti zbog neke treće osobe onda

je reč o osećanju ljubomore. Pozitivna funkcija ovog osećanja jeste u tome što ono motiviše

osobu na akciju kojom će sačuvati ljubav voljene osobe. Međutim, pošto se ljubomora javlja

samo u odnosu ljubavi mnoge osobe veruju da je ljubomora jednaka ljubavi, te da je intenzitet

ljubomore jednak intenzitetu ljubavi. Osobe tako pojavu svoje ili partnerove ljubomore shvataju

kao „dokaz“ ljubavi, a njen nedostatak kao dokaz da ljubavi nema.

Preklapanje ljubavi i ljubomore nije nova tvorevina već se može naći i u Zakoniku

ljubavi5 još iz XII veka u kome dva člana govore o tome (beleške sa predavanja na predmetu

Psihologija partnerskih veza):

Član 21 - Zbog prave ljubomore, ljubavna naklonost uvek raste,

Član 22 – Sumnja i ljubomora koja iz nje proizilazi povećavaju ljubavnu naklonost.

Autorka knjige smatra da je ljubomora, kao i zaljubljenost, osećanje zasnovano na iluziji,

pretpostavkama, projekcijama, zamišljanjima i fantazijama. Ona se javlja kada osoba procenjuje

da bi voljena osoba mogla svoju ljubav usmeriti prema nekom trećem i ljubomora se nastavlja

bez obzira da li je procena tačna ili pogrešna. Osoba koja je sklona ljubomori može da pronađe

razne povode za razvijanje i projektovanje mogućih scenarija. Na osnovu toga autorka zaključuje

da je osećanje ljubomore nerealno, jer ne zavisi od situacije, već od značenja koje osoba toj

situaciji pridaje.

Kako ljubomora, prema autorki, izaziva osećanja koja su neprijatna, uznemirujuća,

nekonstruktivna, nefunkcionalna i veoma često dovode do suženja naše svesti, ona navodi

nekoliko tehnika koje mogu da umanje ili otklone neprijatnosti izazvane ljubomorom:

Distanca – zauzimanje distance od situacije koja nam se čini problematičnom, odnosno, u

kojoj se nalazi izvor naše uznemirenosti, što nam dozvoljava da ostanemo budni, prisutni i da se

odupremo talasu koji želi da nas preplavi.

5 Kodeks uputstava i propisa o tome šta je ljubav. Rezultat je rada Sudova ljubavi u Francuskoj u XII veku.

9

Svesnost – svesni izbor između kretanja u pravcu sve većeg užasa koji donosi ljubomora i

zauzimanja stava i biranja sopstvene reakcije na datu situaciju.

Komunikacija – razgovor sa voljenom osobom u kome se, sa što manje emocija i

koristeći prvo lice jednine6, saopštava partneru do kakvih neprijatnosti je dovela data situacija.

Ljubav prema sebi i drugome – korišćenje sposobnosti imaginacije za izazivanje

pozitivnih reakcija i misli – pre nego trošenje energije na ljubomoru i korišćenje mašte za

pothranjivanje negativnih scenarija.

Prihvatanje – svako ima pravo izbora i, ako je partner izabrao nekog drugog, bar energija

nije potrošena na ljubomorne scene i unutrašnja kidanja koja proizvode još nekoliko neprijatnih

osećanja koja onemogućavaju osećaj sreće.

Seks je ljubav

Seks i ljubav su dva različita fenomena ljudske egzistencije, koji tokom

individualnog psihičkog razvoja postižu međusobnu integraciju u pubertetu i

adolescenciji (Milivojević, 2002, str. 218).

Iako postoji opširna literatura koja se bavi seksualnošću i njenom povezanošću sa

ljubavlju, pojam seks i pojam ljubav se još uvek dovode u različite korelacije koje mogu da

dovedu do zabluda. Dok jedni potpuno izjednačavaju ova dva pojma, drugi ih potpuno

razdvajaju. Dok jedni koriste seks kao sredstvo za dobijanje ljubavi, drugi ga vide kao način

ispoljavanja iste. Autorka, kroz ovo poglavlje, razmatra sve četiri situacije.

Seks je ljubav – Osobe koje preklapaju ova dva pojma seksualnu, snažnu erotsku

privlačnost koju osećaju prema partneru, izjednačavaju sa ljubavlju. Suprotno tome, nedostatak

privlačnosti, tumače kao nedostatak ljubavi. Ovim osobama nikako nije jasno kako neko može

da ima seksualne odnose sa osobom koju ne vole, s obzirom da je za njih seks doslovno „vođenje

ljubavi“. Kod ovakvih osoba merilo ljubavi je kvalitet i intenzitet seksualnih odnosa, pa će one

smanjenje ovih činilaca tumačiti kao prestanak ljubavi. To je uzrok raskida ljubavnih odnosa jer

kad ovi ljudi osećaju da nisu seksualno željeni to izjednačavaju sa tim da nisu voljeni (Rijavec i

Miljković, 2009).

