RAZVOJ PRAKSE I TEORIJE OBRAZOVANJA ODRASLIH

1. RAZVOJ TEORIJE I PRAKSE OBRAZOVANJAODRASLIH U ATNIČKOM PERIODU

Praksa obrazovanja odraslih ima veoma dugu istoriju, koja je integralni deo opšte obrazovne prakse i neodvojivi deo opšte misli o vaspitanju i obrazovanju, kao i ukupnih saznanja vezanih za čoveka i ljudsko društvo.

Smatra se da je aktivnost na obrazovanju odraslih začeta već kod starih istočnih naroda. O tome se sudi na osnovu radova antičkiog pisca Ksenofonta, koji svedoči da se u Persiji uporedo sa obrazovanjem i vaspitanjem dece, neguje vaspitanje zrelih ljudi i staraca. Ono se odvija na trgovima i vode ga nastavnici, sa ciljem da "ne bi ni jedan građanin grešio protiv državnih zakona i ustanova".

Dakle, htela se postići disciplina građana pomoću znanja. Već u to vreme došlo se do uverenja da znanje donosi vlast i privilegije. Ovladavanje znanjima bilo je uglavnom dostupno vladajućoj klasi. Kineski filozof Lao Ce propovedao je da "onaj ko zna neka gospodari zaostalima, zaostali neka budu oruđe u rukama naprednih".

Uporedo sa učvršćivanjem robovlasničkog društva u antičkoj Grčkoj usavršava se obrazovanje odraslih. Filozofi onog doba često su raspravljali o ciljevima i sredstvima vaspitanja odraslih. Najveći doprinos u tom pravcu učinili su sofisti (sophos - mudar, mudrac), koji insistiraju da se škola mora osloboditi zidova i izaći na trgove među slobodne građane.

Poznati antički mislioci Sokrat, Platon i Aristotel, ostavili su značajnog traga u oblasti kulturne i prosvetne aktivnosti sa odraslima. Izvesni autori smatraju da je Sokrat (469-399), bio najznamenitiji i najveći učitelj naroda (D. Filipović, 1969). On je odrasle i omladinu poučavao na ulicama, trgovima primenjujući dijalog (metoda babičenja). Ova metoda se sastajala u tome da se preko stvaralačkog dijaloga sagovornik vlastitim razmišljanjem dovodi do istine.

Najdarovitiji Sokratov učenik Platon (427-348), razrađivao je sistem obrazovanja uopšte, pa u okviru toga i odraslih. On se i praktično bavio nastavnom aktivnošću i vodio je poznatu filozofsku školu - "Pltonova akademija", u kojoj je učio i "odraslo ženskinje".

Platonov učenik Aristotel (384-322), najveći um svoga vremena, pridavao je veliki značaj obrazovanju i vaspitanju uopšte smatrajući da se i odrasli mogu uspešno obrazovati i vaspitavati. Zalaže se za vaspitanje žena kako bi bile "pouzdanog karaktera''. I ovaj filozof je držao nastavu u filozofskoj školi Licej.

U vreme starog Rima vaspitanje i obrazovanje odraslih se dalje razvija i sve više zasniva na primerima i običajima. S tim u skladu, oni koji su se opredelili za činovnička zanimanja odlazili su u senat i slušali besede starijih senatora i na njihovom primeru se učili govorništvu, a oni koji su se opredelili za vojnički poziv, živeli su u logorima pokoravajući se režimu vojničkog života.

Sa prodorom kulture stare Grčke i Rimljani insistiraju na tome da odrasli građani moraju solidno poznavati tzv. sedam slobodnih veština: garamatika, retorika, dijalektika, aritmetika, geometrija, muzika i astronomija.

Za najznačajnijeg rimskog teoretičara u oblasti obrazovanja odraslih smatra se Kvintilijan, istaknuti učitelj govorništva, političar i naučnik. Delom "O vaspitanju govornika" u

12 knjiga udario je temelje govorničkog vaspitanja i obogatio obrazovanje odraslih jednim od značajnih njegovih područja.

2. RAZVOJ TEORIJE I PRAKSE OBRAZOVANJA ODRASLIHU SREDNJEM VEKU I RANOM KAPITALIZMU

Raspadom robovlasništva i ustanovljavanjem feudalizma obrazovanje odraslih se odvija većinom unutar crkvenih institucija i retkih visokoškolskih ustanova teško pristupačnim nižim staležima društva.

Sa pobedom hrišćanske ideologije položaj obrazovanja odraslih se pogoršava. Reč je o periodu u kome se nauka pretvara u sluškinju religije i gde se religiozne dogme uzimaju kao osnova pogleda na svet koji je stvoren božjom voljom.

Uporedo sa učvršćivanjem crkvene vlasti oživljava obrazovna aktivnost, osnivaju se crkvene škole i u manastirirma se izučava kaligrafija, ikonografija, rezbarenje i dr., a izvesni verski velikodostojnici počinju se baviti knjigom i naukom.

U ovom periodu se posvećuje pažnja obrazovanju ritera preko sedam riterskih veština: jahanje, plivanje, vladanje kopljem, mačevanje, lov, igranje šha i pisanje stihova. Cilj je bio da se riteri pripreme za valjano služenje na dvoru i u vojsci.

No, i pored ovih aktivnosti u doba hrišćana nivo prosvete i obrazovanja uopšte je znatno opao jer se vaspitno obrazovni rad zasnivao na crkvenim dogmama. Ovladavanje znanjima nije se cenilo, sem ako su u pitanju crkvene propovedi.

U 17 i 18 veku (u vreme začetaka kapitalizma) javljaju se duhovni pokreti humanizam i renesansa. Nova društvena klasa, mlada buržoazija, ruši konzervativne ideje hrišćanstva i uz pomoć nauke izvodi pravu revoluciju u svim oblastima života, pa tako i u oblasti obrazovanja odraslih.

Humanizam (humanus - ljudski) se zalaže za oslobađanje čoveka od teoloških dogmi, usmeravajući njegov um i delovanje u pravcu afirmacije sebe i spoznaje prirode i njenih zakonitosti.

Renesansa (renesans - preporod) kao preporod, označava obnovu antičkih umetničkih vrednosti i preporod u svim oblastima kulture, nauke i obrazovanja. Oslanjajući se na novu koncepciju o čoveku i svetu renesansa dovodi do procvata književenosti, nauke, likovnih umetnosti i drugih oblasti ljudskog stvaralaštva.

Istaknuti mislioci Tomas Mor i Tomas Kampanela u svojim socijalno-političkim učenjima ukazuju na poseban značaj i potrebu obrazovanja odraslih.

U celini gledano obrazovanje odraslih je u 16. i 17. veku učinilo veliki napredak u odnosu na ranije stanje. U ovom periodu osnivaju se biblioteke druge ustanove za širenje kulture.

Sa prodorom kapitalizma javljaju se smelije i kapitalne koncepcije o permanentnom obrazovanju čiji je najsnažniji nosilac češki mislilac i pedagog Jan Amos Komenski (1592 - 1670). On je snažno razvio ideju o potrebi razvoja "svih ljudi na zemlji i to kroz ceo život".

Komnenski projektuje sistem obrazovanja odraslih koji treba da odgovara realnim društvenim potrebama. Svoj koncept permanentnog obrazovanja izrazio je rečima: omnes, omnia, omnio", (sve ljude, pomoću svega, poučavati u svačemu).

U periodu priprema francuske revolucije ideje o slobodi i jednakosti odrazile su se i u zahtevu za širim narodnim prosvećivanjem, na čemu su posebno insistirali francuski prosvetitelji Volter i Ruso.

Značajan doprinos razvoju obrazovanja odraslih učinili su francuski materijalisti - enciklopedisti čija misao o širokom narodnom prosvećivanju nailazi na širok prijem, a njihova ideja po kojoj je razum jedino merilo svega što postoji snažno je potstakla napore na planu vaspitanja i obrazovanja odraslih. Među enciklopedistima najznačajniji su: Didro, Helvecijus, Holbah i drugi.

Ideju o prosvećivanju naroda dalje razvijaju socijalisti - utopisti: Sen Simon, Furije, Oven i dr. Oni nepoštedno kritikuju stanje u oblasti vaspitanja i obrazovanja kapitalističkog društva iznoseći bogatstvo novih ideja.

I drugi mislioci ustaju protiv neznanja i svih drugih vidova zaostalosti, naročito ruski revolucionarni demokrati: Bjelinski, Hercen, Černiševski, Dobroljubov i dr. Oni su dali značajan doprinos razvoju prakse obrazovanja i vaspitanja odraslih čime su udareni temelji za razvoj ovog sistema koji će u narednom periodu obeležiti stalan i kontinuirani razvoj. Naročito od kraja 18 veka, čemu su doprineli tzv. "pokret za opismenjavanje radnika i čartistički pokret.

Uporedo sa daljim razvojem industrijske proizvodnje i jačanjem radničke klase, potreba obrazovanja odraslih postaje sve veća. Industrijski radnici moraju nužno ovladati znanjima koja su pretpostavka njihove veće efikasnosti u sve složenijem procesu rada.

Ovu potrebu je shvatila i buržoazija, te je i ona ulagala napore u tom pravcu. Naravno, njena nastojanja se kreću u granicama njenih interesa za većim profitom. No, bez obzira na ovu klasnu ograničenost pomenutih napora, mora se reći da se nikada pre, potreba obrazovanja odraslih, naročito radnika, nije snažnije isticala.

Angažovanjem buržoazije ovo obrazovanje dobija pečat državnih nastojanja. Nosioci politike i neposredne obrazovne aktivnosti su razna udruženja, univerziteti, naučne ustanove, političke orgnizacije i dr.

Pojava organizovanog radničkog pokreta na istorijsku pozornicu daće još snažniji impuls razvoju prakse obrazovanja odraslih. Ovo obrazovanje poprima poseban društveni i klasni karakter, postajući integralni deo opšte borbe za napredak društva i ostvarivanja istorijske uloge radničke klase. Naročito su u tom pogledu dragocena iskustva Pariske komune (1881).

Insistiranje na tome da se obrazovanje, nauka i umetnost sve više približe radnicima, da se maksimalno demokratizuje narodna prosveta i obrazovanje, snažno je afirmisalo i proširilo tendenciju za organizovanim obrazovanjem odraslih.

I u kasnijim decenijama nastavlja se proces, širenja narodnog prosvećivanja u većem broju zemalja. Postepeno ali dosta organizovano se pristupa razvijanju sistema ustanova za obrazovanje odraslih. Kvalitativno nove institucije obrazovanja odraslih nastaju, međutim, tek 50-tih godina dvadesetog veka. Tako obrazovanje odraslih doživljava široku ekspanziju skoro u svim savremenim društvenim zajednicama, kako visoko razvijenim, tako i u onim koje se nalaze u procesu materijalne i kulturne emancipacije i razvoja. U nekim od tih zemalja postoje relativno celoviti i razuđeni sistemi obrazovanja odraslih.

3. RAZVOJ OBRAZOVANJA ODRASLIHNA OVDAŠNJIM PROSTORIMA

Obrazovanje odraslih na ovim prostorima ima relativno dugu istoriju. S tim u vezi postoje više periodizacija razvoja ove prakse. Rrazlikuju se osam takvih perioda:

1. period pripremanja i nastajanja organizovanog sistema obrazovanja odraslih; 2. period od pojave radničke klase do modernih socijalnih strujanja; 3. period od stvaranja modernog radničkog pokreta do ujedinjenja jugoslovenskih

naroda; 4. period od stvaranja do sloma stare Jugoslavije; 5. period NOR-a i revolucije; 6. period masovnog prosvećivanja; 7. period uspostavljanja samoupravljanja i 8. period postsocijalističkog društva.

Svaki od ovih perioda karakterišu određene specifičnosti u oblasti prakse i njenog teorijskog zasnivanja i osmišljavanja.

Manje razuđena periodizacija razlikuje četiri razdoblja: - do stvaranja Jugoslavije, koga karakteriše geopolitička i kulturna regionalizacija

obrazovanja odraslih; - period od formiranja do sloma stare Juroslavije, koga karakterišu napori zasnivanja i

izgradnje jedinstvenog sistema obrazovanja odraslih; - period socijalističke Jugoslavije sa izvesnim podperiodima (B. Samolovčev, 1979) i- period raspada jugoslavije, promena društvenog sistema i uspostavljanje tržišne

privrede.Za prvo razdoblje je, kako smo istakli, karakteristično da je obrazovanje odraslih imalo

izvesne autonomne regionalne tokove, sa obeležjima karakterističnim za zemlje u čijim je okvirima nastalo, uz uvek prisutan naciondlni duh i težnju za sopstveno oslobođenje i ujedinjenje. U ovom periodu se ulažu napori za prevazilaženje zaostalosti naroda preko širenja prosvete i knjige u široke narodne mase. Tu prosvetiteljsku i racionailstičku orijentaciju naročito propagira i na delu se zalaže za njeno oživljavanje Dositej Obradović.

Sa nastankom socijalističke misli i organizovanjem jugoslovenskog proletarijata, dolazi do značajnih organizovanih praktičnih napora na planu prosvećivanja naroda, kao i do razvijanja andragoške misli, naročito u redovima ideologa radničke klase Svetozara Markovića (184b-1875) i Vase Pelagića (1838-1899) i dr., koji se suprotstavljaju građanskim, buržoaskim andragoškim idejama, podstičući razvoj i formiranje radničkih i građanskih prosvetnih društava čija aktivnost nosi karakter klasno-političkih nacionalno-oslobodilačkih ideja.

I u periodu NOP-a obrazovanje odraslih se posvećuje značajna pažnja. U toku NOR-a i revolucije razvijani su razni oblici vaspitno-obrazovne i kulturne aktivnosti (analfabetski tečajevi, narodne knjižnice i čitaonice, domovi kulture, horovi, pozorišne grupe, itd.), kao i razni oblici idejno-političkog delovanja (zborovi, konferencije, predavanja, usmene novine, itd.).

Taj masovni pokret prosvećivanja naroda biće nastavljen i u prvim godinama nakon II svetskog rata. Osnovni napori su bili usmereni na otklanjanje kulturne zaostalosti, na opismenjavanje i podizanje idejno političke svesti građana nove socijalističke zajednice.

Od pojave radničkog samoupravljanja nastupa period obrazovanja odraslih koga karakteriše relativao visok stepen organizovanosti, sistematičnosti i planskog rada na obrazovanju odraslih. Formiraju se stabilnije ustanove za obrazovanje odraslih čija se mreža stalno širi, prerastajući tako u celovit sistem vaspitanja i obrazovanja u nas. To je period u kome nastaju različite institucije za obrazovanje odraslih, kao što su: škole za osnovno, srednje i više obrazovanje radnika u privredi, fabrički centri za obrazovanje, radnički i narodni univerziteti i sl.

Mreža ovih ustanova, iako relativno razvijena, još uvek, međutim, nije po kapacitetu niti po kvalitetu rada takva da bi mogla zadovoljiti sve rastuće društvene potrebe na ovom području. To znači da postoji nesklad između potreba i mogućnosti njihovog zadovoljenja u ovoj oblasti.

Kao izraz takve orijentacije u nas je došlo do širokog prihvatanja koncepcije permanentnog obrazovanja, čija je suština u tome da se vaspitanje i obrazovanje tretiraju kao permanentni proces u celom toku života pojedinca.

Koncepcija permanentnog obrazovanja nije nova ideja, već ima svoje korene u istoriji civilizacije. Ostvarenje ove ideje postalo je moguće tek na jednom višem stepenu razvoja društva i demokratizacije društvenih odnosa.

Povezivanje rada i obrazovanja i njihovo uzajamno smenjivanje, imaju povoljne šanse da se praktično realizuju preko povratnog obrazovanja to jest obrazovanja uz rad i obrazovanja iz rada. Na tim osnovama treba da dođe do radikalnih promena u koncepciji i praksi tradicionalnog vaspitanja i obrazovanja uopšte, a u tom sklopu i u oblasti obrazovanja odraslih.

U periodu nakon promene društvenog poretka iz samoupravljanja ka tržišno orijentisanom neoliberalnom kapitalizmu, oblast obrazovanja odraslih postaje sve manje predmet brige države, a sve više predmet interesovanja privatne inicijative. Uočavajući slobodan prostor na tržištu obrazovanja, različiti oblici obrazovanja odraslih nastoje da ponude i naplate usluge pružanja obrazovanja odraslima kroz različite kurseve, „škole”, „univerzitete” i „edukacije”, često bez jasne koncepcije, različitog stepena organizovanosti, uz realizaciju programa čiji se kvalitet može dovesti u pitanje i čija je realna vrednost u praksi često usko ograničenog dometa.

Konkurencija prisutna i na ovom tržištu s jedne strane neminovno vodi podizanju kvaliteta usluga uz povoljnije uslove za polaznike, a s druge strane primorava organizovane oblike obrazovanja u okviru državne nadležnosti na preispitivanje postojećih modela rada, sadržaja, organizacije i kvaliteta znanja koji se nude u tom segmentu obrazovanja odraslih lica. Akreditacije takvih programa su jedan od načina da se kvalitet obrazovanja odraslih zadrži na potrebnom nivou, kao i da se permanentno osavremenjava, prateći savremene tokove života i zahteve prakse.

I POJAM I PREDMET PENOLOŠKE ANDRAGOGIJE I NJENE OSNOVNE KATEGORIJE

Osvrt na razvojni put kriminalno-političke i penološke prakse i teorije nedvosmisleno pokazuje da je penološka andragogija, kao posebna andragoška disciplina mogla, započeti svoj razvoj tek sa prodorom ideje prevaspitanja u područje kaznene politike i posebno, u područje izvršenja krivičnih sankcija. Pre toga, prirodno, nije se ni mogla razvijati ova naučna disciplina, jer se cilj kazne i njeno izvršenje svodilo na ispaštanje i zastrašivanje. Tek sa prodorom reformatorske misli, s kraja 18 veka, a naročito sa praktičnom realizacijom te misli krajem prošlog veka, kriminalna politika se sve snažnije orijentiše na prevaspitanje, umesto odmazde i zastrašivanja. Taj koncent će doživeti snažnu afirmaciju tek od pedesetih godina našeg veka, čime je ustvari obezbeđena predpostavka za zasnivanje nove posebne andragoške discipline, nauke o vaspitanju i obrazovanju odraslih osuđenih lica. Naravno, u tome imaju udeo kako napredak društva, njegova demokratizacija i uopšte humanizacija ljudskih odnosa, tako i napredak nauka o čoveku i ljudskom društvu, posebno andragogije.

Penološka andragogija, iako još uvek nedovoljno jasno razgraničena od ostalih bliskih i srodnih nauka ima za predmet svoga izučavanja vaspitno-obrazovnu aktivnost u posebnim uslovima života i rada odraslih. Ona se, dakle, bavi problematikom vaspitanja, u širokom smislu shvaćenog, odraslih lice, koja su se ogrešila o pozitivne krivično-pravne norme, to jest lica koja su svojim ponašanjem povredila takve norme i njima zaštićene društvene vrednosti i dobra određene društvene zajednice. U pitanju su, dakle, odrasli članovi društva koji su izvršili neku od inkriminisanih radnji uperenih bilo protiv života, tela i dostojanstva drugih, bilo protiv vlasništva i imovine ili protiv države i njenog društveno-političkog uređenja i drugih društvenih vrednosti.

Već iz posebnosti samog "objekta" vaspitanja, iz specifičnih socijalnih i ličnih karakteristika vaspitanika - osuđenih lica, proizilazi da je penološka andragogija posebna-specijalna andragoška disciplina, koja nastoji da u posebnim uslovima primeni opšta andragoška znanja, bogateći ih specifičnostima, koje proizilaze iz osobene psiho-socijalne dinamike života u penitensijarnim institucijama. Prema tome, penološka andragogija ima za predmet svoga izučavanja jedan, i to najvažniji, aspekt izvršenja krivičnih sankcija. Konkretnije rečeno, ona iz ukupne problematike izvršenja krivičnih sankcija izdvaja vaspitno-obrazovni proces, koji preko organizovanog planskog i usmerenog uticaja dovodi do pozitivnih promena ličnosti, njenih svojstava, shvatanja, stavova, navika i sl., bogateći je istovremeno novim znanjima, umenjima i veštinama. Ovaj proces se odvija u posebnom uslovima i predstavlja, ili bi trebalo da predstavlja, osnovni i dominantni proces u ustanovama za izvršenje krivičnih sankcija. Njemu služe, ili bi trebalo da služe, da su podređeni i njegovom cilju usklađeni, svi drugi procesi i odnosi u instituciji. Nesmetano odvijanje ovog prcesa treba da omoguće, ne samo opšta organizacija života i rada u ustanovi, već i svi drugi impulsi i elementi institucionalnog života i aktivnosti. Reč je dakle, o osnovnom procesu u kome je sadržan i jedan od centralnih ciljeva krivično-pravne reakcije.

Kao što je poznato vaspitanje je organizovano, plansko, usmereno uticanje i ono se odnosi kako na uticaje koji imaju za cilj da dovedu do pozitivnih promena u ličnosti vaspitanika - u njihovim svojstvima, shvatanjima i stavovima i sl., tako i na aktivnosti kojima se bogati ličnost znanjima, umenjima, veštinama i navikama. To znači da se vaspitanje, kao najopštija

kategorija, shvata kao jedinstven proces u kome se istovremeno ostvaruje vaspitanje u užem smislu, tj. pozitivno menjanje ličnosti kao i obrazovanje - učenje to jest sticanje znanja, umenja, veština i navika.

Za razliku od ovog, da ga nazovemo klasičnog shvatanja, vaspitanja i obrazovanja, koje razlikuje vaspitanje u širem smislu, koje obuhvata i obrazovanje, i vaspitanje u užem smislu kao pozitivno menjanje ličnosti, u novijoj andragoškoj literaturi nalazimo drugačija rešenja. Tako se u jednom uxbeniku gupe autora vaspitanju pridaje njegovo uže značenje paralelno sa obrazovanjem, dok se kao opšti pojam, koji supsumira oba ova procesa, uvodi pojam edukacije. U obrazloženju takvog stava autori polaze od pojma ličnosti kao dinamične celine fizičkih i duhovnih osobina čoveka, koje se razvrstavaju u četiri osnovne grupe:

(1) različite sposobnosti, znanja i veštine; (2) emocionalne osobine (temperament); (3) motivacione i voljne osobine (karakter); (4) telesne osobine čoveka. Svakoj od ovih osobina odgovaraju posebni psihički procesi. Tako sposobnostima, znanju

i veštinama odgovaraju kognitivni procesi; temperamentu emocionalni procesi; osobinama karaktera konativni procesi i telesnim osobinama fiziološki i fizički procesi. Razvoj ovih osobina ličnosti i njima odgovarajućih procesa predmet su edukacije kao aktivnosti.

