Ulix

Весна Мићић Филозофски факултет Источно Сарајевo

УДК: 821.111.09

СПЕЦИФИЧНОСТИ ПОЕТИКЕ РОМАНA УЛИКС

Апстракт: У раду се кроз анализу основних умјетничких својстава структуре романа Уликс покушава показати зашто се он сматра репрезентативним авангардним дјелом у коме се могу идентификовати све важније карактеристике водећих књижевно-умјетничких покрета који се јављају у првим деценијама 20. вијека. Иако је својим појављивањем изазвао бројне полемике, овај роман постао је парадигма за многе потоње европске романсијере. Бројне су књижевне иновације које је Џојс примијенио и усавршио при писању овог комплексног и многозначног дјела, а најважније су, свакако, технике унутрашњег монолога и тока свијести, симултанизација и синхронизација приповиједања, а, с тим у вези, и полифонична структура.

Кључне ријечи: натурализам, симболизам, романескна структура, мит, приповједачки поступак, симултанизација, синхронизација, стил, унутрашњи монолог, ток свијести

Уликс Џејмса Џојса представља једно од најзначајнијих и нају-

тицајнијих дјела модерне романсијерске продукције 20. вијека.1 Насу-прот томе, у вријеме када је Уликс први пут објављен2, ријетки су били проницљиви критичари који су одмах препознали његову праву умјет-

1 Према бројним релевантним анкетама спроведеним крајем прошлог миленијума, Уликс је најбољи роман 20. вијека, а претпоставка је да би његове богате стилске и структурне особености, требало да издрже испит времена и да му сачувају углед и у будућности. 2 Роман Уликс настајао је у периоду од 1914. до 1921. године у Трсту, Цириху и Паризу, али је већ априлу 1918, почело објављивање појединачних епозида у америчком часопису "Мала ревија", с намјером да се роман до краја презентује читаоцима у наставцима, али како је послије појаве тринаесте и дијела четрнаесте епизоде, даље публиковање у Америци је било забрањено, преостали дио романа публикован је у наставцима у енглеском часопису "Егоист" током 1919. године. Џојс, међутим, дуго није могао да на енглеском говорном подручју нађе издавача који би у цјелини објавио његов роман. Тек у фебруару 1922. г. роман је облику књиге објављен у Паризу у енглеском оригиналу. Неколико мјесеци касније Уликс је објављен и у Лондону, али је тираж дјелимично заплијењен. У Америци је судска одлука којом се забрањује објављивање Уликса била и даље на снази, премда су се почела појављивати пиратска издања. Петнаестогодишљи спор окончан је крајем 1933. године, када је судија Џон М. Вулзи донио чувену пресуду којом се Уликс ослобађа оптужби за порнографију и дозвољава његово објављивање у САД.

Специфичности поетике романa Уликс

320

ничку вриједност3. У највећем броју првобитних новинских приказа, роман је осуђиван као скандалозан, ласциван, непристојан или порно-графски, а Џојс као неморална, бестидна особа, дегенерик, лудак и слично. Чини се, међутим, да су управо те скандалозне реакције имале повољан рекламни ефекат, будући да је Уликс из године у годину сти-цао све бољу репутација међу читалачком публиком. При том је по-стао посебно изазован за бројне интерпретаторе који су настојали да објасне његову сложену структуру, затим новине у приповједачком поступку, митску паралелу са Одисејом, те многобројне алузије и ре-минисценције4. Занимљиво је да се о код нас, такође, писало о Улик-су, и то скоро три деценије прије него што је био објављен његов превод на српско-хрватском језику.5 Вјероватно је основни разлог пр-вобитно слабе рецепције романа Уликс било то што је снажно пробио "хоризонт очекивања"6, па је читалачкој публици требало дуго времена како би, сумирајући претходна искуства, могла постепено да га при-хвати. Временом, та рецепција била је све боља, да би од шездесетих година двадесетог вијека, широм свијета, почела права експанзија у превођењу и проучавању Уликса, али и других Џојсових дјела.

Тако је 1957. године први пут објављен превод Уликса на срп-ско-хрватски језик, а аутор тог превода је хрватски преводилац Златко Горјан. Горјанов превод годинама је био једини превод Уликса досту-пан читаоцима српско-хрватског говорног подручја, али како је рађен

3 Види: Ezra Pound: "Pan̉ s Letter" (The Dial, 1922), Literary Esseys of Ezra Pound, Lon-don, 1954; T.S. Eliot: "Ulysses: Order and Myth" (The Dial, 1923), James Joyce: Two De-cades of Criticism, ed. S. Givens, New York, 1948. 4 Из тог времена потиче неколико књига које се и данас у свијету сматрају незаобилазном литературом када је ријеч о Џојсу и његовом роману Уликсу. То су исцрпне студије Стјуарта Гилберта, Харија Левина,Т. С. Елиота, Ричарда Елмана, Вилијама Јорка Тиндала и др. [Види: Stuart Gilbert, James Joyce`s Ulysses, London 1930; Harry Levin, James Joycе: A Critical Introducion, Norfolk, Conn., 1941; Introducing James Joyce, ed. by T.S. Eliot (1942); Richard Ellman, James Joyce, 1959; William York Tindall James Joyce: His Way of Interpreting the Modern World (1950), A Reader's Guide to James Joyce (1959), and The Joyce Country (1960)]. Нажалост, ове књиге нису преведене на српски језик. 5 Примјера ради, Растко Петровић је 1931. године у оквиру низа чланака које је обја-вио у часопису "Време", писао и о Џојсу:"Савремени енглески роман и комплекс личности" и "Научно-филозофски експеримент и велики савремени роман, Џојс, Пруст, Хаксли". Такође, Новак Симић је 1932. објавио рад о Уликсу (Види: Новак Симић: "James Joyce", Хрватско коло, Загреб, 1932, књ. XIII, str. 203-215). 6 Назив "хоризонт очекивања" потиче од Ханса Роберта Јауса и налази се у основи његове "естетике рецепције", а под њим се подразумијева спремност читалачке публике да, на основу свог претходног познавања књижевности, на одређен начин реципира, прихвати, ново дјело. (Види: Ханс Роберт Јаус, Естетика рецепције, Београд, 1978).

