Velikani ratne hirurgije – 1. deoscindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8450/2007/0042... · 2008. 2. 7. · Volumen 64, Broj 1 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 65 Correspondence to:

Volumen 64, Broj 1 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 65

Correspondence to: Mile Ignjatović, Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Crnotravska 17, 11 040Beograd. Srbija. Tel.: +381 64 17 18 914. E-mail: [email protected]

I S T O R I J A M E D I C I N E UDC: 355/359:617-089.8(091)

Velikani ratne hirurgije – 1. deoGiants of the war surgery – Part 1

Mile Ignjatović

Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Beograd

Ključne reči:medicina ratna; istorija medicine, drevna; hirurgija;hirurška oprema.

Key words:military medicine; history, ancient; surgery; surgicalequipment.

Uvod

Istoriju ratne hirurgije verno oslikavaju i biografije po-znatih ratnih hirurga. Treba ih se sećati jer su njihova dostig-nuća spasila neznan broj ljudi od sigurne smrti i sakaćenja.To je i cilj ovog rada.

Osnovni kriterijum za svrstavanje pojedinih hirurga uvelikane bio je njihov doprinos razvoju ratne hirurgije u sa-mostalnu naučnu disciplinu.

Hipokrat

Hippokrates (slike 1 i 2), 460–377. godine pre n.e., sinlekara Heraklida*, pripadao je medicinskoj školi na ostrvuKosu, gde je i rođen, ali posle smrti roditelja napustio je Kosi nastavio da radi u Trakiji, Tesaliji i Makedoniji 1. Spremaose da dođe i na područje današnje Srbije da po pozivu ugušineku epidemiju, ali je odustao „jer tamo duvaju jaki vetrovi“.

Hipokrat je savremenik Perikla, filozofa Sokrata i Demo-krita, istoričara Herodota i Tukidida, pisaca Sofokla, Euripida iAristofana, kipara Fidije i Praksitela. Demokrit je najviše uti-cao na njegovo učenje koje je sušta antiteza religioznoj i misti-čnoj medicini, bez ikakvih filozofskih spekulacija. Hipokrato-vo učenje teoretski proističe iz Empedoklovog učenja o četirielementa (voda, vatra, vazduh i zemlja), a najvažniji sastojciorganizma, po Hipokratu su: krv, sluz, žuta i crna žuč. Svojepostupke je zasnivao na sopstvenom zapažanju i zdravom ra-zumu i od medicine napravio nauku. Spada među najgenijal-nije lekare svih vremena, sa pridevima „veliki“, „mudri“, „bo-žanski“ i „otac medicine“ 2, 3. Njegovi pogledi izvršili suogroman uticaj na razvoj čitave medicine, a mnogi od njih nisuizgubili svoju vrednost ni danas.–––––––––––

* Često se navodi i kao Hipokrat II, Hipokrat Veliki ili Hipokratsin Herakleida. Hipokrat I je sin Gnosidicusa, a Hipokrat IV sin Drako-na, koji je nastavio učenje Hipokrata (II). Hipokrat IV je bio lekar Alek-sandra Makedonskog i njegovog oca Filipa II kome je odstranio strelu izdesnog oka.

Sl. 1 – Hipokrat (Peter Paul Rubens)

Sl. 2 – Hipokrat

Hipokrat je neobično mnogo pisao, a u III veku pre n.e.skupljeno je 59 dela u „Corpus Hippocraticum“, koji počinjesa Hipokratovom zakletvom. „Corpus“ čine: osam dela iz

Strana 66 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 64, Broj 1

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2007; 64(1): 65–73.

opšte medicine, deset iz anatomije i fiziologije, dva iz dijete-tike, deset iz opšte patologije, osam iz specijalne patologije,dva iz terapije, osam iz hirurgije, jedno iz okulistike i desetdela iz ginekologije, akušerstva i pedijatrije (slika 3).

