Demijan. Da bih ispriao svoju povest, moram poizdaleka da zaponem. Kad bi mi bilo mogue, morao bih da se vinem unatrag jo mnogo dalje, do samih prvih godina svoga detinjstva, pa i preko njih, u svoje daleko poreklo. Kad pesnici piu romane, oni obino postupaju tako kao da su Bog, i kao da mogu poneku Ijudsku povest da obuhvate celu celcatu pogledom, i da je shvate, i da je tako predstave kao da je Bog pria samome sebi, bez ikakvih velova, poto je on svugde i na svakom mestu. To ja ne mogu, kao to to uopte pesnici ne mogu. Ali moja povest je meni vanija negoli nekom pesniku njegova jerje to moja vlastita, a ona je povest oveka ne nekog izmiIjenog, mogueg, nekog idealnog ili inae nestvarnog, nego jednog istinskog, ivog oveka, koji je jednom postojao. ta je upravo istinski ivi ovek, to se danas svakako zna manje no ikada, te se zato ubijaju u gomilama Ijudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo jo neto vie nego Ijudi koji postoje samo jedanput, da se moe svaki od nas puanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga. onda ne bi vie imalo smisla pripovedati prie. Ali, svaki ovek nije samo on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom sluaju vana i znamenita taka u kojoj se pojave sveta ukrtaju samo jedanput na taj nain, i nikada vie. Zato je povest svakog oveka vana, veita, boanska, zato je svaki ovek, dokle god ivi i ispunjava volju prirode. izvanredan i dostojan svake panje. U svakome, je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst. Malo njih danas zna ta je ovek. Mnogi to oseaju, i stoga umiru lake, kao to u i ja umreti lake kad budem do kraja napisao ovu priu. Ja sebe ne mogu nazvati znalcem. Ja sam samo traio, i to inim i sada, ali vie ne traim po zvezdama i u knjigama, nego poinjem da oslukujem pouke koje moja krv u meni ubori. Moja pria nije prijatna, ona nije zaslaena i skladna kao izmiljene prie, ona odie besmislenou i zbrkom, bezumnou i snom, kao ivot svih Ijudi koji nee vie da se lau. Zivot svakog oveka je put ka samome sebi, pokuaj jednoga puta, nagovetavanje jedne staze. Nijedan ovek nije nikad bio potpuno on sam, ali svaki tei da to postane poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga roenja, sluz i Ijuturu jednog prasveta. Poneko ne postane nikad ovek, ve ostaje aba, ostaje guter, ostaje mrav. Poneko je gore ovek, a dole riba. Ali svako je hitac prirode uperen ka oveku. Svima nama je zajedniko poreklo, majke nae, svi mi potiemo iz istog drela ali svako, kao pokuaj i hitac iz dubina, tei svojoj vlastitoj svrsi. Mi moemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas moe da protumai samo sebe samog. DVA SVETA Poinjem svoju povest jednim doivljajem iz vremena kad sam imao deset godina i iao u latinsku kolu u naoj varoici. Mnogo ta mi tu odie u susret, i dira mi duu bolom i prijatnom jezom: mrane kao i svetle ulice, kue i zvonici, otkucaji asovnika i Ijudska

