Top of FormVLADISLAV PETKOVI DIS1Vladislav Petkovi Dis (10. mart 1880. Zablae kod aka 16. maj 1917, kod Krfa), pesnik. Veliki srpski pesnik i rodoljub. Radio kao uitelj i carinski slubenik. Bio je izveta sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata prebegao je u Francusku. Pri povratku u Grku brod na kome je plovio presree nemaka podmornica kod Krfa i on biva potopljen.

KOLOVANJEBio je sasvim osrednji ak, ali je u sedmom razredu Gimnazije u aku napisao svoju prvu pjesmu "Na prozoru svea gori" i to na njemakom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta e bezuspjeno pokuavati da poloi maturu. Kada ni drugi put nije poloio, ovog puta u Zajearu, on je predsjednika komisije pozvao na ast:

Dozvolite da popijemo po au piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne ini neprijateljima. Ja aavam...

Dis je, dakle, bio prosjean uenik, ali sa natprosjenim pjesnikim talentom.

POSAO U vojsku nije iao. Osloboen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni uitelj u selu Prliti ispod Vrke uke, a pokraj Zajeara. Sve u nadi da e imati dovoljno vremena da se posveti pjesmama. Teko je, ipak, biti raspjevan u amotinji i tiini, te on mnoge noi provodi sa seljacima uz tablie i okanje rakije. U grad odlazi jednom mjeseno po platu, bez koje se ujutro vraa u selo, nakon kafanske sjedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zajear.To je trajalo dvije godine, kada je odluio da napusti uiteljsko mjesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogui put za sve pjesnike.Uao je sasvim tiho u drutvo beogradskih velikana, u vrijeme kada se ivjelo po kafanama koje su bile i jedina sastajalita. Znalo se da se, kada izae, asopis u kafani proita od korica do korica. Kada se pojavi novo knjievno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaeni Jovan Skerli grmio da je sve zlo od njih.Visok i mrav, podue kose i posve neobinih brkova, s naoarima iza kojih je vrebao zadivljujui pogled, bivi uitelj iz okoline Zajeara tek uz pomo Nuia uspijeva da pronae prvo zaposlenje. Pjesnik, koji e kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naih antologija, radio je kao kantardija na savamalskoj troarini i sa snebivanjem se ali prijateljima da povazdan mora da mjeri ljive.BRAKNjegov kafanski nain ivota umnogome se izmijenio poslije vjenanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lijepom potanskom slubenicom koju je odmah smjestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi.Veoma privren porodici, ali i prijateljima, Dis e jednom rei: Za etiri godine braka nismo etiri puta sami, bez gostiju, ni ruali ni veerali.Na svijet je dolo i njihovo dvoje djece, Gordana i Mutimir, ali i ratovi, balkanski i svjetski, rastanak...KNJIGE

Vladislav Petkovi Dis je ivio u maloj zemlji u kojoj su knjige itali samo oni koji su ih i pisali. Za svoga ivota objavio je samo dvije knjige poezije zbog nedostatka novca, bespotednosti kritike, zbog toga to je ivio samo 37 godina ili zbog svega navedenog, ali injenica je da smo ostali uskraeni za mnoge stihove koje je ovaj pjesnik slutnji jo mogao das nam podari.

Dis je pesnik iracionalnog, on slike nalazi u potsvesnom. Pesnik je sumornih raspoloenja i ak oaja, njegov je izraz setan i muzikalan. Jovan Skerli ga je kritikovao, jer se Dis nije uklapao u njegov ideal naprednog pesnika. Kasnija kritika, poevi od Isidore Sekuli, uvrstila je Disa meu najbolje srpske pesnike nalazei da je uveo u srpsku poeziju modernu poetiku i nov senzibilitet, i pored izvesnih jezikih nebriljivosti.

Knjigu "Utopljene due" Dis je objavio 1911. godine. tampao ju je o svom troku, jer nije bilo izdavaa koji bi objavio poeziju pjesnika za koju je Jovan Skerli, tada najuticajnija linost srpske kritike, tvrdio da "jeste jedna neuka i gruba imitacija".

Poezija "Utopljenih dua" je negatorska, boleiva, plana i crna. Uvodi u nju bodlerovske motive to predstavlja novinu, ali tu je prisutan i motiv umrle drage, koga nalazimo i u narodnoj lirskoj poeziji. Njegova poezija ide u iracionalno, u njoj su Disovi snovi i njegove tiine.

Zbirka poezije "Mi ekamo cara" napisana je 1913. godine. Njegovi kafanski prijatelji su govorili da bi bilo bolje da ju je naslovio "Mi ekamo para". U ovoj zbirci pjesnik je nastojao da izrazi slavu svoje otadbine. To, meutim, nije radio klicui u nacionalnom ponosu, kao drugi pjesnici, nego je tuno lutao po zgaritima i trulei. Zbog toga su mnogi kritiari smatrali da je ova zbirka slaba u cjelini te da su stihovi zveei prazni i jeftino patetini.* * *NEPROLAZNA SLAVA VLADISLAVA PETKOVICA DISA2Iako Vladislav Petkovic Dis (18801917) zauzima istaknuto mesto u srpskoj poeziji 20. veka i gotovo je nazaobilazno ime svakog antologicara, njegov zivot, a donekle i poezija, ostali su do danas nepoznanica. Biografi i istoricari knjizevnosti uglavnom lutaju kada je datum i mesto rodjenja ovog pesnika u pitanju, iako za to nema razloga. Za ime tragicnog Disa mnogima je "opravdano" bilo da za datum rodjenja uzmu 29. februar prestupne 1880. godine. U knjizi krstenih u rodnom Zablacu kod Cacka, nalazi se resenje dileme. Vladislav Petkovic Dis, deveto od trinaestoro dece Dimitrija i Marije Petkovic, rodjen je 27. februara 1880. godine prema starom kalendaru, odnosno 10. marta po novom. Buduci pesnik krsten je u mesnoj crkvi 2. marta, kuma je bila Kristina Coric, trgovac iz Cacka, a svestenik Vladimir Popovic.

Dimitrije Petkovic, Disov otac, doselio se sredinom proslog veka iz okoline Kumanova i u Zablacu je drzao mehanu. Svestenik Popovic 1868. godine zapisuje da je Dimitrije Petkovic dao 12 dukata cesarskih priloga za obnovu druge zablacske skole, koja danas nosi ime njegovog sina Vladislava. Od brojne familije Petkovica u Zablacu i Cacku danas nema zivih potomaka nestali su u vihorima ratova koji su se vodili na ovim balkanskim prostorima i u nedacama koje su nalazile srpski narod. Neophodno je izbrisati i jos neke dileme oko mesta rodjenja znamenitog pesnika Disa. Naime, greske su se potkrale i u knjigama kakva je "Mala Prosvetina enciklopedija", izdanje 1978. gde je objavljeno da je pesnik rodjen u Zablacu kod Zajecara, umesto kod Cacka. Jugoslovenski knjizevni leksikon, Matica srpska, 1971. stampa da je Vladislav Petkovic Dis rodjen 12. marta 1880, a taj datum uzima i Milivoje Nenin u pogovoru knjige "Pesme", izdanje "Kairos", 1995. kao i "Pesme", Rad, 1999. godine. Ovo je svakako posledica pogreske da je Dis rodjen 29. februara 1880. a ne 27. sto je jedino tacno.

Pesnik "Utopljenih dusa" (1911) i "Mi cekamo cara" (1913), cija je pesnicka slava nepomucena i svevremenska, zasluzuje da se ove greske isprave. Zavicajna biblioteka koja nosi Disovo ime, i organizuje vec 37 godina kulturnu manifestaciju "Disovo prolece", prikupila je vazna dokumenta koja govore o zivotu Petkovica u Zablacu i Cacku i o tragediji ove porodice, sto moze da bude od koristi knjizevnoj kritici i istoriji knjizevnosti. Zbornik radova sa naucnog skupa o poetici V. Petkovica Disa svakako ce mnoge dileme razjasniti kada se do kraja godine bude poajvio u izdanju Instituta za knjizevnost i umetnost i Gradske bibliteke "Vladislav Petkovic Dis".

Sauvana

Sauvana

JUTARNJA IDILA Mihailu Petkoviu, mome bratuImao sam i ja veselih asova,Nije meni uvek bilo kao sada;Imao sam i ja sate bez bolova,Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo . . . Na grudi sam rukePrekrstio svoje. Gledam kako tama,Neujno i tiho, ne pravei zvuke,Po zidu se penje u udnim slikama:

K ljubavna enja, kao tuga znanaPreko mrtve drage, preko groba lednog;I nasuprot tami iz ranijih dana,Javlja mi se slika srenog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko obiaja;Otvorio prozor. Izgledae kaoU prirodi da je bilo okrajaNekog groznog, stranog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Moda je propalo.Elementi strasti negde se jo bore.Moda je i sunce ropstva nam dopalo.Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblaci se sivi uplaeno nagliIspred moga oka, i kao da moleZa pomo, spasenje njima, kii, magli,Od neije ruke to ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kakoZalaze sva bia, i propast ih nosi;Videh da se gasi i svetlost i pak,Neku mutnu utvar da mae i kosi.

U trenutku jednom ne znam ta se desi . . .Kada se probudih, udarahu zvona,Uz oajni ropac umirahu gresi,Kupljeni ivotom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,S njima due ljudi i grobovi njini:Sazrevahu zvezde, al' da ih opojeNe ostade niko, ni no u crnini.

I nesta planeta i ivotu traga;Izumire i smrt. Vie nema ljudi;Sa mene se poe da otkida snaga,Svi udovi, redom, i pogled to bludi.

Minu sve to bee, htede biti ikad.Tama se uvue u ideju snova:Raskonije smrti nisam gled nikad.Imao sam i ja veselih asova.

Sauvana

Vladislav Petkovi Dis, jedan od najtraginijih srpskih pesnika. Bio je deveto dete Marije i Dimitrija Petkovia, mehandije i prebeglice iz Kumanova. Senka smrti pratila ga je od malena. Od dvanaestoro brae i sestara osmoro je umrlo jo pre polaska u kolu.

Vladislav je oduvek bio boleljiv pa je zbog uskih grudi osloboen vojne obaveze. Po zavretku kolovanja postaje privremeni uitelj u selu Prliti kod Zajeara, a u grad odlazi jednom meseno i u kafani troi celu platu, a onda nastavlja da ivi u oskudici. Daleko od ljudi, posveujui se jedino poeziji. Ipak, posle dve godine dolazi u Beograd, mesto gde su pesnici tog vremena nekako uspevali da preive.

U prestonici odmah ulazi u boemsko drutvo. U kafani se itaju pesme. O njima se diskutuje. On je novi pesnik i mnogo obeava. Meutim, nije sve ilo glatko kako je oekivao. Tek uz pomo Branislava Nuia uspeva da nae svoje prvo zaposlenje. Radio je kao kantardija na savamalskoj troarini "povazdan merei ljive".

Od prve plate tampao je posetnicu na kojoj je pisalo samo DIS (latinicom). Nadimak po kojem je poznat i danas. To je bio srednji slog njegovog imena, ali mnogi tvrde i da je ime grada iz Danteovog "Pakla".

Najuticajniji kritiari tog vremena nisu voleli Disa kao pesnika. Posebno su este bile kritike Jovana Skerlia.

Ipak, njegov kafanski ivot se menja posle venanja sa Hristinom - Tinkom, mladom i lepom potanskom slubenicom. Sa njom je imao i dvoje dece: Gordanu i Mutimira. Kada su poeli ratovi sve se promenilo. Ostavio je porodicu i povukao se sa srpskom vojskom preko Albanije. Tokom rata je i stradao. Drugaije od ostalih naih pesnika. Dana 17. maja nalazio se na lai "Italija" koju je udario i potopio torpedo nemake vojske. More ga je progutalo i to je bio kraj za jednog od najveih pesnika Srbije.

Njegova kerka umrla je od opekotina 1919. godine, a sin je nestao tokom 1944. kao pripadnik Ravnogorskog pokreta. Jedino to je ostalo iza Vladislava Petkovia Disa su dve zbirke pesama: "Utopljene due" i "Mi ekamo cara", ali pesme iz obe zbirke nezaobilazan su deo svih antologija. Glas javnosti

Sauvana

Vladislav Petkovi Dis (18801917) predstavlja svojevrstan vrhunac u razvoju parnaso-simbolike poezije. Bio je neobina, tragina linost. U ivotu ga prate neuspesi, porazi i nedae. Zavrio je gimnaziju, ali maturu nikako nije mogao poloiti te je jedno vreme radio kao privremeni uitelj na selu, a zatim, po prelasku u Beograd, premeravao je ljive u optinskoj carinarnici. Vreme je najvie provodio po kafanama te je ostao u seanju kao jedna od najosobenijih figura slavne beogradske boemije s poetka ovog veka. Izvesno vreme, posle srene enidbe, bi se ipak smirio, ali su ubrzo doli ratovi da sve nade u lepe dane odnesu u nepovrat. U prvom balkanskom ratu bio je ratni izveta; u prvom svetskom ratu, tragine 1915, nalazi se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlaile preko Albanije. Kao i ostali intelektualci, s Krfa je poslat u Francusku. Izgnanstvo i odvojenost od porodice teko je podnosio, uz to se razboleo od tuberkuloze, tako da nije bilo izgleda da e preiveti rat. Sudbina je ipak htela da njegova smrt ne bude obina, banalna smrt mnogih srpskih pisaca: nije umro od suice ve se utopio u Jonskom moru kad je brod, kojim je putovao iz Francuske na Krf, torpedovala nemake podmornica. Takav kraj kao da je naslutio naslovom svoje prve i glavne zbirke pesama "Utopljene due" (1911) i osnovnim raspoloenjima to veje iz nje.

