UVOD - arpadpastor.files.wordpress.com · Web viewPredigra stvara akustični dekor za ovu muzičku komediju: kucanje i izbijanje svih vrsta časovnika u magazinu starog časovničara

UVOD

Sadržaj

21.Uvod – karakteristike impresionizma

1.1.Impresionizam u slikarstvu2

1.2.Impresionizam u književnosti2

1.3.Impresionizam u muzici3

2.Klod Debisi – biografija4

3.Klod Debisi – dela7

3.1.Kamerna dela7

3.2.Klavirske kompozicije9

3.3.Orkestarska dela12

3.4.Solo pesme17

4.Moris Ravel – biografija18

5.Moris Ravel – dela20

5.1.Kamerna muzika20

5.2.Klavirska dela22

5.3.Koncerti23

5.4.Opere23

5.5.Orkestarska dela25

5.6.Solo pesme27

6.Zaključak29

7.Literatura30

Uvod – karakteristike impresionizma

Impresionizam je umetnički pravac koji je dominirao u Evropi u poslednjoj četvrtini XIX veka. Nikao je u Francuskoj, a ime je dobio po nazivu koji je slikar Mone dao svojoj slici "Impresija" (Impression). Impresionizam se u umetnosti pojavio kao jedan ogranak romantizma – iz njega se razvio evolutivnim putem. Njegovi prvi nagoveštaji pojavili su se u slikarstvu, književnosti i muzici tokom XIX veka – u delima engleskih pejzažista Tarnera i Konstejbla, u poeziji Šarla Bodlera, u muzici Šopena a naročito Lista. Ali je duh impresionističke umetnosti ipak dobio konkretizaciju zahvaljujući francuskim umetnicima.

1.1. Impresionizam u slikarstvu

U slikarstvu, sa impresionistima započinje proces "minimalizacije" predmeta koji direktno vodi na put apstrakcije. "Nasuprot prethodnicima, racionalističkim realistima, koji su obrađivali programske teme socijalnog i političkog sadržaja, impresionisti su izrazito subjektivni i senzualni liričari koji na prvo mesto stavljaju vizuelnu vrednost slikarskog motiva." Pažnju koncetrišu na svetlost, a kolorit im je strast. Najčešće rade u prirodi, odblesci u vodi dovode ih do novih otkrića i u poznavanju boja i suštini stvari. "Dekomponuju boje i pomoću bojenih pega daju predmetima dotad nepoznatu svežinu i živost." Najviše ih privlače predeli kao što su obale, reke, život na vodi, kuća sa vrtom, a ujedno i "mali ljudi", njihovi izleti u prirodi, sastanci u baru, u pozorištu, na igranci... Portrete i nage figure slikaju kao predele: ne daju prednost ni čoveku nad prirodom, ni prirodi nad čovekom. Najznačajniji slikari ovog doba bili su: Mone, Renoar, Dega, Pisaro, Sislej, Liberman, Brajtner, Grohar, Nadežda Petrović itd. Impresionizam je u manjoj meri prodro i u vajarstvo, ali je dao samo jednog velikog umetnika, Ogista Rodena.

1.2. Impresionizam u književnosti

U poeziji su impresionističke tendencije označene terminom simbolizam. Osnovni element izraza postaje simbol, shvaćen kao nagoveštaj realnih objekata, povezujuće načelo između realnog i idealnog sveta.Teorijske osnove simbolizma nalaze se u Šopenhaueru, Mahu, neokantistima. U njegovoj osnovi leži idealizam. Umetnik je nezadovoljan stvarnošću, želi da spozna sopstveni svet – svet ideja koji caruje nad materijalnim. Cilj je proniknuti u idealni svet – svet iza. Simbolisti su zahtevali slobodu forme. U poeziji su naglašavali muzičke elemente jezika. "Za ovo doba je karakteristično ponovno približavanje svih umetnosti muzici. Nije preterano reći da je muzika u najvećoj meri mogla i uspela da ovaploti ideale slikarskog impresionizma i simbolizma."

1.3. Impresionizam u muzici

U muzici se impresionizam javio krajem XIX veka posle impresionizma u slikarstvu, kao izrazito subjektivan stil. Glavni predstavnik i tvorac muzičkog impresionizma bio je Klod Debisi, dok se ostali kompozitori samo koriste izražajnim elementima muzičkog impresionizma (M. Ravel, M. de Falja, P. Dika, A. Rusel, A. Skrjabin, F. Delijus, S. Skot, itd.) "Identične težnje slikarskog i muzičkog impresionizma ogledaju se u sklonosti ka opisivanju prirode, oblicima razloženim na treperave mrlje, odnosno fragmentarne melodijske linije, ka jarkim ali i transparentnim bojama, prikazivanju momentalnih utisaka i slično." Kao i simbolisti u književnosti, tako i impresionisti u muzici tragaju za neobičnim zvukovima. U impresionizmu dominira kult malog oblika – klavirska minijatura i solo–pesma dobijaju značaj sličan onom koji su imale u delima ranih romantičara. Spoljašnje konture oblika su jasne, ali je unutrašnja struktura vrlo često mozaična, što negira romantičarski princip razvojnosti. Iako se veći oblici ređe sreću, ne znači da ne postoje. Prisutne su opere, baleti, simfonijska muzika i nešto manje kamerna. Harmonija postaje najvažnije izražajno sredstvo impresionizma. Važna je njena koloristička uloga, nisu toliko važne funkcionalne veze akorda, konstruktivna uloga harmonije. Klavir je najvažniji instrument, ali je podvrgnut novom tretmanu. To se postiže specifičnom upotrebom klavirskih pedala. Slično je i sa orkestrom: ne mešaju se instrumentalne boje, već se u različitim instrumentalnim grupama "slažu" različite melodije jedna uz drugu i tako se dobija efekat prozračne orkestracije. Zatim, teme kompozicija postaju sažete, malog opsega, poput skica, ali je i ritmička komponenta veoma razvijena. Do krajnje slobode su dovedena klasično–romantičarska komponizaciona pravila, upotrebljavane su stare lestvice, komponovalo se pod uticajem španskih melodija i ritmova. U središtu impresionizma nalaze se dve izuzetno snažne i inventivne stvaralačke ličnosti: Klod Debisi i Moris Ravel.

Klod Debisi – biografija

Klod Debisi (Claude Debussy), francuski kompozitor, rođen je 22. avgusta 1862. u Sen–Žermen–an–Le. Poreklom je iz veoma siromašne porodice, svoje rano detinjstvo proveo je u strogom internatu Mornarice.

Naklonost prema muzici ispoljio je veoma rano. Početne pouke iz muzike dobio je od svoje tetke, madam Rustan (Roustan) i jednog Italijana Čerutija (Cerutti) iz Kana. Već u sedmoj godini izvrsno svira na klaviru. To je doprinelo da su se njegovi siromašni roditelji odlučili da mu uz velika samoodricanja, omoguće dalje učenje muzike kod pijanistkinje Mote d' Flervij (Fleurville), Šopenove (Chopin) učenice, koja je prva ukazala na izuzetan dečakov talenat.

U jedanaestoj godini (1873) Debisi je primljen na Pariski konzervatorijum, gde mu veliku pažnju posvećuju poznati teoretičar A. Lavinjak (Lavignac) i nastavnik klavira Marmontel. Izvestan uticaj na njegov razvoj imali su i E. Diran (Durand) i C. Frank (Franck). "Ipak Debisi se ne podređuje tradicionalističkim shvatanjima muzike koja su vladala na Konzervatorijumu. Maštovit i smeo improvizator, se po diktatu unutrašnjeg muzičkog nagona protivi okoštalim pravilima harmonije i kontrapunkta, što ga je dovelo u sukob sa konzervativnim profesorima." Ali snagom svoga talenta Debisi je uvek pobeđivao, stekavši u toku školovanja nekoliko priznanja i nagrada, od kojih je najveća bila Priks de Rome (Prix de Rome). Više od drugih uočio je njegovu originalnost i podsticao je u slobodnom razvoju njegov profesor kompozicije E. Giro (Guiraud). Giro je i sam ponekad bio zbunjen slobodama, koje je u svoje kompozicije unosio Debisi. "Zabeležen je jedan zanimljiv razgovor između profesora i učenika: "Priznajete li bilo kakva pravila?", zapitao je Giro Debisija, a ovaj je odgovorio: "Svoje zadovoljstvo!". Ova anegdota, koju je zabeležio Moris Emaniel (Emanuel), ukazuje da se još u toku studija iz autentičnih potreba jednog izvornog talenta formirao onaj za Debisija tipični, neobični čulni odnos prema tonskoj materiji, koji će njegovu stvaralačku ličnost izdvojiti iz opštih tokova kasnog romantizma i neoklasičarskog akademizma, kao dveju vladajućih struja u evropskoj muzici druge polovine XIX veka."

Za Debisija kao tonskog pesnika, još od najranije mladosti zaljubljenog u prirodu, od velikog značaja je bilo trogodišnje putovanje po Italiji i Švajcarskoj sa porodicom Nadežde fon Mek (Meck), one iste ruske vlastelinke koja je godinama pomagala Čajkovskog. Debisi je bio kućni pijanista porodice fon Mek i davao je časove klavira Sonji, jednoj od Nadeždinih kćeri, u koju se bio zaljubio. Međutim, do braka nije došlo, jer se ostvarenju te želje isprečio veliki socijalni jaz između mlade plemkinje i siromašnog umetnika. Nadežda fon Mek poslala je Čajkovskom Danse bohémienue, jednu od Debisijevih ranih kompozicija. Od tvorca Patetične simfonije je stigao prilično negativan sud o delu mladog kompozitora, da je on bez unutrašnjeg jedinstva, da je delo suviše kratko, da su teme nedovoljno obrađene i tako dalje.