Весна Мићић

321

уз консултовање неколико претходно објављених превода на другим европским језицима, то је подразумијевало и честа одступања од ори-гиналног текста, што је, коначно, резултирало многим грешкама у зна-чењу појединих ријечи и реченица. Дакле, с обзиром на то да је Горја-нов превод Уликса био дјелимично посредан, поставља се питање ње-говог квалитета. На други превод Уликса на српско-хрватски језик че-кало се све до 1991. године, када је, пред само избијање ратних сукоба и распад тадашње СФРЈ публиковано ново издање Уликса, али поново у преводу хрватског преводиоца - Луке Паљетка. Из више разлога, ни овај превод није постигао запаженије резултате од претходног. Имају-ћи у виду значај превода као литерарног посредника између двије на-ционалне књижевности и кључног фактора за рецепцију неког писца у новој књижевној средини, слободни смо закључити да роман Уликс на овим просторима није наишао на најбољи пријем, првенствено јер су представе читалаца биле додатно искривљене због непостојања сасвим адекватног и прихватљивог превода. То је, вјероватно, био један од разлога зашто се на овим просторима о Уликсу и није тако много писа-ло, нарочито, ако имамо у виду његов значај у књижевноисторијском ланцу модерних романа 20. вијека, као и чињеницу да су ријетки пи-сци који су у толикој мјери побудили пажњу књижене критике широм свијета, као што је Џејмс Џојс.Тек након што је 2001. године Уликс, први пут објављен на српском језику, у преводу Зорана Пауновића и у издању ЦИД-а, читалачка публика српског говорног подручја коначно је добила добар превод овог романа, пропраћен опсежним и вриједним коментарима, који умногоме олакшавају рецепцију дјела. Пауновићев превод је одлично оцијењен, а то је потврдио и пораст интересовања чи-талаца, тако да се већ 2003. године у издању "Геопоетике", са потписом истог преводиоца појавило још једно издање Уликса на српском језику, али незнатно "поправљено" у односу на претходно. То је уједно пред-стављало и велики подстрек како за оне који су раније и послије низа покушаја, одустајали од читања Уликса, тако и за будуће генерације чи-талаца и проучавалаца Џојсовог дјела. Но и поред свега треба имати у виду да Уликс није роман који је могуће читати као „традиционални роман“ будући да захтјева једно "ново" читање, односно, упорно и па-жљиво ишчитавање текста, које ће постепено довести и до његовог ра-зумијевања.

***

Роман Уликс структурно и стилски обједињава све важније крак-теристике водећих књижевно-умјетничких покрета који се јављају у пр-вим деценијама 20. вијека, те се због тога сматра репрезентативним дје-лом европске авангарде. Уопштено гледајући, Уликс је настао у знаку


322

радикално нових приповједачких поступака. Џојс, међутим, није то-ком рада на њему у потпуности одбацио ни достигнућа претходне романсијерске традиције, како се то у литератури обично истиче. Напротив, Џојс је имао књижевне узоре и то није скривао, али је пронашао модус да умјетничке подстицаје, које је проналазио у дје-лима претходника, искористи на сасвим оригиналан и нов начин. Тако, рецимо, Џојсов приповједачки поступак у Уликсу, посматран са једног аспекта, има коријене у поетици Гистава Флобера, и нешто мла-ђег, Емила Золе, најпознатијег француског натуралисте.7 У том смислу у литератури се често говори о флоберовско-золинском начину припови-једања. Под њим се се подразумијева повлачење приповједача комента-тора из текста и непосредно излагање приповједачке грађе као у драми (демонстрацијом дијалога и монолога) потом, увођење у роман обичних личности из свакодневног живота, које су изгубиле изглед типичних фигура својствених реалистичкој књижевности, као и заузимање кри-тичког става према модерном грађанском друштву уз објективно, де-таљно и цјеловито приказивање ствари и појава, што је, иначе, свој-ствено натуралистичким ауторима. Ипак, Џојс нас уводи директно у свијест својих личности служећи се методима који су Флоберу и Золи били страни – методима симболизма. У том контексту, поменућемо мишљење Едмунда Вилсона (које је само једно у низу сличних у студи-јама многобројних критичара) према коме је Џојс у Уликсу "искористио уједно, онако како ниједан писац пре тога није ни помислио да учини, могућности и симболизма и натурализма".8

Иако је радња Уликса заснована на натуралистичкој и крајње баналној причи - дешава се у Даблину, од 8 ујутро 16. јуна 1904. године, до три сата послије поноћи сутрадан, 17. јуна и обухвата уобичајну, животну свакодневницу главних ликова романа Стивена Дедалуса и Леополда Блума - она не утиче битно на умјетничку вриједност романа и његов смисао. Наиме, док у традиционалном роману углавном постоји одређена хијерархијска организација у избору и повезивању елемената који чине приповједачку грађу, јер се тежи занимљивом заплету, а на крају и логичном распелту радње, у Уликсу приповједачку грађу, углавном, чине небитне натуралистичке чињенице, које нису организоване тако да се радња интересантно и прогресивно развија. Упркос томе, овај обиман роман "са више од две стотине шездесет хиљада речи и вокабуларом од око

7 Џејмс Џојс се у вријеме студија заносио Золом и Ибзеном, односно натурализмом уопште и сматрао је да је једина и права задаћа књижевности да говори о аутентичним искуствима људи у одређеној средини. 8 Едмунд Вилсон: Акселов замак или о симболизму, Београд, Култура, 1964, стр. 169.


323

тридесет хиљада речи"9 признат је као значајно и умјетничи вриједно дјело због своје специфичне структуре, те иновативних приповједачких и стилских поступака, којима је наизглед тривијалној, натуралистички заснованој причи, дато веома комплексно значење.

Досадашња књижевно-историјска истраживања показала су да натуралистичка димензија романа Џојсовог романа обухвата бројне елементе документарног и аутобиографског карактера. Говорећи о документарним елементима у Уликсу, Иво Видан запажа:

"Документарна исцрпност Џојсове реконструкције знатно

надмашује програматске напоре једног Емила Золе. У том смислу, ако хоћемо, Уликс је врхунско дјело натурализма (он је то и по смионости којом се изражавају истине о човјеку које се чине неугодне, смијешне, бесрамне и срамотне). "10

Џојс је, међутим, за разлику од Золе, ту натуралистичку грађу

организовао у симболично-митском оквиру, тако да његов роман представља специфичну конструкцију натуралистичких и симболистичких елемената. Дакле, специфичност поетике романа Уликс огледа се у синтетичком спајању технике симболизма и натурализма. Овакав Џојсов књижевни поступак је донекле размљив ако имамо у виду да је Уликс објављен у вријеме најактивнијег дјеловања авангарде, а, како истиче Радован Вучковић, "авангардни покрети и нису ништа друго него мешавина састојака екстремног натурализма и исто тако радикалног симболизма у новој стилској и структурној варијанти."11

Већ сам наслов романа сугестивно упућује на његово симболично-митско значење. Уликс је, заправо, латинска верзија грчког имена Одисеј, што непосредно упућује на грчку митологију, односно, на познатог јунака Хомерових епова Илијада и Одисеја. У критичким текстовима општим мјестом је постао став о Уликсу као својеврсној пародији12 Одисеје, што се, заиста, нe може оспорити будући да су,

9 Владимир Набоков, Оглед о Џојсу, Београд, "Студентски културни центар", 1996, стр. 5. 10 Иво Видан: Романи струје свијести, Загреб, "Школска књига", 1971, стр. 58. 11 Радован Вучковић, Модерни роман двадесетог века, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2005, стр. 131. 12 Термин пародија (par odos грч. супротна пјесма) има дугу историју и првобитно је означавао импровизоване имитације Хомерових пјесама. Послије антике, пародија се у критици углавном одређивала као подругљива имитација, односно састав у прози или стиху у коме се свјесно, хиперболично карикирају карактеристичне особине умјетничког израза неког писца или дјела, затим неке књижевне врсте, стила епохе и сл., с намјером да изазову комичне ефекте. У новије вријеме пародија често означава и