Sl. 3 – Hipokrat: Opera, Venecija, 1588. godine

Pored ovog treba dodati prognostičke, ortopedske i kli-matološke spise, rasprave o deontologiji, epidemijama, epi-lepsiji i staroj medicini 4. Poslednje je odbrana empirijskogizučavanja medicine, a protiv hipoteza i aksioma. Za manjibroj dela misli se da su ih napisali: Praksagora, Krizip, Tesali Polibije*. Svi hirurški i ortopedski spisi sigurno su Hipo-kratovi. Od svih dela najveću popularnost stekli su „Aforiz-mi“ (osam knjiga) koji počinju sa: „Život je kratak, lekarskaveština je velika (duga), pravi čas umakne brzo, iskustvo jevarljivo, a odluka teška“ (slike 4 i 5).

Sl. 4 – Hipokrat: Aphorismi. Armeno (Italija), 1485. godine

–––––––––––* Posle Hipokratove smrti njegovo učenje su nastavile Tessalius,

Dracon i Polybus (Polybilius).

Sl. 5 – Hipokrat odbija darove

Među najboljima su klinička i prognostička dela. Poje-dini opisi su zadržani do danas kao eponimi: Succussio Hip-pocratis, Digiti Hipokratici, Mitra Hippocratis, RepositioHippocratis, Compressio Hippocratica (hemostaza pritiskomštapom na trbušnu aortu), Facies Hippocratica („Nos je ši-ljat, oči leže duboko, slepoočnice su upale, uši su hladne ismežurane, ušne školjke zavrnute, koža na čelu je tvrda po-put pergamenta, napeta i suva, boja celog lica je bleda ili sivapoput olova“). Interesantan je aforizam: „Ako postoje u istovreme dve tegobe na različitim mestima tela, iščezava slabijapred jačom“ (II knjiga, aphor. 46). Posle mnogo prepisivanja,Corpus Hipocraticum je prvi put štampan 1525. godine uRimu u latinskom prevodu, a godinu dana kasnije u originaluu Veneciji 5. Najbolje je izdanje (1839–1861) u 10 knjiga nagrčkom i francuskom jeziku koje je pripremio i komentarisaofrancuski lekar Émile Littré u Parizu 6, 7.

Hipokratovi hirurški i ortopedski spisi su izvanredni.Opširno i odlično je obrađena dijagnostika i terapija mnogihhirurških oboljenja i povreda, posebno povreda glave †, fra-ktura (poznato stvaranje kalusa!) 8 i luksacija (sa tačnim opi-som reponiranja). Opisane su brojne operacije, instrumenti,tehnike zahvata, asistencije, stavljanje zavoja, značaj čistoće,čak i uređenje operacione sale i smeštaj bolesnika. Izvođenesu: trepanacija, operacije hernija, fistula, hemoroida (kauteri-zacija), empijema pleure (kauterom), karcinoma (istaknutaradikalnost!), litotomija i amputacije ekstremiteta. Hemosta-za je rađena kauterizacijom. U Hipokratovom opusu postoji idelo posvećeno isključivo ratnim ranama, a u delu „De me-dico“ raspravlja se i o ratnoj hirurgiji.

Hipokrat je upravo onaj stub grčke medicine na koji senadogradila celokupna evropska medicina. Hirurgija koju jezasnovao Hipokrat ostala je neprevaziđena do XIX veka.

Celzus

Aulus‡ Cornelius Celsus (25. godine pre n.e. do 50. go-dine n.e.), verovatno nije bio lekar, već se kao veleposednik

–––––––––––† Izvanredan je Hipokratov opis: „Posle trepanacije kosti pojavila se

sukrvica, retka, serozna, žućkasta, smrdljiva, smrtonosna. U takvim slučaje-vima može doći do povraćanja, a pred kraj bolesti do grčeva, ponekad glas-nih krikova, a ponekad paralize. Ukoliko je rana na desnoj strani, paraliza sejavlja na levoj, a ako je rana na levoj, paraliza nastaje na desnoj strani“.

‡ Navodi se i sa imenom Aurelius; kao godine rođenja nalaze sesve godine od 25–3. pre n.e., a kao godine smrti od 45–65.



iz dokolice bavio svom naukom, pa i medicinom (slika 6).Bio je savetnik cara Tiberija i Kaligule.