Za razliku od loginog i racionalnog Pandurovia, Dis je sanjar koji je duboko zagazio u oblasti snovienja, slutnji, iracionalnih vizija. Nedostajala mu je pesnika kultura, poznavanje stranih jezika, ime se mogla pohvaliti veina tadanjih pesnika. Pa ipak, on je dublje i lirski sugestivnije od njih izrazio zajednike preokupacije: doivljaj egzistencijalne utamnienosti, umiranje ljubavi, gaenje oseanja i ivota. Njegova glavna, u izvesnom smislu programska pesma "Tamnica", tampana kao 'prolog' "Utopljenih dua", od pesama drugih pesnika toga doba na isu ili sline teme razlikuje se po svojim mitskim i metafizikim nagovetajima. Ona donosi, kao to je primetio M. Pavlovi, itavu malu kosmogoniju, slinu onoj koju je Njego dao u "Lui mikrokozma", ali bez njenih religioznih implikacija, sasvim laiku, individualnu i lirsku. Izgraena je na tri osnovna Disova simbola: tamnici, zvezdama i oima, od kojih druga dva kontrastiraju prvome. Zvezde pripadaju ovekovoj preegzistenciji. Roenje je odvajanje od zvezda i poetak tamnice ivota. Oi nose odsjaj te maglovite preegzistencije; one su, uz to, ispunjene lepotom stvari to nas okruuju. Pesnik nosi svet u svojim oima kao to sebe osea u "pogledu trava i noi i voda". U tim isprepletenim pogledima progovara tajanstvo sveta i oituje se duboka povezanost i jedinstvo svih bia. I ljubav, kao i zvezde, nalazi se izvan granica neposrednog postojanja. U mnogim pesmama Dis peva o davnoj, ve zaboravljenoj ljubavi. Lik drage izranja iz prolosti i obasjava "ovaj ivot grubi". U njegovoj najlepoj pesmi "Moda spava" draga dolazi iz tajanstvenih predela sna. Ova pesma ispevana u baladinom tonu, teko uhvatljiva smisla, ima u osnovi istu strukturu kao i "Tamnica". I u jednoj i u drugoj pre sadanjeg stanja, u "Tamnici" pre roenja a u "Moda spava" pre buenja, postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u seanju: u prvoj pesmi to su zvezdane "nevine daljine", a u drugoj san iz ijih dubina kao melodija zaboravljene pesme dolazi lik drage. Taj lik do kraja ostaje nejasan, eterian, od njenog tela pesnik razaznaje samo oi, dok se sve ostalo gubi u izmaglici sna. Lirskoj sugestiji te neodreenosti doprinosi i osobena melodija stiha, koja je ovu pesmu usporenog ritma, u trinaestercima uinila "remek-delom Disove kantilene" i jednim od vrhunskih izraza muzikalnosti srpskog stiha.

Ta svetlost koja dolazi uvek spolja, iz preegzistencije, iz prolosti, iz snova postepeno se sasvim gubi. Iezava sjaj zvezda iz oiju i stara ljubav iz seanja, gasi se elja za neim lepim i svetlijim. San bez snova, utrnue elje, prelazak iz bia u nebie to su motivi itavog kruga pesama, koje po glavnoj pesmi iz te skupine, "Nirvana", moemo nazvati nirvanistikim. U nekim pesmama to oseanje povezano je sa sumornim jesenjim slikama, koje su postale stalna tema srpske poezije posle Vojislava, u drugima ono izvire iz doivljaja proticanja vremena. Pesnik se osea nemoan da odoli sili vremena ("nemam snage da se borim sa vremenom"), on promatra stvari kako odlaze iz ivota u smrt, tonui u vreme. Mrtve stvari ostaju zauvek izgubljene i rasute u vremenu, jer u njegovu seanju nema vie snage da ih ponovo sastavi u celovite slike. U pesmi "Nirvana" iezavaju svi znaci ivota. Pesnik se vie ne sea onoga to je bilo, nego mrtve stvari same izlaze preda nj, on je nepomian pred navalom nebia, pred njegovim pogledom, koji je "bez oblika, bez sree, bez jada /pogled mrtav i prazan duboko".

Tradicionalna polarizacija srpske poezije izmeu stvarnosti i ideala, snova i jave, racionalnog i iracionalnog, individualnih tenji i potreba trenutka osea se i u Disovu nevelikom opusu. Njegova druga zbirka "Mi ekamo cara" (1913), s rodoljubivim pesmama, predstavlja, dodue, pesniki danak imperativu istorije. U toj zbirci nema pesama od trajnije vrednosti. Ali ve u prvoj knjizi bilo je pesama sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritikom i satirinom otricom ("Nai dani", "Raspadanje"). U pesmama nastalim u izgnanstvu ("Meu svojima", "Nedovrene pesme") dola je do izraza izvesna porodina nenost i toplina kakvu nismo upoznali u ranijim pesmama. I izraz je tu drukiji, do ogolelosti jednostavan, elementaran, neposredna, jezik razgovoran, skoro nepesniki, ritam iskidan, blizak slobodnom stihu.

U stvari, parnasovski ideal poezije, kojem je Dis ostao veran do kraja, bio je suprotan njegovu pesnikom duhu. vrsta forma pesme bila je pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala njegova lirska emocija. Kao Bora Stankovi u prozi, i Dis je u poeziji bio ukleten izmeu tradicije i modernog doba; u tradiciju je bio urastao neraskidivim nitima, a novo je vie nasluivao nego to ga je shvatio. U Disovom izrazu, koji je esto sputan, nevet, nedograen, ogledaju se ipak tamne dubine njegovog doivljaja bia.

Jovan Dereti, Istorija srpske knjievnosti

Sauvana

Jedan od najtalentovanijih pesnika u Srbiji u prolom veku. Zabeleeno je da on predstavlja vrhunac u razvoju poezije svog doba, kao i da je prvi autor koji je u srpsku poeziju uneo slike iz podsvesti i iracionalnog. Stvarao je autentinu, senzibilnu i fluidnu poeziju, muzikalnu u ritmu i emocijama. Proiveo je na rubu siromatva. Tragika ratova na ovim prostorima na poetku XX veka odrazila se i na njegov lini ivot. Pesme su mu pune mraka, linog, dubokog bola, pesimizma, filozofskih vizija ivotnog besmisla i prolaznosti i neumitnosti konanog...

Istorija umetnikih krugova na ovim prostorima pamti ga kao jednu od najosobenijih figura beogradske boemije s poetka veka. Nakon enidbe promenio je nain ivota, ali to nije trajalo dugo ratni vihori doli su po svoje i prekinuli jedini sreni period njegovog ivota. U Prvom balkanskom ratu Dis je bio ratni izveta, a u Prvom svetskom ratu, 1915. godine, naao se u masi izbeglica koje su se s vojskom povlaile preko Albanije. Sa Krfa je potom, poslat u Francusku. Razboleo se od tuberkuloze i nije bilo izgleda da e preiveti ratne dane. Ali nije ga dokrajila bolest poginuo je prilikom torpedovanja broda od strane nemake podmornice, kojim se iz Francuske vraao na Krf. Ovakav kraj pesnik kao da je naslutio - naslov njegove prve i najbolje zbirke iz 1911. godine jeste ba "Utopljene due".

Pesma Tamnica, tampana je kao prolog ove zbirke. Izgraena je na tri osnovna simbola tamnice, zvezda i oiju. Zvezde su deo ovekove preegzistencije, a roenje je odvajanje od zvezda i poetak tamnice ivota. Oi u sebi imaju odsjaj te maglovite pregzistencije i ispunjene su lepotom i tajanstvom sveta a ljubav, kao i zvezde, izvan je granica neposrednog postojanja.

Najpoznatija Disova pesma ljubavne tematike Moda spava, takoe ima metafiziku dimenziju, vieslojnost i neuhvatljiv smisao koji dozvoljava razliita tumaenja. Pesma je u baladinom tonu, a u njoj je opisan trenutak neodreenog, maglovitog stanja, onog pre buenja, koje pesnik nosi u seanju. Lik drage je nejasan, eterian, od njenog tela pesnik razaznaje samo oi a sve ostalo se gubi u izmaglici sna i snovienja. Pesma je i vrhunski izraz muzikalnosti srpskog stiha usporenog je ritma, u trinaestercima.

uvena Disova pesma je i Nirvana, u kojoj iezavaju svi znaci ivota. Pesnik se ne sea onoga to je bilo, mrtve stvari same izlazi pred njega, on je nepomian pred navalom nebia koje je bez oblika, bez sree, bez jada/ pogled mrtav i prazan duboko. Pesnik je u Nirvani samo rtva, boja prolaznoti stvari a pesma filozofski odraz pesnikovog promiljanja o ivotu koje je mrano, duboko i crno.

Knjigu "Utopljene due" Dis je tampao o svom troku, jer nije bilo izdavaa koji bi objavio poeziju pesnika za koju je Jovan Skerli, tada najuticajnija linost srpske kritike, tvrdio da predstavlja neuku i grubu imitaciju. U knjizi je bilo i pesama sazdanih od elemenata najgrublje stvarnosti, s kritikom i satirikom otricom (Nai dani, Raspadanje).

Druga Disova zbirka "Mi ekamo cara", objavljena je 1913. godine, a smatra se zbirkom manje vrednih, rodoljubivih pesama. Neke od kasnijih pesama, koje je Dis napisao u izgnanstvu (Meu svojima, Nedovrene pesme), imaju nove i drugaije kvalitete nenost, toplinu, jednostavan, elementaran i neposredan jezik i iskidan ritam blizak slobodnom stihu.

Disov ideal poezije bio je parnasovski. Njemu je ostao veran do kraja, ali je on bio suprotan njegovom pesnikom duhu. Jovan Dereti je naveo da je vrsta forma pesme (kojoj su teili parnasovci) bila "pretesan kalup o koji se spoticala i razbijala Disova lirska emocija", kao i da je on "u svojoj poeziji bio ukleten izmeu tradicije i novog doba".

Vladislav Petkovi Dis bio je i patriota i razbarueni boem, ali i tragina figura, nesrena i slamana tokom itavog ivota. Nije iveo dugo i nije za sobom ostavio veliki opus. Ali njegov pesniki nerv je stvorio poeziju koja je autentina, duboka, snana. Dis je proiveo svoje stihove i potpisao pesme koje se danas nalaze u svim ozbiljnim antologijama srpskog pesnitva i meu najboljim su pesmama ovdanje lirike XX veka.

Jelena Jovanovi

Sauvana

Panduroviev prijatelj i pesniki drug, Vladislav Petkovi Dis (18801917), ija se pealbarska porodica doselila iz okoline Kumanova, roen je u selu Zablae kod aka. Kako nikako nije mogao da poloi maturski ispit nakon zavretka gimnazije poeo je da radi kao privremeni uitelj u jednom selu kod Zajeara, da bi ubrzo preao u Beograd i radio u optinskoj carinarnici premeravajui ljive. Slobodno vreme je najradije provodio po kafanama i bio znamenita figura beogradske boemije.Istina je da je posle enidbe primirio svoju boemiju, ali je istina i to da su uskoro naili ratovi koji su mu zauvek odneli sve nade u lepi i mirniji ivot. U Balkanskom ratu nalazio se na mestu ratnog izvetaa pri Vrhovnoj komandi dok se u Prvom svetskom ratu nalazio u nepreglednoj masi koja se sa vojskom povlaila preko Albanije u surovim vremenskim uslovima. Poput mnogih drugih srpskih intelektualaca ubrzo je sa Krfa preao u Francusku gde se razboleo od tuberkuloze. Nije, meutim, umro od nje, ve se na putu iz Francuske na Krf utopio u Jonskom moru poto je brod na kome se nalazio bio torpedovan od nemake podmornice.Govorei o poeziji Vladislava Petkovia Disa Jovan Skerli je uspeo da napie, ne moda, no sasvim sigurno, najubitanije i najotrije rei koje mogu da izniknu ispod pera jednog kritiara. To apsolutno nerazumevanje Disove poezije je takvo da se, neizostavno, moramo podsetiti, makari u insertima, na otrinu tih rei i veliinu zabluda:

"Jednom vrlo malom broju lakovernih ljudi on stalno daje iluziju Pesnika i Proroka nove umetnosti, koga ne cene samo filistri i profesori, zato to nisu u stanju da ga razumeju. G. Petkovi, iako je u visinama iste poezije, nad malim ljudima i njihovim sitnim strastima, polae na tako zemaljske stvari kao to je knjievna slava, i posluao je savet nepametnih prijatelja i skrivenih neprijatelja da tampa svoje stihove u jednu knjigu (Utopljene due, 1911. godine primedba autora )".

