Na putu redukcionističko-holističke

ravnoteže savremene nauke i društva

Vuk Uskoković

5

Posvećeno mojoj Baki, i svim brižnim ljudima na svetu

6

Sadržaj:

Predgovor...........................................................................................................................1Uvod (Zacrtavanje puta).....................................................................................................4 Šta je to nauka?........................................................................................................ 4 Jin i Jang u svemu.....................................................................................................5U svetu reči..........................................................................................................................8

O poreklu redukcionizma i holizma u nama............................................................8O poreklu naučnog redukcionizma........................................................................12Kvantiteti ili kvaliteti.............................................................................................14O pitanjima i odgovorima nauke............................................................................18Redukcionizam reči i mapiranja Prirode................................................................22Poreklo redukcionizma u percepciji.......................................................................28Redukcionistička linearna uzročno-posledičnosti holistička metaforičnost na misaonom nivou......................................................32

U kvantnom svetu..............................................................................................................39Od Hajzenbergove relacije neodređenosti ka kvantnom holizmu.........................39Epistemološke interpretacije kvantne teorije.........................................................46O otkriću nelokalnih skrivenih efekata..................................................................49Ontološke interpretacije kvantne teorije................................................................55Problem naučnog odnosa prema otvorenosti nauke..............................................58Um i Priroda kao hologram...................................................................................64Um kao kvantni kompjuter....................................................................................71

Redukcionizam i holizam u živome svetu..........................................................................81Problem redukcionizma u nauci o živom svetu.....................................................81Redukcionizam i holizam u medicini....................................................................86Život kao samo-organizacija.................................................................................92Učenje kao evolucija...........................................................................................100Kvantna evolucija...............................................................................................107

Redukcionizam i holizam u savremenom društvu...........................................................111Redukcionizam i holizam svakodnevnice............................................................111Redukcionizam i holizam na globalnom društvenom nivou................................117Redukcionizam i holizam savremenog ekonomskog upravljanja........................124O redukcionizmu i holizmu u edukaciji...............................................................135O redukcionizmu i holizmu u umetnosti..............................................................146

Zaključak (Posle kiše)......................................................................................151Odabrana literatura.........................................................................................153

7

Predgovor II

Dragi čitaoče,

Knjiga u koju upravo zakoračuješ pisana je u potrazi za putevima, putevima koji povezuju nas kao misaona bića sa raznoraznim detaljima Prirode. Još od kada sam bio mali, moja zadivljenost knjigama nije imala kraja. Oduvek sam mislio da kao da trenutka u kome doživim oko sebe prisustvo pisanih reči, mora knjiga na policama, bivam preplavljen osećanjima bliske, prosvetljujuće mudrosti. Međutim, sve te mudre knjige su u biblioteci mojih roditelja još od malena bile podeljene na Mamine i Tatine knjige. Dok su se u Maminim knjigama pričale priče o drevnim pametnim predanjima, mudrim savetima, morima Lepote, zvezdama i poeziji, Tatine knjige su se bavile naučnim istraživanjima, svetom kristala, tehnike, sa donošenjem više praktičnog, a manje spiritualnog saznanja prožetog više racionalnim, a manje estetskim zaključivanjima. I u školi su predmeti koji su se odnosili na uočavanje lepoga i korisnoga u Prirodi bili posve razdvojeni, iako su te dve osobine u mojim razmišljanjima bile neraskidivo povezane. Oduvek sam se pitao koji bi to čudesni put bio koji bi povezivao ova dva sveta, svet savremene nauke i svet Lepote, umetnosti, religije. Ova knjiga predstavlja rezultat jedne potrage za izgubljenim nitima koje povezuju ova dva čarobna sveta.

Tokom pisanja knjige sam se trudio da poštujem pravilo da isuviše nečega ne znači uvek da je to i mnogo bolje, te je koncepcija ovog rada zadržala tok nepredvidljivog traženja, od njenog početka do kraja. Poglavlja su u svojim fundamentalnim crtama pisana redosledom koji je dat u knjizi, tako da uvod pre predstavlja cilj koji sam sam sebi dao u startu pisanja, odakle sam krenuo na Put istovremenog otkrivanja i opisivanja koji sam zadržao sve do poslednje misli u knjizi. Stoga mi se čini da ova knjiga predstavlja jednu Sunčanu avanturu, u kojoj bih bio najradosniji ukoliko bih znao da ćeš i Ti kroz nju pronaći neke davno zaboravljene misli koje će osvetliti nove puteve u daljem istraživanju Prirode.

Sećam se jedne Zen priče, koja glasi ovako:»Dok nisam proučavao Zen, reke su bile reke, i planine su bile planine. Kada sam počeo da proučavam Zen, reke su prestale da budu reke, i planine su

prestale da budu planine.Ali, kada sam proučio Zen, reke su opet postale reke, i planine su opet postale

planine.«Slično ovome mudrome misliocu, i ja se nakon pisanja čitave knjige osećam kao

da sam ponovo sagledao detalje Prirode jednim starim očima, i na neki način se vratio na njen radoznali početak, prepun novih puteva koji se pružaju u nedogled, i još svetlijih unutrašnjih pitanja.

Na kraju predgovora se moram zahvaliti nekim bićima bez čije pomoći ova knjiga nikada ne bi bila napisana. Na prvom mestu su tu moji roditelji i moja čitava porodica, koja je neumornim inspirisanjem i otkrivanjem svetih pogleda na svet, obasipanjem

8

pažnjom i Ljubavlju, predanošću i srećom, razvila moju želju da se bavim otkrivanjem novih puteva u Prirodi. Kao nekakav srećni cvet, bio sam zalivan osećanjima lepoga, kreativnošću i radošću, što me je odvelo na Put traganja i beskrajne vere da će »Lepota zaista spasiti svet«. Zahvalan sam Dejanu Rakoviću i Momčilu M. Ristiću, koji su mi, pročitavši rukopis ove knjige, ukazali na izvesne nedostatke, koje sam, nadam se, verno ispravio. Mnogi umetnici, koji su širom planete izlivali svoja osećanja u blažene harmonije, činili su, takođe, da duboko shvatim koliko je važno oplemenjivati živote bića svojim skromnim delima. Dugujem veliku zahvalnost i svim ljudima koji su svoje dragocene misli pisali svuda po svetu i na čiji mali deo sam ja slučajno naišao, te ih inkorporirao u ovu knjigu. Mnoge takve misli su razvile i neke nove ideje, te ukoliko sam i slučajno ispričao nešto novo u ovoj knjizi, onda je to, naravno, stoga što sam to video gledajući svet sa ramena džinova. I na kraju, nisam zahvalan samo onima za koje znam da su uticali na moj pogled na svet, već i svima onima za koje to, možda danas, nisam svestan; bila to neka, nažalost, nezapažena ili zaboravljena bića, životinje, biljke, zvezde, poneki vetrić, morski talas ili kamenčić, njihov uticaj je sigurno dovoljno veliki da bi im trebalo pružiti beskrajnu pažnju.

Vuk Uskoković, Septembar 2003. – Februar 2004.

9

Uvod (Zacrtavanje puta)

»Put koji se može označiti nije Večni Put: Tao. Ime koje se može izreći nije Večno Ime«

Tao Te Ćing I

Šta je to nauka ?

Pod pojmom nauke možemo podrazumevati razne stvari. Nekoga nauka podseća na druženje sa knjigom u rukama i pronicanje u tajne raznovrsnih pravila i zakonitosti, nekoga na more matematičkih formula i zbrku zapletenih logičkih veza, a nekoga na svečani svet egzaktne elegancije i univerzalne čistoće u kome dominiraju pravila zacrtana po zakonima Prirode koja nas je stvorila i odnegovala kako bismo joj se jednoga dana divili pomoću pogleda na nju zvanim nauka. Pod pojmom nauke se mogu podrazumevati i ne samo njene primarne osobine, vezane za procese i rezultate saznanja, već čak mnogo češće i posledice ovih saznanja koje su se kroz ljudske delatnosti vremenom preslikale u nove kvalitete i detalje savremenog sveta. Tako bi nas pomisao na pojam nauke asocirala ne samo na biblioteke, knjige i matematičke jednakosti, već i na visoke tehnologije, hitre kompjutere, svemirske letelice i svetlucave gradove, ali i na atomske bombe, zla oružja, prašnjave mašine, tmurne fabrike, sredstva veštačke moći i zagađenja Prirode.

U izvornom smislu reči, nauka bi trebalo da predstavlja pojam koji bi opisivao civilizacijsko predanje o večnim i predvidljivo promenljivim zakonima koji su imanentni u svetu koji smo mi i koji je oko nas, svetu koji po shvatanju nauke ostavlja svoje jedine bitne tragove u mislima ljudi putem opažanja, bilo direktnog, bilo pomoću raznih mernih instrumenata. Upravo zato je nauka kao veza između nas i sveta koja pronalazi nove veze u svetu, neodvojiva od ljudi, jer samo u njihovim mislima i ostvarenjima postoji. Pod pojmom nauke stoga možemo podrazumevati ne samo izvesnu metodologiju izučavanja sveta, već i naučno društvo koje se tom metodologijom koristi. Svet je po tradicionalnom shvatanju nauke takav kakav je, objektivan i nezavisan od nas, dok ljudi pomoću naučnih pristupa istraživanjima pokušavaju da opišu taj svet sa što manje kvaliteta, kao što su na primer energija, vreme, masa, polje, prostor i sl. Međutim, danas izgleda kao da savremena nauka ne samo da više nije u stanju da održi svoju višemilenijumsku težnju ka objektivnosti, već i da je pristup zasnovan na merenju kvantitativnih odnosa i korišćenja što manje kvaliteta čini nepovoljnom za pružanje inteligentnim bićima odgovora na suštinska pitanja smisla Kosmosa.

Nauka, dakle, nema samo svoj apsolutni karakter, pod kojim možemo podrazumevati težnju ka spoznavanju istinitosti prirodnih uzročno-posledičnih veza, već i pragmatični karakter, jer je razvoj nauke implicirao rast ljudskih sposobnosti što efikasnijeg korišćenja prirodnih resursa, odnosno izumeće i proizvodnju mnogih stvari

10

bez kojih bi život većine stanovnika u veku iza nas bio skoro nezamisliv. Međutim, i pored toliko mnogo korisnih izuma koji su za nama, neophodno je da se osvrnemo i postavimo sebi pitanje: da li je nauka donela više dobrog ili lošeg ? Jer, i pored modernih sredstava komunikacije pomoću kojih možemo doživljavati slike i zvuke sa udaljenih delova planete, kompjutera na kome možemo simulirati stvarnost, šahovske igre ili hemijske reakcije, traktora koji olakšavaju zemljoradnju ili aviona sa kojim možemo odleteti na suprotni kraj Zemljine lopte za samo nekoliko sati, moramo uzeti u obzir i silne ratove, destruktivna oruđa, nuklearne podmornice i ribe sa živom i plutonijumom u morima, pohlepne korporacije, preteranu potrošnju prirodnih resursa i sve veća zagađenja Prirode, neravnopravnosti razvoja životnih potencijala, istrebljivanja biljnih i životinjskih vrsta i dr. Ljudi su posredstvom naučnih saznanja dobili moć koju mogu koristiti u dvojake svrhe. Priroda se implementacijom naučnih otkrića može učiniti još čudesnijim mestom za život ili još neravnopravnijom i nepristupačnijom za radosno i blagosiljajuće življenje nego što to danas jeste. Uticaj naučne misli na sve okvire društvenih karakteristika i individualnih razmišljanja je neminovan, a skrećući pažnju na neravnoteže koje trenutno vladaju u nauci kao globalnoj sveprožimajućoj ljudskoj planetarnoj mreži dejstava, ukazaćemo na Put izlaza iz privremene krize, koji, premda je u slučaju promena paradigme najčešće revolucionaran i praćen osećajem dezorijentacije, ne mora biti tako naprasan, te u slučaju nežnog pomeranja balansa, može biti tih i neprimetan. Posledice ovakvog uspešnog prilaza sagledavale bi se ne samo u srećnijim i zadovoljnijim životima ljudi, već i u nestanku pohlepe, egoizma, sebičnosti, straha i drugih negativnih globalnih osećanja za koje ćemo pokazati da su podrazumevajući pratioci naučnih shvatanja sveta u kome živimo.

Cilj apsolutne nauke kao metode saznavanja u komunikaciji inteligentnih bića i Prirode, bi sa njene sopstvene današnje, premda zastarele perspektive, bilo poznavanje svega što postoji, i kontrola i moć predviđanja svega što bi iz toga što postoji u budućim trenucima moglo da nastane. Iz razmišljanja o realnoj ostvarljivosti ovakvih shvatanja se rađa ideja da bi se čoveku mogla pripisati staromodna slika dominantnog Boga na zemlji, kako bi se svet učinio ravnopravnijim i boljim mestom za život, iako ovakav prilaz u svojoj osnovi najčešće sadrži stvaranje još većih socijalnih razlika i nejednakosti. Danas je jasno da je poduhvat opšteg poznavanja svega postojećeg neizvodljiv korišćenjem logički struktuiranog naučnog pogleda na svet. Da bismo naučnom svešću dostigli proročanstvo »kraljevstva Božijeg« na Zemlji, moraćemo da izmenimo njen pristup prema istraživanju sveta, a uz ovo bi i primenjene nauke, odnosno upravljanje implementiranim i industrijski razvijenim tehnologijama, nastalim na temeljima naučnih otkrića, moralo sagledati svoj karakter u širim vidicima, i obuhvatiti efektivno otvoreniji, holistički pristup.

Jin i Jang u svemu

U svemu možemo pronaći dva “suprotstavljena” polariteta, te kao posledicu toga pretpostaviti postojanje položaja ravnoteže u kontekstu njihovog dejstva. Na sam položaj ravnoteže sa velikom izvesnošću ponekad možemo ukazati, kao na primer u slučaju klackanja na klackalici. Sve što nam je potrebno tada su mase tela koja se klate, i uz nekoliko matematičkih pravila lako ćemo izračunati udaljenost na kojoj bi trebalo da

11

budu tela od centra klackalice da bi se uspostavio položaj ravnoteže u kome će se oba tela nalaziti na istoj visini. U nešto složenijem slučaju pronalaženja ravnotežnih stanja hemijskih reakcija moramo meriti koncentracije reaktanata i proizvoda, te pretpostaviti ili znati stehiometrijsku formulu reakcije. U još komplikovanijem slučaju traženja ekosistemske ravnoteže između date putanje industrijske proizvodnje i potrošnje planetarnih resursa, morali bismo poznavati funkcije veoma mnogo parametara, kao što bi mogle biti stope zagađenja i degradiranja jedinjenja u svakom koraku proizvodnje i potrošnje, brzine kruženja obnovljivih resursa kroz planetarne cikluse materije, posledice planetarnog zagrevanja i slično. Opet, u slučaju pronalaženja ravnoteže između raznovrsnih posledica naučnih metodologija i otkrića, koja bi ukazala na optimalni put kako tehnološkog, tako i ekonomskog progresa, bilo bi nam potrebno nebrojeno mnogo realno nemerljivih parametara, uključujući sve subjektivne kvalitete kojima ljudska bića pridaju smislenost bezbrojnim detaljima savremenog postojanja, tako da bi jedna ovakva analiza bila apsolutno neizvodljiva bez uvođenja grubih aproksimacija koje se često, nažalost, mogu podesiti tako da pružaju željene rezultate. U slučajevima tako složenih ravnoteža, ostaje nam da se koristimo izvođenjem zaključaka bez pozivanja na striktne kvantitativne dokaze, što nauka kakvu poznajemo obično osuđuje, te većinu nekvantitativnih analiza odbacuje kao nerelevantne. Međutim, jedna od poenti ove knjige će biti i uviđanje važnosti insistiranja na kvalitetima, jer se samo pomoću korišćenja što više kvaliteta u opisima sveta možemo približiti suštinskim, obogaćujućim i prosvetljujućim putevima koji nas povezuju10 i pružaju smislenost postojanju.

U drevnim spisima sveta spominje se sveprisutna ravnoteža između vrhovna dva polariteta, koji se često usled najočiglednije biološke analogije nazivaju muškim i ženskim principom: u kineskoj drevnoj kulturi to su Jang i Jin, u indijskoj mitologiji Šiva i Šakti, u hrišćanskoj tradiciji je prisutan simbol krsta kao unakrsne ravnoteže između nebeskih i zemaljskih principa itd. Dva suprotstavljena polariteta između kojih postoji životni naboj, ne samo što su uzrok nastanka živoga sveta, već se mogu pronaći u svim stvarima, najčešće u višestrukim i različitim oblicima koji postaju očigledni zavisno od interaktivnog nivoa sa koga posmatramo, odnosno učestvujemo. Tako bi nam sa međugalaktičkih razmera, gravitaciona sila koja teži da privuče galaksije u tačku ponovnog nastanka Kosmosa, izgledala suprotstavljena silom koja stoji u osnovi njihovog međusobnog udaljavanja. Zagledajući se u jednu nebesku zvezdu, primetili bismo da ona postoji upravo zahvaljujući ravnoteži između gravitacione sile koja teži da je prostorno sažme i nuklearnih reakcija fuzija koje održavaju visoke pritiske unutar nje, a o kojima nam svedoči treptanje zvezde na nebeskom svodu. U slučaju našeg Sunca, ova ravnoteža je ta koja implicira prisustvo svetlosti i postojanje živog sveta na našoj planeti, te i nas samih. Zvezde u našim očima se, pak, uređeno kreću kroz Mlečni put zahvaljujući ravnoteži između gravitacione sile koja teži da privuče zvezde ka centru Galaksije i centrifugalne sile koja teži da ih uputi van njega. Jedna snežna pahuljica je postojana zahvaljujući ravnoteži privlačnih i odbojnih međumolekulskih sila, a ukoliko se spustimo u kvantni svet, videćemo da složena ravnoteža između naelektrisanja elektrona i protona održava stabilnim atome, gradivne elemente materije kakvu primenjena nauka poznaje. Stabilne ravnoteže između protona i neutrona, zahvaljujući precizno podešenim zavisnostima privlačne i odbojne jake nuklearne sile od rastojanja, postoje u atomskim jezgrima, i one su odgovorne za održavanje snažno pozitivno naelektrisanih atomskih jezgara u stabilnim stanjima. Slične ravnoteže mogu se pronaći i u okvirima društvene

12

zajednice u kojoj živimo, kao i koristeći se apstraktnijim i sveobuhvatnijim pojmovima od onih iz konkretnog jezika nauke. Živa bića koja su se na našoj plavoj planeti pojavila na mestu dodira kristalnih tektonskih sistema koje pokreće unutrašnja planetarna toplotna energija i atmosferskog sistema koga pokreće Sunčeva toplota, postoje u ravnoteži kataboličkih i anaboličkih procesa metabolizma (čije su posledice najočiglednije u pokretima udisanja i izdisanja), simpatičkog i parasimpatičkog nervnog sistema, dveju moždanih hemisfera, rada i odmaranja itd. Ukoliko bismo nekim posebnim očima mogli da posmatramo čitav Kosmos, možda bismo ga mogli celoga sagledati u multihijerarhijskoj sveprisutnoj igri između Jina i Janga. Širenje – sažimanje, uzimanje – davanje, količina – put, razum (logičko rezonovanje) – intuicija, analitičnost – sintetičnost, reprezentacionizam – solipsizam, diferencijacija – integracija, nauka – religija, snaga – milostivost, poredak – sloboda, hrabrost – čednost, mudrost – lepota još su neki od široko obuhvatnih harmoničnih polariteta koji odgovaraju respektivnom odnosu između Janga i Jina. Igra uravnotežavajućih procesa koji prividno teže da promene sistem u različitim smerovima dovodi do pojava kvaliteta sveta, odnosno čudesnih putanja razmišljanja i osećanja inteligentnih bića i Prirode. Dva suprotstavljena polariteta koji će se slično idejnom kristalnom embrionu nalaziti u centralnom mestu ove knjige, oko kojih će se otelotvoriti mnogi drugi pogledi na svet, su redukcionizam – holizam (svetost), jer je ova dualnost prisutna ne samo na nivou naučnih opisa i objašnjenja, već i u životnim i saznajnim procesima svih živih bića, te i u samom ustrojstvu sveta u kome živimo i koji jesmo. Pokazaćemo da je za dalji napredak nauke neophodno njeno vraćanje u ravnotežu preuzimanjem holističkih viđenja na račun dela zastarelih redukcionističkih shvatanja. Bitno je primetiti da dva arhetipska polariteta ne pripadaju odvojenim kategorijama, već su ekstremni polovi jedne celine. Sve prirodne pojave su ne samo dinamičke ravnotežne igre između Jina i Janga, već i neprekidne oscilacije između dva pola, jer se samo takvim postepenim i tihim prelazima opstaje na putu Prirode. Ovaj Put beskrajnih kosmičkih procesa poznat je kao Tao.

13

U svetu reči

»Na cilj ćeš stići kada dođeš na početak i prepoznaš predeo« T. S. Eliot

O poreklu redukcionizma i holizma u nama

Premda mnogi smatraju da se istorijski koreni redukcionizma mogu pronaći u samoj naučnoj misli, ovakvo shvatanje je delimično pogrešno, jer iako je pojam redukcionizma verovatno nastao u svrhu opisivanja izvesne naučne metodologije tokom vrhunca njene perspektivnosti, početak redukcionizma se na civilizacijskom nivou izražavanja i misaonog opisivanja Prirode nalazi u prvim mislima stanovnika naše planete. Redukcionističke misli mogu biti toliko jednostavne da ne moraju biti ni logički, a ni uzročno-posledično konzistentne, te im se stoga ni ne mora pripisati naučni karakter. Ono što se nalazi u njihovoj osnovi je, kao što ćemo videti, proces imenovanja, i to u bilo kojoj formi. Ali, najpre, šta su to redukcionizam i holizam?

Redukcionizam, koji se često naziva i merizmom od grčkog meros, što znači »deo«, po standardnoj definiciji je smatranje da je vrednost celine jednaka sumi vrednosti njenih delova. Drugim rečima bi se ova tvrdnja mogla iskazati tako da pojam celine u potpunosti po redukcionističkim pravilima može biti zamenjen sumom svojih delova, a ovakav stav se nalazi u osnovi nauke kakvu poznajemo. S druge strane, standardna definicija holizma* glasi da je vrednost celine daleko veća od sume vrednosti njenih delova, kao i da se celina ne može predstaviti sumom ili funkcijom bilo kojih njenih delova. Naime, razlika vrednosti celine i vrednosti svih njenih delova bi bila jednaka vrednosti takozvanih emergentnih** osobina (kvaliteta) celine, što je posledica jednostavne činjenice da između delova sistema postoje relacije koje ne bi postojale bez postojanja sistema kao celine, kao i toga da je interakcija celine sa svojom okolinom različita u odnosu na interakciju njenih pojedinačnih ili razmeštenih delova sa istom sredinom. Premda iz ovakve dve definicije može izgledati da su redukcionizam i holizam međusobno isključivi i nekompatibilni, u daljem toku knjige ćemo pod pojmovima redukcionizma i holizma podrazumevati široke aspekte ne samo naučnog pristupa spoznaji sveta, već i svakodnevnog razmišljanja, te će se tako ukazati izvesna komplementarnost ovih dveju, naizgled nespojivih načina sagledavanja sveta. Pošto su sve definicije po definiciji redukcionističke, tada je sagledavanje ovih dveju pojmova iz slobodnijih perspektiva razumljivo. Redukcionizam će stoga, za nas biti svako opisivanje ili objašnjavanje Prirode njenim redukovanjem na »delove«, dok ćemo pod holizmom * Reč »holizam« potiče od grčkog holos, što znači »celina«, dok i englesko hal znači zvuk, celina, zdravlje.** Ovaj pojam potiče od engleske reči emergence, što znači pojavljivanje, izranjanje, a opisuje i astronomsku pojavu izranjanja nekog do tada zaklonjenog nebeskog tela na videlo.

14

doživljavati misaono i osećajno obuhvatanje svih naizgled razdvojenih prirodnih entiteta u neraskidivu i smislenu celinu.

Primer jedne emergentne osobine bi mogao da bude akord sa gitare. Harmonija tog zvuka počiva u putanji koju iznedruje odnos između pojedinačnih tonova, i smislenost akorda se nikako ne može pronaći u pojedinačnim tonovima, već samo u odnosu njihovog međusobnog odnosa sa umom slušaoca. I sam akord je dalje deo neke kompozicije, tako da učestvuje u formiranju nekih drugih emergentnih semantičkih kvaliteta koje je nemoguće objasniti pomoću pojedinačnih akorda i njihovih smena. Poznato je, takođe, da se osobine hemijskih jedinjenja ne mogu svesti na osobine njihovih sastavnih atoma. Tako, ukus molekula šećera kao jedna emergentna osobina odgovarajuće interakcije između atoma ugljenika, vodonika i kiseonika ne počiva ni u jednom od ovih atoma posebno, već u interakciji čitave celine molekula sa čulnim ćelijama ukusa na jeziku. I smisao svake knjige u umovima čitalaca se ne nalazi u slovima, rečima ili rečenicama, već u njihovoj zajedničkoj celini. U slučaju pojava emergentnih osobina sistema, jednostavnost i prirodnost koji se primećuju na jednom nivou potiču iz kompleksne organizacije na nižim nivoima. Tako je, na primer, uređen, smiren, jasan i ponekad naizgled statičan svet koji percepiramo emergentna posledica sveprisutne igre atoma za koju naša čula nisu osetljiva. Do opisa holističkih sistema usled prisustva emergentnih pojava i osobina po definiciji se ne može doći dedukcijskim zaključivanjem iz teorija u koje su uključeni samo niži organizacijski nivoi, što znači da redukcionistička nauka, čijim shvatanjima je i dalje (pod)svesno naklonjen najveći broj naučnika, i koja je skoro potpuno zastupljena u savremenoj naučnoj edukaciji, nije u stanju da pruži adekvatan opis pojava na bilo kom holističkom nivou, koji ne mora biti samo onaj sa koga ljudska bića percepcijom i osećanjima doživljavaju svet.

Priroda izgleda različito na svakom novom nivou posmatranja, odnosno sa svake nove tačke gledišta. Sa menjanjem konteksta posmatranja određenih pojava, primetićemo potpuno različite kvalitete, jer su oni zapravo putanje koje povezuju, najčešće um sa prirodnim pojavama. Stoga će svaka naučna teorija posedovati neograničene mogućnosti za uvođenje beskonačnih novih kvaliteta, entiteta, sistema, nivoa i sl. za koje će, što je najvažnije, važiti posebni zakoni Prirode. Ovakvo gledište je naravno nekompatibilno sa shvatanjima redukcionističke nauke po kojima svet poseduje ograničen broj mogućih vidova osnovnih svojstava i kvaliteta, što eventualno može dovesti samo do kvantitativnih beskonačnosti koje potiču od neograničenog broja kvalitativno određenih entiteta iste vrste. Iako je iz pojavljivanja novih kvaliteta sa svakim složenijim nivoom proučavanih pojava jasno da se do opisa složenijih nivoa ne može doći jednostavnom ekstrapolacijom osobina sa nižih nivoa, u nauci je danas i dalje gotovo u potpunosti zastupljena redukcionistička paradigma po kojoj je pristup svođenja celine na delove realan. Tako se smatra da bi se zakoni koje proučavaju nauka o materijalima mogli svesti na atomske zakonitosti, zakoni hemije na zakone fizike više tela, zakoni molekularne biologije na zakone hemije, zakoni psihologije na zakone fiziologije, odnosno molekularne biologije, a zakoni socijalnih nauka na zakone psihologije4. Prirodne zakonitosti, koje danas figurišu u odvojenim naučnim oblastima, bi se na osnovu redukcionističkih shvatanja mogle sveste na zakone koji upravljaju elementarnim česticama, dok bi se u »idealnom« slučaju čitav svet i sve postojeće moglo objasniti pomoću najfundamentalnijih kosmičkih entiteta, koji se, kao što ćemo kasnije videti, putem tradicionalne naučne metodologije verovatno nikada neće razlučiti. Očigledna

15

prednost prihvatanja ideje o beskonačnom broju kvaliteta koji izranjaju sa svakim novim nivoom složenosti sistema je u tome što bi naučna istraživanja sa ovakvom polaznom pretpostavkom bila lišena ograničenja koja proizilaze iz pretpostavke da je skup opštih svojstava, kvaliteta i zakona Prirode konačan, te da ga je neophodno koristiti u svim kontekstima, uslovima i stepenima aproksimacije18. Ovakvo shvatanje koje bi učinilo nauku večnom ljudskom istraživačkom delatnošću, ne slaže se naravno sa zastarelim težnjama o poznavanju čitavog sveta i predviđanju svih kosmičkih i zemaljskih pojava iz perspektive čoveka i to na bazi matematičkih zakona.

Redukcionizam se, u opštem slučaju, ne mora formulisati samo kao shvatanje u okviru koga je suma delova sistema jednaka po vrednosti celini, već i kao tvrdnja da je svaku opaženu pojavu moguće redukovati do sitnijih detalja, kao i da je svaki uzročno-posledični proces moguće sintaksički formulisati, ili da je svaki proces koji je moguće definisati, moguće i proračunati. Redukcionistički pogled na svet se bazira na traženju uzroka postojanja svih opažajnih pojava na nižim, iz redukcionističkih vidika fundamentalnijim nivoima, pomoću kojih se sve pojave na višim nivoima mogu objasniti. Nauka se, kao što je poznato, bavi proučavanjem veza između procesa merenja i dobijenih rezultata u vezi sa uslovno razdvojenim delovima našeg sveta, odnosno prividno odvojenim »skupovima entiteta« koje karakterišu svojstveni odgovori na delovanja mernih aparata. Dakle, da bi svet bio razdvojen na izabrane delove, odgovor na dejstvo izvesnih mernih aparata na svakoga od njih mora biti specifičan, odnosno oni moraju biti različito primećeni i posmatrani, što se u preciznim crtama naučne metodologije opisuje pridavanjem kvantitativnih vrednosti izvesnim kvalitetima. Ukoliko držimo na dlanu jedan kamenčić, on nam može izgledati relativno kompaktan i nedeljiv, ali pogledamo li ga pod mikroskopom, primetićemo da je sastavljen od mnoštva manjih, međusobno spojenih zrnaca. Koristeći se dalje, na primer, difraktografskom analizom otkrili bismo izvesnu kristalnu uređenost ovih zrnaca, a koristeći se zatim, na primer, atomskom spektroskopijom pronašli bismo i koji su to atomi ili joni poređani u periodičnim i simetričnim kristalnim strukturama ovih mikro-zrnaca. Tako bismo lako mogli da zaključimo da se kamenčić može egzaktnije i opširnije predstaviti kao skup povezanih atoma, te nam lako smisao koji nosi njegova celina koju držimo na dlanu i divimo joj se, može izmaći iz ruke. Mnogo drastičnija situacija se odigrava kada na sličan redukcionistički način, naučna razmatranja svode živa bića kod kojih holističke osobine dolaze do sakramentalnih izražaja, na skupove organa, tkiva i ćelija, te na kraju krajeva na genetsku šifru, odnosno sekvencijalni, uprošćeni raspored nukleotida u spiralnom lancu DNK.

Dok je redukcionistička težnja da analitički pronalazi razlike u stvarima, holistički pristupi se sagledavaju u sintetičkom pronalaženju veza između naizgled različitih stvari. Holistički pristup prevazilazi kvantitativne razlike, koje, u opštim crtama, predstavljaju glavne parametre redukcionističkog potenciranja razlika, i bazira se na uočavanju sličnosti, bilo da su to nepromenljive simetrije, jednaki delovi ili interakcije sa okolinom, ili neki drugi putevi koji povezuju stvari (zajednički kvaliteti) uprkos različitim kvantitativnim odnosima10. Karakteristično poređenje redukcionističkog i holističkog načina upoznavanja Prirode je dato na primeru istraživanja jednog cveta87 pomoću ova dva prilaza. Analitičnost redukcionizma bi sasekla cvet na delove ne bi li pronašla i dotakla izvor njegove lepote, pri čemu cvet, postojan samo kao celina, nestaje, dok redukcionistički istraživač nije ispunio cilj upoznavanja, niti je u stanju da vrati

16

rasparčane stvari na svoje mesto. S druge strane, svestan da se zbližavanje i upoznavanje ne odigrava putem dominantnog i često, kao u ovom slučaju, destruktivnog redukovanja, holistički um dopušta upoznavanje i razmenu informacija na višem, ravnopravnijem nivou, pokušavajući divljenjem da podstakne Puteve koji povezuju, bilo da su oni zajedničko evolutivno poreklo, zajednički trenutak postojanja ili neka druga putanja kojom se razmenjuju doživljaji sveta. Dok holistički pristup neizostavno dovodi do razvijanja osećaja neraskidivosti uma od Prirode, uporan redukcionistički pristup dovodi do sve veće epistemološke panike koja rezultuje i u sve većoj destrukciji i izolaciji subjekta od okoline.

U svetu postoji mnogo različitih nivoa na kojima se odigravaju stvari. Jedni, kao što su ples zvezda, planeta i galaksija, odigravaju se u kosmičkim razmerama, drugi, kao što su razna ciklična strujanja materije, kao posledice postojanja nama poznatog živog sveta na razmerama planetarne biosfere, sledeći na nivou lokalnih ekosistema (kao što su jezero, livada ili grad), pa zatim na nivou individualnih bića, te organa, tkiva, ćelija, makromolekula, atoma, kvantnih entiteta itd. Dok se po redukcionističkim shvatanjima sve stvari na složenijim nivoima mogu opisati pomoću pojava na jednostavnijim nivoima, ovakve jednostrane hijerarhije nema u holističkim viđenjima sveta. Ne samo da celina, odnosno složeniji sistem, može uticati na ponašanje njegovih delova, već svi nivoi složenosti sistema ravnopravno učestvuju u njegovoj evoluciji. Redukcionistički pristup sagledavanju sveta najčešće dovodi do ignorisanja svih nivoa do onoga do koga konzistentno može prići svojim istraživačkim oruđima, jer ukoliko se celina može zameniti sumom delova, onda je ovakva metodologija opravdana. Tako se sve osobine živih bića, koje su karakteristične za njih kao životne celine, po redukcionističkim pravilima svode na niz uprošćenih shema na višem i bogatijem logičkom, ali nižem i siromašnijem ontološkom nivou.

Ukoliko redukcionistička nauka pokuša da opiše jedan kompleksan doživljaj, svojstven našim bićima kao celini, onda bi to izgledalo shematski slično sledećem primeru. Zamislite jednostavnu situaciju u kojoj neki spoljašnji opažaj, na primer neki lepi prizor, izaziva valovita osećanja u nama. Redukcionistički opis događaja bi se usled nemogućnosti izražavanja na istom logičkom nivou (na kome nema reči, odnosno imenovanja prividno izolovanih entiteta) na kome se odigravala unutrašnja komunikacija posmatrača sa percepiranim informacijama, usled polazne pretpostavke da se celina može izraziti kao suma delova, ustalio na nivou većeg potencijala logičkog rezonovanja, pri čemu bi za sobom u stvarnom svetu, ostavio mnoge osobine proučavanog sistema, koje tako opis događaja čine neizostavno ontološki siromašnijim. Priča ovakvog opisa bi verovatno počela od fotona koji reflektovani od opaženih delova sredine nalaze put do naših očiju, da bi se informacija dalje prenosila preko očnog nerva do centra za vid u mozgu, odakle bi u određenom, prijemčivom moždanom stanju inicirala niz složenih električnih procesa, koji u svom toku luče određene molekule, uključujući pre svega verovatno izvesne enzime, u koje spadaju i hormoni, a koji izazivaju izvesna osećanja na telesnom nivou. Siromašnost ovakvog opisa je posledica ne samo nedovoljnog poznavanja bioloških procesa, kao ni zanemarivanja celokupnog konteksta percepcije, te ni greške u početnoj pretpostavci da se celina može svesti na skup njenih sastavnih delova i što manjeg broja kvaliteta, već pre svega činjenice da ime, odnosno reči i simboli koji se koriste u naučnim opisima, nisu isto što i imenovana stvar.

17

Problematika neravnoteže između redukcionističkih i holističkih principa se u savremenoj nauci odražava na drastično uprošćavanje stvarnog sveta u njenim opisima i objašnjenjima, što ponekad doseže granice vulgarnosti (kao suprotnosti lepoti), jer se tako mistična veličanstvenost i lepota sveta u svojoj kompleksnosti eliminiše i umesto nje se nameće šturo, kruto, preterano pojednostavljeno i za svakoga u svakom trenutku identično objašnjenje. Postoji mnogo razloga drastičnog uprošćavanja opisa suštinskih kvaliteta naučnim metodama. Osim jednostrane »odozdo-naviše« hijerarhije u okviru koje su Um i sva veličanstvena osećanja samo epifenomeni determinističkih atomskih procesa, preterana pojednostavljanja naučnih opisa su posledica i činjenice da je odnos naučnih zakona i objašnjenja sa svetom koji percepiramo skoro ekvivalentan odnosu strukture mape i strukture stvarne teritorije, dok opet svet koji percepiramo predstavlja samo jedan mali njegov deo, koji možda sa stvarnim svetom opet stoji u odnosu sličnom odnosu mape i stvarnoga sveta sa svim svojim skrivenim efektima.

O poreklu naučnog redukcionizma

Redukcionistički princip naučnih istraživanja koji je doživeo procvat u 17. veku i od tada predstavlja osnovni idejni temelj najvećeg broja istraživanja u nauci, zaslužan je za neverovatni niz diferencijacija u opisima sveta, najpre potencijalno otkrivenih, zatim izvedenih, te naučno dokazanih i u našem društvu opšte prihvaćenih. Kao posledica toga, danas naučne činjenice koje nam govore o slici sveta izgledaju u svojim detaljima izrazito bogatije od naučnih slika i vidika od pre samo nekoliko vekova. Umesto verbalnih formulacija i rimskih brojeva, danas imamo složene simboličke izraze matematike sa svom njihovom logičkom egzaktnošću*. Umesto četiri esencijalna elementa sveta, sada poznajemo čitav periodni sistem elemenata** sa sve subatomskim čestica i mnoštvom raznih drugih »elementarnih« čestica i antičestica. Umesto statičnog sferičnog Kosmosa sa još po mogućstvu i Zemljom u njenom centru, danas, zahvaljujući pravilima analitičke geometrije i Njutnovim zakonima kretanja, znamo za postojanje stotina milijardi galaksija sa još po stotinama milijardi zvezda u njima, sa sve crnim rupama, kvazarima, pulsarima, bolidima i drugim svemirskim dogodovštinama. Umesto statično kreiranog planetarnog živog sveta sa mnoštvom nesrodnih bioloških vrsta, danas imamo evolutivna stabla, genetske šifre i obrnuto usmereni pravac razvoja kompleksnosti živih bića, od manje savršenih ka savršenijim formama. Kao posledica razvoja mašinskih i mikroprocesorskih tehnologija, imamo kompjutere umesto abakusa, a kibernetički strojevi obavljaju nizove teških poslova u koje su ljudi i životinje morali da ulažu svoju metaboličku snagu. Tehnološki planetarni razvoj i napredak na nivou komunikacija su posledica sistematičnog otkrivanja sveta od strane redukcionističke nauke.

Nauka je sa opštim prihvatanjem radova i ideja Njutna, Dekarta, Laplasa, Bejkona, Loka, Galileja i mnogih drugih zapadnih naučnika i mislilaca prihvatila i krajnje redukcionistički pogled na svet u kome je sve što postoji moglo da se svede na elementarne čestice koje po matematičkim zakonitostima kojima se formulišu sile, odnosno polja prirode, formiraju svet. Sa početkom 20. veka niz eksperimentalnih * Premda je bitno primetiti da su »neegzaktni« jezički opisi gotovo uvek prethodili matematičkim formulacijama naučnih otkrića.** Premda to ne znači da se četiri elementa sveta ne mogu identifikovati sa određenog holističkijeg nivoa od nivoa atomskih pojava.

18

potvrda redukcionističkih vizija sveta je stigao. U Majkelson-Morlijevom eksperimentu je pokazano da ne postoji etar kao pretpostavljena sredina kroz koju bi se prostirali elektromagnetni talasi; atomska teorija je potvrđena; otkrilo se da se svetlost sastoji od diskretnih jedinica, čestica koje danas nazivamo fotonima, te i uopšte da svako prirodno dejstvo poseduje elementarni i diskretni karakter. Tako je diskretnost umesto svepovezanosti i kontinuiteta postala fundamentalna karakteristika pojavnog sveta koji se zamišljao kao splet atoma čija struktura evoluira u skladu sa precizno definisanim matematičkim zakonima. Čuvena je redukcionistička ideja o teorijski mogućoj izgradnji džinovskog superkompjutera (tzv. Laplasovog demona) koji bi, poznajući položaje i energije svih elementarnih delova Kosmosa (tada se mislilo da su to atomi), bio u stanju da izračunava i predviđa svaki kosmički događaj budućnosti. Naravno, u ovakvom svetu, u kome bi sve što postoji u bilo kom trenutku bilo jednoznačno određeno prošlošću sistema, ne bi bilo mesta za slobodnu volju živih bića, jer bi svaki njihov akt bio determinisan prošlošću. Kosmos je zamišljan kao veliki mehanizam, sličan časovniku, te odatle se često redukcionistička nauka, koja istovremeno opravdava ideju o determinizmu naziva i mehanističkom naukom. Ideja o Kosmosu kao časovniku, čije bi svako buduće stanje uz poznavanje prethodnih stanja i matematičkih zakona Prirode moglo da se predvidi, u velikoj meri je bilo ohrabrena gotovo savršenom preciznošću sa kojom su astronomi pomoću Njutnovog zakona gravitacije bili u stanju da predvide kretanje bliskih zvezda, planeta ili kometa. Uopšte, postojanje distinktivnih zvezda i drugih nebeskih tela pružalo je jasnu indikaciju da i sam svet nije fluidan i neprekidan, već sastavljen od diskretnih jedinica. Pošto je i misaonom svetu pridavana važnost, jer je jasno da bez njega ni svest o svetu kao mehanizmu ne bi mogla da postoji, on je dobio ulogu drugog sata koji je metaforično stajao pored materijalnog sata, ali između njih nije bilo nikakve interakcije, osim što su oba pokazivala isto vreme. Iz ovakvih shvatanja rodila se ideja o takozvanom kartezijanskom dualizmu u okviru koga um nije nikako mogao da bude upleten u delovanje na nivou sveta materije koji je bio jedan nezaustavljivi i potencijalno potpuno predvidljivi mehanizam.

Još jedan popularni naučni demon, osim takozvanog Laplasovog, je i Maksvelov demon čijim posredstvom je bila pretpostavljena realna mogućnost konstrukcije perpetuum mobile-a. Naime, ovaj demon bi bio u stanju da u gasnom sudu propušta samo dovoljno brze molekule na topliji kraj suda, ali ne i hladniji, te bi se tako suprotno očekivanjima drugog zakona termodinamike, jedan kraj suda zagrevao, a drugi hladio sve dok bi demon izvodio vešto svoj posao. Međutim, slično kao što je konstrukcija Laplasovog sveznajućeg kompjutera kasnije pokazana neizvodljivom prvenstveno usled neodvojivosti posmatrača od posmatranog sistema, te i o neodvojivosti uma koji zamišlja svet kao mašinu od same »mašine«, tako se i usled neophodne prirodne svesnosti Maksvelovog demona pokazuje da i on mora biti podložan zakonima termodinamike, uključujući i utrošak izvesne energije na račun svojom veštinom proizvedene. Ideje o mogućnosti postojanja oba demona su posledica neprirodnog odvajanja uma od Prirode, bez shvatanja nemogućnosti postojanja jednog bez drugog.

Sa idejom o kartezijanskom dualizmu spiritualni svet religije je postao inkompatibilan sa naučnim opisima sveta, a posledice ovakvog rascepa su vremenom počele da se primećuju na raznim suprotstavljenostima i sukobima u različitim sferama postojanja ljudskog društva, kao i ljudskog misaonog sveta. Narodna uzrečica »nema Boga«, koja se koristi u opisima prirodnih događaja u okvirima kojih se doživljava

19

neizbežna determinisanost pretpostavljenog ishoda, skladno opisuje ateizam, implicitan u sagledavanju Prirode iz klasično-naučne perspektive. Slika o svetu iz vidika redukcionističke nauke nije mogla u sebe da inkorporira postojanje božanske volje i dejstvo božanskih nepredvidljivih principa u svetu i u živim bićima. Iz ideje o Kosmosu kao determinističkom mehanizmu i demonske neprirodne podvojenosti uma od njega, rodila se mehanistička filosofija, čije posledice danas sagledavamo i u opštim shvatanjima otuđenosti čoveka od Prirode, te i u industrijalističkom stavu o ulozi čoveka kao ukrotitelja Prirode, a ne njenog deteta, bića koje sledi njen Put. Sa prihvatanjem i implementiranjem demonske ideje o izdvojenosti čoveka od Prirode namesto spiritualne svepovezanosti, nestalo je odgovornosti u ljudskim delatnostima, a namesto nje se ustanovila težnja ka kontroli, dominaciji i moći. Umesto Prirode kao boginje majke, ona je u najvećem delu naučnog društva postala mašina sa mnoštvom resursa za eksploatisanje.

Kvantiteti ili kvaliteti

Pošto se matematički model sveta može predstaviti samo pomoću faktora kao veza između količina, tada je jasno da se sam postupak kvantifikovanja nalazi u samoj srži ideje o poznavanju i predviđanju svih pojava. Korišćenje kvantitativnih relacija i kartezijanskih koordinata u pokušajima opisivanja Prirode ima poreklo u pretpostavci o nepromenljivim osnovnim svojstvima materije. Međutim, naučna metodologija bazirana na kvantifikovanju teško je u stanju da se nosi sa pokušajima objašnjavanja iskustvenih kvaliteta i vrednosti, koji uvek imaju poreklo u neponovljivim i jedinstvenim putanjama Prirode, te i uma kao entiteta koji stoji na granici »spoljašnjeg« i »unutrašnjeg« sveta, te stoga i čitavog iskustva. Insistiranje na kvantifikovanju se u naučnim okvirima vrši iz dva razloga: da se postigne maksimalna preciznost istraživanja, te da se postigne objektivnost opisa eliminisanjem pozivanja na uticaj posmatrača. Međutim, stvari se na najmanjim obzervabilnim nivoima, kao što ćemo kasnije videti, mogu predstaviti samo kao sveprožimajuća mreža procesa koja u sebi uključuje i posmatrača, a nikako kao izolovani entiteti. Ideja o kvantifikovanju najmanjih entiteta se stoga jasno pokazuje prepotentnom, a uz to sam kvantitet po sebi ne može postojati.

U mnogim formulacijama holističkih sistema se navodi da kvantitativne razlike rađaju kvalitativne, i pored toga što je očigledno da je do ovako neprirodnog zaključka moguće doći isključivo kao posledica kvantitativnog poređenja imaginarnih sistema. U stvarnosti i kada se čini da promena u kvantitetu dovodi do stvaranja novih kvaliteta, neophodno je shvatanje da su samo putanje, a nikada kvantiteti, u stanju da određuju kvalitete, te da su i date promene kvantitativnih odnosa prouzrokovane promenom neke putanje, odnosno kvaliteta. Tako, iako se osobine atoma menjaju sa promenama njegovog atomskog broja, odnosno broja protona u atomskom jezgru, u osnovi promene kvaliteta atoma stoje nove relacije koje figurišu između njegovih delova. Slično tome, i pojavljivanje novog ostrva nakon oseke nije posledica kvantitativnog spuštanja nivoa mora, već u efektivno širem sagledavanju pojave, promene niza putanja kako nebeskih tela, tako i atoma, te beskrajno mnogo harmonija energetskih tokova.

Kako se penjemo od kvantnog nivoa ka atomskom i molekulskom, te ka nivou živog sveta, planeta i zvezda, kvantiteti gube svoj smisao i prepuštaju mesto kvalitetima,

20

odnosno Putevima koji se pružaju između nas. Sa svakim složenijim nivoom sveta, pojavljuju se nove uzročne veze između stvari koje postaju bitne samo iz konteksta celine, usled čega se moraju pojaviti i novi zakoni i kvaliteti koji se ne mogu svesti na zakone delova date celine. Svako materijalno telo poseduje ni više ni manje do beskonačan broj varijabli5 usled neograničenog broja različitih aspekata sa kojih ga možemo doživeti. Ono što se danas zašušuruje insistiranjem na matematičkom modelu Kosmosa su kvaliteti, odnosno putanje koje povezuju, a koje čine najvrednije stvari koje imamo. Estetski kvaliteti, osećanja, težnje, želje, umetnost, smisao i spiritualnost iščezli su iz jezika i interesovanja nauke sa sve intenzivnijim protežiranjem kvantifikovanja kao osnovnog istraživačkog idejnog akta.

Da bi se analitički kvantifikacioni postupak primenio u istraživanju sveta, u opštem slučaju je neophodno ne samo da su interakcije između delova sistema ili nepostojane ili toliko slabe da se aproksimativno mogu zanemariti prilikom izračunavanja budućih stanja, već i da su relacije kojima se opisuju ponašanja delova linearne13. Samo kada su ispunjena ova dva uslova, matematičke jednakosti koje opisuju ponašanje celine mogu biti uslovno i aproksimativno u istoj formi primenjene na opisivanje delova, što je osnovni uslov čije je ispunjenje neophodno da bi se parcijalni procesi sistema mogli aditivno superponirati u svrhu opisivanja ukupnih procesa, odnosno da bi se celina predstavila kao funkcija svojih delova. Međutim, u stvarnosti, svi delovi bilo kojih prirodnih sistema su prožeti međusobnim interakcijama, te se ovakvi sistemi mogu opisati samo pomoću skupova simultanih diferencijalnih jednačina, koje su u opštem slučaju nelinearne, te stoga netrivijalne i najčešće nerešive. U okviru ovakvog sistema diferencijalnih jednačina, promena diferencirane veličine je funkcija date veličine svih delova sistema, te kvantitativna promena bilo kog kvaliteta bilo kog dela u sistemu uzrokuje promene u svim delovima sistema. Svaki sistem se, stoga, u neaproksimativnom slučaju može doživeti kao holistički, jer su promene svih njegovih »delova« neraskidivo povezane sa promenama ostalih. Tek nakon razvijanja diferencijalnih jednačina u Tejlorove redove, i poistovećivanja koeficijenata koji bi stajali uz promenljive veličine sa nulom, sistem ovih jednačina bi degenerisao u redukcionistički sistem nezavisnih uzročno-posledičnih »vagona« u okviru koga bi promena u izvesnom elementu zavisila samo od datog elementa, i tek tada bi bila i opravdana tvrdnja da je vrednost celine jednaka sumi delova. Što su ovi takozvani koeficijenti interakcije veći, to je životna svepovezujuća holistička svesnost prisutna u biću, dok, s druge strane, što su ovi koeficijenti manji, to razmišljanje i ponašanje bića u većoj meri podseća na mašinsko rezonovanje.

Prirodni sistemi sastavljeni čak i samo od nekoliko komponenti prožetih dovoljno jakim interakcijama poseduju najčešće toliko veliki broj stanja koje je neophodno proračunati u svrhu apsolutnog poznavanja sistema, da mogućnosti jednog ovakvog proračuna gotovo uvek prevazilaze ne samo praktična, već i fizička ograničenja realno ostvarljivih računskih aparata*. U opštem slučaju, rezultati klasičnih kvantitativnih predviđanja približno koincidiraju sa stvarnim ishodima događaja samo kada se posmatrane pojave mogu razložiti do naigled »izolovanih« uzročno-posledičnih efekata ili kada se one mogu predstaviti kao posledica dovoljno velikog broja »nasumičnih«

* Ukoliko zamislimo sistem sastavljen od m tačaka, tada postoji 2m(m-1) različitih načina uspostavljanja veza između ovih tačaka. Ukoliko je m = 5, tada već postoji više od milion različitih kombinacija, dok za m = 20 njihov broj prevazilazi procenjeni broj atoma u Kosmosu (oko 1080).

21

procesa, kao što je slučaj u statističkoj mehanici i termodinamici. Međutim, kada god se organizacija sistema na svim njegovim nivoima doživi kao bitna, odnosno kada proučavani sistem poseduje konačno veliki broj »elemenata« ili procesa, tada predviđanje pojava na bazi klasičnog pristupa predstavlja slab model opisivanja stvarnosti. Dovoljno je da dvema zvezdama, planetama ili elektronima dodamo po trećeg srazmerno velikog člana, i apsolutno precizno, čak i potpuno teorijsko (bez uzimanja u obzir neizvodljivosti potpuno preciznog poznavanja graničnih uslova) predviđanje kretanja ovih, bilo nebeskih ili atomskih tela na bazi jednostavnih Njutnovih zakona gravitacije i kretanja postaće neizvodljivo. Nepredvidljivost ponašanja sveta je, stoga, imanentna u postupcima sagledavanja prirodnih procesa na bazi matematičkih pravila.

Podsetimo se da je moć kvantitativnog predviđanja prirodnih pojava osnovni preduslov prihvatanja naučne hipoteze kao teorije. Međutim, pošto se samo jednostavne, linearne interakcije mogu definitivno testirati, tada je redukcionistički naučni prilaz stvarnosti u okviru koga se svi kvaliteti celine mogu predstaviti konačnim brojem kvaliteta delova, logična posledica insistiranja na preciznim eksperimentalnim verifikacijama kao jedino relevantnim. Interesantno je da aproksimativno linearizovanje opisivanih prirodnih sistema u okvirima naučnih istraživanja preko njihove potencijalne predvidljivosti dovodi i do nedostatka moralne odgovornosti, mudrosti i istinske kreativnosti u kojoj su logička i intuitivna rezonovanja uvek isprepletana u neraskidivu celinu.

Matematičko redukovanje proučavanih prirodnih sistema od uređenosti u okviru koje su svi njihovi delovi efektivno povezani, do prisustva isključivo linearnih uzročno-posledičnih »vozova«, analogno je aproksimativnom sagledavanju matematičkih opisa divergentnih prirodnih putanja kao konvergentnih uzročno-posledičnih nizova. Naime, dok se savremeni opisi divergentnih uređenosti uglavnom odnose na nepredvidljivo ponašanje pojedinačnih delova sistema, kao na primer, na kretanje pojedinačnih atoma ili molekula, opisi konvergentnih sistema se tiču najčešće čitavih klasa, kao na primer, relativno predvidljivog pomeranja zvezda po nebeskom svodu ili faznih prelaza materijalnih sistema. Zakoni verovatnoće posreduju između ova dva tipa opisivanja prirodnih putanja, pri čemu se, naravno, ishodi pojedinačnih događaja ne mogu predvideti ekstrapolacijom ponašanja klase na ponašanje njenih članova. Iako sve promene aproksimativno konvergentnih matematičkih putanja potiču iz prirodno-divergentnih područja, iz poznate temperature kristalizacije tečnosti ili poluživota radioaktivnog jedinjenja se na osnovu matematičkih zakona ne može predvideti ni molekul koji će predstavljati kristalizacionu klicu, a ni trenutak radioaktivnog raspada pojedinačnog atoma. U opštem slučaju, ukoliko postoji samo jedan faktor koji na nepredvidljivo promenljiv način utiče na ponašanje zamišljenog determinističkog sistema u vremenu, moć predviđanja ponašanja sistema će biti sve manja što je dalji trenutak budućnosti za koji se traži rešenje. Sve prirodne pojave posmatrane u sveobuhvatnom i beskrajnom kosmičkom kontekstu se sagledavaju kao divergentne, što je i u naizgled ograničenim kosmičkim prostranstvima iz perspektive življenja i saznanja pojedinačnih bića karakteristika svih inovativnih i kreativnih procesa. Doživljavanje mnogih savremenih naučnih problema kao konvergentnih, odnosno formalno jednoznačno rešivih, reflektuje se na zanemarivanje gotovo svih životnih, smisaonih, religioznih i estetskih kvaliteta postojanja, te insistiranju na mehanističkim know-how prilazima objašnjenjima prirodnih

22

procesa umesto nesputanog, indeterminističkog sagledavanja Prirode kroz know-why okvir.

Neuspešni redukcionistički pristupi u opisivanju suštinskih kvaliteta sveta ukazuju na neophodnost njihovog priključenja holističkim principima sagledavanja Prirode. Odnos između redukcionističkog i holističkog principa u istraživanju sveta se često ilustrativno opisuje na primeru posmatranja šume, i naravno pokušaja iscrtavanja njene mape. Naime, dok bi redukcionista primećivao uglavnom stabla i godove, mahovinu i zareze na njima, i pokušavao da kvantifikuje posmatrano, holistički istraživač bi uočavao putanje šume koje niču na njenom globalnom nivou. Dok bi redukcionista uočavao razlike između stabala i to prvenstveno pomoću kvantiteta, kao na primer, različitog obima zelenila, visine i razgranatosti, holista bi zanemarivao veličine, i težio bi pronalaženju zajedničkih osobina, odnosno stvari koje povezuju mala i velika stabla, razgranate i uske krošnje i sl. Na kraju krajeva, kao posledica ovakvog pristupa, redukcionista bi pronalazeći različitosti i posebnosti u svim izdvojenim entitetima šume, shvatio da ne samo da su sva stabla različita, već da je i on sam različit. Osetio bi se kao stranac, izolovan od živog sveta šume i od čitave Prirode. S druge strane, holista bi se, uočavajući sličnosti koje prožimaju šumu kroz sve njene različitosti, sve vreme približavao svetu koji proučava, otkrivao njegov tajni smisao i sve više se osećao kao njegov nerazdvojivi deo. Jednoga dana bi shvatio da je i on sam isti kao i stabla šume, i da kao što među njima postoje putanje koje ih povezuju, i on sam je neodvojiv od čitave šume i od svakog stabla u njoj. Osećanje kosmičke pripadnosti i neraskidive harmonične povezanosti sa svetom oko njega bi ga učinilo srećnim i smislenim bićem.

U opštem slučaju, što je širi kontekst u okviru koga doživljavamo percepirane pojave, to ćemo više naizgled nepromenljivih, globalnih osobina biti u stanju da uočimo, što će nam zauzvrat doneti manje saznanja o pojedinačnim osobenostima stvari, a više o njihovim zajedničkim crtama, odnosno putevima koji ih povezuju. Redukcionističko specifikovanje razlika vodi uočavanju jedinstvenosti detalja sveta, dok holistički pogled razvija svest o njihovoj smisaonoj povezanosti. Da bi se stekao pravi uvid u bogatstvo šume, odnosno da bi se osetile njene globalne osobine koje su karakteristične ne samo za skup stabala, već za samu šumu kao prirodni holistički sistem, svakako bi trebalo gajiti ravnotežu između oba principa, između uočavanja supstance i forme, odnosno merenja kvantiteta i mapiranja kvaliteta. Dok se dobrim kvantitativnim modelima mogu približno predviđati razne prirodne pojave budućnosti, dobri kvalitativni modeli doprinose uočavanju zajedničkih crta sveta obogaćujući ga njihovim razumevanjem u živom svetu, te na taj način, i omogućavaju srećnu budućnost. Čitav svet oko nas koji primećujemo u prividno odvojenim delovima je posledica percepcije na bazi razlika, ali je naša dužnost da kroz nju proniknemo u putanje koje povezuju stvari, te da na taj način ostvarimo misaonu istraživačku ravnotežu sa Prirodom. Ponekad detaljno proučavanje »stabala« može dovesti do vraćanja na globalni početak, odnosno na ideju o celoj šumi. Ovakav stav proizilazi direktno iz »hologramske« strukture sveta, u okviru koje se u najmanjim njegovim delovima krije tajna o čitavom sistemu kao celini. Tako je kvantna teorija proučavajući entitete za koje se mislilo da su elementarni, došla najpre do zaključka da je struktura Kosmosa usled nerazdvojivosti posmatrača od posmatranog sistema sa epistemološke strane indeterministička, te da su svi kosmički entiteti nerazlučivi od svega što postoji, kao i da su na lokalnim atomskim nivoima prisutni nelokalni uticaji kosmičke celine. S druge strane, sistemska teorija zasnovana na proučavanju sistema sastavljenih

23

od individualnih i razdvojivih entiteta i od njih često neodvojivog posmatrača, otkrila je niz holističkih osobina sistema posmatrajući ih prvenstveno kao »šume«, odnosno putanje koje izviru iz različitih formi i procesa, odnosno različitih veza između delova sistema. Sistemska teorija ignoriše materijal od koga je sistem sastavljen i bazira se na uočavanju njegove apstraktne organizacije kao jedine relevantne za definisanje esencijalnih kvaliteta sistema. I savremena kvantna i sistemska teorija došle su do zaključka da delovi bilo kog sistema ne poseduju njegove intrinsične osobine i da se mogu razumeti i opisati samo u kontekstu sistema kao celine. Bitna razlika između ova dva pristupa naučnom proučavanju sveta je u tome što dok kvantna teorija predstavlja nastavak klasične naučne metodologije zasnovane prvenstveno na eksperimentalnim merenjima i kvantifikovanjima, redukujući tako osobine atomskih entiteta na složene matematičke formulacije, sistemska teorija se bazira na insistiranju na kvalitetima, te na zajedničkim iskustvima, umesto proverljivim merenjima, za šta se smatra da će biti osnovni naučni prilaz budućnosti (ukoliko se deklasiranje insistiranja na isključivo kvantitativnim predviđanjima na račun uvođenja estetski obogaćujućih kvaliteta uopšte može nazvati naučnim pristupom). Kosmos se, u svakom slučaju, na osnovu rezultata ovih dveju naučnih teorija više ne može smatrati mašinom, sačinjenom od mnoštva odvojivih delova, već samo kao dinamička celina u kojoj je sve povezano i nerazlučivo od njegovog Puta.

O pitanjima i odgovorima nauke

Redukcionizam se često definiše kao pogled na svet gde nešto nije nešto, već nešto drugo, a ovo nešto drugo opet nije nešto drugo, već nešto nešto drugo itd., tako da se na kraju dolazi do granica naših opažanja definisanih u krajnjim slučajevima Hajzenbergovom relacijom neodređenosti ili Velikim praskom, te i do nemogućnosti naučnog definisanja, odnosno preciznog ucrtavanja u njenu mapu sveta bilo čega. Ovo razmišljanje ćemo opisati u primeru, odnosno kratkom izletu na temu davanja odgovora nauke na pitanja:

Sin: Tata, zašto ja postavljam stalno neka pitanja ?Tata: Pitanja su naš ključ za odgonetanje tajni Kosmosa. Izgleda kao da je

postavljanje pitanja samim našim bićima sazdano u samim strukturama naših misaonih aparata, te nas njihov nastanak u umu postavlja na unutrašnji put evolucije i napretka. Svi svakodnevni proračuni i odluke baziraju se na automatskom postavljanju pitanja i traženja odgovora. Svesna pitanja su izraz čuđenja, a čuđenje je odraz nenaviknutosti na svakodnevne životne rutinske aktivnosti i prevladavanje sitnog takmičarskog duha našeg ega. Pomoću pitanja se možemo stalno vraćati na nivo unutrašnje čistoće deteta, u odnosu na koji je tako intenzitet čulnih doživljaja koji izaziva čuđenje i nastanak novih pitanja velik kao more. Misterija je da li su ljudska bića jedini delići života na našoj planeti koja su u stanju da postavljaju unutrašnja pitanja, pitanja koja se odnose na smisao i značaj pojava koje prolaze ispred naših očiju. Živi svet je prepun ekspresije pitanja i odgovora, ponekad toliko zanimljivih i prepunih detalja kao što su pištanje delfina, ljubopitljiv pogled nekog psa ili neobični ples pčela koje ukazuju na pravac na kome je neki medeni cvet. Ipak, impresija pitanjima je verovatno isto onoliko osobina ljudskog sveta koliko i rešavanje integrala napamet, komponovanje pesama ili radosno puštanje suza.

24

Sin: Dobro, ali zašto uvek na moja pitanja dobijam naučne odgovore ?Tata: Logični nastavak pitanja na koji smo navikli je obično odgovor. Nekada

davno, u doba antike, inteligentna bića koja su razmišljala o poreklu svojih razmišljanja i same Prirode, sve ideje su postavljali u globalni, kosmički kontekst, te su u to vreme odgovori na sva pitanja predstavljali najvećim delom filosofsku intuitivnu misao, ali koja je u sebi sadržala pomalo matematike, fizike i biologije, ali, sve u svemu, sa malo eksperimentalno proverljivih činjenica. Međutim, dalji, sa naše današnje tačke gledišta istorijski razvoj ljudskih razmišljanja o Prirodi nam naglašava da je sa povećanjem obima civilizacijskih pisanih naučnih predanja, postalo neophodno specijalizovati se za istraživanje određenih oblasti naučne vizije sveta kako bi se indukovao dalji globalni, planetarni saznajni napredak. Takođe, sa razvojem mnogih tehnologija pomoću kojih je postalo moguće zavirivati kako u atomske događaje u osnovi materije, tako i u zvezdane poretke iznad nas, za preciznu komunikaciju ljudskih otkrića je postalo neophodno korišćenje različitih kvaliteta na različitim nivoima posmatranja. Stoga je sasvim spontano, jednom vrstom pitanja počela uslovno da se bavi fizika kao nauka o prirodi, drugima hemija kao nauka o transformacijama materije, trećima biologija kao nauka o živom svetu, četvrtima umetnost kao nauka o estetici, dok su vrhunska pitanja bila ostavljana za domen filosofije kao nauke o mudrosti i ljubavi kao što nam samo njeno ime kaže. Danas, ipak, posebno u delovima planete Zemlje u kojima je tehnologija kao zbirka raznovrsnih implementiranih naučnih otkrića našla najplodonosnije tlo za svoj razvoj, globalni skup naučnih saznanja sazdan na proverljivoj i ponovljivoj veštini mapiranja direktno nedokučivog sveta čiji smo deo, poseduje primat u odnosu na filosofiju, umetnost ili teologiju u davanju odgovora ljudskim bićima praktično u svim domenima naših interesovanja, od principa rada lokomotive ili lansiranja svemirskih brodova, preko razloga okretanja cvetnih latica ka Sunčevim zracima, pa do večnih pitanja kao što su: »Ko smo mi ? Zašto sve što vidimo i čujemo uopšte postoji ? Zašto smo se baš ovde rodili ? Šta znače sve ove zvezde ?...«, na koja bi nam verovatno kosmološki proračuni, a ne više filosofska intuitivna misao, dali odgovor. Nauka se trudi da daje univerzalne odgovore, premda su najveća naučna otkrića, uključujući heliocentrični planetarni sistem, teoriju relativnosti i kvantnu teoriju, bila posledice revizija naučnih odgovora za koje se mislilo da su sveopšti. Ipak, možda postoje i pitanja na koja nema objektivnih odgovora, već se oni nalaze skriveni, tako da čak i ako saznamo odgovor, možda nikada ne možemo posredstvom naučne logičke strukture da ga prenesemo svetu.

Sin: Evo, da ti pokažem koliko nauka ne može da daje dobre odgovore, pitaću te da mi objasniš zašto postoje godišnja doba ?

Tata: Redukcionistička nauka je zaista u stanju da daje odgovore koji kao da nas vode na stranputicu. Odgovor na tvoje pitanje bi od bića do bića bio svakako različit i na njegov smisao i strukturu bi imao uticaj uobičajeni misaoni tok kome je sklon naš um. Ovaj tok je moguće da bude i profesionalno opredeljen, dakle bitno ograničen. U svakom slučaju odgovora je mnogo, pa čak i bezbroj kada uzmemo u obzir da reči nemaju same po sebi značenje, već da se njihov smisao formira tek u glavama i telima primaoca, pa i bića-odašiljača odgovora. Ne samo da tada različita sintaksa i dinamika izgovora dovode do različitih značenja (ponekad možda i do istih, što bi mogla da bude posledica relativne neosetljivosti prijemnog misaonog aparata na datu poruku, ili nedostatka dekodirajućih ključeva, koji su neophodni za razumevanje), već je i vremenski okvir, te stalno novi

25

okolni čulni doživljaji u okviru kojih je inkorporiran odgovor, upleten u davanje smisla odgovorima...

Sin: Dobro, ali ja nisam tražio da filosofiraš o odgovorima uopšte, nego da mi daš konkretan odgovor

Tata: Pa dobro, ja bih možda prvo rekao da ona postoje zato što se sa ciklusom od oko 365,245 dana menja količina toplote koja dođe do tla po kome ja i Ti hodamo. Ova količina toplote koju apsorbuje tlo utiče direktno na temperaturu vazduha, a ona, zajedno sa samim fluksom svetlosnih fotona utiče direktno na način trenutne adaptacije živog sveta na uslove iz svoje okoline. Tako, kada je toplo, kao na primer leti, cveće iz našeg dvorišta cveta, jer ima dovoljno Sunca na nebu, dok kada počinje u jesen da se hladi vazduh, ono prosipa svoje semenke u Zemlju i pušta svoje stabljike da uvenu, te tako obnavlja proces življenja. Eto, ovo bi verovatno bio jedan solidan naučni odgovor. Zašto? Jer smo se pozvali na prisustvo uzroka, odnosno 1-godišnjih periodičnih oscilacija u količini toplote koja stiže na Zemlju, koje za posledice imaju prisustvo onoga što je u jezicima sa naše planete odomaćeno kao prisustvo godišnjih doba.

Sin: Dobro, a zašto onda dolazi do promena u količini toplote koja pada na nas ?Tata: Sve sama pitanja koja počinju sa zašto, a koja nam se čine najlepšim

pitanjima koja možemo postaviti sebi i drugima. Pa dobro, radi davanja preciznog odgovora, možda bismo mogli opet da izbegnemo pravi odgovor koji bi bio više biološkog ili teološkog karaktera, i otići do neke od naših astronomskih knjiga.

Sin: A nauka se uvek koristi preciznim i ponovljivim formulacijama, a nikada intuitivnošću, nerečitošću i neponovljivošću ?

Tata: Da, insistiranje na matematičkoj preciznosti nauku razlikuje od umetnosti i religije. Takođe, nauka insistira na kvantitetima, dok se svete tradicije zasnivaju na uočavanju kvaliteta, odnosno putanja koje nas povezuju uprkos razlikama. Dakle, što se tiče godišnjih doba, periodično variranje toplote koju primamo sa Sunca, a koje definiše vremenske kalendarske koordinate i trajanje godišnjih doba, postoji kao posledica oscilovanja Zemljine polarne ose u odnosu na ravan u kojoj se nalaze centri mase Zemlje i Sunca, te usled toga, svaka tačka Zemljine površine koja se nalazi ispod 23,5o

geografske širine, bilo severne ili južne, preseca ovu ravan tačno dva puta godišnje. Kada zamišljena kružna ravan čija je svaka tačka podjednako udaljena od oba pola Zemlje, poznatija kao ekvator, prođe kroz ravan koja sadrži centre mase Zemlje i Sunca, dešava sa prelaz godišnjih doba. Na onoj Zemljinoj hemisferi koja od tog trenutka postaje izloženija Sunčevoj svetlosti, počinje proleće, dok na drugoj hemisferi počinje jesen. Kada Zemlja dostigne svoju krajnju tačku u ovom oscilovanju, tada se opet dešava prelaz godišnjih doba, i to tako da na hemisferi bližoj Suncu počinje leto, dok na drugoj hemisferi počinje zima. Ovo objašnjenje je bilo pomeranje za još nekoliko, u stvarnosti džinovskih koraka na našoj uzročno-posledičnoj mapi koju crtamo po pravilima opšte naučne tautologije, koju je sam Ajnštajn zapravo nazvao detinjastom.

Sin: To je jasno, ali zašto sada Zemljina polarna osa osciluje duž ravni po kojoj se centar mase Zemlje kreće oko Sunca?

Tata: Sve planete Sunčevog sistema, osim Merkura, poseduju ovaj vid oscilovanja koji indukuje pojavu planetarnih godišnjih doba, ali nauka danas nije baš sigurna šta je u prošlosti prouzrokovalo ovo oscilovanje. Održanje ugaonog momenta, zahvaljujući oscilovanju u vakuumu, ga održava, a misli se da su sudari planeta sa nebeskim telima,

26

kao što su asteroidi ili komete, uzrok oscilovanju polarne ose, pa time i godišnjim dobima.

Sin: Dobro, ali i ovaj odgovor nam nije dao finalni uzrok, jer šta je onda izazvalo asteroide da udare u Zemlju, ili bi još lepše pitanje bilo »da li su sudari Zemlje sa asteroidima bili slučajni, te je za dlaku falilo da ne bude godišnjih doba na Zemlji, ili je to zapravo delo savršeno osmišljenih božanskih ruku ?«

Tata: Odgovor na prvo pitanje bi morao da se pronalazi najpre u trenucima formiranja samog Sunčevog sistema, pa zatim bismo preko formiranja zvezdi druge i prve generacije došli do samog Velikog praska, kao trenutno prihvaćenog načina nastanka Kosmosa kakvog ga znamo. Tako bi fluktuacije gustina buduće materije u nečemu što bismo mogli nazvati strukturom svesadržajne tačke iz koje je potekao Veliki prasak možda bio prvi uzrok ne samo nastanku godišnjih doba na Zemlji, već vrlo verovatno i šarenim krilima leptira koga smo jutros sreli u parku. Što se tiče odgovora na drugo pitanje i Božjih ruku, to će verovatno kao i mnoga druga pitanja slične dubine, odnosno visine, ostati u sferi nauke bez odgovora. Razlog tome je što je nauka zasnovana na strogo proverljivim činjenicama, a ono što se ne može pokazati i dokazati, pa ponekad čak ni zamisliti kao što je slučaj sa odgovorom na gornje pitanje, jednostavno ostaje van okvira nauke, i postaje stvar ličnog, unutrašnjeg doživljaja svakog od nas.

Odgovori nauke kao ucrtavanje uzročno-posledičnih veza na mapi sveta, ne daju finalne odgovore na skoro nijedno pitanje. Logika kojom se koristi nauka, a u kojoj sve tvrdnje bivaju okarakterisane ili kao istinite ili kao neistinite ili kao besmislene, često se smatra slabom realnom uzročno-posledičnom slikom sveta. Nelinearne petlje sa povratnom spregom bi mogle da budu jedan od primera na kojima jasno možemo sagledati različitost »ako...onda« logike silogizma i »ako...onda« u uzročno-posledičnom nizu. Iz činjenice da »ako...onda« zakona uzročnosti sadrži i vreme, dok je »ako...onda« logike bezvremensko, obično se zaključuje da je logika nekompletno oruđe za odslikavanje uzročno-posledičnih efekata u Prirodi. Naučni odgovori se, kao što vidimo kreću od primećenih pojava do pronalaženja uzroka, uzroka uzroka itd. sve dok se u traženju finalnog uzroka ne dođe do trenutka stvaranja sveta kao finalnog uzroka. Ovakvom metodologijom se naravno ne dolazi do sveobuhvatnog, sveprisutnog i vanvremenskog uzroka, a ukoliko želimo da jednog dana podarimo nauci i ovakve odgovore, onda bi nauka svakako morala da promeni svoj Put sagledavanja Kosmosa. Kada su u pitanju odgovori na pitanja koja počinju sa »zašto«, nauka ne daje traženi odgovor, već umesto toga, ukazuje na mehanizam po kome se dati efekat odigrava. Tako, ukoliko tražimo naučni odgovor na poreklo naših sličnih, nasleđenih osobina, verovatno ćemo se naći u moru isprepletanih procesa preslikavanja i prevođenja šifrovanih spiralnih DNK zapisa, odnosno u samim mehanizmima procesa. Nauka tako ne daje odgovor na pitanje zašto, već kako.

Najiskreniji odgovor na pitanje porekla godišnjih doba koji bismo sada mogli da pronađemo bi bio više ekološko-holističkog ili teološkog karaktera. Periodičnost godišnjih doba nam možda ukazuje na opštu periodičnost svih prirodnih pojava, od kosmoloških preko astronomskih do psiholoških i društvenih. Možda su godišnja doba sredstvo kojim se Priroda služi da bi koordinirala evolutivnim putem. Možda Priroda hoće da nas nauči da budemo izdržljiviji i spremniji da se navikavamo na promenu uslova okoline. Možda godišnja doba postoje da se ne bismo navikli na stalno leto ili zimu, jer kada bi čitave godine bilo leto, da li bismo mu se toliko radovali, kao sada kada naiđe

27

posle hladne zime, i kada stoga znamo da je svaki dan godine dragocen, poseban i ponovljiv tek tamo negde za nekih 365 dana. U traženju savršenih odgovora ne smemo tražiti savršenu sintaksu, već se moramo koristiti i spontanošću, trenutnim dodirom sa svešću Prirode iz koje ćemo iskrojiti odgovor koji će odvesti tragaoca na pravi put, premda on tada možda neće biti ni svestan toga. Ponekad su metaforična priča kroz koju uvodimo postavljača pitanja kao deo sveta čije zagonetke on teži da reši, novo pitanje ili iniciranje sagledavanja pitanja u širim perspektivama najbolji odgovori koje možemo da pružimo. I još nešto. Ukoliko ti se učini da put koji si izabrao u objašnjenju nije onaj pravi, seti da u Prirodi nema pravog i pogrešnog puta. Kojim god putem da se krene, u njemu uvek ima dovoljno lepote da se pronikne do suštine čitavog sveta. Paskal je tvrdio da je Priroda »beskrajna lopta kojoj je površina gotovo nigde, a centar svuda«, a ima i elemente piramide – sa koje kod cigle podnožja da krenemo, put vodi ka vrhu. Svaki delić Kosmosa, svako njegovo biće i svaki kamenčić kriju i tajnu i odgovor na sva pitanja koja možemo da smislimo.

