LIČNOST GODINE: DRAGAN ĐILAS

DOSTA SU MI DVA MANDATA

Austria, France, Germany, Greece, Luxembourg 3.00 EUR; Sweden 32 SEK; Switzerland 4.80 CHF; BiH 5.00 BAM; Crna Gora 2.50 EUR; Hrvatska 19 HRK; Makedonija 150 DEN; Slovenija 2.50 EUR

150 din

8 6

00

10

2

66

00

14

13. januar 2011. broj 1045

Intervju – Dragoslav Mihailović ▸ Kad je cvetala Udba

Milan Popović, kratka biografi ja

Ko je novi Severinin dečko

Na ovoj stranici u štampanom

izdanju nalazi se reklama

04 Međuvreme

08 Ličnost godine: Dragan Đilas –

Dosta su mi dva mandata

16 Iz ličnog ugla, dr Dušan Pavlović: Srbija 2011

18 Istraživanje: Opštine i gradovi pred šalterima

banaka po novac za asfalt i cevi

22 Pravni sistem: Uloga kadije u reformi pravosuđa

26 Slučaj Veselina Vukotića: Ubica od posebnog značaja

28 Intervju: Dragoslav Mihailović, književnik,

o dosijeima tajne policije

32 Život slavnih: Kratka biografi ja Milana Popovića

34 Intervju: Saša Pavlov,

generalni direktor HIP Petrohemije a.d.

36 Preuzeto sa sajta “Pištaljka.rs”:

Vlada prodaje Komercijalnu banku

39 Nuspojave: Povečerje i “moralna panika”

40 Ljudi i vreme

43 Lisica i ždral: Otvorena pisma

KULTURA

44 Intervju: Maja Veselinović,

strip autorka i ilustratorka

47 NIN-ova nagrada: Miljenko, zašto nisi Milenko

48 Knjige: Lamija Begagić i Tanja Mravak

50 Govor na kraju školske godine

55 In memoriam: Boško Petrović

56 Reč o delu

57 TV Manijak: I bogati šmrcaju

SVET

58 Krvoproliće u Arizoni: Američki heroj

62 Odlazak najgoreg kalifornijskog guvernera:

Kako uspeti u Americi

65 Srpsko-evropska posla: Zašto kokodačeš

u francuskom restoranu

66 Meridijani

MOZAIK

66 Uvrnuta biologija: Đavolji blizanci

70 40 godina od smrti Gabrijele Koko Šanel:

Buntovnica sa stilom

73 Intervju: Dr Ivan Nastović, psihoterapeut

76 Srpsko-evropska posla: Povezani letovi

77 Pošta

78 Vreme uživanja: Zakletva

Odlukom da ne prihvati prijave knjige Sjetva soli Muharema Bazdulja i Otac Miljenka Jergovića, žiri NIN-ove nagrade izazvao je nekoliko nedoumica, od kojih su neke i logičke prirode. Prvi zaključak koji se nameće sam po sebi jeste da jezik na kom pišu Bazdulj i Jergović nije (i) srpskiPiše: Jovana Gligorijević

izdavač

NP “VREME” d.o.o.Mišarska 12–14, Beograd

direktor

Stevan Ristić

pomoćnik direktora

Vojislav Milošević

fi nansijski direktor

Daniela Vesić

glavni urednik

Dragoljub Žarković

odgovorni urednik

Filip Švarm

pomoćnik glavnog urednika

Aleksandar Ćirić

sekretarijat

Mirjana Kalezić

redakcija

Dejan Anastasijević, Duška Anastasijević, Aleksandar Anđić (foto@vreme.com),

Dimitrije Boarov, Slobodan Bubnjević, Sonja Ćirić, Jovan Dulović,

Slobodan Georgijev, Jovana Gligorijević, Nebojša Grujičić (kultura@vreme.com),

Andrej Ivanji (svet@vreme.com), Jelena Jorgačević, Zoja Jovanov,

Tatjana Jovanović, Jasmina Lazić (medjuvreme@vreme.com),

Zoran Majdin, Saša Marković, Ivana Milanović Hrašovec,

Milan Milošević, Teofi l Pančić, Ana Radić, Saša Rakezić (strip@vreme.com),

Tamara Skrozza, Zoran Stanojević, Tatjana Tagirov, Dragan Todorović,

Tanja Topić, Momir Turudić, Biljana Vasić, Miloš Vasić, Marija Vidić, Ljubomir Živkov

dokumentacija

Dragoslav Grujić (arhiva@vreme.com)Jelena Mrđa (foto@vreme.com)

tehnička redakcija

Ivan Hrašovec (ur.), Vesna Srbinović, Tanja Stanković, Vladi mir Stankovski,

Slobodan Tasić; korektori: Stanica Milošević, Marija Halupka;

lektori: Katarina Pantić, Živana Rašković, Ivana Smolović; daktilograf: Zorica Nikolić

internet izdanje

http://www.vreme.comMarija Vidić (urednica)

Marjana Hrašovec

prodaja i pretplata

(prodaja@vreme.com)Nikola Ćulafi ć, Milan Radović

računovodstvo

Slavica Spasojević

marketing (marketing@vreme.com)

Aleksandar Aleksić (direktor)

e-mail: redakcija@vreme.com

telefon redakcije: 011/3234-774

telefaks: 011/3238-662

štampa Rotografi ka, Subotica

ISSN 0353-8028COBISS.SR-ID 16907266

BROJ 1045

13. januar 2011.

Na naslovnoj strani: Dragan Đilas

Kako se višegodišnji begunac od pravde, pravosnažno osuđen za ubistvo, uprkos zdravom razumu našao na slobodiPiše: Dejan Anastasijević

Stiče se utisak da su se Amerikanci navikli na govor mržnje i razuzdanu republikansku retoriku koja se uvukla u američku politiku negde u vreme kampanje za drugi predsednički mandat Dordža Buša juniora, a kulminirala pre i posle predsedničkih izbora koje je u velikom stilu osvojio Barak ObamaPiše: Andrej Ivanji

12/01/11

http://www.meteos.rs

min°C max°C .

Beograd

Vojvodina

centralna i

južna Srbija

četvrtak petak subota nedelja ponedeljak utorak sreda

13/01/11 – 19/01/11

prognoza vremena

Vepar kapitalac težak

223 kilograma jedan je od

najvrednijih lovačkih trofeja na

području Srbije u poslednjih

deset godina. Ulovili su ga

predsednik lovačkog društva

“Jelen” iz sela Jaša Tomić, Milan

Zabeljan, i lovac Nenad Manić.

foto: Tanjug

Biometeorološka situacija relativno povoljna u ovom periodu, ali se hronični bolesnici moraju strogo

pridržavati saveta lekara. Kod meteoropata su moguće blaže tegobe za vikend i krajem perioda.

međuvremeUREĐUJE: JASMINA LAZIĆ

politička prognoza

Omorina i dalje. Na-

javljene padavine u

Nemanjinoj i okolini po-

novo su izostale. Kako

izborna godina bude

odmicala, sve češće će

dolaziti do tuče. Polje vi-

sokog pritiska izazvaće i

obilne oborine. Sinopti-

čari zato pozivaju da se

blagovremeno nabave

pojasevi za spasavanje,

gumeni čamci i ostala

oprema neophodna za

preplivavanje.

2 7 3 10 5 11 2 9 4 12 3 8 1 51 6 2 9 3 10 0 9 0 10 1 7 0 42 9 2 11 3 14 1 11 3 14 2 10 2 6

VREME ▸ 13/01/2011 4

novogovor

PozicijaDve decenije je prošlo od onog 11. januara 1991.

kada je konstituisana prva višestranačka skupština

u Srbiji posle 1945. Socijalistička partija Srbije je u

tom sazivu sa 194 poslanika zadržala vlast. Srpski

pokret obnove (19), Demokratska stranka (7) i De-

mokratska zajednica vojvođanskih Mađara (8) su bili

opozicija. Tokom grubih rasprava u skupštini vlast

je opoziciju nazivala “snagama haosa i bezumlja”,

a opozicija vlast, “bandom crvenom”, i “režimom”.

Vlast je bila prezrena reč dok su trajale dramatične

borbe za nju, onako sebično kako sugeriše reč vlasti-

ti, sopstveni. Dobrica Ćosić je 1992. govorio da se

nije prihvatio dužnosti zbog vlasti, masti i slasti.

U pozicionom ratu radi održavanja svog domi-

nantnog položaja tadašnji režim počeo je sebe da

naziva pozicijom, kao u rečenici: “I pozicija i opozi-

cija treba da vode računa o nacionalnom interesu”

– koji je, inače, bio sistematski upropašćivan.

Vlast je nekada nazivana starešinstvo, gospod-

stvo, (blizu je i reč vlastelin, ako hoćete), vladanje,

ili kratko vlada. To je neko ko je vlastan (Koštuni-

ca je voleo taj izraz), nadležan, određen, sposoban i

merodavan da donosi odluke. Može biti i uprava, ali

i “ruka”, kao rečenici: “To je pod mojom rukom!”

To je i ono iščezlo, a neizgovoreno u rečenici:

“Beše Tvoje, Živka!”

Ako niste bili u takvoj poziciji, teško ćete to shva-

titi – a još teže, ako ste bili.

Reč opozicija se pak toliko bila učvrstila u jezi-

ku izmučenog naroda (koji je celu deceniju bežao od

opozicionara kao od kuge), da Demokratska opozi-

cija Srbije dve godine po osvajanju vlasti 2000. nije

menjala ime. Onda je nova vlast sebe prekrstila u re-

formske proevropske snage itd.

Kako su reči pozicija i vlast zamenile mesta? Po-

zicija je položaj, stanje; služba, mesto, nameštenje;

utvrđeni vojni položaj za odbranu ili napad; mo-

že biti i gledište, ali i mogućnost, ali češće je to

trgovačka, ili budžetska stavka; detalj u nekom teh-

ničkom projektu; u plesu: početni položaj noge; u

mačevanju: osnovni stav mačevaoca; u ekipnom

sportu: mesto igrača u ekipi; u šahu: raspored fi gura.

Nemojte reći da to nema veze s vlašću.

Sad su reč pozicija pomerili u trgovinu i marke-

ting, da nas tamo slažu i zavaraju, pa se govori o

tržišnoj poziciji i o izbornom pozicioniranju stra-

naka. U Hrvatskoj postoji i agencija za nekretnine

– koja se zove Pozicija d.o.o.

MILAN MILOŠEVIĆ

ZDRAVSTVO I KORUPCIJA

Dr Slavik prvi ostao bez dozvole za radPrivremeno oduzimanje licence za rad dr

Eugenu Slaviku sa Instituta za neurohi-

rurgiju, koji je osuđen za primanje mita,

mnogi su okarakterisali kao istorijski do-

gađaj u srpskoj medicini. Prvi put posle

četiri godine postojanja Lekarska komo-

ra Srbije je došla u poziciju da iskoristi

svoje pravo i lekaru koji nečasno i neko-

rektno obavlja svoj posao izrekne meru

privremenog oduzimanja dozvole za rad.

Dr Slavik je tako postao prvi lekar ko-

me je na određeno vreme (šest godina)

zabranjeno da se bavi lekarskom pro-

fesijom, a kako stvari stoje, sa takvim

statusom neće ostati usamljen. Podseća-

mo, čovek koji je svojevremeno položio

Hipokratovu zakletvu, obavezujući se da

će savesno lečiti pacijente, 8. decembra

2008. godine je od oca jedanaestogodiš-

njeg dečaka zatražio/zahtevao poklon u

zamenu za operaciju detetove kičmene

moždine. Slavik je tada obavljao funkci-

ju načelnika odeljenja operacionog bloka

na Institutu za neurohirurgiju KCS-a i od

njegove stručne procene (ispostavilo se

i dobre volje) zavisilo je ko će i kada biti

operisan. Natezanje oko poklona trajalo

je oko dva meseca, da bi 8. januara 2009.

godine Žarko Milošević, inače radnik

Gradske čistoće, posle prijema njego-

vog sina na lečenje, u Slavikov kabinet

doneo deo “poklona” – 300 evra, sa oba-

vezom da mu posle operacije donese još

200. Odmah pošto je od Miloševića pri-

mio mito od 300 evra, u Slavikov kabinet

ušla je policija i uhapsila ga, a u pritvoru

je boravio do 30. januara prošle godine.

U aprilu 2009. godine osuđen je na ka-

znu od tri godine i četiri meseca zatvora

zbog primanja mita za operaciju tumora

nad tada devetogodišnjim dečakom, kao

i zabranu obavljanja lekarskog poziva u

trajanju od šest godina. Međutim, zbog

brojnih žalbi, trebalo je vremena da se

donese pravosnažna presuda, pa je čak

Klinički centar Srbije na osnovu Zakona

o radu morao u jednom trenutku da ga

vrati na posao. Predsednica Lekarske ko-

more Srbije dr Tatjana Radosavljević tada

je izjavila da su Komori ruke vezane sve

dok se u slučaju dr Eugena Slavika ne do-

nese drugostepena pravosnažna presuda,

jer tek tada može biti sazvan Sud časti.

Apelacioni sud u Beogradu povećao mu

je krajem jula prošle godine kaznu zatvo-

ra za osam meseci i osudio ga na četiri

godine zatvora, a direktorka Lekarske ko-

more Srbije konačno je 10. januara mogla

da potpiše rešenje na osnovu koga mu

se privremeno oduzima dozvola za rad.

Mera je privremena jer je reč o krivičnom

delu primanju mita, a ne pogrešnom ili

nesavesnom lečenju, kada je lekaru mo-

guće po članu 198 Zakona o zdravstvenoj

zaštiti oduzeti licencu i trajno. Trajno

oduzimanje licence, po svemu sudeći,

preti dr Nebojši Zlatanoviću, dečijem hi-

rurgu Kliničkog centra Kragujevac, koji je

osuđen za teško delo protiv zdravlja ljudi

i zatvorsku kaznu. Postupak na sudu pro-

tiv dečjeg hirurga dr Zlatanovića trajao

je 12 godina. Ovaj lekar Kliničkog centra

u Kragujevcu teretio se zbog smrti ma-

le Mile Andrić, koja je prema zvaničnom

nalazu, preminula od “trovanja ukršta-

njem creva” drugog oktobra 1998. Eugen

Slavik dozvolu za rad gubi počev od da-

na pravosnažnosti presude, a zabrana

bavljenja profesijom ne odnosi se na pe-

riod koji će provesti u zatvoru. U ovom

trenutku pred srpskim sudovima vodi se

još nekoliko slučajeva protiv nesavesnih

lekara.

J. L.

VREME ▸ 13/01/2011 5

U redu za PayPalNije naročito prijatno najavljivati godinu u kojoj se neće dogoditi go-

tovo ništa. Mada je moguće to sagledati i sa lepše strane, ušli smo u

godinu u kojoj nam se neće dogoditi ništa neprijatno kada je inter-

net u pitanju. A u Srbiji to nije malo niti je za bacanje. Počev od toga

da kompjuteri neće poskupeti, iako to nije ni izdaleka najveći ovdaš-

nji problem.

Ako bih nešto izdvojio kao mogući događaj godine, onda bi to bilo

uključivanje Srbije u PayPal sistem, pod uslovom da se to konač-

no dogodi. Srbija je u tom sistemu plaćanja na internetu trebalo da

se nađe još pre nekoliko godina, ali je uključivanje odloženo jer “ni-

smo bili spremni” (nije bilo Zakona o elektronskom potpisu koji je u

međuvremenu usvojen). PayPal ima običaj da države uključuje u pa-

ketima te Srbija sada čeka u redu sa Makedonijom i Crnom Gorom.

Nevolja je što se radi o tri mala tržišta, manje atraktivna od bilo kojeg

srednjeg američkog grada (evo, recimo, Finiks u Arizoni, tek da lupim

nešto), a potrebno je savladati administrativne prepreke za tri drža-

ve. Carinski propisi (drakonski u Srbiji) i odsustvo ozbiljne špedicije

ne olakšavaju ništa.

Budući da su PayPal najavljivali mnogi kao događaj za 2010. godinu,

sada bih bio oprezan i ostao bih kod ocene “možda”. Ukoliko se do-

godi, najviše će koristiti onima koji bi na internetu da plaćaju usluge

i kupuju nematerijalna dobra (softver, muzika, fi lmovi, aplikacije), a

možda se okoristi i poneko ko takve stvari u Srbiji proizvodi. Ukoliko

izmakne, najavićemo ga za 2012, ionako nigde ne žurimo, jelda?

Drugi događaj koji bi mogao da ima nešto uticaja na srpski internet je

prodaja Telekoma. Ova kompanija je dugo favorizovana kao osnova

srpskog interneta te je mnogo toga naslonjeno na Telekomovu infra-

strukturu. Privatizacija će ukinuti privilegije Telekoma, ali ne treba

očekivati nikakvu bolju ponudu internet usluga u 2011. kao posledi-

cu promene vlasništva. Naprotiv, cene bi mogle malo i da porastu, a

širenje bežičnog interneta i dalje će biti sporo, što je najveći problem.

Jer svetski trend (a o tome u narednom “Navigatoru”) govori da je

upotreba bežičnog interneta i mogućnost pristupa na svakom mestu

trend koji treba pratiti. Umesto toga neko će nam već objašnjavati

da je sjajna stvar što se ulice raskopavaju zarad postavljanja optičke

infrastrukture.

Konačno, ako smem da se upustim u malo sanjarenja, 2011. kao pre-

dizborna godina (svakako od maja teče zakonski rok od 12 meseci

za nove izbore) mogla bi da nam donese značajan upliv politike u in-

ternet. U nastojanju da pronađu jeftin i efi kasan način da dopru do

birača, političari će početi da koriste blogove, Tviter, Fejsbuk i sve što

im padne šaka. Tržište postoji, svaki bolji mobilni telefon ima moguć-

nost da čita ove servise.

Ostaje suštinsko pitanje zašto bi to neko radio, zašto bi birao da svoje

vreme posveti praćenju onoga što neki političar radi? Pa, recimo, zato

što radi nešto zanimljivo i od značaja za naš život i zbog mogućno-

sti da lično komuniciramo s njim i u njegovu agendu unesemo i svoje

potrebe. A onaj ko osmisli najbolju političku propagandu za današnji

srpski internet i proda tu ideju nekoj stranci ili pojedincu, neće se baš

obogatiti, ali će od toga u 2011. moći lagodno da živi.

Malo li je?

navigator

PIŠE: ZORAN STANOJEVIĆ

VREME ▸ 13/01/2011

SEĆANJE: BORIVOJE BORA KOSTIĆ

Mirni bombarderNikada nisam gledao utakmicu

koju je odigrao Bora Kostić. Sve

što znam o tom fudbaleru jesu

arhivski novinski izveštaji i jutju-

bovani prilozi fi lmskih novosti.

On je bio igrač koji se proslavio

pre televizije, a slavu je stekao u

vreme koga se seća mali broj ljudi

danas u Srbiji.

Ko je bio Bora Kostić? Jedan od

najboljih koji su igrali u FK Crve-

na zvezda, a nisu bili formalno

proglašeni “Zvezdom”. Zvanično,

najbolji strelac kluba i treći naj-

bolji strelac u istoriji nekadašnje

Jugoslavije.

Bora Kostić je pripadao genera-

ciji koja je posle Drugog svetskog

rata postavljala nove temelje igri i

uradila najviše da Crvena zvezda

bude evropski prepoznatljiv klub.

Možete na internetu da pogleda-

te video-zapis sa utakmice između

Zvezde i Mančestera u četvrtfi nalu

Kupa šampiona u sezoni 1957/58.

odigranoj na stadionu JNA.

Mančester je vodio sa tri prema

nula posle prvog poluvremena,

generacija koju je predvodio Bobi

Čarlton i koju su nazivali “Bazbi-

jeve bebe” pretila je da uništi klub

iz Beograda. Međutim, u drugom

poluvremenu se sve promenilo i

Zvezda je, kao Liverpul 2005. go-

dine u fi nalu Lige šampiona protiv

Milana u Istanbulu, uspela da

izjednači rezultat, a strelac dva

fantastična gola bio je Kostić.

“Da smo mi igrali sa loptama koje

se danas koriste, davao bih golove

sa Autokomande”, jedna je od ču-

venih Borinih izjava.

On je jednom Lavu Jašninu dao

gol sa preko 30 metara i mnogi je

golman ostao upamćen upravo po

tome što ga je “Bora izbušio”. Ne-

koliko puta u karijeri je postigao

po pet golova na utakmici što je u

poslednje vreme pošlo za nogom

samo Bugarinu Berbatovu u dresu

Mančester junajteda.

Jednom ga je publika nosila od

stadiona do Kolarčeve jer je posti-

gao pet golova.

Bora je sa 20 godina došao iz Rad-

ničkog iz Obrenovca i živi svedoci

tvrde da “nije znao da se sastavi

sa loptom” u prvo vreme. A onda,

kao da mu je neko rekao da samo

treba da šutira iz sve snage i da će

to biti dovoljno. Od tog trenutka

je krenuo da se stvara mit o čove-

ku sa najjačim udarcem u državi.

Igrao je sa tri Zvezdine zvezde, sa

Mitićem, Šekularcem i Džajićem i

samo je jednu sezonu proveo van

Zvezde igrajući u Italiji, u Vićenci.

Pored toga što je uništavao protiv-

nike “rafalima sa Autokomande”,

pored toga što ih je tukao svojom

levom nogom, Kostić je igrao u

vreme kada je fudbal bio viteška

igra i kada je bilo važno poštovati

a ne ispoštovati protivnika.

Ono što danas zvuči kao naklapa-

nje zanesenih reportera o tome da

se igralo za gol više, tada je zaista

postojalo. Igralo se za potez više,

za fi ntu, za “nešto lepo”. Kostić

je igrao u vreme majstora i sam je

bio majstor. Tako tvrde oni koji su

ga gledali i tako “liči” iz onih za-

pisa koji postoje iz tog vremena.

Posle su došli trkači i taktičari, ka-

snije su došli oni koji tvrde da je

pobeda kada primiš gol manje.

Izgleda mi da je Bora Kostić znao

da je tajna u nečem drugom: u

jednostavnosti, u trku i šutu. I ra-

dovanju koje gol donosi. To je

danas samo špica.

SLOBODAN GEORGIJEV

6

NOVE TABLICE

Od 001-AA do 999-ŽŽNovi Pravilnik o re-

gistraciji motornih i

priključnih vozila objav-

ljen je u “Službenom

glasniku” (još) 2007. go-

dine i sve do pre neki dan

njegova primena je bila u

statusu “samo što nije”,

ali je, “zbog tehničkih

razloga”, više puta odla-

gana. Tehnički problemi

su, čini se, prevaziđe-

ni: do kraja ove godine

sva vozila registrovana

u Srbiji dobiće nove ta-

blice, novu saobraćajnu

dozvolu i registracionu

nalepnicu.

Nova registraciona tabli-

ca umesto (dosadašnje)

trobojke između oznake

registracionog područ-

ja i registracione oznake

ima crveni štit sa belim

krstom i ocilima, na le-

voj strani plavo polje sa

međunarodnom ozna-

kom Republike Srbije

– “SRB” iznad koje će

jednog dana (valjda) bi-

ti i venac žutih zvezdica.

a registraciona oznaka

je kombinacija tri bro-

ja i dva latinična slova

uključujući i ona kojih

u srpskom pismu ne-

ma – “x”, “y” i “w”, od

001-AA do 999-ZZ, s tim

što je “TX” slovna ozna-

ka rezervisana isključivo

za “taxi” vozila, čime će

se, sva je prilika, stati u

kraj taksiranju “na cr-

no”. Teorijski, za svako

od 74 registraciona po-

dručja, od kojih je 9 na

Kosovu i Metohiji, mo-

ći će da se izda 1.089.000

tablica, što ukupno čini

80.586.000 “regularnih”

registarskih “SRB” ozna-

ka, odnosno i nešto više,

budući da je u nekoliko

gradova u Srbiji registro-

vano više od 999 taksista,

pa će, po potrebi, “taxi”

vozila imati četvorocifre-

nu registraciju. Novina je

da tablice na policijskim

vozilima, pored toga što

će i ubuduće biti plave,

neće više imati “M” (od

“milicija”), već “P” (od

“policija”) oznaku.

Pored registracionih ta-

blica, promenjen je

izgled, ali i sadržaj sao-

braćajnih dozvola: novi

obrazac saobraćajne do-

zvole je formata novih

ličnih karata, ima osam

zaštitnih elemenata pro-

tiv falsifi kovanja, od

holograma do UV niti i

moći će mašinski da se

očitava. Za razliku od do-

sadašnjih, ove nove su

odštampane dvojezično:

na srpskom jeziku ćirilič-

nim pismom i latinicom

na engleskom jeziku.

Nova saobraćajna dozvo-

la imaće manje podataka

nego dosadašnja. Na

primer, neće više biti upi-

sivana prva registarska

oznaka, ali ni broj mo-

tora: ubuduće promena

motora neće biti opte-

rećena (ne)potrebnom

“papirologijom”.

Prilikom prve registraci-

je vozila, kao i prilikom

produžavanja važenja re-

gistracije, za vozilo se

izdaje i registraciona na-

lepnica, koja se postavlja

iznutra na donju desnu

stranu vetrobranskog sta-

kla, na motociklima “na

ravnom delu vozila kod

uređaja za osvetljavanje”,

mada nije baš najja-

snije na koji ravan deo

motocikla “kod uređaja

za osvetljavanje” je pra-

vilnikopisac mislio kad

je pisao to što je pisao,

kao što nije određeno

ni gde da se nalepni-

ca postavi na traktoru

bez kabine, motokulti-

vatoru i sličnom vozilu:

nema ni onog “na rav-

nom delu…”. To može da

bude ozbiljan problem:

saobraćajna dozvola se

smatra važećom samo

kada je registraciona na-

lepnica postavljena na

vozilo kako je propisano.

Kako god bilo, saobra-

ćajna dozvola na novom

obrascu košta 1200 dina-

ra (673 dinara za obrazac

i 527 dinara takse), re-

gistraciona

nalepnica

400 dinara

(215 dinara

za samu na-

lepnicu i 185

dinara takse),

par tablica

za automobi-

le, kamione

i autobuse

2000 dinara

(999 dinara

za izradu ta-

blica i 1001

dinar tak-

se), a tablica

za motocikle 1205 dinara

(505 dinara za izradu ta-

blice i 700 dinara takse).

Sve u svemu, prime-

na novog Pravilnika o

registraciji motornih i

priključnih vozila košta-

će vlasnike automobila,

kamiona i autobusa, ali

i vlasnike traktora i gra-

đevinskih mašina 3600,

a vlasnike motocikala i

mopeda 2805 dinara.

Mada u pravilniku nema

ni reči o “personali-

zovanim registarskim

oznakama”, cena za izra-

du i izdavanje ovakvih

tablica je određena –

80.000 dinara (7624 za

tablicu i 72376 dinara

takse). ZORAN MAJDIN

broj nedelje

1000Na ime humanitarne pomoći posle nedavnih

katastrofalnih poplava država je opštini Trgovište

poslala hiljadu pari tanga gaćica i brushaltera.

VREME ▸ 13/01/2011 7

VREME ▸ 13/01/2011 8

Ličnost godine: Dragan Đilas

Dosta s

Dragan Đilas, gradonačelnik Beogra-

da, izabran je za ličnost godine veći-

nom glasova članova uredništva ne-

deljnika “Vreme”. Kriterijum za nagradu je,

kao i prethodnih godina, pozitivan doprinos

unapređenju društvenih institucija u javnom

interesu. Kolegijum nedeljnika “Vreme” sma-

tra da je Đilas tokom protekle godine ostvario

značajne rezultate koji prevazilaze okvire re-

dovnog obavljanja funkcije. Energičnost i lični

angažman gradonačelnika doveli su do una-

pređenja rada javnih službi glavnog grada Sr-

bije i, u skladu s tim, povećanja kvaliteta živo-

ta građana. Đilas je unapredio i ugled institu-

cije – gradonačelnika.

Biografija Dragana Đilasa

Dragan Đilas rođen je 22. februara 1967. u

Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gi-

mnaziju i diplomirao na Mašinskom fakultetu,

smer vazduhoplovstvo. Radio je kao novinar

na Radio Indeksu i Radiju B92, čiji je jedan

od osnivača. Učestvovao je u opozicionom

radu još kao student prorektor, predvodeći

studentske demonstracije protiv režima Slo-

bodana Miloševića 1991. i 1992. godine.

Član je Demokratske stranke od 2004. godi-

ne. Bio je član Izvršnog i Glavnog odbora, a

juna 2006. izabran je za predsednika Grad-

skog odbora DS-a Beograd. Od 2004. do for-

miranja Vlade Republike Srbije 2007. obavljao

je funkciju direktora Narodne kancelarije

predsednika Republike. Od maja 2007. do jula

2008. godine bio je ministar u Vladi Republi-

ke Srbije zadužen za sprovođenje Nacionalnog

investicionog plana. Na sednici Skupštine gra-

da 19. avgusta 2008. izabran je za gradonačel-

nika Beograda. Na 14. izbornoj skupštini DS-a

19. decembra 2010. godine izabran je za jed-

nog od potpredsednika Demokratske stranke.

Suvlasnik je Kompanije “Multikom”, vodeće

kuće u oblasti medijskog poslovanja na terito-

riji bivše SFRJ. Osnivač je i potpredsednik hu-

manitarne organizacije “Naša Srbija”, koja se

brine o deci koja su u ratovima na prostoru

bivše SFRJ ostala bez jednog ili oba roditelja.

Govori engleski jezik. Otac je dve ćerke.

Foto: Predrag Mitić

VREME ▸ 13/01/2011 9

Fakultet

Uvek sam voleo novinarstvo i hteo sam da

budem novinar, ali bio sam dobar i iz mate-

matike, hemije i nekih drugih prirodnih na-

uka. Roditelji su hteli da budem lekar, ja sam

video da to nije za mene. Hteo sam da se ba-

vim društvenim naukama, novinarstvom, ali

na kraju je bila matematika, posle Devete gi-

mnazije sam upisao mašinstvo.

Završio sam smer vazduhoplovstvo. Realno

gledano, tih godina kada sam završavao ma-

šinski fakultet, u vreme sankcija i svega osta-

log, nije postojala mogućnost da čovek radi u

svojoj struci, tako da sam već kada sam privo-

dio fakultet kraju znao da neću moći da radim

direktno u oblasti koju sam završio. Ali mašin-

stvo je nauka puna matematike, a matemati-

ka i fi losofi ja su nekad bile jedna nauka. ma-

tematika razvija jedan logički način razmišlja-

nja. Kada završite tehničke nauke koje su bazi-

rane na matematici, onda možete da radite u

raznim oblastima, ne morate da budete samo

inženjer. Meni to što sam završio strahovito po-

maže u poslu kojim se bavim, a pomagalo mi

je i u privatnom biznisu.

Novinarstvo

Kada sam se 1986. vratio iz vojske, otišao

sam na audiciju u Radio Indeks, i primili su me

da budem novinar saradnik. Tada je tu došlo

dosta ljudi koji su kasnije postali poznati novi-

nari, poput Srđana Kusovca, Milice Kuburović,

Dušana Mašića, Zorana Mamule, ljudi koji su

kasnije napravili B92, radili po nekim drugim

redakcijama. Tada mi je pokojni Neša Radu-

lović, Neša Leptir, rekao: “Kako je to super, ti

samo kažeš svoje prezime, i to je već fora.” Po-

sle sam prešao na B92, bio urednik student-

skog, pa informativnog programa, i tamo sam

radio do 1994. godine. Onda sam prešao u svet

biznisa.

Studentske demonstracije

Bio sam student prodekan 1991. godine,

1992. sam bio student prorektor. Ja sam prvi

student prodekan koji je izabran glasanjem iz-

među više kandidata. I tada sam organizovao

neke demonstracije, išli smo kod ministra Dače

Markovića, pisali telegrame, tražili neke uslo-

ve i dobili ih. To je bila funkcija koja nije imala

baš neku težinu, ona je služila kao spona iz-

među studenata i profesora. Za studenta pro-

rektora sam izabran devet meseci posle rekto-

ra i prorektora, pošto je tada bilo neslaganje

državnog rukovodstva da neko ko radi na B92

bude na tom mestu.

Demonstracije 1992. godine su bile vrlo spe-

cifi čne. Organizovane su tako što se skupila

grupa studenata sa različitih fakulteta. Prvi sa-

stanak je bio na Bogosloviji, i organizovao ga je

današnji vladika zahumsko-hercegovački Gri-

gorije, Mladen Durić mu je svetovno ime. De-

set dana posle tog sastanka on je otišao, kada

sam pitao gde je rekli su da se zamonašio, oti-

šao kod Atanasija. “Gde baš sada, što nije sa-

čekao bar još mesec dana.”

Te demonstracije su bile potpuno čiste, bez

ikakvih ideja, stranaka. Ta mlada generacija je

tražila neku šansu, izlaz, shvativši gde zemlja

ide, da ratovi počinju, sankcije se uvode. Tra-

žili smo izbore, tražili smo odlazak Miloševi-

ća jer je već tada bilo jasno da način na koji on

vodi državu ne ide normalno, da ne može da

funkcioniše u tom svetu i da ćemo proći kata-

strofalno, što se na kraju i desilo. Tražili smo

da nas Milošević primi. On je primio delegaci-

ju Univerziteta, bilo je tu profesora, rektora,

studenata. Nije on uopšte reagovao na nas i

ono što smo rekli, on je to iskoristio da poša-

lje svoju poruku javnosti. Mi smo tada dobili

nove izbore, to svi zaboravljaju. Nažalost, opo-

zicija je izašla odvojeno, medijska blokada je

bila ogromna, i ti izbori nisu doneli nikakve

promene. Cena tadašnjeg glasanja građana je

plaćena kasnije, strašno visoka i skupa cena.

Duel na televiziji

Posle sastanka sa Miloševićem gostovao sam

na Televiziji Beograd i razgovarao uživo sa Rat-

kom Dmitrovićem. Prvi put je tada neko ko je

imao drugačije stavove došao na Televiziju Be-

ograd. Mi smo tada bili strani plaćenici, izdaj-

nici, danas kada gleda na to čovek se nasmeši,

ali je stvarno katastrofalno koji je rečnik tada

korišćen i šta je televizija radila. Do emisije je

su mi dva mandataNeće se dopasti svima sve moje izjave, neko me zove Džekom

Drvosekom, neko smatra da progonim pripadnike seksualne manjine,

neko smatra da ne volim Rome. Uvek kažem – dajte malo vremena

Ličnosti godine u izboru nedeljnika “Vreme”

Prethodnih godina, za ličnosti koje su u opštem interesu menjale institucije proglašeni su:

2001. Božidar Đelić, ministar finansija u Vladi Srbije

2002. Mlađan Dinkić, guverner Narodne banke Jugoslavije

2003. Ljiljana Raičević, direktorka Sigurne ženske kuće u Podgorici

2004. Rasim Ljajić, ministar za ljudska i manjinska prava

2005. Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine

2006. Zdravko Ponoš, načelnik Generalštaba Vojske Srbije

2007. Sonja Liht, preds. Beogradskog fonda za političku izuzetnost

2008. Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice Petnica

2009. Milica Delević, direktorka vladine kancelarije za evr. integr.

▸▸

VREME ▸ 13/01/2011 10

došlo tako što smo mi studenti napisali jedno

pismo Vučeliću, koji je tada bio direktor, a on

je očekivao da će nekoga od nas ko dođe na

televiziju Dmitrović rasturiti. Onda sam ja u

emisiji jednostavno pričao ono što je istina, a

Dmitrović je pričao ono što veruje da je istina.

Sećam se da je za svako pitanje imao napisa-

no više verzija, šta ako ja odgovorim a, b, c ili

d. A ja sam uvek odgovarao ‘e’, pošto ono što

je on imao kao odgovore nije imalo veze sa re-

alnošću. To je bilo izuzetno zapamćeno, pošto

sam ja realno bio mnogo ubedljiviji od njega, a

on nije bio tu novinar, nego predstavnik kon-

trastrane. I dobili smo tada kao studenti ve-

liku podršku građana, ali to je ratno vreme,

Srbija je izolovana, nema medijskih sloboda,

nema ničega.

Iz tog vremena je i sukob studenata sa Še-

šeljem, potezanje pištolja. To su bili Šešeljevi

maniri, čuva ga 20 ljudi pod oružjem, a on vadi

pištolj i maše, pokazuje kako je velik i hrabar.

To je bila manifestacija sile, on je tada bio pro-

dužena ruka režima.

U tom trenutku nije moglo više da se učini.

Dobijeni su novi izbori, to jeste bio jedan od na-

ših zahteva. Promenjen je izborni sistem, bilo

je još nekih promena, ali to nije bilo dovoljno.

U isto vreme su bili ratovi u Hrvatskoj, Bosni,

zločini na svim stranama. Onda je tu izmeša-

no svašta, i pravi patriotizam, i onaj lažni, i

razni interesi. To je rekao i Andrić, u ratu fu-

kara ispliva, a normalni ljudi se povuku. Na-

žalost, posle te 1992, kraja demonstracija, iz-

bora, ogroman broj ljudi je otišao iz zemlje, i

oni nam i danas nedostaju. To su ljudi koji bi

imali završene škole, bili sposobni da pokre-

nu svoj biznis, a oni su otvarali fi rme po ino-

stranstvu. Danas bi sa tim ljudima ekonomija

u ovoj zemlji bila mnogo bolja. Treba da prođe

puno vremena da bi se popunila ta rupa. Uvek

se šalim, da su ti ljudi ostali ko zna ko bi danas

bio gradonačelnik, jer bi i konkurencija za ovo

mesto bila mnogo jača.

Problemi i korist

Ja sam imao vrlo malo problema zbog svog

političkog angažovanja, ali sam se tada zabav-

ljao sa Milicom Delević, kasnije mojom supru-

gom, i ona je oborena 1992. na diplomskom is-

pitu na ekonomiji, a bila je student generacije.

Nikada niko u posleratnoj istoriji Ekonomskog

fakulteta nije doživeo da je predao diplomski

rad i došao na odbranu, a oni ga vrate. Imala

je skoro sve desetke u indeksu, postala je vr-

hunski stručnjak, što se i danas pokazuje u po-

slu koji radi sjajno. Ona je imala realne posle-

dice, a i ona je bila angažovana. Pošto je vlast

tvrdila da su na demonstracijama samo loši

studenti, deset dobrih studenata, sa visokim

prosekom, potpisalo je da su i oni sa nama, a

Milica je bila jedna od njih. Ja sam imao neke

probleme 1998, kada sam počeo svoj privatni

biznis u Srbiji, ali do 5. oktobra je kompanija

koju sam napravio radila u Srbiji vrlo malo, ra-

dili smo mnogo više u drugim bivšim jugoslo-

venskim republikama, u Evropi.

Nisam nikada razmišljao da li mi je na neki

način koristilo to što sam bio jedan od vođa

studentskog procesa. Znam samo da je pokoj-

ni Dragan Sakan, kada me je zvao da dođem

u Sači (on je voleo da ima oko sebe ljude koji

su negde nešto uradili, koje je znao sa televi-

zije), pitao Voju Žanetića: “Šta će ovaj da radi

kod nas, nije kreativac?” Voja je rekao: “Zna

da upravlja”, i onda me je zapalo da budem

neki direktor u toj fi rmi. Tako sam ušao u po-

sao sa medijima, slučajno. Nisam se nikada ba-

vio marketingom, već medijima. Medijski pro-

stor možete da prodajete, kupujete. Da li radi-

te sa ekserima, automobilima ili sekundama,

na isto dođe. Tu matematika daje veliku pred-

nost jer možete u glavi da izračunate mnogo,

i to je za one koji se bave tim poslom izgledalo

kao svetsko čudo.

Češka

Otišao sam u Češku 1994. godine zato što

Milica, kada su je oborili na diplomskom, nije

mogla da ostane ovde i funkcioniše normal-

no, i želela je da magistrira i doktorira neg-

de u inostranstvu. Primljena je na Centralno-

evropski univerzitet koji je bio u Pragu, gde

smo otišli ‘94. Ja sam tamo živeo oko šest me-

seci i onda sam se vratio, nastavio da radim u

Sačiju. Ona je završila magistraturu i vratila

se u Srbiju, zaposlila se kao asistent na Prav-

nom fakultetu.

U Češku sam otišao prvi put 1991. godine

da gledam teniski meč između tadašnje Če-

hoslovačke i Jugoslavije. Išao sam sa svojim

“jugićem” koji sam uvezao iz Amerike pošto je

to bilo mnogo jeftinije nego da se kupi ovde.

SLIKE IZ MLADOSTISLIKE IZ MLADOSTI: Sport, škola, vojska, fakultet: Sport, škola, vojska, fakultet

VREME ▸ 13/01/2011 11

Koristio je bezolovni benzin. Bila je jedna je-

dina pumpa koja je točila bezolovni benzin od

mađarske granice do Praga. Kada smo 1994.

otišli u Prag, to je bila druga priča. Uđemo u

hipermarket, ima svega, a mi dolazimo iz Srbi-

je u kojoj na policama prodavnica nema niče-

ga, gde se sve kupuje na ulici. Često sam tada

putovao “jugićem” za Beograd i svi su stalno

nešto slali, cela kola su mi mirisala na šunku

i takve stvari, pa se čekalo ovde na granici po

deset sati. Kada bi ljude neko vremeplovom

prebacio u to vreme, pola ne bi preživelo. Ova-

ko, navikavali smo se postepeno, malo-poma-

lo pomeraš svoje kriterijume.

Politika u međuvremenu

Nikada nisam prestao da budem angažovan

u politici. Nisam tada hteo da uđem u bilo koju

stranku, mada su me zvali svi iz opozicije. Re-

kao sam da nisam završio fakultet i da hoću

da se bavim politikom kada budem fi nansijski

mogao da to izdržim, da ne može niko da me

kupi. Mnogi su se tada naljutili na mene zbog

toga, ali imao sam svoj stav i nisam hteo da ga

menjam. Rekao sam i da, ako naprave jednu li-

stu svi zajedno, ako im znači moje ime, evo tu

sam, ali nisu mogli da se dogovore. Zbog toga

nisam hteo da budem nigde, mada sam stal-

no učestvovao na demonstracijama. Govorio

sam 1996. na nekim mitinzima, te demonstra-

cije su trajale dugo, dešavalo se da nema ko da

govori, pa sam govorio i ja kao neko ko je vo-

dio studente ‘92. Najviše sam bio u kontaktu sa

Ivanom Vujačićem, on je tada bio predsednik

gradskog odbora Demokratske stranke, on me

zvao da govorim na onom balkonu na Terazija-

ma. Druge ljude sam znao, poznavao sam neke

ljude iz omladine DS-a, SPO-a, Zorana Đinđi-

ća sam sretao.

Početak biznisa

Pre nego što sam otišao u Češku počeo sam

da radim u Sačiju, onda smo tamo osnovali

fi rmu koja se prvo bavila sportskim pravima.

Kupovali smo ta prava za teritoriju bivše Jugo-

slavije, za košarku čak i za Rusiju i neke druge

zemlje, i onda smo to prodavali pojedinačno

po tim zemljama i tako pravili profi t. Ja sam u

Pragu bio samo šest-sedam meseci. Bilo mi je

jako teško bez Beograda, ne mogu sebe da za-

mislim na nekom drugom mestu. Vratio sam

se ovde u Sači i radio svoj posao, medijski bi-

znis, a putovao sam svake dve nedelje u Prag,

vikendima. Svoju fi rmu sam osnovao 1. janu-

ara 1998. u Beogradu. Do bombardovanja smo

taman počeli nešto da radimo, onda je došao

novi rat i sve je stalo.

Osnovali smo fi rmu i u Skoplju, negde pred

bombardovanje i u Banja Luci. Za vreme bom-

bardovanja i vremena do 5. oktobra svi koji su

bili zaposleni u beogradskom ofi su dobijali su

platu, više socijalnu pomoć u vrednosti 200-

300 maraka, zavisno koliko je ko imao dece.

Neki su otišli u Skoplje da rade, neki u Banja

Luku, i mi smo zahvaljujući tim dvema agen-

cijama i onome što smo radili iz Praga preži-

veli tu priču. Ovde pravi biznis počinje posle

5. oktobra, tek tada se zemlja otvara.

Sa jedne strane, fi rma se bavila prodajom

medijskog prostora, sa druge strane sportskim

pravima. Mi smo bili vlasnici, recimo, prava

za sva evropska i svetska prvenstva u košar-

ci koja su ljudi gledali, mi smo ta prava kupi-

li i prodali RTS-u u to vreme, ali i hrvatskoj i

bosanskoj televiziji, svima po regionu. Za ko-

šarku smo bili vlasnici prava za 15-16 zemalja.

I danas smo vlasnici ex Yu prava Mađarska,

Poljska, Bugarska, Rumunija.... Sportski deo

biznisa nam je bio vrlo jak, uz košarku, engle-

ska Premijer liga, prava na odbojku, čak i na

svetsko prvenstvo u fudbalu, sve smo to radi-

li, iz Praga. A onda ovde polako počinje da se

razvija taj biznis.

Pritisci

Problema je ovde bilo 1999, imali smo stal-

no neke inspekcije, zašto uplaćujemo pare B92,

anem-u, zašto dajemo donacije Beogradskoj

otvorenoj školi (BOŠ). Svaki put kada su do-

lazili govorio sam: “Imam pravo po zakonu,

to su moje pare, hoću da se promeni ovaj re-

žim, BOŠ-u uplaćujem jer hoću da imamo bo-

lji univerzitet.” Dođu, pregledaju sve poslova-

nje za dve godine.

Nisam nikada pomagao stranke na taj na-

čin. Trudio sam se da pomažem nekim ne-

zavisnim institucijama, nezavisnim mediji-

ma, Centru za ljudska prava, nečemu što gra-

di neke nove vrednosti ovde. Imao sam malo

odbojnosti prema strankama, iako sam uče-

stvovao u svim demonstracijama koje te stran-

ke organizuju.

� Demonstracije 1992. godine

su bile vrlo specifične. Prvi

sastanak je bio na Bogosloviji,

i organizovao ga je današnji

vladika zahumsko-herce-

govački Grigorije, Mladen

Durić mu je svetovno ime.

Deset dana posle tog sastanka

on je otišao, kada sam pitao

gde je rekli su da se zamo-

našio, otišao kod Atanasija.

“Gde baš sada, što nije sače-

kao bar još mesec dana.”

▸▸

POLITIKAPOLITIKA: Studentski protest 1992.: Studentski protest 1992.

VREME ▸ 13/01/2011 12

Peti oktobar, nade i realnost

Pre 5. oktobra 2000. nisam bio angažovan u

pripremama za ono što će se desiti, tada sam

imao samo neku komunikaciju sa Otporom, ne-

što malo pomagao. Ja sam jedan od onih dese-

tina hiljada ljudi koji su svaki dan bili na uli-

cama, 5. oktobra bili su ispred Skupštine, ni-

sam bio ništa drugačiji od svih onih koji su tog

dana izašli da bi nešto promenili.

Tada smo svi samo hteli da se promeni ta

vlast, da ode režim koji nas je uveo u tolike ra-

tove i pogrešnim odlukama naneo toliko zla.

Taj narodni bunt zbog pokušaja krađe izbora

je bio ogroman, energija koja se nikada ni pre

ni posle toga nije ponovila. Bila je velika stvar

biti deo svega toga, ostao sam na ulicama Be-

ograda do pet, šest sati ujutru toga dana. Ljudi

su slavili, bili presrećni, verovali su da dolazi

neko bolje vreme. To bolje vreme je došlo, da

budemo realni, nema više opasnosti koje su

tada postojale, nema te vrste ekonomske kri-

ze, situacija da nema dovoljno struje, benzi-

na, da nema ništa u radnjama. Ali sigurno je

da smo svi tada imali mnogo veća očekivanja

i verovali da će se stvari mnogo brže menja-

ti i dostići nivo devedesetih godina, plata od

1200 maraka, dobrog života koji je, nažalost,

sahranjen u tom ludilu nacionalizama u ce-

loj bivšoj SFRJ. Verovali smo da će sve krenu-

ti samo da ode Milošević. Nažalost, sa jedne

strane nas nije ni svet podržao u meri koliko

je trebalo, mnogi su tek posle ubistva Zorana

Đinđića shvatili u kakvim uslovima je radila

ta vlada. Sa druge strane, ljudi koji su vodili

te demonstracije, kao i mi sami, nisu bili do-

rasli ulozi koju je pred njih istorija postavila,

nisu mogli u neke stvari da krenu brže, jače,

neke odluke su bile pogrešne, zanemarili su

se i neki socijalni elementi.

Primer je privatizacija, ima češki model gde

je sve završeno jako brzo, ili postepeno kao Slo-

venci. Mi smo uradili nešto između, pa se i da-

nas raskidaju ugovori, veliki broj ljudi je ostao

bez posla, i sada je reč privatizacija jedna od

najnegativnijih reči u Srbiji, a realno je do nje

moralo da dođe. Mnoga preduzeća su prestala

da postoje mnogo ranije, fi ktivno su postoja-

la, ali nam se nije desilo da uđe dovoljan broj

ozbiljnih stranih kompanija koje bi kupile do-

maće fi rme i zaista pokrenule proizvodnju na

pravi način, nego je ušlo mnogo kapitala čud-

nog i sumnjivog porekla koji je gledao samo

kako da to rasproda.

Bio sam mnogo kritičniji prema tom vreme-

nu dok i sam nisam počeo da se bavim ovim

stvarima, i onda iznutra shvatio koliko neke

stvari deluju kao da ćemo ih rešiti lako, ali kada

uđete u sve ovo, shvatite da ovde, nažalost, ni-

šta nije lako.

Kada sam počeo da radim u Sačiju, radio

sam od 9 do 5. Svi moji rođaci su rekli: “Da li

si normalan, ceo dan ti propadne na poslu.”

Danas verovatno 80 odsto ljudi radi od 9 do 5

ili od 8 do 4. To su promene koje dolaze, ali ih

nažalost nije došlo dovoljno. Taman smo ne-

što krenuli pa je ubijen premijer. Pa smo onda

imali jednu vladu koja nije bila sjajna, pa iz-

bore... Đinđićeva vlada je mnogo postizala za-

hvaljujući Zoranovoj energiji, ali je on znao gde

ide. Kada je on nestao, nestala je i ta energija

i Srbija je izgubila puno. To su bile dobre eko-

nomske godine, bilo je para svuda. Tada su re-

alno mogle da stignu investicije. Mi smo ih tro-

šili na pogrešne stvari, i kada je napokon na-

pravljena proevropska vlada 2008, već je po-

čela kriza, a mi pre toga nismo uspeli da reši-

mo ozbiljne probleme.

Posao posle 5. oktobra

Sopstvena fi rma koju sam napravio 1998. i

koja se bavila medijskim biznisom se razvija-

la i došlo je do toga da je među 100 najvećih u

Srbiji. Sve fi rme koje postoje u drugim zemlja-

ma u stvari su vlasništvo ove fi rme iz Beograda.

Sav profi t koji se napravi donese se ovde da se

plati porez državi Srbiji i ja sam ponosan na to.

U biznisu kojim se fi rma bavi, do 5. oktobra

ovde nije bilo ništa, bila je katastrofa. Posle

toga se otvorila zemlja, svi hoće nešto da pro-

daju, da se reklamiraju, samim tim je i medijski

biznis kojim sam se bavio u tih nekoliko godi-

na doživeo najveći rast koji postoji, najbrži ra-

zvoj tržišta imalo je upravo medijsko tržište. Mi

smo bili tu, bili smo veliki u susednim zemlja-

ma, imali smo znanje jer smo radili za strane

kompanije po tim zemljama. Jednostavno smo

bili na pravom mestu u pravo vreme i zahva-

ljujući tome se fi rma drastično razvila. Imala

je ogromne klijente, bili su veliki budžeti, to je

bilo zlatno vreme advertajzinga u Srbiji, to će

reći svi koji se bave tim poslom.