Sl. 6 – Celzus

Celzus, u vreme cara Tiberija, napisao je (oko 30. godinen.e.) enciklopedijsko delo „Artes“*, a slučajno je od svih saču-vano samo osam medicinskih knjiga „De re medica (libri oc-to)“. To je najstarije i najznačajnije medicinsko delo posle Hi-pokratovih dela 9. Napisano je izvanrednim stilom te je Celzusnazvan i „Cicero medicorum“. Pojedinci misle da Celzus nijeni napisao to delo, već: Quintus Serenus Sammonicus†, T. Au-fidius Siculus ili Minekrates, ali dela su kasnije razdvojena idanas nema sumnje u njihovu autentičnost. Međutim, Celzu-sovo delo je bilo nepoznato sve dok na njega nije skrenuo paž-nju papa Nikola V (Thomas Sarazanne), kada je i delo prvi putodštampano 1478. godine u Firenci (slika 7).

Sl. 7 – Naslovna strana jednog od prvih izdanja Celzusovihdela iz 1541. godine

–––––––––––* U prvih pet knjiga pisao je o seljačkom životu, o medicini u knji-

gama 6-13, o retorici u knjigama 14–20, o filozofiji u knjigama 21–26, a uknjigama 27–? o vojsci.

† Quintus Serenus Sammonicus (?–212), poznat i po ogromnoj li-čnoj biblioteci od 62 000 knjiga.

Šesta Celzusova knjiga je posvećena farmakoterapiji ilečenju rana, a sedma i osma knjiga hirurgiji 10 (slika 8). Cel-zus je sve bolesti delio u tri grupe: bolesti koje se leče pros-tim režimom (dijeta, vežbanje i sl.), bolesti za koje su neop-hodni lekovi i bolesti koje se samo hirurški leče. Detaljno jeopisao: četiri klasična znaka zapaljenja (knjiga IV, poglavljeX: „notae vero inflammationes sunt quattuor, rubor, et tu-mor, cum calore et dolore“), različite porođajne položaje(slika 9), povrede (frakture) kičme, mnoge kožne bolesti,gangrenu ekstremiteta, prvi navodi termin insomnia i lečenjeoboljenja srca. Mnogi Celzusovi hirurški opisi su izvanrednikao što su: lateralna litotripsija, tonzilektomija, trepanacija,amputacija ekstremiteta‡, cirkumcizija 11, operacija katarakte,plastične operacije, ekstrakcija zuba itd.

Sl. 8 – Sabrana Celzusova dela izdata 1810. godine

Sl. 9 – Porođajni položaji po Celzusu–––––––––––

‡ Po Celzusu je nazvana i amputacija ekstremiteta cirkularnim re-zom u jednoj ravni.



Celzus preporučuje vinski streš za lečenje rana i zaustav-ljanje krvarenja iz rana, ali upozorava da njegovo zaostajanje urani može izazvati jaku upalu, te preporučuje kontrolu rana dostvaranja kraste. Za zaustavljanje krvarenja preporučuje pro-menu položaja ekstremiteta, kompresiju, hemostatike (vinskistreš), kauterizaciju, ali i podvezivanje krvnih sudova (ligatu-re) 12! Opisao je i primenu opijata radi sprečavanja bolova.

Celzus u Sedmoj knjizi navodi i kakav bi hirurg trebaloda bude: „Danas hirurg treba da bude mlad ili bar bliži mlado-sti nego starom dobu, treba da ima snažnu i čvrstu ruku kojanikad ne zadrhti, treba da je spreman da upotrebi kako levicutako i desnicu, oko treba da mu je oštro i nepomućenog pogle-da, treba da je nesalomivog duha, ispunjen samilošću, kako bimogao da poželi da izleči svog bolesnika, ali da ipak ostaneravnodušan na njegove krike i jecaje, da ne radi brzo, ili da neiseče manje no što je potrebno, sve to treba da čini kao da kricibola u njemu ne izazivaju nikakvo osećanje“.

Galen

Claudius Galenos (129–200. godine n.e.) rođen je uPergamonu (Mala Azija), u žarištu helinističke kulture (slika10). Galenovo ime nije poznato. Često prisutno „Cl.“, vero-vatnije je skraćenica od „Clarissimus“ („Presvetli“), a ne odimena Claudius. Galen se obrazovao u Smirni, Korintu iAleksandriji 13. Aelius Nicon, njegov otac, bio je arhitekta, aposebno se interesovao za matematiku, logiku, astronomiju iliteraturu. Svoju majku Galen je opisivao kao izrazito tempe-ramentnu i upoređivao sa Sokratovom ženom Ksantipom.Suprotno želji oca da studira filozofiju ili politiku, Galenodlazi u Malu Aziju i Aleksandriju da izučava medicinu 14, 15.