Tako imamo dva odgovora sa dva različita pogleda na svet, redukcionističkog, dominantnog danas i u nauci i u svakodnevnom razmišljanju, i holističkog, koji se kao tajna provlači kroz današnji svet. Metodologija redukcionističke nauke se zapravo svodi na traženje lokalnih uzroka, koji u ovome slučaju na kraju, odnosno na početku pošto se smisao odgovora vraća na sam početak vremena kakvo poznajemo, dolazi do trenutka Velikog Praska pre koga sve fizičke veličine moderne nauke prestaju da postoje, te se stoga bez davanja pravog odgovora i završava skakanje sa vagona na vagon u uzročno-posledičnom vozu koji huji ka novim zvezdanim predelima. U slučaju nekih drugih pitanja ili interesovanja, lanac uzroka bismo pratili u suprotnom smeru veličina, odnosno ka sve manjim i elementarnijim entitetima, od kristala, delfina ili emulzija, preko atoma i molekula do subatomskih čestica do subnuklearnih čestica pa sve do Plankove dužine ispod koje bi nam upravo Hajzenbergov princip neodređenosti onemogućio dalje traženje početnih uzroka. Na ovom nivou Prirode nauka se susreće sa mnoštvom pojava koje nemaju preciznog uzroka, već se mogu predviđati samo sa verovatnoćama. Ukoliko pretpostavimo da sve pojave imaju svoje uzroke, tada možemo zaključiti da se čitav jedan novi svet, koji će zauvek ostati skriven za ljudske posmatrače krije ispod granica ljudskih merenja. Tako je nauka krećući se ka beskrajno velikom ili beskrajno malom bespomoćna u pronalaženju uzroka pojavama izvan određenih granica. Ovo svakako nije loše, jer bi preterano poznavanje sveta oduzelo inteligentnim tragačima najlepše trenutke, koji se, vratimo li se na početak Tvog prvog pitanja, i sastoje u pitanjima kao izrazima čuđenja nad čudesnim svetom Prirode, te koja tako otvaraju beskrajnu petlju unutrašnje evolucije, kosmičkih otkrovenja i ljudske radosti.

Redukcionizam reči i mapiranja Prirode

Nauka se slikovito može zamisliti kao proces mapiranja teritorije stvarnog sveta, te se naučni zakoni preciznije mogu zamisliti kao zakoni misli o Prirodi, pre nego zakoni same Prirode. Iz razloga pokušaja opisivanja uočenih zakonitosti u Prirodi njenom pretpostavljenom logički konzistentnom evolucijom u vremenu, sama nauka vrši skok na viši logički nivo. Slično kao što se u geografskim mapama, umesto stena, livada i pravih mora nalaze odgovarajuće nijanse, slova i brojevi, tako i nauka predstavlja logičku

28

strukturu zasnovanu na simbolima, rečima i relacijama koje bi trebalo da daju vernu mapu sveta skrivenog iza vrata naše percepcije. Kao svaka mapa koja je u detaljima siromašnija od same opisane teritorije, tako su i naučni opisi, prilagodljivi ljudskim sposobnostima vizuelizacije i poimanja uzročno-posledičnih veza, siromašniji od stvarne strukture Prirode i zakonitosti njenih promena. Slično kao što mapa teritorije prestaje da bude relevantna nakon geoloških ili infrastrukturnih promena na njoj, tako se i naučni dokazi ne mogu smatrati generalno važećim. I što je najvažnije, slično kao što se geografska mapa crta korišćenjem konačnog broja kvaliteta*, te stoga u njoj i ne možemo pronaći tipične holističke kvalitete koji su očigledni u samom svetu, ni na naučnoj mapi Prirode ne postoje mnogi emergentni kvaliteti koji nastaju iz sveta materije, kao što su osećanja, lepota, dragocenost, pažnja i sl. Usled postojanja beskonačnih kvaliteta koji se pojavljuju sa svakim novim nivoom posmatranja, nemoguće je pružiti potpune i večno važeće definicije i zakonitosti na bazi konačnog broja kvaliteta, što redukcionistička nauka pokušava da učini.

U okvirima međuljudske komunikacije naučnih saznanja samo se formalni**

karakter jezika podrazumeva relevantnim. U rečima, koje stoje u funkciji naučnih opisa i objašnjenja, se stoga, na primer, ignoriše njihova muzika, jer bi zvučni karakter simbola uveo dodatne nepotrebne kompleksnosti u opis Prirode koji bi trebalo da bude što strožiji, ograničeniji i egzaktniji kako bi se u što je moguće većoj meri izbegli prirodni šumovi, kao što je muzika reči. Koliko god bili lepi u svojoj tajnovitosti, za prirodne šumove se smatra da »ometaju« direktne međuljudske komunikacije. Ograničavanje konteksta koje reči poseduju u svom prirodnom okruženju je stoga neophodan preduslov precizne, logički konzistentne naučne komunikacije, koji usput eliminiše iz potencijalnog semantičkog sadržaja mnoge osobine reči koje im u svakodnevnoj komunikaciji pružaju neograničenu smislenost i beskrajan spektar kvaliteta.

Odnos mape i teritorije je analogan odnosu jezičke sintakse prema semantici. Pošto je samo znanje (čista semantika) nerečito, tada je formalno jezičko izražavanje, u svom najizvornijem obliku emanencija znanja o znanju. U svetu u kome smo okruženi raznovrsnim mapama u vidu, na primer, ljudskih fiksiranih stavova ili proverljivih i objektivističkih naučnih opisa i objašnjenja, formalno izražavanje je još veoma retko ovako blisko stvarnoj teritoriji, s obzirom da svako formiranje znanja na osnovu mape predstavlja ne znanje o znanju, već u najmanju ruku znanje o znanju o znanju. Slično kao što lanac kopiranja kopija nekog tekstualnog zapisa na fotokopir-mašini daje sve manje raspoznatljive zapise, tako i svako znanje koje je u lancu “znanja o znanju o…” dalje od istinskog znanja prenosi i manji potencijalni semantički sadržaj. Samo znanje je, kao što ćemo videti, nemoguće izraziti u formalnom obliku tako da ovakvi izrazi za svakoga uvek donose jednak smisao. Međutim, u neformalnom obliku, kada u svaki sintaksički ili fonetički izražaj uključimo celokupan kontekst u okviru koga izranjaju bezbrojni kvaliteti

* U slučaju jednostavne prirodno-geografske mape, relativne udaljenosti između tačaka i njihova rastojanja od nivoa mora mogu biti jedini neophodni kvaliteti za njeno crtanje.** Pod formalnim izražavanjem možemo podrazumevati samo karakter sintakse koji je objektivan i nepromenljiv u vremenu. Da se podsetimo, svaki jezik poseduje sintaksički (u pisanom obliku) ili fonetički nivo (u glasovnom obliku), koji definišu samo njegova simbolička ili zvučna struktura, ali i semantički nivo koji predstavlja smisao, odnosno značenje koje subjekat pridaje percepiranoj sintaksi. Stoga, svaka knjiga predstavlja, posmatrano sa jednog nivoa, samo skup sintaksičkih simbola, ali se u bićima koja čitanjem iniciraju unutrašnje doživljaje pisanih reči formira i jedinstvena i neponovljiva semantika (smislenost) knjige.

29

svake reči ili zvuka, tada one dobijaju beskrajan i neograničen smisao koji je, poput svih prirodnih tokova, neuhvatljiv u bilo kakve fiksne logičko-objektivističke okvire. U svakodnevnom jezičkom izražavanju, kontekst u okviru koga se formira semantički značaj naših reči nije toliko ograničen kao u nauci. Lepota reči je u tome što one zapravo predstavljaju muzičko imenovanje naizgled odvojenih stvari u Prirodi, i upravo se u toj muzici i njenim suptilnim karakteristikama krije beskrajan spektar kvaliteta svakog fonetičkog ili sintaksičkog izražaja. Ukoliko težimo komunikaciji samog znanja, onda moramo otkriti svesnost u okviru koje gotovo neprimetni, neformalni kvaliteti koje nosi svaki zvuk glasa, svaki spontani izražaj, nalaze svoje mesto u Prirodi, obogaćujući njena bića i čineći njihove poglede na svet veličanstvenim.

Ne samo u svrhu naučnih, već i svakodnevnih komunikativnih opisa stvari i događaja, koristimo se pridavanjem najčešće reči, odnosno jednog ili više, po određenim pravilima povezanih simbola. Stoga, mapiranje sveta od strane nauke poseduje analogan proces u okviru imenovanja stvari u svakodnevnoj komunikaciji ili doživljajima sveta. Međutim, kao što znamo, ime nije ekvivalentno onome što je imenovano, već se odnosi na jedan drugačiji logički nivo, jer klasa nije isto što i član klase. Najveći broj problema savremenog doba, koji se očitava u životnim nezadovoljstvima ljudi, je postojan zahvaljujući poistovećivanjima mape sa teritorijom. Gotovo sve svakodnevne nesuglasice, rasprave i sukobi bi se izbegli ukoliko bismo razumeli da su jezički opisi samo znanja o znanju, te da ime nije isto što i imenovana stvar. Naime, svako od nas zna mnogo o znanju, ali da li te stvari i zaista znamo ? Znamo da je poštovanje Prirode i prihvatanje svih bića u zajednicu srca neophodno za srećno življenje i otkrivanje sveta, ali da li je ova etika imanentna u svim našim mislima, delima i pogledima na svet. Ukoliko poznajemo mapu, to nipošto ne znači da poznajemo teritoriju, slično kao što pročitana sintaksa ne znači da smo je zaista razumeli. Shvatanje da su ime i imenovana stvar suštinski različite stvari, te da su imena samo nekakvi vidovi fotografija ili etiketa na delovima stvarnosti koje tako redukuju njihove vrednosti, neophodno je za razumevanje jedinstva i odvojenosti uma od Prirode. Svako naše znanje o Prirodi je samo delimično usled prisustva beskonačnog broja kvaliteta koji postaju uočljivi sa svake nove tačke gledišta. Shvatanje da svako od nas na jedinstven i neponovljiv način vidi Prirodu, otvara vrata jednom dubokom vidu tolerancije prema raznovrsnim prirodnim rasuđivanjima, iz koga izviru obogaćujuća radoznalost i čuđenje nad svetom oko nas.

Svesno ili nesvesno registrovani opažaji kojima, uz misaone asocijacije koje oni iniciraju, pridajemo određene osobine percepiranim objektima subjektivan je proces u kome je imanentno nepotpuno sagledavanje i doživljavanje posmatrane stvari ili događaja. Odavno je poznata empiristička ideja da percepirani predmeti ne predstavljaju ništa drugo do niz osobina koje im pridaje naš um. Osobine naravno ne bivaju u potpunosti percepirane svaki put pri čulnom doživljaju predmeta, već samo delimično, tako da se ostatak osobina zakačenih za opaženi predmet dopunjuje iz asociranih umemorisanih doživljaja datog predmeta iz prošlosti. Međutim, doživljaj percepiranog objekta nije samo suma svih njegovih pojedinačnih osobina, već će usled njihovog holističkog objedinjavanja u celinu, celokupni doživljaj posedovati i niz emergentnih osobina koje se ne mogu opisati u funkciji pojedinačnih osobina, a koje se u obliku emocija često mogu odslikavati na telesnom nivou*. Naša svesnost o produktu opažanja

* Stoga, usled nerazdvojivosti psiholoških i fizioloških aspekata doživljavanja stvarnosti, moć vizuelizacije može imati veoma širok spektar holističkih dejstava, koje redukcionistička paradigma nije u stanju da

30

nekog objekta uvek će se sastojati od ograničenog i nepotpunog spektra osobina, a njen karakter će biti i subjektivan usled asocijacije produkata percepcije na umemorisane utiske ili dodatni niz osobina koji bismo automatski pridali tom telu. Ukoliko posmatramo jedan cvet, ne samo da nećemo primetiti svaku poruku koju nose njegovi detalji, već će i veliki deo našeg utiska o cvetu poticati od umemorisanog znanja o opštim osobinama cvetova, te i iz niza memorija čije će prisećanje nesvesno indukovati priliv informacija, pri čemu će najveći broj ovih asocijativnih utisaka ostati ispod praga njihove misaone i emotivne aktuelizacije. Ono što samom percepcijom doživljavamo je samo jedan delić moguće opažajnih prirodnih procesa i formi, te će sami naši pokušaji davanja objektivne slike o svetu biti nepotpuni. U svakoj slici ima više skrivenih tajni nego što smo ikada u stanju da otkrijemo, te pošto se imenovanja odnose samo na registrovana otkrića, tada će se ona odnositi samo na deo stvarnosti.

Iste reči za svakoga od nas imaju različit značaj, i kod svakoga od nas izazivaju druga osećanja, druge misaone asocijacije, svesnog ili nesvesnog sadržaja, što sve zavisi od specifičnog i uvek promenljivog konteksta u kome doživljavamo reč. Iz ovog razloga je uzaludno tražiti savršenu sintaksu koju će svi jednako razumeti, a što je jedan od polaznih pokušaja objektivističkog naučnog pristupa opisivanju sveta, čijim se razvojem u mnogim naučno-istraživačkim oblastima postepeno izgubila gotovo sva intuitivna mudrost zaključivanja. Imena percepiranih kvaliteta koje želimo da komunikacijom opišemo i prenesemo nekome predstavljaju šifrovane poruke, za čije dešifrovanje je neophodno posedovati odgovarajući ključ, koji u najprostijem slučaju može biti poznavanje jezika, dok bi se komplikovaniji ključevi odnosili na odgonetanje dinamike i tempa govora, smisla odašiljanja poruke u datom trenutku i određenom kontekstu i svih drugih suptilnih semantičkih korena poruke iz koje je ponikla sintaksička forma imena. Svako od nas u različitim trenucima na osnovu sopstvenog iskustva poseduje drugačiji ključ za dekodiranje skrivenog semantičkog sadržaja koji se krije iza sintakse koju izgovaramo.

Reči, koje u svakodnevnoj međuljudskoj komunikaciji predstavljaju delove mape koji bi trebalo da ukazuju na određena mesta na teritoriji, same po sebi su redukcionističke, jer opisuju izolovane delove sveta, iako one realno imaju smisla samo u određenom ili ukupnom konteksu, odnosno delimičnom ili potpunom okruženju u kome se nalaze. Iz objektivističkih naučnih vidika potiče često pogrešno interpretirana ideja o mogućnosti jednoznačnog pridavanja intrinsičnih osobina predmetima, iako je za pridavanje bilo koje osobine neophodno izraziti je u odnosu na nešto. Svaka osobina je posledica interakcija stvari (koju smo izdvojili iz Prirode kao deo stvarnosti koji daje specifičan odgovor na dejstvo mernog aparata) sa svojom sredinom, uključujući i merni aparat. Međutim, sa stalnim promenama samog sveta menja se i kontekst koji objektu pruža izvesne uočljive osobine, te bi se stoga i imena kao opisi kvaliteta morali shodno tome menjati, što oni gotovo nikada ne čine. Razumevanje kao smisleno semantičko uklapanje određene sintakse u prethodno naučeni kontekst uvek mora posedovati promenljivi karakter usled stalnog prirodnog toka beskrajno širokog apsolutnog konteksa koji pruža smislenost datoj sintaksi.

Poreklo gramatičke strukture jezika u redukcionističkoj formi subjekat-glagol-objekat, te postojanje imenica kao intrinsičnih osobina razlikom oivičenih objekata, predstavlja zanemarivanje interakcija i svepovezanosti stvari, te stoga klasična forma

objasni.

31

jezika pruža i neistinitu sliku stvarnosti u kojoj je sve prožeto interakcijama i gde se upravo iz njih izvode svi jednostavni ili složeni kvaliteti. Ovakvo poimanje sveta u okviru koga se objektima pripisuju intrinsični, autonomni i nepromenljivi kvaliteti dovodi do niza klasifikacija u savremenom svetu, što za posledicu ostavlja ideje o odvojenosti, negiranju (negacije postoje samo u mapama), razdvajanju subjekta i predikata, opravdanosti ograničavanja posmatranog konteksta, te o egu, dominaciji i kontroli nad onim što se doživljava kao okolina. U stvarnom, svepovezanom svetu oko nas i u nama stvari nemaju nikakav smisao same po sebi, dok je doživljavanje njihovog potpunog smisla, a time i svih njihovih kvaliteta moguće samo u celokupnom kontekstu njihovog postojanja. Da bi se prevazišao put odvojenosti, korišćenje simbola i zakonitosti mora biti korišćeno ne samo u svrhu komunikacije univerzalnog poznavanja sveta, već pre svega za uočavanje puteva kojima simboli povezuju prividno različite stvari. Samo na ovaj način redukcionistička nauka može prihvatiti holistički princip i postići ravnotežu čije bi posledice namesto savremenog egocentrizma bile naklonjene blagonamernosti i opštoj dobrobiti.

Nivo semantičkog direktnog kontakta sa Prirodom koji prethodi procesu imenovanja je onaj na kome je moguće stupiti u potpuno jedinstvo sa njom, ali se za potrebe opšteg saznajnog napretka, naša otkrića moraju uopštiti, odnosno pretočiti u međuljudsku komunikaciju i ostaviti u amanet civilizaciji i budućim nadovezujućim istraživanjima. Opaženim objektima se daju imena u obliku reči, koje predstavljaju samo zvuke ili simbole koji nas asociraju na kvalitete imenovanih stvari. Imenovanje je neophodno za potrebe ljudske komunikacije, ali je poistovećivanje imena stvari sa njima samima proces u okviru koga se produbljuje redukcionistička mašinerija u našim misaonim konstrukcijama, ograničavajući izvornu, direktnu komunikaciju. Logički nivo možda postaje konkretniji, ali manje realan u nedostatku svoje prirodne kompleksnosti. Proces imenovanja u okviru koga percepiranim stvarima dajemo ne njihov stvarni i neponovljivi značaj, već jednostavno i nepromenljivo ime, posebno je važan, jer predstavlja karakterističan element doživljavanja Prirode u stanju udaljenosti i izolacije od nje.

Da bismo lakše razumeli ovaj redukcionistički proces imenovanja koji se svakodnevno dešava i koji bitno osiromašuje naše intimno jedinstvo sa svetom čiji smo neraskidivi deo, koristićemo se jednostavnim primerom. Zamislite da sedimo na obali mora i posmatramo zalazak Sunca iza horizonta. U potpunom holističkom doživljaju spajamo se sa predelom, jer smo mi, kao svesnost koja pokušava da dopre do srca tajne, samo jedna ili nijedna nit koja povezuje naš nedodirljivi um i posmatrani predeo, koji se sa smislom, neponovljivošću i zadivljujućom složenošću stvara pred nama. Međutim, obučena redukcionistička misaona nastrojenost bi nas lako mogla navesti da uprošćavamo posmatrani predeo i pokušamo da ga imenujemo. Da bismo izolovali bilo koji deo ovog predela, kao i bilo kog drugog opažaja, moramo ga formalno (ne mora biti i bukvalno) imenovati, i tako bismo napravili prvi korak u procesu odvajanja našeg uma od prirode. U jedinstvu sa Prirodom jednostavno nema procesa imenovanja. Savršena inkorporiranost i funkcionalnost živih bića se u Prirodi može postići samo na istom logičkom nivou na kome i ona figuriše. Ovaj jezik srca ili jezik Prirode na kome su zasnovani naši procesi saznavanja i uzajamnog otkrivanja nas i sveta moramo sami pronaći i on se svakako ne sastoji od kontekstualno ograničenih, jezičkih reči kakve poznajemo. Niži logički nivo (sam svet u ovom slučaju) se može opisivati i javno

32

razmatrati samo sa višeg logičkog nivoa, i naravno, reči su te koje su najpre izmišljene kao veze između dva logička nivoa – nivoa na kome figuriše naša percepcija i nivoa opisa tih percepcija, jer da bismo razmatrali neki prividno izolovani objekat specifičnih opaženih osobina, moramo mu dati ime.

Nedostatak prirodne spontanosti i osećaja sveopšte povezanosti i jedinstva sa Prirodom je upravo posledica redukcionističkog mapiranja stvari koje srećemo na Putu na neku našu posebnu mapu sveta. Naučne teorije su zapravo mape sveta koje se odnose na njegove izabrane delove, jer naravno, ne postoji nijedna naučna teorija koja obuhvata čitav opseg stvarnosti, niti je ijedna teorija to u stanju da izvede korišćenjem konačnog broja kvaliteta. Nefleksibilne naučne teorije koje se odnose na fiksne, nepromenljive i uopštene delove stvarnosti nisu nikako u saglasnosti sa njenim jedinstvenim, neponovljivim i stalno promenljivim svojstvima, koja se uvek definišu samo posredstvom interakcije subjekta sa njima. Ovakva misaona nastrojenost na bazi fiksnih ideja, koja očigledno vodi poreklo od fragmentišuće naučne misli, u savremenom društvu se odražava na osuđivanje delova sveta, te potom i na neprijateljstva i sukobe između ljudi usled pogrešnih pretpostavki o njihovim i sopstvenim nepromenljivim i objektivnim osobinama. Pogrešna uverenost u opšte važenje date naučne teorije se odražava i na očekivanja prirodnih pojava u skladu sa njom, što dovodi do orijentisanja ka cilju, a ne Putu, odnosno samom činu postojanja, a što za posledicu ima svakodnevno zanemarivanje okoline. Ovakvo shvatanje je posledica zaboravljanja činjenice da naučne teorije postoje samo kao naša skica sveta, sveta koji smo i mi istovremeno, a ne sveta koji je objektivan i odvojen od nas. Pogrešno poistovećivanje mape sveta sa samim svetom dovodi do iluzije o naučnim teorijama kao direktnim opisima stvarnosti takva kakva je, što dovodi do pretvaranja razlika na kojima je bazirana naša percepcija na podele i redukovanje sveta do odvojenih fragmenata. Slično tome, i bilo koja eventualna naučna holistička teorija sveopšteg ujedinjenja, kao i logički stroga tehnika učenja meditacije kao eliminacije imenovanja u svakodnevnim životnim tokovima biće neophodno fiksna kao i svaka teorija, te će morati da se koristi podeljenim pojmovima, što je neće učiniti realnim opisom stvarnosti.

Jedinstvo, a time i potpuni mir, uma i Prirode možemo postići samo približavanjem holističkom pristupu uma u spoznavanju Prirode, a to je pronicanjem u njene tajne bez korišćenja reči u misaonim formama. Ovakvi misaoni tokovi su ono što se u istočnjačkim religioznim tradicijama naziva meditacijom, odnosno prepuštanjem uma spontanom toku Prirode. Drevni indijski mudraci su ne samo za zaustavljanje karmičkog točka, odnosno reinkarnacijskih nizova, što bi u hrišćanskoj tradiciji odgovaralo pojmu spasenja, već i za transcendentalni osećaj jedinstva, povezanosti* sa svetom i životnog zadovoljstva savetovali iskorenjivanje misli, odnosno negovanje praznog misaonog sadržaja u kome nema mesta za imenovanja, koja, kao što smo videli, čine temelje redukcionističkog doživljavanja stvarnosti. Na kraju krajeva, i ne samo da reči kao što su holizam, transcendentalnost, sveopšta povezanost i sl. predstavljaju opisivanje nečega što postoji van opsega naših vizuelnih moći, odnosno nečega što ne može posedovati ni približno adekvatan sintaksički opis, već je na sličan način nemoguće pružiti univerzalan opis bilo kog, i najjednostavnijeg opažajnog objekta posredstvom postupka imenovanja,

* Reč ”religija” vodi poreklo od latinske reči religare, što znači “snažno vezati”, dok sanskritska reč “joga” znači “jedinstvo”.

33

jer nikada nismo u stanju da razlučimo njegov odnos sa okolinom koji je neophodan za definisanje svih njegovih kvaliteta, dakle njega samog.

Ograničenost reči u okvirima samih misaonih sadržaja ne znači, naravno, da bi trebalo da se odreknemo jezika na nivou međuljudske komunikacije, jer je prelivanje muzike koju poseduju reči, koje u kontaktu sa spletom informacija kojima su namenjene mogu lako indukovati osećaj sveopšte povezanosti, jedna od najlepših stvari koje imamo. Reči sačinjavaju elementarne veze kojima se prenose semantički, smisaoni izražaji naše svakodnevne međuljudske komunikacije. Bitno je samo da budemo svesni ograničenja i nerazumevanja koje nam sama egzistencija karaktera reči nameće, što do ključnog značaja dolazi kako u pokušajima pridavanja objektivnih simboličkih formi detaljima opisa prirodnih pojava, tako i u pokušajima uključivanja široko povezujućih saznanja u direktnu komunikaciju. Jezičke konstrukcije, kao i svi sistemi sastavljeni od delova, u formama rečenica, eseja ili knjiga poseduju semantički značaj daleko veći od sume korišćenih reči. Emergentne osobine ovakvih komunikacionih shema putem metaforičnog ukazivanja na beskrajnost pružanja njihovih kvaliteta mogu indukovati holistički osećaj u bićima koja spontanošću uspevaju da pronađu odgovarajući promenljivi ključ za dešifrovanje primljenih percepiranih poruka. Umetnička i religiozna dela su bazirana na korišćenju metafora čime se preskakanjem logičkih nivoa ukazuje na jedinstvo čitaoca koji prihvata primljene poruke sa celom Prirodom. Muzika, poezija, Zen priče i koani*

koji ukazuju na celovitost Prirode, kao i »čudan jezik«, blizak proročkom ili isceliteljskom jeziku, o kome je u Bibliji reč, predstavljaju primere ovakvih svestranih, interaktivno promenljivih i povezujućih jezičkih konstrukcija.

Jezik, dakle, nije oruđe otkrivanja i razumevanja sveta Prirode u nama samima, već isključivo sredstvo indukovanja osećaja zajedništva u komunikaciji sa drugim bićima, te divljenja istovremenoj jedinstvenosti životnih procesa saznanja raznovrsnih bića i sveprožimajućim nitima koji nas povezuju u jednu celinu. Primena reči u svrhu pronalaženja Puteva, odnosno veza sličnosti između naizgled različitih stvari je put ka jedinstvu redukcionističkih i holističkih viđenja sveta. Uviđanje sebe kao neodvojivog dela čitavog sveta je istinsko unutrašnje osećanje holizma. Iz ovakve vizije se rađa i osećaj svepovezanosti i jedinstva sa drugim bićima i za tako nešto nije potrebno nikakvo naučno znanje, jer se ono, kao što smo videli bazira na imenovanju, koje je samo po sebi, udaljavanje uma od Prirode. Težnja ka uočavanju lepote kao čudesne igre bezbrojnih puteva je znak vrhunske religioznosti i u istinskom kontaktu sa svevišnjim holističkim svetom nema reči, ni slika ni simbola, već samo prepuštenost spontanom Putu prirode. Holistički dodir zahteva novi jezik koji se negde naziva jezikom srca i koji predstavlja stapanje nerazdvojivog monističkog uma i tela u preciznu rezonancu sa Prirodom čiji smo smisleni deo. Redukcionistička vera, vera zasnovana na samim strogim sintaksičkim ili simboličkim formama, kao i šablonizovanim ritualima, kojima nije pridruženo odgovarajuće iskreno holističko sveprožimajuće osećanje, teži da postane sujeverje. Stoga se i kaže da Bog ima mnoge koje crkva nema, te i da nema mnoge koje crkva ima.

Poreklo redukcionizma u percepciji

* Zen priče jasno demonstriraju prisustvo suštine Prirode u svakom njenom detalju, kao i ograničenost jezika i drugih izražajnih tehnika kada je u pitanju prenošenje najsuštinskijeg spiritualnog znanja.

34

U prošlom odeljku smo videli da se stvarno poreklo redukcionizma ne nalazi u samoj zvaničnoj naučnoj misli, već u polaznom procesu imenovanja prividno izolovanih entiteta u svrhu naučnog opisa, koji tako odvaja um od Prirode. Definisanje je u svojoj osnovi objektivizacija znanja iz koga neizostavno sledi razdvajanje posmatrača i posmatranog, onog koji zna i znanja, što je u nesaglasju sa osećanjima svepovezanosti. Najveća zabluda mehanističke naučne ideje poticala je od prividnog objektivnog stava prema svetu, odnosno od ideje da se posmatrač može izolovati i bez ikakvih uticaja na svet, otkrivati ga. Međutim, sve danas dokumentovane naučne ideje, te i naučne »mape« sa sve simbolima i relacijama koje figurišu u njima, imaju svoje poreklo u percepciji isključivo ljudskih posmatrača, gde se, kao što ćemo videti, može naći još dublji koren redukcionističke misaone nastrojenosti. Nauka je neodvojiva od pojma posmatrača, jer se ona, kao mapiranje veza koje posmatrač vidi u Prirodi, dešava samo u umu posmatrača.

Da bi se stvari imenovale one najpre moraju biti opažene, a sama percepcija nije zasnovana ni na čemu drugom nego na razlikama. Naime, sve što smo u stanju da opazimo predstavlja razliku nastalu poređenjem misaonih impulsa date percepcije sa odgovarajućim podacima neke prethodno, trajno ili privremeno umemorisane percepcije. Ukoliko posmatramo jedno drvo, mi ga primećujemo samo zahvaljujući postojanju i nečega drugog, različitog od tog drveta u našem vidnom polju. Čak i ukoliko drvo obuhvati čitavo naše vidno polje, tada bismo uočavajući karakteristične razlike između dubinskih nivoa površine njegove kore, odnosno tipičnih i prepoznatljivih zareza, bili u stanju da poređenjem percepirane kore sa trajnije umemorisanom misaonom skicom nečega što smatramo opštom strukturom kore drveta, dođemo do zaključka šta je to što vidimo. U opštem slučaju, statične razlike koje se ne menjaju duže od nekoliko sekundi moguće je opaziti samo putem skeniranja, dok je veoma spore promene moguće registrovati samo zajedničkom spregom skeniranja i prisećanja, odnosno poređenja rezultata trenutnih percepcija sa umemorisanim rezultatima nekih prethodnih. Tako, trenutno pomeranje zvezdanog svoda kao posledica rotacije Zemlje oko svoje ose nije moguće detektovati golim okom, ali ukoliko neku zvezdu postavimo u vidno polje teleskopa, vrlo brzo ćemo primetiti da je zvezda izašla iz njega, što će nam sugerisati njeno kretanje u odnosu na nas kao posmatrača. Tako se u naučnim eksperimentima, merni instrumenti koriste kako bi pojačali razlike koje se nalaze ispod granica osetljivosti naše percepcije.

Na osnovu klasičnih ideja o percepciji kao procesu u okviru koga neuroni mogu, posmatrano sa najopštijeg nivoa, biti u jednom od dva moguća digitalna stanja, određeni senzualni prag mora biti prekoračen da bi se izvesna fizička razlika pretvorila u svesno registrovani čulni opažaj. Da bi nastala perceptivna informacija, uvek mora postojati najmanje dva entiteta, bilo stvarna, bilo imaginarna, pri čemu je razlika između njih sadržana u njihovom međusobnom odnosu. Međutim, ova razlika ne stvara kvantitativno srazmeran odgovor, već se pomoću samo-organizacione metaboličke energije pruža kako mogućnost »pokretnog« ispoljavanja dragocene informacije iz okoline, tako i sposobnost samostalne »kontrole« izbora i intenziteta odgovora. Pošto su digitalna neuronska stanja po prirodi kvalitativna, te i pošto perceptivna razlika najčešće predstavlja bezdimenzionalni odnos para varijabli, tada je sam proces percepcije i sa klasične tačke gledišta kvalitativan. Uopšte, bilo koju prirodnu pojavu je nemoguće objasniti pozivanjem na pojedinačne kvantitete, ali se uvođenjem samo dva ili više kvantitativna odnosa najčešće mogu predočiti putanje koje stoje u osnovi date pojave.

35

Razmišljanja, procesi biološke samo-organizacije i komunikacije se sa klasične tačke gledišta ne mogu zamisliti bez diskontinuiteta, odnosno razlika. Učenje konteksta u okviru koga sve primljene informacije mogu biti doživljene kao smislene, bazira se na upoređivanju opisa stvarnosti, što je uvek posledica perceptivne interakcije bića sa svojom sredinom. Inteligentno rasuđivanje se bazira na uočavanju granica, jer s obzirom da se svaki prenos informacija dešava na granicama, bilo stvarnim, bilo zamišljenim, one su neophodne da bi se otkrili raznovrsni putevi koji povezuju naizgled razdvojene stvari u jedinstvenu i smisaonu prirodnu celinu.

Informacija koju primamo sa bilo kojim opažajem, uopštenije se, dakle, može definisati kao razlika koja pravi razliku10 nego kao energetska putanja, što je još jedan primer polariteta (odnosa) neophodnog za postojanje našeg sveta. Pojam razlike fundamentalniji je od pojma energije, pogotovo ukoliko uzmemo u obzir da informaciju kao perceptivnu razliku može predstavljati i nikakva energija. Ukoliko kućnom ljubimcu zaboravimo da damo jedan dnevni obrok, to će za njega predstavljati značajnu informaciju, slično kao i senka nekog oblaka za cvet ili morsku zvezdu. I energija bilo kog fizičkog entiteta se uvek mora definisati u odnosu na njegovu okolinu. Tako se kinetička energija čestice definiše u funkciji njene brzine kroz datu sredinu, dok je za definisanje potencijalne energije neophodno uzeti u obzir potencijalno polje sredine u tački u kojoj se nalazi posmatrani entitet. Slično kao što reči nemaju nikakav smisao van datog im konteksta, i svaka osobina se mora definisati u odnosu na nešto. Bilo koja osobina, dakle ne postoji kao subjektivna intrinsična osobina entiteta, već isključivo kao relacija datog entiteta sa nečim drugim. Nešto kasnije u okviru razmatranja poimanja sveta do koga je došla moderna kvantna teorija, videćemo da se i same čestice za koje se u okvirima redukcionističke nauke smatralo da predstavljaju fundamentalne, samostalne i nepromenljive entitete sveta pokazalo da nemaju nikakav smisao same po sebi, već se slično kao i sve osobine bilo čega na svetu moraju definisati u obliku procesa, odnosno veza sa svojom okolinom.

U svakom čulnom opažaju na neurološkom nivou imanentno je, dakle, poređenje, što za posledicu na logičkom nivou naučnog mapiranja sveta i konvencionalnog učenja ostavlja mogućnost definisanja osobina objekta samo u odnosu na njegovu okolinu. Ukoliko primetimo da je jedan cvet lep, ovakvo pridavanje osobina ne samo da zahteva posmatrača u čijem umu će se razviti data slika, odnosno ideja, već datom cvetu poređenjem sa njegovim okruženjem posmatrač pridaje osobinu. Ovakva razmatranja, ukoliko su neuravnotežena sa holističkom svešću o jedinstvu i nerazdvojivosti, vode svet od pojedinačnih opažanja preko pridavanja intrinsičnih osobina do formiranja misaonih svetova78 u inteligentnim bićima u kojima se potencira različitost između onoga što je naizgled sa nivoa percepcije neodvojivo i zajedno se pokreće (telo) i drugih sličnih sistema, što dovodi do svesne dominacije ega, a što se u globalnim razmerama manifestuje kao nemilosrdna borba za opstanak, neprijateljstvo, sebičnost i ratovi. Uzrok zablude o pridavanju ili posedovanju intrinsičnih osobina je u zanemarivanju interakcije koja ne samo da je neophodna da bi se opazila izvesna razlika, te da bi se data percepcija dalje misaono procesovala, već je upravo ona ta koja definiše osobine, koje bez nje ne bi postojale.

Zakoni razlike na kojima je bazirana naša percepcija jasno se preslikavaju i na naše moći vizuelizacije. Ljudski um, zahvaljujući moći opažanja samo razlika što u celokupnoj slici percepcije datog čula, što u odnosu na slike iz memorije, odnosno utiske

36

percepirane u prošlosti, u stanju je vizuelno samo redukcionistički da razmišlja, formirajući figure koje poseduju granice, što u prostoru, što u vremenu. Vizuelne stvari koje prave razlike uvek poseduju granice, te takva tela možemo i zamisliti. Pitanje je da li je naša, iz percepcije izvedena, imaginacija u stanju da zamisli stvari koje nikada ne prave razliku u odnosu na nešto, odnosno koje su sveprisutne i bezgranično se prostiru. Pošto je nauka oduvek težila objašnjavanju pojava sveta koristeći se slikovitim pojmovima koje lako možemo zamisliti, tada je neophodno ograničena na slične razlike kao i ljudska percepcija. Naučni pojmovi kao što su čestice, polja opisana linijama sila ili talasi opisani bregovima i doljama, karakteristični su po prilagođavanju svojih osobina ljudskim moćima vizuelizacije. Međutim, sa razvojem kvantne teorije početkom 20. veka, nauka se našla u situaciji da je postalo nemoguće bilo koji izdvojeni entitet sveta vizuelno zamisliti, a da se ne ode daleko od istinitog opisa.

Redukcionistička naučna metoda proučavanja sveta se odslikava na razvijanju analitičkih sposobnosti razlikovanja za potrebe naučnih istraživanja. Naime, metodologija ispitivanja sveta od strane redukcionističke nauke je zasnovana na otkrivanju delova sveta koji daju različite odgovore na dejstvo mernih aparata u odnosu na nešto drugo. Ovako otkriveni delovi sveta, bili to atomi, molekuli, njihove konfiguracije ili svakodnevni predmeti, tada dobijaju imena i svoje mesto na naučnoj mapi sveta. Međutim, kada ne bi bilo razlike između ograničenih i izdvojenih delova sveta, ne bi bilo ni naučnog redukcionizma, jer se nikakve podele ne bi mogle izvesti. Bez razlikovanja ne bi postojala ni percepcija, ni opisi Prirode, ni razumevanje koje iz njih potiče, kao ni oplemenjujuće težnje živih bića ka otkrivanju puteva koji povezuju i jedinstva u svetu beskrajne i neponovljive raznovrsnosti. Poreklo redukcionizma se stoga, usled svesne mogućnosti opažanja samo razlika, ne može tražiti u korenima ljudskih misli, odnosno svesnosti, već u samoj osnovi sveta, čija je percepcija inteligentnih bića samo jedan deo. U drevnim indijskim svetim spisima se navodi da je svet u kome živimo nastao iz razlika i kao takav, posledično izaziva redukcionistički način razmišljanja, dok se iza Maje, odnosno vela naše percepcije, krije stvarna, holistička, sveprožimajuća osnova sveta u kojoj razlika nema i u kome sve prividno različite i odvojene stvari čine neraskidivo jedinstvo. Uopšte, arhetipska podeljenost između redukcionističkih i holističkih principa bi lako mogla da se svede na podeljenost između naučne metodologije i religijskih doživljaja jedinstva sa Prirodom. Upravo nam iz religijskih tradicija stižu najstarija predanja o holističkim vidicima kao neophodnoj protivteži redukcionističkom svetu, odnosno Maji čije poistovećivanje sa apsolutnom stvarnošću potiče iz neznanja, odnosno nedostatka dodira sa holističkim shvatanjima.

Redukcionistička forma razmišljanja i logičkog zaključivanja, izvedena iz načina funkcionisanja naše percepcije, imanentna je, dakle, u samoj Prirodi čiji smo deo, te ne moramo korene ovakvih stavova tražiti u istorijskom razvoju naučne misli, već je mnogo bitnije razvijati i kontrast redukcionističkom ustrojstvu Prirode, čija je primena neophodna kako bi nauka dostigla saznajno-metodološku* ravnotežu, čijim će pravovremenim koracima voditi našu planetu ne samo u dalji saznajni i tehnološki napredak, već i ka srećnijem, bezbrižnijem i ispunjenijem živom svetu na njoj.

* Bitno je primetiti da naučna, i uopšte ljudska, saznanja definišu metodologiju istraživanja u kojoj je implicitan karakter, njenom primenom izvedenih, saznajnih otkrića; novi skup saznanja modifikuje metodologiju istraživanja koja definiše karakter novih saznanja itd.

37

Redukcionistička linearna uzročno-posledičnost i holistička metaforičnost na misaonom nivou

Pitanje koje je posle svega izloženog prirodno postaviti je ukoliko su reči i simboli kao sredstva izražavanja kojima se imenuju prividno izolovani entiteti sami po sebi ograničenog redukcionističkog karaktera, u kojoj meri je moguće njima preneti holističku svest. U nauci postoje opisi i objašnjenja koja povezuje skup predloženih logičkih aksioma poznatih kao tautologija. Logička ideja koja stoji u osnovi redukcionističkog prilaza spoznaji i opisivanju sveta je ta da bi svi njegovi kvaliteti i pojave mogli da se objasne (deduktivno izvedu) pomoću konačnog broja aksioma definisanih u okviru date tautologije. Međutim, nepromenljivost i objektivnost same tautološke forme naučne mape je u očiglednom kontrastu sa subjektivnim realnim svetom oko nas koji je u neraskidivom kontaktu sa svetom posmatrača i gde su oba u stanju stalne promene. Stoga se i predviđanja nauke kao generalizovani i svevažeći slučajevi i ne moraju shvatiti kao krajnji u svetu jedinstvenosti i stalne promene. Iako su reči i simboli u nauci predodređeni da imaju univerzalni i opštevažeći karakter, poimanje reči u stvarnom svetu zavisi od naših iskustvenih doživljaja koji su uvek jedinstveni, tako da bi, na primer, reč “more” kod svakoga izazvala drugačiji utisak i unutrašnju sliku, koji bi takođe bili promenljivi u vremenu kao reka. U samom klasičnom svetu, Put koji nam se ukaže u direktnom kontaktu sa Prirodom, postaje nemoguće podjednako jasno izraziti rečima, te ga tako ni direktno preneti drugima. Međutim, postojanje holističkih kvaliteta nam jasno ukazuje da su život i izražaji života znatno više od samih njegovih reči, i uključujući njihovu dinamiku, muziku i uopšte kontekst u kome se postavljaju, pružaju beskrajne mogućnosti za opisivanje Prirode. Ovakvi neponovljivi prirodni opisi koji u sebi sadrže imanentnu etiku i skrivenu lepotu ne moraju da pričaju ni o etici, ni o lepoti. U tome je Tajna lepih i čudesno isceljujućih reči.

Dok je klasičan, objektivistički način sagledavanja stvarnosti zasnovan na jednoznačnoj korespondenciji percepiranih kvaliteta i njihovog mesta na naučnoj mapi sveta, holistički put doživljavanja Kosmosa vodi od uočavanja porekla kvaliteta u od njega reflektovanim odbljescima stvarnosti do svesnosti o postojanju svih kvaliteta u svemu i pomoću svega. Na taj način, svaka reč predstavlja osim očigledne veze između direktno percepiranih kvaliteta i saznajnog sveta drugog bića i beskrajne skrivene puteve koji povezuju sve delove Kosmosa među sobom. Pošto kvalitete sveta definiše njegov celokupni kontekst, tada se i kvaliteti odslikavaju preko ostatka sveta. Ne samo da se svaka naša odluka odražava i na kosmičkom nivou, već je i svako biće postojano samo kroz druga bića. Ovaj stav je u osnovi zaboravljene svesnosti o neraskidivom jedinstvu Uma i Prirode.

Posmatrano sa izvesnog nivoa u hijerarhijskoj uređenosti procesa razumevanja kao povezujućih rezultata saznajne nervne obrade percepiranih podataka, nauka i religija, te sa njom i holistička umetnost, koriste se dvema potpuno različitim logikama, što ćemo ilustrovati sa nekoliko primera. Najpre, zaključivanje logike nauke bi izgledalo sledeće:

38

Tvrdnja I: Drvo ispred mene ima sve žute listove Tvrdnja II: Stavljam na dlan jedan list sa tog drvetaZaključak: Taj list mora biti žut

Ili u opštem slučaju, ako iz A jednoznačno sledi B, a i iz B uvek sledi C, tada će i iz A slediti C, odakle se lako može sagledati poreklo klasifikacija (u ovom slučaju skupova lišća kojima je zajednička osobina žuta boja) koje čine elementarna oruđa formalne logike i posledice uređivanja svakodnevnih misaonih mapiranja sveta kojima se udaljuje um od Prirode. Klasifikacije su neophodan preduslov ovakvog rezonovanja kako bi se razdvojili subjekat i pridev (ili predikat ili objekat), što je odlika redukcionističkih prilaza doživljaju sveta, postojanih samo u objektivističkim jezicima i drugim formalnim mapama sveta. Ovakvo linearno logičko rezonovanje je veoma retko u Prirodi i skoro da ne postoji u živom svetu9, osim u razmišljanjima inteligentnih bića i naravno, naučnim idejama. Naime, u Prirodi se gotovo sve stvari odigravaju u vremenu i to u okviru kružnih povratnih sprega* umesto linearnih uzročno-posledičnih veza. Međutim, pošto cirkularne uzročno-posledične petlje uvode nelinearne članove u matematičke jednakosti koje opisuju takve veze, ponašanje ovakvih sistema je za razliku od uobičajenih kompjutera netrivijalno, odnosno nepredvidljivo. Nauka se tada, u svrhu predviđanja ponašanja netrivijalnog sistema najčešće koristi aproksimacijama i traženjem pogodnog logičkog nivoa na kome se linearni niz događaja može primeniti u svrhu opisa. Ipak, ne postoje linearizujuće aproksimacije kojima bi se apsolutno mogla matematički sagledati nepredvidljivost, odnosno uvek prisutan beskrajan spektar iznenađenja u karakteristikama živih bića i Prirode.

S druge strane, logika koju ćemo nazvati umetničkom i koja je imanentna u poeziji, religiji, muzici, pa i ljubavi bazira se na svesnim ili nesvesnim zaključivanjima sledećeg tipa:

Tvrdnja I: Ti voliš da gledaš zalazak Sunca Tvrdnja II: Ja volim da gledam zalazak Sunca

Zaključak: Ja sam onda (kao) Ti

Ili, u opštem slučaju, ako iz A sledi C (uživanje u gledanju zalaska Sunca), a i iz B sledi C, tada je B = A. Krug se iscrtava, metaforičkim poistovećivanjem smo došli do tačke iz koje smo krenuli. Put ovakvog razmišljanja je pronalaženje putanja koje nas povezuju, odnosno sličnosti uprkos razlikama na koje nas navode rezultati percepcija i naučne slike sveta. U ovome se krije tajna veće estetske vrednosti umetničkog doživljaja sveta u odnosu na klasičnu naučnu logiku. Rezultate umetničkih rezonovanja naučna misao nikako ne bi mogla da prihvati kao relevantne, što je jedan od razloga zašto u naučnoj literaturi danas nema mnogo mesta za estetsko oblikovanje, inspirisanje i popularizaciju, jer su za tako nešto neophodni metaforični skokovi između logičkih nivoa. Razdvajanje dveju načina viđenja sveta, redukcionističkog i holističkog, te stoga najčešće i njihova nekompatibilnost u ljudskim razmišljanjima, postoji u insistiranju na zatvorenoj rigoroznosti naučne logike za svet nezaobuzdavajućih maštovitih poleta * Povratne sprege su cirkularni uzročno-posledični mehanizmi u okviru kojih se izvesne izlazne informacije sistema koriste kao ulazne, a sve u svrhu regulisanja rada sistema tokom kretanja ka izvesnom cilju. Podsetimo se da informacija, za razliku od energije može biti preneta na drugo mesto, a da istovremeno ostane na prvom.

39

istinski umetničkih, sveujedinjujućih misli. Umetnička logika je prosvetljujuća, jer nas u trenutku razumevanja dovodi na misaoni cilj, jer nam za jedan delić približava svet i stavlja nam do znanja da smo samo jedno, maleno inteligentno biće, ali u kome se odslikavaju svi kvaliteti Kosmosa.

I pored svega, u stvarnom svetu se uzročno-posledične pojave pružaju mnogo sličnije umetničkoj, nego linearnoj logici. Naime, sva živa bića u sebi imaju imanentne kružne povratne sprege u okviru kojih je svaki uzrok istovremeno i posledica, i obrnuto. Čitav proces evolucije sazdan je po principu umetničke logike, što se jasno sagledava u postojanju zajedničkih osobina, kako istih, tako i različitih vrsta živih bića. Slično tome, ukoliko pažljivo sagledamo bilo koji pokušaj naučnog rezonovanja koji ide od postavljanja polaznih tvrdnji, odnosno tautologije, preko opisa do objašnjenja, odnosno posledica, primetićemo da je čitav ovakav razvoj događaja opet posledica i to svog sopstvenog programa20. I uopšte, što se Priroda dalje sagledava kroz okvire polaznih teorijskih koncepata i stavova, to u većoj meri postaje očigledno i shvatanje da sva izvedena otkrića i zaključci nisu ništa drugo do refleksija ovih temeljnih ideja i verovanja sa kojih je počelo zidanje zgrade saznanja. Slično svim kvalitetima koji imaju uticaj i vode svoje poreklo od svih i najmanjih delića Kosmosa, te na osnovu čega i ljudska bića mogu sagledavati sebe samo u lepoti drugih bića, i svako prirodno rezonovanje se uvek vraća na svoj početak. Kroz ovakvo holističko zaključivanje primenjeno na percepiranim, redukcijom izdvojenim delovima sveta, dolazimo do saznanja da mi i jesmo svet, te da je sve ono što primećujemo samo refleksija jednog bogatijeg unutrašnjeg sveta. Kao u svim religijskim predanjima, u trenucima prosvetljenja, posmatrač i posmatrano, um i znanje, srce i Ljubav, Ja i Ti, subjekat i objekat se sjedinjuju u nerazdvojivu celinu.

Umetnička logika ekvivalentna je metaforičnim poređenjima, a navođenje na ovakav tip razmišljanja koji dalje isceljujuće deluje sa nivoa svesnosti na niže strukturne nivoe materije, u osnovi je prenošenja svih religijskih znanja. Sposobnost doživljavanja metafora stoji u osnovi svakog apstraknog znanja, kao i moći imaginacije. Metaforični procesi predstavljaju osnovne misaone crte u formiranju semantičkog doživljaja jezika, kao i gotovo svih apstraktnih koncepata, te i gramatičkih ili kulturoloških kategorija. Uočavanje kvaliteta u svetu Prirode u mnogome zavisi od konteksta u kome percepiramo stvari, a upravo ovo imaginarno postavljanje rezultata percepcije u izabrani kontekst predstavlja jedan vid asocijacija misli i osećanja na bazi našeg iskustva, što čini određeni vid metafore. Buđenjem unutrašnjeg holističkog sveta u nama budi se i osećaj doživljavanja metafora, odnosno osećaj povezivanja sa sve većim morem »elemenata« sveta koje doživljavamo čulima ili pronalazimo u kutcima naše svesti. Osnovna metafora čija metafora su veze koje se izvode iz, sa naučnih vidika, odvojenih stvari, je razvijanje osećaja da je spoljašnji svet, svet koji vidimo, čujemo, doživljavamo čulima i koji je baš takav kakav je, upravo refleksija jednog unutrašnjeg sveta na čijem nivou je naša povezanost sa svetom i nerazlučivost od njega večna.

Ukoliko je bitna razlika na misaonom nivou između redukcionizma i holizma u njihovoj različitoj uzročno-posledičnoj, odnosno logičkoj misaonoj obradi, onda se nameće prirodno pitanje hoće li oni ikada moći da se spoje na kompatibilan način kao u igri staklenih perli44, jer kao što je poznato, nauka sa svojom matematičkom konzistentnošću ne toleriše nikakve metaforične izlete, i pored toga što se ponašanja različitih živih bića i vrsta, njihova anatomija i čitava evolucija povezuju u smislenu celinu putem zaključivanja analognih umetničkoj logici. Ne samo naučna logika u kojoj,

40

osim u izuzetnim i najčešće šablonizovanim slučajevima, nema mesta za metafore, već i preveliko bukvalizovanje, koje ne mora da bude samo posledica čisto naučnih, već i svakodnevnih konkretnih izraza, može biti toliko dosadno našem centru za doživljavanje metafora, da ono maltene zakržlja. Zato nas lepa umetnička dela uvek vraćaju u stanje jedinstva sa Prirodom budeći iznova našu svest za doživljavanje metafora. Pokušaji da se religijskim prenosnim shvatanjima ukine metaforična struktura, kao na primer u slučaju Protestanata koji su insistirali na egzaktnijim i sintaksički proširenijim, te i manje estetskim tvrdnjama, po svojoj bezuspešnosti ravni su analognim pokušajima da se redukcionističko-naučnim mapiranjima sveta dokažu holistički kvaliteti na koje ukazuje religija. Bitno je primetiti da pošto umetnička logika nije pritisnuta ograničavajućim zakonitostima, jer slobodno možemo biti što god hoćemo, u njoj logički ispravno mišljenje nije koren mudrosti ili umeća ljubavi, pa stoga i nema potrebe da ga namećemo bilo kome, ili da se borimo sa različitim tumačenjima do koga su druga bića došla razmišljanjem. Za razliku od linearnog logičkog odlučivanja u okviru koga postoje objektivno utvrđena pravila sleda događaja, na nivou metaforičnog poimanja Prirode se pojavljuje subjektivna moć uočavanja uvek iznova promenljivih kvaliteta Kosmosa, što sa sobom povlači osećaj odgovornosti kako za zamišljeni metaforični sadržaj, tako i za našu interakciju sa svetom koja iz ovakvih, svepovezujućih misli nastaje. Poistovećivanje subjekta sa svetom posredstvom umetničke logike je stoga zadivljujući put ka semantičkoj toleranciji i milostivom poštovanju svega postojećeg.

Naučna formalna logika se bazira na linearnim uzročno-posledičnim zakonitostima, i ovakvo zaključivanje je vekovima razvijano da bi se dostigla današnja kompleksna matematika. Pozitivističko je shvatanje da se smisao nekog misaonog sklopa, kao na primer rečenice, može izvesti iz matematičke logike i to procedurom karakterističnom za nauku uopšte - pridavanjem simbola pojavama, tako da se oni mogu povezivati po određenim pravilima, te da se čitave tvrdnje o pojavama mogu prikazivati kombinacijom simbola. Međutim, za kombinaciju simbola koja se ne pokorava pravilima se ne kaže da je pogrešna, već da nema smisao u datoj tautologiji. Ovde se javlja poteškoća u naučno-pozitivističkom pristupu, jer je definitivna odluka o istinitosti, odnosno smislenosti neke tvrdnje moguća jedino ukoliko rečenica pripada zatvorenom sistemu koncepata i aksioma, što je u svetu Prirode i samih prirodnih nauka pre izuzetak nego pravilo. Poznato je da su zaključci o besmislenosti nekih pojava tokom istorije nauke često dovodili do naglih progresivnih otkrića, kao na primer u slučaju orbita(la) elektrona u atomu, idealnog merenja, razdvojivosti uma od Prirode, talasno-čestičnog dualizma i sl., koje sa sobom nose klasične opise koji su u suprotnosti sa klasičnim smislom. Priroda je prepuna pitanja na koja se ne može dati jednoznačan odgovor, jer je tako nešto u suprotnosti kako sa redukcionističkim karakterom simbola ili reči koji se koriste u svrhu opisa, tako i sa stalnom promenljivošću prirodnih kvaliteta čijem se opisivanju teži, te i neophodnom subjektivnošću opisa koji je posledica jedinstvenog i neponovljivog biranja konteksta u kome se definiše kvalitet iz njegovog celokupnog okruženja. Stoga se u naučnoj formalnoj logici razdvojeni, opisi i objašnjenja, pitanja i odgovori, posmatrač i posmatrano, te življenje i saznanje, u svetu Prirode stapaju u nerazdvojivo jedinstvo.

Svaka logika bazirana na matematičkim zakonitostima je po definiciji nekompletna. 1931. godine je Kurt Gedel dokazao da u okvirima svake matematički konzistentne logičke mreže postoje pretpostavke koje se ne mogu pokazati ni istinitim ni

41

neistinitim pomoću aksioma i pravila date logike. Da bi se nedokaziva pretpostavka istinitosno potvrdila neophodno je izaći iz datog logičkog sistema i uvesti nove aksiome i pravila, ali pri tome će se pojaviti nove tvrdnje koje neće moći biti istinitosno dokazane. Aksiomi bilo koje tautologije se stoga umesto tvrdnji koje niti zahtevaju dokaz niti se mogu dokazati, pre mogu zamisliti kao pravila igre, dok se dokazi izvedeni iz nje ne mogu prihvatati kao univerzalne potvrde hipoteza o objektivnoj stvarnosti, već samo kao dokazi da se logičko zaključivanje u okviru opisa iskustva odigravalo po pretpostavljenim pravilima. Stoga u Prirodi ne postoji ništa što bi se moglo slobodno okarakterisati kao besmisleno, jer se pojam besmislenosti javlja samo u zaključivanjima inteligentnih bića u okviru kojih se neke tvrdnje ne uklapaju u iskustvo formulisano na osnovu »pravila igre«. Ukoliko ne pronalazimo smislenost u bilo kom detalju Kosmosa, to samo znači da je neophodno promeniti tačku gledišta, sve dok se pred nama ne otvore novi i beskrajno raznovrsni putevi koji povezuju.

Pošto se postulirane polazne pretpostavke naučne metodologije istraživanja Prirode preslikavaju na njena otkrića i artikulisane zaključke, tada su kako odgovori na sva naučna pitanje, tako i objašnjenja svih opisa, ograničeni na okvire koje je formalno zacrtala data tautologija. Slično kao što je etika unutrašnjeg sagledavanja sveta živih bića implicitna u svakoj njihovoj reči bez obzira na isključivo sintaksičku smislenost, tako i čitav obogaćujući opseg naučnih rezultata i formalnih saznanja potiče iz polaznih, nedokazivih pretpostavki koje sačinjavaju tautologiju korišćenog logičkog sistema rasuđivanja. Pošto temelj polaznih naučnih ideja u odnosu na koje se »meri« smislenost postuliranih logičkih veza, potiče iz pozitivističkog i empirističkog sagledavanja sveta iz koga su isključeni svi metafizički, estetski i neobzervabilni kvaliteti, tada je razumljivo zašto se Priroda iz okvira naučno-redukcionističkog sagledavanja sveta doživljava kao nasumični poredak atoma, koji u sebi ne sadrži nikakvu holističku smislenost za inteligentna bića koja iz njega nastaju. Međutim, odgovor na svako kosmičko pitanje je implicitan ne samo u formalnim tautologijama, već i u samoj postavci svakog eksperimenta, te i u širini saznajne perspektive iz koje živa bića sagledavaju Prirodu. Spiritualna, otvorena bića koja postavljaju pitanja sa metafizičkim i duboko moralnim idejnim i životnim temeljima dobijaju odgovore u skladu sa ovim, nerečitim i sveobuhvatnim neformalnim tautologijama srca. Stoga je jasno zašto istinska vera mora biti polazno shvatanje iz koga će se kroz samo življenje rascvetati blistavo razumevanje, saznanje i poštovanje Prirode.

Sa Gedelovom teoremom potonuo je brod naučnih ideja o razvijanju zatvorenog skupa aksioma iz kojih bi se mogle izvesti sve pojave sveta oko nas. Drugim rečima, matematička logika nije u stanju da nedvosmisleno opiše svet, upravo usled neophodne refleksije saznajnih procesa bića od Prirode i obrnuto, što uslovljava nerazdvojivost uma od Prirode, kao i posmatrača od posmatranog u stanju apsolutne spoznaje. Gedelova teorema se može ilustrovati na jednostavnom primeru. Naime, zamislimo da postoji »univerzalni« kompjuter koji je uz pomoć svog »univerzalnog« programa u stanju da da tačan odgovor na sva moguća pitanja, odnosno da ispita i dokaže istinitost bilo koje tvrdnje u Kosmosu. Da bismo pokazali da kompjuter na bazi »savršene« matematičke logike koja je u njemu imanentna ipak nije savršen, zadaćemo mu kratku tvrdnju: »Univerzalni kompjuter koji pokreće univerzalni program nikada neće reći da je ova rečenica istinita«. Rečenicu ćemo radi jasnijeg daljeg izlaganja obeležiti sa L. Dakle, ako kompjuter kaže da je L istinito, onda je tvrdnja da »univerzalni kompjuter nikada neće

42

reći da je L istinito« neistinita. Međutim, ako je tvrdnja da »univerzalni kompjuter nikada neće reći da je L istinito« neistinita, tada je i L neistinito. Ako, pak kompjuter kaže da je L neistinita tvrdnja, tada će L biti zapravo istinit iskaz, i kompjuter bi, u tom slučaju, pružio neistinit dokaz. Stoga, univerzalni kompjuter koji pokreće univerzalni aritmetički algoritam nikada neće reći da je L istinito. Ali, Ti i ja znamo da je L zapravo istinita tvrdnja, zar ne ? A sveznajućeg kompjutera koji bi nam na bazi matematičke logike jednoga dana pružio jednoznačan odgovor na pitanje o smislu našeg postojanja u poretku veličanstvene kosmičke harmonije života verovatno ne može biti.

S druge strane, postoji jedna priča10 o jednom drugom univerzalnom kompjuteru koji je navodno bio u stanju da daje odgovore na sva pitanja. Tako mu je jednoga dana neko postavio pitanje (definitivno o tajnama i smislu ljudskog postojanja): »Da li računaš da ćeš ikada misliti kao ljudsko biće ?«, i nakon dovoljno dugog računanja, kompjuter je izbacio odgovor: »Postoji jedna priča...«. Razmišljanje u formama priča kao metaforičnog pridavanja neponovljive relevantnosti svim naizgled razdvojenim i statičnim stvarima tipično je za ljudska bića. Međutim, i ponašanje svih drugih živih bića, posmatranje prirodnih tokova i kretanja zvezda po nebeskom svodu doživljeno kroz kontekst znanja o Prirodi iz vidika bilo kog živog bića predstavlja metaforično odslikavanje smislenosti u svemu, jer sve za šta znamo da postoji predstavlja zajedničke delove priča, odnosno puteve koji nas povezuju.

Dok je redukcionistički pristup razmišljanju evidentan pri kalkulisanju kao načinu postizanja određenih ciljeva, meditativni um, um u kome nema misli, orijentisan je ne na cilj, već na Put, osećanje otvorenosti prema samom postojanju. Kvantitet i kvalitet, forma i proces ili stvaranje radi plodova rada i stvaranje radi samog stvaranja samo su neki suprotstavljeni polovi između ova dva načina viđenja Kosmosa. Bez razmišljanja kao pitanja usmerenih na kontempliranje značaja svega što postoji, a što predstavlja jedinstvenu osobinu ljudi u odnosu verovatno na sve druge žive vrste na našoj planeti, naš um postaje kalkulativan, te i sam život prostiji nego što stvarno jeste. Imenovanja, modelovanja i mapiranja sveta percepcije podržavaju kalkulativan, a potiskuju meditativan način razmišljanja koji izvire iz metaforične logike muzike, poezije i religije. Traženje smisla postojanja redukcionističkim metodom podseća na Platonove stanovnike pećine koji su sve svoje znanje o svetu formirali na osnovu senki koju je igra Sunčeve svetlosti i njih samih ostavljala na zidovima pećine sve dok neko od njih nije izašao na svetlost dana i uvideo pravu, osvetljenu stvarnost.

Strogi naučni uzročno-posledični niz odluka se za mističnog tragaoca pretvara u izbezumljenu mrežu, sličnu lavirintu u kome možemo dugo hodati u potrazi za početkom, a da ga ne nađemo sve dok ne primimo k srcu holističko poimanje sveta. A tada nam se u sjajnim intenzivnim semantičkim formama njenih krugova čini kao da u trenutku prelazimo put od bezbroj milja30. S druge strane, ne koristeći se logikom nauke (što je izgleda potpuno nemoguće, čak i za jednog Moglija koga su odgajali vukovi), svet bi nam izgledao nedodirljiv i nestvaran, te »drveće ne bismo mogli prepoznati od šume«. Ne bismo sebi mogli postavljati ona večna pitanja o svrsi nas, drugih bića i čitavog Kosmosa, dok opet bez doživljavanja holističke svepovezanosti, zadovoljavajući nejednoznačni odgovori na ova pitanja, koji najčešće proširuju kontekst zadivljujućih pitanja, ne bi nam se mogli pružiti. Stoga mogućnosti ujedinjenja stroge linearne naučne logike i religioznih metafora ostaju otvoreno pitanje. Osnovna pokretačka težnja analitičkog logičkog rezonovanja redukcionističke nauke je sumnja, dok je pokretač sintetičkog poimanja

43

spiritualne holističke svepovezanosti i kosmičke pripadnosti vera, a vera se ne može dokazati, jer dokazivanje za pretpostavku ima sumnju, a sumnja ne može dokazati i shvatiti veru*. Naučna skeptična logika zahteva da viđenje bude pre verovanja, odnosno da se spiritualne prakse i njihovo blagotvorno dejstvo na materijalni svet mogu sa proverljivom pouzdanošću ponavljati i, verovatno predviđati (jer predviđanje je prvi korak ka kontroli koju mora posedovati primenjena nauka kada data oblast, odnosno saznajno polje koje ona opisuje, dostigne određeni, zavidni nivo). S druge strane, osnovna pretpostavka svih teologija je da verovanje bude tu pre viđenja, što je i potpuno razumno. Kakva je to vera koja bi postala to tek kada bi se dokazala. Stoga se i vera kojoj se priklone ljudi nakon upoznavanja sa raznim čisto naučnim pokušajima logički konzistentnog dokazivanja postojanja božanske (nat)prirode (na primer, putem dokazivanja dejstva molitve), sigurno nije ona prava, a uostalom ne bi se ni mogla nazvati verom, jer je naučno opravdana. Vera je slična nekom od večnih unutrašnjih čisto semantičkih (nesintaksičkih) pitanja koje nas obogaćuje sa svakim njenim pojavljivanjem u našem umu, i koje nas možda zadržava na večnom Putu otkrivanja tajni, jer kakav bi to svet bio u kome bi sve tajne bile otkrivene i naučno ili nenaučno objašnjene? Uopšte, težnja ka ubeđivanju na veru pomoću čuda bi mogla pre biti beg materijalističkog, a ne spiritualističkog Uma od sputavajućeg sveta materije. Zaista spiritualna bića nemaju mnogo vremena od lepote sveta koju primećuju svuda oko sebe i posvećenosti drugim bićima da razmišljaju o onome što je izvan sveta. Sveprisutna lepota koja izvire iz dubokog reda znak je Božji na Zemlji.

* Čuvena Dekartova misao »mislim, dakle jesam« lepo opisuje naučni put otkrića u okviru koga moramo stvari dovesti pod sumnjičavu analizu kako bismo dokazali, odnosno efektivno izveli bilo koju pretpostavku, dok s druge strane, u svetu religije, imamo samo jednostavno sanskritsko »so ham« - ja jesam.

44

U kvantnom svetu

»Stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša« Jovan Dučić

Od Hajzenbergove relacije neodređenosti ka kvantnom holizmu

Da bismo predstavili način na koji je nauka od svoje težnje ka redukcionističkom opisivanju sveta došla do zaključka o svepovezanosti i nerazlučivosti svih stvari u Kosmosu kao celini, neophodno je opisati glavne holističke putokaze koji su kao posledica prirodno nadovezujućih istraživanja na osnovu klasične vizije sveta postepeno nicali na putu nauke. Jedini način da se otelotvori ideja klasične redukcionističke nauke o realnoj mogućnosti poznavanja i predviđanja svih prirodnih pojava je bilo proučavanje i identifikovanje elementarnih delova materije i polja, odnosno sila koje upravljaju njihovim kretanjima i interakcijama. Sa ovom idejom, fizika elementarnih čestica bi postala osnova nauke iz koje bi se mogle izvesti sve pojave sveta na bilo kojim nivoima, od atomskih događaja do ljudskog, društvenog ili galaktičkog ponašanja. Međutim, upravo su se istraživanjima, sa redukcionističke tačke gledišta, najfundamentalnijih, atomskih i subatomskih nivoa materije na vidiku pojavile najfundamentalnije slike holističkog sveta oko nas. Kvantna teorija nastala početkom 20. veka predstavila je, nakon niza otkrića, u svojim mapama svet koji je od tada postao ne samo više nezamisliv za ljudski um oslonjen na percepcijom ograničena, slikovita razmišljanja, već je, osim u makroskopskim aproksimacijama, postao nesaglediv i nekompatibilan sa svetom klasične nauke. Kvantna teorija ne samo što je dala odgovore na niz problema koji su bili nerešivi u okvirima klasične nauke, od objašnjenja stabilnosti atoma do fizičkog mehanizma - uzroka sijanja Sunca u vidu nuklearnih reakcija fuzije, već je i na njenoj teorijskoj osnovi postavljen niz otkrića čiji su tehnološki razvoj i industrijska implementacija doveli do današnjeg postojanja lasera, superprovodnih šina iznad kojih putuju lebdeći vozovi i tranzistora, osnovnih elektronskih komponenti savremenih kompjutera.

Pojam kvanta dejstva potiče od Maksa Planka koji ih je 1900. godine uveo u teoriju zračenja crnog tela kao diskretne i nedeljive energetske pakete, jer se samo uz njihovo uvođenje mogla prevazići takozvana ultraljubičasta katastrofa, odnosno pojava da bi emitovana količina energije zagrejanog tela pod pretpostavkom kontinualnog, a ne diskretnog spektra rasla ka beskonačnosti na višim frekvencijama. Uskoro se na osnovu Ajnštajnovog objašnjenja pojave fotoelektričnog efekta* ispostavilo da se fotoni, kvanti svetlosti mogu najjasnije predstaviti kao takozvani talasni paketi, odnosno diskretni talasi

* Fotoelektrični efekat predstavlja pojavu izbijanja elektrona sa površine metala pod dejstvom svetlosti, ali tako da broj izbijenih elektrona ne zavisi samo od intenziteta svetlosti, odnosno broja fotona, kao što je predviđala klasična teorija, već prvenstveno od njihove boje, odnosno frekvencije svetlosti. Bez obzira na intenzitet upadne svetlosti, elektroni iz određenih energetskih nivoa atoma bivaju izbijeni samo kada je njihova energija veze u atomu manja ili jednaka proizvodu frekvencije upadne svetlosti i Plankove konstante.

45

koji zahvaljujući svojoj strogoj lokalizovanosti imaju i čestična svojstva. Za razliku od klasičnih predstava sveta u okviru kojih se smatralo da svi fizički entiteti mogu biti ili talasi ili čestice, rezultati kvantnog pristupa stvarnosti su pokazali da je sve što je čestica istovremeno i talas, i obrnuto. Tako se energija jednog kvanta svetlosti, odnosno njenog čestičnog aspekta, može predstaviti kao jednaka proizvodu Plankove konstante i frekvencije date svetlosti, dok se posredstvom relacije koju je izveo Luj de Brolji dolazi i do činjenice da se talasna dužina bilo koje čestice može opisati kao količnik Plankove konstante i impulsa čestice. Međutim, talasi koji se pripisuju čestici ne mogu se shvatiti kao realni, fizički talasi, već se obično opisuju kao apstraktni talasi verovatnoće, iako je, kao što ćemo videti, najverovatnije da oni predstavljaju nešto što stoji između ideje o događajima i njihovog istinskog ostvarenja.

Sledeći problem klasične nauke koji je kvantna teorija rešila ticao se neslaganja klasičnim putem teorijski predviđene specifične toplote kristala na niskim temperaturama sa eksperimentalnim opažanjima. Primenom kvantne hipoteze na elastične vibracije atoma u kristalima dobili su se znatno realniji rezultati. Međutim, najveća nesaglasnost sa kojom se susrela klasična fizika ticala se pojave stabilnosti elektrona u atomima. Naime, smatralo se da elektroni kao čestice kruže oko atomskih jezgara slično kao što planete kruže oko Sunca. Međutim, po klasičnoj teoriji svako naelektrisano telo u kretanju emituje oko sebe elektromagnetnu energiju, te bi se kao posledica ovog procesa elektron u deliću sekunde spiralno sunovratio u atomsko jezgro, što je pojava koja nikada nije bila primećena. Nijedan planetarni sistem ne bi nakon sudara sa sličnim mogao da povrati identični unutrašnji poredak, što je s druge strane bilo očigledno u svetu atoma. Pojava stabilnosti elektrona u atomima je bila elegantno objašnjena tako što je slično talasno-čestičnoj dualnosti fotona, i elektronima pripisana ista. Naime, svaka elektronska orbitala se može predstaviti kao poseban mod oscilovanja u vidu stojećeg talasa sličnog oscilujućoj žici na gitari. Talas koji kruži oko jezgra, odnosno koji je ograničen na određeni prostor, iz geometrijskih razloga mora biti stacionaran, odnosno stojeći, što u slučaju elektrona u atomu odgovara kvantovanom, tj. diskretnom stanju. Kao što su frekvencije viših harmonika, odnosno oktava istog tona jednake celobrojnom umnožku osnovne frekvencije, na sličan način se i energije viših (visokofrekventnijih) elektronskih orbitala u atomu mogu izraziti. 1927. godine Verner Hajzenberg je izveo relaciju neodređenosti, fundamentalni zakon koji je postavio donju granicu mogućnostima ljudskih saznanja, a 1926. godine Ervin Šredinger je izneo teoriju talasne mehanike koja je davala jednaka predviđanja kao i Hajzenbergova matrična kvantna teorija, te su danas ove dve teorije praktično nerazdvojive i često se nazivaju kvantnom mehanikom, ili jednostavno kvantnom teorijom, pojmom koji ćemo koristiti nadalje, jer je danas jasno da struktura materije nije mehanička.

Kvantna teorija je prepuna slikovito nezamislivih stvari, što verovatno najlepše ilustruje čuveni eksperiment sa propuštanjem pojedinačnih fotona (jedan po jedan) kroz zastor sa dva proreza. Ukratko rečeno, izborom mernog sistema odlučujemo da li će foton proći kroz samo jedan prorez i ostaviti na detektoru signal karakterističan za čestice ili će proći istovremeno kroz dva proreza ostavljajući kao rezultat interferencionu putanju, karakterističnu za talase. U ovom eksperimentu je sa nivoa klasičnog pogleda na svet praktično nemoguće opisati ovako višestruko različita ponašanja fotona (kao na primer, interferenciju sa samim sobom), te se ona redukcionistički mogu interpretirati samo tako da posledica (klasično ili kvantno ponašanje) preduhitrava uzrok (da li gledamo ili ne

46

gledamo iza proreza). Ponašanje fotona u ovom eksperimentu zaista u saglasnosti sa njegovom talasnom funkcijom dovelo je do zaključka da ili klasična logika nije u stanju da pruži konzistentan jezik za opisivanje kvantnih pojava ili da postoje skriveni efekti koji diriguju fotonu kojom putanjom da krene. Talasno-čestična dualnost kvantnih entiteta koja se pojavljuje tek sa pokušajima njihovog opisivanja u vidu jezičkih slika i poređenja na lep način nam stavlja do znanja ograničenosti naših opisa sveta i same imaginacije u poređenju sa nerazlučivim i jedinstvenim kvantnim pojavama. Očigledno je da ni pojam talasa ni pojam čestice ne može opisati bogatstvo svojstava materije u kvantnom domenu. Kvantna teorija je »otvorila vrata mnogih misterija« u okvirima naučne epistemologije, koja će kasnije dovesti do neverovatnih otkrića za tadašnju nauku klasičnih shvatanja, tičući se pre svega svepovezanosti čitavog sveta putem nelokalnih holističkih efekata.