"To je poezija dekadencije, one koja, po reima jednog iskrenog pesnika njenog, tei, 'raju blata' i koja trai, novo u pokvarenom."

"Poezija g. Petkovia ima sve karakteristine crte koje je Gijo kliniki odredio kod degenerika".

"udna stvar! Cela poezija gospodina Petkovia nije nita drugo do grubo jaukanje i dosadno stenjanje, nizanje u svim notama: ah", "oh", "avaj", "jaoj", "kuku"...

"Poezija g. Vladislava Petkovia je poezija ne bola duevnog, no bolesti duevne".

"Takva je poezija g. Petkovia: knjievno glumaenje, pesniko verglatvo, imitacija bez duha, bez ukusa i, to je najgore - bez talenta".

"Njemu je prolo trideset godina, i kada ovek u tom dobu objavljuje ovakve knjige, od njega treba dii ruke. Njega ne treba ni osuivati, jer je on, budui jedna rtva literature, pre za aljenje no za osudu".

Neemo se, naravno, baviti ovakvim i ovolikim nerazumevanjem Disove poezije, ali neizostavno moramo primetiti da Disa nije ni mogao da razume ovek koji je "poeziju razumevao samo ukoliko ona ima u sebi materijalni svet, vien i osean". Ono to je izvan sfera pet poznatih ula, ono to je u svetu metafizike bilo je i izvan njegovog sveta poetskog razumevanja.Prvo pitanje koje se kod Disa, samo po sebi namee jeste ono koje je ve postavio Miodrag Pavlovi: kako je taj pesnik "male kulture, malog dela, (a) krupnih mana" mogao tako snano u naoj poeziji da "gurne stvari napred"? Kako, ako se tvrdi, da zbog male kulture, nije mogao da pretrpi bitniji uticaj stranih pesnika, na primer Bodlera, koja je ipak u njegovoj poeziji "imala dejstva"? Kako on koji ni u Francuskoj, nije ni nauio dobro francuski jezik, a u Beogradu od kafana nije ni stigao? Kakvim posrednicima, ili u ijim prevodima?

Poput Miodraga Pavlovia ni mi nemamo valjan odgovor. Jedino to nam kod ovog pitanja ostaje jeste nada da e se, pre ili kasnije, ipak pojaviti valjani biograf i, koliko nas ili toliko, uputi na pravac koji bi nas mogao pribliiti odgovoru. Za sada pitanje ostaje otvoreno.Nasuprot Pandurovieve "racionalne groze nad rasulom sveta", ili refleksije Milana Rakia, Dis se moe svrstati u onaj tok srpskog pesnitva kod kojih pretee metafizika Njego, Laza Kosti, Zmaj. Ili, Dis pesniki traje u svetu iracionalnih vizija, snovienja i slutnji.Tamnicom prologom svojih Utopljenih dua, Dis nam, poput Njegoa u Lui mikrokozmi, donosi "itavu jednu malu kosmogoniju (...) ali bez njenih religioznih implikacija". On tamnicu doivljava kao simbol ovekovog zatoenja jo od samog roenja. Ako sjaja igde ima, onda ih ima u oima, i onda i one prerastaju u svojevrstan simbol koji je protivtea onom prvom. Disov svet, pa i ljubav u njemu, egzistira izvan granica naeg neposrednog, materijalnog postojanja. Ako svet nosi u oima, onda mu draga dolazi iz tajanstvenog sveta sna kao u pesmi Moda spava. I upravo zato to traju u izvan materijalnom ambijntu ove dve pesme i imaju u osnovi istu strukturu. Dis, dakle, pesniki traje u kosmogonijskim prostorima preroenja (Tamnica) i baladinom tonu prebuenja (Moda spava).

Paralelno tim motivima tee i trei u Nirvani u kojoj izraava svu nemo da odoli sili vremena posmatrajui sveukupni odlazak "ivota u smrt". U njoj nema ivota, nema ni toka nestajanja iz njega postoji samo nepostojanje.Pored ova tri temeljna motiva mogu se u Disovoj poeziji nai i pesme u kojima se "razraunava s porazima svog doba" (Raspadanje, Nai dani) ali je to ipak samo plaanje danka "imperativu istorije". Po svojoj otrini ove pesme, i pored toga to se mogu meriti sa otrinom satira Radoja Domanovia, ipak su samo izraz jedne tradiconalne podele srpske poezije u kojoj na jednoj strani stoje stvarnost, java, racionalnost i zahtev ivota, a na drugoj ideal, san, iracionalnost i individualna tenja.U iznuenim okolnostima izgnanstva u Francuskoj imamo ve i pesama kakve ranije nismo sretali kod njega - pesama sa prizvukom porodine nenosti i topline. Ono to se u njima, zbog straha da se ne upadne u zamku, mora podvui jeste da nesrea nije izraz nirvanistikih snovienja, no izraz prognanstva, odvojenosti od svojih i bez vesti o njima. Na ovu okolnost upuuje i sam izraz koji ne samo da je ogoljen, elemantaran, jednostavan, no i neposredno razgovoran, ritmiki iskidan, "blizak slobodnom stihu kakav e se kod nas javiti godinu dve kasnije kod pesnika koji e zapoeti novo razdoblje nae poezije". I pored svoje vernosti parnasovskim idealima njegov pesniki duh mu je ipak bio suprodstavljen, ba kao to mu je i forma koju je prihvatio bila "pretesan kalup" o koji se neprestano i "spoticala (i) razbijala njegova lirska emocija".

Dis pesnik delio je sudbinu prozaiste Bore Stankovia trajao je i stvarao ukljeten izmeu tradicije, s jedne strane, i modernog doba s druge. U tradiciju je urastao celim svojim biem, a moderno vie nasluivao, no to ga je shvatao.

Sauvana

Jovan Dui i Milan Raki brzo su izbili kao predvodnici nove, moderne poezije, stvarane pod uticajem tadanjih zapadnoevropskih knjievnih strujanja. Ali u to vreme se javlja jo jedan krug pesnika, koji je na sasvim poseban nain progovorio o svojim nemirima i o svom stavu prema ivotu. Toj grupi, pored Sime Pandurovia, pripadao je i mladi, daroviti i razbarueni pesnik Vladislav Petkovi Dis.Ponikao iz sela Zablaa, u okolini aka, Dis u veoma tekim materijalnim uslovima pokuava da zavri svoje gimnazijsko kolovanje. Bez maturske diplome, on poinje da radi kao privremeni uitelj po selima i okolini Zajeara. A kad mu je to dosadilo, prelazi u Beograd u kome u poetku radi kao pisar optinske troarine. Pesme koje je povremeno objavljivao uinile su ga unekoliko poznatim u tadanjim knjievnim krugovima. Neuredan ivot, duge i este kafanske sedeljke i alkohol koji ga je trovao, razorili su njegovo ionako neno zdravlje. Godine prvog svetskog rata odvele su ga u tuinu, iz koje se nikad nije vratio: naao je smrt utalasima Jonskog mora kada je neprijateljska podmornica torpedovala brod kojim se vraao u domovinu.Dis je u poeziji bio samouk. Iako izvan tuinskih uticaja, njegovo stvaranje je bilo u jednom spontanom skladu sa zapadnoevropskom rezigniranom i simbolinom lirikom. Izdao je za ivota dve zbirke pesama Utopljene due (1911) i Mi ekamo cara (1913). Ve u svojim prvim pesmama Dis ispoljava originalan, snaan i elementaran pesniki talenat. Pesimistiki su i gorki ti njegovi stihovi o oveku, ivotu i snovima. Njegova Tamnica, prva pesma u Utopljenim duama, slika preteno takve misli i raspoloenja:

To je onaj ivot, gde sam pao i ja nevinih daljina, sa oima zvezda,I sa suzom mojom, to nesvesno sijaI ali, k'o ptica oborena gnezda.Krajnje depresivna raspoloenja ive u svoj Disovoj lirici. On peva o ivotu kao o privremenom trajanju bez reda, smisla i bez lepota i radosti. Truljenje, raspadanje i zadah smrti su najee okviri u kojima je tkao svoje nadahnute i nedoterane stihove. Uz to, boemski ivot po kafanama ostavljao je tragove i u njegovim mislima i u njegovoj poeziji:Ne marim da pijem, al' sam pijan esto. U graji, bez druga, sam kraj pune ae, Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbrae.Fiziki tako slab i neotporan da ga ni u vojsku nisu primili, znao je esto da bude i jak i prkosan. Njegova lina sudbina, uvek rastrzana izmeu nekih mutnih i dalekih vidika, odreivala je njegova raspoloenja i njegov stav u ivotu. Dok su Dui i Raki zasenjivali svojom poezijom iluzije i mondenstva, Dis je grubo, ali duboko ljudski pevao:Pijemo nas nekoliko propalih ljudi I polusvet.Dis nije negodovao protiv slave i versifikatorskog puritanstva tada priznate poezije. On je drugaije poimao ivot, on je taj ivot doivljavao razboljeno i mrano, ali sa stavom u kome je bilo oajnog i potresnog idealizma. Ondanja kritika, kojoj je opti ton davao moni Jovan Skerli, grubo je naruila Disovu iskrenu i gorku poeziju. A u toj poeziji bilo je velikih poleta i pokreta, bilo je snage i stihova kakvi se nisu uli u svoj dotadanjoj srpskoj lirici. Disova pesma Moda spava nesumnjivo predstavlja jednu od najjaih, najboljih pesama nae poezije:Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja, Pesmu jednu u snu to sam svu no sluao: Da je ujem uzalud sam danas kuao, Kao da je pesma bila srea moja sva. Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.To je pesma o velikoj ljubavi, doivljenoj kroz saznanje da u ivotu ima lepota zbog kojih treba iveti i voleti:

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san, I u njemu oi neke, nebo neije,Neko lice, ne znam kakvo, moda deije, Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan. Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.Poezija Vladislava Petkovia Disa svojim motivima umiranja, raspadanja i prolaenja umnogome podsea na Bodlera, velikog francuskog pesnika Cvea zla. Ali ta podudarnost je samo sluajnoet, bez ikakvih stvarnih veza i meusobnih uticaja. Dis je svoju coeziju gradio sam, na doizljajima sopstvene svesti i podsvesti koji su se u njoj preplitali i sjedinjavali u jedan turoban i bolan melodijski zvuk. Disovi stihovi, elementarni i bez zanatskog kienja, neposredan su izraz jedne stvarne misaonosti i doivljenosti. Njegove metafore bile su sasvim nove, neobine, gotovo halucinantne. Njima je Dis prvi u nas otkrio nove mogunosti pesnikog kazivanja i oblikovanja. U toj darovitoj samoukoj poeziji nalazili su podsticaj mnogi kasniji srpski pesnici, kako u danima posle prvog tako i iz vremena posle drugog svetskog rata. Zato Disovu poeziju smatramo jednim novim pokretom, novim strujanjem u srpskoj lirici XX veka. To je poezija krajnjeg subjektivizma, poezija potpune otvorenosti jednog ljudskog srca koje je ugaslo u elji da se domogne sree i u sumnji da ta srea uopte postoji.

Dragutin A. Stefanovi Vukain Stanisavljevi

Sauvana

PESNIK "STIHA" I "NERVOZE"U nas, o poeziji G. Vlad. Petkovia Disa, vladaju vrlo podvojena miljenja. Po jednima, on je "dekadent" i "simbolist , i vrlo dobar pesnik (razumevajui to ovako: on je vrlo dobar pesnik stoga to je "dekadent" i "simbolist ); po drugima, on je "dekadent" i "simbolist", i vrlo rav pesnik (razumevajui to ovako: on je vrlo rav pesnik stoga to je "dekadent" i "simbolist").

Jedni, koji dre da je "dekadenstvo" i "simbolizam poslednja re i najbolje regaenje emocija i pitanja iz naeg unutranjeg ivota, smatraju ga kao vrlo dobrog pesnika samo stoga to principijelno stoje na tome stanovitu. Drugi, koji hoe "humanitetsku" i "pozivistiku" poeziju, poeziju koja treba da propagie nacionalizam, rad i zdravlje, bacaju se drvljem i kamenjem na nj samo stoga to su principijelno na ovome drugom stanovitu. Meutim, oba ta miljenja podjednako nisu kritiarska. Mi smo, kritiari, ljudi koji ulazimo u bezbroj tuih kua, ali svoje roene nikada nemamo. Iz toga ne treba zakljuiti da smo mi, po emocijama i oseanjima, knjievni beskunici. Taj e zakljuak da izvede samo mala pamet. Naprotiv, i ako nemamo svoje roene kue, mi ih imamo bezbroj; jer, mi smo vrlo dobri prijatelji svih umetnika, i njihova kua i naa je kua. Po svima mi se etamo kao po naim i iz njih "uzimamo dobro koje naemo". Nae nije da ostavimo figuru nae nije da budemo partizani jedne struje i, na osnovu nje i prema njenome programu, simpatiemo partizane druge struje. Ako su i suvie ortodoksni u svojim nazorima, oni ve dovoljno gree. Svi veliki pobornici jedne "kole", dovoljno su na pogrenome putu ve samim tim to su to. Zar je potrebno da i mi poemo za njima, i ponavljamo njihove greke, mi, koji s neto skepse, da se vratimo figuri prolazimo kroz odaje i salone njihove kue i, na osnovu stila koji su sami izabrali za svoj, kritikujemo njihov stil?

