Utopija Final Mala

[T] #1Edicija TEORIJA

VuJII KOLEKCIJA srpska umetnost XX veka

Izdava ATOA d.o.o. Beograd, 2009. Za izdavaa Aleksandra Lali Urednici edicije Jea Denegri Miko uvakovi Recenzenti dr Miko uvakovi dr Jea Denegri Korektura Jasna Strievi Dizajn i prelom Katarina Popovi Naslovna strana Zoran Dimovski, Bez naziva (detalj), kombinovana tehnika, 170 x 220 cm, 1994. Fotograf Nemanja Mara Strana 269 John Cage, partitura za kompoziciju 4'33" tampa Standard 2 Tira 300 primeraka Prvo izdanje ISBN 978-86-87869-00-4

Utopijski prostori umetnosti i teorije posle 1960.

Nikola Dedi

VuJII KOLEKCIJA / Beograd / 2009.

UTOPIjSKI PrOSTOrI UMETNOSTI I TEOrIjE POSLE 1960.

Sadraj

0. uvod: za postmarksistiku interpretaciju neo- i postavangarde // 9 I NOVa UTOPIja // 15 1. Novi prostori i fantazmatske projekcije budunosti: pojam utopije // 17 2. Nova utopija postmarksizma // 38 2.1 : Od utopije ka marksistikom projektu // 38 2.2 : Antiutopija postmarksizma // 45 2.3 : Nakon postmodernizma: obnova utopijskog miljenja // 54 2.3.1 : Slavoj iek // 55 2.3.2 : Teri Iglton // 58 2.3.3 : Fredrik Dejmson // 61 2.3.4 : Majkl Hart i Antonio Negri // 63 II UTOPIja // 69S a d r a j , s t r. 5

3. itanje neoavangarde i modernizma // 71NIKOL a dEdI

4. Moderni projekat neoavangarde // 85 4.1 : utopizam nove levice // 85 4.2 : Ideja velikog odbijanja // 92 4.3 : utopija racionalne modernizacije: moderni projekat umetnosti // 99

5. Prelaz: ka kritici modernog projekta // 121 5.1 : Epistemoloki rez avangarde: od neo ka post // 121 5.2 : Kritika spektakla // 135 5.3 : umetnost kao oznaiteljska praksa ili o fenomenu slovenakog poststrukturalizma // 141 5.3.1 : Ka teoriji oznaitelja // 141 5.3.2 : Od ontologije slikarstva ka semiologiji slikarstva // 146 5.3.3 : Od estetike ka teoriji vizuelnosti // 149 5.3.4 : Od psihoanalize ka teoriji kulture // 152 III aNTIUTOPIja // 157 6. Konceptualna umetnost i nakon nje // 159 6.1 : Analitike pretpostavke konceptualizma // 159 6.2 : Od koncepta institucionalne teorije umetnosti do koncepta kraja umetnosti // 174 6.3 : Od teorije umetnosti ka teoriji kulture // 183 6.4 : umetnost nakon epohe projektivnosti: taktike nomadizma i transavangarde // 196 7. umetnost u doba cinikog uma // 201 7.1 : Drugo itanje istonoevropske avangarde // 201 7.2 : Retrogardizam // 211 7.3 : Ideologija, cinizem, punk: Slavoj iek i retroavangarda // 219 7.4 : Kineski ciniki realizam // 225 7.5 : Posthladnoratovsko konstruisanje Istone Evrope: teorije kulture kao vladajui diskurs umetnosti // 229S a d r a j , s t r. 6


4.4 : Ideja otvorenog dela // 106 4.5 : Moderni projekat umetnosti i samoupravni socijalizam: Oto Bihalji Merin, Matko Metrovi i Jea Denegri kao teoretiari jugoslovenske neoavangarde // 110

8.1.3 : umetnost i simboliko-analitiki rad: umetnik kao intelektualni proizvoa // 241 8.1.4 : Virtuoznost i general intellect: kulturalna proizvodnja kao paradigma postfordistike proizvodnje // 245 8.1.5 : Od arhiva do utopije // 248 8.1.6 : Nakon postmodernizma? O originalnosti i autonomiji umetnosti, jo jednom // 252 8.2 : Biopolitika kao teorijski kontekst postavangarde // 255 8.3 : Ka novoj filozofiji Dogaaja // 261 Postscript ili kako sam jednog snenog decembarskog dana od teoretiara umetnosti postao hodajue umetniko delo // 269 Summary // 274 Izbor iz koriene literature // 276 Indeks imena // 280

8. Mikropolitiki prostori umetnosti // 237 8.1 : Priroda rada i rad u umetnosti u postfordizmu // 237 8.1.1 : Nakon autonomije umetnosti // 237 8.1.2 : Nematerijalni rad // 239

NIKOL a dEdI

S a d r a j , s t r. 7

IV MIKrOUTOPIja // 235


0.

UVOd: za POSTMarKSISTIKU INTErPrETacIjU NEO- I POST- aVaNgardE

Osnovni cilj ove knjige jeste pokuaj rasprave o znaenju rei avangarda u teorijama umetnosti posle 1960. godine. Polazna pretpostavka jeste stav da avangarda (odnosno formacije istorijskih avangardi, neoavangardi i postavangardi), ak i kada se zalae za doslednu autonomiju umetnosti, uvek izvodi kritiku vladajue ideologije, odnosno, da ukazuje na mehanizme njenog izvoenja. Drugim reima, avangarda jeste uvek politiki odreena. Stoga me je interesovao problem teorijskog interpretiranja neoavangardi i postavangardi kao politikih, kritikih umetnikih formacija. u krajnjem sluaju, pokuao sam da markiram postepenu evoluciju savremene umetnosti i savremene teorije umetnosti od ideja spoja umetnosti i politikog projekta globalne emancipacije (moderni projekat umetnosti, nova levica itd.), preko umetnosti cinikog uma (postmodernizam), do biopolitikog koncepta delovanja umetnosti unutar polja mikropolitike (umetnost dananjice vie ne barata idejom politikog projekta, ve konceptom politikog umreavanja). Osnovna teza istraivanja bila je: 1. ne postoji umetnost koja na izvesnom nivou nije teorijska; upravo suprotno, svaka umetnika praksa biva oblikovana saglasno odreenom teorijskom sistemu koji je deo irih, esto konfliktnih kulturalnih i drutvenih procesa. S tim u vezi, empirijski uzorak istraivanja nisu bile konkretne umetnike pojave u umetnosti posle 1960. godine, ve okruujui teorijski narativi (estetiko-filozofski sistemi, teorijske

NIKOL a dEdI

U VO d, s t r. 9

platforme) koji konstruiu politiku istoriju umetnosti druge polovine dvadesetog veka. Na taj nain, moja pozicija u knjizi bila je metateorijska, to znai da sam pokuao da ponudim teoriju teorija umetnosti nakon 1960. godine. 2. Razlika izmeu ovih suprotstavljenih interpretacija pojma avangarde ogleda se u njihovom odnosu prema: a) ideji utopije kao osnovnom elementu teorijskog razmatranja mogunosti globalne drutvene emancipacije, odnosno b) marksizmu kao teorijskoj platformi koja definie mogunost ovakve emancipacije. Teorije umetnosti pedesetih i ezdesetih godina uglavnom operiu sa konceptom utopijskog politikog projekta (markuzeovska nova levica, situacionizam, Arganov /Giulio Carlo Argan/ i Menin /Filiberto Menna/ moderni projekat umetnosti); utopijski projekat umetnosti se, pri tom, definie u preseku projektovanog spoja umetnosti i svakodnevnog ivota (umetnost kao pokretaka snaga u kreiranju novog besklasnog drutva) i negativnog, revolucionarnog odnosa prema aktuelnoj drutvenoj stvarnosti (politizacija estetske sfere). Radikalni preokret e doneti teorije konceptualne umetnosti koje e izvriti doslednu deontologizaciju umetnosti ak i u pogledu mogunosti njenog politikog projekta; pozivanjem, najpre, na analitiku filozofiju jezika Ludviga Vitgentajna /Ludwig Wittgenstein/, pa do postepene transformacije teorije umetnosti u teoriju kulture (Viktor Burgin /Victor Burgin/, npr.), konceptualizam e otvoriti put velikom jezikom preokretu postmodernizma. Jedna od tekovina konceptualizma bie i teza o kraju umetnosti (Artur Danto /Arthur Danto/) koju e, delom izmenjenu, prihvatiti i potonji postmodernizam: u kontekstu rasprave o utopiji kraj umetnosti se, izmeu ostalog, definie i kao kraj politikog mandata umetnosti u procesima drutvene emancipacije. Najzad, u kontekstu biopolitikih teorija, umetnost je definitivno napustila ideju politikog projekta i prihvatila delovanje u prostornim koordinatama mikropolitike i drutvenog umreavanja (heterotopija po Fukou /Michel Foucault/, prostori umetnosti po Ransijeu /Jacques Ranciere/, mikropolitika taktika nasuprot makropolitikoj strategiji po Mielu de Sertou /Michel De Certeau/ itd.). Ova evolucija je paralelna sa evolucijom u estetikoj recepciji marksizma: od utopijskog neomarksizma Markuzea /Herbert Marcuse/ i Argana, preko antimarksizma postmoderne, do biopolitikog marksizma Harta /Michael Hardt/ i Negrija /Antonio Negri/. Sudbina savremene umetnosti druge polovine dvadesetog veka i njenih kritikih potencijala je, tako, analogna sudbini savremenog marksizma.U VO d, s t r. 1 0


politikom projektu hrianstva, odnosno zalagae se za stavljanje marksizma na mesto nekadanje hrianske revolucije, a istovremeno e reaktuelizovati i pojedine principe Lenjinove revolucionarne teorije; Teri Iglton (Terry Eagleton) e takoe obnoviti ideju utopijskog; Hart i Negri e na lenjinistikim osnovama zagovarati formiranje novog revolucionarnog subjekta uvodei u prostor politike novu tezu o mogunosti revolucionarnog projekta. Samo istraivanje je tako pokuaj implementacije nove teorije socijalne utopije unutar estetikog diskursa i rasprava o fenomenu savremene umetnosti: svaka rasprava o odnosu avangarde i politike mora poi od ideje utopije. Savremena umetnost, ili preciznije savremene teorije umetnosti, kretale su se od utopije poznog modernizma, preko antiutopije postmodernizma, do mikroutopije biopolitike. Ova knjiga jeste, u krajnjem sluaju, pokuaj reaktualizovanja ideje utopije u teoretizovanju savremene umetnosti, a u skladu sa tezama Dejmsona, ieka, Igltona, Harta i Negrija. S tim u vezi, objekt istraivanja je obuhvatio sledee estetikofilozofske formacije, odnosno sledee skupove teorija: 1. teorije nove utopije Fredrika Dejmsona, Slavoja ieka, Terija Igltona, Majkla Harta i Antonija Negrija; 2. teorije neoavangardne umetnosti ezdesetih godina: od teorije neoavangarde u uem smislu (Birger /Peter Brger/, Foster /Hal Foster/, Bukloh /Benjamin Buchloh/, Harison /Charles Harrison/), preko neomarksizma ezdesetih (Markuze, situacionizam, Altiser /Louis Althusser/, nova levica), teorija modernog projekta umetnosti (Jirgen Habermas /Jrgen Habermas/, ulio Karlo Argan, Filiberto Mena), teorija otvorenog dela (umberto Eko / umberto Eco/), do utopijskih interpretacija neoavangarde u samoupravnom socijalizmu (Oto Bihalji Merin, Matko Metrovi, Jea Denegri, Braco Rotar); 3. teorije konceptualne umetnosti: od implementacije analitike filozofije Ludviga Vitgentajna u teorijama ezdesetih i sedamdesetih godina, preko teze o kraju umetnosti (Artur Danto), teze o svetu umetnosti (Danto, Dord Diki / George Dickie/), do transformacije teorije umetnosti u teorije kulture i konceptualne umetnosti u umetnost u doba kulture i medija; 4. postmodernistike teorije umetnosti u doba cinikog uma: zbog izuzetnog obima onoga to podrazumevamo pod postmodernizmom u teoriji, na ovom mestu sam se fokusirao na teorije postsocijalizma, odnosno recepciju teorijskog postmodernizma u kontekstu istone Evrope (teorije jugoslovenske retrogarde, odnosno sovjetskog soc-arta); 5. biopolitike teorije umetnosti, odnosno teorije koje razmatraju pitanja mikropolitikog umreavanja (Fuko, Agamben /Giorgio Agamben/, Hart i Negri, de Serto, Virno /Paolo Virno/). Analogno ovome, knjiga je podeljena na etiri okvirne celine: prvi deo problematizuje pitanje nove utopije, odnosno odnos preokreta u