Distinkcija između vaspitanja i obrazovanja se u tom kontekstu ostvaruje u zavisnosti koje osobine, odnosno preces pokreću i razvijaju. Putem vaspitanja se, prema pomenutim autorima, utiče na razvoj emocionalnih, motivacionih i voljnih osobina i procesa (temperament i karakter), dok je obrazovanje orijentisano na razvoj saznajnih sposobnosti, znanja, veština i telesnih osobina čoveka. Nama međutim, izgleda da ovakvo razlikovanje nije do kraja prihvatljivo jer se obrazovanjem utiče na sve osobine ličnosti, kao što se vaspitanjem doprinosi razvoju sposobnosti, znanja, veština i telesnih osobina. Nije ni edukacija naročito pogodan opšti pojam za vaspitanje i obrazovanje, ovo pogotovu kada se njeno značenje prošruje i na sve nenamerne - stihijske uticaje, kao što ovi autori čine. Time se "ukida" bitno svojstvo vaspitanja kao planskog, sistematskog i cilju usmerenog procesa.

Moramo se, međutim, složiti sa mišljenjem da su obrazovanje i vaspitanje zasnovani na učenju, koje čini njihovu srž i "zajednički nazivnik". Oni se odvijaju "na osnovi učenja koji definiramo kao proces stjecanja relativno trajnih promjena različitih vrsta ponašanja i doživljavanja na osnovu aktivnosti pojedinca koji uči".

I ovde, međutim, iskrsava problem što se učenje može ostvarivati i na osnovu nenamernih uticaja. Otuda kada se učenje koristi u sinonimnom značenju vaspitanja i obrazovanja, treba imati na umu da je u pitanju planski i nameran proces. Naravno, vaspitanje i obrazovanje nisu identični sa pojmom namernog učenja, ali ih je teško odvojiti, te se mogu ravnopravno koristiti.

U pedagoškoj literaturi se pravi distinkcija ne samo između vaspitanja s jedne i obrazovanja kao usvajanja kulture i tekovina ljudskog znanja, s druge, već i između ovih kategorija ili procesa i procesa podruštvljavanja u smislu socijalizacije. Naravno, ovo analitičko izdvajanje može biti od koristi za dublje sagledavanje procesa vaspitanja, ali se neka stroga granica teško može prihvatiti jer bi to značilo izdvajanje pojedinih strana ili podprocesa jednog u suštini jedinstvenog procesa. Nema socijalizacije bez usvajanja kulture-obrazovanja, kao što nema obrazovanja koje istovremeno ne znači socijalizaciju. Još je manje zamislivo vaspitanje

koje ne socijalizuje i koje ne znači i usvajanje znanja. Otuda, pomenuto razlikovanje treba shvatiti uslovno i ono ima smisla samo onda kada se želi naglasiti neka od ovih strana vaspitanja kao opšteg procesa. U svetlu izloženog vaspitanje se pokazuje kao opšta kategorija koja supsumira i obrazovanje i socijalizaciju kao uže kategorije i procese, što je inače skoro opšte prihvaćeno stanovište u naukama o vaspitanju.

U sociološkoj i socijalno-psihološkoj literaturi se, međutim, pojmovi socijalizacija i kulturalizacija shvataju ili šire ili im se pripisuje isto pojmovno značenje kao i pojmu vaspitanje. Tako neki sociolozi socijalizaciju određuju kao sticanje veština, znanja i stavova koji su značajni za izvođenje sadašnjih i budućih uloga pojedinaca u društvu, što se u pojmovnom pogledu podudara sa izloženim pojmom vaspitanja. Socijalni psiholozi pojam socijalizacije shvataju još šire, dodajući mu pored sticanja zajedničkih oblika ponašanja i formiranje svojevrsne ličnosti. U tom kontekstu se vaspitanje i učenje tretiraju kao "tehnke" socijalizacije i to ne jedine, jer se socijalizacija ostvaruje preko stihijskih uticaja. Da bi situacija bila komplikovanija, neki autori kao npr. G. Allport, umesto pojma socijalizacije koriste pojam kulturalizacije, dok drugi prave jasnu razliku između podruštvljavanja i kulturalizacije - usvajanja sadržaja neke kulture.

Ne upuštajući se u dalju analizu ove komplikovane terminološke i pojmovne nesaglasnosti i njenih nijansi, valja reći da je ona našla svoj potpuni izraz i u domenu izvršenja krivičnih sankcija, odnosno krivično-pravnoj, penološkoj i penološko-andragoškoj oblasti. Može se čak reći da je u ovim oblastima ta pojmovno-terminološka zbrka još izrazitija, jer su u upotrebi pojmovi koji su nastali dodavanjem prefiksa pre ili re pomenutim osnovim kategorijama, kao što su: prevaspitanje, reedukacija, resocijalizacija i sl. To nas prisiljava da se nešto zadržimo na makar radnom preciziranju ovih i drugih pojmova.

Počnimo sa izrazom prevaspitanje, koji je nastao od izraza vaspitanje kome je pridodat prefiks pre, koji jezički znači ponovo, opet. Smisao tog ponovnog vaspitanja jeste korigovanje, popravljanje, izmena, nadoknada, kompenzacija lošeg u prethodnom procesu vaspitanja. Ovim izrazom se dakle akcenat vaspitno obrazovne aktivnosti stavlja na korekciju onoga što je bilo propušteno ili loše ostvareno u ranijem procesu vaspitanja. Ta korekcija se, međutim, ostvaruje naknadnim vaspitanjem. Saglasno tome po svom sadržaju i suštini prevaspitanje ne bi moglo da znači ništa drugo već isto što i vaspitanje tj. organizovano, plansko i usmereno delovanje u pravcu pozitivnih promena ličnosti i njenog bogaćenja znanjima. I zaista, nema vaspitanja koje u izvesnoj meri ne znači i korigovanje. Međutim, razlikovanje prevaspitanja od vaspitanja ima smisla kada se želi naglasiti da se u procesu vaspitanja, odnodno vaspitno-obrazovne aktivnosti, akcenat stavlja na njegovu korekcionu komponentu. Kada su u pitanju lica koja su se ogrešila o društvene vrednosti i dobra, onda je zaista logično da se težište vaspitno-obrazovnog procesa usmeri na tu korekcionu komnonentu. U tom smislu je sasvim prihvatljivo da se penološka andragogija definiše i kao nauka o prevaspitanju odraslih osuđenih lica. U tome je upravo sadržana njena specifičnost i to je čini specijalnom andragoškom disciplinom. Pomenimo i to da se u literaturi, naročito ruskoj, pravi razlika između pojmova prevaspitanje i popravljanje.

Pod prevaspitanjem se podrazumeva dugotrajniji i intenzivniji proces korekcije ličnosti i njenih stavova, shvatanja i drugih osobina, dok se pod pojmom popravljanje podrazumeva po trajanju kraći i po intenzitetu slabiji proces korekcije. Saglasno ovakvom razlikovanju i krivične sankcije se diferenciraju na one čiji je cilj prevaspitanje i one koje taj cilj imaju u popravljanju.

Tako precizirani ovi pojmovi verovatno imaju izvesnu praktičnu vrednost, ali se ičini da je njihovo razlikovanje izvedeno na osnovu ne baš snažnih teorijskih argumenata i osnove.

Što se tiče značenja izraza reedukacija, koji je nastao od latinske reči educatio dodavanjem prefiksa re, treba reći da on i etimološki i pojmovno ne znači ništa drugo već isto što i prevaspitanje.

Situacija je međutim, mnogo komplikovanija kada je u pitanju pojam resocijalizacija, koji se dosta široko koristi u oblasti izvršenja krivičnih sankcija i šire, u kriminalno-političkom i krivično-pravnom domenu. Ako se pojam socijalizacije shvata kao proces prihvatanja normi i vrednosti određene društvene grupe, odnosno šire društvene zajednice od strane pojedinaca, kako bi njihovo društveno ponašanje bilo u skladu s tim standardima, onda ni pojam resocijalizacije u svojoj suštini ne može značiti nešto druno. Razlika je samo u tome što je u pitanju naknadni, ponovni proces. Ovim naknadnim procesom se u izvršenju krivičnih sankcija obuhvataju lica koja nisu bila na društveno poželjan način socijalizovana, koja nisu iz različitih razloga uspela da prihvate društvene vrednosti i pozitivne stavove, navike i druge socijalno relevantne kvalitete, već su se našla na putu "negativne socijalizacije" odnosno "kriminalizacije", kako se taj proces u kriminologiji naziva. Pored ovih, resocijalizaciji podležu i oni delinkventi koji su ranije bili pravilno socijalizovani i uklopljeni u društvo ali su kasnije, pod uticaiem raznih okolnosti., skrenuli u ličnu devijaciju.

Resocijalizacija kao planski i organizovan proces ima za cilj prihvatanje društvenih normi i vrednosti koje su tim normama zaštićene, odnosno izmenu negativnih vrednosnih orijentacija i stavova, navika i shvatanja o društvenim standardima življenja, kako bi se time uklonile mogućnosti ponovnog pada u kriminalitet. To drugim rečima znači da je u pitanju proces društveno-moralnog vaspitanja, odnosno prevaspitanja

U svetlu izloženog resocijalizacija se u odnosu na prevaspitanje, slično odnosu vaspitanja i socijalizacije, kao namernog procesa, pokazuje kao uža pojmovna kategorija, kao uži proces, koji obuhvata ili se odnosi samo na jednu komponentu prevaspitanja - društveno-moralnu, a ne i na sve komponente tog kompleksnog korektivnog sistema. Istina, u procesu prevaspitanja delinkvenata, usled njenog posebnog etiološkog značaja, težište korekcije mora biti na moralno-društvenoj (resocijalizatorskoj) komnonenti tod šireg procesa prevaspitanja. Saglasno tome, i penološka andragogija toj strani prevaspitanja mora posvećivati posebnu pažnju.

Ovde se logički nameće fundamintalno pitanje: koji je krajnji cilj vaspitanja kao najšireg procesa i njegovih podprocesa prevaspitanja i resocijalizacije? Taj cilj se, saglasno naučnoj i teorijskoj orijentaciji pojedinih autora, određuje bilo kao društvena adaptacija bilo kao socijalna reintegracija. Otuda i ovi pojmovi zaslužuju malo pažnje.

Pod adaptacijom se podrazumeva prilagođavanje na date uslove života u grupi ili globalnoj zajednici. Samo jezičko značenje ovog izraza upućuje na pasivno prihvatanje datih uslova. Za razliku od njega, integracija bi značila izvesno aktivno uključenje u date uslove i okolnosti. Ovde nije akcanat na pasivnom prihvatanju, već se podrazumeva i izvesna aktivnost subjekata u cilju uključivanja u date uslove, pa i uključvanja koja mogu ići i u pravcu izmene datih okolnosti, tj. značiti menjanje tih uslova. Imajući u vidu generičku suštinu čoveka integracija znači viši i kvalitetniji oblik življenja čoveka u društvenim grupama i društvu kao celini.

Reintegracija kao i readaptacija, strogo jezički gledano, mogu značiti samo ponovno uključenje, odnosno prilagođavanje na uslove života u društvu, njegovim užim grupama i

zajednicama. Međutim, u procesu upotrebe ovih izraza njihovo značenje se proširuje i na integrisanje odnosno adaptaciju i onih koji u prethodnom životu nisu bili integrisani ili adaptirani. Ovako šire shvaćena reintegracija jeste i predstavlja kranji cilj ili poslednju kariku u lancu procesa prevaspitanja delinkventnih lica.

Da zaključimo. Na osnovu svega napred izložanog može se zaključiti da je predmet penološke andragogije izučavanje problematike vaspitno-obrazovne aktivnosti sa odraslim punoletnim licima koja su se ogrešila o društvene vrednosti i dobra, odnosno standarde društvenog ponašanja i usled toga se našla u posebnim institucijama za izvršenje krivičnih sankcija. S obzirom na posebnosti uslova u kojima se odvija vaspitno-obrazovni proces, kao i s obzirom na lične, socijalne i druge karakteristike vaspitanika, odnosno osuđenih lica, vaspitno-obrazovni proces je prioritetno usmeren u pravcu prevaspitanja u kom sklopu resocijalizacija predstavlja njen težišni aspekt. Konačan cilj ovako shvaćenog procesa vaspitanja jeste obezbeđenje ličnih predpostavki kod osuđenih lica, koje će im omogućiti što uspešniju reintegraciju u društvo, njegove uže i šire grupe, njegove odnose i procese, posebno proces rada.

I pored toga što smo istakli da je predmet penološke andragogije, vaspitanje u najširem smislu reči, pod kojim se podrazumevaju i svi uži procesi ili podprocesi, postavlja se pitanje: koji konkretni sadržaji vezani za vaspitanje predstavljaju predmet interesovanja ove naučne discipline. Po našem mišljenju penološka andragogija, pored sagledavanja svoje geneze i razvoja, utvrđivanja svog pojma, predmeta i drugih osnovnih kategorija - mora, ona to donekle i čini, izučavati i razvijati saznanja o:

metodama, tehnikama i instrumentima naučnog istraživanja svoga predmeta; socijalno psihološkim osnovama procesa prevaspitanja (vaspitanja), obuhvatajući kako

lična i zajednička svojstva vaspitanika - osuđenih lica, tako i psihosocijalne osobenosti zavodske organizacije i života osuđenih lica;

utvrđivanju cilja i konkretizaciji zadataka prevaspitanja; ulozi i mestu pojedinih faktora vaspitanja i njihovom doprinosu ostvarivanju opšteg cilja i

konkretnih zadataka vaspitanja i prevaspitanja; zakonitostima i principima ukupnog procesa vaspitanja i prevaspitanja punoletnih

osuđenih lica; komponentama ili stranama vaspitanja, kao što su: moralno, intelektualno, fizičko i

estetsko vaspitanje. U ovom kontekstu penološka andragogija treba da potpunije osvetli ciljeve, zadatke, oblike, metode, sredstva i principe svakog od ovih vidova -komponenti jedinstvenog procesa vaspitanja, odnosno prevaspitanja i

socijalnoj reintegraciji osuđenih lica i njihovom postpenalnom prihvatanju.Označena problematika predmeta penološke andragogije biće, upravo, predmet naše dalje pažnje i izlaganja.

FAZE NAUČNO-ISTRAŽIVAČKOG RADA

1. Početna faza u svakom istraživačkom poduhvatu jeste izbor i formulisanje istraživačkog problema. To opredeljenje za problem i njegovo formulisanje je koliko značajno i toliko složeno, jer od adekvatnog ili srećnog izbora problema, njegovog preciznog definisanja u najvećoj meri zavisi konačan ishod istraživačkog poduhvata. Formulisanje istraživačkog problema podrazumeva više misaonih operacija i vođenja računa o većem broju okolnosti koje omogućavaju ili ometaju realizaciju istraživačkog poduhvata.

Da bi se uspešno izvršio izbor problema neophodno je ulaganje predhodnih napora u pravcu što potpunijeg upoznavanja prakse i naučno-teorijskih rezultata osvetljavanja područja kome nameravani istraživački problem pripada. To je predpostavka za izvor problema koji to stvarno jeste, kao i preventivna mera u izbegavanju nepotrebnih ponavljanja i traganja za već otkrivenim. S druge strane, prilikom izbora predmeta istraživanja treba sagledati koliko je taj predmet u funkciji prakse, koliko se njime izlazi u susret potrebama i interesima prakse.

Dalji posao u ovoj fazi istraživačkog rada sastoji se u postavljanju i utvrđivanju teorijskog okvira konkretnog istraživanja. To podrazumeva ne samo teorijsko obrazloženje teme, već i određivanje njenog mesta u širem sklopu vaspitno-obrazovne problematike. Nakon toga ili uporedo s tim, istraživački problem se mora jasno i precizno definisati, odrediti njegove unutrašnje komponente, kao i jasno razgraničiti od drugih dodirnih problema i pitanja koja zajedno sa izabranim problemom ulaze u širu celinu vaspitno-obrazovne problematike. Prilikom tog definisanja značajno je zatim, ostvariti što potpuniju procenu vremenskih, materijalnih i drugih mogućnosti uspešne realizacije nameravanog zadatka.

Nakon izbora i formulisanja istraživačkog problema, a u cilju njegove kvalitetne i adekvatne realizacije neophodno je postaviti, utvrditi i jasno formulisati osnovnu i iz nje izvedene posebne istraživačke pretpostavke ili hipoteze. Dobro postavljenim hipotezama osigurava se, uz pretpostavku njihovog poštovanja, racionalnost, ekonomičnost i valjanost istraživanja, odnosno daljih istraživačkih postupaka i napora. Time se dakle, izbegava svaka nepotrebna ekstenzivnost, a pažnja i napor se usmeravaju u pravcu koji je sadržan u formulisanju predmeta i cilja istraživanja.

Dalji postupak u istraživačkom poduhvatu sadržan je u izboru osnovnog skupa ili uzorka jedinica istraživanja. Kod toga valja stalno imati na umu da nije neophodno da se istraživanjem obuhvate sve jedinice - ceo skup, već da se preko manjeg broja valjano odabranih jedinica može obezbediti kvalitetna reprezentacija takvog skupa. Po načinu izbora uzorak može biti različit. Najjednostavniji je slučajan uzorak, gde se iz ukupnog skupa vrši izbor jedinica po određenom redu, npr. svaka peta, deseta i sl. jedinica iz skupa koji je predmet pažnje. Složeniji od ovog je uzorak gde se izbor jedinica unutar određenih jasno izdiferenciranih delova ukupnog skupa, vrši tako da se dobije stratifikovani uzorak u kome su zastupljeni reprezentanti svakog dela - stratuma čitavog skupa. Postoje i druge vrste uzorka, s obzirom na način izbora kao što su prigodni, namerni i sl., u čiju se tehniku izbora ne možemo upuštati. Biće dovoljno ako istaknemo da je posao izbora uzorka, veoma značajan i da od uspešnosti tog izbora zavisi "pravo" istraživača da dobijene rezultate uotštava - proteže njihovo važenje na ukupan skup jedinica. Napomenimo i to da se eventualne greške u izboru uzroka mogu kasnije utvrditi pomoću posebnih statističkih tehnika. Naravno, tamo gde se pokaže da takvih grešaka ima, one umanjuju vrednost dobijenih rezultata.

U sledećoj fazi istraživačkog rada potrebno je da se istraživač opredeli za odgovarajuće metode, tehnike i instrumente istraživanja. Razume se, sam izbor istraživačkog problema u velikoj meri usmerava i izbor metoda i tehnika istraživanja. Kod toga je neobično važno imati na umu da su rezultati istraživanja tim objektivniji i potpuniji, ukoliko se u istraživanju koristi veći broj metoda i tehnika istraživanja, čije je rezultate kasnije moguće međusobno upoređivati. Sam, pak, izbor metoda i tehnika mora biti maksimalno primeran predmetu i pretpostavkama istraživanja, kao i objektivnim mogućnostima primene takvih metoda i tehnika.

Nakon opredeljivanja za odgovarajuće metode i tehnike, potrebno je pristupiti izradi instrumenata pomoću kojih će se vršiti istraživanja, odnosno ostvariti primena odabranih metoda. Razrada takvih instrumenata često zahteva ozbiljne napore i dosta vremena, a najčešće je potrebno angažovanje stručnjaka raznih profila, najčešće celokupne istraživačke ekipe. Takva ekipa, po pravilu, treba da ima u svom sastavu stručnjake koji solidno poznaju ne samo svoj, već i druge aspekte istraživanja. Tamo gde je u sastavu ekipe zastupljen i izvestan broj onih koji ne raspolažu istraživačkim iskustvom i koji nisu dostigli visok stepen stručnosti, neophodno je preduzeti odgovarajuće mere dopunskog informisanja, ostvariti prethodne konsultacije i detaljnu instruktažu.

Sledeća faza u istraživačkom postupku jeste izvođenje empirijskog dela istraživanja, koje ne znači ništa drugo već realizaciju ranije preciziranih i formulisanih zamisli. Ovde je neobično važno poštovanje unapred utvrđenog redosleda postupaka, i poštovanje vremenskih i drugih planom predviđenih kriterijuma. Ali, ne bi valjalo da unapred sasvim isključimo potrebu za nekim dopunskim postupcima ili tehnikama, koje može u samom toku realizacije nametnuti priroda problema. Svaku dopunu ili eventualnu izmenu, tamo gde se pokaže potrebnim treba uneti u nacrt istraživanja.

Nakon prikupljenih podataka, činjenica i drugog empirijskog materijala, istraživačima predstoji sledeća faza istraživačkog postupka - analiza i interpretacija takvih podataka. Naravno, pre pristupanja analizi kao kreativnom činu potrebno je predhodno srediti podatke, podvrći ih tzv. logičkoj kontroli, ostvariti izvesnu sistematiku tih podataka kako bi se moglo pristupiti valjanoj analizi, koja podrazumeva i međusobno kompariranje podataka i izvođenje zaključaka. U toj kvantitativnoj analizi potrebno je primeniti sve analitičke postupke koji odgovaraju prirodi podataka. Viši nivoi analize svakako su kvalitativna i kauzalna analiza, koje takođe podrazumevaju primenu raznih metoda. Cilj svih tih analitičkih postupaka jeste da se pruži odgovor na osnovne predpostavke istraživanja, bilo u smislu njihove potvrde ili odbacivanja. Zaključci do kojih se dolazi moraju biti zasnovani na argumentima, treba da su konkretni, koncizni i da se njima naglašava osnovna ideja istraživačkog poduhvata. Ti zaključci i uopšte dobijeni rezultati biće tim kvalitetniji ukoliko su čvršće povezani i ukoliko se uklapaju u teorijski okvir istraživanja, odnosno širi teorijski koncept, čime rezultati poprimaju na naučnoj vrednosti.

Poslednja i završna faza, koja i nije u strogom smislu sastavni deo konkretnog istraživačkog postupka, ali je značajna za dalji razvoj nauke i naučne misli, sadržana je u praktičnoj proveri, verifikaciji dobijenih rezultata u praksi. Ova faza je tim značajnija kada se zna da je praksa najpouzdaniji kriterijum istinitosti. Tamo gde se pokaže da su rezultati istraživanja saglasni sa praksom, tamo i istraživači imaju najsnažniju podršku istinitosti njihovih rezultata i uopšte valjanosti istraživačkog poduhvata.