Ja, dakle, G. Vlad. Petkovia Disa, kao "dekadanta" i "simbolista", toliko isto volim koliko i ne volim. Njegovo "dekadenstvo" i "simbolizam", kao uverenje i princip, slabo me se tiu. Ono to me se naroito tie to je: koliko je njegov "simbolizam" i "dekadenstvo" intiman i iskren, koliko je on neposredan izraz njegovog unutranjeg ivota i shvatanja koliko je to samo kola a koliko intimno uverenje? Glavno je, dakle da on peva svoju pesmu, na svoj glas i, naravno, da je dobro peva; jer, ima mnogo budala koje pevaju svoju pesmu na svoj glas, ali od njihova pevanja zabole glava i zadrhte nervi. Uglavnom se, za G. Vlad. Petkovia moe rei da peva svoju pesmu, i ako je sam ne peva. Sa Disom, u dosta intimnoj vezi i s dosta slinim fondom emocija, pevaju i G. G. Sima Pandurovi, Duan Maluev i, pokatkad, Dimitrije Mitrinovi i Svetislav Stefanovi, najzad u prozi i donekle, to je, uglavnom, shvatanje i Gospoica Isidore Sekuli i L. Mihajlovi. Od njih, najiskrenije tu pesmu peva G. Sima Pandurovi, i to je ono to njegovu poeziju ini dobrom i simpatinom.

Za neke je sporedno da li je njegova poezija Hvala ivotu ili Pokuda ivotu, da li je on optimista ili pesimista, da li je "humanista" ili "dekadent". Glavno je da je moje uverenje da je ovo ili ono uverenje njegovo, lino uverenje, da je ono nuni izraz ovakve ili onakve kompozicije njegove due; jer, najzad, pohvaliti ivot, u poeziji, ima za mene istu vrednost koliko i pokuditi ga, koliko ponaati se skeptino prema njemu. Glavno je: kako, koliko, na koji nain, ime? No bodlerizam, kao i ostali pesnici "stiha" i nervoze, i svi ostali iz te kole manijake, demonske i satanistike poezije, kad su pevali iskreno bili su dobri pesnici kao i Viktor Igo kad je "humanista", Verharek kad je dekadent ili Ferlan Greg koji hoe da se u poeziji "govori samo o oveku", ili Uitmen, i drugi. Glavno je: Budimo iskreni! To jest: Govorimo ono to mislimo i oseamo! Mene ne buni ono Bodlerovo: "iveti je zlo! To je majka koju svi znaju..." (Les Fleurs du Mol p. 145.) kao i obratno ono Igovo: "ivot je cvee, i u njemu je ljubav med" (Kralj se zabavlja), gde se, u prvome sluaju, onako jasno i javno negira ivot i, u drugome tako jasno afirmira; niti me buni Bodlerovo: "Ima mirisa svetih kao detinje meso..." gde se tako lepo pravi poreenje izmeu dva protivpolona pojma; jer, imam impresiju da je sve to iskreno. Ali, jako me buni Artur Rembo, koga ja tako mnogo volim, kad pone: A je crno, E je belo, I je crveno, O je plavo...; buni me ovo "kolorisano uvenje", jer mi izgleda neiskreno i nameteno. Tako isto, i obratno, od "humanitetlija" i "naturista", da uzmem nae primere, mene ne buni antieva nacionalna poezija, jer je izraz intimnog takvog shvatanja stvari, ni Rakieva i Veljka Petrovia, jer je dublje umetnika; ali se jako bunim na po neku stihovanu fanfanoradu i deklamaciju G. Proke Jovkia, jer, sem toga to nije mnogo umetnika, nije ni mnogo iskrena i proivljena.

Kao to rekoh, gosp. Vlad. Petkovi peva dovoljno svoju pesmu, i ako je sam ne peva. To je ve stara mala kola, ako se tako moe nazvati, skup pesnika koji, u glavnom, imaju iste impresije, shvatanja i emocije. Meu ovima, gosp. Dis nije nikako najgori. [...]

Branko LazareviDeo teksta preuzet iz Bosanske vile, XXVI, 20, 30. oktobar 1911, str. 305308.

Sauvana

DIS I NJEGOVA POEZIJA

Da je Vladislav Petkovi-Dis ostao u ivotu, on bi ovih dana proslavljao svoju ezdesetu godinjicu. Njegova prevremena smrt u vodama Jadrana za vreme prologa svetskog rata, prua nam jedino mogunost da na ovaj nain komemoriemo ovaj njegov nesueni jubilej, i da se ujedno osvrnemo na njegov pesniki rad koji je tako raznovrsno tumaen u naoj knjievnoj kritici.

Svojim knjievnim radom i ivotom Dis pripada skoro iskljuivo predratnoj generaciji. To je bilo pokolenje koje je zapoelo svoje knjievno delo prvih godina ovog stolea, u vremenu kada je na politiki, nacionalni i kulturni ivot bio na prekretnici; stoga Disov pogled na ivot i prva njegova poezija nose jasne tragove toga vremena.Roen u malom mestu u unutranjosti Srbije, Dis je posle zavrenog gimnazijskog kolovanja dobio mesto uitelja u jednom selu blizu Zajeara, pa je 1903 preao u Beograd. Te godine Srbija je bila pri kraju jednog svog perioda koji nije mogao vie trajati, i na poetku jednog novog doba koje je ulivalo nove nade; ali kako je Dis u svojoj dvadeset i treoj godini doao u prestonicu Srbije, to je njegov duevni ivot bio stvoren pod impresijama raspoloenja onih godina koje su bile beznadene i zatvarale vidik mnogim pojedincima. Kao ovek nerazvijene volje, on je beznadenost svoga vremena oseao utoliko vie i jae, a ta beznadenost ne samo jednog doba ve i itavog jednog pokolenja uinila je da i Disova poezija prvih godina njegova stvaranja bude preteno pesimistika. Taj njegov pesimizam, koji je bio vie intuitivan nego ideoloki, utisnuo je svoj peat na njegovu poeziju i bio je predmet une polemike pri pojavi prve zbirke Disovih pesama: "Utopljene due" (1911), a odjeci te polemike proteu se i do naih dana.

Skerli je svojoj kritici Disove poezije dao naslov "Lani modernizam u srpskoj knjievnosti". Tako je Skerli bar jednim delom toga naslova skrenuo panju na jednu od osobina Disove poezije: na njen modernizam. I zaista, Dis je bio tvorac Moderne u predratnoj srpskoj poeziji, i ve time zasluuje svoje mesto u istoriji nae lirike.Modernizam je i u nau knjievnost doao sa izvesnim zakanjenjem kao i u literaturu drugih malih naroda. On je bio odjek jednog knjievnog pokreta u Francuskoj, na ijem su elu stajala dva velika pesnika imena: Bodler i Verlen. Ta dva velika pesnika znaila su u francuskoj poeziji poetak modernistike pesnike epohe, sa novim nastrojenjima i novim pesnikim izrazom. Od njih je zapoeo pokret koji se irio i u druge evropske zemlje i zahvatio pesnike duhove slinih nastrojenja. Tako su u tim evropskim zemljama preko takvih pojedinaca stvarani pesniki pokreti koji su dobili zajedniko ime: Moderna.Taj modernistiki pokret u lirici imao je u raznim zemljama razliite oblike. U skandinavskoj knjievnosti on je dobio oblik simbolizma i pojavio se devedesetih godina prologa veka, ali je i kod skandinavskih pesnika taj pokret bio u znaku Bodlera i Verlena, kao to je bio i u naoj lirici prvih godina ovog stolea, dobijajui mesto simbolizma jake tonove pesimizma.Najizrazitiji pretstavnik simbolizma u skandinavskoj lirici bio je Johanes Jergensen, koji je sa jo dvojicom pesnika zapoeo pokret simbolizma u danskoj knjievnosti i osnovao 1893 godine asopis "Toranj" pokrenut, kako on to veli u svojoj autobiografiji, u znaku Bodlera i Verlena. O njima je on napisao dva eseja koje je kasnije, sa drugim esejima iz toga vremena o slinim duhovima u svetskoj knjievnosti, objavio u knjizi pod naslovom: Od Bodlera do Strindberga. U predgovoru te knjige pie Jergensen 1906 ove znaajne rei: "Kada sam ja pre 15 godina napisao svoj esej o arlu Bodleru, ovaj veliki pesnik bio je veoma malo poznat u Danskoj. Georg Brandes doveo nas je do Teofila Gotjea, ali je tu stalo znanje danske obrazovane publike o francuskoj lirici. Pojava Bodlerova na horizontu danskog duhovnog ivota izazvala je tada izvesnu uznemirenost kod knjievnih voa. Tada se francuska lirika shvatala kao ista umetnost rei i virtuozno slikanje reima, i tada se nije znalo da malo dalje postoji u literaturi jedan pesnik u ijim su majstorskim stihovima nale izraza najdublje strasti i najistije enje oveanstva."Neto slino desilo se i u naoj lirici i knjievnoj kritici poetkom ovog stolea u vezi s novom pesnikom strujom koja je pola tragovima velikih francuskih simbolista. Na veliki kritiar Skerli, koji kod nas zauzima mesto koje odgovara danskom kritiaru Brandesu, doveo je nae tadanje pesnike do Gotjea, pa je hvalio znaajne pesnike Duia i Rakia koji su stajali pod uticajem tog znaajnog francuskog parnasovca; ali kada je dola pesnika generacija koja je bila pod uticajem francuskih simbolista Bodlera i Verlena, Skerli je tu zastao i svu unu kritiku izlio na glavnog saputnika tih francuskih pesnika, na Disa, ba kao to je Brandes uinio sa danskim simbolistima.U svojoj kritici o Disu, objavljepoj 1911 u "Srpskom knjievnom glasniku", Skerli izrino pie: "U Disa ima i Bodlera i Verlena iz tree i etvrte ruke. Disova poezija je afektacija bolova koje on ne osea, podraavanje pesnika koje on ne shvata. Bodler i Verlen su istinski pesnici. I jedan i drugi bili su dobri pesnici zato to su stvarno oseali ono to su pevali. Njihova poezija se razvila u jednoj naroitoj atmosferi umora i nervoze."Ali je Dis kako veli drugi kritiar bio jedan iz onog pesnikog narataja koji je doao posle Duia i Rakia kao reakcija neposrodnijeg i muzikalnijeg izraavanja na njihovu parnasovsku jasnost i plastinost.Skerli je meutim cenio tu parnasovsku jasnost i plastinost kod Duia i Rakia, pa je zato osudio pesnike koji su doli kao reakcija na takvo umetniko izraavanje. Ti pesnici okupljali su se oko svoje revije "Knjievne nedelje" koja je, kao i "Toranj", bila pokrenuta da izrazi tenje tog novog knjievnog narataja, samo deset godina kasnije. Ali ono to je jo vie bunilo nau ortodoksnu knjievnu kritiku toga vremena u poeziji ovog novog narataja, bio je pesimizam njen. Meutim to je bila glavna odlika tog narataja, kao to je bila i osnovna odlika Disove poezije toga vremena. Kritiar Branko Lazarevi, koji je tada zauzeo dosta slian stav prema Disu kao i njegov uitelj Skerli, pod ijim je uticajem on tada bio, naroito je ukazao prstom na taj pesimizam Disove poezije u svojoj kritici Utopljenih dua napisavi: "Osnovni je ton Disove poezije ortodoksni pesimizam. Pesimizam Disov nije zdrav i pozitivan pesimizam (recimo ekspira, openhauera i Niea, ili da spomenemo nekog od naih: Rakia i Duia). Nasuprot njihovom, Disov pesimizam je bolesni pesimizam. Taj bolesniki pesimizam Disov ogleda se ve u samim nazivima pojedinih ciklusa pesama, kao na primer: Tamnica; Kua mraka; Umrli dani; Tiine."Meutim je, po miljenju pisca ovih redova, koje je on izrazio u svojoj kritici Utopljenih dua 1911 godine u zagrebakom asopisu "Val" "Dis pesnik-pesimista samo u momentu kada misli na drutvo i kada mora da izrazi svoj odnos prema drutvu. U tom sluaju on ne zazire da celo drutvo osudi i svojoj mrnji da to vie maha. Ali takav pesimizam Disov treba shvatiti samo u relaciji prema njegovoj sredini."Moje je miljenje i sada, kao to sam ga izneo u "Valu" 1911 godine, da Disa ne treba raunati u socijalne pesnike, i da je on bolje rei asocijalan; da on u pogledu drutva nema nikakve principe, poto za njih ne mari kao ni za sve druge principe, jer je njemu stalo poglavito do razvijenog unutarnjeg ivota. Gde ima takvog ivota, tu su Disu ljudi dragi, a gde nema uslova za razvijanje takvih ljudi, on za drutvo ne mari. Prema tome, teite Disove poezije treba traiti na drugoj strani.Slino gledite zastupa i Branko Lazarevi u nekrologu o Disu, napisanom 1917 godine, kada se ve oslobodio Skerlievog uticaja. Pod naslovom "Jedan ivot" Lazarevi pie o Disu: "On nije mnogo verovao u pokrete, struje, i nova doba. On je imao jedan svoje vrste unutranji ivot u svojoj sobi i u svome drutvu. Neto kasnije, teran od svojih prijatelja, uao je on u nacionalistiki pokret, i to je prvi put da se Dis interesuje za socijalni ivot. Ali je on u osnovi bio asocijalan tip."