NIKOL a dEdI

Za definisanje teorijskog okvira knjige bilo je, stoga, posebno vano ponovno otkrie utopijskog marksizma u savremenoj drutvenoj teoriji, odnosno preokret u teoriji nekadanjih zagovornika filozofske antiutopije: Fredrik Dejmson /Fredric Jameson/ e reaktuelizovati pojam utopije kao analizu radikalne drugosti u narativima naune fantastike; Slavoj iek e se vratiti

U VO d, s t r. 1 1


Dejmsonovoj, iekovoj, Igltonovoj, Hartovoj i Negrijevoj teoriji prema fenomenu klasinog marksizma, odnosno antiutopijskog postmarksizma (na primeru teorije postsocijalizma Slavoja ieka). Pretpostavka je bila da u samom marksizmu moemo izdvojiti dva momenta: kritiki (kritika kapitalizma kroz analizu odnosa baze i nadgradnje) i projektivni (ideja o besklasnom socijalistikom drutvu). Pitanje je: na koji nain je izvedena recepcija, odnosno kritika projektivnog aspekta marksizma u teorijama umetnosti posle 1960. godine? Drugi deo istraivanja je tako problematizovao recepciju projektivnog marksizma u teorijama avangarde ezdesetih; trei deo njegovu kritiku i odbacivanje u konceptualizmu i postmoderni (teorijama postsocijalizma); etvrti deo je problematizovao zamenu marksistikog politikog projekta idejom drutvenog umreavanja, odnosno zamenu linearnog koncepta projekta horizontalnim, prostornim konceptom komunikacije, odnosno zamenu utopije mikroutopijom, politike - mikropolitikom, revolucije - heterotopskom strategijom dekonstrukcije autoriteta. Drugim reima, razvoj savremenih teorija umetnosti moe se prikazati pomou sledee ose: ideja projekta umetnostisumnja u mogunost projekta fenomenologija mesta - obnova utopijskog drutvenog projekta. Ovako definisana teza se delom nadovezuje na ve postojee istraivanje u mojoj prethodnoj knjizi pod nazivom Ka radikalnoj kritici ideologije: od socijalizma ka postsocijalizmu. Gore izneta teza stoji u kontinuitetu sa prethodnim istraivanjem na osnovu injenice da su izvesni zakljuci i pretpostavke iz prethodne knjige implementirani u novo istraivanje: npr. pretpostavka da je avangarda uvek politika po svojoj prirodi, odnosno da umetnost ima mogunost izvoenja i kritike ideologije. Razlika je: 1. u objektu istraivanja (empirijskom uzorku): u prethodnoj studiji sam kao objekt analize uzeo lokalnu (srpsku) umetniku scenu i njen odnos prema ideologijama ex-jugoslovenskog postsocijalizma; u novom istraivanju sam se bavio pre svega teorijama savremene umetnosti koje na filozofsko-estetikoj ravni problematizuju pitanje odnosa avangarde i ideologije; 2. samim tim, nova knjiga je drugaija od prethodne u pogledu nivoa teorijske rasprave: dok je prethodna bila vie empirijska, nova je vie teorijska; dok je prethodna bila vie istorijska, nova je pre estetika. Drugim reima, u predloenoj tezi sam na osnovu zakljuaka izvedenih iz empirijskog istraivanja, realizovanog u prethodnoj knjizi, pokuao da ponudim relativno koherentan teorijski sistem na optijoj estetiko-filozofskoj ravni. Knjiga je tako prilog, ponovo u duhu tzv. hibridnih teorija umetnosti, ne toliko novoj istoriji umetnosti, koliko novoj, interdisciplinarnoj estetici koja je ovde shvaena kao teorija vizuelnosti, odnosno sveobuhvatna teorija kulture.

Knjiga je nastala iz doktorske disertacije koja je pod naslovom Politiki prostori avangarde. Ideja utopije i teorije umetnosti posle 1960. odbranjena na univerzitetu umetnosti u Beogradu decembra 2008. godine, pred komisijom koju su inili: prof. dr Miko uvakovi (mentor), prof. dr Nevena Dakovi, doc. dr Vesna Miki, doc. dr Jelena Todorovi i prof. dr Jea Denegri. Rukopis u najveem delu nije menjan za potrebe publikovanja. Kao i uvek, zahvaljujem se mojim profesorima, kolegama i prijateljima koji su mi pruili pomo prilikom pisanja knjige. Knjiga je pisana tokom 2007. i 2008. godine i, kao takva, nadam se da predstavlja makar skromni doprinos proslavi etrdesetogodinjice revolucionarne 1968. godine. decembra 2008. godine, La rve est ralit!1

NIKOL a dEdI

U VO d, s t r. 1 2

1 San je stvarnost! (fr.) - jedan od grafita na ulicama Pariza, maja 1968. godine

U VO d, s t r. 1 3

novaUTOPIja

antiUTOPIja UTOPIja

mikroUTOPIja

NIKOL a dEdI


I

str. 15-67

novaUTOPIja

N OVa U T O P I j a , s t r. 1 5


1.

NOVI PrOSTOrI I faNTazMaTSKE PrOjEKcIjE bUdUNOSTI: POjaM UTOPIjE


NIKOL a dEdI

2 http://en.wikipedia.org/wiki/Utopia, pristupljeno 26. XI 2006. 3 Dimitrijevi, Branislav, Heterotopografija u Suboti, Irina (ur.), Umetnost na kraju veka, Clio, Beograd, 1998.


Pod pojmom utopije obino se podrazumeva termin koji referira na pojam imaginarne, idealne civilizacije, koja se moe kretati od grada do sveta, za koju se smatra da e biti dostignuta na neki nain u budunosti (). Pojam se takoe koristi za opis aktuelnih zajednica zasnovanih na pokuajima stvaranja takvog drutva koje e unaprediti sebe na ekonomskim i politikim principima.2 utopija je na taj nain najee oznaka za zamiljeno ustrojstvo drave, odnosno naziv za svaku dravu sa idealnim ureenjem ili, pak, za neostvarljivu i neizvodljivu politiku zamisao. u tradicionalnom oznaavanju pojma mogue je izdvojiti dva pristupa: 1. definicije koje utopiju oznaavaju prostornim metaforama i 2. definicije koje se koriste vremenskim metaforama. Prostorne odrednice pojma najee polaze od Morovog /Thomas Morus/ odreenja zamiljene drave utopije: u tom smislu etimologija pojma se izvodi bilo iz grkih rei eu (dobar) i topos (mesto) ili pak iz rei ou (ne, ne-mesto, tj. nepostojee mesto). u tom smislu utopija jeste mesto bez mesta, u njemu se vidimo tamo gde nismo, u imaginarnom prostoru koji se otvara, potencijalno, s one strane svoje povrine, u njemu se nalazimo tamo gde nas nema, i to je jo vanije, vidimo se tamo gde ne postojimo.3 Suprotno ovome, vremenska odreenja utopijskog operiu specifinim formama teoretskog modelovanja

Konstitutivni in u definisanju utopije kao narativnog anra realizovae Tomas Mor u svojoj Utopiji.8 Morov tekst delom nastavlja tradiciju starijih tekstova koji su jo od antikog perioda pokuavali da definiu principe idealne drutvene zajednice; ipak, Morova knjiga jeste primer prvog jasno definisanog utopijskog projekta koji, kao takav, sadri dva znaajna momenta: element kritike aktuelnog drutvenog poretka, sa jedne strane, i element projekcije, konstrukcije drutvene zajednice savrenije od one na koju autor indirektno referira (u pitanju je Engleska 16. veka), sa druge. Na ova dva momenta upuuje i sama struktura knjige: u prvom delu dominira kritika engleskog pravnog i ekonomskog sistema 16. veka, dok tek u drugom autor nudi sliku zamiljene, nepostojee, savrene drave utopije. u prvom, kritikom delu Mor pie o nesavrenosti smrtne kazne i daje sliku klasnih podela u poznofeudalnoj Engleskoj toga doba. uzrok svih zala u drutvu, po4 Bobrinskaya, Ekaterina, The Sin of Utopianism u 7 Sins: Ljubljana-Moscow, katalog izlobe, Moderna Galerija, Ljubljana, 2005, str. 41-43 5 Dimitrijevi, Branislav, op. cit. 6 Literatura na srpskom jeziku koja teorijski ili istorijski obrauje fenomen utopije je relativno oskudna. Kao najznaajnije studije na srpskohrvatskom jeziku videti: Servije, an, Istorija utopije, Clio, Beograd, 2005; uri, Mihajlo, Utopija izmene sveta: revolucija, nihilizam, anarhizam, Institut prosvetnih nauka: Prosveta, Beograd, 1979; Utopija (temat), Knjievna kritika (2), XVI, Beograd, mart-april, 1985; uri, Mihajlo, Utopija izmene sveta / Mit, nauka, ideologija, Slubeni list, Beograd, 1997; Ajdai, Dejan, Antiutopije u slovenskim knjievnostima, Nauno drutvo za slovenske jezike i kulture: Janus, Beograd, 1999; Mangelo, Alberi i Gaudalupi ani, Renik imaginarnih mesta (temat), Gradac (131-133), aak, XXV, 1988; Sen-an-Polen, Kristijana, Kontrakultura. Sjedinjene Amerike Drave, ezdesete godine: raanje novih utopija, Clio, Beograd, 1999; Fantastika - nauka, utopija, religija (temat), Trei program RB (65), Beograd, 1985. O utopiji u domaoj knjievnosti videti: Tartalja, Ivo, Beograd XXI veka: iz starih utopija i antiutopija, SKZ, Beograd, 1989. 7 Gustavson, La, Utopije u Utopija (temat), Knjievna kritika (2), XVI, Beograd, mart-april, 1985, str. 100-120. 8 Mor, Tomas, Utopija, Utopija, Beograd, 2002.


i prognoza, odnosno idejom politikog, religioznog ili ekonomskog projekta: ona reprezentuju modele virtuelnog razvoja koji pokuavaju da demonstriraju i istrae rezultate realizacija razliitih teorija, tendencija i projekata koji su nagomilani u savremenom svetu.4 Ovakvo definisanje pojma utopijskog podrazumeva: a) stav po kome je utopijski politiki, umetniki ili teorijski projekat uvek okrenut budunosti: utopija je zamiljena kao normativni projekat koji se temporalno odmotava i u budunosti opredmeuje5; b) specifian odnos prema ideji revolucije - u pitanju je radikalna negacija aktuelnog (drutvenog) poretka.6 u tom smislu, Karakteristino je za jednu utopiju da ona dovodi u pitanje postojee drutvo i postojee drutvene odnose, tako to nudi protivpredlog koji obuhvata drutvo u celini.7

Moru, jeste postojanje privatne svojine koja je, pak, omoguena od strane feudalnog drutvenog ureenja koje omoguuje ogromno bogaenje manjine i siromatvo veine. Stoga, poetni korak ka stvaranju savrenijeg drutva jeste ukidanje privatne svojine. Morova utopija je u drugom, projektivnom delu zamiljena kao prostorna metafora idealnog drutva koje je ureeno po nehijerarhijskim principima (odozdo prema gore), idealnim (hrianskim) moralnim naelima, idealnom zakonodavstvu i odbacivanju privatnog vlasnitva. Iako se na elu Morove drave nalazi vladar, Mor direktno insistira na idealu vladavine naroda, pogotovu to u dravi kao to je utopija ne postoje mehanizmi prinude nad pojedincem, odnosno ne postoji policija, vojska, kao ni privilegovana klasa ili stale na koju se vladar moe osloniti u sluaju izglasavanja nepoverenja od strane podanika. utopija je zamiljena kao izolovani, ogranieni prostor, ostrvo koje se sastoji od niza gradova meusobno povezanih po federalistikom modelu, odnosno kao prostor ravnotee u kome nijedan politiki inilac ne dominira ostalima. Zakonodavna vlast u utopiji ne postoji poto je utopijsko drutvo zamiljeno kao nepromenljivo, uz malobrojne i krajnje jednostavne zakone. u pitanju je slika sistema u kome delovi rade u interesu celine i obrnuto. Iako Morova Utopija nije prvi tekst ove vrste, on ipak predstavlja konstitutivni tekst anra poto na jednom mestu objedinjuje sve elemente starijih, ali i kasnijih utopijskih narativa; ovi elementi utopije kao anra jesu: 1. koncept hrianskog (religioznog) milenarizma (religiozna utopija), 2. koncept idealnog grada (politika utopija) i 3. koncept ukidanja privatnog vlasnitva (ekonomska utopija). Religiozna utopija podrazumeva: a) ideju individualnog prosvetljenja i b) ideju mesijanskog spasenja. S tim u vezi, osnova hrianske eshatologije i teologije jeste pronalaenje ili istrajavanje na putu individualnog osloboenja, oienja i afirmacije pred viim silama ili idealima. Metodi okretanja drugog obraza, ivota u skladu s prirodom ili zapoinjanja od sebe samih predstavljaju smernice za individuu u njenom naporu da se promeni i time sprovede unutranju revoluciju (...). univerzalna unutranja revolucija treba da vodi do promene u svakom pojedincu, ime e i njihovi meusobni odnosi da se promene i na taj nain da ostvare idealno drutvo. 9 Ideja spasenja se u judeo-hrianskoj mitologiji najee sagledava u okviru potrage za Obeanom zemljom ili Apokalipsom. Ovakva slika zamiljene utopije je zacrtana jo u Starom, odnosno Novom zavetu (ideja Siona, odnosno Novog Jerusalima): Mnogobrojni milenaristiki pokreti donose sa sobom brojne mesije, ponavljajui gest Mojsija koji vodi izabrani narod i izdaje naredbu da se zatru nevernici koje sreu usput; brojne su pretee koje su najavile sledei9 Mili, Milo, Predgovor u Mor, Tomas, Utopija, Utopija, Beograd, 2002, str. 5-29