METODE ISTRAŽIVANJA

Ne postoji slaganje među autorima u pogledu shvatanja pojma istraživačke metode. Do toga dolazi zbog čestog zamenjivanja, identifikovanja ili potpunog izdvajanja istraživačke metode, istraživačke tehnike i istraživačkih instrumenata.

Neki autori pojmom metode obuhvataju istraživačke tehnike-postupke, dok drugi svaku istraživačku tehniku nazivaju metodom.

Pod pojmom istraživačke metode treba podrazumevati osobene i celovite postupke izučavanja i objašnjenja procesa prevaspitanja, znači metoda predstavlja postupanje koje ima ralativnu samostalnost u odnosu na druge moguće postupke.

Tehnika istraživanja jeste oblik primene konkretne metode. Sredstva kojima se služimo prilikom primene istraživačkih postupaka, odnosno tehnika

nazivamo istraživačkim instrumentima. Tehnike su oblici, a instrumenti su sredstva primene određene istraživačke metode. Iz ovoga je jasno da postoji tesna povezanost između metoda, tehnika i instrumenata.

Polazeći od odredbe da istraživačke metode predstavljaju relativno samostalne postupke, a imajući u vidu faze istraživačkog postupka, sve istraživačke metode u penološkoj andragogiji mogu se podeliti u dve osnovne grupe:- istračivačke metode prikupljanja empirijskih podataka,- metode, analize i interpretacije tih podataka.

Postoje i druge podele istraživačkih metoda, ali se nećemo u to upuštati već ćemo razmatrati ove dve osnovne grupe istraživačkih metoda.

1. METODE PRIKUPLJANJA PODATAKA

U ovu grupu metoda svakako spadaju: metoda posmatranja, metoda eksperimenta, metoda ispitivanja (intervjua i anketiranja), metoda testiranja, metoda razvrstavanja (skaliranja) i metoda proučavanja dokumentacije.

Pored ovih metoda u penološkoj andragogiji je, naravno, moguća primena i drugih metoda, ali nam se čini da napred nabrojane imaju peseban značaj.

a. Posmatranje

Posmatranje predstavlja jednu od osnovnih metoda pedagoških i andragoških istraživanja. Pod posmatranjem se podrazumeva plansko i po određenim kriterijumima organizovano čulno opažanje pojava i procesa. Njegove osnovne odlike su usmerenost ka cilju, organizovanost i sistematičnost.

Postoji više oblika ili tehnika metoda posmatranja. Tako se, s obzirom na način realizacije razlikuje posredno i neposredno posmatranje; s obzirom na dužinu trajanja razlikuje se kratkotrajno i dugotrajno posmatranje uz vođenje dnevnika; u pogledu organizovanosti i sistematičnosti posmatranja razlikuje se prigodno od organizovanog posmatranja. Posmatranje s obzirom na to ko se posmatra može imati sledeće oblike: samoposmatranje (introspekcija) i posmatranje drugog (ekstrospekcija), itd.

Prosto ili prigodno posmatranje se najčešće koristi u procesu prevaspitanja. Vaspitač, da bi mogao procenjivati adekvatnost i efikasnost svoga rada mora stalno posmatrati kakve efekte ostvaruje, kao i posmatrati ponašanje vaspitanika u različitim situacijama. Takvo posmatranje, budući da se obavlja takoreći svakodnevno, naziva se tekućim ili redovnim posmatranjem. Upravo zato što je više slučajno, a i dosta površno, ovaj tip posmatranja nema veću naučnu vrednost iako za praksu može biti od posebne koristi.

Za razliku od njega organizovano posmatranje, koje po pravilu ima tačno određen cilj i plan posmatranja, gde je predviđen sadržaj, predmeti i pojave koje će se posmatrati, način beleženja opaženog, ima znatno veću naučnu vrednost. Takvo posmatranje omogućava da se određene pojave koje su predmet izučavanja svestrano analiziraju. Međutim, i ovaj oblik posmatranja ima određene slabosti od kojih je osnovna sadržana u subjektivnom stavu posmatrača, koji ne retko projektuje - vidi u pojavi ono što objektivno ne mora biti u njoj sadržano.

Da bi se taj subjektivizam izbegao koriste se razna sredstva "beleženja" čime se objektiviziraju podaci i omogućava izvođenje validnih zaključaka. U tu svrhu se koriste foto i kino kamere, magnetofoni, listovi posmatranja, dnevnici posmatranja i sl.

b. Eksperiment

Bitna odlika eksperimenta kao metode istraživanja je u veštačkom, namernom izazivanju i posmatranju pojave pod tačno određenim uslovima. Eksperiment omogućava da se neka pojava izučava češće i duže i u uvek istim -konstantnim uslovima. U tome su sadržane prednosti eksperimenta u odnosu na druge istraživačke metode. Ova metoda, dalje, omogućava kontrolisanje i plansko posmatranje svih uslova i faktora. U toku samog eksperimenta vrše se određena merenja da bi se sagledala snaga delovanja pojedinih faktora.

U penološkoj andragogiji je moguća primena svih oblika ili tehnika eksperimenta, kao što su: eksperiment sa jednom grupom, eksperiment pomoću paralelnih grupa i eksperiment sa rotacijom faktora.

Eksperiment sa jednom grupom je oblik eksperimenta koji se realizuje sa jednom skupinom i prati njen rezultat. Kod ovog tipa eksperimenta vrše se merenja da bi se utvrdilo početno stanje i njegove kasnije promene. Na osnovu razlika u inicijalnoj ili početnoj situaciji i konačnom ishodu ili finalnoj situaciji izvode se odgovarajući zaključci.

Daleko veću vrednost od eksperimenta sa jednom grupom ima eksperiment sa paralelnim grupama: kontrolnom i eksperimentalnom, u kojima se kontrolisano, namerno menjaju pojedini uslovi, dok ostali ostaju isti. Ovaj eksperiment može se realizovati i sa većim brojem grupa od kojih će neke imati eksperimentalni, a druge kontrolni karakter. Na osnovu rezlika između inicijalne i finalne situacije, u kontrolnoj i u eksperimentalnoj grupi, izvodi se zaključak o snazi delovanja eksperimentalnih faktora. Da bi zaključci izvedeni na osnovu poređenja bili pouzdaniji neophodno je da se, pre pristupanja eksperimentalnom radu, ostvari ujednačavanje paralelnih grupa u pogledu relevantnih obeležja, kako bi se postiglo da te grupe imaju karakter ekvivalentnih grupa.

Eksperiment sa rotacijom faktora nije ništa drugo nego kombinacija predhodna dva oblika eksperimenta u kome grupe uvedene u eksperiment naizmenično menjaju svoje uloge i to tako što eksperimentalna grupa postaje kontrolna i obrnuto, kontrolna grupa postaje

eksperimentalna. Jedina razlika ovog tipa eksperimenta u odnosu na prethodne sadržana je u tome što se ovde merenje vrši po fazama realizacije eksperimenta, a ne samo pre i posle, kao kod prethodnih. Po oceni mnogih istraživača ovaj tip eksperimenta je manje pouzdan, jer je dejstvo ili efekat eksperimentalnog faktora pod uticajem prethodne uloge grupe, koji uticaj je teško eliminisati.

Recimo na kraju i to da izbor tipa eksperimenta u konkretnom istraživanju zavisi od konkretnih faktora kao što su: karakter problema, materijalna sredstva, broj mogućih grupa, vremenski okviri trajanja eksperimenta i sl.

c. Metoda ispitivanja

Ova metoda se od strane pojedinih autora naziva metodom razgovora ili intervjua. Suština te metode sastoji se u tome što ispitivač postavlja pitanja o izvesnim problemima, precesima ili pojavama na koja ispitanik daje odgovor. Ova metoda sa upotrebljava sa različitim ciljem i u različitim oblicima. Najčešće ona predstavlja neposredan kontakt između ispitivača i ispitanika - intervju.

Razgovor se može realizovati preko raznih oblika kao što su individualni i kolektivni - grupni razgovor, zatim, neplanirani i razgovor koji je unapred strogo planiran sa tačno fiksiranim sadržajem, odnosno pitanjima. Važno je kod svih ovih oblika razgovora da je nenametljiv, po mogućnosti da bude što neposredniji. Važno je da bude zasnovan na poštovanju ličnosti ispitanika i da se realizuje u atmosferi međusobnog poverenja. Na ispitivaču je da ovlada tehnikom ispitivanja, da ima sposobnost da uoči kada ispitanik obilazi istinu i da naknadnim vešto postavljenim pitanjima idokuči istinu.

Ova metoda može imati vrlo široku primenu u sagledavanju vaspitno-obrazovne aktivnosti ustanova za izvršenje krivičnih sankcija. Neposredan razgovor ispitivača i ispitanika omogućava da se potpunije sagledaju mnoge činjenice značajne za unapređenje vaspitno-obrazovne delatnosti. Ali razgovor je, to treba istaći, u velikoj meri subjektivno obojen, kao i metoda posmatranja, te se njegovi rezultati mogu koristiti za izvođenje kvalitativnlh zaključaka, a manje u svrhu precizne kvantitativne analize.

Anketiranje je oblik metode ispitivanja kojim se prikupljaju podataka, usmeno ili pismeno saopšteni, po unapred pripremljenim, sistematizovanim i precizno formulisanim pitanjima. Takav sistem pitanja u svojoj celini predstavlja instrument ove metode i naziva se anketni listić ili upitnik.

Primena ove metode je posebno pogodna za ispitivanje mišljenja i stavova ispitanika kao i organizatora i realizatora procesa prevaspitanja.

Kada je u pitanju istraživanje neke pojave koja ima širi obim onda se pribegava, što zavisi u velikoj meri od sposobnosti istraživača, izradi standarizovanih, unapred baždarenih upitnika čije su metodološke vrednosti, naročito metrijske, unapred utvrđene. Takvi instrumenti se obično nazivaju testovi - upitnici.

d. Metoda testiranjaSledeća metoda koja se koristi u penološkoj andragogiji više nego druge pomenute

metode, jeste metoda testiranja. Pod testom se podrazumeva standardizovani instrument koga čini niz zadataka međusobno logički povezanih. Više testova međusobno tematski povezanih, koji služe istom cilju, nazivaju se baterijom testova. Testovi se međusobno diferenciraju s

obzirom na oblik pitanja, na njihov sadržaj, namenu i slično. Oni se po pravilu dele na sledeće osnovne grupe: testove ličnosti, testove sposobnosti, testove postignuća.

Svaka od ovih vrsta testova može imati široku primenu u penološko-andragoškoj istraživačkoj praksi. Međutim, za sada se kod nas, u našoj zemlji, uglavnom koriste testovi ličnosti i donekle testovi sposobnosti. Testovima ličnosti se mere motivacija, temperament, interesi i stavovi, dok se testovima sposobnosti mere pojedine psihofizičke sposobnosti, motorne i psihomotorne. Najpoznatiji su testovi inteligencije, čija je primena naročito osetljiva te su i njihovi rezultati čest predmet kritike. Testovi postignuća se diferenciraju u dve podgrupe: testovi znanja i testovi umešnosti. Testovima znanja se ispituje količina i kvalitet usvojenog znanja. Dok testovi umešnosti ili praktičnih postignuća služe za merenje veština i navika pri rešavanju praktičnih zadataka.

Prema broju ispitanika testovi mogu biti individualni i grupni. Individualni testovi se obično koriste prilikom ispitivanja nekih specijalnih znanja i veština, dok je primena grupnih testova mnogo šira.

e. Metoda razvrstavanja (skaliranje)Metoda razvrstavanja (skaliranje) se u metodološkoj literaturi naziva i metodom merenja.

Ona ne znači ništa drugo već kvantitativno, količinsko posmatranje pojava sa nastojanjem da se utvrdi stepen prisustva neke karakteristike ili svojstva u pojavi koja se posmatra. To drugim rečima znači da se skalira tj. razvrstava grupa pojava ili pojedinačnih slučajeva po redu koji odgovara količini svojstava u njima, i to tako što se polazi od onih koji imaju određeno svojstvo u najvećoj meri idući ka onim slučajevima gde je takvo svojstvo minimalno prisutno ili obratno.

Pored takvog merenja koje znači razvrstavanje i skaliranje, postoji i sociometrijski metod, koji po svojoj suštini jeste merenje s tim što sociometrijski metod meri relaciju između pojedinaca u okviru određene društvene grupe. Tom metodom se meri stupanj privlačenja ili odbijanja pojedinaca u okviru jedne grupe i time, ustvari, meri stupanj čvrstine ili kohezije date grupe. Takvo merenje se realizuje pomoću posebnog instrumenta koji se naziva sociometrijski test. Ovim instrumentom se traži od članova određene grupe da označe sa kojim bi drugim članom hteo najradije da obavlja neki posao ili slično. Na osnovu takvih iskaza pojedinaca istraživač je u mogućnosti da te rezultate grafički predstavi u vidu tzv. sociograma. Na tom grafikonu jasno će se videti koji pojedinci u grupi predstavljaju "zvezde" ili "vođe", kao i ukupna konstelacija odnosa u grupi. Takvo sagledavanje može biti od velike koristi za dalji rad sa grupom, za njeno eventualno preuređenje i sl. U cilju objektivnosti takvog nalaza neophodno je da ispitanicima bude zagarantovana puna anonimnost. Stoga istraživač ne sme ni na koji način da zloupotrebi takve iskaze.

f. Proučavanje dokumentacijeJedna od metoda prikupljanja empirijske građe jeste metoda proučavanja dokumentacije.

Unapređenje procesa prevaspitanja zahteva da se osim proučavanja koja su vezana za tekuću praksu, obrati određena pažnja sagledavanju istorijskih dimenzija, odnosno razvojnog procesa pojedinih problema i pojava koje dolaze do izražaja u procesu prevaspitanja. Saglasno s tim dokumentacija predstavlja nezaobilazni izvor informacija. U velikom broju međusobno veoma različitih dokumenata sadržani su podaci značajni za izučavanje pojedinih problema. Svi dokumenti kao izvori podataka, moraju se razvrstati u sledeće grupe:

opšta dokumentacija, dokumenta stručnog karaktera i dokumenta ličnog karaktera.

Kada je reč o opštim dokumentima onda imamo u vidu različite materijale vezane, bilo za opštu problematiku vaspitanja i obrazovanja, bilo za područja pojedinih penološkoj andragogiji bliskih naučnih oblasti kao što su: opšta andragogija, pedagogija, psihologija i dr.

Stručnu dokumentaciju čine takva dokumenta koja se neposredno odnose na vaspitno-obrazovnu aktivnost sa odraslim tj. punoletnim osuđenim licima, kao što su: nučni i stručni radovi, tekuće analize, priručnici, uxbenici, uputstva i sl. Ovde spadaju radovi štićenika (vaspitanika) i nastavnika, razne beleške i uopšte školska dokumentacija.

Grupu ličnih dokumenata, čije korišćenje može imati veliki značaj za sagledavanje vaspitno-obrazovnih procesa, čine razni dokumenti o osuđenim licima, pojedincima ili njihovim grupama koje registruju sami vaspitači ili su rezultat prethodnog, krivično-pravnog tretmana pojedinih osuđenih lica. Od takvih dokumenata, posebnu vrednost ima tzv. kumulativni dosije, koji se u našim ustanovama vodi za svako osuđeno lice. Iz tih dosijea, istraživač se može obavestiti o raznim psiho-socijalnim karakteristikama svakog pojedinca, njihovoj kriminalnoj aktivnosti, kao i o njihovim uspesima ili neuspesima u procesu prevaspitanja.

Naravno, vrednost dokumenata u najvećoj meri zavisi od njihovog kvaliteta tj. od toga sa koliko se tačnosti i savesnosti takva dokumenta vode. Iz toga jasno proizilazi, da se istraživač i prema njima mora kritički odnositi.

U dosadašnjem izlaganju bilo je reči samo o najznačajnijim metodama koje se mogu koristiti u istraživanju problematike prevaspitanja. Razmatranje osnovnih metoda dato je u najnužnijem obimu. Za uspešnu primenu svake od ovih metoda neophodno je njihovo dublje poznavanje i praktično vežbanje njihove primene.

METODE OBRADE I ANALIZE PODATAKA

Metode naučne analize već prikupljene empirijske građe dosta se razlikuju od metoda prikupljanja takve građe. Ta razlika nije sadržana samo u vremenski situiranim radnjama, već se izražava i u samoj prirodi istraživačkih postupaka.

Analiza podataka s obzirom na cilj istraživanja i stepen naučnog saznanja može imati trojaki karakter, odnosno možemo razlikovati tri oblika takve analize i to:

Analiza čiji je cilj utvrđivanje svojstva tj. kvaliteta pojava ili procesa naziva se kvalitativnom analizom;

Oblik analize koji ima za cilj sagledavanje veličine - prisustva određenih pojava ili svojstava neke pojave je kvantitativna analiza;

Oblik analize koji ima za cilj da utvrdi uzročno-posledične veze između bilo samih svojstava određene pojave ili odnos između takve pojave i drugih pojava (unutrašnje i spoljašnje veze).

Sva tri oblika analize, uzete u jedinstvu, predstavljaju celinu procesa analize podataka i najčešće se obavljeju paralelno. Zato na sve navedene oblike ili stupnjeve analize prikupljenih podataka treba gledati kao na jedinstven proces, te njihovu podelu treba uzeti samo kao radnu osnovu, koja će nam omogućavati da istaknemo i sagledamo pojedine elemente tog

jedinstvenog procesa. Naravno, svaki od pomenutih oblika analize ima i svoje specifičnosti, te je u tom pogledu njihovo razlikovanje korektno.

a. Kvalitativna analizaU kvalitativnoj analizi kojom se utvrđuju svojstva predmeta i procesa, primenjuju se

logički postupci saznanja kao što su: deskripcija, klasifikacija, generalizacija i definicija. To su u stvari postupci kvalitativne analize.

Deskripcija znači sređivanje u određeni sistem kvalitativnih podataka neke pojave ili predmeta. To sređivanje ne znači ništa drugo već opisivanje koje se može izvoditi rečima ili odgovarajućim simbolima. Naravno, deskripcija je tim bolja ukoliko sadrži više činjenica, tj. više kvalitativnih obeležja pojave koja se opisuje i ukoliko se to opisivanje ostvaruje na sistemski način.

Klasifikacija znači razvrstavanje kvalitativnih obeležja jedne pojave ili više pojava koje su bile predmet deskripcije. To razvrstavanje se ostvaruje prema unapred utvrđenom kriterijumu. Bitno je kod te klasifikacije da se sve pojave ili obeležja neke pojave razvrstavaju bez ostataka. U protivnom, nešto nije u redu sa kriterijumom.

Sama deskripcija i klasifikacija znače izvesnu pripremu za sledeću logičko - saznajnu aktivnost - generalizaciju, tj. uopštavanje, ivođenje zaključaka i izricanje kvalitativnih sudova.

Postupkom generalizacije obezbeđuje se uočavanje opštih karakteristika nekih pojava kao i njenih veza sa drugim pojavama i time omogućava izvođenje definicija, odnosno bližeg određenja neke pojave ili procesa.

Iako su deskripcija, klasifikacija, generalizacija i definicija posebni oblici ili stupnjevi logičkog saznanja u procesu kvalitativne analize - bilo bi pogrešno shvatiti da njihov redosled mora ići uvek pokazanim redom. Između njih, naime, postoji prožimanje tako da se često vrše istovremeno. Tu njihovu dijalektičku povezanost, isprepletanost i međuzavisnost treba stalno imati na umu u svakom postupku naučnog istraživanja.

b. Kvantitativna analizaVeć smo rekli da su analize kvaliteta i kvantiteta međusobno povezane misaone

aktivnosti pri čemu se kvalitativna analiza najčešće javlja kao prva faza takve aktivnosti. Da bi se kvalitativna svojstva bolje i potpunije spoznala potrebno je pristupiti kvantitativnoj analizi, pri čemu se služimo različitim mernim veličinama. Ova analiza nema samo za cilj da utvrdi postojanje nekog svojstva, već i da otkrije u kom stepenu su ta svojstva prisutna, odnosno u kojoj veličini se ona manifestuju. Taj stepen prisustva nekog svojstva ili pojave može se izučavati bilo sa aspekta frekventnosti ili učestalosti, bilo iz ugla obima njegovog prisustva, vremenskog trajanja, brzine i intenziteta ispoljavanja i sl. Stoga je neophodno, da se pre pristupanja kvantitativnoj analizi odrede veličine ili dimenzije koje se žele meriti i da se saglasno s tim odrede i merni instrumenti.

To znači da veličina (dimenzija) koja se meri, mora biti unapred definisana. Razume se, kada imamo posla sa društvenim pojavama, pa i nekim ličnim, obično nisu u pitanju neke konkretne veličine, već često imamo posla sa apstraktnim veličinama, koje je teško direktno meriti. Prilikom kvantitativne analize veoma se obilato koriste različiti merni instrumenti od kojih se zahteva da poseduju čitav niz metrijskih karakteristika kao što su: validnost, pouzdanost, objektivnost, ''sveobuhvatnost", ekonomičnost, praktičnost i sl.

U savremenoj metodologiji postoje brojne metode merenja, čime se posebno bavi statistika. Naravno, mi ne možemo ulaziti u potpuniju eksplikaciju tih metoda, već ćemo ukazati samo na neke njihove merne vrednosti.

Najjednostavnija statistička mera sadržana je u sagledavanju relativnih odnosa između pojava ili svojstava. Mnogo se tačnija slika, međutim, dobija pomoću tzv. srednjih vrednosti. Preko ovih vrednosti se reprezentuju čitavi skupovi posmatranih pojava ili svojstava. Odstupanja od tih srednjih vrednosti mogu se dalje statistički utvrditi pomoću opsega raspodele, prosečnog odstupanja i standardnog odstupanja. Tim putem je moguće utvrditi u kojoj se meri neka od srednjih vrednosti javlja kao centralna tendencija skupa i da li može reprezentovati ceo skup (grupu).

Dalja važna mera ili statistička metoda jeste korelacija pomoću koje se određuje nivo povezanosti između različitih pojava ili različitih svojstava iste pojave.

Viši stepen utvrđivenja veza između pojava i svojstava, odnosno varijabli, predstavlja tzv. faktorska analiza, ili kako se još naziva multivarijatna analiza. NJena prednost u odnosu na "prostu korelaciju" ili jednočlanu koralaciju je u tome što se preko ove analize utvrđuje povezanost između većeg broja pojava, pri čemu je moguće izdvojiti najbitnije od njih i na osnovu toga predvideti izvesne pravilnosti ili tendencije.

c. Uzročno-posledična analizaKonačan cilj svake kvalitativne i kvantitativne analize jeste da doprinese objašnjenju

pojave ili procesa koji je predmet istraživanja. To znači da je analiza uzročno-posledičnih odnosa sastavni deo kvalitativne i kvantitativne analize. Uzročna analiza je istovremeno, najveći stupanj nučnog saznanja. Krajnji cilj svake nauke jeste kauzalno ili uzročno objašnjenje pojava ili procesa koji su predmet njihovog izučavanja. To je slučaj i sa penološkom andragogijom. Međutim, uzročno objašnjenje društvenih pojava predstavlja jedno od najtežih područja društvenih nauka.

