Filozofski fakultet

Odeljenje za klasične nauke

Seminarski rad iz istorije

Vaspitanje i obrazovanje u Sparti

Ivana Gurban

Poznato je da je Sparta bila država koja je, kao najveću vrednost, isticala ratničku veštinu i skroman način života, ali kako bi ta vrednost bila upražnjavana i primenjivana, potrebni su ljudi, jer ljudi čine državu. Verovatno je to i jedan od razloga zbog kojih Likurg, najveći spartanski zakonodavac, nije zapisivao zakone, već ih je ‘usađivao’ u svakog građanina kroz odgoj, s namerom da ti zakoni postalnu neotuđivi deo Spartanaca i njihove tradicije. Tako odgoj postaje jedini pravi zakonadavac, kako i Plutarh navodi u svojoj Biografiji Likurga: “Jer on je smatrao, ako su glavna i najvažnija načela za dobrobit i sreću države čvrsto usađena u navike i odgoj građana, da ona ostaju postojana i stalna, jer imaju jače jemstvo nego što je prisila u voljnom opredeljenju što ga mladima ucjepljuje odgoj koji obavlja funkciju zakonodavca kod svakoga od njih”1. Upravo zato, vaspitanje se smatra najbitnijim segmentom u odrastanju svakog Spartanca, i ono se uzima kao dužnost, ne samo roditelja, već i cele zajednice.

Deca nisu bila samo vlasništvo svojih roditelja, već cele zajednice. Pri rođenju deteta, oni nisu imali pravo da ga zadrže ako je bilo sitno i nejako,već su takva deca, po prihvaćenom običaju cele zajednice bacane u provaliju u podnožju Tajgeta. Spartanci su držali do toga da njihov porod mora biti jak i zdrav kako bi imali dostojne naslednike, sposobne za obavljanje bilo kog fizičkog posla kao i za obavljanje ratničkih dužnosti. Kako bi proverili jeste li dete dovoljno jako i zdravo, novorođenčad nisu kupali u vodi, već u vinu, smatrajući da će vino ojačati i okrepiti snažnu decu, a de će slabiji porod loše reagovati na njega, te će biti jasno koju decu treba zadržati,a koju ne.

Građani koji nisu obezbedili sebi naslednike, smatrani su nižim od ostalih u smislu da im nije ukazivano isto poštovanje kao onima koji su doprineli formiranju nove generacije Spartanaca: „Kad je došao u neko društvo, neki mu mladić ne htede ustupiti svoje sjedalo rekavši: Ta nisi ni ti rodio onoga koji će meni ustupiti mesto.“2 U spartanskom društvu, to načelo o stvaranju naslednika bilo je još kako izraženo, osim što su oni pod time podrazumevali da treba rađati decu koja će kasnije biti dostojna svojih predaka i da će punopravno moći da se nazovu Spartancima.

Kada je reč o obrazovanju,mora se naglasiti da se nisu sva deca učila istom.Obrazovanje koje se sad pominje odnosi se samo na decu spartijata.

Od kako se rode,pa do svoje sedme godine,deca spartijata provode vreme u svojoj kući,ali pod nadzorom dadilje.Spartanske dadilje su bile nadaleko poznate,jer se vrovalo da one deci nisu dopuštale kukanje i plač, tako sprečavajući da postanu razmaženi i nejaki. Navodi se i to da je sav grčki svet želeo da njihovu decu vaspitava dadilja iz Sparte,jer je to samo po sebi bila garancija da će njihovi sinovi jednoga dana postati ljudi. U kojoj meri je priča o spartanskim

1 Plut. Lyc. 132 Plut. Lyc. 15

1

dadiljama istinita, nije sigurno, ali je poznato da su Spartanci uspevali da ističu snagu i moć svog naroda u svakom segmentu njegovog stvaranja kroz razne priče sličnog karaktera.

Nakon svoje sedme godine,oni se odvajaju od svoje porodice i prelaze u nadležnost svojih vaspitača. Od ovog doba počinje ono što bismo danas nazvali osnovnim obrazovanjem. za vreme osnovnog obrazovanja, dečaci su zajedno jeli i spavali, zajedno se učili, time se privikavajući na skromnost i deljenje svega što imaju. Primećuje se, na osnovu načina njihovog života, da oni već u tom najranijem periodu života uče kako funkcioniše život u logorima, što pokazuje da je sve podređeno ratu još od samog detinjstva. Kada su u pitanju čitanje i pisanje, ono se učilo onoliko koliko je to najnužnije, pošto Spartanci i nisu preterano cenili lepotu književnosti i govorništva. Što se tiče književnosti, stvaralaštvo njihove zajednice je najbrojnije u pogledu vojničkih pesama, takozvanih ’’koračnica’’ koje su se pevale prilikom marširanja vojske, ritmom prateći njihove korake. Govorništvo se učilo, ali to nije ono atinsko govorništvo ukrašeno raznim figurama sa jasno podeljenim celinama, kao i duboko proučenim metodama kojima se može uticati na čoveka. Spartanci su cenili sažetost govora, jasne kratke rečenice koje sadrže suštinu, cenili su umeće da sa malo reči kažu mnogo. Primer