324

првобитно, док је излазио часописно у наставцима, наслови његових појединачних епизода представљали реминисценције из овог Хомеровог епа.13 Уз то, неке изјаве самог Џојса и извјесни наговјештаји у роману, дали су основа успостављању паралелизма између ликова у Уликсу и у Одисеји, па је тако установљено да Леополду Блуму одговара лик Одисеја (Уликса), његовој жени Моли додијељена је улога Пенелопе, а Стивену Дедалусу улога Телемаха. Такође, и за поједине епизодне ликове из Уликса, установљени су паралелни ликови у Одисеји. Уопште, бројнe досадашњe анализе романа Уликс углавном су се сводиле на откривање блиских паралела са Одисејом, па су тако и за поједине догађаје у Уликсу пронађени аналогни догађаји у Одисеји. Уколико посматрамо Џојсов роман са овог аспекта, онда ћемо се сложити са запажањем Е. М. Мелетинског да "посезање за митом одиста постаје најважније допунско средство унутрашњег организовања сижеа у Улису".14 То, опет, подразумијева да би у току самог читања, а посебно тумачења романа Уликс, требало познавати бар општи оквир митске паралеле са Одисејом.

Уликс је подијељен на 18 поглавља (често називаних и епизодама), која су формално груписана у три веће цјелине (дијела). Први дио садржи прва три поглавља, други дио обухвата наредних девет поглавља (4-15), а у трећем дијелу су посљедња три поглавља (16-18). Оваква подјела, одговарала би Аристотеловој подјели радње у трагедији на пролог (почетна радња), еписодија (средња радња) и ексода (завршна радња), која се, у основи, временом проширила и на друге књижевне облике (драма, еп, роман, приповијетка). За разлику од Уликса, Одисеја нема овакву формалну подјелу, премда би такву подјелу билко могуће извршити груписањем постојећа 24 пјевања у одређене тематске цјелине које кореспондирају са три дијела (цјелине) Уликса. 15 својеврсан начин (технику) писања, без подругљиве намјере, а у циљу активирања нових могућности структурисања и умјетничке стилизације приповједачке грађе и језика књижевног дјела. 13(1) "Телемах", (2) "Нестор", (3) "Протеј", (4) "Калипса", (5) "Лотофази", (6) "Хад", (7) "Еол", (8) "Лестригонци", (9) "Сцила и Харибда", (10) "Лутајуће стијене", (11) "Сирене", (12) "Киклопи", (13) "Наусикаја", (14) "Волови сунца", (15) "Кирка", (16) "Еумеј", (17) "Итака" и (18) "Пенелопа". 14 Е. М. Мелетински, Поетика мита, Београд, Нолит, стр. 314. 15 Први, уводни дио Уликса чине прве три епизоде (поглавља), у којима се радња концентрише око Стивена Дедалуса, а може се посматрати паралелно са прва четири пјевања Одисеје, у којима је у средишња фигура Одисејев син Телемах. Дакле, прича у прва три поглавља Уликса односи се на догађаје у Хомеровом епу прије Одисејевог повратка на Итаку. У другом, средишњем дијелу Уликса, од 4. до 15. поглавља, у центру пажње је Јевреј мађарског поријекла Леополд Блум. Овај дио Џојсовог романа,


325

Још од раних критичких студија о Уликсу, у различитим варијацијама, протеже се схватање да је Џојс искористио прилику да пародирањем Одисеје, спроведе својеврсно разарање старог античког мита како би упечатљиво показао у шта је мит претворен у модерној стварности. Џојс је, заправо, пародирајући Одисеју, на извјестан начин истакао разлику између митске, узвишене, херојске прошлости и ружне, нехеројске и, у сваком погледу, деградиране садашњости у којој је дошло до распада породице и губитка истинске љубави, а истовремено до експанзије преваре, дволичности и лажи. У том смислу, Зоран Пауновић добро примјећује да је Џојсов Одисеј, Леополд Блум, далеко од Хомеровог јунака "исто онолико колико су даблинске крчме и јавне куће далеко од узвишеног хеленског свијета."16

Уколико узмемо у обзир и запажање Е. М. Мелетинског да су митолошке реминисценције, из Хомера и друге, врло често и чисто стилистички дате на пародичан начин, "намерно грубо и у поређењу са `гнусним` детаљима савременог живота и физиологије,"17 могли бисмо извести закључак да се у Уликсу могу разликовати два основна вида пародије која поизлазе из два начина пародирања -традиционалног и модерног. Џојс је много мање користио традиционалани поступак пародирања, јер његов циљ није био само да хиперболичним карикирањем имитира Одисеју, него да иновира структуру романа и на посебан начин стилизује умјетничку грађу, што је успио остварити, између осталог, модерним поступком пародирања. То је и један од разлога што Џојсов поступак пародирања не подсјећа на поступке какви су познати из раније објављених пародијских романа као што су, на примјер, Сервантесов Дон Кихот (1604), у коме се пародирају витешки романи или Филдингов роман Шамела (1741), који представља пародију Ричардсоновог "романа осјећајности" Памела (1741), који је, опет, подлегао пародији у Стерновом роману Тристрам Шенди (1760) итд.

У новије вријеме, међутим, све више књижевних критичара се дистанцира од једностраног тумачења Уликса као пародије на Хомерову заправо, представља паралелу са оним дијелом Хомеровог епа у коме је представљен Одисеј, његов боравак код Феачана и његове фантастичне пустоловине при повратку на Итаку (од 5. до 12. поглавља). Трећи дио Уликса чине посљедња три поглавља (16, 17, и 18.), а она кореспондирају са несразмјерно обимнијим и садржајнијим текстом Одисеје који обухвата чак једанаест пјевања (од 13. до 24. пјевања), у којима се говори о догађајима који су услиједили након Одисејевог повратка на Итаку (Одисејево прерушавање у просјака, сусрет са свирачем Еумејом, откривање сину Телемаху уз чију помоћ успијева да савлада све просце, обнављање везе са супругом Пенелопом, откривање оцу Лаерту). 16 Зоран Пауновић, Уликс Џејмса Џојса: митска узвишеност тривијалног. Поговор књизи: Џејмс Џојс, Уликс, Београд, "Геопоетика", 2003, стр. 779. 17 Е. М. Мелетински, нав. дјело, стр. 315.