Teškoće koje stoje na putu takvog objašnjenja su višestruke. Pomenimo samo najvažnije. Sama činjenica da postoji opšta povezanost između pojava u društvu, kao i okolnost da sve te veze nemaju isti intenzitet, da nisu podjenako nužne i sl., otežavaju otkrivanje i sagledavanje uzročno-posledičnih veza, veza u kojima su pojave koje imaju karakter uzroka toliko snažne da predstavljaju dovoljne i nužne činioce nastanka nove pojave. Problem se dalje komplikuje time što je neophodno razlikovati neposredne povode javljanja neke pojave, od njenih stvarnih, neposrednih uzroka, kao i ovih od opštiih. Valja stalno imati na umu da se u ulozi uzroka, kada je reč o društvenim pojavama, retko kada javlja samo jedan ili nekoliko faktora, već se češće pojavljuje kompleksnija situacija ili splet takvih faktora. U okviru tog spleta se odvija delovanje pojedinih faktora, čija snaga delovanja zavisi od njihovog mesta u tom spletu.

Najjednostavniji oblik analize uzročno-posledičnih odnosa, javlja se u obliku sukcesivnosti događaja kada se posledica javlja nakon delovanja uzroka. Složeniji od ovog je oblik kauzaliteta u kome odvijanje uzroka i posledice traje simultano, to jest istovremeno. Takve veze se teže otkrivaju to jest izučavaju, jer ovde uzrok nastavlja da deluje i posle nastanka njegove posledice, usled čega dolazi do uzajamnog delovanja između posledica i uzroka. Najsloženiji oblik uzročne povezanosti jesu njene veze gde je uzročnost emanentna samoj pojavi i gde je ona identična sa zakonitošću. Ovu zakonitost tj. oblik uzročnosti je najteže spoznati, jer je neophodno prodreti u samu suštinu pojave.

Utvrđivanje uzročno-posledičnih veza predpostavlja korišćenje odgovarajućih empirijskih metoda, posebno eksperimenata, ali i primenu logičnih metoda analize. Zato je u cilju izvođenja uzročno-posledične analize neophodno dobro poznavanje ne samo empirijskih metoda, nego i logičko-saznajnih metoda, kao što su: analiza i sinteza, indukacija i dedukcija, apstrakcija i generali-zacija. Primena ovih poslednjih omogućava da se rezultati konkretnog istraživanja sagledavaju u kontekstu širih teorijskih okvira i tako sagleda njihova objektivna i funkcionalna vrednost.

Svi napred izloženi oblici i faze nučne analize međusobno se prožimaju i dopunjuju, pa zato na njih treba gledati kao na jedinstven proces. To što smo ih odvojeno analizirali učinjeno je samo radi toga da bismo jače sagledali i istakli pojedine elemente tog jedinstvenog procesa.

O UČENJU ODRASLIH

Osnovna pretpostavka uspešnosti svakog ljudskog rada jeste poznavanje "materijala" na kome se izvodi kao i uslova u kojima se odvija. Saglasno tome pedagogija kao nauka o vaspitanju mladih ističe u prvi plan neophodnost poznavanja mladih kao objekata i subjekata vaspitnog rada kao i objektivnih uslova u kojima se taj rad odvija. Ovo načelo se u punoj meri odnosi i na oblast vaspitno-obrazovnog rada sa odraslima uopšte. Kada je u pitanju prevaspitanje odraslih - osuđenih lica postoje i posebni razlozi uvažavanja takvih pretpostavki, odnosno osnova vaspitno-obrazovnog rada sa njima. Stoga je pre bilo kakve vaspitne aktivnosti neobično važno da se prethodno sagledaju i izuče subjektivne bio-psihičke i druge karakteristike osuđenih i posebno, pravni i socijalno-psihološki uslovi njihovog institucionalnog života i rada.

Budući da osuđena lica pripadaju populaciji odraslih, prema kojima su primenjene krivične sankcije koje im određuju poseban društveni status - osuđena lica, to je potrebno, pre sagledavanja subjektivnih i objektivnih uslova njihovog prevaspitanja, da se bar na elementarnom nivou osvrnemo na mogućnosti i granice učenja odraslih uopšte. Prethodni uslov tome je preciziranje samog pojma odraslog čoveka.

POJAM ODRASLOG ČOVEKA I NJEGOVE MOGUĆNOSTI UČENJA

1. POJAM ODRASLOG ČOVEKA

Prilikom određivanja pojma odraslosti, odnosno odrasle životne dobi ili, kako se u krivično-pravnoj oblasti označava, punoletstva koristi se više pristupa i kriterijuma. Prema genetskom kriterijumu odraslost se određuje kao period života u kome je postignuta biološka i psihička zrelost. Iako značajna ova odrednica, koju zastupa poznati francuski psiholog Moris Debes, nije dovoljna.

Nepotpuna je i odredba punoletstva samo na osnovu formalno-pravno priznatog statusa punoleststva, koji je više oslonjen na društveno-političke razloge i opredeljenja pojedinih društava nego što vodi računa o stvarnom stepenu biološke razvijenosti uslovljene samorastenjem.

Najpotpuniji je stoga sociološko-antropološki pristup koji uvažava bio-psihičku razvijenost, socijalna svojstva i osnovni društveni status odrasle dobi. Samo ličnosti koje su

dostigle razvijenost i relativnu zrelost u fizičkom, mentalnom i socijalno-političkom pogledu mogu se smatrati odraslim čovekom.

U nauci je, međutim, sporno pitanje kada nastupa odraslo doba, odnosno punoletstvo. Neki autori, kao na primer pomenuti Moris Debes, kao donju granicu odrasle ličnosti uzimaju 21. godinu života, dok neki raniji pisci tu granicu pomeraju na 25 godina. Savremeni pisci granicu kada dete postaje odrastao čovek znatno pomeraju na mlađi uzrast - 16. godinu.

U andragoškoj literaturi takođe nalazimo raličita rešenja. Tako prema jednom autoru (N. S. Gruntvig) pravo obrazovanje odaslih počinje sa 18 godina života, drugi (Vladisavljev) smatra da visoko obrazovanje počinje sa 19 godina i predstavlja deo sistematskog organizovanog obrazovanja odraslih. Jedan autor (Anaijev) period između 18 i 40 godina naziva "studentskim uzrastom" (vidi: D. Savićević, 1983., str. 209). Prema našim andragozima obrazovanje odraslih počinje sa 17 (P. Slijepčević), odnosno 18 godina (B. Samolovčev, 1979).

Nama se čini da je u našim socio-kulturnim, političkim i drugim socijalnim uslovima i posebno, s obzirom na tempo sazrevanja mladih u našoj sredini, najprihvatljivije kao donju granicu odrasle dobi uzeti navršenih 18 godina. Tada se stiče i poseban pravno politički status punoletstva. Naravno, u pogledu nivoa bio-psihičke zrelosti dolaze do izražaja individualna otstupanja u jednom ili drugom pravcu. Nisu ni sve kasnije faze života odasle ličnosti međusobno identične, već među njima postoje manje ili veće razlike o kojima svakako treba voditi računa prilikom planiranja, organizovanja i realizacije vaspitno-obrazovnih sadržaja, o čemu će kasnije biti reči.

2. MOGUĆNOSTI UČENJA ODRASLIH

Budući da se vaspitanjem i obrazovanjem, odnosno učenjem teži razvoju osobina ličnosti i njima odgovarajućih procesa kao i usvajanju novih znanja i umenja, to se postavlja kao centralno pitanje koliko su odrasli pogodni za učenje, odnosno kakve su njihove mogućnosti za postizanje uspeha u vaspitno-obrazovnom radu. U procenjivanju takvih mogućnosti moraju se najmanje uzeti u obzir njihove senzorno-perceptivne, saznajne i emotivno-motivacione osobine.

a. Senzorno-perceptivne mogućnostiUčenje kao aktivnost angažuje "totalni organizam" (J. R. Kidd). Ono je u funkciji fizičkih

i psihičkih snaga čoveka i izražava aktivnost čitavog njegovog organizma. Otuda senzorno-perceptivna svojstva odraslih imaju poseban značaj u njihovom učenju. To znači da mogućnost učenja odraslih ne zavisi samo od njihovih mentalnih potencijala, već i od opšte fizičke kondicije, stanja organizma i njegovog funkcionisanja. Promene u fizičkoj i fiziološkoj sferi koje odrasli u procesu starenja doživljavaju nesumnjivo se nepovoljno odražavaju na njihov uspeh u vaspitno-obrazovnoj aktivnosti, posebno na tempo i konačan ishod.

Među tim promenama posebno je značajno slabljenje nekih čulnih funkcija, posebno vida i sluha, kao i ukupnog zdravlja čoveka. Sa godinama postepeno opada brzina, elastičnost i koordiniranost neuro-muskularnih radnji, ali ne i izdržljivost. Refleksne radnje gube na brzini i intenzitetu. Snaga muskula posle 30 godina postepeno slabi. Ona je najveća u periodu između 20 i 29 godina da bi između 40 i 49 godina iznosila 90,5%, a između 60 i 69 godina 67,7% u odnosu na maksimalnu snagu (B. Smolovčev, 1979., str. 140). Kod odraslog čoveka se dešavaju

promene u krvnom pritisku, kapacitetu pluća, tkivu ćelija i dr., što takođe utiče na slabljenje efikasnosti učenja.

Od svih pomenutih i drugih promena za učenje i obrazovanje najznačajnije su, prema švajcarskom autoru A. B. Hibermanu, one koje se dešavaju u mozgu. U pitanju je postepeno smanjivanje težine mozga, odnosno opadanju neurološke osnove funkcionisanja intelekta. Maksimalna težina mozga, prema ovom autoru, postiže se u 14 godina života i iznosi 1400 grama. U 50 ona iznosi 1355 grama, u 70 - 1300 grama, a u 80 - 1210 grama i blizu je težini mozga deteta od 3 godine.

b. Intelektualno-saznajne sposobnostiU pogledu intelektualno-saznajnih sposobnosti odraslih za učenje i obrazovanje dosta

dugo je vladalo mišljenje da su one slabe, odnosno nikakve. NJihovo osporavanje je naročito došlo do izražaja sredinom druge decenije ovoga veka. Tako prema Klaparedu odraslo - zrelo doba predstavlja "psihičku okamenjenost", a osnivač pedagoške psihologije Džejms (Vilijam James) je smatrao da posle zrelosti ne vredi ulagati napore u učenju i obrazovanju. Na ovim i drugim apriornim stavovima nastala je "teorija plasticiteta", čiji je najistaknutiji predstavnik Džon Adams (John Adams). Po ovoj "teoriji" mogućnost vaspitanja i obrazovanja, odnosno učenja kao progresivnog menjanja ličnosti, ograničena je na tzv. plastični period čovekovog života, koji se završava sa 25 godina života.

Prvi koji je ukazao na neodrživost takvih shvatanja i svojim egzaktnim istraživanjima sasvim osporio njihovu vrednost bio je američki psiholog Torndajk (E. L. Thorndike). On je svojim istraživanjem obuhvatio ispitanike između 14 i 50 godina starosti i uz pomoć odgovarajućih instrumenata "merio" mogućnosti učenja, odnosno zapamćivanja pojedinih sadržaja od strane ispitanika različite starosti. Instrumenti kojima je vršio istraživanje sadržavali su različite zadatke: pisanje levom rukom, učenje stihova, slogova bez smisla, esperanta, stranog jezika, pamćenje telefonskih brojeva i dr. Na osnovu dobijenih rezultata Torndajk je zaključio da uspeh u učenju doživljava progresiju od detinjstva preko adolescencije i da je najveći između 22. i 25. godine života i da posle ovog perioda sposobnost učenja lagano opada. To opadanje je do 45 godina života svega 1 do 1,5% godišnje. I kasnija istraživanja Majlsa i Xonsa (Miles and Jones), koja su se odnosila na ispitanike od 45 do 70 godina života, nisu utvrdila mnogo brže opadanje sposobnosti učenja, tako da čovek od 65 godina može da usvoji najmanje polovinu od onog koliko je mogao u 25 godina, što je više nego što je mogao u 8 ili 11 godina života.

I poznati psiholog Spirman (C. Speerman) je analizirao sposobnosti učenja, na osnovu testiranja američkih vojnika u prvom svetskom ratu, i utvrdio da je njihova mentalna starost bila oko 12 do 13 godina. Na osnovu toga je zaključio da sposobnosti za učenje prestaju da se razvijaju u iznenađujuće ranom periodu. Ove sposobnosti pokazuju mali napredak posle 12 ili 13 godine, a uopšte ne napreduju posle 14 ili 15 godine. Takve sposobnosti međutim, malo ili uopšte ne opadaju sve do 80-te godine života. To znači da sposobnosti učenja merene opštim faktorom inteligencije ("g" faktor) zadržavaju maksimalno dostignut nivo do kasnije starosti.

Još su povoljniji rezultati novijih istraživanja. Tako je Kronbah (Lee Cronbach) svojim istraživanjima opovrgao shvatanje da inteligencija, kao najopštija intelektualna sposobnost, dostiže svoju maksimalnu vrednost u ranijim godinama, već da taj razvoj teče i tokom tridesetih godina života. Neke intelektualne sposobnosti, kao mišljenje i govor, ne dostižu svoj plafon ni

do 30. godine, već se razvijaju tokom čitavog aktivnog života, zavisno od profesionalne i društvene aktivnosti.

Ni rezultati dobijeni primenom Vekslerove (Vechsler) baterije testova za merenje inteligencije nisu ništa nepovoljniji. Istina Veksler je prvobitno utvrdio da se inteligencija povećava između 7 i 20 godine i da nakon toga opada. Ponovljenom primenom njegovih testova, od strane Udruženja američkih psihologa, značajno je međutim revidiran njegov nalaz. Nađeno je da se celokupni rezultati inteligencije povećavaju do 35 godine i da opadanje posle tog perioda nije veće od 1% godišnje. Proračunavanjem je utvrđeno da čovek od 55 godina ima nivo inteligencije ravan četrnaestogodišnjaku.

Problematika saznajnih mogućnosti odraslih predmet pažnje je većeg broja istraživača. Ovde smo pomenuli samo, po našem mišljenju, najznačajnije od takvih rezultata. Oni nedvosmisleno pokazuju da postoje solidni potencijali za postizanje uspeha u vaspitno obrazovnom radu odraslih. U kojoj će meri te mogućnosti biti iskorišćene zavisi od njihove upotrebe, odnosno od motivaciono-emotivne dimenzije odrasle ličnosti.

v. Emotivno-motivacione osobineEmocionalna dimenzija ličnosti ima značajnu ulogu u učenju, kao i u životu uopšte. Ona

se javlja kao izvor potreba, stavova i motiva, a često je i primaran izvor saznanja, naročito onda kada je saznanje bez emocijalnog doživljavanja nemoguće kao u muzici, slikarstvu, poeziji i umetnosti uopšte. Odrasli, po pravilu, poseduju emocinalnu stabilnost i odmerena - adekvatna reagovanja, što im omogućava uspešniju komunikaciju i veći efekat u radu i učenjy.

Nemaju međutim sva osećanja podjednaku motivacionu vrednost. Ljubav i njoj srodna osećanja, kao što su: prijateljstvo, simpatija, poštovanje, divljenje i sl., snažno stimulišu učenje. Takva osećanja su značajna ne samo za onog ko uči već i onog koji "poučava". Obostrano poštovanje i simpatija su solidna zaloga uspeha. Bez toga nema uspešne saradnje i adekvatne komunikacije. Uči se od onoga koga volimo, govorio je Gete. Nasuprot tome negativna osećanja, kao osećanje straha od mogućeg neuspeha i razni oblici frustriranosti krajnje se nepovoljno odražavaju na uspeh vaspitno-obrazovnih aktivnosti. Takva osećanja treba neprekidno suzbijati, ohrabrenjem i uklanjanjem ili ublažavanjem frustracija, čime se stvara povoljniji emocionalni "prostor" za uspeh učenja.

U tesnoj vezi sa emocionalnom stranom stoje i motivaciona opredeljenja odraslih za učenje. Njihove potrebe, stavovi, interesi i motivi za učešće u vaspitno-obrazovnom radu, praćeni su i ne retko potkrepljeni određenim emocionalnim doživljavanjima. Ne ulazeći u problem odnosa između potreba, stavova, interesa i motiva, među kojima je teško praviti neku sigurniju distinkciju, ovde valja reći da se motivaciona osnova učenja odraslih razlikuje od dece i adolescenata. Za razliku od mladih, koji su svojim socijalnim statusom "prinuđeni" da uče, odrasli relativno samostalno odlučuju o svom daljem obrazovanju, podrazumevajući i izbor područja, profesije. NJihova odluka ima značenje motiva čije uporište mogu biti različite potrebe i interesovanja. Izučavanje obrazovnih potreba odraslih predstavlja jedno od ključnih - centralnih pitanja andragogije kao nauke i prakse. Toj složenoj problematici se u andragoškoj literaturi posvećuje posebna pažnja sa stanovišta utvrđivanja obrazovnih potreba vaspitanja, zadovoljenja i evaluacije rezultata, sve u cilju buđenja, podsticanja i jačanja motivacije odraslih za participaciju u vaspitno-obrazovnim aktivnostima.

Saglasno tome najveći broj autora prilikom utvrđivanja i klasifikacije motiva upravo polazi od ljudskih potreba (kao na primer A. H. Maslov). Neki uzimaju kao polazište interesovanja i vrednosti (E. Špranger).

Najprihvatljivije je mišljenje po kome izvorišta motiva učenja nisu niti mogu da budu jednoznačna, pa se, samim tim, ne mogu izvoditi samo iz potreba ili samo iz interesovanja, i pored neosporne njihove povezanosti.Među značajnijim izvorištima, a time i grupama motiva, izdvajaju se:

motivi koji izviru iz egzistencijalnih potreba: viša kvalifikacija i prekvalifikacija radi povoljnijeg materijalnog položaja;

motivi koji izviru iz potrebe samorealizacije: vaća afirmacija u struci i šire; motivi uslovljeni uticajem šire socijalne sredine i užih društvenih grupa: ugledanje,

podražavanje i sl.; prinuda kao motiv; senzacionalnost pojave ili područja znanja kao motiv i dr.

SOCIJALNO-PSIHOLOŠKE OSOBINE UZRASNIH KATEGORIJA ODRASLIH

1. O PROBLEMATICI PERIODIZACIJE RAZVOJANaše razmatranje osnova vaspitanja i obrazovanja odraslih svakako bi bilo nepotpuno bez

makar osnovnog osvrta na njihove socijalne osobine. I pored izvesnih zajedničkih, odnosno opštih karakteristika takvog karaktera, one različito dolaze do izražaja u pojedinim fazama života odraslih ljudi. Postoje, mada manje, razlike i u pogledu psihičkih karakteristika između pojedinih stupnjeva. To su razlozi da se ukratko zadržimo na problematici periodizacije pojedinih etapa tog razvoja.

Periodizacijom čovekovog života bavili su se i bave mnogi teoretičari nauke o vaspitanju i psihologije. Takve periodizacije su vršene sa stanovišta vaspitanja i obrazovanja, najčešće po modelu stupnjeva organizacije obrazovanja, koje se ne pokazuju naročito validnim.

Psihološke periodizacije su nešto uspešnije i veoma brojne. Analiza različitih pristupa i predloženih rešenja bio bi veoma složen zadatak koji prevazilazi okvire i potrebe ovog rada. Zato ćemo se zadovoljiti elementarnim uvidom.

Celokupni životni tok čoveka karakteriše kontinuum uspona, stagnacije i pada njegovih bio-psiholoških funkcija koje prate i odgovarajuće socijalne osobine. Visok je stepen saglasnosti među autorima da postoje dva veoma različita perioda tog kontinuma: period uspona - rasta i razvoja i period odrasle - zrele ličnosti.

Prvi od njih obuhvata, dakle, period rasta i formiranja ličnosti, drugi se odnosi na dalji tok kretanja psihosocijalnih svojstava odrasle, punoletne ličnosti. To znači, da se ovo osnovno razlikovanje svodi na distinkciju između detinjstva i mladosti, s jedne, i odrasle dobi sa druge strane.

U svakom od ovih perioda moguće je razlikovati više podfaza ili užih starosnih segmenata. U toku razvoja nauke, posebno psihologije, došli su, kako smo istakli, do izražaja brojni pokušaji periodizacije razvoja ličnosti, koje se međusobno razlikuju, što je pre svega uslovljeno različitošću kriterijuma od kojih se pri tome polazi. Ovom prilikom ćemo se zadovoljiti izlaganjem periodizacije, koja polazi od psihofizičkih i socijalno razvojnih

karakteristika ličnosti. Jedna od najšire prihvaćenih periodizacija rasta i formiranja ličnosti razlikuje sledeće faze:

detinjstvo - do 13 godina, pubertet - između 13-15 godina za dečake i 12-14 godina za devojčice, rano mladalaštvo - od 14-16 godina (rana adolescencija) i kasno mladalaštvo - od 17-21 godine života (kasna adolescencija).

Bitno je ovde istaći da u različitim socio-kulturalnim i klimatskim uslovima dolaze do izražaja i različite starosne granice. Između pojedinih faza ne postoje neke čvrste granice, a još manje se te granice odnose na svaki pojedinačni slučaj. Pojedine faze predstavljaju samo jače izražene specifične, relativno zaokružene razvojne celine, koje se međusobno dosta razlikuju.

Mnogo su manje razlike između pojedinih stupnjeva odrasle ličnosti. No one postoje i ne mogu biti zanemarene. Zato ćemo se na tome potpunije zadržati.U andragoškoj i psihološkoj literaturi nalazimo veći broj periodizacija odraslog doba, koje se međusobno razlikuju ne samo u pogledu broja i starosnih granica pojedinih faza, već najbitnijih svojstava određenih stupnjeva. Od svih tih periodizacija nama izgleda najprihvatljivijom periodizacija koju prihvataju autori kvalitetnog rada: "Vojna andragogija", sa modifikacijom koja se sastoji u uvođenju podfaze - adulacije od 18. do 21. godine života. Saglasno tome odraslo doba se sastoji iz sledećih podfaza ili stupnjeva:

stepen adulacije, od 18-20 godina, rano zrelo doba, od 21-30 godina, zrelo doba, od 30-45 godina, starije zrelo doba, od 45-60 godina i doba starosti, preko 65 godina.