U početku razvoja kvantne teorije, izgledalo je kao da ona ide u prilog redukcionističkim opisima sveta usled svoje diskretnosti, nedeljivosti i reda na kvantnom nivou, koji se u to vreme često smatrao elementarnim nivoom materije. U Komptonovim eksperimentima sudaranja fotona i elektrona 1923. godine, ovi su energetski paketi sagledani ne samo kao talasi, već i kao čestice koje se strogo pokoravaju zakonu održanja impulsa, slično bilijarskim kuglama u makroskopskom svetu. Ovakva zamišljanja subatomskog sveta su i dalje bila konzistentna sa klasičnim mehanističkim idejama o svetu koji je Tvorac »navio« i ostavio da »otkucava« sve dok kosmički sistem sam ne dostigne termodinamičku ravnotežu, bez ikakvih mogućnosti svoga uticaja na njega, bilo direktnog, bilo indirektnog putem svesnih bića koja u njemu obitavaju. Međutim, ovakav model Prirode kao neumoljivog časovnika, zasnovan skladno ljudskim sposobnostima imaginacije, bio je nekompatibilan sa činjenicom da je geometrija kvantnih entiteta usled njihove talasno-čestične dualnosti nezamisliva iz perspektiva klasičnog pogleda na svet. Uz pojam klasične nauke gotovo uvek se podrazumeva i pojam determinizma, za koji se smatralo da je posledica prostorno i vremenski nepromenljivih zakona izolovanog kosmičkog mehanizma. Ideja o ostvarenju apsolutnog naučnog determinizma odražava pragmatični cilj ne samo klasične, već i savremene nauke: poznavanje i moć predviđanja svih pojava kojima možemo biti direktni ili indirektni svedoci, odnosno čije strukturne elemente možemo čulno identifikovati.

Međutim, razvoj kvantne teorije i njeno opšte prihvatanje od strane naučnog sveta poljuljalo je dalje težnje i insistiranja na determinističkom pristupu. Hajzenbergov princip neodređenosti, stub oslonac39 na kome je sagrađen čitav monument kvantne teorije, postavio je granicu do koga ljudski posmatrači mogu imati uvid u prirodni tok stvari, te je stoga i doveo do neophodnog indeterminističkog pogleda na svet, barem sa perspektive bilo kog misaonog bića u sprezi sa mernim aparatom. Podsetimo se najpre kako je klasična nauka pretpostavljala proces idealnog posmatranja jednog materijalnog sistema, te i savršeno preciznog poznavanja njegove evolucije u vremenu. Naime, ukoliko bismo neki sistem u proizvoljnom početnom trenutku uspeli apsolutno precizno da okarakterišemo pomoću mernih instrumenata i tako mu pripišemo savršeno preciznu strukturu, odnosno intenzitete osnovnih polja u svakoj tački prostor-vremena, tada bi ova precizno definisana forma definisala procese u prvom narednom inkrementu vremena, koji bi zahvaljujući prethodno usavršenim znanjem o zakonima Prirode, mogli apsolutno precizno da se predvide. Nakon infinitezimalnog vremena trajanja skupa identifikovanih procesa, struktura sistema bi se promenila, te bi ova nova struktura definisala nove

47

procese koji bi doveli do nove forme sistema, koji bi definisali nove istovremene procese i tako dalje. Dakle, uz mogućnost apsolutno preciznog merenja strukture sistema, i uz poznavanje matematičkih formulacija koje definišu evoluciju sistema u beskrajnom uzročno-posledičnom lancu forma-proces-forma-proces..., jedan džinovski kompjuter sa savremenim principom rada bi u konačnom vremenu mogao da predviđa budućnost. I čitav Kosmos bi kao jedan izolovani sistem menjao svoju formu potpuno predvidljivo i bez trenutnih načina izmene Puta bilo svesnim odlučnim delovanjima živog sveta (slobodnom voljom), bilo božanskim uplivom. Međutim, klasična nauka je u ovakvoj težnji ne samo precenila svoje mogućnosti u pogledu poznavanja svih osobina praktično bilo kog, pa i najjednostavnijeg mogućeg sistema sastavljenog od jedne jedine elementarne čestice u vakuumu, već je i previdela postojanje nelokalnih holističkih uticaja celine na njene delove, koje je neophodno inkorporirati u jednu sveobuhvatniju naučnu metodologiju.

Početna poenta zablude u koju je upala deterministička naučna filosofija je, dakle, u nemogućnosti potpuno preciznog istovremenog određivanja strukturnih i energetskih parametara jednog realnog sistema koji su nam zajedno neophodni za predviđanje evolucije sistema u vremenu, o čemu nam govori upravo Hajzenbergova relacija neodređenosti. Ona se zapravo odnosi na bilo koje dve konjugovane varijable, kao što su prostorna koordinata i impuls; ili energija i vreme; ili dve komponente spina i sl. Hajde da se podsetimo kako ona izgleda. Vrlo jednostavno, u slučaju položaja duž jedne prostorne koordinate i njemu konjugovanog impulsa:

x px h/4Proizvod neodređenosti merenog položaja čestice duž proizvoljne ose (x) i

neodređenosti impulsa čestice duž iste ose (px) mora biti veći ili jednak od količnika Plankove konstante (h = 6,62 10-34 Js) i 4. Naime, uzmimo za primer određivanje položaja neke elementarne čestice, na primer elektrona. Da bismo odredili njegov položaj moramo upotrebiti barem jednu drugu česticu koja će biti deo našeg mernog aparata i čiju ćemo interakciju sa posmatranom česticom koristiti za određivanje položaja i energije elektrona (impuls je srazmeran kvadratnom korenu kinetičke energije, odnosno brzini). Na primer, ako hoćemo da vidimo šta se nalazi u sobi, moramo da upalimo svetlo, ako već nema Sunčeve svetlosti u njoj. Isto tako, da bismo detektovali jedan elektron, barem jednim fotonom moramo da ga pogodimo, te da se zatim ovaj »merni« foton još i vrati u detektor i da nam odgovarajući signal. Međutim, prilikom interakcije ovih dveju čestica, odnosno između interakcije između mernog aparata i merenog sistema, doći će do prenosa energije sa prvog sistema na drugi, tako da merimo li položaj čestice, ostaće nam njen impuls nepoznanica u okvirima definisanim Hajzenbergovom relacijom neodređenosti, i obrnuto, merimo li impuls čestice, ostaće nam nepoznanica položaj date čestice. Ukoliko želimo što preciznije da odredimo položaj čestice, moraćemo da koristimo foton sa što većom frekvencijom, jer je određivanje preciznosti položaja direktno srazmerno frekvenciji svetlosnog talasa. Ipak, sa porastom frekvencije fotona raste i njegova energija, koja će, preneta na mereni sistem srazmerno povećati i neodređenost impulsa merene čestice. S druge strane, ako želimo da odredimo što preciznije impuls čestice tada moramo koristiti foton što nižeg impulsa. Međutim, tada će talasna dužina fotona biti veoma velika, što će dovesti do velikog ugla difrakcije u sočivu, te stoga i do nepreciznog merenja položaja elektrona. Što se više jedna od dveju komplementarnih veličina neodređenosti približava nuli, to će ona druga više težiti

48

beskonačnosti u duhu Hajzenbergove relacije. Drugim rečima, da bi bio apsolutno precizno definisan, sistem mora biti izolovan, ali da bi mogao da bude definisan mora da bude i izmeren, odnosno interaktivno posmatran, što je u suprotnosti jedno sa drugim.*

Bitno je primetiti da princip neodređenosti nije prouzrokovan nesavršenošću merne aparature, već činjenicom da se sam proces merenja nalazi u osnovi našeg indeterminističkog odnosa prema svetu. Da bismo izmerili potpuno precizno neki sistem ili događaj, potreban nam je izvestan merni aparat, ali i ovaj merni aparat je potrebno potpuno precizno izmeriti ukoliko očekujemo da nam on da apsolutno tačnu vrednost svoga merenja. Tako bismo ušli u beskrajan proces merenja, odnosno kalibrisanja mernih aparata koji mere, odnosno kalibrišu druge merne aparate i tako dalje sve dok čitav Kosmos, ukoliko bi nam baš i bio pri ruci, ne bio postao jedan veličanstveni merni instrument, što u neku ruku on i jeste, jer Kosmos se iz vidika moderne kvantne teorije često vidi kao misao koja misli samu sebe.

Slično kao što je Ajnštajn svojom teorijom relativnosti otkrio postojanje makroskopskog limita jednakog sferi poluprečnika kao proizvoda brzine svetlosti u vakuumu i vremena, do koga uticaji događaja mogu stići**, ili kao što je otkriće Velikog praska kao trenutka nastanka Kosmosa onemogućilo njegovim stanovnicima da poznaju bilo šta pre tog trenutka, tako je i Hajzenberg svojim otkrićem postavio donji limit do koga indirektnom percepcijom možemo ići u posmatranju mikro-sveta. Ispod granica definisanih Hajzenbergovom relacijom neodređenosti i pojmovi kao što su prostorna koordinata, brzina ili putanja prestaju da imaju smisao, jer oni tada prestaju da postoje, slično kao i u singularitetima Velikog Praska ili crnih rupa. Sve što se nalazi ispod ovog limita, moći će da postoji kao determinističko u ontološkim okvirima, ali će ostati van opsega naše dokučivosti, te će stoga i svet sa svake epistemološke tačke gledišta biti apsolutno indeterministički***. U kvantnoj teoriji se svaki mereni sistem predstavlja talasnom funkcijom koja opisuje njegovu evoluciju u vremenu. Talasna funkcija u kvantnoj teoriji predstavlja apstraktnu kompleksnu veličinu čiji tek kvadrat modula (odnosno, proizvod matematički realne i njoj konjugovane, imaginarne talasne funkcije) ima fizički smisao, s obzirom da predstavlja verovatnoću nalaženja čestice koju karakteriše data talasna funkcija u nekoj tački prostora i u nekom trenutku vremena. Rešavanjem Šredingerove jednačine u kojoj

* Postoji priča o đaku koji je nakon što je učiteljica u školi zatražila od njega domaći zadatak, izjavio da je u njemu impuls bio toliko precizno određen, da bi ovaj mogao da se nalazi na bilo kom mestu u Kosmosu. Naravno, kada je impuls sistema poznat sa potpunom preciznošću (p = 0), tada je neodređenost položaja sistema beskonačno velika (x = ∞). Učenik je naravno namerno pomešao dva odvojena logička nivoa (neodređenost impulsa imaginarne čestice i neodređenost položaja sveske), što je veoma česta greška u nauci, koja nastaje kao posledica nekonzistentnog simboličkog preslikavanja smisla, ali klasični humor gotovo da ne bi ni postojao bez ovakve logičke greške brkanja klase sa članom klase.** Premda je ova ograničenost uticaja nekompatibilna sa postojanjem nelokalnih skrivenih veza u okvirima kvantne teorije. Uopšte, jedan od najvećih problema savremene nauke je nekompatibilnost kvantne teorije i teorije relativnosti, što je potpuno razumljivo ukoliko uzmemo u obzir da je svet iz ugla teorije relativnosti kontinualan, deterministički i lokalan, dok ga kroz ogledalo kvantne teorije vidimo kao diskontinualnog (kvantovanog), indeterminističkog (probabilističkog) i nelokalnog (komunikacija prividno udaljenih delova kvantnog sistema nije ograničena brzinom svetlosti). Temeljne, implicitne razlike između ovih dveju teorija se najčešće prevazilaze tako što se jednačine kvantne teorije polja biraju tako da budu eksplicitno invarijantne u odnosu na Lorencove relativističke transformacije.*** Ontologija je filosofski pristup koji proniče u stvarni svet, dok je epistemologija filosofski pristup saznanju, odnosno svetu kakvog ga mi vidimo, bilo putem percepcije, bilo posredstvom mernih instrumenata.

49

figuriše talasna funkcija datog sistema mogli bismo u granicama Hajzenbergovog principa neodređenosti poznavati kretanje sistema u budućnosti, premda su talasne funkcije bez upotrebe aproksimacija najčešće analitički nerešive*. Usled ograničenja koja u činu merenja uvodi Hajzenbergova relacija neodređenosti, u kvantnoj teoriji se događaji predviđaju sa izvesnostima određenih ishoda, što nije posledica nasumičnosti prirodnog sleda događaja, već ljudske epistemološke naučne nemogućnosti da dopre do apsolutno preciznih rezultata i njihovih konkretnih uzroka. Talasna funkcija** u sebi sadrži superpoziciju svih potencijalno mogućih stanja*** u kojima možemo naći sistem nakon što zaista, činom merenja odredimo njegovu datu osobinu. Broj ovih stanja je potencijalno beskonačno veliki, što znači da mereni sistem sa nekom, u najvećem broju slučajeva malom, ali konačnom verovatnoćom možemo naći na bilo kom mestu u Kosmosu, ili sa bilo kojom zamislivom vrednošću energije. Dokazi za postojanje ovakvih anti-klasičnih pojava se stalno dešavaju na kvantnom nivou, gde talasna funkcija omogućava realnu verovatnoću česticama da prođu kroz energetske barijere koje su veće od energije samih čestica. Ova pojava takozvanog tuneliranja koja se stalno odigrava u mnogim elektronskim uređajima čiji je rad zasnovan na tom efektu (na primer, skenirajući tunelirajući mikroskop), u potpunoj je suprotnosti sa očekivanjima klasične nauke, u okviru kojih su takve pojave bile okarakterisane kao neizvodljive.

Izloženi slikoviti opis Hajzenbergovog principa neodređenosti na osnovu koga on potiče kao rezultat interakcije mernog aparata sa merenim sistemom podrazumeva se kao slabi princip neodređenosti. U njegovoj jakoj interpretaciji čiji je proponent bio i sam Hajzenberg smatra se da je ovaj princip deo fundamentalnog ustrojstva Kosmosa, te je kao takav opštijeg karaktera od same posledice čina merenja. Da bismo izračunali određenu fizičku vrednost iz talasne funkcije, moramo na njoj primeniti takozvani svojstveni operator date veličine. Ona će uzimati tačno definisanu vrednost samo kada je talasna funkcija takozvana svojstvena funkcija (odnosno, jedno od superponiranih stanja) odgovarajućeg operatora, dok će u suprotnom slučaju rezultat merenja moći da bude poznat samo sa određenom verovatnoćom. Usled nekomutativnosti nekih operatora (kao što su operator rastojanja i operator impulsa ili operator vremena i operator energije) koji

* Za jedan desetoatomski molekul je, čak i uz zanemarivanje relativističkih efekata i uvođenje Born-Openhajmerove aproksimacije (na osnovu koje se zavisnost elektronskih talasnih funkcija od položaja atomskih jezgara uzima kao parametarska), neophodno proračunati oko 1024 elektronskih Šredingerovih jednačina, što je brojčano oko milion puta veće od procenjene starosti Kosmosa u sekundama.** Još uvek se vode polemike o tome koliko je talasna funkcija realna, odnosno imaginarna. U nekim interpretacijama se ona povezuje samo sa verovatnoćom odgovora mernog aparata, dok se negde smatra realno postojećom veličinom, a u svakom slučaju ona je različita od posmatrača do posmatrača, te se stoga obično kaže da se u njoj mešaju subjektivni i objektivni karakter.*** Talasna funkcija (koja se nešto modernijim rečnikom naziva još i vektorom stanja) čitavog sistema se može predstaviti na sledeći način:

= C11 + C22 + ... + Cnn,

gde 1, 2 ... predstavljaju superponirana stanja od kojih ćemo samo u jednom naći sistem kada ga izmerimo, odnosno kada mu činom merenja pridamo određenu, takozvanu svojstvenu vrednost osobine koju dato rešenje talasne funkcije određuje, dok C1, C2... predstavljaju koeficijente čija je suma kvadrata modula jednaka jedinici i koji definišu verovatnoću sa kojom možemo naći sistem u stanju koje definiše talasna funkcija koja stoji uz dati koeficijent. Čitav skup superponiranih stanja čini takozvani talasni paket, a proces prelaska stanja sistema iz superpozicije beskonačnog broja superponiranih stanja u samo, jedno, izmereno stanje, naziva se kolaps talasne funkcije.

50

odgovaraju promenljivim veličinama čije se kvantitativne vrednosti moraju simultano odrediti u svrhu potpunog poznavanja strukturnih i energetskih parametara sistema, sledi da ne postoji talasna funkcija koja je istovremena svojstvena funkcija svih operatora. Stoga ukoliko odredimo položaj sa apsolutnom preciznošću, impuls će fluktuirati oko neke vrednosti, i obrnuto. Iz jake verzije principa neodređenosti proizilazi sa jedne strane ekvivalencija ontološkog i epistemološkog indeterminizma, što odgovara ideji empirijskog idealizma (tj. da drveća koja padnu ne prave zvuk ukoliko nema ko da ih čuje), dok se sa druge strane izvodi ideja o stalnim fluktuacijama čestica u prividnom stanju mirovanja čak i na temperaturi apsolutne nule. U suprotnosti sa klasičnom naukom koja je predviđala da fluktuacije čestica potiču od fluktuacija graničnih uslova ili sila koje deluju na česticu, prihvatanjem jakog principa neodređenosti postaje jasno da je kretanje svega što postoji neprekidno, te tako, na primer, i atomi u kristalnom telu poseduju minimalni mod vibriranja čak i na temperaturi apsolutne nule. I vakuum za koji se nekada mislilo da predstavlja prazan prostor ne može to biti jer bi u tom slučaju bio narušen princip neodređenosti, već predstavlja konstante fluktuacije i kontinualne procese nastajanja čestica i antičestica i njihove ponovne dezintegracije. Iz postojanja vakuumskih energetskih stanja izvode se mnogobrojni moderni inspirativni pogledi na svet u okviru kojih se nagoveštava postojanje fundamentalnijeg, implicitnog reda iz koga izranja pojavni svet oko nas.

Princip neodređenosti u osnovi našeg odnosa sa Prirodom odražava celovitost i neprekidnost atomskih procesa, što sprečava pravljenje razlike između rezultata merenja i »nezavisnog« ponašanja objekata, postupka karakterističnog za objektivističku mehanističku nauku. Klasična ideja o mogućnosti poznavanja svih uzroka u obliku lokalnih mehaničkih interakcija između najelementarnijih prirodnih entiteta neodrživa je, isto kao i ideja o objektivnosti prikaza prirodnih pojava. Dok je u klasičnoj nauci postojala ideja o objektivnosti sveta, kao i nezavisnosti rezultata merenja od samog načina merenja, u kvantnoj teoriji se pokazuje da je tako nešto neizvodljivo. Jedna od najvažnijih implikacija principa neodređenosti je nerazdvojivost posmatrača od posmatranog sistema zahvaljujući kojoj se ruši kartezijanska ideja o postojanju uma odvojenog od Prirode koji bi mogao makar i potencijalno teorijski da predvidi čitavu budućnost. Indeterminizmom na kvantnom nivou otvorena su vrata za efekte kreativnosti, slobodne volje, pa čak i prisustvo božanskih efekata u krutom svetu tadašnje nauke. Iz rezultata do kojih je došla kvantna teorija se jasno pokazuje da svet nije prostorno-vremenski ograničeni mehanizam, već nerazdvojiva mreža procesa koji »plutaju« na za ljude nedodirljivoj stvarnosti, stvarnosti čiju samo površinu možemo posmatrati posredstvom čula.

Sa dokazivanjem neizvodljivosti otelotvorenja naučne ideje o apsolutnom determinizmu, postalo je nemoguće zadržati njenu objektivnost u opisu prirodnih pojava. I pored toga što nam kvantna teorija jasno stavlja do znanja da smo sve što smo opazili ili izmerili i sami izmislili, savremene naučne ideje i dalje teže otkrivanju fundamentalnih, svevažećih i nepromenljivih zakona Prirode koji bi se mogli opisati matematičkim jezikom. U kvantnoj teoriji, čin merenja definiše u kakvom stanju ćemo naći posmatrani sistem. Proces merenja je jedan vid postavljanja pitanja na koje svako od nas dobija drugačiji odgovor u zavisnosti od konteksta čitavog eksperimenta, koji se menja iz trenutka u trenutak. Stoga govoreći o Prirodi kao rezultatima naših merenja, mi istovremeno govorimo i o sebi, te se kvaliteti u opisima Prirode ne mogu doživljavati kao

51

objektivne osobine sveta materije, već samo kao rezultati posmatranja interakcije nas i Prirode. Na ovaj način ne samo da se ukida ideja o objektivnosti naučnih rezultata, već se i naučni odnos napokon čini takvim da neophodno inkorporira idejne vrednosti. Pošto su putanje koje nauka otkriva u Prirodi neodvojivo povezane od putanja samih njenih misli, tada se i sve misaone ideje, želje i koncepti preslikavaju na naučnu sliku Prirode, što unosi napokon posebnu intelektualno-moralnu odgovornost na polje istraživanja Prirode.

Epistemološke interpretacije kvantne teorije

Formulisanje principa neodređenosti je dovelo do saznanja da je posmatrač neodvojiv deo posmatranog sistema, i da za razliku od sveta redukcionističke klasične nauke u okviru koga se razvijala ideja o izolovanju i nezavisnom posmatranju i merenju prirodnih pojava, u stvarnosti tako nešto nije moguće, jer posmatrača i posmatrani sistem ni uslovno nije moguće razdvojiti. Kvaliteti u okvirima naučnih opisa Prirode ne predstavljaju nezavisno postojeće objekte i osobine, već interaktivne putanje, te je odatle besmisleno kako zamišljanje postojanja Prirode bez posmatrača, tako i postojanje posmatrača bez Prirode. Ova dva sveta, posmatrač i posmatrani sistem, Um i Priroda se u originalnim interpretacijama kvantne teorije, slično kao i u drevnim religijskim tradicijama, stapaju u nerazdvojivo jedinstvo. Izgleda kao da je naučna mapa sveta sa prihvatanjem neodvojivosti posmatrača od posmatranog sistema postala daleko veličanstvenija od svih mehanističkih modela sveta koje je iscrtavala deterministička nauka u kojima je Um bio posve odvojen od Prirode i u kojima nije bilo mesta za njihovu svesnu interakciju.

Beskonačan broj stanja u kojima možemo naći sistem u trenutku merenja dovodi do činjenice da u kvantnoj teoriji kao savremenom, jedinom relevantnom opisu pojava sveta na nivou atoma, epistemološki determinizam ne opstaje, te se usled nerazdvojivosti posmatrača i posmatranog sistema, umesto preciznih merenja koja su postojala u svetu klasične redukcionističke nauke, prirodne pojave opisuju samo sa (ne)izvesnostima, odnosno verovatnoćama određenih ishoda. Međutim, to što od beskonačnog broja potencijalno ostvarljivih stanja, nismo u stanju da predvidimo jednoznačno stanje u kome ćemo naći mereni sistem u trenutku merenja, ne znači da se ovaj proces izbora stanja odigrava nasumično. Ono za šta bismo u nekoj situaciji rekli da je nasumično zavisi od konteksta pojave, od našeg znanja, kao i od tačke gledišta. Kodirane poruke, kao na primer digitalni signal kompjutera, ponašanje pokretnog živog bića ili šum Prirode, bi nam mogle izgledati nasumične ukoliko ne poznajemo ključ za dešifrovanje tih poruka. Međutim, pošto odluke ovakvih, u savremenoj nauci zvanično nasumičnih pojava počivaju u detaljima sveta nepristupačnim za naše merne aparate, tada smislenost i uzročnost ovakvih efekata neizostavno spada u domen vere, iako kao što ćemo videti, i moderna napredna nauka pokušava ontološki da opiše ove determinističke predele iako bez mogućnosti klasičnog potvrđivanja i provere.

Proces merenja u okviru koga dolazi do kolapsa talasne funkcije, odnosno prelaska iz superpozicije beskonačnog broja mogućih stanja u samo jedno izmereno stanje, predstavlja jednu od misterija moderne kvantne teorije. Proces kolapsa talasne funkcije je nelinearne prirode, što nije u saglasnošću sa Šredingerovom jednačinom, s obzirom da linearnost samog principa superpozicije ne opravdava svođenje ukupne sume

52

na jedan od njenih članova. Osim što su naučna mišljenja podeljena po pitanju realnosti ili apstraktnosti kolapsa talasne funkcije, i uzročnik ovog procesa je nepoznat. U saglasnosti sa najstarijom i najprihvaćenijom interpretacijom kvantne teorije koja se često po rodnom gradu Nilsa Bora, jednog od utemeljivača ove teorije, naziva kopenhagenskim tumačenjem, sistem se pre trenutka merenja nalazi u svakom od superponiranih stanja. Ova stanja dakle nisu potencijalna, već svako od njih postoji sa određenom verovatnoćom, odnosno istovremeno i postoji i ne postoji. Ovakav pogled na Prirodu je posledica principa komplementarnosti na osnovu koga naše iskustvo ne pripada domenu objektivne stvarnosti nezavisne od posmatrača, već naše interakcije sa Prirodom. Osim odavde očigledne činjenice da ne samo da se izabrana osobina sistema ne može poznavati, već i da formalno ne postoji dok se ne izmeri, smatra se da i sam kolaps talasne funkcije nije moguće izmeriti, te ni njenog uzročnika locirati. Pitanje uzročnika izbora samo jednog od bezbrojnih superponiranih stanja je u srcu misterije kvantne teorije i moderne nauke.

Upravo iz razloga krucijalnog uticaja merenja na rezultate koje dobijamo ne samo u eksperimentima baziranim na formulama kvantne teorije, već i u svakodnevnom životu, jer čitava materija pluta na kvantnoj osnovi, u nekim interpretacijama kvantne teorije, koje se često nazivaju kvantnim teorijama merenja, ljudska svest se postavlja u prvi plan tako da je materijalni pojavni svet oko nje produkt njenih izbora kolapsiranih stanja. Pošto je merni aparat i sam sastavljen od kvantnih atomskih i subatomskih čestica, neophodno je i da njegova talasna funkcija kolapsira da bi se registrovao kolaps merenog sistema, a kolaps mernog aparata mora biti indukovan drugim mernim aparatom, koji može biti na primer oko ili um posmatrača čija talasna funkcija mora biti dalje kolapsirana nekim drugim mernim aparatom itd. Odavde se izvodi zaključak da je ljudska i/ili božanska svesnost upletena u proces kolapsa talasnih funkcija. Svest se odatle može čak i definisati kao deo uma koji indukuje kolaps talasne funkcije, pri čemu različita stanja svesti, odnosno različita neurofiziološka stanja indukuju kolapse u različita stanja. U okvirima ovakvih interpretacija kvantne teorije, proces merenja, a time i kolapsi talasnih funkcija nebrojivo mnogo kvantnih događaja kao sastavnih delova makroskopskih primetnih događaja, odvijaju se kao prethodnice svih naših čulnih, bilo svesnih ili nesvesnih opažanja ili razmišljanja. U svetu percepcije oko nas uvek smo svesni samo klasičnih efekata, odnosno kolapsiranih stanja talasnih funkcija, jer da bi se nešto izdvojilo iz skupa mogućnosti i konkretizovalo u »trajnom« kontekstu ono mora biti jednoznačno određeno stanje.

Svet nakon kolapsa talasne funkcije predstavljao bi potencijalno deterministički sistem, ali se sam proces kolapsa talasne funkcije u samo jedno nepredvidljivo stanje nalazi u jezgru našeg apsolutističko-indeterminističkog odnosa prema Prirodi. U naučnoj slici sveta nakon kolapsa talasne funkcije opet se može figurisati sa konkretnim matematičkim jednakostima oslobođenim verovatnoća događaja. Naravno, neizvesnost ishoda se uvek pojavljuje prilikom upućivanja naučnih pogleda na budućnost ili događaje kojima ljudski posmatrači, bilo direktno, bilo posredstvom mernih aparata nisu bili svedoci. Stoga se praćenjem bilo kog događaja kroz vreme neizostavno dolazi do sve neizvesnijeg poznavanja uzroka i efekata. Pošto se izvesnosti na koje ukazuje talasna funkcija mogu interpretirati kao izvesnosti povezanosti sistema sa ostatkom Kosmosa, tada se i potpuna neizvesnost može opisati kao potpuna nerazlučivost sistema od svega postojećeg.

53

Svaki proces merenja se može zamisliti kao pitanje koje Um postavlja Prirodi i u kome istovremeno dobija odgovor koji širi kontekst postavljenog pitanja. Ne samo u kvantnoj teoriji, već i u svakodnevnom iskustvu, proces merenja predstavlja naš prozor prema svetu koji nam pruža nove informacije putem naše percepcije. U saglasnosti sa kvantnom teorijom, nije samo objektivni svet taj koji ostavlja utiske na nas, već smo to u mnogo većoj meri mi sami, jer našim postupcima merenja delimično biramo onaj rezultat koji će od bezbroja mogućih, ispasti izabran. Objektivni svet bez njegovih posmatrača u naučnim skicama sveta ovde prestaje da postoji, već se na njegovom mestu ucrtava nerazdvojivost posmatrača i sveta, odnosno prisustvo svesnih bića pred kojima se otvara svet onakvim kakvim ga ona sama vide u dodiru sa nelokalnom, globalnom svešću. Lepotom u očima posmatrača dajemo smisao svetu koga vidimo. Nije svetlost samo ona koja ulazi u prozore naših očiju, već i ona skrivena od naučnih instrumenata, koja obasjava stvari kada u njima vidimo lepotu. Svet ovde prestaje da bude redukcionistički mehanizam, već božanska misao koja kroz inteligentna bića misli sebe. Posmatrane putanje su samo refleksije putanja našeg uma, te su i lepe slike sveta, kao i njegova muzika, samo odsjaj bogatijeg sveta u nama do čijeg otkrivanja smo stigli.

U interpretacijama kvantne teorije u okviru kojih je ljudska svest u stanju da bira buduća stanja sveta kolapsima talasnih funkcija, podrazumeva se da je ona u stanju i da procesira kvantna superponirana stanja. Kvantna stanja su koherentna, odnosno predstavljaju superpoziciju mnoštva stanja za koja se nikako ne može reći da su »ili ovo ili ono ili...« stanje, već da sva superponirana stanja istovremeno postojeća u jednom drugačijem sagledavanju realnosti. Ipak, pošto pre izvođenja bilo kog postupka komunikacije kojim bismo nekome preneli osećanje povezanosti sa kosmičkom svešću, (koja je saglasno hologramskoj strukturi holosveta prisutna kao celina u svim delovima) neophodno dolazi do kolapsa talasne funkcije u samo jedno stanje koje se izdvaja i dalje klasično nesvesno procesuje u mozgu, nemoguće je bilo kome opisati osećaj mističke povezanosti, predanosti i sveobuhvatne kosmičke Ljubavi, koji se može mapirati samo posredstvom superponiranih stanja talasnih funkcija. Tako, možda samo »možemo pronaći svoj Put, ali drugima samo ukazati na njega«. Mudri ljudi su se stoga, želeći da drugima prenesu iznutra doživljenu tajnu Prirode, počeli u domenima umetnosti koristiti poezijom, odnosno izražavanjem delića primećene lepote vezama reči, crpeći njihov identitet i smislenost redosleda ponekad direktno iz kosmičke holosvesti; u domenima muzike, jednostavno prenošenjem muzike koja na neki način i jeste sam Kosmos, na lokalni nivo prisustva slušalaca; a u domenima religije, na korišćenje parabola i alegorija kao tekstualnog metaforičnog ukazivanja na izvesne relacije korisne za učenje uspostavljanja kontakta sa globalnom holističkom, božanskom svešću. Kao kritika idealističkim interpretacijama kvantne teorije na osnovu kojih ništa ne postoji osim onoga što opažamo, te i da Mesec ne postoji sve dok ga ne pogledamo, često se iznosi njen antropomorfni karakter, koji nas kao posledicu vodi do doživljaja prirode kao sna koji se samo zbog nas izvodi. Iako nedostatak objektivnosti koji proizilazi iz ovakvih interpretacija kvantne teorije može implicirati samosvešću, što može imati loše posledice na razvijanje duha zajedništva, esencijalnog za holističko spoznavanje i poštovanje sveta, istina je da je nastanak inteligentnih živih bića u koje bismo mogli da ubrojimo i nas, verovatno i smisao postojanja čitavog Kosmosa. Činjenica je da u savremenoj kosmologiji kao sintezi nastanka, porekla i poretka svega što znamo da postoji nema mesta za um, osim kao posledica klasičnih i redukcionističkih vizija moždanih električnih

54

tokova. Uopšte, čitava nauka, zapadna filosofija i svakodnevna iskustva zasnovana su na pogrešnoj kartezijanskoj ideji o svetu kao objektivno postojećem, te o umu koji je odvojen od takve stvarnosti. Ipak, sagledavajući stanovište ortodoksnog, takozvanog idealističkog subjektivizma, teško je zamisliti da drvo koje padne u šumi ne pravi nikakav zvuk ukoliko ga niko ne čuje, barem zbog travki iz njegovog podnožja.*

Uporedo sa idejama o inteligentnoj svesnosti kao inicijatoru kolapsa talasnih funkcija, a time i o projekciji ideja uma na prirodne pojave, postoje i interpretacije kvantne teorije koje podržavaju shvatanje da jedna dublja, fundamentalnija stvarnost koja se može opisati kao sveprisutna božanska stvaralačka inteligencija vrši kolapsiranje bezbroja talasnih funkcija iz svojih superpozicija beskonačnih i svemogućih stanja u tačno one koje naš um percepira. Talasna funkcija čitavog Kosmosa se može zamisliti kao eterični kosmički Um koji od beskonačnog broja potencijalno mogućih stanja, kolapsima talasnih funkcija bira evoluciju Kosmosa, te i nastanak zvezda, planeta i inteligentnih bića na njima. Na globalnom kosmičkom nivou nema kolapsa talasne funkcije, ali se ovaj efekat pojavljuje lokalno, odnosno individualno, tek nakon podele kvantne celine Kosmosa u posebne delove (kao na primer, na posmatrača i posmatrani sistem). Slično tome i pojam slobodne volje, postojan na nivou individualnog postojanja, gubi svoj smisao sa prihvatanjem kosmičkog jedinstva, jer kada su subjekat i čitav Kosmos u nerazlučivom jedinstvu, tada nema »spoljnih« uticaja i sva delovanja su spontana i slobodna, usklađena sa Prirodom. Pošto nauka ima cilj da objasni klasični svet, svet razlika koji percepiramo, tada mora da koristi pojam kolapsa talasne funkcije usled deljenja celine na delove, te se tako pojavljuje još jedna nekompletnost pokušaja davanja finalnih odgovora, jer usled problema kolapsa talasne funkcije, samog posmatrača, odnosno identitet ili entitet koji inicira kolaps ostaje nemoguće definisati.

O otkriću skrivenih nelokalnih efekata Od kada je postalo jasno da je Hajzenbergova relacija neodređenosti postavila

prepreku naučnom determinizmu**, počelo se sa pokušajima eventualnog otkrivanja takozvanih skrivenih promenljivih veličina lokalnog karaktera, koje bi, premda možda i nedetektabilne, bile u osnovi nepoznatih dejstava ispod granice teorijski mogućih merenja. Identifikujući ove skrivene promenljive i pridavajući im određene numeričke vrednosti postojale su nade da bi redukcionistička nauka opet mogla postati teorijski deterministička. Mnoge atomske pojave (kao što su, na primer, odnosi intenziteta spektralnih linija pojedinačnih atoma i molekula ili spontane transformacije subatomskih

* O ovakvom shvatanju govori i jedna pesmica65:

»There was once a man who said Then came reply:'God Dear Sir, Your astonishment's odd:Must think it exceedingly odd I am always about in the quad.If he finds that this tree And that's why the treeContinues to be Will continue to be, When there's no one about in the Since observed by Yours,Quad' Faithfully, God.«

** Ovde je akcenat na naučnom indeterminizmu; ni na epistemološkom, ni na ontološkom, o čemu nam mnoge takozvane prekognitivne moći govore.

55

čestica), koje se danas mogu predviđati samo u obliku verovatnoća određenih ishoda, uz otkrivanje lokalnih skrivenih efekata bi mogle biti uzročno objašnjene i predviđane sa potpunom preciznošću.

EPR (Einstein-Podolsky-Rosen) eksperiment misaonog karaktera bio je jedan od pokušaja da se ukaže na nekompletnost kvantne teorije, kao i na neophodnost potrage za skrivenim varijablama. S obzirom da je sam Ajnštajn bio jedan od utemeljivača ovog eksperimenta, za skrivene varijable se očekivalo da budu lokalnog karaktera, što znači da njihov uticaj ne bi mogao da se prostire brzinama većim od brzine svetlosti, jer bi u suprotnom slučaju teorija relativnosti bila narušena. Suština eksperimenta je sledeća: zamislimo da, recimo nekim visoko-energetskim sudarom u atomskom akceleratoru, stvorimo istovremeno dva elektrona za koje, što je realno sasvim ostvarljivo, znamo da im je rezultujući spin (kvantna osobina čestica koje imaju masu) jednak nuli. Pošto znamo da elektron može posedovati spin jednak +1/2 ili –1/2, tada bismo merenjem spina na jednom od ova dva elektrona, trenutno znali spin drugog elektrona, pa makar on bio i milionima milja daleko. Zapravo, bilo kakva modulacija talasne putanje jedne od para čestica prouzrokuje istu modulaciju na drugoj čestici EPR sistema iako sa klasične perspektive ne postoji nijedan fizički put kojim bi se trenutno prenela ovakva dejstva sa jedne čestice na drugu. Ovaj efekat korelacije koji je u stanju da prevazilazi i granice svetlosnih »kupa« teorije relativnosti predstavlja jedan od vidova prostiranja bešumnih supersvetlosnih signala na kome se baziraju današnji skromni sistemi teleportacije, a koji nam ukazuje na postojanje takozvanih skrivenih varijabli nelokalnog karaktera, koje povezuju čak i najudaljenije kutkove Kosmosa.

Takozvani EPR-sistemi su svi oni sistemi kod kojih se kvantni objekat razdvojio na delove koji i dalje ostaju povezani svojim talasnim funkcijama, te su stoga u međusobnoj kontinualnoj, vanvremenskoj korelaciji. Činom merenja na jednoj od para EPR čestica indukujemo kolaps talasne funkcije superpozicije mnoštva potencijalnih stanja u samo jedno, detektovano stanje i to ne samo direktno izmerene čestice, već i druge čestice para koja može biti neograničeno udaljena. Količina informacija koju poseduje koherentna uređenost EPR para čestica prevazilazi stoga sumu količina informacija pojedinačnih čestica, što ukazuje ne samo na činjenicu da je celina uvek veća od sume delova, već i na veću uređenost koju Kosmos poseduje na višim, holističkijim nivoima organizacije sa kojih se postepeno uviđa trenutna povezanost sve većeg spektra njegovih delova. Pod pretpostavkom realnosti talasne funkcije i zajedničkog porekla celog Kosmosa iz tačke Velikog praska, tada je i sve postojeće povezano ovakvim nelokalnim kvantnim efektima. Svaki eksperiment, svako posmatranje, svaka naša misao se mogu zamisliti takvim da poseduju realne implikacije na čitav Kosmos. Potraga za lokalnim skrivenim varijablama je skoro završena nakon što je 1965. godine prvi put, a zatim i mnogo puta kasnije6, i eksperimentalno pokazano 1964. godine teorijski predviđeno odstupanje rezultata kvantne teorije od Belove nejednakosti za slučaj korelacije između dveju korespondentnih osobina čestica u EPR eksperimentu. Pokazano je da svaka naučna teorija koja bi bila u saglasnosti sa kvantnom teorijom mora uzeti u obzir trenutnu, nelokalnu vezu između svih delova stvarnosti.

Hajde da se najpre da se podsetimo kako izgleda Belova nejednakost. Ako uzmemo tri bilo koje osobine a, b i c koje neki, bilo koji objekat može imati, tada Belova nejednakost glasi:

56

N(a not b) + N(b not c) N(a not c)

Dakle, suma broja članova bilo kog skupa koji poseduje osobinu a, ali ne i osobinu b i broja članova istoga skupa koji poseduje osobinu b, ali ne i c, mora biti veća ili jednaka od broja članova istoga skupa koji poseduje osobinu a, ali ne i c. Ovu relaciju je jednostavno dokazati. Naime, ako imamo objekat x koji zadovoljava (a not c), tada on ili poseduje osobinu b ili je ne poseduje. U prvom slučaju, objekat x zadovoljava (b not c), dok u drugom slučaju zadovoljava (a not b). Stoga se svaki element koji se nalazi u skupu N(a not c), mora nalaziti ili u skupu N(b not c) ili u skupu N(a not b).

Belova nejednakost je podvrgnuta eksperimentalnoj proveri na nizu merenja različitih osobina koje čestice mogu imati ili nemati, uključujući merenja spina elektrona i smera polarizacije fotona duž tri različite ose. Iz neslaganja Belove nejednakosti najpre sa predviđanjima, a kasnije i sa rezultatima eksperimentalnih merenja, izvedena je Belova teorema, koja nam u svojoj originalnoj interpretaciji kaže da nijedna naučna teorija ne može istovremeno:

1. davati opšta predviđanja (bez čina merenja) pojedinačnih rezultata merenja, 2. biti kompatibilna sa statističkim predviđanjima kvantne teorije,3. zadovoljavati lokalne uzroke.U nešto uprošćenijoj interpretaciji, najmanje jedna od sledeće tri pretpostavke nije

istinita: 1. naučna logika je ispravna, odnosno predstavlja konzistentno oruđe u

ispitivanju sveta,2. realni svet postoji i van naše percepcije, odnosno nezavisno od svesnih bića, 3. skrivene promenljive su lokalnog karaktera.Ukoliko pretpostavimo da je naučna logika, i pored svoje nekompletnosti u samo-

referentnim slučajevima (o čemu govori Gedelova teorema), ispravna u tolikoj meri da se Priroda može konzistentno opisati pomoću nje, ostaje nam da izaberemo neistinitost samo jedne od naredne dve pretpostavke. Negiranje druge pretpostavke predstavlja osnovu za formulisanje takozvanih teorija mnogih svetova u okviru kojih se na trivijalan način rešava problem nelinearnog kolapsa talasne funkcije, kao i lociranja njenog uzročnika. Naime, u okviru ove teorije se merenjem određenog sistema ne izaziva jednoznačni kolaps njegove talasne funkcije, već se bira samo jedno od superponiranih stanja na koji se dalje nadovezuje naša budućnost. Bivamo svesni samo ovog izabranog stanja, dok se i sva druga moguća superponirana stanja kojih nismo svesni odigravaju u drugim svetovima, što predstavlja jedan vid neteističke alternative ideji o transcendentalnom posmatraču sveta. Negiranjem treće pretpostavke dolazimo do pretpostavke o mogućnosti postojanja skrivenih varijabli nelokalnog karaktera, čije se dejstvo prostire trenutno, dakle većom brzinom od brzine svetlosti. Prihvatanje ove pretpostavke nas vodi i do prekida mehanističko-determinističkog uzročno-posledičnog lanca pojava, barem na lokalnom nivou.

Belova teorema u svojoj originalnoj, neuprošćenoj interpretaciji83 pokazuje da zahtevi uzročno-posledičnosti, lokalnosti i individualnosti (odnosno, moći preciznog predviđanja pojedinačnih rezultata merenja, bez rezultata u vidu verovatnoća kao u kvantnoj teoriji) ne mogu biti ispunjeni ni u jednom naučnom opisu sveta u kome živimo. Odricanje bilo uzročno-posledičnosti, lokalnosti ili individualnosti u naučnim opisima sveta, vodi nauku u tri različita pravca: ili u takozvanu teoriju više svetova, odreknemo li

57

se individualnosti, odnosno prihvatimo li pretpostavku da se sva moguća bezbrojna superponirana stanja u talasnoj funkciji odigravaju, ali u različitim svetovima; ili u takozvani novi determinizam ukoliko bismo prihvatili činjenicu da bi merenja koja nisu izvedena imala isti rezultat kao da su bila izvedena*; ili u novu, otvorenu i spiritualnu nauku koja bi prihvatila postojanje nelokalnih dejstava u Kosmosu. Podsetimo se da su sve svete religijske tradicije održive zahvaljujući predanjima o postojanju skrivenog reda koji sjedinjuje sve aspekte Kosmosa.

Zajednička osobina ova tri savremena pravca istraživanja kvantnih svojstava Prirode je polazna pretpostavka o realnoj mogućnosti pružanja ontoloških (bilo holističko-kvalitativnih ili kvantitativnih) objašnjenja koji bi povezivali opise stvarnosti. S druge strane, epistemološke interpretacije kvantne teorije, uključujući i najpopularniji, kopenhagenski prilaz negiraju realnu mogućnost iscrtavanja ontološkog modela stvarnosti. Kopenhagenska interpretacija kvantne teorije nemogućnost postizanja sva tri gore pomenuta zahteva zadovoljava principom komplementarnosti. Kao što se nekad neki opažajni entitet smatra česticom, a drugi put talasom, tako kvantna teorija u ekstrinsičnom opisu sveta daje pojedinačne lokalizovane rezultate, ali bez uzročno-posledičnog sadržaja, dok u intrinsičnom opisu poseduje uzročno-posledičnu konzistentnost, ali zato, zahvaljujući neophodnom uplitanju u procesu merenja, koji opisuje Hajzenbergova relacija neodređenosti, predviđa samo verovatnoće beskrajnih mogućih rezultata merenja, a ne i pojedinačne rezultate. Drugim rečima, u činu merenja na osnovu kopenhagenskog tumačenja, posmatrač opisuje mereni sistem pomoću verovatnoća određenih ishoda (dakle, govori kvantnim jezikom), dok se u opisu pojava koristi klasičnim jezikom, koji je naravno, skovan skladno mogućnostima ljudske imaginacije i razumljivosti međunaučničke komunikacije, ali koji nije u stanju da precizno opiše prirodne pojave, te često dovodi do paradoksalnih protivurečnosti, kao na primer kada su u pitanju talasno-čestična dualnost ili opis superponiranih stanja talasnih funkcija. Kvantna teorija tako, u cilju ispunjavanja konzistentnosti sa Belovom teoremom, a da pri tome ne postane nerazumljiva i neprimenljiva u svakodnevnoj komunikaciji, deli fizički svet na posmatrača i posmatrani sistem. Kao posledica ovakve podele, lociranje samog posmatrača kao inicijatora kolapsa talasne funkcije postaje neizvodljivo, te se on neuhvatljiv poput nekakve elementarne čestice na koju je primenljiv princip neodređenosti, ili najlepših pojmova sveta, prikazuje kao projekcija celokupnog stanja Kosmosa61. Tako, Kosmos u ljudskim bićima zapravo ostvaruje ogledala za posmatranje sopstvene lepote.

Belova teorema nam kaže da svaka grana kvantne teorije koja bi uključivala i skrivene varijable, a koja bi davala ista statistička predviđanja kao standardna kvantna teorija, mora uključiti i supersvetlosne, odnosno trenutne signale, što je naravno u suprotnosti sa postulatima Ajnštajnove teorije relativnosti. Pretpostavka o ograničenosti prostorno-vremenskog prostiranja informacija na brzinu svetlosti nije nekompatibilna samo sa nelokalnim EPR efektima, već i sa samim diskontinuitetima kvantnih prelaza, kao što su prelazi elektrona između energetskih stanja u atomu, transformacije subatomskih čestica, te i kolaps talasne funkcije, koji se, kao što je poznato, odigravaju * Ova interpretacija se protivi ideji o slobodnoj volji, odnosno mogućnostima slobodnog izbora kontekstualne postavke eksperimenta. Ovaj novi determinizam po kome bi svaki trenutak kosmičkog postojanja bio unapred jednoznačno određen i nepromenljiv, bio bi zasnovan na potpunom odricanju postojanja sadašnjosti, te bi uz neophodno preuređivanje forme samog logičkog zaključivanja bio daleko krući od determinizma klasične fizike.

58

bez intermedijarnih stanja. Uopšte, nedeljivost Plankovog kvanta dejstva neizostavno vodi do ideje o prostiranju trenutnih dejstava »na daljinu«. Odbacivanjem pretpostavke o lokalnosti i opštim prihvatanjem postojanja nelokalnih skrivenih varijabli bio bi učinjen veliki korak za čovečanstvo, jer za razliku od zaključka da je Kosmos bezakonit i posve slučajan, što bi u slikama sveta bilo evidentno ukoliko bi nauka prihvatila odbacivanje prve pretpostavke, odbacivanje pretpostavke o lokalnosti vodi do istinski spiritualnog zaključka, a to je da je čitav svet zapravo nerazlučiv. Sve stvari su povezane putem nelokalnih skrivenih varijabli, što su drevni mudri ljudi odavno znali propovedajući da dobre misle neguju čovečanstvo delujući moćno na čitavu globalnu svest. Kvantna teorija podržava jedinstvenost prirode, s obzirom da jasno stavlja do znanja da se Priroda ne može raščlanjivati do nezavisno postojećih elementarnih nedeljivih entiteta, što za razliku od redukcionističko-determinističkog pogleda na svet klasične nauke, otkriva sveti, međupovezani, nerazdvojivi i nepredvidljivi svet. Najmanje detektabilne čestice u njenim očima ne postoje kao nezavisni entiteti, već samo kao niz nerazlučivih efekata koji one imaju na druge stvari.

Zahvaljujući Belovoj teoremi koja nam kaže da se makroskopski svet ne može razvijati u skladu sa strogo determinističkim, predvidljivim i nestatičkim (u rezultatima ljudskih merenja) izvedenim zakonitostima koje bi čak i u aproksimaciji bile lokalne, razbija se kruta slike Prirode strogog determinizma, i u mozaiku sveta koji iscrtava moderna nauka otvaraju se beskonačne mogućnosti za nepredvidljivu evoluciju, ispoljavanje slobodne volje, odigravanje čuda i prisustvo božanskog. Prelazak bezbrojnih mogućnosti sadržanih u superponiranoj talasnoj funkciji pre početka merenja, u samo jedno, primećeno stanje se u skladu sa Belovom teoremom ne može dogoditi dejstvom lokalno prisutnih informacija. Makroskopski mereni odgovori ne mogu nikako biti nezavisni od udaljenih uzroka, koji su u matematičkim formulacijama teorije merenja skriveni pod imenom nelokalnih skrivenih varijabli.

Što se više približavamo domenima kvantne fizike od domena svakodnevnog opažanja, odnosno takozvanog makroskopskog sveta, to nelokalni uticaji, odnosno trenutne veze sa Kosmosom kao celinom postaju izraženije i delove materije je, kao posledica toga, nemoguće odvojiti od celine, pa se zakoni Prirode formulišu samo u pojmovima verovatnoća. Gravitacione sile koje figurišu na nivou planeta, zvezda i Galaksija, znatno su slabije od elektromagnetnih sila koje imaju najdominantniju ulogu u formiranju naše percepcije i uopšte, sveta posmatranog iz perspektive planetarnih bića. Nuklearne sile koje održavaju subatomske čestice stabilnim u atomskim jezgrima još su intenzivnije od elektromagnetnih sila, dok su kvarkovi kao materijalni entiteti od kojih su »sačinjene« subatomske čestice toliko nerazlučivi od svoje sredine da se nakon visoko-energetskih sudara atomskih čestica u akceleratorima, gotovo trenutno utapaju u procese sredine. Poznato je da na ovim, kvantnim nivoima materije, sami pojmovi čestica gube smisao usled njihovih stalnih dezintegracija u druge forme energije, te i stalnih nastanaka parova čestica i antičestica praktično ni iz čega. Na kvantnom nivou je, stoga postojano kretanje, ali ne i izdvojivi nosioci tog kretanja. Predviđanje ponašanja materijalnih entiteta na kvantnom nivou po uzoru na primenu Njutnovih zakona kretanja i gravitacije na događaje makroskopskog sveta, neizvodljivo je. Međutim, ono što je najvažnije je da se statistički rezultati koje daje kvantna teorija, odnosno kolaps talasne funkcije u jedno, određeno stanje, ne mogu više interpretirati kao slučajni, odnosno nasumični, upravo zbog postojanja nelokalnih faktora dejstva. Klasična »bilijarska« uzročnost se više ne

59

može koristiti na kvantnom nivou, te je stoga jasno da se i ruši ideja o Kosmosu kao predvidljivom mehanizmu.

Postojanje ograničenosti merenja koju opisuje Hajzenbergova relacija neodređenosti, zajedno sa postojanjem nelokalnih dejstava razlozi su utemeljenja indeterminističkog stava u modernoj nauci. Osnovni razlog nekompatibilnosti klasičnih i kvantnih putanja koje nastaju u pokušajima ljudskih opisa prirode su u tome što je klasična nauka podrazumevala da se uticaji, odnosno interakcije između entiteta, mogu dešavati samo posredstvom neposrednog fizičkog kontakta ili pod dejstvom polja čiji se uticaji prostiru kroz prostor-vreme brzinom koja je ograničena na brzinu svetlosti. Takođe, klasična nauka je precenila svoje mogućnosti kada je u pitanju uspostavljanje veze između »stvarnih« mehaničkih kvantiteta i našeg znanja o njima u okviru procesa merenja. Pretpostavka klasične nauke da se Kosmos može deliti do krajnjih, nedeljivih elementarnih entiteta koji bi se lako mogli izolovati da bi im se pripisali određeni kvaliteti pada u vodu, jer nam kvantna teorija jasno pokazuje da je postojanje razlika između stvari samo granični slučaj koji se sreće tek u makroskopskom svetu, dok su u domenima atomskih veličina, stvari, odnosno entiteti koje naučnim metodama pokušavamo da opišemo nerazdvojivi od svoje sredine, međusobno povezani i nerazlučivi. Redukovanje sveta do sve manjih i manjih entiteta, zahvaljujući postojanju holističkih, sveobuhvatnih i supersvetlosnih efekata, nema smisla u cilju objašnjenja pojava pomoću njihovih sastavnih delova. Na osnovu rezultata kvantne teorije jasno se pokazuje i ne samo da se celina ne može predstaviti kao funkcija njenih delova, već pre svega da celina preko nelokalnih dejstava određuje ponašanje njenih delova.

Usled očiglednog postojanja dejstva celine na njene delove, postaje nam jasno da i svi drugi holistički emergentni kvaliteti mogu uzročno delovati na nižim nivoima svoje organizacije. Svesne odluke koje se sa emergentnog misaonog plana prenose na funkcionisanje telesne neuronske mreže, te i na okolni svet predstavljaju očigledne primere ovakvog dejstva celine na njene delove. Uzročno delovanje na svoje sastavne nivoe od strane emergentnih osobina sistema je posledica toga što se ovi složeni kvaliteti pojavljuju kao posledica nastajanja novih prostorno-vremenskih faktora koji nisu uključeni u zakonitostima koje upravljaju delovima sistema. Ponašanje atoma povezanih u molekul potpuno je koordinisano hemijskim interakcijama kao posledicama konfiguracionih osobina molekula, ali i ponašanje ovih molekula u nekom živom biću će biti potpuno predodređeno biohemijskim procesima koje reguliše ćelija, dok će ponašanje ćelije biti koordinirano ukupnom, holističkom dinamikom živog bića. Slično tome, i misaone imaginacije i osećanja, percepcije, saznanja ili prazan misaoni sadržaj imaće efekat na ponašanje svih jednostavnih električnih tokova, ćelijskih, molekulskih i atomskih procesa u živom biću. Međutim, ni misaona bića ne predstavljaju krajnju tačku u hijerahijskoj uređenosti Kosmosa, već smo i mi inteligentni delići naše planetarne biosfere u kojoj se atomi i molekuli ciklično kreću, dok je i sama Zemlja deo jedne još veće kosmičke celine. Slično kao što nam ponašanje i kretanje atoma može izgledati nasumično dok ne saznamo molekulske i ekološke zakone koji njima upravljaju, radi uočavanja opšte smislenosti kretanja materije i postojanja svih lokalnih pojava neophodno je pronaći njihove razloge na sveukupnom holističkom nivou sveta. Sa otkrićem nelokalnih kvantnih efekata u okviru kojih celina upravlja ponašanjem delova, redukcionistička metoda ispitivanja sveta od strane kvantne teorije nam je jasno stavila do znanja da se delimično moramo vratiti tamo odakle je naučno ispitivanje sveta krenulo

60

- na nivo ljudske svesti i njena znatiželjna pitanja o kosmičkim formama i procesima, odakle ćemo holističkim shvatanjima ponovo uspostaviti redukcionističkim idejama pokidane veze našeg uma sa esencijalnim delovima Prirode.

Ontološke interpretacije kvantne teorije

Sve veća uloga u postojanju čitavog sveta koji je nedodirljiv i nevidljiv za ljudske posmatrače premda sve što je pojavno oko nas potiče iz njega, pripisuje se samom vakuumu. Nekada se smatralo da vakuum predstavlja prazan prostor. Sa čuvenim Majkelson-Morlijevim eksperimentom dokazano je nepostojanje etra, odnosno sredine koja bi bila medijum za prostiranje elektromagnetnih talasa, te je umesto toga vakuum kao »nešto što ostane kada iz njega izvadimo sve što znamo da postoji« preuzeo ovu ulogu. Svet na nivou atoma se sa čisto redukcionističkih shvatanja vidi kao skup atoma i praznog prostora, ali zahvaljujući Hajzenbergovom principu neodređenosti danas je poznato da vakuum kao jednostavno rečeno »ništa« ne može postojati, jer bi tada obe njegove konjugovane varijable (na primer, neodređenost položaja i neodređenost impulsa) bile poznate sa potpunom preciznošću, jer bi obe bile jednake nuli. Stoga se u svakom trenutku iz »ničega« rađaju nizovi čestica i antičestica. Poznat je i energetski opravdan proces nastanka čestice i antičestice ni iz čega, tako da se one zatim, zahvaljujući zakonu o održanju momenta, razilaze u suprotnim smerovima. Ono što vidimo kao čist i nedirnut prostor zapravo je veliki ples nevidljivih, ali verovatno smislenih i uticajnih čestica koje se stvaraju i ponovo nestaju. Neizmerno velike količine energije (procenjene na džinovskih 10108 J/cm3) i aktivnosti, ali bez bilo koje od nama poznatih formi, postojane su u vakuumu, a procesi koji se u njemu odigravaju su neprimetno brzi za našu moć ne samo percepcije, već i detekcije. Bitno je primetiti da se medijum ispod nivoa savremenih elementarnih čestica može sagledavati u obliku vakuumskih stanja, ali pod uslovom da se njima ukine mehanička konotacija, te se umesto toga zamisli dostizanje granica mehanističko-redukcionističkih okvira. Redukcionističko traženje mehaničkih dejstava u subkvantnom ili vakuumskom medijumu zasigurno predstavlja uzaludan pokušaj, i to usled postojanja nelokalnih efekata, kao i nemogućnosti analiziranja stvari ispod određenog kvantnog nivoa usled njenih radikalnih promena pod dejstvom procesa merenja, što, sve u svemu, inicira nerazlučivost kvantnih entiteta i procesa od njihove sredine. U opštem slučaju, što su proučavani materijalni sistemi manjih dimenzija, to je sa naučno-redukcionističke tačke gledišta veća nepredvidljivost njihovog ponašanja i evolucije u vremenu.

U formulaciji kvantne teorije Dejvida Boma eksplicitni red, odnosno materijalni svet u vidu atoma čijoj smo igri svedoci na nivou naše percepcije, predstavlja samo izdvojene delove jednog za nas nevidljivog, skrivenog sveta, poznatog kao implicitni red16, koji ćemo u okvirima ove knjige zvati holosvet i o čijem prisustvu i značaju nam svedoče vakuumska stanja prostor-vremena. Čitava implicitna stvarnost je »uspavana« u svakom i najmanjem obzervabilnom delu materije, odakle potiče ideja holonomije, odnosno prisustva celine u svakom njenom delu. Vakuumske fluktuacije i prisustvo skrivenih varijabli nelokalnog karaktera odslikavaju svojstva nedokučivog holosveta u okviru koga su sve stvari povezane i međusobno nerazlučive. Samo mali deo, praktično »vrh ledenog brega« (ako ne i manji) preslikava se iz implicitnog reda procesima kolapsa

61

talasnih funkcija u eksplicitni svet razlika koji opažamo oko nas. Ono što podrazumevamo pod materijom predstavlja zapravo kvazistabilne poluautonomne crte procesa koji se odigravaju u holosvetu. U ovakvoj interpretaciji kvantne teorije, epistemologija (mapa) se ne poistovećuje sa ontologijom (teritorijom) kao u kopenhagenskoj interpretaciji kvantne teorije, i ne prihvata se pozitivističko shvatanje da stvari ne postoje sve dok se ne izmere. Talasna funkcija stoga ne predstavlja samo potencijalni odgovor mernog aparata, već realno postojeću pojavu. Kvantni indeterminizam na epistemološkom nivou opstaje, ali se o uzrocima, usled ovog indeterminizma, neopisivih pojava ipak može pričati, jer oni potiču iz jednog za nas skrivenog sveta koji svojim izborom eksplicitnih prirodnih procesa stvara galaksije, zvezde, život i sve prateće pojave. Pojam uzroka se teško može koristiti na nivoima ispod granica naših spoznajih moći definisanih principom neodređenosti, pre svega jer sam pojam uzroka najčešće podrazumeva linearan sled događaja, i premda se ponekad može doći do njega vremenskom rekonstrukcijom opažanja unatrag, ovakav pojam najčešće gubi svoj realan smisao pri susretu sa prvim nepredvidljivim kolapsom talasne funkcije, sa čije druge strane nas uvek čeka beskonačan broj potencijalno ostvarljivih stanja. Uz poimanje postojanja holosveta kao istinske stvarnosti, postaje nam jasno da je čitav svet ne samo prožet beskrajnom božanskom svešću, već je ono što doživljavamo čulima slično pukotinama u sveprožimajućoj, razumu neprikosnovenoj lepoti.

U odnosu na epistemološke interpretacije kvantne teorije u okviru kojih ne samo što se prirodne pojave ne mogu opisati bez postojanja posmatrača, već se smatra da spominjanje bilo čega čemu nije prisustvovao posmatrač nema smisla, u ontološkim interpretacijama kvantne teorije se postulira postojanje bogatih kvantnih procesa i struktura ne samo u subkvantnom domenu ispod koga po principu neodređenosti ljudski posmatrač nikada ne može zaći, već i u vakuumskom domenu između granica definisanih principom neodređenosti, približno jednakim Plankovoj dužini, odnosno 10-33 cm, i dimenzijama elektrona od oko 10-15 cm. Klasična nauka je opisivala elektron kao tačku, što je izazivalo teškoće kod pokušaja analitičkog opisivanja realnih mogućnosti matematičke tačke da procesuje informaciju svog sopstvenog polja koje joj se vraća iz okoline, ali se danas zna da elektron poseduje veoma složenu strukturu konačnih dimenzija. Posmatrajući implicitni red prisutan u osnovi prostor-vremena, elektron bi se video kao čestica koja u čudesnom plesu nastaje iz holosveta da bi se opet u njemu utopila, opet nastala i tako dalje45. Svaka čestica se može predstaviti kao projekcija jedinstvene višedimenzionalne stvarnosti, pri čemu sve ove projekcije poseduju nelokalne i neuzročne korelacije. Efekti ovakve strukture fizičkih čestica se sagledavaju, na primer, u slučaju superprovodljivosti kada nelokalno navođeni elektroni mogu prelaziti prepreke u vidu kristalnih defekata bez rasipanja na njima. Holosvet u sebi sadrži poreklo vakuumskih procesa koje ne možemo posmatrati ili meriti usled neophodnog narušavanja simetrije dejstvom merenja, ali za koje znamo da čine osnovu različitih vakuumskih stanja, a pomoću transformacija između njih se može objasniti niz kvantnih fenomena, kao što je, na primer, superfluidnost.

Svako neobjašnjivo kretanje čestica u prostor-vremenu se može generalno opisati promenama u implicitnom redu koje su odgovorne za koordiniranje čestica u primećenom kretanju. Za razliku od klasičnog polja čija amplituda stvara direktno srazmeran potencijal, smatra se da je intenzitet odgovora na informaciju primljenu iz holosveta nezavisan od amplitude, slično radio-odašiljačima koji šalju signale veoma

62

niskog intenziteta, ali koji se radi slušanja na radio-aparatima pojačavaju pomoću energije baterije ili napona električne mreže do iznad praga naše čujnosti. Slično kao što u živom svetu bića poseduju sopstveni metabolizam čiji produkt je energija koja se koristi za nesrazmerno odgovaranje na percepirane informacije iz okolnog sveta, tako i na relaciji između implicitnog i eksplicitnog reda, kvantni entiteti poseduju svoje sopstvene energije (koje, naravno, uvek postoje samo u odnosu na ostatak sveta), ali njihovim ponašanjem koordinira holosvet. U svakom slučaju, informacije koje dolaze iz holosveta su realne, ali kvalitativno potpuno drugačije od nauci poznatih sila svakodnevnice.

Mnogobrojni su pokušaji da se nepoznatim uticajima koji potiču iz holosveta i koji izazivaju otklone od klasičnih uzročno-posledičnih zakonitosti, pripiše funkcija dodatnog, lokalnog ili nelokalnog kvantnog polja. U okviru izvesnih ontoloških interpretacija kvantne teorije je u svrhu izbegavanja opadanja intenziteta polja sa kvadratom rastojanja, kao što je slučaj sa mnogim klasičnim poljima, predložen mehanizam procesovanja informacija od strane kvantnih entiteta baziran na reagovanju na brzinu ili ubrzanje promene amplitude informacije koja dolazi iz holosveta. Međutim, ukoliko bi efektima holosveta pokušala da se unapred pripiše uloga u talasnoj funkciji sistema čiju evoluciju pratimo, tada se ne bi mogao objasniti fenomen da se dva identična sistema sa identičnim prostorno-vremenskim koordinatama različito ponašaju. Izgleda kao da se nepredvidljivi, jedinstveni i racionalno nesagledivi efekti putanja holosveta ne mogu svesti pod efektivno uske redukcionističke okvire determinističkih i univerzalnih opisa. Iz tog razloga se implicitnom redu ni ne može pripisati unapred predviđeni efekat polja koje pilotira čestice15, odnosno unapred definisana funkcija položaja u talasnoj funkciji sistema.

Nelokalni efekti nedodirljivog holosveta u okviru kojih je postojana celokupna kreacija i smislenost kretanja kvantnih entiteta, čijom se harmoničnom igrom razvija svet percepcije oko nas i u nama, mogu se u sferama nauke isključivo kvalitativno opisivati, što lepo ilustruje slika o čitavoj Prirodi kao jednom veličanstvenom »zvezdanom brodu« sa sve blještavim, distinktivnim inteligentnim bićima, koji se spontano formira i nežno pluta na površini šumećih talasastih putanja svenosećeg »kvantnog mora«. Svaka čestica je samo odraz puteva implicitnog reda, a sve što postoji u svojoj najdubljoj tajni čuva svetlost sveobuhvatnog holosveta. Iz ovakvog, ontološki bogatog viđenja materijalnog poretka Kosmosa postaje očigledno da je popularan prilaz savremene fizike visokih energija i elementarnih čestica u okviru koga se teži redukovanju čestica do njihovih sve manjih, sastavnih, »elementarnijih« podčestica u nadi da će se, eventualno doći do fundamentalnih kosmičkih »opeka«, uzaludan pokušaj, jer se na kraju ovakvog analitičkog puta dolazi do procesa, odnosno invarijantnih crta kretanja u holosvetu iz kojih izranjaju detektabilni kvantni entiteti. Pošto je ovo holokretanje nemoguće definisati usled njegove nemerljivosti, tada će svaka naučna teorija neophodno morati da bude sazdana na sagledavanju samo ograničenih aspekata stvarnosti. Postojanje holosveta kao nedetektabilne implicitne prirodne stvarnosti ostavlja za posledicu i mogućnosti formiranja neograničenih naučnih i umetničkih pogleda na svet, s obzirom da svaka nova perspektiva otkrivanja Prirode rađa i nove kvalitete koje je zgodno primeniti u svrhu opisivanja i doživljavanja stvarnosti.

Problem naučnog odnosa prema otvorenosti nauke

63

Nakon rezultata istraživanja sveta do kojih se došlo razvojem kvantne teorije postalo je jasno da redukcionistički naučni pristup opisivanju Prirode ne može biti konzistentan sa stvarnošću. Ne samo što »izdvojeni« materijalni entiteti postaju sve povezaniji sa svojom sredinom ukoliko su manji, već je u kvantnom svetu očigledno prisustvo nelokalnih, holističkih efekata kojima kosmička celina upravlja kretanjem njenih delova. Ovakva, sa tačke gledišta inteligentnih kosmičkih bića, nepredvidljiva i nesaglediva fizička dejstva bi se, napravivši paralelu sa drevnim religijskim predanjima, mogli nazvati božanskom svešću koja svojim dejstvima vuče konce stvarnosti oko nas i otkriva nam čarobnu predstavu života. Povezivanjem indeterminističkih holističkih elemenata u savremenu nauku možda bi zaista mogla da nastane jedna, nova, prosvetljena nauka čiji cilj ne bi bilo apsolutno precizno predviđanje i kontrola prirodnih pojava, već sticanje i prenošenje znanja u saglasnošću sa Prirodom, u onolikoj meri koliko je to potrebno da se nama poznati svet i dalje ravnomernim koracima evolutivno razvija. Redukcionističko-holistička ravnoteža možda i nije neophodna nauci, ali je svakako neophodna ljudima.

Iz savremenih vidika kvantne teorije se čitava materija može sagledati kao brod koji plovi na moru skrivene nelokalne stvarnosti. Holističke osobine se slično kao i nelokalne kvantne veze ne mogu lokalizovati ni u entitetima, ni u lokalnim vezama između delova sistema, bili to atomi ili još elementarnije subatomske čestice ili vibracioni modovi superstruna, već izranjaju kao posledica globalnih interakcija. U saglasnosti sa kvantno-holističkim viđenjem sveta, iz sveprožimajućeg holosveta izranja svet materije i svet razlika. Pošto je priroda holosveta nelokalna, te se njegovi uticaji pružaju trenutno i van vremena, tada naš jezik naviknut na razdvajanje subjekta, glagola i objekta u gotovo svim osmišljenim jezičkim konstrukcijama verovatno nije u stanju da u istom stilu opiše događanja na nivou svepovezanog holosveta.

Nauka, sa svojom metodologijom istraživanja Prirode baziranom na logički konzistentnim pretpostavkama koje se zatim eksperimentalno verifikuju, navikla je da su entiteti koje ona meri i proučava lokalizovani. Iz ovog razloga je shvatljivo prisustvo velikog otpora naučne zajednice kada je u pitanju uvođenje uzročnih dejstava koji se ne prenose putem mehaničkog kontakta ili konačnom brzinom prostirućih talasa. Rezultati kvantne teorije jasno pokazuju da je klasična nauka u sebi sadržala rečnik koji je isuviše slikovito prilagođen ljudskim sposobnostima vizuelizacije da bi pouzdano opisivao pravi tok prirodnih pojava. S obzirom da se pod informacijom podrazumeva razlika koja pravi razliku, nije ni čudo da umu koji koordinira percepcijom na bazi razlikovanja, odnosno konstantnog poređenja percepiranih signala sa nekim referentnim signalom, odgovara vizuelizovanje u obliku različitih delova. U stanju smo da zamišljamo samo ono sa čime se susrećemo u svetu oko nas. Tako sa lakoćom možemo zamisliti loptu ili knjigu, ali ne i neko hiperdimenzionalno telo, što u najjednostavnijem slučaju može biti četvorodimenzionalni prostorno-vremenski kontinuum. Zato smo, kada je u pitanju razmena naučnih ideja, skloniji da se koristimo slikovitim, klasičnim pojmovima čije su razlike manifestovane u vidu granica. Nelokalni efekti, talasno-čestična dualnost, superponirana kvantna stanja ili neki drugi međusobno komplementarni kvantno-mehanički opisi bliži su stvarnijim opisima Prirode, ali su neshvatljivi za naše percepcijom oblikovane sposobnosti zamišljanja. Uopšte, kako jedna žaba može da zamisli Šekspirovu poemu, a kako bi joj tek bilo teško kada bi neku intuitivnu misao o njoj morala da prenese nekom od žaba prijatelja.

64

Redukcionistički princip je baziran na našoj percepciji, jer smo u stanju samo da čulno registrujemo razlike između percepiranih impulsa i nekih referentnih impulsa (koji mogu biti, na primer, umemorisan skladan skup percepiranih nervnih impulsa). Da bi nastala čulno prihvatljiva informacija neophodno je da postoje barem dva entiteta tako da je u njihovom odnosu imanentna razlika. Osim razlika kao granica vizuelnih objekata ili rezultata bilo kojih drugih čulnih opažaja, one su prisutne i prilikom pridavanja osobina bilo čemu, jer na svetu ne postoje intrinsične osobine, već su one posledice određenih relacija između objekta kome pridajemo datu osobinu i izdvojenog konteksa njegove sredine. Svaki kvalitet je zapravo putanja koja povezuje. Slično tome, i kvantitativni rezultati merenja datih kvaliteta moraju se uporediti sa nekom referentnom vrednošću. Tako, ako merimo temperaturu, dobićemo izmerenu vrednost u odnosu na kalibrisani opseg termometra, a takođe i u odnosu na apsolutnu nulu, odnosno temperaturu na kojoj bi bilo moguće funkcionisanje perpetuum mobile-a (premda bi drugi perpetuum mobile, odnosno mašina bez toplotnih gubitaka bila neophodna da dostignemo tu temperaturu), ili u odnosu na temperaturu ključanja vode ili mržnjenja leda pri atmosferskom pritisku itd. Merimo li dužinu, dobićemo vrednost u odnosu na jedan metar, odnosno dužinu izvesnog odsečka jednog Zemljinog meridijana ili put koji svetlost pređe za 3,33 nanosekunde u vakuumu, pa i ako merimo veličinu slona, kako bismo zamislili koliko je velik ukoliko ne znamo koliko smo mi ili jedan miš veliki. Stoga u Prirodi ne može postojati ništa što je objektivno, odnosno što poseduje svoje kvalitete nezavisno od konteksta svoje sredine.

Redukcionistička ideja o Prirodi kao mehanizmu ograničenih kvaliteta predstavlja spuštanje beskrajnih vrednosti Kosmosa na skromne sposobnosti ljudske vizuelizacije i sklonosti ka njoj kada je u pitanju objašnjavanje prirodnih procesa i pojava. Korak u korak sa njom ide često danas i već zastarela ideja o determinizmu, iako se sa razvojem kvantne teorije došlo ne samo do zaključka o našem neophodno indeterminističkom stavu prema Prirodi, već i o činjenici da elementarne čestice nisu nezavisni entiteti koji se sami po sebi mogu analizirati, već relacije, odnosno odnosi koji se pružaju ka ostalim stvarima. Proces merenja se ovde nalazi u jezgru neophodnosti našeg kontakta sa bilo kojim uslovno razlučenim entitetom koji želimo da okarakterišemo, a samo iz interakcije nas kao posmatrača sa datim entitetom možemo izvesti informaciju o njemu. Bez interakcije sa mernim aparatom, »entitet« se može nalaziti bilo gde u Kosmosu, koji je kao celina nedeljiv. Čuvena je biblijska metafora o zrnu koje bačeno u zemlju mora umreti, odnosno izgubiti svoju individualnost, i pretvoriti se u relacije koje se pružaju između stvari, da bi dalo plod, i ovakva ideja je u potpunoj saglasnosti sa načinom viđenja svepovezanosti stvari iz okvira kvantne teorije.

Dakle, klasična nauka je zamišljala svet kao potpuno deljiv do određenih entiteta koji bi predstavljali nedeljive jedinice građe Kosmosa, te zapravo njegove elementarne opeke. Međutim, suprotno od očekivanja otkrića fundamentalnih delova sveta, analiza sveta materije na najmanjim obzervabilnim nivoima je dovela do otkrića neograničene raznovrsnosti kvaliteta, te i do činjenice da su oni podložni transformacijama koje zavise od uslova, odnosno konteksta merenja. Drugim rečima, kvaliteta postoji beskonačno, jer ne samo da oni zavise od svoje substrukture kao što je bila pretpostavka redukcionizma, već i od svoje opšte sredine. Štaviše, postojanje uzajamnih relacija dovodi do činjenice da svaki »izdvojeni« entitet daje izvestan doprinos kvalitetu Kosmosa kao celine, te i da ništa ne može imati potpunu samostalnost u svom načinu postojanja, s obzirom da osnovne karakteristike tog nečega zavise od veze sa ostatkom Kosmosa. Na ovaj način je

65

celina prisutna u svakom od svojih delova, i ona je ta koja određuje njihovo ponašanje i kvalitete. Pošto je pojam »stvari« apstrakcija pojmovno izdvojena od svoje beskonačne sredine i substrukture, svet se ne može smatrati tako da je sastavljen od «stvari«, već su one rezultat analize u izvesnim kontekstima i pod određenim uslovima, odnosno aproksimacijama. Uzajamne povezanosti svih stvari u Kosmosu impliciraju i da nijednoj »izdvojenoj« stvari u njemu ne može biti pridodata večna i nepromenljiva definicija. Ta stvar će u nekom drugom kontekstu biti nešto drugo, ali će u svakom slučaju biti više od svake potencijalne definicije. Takođe, i nijedna stvar ne može ostati identična sa samom sobom tokom vremena, jer su svi beskonačni faktori koji oblikuju njene kvalitete u stanju stalne promene. Ne samo što je svaka stvar u Kosmosu u stanju stalne promene povezana sa svim njegovim aspektima, već je ona u svakom trenutku i jedinstvena, jer na nju uvek deluje jedinstvena i neiscrpna kombinacija uticaja koji joj pružaju jedinstven spektar kvaliteta. Usled neraskidive povezanosti sa svojom, u nedogled pružajućom okolinom, svaki naučni eksperiment je stoga, neponovljivog karaktera sa beskrajnim refleksijama svega postojećeg, slično kao i svako sagledavanje Prirode iz bilo koje perspektive.

