1

VITRUVIUS POLLIO, MARCUS (aktivan između 46. i 30. godine pre n.e.) Arhitekta i teoretičar antičkog Rima, relativno malog značaja u svom vremenu, ali s ogromnim uticajem od perioda rane Renesanse. Služio je pod Julijem Cezarom za vreme Afričkog rata. Tačni podaci o Vitruvijevom životu su jako skromni i to je razlog što su brojni pokušaji rekonstrukcije njegove biografije vrlo različiti i uglavnom proizvoljni. Ono što bi bilo neizostavno jeste uzeti u obzir autentične izjave samog Vitruvija, koje se mogu naći u njegovim knjigama. Izgradio je baziliku u mestu Fano (koja je srušena) i u zrelom dobu života napisao Traktat o arhitekturi u deset knjiga De architectura. Ovo delo Vitruvije je posvetio Avgustu i to je ujedno jedini celoviti traktat iz perioda Antike. U svom delu De architectura Vitruvije se bavi celinom građenja, od kuće do grada, vodeći računa i o javnim i o privatnim objektima, sve do puteva i ulica, uz dominaciju svetih objekata i hramova i to onako kako ih je tadašnja tradicija videla i razumela. Ovaj traktat predstavlja verovatno najuticajniji tekst u istoriji arhitekture sveta, pogotovu njegovo čuveno trojstvo principa utilitas (upotrebljivost, korisnost,odnosno prilagođenost projekta funkciji), firmitas (čvrstoća, trajnost u smislu dobrog izbora i trajnosti konstrukcije) i venustas (dražest, ljupkost u smislu lepote i simboličnom značenju projekta). Vitruvije je za svoje vreme imao veoma dobro opšte, a pre svega inženjersko obrazovanje i njegovo je uverenje bilo da je to pre svega zasluga njegovih roditelja i učitelja. “... (Aleksid) kaže kako Atinjane treba hvaliti za to što, za razliku od zakona drugih Grka koji traže da deca hrane svoje roditelje, atinski zakoni kažu da ne traba hraniti sve, nego samo one roditelje koji su svoju decu obrazovali znanjem. Sve darove koje sreća daje, lako i oduzme. Ali znanja, prisvojena umom, nikad ne iznevere, nego ostaju do kraja života. Zato ja svojim roditeljima dugujem posebnu i beskrajnu ljubav i zahvalnost što su se ugledali na zakon Atinjana pa se pobrinuli da me osposobe u veštini, i to u kakvoj, za koju treba opšte obrazovanje i naučne discipline. Ja sam brigom roditelja i poukama učitelja skupio obilje znanja, da sad uživam u nauci, umetnosti i u pisanju knjiga. Srce sam oplemenio tim dobrom pa od toga imam najveću korist tako da nemam nikakvih potreba za većim imetkom, nego mi je najveće bogatstvo što ništa više ne želim... Ja sam se, Cezare, dao na nauke ne da stičem novac mojim umećem, nego zato što smatram da je bolje težiti za siromaštvom i dobrim glasom nego steći bogatstvo u sramoti. Zato i nisam postigao da budem poznat. Ali ipak, nadam se, kada izdam ove knjige ostaću poznat potomstvu.”1 Tačno vreme Vitruvijevog školovanja nije nam poznato, ali se približno može odrediti najverovatnije razdoblje pogodno za školovanje mladog inžinjera između godina 80. i 60. On smatra da arhitekta treba da bude pismen, da zna da crta, da poznaje geometriju, istoriju, filozofiju, muziku, da nije neznalica u medicini, pravu, astrologiji i u okviru prve knjige naglašava: “Stvaralačka snaga prirode ne daje takve talente svakom i čitavim narodima već nekolicini ljudi; posao pak od arhitekte traži da bude upućen u sva znanja, ali mu sama stvar zbog svoje opsežnosti ne dozvoljava da bude u sve naučne grane upućen onako kako treba,