Znam da se kod nas priča da ljudi ulaze u

politiku samo da bi razvili svoj biznis, ja sam

zbog toga kroz takvo blato prošao da to niko-

me ne bih poželeo. Ali to se jednostavno vidi,

vidi se šta sam imao kada sam ušao u politi-

ku, šta imam danas, kako sam živeo tada, kako

danas. Meni je politika samo smetala u mojoj

fi rmi zato što sam, kada sam ušao u politiku,

rekao: “Od danas više ne radimo za državne

fi rme.” Nema Telekoma, NIS-a, EPS-a, Lutrije,

državnih banaka. Tada još nije postojao zakon

da se podnese na uvid imovno stanje pri stu-

panju na neku funkciju. Kada sam počeo da

vodim Narodnu kancelariju, na belom papiru

sam napisao svoje imovno stanje i predao to

na portirnici Skupštine Srbije, još nisu posto-

jali formulari. Pri tom ne krijem da je fi rma čiji

sam vlasnik 25 odsto jedna od najuspešnijih u

ovom regionu i da živim od dobiti koju ona na-

pravi svake godine, i ne vidim da je tu bilo šta

sporno. Već šest godina nemam maltene nika-

kav kontakt sa biznisom, ali sjajne ljude sam

ostavio iza sebe, oni se sjajno razvijaju, nema-

ju nijednog državnog klijenta, i u ovim teškim

vremenima uspevaju da opstanu.

Politika, drugi put

Ušao sam u politiku zbog Borisa Tadića. Bio

sam malo angažovan oko izbora za predsedni-

ka države kada je Mićunović bio kandidat, ali

se nismo složili konceptualno kako to treba da

ide. Na jednoj strani smo bili Čeda i ja, na dru-

goj svi ostali. Nikada nisam radio kampanje za

političke stranke, smatram da to nije roba kao

i svaka druga. Kada je Boris preuzeo DS, zvao

me da radim kampanju za njega, i ja sam pri-

stao. Znao me je iz grada, radili smo zajedno

fina vaterpolo kup. Tada su mnogi okretali gla-

vu od DS-a, to je bilo vreme raznih afera, Ko-

lesara, Janjuševića, Marije Rašete, Živkoviće-

ve vlade koja se raspadala. Tada agencije nisu

htele to da rade. Govorili su: “Pa nećemo ‘45. u

četnike, ni za pare, a kamoli iz ideala.” Onda

je došao Boris kao novi čovek i napravio tim

ljudi koga su činili Krstić, Šaper, Šutanovac i

još nekoliko ljudi, Igor Miklja bio je veoma ak-

tivan u to vreme. Napravili smo tada kampanju

i uspeli Borisa da profi lišemo kao novu strani-

cu u istoriji DS-a, što on i jeste.

Posle toga je vrlo brzo došla kampanja za

predsedničke izbore i Boris je postao predsed-

nik Srbije, i ja sam rešio da se uključim u tu

priču zato što je Boris tada nametnuo nešto

novo. Do tada je bila politika pljuvanja na sve

strane. Niko nije bio spreman da kaže: “Evo

pružena ruka, dosta više toga, prošlo je toliko

vremena, nema više Miloševića, nije više ono

vreme, hajdemo neko pomirenje, saradnju.”

Ja verujem u tu saradnju. Čovek sam koji ni-

kada nije bežao od TV duela, ali mislim da je

poenta doći na neko mesto i nešto uraditi. Sr-

bija je svoju “Farmu” dobila mnogo pre ove sa-

dašnje na Pinku. To smo gledali u političkim

tok šouima i emisijama deset godina, psovke,

VREME ▸ 13/01/2011 13

vređanja. Boris Tadić je nametnuo nešto novo,

i zbog toga sam ušao tada i zvanično u politi-

ku i postao član DS-a 2004. godine. Uvek sam

bio najbliži DS-u, zvali su me ‘92. “Mićunov

mali”, bio sam neka srednja varijanta, uvek

čovek kompromisa. Verujem u to što je ideja

DS-a. Možemo da pričamo o tome da li tu ideju

DS realizuje na najbolji mogući način, da li su

svi ljudi iz DS-a najbolji ljudi, da li oni zavre-

đuju da budu na tim mestima, da li su napra-

vili greške ili nisu, ali ideja DS-a, ideja države

u kojoj će običan čovek moći da radi za sebe i

svoju decu i moći da živi od toga normalno, je

ideja u koju verujem.

Do tog ulaska u politiku sam već imao fi rmu

koja je bila velika u bivšoj Jugoslaviji, već re-

šio neke svoje egzistencijalne probleme, i želeo

sam da moje ćerke Sofi ja i Jovana odrastaju u

normalnoj zemlji, da idu u običnu školu, da ih

niko ne gleda posebno zato što njihov tata ima

ili nema više para. Ako dete ide u školu i sedi

u klupi sa detetom čiji roditelj nema za osnov-

ne stvari, onda je to problem i za moje dete.

Kajanje i zadovoljstvo

Lakše je sto puta biti samo u biznisu, iz koga

sam potpuno izašao, i ne mogu da kažem da

nekada ne sednem i ne kažem sebi: “A šta ti to

treba u životu”, kada raznorazni prozivaju. Deo

naroda misli da si lopov jer je političar jednako

lopov. Razumem ljude, jer kada pogledate kako

je malo kome ko živi od politike danas lošije

nego pre dve godine, a malo kome ko ne živi

od politike je danas bolje nego pre dve godi-

ne, i kada pogledate neke ministre gde provo-

de letovanja, zimovanja, kako se oblače, shva-

tate da to može teško od plate od 70-80.000

dinara. U ovoj zemlji je to postalo gotovo nor-

malno. Ovde je normalno i kada si u opozici-

ji i kada je najveća kriza da kupiš stan od 200

kvadrata i kažeš da imaš pravo na to. Pa imaš,

ali malo je čudno.

Mislim da i danas u Srbiji ogromne pare odu

kroz korupciju ili nedomaćinsko ponašanje. Dr-

žavno je, pa nema veze. Da li bi Srbijagas da je

privatna fi rma kupio deset škoda superb i dva

audija šest za menadžment u vreme kada su

u minusu stotine miliona evra? To je nezami-

slivo, nemoguće. Kakvi automobili za menad-

žment?! Jeste u minusu? Pa autobusom na po-

sao, peške. Kada sam došao ovde, uveo sam da

niko ne sme da ide službenim kolima na po-

sao, nego da dođe svojim kolima pa ako ima

neki posao po gradu voziće ga. Smejali su mi

se zbog toga. Smanjio sam plate pet odsto svi-

ma u gradu, a političarima deset odsto. A posle

su mi rekli, pa vredelo je, uštedelo se.

Ne kajem se ipak zbog uzlaska u politiku, jer

danas ima dosta ljudi koji mi priđu i kažu: “Vi

dobro radite svoj posao, hvala Vam za obda-

nište”, ili nešto drugo. Ne može to da čoveka

ne ispuni. Kako da te ne ispuni kada te “Vre-

me” proglasi za ličnost godine? Znamo šta je

“Vreme”, “Vreme” je obeležilo jedan period u

ovoj zemlji. Ako te ti ljudi izglasaju za nešto,

to mnogo znači.

Politiku doživljavam kao mogućnost da se

dođe na neko mesto sa koga se može nešto uči-

niti za svoju zemlju. Ja bih voleo kada bi mno-

go više ljudi iz biznisa i raznih oblasti ušlo u

politiku, ali ne mogu da prođu, razumem ih.

Borite se sa nekim kome je stranka sve, kome

stranka sve daje, i ako nema stranke on ne po-

stoji, on neće da vas pusti. I mene da Boris Ta-

dić nije podržao javno pre pet godina pitanje

je kada bih došao na mesto predsednika grad-

skog odbora DS-a. To je stranka, to je tako i bo-

rim se da se to brže menja.

Druga Srbija

Uvek ću se zalagati da svako ima pravo na

svoje mišljenje i da može javno da ga iznese.

Ja ne čitam šta se piše o meni u e-novinama,

ali mi to kažu moji saradnici. Pera Luković je

jedno od velikih imena srpskog novinarstva.

Njegova lucidnost, duhovitost, hrabrost, zaslu-

žuju svako poštovanje. Pa i danas kada stalno

mene kritikuje, i to zaslužuje svako poštovanje.

Da li me pogodi kada neko takav, ili B92, na-

piše nešto negativno o meni, a da znam da to

možda nije tako? Pa pogodi me, ali to je cena

koju plaćate ako se bavite ovim poslom kojim

se ja bavim. Nemam nikada problem kada me

kritikuju političke stranke, to je normalno, ali

me boli kada me kritikuju ljudi sa kojima sam

do juče bio deo nekih promena u Srbiji, pa sada

sam na vlasti, a oni su i dalje NGO, bio bih ne-

normalan čovek da me ne boli, da kažem baš

me briga. Mnogo mi je važno šta ti ljudi misle.

To su ljudi koji su mnogo važni za ovu zemlju,

oni su svojim stavovima kojih su se godinama

držali doveli do promena u ovoj zemlji. I ni-

kada neće predstavljati većinsku Srbiju, ali će

uvek biti korektiv društva.

Teško mi bude kada me Borka Pavićević i Ći-

rilov kritikuju za Bulevar, ja se pojedem živ, a

znam da sam u pravu pošto su ljudi sa Šumar-

skog fakulteta rekli da se to drveće seče, a ne ja,

pa ko normalan seče drvo ako ne mora. Onda

im napišem pismo, pa se oni jave, onda kažem:

“Ljudi, to je to, evo pogledajte, možda nismo

medijski sve dobro predstavili, ali to je istina.”

Romi

Sa druge strane, ja sam skoro dve i po godine

gradonačelnik, ipak jedan dobar deo ljudi i u

tom krugu priznaje da se ovde nešto promeni-

lo. Neće se dopasti svima sve moje izjave, neko

me zove Džekom Drvosekom, neko smatra da

progonim pripadnike seksualne manjine, neko

smatra da ne volim Rome. Uvek kažem – daj-

te malo vremena. Danas imamo 120 romske

dece koja idu u školu, a do juče nisu išla. Ima-

ju zdravstvene knjižice, knjige, neki laptope.

Radimo na tome, sada će neki od njih dobiti

i stanove, koji su najugroženiji. Pre dve godi-

ne su me svi napali – vidi šta radi – a deca su

živela sa pacovima. Šta je bila opcija za njih,

šta je neko uradio za njih? Nije kontejner reše-

nje za život, slažem se, ali da li je rešenje slič-

no naselje koje danas ponovo imate kod Bel-

vila? Neka uđe neko tamo, neka živi sa njima

sedam dana, pa neka javi kako je.

Vrlo često ljudi zaboravljaju da ja nisam hteo

da pregovaram ni sa Romima, ali ni sa onima

koji su rekli ‘nećemo Rome pored nas’, jer je to

rasizam. Ponosan sam što su danas u Boljevci-

ma, gde su neki meštani zapalili prvi kontejner,

� Ušao sam u politiku zbog Borisa Tadića. Bio sam malo

angažovan oko izbora za predsednika države kada je Mićunović

bio kandidat, ali se nismo složili konceptualno kako to treba da

ide. Na jednoj strani smo bili Čeda i ja, na drugoj svi ostali

▸▸

VREME ▸ 13/01/2011 14

prihvatili pet porodica koje danas tamo žive

normalno. Demosten je još rekao da su najvi-

še krivi oni koji više vole ugađati masi, nego

predlagati ono što je najbolje. Posao da vodiš

nešto u državi jeste da kažeš ono što je tačno.

Mi danas imamo ogroman broj pohvala, i od

evropskih banaka koje su dale kredit, i od svet-

ske zdravstvene organizacije, i od nekih NGO-a.

Parada ponosa

Po ko zna koji put pričam o tome. Pravimo

nešto da bi rekli da možemo da napravimo, haj-

de da kažemo pošteno kakva je situacija. Da li

je šetnja u ograničenom delu grada, gde posle

učesnike šetnje stavite u “marice” i razvezete

po gradu, pobeda ljudskih prava? Nije, ta po-

beda će biti kada ljudi budu mogli da slobodno

šetaju gradom bez obzira na seksualno oprede-

ljenje, naciju, veru, klub za koji navijaju. Da bi

to uradili, moramo prvo da se obračunamo sa

onima koji ugrožavaju njihovu slobodu kreta-

nja. Hajde da one koji čine te grupe navijača,

a bave se prodajom droge i tako se fi nansiraju

a ostalo im služi kao pokrivalica, što svi zna-

ju u ovom gradu, stavimo tamo gde im je me-

sto, pa onda idemo dalje. Ja ću biti veoma sre-

ćan i počastvovan što će u Beogradu u skup-

štini grada biti prezentacija godišnjeg izveštaja

o ljudskim pravima za LGBT populaciju, koju

priprema Gej strejt alijansa. Nemam problem

sa tim, imam problem samo zato što mi neće-

mo ponekad da se pogledamo u ogledalo i ka-

žemo sami sebi šta je istina. A najlakše je na-

pasti gradonačelnika, da li je upotrebio ovu ili

onu reč, da li je rekao ovo ili ono.

Most

Most košta isto koliko je koštao na početku.

Pitajte Nikolu Hajdina, predsednika SANU, da

li je skuplji most ili pristupne saobraćajnice.

Uvek su skuplje pristupne saobraćajnice zato

što pravite nove magistrale, petlje, bulevare.

Morate da kupite neko zemljište, srušili smo

toliko objekata da bi izgradili taj most. Samo

što je tada budžet grada bio 200 miliona evra

godišnje veći nego što je danas, a trebalo bi da

se radi ostatak mosta od tih para kojih nema,

kriza je, dinar je pao. Ako počnete da gradite

i stanete, dobijete most na koji ne može da se

popne i sa njega siđe. Normalno je da ćemo da

gradimo. Budalaštine su da treba da se zadu-

žimo samo toliko koliko može za vreme man-

data ove vlasti da se vrati. Kao kada bi rekli

‘ne može stan na 25 godina, nego na dve’, pa

šta mi vredi dve godine? Svi kupuju najskuplje

stvari na kredit od 20 godina, tako i mi gradi-

mo most na kredit od 20 godina.

Uvek ću da saslušam kritike, ja sam čovek

koji je pravio B92 sa nekim drugim ljudima i

naučio sam da slušam tuđe mišljenje. Spreman

sam da promenim svoj stav, mislim da samo

glup čovek uvek misli da je samo njegovo mi-

šljenje ispravno. Ali kada donesem neku odlu-

ku, ako sam dobro promislio o njoj, onda sto-

jim iza nje, ne mogu da je menjam, posebno

kada znam da sam u pravu.

Metro

Mi ćemo ove i naredne godine da uradimo sve

što je neophodno da bi mogli da počnemo da

gradimo metro. Rekao sam već više puta, u Beo-

gradu se neće ni uličica ni metro početi da rade

da bi se neko slikao i rekao ‘mi sada kopamo’.

Nećemo novi Prokop, nećemo nove obilaznice

oko Beograda, nećemo kilometre autoputa koji

nikako da se završi. Kada počnemo nešto u Be-

ogradu da radimo kažemo “danas počinjemo,

ovako se fi nansira, tada je gotovo”, i do sada ni-

šta nismo slagali. I to je prednost Beograda u od-

nosu na ostatak Srbije, zato nam narod mnogo

više veruje u Beogradu. Poverenje u ovu grad-

sku vlast je više od 60 odsto, a u istom tom Be-

ogradu u republičku vlast poverenje ima samo

13 odsto. Ljudima na republičkom nivou je teže

pošto ima više nekih ciklusa na koje ne mogu

da utiču, ali opet, ta razlika znači da ljudi nešto

prepoznaju ovde. Mi smo promenili neke stvari.

Ja sam rekao sekretaru za zdravstvo, “tvoje je da

kažeš gde treba dom zdravlja, ne da ga gradiš,

ti si lekar”. Gde treba škola, gde treba obdani-

šte, skupimo to sve u agenciju za investicije, 50

inženjera zaposlimo tamo i oni vode to. Zato u

Beogradu imate da se sve uradi u roku, time se

bave ljudi koji to znaju, to je jedini način.

Zoološki vrt

Svaka priča ovde izazove reakcije i za i pro-

tiv. Kada se pomene proširenje zoološkog vrta

na donji grad, postavlja se pitanje arheologi-

je, da se tom izgradnjom nešto eventualno ne

uništi. Do današnjeg dana samo na osam po-

sto beogradske tvrđave odrađena su arheološ-

ka ispitivanja. A postoji grupa koja se bavi time

već 30 godina i prima pare za to. Zar nije bo-

lje da krenemo da radimo, da iskopine izvadi-

mo iz zemlje, stavimo ih negde da ih vidi na-

rod, a ne da se ne dira ništa. Da li je dobro da

zoo vrt bude na beogradskoj tvrđavi? Možda

će neko ko se bavi zaštitom spomenika reći da

nije, meni jeste, zato što tu dođe milion ljudi

godišnje. Za mene je sjajno da ti ljudi, roditelji

sa decom, usput nauče priču o istoriji tog dela

Beograda. Uopšte ne kažem da je to idealno re-

šenje, samo kažem da ja ovako gledam, dajte

mi argumente za suprotno mišljenje pa ću da

vas saslušam. Gde da iselimo zoo vrt? Ko će

da plati da ga negde iselimo? Nema arheološ-

kih ispitivanja, ali ne sme ništa da se dira. Ne

smeju da se prave garaže po Beogradu, ispod

zemlje ima ko zna šta. Pa kako je Rim napra-

vio sve te garaže i metro?

Beograd i Srbija

Razlika između Beograda i ostatka Srbije je

ogromna, ali između svakog glavnog grada i

ostatka zemlje postoji razlika, s tim što u Ne-

mačkoj i ostatak živi sto puta bolje nego u Srbi-

ji, pa se to manje oseća. Ne mogu više da objaš-

njavam ljudima da Beograd pravi pola srpskog

BDP-a i da bi, kada bi budžet u svakoj opštini

procentualno odgovarao onome koliko se u toj

opštini napravi para, Beograd imao mnogo više

u svom budžetu. Ali nije to ideja, već da se ra-

zvije i ostatak Srbije, da i tamo neko može da

se zaposli, prima platu, živi. Nemoguće je da

će se nekada živeti u nekom manjem gradu u

Srbiji kao u Beogradu. Neće bolnica u Leskov-

cu biti istog kvaliteta kao u Beogradu, ali može

da da ono što mora da se tu ima, a ako treba

nešto više da prebaci pacijenta u Beograd. To

je prednost glavnog grada, ali Beograd ima i

veću stopu kriminala, veće zagađenje, veći pri-

tisak na decu, i sa te strane nekvalitetniji život.

U potpunosti podržavam ideju da se da

ostatku Srbije da se brže razvija, samo bez de-

magogije ‘Srbija radi, Beograd se gradi’, pošto

to nije tačno. Pitanje je kako drugi gradovi tro-

še svoje budžete, da li će se kupovati automo-

bili, zapošljavati tetke, strine i rođaci, da li će

da se grade fudbalski stadioni kada ljudi ne-

maju šta da jedu, ili će se kao u Beogradu gra-

diti škole, bolnice, vrtići, putevi, mostovi. Be-

ograd će da obezbedi i paket za bebe, i za 5000

majki iz siromašnih opština, ali da li zaista u

tim mestima gde se rađa po 20-30 beba nijed-

na fi rma, nijedan čovek koji je odatle potekao,

niko ne može da skupi novac da svaka majka

dobije taj paket, a za 30 beba treba 3000 evra?

Nije tačno da ne može, nego neće niko da raz-

mišlja o tome, svi se bave visokom politikom,

plus gde šta može da se uzme, gde ko može

da se zaposli.

Mislim da u Srbiji na političkom planu nije

prihvaćeno da ljudima treba govoriti isti-

nu. Ja zaista kažem istinu, svašta ću reći i na

VREME ▸ 13/01/2011 15

stranačkoj tribini i na ulici, ali tako radim od

prvog dana. Taj metod gde kažemo, uradimo,

ne ulepšavamo stvari nekada deluje arogantno,

nekada bahato, ali imamo rezultat. U Beogradu

se rađa danas nekoliko hiljada beba više nego

pre tri godine. Beograd ima nove bulevare, dobi-

će tri nova mosta u sledeće tri godine, a nijedan

nismo napravili za prethodnih 40 godina. Useli-

će se nekoliko hiljada ljudi u neprofi tne stano-

ve, napravili smo 15 novih obdaništa, nekoliko

novih škola. I nikada nismo obećali nikome da

ćemo nešto uraditi a što smo znali da nećemo

uraditi da bi neko glasao za nas. Izgubili smo

kao stranka izbore u Zemunu i na Voždovcu. Pa

dobro, videćemo kada dođu sledeći izbori da li

će narod da prihvati to što mi radimo ili ne. Taj

način vođenja politike još uvek nije u Srbiji do

kraja zaživeo, još uvek političari većinom pričaju

ono što misle da im u tom trenutku donosi po-

litičke poene. A onda na kraju dođe neko kao

u kafani, podvuče crtu i kaže ‘ovo je vaš račun’,

uvek će se svoditi računi na izborima.

Nezavršeni poslovi

U Beogradu imamo tu stalnu trku sa brojem

dece i obdaništa, nastavljamo je. To je sjajna

trka, volim da tu malo kasnimo, znači da uvek

imamo novu decu za obdaništa, škole. Imamo

probleme infrastrukture, saobraćaja, pasa lu-

talica, radimo na rešavanju toga. Ne možemo

do kraja mandata ove vlasti potpuno da reši-

mo pitanje pasa lutalica ako ne ubijamo živo-

tinje, a ja sam zaista protiv toga. Ali će se situ-

acija popraviti, izgradićemo nove azile za ži-

votinje, to sve košta, ali verujem da ćemo uz

bolji odnos vlasnika pasa prema svojim životi-

njama doći do rešenja. Na kraju krajeva, nije ni

tako loše kada živite u gradu u kome su, osim

tema na koje grad ne utiče kao što su nezapo-

slenost, standard, jedan od glavnih problema

psi lutalice. To znači da smo neke druge pro-

bleme ipak uspeli da rešimo.

SaradnjaIskreno mi je žao što nisam više sarađivao sa

Zoranom Đinđićem. Kada slušam od njegovih

saradnika, i danas gledajući šta je sve radio,

mislim da sam mogao mnogo da naučim, i tu

njegovu energiju da pokušam više da sledim. A

najznačajnija saradnja je sa Borisom Tadićem,

zbog njega sam i ušao u politiku. On je veoma

važan faktor stabilnosti u ovoj zemlji kao pred-

sednik države. Nisam uvek saglasan sa svim, to

je nemoguće, ali da ću sigurno uvek da mu ka-

žem šta mislim u četiri oka. Mi nismo mislim ni

svesni koliko je toga učinjeno poslednjih godina

na promeni u društvu, teško je budemo svesni

kada ljudi nemaju osnovnih sredstava za život

i ne razmišljaju o pomeranju nekih vrednosnih

stvari u društvu. Od toga će imati koristi jednog

dana. Znam ja da svi kažu ‘pusti jednog dana,

šta ćemo sutra’, ali jedno mora sa drugim.

Ambicije

Političke ambicije su mi da budem grado-

načelnik Beograda još jedan mandat i da neke

projekte koje sam započeo privedem kraju, da

iza mene nešto ostane, i da se povučem posle

drugog mandata. Ja sam uveo princip da u Be-

ogradu niko ne može da ostane na jednoj po-

ziciji više od dva mandata bez obzira koliko je

dobar u tome, jer jednostavno treba omogućiti

da dolaze neki novi ljudi. Želim da se promeni

zakon o glavnom gradu i da Beograđani biraju

gradonačelnika neposredno. Mislim da Beogra-

đani zaslužuju da oni odlučuju ko je gradonačel-

nik, ko ih predstavlja četiri godine, da izaberu

gradski parlament. Nemam nikakvih ambicija

da sa pozicije gradonačelnika idem na bilo ka-

kvu drugu funkciju. Želim da stranke koje danas

čine vlast nastave da to budu i posle sledećih

izbora. Mislim da dobro radimo i da velike za-

sluge za to imaju ljudi koji vode SPS, LDP, G17

plus i PUPS na gradskom nivou.

Ne znam da li ću posle toga, ako sve bude

tako, ako pobedimo na izborima i budemo na

vlasti još četiri godine, te 2016. razmišljati o po-

litici. Stvarno ne vidim sebe kao čoveka koji će

ceo život da bude u politici. Ja sam sa 25 godina

imao to da sam otišao na televiziju, gledala me

cela Srbija, slali su telegrame saučešća Televi-

ziji Beograd posle mog gostovanja jer sam kao

“izbušio” onog Ratka Dmitrovića. Imao sam to

da mi tada prilaze razne osobe i čestitaju mi, da

me neke devojke koje me do juče nisu gledale

počnu da gledaju kao mnogo zgodnog i intere-

santnog. Da 30.000 ili 50.000 ljudi skrene levo

kada kažem “levo”, skrene desno kada kažem

“desno”. Ko kaže da ga to ni malo ne ispunjava,

taj laže. Ja sam sve to imao sa 25 godina, ne tre-

ba mi sada. Finansijski, imam dovoljno koliko

je potrebno za normalan ljudski vek. Ako vidim

da mogu da doprinesem da se nešto menja na

bolje, onda mogu da budem tu. Ali da tu sedim

samo da bih sedeo, da bi mi govorili “ministre,

gradonačelniče”, to me stvarno ne ispunjava.

Želje

U politici sam se potpuno ostvario kroz me-

sto gradonačelnika. Ovde pogledate kroz pro-

zor i vidite da li ste nešto uradili ili ne. Voleo

bih da jednog dana, kada ne budem više gra-

donačelnik, neko mojim unucima priča: “Kada

je vaš deda bio gradonačelnik, u Beogradu su

urađeni ti mostovi, grad je dobio ovo ili ono,”

da mojoj supruzi Ivi i deci to bude nadoknada

za to što moraju da prođu u životu zbog toga što

sam ja to što jesam. Voleo bih da nešto veliko

ostane iza mene, da me ljudi pamte po neče-

mu dobrom, nadam se da će se to ostvariti. ◂

Momir Turudić

� Teško mi bude kada me

Borka Pavićević i Ćirilov kriti-

kuju za Bulevar, ja se pojedem

živ, a znam da sam u pravu

pošto su ljudi sa Šumarskog

fakulteta rekli da se to drveće

seče, a ne ja, pa ko norma-

lan seče drvo ako ne mora

VREME ▸ 13/01/2011 16

▸ iz ličnog ugla

Letošnja odluka Međunarodnog suda pravde, Upitnik Evropske unije,

najava predsednika Republike da će se parlamentarni izbori održati

u martu 2012. godine, i propast Vuka Jeremića na izborima za pot-

predsednika Demokratske stranke predstavljaju skup indikatora po

kojima bi moglo da se zaključi šta bi mogla da bude glavna tema na-

redne izborne kampanje, ko bi mogao da osvoji najveći broj glasova

na narednim izborima, i ko bi mogao da čini narednu vladu.

Od 2003. godine najisplativiji politički program u Srbiji podrazume-

vao je obraćanje “srednjem glasaču”. (Videti “Vreme” br. 848, od 5.

aprila 2007, str. 18-19). Kolokvijalno rečeno, srednji glasač je onaj koji

želi najbolje od oba sveta, tj. u slučaju Srbije – želi da uđe u Evropsku

uniju, ali i da sačuva Kosovo. Takvih glasača je najviše u Srbiji.

Fraza ”I Kosovo, i Evropa” je otuda dugo bila dobitna kombina-

cija za bilo koga ko želi da dobije glas “srednjeg glasača”. Međutim,

odluka Međunarodnog suda pravde o proglašenju nezavisnosti Ko-

sova dodatno je umanjila značaj kosovskog mita u srpskoj politici,

čineći kosovski diskurs još manje politički isplativim. To je još pre

odluke prepoznala Srpska napredna stranka koja se odvojila od Srp-

ske radikalne stranke, ali i Demokratska stranka koja je onemogućila

Vuku Jeremiću, glavnom predstavniku takve sintetičke politike, da

zauzme potpredsedničko mesto u stranci. Propast Vuka Jeremića u

DS-u zapravo najjasnije najavljuje vraćanje najvećih stranaka na tzv.

evropski put Srbije uz minimalno koketiranje sa kosovskim diskur-

som. Otuda, na narednim izborima glavna parola neće biti “I Kosovo,

i Evropa”, već će stranke pokušati da pokažu ko ima veću kompara-

tivnu prednost prilikom približavanja EU, tj. ko Srbiju može bolje da

uvede u Evropu i obezbedi joj bolji deal.

DS i SNS će po tom pitanju ponuditi različite vizije ulaska Srbije u

EU. Za DS je pitanje približavanja uglavnom tehničko. Demokratski

ministri će javnost redovno obaveštavati o tome na koliko je pitanja

iz Upitnika odgovoreno, koliko nas to dodatno približava EU, te na

koliko sredstava iz raznoraznih pristupnih fondova možemo računati

ako požurimo sa odgovorima i donesemo nove zakone. Slika koju bi

DS mogao da proba da plasira u javnosti je sledeća: mi vas u Evropu

uvodimo brzo; ako vladu bude vodio SNS, Srbija nikada neće ispuniti

sve standarde, jer nema kvalitetne i stručne kadrove koje imamo mi.

Ovakvoj strategiji bi DS mogao da pridoda nedavno najavljenu

borbu protiv tajkuna. DS kao da naslućuje da je veliki deo populacije

nezadovoljan dvoipogodišnjim učinkom vlade koju je predvodio. Do

2008. godine, napretku se isprečio Koštunica; potom krajem 2008.

godine fi nansijska kriza, ali od polovine 2009. godine DS-u ništa nije

stajalo na putu da reši problem korupcije, klijentelizma i privred-

nih monopola. Činjenica da DS nije uspeo da nađe odgovore na ta

pitanja frustrira birače, i nedavnom najavljenom borbom protiv taj-

kuna vlada pokušava da jedan deo te frustracije sa sebe preusmeri

na tajkune.

Nasuprot tome, SNS bi u kampanji mogao da pokuša da sebe

predstavi kao stranku koja bi Srbiji mogla da obezbedi povoljniji po-

ložaj i specifi čne benefi cije prilikom ulaska u EU u odnosu na neke

druge zemlje. Slika koju bi SNS mogao da proba da lansira u javno-

sti je sledeća: ako vladu bude vodio DS, Srbija ulazi u EU bezuslovno

prihvatajući sve što se od nje traži; ako mi vodimo vladu, Srbija sebi

Srbija 2011

Šta će biti parola na izborimaDS već ima istoriju žrtvovanja premijerskog mesta zarad ”višeg cilja”. Kao i 2007. godine, demokrate će i sada

lakše prihvatiti premijera iz druge stranke ako njima ostane mesto predsednika države. Naprednjaci to ne mogu da

kopiraju, jer ako izađu kao najjača stranka, oni jednostavno moraju da misle da su ovlašćeni na mesto premijera

Foto: Tanjug

VREME ▸ 13/01/2011 17

Piše: Dr Dušan Pavlović

može da obezbedi pozitivnu diskriminaciju, tj. poseban (i ponegde

povoljniji) položaj u odnosu na druge zemlje koje ulaze zajedno sa

Srbijom ili su nedavno ušle.

Taj argument može da ima smisla, jer je Evropska unija poznata

po tome što nekim članicama omogućava nejednak tretman. Pošto

svaka nova država-članica sa Briselom individualno zaključuje ugo-

vor o modalitetima pridruživanja, svaka zemlja može da specifi kuje

svoje probleme i da za njih traži poseban tretman. To se, recimo, de-

silo u slučaju Poljske. Poljska vlada se sa Komisijom dogovorila da se

subvencije za poljske poljoprivrednike svake godine uvećavaju sve

dok se ne izjednače sa subvencijama koje dobijaju francuski poljopri-

vrednici. Poljaci su se, osim toga, pribojavali da će bogatiji nemački

građani početi masovno da kupuju nekretnine i zemljište po Polj-

skoj, pa su tražili prelazni period gde je građanima EU bilo otežano

da kupuju zemljište u Poljskoj. (Razume se, i EU može da traži po-

seban tretman sa zemljom s kojom se dogovara. Tržište radne snage

je u Austriji i Nemačkoj sedam godina bilo zatvoreno za poljske rad-

nike; Švedska, Irska i Velika Britanija ga, za razliku od toga, uopšte

nisu zatvarali.)

Politici nejednakog tretmana bi Napredna stranka mogla da pri-

doda progresivnu poresku politiku kojom bi se poreski više opteretili

boljestojeći, a rasteretili lošijestojeći. Ta politika bi podrazumeva-

la podizanje neoporezivog dela zarade sa sadašnjih 5000 na 15.000

dinara. To bi preokrenulo efekte poreske reforme iz 2001. godine

kada su poreskom politikom na zarade srazmerno više opterećeni

lošijestojeći od boljestojećih. Politikom progresivnog oporezivanja

– za koju se, uzgred budi rečeno, zalažu i neki od najbogatijih ljudi

u Srbiji – Napredna stranka bi mogla da učvrsti svoj savez sa nižim

socijalnim slojevima i tzv. gubitnicima tranzicije. Osim toga, pore-

sko rasterećenje kroz podizanje granice neoporezivog dela zarade

zaposlenih sa nižim primanjima omogućilo bi veću privlačnost nisko

plaćenih, tj. radno-intenzivnih poslova, jer bi smanjenjem poreskog

opterećenja poreska reforma smanjila crno tržište i povećala među-

narodnu konkurentnost privrede Srbije.

Ko može da dobije naredne izbore? Najviše glasova dobiće Srpska

napredna stranka zbog psihološkog efekta činjenice da njene vođe

više ne predstavljaju smetnju napretku Srbije ka EU, što je priča na

kojoj je DS dobio izbore 2008. godine. Sada više nema pretnje po-

vratka u devedesete, pa će DS izgubiti dobar deo glasača koji je za

njih glasao samo iz tog straha (Videti “Vreme” br. 941, od 15. janu-

ara 2009, str. 20-21). Međutim, teško je očekivati da bi SNS mogao

ubedljivo da porazi DS (recimo, sa najmanje deset odsto razlike) i

tako osigura izvesno vođstvo u vladi. Izvesnije je da će situacija bi-

ti slična onoj iz maja 2008. godine u kojoj će sastav vlade zavisiti od

jednog manjeg aktera koji može i sa jednima i sa drugima.

Ako takav bude ishod narednih izbora, onda bi se SPS ponovo

mogao naći u sličnoj situaciji u kojoj se našao nakon prethodnih iz-

bora: u situaciji u kojoj će imati prilike da bira između dve velike

stranke koje joj nude koaliciju. Međutim, dok je 2008. godine odlu-

ka socijalista zavisila od procene onoga što će se dešavati u naredne

četiri godine (da li će se Srbija baviti evropskim integracijama ili Ko-

sovom, što je proizlazilo iz ponude koalicionih blokova koji su SPS-u

nudili koaliciju), sada više takve dileme nema. Oba koaliciona blo-

ka, SNS i DS, socijalistima mogu da ponude samo put ka Evropskoj

uniji. U takvoj dilemi ponuda naprednjaka bi mogla da izgleda pri-

mamljivije jer bi, uz sve ostale, ”poseban status” mogli da traže i

socijalno ugroženi slojevi (pogotovo ako naprednjaci prihvate pro-

gresivno oporezivanje i tako socijalistima zaprete preotimanjem

politike zaštite najugroženijih). Međutim, budući da će se o koalici-

jama pregovarati posle izbora, DS lako može da kopira ono što rade

naprednjaci i SPS-u ponudi istu ulogu u narednoj vladi.

Postoji, međutim, nešto što DS može da ponudi socijalistima, a

naprednjaci ne mogu – to je mesto premijera. (Ta ideja je, sa pozitiv-

nim rezultatima, testirana sredinom decembra 2010. godine.) DS već

ima istoriju žrtvovanja premijerskog mesta zarad ”višeg cilja”. Kao i

2007. godine, demokrate će i sada lakše prihvatiti premijera iz dru-

ge stranke ako njima ostane mesto predsednika države. Naprednjaci

to ne mogu da kopiraju, jer ako izađu kao najjača stranka, oni jedno-

stavno moraju da misle da su ovlašćeni na mesto premijera. To znači

da bi, sa ili bez manjih izmena, naredna vlada mogla da izgleda slič-

no kao ova sadašnja. ◂

Autor je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka

� Teško je očekivati da bi SNS mogao ubedljivo da

porazi DS (recimo, sa najmanje deset odsto razlike) i

tako osigura izvesno vođstvo u vladi. Izvesnije je da

će situacija biti slična onoj iz maja 2008. godine

VREME ▸ 13/01/2011 18

ODRICANJE BEZ GRANICAODRICANJE BEZ GRANICA: Gradovi Srbije: Gradovi SrbijeFotografije: Samir Delić

VREME ▸ 13/01/2011 19

Istraživanje: Opštine i gradovi pred šalterima banaka po novac za asfalt i cevi

Globalna beda za lokalne rupeDržava je odlučila da za 2011. godinu uveća iznose transfera lokalnim samoupravama u

odnosu na prethodnu, ali će novca i dalje biti manje nego što propisuje zakon, pa gradovi i

opštine poručuju da će zbog toga ponovo morati da “stradaju” mnoga planirana ulaganja

Vranjanac Žikica Dimitrijević, službenik u

jednom lokalnom preduzeću, od kuće do po-

sla putuje ulicom kroz Industrijsku zonu koja

je sva u rupama, kao da je, kako kaže, “grana-

tama preorana”.

Njegov 20 godina stari mercedes poskakuje

dok vremešni i namučeni amortizeri tužno cvi-

le, zajedno sa vozačem i putnicima u njemu.

“Ova ulica, duga oko 500 metara, u katastro-

falnom je stanju, a koliko čujem, neće biti para

da se uskoro sredi”, priča on.

“A da vam sada ne govorim, to je posebna

priča, o dotrajalim kanalizacionim i vodovod-

nim cevima ispod ovog nazovi-asfalta, to su

svako malo neke havarije, pucanja…”, žali se

taj vranjanski službenik srednjih godina.

Dragan Spirić, pomoćnik gradonačelnika za-

dužen za budžet i fi nansije objasniće da je za

2011. godinu bio predviđen veliki infrastruk-

turni projekat zamene kanalizacionih i vodo-

vodnih cevi, ali da je taj posao, zbog krize i

smanjenih transfera iz republičkog u lokalni

budžet, doveden u pitanje.

Vranje je samo jedna od mnogih opština u

Srbiji gde činovnici “čupaju kosu” pokušavaju-

ći da skockaju lokalni budžet i osim tekućih, u

njega ukalkulišu i troškove razvoja. Sa podjed-

nakim žarom, za manjak u budžetu optužiće

centralnu vlast u Beogradu koja je u godinama

krize, smanjila transfere lokalnim budžetima.

GDE SU NAŠI NOVCI: U opštinama proce-

njuju da su, zbog nepoštovanja Zakona o fi -

nansiranju lokalnih samouprava, koji se pri-

menjuje od 2007. godine, lokalne samouprave

u poslednje dve godine u Srbiji uskraćene za

oko 35 milijardi dinara.

Međutim, u vlasti u Beogradu sve su snažni-

ji glasovi koji stavljaju do znanja da će opštine

morati same da nađu način da se fi nansiraju,

što im je poručio i predsedenik Srbije Boris

Tadić.

“Država nije nepresušna kasa i ona se puni

iz realnih izvora. Država treba da investira u in-

frastrukturu (…) sve ostalo treba da budu pod-

sticaji za investicije privatnika i preduzetnika”,

poručio je Tadić, 14. decembra na sastanku sa

predstavnicima nerazvijenih opština.

Potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić, re-

kao je na istom skupu da je u Vladi postignut

kompromis da transferi za lokalnu samoupra-

vu budu povećani za 28 odsto, u odnosu na pr-

vobitnih 25 milijardi dinara.

“Reč je o 32 milijarde dinara sa jasnom na-

merom da za 48 nerazvijenih opština iznos

transfera bude približan iznosu iz 2008. godi-

ne, odnosno da dostigne maksimalni iznos”,

objasnio je on. 

I pored toga što je Vlada u budžetu za 2011.

predvidela veće transfere, u lokalnim samou-

pravama ostaju nezadovoljni.

“Štednja je za nas postala ozbiljan problem.

To je dovelo do kašnjenja u izmirenju obave-

za, smanjenja i investicija i nivoa usluga koje

pružaju lokalne vlasti”, rekao je početkom de-

cembra u intervjuu za “Politiku” Saša Pauno-

vić, predsednik Stalne konferencije gradova

i opština.

Prema Zakonu o fi nansiranju lokalnih sa-

mouprava, opštinama i gradovima pripada 1,7

odsto budžetskih sredstava, ali su ti transferi

poslednje dve godine zbog ekonomske krize

umanjeni sa 40 na 25 milijardi dinara.

Statistika potvrđuje da je učešće transfera

u opštinskim kasama obrnuto proporcional-

no razvijenosti opštine ili grada. Dok se uče-

šće transfera u lokalnom budžetu najrazvije-

nijih gradova kreće oko svega nekoliko proce-

nata, u nerazvijenim opštinama ono ide i do

preko 50 odsto ukupnog budžeta. Zato uma-

njeni transferi najviše bole one kojima je no-

vac najpotrebniji.

Zbog smanjenih transfera, gotovo sve lokal-

ne samouprave moraju da se odriču projekata,

najčešće infrastrukturnih. Predstavnici opština

takođe navode da kasni servisiranje dugova,

a neke samouprave štede čak i na zdravstve-

noj zaštiti, osnovnom i srednjem obrazovanju.

ODRICANJE I ZADUŽIVANJE: Pojedine lokal-

ne samouprave su kao metod štednje prime-

njivale i smanjenje administracije, smanjenje

subvencija javnim preduzećima, i ulaganja po

mesnim zajednicama. Većina se, kako bi obez-

bedila novac za održavanje tekuće likvidnosti,

i uložila u razvojne projekte, okrenula poslov-

nim bankama kod kojih su se kreditno zadužili.

Iako opominju da lokalne vlasti moraju bo-

lje da upravljaju sopstvenim resursima, eko-

nomski stručnjaci slažu se da su opštine pri-

nuđene da se zaduže, što stvara ozbiljne pro-

bleme za budućnost.

Mnoge opštine juga Srbije spadaju u kate-

goriju “nerazvijenih”, i samim tim, zbog ma-

lih izvornih prihoda, visokozavisnih od tran-

sfera iz republičkog budžeta.

U Vranju, učešće transfera u lokalnom

budžetu za 2011. iznosi 420 miliona dinara,

ili 23 odsto. Prema rečima Dragana Spirića, u

2010. godini, zbog umanjenih transfera opštin-

ska kasa bila je lakša za oko 150 miliona dinara.

“Mi smo 2009. umesto 393 miliona dobili 289

miliona dinara, a ove godine ćemo umesto 450

miliona, dobiti samo 300”, objašnjava on, do-

dajući da je jedan deo nadoknađen novcem

međunarodnih donatora koji fi nansiraju odre-

đene projekte.

Slična situacija je i u Leskovcu, gde tran-

sferi takođe čine 23 odsto lokalnog budžeta. ▸▸

VREME ▸ 13/01/2011 20

Regionalni centar Jablaničkog okruga na jugu

Srbije, koji uz Pčinjski spada među najsiro-

mašnije u Srbiji, bio je prinuđen na dodatnu

štednju.

“Iznos nenamenskih transfera iz Republi-

ke za 2010. godinu iznosi 534 miliona dinara,

iako je predviđeno 679,85 miliona”, kaže Mi-

lorad Mladenović, pomoćnik gradonačelnika

zadužen za projekte.

U Novom Pazaru, na jugozapadu Srbije, tran-

sferi čine gotovo trećinu lokalnog budžeta, od-

nosno između 26 i 27 procenata.

“U 2010. godini je za gotovo 20 odsto sma-

njen transfer za svakog direktnog i indirektnog

korisnika budžetskih sredstava”, objasnio je

načelnik Odeljenja za fi nansije novopazarske

Gradske uprave Radojica Filipović.

Kragujevac sa 15, i Užice sa 22 odsto učešća

transfera u lokalnom budžetu, spadaju u onaj

krug gradova gde i sa umanjenim prilivom iz

republičke kase može da se funkcioniše i ula-

že, ali sa skromnijim ambicijama.

Lokalna opozicija i vlast u Kragujevcu ne

slažu se u proceni koliko su umanjeni tran-

sferi iz republičkog budžeta uticali na funkci-

onisanje grada.

Iz vladajuće stranke “Zajedno za Šuma-

diju” poručuju da “srezani” prihodi ugroža-

vaju normalno funkcionisanje grada. Član

Gradskog veća Nebojša Vasiljević kaže da se

ne može teret krize prebacivati samo na lokal-

ne samouprave.

“Nedopustivo je da država ubira poreze, a ne

ispunjava svoje obaveze. Kragujevac više do-

prinosi, nego što mu se vraća i takva situacija

će uskoro postati neizdrživa”, kaže on.

Sa tim se ne slaže opozicija, koja način na

koji gradska vlast prikuplja izvorne prihode.

Član Gradskog veća Srđan Matović, iz redova

Demokratske stranke kaže da je u 2010. pred-

viđeno šest milijardi dinara prihoda, a da će

se ostvariti nešto više od polovine.

“Ako bi se transferi i vratili na staro, to neće

značajno poboljšati prihodnu stranu budže-

ta jer su drastično smanjeni prilivi zbog nedo-

voljne prodaje građevinskih lokacija”, kaže on.

BEOGRAD, NAJVEĆA ŽRTVA: U poređenju

sa tim gradovima i opštinama, 6,3 odsto, ko-

liko transferi iz republike učestvuju u budže-

tu Grada Beograda, deluju zanemarljivo, ali

će i prestonički činovnici reći da baš toliko

nedostaje da bi “grad potpuno normalno

funkcionisao”.

U 2010. godini, iznos transfera Beogradu

ostao je na nivou od 2009. godine, 5,2 mili-

jarde dinara, od čega se, do kraja budžet-

ske godine, očekuje da bude uplaćeno 3,305

milijardi.

Kako kažu u gradskoj vladi, Republika je

prošle godine rebalansom budžeta za 2009.

transferna sredstva za grad Beograd smanji-

la za celih 53 odsto.

“Smanjenjem smo ostali bez skoro šest mi-

lijardi dinara. To je cifra sa kojom bi grad, da

je ima, normalno funkcionisao”, kaže Duš-

ko Nikodijević iz gradskog Sekretarijata za

fi nansije.

Vlada poručuje opštinama da se razlika u

predviđenim i isplaćenim transferima može

nadoknaditi na druge načine.

Božidar Đelić je pred predsednicima najne-

razvijenijih opština bio iskren kada je rekao

da bi “bilo pravedno da se transferi iz budže-

ta vrate opštinama proporcionalno koliko im

i zakonom pripada, ali da bi u tom slučaju po-

jedina ministarstva morala da se odreknu svo-

jih apetita u 2011. godini”.

Zato je, upućuje potpredsednik Vlade, izlaz

u pomoći EU, kroz linearno povećanje fi nansij-

ske podrške i obezbeđivanje povoljnih garanci-

ja Unije, za šta, kako je rekao, Srbija već lobira.

“To su dve veoma važne stvari za Srbiju i

predstavljaju ključne stubove fi nansijske sta-

bilnosti naše zemlje u ovoj deceniji”, rekao je

on.

Ministar ekonomije Mlađan Dinkić izjavio je

7. decembra, učestvujući u radu Nacionalne

konferencije na temu “Unapređenje lokalnih

fi nansija u Srbiji”, koju su organizovali Stalna

konferencija gradova i opština i Savet Evrope,

da bi više sredstava za lokalne samouprave mo-

glo da se obezbedi time što bi prihodi od po-

reza na plate većim delom išli u lokalnu, a ne

republičku kasu.

Međutim, urednik portala Ekomomija.org,

Miroslav Zdravković smatra da opštine ne

mogu da povećaju izvorne prihode onoliko

koliko je potrebno da bi se nadoknadio gubi-

tak nastao smanjenjem transfera.

“Koliko su lokalni budžeti srozani, čak i kada

bi opštine podigle prihode za 20 do 30 odsto,

to ne bi nadoknadilo novac koji su izgubili u

godinama u kojima je republika smanjila tran-

sfere”, kaže on.

Do te nove realnosti na koju ih upućuju

vladini zvaničnici, opštine moraju da kocka-

ju budžet u skladu sa mogućnostima.

Prema rečima odgovornih u opštini Požare-

vac, u protekle dve godine investicije su sma-

njene za 26 odsto, što je povuklo smanjenje

subvencija javnim preduzećima i ulaganja po

mesnim zajednicama.

Prema nacrtu lokalnog budžeta za 2011, tran-

sferi Požarevcu ostaju na sličnom nivou kao

2010, kada je grad bio prinuđen da ozbiljno

reže troškove.

“Morali smo da odsečemo deo budžeta koji

se odnosio na investiciona ulaganja, u osnov-

nom i srednjem obrazovanju, kulturi... Pošto

smo i pored toga želeli da ulažemo u te obla-

sti, deo troškova smo pokrili kreditnim zadu-

živanjem”, kaže požarevačka načelnica fi nan-

sija Biljana Koči.

Prema njenim rečima, Požarevac je 2010. go-

dine uzeo kredit od 345 miliona dinara.

Iako sa daleko manjim učešćem transfera u

gradskom budžetu, i u gradskoj vlasti Beogra-

da kažu da su morali da se zaduže.

Naime, da bi obezbedio nastavak već zapo-

četih projekata, Beograd je izgubljene prihode

od transfera delom nadoknadio kroz poveća-

nu naplatu svojih izvornih prihoda, smanjenje

plata i broja zaposlenih, planiranih kupovina

i usmeravanjem dela dobiti javnih preduzeća

u budžet grada.

Ostatak manjka koji je nastao nakon re-

dukcije transfera od Republike, Beograd je

VREME ▸ 13/01/2011 21

nadoknadio uzimanjem kredita od domaćih

i inostranih banaka.

“Da nije bilo ovolikog smanjenja u posled-

nje dve godine, grad ne bi bio prinuđen da se

u ovoj godini zaduži za oko pet milijardi dina-

ra kod domaćih banaka, a i iznos zaduženja za

izgradnju mosta preko Save i pristupnih sao-

braćajnica svakako bi bio manji”, kaže Nikola

Pavić, član gradskog veća.

NA ŠTA ĆE SE ČEKATI: Do kraja novembra

su od domaćih banaka povučena sredstva u

iznosu od 3,9 milijardi dinara.

Zaduživanju su pribegli i u Novom Pazaru

gde su se kratkoročno zadužili za 15 miliona

dinara, i dugoročno na 40 miliona dinara, kod

Banka Inteze.

“Manji kredit koristimo za likvidnost i pla-

ćanje tekućih obaveza. Veći je usmeren na ka-

pitalne investicije”, objasnio je načelnik Ode-

ljenja za fi nansije Gradske uprave Novog Pa-

zara Radojica Filipović.

Gradonačelnik Novog Pazara Meho Mahmu-

tović kaže da će, ukoliko Vlada Srbije ne vrati

zakonom propisane transfere, grad i dalje ima-

ti probleme u funkcionisanju.

“Imamo 98 ulica koje nisu asfaltirane, kana-

lizacija nije rešena. Kad sve to saberete i ako

nema para, onda ulazite u ozbiljan problem,

to izaziva dublje krize. Svedoci ste šta se kod

nas dešava”, rekao je Mahmutović.