326

Одисеју. Посебно треба поменути познатог руско-америчког књижевника и есејисту Владимира Набокова, који је у својој књизи о Оглед о Џојсу (наслов српског издања), у потпуности одбацио тумачење Уликса као блиске пародије на Одисеју, упутивши при том оштре замјерке критичарима који су се трудили да у сваком лику и призору Џојсовог романа, пронађу паралелу у Хомеровом епу. Према његовом мишљењу:

"Очигледно је да постоји врло мутан и уопштен хомерски ехо у теми о лутањима у Блумовом случају, што и наслов романа сугерише, као и то да има бројних класичних алузија међу многим алузијама током књиге, али би било потпуно губљење времена тражити блиске паралеле у сваком лику, у сваком призору у књизи. Нема ништа досадније од отегнуте и пригушене алегорије засноване на умногоме исцрпљеном миту."18

Своје ставове Набоков поткрепљује чињеницом да је Џојс након

што се његов роман први пут појавио у наставцима, нагло избацио псеудохомерске наслове својих поглавља "видевши ваљда шта су књишки и псеудокњишки мољци наумили да учине"19. Мишљење слично Набоковљевом, има и наш преводилац и англиста Зоран Пауновић, који, такође, не спори да постоји паралела између Хомеровог епа и Џојсовог романа, али истовремено сматра да су утицај и значај Одисеје прецијењени када је ријеч о структури Уликса:

"Нимало безначајна паралела с Хомеровим епом, дакле, постоји,

али се с данашње тачке гледишта све више чини да је много мање штетно занемарити је, него учитавати у њу превише. Такво окивање једним интерпретативним оквиром, ма како се Одисеја у овом случају чинила савршено подесном за савладавање сложеног романа какав је Уликс, најчешће се завршава несвесним насиљем над Џојсовим делом, трапавим сабијањем Уликса у Прокрустову постељу, уз непрекидно проналажење скривених значења, која се у таквим тумачењима множе и бујају до те мјере да на крају задовољном тумачу, сред мора ингениозно растумачених класичних и иних алузија остаје само једно питање на које не уме да одговори: ко то беше Леополд Блум?"20

Истина, према Џојсовој почетној замисли, веза са Хомеровим

митом требала је да има значајнију улогу. Тако је Џојс намјеравао да по угледу на структуру Одисеје напише 24 поглавља Уликса, али је ипак одустао од те идеје. Вјероватно није желио да се његов роман једнострано интерпретира као пародија на Одисеју и да се, у том 18 Владимир Набоков, нав. дјело, стр. 9. 19 Исто, стр. 10. 20 Зоран Пауновић, нав. дјело, стр. 776-777.


327

контексту, претјерано инсистира на утврђивању паралела између њих, а да се занемарују остали могући аспекти тумачења. С тим у вези треба истаћи запажање Е. М. Мелетинског да се у Уликсу "осим са Хомером употребљавају приближне немитолошке паралеле са субјективно-психолошки протумаченим Шекспировим драмама, са историјом Ирске и ирског национално - ослободилачког покрета и друге, које потичу како из митолошких, тако и из немитолошких извора."21 То је могуће уочити већ у првом поглављу Уликса, у коме се као актери радње појављују Бак Малиген, Стивен Дедалус, енглески студент Хејнс и стара мљекарица. Из њихове међусобне конверзације наговјештава се низ мотива који ће се у различитим варијантама понављати током читаве књиге.

Ти мотиви, како се може уочити, нису проистекли само из паралеле са Одисејом (иако се појављују алузије на овај Хомеров еп и уопште на Грчку22), него и из других извора, углавном оних које је уочио и Мелетински (субјективно протумачена Шекспирова дјела, историја Ирске...). Тако, на примјер, Малиген, говорећи Хејнсу о Стивену, истиче да "он алгебарски доказује да је Хамлетов унук Шекспиров деда, а да је он сам дух властитог оца"23, а потом Стивену шапће на ухо: "Јафете у потрази за оцем!"24, чиме алудира да је он, Стивен, Јафет у потрази за оцем25, што непосредно упућује на један од доминантних мотива у роману: потрагу сина за оцем. У истом поглављу, неколико тренутака касније, кроз ријечи Малигена, поново се потенцира исти мотив – однос оца и сина. Наиме, Малиген замишљено каже да је негдје читао теолошко тумачење "тога": "Идеја о Оцу и Сину. Син који се труди да пронађе заједнички језик са Оцем."26

Осим што је Стивен у роману пандан лику Телемаха и лику Јафета, (а и Телемах и Јафет, као што смо истакли, симбилично упућују на синове у потрази за својим очевима), он је истовремено и 21 Е. М. Мелетински, нав. дјело, стр. 317. 22 На примјер, Бак Малиген посматрајући море, говори Стивену: "Epi oinopa ponton" (што на грчком значи 'на мору као вино тамном' и једно од сталних поређења у Хомеровој Одисеји), и наставља: Ah Dedaluse, ti Grci! Moraću da te podučavam. Moraš da ih pročitaš u originalu! Thalatta! Thalatta! (грч. Море! Море!) Види: Џејмс Џојс, Уликс, стр.13.; Такође, у роману се, на примјер, помиње и omphalos (грч. пупак), а у Одисеји Хомер "пупком мора" назива Огигију, острво нимфе Калипсо на коме Одисеј застаје на почетку епа (Исто, стр.16) 23 Исто, стр. 27. 24 Исто. 25 Јафет је, по Библији, један од трију синова Ноиних и праотац Европљана; Јафет у потрази за оцем (1869), наслов је романа Федерика Маријата, у коме је доминантан мотив потраге сина за оцем 26 Џејмс Џојс, Уликс, стр. 27.


328

представник једног типичног ирског грађанина, који кроз бројне алузије осуђује и одбацује Енглеску и њену угњетачку, империјалну политику. С друге стране, Енглеска је асоцијативнно повезана са морем (Енглези су "господари мора"), које је, опет, симбол и асоцијација на мајку ("велика драга мати"; "наша моћна мати"27), па с тим у вези Енглеска и море асоцијативно упућују на Стивеново одбацивање мајке и њене посљедње жеље. Поред тога, ма колико парадоксално звучало, Стивен, иако је Ирац, кроз своја размишљања, на неки начин, одбацује и своју домовину Ирску, која је у његовој свијести симболично представљена у лику старе мљекарице ("убога старица" је један од метафоричних назива за Ирску).