Kada je u pitanju kartezijanski dualizam u okviru koga postoje uzročno-posledično razdvojene materijalne i misaone ili duhovne sfere postojanja, postavlja se pitanje da li je on postojan u okviru holističke teze, barem u okvirima nauke, ili je neophodno svođenje i usvajanje monističkog karaktera sveta u okviru koga su uslovno rečeno materijalni i duhovni pojmovi sveta međusobno prožeti i nerazdvojivi. Kartezijanski dualizam se često prevlađuje time što se pod pojmom materije smatraju materijalni entiteti koji sačinjavaju mozak (drugim rečima, forma), kao npr. shema neurona, dok se pod pojmom misaonih struktura podrazumevaju procesi koje definišu komplikovani spletovi neuronskih veza. Tako se akcenat na misaone forme zapravo stavlja ne na ontološke forme, već na procese koji se po principu samo-organizacije odigravaju vremenskom evolucijom ovakvih formi. Međutim, kvantna teorija već u startu merenja, odnosno pokušaja definisanja ontologije sistema, dolazi do shvatanja da ništa nije moguće izmeriti bez prethodne interakcije sa merenim sistemom. Tako dolazimo do neraskidive povezanosti ontoloških premisa i epistemoloških moći. Drugim rečima, ontologiju i epistemologiju nije moguće razdvojiti, kao ni mereni sistem ili samog posmatrača od ostatka Kosmosa. Neraskidiva povezanost čitave materije duž svih skala Kosmosa je u skladu sa monističkim viđenjem sveta, slično kao i umovi inteligentnih bića koji pomoću svojih materijalnih formi, te i eventualnih uticaja na procese kolapsa talasnih funkcija crpe inspiraciju za bogatstva perceptivne spoznaje i tako postaju direktno uključeni u materijalne procese oko sebe. Tako dolazimo ne samo do neraskidive povezanosti svih materijalnih pojava, već i do indukovanja ovih pojava misaonim formama svesnosti. Na kraju krajeva, sama podela na duhovne i telesne ili materijalne strukture je redukcionističkog karaktera, kao i svaka podela, te bi sama Priroda sa sveobuhvatne, kosmičke tačke gledišta bila monistična.

Svi pojmovi, odnosno imena koja namećemo prividno izdvojenim objektima u svetu percepcije i klasičnog merenja ne mogu, dakle, biti intrinsične osobina datog sistema, već se uvek moraju definisati u odnosu na svoju okolinu. Slično kao što definisanje osobina makroskopskih termodinamičkih sistema nema smisla bez postojanja pojma okoline, tako i osobine živih bića nemaju značaj bez postojanja sredine kroz koju se efekti date osobine povratnim spregama vraćaju do subjekta. Energija se može definisati samo u odnosu na svoju okolinu, statističke termodinamičke veličine u odnosu

66

na interakciju između delova sistema i ravnotežni položaj, dok nam kvantna teorija stavlja do znanja da i pojmovi čestica gube smisao same po sebi, već mogu postojati samo kao relacije između drugih sličnih entiteta. I pojam polja* za koji se mislilo da je jedini koji se može pridodati fizičkim entitetima bez pozivanja na sredinu, ipak se tako ne može opisati. Ajnštajn je u teoriji relativnosti, kao što je poznato, potpuno odbacio pojam čestice i umesto njih uveo sveobuhvatniji pojam polja**, ali je pri tome zanemario potrebu kvantovanja gravitacionog polja. Da bismo opisali polje, neophodan nam je prostorno-vremenski kontinuum koji mora biti klasičan. Međutim, sa kvantovanjem gravitacionog polja, pojavljuju se fluktuacije polja kao u vakuumskim stanjima, u kojima se praktično iz onoga što se smatralo da je »ništa« konstantno stvaraju i nestaju čestice i antičestice, i koje su verovatno najveće približavanje moderne nauke holosvetu iz koga ceo svet razlika potiče. Pojam polja ne može da opstane u kontekstu prostorno-vremenske sredine koja je postojana zahvaljujući kvantnim procesima, i koja stalno fluktuira, nastaje i nestaje.

Prelazak jezika fizike na pojam polja kao osnovnog pojma, bio je prvi korak udaljavanja ovog jezika od razumevanja ljudi, jer je pojam čestica daleko bliži našem jeziku zasnovanom na percepciji na bazi razlika. Polje je sinonim za kontinuitet, a čestica za diskontinuitet, te se stoga javljaju teškoće u naučnom formalizmu kada se pomoću pojmova polja žele opisati procesi individualizacije, te i obrnuto, kada se pomoću pojmova čestica (ovaj formalizam je sličan i govornom jeziku) žele opisati holističke, univerzalne karakteristike. Distinktivna tela izvedena iz polja koja ispunjavaju čitav prostor, odnosno sve što postoji, predstavljaju se u funkciji intenziteta polja u svakoj tački prostora kao svojstva koje osnovno polje poseduje. U teoriji polja je za razliku od atomističke čestične teorije moguće postojanje ne samo različitih osobina, već i različitih kvaliteta u istim tačkama po principu superpozicije. Kvantna teorija predstavlja teoriju polja, s obzirom da u njoj u svrhu glavne opisne funkcije figuriše talasna funkcija koja se pruža duž čitavog prostora i vremena. Realnost merljivih osobina čestičnih talasa, kao što su masa, energija ili naelektrisanje, izvodi se iz talasne funkcije, tako da se ovim veličinama mogu sa različitom izvesnošću predvideti brojne vrednosti u svim tačkama prostora. Čestice su u kvantnoj teoriji samo »pena na talasima osnovnog supstrata Kosmosa«, koje bismo u još dubljoj interpretaciji mogli shvatiti kao talase zaboravljenog etra, vakuumski kvantni ples bez plesača96 ili otelotvoravanje puteva nedodirljivog izvornog holosveta.

Ovakva metodologija ostavlja i dalje prostora za mehanicizam, doduše indeterminističke Prirode. Naime, pošto statistički karakter predviđanja pojava na kvantnom nivou sa povećanjem članova ispitivanog agregata sužava verovatnoće pojedinih ishoda, tada se makroskopska predviđanja mogu često izvoditi veoma precizno. Stoga se negiranjem objektivne realnosti mikroskopskih domena, uključujući i nelokalne efekte, te odricanjem uzročnosti i kontinualnosti omogućuje karakteristična mehanistička ideja da se svako svojstvo sveta može izraziti isključivo pomoću skupa čisto kvantitativnih zakona verovatnoće koji se uklapaju u izvesnu apsolutnu i konačnu matematičku shemu. Mnoge savremene naučne teorije ujedinjenja (M teorija, takozvane * Polja se u nauci najčešće manifestuju kao talasi.** Ajnštajnova teorija relativnosti je predstavljala prvi ukazatelj neadekvatnosti redukcionističkih naučnih vidika, s obzirom da u okviru nje pojam nezavisno postojećih čestica gubi smisao, jer sama masa predstavlja oblik energije. Čestica se u okviru teorije relativnosti pre može smatrati putanjom kretanja, nego čvrstim odvojenim objektom koji je postojan stalno i samostalno.

67

teorije svega, teorija superstruna...) za koje se misli da će ujediniti sva ljudska znanja, a koje se baziraju na proučavanju savremenih najelementarnijih nivoa u fizici, predstavljaju primere naizgled perspektivnih pokušaja primene redukcionističke metodologije u svrhu pružanja odgovora na sva moguća pitanja pomoću ograničenog broja kvaliteta. Međutim, bitno je primetiti da ove teorije predstavljaju samo dosada najkompleksnije, ali podjednako nerealne redukcionističke pokušaje da se sa lokalnog najmanjeg obzervabilnog nivoa opišu pojave na makroskopskim nivoima, što opet predstavlja razvoj polazne pretpostavke o tome da celina nije ništa više od sume sastavnih delova. Takođe, slično odnosima između naučnog opisa sveta, odnosno mape, i stvarnog sveta – teritorije, i rešenja izvedena iz primene eventualno povezanih svih eksplicitnih zakona koji stoje u osnovi fundamentalnih sila u jednu teoriju ujedinjenja, stajaće usled neophodnog narušenja simetrije u sličnom odnosu sa stvarnim zakonima Prirode, te kao posledica toga i predviđanje stvarnih pojava neće biti izvodljivo. I računanje gotovo bilo kojih realnih problema iz jedne ovakve teorije bi zahtevalo uzaludno puno vremena da bi moglo biti ostvarljivo u praksi. Redukcionistički pristup naučnih teorija ujedinjenja, zahvaljujući proučavanju pojava isključivo na najmanjim saznajnim dimenzijama, neće biti u stanju ni da objasni poreklo i moć svesti, kao verovatno ni poreklo Kosmosa, a i fundamentalne konstante Prirode, kao što su elementarno naelektrisanje, mase elementarnih čestica i sl., takođe imaju male šanse da budu izvedene iz teorije. Takođe, s obzirom da su i ovi, danas zvanično najperspektivniji redukcionistički naučni pristupi »fundamentalnoj« spoznaji sveta, zasnovani na dedukciji u okvirima formalnih sistema, tada ovakav standard naučnih objašnjenja biva uz pomoć Gedelove teoreme lako pokazan kao nekompletan, te stoga i ne u stanju da pruži odgovore na sva pitanja, čak ni u probabilističkim okvirima kao posledice principa neodređenosti.

Postojanje sveprisutnih, nelokalnih nivoa interakcije koji su epistemološki nedokučivi pomoću standardne naučne metodologije znači ne samo da ljudsko saznanje poseduje granicu u složenosti opisa sveta kao univerzalnog civilizacijskog predanja, već i da ovaj opis mora ostati otvoren za nesagledive holističke uticaje kako bi zadržao svoju relevantnost. Standardni naučni put se od opštevažećih i dualističko objektivnih saznanja mora okrenuti jedinstvenim i monističko subjektivnim crtama Uma i Prirode. U nauci je neophodno postojanje beskonačnog broja kvaliteta da bi se verno opisao svet, te ona mora ostati kolekcija aproksimacija, tj. teorijskih modela koji će pokrivati ograničeni opseg uslova, i to u onolikoj meri u kojoj nam je to u skladu sa Prirodom dopušteno da činimo svet boljim i tehnološki naprednijim. Sa ukidanjem redukcionističkog viđenja nauke, jasno je da se fizika elementarnih čestica i visokih energija ne može smatrati važnijom od ostalih grana nauke, te da će najplodonosnija istraživanja u budućnosti poticati iz proučavanja koja se nalaze na granici dveju ili više naučnih oblasti, orijentisanih naravno na uočavanje putanja koje povezuju nešto što je naizgled različito i odvojeno.

Ljudska težnja za kontrolom nad Prirodom veoma je prisutna u domenima dominantnog postavljanja naučnih teorija, u okviru koga se veoma često one ne doživljavaju kao skromne aproksimativne mape sveta, već gotovo apsolutno poznavanje i moć predviđanja; drugim rečima, pobeda nad Prirodom. Ovakva shvatanja nisu posledica naučnih istraživanja, već egocentričnih težnji za samo-dokazivanjem kod naučnika, kao i produžetku Laplasove ideje o čoveku koji distanciran od Prirode može poznavati i predviđati sve njene pojave. Premda mnogi smatraju da je Ajnštajnova teorija

68

relativnosti, koja je u odnosu na klasičnu nauku uvela relativnost referentnog sistema i posmatrača kao poruku, pobila Njutnovu teoriju gravitacije, zapravo se samo pokazalo da je potonja teorija bila aproksimacija teorije relativnosti za niske brzine i male mase. Stoga, Ajnštajn nije pobio Njutnovu teoriju, već njene idejne propagatore, koji su se hvalili idejom o njenom sveopštem važenju čak i pri brzinama bliskim brzini svetlosti, što se tada nije moglo proveriti. Uzrok prepotentnih i neskromnih širenja paradigmi na veće okvire od onih kojima ona pripada na mapi nauke je posledica posedovanja cilja nauke, koji je najčešće potpuno poznavanje svih prirodnih pojava, i moć nad njihovom kontrolom i predviđanjem. S druge strane, sama evolucija nas uči da se Priroda ne kreće ka nekom prethodno ucrtanom cilju, već je ona pre na Putu, i da bi nauka zauzela zdrav stav očuvanja prema Prirodi, i ona bi morala da prihvati skromni put razvoja. Slično ovome, i nada da će stvari koje nauka podaruje svetu izaći na dobro ne mora se opisati kao iščekivanje dobrog ishoda ili uverenost u njega, već pre kao osećanje da naučne misli, reči i dela imaju smisla22, te ne narušavaju put Prirode.

Iz proučavanja istorije nauke50 poznato je da u slučaju opšteg važenja jedne paradigme*, naučni rezultati i činjenice koje govore u prilog druge paradigme izgledaju nerelevantno, te se uglavnom odbacuju i u naučnim obaveštajnim medijima ne dobijaju prilike da privuku pažnju. Projekti čiji ishod ne pada u polje date paradigme bivaju odbačeni kao istraživački podbačaj i to koji se odnosi ne na Prirodu, već na naučnika, što implicira sve veću krutost date paradigme. S obzirom da redukcionistička nauka predstavlja pokušaje sabijanja svih složenih prirodnih pojava u mapu sa što manje detalja, tada u njenom cilju i nije otvaranje interesovanja ka novim pojavama, posebno ukoliko su ona nekompatibilna sa pravilima crtanja mape. Činjenica je da se naučno prihvaćeni noviteti (koji gotovo nikada nisu kumulativnog porekla) pojavljuju uvek uz teškoće koje se ispoljavaju u obliku otpora na krutoj podlozi uma koju stvara očekivanje. Nije slučajno što su zapadni astronomi videli prve promene na do tada idejno nepromenljivom nebu tek nakon što je Nikola Kopernik predložio obrt tadašnje paradigme, dok su kineski astronomi u nedostatku ukrućavajućih naučnih teorija viđenja sveta, primećivali živahne nebeske promene od davnina. Sa razvojem jedne paradigme, kao što je danas još uvek sveprisutna redukcionistička paradigma, povećava se nivo specijalizacije i profesionalizacije što neizostavno dovodi do ograničavanja istraživačkih vizija, te ovakav nedostatak otvorenosti dovodi do velikog otpora promeni paradigme. Što je važeća paradigma veća, to veća profesionalna nesigurnost mora pratiti period njenog obrta, jer on zahteva velike promene problematike, tehnika i teorija. Pošto se sa odbacivanjem jednih naučnih paradigmi, uvek prihvatala neka druga, postavlja se pitanje u kojoj meri je moguće očekivati da nauka zasnovana na kvantitativnim merenjima i rigoroznim matematičkim formulacijama može promeniti svoju metodologiju u smislu prelaska na kvalitativno razmišljanje. Neophodno je uzeti u obzir da jedna paradigma definiše ne samo probleme i metodologije kojima se dolazi do eksperimentalnih podataka, već i pojmove koji se koriste u interpretaciji ovih rezultata. Međutim, interpretacija podataka u okviru paradigme je samo u stanju da je artikuliše, ali ne i da je izmeni. Umesto toga, kao posledica linearnog naučnog progresa, moguće je samo uviđanje nepravilnosti i kriza u nauci, čemu smo između ostalog, i danas svedoci. Nova paradigma se ne rađa kao rezultat logičkog nadovezivanja na prethodne rezultate i radove, već u iznenadnim,

* Paradigma predstavlja opšte prihvaćena naučna otkrića koja nekoj grupi naučnika za određeno vreme pružaju modele problema i njihovih rešenja.

69

prosvetljujućim bljescima saznanja. Kao posledica mogućnosti samo kritikovanja nauke njenim jezikom, ali ne i ukazivanja na nove puteve, očigledno je da su tipično ljudski načini metaforičnog razmišljanja neophodni za otvaranje novih paradigmi i novih odgovora.

Istorija nauke je prepuna slučajeva uvođenja različitih entiteta i efekata pre nego što su postojale procedure za potvrđivanje njihovog postojanja. Međutim, težnje redukcionističke vizije nauke ka potpunoj kontroli Prirode i moći predviđanja svih pojava ne slažu se sa otvaranjem nauke u nepredvidljivi, holistički svet u kome bi kvaliteti predstavljali važnija opisna sredstva od kvantiteta. Nelokalna dejstva bi možda predstavljala samo delić mora skrivenih efekata koje bi ostalo van dodira konvencionalne nauke. Promena paradigme u smeru kvaliteta, indeterminizma i spiritualne svepovezanosti bi sa strogo naučnih pogleda dovela do priznavanja malenosti ljudske vrste u odnosu na beskrajno mudriju Prirodu, što je stav koji je kartezijanski naučni mentalitet kao definiciju odbacivao, i to usled katastrofalne greške u početnoj pretpostavci da je Priroda nešto neprijateljsko što treba da se ukroti, a ne nešto što nam je dalo poklon postojanja i čiji smo jedan neodvojivi, simbiotički deo. I za holističku nauku budućnosti bogatiju kvalitetima postojaće na Putu ka jedinstvu tako mnogo stvari vrednih istraživačkog truda - stvari uravnoteženog pragmatičnog i saznajnog karaktera u vidu tehnološkog unapređenja planete u harmoniji sa zadovoljstvom i srećom živog sveta na njoj.

Um i Priroda kao hologram

Usled činjenice da se na osnovu rezultata kvantne teorije pokazuje svepovezanost svih delova Kosmosa, te odslikavanje osobina celine u svakom od njegovih delova16, danas su veoma popularne teorije uma i Kosmosa koje se baziraju na inspirativnom poređenju sveta sa hologramima. Hologrami predstavljaju trodimenzionalne fotografije, koje se mogu snimati ne samo na tankim slojevima nekog srebro halida, kao što je slučaj sa slikama svakodnevnih foto-aparata, već i na katodnim cevama ili kristalima. Da bi se napravio jedan hologram, laserski snop se usmerava na posrebreno ogledalo, tako da jedna polovina fotona ove intenzivne monohromatske koherentne svetlosti* prolazi kroz njega i pada direktno na fotografsku ploču ili kristal, dok druga polovina biva reflektovana i usmerena na objekat koji želimo snimiti u 3D obliku. Laserska svetlost se zatim odbija od datog predmeta do fotografske ploče, gde se, noseći informacije o telu od koga se reflektovala, susreće sa snopom propuštenim kroz polu-propustljivo ogledalo. Ova dva snopa svetlosti, od kojih je jedan »video« predmet, a drugi nije, interferiraju (sabiraju se) i rezultujući snop ostavlja svoj trag na fotografskoj ploči. Sa pomeranjem ugla upadne svetlosti pri konstantnoj frekvenciji (što se naziva faznim pomerajem) ili rotiranjem fotografske ploče može se snimiti kretanje 3D tela, a uz pomoć svetlosti različitih frekvencija i neograničen broj pokretnih hologramskih slika se može snimiti na istom filmu.

Posmatrajući jedan hologram, on bi nam verovatno izgledao kao nasumični svetlosni trag dveju interferiranih putanja, premda su u njemu zapravo ucrtani zakoni harmoničnog silogizma – holologike. Slika originalnog objekta se rekonstruiše prateći

* Ove tri osobine svetlosti, koje je čine laserskom, važne su kako bi se dobila jasna reproduktivna slika.

70

unatrag proceduru same konstrukcije, te usmerimo li lasersku svetlost prave frekvencije pod pravim uglom na film, holistički implicitni snimak će se preslikati u redukcionističku eksplicitnu 3D sliku i to bez upotrebe sočiva. Za razliku od razvijanja slika klasičnih foto-aparata, u slučaju reprodukcije holograma u vidu 3D slike koristi se inverzna ne samo tehnička, već u svojoj osnovi i matematička procedura postupka njegovog snimanja. Svakako najinspirativnija činjenica vezana za holograme je ta da se u svakom i najmanjem delu holograma krije informacija o celom predmetu. Ukoliko fotografiju sa običnog 2D foto-aparata podelimo na dva dela i razvijemo samo jednu polovinu, dobićemo samo polovinu i prizora koji smo snimili. Međutim, ovako nešto nije slučaj sa holografskim zapisom, jer koliko god mali deo jednog ovakvog zapisa izdvojili, dobićemo sliku čitavog predmeta, a samo bi rezolucija bila osetljiva na dimenzije dela fotografske ploče pomoću koga se slika projektuje. Dok se pri snimanju fotografije svaka tačka objekta preslikava u samo jednu respektivnu tačku na snimku, pri pravljenju holograma se svaka tačka snimanog objekta preslikava u svakoj tački holograma. Fotografije nose informaciju samo o amplitudi (osvetljenosti) svetlosnih talasa reflektovanih od snimljenog objekta, dok hologram beleži ne samo amplitude, već i nedegradabilne fazne razlike dveju interferiranih talasa. Hologramska uređenost, u ovom slučaju jednostavnog optičkog snimka, predstavlja jedan primer nelokalne uređenosti, po svemu sudeći imanentne u osnovi sveta u kome živimo i koji jesmo. Cvet suncokreta, stenovite planine, ivice oblaka, električna korona, pahulja snega, obale mora, ušća reka ili krvnih sudova samo su neki od primera fraktalne uređenosti u okviru koje su oblici delova na bilo kojim dimenzijama slični obliku celine.

Hipoteza o postojanju holosveta kao implicitnog reda iz koga u vidu poluautonomnih crta izranja pojavni svet u skladu je sa pretpostavkom o hologramskom kosmičkom ustrojstvu. U eksplicitnom redu svaka stvar se nalazi samo u svojoj tački prostor-vremena, te i u drugim oblastima pripadajući drugim stvarima, dok implicitni red pretpostavlja prisustvo svega u svemu. Rezultati kvantne teorije su pokazali da se proučavanjem materijalnih entiteta sve manjih prostornih dimenzija dolazi do njihove sve veće nerazlučivosti od ostatka Kosmosa, te i do činjenice da se kvaliteti svake, u svrhu opisa uslovno izdvojene stvari mogu u potpunosti opisati samo u funkciji njene interakcije sa čitavim Kosmosom, te i njegovim najudaljenijim delovima. Premda je hologram samo slika implicitnog reda u kome je celina prisutna u svakom od delova, ovakav red je i u strukturi drugih polja (zvučnog, gravitacionog itd.) prisutan svuda oko nas i zapravo sadrži čitav prostorno-vremenski kontinuum u svakoj njegovoj oblasti. U teorijama hologramskog uma se smatra da analogno pojavi prirodnog preslikavanja implicitnog u eksplicitni red, i ljudska svest birajući pravu »svetlost« može naći put iz eksplicitnog perceptivnog sveta u fundamentalni, implicitni red koji je postojan u njegovoj osnovi.

U slučaju svetlosti kao nosioca hologramske informacije, prelaz od holističkih u redukcionističke vidike se dešava upravo u trenutku percepcije. Naime, svetlost prisutna oko nas, reflektujući se od predmeta nosi informacije o njihovom obliku, veličini, boji, udaljenosti itd., i to u hologramskom obliku. Slika celine, doduše sa rezolucijom obrnuto srazmernoj intenzitetu svetlosti koji se koristi za reprodukciju slike pejzaža, nalazi se u svim i najmanjim delovima svetlosti koja dolazi do naših očiju*. U svakom delu svetlosti

* Jedan od primera da je čitava informacija o predelu sa koga dolazi svetlost sadržana u svakom i najmanjom njenom delu su takozvani pinhole foto-aparati koji na unutrašnjem zidu male kutije formiraju

71

oko nas se nalaze informacije ne samo o našoj neposrednoj, vidljivoj okolini, već i o neograničeno udaljenim galaksijama, zvezdama, te odsjajima svetlosti sa površina mora i zrnaca peska nekih dalekih obala. Međutim, naš vid nije u stanju da čulno percepira hologramsku informaciju, već je da bismo detektovali od prepoznatljivih nam »delova« sastavljenu vizuelnu celinu, neophodno da prelamanjem pomoću sočiva ka mrežnjači, te daljim procesiranjem nervnim putanjama do centra za vid u mozgu, prevedemo hologramsku svetlost u redukcionistički niz informacija. Sočivo zapravo izvodi efektivnu inverznu Furijeovu transformaciju prevodeći funkciju frekvencija koju nosi svetlost iz hologramskog domena u funkciju vremena koja se zatim dalje misaono procesuje. U svakom slučaju, svetlost je za nas hologramskog karaktera sve do trenutka njenog prelamanja od strane očnog sočiva (ili sočiva kamere ili projektora i sl.), što znači da je holistički svet blizu, ali i dalje van dodira naše percepcije, barem na ovom stadijumu evolutivnog razvoja.

U okviru teorija o hologramskom umu68,70,71 se smatra da je jezik samog mozga na određenom nivou hologramski. Poznato je da se neuroni mogu povezati sa specifičnim osobinama samo u slučaju anesteziranih životinja i to u visoko kontrolisanim unutrašnjim i spoljašnjim uslovima, dok se nervni odgovori budnih životinja u njihovom normalnom okruženju odnose na čitav kontekst izabranog čulnog pobuđaja i nikako se ne mogu interpretirati stupnjevitim procesovanjem informacija. Koji god deo mozga (naravno ne ceo) da se odstrani životinji, njena kompletna memorija bi uspela da se regeneriše. Svi pokušaji lokalizovanja vizuelnih memorija u mozgu završeni su neuspehom, te se stoga došlo do zaključka da memorijski zapisi nisu prostorno lokalizovani kao u slučaju magnetnih ili morfoloških zapisa savremenih kompjutera, već se u vidu međuneuronskih putanja prostiru duž čitavog mozga, tako da je celina skrivena u svakom od delova mozga. Posedovanje zapanjujuće velikih memorijskih kapaciteta** holograma, kao i činjenica da su različite reči ili drugi rezultati percepcije uvek asocijativno povezani sa umemorisanim ili osećajnim smisaonim celinama*** (što je posledica korišćenja informacija od strane mozga u redundantnom obliku) idu u korak sa primećenim pojavama da se neuroni iz različitih delova mozga mogu istovremeno aktivirati pod određenim okolnostima. Ovakva shvatanja su i u skladu sa idejom o međuneuronskim vezama kao nosiocima inteligentnog rasuđivanja i pamćenja, i to tako da se iste informacije obrađuju posredstvom uvek novih neuronskih putanja, što je posledica činjenice da su međuneuronski kontakti oblasti suptilnih dinamičkih procesa modulisanih nizom jonskih i molekulskih (i verovatno kvantnih) entiteta koji u harmoniji uzrokuju lokalne strukturne promene. Hologramski model uma je uspeo da objasni i pojavu vizuelne hiperaktivnosti, odnosno pojave primećivanja detalja koji su finiji od dimenzija optički osetljivih zrna mrežnjače.

sliku predela pomoću prelamanja kroz mali otvor na zidu kamere koji može biti koliko god mali. Sa povećanjem spektralnog opsega prijemnog svetlosnog signala, povećava se i rezolucija slike.** Jednostavnim menjanjem ugla pod kojim interferentna laserska putanja pada na film ili kristal, moguće je snimati različite slike ili kretanja objekta, tako da 1 cm3 fotografskog kristala može uskladištiti oko 1010

bitova informacije, što je blisko prosečnom memorijskom kapacitetu ljudskog mozga.*** Na primer, setimo li se mora, asocijativno ćemo pomisliti na i talase, vetrić, plavu vodu, horizont u daljini itd. Slično tome, neke reči koristimo samo zato što nas neki njihovi slogovi asociraju na neke druge reči koje izazivaju prijatan semantički doživljaj.

72

U okviru hologramske teorije mozga se smatra da se usled nemogućnosti potpuno preciznog istovremenog određivanja vremenskih i frekvencijskih parametara sistema*, mozak u težnji stalnog postizanja optimalnog informacijskog procesovanja ponaša kao nelinearna »disipativna struktura« samo-organizujući svoj poredak sa tendencijom smanjivanja entropije, te stoga i povećanja količine informacija koju može sadržati, jer je suma ovih dveju veličina po definiciji jednaka konstantnoj vrednosti. Svesnost i memorija uma po ovoj teoriji potiču od procesa transformacije unazad iz spektralnog uskladištenog hologramskog domena u vidu polarizacije raznih, po čitavom mozgu raspoređenih sinaptičkih veza dendritskih nervnih struktura, u prostorno-vremenski domen u kome se može ponovo realizovati percepcija iz iskustvenog sadržaja. Slušanje muzike kada, umesto poređenja prethodnih delova kompozicije sa trenutnim, ne koristimo umemorisane zvuke, već je ovaj proces doživljavanja kompozicije kao celine zapravo jedan vid misaone reverberacije, odnosno aktivne transformacije misli, osećanja, telesnih senzacija i evokacija mnoštva značaja, čini zapravo pristupanje implicitnom redu. Posmatrač nije neophodan da bi posmatrao rezultate ove transformacije iz hologramskog domena u domen za opšte ljudske pojmove smisaonih slika, već se smatra da je sam proces transformacije ono što mi misaono doživljavamo. Tako se slično kao u svetu kvantne teorije ukida veza između posmatrača i posmatranog, te i jedno i drugo postaju deo jednog sveobuhvatnog, celovitog i neraskidivog kosmičkog procesa evolucije.

Teorija o hologramskom umu predlaže da se misaoni hologrami mogu zapisati na bilo čemu, pa makar to bio i samo jedan molekul, te se u skladu sa teorijom o kvantnom umu, i pojedinačni molekuli mogu koristiti u svrhu misaone obrade informacija i to simultano. Ova teorija i prevazilazi redukcionističke podele mozga na odvojene delove, gde je svaki zadužen za obavljanje razgraničenih računskih operacija, te se na osnovu njenih nalaza, obe po svojoj funkcionalnosti navodno razdvojene hemisfere sjedinjuju u celinu, jer koji god sistem da se koristi za skladištenje informacija, one moraju biti raspoređene i ponavljane duž čitave moždane celine, a možda i šire. Slično kao što iz jednog delića holograma možemo rekonstruisati čitavu hologramsku sliku, i bilo koji fragment mozga sadrži njegov celokupni memorijski sadržaj. Kao posledica kosmičke svepovezanosti, i pojedinačne ljudske svesti kao delovi kosmičkog holograma mogu pod određenim okolnostima imati pristup hologramskoj slici Kosmosa kao celine i informacijama koje ona nosi. Pošto u kosmičkom hologramu ne postoji izdvojeni posmatrač koji bi rekonstruisao i posmatrao hologramsku memoriju, rezultati percepcije hologramski projektovanog sveta razlika i odvojenosti su zapravo samo iluzija, odnosno procesi računskog izdvajanja svesti iz konteksta kosmičke celovitosti. Sa menjanjem dela osvetljenog holograma menja se i naša tačka gledišta reprodukovane slike snimljenog predmeta. Tako, u kontekstu pojedinačnog uma kao dela kosmičkog holograma ne postoje različita mesta, već samo različite tačke gledišta, pa i nema potrebe za kretanjem bilo gde, jer je posmatrač istovremeno svugde. Ono što se menja u kontekstu misaonih holoprocesa je računanje budućih stanja iz celog i za celi hologramski Kosmos, a sa time ne promena mesta ili vremena, već samo promena tačke gledišta, što izaziva percepciju o menjanju veza između izdvojenih objekata. Pojedinačni lokalizovani umovi su na osnovu

* Ova ograničenost merenja je posledica Hajzenbergovog principa neodređenosti koji primenjen na konjugovane osobine vremena i energije glasi: E t h/4, a energija je direktno srazmerna frekvenciji – u slučaju fotona E = h.

73

hologramskog modela samo računanje u okvirima sveukupnog i sveprisutnog hologramskog uma Prirode.

Svet koji percepiramo se, u skladu sa hologramskim modelom svesti, može shvatiti kao rezultat sijanja odgovarajuće subjektivne koherentne svetlosti, pomoću koje imamo uticaj na uočene detalje produkata percepcije. Meditacija i semantičko doživljavanje metafora doprinosi jasnosti ove unutrašnje svetlosti, neophodne za uočavanje lepih izraza sveta. Analogno poređenjima između referentnog, nezaustavljivog i ni od čega reflektovanog laserskog snopa sa snopom koji nosi informaciju o posmatranom objektu, te uopšte percepciji na bazi razlika, i u slučaju hologramskih snimaka, neophodno je poređenje dveju izvora informacija. Što je ova razlika izražajnija, to ćemo kao rezultat dobiti jasniju sliku sa manje šuma. Meditacija kao metoda negovanja praznih, transcendentalnih misaonih sadržaja i eliminacije misli kao energetskih napetosti koje blokiraju neprekidan spontani prirodni tok misaone bioenergije, može služiti kao način održavanja čistog referentnog signala u odnosu na koga signal poređenja koji potiče iz same percepcije rađa semantički jasnu celinu. Hologramska svepovezujuća forma Kosmosa podrazumeva da pojedinačni misaoni hologramski proračuni prenoseći odgovarajuće vibracije mogu imati efekte na čitav svet. Postojanje stohastičkog* elementa u okviru interakcije Uma sa kosmičkim hologramom podržava stanovište o sopstvenim misaonim izborima kao putu unutrašnje i globalne evolucije.

Odnos između klasičnog i kvantnog opisa stvarnosti stoji u sličnom odnosu kao klasična fotografija i hologram. Dok u klasičnim opisima sveta pojedinačni izražaji prenose samo lokalizovane slike stvarnosti i to tako da se uslovno izdvojeni elementi stvarnosti jednoznačno preslikavaju u elemente teorijske mape sveta, kvantni opisi su sami po sebi hologramski, s obzirom da talasna funkcija koja se koristi u svrhu opisa sistema u sebi nosi sva moguća stanja sistema u budućim trenucima, kao i njegovu celokupnu istoriju. Kvantna svest se ponegde smatra onim moždanih substrukturama preko kojih postoji potencijal saznanja povezivanjem sa svepostojećom kosmičkom svešću. Pošto je kvantna svest po pretpostavci prisutna ne samo u svim živim bićima, već u svemu postojećem, tada i inteligentna bića kao delovi džinovskog, kosmičkog holograma, poseduju potencijal spajanja sa sveukupnom božanskom inteligencijom. U svetu kvantne holografije1 je dokazano da je na bazi EPR korelacije udaljenih fotona moguće formirati slike predmeta koje se nalaze van naše svetlosne kupe, odnosno čiji se izgled u istom trenutku preslikava na udaljenu formiranu sliku. U hologramskom duhu, nelokalna trenutna korelacija između prividno razdvojenih čestica ne bi bila slikovita razmena signala, već bi se sagledavanjem jednog dubljeg nivoa realnosti primetilo da ove čestice nisu ustvari pojedinačni entiteti, već hologramsko prostiranje nekog fundamentalnijeg polja.

Informacija koju nosi kvantni hologram sadrži u kodiranom obliku čitavu istoriju tela u odnosu na njegovo trodimenzionalno okruženje. Kroz vreme on evoluira u nelokalni snimak čitavog puta tela u četvorodimenzionalnom prostor-vremenu kroz sva pređena kvantna stanja. Postojanje kvantnog holograma pripisanog svakom fizičkom telu pruža mu nelokalnu talasnu formu koju predviđa kvantna čestično/talasna dualnost, te bi stoga kvantni svet koji i naša svest naseljava trebalo da bude nelokalnog karaktera gde bi * Pojam stohastičnosti potiče od grčke reči stochazein, što znači »gađati lukom i strelom u metu«, odnosno nasumično raspodeliti događaje, tako da samo neki od njih odgovaraju očekivanom ishodu. Odatle se pod stohastičkim procesima podrazumevaju oni kod kojih se nasumična komponenta kombinuje sa selektivnim procesom.

74

nelokalni prenos informacija bio moguć na svim nivoima, dakle ne samo kao kuriozitet subatomskog sveta kao u EPR eksperimentu. Interesantno je da u kvantno-hologramskom prilazu stvarnosti, kolaps talasne funkcije prilikom merenja postoji, ali je informacija o potpunom kvantnom stanju i dalje prisutna u odnosu faza i može joj se pod određenim uslovima pristupiti i to uz zanemarljivo male razmene energije. Za dekodiranje informacija iz kvantnog holograma matematički se izvodi operacija obrtanja smera rotacije faznog vektora u faznom prostoru, dok fizički to odgovara poklapanju frekvencija i faza, odnosno nastajanju rezonance, kao uostalom i u svakoj talasno-prijemnoj tehnologiji. Pitanje prenosa informacija i održanja kvantnih holograma, kao i uopšte prenosa uticaja sa subkvantnog sveta u percepiranu stvarnost, verovatno će za naučnu metodologiju zauvek ostati Tajna, jer s obzirom da su nivoi sveta ispod Plankove dužine nepristupačni za ljudske posmatrače, mehanizam ovih procesa (što je jedino što bi zadovoljilo naučno-mehanističke saznajne težnje) će ostati skriven.

Hologramski um se može zamisliti kao nekakav muzički instrument u kome svaka ćelija kada je stimulisana rezonantno osciluje pri određenoj frekvenciji slično žici na gitari. Tako, ukoliko um nije zapravo u stanju da konstruiše figure, već da rezonantno osciluje, tada sam proces percepcije postaje bogatiji slično mnoštvu harmonija koje može iz muzičkog instrumenta osloboditi predano biće. Poznato je da um može stupiti u rezonancu sa mnoštvom zvučnih i elektromagnetnih vibracija koje dolaze do nas, bilo da ona potiču od drugih živih bića ili električnih svetla, satelita i zvezda. Takođe, poznato je da je mozak u stanju da iz nasumičnog šuma opaža ono na šta je osetljiv, te pošto su naše ćelije u stanju da stvaraju putanje iz šuma, slična postavka se može primeniti na nivou dublje pojavnosti sveta. Naši umovi sami stvaraju stvarnost iz ogromnog spoja svemogućnosti koje nam izgledaju kao slučajan i nasumičan šum, ali koji je zapravo struktuiran, jedino što najčešće naši moždani tjuneri nisu naštimovani na najveći broj sveprisutnih poruka, koje nam se stoga usled nedostatka koda za njihovo dešifrovanje čine nasumičnim. Iz hologramskih vidika, ljudska bića su slična misterioznim prijemnicima u kojima je zapisana celina čitavog Kosmosa, i koja jednostavno izdvajaju određene parčiće hologramskog mora oko nas i na osnovu toga projektuju sliku koju kasnije nazivamo objektivnom stvarnošću. Ipak, prava stvarnost ostaje skrivena iza ovog vela Maje, čiji je poredak iz naše perspektive edukacije i načina primanja i procesovanja informacija, verovatno neopisiv, i pored toga što postoje vrtoglave ideje o kvantnoj obradi talasne funkcije čitavog Kosmosa u kvantnim kompjuterima budućnosti, zahvaljujući njenoj hologramskoj strukturi.

Dajući primarni značaj implicitnoj, umesto eksplicitnoj stvarnosti predstavljalo bi značajan korak za nauku, a kroz edukaciju i za buduću globalnu planetarnu svest. U okviru interpretacija teorija o hologramskom ustrojstvu Kosmosa se naglašava da se sa usvajanjem holosveta kao fundamentalnijeg nivoa u odnosu na klasični, sa redukcionističkih stanovišta najelementarniji lokalni nivo sastavljen od »elementarnih« čestica i polja četiri fundamentalne sile (gravitacione, elektromagnetne, slabe i jake nuklearne), ne bismo više pitali kako mozak formira svest, već obrnuto, s obzirom da pošto hologramska svest potiče sa fundamentalnijeg nivoa i ima moć da kolapsima talasnih funkcija iz hologramske sveobuhvatne stvarnosti kreira lokalnu realnost, onda upravo ona stvara sve fizičke crte pojavnog sveta. Tako bi i dejstvo uma na telesna stanja i stvarni svet posredstvom tehnika vizuelizacije i meditacije postalo od esencijalnog značaja za razumevanje harmonije zdravlja i odnosa sa sredinom. Sva nesvakidašnja čuda

75

koja se u makroskopskom svetu protive zakonima termodinamike* smatrala bi se tako retkim samo iz razloga zato što smo naše umove navikli i prosto obučili (slično obučenom kućnom ljubimcu) verovanjima da nesvesno izdvajaju percepcije iz mora mogućih, tako da one budu što je moguće više usklađene sa nesvesno pretpostavljenim kolektivnim očekivanjima. Težnja da ne postanemo isuviše različiti od ostalih (kao holistička kontrateža istovremenoj jedinstvenosti svega što postoji) je odlika skromnosti ukoliko nije pokrenuta izbegavanjem osećaja odgovornosti prema našem odnosu sa Prirodom. Za doživljaj kosmičkog jedinstva je neophodno prepuštanje spontanom prirodnom toku stvari, ali je bitno podstaći svesnost da negde duboko u nama uvek opstaje ključ za otključavanje, odnosno reprogramiranje našeg uma za upliv božanske svesti i čitanje hologramske knjige Kosmosa.

Mapu hologramskog sveta je verovatno neizvodljivo napraviti prvenstveno usled toga što smo kao crtači te mape, odnosno posmatrači, govoreći jezikom kvantne teorije, i mi samo jedan neodvojivi deo sveta koji pokušavamo da opišemo. Primena kartezijanskih koordinata i matematičke analize se može izvoditi samo u kontekstima u okviru kojih su različitosti i autonomnosti delova relevantne, te se stoga holokretanje kao nepodeljeni sveukupni nosilac implicitnog reda ne može ni definisati ni kvantitativno meriti. Kao posledica nestajanja objektivnosti naučnih opisa usled nerazdvojivosti posmatrača od posmatranog, u novom, holističkom naučnom pogledu, svesni smo neraskidivih fundamentalnih veza između svih stvari, između naših misaonih talasa sa školjkama sa peščanih obala mora, atomima na Mesecu, magnetnim poljem Sunca, zvezdama, delfinima... Realizovanje božanske svesti u malim ljudskim bićima kao što smo mi, nije neverovatno, jer se u holističko-hologramskom Kosmosu Put celine krije i u svakom i najmanjem od njegovih delova. »Da vidiš Kosmos u zrnu peska, i Nebesa u jednome cvetu, držiš beskraj na dlanu, i večnost u jednome satu«, pisao je Vilijem Blejk. Pošto se u hologramskom svetu gubi pojam prostora i vremena kao nečeg što je fundamentalno, povezanost između stvari se mora uopštiti ne samo na one koje trenutno postoje, već i na one koje su postojale i koje će postojati, čime se mogu objasniti prekognitivne moći vizionara, Jungov sinhronicitet i sl. Takođe, i sva holistička znanja koja živi svet nesvesno upotrebljava u svojoj samo-organizaciji kroz istoriju evolucije prisutna su u hologramskoj formi i pod određenim uslovima stalno dostupna.

U hologramskom svetu, postoje mogućnosti da našom svešću utičemo na »realno percepirani« svet oko nas, te i da ga menjamo i činimo lepim i beskrajnim. Metafore kojima se služe svi religijski spisi sada postaju jasne, jer svet u kome naši umovi ocrtavaju slike realnosti nije ništa drugo nego metafora jednog stvarnijeg, hologramskog sveta svuda u nama. »Kroz ogledalo moderne kvantne fizike, posmatrač vidi 'sebe' i fizički i mentalno u većoj postavci Kosmosa kao celine...Kroz ljudska bića, Kosmos stvara ogledalo za posmatranje sebe«, primetio je Dejvid Bom. I iz čuvene priče o Narcisu znamo da je divljenje u lepoti drugih zapravo divljenje lepote u nama samima, i da su ova dva procesa »opažanja«, odnosno reflektovanja, neophodna i imanentna u doživljavanju Kosmosa kao celine.

* Drugi zakon termodinamike, popularno nazvan »vremenskom strelom«, koji se tiče spontane težnje izolovanih sistema da se u vremenu kreću ka stanjima sve veće entropije, a sve manje slobodne energije (kome se protive u njemu mala ostrvca nazvana životom), očigledno stoji u polarnoj suprotstavljenosti sa zakonima kvantnog sveta koji nisu podložni zakonu »vremenske strele« i u kojima vreme može teći i unatrag.

76

Um kao kvantni kompjuter

Dok se u interpretaciju većine spiritualnih pojmova, usled nasleđa kartezijanskog poimanja Kosmosa, savremena nauka ne upliće, za pojam uma to ne važi, prvenstveno usled činjenice da nam njegovo postojanje dozvoljava da između ostalog i sama nauka postoji. Um, svest, samo-svest, podsvest, nadsvest, učenje, razmišljanje, opažanje i njihovi odnosi sa moždanim procesima svakako su najveće misterije savremene nauke. Definicije ovih pojmova su posebno osetljive na bilo kakve pokušaje objektivizacije usled činjenice da u ovom slučaju posmatrač posmatra posmatrača. Um i njegove manifestacije u svojoj celini mogu ostati nedodirljivi za naučnu skicu sveta bez kompromisa o uključivanju svesti o ne samo nerazlučivosti posmatrača od posmatranih pojava, već i o nerazdvojivosti samih pojava od ostatka sveta. U okvirima aktuelne redukcionističke naučne paradigme važi smatranje uma, te i naših slika sveta i razmišljanja o njima, kao produkta funkcionisanja mozga na klasičan način. Iz perspektive klasične nauke Priroda se vidi kao sastavljena od trajnih i praktično nezavisnih lokalnih entiteta koji imaju uticaje na svoju okolinu samo posredstvom direktnih, mehaničkih kontakata, dok se svi »funkcionalni entiteti«, kao što je i sam Um, mogu shvatiti isključivo kao posledice određenih konfiguracija lokalnih entiteta. Da bi se iz ovakvih shvatanja rodilo misaono rezonovanje kao očigledno delovanje sistemske celine na njene delove, tada je u okvirima klasičnih stavova neophodan ili spoljni posmatrač (analogan kompjuterskom korisniku), što čini idejnu osnovu kartezijanskog dualizma, ili uvođenje novih kvaliteta koji bi objedinili »nezavisne« entitete u jedinstvenu celinu. Za razliku od klasične redukcionističke nauke, kvantna teorija predstavlja znatno pogodniji formalizam istraživanja Prirode kako u svrhu brisanja klasičnih granica između posmatrača i posmatranog, tako i za sagledavanje egzistencije objedinjavajućih emergentnih kvaliteta. Danas postoje mnoge monističke teorije o mogućnosti misaonog procesovanja podataka na kvantnom nivou, zahvaljujući čemu bi obrada informacija bila znatno sofisticiranija i na jednom sveobuhvatnijem, hologramskom nivou u odnosu na klasične ideje o funkcionisanju mozga slično savremenim robotima ili digitalnim kompjuterima. Kvantni kompjuteri na čijem razvoju sa danas intenzivno radi bili bi zasnovani na postojanju više superponiranih stanja koji bi istovremeno paralelno rešavali različite delove istog problema, a pokazano je da bi ovakav kompjuter mogao da zna o sebi više nego što bi ijedan spoljni posmatrač mogao ikada da zna.

Analogija koja se izvodi u okvirima redukcionističke nauke je ona sa mozgom kao klasičnim kompjuterom, odnosno u osnovi Turingovom mašinom ili takozvanim formalnim sistemom. Slično kao što se iz kartezijanskih vidika živa bića i čitav Kosmos sagledavaju kao satni mehanizmi, tako se iz redukcionističkih shvatanja izvodi ideja o mozgu kao o procesoru informacija, odnosno klasičnom savremenom kompjuteru. Turingova mašina, odnosno jedan formalni sistem, sastoji se od skupa računskih objekata – simbola, skupa veza između simbola – formula, i skupa konačnih sekvenci formula – dokaza. Formula A se dedukuje u okviru sistema ukoliko postoji dokaz čija je poslednja formula A. U slučaju isključivo klasičnog procesovanja podataka neuroni bi slično savremenim digitalnim kompjuterima mogli da budu u stanju 1 ili 0 (ili u električno napetom stanju ili u stanju bez naboja), te bi misaono procesovanje bilo u potpunosti

77

mehanički proces, čije bi svako buduće stanje teorijski moglo biti predviđeno. U modelima neuronskih mreža u okviru kojih nervne ćelije zamenjuju digitalni elektronski prekidači čije se aktivnosti regulišu od strane programiranih pravila, primećuje se po pravilu pojava nastajanja uređenih putanja nakon najčešće veoma kratkog perioda nasumičnih aktiviranja pojedinih čvorova mreže. Ovakve spontane nastanke uređenog ponašanja koje izranjaju iz nelinearnih sistema u okviru kojih figurišu mnoštva povezanih povratnih sprega proučava teorija haosa. U ovoj matematičkoj teoriji neprirodnog imena ne postoje haotične nasumičnosti, već nepredvidljivost rešenja nelinearnih jednačina. Ideja poistovećivanja haosa sa nesagledivim rađanjem lepih i pravilnih35, ali nepredvidljivih putanja iz naigled jednostavnih, teorijski determinističkih, ali nelinearnih matematičkih jednakosti je posledica mehanističkog protivljenja nepredvidljivim pojavama, koje su imanentne u samo-organizacionom svetu u kome živimo.

Za razliku od uređenosti kristala koja se uspostavlja u stanjima termodinamičke ravnoteže, Priroda je prožeta, i to ne samo u živom svetu, primerima neobičnih poredaka u stanjima koja su veoma udaljena od termodinamičke ravnoteže, od oscilatornih hemijskih reakcija u kojima svi molekuli kao celina prolaze kroz oscilujuća stanja pa do laserske svetlosti u okviru koje uređena koherentna emisija svetlosti potiče iz neravnotežne nelinearne samo-organizacije. Samo-organizacioni životni procesi koji se odigravaju isključivo u stanjima udaljenim od termodinamičke ravnoteže karakteristični su po svojoj nelinearnosti, i kao posledica toga poznato je postojanje takozvanih čudnih atraktora u misaonim električnim putanjama. Haotični matematički sistemi sadrže nelinearne članove u svojim jednačinama koji im zahvaljujući efektima povratnih sprega (takozvanim iteracijama), daju neobično svojstvo velike osetljivosti na promene početnih uslova. Najmanja promena početne vrednosti izvesnih parametara u haotičnim sistemima izaziva velike promene nakon dovoljno duge evolucije sistema, odakle potiče čuveni efekat leptira, odnosno pojava nepredvidljivosti vremenske prognoze usled mogućnosti pojave oluje ili mirnog vremena iznad izvesnog mesta samo u zavisnosti od toga da li je jedan leptir u nekom trenutku prošlosti mahnuo krilima. Velika osetljivost na početne uslove se u realnim slučajevima manifestuje zahvaljujući upravo Hajzenbergovoj relaciji neodređenosti koja nam ograničava potpuno precizno poznavanje parametara bilo kog sistema u bilo kom trenutku*. Nepredvidljivost realnih misaonih putanja bi stoga, između ostalog, postojala i zahvaljujući trenutku slobodnog izbora, odnosno kvantno-indeterminističkog iniciranja rekonstrukcije nelinearnih električnih putanja.

Osetljivost na početne uslove predstavlja samo jedan od dva faktora nepredvidljivosti koji počivaju u svim nelinearnim, odnosno haotičnim sistemima. Jedna od najvažnijih osobina nelinearnih sistema je nepredvidljiv prolazak kroz faze nestabilnosti iz kojih se putem takozvanih bifurkacionih tačaka dolazi do novih nivoa * Bitno je napomenuti da u samoj Šredingerovoj jednačini u kojoj su zapisana sva moguća potencijalna stanja sistema u budućnosti (u teorijskom slučaju, naravno) nema haotičnog ponašanja11, što je posledica nepostojanja divergencije trajektorija (rečnikom matematičara, svi Liapunovljevi eksponenti su jednaki nuli), te je stoga takozvano haotično ponašanje karakteristika isključivo klasičnih, odnosno determinističkih sistema. Nestabilnost i nepredvidljivost su dve ključne osobine haotičnih sistema i one su postojane u svetu klasične nauke, jer se koriste dve perspektive proučavanja dinamičke evolucije sistema – posmatranje nestabilnosti u vidu divergencije trajektorija, odnosno čestični pogled, i praćenje nepredvidljivosti u vidu entropijskih koncepata, odnosno gustina verovatnoća u faznom prostoru. S druge strane, u kvantnim sistemima, talasna funkcija česticama pridaje verovatnoće nalaženja ili interakcije, te stoga usled nerazdvojivosti ovih dveju koncepata – prostorne lokalizacije i verovatnoće nalaženja, kvantni sistemi nemaju potencijal haotičnog ponašanja.

78

organizacije koje karakterišu veća raznovrsnost i bogatstvo komponenata, struktura i putanja. U tačkama bifurkacije postoji nekoliko različitih opcija ka kojima sistem može krenuti, što zavisi kako od istorije sistema, tako i od i najmanjih šumova Prirode, odnosno okoline, te se ponašanje sistema kroz tačku bifurkacije realno ne može predvideti. Sa udaljavanjem sistema od ravnoteže, kao što je slučaj sa živim bićima, stepen nelinearnosti matematičkih jednakosti koji ga opisuju se povećava, a što je veća nelinearnost sistema, to će biti veći i broj rešenja sistema, što znači da se nove situacije mogu iznenada nepredvidljivo pojaviti u svakom trenutku. Ponašanje ovakvih sistema se ne pokorava nikakvom univerzalnom zakonu, već je imanentno u samom sistemu, jer se sa udaljavanjem sistema od ravnoteže dešava i prelaz od univerzalnih ka jedinstvenim, raznovrsnim i varirajućim zakonitostima, što su sve naravno crte životnosti. Ukoliko bi se logika uma zasnovala na matematičkim pravilima slično programima klasičnih kompjutera, tada bi i pored teorijskog determinizma, pravila po kojima se iscrtavaju nelinearne električne nervne putanje bile kvantitativno nepredvidljive, ali bi kvalitativno ponašanje moglo da se sagleda (što se matematički izražava topološkim osobinama, bifurkacijama i atraktorima sistema), što nam jasno stavlja do znanja neophodnost prelaska na bogatije korišćenje kvaliteta i prihvatanje pouzdanosti i saznanja koje oni donose.

Kognitivne nauke koje se bave proučavanjima saznanja, svesti, misaonih procesa, učenja i sl. najčešće kao i druge prirodne nauke teže objektivnim rezultatima, odnosno rezultatima koji bi bili nezavisni od posmatrača, što je neizvodljivo i leži u srži kako nemogućnosti lociranja posmatrača prilikom kolapsa talasne funkcije, tako i u nemogućnosti svespoznaje samog uma jednim njegovim posmatračkim delom. Naime, formalni sistemi su sa Gedelovom teoremom 1931. godine pokazani kao nekompletni pošto svaki od ovih sistema poseduje tvrdnje koje ne može okarakterisati ni kao istinite ni kao neistinite. Naše misli i svi misaoni procesi su slično svemu što postoji, neodvojivi od ostatka Kosmosa, a zahvaljujući Gedelovoj teoremi znamo da barem neka od misaonih stanja ne mogu biti izvedena iz prethodnih stanja na osnovu algoritamskog sledovanja, što je osobina koja umove živih bića razlikuje od savremenih kompjutera. Stoga se za ljudske umove u kvantno-hologramskim teorijama uma smatra da su oni sveprisutni delovi sveukupne kosmičke stvarnosti, dok sistemske teorije vide um kao misaone nelinearne procese samo-održavajućih i samo-organizujućih živih sistema koji su u stanju da iznedruju nove informacije u vidu emergentnih fenomena, što klasični algoritmi nisu u stanju da izvode.

Princip neodređenosti na misaonom nivou ima takvu formulaciju u okviru koje su neke misaone putanje uzajamno isključive. Ukoliko ekspliciramo jedan tip misaone putanje, njena konjugovana misao će ostati u implicitnom redu, što je, slično kao i kod principa neodređenosti na epistemološkoj granici naših spoznajnih moći, posledica neodvojivosti posmatrača od posmatranog sistema, odnosno slikovitije rečeno, činjenice da je »oko uma« koje ga posmatra njegov neodvojivi deo. Za razliku od konvencionalnog redukcionističkog neurofiziološkog pogleda na saznajne procese gde je posmatrač (subjekat, ego) odvojen od procesa koje posmatra (objekti percepcije, produkti memorijskih razmišljanja i sl.), i gde je usled pretpostavljene analogije mozga sa Turingovom mašinom, subjekat, odnosno korisnik čitavog operacijskog sistema neophodan kako bi posmatrao sistem, inicirao računanje slično svesnom donošenju odluka, te bio svedok procesiranju i transformaciji signala, u kvantno-hologramskim

79

modelima uma i ovaj vid kartezijanskog dualizma se ukida, te se ukazuje na monistički stav ne samo o jedinstvu uma, materije i misaonih procesa, već usled toga i o nerazlučivosti posmatrača od sveta oko sebe.

Ukratko ćemo navesti samo neke od mnogih drugih razloga32 zašto um ne može biti klasičan kompjuter koji izvodi formalne računske operacije sa simbolima, ne pridajući im pri tome nikakav semantički sadržaj, odnosno značenje. Podsetimo se samo da ne drže sve funkcionalističke teorije uma* da je on ekvivalentan sa Turingovom mašinom. Ono što one tvrde je da dva sistema u izomorfnim funkcionalnim stanjima moraju biti i u identičnim saznajnim stanjima, nezavisno od razlike u njihovom sklopu. Živa bića, te i njihovi umovi neodvojivi su od svoje okoline, jer se na primer, lako može pokazati da ljudski genom nije u stanju da eksplicitno specifikuje sinaptičke strukture mozga u razvoju**, niti neoplođeno jaje žabe bez dejstva svoje sredine zna kako da postigne bilateralnu simetriju. Koncepti i verovanja koji se ne mogu digitalno specifikovati kao istiniti ili neistiniti ne mogu se opisati bez odnošenja na okolinu, a takva, otvorena računska stanja su indeterministička i ne mogu se identifikovati sa opisom softvera. Pošto se kompjuteri bave isključivo sintaksičkim formama, oni im prilikom samog računanja ne pridaju svojevrsna značenja, odnosno semantički karakter, što našu umovi redovno izvode. Ova značenja su takođe interaktivne prirode, što znači da su kao i sve osobine postojane samo u kontekstualnoj relaciji nas kao posmatrača sa okolinom, što opet neizostavno uvodi okolinu u »algoritam«, a usled njene beskrajnosti barem za prilike jednog crtača algoritma, program uma se ni ne može preslikati na klasičan kompjuter. Za razliku od digitalnih kompjutera, živim bićima su posredstvom čula dostupne analogne informacije koje za razliku od informacija digitalnog sveta nisu ni nedvosmislene ni konačne. Podela na početne i granične uslove sa jednačinama kretanja je, slično kao i definisanje semantički nezavisnih aksioma teorije, neophodna u slučajevima kompjuterskog procesovanja, što je nekompatibilno sa indeterminizmom kvantne teorije i idejom o holističkim kvalitetima koji se sveobuhvatno protežu na čitav Kosmos. Um kao životna, termodinamički otvorena i stalno promenljiva struktura, nalazi se u stanju neprekidne razmene energije i materije sa okolinom posredstvom metaboličkih procesa, te se stoga sve fizičko-hemijske reakcije koje se odigravaju u okviru njega ne mogu predstaviti pomoću zatvorenog sistema jednačina. Turingova mašina poseduje konačan broj stanja, dok je broj stanja koje ljudski nervni sistem može zauzeti neograničen, što je sa klasične tačke gledišta posledica analogne modulacije sinaptičkih intenziteta u neuronskim vezama. Prelasci između stanja Turingove mašine su deterministički, dok su slični prelazi indeterminističke prirode u našim umovima. Ljudski um je, na kraju krajeva, evolutivna struktura u kojoj ulazni podaci nemaju prethodno pripisan im značaj, a i zakoni po kojima se izvode računske operacije su promenljivi.

Misaona rezonovanja živih bića su uvek praćena telesnim promenama i osećanjima, te je stoga jasno da bi linearno kompjutersko donošenje odluka brzo dehumanizovalo svet. Veliki broj komandi jezika koji savremeni programeri koriste za komunikaciju sa kompjuterima su pozajmljeni iz vojnog rečnika, što je veoma

* U okviru funkcionalističkih teorija uma se smatra da su za razumevanje psihologije relevantni jedino softveri, a ne i hardver, ali primetimo da se cena ovakve ideje plaća postojanjem, u odnosu na softver uma ili Prirode, primitivnih funkcionalnih procesa u kojima simboli uz konvencionalno ignorisanje šuma mogu posedovati samo jednu od dve moguće vrednosti.** Samo se putanje neuronskih veza mogu specifikovati posredstvom informacija genetske šifre, što pripada znatno holističkijem tipu organizacije.

80

konzistentno i sa najvećim brojem savremenih kompjuterskih igara u kojima centralno mesto zauzimaju težnje za nasiljem i destrukcijom ili eventualno dominantnim i kartezijanskim »božanskim« kreiranjem virtuelnog sveta. Računanje po principu pronalaženja najkraćeg mogućeg puta nikako nije pogodno za uklapanje čovekovih postupaka u harmoniju sa Prirodom. Ljudska inteligencija u životnim odlukama uvek figuriše sa problemima koji nisu precizno definisani i gde rešenja nisu evidentna, te je stoga upotreba intuitivnog, odnosno nejezičkog iskustvenog saznanja često neophodna. Mudrost nikako nije proračunavanje matematičkih formula, već prvenstveno semantički odnos prema Prirodi, gde se u stvarima uviđa smisao postojanja, što je akt uvek praćen prosvetljujućim osećanjima i njihovom obogaćujućom refleksijom na svet oko nas.

Autopoietičke sistemske teorije60 su došle do zaključka da ljudski nervni sistem zapravo uopšte ni ne procesuje informacije u smislu prikupljanja i obrade objektivno prisutnih diskretnih elemenata percepcije iz okoline, već interaguje sa njom kontinualno modulišući svoju strukturu, koja je zapravo otelotvorena organizacija živog sistema, i koja determiniše ponašanje bića. Učenjem i saznavanjem promenljiva struktura živih bića je u kontrastu sa strukturno nepromenljivim hardverom klasičnih kompjutera. U mozgu, koga za razliku od kompjutera karakterišu principi samo-organizacije, ne postoje simbolička pravila, kao ni centralni procesor, dok se i informacije ne skladište lokalno. Umesto toga, percepcija ne predstavlja sliku spoljašnje stvarnosti, već kontinualno stvaranje novih odnosa u neuronskoj mreži prožetoj mnoštvom povratnih sprega. Sam proces življenja predstavlja istovremeno i proces saznavanja. Stoga, mozak nije neophodan živim bićima da bismo mogli da kažemo da ona imaju i um, već se u skladu sa poistovećivanjem procesa življenja i saznanja dolazi do zaključka da su procesi nejezičkog razmišljanja, osećanja i percepcije imanentni u svim samo-organizacionim sistemima oko nas. Iz ovakvog stanovišta se klasičnim putem izvodi da um nije mehanistički procesor informacija, već božanstveni vodič kroz svet u kome ideje kreiraju informacije, a ne obrnuto.

Jednostavni redukcionistički neurološki modeli uma koji se zasnivaju na supervenience ideji* nisu u stanju da objasne stalne pojave spontanih pobuda pojedinačnih neurona, bez ikakvih spoljašnjih čulnih inputa, koji zatim izazivaju procesovanje u vidu električnih tokova u mozgu. Kreativna spoznaja i prosvetljenja se često opisuju ovakvim »kvantnim skokovima«, čije praćenje uzroka u prošlosti ne dovodi do uobičajenog klasično-misaonog nadovezujućeg toka. Digitalna slika stanja neurona gde svaki od njih može predstavljati samo po jedan bit informacije nije u stanju da skladišti tako džinovske tokove informacija, s obzirom da je poznato da je brzina dubokoumnog procesovanja podataka (procenjena na oko 109 bit/s, nasuprot normalnom procesovanju brzine od oko 100 bit/s) bliska čak i enormnoj količini informacija koju svakoga trenutka (osim kada spavamo ili meditiramo) primamo čulima (109 – 1010 bit/s), a koja bi bila dovoljna da u slučaju potpunog prijema za oko milion sekundi, odnosno oko 10 dana, zasiti memorijski kapacitet ljudskog mozga (1015 elemenata) izračunat na osnovu klasičnog, odnosno digitalnog modela uma uz poznatih oko 4 1010 neurona, gde svaki neuron poseduje oko 1000 sinapsi, od kojih svaka poseduje oko 100 nivoa intenziteta. Znatno dublji mentalni nivoi na kojima je sagrađena svesnost po teorijama kvantnog uma poseduju veći kapacitet i brzinu, kao i pristup nelokalnim informacijama iz

* Ova ideja podrazumeva da su misaona stanja, kao što su na primer vizuelizacije, emergentne osobine jednostavnih neuroloških procesa, ali tako da ne poseduju mogućnost delovanja na njih.

81

vakuumskog domena, ali se ove reakcije odigravaju na znatno suptilnijim kvantnim nivoima klasičnog neuronskog procesovanja podataka. Interesantno je da u našim mrežnjačama postoje ćelije koje su u stanju da reaguju šaljući električni impuls ka mozgu na prijem samo jednog fotona. Svega oko 7 fotona je dovoljno da bismo u potpunom mraku prepoznali prisustvo svetlosti66, a u poređenju sa ovim, sijalica od 60 W emituje oko 1020 fotona u sekundi. Ukoliko čulo vida poseduje sposobnost registrovanja pojedinačnih kvantnih pojava, to sugeriše da bi slična svojstva i mozak mogao da poseduje. Sličnost koja se uočava između kvantnih holograma i neuronskih mreža kao realnih modela bioloških nervnih sistema, je u pojavi da je sistem u stanju da rekonstruiše, odnosno kolapsira u jedno stanje (putanju) kada se proces koji do njega dovodi inicira prezentovanjem samo dela putanje. Drugim rečima, poznavajući samo deo moguće je inicirati samo-organizacioni proces sistema koji bi rezultovao u rekonstruisanju cele putanje. Bez poznavanja datog dela, samo bi nasumična interakcija bila moguća, pa time i mala verovatnoća da se otkrije tačno onaj deo putanje koji bi omogućio rekonstruisanje celine. Znanje bi moglo da poveća ovu verovatnoću, dok bi je osećanje predanog samopouzdanja i razvijanje unutrašnjih intuitivnih osobina još drastičnije povećalo.

Postoje i mnoge varijante opisivanja misaonih procesa koje se ne baziraju na konkretnoj analogiji sa kompjuterom, ali svejedno pokušavaju da poistovete karakteristike ljudskih mentalnih konstrukcija (naših mapa sveta) ne samo sa svetom u kome živimo, već i sa ljudskim rezonovanjem, što u najdubljem slučaju takođe odgovara pravom svetu. U ovakvim objektivističkim pristupima sagledavanja i opisivanja uma odnosi između percepiranih stvari daju smisao jezičkom izražavanju, sama misao je manipulacija simbola, a smisao se određuje logičkim sledom. Ovakav dualistički pristup neophodno podrazumeva mešanje različitih logičkih nivoa, te je jasno da misli kao mape sveta ne mogu dotaći pravi svet, te da biti nije isto što i biti vrednost određene varijable. Metafore (odnošenje osobina jedne stvari na osobinu druge stvari u različitom domenu) i metonimije (kada jedan deo celine predstavlja celinu)* koje ljudska bića koriste u svrhu formiranja putanja, uz mentalne slikovite predstave i produkte percepcije, su inkompatibilne sa objektivističkim reprezentacijama uma, a i fiksirana semantika mentalnih reprezentacija ne može objasniti pojave novog u svetu, kao što i fiksno definisani kodovi ne mogu iscrpsti smisao jezičkih ekspresija. U skladu sa autopoietičkim pogledom na svet, živa bića u procesu saznanja ne barataju »mapama« sveta, odnosno nezavisno postojećim mentalnim svetom, već stalno i iznova, birajući perturbacije iz okoline na koje će reagovati menjanjem svoje strukture, »rađaju svet«, koji ne mora biti samo spoljašnji, već i unutrašnji. Umesto objektivno postojećih struktura sveta koje bi trebalo mapirati, u autopoietičkoj interpretaciji sistemske teorije spontana životnost je mapa koja pravi sebe donoseći pred sobom istovremeno crte teritorije jer su ta dva sveta, življenje i saznanje, saznajni sistem i okolina, kao i Um i Priroda nerazdvojni. Svesnost da um nije klasični kompjuter, niti da proces saznanja podrazumeva predstavljanje objektivnih crta sveta u saznajnom sistemu, nagoveštava neophodnost pomeraja pažnje od simbola ka putanjama, te od lokalnih pravila ka globalnim koherentnostima, kao i od procesovanja informacija do novih kvaliteta koji izranjaju sa svakim novim nivoom složenosti neuronskih mreža.

* U rečenici »Osvanuo sam nasmejan« imamo metaforu ukoliko buđenje subjekta poistovetimo sa procesom svanuća dana, dok imamo metonimiju ukoliko sam subjekat predstavlja čitav dan.

82

U standardnim naučnim redukcionističkim opisima uma, on postoji zahvaljujući materiji koja ga gradi, ali isključivo tako da se uzroci njegovog funkcionisanja stalno pružaju u smeru od manjih hijerarhijskih sistemskih nivoa ka većim i složenijim. Stoga funkcionisanje uma može biti u potpunosti svedeno na rezultate kvantnih atomskih i molekulskih reakcija, te u ovakvim modelima nema mesta za slobodan izbor naših ekspresija i ispoljavanje kreativnosti, jer je za tako nešto neophodno da postoji prenos uticaja od složenijih nivoa ka manjim i manje složenim. Svaki put kada donesemo odluku o nekoj radnji i izvršimo je, evidentan je efekat dejstva složenijih sistemskih nivoa uma na jednostavnije, što znači da svesnost nije samo epifenomen mehanističkih i nasumičnih reakcija materije. S obzirom da je um holistički sistem, onda se ni njegove osobine i funkcije ne mogu objasniti redukcionističkim pristupom analiziranja do manjih izolovanih elemenata, što je jedan od postulata Geštalt psihologije. U kvantnom svetu su evidentni nelokalni efekti celine koja upravlja ponašanjem manjih delova, što je neobjašnjivo redukcionističkim modelom sveta. Stoga se u teoriji kvantnog uma smatra da se uzrok samog procesa kolapsa talasne funkcije nalazi u svesti. Posmatranje posmatrača je neophodno da bi se verovatnoće manifestovale kao aktuelnosti, a ovde se sada postavlja pitanje kako je mozak koji je i sam sastavljen od talasa verovatnoće u stanju da vrši kolaps, što se često savladava revolucionarnim obrtom paradigme36 i to tako da ne pravi materija svest, već svest dovodi do egzistiranja materije. Ovakav obrt odgovara postavljanju vere kao polazne pretpostavke umesto njenog sumnjičavog pronalaženja u čudima, što je u kontradiktornosti sa samim njenim pojmom. Kao što je prihvatljivo da naša svest kolapsira talasne funkcije makroskopskih posmatranih sistema čak i u samom umu, odnosno tokom razmišljanja, postoje pretpostavke da do kolapsa talasne funkcije dolazi pod dejstvom Prirode pre trenutka opažanja, da bi se zatim pojačavali pojedini sadržaji iz enormno velike opažene količine informacija u svakom trenutku, te dalje klasično procesovali. Svejedno, pošto je i ljudska svest isplovila iz talasne funkcije čitavog Kosmosa, ona je sa kosmičkom svešću ostala povezana, te postojana u čitavom prostoru i vremenu.

U okviru teorija kvantnog uma se smatra da su misaona superponirana kvantna stanja postojana u tubulinima, sastavnim proteinskim molekulima mikrotubula, duguljastih formi makromolekulske mreže neuronskog citoskeleta. Prosečan broj tubulina u moždanom neuronu iznosi oko 107, a struktura jedne mikrotubule se može zamisliti kao šuplja cilindrična cev prečnika 25 nanometara, sastavljena od 13 kolona dimera tubulina, gde je svaki od tubulinskih molekula postojan u najmanje dve konformacije. Konformaciona stanja tubulinskih molekula su sparena sa unutrašnjim kvantnim stanjima, i u kooperaciji sa ostalim tubulinima izvode kako kvantno, tako i klasično računanje. Smatra se da bi mikrotubule zahvaljujući svojoj opštoj zastupljenosti u nervnim ćelijama; funkcionalnosti usled regulisanja nervnih veza i sinaptičkih funkcija; periodičnoj dipolnoj strukturi po uređenosti sličnoj kristalima; sposobnosti izolacije od spoljne interakcije/posmatranja; šupljem, cilindričnom obliku koji čini prenos talasa mogućim; i opštoj pogodnosti procesovanja informacija, mogle zaista biti identifikovane kao nosioci kvantne svesti u našim umovima. Koherentna stanja se u ovom modelu kvantne svesti poistovećuju sa nesvesnim stanjima. Podsetimo se samo da pod pojmom svesnosti možemo podrazumevati samo delić enormnih misaonih procesa koji su najvećim delom nesvesni. Da bi se iz ovakvog modela izvela svesnost neophodno je da dođe do samo-redukovanja40 (odnosno, samo-kolapsa) koherentne superpozicije kvantnih

83

stanja, odnosno da tako nešto ne izazivaju nasumični efekti sredine. Kvantno-koherentna stanja su postojana između tubulina u mikrotubulama uz dotok toplotne i biohemijske telesne energije. Smatra se čak i da bi gravitacioni efekti, koji su oko 1042 puta slabiji od elektromagnetne sile, na kvantnom nivou mogli imati efekat izazivanja kolapsa određenih, izabranih talasnih funkcija. Samo-redukcija talasne funkcije u kvantnom umu se može tako smatrati vrhuncem samo-organizacionih procesa na nivou samog prostor-vremena. Indikacije velike pažnje koja je neophodna da ne bi došlo do kolapsa superponiranih stanja pod dejstvom interakcije sa sredinom su sagledane primećivanjem da spinovi biohemijskih parova radikala nakon razdvajanja zadržavaju svoju korelaciju u citoplazmi, što ukazuje na veliku preciznost sa kojom se odigrava ćelijsko funkcionisanje i samo-organizacija. Kolapsirana stanja čine klasične ishode koji se dalje koriste za izvođenje neurofizioloških funkcija, a pošto su ova stanja nepredvidljivo nastala iz kvantne superpozicije stanja, ona tada nisu proračunljiva. Drugim rečima, um ne može biti sveden na algoritamski proces, jer ne postoji način predviđanja kolapsiranog, izlaznog stanja pre početka kvantnog računanja od strane »spoljnog« posmatrača.

Misao je u stanju da direktno utiče na holosvet, ali se ova putanja uspostavlja sa jedne strane sa semantičkim karakterom misli, što znači da samo sintaksičko recitovanje nema takav efekat na holosvet kao unutrašnji jezik, jezik srca u kome nema mesta za reči - imena odvojenih stvari, već samo za svetlost jedinstva svega postojećeg. Slično kao što je Sunce uvek prisutno čak i kada ga oblaci zaklone, tako je isto ova komunikacija sa holosvetom neprekidna i večna, čak i onda kada ga mnogobrojne misli koje potiču od identifikovanja sa egom, te kao posledica toga sa vezanošću i materijalnim željama, zaklone svojim šumom. Pošto sama komunikacija sa implicitnim redom zahteva napuštanje reči, pa time i simbola, te i formalne logike, tada se ovakva iskustva ne mogu opisati naučno adekvatnim jezikom, te se u takvom obliku ne mogu ni preneti drugima. Transparentnost prema informacijama predstavlja prvi korak u formiranju stanja svesti pogodnog za holističku interakciju sa okolinom. Zadržavanje prevelike količine informacija ukoliko ona nije upotrebljena u samo-organizacione svrhe može dovesti do formiranja napetih tačaka, što se u religijskim tradicijama interpretira kao nepovoljnost nagomilavanja znanja na znanje. Ukoliko i u klasičnom sistemu postoji osobina informacione transparencije tada postoji i mogućnost stupanja u interakciju sa drugim sistemima na informacionom nivou, što je osobina bitna ne samo za ljude u društvu, već i za ćelije u živim bićima.