2. SOCIJALNO PSIHOLOŠKE OSOBINE UZRASNIH KATEGORIJA ODRASLIH

a. Stepen adulacijeStepen adulacije je uveden u ovu periodizaciju iako se u pogledu starosnih granica on

podudara sa kasnim mladalaštvom. Razlog tome je činjenica da smo kao donju starosnu granicu odraslog čoveka uzeli 18 godina, što je u skladu sa pravnom, posebno krivično-pravnom periodizacijom koja poznaje kategoriju mlađih (mladih) punoletnika. Izvršioci krivičnih dela ovog uzrasta mogu biti tretirani kao maloletnici i kao punoletnici, u zavisnosti od stepena bio-psihičke i socijalne zrelosti svakog pojedinca. Tako se ovaj stupanj ustvari pokazuje kao prelazna faza između mladalaštva i odrasle ličnosti. Po jednom broju psihologa ovaj period pripada adolescenciji i nosi sva njena obeležja, drugi (kao F. Pageler) smatraju da su ovom uzrastu istovremeno imanentna svojstva adolescenta i odraslog i u tom smislu ima karakter prelazne faze.

Ovu fazu odrastanja (adulacije) karakterišu svojstva koja su veoma značajna za vaspitno-obrazovni rad, kao šo su: unutrašnji nemir, samopregor, nesklad preokupacija i interesovanja, neustrašivost, discipli-novanost sa nepromišljenošću i sl.

b. Rano zrelo dobaRano zrelo doba je doba punog sazrevanja, formiranja i stabilizacije svih fizičkih i

psihičkih funkcija. U ovoj fazi završava se proces socijalnog zrenja ličnosti. Fizički razvoj ličnosti se po pravilu završava oko 25 godina života, a oko 30 godina prisutna je stagnacija u fizičkom razvoju. Ovo doba karakteriše izrazita fizička okretnost, snaga i vitalnost. U pogledu psihičkih karakteristika, ova faza takođe ima svoje osobenosti. U ovom periodu postiže se najviši nivo psihičkog razvoja. To se odnosi kako na inteligenciju, tako i na druge psihičke funkcije i procese. Pamćenje u ovoj fazi postaje smisaonije i racionalnije. I emocionalni život čoveka poprima u bogatstvu, ličnost se postepeno oslobađa mladalačkog zanosa i ne retkih eksplozija različitih emocija i postepeno stabilizuje i uravnotežuje. Voljni život se stabilizuje, voljno delovanje postaje razumsko, tj. racionalizuje se, za razliku od ranijeg, često afektivnog i impulsivnog reagovanja. Zajedno, ili pod uticajem pomenutih karakteristika, u ovom periodu je naglašena težnja ličnosti za logičkom spoznajom i logičkim poimanjem sveta, tako da se pojave i procesi ne primaju "zdravo za gotovo", već logički.

U ovom periodu ličnost se bori ili se, po pravilu, izborila za zauzimanje određenog mesta u procesu rada. Dobar broj ovih lica zasniva i vlastitu porodicu, čime se obaveze povećavaju.

Iz svega rečenog proizilazi da ova faza, bar kada je reč o odraslima, pruža optimalne mogućnosti za uspeh vaspitno-obrazovne aktivnosti. Otuda je i prirodno što se ovom starosnom segmentu ukupne populacije posvećuje posebna pažnja sa aspekta njihovog obrazovanja.

c. Zrelo dobaZrelo doba karakteriše stabilizovan psihički razvoj, pri čemu neke od fizičkih funkcija

nešto slabe, ali se izadržavaju na solidnom nivou i time obezbeđuju takav psihički život. Tako na primer, brzina i telesna pokretljivost opadaju, što se kompenzira relativno velikom fizičkom snagom i izdržljivošću. Slično se dešava i sa psihičkim procesima, tako da se slabljenje brzine inteligencije nadomešta povećanim fondom znalja i životnog iskustva. Otuda, sposobnost mišljenja i zaključivanja ne samo što ne slabi već se povećava.

Naravno, proces slabljenja inteligencije može biti usporen, pa čak i sprečen, ukoliko se pojedinci izlažu intelektualnim naporima i ukoliko se više vežbaju u rešavanju raznovrsnih i složenih problema. I širina interesa se sužava, ali se zato motivacija za ostvarenje tih suženih interesa povećava. Ustvari, u ovom periodu čovek racionalno postavlja ciljeve svoje aktivnosti, realnije ocenjuje životne situacije, ljude i svoju okolinu i promišljenije pristupa izvršenju zadataka i obaveza.

U vezi sa ovom fazom u razvoju ličnosti došle su do izražaja različite teze o mogućnosti, odnosno nemogućnosti da se u zrelo doba mogu postizati vidniji vaspitno-obrazovni rezultati.

Međutim, brojna istraživanja su došla do sasvim drugih rezultata. Tako su istraživanja Ovensa i Vekslera došla do saznanja da razlike između intelektualne moći omladinaca (do 20 godina) i 50-togodišnjaka, pa čak i između 20-togodišnjaka i 60-togodišnjaka, gotovo da ne postoje.

O istom svedoče i ranije pomenuta eksperimentalna istraživanja Torndajka po kojima, slabljenje npr. mogućnosti pamćenja ili zapamćivanja, nije samo posledica fizioloških činilaca, već i drugih determinanti. Slabi centralni nervni sistem kao osnova pamćenja, ali to slabljenje nije tako snažno da bi onemogućilo učenje.

Mnogo veću snagu ima prestanak učenja, odnosno neulaganje napora i vežbanja, slabljenje interesa i time slabljenje funkcije pamćenja.

Uočene su ozbiljnije razlike u pogledu pamćenja odraslih u zrelom dobu i mladih samo u domenu brzine učenja, ali ta razlika se nadoknađuje iskustvom starijih.

Dokazano je, osim toga, da stariji kvalitetnije uče teže i složenije gradivo, a mlađi jednostavnije zadatke. Zatim je kod mlađih više izražena sklonost ka mehaničkom zapamćivanju (naročito kod žena), dok su odrasli skloni logičkom zapamćivanju. I ovde možemo zaključiti, da se lica na ovom uzrastu mogu na kvalitetan način uključiti u vaspitno - obrazovni proces i postizati solidne rezultate.

d. Starije zrelo dobaU ovoj fazi dolazi do izvesnih psihičkih kriza i intenzivnih preživljavanja. Prelaz u ovu

fazu praćen je saznanjem da je ličnost prešla polovinu veka. Uočavaju se i spoljni znaci starenja, što može izazvati uznemirenost i druga neprijatna osećanja. U ovom periodu, po pravilu, prošlost ima prevagu nad budućnošću, što se izražava preko osećanja bezperspektivnosti. U ovom periodu, u odnosu na učenje i rad takođe se dešavaju izvesne promene, a one se naročito odnose na slabljenje psihičkih sposobnosti, pokretljivosti, snage i sl. U ovom dobu slabe i intelektualne moći čoveka. Kod onih koji se bave intelektualnim radom umne sposobnosti ostaju dosta solidne, da bi se kod izvesnih pojedinaca zadržale čak i u doba starosti. U tim slučajevima, kao što su i istraživanja pokazala, mogućnost pamćenja se bitnije ne smanjuje, a i mišljenje ima karakter staloženosti i racionalnosti.

U ovom dobu nema brzopletosti, emocije su potisnute u drugi plan, a razum ima dominantnu poziciju. Zahvaljujući, pre svega, bogatom životnom iskustvu, kao i pomenutim karakteristikama i u ovoj fazi razvoja jedinka je u mogućnosti da postiže dobre rezultate na vaspitno-obrazovnom planu.

e. Doba starostiOvo doba, usled značajnih individualnih razlika, nije homogeno u smislu da svi pojedinci

doživljavaju starost na isti način. Kod onih koji upotrebljavaju intelektualne sposobnosti, one se održavaju, tako da ljudi sa 65 godina mogu uspešno rešavati zadatke kao i subjekti od 15 ili 25 godina. Oni koji nisu podvrgnuti učenju imaju slabije rezultate. Ipak, za sve ljude preko 60 godina karakteristične su neke zajedničke crte.

Ljudi se u ovom periodu isključuju iz proizvodnje i ostalih oblika radne aktivnosti. Sama ta činjenica najčešće uslovljava osećanje nepotrebnosti, koje se može ozbiljnije odraziti i na psihički život pojedinaca.

Gledano u celini, većina ljudi povlačenje iz aktivnog rada teško doživljava. To često ima za posledicu i pasivizaciju na drugim područjima izražavanja svog individualiteta. Inače, kada je reč o psihofizičkim mogućnostima za učešće ovih lica u vaspitno-obrazovnom procesu, treba reći da takve mogućnosti, ni u ovoj fazi nisu sasvim nepovoljne. Istina, opadanje intelektualnih sposobnosti je u toku, pamćenje je sve slabije, interesi se i dalje sužavaju. No, ovi kvaliteti ostaju i dalje dosta povoljni, naročito u prvim godinama ovog perioda. Razume se, sa starenjem dolazi do slabljenja funkcija fiziološkog karaktera.

Cilj prethodnog osvrta na zajedničke karakteristike pojedinih faza u razvoju ličnosti, bio je da pokaže da ne postoji ni jedan period u razvoju čoveka, koji bi se mogao smatrati izgubljenim za andragošku aktivnost, kao i da istovremeno pokaže prednosti pojedine od tih

faza. Naravno, ukazivanjem na zajedničke karakteristike pojedinih faza u razvoju ličnosti nismo želeli negirati potrebu poznavanja svakog pojedinačnog slučaja učesnika u vaspitno-obrazovnom procesu, o čemu će biti reči.

Iz prethodnog izlaganja se može uočiti da u svim fazama postoji relativno dobra psihofizička osnova za ostvarivanje cilja i zadataka vaspitanja. Da završimo parafrazirajući Torndajkovu misao, po kojoj niko ne treba da se izgovara da ne može da uči zato što ima dosta godina. To se u punoj meri odnosi i na osuđena lica.

1. PRIVATNA REAKCIJA

Ovaj vid reagovanja odnosi se na onaj deo ljudske istorije koji ne poznaje državu i pravo. On, dakle, obuhvata doba primitivne ljudske zajednice, sve do nastanka države, odnosno privatnog vlasništva i podele rada. Izvesni oblici privatne reakcije iz ovog perioda nisu nestali ni posle nastanka prvih država, već su i zadržani čak do današnjih dana. To je, na primer, slučaj sa nekim plemenima u Aziji, Africi, Južnoj Americi itd. I u nekim prostorima naše zemlje, kao oblik privatne reakcije, zadržala se krvna osveta.Za ovaj period karakteristična su dva oblika krivice. Prvi oblik krivice obuhvata načine ponašanja kojima se povređuju interesi plemenske zajednice, kao što su čarobnjaštvo, svetogrđe, ubistvo plemenskog starešine itd. Mere koje su se primenjivale od strane plemena bile su: smrtna kazna i progonstvo iz zajednice, što je u krajnjem ishodu isto. Drugi tip krivice sastojao se u nepravdi koju su pojedinci nanosili drugim pojedincima bilo svog ili drugog plemena. Na ovaj tip krivice, koji se ispoljavao u vidu: ubistva, telesne povrede, krađe imetka drugog, reakcija je imala karakter privatne, najčešće krvne osvete. Zavađene porodice su u konfliktu međusobno izravnavale račune. Ta reakcija je bila najpre instiktivna i nesrazmerna, da bi se vremenom uveo princip taliona - princip srazmernosti.Pored privatne (krvne) osvete i progonstva, za ovaj period karakteristično je postojanje mogućnosti izmirenja putem nadoknade. Reč je o kompozicionom sistemu po kome je onaj ko nanese štetu drugom dužan da mu nanesenu štetu (krvninu) plati (nadoknadi). Deo te nadoknade je plemenski starešina zadržavao za sebe. Smatra se da je ovaj institut nadoknade preovladavao u prelaznom periodu između raspada prvobitne zajednice i nastanka države.

2. DRŽAVNA REAKCIJA

Ovo reagovanje se podudara sa periodom klasne istorije. Sa pojavom klasnog društva, države i prava, reakcija na kriminalitet postaje funkcijom države i njenih, u tu svrhu formiranih organa, da bi se tek polovinom našeg veka postepeno trensformisala u društvenu, u širem smislu shvaćenu, reakciju. U pitanju je drugi period ljudske istorije od formiranja države do danas. U ovom periodu oblici reakcije nisu jedinstveni, niti je njihov cilj isti. Otuda se, pored izvesnih zajedničkih elemenata, ovaj period može podeliti na tri podperioda: period ispaštanja i zastrašivanja, humanitarni period i period individualizacije, kao savremeni period.

a. Period ispaštanja i zastrašivanja

Period ispaštanja i zastrašivanja se podudara sa robovlasničkim i feudalnim tipom državne organizacije i traje sve do poslednje četvrtine XVIII veka. U ovom periodu državnu reakciju karakteriše izrazita surovost i brutalnost, koja se od privatne reakcije razlikuje samo u tome što ovde tu brutalnost ispoljava država, a ne pojedinac ili pleme, kao u prvobitnoj ljudskoj zajednici. Za ovaj period, pored primene novčane kazne (koja se isključivo plaćala feudalcu), karakteristična je i primena drugih mera: smrtne kazne, kazne fizičke torture, društvena degradacija i kazne progonstva i deportacije.

Smrtna kazna je od najranijih dana predstavljala najteži oblik kaznenog reagovanja. Primena ove kazne zasnivala se na stanovištu da društvo ima pravo da uzme život pojedincu koji je izvršio teška krivična dela. Verovalo se da je njeno dejstvo snažno i zastrašujuće i da se njome ostvaruje generalna prevencija. Prvobitno se ova kazna primenjivala i za ne naročito teške delikte, pa i prema maloletnicima. Međutim, vremenom obim primene smrtne kazne se sužavao na manji broj krivičnih dela, ali su načini njenog izvršenja zadržali sve elemente surovosti i brutalnosti. Ilustracije radi, čak i u XVII i XVIII veku smrtna kazna se primenjivala na sledeće načine: vešanjem, natapanjem u vreo katran, sečenjem živog čoveka po određenom ritualu, vađenjem utorbe, odsecanjem glave, pečenjem u ulju, davljenjem, nabijanjem na kolac, spaljivanjem na lomači, vešanjem za mišku itd.

Telesno kažnjavanje je često primenjivana kazna i najčešće kombinovana sa kompozicijom. Pošto su eksploatisani slojevi stanovništva drastično siromašili, nailazilo se na teškoće u primeni novčane kazne i kompozicije. Stoga je u velikoj meri bilo primenjivano telesno kažnjavanje, pri čemu je poštovan princip taliona (princip srazmernosti). Tako je za prvi povrat, telesna kazna bila odsecanje ruke i noge, a u slučaju drugog povrata primenjivano je vađenje očiju, skalpiranje, uz očuvanje duše da bi se mogao pokajati.

Društvena degradacija je najčešće kombinovana sa fizičkom torturom i sastoji se u sramoćenju, ponižavanju izvršilaca krivičnih dela. Ova kazna se ostvarivala na javnim trgovima (pred masom) zakivanjem delinkventa na stub srama, gde je bivao izložen maltretiranju od strane gomile. Izvršenjem ove kazne nastojalo se uticati na potencijalne izvršioce krivičnih dela. Kazna društvene degradacije korišćena je najčešće za manje opasna dela kao što su: psovke, prosjačenje, kavga na javnom mesu, pijanstvo, bogohuljenje, sitne krađe itd.

Progonstvo i deportacija su takođe široko primenjivane kazne. Progonstvo nije isto što i deportacija. Naime, progonstvo je kada se neko protera iz vlastite zemlje, a deportacija kada nekog progonimo na određeno mesto ili u drugu zemlju. Ova mera ima dugu istoriju i eksploatisana je i u novijoj istoriji. Tako se na primer, u Sovjetskom Savezu proterivalo u Sibir.

Mera deprotacije nije karakteristična samo za bivše socijalističke zemlje. Nju je, takođe, primenjivale i kolonijalne sile, kao npr. Engleska, koja je progonila svoje delinkvente u Australiju. Ona je u periodu od 1786-1816 godine proterala 500-600, a u periodu od 1816-1838 taj broj se povećao na nekoliko hiljada ljudi. Engleska je prva uvela, ali i prva ukinula deportaciju, zbog pobune australijske kolonije. Ovu meru primenjvale su Portugalija, Italija i mnoge druge zemlje. Naše zakonodavstvo poznaje meru bezbednosti proterivanja stranaca.

U periodu ispaštanja i zastrašivanja, građani nisu bili jednaki pred sudom i zakonom. Prema donjim eksploatisanim klasama, odnosno njihovim pripadnicima primenjivane su brutalne i surove kazne, dok se prema vladajućem sloju daleko blaže postupalo. Sve je to uslovilo otpor siromašnog stanovništva, ali i humano orijentisanih pisaca u to vreme.

Za krivično pravosuđe, odnosno ukupno kazneno reagovanje na kriminalitet, sve do kraja XVIII veka karakteristična je nepotpunost kodifikacije krivičnog zakonodavstva. To je imalo za posledicu veliku sudsku arbitrarnost i samovolju, koja se izražavala preko velike disproporcije između težine dela i izrečene kazne. Naročito se strogo postupalo prema delima protiv države i povredama verskog i relogioznog karaktera. Izrazita je i nejednakost postupanja prema pripadnicima pojedinih klasa. U feudalnom, kao i robovlasničkom sistemu kaznene politike pripadnici vladajućih klasa su imali povlašćeni položaj. Prema plemićima i robovlasnicima nisu primenjivane mere društvene degradacije ni telesno mučenje, a i smrtne kazne, kada su iako retko izricane, izvršavane su odsecanjem glave. Može se stoga reći da je kažnjavanje u ovom periodu nosilo pečat klasnih interesa, političke i socijalne nejednakosti.

b. Humanitarni period

Tek sa procesom raspadanja feudalnog sistema i postepenim prodorom mlade buržoazije na istorijsku scenu, dolazi do snažnijeg ispoljavanja humanijih koncepcija i prakse. Time započinje tzv. humanitarni period reagovanja na kriminalitet. On nastaje u poslednjoj četvrtini XVIII veka, za koju su karakteristični duboki društveni nemiri, krize i socijalni sukobi koji prethode velikoj francuskoj revoluciji (1789). To je period prodora prirodno-racionalne i pravne filozofije, koja podvrgava kritici religiozne dogme i na njima zasnovana shvatanja čoveka, društva, države i prava.

U takvoj društvenoj klimi i krivično pravosuđe je podvrgnuto žestokoj kritici. Porast kriminaliteta, surovost i nejednakost u kažnjavanju pripisuju se samovolji feudalnog prava i nehumanom represivnom mehanizmu. U toj kritici najdalje je otišao Cezare Bekarija, koji je kao i drugi napredni pravnici, smisao krivičnog prava video u ograničavanju zloupotrebe vlasti. To je temeljna odrednica klasične škole krivičnog prava, koja je u zančajnoj meri uvažavala i napredne ideje pojedinih mislilaca iz ranijih perioda ljudske istorije. To je slučaj sa Tomas Morovim protivljenjem primeni smrtne kazne i njegovim zalaganjem za uvođenje lišenja slobode umesto surovih telesnih kazni, uz isticanje ideje popravljanja putem rada i humanog postupanja (počeci XVI veka). Ovde spada i Ejroova (kraj XVIII veka) borba za humanizaciju krivičnog pravosuđa i njegovo zgražavanje nad svirepim i brutalnim telesnim kaznama. I u XVIII veku javlja se niz mislilaca protivnika srednjevekovnog prava i postupanja sa izvršiocima krivičnih dela. Najistaknutiji su, svakako Hugo Gracijus i Tomas Hobs, koji ustaju protiv sakralnog karaktera krivičnih sankcija, metoda mučenja, široke primene smrtne kazne i nejednakosti.

Pomenute i druge humanitarne ideje nisu mogle biti ostvarene zbog ogromnog uticaja crkve i kanonskog prava, koji će biti ozbiljno poljuljani tek sa uspostavljanjem kapitalističkih odnosa i prodorom prirodnih i društvenih nauka. Oslobođenju krivičnog prava od uticaja crkve i sholastičke filozofije i njegovoj humanističkoj orijentaciji značajno su doprineli engleski filozofi Bekon, Hops, Lok i francuski enciklopedisti Monteskije, Ruso, Volter, Didro, Holbah i drugi.

Na tim osnovama i pod neposrednim uticajem ideja francuske revolucije zasnovan je humanitarni pokret oličen u klasičnoj školi krivičnog prava. NJen najistaknutiji predstavnik Cezare Bekarija je, oslanjajući se na Deklaraciju o pravima i slobodi čoveka francuske revolucije, snažno zahtevao afirmaciju individualnih prava u oblasti krivičnog prava.

Humanitarni pokret polazi od načela da se čovek kao biće obdareno voljom može kazniti samo ako je u vreme izvršenja krivičnog dela njegova volja bila slobodna. Klasična škola se dalje zalaže za fiksne kazne i jednakost u njihovoj primeni.

Svojim načelima apsolutno slobodne volje, jednake odgovornosti i apsolutno određenih kazni, klasična škola je isključila arbitrernost u krivičnom pravosuđu, ali se "time istovremeno za duži period zatvorila u krug apstrakcija i generalizacija, kod čega ličnost krivca anonimno egzistira, kao apstraktni pojam izvan realnosti" (R. Kupčević-Mlađenović, 1972., str. 45).

Koncepcija ove škole o cilju i suštini kažnjavanja bitnije se, međutim, ne razlikuje u odnosu na prethodna shvatanja. Cilj kazne je i dalje retribucija, odmazda i ispaštanje "na osnovu neke apstraktne pravednosti i jednakosti pred zakonom"(Ibid). Istina, izvesni pripadnici klasične škole (Fojerbah, Bentam) zastupaju ideju o preventivnoj vrednosti kazne. I pored toga klasična škola nije prekinula vezu sa prethodnim shvatanjima o cilju kazne, već im daje samo "novu filozofiju i pravnu tehniku" (M. Ansel, 1963).

Mora se, međutim, istaći da je u vreme nepodeljene vladavine ove škole, od kraja XVIII do kraja XIX veka, došlo do značajnije liberalizacije krivičnog prava i drugih pozitivnih promena. U tom periodu je došlo do ukidanja svirepih telesnih kazni, značajnog sužavanja primene smrtne kazne i što je naročito značajno, uvođenja kazni lišenja slobode kao novog sredstva borbe protiv kriminaliteta.