Сви ти мотиви, асоцијације, алузије и симболи из првог поглавља, потврђују да су Џојсове намјере приликом писања Уликса биле много сложеније од пуког успостављања митолошких паралела са Одисејом, а о томе недвосмислено свједочи и писмо које је он, поводом Уликса, упутио италијанском критичару Карлу Линатију:

"То је еп о две расе (израиљској и ирској) и истовремено циклус

људског тела као и причица о једном дану (у животу). Одувек сам био опчињен Одисејевим ликом – још док сам био дечак. Замислите само, пре 15 година почео сам да га пишем као кратку причу за Даблинце! Радим само на овој књизи већ 7 година – ђаво да је носи! Она је такође и нека врста енциклопедије. Намера ми је била да транспонујем мит sub specie temporis nostri. Свака авантура (односно, сваки сат, сваки орган, свако умеће, узајамно су повезани у структурној схеми целине) треба не само да услови већ и да створи сопствену технику. Свака авантура је, такорећи, једна личност иако састављена од више личности – као што Тома Аквински приповеда о скупинама анђела."28

Да митолошки сиже није једино средство организовања

романескне структуре Уликса, свједочи и план (схема) романа који је Џојс направио 1921. године. Ту схему, он је презентовао појединим критичарима с намјером да им помогне да боље разумију фундаменталну структуру његовог монументалног дјела, а као резултат те узајамне сарадње настало је неколико исцрних студија које поуздано показују са колико дисциплинованости и систематичности је настајао Уликс. Наиме, Џојс је у тој схеми тачно назначио вријеме (сатницу) и мјеста у Даблину куда се личности крећу, а поједина поглавља означио је и према разним дијеловима људских органа, а истовремено и према врстама наука и умјетности, бојама, симболима и техникама у којима су

27 Иначе, вода је у традиционалној митологији симбол женског. 28Цитирано према: Дејвид Норис и Карл Флинт, нав. дјело, стр. 107.


329

написана. Најисцрпније податке о томе садржи књига: Stuart Gilbert, James Joyce`s Ulysses, London 1930, али како она није преведена на српски, а и у оригиналу је тешко доступна у нашим библиотекама, заинтересовани читаоци се о Џојсовој схеми Уликса могу информисати и из неколико других, лакше доступних извора.29 Ти извори довољно су илистартивни да би се показало са колико педантерије и амбициозности је Џојс радио на роману Уликс, а уједно они демантују и књижевне критичаре, који су истицали несређеност и хаотичност композиције Џојсовог романа. С тим у вези, с много више оправдања могли бисмо узети у обзир мишљење, које је још почетком тридесетих година прошлог вијека истакао Едмонд Вилсон, да Уликс "пати од превелике организованости а не од њеног одсуства."30

Осим што се у Џојсовом начину приповиједања у Уликсу могу уочити утицаји (подстицаји) Флобера и Золе, сама романескна структура указује и на трагове Достојевског, посебно ако имамо у виду схватања Михаила Бахтина о полифонијској структури романа Достојевског.31 Наиме, ако пажљиво анализирамо структуру романа Уликс, можемо уочити да је она полифонична (гр. поли- више; фоно-глас, звук). Примарно, термин полифонија потиче из музике и означава главно својство контрапункталне композиције, гдје се истовремено јавља више мелодија, које се повезују тако да извођене истовремено - складно звуче. По аналогији, у књижевности, полифоничност, у најширем смислу, означава повезање разноврсних, често супротстављених мотива, тема, идеја, осјећања, у хармоничну цјелину умјетничког дјела. Полифоничност композиције Џојсовог Уликса постигнута је на три основна начина: промјеном перспектива приповиједања од једног лика до другог (у том смислу и Михаил Бахтин у својој књизи Проблеми поетике Достојевског говори о полифоничности романа Браћа Карамазови), контрапунктирањем различитих тема и осјећања везаних за догађаје из садашњости и прошлости у складну романескну цјелину, као и контрапунктирањем различитих стилова. У цјелини гледајући, ипак, постоји битна разлика у полифонији тема, мотива, идеја, емоција, будући да Достојевски прати релативно равну линију развоја радње, док Џојс у Уликсу презентује радњу фрагментарно, јер се користи поступком симултанизације

29 Види и: http//:www.en.wikipedia.org/wiki/Glilbert_schema_for_Ulysses; http//:www. wikipedia.org/wiki/Linati_schema_for_Ulysses; Дејвид Норис и Карл Флинт, Џојс за почетнике, Хинаки, Београд, 2001, стр.112-113; Жак Пари: Џејмс Џојс њим самим, Београд, 1963, стр. 180-181. 30Едмонд Вилсон, нав. дјело, стр. 174. 31 Види: Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Београд, 1967.


330

приповиједачке грађе.32 Уз поступак симултанизације Џојс је веома вјешто користио и поступак синхронизације различитих догађаја. Шта је то синхронизација у једном књижевном дјелу, вјероватно је најбоље, а истовремено и најједноставније објаснио Владимир Набоков приликом своје интерпретације романа Уликс. Он сасвим поједностављено каже: "Ово је синхронизација: за време док се нешто дешава овде, друга ствар се дешава негде другде."33

За приповједачки поступак у Уликсу карактеристична је и техника враћања истог у кружној, прстенастој композицији. Наиме, у сваком поглављу се на неки начин обнавља један круг личности и мотива, а често се и у новој стилској варијанти сажето понавља оно што се већ одиграло. У том смислу четрнаесто поглавље (према Одисеји "Волови сунца") може се узети као парадигма свих осталих у Уликсу, јер се ту појављује већина ликова које смо на различитим мјестима (улица, плажа, школа, јавно купатило, гробље, ресторан, бар34) већ сретали током романа, а такође, понављају се и одређене теме, мотиви, фразе и изрази из претходних поглавља. Управо оваквим поступком обнављања сличног у кружној, прстенастој композицији омогућена је симултанизација и синхронизација приповиједања.

Пажљивијим праћењем радње Уликса могуће је закључити да је Џојс свој најбољи роман у цјелости сачинио од повратних тема и синхронизација тривијалних догађаја. Због тога су симултанизација и синхронизација приповиједања изузетно битна својства приповједачког поступка у овој књизи. Кроз читаво дјело бројни ликови, најчешће сасвим случајно, наилазе једни на друге, разилазе се, а затим се поново сусрећу лутајући кроз даблинску вреву. Међутим, колико год сва та кретања и окупљања бројних личности на јавним мјестима изгледала хаотично, Џојс никад не губи надзор над њима.

32 Симултанизам (лат. simul – заједно, истовремено) један је од најважнијих поступака у књижевности 20. вијека. Настао је у вријеме авангарде, а пропагирао га је најприје футуризам, а потом прихаватили и дадаизам и експресионизам. Симултанизам је настао као посљедица новог доживљавања времена и простора у ери интензивног технолошког напретка, јер су средствима модерне комуникације простор и вријеме савладани у толикој мјери да се неизбјежно наметала представа о истовремености свих збивања на свијету. Јаке умјетничке и техничке подстицаје симултанизму у књижевности да је развитак филма (филмске монтаже), који наглом измјеном различитих призора, без обзира на просторне или узрочне везе, спаја посве независне догађаје и радње. 33 Владинир Набоков, нав. дјело, стр. 74. 34 Оваква мјеста окупљања карактеристична су за авангардну прозу и драму, чиме је омогућено да се живот ликова представи у вреви градске свакодневнице, гдје међусобно долазе у додир сви са свима и комуницирају без посебних устручавања.