Za pogled Disov na njegovu neposrednu sredinu najmarkantnija je njegova pesma "Raspadanje".

Ja danas imam jedno trulo vreme, Maskiran porok, razvrat i neznanje S prestola tajni i snova i zvukaJa sam se na'o posred niskih strasti. Ja sam doao bez bola i udi Tu, gde za nebo niko nema vida, Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi, Tu, gde je i ena pojava bez stida. Ja sam doao bez bola i udi.

Ako Dis u svojoj poeziji manje govori o svom odnosu prema drutvu, on je utoliko izrazitiji kada prikazuje svoj odnos prema ivotu. Tu je njegov stav manje pesimistian, a u pesmama Disovim o ivotu i ljubavi najvie se osea on i kao pesnik i kao ovek. Dis najdirektnije iznosi svoj odnos prema ivotu u "Razumljivoj pesmi":

I na ovoj zemlji ivot me opija, Po njoj kada lutam, moje misli blede, Gube se u nebo, u svet harmonija, U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto samo mene pleni, Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada, Prolazna i lepa k'o cvet dragoceni Kao presto snova, kao ivot nada.

Volim oblak, cvee, kad cveta i vene, Al' nikako ljude to ropu i pite. to drugoga boli ne boli i mene, Mene tui jadi nimalo ne tite.

Ova dva poslednja stiha bila su povod da se Dis shvati kao antisocijalan pesnik i da zbog toga bude napadnut u naoj kritici. Nesumnjivo je da ti stihovi karakteriu Disa kao asocijalnog pesnika, to je on ustvari i bio, ali ne i kao antisocijalnog oveka. Ja sam sklon da verujem da je Dis te stihove napisao u jednom udljivom raspoloenju. Svi mi koji smo poznavali Disa lino, dobili smo sasvim drugu impresiju o njegovoj linosti u odnosu prema ljudima, jer je Dis pre svega bio neobino nean po prirodi i voleo je ljude.

Ali ako "Razumljiva pesma" daje pogrean utisak o Disu kao oveku; ona s druge strane daje sutinu njegovu kao pesnika. U toj pesmi Dis izraava svoj razvijen smisao za individualno i lepo.

Pa ipak nijedna pesma Disova ne izraava njega kao pesnika u tolikoj meri u prvoj zbirci pesama, kao to to ine "Nirvana" i njen pandan "Utopljene due", po kojoj je itava ta zbirka dobila svoje ime.

Veina kritiara Disovih slae se u tome, da je "Nirvana" njegova najlepa i najpotpunija pesma, koja oliava glavne odlike Disove poezije iz prve, predratne, epohe pesnikovog stvaranja; jer treba znati da postoje jo dve epohe u Disovom pesnikom radu, koje se bitno razlikuju od njegovog predratnog perioda, zavrenog zbirkom Utopljene due. Kritiar Branko Lazarevi, koji u prvoj svojoj oceni o Disu ne daje pravu meru pesnikovog talenta, izrino veli za "Nirvanu": da ta pesma "daje vrlo lep utisak i kao ideja, i po opservacijama, i po nainu obrade. Sama ova pesma, koja stoji kao usamljena po vrednosti i po opservacijama meu pesmama Disovim, dovoljna je da potvrdi dosta jak talenat njenoga pesnika." Drugi Disov kritiar, dramatiar Momilo Miloevi pie: "Najlepi izraz i jedno iroko oseanje sveta izneo je Dis u "Nirvani". Nosei u sebi jedno isto kosmiko oseanje, pesnik oivljava tu celu prirodu."

Ve sam poetak te pesme daje nam ton pesnikovog nastrojenja, u kakvom je on iveo niz godina pre no to su ratni dogaaji i momenti iz njegovog privatnog ivota dali nov pravac njegovoj poeziji:

Sino su me pohodili mrtvi Nova groblja i vekovi stari,Prilazili k meni kao rtvi, Kao boji prolaznosti stvari.

U tom tonu ispevana je itava pesma koja je savrena i po svojoj dikciji i po duevnom miru kojim je pesnik mogao da posmatra ivot i sve ono to se oko njega zbiva, bacajui pogled u daleku prolost i u bezgraninu vaseljenu.

Ali pored ovog kosmikog oseaja izraepog u "Nirvani", Dis ima i oseaj svoje line prolosti, koju on izraava u pesmi "Utopljene due", i koja na neki udan nain dopunjuje "Nirvanu". Uopte se moe rei da u Disa ima dva ivota i dva sveta: savremeni ivot i spoljni svet koji ga ne zadovoljava i koji ga potsea na prazninu i jesen koju on mrzi, i ivot mlaih dana sa lepim nadama i snovima. Taj proli umrli ivot iznosi Dis u ciklusu pesama pod naslovom "Umrli dani", a na elu toga ciklusa nalazi se pesma "Utopljene due", u kojoj Dis najbolje izraava kontrast izmeu ta dva sveta reima:Jo jednom samo, o, da mi je dii Ispod ivota svet umrlih nada; Jo jednom samo, o, da mi je ii Prostorom snova pod vidikom jada.Ove dve pesme dopunjuju nam impresiju pesnikovu iz prvih dana njegovog pesnikog stvaranja, i one ujedno zavruju period njegova pevanja po kome on ostaje jedan od glavnih pretstavnika modernistike poezije na poetku ovog stolea pa sve do 1912 godine, kada su nastali veliki dogaaji u naem nacionalnom ivotu koji su itavoj generaciji tog prelaznog i nervoznog doba dali nove zadatke i nov pravac. Ali je i u privatnom pesnikovom ivotu nastao dogaaj njegov brak koji je od Disa-boema nainio sreenijeg lana drutvenog i itavoj njegovoj poeziji dao optimistikiji ton."Brak i rat 1912 stvaraju promenu u Disovom ivotu i njegovoj poeziji. Kroz brak njegova poezija postaje vitalnija, a on postaje i manje pesimistian. Kroz rat njegova poezija postaje patriotska i Dis poinje da veruje u akciju" tako pie Branko Lazarevi u lanku "Jedan ivot". Slinu konstataciju ini i Momilo Miloevi u lanku povodom smrti Disove reima: "Kada su veliki dogaaji 1912 pokrenuli duhove irom celog Srpstva, Disova je dua takoe odjeknula nadom u novi ivot, i u takvom raspoloenju napisana je njegova zbirka pesama: "Mi ekamo Cara" (1913).I zaista, ta dva dogaaja unose promenu u misao Disovu i menjaju itav ton njegove nove poezije koja postaje oduevljena i rodoljubiva, ali i manje spiritualna i manje intuitivna. Dis nije bio priroda za velike podvige, ve nena i oseajna dua koja je muzikom rei izraavala svoje prefinjene oseaje, i imao je razvijen unutranji ivot mistikog oveka. Stoga su njegovoj prirodi daleko vie i bolje odgovarala raspoloenja i nastrojenja izraena u zbirci Utopljene due nego u zbirci Mi ekamo Cara, koja ve i po svome naslovu izgleda neobina za karakter njegove dotadanje poezije. Stoga je ova nova vrsta njegove poezije razliita od prve i po tonu i po idejama. Pa ipak, i ova nova njegova lirika iz zbirke Mi ekamo Cara potsea na ranijeg Disa samim ritmom pesama, ritmom sporim i meditativnim, ali sa izvesnim poletom. Moda je najkarakteristinija za tu novu liriku Disovu pesma "Prosto ime" koja poinje stihovima:

Kroz moju duu prola su dva rata, Dva stara orla zaveta i slave,Prola su crna, zasiena jata,Pali krstai i zastave prave

a zavrava se himnom obinim borcima:

Kroz moju duu, preko straha, rana, Proe pobeda, vera, novi zraci, Osmeh i lice zore dobrog dana, I prosto ime: seljaci, seljaci.

Ali ovaj novi polet nije dugo trajao kod Disa. Dogaajima, koji su uskoro doli posle tih pobeda srpskih seljaka i skoro itavog naroda, nastaje katastrofa velikog rata u kojoj strada ne samo itav na narod, ve i sam pesnik doivljuje svoju katastrofu. Ta stradanja naroda i oveka u izgnanstvu iznosi Dis u svojim poslednjim i nedovrenpm pesmama, koje su mnogo dublje po svom traginom tonu no to su bile prethodne pesme po svom optimistikom oduevljenju. Pored narodne tragedije dola je i lina tragedija pesnikova, i one su uinile da pesnik doivi momente sa viom skalom oseaja. Te pesme raznovrsnije su po sadrini i dublje po oseaju. One po miljenju linog prijatelja Vl. Stanimirovia izraavaju opti bol i imaju karakter klonulosti i oinske enje. Ali te pesme iz emigracije idu ujedno i u najbolje pesme iz rata kako to veli B. Kovaevi u predgovoru celokupnom izdanju Disovih pesama u poslednjem kolu Knjievne zadruge.

Ve prva pesma iz poslednjeg ciklusa koji nosi naslov "Posle Albanije" naznauje osnovni ton tih pesama:

Tako nas ostavi sloboda i srea, San velikih dana i pobede hor Mesto slavu s vencem, poraze na plea, A umesto majke lepe kao bor Mi, sinovi njeni, vitezovi stari, Deca smo nesree i lutanja zlog!

Sumorni ton koji karakterie Disove pesme iz prvih godina ponovo se vraa, samo sa jednim drugim tonom. To nije vie seta i melanholija mladih dana, ve oseanje jedne proivljene tragedije, koje se granii sa oajanjem, i udno neverovanje "da je ovek stvoren za radost i dobro".

U pesmama iz toga poslednjeg ciklusa, u kojima Dis daje izraza svojim bolnim oseajima u izgnanstvu, pesimistiki ton je mnogo izrazitiji, naroito u pesmi "Meu svojima", koja bi pre mogla da nosi naslov "Seanje na svoje", jer poinje reima:

U mom srcu pono. U njoj katkad tinja Mis'o da jo ivi, moj predele stari. Moja lepa zvezda, majka i robinja, Boe, ta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je prolee. Dole su vam laste, Oivele vode, urevak i rue,I mirie zemlja koja stalno raste U grob i tiinu, moj daleki drue.

U tim pesmama iz izgnanstva nema ranijeg mirnog posmatranja bede i drutvenog ivota, ve se raa neki za Disa neobian revolt protiv istorijskog ustrojstva stvari. Mesto ranije rezignacije dolazi protest pesnikov. Stoga se Dis u jednoj od svojih poelednjih pesama i pita:

Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka? Il' se zbilja ovde i sad neko krije? Je l' oblik propasti, vean, bez poetka? Il' asovnik smrti to bez srca bije?

Ova pesma daje nam Disa u asovima meditiranja, samo to njegove misli ne dobijaju zavrni oblik, jer je Dis bio vie emotivan pesnik no ovek izraenih misli. Ve sam njegov ivot bio je torzo, u zaetku lep i pomalo velianstven, ali je sudbina njegova bila nemila; stoga je njegova itava poezija, ovako nedovrena, sastavljena iz mnogih trzaja u elji da nae smisao ivota.Da je Dis imao mogunosti da sebe razvije, moda bi i njegova misao bila dublja i izraenija, a nesumnjivo bi i njegova poezija postala misaonija. Ali su izvori njegova saznanja bili oskudni, pa i njegova misao u svom poletu nije imala snage da se uzdigne na vee visine.

Iznanstvo za vreme rata koje je moglo da naknadi nedostatak u Disovom intelektualnom razvoju, uinilo je ujedno i kraj njegovom ivotu, i nama ostaje samo da nagaamo ta bi Dis dao da je ostao u ivotu i doekao kraj rata u boljim okolnostima; jer veliki doivljaji esto stvaraju itav preokret u duama oseajnih ljudi. A Dis je nesumnjivo bio pesnik produbljenih i finih oseaja.

Ipak Disove prve i poslednje pesme ostaju kao dokaz njegovog iskljuivo pesnikog talenta, a njegova prva pesnika zbirka "Utopljene due" ostae u naoj lirici ne samo kao lep izraz jedne pesnike generacije, ve i kao zbirka od znaaja za duhovna nastrojenja toga vremena, koje se moda nikad nee vie ponoviti u knjievnom razvoju naeg naroda.

Sauvana

PRIKAZI I BELEKE

P o v o d o m e z d e s e t g o d i n a o d D i s o v o g a r o e nj a.