Sl. 10 – Galen

Galen svoje učenje, tzv. Galenov humoralni sistem, na-dograđuje na ranije učenje Empedokla, Hipokrata i Aristote-la. Četiri osnovna elemenata su vazduh (tj. krv), voda (tj. fle-gma), zemlja (tj. crna žuč) i vatra (tj. žuta žuč). Krv se stvarau srcu, flegma u mozgu, žuta žuč u jetri, a crna žuč u slezini.Između osnovnih elemenata nalaze se suprotnosti: vlažno,suvo, hladno i toplo, a koje određuje predominacija osnovnihelemenata. Osnovni elementi određuju i tipove ljudi: sangvi-nični, flegmatični, melanholični i holični tip. Zdravlje odre-đuje ravnoteža sva četiri osnovna elementa, a bolest njihov

disbalans. Bolesti se leče dijetom, vežbanjem, purgativima,emeticima, diureticima i puštanjem krvi 16.

Galen je najobrazovaniji čovek svog vremena, velikigovornik, nestrpljiv i neskroman polemik. Bio je lični lekarMarka Aurelija i Lucija Vera. Napisao je oko 400 radova (nagrčkom!). Sabrana Galenova dela prvi put su štampana 1490.godine u dva toma 17, a verovatno najbolje izdanje potiče iz1565. godine u pet tomova (slika 11) 18.

Sl. 11 – Sabrana Galenova dela izdata 1565. godine

Galen predstavlja najviši domet i istovremeno posled-nju kariku antičke medicine. Težio je da medicinu pretvoriod veštine u nauku, ali nije dosledno ostao na naučno-empirijskom tlu, često se služio spekulativnom metodomstvarajući apstraktne sisteme, nije se zaustavio na ispitiva-njima uzroka raznih pojava nego je određivao njihovu svrhu,odakle i mnoge zablude u njegovom učenju.

Galen je poznavao odlično anatomiju za to doba, ali se onaprva našla na udaru kritike (Vezalova kritika, 1543)* 19, 20 jer sezasnivala na analizi životinja. Galen je uradio mnoštvo obduk-cija životinja, najčešće svinja i koza, a praktično je obdukovaosve životinje, od pevca do majmuna, čak i jednog slona, ali sa-mo dve obdukcije ljudskih leševa (slika 12). Na pevcima je ot-krio povratne grkljanske živce, a na psu limfne sudove 21.

Četiri klasična simptoma upale dopunio je petim: functiolaesa. Prihvatao je Hipokratov aforizam „Priroda leči sve“ i daprirodi treba pomoći da iz organizma istera sve štetne, suvišnei pokvarene sokove i taloge bolesti, a to se postiže: puštanjemkrvi, znojenjem, povraćanjem, purgativima i pojačanim mo-krenjem. Nažalost sve to je primenjivano i kod ranjenika. U hi-rurgiji se nije istakao originalnošću, iako je bio lekar gladijato-ra i sigurno je radio amputacije, odstranjivao tumore i lečio ra-–––––––––––

* Vezal (Andreas Vesalius, André Vesalé, André Wesel, 1514–1564)flamanski reformator anatomije i možda najveći anatom svih vremena. Obja-vio je u Bazelu 1542. godine „Andreae Vesalii de corporis humani fabrica lib-rorum epitome“, a 1543. godine čuvenu Fabricu: „De humani corporis fabri-ca libri septem“. Ispravlja Galenove greške i zamera mu pre svega da je seci-rao samo dva ljudska leša, a da je zapažanja kod životinja preneo na ljude.



ne. U nauci o lečenju rana tvrdio je da je gnojenje (coctio) bit-na i željena pojava (odatle preporuka da se u ranu stavljaju ra-znovrsna hemijska sredstva). Njegovo učenje postalo je dogmaza sav učeni svet srednjeg veka, a on je bio neprikosnoveniautoritet 22, nazivan i: „Božanski“, „Princ lekara“, „Kralj svihlekara“, „Presvetli“, „Nobilis chirurgus“ 23 (slike 13 i 14).