1 Витрувије (2000): Десет књига о архитектури, VI књига, страна 120

2

u najvećoj meri, već je znanje osrednje. Kada je to tako, onda i ja molim, Cezare, tebe i sve one koji će čitati moje knjige da mi oproste ako nešto ne bude izloženo sasvim po pravilima gramatike... Ali što se tiče područja moga rada i njegovih teoretskih pitanja, ja obećavam da ću ih, nadam se, u ovim knjigama nesumljivo prikazati sa najvećim autoritetom, i to ne samo za graditelje već i za sve obrazovane ljude.” Vitruvije je za vreme pisanja svog traktata već bio star, po nekim procenama oko pedeset godina što je za ono doba bilo znatno iznad uobičajenog starosnog proseka. U prvoj knjizi pored pisanja o arhitekturi, obrazovanju arhitekata, osnovama i podeli arhitekture Vitruvije piše i o značaju odabiranja zdravih mesta i kaže: “Kod gradnje samih gradskih zidova treba se pridržavati sledećih principa: prvo treba izabrati veoma zdravo mesto. To će biti ako se mesto nalazi na uzvišenju, nije izloženo magli ni mrazu, a otvoreno je prema onim stranama sveta koje nisu ni previše tople ni hladne već umerene; zatim, ako se izbegava blizina močvare... Isto tako, grad će biti nezdrav ako se zidine izgrade uz more i ako su okrenute prema jugu ili zapadu, jer se leti sa izlaskom sunca južna strana zagreva, a u podne se užari. Tako se i strana okrenuta prema zapadu, ujutro, sa izlaskom sunca umlači, u podne zagreje, a uveče gori od vrućine. Zbog te promene toplote i hladnoće ljudi koji borave na tim mestima oboljevaju... Zato i žitarice okrenute prema suncu nemaju velike vrednosti, a povrće i voće se odmah kvari ako se ne zasadi na strani okrenutoj od sunca.” Takođe navodi svoje razmišljanje da ako se sva tela sastoje: “...iz toplote, vlage, zemlje i vazduha, onda se njihovim spajanjem formiraju, prirodnim putem u određenom odnosu, svojstva svih živih bića na svetu. Zato, kada u nekom telu prevladava toplota, tada žar uništi i rastvori ostale elemente... Isto tako, ako vlaga obuzme vene tela i naruši im ravnotežu, rastvaraju se i ostali elementi, jer ih tečnost pokvari i raspadnu im se svojstva u spoju.” U prvom delu treće knjige Vitruvije govori o značaju simetrije hramova i kaže: “Kompozicija hramova zasniva se na simetriji; arhitekti se moraju vrlo pažljivo držati njenih zakona. Simetrija nastaje iz proporcije, koja se grčki naziva analogija. Proporcija je podudaranje određenog dela sa pojedinim delovima građevine i sa celinom. Na tome se i zasniva zakon simetrije. Ni jedan hram bez simetrije i proporcije ne može imati pravilnu kompoziciju, ako u delovima nema takvih pravilnih odnosa kakvi se nalaze, na primer, kod dobro građenog čoveka...ako je priroda ljudsko telo složila tako, da pojedini delovi stoje u proporciji sa celinom, onda izgleda da su preci sa razlogom odredili da i kod građenja zgrada pojedini delovi, u odnosu na celinu, imaju tačan razmerni odnos. Kako su oni za sva dela postavili propise, to su posebno učinili za hramove bogova...” U petoj knjizi, u devetom delu, kada govori o tremovima i šetalištima naglašava: “Otvoreni prostor između tremova ispunjava se zelenilom, jer šetnje na takvom prostoru koriste zdravlju, a posebno očima. Zelenilo čisti i razređuje vazduh koji zbog kretanja tela deluje i oštri vid; sa očiju diže gustu maglicu i tako otvara jasan i oštar pogled... Sunce samo na otvorenim mestima i pod vedrim nebom, kada se digne i zagreje zemlju, izvuče vlagu iz vlažnog tla pa je gomila i diže uvis. Dakle, ako vidimo da vazduh iz tela tako prima u sebe suvišnu vlagu na otvorenim mestima, kao što izgleda da to radi iz zemlje, mislim da nema sumnje da u gradovima treba graditi vrlo prostrana i što lepša šetališta na otvorenom i pod vedrim nebom.