U Kragujevcu su, zbog smanjenih transfe-

ra, buduće investicije jednostavno zamrznute.

“Državna ulaganja oko dolaska Fijata niko

ne spori, ali to nije dovoljno. Predviđene iz-

gradnje za narednu godinu pod velikim su

znakom pitanja”, kaže član gradskog veća

Nebojša Vasiljević.

To znači da će Kragujevčani još neko vre-

me čekati na zgradu Hitne pomoći, zdrav-

stvenu ambulantu, novu autobusku stani-

cu, gradsku biblioteku i bioskop... Umanjeni

transferi su argument kojim se objašnjava i

to što pojedina javna preduzeća ne isplaću-

ju zarade na vreme. I u gradskoj vlasti Niša, gde učešće tran-

sfera u lokalnom budžetu iznosi nešto više

od 17 odsto, kažu da su umanjeni iznosi na-

rušili budžetsku likvidnost, priznaje načel-

nica Uprave za fi nansije grada Niša Sneža-

na Jovanović.

“Sve je veće kašnjenje u izmirivanju oba-

veza direktnih i indirektnih budžetskih kori-

snika, a mogućnosti investiranja su značajno

smanjene”, kaže ona.

Prema njenim rečima, Niš je umanjenim

transferima ostao bez 12 miliona evra.

“Transfer za grad Niš, u 2009. godini, prvo-

bitno je utvrđen na iznos od 1,3 milijarde dina-

ra, a potom je izvršeno smanjenje od preko 40

odsto”, objasnila je ona.

Kašnjenje u izmirivanju obaveza, kao jednu

od ozbiljnijih posledica umanjenih transfera

navodi i gradonačelnik Užica, Jovan Marković.

“Za grejanje škola, popravku i čišćenje uli-

ca, grad trenutno duguje 150 miliona dinara”,

kaže on.

Milomir Pantović, član užičkog gradskog

veća zadužen za budžet i fi nansije, objašnja-

va za BIRN da se smanjenje transfera najvi-

še odrazilo na program komunalne izgradnje.

“Da su transferi bili veći, više novca bi bilo

izdvojeno za eksproprijaciju zemljišta za po-

trebe lokalne zajednice, uvođenje javne rasve-

te, izgradnju vodovodne i kanalizacione mre-

že”, ističe on.

Zato se i Užice odlučilo za zaduživanje, od

120 miliona dinara, kako bi se obezbedila po-

drška projektima izgradnje saobraćajnica i

učešće za renoviranje Gradskog stadiona, ali

i za novu sportsku dvoranu i dečji vrtić u na-

selju Pora.

KO ĆE TO PLATITI: Miroslav Zdravković, me-

đutim, upozorava da se time stvaraju proble-

mi za budućnost.

“Opštine su primorane da idu u zaduže-

nost, a sve što se danas zaduži, neko će to sutra

morati da plati”, kaže on.

“Paradoks je da vlada, sa jedne strane, reže

transfere lokalnim samoupravama, a sa dru-

ge se buni da su fi rmarine skupe, iako opšti-

ne ni povećanjem izvornih prihoda ne mogu

da nadoknade smanjenje budžeta”, zaključu-

je Zdravković.

Novi Sad i Vojvodina imaju sreću da je tre-

nutno glavni državni projekat izgradnja sever-

nog kraka Koridora 10, pa je veliki novac iz re-

publičkog budžeta već otišao u lokalnu infra-

strukturu. Novi Sad je tako sredinom decembra

dobio novu saobraćajnu petlju, ali zbog činje-

nice da su transferi prepolovljeni, lokalni čel-

nici računaju šta bi se sve još moglo uraditi sa

novcem bez koga su ostali.

Transferi od Republike u novosadski budžet

smanjeni su sa 1,8 milijardi dinara na manje

od jedne milijarde dinara, dok je čitav grad-

ski budžet olakšan za celih 100 miliona evra.

“To je ogroman novac sa kojim se može iz-

graditi novi most preko Dunava”, prokomen-

tarisao je gradonačelnik Novog Sada Igor Pa-

vličić za beogradsku “Politiku”.

Na suprotnom kraju države, na jugu Srbije,

zbog smanjenih transfera pribegavaju oproba-

noj strategiji – odlaganju plaćanja.

“Jedini način da ostvarimo zacrtani komu-

nalni program je da deo plaćanja odložimo za

naredni period”, kaže Dragan Spirić, pomoć-

nik gradonačelnika Vranja zadužen za budžet

i fi nansije.

“Ali će zato za socijalnu pomoć biti dato više

od 30 miliona dinara koliko je predviđeno”.

Iako sa 32 miliona evra više od Vranja, koji su

stigli kroz ulaganja, i leskovačka uprava mora

da reže sopstveni budžet gde može. Ovde se u

rezanju stiglo do kategorija koje se do juče nisu

dovodile u pitanje.

“Moraćemo da štedimo i na transferima

zdravstvenoj zaštiti, osnovnom i srednjem

obrazovanju, socijalnoj zaštiti i donacijama

nevladinom sektoru”, priznaje Milorad Mla-

denović, pomoćnik gradonačelnika zadužen

za projekte. ◂

Gordana Andrić u Beogradu, Dragan Gmizić u Novom Sadu, Zoran Kosanović u Nišu, Uroš

Urošević u Požarevcu, Aleksandar Đorđević u Kragujevcu, Zoran Maksimović u Novom Pazaru, Biljana Pavlović u Užicu, i Nikola

Lazić u Vranju i Leskovcu – BIRN

VREME ▸ 13/01/2011 22

Pravni sistem

Uloga kadije u reformiIz pogažene stalnosti sudijske funkcije neminovno proizlazi i ukinuta nezavisnost

sudstva i tužilaštva; dok tužilaštvo već duže vreme funkcioniše po principu apsolutne

subordinacije (diše i hrani se zajedno sa izvršnom vlašću), sudstvo je u ovom trenutku

dovedeno u istu zavisnu situaciju, novu nesigurnost i novu nesamostalnost, novi strah od

svakog iskazivanja samosvojnosti i hrabrosti u primeni prava u korumpiranoj državi

Nešto više od godinu dana traje saga o reformi

pravosuđa i reizboru sudija i tužilaca: u decem-

bru 2009. godine objavljen je spisak izabranih,

u kojem mjesta nije bilo za više od njih 800,

koji su svi redom – paušalno i bezobrazno –

proglašeni nedostojnima, lopovima, nestruč-

nima, mafi jašima i kafanskim lakim komadima

i poslovnom pratnjom, sve iz usta predstavni-

ce najviše sudske vlasti, od predsjednice Vi-

sokog savjeta sudstva i Vrhovnog kasacionog

suda Nate Mesarović.

Potom je cijele prošle godine trajao obračun

između neizabranih sudija i tužilaca i Visokog

savjeta sudstva: ovi iz Savjeta (pritom nepotpu-

nog sastava) odbijali su svaku kritiku i tvrdili

da je sve u najboljem redu, sudije i tužioci su

tvrdili suprotno i sve je to tako trajalo do kraja

2010. Tek krajem godine iz koje smo netom za-

koračili u svijetlu pravosudnu budućnost, čuli

smo prve pomirljive tonove iz vrhovne sudske

i tužilačke vlasti, koja je napokon priznala da

postoji nekakva evropska supervizija, koja na

dosad provedenu reformu (u prvom redu per-

sonalnu) ima brojne primjedbe.

HITNO, PA KUSO: Onda smo pred samu

Novu godinu, sve po hitnom postupku, dobili

nove zakonske odredbe o sudijama i tužiocima

i Visokom savjetu sudstva; poslanici kao po-

slanici, već željni prasetine i ruske salate, na

brzaka su politički prodiskutirali ono što jedva

da su pročitali (oni koji su se uopće udostojili

doći u skupštinu), onda se u pet do 12 skupila

inače odsutna vladajuća većina predvođena

demokratama i socijalistima, pa su izglasali i

te najnovije izmjene koje su – gle čuda, koje

samo u Srbiji više nije čudo – stupile na sna-

gu odmah po objavljivanju, bez onog uobiča-

jenog osmodnevnog čekanja po objavljivanju

u “Službenom glasniku”.

Nakon svega toga, čini se da smo opet na

početku, s time da nas je i ovo dosad košta-

lo papreno. Neizabranima je, naime, sve do

septembra ili oktobra pripadala naknada – bar

onima koji su na nereizbor uložili žalbu Ustav-

nom sudu – koja im je obećana sve dok taj sud

ne riješi njihov predmet. Za to očito više nema

novca, ali najprostije da računamo: ako je njih

800 (a više ih je) u prosjeku primalo naknadu

od dinarske protuvrijednosti od 700 eura mje-

sečno, to je trošak od 560.000 eura svakog mje-

seca. Do kraja oktobra, računamo sa brojem od

pet milijuna i 600.000 eura nezarađenih pla-

ća, iako su neizabrani nudili da – kad već pri-

maju naknade – rade na starim predmetima,

pod supervizijom reizabranih. Kad tome prido-

damo – kad je o pravosudnim vlastima riječ –

onih skoro milijun eura plaćenih za slobodu

i nagodbu za onog mladog i državno važnog

siledžiju Miladina Kovačevića koje su nadlež-

ni nama građanima oteli iz džepa, pa još kad

dodamo ove silne milijune za onaj još pravo-

sudno nedovršeni satelit, bezobrazluk i baha-

tost vlasti je sasvim bjelodan, čak i onima koji

s računicom nisu baš načisto.

KADIJA: A evo zašto smo na početku: nakon

svih čudesa i nakon što je Visoki savjet sudstva

napokon pristao, u drugoj polovini 2010. godi-

ne, nereizabranim sudijama i tužiocima dosta-

viti pojedinačna rješenja s razlozima iz kojih

nisu reizabrani, Ustavni je sud uspio odlučiti o

tek dvije od gotovo 900 žalbi. On je ukinuo od-

luke Visokog savjeta i naložio da ponovo raz-

motre kandidature neizabranih sudija, ali je

Skupština Srbije – na prijedlog Ministarstva

pravde – posljednjih dana prošle godine po

hitnom postupku praktično ukinula nadlež-

nost Ustavnog suda i prihvatila zakon po kojem

se sve žalbe nereizabranih izuzimaju i vraćaju

pred taj isti Visoki savjet sudstva, koji nas je u

tu situaciju doveo (isto se odnosi i na Državno

vijeće tužilaca, da ne bude zabune!), koji će –

e, sad smo na zanimljivom terenu – sve to is-

početka razmotriti. Ali, ne samo žalbe nereiza-

branih sudaca i tužilaca nego i onih izabranih.

To će, kako stvari stoje, obaviti ovaj sastav

– nepotpuni i izabran s političkim utjecajem,

kako to konstatira Evropska komisija u svom

godišnjem izvještaju o napretku Srbije na

evropskom putu – dok će, po slovu Zakona,

stalni Visoki savjet sudstva, koje mora biti iza-

brano do kraja marta ove godine, učiniti i ovo:

“Stalni sastav Visokog saveta sudstva preispi-

taće odluke prvog sastava Visokog saveta sud-

stva o izboru na stalnu sudijsku funkciju, od-

nosno odluke o predlogu za izbor sudija koji

se prvi put biraju, radi utvrđivanja postojanja

razloga koji ukazuju na sumnju u stručnost,

osposobljenost i dostojnost pojedinog sudije,

odnosno postojanja razloga koji ukazuju na po-

vredu postupka u donošenju odluke o izboru

ili predlogu za izbor pojedinog sudije.

Odluka stalnog sastava Visokog saveta sud-

stva kojom se utvrđuje postojanje razloga iz

stava 1. ovog člana, predstavlja poseban osnov

za pokretanje postupka za razrešenje.”

Taj član 6 netom izglasanog Zakona o izmje-

nama i dopunama Zakona o sudijama kaže da

smo se vratili na sam početak: ne samo da će,

po principu kadija te tuži – kadija ti sudi, oni

koji su cijelu stvar zakuhali, umjesto Ustavnog

suda, odlučivati o dosad počinjenim čudima,

nego će kad napokon izaberu stalni sastav isto-

imenog naziva preispitati i krajem 2009. go-

dine reizabrane sudije, po kriterijima koje tek

treba odrediti.

ZAVISNOST I NESIGURNOST: Najmanje dvi-

je činjenice bodu oči: iz upravo rečenoga, pro-

izlazi da će i ti izabrani sudije i tužioci pono-

vo prolaziti nekakvo preispitivanje, da su i oni

ponovo u situaciji da strahuju od onoga što

stotine nisu preživjele – novu uzurpaciju in-

stituta stalnosti sudske funkcije – i da moraju

razmišljati jesu li se zamjerili izvršnoj vlasti i

nisu li možda time što su kritizirali provedenu

reformu zaslužili “šut-kartu” iz pravosuđa (o

čemu se, kad su posrijedi oni rijetki koji su se

pravosuđa

VREME ▸ 13/01/2011 23

usudili nešto kritički reći, već šuška u kuloari-

ma, među onima koji šute i trpe). I Venecijan-

ska komisija i evropski zvaničnici od početka

upozoravaju na narušavanje instituta stalnosti

sudske funkcije, koji će – po slovu Zakona ko-

jega su upravo usvojili naši vajni parlamentar-

ci – još jednom biti pogažen, sve uz uvjerava-

nja da reforma pravosuđa funkcionira sjajno.

Iz pogažene stalnosti neminovno proizla-

zi i ukinuta nezavisnost sudstva i tužilaštva;

dok tužilaštvo već duže vrijeme funkcionira po

principu apsolutne subordinacije (sve se odlu-

čuje u samom vrhu, koji po principu imele, po-

luparazita, diše i hrani se zajedno sa izvršnom

vlašću), sudstvo je u ovom trenutku dovede-

no u istu zavisnu situaciju, novu nesigurnost

i novu nesamostalnost, novi strah od svakog

iskazivanja samosvojnosti i hrabrosti u primje-

ni prava u korumpiranoj državi.

Druga bitna činjenica: silni zakoni vezani

za pravosuđe doneseni su posljednjih mjese-

ci po hitnom postupku, bez valjane – ili čak

nepostojeće – javne rasprave, s rokom važno-

sti odmah po objavljivanju u službenom gla-

silu, umjesto kako je to uobičajeno osam dana

nakon objavljivanja. Takva praksa – i ne samo

kad je pravosuđe posrijedi – dovodi do potpu-

ne pravne nesigurnosti građana i svih ostalih

učesnika u životu neke države, a u pravosu-

đu pogotovo, jer riječ je o sistemskim zakoni-

ma. Normalne države takve zakone mijenjaju

vrlo promišljeno i sasvim rijetko, naša je pra-

vila izbora sudija i tužilaca, kao i mnogih in-

stituta krivičnog i krivično-procesnog prava,

u posljednjih nekoliko godina mijenjala če-

sto, prelamajući uglavnom loša rješenja “pre-

ko koljena”.

Pritom, oni na vrhu – Visoki savjet sudstva,

na primjer – kao da ni sami pojma nemaju o

zakonima. Tako se dogodilo da je Društvo su-

dija Srbije, koje bi po defi niciji trebalo biti par-

tnerom zakonodavca i svih onih koji se pra-

vosuđem bave, prije koji mjesec dobilo do-

pis Visokog savjeta da im po pravu na pristup

informacijama od javnog značaja dostavi

(s odrednicom: “zahtijevamo”): sve zapisni-

ke sa sjednica Upravnog odbora Društva su-

dija održanih u novembru i decembru 2009. i

tokom 2010. godine koji sadrže zavodni broj,

pečat i potpis, obavještenje da li su na sjedni-

cama Odbora bila prisutna i lica koja nisu čla-

novi Odbora i ako jesu, imena tih lica, sve za-

ključke koje je Upravni odbor donio, uključu-

jući zaključak da se sačini analiza rada sudo-

va, imena članova radne grupe koja je tu ana-

lizu napravila, sve rezultate rada sudova i su-

dija na osnovu kojih je ta analiza napravljena

i informaciju o tome na koji su način pribav-

ljeni rezultati rada.

Nati Mesarović, predsjednici Visokog savje-

ta sudstva, odgovor je stigao i od povjereni-

ka za pristup informacijama od javnog znača-

ja Rodoljuba Šabića i odgovor Društva sudija:

to Društvo nije institucija, na koju se Zakon o

pristupu informacija odnosi, već je – još od

onog mračnog Miloševićevog vremena – tek

a

▸▸

POVRATAK NA POČETAKPOVRATAK NA POČETAK: Ministarka pravosuđa Snežana Malović i predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević : Ministarka pravosuđa Snežana Malović i predsednica Društva sudija Srbije Dragana Boljević Foto: Tanjug

VREME ▸ 13/01/2011 24

nevladina organizacija, koja nije dužna postu-

pati po tom zakonu, pa se zahtjev Visokog sa-

vjeta sudstva može vidjeti tek kao nezakonit.

Kako to ocjenjuje predsjednica Društva sudija,

također nereizabrana Dragana Boljević: “Viso-

ki savet sudstva, umesto da bude garant sud-

ske nezavisnosti, čini upravo suprotno od onog

što mu je ustavna dužnost. Visoki savet sud-

stva zastrašuje sudije i vrši nepropisan uticaj

na njih, obeshrabrujući ih u aktivnostima nji-

hovog strukovnog udruženja i predočavajući

im šta sve može da im se desi pojedinačno...”

DATUMI, NEZNANJE I ANALIZE: I ne samo

to, obratimo pažnju na datume: dopis Visokog

savjeta sudstva sa zahtjevom za pristup traže-

nim informacijama od Društva sudija nosi da-

tum 7. jul 2010. godine, povratnica u Društvu

je potpisana 1. oktobra 2010; no, 23. septem-

bra 2010. godine isto Društvo je službeno do-

stavilo Visokom savjetu sudstva svoju analizu,

koju je upravo predstavilo javnosti, s opaskom

da je analiza zasnovana na nepotpunim i ne-

sistematičnim podacima, s ciljem da ukaže na

neka važna pitanja za koja je neophodna od-

govarajuća intervencija Visokog savjeta, kao

doprinos strukovnog unapređenja funkcioni-

ranja pravnog sistema.

Taj izvještaj, temeljen inače na izvještaju o

radu sudova objavljenom na sajtu Visokog sa-

vjeta sudstva, analizira opterećenost sudija u

novoj organizaciji (smanjen broj sudija, a po-

većan broj predmeta), koji je povećan u svim

sudovima i svim materijama, što je bila i za-

mjerka evropskih zvaničnika koji su upozora-

vali na to da novoj mreži sudova i jedinica nije

prethodila ozbiljna analiza. Temeljem analize,

tako nepotpune, slijedi i zaključak Društva su-

dija da je “jasno da se broj predmeta ne može

smanjiti pritiskom na sudije”, koji je opasan

i koji će uzrokovati nekvalitetne i nezakonite

sudske odluke i nejednaka postupanja u jed-

nakim stvarima i – urušavanje sistema.

Konačna ocjena reforme pravosuđa još nije

na vidiku, ali ako nadležni nastave putem ko-

jim su krenuli, neće je biti još dugo. Ovakvim

urušavanjem pravne sigurnosti, nezavisnosti

sudstva i tužilaštva, novim prijetnjama tek iza-

branima prije godinu dana i svime ostalime

što smo gledali od kraja 2009. do danas, neće-

mo prispjeti nigdje, najmanje u blizinu Evrop-

ske unije.

Kao i obično, cijenu ćemo – nažalost – umje-

sto (ne)odgovornih političara, poslanika i osta-

lih, plaćati mi, građani. ◂

Tatjana Tagirov

Ratni zločini

Optužnica, hapšenje i politikaHrvatske vlasti petnaest godina hapse kako im padne

na pamet, nikad ne dostavivši spisak stvarno sumnjivih

počinilaca ratnih zločinaca. “Slučaj Purda” se zato čini kao

politički odgovor na to: ova uzbuna daje nadu da će napokon,

obje države, preispitati spiskove stvarnih sumnjivaca

Hrvatska vlast je na “zadnjim nogama”: 5.

januara ove godine na graničnom prelazu u

Orašju uhapšen je Tihomir Purda, hrvatski dr-

žavljanin protiv kojega postoji optužnica za

ratni zločin protiv ratnih zarobljenika i ranje-

nika u Vukovaru.

U saopćenju Tužilaštva za ratne zločine u

Beogradu kaže se da je njegov slučaj u fazi

istrage, preuzet iz grupe vojnih predmeta s

početka 1990-ih i da je prošao prvu fazu revi-

zije 2004. godine, kad je to Tužilaštvo preuzelo

predmete ratnih zločina od Vojnog suda u Be-

ogradu. Slijedi još jedna revizija takvih pred-

meta, koju će “uskoro učiniti komisija koju su

letos zajednički formirali nadležni državni or-

gani Srbije i Hrvatske, kako bi se izvršila pre-

cizna analiza i rešili nesporazumi”.

Prema pisanju medija, jer službeni izvori

zasad šute, optužnica protiv Purde podignu-

ta je još 1992. godine; šef “Veritasa” Savo Štr-

bac tvrdi da ima podatke da je dotični vinov-

nik ubojstva ratnih zarobljenika i ranjenika,

čemu je svjedočilo dvadesetak pripadnika ta-

dašnje JNA i ostalih svjedoka.

U hrvatskim medijima u međuvremenu tra-

je pravi rat: portal Politika je objavio navodni

spisak onih koje traži Srbija zbog ratnih zlo-

čina; taj je spisak jako nalik onom nikad au-

toriziranom spisku hrvatskih branitelja uop-

će. Premijerka Jadranka Kosor sada kaže: eto,

jesam li vam rekla da ne treba to javno obja-

viti, jer će to neprijatelj iskoristiti, a u stvari

je riječ o još jednoj manipulaciji države koja

prikriva muljanje sa statusom branitelja, ko-

jega koriste i oni koji na to nikako nemaju pra-

vo, što znaju ponajprije pravi branitelji, po-

put Branka Borkovića ili žene-svjedoka dok-

torice Vesne Bosanac.

Hrvatske vlasti petnaest godina hapse kako

im padne na pamet, nikad ne dostavivši spi-

sak stvarno sumnjivih počinilaca ratnih zlo-

činaca. “Slučaj Purda” se zato čini kao poli-

tički odgovor na to: ova uzbuna daje nadu da

će napokon, obje države, preispitati spiskove

stvarnih sumnjivaca.

Da je o politici riječ u “slučaju Purda” govori

i činjenica da u vojnim arhivima – danas Tu-

žilaštvu za ratne zločine – postoje i optuženi

koji se zovu Branislav Glavaš, Tomislav Mer-

čep i Vladimir Šeks, kojima nikada nije do-

stavljena optužnica i protiv kojih ne postoji

Interpolova međunarodna potjernica.

Za nadati se da će nadležni u Zagrebu “iz-

vršiti preciznu analizu i rešiti nesporazume”,

pa potom goniti prave ratne zločince. ◂

TIHOMIR PURDATIHOMIR PURDA

Na ovoj stranici u štampanom

izdanju nalazi se reklama

VREME ▸ 13/01/2011 26

Da novosadska policija uoči Nove godine nije

izvršila preventivnu raciju na kafi će u centru

grada, verovatno se ne bi saznalo za neobičan

slučaj Veselina Veska Vukotića, čoveka koga

iz pravno neobjašnjivih razloga zatvor prosto

ne drži. Tek nakon što je Vukotić, koga je po-

licija zatekla u jednom od kafi ća, priveden pa

odmah zatim pušten, do javnosti je doprlo da

se ovaj pedesetrogodišnji Nikšićanin, dva puta

pravosnažno osuđen na dvadeset godina robi-

je, kao slobodan čovek šeta po glavnom gra-

du Vojvodine.

Iako mlađim čitaocima “Vremena” Vukotiće-

vo ime ne znači mnogo, naš list je o ovom čo-

veku pisao bukvalno od prvog broja (vidi tekst

“Jedna mračna afera” Miloša Vasića iz “Vre-

mena br. 1). Vukotić je tada označen kao je-

dan od dvojice osumnjičenih za ubistvo bok-

sera Andrije Lakonića u beogradskom klubu

“Nana” 24. marta 1990. godine. To je ubistvo

bilo spektakularno iz najmanje dva razloga:

najpre zato što su svi upleteni – i osumnjičeni

i žrtva – bili profesionalni kriminalci koji su

povremeno “odrađivali” poslove za saveznu i

gradsku policiju; a zatim, što je bilo prvo u du-

gačkom nizu sudski nerazjašnjenih obračuna

u mafi jaško-udbaškom miljeu koji su obeleži-

li devedesete godine prošlog veka i prvu polo-

vinu dvehiljaditih.

“NANA I OSTALI SLUČAJEVI: Priča o tome

šta se i zašto te martovske noći desilo u “Nani”

uveliko prevazilazi zadati okvir ovog teksta, ali

ukratko: Lakonjića je po svemu sudeći ubio Vu-

kotić, navodno zbog svađe oko neke devojke,

ali je za ubistvo optužen Darko Ašanin, koji je

naknadno oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Tokom suđenja Ašaninu, otkriveno je da je in-

spektor beogradske policije Miroslav Bižić po

nalogu savezne Državne bezbednosti manipu-

lisao dokazima i pomogao Vukotiću da pobe-

gne u inostranstvo. Na suđenju su se pomi-

njali i neki pasoši nađeni tokom istrage, na ra-

zna imena, a sa slikama optuženih. U pozadini

ubistva u “Nani” nalazio se tinjajući sukob u

trouglu savezne, republičke i gradske polici-

je koji je okončan centralizacijom javne i taj-

ne policije pod kapom republičkog MUP-a. Svi

akteri ove priče, osim Vukotića, loše su završi-

li: Miroslav Bižić je uslovno osuđen zbog po-

maganja počiniocu krivičnog dela i otpušten

iz službe, nakon čega se dao u privatne detek-

tive; ubijen je u maju 1996. ispred starog “Mer-

katora”. Darko Ašanin je likvidiran dve godi-

ne kasnije u svom kafi ću “Koloseum” na De-

dinju. Ni Bižićevo ni Ašaninovo ubistvo nika-

da nije rasvetljeno.

Ima dovoljno indicija da se zaključi da su sva

trojica mušterija iz “Nane” – Lakonić, Vukotić i

Ašanin – prethodno zajedno učestvovali u jed-

nom drugom ubistvu. Naime, mesec dana pre

obračuna u “Nani” u Briselu je ispred hotela

“Šeraton” ubijen Enver Hadriju, politički emi-

grant i predsednik Pokreta za zaštitu ljudskih

prava, organizacije koja je prikupljala podat-

ke o zlostavljanju Albanaca na Kosovu. Kako

je Hadriju u Belgiji imao diplomatski status u

okviru misije Republike Albanije, to ubistvo je

podiglo priličnu prašinu. Belgijska policija je

kao glavne izvršioce označila Vukotića i Ašani-

na i za njima raspisala poternice. Prema nekim

izvorima, Lakonić, koji je takođe učestvovao u

tom poslu, počeo je da nervno popušta i daje

znake da bi mogao da propeva, i stoga je mo-

rao biti likvidiran, a navodna svađa zbog de-

vojke bila je samo kamufl aža.

O Vukotiću se dugo vremena nije ništa znalo,

ali on se uprkos poternicama koje su za njim

raspisale Jugoslavija (zbog Lakonića) i Belgija

(zbog Hadrijua) devedesetih tiho vratio u Sr-

biju. U Novom Sadu otvorio je kazino “Rojal”,

čiji je formalni vlasnik bila njegova supruga.

Na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu u

aprilu 2003, zaštićeni svedok C-048. koji je go-

dinama radio kao upravnik tog objekta, izja-

vio je pod zakletvom da je Milošević povreme-

no svraćao u taj lokal, a da su stalni gosti bili

Jovica Stanišić, Franko Simatović Frenki, Mi-

lorad Vučelić, Mihalj Kertes, pokojni Ašanin i

čitav niz zanimljivih likova. Svedok je Vukoti-

ća i Ašanina opisao kao plaćene ubice za po-

trebe srpske tajne službe.

U međuvremenu je Vukotiću u Crnoj Gori

suđeno za još jedno ubistvo, treće po redu u

njegovoj karijeri. U novembru 1997, u kafi ću

“Fleš” u Prčnju kod Kotora, ubijen je pomor-

ski kapetan Duško Bošković, dok je prijatelj sa

kojim je sedeo teško ranjen. Crnogorska polici-

ja je za to ubistvo osumnjičila Vukotića a sud

u Nikšiću ga je, vrlo diskretno i u odsustvu, u

Slučaj Veselina Vukotića

Ubica od posebnog značajaKako se višegodišnji begunac od pravde,

pravosnažno osuđen za ubistvo, uprkos

zdravom razumu našao na slobodi

JEDINI PREŽIVELI IZ AFERE “NANA” (1990)JEDINI PREŽIVELI IZ AFERE “NANA” (1990): Veselin Vukotić... ubistvo Miroslava Bižića (1996)... sahrana Darka Ašanina (1998): Veselin Vukotić...

VREME ▸ 13/01/2011 27

novembru 2000. osudio na maksimalnu kaznu

od dvadeset godina zatvora. Tu ne treba izgu-

biti iz vida kontekst, tj. da od 1997. godine po-

činje otvoreni sukob između Miloševića i Mila

Đukanovića, a shodno tome i sukob između

njima podređenih Službi i saradničkih veza.

Izgleda da se Vukotić u tom sukobu opredelio

za srpsku stranu.

ZATVORSKI STAŽ: Novi preokret u Vukoti-

ćevom životu nastupa početkom 2006. godine,

kada ga je španska policija uhapsila na ma-

dridskom aerodromu. Ispostavilo se da je Vu-

kotić već neko vreme živeo u Barseloni, sa laž-

nim hrvatskim pasošem na ime Ludviga Bu-

lića. U tom trenutku, za Vukotićem su posto-

jale dve Interpolove poternice: belgijska i dr-

žavne zajednice Srbije i Crne Gore. Španci su

odlučili da usvoje belgijski zahtev i iste godi-

ne isporučili Vukotića Belgiji. Vukotić je upu-

ćen u istražni zatvor u Sen Žilu, da tamo čeka

optužnicu za ubistvo Hadrijua. Izgledalo je da

mu se ne piše dobro, između ostalog zato što

je onaj sud u Nikšiću koji ga je prethodno osu-

dio na dvadeset godina doneo još jednu presu-

du, i to na osnovu dvadeset godina duge istra-

ge. Vukotić je, naime, u januaru 2006. godine

proglašen krivim zato što je 1986. pokušao da

pucnjem u nogu ubije izvesnog Blaža Garda-

ševića. I ovo suđenje bilo je u odsustvu; Vuko-

tić je dobio tri godine, ali mu je sa prethodno

dosuđenih dvadeset sud izrekao jedinstvenu

kaznu od dvadeset godina.

Tokom sledeće dve godine Belgijanci nisu

našli dovoljno dokaza da bi protiv Vukoti-

ća podigli optužnicu. Stoga je belgijski sud

2008. odlučio da prihvati Vukotićevu kauciju

od 100.000 evra i oslobodi ga iz Sen Žila, ali to

još uvek nije značilo slobodu. Srbija ga je, na-

ime, tražila po dva osnova: kao okrivljenog za

ubistvo u “Nani” i radi upućivanja na izdrža-

vanje dvadesetogodišnje kazne koju je izrekao

sud u Nikšiću. Posle duge i komplikovane pro-

cedure Belgijanci su odbili prvi osnov za izru-

čenje, ali su prihvatili drugi. U međuvremenu

je Vukotić po hitnoj proceduri dobio srpsko dr-

žavljanstvo, i Belgija ga je u decembru 2009, uz

jake mere bezbednosti, izručila Srbiji.

Posle kraćeg boravka u beogradskom CZ-u,

Vukotić je upućen u zatvor u Sremskoj Mitro-

vici, da odsluži onih dvadeset godina. Ali, tu

stvari počinju da se komplikuju: najpre, ispo-

stavilo se da se Srbija, u skladu sa međuna-

rodnim konvencijama, obavezala na tri stva-

ri: prvo, da Vukotića neće izručiti trećoj zemlji

(tj. Crnoj Gori); zatim da će mu, s obzirom da

je osuđen u odsustvu, organizovati novo su-

đenje za ubistvo Boškovića; i treće, da mu se

neće suditi za ubistvo u “Nani”, jer je izručen

po drugom osnovu, tj. samo za ono ubistvo u

Prčnju. Novosadski sud je prihvatio predmet,

ali ročište za novo suđenje još nije zakazano.

Posle nekoliko meseci u Mitrovici, Vukotiće-

vo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo i mo-

rao je na operaciju, tokom koje su mu ugrađena

dva stenta. Sud mu je stoga krajem prošle godi-

ne odobrio prekid izdržavanja kazne u trajanju

od šest meseci. Ali ne lezi vraže: nekako u isto

vreme, Srbija i Crna Gora su potpisale ugovor o

saradnji kojim su se obavezale da će međusob-

no isporučivati lica sa poternica. Time se Vuko-

tićevo ime, po crnogorskom zahtevu, po treći

put našlo na listi traženih, i na osnovu toga je

30. decembra prošle godine priveden u novo-

sadskoj raciji, dok je na osnovu rešenja o pri-

vremenom prekidu izdržavanja kazne pušten.

Bez obzira na pravne razloge, informacija da je

Vesko Vukotić na slobodi izazvala je popriličan

skandal i smesta postala predmet mnogobrojnih

spekulacija. Jedan veliki beogradski dnevni list,

koji je i ranije pisao o Vukotiću kao o velikom

patrioti čiji je jedini greh što je odbio da svedo-

či protiv Miloševića, sada kaže da bi on mogao

biti potencijalni krunski svedok u procesima pro-

tiv crnogorskih mafi jaša i da mu preti likvidaci-

ja. Slične tvrdnje čuju se i iz nekih crnogorskih

medija: “Srpski državljanin crnogorskog porije-

kla Veselin Vesko Vukotić mogao bi uskoro da

bude upotrijebljen kao poseban adut, u nekom

– političkom ili sudskom – procesu protiv crno-

gorskih državnih čelnika ili crnogorske državne

administracije”, objavljeno je na crnogorskom

portalu “Analitika”.

Vukotićev advokat Zdenko Tomanović od-

lučno odbija ove navode. “Ni ja ni moj klijent

do sada nismo obavešteni da bi on trebalo da

se pojavi kao svedok u bilo kom predmetu, niti

on ima nameru da negde svedoči”, kaže Toma-

nović za “Vreme”. Pored toga, Tomanović tvrdi

da ovakve spekulacije ugrožavaju Vukotićevu

bezbednost. “Kad objavite da je neko potenci-

jalni svedok i da mu preti likvidacija, onda je

to jedna vrsta tendera”, kaže on.

Kao što se pre dvadeset jednu godinu našao

u žiži sukoba između saveznih i republičkih po-

licija, Vukotić sada postaje predmet srpsko-cr-

nogorskog državnog spora. Krajem aprila ove

godine njemu ističe prekid izdržavanja kazne

i novosadski sud će se naći u dilemi da li da ga

vrati u zatvor do obnovljenog suđenja, ili da

ga, uz kauciju, pusti da se brani sa slobode.

Od te odluke, kao i od ishoda suđenja, zavisi

mnogo više od sudbine jednog čoveka: vide-

će se, naime, u kojoj meri je netom reformisa-

no pravosuđe u stanju da se oslobodi uticaja

politike i tajnih službi. Dosadašnje iskustvo,

avaj, ne nudi razloge za optimizam. ◂

Dejan Anastasijević

JEDINI PREŽIVELI IZ AFERE “NANA” (1990): Veselin Vukotić... ubistvo Miroslava Bižića (1996)... sahrana Darka Ašanina (1998) ubistvo Miroslava Bižića (1996)... sahrana Darka Ašanina (1998)foto: Ognjen Radošević

VREME ▸ 13/01/2011 28

Intervju: Dragoslav Mihailović, književnik, o dosijeima tajne policije

Kada je cvetala Udba“Prvi dokument protiv mene napisan je u mom dosijeu kada sam imao 18 godina! Da

li znate šta znači poslati dečaka od 19 godina na Goli otok? Ja se tad nisam još redovno

ni brijao. A uhapsili su me najviše zato što sam se bio pobunio protiv hapšenja dvojice

mojih drugova iz razreda. U to vreme bio sam član srednjoškolskog odbora Narodne

omladine. I smatrao sam da imam pravo da kažem da udbaši to ne smeju da rade”

Dragoslav Mihailović, jedan od najvećih

srpskih pisaca, dobitnik mnogih književnih na-

grada, autor knjiga koje su ostavile neizbrisiv

trag u našoj književnosti (Petrijin venac, Kad su

cvetale tikve, Čizmaši, Goli otok...), akademik,

disident, čovek čiju je predstavu zabranio Tito

lično, za sebe ima običaj da kaže da je čitav ži-

vot posvetio otkrivanju prave istine o zatvoru

na otoku. Surovo kažnjen još kao mladić, a po-

tom šikaniran i izopšten od strane komunistič-

kog režima, dugo vremena sa fakultetskom di-

plomom radio je razne poslove: i kao impresa-

rio u cirkusu, prodavac jaja, merač kože, ured-

nik u časopisu “Hrana i ishrana”, a zbog svoje

biografi je često dobijao otkaze. U svojoj 40. go-

dini prestao je da traži stalan posao. Pod bud-

nim okom tajne policije duže od šest deceni-

ja, između ostalog, morao se boriti i da osta-

ne, kako kaže, “slobodan, smiren i hrabar”.

Povodom njegovog 80. rođendana, u novom

broju “Književnog magazina”, mesečnika Srp-

skog književnog društva, objavljen je njegov

novi rukopis Ex libris “VT” na 54 strane. Reč

je o dokumentu iz Arhiva Josipa Broza, prvoj

informaciji o izvođenju tada zabranjene pred-

stave Kad su cvetale tikve, iz 1969, dokumentu

koji je Mihailović nedavno dobio. Ujedno, to je

i povod da sa ovim književnikom razgovara-

mo o tajnim policijskim dosijeima, tom svoje-

vrsnom plagijatu života i čudovišnom psihič-

kom teroru.

“VREME”: Do sada ste imali uvid u dva tajna

arhiva u kojima ste i vi bili predmet intereso-

vanja: u Arhiv Josipa Broza povodom pred-

stave Kad su cvetale tikve i u vaš lični dosi-

je u Arhivu Državne bezbednosti. Kasnije,

u knjizi Majstorsko pismo navodite da ste iz

dosijea DB-a saznali da pažnju tajne policije

uživate iz tri razloga...

DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ: Da, kao golooto-

čanin, kao nacionalista i kao francuski špijun.

U mojim knjigama ja sam te optužbe objasnio.

To se sve nalazi u jednom dosijeu koji je, pre-

ma onome što sam 2001. video, imao oko 250

do 300 strana, tako mi se bar učinilo. Naime,

posle promena oktobra 2000, u junu sledeće

godine nova vlast je donela uredbu kojom se

ljudima zainteresovanim za svoje dosijee do-

zvoljavalo da se jave na neke telefone i da za-

traže da ih vide. Ja sam to pomno pratio i onog

trenutka kad su ti telefoni objavljeni, javio sam

se. Već sutradan išao sam tamo gde su mi rekli.

Moram da kažem i to da su prvo hteli da me

skinu sa vrata i rekli mi kako dosije nemam.

Na to sam se ja zapanjio: kako nemam dosije,

a bio sam na Golom otoku! Onda mi je došao

jedan mlad čovek i rekao da bi njegov načelnik

Goran Petrović hteo da razgovara sa mnom te-

lefonom. Tadašnji načelnik Udbe Goran Petro-

vić, takođe mlad čovek, pozvao me da dođem

u Institut za bezbednost, gde su mi dosije po-

kazali. Rečeno mi je da ne smem ništa da pre-

pisujem niti da uzimam, tako da sam morao

strogo da pazim da što više zapamtim. Naža-

lost, ta uredba je bila vrlo brzo povučena tako

da ko nije iskoristio prve trenutke da svoj dosi-

je vidi to više nije mogao da uradi. Moguće da

je bila raspisana kasnije još jedna slična ured-

ba, ali je i ona kratko trajala. Otprilike pre dve

godine dosijei su preneseni iz agencije BIA u

Arhiv Srbije. Išao sam i tamo, interesovao sam

se koliko strana moj dosije ima i saopštili su mi

da sada sadrži 63 strane. A kad sam 2006. bio

rehabilitovan, iz spiska dokumenata navede-

nog u sudskom rešenju video sam da nedosta-

ju i neki krupniji dokumenti iz njega.

Zašto vas je nekoliko godina kasnije intere-

sovalo koliko strana ima vaš dosije? Jeste li u

nešto posumnjali?

Kako da nisam posumnjao kad je dosije to-

liko smanjen. Tada sam video da nedostaje i

rešenje iz oktobra 1979. kojim me Viobran Sta-

nojević, tadašnji sekretar unutrašnjih poslova

Srbije, stavlja na listu za nekakvu operaciju

“Munja”. A to bi, recimo, moglo da znači da

će me simpatični momci u kožnim kaputima

u nekoj hladovini nežno koknuti. U tom reše-

nju nema nikakvog objašnjenja, ne govori se

zašto se to preduzima, na čiji predlog, s kojom

idejom, nego samo “za slučaj da nastane po-

treba”. To rešenje, koje je deo mog ličnog do-

sijea, povučeno je i ukradeno.

Da li vam je još nešto poznato o operaciji

“Munja”?

Ne, to je bila tajna operacija. Ne znam

ko je sve bio na toj listi, a rešenja su bila

individualna.

Šta ste još uspeli da zapamtite iz svog

dosijea?

Ja sam to naveo u podužem tekstu u mojoj

knjizi Majstorsko pismo. Između ostalog, u do-

sijeu sam otkrio da mi je sedam godina kuć-

ni “prijatelj” bio izvesni i danas aktivni udbaš

Dragan Dodig, koji je pratio sve što ja radim i

što rade moji ukućani.

Naravno, u dosijeu je bilo i mnogo materijala

sa Golog otoka, što me je prosto bacilo u šesto-

mesečnu depresiju, jer mi smo tamo prolazili

kroz fazu “ispiranja mozga”. Ja sam bio dečko

koji nije dao da od njega prave krpu za brisa-

nje podova i deset i po meseci u istražnom za-

tvoru i logoru, gde smo takođe bili podvrgnuti

istrazi, branio sam se da im dam ona priznanja

koja su od mene tražili. Kada sam bio već tako-

reći na samrti, na izvestan način sam ih ipak

dao. I to me je sada prosto ubilo. To će, vero-

vatno sa zanimanjem, čitati istoričari književ-

nosti koji se budu bavili mojom literaturom.

Bio sam ovih decenija dugogodišnji borac za

otvaranje istine o Golom otoku i stalno praćen

od tajne policije. Isto tako, bio sam i dugogo-

dišnji borac za rehabilitaciju, najpre golooto-

čana, a zatim i drugih ljudi koji su stradali po

političkim i ideološkim linijama, kao što su rav-

nogorci, seljaci koji nisu državi predavali žito,

tzv. reakcionari itd. I pri tome me je isključivo

VREME ▸ 13/01/2011 29

interesovao progon nad ljudima, a ne politi-

ka. I ako postoje nekakvi dokazi o tome, da se

ti dokazi obelodane.

Kažete da je, prema dosijeu, protiv vas zva-

nično vođena istraga od 1983. do 1990. go-

dine. Šta najviše obeležava vaš dosije iz tog

perioda?

Praćenje je, po mom mišljenju, trajalo mno-

go duže, a godinu 1983. obeležava vreme kad

su zbog nečega to najzad morali da počnu da

unose i u neka dokumenta. A tamo govore i

o tome s kim se sastajem, kako se sastajem,

šta govorim, da li sam bio na večeri kod nekog

stranca... Recimo, ima jedan podatak koji sam

zapamtio i o kome sam govorio na jednoj knji-

ževnoj večeri u Valjevu. U mom dosijeu pomi-

nje se jedan valjevski udbaš, Branko Gvozde-

nić, koji je danas penzioner i koji me je pratio

kad sam bio na Divčibarama, gde imam kuću.

On je, na primer, zabeležio da sam jednog dana

došao na Divčibare. I kaže: Dragoslav Mihailo-

vić je stigao na Divčibare u pratnji nekog Vla-

dete – nije se postarao ni da sazna da je to pro-

fesor Vladeta Janković – i, čim je stigao, stupio

je u kontakt sa Žikom Pavlovićem... Uvek smo

se smejali oko toga.

Udba je znala da ja radim nešto oko Golog

otoka. U vreme kada sam se spremao to da ra-

dim i kada sam vodio pregovore sa raznim lju-

dima, dva moja prijatelja su bila ispitivana o

tome da li znaju da neko piše o Golom otoku.

Udba je uvek oko mene njuškala, ali ja sam vo-

dio računa da kuću nikad ne ostavim praznu,

imao sam i pse koji su doduše kućni, ali su ma-

kar mogli da naprave buku i da nekoga probu-

de, a ako sam nekud putovao, strogo sam vo-

dio računa da sam nosim torbe u kojima je bila

moja dokumentacija. Sem toga, spise sam krio

i izvan stana. Od trenutka kad s nekim obavim

razgovor i kad ga prekucam, odmah to nosim

na tri-četiri mesta kod ljudi za koje nisam oče-

kivao da bi mogli biti sumnjivi. To nije smelo ▸▸

� “Udba je uvek oko mene njuškala, ali ja sam vodio

računa da kuću nikad ne ostavim praznu, imao

sam i pse koji su doduše kućni, ali su makar mogli

da naprave buku i da nekoga probude, a ako sam

nekud putovao, strogo sam vodio računa da sam

nosim torbe u kojima je bila moja dokumentacija.

Sem toga, spise sam krio i izvan stana”

Foto: Tanjug

VREME ▸ 13/01/2011 30

ostati u kući. A, eto, taj valjevski udbaš je u

moju kuću ulazio pet puta.

Vi ste ga poznavali?

Ne, nikada. Tajno je ulazio. Onda se desila

jedna smešna stvar da je prva dva puta ušao

u kuću pesnika Petra Pajića, i tamo su šušnja-

rili i prevrtali i našli jedan mali rukopis u ko-

jem je pisalo: “Upravni odbor će imati sedam

članova, koji se neće obnavljati. Smrću pojedi-

nog člana na njegovo mesto neće dolaziti dru-

gi”, itd. Oni su fotografi sali 13 stranica tog do-

kumenta i to sam ja našao u mom dosijeu. Ali

uopšte nisu mogli da protumače šta je to i lu-

pali su glavom oko toga i nisu uspevali da po-

misle da to pesnik možda pokušava da koncipi-

ra, recimo, pravilnik još nepostojeće zadužbine

Desanke Maksimović. I opet su ušli u kuću Pe-

tra Pajića, šušnjarili i tražili i najzad su ustano-

vili da to nije moja kuća. Posle je taj vrli udbaš

imao neprijatnost kako da se opravda za ulazak

u pogrešnu kuću. I on je najzad našao odgovor

u tome da sam Perinu kuću držao kao rezervu

za sastanke s istomišljenicima i sa ženama. To

nas je sve na književnoj večeri baš nasmejalo.

Da li ste iz tog perioda naišli i na nešto mno-

go ozbiljnije?

Pravo da vam kažem, nalazio sam i nevažne

stvari, ali i one koje su me duboko potresale. U

tajnim dosijeima ćete se i u nevažnim događa-

jima često sresti s izvrnutim, opakim viđenjem

sopstvene ličnosti i to će vas uvek uzdrmati.

Ovo što sam našao u Titovom arhivu oko za-

brane Tikava više se odnosi na vaše pitanje. U

međuvremenu, po mom mišljenju, Udba mi je

bila namestila i dug sudski proces oko Petriji-

nog venca. Sudinica koja je taj spor vodila, pri-

likom jednog našeg slučajnog susreta u pozori-

štu, rekla mi je da je Udba tada jako insistirala

da budem osuđen. Ali sud to ipak nije mogao.

Za šta ste bili optuženi?

Knjigu Petrijin venac objavio sam 1975. i to

je priča o jednoj ženi iz nekog rudarskog na-

selja u Srbiji. Ona u knjizi pripoveda o svom

teškom životu. U vezi s tim, jedna žena iz ru-

darskog naselja sličnog tome tužila me je da

sam joj ukrao njenu sudbinu. Njen advokat je

to formulisao kao da sam joj naneo duševni

bol i posle 13 godina razvlačenja po sudu tuž-

ba je ipak bila odbačena.

Vi mislite da iza te tužbe stoji Udba?

Mislim da je tako, iako potvrdu za to nigde

ne možete naći. Ali, advokat koji je ovo pokre-

nuo bio je bivši udbaš...

Međutim, pre svega toga, glavna kampanja

protiv vas vodila se u oktobru 1969, u vreme

premijere predstave Kad su cvetale tikve u

Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Pred-

stava je pred svoje šesto izvođenje bila za-

branjena. Ima li nešto o tome u vašem lič-

nom dosijeu?

Sve što se povodom toga nalazi u Arhivu Jo-

sipa Broza ne postoji u mom ličnom dosijeu.

Inače, pre pet godina došao sam do nekoliko

strana iz tog Arhiva. Novinar Pero Simić, au-

tor knjige o Titu Svetac i magle, na čijoj sam

promociji govorio, rekao mi je da u Titovom

arhivu ima i o meni. Dao mi je nekoliko listo-

va o tom događaju, i ja sam tada to ponudio

JDP-u da istakne na unutrašnjoj tabli, kako bi

se ljudi obavestili šta se pre 30-40 godina de-

silo. Ali upravnik pozorišta Branko Cvejić to

nije hteo da primi.

Zamolio sam Peru Simića da još pogleda u

taj arhiv, jer sam stekao utisak da tamo mene

neće da prime. I dobio sam od njega svežanj

hartija od 54 strane, koji nameravam da obja-

vim u knjizi. Već na prvom dokumentu, koji

predstavlja izveštaj o strašnom događaju zva-

nom Kad su cvetale tikve u JDP-u, stoji u gor-

njem desnom uglu olovkom dopisano latinič-

ko “Ne!” Izveštaj je 11. oktobra 1969, dakle, pet

dana posle premijere, potpisao agilni predsed-

nik Gradskog komiteta Saveza komunista Be-

ograda Bora Pavlović.

Na svakom od 54 lista raspravlja se o čove-

ku s mojim imenom. Jedanput se može naći da

sam negde nešto čak i rekao, iako se ne vidi

gde sam rekao. I gotovo na svakom dokumen-

tu stoji svračja latinička oznaka, koja se tuma-

či kao “VT”. “Video Tito”.

Tri nedelje posle premijere Tikava, Tito je

održao govor kojim je praktično zabranio da-

lje prikazivanje predstave. Međutim, u tom

govoru on ne traži da budete uhapšeni, on

poziva komuniste da budu glas javnosti...

On kaže, takve treba onemogućiti, a to mo-

žete svakojako razumeti. Međutim, zatvaranje

i trpanje pisaca u socijalističke logore već je u

svetu bilo izazvalo pravu poplavu odbojnosti

prema socijalizmu i to je za mene moglo značiti

mali zaštitni plašt. Zato je oprezni Broz u svom

govoru u Zrenjaninu 25. oktobra 1969. morao

reći da me, i uza sve strašne krivice, neće hap-

siti, ostavljajući mi sudbinu da se u njegovoj in-

timnoj kuhinji još krčka. Da nije rekao ono ne-

ćemo ga hapsiti, on bi se obrukao, jer bi takav

postupak bio omražen u svetu. Osim toga, već

je u SSSR bilo rehabilitacija nekih pisaca koji

su hapšeni sa smešnim optužbama da su bili

japanski špijuni, ili sličnim. Tako su me svojim

stradanjima na izvestan način spasli Solženji-

cin, Babelj i Šalamov.