Njihove igre bile su posmatrane i kontrolisane od strane vaspitača koji su se trudili da ih navedu na simulacije nekih borbi, pa su posmatrali njihovo ponašanje kako bi odredili koji je kakvog karaktera, tj. kakve spremnosti na ratničke pohode. Ove igre su se nastavljale do kraja dečačkog doba (do 18 godina), ali su one postajale mnogo ozbiljnije i napornije. U tinejdžerskom periodu, dečacima se davalo manje hrane, hodali su bosi, podnosili su zimu bez neke debele odeće i nije im bilo dozvoljeno kupanje (osim za neke svečanosti). Smatrali su da treba da se naviknu na najteže uslove, a osim toga, verovali su da sve to podstiče bolji rast i razvoj svakog dečaka. Otprilike u ovom dobu, dečaci su dobijali svoje mentore koji su se nazivali irenima. To su bili mladići od oko 20 godina koji su, prošavši svoje osnovno vaspitanje, usmeravali i upućivali mladiće koji do tog doba još nisu stigli. Ireni su imali nadležnost, kao najstariji i najiskusniji od njih, da dečacima određuju njihove zadatke, da ih nagrađuju ili kažnjavaju za uspeh, odnosno neuspeh. Njihova reč se poštovala bez ikakvih pridika i njihova volja se izvršavala bez izuzetka. Tako su učili mladiće da se pokoravaju naređenjima bez pogovora, stvorivši od njih jedan živi aparat za izvršavanje planova moćnika.

Kada se završi dan, mladići poslužuju svog irena u njegovoj kući i izvršavaju i tu njegova naređenja. Jako je zanimljivo su mladići zapravo krali drva, hranu i ostale potrepštine iz tuđih kuća. Kaže se da su to radili kako bi naučili da uzmu šta im je potrebno pomoću lukavstva. Postojala je i kazna za one koji nisu vrsno krali, a kazna se sastojala od toga što bi proveli noć gladujući i bili bi išibani za svoj neuspeh: “Onaj koga uhvate biva temeljno išiban jer se za nj smatra da je nemarno i nevješto krao. Kradu također što god mogu od hrane učeći da spretno izvode prepade na one koji spavaju ili su neoprezni. A uhvaćenima kazna je šibe i gladovanje.

2

Jer večera im je mršava zato da, boreći se protiv gladi, budu primoravani na smionu poduzetnost i lukavost.“3

Iako je spartansko vaspitanje bilo podređeno ratničkim veštinama i snazi tela, ipak su posvećivali vreme ispravnom mišljenju i prosuđivanju. Posle večere, ireni bi sedeli sa svojim učenicima za stolom i razgovarali o tome koji građani su vredni poštovanja i ugleda, a koji ne. To se odigravalo tako što bi iren pomenuo ime nekog građanina, a onda bi učenici o njemu razgovarali odgovarajući na pitanja o pomenutom spartijatu. Osim iskazivanja svoga mišljenja, dečaci su morali i da nauče kako da argumentuju svoje tvrdnje. Tako su uvežbavali pravilno prosuđivanje i učili kako da odbrane svoje mišljenje u krugu drugih građana.

Neretko se dešavalo i da ireni sa svojim učenicima ostvare malo intimniji odnos. Provodili su dosta vremena zajedno, a cilj je bio da učenik nauči što je više moguće od svog mentora, kako bi i oni sami, kada napune dvadesteu godinu, mogli da podučavaju narednu generaciju što je bolje moguće. Ova pojava naziva se pederastija, alii se ne treba povezati sa homoseksualizmom, jer postojanje jednog nije nužno vodilo postojanju drugog.