Ovaj sud, međutim, nije na Debisija mnogo delovao. Dublji utisak su na njega ostavili ciganski orkestri u Moskvi, gde je sa porodicom fon Mek posle putovanja po zapadnoj Evropi najzad stigao i gde se upoznao sa idejom i stilom ruske Petorice, naročito Borodina i Musorgskog. 1881. vraća se u Pariz, napušta roditeljski dom i prelazi kod porodice inž. Vasnie–a (Vasniev). Madam Vasnie je bila odlična pevačica i poznata među pariskim umetnicima, što Debisiju otvara vrata pariskih umetničkih salona.

Klod Debisi

Period od 1881. do 1884. je veoma plodan u stvaralaštvu K. Debisija. Piše nekoliko svojih značajnih pesama, a naročito se afirmiše kantatom Bludni sin (L' Enfant prodique), kojom 1884. stiče Priks de Rome. Trogodišnji boravak u Rimu, na koji je stekao pravo Rimskom nagradom, pružio mu je priliku da stupi u kontakt sa stvaranjem italijanskog majstora renesanse, baroka i romantizma. "U Italiji se upoznaje i sa Vagnerovim partiturama, naročito sa Tristanom i Izoldom, čiji harmonski izraz i orkestracija ostavljaju na njega dubok utisak. On će ubuduće od Vagnera prihvatati rafinovanost tonskog bojenja, hromatizam i harmonija i linearnost u polifoniji, ali će vremenom odstupiti od čvrste konstruktivnosti Vagnerove tonske fakture. Dela mu sve više dobijaju improvizacionu spontanost, od sve većeg značaja je razvoj unutrašnje formalnih elemenata u njima, uz očito zanemarivanje "pravilnosti" u konstruktivnoj izgradnji celine." Debisijevo oduševljenje Vagnerom dostiže kulminaciju za vreme njegova dva boravka u Bajrojtu (1888. i 1889.), ali se tih godina ono postepeno i stišava, te se Debisi okreće drugim inspirativnim izvorima.

Od posebnog značaja je bio njegov susret sa muzikom daleko istočnih naroda na Svetskoj izložbi u Parizu 1899. Bogatstvo boja i ritmova te muzike, a posebno egzotična atmosfera kojom je okružena, oplodili su Debisijevu fantaziju novom građom, koja je našla odraza kako u nekim njegovim klavirskim kompozicijama (Pagodes), tako i u nizu orkestarskih dela, aromatizovanih egzotikom (Danse sacrèe, Danse profane). Novi susret sa muzikom ruske Petorice, izvedenom u okviru iste Svetske izložbe (Boris Godunov), takođe je ostavio traga u formiranju harmonskog i melodijskog izraza K. Debisija. Ali pored ovih kompoziciono–tehničkih uticaja i podsticaja za formiranje Debisija kao stvaralačke ličnosti oduvek je veliku ulogu igrala opšta duhovna klima u kojoj se nalazio i u kojoj je stvarao. Obeležja toj klimi u Parizu pri kraju XIX veka dali su slikari impresionisti i njima srodni pesnici simbolisti.

Iako bi klasifikovanje Debisijevog muzičkog stila kao muzičkog impresionizma ukazivalo na njegove duhovne veze sa slikarima impresionistima, važniju ulogu u formiranju njegovog izraza igrali su ipak pesnici i simbolisti. Sa simbolistima, a naročito sa njihovim duhovnim vođama Stefanom Malarmeom (Stèphane Mallarmè) i P. Verlenom vezivalo je Debisija isto čulno tretiranje zvučne građe (u muzici: tonova, harmonija; u poeziji: fonema i govorno–intonotivnih oblika).

U krugu pesnika Stefana Malarmea, mladi kompozitor je bio veoma cenjen: tu je dolazio u dodir sa najuglednijim pariskim umetnicima, koji su izvršili veoma jak uticaj na njegovu književnu kulturu. Iz ovog neposrednog kontakta, rodila se orkestarska kompozicija "Podne jednog fauna" (Prèlude à l'après–midi d'un faune, 1892), inspirisana istoimenom pastoralnom poemom Malarmea. Igrom slučaja, mu je došla do ruku još iste godine Meterlinkova (Maeterlinck) dramska poema Peleas i Melisanda (Pellèas et Mèlisande). Pročitao je delo u dahu, za jedno veče, i smesta se odlučio da ga muzički adaptira: punih deset godina posvetio je Debisi ovoj partituri (od 1892. do 1902.). U međuvremenu, napisao je i neka druga dela: Gudački kvartet (1893), tri nokturna za orkestar (1898), solo pesme i klavirske komade. Na premijeri, "Peleas" je naišao na podsmeh, ali se posle nekoliko izvođenja mišljenje publike promenilo, i Debisi postade čuven. Bez materijalne pomoći svoga prijatelja kompozitora Ernesta Šosona i svog prvog izdavača, Hartmana on ne bi mogao dovršiti "Peleasa".

1899. Debisi se oženio sa Rozali Teskije (Rosalie Texier), devojkom iz naroda, koja je znala da mu bude od dragocene pomoći za vreme njegovih teških godina. Veoma okrutan udarac predstavljao joj je Debisijev predlog o razvodu braka, 1904, kako bi se on mogao oženiti njihovom prijateljicom Emom Bardak–Moaz (Bardac–Moyse). Doduše, ovaj novi brak je Debisiju omogućio da se kreće u modernim krugovima, ali ga to nije oslobodilo i večitih tegoba oko novca.

1901. godine, Debisi je postao muzički kritičar u "Revue Blanche". Kasnije je sarađivao i sa drugim časopisima. Ovom saradnjom osnovana je čitava serija duhovitih i dragocenih sudova, koji su po Debisijevoj smrti, prikupljeni pod naslovom "Gđa. Osmina Antidiletantkinja" (Mme. Croche Antidilettante). Debisi je iznad svih stavljao Baha, zatim Mocarta, pa i Vagnera.

Počev od 1908. godine, on je povremeno dirigovao svoja dela u Londonu, Amsterdamu, pa i u Rusiji. Objava rata, 1914, kao i događaji koji su tome usledili, toliko su ga potresli da mesecima nije bio u stanju da radi, a pored toga, već poodavno nije najbolje stajao ni sa zdravljem. Zahvaljujući snazi duha i intelekta, Debisi je ponovo počeo da komponuje: nastala su remekdela kao što su klavirske etide i tri sonate. Za vreme bombardovanja Pariza, on je bio već toliko slab da nije mogao da potraži utočište ni u skloništu svoga stana. Umro je za vreme poslednje nemačke ofanzive. Sticajem okolnosti, sahrana na groblju Pasi (de Passy) je prošla skromno, neprimećeno.

2. Klod Debisi – dela

2.1. Kamerna dela

Već prvo delo u ovome žanru bilo je napisano majstorski: Gudački kvartet, op. 10, ali je nažalost i ostao jedini kvartet koji je on komponovao 1893. godine. "U ovoj kompoziciji on se nadovezuje na C. Franka, što jasno dokazuje kako primena cikličnog principa, tako i tematika i atmosfera Andantina.

I "Animé et très décidé" (Živahno i veoma odlučno)." Prva violina donosi glavnu temu, veoma originalnu ("as" u g–molu: frigijski!). Druga tema se pojavljuje kod "Pomalo uzdržano" (Unpeu retenu), ali ona nije naročito značajna u ovome stavu, pisanom u veoma slobodno tretiranom sonatnom obliku.

II ""Assez vif et bien rythmé" (Dosta živo i veoma ritmički) je pravi scherzo. Nakon nekoliko pizzicata u prvoj violoni i violončelu viola donosi ritmičku varijaciju prve teme prvog stava: ona će dominirati čitavim ovim delom, kao kakav perpetum mobile, a biće bogato ukrašena veoma originalnim kontrapunktima". Trio donosi jednu lirsku melodiju, koja se otkriva kao početak prve teme prvog stava, ali ovog puta u molu i augmentaciji. Pri ponavljanju prvog dela Trija nailazimo na kontramelodiju, sasvim novu i veoma značajnu u violončelu; uz to, još nekoliko duhovitih rešenja.

III ""Andantino doucement expressif" (Andantino, blago izražajno)." Početak, u kojem učestvuju svi instrumenti con sordino, pisan je pod očiglednim uticajem C. Franka. Kod "Malo brže" (Un peu plus vite), viola donosi jedan recitativ koji uvodi u lirskiju melodiju: glavna tema srednjeg dela, ali bez sordina.

IV "Finale "Très modéré" (Veoma umereno) nažalost je daleko ispod prethodnih stavova: tematske aluzije na prvi i drugi stav su ahitektonski slabo sazdane."

Osim svojih klavirskih dela, u toku sledeće dvadeset dve godine Debisi, nakon Gudačkog kvarteta, nije više komponovao kamerna dela. 1915. je otpočeo niz od "šest sonata za različite instrumente", od kojih su komponovane jedino tri. Na naslovnim stranicama, Debisi se ponosno potpisivao kao "Musicieu Francais", francuski kompozitor (to je bilo za vreme rata). On je ove sonate komponovao u duhu svojih velikih prethodnika Kuprena i Ramoa.

Ciklus otpočinje Sonata za violončelo.

I U "Prologu" klavir donosi recitativ koji odiše kraljevskim dahom Lilijeve muzike. Glavna tema u ovome kratkom stavu, tužna u svom izrazu, nalazi se u violončelu.

II Središnji deo predstavlja jedna fantastična serenada u stilu "Général Lavine" iz Prelida, bogata novim do tada nečuvenim efektima.

III Finale spaja veličanstvenost "Prologa" (tematske aluzije) sa atmosferom scherza.

Od napisane tri sonate, najznačajnija je druga po redu a to je Sonata za flautu, violu i harfu. Novinu predstavlja sastav ansambla: ako se uporedi zvučnost romantičarskih klavirskih trija sa ansamblom koji je predvideo Debisi, uočava se znatna modifikacija u zvuku. Lirsku violinu, odmerenost flaute, raskošni ton violončela zamenjuje devičanska viola, dok harfa zamenjuje klavir.