Nikad ne propuštate da istaknete značaj Ive

Andrića kao zaštitnika pisaca od Titove ne-

milosti. Da li mislite da je i u vašem slučaju

imao ulogu dobrotvora?

Da, Andrić je moj dobrotvor. Ali isto tako

znam da je od političkih napada branio i Bran-

ka Ćopića, i Ćamila Sijarića, a branio je i Tasu

Mladenovića kada je bio napadnut zbog “Knji-

ževnih novina”.

Sredinom oktobra 1969, bio sam pozvan na

“Borinu nedelju” u Vranje. Tada Tikve još nisu

bile zabranjene, ali afera je uveliko ključala. U

svakome listu bio je objavljen poneki napad,

neki put sa mojim imenom, neki put bez ime-

na. Da su nešto takvo mogli da predvide, orga-

nizatori me sigurno ne bi pozvali. Među gosti-

ma je bio i Andrić. Jedanput-dvaput popili smo

zajedno kafu i imao sam utisak da me simpati-

še. Tek dve i po decenije kasnije, iz jednog ne-

objavljenog rukopisa novinara “Politike” Sini-

še Paunovića, koji se čuva u Andrićevoj zaduž-

bini u Beogradu, a o čemu me obavestio Petar

Džadžić, saznao sam kako me je nekadašnji di-

plomata branio pred provincijskim zvaničnici-

ma. Jednom im je rekao: “Baš je dobro što ste

pozvali mladog Mihailovića.” Drugi put kaže:

“Vidite vi kako se on lepo, skromno ponaša.”

I sve je činio kao da protiv mene naokolo ne

besni kampanja koja izaziva strah.

Steva Raičković se za čitavog gostovanja u

Vranju takoreći nije odvajao od mene. Jednom

mi je rekao: “Neće ovi smeti da te diraju. Zbog

Andrića.”

� “Jovo Kapičić ne traži od mene da mu oprostim,

pa nemojte ni vi u njegovo ime to tražiti. A ako on

zatraži, onda bi to možda bio neki drugi slučaj”

VREME ▸ 13/01/2011 31

Kada govorimo o tajnim dosijeima, koje je

vaše objašnjenje za to što oni danas nisu

dostupni?

Zato što tajna policija pokušava da produži

svoj život na tradiciji bivše titovske policije. I

na izvestan način ona ga je i dosad produžila,

jer ljudi koji su morali to na vreme da prekinu,

propustili su priliku, i to zbog toga, kako poli-

cajci kažu, da bi njima sačuvali imena tajnih

saradnika. Ali, pošto ta ustanova nikad ništa

drugo nije radila nego samo protiv svoga naro-

da i protiv svojih građana, uvek da bi sačuvala

nekog Josipa Broza ili Slobodana Miloševića,

mislim da srpska vlast treba sve da učini kako

bi najzad dosijee otvorila. I dosad je načinje-

na ogromna šteta što to nije urađeno odmah,

nego je pušteno da još dve decenije prikriveni

udbaši prebiraju šta će da pokažu, a šta će da

sakriju. To što je propušteno takoreći je nena-

doknadivo, ali biće još gore ako se i dalje bude

produžavalo. Sada je Srpski pokret obnove, čiji

ja nisam ni član ni simpatizer, podneo zahtev

da se otvore dosijei i to su dosta dobro i obra-

zložili. I ja bih to mogao da podržim.

Ne sme kod nas nikakva policija da zadrži

tradiciju zločinačke Udbe. Ako policija u de-

mokratskoj zemlji zadrži tradiciju Udbe, ceo

narod Srbije je u opasnosti.

Da li i dalje imate utisak da ste pod

prismotrom?

Ne! Pa kome može jedan pradeda da bude

opasan? I ne interesuje me to više...

Mogu samo da se čudim kako neki pametni

ljudi mogu da budu toliko zablesavljeni jugoslo-

venstvom i titoizmom. Josip Broz je bio najveći

zločinački dripac angažovan protiv našeg naro-

da, ma kako mi taj naš narod zvali, a trebalo bi

da ga zovemo srpskim. On je od Prvog svetskog

rata nosio mržnju protiv Srba iz Srbije, nešto je

malčice drukčije gledao na Srbe izvan Srbije,

naročito kad je pokušavao da ih upotrebi u bor-

bi protiv Srbijanaca. Smisao njegovog jugoslo-

venstva je bio da Srbija u Jugoslaviji bude po-

nižena, razvaljena i pretvorena u prah i pepeo.

Kada govorite o Titovoj mržnji prema Srbi-

ma, govorite kao o velikoj patološkoj mržnji.

Imate li neko racionalno utemeljenje za ta-

kav stav?

O bože, bože, poslaćete me na Goli otok,

ponovo!

Sada već imate i dosta objavljenih knjiga

koje otkrivaju Titov život. Jednu od njih na-

pisao je i izvesni Gavro Dotlić o nepoznatom

raskošnom životu i zloupotrebama Josipa i Jo-

vanke Broz. Taj Dotlić iz Like je bio domaćin

svih Titovih dobara 13 godina, a iz njegove knji-

ge saznajemo ne samo o Titovim ergelama ko-

nja, farmama goveda i ovaca, o tajnim ban-

kovnim računima, nego i o njegovom odnosu

prema Srbima iz Srbije i Srbima preko Drine.

Pa, prvi dokument protiv mene napisan je u

mom dosijeu kada sam imao 18 godina! Da li

znate šta znači poslati dečaka od 19 godina na

Goli otok? Ja se tad nisam još redovno ni bri-

jao. A uhapsili su me najviše zato što sam se

bio pobunio protiv hapšenja dvojice mojih dru-

gova iz razreda. U to vreme bio sam član sred-

njoškolskog odbora Narodne omladine. I sma-

trao sam da imam pravo da kažem da udbaši

to ne smeju da rade. Da cela Ćuprija, gradić od

20.000 stanovnika, gleda šta se radi u gimnaziji

gde se dva mladića hapse ni za šta. Pri tome je

jedan od njih samo ispričao vic: “Kad završi-

mo prvi petogodišnji plan, naša teška industri-

ja će proizvoditi drvene češljeve.” To je rekao

na času geografi je zbog čega je bio uhapšen. I

ja sam se protiv toga pobunio. I ne samo, pri-

znajem, protiv toga. Bio sam razočaran mladi

skojevac – zbog mnogobrojnih hapšenja, Ud-

bine i partijaške samovolje i ponekad sam to

i javno osuđivao.

Kada govorite o Golom otoku, poredite ga

sa američkim Gvantanamom. Govorite i o na-

knadnom progonu golootočana. Da iskori-

stim naslov jedne vaše priče u kojoj ste opi-

sali susret sa nepoznatom ženom koja vas

moli: možete li vi, zaista, da im oprostite?

Zašto vi u njihovo ime tražite da im ja opro-

stim? Šta na to kaže Jovo Kapičić, ondašnji vi-

soki šef Udbe? Već sam jednom pisao u NIN-u

kako smo se sreli na ulici i kako smo se uza-

jamno psovali, on meni majku izdajničku, ja

njemu majku zločinačku. NIN je njemu na neki

način pružio satisfakciju time što mu je na ce-

loj naslovnoj strani objavio sliku. Jovo Kapičić

ne traži od mene da mu oprostim, pa nemojte

ni vi u njegovo ime to tražiti. A ako on zatraži,

onda bi to možda bio neki drugi slučaj. ◂

Ivana Milanović Hrašovec

Titov govor

Zrenjanin, 25. oktobar 1969.

“Evo, na primer, nedavno ste vi videli, tu neki

komad, kazališne neke tikvice, Kako cvate ti-

kve, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne

cvate, jer ona je, izgleda potpuno gnjila, i tako

dalje... gde se blati naš društveni sistem, gde

se hoće na svaki način da se naše društvo pri-

kaže kao društvo koje ne valja, to jest on ne

govori da je to socijalizam. Neće socijalizam,

nego nešto drugo. Znate vi šta on govori... A

ko govori? Govori onaj koji je bio na mramoru,

na otoku tamo, na Golom otoku. I većina tih

ljudi, većina... to ih nema, mali broj, ali su vrlo

glasni... Njih odmah obuhvata propaganda u

inostranstvu, i piše: taj u Jugoslaviji piše... Jer,

inače, u takvom jednom jednopartijskom siste-

mu, kako kaže, jugoslovenskom, ne bi mogao

da to piše kad to ne bi bilo istina. Vidite, te

stvari nama smetaju. Ljudi iz naše sredine plju-

ju na nas, pljuju na naše tekovine, i pljuju na

naše žrtve koje smo dali, žive u našoj sredini, a

već su jedanput se pokazali da ne vole ovu ze-

mlju, da nisu, ovaj, ne spadaju u naše društvo,

i sad već ponovo se javljaju. Onaj isti informbi-

rovac koji danas ima pravo, ovaj, te stvari radi-

ti. Dakle, to je stvar komunista. Mi ne smemo

sad ići na administrativno preduzimanje mjera. Mi moramo tražiti od komunista... Pa, bogamu,

ima nas milion, milion komunista... Pa, mi moramo, odozdo treba da se te stvari... da se njega

onemogući. Ja ne tražim da mi sad njega, šta ja znam, hapsimo, i tako dalje, nego – naprotiv –

da bude glas javnosti onaj koji će njih onemogućiti da se bave takvim poslom.”

VREME ▸ 13/01/2011 32

Može mlad pametan i sposoban čovek da na-

pravi sjajnu karijeru od nule i da se obogati

među severnim zverima; da kupi avion, jahtu

i sve; da povali pola Moskve; da postane po-

znat i omiljen među ljudima koji nešto znače

i do kojih mu je s razlogom stalo; može da živi

svoj slatki život skromno i samozatajno, kao

i svi pametni oligarsi i tajkuni, ali će za svoju

mamu on doveka ostati dete koje ne ume da

pređe ulicu, a za svoju ženu tek obična muška

budala. Sve dok se ne smuva sa Severinom. E,

tada – hteo ne hteo – postaje senzacija. Treba-

lo je na vreme da misli o tome.

Još nije jasno odakle je vest stigla zagrebač-

kim medijima, mada se može naslutiti izvestan

marketinški ugao. Beogradski izvori, prisutni

u kritičnom trenutku, kažu da se tada iz pona-

šanja glavnih aktera nije moglo naslutiti ništa

naročito, o čemu kasnije. Bilo kako bilo, negde

početkom prošle nedelje nastaje panika u Za-

grebu: Severina se smuvala s Beograđaninom!

A ko je sretnik?, upitali su dopisnici u tupilu

od nekuženja, što bi rekao Robi K. Milan Po-

pović, rekli su iz Zagreba, “sin Jove Popovića,

Titovog generala, kako ne znate?”. Ali pola Sr-

bije zove se Milan Popović, rekli su dopisnici;

dajte nešto bliže. Posle je ispalo da nije Jovin

mali, nego jedan drugi, na sreću Jovinog ma-

log o kome prve informacije nisu bile baš la-

skave, ali to je druga priča.

Na svu sreću, priča se polako staložila u ko-

liko-toliko razumljiv oblik. Reč je o Milanu Po-

poviću (oko 40 godina, navodno od oca Alek-

sandra), poslovnom čoveku od izvesne težine

u sektoru obojenih metala, berzanskih poslo-

va u vezi s njima i pratećim aktivnostima koje

su neizbežne – do izvesne mere. Pokušaće-

mo da koliko je moguće rekonstruišemo nje-

govu karijeru, na osnovu izvora koji su nam

bili dostupni.

MOSKVA POD NOGAMA: Milan Popović

je, kažu, karijeru počeo kao taksista u Švaj-

carskoj, što je za svaku pohvalu s obzirom na

kasnija dostignuća. Uskoro se početkom de-

vedesetih, šarmantan i pričljiv kakav je, zbli-

žio sa izvesnim brokerom za metale iz tadaš-

nje fi rme “Mark Rič Komoditiz”, MRC (od koje

će kasnije nastati “Glenkor”, ozbiljan konglo-

merat; Mark Rič je upao u neprilike i jedva ga

je spasao Bil Klinton abolicijom za neko pra-

nje novca 2000. godine). Reč po reč, mlađani

Popović ušao je u posao sa MRC i otišao u Ka-

zahstan da kupuje neki aluminijum za njih.

Ovde je sad potrebna jedna digresija, radi ra-

zumevanja konteksta. Trgovina obojenim me-

talima i ostalim mineralnim bogatstvom u Jelj-

cinovoj haotičnoj Rusiji bila je jedan od najbo-

ljih poslova (ako ne i najbolji!). Ukratko: čo-

vek s gotovim parama dođe u neki (nazovimo

ga tako) “Herkules Alumpromtorg” i hoće da

kupi aluminijum. Tamo razgovara sa gendi-

rektorom, recimo Polihajevim, koji ga pošalje

fi ndirektoru, recimo Korejku, Aleksandru Iva-

noviču. Posle diskretnog razgovora i razmene

novca i dokumenata, kupac treba još samo da

podmiti izvesnog sovjetskog birokratu u Mo-

skvi (nisu neke pare) i pobedio je: kupio je alu-

minijum po sovjetskoj knjigovodstvenoj (de-

presiranoj) ceni, a prodaće ga na berzi oboje-

nih metala po svetskoj tržišnoj ceni; profi tna

stopa je trocifrena. Tako dva-tri puta i Moskva

mu je pod nogama, jer tamo vole zelene dolare,

nude zaštitu za buduće poslove i lepe cure pri-

de. Sve to, uostalom, ima u čuvenoj seriji “Sa-

šina ekipa” (ruski: “Brigada”); čak i alumini-

jum. Neodvojivi deo ovog konteksta u kome se

Milan Popović pojavljuje kao nov i perspekti-

van igrač jeste onaj društveni: moskovska oli-

garhijska “statusfera” (kako to zove Tom Vulf,

veliki novinski pisac). Dakle: dolari kao kod

Baje Patka; debeli džipovi s plavim svetlom i

sirenom; ćelavi telohranitelji bez vrata, ali s pi-

štoljima sistema Stečkina, Igora Jakovljeviča;

lopate pravog kaspijskog kavijara, reke šam-

panjca i prateći bataljoni lepotica. I dobri od-

nosi sa administracijom, ako čovek ne želi da

završi kao Hodorkovski.

Milan Popović, kažu svedoci, razumeo je si-

tuaciju. Zbližio se sa Vasilijem Anisimovim, po-

znatim oligarhom iz oblasti obojenih metala i

nekretnina. Objasnio mu je, kažu, izvesne fi -

nansijske tehnike za prebacivanje para na Ki-

par i slična mesta i svoju malu fi rmu nekako

združio s njegovom velikom, što će mu i kasni-

je ostati kao uspešan modus operandi. Tada ga

je krenulo. Kada je Anisimov počeo da izlazi iz

poslova s metalima, Popović se, kažu, pribli-

žio Igoru Altuškinu, ozbiljnom trgovcu meta-

lima na globalnom nivou. Ubedio ga je da od

Zorana Drakulića otkupe prvo 20 odsto udela

u nekoj metalurgijskoj fi rmi u Kištimu (Ural).

Drakulića je, izgleda, upoznao još dok je radio

za MRC, koji je bio pun kadrova iz bivšeg “Ge-

nexa” i sličnih fi rmi (što je, pak, druga priča).

Tada, 1995–1996, kreće ozbiljna lova kroz uče-

šće u Altuškinovim poslovima: kupuju se jah-

te, avioni itd. Popović je, kažu ljudi koji su tada

radili u Moskvi, ubrzo postao poznat i omiljen

Život slavnih: Kratka biografija Milana Popovića

Ko je novi Severinin dečko Težak je život slavnih: ne možeš ni da se smuvaš s nekim, a da to sutra ne

dozna ceo Zapadni Balkan uz odgovarajuće slatko uzbuđenje. Tabloidi

pomahnitaju, televizije spadnu s nogu, paparacima čupaju uši jer nisu

držali sveću srećnom paru u kritičnom trenutku, dopisnike bude u

nedoba da doznaju ko je sretnik, koliko para ima i odakle mu. U svim

državama iz Severinine nadležnosti nastalo je drhtanje od strasti: našla

Seve dečka; sad se vidi, sad se zna ko se kome dopada!

VREME ▸ 13/01/2011 33

u srpskoj poslovnoj zajednici: njegove zabave

bile su slavne, a počeo je da otvara i ugostitelj-

ske objekte. Gradio je sebi promišljeno imidž

plejboja, otvarao je barove i noćne klubove u

kojima su se skupljali oligarsi i njihova deca i

saradnici, što je bilo dobro za poslovne kombi-

nacije. Te poslove vodi mu izvesni beogradski

menadžer, vičan tom poslu. Među klubovima

koje je vodio ili kontrolisao bili su “Četiri go-

dišnja doba” (“Zima”, “Proleće”, “Leto” i “Je-

sen”; odvojeni lokali), “Cirk” (od cirkus) i “Đa-

giljev”, posebno popularan, ali je izgoreo pod

nejasnim okolnostima početkom 2008. Klubo-

vi u Moskvi inače ne traju dugo, jer se blazira-

na klijentela brzo zasićuje.

PUKLO KAO GROM: Popović, koliko do-

znajemo, negde 2001. dovodi Igora Altuškina

u Srbiju; zajedno sa Drakulićem ulažu pare u

valjaonicu u Sevojnu. Tu je došlo do proble-

ma, jer su Altuškin i Popović zamerili Draku-

liću da ih njegov direktor fi rme potkrada, pa je

Drakulić iz tog posla izašao. Negde u to doba

Popović svoj životni stil polako, ali diskretno

širi i na Beograd: svojim avionom dovodi “gru-

pe sve boljih riba” (naš izvor) iz Moskve; pra-

ve se vesele i nezaboravne zabave u pentha-

usu negde u Njegoševoj; po Jadranu plovi u

jahti sa izuzetno zgodnom posadom; poliva-

nje šampanjcem, inače moskovski običaj, širi

se i ovde među džet-set polusvetom. Inače ga

iz Moskve prati reputacija šarmera, ženskaro-

ša i uopšte libidinoznog tipa. Njegov najbli-

ži drugar po Beogradu vozi neko skupo sport-

sko vozilo s moskovskim tablicama i hvali se

da radi sa velikim naftnim fi rmama po Rusiji.

Neki, pak, upozoravaju da Popović počinje da

ima izvesne probleme s poslovnim partnerima

u Moskvi, što nije neočekivano za tu sredinu:

tamo svi imaju probleme, jer su poslovni par-

tneri u principu nezasiti. Činjenica je, među-

tim, da se Milan Popović pažljivo klonio javne

izloženosti; njegove su zabave bile ograničene

i diskretne; bio je skroman (izvinite!) i samoza-

tajan tajkun koji je gledao svoja posla, bez gla-

mura i ispod radara te vrste javnosti.

Onda su se stekle sve okolnosti za veliki ula-

zak na tabloidsku estradnu “džet-set scenu” i

na “crvene tepihe” lokalnih televizija: Milanče

smuvao Severinu. Sama epizoda nije odudara-

la od uobičajene prakse: bila je to njegova pri-

vatna rođendanska zabava u zatvorenom klu-

bu blizu Ade Ciganlije koji nećemo imenovati;

oko 200 zvanica; pozivnice u obliku boarding

passova, kao za avione; dvadesetak lepotica iz

Moskve, obučenih u stjuardese i dopremljenih

privatnim avionom za tu priliku; domaće po-

jačanje iste vrste; Haris Džinović, kažu; beo-

gradski džet-set polusvet predstavljala je eki-

pa “butikašica” (naš izvor), bogataške derladi

i uobičajenih neizbežnih pratećih parazitskih

pojava. Severina je nosila crnu mini haljinicu

od crnih (mat, ne glanc) plastičnih pločica –

sa odgovarajućim dekolteom. Zanimljivo: naši

izvori tvrde da nije bilo vidljive razmene než-

nosti i da niko nije naslutio da tu nešto ima iz-

među njih. Onda je pukao grom: odoše Seve i

Milanče na Floridu, u njegovu gajbu!

Milanče je ušao i u beogradsku i naročito za-

grebačku “statusferu”, posle moskovske. Mož-

da su se Severina i on zaista zagledali; ona je

slatka i pametna cura, a ni on nije za bacanje.

Sve i da su hteli, teško da bi to ostala diskretna

veza. Previše para i glamura. Da su se smuva-

li neki stvarno dobar pisac i neka sjajna i lepa

violinistkinja, ne bi bilo ove frke. Ali, ovde su

pare i glamur u igri. Kažu da je Skot Ficdžerald,

pišući Velikog Getsbija, bio impresioniran ame-

ričkim bogatašima iz dvadesetih godina (šver-

ceri alkohola), pa je time davio sve oko sebe.

U jednom trenutku je počeo da objašnjava He-

mingveju kako su “bogataši drugačiji od nas”

itd. Hemingvej mu je rekao: “Jesu. Imaju pare,

budalo.” Još jedan literarni primer: uveliko pot-

cenjena spisateljica Fransoaz Sagan (koja je to

dobro znala) kaže da se u francusko “visoko

društvo” ulazilo na tri načina: ili si jako bo-

gat, ili si jako lep, ili si jako smešan. Tada se

znao red, ako ništa drugo. Danas je dovoljno

da si izvikan kao celebrity, a to je čas posla –

ako znaš koga treba. Taj Milanče i ta Severina

bili su neko i nešto i bez ovih uzbuđenja. Da

li im je cela ova frka zaista trebala – ili je i to

deo marketinga? To, međutim, ne potresa žute

tabloide i red carpet televizije: oni su se plena

dokopali. ◂

Miloš Vasić

� Da su se smuvali neki

stvarno dobar pisac i neka

sjajna i lepa violinistkinja,

ne bi bilo ove frke. Ali, ovde

su pare i glamur u igri

ROMANSAROMANSA: Popović i Severina; Melina i Haris Džinović sa Popovićem : Popović i Severina; Melina i Haris Džinović sa Popovićem

Foto: A. Anđić

VREME ▸ 13/01/2011 34

Intervju: Saša Pavlov, generalni direktor HIP Petrohemije a.d.

Bitka za sirovinu i izvoz“Ne vidim šta u Srbiji trenutno nije problem. Da bismo živeli, moramo nekako da izađemo

iz problema. A da bismo u tome uspeli, treba da vidimo gde smo konkurentni”

Namernik u Južnoj zoni, gde se nadomak Pan-

čeva nalazi najveći rafi nerijsko-petrohemijski

kompleks na Zapadnom Balkanu, ne bi prime-

tio ništa čudno. Sve fabrike rade, beli dim kulja

u atmosferu, kamioni i cisterne promiču putem,

parkinzi su puni i sve izgleda onako kako je odu-

vek bilo. Do tog stanja, međutim, u sve tri fabrike

nije se došlo nimalo jednostavno. Tako je, sre-

dinom 2009. godine, zbog dugova koji nisu mo-

gli da se vrate, bila zaustavljena proizvodnja u

HIP Petrohemiji, koja je, inače, pre toga, dok je

radila optimalnim kapacitetom, bila drugi izvo-

znik u Srbiji.

Do tog stanja se došlo akumuliranjem gubi-

taka iz godine u godinu. Još tokom bombardo-

vanja 1999. uništeno je 40 odsto kapaciteta koji

nisu obnovljeni u dovoljnoj meri, što je sukce-

sivno donosilo pogubne rezultate. Nakon što je

proizvodnja uspostavljena, 2004. ova fabrika je

postala akcionarsko društvo, tadašnji dugovi su

restrukturirani, a Petrohemija je postala znača-

jan izvoznik. Međutim, tada se nije ušlo u inve-

sticioni ciklus, te je zbog nesrazmere u ceni si-

rovine iz uvoza, narastao dug. U međuvremenu

susedna Rafi nerija nafte Pančevo je u sklopu

NIS-a prodata Gaspromu, a novi ruski vlasni-

ci isprva nisu imali razumevanja za zatečeni

dug i dotadašnji način odnosa između RNP i

Petrohemije, pa je Petrohemija ostala bez siro-

vine jer nije bila solventna da je avansno plati.

“Nažalost, Petrohemija je u februaru 2009.

pojela svoj kapital”, kaže Saša Pavlov, general-

ni direktor HIP Petrohemije a.d., koji je preuzeo

upravu nakon što je pre 15 meseci postignut do-

govor da se proizvodnja obnovi. “U dokumen-

tima iz 2004. upravo ovakav razvoj događaja se

predviđa ako ne dođe do investicija. I onda smo

došli do toga. To ništa nije bilo nepoznato i neo-

čekivano. Ništa nije bilo iznenađujuće. Ali, na-

žalost, dogodilo se”.

“VREME”: Zašto je, nakon tri decenije

poslovanja, isporuka sirovine Petrohemi-

ji pre dve godine odjednom postala pro-

blem za nove vlasnike NIS-a?

SAŠA PAVLOV: Kad nekom duguješ 80 mili-

ona evra, teško da će te razumeti. I to sa vrlo

sumnjivom projekcijom kako će se vratiti taj no-

vac. Razgovori nisu išli tako dobro, ali je tu Vla-

da odigrala zaista veliku ulogu. Ministarstvo eko-

nomije i regionalnog razvoja je bilo medijator u

kontaktima između naša dva preduzeća, a zatim

je usledilo potpisivanje sporazuma o strateškom

partnerstvu sa NIS-om.

Kako je došlo do obnavljanja proi-

zvodnje? Da li danas lakše nabavljate

sirovinu?

Nekad je sa NIS-om moglo kako se htelo i zato

su i nastali svi ti dugovi. Danas to nije moguće.

Došli su Rusi, podvukli crtu na 80 miliona evra

i rekli: Kako ćete da platite ovaj dug? I ne samo

to, nego je došlo do toga se sada svaka litra ben-

zina mora platiti unapred. U 35 godina istorije,

nikada rukovodstvo Petohemije nije imalo takvu

situaciju. Razmišljalo se tada i o drugom putu,

rađene su analize, ali je ispravno zaključeno da

je poslovanje bez Rafi nerije besmisleno. Vlada je

tada bila možda i spremna da uloži. Meni bi kao

direktoru bilo super da smo uzeli tih 80 miliona

evra – od toga se lepo može živeti dve godine, ali

je posle verovatno malo napeto. Takve investici-

je ne daju rezultat. Otkako smo došli do konkret-

nih dogovora sa ruskim partnerima, urađena je

nova procena i sada se nalazimo na putu jasno

isplaniranih i isplativih investicionih ulaganja.

Kako Petrohemija može biti tako zna-

čajan izvoznik i, istovremeno, toliki

dužnik?

Naš osnovni problem je što je od sirovine koju

dobijamo samo 30 odsto je sa domaćeg tržišta, a

70 odsto je iz uvoza gde je od 20 do 40 dolara po

toni skuplji benzin zbog logističkih troškova. To

je poražavajuće. I dok je taj odnos takav, Petro-

hemija ne može da posluje pozitivno. No, s obzi-

rom na to da i oni rade investicije, do 2013. ima-

će 500.000 primarnog benzina što je 100 odsto

potreba Petrohemije. Oni su tu videli ekonom-

sku isplativost za NIS. Pod punom odgovorno-

šću tvrdim da bi Petrohemija sa 100 odsto doma-

će sirovine ovog momenta poslovala pozitivno,

na ovom nivou tehnologije, sa ovoliko zaposle-

nih, sa postojećim stanjem. A sa novim investi-

cijama, bila bi pozitivna.

Godinu dana kasnije, vaše preduzeće je

ponovo na listi pet najvećih izvoznika.

Da li se Petrohemija danas oporavila?

Petrohemija se jeste oporavila u značajnoj

meri. Ali, s obzirom na to da nije ni urušena za

godinu dana, ne može za godinu dana ni da se

oporavi. Poslovni rezultat je sada blizu nule. Pre-

ma NIS-u nismo stvorili nove dugove za sirovinu

Godina bez ekoloških incidenata

Ako se izuzmu povremena povećanja koncetracija zagađujućih materija u mesecima u kojima

se javlja toplotna inverzija, tokom prethodne godine u Pančevu jedva da je bilo velikih i dra-

matičnih ekoloških incidenata. “U HIP Petrohemiji su već bile konstatovane potrebe natkriva-

nja egalizacionog bazena i renoviranje TK-1101B rezervoara za pirolitički benzin”, kaže Saša

Pavlov, generalni direktor HIP Petrohemije, objašnjavajući da su to dva indentifikovana žarišta

potencijalnih ekoloških problema. “Mi smo, u međuvremenu, odradili rezervoar, na najsavre-

meniji način, sa plutajući krovom, a pokrivanje egalizacionog bazena je upravo ušlo u završnu

fazu. I biće gotovo ovih dana”, kaže Pavlov, koji veruje da bi to mogao biti jedan od uzroka za-

što je smanjeno zagađenje. “Sledeće godine treba da se ulože i sredstva u tretiranje tih otpad-

nih gasova. Sad je sve pokriveno, da ne bude velike emisije, gasovi moraju sad da se tretiraju”,

smatra Pavlov, objašnjavajući da su ove investicije finansirane delom iz poslovnih sredstava, a

značajno je pomogao i Fond za zaštitu životne sredine Ministarstva životne sredine i prostor-

nog planiranja, koji je obezbedio 2,3 miliona evra. “Mislim da je Petrohemija u ovom trenut-

ku najmanji uzročnik poremećaja faktora koji zagađuju životnu sredinu. Svakodnevno praćenje

meteoroloških uslova, koje nam prosleđuje Republički hidrometeorološki zavod, mnogo nam

pomaže u usklađivanju svakodnevnih aktivnosti koje se tiču manipulacije naftnim derivatima i

planskih aktivnosti na održavanju procesnih postrojenja”, kaže Pavlov.

VREME ▸ 13/01/2011 35

jer to nismo ni mogli. Međutim, fi nansijski rezul-

tat je problematičan jer smo opterećeni dugovi-

ma iz ranijeg perioda. Svakog meseca vraćamo

tri do 3,5 miliona evra, što je doduše bio i uslov

za ponovni start.

Sada radite minimalnim kapacitetom.

Da li su, u međuvremenu, fabrike Petro-

hemije stajale?

Ne, naprotiv. Radili smo 15 meseci u kontinui-

tetu, bez zastoja. Naša fabrika Etilen je čak ostva-

rila najveći kontinuitet u radu bez ispada, i to

sa najboljim proizvodima u specifi kaciji otkad

Petrohemija postoji. Mi čak planiramo da i cele

2011. radimo iako je ona planirana kao remon-

tna godina. Pokušaćemo da, uz napor svih lju-

di koji ovde rade, ne zaustavljamo pogone da ne

bi za dve godine dvaput stajali. Jer je start izu-

zetno skup. Svakako ćemo 2012. morati da sta-

nemo zbog investicija. Dotad će dokumentaci-

ja biti gotova.

U planu je od 70 do 80 miliona evra inve-

sticija u osavremenjivanje procesa?

Nadamo se da ćemo imati razumevanja i do

sada ga imamo. Nalazimo se pred investicionim

procesom koji upravo treba da uradi ono što je

trebalo da bude urađeno 2004. godine. Samo što

je sada to mnogo teže. Ali, mi krećemo u investi-

cije koje će biti vidljive do druge polovine 2012.

Izabrali smo inženjering kuću koja će da radi ma-

ster plan i studiju izvodljivosti. Ona će biti ura-

đena do marta meseca ove godine. Posle toga se

putem tendera bira kuća koja će raditi detaljni

bazni inženjering, a on traje nekoliko meseci, pa

kad on bude odobren, ići će se na izbor opreme,

a rok isporuke opreme je između šest i 18 mese-

ci. Svakako, to nije neki proces koji može da se

završi za nekoliko meseci.

U međuvremenu, smanjene su plate i broj

radnika.

To je bio jedan od preduslova za restart. Vla-

da je dala saglasnost za pokretanje proizvodnje,

a taj program je predviđao proglašenje tehno-

loškog viška. Na osnovu dva programa koja su

oba realizovana tokom 2009. fabriku je napu-

stilo negde oko 540 zaposlenih. A onima koji su

ostali, oko 1780 ljudi, smanjena je plata za oko

60 odsto. Pored svih ušteda u tehničko-tehno-

loškim procesima, komercijalnom delu poslo-

vanja, na tome su ostvarene najveće uštede.

Zato Petrohemija ove godine ima bolji bilans ili

realnije je reći, manji gubitak, nekih 50 odsto u

odnosu na 2009, a više od 60 odsto bolje poslo-

vanje nego 2008. godine.

Dakle, oko petina ljudi je otpuštena?

Ne baš potpuno. Nažalost, kod nas je u znat-

noj meri, više nego u drugim industrijama,

prisutan takozvani prirodni odliv, zbog viso-

ke stope starosti zaposlenih i izuzetno teških

uslova rada koje prate hemijsku industriju i

uslovljavaju povećani rizik po život i zdravlje

ljudi. Trenutni broj zaposlenih je sigurno objek-

tivan, imajući u vidu sadašnju tehnologiju koja

je iz sedme decenije prošlog veka. Nove investi-

cije podrazumevaju novu tehnologiju, a kad se

ona uvede, decentralizovan način upravljanja i

sva ostala poboljšanja u samom procesu. Kada

se instalira nova oprema, kreće obuka za uprav-

ljanje tom opremom, a to nije oprema koju neko

daje alternativno, nego to je obuka koja se pla-

ća. I to će iznedriti jedan novi broj ljudi koji neće

moći tehnološki da se prilagode. Mi ćemo vero-

vatno morati da vršimo i prijem novih radnika,

pre svega, tehnologa koji će proći obuke i biti

nosioci te proizvodnje u narednih deset do dva-

deset godina. Sad se sprema nova sistematiza-

cija i organizacija koju radi Fakultet za organi-

zacione nauke.

Uprkos problemima iz kojih izlazi, Petro-

hemija je za proizvod HIPLEX dobila pri-

znanje za najbolji robni brend u kategoriji

proizvodnih dobara. Kakav je to proizvod?

HIPLEX je trgovački naziv koji je namenjen

tome da bi mogao da se izvozi u zemlje Evropske

unije. Inače, to je polietilen visoke gustine, tako-

zvani PEVG. On se koristi uglavnom za pravlje-

nje folija koje se koriste za pakovanja džakova,

unutrašnji fi lm u pakovanju tetrapaka, u poljo-

privredi za pravljenje plastenika, javni otpadi,

cementare... Ima zaista široku primenu. Preko

90 odsto prodaje HIPLEX-a je namenjeno ino-

stranom tržištu i on po kvalitetu ima malu kon-

kurenciju na tržištu Jugoistočne Evrope. Mada

su zbog državnih ulaganja ostale Petrohemije

u okruženju usavršile svoju proizvodnju, pa su

konkurentniji u pogledu kapaciteta i niže cene

proizvoda, i dalje nam nisu uopšte konkurentni

u pogledu kvaliteta. Mada je kod nas viša cena

i plaćanje je avansno; ljudi dolaze prvo u Pe-

trohemiju i ako imamo proizvod uzimaju ga od

nas. Naš brend je usavršavan od strane tehno-

loga svih trideset godina. I to je nešto što toliko

dugo iz Srbije ide u inostranstvo. ◂

S. Bubnjević

PETROHEMIJA, PETROHEMIJA, ZNAČAJAN ZNAČAJAN IZVOZNIK – IZVOZNIK – I DUŽNIKI DUŽNIK: : Saša PavlovSaša Pavlovfoto: A. Anđić

VREME ▸ 13/01/2011 36

Ugovorom koji je sa EBRD-om, Međunarodnom fi nansijskom

korporacijom (Svetska banka), jednom nemačkom državnom

bankom i jednom švedskom državnom kompanijom potpisala

pre godinu dana, Vlada Srbije se obavezala da će najkasnije

do kraja 2015. privatizovati najveću srpsku banku

U zgradi Vlade Republike Srbije potpisan

je 17. decembra 2009. godine ugovor o doka-

pitalizaciji Komercijalne banke (br. 05-422-

8372/2009-1) u iznosu od 120 miliona evra, iz-

među Republike Srbije i međunarodnih fi nan-

sijskih institucija koje je predvodila Evropska

banka za obnovu i razvoj. Pre tehničkog potpi-

sivanja navedenog ugovora, Vlada Srbije je iz-

vršila niz pripremnih radnji o kojima se u jav-

nosti nije govorilo sve dok svi elementi doka-

pitalizacije nisu usaglašeni. Za svaku pripre-

mnu radnju Vlada Srbije je usvajala poseban

zaključak, među kojima su se našli i zaključci

sa oznakom “strogo poverljivo”, što samo po-

tvrđuje da je Vlada ovaj posao delimično oba-

vila u tajnosti.

ROK – TRI GODINE: Podsećanja radi, nakon

potpisivanja ugovora, ministarka fi nansija Di-

ana Dragutinović je izjavila da “Komercijalna

banka nije imala problema sa likvidnošću, ali

je bilo potrebe za povećanjem njenog kapita-

la, kako bi se održalo stabilno poslovanje i di-

namika rasta”. Tada je takođe ministarka obja-

snila da Srbija “ima mogućnost da u naredne

tri godine izvrši dokapitalizaciju i tako zadrži

svoje učešće u banci koje iznosi 42,6 odsto”.

Nepunih godinu dana kasnije, tačnije 20. ok-

tobra 2010. godine, ministar ekonomije i regi-

onalnog razvoja Mlađan Dinkić je doslovce re-

kao: “Jedan deo novca od prodaje Telekoma,

oko 100 miliona evra, treba iskoristiti za do-

kapitalizaciju Komercijalne banke. U suprot-

nom, Evropska banka za obnovu i razvoj bi, u

septembru 2012. godine, mogla postati većin-

ski vlasnik Komercijalne banke. To ne smemo

dozvoliti i u Vladi postoji konsenzus da država

dokapitalizuje Komercijalnu banku.”

Nakon ove izjave ministra Dinkića, u javno-

sti se stekao utisak da Vlada Srbije zaista želi

da sačuva većinski vlasnički udeo Republike

Srbije u Komercijalnoj banci. Međutim, iz odre-

daba obimnog ugovora o dokapitalizaciji Ko-

mercijalne banke, do kog je došla Pištaljka,

proizlazi sasvim drugačiji zaključak. Naime,

pažljivim čitanjem odredaba ugovora, dolazi

se do zaključka da je dogovorena privatizaci-

ja Komercijalne banke, bez obzira na činjenicu

da li će ili ne Vlada Srbije u ostavljenom roku

obezbediti fi nansijska sredstva i izvršiti doka-

pitalizaciju. Dakle, privatizacija Komercijalne

banke je neminovnost, a samo je pitanje da li

će država u trenutku privatizacije polagati pra-

vo na sadašnjih 42,6 odsto akcijskog kapitala

u banci ili ne.

Sve četiri međunarodne fi nansijske institu-

cije su u tekstu ugovora označene zajedničkom

odrednicom MFI, dok je njihov pun naziv: IFC

Capitalization (Equity) Fund, L.P., osnovan od

strane Međunarodne fi nansijske korporacije

(SAD), članice Svetske banke; DEG-Deutsc-

he Investitions-und Entwicklunsgesellschaft

mbH (Nemačka), ogranka državne banke KfW;

Swedfund International AB, takođe državne

kompanije iz Švedske i Evropske banke za ob-

novu i razvoj (EBRD).

ŠTA PIŠE U UGOVORU: U preambuli ugovo-

ra se ističe: (a) da su Komercijalna banka i MFI

sklopile ugovor za upis određenog broja kon-

vertibilnih preferencijalnih akcija u Komerci-

jalnoj banci; (b) da Republika Srbija priznaje

da upis konvertibilnih preferencijalnih akci-

ja od strane Međunarodnih fi nansijskih insti-

tucija shodno Ugovoru o upisu ima za cilj da

omogući cilj privatizacije Komercijalne banke;

(c) da MFI priznaju da je cilj Republike Srbije

da privatizuje Komercijalnu banku, kako je na-

vedeno u “Strategiji za upravljanje akcijama

banke u vlasništvu Republike Srbije za period

od 2009. do 2012.” koju je usvojila Vlada Re-

publike Srbije u maju 2009. godine i dostavila

Međunarodnom monetarnom fondu; i (d) da

Republika Srbija i MFI nameravaju da Komerci-

jalnu banku treba razvijati kao bankarsku gru-

paciju koja posluje na komercijalnim osnova-

ma i kojom se upravlja na bazi zdravih poslov-

nih principa i da treba da održava i proširuje

svoju poziciju kao vodeća banka na teritorija-

ma na kojima posluje.

Rok iz ugovora koji je ostavljen državi za do-

kapitalizaciju vlasničkog udela u Komercijalnoj

banci je 31. decembar 2012. godine, odnosno to

je krajnji datum za upis do 356.056 konvertibil-

nih preferencijalnih akcija za plaćanje u goto-

vini cene upisa za Republiku Srbiju. Minimalna

cena po kojoj je država u mogućnosti da izvrši

dokapitalizaciju, odnosno upis je 23.759 dinara

za svaku konvertibilnu preferencijalnu akciju.

Svako odlaganje dokapitalizacije za Republiku

PRIVATIZACIJA IZA UGOVORA O DOKAPITALIZACIJI: Jedna od filijala Komercijalne banke

Vlada prodaje Komercijalnu Preuzeto sa sajta “Pištaljka.rs”

VREME ▸ 13/01/2011 37

Srbiju, uvećava navedenu cenu i to po stopi od

15 odsto procenata godišnje (član 4. “obaveze”,

odeljak 4.06 “Upis Republike Srbije za konver-

tibilne preferencijalne akcije”).

Takođe za vreme ovog trogodišnjeg “lock-

up” perioda, koji vlasti u Srbiji koriste za premi-

šljanje da li će ili neće država investirati, ugo-

vor propisuje da nijedan akcionar neće proda-

vati, preneti, staviti pod teret ili na drugi na-

čin otuđiti bilo koju od akcija “bez prethodnog

pisanog odobrenja drugih akcionara”. U tom

kontekstu se nameće logički zaključak da što

Vlada Srbije više odlaže dokapitalizaciju Ko-

mercijalne banke (srazmerno svom vlasničkom

udelu), visina obavezne investicije se uveća-

va svake godine za 15 odsto. Kako je “lock-up”

period tri godine, to znači da je investiciona

obaveza za Republiku Srbiju u decembru 2010.

godine (trenutno) uvećana za 15 odsto, dok će

u decembru 2011. godine biti uvećana za 30 od-

sto, a u decembru 2012. godine za čak 45 odsto.

Inače ugovor defi niše tzv. “lock-up” period

kao period koji počinje sa datumom zaključe-

nja spornog ugovora, 17. decembra 2009. i za-

vršava se 31. decembra 2012. godine. Ovaj pe-

riod se izuzetno može produžiti do 31. decem-

bra 2014. godine, u slučaju da Republika Srbije

dostavi MFI obaveštenje o privatizaciji Komer-

cijalne banke do 31. decembra 2012. godine. A

ukoliko su MFI prihvatile zajednički privatiza-

cioni plan, “lock-up” period će se produžiti do

31. decembra 2015. godine, odnosno do datu-

ma koji bude dogovoren za završetak tzv. “Za-

jedničkog privatizacionog plana” (Član 5. “pre-

nos akcija”, odeljak 5.01. “zadržavanje akcija”).

ŠTA JE CILJ: Sve odredbe iz ugovora zapravo

potvrđuju tezu iz preambule ugovora, a to je

da je suštinski cilj i namera da se privatizuje

Komercijalna banka. Da se upravo privatizaci-

ja skriva iza ugovora o dokapitalizaciji Komer-

cijalne banke, najbolje govori tekst izjave, od-

nosno obaveštenja o privatizaciji koji čini sa-

stavni deo spornog ugovora, odnosno njegov

“prilog br.4”.

Naime, MFI koje predvodi EBRD izradile su

šablon obaveštenja o privatizaciji Komercijalne

banke, koji vlasti u Srbiji samo treba da preku-

caju najkasnije do 31. decembra 2012. godine,

da potpišu i upute na adresu određene MFI:

“U gornjem desnom uglu treba staviti me-

morandum Republike Srbije”, ispod upisati

“datum”, zatim adresu institucije primaoca:

“EBRD/Fond/DEG ili Swedfund”, kao pred-

met napisati “Veza: Obaveštenje o privatiza-

ciji Komercijalne banke a.d. Beograd” i prepi-

sati sledeći tekst: “Poštovani, Republika Srbi-

ja ovim putem obaveštava MFI da namerava

da izvrši privatizaciju Komercijalne banke a.d.

Beograd, a time ishod privatizacije da bude da

Republike Srbija više neće imati kontrolu nad

Komercijalnom bankom (kako je defi nisano u

Ugovoru Akcionara od (...) između ostalih, MFI

i Republike Srbije) sa datumom od 31. decem-

bra 2015. godine ili pre njega.” Na kraju treba

napisati “S poštovanjem” uz napomenu autora

ovog obrasca: “potpisuje odgovarajući ministar

u Vladi RS u ime Republike Srbije”.

Objektivno govoreći, najznačajniji deo ugo-

vora se odnosi na detalje privatizacije Komerci-

jalne banke, te se u tom kontekstu precizira da

će akcionari “međusobno sarađivati na stvara-

nju uslova potrebnih za uspešnu privatizaciju

Komercijalne banke do 31.12. 2015. godine”.

“Radi ostvarenja ovog cilja, Republika Srbi-

ja će učiniti sve što je u njenoj moći kako bi sa-

činila i realizovala zajednički plan (Zajednič-

ki privatizacioni plan) za prodaju akcija u vla-

sništvu akcionara javnim tenderom ili javnom

ponudom, u cilju privlačenja kvalifi kovane po-

nude za privatizaciju”, navodi se u ugovoru i

dalje dodaje: “Akcionari su saglasni da anga-

žuju uglednu međunarodnu fi rmu za pružanje ▸▸

PRIVATIZACIJA IZA UGOVORA O DOKAPITALIZACIJI PRIVATIZACIJA IZA UGOVORA O DOKAPITALIZACIJI: Jedna od filijala Komercijalne banke : Jedna od filijala Komercijalne banke foto: A. Anđić

u banku

VREME ▸ 13/01/2011 38

profesionalnih usluga, kao što je ugledna me-

đunarodna investiciona banka ili računovod-

stvena fi rma (Zajednički fi nansijski savetnik),

koja će pružiti savete u vezi sa Zajedničkim pri-

vatizacionim planom” (član 5. “prenos akcija”,

odeljak 5.06 “privatizacija”).

Takođe, u daljem tekstu ugovora propisu-

ju se i elementi koje Zajednički privatizacioni

plan, bez ograničenja, treba da sadrži i to: po-

stupak, prednosti/nedostatke za Komercijal-

nu banku i prikladnost različitih metoda pri-

vatizacije, uključujući i tržišnu prodaju stra-

teškom investitoru i jednu javnu ponudu ili niz

javnih ponuda na međunarodno priznatoj ber-

zi ili i/ili na BELEX/u; Procenu vrednosti Ko-

mercijalne banke; Promene u strukturi korpo-

rativnog upravljanja Komercijalne banke, koje

su potrebne u okviru priprema za potencijalnu

privatizaciju Komercijalne banke; propise koji

mogu da utiču na privatizaciju Komercijalne

banke; sprovođenje privatizacije, identifi kaciju

potencijalnih investitora, realizaciju kampanje

i prezentacije, pripremu informatora za poten-

cijalne investitore, izradu svih ugovornih do-

kumenata i obezbeđivanje usaglašenosti svih

ponuda sa kriterijumima kvalifi kovanosti (član

5. “prenos akcija”, odeljak 5.06 “privatizacija”,

tačke “a” i “b”).

IZUZETNE OKOLNOSTI: Ugovorom se da-

lje razrađuje da su akcionari “dužni da obez-

bede da Komercijalna banka plati honorar za

angažovanje Zajedničkog fi nansijskog savet-

nika i njegove troškove” i dodaje: “akcionari

su saglasni da sve nagrade Zajedničkom fi nan-

sijskom savetniku za uspešno obavljen posao

odbijaju od bruto prihoda prodaje, srazmerno

prodatim akcijama”. Takođe, akcionari “pri-

hvataju da rade sa Zajedničkim fi nansijskim

savetnikom i da se njim konsultuju u vezi sa

Zajedničkim privatizacionim planom” (član 5.

“prenos akcija”, odeljak 5.06 “privatizacija”,

tačke “c” i “d”).

Međutim, da u izvesnoj meri postoji žurba da

se u pripremne faze privatizacije Komercijal-

ne banke krene što pre, govore sledeće odred-

be ugovora: “Republika Srbija će MFI do 20.

juna 2011. godine dostaviti nacrt predloga pro-

jektnog zadatka za angažovanje Zajedničkog

fi nansijskog savetnika (...)”, “Republika Srbi-

ja će uložiti razumne napore za preduzimanje

potrebnih koraka, radi pokretanja javnog kon-

kursa za angažovanje Zajedničkog fi nansijskog

savetnika objavljivanjem poziva za dostavlja-

nje ponuda do 30. novembra 2011. godine u li-

stu Financial Times (ili sličnim medijskim pu-

blikacijama)”, “Republika Srbija će MFI uputi-

ti Obaveštenje o privatizaciji do 31. decembra

2012. godine”, kao i odredba: “Republika Srbi-

ja će MFI dostaviti nacrt predloga Zajedničkog

privatizacionog plana do 30. septembra 2013.

godine i taj nacrt će biti osnov za razmatranje

i konsultovanje sa akcionarima. Republika Sr-

bija će učiniti sve što je u njenoj moći da Nacrt

zajedničkog privatizacionog plana bude pri-

hvatljiv drugim akcionarima”.

Taj plan će biti takav da privatizacija može

opravdano da bude okončana do 31. decem-

bra 2015. godine i da ima utvrđen rok koji pada

na taj dan ili pre tog dana. Što se tiče roka,

on može da bude produžen samo u izuzetnim

okolnostima, uz pisanu saglasnost Republike

Srbije i MFI. Takođe, u slučaju tenderske pro-

daje Nacrt zajedničkog privatizacionog plana

mora da sadrži obavezu Republike Srbije da

naloži Zajedničkom fi nansijskom savetniku da

izvrši nezavisnu procenu Komercijalne banke i

da postupak nadmetanja sprovede otvoreno i

na osnovu obaveznih kriterijuma kvalifi kova-

nih ponuđača koje akcionari među sobom do-

govore. Republika Srbija će dostaviti MFI ko-

načnu verziju Zajedničkog privatizacionog pla-

na do 31.12. 2013. godine, a svaka MFI će u roku

od 30 dana od dostavljanja obavestiti Republi-

ku Srbiju da prihvata Plan i time pristaje na sa-

radnju u njegovoj realizaciji, ili da ga ne pri-

hvata, sa obrazloženjem razloga za neprihvata-

nje Plana (član 5. “prenos akcija”, odeljak 5.06

“privatizacija”, tačke “e”, “f”, “g”, “h”, “i”).

Dakle, nameće se pitanje zašto Vlada Srbi-

je krije od javnosti činjenicu da je predstoje-

ća privatizacija Komercijalne banke praktič-

no dogovorena kroz ugovor o dokapitalizaci-

ji, koji je 17. decembra 2009. godine potpisan

u Beogradu? ◂

Ivan Ninić

(Napomena: Međunaslovi su redakcijski kao i oprema teksta)

39 VREME ▸ 13/01/2011

▸ nuspojave piše: Teofil Pančić

Povečerje i “moralna panika”Sveopšta noćna prohibicija zbog “pijanih klinaca” isto je što i zabrana

seksa među odraslima u cilju borbe protiv pedofilije

Jedina korist koju normalno čeljade može imati od boravka u voj-

sci jeste pojačana svest o neuporedivim prednostima civilnog živo-

ta. Doduše, normalno čeljade to zna i bez oblačenja sivomaslinastih

krpa, ali dobro sad..., Kako god, onaj ko je služio kadar u JNA zna za

instituciju povečerja: u 22 sahata gase se svetla i ima da se ide u krpe.