lica, sobe pune zgodne i tople udobnosti, sobe pune tajne i duboke strave od utvara. Mirie na toplu zbijenost, na bele zeeve i sluavke, na domae lekove i suvo voe. Dva sveta su se tamo preplitala, sa dva pola dopirali su dan i no. Jedan svet je bio oinska kua, ali je on bio ak jo ui, obuhvatao je upravo samo moje roditelje. Taj svet mi je bio velikim delom dobro poznat, i zvao se majka i otac, zvao se Ijubav i strogost, uzor i kola. U sastav tog sveta je ulazio blagi sjaj, jasnoa i istota, tu je bilo carstvo krotkih prijateljskih govora, opranih ruku, istog odela, dobrog vladanja. Ovde je pevana jutarnja molitva, ovde se svetkovao Boi. U tom svetu bilo je pravih linija i puteva koji su vodili u budunost, bilo je dunosti i krivice, nemirne savesti i ispovesti, pratanja i dobronamernih odluka, Ijubavi i potovanja, biblijskih rei i mudrosti. Toga sveta morao se ovek drati, pa da mu ivot bude jasan i ist, lep i uredan. Drugi, pak, svet poinjao je ve usred nae roene kue i bio je potpuno drukiji, dah mu je bio drukiji, obeavao je i iziskivao drukije. U tom drugom svetu bilo je sluavki i egrta, pria o avetinjama i sablanjivih reklakazala, tu je bila arena bujica gorostasnih, primamIjivih, strahovitih, zagonetnih pojava, stvari kao to su klanica i tamnica, pijanice i dandrljive ene, steone krave, popadali konji, pria o provalama, umorstvima, samoubistvima. Svih tih lepih i groznih, divljih i svirepih stvari bilo je unaokolo, u oblinjoj ulici, u oblinjoj kui. Policajci i skitnice jurili su po svetu, pijanice su tukle svoje ene, opori mladih devojaka kuljali su predvee iz tvornica, stare ene su mogle da omaijaju oveka i da ga naine bolesnim, razbojnici su stanovali po umama, palikue su hvatali andarmi svugde je tekao i mirisao ovaj drugi, estoki svet, svugde samo ne u naim sobama, gde su bili majka i otac. I to je bilo vrlo dobro. Divno je to bilo to je ovde kod nas bilo mira, reda i spokojstva, dunosti i iste savesti, pratanja i Ijubavi a divno i to to je bilo i svega onog drugog, svega glasnog i otrog, tmurnog i nasilnog, odakle se jednim skokom moglo pobei do majke. A najudnije je bilo to to su se oba ta sveta graniila jedan s drugim, to su bila bliska jedan drugom! Na primer, naa sluavka Lina, kad bi uvee pri molitvi sedela u trpezariji kraj vrata i svojim jasnim glasom pevala pesmu s nama zajedno, s opranim rukama sputenim na ravno uglaanu kecelju, onda je ona sasvim pripadala ocu i majci, nama, svetlome i pravome. Odmah potom, u kujni ili u upi, kad bi mi priala priu o ovjeuljku bez glave, ili kad bi se kod mesara u maloj prodavnici svaala sa enama iz susedstva, bila bi onda druga, pripadala bi drugom svetu, bila bi opkoljena tajnom. I tako je bilo sa svaim a ponajvie sa mnom samim. Ja sam, naravno, pripadao svetlome i pravome svetu, bio sam dete svojih roditelja ali kud god bih upravio oko i uvo, svugde je bilo onog drugog, pa i ja sam iveo u drugom, mada mi je esto bivalo tue i neprijatno, mada bi me tamo redovno spopadala nemirna savest i strah. S vremena na vreme, ak, iveo bih ponajradije u zabranjenom svetu, i esto bi povratak u svetlo ma kako

bio potreban i dobar bio gotovo kao povratak u manje lepo, u dosadnije i vie pusto. Ponekad sam znao: moj cilj u ivotu bio je da postanem onakav kao to su moj otac i mati, onako svetao i ist, iznad drugih, i pridravajui se reda kao oni. Ali dotle je put bio dalek, dotle se moralo odsedeti po kolama, i uiti, izdravati probe i polagati ispite, a put je svagda vodio pored drugog, tamnijeg sveta, ili kroza nj, i nije bilo nimalo nemogue da se kod njega ostane i u njemu utone. Postojale su prie o izgubIjenim sinovima, kojima se to desilo, i ja sam ih strasno itao. U njima je