I "U jednom članku posvećenom Betovenu, a kasnije objavljenom u "Gđa. Osmina Antidiletantkinja", Debisi se, na upravo deplasiran način šali sa njegovom Šestom simfonijom; a evo i njega samog sada, sa sopstvenom "Pastoralnom", i to kako!... " Doduše, biće razočaran čovek koji iščekuje cvrkut ptica i idilični žubor potoka, srednji deo, koji priprema jedan "Animando", pun ukroćene snage, prekrasan je u svojoj radosti.

II "Interlude". Nad ovim stavom stoji oznaka "Tempo di Minuetto". Kratka melodija, koju naizmenično preuzimaju razni instrumenti, razvija se u čistoj atmosferi menueta, iako bez njegovih gracioznih oblika. Srednji deo "Graziosamente" nešto je življi.

III Finale. Harmonična kao lep letnji dan, treperi i bruji u harfi jedna kvinta; iznenada, drugi zov flaute: u beskrajnim visinama plavoga neba – ševa, biće iz legende, koje se odvojilo od prirode i uzvisilo nad njom. Priključuje se viola jednom smelom melodijom koja se završava imitacijom motiva flaute. Pri kraju Finala, kratka reminiscencija prvoga dela, koju odmah potiskuje motiv ševe, kojim se delo i završava. Radost i snaga ovog Finala, koje je napisao već bolesni umetnik, jedinstvani su i neuporedivi. Po mišljenju mnogih kritičara ova sonata predstavlja najlepše Debisijevo delo.

Violinska sonata je poslednje Debisijevo delo.

I I ovde je početak pun veličanstvenosti, i u gudačkom instrumentu. Ponavljanje jednog motiva stvara polet koji deluje misteriozno. Zatim, "Appasionato", koji se smiruje u srednjem delu. Klavir i violina sviraju istovremeno u različitim vrstama takta (polimetrija). "Ritam i kolorit su sada postali toliko neodređeni da je teško govoriti o melodiji."

II "Intermède" je jedna fantastična serenada: dominira ponavljanje tonova, koji dočaravaju manodoline, ali ih prekidaju skokovi koji podsećaju na "Prelide za klavir" (Danse de Puck).

III Početak finala donosi citat iz prvoga stava, značajan uvod u igračku temu, krajnje živahnu, u 9/16 taktu. Srednji deo, lagan i razvučen ima nečeg grotesktno melanholičnog u sebi; "expressiv et soutenu", – parodija igračke teme. Pri kraju, ova tema postaje živahna, ovaj završetak deluje čak razuzdano.

2.2. Klavirske kompozicije

Dve arabeske (1888) i Balada najbolje dokazuju da Debisi, u samom početku, nije uspevao da se oslobodi stege Griga i Šumana. Sasvim nov ton, međutim, treperi u Bergamskoj sviti (Suite bergamasque, 1890), a "Mesečina", stav iz Svite (Clar de lune) čitavo otkrovenje.

U svojoj zbirci za klavir (Pour le Piano, 1901) Debisi se svesno podvrgao uticaju svojih mudrih predaka, francuskih klavsenista, koji su u poslednje vreme dosta zanemareni.

Godinu dana kasnije, nastupa veliki preobražaj u inspiraciji. Od toga doba pa za dugo, Debisi je dolazio do nadahnuća kroz vizuelne utiske, kao što se vidi i po naslovima koje je davao delima ili epohe: "Otisci" (Estampes), "Slike" (Images). Zahvaljujući svojoj živoj i originalnoj imaginaciji, on je svoje vizuelne impresije savršeno pretvarao u zvučne slike. "Otisci" (1903) ima sledeće delove: "Pagodes", u kojima Debisi otkriva misteriju indonezijskog orkestra; "Večeri u Granadi" (Soirées dans Grenade), habanera u slobodnom ritmu; "Vrtovi pod kišom" (Jardins sous la pluie), savršena stilizacija romorenja kiše, razvedravanja, cvrkuta ptica. Prva zbirka Slike (Images, 1905) sadrži kao glavni komad "Odblesci u vodi" (Reflets dans l'eau); ribnjak u kome se ogledaju drveće i biljke, inspirisao je kompozitora na ovo delo. U drugoj zbirci Slike (Images, 1907) su uticaji indonezijskog orkestra, u komadima "Zvona kao lišće" (Cloches à travers les feuilles) i "A mesec silazi na nekadašnji hram" (Et la Lune descend sur le temple qui fut); "Zlatne ribice" (Poissons d'or) inspirisala je jedna japanska slika. Toj epohi takođe pripada Veselo ostrvo (I' lsle joyeuse, 1904), jedna od najlepših Debisijevih klavirskih kompozicija. "Duhoviti Dečiji kutak (Children's Cornner) Debisi je komponovao za svoju ćerčicu: "Mojoj dragoj maloj Chouchou, sa nežnim izvinjenjem njezinog oca zbog onoga što sledi."" 1. "Doctor Gradus ad Parnassum": mladi pijanista veruje da će preko jedne Klementijeve etide postati stanovnik brda muza. 2. "Jimbo's Lullaby": uspavanka za slona čija se glava klati. 3. "Serenada lutki" (Serenade of (for) the Doll): fina satira o gitari i serenadama. 4. "Igra snega" (The Snow is dancing) intimni peudant "Vrtovima pod kišom"; kod "blago i tužno" (doux et triste), Debisi se podseća na Pučinijevu "Leptir" (Butterfly). 5. "Mali Pastir" (The little Shepherd), priča iz srećne Arkadije. 6. "Golliwogg's cake–walk": jedna crnačka lutka igra, čas sa ukočenim osmehom, čas sa velikim uzbuđenjem. Proročanstvo koje još nije ostvareno, a koje ukazuje na sve ono što bi evropska muzika mogla da nauči iz škole američkih Crnaca.

Preludiji (Préludes) su obuhvaćeni u dve zbirke (1910 i 1913). Svi ovi komadi su nastali i razvili se u svetlu čistog tona.

I 1. "Igračice iz Delfa" (Danseuses de Delphes): inspirisano grčkim torzima u Luvru.

I 2. "Jedra" (Voiles): inspirisana smirajem dana na obali mora; po mirnoj vodi klize bela jedra barki i ocrtavaju se na jasnom nebu. U ovom svom preludiju, Debisi je koristio celostepenu lestvicu.

I 3. "Vetar u ravnici" (Le vent dans la plaine): laki zefir, koji povremeno uzima maha, i igra nimfi.

I 4. "Zvuci i mirisi u večernjem vazduhu" (Les sons et les parfums tournent dans l'air du soir) prema jednom Bodlerovom (Baudelair) stihu: svo sladostrašće letnje večeri.

I 5. "Brežuljci Anacaprija" (Les collines d' Anacapri): ovo je zapravo želja Debisija da nam prikaže narodno veselje u Capriju.

I 6. "Koraci u snegu" (Des pas sur la neige): melanholična atmosfera zimskog dana. Ovde se vidi Debisijeva naklonost Berliozu.

I 7. "Šta je video zapadni vetar" (Ce qu'a vu le vent d' Ouest): jedna uzbudljiva slika prirode iz koje izbija veoma osobena Debisijeva strast.

I 8. "Devojka sa lanenom kosom" (La fille aux cheveux de lin): to je junakinja "Škotske pesme". Ovde se oseća uticaj nordijske muzike, posebno Griga.

I 9. "Prekinuta serenada" (La serenade interrompue): blagi podsmeh španskim ljubavnicima, sviračima na gitari.

I 10. "Potopljena katedrala" (La cathedrale engloutie): nebulozna vizija stare bretonske legende; kada je more veoma nisko, pojavljuju se tornjevi katedrale Iga, koju su nekada talasi progutali, čuju se zvona i crkveno pevanje. U ovom komadu, Debisi je koristio jedan srednjevekovni polifoni postupak (organum).

I 11. "Igra đavolka" (Le danse de Puck): muzički pokret đavolka iz Šekspirovog "Sna letnje noći".

I 12. "Minstrels": duhovita skica crnačkih muzičkih klovnova, koje je Debisi video u jednom music–hallu.

II 1. "Magle" (Brouillards): čudesna magla tonova, ali bez melanholije koju osećamo u prirodi.

II 2. "Mrtvo lišće" (Fevilles mortes): lišće pada, sumorno i polagano; melanholična vizija jeseni.

II 3. "Vinska kapija" (La Puerta del Vino): Debisija je na ovaj komad inspirisala jedna razglednica čuvene "Vinske kapije" koju mu je bio poslao de Falla.

II 4. "Vile su izvrsne igračice" (Les fées sont d'exquises danseuses): prekrasna vizija vodenih vila koje igraju.

II 5. "Vresište" (Bruyéres): nasred tihoga vresišta, pastir svira u svoju sviralu.

II 6. "Ekscentrični general Lavine" (Général Lavine–eccentic): duhovito sećanje na jednog klovna, koga je Debisi video jednog dana u "Follies Marignyju".

II 7. "Terasa za audijencije na mesečini" (La terrase des audiences au clair de lune): orijentalna vizija, inspirisana Lotijevom knjigom "Indija bez Engleza". Komad počinje prvim tonovima popularne pesmice "Au clair de la lune...".

II 8. "Nestašna vodena vila" (Ondine espiègle): vodena vila se igra sa talasima.

II 9. "Hommage à S. Pickwick Esq. P.P.M.P.C.: karikatura Dikensovog junaka. Nacionalna engleska himna, sa komičnim prizvukom, a zatim zov poštanskog roga; diližansa se klati i trnjesa po putu. Na kraju, Debisi se nezlobno podsmeva starom simpatičnom Englezu."

II 10. "Kanope" (Canope): antička posmrtna pesma, kojoj je kompozitor dao ime prema jednoj egipatskoj urni, koja se stavljala u grobove.

II 11. "Smena terci" (Les tierces alternées): etida za ukrštanje ruku.