To je valjda suština vojske: da te teraju da spavaš kad ti se ne spava,

i da ti ne daju da spavaš kad ti se spava. Zašto? Zato.

Kad god se, obično u Beogradu, pokrene neka od periodičnih

kampanja obuzdavanja i gašenja famoznog “noćnog života” (koji da

je inače “brend prestonice” i tako to), setim se svojih četiristotinak

straćenih dana u uniformi; obaška se prisetim i mrtve tišine i mraka i

mukline Ničega po selima i palankama naše i svih drugih Otadžbina.

Naravno da ste pogodili: mislim na najnoviji, decembarski talas di-

zanja moralne panike oko stanovitih noćnih navika stanovnika ovog

grada, nadasve onih mlađih. Krenulo se od problema buke iz kafi ća

u stambenim zgradama, i dok se zadržavalo na tom terenu, stvar je

još bila u okvirima racionalnosti: ta buka jeste problem za stanujuću

okolinu, i zato tu treba pronaći neko rešenje koje bi svima koliko-tol-

iko odgovaralo. Međutim, ovaj se put otišlo ne korak dalje, nego celu

milju: gradska je vlast naumila da o istom trošku zabrani prodaju alko-

holnih pića u svim prodavnicama, kioscima, benzinskim pumpama

etc. na teritoriji Beograda nakon 22 sata. Zašto? Zato što se “mladi opi-

jaju”, a i neki građani vole da voze pod gasom, naročito noćom. Lepo,

samo, kakve to veze ima sa, na primer, mojom malenkošću? Niti sam

maloletan, niti vozim, niti pravim izgrede; sve što želim je da za svoje

pare u miru Božijem popijem koje pivo ili butelju vina nakon napor-

nog posla, ili već kad mi to odgovara. Ništa, dakle, što izlazi iz okvira

zakona ili čak prilično konvencionalno shvaćenog morala. I tu želju

ili naprosto mogućnost (koja tako prirodno ide u paru sa životom u ve-

likom gradu, naročito u “južnijim” delovima zapadne hemisfere) de-

lim sa hiljadama drugih ljudi, više nego odraslih, i više nego nesklonih

pravljenju saobraćajnih nesreća ili masovnih tuča.

Namera gradskih vlasti da vremenski ograniče prodaju izvesne,

inače izvan Irana i Saudijske Arabije sasvim legalne robe, nema ni-

kakvo uporište u duhu i slovu Ustava i zakona, a pri tome je sasvim

besmislena i ne donosi nikakvu “društvenu korist”. Uz to je iritant-

na u svojoj osionosti i besmislenosti, bezobrazna i cinična u svom is-

praznom mamuzanju “moralne panike” kao omiljene malograđanske

mentalne zanimacije. Uzgred, nešto slično postoji već neko vreme u

Novom Sadu (prohibicija nakon 23h) i nije ni na koji način rešilo bilo

koji stvarni ili tobožnji problem, ponajmanje onaj sa pijanim klinci-

ma; jedino je uspelo da zakatanči neke male prodavnice u mom NS

komšiluku, i da tako neke ljude ostavi bez posla. I naravno, uspe-

lo je da mene maximalno iznervira; osećaj kada jednom matorom,

45-godišnjem klipanu ne daš da kupi ni jebeno pivo jer se, zamislite,

bliži ponoć, e, to se ne da opisati: to treba doživeti. Mada je bolje ne

doživeti, baš kao u onom primeru sa vojskom.

Uvođenje “noćne prohibicije”, kakva je doduše postojala i drugde,

ali je danas već skoro svugde napuštena, nikada i nigde nije rešilo ni

jedan problem, najmanje onaj sa “mladenačkim opijanjem”. Osim

toga, to je i direktno nepravno tj. antipravno: ne može se radi suz-

bijanja asocijalnog ponašanja jednog (relativno malog) dela popu-

lacije, celokupnom stanovništvu zabranjivati da u izvesne sate čini

nešto što inače nije ilegalno. Ako klinci ne smeju da piju, nemojte

im nikada prodavati alkohol, i basta! Sveopšta prohibicija u tom je

kontekstu isto što i zabrana seksa među odraslima u svrhu borbe

protiv pedofi lije.

Najviše me je razgalila informacija kako su se naši gradski očusi

i maćehe sastali s predstavnicima velikih trgovačkih lanaca koji su,

ljubi ih majka, “podržali ovu meru”. Sav se zarozah od ganutosti:

kakav humanizam i renesansa! Veletrgovci otkidaju od usta zarad

sveopšteg boljitka! Osim što je u stvarnosti, dakako, sasvim drugačije.

Najpre, većina velikih lanaca ne radi noću, pa su mirni. Drugo, zabra-

na noćnog dotakanja naterala bi ljude da prave kućne štekove alko-

hola, a gde će ih nabavljati? Naravno, u super, hiper, mega i giga

radnjama veletrgovaca, jer im je tako povoljnije. Na drugoj strani,

mali porodični biznisi, cornershopovi koji žive ponajviše od noćnog

“dogrevanja” velegrada alkoholom, sokićima, cigarama, grickalica-

ma, slatkišima i kurtonima, bili bi direktno ugroženi. Da sam sklon

teorijama zavere, pomislio bih da je baš to lukava namera ovih

koji se spremaju da ugase svetlo u Beogradu, kao u nekoj Velikoj

Kasarni. Pošto nisam sklon takvim teorijama, mislim da se pre radi

tek o neprincipijelnoj, ali neraskidivoj koaliciji nekompetentnosti,

ravnodušnosti, ignorancije, plitkoće i malograđanštine.

Već sam dva puta u ovom tekstu spomenuo moralnu paniku,

sociološki termin o kojem su u Belom Svetu već brojne knjige na-

pisane (Clio je pre par godina izdao vrlo zanimljivu istoimenu stud-

iju Keneta Tompsona). Jedna od najpopularnijih, a bogme i najpre-

ciznijih i najuniverzalnije upotrebljivih defi nicija moralne panike

kaže da je to “izraz za situaciju u kojoj se nekom društvu na temelju

nekoliko izolovanih, preuveličanih ili na senzacionalistički način

protumačenih incidenata stvorilo ili se nastoji stvoriti uverenje kako

društvu, državi ili temeljima moralnog poretka preti smrtna opas-

nost, koja se može otkloniti jedino radikalnim, i u pravilu represivnim

merama”. E, baš je tako sa grotesknim, ali potencijalno totalitarnim

dramljenjem oko noćnih radnjica za pivce-vince dopunjavanje: zased-

nete vi tako s društvom, sve odrasli i odgovorni ljudi, pijucka se, me-

zucka se, pa ponestane džebane a balkanska noć je duga, vi trk do

radnje na uglu, kad ono – cvrc! Neće da može! Zašto? Povečerje, bato!

Očekujem od (beo)vlasti da u potpunosti povuče ovu mahnitu

inicijativu – ne da je tek “ublaži”, jer se ovde nema šta popravljati,

ovo načelno ništa ne valja. Ako ništa drugo, očekujem od LDP-a da

je na to privoli kako zna. U protivnom, neka nam Đilas svima lepo

podeli uniforme, a sebi i svojima dodeli činove. Pa da se zna. ◂

▸ ljudi & vreme

40 VREME ▸ 13/01/2011

“Nije razumno pretiti

ministru policije.”

IVICA DAČIĆ,

o izjavama

Aleksandra Vučiča

da se pazi kad SNS

dođe na vlast (“Press”)

Svetlana Ražnatović,“najveća zvezda na Balkanu”, u

ekskluzivnom intervjuu otkriva

svojim poštovaocima kako provodi

godine posle ubistva supruga

Željka Ražnatovića: “Za mene je

vreme tada stalo i prilično relativ-

no posmatram godine koje prolaze

na primeru toga što se desilo

mojoj životnoj ljubavi. Da mi nije

dece koja odrastaju, ne bih ni bila

svesna da je toliko vremena prošlo

od Željkovog odlaska. Često ga

sanjam, i uvek su to prelepi snovi,

kao da mi se javlja u snu.”

Da li je postpraznične rasprodaje

uzbuđuju: “Nisam opterećena

kupovinom, naročito ne u vreme

praznika, kad svi pohrle u radnje.

Osim kad je reč o poklonima za

bližnje. Volim da ih darivam. Uvek je to nešto lepo i originalno! Nema pravila,

ali trudim se da uvek obradujem svoje najdraže, što mi, moram priznati, polazi

za rukom.” (“Kurir”)

Dragan Marković Palma,lider Jedinstvene Srbije, poslanik i grado-

načelnik, govori o obrazovanju: “Trenirao

sam boks i mnogo mi se svideo taj sport.

Imao sam 15 profesionalnih borbi, a toliko

mi se svidelo da sam napravio ring na livadi

u Končarevu. Zabo četiri kočića, razvukao

kanape i eto ringa. Međutim, kada sam imao

16 godina, otac mi je rekao da batalim boks

jer mora da se radi. Otac mi nije dao ni na

fakultet da idem jer neko mora da ostane da

održava domaćinstvo i radi poslove. Mogao

sam ja kasnije pet fakulteta da završim, nudi-

li mi razni, ali kada nisam kada je bilo vreme,

neću ni sada. Svaka čast visokoobrazovanima, ali životni fakultet i sve poslove

koje ja znam, ne mogu da nauče ni na pet studija!” (“Svet”)

Katarina Vučetić,manekenka, koja je odnedavno u ljubavnoj vezi sa biznismenom i biv-

šim poslanikom Demokratske stranke Alenom Selimovićem, upitana da

li njihova veza spada u stereotip “manekenka i bogat muškarac”, kaže:

“Svaki uspešan muškarac pored sebe želi lepu ženu. Manekenke važe za

lepe žene, ali su i vrlo inteligentne. Kada se spoji lepo i korisno, onda

je to pun pogodak. Danas je imati uspešnu osobu pored sebe velika

stvar, ali može biti i teret.” Šta bi rekla o svom izabraniku i sebi: “Alen

je najšarmantniji i najpametniji čovek koga sam upoznala. Iako je još

rano da se priča o braku, istina je da takvog čoveka želim pored sebe za

ceo život. A ako do toga dođe, možda postanem majka troje dece, jer ja

sam žena za sva vremena.” (“Press”)

Dr Savo Bojović,androlog, “čovek

koji je izumeo

VEP aparat”,

tvrdi da je

“prema njegovim

istraživanjima

srpski falus naj-

duži u Evropi, sa

prosečnih 17 san-

timetara”: “Mali

broj muškaraca zna da im je karlica zakrivljena, a da iz

njenog centra izlazi muški polni organ. To praktično znači

da muškarac, gledajući odozgo, ne vidi trećinu svog uda.

Zbog toga mnogo njih pati, jer su ubeđeni da im je manji

nego što jeste. Recimo, svaki treći Srbin misli da mu je

mali i kad dođu kod mene, mnogi se pravdaju: ‘Doktore,

ne znam gde se dede, sad je bio tu.’ Mogu samo da zami-

slim šta o sebi misle ostali Evropljani.”

Da li postoji literatura posvećena “srpskom falusu”: “U

našim savremenim naučnim knjigama možete naći sve

o muškarcima, kakve su im oči, da li im je podignuto ili

spušteno čelo, klempave ili načuljene uši, ali o srpskom

penisu nije bila napisana nijedna reč. Zbog toga sam

prilikom istraživanja imao velikih problema, pa sam

bio prinuđen da osmislim čak i lenjir kojim sam obavio

merenja.” (“Blic”)

41 VREME ▸ 13/01/2011

Aleksandra Janković,poslanica Nove

Srbije, kaže da

svoj dom “pre-

tvara u pravu

vitlejemsku

štalu, samo se

umesto ovaca i

krava sa badnjakom igraju mešanci Malena i

Bela, a golubica Duška kvari svima frizure”:

“Vidite da mi je kuća puna raznovrsnih

živuljki, sve liči na pravu štalu. Eto, i slamu

imamo da atmosfera i duh Božića budu

potpuni.”

Lidija Vukićević,

poslanica SRS-a, “trudi se da ispoštuje sve

srpske običaje, a najradosniji hrišćanski

praznik joj omogućava da istakne i svoju kre-

ativnu stranu”: “Kao što pred Novu godinu

kitim kuću i dvorište, tako i za Božić volim

da ukrasim naš životni prostor. Svake godine

dom dekorišem fi guricama rađanja Isusovog,

slamom, orasima, suvim šljivama... Na Bad-

nje veče ogroman badnjak palimo u crkvi, a

potom ga unosimo u kuću, gde se porodično

okupljamo za bogatom božićnom trpezom.”

Slavicu Đukić-Dejanović, predsednica

parlamenta,

za praznik

se zatekla

na obalama

Atlantskog

okeana: “Ovaj

praznik ću

proslaviti

onako kako se slavi najveći hrišćanski dan,

u krugu porodice, sa sinom, snajom i mojim

unucima Ninom i Filipom. U Lisabon sam

došla s mužem, pa će nam ovo biti pravi

mali praznični odmor. Nadam se da ćemo ga

provesti u zdravlju i miru, što bih poželela i

svim vašim čitaocima.”

Jelena Trivan, potpredsednica

Demokratske stranke,

za svako Badnje veče

priprema bogatu

prazničnu trpezu:

“Oduvek, još dok smo

živeli na Kosovu, za taj dan spremamo suve

punjene paprike, pitu sa kupusom, prebra-

nac i ostala tradicionalna jela. Kad osvane

božićno jutro, moja ćerka je svima položaj-

nik, pošto prva ustaje. Iako još ne razume

smisao praznika, uživa u atmosferi. “

Srđan Milivojević,poslanik Demokratske stranke, “u rodnom

Kruševcu proslavlja Božić i krsnu slavu:

“Božić je porodični praznik, pa ga tako uvek

i proslavljam – s porodicom, familijom i

kumovima. Krsna slava nam je treći dan pra-

znika – Sveti Stefan, pa uveliko teku i slavske

pripreme. Badnji dan tradicionalno provodim

sa duhovnim bratom iz hrama svetog Đorđa

u Kruševcu, uveče palimo badnjak, a onda

svako svojoj kući. Položajnik nam je već

20 godina isti prijatelj, koji se te dužnosti

prihvatio još kao dete, a danas je stasao u

ozbiljnog čoveka. Mi ne menjamo ni kumove

ni prijatelje, pa tako ni položajnika.”

Velimir Ilić,lider Nove

Srbije, “slovi

za pravog

domaćina”,

pa čitaoci-

ma otkriva

detalje svog

praznovanja: “Kod mene ide sve po redu. Na

Badnji dan rano ujutru idemo u selo Prijevor

kod Čačka, gde nas oko 500 sečemo badnjak

i za kuće, i za opštinu! Potom se ljudi prihva-

te vruće rakije i doručka, a onda palimo bad-

njak u čačanskoj crkvi, na temeljima nove i u

još nekoliko crkava. Predveče moj sin Jovan

i ja u našoj kući tradicionalno raspaljujemo

badnjak i dok pucketa, večeramo u krugu

porodice. Sutradan ne idemo nigde, ujutru

nam dolazi položajnik, koji je najčešće neko

od dece iz rodbine. Darujemo ga novcem

i poklonima da bude srećan i berićetan, a

onda sledi doručak na kom se malo omrsimo

i prasetinom.” (“Alo”)

Milutin Mrkonjić,ministar za infrastrukturu, o garancijama da

će koridor 10 biti završen: “Gospodin Tadić

je tu učinio ogromne napore i to je meni

najveća garancija da će posao biti završen

o rokovima jer je on kao predsednik nacio-

nalnog saveta za infrastrukturu dao samog

sebe u taj projekat i to je dobro, i ja to kao

graditelj nikada nisam imao u životu, pa ni

kod Slobodana, da se razumemo.” (B92)

Nebojša Bakarec, potpredsednik Izvršnog odbora DSS-a, o

tome šta čita: “Trenutno čitam treći tom

Psihodinamične psihijatrije, koju je uredio

Ljubiša Erić. I ranije sam čitao knjige na

temu homoseksualizma, ali sam retko

uspevao da pronađem knjigu koja, kao

ova, sadrži stavove uglednih psihijatara.

Televiziju slabo gledam, a čitam internet

portale na kojima se nalazi slobodna misao

– Standard, Vidovdan.” (“Danas”)

Milka Canić,fi lolog i supervizor kviza “Slagalica” na

RTS-u, komentariše vest da je sve knjige i

publikacije koje su štampane na latiničnom

pismu Unesko navodno registrovao kao deo

hrvatske kulturne baštine: “Ovo je frapantan

podatak i mislim da bi država morala odmah

da reaguje i zabrani štampanje knjiga na

latinici. Sve koji se tome suprotstave treba

kazniti!” (“Kurir”)

Kako su Božić proslavili političari:

Na ovoj stranici u štampanom

izdanju nalazi se reklama

VREME ▸ 13/01/2011 43

▸ lisica i ždral piše: Ljubomir Živkov

Otvorena pisma Ne sanjajući da nas svega nekoliko godina deli od Vikiliksa, uskratio sam strahopoštovanje

diplomatama i zahtevao da im se ukinu privilegije barem u javnom saobraćaju i javnom parkiranju

Otvor. pismo Mirka Cvetkovića Jadranki KosorPoštovana i donedavno draga gospođo Kosor,

sa nevericom sam pročitao Vašu javnu izjavu da ćete povodom

hapšenja gospodina Purde razgovarati sa predsednikom Tadićem.

Iskren da budem, nisam dosad ništa ni čuo o hrvatskom branite-

lju za kojim je Srbija raspisala poternicu (posvećen sam privredi

i narodnom preporodu tj. narodnom ako treba i prisilnom preo-

kretu ka veri u bolje sutra), ali bi mi moji iz kabineta dali sažet CV

gospodina Purde te bih Vam bio dostojan sagovornik, ako je stvar

već takva da se njome mora pozabaviti lično predsednik/ca vlade!

Predsedniku Tadiću uputio sam izuzetno oštru notu, iako za-

pravo još ne znam je li vas u četiri oka ukorio što se kraj mene živa,

zdrava i čila obraćate njemu!

Kao jedan od rodonačelnika novooptimizma obavezan sam

da se nadam boljitku u našim međusobnim odnosima i odnosi-

ma naših vlada, ali, ali... Ako se nit naše saradnje nekako i nas-

tavi, čvor će se kako kažu uvek osećati.

Pismo Ive Josipovića Jadranki KosorVeleštovana gospođo Kosor, cijenj. premijerice, draga sunarodni-

ce i nadasve mila sugrađanko, da nije slobodnoga tiska ne bih ni

znao da ste uspostavili crvenu liniju sa VMA i Andrićevim vencom

te da kolegi Tadiću telefonirate po vlastitom nahođenju. Smatram

da Vam je g. Tadić morao reći: “Mislio sam da zovete zbog mog po-

stoperativnog toka, a vi zadirete u pitanje kojim treba da se bavi

naše nezavisno pravosuđe, drugo, premda ne manje važno, ako

je već došlo dotle da se hapšenjem i izručenjem moram pozaba-

viti ja, zar Hrvatska nema demokratski izabranog predsednika –

zašto mi se nije obratio Ivo?!”

Vi ste kanda izgubili instinkt za rang ili ste pohitali obznanit

kako su hrvatski branitelji Vama draži nego Saboru, miliji nego

predsedniku Republike, nego samostalnom pravosuđu?!

Da i ne govorim o Vašem srbijanskom kolegi, mislim da se

zove Cvetković. Ne vjerujem doduše da će on to primjetiti, ako

i bude saznao koliko ste ga zapravo omalovažili pred njegovom

publikom i pred međunarodnom zajednicom neće on to primiti

k srcu i posve sigurno Vam neće pisati, ali ja kao skladatelj i kao

pravnik mogu reći da ste ispali i iz ritma, i iz intonacije, i iz etike-

cije. U nadi da se sličan falš neće začuti do kode vašega premijer-

stva, srdačno sve u svemu ipak Vaš, Ivo Josipović, s.r.

Epistola Dražena Bošnjakovića Jadranki KosorPoštovana gospođo Kosor,

ličnim obraćanjem predsedniku susjedne države a povodom pro-

gona hrvatskoga državljanina i štoviše branitelja prekoračili ste

svoja ionako opsežna ovlašćenja te ostavili utisak da Hrvatska nije

učinila sve što je u njezinoj moći da zakonodavnu, izvršnu i sud-

sku vlast već jedared razdvoji. Posljedica vaše ponoviću prekomer-

ne poduzetnosti je moj susret sa srpskom ministarkom Malović,

posve inače simpatičnom omladinkom, ali čijoj se prijatnoj poja-

vi sada ne radujem jer se osjećam kao netko kome su provodad-

žije morale utanačiti spoj sa osobom suprotnog pola umesto da

ju sam sretne u vlaku, na nekakvoj promociji ili na fejsbuku. U

nadi da ćete ubuduće voditi više računa o dostojanstvu našeg po-

ratnog pravosuđa, srdačno Vaš, Dražen B.

Božićna poslanica Borisa Tadića Jadranki KosorĆao, Jadranka! Iz novina vidim a moji iz kabineta mi potvrđuju da

sam sa tobom razgovarao o Tihomiru, ima neko indijsko prezime,

koga Srbija tereti za neprijatne stvari a koga su u mom rodnom

Sarajevu uhapsili i preti mu izručenje Srbiji. Bio sam pod sedativi-

ma i nisam ni ukapirao da me ti zoveš, jer bih ti da sam samo bio ra-

sanjen rekao: “Rado bih s tobom popio kafu negde u Istri ili kod nas

na Kopaoniku, ali da ti i ja raspravljamo o heroju koga Srbija sum-

njiči za ratni zločin – nema šanse! Ako baš treba ti da intervenišeš

eno ti šef moje vlade, drugo, zavađaš me i sa Ivekom, koji mi je kao

brat. Ako Hrvatska oseća potrebu da mi se obrati, imate Josipovića.

Ja jesam neposredan kad sam u poseti, bilo u Opatiji bilo u Lici ili u

Kninu, ali ako sada razgovaram sa tobom sutra će me zvati župnik,

pa predsednik Tihomirove mesne zajednice etc. Treće i najvažnije.

Stvarima koje su dogurale do suda treba da se bavi sud i niko više.

Evo, ovi naši Nastići, čuli ste sigurno i vi i svi u regionu za njih:

Amerikanci oduzeli dva Srpčeta roditeljima zato što su u očevom

kompjuteru na poslu revizori našli slike golih anđelaka, deca dode-

ljena nekim Meksikancima za koje socijalni radnici veruju da nisu

skloni fotografi sanju... I šta je sad trebalo? Da zovem Obamu i da mu

kažem: “Slušaj, ovo je prevršilo svaku meru, ovo ti i ja moramo da

sredimo. Ili dođi u Srbiju u naredna sedamdeset dva sata ili ja dole-

ćem u Vašington, ili obojica idemo na Jaltu!” Ne, nije mi dobar pri-

mer. To je kao kad bi Mirko Cvetković zvao Obamu! Tako je! A Mirko

Obami nije uopšte telefonirao, nema Obama vremena za Mirkove

što bi Ivo rekao dvočetvrtinske pauze između reči, drugo, mi veru-

jemo u američko pravosuđe, a vi u naše ne! Srbija je samo odvojila

novac da Nastići nađu što bolje advokate koji će tamošnje socijalne

radnike i tužilaštvo da razbiju a čeljad da vrate u okrilje porodice.

P.S. Ispade ovo zvaničnije nego što sam želeo. Zapravo mi pri-

ja kad me zovu ljudi ubeđeni u moju dobrotu, u moju proniclji-

vost i dalekovidost, dira me ta prostodušna vera da će nepravda

biti predupređena ako ja samo saznam za nju. Čak i kad me po-

jedinci, kao sada ti, precene, kad me upetljaju u nešto izvan moje

nadležnosti – obavežu me da učinim dobro koje kad ga posle po-

gledam sa strane i mene samog prijatno iznenadi. ◂

VREME ▸ 13/01/2011 44

Kako to obično biva, naročito na našim

geografskim (i mentalitetskim) koor-

dinatama, vlastitu kulturu vrednuje-

mo tek kroz fi lter naknadne pameti. Tek nakon

potpunog raspadnuća Jugoslavije, i uz distan-

cu koju su donele godine, bilo je moguće uvi-

deti da je ta zemlja imala prilično zanimljivu

i šaroliku produkciju stripa, koja je trajala to-

kom više decenija i razvijala se u više centara.

Jedna od nedavno objavljenih publikacija koje

bi mogle da doprinesu tom zaključku je anto-

logija Ženski strip na Balkanu (izdanje Fibra,

Zagreb, urednici Irena Jukić Pranjić i Marko

Šunjić) – knjiga koja je naišla na veoma pozi-

tivne reakcije u regionu, uz radove autorki na-

stanjenih (ili koje su emigrirale) na različitim

prostorima bivše Jugoslavije, među kojima su

Magda Dulčić, Helena Klakočar, Nina Bunje-

vac, Dunja Janković, Ivana Filipović, i brojne

druge. Iako je u ovoj (tehnički izuzetno dobro

opremljenoj) knjizi objavljeno uglavnom stva-

ralaštvo koje su strip autorke kreirale u vreme-

nu nakon raspada zajedničke države, jasno je

da su one razvijale svoj individualni izraz u sre-

dini u kojoj jezik stripa nije bio nepoznanica,

i da je to bilo polazište za daljnja istraživanja

i eksperimente sa formom i sadržajem. Među

istinskim “zvezdama” ove antologije je i beo-

gradska (rođena u Trsteniku) autorka stripa i

ilustracije Maja Veselinović, čiji je rad pred-

stavljen na čak 26 stranica.

Tokom poslednjih godina, radove ove autor-

ke je moguće pronaći u prilično šarolikoj paleti

publikacija, od brojnih strip fanzina i magazina

u zemlji i inostranstvu, do “klasika” kao što je

“Politikin zabavnik”, kao i ilustrovana literatu-

ra za decu. Zahvaljujući stilu koji može da bude

veoma ekspresivan i ličan, ali i veoma komu-

nikativan i (u najboljem smislu te reči) deko-

rativan, Maja Veselinović komunicira sa prilič-

no raznolikom publikom. Među njene uspehe

Intervju: Maja Veselinović, strip autorka i ilustratorka

“Oduvek sam se trudila da crtežom, bojom, tipografi jom

naglasim emociju u stripu. Volim tu isprepletenost naracije

i čiste likovnosti, neprekidno eksperimentisanje i traženje”

Kardiogram sazrevanja

Foto: Milovan Milenković

▸ kultura

VREME ▸ 13/01/2011 45

svakako treba ubrojati i učešće na izložbi “100

per 100”, održanoj prošle godine u gradu An-

gulemu, “prestonici stripa”, odakle je čitava

postavka preseljena u Pariz i zatim u nekoli-

ko evropskih gradova. U pitanju je velika i do-

bro organizovana izložba, zasnovana na ide-

ji da odabrani savremeni strip crtači nacrtaju

svoj “komentar” inspirisan originalnim tabla-

ma nekih od klasika stripa. Zatim su klasična

strip ostvarenja iz Muzeja stripa u Angulemu

bila postavljena tik uz crteže savremenih auto-

ra, tako da je crtež Maje Veselinović bio izložen

uz originalnu tablu kojom je bio inspirisan, uz

rad Čarlsa Šulca, autora proslavljenog novin-

skog stripa Peanuts.

“VREME”: Jedan od važnih pravaca savre-

menog stripa posvećen je autobiografi jama

i ispovestima. Dobar broj tvojih strip storija

ispričan je u prvom licu, ali puno toga je za-

pravo fantazija?

MAJA VESELINOVIĆ: U početku sam često

pisala stripove u prvom licu, koji nisu uvek bili

u potpunosti autobiografski, ali je u njima bilo

dosta ličnog. Međutim, sada volim da pome-

šam fi kciju i stvarnost, da osmislim likove i pu-

stim ih da odžive svoju priču. Ja sam uvek neg-

de tu, sa strane, posmatram. Poslednjih neko-

liko godina me zabavlja da osmišljavam likove

obučene u kostime raznih životinja. Ljudi mač-

ke, zečevi, pacovi, svinje... U zavisnosti od ras-

položenja i situacije u kojima se nalaze docrta-

vam im čizme, ogrtače, maske i rukavice. Po-

nekad liče na super heroje, ali su im dela da-

leko od superherojskih.

Oduvek sam se trudila da crtežom, bojom,

tipografi jom naglasim emociju u stripu. Volim

tu isprepletenost naracije i čiste likovnosti, ne-

prekidno eksperimentisanje i traženje. Od sva-

kog svog novog stripa očekujem da bude bolji

od prethodnog, važno mi je da jasno vidim na-

predak. Mislim da toga ne bi bilo i da bi magija

nestala kada bih se uvek držala jednog, dobro

oprobanog recepta.

Beogradska publika je nedavno bila u prilici

da tvoj rad vidi na tvojoj samostalnoj izložbi

u Art centru. Koliko se u našoj sredini uop-

šte posvećuje pažnja stripu i ilustraciji? Mi-

sliš li da su te forme osvojile galerijske pro-

store, ili se to dešava sporadično i stidljivo?

Vreme u kome su stripovi i ilustracije sma-

trani graničnim oblastima umetnosti daleko je

iza nas. U poslednjih nekoliko godina stripove i

ilustracije sam podjednako često objavljivala u

štampanim izdanjima i izlagala na izložbama.

Ovo drugo se doduše mnogo češće dešavalo

u inostranstvu, ali i kod nas se galerijski pro-

stori sve više otvaraju prema ovim formama.

Izložba u Beogradu je bila dobro posećena, a

posebno me raduje da je većina posetilaca (tj.

onih koje sam imala prilike da vidim u galeri-

ji) strpljivo iščitala sve stripove. Neki su se za-

dovoljno smeškali, očigledno im nije smetalo

što strip čitaju sa zida. Imala sam čak i ponu-

du da prodam jedan strip, a kada sam to od-

bila, bila sam dobro iskritikovana za pretera-

nu skromnost i nedostatak smisla za biznis!

Da li po tvom mišljenju postoji neka ra-

zlika između bavljenja stripom i bavljenja

ilustracijom? ▸▸

MaskenbalMaskenbal

VREME ▸ 13/01/2011 46 46

U mom slučaju, da. Rad na stripovima kakve

volim da izmišljam i crtam nije isplativ. Ne ža-

lim se, samo konstatujem. Nikada nisam gajila

ambicije da živim od stripa. Da mi je to bio pri-

oritet, verovatno bih našla način da jednu ta-

blu radim dva, a ne dvadeset dva dana. Ili bih

tekst ispisivala nekim već postojećim fontom,

a ne ručno, iscrtavajući slovo po slovo. Ova-

ko, svesna da mi je glavna satisfakcija uživa-

nje u samom procesu eksperimentisanja sa cr-

težom, teksturama, tipografi jom, i smišljanje i

pričanje priče, ja sam u stripu prvenstveno vi-

dela šansu za umetničko sazrevanje i napre-

dovanje. Mislim da strip još uvek tako doživ-

ljavam. S druge strane, moj pristup ilustraciji

je dosta racionalniji budući da je ilustratorski

posao ograničen mnogim faktorima, od vrste

teksta koji se ilustruje do često veoma kratkih

rokova. Ipak, vremenom sam naučila da ova

ograničenja shvatam kao izazove, a iskustvo

stečeno kroz rad na stripu puno mi pomaže

da i u likovnom smislu dam svoj maksimum.

Kakvo je tvoje mišljenje o srpskoj strip sce-

ni, u ovom trenutku?

Na momente mi izgleda blistavo i sjajno, sve

kipi od ideja, novosti, planova, akcija... Ovi cu-

namiji poleta najčešći su oko strip festivala ili

nekih drugih manifestacija vezanih za knjige i

stripove (GRRR! program, Salon stripa, Sajam

knjiga...). Nakon toga obično nastane zatišje,

interesovanje splasne sve do nove “epizode”,

kada neko dešavanje ponovo aktivira uspava-

ni stripaški duh. E sad, odlično je što tokom tih

naleta uvek bude i nekakvih rezultata, tako da

počinjem da verujem da je to prirodan način

kako funkcioniše ta scena.

Godine 2008. objavljena je tvoja prva i do

sada jedina kolekcija stripova, pod nazivom

“Neobičan događaj sa namigivanjem i dru-

ge priče” (izdanje Studentskog kulturnog

centra Novog Sada) – to je na neki način za-

okružilo jedan period u tvojoj karijeri. Šta

misliš, u kom pravcu bi moglo da se razvije

tvoje bavljenje u budućnosti?

Ove godine “proslavljam” prvih deset godi-

na u stripu i ilustraciji, pa je to sjajan povod da

napravim i neku vrstu rekapitulacije. Primetila

sam da u tim svojim preispitivanjima svoj rad

delim na ono pre i ono posle Neobičnog doga-

đaja. Dakle, potpuno si u pravu, ta knjiga je za-

okružila jedan period, vreme je da se ide dalje.

Stripove ću, naravno, kreirati i ubuduće.

Neke priče se već mesecima krčkaju, a skice str-

pljivo čekaju u mojim specijalnim sveskama za

ideje. Ipak, sve ukazuje na to da sam već uve-

liko otvorila novo poglavlje u kome će ilustra-

cija, i to pretežno ona za decu, imati primat.

Da li si nekom prilikom razgovarala sa dete-

tom koje je razgledalo tvoje ilustracije?

Jednom sam zatražila pomoć trogodišnje ćerke

moje prijateljice. Radila sam ilustracije za knjigu

namenjenu deci tog uzrasta i nisam bila sigur-

na da li sam na pravom putu. Zamolila sam pri-

jateljicu da pusti devojčicu da sama razgleda i

komentariše. Ispostavilo se da dete ni u jednom

trenutku nije imalo problem da shvati priču, čak

je, razgledajući ilustracije, krenula da izmišlja

vlastitu priču. Mislim da mi kao odrasli veoma

često potcenjujemo decu, mislimo da nešto neće

shvatiti samo zato što su deca. ◂

Saša RakezićKadrovi iz stripa Kadrovi iz stripa Poludeli od lepotePoludeli od lepote

NASTAVLJAMO DA GLEDAMO:NASTAVLJAMO DA GLEDAMO: Ilustracija iz knjige Ilustracija iz knjige Kreativnog centraKreativnog centra Lekcije iz poezije Lekcije iz poezije

VREME ▸ 13/01/2011 47

▸▸

Ovih dana internetom kruži televizijski pri-

log koji je ekipa jedne televizije napravila u

vojvođanskom selu Lovćenac, opština Mali

Iđoš, gde najveći broj stanovnika čine pripad-

nici crnogorske nacionalne manjine. Oni traže

da nazivi važnih institucija u Lovćencu budu

ispisani i na crnogorskom jeziku. Na pitanje

novinarke kako se na crnogorskom kaže “po-

šta”, meštanin Lovćenca kaže: “Pošta.” Novi-

narka dalje pita: “A bolnica?” “Pa bolnica”,

kaže mladić. “A policija?” “Isto policija”, upo-

ran je on.

NINOVSKA ZBRKA: Izgubljenost u prevo-

du s kojom se suočila mlada novinarka dok je

snimala reportažu u Lovćencu, iskusili su ne-

davno u izdavačkoj kući “Rende” iz Beograda.

Dva romana koje je ova kuća prijavila za NIN-

ovu nagradu, nisu ušla ni u najširi izbor žirija,

odnosno nijednog trenutka nisu ni bili u kon-

kurenciji. Reč je knjigama Sjetva soli Muhare-

ma Bazdulja i Otac Miljenka Jergovića, koji su

premijerno objavljeni u Beogradu prošle go-

dine. Neophodan uslov da se knjiga ne nađe

u konkurenciji za NIN-ovu nagradu jeste da

ne zadovoljava neki od članova Pravilnika o

NIN-ovoj nagradi kritike za najbolji roman go-

dine. Jedini član Pravilnika koji defi niše uslo-

ve koje mora da zadovolji roman da bi ušao u

konkurenciju jeste član 1. koji kaže da se NIN-

ova nagrada dodeljuje za najbolji roman na-

pisan i prvi put objavljen na srpskom jeziku u

periodu od 1. januara do 31. decembra tekuće

godine. Tu je još i član 3. koji kaže: “Pravo na

NIN-ovu nagradu imaju autori koji ispunjava-

ju uslove predviđene članom 1. ovog pravilni-

ka.” Kako za “Vreme” objašnjava Olja Petronić

iz izdavačke kuće “Rende”, i Jergovićev i Baz-

duljev roman svoje prvo izdanje imali su u Sr-

biji 2010. godine. “Moguće je da je žiri zaklju-

čio da njih dvojica ne pišu na srpskom jeziku,

međutim, svojevremeno je u izbor za NIN-ovu

nagradu ušao, na primer, Simo Mraović, koji

NIN-ova nagrada

Miljenko, zašto nisi MilenkoOdlukom da ne prihvati prijave knjiga Sjetva soli Muharema Bazdulja i Otac Miljenka Jergovića,

žiri NIN-ove nagrade izazvao je nekoliko nedoumica, od kojih su neke i logičke prirode. Prvi

zaključak koji se nameće sam po sebi jeste da jezik na kom pišu Bazdulj i Jergović nije (i) srpski

a

piše na standardnoj hrvatskoj ijekavici, tako

da ne znamo šta je problem sa jezikom na kom

pišu Bazdulj i Jergović.”

Objašnjavajući za “Vreme” zašto Sjetva soli

i Otac nisu ušli u izbor, predsednik žirija NIN-

ove nagrade Vasa Pavković kaže da je glavni

problem sa Bazduljevim romanom taj što je reč

o drugom, a ne prvom izdanju, te da je prvo

verovatno objavljeno negde drugde. Međutim,

u izdavačkoj kući “Rende” kažu da Pavkovi-

ćeva tvrdnja naprosto nije tačna: “Sjetva soli

Muharema Bazdulja prvi put je objavljena u

Beogradu, u aprilu 2010. Tačno je da postoji

drugo izdanje, koje smo takođe mi objavili u

oktobru 2010, nakon što je prvo rasprodato”,

kaže Olja Petronić i dodaje da je jedino moguće

objašnjenje Pavkovićeve tvrdnje to da je izda-

vač “Rende” žiriju poslao pet primeraka knjige

(po jedan za svakog člana žirija): “Vrlo je mo-

guće da je bar jedan od primeraka bio drugo

izdanje, ali to ništa ne menja, jer je i prvo izda-

nje objavljeno u tekućoj godini, u Beogradu.”

ODAKLE SI, SELE: Kada je reč o knjizi Mi-

ljenka Jergovića, Vasa Pavković je u razgovoru

za “Vreme” dao nešto duže objašnjenje nego u

slučaju Muharema Bazdulja. “Miljenko Jergo-

vić u Srbiji ima status kao i svaki drugi hrvat-

ski pisac. Da li to znači da svaki hrvatski pi-

sac koji prvi put objavi knjigu u Srbiji treba da

uđe u izbor za NIN-ovu nagradu?”, upitao se

Pavković. Na primedbu “Vremena” da to onda

znači da Jergović nije ušao u konkurenciju zato

NEPREVODIVINEPREVODIVI: Miljenko Jergović i Muharem Bazdulj: Miljenko Jergović i Muharem Bazdulj

foto: M. Milenkovićfoto: A. Anđić

VREME ▸ 13/01/2011 48

Nešto se kanda dešava sa ženama tamo pre-

ko Drine, a naročito preko Dunava i Bosuta:

ovakva eksplozija ženske literarne kreativno-

sti, do te mere jaka da je muškobanjastije ko-

lege doslovno marginalizovala, to je fenomen

koji se ne pamti za živoga hadži-

je. Uzmite u obzir činjenicu da ovo

nije nikakvo retoričko preterivanje,

naprotiv: evo, među desetak najbo-

ljih romana i zbirki priča iz upravo

minule godine u Hrvatskoj, jedva

ćeš namaći jednu-dve knjige pisa-

ne dlakavom muškom ručerdom!

Žene pomeše sve, i neka su! Vala

je i bilo vreme...

Ovde, u Srbijici, ne dešavaju se

ni mnogo manje revolucionarni pomaci od

ovog, štaviše, kad pogledaš spisak fi nalista

NIN-ove nagrade rekao bi da smo zaglavlje-

ni u vremenskoj kapsuli koja je, gaddemit, u

kritičnom trenutku ostala bez goriva, da se ne

dešava i ne pomiče ama baš ništa, osim, gle,

bljeska senzacionalne spoznaje da gazda Milič-

kova “Narodna knjiga” nije mrtva, nego samo

malo čudno miriše... Pardon, nije to sladunja-

vi posmrtni miris NK, nego se to njen neumrli

duh vije nad vodama i razvejava na sve stra-

ne... Šalu (?) na stranu, stvarnost i onaj otuž-

ni spisak dva su sasvim različita entiteta, ali

opet, fakat je da nam ovde jedan dobar veliki

prevrat – pa donele ga ženske ili muške ruke,

ne pravimo pitanje – i dalje nekako izmiče, i

dalje više obećava i nagoveštava nego što ga

ima. No, to je d(r)uga priča. Bolje da se mi po-

svetimo pr(a)vim pričama...

Dugo se, celih pet godina, čekalo na drugu

knjigu Lamije Begagić, onu poslovičnu Drugu

Knjigu koja, uvrežilo se da se smatra, pokazu-

je imamo li Pisca ili se nekome samo omaklo

jednom da stvori nešto manje ili više vredno

pažnje, ali mu se taj propust više neće pono-

viti. Lamija Begagić je “pripovednim lancem”

zvanim Godišnjica mature (v. Vreme br. 809)

najavila da ne namerava da se u književnosti

zadrži tek jednu sezonu. Pola decenije kasnije,

Zeničanka koja, štono kažu, živi i radi u Saraje-

vu objavila je novu zbirku pripovedaka, knjižu-

ljak od nešto ispod stotinu strana Jednosmjer-

no (Fabrika knjiga, Beograd 2010), što bi val-

jda imao biti taj prizivani “čas istine” glede nje-

nog potencijala. Hm, zar necelih

stotinak straničica nakon pet go-

dina ćutnje?! Pa dobro, niti su svi

Tolstoji, niti to nešto mora da zna-

či: svako ima svoj ritam stvaranja.

Jednosmjerno je, sasvim u skla-

du s naslovom, knjižica svede-

nih, škrtastih naracija o ljudima

zaglavljenim u sopstvenim živo-

tima, natruhlim vezama i sparu-

šenim brakovima, u zagušljivim

gradićima i jedva nešto prozračnijim grado-

vima Bosne/Balkana, ljudima brižljivo ogra-

đenim od mogućnosti sagledavanja sopstve-

nog pada (u kojem, pak, nema ničega drama-

tičnog, nego tek potmulo razočaravajućeg, što

je najgore od svega...) kordonima sastavljenim

od dece, pasa, kućanskih aparata, sitnih poro-

ka ili već bilo čega što kako-tako premošćava

sve strahotniji zjap između ovog i bilo kojeg od

sledećih dana. Okosnica većine priča karusel

je muško-ženskih (ali i žensko-ženskih, kao i

priči Put u out, jednoj od boljih u zbirci) odno-

sa u kojima s godinama raste zbir Neizrečenog

koje prerasta u Neizrecivo, želja za bekstvom

u prostoru – koje nekako jeste pokušaj resetu-

jućeg bekstva od sopstvenih života čak i onda

(ili: naročito onda) kada se preduzima zajed-

nički, udvoje! – ako je već nemoguće neko su-

štinskije. Kretanje, onoliko koliko ga ima, za-

ista je jednosmerno: ponajčešće u pravcu koji

je utoliko pogrešniji ukoliko se usrdnije njime

krenulo. Nema kod Lamije B. i njenih likova Ve-

likih, dramatičnih reči i gesta, nema bučnih i

gromovitih tragedija i lomova, nego je sve sti-

šano, trenuci sreće i razumevanja naznačeni

su tako da ih prepoznaš kad već prođu, me-

đuljudski ponori zjape kao provalije, čitalac

će ih jasno videti, ali u njih nekako niko uisti-

nu ne upada nego svi nekako lebde nad njima,

Knjige

Jaka ženska rukaZbirke priča Lamije Begagić i Tanje Mravak kao da povezuje tihi

weltschmerz života na potmulo nezadovoljavajućem “repeatu”

što je Hrvat, Pavković je izričit u odgovoru da

to ne znači to, već da Jergovićev roman nije

ušao u konkurenciju zato što ne zadovoljava

uslove predviđene Pravilnikom. Pravdajući se

da ne zna napamet Pravilnik, on nije mogao

da dâ objašnjenje koji tačno uslov nije zado-

voljila Jergoviće-

va knjiga. “U pra-

vilima jasno piše

koje knjige i koji

pisci ulaze u kon-

kurenciju. Ja ne

znam napamet

administraciju,

ali nama su lju-

di iz NIN-a dali

Pravilnik na pa-

piru i mi smo se

toga pridržavali”,

kaže Pavković.

Glavni i odgo-

vorni urednik NIN-a Nebojša Spaić, koji, prema

Pravilniku, imenuje žiri, uputio nas je na Pra-

vilnik, a komentarišući činjenicu da su Bazdu-

ljev i Jergovićev roman ostali van konkurenci-

je upitao je da li su izdavači žiriju dostavili pri-

merke knjiga.

Odlukom da ne prihvati prijave za ova dva ro-

mana žiri NIN-ove nagrade izazvao je nekoliko

nedoumica, od kojih su neke i logičke prirode.

Prvi zaključak koji se nameće sam po sebi jeste

da jezik na kom pišu Bazdulj i Jergović nije (i)

srpski. Ako je tako, onda nekako treba objasni-

ti kako je moguće da ovdašnjim čitaocima nije

potreban prevod da bi njihove romane čitali. Još

veća zabuna nastaje ako se kriterijum koji kaže

da knjiga mora da bude na srpskom jeziku pro-

tumači tako da zapravo znači da pisac mora da

bude Srbin. Isključena je i mogućnost da izda-

vač mora da bude iz Srbije, s obzirom na to da

su se na spisku 124 romana koji zadovoljavaju

propozicije konkursa našle knjige objavljene u

drugim državama, kao na primer autorska izda-

nja iz Herceg Novog i knjige Književne zaklade

“Fra Grgo Martić” iz Kreševa, Književnog fonda

“Sveti Sava” iz Istočnog Sarajeva i Udruženja

građana “Župa 22C” iz Banja Luke.

Ako se iz ovog slučaja može zaključiti išta

smisleno i suvislo, to je da Pravilnik o dode-

li NIN-ove nagrade treba malo promeniti. U

tom smislu, ne bi bilo loše slediti primer “Ju-

tarnjeg lista”, čija nagrada za najbolju prozu

ima samo jedan kriterijum: da je knjiga objav-

ljena u Hrvatskoj i da nije reč o prevodu. ◂

Jovana Gligorijević

ŠTA JE KRITERIJUMŠTA JE KRITERIJUM: Predsednik : Predsednik NIN-ovog žirija Vasa PavkovićNIN-ovog žirija Vasa Pavković

foto: G. Matić

VREME ▸ 13/01/2011 49

kaogod oni veseljaci u crtaćima, koji spokojno

levitiraju nad ambisom sve dok se ne sete da

ne umeju da lete. Tako je nekako i sa Lamiji-

nim likovima: prekretnice u njihovim životima

pojavljuju se, ili pak izostaju, više između redo-

va nego unutar njih. Jednosmjer-

no ne donosi mnogo toga novog u

odnosu na prvenac, ali Begagiće-

va se ovom zbirkom (moji favori-

ti: Putnici, Tampa trampa, Tamo

je moje tu, Kad se izvučemo iz ovo-

ga, Ludilo dobra knjiga, Njih troje,

Upecani...) potvrđuje kao spisate-

ljica sasvim prepoznatljivog autor-

skog glasa, znate ono, kao Alison

Moyet: u stanju je, svojom inter-

pretacijom, da nam i sasvim oveštalu pesmi-

cu učini bliskom i toplom...

Ako vam ime Tanje Mravak ne znači ništa,

to nije zato što se radi o spisateljici iz Hrvatske,

nego zato što sve do sasvim nedavno ni tamo nje-

no ime nije u “književnim krugovima” značilo

gotovo ništa; uostalom, Mravak (Maravkova?) i

ne dolazi iz tog “književnog sveta” u onom sma-

rajuće rodoskvrnom, strogo cehovskom smislu:

“u civilu”, ova tridesetšestogodišnjakinja iz Sinja

radi u splitskom Centru za autizam.

Kako god, nakon izlaska Tanjinog proznog

prvenca, zbirke pretežno kratkih priča Moramo

razgovarati (Algoritam, Zagreb 2010) vreme je

da ovo ime jako dobro zapamtite; ako dođete

do njene knjige, ona će se ionako već pobrinuti

za to da ga više nikada ne zabora-

vite. Radi se, naime, o tome da je

zbirka Moramo razgovarati jedan

od najupečatljivijih proznih debija

na celom području na kojem svoj

jezik muče i razvlače Hrvati, Srbi,

Bošnjaci i ostali Crnogorci u po-

slednjih bar desetak godina!

Nije teško naći niz “spoljnih”

srodnosti između Tanjine i La-

mijine knjige: po desetak priča

na jedva nešto ispod, to jest u Tanjinom slu-

čaju iznad stotinak stranica; ljubavno-brač-

na tematika kao dominantna poveznica; tihi

weltschmerz života na večitom, potmulo ne-

zadovoljavajućem repeatu; zagušljivi odnosi

u svekolikom zagušljivom okruženju... Na dru-

goj strani, Tanjini su junaci i junakinje ma-

hom na-pragu-sredovečnosti, na kojem sva-

kako neće ostati, i na-pragu-srednje-klase, na

kojem bogami ostati hoće, a sve to u savreme-

noj Dalmaciji, manje onoj priobalnoj, više onoj

“vlaškoj”, u kojoj te kandže dinarske violen-

tnosti i pomalo “plemenskog” miljea stežu u

opakoj koordinaciji sa negovanim kandžicama

sveprisutnog turborimokatolicizma... Ako vam

to zvuči kao Ante Tomić provučen kroz cini-

zam i mrak jednog Bunjuela, pa još uz prsto-

hvat Pazolinija ili tako nekog mediteranskog

otpadnika, nije vas za kriviti, ali Tanja Mravak

zapravo ne “liči” ni na koga od njih: njen je

svet sve to, ali opet nekako posve drugačije,

kao bez direktnih predšasnika i uzora, a opet

bez imalo egzibicionišuće želje za formalnom

(formalističkom?) originalnošću. I pri tome,

te su priče veoma, veoma ženske, ali baš nika-

da na onaj jalovi ideologizujući i nadrifemi-

nistvujušči način, kojeg se obično, kao više

socijalnog nego literarnog pomagala (jer li-

terarno i nije), znaju dohvatiti manje nada-

rene koleginice. Među petnaest priča nema

ni jedne jedine slabašnije, možda je pone-

ka solidna, sve su ostale u blaženom raspo-

nu od odličnih do antologijskih. Tanja Mra-

vak je literarno otkriće prvog reda, dokaz da

i u književnosti ima života pre smrti, ma ko-

liko to nama odavde ponekad izgledalo kao

“neprovje(t)rena glasina”! ◂

Teofil Pančić

VREME ▸ 13/01/2011 50

Esej: Govor na kraju školske godine

Ovo je vodaNišta od ovoga se ne tiče ni morala,

ni religije, ni dogme ni velikih

popularnih pitanja o životu posle

smrti. Istina sa velikim početnim “I”

tiče se života pre smrti. Tiče se toga do

dođete do tridesete, ili čak pedesete

godine života, a da se ne poželite

upucati u glavu. To je prava vrednost

pravog obrazovanja, što nema

nikakve veze sa ocenama i titulama,

a ima mnogo veze sa jednostavnom

svešću – svešću da postoji ono što je

stvarno i suštinsko, što je skriveno,

a sve vreme nam je pred očima

Beleška uz prevod

Postoji običaj, u anglosaksonskom svijetu, da se maturantima ili diplomcima gi-

mnazije, koledža ili fakulteta, na ceremoniji dodjele diploma prigodnim govorom

obrati neki pisac ili druga pozvana slavna ličnost. Taj tzv. commencement speech

najčešće, naravno, nije literarno ili filozofski ili čak retorički iole vrijedan tekst.