Vladnslav Petkovi-Dis, roen 29 februara 1880, imao bi sad, da se nije utopio pred Krfom na torpiljiranoj lai, ezdeset godina. Umro je u trenutku kad se, po svemu sudei, spremao za jedno zrelije i savrenije stvaranje. "S. K. Glasnik" elei da obelei tu nesuenu godinjicu, donosi u ovom broju, pored lanka Disovog intimnog prijatelja g. Luke Smodlake, i jednu verziju njegove pesme "Poginuli dom" koju nam je ustupila pesnikova porodica. Poslednja redakcija nalazi se u P e s m a m a objavljenim u S. K. Zadruzi (sv. 285, str. 165) i mi je, radi uporeenja s prethodnom verzijom, ovde navodimo; promenjene rei su pod navodnicama, u nedostatku kurziva za ovu vrstu petita. Pesama u izdanju S. K. Zadruge glasi:

Bez pesama, elja, potresa i smeha, "Sarenjeni" zvuci, "zima" i toplota. "Dvorite" je crno, crna je i streha I crna su okna "k'o crna dobrota".

I danju i nou obavija patnja "Mrtav dom ivota", kao odjek stvari.ini se da i sad "mu" silazi pratnja Za um im se javi, "za poredak stari".

Dvoritem su kratke i duboke staze, Nepomine senke i dua pustinje: Kao da uvari "nevidljivi" paze Da ih ne poseti prolee "i" inje.

Pognuta drveta, u znaku utanja, Stoje k'o kajanja, nemi uenici Apostola mrtvog to poraze sanja,Zemlju koju nose "svetli" muenici.

"Odaje se kreu u tiinu samu"Na kolevci praznoj "mir duboki spava","Na zidu jo pati u crnome ramu" "I oiju crnih jedna lepa glava".

"Jedna lepa glava. Mre postelja bela","Nametaj, svi znaci ljubavi i pote". "Uzdah kao straa zaspalog opela, "Poginulog doma nije umro jote".

"Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka?" "Il' se zbilja ovde i sad" neko krije? "Je l' oblik propasti, vean, bez poetka?Il' asovnik smrti to bez srca bije?

Ja znam ovu kuu, i ija je bila. Znam je "zbog godina koje ona broji". Znam je, "jer" na svemu vidim crna krila, Okamenjen jauk. Znam je. Al' nek stoji.

Uporeujui obe verzije, moe se pretpostavljati da je prilikom ureivanja "Skupljenih pesama" u izdanju knjiarnice "Napredak", koje je posluilo kao osnova za izdanje S. K. Zadruge, bezimeni urednik prevideo rukopis verzije koju donosimo u ovom broju, pa objavio raniju verziju. Rukopis verzije koju smo doneli na poetku ove sveske prepis je naisto, Disovom rukom, bez ijedne ispravke, ak ni u interpunkciji, te ima razloga domiljanju da je to moda ustvari poslednja redakcija, a onaj tekst u "Skupljenim pesmama", prenesen posle u definitivno izdanje S. K. Zadruge moda je prethodna verzija? Na to kao da ukazuje donekle i analiza oba teksta, kad se paljivo uporede. ini nam se da je verzija, koju mi objavljujemo, bolja.

* * *

POGINULI DOM

Bez pesama, elja, potresa i smeha,Odneseni zvuci, miris i dobrota,Avlija je crna, crna je i streha,I crna su okna na kui ivota.

I danju i nou obavija patnja, Kao odjek stvari, dom ispunjen grobom.ini se da i sad tu silazi pratnjaZa um, im se javi, da ga vodi sobom.

Dvoritem su kratke i duboke stazeNepomine senke i dua pustinje: Kao da uvari neumorno paze Da ih ne poseti prolee, ni inje.

Pognuta drveta, u znaku utanja Stoje k'o kajanja, kao uenici Apostola mrtvog, to poraze sanja, Zemlju koju nose greni muenici.

Odajama doma zaborav je seoNa kolevku praznu i postelju bdenja;Zidove i slike vue pokrov beoS nametajem starim u san razorenja.

Sve se umirilo u toj kui smrti: Nagovetaj reda, uspomene blede, Odmor i pregnua, odaje i vrti, Duh ivota kobnog, i jo ruka bede.

U tome dodiru tiine umorne Izgleda da tu se ipak neko krijeJe li to obmana vizije sumorne,Il' asovnik smrti to bez srca bije.

Ja znam ovu kuu, i ija je bila,Znam je po poretku, propasti i boji.Znam je, to na svemu vidim crna krila,Okamenjen jauk... Znam je, al' nek stoji.

B[oidar]. K[ovaevi].

Srpski knievni glasnikKnj. LIX, broj 5 | 1 mart 1940

Sauvana

MUDROST NONE SENKE

O poeziji Vladislava Petkovia-Disa

Ostala stvorenja sputaju oi u zemlju, Samo ovek je primio uzvienu formu, Imao je nalog da pogleda u nebo, Da lice okrene ka zvezdama. Ovidije (4317 g.)

Vladislav Petkovi-Dis (18801917) je nesumnjivo najznaajnija linost srpskog modernizma. "Prokleti pesnik", pripadnik boemskog Beograda, postao je deo srpske modernistike legende. Njegovo delo, s jedne strane mora biti postavljeno u osobini modernistike poetike, posebno zbog veze sa tradicijom narodne poezije, manifestacije elitizma i crpenja dostignua simbolizma, s druge strane, meutim, njegova poezija se otima tim principima "(...) uzimajui originalno shvatanje egzistencijalnih pitanja, novatorsko dosezanje do oblasti intuitivne spoznaje i svesti i proirenje svojih jezikih standarda u brojnim leksikim i sintaksikim funkcijama obinog govora, usvojenih u umu perioda kao prozaizmi, za koje ne treba da postoji mesto u 'vezanom govoru' [1]. "Poezija predoseanja" povezana sa traginom sudbinom pesnika dodananjeg dana obuhvata autora maglom misterije. O prvom pesnikom tomu Petkovia- Disa pod naslovom Utopljene due (1911 g.), kae se da je predskazanje njegove smrti u 1915. godini [2]. Pesme iz ove knjige su skup iracionalnih oseanja, nastalih iz nemira, vizija; izraz su nasluivanja ove realnosti i svesti o postojanju drugog, metafizikog sveta. To je poezija, koja smrt okruuje odreenim kultom, i esto predstavlja apokaliptike vizije.Petkovi-Dis, jedan je od srpskih simbolista ("parnasosimbolista"), koji su za uzor imali takve francuske pesnike kao to su Artur Rembo, Stefan Malarme i Pol Verlen [3]. Osnovni cilj poezije, prikazan u delima francuskih simbolista, i koji je vidljiv i u radovima Petkovia-Disa, jeste da se stigne u nepristupana podruja racionalne spoznaje, da se imenuje ono to je nenazvano i nejasno. Treba napomenuti da poetski kanon, isto tako parnasovaca kao i simbolista, odreuje estetika Artura openhauera, inspirisana starom indijskom poezijom [4]. Lirika simbola e, dakle, prema Jovanu Tuinskom, "predloiti zajedniku analogiju stvari i pojava; njihovo panteistiko jedinstvo sa ovekom, ili identitet due sveta sa duom oveka" [5]. Inspiracije delima Francuza ukazuju da e simbol poetski razlikovati stvaranje Petkovia-Disa i direktno se povezati sa njegovim "predlogom uasa", kako ga je nazvala Marija Dabrovska-Partika [6], koji se nalazi u atmosferi pesme, u slikovitom predstavljanju i muziko-zvukovnim vrednostima, stvarajui melodijski lirizam, podraavajui stalni pokret, kojem se predaje svemir na putu do savrenstva. Dinamika poezije srpskog simboliste, i takoe u njoj izraena vera u jedinstvo ljudi i stvari, evocira platonistiku viziju Due Sveta kao principa svih pokreta i promenljivosti stvari [7].U pesmama Petkovia-Disa mogu da se izdvoje neke nepromenljive teme: oi, zvezde, biljke oteene od mraza, devojka-duh, neostvarena ljubav i "ubijeni" od ivota ideali [8]. Razvijenu simboliku ima takoe san. Stanje uspavanosti, u kojem se lirski subjekt, kao tema-klju veoma esto pojavljuje u delima pesnika. San postaje veza izmeu sadanjosti i prolosti, bia i nebia, sveta Ideja i zemaljskog sveta, ivih i mrtvih.Kao to je ve reeno, poezija Petkovia-Disa je poezija pretpostavki i vizije. U svojim pesmama pesnik pokuava da sastavi svoju kosmogoniju zasnovanu na intuitivnom oseanju postojanja "drugog sveta", kojeg je lirski subjekat nekada bio deo. Kosmogonija je liena verskih implikacija, subjektivna je i, iznad svega lirska [9], iako se moe videti inspiracija budizmom, platonovom filozofijom i hrianstvom. Lirski subjekat je u stalnoj suspenziji izmeu budnosti i sna. Spavanje je stanje blaenstva, vreme prebivalita u svetu duha i Ideje, simbolika veza u kojoj oi postaju i zviezde. Petkovi-Dis ne pominje Boga. Njegov koncept je blii Platonovoj teoriji o bogovima kao simbolima etikog, ontolokog i intelektualnog savrenstva, ivo opisanog u Fedru [10], ili u pretpostavkama budizma, koje govore o identitetu ljudske due sa Sveduom Sveta [11]. Bolji svet, za kojim ezne lirski subjekat je svet Ideja, Duha i Izvrsnosti "nevine daljine", "izgubljeni snovi", "zaspale visine". Pesnik podrazumeva preegzistenciju due, veruje u kruno putovanje sveta i stalnu reinkarnaciju. Roenje oveka je stalni preporod, dobijanje sve vie i vie novih likova, snano fiziki doivljenih [12]:

To je onaj ivot, gde sam pao i jaS nevinih daljina, sa oima zvezdaI sa suzom to nesvesno sijaI ali, ko tica oborenog gnezda.To je onaj ivot, gde sam pao i ja (...).

I ne znadoh da mi krv struji i tee,I da nosim oblik, to se mirno menja,I da nosim oblik, san lepote, veeI tiinu blagu ko dah otkrovenja.I ne znadoh da mi krv struji i tee. [13]

Misao Artura openhauera da je ivot patnja, a bol je sutina ivota ogleda se u radu Disa. Odlazak iz sveta Duha se zapravo odvija bez saglasnosti lirskog szbjekta. NJegovo postojanje na zemlji je sve bolnije, zato to je svestan ranijeg, idealnog ivota, optenja sa boanstvom, doivljavanja nirvane i potpunog osloboenja. Zemaljski ivot postaje zatvor, u koji je baen lirski subjekat. Kada se brutalno probudi iz sna, u njegovoj glavi jo uvek krui svest o ranijem postojanju:

Kao stara tajna ja poeh da ivim,Zakovan za zemlju to ivotu slui,Da okreem oi daljinama sivim.Dok mi venac snova moju glavu krui.Kao stara tajna ja poeh da ivim. [14]

Disovo delo je izraz modernistike fascinacije orijentom. Autor nikada nije putovao na Daleki istok, sa budizmom u svojoj kolevci nije imao priliku da se sretne. Verovatno je koristio evropske izvore engleske, ili, verovatnije nemake, posveene budizmu ili hinduizmu. Ukazujui na iskustvo nirvane predstavljeno Disovom poezijom u negativnom smislu, odnosei se na openhauerovu misao, u kojoj je budizam "sumirao kao sutinu pesimizma" [15]. Ovo gledite, koje su isto tako podrali openhaueristi, utvreno je bilo u Nemakoj, gde je "budizam povezan sa vizijom sumornog pesimizma, devaluacijom zemaljskog ivota, dekadentizmom, nihilizmom, mizantropijom" [16]. Nirvana, koja je fascinirala romantike i moderniste, u svojoj simbolici "(...) semantiki oscilira izmeu nita vila smrti i identifikacije sa apsolutom, sna i erotske ekstaze, raspada u nitavilo i stapanje sa apsolutom, povratka u matericu prirode i prirode kao osvetljenja i tiine, izmeu pijanstva i utehe u tiini i spokoju [17]. Nirvana, identifikovana sa snom u tekstovima Disa nije znak eshatolokog ispunjenja. S jedne strane, san je suspenzija reinkarnacije i stanje duhovnog savrenstva, s druge strane smrt. Tokom noi lirski subjekat sree duhove iz prolosti, dolaze mrtvi, none more, "mrtve due". "Noas su me pohodili mrtvi (...)", pie u pesmi Nirvana. San se pretvara u nonu moru, pun je vizija iz prolosti, iz proteklih dana. Noas svet je zaustavljen, "svemir se trudi da pokrene". Iz svakog ugla vreba smrt, oseaju se "mrtvi mirisi", "mrtav vetar" duva u lice. Nirvana je sinonim smrti:

I nirvana imala je tadaPogled koji nema ljudsko oko:Bez oblika, bez sree, bez jada,Pogled mrtav i prazan duboko. [18]