povratak ocu i dobru bio svagda velianstven i donosio je spasenje, te sam ja apsolutno oseao da je jedino to pravo, dobro i poeljno. Pri svem tom, onaj deo prie koji se odigravao meu zlima i propalima, bio je mnogo primamljiviji i, da se smelo rei i priznati, ponekad je bila upravo ista teta to se zabludeli pokajao i to je ponovo naen. Ali se to nije kazivalo, a nije se ni mislilo. Samo se nekako javljalo, kao nasluivanje i mogunost, sasvim na dnu, u oseanju. Kad sam zamiljao avola, mogao sam ga sasvim lepo zamisliti dole na ulici, premenog ili onakvog kakav je, ili na godinjem vaaru, ili u nekoj krmi, ali nikad kod nas u kui. Moje sestre su se takoe ubrajale u svetao svet. Kao to mi se esto inilo, one su u sutini bile blie ocu i majci, bile su bolje, moralnije, manje grene nego ja. One su imale mana, bivale su neuljudne, ali, inilo mi se, to nije ilo veoma duboko, to nije bilo kao kod mene, gde je dodir sa zlim postajao esto tako teak i muan, gde je taman svet bio mnogo blii. I sestre je valjalo, kao i roditelje, uvati i potovati i kad bih se s njima pozavadio, nalazio bih potom pred svojom roenom saveu da sam rav, da sam zametnuo sam kavgu, i da moram moliti za oprotaj. Jer su se u sestrama vreali roditelji, ono to je dobro i to deli naloge. Bilo je tajni koje sam mogao deliti mnogo pre sa najrasputenijim mangupom negoli sa svojim sestrama. U lepe dane, kad bi bilo svetlo, i kada bi savest bila u redu, tada bi esto bivalo divno igrati se sa sestrama, biti s njima dobar i uljudan, i videti samoga sebe u valjanoj, plemenitoj svetlosti. Tako mora da se neko osea kad je aneo! To je bilo najuzvienije to smo znali, i mi smo zamiljali kako je slatko i divno biti aneo, opkoljen svetlim zvukom i mirisom kao Boi i srea. O, kako se retko dospevalo do takvih asova i dana! Cesto bih pri igri, pri dobrim, nevinim, doputenim igrama bivao obuziman strau i estinom, to bi sestrama bilo nepodnoljivo, to bi dovodilo do svae i nesree i kad bi me tada spopao gnev, postajao bih uasan, inio Ibih i kazivao stvari iju sam gnusobu, jo dok bih je inio i izgovarao, oseao duboko i kako me saie. Tada bi dolazili ravi, mrani asovi kajanja i smrvljenosti, a potom bolni trenutak kad bih molio za oprotaj, a potom opet svetao zrak, mirna, zahvalna srea bez nesuglasica, za asove ili trenutke. Iao sam u latinsku kolu sin predsednika optine i sin vrhovnog umara bili su u mome razredu, i navraali su pokatkad k meni to su bili divlji deaci, ali ipak pripadnici dobrog, doputenog sveta. Pri svem tom, bio sam u bliskim odnosima sa deacima iz susedstva, acima osnovne kole, koje smo inae prezirali. S jednim od njih moram da zaponem svoju priu.

Jednog slobodnog popodneva tek sam bio navrio desetu godinu tumarao sam s dva deaka iz susedstva. U tome nam se pridrui jedan vei, neki snaan i surov deran skoro od trinaest godina, ak osnovne kole, sin jednog krojaa. Otac mu je bio pijanac, i cela porodica bila je na ravu glasu. Franja Kromer bio mi je dobro poznat, plaio sam ga se, i nije mi se svidelo kad nam se sad prikljuio. Ponaao se ve kao mukarac, i u hodu i nainu govora podraavao je mladim fabrikim momcima. Pod njegovim vostvom siosmo pored mosta na obalu, i sakrismo se od sveta pod prvim lukom na mostu. Uska obala izmeu zasvoenog uprijinog zida i vode koja je leno