Postoje, međutim, izuzeci. Jedan je zasigurno govor koji je maturantima Vilijems

koledža 1984. godine održao Josif Brodski. (Objavljen i kod nas u knjizi Udovo-

ljiti senci, u izdanju Dečijih novina iz Gornjeg Milanovca 1991. godine, pod na-

slovom Govor na kraju školske godine, u prevodu Jasmine Tešanović.) Dvadeset i

jednu godinu nakon što je Brodski govorio maturantima Vilijems koledža, 2005,

dakle, svoj govor na kraju školske godine, maturantima Kenjon koledža održao je

Dejvid Foster Volas (1962–2008).

Možda i najdarovitiji američki pisac rođen u drugoj polovini dvadesetog vijeka

umro je, nažalost, prerano; izvršio je samoubistvo 12. septembra 2008. godine.

Nema ovdje prostora da se portretišu Volas i njegov opus, pa ćemo to ostaviti

za drugu priliku. Vrijedi ipak barem kazati nešto o dosadašnjoj Volasovoj recep-

ciji u Srbiji. Njegovu, ispostavilo se, posljednju knjigu priča, u originalu objav-

ljenu 2004, već dvije godine kasnije objavio je Rad, u kultnoj biblioteci Reč i

misao, u prevodu Aleksandre Mančić-Milić. To je prva (i dosad jedina) Volasova

knjiga objavljena u Srbiji. Kad je o periodici riječ, još 2003. godine, pisac Vladi-

mir Tasić preveo je, a “Zlatna greda” objavila, odlomak iz Volasove knjige Krat-

ki intervjui sa ogavnim muškarcima. Napokon, ove su godine novosadska “Polja”

objavila dvije Volasove proze: u broju 462 Sve to u prevodu Igora Cvijanovića te

u (posljednjem) 466. broju naslovni esej iz Volasove knjige Pogledajte jastoga u

prevodu Arijane Božović. Nije, dakle, da je Volas ovdašnjim čitaocima potpuno

nepoznat, ali je, imajući u vidu njegov kvalitet i renome, prevoda još uvijek malo.

Volasov govor maturantima Kenjon koledža objavljen je 2009. godine u formi knji-

ge, u izdanju Little, Brown and Company, pod naslovom This Is Water. Relativno

kratak tekst prelomljen je na skoro 140 stranica; to je bilo moguće jer je prelomljen

skoro kao pjesma, odnosno jer ima stranica na kojima se, poput stiha, nalazi tek

jedna jedina rečenica. Makar su mnogi, poput recimo Zejdi Smit, kritikovali način

na koji je tekst prelomljen, treba vjerovati Tomu Biselu kad kaže da bi samo sitne

duše mogle vidjeti neki nečist motiv u objavljivanju ovog govora u formi knjige.

Čim sam, u novembru 2010, u Beču, uz kafu i cigarete, pročitao This Is Water,

poželio sam to prevesti. Vrijedilo bi napisati zaseban esej u kojem bi se uspore-

dili govori na kraju školske godine Brodskog i Volasa, vrijedilo bi također kontek-

stualizirati mjesto koje ima This Is Water u cjelini Volasovog opusa, ali i to valja

ostaviti za drugu priliku.

Makar namijenjen maturantima, Volasov govor mnogo toga poručuje i onim sta-

rijim, koji su nekad bili maturanti, naročito ako nisu posve zaboravili kako su ne-

koć gledali na odrasli život pred njima. Ipak, ako svaki tekst mora imati (makar

zamišljenog) pravog adresata, originalnom Volasovom govoru to su bili matu-

ranti Kenjon koledža iz školske 2004/2005. godine; na tom fonu, ovaj prevod po-

svećujem Nataši, Mirni, Aleksandru, Dunji, Jeleni, Jovani, Damjanu, Leni i ostalim

maturantima Karlovačke gimanzije iz školske 2010/2011. godine.

Muharem Bazdulj

piše: Dejvid Foster Volas

Dvije mlade ribe plivaju i susreću jednu stariju, a ova

mimoilazeći se s njima, klimne glavom i kaže im:

“Dobro jutro, omladino. Kakva je voda?”

I ove dvije mlade ribe nastavljaju plivati dok se napokon jed-

na ne okrene prema drugoj pa kaže: “Šta je, dovraga, voda?”

Ovo je standardna caka kod američkih govora na kraju škol-

ske godine, mislim na upotrebu didaktičkih pričica u registru

parabole.

Ova priča je zapravo jedna od boljih u tom žanru, jedna od

onih koje i nisu toliko sranje, no ako mislite da sam ja ovdje da

bih se predstavio kao mudra stara riba koja će vama, mladim

ribama, objasniti šta je voda, varate se.

Ja nisam mudra stara riba.

Direktna poenta priče o ribama je jednostavna: najočigledni-

je, najšire rasprostranjene činjenice su često one koje je najteže

vidjeti i o njima govoriti.

Kad se ovo formuliše kao rečenica to, naravno, biva tek ba-

nalna otrcana fraza – ali činjenica je da u tranšejama svakod-

nevnog života odraslih osoba, banalne otrcane fraze mogu ima-

ti važnost života i smrti.

Ili vam bar to želim sugerisati u ovo vedro i lijepo jutro.

KAKO MISLITI: Naravno, ključni sastojak ovakvih govora je

to što bih ja trebao govoriti o smislu vašeg humanističkog obra-

zovanja, da objasnim kako diploma koju ćete dobiti ima neko

stvarno ljudsko značenje, a ne samo materijalnu vrijednost.

VREME ▸ 13/01/2011 51

Hajde onda da pričamo o najrasprostranjenijem klišeu iz ovakvih govo-

ra, a taj je da humanističko obrazovanje ne treba toliko da vas opskrbi zna-

njem koliko treba da vas “nauči kako da mislite”.

Ako imalo ličite na mene u vrijeme kad sam bio student, to je nešto što

nikad ne volite čuti, i čak se osjećate pomalo uvrijeđenim zbog tvrdnje da

vas neko treba naučiti kako da mislite, jer već i činjenica da ste se upisali

na ovako dobar koledž djeluje kao dokaz da već znate misliti.

Ali ja ću ovdje ustvrditi da se naposljetku pokazuje kako taj kliše uop-

šte nije uvredljiv, jer zaista učiti nekog o razmišljanju, što bi se trebalo de-

šavati na ovakvim mjestima, ne znači podučiti ga kako da misli, nego o iz-

boru o čemu da misli.

Ako vam se tema potpune slobode izbora kad je riječ o tome o čemu mi-

sliti čini previše banalnom i očiglednom da na nju traćite vrijeme, pozivam

vas da razmislite o ribama i vodi i da, barem ne nekoliko minuta, svoj skep-

ticizam o vrijednosti posve očiglednog stavite u zagrade.

Evo još jedne didaktičke pričice.

Dva tipa sjede zajedno u kafani usred neke divljine na Aljasci.

Jedan od njih vjeruje u Boga, drugi je ateista i oni sad raspravljaju o po-

stojanju Boga sa onim posebnim intenzitetom kakav se javlja poslije ot-

prilike četvrte pive.

I onda ateista kaže: “Gledaj, nije da ja nemam razloge da ne vjerujem u

Boga. Nije da i ja nisam eksperimentisao sa Bogom i molitvama. Baš prošlog

mjeseca sam se izgubio u užasnoj mećavi podaleko od kampa, nisam vidio

prst pred nosom, bilo je minus pedeset i pojma nisam imao gdje sam uop-

šte, i onda sam to napravio, pao sam na koljena, u snijeg, i zavapio: Bože,

ako postojiš, izgubio sam se u mećavi i umrijeću ako mi ne pomogneš.”

I sad, u kafani, religiozni tip gleda u ateistu sav zbunjen i kaže:

“Dobro, znači, sad si i ti vjernik, jer napokon ovdje si, živ i zdrav.”

Ateista prevrne očima kao da misli da je religiozni tip totalna budala:

“Ma ne, čovječe, ono što se desilo jest da su pojavila dvojica Eskima koji

su, eto, tuda prolazili pa su mi oni pokazali kako da se vratim do kampa.”

Lako je propustiti ovu pričicu kroz fi lter standardne humanističke ana-

lize: Potpuno jednako iskustvo može predstavljati dvije potpuno različite

stvari dvjema različitim osobama, a u zavisnosti od njihovih načina mišlje-

nja odnosno načinima na koje kreiraju smisao svojih iskustava.

Pošto mi cijenimo toleranciju i različitost mišljenja, mi u našoj huma-

nističkoj analizi nigdje ne želimo ustvrditi da je jedan tip u pravu, a da

onaj drugi griješi.

To je u redu, osim što zbog toga nikad ne raspravljamo ni o tome odakle

dolaze njihovi svjetonazori i uvjerenja, mislim, odakle unutar dvojice tipova.

Kao da je najbazičnija orijentacija prema svijetu i smislu iskustva sva-

ke osobe dio njenog automatskog hardvera, kao visina ili broj cipela, ili je

apsorbovana iz kulture, poput jezika.

Kao da stvaranje smisla iz iskustva nije zapravo stvar namjerne lične od-

luke, svjesnog izbora.

Također, tu je i arogancija.

Ateista je totalno i iritantno uvjeren u svoje odbacivanje mogućnosti da

su Eskimi imali ikakve veze s njegovom molitvom.

Istina je također da postoji masa religioznih ljudi koji su iritantno sigur-

ni u vlastite interpretacije.

Oni su vjerovatno još odvratniji od ateista, barem većini nas ovdje, no

istina je da je problem dogmatski religioznih ljudi jednak problemu ateiste

iz naše pričice: arogancija, slijepa sigurnost, zatvorenost uma koja je toliko

nalik na robiju tako savršenu da robijaš ustvari i nije svjestan da je zatočen. ▸▸

Dejvid Dejvid

Foster Foster

VolasVolas

VREME ▸ 13/01/2011 52

Hoću da kažem kako mislim da je ovo jedan dio onoga šta humanistič-

ka mantra o “učenju kako da se misli” treba da poruči: da se bude samo

malo manje arogantan, da se ima makar malo “kritičkog opreza” spram

samog sebe i stvari u koje smo sigurni... jer veliki procenat stvari o kojima

smo skloni misliti da su automatski ispravne, zapravo su, kako će se ispo-

staviti, totalne greške i zablude.

Ja sam to naučio na težak način, pa pretpostavljam da će te i vi, diplom-

ci, to također morati naučiti tako.

CENTAR SVETA: Evo jednog primjera potpune pogrešnosti onoga o čemu

sam sklon misliti da je apsolutno sigurno da je to tako.

Svaki djelić mog neposrednog iskustva podržava moje duboko uvjere-

nje da sam ja apsolutni centar svemira, najstvarnija, najživlja i najvažni-

ja osoba koja postoji.

Rijetko razmišljamo o ovoj vrsti prirodne bazične usredotočenosti na sebe

same, jer je ona toliko socijalno odbojna, no ona svejedno postoji manje-

više podjednako za sve nas, negdje duboko u nama.

Tako smo podešeni po difoltu, u našem hardveru, čim se rodimo.

Razmislite o tome: Nema nijednog iskustva koje ste doživjeli, a da vi ni-

ste bili u njegovom centru.

Svijet koji doživljavate je ispred vas, ili iza vas, lijevo ili desno od vas, na

TV ekranu, na monitoru ili bilo gdje.

Misli i osjećanja drugih osoba moraju vam nekako biti dojavljeni, a vaši

vlastiti su tako direktni, urgentni, stvarni.

Shvatate na šta mislim.

Ali, molim vas, ne brinite, nemam namjeru da vam propovijedam o su-

osjećanju, usmjerenosti na druge ili svih takozvanim “vrlinama”.

To nije stvar vrlina – radi se o mom vlastitom izboru da eventualno neka-

ko promijenim ili se oslobodim svog prirodnog po difoltu podešenog har-

dvera, koji je duboko i bukvalno usmjeren isključivo na sebe i koji na sve

gleda samo kroz sopstvene naočari.

Ljudi koji mogu ovako podesiti svoje zadate parametre jesu oni za koje

se obično kaže da su, citiram, “dobro prilagođeni”, a ovaj termin, sugeri-

šem vam, nije slučajan.

Imajući u vidu akademski kontekst ovdje, postavlja se pitanje: koliko je

ovo podešavanje uslovljeno stvarnim znanjem ili intelektom. Odgovor, što

ne iznenađuje, glasi da to zavisi od vrste znanja o kojoj govorimo.

Vjerovatno najveća opasnost akademskog obrazovanja, barem u mom

vlastitom slučaju, jest da ono podupire tendenciju da životu prilazim pre-

intelektualno, da se izgubim u apstraktnom razmišljanju umjesto da jed-

nostavno obratim pažnju na ono što mi se dešava pred očima.

Umjesto da stalno obraćam pažnju na ono što se dešava unutar mene.

Siguran sam da svi vi već i sami znate koliko je teško ostati pažljiv i pri-

jemčiv na okolni svijet, a ne biti stalno hipnotiziran konstantnim mono-

logom u svojoj glavi.

Ono što još ne znate jest koliki je ulog u toj borbi.

U ovih dvadeset godina koliko je prošlo otkad sam ja diplomirao, poste-

peno sam uspio shvatiti koliki je ulog u pitanju i razumjeti kako je huma-

nistički kliše o “učenju kako da se misli” zapravo skraćenica za vrlo du-

boku i važnu istinu.

“Naučiti kako misliti” zapravo znači naučiti kako imati neku vrstu kon-

trole nad time kako mislimo i o čemu mislimo.

To znači biti dovoljno svjestan i dovoljno savjestan da izabereš na šta

obraćaš pažnju i da izabereš kako stvaraš smisao iz iskustva.

Jer ako ne možete ili ne želite napraviti takav izbor u svom odraslom ži-

votu, bićete totalno sjebani.

Razmislite o starom klišeu o razumu kao “odličnom slugi, ali zlom

gospodaru”.

Ovaj, kao i mnogi klišei, površno gledajući zvuči glupo i banalno, ali za-

pravo izražava veliku i strašnu istinu.

Uopšte nije slučajnost da odrasle osobe koje se ubiju iz vatrenog oružja

skoro uvijek pucaju sebi u... glavu.

I istina je da je većina ovih samoubica zapravo bila mrtva još mnogo pri-

je nego su povukli obarač.

I kažem vam šta bi, bez kenjanja, trebala biti stvarna vrijednost vašeg

humanističkog obrazovanja: da vas spriječi da idete kroz svoj ugodni, pros-

peritetni, ugledni odrasli život mrtvi i nesvjesni, kao robovi svojih glava

i one urođene podešenosti da budete jedinstveno, potpuno, imperijalno

sami, dan za danom.

Ovo može zvučati kao hiperbola ili apstraktna glupost.

Hajde, onda, da budemo konkretni.

Jasna je činjenica da vi, kao upravo diplomirani studenti, nemate pojma

šta zapravo znači živjeti dan za danom.

Postoje značajni dijelovi života odraslih osoba u Americi o kojima se u

ovakvim govorima nikad ne priča.

Tu spadaju dosada, rutina i sitne frustracije.

Vaši roditelji i drugi stariji ovdje prisutni dobro znaju o čemu govorim.

Primjera radi, uzmimo jedan prosječan dan odrasle osobe, kad ujutro

ustajete, odlazite na svoj izazovni kancelarijski posao za koji je potrebna

fakultetska diploma i tamo udarnički radite devet ili deset sati i na kraju

dana ste umorni i nervozni i samo želite doći kući, lijepo večerati, možda

se opustiti na nekoliko sati te rano leći spavati jer sutra valja opet ustati

rano i krenuti sve to iznova.

Ali onda se sjetite da kod kuće nemate hrane – niste imali vremena za

kupovinu tokom sedmice zbog vašeg izazovnog posla – i zato nakon po-

sla sjedate u kola i vozite se prema supermarketu.

VREME ▸ 13/01/2011 53

▸▸

DOSADA I RUTINA: Kraj je radnog dana i saobraćaj je jako gust te vam do

prodavnice treba više vremena nego inače, a kad napokon stignete tamo, u

supermarketu je strašna gužva, jer, naravno, to je onaj dio dana kad i ostali

zaposleni ljudi dolaze da kupe kućne potrepštine i cijela se radnja presija-

va u onom grozomornom fl uorescentnom svjetlu i odjekuje Muzak tono-

vima što ubijaju dušu ili pak korporativnom pop-muzikom i to je zapravo

posljednje mjesto na svijetu na kojem biste željeli biti, ali je jednostavno

nemoguće da brzinski uđete i iziđete.

I morate da lutate kroz tu ogromnu prejako osvijetljenu prodavni-

cu, obilazite pretrpane police da nađete ono što vam treba, i morate

da manevrišete onim ružnim kolicima među svim ostalim umornim,

užurbanim ljudima s kolicima, a među njima, naravno, ima i glečerski

sporih staraca i krupnih osoba i hiperaktivne djece, a svi oni blokira-

ju police, i morate škrgutati zubima i truditi se da budete ljubazni kad

ih zamolite da vas puste da prođete, i tako, napokon, imate u kolici-

ma sve šta vam treba za večeru, ali sada nije otvoreno dovoljno kasa,

iako je u toku standardna-gužva-na-kraju-radnog-dana, i red pred ka-

som je nevjerovatno dug.

To je glupo i od tog bjesnite, ali ne možete svoj bijes usmjeriti na gospo-

đu koja radi na kasi, koja ima previše posla na radnom mjestu čija svakod-

nevna dosada i besmislenost prevazilazi maštu svakog od nas s nekog pre-

stižnog koledža...i dobro, napokon ste na kasi, platite svoju hranu, čekate

da vam mašina potvrdi ček ili karticu i dočekate da vam se kaže: “Ugodan

dan” glasom koji je apsolutni glas smrti.

I onda morate ružne šuštave plastične kese pune svojih namirnica u ko-

licima čiji jedan točak sve vrijeme ludački vuče ulijevo progurati nekako

kroz kvrgavo parkiralište puno ljudi i smeća i pokušati utovariti kese u auto

tako da po mogućnosti sve ne ispadne i raspe se po prtljažniku tokom vo-

žnje do kuće i onda morate voziti do kuće, sporo, kroz gust promet sa in-

tenzivnom frekvencijom džipova, i tako dalje, i tako dalje.

Svako od vas je sve to već radio, razumije se, ali to još nije postalo dio

vaše diplomirane stvarnoživotne rutine, dan za dan, sedmicu za sedmicu,

mjesec za mjesecom, godinu za godinom.

Ali biće, i biće i još mnogo dosadnih, iritantnih, naoko besmislenih ži-

votnih rutina.

Samo što stvar nije u tome.

Stvar je u tome da baš takva mala frustrirajuća sranja trebaju biti situa-

cije u kojima na scenu stupa mogućnost izbora.

Zbog toga što mi zastoji u saobraćaju i gužve među policama i dugi re-

dovi pred blagajnama daju vremena da razmišljam, i ako ne budem donio

svjesnu odluku o čemu da mislim i na šta da obraćam pažnju, biću iznervi-

ran i jadan svaki put kad budem išao kupovati hranu, jer sam prirodno po

difoltu podešen da mislim kako se ovakve situacije tiču samo mene, moje

gladi i mog umora i moje želje da samo dođem kući, i činiće mi se da je ci-

jeli svijet, da su svi drugi tu tek da bi meni bili na putu, i ko su do vraga svi

ti ljudi koji su meni na putu.

I kad pogledaš kako je odvratna većina njih, kako su glupi, poput krava,

kako imaju mrtve oči i kako neljudski izgledaju u redu pred kasom, i kako

nerviraju i kako je nepristojno to što viču pričajući na mobitel usred reda

i koliko je to nepravedno: Radio sam naporno cijeli dan, crkavam od gla-

di i umoran sam, a opet ne mogu doći kući da jedem i da se opustim zbog

svih tih glupih prokletih ljudi.

Ili, naravno, ako sam trenutno u socijalno osviještenom, humanistički

obrazovanom modusu svoje difolt-podešenosti, mogu provesti zastoj u sa-

obraćaju na kraju dana pun ljutnje i gađenja na sve te goleme glupe dži-

pove koji blokiraju cijele trake auto-puta i kamionete koji sagorijevaju ra-

sipno i sebično po četrdeset galona goriva, i mogu razmotriti činjenicu da

se patriotske ili vjerničke naljepnice uvijek nalaze na najvećim i najgadni-

je sebičnim vozilima, kojima upravljaju najružniji, najbezobzirniji i naja-

gresivniji vozači, koji obično pričaju na mobitel dok se preko reda ubacuju

ispred drugih auta samo da bi se pomakli za glupih šest metara naprijed

u saobraćajnoj gužvi, i mogu razmišljati kako će nas prezirati djeca naše

djece jer smo potrošili sve gorivo za budućnost i vjerovatno sjebali klimu,

i kako smo razmaženi, glupi, sebični i odvratni svi mi, i kako je sve to pu-

šiona, i tako dalje, i tako dalje...

Gledajte, ako izaberem da ovako razmišljam, to je u redu, mnogo nas

tako čini – samo što ovaj način razmišljanja često biva previše lagan i au-

tomatski, tako da uopšte i ne mora biti stvar izbora.

Misliti na taj način je ono na šta sam po difoltu podešen.

To je automatski nesvjestan način na koji se nosim sa iskustvom dosad-

nih i frustrirajućih aspekata odraslog života kad funkcionišem u skladu sa

automatskim nesvjesnim uvjerenjem da sam ja centar svijeta i da su moje

trenutne potrebe i osjećanja ono što treba odrediti prioritete cijelog svijeta.

Postoje, međutim, očigledno drukčiji načini razmišljanja u ovakvim

situacijama.

U saobraćajnoj gužvi, kad sva ta vozila stoje i blokiraju mi put: Nije ne-

moguće da su neki od ljudi u tim džipovima u prošlosti doživjeli strašne

saobraćajne nesreće te im je vožnja sada traumatična i terapeut im je pre-

poručio da nabave džip da bi se osjećali dovoljno sigurno da voze; ili da je

za volanom Hamera koji me je upravo nepropisno pretekao zapravo otac

čije malo dijete, bolesno ili povrijeđeno, leži na sjedištu do njega, i on hita

prema bolnici te je, na neki način, u većoj i legitimnijoj žurbi nego ja, da

sam u stvari ja neko ko njemu stoji na putu.

Ili mogu izabrati da se natjeram da razmotrim mogućnost da su i svi osta-

li u redu pred kasom u supermarketu jednako umorni i frustrirani kao i ja

VREME ▸ 13/01/2011 54

te da neki od njih sigurno imaju mnogo napornije, mnogo dosadnije i bol-

nije živote od mog.

I tako dalje.

Ponovo vas molim da ne mislite kako vam dajem moralnu lekciju, ili da

vam govorim kako bi “trebalo” misliti na taj način ili da neko očekuje od

vas da to automatski radite, zato jer je to teško, jer traži volju i mentalni

napor, jer ako ste slični meni, biće dana kad to jednostavno nećete moći,

ili to svjesno nećete željeti.

Ali u većini dana, ako ste dovoljno pažljivi i date si mogućnost izbora,

možete odlučiti da drukčije gledate na tu debelu prenašminkanu gospođu

mrtvih očiju koja je u redu pred kasom upravo vikala na svoje malo dije-

te – možda obično nije takva, možda tri noći nije oka sklopila jer je bdjela

uz uzglavlje svog muža koji umire od raka kostiju ili je možda upravo ona

loše plaćena službenica u prodavnici motornih vozila koja je baš juče po-

mogla vašem mužu ili ženi da riješi neki problem s papirologijom malim

činom birokratske ljubaznosti.

Naravno, ništa od ovoga nije vjerovatno, ali isto tako nije ni nemoguće

– sve zavisi samo od toga o čemu ste spremni misliti.

Ako ste automatski sigurni da znate šta je stvarnost te ko je i šta je zai-

sta važno – ako, dakle, radite u skladu sa prirodnom difolt podešenošću

– tada i vi, poput mene, nećete razmatrati mogućnosti koje nisu besmi-

slene i frustrirajuće.

Ako zaista naučite kako da razmišljate, kako da obraćate pažnju, onda

ćete znati da imate i druge opcije.

Bićete u stanju da iskusite situaciju koja se sastoji od vreline, gužve,

sporosti, cijeli taj mali konzumeristički pakao, kao nešto ne samo smisle-

no, nego i nešto sveto, nešto što gori istim plamenom i istom snagom kao

zvijezde – kao ljubav, saosjećanje, ispodpovršinsko jedinstvo svih stvari.

SLOBODA: Sva ta mistična priča nije nužno istinita, jedina stvar koja

je Istinita sa velikim početnim “I” je da trebate odlučiti kako da pokuša-

te da to vidite.

To je, tvrdim, sloboda pravog obrazovanja, učenja kako biti dobro prila-

gođen. Morate svjesno odlučiti šta ima smisao, a šta nema.

Morate odlučiti šta da obožavate...

Jer evo još jedne istine.

U rovovima života odrasle osobe, dan za danom, zapravo i ne postoji

nešto kao ateizam.

Ne postoji neobožavanje.

Svi obožavaju.

Jedini izbor je šta obožavati.

A izvrstan razlog da odaberete nekog boga ili neki spiritualni tip oboža-

vanja – bio to I.H. ili Allah, Jahve ili vještičija boginja-majka ili Četiri Ple-

menite Istine ili neki nesalomljivi zbir etičkih principa – je da će vas ma-

nje-više sve drugo što odaberete da obožavate žive pojesti.

Ako obožavate novac i materijalne stvari – ako mislite da je tu pravi smi-

sao života – nikad vam neće biti dosta.

Nikad nećete osjećati da imate dovoljno.

To je istina.

Obožavajte vlastito tijelo i ljepotu i seksualnu privlačnost, pa ćete se uvi-

jek osjećati ružnim, a kad se odmakla dob i starost ukažu, umrijet ćete mi-

lion puta prije nego što stvarno umrete.

Na jednom nivou vi to već znate – to su stvari šifrovane u mitovima,

poslovicama, klišeima, frazama, epigramima, parabolama; one su kostur

svake velike priče.

Tajna je u tome da nam istina svakodnevno bude vidljiva u svijesti.

Obožavajte moć – osjećaćete se slabo i uplašeno, te nikad nećete imati

dovoljno moći da odagnate strah.

Obožavajte vlastiti intelekt, osjećanje da ste pametni – i stalno ćete ima-

ti dojam da ste glupan, prevarant, uvijek u opasnosti da vas razotkriju.

I tako dalje.

Gledajte, štetna stvar u vezi s ovim oblicima obožavanja nije to da su oni

zli ili grešni sami po sebi; šteta je u tome što su nesvjesni.

Oni su ono za šta smo po difoltu podešeni.

Oni su oblici obožavanja kojima se jednostavno postepeno prepustimo,

dan za danom, bivajući sve selektivniji u onome šta vidimo i šta smatramo

vrijednim, a da nikad nismo do kraja svjesni šta radimo.

A takozvani “stvarni svijet” neće vas obeshrabriti da funkcionišete na

način na koji ste po difoltu podešeni, jer se takozvani “stvarni svijet” lju-

di, novca i moći sasvim regularno napaja gorivom straha, prezira, frustra-

cije, pohlepe i obožavanja vlastite ličnosti.

Naša savremena kultura je iskoristila sve to u svrhu dobivanja ogromnog

bogatstva, komfora i lične slobode.

Slobode svih nas da budemo bogovi svojih sopstvenih malih kraljevsta-

va omeđenih našim vlastitim lobanjama, samih u centru svega stvorenog.

Ima dosta razloga da se preporuči ova vrsta slobode.

Ali, naravno, ima i drukčijih sloboda, a o onoj vrsti koja je najdragocje-

nija nećete baš mnogo čuti u ovom svijetu pobjeda, uspjeha i foliranja.

Zaista važna vrsta slobode sastoji se od pažnje, svjesnosti, discipline,

truda, sposobnosti da se zbilja brinemo za druge ljude i žrtvujemo se za

njih, iznova i iznova, na milijardu neupadljivih, malih, ne-seksi načina,

svaki dan.

To je prava sloboda.

Tako se uči kako se misli.

Alternativa je nesvjesnost, podešenost po difoltu, borba za opstanak –

stalno izjedajuće osjećanje da smo imali pa izgubili nešto beskrajno.

Znam da ovo vjerovatno ne zvuči zabavno, zaigrano ili veličanstveno

inspirativno na način na koji glavni dio govora na kraju školske godine

treba zvučati.

Ovo je ipak, koliko ja mogu vidjeti, istina, sparena usput s masom re-

toričkog sranja.

Očito je, o svemu ovom možete misliti šta god hoćete.

Samo vas molim da ovo ne odbacite kao neku propovijed dr Laure pra-

ćenu prijetećim mahanjem kažiprsta.

Ništa od ovoga se ne tiče ni morala, ni religije, ni dogme ni velikih po-

pularnih pitanja o životu poslije smrti.

Istina sa velikim početnim “I” tiče se života prije smrti.

Tiče se toga do dođete do tridesete, ili čak pedesete godine života, a da

se ne poželite upucati u glavu.

To je prava vrijednost pravog obrazovanja, što nema nikakve veze sa ocje-

nama i titulama, a ima mnogo veze sa jednostavnom sviješću – sviješću

da postoji ono što je stvarno i suštinsko, što je skriveno, a sve vrijeme nam

je pred očima, i zbog čega moramo sami sebe podsjećati iznova i iznova:

“Ovo je voda.”

“Ovo je voda.”

“Oni Eskimi možda su bili nešto više nego što se na prvi pogled čini.”

To je zapravo nezamislivo teško – živjeti svjesno, odraslo, dan za danom.

A to znači da je još jedan kliše istinit: Vaše obrazovanje zbilja jest posao

koji traje cijelog života, i ono počinje – sada.

Želim vam mnogo više od sreće. ◂

(sa engleskog preveo i priredio Muharem Bazdulj)

VREME ▸ 13/01/2011 55

▸▸

Smrt Boška Petrovića ne znači “samo” od-

lazak našeg najpoznatijeg vibrafoniste, jed-

nog velikog muzičara velike epohe i istinske

– s odgovornošću koristim riječ – legende za-

grebačkog, hrvatskog i jugoslavenskog džeza

i kulture. Njegov od-

lazak, uz iskreni res-

pekt za sve odlaske

važnih koji nas, evo

izgleda, sve više i sve

nepodnošljivije uda-

raju, nosi upravo tra-

gične razmjere. Gu-

bitak muzičara nje-

gove umješnosti i ki-

lometraže bio bi već

po sebi golem, ali

s njime, s fizičkom

ličnošću, njegovom

drago prepoznatlji-

vom i impresivnom

staturom, odlazi u

nepovrat nešto jed-

nako vrijedno, a još

manje nadoknadivo i

time teže i gore.

Neodvojivo od čo-

vjeka i od muzičara,

odlazi, sraslo u jed-

no, i vlasnik “B.P”.-

a (čitaj:”bi-pija”) –

najboljega džez-klu-

ba na ovim prostori-

ma ikad, mjesta koje

je bilo tako mnogo više od kluba. Strah od gu-

bitka oboje, a iz ovoga pak i gubitka supstance

koja je iznad ljudi i mjesta, nešto je nad čime

su mnogi Zagrepčani (i toliki drugi!, širom svi-

jeta) strepili godinama, svaki put u mislima

upravo s Boškom i tim, ni sa čime kod nas us-

poredivim lokalom, podzemnim dakako, ka-

kav džez klub ima biti. Njihovim odlaskom

– a svejedno da li će se pomisliti da se ovdje

pretjeruje – kao da se ipak dogodilo najgo-

re: nakon svega, napokon je ugašeno svjetlo

i zatvorena su vrata za posljednjim pravim

simbolom nekada živog, ustreptalog, krea-

tivnog, uistinu svjetskog grada, za mjestom

koje je sâmo širilo dobar dio te svjetlosti, lje-

pote, internacionalizma i umješnosti jednog

divnog međunarodnog bratstva po najkvali-

tetnijoj muzici, stremljenju boljemu i, narav-

no, hedonizmu.

U strahotno provincijaliziranom Zagrebu

danas, srozanom u posljednja dva desetljeća

do neprepoznatljivosti, čak i nama rođenim

i odraslima u njemu, “Bi-Pi”, klub i čovjek,

bili su zadnja oaza jedne gotovo ugašene ci-

vilizacije i podsjetnik, stalni – jednako muzi-

kom i atmosferom ali i popratnim, ne manje

važnim, pojavama, kao što je bio samozataj-

ni Milan, konobar s licem Džeka Palansa, koji

nakon samo dva posjeta pamti šta piješ – pod-

sjetnik kako je nekada znao zračiti grad i, na

koncu, čitava kultura. I pored toga, podsjetnik

na to tko je sve gazio onim ulicama i stajao na

maloj pozornici noćima, kad su klub i njegov

brkati, “gabaritni” vlasnik bez kompleksa sta-

jali rame uz rame s najvećima, recimo s dva

druga brkata sabrata, dva Džoa, Pasa i Zavi-

nula, u jednoj prefi njenoj muzičkoj formi-lo-

zinki kojoj nije potreban niti jedan jezik osim

ovoga metaforičkoga – muzičkog. Kod Boška

ljudi nisu ni morali govoriti jezike jedni dru-

gih a da svejedno konverziraju nadugo, onako

kao što se ne može ni u jednoj drugoj umjet-

nosti. Iz različitih krajeva, zemalja, kontine-

nata, muzičari su naprosto mogli sjesti skupa

IN MEMORIAM: Boško Petrović (1935–2011)

Sultan svingaNakon svega, napokon je ugašeno svetlo i zatvorena su vrata za poslednjim

pravim simbolom nekada živog, ustreptalog, kreativnog, uistinu

svetskog grada, mestom koje je sâmo širilo dobar deo te svetlosti, lepote,

internacionalizma i umešnosti jednog divnog međunarodnog bratstva po

najkvalitetnijoj muzici, stremljenju boljemu i, naravno, hedonizmu

Uz zvuk Sinatrine “My Way”

VREME ▸ 13/01/2011 55

VREME ▸ 13/01/2011 56

KNJIGE

Zaborav obrazovanja

▸ Aleksandar Dobrijević: ▸ Između obrazovanja i samoobrazovanja ▸ Art Print, Banja Luka 2010.

Ako bismo se usudili da problem obra-

zovanja kandidujemo za najurgentniji

problem savremenog doba, spektar re-

akcija kretao bi se u rasponu od groho-

ta, preko savršene ravnodušnosti, do

očiju širom razrogačenih u znak nego-

dovanja: kakvo obrazovanje, brate, sada

kada nam prete ozonske rupe i stakle-

na bašta i globalno

zagrevanje i terori-

sti i tranzicija i ču-

pavci iz svemira, a

i Hilandar nam je

izgoreo!? Stvar se,

međutim, sasvim

lepo može i preo-

krenuti, pa reći da

su sve rečene po-

jave i nuspojave,

zapravo, posledica

sistematske, upor-

ne i neselektivne

kretenizacije širokih razmera, kojoj od-

lučujući zamah daje upravo duboka rav-

nodušnost prema obrazovanju. Prolife-

racija morona, utoliko, nije ekskluzivno

srpski specijalitet, premda na ovim pro-

storima odlično uspeva.

Obrazovanje je, podseća Aleksandar

Dobrijević u svojoj knjizi Između obra-

zovanja i samoobrazovanja, uvek već i

samoobrazovanje, pri čemu ovo “izme-

đu” iz naslova knjige ne sugeriše neka-

kav treći put između suprotstavljenih

polova, već, kako sam autor razjašnja-

va, ono označava svest o volji razape-

toj između programskog obrazovanja s

jedne strane (škola, na primer) i poželj-

nosti nedovršivog samoobrazovanja.

To “između”, dakle, svojevrsna je teo-

rijska osmatračnica, pozicija koja, isto-

vremeno, obezbeđuje dobar i jasan po-

gled na problem, ali i distancu u odno-

su na njega.

Poput starih majstora Dobrijević

knjigu otvara pojmom Bildung (obrazo-

vanje, izgradnja, vaspitanje, kultivisa-

nje), razmatranjem ideje i ideala obra-

zovanja, ali veoma brzo udara u samu

stvar i primećuje da primena pojma

Bildung “gotovo uvek podrazumeva ili

eksplicitno ukazuje na preklapajuće au-

toreferentne (autodidaktičke, ‘autopo-

etičke’) delatnosti, čija deskripcija (...)

nužno sadrži prefiks ‘samo’: samoobra-

zovanje (Selbstbildung), samovaspitanje,

samooblikovanje, samoprevazilaženje,

samousavršavanje, samoostvarenje itd.”

(str. 13). Napetost između obrazovanja

i samoobrazovanja, ipak, sve vreme je u

igri. Obrazovanje je, barem u našem po-

imanju tog izraza, uvek institucionalizo-

vano, ono je tu da nas oblikuje prema

nekakvoj unapred datoj zamisli, prema

potrebi ili zahtevu koji dolaze spolja. Sa-

moobrazovanje, pak, pretpostavlja volju

okrenutu sebi, svojevrstan prostor sa-

moograničene slobode, u kojem se vo-

lja oblikuje nezavisno od spoljašnjih po-

treba. Utoliko Dobrijević s jako dobrim

razlozima svoju teorijsku osmatračni-

cu postavlja između geteovskog mode-

la ličnog i nedovršivog usavršavanja, koji

se odlikuje individualizmom i apolitič-

nošću (Tomas Man ga razvija u formi

Bildungsromana), i političkih implika-

cija obrazovanja. Napetost između pri-

vatnog i javnog (obrazovanja) ne razre-

šava se u nekom višem pojmu koji miri

suprotstavljene strane, niti se stapa u

nekoj sveobuhvatnoj koncepciji. Obrazo-

vanje se, pokazuje Dobrijević, ne može

odvojiti od političkog, od političkih im-

plikacija, sve i da je, kako je to verovao

Man, okrenuto samo unutrašnjem. Po-

četna postavka se, dakle, izokreće, iako

ne prestaje da važi: samoobrazovanje

se događa u nekakvoj zajednici, što zna-

či da je, sviđalo se to nama ili ne, ono

uvek političko, a kao političko (samo)

obrazovanje je i vaspitanje.

Drugi tekst knjige posvećen je filozo-

fima kao vaspitačima, neizbežnom Pla-

tonu, naravno, i njegovim radikalnim

vaspitnim predlozima, ali i Ričardu Ror-

tiju, Platonovom antipodu, zakeralu i

antiesencijalisti koji, u skladu sa svo-

jim čitanjima i iskustvima, nikako neće

da žrtvuje slobodu zarad istine. Za Ror-

tija je traganje za istinom samo jedan

▸ reč o delu

bez da su se ranije ikada vidjeli i dovoljno

da jedan samo zazove na primjer “blues, in

b-fl at!” pa da razgovor, instrumentima, gla-

sovima, potraje satima.

S čašom bijeloga vina u ruci, ispeo bi

se najprije Boško na mali podij i čuvenom

intonacijom, koja je bila najbliža onome

kako bi mogao zvučati naš jezik kad bi ga

govorio Amerikanac koji se nekako rodio

u Bjelovaru, najavljivao bendove i soliste

kao da je u 53. ulici na Menhetnu, a ne na

Balkanu – doduše na njegovom biderma-

jerskom rubu. Iz prošloga pak, i uzgred,

još samo jedno eventualno dodatno znanje

koga se čovjek uz ovo jedino važno, muzi-

kantsko-slušalačko, dade sjetiti iz svijeta

našega dragoga “sultana svinga” (da posu-

dimo ovako Nofl erov naslov i dirljivo, a ne-

svjesno višeznačno ime zagrebačkog džez-

kvarteta), moglo je biti poznavanje vina za

koje je ovaj rođeni epikurejac bio stručnjak

– i to bez prenemaganja kao ovi skorojevi-

ći danas. A i bez toga, dovoljan je, pono-

vo, bio jezik vižljave, svingajuće muzike, ri-

tmičke kao ništa drugo, uzbibane, životne,

“kulerske” (u prvotnom, američkom smi-

slu riječi), ili pak, naročito pred jutro, one

spore, taktilne, baladne, s okusom dima

– gdje je to “dimno”, smoky u njima čitav

jedan (i ugodno zamućen i bistriji od dru-

gih) pogled na svijet.

Sada taj pogled nestaje, izgleda zauvijek.

Zato kad plačemo nad ovom smrću, ne tu-

gujemo jedino nad odlaskom sjajnog muzi-

čara, znalca života, edukatora (njegova kra-

sna ljetna škola u istarskom Grožnjanu), ali

i starovremenog panonskog “gazde”, roma-

neskno spretnog u očajnim danima (šta sve

mora da je samo izgutao s barabama-moćni-

cima da bi sačuvao ono divno mjesto u ne-

ljudskom vremenu!) i, iznad svega – svjet-

skoga čovjeka koji je to bio bez ikakvog si-

ljenja ili posebnog truda, tog posljednjeg

svjetionika neponovljive radosne gradsko-

sti. Plačemo nad gradom kakav je bio, gade-

ći se i plašeći ovoga svega danas. I nad so-

bom, naravno. I ne sramimo se toga. Jer, sad

kad se ugasila ova nenadoknadiva ličnost

i njome vjerojatno i mjesto – a i da ostane

neće nikada biti isto bez Boška – pitat će se

oni što su ostali: kamo sada? A svjetski mu-

zikanti i nešto nas, davno otišlih: ima li ra-

zloga još da uopće dolazimo. Kuda sad uo-

stalom da se vraćamo? ◂

Đorđe Matić

56

VREME ▸ 13/01/2011 57

Piše: Dragan Ilić

▸ tv manijak

od mnogih načina edifikacije (str.

46). Dobrijević, doduše, ne iskazuje

preterano oduševljenje tom idejom

(kao ni Platonovom, uostalom), on

iznosi argumente protiv nje, ali je,

reklo bi se, ne potcenjuje. U trećem

tekstu knjige autor polazi od Ničeo-

ve opsesivne ideje samoprevazilaže-

nja (uvek je zdravo pobeći od sebe),

ali i od njegovog stalnog vraćanja na

problem vaspitanja, da bi Ničeovog

natčoveka protumačio kao biće koje

se do svog statusa uzdiglo mukotr-

pnim (samo)obrazovanjem. Gestom

prevazilaženja sebe samog natčovek

je, na jedan način, iza sebe ostavio

ideju samoobrazovanja, onako, ot-

prilike, kako se solarni modul, kada

izađe iz atmosfere, oslobađa suviš-

nih delova, ali, istovremeno, s obzi-

rom da natčovek nema drugog uzora

do sebe samog – Bog je, da podse-

timo, nešto posustao – on je nužno

autodidakt. Ovakvim, sasvim svežim

tumačenjem, Dobrijević ubedljivo

otklanja fašistoidna tumačenja koja

natčoveka razumeju kao rasno supe-

riornog. Najzad, u poslednjem tek-

stu, autor razvija pojam antropono-

mije, jednu gotovo usputnu Kantovu

ideju koja proističe iz njegove obra-

zovno-etičke teorije, ali se mnogo

manje zadržava na Kantu negoli na

Ničeu, odnosno, naročito, na “slu-

čaju Sloterdajk”. (Slučaj Sloterdajk

versus Habermas vrti se oko pojma

obrazovanja.) Antroponomijska per-

spektiva koleba se između pitanja

kakav čovek treba da bude i kakvim

on može da postane, između moral-

ne (ne moralizatorske) perspektive i

mogućnosti samoobrazovanja. Une-

koliko iznenađujuće, Dobrijević su-

protstavlja Sloterdajka-ničeanca sa-

mome Ničeu i u vrlo zanimljivom

okretu sugeriše da učenik još nije

dostigao svoga učitelja.

Dobrijevićeva druga knjiga nepre-

tenciozan je i staložen filozofski rad

– možda isuviše nepretenciozan s ob-

zirom na materijal koji nudi – odra-

đen po dobrim pravilima akadem-

skog žanra, ali zbog toga ne lišen filo-

zofske vedrine. ◂

Ivan Milenković

Srbija je u televizijskom smislu postala zemlja rijaliti programa. Naše komšije u Hrvatskoj vole ljubavne

serije, dok nas najviše loži da ceo dan zurimo preko tarabe “Farme”, dok se po mogućstvu, farmeri svađa-

ju. Ukoliko bismo sastavili fotorobot našeg tv-gledaoca, a rukovodili se rezultatima svetskih agencija, do-

bili bismo muškarca/ženu kojoj po ceo dan drnda uključen televizor, obožava narodna veselja na Pinku,

dramske serije na RTS-u, ali najviše, ubedljivo najviše, gleda rijaliti programe. Ovoj slici treba dodati i psi-

hološku osobinu – pesimizma, jer naši gledaoci srećan kraj očekuju izgleda samo na televiziji. Televizija

tako ne samo da postaje surogat realnosti, već je izgleda samo na televiziji moguće da budete neobrazo-

vani, nevaspitani, netolerantni, nepristojni, lenji i na kraju dobijete 100.000 evra i neko vas proglasi

pobednikom i ljubimcem/ ljubimicom nacije. Sve je to rijaliti, jer pare su prave. Ukoliko baš i niste pobe-

dili, ne očajavajte, jer ništa nije izgubljeno. Imamo dva primera u rivalskim tv-programima. Izvesna Kaća,

pevačica ovdašnja, pobedila je u “Farmi”, dok je Kaća stigla do finala “Survajvera”, ali ostala bez nagrade.

Ipak, spretna Nišlijka je uspela da se u roku od mesec dana slika za novine, pojavi u svim medijima, za-

ljubi i smuva sa nekim ovdašnjim političarem/ plejbojem. Ko zna gde se sve krije devojačka sreća, dal’ na

pustom ostrvu il’ na farmi, al’ u oba slučaja u tv-minutaži.

Do danas smo dakle imali priliku da gledamo kako raznorazne osobe postaju poznate, ili smo gledali

kako se poznati bore za pare. Ipak, u rijaliti programu “Parovi” na Happy televiziji prvi put uživo gleda-

mo kako žive tranzicioni bogataši u Srbiji.

U potrazi za ambijentom gde bi se dešavao šou, autori “Parova” su došli na genijalnu ideju da estradni

svet za koji ponekad niste sigurni dal’ su gladni ili siti, stavi u ambijent ekstremne raskoši. Dovedete ri-

jaliti ekipu u stvarnim ili fiktivnim parovima (heteroseksualnim) u prostor koji izgleda kao vila u Šilerovoj

pet minuta pre upada specijalaca. Kao u pesmi “Divljina” Beogradskog Sindikata, vidimo francuske soba-

rice, batlere, mermer, arabeske, skupocen nameštaj i kristalne čaše. Vrh vrhova su po meni portreti, rek’o

bih španski kralj i kraljica, al’ možda grešim. Kompleks sadrži teretanu, spavaće sobe, bazenče i sve one

elemente koje smo viđali uglavnom u crnim hronikama. Ukratko, kao da smo na aukciji nameštaja poro-

dice Šarić, ili gledamo enterijere skrovišta zemunskog klana. Nehotično ili namerno, dobili smo šou u

kojem su akteri potpuno nebitni, jer ruku na srce, koga još iskreno zanima laka konverzacija Peđe D’ Boja,

Sladže ex Džogani, Irfana Mensura ili Tike Arsića, Džimija Barke ili neke od pratećih devojaka.

Za mene kao gledaoca, “Parovi” su genijalni jer otkrivaju logiku tranzicionog bogatstva. Zamislite da

su ovi nesrećnici tranzicioni pobednici, jedan muv’o sa gorivom, drugi cigarama, treći menadžerisao po

estradi itd. Malo je rizično da se muvate po gradu bez ozbiljnog obezbeđenja pa je onda glavno zezanje

da ti ekipa dođe na gajbu, svi se picnete i zabava počinje. Sve što ti treba imaš na gajbi, da ne kažem u

vili, kad ti treba zabava, naručiš je pa je dovedu tebi na noge bilo da je u pitanju klopa, piće, pevaljke, de-

vojke, ma nema šta nema. Dobro, ne sme kokain, zbog RRA. Ipak, normalno je da izolacija, makar bila

ovakav zlatni kavez, rađa čudne ideje, pa ova večita novogodišnja žurka uskoro počinje da ostavlja posle-

dice. Kao u Skarfejsu, stvarno pomislite da je svet samo vaš. Verovatno poverujete da ste upravo vi naj-

bolji i najjači na svetu, mislim van vaše vile, i poželite da uređujete realnost. Za razliku od Zemunaca ili

Šarića, kamere ne služe za osmatranje i obezbeđenje, već kao deo tv-produkcije, što je genijalna inverzija

koja nam omogućava da shvatimo kako žive bogati u ovoj zemlji. Fascinaciju luksuzom pokazuje i najava

rijaliti programa na Pinku koji će se zvati “Dvor”. Tu će se VIP likovi boriti u spletkama, ali bez obzira na

rejtinge, treba priznati ko je prvi gledaocima omogućio da provire u svakodnevicu ovdašnjih tajkuna, lo-

vatora i njihovih lepših polovina u “Parovima”. Pitam se samo kako će ovoliki luksuz uticati na depresivni

pesimizam ovdašnjeg tv-auditorijuma. ◂

I bogati šmrcaju

VREME ▸ 13/01/2011 58

Stiče se utisak da su se Amerikanci navikli na govor mržnje i razuzdanu

republikansku retoriku koja se uvukla u američku politiku negde u

vreme kampanje za drugi predsednički mandat Dordža Buša juniora,

a kulminirala pre i posle predsedničkih izbora koje je u velikom stilu

osvojio Barak Obama. Sada se nanovo analiziraju izjave tipa “u Beloj kući

sedi Mao Cedung”, kao zloupotreba zagarantovane slobode mišljenja

i govora i nešto više od pukog kršenja političke korektnosti

Krvoproliće u Arizoni

Pucanj u srce Ame ▸ svet

VREME ▸ 13/01/2011 59

Gabrijel Gifords

Gabrijel Gifords (40), važila je za političku zvezdu u usponu u De-

mokratskoj partiji. Jedan funkcioner iz kabineta bivšeg predsedni-

ka Bila Klintona je za nju rekao da je vidi kao buduću predsednicu

SAD: “Ona je političarka takvog kalibra.” Posle napada na nju po-

stala je prva političarka u Americi na koju je izvršen atentat.

Gifordsova je bila najmlađa žena izabrana u Senat Arizone, bila je

i prva Jevrejka i treća žena koja je iz ove države izabrana za Pred-

stavnički dom Kongresa u Vašingtonu u kome od 2007. predstav-

lja Arizonu.

Gifordsova je rođena u ovoj državi na granici sa Meksikom, u gra-

du Tusonu, na jugu zemlje. Kaže da je ponosna na svoje južnjačke

korene i nije krila ljubav prema kamionima, motociklima i oružju.

Ironično je da je posedovala pištolj “glok”, isti onakav iz koga je

ranjena prošlog vikenda.