Postizanje mistinog stanja je negacija svih kretanja, miljenja i oseanja, podrazumeva predaju sveobuhvatnoj smrti, nosei utehu i osloboenje od stvarnosti. Pred oima lirskog subjekta postoji neka davno izgubljena ljubav i prola srea, kreu seanja, duhovi iz prolosti. esto se tie ljudi, oseanja, situacija, koji su odavno "mrtvi". U pesmi Moda spava draga je pospan duh, koji se pojavljuje iz magle nonih snova. Lirski subjekat ne prepoznaje njeno lice, poznate su mu jedino oi koje ga posmatraju. ak i nakon buenja ostaje neizvesno da li ena koju je video pripada ili je negde pripadala stvarnosti, jer linija izmeu sna i realnosti postaje varljiva:

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;Ne znam mesto na kom ivi ili poiva;Ne znam zato nju i san mi java pokriva;Moda spava, i grob tuno neguje joj stas.Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Moda spava sa oima izvan svakog zla,Izvan stvari, iluzija, izvan ivota,I s njom spava, neviena, njena lepota;Moda ivi i doi e posle ovog sna.Moda spava sa oima izvan svakog zla. [19]Pozorite senki na zidu, koje je lirski subjekat pesme Jutarnja idila primetio pre nego to je zaspao; priziva sliku jednog jutra iz starih dana. Da li je ono to vidi samo san, halucinacija? Upolusnu pita sebe da li je scena, kojoj postaje svedok, apokalipsa koja se izvrila, ili samo uobrazilja njegove mate. Sigurno je samo jedno svet se nalazi u svom toku ka padu:

U trenutku jednom ne znam ta se desi...Kada se probudih, udarahu zvona,uz oajni ropac umirahu gresi,kupljeni ivotom: to mre vasiona,

zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,s njima due ljudi i grobovi njini;sazrevahu zvezde, al' da ih opojene ostade niko, ni no u crnini. [20]

Unitavanje zemaljskog sveta, koji je za lirski subjekat mesto muenja, zatvor, povezano je sa povratkom u svet Duha, dakle, u pesmi Jutarnja idila navodi: "Raskonije smrti nisam gled'o nikad". Smrt tela izaziva osloboenje duha koji se nalazi u njemu, i povratak do duhovnog jedinstva sa svime to postoji. San (umiranje) je takoe povezan sa prelaskom u nesvesno stanje, kada ovek ne stie bilo kakav utisak iz spoljnog sveta. Um obuhvata zaborav, slike prolaze pred oima kao u kaleidoskopu:

Ja ne znam gde su moje noi sureI stare strasti, maovina stara;I ne znam gde su moje avanture,I srce ludo, da l' se ve odmara.Ja ne znam gde su moje noi sure. [21]

Suspenzija pesnike egzistencije izmeu jave i sna, povezana sa iskustvom nirvane, trajno je stanje lirskog subjekta. San, meutim, uprkos oiglednih konotacija sa smru, mnogo je sreniji od jave. Prilikom sna lirski subjekat moe da doe u kontakt sa transcendencijom, stupiti u svet van realnosti. Ovaj svet je jedinstvo iz kojeg dolazi. San-nirvana omoguava kretanje ka izvoru svakog postojanja, ka punoi sree. Zahvaljujui ovom stanju javlja se "mudrost none senke", kako je zove Radomir Baturan [22], koja moe da se identifikuje sa mistinim iskustvom apsoluta, ili istine, kako bi rekao Platon. Senke na zidu su odraz kosmike sfere, koju lirski subjekat pokuava da dosegne odbacivanjem svoje telesnosti i simbolikim dekonstruisanjem realnosti. Ovaj koncept, izveden iz budistike misli i misli Platona, dostie vrhunac u radu srpskih nadrealista koji su ak i pokuavali negirati zemaljski svet.Dominika GapskaPoznanj

Ovaj tekst Dominike Gabske bie uskoro tampan u ekom naunom tomu Slavica Iuvenum.

Sauvana

DISOVO "PROLEE 1915"Ponova evo ja nalazim sebe . . . .

Dve su legende pratile ukletog pesnika Vladislava Petkovia Disa. Prva, koju je tako estoko i bez priziva intonirao Skerli i koja ga je odbacivala, inila inferiornim, pa ak i suvinim pesnikom, i druga, iji smo i mi savremenici, koja ga ini elnim, modernim poetom naim. Disova linost, tragina i bolna, sva u siromatvu i nematini koja se preplie sa strpljenjem do luksuza i sveanosti smrti, postala je 1917. rtvom rata i mora. Pesnik se nalazio na brodu torpedovanom pred samom grkom obalom: davno je ve u svojoj knjizi Utopljene due predvideo morski grob, a voda je bila milosrdna samo toliko to je njegov le izbacila na obalu i oevicima ostavila sliku usamljenog, definitivno zagrobnog pesnika sa samo pola drahme u depu i sa nekoliko stihova to su nespokojno govorili o porodici u razruenom, okupiranom Beogradu.

Duboka i mutna, u konsekventnoj enji za opelom, za krajem, za fizikom smru to nee biti prizor bez poezije i bez pejzaa, Disova poezija je imala neverovatnu skalu vrednosti i jezika: od banalnih ispovesti do bolnih i okultnih simfonija kao to je ona, puna harmonije i novog milosra, muzikom proeta i muzikom usavrena Moda spava. Treba se vazda pitati ta je odredilo, kojim udarcem po dui je poelo to uspavljivanje smrtnih i to velianetveno dogovaranje sa bivim i mrtvim likovima. Disova poezija je familijarna sa smru na nain koji je ve donela poezija Sime Pandurovia, Stevana Lukovia i Velimira Rajia. Bilans smrti je, meutim, najstalniji i najpuniji u poeziji koju je, sa manjim tematskim odstupanjima, pisao Dis na samom poetku naeg veka.Iz reda nejednakih i nedovrenih pesama svakako je i Disova, duboko elegina Prolee 1915, koju je prvi put objavio i komentarisao Boidar Kovaevi u Sveanostima 1952. godine. Prolo je, prema tome, ravno pedeset godina od ove pesnike poslanice, od ove familijarne iskrene tugovanke za ivotom i za otadbinom: pesimistika u povodu, ova pesma kao da je patriotska u svome poletu mraka i noi, zime i alosti tih najprisnijih imenica Disove poezije. Kao Milutin Uskokovi, Velimir Raji, Milutin Boji i budui tajnom ivota i roenja razdragani Rastko Petrovi, i Dis se povlai sa srpskom vojskom, udei oaze juga, izvesnost junog neba. U velikom kolektivnom bolu povlai se itava srpska armija. Ve desetkovana paklenim tifusom, koji je kao mraz proao celom Srbijom u prolee 1915, ova armija ostaje usamljena sa jednim jedinim vrletnim i traginim putem koji je za mnoge bio mar smrti. Zato je Disova pesma Prolee 1915 puna one crne sveine, izgnanike drame, patriotske nade, obnove i drhtavice, neodoljive u svom kolektivnom zvuku. Ako je ranije cela planeta, svom svojom teinom leala na poeziji Disovoj, kroz ovu pesmu preciznije se javlja, opsesivnije mirie zemlja kao otadbina koja nije nita manje tamnica ili grob. Zato ve prvi stihovi rekvijemski ozbiljno saimaju i staro disovsko seanje i nagomilane slutnje:

Opet nam je zemlja teka ko tamnica Pomrina gusta nasred grudi lei I varo i voda, brdo i ravnica Sve je jedno danas, sve grobovi svei.

Dis opisuje zemlju a simbolie grob; opisuje ritam jedne kolone, a predvia svoj kraj. Smrt, koja je neprestano kucala na vrata svake Disove pesme i koja se kao sveani fantom eta svakim njegovim stihom, pratila je njegovu izgnaniku senku sve dok se nasred junog mora, bez krsta i bez traga, u velikoj vodenoj motili, nije zavrio njegov ivot nimalo zagonetan, ali sa plodnom zagonetkom u biu i muzici njegove poezije. Izgnanik u sopstvenoj poeziji, Dis je svoje fiziko izgnanstvo doiveo kao teku i preteku dramu: siromaan, skroman, povuen, on je naao zranu stazu tek u porodici, a u svojoj eni i deci onu oazu koja objanjava bujanje socijalnog motiva u njegovoj poeziji. Nerado putnik, imao je i svoje putovanje po moru da doivi kao vrhovnu nedau. Izmeu vode i zemlje Dis je naizmenino oseao sav onaj ciklus ploenja i rasta, prolea i svetlosti i, neminovno vlane vetrove, koavu, zime i meave, turine i trule. Ali ako je more bilo jedna prihvatljiva pustinja, i u sluaju njegova ivota tako fantomski gostoprimljiva, zemlja je ostala tamnica i grobnica, koja nemilosrdno i svoje mladie i svoje lautare osuuje na kratak cvet i na dugu "ladnu zimu".

Valja rei da Disov patriotizam nikada nije kovan od metala i iven od svile. Neto grubo i neto prisno sa onima koji su najblii zemlji, seljacima, ratarima, robovima zemlje, ublailo je ak i podaniku verbalistiku u njegovoj knjizi Mi ekamo cara, a izvan rekvijemske poezije i gotovo sa poletom, sa familijarnim socijalnim otkriem deluju stihovi:Kroz moju duu, preko straha, rana, Proe pobeda, vera, novi zraci, Osmeh i lice rose dobrog dana, I prosto ime: seljaci, seljaci...

Kao sopstveno opelo, kao pijanstvo od sunca, onog pononog, jedinog na nebu njegove poezije, i koje sa pesnikom ostaje superiorni svedok, zvoni Disovo ratno prolee 1915. godine i, posle pedeset zima, nepovreeno svedoi svee grobove i slutnju sopstvenog, na irokoj otvorenoj vodi, daleko od porodice, od Beograda, koji mu nikada nije bio mesto tate veliine i nasmejane karijere. Upravo je karijera smrti bila neodoljivo prisutna u njegovoj poeziji, a voda, velika i mrtva, mistina i hladna, svuda uokolo gotovo je fizioloki pritiskala pesnika, poto je ve bila nasluena stihovima iz jedne od njegovih biserno tamnih pesama Sa zaklopljenim oima. Zar nije precizan, zar nije sudbinski ivopisan ovaj kvintet:Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega Stojim ko oblik umrlih vremena, Poslednji ovek na granici svega, Poslednji talas otilih spomena. Svud mrtvo more, svud nigde niega; I spava voda, i nema promena...

Ali Disova vizija nije stala kod Prolea 1915. Pejzai puni leeva, varljiva plodnost voa, fatalna sua koja preti letu, kia koja stravino dobuje po sveim humkama, lepljivi i besani ivot izgnanstva, brutalna povrina mora, to "crno vreme opadanja" kao da su opustoile intenzivne snove i nemile prolosti. Bez otadbine, bez rodnog doma a dom u Srbiji je bez kljueva i odbrane pesniku se, moda, samo jedne veeri ili jednog jutra vratila "neka divna rosa". Od usnulih, bolesnih silueta otiao je daleko, ali od vizije sopstvene dece nije niti jedan korak. Poezija tla ustupila je senzacije poeziji sudbine. Sva svirepa imena i svi mrtvi izgubili su zamah simbola, prisnog poreenja, sveanost muzike, i kao na graanskoj anr-slici to dominira kad krevetima majki, pojavilo se to jato ozarene dece. Dis vodi duge, melanholine, deskriptivno rastuene razgovore sa anelima koji su njegova deca, sa Madonom koja je njegova ena, sa Beogradom koji je njegova senovita bata. Vizija je jedna jedina, i jednostavna. Pozadina veka nije u crnim draperijama, otadbina vie nije zatrpana mrtvim stablima. Od sveanog opela u Proleu 1915 melodija se razvila u buntovnu uspavanku za daleku decu. Sada zabrinuti otac, na dnevnoj svetlosti, noen maticom oinstva, peva idilino: pogrueni Dis sada privia jedan pejza u Koutnjaku, renoarovski raskoan sa zvonkim trupkanjem dejih nogu. ivotni trenutak, izgnaniki u pesnikom i malograanskom smislu, estoko navaljuje u stihove. ak su i pesnikove suze datirane, mesta obeleena, slutnje konkretizovane. Koreografija vode, varljive i opasne, pribliava zvuke, prenosi ih, podrava, uveava: deji glasovi stiu iz gladne i poruene zemlje, a Dis ih, kao skriveni mali instrument, neguje i hrabri. Sa oima punim svoje dece, Dis se stropotao u more, kao to je i poslednje zvune rei posvetio njima.

Red veoma izlomljen, nepravilan: poeo je pesnik kao poklonik grobova, kao hadija smrtnih predela, a zavrio je decolikom vizijom, pesmom nene jeze, u kojoj se simetrija dejeg disanja proima sa munim izgnanikim bdenjem:Ne javlja mi se. A ima kad.Sem ako spava, ako ne die,Deset meseci ravno je sadOd rastanka nam, otkako ne pie.Ja u ekati, iako sam dugo eko,Deset meseci od mene moji su daleko.

Za bol i ljubav dua mi zna,U njoj kajanja nikad ne behu.Od svog postupka ne prezah ja,Pa makar da je poniko u grehu.Rob ako postah. Ali neu kriti,U stranoj zemlji izgnanik strano je biti.