3

Da bi uvek bila suva i čista treba uraditi sledeće: ukopaju se što dublje, a zemlja se ukloni. Desno i levo se grade odvodni kanali i u njihove zidove koji gledaju prema šetalištu uzidaju se cevi, nagnute jednim krajem u kanale. Kada se to napravi, treba samo mesto ispuniti ugljenom. Zatim se šetališta pospu šljunkom i izravnjaju. Tako će zbog prirode poroznosti ugljena i zbog postavljenih cevi oteći suvišna voda, pa će šetališta ostati suva, bez vlage.” U šestoj knjizi Vitruvije dosta govori o privatnim kućama, njihovom građenju i proporcijama. Pre svega naglašava značaj građenja kuća u skladu sa karakteristikama mesta i navodi: “Kuće će biti pravilno planirane, ako se na prvom mestu pazi na to u kojim se krajevima ili u kojim klimatskim zonama one grade... Tako i u drugim zemljama i krajevima, u skladu sa njihovim svojstvima, treba graditi različite vrste kuća, jer zemlja u jednom kraju trpi od sunca, drugi stoji daleko od njega, treći se po sredini umereno greje. ”Kroz ovu pojavu, različitosti klimatskih uslova, vrlo zanimljivo opisuje i različitost između ljudi koji žive na različitim stranama sveta. Zatim govori i o simetrijskim odnosima: “Arhitekta ne mora ni o čemu više paziti, koliko na to da zgrade dobiju svoj oblik prema proporcijama određenog dela. Zato, kada se utvrdi simetrijski odnos i izračunaju određene mere, stvar je domišljatosti i brige arhitekte, da prema prirodnom položaju mesta, svrsi zgrade i njenom obliku nešto oduzme ili doda kako bi dobio pravu meru. Iz toga se vidi da li će se sve pravilno izvesti, tako da obliku ne treba ništa više... Dakle, prvo treba da se odredi oblik proporcijskih odnosa. Od njega se lako može i odstupiti. Zatim, neka se za buduću zgradu na mestu odredi prostor po dužini i širini, pa čim se veličina utvrdi, neka odmah dođe na red primena proporcija za lepotu tako da gledaoci imaju pred sobom oblik euritmije.” U delu o atrijumimai drugim kućnim prostorijama, takođe u šestoj knjizi, navodi da: “Postoji pet vrsta atrijuma (dvorišta); po obliku se nazivaju: etrurski, korintski, tetrastilni (četvorostubni), bezolučni (displuviatum) i presvođeni (testudinatum).” Detaljno opisuje svaku vrstu i objašnjava načine dimenzionisanja atrijuma. Između ostalog kaže da: “Postoje i oecusi (sale) koji se grade po običaju koji nije italijanski... postavljaju ih tako da gledaju prema severu i to najviše na zelenio. Vrata su im u sredini... a sa desne i leve strane imaju prozore slične vratima da ljudi sa sofa mogu kroz njih gledati u zelenilo.” U šestoj knjizi govori i o položaju prostorija u kući, kao i o posebnim kućnim prostorijama i razlikama u broju, vrsti i rasporedu prostorija zavisno od imućnosti i poslova kojima se domaćin bavi. “ ...za one koji javno nastupaju i poznati su po svojim govorima elegantnije i prostranije (prostorije) za primanje i sastanke; visokom staležu koji vrši časti i magistrate pa građanima moraju biti na usluzi, treba graditi visoke kraljevske vestible, vrlo prostrane atrijume i peristile, što prostranije parkove i aleje, sve prema veličini njihovog dostojanstva.” Vitruvije je velika i veoma značajna ličnost iz perioda antike. Njegovo delo je, upravo onako kako je i sam osećao, počelo da živi sa ogromnim uticajem tek nakon njegove smrti, i to od rane renesanse pa naovamo, i poslužilo kao dragocena osnova u stvaranju brojnih umetnika od Albertija do Paladija.