Sl. 13 – Galen „Presvetli“

Sl. 14 – „Princ lekara“

Galen je nesumnjivo najučeniji lekar tog doba. Nizomistraživanja na životinjama došao je do zadivljujućih otkrića 24.Međutim, u želji da od medicine stvori nauku, pravio je velikemetodološke greške, a raznim spekulacijama pokušavao daobjasni nepoznato još nepoznatijim, sporno još spornijim. Jošza njegovog života učenje je pretvoreno u dogmu punu zablu-da, koja se nije mogla izmeniti narednih 14 vekova.

Dogma je bila tako jaka da se niko nije ni usudio da ak-tivno leči površnu ranu na ramenu kralja Ričarda (Lavlje sr-ce, 1157–1199) koji je umro sa razvijenom gangrenom. Usrednjem veku je bila uobičajena pojava umiranje od infek-cije, gasne gangrene i tetanusa 3.

Ugo da Luka (Borgonjoni)

Hugo da Lucca (Ugo da Borgognoni, 1180–1257), pro-slavljeni hirurg krstaških ratova, začetnik bolonjske hirurgije,otac Teodorika. Prvi se suprotstavio Galenovom učenju 25.Uvodi zaboravljen Hipokratov metod ispiranja rana vinom.Zalaže se za zarastanje rane per primam intentione, bez povi-šene temperature i gnojenja 26. Nije pisao.

Teodorik (Borgonjoni)

Theodorico Borgognoni (Theodoric Borgognoni daLucca, Theodoric of Cervia, 1206–1298), biskup u Bitontou,kasnije u Cervia, lekar pape Inocenta IV. Teodorik je pripa-dao bolonjskoj medicinskoj školi.

Teodorik, na osnovu vlastititih disekcijskih istraživanja,zalagao se za anatomski preciznu hirurgiju halstedovskog ti-pa. Prema nekim tvrdnjama pisao je na nagovor svog prijate-lja i duhovnog oca biskupa Andreasa Albolata iz Valensije.Pri tom on opisuje, analizira i proverava stavove i postupkesvog oca Uga da Luke. Mnogo je kritikovao stavove antičkihhirurga i salernskih magistara: Rodžera iz Salerna i Ronalda izParme 27, 28. Napisao je delo „Cyrurgia“, 1264. godine, koje jedoživelo veliku popularnost među hirurzima (slika 15).

Sl. 15 – Teodorikova Cyrurgia. Na minijaturama prikazanolečenje rana i operacija katarakte

Sl. 12 – Javna Galenova obdukcija svinje uz prisustvo svih poznatijih lekara



Teodorik je od oca preuzeo Hipokratovo konzervativno le-čenje rane (ispiranje rana vinom). Ustao je protiv zablude ognojenju kao spasonosnom sredstvu, a zastupao je „suvo“ leče-nje u težnji da se izbegne gnojenje. Iz istih razloga je i suturisaorane (!) zbog čega je kritikovan od strane Šolijaka. Za bolje za-rastanje rana preporučivao je: zaustavljanje krvaranja, odstranji-vanje kontaminisanog i nekrotičnog tkiva, zatvaranje „mrtvihprostora“ i pažljivo previjanje rane 29, 30. Preteča je antiseptičkogpostupka u hirurgiji. Teodorik počinje korišćenje narkotika(opium, mandragora-beladona i dr.) kojima natapa sunđer i držiispod nosa bolesnika do izazivanja „dubokog sna“ 31. Bio jesklon magičnim postupcima zbog čega je mnogo napadan.

Guljemo da Saliceto

Guglielmo da Saliceto (Guillaume de Salicet, Williamof Saliceto, 1210–1270) (slike 16 i 17), profesor Univerziteta

u Bolonji, izvršio jemnoštvo disekcijaljudskih kadavera iosnovao regionalnuili hiruršku anato-miju. Osnivač je ka-uterizacije u hirurgi-ji, ali, za razliku odarapskih hirurga, ka-uterizaciju zamenjujekorišćenjem hirur-škog noža. Shvatio jeda „gnoj u rani nijedobar“, uradio je pr-ve suture nerava (ulokalnoj anestezijipomoću melema imasti koje sadržeopijum i hiosciamin),opisao je litotomiju inačin vađenja streli-ca. Nastojao je da hi-rurgiji da naučnu po-dlogu i da definiše

odvojene hirurške discipline. Napisao je „Summa conserva-tionis et curationis“ i „Cyrurgia“, po svemu originalna delauz vrlo mali uticaj Galena i Avicene (slika 18) 32.