Beei iz pariske zime, iz ulice Mon na Monparnasu, Dis je zatraio, zaeleo drutvo svojih zemljaka, vojnika koji su ve uveliko ratovali na solunskom bojitu, a poto nije znao niti je eleo da naui francuski, on se neprestano i u Parizu kretao u drutvu Srba i Beograana, na mahove samo obilazei antikvarnice i traei male pesnike sveice koje su ga podseale na njegove sopstvene.

I zima i bolest nasru na pesnika i on poinje da veruje kako nikada nee stii svojoj eni i deci, ozarenom porodinom ivotu, Koutnjaku i Vraaru. Nekoliko dana pre polaska brodom obilazi muzeje i groblja, a njegov saputnik i prijatelj Milan Vukasovi u svojim belekama sea se ak i posledgveg dana, prolenog pariskog, pred Disov odlazak na front, koji je ve obeavao pobedu i povratak otadbini. "Istog dana, pre nego to je otputovao, obilazimo groblje Per Laez. Dan bee topal, sunan, izmaglice vrlo malo i, sa mesta na kome je kapela, vrlo lepo se vidi veliki deo Pariza. I Dis, koji se u Parizu toliko namuio bez novca i svega onog to mu je novac mogao dati, ali trenutno to odlazi. Prolazei kraj mnogih grobova onih koji danas ine slavu francuske nauke i vetine, Dis nekim umnim, ozbiljnim tonom govori, kako on ne veruje ni u ta. 'Dalje od groba nema nita; mi smo deca Zemlje', behu njegove rei izlazei iz groblja..."Po reima ora Jovanovia "izuzetni oajnik", Dis se samo u dva maha pribliio ivotu: prvi put zahvaljujui nacionalnoj pobedi 1912, a drugi put tome je pripomogao poraz 1915. Ali i ova druga, definitivna veza sa nacionalnim biem, sa masom izgnanika, sa prostim imenom seljaka na usnama, nije ublaila posrednu usamljenost njegovu. Otuda toliki pad u metaforama, toliko zgrene naracije bez ikakvog bekstva u sveanu jezu neutralnih, simbolinih grobova kojima je naseljena njegova doratna poezija. Beznadenost koja sada proima i produbljuje Disove stihove, bukvalvo je psihoza nemoi dece i detinjstva: u Nedovrenim pesmama vie ne peva dezerter iz srbijanske arije, nego izgnanik iz vlastite porodice, sa jedino toplog domaeg ognjita. Iz negovane usamljenosti pesma se izvija u dvostruko samotovanje. Pesniki nagon je sve slabiji, a roditeljski sve jai, lirski realniji, i zagrieniji:

Ne ume ovek da bude jak,Kad kie liju sa sviju strana.Nema oiju za dubok mrak.Ne peva ptica sa umrlih grana.Dobro mi je danas tu, pod tuim nebom,Al mi srce trune za mojom kolebom.

Tako se ponovila sudbina, ljudska i pesnika, autora ulia uvelaka: ali, dok je Zmaj smodeni starac nad decom koje vie nema, Dis peva opelo samom sebi koga pred decom nikada nee biti. Povlaenje iz svakodnevnog sveta, sa kojim se Disova poezija nala u ekvivalentnom svemiru smrti i grobova, zavrilo se talasima mora, vodenim opelom koje je, nadmono i bez milosra, utvrdilo poraz isto koliko i subjektivni poduhvat jedne poezije, neravnopravne u bilansu nadanja, u ostvarivanju metafora.

Celog ivota, pealbarskog i siromanog, pesnik je iao sa zaklopljenim oima: te oi, zapaljene, buljoake, zastraene, mutne, neobino otro, nadnaravno skoro, gledaju kroz sopstvenu poeziju, kroz itave bolne i bolesne istorije jednog doba, jedne epohe u kojoj je lirski repertoar bio iscrpljivan uz puno fiziko zamaranje, rtvovanje, gubljenje. I bez uniforme jer vojnik niti je bio niti je umeo biti Dis je uao u kolonu smrti koja je proivela najduu godinu, godinu hiljadu devetsto petnaestu . . .

Sauvana

Vladislavu Petkoviu Disu tuberkuloza je pretila pre nego to se i rodio: otac mu je nosio tu bolest, od koje je kasnije i umro, kao i mnoga njegova deca, Disova braa i sestre. Ugnezdila se bila suica u toj porodici kao nekada u Vukovoj. I prvo Disovo dete bilo je njena rtva. Sam Dis je po svojoj fizikoj konstituciji bio predodreen da postane njen plen: poznato je da je "zbog uskih prsiju" i uopte slabe telesne grae bio osloboen vojne obaveze. Materijalno neobezbeena egzistencija, dugogodinje sirotovanje i liavanje, neuredan boemski ivot iz noi u no po zadimljenim kafanama, sve je to znailo oberuke hrliti tuberkulozi u kotani zagrljaj. Nemaran u svemu to se ticalo njegove linosti, nije mnogo vodio rauna ni o svojoj bolesti. Posle enidbe nastao je period relativno sreenijeg ivota, i bilo je izgleda da Dis povrati zdravlje ili bar da produi vek. Meutim doli su povlaenje pred austrougarskom vojskom, odstupanje preko Albanije, prebivanje u emigraciji, briga za porodicu koja je ostala u okupiranoj Srbiji: Disov krhki organizam i tanani nervi nisu mogli bez posledica izdrati te ratne napore i ivot u tuini; tuberkuloza se razbuktala, a uz to Dis zapada u teku neurozu. Poznanici koji su sa njim delili sudbinu izgnanstva sumnjali su da e iv doekati povratak u domovinu. Tako bi se, po svoj prilici i zbilo, kao i sa Bojiem uostalom, da nije doiveo drukiju, suroviju omrt ali krau agoniju: neprijateljski torpedo kojim je miniran brod prilikom Disova putovanja iz Francuske za Krf delovao je bre i ubitanije od Kohovih bacila; pesnik Utopljenih dua postao je u tragino bukvalnom znaenju utopljenik.Kao da se sve u ivotu bilo zaverilo protivu Disa, jo od njegovih malih nogu: smrt je bila est gost u roditeljskoj kui; kada se otisnuo u svet, pridruila se nematina i bolest. Sa nepotpunim kolskim kvalifikacijama, bio je prinuen da se prihvata svakog posla: da uiteljuje u zabitom istonosrbijanskom selu, kao i Jaki davno pre njega ("ree nam, doavi u Beograd, sasvim ozbiljno, da u onoj pustoi nije mogao nai Mjeseca"); da, kao pisar dnevniar optinske troarine, meri ljive ("Dis kantardija"), da nadnii po raznim listovima za zlehude honorare. Bio je svestan svoga talenta ali se teko probijao u knjievnosti: autoritativna kritika ga je diskvalifikavala, Srpski knjievni glasnik mu je uskratio saradnju, Bogdan Popovi nije uvrstio u Antologiju novije srpske lirike nijednu njegovu pesmu. (Matoeva primedba na raun Popovievih kriterijuma: "Od najnovijih sasvim je ignorovao zanimljivog Petkovia Disa".) Od svoje sirotinje odvojio je da o vlastitom troku izda prvu i jedino vrednu zbirku Utopljene due; za drugu, Mi ekamo cara, koja znai ustupak vremenu, nai e se mecena. Za "pristojan" svet bio je prokaen nonik, boem, osobenjak, a za "priznate" literatore problematian samouk koji vercuje sumnjivu dekadentnu poeziju sa strane. Samo mali krug bliskih prijatelja nasluivao je pravu prirodu ovoga nesrenog oveka i priznavao vrednost njegovoj poeziji; injenica je da su pesnici (ukljuujui tu i Matoa) pre osetili izuzetan talenat nego kritiari i estetiari.Sve se, dakle, steklo da se Dis zatvori u sebe i da se pretvori u fatalistu koji veruje da je osuen na veitu patnju i na neduno ispatanje. Vodio je svakodnevni ivot kao po inerciji, gluv i nem za sve oko sebe, a pravi dijalog zapoinjao bi sa sobom u kasne none sate kada bi, nagnut nad hartiju, pisao stihove. Mato ga je ovako predstavio kao oveka: "Kao mjesear lutae Dis beogradskim ulicama sa eirom vjeno u ruci, sa crnom kovravom glavom i bradom, mrava lica i grozniava oka, zabavljajui nas svojim nervoznim ekscentrinostima, smijui se kao dobar, vrlo dobar deko i sam naim dosjetkama na njegov raun."1 Dis se retko bunio protivu reda stvari izvan sebe, ak i onog koji ga je neposredno drao u procepu, i po tome se razlikuje od Jakia, a kad je to inio, njegova pobuna je dobijala vid teke invektive i totalne negacije, kao u Naim danima iz 1910, dakle pre balkanskih ratova:Razvilo se crno vreme opadanja, Nabujao ljam i razvrat i poroci, Podig'o se truli zadah propadanja, Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme propada Svi podmukli, svi prokleti i svi mali Postali su danas nai suvereni. Mesto svetle istorije i grobova, Vaskrsli smo sve pigmeje i repove; Od nesrene brae nae, od robova, Zatvorismo svoje oi i depove. Pomrina pritisnula nae dane, Ne vidi se jadna naa zemlja huda; Al' kad poar poduhvati na sve strane, Kuda emo od svetlosti i od suda! Pomrina pritisnula nae dane.Dis se formirao kao pesnik poele majskog prevrata, u periodu razmaha dugo sputavanog buroaoko-kapitalistikog razvoja, koji je obezbedio graanske slobode ali je zakon konkurencije i profita proklamovao kao vrhovni kriterijum i vrhunsku vrednost. U takvom poretku Dis, ubogi siromah i ukleti sanjar, nije imao ta traiti ni dobiti, i zato zatvara oi pred nesumnjivim rezultatima epohe, i postaje pesnik njenog nalija jer mu se inilo da je ono mrano kao i ranije i da se u sutini nita ne menja:Ne marim inae za ivot i brige Naroda i ljudi, za principe razne, Bacane oduvek u jedne taljige, to ih konji vuku i sve glave prazne. (Razumljiva pesma)

Suvie je bio zaakupljen svojim nevoljama da bi imao sluha za tue vapaje, i odve je malo nailazio na predusretljivost i razumevanje da bi uzvratio saoseanjem i altruizmom, a povrh svega i bolest je pojaavala njegov egoizam, to je inae njena izrazita karakteristika. I zato je u Razumljivoj pesmi, koja bi mogla imati naslov Iskrena pesma, samo otvoreno pevao ono to je oseao:

Volim oblak, cvee, kad cveta i vene, Al' nikako ljude to ropu i pite: to drugoga boli, ne boli i mene; Mene tui jadi nimalo ne tite.

U vreme "obnove nae rodoljubive poezije" Dis je u Himni, koja bi se po naslovu ukljuivala u tu "rodoljubivu poeziju", dao stihove koji opovrgavaju heroiku i anatemiu "crvljivo doba" jer slikaju stanje u zemlji kao nastavak Domanovievog "mrtvog mora":Odmani rukom i zagazi baru to mili, tee, kao ivot meka, Sarani razum, i udii paru S podneblja gliba to te svuda eka. Za lice tvoje ogledala nije. ivi me ljudma u muzici bluda. ivi! i nek ti vlaga srce pije. ivi u zemlji sramote i luda.

I ovakvo povremeno istuianje, kao u navedenim pesmama, bilo je dovoljno da revoltira kritiku jer je u njemu videla atak na demokratski razvoj i nacianalii program Srbije, pa je Disa etiketirala kao asocijalnog i anacionalnog pesnika napadajui njegovu poeziju ili, to je jo gore, ignoriui je utanjem.Disovo boemstvo nije nametljiva i razmetljiva poza da se skrene panja javnosti, pa ak ni izazovno prkoenje iftinskom javnom mnenju, kao to e kasnije initi Drainac, ve je, naprotiv, skrivanje od sveta, pa i od samoga sebe, bekstvo u tamne kafanske kutove, u alkohol, u samozaborav. Dis nije oseao patologku e za piem ali mu je esto pribegavao da bi stvorio zastor izmeu sebe i drugih, izmeu ivota i vlastite pramaenosti i otuenosti:

Ne marim da pijem, al' sam pijan esto U graji bez druga, sam, kraj pune nae, Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbrae. (Pijanstvo)

Dok je "vinska poezija" romantiara uvek bila povezana sa ljubavlju prema eni ili sa nekim nacionalnim idealom, a kafanski stolovi mahom zbliavali srpske pisce s kraja XIX i poetkom XX veka u njihovom politikom opozicionarstvu ili u suprotstavljanju malograanskom konformizmu, iz Disove ae u pesmu prelivalo se beznae i oajanje; nikakav alkohol nije mogao da donese utehu i da ublai gorinu:

I pritisne oaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan ivot, i njime se kree; Uzvik ga prolama: "Nee biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti nee." (Pijanstvo)

Njegoevi gorko ironini stihovi:

Sve se ovjek bruka sa ovjekom, Gleda majmun sebe u zrcalo

zazvuali su jo oporije i sumornije u Disovoj strofi:

I elei da se zaklonim od srama Pijem, i zaelim da sam pijan dovek; Tad ne vidim porok, drutvo gde je ama, Ta