Nakon dvadesete godine učenici postaju mentori, ali se već polako počinju podsticati na ženidbu. Idealno vreme za muškarca je oko trideset godina starosti, a upravo toliko je potrebno da muškarac postane punopravni građanin Sparte. Kod devojaka je ta granica dosta niža, neretko je razlika između muškarca i žene bila i do 10, 15 godina. Važno je napomenuti da ženska deca nisu izostavljena iz procesa vaspitanja i obrazovanja. One su prolazile skoro potpuno isti proces, samo je taj proces vaspitanja u njihovom slučaju kraći. Što se tiče fizičke spremnosti, devojke su morale biti snažne i zdrave, jer se smatralo da će tako dati bolji porod: „Tijela devojaka očeličio je trčanjem, rvanjem i bacanjem diska i koplja da bi plod njihovih utroba, dobivši jedar zametak u jedrim tijelima, bolje sazrevao a one se same, podnijevši porod sa jakošću, lakše i uspješnije borile sa porođajnim bolovima. Oslobađajući ih svake mekušnosti, razmažena odgoja i ženskastih navika...“4

U drugim antičkim zajednicama ovo nije bio slučaj, već su ženska deca provodila vreme u kući svojih roditelja sve dok ne bi dobile muža, i prešle u njihov dom. Spartanci su se čak i po ovome razlikovali od drugih gradova-država. Naime, devojke i mladići su vodili skoro potpuno odvojen život. Sastajali su se samo da bi obezbedili porod. Zanimljivo je i to što u Sparti nije postojala prevara u odnosima mauškarca i žene. Neretko se dešavalo i to da, ako je muž suviše star da bi oplodio svoju mladu suprugu, on ima pravo da izabere nekog mladića, časnog, borbenog i poštenog, da to učini umesto njega.

Sparta se čini jednom od moćnijih metropola antičkog grčkog sveta, što i nije čudno imajući u vidu kako je ona samu sebe predstavljala. Spartanci, kao i građani drugih gradova, nisu proučavali svoju istoriju, već su je sami pravili, trudeći se da time uzdignu svoju domovinu na

3 Plut. Lyc. 174 Plut. Lyc. 14

3

što viši nivo. Obzirom da je ratnička veština bila najveća vrednost u spartanskom svetu, i da su navikli da vode takav život, potpuno je očekivano da kreiraju sliku o sebi shodno tome, i da tu sliku proture u ostatak grčkog sveta. Ta slika je došla i do današnjih vremena. Čini se da je sve što je postojalo i sve što se radilo u Sparti bilo podređeno ratu, do te mere da se slobodno može reći kako su bili usmereni samo na neustrašivost, hrabrost, pa čak i surovost. Baciti dete sa stene jer nije dobro odreagovalo na vino zvuči zastrašujuće za svako doba, pa se neizbežno postavlja pitanje: Nisu li preterivali? Da li je cilj svih tih priča bio da se zastraše potencijalni suparnici? Možda jeste. Malo ko bi se usudio da ustane protiv Spartanaca imajući u vidu način na koji su vaspitavani, ili na koji se pričalo da jesu. Oni su predstavljali same sebe kao narod kome je rat porofesija, kao narod koji to ume da radi bolje od bilo čega drugog.

Sa druge strane, ako se njihovo vaspitanje zaista odvijalo onako kako su oni govorili, jasno je da, kao takozvani potomci Herakla, oni svom narodu nisu smeli da dozvole bilo kakvu vrstu slabosti, već su morali da pronađu načine na koje će opravdati to svoje poreklo. Jedan od tih načina je da u svakog pojedinca zajednice jednakih usade borbene navike i razmišljanja, tako vešto i temeljno da oni uopšte i ne posumnjaju u njihovu istinitost: „Sve društvene i ekonomske norme zasnivane su na apsolutnom potčinjavanju pojedinca državi i na pretvaranju celokupne vladajuće klase u stajaću vojsku, spremnu da u bilo kom trenutku izađe na bojno polje. Svaki odrasli spartijat pre svega je bio vojnik.“5 Ovaj način odgoja ostavlja mnogo prostora za manipulaciju građanima, jer svojom borbenošću i spremnošću da poginu za otadžbinu oni ne ispunjavaju samo očekivanja vlasti, već i svoja sopstvena. Spartanci su naučeni da misle onako kako odgovara vlastima, a čovek će možda i krenuti protiv državnih aparata, ali protiv samog sebe teško.

Ipak, ne može se reći da nisu zaslužili veliko divljenje i poštovanje zbog skromnosti njihovog života, kao i snage i srčanosti svakog spartijata.

5 M.Rostovcev Istorija starog sveta, I deo, gl V, st. 60

4

Izvori

1.Plutarh Biografija Likurga, Miloš Đurić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1983.

2.Pausanije Opis Helade,

Literatura

1.Dž. B. Bjuri i R. Migs, Istorija Grčke I, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008.

2.Paul Cartledge, Sparta and Lakonia, Routledge, London, 2002.

3.Pol Kartlidž, Antička Grčka (Kembridž), Stylos, Novi Sad, 2007.

4.Mihail Rostovcov, Istorija starog sveta, Familet:Logos Art:Svetionik, Beograd, 2005.

5