II 12. "Vatromet" (Feux d'artifice): muzički vatromet, koliko briljantan toliko i poetičan.

U drugoj godini Prvog svetskog rata, izdavač Diran je pozvao Debisija na saradnju oko izdavanja nove edicije majstora klasike, koja bi trebala da zameni stara izdanja. Debisijev izbor bio je Šopen, kompozitor koga je obožavao od početka svoga školovanja. Ponovno studiranje Šopenovih kompozicija je inspirisalo Debisija za njegovo najgenijalnije klavirsko delo: Dvanaest etida (Douze Etudes) koje je posvetio velikom Poljaku. "Kao i Šopen, francuski majstor je uspeo da svakom tehničkom problemu da određen sadržaj velike muzičke vrednosti; time je Debisi bez literarne inspiracije i spoljnih uticaja, napisao svoj umetnički testament, i danas još uvek suviše malo poznat."

Od kompozicija za četiri ruke, značajne su: Mala svita (Petite Suite, 1889), u kojoj se još uvek oseća uticaj nemačkog romantizma (Brams). Pojedini delovi nose nazive: "Na brodu" (En bateau): jedna barkarola, "Povorka" (Cortége): veoma osobena adaptacija jednog marša, "Menuet" i "Balet": smenjivanje veoma živog 2/4 takta sa jednim valcerom (u 3/8). Šest antičkih epigrafa (Les six éphigraphes antiques, 1914): 1. "Evociranje Pana" (Pour evoquer Pan), 2. "Jednom bezimenom grobu" (Pour uv tombeau sans nom), 3. "Za laku noć" (Pour que la nuit soit propice), 4. "Za igračicu sa krotalonom" (Pour la danseuse aux crotales), 5. "Egipćanke" (Pour l' Egyptieune), 6. "Iz zahvalnosti jutarnjoj kiši" (Pour remercijer la pluie au matin).

Belo i crno (En blanc et en noir) Debisi je komponovao za dva klavira, 1915. godine. Jednu ispovest, koju je rat izvukao od ovog kompozitora, otkrivaju čudni natpisi koje nose pojedini komadi ove kompozicije, kao i neuobičajena oporost i duboka tuga ove muzike.

2.3. Orkestarska dela

Iberia (Ibèria, 1908). Kratka poseta San Sebastianu, predstavlja jedino Debisijevo putovanje u Španiju. O Iberijskom poluostrvu on je znao jedino preko slika i opisa. U Parizu je slušao špansku narodnu muziku, ali je uvek izbegavao da lokalni kolorit dočarava citiranjem ili imitiranjem narodnih pesama. I pored toga, u "Iberiji" je Debisiju uspelo da stvori atmosferu svojstvenu Španiji. "To, bez okolišanja, potvrđuje i de Falla: "Izgleda kao da se približavaju odjeci sela u atmosferi treperave svetlosti, kao u kakvoj "Sevillani"."" Debisijeva "Iberia" prikazuje Španiju, ovu čudesnu živopisnu zemlju, obilje utisaka nastalih u dodiru jedne mašte sa stvarnošću koju je daleko nadvišavao. Da bi toj celini dao savršenu uravnoteženost, kompozitor je ove utiske grupisao. "Iberia" nije hladna akustička dokumentacija, već očevidno kapriciozna igra fantastičnih vizija, koje nas navode da sanjarimo. Čitava jedna rasa, čitava jedna civilizacija slivene su ovde u jednu osobeno lepu sintezu.

More (La mer, 1905). Ove "Tri simfonijske skice" (Trois esquisses symphoniques) daleko su od toga da budu samo skice: nikada Debisijev stil nije dopreo do sličnog majstorstva i u najmanjim pojedinostima, razbijajući ih i kombinujući, da bi ih najzad stopio u savršeno jedinstvo, koje majstorski opisuje večito dolaženje i odlaženje talasa. Zbog toga "More", po sudu velikog broja kritičara, predstavlja vrhunac svega onog što je Debisi komponovao za orkestar.

I "Od zore do podna na moru" (De l' aube à midi sur la mer). Kao što jačina svetlosti raste neprekidno od zore do podna, čak i ako svremena na vreme kakav oblik prekrije sunčev disk, i kao što se i odblesci neprestano menjaju, tako isto i muzičke harmonije ovog komada bujaju u jednoj veličanstvenoj gradaciji. Debisi je ovde stvorio izraze koji, čisto muzički, savrešeno prenose objektivne sadržaje. "Brzo talasanje sekundi, mirnu nepravilnost Tritonovog signala sa kapricioznim triolama i umrtvljenim i umornim sinkopama (u partituri br. 1), glavnu temu ovog dela (partitura br. 3) i njezin ljuljuškavi ritam, te, pri kraju (partitura br. 14), ovu himnu koja nestaje u daljini i završava se u kratkotrajnoj huci."

II "Igra talasa" (Jeux de vagues). To je preplitanje nežnih i neuhvatljivih arabeski koje se samo jedan put rascvetaju, prelazeći s jednog na drugi instrument i posle toga smiruju.

III "Razgovor vetra i mora" (Dialogue du vent et de la mer). Da bi bili u skladu sa karakterom ovog finala, morali su melodijski elementi iz prvoga stava biti modificirani. Tritonski signal, na primer, dobija u trubi ubrzanje do uznemirene teskobe. Himna koja nestaje u daljini postaje ovde još šira. Sa druge strane prava tema ovog stava je nemirna, pošto se koleba između male i velike sekunde, a naročito zbog svoga tempa, čas sporijeg, čas bržeg.

Popodne jednog fauna (Prélude à l'après–midi d'un faune). Pastoralna poema "Popodne jednog fauna" Stefana Malarmea dočarava raspoloženje jednog fauna, koji sanjari u hladovini, na obroncima Etne. Sam kompozitor dao je ovakav komentar: "Muzika za ovaj preludij je veoma slobodna ilustracija krasne Malarmeove poeme. Ona nipošto ne želi da ovu poemu sažme, već da dočara različita raspoloženja u kojima se rađaju želje i snovi Egipana u ovo vatreno popodne. Umoran od vitlanja bojažljivih nimfi i plašljivih najada, on se prepušta sladostrasnom snu, u kome se ostvaruju sve njegove želje: potpuno posedovanje sveukupne prirode." Meka i udaljena, flauta svira svoju zamišljenu melodiju. Iz harfe na to poteku nekoliko glissanda, prekidani sporim zvucima rogova. Zatim, flauta nastavlja sa svojim meditiranjem, koje se ovog puta odvija nad lakim tremolom gudača. Ostali drveni duvači daju lirskiji ton ovom pastoralnom koncertu, u kome flauta ostaje dominantna, pa oboa donosi jednu življu melodiju, koju preuzimaju violine. Kombinovanjem jedne ulazne melodije sa diminuendom, postiže se osoben efekat, koji priprema prelaz ka srednjem delu u Des–duru. Po melodiji, ovde Debisi podseća na Masnea. Za kratko vreme triole prete da vrhunac preobraze u patetiku, ali napetost blagovremeno popušta i solo violina kao da hoće da završi srednji deo, utoliko pre što flauta ponovo donosi početak Preludija, ali sporije. Međutim, grotesktno i čežnjivo upliće se oboa u zvuk drevnih duvača i gudača. Potom, nov nastup početka Preludija, još sporije, pa vraćanje satiru i nimfama. Nakon upada antičkih činela, vraća se dokona atmosfera sladočašća, koja je prožimala čitav početak Preludija, pa zamire, malo po malo, gubeći se u daljini.

Tri nokturna (Trois nocturnes). Od ove tri kompozicije najznačajniji su "Praznici" (Fêtes). Prvi nokturno "Oblaci" (Nuages) dočarava mirno kretanje oblaka koji klize po vedrom nebu. Već prvi taktovi, u klarinetima i fagotima, određuju opštu atmosferu: ljuljuškavi akordi prolaze i vraćaju se, uvek u novom obliku. Najjači dokaz da je Debisi sa velikom pažnjom slušao javansku muziku jeste, kratak motiv u engleskom rogu, sa brzom početnom triolom, što, zapravo, još više podvlači utisak nestvarnoga. Izuzetna originalnost drugog nokturna "Praznici" (Fêtes), nije toliko u izboru sižea koliko u načinu kako je on tretiran. Retko se može sresti veća odmerenost u izlivanju preobilne radosti no što je to ovde slučaj. Tok dela je stalno ravnomeran, što je za Debisija redak slučaj. Nastupaju violine, i odmah se razigraju fantastični meandri jedne španske igre, čiji zamah ubrzo smiruje melodija u antičkom modusu, koju donose najpre engleski rog i klarineti, a potom flaute i oboa. Kratka ali energična fanfara, truba i trombona okončava ovo prvo kolo. Posle glissanda harfi, u vrtlogu eteričnih tonova, fantastična igra se nastavlja, smenjujući se sa dorskom melodijom koja se s vremena na vreme zamagljuje. Zatim, igra postaje lirična, zahvaljujući flauti, oboi i klarinetu, koju preuzimaju gudači. Prvi deo se naglo prekida, u punom huku španske igre. Srednji deo počinje laganim picikato (pizzicato) maršem, kome kasnije trube suprostavljaju svoju fanfaru, koja se sve više i više približuje. Kada prolazi povorka (limeni duvači bez sordine), začuje se dorska melodija, ali u gudačima. Zatim stupa još nekoliko taktova marša, u kome učestvuju svi limeni duvači, i muzika defilea prestaje. Slobodnu reprizu prvog dela okončava oboa, koja očinskim tonom najavljuje da je prazniku kraj. Treći nokturno "Sirene" (Sirènes), retko se izvodi zbog ženskog hora koji je predviđen za ovaj stav. On je delimično i zbog preterane dužine, slabiji od prva dva.