331

Многобројне симултанизације и синхронизације различитих сцена у роману Уликс одлично је уочио Владимир Набоков. Он је тежиште своје интерпретације Џојсовог романа ставио управо на уочавање и истицање појава које се синхроно и симултано одвијају, јер је у томе видио највећу књижевно-умјетничку вриједност Уликса и његову особеност у односу на друге дотада познате романе, а у Џојсу, као писцу видио је оно што други критичари нису – мајстора синхронизације. Нарочито детаљно Набоков говори о синхронизацији и симултанизацији догађаја у четрнаестом поглављу Уликса, гдје, према његовим ријечима, учествује чак педесет ликова. "Ови ликови се срећу, путеви им се укрштају, и то у најразноликијим могућим контрапунктима, слично монструозном развијању тема контрапункта у Флоберовој сцени пољопривредне изложбе у Госпођи Бовари. Тако је овдје синхронизација поступак."35

Најпозантији роман Џејмса Џојса није само посебно дјело по успјешно оствареној симулатнизацији и синхронизацији догађаја. Уликс је, засигурно, јединствен роман још више по томе што је свако од његових осамнаест поглавња компоновано у друкчијем стилу, што је и сам писац потврдио у поменутој схеми романа. Иако различити стилови доминирају појединим поглављима, што читаоцу није тешко да уочи, уз нужно поједностављивање, могуће је ипак издвојити четири главна стила која су карактеристична за начин приповиједања у роману Уликс.

Прву варијанту стила у роману Уликс једноставно можемо означити као уобичајен, свакидашњи стил, јер се углавном одликује објективним, јасним и логичним приповиједањем. Сходно томе, дијелови романа који су написани оваквим стилом, релативно се лако читају и схватају. Условно бисмо могли рећи да уобичајен, логичан стил преовладава у првом, четвртом и шестом поглављу, али се појављује и у појединим дијеловима осталих поглавља, гдје је најчешће у функцији реалистичко-натуралистичке дескрипције или ријетких коментара свезнајућег приповједача. Илустације ради, навешћемо два примјера оваквог начина приповиједања у Уликсу:

"Стамени, пуначки Бак Малиген појавио се на врху степеништа,

свечано носећи зделу сапунице на којој прекрштено беху положени огледалце и бритва. Жути кућни хаљетак, распасан, лако се надимао иза њега на благом јутарњем ваздуху..."36

35 Владимир Набоков, нав. дјело, стр. 71. 36 Џејмс Џојс, Уликс, стр. 11.


332

Или: "Мора се рећи да је господин Леополд Блум радо јео унутрашње

органе животиња. Волео је густу супу од живинских изнутрица, бобичаве желуце, пуњено печено срце, одреске џигерице пржене с презлама, пржену икру бакалара. Више од свега волео је овчије бубреге са роштиља, које су његова непца даривали финим, лаким укусом благо парфимисаног урина."37

Друга врста стилског израза у Уликсу произлази из поступка

пародирања који је Џојс, такође, мање или више користио готово у свим поглављима, а с обзиром да је као предмет пародирања узимао разнолике појаве, њихову пародијску инверзију морао је остваривати на различите начине. Осим пародије на Одисеју која је присутна у свим поглављима, ту су још и пародије на различите нероманескне форме (наслови из новина у седмом поглављу "Еол") или рецимо, на музичке облике (у једанаестом поглављу "Сирене"). Нарочито је необичан језик и стил у четрнаестом поглављу "Волови сунца". Премда током приповиједања тај језик доживљава сталне трансформације, он је неприличан ситуацији и темама о којима се ту расправља (рађање, плодност, контрацепција и сл.). Читалац који пред собом има роман Уликс у преводу Зорана Пауновића, могао би и сам да претпостави, на основу добро урађене стилизације архаичног језика, да је ту ријеч о некој врсти пародије, а уз помоћ богатих и опсежних коментара преводиоца, постаје потпуно јасно о каквој врсти пародије се ту ради. Наиме, ријеч је о пародији енглеских књижевних стилова и аутора од раних англосаксонских, преко стилова викторијанске епохе, до најновијих стилова (у коментарима се на примјер помињу имена: Џона Милтона, Данијела Дефоа, Чарлса Ламба, Дикенса и многих других познатих и мање познатих писаца). Нешто друкчије погледе о стилу четрнаестог поглавља Уликса, има Иво Видан. Он, наиме, сматра да: "Четрдесет одломака који сачињавају главни дио тога поглавља су пастиш (дакле прије имитација него ли напросто пародија) на низ различитих, али увијек одређених стилова из повијести енглеске прозе."38

Узећемо као примјер један пасус из овог поглавља, који проблематизује плодност и рађање:

"Блажена беше беба и пре рођења. У мајчиној материци блажена је

била. Шта год да се тада чинило, чинило се као ред. Постеља окружена

37 Исто, стр. 67. 38 Иво Видан, нав. дјело, стр. 35.


333

бабицама, здрава храна, најчистије пелене као да је порођај већ прошао све то мудро унапред припремљено: к томе и сви потребни лекови и хируршки инструменти потребни за ту прилику, а нису заборавили ни обиље забавних слика предела из различитих делова земаљског шара, уз ликове божанске и људске, које су бремените жене посматрале да би тако поспешиле излазак плода или олакшале себи у високом сунчаном удобном и лепом материнском дому када би осетиле да им је време да дођу и да ту пронађу себи постељу."39

На основу пропратног коментара преводиоца, сазнајемо да

наведени одломак представља пародију "алтернативног стила англосаксонске прозе (посебно Елфрика /955-1022/, водећег прозног писца свога доба), као и и англосаксонских елегија, (посебно оне под насловом `Потукач`/око 975)."40

Као трећа варијанта изражавања у роману Уликсу, може се издвојити асоцијативни, сажети и вишесмислени стил, који се одликује непотпуним приповиједањем, разбијеним реченицама, присуством бројних цитата, алузија, реминисценција и страних израза. Овај стил је можда и најкарактеристичнији за роман Уликс као цјелину. Најчешће је у функцији унутрашњег монолога и тока свијести. Сходно томе, овај стил посебно доминира у трећем и осамнаестом поглављу романа. Треће поглавље, условно говорећи, једно је од најтежих књизи, јер прати велику навалу различитих мисли које се смјењују и преплићу у свијести Стивена Дедалуса, почев од реминисценција на догађаје и личности из његовог прошлог живота, преко бројних асоцијација и података из разних области науке, филозофије, теологиоје, књижевности, историје и културе. На примјер:

"Неминовна условност видљивог: макар то ако ништа друго,

мисао у очима створена. Потписи свих ствари које ја овде треба да прочитам, морска икра и морске траве, плима која надолази, ова натрула чизма. Слинавозелено, плавосребрно, рђавоцрвено: обојени знакови. Границе прозирног. Но он додаје: у телима. Тада је постао свестан њихових тела пре њихових боја. Како? Тако што је главом треснуо о њих, свакако. Само полако. Био је ћелав и био је милионер, maestro di color che sano. Граница прозирног у. Зашто у? Прозирно, непрозирно. Ако можеш да протуриш пет прстију, онда је то капија, а ако не, онда су врата. Затвори очи и гледај."41

У Уликсу има много сличних примјера тока свијести, гдје читалац најчешће само на основу пропратних коментара преводиоца или

39 Џејмс Џојс, Уликс, стр. 400-401. 40 Исто. 41 Исто, стр. 47.