U mladosti je bila republikanac, a kasnije se priklanja idejama De-

mokratske partije. Diplomirala je urbano planiranje, a u politici

je angažovana oko imigracione reforme, istraživanja embrionskih

matičnih ćelija, alternativnih izvora energije. Zalaže se za veće

minimalne zarade radnika i mogućnost da ratni veterani iz Iraka i

Avganistana steknu srednjoškolske diplome. Poznata je i po tome

što smatra da žene imaju pravo na abortus, zbog čega je dobijala

pretnje smrću.

Trpela je i pretnje i napade neistomišljenika kada je prošle godine

podržala reformu nacionalnog zdravstvenog sistema. Na dan kada

je u Kongresu glasala za Obaminu reformu nepoznati napadači su

mecima izrešetali vrata njene kancelarije u Tusonu.

Na poslednjim izborima za mandat u Predstavničkom domu Kon-

gresa, u tesnoj borbi je pobedila kandidata konzervativnog pokre-

ta Partija “Čajanka”. Otac povređene političarke Spenser Gifords

(75) zaplakao se kada su ga novinari upitali da li je njegova ćerka

imala neprijatelje: “Da. Celu Partiju ‘Čajanke’!”

Gabrijel Gifords je udata za Marka Kelija, astronauta, sa kojim

nema dece.

Do zatvaranja ovog broja “Vremena”, vesti o stanju povređene

kongresmenke govore da su lekari uspeli da komuniciraju sa njom,

ali da je i dalje u kritičnom stanju.

M.R.

U subotu ujutru devetogodišnja Kristina

Grin htela je lično da upozna posla-

nicu Arizone u kongresu SAD. Otiš-

la je ispred tržnog centra Sejfvej gde je Gabri-

jel Gifords razgovarala sa građanima Tusona.

Devojčica je stajala i slušala. Među prisutnim

ljudima bio je i dvadesetdvogodišnji Džerad Lo-

fer. Sve je ličilo na uobičajenu predstavu ame-

ričkih političara koji neposredno razgovaraju

sa običnim ljudima – sve dok Lofner nije izva-

dio poluautomatski pištolj “Glok 19” i počeo da

puca. Iz neposredne blizine pogodio je u gla-

vu Gifordsovu. Pre nego što se dao u beg, ra-

nio je četrnaestoro, a ubio šestoro ljudi. Među

njima i Kristinu.

Poremećenog mladića su na licu mesta sa-

vladali i razoružali prolaznici. U međuvreme-

nu je već izveden pred sud i optužen za više-

struko ubistvo sa predumišljajem i ubistvo u

pokušaju. Dosadašnja istraga pokazala je da

nije imao saučesnike. Biće uvršćen u statistiku

mnogobrojnih labilnih Amerikanaca koji su se,

zbog nečeg frustrirani, uvređeni ili ugroženi,

latili oružja i pobili nekolicinu sugrađana. Ga-

brijel Gifords je sa prostrelnom ranom u glavi u

kritičnom stanju. U Americi se povela oštra po-

lemika između demokrata i republikanaca, da

li je govor mržnje i netrpeljivosti koji je postao

uobičajen u političkoj borbi, Lofnera naveo na

pokolj čija je glavna meta bila predstavnica de-

mokrata Gifords. Negde na rubu, na prilično

bizaran način govori se i o slobodnoj prodaji

oružja u SAD, jedinstvenoj u svetu. A Kristina

je jednostavno bila na pogrešnom mestu u po-

grešno vreme i tako postala deo tragične ame-

ričke ikonografi je: rođena 11. septembra 2001.

godine, na dan najgorih terorističkih napada

u istoriji SAD, bila je jedna od 50 beba, po jed-

na iz svake savezne države, koje su simbolično

uvršćene u knjigu koja je posle šoka Amerikan-

cima trebalo da ulije nadu u budućnost. De-

vet godina kasnije postala je simbol bezumlja.

O “bezumlju” ovog čina raspredaju svi ame-

rički i mnogi svetski mediji. Da li tako nešto

može da se predvidi? Da li može da se spreči?

Da li je ovaj čin posledica američkog načina

života? Da li ima političku pozadinu? Da li tre-

ba zabraniti slobodnu prodaju oružja? U ko-

joj meri govor mržnje i huškanje mogu neko-

ga da navedu na ubistvo? Da li treba zabraniti

rike

▸▸

VREME ▸ 13/01/2011 60

“Čajanku” (Tea Party), radikalno krilo republi-

kanaca, čija je ikona Sara Pejlin, pored osta-

log, i mandat nesrećne poslanice demokrata

Gabrijel Gifords na internetu označila kao po-

litičku metu? Ili je Lofer jednostavno lud, bez

obzira na sve ostalo?

KLIMA MRŽNJE: Demokratski krugovi na-

padaju konzervativce, da su pokreti pod nji-

hovim okriljem kao “Čajanka” i mnogobrojni

desni komentatori u medijima politička nesla-

ganja pretvorili u retorički rat i tako zatrova-

li klimu u američkom društvu. Nobelovac Pol

Krugman u “Njujork tajmsu” govori o “klimi

mržnje”, koja je dovela do atentata. Politička

desnica odgovara da su izveštaji o huškačkom

i ratobornom tonu republikanaca medijski lov

ne veštice, te da je atentator pojedinac, “poli-

tički vetropir” koji nije bio aktivan ni u “Čajan-

ci”, niti u bilo kojoj drugoj političkoj organiza-

ciji. Predsednik Barak Obama – stalna meta ek-

stremnih republikanaca, koji ga već po potrebi

upoređuju sa Hitlerom ili Staljinom, predstav-

ljaju kao mračnog marksistu, ili mu osporavaju

američko državljanstvo – pozvao je Amerikan-

ce da se ujedine u molitvi. Strasti je smirivao

i novi predsedavajući Kongresa, republika-

nac Džon Boner, inače poznat po raspirivanju

žučnih polemika sa demokratama: “Pozivam

sve poslanike, da se okupe oko svoje ranjene

koleginice.”

Stiče se utisak da su se Amerikanci navikli

na govor mržnje i razuzdanu republikansku re-

toriku koja se uvukla u američku politiku neg-

de u vreme kampanje za drugi predsednički

mandat Džordža Buša juniora, a kulminirala

pre i posle predsedničkih izbora koje je u ve-

likom stilu osvojio Barak Obama. Sada se na-

novo analiziraju izjave tipa “u Beloj kući sedi

Mao Cedung”, kao zloupotreba zagarantovane

slobode mišljenja i govora i nešto više od pu-

kog kršenja političke korektnosti. Sara Pejlin

tako u kontekstu Baraka Obame kao poštapa-

licu koristi reč “tiranija”. Neki komentatori su

i ranije postavili pitanje da li je Pejlinova sve-

sna šta sve time može da izazove: jer, američ-

ki ustav dozvoljava slobodnim građanima da

obrazuju oružanu miliciju kako bi se odbrani-

li od tiranije. Predstavnica “Čajanke” u Neva-

di koja je htela da postane senatorka, govori o

“unutrašnjopolitičkim neprijateljima” u Kon-

gresu, ne o političkim protivnicima ili rivali-

ma. Neki od komentatora govore o “semenu

zla”. Čak je i FBI upozoravao da bi takva reto-

rika mogla da dovede do “ekstremističkog na-

silja”, jer podstiče mržnju. Pejlinova se branila

da ona “mrzi nasilje i rat”.

Jedna od debata koja se povela kao posledi-

ca atentata u Tusonu je i da li predstavnici na-

roda treba da imaju lično obezbeđenje 24 časa

dnevno. U Americi, u kojoj direktan, “sponta-

ni” dijalog između birača i biranih spada u stu-

bove demokratije i političke kulture, rasprava

o telohraniteljima ranije se ne bi ni našla na

dnevnom redu.

NIGDE BEZ PIŠTOLJA: Odavno ljudi kao

reditelj Majkl Mur ili gradonačelnik Njujorka

Majkl Blumberg govore da u Americi ima pre-

više vatrenog oružja u ličnom vlasništvu i pre-

više ludaka, da je samo pitanje vremena kada

će neko od njih ponovo da zapuca i da je ne-

ophodna državna kontrola. Dok malobrojni za-

htevaju da se oružje povuče iz slobodne pro-

daje, kongresmen iz Jute Džejson Hefec posle

krvoprolića u Juti kaže da će od sada obavezno

na posao da dolazi naoružan kako bi mogao

da se odbrani. “Jednostavno se osećam bolje

kada pištolj nosim sa sobom”, rekao je televiziji

CBS. On lično preferira poluautomatski “glok

23”. Dok se vode nepregledne diskusije o ide-

ološkim palikućama i prorocima mržnje, ame-

rička opsednutost oružjem jedva da se i spomi-

nje. Tek poneki liberalno-demokratski komen-

tator postavi večito pitanje, kako je moguće da

jedan očigledno poremećen mlad čovek šeta sa

poluautomatskim oružjem koje je kupio u pro-

davnici na osnovu nedodirljivog građanskog

prava na posedovanje oružja, koje se temelji

na, kako neki kažu, dosta slobodnoj interpre-

taciji Ustava iz 1791. godine.

Tragedija u Tusonu kod mnogih Amerikana-

ca je izazvala potrebu za još više oružja. Pa vi-

dite, kažu pobornici oružja, Lofera su zaustavi-

li i savladali upravo naoružani građani. I ono

poznato: ne ubija oružje, već ljudi. Ni pred-

sednik Obama, ni guvernerka Arizone Džen

Bruer, povodom događaja u Tusonu problem

slobodnog nošenja oružja ni spomenuli nisu,

već su se radije držali političkog patosa, tipa

“molićemo se za žrtve” i “niko nas nikada po-

koriti neće”.

SLIKA NEPRIJATELJASLIKA NEPRIJATELJA: Plakat protiv reforme zdravstva Baraka Obame: Plakat protiv reforme zdravstva Baraka ObameFotografije: REUTERS

VREME ▸ 13/01/2011 61

MISIJA OBAVLJENA: Svaki odrasli građanin

Arizone bez ikakve posebne dozvole, bez pro-

vere, sme da nosi oružje gde god hoće, samo

ako je prekriveno. Lofner je svoj “glok” kupio

legalno u prodavnici Sportman’s Warehouse,

prodavnici za opremu za lov. Pištolj je platio

459,99 dolara. Dva magacina od po 33 meta-

ka za po 35,99 dolara, kakvi su dozvoljeni tek

od 2004. godine, kupio je u diskontu Vol-mart.

Problem nije ograničen samo na Arizonu, koja

važi za “Meku oružja”. U Americi se u privat-

nom vlasništvu nalazi preko 250 miliona ko-

mada vatrenog oružja. Globalna studija koju

su vršile 23 države pokazuje da se u SAD do-

godi 80 odsto smrtnih slučajeva u svetu prou-

zrokovanih vatrenim oružjem.

Milioni korisnika socijalnih mreža Fejsbuk,

Tviter ili Majspejs uključili su se u raspravu oko

tragedije u Tusonu. “Mission accomplished, Sa-

rah Palin” (Misija obavljena, Saro Pejlin), napi-

sao je ironično poznati levi bloger Markos Mu-

licas. “Džered Li L., novi američki heroj”, mo-

glo se sa druge strane videti na novom, dan po-

sle ubistva postavljenon profi lu na Fejsbuku.

“Čovek koji je ispalio prve hice u američkom

građanskom ratu 2011. Neka počne revoluci-

ja!” Bestseler autorka Alisa Valdes, koja često

boravi u Arizoni, rekla je: “Oduvek sam slu-

tila da će sledeći građanski rat početi ovde.”

DIVLJI ZAPAD: Arizona je, kako su jednom

rekli na ABC njuz, “bure baruta ljutnje”. “Mi

smo Meka predrasuda i netolerancije, neka vr-

sta glavnog grada zadojenih fanatika”, žalio se

lokalni šerif Klarens Dupnik. Savezna država

koja je kao poslednja 1912. pripojena teritoriji

SAD, u kojoj živi 6,9 miliona stanovnika i čija se

zapadna granica sa Meksikom proteže na 625

kilometara, još uvek živi u duhu Divljeg zapada.

Tu se nalaze Veliki kanjon i Mohava pustinja.

Tu se oduvek gajilo duboko nepoverenje pre-

ma dalekom Vašingtonu i svemu što je strano.

Tu su i parole “Čajanke” bile žešće nego drug-

de. Pitanja koja u pustinjskoj državi atmosferu

dovode do usijanja su diskusija o politici imi-

gracije, ali i reforma zdravstva Baraka Obama,

koja se odbacuje kao “socijalistička”, i ne daj

bože restriktivnija politika o oružju.

Situacija se zaoštrila za vreme izborne kam-

panje za kongres 2009. godine. “Nacija se na-

oružava”, drhtavim glasom uzvikivala je tada

kandidatkinja “Čajanke” Šeron Engli. “Ako ne

dobijemo na glasačkim kutijama – šta će biti

sledeći korak?” ◂

Andrej Ivanji

Poremećeni samotnjak

Protiv napadača iz Arizone Dže-

rada Lija Lofnera (22) američke

vlasti podigle su optužnicu u ko-

joj ga sumnjiče da je ubio šest

ljudi i ranio američku kongre-

smenku Gabrijelu Gifords. Optuž-

nica je podneta američkom sudu

u Tusonu, a Lofneru preti smrt-

na kazna.

Lofner je 2006. godine napustio

gimnaziju, a prošle godine, posle

nekoliko incidenata i ometanja

nastave, gde je morala da inter-

veniše policija, i koledž. Bezus-

pešno je pokušavao da se zaposli

u lokalnoj sendvičari, a nije se

snašao ni kao šetač pasa. Prija-

vio se za vojsku, ali je odbijen.

Školski drugovi ga opisuju kao

samotnjaka, čoveka koji je često

bio svojeglav, a neki kažu i da je

“poremećena osoba”. Kažu da je mnogo čitao, da nije bio neprijateljski raspoložen ni pre-

ma kome, mada ni sa kim nije ostvarivao bliži odnos, da se držao svog stava, ne mareći za

to šta drugi o njemu misle.

Kako navodi “Volstrit žurnal”, na internetu je ostavio dovoljno dokaza da je nestabilan – u

poslednjem video-zapisu koji je postavio na “Jutjubu” sebe je nazvao osobom “koja prime-

njuje teror ili terorizam, posebno kao političko oružje”.

Mark Potok, koji se u jednoj nevladinoj organizaciji iz Sjedinjenih Američkih Država, bavi

istraživanjima ekstremnih desničarskih grupa, skrenuo je pažnju na Lofnerovo “trabunja-

nje” na internetu o tome kako ne priznaje američku valutu. To se, prema Potokovim re-

čima, slaže sa idejama ekstremnog pokreta Patriota, koji kažu da su zlato i srebro jedina

legalana sredstva plaćanja u SAD. Još jedno poklapanje Lofnerovog pisanja na internetu sa

idejama pokreta Patriota je i optuživanje američke vlade da “kontroliše ljudima um na taj

način što kontroliše gramatiku”. Često je vrlo kritično govorio o religiji i o tome kako, na-

ročito u njegovom okrugu, ima mnogo

nepismenih ljudi.

Osim sa pokretom Patriota, svetski

mediji ga povezuju i sa konzervativ-

nim pokretom Partija “Čajanka” na

čelu sa Sarom Pejlin (na slici) i esktre-

mističkom antivladinom, antiimigraci-

onom i antisemitskom organizacijom

Američka renesansa, koja je porekla

bilo kakvu vezu sa Lofnerom.

Iako nije bio blizak ni sa kim, kako

pišu mediji, nekoliko sati pre napa-

da na svojoj stranici društvene mreže

Majspejs ostavio je oproštajne poru-

ke: “Doviđenja, prijatelji” i “Molim

vas da se ne ljutite na mene”. Poru-

ke su uklonjene samo nekoliko minuta

pošto su vlasti utvrdile identitet ubi-

ce iz Tusona.

M.R.

VREME ▸ 13/01/2011 62

Odlazak najgoreg kalifornijskog guvernera

Kako uspeti u AmericiIako će njegovi budući biografi

imati silnih problema da utvrde

da li je Arnold Švarceneger

bio lošiji kao glumac ili kao

političar, bivši guverner

Kalifornije ne bi trebalo da

strepi od budućnosti. Ima više

nego dovoljno novca, više nego

dovoljno političkih i drugih veza,

a u najgorem slučaju mogao bi

da drži ozbiljna predavanja o

tome kako uspeti u Americi

Pošto je ovih dana završio drugi mandat na

mestu guvernera Kalifornije, Arnoldu Švarce-

negeru neki predviđaju da će “ostati bez po-

sla”, neki da će se vratiti u Holivud, dok je on

svoje usluge nezvanično ponudio kabinetu

Baraka Obame – zainteresovan je, kako kaže,

za “neki posao u vezi sa ekologijom” u okviru

Obamine administracije.

Nije to, naravno, jedina mogućnost: “Jasno

je da postoji čitav niz različitih mogućnosti za

mene zbog različitih profesija kojima sam se

bavio. Od industrije zdravlja, preko ekologije,

pa do politike, pisanja knjiga, držanja govora.

Mnogo je različitih vrata koja mogu da mi se

otvore”, objasnio je bivši guverner u oproštaj-

nom intervjuu za “Los Anđeles tajms”.

Iako je buduće usmerenje njegove karijere

za sada nepoznato, izvesno je da Švarceneger

neće ostati bez dolara u džepu: procene kažu

da je, zahvaljujući različitim izvorima, “težak”

približno 900 miliona dolara. Izvesno je tako-

đe da će biti upamćen kao jedan od najgorih

kalifornijskih (a i američkih) guvernera i da će

njegovim naslednicima biti teško da poprave

sve greške koje je napravio. Zapravo, njegovi

budući biografi imaće silnih problema da utvr-

de da li je Švarceneger bio lošiji kao glumac ili

kao političar.

TERMINATOR: Kada je 2003. godine prvi put

postao guverner Kalifornije, bilo je zaista ne-

moguće očekivati da će mišićava holivudska

zvezda uspeti da za samo sedam godina uni-

šti štagod je moglo biti uništeno u jednoj od

najbogatijih saveznih država u SAD, ujedno i

državi čija je privreda osma po veličini na glo-

balnom nivou. Pre svega, za njegovog vakta,

dug Kalifornije porastao je sa 34 milijarde do-

lara (u 2003) na čitavih 91 milijardu u 2010. go-

dini. Budžetski defi cit takođe je utrostručen i

sada, umesto desetak, iznosi 28 milijardi do-

lara. S tim u vezi, dao je i prilično budalasto

objašnjenje kako se “ne bismo toliko zaduži-

vali da smo znali da će biti ekonomske krize”.

Prema nalazima grupe Građani za odgovor-

nost i etiku u Vašingtonu, Švarceneger je tokom

svog sedmogodišnjeg mandata prekršio mnoge

pisane i nepisane zakone, koji su građane Kali-

fornije skupo koštali. Pre svega, kako se navo-

di, “koristio je neprofi tne organizacije i fondo-

ve u ličnom interesu”: primera radi, ova grupa

dokazuje da je mreža organizacija oslobođenih

plaćanja poreza fi nansirala lične guvernerove

troškove, uključujući redovnih šest hiljada do-

lara mesečno za hotelski apartman u Sakra-

mentu, luksuzna putovanja u inostranstvo i

VREME ▸ 13/01/2011 63

njegove veoma isplative nastupe širom sveta.

Takođe, ista grupa navodi konkretne primere

u kojima je Švarceneger prekršio predizborno

obećanje o odbijanju donacija koje bi za posle-

dicu imale uticaj na njegove političke odluke,

kao i primere sukoba interesa (tj. poslove koje

je guverner prihvatio, a koji su u direktnoj su-

protnosti sa njegovom političkom funkcijom).

Bivši guverner takođe se suočava s optužbama

za nepotizam, pritisak na državne službenike i

loše upravljanje državnim agencijama.

SKRETANJA: Među konkretnim odlukama

koje je doneo, dugoročno najlošije svakako su

one koje se tiču odredaba o transparentnosti

zdravstvene zaštite, kao i legalizacije gej bra-

kova. Iako ih je u početku snažno podržavao,

guverner je, naime, stavio veto na meru koja

je podrazumevala da bolnice objavljuju podat-

ke o smrtnosti svojih pacijenata. Njegovi pro-

tivnici objašnjenje su našli u činjenici da je

Švarceneger indirektno korumpiran od stra-

ne “bolničkog lobija”: pošto je stavio veto na

pomenutu meru, različite bolničke asocijaci-

je su 2004. u njegovu izbornu kampanju ulo-

žile (bar) 44.000 dolara. Što se tiče komplek-

sne storije o legalizaciji gej brakova, u njoj još

nisu pronađeni eventualni fi nansijski marife-

tluci, ali je ona svakako dobar primer činje-

nice da Švarceneger ponekad pojma nema ni

šta želi, ni šta govori. Kao republikanac, on se ▸▸

VREME ▸ 13/01/2011 64

od samog starta deklarisao kao protiv-

nik istopolnih brakova, plasirajući pri-

tom nezaboravni “biser” o tome kako su

“gej brakovi nešto što bi trebalo da se do-

gađa između muškarca i žene”.

No, pošto njegova desničarska uvere-

nja po potrebi skreću naglo ulevo, vreme-

nom je svoje stavove korigovao i, posle

silnih vetoa na različite zakonske odred-

be, mandat završio kao pristalica prava

LGBT populacije na sklapanje braka. U

međuvremenu, međutim, doneo je neko-

liko odluka kojima je totalno iskarikirao

ovaj problem: u okviru propisa koji ure-

đuju školstvo, 2007. zabranio je upotre-

bu reči “mama”, “tata”, “muž” i “žena”

(kako se ne bi diskriminisali ljudi u “dru-

gačijim” porodičnim zajednicama), pot-

pisao dozvolu kojom se dečacima omo-

gućava da idu u toalet za devojčice i po-

kušao da utiče na sadržaje udžbenika koji se

tiču pola, braka i seksualnosti.

Jedina oblast u kojoj je bivši guverner dobio

pozitivne poene jeste ekologija. To se pre sve-

ga odnosi na podršku zakonu protiv globalnog

zagrevanja usvojenom 2006, koji, između osta-

log, velikim kompanijama propisuje obavezu

da smanje emisiju ugljen-dioksida.

AMERIČKI SAN: Zaista je prava misterija

kako je čovek kao Arnold Švarceneger uspeo

da bude izabran za kalifornijskog guvernera

– i to ne samo jednom, 2003, već i drugi put,

2006. godine. Ipak, mnogo je veća kosmička

tajna kako mu je pošlo za rukom da prethod-

no postane holivudska zvezda.

Rođen u relativno siromašnoj porodici u Gra-

cu, Švarceneger se iz Austrije preselio u SAD

1968, kao 21-godišnjak. Jedino čime je u tom

trenutku raspolagao bilo je mišićavo telo: miši-

će je oblikovao višegodišnjim bavljenjem razli-

čitim sportovima, a druge kvalitete nije pokazi-

vao. Engleski jezik je govorio toliko loše da mu

je u početku bila potrebna pomoć prijatelja-pre-

vodilaca, a producenti njegovih prvih fi lmskih

ostvarenja strepeli su da ga publika jednostav-

no neće razumeti. Zlobnici kažu da situacija s je-

zikom ni danas nije mnogo drugačija – i pored

skoro pola veka u Americi, Švarcenegerov ak-

cenat najviše asocira na akcenat ljudi koji dana

nisu proveli na engleskom govornom području.

Kako bilo, njegova glavna ambicija u počet-

ku bila je osvajanje važnih bodibilding titula,

u čemu je vrlo brzo uspeo. Već 1970. osvaja ti-

tulu Mister Olimpija i postaje zvanično najbo-

lji bodibilder na svetu. Na tom takmičenju po-

beđivaće šest puta uzastopce, a posle duže pa-

uze čak i sedmi put – 1980. Titulu Mister Uni-

verzum takođe je osvojio dva puta, što ga je

dodatno ustoličilo kao “kralja bodibildinga”

i osobu koja je izuzetno uticala na ovaj sport,

čak i pošto ga je zvanično napustio – godina-

ma je objavljivao tekstove u različitim specija-

lizovanim magazinima i promovisao prepara-

te namenjene sportistima.

Od 1970, kada se prvi put pojavio pred fi lm-

skim kamerama, Švarceneger je snimio čak 38

fi lmova, od kojih su najpoznatiji Terminator,

Predator, Konan varvarin, Crvena Sonja, Crveno

usijanje, Totalni opoziv. Iako je nekoliko puta

bio nominovan za Zlatni globus, činjenica je

da nikada nije bio smatran za pravog glumca,

već samo za zanimljivu fi lmsku pojavu. Nje-

gov fi lmski angažman možda je najbolje opisao

glumac Robi Vilijams, koji je svojevremeno pri-

metio: “Arnold Švarceneger je igrao u mnogo

fi lmova, ali je u njima govorio manje od bilo ko-

jeg glumca, jedino možda ne manje od Lesija.”

Za razliku od mnogih došljaka u SAD i Holi-

vud, bivši guverner Kalifornije najpre je postao

milioner, a tek potom fi lmska zvezda. Zahva-

ljujući prodaji bodibilding opreme i preparata,

kao i trgovini nekretninama, prvi milion napra-

vio je pre tridesete godine, a dar za biznis po-

kazao je pametno investirajući novac zarađen

na fi lmovima – što se pre svega odnosi

na lanac restorana Planet Holivud, kojim

gazduje zajedno s Brusom Vilisom, Demi

Mur i Silvesterom Staloneom. Praktičan u

različitim delatnostima, Švarceneger se

čak ni u privatnom životu nije rukovodio

isključivo idealima – od 1986. oženjen je

Marijom Šiver, ćerkom sestre Džona Ke-

nedija, što znači da se, pored svega, još

i “dobro udao”.

Zbunjuje ipak njegova republikanska

orijentacija, posebno imajući u vidu da

su Kenedijevi tradicionalno demokrate.

Švarceneger je još od početka devedese-

tih bio angažovan na sitnijim poslovima

u republikanskom štabu, a oduvek je tvr-

dio da ga je još 1968, odmah po dolasku

u SAD, usmerio TV duel između repu-

blikanca Niksona i demokrate Hamfri-

ja. “Hamfri je izgovarao stvari koje su li-

čile na socijalizam, odakle sam upravo bio po-

begao. A Nikson je govorio o slobodnom pre-

duzetništvu, snižavanju poreza, jačanju voj-

ske. To je zvučalo kao dašak svežeg vazduha.

Pitao sam prijatelja: ‘U kojoj je on partiji?’ Po-

što mi je prijatelj rekao da je republikanac, od-

lučio sam: ‘Onda sam to i ja.’ Od tada sam re-

publikanac”, ispričao je u jednom intervjuu. I

u ovom slučaju, “sedenje na dve stolice” poli-

tički se isplatilo: iako republikanac, bio je pri-

hvatljiv i demokratama, malo zbog srodstva s

Kenedijevima, a malo i zbog ideoloških skre-

tanja kadgod bi to okolnosti nalagale.

Sva ova faktografi ja i dalje ne nudi odgovor

na pitanje kako je sportska, glumačka, politič-

ka i biznis karijera mogla da se dogodi čove-

ku koji se na prvi pogled ničim ne izdvaja od

običnih smrtnika. Teorije su različite – kreću

se od onih baziranih na priči o “slučajnosti”

i “srećnoj zvezdi”, do onih o (ne)prikrivenoj

ambiciji i frustraciji deteta iz siromašne kuće,

spremnog na sve kako bi uspelo u životu. No,

kao što se to obično i događa, biće da je istina

negde na sredini: Švarceneger je zaista poka-

zao priličnu ambiciju/praktičnost u svim svo-

jim aktivnostima, ali je istovremeno činjenica

i da su mu se “stvari nameštale” i da ga je po-

terala sreća.

Tako nekako valjda izgleda onaj famozni

“američki san”. Koji, u slučaju Arnolda Švar-

cenegera, i dalje traje. ◂

Tamara Skrozza

TAKO JE SVE POČELOTAKO JE SVE POČELO: : Konan varvarinKonan varvarin

VREME ▸ 13/01/2011 65

Srpsko-evropska posla

Zašto kokodačeš u francuskom restoranuPre nekoliko godina Evropska komisija je sprovela istraživanje “Evropljani i njihovi jezici”. Cilj je

bio da se utvrdi koliko stanovnika evropskih zemalja može da se sporazumeva na jeziku koji im nije

maternji. Zemlje u kojima se titluju fi lmovi stoje bolje od onih gde se ceo program sinhronizuje

Zamislite Arnolda Švarcenegera kako u Terminatoru neustrašivo, na

tečnom makedonskom, izgovara “Ke se vratam”. Ili Klinta Istvuda koji

ulazi u salon, dodiruje obod šešira, a zatim kaže “Merhaba”. Konačno,

ako se zateknete u nekom hotelu u Rimu i uključite televiziju, posto-

ji opravdana bojazan da će Džon Vejn uskliknuti “Ciao, ragazzi”. To se

zove sinhronizacija.

No, posebno su živopisni primeri (doduše, iz prošlosti) u kojima

isti glas, recimo na poljskom, izgovara sve replike u fi lmu. I muških i

ženskih likova, i starih i mladih, pa tako isto zvuče i baka i unuk. Do-

datni problem je bio što se “čitač-sinhronizator” ne udubljuje. Ton je

nepromenjen, isti od prvog do poslednjeg minuta. Od onih pravila dik-

cije, koje je učio svako ko je išao u dramsku sekciju u osnovnoj školi ni

traga.

Danas, svakako, u većini evropskih zemalja gde vlada sinhronizacija

kao u Nemačkoj ili Italiji, posao je dobro odrađen. Glasovi su ukloplje-

ni sa pokretima usana, glumci se trude da “zvuče” baš kao oni kojima

kradu odnosno daju glas. Svakako da to ima svojih prednosti. Ekran ni-

je prekriven tekstom. Zatim, pri prevodu fi lma postoji ograničeni broj

karaktera za jedan titl i njegovo trajanje, pa onda prevodilac mora da

“juri kontekst”. Pri sinhronizaciji to nije slučaj. Gledaoci se manje na-

prežu kada ne moraju i da čitaju te će zapaziti više detalja u samom

fi lmu. Konačno, tvrde neki, tako se čuva i obogaćuje maternji jezik

(mada ne shvatam zašto se jezik obogaćuje slušanjem, a ne i čitanjem

istog teksta). Sinhronizacija je, logično, znatno skuplja.

Za one koji su navikli na titl, sve drugo deluje smešno i(li) tragično.

Dosta glumaca ima specifi čan glas i intonaciju pa je pokušaj njiho-

vog “skidanja” osuđen na propast. Što se tiče crtanih fi lmova, svakako

da je sinhronizacija potrebna. Istini za volju, teško da mogu da zami-

slim Duška Dugouška bez Nikole Simića. A znaju gledaoci Bube u uhu

koliko bi se raznežili kada bi Simić u nekom trenutku u predstavi, bez

najave i razloga, kazao “Šefe, koji ti je vrag?”.

No, pre nekoliko godina Evropska komisija je sprovela istraživanje

“Evropljani i njihovi jezici”. Cilj je bio da se utvrdi koliko stanovnika

evropskih zemalja može da se sporazumeva na jeziku koji im nije ma-

ternji. Na prvi pogled se vidi da zemlje u kojima se titluju fi lmovi stoje

bolje od ovih drugih, najpre kada je u pitanju engleski jezik. Na vrhu

su skandinavske zemlje, a građani Holandije, Hrvatske ili Slovenije su

mnogo, skoro duplo, “govorljiviji” na engleskom od stanovnika Itali-

je, Francuske, Španije, Turske ili Mađarske. Srbija nije bila uključena u

istraživanje, ali bismo mogli pretpostaviti da smo u uspešnijem taboru.

Poslovično uporni i vredni Nemci su, i pored sinhronizacije, na sredini

liste. Previše bi pojednostavljeno bilo svesti nivo znanja stranih jezi-

ka na gledanje televizije, ali svakako da ima nekog udela ako se strani

jezik sluša od ranih godina. Što mi, u Srbiji, dobro znamo.

Ako neko možda ne veruje Evropskoj komisiji i njihovom istraživa-

nju, dovoljno je da prošeta ulicama Pariza ili Budimpešte i pokuša da

pita za put, a potom sedne u restoran da naruči nešto za piće i jelo.

Znam, mnogi će reći : “Umeju oni da govore engleski, ali neće.” Ni-

sam uverena.

Istina jeste da Francuzima teško pada to što neki stranac ne govo-

ri njihov jezik. Koliko god ih ubeđivali da ne govorite francuski, oni će

nastaviti da vam objašnjavaju to što ste ih pitali, baš na francuskom.

Jedna od mojih skorašnjih strategija je bila da, ukoliko neko počne da

priča sa mnom na francuskom, i pored mog izvinjenja i nezgrapnog Je

ne parle pas français, odgovoriću na srpskom. I tako bi. Pitam ih na

engleskom, oni se raspričaju “bla-bla-bla-bla” na svom maternjem ona-

ko milozvučno, ja njima uz smešak “Hvala vam mnogo, ali ništa vas ne

razumem”. Gledaju zbunjeno. Vide da ipak ne pričamo engleski.

Najstrašnije je objasniti u restoranima šta hoćeš da pojedeš ili popi-

ješ. Koleginica mi je pre neki dan ispričala kako su ona i njeni prijatelji

seli u lep pariski restoran, uzeli jelovnik i shvatili da ne razumeju ništa.

Pozvali su konobara koji, po pravilu, nije znao engleski. Onda je on po-

zvao šefa kuhinje koji takođe nije znao engleski. I šta onda? Odlučili

su da se koriste univerzalnim jezikom. Da bi saznali šta je šta na me-

niju, pokazivali bi prstom na jelo, a onda su i oni i šef kuhinje mukali,

kokodakali, groktali.

Moj problem je bio što tokom boravka u Parizu nisam smela da je-

dem jaja i mleko. E, to je stvarno teško objasniti. ◂

JELENA JORGAČEVIĆ

Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat (“Vrline života u porodici evropskih naroda”) fi nansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.

80 VREME ▸ 23/12/2010

VREME ▸ 13/01/2011 66

▸ mozaik

Uvrnuta biologija

Đavolji blizanci

Kako se tokom prenatalnog razvoja blizanaca od različitih očeva

ponašaju hormoni i endokrini sistem majke? Zašto organizam

ne izbaci naknadno oplođenu ćeliju kao strano telo? Mada ga je

teško shvatiti, ovaj fenomen očigledno postoji, jer se dešava

Foto: www.iriscreationsphotography.com

VREME ▸ 13/01/2011 67

▸▸

Tokom proteklih božićnih praznika iz

Poljske se kao lavina proširila vest o

blizancima koje je rodila jedna maj-

ka, ali koji su začeti sa dva različita oca, što je

navodno potvrđeno DNK testiranjem. Šta se

tu zaista desilo? Da li je reč o medijskoj “pat-

ki” dostojnoj fabule televizijskih sapunica ili

se takvi blizanci zaista mogu pojaviti? Po sve-

mu sudeći, nije reč o podvali, bar ne medijskoj.

Originalna priča o ovom slučaju prvobitno

je objavljena u sasvim relevantnom lokalnom

listu “Dziennik Wschodni” (“Istočni dnevnik”)

(dziennikwschodni.pl) i koji izlazi u regionu

grada Lublina u Poljskoj. Naime, autorka član-

ka Anna Jasińska do ove anegdote je došla u

razgovoru sa doktorom Petrom Koziolom, ge-

netičarem iz Odeljenja za sudsku medicinu u

Lublinu, koji je objavila pod naslovom “Blizan-

ci sa dva oca. Sedmi slučaj u svetu”. (Bliźnięta

z dwóch ojców. Siódmy przypadek na świecie).

Prema priči doktora Koziola, jedna Poljaki-

nja sa severa Poljske rodila je dečaka i devoj-

čicu blizance, a potom je svom suprugu saop-

štila kako im on nije biološki otac jer je u odgo-

varajućem periodu imala odnose sa ljubavni-

kom. Budući da je zatražila razvod, pokrenuti

su brakorazvodna parnica i zahtev za ospora-

vanje očinstva nad blizancima, što je majku i

ljubavnika dovelo do forenzičara u Lublinu.

Međutim, nalaz sa Odeljenja za sudsku medi-

cinu nije baš sasvim potvrdio majčinu priču,

već je dao potpuno neočekivan rezultat – DNK

test je pokazao da je ljubavnik zaista devojči-

cin biološki otac, ali i da je suprug otac dečaka.

Mada su devet meseci zajedno rasli u jed-

nom stomaku, ovi blizanci su jedno drugom

samo polubrat i polusestra. Njihov DNK se ra-

zlikuje kao i kod bilo koje dvoje dece sa jed-

nim zajedničkim roditeljem. To se moglo do-

goditi samo ako je majka imala seksualne od-

nose i sa svojim suprugom i sa ljubavnikom

u vrlo kratkom intervalu, pa su u njenoj utro-

bi jedna za drugom dve jajne ćelije osemenje-

ne različitim spermatozoidima, te su nastala

dva sasvim različita zigota. Ovakvo začeće se

stručno naziva heteroparentalna superfekun-

dacija. Reč je o izuzetno neobičnom fenome-

nu superfekundacije koji je statistički tako re-

dak da ga akušeri jedva poznaju, a i ako zna-

ju, sumnjaju u njega.

BROJ OČEVA: Sudeći po podacima iz vrlo

detaljnog zbornika “Multiple pregnancy”

koji su uredili Isaac Blickstein i Louis Keith,

stvar sa superfekundacijom, što je pojam na-

stao od reči fecundare, plodnost, na izvestan

način podrazumeva vrlo slične početne uslo-

ve u ženskom telu kao i kod začeća dvojajča-

nih blizanaca (vidi okvir). Razlika je “samo” u

tome što se dve ćelije osemenjavaju spermato-

zoidima ne iz jednog, nego iz dva polna odno-

sa. Do toga može da dođe tokom uzastopnih

ejakulacija (jedno istraživanje pokazuje da one

povećavaju šansu da se rode blizanci za 25 od-

sto), ali se smatra da za sledeće osemenjava-

nje ima vremena i do nekoliko dana razmaka.

Najčešći je slučaj da dve jajne ćelije ovako

uzastopno oplodi jedan isti otac, što se na-

ziva monoparentalnom superfekundacijom,

dok se pojava kad ih je više naziva heteropa-

rentalnom. Prema istraživanju Galton institu-

ta iz Londona, monoparentalna superfekun-

dacija se zapravo javlja prilično često, u sva-

koj od dvanaest dvojajčanih trudnoća. Pored

toga, čest slučaj je i da drugi embrion nastao

superfekundacijom ne uspeva da se razvije i

biva izbačen.

Sa druge strane, heteroparentalna superfe-

kundacija, sa dva oca koja su igri u kratkom

vremenskom intervalu, spada u domen čuda,

čak i ako smo vrlo pesimistični u vezi sa stati-

stikom vernosti u brakovima i nevenčanim za-

jednicama. “Danas nema uverljivog objašnje-

nja zašto se ona javlja, a ako postoji, zašto se

onda ne događa stalno?”, kaže Isaac Blickstein

u članku “Superfecundation and superfetati-

on”. Tako je heteroparenatlna superfekunda-

cija vrlo prisutna u svetu životinja, a posebno

kod pasa, gde se dešava da u jednom leglu pet

kučića ima pet različitih očeva.

Evidentno je da kad je reč o ljudima, problem

nije samo u socijalnim normama koje sprečava-

ju većinu žena da istovremeno opšte sa većim

brojem muškaraca tokom ovulacije. Blickste-

in navodi da je u pojedinim slučajevima trud-

noća sa superfekundacijom može biti opasna

po majku. Kako se u tim okolnostima ponaša-

ju hormoni i endokrini sistem? Zašto organi-

zam ne izbaci naknadno oplođenu ćeliju kao

strano telo? Zašto u duhu evolutivnog nagona

da prenese sopstveni materijal organizam ne

štiti plod koji je već začet? Ako se u tom sluča-

ju opredeljuje za brojnije potomstvo na uštrb

jednog potomka, kao što je kod primitivnijih

sisara, zašto to inače nije tako?

CRNI I BELI: No, zabeleženi slučajevi nedvo-

smisleno govore da se to u ljudskom telu ipak

događa. Prvi navodni slučaj heterparentalne

superfekundacije zabeležio je 1810. američki

lekar Džon Arčer kod žene koja je nakon dva

uzastopna odnosa sa crncem i belcem rodila

BlizanciBlizanci čine čak oko 1,9 odsto svetske po-

pulacije, ali se javljaju sa različitom statisti-

kom u različitim narodima i delovima sveta.

Postoji izvesna naslednost u rađanju bliza-

naca po majčinoj liniji. Kod običnih zače-

ća, tokom ovulacije reproduktivni sistem

žene proizvodi jednu jajnu ćeliju koja biva

oplođena jednim od mnoštva spermatozoi-

da čime dođe do mešanja genetskog materi-

jala oca i majke. Ako pak odmah po takvom

začeću dođe do inače vrlo retke podele ova-

ko nastalog zigota na dva nova, iz njih će se

vrlo verovatno razviti takozvani jednojajča-

ni blizanci. Oni rastu u jednoj placenti sve

do porođaja, a pošto su iz jednog jajeta ima-

ju gotovo identičan DNK, uvek su istog pola

i izuzetno liče tokom života ne samo fizič-

ki nego i psihički. Međutim, tek svaki osmi

blizanci su jednojajčani. Mnogo veću grupu

predstavljaju dvojajčani blizanci. Da bi oni

nastali, jajnici u jednom menstrualnom ci-

klusu moraju da stvore ne jednu, nego bar

dve jajne ćelije. Kad nakon pravovremenog

polnog odnosa u telo žene dospeju sper-

matozoidi, oni će lutati unaokolo 4-5 dana

sve dok, ako imaju sreće, ne dođe onih 12-

48 sati vremenskog prozora koliko su to-

kom ovulacije žive obe jajne ćelije. U svakom

slučaju, dve ćelije se nakon jednog polnog

odnosa oplode različitim spermatozoidi-

ma. Tako dolazi do dve oplodnje i dve sa-

svim različite rekombinacije gena, a blizanci

u utrobi rastu u dve odvojene placente.

VREME ▸ 13/01/2011 68

jednog tamnoputog i jednog belog blizanca.

Danas se pak u naučnim časopisima može

pronaći više slučajeva gde je na blizancima vr-

šen DNK test očinstva i pokazano da su im oče-

vi različiti. Prošle godine je u Dalasu u SAD jed-

na crnkinja zajedno sa mužem odvela svoja dva

blizanca, Džejmsa i Džordana, na DNK testira-

nje budući da su pravili bitno različite izraze

lica, a potom se ispostavilo da su blizanci po-

tekli od različitih bioloških očeva. Kako su me-

diji opširno preneli, majka je ostala da živi sa

suprugom, dok ljubavnik nije obavešten da je

otac jednog od dva blizanca.

No, najuticajnije istraživanje o superfekun-

daciji “How frequent is heteropaternal super-

fecundation?” još 1992. u laboratoriji “Rh Ty-

ping” u Baltimoru sproveli su Wenk i saradnici,

proučavajući arhivu sa 39.000 sudskih analiza

očinstva. Njihovo DNK testiranje je pokazalo

da se u tolikom skupu pojava blizanaca od ra-

zličitih očeva javila čak tri puta. Uz to, Wenk

je pokazao i da su dva oca u čak 2,4 odsto slu-

čajeva uzrok da se pojave dvojajčani blizanci.

U umetnosti i u mitologiji priča o blizancima

od različitih očeva odavno postoji. Verovatno je

najpoznatija antička priča o Ledi koja je prvo

sa Zevsom u obličju labuda začela jaje iz koga

su se rodili blizanci Kastor i Jelena Trojanska,

a zatim sa svojim zemaljskim mužem začela

jaje iz kog su rođeni Poluks i Klitemenestra.

Vodič kroz vantelesnu oplodnju

Mnogo pitanja, osam bebaTeško da je Robert Edvards, onaj koji je 1978. napravio Luiz Braun, prvu

“bebu iz epruvete”, i koji je jesenas za napredak u ovoj oblasti dobio Nobelovu

nagradu, mogao da predvidi sve mogućnosti vantelesne oplodnje

Deca iz braka dva muškarca, deca iz braka

dve žene, deca začeta različitih godina a rođe-

na istog dana, deca majki u šezdesetim godi-

nama, deca samohranih majki, “poplava” še-

storki i osmorki... sve su to novi, i pomalo ek-

stremni plodovi veštačke oplodnje. Ova proce-

dura – “žetva” jajnih ćelija, njihova oplodnja

van tela žene, pa vraćanje i “sađenje” u mate-

ricu – u poslednje tri decenije rezultirala je ra-

đanjem oko četiri miliona beba.

Procenjuje se da u Srbiji svaki sedmi par ne

može da dobije dete prirodnim putem, a u Be-

ogradu – pretpostavlja se zbog drugačijeg stila

života – čak svaki peti par. Neke računice kažu

da kandidata za veštačku, odnosno vantele-

snu oplodnju (VTO) u zemlji ima oko 100.000.

Mada se ne zna koliko je ukupno beba do sada

u našoj zemlji rođeno od kada je počelo spro-

vođenje ove procedure po klinikama, pozna-

to je da je zahvaljujući fi nansiranju Republič-

kog zavoda za zdravstveno osiguranje na svet

došlo oko 700 beba, i da su jesenas počele da

se rađaju i prve bebe čije je začeće fi nansirao

Grad Beograd. Međutim, u ukupnu brojku ulazi

i jedan, pretpostavlja se veliki broj parova koji

su VTO platili iz sopstvenog džepa – u prose-

ku oko 2500 evra. U računicu treba ubaciti i

podatak da je uspešnost postupka u proseku

oko 30 odsto (kao i svuda u svetu), i da majke

koje u postupku VTO zatrudne, često na svet

donose više od jednog deteta.

DELIKATAN POSTUPAK: Postupak VTO se

u Srbiji u nekoliko klinika i privatnih bolnica

poslednjih godina obavlja dosta glatko i brzo.

Većina parova je zadovoljna – čekanja za ula-

zak u postupak gotovo i da nema, a kriterijumi

koje treba zadovoljiti da bi postupak bio fi nan-

siran iz budžeta nisu previše strogi. Konkret-

no, “pogodni” kandidati su parovi gde je žena

ne starija od 40 godina neplodna i pored odgo-

varajućeg lečenja, koja ima očuvanu funkciju

jajnika, nije rađala ili nema živu decu. Nužno

je da supružnici nisu previše gojazni (BMI ma-

nji od 30), a potrebno je i da muškarac proizvo-

di žive i morfološki ispravne spermatozoide.

Parovi koji se prijavljuju za ovaj postupak

moraju prethodno da obave brojne analize –

preglede, laboratorijske testive, hormonalna

i mikrobiološka ispitivanja itd., te da se ispi-

ta uzorak sperme muškarca. Jednom kada se

uđe u ovu proceduru (a često je potrebno tek

mesec ili dva za papirologiju i analize), pokre-

će se vrlo jednostavan, ali delikatan postupak:

najpre se stimuliše jajnik žene kako bi ume-

sto jednog proizveo veći broj folikula u koji-

ma se nalaze jajne ćelije. Onda ih genetičar u

pravom trenutku kada jajašca sazru “usisa” i

izvadi iz tela žene, a paralelno sa tim uzima se

uzorak sperme muškarca (ako nikako druga-

čije, onda biopsijom testisa kojom se vrši as-

piracija spermatozoida). Obično se tada jajne

ćelije i spermatozoidi “izmešaju” i čeka se da

dođe do oplodnje. Ukoliko je kvalitet sperma-

tozoida veoma loš, i taj deo može da se pripo-

mogne tako što će se odabrani spermatozoid

“ubrizgati” u jajnu ćeliju.

Onda sledi kratka pauza – genetičari prate

šta se događa sa jajnom ćelijom, da li je zaista

došlo do oplodnje i da li je jajna ćelija počela

da se deli, tj. da raste.

Do ovog trenutka par je došao do nekoliko

važnih odluka: da li će u matericu biti vraćen

jedan ili više embriona (u tom slučaju mogli

bi da budu rođeni blizanci ili trojke, ili četvor-

ke...), i da li žele da neke od tih embriona za-

mrznu u klinici i sačuvaju za eventualno po-

novljen postupak VTO.

Posle ukupno oko 30 časova od kad su sper-

matozoid i jajna ćelija došli u kontakt, ukoli-

ko je sve prošlo kako valja, oplođena jajna će-

lija vraća se u matericu. Tek sledi najteži deo:

čekanje. Da li je procedura uspela utvrđuje se

nakon dve nedelje, a smatra se da trudnoća iz

procesa VTO ima dalji tok kao bilo koja druga,

nastala u “kućnim uslovima”.

Čitava procedura, međutim, najčešće je ve-

liki stres za par, ionako izmučen problemom

sa neplodnošću. Dok žene prolaze kroz kom-

plikovanu proceduru pod anestezijom koja je

vrlo neprijatna, muškarci prolaze kroz druge

stvari – više puta su primorani da daju uzo-

rak sperme.

VTO je od 1978. do danas postala toliko

DUGIH DEVET MESECIDUGIH DEVET MESECI: Oplođene jajne ćelije: Oplođene jajne ćelije

VREME ▸ 13/01/2011 69

Inače, u teoriji, pored superfekundacije posto-

ji i takozvana superfetacija, kad se naknadna

oplodnja uopšte ne odigrava neposredno na-

kon prethodne, i u okviru jednog menstrualnog

ciklusa, nego do začeća dolazi kad je embrion

već počeo da se razvija. U novembru 2001. je-

dan italijanski par je javno tvrdio da će dobiti

dvoje dece koja su začeta sa tri meseca razma-

ka, ali su kasnije priznali da je bila reč o “laži

koju više nisu mogli da zaustave”.

Poput okolnosti da se pri veštačkoj oplodnji

češće javljaju blizanci, veštačka in vitro (u sta-

klu) fertilizacija može da izazove i krajnje ne-

obične superfekundacije. U slučaju iz Lidsa u

Engleskoj, 2002. u jednoj klinici za veštačku

oplodnju došlo je ne do heteroparentalne, nego

do takozvane heterologne trudnoće.

Naime, u ženu su usađena dva oplođena em-

briona, ali je drugi bio poreklom od sasvim dru-

gih roditelja. Kao ishod rodili su se blizanci koji

nemaju zajedničku ni majku ni oca, što se ot-

krilo DNK analizom. Slučaj je dospeo na sud

gde je Elizabeth Balter Sloss donela odluku da

je pravi biološki otac takođe otac drugog bli-

zanca, ali je predložila da pravo nebiološkog

oca bude zaštićeno zakonima o usvajanju dece.

Koliko je poznato, i u božićnom poljskom slu-

čaju, neverna majka sada živi sa blizancima i

ljubavnikom. ◂

Slobodan Bubnjević

rutinska procedura da se često primenjuje i

kod životinja. Mnogi primerci iz svetskih zoo-

vrtova, naročito velikih životinja poput slo-

na, nosoroga ili pande, nastali su veštačkom

oplodnjom zahvaljujući prethodno zamrznu-

toj spermi. Naučnici tvrde da bi taj postupak

mogao da pomogne da se sačuvaju pojedine

vrste koje izumiru.

ETIČKA PITANJA: Naravno da čitava ta

stvar – a još više kada je reč o ljudima – iza-

ziva brojne etičke nesuglasice i dileme. Prva

ljudska beba iz epruvete, Luiz Braun, danas

ima 32 godine, živi u Bristolu i ima sopstvenu

porodicu, ali su njeno začeće i rađanje izazvali

burne komentare. Četiri godine posle Luizinog

rođenja na svet su došli i prvi blizanci iz epru-

vete, a onda i trojke, pa sve češće četvorke itd.