Kazne lišenja slobode dobijaju svoju pravnu samostalnost u poslednjoj deceniji XVIII veka. Najpre u francuskom Krivičnom zakoniku - Code Penal (1791), a zatim i u drugim krivičnim kodifikacijama, naročito tokom XIX veka. Tako kazne lišenja slobode postepeno postaju osnovni i najvažniji instrument kaznene reakcije. O tome svedoči pluralitet kazni lišenja slobode, koji je karakterističan za čitav XIX vek, a nalazimo ga i u kasnijim kodifikacijama, čak i u periodu između dva svetska rata. Tako Francuska u svom Code Napoleon iz 1810. godina predviđa: robiju, zatočenje, deportaciju, relegaciju, prisilni rad, popravni zatvor i policijski zatvor, kao oblike kazne lišenja slobode. I druge zemlje predviđaju slične varijante lišenja slobode, tako da se može reći da su gotovo sva zakonodavstva poznavala: robiju, zatočenje, obični i strogi zatvor, deportaciju i relegaciju (više: R. Kupčević-Mlađenović, 1972., str. 81-88).

Za većinu kazni lišenja slobode bilo je neophodno postojanje posebnih ustanova za njihovo izvršenje, koje se najčešće nazivaju zatvorima. Takve ustanove su postojale i pre uvođenja kazni lišenja slobode, ali su služile drugoj svrsi. U pitanju su istražni, personalni i policijski zatvori. Prvi su bili u funkciji istrage i zadržavanja optuženih do presude i njenog izvršenja. Poznata je tamnica u Starom Rimu - Tullianumm, gde su osuđeni čekali pogubljenje. Personalni zatvori su predstavljali u izvesnom smislu zamenu za nepisplaćeni dug. U njima su zadržavani dužnici dok ne plate dug, kao i da se spreči njihovo bekstvo. On se primenjivao na osnovu odluke suda te je u tom smislu vrsta sudskog zatvora.

Policijski zatvori su po svom karakteru predstavljali svojevrsnu preventivnu meru prma prosjacima, skitnicama, alkoholičarima i drugim potencijalnim delinkventima kako ne bi vršili krivična dela. Smatra se da je prvi takav zatvor osnovan još 1553. godine u Londonu - Brajdvel. Nešto kasnije osnovan je takav zatvor u Amsterdamu, a zatim i čitav niz drugih. Može se reći da je tokom čitavog XVII i XVIII veka bila prisutna tendencija otvaranja zatvora za skitnice, prosjake i druge nezbrinute osobe, da bi se sve češće u takve zatvore upućivali i izvršioci krivičnih dela. Tako su preventivni zatvori postepeno pretvarani u ustanove za osuđena lica.

Prave, međutim, kaznione za osuđena lica nastaju tek posle francuske buržoaske revolucije, odnosno nakon što se lišenja slobode afirmišu kao posebne kazne. Ali ni ovi zatvori sve do početka XIX veka nisu se razlikovali od prethodnih jer je izdržavanje kazne bilo zajedničko za sva osuđena lica bez bilo kakve diferencijacije. Prema osuđenima se postupalo krajnje nehumano. U njima je vladala prljavština, pretrpanost, slaba ishrana, nemoral i razne telesne i duševne bolesti. Oni su bili stecište bede i očajanja, prave "kaljuge i pakao na zemlji".

Takvo stanje zatvora potstaklo je izvesne reformističke ideje, koje je najsnažnije zastupao Xon Hauard. On je na osnovu neposrednog uvida u haotično stanje američkih i evropskih zatvora postavio čitav niz zahteva za promenu takvog stanja. U tome su ga podržali Mirabo u Francuskoj, Bentam u Engleskoj i Franklin u Americi. Pored niza zahteva on se založio za moralno vaspitanje i obavezan rad osuđenih. "Dajte im da rade i oni će postati čestiti", smatrao je Hauard. Zagovarao je ćelijski sistem, odnosno usamljenje u ćelije noću, verujući da će povoljno delovati na moralno popravljanje osuđenih. Tako bi zatvori bili azili za popravljanje, a ne legla kriminalne i druge zaraze.

Pod uticajem ovih ideja u mnogim zemljama se ubrzo uvodi ćelijski sistem izdržavanja kazni lišenja slobode, u kome su osuđena lica izdvojena u samice sačuvana od kriminalne infekcije i u situaciji da putem kajanja dožive moralni preporod. Ubrzo se, međutim, uvidelo da takav sistem, čak i sa radom, nije dao očekivane rezultate. Zato se pristupilo njegovoj korekciji u smislu da se osuđena lica samo noću izdvajaju u ćelije, a danju provode u zajedničkom radu bez međusobne komunikacije - sistem ćutanja ili oburski sistem.

Pokazalo se, međutim, da fizička i duhovna izolacija postiže niz negativnih posledica po ličnost osuđenih. Otuda se javljaju nastojanja za iznalaženje rešenja koja bi postigla stvarno osposobljavanje osuđenih da žive i rade u skladu sa društvenim očekivanjima. Izlaz je tražen u daljoj humanizaciji postupka u zavisnosti od rada i ukupnog vladanja osuđenih. Tako je nastao tzv. progrsivni sistem, sa svojim varijantama: engleski, irski, bodovni i klasifikacioni. Ovaj sistem je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka široko usvojen.

Uprkos izvesnim razlikama, u koje nećemo ulaziti, za progresivni sistem u celini je karakteristično da nastoji da se izvršenjem kazne ostvare svi elementi njene svrhe. Pored osvete koja deluje kao neprijatnost, osuđenika treba radom, profesionalnim obrazovanjem i moralnim prevaspitanjem pripremiti za lojalan i koristan život na slobodi. To se prema ovom sistemu može postići aktivnim učešćem osuđenih u procesu vlastitog prevaspitanja. Od uspeha u tom procesu i ukupnog vladanja osuđenih zavisi primena određenih pogodnosti i drugih beneficija, što se postiže napredovanjem u skali disciplinskih režima u prevcu približavanja uslovima života na slobodi, sve do uslovnog otpusta. Sve to podrazumeva individualni rad na moralnom prevaspitanju svakog osuđenika.

Izloženim konceptom snažno je afirmisana ideja i praksa prevaspitanja kao bitnog elementa svrhe izvršenja kazni lišenja slobode. Time je istovremeno pripremljen nastanak novog perioda kaznene reakcije - perioda individualizacije.

c. Period individualizacije

Snažnija afirmacija individualizacije počinje sa nastankom novih škola krivičnog prava krajem XIX veka. Ona je vremenom postala do te mere dominantna da se savremeni period reagovanja na kriminalitet smatra periodom individualizacije. Za razliku od ranijih zakonskih i sudskih elemenata individualizacije, upravljenih na krivično delo i njegovu težinu, sada se individualizacija shvata kao odmeravanje krivične reakcije prema ličnosti učinioca krivičnih dela. Umesto apstraktnog učinioca obdarenog slobodnom voljom, sada je u centru konkretan delinkvent, čije je ponašanje determinisano, te prema njegovom individualitetu treba primeniti odgovarajuću sankciju. Zahtev da se kod reagovanja polazi od ličnosti i njenih individualnih svojstava je ustvari, negacija apstrakcija i generalizacija klasične škole i njenog apriornog opredeljenja za represiju i retribuciju. Nije više odlučujuća srazmera sankcije sa težinom dela već sa ličnim svojstvima. Nije ni sistem represije podjednako prisutan kod svih delinkvenata i njihovih kategorija.

Koncept individualizacije se u pojedinim elementima različito interpretira od strane pojedinih škola ovog perioda. Pozitivistička škola sa Lombrozom, Ferijem i Garofalom snažno se suprotstavila klasičnom krivičnom pravu, njegovom legalizmu, apstrakciji, metafizičkom shvatanju slobodne volje i posebno retributivnom karakteru kazne kao jedinog oblika reagovanja na kriminalitet. Umesto toga oni se zalažu za transformaciju krivične reakcije u novi sistem društvene odbrane - sistem društvene zaštite, sistem preventivnih mera, sistem bezbednosnih i vaspitnih mera. Tako je prvi put snažnije izražena protiv-kriminalna reakcija, tj. koncepcija društvene odbrane nasuprot represiji kao jedinom vidu reagovanja na kriminalitet. Za razliku od shvatanja krivičnog dela kao izraza slobodne volje i kazni kao jedinom odgovoru, pozitivisti traže subjektivne determinante krivičnih dela i odbranu od njih vide u preduzimanju preventivnih mera i popravljanju - prevaspitanju delinkvenata.

U skladu sa svojim učenjem o uzrocima kriminaliteta, pozitivisti ističu neophodnost da oblici reakcije variraju prema različitim kategorijama zločinaca. Tako Lombrozo za duševno bolesne i druge rođene zločince preporučuje njihovo lečenje u posebnim ustanovama bezbednosti, koje će istovremeno sprečiti njihovo dalju kriminalnu aktivnost. Pored izolacije i lečenja, on za najteže zločince ne isključuje ni primenu smrtne kazne, smatrajući je efikasnim sredstvom neutralizacije opasnosti od takvih zločinaca. Recidiviste, krivce iz navike i krivce po tendenciji treba, prema pozitivistima, podvrći merama eliminacije, doživotne ili na određeno vreme. Osim toga, prema licima kod kojih postoje anomalije i time izvesnost da će izvršiti krivično delo, on preporučuje odgovarajuće preventivne mere, kao što su sterilizacija, kastracija, zabrana zasnivanja braka i dr. Pseudokrivci po njemu, bez veće opasnosti za društvo, mogu ostati izvan mehanizma kažnjavanja.

I drugi predstavnici pozitivističkog pravca negiraju kaznu, zalažući se za njeno ukidanje. Umesto kazni oni predlažu čitav sistem mera socijalne zaštite, koje se, kako primećuje D. Atanacković "po svojoj suštini ne ralikuju od kazne" (D. Atanacković, 1988., str. 45). Tako mere bezbednosti prema abnormalnim, opasnim i nepopravljivim delinkventima sa visokim stepenom subjektivne opasnosti, ne predstavljaju mere blagosti, već mere neutralizacije koje po potrebi mogu biti čak brutalne i, ako je potrebno, nemilosrdne (M. Ansel, 1963., str. 28).

Poseban doprinos italijanske pozitivne škole je sadržan u isticanju potrebe izučavanja pojedinačnih slučajeva. Enriko Feri je prvi ukazao na neophodnost mediko-psihološkog i socijalnog ispitivanja svakog delinkventa kako bi se primenio tretman koji u najvećoj meri odgovara individualitetu svakog od njih. Time je ovaj mislilac začetnik savremenog shvatanja individualizacije, koja ima značajne implikacije u domenu programiranja vaspitno-korektivnog rada, eksterne i interne klasifikacije osuđenih lica, kao bitnih odrednica savremenog sistema zajedničkog zatvora.Dalji razvoj kriminalno političke misli i prakse išao je u pravcu potpunije afirmacije principa individualizacije, saglasno "kriminalnom potencijalu'' delikventa. Istina, sociološka škola, iako prihvata ideju pozitivista o opasnom stanju, to "stanje" uzima u socio-biološkom, a ne isključivo biološkom smislu, što je u skladu sa njenim objašnjenjem kriminaliteta uticajima socijalne sredine i endogenim dispozicijama. Posebna odlika ove škole je njeno prihvatanje dualiteta krivičnih sankcija, to jest kazni i mera bezbednosti. Na sličnom kompromisu je zasnovana i neoklasična škola, koja sukob između apsolutnog indeterminizma klasične škole i strogog determinizma pozitivista, rešava kompromisom -relativnim indeterminizmom. Drugim rečima, priznajući relativnu slobodu volje, ona insisitra na retributivnoj kazni, koja, pored odmazde, ima za cilj i specijalnu prevenciju.Puno novog i progresivnog u ovu oblast uneo je pokret društvene odbrane. Nastao neposredno iza II svetskog rata, u uslovima pojačanog ispoljavanja kriminaliteta i delinkvencije u većini evropskih zemalja, ovaj pokret se suočio sa činjenicom da su se ranije korišćena sredstva suprotstavljanja kriminalitetu pokazala neefikasnim. Stoga je ovaj pokret sav okrenut iznalaženju novih i efikasnijih puteva suprostavljanja kriminalitetu. Oslanjajući se na pozitivizam, pokret društvene odbrane u centar interesovanja takođe stavlja izvršioca krivičnog dela. Ali odbranu od delinkvenata ne shvata pasivno, već za razliku od pozitivista i sociološke škole, (posebno ideja Prinsa), koji su društvenu zaštitu zasnovali na eliminaciji i neutralizaciji delinkvenata, insistira na aktivnom delovanju u pravcu njihovog prevaspitanja i resocijalizacije, uz korišćenje naučno proverenih i individualitetu pojedinaca prilagođenih metoda i sredstava tretmana i terapije.Ovaj pokret u početku insistira na individualnoj prevenciji (prevaspitanje i tretman), da bi kasnije sve više ukazivao na potrebu opšte prevencije u smislu sprečavanja. Tako kriminalna politika, pored eliminisanja ispoljene opasnosti (putem resocijalizacije) teži likvidaciji povoda, uslova i uzroka, još neispoljenog kriminalnog ponašanja. Istina, škola društvene odbrane veći znaćaj pridaje resocijalizaciji delinkvenata, nego što veruje u opštedruštvenu prevenciju. Koliko god se takva orijentacija može razumeti društveno-političkim uslovima u kojima je nastala ona predstavlja osnovnu slabost ovog učenja.Uviđajući to, jedna posebna struja u okviru pokreta društvene odbrane poznata pod imenom ''nova društvena odbrana", sa Mark Anselom na čelu, ističe kao podjednako važna dva osnovna cilja kriminalno-političke aktivnosti: prevenciju, u smislu sprečavanja kriminaliteta, i terapiju, kao specijalnu prevenciju ili postdeliktno reagovanje.Prvi cilj kriminalne politike predstavlja preduzimanje niza mera preventivnog karaktera, kojima se deluje u pravcu uklanjanja izvorišta kriminalne aktivnosti. Ovde spadaju kako mere kojima se direktno deluje na izvorište kriminalne aktivnosti, tako i mere opštijeg karaktera, koje dolaze do izražaja u oblasti socijalnog, ekonomskog, političkog i kulturnog života, kojima se na širokom planu i indirektno zadaje udarac uslovima i uzrocima javljanja kriminaliteta.

Drugi cilj kriminalne politike sadržan u tzv. terapiji koja dolazi do izražaja u postdeliktnom periodu, to jest nakon već ispoljene kriminalne aktivnosti pojedinaca. Ovaj cilj se sastoji, prema koncepciji nove društvene odbrane, u ispitivanju ličnih i socijalnih razloga pada u kriminalitet i nakon toga u određivanju i preduzimanju individualizovanog tretmana prema učiniocu, u cilju njegove resocijalizacije.Iz prethodnog je očigledno da je pokret društvene odbrane u najvećoj meri doprineo prevazilaženju ranijih shvatanja i afirmaciji progresivnih ideja u oblasti politike društvenog i pravnog suprotstavljanja kriminalitetu i sličnim pojavama. Najveći broj njegovih postavki, zajedno sa izvesnim doprinosima klasične, pozitivističke i sociološke škole, čine osnovu savremene kriminalne politike. Na toj osnovi, koja nije rezultat nekog revolucionarnog teorijskog opredeljenja već dugog procesa razvoja nauke i društva, zasniva se savremena praksa suprostavljanja kriminalitetu kao društvenoj i individualnoj pojavi. Naravno, ta praksa nije jedinstvena u svim zemljama, već zavisi od socio-kulturnih, idejno-političkih, klasnih i drugih prilika pojedinih društava.[kola društvene odbrane izvršila je snažan uticaj na zakonodavstva mnogih zemalja pa i na međunarodne institucije. Pod prioritetnim uticajem ove doktrine Organizacija ujedinjenih nacija je (1955) usvojila Standardna minimalna pravila postupanja sa zatvorenicima, koja imaju vanredan značaj za humanizaciju i razvoj penološke prakse. U ovom dokumentu se, pored ostalog insistira na tome da je prevaspitanje osnovni cilj kazne čime se postiže osposobljavanje osuđenika za vršenje pozitivnih uloga na slobodi; da u procesu prevaspitanja treba koristiti savremene vaspitno-moralne i druge mere razvijanja odgovornosti, moralne svesti i savesti, društvene discipline uz poštovanje njhovog dostojanstva, psihičkog i fizičkog integriteta (N. Srzentić, 1957).U svetlu i pod uticajem ove novije naučne orijentacije neminovno dolazi ne samo do proširenja naučnog i praktičnog područja penološke nauke, koja se dotle javlja kao integralni deo drugih nauka o kriminalitetu, već i do njenog vidnijeg diferenciranja i osamostaljivanja. Krajem prošlog i u prvim decenijama ovog veka penologija se, naime, počinje intenzivnije razvijati kao samostalna nauka o krivičnim sankcijama i njihovom izvršenju. To je period kada se ona "oslobađa zagrljaja" ne samo krivičnog prava, iz koga je proizašla, već i kriminologije i kriminalne politike.Sa prodorom ideje prevaspitanja u penološku oblast, penolorija kao nauka i praksa počinje da sve intenzivnije posvećuje pažnju procesu prevaspitanja i time udara temlje za razvoj nove naučne discipline - penološke andragogije. Istina, proces osamostaljivanja penološke andragogije nije još uvek okončan. O tome, između ostalog, svedoči tretiranje problematike prevaspitanja u okviru penologije, što je slučaj sa najvećim brojem i najnovijih sistematskih penoloških radova (uxbenika). Osamostaljivanje o kome je reč nalazi, međutim, svoju podršku ne samo u sve snažnijoj afirmaciji prevaspitanja kao osnovnog cilja i procesa u izvršenju krivičnih sankcija, već i u snažnom napretku andragoške nauke, o čemu je bilo reči.Naravno, isticanje koncepta prevaspitanja kao osnovnog opredeljenja savremene kriminalne politike i penološke prakse ne znači i potpuno eliminisanje represije i retribucije iz savremenih oblika krivične reakcije na kriminalno ponašanje, jer najveći broj savremenih zakonodavstava predviđaju krivične sankcije po logigici - za teže delo duža i teža kazna. Osim toga, uprkos svim nastojanjima u pravcu humanizacije tretmana, krivične sankcije imaju i moraju imati

neprijatan karakter za osuđena lica, što se posebno odnosi na kaznu zatvora, koja se doživljava i kao represija.Celovitosti radi, ovde se valja osvrnuti na, u novije vreme prisutnu, skepsu, pa i poricanje svake vrednosti i mogućnosti prevaspitanja i resocijalizacije osuđenih lica u zatvorskim životnim uslovima. U pitanju je, moglo bi se reći pokret koji osporava koncept prevaspitanja kao strateško opredeljenje. Sumnja u njegovu moć i vrednost izražavaju pristalice interakcionističke orijentacije u kriminologiji koji umesto prevaspitanja, odnosno promene delinkvenata, zahtevaju promene društvenih odnosa koji su izvor prestupničkog ponašanja, sa uverenjem da će njihova promena dovesti do promena u ponašanju pojedinaca.Daleko su, međutim, agresivnija osporavanja prevaspitanja koja se oslanjaju na njegovo dovođenje u vezu sa enormnim porastom recidivizma u nekim zamljama zapada, naročito u SAD i skandinavskim zemljama. U literaturi se, na primer, navodi da u SAD oko 80% svih krivičnih dela vrše ranije osuđene osobe, što se tumači kao pouzdan pokazatelj neuspešnosti ranijeg procesa prevaspitanja (P. Lejnis, Kriminogeneza, JRKK, god. XVI, br. 2-3). Na osnovu toga i rezultata brojnih istraživanja koja su našla "poražavajuću sliku efikasnosti tretmana", izražava se zahtev za povratak na represivno-retributivni karakter kazne zatvora, odnosno za rehabilitaciju strogog kažnjavanja (N. Srzentić, 1981).Drugi umereniji kritičari, takođe, govore o krizi penitercijarnog sistema zasnovanog na ideji prevaspitanja, nastojeći da identifikuju konkretne elemente te krize. Najpoznatiji od njih, J. Pinatel ističe da u praksi savremenih zapadnoevropskih i američkih zatvora nisu adekvatno rešena veoma značajna penitercijarna pitanja, kao što su povezanost opservacije kao "prvog čina" sa procesom prevaspitanja, nedosledno razvrstavanje osuđenih, loša rešenja pravnog položaja osuđenih, loša organizacija rada kao faktora prevaspitanja, zanemarivanje elemenata progresivnog sistema i dr. (J. Pinatel, La crise penitentiare, Lannce sociologiguare, 24/92).U izvesnim javnim dokumentima, kao i od strane nekih pisaca, konstatuje se da se u mnogim zemljama postupa nehumano sa osuđenicima, da se primenjuju sredstva mučenja, ponižavanja, prisilni rad, izolacija, hemijska sredstva, elektrošokovi, kastriranje seksualnih prestupnika, sve do zloupotrebe zatvorenika u biomedicinskim eksperimentima i farmakologiji (M. Milutinović, 1977., str. 71-75).U takvim uslovima sasvim je prirodno da prevaspitanje ne samo što nije efikasno, već je prosto nemoguće. U tom svetlu je i pesimističko gledanje na mogućnost zatvorske resocijalizacije, kako s pravom primećuje akademik M. Milutinović, "velikim delom uslovljeno lošom organizacijom i stanjem zatvorskih ustanova u navedenim zemljama, koje nisu otišle mnogo od zatvora klasičnog, represivnog tipa, koji odbojno deluje na resocijalizaciju" (Ibid).Na sreću, talas neverice u prevaspitanje i, shodno tome, zalaganje za davno prevaziđeni koncept ispaštanja i zastrašivanja, nije naišao na prijemčivost i podršku u našim penološkim krugovima i, što je naročito značajno, među ljudima iz prakse izvršenja.

Da li zbog posla sagorevamo? Uticaj karakteristika posla na emotivno sagorevanje osoblja u zatvorima

Autori:Eric G. Lambert, Nancy L. Hogan, Kelly Cheeseman Dial3, Shanhe Jiang4, and Mahfuzul I. Khondaker

AbstraktIako sagorevanje zatvrorskog osoblja utiče na sve u zatvoru, nije pokazana velika pažnja za sprovođenje istraživanja, koja bi to potvrdila. Studija je bila usmerena na ispitivanje uticaja karakteristika posla na dimenzije emocionalne iscrpljenosti zatvorskog osoblja. Koristeći podatke 272 članova osoblja Srednje-zapadno američkog zatvora (Midwestern state prison), ova studija je pokazala da povratne informacije (job feedback) i autonomija na poslu mogu imati negativne efekte na indeks emocionalne iscrpljenosti. Međutim, nadzor i vrsta posla nemaju značajne efekte. U studiji je dalje diskutovano o mogućim razlozima statistički značajnih i neznačajnih odnosa.