6 Tehnika “Ja-govora” koja se koristi u svim situacijama konflikta kao deo asertivne komunikacije.

10

Seks je seks, ljubav je ljubav – Osobe koje potpuno razdvajaju ova dva pojma nekada rade

to do te mere da isključuju mogućnost seksualnog uživanja u iskrenom i potpunom ljubavnom

osnosu, i obrnuto, ne vide mogućnost op'stanka čiste ljubavi u „carstvu“ čula i požude.

Neintegrisanost fenomena ljubavi i seksa dovodi do nemogućnosti spajanja ljubavnog i

seksualnog ponašanja prema istom objektu. Pošto ljubav i seks ne treba mešati, za seksualne

partnere biraju se osobe koje nikada ne mogu voleti i koje služe za utoljavanje seksualne gladi i

pohote.

Seks je put do ljubavi – To su osobe koje seks vide kao sredstvo za dobijanje ljubavi. U

njih je utkana predstava o tome da činom seksualnog opštenja one svom partneru nešto „daju“, a

to što se „daje“ simbolizuje ljubav davaoca za koju sa pravom očekuju, ili se barem nadaju, da će

biti uzvraćena, tj. da će za uzvrat od onoga koji „uzima“ takođe dobiti ljubav. Potreba za

nežnošću i bliskošću se trenutno nagrađuje (seksom), a jednoga dana će se to pretvoriti u ljubav i

to je prirodan sled događaja u koji veruju ove osobe.

Seks kao način ispoljavanja ljubavi – Osobe koje pokazuju svoju ljubav kroz ljubavne

(seksualne) igre jer doživljavaju to polje ispoljavanja kao bezbedno i udobno. Seksualnu

predanost partnera, takođe, tumače kao ispoljavanje ljubavi. Ako se bliskost vidi kao znak

ljubavi, samo ako je prisutna tokom seksualnog odnosa, a ne i u drugim oblicima razmenjivanja,

postoji mogućnost da je samo reč o ispoljavanju strasti i žudnje, ali ne i ljubavi.

Seksualno spajanje dva bića koja se vole, ljubav oplemenjena telesnom i duhovnom

predajom, strastveno erotsko međusobno darivanje i primanje – predstavlja

najveličanstvenije zemaljsko iskustvo (Kuzmanović, 2012, str. 96).

Ljubav je briga

Briga predstavlja bojazan, strepnju ili strah da se nešto što želimo neće ostvariti ili,

naprotiv, da će se ostvariti nešto što ne želimo. Ona može da se odnosi na događaje, druge ljude i

nas same. Briga se manifestuje kao pritiskajući osećaj nemira, kao teskoba i neprijatnost, često

praćena nemogućnošću da zaustavimo misli koje su pre svega pesimistične.

Milivojević (2002) navodi kao osnovni princip ljubavi prema nekome princip saosećanja.

A saosećajnost se, u partnerskoj vezi, može shvatiti kao delovanje ljubavne brige, kao težnju

11

osobe da njenom partneru bude dobro. Međutim, kada kod nekih osoba briga kao bitna

komponenta odnosa ljubavi postaje predominantni oblik njihovog voljenja, onda oni drugoj

osobi nude isključivo ljubav-brigu i tada kod njih dolazi do „logične“ konstrukcije: „brinem,

znači volim“, „što više brinem, to više volim“.

Autorka smatra da briga, osim što je u svom ispoljavanju neprijatna, oduzima sposobnost

konstruktivnog delanja, jer su nam misli toliko zarobljene mogućim ishodima brige da nismo u

stanju da mislimo ni o čemu drugom, a kamoli da radimo. Briga izražava nepoverenje, odnosno

neveru, sumnju da će sve ispasti kako treba, tj. da će ishod nekog događaja biti pozitivan.

Ovakav stav, smatra autorka, unosi negativnu energiju i prema zakonu privlačenja7 povećava

mogućnost da se „zle slutnje“ obistine.

Pošto briga iscrpljuje, umara, unosi nespokoj, guši i sputava (i zbog toga teško da može

da bude konstruktivna) kao zamenu za nju autorka predlaže empatiju i to kreativnu empatiju8.

U stvarnosti, mi štitimo, pomažemo i volimo svojim konstruktivnim, kreativnim

delanjem, pribranošću i poverenjem, a ne brigom. Briga samo može da smeta.