Na nelokalnom kvantnom nivou, odnosno putem njega, živa bića najčešće nesvesno utiču i ostavljaju tragove svesti na fizičkim »neživim« predmetima, kao što su neki kamen, zvezda ili sl. Pošto je čitava Zemlja, pa i njeni neorganski delovi, prožeta holosvetom, onda se ona može shvatiti kao živa, slično kao i nebeske zvezde. Meditacija se u klasičnom rečniku definiše kao stanje produžene koncentracije i to je zapravo prvi korak za uspostavljanje kontakta sa svim postojećim stvarima. Uz pomoć svesne, mirne i dobronamerne koncentracije moguće je sa bilo kojim objektom razmeniti informacije na mnogo dubljim nivoima od vizuelnog ili zvučnog. Ovakva nelokalna razmena informacija zahteva simetriju tako da informacija teče u oba pravca, od objekta ka posmatraču, ali i od posmatrača ka objektu, pri čemu ne dolazi do direktne razmene energije, već eventualno do iniciranja klasičnih biohemijskih procesa modifikovanja strukture bića, što je autopoietičkim rečnikom ekvivalentno saznanju. Pošto kvantno-hologramski formalizam predviđa da se čitava istorija datog predmeta nalazi u njegovom

84

hologramu, tada i obraćanje pažnje na dati predmet ostavlja trag o nama u njemu. Ukoliko se nelokalni efekti odigravaju na svim nivoima aktivnosti kao što teorija kvantnog holograma sugeriše tada sigurno postoje rezonance između nelokalnih i klasičnih misaonih informacija. Shvatajući ovo, postajemo svesni da sa svakom našom mišlju i sa svakim predmetom koji dotaknemo ili pogledamo, na njemu ostavljamo naš unutrašnji svet, topli svet misli i osećanja. Umetnost kao urezivanje lepote u svet materije se stoga odigrava ne samo u formalnim uslovima, već i u svakom trenutku našeg postojanja.

Uloga holosveta u formiranju stanja svesti, iako je za dodir naučne metodologije nepristupačna, veoma je inspirativna. Kvantni misaoni efekti pomoću kojih je moguće spoznavati beskrajno udaljene stvari usled svepovezanosti sveta, u nelokalnoj su vezi sa holosvetom iz koga smo nastali. Fizički sistem u dubokom kontaktu uma sa holosvetom biva suptilno vođen u svojim postupcima najpre iznutra, a tek u manjoj meri i spolja. Naučno usvojeni pojmovi kao što su »kvantno more«, holosvet ili implicitni red predstavljaju vrata ka religijskim transcendentalnim pojmovima, a i moderna teorija superstruna* nagoveštava postojanje nedostupnih dimenzija sa kojih se i nedetektabilni efekti mogu pružati. Na osnovu modela inteligencije na kvantnom, a ne isključivo neurološkom nivou (odnosno, kao funkcije međuneuronskih veza), čak i reakcije jednostavnih jednoćelijskih organizama se mogu smatrati smislenim, te stoga i ne toliko okrenutim sopstvenim izolovanim ciljevima, već ciljevima sredine. Holosvet je imanentan i ne samo u živom svetu, već u svemu što postoji, a shvatanje prisustva mora nelokalnih informacijama u svemu što nas okružuje i što smo mi, svakako bi imalo veličanstvene posledice za spiritualne monističke odnose sa čitavim Kosmosom.

Kosmosu u kome živimo neophodne su razlike kako bi se pružila šansa za postojanje inteligentnih i radosnih bića kao što su ljudi, ali shvatanje da su te razlike esencijalne dovodi do podela, te i do nerazumevanja, sukoba, vezanosti i sl. Holističko shvatanje o prisustvu razlika i podela samo kao neophodnih pojavnih manifestacija jednog dubokog svepovezanog sveta duboko u svima nama i u čitavom svetu imalo bi uravnotežujući blagotvorni uticaj kroz ljudska bića na čitavu planetarnu biosferu i Kosmos. Odakle god da pogledamo svet uvek primećujemo dva pola u svojoj sveprožetoj igri. Najčešće je jedan pol manifestovan, a drugi suptilan, i oba su samo dva pola iste celine. U stalnoj i neprekidnoj su interakciji, a nikada u razdvojenoj ili paralelnoj dualnosti, kao što su klasične naučne ideje, pre svega o kartezijanskom dualizmu nagoveštavale. I um i materija čine neodvojivu celinu, premda se na izvesnim, višim nivoima opet može primetiti njihova sveprožimajuća interakcija iz koje bi se prividno oni mogli izdvojiti. Posledice prihvatanja ovakvih podela, odnosno razdvojenosti uma i Prirode, kao esencijalnih crta sveta, čine mnogobrojni objektivistički pokušaji opisivanja sveta, te i lociranja uma, koji je zapravo proces, a ne entitet. Um je putanja između onoga što bi se moglo manifestovati na bilo kojem stupnju i suptilnih crta koje su u osnovi tog manifestovanog reda.

* Teorija struna je došla do zaključka da ne postoje samo 4 dimenzije sveta (3 prostorne i 1 vremenska), već 11, pri čemu su mnoge od njih sklupčane na dimenzijama bliskim Plankovoj dužini.

85

Redukcionizam i holizam u živome svetu

»Ako Nebo i Zemlja traju dugo To je stoga što ne žive za sebe Eto zašto beskrajno traju«

86

Tao Te Ćing VII

Problem redukcionizma u nauci o živom svetu

Posledice redukcionističkih shvatanja o realnoj mogućnosti objašnjenja i viđenja celine kao sume njenih delova verovatno nigde nisu ostavile tako kritične posledice kao u naukama orijentisanim na proučavanje živog sveta. Ne postoje nigde oko nas očigledniji primeri veće vrednosti celine u odnosu na njene delove nego što je to slučaj sa živim bićima, posebno u životnom kontekstu njihovog okruženja. Redukcionistički pristup u biologiji je rezultovao izuzetnim otkrićima, kao što su na primer, otkrivanje genoma kao nasledne molekulske šifre, otkriće biohemijskog mehanizma korespondencije gena sa polipeptidnim strukturama proteina, identifikacija molekulskih struktura gotovo svih bioloških makromolekula i uvid u veliki broj njihovih metaboličkih funkcija itd. Međutim, ovakav analitički pristup je doveo do ideje o genetskom determinizmu, odnosno poticanju svih osobina živog bića sa nivoa genetske šifre, što je ideja veoma slična ideji o mogućnosti objašnjavanja čitavog sveta sa nivoa atoma. Ne samo što ovakav vivosecirajući pristup nije reverzibilan, s obzirom na neposedovanje znanja o sintezi i najjednostavnijih živih entiteta kao što su i najprimitivnije ćelije ili čak proteini, već postoji i niz neodgonetnutih misterija na nivou funkcionalnosti same genetske šifre.

Slično kao što se skoro do samog početka 20. veka smatralo da su atomi nedeljive jedinice materije, i do skoro sredine 20. veka se smatralo da su geni nedeljive jedinice nasleđa. I danas i pored čitavog veka uviđanja suptilne i neopisivo složene subatomske i subnukleonske strukture za koju se u naučnom društvu u najvećoj meri smatra da je bez ikakvih nenasumičnih efekata na makroskopski svet, i uticaj suptilne strukture gena na njihovu funkciju je danas nepoznanica i pored toga što je 2000. godine identifikovan čitav ljudski genom. Genetski kod je zapravo dugačak dvostruki spiralni molekulski lanac sastavljen od 3,2 milijarde parova kovalentno povezanih nukleotida. Nukleotidi dva međusobno uvijena lanca su spareni po principu komplementarnosti, a njihov redosled predstavlja genetsku šifru. Tako se adeninski nukleotid uvek vezuje za timinski, dok se citozinski nukleotid uvek vezuje za guaninski, a veza koja figuriše između komplementarnih nukleotida je vodonična. Niz od oko 100 000 parova nukleotida čiji jedan gen, dok u čitavom lancu DNK postoji oko 38 000 gena. Danas su jedine dve poznate funkcije gena u vidu direktnog prepisivanja njihove šifre na redosled aminokiselina u polipeptidnim lancima proteina (samo 1,1 – 1,4 % DNK lanca učestvuje u ovim procesima) i na redosled nukleotida u RNK molekulima (5 – 28% DNK šifre se prepisuje na lanac RNK molekula), koji zatim obavljaju razne funkcije u ćeliji, opet prvenstveno kao posrednici u sintezi proteina. Međutim, čak 45% genetske šifre čija je funkcija nepoznata nazivaju se u okvirima današnje biološke paradigme parazitskom DNK, jer se očigledno smatra da su njeni segmenti bez ikakve funkcije*. Iz ovako uskih

* Podsetimo se da postoji samo 1,6 % razlike između DNK lanca čoveka i šimpanze, te da je razlika između nas i šimpanzi ili orangutana znatno manja nego između bilo koje dve vrste insekata. Kada bi delfini izvodili klasifikaciju živog sveta, verovatno bi i majmune i nas svrstali u isti koš. Podsetimo se još da osnovna razlika između živih bića nije u supstanci od koje su oni sastavljeni, već u putanjama koje figurišu u okvirima njihove organizacije.

87

redukcionističkih vidika, kao posledica težnje ka što bržem rastu i progresu počelo se sa otelotvoravanjem ideje o modifikovanju genetske šifre, i pored ne samo nepoznavanja njene kompletne funkcionalnosti, već i nepoznavanja posledica koje bi modifikacija genetske šifre mogla imati za čitavu biosferu.

Premda se dugo smatralo da je ćelija jedna mikrometarska fabrika u kojoj geni jednoznačno i nezavisno od drugih gena iniciraju izvođenje određenih ćelijskih procesa, danas se zna da bi metafora za ćeliju morala biti znatno složenija, s obzirom da se njeni delovi periodično destrukturiraju i ponovo formiraju, te i da postoje neki geni koji pružaju šablon za sintezu nekoliko različitih proteina, gde isti proteini mogu imati različitu funkciju, te određuju više različitih osobina, kao i drugi geni koji samo u kombinaciji formiraju neku jedinstvenu osobinu. Značaj ovakve kooperacije i integrativne aktivnosti gena se u mnogome zanemaruje od strane redukcionističkog modela verovatno zaradi jednostavnosti održavanja uprošćenog linearnog uzročnog modela**, koji je slaba slika stvarnosti. Ukoliko poznajemo azbuku nekog jezika, to ne znači da poznajemo i njegovu gramatiku, te ni beskrajne smisaone konstrukcije koje su u stanju da nastanu iz nje. Genetski determinizam kao posledica mašinskog prikazivanja živih bića kao linearnih uzročno-posledičnih zakonitosti, za koje smo videli da prestaju da važe na kvantnom nivou, povrh svega zanemaruje činjenicu klasične pojave novih osobina sistema sa svakim višim hijerarhijskim*** nivoom. Takve osobine svakako postoje usled činjenice da se geni nalaze u hromozomima, koji su u ćelijskom jezgru, koje je u ćelijskoj plazmi, koja je u ćeliji, koja je u tkivima itd.

Osim genetskih problema, postoje i mnoge druge misterije u organizaciji živog sveta, a koje se tiču pre svega integrativnih telesnih funkcija, kakvo je na primer disanje, koje redukcionistički prilaz nije u stanju da adekvatno opiše. Tako, premda se smatra da je poznata osnova mehanizma neuronskog prenosa električnih signala, način na koji se oni povezuju u mozgu tako da kao rezultat daju slikovite i osećajne misli kakve poznajemo, van je okvira mogućih objašnjenja redukcionističke biologije. Poznato je da premda sve ćelije u jednom višećelijskom organizmu poseduju identične genetske šifre, one obavljaju različite funkcije, a upravo je proces diferencijacije funkcionalnosti ćelija kroz njihovu multiplikaciju od samo jedne početne, oplođene jajne ćelije jedna od najvećih misterija savremene biologije. Postoje zapažanja da se organizmi kojima je u embrionalnoj fazi odstranjeno nekoliko ćelija ili gena formiraju potpuno normalno, što ukazuje na izvesnu redundantnost genetske šifre, koju ne opisuje standardni genetski model. Procesi, koji stoje u osnovi diferencijacije jednoćelijske klice života u embrion, neobjašnjivi su sa pozicije redukcionističkih shvatanja, s obzirom na postojanje inteligentne međućelijske komunikacije koja, između ostalog, uključuje i aktivaciju gena od strane ćelijske epigenetske mreže, što protivureči linearnom modelu ideje o genetskom determinizmu.

Do najjednostavnijeg zaključka o slabostima linearnog genetskog determinizma dolazimo na osnovu očigledne činjenice da umesto linearnog uzročno-posledičnog lanca od genetske šifre nukleinskih kiselina koja se transkriptuje do proteina koji grade ćeliju,

** U svom najekstremnijem obliku redukcionistički genetski determinizam poseduje ideju o takozvanim »sebičnim genima« u okviru koje svi geni funkcionišu sa težnjom samo sopstvene propagacije u genetskom uzorku organizma.*** Hijerarhija u kontekstu u kome se koristi u knjizi ne podrazumeva ni u kom slučaju prevlast nekog nivoa u odnosu na neke druge, već samo postojanje uočljivih nivoa različite složenosti, dok se interakcije pružaju u svim pravcima između svih nivoa sistema.

88

postoje kružni dinamički sistemi nastajanja i nestajanja molekula, s obzirom da nukleinske kiseline (DNK i 3 vrste RNK) učestvuju sa proteinima u izgradnji proteina, dok proteini u funkciji enzima učestvuju sa nukleinskim kiselinama u njihovoj sopstvenoj izgradnji. Na ovaj način, živi sistemi se ne mogu redukovati do svojih sastavnih delova, jer njihova životnost na određenom nivou predstavlja neprekidnu interakciju termodinamički otvorenih, ali uzročno i organizaciono zatvorenih makromolekulskih mreža. Prelaz stavljanja akcenta biomolekulskih istraživanja sa genetskih sekvenci na metaboličke mreže je danas neophodan u cilju sagledavanja suštinskih svojstava organizacije živog sveta. Stabilnost genetske strukture se danas kao posledica sagledavanja holističkog uređenja ćelije vidi ne kao polazište, već kao vrhunac jedne harmonije složenih ćelijskih metaboličkih procesa. Ova mreža procesa je nelinearna sa mnoštvom povratnih sprega, tako da se putanje genetske aktivnosti na nepredvidljivo raznovrsne načine menjaju u odgovoru na promene okolnosti. Ovakvi cirkularni mehanizmi omogućavaju fantastične osetljivosti ćelija u interakciji sa okolinom, uključujući verovatno i izrazitu osetljivost neophodnu za dolaženje nelokalnih kvantnih efekata do izražaja u naučenom modu. Danas je poznato i da mutacije DNK koda nisu uopšte tako nasumične kao što se smatralo, već da postoji suptilna ravnoteža između genetske stabilnosti i mutirajuće aktivnosti koja nije posledica grešaka u prepisivanju DNK lanca tokom replikacije, već složeni i sa namerom izvođeni ćelijski mehanizam, koji je neophodan za odigravanje autonomno inicirane evolucije.

U savremenoj nauci o živome svetu danas su veoma popularni sociobiološki prilazi* koji se zasnivaju na ideji o produženom genetskom determinizmu, odnosno pokušaju da se čak i ljudsko ponašanje na nivou međuljudske komunikacije svede pod okvire isključivog genetskog uticaja. Iz genetskog determinizma se, na primer, izvodi teorija o ponašanju na osnovu koje ljudi reaguju u odnosu na svoju okolinu samo u svrhu ispunjenja sopstvenih interesa, što je svakako u suprotnosti sa svim vrednim altruističnim osobinama svesnih bića. Ovakvi modeli ljudskog ponašanja pokušavaju, između ostalog, i da destruktivne osobine, nastale kao apsolutne posledice preterano pojačanih redukcionističkih vidika neuravnoteženih sa holističkim realizacijama, objasne u redukcionističkom linearnom maniru. Ljudsko ponašanje, bilo dobro ili loše, tako dobija nepopravljivo naučno objašnjenje, pa time i određeni vid opravdanosti i nepromenljivosti, iako je jasno da bilo koji oblici ponašanja ne mogu biti genetski stečeni, već su posledica semantičke interakcije bića sa sredinom. U kompletnom razvoju pojedinaca mnogo važniji faktor je učenje, nego što su to genetske predispozicije.

Međutim, mnogim biotehnološkim kompanijama orijentisanim isključivo na profitiranje njihovih akcionara ovakav stav genetskog determinizma i njegovo javno reklamiranje odgovara shodno uskogrudim, isključivo profitabilnim ciljevima. Planetarni problem gladi, za koji se u okvirima paradigme genetskog determinizma smatra da će biti rešen posredstvom genetskog modifikovanja i proizvodnje savršeno otpornih vrsta, nije u nedostatku hrane, već u njenoj neravnomernoj raspodeli, što nije posledica manjkavih prinosa koji bi se mogli pospešiti genetskim modifikovanjem, već nejednakosti, siromaštva i nepristupačnosti plodnoj zemlji i hrani, u čijoj osnovi nije tehnički, već politički problem, problem u kome centralno mesto zauzima redukcionistička * U bionaukama su nove teorije izuzetno retka pojava, s obzirom da je jedini savremeni pravac istraživanja orijentisan na određivanje molekulskih struktura nukelinskih kiselina, proteina i drugih makromolekula, što spada u paradigmu genetskog determinizma, a što je kao i uvek nedostatak na nivou interakcije, jer su naučnici primorani da radi finansiranja svojih projekata izabiraju područje istraživanja iz ove paradigme.

89

ograničenost svesti ljudi, koji su spremni da posle njih dođe i potop. Povrh svega, biotehnološke industrije sa jedne strane tvrde da su genetski modifikovani proizvodi jednaki po svojim svojstvima kao i prirodni kako bi se izbeglo označavanje njihove genetske modifikovanosti na etiketama proizvoda (što bi svakako smanjilo njihovu prodaju), dok sa druge strane tvrde kako su oni jedinstveni, te ih zaštićuju patentnim pravima kao intelektualno vlasništvo. Patentiranje (odnosno, ekskluzivna prava na korišćenje i prodaju izuma) živih vrsta od bakterija do ljudskih ćelija i to tako da se ovi patenti ne odnose samo na razvijeni proces genetskog modifikovanja ili sekvenciranja i identifikacije genetske šifre, već i na posedovanje samog genetskog materijala (odnosno živog bića), je verovatno savremeni vrhunac redukcionističkih težnji ka profitiranju i ispoljavanju ega kao primarnih motiva naučnih istraživanja.

Najveći problemi koji trenutno postoje kao posledice genetskih eksperimenata su eksperimenti sa embrionima, u koje spada i kloniranje. Naime, usled nelinearnih prenosa informacija u ćeliji i velike složenosti epigenetske mreže, dva dela manipulisane embrionalne ćelije – jezgro koje sadrži genetski materijal iz jedne životinje, i ostatak ćelije koji je pripadao drugoj životinji, retko kada su kompatibilni. Uobičajeni postotak embriona koji se razviju u živo biće iznosi oko 0,3 %, dok je i njihova kasnija celovitost u stadijumu življenja veoma krhka. Uopšte, genetsko modifikovanje je neprirodan proces povezivanja dva genetska materijala korišćenjem takozvanih genskih prenosnih vektora, što je proces koji više podseća na virusno nadovezivanje stranih gena na gene ćelije, negoli na prirodno ukrštanje vrsta. Surovi genetski eksperimenti nam nagoveštavaju da je kartezijanska slika o čoveku kao ukrotitelju Prirode i pored svih ukaza na put jedinstva i holizma, prisutna danas na našoj planeti više nego ikada. Umesto božanske prirode živih bića koja u skladu sa njenim sveopštim postojanjem mogu uređivati sebe i kooperativno evoluirati, ona se danas smatraju mašinama koje je potrebno doterivati spolja i to čovekovim namerama koje počivaju u dubokom neznanju i sebičnim ciljevima.

Genetski eksperimenti, kao što su oni sa žitaricama, pokrenuti su u najvećoj meri ne plemenitim čežnjama utoljavanja gladi, već pre svega težnjama ka profitiranju sa nivoa sa koga se investira u ova istraživanja, te težnjama ka egocentričnom »uspehu« sa nivoa učestvovanja u samim laboratorijskim eksperimentima. Pošto se u svakom vidu naučnog determinizma implicitno isključuje moralna odgovornost istraživača, tako se sva istraživanja doživljavaju kao robotizovano i neodgovorno linearno nadovezivanje na razvoj važeće globalne paradigme, čime sami istraživači postaju slepi za niz teško sagledivih posledica ovakvih eksperimenata. Činjenica da težnje ka profitiranju daleko prevazilaze težnje ka istinskoj jednakosti i ravnopravnosti se ogleda u činjenici da su neke genetski modifikovane žitarice otporne samo na herbicide iste kompanije, što dovodi do zavisnosti poljoprivrednih uzgajivača od patentiranih proizvoda. U planu je i proizvodnja takozvanih terminatorskih tehnologija, odnosno biljaka čija će se semena samouništavati, kako bi odgajivači svake godine morali iznova da kupuju patentirane semenke. Nasuprot genetsko inženjerskim tehnologijama, postoje i razni vidovi organske poljoprivrede, sa nizom ekoloških trikova, od sađenja raznovrsnih biljaka na istom prostoru kako bi se održavao optimalan sastav zemljišta; preko njihovog sistematičnog rotiranja kako bi se kontrolisala koncentracija insekata; korišćenja prirodnih đubriva kako bi se izbeglo narušavanje procesa vezivanja azota od strane bakterija iz korena biljaka; do nepotpunog uništavanja biljnih štetočina, kako bi se održala ekosistemska ravnoteža. Shvatanje da ljudi nisu ukrotitelji Prirode je neophodno da bi se stalo na put genetskim

90

manipulacijama, koje usled neshvatanja holističke uređenosti ćelijskih procesa, dovode do poremećaja prirodnih životnih procesa najpre na lokalnom planu, što zatim može ostaviti nesagledivi trag na budućim organizmima, kao i u čitavoj biosferi. Nove biotehnologije moraju biti zasnovane na posmatranju čuda Prirode, od lepkova i oklopa školjki koji se tako jaki od istih polaznih supstanci ne mogu dobiti u laboratoriji, preko paukovih niti elastičnijih od čelika, pa do šarolikih krila leptira, tananije ispletenih od svake haljine, te na njihovom imitiranju. Umesto izvora bezmernog eksploatisanja, Priroda mora biti naš poštovani učitelj, jer je učenje na lokalnom, isto što i evolucija na globalnom planu.

U osnovi ideje o linearnom genetskom determinizmu stoji redukcionističko sagledavanje živih bića kao mašinskih struktura u okviru kojih je delovanje na celovitost sistema moguće posredstvom delovanja na njegove delove. Jedna od najočiglednijih razlika između mašina i živih bića je u tome što su mašine konstruisane, te se stoga opisuju u funkciji forme, dok se živa bića evolutivno razvijaju, te se opisuju u vidu procesa. Metodologija nauke iz percepcije na bazi razlika izvodi što je moguće preciznije specifikacije forme, iz čega nastaju bezbrojne klasifikacije, dok živi svet teži ka što preciznijoj definiciji smisla, koji se može opisati samo pomoću putanja koje povezuju, odnosno relacija ili procesa. Za određivanje forme neophodno je koristiti se klasičnom linearnom uzročno-posledičnom logikom, dok je za shvatanje smisla, po uzoru na predanja drevnih religija, neophodno služiti se cirkularnom umetničkom logikom koja indukuje svepovezanost, a koja je, kao što vidimo, prisutna na svim nivoima životnih procesa. Međutim, slično kao što funkcionisanje kompjutera zahteva postojanje softvera kao programiranih procesa koji se odigravaju u okviru njegovog hardvera (premda je i forma hardvera posledica procesa na nižim nivoima organizacije), i naša percepcija je u stanju da opaža samo forme na bazi razlika, dok uočavanjem smislenosti pronalazi neophodnu ravnotežu u okviru koje se rađaju radosna i konstruktivna saznanja o svetu oko nas.

U svakom slučaju, s obzirom na holističku celovitost živih bića, redukcionistički prilaz njihovom opisivanju se ne može pokazati uspešnim. Dok kvantitativni modeli zasnovani na ekstrapolaciji formulisanih fizičkih zakonitosti nisu u stanju da predviđaju ponašanja živih bića zahvaljujući njihovoj složenoj nelinearnoj organizaciji, depersonalizujuće statističke korelacije prevode smisaone kvalitete u nasumične, i to sa onoliko manje smisla koliko bi imalo kvantifikovanje ili redundancioni račun nekog umetničkog dela. Indeterminizam kvantnih domena i ireverzibilnosti bioloških pojava zahtevaju da budući naučni opisi svih prirodnih pojava budu u većoj meri okrenuti ka kvalitetima, nego ka kvantitetima. Slično kao što se danas naučno-objektivistički smatra da vrednosti, značenja i smisao koji ljudi pridaju svetu nisu ništa drugo do mehanizmi odbrane ili reaktivni formalni odgovori, i božanstvena živa bića i njihova razmišljanja i osećanja se svode na puke biohemijske mehanizme. Ukoliko se svet iz okvira nauke vidi kao nasumični haotični poredak čestica bez ikakvog smisla ili svrhe, tada se i sam čovek vidi kao sličan kosmički slučaj koji ne ostavlja za sobom nikakve posledice. Ovakvi vidici neizostavno dovode do razočarenja i nezadovoljstava koji se na društvenom planu preslikavaju na mnoštvo interpersonalnih sukoba, te umesto srećne ko-evolucije kroz držanje za ruke i zadivljene zvezdane poglede danas imamo svet takmičarskih shvatanja koji protežira svest o dominaciji, kontroli i moći naspram radoznalosti, skromnosti, saosećanja, zajedništva i svetla spiritualnosti.

91

Redukcionizam i holizam u medicini

Današnjoj je medicini kao savremenoj konvencionalnoj metodologiji ozdravljenja živog sveta neophodno ukazati na put ravnoteže između u nama imanentnih redukcionističkih i holističkih principa. Živa bića su u stanju da opažaju samo razlike između produkata percepcije, što neizostavno dovodi do redukcionističke misaone diferencijacije opažanog sveta na njegove delove koje karakterišu izvesne posebnosti. Međutim, kao kontrateža redukcionističkoj težnji naših umova ka uočavanju raznovrsnosti, Priroda je prožeta skrivenim putevima koji povezuju sve njegove elemente u nerazdvojivu celinu. U okviru kvantno-hologramskih nelokalnih crta sveta svi uslovno podeljeni delovi Kosmosa su u međusobnom neraskidivom kontaktu, i to tako da je celina ta koja upravlja delovima. Delovi sveta poseduju svoje osobine samo u kontekstu celine, te se stoga kvaliteti mogu predstavljati samo kao relacije, odnosno putevi koji se pružaju ka čitavom svetu. Sistemska teorija nam takođe jasno pokazuje da slično kao što se doživljena kontekstualna smislenost akorda sa gitare ne može svesti na skup zvukova koji izviru iz oscilovanja pojedinačnih žica, tako se ni emergentne osobine života ne mogu svesti na funkcionisanje njegovih pojedinačnih delova, bile to jedinstvene ćelije, tkiva, organi ili organizmi izolovani od svoje biosfere. Međutim, slično kao što je savremena nauka u najvećoj meri zadržala redukcionističke ideje klasične nauke, i savremena medicina iz uprošćenih vidika doživljava živa bića kao trivijalne biohemijske mehanizme, međusobno jednake mašine sastavljene od delova koje je najjednostavnije, slično auto-mehaničarskom zadatku, lokalno popraviti ili eventualno zameniti u slučaju kvara. Ovakvo stanovište je u potpunoj suprotnosti sa holističkim pogledom na svet u kome su svi, i najmanji delovi živih bića neraskidivo povezani, ne samo među sobom, već i sa čitavom okolinom.

U čitavom živom svetu se fragmentisanje kao osnovni naučni i medicinski pristup sagledavanju postavljene problematike poistovećuje sa nezdravim stanjem, dok se osećanje celovitosti, ispunjene kosmičke pripadnosti poistovećuje sa zdravljem. Dok se savremena medicina uglavnom bazira na korišćenju pojma lečenja kao najčešće veštački interferirajućeg načina ozdravljenja, holističkiji pojam isceljenja ukazuje na povratak celovitosti, odnosno ravnoteže između jedinstvenih samo-organizacionih principa imanentnih u živim bićima i njihove svepovezujuće harmonične usklađenosti sa složenijim nivoima organizacije života, počev od društvene zajednice i lokalnog ekosistema preko planetarne biosfere pa sve do globalne, kosmičke svesti.

Kao posledica predstavljanja živih bića kao mehaničkih organizama, u okvirima savremene medicine se lokalno manifestovane bolesti leče lokalizovanim sredstvima. Međutim, lokalne manifestacije bolesti u holističkim viđenjima ne poseduju svoj uzrok na lokalnom, već uvek na holističkom planu, te se stoga one same posmatraju kao simptomi jednog globalno narušenog zdravlja. Istiniti uzrok bolesti se može tražiti samo na nivou interakcije uma i čitavog tela, odnosno holističkog odnosa bića sa svojom sredinom. Slabosti redukcionističkog pristupa savremene medicine se ogledaju u činjenici da premda je ovakav prilaz najčešće uspešan u slučaju infektivnih bolesti (koje se u holističkijem svetlu opet mogu sagledati kao simptomi jedne globalno neusklađene interakcije), pokazuje se apsolutno neprikladnim za lečenje većine bolesti savremenog

92

doba koje postoje u relativno higijenskim sredinama, što ukazuje na njihov uzrok na definitivno holističkijem planu.

Savremena redukcionistička medicina je u opštem slučaju efikasna kada je u pitanju otklanjanje simptoma bolesti, dok pravi uzrok narušenog zdravlja pomoću njene metodologije najčešće ne biva razotkriven. Neuspešnost isceljenja životnosti je u ovom slučaju posledica redukcionističkog biohemijskog pristupa spoznavanju živog sveta u okviru koga se na pitanja koja počinju sa »zašto«, odgovara kao da je pitanje počelo sa »kako«, odnosno ukazivanjem na mehanizam procesa, a ne na njegov pravi uzrok. Stoga lečenje na bazi savremene medicine predstavlja interferiranje sa biohemijskim molekularnim mehanizmima koji su identifikovani kao telesna manifestacija bolesti, i to najčešće sa nesagledivim posledicama, koje gotovo da nikad ne otklanjaju pravi uzrok narušenog zdravlja. Pravi uzrok bolesti kao gubitka holističke celovitosti se uvek nalazi na mentalnom planu koji se manifestuje kao misaona interakcija pacijenta sa okolinom.

Većina lekara danas uglavnom prepisuje pacijentima medikamente kao načine otklanjanja bolesti, iako se zna da ovakve strane hemikalije narušavaju prirodni imunitet, vode formiranju novih formi otpornijih mikroorganizama, i naravno, najčešće uklanjaju samo simptome bolesti. Razlog veoma velike vezanosti savremene medicine za korišćenje hemoterapije kao osnovne metode ozdravljenja se u mnogim državama može naći u profitiranju farmaceutskih kompanija, koje usled svoje finansijske moći imaju veliki politički uticaj, koji se prostire na sve sfere informisanja, od reklama na televiziji do članaka u profesionalnim, pa i popularnim časopisima. Lekovi koji se koriste u konvencionalnoj medicini današnjice (kao uostalom i mnogi rafinirani »hranljivi« proizvodi) su neprirodno koncentrisani, i pored toga što je poznato da se u Prirodi lekovite materije nalaze u razblaženim, te stoga holistički delotvornijim oblicima, s obzirom da smo i mi prirodna bića. Međutim, prirodna jedinstvenost ljudskih bića i Prirode je u neskladu sa shvatanjima savremene medicine zasnovane na dualističkoj podeljenosti misaonih i telesnih supstanci, sveopštoj sebičnoj borbi za opstanak kao pokretaču evolucije, te i ideji o čoveku kao ukrotitelju Prirode. U holističkim pristupima medicini se neguje monistički stav nerazdvojivosti uma i tela odakle se rađa svesnost o važnosti delovanja prvenstveno na um putem podsticanja dobrih misli, koje se zatim blagotvorno, isceljujuće preslikavaju i na čitavo telo.

Usled kartezijanskog nasleđa savremene medicine, korišćenje dehumanizovanih mašina kao medicinskih tehnologija uzima sve više maha u postupcima lečenja, i pored činjenice da je za podsticanje ozdravljenja neophodan osećaj zbližavanja i povezivanja sa čitavim svetom oko nas, a što međuljudska interakcija i uopšte interakcija sa životom spolja jedino može inicirati. Intuitivne moći lekara se suzbijaju izričitim zabranama o njihovoj primeni, već se umesto toga insistira na objektivnom kvantifikovanju, što dovodi do sve daljeg razdvajanja između pacijenta i lekara, iako je njihovo zbližavanje i topli, saosećanjem ispunjeni ljudski odnos esencijalan za razvijanje osećaja samopouzdanja kod pacijenta. Bića sama sebe isceljuju, a ne lekari, koliko god se mislilo u savremenom društvu da je obrnuto. Isceljujuće moći, koje su imanentne u ljudskim bićima i koje bi trebalo prvenstveno pronalaziti i potencirati, koče se i čine pasivnim posredstvom shvatanja savremene medicine o lečenju stranim dejstvima spolja. Holističke metode isceljenja se baziraju na iniciranju procesa samo-isceljenja i to tako da se rečima ova inicirajuća životna interakcija ne može opisati. Poznato je da su mentalni poremećaji specifično ljudska pojava u živom svetu, i to najverovatnije usled toga što ovakvi

93

poremećaji neizostavno podrazumevaju mešanje simboličkih ideja o Prirodi sa samom Prirodom. Reči kao sintaksički simboli formalnih sistema su same po sebi redukcionističke, s obzirom da izražavaju ograničeni, uslovno izdvojeni i relativni smisao. Stoga je medicinsko insistiranje na korišćenju strogo definisanih sintaksi, koje bi trebalo da imaju objektivan i nepromenljivi smisao i značaj, nekompatibilno sa holističkim isceliteljskim težnjama i doprinosi misaonom udaljavanju živih bića u čijoj se isključivo interakciji rađaju obostrani isceljujući efekti. Ipak, upregnute sa muzikom, dinamikom, trenutnim, spontanim izražajem i nahođenjem na pravi put reči često imaju isceljujući efekat.

Dok se u okvirima redukcionističke paradigme podrazumeva da se lečenje delova odražava na isceljivanje celine, pod holističkim metodama ozdravljenja ili očuvanja zdravlja se podrazumevaju svi vidovi isceljujuće interakcije koji se prostiru od telesne celine ka njenim delovima. Pošto telesna celina ima smisao samo u kontekstu svoje sredine, odnosno čitave biosfere, tada se u opštem slučaju zdrav, holistički odnos bića sa svojom sredinom ispunjen pažnjom, dobronamernošću i altruizmom odražava i na harmoničnu samo-organizaciju njegovih delova. Osećanje spiritualne svepovezanosti se neizostavno odražava kako na uviđanje sopstvene kosmičke pripadnosti, tako i na spontanu usklađenost misli, pokreta i svih metaboličkih procesa. Razni vidovi telesnih usklađenih i smisaonih pokreta, pravilnog disanja, održavanja celovitog bioenergetskog toka opuštanjem napetih telesnih tačaka, iskazivanja osećanja, pevanja, plesa i sl. u jednostavnijoj klasifikaciji predstavljaju holističke metode isceljivanja. U nešto fundamentalnijoj definiciji, pod holističkim metodama isceljenja bi se podrazumevala kontrola misaonih tokova kao hijerarhijski viših nivoa (u odnosu na telesni nivo) na kojima je potrebno razviti osećaj celovitosti koji se istovremeno preslikava na niže sistemske delove tela. U takve, spiritualne metode bi se uključile još i mnoge drevne istočnjačke discipline kao npr. Joga, Tai Ći, vežbe meditacije, vizuelizacije, negovanja dobrih misli i slično. Za razliku od redukcionističkog viđenja sveta u okviru koga se interakcije pružaju samo od nižih nivoa složenosti ka višim, holističke interakcije se pružaju obostrano u svim smerovima i između svih nivoa organizacije. Primenom holističkih metoda isceljenja ili očuvanja zdravlja indukujemo osećaj celovitosti ne samo na telesnom nivou, već i na nivou harmonične svepovezanosti i jedinstvenosti sa čitavim svetom. Nabrajanje disciplina je ovde dato u funkciji opisa, a svaka podela na bilo koje holističke discipline je po definiciji redukcionističkog karaktera (slično kao i svaka definicija) i vodi redukovanju njihovih pojedinačnih holističkih osobina na same sintaksičke forme kojima se može pridodati samo ograničeni semantički sadržaj u okviru koga uvek postoje neke putanje koje bivaju neprimećene.

Klasifikovanje je u srži redukcionističkih shvatanja i to je i jedan od razloga trivijalizacije pacijenata u okvirima medicine današnjice. Ne shvatajući da je svaki detalj Kosmosa, kao i svako živo biće posebno, neponovljivo i jedinstveno (isto kao i sva druga bića), u okviru savremene medicine se bića tretiraju šablonski, svrstavanjem u grupe definisane spoljašnjim simptomima, što apsolutno ne znači da svi oni zahtevaju identičan postupak ozdravljenja. Lekari se danas, slično kao i naučnici, specijalizuju u posebnim oblastima medicine i anatomije, te stoga uglavnom postaju obučeni samo za neke delove tela, i ono što postignu kao rezultat u lečenju dela za koji su obučeni, može lako imati kontraefekat na nekom drugom delu tela. Podela na lekare koji su specijalizovani da leče telesne bolesti i psihologe i psihijatre koji leče mentalne poremećaje predstavlja

94

raspuknutu vezu na osnovu koje bi se u sferama savremene medicine mogao steći i preneti uvid u uticaje misli i emotivnih stanja na zdravlje. U savremenoj medicini njene posebne, razdvojene oblasti – neurologija, endokrinologija i imunologija proučavaju tri podsistema složenih živih bića za koje se danas zna da su u stalnoj komunikaciji, te da predstavljaju jedinstvenu telesnu psihosomatsku mrežu. Misli i osećanja su neraskidivo povezani sa biološkim aktivnostima, te je povratak jedinstvu Uma i Prirode neophodan da bi se sagledali pravi uzroci svih bolesti koji uvek nastaju u samom umu, odnosno njegovoj stresnoj interakciji sa Prirodom.

Posebno interesantna ilustracija odnosa današnje medicine prema procesima ozdravljenja je opažanje da je u njenoj terminologiji ključna reč bolest, a ne zdravlje. »Nemoj da misliš na slona«, i naravno svako će pomisliti na slona. Sličan efekat se dešava sa ovakvom zamenom ključnih termina, jer medicina bi trebalo da bude metoda ozdravljenja, a ne lečenja bolesti, što je svakako velika razlika, jer težiti da se izleči ili spreči bolest, nije isto što i želeti da se ozdravi ili bude zdrav. Savremenoj medicini kao socijalnom sistemu je danas neophodna svesnost o tome da se svako narušavanje prirodne harmonije zdravlja dešava najpre u umu, i da je nezdravo stanje tela samo znak koji nam ono šalje kada nešto sa našim mislima ili delima, odnosno semantičkom interakcijom sa okolinom nije onako kako bi trebalo da bude. Poznati su placebo efekti, odnosno isceljujući efekti okarakterisani kao gotovo podjednako pozitivni bilo da su pacijentima koji su se žalili na depresiju davane pilule koje nisu bile predodređene da imaju nikakav biohemijski uticaj na telo, ili stvarni sedativi, što implicira krucijalni uticaj uma i vere na zdravlje. Dobre misli isceljuju i neguju osećaj celovitosti kako uma i tela kao neodvojive celine, tako i ove celine kao neodvojivog i harmonizovanog dela ekosistemske zajednice.

Rezultati viševekovnog ispitivanja živog sveta od strane savremene medicine su doveli do postojanja bezbrojnih definicija mnoštva bolesti, i to najčešće u predstavama najrazličitijih mikroorganizama koji su naši neprijatelji i koji nas neprekidno napadaju želeći da nas pojedu ili iskoriste za svoje niske pobude. Međutim, pri tome savremena redukcionistička medicina, kao što ćemo videti, nije u stanju da nam pruži jasnu i celovitu definiciju zdravlja. Opšti stav savremene medicine o vrebanju raznih klica sa svih strana dovodi do osećanja panike i straha, uobičajenog kod savremenog čoveka, sa posledicama nezdravih odnosa u okviru prirodne zajednice u kojoj je umesto uspostavljanja simbiotičke, radosne povezanosti potrebno braniti se od napada tih nevidljivih zloća, te ne puštati druge ljude koji po mogućstvu i po zakonima statistike nose razne klice koje nas mogu zaraziti, pa i neskromno pretrpavati potrošačke korpe. Poznato je da zdrava, harmonična uređena organizovanost mnogih esencijalnih delova živih bića zahteva prisustvo bakterija, kao i da životinje odgajane u uslovima potpune izolacije od mikroorganizama poseduju anatomske i telesne abnormalnosti. Pojedinačni organizmi se u okvirima holističke medicine ne mogu videti kao bića koja se stalno bore protiv stranih bakterija koje teže da ih pojedu, već kao složeni mozaički ekosistemi koji postoje samo zahvaljujući simbiotičkim odnosima između više vrsta živih bića. Podsetimo se da su isključivo bakterije barem 2 milijarde godina, meljući zemaljske stene, regulišući temperaturu i sastav atmosfere, pripremale put za evoluciju viših vrsta, a i da su danas neke od njih, kao na primer one koje vezuju azot iz vazduha u molekule amonijaka, esencijalni delovi ciklusa ishrane biosfere, te bez njih ne bi bilo ni viših stupnjeva života. Slično kao i Priroda, i samo zemljište se u kartezijanskim vidicima vidi kao prljavština, a ne kao sveta materija, prepuna životnih ciklusa na čijoj osnovi nastaju i

95

složeniji oblici života kao što su i sama inteligentna bića. Izazivanje straha i ratobornog odnosa sa Prirodom kao posledice neholističkih stavova savremene medicine vodi do razvijanja redukcionističkih osećanja u živim bićima - osećanja izolacije, težnje ka borbi protiv drugih, sebičnom uzimanju naspram holističkog davanja itd. Stoga je sasvim prirodno da se pitamo u kolikoj meri današnja medicina zaista ozdravljuje svet ? U kolikoj meri su redukcionistička viđenja iz kojih se rađa ideja o odvojenosti ćelija, organa, ljudskih jedinki i drugih »individua«, te o izolaciji i usamljenosti uma i tela, pogodna za indukovanje isceljujućih osećanja zajedništva, poverenja, predanosti i opšte ekosistemske usklađenosti, personalnog i socijalnog blagostanja ? Da bi savremena medicina postala kompletna u isceliteljskom odnosu prema živom svetu, u njenim okvirima je neophodno prihvatanje holističkih viđenja sveta u kojima odnos prema celini dolazi pre odnosa prema delovima, kao i shvatanja da um ima primarni efekat na zdravlje tela, te da stoga i zdrav čovek ne može da se razboli.

Zdravlje se u medicini uglavnom standardno definiše kao telesno, mentalno, (ponegde i duševno25) i socijalno blagostanje pojedinca. Međutim, kada je potrebno dalje definisati svaki od ova tri naizgled odvojena dela jednog univerzalnog blagostanja bića, u medicinskoj mapi sveta se već nailazi na poteškoće. Kako definisati telesno zdravlje, a da ono ne bude ekvivalentno nedostatku bolesti (vidi komentar o slonu), kako definisati mentalno zdravlje pored neizostavnog stvaranja straha i egoizma kao posledica važeće medicinske paradigme o kartezijanskoj podvojenosti, te kako definisati socijalno blagostanje, odnosno mir i zadovoljstvo pojedinca u duhu zajednice koje je tako retko ovih dana, i to u mnogome usled dominacije redukcionističke metodologije istraživanja i doživljavanja sveta na gotovo svim poljima ljudskih delatnosti. Zdravlje se u dominantnoj planetarnoj paradigmi medicine često pojednostavljeno definiše kao stanje normalnih telesnih funkcija i bioloških procesa, odakle je jasno da se stanja uma i blagostanje na socijalnom nivou ovde ne uzimaju u obzir kao direktni donosioci zdravlja. Ovakvo dodatno redukovanje standardne definicije zdravlja je posledica redukcionističkih modernih shvatanja o objašnjavanju ponašanja, stanja uma i interakcije među jedinkama isključivo na osnovu »fundamentalne« genetske šifre, što čini idejnu osnovu paradigme genetskog determinizma. Savremena psihijatrija, preuzimajući znanja iz polja genetskog determinizma, čak i uzroke mentalnih bolesti i društveno nekooperativnog ponašanja pokušava da objasni na molekularnom nivou, te koristi medikamente za njihovo lečenje, ne uviđajući istinski koren ovakvih problema u mislima. Na taj način se i nemoralno, destruktivno ponašanje opravdava genetskim poreklom, što je analogno nepostojanju moralne odgovornosti na polju naučnog istraživanja Prirode koje je opstajalo sve dok i demonski posmatrač iz katerzijanskog viđenja podvojenog sveta uma i materije nije bio ponovo vraćen u životni Kosmos. Ideja paradigme genetskog determinizma o modifikovanju gena u cilju prevladavanja svih bolesti besmislena je, jer je danas opšte poznato da uzročno-posledični niz »geni - proteini - telesne osobine« nije prava slika stvarnosti, već su DNK i njeni geni samo jedna informacija u kružnim vezama sa povratnom spregom, tako da bi uticaj na same gene samo doveo do poremećaja ovih prirodnih ciklusa.

Danas postoje mnogi pokušaji da se ujedine ili barem približe redukcionistička metodologija medicine sa holističkim pristupima procesu ozdravljenja. Međutim, kao i u nauci, a i u mnogim drugim ljudskim delatnostima, ovakvi pokušaji se moraju zasnivati na unakrsno prožetom korišćenju dveju metodologija. Istovremena spontana autonomija i

96

religiozna otvorenost prema celini, neophodni za zdravu inkorporiranost bića u svoju sredinu, slično kao i redukcionistički i holistički vidici, te i svi drugi Jin-Jang polariteti ne poseduju po jednu dobru i lošu stranu, već je dobra njihova uravnoteženost, a loše zanemarivanje jednog polariteta na račun potenciranja drugog. Isključiva insistiranja na naučnom redukcionizmu zasnovanom na kvantifikovanju, a ne kvalifikovanju i uočavanju putanja koje povezuju, nisu pogodna za inkorporiranje holističkih viđenja u svoje sheme, jer se umetnost isceljenja ne može kvantifikovati. Pokušaji inkorporiranja holističkih vizija u redukcionistički metodološki aparat savremene medicine dovode do toga da se u težnji objedinjavanja ovih dveju principa, ljudima pružaju oficijalni kursevi na kraju kojih oni dobijaju diplome o obučenosti za pružanje ljubavi i milostivosti. Najzapanjujuće je što bi im u mnogim državama bilo zakonski zabranjeno da bez ovakve diplome profesionalno pružaju ove sveljudske dobronamerne osobine, što je samo još jedna posledica robotizovanog redukcionističkog pogleda na svet prisutnog u savremenom društvu.

U težnji da se holističke metode ozdravljenja približe ljudima, brojni su pokušaji da se redukcionističkoj medicini ukaže na korisnost i uspešnost ovih metoda, ali jezikom i metodologijom redukcionističke nauke. Tako su eksperimentalna verifikovanja i eventualna priznavanja dejstva molitve, koja se u svom najiskrenijem transcendentalnom obliku može shvatiti kao vrhunac holističkog pristupa globalnom isceljenju, zapravo pokušaji nasilnog inkorporiranja svetih doživljaja Prirode u uske redukcionističke okvire, gde bi tako veličanstvena, rečima neobjašnjiva delovanja bila svedena na puki sintaksički i aktovni šablon. Jedna stvar je razvijanje unutrašnjih holističkih osećanja brižnosti i saosećanja, dok je potpuno suprotna stvar svođenje ovakvih svetih osećaja na sintaksičku formu bez unutrašnjeg povezivanja i stalnog iznova traženja večno promenljivog posledičnog semantičkog sadržaja. Stoga tako neiskren i nepovezujući efekat ima tvrdnja da nešto osećamo više nego što to stvarno osećamo, slično kao i kada nekome samo sintaksički ili fonetički, ali ne i semantički poželimo dobar dan. Uopšte, vera ne bi trebalo da bude cilj, odnosno tema za dokazivanje i naučno potvrđivanje, jer je to, na kraju krajeva, i u suprotnosti sa značenjem same njene reči, već bi ona morala biti polazno shvatanje, shvatanje iz koga izviru naši dalji motivi, misli i dela.

Pošto su i čovek i Priroda holistička bića čije celine vrede mnogo više od sume njihovih delova, holističke metode isceljenja su danas neophodne. Za holističko isceljenje se ne mogu koristiti savremeni mehanistički principi lečenja zasnovani na mašinskoj, semantički fiksiranoj, objektivističkoj i ukrućavajućoj interakciji i korišćenju neprirodnih medikamenata. Holističko lečenje se izvodi veoma neuobičajenim i nesagledivim metodama za savremenu medicinu, a to su dodir, razgovor, vizuelizacija, misaono prihvatanje, obraćanje pažnje i naravno, ljubav. Svaka naša misao je suptilna interakcija sa Prirodom koja se pruža kroz čitav Kosmos i koja je u stanju da indukuje osećanja celovite svepovezanosti u bilo kom njegovom delu. Dobri iscelitelji nam neće pričati kako treba lečiti, već će na svakom koraku i sa svakom mišlju iznova obnavljati svoju moć saosećanja, isceljivati i holistički učiti ljude da isceljuju, te ne koristeći klasične sklopove smisaonih kompozicija reči, već preko njih, putem čiste transcendentalne semantike. Holistička moderna medicina je posledica podsećanja na predanja mudrih ljudi iz prošlosti o telu kao projekciji uma, te stoga i o zdravlju koje potiče iz mira uma, a očuvanjem zdravog uma i zdravih misli, biće zdravo ne samo naše telo, već i čitav svet.

97

Život kao samo-organizacija

Živa bića i ne samo što su za razliku od mašina sa fiksnim delovima daleko fleksibilnija i plastičnija, ona su pre svega samo-organizacioni sistemi, što znači da uređenost njihove strukture i funkcije nije nametnuta od strane sredine, već je uspostavljena od strane samog sistema, koji se usled prisustva nelinearnih povratnih dejstava ne može predstaviti kao sistem manjih jedinica. Jedan od standardnih redukcionističkih pristupa opisivanju psihološkog aspekta živog sveta je takozvani robotski model u okviru koga se ponašanje* živih bića objašnjava uslovljavajućom shemom »podsticaj-odgovor«. Živa bića se, iz okvira ovih mehanističkih teorija vide kao reaktivni sistemi, koji u skladu sa nepromenljivim, jednoznačnim i predvidljivim zakonitostima, odgovaraju na fizička dejstva sredine. Svaki postupak bilo kog živog bića bi se, na osnovu ovog modela, slično determinističkom prilazu fizici, te i kompletnoj nauci iz redukcionističkih okvira, mogao predvideti u konačnom vremenu ukoliko bi se svi zakoni Prirode i granični uslovi mogli poznavati sa savršenom preciznošću. U ovom modelu živog sveta se značaj i smislenost koju bića pripisuju svojoj interakciji sa sredinom u potpunosti poistovećuje sa uslovljenim odgovorom, na osnovu čega se, između ostalog, negira i svaka specifičnost i kreativnost koja proizilazi iz svesti samih bića. Za realne sposobnosti slobodnog odlučivanja, radoznalost koju donose unutrašnja pitanja, kao i božansku nepredvidljivost iz perspektive inteligentnih bića nema mesta u ovakvim mehanističkim modelima živog sveta. Međutim, zahvaljujući sagledavanju živog sveta iz perspektive sistemske teorije danas je poznato da refleksi u klasičnom smislu nisu jedinice ponašanja, već samo efekti regulacionih mehanizama koji figurišu na interfejsu razmene informacija između Prirode i samostalno organizovanih živih bića. Unutrašnja aktivnost, u kojoj je sagledan evolutivni potencijal kako bića na individualnom, tako i čitave kosmičke biosfere na globalnom planu, daleko je fundamentalnija od jednostavnog reagovanja bića na podsticaje sredine.

Postojanje samo-organizacionih principa u živome svetu ne znači da su živa bića izolovana od okoline. Naprotiv, ona su neodvojiva od okoline, jer ne samo što je neprekinut odnos bića sa sredinom neophodan preduslov njihovog postojanja, već i smisao živih bića opstaje samo u kontekstu njihovih celokupnih relacija sa Prirodom. Međutim, stalna interakcija sa okolinom ne određuje njihovu organizaciju. Živa bića sa termodinamičke tačke gledišta predstavljaju otvorene sisteme, što znači da sa svojom okolinom razmenjuju kako energiju, tako i materiju, što im između ostalog, omogućava postojanje u stabilnim stanjima visoke organizacije, izvođenje rada i kreativno pružanje ka stanjima bogatije uređenosti. Nelinearne povratne sprege koje figurišu u interakciji živih bića sa okolinom su u mogućnosti da postepeno dovode do stanja veće uređenosti u procesima učenja, odnosno konstruktivne obrade informacija iz sredine. Međutim, i pored svoje termodimaničke otvorenosti, živa bića na svoju strukturu i funkciju utiču samostalno, te se nijedan živi sistem, stoga ne može usmeravati od strane bilo kog svog

* Ponašanje predstavlja tipično redukcionistički pojam, s obzirom da ga je moguće definisati samo u referentnom okviru posmatrača koji razdvaja posmatrano živo biće od prirodne sredine sa kojom ono interaguje, i to u uslovima u okviru kojih »ponašanje« podrazumeva kretanje primetno posredstvom perceptivnih moći posmatrača. Stoga se okretanje latica cveća pod dejstvom gradijenta svetlosti obično ne smatra ponašanjem, za razliku od primetnog pokretanja životinja i ljudi. Ono što opisujemo kao ponašanje, predstavlja zapravo pogled spolja na unutrašnje strukturne promene u okvirima bića.

98

dela ili okoline, već se njegova evolucija odigrava isključivo pod dejstvom celine. Svet se, drugim rečima, ne može promeniti menjajući druge, odnosno tuđe interakcije sa okolinom, već samo menjajući sebe, odnosno sopstveni semantički odnos sa Prirodom.

U savremenoj psihologiji je još uvek gotovo opšte prihvaćen stav o realnoj izvodljivosti oblikovanja odnosa pojedinačnih bića prema svetu posredstvom uslovljavanja, slično čuvenim Pavlovljevim eksperimentima sa psom, hranom i zvoncetom. U ovakvim psihološkim modelima ne samo da se živa bića vide kao trivijalni roboti čiji se program može dizajnirati jednostavnim finansijskim ulaganjem sa socijalnih nivoa, već se sve božanstvene, altruistične odluke živih bića prevode u težnje ka zadovoljavanju isključivo sopstvenih potreba i interesa. Težnja ka unapređenju drugih bića posredstvom edukacije, druženja, ispoljavanja kreativnosti i istraživačke interakcije se prevodi u uslovljeno nagrađivanje radi obavljenog posla. Umesto evokacije kreativnih potencijala bića u interakciji, sa tačke gledišta ovih teorija postojano je samo pasivno mehaničko podešavanje. Umesto ponašanja koje je, slično plesu bez plesača, samo sebi svrha, najdivnija svepovezujuća osećanja se iz ugla teorija o uslovljenom učenju doživljavaju kao sekundarne težnje sazidane na čulnim osetima. Mehanistička ideja o uslovljavanju kao osnovi učenja pokreće točkove svakodnevno prisutnih samo-reklamiranja, komercijalizacije, te i svih drugih pokušaja manipulišućeg oblikovanja ljudskih potreba skladno sebičnim, egocentričnim, ekonomskim i političkim interesima. Uz ovakvu robotsku nauku o živom svetu razumljiv je tako čest »gubitak identiteta« u savremenom društvu, prouzrokovan neizvodljivošću uočavanja povezujućih, uticajnih puteva koji pružaju smislenost postojanju. Svest o prisutnosti jedinstvenih i neponovljivih samo-organizacionih aktivnosti imanentnih u svim živim bićima je Put tolerancije, mirnodopskog razmišljanja i jasnosti i ubeđenosti u univerzalnu Lepotu koja se iz unutrašnjosti svakog živa bića pruža u nedogled Kosmosa.

Živa bića se ni iz psihofiziološke perspektive ne mogu doživljavati kao redukcionistički skupovi »molekularnih« jedinica, bilo da su to refleksi, oseti, moždani centri, pojačani odgovori, instinkti, faktori i sl., već samo kao holistički sistemi dinamičke uređenosti »delova« i procesa koji su u neraskidivoj međusobnoj interakciji. U ponašanju živih bića, odgovori na dejstva sredine se superponiraju na njihove samo-organizacione ritmičko-lokomotorne aktivnosti, te stoga dejstva sredine ne predstavljaju uzroke procesa u bez njih inertnom sistemu, već ona samo iniciraju ili modifikuju autonomne životne procese i to u onolikoj meri u kojoj samo-organizaciona aktivnost bića to dopušta. Usled holističke objedinjenosti atomskih i molekulskih entiteta u organizaciju živih bića, pojave koje izviru kao posledice njihovog funkcionisanja zavise samo od organizacije bića, ali ne i od fizičke prirode njegovih komponenti. Jedinstvena samo-organizacija bića određuje specifičan spektar dejstva sredine na koja ono može reagovati, te su doživljaji sveta iz perspektive različitih živih bića uvek različiti i neponovljivi. Stoga, ono što bića doživljavaju kao njihov svet ne predstavlja uzrok njihove percepcije, već pre njen rezultat, te svako živo biće nije samo pasivni prijemnik informacija iz sredine, već stvaralac sopstvenog Kosmosa.

U autopoietičkoj teoriji samo-organizacije živog sveta, način na koji živa bića vide i doživljavaju svet je, usled pretpostavke o nemogućnosti specifikovanja strukturnih promena u živim bićima posredstvom samo interakcije sa okolinom, neraskidivo povezan sa njihovom biološkom i socijalnom prošlošću. Stoga se dobronamernim ukazivanjem pažnje Prirodi obogaćuju kako pogledi na svet živih bića, tako i njihove samo-

99

organizacione aktivnosti. Međutim, u cirkularnim uzročno-posledičnim spregama u okviru kojih je svaki uzrok istovremeno i posledica i obrnuto, poreklo sistema, a time i slike Kosmosa iz naše perspektive, izgleda sakriveno, što je shvatanje koje može izgledati zvezdano vrtoglavo usled nepostojanja nikakvog fiksiranog referentnog okvira. Iz ovakve dinamičke nelinearne organizacije živih bića sledi nemogućnost apsolutne spoznaje Uma o spoznaji spoznaje sveta (o čemu govori Gedelova teorema), te stoga i nerazdvojivost procesa življenja i saznanja*. Pošto je unutrašnja misaona refleksija pomoću koje se otkrivaju putevi saznanja, usled pokušaja da se misaonim instrumentom spoznaje spozna instrument spoznaje, samo delimično izvodljiva, tada je Priroda neophodna za reflektujuće otkrivanje ključnih konstelacija naših unutrašnjih relacija, te time i potpunu samo-realizaciju živih bića. Referentni sistem subjekta se stoga uvek nalazi na čarobnom Putu koji povezuje subjekat i predikat, jer ovakav doživljaj stvarnosti u okviru koga se samo kroz »Tebe« može ispoljiti imanentna lepota subjekta, predstavlja put ka ispunjenju života svevišnjom srećom i kosmičkom Ljubavlju. Samo-organizacija živih bića i njihova uvek uzajamna interakcija sa prirodnom sredinom, stoga predstavljaju dva arhetipska polariteta neophodna za nastanak i postojanje igre života.

Istovremena unutrašnja samo-organizacija i otvorenost za dejstva sredine u sklopu svih živih bića čine svaku ekosistemsku i društvenu sredinu »strukturno kuplovanom« na nivou bilo pojedinačnih ćelija, tkiva, organa, organizama, ili čitave planetarne i kosmičke biosfere. Naime, sve strukturne promene u pojedinačnim bićima, inicirane bilo posredstvom učenja ili adaptacijom na dejstvo sredine, direktno i istovremeno se odražavaju na sve životne entitete iz okruženja bića. Zahvaljujući imanentnim samo-organizacionim procesima, živa bića nisu mehanistički računarski sistemi u okviru kojih bi se mogli definisati ulazni i izlazni podaci, već nepredvidljiva i jedinstvena misaona bića čije ideje i postupci imaju recipročne efekte na njihovu sredinu. Svesnost o svim suptilnim efektima kojima naša interakcija sa drugim bićima obasjava čitavu biosferu je danas neophodna. Svaka naša misao i svaki rezultat percepcije u okviru koga vidimo svet sopstvenim, unutrašnjim očima predstavlja subjektivno doživljavanje Prirode, ali koje je neraskidivo povezano sa egzistencijom i evolucijom čitave biosfere. Usled efekta strukturnog kuplovanja, bilo dejstvom sredine ili samo-organizacijom inicirane transformacije živih bića se uporedo odigravaju i u njihovoj prirodnoj sredini. Za razliku od redukcionističkih doživljaja živog sveta, sistemski pogled neraskidivo povezuje bića sa svetom oko njih, jer su i bića i Priroda u stanju da samo u ovom drugome ogledaju sopstvenu lepotu. Unutrašnjom refleksijom Prirode, živa bića su u stanju i da dožive esencijalnu spoznaju o tome koliko je važno uočavanje puteva između različitih doživljaja sveta iz okvira različitih bića, te i o beskrajnoj vrednosti i bliskosti podsticanja rađanja sveta Lepote, mira i tolerancije u svakome od nas. Do tada, svako novo saznanje o važnosti misli i reči, smisla i harmonije je po jedan džinovski korak na putu istinskog napretka živog sveta.

Još dve bitne definisane osobine živih bića iz okvira sistemske teorije, koja je bez uvođenja kvantne svepovezanosti došla do zaključka o istovremenoj celovitosti i samostalnosti, te ekopovezanosti i jedinstvenosti živih bića, su samo-obnova, odnosno sposobnost živih bića da konstantno obnavljaju i recikliraju svoje komponente dok

* U ovoj teoriji se smatra da je u dinamičkim kružnim uzročno-posledičnim vozovima i razlog lakog navikavanja živih bića na bilo koja dejstva sredine, te njihovih sposobnosti percepiranja samo razlika, kao i bezgraničnih saznajnih domena svakog bića, čak i posredstvom samo unutrašnjih, reflektivnih spoznaja59.

100

zadržavaju integritet celine; i samo-transcendencija, odnosno sposobnost kreativnog pružanja izvan fizičkih i mentalnih granica u procesima učenja, razvoja i evolucije. Većina živih bića poseduje hijerarhijsku uređenost sa više nivoa (...organizam, organi, tkiva, ćelije...) u okviru koje su naizgled nepromenljive strukture postojane u uslovima stalne razmene komponenti na nižim nivoima uređenosti. Tako živa bića stalno obnavljaju svoje ćelije, koje stalno obnavljaju svoje komponente, koje stalno obnavljaju svoja sastavna hemijska jedinjenja itd. Što deo Prirode pripada višem stupnju organizacije i kompleksnosti, to je njegov period recikliranja duži, te se tako biohemijski makromolekuli obnavljaju znatno češće od ćelija, koje se obnavljaju češće od živih bića, koja su opet postojana kraće od planetarne biosfere koja je komponenta organizacije još postojanijih zvezda, Galaksija itd. Putanje informacija koje se prenose između nivoa organizacije živih bića su nelinearne i pružaju se između svih nivoa i u svim pravcima. Emergencija holističkih osobina rezultuje u stvaranju novih kvaliteta koji su bili nepostojani u stanju koje je prethodilo nastanku emergentne osobine. Ovakve karakteristične holističke pojave koje predstavljaju kreativni napredak Prirode, imanentne su u živom svetu i ne mogu se eksplicitno objasniti ili predvideti redukcionističkim modelima.

Osnovna karakteristika samo-organizacionih načina funkcionisanja živog sveta su nelinearne kružne logičke strukture sa povratnim spregama. Dok smo tokom edukacije uglavnom učili da baratamo sa linearnim modelima stvarnostima, moramo shvatiti da su oni izuzetna retkost u živome svetu, gde je praktično sve podložno kružnoj logici. Jedan od najvažnijih razloga zašto se u školi malo družimo sa kružnim logičkim sistemima je u njihovoj složenosti, te i u činjenici da su oni samo u retkim slučajevima matematički rešivi. Bitna razlika između robota i živih bića, gde obe klase pokretnih tela koriste povratne sprege za funkcionisanje, je u tome što mašine i svi kibernetički sistemi traže optimalni put krećući se ka zadatom cilju, dok su živa bića jednostavno na Putu. Većina naših nesvesnih procesa su kibernetički u smislu da uključuju povratne sprege. Ukoliko stojimo nama nije cilj da stojimo, već nesvesno primenjujemo povratne sprege između naredbi mozga i čulnih percepcija. Što više ciljeva nosimo u svesti, to više ometamo prirodne samo-organizacione procese imanentne u nama. Biti u svesti na stanju Puta znači biti od slikovitih i jezičkih misli imenovanja okrenut meditativnom stanju spontanog jedinstva sa Prirodom.

Živa bića se sa svojim imanentnim samo-organizacionim principima suprotstavljaju povećanju entropije putem fenomena kao što su metabolizam, osetljivost na spoljašnje informacije, rast, multipliciranje i homeostaza. Živi svet tako predstavlja u skladu sa drugim zakonom termodinamike, retka kosmička ostrvca u kojima postoji homeostatska dinamička ravnoteža, odnosno ravnoteža u kojoj ne postoji stalni otklon ka stanju termodinamičke ravnoteže, stanju maksimalne entropije, a minimalne unutrašnje energije. Ipak, liniju koja bi razdvajala živi i neživi svet nije tako lako povući. Neživo telo je po definiciji ono kome nedostaju slobodna energija (ona energija koja se potencijalno može prevesti u rad) i pokretna površina. Međutim, virusi se smatraju živima, iako sami po sebi predstavljaju samo složene kristale, kojima je potrebno drugo živo biće za uključivanje u termodimanički otvorene procese u kojima je moguće održavanje slobodne energije i osvajanje pokretne površine. Danas se zvanični trenutak nastanka života na našoj planeti, stoga, često pomera od nastanka prve ćelije do nastanka prve genetske šifre, te dalje do nastanka prve dvoslojne polupropustljive membrane ili

101

čak do prvih autokatalitičkih* reakcija složenih hemijskih jedinjenja. U Prirodi ima, takođe, mnogo stvari sa slobodnom energijom i pokretnim površinama koje se spontano samo-organizuju u sisteme kao što su atomi, molekuli ili kristali, a koje se u uobičajenom kontekstu doživljavanja Prirode smatraju neživim telima. Struktura neorganske materije svuda oko nas je takva da se kroz nju gotovo uvek može zapaziti kako protok materije, tako i energije, uprkos održavanju karakteristične forme. Prirodni vodeni tokovi, plamen sveće, zvuk vodopada, talasasta površina mora ili oblici oblaka predstavljaju prirodne pojave kod kojih je očigledna stalna promenljivost materijalnog sadržaja uprkos održavanju tipične forme.

Sistemi se uopšteno mogu definisati kao tela koja su dovoljno pokretljiva da bi se mogla organizovati u hijerarhijske uređenosti, stvarajući nivo gde mogu slobodno interagovati, te tako i organizovati svoju aktivnost u odnosu na okolinu. Ova automatska organizacija je sveopšta karakteristika materijalnih tela i njena čudesnost se iz redukcionističkih vidika često negira i/ili pojednostavljeno opisuje zakonima koji samo sa jednog aspekta stoje u funkciji njihovog opisa. Zamislimo da smo pomešali gasove vodonika i kiseonika želeći da oni hemijski izreaguju i daju kao rezultat vodu. Da bi se ova reakcija spontano odigrala molekuli vodonika i kiseonika moraju imati dovoljno velike količine energije, što se postiže podizanjem pritiska i/ili temperature do određenog opsega. Međutim, ukoliko je kretanje pojedinačnih molekula nasumično, odnosno takozvano braunovsko (kao kada česticu prašine stavimo na vodenu površinu), samo mali delić molekula reaktanata sa odgovarajućim osobinama koje uslovljavaju odigravanje hemijske reakcije bi našao svog partnera i formirao molekul vode u kratkom vremenskom intervalu trajanju eksplozije. Eksperimentalna činjenica da se u ovakvim uslovima ipak spontano formira voda kao proizvod reakcije stavlja nam do znanja da i u području materije koja se smatra neživom i ne samo-organizujućom, postoje faktori koji indukuju spontanu reakciju u željenom maniru38.

Nelokalna holostvarnost, čiji se samo mali deo preslikava u stvarnosti koju opažamo, je sigurno zaslužna za ovakvu inteligentnu uređenost koja počiva u samoj materiji, a koja je i dalje neshvatljiva misterija za redukcionističku nauku. Za samo-organizacione procese se danas često smatra da su postojani na svim nivoima materije, te povezani sa interakcijom kvantnog holosveta sa detektabilnom materijom (koja je posledica procesa holosveta), koja daje svet oko nas i sam život. Poznato je da drugi zakon termodinamike prestaje da važi na subatomskom nivou, s obzirom da atomi sami po sebi održavaju stanje visoke organizovanosti sve dok se ne izlože visoko-energetskim interakcijama, kao na primer u jezgrima zvezda ili atomskim akceleratorima. Raspoređivanje elektrona po energetskim nivoima, kvantni prelazi i bogate interakcije između njegovih subnukleonskih komponenti se mogu sagledati kao detektabilni efekti samo-organizacionih procesa u sistemu atoma. Ukoliko se čestica, kao što je na primer elektron, nalazi u stacionarnom stanju, njena ukupna energija se održava konstantnom, ali postoji stalna razmena energije između njene kinetičke, potencijalne energije i energije čestice u odnosu na holosvet, koja je poznata kao kvantno-potencijalna energija. Ova razmena energije se odigrava u samom elektronu, te stoga dovodi do jednog vida fundamentalnije samo-organizacije nego što je to ona koja se odigrava na

* Autokatalitički sistemi predstavljaju nizove isprepletanih reakcija čiji je krajnji proizvod isti kao i polazno stanje sistema. Za razliku od DNK kojoj su neophodni molekuli RNK i razni enzimi za proces replikacije, u pogodnom hemijskom okruženju RNK se može autokatalitički samo-replicirati.

102

makromolekulskim i ćelijskim nivoima. Zanemarujući činjenicu da je elektron neodvojiv od takozvanog holosveta koji mu daje pojavnost, čini nam se da elektron sam sebe organizuje, premda to zapravo čini fundamentalniji implicitni svet koji je izvor čitavog sveta. Stoga se čak i na osnovu još strožije definicije živih sistema kao sistema čija termodinamički otvorena organizacija nije određena isključivo faktorima sredine, ples Prirode na nivou holosveta koji pruža pojavnost svemu postojećem ne može smatrati delom inertnog sveta, već njegovim božanskim izvorom.

Primenjena znanja samo-organizacionog živog sveta i nauke su kvalitativno različita. Kao što je poznato, naučni pristup opisivanju sveta teži korišćenju što manjeg broja kvaliteta, čijom bi se kvantifikacijom i proračunima u skladu sa pretpostavljenim zakonitostima, pojave mogle predviđati u doglednom opsegu. S druge strane, svaki novi aspekt sagledavanja stvarnosti unosi nove, raznovrsne i obogaćujuće kvalitete u njen opis, te beskonačna, potencijalna raznolikost inteligentnih perspektiva rađa svest o postojanju neograničeno velikog broja kvaliteta. Dok se u domenima redukcionističke nauke teži što preciznijoj specifikaciji forme (što logično proizilazi iz percepcije na bazi razlika), holistički pogled na svet vodi uočavanju procesa, odnosno putanja koje se pružaju oko nas, a koje predstavljaju izvore smislenosti kojoj sva živa bića u svom odgonetanju kosmičkih tajni teže. Forma materije koja sačinjava svet je, iz perspektive modernih naučnih shvatanja, nezamisliva bez procesa koji joj pružaju pojavnost, te je dakle svaka forma u svojoj osnovi proces. Naravno, redukovanje svih formi na procese bi bio jedan vid redukcionizma, sličan pokušajima savremenih teorija ujedinjenja da sve takozvane primarne kvalitete percepcije ukine njihovim svođenjem na atomske procese. U svakom slučaju, pošto je forma živih bića (ili bilo kog objekta, uključujući i tehnologije) besmislena bez procesa koji se u okvirima njene strukture iniciraju i odigravaju, danas je neophodna svest o jedinstvu forme i putanja koje stoje u njenoj osnovi i koje se kroz nju samu rađaju.

U mnogim savremenim naučnim teorijama izvela se jedinstvenost između naizgled suprotstavljenih i nespojivih svojstava. U okvirima teorije relativnosti gube se antiteze između kretanja i mirovanja, slično kao i između mase i energije. Talasi i čestice iz vidika kvantne teorije predstavljaju komplementarne aspekte materijalne stvarnosti, a kontrast između strukture i procesa nestaje na atomskom nivou ispod koga entiteti postaju praktično nerazlučivi od svoje sredine. Živa bića, povrh svega, predstavljaju strukture koje su istovremeno ekspresije i nosioci kontinualnog toka materije i energije. I Um i Priroda predstavljaju slične, naizgled razdvojene celine, ali koje su postojane samo u stanju međusobnog jedinstva. Dehumanizovana tačka gledišta savremene nauke stoga predstavlja samo jednu stranu opisivanja stvarnosti i radi pružanja holističkih odgovora na suštinska pitanja inteligentnih bića, ona mora u sebe inkorporirati i suprotan aspekt koji predstavlja široko kvalitativno sagledavanje stvarnosti iz pogleda živih bića.

Naučna metodologija je zasnovana na ideji o reproducibilnosti i univerzalnosti proučavanih pojava (umesto neponovljivosti i jedinstvenosti, kao u svetu lepoga) koje bi se potpunim poznavanjem prirodnih zakonitosti mogle predvideti. Međutim, sa otkrićem nepredvidljivog ponašanja entiteta na nivou kvantnog sveta, strogi mehanistički determinizam naučnih shvatanja je morao biti zamenjen sa statističkim determinizmom, premda je veoma moguće da će nakon otkrića niza nepredvidljivih pojava koji potiču iz ontološki dubljih nivoa holosveta, nauka vremenom prilagoditi svoju metodologiju

103

indeterminističkom pogledu na svet i preuzeti funkcionalnost, odnosno smislenost*, slično kao što bi i svrha trebalo da bude zamenjena pojmom uređene svepovezujuće smislenosti) živog sveta, koji svoja znanja projektuje na ograničene klase pojava koje susrećemo u životu, ali sa sjajnim transcendentalnim pogledom u daljinu, u svet iz koga potičemo i koji kvantitativni dokazi ne mogu dotaći, premda je on svuda oko nas.

Mnogi regulacioni mehanizmi života na Zemlji mogu posedovati svoje poreklo u samo-organizacionim dejstvima sa planetarnog nivoa, te se stoga često govori o Zemlji kao o živom biću, popularnoj Gaji55,**. Uopšte, metabolički ciklusi i nelinearna kretanja materije koji su znaci života u pojedinačnim organizmima poseduju analogna kretanja u obliku kruženja vode, hrane, kiseonika, ugljenika, azota i drugih formi materije i energije na nivou čitave planetarne biosfere, odnosno Gaje. U ovim ciklusima nisu uključeni samo planetarni elementi živog sveta, već i mora, okeani, vazduh, zemljište i stene, te se stoga sa nivoa Gaje i ono što se iz vidika savremene nauke podrazumeva neživom Prirodom vidi kao esencijalni deo njenog postojanja. Samo-organizacione putanje koje se primećuju sa nivoa Gaje, ucrtane su i u svim njenim živim bićima, te je tako i celina Prirode prisutna u svakom njenom biću.