Roditelji se za usađivanje dva ili više embrio-

na opredeljuju iz nekoliko razloga: zato što po-

stoji verovatnoća da će samo jedan nastaviti

da se razvija, zato što će možda “jednim udar-

cem” rešiti celokupno pitanje potomstva, zato

što su toliko željni dece da bi verovatno hteli

i šestorke, samo da znaju da je to bezbedno...

No, baš kod tih šestorki i drugih ekstremnih

slučajeva, stvar se prelama. Pogledajmo samo

novinske naslove: “Bez seksa rodila 14 dece”,

“Francuskinja od 59 godina dobila trojke”,

“Lezbo par rodio četvorke” (partnerke su se

istog dana porodile i dobile svaka po blizan-

ce), “Četvorke rođene u razmaku od nekoliko

godina” (jedan embrion je stajao u zamrzivaču

tri godine)... U domaćim medijima zabeleženo

je da je u Podgorici 62-godišnja žena posle 35

godina braka rodila sina, a britanska štampa

je sredinom prošle godine pisala o 72 godine

staroj Dženi Braun koja je sa 50 godina pože-

lela dete i od tada je išla na šest bezuspešnih

postupaka VTO. Klinike već neko vreme od-

bijaju da je podvrgnu postupku, ali Dženi se

ne predaje jer je odavno dokazano da je pra-

vilnom pripremom materice trudnoća nakon

menopauze moguća. Pre nekoliko nedelja je i

pevač Elton Džon dobio dete zahvaljujući su-

rogat majci i veštačkoj oplodnji.

“Kombinacija” i mogućnosti je bezbroj, ali,

naravno, mnogi postavljaju pitanja i kontrapi-

tanja: da li treba toliko da se igramo sa priro-

dom, da li rađanjem u poodmaklim godinama

osuđujemo dete na prerano ostajanje bez ro-

ditelja, da li bismo ograničavanjem kriteriju-

ma za ulazak u postupak VTO više stimulisali

usvajanje... Za svako od ovih pitanja postoji i

kontraargument (nesreća može da zadesi sva-

koga; šta je sa prirodno začetom decom koju

roditelji zlostavljaju; u gej brakovima deca su

često više pažena i željena od neke koja su ro-

đena u hetero brakovima...).

Najnovija etička pitanja tiču se genetičke di-

jagnostike embriona pred implantaciju. Tu ra-

spravu lepo je ilustrovala i posebno podstakla

želja jednog britanskog para koji bi da ima glu-

vu bebu jer su i sami gluvi. Još veća jeza hvata

pri pomisli da bi donirane jajne ćelije mogle

da poteknu iz abortiranih fetusa.

Najžešću i najdugotrajniju raspravu u po-

slednjih nekoliko godina izazvao je slučaj Ame-

rikanke Nađe Sulejmani, koja je sa svoje 33 go-

dine već uspela da rodi 14 dece – svu zahva-

ljujući VTO – a poslednji put rodila je osmor-

ke nemarnošću i greškom lekara koji joj je oba-

vio veštačku oplodnju. Naime, plan je bio da

rodi još samo jedno dete, ali su tokom postup-

ka u njenu matericu usađena četiri embriona

od kojih su se dva podelila, tako da su nastale

šestorke. No, još dramatičnije je to što je Nađa

razvedena, nezaposlena i živi od socijalne po-

moći, a sva deca su “napravljena” zahvaljuju-

ći donatoru.

Teško da je Robert Edvards, onaj koji je 1978.

napravio Luiz Braun, prvu “bebu iz epruvete”,

i koji je jesenas za napredak u ovoj oblasti do-

bio Nobelovu nagradu, mogao da predvidi sve

ove mogućnosti VTO. Još tada, dok su mu upu-

ćivali najpogrdnije reči koje je čuo, tvrdio je da

ga etička strana nikad nije zabrinjavala. ◂

Marija Vidić

DUGIH DEVET MESECI: Oplođene jajne ćelije

U SVIM BOJAMAU SVIM BOJAMA: Dvojajčani blizanci: Dvojajčani blizanci

VREME ▸ 13/01/2011 70

40 godina od smrti Gabrijele Koko Šanel

Buntovnica sa stilomZa Koko Šanel kažu da joj je najbolja kreacija bila ona sama. U knjizi Žene koje su promenile svet piše

da je oslobađajući žene stega korseta, menjajući način na koji one treba da se oblače dala značajan

doprinos pokretu za prava žena. No deluje da je njen doprinos “ženskoj borbi” bio “slučajan”

“Garbijela (Koko) Šanel, jedna od najvećih

dizajnerki 20. veka, umrla je večeras u svom

apartmanu u pariskom hotelu Ric. Imala je 87

godina. Umrla je mirno i ništa prethodnih dana

nije nagoveštavalo da se ne oseća dobro. Radi-

la je na kolekciji koja je trebalo da bude usko-

ro predstavljena”, ovako je pre tačno četrde-

set godina glasila vest objavljena u “Njujork

tajmsu” 11. januara 1971. U nastavku, novinar

je pisao o njenom uspehu, o parfemu koji ju je

učinio milionerkom i razvijenom biznisu gde

je radilo 3500 ljudi.

Pre nekoliko godina američki magazin

“Tajm” uvrstio je Koko Šanel na listu najuti-

cajnijih ličnosti prošlog veka uz imena kao što

su Majka Tereza, Džejms Džojs i Vladimir Iljič

Lenjin. Po promenama koje je unela u žensku

modu, nazivaju je revolucionarkom. Nekadaš-

nja urednica “Voga” jednom je izjavila da je

Koko Šanel izumela 20. vek za žene. Njen život

pratilo je mnoštvo kontroverzi. Ali istorija ble-

di, a brend ostaje. “Šanel 5” je i danas jedan

od najprodavanijih parfema na svetu, Šanelo-

vi kompleti koštaju po nekoliko hiljada evra,

a samo prošle godine snimljena su dva fi lma

o čuvenoj kreatorki. Mnogi smatraju da su 20.

vek obeležila tri velika dizajnera: Kristijan Dior,

Iv Sen Loran i Koko Šanel. Od njih troje Koko

je najpoznatija, ne samo zbog onoga što je po-

stigla već i zbog onoga šta predstavlja. Kaza-

la je jednom “moda se menja, samo stil ne”.

ŽIVOT ZA FILM: Rođena je 19. avgusta 1883.

u mestu Somur, Francuska, u vanbračnoj vezi

uličnog prodavca i majke domaćice. Prezime

njenog oca bilo je Šasnel, a greškom crkvenog

službenika u krštenici je upisano prezime po

kom će je zapamtiti svet. Kasnije se trudila da

što više prikrije događaje iz svog detinjstva,

tvrdeći čak da je rođena 1893. godine u mestu

Overnj. Bila je jedna od šestoro dece. Kada im

je majka umrla od tuberkuloze, Gabrijela Ša-

nel je imala 11 godina. Otac je odbio da vodi

računa o deci, pa je poslata u sirotište gde je

provela narednih pet godina. Tamo su se o njoj

brinule opatice i naučila je i krojački zanat. Po

njenoj, izmišljenoj verziji, imala je dve godine

kada joj je majka umrla, otac je otišao u Ame-

riku da se obogati. Ostala je da živi sa dve bez-

dušne tetke usedelice.

Napunivši šesnaest godina, napustila je si-

rotište i seli se u Pariz. U početku zarađuje kao

VREME ▸ 13/01/2011 71

▸▸

krojačica, ali ubrzo počinje da radi

po noćnim klubovima kao igrači-

ca i pevačica. Bez većih glasovnih

mogućnosti, Šanel pobuđuje pa-

žnju svojom ljupkošću. Iako karije-

ra pevačice nije dugo trajala, otva-

raju joj se druga vrata. Tada dobija

i čuveni nadimak Koko, po jednoj

od pesama koje je pevala. U kaba-

reu upoznaje ofi cira i bogatog na-

slednika Etjena Balzana. Zahvalju-

jući njegovoj fi nansijskoj pomoći,

Koko se ozbiljno posvećuje modi

i ulazi u visoko društvo. Svoj prvi

butik otvara 1912. godine. U po-

četku je kreirala šešire, da bi ne-

što kasnije počela da pravi svoje

jednostavne kreacije koje su pred-

stavljale početak nove mode. Mi-

sao vodilja joj je bila da odeća tre-

ba da prati liniju tela da bi žena

koja je nosi imala potpunu slobo-

du kretanja. To je značilo odbacivanje

neudobnih korseta i fi šbajna i “pozajmljiva-

nje” materijala i linija koje su do tada bile re-

zervisane za mušku odeću. Kada je u pitanju

odeća, najviše je ostala zapamćena po “maloj

crnoj haljini” i kostimu koji se sastoji od su-

knje do kolena i strukiranog sakoa izrađenog

od vune, kao i po odelima od žerseja. Šanel stil

uključuje i višeslojne ogrlice od perli, prošive-

ne ručne torbice sa zlatnim lancem umesto ka-

iša preko ramena, šik detalje, kratke kapute,

marame. Nije mali broj onih koji smatraju da

se dizajneri poslednjih decenija uglavnom ra-

zlikuju jedni od drugih, ali su svi “eho” onoga

što je radila Koko.

Broj pet joj je bio srećan broj. Petog u mese-

cu održavala je modne revije, a svoj parfem na-

zvala je “Šanel 5”. Bio je to, takođe, prvi par-

fem koji je dobio ime po modnom dizajneru.

Kada su Merilin Monro pitali u čemu najradi-

je spava, kazala je: “U nekoliko kapi parfema

Šanel pet.” Nakon toga, prodaja je vrtoglavo

skočila. Danas je prodaja parfema u rukama

Verthajmerovih. Naime, 1924. Pjer

Verthajmer postao je partner Koko

Šanel u biznisu sa parfemima, ve-

rovatno i njen ljubavnik. Za vreme

Drugog svetskog rata, kada je zakon

zabranjivao da Jevreji imaju predu-

zeća, pokušala je da neuspešno pre-

uzme deo od Verthajmerove porodi-

ce. Istraživanja pokazuju da svakih

55 sekundi u svetu danas neko kupi

“Šanel 5”.

Za Koko Šanel kažu da joj je naj-

bolja kreacija bila ona sama. U knjizi

Žene koje su promenile svet piše da je

oslobađajući žene stega korseta, me-

njajući način na koji one treba da se

oblače dala značajan doprinos pokre-

tu za prava žena. Koko Šanel, među-

tim, nikada sebe nije smatrala femi-

nistkinjom. Bila je, pre svega, ambi-

ciozna, izuzetno talentovana kreator-

ka i žena sa osećajem za stil i biznis.

Njen doprinos “ženskoj borbi” bio je “sluča-

jan”. Jednostavno, nikada nije htela da kreira

model koji ona sama ne bi nosila. A želela je

da se oseća komotno i ženstveno u isti mah.

Jahaće pantalone je kreirala zato što je veoma

volela jahanje, a žene su do tada nosile haljine

i sedele na konju sa strane, skupljenih nogu.

Dizajnirala ih je da bi sebi jahanje učinila ko-

motnijim. Karl Lagerfeld, nemački dizajner koji

od početka osamdesetih prošlog veka do danas

dizajnira za Šanel, izjavio je jednom polušalji-

vo da je Koko Šanel bila previše lepa da bi bila

feministkinja. Koko Šanel je stvorila poslovno

carstvo u vremenu kada žene uopšte nisu ra-

dile. Imala je tada manje od četrdeset godina.

Oslobađanje žena bilo je kolateralni dobitak

njenog ličnog oslobađanja i talenta. Nekom pri-

likom je izjavila da joj nije jasno zašto žene žele

toliko stvari koje muškarci imaju kada je jedna

od stvari koje žena ima muškarac.

Nikada se nije udavala. Veza sa Etjenom Bal-

zanom nije dugo trajala. Ubrzo je upoznala nje-

govog prijatelja, bogatog industrijalca Artura

adi

či-

ih

a-

e-

va-

ja

oj

a-

a-

u-

ći,

di

vi

o-

e-

je

d-

Mi-

e-

na

bo-

Vert

Ver

Ša

rov

Dru

zab

zeć

uzm

ce.

55 s

“Ša

Z

bol

Žen

oslo

nja

obl

tu z

tim

nis

cio

ka iŽIVOT, STIL I BRENDŽIVOT, STIL I BREND: : Šanel N°5, dve kapi za obući; Koko (levo) i dizajn (dole)Šanel N°5, dve kapi za obući; Koko (levo) i dizajn (dole)

VREME ▸ 13/01/2011 72

“Boj” Kapela. Uz njegovu podršku, otvara nove

butike u Dovilu i Bijaricu. Do početka tridesetih

godina već je zapošljavala preko trista radnika.

Za jedne biografe, koristila je i Kapela i Balza-

na da bi uspela u visokom društvu. Za druge,

Artur Kapel je bio njena najveća ljubav, koju

nikada nije prebolela. Nije joj bio veran, iako

je veza trajala devet godina. Čak i nakon što se

1918. oženio, nije potpuno prekinuo sa Šanel.

Godinu dana kasnije poginuo je u saobraćaj-

noj nesreći, što pojedini smatraju najstrašni-

jim događajem u životu Koko Šanel.

Bila je u dugogodišnjoj vezi sa jednim od naj-

bogatijih ljudi Evrope, vojvodom od Vestmin-

stera. Na pitanje zašto se nije udala za njega

dala je već čuveni odgovor: “Bilo je nekoliko

vojvotkinja od Vestminstera, ali je samo jed-

na Šanel.” Jednom je kazala: “Dokle god znaš

da su muškarci kao deca, znaš sve.” Povezuju

je i sa čuvenim ruskim kompozitorom Igorom

Stravinskim, kao i sa velikim vojvodom Dmi-

trijem Pavlovičem Romanovim, koji je navod-

no bio umešen u ubistvo Raspućina. Dizajnira-

la je kostime za fi lmove i pozorišne predstave

Antigona (1923) i Kralj Edip (1937) u režiji Žana

Koktoa sa kojim se i privatno družila.

Za vreme Velike depresije prepolovila je cene

svojih modela, a 1939. zatvara svoje radnje. Ceo

Drugi svetski rat provela je u apartmanu hote-

la Ric. Lagodan način života mogla je da na-

stavi zahvaljujući vezi sa trinaest godina mla-

đim nemačkim ofi cirom Hansom Ginterom fon

Dinklageonom. Postoji priča da je preko svojih

poznanstava pokušala da poveže jednog svog

prijatelja, inače nacističkog špijuna, sa Vin-

stonom Čerčilom. Kasnije je ispitivana zbog

saradnje sa nacistima, ali je posle tri sata pu-

štena, a suđenja nije ni bilo. Povezuju ju je i sa

drugim nacistima na visokim položajima. Po

tvrdnjama nekih biografa, što je ponovila i Odri

Tatu, glumica koja igra koko Šanel u fi lmu Koko

pre Šanel, “mrzela je Jevreje i homoseksualce,

iako je i sama bila biseksualka”.

Francuska javnost teško je mogla odmah da

pređe preko njenih prijateljstava sa nemačkim

ofi cirima. Zbog toga 1945. odlazi u Švajcarsku.

I dok joj u Francuskoj zameraju, u Americi su

ludi za njenim torbama i malim crnim haljina-

ma. Devet godina kasnije vraća se u Pariz. Njen

uspeh nastavlja vrtoglavo da raste.

Danas, imperiju “Šanel” preuzeo je Karl La-

gerfeld. U nekom od intervjua kazao je da je

Koko Šanel napravila dve pogrešne modne pro-

cene, jednu “osuđujući” mini suknje, a drugu

osudom džinsa. Međutim, takođe je kazao da

kad god radi na novoj kolekciji zamišlja Koko

Šanel.

Strastvena, hirovita, buntovna, talentovana,

Koko Šanel je znala nešto bitno što je pomoglo

da njen uticaj bude tako snažan i danas. Kako

je to izrazio Endi Vorhol, govoreći o sebi, rad je

umetnost, a dobar biznis je najbolja umetnost. ◂

Jelena Jorgačević

VREME ▸ 13/01/2011 73

Nedavno objavljena knjiga Arhetip-

ski svet Nikole Tesle (Promotej, Novi

Sad) daje za pravo onima koji tvrde

da nijedna tema nikada nije dorečena, pa tako

ni o velikom Nikoli Tesli o kome je, čini se, na-

pisano brdo knjiga i radova raznih vrsta. Nai-

me, dr Ivan Nastović je prvi opisao ono što je

arhetipsko u Teslinoj ličnosti i njegovom stva-

ralaštvu u svetlu Jungove analitičke psihologi-

je, tražeći izvore njegove genijalnosti u kolek-

tivnom nesvesnom.

Ivan Nastović, doktor psiholoških nauka,

psihoterapeut s jednogodišnjom specijaliza-

cijom na Neuropsihijatrijskoj klinici u Beču i

dvogodišnjom na Sondijevom institutu u Ciri-

hu, poznat je među kolegama kao stručnjak za

analizu ličnosti u svetlu dubinske psihologije

– Frojdovog individualnog, Jungovog kolektiv-

nog i Sondijevog familijarnog nesvesnog, i kao

stručnjak za analizu snova. Osim knjige o Niko-

li Tesli i četiri stručne monografi je iz dubinske

psihologije i dinamičke psihijatrije, kao i dve

o teoriji i praksi tumačenja snova, Ivan Nasto-

vić je napisao knjige o snovima Margarit Jurse-

nar, o arhetipskom svetu Desanke Maksimović,

Animi Laze Kostića, nesanicama Ive Andrića,

i o Seobama Miloša Crnjanskog u svetlu sno-

va Vuka Isakoviča.

“VREME”: Da bi se analizirala Teslina kom-

pleksna ličnost, kažete u najnovijoj knjizi, po-

trebna je nova teorija. Da li ste je pronašli?

IVAN NASTOVIĆ: Tu novu teoriju pronašao

je Karl Gustav Jung. Tek nakon njegovog otkri-

ća kolektivnog nesvesnog postalo je moguće

istinsko razumevanje ličnosti stvaralaca. Jer, za

razliku od psihoanalize koja se bavi istraživa-

njem individualnog nesvesnog, odnosno onog

što je isključivo lično, analitička psihologija

omogućava da sagledamo ono što se nalazi s

one strane personalnog, a što je arhetipsko u

jednoj ličnosti i njenom stvaralaštvu. S obzi-

rom da “arhetipovi pripadaju najvećim vred-

nostima ljudske psihe”, kao što to kaže Jung,

ova monografi ja je pokušaj da se dopuni po-

stojeće znanje o velikom Tesli.

U knjizi se posebno bavite Teslinim odno-

som prema majci, što nije retka tema psiho-

logije: Frojd je, na primer, pisao o Leonardu

da Vinčiju i njegovoj majci. Jung smatra da

stvaralačko delo počinje u nesvesnim, arhe-

tipskim dubinama, iz carstva majki. Kakvi su

vaši zaključci na primeru Tesle?

Pristup značajnim pojedincima zasnovan

na ličnom nivou pokazao se kao pogrešan, što

je, recimo, slučaj sa Frojdovom analizom koju

pominjete, zato što je pokušao da psihologiju

Leonarda izvede iz ličnih događaja njegovog

Intervju: Dr Ivan Nastović, psihoterapeut

Tesla u arhetipskoj dubini

Tesli se u stvaralačkoj krizi javila, kako kaže, uništavajuća želja da vidi majku i uspostavi kontakt sa

njom. Jer otkrića koja su bila na pomolu, u tom trenutku za Teslu još uvek nedostupna, izrastaju iz

arhetipskih dubina ili, kako kaže Jung, iz carstva majke, pa je majčino prisustvo Tesli bilo neophodno

kako bi savladao krizu i ušao u kreativan proces iz kog su potom i proizašli željeni rezultati

▸▸

VREME ▸ 13/01/2011 74

detinjstva. Za razliku od drugih psiholoških

teorija, Jungova teorija pripisuje majci ogra-

ničenu etiološku vrednost. Jung smatra da svi

uticaji na decu, koje literatura pripisuje maj-

ci, zapravo ne dolaze od same majke već pre

od arhetipa projektovanog na nju. Stoga je ar-

hetipski pristup ličnostima velikih pojedinaca

i neophodan i ispravan, jer su u kolektivnom

nesvesnom sadržana znanja i saznanja koja po

svojoj dubini i suštini idu izvan ličnog iskustva

sadržanog u individualnom nesvesnom. Potvr-

du za to nalazimo i u Teslinom odnosu prema

majci. Tesli se, u stvaralačkoj krizi javila, kako

kaže, uništavajuća želja da vidi majku i uspo-

stavi kontakt sa njom. Jer otkrića koja su bila

na pomolu, u tom trenutku za Teslu još uvek

nedostupna, izrastaju iz arhetipskih dubina ili,

kako kaže Jung, iz carstva majke, pa je majči-

no prisustvo Tesli bilo neophodno kako bi sa-

vladao krizu i ušao u kreativan proces iz kog

su potom i proizašli željeni rezultati.

U autobiografskim zapisima Tesla je govorio

o svojim vizijama. Kako ih vi tumačite? Da li

su one znak nekog psihičkog poremećaja?

Zabluda je, ističe Jung, da je vizija eo ipso

nešto bolesno. Ona se kao fenomen javlja i kod

normalnih, kako kod dece tako i kod odraslih,

doduše ne tako često, ali ne ni suviše retko.

To potvrđuju i Jungove vizije iz detinjstva i iz

zrelih godina, što važi i za vizije Nikole Tesle

koje su bile arhetipske, kreativne i – normal-

ne. Teslina ličnost je u literaturi neosnovano

etiketirana psihijatrijskim dijagnozama. To je

činjeno uprkos podatku da Tesla nikada nije

zatražio pomoć ni psihologa, ni psihoterapeu-

ta, ni psihijatra – jednostavno zato što mu ta-

kva pomoć nikad nije bila ni potrebna. Primer

psihijatrizacije Nikole Tesle nalazi se, recimo,

u psihoanalitičkoj studiji Džula Ajzenbada o

Tesli i u radu Vladete Jerotića Psihološki por-

tret Nikole Tesle koji bi, imajući u vidu njegov

sadržaj, pre mogao biti naslovljen Psihijatrij-

ski portret Nikole Tesle ili Nikola Tesla na psihi-

jatrijskom kauču Vladete Jerotića. U tom radu

nalazimo vrlo malo sadržaja koji bi išli u pri-

log psihološkom portretu, budući da Jerotić

uporno traga za otkrićem patologije u Tesli-

noj ličnosti. On proizvoljno, poput Ajzenba-

da, Teslinu simptomatologiju šablonski svr-

stava u neurotski poremećaj, uprkos činjenici

da Teslini “neurotski” simptomi ne samo da

nisu remetili normalno funkcionisanje njegove

ličnosti, već nisu negativno uticali ni na nje-

govo stvaralaštvo. Pored toga, Jerotić Teslinu

ljubav prema beloj golubici smatra nastranom,

jer zanemaruje ili ne zna, a trebao bi svakako

da zna, da je u Teslinoj beloj golubici, kao i u

Svetoj Golubici, simbolično zgusnuta mudrost

i da je ona otelovljenje kako arhetipa majke

tako i božanske svetlosti. Sve to je od temelj-

nog značaja za razumevanje ne samo odnosa

Tesle prema beloj golubici, već i za razume-

vanje činjenice da je njenim nestankom pre-

stao i njegov stvaralački rad. Teslina ljubav

prema beloj golubici na koju je on – shodno

svojoj veoma specifi čnoj individualnosti – pro-

jektovao svoju Animu, ženski deo muške psi-

he, od ogromnog je značaja za razumevanje

njegove ličnosti i stvaralaštva. Tesla kaže da

kada je umro taj golub, nešto bitno je otišlo iz

njegovog života, jer je odlaskom bele golubi-

ce nestao i Teslin stvaralački daimon, kog je

Vladimir Pištalo u svom romanu o Tesli s ra-

zlogom uporedio s “poljupcem Boga”, prema

kome su “sva druga uzbuđenja prosto ništa”.

U knjizi nekoliko puta kritikujete rad svog ko-

lege Vladete Jerotića, pa se na momente ima

utisak da je, osim da upotpunite postojeće

znanje o Tesli, vaš cilj bio i da ukažete javno-

sti u čemu on, po vašem mišljenju, greši.

Naravno, to je bila moja obaveza, jer ako pi-

šem o jednom našem velikanu kao što je Ni-

kola Tesla, ne mogu da zaobiđem ono što je

o njemu pisano nestručno i pogrešno, a po-

gotovu kada to proističe iz pera ličnosti koja

u javnosti slovi kao neprikosnoveni autoritet.

Naime, radi se o Jerotićevim proizvoljnostima

koje nisu neobične, budući da su one u njego-

vom radu više pravilo nego izuzetak. To rečito

potvrđuje, pored njegovog nerazumevanja Te-

sline bele golubice i psihijatrizacije Nikole Te-

sle, recimo i jedan njegov intervju “Pravoslav-

lju” u kom doslovno kaže: “Ljudi ne vole svoje

nesvesno, zato ga i odbacuju, jer se u njemu

nalazi ono što hrišćani zovu đavo.” Kako se

SVETLOST SVETLOST

KOJA SPAJAKOJA SPAJA: :

Nikola TeslaNikola Tesla

VREME ▸ 13/01/2011 75

dubinska psihologija bavi upravo nesvesnim,

u kome se po Jerotićevoj tvrdnji “nalazi ono što

hrišćani zovu đavo”, možemo pretpostaviti da

on u svom radu izbegava dubinsko-psihološki

pristup, kako se, kao dobar vernik i dobar hri-

šćanin, ne bi susreo sa đavolom. Mada slovi

za “jungovca”, on izgleda ne zna da đavo za-

pravo simbolizuje Senku, odnosno tamni deo

naše ličnosti, a da suočavanje čoveka sa nje-

govom Senkom znači i ukazivanje na njegovu

svetlu stranu, kako je govorio Jung. Međutim,

ne želim da ovo zapažanje bude shvaćeno kao

zlonamerno, već stavljeno u kontekst činjeni-

ce da Jerotić u javnosti, bez pravog, suštinskog

pokrića, slovi kao “nedodirljiv autoritet”, istina

ne uvek i u njenom stručnom delu, već pre sve-

ga među onima koji ne poznaju dubinsku psi-

hologiju, pa stoga bezrezervno veruju svemu

onome što on govori i piše. Ali, to može imati,

a i ima, svoje negativne posledice poput, reci-

mo, njegove navedene tvrdnje na koju mi je,

sa velikim čuđenjem, skrenula pažnju jedna

moja učenica, koja je inače autentično religi-

ozna, uz komentar da bi imala

strah da zaspi kako se ne bi u

svojim snovima srela sa đavo-

lom, da nije član grupe za ana-

lizu snova i da ne zna šta je ne-

svesno. Ovo je samo jedan od

nemalog broja primera Jeroti-

ćevih proizvoljnih, netačnih i

štetnih tvrdnji, čak i iz oblasti

koja je vezana za njegovu pro-

fesiju psihijatra i psihoterape-

uta, kojom bi trebalo, shodno

svom zvanju, ali vidimo ne i znanju, suvere-

no da vlada. Nažalost, nije tako. Jer, on pripa-

da onima koji misle da znaju i ono što ne zna-

ju, i što je najgore, u to čak i veruje. To, narav-

no, čine i oni koji nekritično, iz neznanja, po-

državaju tu njegovu zabludu, čime se zatvara

začarani krug samoobmanjivanja i obmanji-

vanja drugih, što je i karakteristično za sva-

ko opsenarstvo.

Andrićevo delo tumačite samim Andrićem,

odnosno njegovim Zapisima o nesanici. Na

koji način je nesanica bila Andrićev kraljev-

ski put u nesvesno?

Zapisi o nesanici, što je nažalost bilo potpu-

no previđeno, od velikog su značaja za potpu-

nije razumevanje i Andrića i njegovog stvara-

laštva, a njihova dubinsko-psihološka analiza

nam približava Andrića i kao čoveka i kao stva-

raoca, i čini nam ga prisnijim i razumljivijim.

Ne samo zato što su nam nesanice ispričale

priču o tamnoj strani Andrićeve ličnosti i živo-

ta, priču u kojoj je ono što je lično igralo spo-

rednu ulogu, već i stoga što je ta priča delovala

podsticajno i na njegovo stvaralaštvo i na nje-

gov specifi čan odnos prema spoljašnjem svetu.

Kažete da Teslu i Ivu Andrića spaja svetlost.

Kako?

U duši su od njenih primordijalnih početaka

ukorenjene žudnja za svetlošću i nesavladiva

potreba da se izađe iz prvobitne tame, kako to

kaže Jung. Ta žudnja je bila prisutna i kod Te-

sle, što ga je i dovelo do otkrića obrtnog ma-

gnetnog polja, kao i kod Ive Andrića, što nam

najbolje potvrđuje njegova poznata vizija o sve-

tlosti koju je doživeo za vreme jedne nesanice

pri čemu je naslutio: “Da ima negde jedan ži-

vot sav od svetlosti u kome je svetlost osnovni

zakon i jedini oblik postojanja.”

Šta otkriva dubinska analiza pesme Santa

Maria della Salute Laze Kostića?

Sagledana u svetlu dubinske psihologije, pe-

sma je sjedinjenje ličnog i univerzalnog, odno-

sno arhetipskog – kada ljubav, bol i tuga Laze

Kostića nisu više samo njego-

vi, već ljubav, bol i tuga čove-

ka uopšte, koji spajaju sve lju-

de koji se nalaze u sličnoj ži-

votnoj situaciji u kojoj se na-

šao Laza Kostić posle smrti

Lenke Dunđerski.

Ni vaših knjiga, a ni bezbroj

stvari na svetu ne bi bilo da

nema snova. Pa ipak, mišlje-

nje javnosti o snovima je nea-

dekvatno njihovoj važnosti.

Mnoge drevne civilizacije i stare kulture, kao

i takozvani primitivni narodi, visoko su cenile

snove, smatrajući ih važnim izvorom saznanja.

Za Junga su snovi bili od životnog značaja, pošto

se tu radi “o duhovnom biti ili ne biti”. Po nje-

mu, istražujući psihologiju snova ne sudaramo

se samo sa najudaljenijim psihološkim, već i fi -

lozofskim, pa čak i religijskim problemima, či-

jem razumevanju je upravo fenomen snova pru-

žio odlučujuće doprinose. Uprkos tome, većina

ljudi živi u zabludi da su snovi nešto nevažno i

sporedno u životu, iako svaki čovek sanja od ro-

đenja do smrti, dobijajući od snova često važne

poruke. Snovi imaju funkciju lečenja, oni nas

podučavaju, dopunjuju, usmeravaju, inspirišu,

ukazuju nam gde grešimo i gde smo neprilago-

đeni i, konačno, daju nam odgovore na pitanja

i rešenje za probleme sa kojima svesni deo naše

ličnosti ne može da izađe na kraj. ◂

Sonja Ćirić

Srpsko-evropska posla

Povezani letoviDok su se svi ostali putnici neometano ukrcavali i ravnodušno gledali istočnoevropsku putničku

neminovnost, moja ćerka i ja izule smo se i dale na uvid ručni i nožni prtljag

Jedino što je mi je istinski važno kad letim avionom jeste da stignem

tamo gde treba. Ne zanimaju me udobnosti. Sporadičan društveni

život u ekonomskoj klasi više me opterećuje nego što me relaksira, fi l-

movi i slušalice su spas.

Na beogradskom aerodromu “Nikola Tesla” rečeno mi je da sam

selektovana (slučajno odabrana) putnica na letu od Beograda do Bo-

stona preko Londona. Za let preko Atlantika odabrala sam evropski

British Airways (BA) radije nego jeftinije američke fi rme, verovatno za-

to što se ne razumem u prekomorske avioprevoznike (Virgin Atlantic,

American Airlines, PanAmerican etc.). Službenice beogradskog ae-

rodroma na terminalu su neko vreme nešto petljale po kompjuteru i

zvale telefonom centralu zbog mog slučaja selektovanja. Smešile su se

one u poslovno-ljubaznom stilu, smeškala sam se ja u neljubazno-do-

kle-bre-više štimungu. Brigo moja pređi na Hitrou, tako je kratkoročno

rešen problem i pustili su nas da uđemo u avion. Shvatila sam da će

biti zanimljivo između dva leta. EU je malo smekšala prema Srbima,

ali je naša destinacija Boston, a tamo im se fućka za EU i narode sa ći-

riličnim slovima na pasošima.

Sleteli smo na londonski aerodrom Hitrou, na security checku smo

poskidali kaiševe i lančiće, i krenuli ka gejtu aerodromskim metroom.

Držim karte za Ameriku u ruci, starinske štampane primerke jer se ne

usuđujem da putujem sa elektronskom kartom u pratnji maloletnog

deteta. Imam dokaz o uplati. U fundamentu sam.

Prešarmantni “obamoliki” službenik otvara gejt za let do Bosto-

na. Karte su u redu, ali moraju dodatno da pretresu naš ručni prtljag

pre ukrcavanja u avion za Boston. Rekoh onom “obamolikom” da mi

je dosta američkog terora, imamo vize za koje smo danima prikuplja-

li dokaze o ispravnosti postojanja, a on mi reče da bi bilo bolje da se

obratim Vašingtonu. Naime, on je britanski službenik, samo radi svoj

posao, a to oko američke politike ga uopšte ne zanima. Sproveo nas

je do uniformisane Lejdi Brke, koja nas je iskusnim pogledom skeni-

rala i bez reči pokazala rukom da skinemo cipele. Pravila sam se da

ne razumem šta hoće i rekla da smo patike već izuvale na prethod-

noj kontroli, na šta se ona iznervirano brecnula: “O’š da se izuvaš, ili

da te ja izujem?”, sa američkim akcentom. Dok su se SVI ostali putni-

ci neometano ukrcavali i ravnodušno gledali istočnoevropsku putničku

neminovnost, izule smo se i dale na uvid ručni i nožni prtljag: školski

ranac roze boje krcat benkicama i šorcevima plišane pudlice Roze, par

patika i sportskih čarapa.

Više nije bilo zabavno, posebno iz ugla deteta. Mama cupka u čara-

pama na terminalu, maloletno dete je uznemireno zato što njenu Rozu

rasparaju namrgođene uniformisane žene. “Šta se dešava?”, pita Alisa

u zemlji čuda. “Dešava se ugrožavanje dečjih prava u avionskom sao-

braćaju, pravo deteta da ponese plišanu igračku koju neće tretirati kao

potencijalno opasnu terorističku napravu”, htela sam da joj objasnim,

ali sam odustala. Još je mala, neće shvatiti. Možda bi i shvatila, ali nije

se imalo kad. Morale smo da se obuvamo i da upasujemo donje majice

u farmerke da bismo stigle na taj avion.

Suvišno je reći da je poniženje bilo veliko. Na letu nekim čudom ni-

je bilo muslimanskih putnika.

Par godina ranije, propustili smo vezani let od Njujorka do Beo-

grada na minhenskom aerodromu. Leteli smo, čini mi se, sa Austrian

Airlinesom ili Lufthansom (tada su to bile dve kompanije). Imale smo

mali razmak između letova i dale smo se u trk. Na aerodromu u Min-

henu nema lutanja ako je putnik pismen i iole zna engleski, svuda su

strelice i ljubazno osoblje. Ali, avaj, dete mora u WC, velika nevolja.

Na gejtu sede dve bake, naša i još jedna iz Beograda, i spokojno čeka-

ju da se pojavi neki službenik. Zapričale su se o dešavanjima u Srbiji,

ma šta kažeš. A gde je avion? Trk do pulta za informisanje, gejt je pro-

menjen, a bording time završen. Ukrcali su nas u sledeći avion Jat

ervejza, nismo imali izbora. Patriotska osećanja su nabujala, dobri sta-

ri Jat, nama na usluzi.

Nema diskriminacije u Jatovom avionu, atmosfera je nekako odviše

domaća, a nema ni distance prema putnicima, uobičajene u evrop-

skim avionima. Čim smo se odlepili od piste, sredovečna stjuardesa se

razmahala najnovijim tabloidnim izdanjima u stilu kolportera i glasno

povikala “ko hoće novine” da je čuju do poslednjeg sedišta. Zalizani

stjuard je namignuo detetu i načinio neki keketavi zvuk, a kasnije se

nalaktio na naše sedište i ispričao nam anegdoticu-dve sa njegovih pu-

tešestvija. To je bilo pre četiri godine.

Ipak, moja skorašnja iskustva sa Jat ervejzom mnogo su uglađenija

kada je reč o odnosu prema putnicima. Sendviči su i dalje nemaštoviti,

ali postoji opcija bez majoneza. Procesi usklađivanja sa ostalim delom

Evrope (i sveta) kao da su počeli da deluju i tamo. Deci više ne nami-

guju. ◂

BILJANA VASIĆOvaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat (“Vrline života u porodici evropskih naroda”) fi nansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.

VREME ▸ 13/01/2011 76

Foto: REUTERS

77 VREME ▸ 13/01/2011

▸ dodatne informacije u vezi s prodajom i pretplatom >telefonom, radnim danom od 10 do 16h: 011/3234-774 > e-mailom na prodaja@vreme.com

>> prodaja&pretplataŠTAMPANO IZDANJE

Beograd Srbija kontinentalna Evropa ceo svet [kurirom] [poštom] [površinskom poštom] [avionom]

6 meseci 3500 din 3300 din 75 EUR/99 USD 115 EUR/149 USD12 meseci 7000 din 6600 din 150 EUR/199 USD 230 EUR/299 USD

INTERNET IZDANJE

6 meseci bez PDF-a sa PDF-omSrbija 750 din 1200 dinsvet 16 USD 24 USD

Opcija PDF podrazumeva i mogućnost preuzimanja fajla u obliku identičnom štampanom izdanju.Zabranjeno je da više lica upotrebljava isti nalog.

VREME ELEKTRONSKA ARHIVA Srbija svetVREME DVD komplet 1997–2010 900 din USD 29dopuna kompleta za dosadašnje kupce 500 din USD 15

Elektronska arhiva nedeljnika VREME u PDF formatu sa sačuvanim stranicama kao u štampanom izdanju i sa mogućnošću pretraživanja, obuhvata period od marta 1997. do kraja 2010. Diskovi se dostavljaju poštom u roku od 20 dana od kad dobijemo dokaz o uplati. Raniji brojevi Vremena ne postoje u ovom elektronskom obliku.

KNJIGE I DVD-ovi

Srbija SvetFILIP ŠVARM: knjiga i DVD Jedinica 790 din 34 USD

samo knjiga Jedinica 670 din 23 USD

DRAGAN TODOROVIĆ: Trupni portret 600 din 19 USD

U sve dinarske cene je uračunat PDV. U sve cene je uračunata poštarina. Potvrdu o uplati zajedno sa svojim podacima pošaljite na adresu VREME, Mišarska 12, Beograd, ili faksom na broj 011/3238-662, sa naznakom za šta je uplata izvršena (pretplata za štampano/internet izdanje, knjiga ili VREME-DVD). Za internet pretplatu obavezno navesti e-mail za kontakt. Vašu e-mail adresu ne ustupamo trećim licima. Sve dinarske uplate treba izvršiti u korist NP VREME isključivo na račun 205-13281-15. Za dostavu u inostranstvu, uplata u zemlji se naplaćuje u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu NBS. Iz inostranstva možete izvršiti uplate za sva naša izdanja na internet adresi http://www.vreme.com/pretplata pomoću kreditne kartice, (cena u USD), kojom prilikom će se stanovnicima zemalja članica EU zaračunati i dodati odgovarajući PDV ili direktno na naš devizni račun – podatke možete naći na internetu na www.vreme.com/pretplata. Šestomesečna pretplata na štampano izdanje podrazumeva 26, a godišnja 52 broja. Trajanje pretplate na internet izdanje određuje se datumski od dana otvaranja naloga, a korisniku su na raspolaganju svi brojevi objavljeni na internetu od kraja 1998. godine.

Osmeh u parkuPrebijanje, otimanje i zaštita VREME 1043-1044

Deci je potrebno poverenje u ljude i u svet! Po-

verenje je prvi korak neophodan u zdravom

odrastanju (psiholog Erik Erikson je to lepo

opisao kao krize identiteta koje čovek treba da

savlada u svom razvoju, a sticanje poverenja je

prva), a pitanje je da li je to moguće ako se svi

u strahu od optužbi za pedofi liju sklanjamo od

dece, a roditelji sumnjičavo gledaju svakog ko

se njihovom detetu makar osmehne u parku.

Često se pitam da li su možda kontraproduk-

tivna upozorenja deci da postoje razne čike sa

sumnjivim idejama, i da ih se treba kloniti. Kad

sam radio u školi moja deca su jurcala svuda

okolo, a zabrinutim roditeljima sam objasnio

(i oni to uglavnom prihvatili) da je lakše izle-

čiti jednu polomljenu ruku ili nogu nego leči-

ti hronične krive kičme i atrofi ju kao posledi-

cu nekretanja. Bojim se da je slično i sa odno-

som odraslih i dece koji je u velikoj krizi. Ro-

ditelji skloni batinama su ostali bez “sredstva

za rad” (sto je odlično), ali ih niko nije naučio

kako drugačije. Roditelji skloni objašnjavanju

su dobili potvrdu da tako treba, i sad objašnja-

vaju deci i što treba i što ne treba (a deci do 7

godina najčešće ne treba, već im je neophod-

no da odrasli preuzimaju odgovornost i odlu-

čuju o onome za šta oni nemaju ni znanja ni

mogućnost). Ja sam tri godine radio u Švajcar-

skoj sa decom iz problematičnih porodica, a

zatim su još 10 godina deca iz Švajcarske sa

poremećajem ponašanja dolazila ovde na in-

dividualni tretman. Još tada sam uočio jedan

isti problem koji se provlačio kroz ponašanje

sve ove dece – svi su bili željni autoriteta, koji

njih oslobađa prevelike odgovornosti koja im

je nametnuta; svi su tražili fi zički kontakt, pa

sam ja sa njima igrao basket ili vežbao aikido,

kao društveno prihvatljiv način za ono za čim

su oni čeznuli. I pre 10-15 godina bilo mi je ja-

sno da je to jedna tendencija koja će brzo doći

i kod nas, i da ćemo barem u tom segmentu

brzo ući u Evropu.

Dakle, moje mišljenje je da treba naći fi nu

meru između zaštite i prezaštićenosti dece, i

da stručnjaci treba da se mnogo više posvete

edukaciji roditelja i budućih roditelja. Pedago-

gija je u krizi, roditelji su u grču, učitelji su za-

plašeni i povlače se pred problemima, a druš-

tvo je zabezeknuto kad se dese divljanja kao

na paradi ponosa ili fudbalskim utakmicama.

Miša Petrović, učitelj, elektronskom poštom

Sedmo kolenoDojava o Mladiću i šta je bilo... VREME 1042

Živo me zanima kakva bi bila tehnika isplate

nagrade od 10.000.000 evra?

Prijaviš da znaš gde je čovek. Oni dođu na

tu adresu, potvrdi se da je informacija tačna.

Uhapse čoveka, a tebi zakažu mesto sastanka

(moguće i u inostranstvu). Predaju ti koferče

sa parama uz hvala lepo, molim lepo, zbogom!

Tu se sada otvara pitanje dokle bi ta osoba sti-

gla sa tim koferčetom. Da li bi uspela da stigne

do banke ili kuće? Rizik da o tome još poneko

sazna, a ne bi trebalo da sazna, veoma je velik.

Otvaranje nekog računa na ime dostavljača in-

formacije takođe nije bez rizika. Manjeg dodu-

še, ali brzo bi se saznalo ko je tako naglo postao

bogat. Najmanje rizično rešenje je otvaranje ra-

čuna u nekoj ofšor zemlji pod šifrom, ali defi ni-

tivno ostaje nedoumica kako bi se sačuvala dis-

krecija? Odnosno koji je taj minimalni broj ljudi

sa kojim bi se delila ta tajna, a možda i novac,

da bi tajna bila sačuvana?

Kako bilo, Država je obećala nagradu, ali nije

objasnila kakva bi bila tehnika isplate nagrade

i kako bi se sačuvale dalja diskrecija i bezbed-

nost “dobitnika nagrade”.

Tu smo sada došli do onoga pitanja: Ko je taj

koga je tako hrabrog majka rodila da obavi tu

“građansku dužnost” i da prijavi lokaciju tra-

žene osobe? Svi se sećamo onih pretnji izreče-

nih ni manje ni više nego u samom parlamen-

tu. Znate one o “prokletstvu do sedmog kole-

na”. Šta je zapravo poruka metaforički saop-

štena kroz gatanje? Prevedeno na jednostavan

jezik, to znači: “Drzne li se neko da prijavi, taj

neće biti siguran da će mu glava ostati živa, ali

i više od toga, neće biti sigurni ni njegova po-

rodica ni potomstvo.” Tu dolazimo do one tač-

ke gde svaka hrabrost i hazarderstvo unapred

kapituliraju.

Malo li je ako takve pretnje stignu iz samog

parlamenta ili sedišta neke stranke izrečene

ustima narodnih poslanica?

Mirko Kusmić, elektronskom poštom

VREME ▸ 13/01/2011 78

“Otadžbina te zove! Izvršavanjem vojne obaveze ispunjavate

svoju zakonsku, patriotsku i časnu dužnost. Odazivanje na

ovaj poziv ne može vam niko uskratiti”, pisalo je, između

ostalog, na vojnom pozivu, a na samom kraju bila je reče-

nica: “Upozorenje: Izbegavanje služenja vojnog roka ili ne-

odazivanje na vojnu vežbu podleže krivičnoj odgovornosti.”

Vrlo brzo Otadž-

bina je pozvala i

mene. Da pono-

sno gledam kako

se sin zaklinje ča-

šću i životom da

će tu istu Otadžbi-

nu braniti. Mislila

sam, sav ponos, a

i sreću, prepusti-

ću sinovoj devoj-

ci, devojačke gru-

di važnije su od

majčinskih, ona

je glat odbila, kao

što je odbila i da mu maše sa stanice, kada je polazio. Sin

me ubeđivao da nema potrebe da dolazim, zna da mi je mu-

ka u autobusu i u autu, a vozova više nema, ali ja, znaju-

ći kako zakletve, sa masovnim prisustvom rodbine, zaista

izgledaju, nisam mogla dozvoliti da posle zaklinjanja samo

on ostane sam, šugav ko pas – jer njemu niko nije došao.

Ustala sam u pet. Polaganje je u deset, treba stići do Beo-

grada, pronaći Voždovac i mesto za parkiranje. Torba je spa-

kovana. Gaće, čarape, potkošulje, slatkiši u originalnom pa-

kovanju, da mogu stati u kasetu, ćebe na kom ćemo sedeti,

meso koje ćemo pojesti, jer u kasarnu se ne sme uneti, veš

može, sokovi... Toplu vodu nisam mogla poneti. U kasarni

je puštaju jednom nedeljno, ko hoće da bude čist pere se

hladnom, a dobili su i cela četiri para čarapa i dvoje gaća,

za ceo vojni rok. Ko je video da se gaće svaki dan menjaju!

Negde pred samo stizanje, nebo se otvorilo, pljusnula ki-

ša, ispred poljskog puta tri mrgodna vojnika u kabanicama,

nemo, ali oštro, kalašnjikovima odmahuju i ne dozvoljava-

ju prilaz. Dugo kružimo, nigde parkirališta, nema druge ne-

go bez Sanje i Raše izaći iz auta i peške, po najjačem pljusku,

ići ka kasarni. Srećom, odavno sam “Englez” i uvek imam

kišobran.

Voždovac je sabirni centar za sve regrute iz Beograda i

okoline, svi će istog dana u isto vreme svečano se zakleti.

Ne znam kako su njih dočekali, ali nas su, ko divlje konje

iz kaubojskih fi lmova, saterivali u koral, gvozdenim šipka-

ma omeđen. Kao levak, prvo sužen, pa sve širi i širi, čik da

skreneš, vojska je to, dok nismo, tako strogo usmereni, sti-

gli do poligona – i opet gvozdene ograde. Na poligonu re-

gruti, vidi se, odavno postrojeni, ispred svake čete je vojnik

sa brojem vojne pošte, tu je i bina sa nadstrešnicom, stareši-

nama, popom i odabranim civilima, već je deset, svečanost

ne počinje, glavni govornik kasni – ali bar je kiša prestala.

Od mase ostalih “uzvanica”, a bilo nas je pet puta više

nego prostora, nema šanse da se probijem na čelo i otkri-

jem sina, ostajemo na začelju, roditelji dozivaju decu, ona

se okreću, mašu, da moje dete ne pati i ja se dernjam, no

nisam dovoljno grlata, a i imbecilno se osećam, pa zane-

mim, postajem ono što i jesam, roditeljka, i ćutke, očima

tražim sina između hiljadu istih. Prepoznajem ga po sklad-

nim, malim ušima, pored njega pet starešina, nešto stalno

komanduju... Jasno mi je zašto se ne okreće.

Ili se isključio, pa zuri u prazno, kao što i ja umem?

Čitav sat čekali smo tog najvažnijeg. Nečiji otac se onesve-

stio, tik pored dežurnog vojnika, piše mu na rukavu, ali de-

žurni se ne štreca, našom vodom onesvešćenog u svečanost

vraćamo, pored nas vučjak reži i cima povodac, krvoločno

nas gledajući, uniformisani kerovođa stalno ga obuzdava,

mi mirni ko bubice... Ko nam je kriv što smo iz provincije i

što smo na somborskom aerodromu na dostojanstveniji do-

ček navikli!

Kada se nebo opet otvorilo, a kiša linula, zakletva je po-

čela. Ni reč nisam čula, ozvučenje je bilo očajno, ali na kra-

ju, posle komande “Vojnici, voljno”, ogradu su sklonili i ko-

načno sam skladne uši zagrlila.

Kiša nas oduševljeno poliva, ispred kasarne metalni ki-

osk i betonska stražarnica iz doba Austrougarske, iza i oko

stražarnice šuma i šipražje, kasarna se uopšte ne vidi, mo-

ja bešika vapi za komandom voljno, klozeta nigde, a nigde

ni neke kafane, a bogme ni Raše i Sanje, da me negde odve-

zu, ne mogu ni u šumu, oktobar je, žbunje je ogolelo, prila-

zim stražarnici, ne mogu ni kod njih, zabranjeno je, a vidim

da hodnik vodi ka dva klozeta. Nisam odustajala. Ogorčeno

pretim da ću čučnuti u hodnik – i konačno sam u “carskom”

čučavcu. Ne znam da li je austrougarski.

U trinaest sati novopečeni vojnik najzad je sa nama. U ci-

vilnom odelu! Kao da je nešto sramotno uradio pa uniformu

treba sakriti. Mršav ko saraga. Štrči adamova jabučica, štr-

če kosti jagodične, tu su i dve nove, muževne crte na licu – i

brošura VMA “ O vojničkom prilagođavanju”.

Posle? Posle je dolazio svaki drugi vikend. O mom troš-

ku. Vojska nema para. Svakog vikenda rešava se pola vojni-

ka. A ja na prinudnom odmoru, pa kad vidim sina, ne znam

da li da se radujem ili da plačem!? Pa sam se radovala, a

banka još više, brsteći kamatu sa dozvoljenog i nedozvolje-

nog minusa.

I dan danas odzvanja mi u ušima glas momka koji je, dok

smo se vraćali u levak, doviknuo drugom: “Jebiga. Mogao

sam reći da sam bio. Niti sam ja njega video, niti on mene,

niti sam išta čuo.” ◂Zdenka Feđver

Zakletva

vreme uživanja ◂

Foto: REUTERS

Copyright © NP Vreme, Beograd

Upotreba materijala iz ovog fajla u bilo koje svrhe osim za

ličnu arhivu dozvoljena je samo uz pisano odobrenje NP Vreme

PDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovec

Obrada: Marjana Hrašovec