Remek delo Kloda Debisija predstavlja opera Peleas i Melisanda (Pelléas et Mélisande). "Ova lirska drama crpi najvećim delom svoju muziku iz sveta skoro apsolutne tišine: "To je muzika za slepe", rekao je jednom Žan Kokto (Jean Cocteau) – muzika najdelikatnijih nijansi. I samo na retkim mestima, ovo strujanje tonova, mirno i ujednačeno, ima nešto življi puls."

C. Debisi. Peleas i Melisanda, autograf

Prizor iz opere Peleas i Melisanda

I 1. Sedeći kraj izvora, mlada Melisanda plače. Zatim nailazi Golo, unuk nemačkog kralja Arkela, koji već satima sledi trag ranjenog vepra. Golo spazi mladu devojku i pita je zašto plače, a Melisanda odgovara: "Ne dotiči me se." On je i dalje uporan, ali bilo šta činio, ona mu tek ponešto odgovara, tek toliko, da je pobegla i da je bacila svoju krunu u izvor, a zabranjuje Golou da pokuša da je izvadi. Mladi čovek hoće da se vrati i sobom povede Melisandu, ali mora da prizna da se i sam izgubio u šumi, pa zato moraju da zajedno potraže put natrag.

I 2. U jednoj dvorani svoga dvorca, Ženevijeva, majka Pelasa i Goloa, čita svom slepom ocu Arkelu Goloovo pismo Pelasu. Golo priča kako je u šumi naišao na Melisandu. On je mladu devojku uzeo za ženu, ali još ne zna ko je ona. Golo se plaši da Arkel neće primiti Melisandu kao sopstvenu ćerku, te stoga moli Peleasa da pripremi njihov dolazak, a ako Arkel odobri njegovu bračnu vezu, da trećeg dana, pošto je primio pismo, upali svetiljku u onoj sobi koja gleda na more. Kralj razmišlja o Golu i o njegovoj ženidbi sa princezom Ursulom, na kraljevo navaljivanje, a iz čisto političkih razloga. Ženevijeva se podseća na to kako je Golo nakon Ursuline smrti živeo isključivo za svog sina Iniolda. Kad se Pelas pojavio, Arkel mu naredi da još to veče upali svetiljku na kuli.

I 3. Melisanda se plaši mračne šume koja okružuje dvorac. Ženevijeva je teši, govoreći joj kako je i ona nekada strahovala od ovog divljeg i mračnog mesta. Začuje se šum Peleasovih koraka. Iz luke se čuju glasovi osoblja broda koji je doneo Melisandu. Brod nestaje u daljini. Ženevijeva želi da zagrli malog Iniolda pre nego što ga odvedu u krevet, pa moli Peleasa da otprati Melisandu u dvorac. Oni još koji časak posmatraju more, pa Peleas, opraštajući se, najavljuje da će sutra otputovati.

II 1. Blizu fontane, u dvorskom parku, Peleas pita Melisandu da li ona već poznaje ovo tiho mesto, na koje se on sklanja svakoga dana kada je vrućina suviše jaka. On ovaj izvor naziva "fontana slepih", jer je na njoj nekada, više slepih povratilo svoj vid. Ali od kako je kralj Arkel postao skoro potpuno slep, izvor je izgubio svoju čudotvornu moć. "Melisanda uzalud pokušava da nazre dno ove duboke mirne vode. Plašeći se da ne padne unutra, Peleas hoće da je pridrži za ruku, ali mu ona zabrani da je se dotakne. Peleas pita da li je istina da ju je Golo susreo kod jednog izvora; šta ju je onda pitao i zašto nije dozvolila da je zagrli. Ali Melisanda skreće Peleasovu pažnju rečima: "Primetila sam nešto u dubinama izvora"." Uprkos Peleasovim opomenama, ona se igra svojom burmom, odjednom, simbol njenog braka joj sklizne sa prsta i padne u izvor. Časovnik otkucava dvanaest sati. Prestrašena Melisanda pita Peleasa kako ovo da objasni Golou, a on joj savetuje da kaže istinu.

II 2. U jednoj dvorani dvorca, Melisanda bdi nad svojim povređenim mužem. Jašući po polju, on se srušio, pošto mu se konj, zastrašen od dvanaest udara nekog zvona iznenada prepao. Melisanda odjednom zaplače. Na to je Golo upita zašto plače, a ona mu kroz suze odgovara da je na ovom mestu vrlo nesrećna i moli ga da zajedno odu, daleko od ovog zamka. Tešeći je, Golo je prihvati za ruku i tada primeti da joj je burma nestala, a kada je želeo da sazna razlog, Melisanda poče izbegavati istinu. Reče mu da je prsten izgubila na obali mora dok je tražila školjke za malog Iniolda. Golo zahteva da smesta, bez obzira što je noć, ode i potraži burmu, a naređuje da je Peleas prati.

II 3. Peleas i Melisanda se približavaju obali, međutim, zaboravili su baklju i Peleas predlaže da sačekaju izlazak meseca. U međuvremenu, Peleas upozorava Melisandu da će Golo zatražiti da mu ona pokaže mesto na kome je izgubila burmu. Kad se mesec pojavi, oni primete tri sirota starca, obučena u belo, kako spavaju ispruženi u pećini. Peleas ne želi da im remeti san pa odluči da se vrate sutra.

III 1. Stojeći kraj prozora Melisanda se češlja i pevuši. U podnožju kule, pojavljuje se Peleas, da bi se oprostio od nje. Međutim, Melisanda mu izjavljuje da mu neće pružiti ruku ako odluči sad da ode, i tako ga prisili da svoj odlazak odloži. Melisanda se naginje kroz prozor i prekriva Peleasa svojom kosom. I dok joj on ljubi kosu, iznenađuje ih Golo koji ih kudi zbog njihovog detinjastog ponašanja.

III 2. Golo vodi Peleasa kroz podzemne hodnike zamka. Zastaju kraj jednog dubokog bunara, svetlost fenjera igra po hrapavim zidinama. U strahu oni odlaze.

III 3. Na terasi iznad podzemnih hodnika, morski vetar i miris ruža im brzo rastera strah. Tada zapaze Ženevijevu i Melisandu kako gledaju kroz prozor. Golo iskoristi priliku da upozori Peleasa da se manje viđa sa Melisandom.

III 4. Na klupi pred dvorcem, ispod Melisandinog prozora, Golo ispituje malog Iniolda: "O čemu razgovaraju Peleas i Melisanda kad su sami? Da li se prepiru? Grle li se?" "Da, jedanput su se zagrlili, evo ovako..." i dečak poljubi svoga oca u usta. "Ali poneki put, isto tako, oni i plaču..." Melisanda pali svetiljku u svojoj sobi. Golo podiže malog Iniolda do prozora i naređuje mu da pažljivo gleda i tačno ispriča ono što vidi. Mali dečak govori da je i Peleas u sobi, da on i Melisanda ćute i nepomično gledaju u svetiljku. Iniolda iznenada hvata strah i moli oca da ga spusti na zemlju.

IV 1. U jednoj sobi dvorca, Peleas moli Melisandu za poslednji sastanak, on želi da se oprosti od nje. Njegov bolestan otac preklinjao ga je da otputuje. Dogovorili su se da će se sresti uveče u blizini "fontane slepih". Začuli su se glasovi iza vrata i Peleas se povuče.

IV 2. Ulazi Arkel. Pošto je Peleasov otac izbegao smrt Arkel se nada da će u zamak ući radost i da će lepota i mladost Melisande biti radost njegovih poslednjih dana. Dolazi Golo i Arkel primećuje krv na njegovom čelu. Melisanda htede da je obriše ali joj Golo zabrani da ga dodirne. Ona pokuša da pobegne, ali je Golo primora da klekne, zgrabivši je za kosu poče je vući kroz odaju.

IV 3. Mali Iniold se igra blizu "fontane slepih". Ova scena se obično izostavlja.

IV 4. Peleas stiže na dogovoreno mesto. Zatim stiže i Melisanda, zakasnila je pošto je Golo bio opsednut užasnim snovima. Peleas otkriva Melisandi svoju ljubav, sasvim tiho i ona otkriva svoja osećanja. Na zvuk vrata koja se otvaraju oni zadrhtaše. Ulazi Golo sa mačem u ruci i ubija Peleasa i nemo proganja Melisandu koja beži.

V 1. Melisanda spava u svojoj sobi. Njena povreda nije ozbiljna ali se u njoj ugasila volja za životom. Ona se budi, čini joj se kao da je to bio samo san. Golo je moli za oproštaj. On će svoje delo okajati svojom smrću, ali Melisanda mora priznati da li je njena ljubav bila grešna ili nevina. Ona poriče da je bila grešna ali ne uspeva da otkloni Goloove sumnje. Melisanda upita da li to počininje zima, pošto je hvata strah od hladnoće koja je obuzima. Svoju poslednju misao upućuje detetu.

2.4. Solo pesme

"Zvona" (Les cloches) i "Romansa" (Romance), na stihove Pola Buržea (Paul Bourget) nas upoznaju sa mladim Debisijem dok "Zaboravljene arijete" (Ariettes oubliées), "Verlaine" (Verlen) sadrži i "U mome srcu su suze" (Il pleure dans mon coeur), koju je čovek uvek sklon da shvati kao romansu, ali i "Zeleno" (Green), koja otkriva pravi Debisijev stil. Od "Pet pesama" (Cinq poèmes) na Bodlerove tekstove značajne su "Večernja harmonija" (Harmonie du soir) i "Vodoskok" (Le jet d'eau). Prva zbirka "Galantne svetkovine" (Fètes galautes) sadrži, između ostalog i duhovitu pesmu "Marionete" (Fautoches). Druga zbirka je iz 1904. u kojoj je najlepši "Sentimentalni razgovori" (Colloque sentimental). U "Tri francuske pesme" (Trois chansous de France), "Vreme je ostavilo svoj plašt" (Le temps a laissé sou manteau) od Šarla d' Orleana opisuje radost koju u ljudskim srcima budi dolazak proleća.