Sl. 18 – Naslovna strana Salicetove „Hirurgije“izdata 1898. godine

Lanfranči (Guido Lanfranchi of Milan, ?–1306), Sali-cetov učenik, rođen je u Milanu. Na početku svoje hirurškekarijere, iz političkih razloga, prebegao je u Francusku, gdeje i napisao svoje delo „Cyrurgia parva“. U potpunosti je na-stavio učenje svog učitelja (zamenu kauterizacije hirurškimnožem), ali daje i izvanredan opis sutura radi reparacije, raz-vija metod intubacije jednjaka (!) radi hirurškog lečenja. Po-sebno se zalagao za napredak hirurgije kao veštine i nauke,nasuprot očajnog nivoa berbera-hirurga. Mnogi ga smatraju„ocem francuske hirurgije“.

Anri de Mondevil

Henri de Mondeville (Henri de Hermondaville, 1260–1317/20) studirao je medicinu u Parizu kod Pitarda, potom uMonpeljeu i Bolonji kod Teodorika i Lanfrančija. Vrativši seu Pariz, 1301. postao je kraljevski hirurg. Bio je lekar FilipaIV (Lepog) i Luja X. Predavao je anatomiju 1304. godine uMonpeljeu. U Pariz se vraća 1306, a profesor hirurgije pos-taje 1312. godine. Bio je lošeg zdravlja i rano je umro od tu-berkuloze.

Mondevil je pratio vojsku u mnogim ratovima gde jelečio rane po Teodorikovoj metodi. Godine 1306. metodu jemodifikovao i zasnovao učenje o zarastanju rana bazirano natežnji za primarnim zarastanjem: optimalno „čišćenje“ raneuključujući sva strana tela, izumrlo tkivo i „poželjni gnoj“, apotom pažljivo i često previjanje zavojima natopljenih u vi-nu. To je potpuno novi koncept u to vreme te je ocenjen kao„modus novus noster “.

Mondevil je napisao delo „Cyrurgia“, prvo hirurškodelo jednog Francuza u Francuskoj. To je prava medicinaka

Sl. 16 – Galen – „Guljemo da Saliceto“

Sl. 17 – Salicetov mauzolej koji jeosnovao Collegium Doctorum ubenedikatanskom manastiru St.

Giovanni



encikolopedija za hirurge, u pet knjiga, koja obuhvata: ana-tomiju, lečenje rana, specijalnu hiruršku patologiju i terapiju,frakture i luksacije (slika 19). Uveo je nove hirurške instru-mente, zavoje, metode hemostaze, lečenja rana bez gnojenja,vađenja stranih tela itd 33, 34.

Sl. 19 – Mondevilova Cyrurgia. Vinjeta: lečenje rane na glavi

Gi de Šolijak

Guy de Chauliac (Guido de Cauliaco, 1300–1368) pri-padao je školi u Monpeljeu gde je započeo školovanje kod

Mondevila, a kasnije predavao hirurgiju (slika 20). Najpoz-natiji je hirurg XIV veka i lekar papa u Avinjonu *, KlimentaVI, Inocenta VI i Urbana V. Imao je veliki autoritet i vršio jesnažan uticaj na medicinu sve do Renesanse. Nazvan je i„obnovitelj hirurgije“. Za njegov uspeh najzaslužniji su: pre-cizna anatomska eksploracija, jasna hirurška dijagnoza i vr-hunska medicinska etičnost (slike 21 i 22).–––––––––––

* U to vreme postojali su i Rimski papa i Avinjonski papa.