334

адекватне литературе може спознати право значење текста. Такви примјери најбоље указују на мноштво различитих података из свих области знања, које је Џојс унио у свој роман, због чега се може рећи да је ријеч о дјелу код кога су интердисциплинарна и интертекстуална повезивања битна својства његове структуре.

Посљедње, осамнаесто поглавље Уликса у потпуности је написано без интерпункцијских знакова, у облику дугог, континуираног унутрашњег монолога и тока свијести Моли Блум. Она лежи у кревету и док чека да заспи, размишља о различитим стварима из свог живота, подстакнута свим оним што јој се дешавало у пртходних неколико сати. Моли је особа просјечног образовања и интелектуалних способности, а уз то, Џојс је овдје приказао изоловану од других ликова и појава које би могле на било који начин ометити њена размишљања, па је то основни разлог, што се упркос великој дужини и изостављању интерпункцијских знакова њен ток свијести може пратити прилично лако и један је од најјаснијих примјера тока свијести у цијелом роману:

"Да јер он никад није учинио тако нешто никада није затражио

доручак у кревету с два јајета још одонда у хотелу Siti arms када се правио да је болестан и говорио као болесник пренемагао се не би ли постао занимљив оној маторој вјештици госпођи Риордан и веровао да је успео да је обрлати а она нам није оставила ни цвоњка све је дала за покој ње и њене душе циција једна па њој је било жао и да да 4 пенија за шпиритус причала ми је о својим бољкама умела је та без краја и конца да наклапа о политици и земљотресима и крају света дај бар да се пре тога лепо проведемо сачувај ме боже кад би све жене биле такве да гунђају против купаћих костима и деколтираних хаљина све се бојим да би неко од ње то затражио да то обуче мислим да је била побожна због..."42

На крају, као један од основних стилова карактеристичних за

роман Уликс, може се издвојити поетско-лирски стил. Он није доминантан ни у једном поглављу, али га Џојс често користи као неку врсту прелаза између потпуно супротних стилова или када унутар поглавља у коме превладава одређени стил, интензивира атмосферу увођењем лирских одломака. С тим у вези, можемо разликовати и двије основне варијанте употребе поетско-лирског стила у роману.

Прва варијанта употребе поетско-лирског стила у роману Уликс је у функцији уобичајне лирске дескрипције и дочаравања атмосфере или емоција:

42 Исто, стр. 718. (види даље: 718-760).


335

"Један облак лагано поче да прекрива сунце, прекри га сасвим, осенчивши залив тамније зеленом бојом..."43

Или: "Зрнасти песак нестао је испод његових ногу. Сада су му чизме

газиле по влажном цоктавом глибу, шкољкама бритвашима, шљунку који је цвиле небројеним камичцима, дрвету расточеном црвима, потонула Армада. Острва нездравог песка чекала су да упију његове табане, одисала кружним задахом канализације, прамичак алги тињао је на морској ватри под буњиштем талога људског пепела..."44

Ова варијанта поетско-лирског стила најчешће је остварена у

облику лирски интонираних коментара који иду уз размишљања и поступке Стивена Дедалуса и, нешто рјеђе, Леополда Блума.

Друга карактеристична варијанта употребе овог стила у фунцкцији је прикривеног пародирања, за што упечатљиве примјере имамо у тринаестом поглављу романа ("Наусикаја"). Иначе, ово поглавље се, условно говорећи, састоји од два дијела која су различита по стилу. Први дио представља пародију на женске магазине и комерцијалну енглеску прозу, док је други дио исприповиједан из тачке гледишта Леополда Блума, претежним дијелом у техници тока свијести. Џојс се често служи поетско-лирским стилом у првом дијелу овог поглавља, пародирајући баналне лирске дескрипције из јефтиних сентименталних романа и сладуњавих, љубавних фељтона женских магазина, Тако, на примјер, он описује Сиси Кафри на сљедећи начин:

"Честитије створење још није ходало земљом, увек с осмејком у

оним некако циганским очима и с радосним речима на уснама боје зрелих трешања, девојка коју је свако морао волети." 45

Ефектну пародију на баналне лирске дескрипције такве

општепопуларне, али умјетнички безвриједне љубавне прозе, Џојс је постигао и у опису Герти Мекдауел:

"Воштана боја њеног лица била је готово спиритуална у својој

беспрекорној чистоти, премда је ружин пупољак њених усана заиста био прави Купидонов лук, антички савршен. Руке су јој биле алабастерске, прожете венама, прсти танки и бели колико год се то могло постићи употребом лумуновог сока, премда није било тачно да је у постељи носила

43 Исто, стр. 18 44 Исто, стр. 52. 45 Исто, стр. 365.


336

рукацице или прала ноге у млеку."46 Џојс се, међутим, не користи само дескриптивном функцијом је-

зика и описном нарацијом, него настоји да активира и звуковни потен-цијал ријечи. Он је, вјероватно, док је првих деценија 20. вијека живио и стварао у Паризу, који је у том периоду био центар нових умјетничких струјања, могао да увиди да се умјетничке вриједности модерне књи-жевности, највећин дијелом, налазе у самом језичком изразу, организа-цији и распореду структурних дијелова, а не у садржају. Наиме, као што се из претходног излагања може закључити, Џојс нема нарочито разви-јену способност имагинације када је ријеч о садржају књижевног дјела, али је зато изузетно креативан кад је ријеч о организације структуре и језичког израза . То је оно што је могао да усвоји само у париским умјетничким круговима гдје се много пажње поклањало на организацију и умјетничку стилизацију књижевне грађе. У том смислу није нимало неочекивано што се у Уликсу изражавање често своди на звуковну екс-пресију, што је какактеристично за дадаисте. Такав поступак посебно је уочљив у једанаестом поглављу (првобитно названом према Хомеровом епу "Сирене"), гдје наилазимо на различите ономатопејске узвике ("Звец звец звецка кочија"47; "Пфииит. Цвили ветрић пффит"48), затим на ем-фатичне и ритмичне фигуре ("Поред бронзе, поред злата, у зеленом мо-ру сенки. Блум. Стари Блум. Један тапка други лупка, куцтуц, куцку-руц."49), као и на бесмислене, неартикулисане вербалне конструкције од самих слова ("Недлчнне блаблатрућ"50). То су само неки од облика упо-требе звучних фигура у овом поглављу које, иначе, према суду критике, представља успио покушај да се књижевна проза организује у музичким облицима.