Ključne rečiZatvorsko osoblje, izgaranje/sagorevanje, vrsta posla, povratne informacije na poslu (feedback), autonomija na poslu/poslovna autonomija

Rad sa drugim ljudima dovodi i do nagrada i do porblema. Masclach i Jackson (1981) tvrde da se sagorevanje veoma često javlja kod onih čiji posao obuhvata neku vrstu „rada sa ljudima“ (str. 99). Zatvorenici imaju tendenciju da budu nepovoljni klijenti, koji se nalaze na tom mestu protiv svoje volje. Rad sa zatvorenicima u zatvoru je iskustvo koje se zasniva na pokušavanju (Armstrong & Griffin, 2004), koje može da dovede do sagorevanja među zatvorskim osobljem (Belcastro, Gold, & Grant; 1982; Carlson, Anson, & Thomas, 2003; Hurst & Hurst, 1997; Whitehead, 1989). Naime, Keinan i Maslach-Pines (2007) su prikazali da zatvorsko osoblje u njihovoj studiji ima mnogo veći nivo/indeks sagorevanja nego što je to u opštoj populaciji, čak je veći nego što je kod policajaca. Sagorevanje ima štetne efekte kako na osoblje zatvora tako i na ceo zatvor. Sagorevanje pogršava psihosocijalno i fizičko zdravlje osobe koja je pod uticajem ovog sindroma (Dollard, Winefield, & Winefield, 2001; Neveu, 2007). Sagorevanje, takođe, može da utiče na to da se član osoblja povlači sa posla, ima smanjen učinak na poslu, poveća odsusustvovanje sa posla i da prekine radni odnos (Carlson & Thomas, 2006; Garland, 2002; Maslach & Jackson, 1981; Neveu, 2007; Schaufeli & Peeters, 2000). Odnosi sa saradnicima i zatvorenicima se mogu pogoršati. (Garner, Knight, & Simpson, 2007; Maslach, Schaufeli, & Leiter, 2001). Garland (2002) je istakao da „iako je žrtva sagorevanja dobila pomoć i oporavila se, skupljanje energije za rad na normalnom/običnom nivou, postaje stalna borba“ (str. 116). Porodični život takođe pati zbog sagorevanja na poslu (Jackson & Maslach, 1982). Na kraju, sagorevanje može biti „zarazno“, te se može proširiti na druge zaposlene u organizaciji.Iako sagorevanje zatvorskog osoblja utiče na sve u zatvoru, nije pokazana velika pažnja za sprovođenje istraživanja, koja bi to potvrdila (Garland, 2002). Neveu (2007) je ukazao da je pronađeno samo 16 objavljenih studija o sagorevanju osoblja koje rade u zavtorima, kao i da se samo neke bave objašnjavanjem mogućih uzroka sagorevanja. Kako bi naučnici i administracija u zatvoru mogli uspešno da razviju strategije kojima će rešavati ovaj problem, potrebna su istraživanja koja će ispitati šta utiče na javljanje sagorevanja među zatvorskim osobljem. Ova istraživačka studija je sprovedena kako bi se ispitalo kako karakteristike posla utiču na dimenzije emocionalne iscrpljenosti, kao vrste sagorevanja zatvorskog osoblja. Odnosno, uticaj nadzora, raznolikost posla, povratnih informacije na poslu (feedback) i poslovne autonomije, na sagorevanje je istražen među zatvorskim osobljem u Srednje-zapadnom ameriškom zatvoru (Midwestern state prison).

Pregled literatureSagorevanje (burnaout) - Termin „sindrom sagorevanja“ (burnout) potiče od Freudenberger-a (1974). Freudenberger (1980) je sagorevanje video kao situaciju pshiloške iscrpljenosti i dotrajalosti koja je vezana za posao. Maslach (1978), jedna od pionira u oblasti sagorevanja je dodatano definisala koncept. Ona je prvo postavila teoriju da do sagorevanja dolazi kada zaposleni sa iskustvom (oni koji imaju duži radni staž) „postepeno prestaju da brinu o ljudima sa kojima rade. Vremenom, oni smatraju da ne mogu da pruže tu vrstu brige i posvećenosti koja je potrebna u međusobnim susretima, a koja predstavlja suštinu njihovog posla“ (str. 56). Par godina kasnije, Maslach i Jackson (1981) ponovo menjaju koncept sagorevanja, kada uvode tri jedinstvene dimenzije sindroma sagorevanja: emocionalna iscrpljenost, depersonalizacija i smanjena želja za samoostvarivanjem/ličnim postignućem. Emocionalna iscrpljenost se odnosi na emotivnu prazninu i osećaj umora od posla. Depersonalizacija podrazumeva bezličan i bezobziran odnos sa drugima na poslu, kao sa objektima. Smanjena želja za ličnim postignućem se odnosi na percepciju o neefikasnosti na poslu, uključujući i osećaj neuspeha u pozitivnom uticaju na druge (Maslach, 1982, 2003; Maslach et al., 2001).Maslach i Jackson (1981, 1984) posmatraju svaku dimenziju posebno, kao dimenziju sindroma sagorevanja koje mogu postojati nezavisno jedna od druge. Drugim rečima, postojanje jedne dimenzije nije uslovljeno postojanjem druge dimenzije (Maslach, 2003). Cordes, Dougherty (1993) i Maslach (1982) posmatraju emocionalnu dimenziju sagorevanja kao srž/jezgro ovog sindroma. Maslach i drugi (2001) zaključuju „kada ljudi opisuju na koji način oni ili drugi doživljavaju sindrom sagorevanja, najčešće se to odnosi na iskustvo koje se odnosi na emocionalnu iscrpljenost“ (str. 402). Emocionalna komponenta je jedna od najčešćih dimenzija sindroma sagorevanja i ima ozbiljne negativne efekte (Carlson & Thomas, 2006; Maslach et al., 2001; Schaufeli & Peeters, 2000). Nekoliko poslednjih studija o stručnjacima koji rade u zatvoru i zatvorskom osoblju su bile fokusirane samo na dimenziju iscrpljenosti u okviru sindroma sagorevanja (Garland, 2004; Garner et al., 2007; Gerstein, Topp, & Correll, 1987; Keinan & Maslach-Pines, 2007; Pines & Keinan, 2005). Fokus ove studije je bio, dakle, emocionalno sagorevanje.Sindrom sagorevanja je proces koji se dešava tokom vremena, glavni faktor koji utiče na nastajanje je radno mesto a ne lične karakteritike. Maslach (2003), je napisala, „U javnosti je generalni stav da je za nastanak sindroma sagorevanja leži u osobi. Neki tvrde da se osobe kod kojih je zastupljen sindrom sagorevanja puno trude i previše rade, dok drugi veruju da slabe i nekompetente osobe brže „sagore“ . Kako god, rezultati istraživanja nisu podržali argument da nastanak sindroma sagorevanja zavisi od karakteristika osobe“ (str. 191). Istraživanje pokazuje da nastanak sindroma sagorevanja zavisi od snage radnog okruženja i to iz „hronične napetosti koja poizilazi iz neslaganja ili nepodobnosti između radnika i posla“ (Maslach, 2003, p. 198). Kao što je prikazano u narednom odeljku, rezultati studije o osoblju koje se bavi korekcijom podržavaju tvrdnju da je radno okruženje faktor i prediktor za sindrom sagorevanja (Garner et al., 2007).

Predhodne studije o sindromu sagorevanja kod stručnjaka koji se bave korekcijom zatvorenika

Postoji literatura malog obima, koja se povećava, a čiji je fokus sindrom sagorevanja među osobljem koje se bavi korekcijom zatvorenika. Uloge stresora, u formi sukoba u ulogama, dvosmislenosti uloga, preopterećenosti uloge i doživljavanja ugroženosti na poslu, su bile istraživane i povezivane sa povećanim šansama za nastajanje sindroma

sagorevanja (Dignam, Barrera, & West, 1986; Drory & Shamir, 1988; Garland, 2004; Lambert, Hogan, Jiang, & Jenkins, 2009; Shamir & Drory, 1982; Whitehead, 1989). Socijalna podrška u različitim oblicima je pokazana kao protektivni faktor kod osoblja za nastajanje sindroma sagorevanja. Konkretno, podrška rukovodilaca, podrška supervizora (nadređenog) i podrška od strane drugih zaposlenih je negativno povezana sa nastajanjem sindroma sagorevanja na poslu (Drory & Shamir, 1988; Garland, 2004; Neveu, 2007; Savicki, Cooley, & Gjesvold, 2003). Sa druge strane, povećana komunikacija i kontakt sa zatvorenicima povećava nivo sagorevanja na poslu (Gerstein et al., 1987). Na kraju, primećeno je da je nedostatak uloge u odlučivanju pozitivno povezan sa sindromom sagorevanja (Dollard & Winefield, 1998; Lindquist & Whitehead, 1986; Neveu, 2007; Whitehead, 1989; Whitehead & Lindquist, 1986).Na osnovu bazične literature se može doći do dva osnovna zaključka. Prvi, različite studije podržavaju ideju da su različiti aspekti radnog okruženja važni u uticaju na sindrom sagorevanja kod osoblja koje se bave korekcijom. Drugi, ova istraživanja su ograničena i nisu dovoljna kako bi se moglo zaključiti kako različitih faktori mogu uticati na sindrom sagorevanja kod osoblja. Potrebno je ispitati i mnoge druge promenljive faktore radnog okruženja, kako bi se zaključilo da li i kakvu ulogu imaju u nastajanju sindroma sagorevanja kod osoblja koje se bavi korekcijom, uključujući i ispitivanje uticaja karakteristike posla na nastajanje sindroma sagorevanja.

Cilj/fokus ovog istraživanjaRadna sredina u svakom zatvoru nije sastavljena od jedne dimenzije; a te dimenzije se sastoje od velikog broja drugih dimenzija koje nisu direknto vidljive i opipljive u prirodi. Radna sredina je više nego samo fizička struktura; takođe se sastoji od socijalnih i psihosocijalnih faktora. Iako je radno okruženje složeno, može se podeliti u dve osnovne oblasti, organizacijsku strukturu i karakteristike posla (Lambert, 2004). Organizacijska struktura se odnosi na to kako se kompanija organizuje, rukovodi i upravlja (Lincoln & Kalleberg, 1990; Oldham & Hackman, 1981). Svaka organizacija koristi različite dimenzije organizacione strukture za upravljanje zaposlenih. Glavni oblici organizacione strukture su centralizacija (tj. stepen uloge zaposlenih u donošenju odluka), formalizacija (stepen pisanih pravila, propisa, politika i njihovih izvršenja), legitimitet (tj. pitanje organizacione pravičnosti u vezi sa procesima i rezultatima zaposlenih ), integracija (tj. stepen saradnje između radnih grupa i odeljenja u odnosu na takmičenje jedni protiv drugih), instrumentalna komunikacija (tj. stepen obaveštenosti zaposlenih o važnim informacijama od strane organizacije (Lincoln & Kalleberg, 1990). Organizacijska struktura se odnosi na celu organizaciju. Karakteristike posla, međutim, vezane su za konkretan posao i ne moraju obavezno da budu iste za celu organizaciju (Lambert, 2004). Supervizija, raznolikost posla, povratne informacije na poslu i poslovna autonomija su vrste radnih karakteristika (Hackman & Lawler, 1971).Model koji opisuje karakteristike posla daje teorijsku osnovu za istraživanje o tome kako karakteristike posla mogu biti povezane sa nastajanjem sindroma sagorevanja kod zatvorskog osoblja. Model-karakteristike posla su prvobitno predložili Hackman i Oldham (1975,1976). Ovaj model je korišćen i za proučavanje širokog spektra ishoda posla, kao što su zadovoljstvo poslom (tj. koliko se zaposlenom dopada posao), uključenost na poslu (tj. stepen kognitivnog vezivanja na poslu), organizaciona posvećenost, odsutnost sa posla i povratak (Fried & Ferris, 1987; Tiegs, Tetrick, & Fried, 1992). U modelu, koji se bazira na karakteristikama posla, se pretpostavlja da će pozitivne osobine posla pružiti radnicima pozitivna osećanja i iskustva, a ona će povećati verovatnoću da radnici sagledavaju pozitivne ishode sopstvenog rada, što je suštinska motivacija za rad (tj. poveća će se stepen želje za napornim radom), biće zadovoljni poslom i poslovnim angažmanom. Sa druge strane, negativne karakteristike posla mogu učiniti da zaposleni pati što proizvodi negativne ishode na poslu, mogu uticati na povećanje odsustvovanja

sa posla, smanjen učinak na poslu i veliku želju za prestajanjem sa radom. Jednostavno rečeno, karakteristike posla su važne i utiču na radne ishode zaposlenih.Zato je bitno pomagati zaposlenima da dostignu svoj poslovni cilj, kako bi bili uspešni i imali pozitivno iskustvo na poslu, a pošto karakteristike samog posla ipak mogu proizvesti pozitivne ili negativna afektivna stanja kod zaposlenih, neophodno je i istaknuti te rezultate rada (Saavedra & Kwun, 2000). Na primer, Hackamn i Oldham (1980) su utvrdili karakteristike posla koje će omogućiti zaposlenima da „dožive pozitivno iskustvo i sami sebe da podstiču kada nešto dobro obave“ (str. 60). Pozitivne reakcije zaposlenih na karakteristike posla mogu dovesti do pozitivnih rezultata kao što su zadovoljstvo poslom i uključivanje novih radnih mesta. Negativi efekti, koji se javljaju kada su odsutne potrebne karakteristike posla, mogu dovesti do negativnih ishoda na poslu, povećanju odsustvovanja sa posla i dovode do promene radnih mesta (Fried & Ferris, 1987; Saavedra & Kwun, 2000). Stoga, izgleda razumno zaključiti da su karakteristike posla povezane sa nastajanjem sindroma sagorevanja među zatvorskim osobljem. Hackman i Oldham (1980) su videli da obogaćivanje posla dovodi do pozitivnih osećanja jer je ovaj postupak doveo do zadovoljavanja potrebe zaposlenih za napredovanje i podizanje nivoa kompetencija. Poslovi koji ne zadovoljavaju potrebe zaposlenih dovode do povećavanja frustracije i napetosti (Spector & Jex, 1991). Na duge staze, frustracija i napetost povećavaju šansu za nastajanje sindroma sagorevanja, praktično njegove dimenzije, emocionalne iscrpljenosti. (Cherniss, 1980; Maslach, 1982; Maslach & Jackson, 1984; Whitehead, 1989).Karakteristike posla koje su korišćene u ovoj studiju su supervizija, raznolikost posla, povratne informacije na poslu (feedback) i poslovna autonomija. Supervizori mogu biti od pomoći ili mogu da ometaju zaposlene. Cherniss (1980) je u svojoj studiji pokazala da je kod zaposlenih, koji se ne bave korekcijom zatvorenika, sposoban supervizor veoma značajan za razvoj pozitivnih stavova radnika, dok je neadekvatan nadzor mogao dovesti do nastanka sindroma sagorevanja, preko frustracija i osećanja napetosti na poslu. Supervizori daju smernice, upravljaju i kontrolišu zaposlene (Brough & Williams, 2007). Supervizori mogu biti podrška osoblju, kako bi bili uspešniji u poslu i kako bi imali pozitivno iskustvo na poslu (Lambert, 2004). Sa druge strane, supervizori mogu malo brinuti o zaposlenima i na taj način kreirati neprijatno i loše uslove za rad zaposlenih; stoga, percepcija o kvalitetnoj superviziji bi bila prediktor za negativnu povezanost sa emocionalnim sagorevanjem kod zatvorskog osoblja (koje se ne bavi korekcijom zatvorenika).Raznolikost posla daje osoblju priliku da imaju iskustva sa novim stvarima, da iskoriste nove veštine i da napreduju u svom poslu. Proširivanje mogućnosti na poslu može dovesti do pozitivnih iskustava, da učini ljude da se osećaju dobro na svom poslu. Jednostavno rečeno, raznolikost je „začin“ života, tako je i na poslu. Repetitivni poslovi daju malo mogućnosti za mentalnu stimulaciju i napredak (Price & Mueller, 1986). Ne samo da su repetitivni poslovi dosadni, oni mogu na psihološkom aspektu da budu teški osobi tokom vremena, te dovode do frustracije. Raznolikost posla, dakle, predviđa negativnu povezanost sa emocionalnim sagorevanjem zatvorskog osoblja.Povratne informacije o tome kako zaposleni izvršava svoj posao omogućava osobi da napravi promene kako bi bila uspešnija (Price & Mueller, 1986). Blagovremeno pružanje povratnih informacijama o radu i uspehu na poslu povećava šanse da osoblje izgradi pozitivan stav o svom poslu i o sebi. Može da pošalje poruku osoblju da se vrednije njihov rad. Pored toga, informacije im omogućavaju da razumeju šta rade dobro a šta pogrešno, te na taj način se automatski smanjuje verovatnoća da naprave veliku grešku i da budu neuspešni. Teško je obavljati posao i misliti da to dobro radite, a tek u godišnjem izveštaju videti da to nije u potpunosti zadovoljavajuće ili čak nezadovoljavajuće. Nedostatak povratnih informacija na poslu može uticati da posao bude mngo teži i

frustrirajući. Na duge staze, ova napetost može uticati negativno, te biti povezana sa nastankom sindroma sagorevanja, konkretno dimenzije emocionalne iscrpljenosti.Poslovna autonomija podrazumeva stepen konrole radnika tj. njegove ili njene poslovne dužnosti (Saavedra & Kwun, 2000). U osnovi, to je stepen slobode koju osoblje ima u donošenju odluka vezanih za posao (Lambert, 2004). Poslovna autonomija omogućava osoblju da se imaju utisak da su pod kontrolom. Nedostatak kontrole je povezan sa nastankom sindroma sagorevanja (Whitehead, 1989). Pored toga, poslovna autonomija omogućava radnicima da znaju da izvršavanjem poslova daju neki doprinos. Shodno tome, zaposleni će se osećati ponosno i zadovoljno (Lambert, 2004). Većina ljudi želi da imaju određen stepen kontrole onoga šta rade i koliko postižu. Prema Ross i Reskin (1992) poslovnom autonomijom se šalju profesionalne smernice i to pozitivno utiče na većinu zaposlenih. Sa druge strane, nedostatak kontrole na poslu može učiniti da se zaposleni osećaju kao pijuni, te da imaju osećanje manje vrednosti, može dovesti do ogorčenosti i frustracija od strane osoblja, što na kraju, povećava šanse da pate od sindroma sagorevanja. U tom smislu, poslovna autonomija je negativno povezana sa emocionalnim sagorevanjem.

MetodSvi raspoloživi članovi osoblja Srednjezapadnog američog zatvora (Midwestern state prison), su ispitani. Ovaj zatvor spada u objekte sa visokim nivoom obezbeđenja, u kome je smešteno oko 1000 prestupnika kojima su izrečene dugoročne kazne zatvora. Zbog odsustva (zbog odmora, bolesti), samo je 400 od 450 zaposlenih dobilo da popuni anketu. Osoblje je informisano da je učešće u anketi dobrovoljno, da rukovodioci u zatvoru neće imati pristup popunjenim anketama, kao i da su svi odgovori anonimni. Ukupno je popunjeno 272 ankete, što predstavlja 68% mogućih odgovora. Lične karakteristike osoba koje su popunile anketu su prikazane u Tabeli 1. Među ispitanicima, 76% je bilo muškaraca, 81% njih su bili bele rase, a 50% su bili zatvorski čuvari. Od ukupnog broja zatvorskog osoblja, 77% je muškog pola, 86% je bele rase, a 53% su zatvorski čuvari. Pored toga, sektor za ljudske resurse u okviru zatvora procenjuje da je prosečna starost zatvorskog osoblja 45 godina, dok je prosečni radni staž u ovom objektu oko 10 godina (što je približno bilo i kod ispitanika, prosečna starost je bila 44 godine, dok je radni staž bio devet godina). Stoga, može se zaključiti da oni koji su odgovorili na anketu predstavljaju reprezentativan uzorak svih članova zatvorskog osoblja u ovom zatvoru. Zavisna varijabla je bila emocionalno sagorevanje. Ispitanicima su postavljena pet pitanja o osećanjima koja su bila vezana za posao u posao u poslednjih šest meseci (npr. „U poslednjih šest meseci, koliko često ste doživeli osećaj zabrinutosti da vas posao čini emotivno otupljenim/bezosećajnim“ i „U poslednjih šest meseci, koliko često se doživeli osećaj emocionalne iscrpljenosti na kraju radnog dana“ ), a koja su preuzeta i adaptirana, od Capm-a (1994). Opcije odgovora za stavke su bile: 1 = nikada, 2 = veoma retko, 3 = retko, 4 = tu i tamo, 5=često, 6=veoma često, i 7=sve vreme. Odgovori su zajedno sumirani i kao takvi formiraju indeks, koji je imao pouzdanost, izraženu u Kronbahovoj alfi (Cronbach’s alpha), 0.80.

Tabela 1.