NIKOL a dEdI



10 Servije, an, Istorija utopije, Clio, Beograd, 2005, str. 303 11 Novi zavjet, Jevanelje po Mateju, XXVI, 29, prevod Vuk Karadi, Nolit, Beograd, 1977. 12 Avgustin, O dravi bojoj, Kranska sadanjost, Zagreb, 1982. 13 Servije, an, op. cit., str. 70 14 videti: Mamford, Luis, Utopija, grad i maina, Utopija (temat), Knjievna kritika (2), XVI, Beograd, mart-april, 1985, str. 5-20

NIKOL a dEdI

15 Servije, an, op. cit., str. 285-286 16 Platon, Drava, BIGZ, Beograd, 1993. 17 Aristotel, Politika, BIGZ, Beograd, 1991. 18 Jameson, Fredric, Archaeologies of the Future. The Desire Called Utopia and Other Science Fictions, Verso, London/New York, 2005, str. 32 19 O manifestu kao narativu moderne politike prakse videti: Altiser, Luj, Teorija i politika praksa, Prelom (5), Beograd, prolee/leto 2003, str. 7-27


Avgustin e na taj nain dati samo hriansku reinterpretaciju starih antikih projekcija savrenog drutva. Antike politike utopije, kako napominje an Servije /Jean Servier/, udarie temelje svim potonjim utopijama, odnosno istai e dva konstantna toposa utopije kao anra: plasirae opis grada koji se smatra savrenim, a gde nosioci vlasti, tj. oni za koje se smatra da su ove dunosti dostojni, raskidaju s prethodnim drutvenim poretkom; na taj nain sve utopije poivaju na kritici starog drutvenog sistema. Takva kritika moe biti implicitna ili, pak, moe imati karakter satire. Otuda specifina topografija utopije kao idealnog grada14: utopija podrazumeva specifinu geografiju, topografsku izolovanost, neodreenost u vremenu i esto nostalgiju za prolou; u pitanju je urbanizam i stabilnost koji ponovo pronalaze plan tradicionalnih gradova: Drave, Grada zakona ili Atine koju je obnovio Klisten.


Hristov dolazak i nareivale prethodno oienje zemlje, pokolj nevernika (...). Taj izgon, taj hod kroz pustinju esto se simbolino zamenjuje prelaenjem kroz razdoblje patnje i nepravde, koje odgovara ropstvu Jevreja u Egiptu ili izgonu iz Vavilona, analognim onome koje najavljuje Varuh u svom Otkrivenju, ili zarobljenitvu Hristovog groba u rukama nevernika, Saracena, u kojima su mistici kao sveti Bernar videli Horde Antihrista.10 utopijski milenarizam na taj nain najee jeste uenje o buduem hiljadugodinjem mesijanskom carstvu na Zemlji: Kaem vam pak da ne u od sad piti od ovoga roda vinogradskoga do onog dana kad u piti s vama novoga u carstvu oca svojega.11 Ovako definisana utopija se javlja u razliitim srednjovekovnim religioznim spisima od Svetog pisma, do razliitih rukopisa posveenih Apokalipsi. Ipak, najpoznatija hrianska utopija svakako jeste O dravi bojoj sv. Avgustina.12 Avgustin polazi od uenja o hrianskoj ljubavi i dalje koncipira sliku o dva grada: ljubav prema bogu stvorila je nebeski grad, ljubav prema sebi koja ide do preziranja Boga napravila je zemaljski grad. Drava boja sastoji se samo od savrenih elemenata koje je svojom rtvom Hrist iskupio i koji to iskupljenje priznaju. Nije to vie stvar ljudske volje da pojmi nevidljivo, ve svest da postoji Boja volja da prihvati oveanstvo (...). Boji grad, koji je uporan san o ravnopravnosti ljudi, zajednikim dobrima, kao to se obrok deli u porodici: ljudsko bratstvo u znaku ljubavi prema bogu i blinjem.13 u pitanju je pokuaj koncipiranja autentine hrianske politike koja bi poivala na principima religiozne pravde i ljubavi.

Grad koji zrai uvek ima zadivljujuu i umirujuu simetriju. Platonova Drava kao i Milet, koji je ponovo izgradio Hipodam, kao i najmanje selo tradicionalnih civilizacija, matrica je konstruisana tako da ponovo ukljui ljude u harmoniju univerzuma - simbol novog roenja. Ono to je bilo upola svesno u gradovima Antike, to je samo oseaj prikladnog u tradicionalnim civilizacijama, postalo je u snovima Zapada, u utopijama, nesvesna tenja ka uslovljenosti pojedinca drutvom.15 Jedna od prvih utopija te vrste jeste Platonova Drava. Njegova Drava jeste primer zamiljenog antikog komunizma, tj. Platon podrazumeva: a) primat drutva (Drave, Grada) nad pojedincem, b) upravljanje dravom principom pravednosti i c) stabilnost drutvenog poretka koji poiva na strogoj, skoro kastinskoj podeli rada (koju Platon poredi sa harmonijom muzike, a razrauje kroz izdvajanje tri nepromenljiva drutvena stalea - upravljae, uvare i radnike).16 Platonovoj utopiji prethodie dela poput Aristofanovih Ptica, a sledie je Aristotelova Politika.17 Elemente ovakve politike utopije od Platona svakako preuzima i Tomas Mor. Kako primeuje Fredrik Dejmson, Morova utopija funkcionie kao prostorni narativ i kao satira. Kao prostorni narativ Utopija saima sledee reprezentacione modele Morovog doba: antiku Grku koja e posluiti kao model za figuru humanistikog intelektualca, protestantizam koji e spojiti principe Platonove Drave sa idejom hrianskog komunizma (pri emu religija i dalje funkcionie kao osnovni element socijalne kohezije), carstvo Inka koje e posluiti kao model za zamiljenu egalitarnu republiku i, najzad, srednjovekovni manastir kao model izolovane zajednice koncipirane na principima sklada i ravnotee. Na taj nain Humanizam shvaen pre svega kao intelektualna strast, i projekat javne sfere, poinje da biva orijentisan oko svog politikog sadraja, pre svega strukture antikog polisa (...); na isti nain, manastirski red poinje da pokazuje svoju sutinski prostornu prirodu kao mala licem-u-lice politika zajednica, kao srednjovekovna verzija polisa.18 Kao satira, Utopija saima dva narativna anra - formu ustava i formu politikog manifesta.19 u tom smislu, Mor konstituie utopiju kao anr revolucionarne i sistematske promene, pre nego kao oblik drutvene reforme. Morova Utopija jeste primer humanistike politike utopije; suprotno tome, stotinak godina mlaa Bekonova Nova Okeanija jeste prvi primer naune, tehnokratske politike utopije. Kako napominje Rejmond Vilijems /Raymond Williams/, Bekon daje projekciju visoko specijalizovanog, bogatog i efikasnog drutvenog poretka koji, meutim, nije lien nejednakosti. Ali, potpuni

Jedan od elemenata koji e znaajno uticati kako na Morovu tako i na potonje utopije jeste i ideja kolonizacije i osvajanja Novog sveta kao prostora potencijalno savrenog drutva; Novi svet u tom smislu biva doivljavan kao Obeana zemlja Starog zaveta: kolonizacija se na taj nain doivljava ne samo kao ideja ekonomske eksploatacije od strane nove, trgovako-buroaske klase, ve i kao ostvarenje proroanstva o irenju jevanelja na itav poznati svet. Ovakva ideja kolonizacije e evoluirati poevi od prvih osvajanja Zapada, pa do definisanja republikanskih ideala Sjedinjenih Drava i amerike Deklaracije o nezavisnosti. Po anu Servijeu, Nije najmanje udo otkria Novog sveta to to je postao opipljiv simbol svakog otkria, svakog progresa koji donose vreme i ovekovo osvajanje prostora. Konkistadori su s one strane okeana, s one strane vremena, pronali fantastinu prolost nepromenljivo ukorenjenu u zlatno doba; istovremeno, Zapad se potvrdio kao jedini iv u sadanjosti, okrenut ka budunosti, spreman da svoje vreme posveti novoj avanturi: razvijanju tehnika iji su konkistadori naunici. Od sada su za istraivae Zapada stvari koje treba da otkriju, da izmisle, upisane u duu sveta, kao platonovske ideje; ostaje samo da se projektuju na materiju, da se ostvare, kao to je dovoljno prei mora s dobro naoruanim brodovima da bi se pronale nove zemlje.21


kontrast sadri i druge slojeve. Tako se ove dve zajednice nalaze na suprotnim polovima utopije neograniene potronje i utopije neograniene proizvodnje. Morovo ostrvo predstavlja ekonomiju zajednikog dohotka, a Bekonovo specijalizovanu industrijsku ekonomiju. Mogu se smatrati permanentnim alternativnim simbolima, a negiranje jednog ili drugog je istorijski veoma znaajno, kako u socijalistikoj ideologiji tako i u progresivnom utopizmu. (Odista, bilo bi mogue napisati istoriju savremene socijalistike misli izraenu kroz oscilacije izmeu morovske jednostavnosti zajednikog privreivanja i bekonovskog ovladavanja prirodom, meutim, najindikativnija je tendencija ka njihovom nesvesnom stapanju).20 Znaaj Mora i Bejkona je tako u tome to u projekciju savrenog, harmoninog drutva unose momenat revolucionarne prakse.

problema izdvojiti pitanje privatne svojine na kojoj poivaju drutvene podele i nepravda.22 Iako je njegov pokuaj zasnivanja drutva van privatne svojine u osnovi jo uvek religiozan, kasniji marksizam e upravo Mora uzimati kao svoju direktnu prethodnicu.23 Ipak, ekonomski aspekt utopije najjasnije e biti izraen u socijal-utopizmu ranog 19. veka.24 arl Furije /Charles Fourier/ svoju utopiju bazira na pretpostavci da u svetu postoje veiti i savreni, od prirode postavljeni i predodreeni zakoni. Osobina tih zakona jeste da su savreni u pozitivnom smislu (Bog je sainio dobro sve to je sainio); prema tome, priroda je ne samo svemona, nego i dobra. Stoga je osnova njegovog uenja upravo optimistiki naturalizam na kome gradi projekciju idealnog drutva koje Furije oznaava kao harmonizam.25 Teza o idealnom, harmoninom drutvu proizilazi iz njegovog uenja o socijalnom evolucionizmu (ljudska zajednica je prola kroz vie stadijuma svog razvitka - od edenizma, preko divljatva, varvarizma, do civilizacije kao najrepresivnijeg oblika drutva prilagoenog principu vlasnitva, a koje treba da zameni novo drutvo maksimalno adaptirano volji Prirode) i specifinoj filozofiji sree (ljudska srea proizilazi iz usaglaavanja mnogobrojnih strasti koje Furije svrstava u nizove i deli na senzitivne, afektivne, distributivne itd.; nove organizacije rada rad postaje sport; potovanja pravila harmonine skupine itd.). Takva harmonija e dovesti do stapanja klasa, individualne nezavisnosti, opteg podsticaja na pravednost, mnogobrojnih uitaka (Furije govori o kulinarstvu, ukusima, piu pretvoriti more u limunadu!), jedinstvenog jezika, novih ljubavnih odnosa...26 Sa druge strane, Sen-Simon /Claude-Henri de Saint-Simon/ kao osnovu aktuelnog drutvenog poretka izdvaja razvoj nauke, umetnosti i trgovine: upitajmo se, dakle, sada koja su to openita sredstva da bi drutvo postiglo sreu? Mi emo odmah, bez straha, smjelo rei, a svaki razuman ovjek e se lako uvjeriti, da za to nema drugih sredstava do znanosti, umjetnosti, obrta i industrije. Ljudi, naime, mogu biti sretni samo onda ako su zadovoljene njihove tjelesne i moralne potrebe, a upravo je zadovoljavanje tih potreba jedina i vie-manje izravna svrha znanosti, umjetnosti, obrta i industrije. Svi22 Mor, Tomas, Utopija, Utopija, Beograd, 2002. 23 videti: Kautsky, Karl, Tomas Mor i njegova utopija: sa istorijskim uvodom, Kultura, Beograd, 1967. 24 O predmarksistikom socijalizmu videti: Blagojevi, Obren, arl Furije, Struna knjiga, Beograd, 1996; Fourier, Charles, Civilizacija i novi socijetarni svijet, kolska knjiga, Zagreb, 1980; Levanovskij, A., Sen-Simon, Molodaja gvardija, Moskva, 1973; Owen, Robert, Novi pogledi na drutvo i ostali radovi, kolska knjiga, Zagreb, 1980; Saint-Simon, Claude-Henri de, Izbor iz djela, kolska knjiga, Zagreb, 1979; Vorodin, Aleksandr Ivanovi, Utopija i istorija: nekotorye problemy izuenija domarksistskogo socializma, Politizdat, Moskva, 1976. 25 Blagojevi, Obren, arl Furije, Struna knjiga, Beograd, 1996, str. 25 26 Fourier, Charles, Civilizacija i novi socijetarni svijet, kolska knjiga, Zagreb, 1980.