Moris Ravel – biografija

Moris Ravel

Drugi značajan kompozitor koji je, svakako, obeležio razdoblje impresionizma jeste Francuz Moris Ravel (Ravel, Maurice Joseph). Rođen je 7. marta 1875. godine u Sibiru od oca francusko–švajcarskog i majke baskijskog porekla. Ubrzo nakon rođenja svoga sina, Ravelovi su se preselili u Pariz. Sa 14 godina primljen je u pripravno odeljenje Konzervatorijuma. Muzičke studije je nastavio u istoj školi kod Žedalža (Gèdalge) i Forea (Fauré). Tada je prvi put sreo Erika Satiea, osobenog kompozitora, koji je sa puno energije radio na obnovi francuske muzike. Međutim, Ravel je u početku pisao pod uticajem Šumana (Schumann) i Lista (Liszt), a zatim Satija (Satie) i Šabrijea (Chabrier), ali najsnažniji utisak su na njega ostavila dela Kloda Debisija. Prvi Ravelovi radovi naišli su na osudu publike i kritike. Značajniji uspeh postigao je tek 1889. godine "Pavanom za preminilu infantkinju" ( Pavane pour une Ifante défunte). Tri puta je bezuspešno konkurisao za Veliku nagradu Rima (Prix de Rome). Prilikom četvrtog pokušaja 1905. odbijen je već u preliminarnim odabiranjima, zbog očigledne netrpeljivosti jednog dela žirija.

Ravel se bio i dušom i telom posvetio kompoziciji, provodeći većinu godine u skromnom selu Monfor l' Amori (Monfort – l' Amaury), gde je imao malu kuću, sa nameštajem iz vremena Luj–Filipa, i kopijom japanskog salona, koji je gledao na vrt u istom stilu. Ravelova umetnost je izazvala žestoke diskusije. "Još 1906. godine, kritičar "Temposa", veoma konzervativni Pjer Lalo (Pierre Lalo), govoreći o "Histories naturelles", pisao je: "Sve to pomalo podseća na kafanski koncert, kafanski koncert sa intervalima nona, pa, zato, padam u iskušenje da dam prednost običnoj kafanskoj muzici."" U vreme kad je započeo da piše Klavirski trio, izbio je rat. Ravel se dobrovoljno prijavio i preduzeo je sve moguće korake da bude primljen u vazduhoplovstvo. Međutim, uspelo mu je samo da dospe u jedam automobilski odred. U toj formaciji učestvovao je u velikoj ofanzivi na Verdunu. Posle rata, osećajući veliku potrebu za odmorom, Ravel se povukao u Cevenes (Cevennes), gde je napisao svoje remek delo "Valcer" (La valse).

Rukopis Morisa Ravela

Za vreme rata, Mme Kolet mu je ponudila svoj rukopis "Balet za moju ćerku", koji ga je inspirisao za operu "Dete i čarolije" (L'enfant et les sortilèges) na kojoj je radio čitave tri godine a dovršio 1925. Od značajnih kompozicija koje su nakon toga nastale, najznačajnije su: Koncert za klavir, posvećen Margeriti Long, Koncert za levu ruku, koji je komponovao za nemačkog pijanistu Pavla Vitgenštajna, ratnog invalida. Obe kompozicije potiču iz 1931. godine. Meseca oktobra iduće godine, Ravel je bio žrtva jednog automobilskog udesa; stvar je bila toliko ozbiljna, da se on nikada više nije potpuno oporavio. Do kraja života napisao je još samo jednu zbirku pesama "Don Kihot Dulcineji" (Don Quichotte à Dulcinée). Kao posledica telesne povrede javlja se i oboljenje mozga koje je prouzrokovalo paralizu. Posle hirurškog zahvata nastupile su komplikacije od kojih je ubrzo umro, 1937. godine.

Žak de Zone (Jacques de Zoghed), bliski Ravelov prijatelj, izneo je u svojim "Memoarima" da je, nakon slušanja jednog snimka "Popodne jednog fauna", majstor, sa suzama u očima potvrdio: "Upravo dok sam slušao ovo delo, ima tome, evo, već dosta vremena, shvatio sam šta je prava muzika." Na Ravela je izvršio uticaj Stravinski, sa kojim se upoznao 1912. On je pošao njegovim tragom ka neoklasicizmu, kao što se vidi iz Klavirskog koncerta, ali je Ravel uvek ostao krajnje rafinirani kompozitor.

Moris Ravel – dela

2.5. Kamerna muzika

Kao i Debisi, Ravel na ovome području počeo jednim remek–delom: Gudačkim kvartetom, njegovim najosećajnijim i najliričnijim opusom. U ovoj kompoziciji violina preuzima tradicionalnu ulogu prve violine.

I Uprkos dominantnom tonalitetu, F–dur, "Veoma blago" (Très doux) izražava u stvari blagu melanholiju. Osnovna ideja blago nabujava, ulaznim skalama u tercama druge violine i violončela. Kod "expressif" napon nešto popušta, a ova dva takta dolaze do izražaja naročito u razvojnom delu. Druga tema je zajedničko pevanje prve violine i viole, kome triole daju povremeni nemir, prigušuje se ležećim harmonijama, a svemu ovome daje nekoliko pizzicata u violončelu u drugo značenje.

II "Skerco" (Scherzo) počinje pizzicato četiri instrumenta, a polet mu daju raznovrsni ritmovi koji ga nose (istovremena upotreba šestoosminskog i tročetvrtinskog takta). Pizzicato se razrešava trilerima prve violine, koji uvode drugu melodiju, lirsku. Srednji deo je sastavljen od jedne polagane epizode, koju uvodi violončelo, žalobnim tonom. Violina donosi drugu misao Scherza, ali u sporijem pokretu dok jedna kratka epizoda nagoveštava povratak živog početka. Pre nego što se ovaj ponovo javi, violina, u oktavama, podseća na tužnu pesmu violončela u početku srednjeg dela.

Très Doux

III "Veoma lagano" (Très leut). Viola preuzima glavnu reč tokom najvećeg dela ovog stava, sem kad se tempo ubrza, tj. u sredini. Dva takta uzeta iz prvog stava se redovno ponavljaju i predstavljaju varijaciju prve teme.

IV Finale počinje živahno u petoosminskom taktu. Zahvaljujući melodiji u prvoj violini i varijaciji na drugu temu iz prvoga stava, muzika postaje raspevanija. Finale jasno podseća na početak Debisijevog Gudačkog kvarteta.

Introdukcija i Alegro (Introduction et Allegro, 1906) za harfu, gudački kvartet, flautu i klarinet. Triole drvenih duvača daju polagani uvod, koji gudači preuzimaju i lirski razvijaju. Odmah potom, temu preuzimaju isti instrumenti, ali u obrnutom redosledu. Prva tema Alegra je solo za harfu, druga – solo za gudače.

Klavirski trio (1915) je daleko objektivniji od gudačkog kvarteta .

I Glavna misao duguje svoju originalnost podeli osamosminskog takta na 3/8 + 2/8 + 3/8, druga, pak, tema pokazuje istu podelu takta, ali maskiranu sinkopama. Od samog početka ovog stava srećemo se sa kolorističkim efektima gudača, koji su karakteristični za čitavu ovu kompoziciju.

II Ovaj stav je izgrađen po šemi A–B–A.

III Temu najpre donosi bas, ali se ona pojavljuje i u višim glasovima.

IV U Finalu u potpunosti dominira svečana tema, koju donosi klavir, podržava je violina. Petčetvrtinski takt povremeno se proširuje u sedamčetvrtinski.

"Sonata za violinu i violončelo (1922) dostojno nosi svoju posvetu: "Uspomeni Kloda Debisija". Ovo delo, retko izvođeno, predstavlja, po našem mišljenju, vrhunsko dostignuće u Ravelovoj kamernoj muzici. Njezina intimna misao se izražava u majstorskom dvopevu dvaju instrumenata, smenjujući se veoma originalnim kolorističkim efektima." U Violinskoj sonati (1927) Ravel je kombinovao stil iz Trija sa muzikom Crnaca. Drugi stav je "Bluz" (Blues), u kome se čuje odjek banja i saksofona. "Ciganin" (Tzigane) za violinu i klavir (1924) je jedna briljantna koncertna rapsodija, koja dočarava spontanost improvizacije ciganskih orkestara.

2.6. Klavirska dela

Od mladalačkih dela najznačajnija je Pavana umrloj princezi (Pavane pour une Infante defunte), nekoliko godina kasnije, Ravel je ovo delo orkestrirao. Vodoskok (Jeux d'eau, 1901) je komad koji je inspirisan stihovima Anrija de Renjiea: "Rečni bog se smeje iz vode koja ga golica." Ovde se smenjuju akcenti javanskog orkestra sa skoro praznim virtuoznim pasažima. U prva tri dela iz Ogledala (Miroirs) zvučne studije sa jednom monotonom harmonijom površno su prikrivene ornamentacijom brzih akorda.

Alborado del graciozo autoglaf

U poslednjem delu "Dolina zvona" (La vallèe des cloches) ovaj postupak je umereno korišćen, sjedinjuje se sa poetskom atmosferom. Pretposlednji deo (Alborada del gracioso) svoj polet nalazi u španskoj narodnoj igri. Ova zbirka je videla svetlost dana iste godine (1905) kada i Sonatina, gde srednji stav donosi sjajan primer Ravelove simpatije za prošlost.

Mouvement de Menuet

2.7. Koncerti

Od 1930. do 1931., Ravel je radio na dva klavirska koncerta. Klavirski koncert u G–duru posvećen je Margeriti Long. Nakon sjajnog melodioznog Adagio assai, Finale, veoma bučno, pisano pod uticajem džeza, donekle razočarava. Upadljivo lepši je Koncert za levu ruku, komponovan za austrijskog pijanistu Pavla Vitgenštajna, koji je izgubio svoju desnu ruku za vreme Prvog svetskog rata. Među koncerte bi se mogla ubrojati i kompozicija Ciganin (Tzigane), rapsodija za violinu i orkestar, ali je ovo delo prvobitno napisano za violinu i klavir.

