Ovo je jedan od primera dobre prakse prikazanih na tribinama Kampanje “Svi u školu, budućnost za sve”

Прека је потреба унапред пажљиво планирати, како би обезбедили

одговарајући приступ. Прецизно осмишљавам прилагођавање метода рада,

наставних средстава, активности са поједностављеним захтевима и њихов

распоред. Усклађујем начин предавања и увођење нових лекција.

Све што би ме довело у недоумице решавам кроз контакте и позајмљујем

добра, проверена искуства других колега.

Свакодневно се обратим мајци и кажем како је протекао дан у школи

и његов рад. Договарамо се у вези са израдом домаћих задатака, задужења и

прихватања обавеза код куће.

Уједно, онима који нису били директно

укључени и нису имали прилике да доживе ово

са нама,ово је пример који ће сведочити о томе

како је мало потребно да будемо

срећни и како се постаје

ПОБЕДНИК.

У раду са децом која имају тешкоће у развоју,

ми уствари рушимо изолационе баријере и

социјалне предрасуде, утичемо на средину у којој

се спроводи овај рад.

Пред вама је прича о школском животу И.И., о осмогодишњем ђаку прваку.

Он живи у жупском селу, у условима који нису подстицајни за рад и развој.

Његова породица је седмочлана и живи у неповољним материјаним условима.

И.И. jе ситан дечак необичног хода, који се лако замара. Тешко усваја

хигијенске навике, и још увек не схвата њихову важност. У школу долази у

пратњи свог брата, јер још увек не зна пут до школе.

Мој ђак има интелектуалне тешкоће, тепа. Но, најтеже је организовати његову

пажњу и потрудити се да она потраје. Његов наставни план је уравнотежен и

претендује да задовољи његове потребе и могућности. У раду је уочљива

флексибилност у погледу темпа и дужине трајања активности. Он седи у првој

клупи, у средини учионице. Ту није велика гужва, а није ни у близини врата.

Окружен је добрим узорима. У овом периоду му одговара да седи сам у клупи.

Често устаје и прошета уз договор да не омета друге ученике и да се сам врати на

место.

После шест месеци редовног похађања сеоске школе, потпуне

индивидуализације наставе , великог утицаја његових вршњака, мој ђак

“ватра жива” уме и зна свашта.Он сам уме да зареже оловку, да се уз помоћ

снађе у свесци, која је пуно уреднија у односу нa претходних три

месеца.Радије учествује у разговорима о животињама, о птицама, о свом

месту, о дечијим дилемама у породичном дому, у школи ...

Весели га слушање шаљивих прича и песама.

Вежбе писања и

пресликавања

слова

више нису баук,

а ни покушај

бројања,

упоређивања и

груписања

предмета.

Најважније од свега је да се у нашем одељенском

колективу родила осетљивост на потребе деце која

се теже развијају, вештији смо у сарадњи и

помагању.

Учимо да разликује боје,да нешто

ликовно

изрази, а не како . Реже и пресавија

хартију.

Тражила сам тачке које светле, које су га

охрабриле и узнеле.То су тренуци када је

нешто сам открио, добио наклоност, поверење,

одобравање, похвале, учио да буде друг међу

друговима.

БИЋУ ПОБЕДНИК !

Радост од прихваћеног успеха упалила је пламичак воље и покренула на већа постигнућа. Он је прихваћен, уважен !

Посебну захвалност дугујем својим ђацима првацима

због њиховог чистог срца и њиховим родитељима,

Славици Јовановић, учитељици ОШ “Аца Алексић” у Александровцу

на отвореној и предусретљивој сарадњи и помоћи,

Манасији Здравковић, педагогу ОШ “Аца Алексић” у Александровцу

на предусретљивости и стручним саветима.