Poznato je da se toplota koja dolazi do Zemlje sa Sunca vremenom povećavala, dok je temperatura na Zemlji morala ostati u određenim granicama, koje svakako moraju biti uske kao i danas kako bi život na njoj opstajao i evolutivno se razvijao. U okviru hipoteze o Gaji važi shvatanje da se Zemljin albedo (koeficijent refleksije svetlosti) menjao sa vremenom, posredstvom igre visoko reflektivnih oblaka i glečera ili infracrveno apsorbujućih molekula, te se na taj način temperatura na Zemlji održavala konstantnom uprkos promenama u fluksu Sunčeve svetlosti ka njoj. I mnoge druge osobine Zemlje kao što su neravnotežni hemijski sastav atmosfere, sadržaj soli i pH u morima, kao i raspodela elemenata u tragovima u biljkama i životinjama, održavale su se konstantnim i pored promena u okruženju Zemlje, što ukazuje na planetarne samo-organizacione putanje, odnosno na neraskidive povezanosti čitavog živog sveta na Zemlji i u okviru nje. I evolutivni procesi su neodvojivi od čitave biosfere (kako od čoveka tako i od njegove okoline), te je postojanje samo-organizacionih efekata prirodne selekcije na planetarnom, te dalje i na kosmičkom nivou normalno očekivati, posebno zbog činjenice da se selekcija gena odigrava na nivou čitave populacije. Mnogi suptilniji mehanizmi, koji su praktično skriveni za naša konvencionalna čula, kao što su kosmičke čestice ili elektromagnetna polja u vidu stojećih planetarnih elektromagnetnih talasa, kao što su prirodni ritmički elektromagnetni signali ultra niskih frekvencija (0 – 100 Hz) u prostoru između Zemljine površine i jonosfere, poznati kao Šumanovi talasi*, mogu imati fizička dejstva u živom svetu, sa poreklom u implicitnoj stvarnosti imanentnoj u svoj materiji, a sa ulogom održavanja živog sveta na putu stalne evolucije.

* Funkcionalnost je tipično mehanistički pojam, i u holističkim okvirima bi trebalo da bude zamenjen sa pojmom organizacije (kao esencijalnim relacijama koje impliciraju postojanje date organizacije.** Ovim imenom su stari Grci imenovali Majku Zemlju.* Atmosferski prostor između veoma provodnih čvrste površine Zemlje sa jedne i jonosfere sa druge strane (potencijala od oko 200 000 Volti) se može zamisliti kao rezonantna šupljina sa električnom strujom koja potiče od oko 2000 oluja sa grmljavinom svakog trenutka na planeti, i koja kao posledicu ostavlja Zemljine elektromagnetne oscilacije u vidu takozvanih Šumanovih talasa sa najintenzivnijim frekventnim opsegom u rasponu od 6 do 50 Hz, kao i sa najčešće najintenzivnijom rezonancom na 7,83 Hz. Jonosfera sa sve Šumanovim talasima se često smatra izvesnim vidom manifestacije dinamičke memorije globalnog planetarnog života.

104

Živa bića su harmonizovana ritmička bića, s obzirom da predstavljaju kvazi-stabilne manifestacije »kvantnog mora«, postojane zahvaljujući dinamičkom plesu kvantnog sveta, koga karakterišu oscilacije, vibracije, fluktuacije i talasi. Pojava čestice na nekom mestu znači da se u odgovarajućoj oblasti prostora javljaju lokalizovane oscilacije usled koje nastaju sve osobine koje karakterišu datu česticu iz ljudskih saznajnih perspektiva. Procesi samo-organizacija živog sveta prožeti su ritmičkim metaboličkim procesima na svim nivoima, a i njihove interakcije sa okolinom karakterišu se ritmičkim procesima, bilo da su to boja (odnosno, frekvencija), dinamika i tempo govora, ritmika kretanja, gestova i sl. Procesi percepiranja su takođe ritmički, s obzirom da naš mozak prevodi informacije o boji kao frekvenciji svetlosti u ritmičke električne pulseve neurona, dok se postojanje slične ritmičke obrade informacija primećuje i sa drugim čulnim opažajima, bilo da su to slušanje, dodirivanje ili mirisanje. Stoga se ljudi, zaista kao i ceo svet, mogu smatrati muzikom, odnosno ritmom, posebno jer i u osnovi harmonične muzike postoji ritam, odnosno sklad između tonova različitih frekvencija, odnosno zvučnih oscilacija različitih ritmova.

Uz ritmičnost živog sveta, kao i činjenicu da se svi biološki procesi odigravaju u funkciji elektromagnetnih interakcija, iako su to najčešće interakcije između nenaelektrisanih entiteta, ali u okviru kojih postoji odstupanje od sferno simetrične raspodele naelektrisanja, normalno je očekivati da i Šumanove frekvencije, kao i svi drugi elektromagnetni talasi, koje u velikoj meri i sam živi svet stvara, imaju uticaj na životne biohemijske procese. Šumanove frekvencije penetriraju telo u meri većoj od 90 %, dok ih se oko 6 % apsorbuje od strane rezonantnih telesnih oscilatora, za koje se zna da se približno poklapaju sa većinom kreativnih moždanih EEG frekvencija, poznatih kao -talasi. -talasi obuhvataju moždane elektromagnetne frekvencije između 7 i 12 Hz, generišu se i u REM fazi spavanja, kao i tokom blago meditativnih stanja, a usled opsežnog učestvovanja neurona u njima, ovi talasi globalno cirkulišu čitavim mozgom i izazivaju stanje opuštenosti, karakteristično i za konstruktivno učenje i kreativne uvide u podsvesne misaone procese. Šumanove prirodne frekvencije su bliske i frekvencijama elektromagnetnih talasa u opsegu takozvanih -talasa od 4 – 7 Hz, koji su karakteristični za san i duboka stanja meditacije, te stanje okrenutosti od čulnog opažanja ka unutrašnjim naučenim i umemorisanim predelima. -talasi se svakodnevno pojavljuju u trenutku buđenja, jer predstavljaju efekte prelaznih moždanih aktivnosti od onih koje se odigravaju u snu sa frekvencijama ispod 4 Hz ka intenzivnijim u budnom stanju aktivne percepcije. I druga elektromagnetna polja indukovana aktivnošću Sunčevih pega i drugih zvezda, Meseca, Zemljinog geomagnetnog polja, te postojanjem celokupne biosfere mogu uticati na životne procese. Međutim, pošto čitava materija pluta na »kvantnom moru«, tada se kako hologramski implicitni red koji stoji u osnovi svih fizičkih polja i čestica, tako i suptilne interakcije koje su živa bića u stanju da primaju posredstvom vakuumskih domena, mogu doživeti kao znatno fundamentalniji, te možda i nebeski uticaji na poredak živog sveta u Kosmosu. U svakom slučaju, inteligentna bića su u svakom trenutku kao zvezdanom prašinom obasuta bezmernim prirodnim uticajima, te s pravom možemo smatrati da je proces životne samo-organizacije stohastički proces u okviru koga se želje i težnje bića ispunjavaju spontanim izborima informacija iz sredine na koja će ona strukturno reagovati i tako definisati kako sopstveni, tako i globalni evolutivni Put.

105

Učenje kao evolucija

Darvinova teorija evolucije imala je revolucionarni uticaj na ljudske ideje o svom poreklu i nastanku, prvenstveno usled toga što je na mesto ideje o statičnom, raznovrsnom i dizajniranom svetu, postavila ideju o nastanku savršenijih formi života od manje savršenih*, analogno redukcionističkom principu gde se svaki kompleksni detalj sveta može predstaviti pomoću manje kompleksnih, elementarnijih entiteta. Ovakva slika nastanka života je u očiglednoj kontradikciji sa drugim zakonom termodinamike, na osnovu koga su u svim termodinamički zatvorenim sistemima fizički procesi spontano usmereni ka postizanju stanja termodinamičke ravnoteže, koje odgovara i stanju maksimalne entropije, odnosno maksimalne neuređenosti sistema. Evolutivni razvoj živog sveta na našoj planeti u smeru povećane uređenosti (manje entropije), od vrele homogene mase do prisustva raznovrsnih živih vrsta, stoga, sa tačke gledišta klasične nauke, predstavlja zaista čudo. Nastanak života je podjednako neverovatan za savremena naučna shvatanja, kao i pojava da, na primer, neka naša stara knjiga postane odjednom, sama po sebi, nova novcijata.

Složeni hemijski elementi postojani na planeti Zemlji, neophodni za nastanak i održavanje života, mogli su da nastanu samo u zvezdama, uključujući i barem jednu eksploziju supernove koja je najčešće toliko velika da svojim sjajem preplavi čitavu svoju matičnu Galaksiju. Stoga, svaki put kada se zagledamo u neku daleku, nebesku zvezde, možemo je slobodno doživeti kao stvarnu sliku buđenja nekih budućih klica života, razmišljanja i radosnih trenutaka. Međutim, sama inicijacija života, u vidu prvih samo-organizacionih i samo-obnovljivih molekulskih sistema sa svom naknadno razvijenom kompleksnošću, raznovrsnošću, inteligencijom i sposobnostima održavanja homeostaze, i dalje je misterija u teorijama evolucije. Premda postoje ideje o tome da su klice života došle na našu planetu iz kosmičkih prostranstava, verovatno na repu neke komete, trenutno opšte prihvaćena teorija začetka samo-replikativnih biomolekulskih procesa zasnovana je na pretpostavci o nastanku živog sveta po mehanizmu nasumičnih električnih pražnjenja između oblaka i Zemljinog tla. U ovakvim visoko-energetskim uslovima su nastale prve aminokiseline, gradivne jedinice proteina, makromolekula čija je izuzetna kompleksnost neophodna za postojanje raznovrsnog i složenog sveta kao što je ovaj kome danas prisustvujemo. Savremena otkrića o postojanju uređenosti u samo-organizacionim nelinearnim sistemima udaljenim od termodimaničke ravnoteže nam sugerišu da tako drastični energetski događaji kao što su svetlosne munje možda i nisu neophodni, jer je sama Zemlja u svom prebiotičkom dobu bila pogodna za nastanak složenih molekula od kojih su neki postali katalizatori niza hemijskih reakcija, te su tako uspostavili u nedogled pružajuću evolutivnu petlju života.

Darvinova teorija evolucije je zasnovana na dva problematična mehanizma: prvi su nasumične mutacije, odnosno slučajne varijacije genetskih šifri, dok je drugi proces prirodne selekcije, u okviru koga je borba za opstanak glavni princip samoodržanja, te produženja života dela ili celog datog genetskog materijala. Problem mešanja čitavog genoma tokom reprodukcije pretpostavljen od strane Darvina prevaziđen je otkrivanjem

* Po biblijskom predanju, svet je nastao od savršenijih ka manje savršenim formama, a shvatanja po kome je pojavni svet nastao iz sveobuhvatnijeg holosveta, te kolapsima kosmičke talasne funkcije u kojoj su sadržana sva moguća potencijalna stanja Kosmosa, ne protivureči ovome.

106

gena kao nepromenljivih jedinica nasleđa. Otkriće o rekombinovanju, ali ne i deljenju gena tokom oplođavanja, predstavljalo je jedno od osnovnih temelja na kome je kasnije sazdana redukcionistička paradigma genetskog determinizma. Procesi genetskih mutacija i prirodnog odabiranja moraju biti sastavni deo svake teorije evolucije, ali je njihov mehanizam, postuliran od strane Darvina, delimično pogrešan, i imao je strašne posledice na shvatanja vrednosti i smisla života na našoj planeti.

U Darvinovoj teoriji evolucije se smatra da se genetske mutacije koje vode razvijanju novih vrsta, odigravaju u procesima slučajnog pogrešnog prepisivanja genetske šifre tokom njene replikacije. Nasumične varijacije genetskog koda, nikako ne mogu da objasne nastanak inteligentnih vrsta tokom evolucije usled male verovatnoće pogađanja tačno onih varijacija koje bi kroz nizove biljnih i životinjskih vrsta dovele do pojave bića sličnih čoveku. Takođe, nastajanje lokalnih uslova za kretanje sistema ka stanju veće uređenosti je fizički moguće jedino u prisustvu izvesnih organizacionih faktora, kao što su, u slučaju kristalizacije materije, elektronska stanja u atomima, te sile koje figurišu između čvorova kristalne strukture i sl. Međutim, postojanje bilo kakvih organizacionih faktora se u Darvinovoj teoriji evolucije eksplicitno negira pod pretpostavkom genoma kao skupa grešaka u prepisivanju genetske šifre. S druge strane, na osnovu kibernetičkih razmatranja je pokazano da je postojanje izvora nasumičnosti neophodan preduslov za nastajanje nečega novog u sistemu5. Međutim, nasumični element evolutivnog sazrevanja mora posedovati i svoj stohastički element, što znači da se more sveopštih informacija nenasumično filtrira i zadržavaju se samo one koje zadovoljavaju određene uslove koje postavlja sam organizam. Da bi uskladile ideju o nastanku opštih novih vrsta za koje je neophodno imati nasumični izvor informacija sa religijskim predanjima o smislenom i nenasumičnom nastanku života, originalna Darvinova i moderna neo-darvinovska* teorija evolucije bi morale, naspram pretpostavljene nasumičnosti genetskih varijacija, izabrati izvesnu nenasumičnost koja se očigledno reflektuje na mehanizmima samo-organizacije živog sveta.

Kada bi se evolucija odigravala po principu apsolutne nasumičnosti, sam život nikako ne bi mogao da nastane za 4,5 milijardi godina na koliko se procenjuje starost Zemlje. Centralna ideja oko koje se vrti Darvinova teorija evolucije da su nasumične mutacije genetske šifre koje se dešavaju kao slučajne greške u procesima samo-replikacije DNK lanaca u osnovi evolucije živih vrsta, neodrživa je ukoliko uzmemo u obzir da je postotak ovih greški u vremenu nedovoljan da bi se objasnila današnja raznovrsnost života. Kada bismo pitanje nastanka sagledali u još opštijim okvirima, došli bismo sigurno i do niza fizičkih konstanti (koje se ne mogu izvesti ni iz jedne teorije za sada) koje figurišu u naučnim mapama osnovnih zakona Kosmosa, a koje su toliko precizno »podešene« da bi u slučaju minimalnog odstupanja bilo koje od njih u odnosu na konstantnost ostalih, došlo do nepovoljnog odnosa osnovnih prirodnih sila, što ne bi dovelo do prilika za nastanak života. Mnoge prirodne konstante u naučnim formulama, kao na primer masa Kosmosa, masa i naelektrisanje elektrona, brzina svetlosti, kosmološka, gravitaciona ili Plankova konstanta neke su od tih veličina. Spontano pronalaženje samo jednog od oko 1060 mogućih konformacija proteinskih molekula, * Neo-darvinovska teorija evolucije, u okviru koje je u odnosu na originalnu Darvinovu teoriju, uz borbu za opstanak kao primarni mehanizam prirodne selekcije, uključen i kapacitet reprodukcije kao faktor direktno srazmernog uticaja, predstavlja trenutno jednu od najpopularnijih darvinovskih interpretacija postanka ljudskih bića. Pod neo-darvinovskom teorijom evolucije se podrazumeva, takođe, i sinteza Darvinove teorije evolucije i genetskih otkrića definisanih u okvirima paradigme genetskog determinizma.

107

poznato kao Levintalov paradoks, predstavlja još jedan primer postojanja samo-organizacionih efekata u materiji koja se danas u okvirima konvencionalnih naučnih shvatanja ne smatra živom i inteligentnom. Naime, ukoliko bi protein nasumično tražio svoju nativnu, jedinu biološki aktivnu konfiguraciju brzinom od oko 1013 provera stanja u sekundi, oko 1030 vremena trajanja Kosmosa bi u proseku proteklo pre nego što bi je on našao. S druge strane, poznato je da je denaturisanom proteinu potrebno između nekoliko milisekundi i nekoliko sati da povrati svoje nativno stanje. Ovakve pojave neizostavno indiciraju nenasumičnost i postojanje sveopštih organizacionih uticaja, kako u živim bićima, tako i u samoj materiji.

Sledeći problem u darvinovskim teorijama evolucije je postojanje prirodne selekcije u okviru koje je nasumična borba za opstanak ključni faktor u odlučivanju koji će genetski materijal opstajati u biosferi i prenositi se na potomstva. Ne samo što se u savremenom društvu ovakva ideja preslikava na prevladavanje kompetencije nad kooperacijom, odnosno na prevladavanje uticaja ega u odnosu na zajedničke ciljeve koji idu u prilog dobrobiti celog čovečanstva i budućih generacija, već se u sistemskoj teoriji pokazuje da primena ovakvih shvatanja podeljenosti između subjekta i ostatka sveta neizostavno dovodi do razaranja jedinstvene globalne samo-organizacije, a time i do razaranja same biosfere, te i samih na sebičnu borbu za opstanak orijentisanih jedinki. Prihvatanjem darvinovskog pogleda na proces evolucije, važnost kulturnog napretka i duhovnog bogaćenja posredstvom umetnosti i kreativnih uvida u prirodnu stvarnost se zanemaruje i naspram njega se naglašava surovo takmičarsko sukobljavanje kao pokretač točka evolucije. Redukcionistička shvatanja Darvinove teorije evolucije se danas odražavaju na eksploatisanje čitave okoline, što je očigledna posledica dominacija težnji ka zadovoljavanju sopstvenih razloga, potreba i želja nad svešću o sveukupnom i zajedničkom evolutivnom napretku.

U suprotnosti sa darvinovskim pogledom na Prirodu u okviru koga nasumičnost i borba za opstanak dominiraju usmeravanjem evolutivnih puteva, poznato je da je simbioza jedan od osnovnih načina ko-evolucije vrsta57. Proces DNK rekombinacije prisutan je u bakterijskom kraljevstvu gde pojedinačni mikroorganizmi imaju pristup jednom zajedničkom genetskom materijalu i oko 15% genetske šifre svakodnevno zamene (dok je samo oko 1% njihove genetske šifre permanentan), u čemu je i tajna njihove izuzetne adaptivnosti. U živom svetu su postojane, međutim, i dugotrajnije simbioze o čemu svedoči i prisustvo samostalno obnavljajućih mitohondrija (takozvanih energetskih generatora ćelija, koji poseduju sopstveni genetski materijal) i drugih ćelijskih organela u većini eukariotskih ćelija, odnosno ćelija koje poseduju ćelijsko jezgro. Sposobnosti ritmičkog menjanja oblika i brzog kretanja ćelija, nastanak hloroplasta, ćelijskih organela biljaka koje su u stanju da izvode proces fotosinteze, koordinacija i zadivljujuća složenost svih ćelijskih »komponenata«, nastanak luminiscentnih riba, kravljeg mleka, mikrotubula, ćelijskog jezgra eukariota i uopšte složenijih, višećelijskih vidova života posledica je simbiotičke evolucije. Stoga se evolutivni nastanak sveta nikako ne može zamišljati kao kompetitivna bitka, već samo kao posledica poistovećujuće i sveprihvatajuće Ljubavi imanentne u Prirodi.

Pogledajmo za trenutak jedno drvo. Sve ćelije drveta sadrže specifične organele – hloroplasti, koje im omogućavaju da učestvuju u procesima fotosinteze, odnosno da pomoću energije koju nosi Sunčeva svetlost sjedinjavaju molekule ugljen dioksida i vode u molekule ugljenih hidrata, koje kasnije neki heterotrofni organizmi mogu koristiti za

108

svoju ishranu. Hloroplasti koje danas poseduju biljke i alge, nekada davno su bile samostalne fotosintetičke cianobakterije (mrko-zelene alge) koje su se simbiotički prisajedinile sa nekom drugom, eukariotskom živom vrstom, čime je evolucija svih složenijih vidova života postala moguća. U obavljanju procesa fotosinteze, drvo učestvuje u planetarnim kruženjima ugljenika i kiseonika čineći tako i opstajanje samog života za delić povoljnijim. Međutim, bezbrojne klasifikacije živog sveta koje, pružajući se u nedogled, vode ka uočavanju sve veće raznovrsnosti života i mogućih tokova evolucije na našoj planeti, u sebi sadrže imanentno insistiranje na sterilnoj odvojenosti živih bića među sobom, i to usled zanemarivanja veza jedinstvenosti koje se pružaju između najrazličitijih živih vrsta, i uloga svih, i najmanjih i najneuočljivijih bića na opstanak i dalju evoluciju naše biosfere. Svako drvo, slično kao i sva druga bića, nije u stanju da opstane neuključeno u globalni tok samo-obnavljajućih životnih procesa. Stoga, ono predstavlja kuću raznovrsnih kolonija mrava, lišajeva i bakterija, možda parova veverica, te nekih drugih biljaka, kao što su mahovine ili puzavice, a podržava, često i poneko gnezdo sa sve mladim ptićima. Za tanke niti njegovog korena koje se pružaju u zemljište radi crpljenja minerala i vode, vezane su dragocene bakterije koje vezuju azot iz vazduha u molekule amonijaka, koji se zatim u životnim procesima drveta pretvaraju u aminokiseline, sastavne jedinice proteina. Tako je svako drvo i aktivni i esencijalni učesnik u ciklusima biogeohemijskog kruženja azota. Još od kada su biljke prešle sa mora na kopno, pre oko 500 miliona godina, traje njihova simbioza i sa raznim vrstama gljiva. Naime, gljive, koje su simbiotički vezane za korene biljaka, omogućavaju im znatno efikasnije skladištenje azota, te sulfatnih i fosfatnih jona, koji su u obilju prisutni u morima, ali ne u tolikoj meri i na kopnu. I povrh svega, drvo na svojim listovima isparava vodu, jer se samo na taj način može inicirati lančani proces međućelijske osmoze putem koga se voda crpi u korenu i provodi kroz čitavo stablo, sve grane i listove. Na ovaj način je drvo uključeno i u planetarne cikluse kruženja vode između živih bića, vazduha, oblaka, mora i okeana. Stoga, ako pogledamo životne procese našeg ekosistema, postaće nam jasno ne samo da je simbiotičko prihvatanje prisutno svuda u Prirodi i esencijalno za njen opstanak i dalju evoluciju, već i da je davanje, a ne sebična borba za opstanak, put ka srećnom življenju.

Evolutivni procesi se ravnopravno i nerazdvojivo odigravaju na globalnim, kao i na lokalnijim nivoima, što je posledica postojanja ne samo celokupne planetarne biosfere kao jedinstvenog samo-organizacionog sistema, već i nje kao dela većih kosmičkih evolutivnih sistema. Iz nerazdvojivosti lokalnih i globalnih evolucija, kao i u svim holističkim sistemima, sledi shvatanje da se kroz razvoj plemenitih osobina pojedinačnih bića čine koraci ka evolutivnom napretku svih složenijih nivoa organizacije Kosmosa. Stoga je očigledno da je umesto surove i bespoštedne borbe za sopstveni opstanak kojom se bića suprotstavljaju spontanoj niti napretka, neophodno pronaći put za otkrivanje jedinstva našeg uma sa Prirodom kako bi se kosmička evolucija i dalje nastavila u smeru nastanka sve veličanstvenijih bića. U suprotnosti sa Darvinovom teorijom evolucije u kojoj je sebična borba za opstanak pokretač prirodne selekcije jedinki i vrsta, iz okvira sistemske teorije je jasno da organizam u težnji za isključivo sopstvenim preživljavanjem neizostavno razara svoju okolinu, te i sebe, kao i da jedinica preživljavanja u globalnim razmerama evolucije nije nikakav entitet, ni kao jedinka, ni vrsta, niti gen, već isključivo putanja organizacije prihvaćena od strane bića u interakciji sa okolinom.

109

U sistemskoj teoriji ne postoji podela između živog sveta i okoline, već je prisutno shvatanje o njihovoj nerazdvojivosti i zajedničkoj ko-evoluciji. Stoga se čitava planeta, kao i verovatno i čitav Kosmos nalaze na putu stalne unutrašnje evolucije krećući se ka sve složenijim, inteligentnijim i saznajno otvorenijim bićima. Suprotno od zakona termodinamike u kojima se sistemi konstantno kreću ka stanju veće neuređenosti, evoluciju karakteriše kretanje u suprotnom smeru, od stanja homogenog haosa ka sve većem redu, raznolikosti, te i kooperativnoj jedinstvenosti koja prožima lepotu raznovrsnosti. U svetu termodinamike ravnotežnih sistema, što više koristimo stvari to one brže propadaju, kao što je slučaj, na primer, sa cipelama ili loptom, dok je u živom svetu, svetu bića koja otvorenim termodinamičkim relacijama sa okolinom opstaju u stanjima udaljenim od termodinamičke ravnoteže, stvar drugačija: što više koristimo stvari to one postaju veštije, prožetije životnošću i moćnije.

Kao posledica samo-organizacionih procesa i stalne interakcije sa sredinom, u živim bićima se mogu identifikovati dva tipa promena: genetske, koje predstavljaju osnovu evolutivnog napretka, i somatske, koje se odvijaju kao posledica adaptiranja na zahteve okoline. U okviru paradigme genetskog determinizma je usled pretpostavljene linearne hijerarhijske strukture u kojoj se genetska šifra nalazi na vrhovnoj poziciji ćelijske organizacije, praktično implicitna i pretpostavka o nenaslednosti stečenih karakteristika, što drugim rečima odgovara pretpostavci o neizvodljivosti prenošenja somatskih promena, nastalih pod dejstvom interakcije bića sa sredinom, na konstruktivne genetske mutacije, koje bi činile evolutivni put. Međutim, danas ne samo što znamo da organizacija ćelijskih procesa nije linearna, već ispunjena povratnim spregama na svakom koraku, već je poznat niz eksperimenata u okviru kojih su veštačkim putem indukovane promene ćelijske strukture, a time i njene organizacije, što je bivalo prenošeno na potomke. Pod dejstvom sredine u bićima dolazi do stalnih somatskih promena, što indukuje fleksibilnost i sposobnost adaptiranja na razne promene, ali u okvirima darvinovskog pogleda na evoluciju, konstruktivne genetske promene, koje bi postojale kao efekti učenja, nisu moguće usled polazne pretpostavke o potpunoj nasumičnosti njihovog porekla. Naizgled paradoksalno, ali sa kibernetičke tačke gledišta jasno, je shvatanje da bi naslednost stečenih karakteristika, odnosno mogućnost isuviše lakog prevođenja somatskih promena na genetske, bila praćena sa gubitkom slobode modifikovanja strukture bića na zahteve prirodne sredine, te bi se tako narušila fleksibilnost bića. Međutim, iz pretpostavke o nasumičnim genetskim mutacijama i traženju samo povratka u stabilnu homeostazu od strane bića u odgovorima na dejstva sredine, nastanak novih, sve složenijih i inteligentnijih živih vrsta nikada ne može proizaći. Danas je poznato da su ne samo mnoge nove žive vrste, već i mnoge organele ćelija eukariota, nastale kao posledica procesa simbiogeneze, odnosno međusobnog strukturnog prisajedinjavanja, što očigledno predstavlja jedan vid evolutivnog napretka kroz konstruktivnu interakciju sa prirodnom sredinom. Stav darvinovskih teorija evolucije predstavlja, stoga, samo jednostran pogled na poreklo živih bića, kome je neophodno priključiti i drugu, kreativnu stranu, stranu koja nije orijentisana samo na sopstveno preživljavanje, već i na altruizam, brižnost i simbiotičku Ljubav.

Druga, kreativna strana evolucije se ne odigrava kao posledica linearnog povratka u prethodna, stabilna stanja homeostatske ravnoteže na dejstva sredine, već kao efekat unutrašnjih stremljenja u okvirima procesa samo-transcendencije govoreći jezikom sistemske teorije, odnosno procesa učenja i unutrašnjeg razvijanja. Za proces učenja

110

karakteristično je postojanje stanja nestabilnosti koja se mogu doživeti kao osećanja napetosti, nesigurnosti ili krize, ali iz kojih organizam pronalazi put ka novim stanjima uređenosti. Nove emergentne osobine koje nastaju kao posledica učenja, ne samo da se ne mogu objasniti redukcionističkim modelima, već se ne mogu svesti na linearne procese, s obzirom da u stvarnosti uključuju mnoštvo isprepletanih kibernetičkih petlji, te su stoga po prirodi nepredvidljive. Dejstva sredine, koja bi se u nekom slučaju manifestovala kao telesni stres (energetska napetost), fleksibilna moć učenja konstruktivno prevodi u stanje bogatije unutrašnje organizacije. Međutim, konstruktivno, evolutivno učenje se ne može doživeti kao posledica prikupljanja i gomilanja informacija, niti je takav pristup pogodan za dostizanje mudrosti u razmišljanju. Upravo suprotno, prirodno proticanje informacija kroz naše strukture kao posledica spontanih samo-organizacionih bioloških procesa u sprezi sa težnjom ka uočavanju ne fiksiranih činjenica, već putanja koje povezuju, predstavlja put za postizanje evolutivnog napretka kroz učenje.

Kako klasična Darvinova, tako i savremena neo-darvinovska teorija vide proces evolucije kao kretanje ka ravnotežnom stanju između živog sveta i okoline koje bi se karakterisalo savršenom adaptacijom živog sveta na promene iz okoline. Međutim, bez težnje ka stalnom evolutivnom napretku iznutra, odnosno u slučaju postojanja samo darvinovske adaptacione evolucije, ne bi se mogao objasniti evolutivni napredak živog sveta od mrko-zelenih algi do čoveka, s obzirom da je poznato da su ove cianobakterije savršeno dobro adaptirane na svoju sredinu, kao i neprevaziđene u reproduktivnim kapacitetima, o čemu svedoči njihovo stabilno postojanje tokom nekolicine milijardi godina. Stoga, darvinovske teorije evolucije izražavaju samo jednu i to adaptivnu stranu evolutivnih procesa, koja čak i može biti nasumična, ali stohastička strana neophodna za formiranje novoga u Prirodi, dok je osim nje zasigurno prisutna i kreativna strana evolucije bazirana na unutrašnjim stremljenjima i učenju. Selektivna i nasumična komponenta stohastičkog procesa evolucije se u nekim interpretacijama teorije evolucije10 obrću u odnosu na klasična darvinovska shvatanja, tako da se kombinacija fenotipa (stečenih crta) i prirodne okoline smatra nasumičnom komponentom koja »predlaže« promenu, dok se genetska šifra zamišlja kao selektivna komponenta evolutivnog napretka. Na osnovu ovog modela nastalog kao produžetak ideje o konzervativnoj epigenezi koja i kroz odraslo doba selektuje uticaje okoline za potrebe puta sopstvenog razvoja, objašnjava se postojanje ne toliko lako izvodljivog prenošenja somatskih na genetske promene, što je pojava neophodna za održavanje reverzibilnih, fleksibilnih odgovora živih bića na dejstva sredine. U svakom slučaju, slično kao što je u Prirodi prisutna ravnoteža između životnih raznovrsnosti kao posledice neponovljivih autonomnih samo-organizacionih procesa pojedinačnih živih bića, i životne svepovezanosti usled egzistencijalno i smisaono neophodne strukturne jedinstvenosti živih bića i Prirode, tako je i za proces evolucije neophodna ravnoteža između redukcionističkog hijerarhijskog sagledavanja ćelijske organizacije i holističke spremnosti na pronalaženje stanja bogatijih i složenijih uređenosti koja se mogu doseći samo posredstvom saznajne otvorenosti, unutrašnjih stremljenja, učenja i imanentne hrabrosti.

U okviru holističkog sagledavanja procesa evolucije ne može se primetiti unapred dizajnirani plan u okviru koga bi figurisala svrsishodna manipulacija živih bića, već samo opšti trend putanje razvoja, u kome se sagledavaju povećanje koordinacije između do

111

tada izolovanih entiteta, emergencija sveobuhvatnijih putanja uređenosti, povećanje osetljivosti bića na fine prirodne efekte, te svesna integracija pojedinačnih bića u harmonični Put napretka Prirode. Međutim, kao posledica ograničenih vidika darvinovskih teorija evolucije, osobine živog sveta se poistovećuju sa njihovim svrsishodnim delovanjima težnjom ka svom opstanku u sredini. Tako se često za boju cveća smatra da privlači odgovarajuće oprašujuće insekte ili za ptice da pevanjem ograđuju svoju teritoriju, iako je očigledno da ovakve antropomorfne projekcije ljudskih, darvinovskih shvatanja na živi svet predstavljaju samo jednu stranu stvarnosti, dok bi se kao celina pojava moralo obuhvatiti shvatanje da su se osobine živog sveta oblikovale dugotrajnom ko-evolucijom, te stoga ne postoji namera, niti dizajn u smislu kreacije radi svrsishodnosti u Prirodi. Umesto svrha, namera, dizajna i adaptacije, u Prirodi su prisutni sveprožimajuća lepota i smisao, te ne cilj, već Put.

U skladu sa viđenjem sveta iz okvira sistemske teorije, čitava prirodna organizacija se sagledava kao nekakva piramidalna struktura u okviru koje se u njenom podnožju nalazi mnogo jednostavnih sistema koji podupiru postojanje manjeg broja složenijih sistema. Svaka stvar u Prirodi predstavlja jedan vid koordinirajućeg interfejsa između »sebe« kao samo-organizacione celine jednostavnijih sistema, i istovremeno harmoničnog dela celine čitave Prirode. Svest o integrisanoj celoti u svakom od delova Prirode i smisaonoj evoluciji čitavog Kosmosa od stanja multipliciteta i haosa ka raznovrsnom jedinstvu, božanstvenoj inteligenciji i uređenosti rađa harmoničnu usklađenost svih pokreta i misli bića, koje tada na čudesan način svuda oko sebe indukuju slična holistička osećanja neraskidive svepovezanosti i radosti.

Poznato je da je proces evolucije tekao veoma sporo dok se nisu pojavila dva efekta koja su drastično ubrzala njen tok. Prvi efekat je bila polna reprodukcija, danas prisutna kod biljaka i životinja, koja je svojim mehanizmom razmene gena unela mogućnosti ostvarivanja raznovrsnih genetskih varijacija na znatno brži način nego bez nje, dok je drugi efekat bio razvoj svesti, a sa njom i težnje ka unutrašnjem razvoju, učenju i napredovanju koje se preslikavaju na niže genetske nivoe indukujući evolutivni napredak čitave biosfere. Ljudska bića se za razliku od drugih sisara, rađaju nesposobna za življenje bez pomoći drugih bića, što ukazuje na neophodnost bliske društvene kooperacije, kao i na širok opseg potencijalne raznolikosti genetskih promena koje se dešavaju u stadijumima kasnijeg post-embrionalnog razvoja. Evolucija inteligentnih svesnih bića je evolucija svesti, koja je neraskidivo povezana sa društvenom kooperacijom. Sama reč sa-znanje i njen latinski koren con-scire ne bi trebalo da podrazumevaju korišćenje spoljašnjih objekata u procesu učenja, već učenje kao zajednički proces u kome se naš napredak poistovećuje sa globalnim napretkom. U sistemskoj teoriji, pojedinačni ljudski umovi su nerazdvojivi delovi globalnijeg kolektivnog i ekosistemskog uma, dok su ovi integrisani u planetarni mentalni sistem, koji se često naziva Gajom, živom planetom Zemljom, koja je opet, za nas verovatno nesagledivi, ali podjednako neraskidivi deo još veće kosmičke misli, koja božanski misleći samu sebe samo-organizuje čitav Kosmos.

Kvantna evolucija

112

Procesu evolucije ne samo živog sveta, već i čitavog Kosmosa često se pristupa sa tačke gledišta kvantne teorije. Evolucija se i u ovakvim interpretacijama ne odigrava nasumično, već sa kreativnom aktivnošću holokretanja. Samo-organizacija sa fundamentalnog nivoa holosveta na čijoj površini je postojana materija, sila je Kosmosa koja se »suprotstavlja« prividnoj nasumičnosti kojoj smo svedoci kada pokušavamo da predvidimo pojave na kvantnom nivou, te tako predstavlja ontološki determinističku, ali epistemološki indeterminističku kontratežu stohastičkim procesima Prirode bez kojih se nove forme u prirodi ne bi mogle pojavljivati. Spontana samo-organizacija misaonih sistema koja verovatno potiče sa kvantno-hologramskog nivoa kao implicitnog reda čiji se mali delovi božanskim izborom preslikavaju na nivo percepirane stvarnosti ogleda se u činjenici da i zamračenost redukcionističkim shvatanjima o podeli i odvojenosti koje u izrazitoj mentalnoj disharmoniji sa svetom izazivaju težnju ka destrukciji (ne shvatajući da se usled svepovezanosti kako destrukcija ka okolini manifestuje kao destrukcija subjekta, tako i da se konstruktivno i stvaralačko, obogaćujuće razmišljanje preslikava i na okolinu misaonog subjekta), ne uspevaju da zaustave točak evolutivnog napretka, jer spontana i nezaustavljiva evolucija navodi »silu koja teži zlu da čak i ona čini dobro« u širim okvirima.

Učenje koje je zasnovano na povratnim spregama može dovesti do uočavanja, pa i doživljavanja utisaka iz nelokalnog holosveta, pri čemu je za svesni kontakt ovog tipa potrebna neuporedivo veća kompenzaciona osetljivost nego što je to slučaj za svakodnevne čulne aktivnosti. Stoga je znatno lakše naučiti baviti se naučnim istraživanjima usled veoma grubih i očiglednih povratnih sprega u naučno-istraživačkim algoritmima, nego baviti se umetnošću gde su neophodne suptilne i fine povratne sprege kako bi duboka osećanja na nevidljivi način zaokupirala i obogatila posmatrača. U skladu sa sistemskom teorijom, ono što na nivou individualnih bića nazivamo učenjem, na kompleksnijim nivoima naziva se evolucijom, te bi stoga učenje intuitivog doživljavanja nelokalne holostvarnosti u širim razmerama dovodilo i do globalne evolucije po pitanju nelokalne interakcije, ali potrebno je biti svestan činjenice da se lokalna i globalna evolucija simultano odigravaju, te da se kao posledica toga, čovek uvek nalazi na Putu. Kao posledica kvalitativne beskonačnosti Kosmosa, odnosno pojavljivanja novih kvaliteta na svakom novom nivou složenosti, prirodno je očekivati da evolutivni razvoj donosi neiscrpnu raznolikost i bogatstvo svih stvari. Zdrava, holistička raznovrsnost u kojoj nema veštačkih podela, u živom svetu se karakteriše mnoštvom putanja koje povezuju, mnoštvom načina za rešavanje istih problema, a i smirenošću usled postojanja širokog opsega potencijalnih mogućnosti fleksibilne adaptacije na promene sredine.

Redukcionistički pristup evoluciji svesti polazi od nastanka prvih makromolekula, pa ćelija preko višećelijskih organizama, pa sve do inteligentnih svesnih bića, dakle od delova ka celini. S druge strane, pojedinačna živa bića se, radi postizanja dovoljno velike složenosti, očigledno razvijaju diferenciranjem celine na delove (od zigota, odnosno jedne oplođene jajne ćelije do embriona do fetusa do bebe, kao u slučaju kičmenjaka), što je u skladu sa posmatranjem nastanka sveta kao procesa božanskih harmoničnih kolapsa sveukupne kosmičke talasne funkcije. Razlog neophodne kompleksnosti strukture bića koje bi bilo inteligentno je verovatno u tome što se osetljivost na dejstva okoline povećava sa brojem međuveza između sastavnih delova sistema38. Povećan stepen osetljivosti u grupama je moguć zahvaljujući stvaranju kolektivnih stanja sa energetskim stanjima znatno manje razdvojenim nego u slučaju pojedinačnih delova. Analogija ove

113

pojave postoji u multiatomskim kvantnim sistemima, kao što su na primer kristali. Svaki atom se karakteriše diskretnim elektronskim energetskim stanjima. Međutim, pridružimo li još jedan atom prvobitnom jednoatomskom sistemu, svaki energetski nivo svakog od dva atoma će se podeliti dajući dva energetska nivoa. Sa povećanjem broja atoma u kristalu, smanjuje se rastojanje između energetskih nivoa nastalih cepanjem svakog pojedinačnog nivoa. Maksimalna osetljivost sistema koji se sastoji od fiksnog broja elemenata se postiže kada su ovi elementi potpuno identični, a primeri ovakvih sistema su višećelijski organizmi, ljudska društva, kolonije mrava ili pingvina, te i nebeska tela. Naravno, kao i uvek u Prirodi, kvantiteti ne određuju kvalitete, te širina interaktivnog spektra koja definiše fleksibilnost odgovora sistema na dejstvo sredine, a time i imanentnu inteligenciju, može se opisati jedino putanjama koje se pružaju u okviru organizacije sistema.

Sa evolucijom Kosmosa, njegova simetrija se, krećući se od singulariteta preko skoro homogene energetske lopte do nastanka raznolikih galaksija, zvezda i planeta, sve više smanjivala. Pod simetrijom se podrazumeva postojanje različitih tački gledišta sa kojih posmatrani sistem izgleda isto. Interesantno je da veći sistemi sastavljeni od uslovno manjih sistema najčešće poseduju manju simetriju od simetrije zakona koji upravljaju njegovim sastavnim delovima. Ukoliko bismo bili u stanju da posmatramo atome, verovatno bismo zaključili da su njihovi oblici (odnosno gustine verovatnoća nalaženja) veoma bliski savršeno simetričnim formama (u 3D svetu lopta je najsimetričnija figura). Ne samo što je gustina pozitivnog naelektrisanja u svim atomima ograničena na sferu, već su i elektronske orbitale, odnosno verovatnoće nalaženja elektrona u atomskim prostorima veoma simetrične. S orbitala je sferičnog oblika, p orbitala poseduje simetriju tega-osmice, a d orbitala ima četiri ovakve osmice. Međutim, kada se atomi i vakuumski prostor u skladu sa zakonima koji opisuju savršenu homogenost prostora povežu u kristal, njegova simetrija ne samo fizičkih zakona, već i strukture, promeni se. Ona nije samo manja od simetrije atoma, već je i drugačija jer tada postoje tipovi simetrije, kao na primer, razni vidovi translacionih simetrija, koje atomi ne poseduju. Stoga se čvrsta tela karakterišu i specifičnim kvalitetima kao što su elastičnost, toplotna i električna provodljivost, određeni vid magnetnih karakteristika, optičke aktivnosti i sl. Ipak, sve u svemu, kristal je manje simetričan od savršene homogenosti, a opšta simetrija se smanjuje sa daljim građenjem komplikovanijih sistema, sve do živog sveta u čijoj lepoti je imanentna jedna veoma komplikovana i jedinstvena simetrija matematičkih zakonitosti koje su u njegovoj osnovi. Simetrije stoje u osnovi sličnosti, odnosno putanja koje povezuju različite jedinke istih vrsta, kao i putanja koje povezuju putanje koje povezuju ove sličnosti između jedinki različitih vrsta, te je stoga simetrija jedan od ključeva za odgonetanje strukture evolutivnih stabala.

U skladu sa savremenim kosmološkim shvatanjima, čitav Kosmos kakvog ga danas vidimo sa planete Zemlje, nastao je u trenutku Velikog praska, kome je prethodilo stanje singulariteta u kome nijedna fizička veličina, uključujući i prostor i vreme, nije postojala. Podsetimo se da se pod EPR-sistemima podrazumevaju svi oni sistemi koji su se iz jedinstvenog kvantnog stanja razdvojili na delove, koji uprkos međusobnim prostorno-vremenskim udaljenostima ostaju u stalnoj korelaciji posredstvom nelokalnih veza. Usled zajedničkog porekla čitave materije i svega postojećeg oko nas i u nama, tada ne samo da se posredstvom kvantnih nelokalnih veza promene na bilo kom delu Prirode odražavaju istovremeno i na njenu celinu, te i svaki drugi njen deo, već i svaki detalj

114

Prirode, svako njeno biće ili atom u sebi sadrži kvantno sećanje čitave kosmičke evolucije, koje se proteže do samog trenutka Velikog praska ili i još dalje. Ne samo da svaki kamenčić na obali mora u sebi sadrži kvantno umemorisane zvuke svakog talasa ili šuma mora, svakog rađanja Sunca, svaki dodir nekih dragih bića, već je u njemu postojano i sećanje na sve trenutke nastanka života na našoj planeti, zvezdane momente, trenutak eksplozije jedne supernove, kao i na trenutak kada je broj fotona prevazišao broj apsorbujućih čestica i kada je svetlost iznenada obasjala čitav Kosmos. Evolutivni Put je, stoga, prisutan i zapisan na svakom detalju Prirode. Kvantna memorija i nelokalne veze između delova stvarnosti čine celokupno kosmičko postojanje beskrajno bliskim i imanentnim u svakom živom biću. Priroda je izgleda stvarno jedna čudesna lopta čiji su centar i putevi koji nas vode do jezgra smislenosti njenog postojanja, posvuda.

Pošto se sve što postoji može sagledati kao neprekidni Put u zadivljujućoj harmoniji Kosmosa, tada se i nastanak i evolucija čoveka može doživeti kao Svevišnja simfonija imanentne lepote. Sve za šta znamo da postoji u Prirodi predstavlja bezbrojne putanje koje u svojoj holističkoj sjedinjenosti pružaju uslove za razmišljanja inteligentnih bića o njihovom kosmičkom poreklu, druženje, prijateljstvo i sve radosti življenja. Kada bismo bili u stanju da zavirimo54 u izgled Kosmosa iz njegove davne prošlosti primetili bismo samo predivan tok energije u kome su sadržane sve potencijalne kosmičke priče i događaji, slično muzici u kojoj bi bili uključeni svi postojeći tonovi i harmonije, ili mirnom moru bez i najmanjih talasa i turbulencija. Ovakvo stanje Kosmosa u kome odzvanja jedno veliko »Om«, opisivalo bi se mladom kosmičkom talasnom funkcijom u kojoj su sadržane sve potencijalne mogućnosti pružanja postojanja najraznovrsnijim bićima i pojavama. Postepeno se u ovom glatkom toku energije pojavljuju blage modulacije indukovane izvesnim faznim prelazima u okviru kojih nastaju prirodne sile. Tako se polako iz nežnog toka kosmičke sveharmonije rađaju prve trajnije, prepoznatljive putanje koje opstaju u vremenu i ponavljaju se u prostoru. Veoma integrisane fokusne tačke ovakvih aktuelizacija energije pozadinskog, sveprožimajućeg holosveta predstavljaju osnovne energetske putanje koje smo u stanju da prepoznamo i nazivamo ih česticama. Ovakvi entiteti ne predstavljaju izolovane entitete, već delove kosmičkog kontinuuma kroz koji su u stanju da komuniciraju i sa najudaljenijim delovima Kosmosa. Nuklearne i elektromagnetne sile, kao i sile koje u stoje u osnovi Paulijevog principa isključenja kombinacijom formiraju nehomogene atomske strukture, koje je gravitaciona sila postepeno privlačila i tako povećavala gustinu prvih, vodoničnih atoma u zvezdanim oblastima. Umesto homogene, savršeno simetrične prostorno-vremenske figure materije i svetlosti, božansko stvaranje sveta se sagledava u formiranju visoko nehomogene, raznovrsne globalne strukture koja se nalazi u stanju stalnog napredovanja u sve bogatije i organizovanije celine.

U nekim kosmičkim oblastima, kao što su planetarne površine, dalji procesi strukturizacije dovode do formiranja još složenijih kosmičkih putanja na čijem temelju kasnije izrasta čudesna harmonija života. Susedni energetski čvorovi interaguju i prilagođavaju svoje unutrašnje tokove energija, a daljim sličnim integracijama nastaju sve složeniji tokovi energija i informacija. Entiteti koje savremena nauka poznaje predstavljaju samo interfejse locirane na različitim nivoima stalno razvijajuće kosmičke muzike holosveta. Atomi, nukleoni, leptoni i kvarkovi se mogu zamisliti samo kao vidljivi talasi ili pena na nepreglednom izvornom »kvantnom moru« u kome spavaju najlepši biseri. Ogromni potencijali elektronskog povezivanja atoma i slabijih

115

asocijativnih sila (kao što su Van der Valsove ili vodonične sile) pružaju mogućnosti formiranja raznovrsnih složenih polimernih molekula i kristala pomoću kojih u još većim stupnjevima organizacije nastaju i živa bića kao harmonične evolutivne putanje superimponirane na kontinualni tok holosveta.

Pošto se čitav Kosmos u skladu sa svepovezanošću i zajedničkim poreklom svih njegovih delova može zamisliti kao džinovska svest, njegova stanja, kao i svi sistemi u Prirodi mogu biti opisani jedinstvenom, kosmičkom talasnom funkcijom. U kosmičkoj talasnoj funkciji su sadržane sve potencijalne mogućnosti evolucije Kosmosa i mogućih nastanaka svih živih bića kao što smo ne samo mi, već i žirafe, leptiri, školjke, morske zvezde ili neka nama nepoznata bića sa drugih planeta i iz drugih Galaksija. Pošto je u svakoj talasnoj funkciji svako moguće stanje ostvarljivo sa konačnom izvesnošću, tako i svi mogući kosmički poretci mogu biti ostvareni postepenom evolucijom talasne funkcije Kosmosa, te nam ostaje da zamišljamo u kakvim pravcima evolucija može krenuti i kako čudnovato raznovrstan, a istovremeno jedinstven je ovaj svet. Kolapsima početne talasne funkcije u kojoj su sadržane sve beskrajne putanje njegove evolucije dolazi se iz trenutka u trenutak do novih jednoznačnih stanja Kosmosa. Ovakav proces redukcije talasne funkcije u samo jedno od bezbroj mogućih stanja u svakom trenutku za svaki događaj, u osnovi je sveta Maje, sveta razlika koji upravlja našom percepcijom. Sam Kosmos je istovremeno i posmatrač na ovom, božanskom nivou. Ono što vidi kada pogleda sebe i postoji, te je posmatranje Kosmosa putem postojanja ekvivalentno stvaranju Kosmosa. Drugim rečima, Kosmos u inteligentnim bićima stvara sebe kako bi se divio sopstvenoj lepoti. Kosmos je misao koja misli sebe.

Redukcionizam i holizam u savremenom društvu

»Blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko« Jevanđelje po Mateju 5:3

116

Redukcionizam i holizam svakodnevnice

Premda se obično smatra da značenja pojmova kao što su redukcionizam, kartezijanska podvojenost i objektivizam potiču od naučne vizije sveta, prelaz sa holističkog na redukcionističko poimanje sveta se dešava u trenutku percepcije, bilo da ona obuhvata kolaps talasne funkcije, signalno procesovanje, uočavanje razlika ili sl. Međutim, uočavanje zajedničkih crta, sličnosti i kvaliteta predstavlja holističku protivtežu odvojenosti posmatrača i okolnog sveta koju potenciraju redukcionistički vidici nauke i pored toga što se upravo beskrajnim redukovanjem materije došlo do zaključka o nerazdvojivosti posmatrača od posmatranog sistema. Ravnoteža između holističkih težnji i imanentnog redukcionizma je, u skladu sa sistemskom teorijom, pokazana kao neophodna za nastavak misaone evolucije Kosmosa. Da bi se ostalo na ovom Putu, neophodno je stalno i iznova usavršavati svoj odnos sa čitavom biosferom.

Izgleda kao da su važna otkrića u nauci uticajno međusobno prožeta sa odgovarajućim otkrićima na nivou ljudskog razmišljanja i doživljavanja sveta. Uz naučna otkrića epistemološkog naučnog indeterminizma, talasno-čestične dualnosti, neobičnih svojstava talasnih funkcija, genetske šifre, Velikog Praska, širenja Kosmosa i drugih upečatljivih pojava, paralelno su se odvijale dramatične promene na nivoima međuljudske komunikacije, razumevanja, pristupa obogaćujućim informacijama, egoizma ili altruizma, dominacije ili milostivosti, političke i socijalne (ne)ravnopravnosti, težnjama ka konstrukciji ili destrukciji i sl. Rezultati ljudskih razmišljanja o Kosmosu i životu su u mnogome određeni generalnim stavovima društva koji u najvećoj meri proizilaze iz naučnih shvatanja o Prirodi i poreklu sveta u kome živimo i koji jesmo. Implementiranje naučnih otkrića u svakodnevni život u vidu funkcionalnih industrijskih proizvoda, utičući na međuljudsko interaktivno bogatstvo uzrokuje promene na nivoima ljudskih razmišljanja i doživljavanja sveta. Pošto sama ljudska svest stoji u osnovi naučnih otkrića, tada se pojavljuje saznajno-tehnološka povratna sprega, a sa njom i opasnost od runaway efekta*, odnosno ubrzavanja čitavog kruga rasta i napretka sve dok dalje ubrzanje ne postane nemoguće, odnosno dok se čitav sistem ne raspadne i odleti na sve strane. Stoga, danas veoma prisutna težnja ka nezadrživom i nezaustavljivom rastu u svim oblicima ljudskih delatnosti, od implementiranja tehnologija preko masovne proizvodnje, panične potrošnje i opsednutosti fizičkim izgledom, mora biti uravnotežena sa usporavanjem, introspekcijom (a nesposobnost ili strah od suočavanja ljudskih umova sa posledicama introspekcije ih najčešće gura u neprestanu trku ka nezaustavljivom napretku), razvojem unutrašnjeg sveta, kooperativnom okrenutošću drugim ljudskim bićima sa holističkim ciljevima, neuslovljavajućim prijateljstvom.

Težnja ka isključivom rastu i razvoju vodi svoje poreklo iz redukcionističkih pobuda. U indijskim drevnim spisima se navodi da je ovaj perceptivni svet nastao na razlikama i kao takav je iluzija, ali da bi se pronašla kontrateža »opijenosti« čulnim opažajima neophodno je obuhvatiti, osetiti i razumeti holističke principe. U današnjem stadijumu razvoja civilizacije, odstupanje od redukcionističko – holističke ravnoteže u pojedinačnim ljudskim bićima se veoma verno odražava na planetarno stanje. Holistički neuravnoteženo redukcionističko razmišljanje takvo da »mapira« rečima svet koji

* Sa ovim efektom su se prvi susreli modelari prvih parnih mašina sa upravljačem. Klark Maksvel je uvođenjem vremenske konstante uspešno izračunao opseg vrednosti parametara sistema za koje bi kibernetička mašina kontinualno radila sa optimalnim nivoom snage.

117

opažamo neizostavno dovodi do raskidanja putanja koje povezuju subjekat i okolinu, što inicira osećaj izolovanosti, egocentričnosti, suparništva i drugih negativnih interaktivnih efekata. Misaono izdvajanje i pridavanje intrinsičnih osobina i značaja stvarima – rezultatima percepcije, rezultuje zavaravajućom idejom o mogućnosti prisvajanja entiteta, što u današnjem svetu implicira zakonska vlasništva, kriminal i ratove. Podsvesno prihvatanje i negovanje ovih redukcionističkih osobina dovodi od svesti o egu do želje kojom bi se zadovoljila težnja egoističnog uma za veličanje sebe u očima drugih, do misli o posedovanju, do vezanosti za predmete koji se prividno poseduju, i na kraju do ozlojeđenosti usled neizostavne svesti o neophodnosti odricanja »posedovanih« predmeta. Nasuprot tome, holistički um je koncentrisan na svet kao celinu, pa pošto ima takvu altruističnu širinu jednog mora, veliča druge i uočava njihovu lepotu u sopstvenim očima.

Pošto je naša percepcija zasnovana na razlikama, koje neizostavno dovode do analitičkog pristupa sagledavanju stvarnosti, ne zagovaramo potpuno preuzimanje kvaliteta holističkog uma na račun redukcionističkih misli, što bi nas odvelo u stanje jednoznačne zabljesnutosti, već redukcionističko – holističku ravnotežu. Međutim, pošto je redukcionistička osnova imanentna u našoj percepciji, tada je bitno posvetiti se više negovanju holističkih osobina* koje su same po sebi bezizražajne na nivou međuljudske komunikacije (jer su reči same po sebi redukcionističke), ali se kriju u izrazima lepote kompleksnog sveta oko nas i u nama, u putanjama, putanjama koje povezuju.

Hajzenbergova relacija neodređenosti je začela naučni put koji je od dokazivanja epistemološkog indeterminizma doveo, nakon obaranja Belovih nejednakosti na kvantnom nivou, do činjenice da je čitav svet neraskidivo povezan i da se svaki deo ili delić Kosmosa nalazi u trenutnoj vezi sa čitavim Kosmosom. Analogni princip neodvojivosti posmatrača od posmatrane pojave postoji i u društvenim naukama, i to u okvirima proučavanja personalnih ili socijalnih karaktera. Klasična frojdovska teorija psihoanalize se bazira na pretpostavci da posmatranje i interakcija sa pacijentom ne unose nikakve promene u njegovom ponašanju, odnosno da se na osnovu njih može steći objektivna slika o stanju pacijenta. Međutim, slično kao što se u atomskom svetu ne može dobiti nikakav objektivan podatak o svetu, jer je u procesu merenja posmatrač neophodno uključen u interakciju sa merenim sistemom, te stoga narušava njegovu individualnost, i psiholozi, psihijatri i antropolozi se danas susreću sa sličnim problemom nemogućnosti objektivnog sagledavanja stanja posmatranog bića. Antropolozi su još davno ustanovili da što su duže vremena provodili u plemenima čije su običaje i karaktere članova posmatrali, to je kontekst odgovora plemena više bio podstaknut prisustvom antropologa, te stoga i izmenjen od opisa koji bi antropolog smatrao objektivnim. Slično tome, bilo kakva procena drugih bića neizostavno mora uključiti činjenicu da su odgovori na osnovu kojih se formira data procena podstaknuti i stoga izmenjeni pod uticajem stranog posmatrača. Istraživanje, druženje i otvaranje između dva bića u svrhu upoznavanja, smanjuje mogućnost »objektivne« procene karaktera osobe, jer se svaki odgovor doživljava u kontekstu njihove relacije. Ovakav redukovani opis interakcije između bića koji bi stajao u osnovi njihove nerazdvojivosti analogan je slabom ili bukvalizovanom objašnjenju Hajzenbergove relacije neodređenosti, prikazanom u opisu pokušaja

* »Vodi računa o smislu, a glas će voditi računa o sebi«, pisao je Luis Kerol. Kada je svet uređen na svojim holističkim nivoima, nivoima složene organizacije, tada se na nivoima manje strukturne složenosti uočava harmonična igra u kojoj je sve podređeno holističkoj smislenosti.

118

istovremenog određivanja položaja i impulsa čestice pomoću druge čestice. Analogiju jakom Hajzenbergovom principu neodređenosti u okviru koga nerazdvojivost posmatrača i posmatranog sistema stoji u samom ustrojstvu Kosmosa i ne može se, slično izgledima kvantnih entiteta Kosmosa, neparadoksalno opisati, predstavljala bi i jača, holistička trenutna veza između bića koja mogu biti i fizički udaljena. Ona su neodvojiva od sveta kao celine, te ne poseduju nikakvu realnu osobinu nezavisnu od svoje funkcije, odnosno relacija kojima se pružaju ka celini. Na osnovu ovako jakog, fundamentalnog principa nerazdvojivosti, rađa se svest o holističkoj povezanosti uma sa čitavom svetom, odnosno shvatanje da je svaka striktna podela na subjekte i objekte ili na objekte u objektima nerealna, što predstavlja osnovu svesne kontrateže redukcionističkoj percepciji, imanentnoj u našim biološkim bićima.

U nauci se često zanemaruju relacije između stvari i umesto toga, »entiteti« koji imaju osobine samo u kontekstu svoje okoline, bivaju subjektivno opisani kao da je ta njihova, pripisana im osobina, njihova intrinsična osobina. Kvantna teorija nam jasno stavlja do znanja da umesto osobina opstaju jedino relacije između stvari. Stoga je pripisivanje bilo kojih intrinsičnih osobina nekim prividno izolovanim entitetima iluzorno. Pripisane osobine moraju biti definisane u odnosu na nešto, na primer, neki funkcionalni detalj iz okoline sa kojim je svojstvima opisivani entitet u interakciji. Slično kao što se osobine ključa ne mogu ni prepoznati, a ni precizno definisati bez upotrebe pojmova vrata ili brave, slično tome ni drugi objekti ne mogu imati osobine sami po sebi. Tako je more plavo u odnosu na spektralne karakteristike i moći tipično ljudskog vizuelnog opažanja, dok talasna funkcija kao osobina posmatranog sistema pre početka merenja predstavlja skup svih mogućih odgovora posmatranog sistema na dejstvo datog mernog aparata. Način pripisivanja intrinsičnih osobina određenim entitetima je posledica toga što najčešće nismo u stanju da prepoznamo efekat ovih osobina na njihovu okolinu. Okolina na koju data osobina ima uticaj je uvek veoma složena, te bez ikakvih aproksimacija uvek predstavlja čitav ekosistem ili ceo Kosmos, kao u slučaju kvantnih dejstava. Iz nepoznavanja efekata koji proističu kao posledica kvaliteta koje nauka teži da opiše, objekti dobijaju prideve, odnosno osobine, a ne relacije između stvari, iako je to jedino realno što oni jesu.

Ideja o pridavanju intrinsičnih osobina se uočava u praktično svim jezicima na našoj planeti. Postojanje gramatičkih entiteta kao što su imenice, a koje su po definiciji imena nečega, nije prava slika stvari, jer je jasno da umesto osobina, makar i kao imena, postoje samo relacije. Imenica bi se trebalo definisati kao reč koja je u određenoj relaciji sa predikatom, a glagol kao reč koja je u izvesnoj relaciji sa imenicom, odnosno subjektom. Svaka komunikacija zahteva kontekst, i slično kao što su informacije van konteksta bez značenja, tako su i izolovane reči same po sebi besmislene ukoliko ih makar i podsvesno ne povežemo sa nečim i tako im ne pridamo smisao. Osim svepovezanosti imenovanih stvari, što sprečava njihovo izdvajanje od ostatka sveta, one su i u stanju stalne promene, što ni u kom slučaju nije konzistentno sa pridavanjem fiksnih i nepromenljivih imena njima samima. Svaka forma se stoga u svojoj osnovi može sagledati kao proces, te i svaka osobina kao smislena harmonija puteva.

Pridavanje intrinsičnih osobina drugim bićima i to veoma često sa nerealnom idejom njihove nepromenljivosti, stoji u korenu mnogih nerazumevanja, što u slučaju iskazane netolerancije može dovesti do ozbiljnih sukoba. Samo posmatranje, slično kao u kvantnom svetu, ne može se vršiti bez interakcije sa posmatranim bićem. Činom

119

posmatranja posmatranom sistemu pridajemo osobine i upravo u ovakvoj misaonoj interakciji dolazi do izražaja naših težnji ka uočavanju lepog, tako da pridate osobine nisu ništa drugo do putanje koje nas povezuju. Ukoliko ne shvatamo da je posmatranje istovremeno interakcija, te umesto toga pokušamo da formiramo jedan izolovani, objektivizirani posmatrački stav, te da posmatranom biću pripišemo osobine koju su samo njegove, a ne potiču sa interaktivnog nivoa, formiraćemo redukcionističku klicu odvojenosti koja se daljim linearnim, formalno logičkim tokom misli razvija stvarajući plodove različitosti, izolovanosti, osuđivanja, mržnje i destrukcije. Redukcionistički vidici i njihova posledica pridavanja intrinsičnih osobina posmatranim sistemima, vremenom su doveli do podsticanja kulta fizičke lepote, posebno negovanog na Zapadu, na račun zapostavljanja vrednovanja mudrosti i istinske unutrašnje sveobuhvatne lepote, kao posledice neprekidne težnje ka otkrivanju puteva između stvari. Svesnost o sopstvenoj lepoti proizilazi iz ideje o pridavanju intrinsičnih osobina i neshvatanja da je lepota samo u kontekstu trenutnog postojanja, i neodvojiva i bez lepote sama po sebi. Ovakvo shvatanje ne znači da je potrebno tražiti druge ljude da se dive sopstvenim lepim crtama, već upravo obrnuto – da je Lepota u nama ukoliko pronalazimo lepotu u svetu, jer je lepota u interakciji, a interakcija je uvek neizostavno obostrana.

Redukcionistički doživljaji sveta se, preko varke o nepromenljivim pojavnim formama i mogućnosti pridavanja intrinsičnih osobina predmetima, reflektuju na svakodnevne misaone klasifikacije ljudi, koje dovode do uprošćavanja, trivijalizacije, te i redukovanja estetskog sadržaja kompleksnog sveta oko nas. Klasifikacije počinju sa korišćenjem reči u misaonim formama, a bez imenovanja na bazi razlika percepiranih i doživljenih stvari, nisu moguće. Stoga je ista ideja koja stoji u pozadini ideje o naučnom mapiranju sveta prisutna i u svakodnevnim klasifikacijama na nivou procena i očitavanja mapiranih ljudskih osobina, pripadnosti ili značaka (na pravnim i zakonskim nivoima), što čini idejnu osnovu primitivnih filosofija čopora koje dovode do netolerancije i idealističkih i idolističkih sukoba između ljudi. Proces mapiranja, odnosno imenovanja razlikom oivičenih objekata percepcije u mnogome podseća na proces etiketiranja prodajnih proizvoda, pri čemu im se u tom trenutku, analogno i misaonim imenovanjima, vrednost poistovećuje sa cenom. Da bi u međuljudskoj komunikaciji bića postala emotivno transparentna, otvorena, iskrena, spontana, moraju se osloboditi svih imena koja pridaju sebi, što bi odgovaralo potpunom oslobađanju ega. Osećanje ega je zapravo identifikovanje sebe sa imenom ili najčešće mnogobrojnim imenima, a ne sa onim što stvarno jesmo u svetu nerazlučivosti i svepovezanosti, i upravo ovo osećanje ili vid svesti formira »zid« između subjekta i okoline, koji je neophodno probiti da bi se subjekat zavoleo.

Svest o egu se rađa kao posledica redukcionističkog sagledavanja sveta, odnosno percepirane odvojenosti sebe od ostatka svega postojećeg. U svetu dominacije ega, egu nije u cilju da otvoreno prenosi drugima informacije koje su njemu samom koristile, jer ukoliko bi one povećale vrednost drugih, tada bi vrednost samog ega opala, jer se ego može meriti samo u odnosu na ego drugih, dakle u očima drugih. Stoga je današnje društvo zasnovano na beskrajnim kvantitativnim merenjima, ali sa malim obraćanjem pažnje na fundamentalniju važnost kvaliteta, odnosno putanja koje nas povezuju. U jednom otvorenom holističkom društvu sve informacije koje se doživljavaju kao važne puštaju se nenametljivo da prođu i podele se sa drugima, težeći ka formiranju ravnomerne kolektivne svesti čovečanstva. U društvu u kome se ne mogu podeliti emocije usled svesti

120

o nedostatku ključeva za njihovo razumevanje kod drugih, te velike verovatnoće njihovog pogrešnog razumevanja, dolazi do pojave stresa usled zadržanih i blokiranih osećanja i neuspešnog inkorporiranja transpersonalnih iskustava u stvarnost, te do zabrinutosti i osećanja usamljenosti, što može dovesti do degeneracije misaonih stanja, te i do autističnog ili agresivnog ponašanja. Stoga su ukazivanje pažnje, poštovanje i saosećajnost, te umeće slušanja, od esencijalne važnosti u pružanju pojedinačnih doprinosa isceljenju ljudskog društva i povratku zdrave, otvorene i iskrene komunikacije.

Kartezijanski dualizam se osim razdvojenosti uma i materije, ogleda i u razdvajanju misli od emocija, premda je opšte poznato da su njihova dejstva kao i oni sami isprepletani i nerazdvojivi. Emocije se sagledavši ideju o informacionoj transparenciji, mogu definisati kao rezultati zakočene težnje (ili čežnje) ka interakciji koja potiče iz uma. U pravilno informaciono transparentnom holističkom biću u kome nema procesa imenovanja, emocije ne bi bilo ni potrebno definisati jer bi one ili automatski indukovale prelaz ka bogatijoj unutrašnjoj uređenosti ili bi se spontano emitovale sa trenutkom njihovog nastanka. Zahvaljujući samo-organizacionim principima živog sveta i činjenici da informacija može biti prisutna na neograničenom broju mesta istovremeno, procesi učenja i informacione transparencije nisu uzajamno isključivi. Tek u slučaju nagomilanih telesno-struktuiranih energetskih sadržaja, kao posledice redukcionističke ideje o odvojenosti, dolazi i potreba o definisanju emocija, jer ovakvo stanje rađa težnju ka interakciji kako bi se ispoljila zadržana (mislima proizvedena, ali ne i ekspresovana) stresna osećanja i probio zid koji nas razdvaja od sveta. Emotivno ponašanje je zapravo međuigra ove čežnje ka prisajedinjavanju sa svesnošću o odvojenosti.

Svesnost o pojavljivanju osobina drugih bića samo kroz interakciju, te i o krucijalnom uticaju akta posmatranja na formiranje registrovanih osobina, odnosno izvedenih relacija, dovodi do shvatanja o važnosti obraćanja pažnje, slušanja i vizuelnog posmatranja. Pogrešna ideja o pridavanju intrinsičnih osobina dovodi preko redukcionističkih vidika do formiranja jakog ego efekta, te i do ideje o važnosti veličanja sebe u interakciji sa drugima, odnosno o posvećivanju više pažnje tome šta će se reći, nego procesu slušanja. Pričanje je naravno neophodno za proces same interakcije, ali istraživanje sveta misli kroz interakciju odigrava se prvenstveno u trenucima slušanja i posmatranja i to ne samo drugih, već i sebe. Kreativnu interakciju između bića mogu ometati mnogi spoljni faktori, uključujući eventualno postojanje spoljašnjih kontrolnih ili ograničavajućih faktora, kao što su razni oblici autoriteta ili hijerarhije (što je posledica pridavanja značaja imenu, a ne imenovanom), jer se na taj način koči slobodna igra i potiskuju suptilna osećanja koja bi u suprotnom slučaju bila podeljena.

U misaonom svetu često nismo ni svesni koliko je na naš stav prema nekoj pojavi ili biću uticalo prethodno iskustvo, kao na primer, povezivanje primećenih osobina bića sa sličnim osobinama koje smo pridali nekom drugom voljenom biću. Kao rezultat oslobađanja misli i prepuštanja spontanom toku životnih ekspresija, dijalozi i igre kao respektivne jezičke i telesne istraživačke interpersonalne interakcije mogu dobiti znatno dublji značaj i kontekst, što dovodi do zajedničkih unutrašnjih obogaćenja, oslobađanja stresa ili dosezanja novih saznajnih stanja u procesu učenja, pospešivanja osećanja predanosti i vere, a što može inicirati uvid u izvorišta naše kreativnosti, inteligencije, razumevanja i dodira sa božanskim. Da bi se u međuljudskoj interakciji dostigle ovakve tačke, ponekad je neophodno proći kroz interaktivne faze potencijalnog ulaska u haotične

121

i potencijalno frustrirajuće nepredvidljivosti17, jer je, slično kao i u procesima učenja, iniciranje »stresnih« osećanja neophodno za spontani prodor u predele bogatije unutrašnje i socijalne organizacije. U istinskoj interakciji između bića nema rasprava, diskusija ili debata, jer sve one u svojoj osnovi, kao i po poreklu reči, podrazumevaju komadanje stvari na njihove delove i okrenutost ka određenom cilju, bilo po pitanju postizanja egzistencijalnog dogovora ili rešavanja nekog javno iznešenog problema. U osnovi najplodonosnije interakcije se ne nalazi ni razmena informacija radi zabavljanja, upoznavanja, ćaskanja ili odmerenog oslobađanja napetosti, samih radi sebe. Umesto toga, istinska interakcija je Put na kome se istražuju male putanje naših misli, skrivenih namera i težnji čijeg projektovanja u svet oko nas nismo ni svesni, a sve to u svrhu pronalaženja puta do Sunca sakrivenog oblacima misli i dotačinjanja svetih, svemoćnih, globalno isceljujućih misli.

Kao posledica uočavanja putanja koje nas povezuju razvija se osećaj kosmičkog pripadništva, odnosno spontanog prihvatanja Božije volje. Ovo osnovno religijsko osećanje je vekovima pokušavala da potisne ideja o kartezijanskom dualizmu, odnosno podvojenosti uma i materije, razuma i osećanja, duha i tela, te je umesto prirodnog osećaja pripadništva pokušavala da učini um moćnijim od materije, te i po svaku cenu dominantnim u odnosu na nju. Ukoliko se shvati i doživljava na višem logičkom nivou od onog bezjezičnog, meditativnog na kome je jedino moguće jedinstvo sa Prirodom, religioznost često postaje samo oružje ega. Samosvest o sopstvenoj religioznosti ili dobroti ili bilo kojoj drugoj plemenitoj osobini predstavlja mapiranje sebe i redukcionističko udaljavanje od stvarne osobine u logičku misao preslikanog osećanja. Zaista religiozna bića neće sebi pripisivati nikakve pozitivne osobine kao postignute, već će stalno biti na Putu prisajedinjavanja sa njima, što je princip mantre.

Kao holistička kontrateža redukcionističkim podeljenostima prisutna je ne samo orijentacija ka uviđanju sličnosti i jednakosti bez obzira na razlike, već i delanje u svetu takvo da od njega ne očekujemo ubiranje plodova. Na ovaj način se ne stvara vezanost za plodove rada, te se u umu i ne formiraju želje, a sa njima kartezijanska nezadovoljstva usled njihovog neispunjavanja. Umesto toga, opstaje osećaj slobode i sveprisutnosti. U drevnim religijskim tradicijama se stavlja akcenat na razvijanje osećanja boravljenja u uzvišenim, transcendentalnim predelima, odnosno u jednom vidu udaljenosti od sveta razlika oko nas. Ovakva svest odgovara meditativnoj nejezičkoj misaonoj svesti o apsolutnom jedinstvu.

Negovanje pozitivnog misaonog sadržaja je odavno poznato, jer misao ima sposobnost direktnog prodiranja u sve elemente pojavnog sveta oko nas. Ukidanje misli je u tradicionalnim religijskim predanjima jedan od osnovnih pristupa doživljavanju spontanog jedinstva sa Prirodom i životnog zadovoljstva. Ipak, misli u formi reči bismo teško mogli potpuno da se odreknemo, pre svega jer je svo pisano znanje na našoj planeti nastalo posredstvom formulacija misli u jezičkim konstrukcijama, te stoga jezik predstavlja za ljude jedan vid saznajnog instrumenta. Dotle, postavljanje pitanja i hvatanje njihovog smisla, kao istovremene posledice čuđenja nad svetom i izvora novim divljenjima, može biti Put ka ujedinjenju redukcionističkih i holističkih principa. Postavljanje pitanja obogaćuje naš odnos prema svetu i čini ga veličanstvenim.

Holistički i redukcionistički pogledi su dva pogleda na svet jedne celine. Kao što bi postojanje samo holističkog viđenja bilo ekvivalentno jednoličnoj zabljesnutosti, tako je i uviđanje samo redukcionističkih karakteristika sveta jednako neizvodljivo. Međutim,

122

da bi se neizvodljivost potpunih podela kartezijanskih polariteta uvidela, bitno je uočiti svepovezujuću nit Kosmosa, koja nas nevidljivim dejstvima drži na smislenom i nenasumičnom okupu. Dok se iz načina percepiranja vidi da je redukcionistički pogled imanentan u nama, više bismo pažnje morali da obratimo na razumevanje svetog pogleda na svet. Našom interakcijom moramo navoditi svet na osećanja ljubavi, jer je ljubav umeće u kome bića prevazilaze osećaj redukcionističke odvojenosti i pronalaze holističko-redukcionističku ravnotežu: odvojenošću se zadržava osećaj samostalnosti, odgovornosti i jedinstvenosti, dok se uočavanjem sličnosti postiže ujedinjavajuće apsolutno saosećanje. U pronalaženju ovakve ravnoteže sa čitavom Prirodom, te unutrašnjeg, čisto semantičkog jezika sa njom, postajemo ne samo njen neodvojivi deo, već u svesti i sama njena celota.

Redukcionizam i holizam na globalnom društvenom nivou

Jedna od najinspirativnijih slika koju ljudi imaju pred sobom tek nešto manje od pola veka je fotografija naše plave planete koju su snimili prvi njeni, ljudskom rukom napravljeni sateliti. Da su drevni žitelji naše planete mogli da vide kako izgleda njihov dom iz bliskog Kosmosa, možda bi bili manje zabrinuti problemima koje donose svakodnevne dileme. Probamo li da se spustimo sa nivoa na kome ova plava planeta tako harmonično pleše oko jedne zvezde na njenu površinu, zatekli bismo prelepa mora, šume, glečere, lagune, oblake, peščane pustinje, te i gradove sa svim svojim u vis pružajućim oblakoderima, neonskim svetlima i užurbanim ljudima, ljudima ka cilju, a ne na putu. Međutim, najstrašnije posledice redukcionističkih shvatanja ljudi bismo našli u postojanju takvih kategorija kao što su države, nacije i razni drugi vidovi pripadnosti i veštačkih granica kojima ljudi odbacuju od sebe osećaje odgovornosti prema očuvanju čitavog živog sveta. Ideje o uspostavljanju nezavisnosti država, društvenih organizacija i pojedinačnih živih bića u potpunom su kontrastu sa svepovezanošću svih delova sveta kakva se primećuje sa nivoa planetarne biosfere ili kvantnih pojava. Slika Zemlje kao celine i prelepog kosmičkog broda predstavlja svakako jedan ekocentrični ideal kome bi trebalo da težimo prevazilaženjem svih podela prisutnih sa perspektiva pojedinačnih ljudskih bića.