2.8. Opere

Dete i čarolije (L' Enfaut et les sortilèges, 1925). Ovaj pesnički libreto čuvene književnice Kolet (Colette) priča o jednom nevaspitanom dečaku. Utisak da je na sceni dete postiže se na taj način što izvođača okružuje gigantski nameštaj.

I Kraj prozora visi kavez sa vevericom. Čajnik peva, mačka prede. Za stolom jedan dečak se duri. Mati ga kori, a on joj, na to , plazi jezik, za kaznu mora da ide u ćošak. On viče: "Baš me briga.", ali zato daje maha svome besu: lupa šolju, perom bocka vevericu, mačku povuče za rep, pokida zastor, sruši čajnik, istrgne klatno iz časovnika, uništi svoje sveske. Najzad, nemajući više šta pada u fotelju. Dečak zaspi, i priča počinje. "Sofa i fotelja žale se na svoju sudbinu, ali u isti mah ožive i svi ostali delovi nameštaja: stolice, otoman, stoličica... i pevaju u horu: "Ne želimo više Dečaka!" Sat bez klatna kao da je poludeo: "Ding, dong! Ding, dong!" Engleski čajnik i kineska šolja brbljaju, jedna na engleskom, druga na imitaciji kineskog, pošto nam do sluha dolaze reči kao što su: Mah–jong i Harikiri, koje, očito, nisu kineskog porekla." Kada posuđe, igrajući, nestaje, spušta se veče i Dete dolazi sebi, toga trenutka počinju čarolije o kojima je reč u naslovu. Vatra u kaminu plazi se na dečaka, i napada ga. Likovi sa razderanog zastora oživljavaju i, žaleći se, optužuju svog dželata. Sa jedne pokidane stranice, izlazi lepa princeza, ali čim je Dete pozove da ostane kraj njega, lik isčezne. Konačno dolazi i mučenje sa časova računa. Učitelj je jedan mali starac koji u ruci drži čegrtaljku, koja nervozno počinje da čegrće na najmanji njegov pokret. "Mučenje je sasvim klasično: dva voza napuštaju stanicu u razmaku od dvadeset minuta; seljanka polazi na pijacu sa korpom jaja; trgovac prodaje šest metara platna; 7x9=33! Iscrpeno, Dete pada."

II Noć je. Dečija soba pod mesečinom. Dve mačke, jedna crna, druga bela, igraju se na parketu, grabe se za vrat, grizu se, ranjavaju, spasavaju se, jedna goni drugu. Kad Dete pođe za njima, soba se pretvara u vrt. Počinje simfonijski koncert životinja: insekti, žabe krastače, sove i slavuji, svi su na okupu. U sred ovog poznatog društva dete je srećno, ali mu sreća ne traje dugo, jer sva ova stvorenja hoće da ga kazne zbog opakosti. Drveće ga optužuje što je rezao po njihovim stablima, igra konjica ga podseća na sve one insekte koje je pribo uz zid, bez ikakve svrhe, dok ga slepi miš optužuje da je ubio njegovu drugaricu. Žabe izlaze iz jezerca i preteći igraju, ranjena veverica mu prigovara zbog okrutnosti. Međutim, za to vreme njene dve drugarice, crna mačka i bela mačka, nastavljaju da se igraju, ne obraćajući pažnju na njenu nesreću. Sav u strahu, dečak viče majku, ali se tada sve životinje ustreme na njega i, u opštem metežu, veverica povredi šapu. Dečak joj previja ozledu i time odobrovolji životinje. Do duše i on sam je povređen, ali životinje ne mogu da mu pruže pomoć. Ali zato, sve one pokušavaju da, slično detetu, viknu: "Mama!", svaka na svoj način. Konačno, dolazi uteha svakoga deteta i vedri fugato rečima "On je dobar" (Il est born), završava ovu operu.

Španski sat (L'heure espaguole, 1911). Predigra stvara akustični dekor za ovu muzičku komediju: kucanje i izbijanje svih vrsta časovnika u magazinu starog časovničara Torkvemade, koji vredno radi. Dolazi jedna nova mušterija, a to je mazgar Ramiro, čiji stari sat traži opravku. On ga je nasledio od svoga strica, toreadora, i još uvek se po njemu vide tragovi roga jednog bika. Iz prednje sobe javlja se ženski glas: "Totor!" Zbunjen, Torkvemada objašnjava da ga njegova mlada žena Konsepsion tako iz šale zove. Ona ga pita zašto još nije otišao na svoj redovni nedeljni obilazak gradskih časovnika, na šta stari časovničar zamoli Ramira da ga sačeka dok se ne vrati – na razočarenje mlade žene, koja čeka mladog pesnika Gonzalva. Ipak, njoj uspeva da skloni Ramira, zamolivši ga da odnese jedan veliki časovnik na sprat. Gonzalvo, međutim, i dalje ostaje u lirskom raspoloženju. Ali, evo i nove glavobolje, ulazi stari bankar Don Inigo Gomez, čije namere prema Konsepsion nisu najpoštenije. Žena ima taman toliko vremena da sakrije Gonzalva u jedan časovnik, koji jadni Ramiro odvlači na sprat. Ovog puta, pak, Konsepsion ga prati, da bi pazila na krhku unutrašnjost mašinerije! Inigo shvata da je suvišan. Njegov ponos mu naređuje da ode, ali ga muči i želja da ostane. On nalazi srednje rešenje i skriva se u jedan časovnik. Kad začuje korake, on poveruje da je to Konsepsion, pa poviče: "Kuku." Međutim, to je Ramiro, sav ponosan što može da pazi na radnju. Mazgar dalje filozofira "o komplikovanom mehanizmu žene". Konsepsion nije zadovoljna, jer ne zna hoće li Ramiro biti tako dobar pa da skine dole onaj časovnik? Ona ostaje u radnji, ali se uplaši kada Inigo ponovi svoje "kuku". On se izvinjava što još uvek nije pred njenim nogama, ali je pritegnut kao mengelama: evo, dakle, i drugog obožavaoca u nevolji. Ramiro se vraća sa časovnikom, njemu je čitava ova stvar zanimljiva, pa pita Konsepsion ne bi li ona želela da proba još sa nekim satom. Samo, sada je na redu ovaj u kome se sakrio Inigo. Gonzalvo, još uvek pun lirizma, ostaje u svom skrovištu. Ramiro se, međutim oseća kao kod kuće, dopada mu se Konsepsionina ljupkost sa ovim premeštanjem. Samo, ni Inigo, priklješten u časovniku, nije se svideo Konsepsion, i mazgar mora ponovo da prione na posao. U svom besu, žena udari po časovniku, u kome se skriva Gonzalvo, a iznutra se začuje početak nove pesme. Ramiro se taman vratio sa satom u kome se nalazi Inigo. On je postao odvažan: ako dama to želi, on će od jednom odneti oba sanduka gore. Ova snaga i vedrina dirnu Konsepsion. Neka ide gore. Sa kojim satom? Bez sata! Nekoliko časovnika, među kojima i jedan sa glasom kukavice, izbijaju dva časa. Inigu je nelagodno u njegovom zatvoru, a i Gonzalvu je već dosta kaveza, naravno, oproštaj koji upućuje svome zatvoru je preko svake mere lirski. U tom trenutku vraća se Torkvemada, završivši svoj nedeljni obilazak. Kakvo iznenađenje, dve dobre mušterije odjednom! On svakome od njih proda po jedan skup sat. Konsepsion se odriče svoga časovnika, pošto će Ramiro, tačan kao hronometar, prolaziti svako jutro. U jednom, koliko teškom toliko i duhovitom ansamblu, čuje se moralna pouka koja bi mogla stajati i kod Bokačija.

2.9. Orkestarska dela

Bolero (Bolèro, 1928). Ovaj balet se odigrava u jednoj španskoj gostionici. U sredini stoji sto, na kome, na zahtev ljudi, jedna igračica igra bolero. Čitavo delo je izgrađeno na dve teme koje se naizmenično smenjuju, obe po šesnaest taktova duge i po devet puta ponovljene.

Dafnis i Kloe (Dafnis i Kloe, 1910). Radnja za ovaj balet je uzeta iz ljubavne idile o kozaru Dafnisu i pastirici Kloe, kako ju je opisao stari grčki pisac Longus.

I "Religiozna introdukcija i igra" (Introduction et danse réligieuse). Uz mrmljanje hora, dečaci i devojčice prilaze oltaru Pana, boga prirode. Oni najpre izvode jednu religioznu igru, nakon čega njihova životna radost provaljuje u ludom vrtlogu igre. Jedan govedar pokušava da zagrli Kloe, ali ga Dafnis otera. Sada se priređuje takmičenje koje će pokazati ko je najbolji igrač. Ponet svojom ljubavlju, Dafnis pobeđuje i dobija poljubac od Kloe. Jedna od mladih devojaka pokušava da zavede mladog dečaka, ali svečanost naglo prekida prepad gusara, koji odvode mlade devojke, a među njima i Kloe. Dafnis pokušava da je spase, ali mu to ne uspeva. Iscrpljen, on zaspi u blizini jedne pećine "Nokturne" (Nocturne). Tri statue nimfi silaze sa svojih podnožja i njišu se u laganom plesu. Spazivši Dafnisa, one se nagnu nad njega i obrišu mu suze. I one se uznemire zbog sudbine Kloe i dođu do zaključka da samo Pan može pomoći. Odazvavši se na molitve nimfi, gospodar šuma i livada se pojavljuje. Dafnis se pred njim spušta na kolena i preklinje ga za pomoć. U tišini noći čuje se nejasna buka ljudskih glasova i dalekih signali.

II Svetlost postaje sve jača i obasjava logor pirata, koji sklanjaju plen na sigurno mesto. Oni slave uspeh svog poduhvata, izvodeći jednu divlju ratničku igru, a kada počeše prisiljavati Kloe da im igra, pojavi se Pan i, izazvavši zemljotres, razjuri nitkove.