Ako volim sebe, ne mogu voleti druge

Autorka naglašava da pre svega treba napraviti razliku između samoljubavi i samoljublja,

koje predstavlja nekritičko obožavanje samog sebe. Osoba koja voli sebe poznaje se i ima svest i

znanje o pozitivnim i negativnim aspektima sopstvenog ispoljavanja. Ona poznaje svoje

mogućnosti, a one mogu biti mentalne, emocionalne i duhovne. Osoba kod koje je razvijeno

samoljublje ne poznaje sebe, svoje autentično Ja, i nije u stanju da voli ni druge ni sebe, jer je

zaljubljena u svoju idealizovanu sliku, a drugi su joj potrebni da bi je obožavali i hranili njenu

sujetu i samoljublje.

Osoba koja ima uverenje da ako voli sebe ne može voleti druge, u sebi ima predstavu da

su ljubav prema sebi (samoljubav) i ljubav prema drugome dva kraja jedne ljubavi, i da su to

zapravo dihotomni konstrukti. Ona zbog toga veruje da ili može voleti drugog ili može voleti

7 Jedan od tri univerzalna zakona. On glasi: Slično privlačni slično – zakon koji utiče na sve, u svakom trenutku. Ne postoji ništa što nije pod uticajem ovog zakona (Hiks i Hiks, 2008).8 Treći nivo empatije (pomaganje saosećanjem) koji uključuje racionalnu (vidim i znam kako se osećaš) i emocionalnu (osećam kako se osećaš) empatiju plus svesnost osobe da time pomaže, svesnost razmene uz prisustvo racionalnih, konstruktivnih, kreativnih saveta (Zoran Gruičić, prema Kuzmanović, 2012).

12

samu sebe. Na osnovu tog verovanja ona bira da li će ljubav pokloniti nekom drugom ili sebi, a

taj izbor je upravo posledica pogrešne dihotomije (Milivojević, 2002).

Istina je da tek kada volim sebe mogu voleti druge i druge mogu poznavati i voleti samo

u meri i na način na koji poznajem i volim sebe. Osoba koja voli sebe je ona osoba koja je

sebe prihvatila u svoj svojoj nesavršenosti i time postala sposobna da prihvata druge ljude

i u svakom živom biću sagleda božansku prirodu (Kuzmanović, 2012, str. 106).

Zaključak

Ivana Kuzmanović se u svojoj knjizi Od kada sam se zavolela VOLIM pre svega bavi

otkrivanjem Staze Ljubavi, a zatim i zabludama o ljubavi i strahovima koje nosimo u sebi kao

preprekama na toj stazi. Što se tiče zabluda kojima se ovaj rad bavi, ona ne daje njihovu potpunu

listu i ne bavi se svim zabludama koje se mogu javiti, već onima koje su za nju glavne i o kojima

može svedočiti sopstvenim ili primerima svojih prijatelja.

Knjiga Od kada sam se zavolela VOLIM je za kratko vreme doživela brojna izdanja

(izdanje koje sam ja čitala je šestaesto po redu) i proglašena je za jednu od deset najprodavanijih

knjiga u 2011. godini dobivši priznanje Hit libris. U komentarima, na forumima sajtova izdavača

i autorke, mogu se naći samo reči hvale. To je, između ostalog, bio razlog zašto sam izabrala baš

ovu knjigu.

Ako se neko nađe u situaciji da pati zbog izgubljene ljubavi i želi da pokuša da shvati

kako je do toga došlo, ova knjiga daje dovoljno informacija da se osoba ne oseti izgubljenom i

samom. Ako ipak neko želi više od toga, želi da ima detaljne informacije o tome kako se ove

iskrivljene predstave o ljubavi javljaju, kako se ukorenjuju u našu ličnost, kako rukovode našim

životom i, na kraju, kako da radi na sebi da ih ukloni, preporučila bih neke druge knjige.

Prednost dajem knjigama Zorana Milivojevića.

Literarura

De Melo, A. (1999): Put ljubavi, Beograd: Mono i Mañana Press.

13

Kondić, K. i Levkov, Lj. (1992): Prvih deset godina, Beograd: Centar za primenjenu psihologiju

Društva psihologa Srbije.

Kuzmanović, I. (2012): Od kada sam se zavolela VOLIM, Beograd: Laguna.

Milivojević, Z. (1993): Psihoterapija i razumevanje emocija, Novi Sad: Prometej.

Milivojević, Z. (2002): Formule ljubavi, Novi Sad: Prometej.

Rijavec, M. i Miljković, D. (2009): Srce moje i tvoje u ljubavi stoje, Čačak: Legenda.

Stefanović-Stanojević, T. (2002): Bliske partnerske veze, Psihologija, Vol 35 (1-2), 3-23.

Stefanović-Stanojević, T. (2008): Rano iskustvo i ljubavne veze, Niš: Filozofski fakultet.

Hiks, E. i Hiks, Dž. (2008): Zakon privlačenja, Beograd: Leo commerce.

14