Kao što je prethodno rečeno, interakcija sa klijentima može dovesti do sindroma sagorevanja. Zbog toga, bio je uključen i prosečni dnevni kontakt sa zatvorenicima. Naime, ispitanicima je bilo postavljeno pitanje, „U jednom tipičnom danu, odprilike koliko vremena potrošite u direktnom kontaktu sa zatvorenicima (npr. vršeći nadzor, superviziju, razgovarajući sa njima, prilikom prebrojavanja, obuke, savetovanja itd.).“ Opcije odgovora su bile: manje od jednog sata, od jednog do dva sata, od tri do četiri sata, od pet do šest sati, i 7 i više sati. Nezavisne varijable su bile karakteristike posla: supervizija/nadzor, raznolikost posla, povratne informacije na poslu i poslovna autonomija. Tri ajtema (npr. „Moj supervizor/pretpostavljeni me podstiče dok ja radim svoj posao“, i „Moj supervizor/pretpostavljeni pokazuje razumevanje i osetljivost za lične potrebe, kao što su promene u zahtevima, smenama i prilično se trudi da balansira sa potrebama zartvora“), mere percepciju pritsupačnosti, pravičnosti i otvorenosti u odnosu sa supervizorom, i korišćena su za kreiranje indeksa nadzora/supervizije. Ove stavke su preuzete iz istraživanja o socijalnoj klimi u zatvoru (Prison Social Climate Survey)(Camp, 1994; Wright & Saylor, 1992). Ovaj indeks je imao vrednost Krojnbahove alfe 0.79. Varijabla raznolikost posla se odnosi na percepciju osoblja o tome u kom stepenu su na poslu potrebne raznolike veštine i kreativni odgovori, kao i o tome u kom stepenu si zahtevi i zadaci posla raznovrsni. Raznolikost posla je merena uz pomoć pet ajtema (npr. „Moj posao je veoma raznovrstan“ i „Izvšavanje mog posla zahteva da budem kreativan“). Ajtemi su preuzeti i adaptirani od Curry, Wakefield, Price, i Mueller-a (1986). Ovi ajtemi imaju vrednost Krojnbahove alfe 0.76, i sumirani zajedno čine indeks. Varijabla koja se odnosi na povratne informacije na poslu je merena na osnovu stepena vrednosti i

blagovremenosti povratnih informacija o radim zadacima i uspesima zaposlenih. Indeks ove varijable je imao vrednost Krojnabhove alfe 0.64, a kreiran je sumirajući odgovore na dva ajtema (npr. „Ja sam dao adekvatne rezultate o tome kako ja obavljam svoj posao“). Ovi ajtemi su preuzeti iz istraživanja Federalnog zavoda o socijalnoj klimi u zatvoru (Federal Bureau of Prisons Social Climate Survey (Camp, 1994; Wright & Saylor, 1992). I na kraju, indeks poslovne autonomije, je izmeren uz pomoć odgovora na tri ajtema (npr. „Imam veliku slobodu u obavljanju svog posla“ i „Moj posao mi ne omogućava mnogo mogućnosti da donosim sopstvene odluke“- obrunuto kodirano). Ovi ajtemi su usmereni na percepciju osoblja o stepenu kontrole koji oni osećaju na svom poslu, a preuzeti su i adaptirani od Curry et al. (1986) i imaju vrednost Krojnbahove alfe 0.72. Za sve stavke u okviru varijabli, koje se odnose na karakteristike posla, je korišćena Likertova petostepena skala, čiji su odgovori u rasponu od 1 (u potpunosti se ne slažem) do 5 (u potpunosti se slažem).Lične karakteristike, kao što su pol, starost, rasa, vrsta ugovora (za stalno/privremeno), pozicija, obrazovanje, su uključene kao kontrolne varijable. U Tabeli 1. su prikazane, gde se može videti i na koji način su kodirane.

Rezultati/nalaziDeskriptivna statistika, za varijable koje su korišćene u ovom istraživanju, je prikazana u Tabeli 1. Bilo je značajnih razlika i kod zavisne i kod nezavisnih varijabli. Na osnovu skora distribucije (Skewness and Kurtosis statistics), činilo se da neće biti problema sa iskrivljenosti ili spoljašnjosti distribucije. Kolmogorov-Smirnov test je pokazao da varijable imaju normalnu distribuciju. Korišćena je faktorska analiza.Pirsonovi koeficijenti korelacije su prikazani u prilogu. Ni jedna od ličnih karakteristika nije imala značajnu statističku povezanost sa indeksom sindoma emocionalnog sagorevanja. Što je ispitanik imao više interakcija sa zatvorenicima, to je prikazao veći nivo emocionalnog sagorevanja. Sve četiri karakteristike posla imaju negativnu korelaciju sa sindromom sagorevanja. Povećanje indeksa koji se odnose na nadzor/superviziju, raznolikost posla, povratne informacije na poslu i poslovnu autonomiju je povezano sa smanjenjem emocionalne iscrpljenosti. Kao što je očekivano, ove četiri varijable, vezane za karakteristike posla, su i povezane međusobno. Iako su merene posebno, te i povezanost među njima, one predstavljaju jedinstvene dimenzije karakteristike posla. Varijable koje se odnose na karakteristike posla (nadzor, raznolikost posla, povratne informacije na poslu i poslovna autonomija) sa kontrolnim varijablama (pol, starost, vrsta ugovora- privremeno/za stalno, pozicija, obrazovanje, rasa i prosečan broj interakcija dnevno sa zatvorenicima) su definisane kao nezavisne varijable u okviru OLS (Ordinary Least Squares) regresione jednačine, gde je zavisna varijabla emocionalno sagorevanje. Rezultati OLS regresije su prikazani u Tabeli 2. Iako nije prikazano, faktor inflacije varijanse (VIF- Variance Inflaton Factor) i ekvivalentni pokazatelj TOL (Tolerance) ne pokazuju problem multikorelacije između nezavisnih varijabli. Koeficijent determinacije R2 za regresionu jednačinu je 0.18, što znači da nezavisne varijable objašnjavaju 18% varijanse u emocionalnom indeksu sagorevanja. Od svih ličnih karakteristika, jedino je kontrolna varijabla koja se odnosi na poziciju na poslu imala statistički značajan efekat. Zanimljivo, zatvorski čuvari su generalno iskazali niži nivo emocionalnog sagorevanja od kolega koji ne rade u zatvorenim institucijama. Nivo interakcija sa zatvorenicima je kontrolna varijabla koja je pokazala pozitivnu korelaciju sa zavisnom varijablom. U tom smislu, kako se povećava broj dnevnih interakcija sa zatvorenicima, tako dolazi i do promene u emocionalnom sagorevanju, u istom smeru. Karakteristike posla, poslovna autonomija i povratne infrmacije na poslu imaju značajne efekte na nivo sagorevanja, a njihova korelacija sa ovom zavisnom varijablom je negativna (povećanje stepena jedne

od ove dve nezavisne varijable, utiče na smanjenje zavisne varijable i obrnuto). Nadzor/supervizija i raznolikost posla nisu pokazali značajne efekte na zavisnu varijablu. Na osnovu koeficijenta regresije (vrednosti ovog koeficijenta se mogu videti u β koloni u Tabeli 2) se zaključuje da veličina efekta nezavisne varijable na zavisnu varijablu može biti procenjena. Poslovna autonomija ima najveći efekat, a zatim pozicija na poslu i povratne informacije.

Tabela 2.

Diskusija i zaključak

Rezultati pružaju delimičnu podršku Modelu koji se odnosi na poslovne karakteristike u objašnjenu emocionalnog sagorevanja zatvorskog osoblja. Dva od četiri predviđena odnosa su primećeni. Povratne informacije na poslu i poslovna autonomija imaju negativni efekat na indeks sagorevanja, odnosno njegove dimenzije, emocionalne iscrpljenosti; međutim, supervizija i raznolikost posla nemaju značajne efekte. Kao što je već navedno, pružanje povratnih informacija o učinku na poslu daje mogućnost osoblju da bolje izvršava svoje zadatke, a to će verovatno dovesti do pozitivnih afektivnih osećanja osoblja. Povratne informacije omogućavaju jasnoću onoga šta se zahteva na poslu od zatvorskog osoblja, što na kraju dovodi do smanjenja napetosti/tenzija na poslu. Osećaj izgubljenosti i nesigurnosti se javlja kada zaposleni ne zna šta se od njega očekuje na poslu, a to se dešava kada nije poslata smislena povratna informacija. Ova negativna osećanja mogu potencijalno da povećaju mogućnost za nastajanje sindroma sagorevanja. Isto tako, poslovna autonomija omogućava zaspolenima da budu više uključeni u svoj posao, a to verovatno podiže nivo pozivivnih osećanja vezanih za posao. Smanjenje poslovne autonomije može izazvati frustracije i napetost kod zaposlenih, te imaju osećaj kao da su pijuni na radnom mestu koji nemaju pravo glasa o pitanjima i odlukama vezanim za njihov posao. Na kraju, frustracija i napetost potencijalno doprinose

nastajanju sindroma sagorevanja na poslu. Rezultat, koji se odnosi na to da je nivo poslovne autonomije u negativnoj korelaciji sa sindromom sagorevanja je u skladu sa prethodnim nalazima- da je uključenost u donošenje odluka u organizaciji negativno povezano sa ovim sindromom (Dollard & Winefield, 1998; Lindquist & Whitehead, 1986; Neveu, 2007; Whitehead & Lindquist, 1986; Whitehead, 1989). Nivo poslovne autonomija i uključenosti u organizacionom odlučivanju pokazuju kakav je stil rukovođenja kazneno popravne organizacije (Lambert, Paoline, & Hogan, 2006). Nepostojanje kontrole može dovesti do osećanja bespomoćnosti i nemoći koji mogu da utiču na povećanje šanse za nastajanje sindroma sagorevanja na poslu (Maslach, 1982). Ipak, dozvoljavanje zatvorskom osoblju da imaju određeni stepen autonomije na svom poslu im šalje poruku da se poštuju, vrednuju i da im se veruje. Ova pozitivna osećanja su obrnuto povezana sa emocionalnim sagorevanjem i mogu pomoći u ublažavanju drugih stresora na radnom mestu, koji utiču na sagorevanje. Pored toga, iako nije testirano u ovom istraživanju, autonomija može uticati na produktivnost na poslu. Smanjena produktivnost na poslu dovodi do frustracije, koja može na kraju dovesti do emocionalne iscrpljenosti, kao dimenzije sindroma sagorevanja. Rezultati pokazuju da je određeni nivo kontrole veoma bitan faktor protekcije kod zatvorskog osoblja za nastajanje sindroma sagorevanja. Kao što je prethodno navedeno, od svih varijabli koje su analizirane, poslovna autonomija ima najveći uticaj na emocionalno sagorevanje. U stvari, ima više od duplo većeg efekta nego druge varijable u ovom istraživanju, uključujući i povratne informacije na poslu. Ovo nam ukazuje da je najbolji metod za redukovanje emocionalng sagorevanja kod zatvorskog soblja stvaranje mogućnosti za povećavanje poslovne autonomije. Zanimljivo je da druge karakteristike posla, kao što su supervizija i raznolikost posla nemaju značajne efekete. Moglo bi da se kaže da kvalitetan i pažljiv nadzor mogu uticati na prevenciju emocionalnog sagorevanja, ali ovakav rezultat nije dobijen u ovom istraživanju. Takođe, moglo bi da se zaključi da dimenzija nadzora nije toliko značajna za objašnavanje emocionalne iscrpljenosti osoblja, kada se uzmu u obzir i druge karakteristike posla, posebno poslovna autonomija i povratne informacije na poslu, koje imaju mnogo većeg uticaja. To ne znači da je nadzor nebitan u zatvorima i da druge dimenzije supervizije ne utiču na sindrom sagorevanja. Supervizija je značajna i važna za zatvor kako bi se osiguralo da se posao obavlja pravilno i blagovremeno. Supervizija, takođe, pruža smernice za osoblje (Brough & Williams, 2007). Kvalitetan i pažljiv nadzor je povezan sa drugim bitnim ishodima za zatvorsko osolje, pored sindroma sagorevanja. Utvrđeno je da je pozitivno povezan sa zadovoljstvom osoblja svojim radnim mestom i organizaciojskom posvećenošću (Grossi, Keil, & Vito, 1996; Jurik & Winn, 1987; Lambert, 2004; Van Voorhis, Cullen, Link, & Wolfe, 1991). Štaviše, postoje različite dimenzije nadzora. Ova studija je analizirala samo ukupnu percepciju o kvalitetu i uključenosti supervizije. Druge dimenzije supervizije podazumevaju uvođenje strukure, poverenja i podršku. Neko ranije istraživanje je pokazalo da supervizija koja ima ulogu podrške pomaže u redukovanju sindroma sagorevanja kod zatvorskog osoblja (Drory & Shamir, 1988). Supervzija koja ima ulogu podrške je forma socijalne podrške, te povećava ukupnu socijalnu pomoć i predstavlja jednu od metoda koja se preporučuje za redukovanje sindroma sagorevanja (Keinan & Maslach-Pines, 2007). Nije poznato kako nadzorna struktura i poverenje utiče na sindrom sagorevanja kod zatvorskog osoblja. Ovo je oblast za koju je potrebno dodatno istraživanje. Raznolikost posla može biti „začin života“, ali nije važna u pomoći pri redukovanju emocionalnog sagorevanja među zatvorskim osobljem, kažu rezultati ove studije. Moglo bi biti da raznolikost posla ima određeni odnos sa sindromom sagorevanja, ali u ovoj studiji takav nalaz nije pronađen. Takođe, važno je naglasiti da ova karakteristika posla nije značajna za sindom sagorevanja kod zatvorskog osoblja kada se uzmu u obzir i povratne informacije na poslu i poslovna autonomija. To bi značilo da kada osoblje dobija

povratne informacije i ima određen nivo kontrole na poslu, oni imaju protektivne faktore koje ih štite od sindroma sagorevanja, dok raznolikost posla ne predstavlja jednu od snaga koja doprinosi zašititi. Stručnjaci u zatvoru koji se bave korekcijom ne očekuju raznolikost sopstvenog posla, kao što su očekivali u prvim mesecima rada. Na osnovu toga se može zaključiti da ovo osoblje prosto ne očekuje da će njihov posao biti raznovrstan, te da da je zbog toga dobijen rezultat da raznolikost posla nije bitan faktor u predikciji emocionalnog sagorevanja. Iako se ne može direktno povezati sa sindromom sagorevanja osoblja, raznolikost posla pokazuje druge pozitivne ishode. Utvrđeno je da je pozitivno povezano sa zadovoljstvom osoblja poslom i organizacijskom posvećenošću (Jurik &Winn, 1987; Lambert, 2004; Lambert et al., 2009). Dakle, raznolikost posla ne treba zanemariti pri povećanju radnih rezultata zatvorskog osoblja. Rezultati ove studije samo ne podržavaju tvrdnju da raznolikost posla utiče na smanjenje iskustva emocionalnog sagorevanja osoblja. Kao većina istraživanja zatvorskog osoblja, ova studija ima nedostatke i ograničenja. Ovo je jedno eksloprativno istraživanje osoblja u jednom američkom zatvoru sa visokim nivoom bezbednosti. Potrebno je daleko više istraživanja sindroma sagorevanja u oblasti korekcije i tretmana, posebno o troškovima i štetama koje se javljaju sa nastankom ovom sindroma. Sindrom sagorevanja na poslu ne donosi ništa dobro. Buduća istraživanja treba da pokažu da li dobijeni rezultati za ovaj zatvor važe i za druge zatvore. Pored toga, studije bi trebale da ispitaju da li efekti karakteristike posla zavise od vrste insitucije, kao što je maloletnički zatvor, popravni dom, zatvor za odrasle, te da li postoje razloge po regonima ili u odnosu na nivo obezbeđenja. Nastanak sindroma sagorevanja zavisi od situacije i konteksta, te to znači da će efekti karakteristika posla varirati u odnosu na vrstu popravne istitucije. Takođe, samo je dimenzija emocionalne iscrpljenosti ispitivana. Nije poznato kako karakteristike posla kao što su nadzor, raznolikost posla, povratne informacije na poslu ili poslovna autonomija utiču na druge dimenzije sindroma sagorevanja, kao što su depersonalizacija, doživljavanje neefikasnosti kod zatvorskog osoblja; dakle, postoji potreba za naredna istraživanja kako bi se pružilo objašnjenje kakav odnos karateristike posla imaju sa drugim dimenzijama sindroma sagorevanja, kao što su depresonalizacija i percepcija neefikasnosti na poslu. Potrebno je istražiti i druge karakteristike posla. Hackman i Oldham (1975) su prvobitno predložili da se model, koji se odnosi na karakteristike posla, sastoji od pet osnovnih karakteristika: raznolikost posla, identitet zadatka, značaj zadatka, povratne informacije na poslu i poslovna autonomija. U ovoj studiji, testirane su tri karakteristike posla (raznolikost posla, povratne informacije na poslu i poslovna autonomija). Identitet i značaj zadatka nisu analizirani. Identitet zadatka se odnosi na to koliko je izvršavanje jednog poslovnog zadatka vezano za celokupan ishod/rezultat organizacije (Hackman & Oldham, 1975; Saavedra & Kwun, 2000). Ovo omogućava zaposlenima da razumeju ceo proces, od početka do kraja, da budu više ponosni na svoj rad, jer na ovaj način shvataju na koji način doprinose krajnjem proizvodu. To ne može biti baš primenjeno u oblasti tretmana i korekcije, gde je osnovi cilj napredak i razvoj klijenata a ne gotov proizvod, kao što je to u fabrici automobila. Ipak, pošto su zatvori deo jednog velikog procesa, gde većina osoblja, posebno zatvorskih čuvara, nestaje iz tog procesa, prilikom otpuštanja zatvorenika, a to je pre nego što se može pokazati kakve je rezultate dalo obavljanje njihovog posla, ova karakteristika – identitet zadatka, može uticati na nastanak sindroma sagorevanja kod zatvorskog osoblja. Bilo bi zanimljivo saznati da li identitet posla zaista utiče na sindrom sagorevanja osoblja. Značaj posla se odnosi na stepen percepcije zaposlenog o njegovom pozitivnom uticaju na druge (Hackman & Oldham, 1975; Saavedra & Kwun, 2000). Mišljenje je da posao pravi razliku. Literatura u kojoj se govori o sindromu sagorevanja sugeriše da zaposleni moraju da misle i osećaju da je njihov posao bitan i važan ili će u suprotnom bti u

velikom riziku za sindrom sagorevanja (Maslach,1982; Pines, 1993; Pines & Keinan, 2005). Dakle, iako u ovoj studiji nije testirano, značaj posla je u negativnoj korelaciji sa sindromom sagorevanja kod zatvorskog osoblja. Doživljaj uspeha na poslu utiče na ponos osobe, dok besmislenost i beznačajnost radnog zadataka može proizvesti negativna afektivna osećanja, što vremenom, može rezultirari emocionalnom isrpljenošću zbog posla. Pored toga, potrebno je istražiti i druge karakteristike posla, kako bi se objasnilo da li su i u kom su odnosu sa sidndromom sagorevanja zaposlenih. Kao što je navedeno, oblast strukture nadzora i supervizije poverenja je potrebno istražiti, kako bi se utvdilo na koji način su povezani sa sindromom sagorevanja. Dodatno, obuka na poslu može takođe da bude važna karakteristika posla u objašnjavanju sindroma sagorevanja u oblasti korekcije i tretmana. Zatim, druge faktori poslovnog okruženja koji mogu imati veze sa sindromom sagorevanja, je potrebno ispitati i identifikovati. Kazneno-popravno radno okruženje je veoma kompleksna oblast. Postoje mnogi drugi aspekti koji nisu istraženi, a koji mogu da utiču da nastanak sindroma sagorevanja kod zatvorskog osoblja. Bitno je napomenuti da u ovoj studiji nije testirano koja psihološka afektivna stanja izazivaju određene karakterisike posla. Određena psihološka stanja se pretpostavlja da se javljaju na relaciji između karakterisika posla i sindroma sagorevanja. U tom smislu, pretpostavlja se da će karakteristike posla negativno biti povezane sa sindromom sagorevanja kod zatvorskog osoblja zbog osećanja ponosa, doživljaja uspeha na poslu, osećanja vrednovanja, poštovanja i poverenja. Ovo je potrebno ispitati.Osim toga, posledice sindroma sagorevanja kod zatvroskog osoblja je potrebno ispitati i objasniti, kao što je njihov uticaj na motivaciju, obavljanje posla, spremnost na upotrebu sile, apsentizam (odsustvovanje sa posla), medicinsko i mentalno zdravlje, zadovoljstvo životom, porodični život, prijateljske odnose, odnose sa kolegama i klijenima, kakve će efekete sindrom sagorevanja kod zaposlenog imati na njegove kolege i klijente, i tako dalje. Pored toga, potrebno je istražiti da je ovaj sindrom „zarazan“, odnosno da li se može proširiti i na druge radnike (Maslach et al., 2001). Intuitivnost utiče na to da ukoliko je radno okruženje izuzetno negativno, više zaposlenih će patiti od sindroma sagorevanja. U tom slučaju, kada jedan deo osoblja pati od sindroma sagorevanja, prenosi negativne efekte na drugo osoblje, i tako im „pomaže“ da i oni pate od istog sindroma. Ovo je pitanje koje je potrebno istražiti. Samo sprovođenjem dodatnih istraživanja o sindromu sagorevanja u oblasti korekcije i tretmana će rezultirati razumevanje ovog fenomena. Sa druge strane, ukoliko ne dođe do toga, posledice i troškovi sindroma sagorevanja kod osoblja neće nikome doneti dobro.Na kraju, članovi osoblja su najvredniji resurs u svakom zatvroru; oni su odgovorni za bezbroj poslova i zadataka kako bi se kreiralo i održalo humano, sigurno i bezbedno okruženje u zatvoru. U tom smislu se može zaključiti da je osoblje od ključnog značaja za uspešnost zatvora na duge staze. Osoblje sa sindromom sagorevanja je štetno po zatvore. Ovaj sindrom je štetan i veoma skup za osobe koje pate od njega, kao i za zatvorenike, kolege, celokupan zatvor, članove porodice i društvo. U eri rasta troškova, smanjenja budžeta i sve manje osoblja koji bi radili u zatvorima, veoma je važno da se obezbedi da osoblje ne pati od sindroma sagorevanja; stoga, postoji potreba da se istraže svi faktori radne sredine koji mogu biti povezani sa sindromom sagorevanja. Rezultati ove studije delimično pružaju podršku modelu koji se zasinva na tvrdnji da karakteristike posla utiču na nastanak sindorma sagorevanja kod zatvorskog osoblja; dve od četiri testirane karakteristike posla su povezane sa smanjenim emocionalnim sagorevanjem. Konkretno, povratne informacije na poslu i poslovna autonomija su negativno povezane sa emocionalnim sagorevanjem. Ako slični rezultati budu dobijeni i u drugim istraživanjima osoblja u drugim zatvorima, to nam može ukazati na potrebu za

pažljivim dizajniranjem/opisom radnih mesta u oblasti korekcije i tretmana. Ovaj dizajn posla treba da omogući zatvorima da stvore karakteristike posla koji će uticati na povećanje šanse za pozitivne radne ishode, i u isto vreme, smanjenje negativih radnih ishoda (Brief, Munro, & Aldag, 1976; Sherwood, 2000). Nadamo se da će ova studija podstaći dodatna istraživanja u oblasti istraživanja zatvorskog osoblja. Sa ovim informacijama je moguće započeti borbu protiv sindroma sagorevanja. Bez podataka iz ovog istraživanja, velika je verovatnoća da će osoblje patiti od sindroma sagorevanja. Na kraju, kada se to desi, svi uključeni samo gube. Preveliki je ulog da se ignoriše pitanje sagorevanja na poslu među zatvorskim osobljem.