III "Svitanje" (Lever du jour). Dafnis se vratio u pećinu. Pozdravljeno cvrkutanjem ptica, sunce se diže. U daljini, prolaze pastiri, pevušeći svoje pesme. Dafnisa pronalaze drugovi i bude ga. Njegov prvi pogled, pun nespokojstva, traži Kloe, koja se uskoro približuje, okružena pastiricama. Zaljubljeni padaju u zagrljaj. Stari pastir Zamon priča da je Pan spasio mladu devojku setivši se svoje ljubavi prema nimfi Sirinks, koju su njene zavidljive sestre pretvorile u trsku. Da bi se zahvalili božanstvu, Dafnis i Kloe pantomimom prikazuju događaj koji se zbio između Pana i Sirinks: Usamljena, Sirinks luta, nailazi Pan koji joj izjavljuje svoju ljubav, ali ona pobegne u trsku. Razočaran, Pan odseče jednu trsku, načini od nje sviralu i zasvira jednu setnu melodiju. To privuče Sirinks koja počne da igra. Pokreti joj postaju sve življi i življi, sve dok ne padne u ruke boga. Nakon toga, Dafnis i Kloe prinose žrtvu na oltaru i zaklinju se na uzajamnu vernost. Mlade devojke udaraju u daire, i pastirska igra se završava opštim igranjem. "Iz ovog baleta Ravel je sastavio dve svite za orkestar i hor; horovi, sa mrmljanjem se, eventualno, mogu zameniti orguljama ili orkestrom. Prva svita sadrži: Nocturno, Interludij, Ratničku igru; druga svita: Svitanje, Pantomime, Zajednički ples."

Valcer (La valse, 1920). Ravel je bio daleko od toga da u ovom delu prikaže radost Beča, iako na to navodi i legenda koja se nalazi u partituri. Oblaci u svome komešanju se cepaju i povremeno, kroz pukotine, pojavljuju se parovi u lelujanju valcera. Ukazuje se džinovska sala, prepuna parova koji se vrte. Malo po malo, scena se rasvetljava, svetlost lustera pada na carski dvorski bal iz vremena oko 1855. "Valcer" nije nikakva zvučna slika nekakvog bala, već nesnosna opsesija jedne noći provedene u košmaru neprekidnog plesa.

Moja majka guska (Ma mère l' Oye). Ove čarobne fantazije Ravel je najpre izdao za klavir četvororučno (1908), a potom u preradi za orkestar (1910).

I "Pavana princezi zaspaloj u šumi" (Pavane de la Belle au bois dormant). Već prvi deo dočarava atmosferu koja vlada u čitavoj kompoziciji. Na početku to je pavana koju dvorjanke igraju oko ležaja zaspale princeze. Flauta otpočinje jednu prisnu melodiju zatim klarinet pridružuje svoj blagi zvuk, da bi melodiju razvio, a sordinirane violine završavaju stav koji ima dvadeset taktova.

II "Palčić" (Petit poucet). Sordinirane violine dočaravaju zastrašujuću tišinu šume laganim pokretom terci. Tada nastupa oboa sa čežnjivom melodijom, koja pokazuje mučno probijanje Palčića. Solo violina i flauta stvaraju kratak realistički Intermezzo, a zatim ponovo vlada usamljenost i tišina.

III "Laideronete, carica Pagoda" (Laideronette, Imperatrice des Pagodes). Ova priča je odlomak iz bajke "Zelena zmija" (Le serpentin vert). Laideronete, carica Pagoda, jednog naroda patuljaka, zahtevala je da joj se svira muzika uvek kad god bi se kupala: "Odmah su Pagode, ljudi i žene počinjali svoje pesme i svirku na instrumentima. Jedni su imali laute, načinjene od orahovih ljusaka, drugi, violine izdeljane iz badema." Ovaj stav započinju fagot i rog, uz violinu, a završava se zvucima činela, ksilofona, čeleste i zvončića.

IV "Razgovor lepotice i životinje" (Les entretiens de la Belle et de la Bête). To je priča o jednoj životinji, za koju će se posle ispostaviti da je, u stvari, začarani princ, a uzeta je iz knjige priča Mme Leprens de Bomon (Leprince de Beaumont). "Kada pomislim na tvoje dobro srce, ti mi se ne činiš tako ružnom. – O, ženo! Ja imam dobro srce, ali ja sam čudovište. – Ima toliko ljudi groznijih od tebe. – Da imam duha, ja bih vam zbog toga načinila kompliment, ali ja sam samo jedna životinja... Lepa mlada devojko, hoćeš li da postaneš moja žena? – Ne, sirota životinjo. – Ja umirem zadovoljna, srećna što sam te poslednji put videla. – Ne, ljupka životinjo, ti nećeš umreti. Ti ćeš živeti da bi postala moj suprug!" Životinja iščezne i žena spazi kraj svojih nogu jednog princa, lepšeg od samog Amora, koji joj zahvaljuje što ga je oslobodila čarolija. Lepota mlade devojke je prikazana nežnim valcerom, koji počinju klarineti, a kontrafagot donosi tužbaljku začaranog princa.

V "Vilinski vrt" (Le jardin féerique), podseća na jednu epizodu iz priče o "Zaspaloj lepotici". Završetak ove kompozicije poveren je harfi, akordima zvončića i trilerima triangla i činela.

Španska rapsodija (Rhapsodie espaguole, 1907). Ova orkestarska svita je bogata koloritom i sadrži četiri dela:

1. "Predigra noći" (Prélude à la nuit)

2. "Malagvena" (Malaqueña)

3. "Habanera" i

4. "Feria".

2.10. Solo pesme

U odnosu na broj svojih ostalih dela, Ravel je napisao srazmerno malo solo pesama. Najstarija mu je "Svetica" (Sainte, 1896), na Malarmeov tekst. Stara kapela je ukrašena jednim lepim vitražom, koji predstavlja jednu sveticu kako recituje "Magnifikat" (Magnificat), sa molitvenikom u ruci. Na slici se ocrtava senka jednog anđela. Senka međutim, dobija oblik harfe, koja dotiče prst svetice: tako je od nje postala "Muzičarka tišine" (Musicienne du silence).

Šeherezada (Shéhérezade, 1903), na stihove Tristana Klingsora, prvo je komponovana za glas i klavir, a kasnije je prerađena za glas i orkestar.

1. "Azija" (Asie), stalnim ponavljanjem reči "Hteo bih da vidim... ", evocira scene i običaje ovog romantičnog kontinenta.

2. "Čarobna flauta" (La flûte enchantée). Gospodar harema je zaspao, ali mu miljenica ove noći sluša kako joj spolja, njoj u čast, dragi svira na flauti.

3. "Ravnodušni" (L' indifferent). Jedna mlada žena uzalud pokušava da privuče pažnju stranca koji prolazi.

Priče iz prirode (Histories naturelles, 1906), na pesme u prozi Žila Renara. Pesnik i kompozitor su se ograničili na spoljašnju suštinu stvari, tako da ovde nedostaje pouka basni.

I Paun širi rep i njiše se; on zove svoju paunicu "Léon".

II Cvrčak je jedan običan malograđanin: on navija sat, okreće ključ u vratima svoga stana i uz škripu točka vadi vodu iz bunara. Kraj pesme majstorski dočarava smirenost večeri koja se spušta.

III Labud.

IV Vodomor za trenutak sleće na trsku pecaroša koji nije ništa uhvatio, i, zahvaljujući ovoj krasnoj ptici on oseti koliko je priroda lepa.

V Biserka – "Na travi" (Sur l'herbe).

Don Kihot Dulcineji (Don Quichotte à Dulcinée, 1933). Predstavlja tri pesme Pola Morana (Paul Morand), koje su omogućile Ravelu da dođe do svog vrhunca u solo pesmi. Sem toga, Ravel je obradio i različite pesme stranog porekla, jevrejske: Kaddish, himnu Adonaju, u kome je Ravel izbegao sve akordske veze koje bi podsećale na Zapad i dočarao fantastične zvuke starih instrumenata jevrejskog obreda.

Zaključak

aaaaaaaaaaaaaaaaaa

Literatura

1. Josip Andreis POVIJEST GLAZBE – knjiga IIILiber mladost, Zagreb, 1976.

2. Kasper HevelerMUZIČKI LEKSIKONMatica srpska, Subotica, 1967.

3. Lučano AlbertiMUZIKA KROZ VEKOVEVuk Karadžić, Beograd, 1974.

4. Sonja MarinkovićMUZIČKA KULTURA – za gimnazije i stručne školeZavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997.

5. Enciklopedijski leksikon, mozaik znanjaMUZIČKA UMETNOSTInterpres, Beograd, 1972.

6. Mala enciklopedijaPROSVETA – opšta enciklopedijaProsveta, Beograd, 1986.

7. Josip AndreisMUZIČKA ENCIKLOPEDIJAZagreb, 1958.

� Mala enciklopedija, Prosveta – Opšta enciklopedija, Prosveta, Beograd, 1986. str. 871


� Sonja Marinković, Muzička kultura – za gimnazije i stručne škole, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997. str. 149


� Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Muzička umetnost, Interpres, Beograd, 1972. str. 84



� Kasper Heveler, Muzički leksikon, Matica srpska, Subotica, 1967. str. 147





� Kasper Heveler, Muzički leksikon, Matica srpska, Subotica, 1967., str. 148–149





� Kasper Heveler, Muzički leksikon, Matica srpska, Subotica, 1967. str. 152–153





� Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Muzička umetnost,Interpres, Beograd, 1972. str. 495

� Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Muzička umetnost,Interpres, Beograd, 1972. str. 495





� Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Muzička umetnost, Interpres, Beograd, 1972. str. 496–497



Documents

UVOD - arpadpastor.files.wordpress.com · Web viewPredigra stvara akustični dekor za ovu muzičku komediju: kucanje i izbijanje svih vrsta časovnika u magazinu starog časovničara