Ukoliko sagledamo čitav društveni planetarni poredak kao celinu, mogli bismo primetiti da se težnje pojedinaca ka uočavanju izvesnih kvaliteta u sebi* odražavaju na njihovu interakciju, te stoga i na stanje društva kao celine. U savremenom svetu moramo biti svesni efekata naših delatnosti i njihove korelacije sa okolinom, jer na holističkom planu kretanje čitave biosfere nikada nije jednako delovanjima »izolovanih« pojedinačnih delatnosti, već upravo onim što izranja iz njihovih skrivenih, naizgled nevidljivih veza sa svetom, čiji se tragovi nalaze u najdubljim kutcima naše svesti. Problemi današnjeg planetarnog stanja se lako mogu pronaći na nivou globalnog sistema vrednosti koji je u neverovatnom raskoraku sa spiritualnim predanjima sveta. Dok se vrednosti pojedinaca danas većinom ustanovljavaju prema redukcionističkom modelu stvarnosti tako da dominacija ega biva potencirana, u spiritualnim holističkim viđenjima sveta su kooperacija, pružanje pomoći drugima i povezivanje pojedinačnih bića sa svetom, vrednosti koje su u prvom planu. Ovakav rascep i udaljavanje od svetih vrednosti

* Ponekad nažalost, usled svesne dominacije ega, oni žele da isto to ne bude i u drugima

123

ogledaju se danas u postojanju najpre država kao odvojenih društvenih entiteta čiji su međusobni odnosi uspostavljeni ne na dobronamernim uslugama, već isključivo na reciprocitetu, čiji se detalji dugo pregovaraju kako bi se iscrpli najbolji uslovi samo za jednu stranu. U osnovi ovakvog pristupa se jasno može sagledati potenciranje sebe u odnosu na obraćanje pažnje na putanje koje povezuju, iako smo već naglasili da osobine poseduju samo relacije, a ne i pojedinačni objekti, kao i to da je čitav svet jedan džinovski proces bez plesača, misao koja misli sebe, jedna sveobuhvatna Ljubav, ljubav koja zahteva celinu.

Redukcionističkim shvatanjima savremenog društva prouzrokovano podržavanje važnosti potenciranja ega rađa osećanja izolovanosti od okoline, te težnje ka suprotstavljanju Prirodi, dominaciji, ispunjenju želja kojima se zadovoljavaju samo sopstvene potrebe, te na kraju i opštoj destrukciji. U uslovima u okviru kojih se ne poštuju apsolutne vrednosti stvari (posmatrane u odnosu na čitavu sredinu), već im se pripisuje relativan značaj u odnosu na egocentrirani svet, vlada opšta težnja ne samo za veličanjem ega, već i za degradiranjem čitave sredine u odnosu na koju se taj ego meri. U svetu u kome redukcionistička viđenja sveta neizostavno dovode do poistovećivanja uma sa egom, takav um videvši sebe kao odvojeni deo stvarnosti teži u interakciji sa drugima pre svega da brani sebe*. Tako danas imamo političare i vojskovođe koji pre svega brane sebe, nakon što su se redukcionističkim verbalnim sredstvima samo-repetitivno ubedili da je to za dobrobit svih. Takve svesti vide sebe i kompletnu ljudsku rasu kao odvojenu od Prirode, te nisu u stanju da pronalaze put jedinstva pravih koraka za čitavo čovečanstvo.

Slično kao što se pojmovi kao što su svrha, namera ili adaptacija pojavljuju u okvirima planetarne evolucije živog sveta tek onda kada redukcionistički posmatramo svet u okvirima borbe za opstanak, tako se i moralni pojmovi pojavljuju tek kada sagledamo božanstveni Put prirode pod sveegocentričnim redukcionističkim okvirima. Ljudska ponašanja se danas regulišu ne insistiranjem na buđenju kontakta sa našom unutrašnjom, veličanstvenom prirodom, već pisanim moralnim normama. Uslovljenim prihvatanjem kodeksa ponašanja, kao jezički formulisanih standarda, insistira se upravo na brisanju kontakta sa našom božanskom prirodom i poistovećivanju mape Prirode sa njenom »teritorijom«, što vodi u spiritualnu izolaciju, jer naše ponašanje tada nije inspirisano rađanjem harmoničnih puteva na holističkim nivoima postojanja. Zakon je bleda slika pravde, pravda je bleda slika morala, a moral je bleda slika istinske, u nama imanentne dobrote. Sva pisana pravila su udaljena od spontane prirodnosti, i doprinose ukrućavanju, posebno ukoliko se, kao što je slučaj u okvirima edukacije i pravnih »regulacija«, primenjuju kazne u slučaju odstupanja od njihove primene. Ovakvo uslovljavajuće mehanističko pristupanje postizanju uzvišenih kvaliteta kod ljudi ne vodi i razumevanju zašto je to važno, a u životu je esencijalno razumeti stvari koje se čine. Umesto istinske pažnje prema okolini koja se stalno mora obnavljati i razvijati, uz kruto vaspitanje i edukaciju dobijamo robotizovanu obučenost koja ne ostavlja efekte iskrene saosećajnosti i predanosti, već pospešuje osećanja izolacije i neprijateljstva. Življenje tako postaje rutinska navika nesvesnog obavljanja poslova radi ispunjavanja ciljeva, a svaka stvar koja se obavlja nesvesno, odnosno bez svesti o Putu, predstavlja neobraćanje

* Primetimo da po biblijskoj legendi, Adam nije branio Evu zbog diranja zabranjenog voća, odnosno buđenja moći formiranja znanja o znanju, te i simboličke mape Prirode, što je, kao što znamo, impliciralo proterivanje iz raja.

124

pažnje na mnoga sakrivena pitanja, gde svako od njih nosi poseban odgovor na odgonetanje Tajne života.

Od kada su se uporedo sa naučnom revolucijom 17. veka pojavile redukcionističke, dualističke i mehanističke filosofije, nauka je prestala da bude uzvišena težnja ka otkrivanju i upoznavanju istine i razumevanja zakona Prirode, već je postala nauka o kontroli i dominaciji nad njom. Nauka je tada od puta ka mudrosti prešla na put ka sili, moći, dominaciji i kontroli, koji je danas evidentniji više nego ikada. Sa dualističkim izdvajanjem uma od Prirode, i uzvišene ljudske moralne i intelektualne vrednosti koje su do pojave ideja o mehanističkom Kosmosu i živom svetu bile vodilje i temelji naučnih istraživanja praktično su postale isključene iz naučnog odnosa sa Prirodom, što je dovelo do savremenog linearnog i neodgovornog naučnog poretka. Umesto težnji da se naučnim otkrićima pronađe smisleno i opšte obogaćujuće mesto čoveka u Kosmosu, naučna istraživanja se danas baziraju na idejama o linearnom rastu i tehnološkom napretku na račun slave pojedinaca, zanemarujući degradiranje Prirode koje je u egocentričnim postupcima imanentno. Današnja nauka je stoga u mnogome ukorenjena u pogrešnim motivima saznanja, udaljenim od želje za otkrivanje najdubljih istina.

Poistovećivanjem nauke sa znanjem o kontroli i manipulaciji materije, dolazi se do prisustva sličnih ciljeva u ljudskim razmišljanjima, odnosno do težnji ka dominaciji i manipulaciji drugim ljudima, čemu smo svakodnevni svedoci na savremenim društvenim i političkim scenama. Eliminacija mudrosti u kojoj nema nagomilavanja znanja i klasifikacija, dovela je upravo do potonjih efekata, jer redukcionistički vidici istovremeno su i separatistički na političkim nivoima. Ljudske misli u kojima se rađaju obogaćujuće ideje za čitavu ljudsku vrstu su sa prihvatanjem naučnog determinizma i mehanističkog pogleda na svet prestale da budu kreativne kosmičke sile, već samo epifenomeni materije bez ikakvih moći spiritualnog dejstva na svet oko sebe. Sa usvajanjem redukcionističkih ideja o poticanju suštine stvari iz nepromenljivih matematičkih zakona koji upravljaju materijom, nauka je prestala da bude ljudsko stvaralaštvo koje teži znanju, razumevanju, poštovanju i toleranciji, i koje u svakom istraživačkom postupku sadrži izvesnu moralnu odgovornost, već linearna, nekreativna metodologija koja teži isključivo materijalnim moćima, manipulaciji i kontroli prirodnih bogatstava.

Pokretači težnji ka naučnim istraživanjima danas su još retko globalni oplemenjujući ciljevi, već uglavnom slava i lični status u društvu. Ovakvi stvaralački ciljevi dovode do prikrivanja istraživačkih ideja kako bi se njihovim posredstvom ispunili isključivo lični finansijski i egoistični interesi, pri čemu se zanemaruje važnost podsticanja zajedničkog napretka, koji u svojoj osnovi uvek ima slobodan i transparentan protok informacija. Naučna literatura koja bi u istinskim snovima o važnosti unapređivanja životnih standarda kroz nauku trebalo da bude dostupna svima, danas se skupo naplaćuje. Kako radovi u kojima su sjedinjeni estetski i racionalni uvidi, tako i kvalitativne hipoteze koje uvek prethode važnim kvantitativnim verifikacijama, te i rezultati »neuspešnih« istraživanja, ne mogu se publikovati u »uglednim« naučnim časopisima, iako rezultati istraživanja, bez obzira na njihov ishod, uvek predstavljaju važan putokaz, koji često može uštedeti kako trud naučnika u odgonetanju problema, tako i prirodne resurse koji se troše u njihovom toku. Umesto naučne literature kao slobodne komunikativne mreže sa ciljem deljenja znanja i opšteg unapređenja planetarnog poretka,

125

danas je pristup savremenim obogaćujućim saznanjima koje ona donosi ograničen, i to na bazi klasifikujuće neravnopravnosti po pitanju koje zapostavljeni nisu imali nikakvo pravo izbora.

Umesto uviđanja altruističnog deljenja znanja kao fundamentalnog puta ka rešavanju problema planetarne nejednakosti, danas su u ekonomskim sferama postojane zavaravajuće ideje da se kvantitativnim, isključivo kapitalnim pomoćima može rešiti ovaj problem, iako je poznato da prenošenje pravog znanja čini ljude slobodnim, dok ih primanje poklona u vidu materijalnih dobara, najčešće čini zavisnim. Slično kao što bismo, u najvećem broju slučajeva, siromašnom afričkom plemenu na obali reke mnogo više pomogli kada bismo njegove članove naučili kako da pecaju, nego ako im samo damo po ribu, tako i implementacija visokih tehnologija u siromašnim zemljama čini njene stanovnike zavisne od neophodnosti održavanja ovakve složene opreme, dok bi im prenošenje znanja koje stoji u osnovi razvoja ovakvih tehnologija omogućilo njihovu samostalnu konstrukciju, obnavljanje i skladnu regulaciju kapaciteta. Tako problem neadekvatne edukacije čini osnovu gladi i nemaštine na planeti današnjice. Međutim, savremeno insistiranje na egocentričnosti, sebičnim težnjama ka sopstvenom profitiranju, čuvanju znanja i pohlepi kao pokretačima točka ekonomskog i tehnološkog napretka istovremeno pokreće i točkove nejednakosti, neravnopravnosti, ljudskih nezadovoljstava, sukoba i ratova. Danas je neophodno i esencijalno održanje svesnosti o važnosti prenošenja pravih, prosvetljujućih i konstruktivno povezujućih kvaliteta i saznanja, te i o nezamenljivosti ovakvog pristupa kvantitativnim »investiranjem« sa strane koje, vođeno redukcionističkim težnjama ka sopstvenom profitiranju, samo dodatno povećava postojeće nejednakosti. Od uprošćenih, bilo naučnih, socioloških ili ekonomskih mapa Prirode u okviru kojih se u svrhu mehanističkog biranja alternativnih opcija, najvredniji kvaliteti i divergentne putanje ili ignorišu ili redukuju do jednoznačnih, konvergentnih uzročno-posledičnih nizova, moramo se okrenuti pravom, direktnom doživljaju Prirode u kome je sve obasjano beskrajno i nemerljivo vrednim kvalitetima, koji su jedini u stanju da nam ukažu na put spontanog, zajedničkog, ujednačenog napretka, prožetog brižnošću i saosećanjem za sve što postoji.

Usled mehanističke i isključivo eksperimentalno proverljive metodologije saznanja, mehanizam po kome se odigrava neki prirodni proces se u okvirima savremene nauke smatra njegovim uzročnim objašnjenjem. Usled ovako ograničenog načina zaključivanja koji se bazira samo na prihvatanju kvantitativnih dokaza kao jedino relevantnih, know-how savremene nauke daleko pretiče know-why, za koji je neophodno uvođenje intuitivnog, etičkog i kvalitativnog razmišljanja u okvire prognoze izvesnih naučnih i tehnoloških dejstava. Jednostrana i mudrošću i ekološkom održivošću neuravnotežena know-how znanja uglavnom doprinose povećanom nivou kontrole i manipulacije Prirode bez sagledavanja potpunog spektra posledica delovanja procesa koji stoje u osnovi ovakvog manipulisanja. Danas praktično sve što je nepatentabilno, odnosno što nije know-how, ne spada u domen interesantnih naučnih otkrića i konsekventno ne dobija fondove za dalja istraživanja. Razlog tome nije samo gotovo opšta uverenost u ekvivalenciju tehnološkog i ljudskog duhovnog napretka, već i to što prisvajanje know-how znanja omogućava državama da investiranjem u nauku gaje nadu da će nova otkrića doprineti razvoju njihovih vojnih i političkih moći.

Zahvaljujući kartezijanskim idejama o čoveku kao ukrotitelju Prirode, i darvinovskim teorijama evolucije na osnovu kojih su materijalna obilja, a ne radoznala

126

učenja i unutrašnja, umetnička obogaćujuća iskustva, ključ životnog opstajanja, savremena civilizacija najvećim delom boravi u shvatanju da joj mudrost nije potrebna za preživljavanje. Težnja ka zabavi uz bespoštednu potrošnju prirodnih resursa i zagađenje Prirode predstavljaju današnju zamenu za utočište u mudrosti i lepoti, ili barem traganje za njima. Nedostatak postavljanja pitanja koji donosi promena interesovanja ljudi od traganja za lepotom i mudrošću do čulnih užitaka dovodi do osećanja razočarenja i gubitka slobode, što je u mnogome posledica okrenutosti naučnih tema isključivo materijalističkim stvarima koje se mogu dokazati. Svesna ograničenost pogleda na svet kakva je prisutna u savremenoj nauci neizostavno povlači za sobom nezadovoljstva usled ignorisanja oplemenjujućih holističkih kvaliteta koji čine osnovu opisa svakog smislenog postojanja živog sveta. U ovakvom vremenu dominacije redukcionističke naučne misli, težnje ka ispoljavanju nadljudskih sposobnosti ili osobina, makar to bilo i jednostavno samopožrtvovanje ili iskreno saosećanje, atrofiraju i stoga njihov potencijal za evolutivno prenošenje zajedno opada. I tako dok ljudske materijalne moći (kvantitet) rastu, ljudski kvaliteti opadaju. Prihvatanje veličine kao kvaliteta u današnjem društvu ima za posledicu iskrivljenost od pravih vrednosti. Cena navodne esencijalnosti matematičkih modela i obaveznog uklapanja novih otkrića u postojeće matematičke modele sveta je ta da nam bitni putevi izmiču iz ruku u opisima Prirode ovakvom metodologijom. Poznato je da su holističke teorije kao, na primer, sistemska teorija ili hipoteza o Gaji, uglavnom kvalitativne, pri čemu se pozivaju delimično i na kvantitativne podatke, ali ne i na strogi matematički formalizam kao aparat za potvrđivanje istinitosti, koji naučna metodologija jedinog vidi kao relevantnog i pouzdanog. Opsednutost kvantifikovanjem se u slici društva ogleda depersonalizujućim tretiranjem ljudi kao da su distinktivni brojevi ili zupčanici redukovanih vrednosti sa potencijalom lake zamene, a to sve u svrhu kontrole, usled polazne pretpostavke o primitivnim ljudskim instinktima umesto unutrašnje božanske prirode. Poistovećivanje bruto nacionalnih dohodaka sa kvalitetom življenja razvija zavaravajuće shvatanje da se sve može kupiti, statističke korelacije depersonalizuju ljude, pri čemu nikada ne predviđaje ishode pojedinačnih događaja, dok se u slučaju individualnih ljudskih bića samo mentalna disharmoničnost, destruktivno ponašanje i drugi gubici mogu meriti, a nikada ljudska kreativnost, sloboda, razum, mudrost. Na ovaj način se akumulira niz problema u savremenom društvu koje ono, zasnovano na naučnoj metodologiji, nije u stanju da reši. Njihovo rešavanje zahteva jednostavno nagli obrt paradigme.

Redukcionistički vidici i kartezijansko-dualistička shvatanja koja potiču iz filosofija sa zapada dovela su do beskrajnih razdvajanja, podela, te klasifikacija kao sintetičkih pokušaja odgovora redukcionizma na prethodno rasparčane stvari u svetu oko nas. Čovek je tako potenciran kao jedinstven u svojoj posebnosti, što ne bi bilo strašno da je ovo shvatanje bilo uravnoteženo sa istovremenim osećanjem pripadnosti i neraskidive povezanosti sa drugim bićima i sa Prirodom, gde su svi isto tako dragoceni i posebni kao i sam čovek. Međutim, kartezijanski dualizam je najpre doveo do otuđenja ljudi između sebe, što se ogleda u dominaciji egoističnih nad altruističnim viđenjima sveta; pa do otuđenja ljudi od drugih bioloških vrsta, te i od čitave biosfere, što se ogleda u bezmernoj potrošnji prirodnih resursa i zagađenju Prirode; te na kraju i do otuđenja ljudi od Kosmosa, tako da se smisao svih prelepih zvezda iznad nas svodi na slučajan poredak koji je po mogućstvu još samo ogledalo naše posebnosti, pošto je većina tih zvezda bezživotna. Ideja o slučajnom i stohastičkom nastanku života na Zemlji je, opet, u

127

nesaglasnosti sa egoističnim sukobima iniciranim težnjama ka čulnim uživanjima, koje su izraz necenjenja dragocenosti samog čina postojanja. Način doživljavanja sveta baziran na idejama o kartezijanskom dualizmu je prisutan u tolikoj meri da se u današnjem društvu pod normalnom osobom ne može podrazumevati skoro niko ko nije u stanju međuljudskog otuđenja, duhovne uspavanosti i trke za materijalnim bogatstvima.

Redukcionistička misaona nastrojenost na nivou društvenih uređenja je posredstvom raznih klasifikacija i buđenja osećanja pripadnosti ili nepripadnosti dovela do toga da je današnja istorija ljudskog društva obeležena ne razvojem lepote u umetnosti, izražavanja, komunikacije, kao i kompleksnosti nauke ili socijalnih standarda, već ljudskim nesrećama, ratovima i tragedijama. Planeta na kojoj živimo podeljena je ne samo različitim jezicima (odnosno, različitim skupovima ontogenetski struktuiranih dekodirajućih ključeva prevođenja fonetike u semantiku u našim saznajnim neuronskim mrežama), čiji se poučan uzrok postojanja može pronaći u biblijskoj legendi o vavilonskoj kuli, već i postojanjem država i naroda kao društvenih klasa u koje ljudi pripadaju po ovozemaljskom rođenju. I u tim nacionalnim kategorijama postoje i dalje bezbrojne socijalne podele koje se izvode na osnovu finansijskih, imovinskih, obrazovnih, statusnih, starosnih, kulturoloških i drugih veštačkih razlika. Mnogi smatraju da bi ljudi mogli da se dele (ukoliko ikako) samo na dobre i loše, ali čak i ova podela bi podrazumevala da je neko po prirodi i bez mogućnosti promene ili dobar ili ne. Shvatanjem da osobine ne počivaju u samim ljudima, već zapravo u njihovim interakcijama sa okolinom, svi ljudi postaju po Prirodi podjednako dobri, samo su neki od njih vremenom zamračili svoje unutrašnje Sunce oblacima redukcionističkih misli. Tako bi oni koje bi data podela okarakterisala kao ne dovoljno dobre, lako mogli postati dobri uz malo poverenja i truda, a vrlina i kuraž je zaista posvetiti svoje vreme i trud baš ovakvoj edukaciji.

Redukcionističke misli ljudi, zasnovane na uočavanju najpre forme i kvantiteta, pa tek onda procesa i kvaliteta, ogledaju se i u veoma nefleksibilnom prihvatanju promena, i pored toga što je život sličan reci koja nikada nije ista u vremenu. Razvoj naučnih shvatanja nam ukazuje na stalni prelaz opšte prihvaćenih stavova o mestu ljudi na Zemlji u kosmičkom poretku, i to od antropocentričnih pozicija ka sve altruističnijim. Tako je geocentrično shvatanje o nalaženju nama jedinih poznatih, inteligentnih bića u centru sveta sa hrabrim Kopernikovim otkrićem moralo biti zamenjeno heliocentričnim sistemom, da bi zatim bilo otkriveno da se naša životna planeta nalazi praktično na periferiji jedne od nekoliko stotina milijardi galaksija, od kojih svaka u proseku sadrži po oko stotinak milijardi zvezda sa nebrojeno mnogo potencijalnih životnih sistema na orbitama oko mnogih od njih. Koliko god da objašnjavanje i doživljavanje percepiranog sveta iz subjektivne persepektive uliva osećaj prividne stabilnosti i sigurnosti, ovakav prilaz opisivanju stvarnosti je neophodno uravnotežiti sa značajem akta davanja u kome se očitava pripadnost i brižnost o svetu, a što bi se na naučnoj osnovi moglo predstaviti isključivo putanjama, odnosno relacijama. Paralelno sa naučnim otkrićima izvedenim pomeranjima mesta Zemlje u mapi kosmičkog poretka bi se morao odigravati i postepeni prelaz sa egocentričnog moda doživljavanja sveta na altruističnije vidike prožete svešću o doprinosu pojedinačnih bića globalnom društvenom, spiritualnom i ekološki održivom napretku. Slično kao što su u svim živim bićima, pojedinačne ćelije u obavljanju svojih izdiferenciranih funkcija orijentisane na održavanje celine bića, i ljudska bića bi morala »delati lokalno, a misliti globalno«, kao što kaže čuveni slogan.

128

Svet u kome živa bića unutrašnjim refleksijama ne pronalaze svoje smisleno mesto u harmoniji kosmičkog postojanja, već doživljavaju sebe kao puka fizička tela (koja zajedno sa slikom naših osobina koje čitamo u tuđim, a ne svojim očima grade ego) odvojena od ostalog sveta i bez ikakvih nelokalnih međusobnih uticaja sa svetom oko sebe, implicira niz sukobljavajućih socijalnih »procesa« karakterističnih za današnju svakodnevnicu. Redukcionistički vidici, neuravnoteženi sa holističkom svesnošću o putanjama koje nas povezuju uprkos razlikama, pre svega rađaju kompetenciju, odnosno svet u kome su živa bića, umesto težnji ka zajedničkom napretku, okrenuta bespoštednoj borbi za sopstvena prava, »slobodu« i istinoljubivost koji izviru iz produkata redukcionističkih razmišljanja. U takvom svetu se svaki kvalitet poredi sa onim što nam je poznato, tako da u suštini i nije bitno koliko iznutra osećamo da vredimo (a vredimo svakako mnogo), već koliko smo vredni u odnosu na ostale, ili drugim rečima koje bolje opisuju ovakvo stanovište, koliko su drugi lošiji od nas. Kao posledica takvih vrednovanja, logično je da ljudi i ne žele da promene svet na bolje i da mu predaju svoje duhovno znanje, jer bi tada oni sami manje bili vrednovani. Život postaje sličan sportskom nadmetanju ili trci, u kome su takmičari svesni da jedini način da oni pobede je da drugi izgube, i tako se ova dva ishoda poistovećuju. Zaboravlja se na večni holistički princip na čiji Put su upućivale sve religije sveta, a to je da pobedi li neko od nas, radujmo se, jer i mi smo pobednici sa njim.

Nije stoga ni čudo što sveti spisi savetuju potpunu predanost holističkom u nama, te i težnju ka neposedovanju ne samo imovina i materijalnih bogatstava, već i duhovne baštine, mudrih misli i saznanja, jer »blaženi su siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko«. Holistički um i svete misli koje nas trenutno obasjavaju unutrašnjom svetlošću, prevazilaze razlike na kojima je zasnovan sistem opažanja, i uočavaju sličnosti, puteve koji nas povezuju sa drugim bićima. Drevni mudraci su oduvek smatrali da je svet koji percepiramo samo refleksija našeg unutrašnjeg sveta, te da bi put svesnog razmišljanja trebalo biti takav da se odgonetanjem Tajni sveta Prirode polako dolazi do otkrivanja čudesnog sveta u nama samima. Nažalost, verske zajednice gotovo da nikada ne sugerišu pronalaženje paralela religijskih misli iz različitih pisanih izvora, što je esencijalno ne samo za razumevanje istih poruka koje se metaforično provlače kroz sve religijske tradicije, već i za razvijanje tolerancije, kao i uviđanja različitih načina na koje se može prići istini i opisati religijski osećaj. Religijska shvatanja o životu izvan života, premda nezamislivo realna, u slikovitom obliku su takođe kartezijanskog dualističkog porekla, čije se posledice veoma često sagledavaju u ljudskoj ravnodušnosti prema Prirodi, te time i u eksploatišućem odnosu između ljudi i tehnologija sa Prirodom, što dovodi do niza ekoloških problema savremenog sveta. Dok samo-zadovoljavajuća eksploatacija dovodi do prisvajanja, misaone vezanosti za plodove rada, pohlepe i na kraju destruktivnog razočarenja, istinska religiozna osećanja su povezana sa uviđanjem oplemenjujuće važnosti, vrednosti i lepote imanentne u svim životnim detaljima.

Redukcionizam i holizam u okvirima savremenog ekonomskog upravljanja

Kao posledica Darvinove teorije evolucije u okviru koje individualna borba za opstanak predstavlja pokretač točka evolucije, za razvojem ega nastalu kompetitivnost se smatra da pokreće i ekonomske procese, te se kao posledica toga danas ne samo opšta

129

dobrobit, već i samo elementarno zdravlje, paradoksalno poistovećuju sa nivoom potrošnje, koja s druge strane dovodi do zagađenja Prirode i globalnog otopljavanja u zabrinjavajućim razmerama. Osnovno polazište kompetitivnog modela ekonomije, nastalog u 18. veku, je pretpostavka o uvek pozitivnom ishodu težnja svih učesnika u ekonomskim transakcijama ka što većoj dobiti, uz, naravno, implicitno poistovećivanje dobiti sa materijalnom dobiti. Ovaj model ekonomije u okviru koga je pravedna raspodela dobara bila zamenjena težnjom ka beskonačnom linearnom rastu, bio je zasnovan na pretpostavkama savršenih i slobodnih informacija za sve učesnike; verovanju da je svaki učesnik podjednako mali, te da nema uticaja na cenu; i trenutnim i potpunim pokretljivostima i dostupnostima radnih snaga, prirodnih resursa i mašinerije. Međutim, danas i pored opšteg korišćenja ovog modela od strane ekonomista nijedna od ovih pretpostavki više ne važi, što očigledno dovodi do sve veće stope rasta nejednakosti u svetu*. Ove socijalne i pravne nejednakosti izazivaju ogromna ljudska nezadovoljstva koja impliciraju kriminal, nacionalizam, religijski fundamentalizam sa tragičnim posledicama. Izolovanja delova društva koji nisu od interesa za finansijsko ulaganje u cilju profitiranja karakteristična je pojava u svetu današnjice, što dovodi ne samo do sve dubljih ekonomskih i tehnoloških, već i kulturnih razlika. Usled zanemarivanja pravih uzroka siromaštva i »dualnih ekonomija«, koji na socijalnom nivou leže u zanemarivanju važnosti protežiranja težnji za mudrošću i umetničkim doživljajima stvarnosti kroz edukaciju, većina savremenih ekonomskih pomoći se bazira na oduzimanju od siromašnih u bogatijim zemljama i davanju »bogatijima« u siromašnim zemljama, te ovakve »pomoći« uglavnom još više potkrepljuju postojeće nejednakosti. Danas je jasno da je u svrhu prevazilaženja problema drastične nejednakosti, neophodno da ekonomski ciljevi tehnološkog razvoja i tržišne politike na globalnom planu budu uravnoteženi sa ekološkom održivošću i socijalnom jednakošću, i to putem davanja primarnog akcenta spiritualnim kvalitetima živog sveta naspram apstraktnih kvantitativnih parametara »razvoja«.

Ideju o egocentričnoj kompetitivnosti, pohlepi i zavisti kao pokretačima točka ekonomskog napretka izražava čuveni, danas već klasični model kapitalističke ekomonije Adama Smita po kome je celokupno tržište moguće sazdati tako da ono figuriše po ciklusima u okviru kojih postoji linearan sled događaja, tako da se dok se ciklus vrati u svoju početnu tačku, može realno svuda ostvariti dobit. Za ove cikluse, kao što su na primer, štednja, ulaganje, proizvodnja, potrošnja, raspodela dobara, rad i obnovljena štednja, mislilo se da se mogu primeniti na materijalna dobra, dok bi težnje ka spiritualnom napretku došle tek kada se zadovolje svačije materijalne potrebe. Ideja o eliminaciji uzvišenih ljudskih vrednosti iz funkcionisanja mašinerije za linearni napredak, bilo u naučno-istraživačkim ili ekonomskim sferama, neizostavno je dovela do stanja savremenog društva u okviru koga pored visokih tehnologija kojima smo okruženi figurišu i osećanja izolacije, sebičnosti i okrenutosti sveopštoj bitci protiv Prirode. Da bismo povratili životno zadovoljstvo na našoj planeti neophodno je da napredak i visoke tehnologije postanu ne usmeravači naših delatnosti, već upravo obrnuto: ljudske

* Tri »najbogatija« čoveka na našoj planeti danas poseduju veće materijalno bogatstvo od svih 600 miliona stanovnika 48 najnerazvijenijih zemalja, 20 % planetarne populacije poseduje 85 % njenih materijalnih bogatstava, dok najsiromašnijih 20 % poseduje samo 1,4 %, a trećina stanovništva Zemlje živi ispod granica siromaštva. Četvrtina stanovnika Zemlje troši tri četvrtine obrađenih prirodnih resursa, a samo 5 % troši trećinu. Kada bi nivo potrošnje u Velikoj Britaniji važio globalno, bilo bi nam potrebno 8 ovakvih planeta da bismo obezbedili dovoljno proizvoda, a 35000 dece svakodnevno umire od gladi.

130

vrednosti, kao što su dobrota, milostivost i saosećanje moraju doći u prvi plan, te se rad mašina mora prilagoditi putu koju ova uzvišena osećanja i težnje zacrtaju.

Da bi ekonomski opstao, svaki posao mora proizvoditi nadoknadu za rad radnika i za potrošeni materijal. Naravno, poslovi najčešće proizvode više od toga i ova »dodatna vrednost« se različito raspodeljuje u kapitalističkim i socijalističkim ekonomijama. U kapitalizmu se pitanje ove raspodele koje je moralnog karaktera, zaobilazi premošćavanjem od pitanja vrednosti do pitanja relativnih cena, dok je u socijalističkim ekonomijama, opet iz iskustva poznato da bilo kakve sintaksičke norme ne mogu dovesti do pravednog i ravnopravnog društva, sve dok se ne shvati da je proces unutrašnjeg oplemenjivanja potrebno stalno obnavljati da bi se ostalo na putu sveopšte dobrote. U socijalističkoj ekonomiji figuriše takođe pogrešno poistovećivanje vrednosti proizvoda sa uloženim radom u njegovu proizvodnju. Kroz oba vidika ekonomije postaje jasno da je predodređeno da ljudi cene i poštuju samo ono što su sopstvenom delatnošću stvorili, što je svesnost koja kao što je dovela do raspada socijalističkog političkog uređenja, dovodi i do razarajuće dominacije kompetencije nad kooperacijom u savremenim kapitalističkim ekonomijama. Ono što se zanemaruje u svim ekonomskim modelima je takozvani prirodni kapital, odnosno sav kapital koji je nemoguće stvoriti ljudskim aktivnostima. Ljudskim delatnostima stvoren kapital, koji uključuje naučna i tehnološka znanja, fizičku infrastrukturu i sve vidove ljudskih oprema i oruđa, čini samo mali deo ukupnog kapitala koji je danas u upotrebi. Upravo u konačnosti i iscrpivosti prirodnog kapitala leži neizvodljivost ispunjenja savremenih snova o beskonačnom rastu primenom današnjih, većinom nereciklirajućih postupaka proizvodnje.

Slično kao i u gotovo svim savremenim poljima ljudskih delatnosti, i u okvirima ekonomije se može sagledati apsolutna dominacija kvantifikovanja nad uočavanjem kvaliteta. Radi pojednostavljanja sagledavanja beskrajnih vrednosti svih stvari oko nas, u cilju protežiranja razmene materijalnih dobara, vrednost proizvoda se poistovećuje sa pridodatom im cenom. Jedini putokaz u izvođenju transakcija na savremenom tržištu tako postaje princip »ekonomičnosti« u okviru koga se zanemaruju beskrajne kvalitativne razlike na račun sopstvenog profitiranja. Sagledavanje spiritualnih vrednosti stvari, njihovog porekla i lepote ili bilo kojih drugih kvalitativnih preferencija je izbrisano iz sveta odlučivanja učesnika u ekonomskim procesima, kroz čije oči polako tonu sve svete vrednosti sveta oko nas. Ekonomski proračuni, koji se realno mogu odnositi samo na proizvodna »sekundarna« dobra, usled zanemarivanja kvalitativnih razlika protežu se kako na uslužna »sekundarna« dobra, tako i na sva bilo obnovljiva ili neobnovljiva primarna dobra, što, između ostalog, inicira nerazumno poistovećivanje prirodnog kapitala sa prihodom. Pri uzimanju u obzir ne-ekonomskih vrednosti u savremenim proračunima, ekonomisti obično koriste takozvani metod »trošak/korisnost«, ali u okviru koga se samo onome što se ne može kvantitativno oceniti pridaje monetarna vrednost. Tako novac u savremenom društvu postaje najveća od svih vrednosti, što je shvatanje koje u globalnim razmerama neizostavno inicira destruktivne međuljudske sukobe.

U svetu savremene ekonomije za čije se parametre misli da reflektuju kvalitet življenja, vrednost proizvoda se, dakle, poistovećuje sa monetarnom tržišnom vrednošću, pri čemu se zanemaruju svi esencijalni sociološki i ekološki faktori (kao, na primer, da li je proizvod prirodan ili veštački, u kolikoj meri ga je moguće reciklirati itd.), te stoga i nije čudo da je većina vrednosti u svetu danas povezana isključivo sa težnjom ka profitiranju. Bruto nacionalni proizvodi, koji bi trebalo da kvantitativno predstavljaju

131

državno ekonomsko bogatstvo, u sebe uključuju sve ekonomske aktivnosti povezane sa monetarnim vrednostima kao što su i socijalni troškovi osiguranja, sudskih procesa i sl., dok se svi nemonetarni aspekti ekonomije ignorišu, uključujući dobrovoljni rad, negu starih, upravljanje domaćinstvima, kulturno podizanje, te i obrazovanje koje se smatra ne ulaganjem, već utroškom. Poistovećivanje istinskih vrednosti svih stvari oko nas sa njihovim monetarnim vrednostima, analogno poistovećivanju teritorije sa mapom i imenovane stvari sa imenom, neizostavno vodi i do nastanka poremećenih ljudskih vrednosti, što se jasno ogleda u činjenici da se danas materijalna bogatstva, spremnost na nasilje, hvalisanje sopstvenim uspesima, te uopšte veličina doživljavaju vrednim osobinama, dok se skromnost, poštovanje i uočavanje lepote u malim stvarima doživljavaju »sažaljujuće«, slično kao i svesnost da se najlepše stvari ne mogu kupiti. Izraziti ekonomski i tehnološki progres je redefinisanjem ljudskih vrednosti doveo do savremenog stanja društva u kome gotovo da uopšte ne postoje nebeska stremljenja, snovi inspirisani herojskom hrabrošću, šumom Prirode, dugom i zvezdama, s obzirom da su se sve ljudske težnje preorijentisale na zemaljska, materijalna bogatstva. Ukoliko želimo da povratimo uzvišene težnje u ljudskim oblikovanjima karaktera i blistavim razmišljanjima, povratak našeg društva na put ka nebeskim, spiritualnim vrednostima mora biti neminovan.

Na polju ekonomije čitav svet je podeljen na kupce i prodavce, te proizvođače i potrošače. Kada bismo uporedili vrednosti »idealnih« učesnika u savremenim ekonomskim procesima, koje bi bile tako podešene da maksimiziraju težnje ka beskonačnom rastu, sa ljudskim, uzvišenim vrednostima koje potiču iz drevnih religijskih predanja, bili bismo sasvim sigurno zapanjeni. Dok bi »idealni« proizvođači i potrošači morali da budu preokupirani sopstvenim potrebama i željama, ideal svetih tradicija je oduvek bio u skromnosti i ispunjavanju tuđih želja. U okvirima savremene ekonomije se insistira na iniciranju nezadovoljstva i nezasitosti, te podstaknjivanju sopstvenih želja za materijalnim bogatstvima, jer se samo na taj način može održavati stalni rast sistema. Ovakvo raspirivanje želja je u potpunoj nesaglasnosti sa istinskim vrednostima ljudskih bića u skladu sa kojima su umerenost i optimalnost vrline. Povrh svega, znamo da veliki opseg materijalnih želja neizostavno indukuje orijentisanost životnih delatnosti ka njihovom ispunjenju, čime se zanemaruje prirodna sredina zaradi sopstvenih sebičnih ciljeva. Materijalne želje neizostavno dovode do uslovljavajuće vezanosti za plodove ljudskog rada, što u društvenim razmerama predstavlja uzrok mnogih ratova i nesreća. Umesto duhovne slobode, okrenutosti Putu i bezmerno bogatom trenutku postojanja, te bezuslovne Ljubavi, tako dobijamo društvo u kome su ljudi okrenuti bezbrojnim ciljevima, što dovodi do razvijanja osećanja straha od eventualnog njihovog nestajanja, kao i zavisti i pohlepe u slučaju neispunjenja želja. Sve osobine koje teži da podstakne u nama savremeno ekonomsko doživljavanje stvarnosti su u potpunom kontrastu sa drevnim predanjima o mudrosti i putu ka životnoj sreći.

U okviru savremenih ekonomskih proračuna, standard življenja se meri godišnjom potrošnjom, te se stoga logično teži njenom maksimiziranju posredstvom masovnih sredstava komunikacije, kao i ulaganja u sve veći i efikasniji nivo proizvodnje. S druge strane je jasno da bi se u jednom spiritualnom društvu u kome je umerenost vrlina, vrednost blagostanja mogla poistovetiti samo sa optimalnim nivoima proizvodnje i potrošnje. Sa povećanjem nivoa potrošnje kome teži savremena ekonomija, povećava se i opseg veštačkih dejstava svakodnevnog življenja na koji su ljudi naviknuti, koji je

132

direktno srazmeran nivou nezadovoljstva koji bi nastao sa njihovim nestankom, što dalje povećava strah od oskudica, koji inicira težnje ka još većem rastu i ekonomskom napretku itd. Linearna zastarela razmišljanja savremene ekonomije se, stoga, odražavaju na opsednutost rastom i poistovećivanjem socijalne dobrobiti sa sve većim nagomilavanjem materijalnih moći i bogatstava, što u svakom kibernetičkom kolu dovodi do neizostavne propasti sistema ukoliko se on ne uravnoteži sa usporavajućim težnjama, odnosno okrenutosti kvalitetima i preraspodeli moći. Ne nezasite želje, već skromnost, ne veliko, već malo, ne ja, već Ti, zlatni put je ka svetskom miru i blagostanju.

U cilju određivanja što efikasnijih odgovarajućih akcija na tržištu, danas se uglavnom kompjuterski proračuni koriste u svrhu biranja ponuđenih tržišnih opcija. Naravno, kompjuteri su programirani sa ciljem ne optimiziranja standarda, ljudskih prava i održivosti življenja, već maksimiziranja profita, dakle beskonačnog rasta. Svaka deonica koja se može prodati za veći profit prodaće se, što za posledicu ima stapanja i akvizicije džinovskih korporacija, te rast nejednakosti između velikih i malih preduzeća. Suva linearna logika kapitalističkih preduzeća je u potpunoj suprotnosti sa kulturnim i biološkim nelinearnim vrednostima ljudskih bića. Starovremenske vrline kao poštovanje svetosti Prirode, nepozajmljivanje uz kamatu, ukazivanje poverenja na osnovu usmenih saglasnosti, propagiranje samo informacija i stvari od opšte koristi, i zahtevanje poštenih cena danas su nestale, te kao posledica doživljavanja kompetitivnosti, rasta, dominacije i bezmernog sticanja kao vrlina, prekomernom potrošnjom se iscrpljuju prirodni resursi, svaka usluga se naplaćuje, za moralne odluke se konsultuju zakonske odredbe, reklame sa sebičnom pozadinom su prisutne na svakom koraku, a cene diktiraju konkurencija, ponuda i potražnja i to u cilju maksimiziranja profita. Ime »privatizacija« potiče od latinske reči privare, što znači osiromašiti, odakle se jasno vidi istinsko globalno poimanje privatizacije, kao nečega sa čime se osiromašuje zajednica. Danas u ekonomiji ona poseduje obrnuto značenje, s obzirom da je savremeno shvatanje da je privatizacija zapravo bogaćenje, što je još jedan vid idejne zavaranosti redukcionističkim shvatanjima o postojanju intrinsičnih osobina stvari, a što kao u ovom slučaju pomračuje sposobnost uočavanja povezujućih putanja.

Kompetitivni model ekonomije u kome se svako bori isključivo za svoja prava i teži prikupljanju samo bogatstava za sebe, uključuje u sebe i polaznu pretpostavku o celini koja nije ni manja ni veća od sume njenih delova. Vrednosti putanja između pojedinaca se zanemaruju i opstaje samo svest o sopstvenoj dobrobiti kao linearnom uzročniku opšte dobrobiti, što dovodi do ogromnih neravnopravnosti. U jednoj konačnoj sredini, procesi rasta i opadanja moraju biti uravnoteženi, te se kao uravnotežavajuća protivteža nediferenciranom ekonomskom rastu moraju suprotstaviti procesi kvalifikacije, kao na primer, prenošenje preterane proizvodnje i potrošnje iz privatnog sektora u javni sektor, uključujući edukaciju, kao i svi drugi vidovi kulturnih aktivnosti u okviru kojih se razvijaju unutrašnje holističke i povezujuće osobine i uvidi u stvarnost. Nažalost, danas se problemi velike potrošnje i nedostatka resursa rešavaju ne spuštanjem na optimalnu umerenu potrošnju, već razvojem sve savršenijih tehnologija i to najčešće sa nepoznatim i neuračunljivim pratećim pojava, kao kada su u pitanju genetsko inženjerstvo ili nuklearna energija. Pod pojmom R&D* se danas podrazumeva industrijski i tehnološki razvoj, a tek eventualno kao posledica njega, što je daleko od pravila, i kulturni i spiritualni razvoj ljudskih bića. Traženje odgovora u tehnologiji, umesto u

* Research and Development – Istraživanje i razvoj.

133

filosofiji, religiji ili umetnosti je posledica uvaženog statusa nauke u savremenom društvu, kao i odslikavanje činjenice da se naučni i ekonomski problemi rešavaju bez uplitanja ljudskih vrednosti u sferu čitavog problema. Fascinacija samim tehnologijama u odnosu na lepotu koja bi izvirala iz njihovog postojanja i funkcionisanja, kao na primer, fascinacija brzinom, silinom i shemom motora aviona umesto uživanja u posmatranju njegovog belog traga po plavoj nebeskoj pozadini odslikava ne samo dominaciju redukcionističkih nad holističkim shvatanjima i doživljajima savremenog sveta, usled jasne asocijacije na dominaciju i samo-ispoljavanje umesto na kooperativnost i integraciju, već i dominantnost Jang principa, principa okrenutog rastu i dominaciji, a ne milostivosti i uočavanju sveukupne lepote.

Čitav savremeni neo-kolonijalizam u okviru koga se svakodnevno produbljuju razlike između životnih standarda i potencijala »bogatih« i »siromašnih«, postojan je kao spontana posledica redukovanja svih veličina od uticaja za ljudske odluke na isključivo faktor sopstvenog profitiranja. Slično kao što se moralne i globalno-ekološke posledice naučnih istraživanja retko kada uzimaju u obzir usled njihove linearno nadovezujuće metodologije i implicitne ideje da se smislenost i istinitost svih tvrdnji može dokazati na bazi zatvorenog skupa aksioma, tako je i u savremenom ekonomskom upravljanju prisutna eliminacija odgovornosti usled lažne uverenosti da biranje tržišnih opcija mora uvek biti takvo da se teži maksimiziranju ekonomičnosti, odnosno sopstvenog profitiranja. Ovakvi mehanistički vodiči savremenog ekonomskog upravljanja sami po sebi dovode do sve većih globalnih nejednakosti. Tako su bogate države zainteresovane samo za izvoz manjih i siromašnih država, ali ne i na njihova interna tržišta, koja je neophodno pospešivati u svrhu prevazilaženja problema drastične nejednakosti i siromaštva. Implementacija visokih tehnologija sa visokim nivoima kapitalizacije neizostavno dovode do indukovanja nezaposlenosti, zavisnosti i eksploatacije radnih snaga u siromašnim zemljama. U okviru ovakvih neo-kolonijalističkih ekonomskih odnosa, pod razvojem se iz perspektive bogatih preduzetnika podrazumeva razvoj sirovina i tržišnih profita, ali ne i razvoj ljudskih bića, njihove slobode i zadovoljstva. Premda je jasno da se nedostatak saosećanja nalazi u osnovi davanja primata sebičnom uzimanju i recipročnim odnosima naspram ohrabrivanju i neuslovljavajućem pospešivanju napretka drugih bića i država, u svrhu otkrivanja zavaravajućih misli, ideja i aktova koji stoje u osnovi našeg svakodnevnog odlučivanja i planiranja, neophodno je, posredstvom unutrašnjih pitanja, stalno obnavljati ove, gotovo neprimetne ideje na koje smo naviknuti i koje sa često nesagledivim moralnim posledicama čine temelje naših odluka i poslovnih poteza. Da bismo kroz ekonomsko upravljanje uspeli da smanjimo drastičnu stopu rasta nejednakosti, odluke moramo donositi na bazi sagledavanja što većeg broja kvaliteta, jer ekonomija nije pitanje materijalnih dobara, već živih bića, čiji se kvaliteti ne mogu smestiti ni u kakve zatvorene logičke kaveze, jer je njihova vrednost beskrajna.

Ekonomija, što na grčkom znači »kućepaziteljstvo«, u skladu sa sistemskom teorijom se definiše kao živi sistem sastavljen od ljudskih bića i društvenih organizacija u kontinualnoj interakciji među sobom, kao i sa okolnim ekosistemom. Slično kao i pojedinačna živa bića, i ovakav jedan složeni sistem je samo-organizujući i samo-regulišući. Linearne uzročno-posledične veze su veoma retke u ovakvim sistemima, te je stoga njihovo korišćenje u naučnim modelima ponašanja društva ili ekonomskih proračuna iracionalno. Ekosistem iz koga je nastala današnja ekonomija postojan je već

134

nekoliko milijardi godina koristeći i reciklirajući iste molekule zemljišta, vode i vazduha. Linearni modeli ekonomije sa idejama o beskonačnom rastu, i sa kontinualnim stvaranjem nereciklirajućih otpadnih materija u potpunom su neslaganju sa načinom postojanja harmonične biosfere. Da bi se upravljanje društvenim ustanovama prilagodilo harmoniji prirodne sredine, umesto ideja ka beskrajnom rastu morale bi se prihvatiti prirodne činjenice i očekivanja, a to su: optimalne veličine, profiti, efikasnosti i proizvodnje, jer će se u suprotnom slučaju narušiti harmonija prirodnih tokova, što će rezultovati u nesagledivim posledicama. Globalno zagrevanje, evidentno na primerima otapanja arktičkih lednika i nestajanja koralnih grebena, destrukcije šuma, opadanje raznovrsnosti planetarnih živih vrsta i intenzivna obesplođavanja zemljišta samo su neki od savremenih znakova da savremeno društvo nije u potpunoj harmoniji sa svetom Prirode.

Neophodnost civilizacijskog prelaska sa korišćenja energije dobijene sagorevanjem fosilnih goriva, energetskog pokretača industrijskog doba, na korišćenje obnovljivih resursa kao što su gorivne ćelije, solarna energija, energije vetra, mora i sl. zahtevaju delimičan rizik ulaganja u ove, nove tehnologije, te je većina energetskih kompanija spremnija da ostane na putu profitiranja na bazi prodaje prirodnih ugljovodoničnih resursa, kojih je sve manje i za koje je poznato da uzrokuju atmosfersko otopljavanje sa nesagledivim posledicama po opstanak ljudske vrste. Solarne ćelije koje prevode Sunčevu energiju u elektricitet se danas nalaze u sličnom stadijumu industrijskog razvoja kao što je bio slučaj sa tranzistorima i kompjuterskim čipovima šezdesetih godina dvadesetog veka. Sa ulaganjem u što lakšu elektronsku opremu, došlo je do drastičnog kontinualnog opadanja njihovih troškova proizvodnje, čemu smo i danas još uvek svedoci. Politička moć energetskih kompanija sa težnjama ka dominaciji i što efikasnijem profitiranju danas je najveća prepreka implementiranju novih infrastruktura koje bi prevodile energiju Sunca u elektricitet. U jednom održivom društvu, sve ljudske aktivnosti i industrijski procesi se isto kao i u samom živom svetu moraju pokretati Sunčevom energijom, te će u jednoj doglednoj budućnosti, nadajmo se, sve kuće posedovati »solarne« krovove.

Rasipanje energije je dostiglo kritične razmere u današnjem društvu, što je posebno zabrinjavajuće kada se uzme u obzir da je ovo rasipanje postojano u svrhu potkrepljivanja kompetitivnih ciljeva koji uzrokuju nejednakost, bilo da je to održavanje visokih tehnologija, glomaznih birokratija, vojnih i političkih konflikata, masovne proizvodnje i bespotrebne i preterane potrošnje, i sve u svemu zagađivanja okoline, a to sve kako bi se maksimizirao društveni proizvod i što je moguće više povećao ekonomski rast. Težnja ka preteranom rastu neizostavno dovodi do gubitka fleksibilnosti, kako u slučaju živih bića, tako i u slučaju društvenih ustanova. Ukoliko bilo koji živi sistem kvalitativno predstavimo kao skup povezanih fluktuirajućih varijabli, očigledno je da pospešivanje rasta samo jedne od njih neizostavno dovodi do ograničenja oscilovanja ostalih veličina u težnji opstanka. Nedostatak fleksibilnosti je ekvivalentan potencijalu nagomilavanja stresa, odnosno nemogućnosti njegovog normalnog sprovođenja kroz sistem u okolinu koja ga može bezopasno apsorbovati, slično uzemljavanju električnih vodova ili mostova. Povećavanje kompleksnosti sistema putem nezaustavljivog rasta ne zahteva gotovo nikakve kreativne uvide, slično kao i većina linearno nastrojenih naučno-istraživačkih projekata savremenog doba, dok s druge strane, stvaranje umetničkih, inspirativnih dela, u okviru kojih se održava fleksibilnost zahteva suptilan osećaj i

135

mudrost. Da bi se sistem sa narušenom fleksibilnošću vratio u normalu, rečnikom sistemske teorije neophodno je samo-transcendirati sistem, što se postiže učenjem, odnosno prolaženjem kroz stepen krize do novog, višeg nivoa organizacije. Tao ideogram krize nosi u sebi kombinacije opasnosti i prilike, što znači da premda u svakoj krizi postoji opasnost, u njoj postoje i prilike da se savladavši je popenjemo u veće visine23. Drugim rečima, od samo-potvrđivanja, egocentrizma, takmičarstva, rasta i težnji ka materijalnom sticanju neophodno je okrenuti se zajedničkim ciljevima, kooperaciji, očuvanju, poštovanju i unutrašnjem evolutivnom razvoju.

Slično kao što se redukcionistička medicina prvenstveno bazira na uklanjanju simptoma, a ne pravih uzroka bolesti, tako i većina današnjih društvenih ustanova pod parolom prilagođavanja ekološkim zahtevima sredine uklanja samo stranske efekte svog delovanja. Savremeno narušavanje ekološke ravnoteže nam jasno stavlja do znanja da je neophodno smanjiti ulaganja u mehanističke resurse i više ulagati u ljudsko znanje, jer ekološka ravnoteža zahteva punu i smislenu zaposlenost. Ljudske ustanove je neophodno gledati kao da su i one ljudska bića u smislu pokoravanja istim pravilima Prirode. Stoga mašinsko opiranje promenama i težnje ka beskonačnom rastu prisutne u društvenim ustanovama potpuno odudaraju od stalnih promena i recikliranju komponenti u živom svetu. Kada bi se ljudske organizacije umesto mehanističkih sistema kojima se upravlja spolja videle kao emanencije života, tada bi postalo očigledno da je njihova kupoprodaja ekvivalentna robovlasničkom manipulisanju i sagledao bi se životniji osećaj naizgled bezživotnih preduzeća. Mehanistički menadžment uz posledicu povećanja efikasnosti i produktivnosti, dovodi i do otuđenja živih bića zaposlenih u kompaniji od motiva rada u njoj, do nepoistovećivanja sa ciljevima rada, te i do osećanja izolovanosti. Razvijanje ovakvih osećanja je posledica redukcionističkog upravljanja, u okviru koga se svi članovi sistema vide kao lako zamenljivi »šrafovi«. Da bi se prihvatio biološki stav upravljanja, neophodno je posmatrati ljude koji rade u kompaniji kao nezamenljive, a njene ciljeve postaviti ne tako da se maksimiziraju efikasnost, produktivnost, profit i kapital, već da se ove veličine optimiziraju tako da zadovoljstvo radnika bude maksimizirano. Slično kao i svi složeni prirodni ekosistemi, i ljudske institucije funkcionišu najbolje kada predstavljaju spontanu ekspresiju slobodno izabranih aktivnosti od strane njenih konstitutivnih članova. Poznato je da obavljanje posla striktno po zvaničnim uputstvima i procedurama dovodi do narušavanja organizacionog funkcionisanja, što postavlja nezvanične veze i odnose u okvirima organizacije kao neophodne za zdravo funkcionisanje kompanije. Dobri odnosi i vedro raspoloženje koje saradnici pružaju jedni drugima je esencijalno za stvaranje organizacionih inovacija.

Radnici koji svojim srcem i rukama grade moderan svet oko nas danas gotovo da uopšte nisu u stanju da se poistovete sa poslom koji rade, jer oni rade kako bi preživeli, dok poslodavci imaju cilj isključivog profitiranja. Umetnička svesnost o ulivanju svoje svesti, dobrote i milosti koja će kasnije zračiti iz napravljenog predmeta ma kako neupadljiv i naizgled nevažan on bio, gotovo da je nestala u svetu opsednutom profitiranjem, egocentrizmom i nejednakošću. S obzirom da je ideal kome teži savremeno društvo odslikan u liku ne radosnog utemeljivača opšte ljudske sreće, već bogatog akcionara orijentisanog isključivo na sopstvena čulna uživanja, rad se u današnjem društvu doživljava kao teret i robovanje, a ne kao zadovoljavajuća delatnost koja je neophodna zdravom življenju. Kruta hijerarhija ljudskih profesija je nastala kao posledica implementacije redukcionističke ideje o podeli rada radi korisnosti njenog pristupa u vidu

136

brzog unapređenja životnih uslova. Ova podela rada se ne odnosi samo na specijalizaciju ljudskih delatnosti, već pre svega na podelu svakog procesa proizvodnje na delove, čime se iz okvira interesovanja radnika brišu esencijalna holistička razmišljanja vezana za nadanja o korisnosti i vrednosti rezultata kompletnog stvaralačkog procesa u kome oni učestvuju. Ne samo što ovakva podela rada u uslovima kada kulturni razvoj ne ide u korak sa tehnološkim i naučno-saznajnim napretkom, dovodi do neravnopravnosti usled izrazito nejednakog opsega potencijalnih finansijskih ostvarenja pojedinaca, već preterana specijalizacija i ograničenost poslova dovodi i do čestih nezadovoljstava usled obavljanja rutiniranih i neinovativnih radnji u okviru njih. Promene su svojstvene samim našim bićima, te bi u prirodnoj podeli rada morala da postoji i stalna inovacija kako u mestima, tako i u formi poslova. Organizovanje na principu nepromenljivih individualnih funkcija i ograničenja degradira sliku radnika o njegovim mogućnostima, te nahođenjem na rutinske, nefleksibilne aktivnosti smanjuje vidove prilagođavanja budućim okolnostima, ugrožavajući samu ljudsku egzistenciju. Očigledna nezadovoljstva radnika u savremenom društvu su posledica gotovo opšteg smatranja sopstvenog profitiranja, čulnih zadovoljstava i materijalnih bogatstava prečim od negovanja dragocenih, spiritualnih kvaliteta svih živih bića.

Posledice mehanističke orijentacije u okviru koje se isključivo maksimiziranje efikasnosti proizvodnje i profita potencira kao kvantitativni vodič odluka ekonomskog upravljanja, su zapostavljanja ljudskih potencijala, te svih beskrajno vrednih kvaliteta, esencijalnih za pružanje zadovoljstva življenja, problem nezaposlenosti, kao i prekomerna centralizacija ljudskih materijalnih moći, kapitala, industrijskih proizvodnih pogona i uopšte potrošačke populacije, što inicira kulturno i ekonomsko zapostavljanje ruralnih delova društva. Shvatanje da je započeto otelotvoravanje ideje o tehnološkom i industrijskom progresu, baziranom na centralizaciji ljudskih moći, put ka ujednačenju životnih standarda širom planete, nije u skladu sa razmišljanjima obeznađenih, siromašnih ljudi, čija se znanja, usled zanemarivanja insistiranja na adekvatnoj edukaciji, ne mogu uklopiti u radna mesta visokih troškova kakva postoje u kapitalističkim ekonomijama sa visokim tehnologijama. Umesto težnji ka isključivo sopstvenom profitiranju, te neprirodnog prihvatanja linearnog rasta kao jedinog indikatora upravljačke uspešnosti, i odlučivanja u kome kvantiteti mehanistički biraju kvalitativne opcije, moramo se vratiti zaboravljenom sagledavanju sveta kroz čije okvire ćemo težiti uočavanju što šireg spektra istinski obogaćujućih kvaliteta oko nas, a uz koga će svaka ljudska delatnost, čak i kada njena produktivnost nije organizaciono maksimizirana, posedovati bezgraničan značaj i smisao ukoliko doprinosi ljudskom zadovoljstvu i blagostanju79.

Slično kao što nikada ne možemo sagledati čitav, beskrajno veliki spektar kvaliteta koji se odslikava u bilo kom detalju Prirode, tako je naš odnos i prema produktima ljudskih delatnosti najčešće ograničen na one njihove aspekte koji nam pružaju očiglednu i direktnu korist. Utilitarističkim odnosom prema Prirodi, koji je direktna posledica verifikacione, antropomorfne metodologije naučnog ispitivanja sveta, degradiraju se beskrajne vrednosti kako ljudskih proizvoda, tako i svih perceptivnih prirodnih detalja. Dokle god se ljudska preduzeća budu sagledavala kao sredstva profitiranja i zarade, a ne kao mesta u kojima radnici kroz ispoljavanje kreativnosti iscrtavaju sopstvene evolucione potencijale i doprinose lepšim životima budućih generacija, osnova na kojoj je sagrađeno svako ljudsko postrojenje, a koja predstavlja

137

emanenciju ljudskih težnji ka mudrosti i oplemenjivanju sveta, biće zanemarivana, čemu smo danas i svedoci u svetu u kome se materijalna bogatstva vrednuju daleko više od mudrosti. Kada smo u stanju jedinstva sa Prirodom, kada naspram okrenutosti »mapi«, cenama i imenima, dosegnemo samu »teritoriju«, tada sagledavamo svet sa spiritualnim osećajem za bezbrojne kvalitete i vrednosti. U takvom svetu nema ni cena, ni sticanja, ni posedovanja. Tada ne poštujemo stvari samo zato što su one korisne za nas, već usled dragocenosti i Lepote koja je imanentna u njima.

Pošto se ljudska bića, slično kao i prirodna bogatstva, iz savremenih ekonomskih okvira doživljavaju kao »faktori proizvodnje«, a iz redukcionističke fiziološke perspektive kao mehanizmi uslovljenog ponašanja, mnogobrojni su savremeni pokušaji predviđanja kretanja društvenih sistema na bazi računskih modela. Međutim, ovakvi modeli su pokazali da je ljudsko društvo dinamički, haotični (u smislu njegove nepredvidljivosti usled nelinearnosti i pored determinističkih polazišta modela) sistem koji se spontano menja. Ne samo da su usled velike osetljivosti na početne parametre, buduća stanja ovakvih sistema na osnovu kvantitativnih modela i pored svoje determinističke evolucije nepredvidljivi, te da usled neophodnog uvođenja posmatrača i polaznih postulata model ne može ispuniti ideal objektivnosti, već usled uključivanja nepredvidljivih samo-organizacionih živih bića i njihovih, holističkim kvalitetima vođenih odluka, svaki modelovani sistem na bazi dostupnih istorijskih podataka i svođenja nerešivih složenih nelinearnih i divergentnih putanja Prirode na mehanističko linearne i konvergentne nizove, predstavljaće bledu i nerelevantnu sliku budućnosti. Shvatajući ovo, postalo je uzaludno težiti pravljenju jedinstvenog i potpuno ispravnog kvantitativnog modela kojim bi se moglo predvideti ponašanje i kretanje ljudskog društvenog sistema kroz vreme pri dejstvu raznovrsnih uticaja. Činjenica da su sama živa bića samo-organizacioni sistemi dovodi do spoznaje da se individualna bića ne mogu svesti na objekte koji bi predvidljivo reagovali na odgovarajuće podsticaje sredine, slično kao što ne možemo primeniti Njutnov drugi zakon kretanja na proces maženja psa ili veverice. Slično kao i pojedinačna živa bića, i društveni sistemi su ciklične nelinearne organizacije, te je stoga za njihovo modelovanje neophodno uključiti i efekte povratnih sprega i emergentnog nastajanja beskrajnog broja novih, holističkih kvaliteta. U svakom slučaju, modelovanja socijalnih sistema neće ni malo pomoći da se dođe do promene nabolje u samim modelovanim sistemima, jer promena koja mora doći preko nivoa međuindividualne interakcije i unutrašnje samo-organizacije bića vodiće svoje poreklo iz jezika Prirode, jezika sveobuhvatnosti i jedinstva, a ne podeljenosti i matematičkih formula bilo kakvih modela. Najpre moramo naučiti da mislimo na jedan, novi, čistiji, sveobuhvatniji i prosvetljeni način.

Pošto je čitava Zemljina biosfera uključujući i ljudsku vrstu samo-organizacioni sistem, iz razmatranja sistemske teorije sledi da nijedan deo takvog (ili bilo kog, u opštem slučaju) kibernetičkog sistema ne može imati unilateralnu kontrolu nad celinom ili bilo kojim njegovim delom. Ovakvo shvatanje je u potpunom neslaganju sa težnjama kako pojedinaca, tako i društvenih grupa, bilo da su to političke stranke, organizacije, kompanije ili vlade, ka menjanju ponašanja drugih. Iz tog razloga društvene revolucije retko kada dovode do poboljšanja kvaliteta ljudskih misli, što je neophodan uslov za uspostavljanje istinske planetarne sreće i zadovoljstva. Posedovanje moći nad bilo čime, pa čak i nad nepokretnom materijom kao u slučaju shvatanja primenjene redukcionističke nauke, samo je varka i neizostavno vodi do raznih društvenih katastrofa. Korišćenje sile u

138

političke svrhe bilo posredstvom ucenjivanja, pretnje kaznama ili edukativnim manipulisanjem, usled nelinearnosti živog sveta, kao posledice postojanja mnoštva sistemskih petlji sa povratnim spregama, ima nepredvidljive efekte i najčešće se slično bumerangu vraća idejnim otelotvoriteljima. Slično je i sa dobrim delima i plemenitim idejama, koje se našavši svoj put kroz globalnu mrežu nelinearnih procesa mogu pojačavati i tako daleko doseći svoje pozitivno dejstvo.

Kartezijanski dualizam podele na svet materije i svet uma sa svojim redukcionističkim pristupom ispitivanju sveta, eliminacijom religije iz stvarnog sveta, darvinovskim teorijama evolucije na bazi borbe za opstanak i nasumičnosti postanka, te potenciranjem ega, i povećanjem neravnopravnosti po pitanju materijalnih moći, danas je na društvenom planu od »prirodne« borbe čoveka protiv čoveka doveo do suprotstavljenih antagonizama kao što su čovek protiv okoline, narod protiv naroda, ekonomska »globalizacija« protiv pravednog tržišta, »zeleni« protiv zagađivača-profitera, mirotvorci protiv ratoboraca, socijalisti protiv kapitalista, posmatrač protiv sistema itd. Ogromne negativne emocije se u globalnu svest izlivaju uživljavanjima u ovakva pripadništva, sa ozlojeđenošću koju nosi obavezno neispunjavanje obećanih ciljeva. Uopšte, poznavanje i sposobnost uočavanja greške, odnosno trna u oku drugoga je od male vrednosti, jer pokušaji njenog ispravljanja nikada ne uspevaju da poboljšaju ni drugoga ni svet. Mnogo je bitnije uočiti pogrešan pristup ili zabludu u sopstvenim postupcima i mislima, jer ispravljanjem ovih ćemo obogatiti svet. Naivno je razmišljanje da će političke sile promeniti svet za nas, već umesto toga moramo potencirati i ohrabrivati moć samo-organizacionog procesa prepoznavanja putanja u svakom živom biću. Naše misli su putem holosveta povezane besprekidno, a svesnost da se dobre i pozitivne misli pružaju kroz čitav svet bitno bi preobrazila čitavo društvo ukoliko bi bila globalno prihvaćena. Stoga moramo biti svesni efekata koje ne samo na nas, već i na čitavu okolinu ostavljaju misli kojima dajemo lep ili vulgaran smisao našoj percepciji, reči kojima ukazujemo na skrivenu lepotu sveta ili zlobno kritikujemo druge, kao i dela koja mogu biti izvođena sa Putom na umu i sa nezahtevanjem plodova rada, ili tako da nam je ovaj plod samo na umu, što dovodi do vezanosti za plodove rada, te stoga za materijalne objekte i ego, te što u slučaju neuravnotežavanja sa uočavanjem lepote u svetu dovodi do još veće želje za njima, te do odlaska čitavog misaonog kibernetičkog sistema u takozvani runaway, što se ispoljava gubitkom uma. Naše misli konstantno putuju globalnom sinergetskom biosferom.

Nakon shvatanja da se u nauci, kao linearnom nadovezivanju na stvaranje komunikativnih saznanja koja se implementiraju u nove tehnologije, te u linearni progres, ne može uticati na globalnu nejednakost i neravnopravnost sveta, jasno nam je da se društvena ravnoteža mora povratiti na kulturnom planu, širenjem dobrih misli i plemenitih ideja. Menjanje sveta se vrši jedino i isključivo menjanjem sebe, jer kao što smo videli, za razliku od mašina kojima se može manipulisati, živi svet to ne dozvoljava usled procesa samo-organizacije koji jednostavno slede Put prirode. I pored toga je lepo razmišljati o vremenu kada će se države kao socijalni hijerarhijski nivoi ukinuti, te kada će se uspostaviti direktan most od naših srca do čitave holističke planete. Tada više neće biti podele, već će postojati samo držanje za ruke i čarobne putanje koje nas povezuju.

Da bi se napravila kontrateža savremenim egocentričnim težnjama ka rastu i dominaciji, neophodno je ovu kontratežu tražiti u kulturnom, umetničkom i spiritualnom, sve u svemu oplemenjujućem obrazovanju ljudi. Međutim, u gotovo svim veštačkim

139

informativnim sredstvima dominiraju egocentrične težnje ljudi. Nije moguće ne primetiti šizofrene sadržaje najvećeg dela popularne literature, televizijskih i radio programa u kojima se jedni pored drugih iznose izveštaji o političkim nesuglasicama, ratovima i terorizmu, kao i o zabavi, životu kao svemirskom roler kosteru, te o Azazelovim pomadama i nasmejanim ljudima iza skupocenih artikala. Prihvatanje ovakvog vrednosnog sadržaja na osnovu koga se materijalno sticanje poistovećuje sa srećom i životnim zadovoljstvom neizostavno vodi u katastrofalne domene zavisti, straha i besmislenosti postojanja čiji odgovor su najčešće ulazak u bitku za sebe protiv svih i misaone depresije. Čitavi televizijski i radio mediji komunikacije postoje zahvaljujući ekonomsko propagandnim programima, poznatim kao reklame. Iza savremenih reklama ne stoje integrativni ciljevi čovečanstva, već težnje za sebičnim profitiranjima bez obraćanja pažnje na cenu koju čitavo društvo plaća potrošnjom takvih, veoma često bespotrebnih proizvoda, koji samo uvećavaju nejednakost i zavist, i dovode do zagađenja Prirode. Premda nas na televizijskim reklamama obaveštavaju o tome kako nam posuđe i odeća mogu lako biti super čisti, niko nam ne priča zašto nam reke više nisu čiste kao nekada. Novinarstvo kroz koje se ljudima prenose pomešano prisilno zadovoljstvo i senzacionalnost destruktivnih događaja neophodno bi moralo da bude svesno izazivanja istih neusaglašenih, rascepljujućih osećanja kod slušalaca. Umesto insistiranja na zabavi kao komplementarnosti destruktivnim događajima, neophodno je shvatiti važnost prenošenja istinskih vrednosti kroz vredna umetnička dela, integrativne aktivnosti, kulturne putanje i protežiranje zajedničkih oplemenjujućih ciljeva koji jedini opstaju u dužem razdoblju.

Da bi svet izašao iz krize o kojoj nam svedoče strašni ratovi i međuljudski sukobi izazvani ljudskim nejednakostima, neophodno je promeniti viziju sveta, i to bez nametanja sa strane. Obrt paradigme na osnovu koga ćemo težnju ka materijalnim sticanjima i beskrajnim rastom zameniti brižnošću o drugima, saosećanjima i globalnom svešću može biti trenutan, ali da bi bio potpun, na njemu je neophodno dugotrajno klesati svoju volju. Sam čin proizvodnje i bilo kakvog stvaranja se mora izvoditi i rukovoditi sa svešću o stvaranju za potrebe drugih, a ne o stvaranju da bi se ostvarila ideja o materijalnom posedovanju. Na ovaj način se izbegava vezanost za plodove rada, i umesto okrenutosti ciljevima, postajemo okrenuti Putu, sveopštoj milosti, ovde i sada. Jer, dati je više nego imati.

O redukcionizmu i holizmu u edukaciji

Neravnoteža između redukcionističkih i holističkih shvatanja, prisutna u okvirima naučne i opšte edukacije, slično kao i sam redukcionizam, ima poreklo u duboko ukorenjenim podsvesnim modovima ljudskog doživljavanja sveta, koji se usled stalnog ostavljanja tragova ljudskih misli na prirodnu sredinu, projektuju na niz nepotpunih i neuravnoteženih interaktivnih odnosa. Koristićemo se pojmom edukacije* umesto pojma obrazovanja, kako bismo izbegli smisao evolucije kroz učenje odslikan u potonjem pojmu koji je ne izražava kao nešto što poseduje holistički put, odnosno zajednički povezujući cilj čitave biosfere, već kao nešto čime podižemo svoj »ugled«, odnosno

* Pojam »edukacija« je nastao od latinskog glagola educare, što znači podizati, gajiti, evoluirati, iscrtavati unutrašnje potencijale bića.

140

obraz u odnosu na druge. Pojam ponosa na naučeno nikako nije shodan za opisivanje procesa učenja, jer podrazumeva zloupotrebljavanje evolutivnih saznanja, svojevrsnog dara Prirode, u svrhu veličanja ega u kontekstu sredine.

Uopšte, definišemo li ego kao veličanje sebe u očima drugih, a holističku svesnost kao veličanje drugih u sopstvenim očima, postaće nam jasno da je upravo u razlici između posmatranja i doživljavanja sveta kroz ova dva različita pogleda prisutan kontrast između redukcionizma i holizma. Dok je redukcionizam imanentan u percepciji i prostire se na našu civilizaciju posredstvom analitičkih simboličkih misli ljudi, holizam je uviđanje jednakosti prividno različitih stvari, te odricanje simboličnog mapiranja percepiranog sveta na račun spontanog doživljavanja jedinstva sa Prirodom. Kao posledica egocentričnog dokazivanja sebe pred drugima od strane učitelja umesto veličanja dece u svrhu prenošenja im osećaja samopouzdanja, deca asimiliraju slične životne perspektive usled kojih ne samo da i sama kasnije imaju predispozicije da postanu egocentrična, već doživljavaju učenje i edukaciju kao stresno iskustvo koje im u životu predstavlja samo teret. Što je veće samo-dokazivanje učitelja u očima dece naspram dokazivanja važnosti i jedinstvene lepote dece iz njegove perspektive, to će manje dece ostajati na putu nauke, koja će im se usled ovakvih neohrabrujućih iskustava činiti nesavladivo teškom.

Svakako najveći kontrast, koji u današnjem društvu nastaje kao posledica redukcionističkih shvatanja savremene edukacije, sagledava se u neravnoteži između razvijanja strogosti i mašte u dečijim mislima8. Proučavanje sveta od strane redukcionističke nauke je zasnovano na merenju kvantitativnih odnosa koji se inkorporiraju u krutu matematičku shemu logičkog aparata za potvrđivanje istinitosti. Ideja koja stoji u osnovi ovog prilaza je ta da je čitav svet moguće objasniti jedinstvenim matematičkim formalizmom, za koji smo, s druge strane, videli da ne samo da u suštini predstavlja samo »pravila igre« pomoću kojih se nijedna trvdnja ne može apsolutno okarakterisati kao smislena ili ne, već i da ovakav pristup pružanja naučnih objašnjenja nije u stanju da objasni kvalitete koji se pojavljuju sa svakom novom perspektivom sagledavanja prirodnih pojava. Neizmerno bogatstvo interakcije misaonog aparata sa neiscrpno širokim spektrom svojstava Prirode se ne može ukalupiti u bilo koji formalizam u kome figuriše konačni broj kvaliteta. Neki takvi kvaliteti sa nivoa ljudskog posmatranja sveta bi mogli biti ljudska osećanja, misli i zapravo svi povezujući, religiozni doživljaji sveta. Nesuglasice između očiglednog prisustva nekih kvaliteta u svetu oko nas, i njihovog negiranja u naučnim mapama sveta, dovode do oštrih podela na strogost kvantitativnih pristupa sa jedne, i maštovitosti kvalitativnih pristupa sa druge strane. Deca se stoga nakon određenog perioda osnovne edukacije isključivo opredeljuju za bavljenje ili naukom ili umetnošću. Maštovito korišćenje većeg broja kvaliteta nego što se smatra da je potrebno, strogo se osuđuje u naučnom pristupu, dok se za korišćenje kvantitativne logike, u umetničkom sagledavanju stvarnosti smatra da osujećuje unutrašnju inspiraciju. Na društvenom nivou se ovakav jaz između sagledavanja stvarnosti iz okvira nauke i umetnosti pretvara u socijalno razdvajanje intelektualnih i anti-intelektualnih krugova, gde drugi za prve smatraju da samo proizvode mehanizme za samo-uništenje planete, zanemarujući pozitivne strane tehnološkog napretka prvenstveno po pitanju komunikacija, dok prvi za druge smatraju da su lepršavi maštoviti šarlatani koji se samo razbacuju primenom plemenitih naučnih ideja, zaboravljajući da je uviđanje lepote i njena oplemenjujuća komunikacija glavni cilj razvijanja tehnologija. Možda

141

same profesije i mogu da funkcionišu neko vreme sa ovako jednostranim prilazima, ali kada uzmemo u obzir da profesionalne strukture čine ljudi, tada je ovakva nespojivost perspektiva neodrživa, jer je poznato da isključivo korišćenje naučne stroge logike vodi do paralitičke krutosti, dok isključivo boravljenje u predelima mašte vodi gubitku razuma. Ljudima je ravnoteža između strogosti i mašte, odnosno perceptivnog redukcionizma i svepovezujućeg holizma, neophodna za zdrav i harmoničan evolutivni napredak.