Sl. 21 – Čas anatomije u XIV veku. Šolijak: „Velikahirurgija“

Sl. 22 – Hirurški instrumenti Gi di Šolijaka

Šolijak je nastavljač Galenovog učenja, pod velikimuticajem Arapa preko kojih je upoznao i Hipokrata, ali u is-krivljenom obliku. Propovednik je aktivnog delovanja na ra-nu u smislu kauterizacije. Zagovornik je primarne suture ra-ne i egzaktne hemostaze†. U ratnoj hirurgiji najznačajnije unjegovom radu je odustajanje od „poželjnog gnojenja“ i uvo-đenje 1363. godine drenaže rane. Sa Henri de Mondevilleomprihvata ispiranje rana alkoholom (vinom). Međutim, metodaje zaboravljena‡! Šolijak za lečenje rana preporučuje: 1) od-straniti sva strana tela, 2) spojiti razdvojene delove, 3) sjedi-niti delove bez tenzije, 4) sačuvati i očuvati tkiva i 5) ispra-viti greške.

–––––––––––† Radi dodatne hemostaze koristi i belance jajeta.‡ Metode su se setili Augustin Belloste (1654–1730) i pruski vojni

lekar Salzwedel koji je metodu kasnije usavršio.

Sl. 20 – Gi di Šolijak



Šolijak je uveo niz novih hirurških metoda u lečenju ra-na, dislokacija i fraktura. Uveo je svoju metodu ekstenzijefrakture femura, šav creva kod povreda, a ne preporučuje je-dnostavno odsecanje površnih tumora. Ističe značaj komforabolesnika, te je amputacije izvodio u anesteziji poput Teodo-rika. Šolijakov metod anestezije se koristio naredna dva ve-ka, sve do Pareovih izmena sastojaka. Ostavio je i dobar opisepidemije „crne smrti“ (kuge).

Šolijak je pisao kao veliki znalac izvanrednim stilom.Napisao je 1363. godine delo „Cyrurgia magna“ koje je bilo

izuzetno popularno među hirurzima i doživelo je 40 izdanjasamo u Francuskoj. Prvo štamano izdanje Šolijakovih delaobjavljeno je 1478. godine, a potom doživelo još 70 izdanja!Poznatija stara izdanja su „Collectorium cyrurgiae“ i„Cyrurgia guidonis de Cavliaco. Et Cyrurgia Bruni, Teodo-rici, Rolandi, Lanfranci, Rogerii, Bertapalie“, Venecija,1519. godine (slike 23 i 24) 35.

U predgovoru „Ars chirurgica“ Šolijak navodi kakav bitrebalo da bude uspešan hirurg: 1) obrazovan, 2) ekspert, 3)pronalazač i 4) prilagodljiv.

L I T E R A T U R A

1. Were did Hippocrates, the “Father of Medicine”, leam the art ofmedicine? [editorial]. Medicinski Glasnik 1951; 6: 147–8. (Serbian)

2. Hanson AE. Hippocrates: The "Greek miracle" in medicine.Available from: http://www.medicina-antiqna.ory.uk/sa-ippint.html

3. Karger B, Sudhues H, Brinkmann B. Arrow wounds: majorstimulus in the history of surgery. World J Surg 2001; 25(12):1550−5.

4. Hippocrate. Opera omnia / per Janus Cornarius ... latina linguaconscripta. Bâle: Froben; 1546. (Latin)

5. Ignjatović M. Historical review of the development of war sur-gery − Part 1. Vojnosanit Pregl 2006; 63(6): 619−24. (Serbian)

6. Mettler CC. History of medicine. Philadelphia: The BlakistonCompany; 1947.

7. Glesinger L. History of medicine. Zagreb: Školska knjiga; 1978.(Serbo-Croatian)

8. Hippocrates. On fractures (ca. 400 B.C.E.) translated by FrancisAdams. Available from:http://www.indiana.edu/~ancmed/fractures.htm

9. Celsus AC. De Re Medica Libri Viii, [With] Serenus Sammoni-cus, Quintus, De Medicina Præceptasaluberrima, [With] Fan-nius (Flavianus), Rhemnius, Carmen de Ponderibus Et Men-

suris, in Latin. Lugduni (Lyon): Jean de Tournes & GuillaumeGazeau; 1554. (Latin)