20 Vilijams, Rejmond, Utopija i nauna fantastika u Fantastika - nauka, utopija, religija (temat), Trei program RB (65), Beograd, 1985, str. 169-185 21 Servije, an, Istorija utopije, Clio, Beograd, 2005, str. 144

NIKOL a dEdI

u klasinom odreenju utopije potpuno je jasno izraen jo jedan aspekt anra ekonomski, a koji e uglavnom poivati na principu ukidanja privatnog vlasnitva. Sam Mor e kao uzrok postojanja svih drutvenih


radovi zaista korisni za drutvo razvijaju se samo na ta tri podruja; izvan toga postoje samo paraziti i ljudi astohlepni da vladaju.27 Dotadanji drutveni poredak je poivao na principu vladanja, odnosno vladari su narode smatrali svojim vlasnitvom; svim politikim mahinacijama osnovni cilj je bio da to vlasnitvo eksploatiu ili, pak, da ga uveaju. ak i oni postupci koji su se za podanike pokazali kao korisni vladari su drali samo za sredstva koja e njihovo vlasnitvo uiniti produktivnijim i vrim. Ovakav poredak treba zameniti sistemom u kome ne vladaju ljudi, ve naela: u drutvu koje je ureeno s pozitivnim ciljem da pomou znanosti, umjetnosti, privrede i proizvodnje radi na svome procvatu najvanija je politika dunost; dakle da ona dunost koja se sastoji u tome da se odredi pravac kojim se drutvo mora kretati ne pripadne vie ljudima koji se bave drutvenim poslovima nego da tu dunost obavlja sama drutvena zajednica.28 Na taj nain, drutvo kao zajednica moe istinski vriti svoj suverenitet koji vie ne poiva na samovoljnom miljenu pojedinca, ve na optem naelu dobra zajednice. Stavljajui nauku u osnovu politikog projekta, Sen-Simon e definisati modernu ideju progresa koju e kasnije preuzeti i marksizam.29 Otuda se Sen-Simon ne zalae direktno za ukidanje vlasnitva; pre vlasnitvo smatra legitimnim u meri u kojoj ostvaruje opti napredak i drutvenu korisnost. Najzad, za Roberta Ovena /Robert Owen/, u promiljanju drutvene promene centralno mesto zauzima opte obrazovanje; ljudi su stvoreni dobri, roeni da se uzajamno cene, vole i pomau. Ali, postojei uslovi u drutvu su ih naveli da se mrze i da se bore - racionalna metoda obrazovanja, kao i beskrajno poveanje bogatstva olakae dolazak novog i boljeg drutva u kome nee biti siromanih, neobrazovanih i besposlenih.30 Kada je re o ekonomskom aspektu utopizma, treba napomenuti i izvesne utopijske pretpostavke ranog liberalizma poznog 18. i ranog 19. veka: pod liberalizmom se podrazumeva sistem vrednosti, ideja i teorija koje insistiraju na doslednoj individualnoj slobodi, individualnim pravima i ideji drutvenog sistema koji obezbeuje jednaka prava i mogunosti svim svojim lanovima. S tim u vezi, u svojoj Istoriji utopije, Servije analizira i doprinos Adama Smita /Adam Smith/ utopiji kao anru. Smit e meu prvima sagledati ekonomski sistem kao celinu i analizirati u okviru racionalnog naunog27 Saint-Simon, Claude-Henri de, Dvije karavane, Izbor iz djela, kolska knjiga, Zagreb, 1979, str. 149-154 28 ibid. 29 videti: Engels, Friedrich, Socialisme utopique et socialisme scientifique, Dietz Verlag, Berlin, 1980. 30 Servije, an, Istorija utopije, Clio, Beograd, 1985, str. 207; videti i: Owen, Robert, A New View of Society, Or, Essays on the Principle of the Formation of the Human Character, and the Application of the Principle to Practice, http://socserv2. socsci.mcmaster.ca/econ/ugcm/3ll3/owen/newview.txt , pristupljeno 3. XII 2006.


sistema. utopijski aspekt njegove misli se ogleda u injenici da je svet rada za Smita velika radionica gde svako ispunjava tano odreen zadatak u optem interesu. Smit posebno istie polet bilo koje ekonomske aktivnosti: psiholoki podsticaj, elju ljudi za sticanjem novih dobara. Smatra da osnova svake ekonomske politike treba da bude najoptiji interes drutva, a ne prevlast jedne odreene proizvoake klase koja se smatra sutinskom za nacionalnu ravnoteu.31 Liberalizam e se ipak konstituisati kao antiutopijski sistem vrednosti i teorija koji jedino poiva na delimino utopistikoj ideji opteg ekonomskog prosperiteta i radikalnog individualizma. Pojmovi koji su bliski pojmu utopije jesu antiutopija (ili distopija), nostalgija i heterotopija. Pod pojmom distopije (dys, gr. lo, abnormalan, bolestan i topos, mesto) podrazumeva se projekcija drutva koje funkcionie kao radikalna antiteza utopiji, odnosno koje funkcionie po principima opresivne drutvene kontrole i totalitarne vlasti (termin e prvi put upotrebiti Don Stjuart Mil /John Stuart Mill/ u svom parlamentarnom govoru 1868. godine). Rejmond Vilijems anr distopije opisuje kao: 1. pakao, gde se opisuje nekakav gori ivot koji svuda postoji; 2. svet preobraen delovanjem spoljanjih inilaca, a gde je nekakav drugaiji, ali gori nain ivota nastao kao posledica nekog prirodnog dogaaja van domaaja ljudske ruke i moi; 3. preobraaj nastao delovanjem ljudske volje, gde je nekakav drugaiji, ali gori nain ivota nastao kao posledica drutvene degeneracije, pojavom ili vraanjem nekih tetnih oblika drutvenog poretka, ili, pak, zbog nepredvienih ali katastrofalnih posledica pokuaja da se drutvo unapredi; 4. tehnoloki preobraaj, gde je razvitak tehnike doveo do pogoranja uslova ivota. Po Dejmsonu, distopija jeste samo pod-anr utopije: Ovaj teror jasno ponitava onaj drugi kolektivni impuls koji je utopijski, ali koji, nezadriv poput libida, nastavlja da pronalazi svoja tajna investiranja u onome to se ini kao njegova fundamentalna zamerka i negacija: u injenici da su projektovani ugnjetavai, bez obzira da li su klerikalne ili partijsko-birokratske prirode, izfantazirani kao kolektivi koji daleko reprodukuju utopijsku strukturu, s tom razlikom da sam ukljuen u utopijsku strukturu ali iskljuen od strane ugnjetavaa.32 Pod modernim odreenjem nostalgije podrazumeva se al zbog nemogunosti mitskog povratka, zbog gubitka jednog zaaranog sveta koji je imao jasne granice i vrednosti; ili, pak, moe biti svetovni izraz duhovne enje, nostalgija za apsolutom, za domom koji je ujedno fiziki i duhovni, za rajskim jedinstvom vremena i prostora31 Servije, an, op.cit., str. 199-200 32 Jameson, Fredric, op.cit., str. 201-202; o antiutopiji videti i: Suvin, Darko, Utopizam od orijentacije do akcije: ta mi, intelektualci treba da radimo u eri postfordizma? u Ajdai, Dejan, Antiutopije u slovenskim knjievnostima, Nauno drutvo za slovenske jezike i kulture: Janus, Beograd, 1999, str. 7-40


NIKOL a dEdI



33 Bojm, Svetlana, Budunost nostalgije, Geopoetika, Beograd, 2005., str. 20 34 Fuko, Miel, Mesta, Delo, 5-7, Beograd, 1990; vidi i Dimitrijevi, Branislav, Heterotopografija, op. cit. 35 Bloh, Ernst, Duh utopije, BIGZ, Beograd, 1982. 36 Bloch, Ernst, Princip nada 1, Naprijed, Zagreb, 1981, str. 1

NIKOL a dEdI

37 ibid., str. 14 38 Kelner, Daglas, Medijska kultura. Studije kulture, identitet i politika izmeu modernizma i postmodernizma, Clio, Beograd, 2004, str. 184; videti i: Kellner, Douglas,


Doprinos razvoju promiljanja pojma utopije kao koncepta okrenutog budunosti dae i Ernst Bloh /Ernst Bloch/; prvi put e se Bloh baviti utopijom u svojoj ranoj knjizi Duh utopije, pisanoj za vreme Prvog svetskog rata, gde utopijski princip objanjava pozivajui se na analizu muzike (Mocart /Mozart/, Bah /Bach/, Brukner /Bruckner/, Maler /Mahler/, itd.) i marksistike, socijalistike misli.35 Svoje mladalake teze e kasnije razraditi u svom poznom, monumentalnom trotomnom delu Princip nada gde koncept utopije zamenjuje tezom o nadanju. Svoju ideju nade Bloh objanjava na sledei nain: Afekt nadanja izlazi iz sebe, proiruje ljude umjesto da ih suava, nikada mu dovoljno znanja o onomu to ih iznutra usmjeruje cilju, to li izvanjsko moe biti njihovim saveznikom. Rad tog afekta iziskuje ljude koji se djelatno bacaju u postajue, kojemu i sami pripadaju. On ne podnosi pasji ivot to se osjea tek pasivno baenim u bivstvujue, u neprozreno, pogotovu kukaviki priznato bivstvujue. Rad protiv ivotne tjeskobe i nepodoptina straha jest rad protiv njihovih vinovnika, koji se veinom mogu lako imenovati, i on u samom svijetu trai to svijetu pomae; to se moe nai. Kako li se bogato svagda sanjalo o tomu, sanjalo o boljem ivotu koji bi bio mogu!36 Radikalnu filozofiju nade Bloh dakako nalazi u marksizmu - marksizam je za njega filozofija novog, odnosno stvarnosti (biti) koja nas oekuje, niti ili


koje je prethodilo ulasku u istoriju. Na taj nain, po Svetlani Bojm /Svetlana Boym/ nostalgija ima utopistiku dimenziju, posebno kada je u pitanju konstruisanje idealnih ali nepostojeih prostora i zajednica; razlika je u tome to, dok utopija funkcionie u kombinaciji prostornih metafora i projekcija idealne budunosti, nostalgija je uvek okrenuta prolosti; ona moe da bude retrospektivna, ali i prospektivna. Fantazije prolosti, koje su uslovljene potrebama sadanjice, imaju direktnog uticaja na realnost budunosti (...). Za razliku od melanholije, koja se ograniava na polje individualne svesti, priroda nostalgije povezana je sa odnosom izmeu individualne biografije i biografije odreenih grupa ili naroda, izmeu linih seanja i kolektivnog pamenja.33 Najzad, pojam heterotopije jeste termin Miela Fukoa kojim odreuje svoje sagledavanje istorije u kontekstu biopolitikog rasporeivanja moi (diskurs se odreuje u formi relacija meu lokalitetima, tj. kao obrazac rasporeivanja). Istorija se na taj nain vie ne sagledava u osi temporalne eksplanacije, ve modelom distribucije pozicija i intersekcija unutar prostorne mree (problemom Fukoove heterotopije detaljnije u se baviti u poslednjem delu knjige).34

ispunjuje. Marksizam je, tako, sveobuhvatna teorija, filozofija budunosti koja objanjava i opisuje dijalektiko-materijalistiki pojam nade. Svoju teoriju nade Bloh zapoinje analizom dnevnih snova, da bi preko njih izveo kritiku Frojdove /Sigmund Freud/ teze o nesvesnom; kao suprotnost psihoanalitikom pojmu nesvesnog, Bloh definie pojam anticipirajue svesti, odnosno jo-ne-svesnog. Psihoanaliza nesvesno koncipira kao skladite nagona, odnosno arhetipova (u Jungovoj /Carl Gustav Jung/ interpretaciji), odnosno kao instancu koja je utemeljena u prolosti (potisnutim prolim dogaajima, nedozvoljenim i neostvarenim eljama); suprotno ovome, Bloh pie o onome jo-ne-postalom, o psihikim procesima nade koji bivaju artikulisani tek sa pogledom na budunost - anticipirajue deluje u polju nade. Drugim reima, jo-ne-svesno je u odnosu sa jo-ne-nastalim, te, na taj nain, Bloh svoju anticipirajuu svest smeta u polje utopijske projekcije budunosti. Bloh, dakle, utopijsku misao smeta podjednako na linom, krajnje subjektivnom nivou psihikog razvoja, kao i na nivou planskih, odnosno nacrtnih utopija. Pod planskim utopijama Bloh, meutim, ne podrazumeva samo politike (dravno-istorijske) projekte, ve paralelno pie o socijalnim, lekarskim, tehnikim, arhitektonskim, naunim i, pre svega, umetnikim utopijama. Nadovezujui se na teze iz Duha utopije, Bloh umetnosti dodeljuje centralno mesto u razvoju anticipirajue svesti: umetnost gradi implicite ili explicite na trasi i uzorslici jednog savrenijeg svijeta, na pojavama izoblikovanijim i bitnijim nego to su to empirijski ve postale (...). Pri tomu se mijenja nazor na oblikovano, na estetsko-religijski pokus biti, pa svaki eksperiment te vrste pokuava neto to nadmauje, to je savreno, ega jo nije bilo na Zemlji (...). I tako se pokazuje da itavu umjetnost ispunjuju pojave koje se dotjeruju do simbola savrenstva, do utopijski bitnoga kraja.37 Po Daglasu Kelneru /Douglas Kellner/, ovo je kljuno mesto Blohove teorije koje daje plodan doprinos savremenoj analizi umetnikih i medijskih tekstova; po njemu, radikalna kritika kulture treba da traga za utopijskim elementima i projekcijama boljeg sveta koje se nalaze u irokom spektru tekstova - ideoloka kritika treba ne samo da ukazuje na mitoloko manipulativne aspekte medijskog proizvoda, ve i na njegove drutveno-kritike i opozicione sadraje. Ovu nunost je meu prvima uvideo upravo Bloh: Bloh sistematski istrauje u kolikoj meri sanjarenja, popularna kultura, velika knjievna dela, politika i socijalna utopija, filozofija i religija - koje marksistika ideoloka kritika esto odbacuje tout court kao ideologiju - sadre emancipatorske elemente, koji projektuju viziju boljeg ivota, a kojom dovode u pitanje organizaciju i strukturu ivota u kapitalizmu (ili dravnom socijalizmu).38

Doprinos promiljanju utopije dae i Karl Manhajm /Karl Mannheim/; ovom problemu Manhajm prilazi sa aspekta sociologije saznanja, pri emu u knjizi Ideologija i utopija pokuava da definie celovitu teoriju, odnosno metod za analizu zakonitosti miljenja i njegovih istorijskih promena. Sociologiji saznanja Manhajm suprotstavlja razliite oblike kolektivnog nesvesnog meu kojima posebno istie ideologiju i utopiju. Pod pojmom ideologije Manhajm podrazumeva sledee: Pojam ideologije je reflektovao otkrie - za koje treba zahvaliti politikom sukobu - da vladajue grupe u svom miljenju mogu biti toliko intenzivno svojim interesima vezane za neku situaciju da najzad gube sposobnost da vide odreene injenice koje bi ih mogle pomesti u njihovoj vladalakoj svesti. u rei ideologija implicitno je sadrano uvianje da u odreenim situacijama kolektivno nesvesno izvesnih grupa moe da kako njima samima tako i drugima zamrai stvarni poloaj drutva i da na taj nain deluje u pravcu stabilizacije.39 Suprotno ovome, u pojmu utopije lei injenica da odreene podjarmljene grupe mogu biti toliko snano zainteresovane za razaranje i preoblikovanje nekog datog drutva da nesvesno vide samo one elemente koji tee da negiraju to drutvo. Njihovo miljenje nije sposobno da korektno spozna neko postojee stanje drutva; one se uopte ne bave onim to stvarno postoji nego se u svome miljenju trude da ve anticipiraju promenu postojeega. Njihovo miljenje nikada nema za cilj dijagnozu situacije; ono se moe iskoristiti samo kao uputstvo za delanje. u utopijskoj svesti kolektivno nesvesno, kojim vladaju eljne predstave i volja za delanje, sakriva odreene aspekte realnosti. Ono se odvraa od svega to bi moglo da uzdrma veru ili da paralizuje elju za promenom stvari.40 Pojam delimino blizak utopiji jeste i optimalna projekcija. Pojam e definisati jugoslovenski teoretiar Aleksandar Flaker i primenjivae ga na analizu ideolokih i poetikih praksi istorijskih avangardi izmeu dva rata: po njemu, osnovni cilj avangardnih postupaka jeste radikalno prevrednovanje stvarnosti, odnosno moralno, etiko i politiko transformisanje celine aktuelnih drutvenih odnosa; ovakav projekat je mogu zahvaljujui prisustvu optimalne projekcije u budunost: Svojim izvornim latinskim znaenjem (projectio - hitac unaprijed, u daljinu) i time to je preuzet iz matematike i fizike pojam odgovara pojmovnom nizu koji je razvijala avangarda; njime je naglaeno i konstruktivno naelo velikog dijela avangardnih tekstova, istaknuta je orjentacija takvih tekstova na budunost u ime koje je mogue prevrednovati prolost i nijekati sadanjost, a atribut optimalna razumjeva mogunostErnst Bloch, Utopia and Ideology Critique, http://www.uta.edu/huma/illuminations/ kell1.htm, pristupljeno 15. II 2008. 39 Manhajm, Karl, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1968, str. 33 40 ibid.


izbora meu drugim moguim projekcijama - to je za avangardne tekstove, po mom miljenu, bitno.41 Iako donekle bliska pojmu utopije, optimalna projekcija se od nje i razlikuje - po Flakeru, utopija, ve na etimolokom nivou rei, oznaava mesto ili zemlju koja ne postoji, pri emu utopijski anr ovo mesto uvek zamilja kao zatvoreni, izolovani prostor sa statinim (idealnim) drutvenim poretkom. Suprotno ovome, optimalna projekcija niti oznaava niti pokuava da definie idealno strukturirani prostor, ve oznaava kretanje kao biranje optimalne varijante u prevladavanju zbilje. Na taj nain, optimalna projekcija, za razliku od utopije, nudi samo jednu od moguih vizija drutva budunosti. Moderno odreenje utopije nastaje u napetosti leviarskih, revolucionarnih fantazama o budunosti i desniarskih, restaurativnih fantazama idealnog drutva. upotreba pojma revolucije najee podrazumeva dva elementa: jedan je destruktivnog, drugi konstruktivnog karaktera, odnosno, revolucija je u isti mah i razaranje postojeeg drutvenog sistema i stvaranje novog. Osnovna pojmovna odreenja zapadnjake metafizike, po kojima je upravo ono to ve jeste (dakle, bivstvujue) u ontolokom pogledu vie, jae, vanije od onoga to jo nije (dakle, od onog nita) otkazuju onda kada se hoe da misli o revoluciji.42 Pozivajui se na biopolitiku teoriju Harta i Negrija, Gerald Raunig /Gerald Raunig/ pie ne vie o revoluciji, ve o revolucionarnim mainama iji su glavni konstitutivni elementi otpor, insurekcija i konstitutivna mo: u razliitim kontekstima svagda se, prema tome, postavlja pitanje o povezivanju mikro-politika otpora, svakodnevne insurekcije i konstitutivne moi kao kolektivnog pronalaenja novog socijalnog i politikog ustrojstva. Pri tom - naglasimo to jo koji put - pojmovno trojstvo ne treba razumeti kao tok u vremenskom sledovanju, recimo kao niz: najpre otpor, potom revolt, zatim izgradnja novog, drugaijeg drutva. Naprotiv, tri komponente se razvijaju kao proces koji se provlai kroz razliite viestruko izlomljene prostore, povezujui ih na jednoj imanentnoj ravni jedne kraj drugih, jedne u drugima, tako da se ne mogu razlikovati.43 Suprotno ovome, desniarski fantazmi idealnog drutva poivaju na onom to Svetlana Bojm oznaava kao restaurativna nostalgija, odnosno na antimodernoj mitologizaciji istorije, povratku nacionalnim simbolima i mitovima; restaurativna nostalgija oliena je u totalnim restauracijama spomenika iz prolosti, a sa ciljem stvaranja novih, idealnih41 Flaker, Aleksandar, Optimalna projekcija, Poetika osporavanja. Avangarda i knjievna ljevica, kolska knjiga, Zagreb, 1982, str. 66-72 42 uri, Mihajlo, Utopija izmene sveta/Mit, nauka, ideologija, Slubeni list, Beograd, 1997. 43 Raunig, Gerald, Umetnost i revolucija. Umetniki aktivizam tokom dugog XX veka, Futura publikacije/kuda.org, Novi Sad, 2006, str. 36


NIKOL a dEdI



NIKOL a dEdI

44 Bojm, Svetlana, op. cit. 45 uri, Mihajlo, op.cit.; kao primer nihilistikog shvatanja utopije videti Sioran, Emil, Mehanizam utopije, Istorija i utopija, Gradac, aak, 1987, str. 75-90 46 videti: Joll, James, The Anarchists, The Universal Library-Grosset&Dunlap, New York, 1966; Guerin, Daniel, Anarhizam-Od doktrine do akcije, Naprijed, Zagreb, 1980; anarchism online: http://dwardmac.pitzer.edu/anarchist_archives/index.html, pristupljeno januara 2007. 47 uri, Mihajlo, op.cit., str. 259 48 Guerin, Daniel, Anarhizam - Od doktrine do akcije, Naprijed, Zagreb, 1980, str. 14


Anarhistiko shvatanje utopijskog preobraaja drutva poiva na: 1. ideji revolucionarne pobune, 2. odbacivanja tradicionalne buroaske, ali i komunistike Drave i 3. ideji komunalnog samoupravljanja (koji je i glavni element kritike etatistikog, autoritarno-partijskog komunizma).46 Kada je u pitanju revolucionarni aspekt anarhizma, najznaajnija je podela na individualni i socijalni anarhizam; Maks tirner /Max Stirner/ e najdoslednije razviti kritiku humanistikog idealnog drutva i pribliiti se radikalnom nihilistikom individualizmu. Za Bakunjina /Mikhail Bakunin/, revolucionarni aspekt anarhizma proizilazi iz kritike i reinterpretacije Hegelove dijalektike. Bakunjin e zapravo odbaciti pretpostavku da teza i antiteza imaju podjednak znaaj u dijalektikom procesu, da su to suprotnosti istog reda, te da je dijalektiko kretanje nuno vodilo njihovom ukidanju u uvek vioj sintezi. Bio je vrsto uveren da je Hegel /Georg Wilhelm Friedrich Hegel/ na taj nain sasvim prevideo ili, bar, u znatnoj meri potcenio stvarnu ulogu negativnog inioca u dijalektikom procesu, pored toga to je olako pretpostavio da postignuti rezultat uvek uva u sebi itav tok koji je doveo do njega.47 Iz ovakvog shvatanja revolucionarne pobune proizilazi zahtev za ukidanjem svakog oblika Drave: Za Bakunjina, Drava je apstrakcija koja guta narodni ivot, golemo groblje kamo, u sjeni i pod izlikom te apstrakcije, velikoduno, bogobojazno dolaze rtvovati i pokopati se sve stvarne tenje, sve ive snage neke zemlje (...). Opasnost raste u onoj mjeri u kojoj se proiruju kompetencije Drave i njene birokracije.48 Ovo odbacivanje Drave, ak i one komunistike, proizilazi


drutvenih prostora.44 Pojedini elementi desniarskih utopija mogu se pratiti jo od perioda antike i srednjeg veka, a svoj tipini izraz e zadobiti kroz pojave kao to su brojne sekte, a u 19. i 20. veku pre svega kroz interesovanje za teozofiju, antropozofiju, razliite New Age kole i sl. Najzad, izmeu leviarsko-utopijskih projekcija budunosti i desniarsko-distopijskih restauracija prolosti nalazi se nihilistiko negiranje same mogunosti utopijskog drutva: nieanski nihilizam preuzima od revolucionarnog utopizma negativni, ruilaki odnos prema aktuelnom istorijskom trenutku, ali u potpunosti odbacuje veru u mogunost bilo kakvog (utopijskog) uporita, izvesnosti ili vrednosnog poretka (Bog je mrtav po Nieu).45

iz drugaijeg shvatanja revolucije u odnosu na tradicionalni marksizam: dok marksizam prihvata socijalistiku Dravu kao prelazni oblik drutvenog ureenja ka stvaranju besklasnog, komunistikog drutva, kao to takoe predvia centralistiko upravljanje revolucijom kroz organe Partije kao avangarde radnikog pokreta, anarhisti insistiraju na promeni odozdo, odnosno na decentriranom, komunalnom, proleterskom samoupravljanju. u pitanju je komunalno-federalistika projekcija revolucije koja funkcionie kao suprotnost dravno-birokratskom centralizmu: Ovaj tip integracije - istorijski antipod birokratskog centralizma - omoguen je postojanjem (formiranjem) samoupravne komune kao prirodne zajednice u kojoj se udruuju slobodne ljudske individue povezane realnim interesima zajednikog ivljenja na jednoj uoj teritoriji i mnogobrojnim vezama ekonomske, socijalne i kulturne komunikacije koje iz toga proizilaze.49 Na taj nain, iako sebe smatra kritikom utopijskog miljenja poto projekciju novog drutva koncipira kao negaciju aktuelnih (istorijskih) oblika vlasti, anarhizam zadrava izvesne oblike ranijih utopijskih projekcija idealnog drutva, i to zahvaljujui pretpostavci da e unutar komune kao potpune (totalne) zajednice doi do izraaja prirodna harmonija linih i drutvenih, posebnih i optih interesa i potreba.50 Na ovim osnovama e dalje biti razvijani razliiti neo-anarhistiki pokreti koji nastaju u drugoj polovini dvadesetog veka (npr. anarho-feminizam koji poiva na kritici patrijarhalnog kulturnog modela, crnaki anarhizam, ekoloki anarhizam, anarho-primitivizam, eko-feminizam itd.). Ipak, najdosledniju kritiku utopijskih elemenata klasinog anarhizma razradie Saul Njuman /Saul Newman/ u svojoj tezi o postanarhizmu. Po Njumanu, anarhistika49 Pai, Najdan, Istorijski put komune: utopija, nauna vizija i revolucionarna praksa, Rad, Beograd, 1981, str. 26; ovo je ujedno i glavni element raskida izmeu anarhizma i marksizma do koga e doi jo u periodu Prve Internacionale. O marksistikom odbacivanju anarhizma videti Plehanov, G. V., Anarhizam i socijalizam, Kultura, Beograd, 1961. 50 Na ovom mestu je moda posebno zanimljivo ukazati na projekat jugoslovenskog socijalizma iji e koncept samoupravljanja poivati na idejama federalno-komunalnog udruivanja, a koje e prvi zacrtati jo Prudon i u kome je ugraen koncept postepenog izumiranja Drave. Ipak, jugoslovenski koncept e se zaustaviti na pola puta, odnosno, poetnu ideju komunitaristikog samoupravljanja stavie u okvir Drave i partije kao njenog najvieg organa; drugim reima, kako napominje Boris Buden, unutar projekta samoupravljanja partija nije bila deo sistema, ve vansistemski opti regulator tog sistema koji ni jednog trenutka ne preuzima direktnu odgovornost i tako doprinosti optoj birokratizaciji federalistikog koncepta. Jugoslavija se na taj nain moe posmatrati u napetosti utopije samoupravne komune i njenih dobrovoljnih ugovornih saveza i distopije partijskog centralizma karakteristinog za totalitarni Istoni blok. Jugoslovenski emancipatorski projekat demokratskog besklasnog drutva je tako propao jer nije bio spreman radikalizovati revolucionarnu ideju dekonstruisanja Drave i partije kao njenog opteg regulatora.

Dalji procvat utopijskih drutvenih projekcija desie se ezdesetih godina, pogotovo sa pojavama kao to je amerika kontrakultura oliena u fenomenima nove levice (New Left) i hipi pokreta. Po mnogima, ezdesete godine jesu period definitivnog kraja utopizma, pri emu se ideja nove levice tumai kao poslednji talas utopija poevi od 18., preko 19., pa do 20. veka. Nova levica e isticati nedostatke amerike demokratije, ali e u duhu neoanarhizma takoe odbacivati i sve oblike (kapitalistike) vlasti. u poetku umerena i reformistika, nova levica e kasnije razmiljati o kraju kapitalizma kao dominantnog ekonomskog modela, ali i itavog industrijalizovanog drutva. Iako blizak idejama nove levice, hipi pokret nee predstavljati zaokrueni politiki projekat, ve pre subkulturu koja insistira na individualnom preobraaju pojedinca unutar kapitalistikog potroakog drutva; kao takav, hipi pokret nee biti previe usmeren na politike probleme koliko na nain ivota srednje klase. Osnovni element ovog radikalnog individualizma jesu rok, seksualna iN OVa U T O P I j a , s t r. 3 2


teorija je jo uvek najveim delom bazirana na paradigmi prosvetiteljskog humanizma - sa svojim esencijalistikim pojmom racionalnog ljudskog subjekta, i svojom pozitivistikom verom u nauku i objektivne istorijske zakone. Kao to je marksizam politiki ogranien sopstvenim kategorijama klase i ekonomskog determinizma, kao i dijalektikim pogledom na istorijski razvoj, tako bi i za anarhizam moglo da se kae da je ogranien sopstvenim epistemolokim uporitem u esencijalistikom i racionalistikom diskursu prosvetiteljskog humanizma. umesto toga, postanarhizam pretpostavlja pokuaj redefinisanja anarhizma na neesencijalistikoj i nedijalektikoj liniji, putem primenjivanja i razvoja uvida iz poststrukturalizma/analize diskursa. Sve to u cilju razvijanja onog to smatram inovativnim i kljunim u anarhizmu - to je upravo teoretizacija autonomije i specifinosti politike sfere, i dekonstruktivna kritika politikog autoriteta.51 u tom smislu, anarhizam vie nije utopijska projekcija novog drutva reformisanog odozdo, odnosno kroz komunalno-federalistiki sistem slobodnog udruivanja, ve decentrirana, rizomatina i heterotopska mrea osporavanja odnosa moi i hijerarhije, odnosno, postanarhizam jeste otvoren politiko-etiki projekat dekonstrukcije autoriteta.52

psihodelina revolucija.53 Kontrakultura ezdesetih godina izraava krizu poverenja u sposobnosti amerikog drutva da ostvari liberalne vrednosti koje sebi pripisuje i naglaava odbijanje anglokonformizma. Ovaj pokret se javlja kod jednog dela omladine koji se, iako esto potie iz srednje drutvene klase, osea bliskim onima koji zbog svog rasnog ili drutvenog porekla i dalje ostaju po strani opteg napretka (...). Kontrakultura svakako predstavlja politiki, drutveni i moralni bunt, ali iroko gledano, ona sadri vrednosti i naine razmiljanja koji direktno potiu iz amerike tradicije. Time to pre svega trai potpunu slobodu i izraava elju za nezavisnou, ona polae pravo na vezu sa slavnom prolou predaka, utemeljivaa drutva.54 Hipi pokret e se zapravo nadovezati na tradicionalne pokuaje stvaranja utopijskih drutvenih zajednica: u drugoj polovini ezdesetih, sa pojavom kvartova kao to je Hejt-Eberi u San Francisku dolazi najpre do stvaranja gradskih, a potom i seoskih komuna koje e povremeno biti zasnovane i na novim religijskim naelima. Iako esto kratkog veka, ove komune se direktno nadovezuju na amerike utopije devetnaestog veka kao to su Brotherhood of the New Life ili Universal Brotherhood and Theosophical Society. Kod lanova seoskih zajednica istovremeno su prisutni naklonost ka levici i eksperimentisanja u domenu misticizma u okruenju prirode, ponekad uz posredstvo droge; ali, osim u posebnim sluajevima, te zajednice se ne organizuju sa jednim preciznim ciljem i ine ih prvenstveno ljudi koji su jednostavno odluili da ive zajedno da bi razmiljali o pitanjima iz oblasti filozofije ili psihologije.55 u svakom sluaju, komune, razvijane naroito u zapadnim delovima SAD-a, uglavnom su bile okrenute ili kvazi-religijskim, duhovnim traganjima ka individualnom prosvetljenju ili pokuajem ostvarenja politikih ideala socijalistike emancipacije. Kao takve, utopijske komune hipi pokreta nee u svojoj osnovi predstavljati sutinsku novost, ve e se nadovezivati na ameriku tradiciju pionirske kolonizacije. Religijske hipi komune, koje e se po definiciji odrati mnogo due od komuna zasnovanih na socijalistikim, egalitarnim principima otvorie put pojavi New Age-a. Ideologija New Age-a se obino vezuje za ameriku kontrakulturu ezdesetih i sedamdesetih godina, pri emu e filozofija New Age-a dostii svoj vrhunac poetkom osamdesetih. Ipak, pretee ideja New Age-a se mogu nai ve krajem 19. veka sa pokretima kao to su spiritualizam i teozofija i recepcijom ezoterinih i okultnih tradicija kao to su astrologija, alhemija, kabala. Jedna od direktnih prethodnica filozofije New Age-a jeste pojava engleskog asopisa The New Age pokrenutog krajem 1894. godine, a koji e53 Sen-an-Polen, Kristijana, Kontrakultura. Sjedinjene Amerike Drave, ezdesete godine: raanje novih utopija, Clio, Beograd, 1999. 54 ibid., str. 194 55 ibid., str. 87

NIKOL a dEdI

51 Newman, Saul, The Politics of Postanarchism, 2003, http://www.anarchiststudies.org/article/view/1/, pristupljeno januara 2007, srpski prevod Zluradi Paradi, 2005, http://www.zluradi-paradi.anarhija.org, pristupljeno januara 2007. Na ovom mestu se zahvaljujem Vladanu Jeremiu na sugestijama povodom fenomena postanarhizma. 52 Interview With Saul Newman (by Sureya Evren, Kursad Kiziltug, Erden Kosova), http://community.livejournal.com/siyahi/2019.html, pristupljeno januara 2007; kao primer postanarhizma videti: Bej, Hakim, T. A. Z. Temporarna Autonomna Zona. Ontoloka Anarhija. Poetski terorizam, Centar za savremenu umetnost, Beograd, 2003.


Ipak, pravi utopijski impuls New Age e zadobiti sredinom 20. veka - borei se protiv potroake civilizacije poznog kapitalizma, hipi pokret e doneti borbu za osloboenje pojedinca, vrednosti mira, bratstva, za zamenu graanskog porodinog ivota ivotom u zajednici/komuni. Kalifornijska kontrakultura e se okrenuti i istonjakim religijama, a kroz delovanje linosti kao to su Timoti Liri /Timothy Francis Leary/ ili Karlos Kastaneda /Carlos Castaneda/ New Age e se postepeno konstituisati kao svojevrsna kultura droge i kultura individualnog preobraaja. utopija New Age-a poiva na: 1. ideji kulturnog milenarizma, 2. globalnog holizma i 3. individualnog prosvetljenja. Fenomen New Age-a karakteriu tri osnove struje: jedna strogo nauna koja odgovore na ovekovo nespokojstvo trai u astrologiji, oneirologiji, povlaenju u sebe i stvaranju sveta prema sopstvenoj zamisli, kao i u magijskom dejstvu srodnih nauka; druga, religijska, koja ima zajednike take sa prvom, ali je ine vie razliitih kultova po uzoru na drevne i orijentalne; i, najzad, struja okrenuta psihologiji, psihoanalizi ili slinim vrstama neposredne spoznaje ljudskog bia, sa nastojanjem da u njemu razvije sposobnosti koje su do tada bile u domenu nesvesnog, pa, prema tome, i neiskoriene. 57 Osnovna tema New Age pokreta jeste najava velike prekretnice. Prema tumaenju koje nudi Novo doba, oveanstvo se priprema za ulazak u novu fazu svoje istorije (...). Istorija je rezultat determinizma kosmikog porekla. Novo doba smatra da postoje zakonitosti po kojima se odvija istorija, i neka vrsta neumitnosti u56 Mitrinovieve ideje e dobrim delom predstavljati prethodnicu ideja New Age-a; jo pre Prvog svetskog rada Mitrinovi je razraivao program utopijske transformacije Evrope pod nazivom Osnove Budunosti u kome e spojiti ideje hrianskog ekumenizma, socijalizma, tzv. Arijske Evrope i Saveza evropskih drava. Nakon Prvog svetskog rata Mitrinovi trajno dolazi za Englesku gde e dalje razraivati ideje spoja socijalistike revolucije i mistino-utopijskog spirtitualizma; osniva je ezoterijskog drutva New Atlantis koje i danas postoji kao fondacija. O njegovom utopijskom misticizmu Predrag Palavestra pie kako je Mitrinovi priman kao prorok jedne nove dijalektike religije sveoveanstva, on je filozofiju Solovjeva tumaio u gipkome spregu s drugim misaonim i teolokim shvatanjima, dosledno ukazujui na to da e budunost sveta i oveanstva zavisiti iskljuivo od istorijskog razvitka organske celine jedinstvenoga ivota, univerzalnog oveanstva, u kome treba da se ostvari i zgusne celokupnost duhovne lepote i moralne uzvienosti oveka. Videti: Palavestra, Predrag, Dogma i utopija Dimitrija Mitrinovia. Poeci srpske knjievne avangarde, Slovo ljubve, Beograd, 1977, str. 307 57 ibid., str. 159



spojiti mistina, ezoterijska uenja sa socijalistikim idejama, ali i avangardnom umetnou dvadesetih godina. Saradnici asopisa su bili i Alfred Ora /Alfred Richard Orage/, Dord Bernard o /George Bernard Shaw/, Herbert Dor Vels /Herbert George Wells/ i drugi. Saradnik asopisa e tokom dvadesetih i tridesetih godina biti jedan od najznaajnijih predstavnika srpske avangarde, Dimitrije Mitrinovi.56

osnovi ljudskih aktivnosti koja omoguava da se predvia budunost.58 Paralelno sa ovim, New Age se zalae za ideju metafizikog jedinstva koje negira partikularistike, analitike pristupe svetu; globalna vizija New Age-a je definisana kroz ideju holizma, odnosno kroz tvrenje da svet, fiziki i duhovni, nije jukstapozicija odvojenih delova, ve jedinstvena celina. New Age se tako zalae za razliitosti, mnogostrukost, poto su sve te kulturne partikularnosti deo ire, univerzalne vizije sveta. Ovom ujedinjavanju oveanstva doprinosi razvoj tehnologije - informacijske i komunikacijske tehnologije jesu pokriva, mrea koja vodi stvaranju jedinstvene slike sveta. Holistika vizija e se na taj nain realizovati kroz spoj tehnolokog napretka i individualnog preobraaja pojedinca: Javlja se, dakle, velika tranja za alternativnim leenjem, za novim psihoterapijama. Novo doba sve to nudi. Ono podraava alternativnu i holistiku medicinu i insistira na mogunostima samoizleenja koje, zahvaljujui moi psihizma, ljudski organizam poseduje.59 Odnosno, po reima jednog od najznaajnijih teoretiara ideologije New Age-a, Marka Satina /Mark Satin/, New Age nudi zadovoljavajuu utopijsku viziju sveta Novog doba, globalno povezanog, ali ipak lokalno fokusiranog na mnotvo zajednica androgina, mirnih, spiritualnih ljudi koji zavise od biolitikih (sic) (utemeljenih u ivotu?), odnosno oko ivota orijentisanih institucija u cilju sopstvenog blagostanja. Sve ove institucije bi ohrabrile raznovrsnost i autonomiju u ravnotei sa potrebama zajednice.60 Ipak, insistirajui na kulturnom eklekticizmu, idealizmu i radikalnom individualizmu, New Age utopija teko da e predstavljati radikalnu alternativu potroakom drutvu; upravo suprotno, New Age jeste tipini produkt potroake kulture liberal-kapitalizma. u pitanju je pokuaj stvaranja egalitarnog drutva koje poiva ne na ravnopravnoj distribuciji bogatstva i dobara, ve na spiritualnoj ravnopravnosti - neke vrste socijalizma uma. u pitanju je iluzija. Ali za zagovornike New Age-a, ak i iluzija moe postati stvarnost ukoliko u nju verujete dovoljno dugo.61 Miel Lakroa /Michel Lacroix/ ak, kroz analizu tenje New Age-a ka stvaranju novog polja planetarne svesti, kao i na reenju ekoloke krize kroz spoj individualnog, kvazi-psiholokog i kvazi-religioznog spasenja i tehnoloke revolucije, govori i o specifinom obliku totalitarizma New Age-a. Najzad, pod tehnokratskim vizijama budunosti podrazumeva se utopijsko poverenje u tehnologiju kao sredstvo za postizanje savrenogN OVa U T O P I j a , s t r. 3 5

NIKOL a dEdI

58 Lakroa, Miel, New Age: ideologija novog doba, CLIO, Beograd, 2001, str.18 59 ibid., str. 16 60 Cloud, Dana L., Socialism of the Mind: the New Age of Post-Marxism u Simons, Herbert W. and Michael, Billig, After Postmodernism. Reconstructing Ideology Critique, SAGE Publications, London/Thousand Oaks/New Delhi, 1995, str. 222-251 61 Blow, R., Moronic convergence, The New Republic, no. 138, 1988, citirano iz Cloud, Dana L., op. cit.


NIKOL a dEdI

62 Segal, Howard P., The Technological Utopias, Corn, Joseph J. (ed.), Imagining Tomorow: History, Technology and The American Future, MIT Press, Cambridge, 1986, http://web.mit.edu/m-i-t/science_fiction/jenkins/jenkins_1.html, pristupljeno 5. I 2007. 63 Technocracy Study Course, Technocracy Inc, Electronic Edition, Edmonton, 2004, str. 232, www.technocracyinc.org, pristupljeno januara 2007. 64 McLuhan, Marshall, Understanding Media. The extensions of man, Routledge, London and New York, 2003.

65 World Transhumanist Association, FAQ, http://transhumanism.org/index.php/ WTA/faq/, pristupljeno januara 2007; za kritiku transhumanizma videti: iek, Slavoj, Bez seksa, molim, mi smo postljudi!, Prelom (1), Beograd, jun 2001, str. 152-158


drutva u blioj ili daljoj budunosti. Tehno-utopije poivaju na veri u progres koji je uvek pre svega tehnoloki, a koji e reiti probleme kao to su siromatvo, zagaenost, rat, bolesti, pa ak i smrt. Rezultat povezivanja svih sektora tehnoloke utopije bili bi divno efikasni transportni i komunikacioni sistemi, koji rade skoro iskljuivo na elektricitetu. Ovi sistemi bi omoguili iroko rasejanim graanima da ive i rade gde god to izaberu. Kao to napominje jedan od njih, praktino bismo eliminisali razdaljine. Potencijalna sredstva transporta bi ukljuivala i automobile, vozove, podzemne eleznice, brodove, avione, ak i pokretne trotoare. Sredstva komunikacije bi ukljuivala i pneumatske potanske cevi, telefone, telegrafe, radio aparate, i mehaniki sklopljene novine.62 Tehno-utopije e se javiti pre svega tokom dvadesetog veka, a meu prvim ovakvim utopijama jeste svakako doktrina tzv. Tehnokratskog pokreta u Americi koji se javlja tridesetih godina. Osnovni ciljevi pokreta bie da na osnovu dostignua nauke i tehnologije: a) obezbedi kontinuiranu distribuciju dobara i usluga svakom lanu populacije, b) omogui da sva dobra i usluge budu vrednovana putem jednog fizikog imenitelja, c) omogui postavljanje standarda ivota celokupnog drutva kao nezavisne varijable, i d) obezbedi kontinuiranu ravnoteu izmeu proizvodnje i potronje.63 Pokret e se zalagati za ukidanje novca kao osnovnog sredstva robne razmene i njegovu zamenu ravnomernom raspodelom energije svim lanovima drutva, kao i za ukidanje gradova i stvaranje novog, centralistiki voenog Tehnokratskog drutva koje e biti organizovano po principu tehnoloke organizacije rada. Ipak, tehno-utopije svoj vrhunac doivljavaju devedesetih godina sa razvojem novih digitalnih tehnologija i, pre svega, interneta. Karakteristina je doktrina npr. kalifornijskog magazina Wired, pokrenutog 1993. godine, koji e poivati na makluanovskoj tezi o globalnom selu64: nove tehnologije e doprineti oslobaanju pojedinca pogotovu zahvaljujui odbacivanju centralizma dravne birokratije. Tehno-utopije devedesetih naputaju ideju centralistiki voene socijalne drave, prihvataju ideju globalnog slobodnog trita, insistiraju na dekonstruisanju tradicionalnih drutvenih hijerarhija, radikalnom individualizmu i bekstvu iz gradova kao ostataka industrijskog doba u rizomatine prostore mree. Iako transcendira tradicionalne podele na levicu i desnicu, tehno-utopizam Wired-a se zalae za radikalni, (neo)liberalistiki trini koncept. Osnovni pojmovi ovakvih tehnokratskih vizija jesu globalno selo, elektronski autoput, informatiko doba,


virtuelna stvarnost, cyberspace, elektronske zajednice, elektronsko trite... Najzad, pojedine tehnokratske vizije idealne budunosti tee primeni nove tehnologije (pre svega genetike, kibernetike, nanotehnologija) koja e voditi modifikaciji, transformaciji i poboljanju ljudskog tela i ukidanju bolesti, ali i ukidanju rasnih, rodnih razlika, ak i smrti (transhumanizam, posthumanizam, post-darvinizam): Transhumanizam je nain miljenja o budunosti koje poiva na premisi da ljudska vrsta u svom sadanjem obliku ne predstavlja kraj naeg razvoja, ve pre njenu ranu fazu.65

NOVa UTOPIja POSTMarKSIzMa


2.

pojedinaca, ve posledica objektivnog istorijskog razvoja kapitalistikih odnosa i drutvenih antagonizama koje ovi proizvode; samim tim, prethodne utopije su mogle da kritikuju tadanji sistem proizvodnje i njegove posledice, ali ne i da ga objasne, odnosno objektivno spoznaju. To je postalo mogue tek sa pojavom marksistike teorije vika vrednosti. u tom smislu, marksizam prihvata revolucionarni karakter prethodnih utopija, ali ih istovremeno i transformie zbog otkria materijalistikog shvatanja istorije i spoznavanja sutine kapitalistikog naina proizvodnje koji poiva na viku vrednosti. u prvom poglavlju svoje studije Engels analizira dotadanju utopistiku literaturu. utopistika literatura jeste kritika jer napada sve osnove aktuelnog drutva, odnosno, ona prva otkriva klasne suprotnosti drutva i to kroz zahtev za ukidanjem suprotnosti grada i sela, ukidanjem porodice, privatne svojine, najamnog rada, kroz proglaavanje drutvene harmonije.67 Po Engelsu, Sen-Simon e prvi jasno izrei da politiko vladanje ljudima mora da se pretvori u upravljanje stvarima i rukovoenje procesima proizvodnje, odnosno da e klasna borba (oliena u sukobu ne samo plemstva i buroazije, ve i izmeu plemstva, buroazije i onih bez svojine) nuno dovesti do izumiranja kapitalistike drave; Furije e prvi dati dijalektiko sagledavanje istorije, odnosno tvrdie da se civilizacija, kroz protivurenosti koje stvara, nuno kree u pogrenom pravcu, te da svaka istorijska faza ima svoju uzlaznu, ali i silaznu putanju. Najzad, Robert Oven e prvi nainiti u praksi zaokret ka komunistikom drutvu i to kroz tvrenje da unutar aktuelnog drutvenog poretka svaki zahtev za socijalnom reformom biva onemoguen privatnim vlasnitvom, religijom i aktuelnim oblikom braka i porodice.68 Ipak, sa druge strane, socijal-utopizam i dalje predstavlja primer metafizikog idealizma: utopisti ne priznaju nikakav istorijski razvitak i stoga hoe da naciju odmah stave u komunistiko stanje i ne vodei politiku do cilja, gde e se njena pitanja sama reiti. Oni, istina, razumeju zato se radnik revoltira protiv buruja, ali to ogorenje, koje je ipak, jedino to radnika vodi napred, smatraju neplodnim i propovedaju nekakvu filantropiju i optu ljubav, to je za englesku stvarnost jo mnogo neplodnije. Oni priznaju samo psiholoki razvitak, razvitak apstraktnog oveka koji stoji izvan svake veze s prolou, mada itav svet a s njim i pojedinac ovek poiva na prolosti. Stoga su oni suvie ueni, suvie metafiziari i malo uspevaju.69 Marksistika kritika pojma utopije stoga67 Marks, Karl i Fridrih Engels , Manifest komunistike partije, Komunist, Beograd, 1976. 68 Engels, Friedrich, Socialisme utopique et socialisme scientifique, Dietz Verlag, Berlin, 1980. 69 Engels, Fridrih, Poloaj radnike klase u Engleskoj, Kultura, Beograd, 1951, str. 265

2.1 :

Od utopije ka marksistikom projektu


66 Engels, Friedrich, Socialisme utopique et socialisme scientifique, Dietz Verlag, Berlin 1980; prevod: Engels, Fridrih, Razvitak socijalizma od utopije do nauke, Prosveta, Beograd, 1983.

NIKOL a dEdI

Delimian odgovor se moe nai u kratkoj Engelsovoj /Friedrich Engels/ studiji Razvitak socijalizma od utopije do nauke.66 Engels u svojoj knjizi analizira odnos marksizma prema klasinim utopijama (pre svega Sen-Simona, Furijea i Ovena); njegova osnovna teza jeste da socijalizam nije otkrie


Odnos marksizma prema tradicionalnim utopijama jeste dvojak: sa jedne strane marksizam priznaje kritiku stranu socijal-utopizma devetnaestog veka, ali istovremeno kritikuje utopizam zbog odsustva materijalistikog utemeljenja tadanje socijalistike literature. Na taj nain je Marksova / Karl Marx/ ideja radnike revolucije zapala u svojevrsnu kontradikciju: originalno, Marks svoje revolucionarne postavke nije doivljavao kao utopiju poto izvorni marksistiki sistem miljenja sebe tretira kao konkretnu, materijalistiku, istorijsku analizu materijalnih uslova i okolnosti drutvenih procesa, ali retrospektivno, u svom neuspenom sukobu sa kapitalizmom, Marksove postavke se interpretiraju kao utopija. Problem koji se ovde namee jeste pitanje na koji nain je i da li je ovaj antiutopijski-ali-ipak-utopijski element, odnosno kontradikcija marksistikog projekta, bila prepoznata od strane njenih tvoraca?


poiva na: 1. kritici idealizma i ideologije (Marks npr. ne pravi direktnu razliku izmeu filozofskog idealizma i ideologije u politikom smislu), 2. interpretaciji kapitalistikog poretka kao sistema proetog klasnim antagonizmima, 3. razradi marksistikog istoricizma koji istoriju sagledava u postepenom razvoju od feudalizma, preko manufakturne proizvodnje, do industrijskog kapitalizma, a koji u budunosti treba da bude zamenjen besklasnim komunistikim drutvom. Stoga je unutar marksizma, sasvim okvirno - barem kada je u pitanju odnos prema utopiji - mogue izdvojiti dva momenta: kritiki, iz koga proizilazi kritika idealizma prethodnih utopijskih projekcija idealnog drutva, i projektivni, iz koga proizilazi nadovezivanje na kritike potencijale ranijih utopija, ali uz definitivno emancipovanje pojma utopije od prostornih metafora i njihova zamena interpretacijom utopije kao temporalne sukcesije. Mogue je rei da je marksizam, u svom najklasinijem obliku (tj. marksizam Marksa i Engelsa) definitivno napravio zaokret od ideje utopije ka ideji projekta. Prvi element marksistike kritike klasinih utopija jeste kritika idealizma, odnosno ideologije. Za Marksa i Engelsa utopije su ideoloke, a ne objektivno-materijalistike. u klasinom marksizmu pod ideologijom se podrazumeva proces koji takozvani mislilac vri dodue svjesno, ali s krivom svijeu. Stvarne snage koje ga pokreu ostaju mu nepoznate, inae to ne bi bio ideoloki proces. On zamilja krive ili prividne pokretake snage. Poto je to proces miljenja, on izvodi njegovu sadrinu kao i njegov oblik iz istog miljenja, ili sopstvenog ili svojih prethodnika. On operie golim misaonim materijalom, koji bez daljega uzima kao da je proizveden miljenjem, i ne provjerava ga inae dalje na nekom udaljenijem procesu koji je nezavisan od miljenja. To je njemu samo po sebi razumljivo, poto mu se ini da je svako ljudsko djelanje, zato to je nastalo posredstvom miljenja, u posljednjoj instanci i zasnovano na miljenju.70 Osnovna ideoloka tvorevina savremenog drutva jeste drava koja postaje samostalna u odnosu na drutvo, te specifian organ odreene klase koja putem drave ostvaruje optu politiku vlast. Drava je ideoloka tvorevina bez presedana jer preko dravnog, a posebno privatnog prava u potpunosti brie granicu izmeu vlasti i ekonomskih injenica: poto ekonomske injenice uzimaju oblik pravnih motiva, da bi dobile zakonsku sankciju pravni oblik postaje sve, a ekonomski nita. Drugim reima, dravno i privatno pravo tretiraju se kao dve samostalne oblasti koje se istorijski nezavisno razvijaju i koje zamagljuju sve ostale drutvene protivurenosti. Iz ovoga proizilaze ideologije na viem stupnju, tj. ideologije koje se jo vie udaljavaju od materijalne, ekonomske osnove, a koje zadobijaju oblik70 Engels, Fridrih, Pismo F. Meringu, London, 14. jula 1893. u Marks, Karl, Fridrih Engels, O istorijskom materijalizmu, Svjetlost, Sarajevo, 1973, str. 153-174

morala, filozofije ili religije.71 Tradicionalne utopije jesu ideoloke forme jer: a) ne prepoznaju svoju vezu sa konkretnim materijalnim oblicima drutvenih odnosa, b) umesto istorijskih uslova osloboenja izdvajaju fantastine i c) umesto postepenog organizovanja proleterijata u klasu plasiraju izmiljeno organizovanje drutva. Stoga je neophodno zasnovati ne utopijsku, ve kritiko-materijalistiku teoriju globalne drutvene emancipacije; drugim reima, marksizam pokuava da ukae na unutranji karakter kapitalistikog sistema, te da iz ove analize kapitalistiku proizvodnju pokae u svom istorijskom kontekstu i samim tim ukae i na nunost njene propasti. Drugi element kritike klasinih utopija stoga jeste razrada teorije vika vrednosti, odnosno dokazivanje da je prisvajanje neplaenog rada osnovni oblik kapitalistikog modela proizvodnje i socijalne eksploatacije: kapitalista iz radne snage dobija veu vrednost nego to je za nju platio kao robu i iz tog vika vrednosti nastaje opta akumulacija kapitala od strane vladajuih klasa. Ovu analizu Marks zapoinje raspravom o prirodi robe: roba je predmet koji zadovoljava ljudske potrebe, pri emu se razlikuju: upotrebna vrednost koja predstavlja kvalitativni aspekt robe i prometna vrednost koja predstavlja kvantitativni aspekt robe i koji zavisi od koliine rada uloenog u proizvodnji robe, bez obzira na kvalitet.72 Opti ekvivalent vrednosti svih roba jeste novac (tj. vrednost pojedine robe je data kroz cenu); poslednji proizvod robnog prometa je novac, pri emu je ovo i prvi oblik u kome se javlja kapital. Kapital (tj. viak vrednosti) nastaje kroz pretvaranje novca u robu, te zatim ponovnim pretvaranjem robe u novac (krajnji cilj robne razmene nije upotrebna vrednost robe, ve obrt i poveanje novca). Pri tome, Marks izdvaja dva osnovna oblika vika vrednosti: apsolutni viak vrednosti koji zavisi od stepena iskorienosti radne snage u proizvodnom procesu, odnosno najee produenja radnog dana; relativni viak vrednosti nastaje iz promene u procesu proizvodnje koja skrauje potrebno radno vreme (kroz razvoj tehnologije, npr.). Ova promena sniava cene robe, ali i vrednost radne snage, a poveava viak vrednosti. Viak vrednosti je tako osnovni element klasne eksploatacije na kome poiva itav kapitalistiki sistem proizvodnje. Razvoj proizvodne tehnologije tako podrazumeva istiskivanje sve veeg broja radnika iz proizvodnog procesa i stvaranje mase najamnih radnika koja prevazilazi potrebe kapitala za radom i koja postaje raspoloiva onda kada industrija radi punom parom, odnosno postaje nepotrebna im nastupi kriza. A kriza je element na kome se reprodukuje kapitalistiki sistem: preterana proizvodnja71 Engels, Fridrih, Ludvig Fojerbah i kraj klasine nemake filozofije, Marks, Karl, Fridrih Engels, op. cit., str. 103-149; videti i Marks, Karl, Fridrih Engels, Nemaka ideologija, Kultura, Beograd, 1964. 72 Marks, Karl, Kapital, tom I, Kultura, Beograd, 1947.


NIKOL a dEdI



robe dovodi do koenja u procesu njene razmene; sredstvo razmene, novac, postaje konica te iste razmene - nastaje kriza zbog izobilja koja se razreava kada nagomilana masa robe bude postepeno rasprodata uz snienje cena. Kapitalizam tako nema normalno, uravnoteeno stanje; kapitalizam poiva na konstantnom produkovanju kriza. Ove krize sa jedne strane dovode do udruivanja kapitalista, krupnih proizvoaa u trustove, saveze, radi regulisanja procesa proizvodnje. Ovo udruivanje dovodi najzad do jaanja drave koja, da bi razreila krizu, u svoje ruke preuzima rukovoenje proizvodnjom. Jaanje drave uslovljava, naravno, i jaanje svih njenih ideolokih nadgradnji. Ipak, nasuprot ovome, kriza kapitalizma uslovljava i jaanje proleterijata koji e u jednom trenutku morati da preuzme dravnu vlast, da sredstva za proizvodnju svrsta u dravno vlasnitvo i, na kraju, kroz ukidanje klasnih suprotnosti ukine i sebe kao proletarijat i dravu kao takvu. Marksizam, na taj nain, umesto fantastine, izmatane predstave nekog idealnog drutva (to je osnovno polazite klasinog odreenja utopije) koncept drutvene emancipacije izvodi iz konkretne analize aktuelnih odnosa proizvodnje. Novo drutvo, lieno antagonizama, krajnji je proizvod objektivnog istorijskog procesa. Trei element kritike utopizma je razrada materijalistikog koncepta istorije, odnosno zasnivanje marksistikog istoricizma: u srednjem veku postoji samo sitna proizvodnja koja poiva na vlasnitvu radnika nad sredstvima za proizvodnju (zemljoradnja, zanat); u manufakturnoj proizvodnji dolazi do kombinacije (spajanja) samostalnih zanata i razbijanja proizvodnje na posebne, specijalizovane operacije; razvijeni kapitalistiki model pretvara manufakture, zahvaljujui razvoju mainerije (tj. sredstava za proizvodnju) u krupnu industriju koja proizvodi permanentni konflikt (antagonizam) izmeu proizvodnih sredstava i odnosa proizvodnje; novo socijalistiko drutvo jeste produkt, direktna posledica ovog antagonizma. u marksizmu je, dakle, prostorni koncept utopije zamenjen temporalnim konceptom projekta kroz: 1. tvrenje da je postojanje klasa povezano samo sa odreenim istorijskim fazama razvitka proizvodnje; 2. da klasna borba neminovno vodi diktaturi proleterijata; 3. da ta diktatura ini samo prelaz ka ukidanju svih klasa i ka besklasnom drutvu (tj. socijalizam je prelazni oblik ka komunistikom drutvu lienom svih antagonizama).73 Odnosno, po Marksu: Na izvesnom stupnju svoga razvitka dolaze materijalne proizvodne snage drutva u protivreje s postojeim odnosima proizvodnje, ili, to je samo pravni izraz za to, sa odnosima svojine u ijem su se okviru dotle kretale. Iz oblika razvijanja proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove okove. Tada nastupa73 Marks, Karl, Pismo J. Vajdemajeru, London, 5. marta 1852. u Marks, Karl i Fridrih Engels, O istorijskom materijalizmu, op.cit.

epoha socijalne revolucije. S promjenom ekonomske osnove vri se sporije ili bre prevrat itave ogromne nadgradnje... Buroaski odnosi proizvodnje jesu posljednji antagonistiki oblik drutvenog procesa proizvodnje, ne antagonistiki u smislu individualnog antagonizma, nego antagonizma koji potjee iz drutvenih ivotnih uvjeta individua, ali u isti mah proizvodne snage koje se razvijaju u krilu buroaskog drutva stvaraju materijalne uvjete za rjeenje toga antagonizma.74 Marksistika projekcija besklasnog, savrenog drutva, za razliku od klasinih primera utopijskog anra tako poiva na: 1. tvrenju da u svome razvoju proizvodne snage dostiu takav stupanj da donose samo drutvenu nesreu, odnosno da u pitanju nisu vie proizvodne snage, ve razorne snage (mainerija i novac); zajedno sa ovim razvojem dolazi do nastanka klase koja podnosi sve terete drutva, ali ne koristi ni jednu njegovu prednost, klase koja je iz drutva istisnuta i prisiljena na najodluniji protivstav prema svim drugim klasama i koja ini veinu drutva, te od koje potie svest o nunosti korenitog preokreta, odnosno revolucije. 2. Aktuelni drutveni uslovi jesu uslovi vladavine jedne odreene klase drutva, ija drutvena mo (zasnovana na aktuelnim formama vlasnitva) ima svoj praktino-idealistiki izraz u odgovarajuoj dravnoj formi; svaka revolucionarna delatnost je usmerena na borbu protiv te klase. 3. u svim dosadanjim revolucijama je karakter delatnosti ostajao uvek netaknut, t

Documents

Utopija Final Mala