Прилично иновативан је и поступак обликовања ликова у ромну Уликс. Џојс, наиме, не даје директне и готове портрете личности, као што су то раније чинили реалисти, већ пушта да се поједини ликови сами развијају пошто их је поставио у роман као већ дефинисане. Поступак самокреирања ликова у Уликсу остварује се на различите начине, кроз дијалоге, полилоге, монологе, унутрашње монологе и токове свијести, па чак и путем снова, халуцинантних визија и сл. Тако на примјер, у петнаестом поглављу, у коме се стварност у потпуности преплиће са разним визијама и халуцинацијама јунака, писац успјешно активира тзв. "немушти језик" споразумијевања између духова људских

46 Исто, стр. 366. 47Џејмс Џојс, Уликс, стр. 274. 48 Исто, стр. 275. 49 Исто. 50 Исто, стр. 274.


337

бића (нпр. Леополд Блум успоставља дијалог са духом свога оца Рудолфа Вирага или, што је још необичније, са духом свога сина Рудија, док Стивен Дедалус "разговара" са духом своје мајке). На тај начин Џојс успјешно користи немушти говор у функцији проблематизовања душевних преокупација главних јунака, односно разоткривања онога што се крије у њиховој подсвијести.

Снови су, такође, један од обликовних поступака којим се мотивише радња и креира психологија ликова у роману. Већ у првом поглављу Уликса помиње се један сан – сан о црном пантеру. Стивен се жали Малигану, док се овај брије, да га је Хејнс пробудио у току ноћи бунцањем како је убио црног пантера. Помињањем црног пантера, како се нешто касније може примијетити, заправо се наговјештава увођење у радњу Леополда Блума и преплитање његове судбине са Стивеновом, много раније него што ће се они стварно срести. Владимир Набоков био је први критичар, који је запазио улогу сваког сна који се помиње у роману Уликс. У вези са сном о црном пантеру он каже сљедеће: "Хејнсова ноћна мора о црном пантеру на неки начин претходи Стивеновој уобразиљи о Блуму кога још није срео, али који ће га тихо пратити, црна мачколика сенка."51 Набоков је, такође, одлично примјетио да "и у Уликсу, као и у Ани Карењиној, постоји битан дупли сан."52 То је сличан сан виђен од двојице људи у исто вријеме – Стивен је у сну претходне ноћи видио неког источњака који му нуди жену, док Блум исте ноћи сањао сличан оријентални сан и присјећа га се тек у тринаестом поглављу: "Јесам ли сањао нешто ноћас? Чекај. Нешто ми се побркало. Имала је црвене папуче. Турске. Носила панталоне..."53 Овим, сличним сновима наговјештава се оно што ће се касније дешавати у роману.

Дешавало се више пута да се расправе о приповједачком поступку у роману Уликс сведу само на разматрања о унутрашњем монологу и току свијести, што не треба да изненађује, ако имамо у виду да су управо у овом роману техником унутрашњег монолога и тока свијести, на дотада непознат начин, исказује сложено људско искуство у савременом свијету. Наиме, Џојсов унутрашњи монолог, у комбинацији са ненаметљивим и ријетким коментарима свезнајућег приповједача, уклопљен је у сложену структуру романа, гдје се преплиће са другим приповједачким поступцима, па и на тај начин писац постиже сугестију истовремености различитих перспектива, односно симултаног и

51 Владимир Набоков, Оглед о Џојсу, Студентски културни центар, Београд, стр. 22. 52 Исто, стр. 66. 53 Џејмс Џојс, Уликс, стр. 397.


338

синхронијског одвијања различитих радњи. Такав Џојсов поступак представљао је велики помак у развоју унутрашњег монолога.

Друго упечатљиво обиљежје по коме се унутрашњи монолог у Џојсовом роману Уликс разликује од унутрашњег монолога какав је промовисао Достојевски, јесте одбацивање свих логичко - граматичких и стилистичких правила како би се што увјерљивије представила свијест одређене личности. Такав тип унутрашњег монолога и тока свијести, изгледа као серија кратких порука које је мозак успутно забиљежио. Краткоћа, сажетост, непотпуност, асоцијативност, а често и алогичност, основна су обиљежја овог типа унутрашњег монолога и тока свијести у роману Уликс. У првом поглављу Уликса имамо илустративан примјер оваквог типа унутрашњег монолога, када Малиган задиркује Стивена због тога што се ријетко купа:

"-Да ли је данас онај дан у месецу кад се ти купаш, Кинш? Потом се обрати Хејнсу: -Нечисти бард савесно се пере једном месечно. -Читаву Ирску пере голфска струја-рече Стивен пуштајући мед да

капље по кришци хлеба. Хејнс се огласи из угла у коме је лабавим чвором везивао мараму

око мекане крагне своје тениске кошуље: -Намеравам да направим збирку твојих изрека, уколико ми

допустиш. Мени говоре. Они се перу и купају и рибају. Грижа савести. А ова

мрља се не да."54 (Подвукла - В.М.)

Техника оваквог типа унутрашњег монолога, због своје концизности и асоцијативности тражи од читаоца много више интелектуалне активности него што би то био случај да је ријеч о класичном унутрашњем монологу, гдје би напријед цитирани Стивенов ток мисли био, вјероватно, представљен у сљедећем стилу:

Стивен схвати да се Хејнс њему обраћа и помисли у себи : "Он то мени говори – Енглез. Енглези се перу и купају и рибају због нечисте савјести." Затим се сјети леди Магбет и њене нечисте савјести, када је послије убиства краља Данкана, ходајући у сну, безуспјешно покушавала да опере руке и при том говорила: "А ова мрља се не да."

Ријетки су заправо романи који као Уликс тумачу пружају могућност за толико различитих начина интерпретације. У раду оволиког обима није могуће бавити се свим питањима које отвара роман Уликс. Чак није могуће исцрпно објаснити све књижевне иновације, нити навести примјере за све врсте стилова које је Џојс употребљавао.

54 Исто, стр. 24.


339

Ипак, настојали смо указати на све оно, што је према нашем мишљењу, карактеристично за роман као цјелину. При том смо акценат ставили на саму структуру романа, приповједачке поступке и умјетничку стилизацију "тривијалне" приповједачке грађе, имајући у виду да се у разноликости стилова и техника приповиједања у роману Уликс, огледају поједине стилске одлике свих важнијих авангардних покрета тога времена (нпр. футуризма у десетом поглављу, дадаизма у једанаестом поглављу, експресионистичке драме у петнаестом поглављу, надреалистичког аутоматског писања у осамнаестом поглављу итд.).


340

Vesna Mićić

THE CHARACTERISTICS OF THE ULYSSES POETIC

Summary

In this paper, by analysing the main artistic features of the novel Ulysses, we try to explain the reasons for having been regarded as the most representative avant-garde work in which all important characteristics of the leading literary movements from the first decades of the 20th century could be recognized. Although soon after its publishing the novel provoked numerous polemics, it became the paradigm for the later European novelists. The literary innovations that Joyce used in this com-plex and profound novel are numerous, and the most important among them should be the techniques of the inner monologue and stream of consciousness, simultaneous narration and synchronisation, and related to this, the polyphonic structure.

Documents

Ulix