Jedna od ilustracija neadekvatnosti savremenog metoda edukacije je priča o dečaku koji na ispitu u školi ne zna da napiše traženu formulu, te umesto toga ispriča lepu priču o njegovom psu Hidu. Ova metafora se često ističe kao kritika pogledima na svet koji unose u sebe lepotu naspram traženju istine u kvantitativnim odnosima, a koji usled svog metaforičnog karaktera i uvođenja novih kvaliteta nisu kompatibilni sa logikom na kojoj je zasnovano naučno ispitivanje i rezonovanje. Opsednutost pravilnošću krute naučne logike implicira isključiv tehnološki i ekonomski rast bez neophodnog priključka svojoj uravnotežavajućoj komponenti koja je zapravo mašta i lepota. Na taj način, pod prisilom se priklanjajući učenju fragmentišućeg mapiranja sveta, deca u svojim odlukama često postaju mašinski isključiva, te osiromašena istinskom mudrošću koja počiva u uravnoteženom racionalno-intuitivnom sagledavanju stvarnosti, a uz standardni, objektivistički pogled nauke, postaju tako često i otuđena u odnosu na druga živa bića i čitavu Prirodu. U svrhu uravnotežavanja inspirativne maštovitosti i logičke strogosti budućih generacija, neophodno je da mnoštvo analitičkih veština kojima se deca danas uče u školama, bude komplementarno ispunjeno iniciranjem shvatanja o nerazdvojivosti i smislenosti svega postojećeg, o nerazlučivosti posmatrača od posmatranog sveta, kao i razumevanja da se osobine svih stvari rađaju isključivo u interakciji. Putem ovakvog pristupa edukaciji bi se iznedrilo i shvatanje da čitav tehnološki napredak koji vodi poreklo iz primenjene naučne strogosti nije prisutan radi zadovoljavanja egocentričnih moći ili zabavljanja čula, već radi lepote koja se rađa na nivou više interaktivne kompleksnosti u odnosu na nauku i tehnologiju. Nauka i tehnologije moraju biti sredstvo izražavanja lepote imanentne u povezujućim saznanjima i svetim osećanjima živih bića. Sa prihvatanjem ovakvog stava, umesto neodgovornog, linearnog upravljanja ekonomskih, naučnih i tehnoloških procesa ljudskim vrednostima sa nesagledivim mehanističkim posledicama, svet će postati prožet produktima ljudskih delatnosti koje će odslikavati božanski sjaj ljudskih bića. Stoga je želja dečaka da ispriča lepu priču o svom psu umesto suvoparne i ustrojene veze simbola u imenu hemijskog entiteta potpuno razumljiva, i nije ništa drugo do jednog skoka na lakšu stranu klackalice kako bi se ukazala neophodnost pronalaženja ravnoteže u odnosu na suprotstavljene Jin i Jang polaritete u svetu otkrivanja sveta kroz učenje. Težnja ka stavljanju podjednakog značaja kako na kvalitativne, tako i na kvantitativne opise sveta, umesto isključivog pozivanja na stroge kvantitativne matematičke zakonitosti u postupcima rezonovanja, nije u tome što je potonji put teži, već u činjenici da korišćenje samo kvantitativnih odnosa udaljava naučnika od sveta i umesto sličnosti u razlikama, on ovim pristupom uglavnom pronalazi razlike u sličnostima. S druge strane, bogato korišćenje kvaliteta je neophodno za uravnotežavajuće uviđanje svepovezanosti i analogija između svega na svim nivoima posmatranja Prirode, što doprinosi razvijanju osećaja smislenog pripadništva, svepovezanosti, celovitosti i zajedničkog učestvovanja u Putu prirode.

142

Svi interaktivni procesi koji spadaju u domen edukacije podrazumevaju perceptivno informisanje bića, ali u okviru koga cilj nije nagomilavanje znanja, već pronalaženje večne istine koja se krije u putanjama reči, koje su sa izuzimanjem njihove muzike redukcionističkog karaktera. Krećući se od nivoa misli i čulnih doživljaja sveta do globalne vizije edukacije rađa se niz emergentnih fenomena, koje je teško identifikovati sa nivoa razmišljanja pojedinaca. Edukacija mora, stoga delimično biti zasnovana na obogaćujućem, inspirativnom korišćenju metafora. Ovakav prilaz je neophodan, prvenstveno usled činjenice da je bilo koje znanje nemoguće u identičnoj formi preneti drugom biću. Uvek je neophodno naći iznova novi put u kome neće biti korišćena isključivo stroga naučna logika, već i težnja ka inspiraciji i uočavanju lepoga. Naime, za apsolutno razumevanje bilo koje informacije neophodno je posedovati savršeno precizan ključ za njeno dešifrovanje. Poznavanje gramatičkih pravila je jedan od ključeva za dešifrovanje sintakse percepirane jezičke informacije, dok bi razumevanje znakova tela, dimanike i suptilnih promena tempa govora zahtevalo poznavanje i primenu znatno komplikovanijih ključeva. Stoga, ne samo da usled različitih dešifrujućih ključeva koje podrazumeva učitelj od onih koje deca primenjuju, dolazi do nerazumevanja u interakciji, već se i težnja ka identičnom, objektivističkom ulivanju informacija u glavu učenika u jednostranom maniru takođe negativno odražava na obostrano razumevanje i prijateljstvo. Identično znanje je nemoguće preneti, jer da bi se smisao informacije razumeo onako kako to učitelj želi, morao bi se i ključ za njeno dešifrovanje preneti, a za prenošenje ovog ključa, tačnije za njegovo razumevanje, neophodno je preneti drugi ključ itd. u beskraj.

Uz shvatanje da mapa nije teritorija, niti je ime isto što i imenovana stvar, rađa se razumevanje važnosti iniciranja interpretacije naučenog gradiva tako da ono predstavlja znanje o teritoriji, a ne znanje o mapi. Međutim, mehanističko sagledavanje procesa učenja u okviru koga se deci izlažu informacije sa idejom da ih ona prihvate slično kao što se programski paketi učitavaju u mikroprocesorsku strukturu kompjutera, neizostavno dovodi do interpretacija gradiva kao znanja o mapi ili o mapi mape ili o mapi mape mape...*. Pošto su sva živa bića samo-organizacioni sistemi, tada se proces učenja ne može doživeti kao mehanističko jednoznačno inkorporiranje informacija iz sredine u njihove biološke strukture, već kao proces u kome bića samostalno spontano selektuju informacije koje će u skladu sa sopstvenim prirodnim putem koristiti za svoj napredak. Stoga, iz perspektive posmatrača u svakoj komunikaciji postoji izvesna dvosmislenost, te se fenomen komunikacije ne može sagledavati kao zavistan od onoga što se fizički prenosi, već samo od razmene unutrašnjih, semantičkih doživljaja bića u komunikaciji. Formalno identična sintaksička informacija se u svakome od nas prevodi u jedinstven semantički sadržaj. Iz ovakvog shvatanja se rađa ne samo svesnost o neophodnosti obraćanja pažnje na male, suptilne crte svih izražaja koje se prenose zajedno sa »objektivnim« karakterom informacija u procesu izlaganja gradiva, već i shvatanje da se u svakom biću odigrava novo, neponovljivo kreativno i jedinstveno saznanje naizgled odavno poznatih stvari.

Učenje bi trebalo da bude rezultat kreativnog istraživanja, koje mora biti inicirano od strane učitelja tako da probudi u deci težnju za čuđenjem prema svetu, pobuđivanjem na postavljanje pitanja pre svega sebi samima, jer najefektivnije učenje se dešava ne kao

* Primetimo da slično pravom iscelitelju, dobar učitelj ne uči samo rečima, već ih prevazilazi u svojoj težnji ka istinskim učenjem. Drugim rečima, on ne brka mapu sa teritorijom.

143

rezultat nasilnog konzumiranja informacija ili preciznije rečeno doktrina postavljenih od strane autoriteta, niti putem egoističnog kritikovanja teorije ili programa, već usled radosnog i predanog procesa otkrivanja u zajedničkoj interakciji i druženju. U različitosti bića je potrebno uočavati lepotu koja ujedinjuje i koja je zajednička, ali tako da raznovrsnost i lepota jedinstva ostanu u skladu i ravnoteži, jer preterano negovanje raznolikosti rađa osećaj posebnosti i usamljenosti, dok preterano insistiranje na jedinstvu stvara osećaj nesamostalnosti posebno kada dolazi od strane autoriteta. Divljenje lepoti mora biti tiho.

U okvirima edukacije, redukcionistička shvatanja se očitavaju u mnogim metodologijama i odnosima između učesnika u interaktivnim procesima sa ciljem učenja. Ocenjivanje, autoritativna hijerarhija zasnovana na principu dominacije, i jednostran prilaz procesu učenja su samo neki od primera zastarelih, redukcionističkih osobina uređenosti savremene edukacije. Ocenjivanje je očigledan primer kvantifikovanja putem koga se ne samo potenciraju razlike umesto sličnosti, već se deca od malena uče da porede sebe i svoje vrednosti u odnosu na ostale, što razvija takmičarski, egocentrični stil življenja. U ovakvim uslovima je česta pojava skromnih težnji učenika da se ne dobije najbolja ocena kako se ne bi potencirala sopstvena posebnost. Umesto kvantifikovanja i uslovljavajućeg nagrađivanja kao podsticanja težnje da se bude bolji od drugih, trebalo bi težiti razvijanju moći uočavanja što šireg spektra kvaliteta u Prirodi, te pružanju kooperativne, brižne pomoći, što je neophodno za negovanje svih religijskih doživljaja u dečijim saznanjima. Nijedan kvalitet ili osobina ne može se jednostrano vezati za neki pojam, već svaki od njih predstavlja neku putanju koja povezuje »različite« stvari. Stoga se i ocene, ukoliko već postoje, mogu evaluirati samo zajednički od strane dece i učitelja, a ne jednostrano kao što se danas to čini.

Savremena edukacija je zasnovana na ideji o korisnosti dominantne autoritativnosti učitelja u odnosu na učenike, u okviru koje je implicitna i ideja o mogućnosti jednostrane interakcije između višeg i nižeg hijerarhijskog nivoa. Časovi učenja su podeljeni na časove predavanja i časove ispitivanja, pri čemu se smatra da bi u okviru časova predavanja trebalo da učitelj jednostrano izlaže informacije deci, dok je u slučaju ispitivanja reprodukcije gradiva smer interakcije obrnut. Međutim, jednostrane interakcije su u potpunosti ograničene na ljudske proizvode u obliku mašina. Pošto se u školama ne uče mašine, već živa bića, tada ona, posredstvom konstruktivne dvostrane komunikacije moraju osetiti svoje dejstvo na sistem koji ih uči. Ni u jednoj prirodnoj interakciji nisu postojana jednostrana, već isključivo povratno spregnuta dejstva, pa stoga i za uspešno učenje, interakcija između učitelja i učenika mora biti obostrana. Podela na časove predavanja i časove reprodukcije izloženog znanja je stoga besmislena, a proces učenja ne može biti ograničen samo na decu, već će se uspešnost njihovog učenja sagledavati u učenju samog učitelja. Ukoliko učitelj ne prihvata spremno proces sopstvenog unapređujućeg učenja kroz neponovljivu interakciju u kontekstu osmišljenog učenja, i sama deca, čije je učenje od primarnog značaja, biće osiromašena u odnosu na potencijalne saznajne mogućnosti.

Osnovni i prvi korak bilo koje svesne aktivnosti je interakcija, ali je bitno razvijanje svesnosti da je interakcija između svesti i okoline uvek dvostrana. Savremenu nauku kao specifičnu metodologiju ispitivanja sveta karakteriše isuviše jednostran prilaz interakciji uma sa okolinom koji bi se najlakše mogao opisati kao otkrivanje, i to u bukvalnom smislu te reči. Ovakav prilaz je posledica kartezijanskih ideja o podeljenosti

144

sveta materije i sveta uma, u okviru kojih um poseduje primat, odnosno jedan vid eksploatišuće dominacije u odnosu na materiju. Međutim, da bi interakcija postala dvostrana i plodonosna, neophodno je otkrivanje upotpuniti i sa osećanjem čuđenja ili divljenja, jer ne učinimo li to, otkriveni predmet delimično gubi svrhu svoga postojanja. U osećanju čuđenja nad svetom se, stoga, ogleda i naša brižnost prema njemu. Ono što bi decu trebalo učiti u školama nije samo otkrivanje sveta, jer ovakav jednostrani prilaz interakciji sa Prirodom razvija potencijalnu bahatost i bezmerno potrošačke manire, već pre svega buđenje osećaja čuđenja i postavljanja unutrašnjih, prosvetljujućih pitanja. Međutim, premda se deci govori da treba da postavljaju pitanja, ona se tome ne uče, jer znaju da pitanja veoma lako donose utisak o njihovom neznanju kod autoriteta koji bi njihovo znanje kasnije trebalo da evaluira. Kasnije se u odraslom dobu, deca usled ovakvog pogrešnog pristupa postavljanju pitanja uče da ih postavljaju isključivo tako da se iza njih oseća nadmoć i prezentovanje ega, a ne spontana radoznalost ili inicirajuća blagonaklonost. Čak i ono što smo »razumeli« ne bi trebalo da znači da su od tada zatvoreni svi drugačiji putevi razumevanja jednako formulisane ideje, jer se uporedo sa stalnim prirodnim promenama moraju otkrivati stalno i novi saznajni putevi doživljavanja Prirode. Svesnost o sopstvenom neznanju, odnosno nepostavljanje prirodnih doživljaja u unapred fiksirane kategorije, već uvek nova i neponovljiva semantička interakcija sa njima, neophodna je da bi se napravila velika otkrića i dobili odgovori na važna pitanja. Deca bi morala da napuste škole ne sa mišlju da su, posredstvom kvantifikovanja (ocenjivanja) reprodukcije izložene mape sveta, postala mnogo važna, velika i sveznajuća, već sa idejom da znaju mnogo manje nego što su ikada znali, samo da im putanje saznanja koje su doživela tokom edukacije pružaju skroman, nenametljiv osećaj divljenja prirodnom svetu. Što je biće saznajno bogatije, to više pitanja ima za svet oko sebe.

U okvirima naučne edukacije mladi đaci i studenti se obučavaju da minimiziraju svoje greške, pre svega na nivou davanja odgovora koji su striktno unapred određeni, bilo sintaksom predavanjima ili uslovljenim pravilima zaključivanja, što se kasnije prenosi na sve aspekte življenja. Odrasla deca tako postaju oslobođena svesti o neznanju, koja je neophodan preduslov divljenja Prirodi, te najiskrenija potvrda našeg razumevanja života. Što je veća i važnija istina koju prihvatamo, to ona nosi sa sobom veće opasnosti i potencijalne greške. Prihvatanje iskrene vere kao najveće istine podrazumeva prihvatanje i nesigurnosti koju nose beskrajno otvoreni saznajni putevi, a hrabrost, smirenost i svetost se ogledaju upravo tamo gde se semantički prihvataju ovakvi stavovi sa jasnim pogledom na sve potencijalne greške. Međutim, sam naučni metod za istinu prihvata samo univerzalno potvrđene stvari, što drugim rečima znači da u svojim stavovima teži minimiziranju greške. Prenošenjem ovakvog metoda rezonovanja i principa komunikacije u savremenom svetu, deca gube osećaj spontanosti i prihvatanja prirodnog toka misli i postaju unapred opredeljena i uvek spremna da daju nekakav odgovor, samo kako ne bi drastično pogrešili, te kako im se ne bi srozao ego, koji, kao što znamo, uvek se meri u odnosu na ostatak sveta. Bez prihvatanja rizika greške najsuptilniji i najlepši odgovori će ostati nedorečeni. Učenje o prihvatanju svesti o sopstvenim greškama, tako da se one ispolje na nivou komunikacije, je od esencijalne važnosti, premda se danas deca nemaju od koga naučiti da ovako postupaju. Pored učitelja, političara, menadžera, sportskih sudija i vojskovođa koji gotovo nikada nisu spremni da javno priznaju svoje greške, samo još poneki kriminalac je to u stanju da uradi. Jasno je da je u savremenom svetu u kome

145

dominira ideja o kompetenciji i sebičnoj borbi za sopstvenu materijalnu moć nasuprot kooperacije i duhovnog napretka, prihvatanje greške neprihvatljivo, i pored svesnosti da se ovakvim stavovima narušava istina. Ukoliko se znanje ograniči samo na stvari koje ne mogu ni pod kojim uslovima biti dovedene u sumnju, tada ono za sva vremena i sve generacije postaje veoma siromašno. Moguće je i da u činjenici da veoma važne stvari nauka može znati uvek sa manjom preciznošću nego manje bitne stvari postoji Hajzenbergov princip neodređenosti proširen sa malog kvantnog entiteta na čitav saznajni svet.

U skladu sa kartezijansko-dualističkim shvatanjima o čoveku čiji je um posve odvojen od Prirode, te o neophodnosti ukroćivanja Prirode zbog njene sirovosti i divljine, standardna savremena edukacija gotovo da podrazumeva da je ljudska priroda slična prirodi same Prirode - sirova, surova i nemilostiva ukoliko se dobro ne izdresira. Prirodna spontana svesnost u dodiru sa božanskom svešću koja je sve vreme tu, ne razvija se u uslovima edukacije, već se umesto toga pod pretnjom kazne prisilno ulivaju informacije u ljudska bića, koja stoga jednoga dana upravo zbog naučenog osećanja svoje posebnosti postaju inertna, uplašena i često uštrojenih vidika ukoliko im se ne da prilika da kroz veo primljenog znanja sagledaju svoju pravu nedirnutu prirodu, sjajnu kao Sunce na horizontu.

Interakcija između dece i učitelja u okvirima savremene edukacije je, slično kao i u domenima gotovo svih drugih društvenih sistema, prožeta mehanističkim idejama o ljudskim bićima kao robotima koji se uslovljavajućim postupcima mogu naučiti unapred isplaniranom ponašanju. U edukaciji su danas autoriteti opskrbljeni sličnim moćima kao i dehumanizovane političke organizacije, te ukoliko se dete slučajno ne ponaša po propisanim standardima, ono jednostavno biva isključeno iz sistema. U procesu edukacije se dominantan pristup u odnosu na decu sagledava u korišćenju uslovljavajućih mehanizama nagrađivanja i kažnjavanja, posredstvom kojih se utiče na dečija verovanja, stavove i ponašanje. Ovakav dominantan i robotizovan pristup učenju u sebi sadrži imanentnu pretpostavku o realnim mogućnostima prisilnog manipulisanja živim bićima. Međutim, pošto su ljudska bića autonomni samo-organizacioni sistemi, usled čega samo mogu slobodno birati dejstva okoline na koja će strukturno reagovati, njima se ne može manipulisati, te je stoga, uslovljavajući, mašinski pristup interakciji sa živim bićima socijalno neodrživ. Poznato je da su neuronske mreže svih bioloških sistema samo-organizujuće, što ima za posledicu nemogućnost prisilnog nadgledanja, kontrolisanja, pa čak i učenja od strane izvora informacija van fizičkih granica date mreže. Ovakav pogled na procese učenja je analogan sa činjenicom da se živa bića ne mogu svesti na objekte koji se pokoravaju klasičnim pravilima njutnovske mehanističke teorije, jer šutnemo li kamen, on će zaista odleteti pod dejstvom energije koju smo mu predali u kontaktu, dok šutnemo li psa ili tigra, njihov telesni odgovor bi poticao od njihove metaboličke energije. Pokušaji manipulisanja ljudima za posledicu gotovo po pravilu ostavljaju oduzimanje njihove životnosti. Tako kada odrastu, deca* gube osećaj divljenja i znatiželje pri otkrivanju Prirode, te postaju kruta, spontano namećući svoju krutost okolini.

Dominacija autoriteta nad potčinjenom decom, te samo-dokazujuće veličanje učitelja u očima dece umesto obrnuto, dovode do kasnijih kompenzovanja ovih efekata * Primetimo da u današnjem društvu epitet deteta mnogo češće dobija neko ko tvrdoglavo odbija da prihvati tuđe savete, kome se svet vrti oko težišta ega, koga zanima zadovoljenje samo sopstvenih potreba, i ko ima mnogo želja, a ne prava deca koja čisto, nevino i radoznalo posmatraju svet oko sebe želeći stvari ne za sebe, već za druge.

146

dominacijom svesti odrasle dece u odnosu na elemente percepiranog sveta, druge ljude, uključujući i sopstvenu, u Tajni sakrivenu prirodu. Korišćenje kažnjavanja u procesu edukacije je veoma pogrešan prilaz i potiče od nerazumevanja da se osobine svih postojećih prividno, u svrhu razmatranja, izolovanih entiteta ne mogu njima intrinsično pripisati, već postoje kao posledica interakcije datog entiteta sa okolinom. Stoga krivica nikada nije samo u jednoj osobi, već u interakciji sa drugima, i to najčešće sa onima koji presuđuju kazne. Pretnja kažnjavanjem u slučaju nenagrađivanja izvedenog zadatka smanjuje vrednost same nagrade u očima dece, što je samo jedan od indikatora nepovoljnosti uslovljavajućeg učenja dece, posredstvom koga, između ostalog, ona svoju svest pri delatnostima orijentišu ka ciljevima, umesto da teže pronalaženju smisla i radosti učenja u samom procesu učenja. Deca se na taj način uče da u životu savlađuju prepreke, a ne da svakom trenutku svojih životnih puteva pridaju neponovljivi i jedinstveni smisao, što je jedini način da deca dotaknu istinsku sreću u životu, jer život nije kretanje ka cilju, već je život Put.

Pojam razumevanja, za koji se smatra da se nalazi u osnovi konstruktivnog učenja, nejednoznačno opisuje bogati splet saznajnih procesa. Naime, u okvirima standardne edukacije se pod pojmom razumevanja podrazumeva inkorporiranje primljenih informacija u naučnu mapu sveta, ali tako da ne samo mapa, već i pravila crtanja te mape potiču iz okvira iste edukacije. Najpovršnije razumevanje bi predstavljalo sposobnost zamišljajućeg prihvatanja opisa nečega pomoću nekih njegovih sastavnih delova. Deca, nažalost, u školama često, u nemogućnosti pronalaženja načina izvođenja ovog vida tipično redukcionističko-školskog razumevanja, pribegavaju memorisanju informacija bez formiranja ikakve njihove veze u svojoj mapi, što se često opisuje kao učenje »napamet« i posledica je pretnji kažnjavanja koje bi se primenile u slučaju neuspešnog reprodukovanja istih informacija. Prisilan i ucenjivački metod učenja, stoga između ostalog, dovodi i do nezdravog memorisanja odvojenih celina, a razdvojenost u bilo kakvom misaonom obliku ili logičkom nivou dovodi do dekompozicije i disharmonije u misaonim konstruktima, što se preko projekcije na telesnom nivou odražava i na disharmoničnu interakciju deteta sa okolinom. Za uspešan proces učenja, u deci je, pre izlaganja im opisa i pravila koji figurišu u povezivanju prirodnih pojava, neophodno probuditi osećaje čuđenja nad nepovezanim smisaonim doživljajima sveta. Mudar učitelj neće deci objašnjavati zakon gravitacije pre nego što decu ne navede na osećanje uzvišene zadivljenosti nad zvezdanim poretkom.

Poznato je da se nepokoravanje, pa ponekad čak i blago odstupanje od uputstava za izvođenje određenih zadataka ne priznaje kao pozitivno u okvirima edukacije. Sa najvećom ocenom se opisuje rad koji je izvršen direktno po postavljenim propisima, što unosi jedan vid mehaničke orijentisanosti na izvršenje zadataka, koji postepeno implicira zaboravljanje spona sa unutrašnjim izvorištem naše kreativnosti, putanja koje su u životnim delatnostima esencijalne za srećan i radošću ispunjen stvaralački rad. Slično kao što živa bića stohastički biraju dejstva okoline koja će ostaviti utisak na njih putem strukturnog i funkcionalnog odgovora, slično tome i kreativna bića gotovo uvek modifikuju i reinterpretiraju striktna uputstva, bilo naglašavanjem pojedinih delova na račun drugih ili ignorisanjem nekih delova umesto kojih se koriste neke druge, samostalno osmišljene ideje. Pored ovoga, u okvirima važeće redukcionističke paradigme ova striktna uputstva su orijentisana na analitički prilaz objašnjavanju celina u funkciji delova, umesto obrnuto, ka sintetisanju znanja, uočavanju putanja jedinstva i

147

svepovezanosti. Ovakvo postupanje je u neskladu sa osnovnim životnim principima, a gušenje kreativnog delovanja dovodi do gubitka spontane životne fleksibilnosti i na misaonom i na telesnom nivou, pošto su ova dva nivoa bivstvovanja neraskidivo prožeta stalnim interakcijama.

Tolerisanje i podržavanje ispoljavanja akcija kao posledica visokog energetskog sadržaja dece je veoma važno ukoliko želimo da ona zadrže svoju telesnu, pa time i misaonu spontanost izražavanja i saznajne prijemčivosti u odraslim godinama. Kruta savremena edukacija je dovela do opšteg shvatanja da kada se deca igraju, tada ne uče i obrnuto, i pored toga što je očigledno da su u čitavoj Prirodi procesi učenja, istraživanja i igranja istovremeni, kao i to da igra predstavlja prirodni put kreativnog istraživanja koji je moguć samo onda kada ona nije šablonski ritualizovana, već kada u njoj postoji element nepoznatog i neočekivanog. Stoga svako igranje mora istovremeno biti i izmišljanje igre, o čemu bi svakako trebalo voditi računa prilikom osmišljavanja fleksibilnih edukativnih igara. Ne samo da je decu neophodno učiti fleksibilnom prijemu informacija, već i uspešna edukacija mora biti takva da čini decu fleksibilnim sa prijemom novih informacija. Umesto striktnih dominantnih instrukcija, od malena je deci neophodno pružati blage impulse, zvezde vodilje koje će ih slično zagonetnim ceduljicama voditi ka skrivenom blagu razvijajući sposobnosti razmišljanja, odnosno uočavanja putanja koje povezuju.

Automatsko izvršavanje zadataka, na kome se najčešće insistira u školama, robotizuje decu i čini ih naviknute na svakodnevne, u siromašnim saznajnim mapama sveta ponavljajuće okolnosti, te oni umesto sa svešću o neponovljivosti i stalnim začuđujućim ushićenjem, redovne stvari obavljaju rutinski, refleksno i praktično nesvesno. Automatsko prepoznavanje, vremenom inkorporirano u stanje svesti, je ono što nas sprečava da stvarima oko nas pridajemo značenje, pronalazimo smisao i tražimo njihove refleksije u našem unutrašnjem svetu. Deca koja se pokoravaju striktnim uputstvima kroz dane edukacije se često u trenutku kada je potrebno započeti samostalni istraživački put nađu slobodna od svih spona, te tada često ne budu u stanju da naprave zadovoljavajući izbor profesije, koja bi im omogućila kreativna posezanja za bogatijim unutrašnjim stanjima. Negujući neophodnost sopstvenog razmišljanja i rezonovanja neguje se i osećaj samostalnosti, čime se umesto isključivo linearnog sleda istraživanja omogućavaju procesi spontanih prosvetljujućih uvida u problem istraživanja. Umesto linearnih hijerarhijskih tendencija koje podrazumevaju učenje da se posredstvom nadovezivanja na ukalupljene, bazične misaone mehanizme rezonovanja, dominira u životu, neophodno je staviti akcenat na stalno obnavljanje unutrašnjih pitanja kojima se uvek i iznova neponovljivim saznajnim putevima dolazi do simbiotičkih veza jednakosti na kojima su sazdana kako inteligentna bića, tako i sama Priroda.

Savremena edukacija sa primenom metoda nagrađivanja, odnosno kažnjavanja, razvija stresna osećanja strahopoštovanja (i druga rascepljujuća osećanja koja proizilaze iz uslovljenog poštovanja) kod dece, i uočavanje ekspresije ovakvih osećanja se često koristi kao linearna indikacija uspešnosti edukativnog sistema. Razvijajući ukrućujuća osećanja strahopoštovanja umesto slobodne simbiotičke naklonjenosti, deca se zapravo uče da brkaju ime sa imenovanom stvari, i veći značaj pridaju zvanju ili činu ljudskih bića, nego njihovim univerzalnim i zajedničkim ljudskim crtama. Posledice ovakvog mešanja imena sa imenovanim bićem ili stvarima vodi neizostavno do degeneracije odnosa sa njima, što često implicira opšte nepoverenje, osećanje izolovanosti i

148

destruktivno ponašanje. Možda u osnovi razvijanja osećanja strahopoštovanja kod dece postoji sličan životni odnos kome je naklonjena većina savremenog društva da se vrednost i dragocenost celine primećuje tek kada se ona rasparča na svoje delove, slično staklenoj vazni čiju vrednost uočimo tek kada se ona polomi ili bićima čiju lepotu ignorišemo sve dok ona ne izgube svoju otvorenost, snagu i celovitost. Ovakav stav se lako prebrođuje stalnim postavljanjem pitanja u vezi sa svim stvarima oko nas, jer nas to održava u stanju budne svesnosti o dragocenosti i smislenosti postojanja svih celovitih detalja u našem svetu. Da bi učitelji preneli deci osećaj čuđenja i slobodnog divljenja nad svetom, neophodno je da se i oni sami čude i postavljaju sebi bezbrojna pitanja o suštini, smislu i lepoti svega postojećeg.

Priroda i živa bića su u stanju stalne promene, te su stoga neprirodna ne samo ponavljanja bilo čega u fazama učenja, uključujući težnje ka identičnoj interpretaciji ponuđenog gradiva, već i mehanički jednolična »predavanja« znanja deci. Mehanistički idejni prilazi interakciji između učitelja i dece u okviru kojih se protežiraju ne semantički, već sintaksički unapred pripremljena izlaganja prouzrokuju osećaj krutosti, koji redukuje kapacitet za učenje, jer je poznato da je fleksibilnost neophodna za otvorenost prema spoljnim informacija čijom se obradom uči. Nesvesnost holističkih kvaliteta, imanentnih u kontekstu svake smislene fonetske celine, i njihovih uticaja na okolinu deluju uspavljujuće na decu, izazivajući tako semantičko ignorisanje čitavog mora prirodnih uticaja. Da bi se deca osposobila da razmišljaju u spontanom i nešablonizovanom maniru karakterističnom za sve prirodne tokove neophodno je da se neponovljivošću obostranog učenja razvija osećaj dečije budnosti za stalno nove i neponovljive prirodne uticaje. Saznajna otvorenost koja se ovakvim efektima postiže neophodna je za uspešan proces učenja, jer se sa njom proširuje spektar informacija iz okoline na koja živa bića svojim izborom mogu reagovati. Zatvorenost za spoljne uticaje najčešće dovodi i do neizvodljivosti učenja, te do osećaja izolacije, dok se otvorenost na spoljne uticaje poistovećuje sa predanošću i poverenjem, što su indikacije istinske hrabrosti. Razvijanjem uzajamno prožetih osećanja otvorenosti kao fleksibilne težnje ka semantičkom reagovanju na raznovrsne prirodne uticaje, i budnosti kao svesnosti o širokom opsegu neponovljivih i beskrajnih interaktivnih procesa oko nas, na indirektan način se utiče na sposobnosti i kapacitet učenja dece. U nedostatku ovakvih polaznih veza sa onim što se doživljava kao okolni svet, učenik će imati teškoće da pogodi pravi ključ za dešifrovanje*, te i razumevanje percepiranih poruka i njihovo inkorporiranje u naučeni kontekst. Otvorenost prema uticajima Prirode, zajedno sa spontanim otkrivanjem ključeva za dešifrovanje primljenih poruka, na individualnom nivou predstavlja osnovu globalnog evolutivnog razvoja.

Svakodnevna naučna istraživanja koja se nadovezuju jedna na druge, postojana su pod pretpostavkom da nauka zna kakav je svet koji nas okružuje, premda je najzdraviji odnos prema nauci onaj koji podrazumeva stalno čuđenje i divljenje, a koji je prisutan samo kada nemamo predrasude i očekivanja od sleda događaja, odnosno kada se ne krećemo ka cilju, već smo mislima na Putu. Ipak, ovakvo sagledavanje sveta nije u interesu naučne edukacije, jer se u okviru nje teži održanju linearnog napretka naučne misli i tehnologije. Linearni naučni progres u vidu novih, originalnih otkrića je ostvarljiv zahvaljujući edukaciji mladih ljudi, tako da se njihovi načini razmišljanja i viđenja sveta podudaraju sa važećom naučnom paradigmom. Edukativnim proučavanjem datih

* Svaka poruka Prirode je kodirana.

149

paradigmi teži se predočavanju osnovnih osobina mapi sveta koje one iscrtavaju, čime se u mnogome izbegavaju neslaganja oko fundamentalnih stvari koja bi dovela do kočenja budućih naučnih istraživanja. Edukativno insistiranje na razvijanju analitičkih sposobnosti ostavlja trajne imprinte u logičkim predispozicijama uma, tako da uz predodređeni socijalni sled stvaranja, savremeni naučnici učestvuju u razvijanju i otelotvoravanju ideje o linearnom napretku redukcionističke nauke. Razlog zašto se danas i dalje insistira na zastareloj redukcionističkoj paradigmi u edukaciji je postojan u očiglednom tehnološkom i komunikativnom progresu koji je primena ovakvih modela sveta donela na područje svakodnevnog življenja – od mašina za šivenje i parnih lokomotiva do kompjutera i savremenih elektronskih komunikacija. Pošto je poznato da je ovaj oblik civilizacijskog napretka započeo sa industrijskim dobom, te sa preuzimanjem primata naučnog doživljavanja stvarnosti u odnosu na organizovanje društvenog poretka od strane formalnih religijskih zajednica, danas se u okvirima edukacije izbegava isticanje važnosti holističkih osobina kao kontrateže u našoj percepciji imanentnim, redukcionističkim vidicima. Krutost savremene edukacije, koja se uočava na svim nivoima, od strukture gradiva sa svim logički struktuiranim, verifikacionim aparatima za potvrđivanje apsolutne istinitosti i smislenosti, preko uslovljavajućih metoda identično sintaksičkog, robotizovanog reinterpretiranja informacija, do korišćenja mapirajućih kvantiteta (ocenjivanja) u svrhu »sagledivog« opisivanja beskrajnih ljudskih kvaliteta, neizostavno dovodi do nedostatka otvorenosti prema informacijama koje su nekompatibilne sa važećom naučnom paradigmom, što rezultuje u gotovo automatskom proglašavanju činjenica, čija se smislenost ne može proveriti u okvirima date paradigme, kao saznajno nerelevantnih.

Deci je neophodno staviti do znanja da se glavne inicijacije ljudskog i naučnog napretka kroz istoriju nisu dešavale kao posledice nagomilavanja znanja, već usled revolucionarnih obrta naučnih paradigmi, koje nisu vodile poreklo u linearnom nadovezivanju znanja na znanje, već u intelektualno-intuitivnim prosvetljenjima. Na ovaj način će se ukazati na nekorisnost akumuliranja znanja, kao i na važnost povezivanja stvari, u okviru čega se rađa i razumevanje njihove smislenosti. Edukativni udžbenici su tako napisani da se deca osećaju kao nastavljači jedne dugotrajne linearne niti napretka, iako tradicija kontinualnog napretka, prvenstveno u naučnoj misli, gotovo nikada nije postojala. Najplodonosnija naučna otkrića su se dešavala kao posledica suprotstavljanja ustaljenim načinima viđenja Kosmosa revizijom pitanja na koja se mislilo da su odavno dati nepromenljivi i apsolutni odgovori, te su stoga često dovodila do obrta paradigmi. Umesto ideje o linearnom progresu i zaboravljanju razmišljanja o smislu sveta, deca bi morala da budu svesna da je postavljanje bezbrojnih egzistencijalnih pitanja u kojima je sakrivena tajna o smislu put ka pružanju novih otkrića o svetu u kome živimo. Strogo držanje pravila guši kreativnost i sprečava nove interpretacije Prirode, a upravo su one te koje najviše doprinose evolutivnom napretku ljudske vrste. Redukcionizam i težnja ka linearnom i što bržem progresu se odlikuje i u tome što su savremeni naučni članci ne samo nečitljivi za nenaučno obrazovano biće, već i za naučnika specijalizovanog za neku drugu oblast. Umesto sveobuhvatanja članaka i uključivanja svih ljudi u mogućnost intelektualnog dosezanja njihove problematike, danas se teži što bržem progresu, pri čemu se previđa da najbolje ideje najčešće potiču od istraživača koji nisu kruto vezani za datu paradigmu, već sagledavaju probleme iz otvorenije perspektive. U okvirima uticaja nad mladim naučnicima jako je bitno buditi i negovati interesovanja za više danas

150

podeljenih naučnih oblasti, jer se najplodonosnija istraživanja dešavaju na poljima gde se dve do tada, barem na mapi nauke, nedodirnute naučne oblasti sreću.

Osim same metodologije procesa učenja za koju je očigledno da vodi poreklo od redukcionističkih misli, i mapa sveta koja se pruža deci od strane nauke u okviru koje je svet podeljen na delove i delove delova vodi učenju sličnih analiza u posmatranju sveta. Umesto insistiranja na korisnosti analize kao osnovnog naučnog pristupa, ali i neophodnosti njenog uravnotežavanja sa pronalaženjem holističkih svepovezujućih niti između svih tih elemenata sveta, danas se deca obasipaju bespotrebnim kvazi-sintetičkim kvalifikativnim klasifikacijama, ali nigde i svešću da one ne bi mogle postojati bez izvorne celine iz koje ceo svet potiče. Deci se tokom edukacije daje na uvid mapa sveta, ali su ona veoma često svesna da sve ono što postoji i što je jasno prisutno u njihovom svetu, ne samo da ne izvire iz te mape80, već da u njoj ne postoje ni tragovi onih nevidljivih kvaliteta, zbog kojih i sam svet sa svom svojom naukom postoji. Premda je u današnjoj redukcionističkoj edukaciji dozvoljeno ispoljavati veru u postojanje božanskog smislenog ostvarenja nas i sveta, takva shvatanja se uglavnom uvažavaju slično tolerisanju slobodnog izbora ukusa, nacionalnosti ili drugih vidova pripadnosti, iako iz okvira edukacije i njene logičke mreže jasno proizilazi da mesta za upliv božanskog stvaralaštva nigde nema, i pored toga što su sama moderna naučna saznanja širom otvorila vrata beskrajnim prostranstvima istinski religioznih vidika u naučnim mapama sveta materije. U okvirima naučne edukacije i dalje se smatra da su veličanstvena i inteligentna živa bića nastala nasumičnom i bezumnom, posve slučajnom evolucijom, te da su naši preci, neznajući za ovakva »naučno potvrđena« otkrića prenosili ideje o božanskoj uređenosti iz svoje mašte u misaonu projekciju stvarnosti.

Umesto prihvatanja reči i matematičkih simbola kao osnovnih i finalnih sredstava pronalaženja istine i opisivanja sveta, neophodno je staviti do znanja da je slikovito razmišljanje i opisivanje sveta skladno ljudskim sposobnostima imaginacije nerealan pokušaj poimanja svega postojećeg. Uvođenje karakteristika i formi sveta kao što su implicitni red, holosvet i sl., te i naučno shvatanje da svet razlika koji percepiramo potiče iz božanskog sveta u kome je njegova celina stalno prisutna u svakom od njegovih delova, dopušta nam da čak i kroz ogledalo nauke vidimo svet u jednom daleko većem, bezgraničnijem i holističkijem svetlu. Svet koji više nije časovnik kako su ga nekada redukcionistički umovi videli, već božanstvena igra atoma koja se preliva u svet naše percepcije iz sveobuhvatnog i sa klasično ljudske tačke gledišta nedokučivog reda. U okvirima naučne edukacije je neophodno odbaciti ideje o kartezijanskom dualizmu dominacije uma nad materijom, jer je jasno da takve ideje vode do potenciranja ega, te kompetencije, zavisti, sebičnosti, nezadovoljstva i destrukcije čoveka i Prirode. Umesto ovakvih redukcionističkih vidika, moramo deci pokušati da prenesemo osećaj svepovezanosti i kosmičke pripadnosti, poverenja, zajedništva i otvorenosti prema čitavom svetu. Tada će polako i u okvirima naučne edukacije spasti okovi koji danas pritežu decu u krute norme i okvire, i otvoriće se vrata jednom, novom, prosvetljenom društvu, društvu saosećanja i sveopšte Ljubavi prema svim i najmanjim stvarima oko nas. Jer sa idejom o holosvetu, te o nenasumičnosti i smislenosti našeg porekla, rađa se i shvatanje o prisustvu izvorne stvarnosti u svemu što postoji. Deca će tako otkriti da su na večnom Putu postojanja, te neće težiti velikim ciljevima i ispunjavanju želja za sebe, već za druge.

151

Ukoliko nastavimo da učimo decu da sagledavaju svet iz okvira kartezijanskih redukcionističkih vidika, ona će sve manje biti u stanju da svesno prevaziđu osećaje sopstvenih posebnosti, te da svakodnevno bude u sebi osećaje poštovanja i zadivljenosti kako za živi svet, tako i za svet tehnologija, modernih građevina i svih drugih produkata ljudskog stvaralaštva. Da bi se deca tiho navela na put skromnog i obnovljivog napretka nauke i tehnologija neophodno je preneti im barem klice holističkih ideja koje će se ponegde rascvetati u sjajne semantičke cvetove. Ukoliko više budemo ulagali u njihov sveti pogled na svet, deca budućnosti će imati još bistrije unutrašnje smislene poglede na Prirodu. Misliće, ove divne zgrade, sva ova svetla, sve je to Božji poklon za nas, stanare u deliću vremena u ovom divnom svetu. Ali će se setiti da su u stvari ljudi sagradili sve te kuće, sav taj prostor, i ti ljudi bili su delovi Božje svesti. Tako ljudi postaju Bogovi; ne redukcionističkim i determinističkim prilazima nauci u želji da preuzmu uloge Bogova i poznaju i predviđaju sve što postoji i ikada je postojalo, već stvarajući male stvari za dobrobit ljudi, koji će se tamo negde u deliću vremena, tokom kratkog kontempliranja o radosti i lepoti sveta tiho upitati koliko je to veličanstveno biti bodhisattva.

O redukcionizmu i holizmu u umetnosti

Šta je to umetnost ? Gotovo svako bi iz sopstvenih vidika na različit način pokušao da nam pruži njenu definiciju. Neko bi rekao da ona predstavlja veštinu izražavanja i originalnog opisivanja sveta, neko da je ona sredstvo ulepšavanja života ljudi, koje tu rasu čini specifičnom u odnosu na ostale planetarne vrste, neko da je ona jedan vid maštovite komunikacije, a neko da je ona pojam koji opisuje delatnost ljudi koji se u svojoj predanosti poistovećuju sa instrumentom, provodnikom božanske stvarnosti u živote Prirode oko nas. Ukoliko poslednju definiciju prihvatimo kao jednu koja po svojoj obuhvatnosti nadmašuje ostale, tada se postavlja sledeće pitanje, a to je po kom kriterijumu samo neke ljudske delatnosti možemo smatrati umetnostima ? Izgleda da je ovaj kriterijum nemoguće ustanoviti, pre svega jer je čitav svet božansko delo, te je stoga i svako ljudsko delo podjednako božansko. U skladu sa idejom o sveopštem delovanju svesti, umetnost možemo opisati i kao umetnost isceljenja, odnosno buđenja osećaja svepovezanosti ili opet, kao ostavljanje tragova lepote kao putokaz čovečanstvu.

Svaka podela bilo kojih ljudskih dela na umetnička i neumetnička je redukcionistička. Sve ljudske delatnosti i postupci su umetnost ukoliko su okrenuti ka buđenju putanja koje nas povezuju sa čitavim svetom. Stoga se umetnost ne može izdvajati iz konteksta svakodnevnog življenja odakle i potiče. Svaka sledeća klasifikacija ljudskih stvaralaštava okarakterisanih kao umetnička dela je takođe redukcionističkog karaktera, uključujući i kriticizam umetničkih dela.* Ne samo što se sa ocenjivanjem

* Silne kritike ljudskih vrednosti redukuju ideale, odakle je jasno da je bolje ukazivati kako treba raditi neke stvari, a ne kako ih ne raditi, što je i poenta umetničkog stvaralaštva. Nekonstruktivno kritički prilaz stvarnosti (koji je u svojoj osnovi redukcionističko mapiranje i klasifikovanje rezultata percepcije) koči voz kreativnog napretka indukujući stanje nepokretne opreznosti i zaleđene maštovitosti, dok sveprihvatajuće radosne težnje ka uočavanju raznovrsnih i uvek beskrajno daleko dosežućih puteva u ljudskim delatnostima dovode do pridavanja smisla ovim delima, inkorporirajući putanje umetničkih ideja u sve širi saznajno obogaćujući aspekt. Egocentrični kriticizam je sličan ljudskoj borbi protiv Prirode: što je bliži pobedi, to je bliži sopstvenom porazu. Svako stvaranje sa lepim težnjama je put smisaonog otkrivanja sopstvenog bića, a time i čitave Prirode.

152

umetničkih dela zanemaruje ideja da ime nije isto što i imenovana stvar, već kriticizam koji je najčešće objektivističkog karaktera predstavlja produžetak kartezijanske ideje o odvojivosti uma od Prirode, te i o mogućnosti neinteraktivnog pripisivanja intrinsičnih osobina stvarima. Nakon otkrića do kojih je došla kvantna teorija, jasno je da objektivizam u bilo kom obliku ne može opstajati, te stoga ni apsolutni kvaliteti umetničkih dela. Svako umetničko delo poseduje osobine samo u kontekstu posmatrača. Prava umetnost se pravi bez cilja, ona je Put koji ukazuje na samoga sebe.

Za razliku od naučnog razmišljanja koje karakterišu linearni sledovi uzročno-posledičnih ideja i misli u vidu simboličkih tvrdnji, karakteristično povezivanje između entiteta na mapi sveta umetnosti je metaforično, dakle bez uslovljenih prepreka. Kao što se metaforično mogu povezati svi pojmovi koji nam padnu na pamet u određenim, bezbrojnim kontekstima, tako i umetnost poseduje čarobnu moć ukazivanja na svepovezanost svih stvari u Kosmosu.

Umetnost takođe nije nalaženje, pa komunikacijom prenošenje nečega, jer bi tako nešto automatski moralo biti prethodno mapirano, što znači da bi ispalo iz potpunog jedinstva sa Prirodom, ka čijem ukazivanju i teži istinska umetnost. Proces umetničkog stvaralaštva predstavlja zapravo istovremeno traženje i nalaženje. Najveća umetnička dela su započeta sa traženjem i samo naslućivanjem postojanja traženih odgovora, tako da se razvojem dela na kraju dolazi do zaključka o stvarnom postojanju tog »blaga« koje se nije ni poznavalo, ni videlo, već samo intuitivno osećalo pre početka stvaranja dela.

Interesantno je da grčka reč technologia vodi poreklo od techne što znači umetnost. Premda se danas misli da tehnologija može činiti svet boljim ili lošijim u zavisnosti od svrhe primene njenih proizvoda, mora se uzeti u obzir i činjenica da same tehnologije oblikuju ljudska shvatanja sveta. Bića koja su na svakom koraku okružena mašinama neizostavno će imati otuđeni karakter u društvenim odnosima, o čemu nam danas govori ne samo stadijum muzičkog stvaralaštva, u kome je prisutna opsednutost mašinama, »tehno« zvucima i visokim tehnologijama, već i slikarstva i drugih konvencionalnih vidova stvaralaštva, u kojima dominira simetrija. Težnja za dominacijom i postavljanje u prvi plan sredstava za stvaranje lepote, umesto same lepote danas nažalost dominira savremenom umetnošću.

Tehnologija i svi proizvodi ljudskog stvaralaštva su umetnost, te tako imaju uticaja na ljude. Stoga se moralna odgovornost mora povezati sa izumiteljima tehnologija. Naučna istraživanja se ne mogu shvatiti kao linearni put na polju razvoja, već slično umetnosti, stvaralaštvo u kome neizostavno uplićemo i naš moralni odnos prema drugim bićima i Prirodi. Slično kao što je u biologiji funkcionalnost živih bića određena njihovom strukturom, tako će i ciljevi ljudskog društva biti u mnogome određeni njegovim stadijumom tehnološkog razvitka. Međutim, danas je prisutno gotovo opšte shvatanje da su same tehnologije kao sredstva ljudskog stvaranja dovoljne za oblikovanje umetničkih dela u smislene celine. Ovakvo shvatanje je analogno ideji da su kvantiteti u stanju da opisuju kvalitete, iako u stvarnosti znamo da iscrtavanje čudesnih harmonija kosmičkih putanja, bilo kroz kreativno ispoljavanje živih bića ili celote Prirode, ne zna za kvantitete, već samo za puteve koji povezuju. Premda se danas mnogo više pažnje u umetničkom stvaralaštvu obraća na kvantitativne strane dela, kao što je, na primer, »bešumna« kompjuterska produkcija muzičkih dela, lepe i smislene harmonije kao holistički sistemi putanja tonova uvek nezaustavljivo prevladavaju sve kvantitativne prepreke, te stoga lepa muzika divno zvuči kroz svako izvođenje i svaku emisiju.

153

Umetnost je muzika, slično kao i sama ljudska bića, te i čitava Priroda. Naime, sve što postoji se može sagledati u vidu harmonija koje nastaju susretanjem najčešće nebrojivo mnogo ritmova različitih frekvencija. Talasna funkcija kojom se opisuju sve stvari u Kosmosu predstavlja imaginarni talas, dakle ritam. Čitav kvantni svet se zahvaljujući talasno-čestičnoj dualnosti može sagledavati u pojmovima ritmova. Sami zvučni tonovi predstavljaju ritmično vibriranje vazduha, odnosno talase pritiska koji putuju kroz sredinu. Sve što vidimo predstavlja takođe elektromagnetne talase, odnosno ritmičko oscilovanje vektora električnog i magnetnog polja duž ravni prostiranja ovih talasa. Svaku boju prepoznajemo zahvaljujući njenom karakterističnom opsegu ovih frekvencija. Ljudska bića za normalno funkcionisanje zahtevaju spontano održavanje prirodnih ritmova, što se ogleda u relativno stabilnim moždanim frekvencijama, ritmu disanja, otkucajima srca, cirkadijalnom ritmu itd. Čitav svet je dakle veličanstvena harmonija bezbrojnih ritmova.

Sa nastankom sveta od Velikog praska na ovamo, simetrija postojećeg eksplicitnog sveta se postepeno smanjivala. Smatra se da je u trenucima bliskim Velikom prasku došlo do faznih prelaza u okviru kojih su bile postepeno narušavane simetrije između četiri osnovne sile Prirode. Od relativno homogene lopte svetlosti*, širenjem Kosmosa nastale su prve protogalaksije koje su sadržavale isključivo vodonik. Fuzijom atoma vodonika nastajali su novi elementi, što znači da se i simetrija Kosmosa smanjivala, tako da danas na našoj planeti koja kruži oko zvezde čiji je materijal već pripadao dvema drugim zvezdama, postoje elementi čitavog periodnog sistema. Međutim, simetrija nama poznatog sveta je drastično velikom brzinom počela da se smanjuje sa nastankom živog sveta. Od veoma simetričnih kristala nastao je život u kome dominira čudesna igra asimetrije i simetrije. Aminokiseline koje učestvuju u izgradnji živih bića, takozvane L-aminokiseline, poseduju isključivo jedan od dva moguća tipa ogledalske simetrije. Shodno tome, i ljudske delatnosti moraju evoluirati u asimetričnije i »nesavršenije« forme kako bi bile savršene i ostale u toku evolutivnog napretka izražavanja. Međutim, korišćenje mašina kao pripomagača ljudskom stvaralaštvu unosi veoma precizna i simetrična dejstva, nekarakteristična za živi svet. Mašine koje se koriste u muzičkom stvaralaštvu proizvode više nego metronomski precizne i simetrične taktove i tonove, pružajući tako nehumani i otuđeni karakter zvuku.

Savremeno popularno muzičko stvaralaštvo je danas gotovo nezamislivo bez mašina, premda se polako otkriva neživotnost zvuka koje one proizvode, te se veoma često u poslednje vreme tokom »miksovanja« zvuka koriste analogni snimci umesto kompletno digitalne obrade zvuka. Naime, za razliku od digitalnih snimaka koji ne stare, analogni snimci su podložni starenju, koje se može interpretirati kao dejstvo Prirode na njih. Uvođenjem uticaja Prirode u stvaralaštvo zvuci uvek postaju životniji, i prenose znatno širi spektar svepovezujućih informacija nego što su tome isključivo digitalni snimci u stanju da posreduju. Ljudska bića kao deo Prirode u svom stvaralaštvu uvek unose tajanstvenu igru asimetrije i simetrije, spontane prirodnosti i težnje ka uređenoj osmišljenosti, u kojoj je oličena lepota koju delo nosi. U tom smislu, umetnička dela jednostavno moraju ostati nesavršena da bi zaista bila savršena.

Muzika se slično svim prirodnim sistemima ne može adekvatno opisati u funkciji pojedinačnih ritmova. Naime, svaka nova kombinacija ritmova rađa nove kvalitete, koje ispuštamo iz ruku akcentiranjem njihovog redukovanja na sastavne delove, bilo da su to

* Lopta je najsimetričnije 3D telo.

154

pojedinačni tonovi, pojedinačni instrumenti, ili pojedinačne kompozicije date celine. Danas postoje mnogobrojni pokušaji svođenja religijskih kvaliteta na redukcionistički jezik nauke, počev od teorija uma kao digitalnog kompjutera, preko religijskih osećanja kao hormonski iniciranih biohemijskih reakcija, pa sve do pokušaja naučnog dokazivanja dejstva molitve, dakle same vere. Slično tome, mnogobrojni su savremeni pokušaji svođenja lepote umetničkih dela na jezik nauke, odnosno na kvantitativne odnose i matematičke jednakosti. Međutim, holističke osobine koje izranjaju na površinu sa svakom novom perspektivom i svakim novim nivoom složenosti ne mogu se svesti na ograničen broj kvaliteta. Lepota ima beskonačno mnogo kvaliteta, te je stoga besmisleno tražiti joj uzroke u kvantitativnim odnosima. Takođe, lepota muzike se ne može objasniti njenim svođenjem na ritmičke, harmonijske i dinamičke odnose, jer tako nešto već predstavlja mapu, koja ima ograničene kvalitete u odnosu na mapiranu muziku. Ko god je ikada probao da savršeno precizno naštimuje gitaru ili klavir zna da je tako nešto nemoguće, jer naštimujemo li odnos frekvencija prime i kvinte na idealne 2/3, odnos između prime i kvarte će odskakati od idealne 3/4 i obrnuto. Za savršeno naštimovan instrument sa 12-tonskom oktavom, odnos frekvencija između dva susedna tona bi morao biti jednak , što je iracionalan broj. U iracionalnim brojevima se cifre iza decimalnog zareza pružaju u beskonačnost.

U umetničkom stvaralaštvu nema stvaranja sa ciljem. Stvaranje je jednostavno Put. Danas je, ipak opšte prisutna pojava da se stvaranju »umetničkih« dela pristupa sa idejom njihovog zloupotrebljavanja u svrhu veličanja sopstvenog ega. Međutim, ovakve težnje se uvek inkorporiraju u samo umetničko delo, te njegov značaj prestaje da bude svetog karaktera. Uzrok slabog kvaliteta savremene popularne umetnosti se može stoga naći u ljudskim odnosima prema svetu iz kojih je ona izrasla, a to su najčešće težnje ka profitiranju, a ne ka oplemenjivanju ljudi i ulepšavanju sveta. Prenos važnih, oplemenjujućih osećanja mora biti u polaznoj osnovi umetničkog stvaralaštva, kako bi ono zaista na taj način i delovalo.

Sa ljudskim delima se ne prenosi samo sušta gruba materija i njene karakteristike, već i veoma suptilne osobine koje ocrtavaju najfinije težnje i osećanja stvaraoca. Težnja za izražavanjem lepog je onaj osećaj koji se na neuhvatljiv način prenosi umetničkim delima kroz čitavu njegovu grubu strukturu. Očigledno je da sama Priroda predstavlja posrednika u prenošenju ovih finih uticaja. Bili to nelokalni holistički fenomeni ili zadivljujuće korelacije između osećanja kroz suštu materiju tema je jedne druge priče. Slično kao što neko kome nije jasan smisao izlaganja, nije u stanju da prenese datu priču tako da je drugi razumeju, tako se u pozadini samog umetničkog dela kriju težnje, osećanja, sama dobrota i život umetnika koje slično mislima u mozgu ili lepoti u cvetu nije moguće locirati niti opisati pomoću delova, odnosno detalja dela. Ovako ispoljeni holistički efekti predstavljaju ne samo svojstvo umetnosti, već i svih ljudskih misli, reči i dela, te je stoga umetnost kao nešto za šta su rezervisani ovakvi efekti prisutna u čitavom svetu u svakom njegovom trenutku. Ona je sada i ovde.

155

Zaključak (Posle kiše)

»The river to the Ocean goes, A fortune for the undertow, None of these is going my way. There is nothing left to throw Of ginger, lemon, indigo, Coriander stem and rose of hay. Strength and courage overrides The privileged and weary eyes Of river poet search naiveté. Pick up here and chase the ride, The river empties to the tide, All of this is coming your way.«

156

R.E.M. – »Find the River«

Evo nas na samom kraju knjige, gde nakon svega ispričanog o mogućnostima ujedinjavanja redukcionizma i holizma, nauke i religije, matematičke strogosti i poleta mašte možemo pitanja koja su inspirisala pisanje ovog rada i koja su se kao neprekidni, ali nevidljivi putevi koji povezuju provlačili kroz svaki njegov detalj, sagledati u široj perspektivi. Razmatrali smo neravnotežu između dveju arhetipskih karakteristika sagledavanja i razumevanja sveta – redukcionističkog, u okviru koga se svet objašnjava njegovim deljenjem na manje delove, i holističkog – u okviru koga postoji svesnost o nemogućnosti opisivanja pojava njihovim sastavnim delovima, te umesto toga o nevidljivoj, čudesnoj sintetičnosti i beskrajnim kvalitetima, odnosno novim putevima koji se pojavljuju sa svakim novim nivoom složenosti sistema. Videli smo da redukcionistički pogledi na svet potiču od funkcionisanja naše percepcije na bazi razlika, te se dalje pojačavaju procesima imenovanja, odnosno mapiranja stvarnog sveta, čime se udaljava um od Prirode. Naučni opisi predstavljaju mapu sveta, a ona je uvek barem za jedan logičko nivo udaljenija od nivoa na kome je neimenovanjem i otkrivanjem jezika srca moguće uspostavljanje spontanog jedinstva uma i Prirode. Videli smo da dok naučni redukcionistički metod insistira na opisivanju sveta pomoću konačnog broja kvaliteta koji bi u različitim kvantitativnim odnosima opisali sve prirodne pojave, holistička shvatanja, a sa njima i neke moderne naučne teorije insistiraju na korišćenju neograničenog broja kvaliteta i to bez prihvatanja kvantitativnih dokaza kao jedino relevantnih. Savremena redukcionistička nauka nije u stanju da opiše holističke sisteme, a i izgubila je svoj mehanistički ideal savršeno preciznog predviđanja pojava, premda je svet i dalje pod utiskom redukcionističkih ideala o beskrajnom industrijskom rastu i razvoju, koji neuravnoteženi sa spiritualnim znanjem, dovode do dominacije ega nad okolinom, što ostavlja strašne posledice u savremenom svetu. Videli smo da se redukcionističkim pristupom istraživanjima sveta došlo do otkrića efekata kojima celina, čitav Kosmos, pa možda i nešto veće od toga utiče na ponašanje njegovih delova. Videli smo inspirativne teorije bazirane na kvantnim prirodnim zakonitostima u okviru kojih se um potencira bilo kao kvantni kompjuter, kormilar broda na moru holosveta, hologram koji je u stanju da poznaje sve Tajne Kosmosa, ili kao čudesna, holistička svest pred kojom se kao u snu otkriva pojavni svet u skladu sa njenim pitanjima. Videli smo da je život najveće čudo dovoljno da zadivi sve tragaoce za lepotom i božanskim otelotvorenjima.

Ponekada izgleda kao da svi znamo da se postojanje nečega što je tako očigledno i za šta svi znamo da nam je neophodno za srećna saznanja, negira u savremenom svetu oko nas. Izgleda kao da na svakom koraku učimo da se svesno trudimo da poništimo naše prirodne kontakte koji unose svu spontanost, pogrešivost, ali i radost u životne okolnosti, i umesto toga provlačimo kroz um misli ne Prirode, već jedne mape Prirode u kojoj su sve njene blagodeti i čudesni putevi pretvoreni u imena i simbole. Svima nam je neophodna ravnoteža između redukcionističkog znanja koje je u stanju da nas učini tako inteligentnim i onog sveopšteg holističkog znanja sa kojim je kontakt van okvira reči, u domenima umetnosti, slušanju Prirodnih šumova, postavljanju pitanja, uočavanju lepog, u davanju, u ispunjavanju želja drugih bića, u veri, u božanstvenoj spoznaji sveta koja se kroz nju rađa. Posle svega, izgleda kao da vekovna metodologija nauke i pojam vere nisu

157

takvi da bi se mogli pridružiti jedno drugom, jer bi i jedno i drugo tada izgubilo smisao. Kakva bi to bila vera koja je dokazana, a i kakva bi to bila nauka koja je dokazala sve što ima da se dokaže. Vera će, stoga uvek imati u šta da veruje, a nauka će uvek imati nešto da istražuje.

Posle kiše na blistavom nebu ponekad vidimo Sunčevu dugu, ali je ne možemo dodirnuti, niti ikada možemo saznati da li stvarno na mestu na kome ona dodiruje zemlju postoji ćup sa blagom. Možda je ta duga isto tako nedodirljiva za naše ruke kao i najvažnije putanje koje nas povezuju za samu nauku. Kao lepota, Ljubav, vera, radost; iako su oni sve vreme tu, u svakom i najmanjem deliću Kosmosa.

Sistemska teorija nam jasno ukazuje da se putanje uma pružaju daleko od njega i ostavljaju postojane tragove u čitavom svetu, a moderna kvantna teorija nam je stavila do znanja da je pojavni svet samo pena na moru talasa jednog dubljeg sveta, izvorišta božanske kreacije svega postojećeg. Božija dejstva, bilo da ih nazovemo sveprisutnim umom, holosvetom, subkvantnim morem ili sveprisutnom Ljubavlju prisutna su svuda, u svakom kamenčiću i školjci na obali mora. Kada to shvatimo, Priroda će prestati da bude surovi stranac za nas. Prestaćemo da je eksploatišemo i shvatićemo da smo njen neodvojivi deo. Priroda i svi njeni detalji nisu samo slike jednog mrtvog sveta, već sveta prepunog Božijih kreativnih misli i smislene skrivene lepote. Mi smo stvarno kao nekakve antene koje konstantno emituju svoje dobre misli i osećanja u globalnu sinergetsku sferu, te tako utiču na čitav svet. Svet nećemo promeniti ukazivanjem na nedostatke ili loše postupke drugih bića. Svet možemo da promenimo jedino menjajući sebe. Činimo sebe boljim i čitav svet će doći do nas. Tako prestajemo da budemo reka i postajemo okean. Okean Ljubavi i mudrosti. Mudrosti u kojoj nema razlika, gde je sve povezano i gde je sve na Putu iz koga se rađa stalno i svuda prisutna Lepota.

Za povratak srećnih života na našoj planeti je neophodno da se vratimo na Put. Kada smo na Putu našoj svesti se otkriva smisao svih malih detalja stvarnosti, te ona tako nije obuzeta mislima o nagradama koje nas čekaju na njegovom kraju, kao što je slučaj kada imamo neki cilj. Imali ili nemali misli, skrivena božanstvenost zna za naše želje i traži i sama Put za njihovo ispunjenje, koji je najlakše dotaći u stanju spontanosti, nerečitosti, jedinstva sa Prirodom. Sa postavljanjem samog Puta na mesto cilja u našim nadanjima, željama i zadivljenim pogledima na svet, sve stvari dobijaju smisao. Ne samo ja i Ti, već i jedan kamenčić pored puta i usamljena školjka na obali dalekog mora, dok ceo ovaj veliki svet postaje slika naše duše.

Odabrana literatura:

1. Abouraddy, A. F., B. E. A. Saleh, A. V. Sergienko, M. C. Teich – »Quantum

Holography«, Optics Express 9 (10) 498 - 505 (2001). 2. Ajdačić, Vladimir – »Quo Vadis, Domine?«, u ediciji »Nauka, religija, društvo«

249 – 253 (2002). 3. Ajnštajn, Albert – »Moj pogled na svet«, Stylos, Novi Sad.

4. Anderson, P. W. – »More is Different«, Science 177 (4047) 393 – 396 (1972). 5. Ashby, W. Ross – »An Introduction to Cybernetics« (1956), Chapman & Hall,

London. 6. Aspect, Alain, J. Dalibard, G. Roger – »Experimental Tests of Bell's Inequalities

158

Using Time-Varying Analyzers«, Physical Review Letters 49, 1804 – 1807 (1982).

7. Baba, Šri Satja Sai – »Jednota je Božanstvo«, Globus, Zagreb (1990). 8. Bateson, Gregory – »Allegory«, CoEvolution Quarterly 44 - 46 (Spring 1978). 9. Bateson, Gregory – »Angels Fear: Towards an Epistemology of the Sacred«

(1980), Chapters I, II & III, www.10. Bateson, Gregory – »Mind and Nature: A Necessary Unity« (1979), Hampton

Press, Cresskill NJ.11. Belot, Gordon, John Earman – »Chaos Out of Order: Quantum Mechanics, the

Correspondence Principle and Chaos«, Studies in the History and Philosophy of Modern Physics 28 (2) 147 – 182 (1997).

12. Ben-Menahem, Yemima – »Dummett vs Bell on Quantum Mechanics«, Studies in the History and Philosophy of Modern Physics 28 (2) 277 – 290 (1997).

13. Bertalanffy, Ludwig von – »General System Theory: Foundations, Development, Applications« (1968), George Braziller, New York.

14. »Bhagavad-Gita«, Bhaktivedanta Book Trust, Rijeka.15. Bohm, David – »A New Theory of the Relationship of Mind nad Matter«,

Philosophical Psychology 3 (2) 271 – 286 (1990).16. Bohm, David – »Wholeness and the Implicate Order«, Ark Paperbacks, London

(1980).17. Bohm, David, D. Factor, P. Garrett – »Dialogue – A Proposal« (1991), www.18. Bom, Dejvid – »Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici« (1957), Nolit,

Beograd.19. Brauer, Thomas – »What Theories of Everything Don't Tell«, Studies in the

History and Philosophy of Modern Physics 28 (1) 137 – 143 (1997).20. Bröcker, Monika – »Between the Lines: The Part-of-the-World Position of Heinz

von Foerster«, Cybernetics and Human Knowing 10 (2) 51 – 65 (2003).21. Capra, Fritjof – »Tao fizike: Jedno istraživanje paralela između savremene fizike i

istočnjačkog misticizma« (1976), Opus, Beograd.22. Capra, Fritjof – »The Hidden Connections: Integrating the Biological, Cognitive

and Social, Dimensions of Life into a Science of Sustainability«, Doubleday, New York (2002).

23. Capra, Fritjof – »The Turning Point: Science, Society, and the Rising Culture«, Bantam Books, New York (1982).

24. Capra, Fritjof – »The Web of Life: A New Scientific Understanding of Living Systems«, Anchor Books, New York (1996).

25. Chuengsatiansup, Komatra – »Spirituality and Health: An Initial Proposal to Incorporate Spiritual Health in Health Impact Assessment«, Environmental Impact Assessment Review 23, 3 – 15 (2003).

26. Coupland, Douglas – »Life After God« (1994), Simon & Schuster, London.27. Coupland, Douglas – »Microserfs«, Flamingo, London (1995).28. Čia, Mantak, Juan Li – »Tai Či Či Kung I: Unutrašnja struktura Tai Čia«, D.

Petrović, Beograd.29. Dolan, Richard P. – »A Pure-Consciousness Model of the Universe« (2002),

www.30. Dostojevski, Fjodor M. – »Braća Karamazovi« (1880), Prosveta, Beograd.

159

31. Dostojevski, Fjodor M. – »San smešnog čoveka« (1877), u ediciji »Dostojevski kao mislilac« 4, Partizanska knjiga, Ljubljana.

32. Edelman, Gerald – »Bright Air, Brilliant Fire: On the Matter of the Mind«, Penguin Books, London (1992).

33. Fromm, Erich – »Umijeće ljubavi« (1956), Naprijed, Zagreb.34. Glasersfeld, Ernst von –»The Incommensurability of Scientific and Poetic

Knowledge«, International Congress on Science, Mysticism, Poetry and Consciousness, Instituto Piaget, Lisbon (1994).

35. Gleick, James – »Chaos: Making a New Science«, Heinemann, London (1987).36. Goswami, Amit - »Scientific Proof of the Existence of God«, an Interview, What

is Enlightenment ? 11, www.37. Goswami, Amit, Mark Comings – »Consciousness and Quantum Measurement«,

Science within Consciousness 4 (1) (1999).38. Grandpierre, Attila – »The Physics of Collective Consciousness«, Journal of

General Evolution 48, 23 – 56 (1997).39. Hajzenberg, Verner – »Fizika i Metafizika« (1969), u originalu »Der Teil und das

Ganze«, što znači »Delovi i celina«, Nolit, Beograd.40. Hameroff, Stuart – »Conscious Events as Orchestrated Space-Time Selections«,

Journal of Conscioussness Studies 2 (1), 3, 6-53 (1996).41. Hamvaš, Bela – »Antologija humana: pet hiljada godina mudrosti« (1947),

Dereta, Beograd.42. Hamvaš, Bela – »Scientia sacra: duhovna baština drevnog čovečanstva I & II«,

Dereta, Beograd.43. Heisenberg, Werner – »Physics and Philosophy« (1958), www.44. Hese, Herman – »Igra staklenih perli« (1950), Narodna knjiga, Alfa, Beograd.45. Hiley, B. J., M. Peruš - »On Quantum Mechanics and the Implicate Order«

(1997), www.46. Jesudijan, Selvaradžan, Elizabet Hojč – »Joga i sport«, Saznanja, Beograd.47. Josephson, Brian D., F. Pallikari-Viras – »Biological Utilization of Quantum

Non-Locality«, Science within Consciousness 6 (1) (2001). 48. Koeljo, Paulo – »Alhemičar« (1993), Paideia, Beograd.

49. Kuhn, Lesley – »Complexity, Cybernetics and Human Knowing«, Cybernetics and Human Knowing 9 (1) 39 – 50 (2002).

50. Kun, Tomas – »Struktura naučnih revolucija« (1970), Nolit, Beograd. 51. »Kung Fu meditacije«, Arion, Beograd.52. Lagerlef, Selma – Beseda pri dodeli Nobelove nagrade, Stokholm (1909).53. Laoce, Konfučije, Čuangce – »Izabrani spisi«, Prosveta, Beograd.54. Laszlo, Ervin – »The Systems View of the World: A Holistic Vision for Our

Time« (1996), Hampton Press, Cresskill NJ.55. Lovelock, James E. – »Gaja: nov pogled na življenje na Zemlji« (1979),

Cankarjeva založba, Ljubljana.56. Loven, Aleksandar – »Spiritualnost tela« (1990), Esotheria, Beograd.57. Margulis, Lynn – »Symbiotic Planet: A New Look at Evolution« (1998), Basic

Books, New York.58. Marić, Zvonko – »Ogled o fizičkoj realnosti«, Nolit, Beograd (1986).59. Maturana, Humberto R. – »Biology of Cognition«, in »Autopoiesis and

160

Cognition: The Realization of the Living« (1980) 5 – 58, www.60. Maturana, Humberto R., Francisco J. Varela – »The Tree of Knowledge: The

Biological Roots of Human Understanding« (1987), Shambhala, Boston & London.

61. Mills, B. I. – »The Quantum Physics of Observers«, Journal of Optics B 4, S307 – S309 (2002).

62. Mitchell, Edgar – »Nature's Mind: the Quantum Hologram«(1997), www.63. »Novi zavet«, Biblijsko društvo, Beograd.64. O'Callaghan, Michael – »The Pattern that Connects the World Situation to Our

Own Way of Seeing It«, Global Vision Corporation, www (2002).65. Osborn, Lawrence, C. Southgate – »God, Humanity and the Cosmos«, www.66. Penrose, Roger – »The Emperor's New Mind: Concerning Computers, Minds, and

the Laws of Physics«, Oxford University Press (1989).67. Pesce, Mark – »Reductionism versus Holism: Multiple Modes of the Spiritual

Quest«, Technology and Society 21, 457 – 470 (1999).68. Pietsch, Paul – »Shuffle Brain«, Harper 244 (1964).69. Pratt, David – »Consciousness, Causality, and Quantum Physics«, Journal of

Scientific Exploration 11 (1) 69 - 78 (1997).70. Pribram, Karl – »The Holographic Hypothesis of Brain Function: Meeting of

Minds«, World & I 1, 591 (1986).71. Prideaux, Jeff – »Comparison between Karl Pribram's 'Holographic Brain Theory'

and More Conventional Models of Neuronal Computation«, www.72. Progof, Ajra – »Jung, sinhronicitet i ljudska sudbina« (1973), Esotheria, Beograd.73. Raković, Dejan – »Od duhovnosti do racionalnosti i natrag: molitva za spas

civilizacije«, u ediciji »Nauka, religija, društvo« 267 – 273 (2002).74. Raković, Dejan – »Osnovi biofizike«, Grosknjiga, Beograd (1995).75. Raković, Dejan, M. Dugić – »Quantum and Classical Neural Networks for

Modeling Two Cognitive Modes of Consciousness«, Proceedings of Mind-Body Studies, 6th International Conference on Cognitive Science, Ljubljana (2003).

76. Rama, Swami – »Living with the Himalayan Masters« (1978), Himalayan International Institute, Honesdale, PA.

77. Rivers, Theodore John – »Technology and the Use of Nature«, Technology and Society 25, 403 – 416 (2003).

78. Saint-Exupery, Antoine de – »Mali princ« (1946), Mladost, Zagreb. 79. Schumacher, Ernst Friedrich – »Small is Beautiful: Economics as if People

Mattered« (1973), »25 Years Later...with Commentaries« edition, Hartley & Marks, Vancouver.

80. Schumacher, Ernst Friedrich – »The Slenderest Knowledge«, What is Enlightenment ? 11, www.

81. Sperry, Roger W. – »Psychology's Mental Paradigm and the Religion/Science Tension«, American Psychologist 43 (8) 607 – 613 (1988).

82. Sperry, Roger W. – »Structure and Significance of the Consciousness Revolution«, The Journal of Mind and Behavior 8, 37 – 66 (1987).

83. Stapp, Henry Pierce – »S-Matrix Interpretation of Quantum Theory«, Physical Review D 3 (6) 1303 – 1319 (1971).

84. Stapp, Henry Pierce – »The Basis Problem in Many-Worlds Theories«, Canadian

161

Journal of Physics 80, 1043 – 1052 (2002).85. Stapp, Henry Pierce – »Why Classical Mechanics Cannot Naturally

Accommodate Consciousness, but Quantum Mechanics Can«, Psyche 2 (5) (1995).

86. Stenger, Victor J. – »Quantum Metaphysics«, in »Modern Spiritualities«, Prometheus Books, Amherst NY (1997).87. Suzuki, Daisetz T. – »Zen budizam«(1950), Nolit, Beograd.88. Šivananda, Svami – »Moć misli«, Om, Beograd.89. Šredinger, Ervin – »Šta je život?, Um i materija« (1967), Zodijak, Beograd.90. Torretti, Roberto – »From Physics to Metaphysics«, Studies in the History and

Philosophy of Modern Physics 28 (2) 291 – 298 (1997).91. Viner, Norbert – »Kibernetika i društvo« (1954), Nolit, Beograd.92. Vivekananda, Svami – »Gjana joga«, Om, Beograd.93. Wikipedia, free www encyclopedia. 94. Wittgenstein, Ludwig – »Tractatus Logico-Philosophicus« (1918), Routledge,

London.95. »Zen priče«, V. Bajac, Beograd.96. Zukav, Gary – »The Dancing Wu Li Masters: An Overview of the New Physics«

(1979), Random House, London.97. Železnikar, Anton P. – »On the Way to Information 1«, The Slovene Society

Informatika, Ljubljana (1990).

162