10. Celsus AC. A. Corn. Celsi medicinae libri octo ex recensioneLeonardi Targae. Vérone: Haeredem Merlo; 1810. (Latin)

11. Rubin JP. Celsus' decircumcision operation: medical and his-torical implications. Urology 1980; 16(1): 121−4.

12. Hilberg JA. Cornelius Celsus und die Medizin in Rom. Leipzig:Taubner; 1907. (German)

13. Maksimović J. In memory of Galen − on the 1800th anniversaryof his death. Med Pregl 2000; 53(5−6): 313−7. (Serbian)

14. Pearcy LT. Galen: a biographical sketch. Available from:http://web1.ea.pvt.k12.pa.us/medant/galbio.htm

15. Mayeaux EJ Jr. A History of western medicine and surgery.Available from: http://lib-sh.lsuhsc.edu/fammed/grounds/history.html

16. Gregory A. Greek medicine and life science. Available form:http://www.ucl.ac.uk/sts/gregory/101/handouts/h06_mls.doc

17. Galen. Opera / Volume 1. Venise : Filippo Pinzi; 1490.18. Galen. Galeni omnia quae extant opera. Volume 2- Primae

classis libri. Venise: Junte; 1565.19. Plamenac S. Andreas Vesalius Bruxellensis (1515–1564). Medi-

cinska Revija 1972; 22(4): 67–79.

Sl. 23 – Guy de Chauliac: Cyrurgia ... Venecija, 1519. godina Sl. 24 – Šolijak: „Velika hirurgija“ Pariz, 1890. godina



20. Saunders JB. Andreas Vesalius, 1564−1964 − his work and in-spiration. JAMA 1965; 192: 127−30.

21. Ignjatović M. Overview of the history of thyroid surgery. ActaChir Iugosl 2003; 50(3): 9−36. (Serbian)

22. Grmek MD. Galen. In: Šercer A. editor. Medical encyclopedia.Volume II. Zagreb: Jugoslavenski leksikografski zavod; 1967.p. 625–9. (Serbo-Croatian)

23. Stanojević V. History of medicine. Beograd: Medicinska knjiga;1962. (Serbo-Croatian)

24. Modlin IM. The medici of Rome and the glory of Galen. Am-sterdam: The Byk Gulden Mediguide; 1998.

25. Papo I. Surgery. Historical review. In: Gažević N, editor. Militaryencyclopedia. Volume 3. 2nd ed. Belgrade: Redakcija vojne en-ciklopedije; 1972. p. 471–3. (Serbian)

26. Bazala V. The beginnings and development of military andwartime medicine. Zdravstveni Vjestnik Oružanih Snaga 1943;2: 65–71. (Croation)

27. Deshaies EM, DiRisio D, Popp AJ. Medieval management of spinalinjuries: parallels between Theodoric of Bologna and contempo-rary spine surgeons. Neurosurg Focus 2004; 16(1): E3.

28. Ignjatović M. Salerno. Vojnosanit Pregl 2006; 63(1): 77−85.(Serbian)

29. Miller JT, Rahimi SY, Lee M. History of infection control and itscontributions to the development and success of brain tumoroperations. Neurosurg Focus 2005; 18(4): e4.

30. Goodrich JT. History of spine surgery in the ancient and medie-val worlds. Neurosurg Focus 2004; 16(1): E2.

31. Juvin P, Desmonts JM. The ancestors of inhalational anesthesia:the Soporific Sponges (XIth-XVIIth centuries): how a univer-sally recommended medical technique was abruptly discarded.Anesthesiology 2000; 93(1): 265−9.

32. Salicet G de. Chirurgie de Guillaume de Salicet achevée en 1275.Traduction et commentaire par Paul Pifteau. Toulouse: Saint-Cyprien; 1898. (French)

33. Daucourt V. Une historie de la Medecine. Available from:http://www.homeoint.org/articles/daucourt/index.htm

34. Arabi B. Management of missile head wounds NeurosurgQuarterly 2003; 13(2): 87–104.

35. Chauliac G de, Nicaise É. La grande chirurgie de Guy de Chau-liac, chirurgien, maître en médecine de l’Université de Mont-pellier composée en l’an 1363. Paris: Alcan; 1890. (French)

Rad je primljen 02. XII 2005.

Documents

Velikani ratne hirurgije – 1. deoscindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0042-8450/2007/0042... · 2008. 2. 7. · Volumen 64, Broj 1 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 65 Correspondence to: