Проф. др Хаџи Стеван Л. Јевтић

УКОРЕЊЕНЕ ЗАБЛУДЕ И ИСТИНА

(Д Р У Г О И З Д А Њ Е)

Б е о г р а д, 2 0 0 2.

ПОРУКЕ АУТОРА ЧИТАОЦИМА -У задњих 20 векова историје Човечанства остварено је неколи-

ко непобитних истина: 1. Појава Исуса Христа и његова религија љубави према бли-

жњем и Богу; 2. Џингис-Кан је својим освајањем спојио Исток од Пацифика

и Запад до Атлантика; 3. Лав Н. Толстој је највећи романописац свих времена; 4. Фјодор Михаиловић Достојевски је највећи романописац

психоаналитичар, апостол, евангелист и пророк новог века; 5. Адолф Хитлер је директно, а Карл Маркс индиректно нај-

већи злочинци свих времена; 6. Дизнијев Душко Дугоушко је најбољи цртани филм и стрип

за децу; 7. Комунизам, фашизам, нацизам и нови светски поредак су

највеће хипокризије о љубави за пролетаријат, државу, на-цију и бригу о правима човека и људским правима;

8. Први век нове ере почео је хришћанском љубављу, а 20 се завршава, ниском политиком, конспирацијама, заверама и мржњом! (Аутор)

-Хиљаду и пет стотина година, ми Срби, градисмо државу, и до данас је направисмо - чудо над чудима! Никад за ово зло и за ово про-клетство не кривисмо себе - а једини смо кривци, већ увек кривимо друге. Прво су нам криви били Хуни, Авари, Келти, Франци, а затим: крсташи, Монголи, Турци, Аустријанци, Мађари, Немци, Бугари, па чак и браћа Руси који су нас из невоља увек вадили. Русе смо кривили да су нас помагали да би нас касније поробили. Зато смо се после опас-ности, уместо браћи Русима, окретали нашим вековним непри-јатељима: Немцима, Енглезима, Французима и другима. Од небраће отпадне - Крвата правили смо браћу, од потурчене браће правили смо браћу - а и једни и други чим би им се указала прилика, клали су нас. А Русе смо са подозрењем увек гледали и говорили: "То су Азијати, див-љаци, итд, ми хоћемо у цивилизацију и културну Европу!" Па нека вам буде! И зато смо до овог и доспели! (Аутор)

-Три су појма увек савремена: Бог, Светлост и Слобода. Бог је Истина, Светлост долази са Истока, Слободе никада довољно!

-Српски народ је жива икона Слободе! -Моли се Богу и уздај се у Русију! (Савет Петра I Петровића, на

самрти, Петру II Петровићу Његошу).

II

-Онај ко не воли Србију и Русију не може се назвати Србином и Русом; он је космополит, мондијалист, интернационалист - једном ре-чју он је НИШТА! (за нас Србе и Русе).

-Русија се умом не може схватити, већ само срцем, нити уни-верзалним аршином измерити; Она је нешто посебно. У Русију се може само веровати, а они који у Русију не верују су плиткоумници. За Европу Русија је сфинга. Србија и Русија су велике тајне!

-Све велике цивилизације: америчка, енглеска, шпанска, францу-ска, немачка, холандска... настале су на злочину и геноциду над другим народима. Из те чињенице Крвати и муслимани (И једни и други срп-ски изроди и одроди) извукли су поуке, а Срби и даље трпе заблуде!

-Срби су "најгори" ученици у разреду "новог" светског поретка! -Нису Крвати најгори народ на свету зато што су убице, већ зато

што немају – стида... (Јован Дучић) -Три највеће "мане" Срба су: сељак, Хришћанин, пријатељ Руси-

је! -Српска будућност је варљива, али и позната; све што у њој мо-

жемо открити јесте оно што смо открили и у садашњости: нашу про-шлост!

-Али је земља кориснија од свега; и цар њиви служи! (Књ. проп. 5.9.)

МИРОСЛАВИ И ВЕСНИ ПОСВЕЋУЈЕМ ОВО ДЕЛО!

I

ПРЕДГОВОР

Ово своје дело назвао сам "Укорењене заблуде и истина" из про-стог разлога зато што у историји и свакодневном животу народа, а посебно српског, постоји велики број заблуда које он прихвата и са њима живи. Ја сам само захватио неке, по моме мишљењу, крупније заблуде, за које сам сматрао да их треба обрадити, мада сам свестан и знам да оне нису једине, које су набројане. Куд среће да их је само толики број укорењених заблуда. Имају и други народи заблуде исто тако бројне, а можда и бројније него наш народ. Не могу да кажем да ме није брига за заблуде других народа из два једноставна разлога: прво - то се коси са мојим етичким схватањима и жао ми је што је неко у заблуди уколико та заблуда шкоди дотичној нацији и појединцима у њој; друго - неке од тих заблуда других народа наносе и извесне веће или мање духовне, моралне и материјалне штете мом народу.

Захваљујући мом положају и звању доста сам путовао по свету по научним и стручним питањима. па сам имао могућности да видим, чујем и прочитам много што у обичним условима тзв. обични човек нема могућности. Поготову што су мени таква путовања била разлог и повод да још нешто више видим и сазнам из живота и схватања тих људи у односу на мој народ, на моју религију, као руски народ и ре-лигију, које ја сматрам с правом својим, а Русију својом другом отаџ-бином, пошто сматрам да су српски и руски народ срасли један са дру-гим као "нокат и месо на прсту". Идући тако по свету и мојој земљи "отворених очију и ушију" увидео сам многе заблуде људи у односу на ова два духовно највећа народа на свету. Тако су и настале теме пове-зане са укорењеним заблудама нашим у односу на нас како у погледу наше културе, цивилизације и религије; затим наше унутра-шње заблу-де кроз давнашњу и новију историју (задња два века).

Тако су настале теме у којима покушавам да прикажем зашто су настале свесне заблуде Западне Европе према Русији и Србији и однос интелигенције Русије и Србије према Западној Европи.

Књига обухвата три поглавља: у првом поглављу у четири теме дати су специфични проблеми Срба и њихове државе; у другом поглав-љу у 18 тема приказана је идеологија, државност и јединство Истока као и нејединство Запада; у трећем поглављу изложене су теме о духо-вности, етици и религији Истока и Запада.

Кроз теме су посебно истакнуте српске заблуде о пријатељима српског народа, а они не само да нам нису пријатељи већ су били и остали стални прикривени или отворени непријатељи. И обрнуто, за-

II

зиремо од народа који су нам по свему блиски и осведочени пријатељи, захваљујући интригама и васпитању из западних школа. Затим о рели-гији српског и руског народа и западним религијама: религијима одно-сно јересима хришћанства - римокатоличкој и протестантској, уствари "религијама" вулгарног материјализма, итд., о српској наивности и ла-коверности, па су нас више пута такви "пријатељи" преварили.

Надаље је истакнуто јединство и државност Русије и неједин-ство Запада; о знању свих језика и идеја Запада од стране Руса и Русије и незнању словенских језика и руских идеја на Западу услед подце-њивања Русије и њених умних, духовних и матреријалних могућности. Запад на Русију гледа само као огроман животни и природно богати простор који треба да освоје и покоре и искоришћавају, а у најгорем случају да продају њихову готову робу лошег квалитета тамо и да отуд извлаче јевтине сировине. Руску религију - православље Запад сматра као нешто назадно, примитивно и превазиђено, зато што су на западу давно напустили идеје и учење Исуса Христа. На Западу нема хри-шћанства, већ постоје хришћани у незнатнон броју. Западњаци немају хришћанску културу већ потрошачку цивилизацију и естетику без ети-ке. Код западњака нема осећаја љубави према Богу и ближњем, нема религије, постоји само интерес, новац, наука, занати, дизајн, маркетинг и естетика. Свега тога има код православних хришћана само у разум-ним вредностима и односима. Код западњака нема браће по језику, крви, вери и историји - постоје само браћа по интересу и капи-талу. Они не верују у бесмртност душе већ физичку смрт сматрају као ире-верзибилни процес целокупног људског бића, а то је чист атеизам.

Да би се приказао развојни пут капитализма од француске бур-жоаске револуције до данас - до новог светског поретка требало је објаснити неке појмове и отклонити неке укорењене заблуде, као што су либерални капитализам, империјализам, фашизам, нацизам, комуни-зам и сличности и разлике између њих - да ли су суштинске или фор-малне, као и њиховим аксиомима.

У посебним темама су обрађени однос Срба према монархији и заблуде око тога; о нашим српским симболима, обележјима и бојама стварним, традиционалним и сада коришћеним у садашњој марксисти-чкој држави; као и укорењене заблуде о југословенству и Југославији, а уствари непрекидно губитништво, брука и срамота српска.

У опширном поглављу са више тема обрађен је појам и суштина новог светског поретка као што су: шта је то нови светски поредак; ко управља новим светским поретком; шта се крије иза његових парола о правима човека и људских права; да ли је могуће успоставити нови светски поредак на целој Земаљској кугли; које противуречности носи

III

у себи нови светски поредак; када се предвиђа пропаст новог светског поретка; шта свет очекује после пропасти новог светског поретка, и шта Срби да ураде тада, као и које су велике историјске заблуде и садашње заблуде Срба - где је наведено 13 заблуда којих се морамо отрести да би смо кренули напред, а међу њима су највеће заблуде: а) да су комунистички партизани једина народно-ослободилачка војска и да су они ослободили Југославију;б) да су Дража Михаиловић и Милан Недић ратни злочинци и издајници српског народа, а да је Јосип Броз ослободилац српског народа; в) да је Слободан Милошевић спасао Србију и српски народ, као и да су комунисти - социјалисти Срби; г) да су Црногорци, Македонци и Муслимани посебан народ, итд.

Затим о заблуди о народно-ослободилачој борби комунистичких партизана и комунистичкој револуцији 1941-1945. године, као и њихо-вим актерима и правој истини дато је на основу личних доживљаја и сведочанстава и докумената.

У посебној теми су обрађена питања и проблеми руски, словен-ски и јеврејски у прошлости, садашњости и будућности и о снази Ру-сије и Европе, како би се покушало објаснити тема о зрелости народа.

Тема о Карлу Марксу и његовом учењу - марксизму о којем пос-тоји највише заблуда и о којем ће се још дуго причати, писати и прави-ти грешке и заблуде услед непознавања њега као човека и њего-вог учења које је производ његове накарадне психе. Нико на свету инди-ректнно није толико крив за толике милионе жртава као Карл Маркс. Он није био атеист - насупрот, био је теист, богоборац и сото-нист, а његова идеологија марксизам је уствари сотонизам.

И на крају сам дао филозофске погледе посвећеника и теозофа на питања живота, смрти и реинкарнације од прадавних времена до данас онако како су они излагали и како сам их схватио и усвојио, као супротност атеизму, вулгарном материјализму и сатанизму.

Уколико читаоцу иоле разбистрим и отклоним неке заблуде бићу срећан и задовољан, јер нисам писао из неке зле намере да неког и нешто потценим или омаловажавам, а друго и другог уздигнем и улепшам, пошто нисам оптерећен никаквом екстремном идеологијом, већ васпитан хришћанским јеванђеоским васпитањем које тежи само истини, а истина је Бог - то је једина Истина.

Можда ће читаоцу на неким местима ово моје приказивање изгледати ангажовано и пристрасно, а то је због тога што се ја нисам трудио да то прикажем методом и стилом историчара, већ публицисти-чки држећи се историјске истине. У том случају би морао употребља-вати цитате аутора, изворе, странице извора и све што иде уз то, већ сам се трудио да то прикажем као причу и колико је год могуће што

IV

популарнијим стилом, и као разговор са слушаоцима - читаоцима; и на крају сам дао коришћену литературу.

Књигу може користити сваки добронамеран и идеолошки нео-птерећен човек, без обзира на ниво образовања како би употпунио сво-ја знања о наведеним питањима и проблемима, а посебо сваки Србин, нарочито они који су деценијама живели у мраку заблуда и неистине, а ипак су назирали да "нешто није у реду". Надаље, књига може корисно послужити учитељима и професорима основних и средњих школа као припрема за предавање из историје - посебно националне историје, која је у већем делу до сада била негативно програмирана и у много случајева и злонамерна; и вероватно ће још извесно време у мањој или већој мери таква остати док се не изврши духовно и физичко очишће-ње у настави историје. Морамо правилно гледати у прошлост да би боље видели будућност, јер без познавања наше богате и славне исто-рије нећемо имати срећне будућности!

Завршићу цитатом Л. Н. Толстоја: "Почео сам са тим што сам заволео своју православну веру више од свога спокојства, затим сам заволео хришћанство више од своје цркве, сад више волим истину од свега на свету. И данас се за мене истина подудара са хришћанством како га ја схватам. И ја исповедам то хришћанство; и у оној мери у којој га исповедам, спокојно и радосно живим и спокојно и радосно приближавам се смрти".

Ко хоће и жели нека верује наведеном, јер ја сам тако видео, чуо и прочитао, а затим прихватио и написао. У Новом Саду, јуна месеца, лета Господњег 1996.

Хаџи Стеван Л. Јевтић

I ДЕО

СПЕЦИФИЧНИ ПРОБЛЕМИ СРБА

И ЊИХОВЕ ДРЖАВЕ

6

Тема: I-1. ОДНОС СРБА ПРЕМА МОНАРХИЈИ

У Србији - Српској земљи морају постојати три неприкосновена

домаћина: домаћин у породици, домаћин у цркви српској православној и домаћин у држави. Почињемо са породицом - ћелијом друштва. Уко-лико неваља ћелија онда не може ваљати ни орган нити цео организам - то је дивљање ћелија, па наступа рак или сида, а тако је било задњих 50 година, када се није знао домаћин, зато није ваљало ни друштво. Марксизам - комунизам да би уклонио краља са престола и из срца српског народа почео је прво од домаћина породице. Да би укинуо домаћина породице прво је укинуо Бога, стид, морал и етику, а у заме-ну за то истакао је слободну љубав, естетику, равноправност у породи-ци, укинуо је традиционални брак, затим прогонио правослану цркву. И када је то насилнички и пропагандом учињено о краљу су и монархи-ји испредане највулгарније приче као о заосталом систему. А забора-вили су да је краљ и монархија непрекидно у српском народу од долас-ка Срба на Балкан - више од 1.500 година.

Према томе, морамо се вратити патријархалном устројству поро-дице какву смо некада имали, а то ћемо имати уколико се искрено вра-тимо православном светосављу - мајци цркви на челу са патријар-хом, архијерејима и јерејима. У држави тај домаћин мора бити краљ. Краљ је институција, он обједињава све слоге и приближава све несло-ге; он је симбол јединства Српског народа. Од доласка на Балкан Срби су увек имали на челу народа крунисану главу: жупане, велике жупане, краљеве, цареве, кнезове, деспоте, вождове, опет кнезове и краљеве. За време ропства под Турцима имали смо теократију - на челу су били патријарси, опет миропомазане и крунисане главе. Једино задњих 50 година био је српски народ под тзв. републиком, која је ужасно срозала морал и етику народа доводећи их у неких слојева скоро до нуле.

Монархистички српски народ каже и верује у реч "по милости Божијој" коју наши краљеви стављају пред својом титулом, зато га као таквог краља народ хоће, па је зато на свом месту и допуна те речи "по вољи народној". Стога српски народ верује да му милост Божја даје краља као заставу слободе и штит јединства - да га заступа и води и због тога га прима свом душом својом!

Када ово пишем и говорим ја не мислим на "напредне" а дегене-рисане мозгове, отпале суве гранчице од народа - марксисте (кому-нисте) које су исквариле комунистичке школе и који су душом одво-јени и одрођени од свог народа. Такви не разумеју народ свој кад он

7

уздише и данас за својим старим царевима, краљевима, деспотима и кнежевима. То не могу да разумеју господа-другови марксисти, који још на себи имају само српску кожу и име (које се полако губи), а душа им је одавно изгубљена. Они можда живе кожом и интелектом још у најбољем случају, а душа им је обамрла. "Она није умрла, она само спава" рекао је Господ Исус Христос пред вратима Јаирове кћери, и рекавши "халита куми, теби говорим, девојко, устани". Он ју је заиста пробудио из тог сна. Али да Он није дошао и пробудио је, спавала би она овим "сном без снова" до општег васкрсења. И осим Њега никога нема душу нашу да пробуди. И зато ви господо комунисти нисте народ и не можете га разумети. Скупља је пред Богом и људима једна оваква суза и уздах народни него сва ваша мудровања и натезања о најбољим облицима државне управе и братства-јединства са покатоличеним и потурченим отпадом од српског народа!

Никада од како знамо за себе, нисмо могли разумети државу без краља. Када смо га имали, имали смо државу. Када га нисмо имали би-ли смо робови. Из таме ропства гледали смо ликове својих владара на фрескама манастира и њихова успомена осветљавала је ноћ нашег роп-ства, а нада да ће доћи краљ била је као нада коју човек у дуге зиме по-лаже на пролеће када ће и земљу и њега загрејати топли зраци сунца.

А када наш народ каже "ми смо за краља" онда он себе потапа у ту чудну стварност народну што за себе зна тек кроз своје краљеве - огледа се у њима, стапа се са њима, љуби их, не завиди им, мисли на њихове слабости и грешке, дичи се са сваком врлином која их краси, радује се сваком њиховом добру, ужива у оном што их кити. О, како је чудотворна ова снага народна, а како исушујућа као пустињски ветар супротна јој умовања одрођених јој синова комуниста и републикана-ца. Ови напред наречени су говорили погрде на старешине народа свог, дизали руке и убијали изабранике и миропомазанике Божје, а народ је као рој пред матицом увек био и само за краљеве своје и такав у души и срцу остао!

Неко ће рећи да је то величање инстинкта, а омаловажавање ра-зума. Одговор гласи: Инстинкт и јесте савршен, јер је непроменљив, вечан и непогрешив, и зато је баш привилегија животињског света у који спада и човек. А разум је величина и пад човечји, јер је слободан и зато може бити колебљив и погрешив. Инстинкт је срце и душа човечји и много пута је у историји људског рода достигао своје савршенство и свој врхунац, што разум никада у историји није постигао, како то лепо каже Ф. М. Достојевски. Али не омаловажавамо ми богомудри разум, јер је овај по достојанству и достигнућу изнад сваког инстинкта и изнад свега створеног, осим анђеоског лика. Већ овде говоримо о висо-

8

коумију богоотпадничког разума, изнад кога је по достојанству далеко већи скромни и своје вредности несвесни неизопачени инстинкт и институција која говори непогрешиво у души народној.

Наш народ је домаћински по ставу и по разуму. Нема дела без домаћина. Може бити посла и рада, али дела нема. Јер једно је рад, ра-бота, а друго је дело. Рад је напор и робовање материји, а дело је благо-слов и утеха стваралаштва. Рад је као цвет а дело је као плод. Колико је рада и работе без плода. И зато домаћински српски народ не пада у екстазу пред радом, али ужива у делу. И зато је за домаћина наш народ: у васељени, у држави у дому. Отуда му никакво мудровање људско не може поколебати веру у Бога. Гледа он сва пречудна дела око себе и ако хоћеш да осетиш бич његовог потсмешка покушај да му докажеш да су толика дела настала случајно или сама од себе, без поретка дома-ћинског и без Домаћина.

Због тога је српски народ за краља у држави - ни тиранина, ни лутку, већ Домаћина. Не могу републиканци и марксисти учинити сво-јим мудровањем да се он поплаши краља и његове власти, јер се он плаши изнад свега друштва људског без власти - хаотичног друштва, или, што је још горе са више власти - исувишне власти - тираније. Због тога је народ српски за домаћина у дому своме. Он зна - домаћински српски народ, да домаћин први рани а последњи леже, а кад сви спавају он бди у постељи. Други, укућани, сигурно више раде али овај ствара. Кад дела није било, кад нико о њему није ни сањао, оно је засијало у његовој свести, као мисао, као искра у тами, пре него што су други узели да раде рукама и ногама, он је грејао душом својом ону мисао, чинио да она расте, љубио је и љубављу је вајао, па кад је достигла пуноћу узраста, рађао је и предавао да пред његовим очима и под његовим старањем и његовом упутству обрађују, да би се у дело ова-плотила.

Краљ је не само институција, краљ је духовни штит нашег наро-да. Комунистичко-марксистички програм није могао бити остварен док је на престолу био краљ Нема богоборства док је краљ на престолу - немогуће је Христоборство док краљ не буде оборен. Отуда воинствено безбожништво није могуће док не успе рушење престола. Марксисти-чко-комунистички програм, на другом месту, садржи механичко гње-чење људске личности и разбијање људске породице. Он то чини без притворства, без стида и без страха. За њега је јединка бројка, а поро-дичне ћелије случајан скуп јединки, које једне другима, у најбо-љем случају, дугују литру крви и неколико литара млека - али скуп који "реакционарно смета смелости прометејски потеза" који су му потреб-ни. Да је тако видели смо то у свим земљама где је краљ укло-њен

9

(Француској, Русији, Португалији, Мађарској, у Балтичким држа-вама и др.), као што то морамо видети свуда, без изузетка, где год буде дош-ло до његовог остварења. јер то је логична последица његова. Јер ко без стида, без страха, без притворства удара и на самог Бога, како да застане пред основним његовим творевинама људског живота, једин-ком људском и њеном породицом?!

Али тај део програма комунистима-атеистима није могуће стави-ти у извршење док на престолу државе седи краљ, а не аутомат. Одкуд би краљ могао дозволити гњечење личности и породице људске. Отуда краљ прво мора бити уклоњен, па онда ова тачка програма може бити стављена у покрет.

На трећем месту овај програм садржи безобзирно гњечење наро-дног, органског, социјалног, политичког и духовног бића. Он то чини без стида, без притворства и без страха. Он начелно целину народа не признаје. Он тврди да је народ једно крваво клупко у коме се искони, па све до остварења овог програма, два крвна непријатеља, две смртно и непомирљиво завађене класе, гризу, уједају, кољу и мрцваре. И, са-свим логично, овај програм хоће да то једном престане. А престаће ако се то клупче разреши. А разрешиће се ако једна класа уништи другу класу: пролетери своје експлоататоре. Зато овај програм хоће интер-националу, а не народа у његовој целости већ само пролетерских им делова. Не тиче се овог програма целост народна. Нити мисли тај про-грам да разбијањем те целости чини какву год штету, а још мање неп-равду. Он хоће да од свих народа направи једну међународну кајгану, верује да је баш то смисао историје, ако уопште има смисла у животу који је настао без учешћа разума. Чиме бисте га ви уплашили или зас-тидели дакле, када његови носиоци немају ни страха ни стида јер нема-ју Бога у срцу свом? Видели смо то свугде, без изузетка, где год је дошло до његовог остварења. Јер је то логичка последица рушења Божијег дела: ко гњечи личност човека и руши породицу његову овако без стида и страха, тај сигурно неће застати пред цели-ном народном на коју он начелно гледа на монструм, чудовишно и смрадно крваво клупче, без чијег уништења не може сванути нова зора - зора социјали-зма или зора новог светског поретка! Али тај део њихо-вог програма не може бити остварен док је на престолу краљ, пред-ставник народне целине и штит његове слободе. Зато је оборен краљ, и зато нам опет на престолу треба краљ, да све оборено у духовном по-гледу и уништено повратимо!

Постоји још много тачака њиховог програма: уништење сваке органске слободе, економске, политичке, социјалне и духовне. Циљ је велики, управо огроман. Програм иде за тим да људима да срећу, а сре-

10

ћи је само једна сметња: слобода у свим областима живота. Шта се њих тиче што је Творац човеку дао баш слободу као услов среће. Они (мар-ксисти - атеисти) не знају за Творца, па неће да знају за његове услуге. Оно што они једино знају и хоће да знају то је њихов програм. А овај јасно и одређено говори: срећа је људима на домаку. Тако говори њи-хов разум. Једина сметња то је људска слобода. Уништити је то тако лако, тако рећи на домаку руке. А потом ће земља бити просто нато-пљена срећом. Треба се само поклонити безбожном Сотони, златном телету - богу свих богова - новом светском поретку и пливај у срећи! Зато они одузимају сељаку слободу коју даје земља, раднику слободу коју даје рад, занатлији слободу коју даје занат, привреднику предузет-нику коју даје његова остала привреда. Зато су све поробили, узели све у своје руке: они су једини послодавци. Зато су завели најгрубљу и нај-безобзирнију диктатуру своју. Овде нема суштинске разлике између комунизма и новог светског поретка - разлика је само у методама и тактици. Зато су и једни и други своја начела и веровања у њих узели као једино мерило достојанства слободе и живота грађана. То смо ви-дели и видимо свугде где год је њихова чизма стала и као што ћемо видети свуда без изузетка где год буде дошло до остварења њихових планова. Јер то је даље последица рушења Божијег дела: ко угњетава личност човека, његову породицу, народну целину, дух народни, њего-ву религију, традицију и историју, тај сигурно неће застати пред тако ситним стварима као што је одузимање земље сељаку, слободе рада раднику, слободног привредног стваралашта занатлија и осталим при-вредницима, политичке слободе јединкама, њиховим организацијама и организмима и њиховом слободном јавном исповедању истине.

Сав тај програм су могли да остваре тек пошто су са престола отерали краља и узурпирали власт, уништивши са збацивањем краља штит сваке слободе и правде народне. Због тога нам је потребан повра-так краља пре него што изумре и последњи бивши поданик монархије.

Краљ као институција је нестраничка и неутрална личност, он као матица у кошници бди над јединством народа. Не може се десити да краљ навија за неку странку и да је фаворизује, као што је случај са председником републике. Краљ се не везује ни за једну идеологију, ни за један покрет и странку, његова једина идеологија је интерес српског народа, а тиме је речено све. Он се заједно са прва два речена дома-ћина труди да велика кућа - држава Србија и цео српски народ буде срећна, задовољна и јака у сваком погледу. Још у Душановом законику је записано: Домаћин је судија у својој породици; жупан је судија у својој жупи; игуман је судија у свом манастиру; Цар је врховни судија свим својим поданицима - али по Закону као и сви напред наречени.

11

Краљ је институција која ће онемогућити било какву сецесију духовну и физичку - он је предводник и покровитељ свих Срба у Срби-ји (Српској земљи) од Ђевђелије до Хоргоша, од Неготина до Реке, Карловца и Вировитице (за сада су то обележена, мада још неосвојене границе Српства, а за идеалне и праведне ћемо се даље борити).

Монархија код нас од 1941. године до данас правно постоји, њу није народ збацио, већ шачица марксистичких узурпатора уз подршку Коминтерне наметнула нам републику. Нама не треба референдум на-родни за повратак краља на престо, јер народ није референдумом кра-ља збацио, већ га је збацила шачица марксистичких узурпатора не-познатог порекла и прошлости. Због тога не желим да одлуку у име мога народа доносе непријатељи мога народа, тзв. велике силе и њихо-ве пришипетље.

Хоћемо натраг краља јер он је кључ, штит и свод народни и без тога не можемо бити домаћински српски народ.

12

Тема: I-2. РАЗМИШЉАЊЕ О НАЦИЈИ – О СВОМ НАРОДУ, ЊЕГОВИМ СИМБОЛИМА

И ОБЕЛЕЖЈИМА У МАРКСИСТИЧКОЈ ДРЖАВИ Овде ћемо се позабавити само са две марксистичке државе: бив-

шом Русијом, каснијим тзв. СССР-ом и бившом Србијом, каснијом тзв. СФР Југославијом, пошто је у те две државе истински била марксисти-чка мисао о народу, народима и народностима. Комунисти су за време њихове вишедеценијске владавине говорили да је револуција 1917. године ослободила подјармљен руски народ. Или измишљена а увезена револуција у Југославији 1945. године ослободила народе и народности Краљевине Југославије "великосрпског национализма и шовинизма" и донела народима праведан поредак - социјализам. Уистину то је било завојевање и поробљавање руског и српског народа од стране једне ми-сли, веома стране и настране руском и српском духу, њиховој исто-рији, религији и традицији.

Није свеједно да ли је револуција дело руског и српског народа или иностранства. Уколико би то било дело руског и српског народа онда би се радило о ослобођењу, али то није било ослобођење већ заво-јевање и поробљавање. Историјске чињенице утврђују, напротив, да је освојена од шаке смелих марксистичких авантуриста, пропуштених у рату кроз непријатељску земљу (1917. г. у Русији) или донета на тенко-вима и бајонетима совјетске Црвене Армије као резултат поделе на интересне сфере у Јалти (1945. г. у Србији), а да би се избегло кажња-вање Крвата и потурчењака за геноцид над српским народом, као и њихових помагача Шиптара, Бугара и Мађара. Али не само овај моме-нат, поход из иностранства и мали број бољшевика, већ и нарочит дух саме бољшевичке мисли показује да бољшевичка револуција није осло-бођење Русије и руског народа (1917. г.), нити комунистичка партизан-ска тзв. народно-ослободилачка борба није ослобођење српског народа већ пренети пелцер бољшевизма из СССР и поробљавање српског народа да не би дигао главу против геноцидних Крвата, потурчењака, косовско-метохијских Шиптара и бачких Мађара, који су сви заједно поубијали око 2.000.000 Срба, од чега само Крвати преко 1.500.000.

Каква је то марксистичка мисао која се убацила у Русију, а кас-није и у Србију? Одговара ли њен дух духу руског и српског народа, њиховој религији, њиховој историји, њиховим тежњама?

Три су основне мисли на којима почива марксизам, а то су: атеи-зам, материјализам и класна борба. О овим мислима је било напред речи и можемо са сигурношћу рећи да те три мисли чине филозофију марксизма. Питања су: да ли безбожништво, материјализам и класна

13

борба одговарају духу руског и српског народа? Јесу ли то њихове мисли које је стари руски и српски режим притискивао и гањао, а оне гањане успеле са револуцијом ослободе себе и руски и српски народ? Одговор је негативан. Руски и српски народ у основи свога духа немају ни атеизам, ни материјализам, ни класне борбе за своју рођену мисао. То су им у току 75, односно 50 година покушали и у знатној мери натурали разни пробисвети и протуве из белосветског олоша - опет са Запада (из масонерије и отпадништва хришћанског).

Када говорим о народу и његовом духу и души, ја не мислим на оне који су кроз школе прошли и који су инфицирани естетиком, ате-измом и другим "напредним идејама" Запада. Не мислим ни на једно покољење већ на колективну психу наших народа (руског и српског) што се кроз народне умотворине током векова изражавала.

Може ли наш и руски народ схватити Васељену без Бога? Ника-да и нигде се они нису могли помирити. И у време када нисмо примили хришћанство наши народи (руски и српски) су веровали у Васељену и да Васељена мора имати Домаћина, који чува и одржава свет од уљеза и отмичара, било да су они нека зла божанства, било да су зли људи.

Могу ли наши народи (српски и руски) схватити материјализам и његову предоминацију у историји? Никада и нигде се наши народи са таквом мишљу нису могли помирити. Руски и српски народ су то кроз векове показивали. Узимамо примере из новије историје, руских вој-ника из II светског рата: не само да се нису светили за злочине које су починили Немци, Мађари, Румуни и Крвати на територији Русије, већ су гладном становништву, чији су најближи те злочине вршили, давали од свог следовања да не гладују, а о одмазди ни говора. Зар треба већи и бољи пример. Прави Срби се нису због материјализма турчили и католичили већ само слаби духом постали су отпад, а они јаки вером, етиком и традицијом су трпили материјалну беду у брдима и планина-ма и сачували су име српско, веру и традицију. Таквих саможртвовања било је на хиљаду и стотине хиљада кроз векове, а нарочито у кроз 19 и 20. век. У Другом светском рату скраћена и осакаћена Недићева Србија примила је на своја плећа 600.000 избеглица, и цео народ толике Срби-је пружао им је уз своју немаштину и глад гостопримство, а поред Срба протераних од усташа из тзв. НДХ (Неовисне Државе Крватске) било је и Словенаца и потурчењака. Нико од њих није умро од глади. Али тада је владао дух православне српске солидарности. А како су нам ти Сло-венци и потурчењаци то вратили навешћу пар примера. Милан Кучан, председник тзв. државице Словеније рођен у избеглиштву негде у око-лини Ужица; пошто му је мајка умрла убрзо по порођају дојила га је и отхранила српска мајка, а он је из "захвалности" наредио да словеначки

14

територијалци и ловци (римокатолици) пуцају на наше голобраде вој-нике и убили су их 1991. године неколико десетина и отпремили у ли-меним сандуцима родитељима у Србију, а Срби су њихове Словенце војнике отцепљене од југословенске армије послали са пакетима суве хране за три дана возом и да им не фали ни длака са главе. Други при-мер - потурчењак, железнички чиновник имао је ћерку јединицу која је била скојевка (комунистичка омладинка, пр. а.) у београдској тајној организацији. Ухвати је полиција и стави у затвор на Бањицу, у собу за стрељање. Отац очајан оде код патријарха Гаврила Дожића и замоли да преко председника српске владе ђенерала Милана Недића извуче из сигурне смрти. Овај то учини и он дође и даде реч да ће ћерку вратити у православље, као што су јој били далеки преци. По изласку из логора другарица Мунира дође код патријарха, пољуби му руку и у присуству оца покрсти се и добије име Мира, сада госпођица. После неколико дана госпођица Мира добије "везу" и оде у комунистичке партизане, сада опет као другарица Мира, а неко време касније уђе као парти-занска комесарка лепотица на белом коњу у Београд; затим другарица Мира постаје комунистички песник, и у једној песми каже: "Моје дете не рече прву реч `тата` већ `Тито`". Ето, колико је часна реч код потур-чењака. О тој креатури као човеку и "песнику" бесмислено је трошити речи, али сам ово рекао о индивидуи која се навикла да конвертира - и у такве не треба имати поверења, јер ће они за материјализам који им је својствен све учинити "да угоде што им је срцу и трбуху драго".

Масовни антиматеријализам, опет у овом 20 веку показао је наш српски народ у верском рату када опет дигоше руку на нашу браћу у Српским Земљама, и у Србију пређе преко милион Срба. У овом случа-ју држава марксистичко-комунистичко-левичарска једино што им је отворила границе, јер другачије није могла ни смела, али је само око 3% тог несрећног народа држава "југословенска" помогла, а осталих 97% су прихватили приватници - рођаци, пријатељи, речју браћа Срби. Зар ту може бити речи о материјализму.

Да ли је класна борба позната духу нашег народа, који је окат и Богом надахнут? Јер ако је класна борба закон људског живота, онда је тај окати народ њу морао видети о њој морао говорити кроз своју пи-смену и усмену књижевност и традицију. А о њој нигде не говори као нормалној животној појави, већ се диви својој властели, својим вођама, њиховом јунаштву, духовном сјају, нигде зависти, ни речи о кримина-лу, њиховом злостављању народа свога.

Све то доказује да је не само историјски руска социјалистичка револуција, а после ње и српска социјалистичка револуција дошла из иностранства, пропуштањем непријатеља и новцем и организацијом

15

туђом (масона, римокатоличког Ватикана и западних тајних служби) и да сама та мисао, што је револуцијом дошла до власти, по природи сво-јој не одговара духу наших народа (српског и руског). То је СССР - то није Русија, то је Југославија, касније тзв. ДФЈ, ФНРЈ и СФР Југо-славија - то није Србија или Српска Земља. Многи од нас би хтели да се СССР зове Русија, а Југославија Србија, али то у случају СССР није ишло све до 1992. године када је поново названа Русија, а код нас се и даље зове туђим именом Југославија уместо Србија или Српска Феде-рација, као што је названа Руска Федерација. А са киме би се пак ми федерализовали, када је све Србија!

Шта каже историја, како је настала СССР, и како је настала Југо-славија, а касније СФР Југославија и данас СР Југославија? СССР је на-стао на тај начин што је Немачка, будући у рату са Русијом, и у намери да сруши руски народни и државни строј, у једном бломбираном и бли-ндираном поштанском вагону, кроз своју терирторију, убацила у Руси-ју бољшевички отров: једну шаку белосветских бољшевичка на челу са једним полу-Русом, уствари четврт-Русом, полунемачким Јеврејом и четврт-Татаром Владимиром Иличем Уљановим - Лењином. Када се то зна - та историјска чињеница, да је непријатељ Русије, за време рата, у крајње непријатељској намери, и у циљу да сруши руски народни строј - државни, научни и религиозни, кроз своју територију у пломбираном и блиндираном поштанском вагону убацио у руско народно тело тај отров, онда бих волео да видим ко ће сада смети да каже да је оно, што је после та шака бољшевичка учинила на челу са Владимиром Иличем, да је то Русија, да је то инструмент руске народне судбине. Али не само то. Познато је да је Брестлитовски мир закључен између СССР-а (који још није носио ово име, али свеједно већ је то било ово исто, уствари СССР) и Немачке. У Брестлитовску је закључен сепаратни мир између Немачке и Руске Федеративне Социјалистичке Републике. Ево, шта историја каже шта се одиграло у главном стану Совјета народних комесара, када су делегати из Брестлитовска дошли и донели услове под којима се мир може закључити. Услови су били веома тешки. Де-легати су рекли своје мишљење. Чланови савета народних комесара били су збуњени, запрепашћени и поражени - једном речју констерни-рани. Дигао се Лав Давидович Бронштајн – Троцки. Он је био млад. За-махнуо је својом главом. Његова густа, коврџава коса, као лавља грива, је сама собом била речита; мислио је да историја вреба из сваког угла и бележи сваки његов гест, сваку његову реч и отпочео је да говори: "Такав мир да примимо?! Не!! Такав мир примити не можемо. Ми ћемо рат наставити! Зна ли Виљем где ногом ударимо, ту ће ницати црвени батаљони..." За то време Лењин је добовао својим кратким, дебелим,

16

меснатим прстима по столу. А када је Троцки завршио свој запаљиви говор, који је цео скуп учинио потпуно пламеним, онда је Лењин, осло-нивши дно свога длана на сто, лако ударио прстима и рекао: "Делегати ће се, дакле, вратити у Брестлитовск и потписати уговор о миру!"

-Како, Владимире Иличу!? - дрекнуо је Лав Троцки. -Шта говорите?! То је издаја, то је немогуће! - дрекнули су остали. -Ја бих морао претходно да поставим питање - у каквом се то дру-

штву налазим: да ли заиста у друштву револуционара или пак неких наивних социјал-патриота? Још мало ћете да ми плачете над судбином Русије, као да сте Романови!" А затим је Лењин наставио: "Једно се пи-тање поставља: мајка или дете. А ви? Ви бирајте. Ви хоћете да спасете Русију, а ја хоћу да спасем револуцију. Мени је револуција главно, а о Русији немам кад да мислим, јер уопште за то нисам дошао. Мени је потребан део земљине коре на коме могу да направим базу за светску револуцију. Све ми је једно колики је тај део земљине коре. Русија је велика 24 милиона квадратних километара. Да ли ћу ја од Русије доби-ти 14 или 20 или 22 милиона квадратних километара, ја све примам. То је мени довољно за оно што ја намеравам. Када добијем ту базу за свет-ску револуцију, ја ћу не само повратити оно што сада губим, него ћу освојити свет. А делегати ће се вратити и потписати уговор о миру..." (Примедба: Има са овим неке аналогије у садашњој српској ситуацији, када је психијатријски пацијент потписао тзв. дејтонски документ).

То говори Лењин, најаутентичнији тумач СССР. Он каже да није ни постављен ни дошао да брани руску судбину. Он је дошао да води политику светске револуције и њему треба за ту светску револуцију неки део земље. Случај је хтео да то буде Русија. То би могло исто тако бити и било који део земљине кугле. Он је дошао да створи базу за светску револуцију, а када револуција порасте онда каже Лењин: "Ја ћу повратити не само ово што сам дао, ја ћу освојити свет!" Кроз назив СССР (Савез Совјетских Социјалистичких Република) видимо да ни речи ни појма нема о Русији. Тако да би се могао назвати скуп неколи-ко држава: САД, Индије, Кине, Мексика, Африке, итд. Значи СССР је национално неиндентификована држава, јер марксисти су против наци-је, а они су носиоци међународног капитала. Капитал не зна за народ, нацију, он нема границу, он је јеврејско-масонска најмоћнија полуга за владање, а када је интернационалан онда не сме бити национализма. Национализам је опасна ствар не само за комунисте - марксисте, већ и за капиталисте - масоне. Сам назив СССР већ је довољан да окаракте-рише ствари. Не дају се имена случајно. Имена су у духовном погледу ознака суштине ствари (номен ет омен). Ни име трговачке фирме не узима се случајно, а камоли држава. Име се бира да назначи садање

17

стање ствари или циљ коме се тежи, или пак успомену на оно што је било. У имену СССР нема ознаке ни по прошлости, ни по садашњости, ни по будућности да ова држава има везе са руским народом. Савез Совјетских Социјалистичких Република. Шта је то? Има ли и једне речи која означава Русију? Не! Има ли нечега што је важно за какав географски појам, за какав расни (национални) појам? Нема!

Тако је и са именом Југославија. Прво се држава звала Краљеви-на Срба, Хрвата и Словенаца, затим Краљевина Југославија. Шта је то Југославија? То је географски појам који означава државу јужних Сло-вена. Па ко су ти јужни Словени у Југославији? Само Срби, јер Крвати тврде да нису Словени већ Келти, Готи, Лангобарди, Франци, па чак и Иранци, и да нису Балканци већ западна цивилизација. О Словенцима и да не говоримо - они су душом и телом Германи, једино нешто језика је остало што мало личи на словенске језике. Али Југословени су и Бу-гари, далеко већи Словени од одсловењених и одсрбљених Крвата и Словенаца, а и Бугари нису ушли у Југославију. Како без њиховог пи-тања може да се зове суседна држава. У Другом светском рату гено-цидни Крвати - усташе са осталим сународницима поубијали су преко 1,5 милион Срба. И уместо да буду кажњени, или макар стављени под протекторат Срба и Србије, њихов човек којег је послала Комитерна - Јосип Броз Т.И.Т.О. (тајна интернационална терористичка организаци-ја, пр.а.) их је спасао од казне и постали су властодржци и измишљена је парола "братство-јединство", а за то време су се ковали планови за нови геноцид над Србима, који је извршен од 1990–1996. г. и још траје. Тај исти Т.И.Т.О. као неприкосновени диктатор је мењао имена Југо-славији: прво ДФЈ (Дрмократска Федеративна Југославија), затим ФН-РЈ (Федеративна Народна Република Југославија) и најзад СФРЈ (Соци-јалистичка Федеративна Република Југославија) до 1992. године, када је његов духовни наследник дао име СРЈ (Савезна Република Југо-славија). Овај задњи назив има најмање везе са стварношћу, јер је та "Југославија" "Савезна" Република састављена од два српска народа - племена: србијанског и црногорског. Али носталгија за старим именом је остала, иако су јој терирторију јеврејо-масонски нови поредак скре-сао испод половине од старе Југославије. Тај Т.И.Т.О. је измислио још три "нације": "Македонце" (од јужних Срба), "Црногорце" (по геогра-фском појму Црна Гора) и "Муслимане" са велико "М" (од потурчених Срба у Босни и Херцеговини и Рашкој области), и тако формирао шест "братских" република у Југославији, да би српско тело иситнио и по-свађао.

Како је са симболима? Пошто застава, грб и химна чине личну карту једне државне заједнице: у тзв СССР-у уместо руске заставе -

18

тробојке у положеном положају бело, плаво, црвено установљена је совјетска потпуно црвена са српом и чекићем жуте боје у горњем левом углу; уместо грба са двоглавим орлом широко развијених крила и цариградском круном изнад њихових глава успостављен је совјетски грб - земљин глобус са српом и чекићем на средини, а изнад тога нат-пис "Пролетери свих земаља уједините се!" Лепа руска химна која сла-ви Русију и цара је избрисана и уместо ње је химна Интернацио-нале: "Устајте ви земаљско робље, ви сужњи које мори глад..."! Ништа боље није ни са Српским симболима: уместо српске заставе тробојке у положеном положају црвено, плаво, бело имамо француску заставу плаво, бело, црвено са црвеном петокраком звездом у средини (сада је црвена звезда скинута, али је француска застава остала); уместо тра-диционалног грба Немањића - двоглавог орла са раширеним крилима и круном Немањића изнад добили смо шест буктиња што симболише шест “збратимљених” народа од којих су три измишљена, и изнад њих црвена петокрака звезда, а испод буктиња неки датум (29. XI 1943.) када су се састали некомплетни и некомпетентни представници народа (без главног народа - српског) и решили да више не буде монархије већ република. Сада тог грба нема, али је остао неки некомплетан двоглави орао, који на орла не личи и без круне изнад главе. Уместо српске хим-не "Боже правде..." имамо пољску химну "Хеј Словени..." и пре и сада. Код Руса са називом државе Русије повраћени су и стари руски симбо-ли. Вратили су се и цркви. Њихов председник иде у цркву, моли се са народом Богу, пали свећу и честита народу велике празнике: Бо-жић, Васкрс и Православну Нову Годину, како свештенству на челу са Пат-ријархом, тако и свим православним верницима, докле "наш" пред-седник честита Божић и Васкрс само Патријарху Српске Православне цркве - јер сматра да других верника нема у цркви, већ су сви његови комунистички верници!

Неодговарајући симболи за српски и руски народ су: петокрака, звезда, срп и чекић и парола "пролетери свих земаља уједините се!" Да ли тако наши народи (руски и српски) мисле? Наш и руски народ ми-сле и схватају да је род међу собом. Наш се народ ословљава са непо-знатим "брате", "сестро". И сама реч "народ" посебно значи -"народити се", "народило се". Према томе сви чланови народа повезани су крвним везама и зато и руски и наш српски народ сматрају да су један народ састављен из чланова везаних сродством крвним и духовним и поред тога и једном судбином. Тако се наши народи понашају у добру и злу, у благостању и невољи о чему сам напред говорио. А шта ће нам она "жаба" на застави и грбу, а шта ће нам срп и чекић и пролетери свих земаља уједините се. То је само упућено једном делу народа: радници-

19

ма и сељацима, а шта су други, зар они нису браћа и сестре. Не зове та девиза све народе на уједињење. Она означава веровање, исповедање марксистичке мисли да је један народ једно крваво клупко у коме се крвно завађене класе непријатеља даве, уједају, боду уништавају од искони до скончања века. Није, дакле, по овом веровању један народ састављен од браће, већ од две класе непријатеља који се сукобљавају од искони, тако да један другог уништава. И због тога овај натпис: “Пролетери свих земаља уједините се”, односи се само на једну класу која се зове на уједињење, пошто претходно свакој нацији узме власт - диктатуру и пригњечи ону другу класу, која је наводно ону другу дави-ла и гњавила. Шта ту има националног (руског или српског). На основи тога је и постао СССР и СФРЈ да би уништили руски и српски народ. Ето, шта нам доноси марксистичка "мисао" о народу. Националност је непријатељ револуције - класа пролетера је највећи пријатељ!

Наша слепа, одрођена, однарођена школована господа повела су народ у духовно беспуће. Наше школе, како је говорио владика Нико-лај Велимировић, су највећи непријатељи народа. Оне су позване да народу очи отварају, а уствари остају духовно слепи. Тако је од основ-не школе до универзитета, јер да није тако како би од 1932. године Универзитет у Београду био тврђава комуниста под разним именима? То је ишло дотле да наш Краљ од 1932. године није могао прису-ствовати прослави Светог Саве на Универзитету. Ту на Универзитету је радила тзв. Црвена помоћ студентима. Може се предпоставити ода-кле је та Црвена помоћ долазила, а њу су добијали сиромашни студен-ти деца српских колониста добровољаца на Солунском фронту. Један ми је познаник причао да је на једном беговском имању у близини Пећи колонизирано 700 породица, добровољаца, углавном из Америке, пореклом из Црне Горе, и сви су добили по 10 ха плодне метохијске земље у једном комаду и кућу наспрам имања. Сви су дали децу у школе и то већина на Универзитет да студирају право, филозофију, мање пољопривреду, медицину и друге науке и сви су скоро до једног постали комунисти. Данас је то село скоро без Срба, са изузетком ста-раца који дотрајавају, а населили су се Шиптари који су јефтино поку-повали куће и имања. Зар треба веће проклетство. Зар би то било могу-ће да нисмо изгубили духовни пут, да школе нису били канали кроз које је пролазио интернационални и анационални отров, који је тровао народни дух, и убијао у народу духовни вид. Зар би било могуће да највећи део "интелигенције" народне буде одан интернаци-оналном и космополитском духу, а потпуно туђ народном схватању света и живо-та? Ухватити се, дакле, у коштац са тим интернационал-ним, космопо-литским и анационалним раком што је наше школе узео као најповољ-

20

нију средину да разара, зауздати себе и своју себичност и тако омогу-ћити бољи ред и општије благостање у економским и соци-јалним односима, одупрети се и победити растућу анархију комуниста и раз-бојника јесте једини пут којим нам разум саветује данас за спас народа, за добро његово и за добро браће наше српске у расејавању који одоше из отаџбине спасавајући голе животе своје и својих најми-лијих (овде не мислим на оне који су из себичних разлога напустили отаџбину и отуђили се).

Комунисти су били, јесу и остали само спољна манифестација наше духовне пометености с једне стране, а са друге стране су наше разбуктале себичности које нам доноси тзв. нови светски поредак!

Да ми знамо свој духовни светосавски пут, да га нисмо изгубили не би нам се могло десити да комунизам нађе у нашем народу толики број свесних и несвесних помагача.

Морамо задржати своју себичност и саможивост на узди и руци; морамо да смо диктатори прво и терористи према себи самима, онда ћемо бити правичнији према другима, а самим тим би било мање пово-да за комунистички духовни рушилачки бес. Али у нас ври себичност и саможивост и ми је не спутавамо већ јој слободно дајемо маха и поста-јемо од хомосапијенса фауне дна и предатора!

У своје време Димитрије Љотић је предлагао да све пропагаторе комунизма о државном трошку (плати држава пут до тамо и назад) по-шаљу у СССР и да тамо остану годину дана па када се врате да говоре истину, а не лажи и бајке о комунистичком уређењу и животу грађана Совјетског Савеза. Лаж би власт кажњавала. Тако је за време комуни-стичке и посткомунистичке владавине, уствари социјалистичке, у запа-дне капиталистичке земље легално, полулегално и илегално отишао велики број наших грађана. Разлози су били веома различити: а) оправдани - они који су отишли или побегли од комунистичког терора или разних притисака од политичких и духовних до економских; б) полуоправдани - жеља да се остваре неке своје економске замисли и да остану у тим земљама заувек због симпатија према цивилизацији Запа-да; в) неоправдани - жеља да се у такозваном слободном свету дође до лакше зараде, капитала на разне начине код неких снобовских зани-мања које наводно нису плаћене у отаџбини у довољној мери (лекари, архитекти, кројачи, проститутке и слични) до криминалаца разних врс-та. Једино прва група емиграната није имала избора и такви људи су се уклопили у систем новог светског поретка капиталистичког и у зноју лица свог су зарађивали и зарађују насушни хлеб, и увек су гајили нос-талгију за Србијом и везу нису прекидали са својима без обзира колико су били "добродошли" у комунистички режим, они се нису однародили

21

и вратили би се кад са позорнице у Србији оде комунизам - марксизам. Друге групе су веома шаролике - многи су се по добијању пензија или зараде вратили у Србију, а један број се пот-пуно индентификовао са нацијама и земљама где су отишли и потпуно се однародили. Међутим, у све три групе, нарочито у првој, велики број људи не може да хвали нови светски поредак као хуман, осим што више дају могућности зара-де. Многи истичу нехуманост, саможивост, отуђеност и себичност тих људи и система, а што је својеврсна пропа-ганда новог светског капи-талистичког поретка. У време верског рата у бившој Југославији многи су из проблема благоутробија, а још више кукавичлука отишли на Запад па су се неки повратили сиромашнији него што су отишли, али богатији за људско искуство да тамо није лак, ни леп, ни хуман живот како им је из ове наше земље изгледало.

Поставља се питање које задатке треба решавати после одласка марксистичке идеологије са простора Српске Земље. Одговор је јасан: ако савладамо ерупцију вулкана комунизма, али вулкан је жив, он по-тмуло испод земље тутњи. Том вулкану главну снагу даје наша духов-на пометеност и наше разбуктале себичности. Савладати ерупцију је нешто, она је савлађивана деценијама, али то није све. Док вулкан живи и ради, опасност од нових ерупција постоји и непрестано је ту. Отуда наш народ мора као што је омрзнуо комунизам, и пошто је одлично упознао зло које је донео, да га као коров ишчупала из племе-нитог усева.

Наш народ мора да сазна одакле му опасност прети. Он мора да сазна да нема веће опасности од њега самог, а то ће рећи: од те духовне пометености и те разбуктале себичности, саможивља и отуђености!

Нико му живи под небом веће несреће не може учинити него што могу те велике и смртоносне отровне биљке.

Нашем народу су, пре II светског рата, говорили о његовим спо-љашњним непријатељима и он их је мрзео. Затим су комунисти после II светског рата говорили о његовим унутрашњим непријатељима и он их је мрзео, мрзео је оне који су му мислили добро - родољубе наци-оналисте. А нису му казали да он нема већег непријатеља него што је сам себи, кад изгуби свој духовни пут, кад пусти да се несметано рази-гра себичност, саможивост и отућеност. Тада треба обратно, да уђе у сама себе и ту упозна свог највећег и заиста убиственог непријатеља кога је досад мазио и хранио. Борба против разбукталог комунизма је тешка, али се њој види крај иако није употпуности завршена. Борба против корена тог зла је много тежа и она мора бити непрестана, јер уколико се корен не ишчупа из њега избијају изданци, често упорнији и у већем броју него у првобитне биљке - као код коровске биљке

22

зубаче или пиревине или дивљег сирка. Морамо, дакле, свом снагом ићи до крајње потпуне победе и народну њиву очистити од корова који ју је загађивао толике деценије.

Марксизам - лењинизам - бољшевизам оставио је за собом праву пустош у богатој расцветаној и распеваној земљи руског народног духа и ту пустош, ту лепру, рак и сиду духовну пренесе и у наше српске земље. И тако нам дође црно и мрачно време подела, однарођености, обезбожености и обездуховљености. Умало да нестанемо и постанемо мртви народ - фосили као Ертрурци, Латини, Хазари и други стари изумрли народи.

После 28 година великих патњи нашег једнокрвног, једноверног великог руског народа та патња се пренела и на наш српски народ и већ више од 50 година заједно робујемо марксистичко - лењинистичко - бољшевичкој доктрини из које се полако извлачи руски народ, јер је велики и јак и имао је у свом срцу јачу веру - хришћанску правосла-вну. А ми Срби и даље пипамо у мраку између два мрачна зида: марк-сизма - лењинизма и новог светског поретка, такође мрачног безбожни-штва. Руси желе да се врате на прави пут, а ми Срби чак и не желимо. Мислим да није све замрло потпуно. Живи се, уколико није замрло, од старих духовних извора, од њихове снаге, лепоте и величине. А нових онако оригиналних и снажних нема. За 75 година постојања СССР и више од 50 година постојања ФНРЈ, СФРЈ и СРЈ владавина комуниста је учинила да не постоји руски и српски народ онемогућавајући духов-ни живот нашим народима (руском и српском), учинили су му видик суморним, спустили на наш дух оловно и сиво небо грубога и вулгар-нога материјалистичког схватања, одредили му "генералну духовну линију", таман толику колику дозвољава мртвачки сандук у који су ставили живо тело нашег српског и руског народа. Опет наглашавам - руски народ покушава да се, после 75 година лежања у сандуку, осло-боди свог тешког мртвачког сандука, и ако драги Бог да, ослободиће га се ускоро ,а ти српски народе чак и не покушаваш, јер твоји тзв. поку-шаји ослобођења да нису жалосни били би смешни. Имаш појединаца честитих, али немаш снаге да подигнеш тај тешки оловни поклопац са мртвачког сандука да би се ослободио и васкрсао у својој некадашњој величини и слави и зато те и дан данас зову туђим именом. Ако ништа друго Руси се више не зову туђим именом и не владају му више стран-ци као код нас Срба. Некада је српски народ био прави народ и то је Комитерна знала па нам је послала неког белосветског пробисвета ту-ђег рода, вере и имена да нас уништи. Дотле је код нас Срба на првом месту било духовно, затим национално, а тек на трећем реду социјално - економско. Тако само прави народ реагује. Било је и има и других

23

народа који се зову народи (не само они који су од имена српског отпа-ли, они ни помена нису достојни) али у ствари они су изгубили живот-ну унутрашњу способност. Такви народи реагују у првом реду економ-ски - социјално, а тек после политички, а духовно изузетно у крајњој линији. Код Срба је то, до "социјалистичке револуције" увезене из СССР-а, било обрнуто; после тога смо постали још гори него наши комунистички учитељи из СССР-а или космополити капиталистичког Запада којима је капитал и тржиште број један, а после тога све остало. Било је у Коминтерни међу руководећим људима правих Срба који су бранили националну ствар - српску, али то Коминтерна и њен агент Т.И.Т.О. нису дозволили и све су их на разне начине уклањали (од пасивизације до ликвидације, као што данас носиоци новог светског поретка раде са најбољим Србима у Српској Босни и Херцеговини - Републици Српској). Он (Т.И.Т.О.) је при доласку на власт прво укинуо слободу и завео бољшевички начин мишљења; затим уместо унутра-шњег јединства изделио је српски народ на неколико делова - на шест делова: ужа Србија, јужна Србија (тзв. Македонија), Космет где је омо-гућио неконтролисано насељавање Шиптара и дао им већа права него Србима, Војводина где даде већа права Мађарима и другим мањинама него Србима, Црна Гора, Босна и Херцеговина где потурице - отпад од српства прогласи за народ и даде већа права Мађарима и другим ма-њинама него Србима. Геноцидним Крватима поклонио је знатне српске територије (српску Далмацију, Српске Крајине: Книнску крајину, Кор-дун, Банију, Лику, Славонију, Барању, западни Срем) а Србе је тамо претворио у националну мањину, а остале мањине протерао или похр-ватио. Тако је комунизам искористио борбу српског народа против окупатора да би на бајонетима и тенковима совјетским Србе маргина-лизовао и начинио националном мањином, а Крвати су уместо казне за злочине над Србима награђени вишеструко! Не знам да ли у историји има таквог преседана! Тако нам "братска" Црвена Армија на својим тенковима и бајонетима донесе кварну духовну робу коју смо кроз те-рор прихватили - хтели не хтели. У духовном погледу то је борба про-тив српске нације, домаћина породице, домаћина цркве од свештеника до епископа и патријарха и домаћина државе - Краља.

И тако се нађосмо у потпуном мраку ропства горем него под Турцима и за 50 година нас уништише више него Турци за 500 година. Ово говорим без икаквог претеривања са следећим чињеницама: а) Турци су поштовали нашу веру и свештеништво, јер су они моноте-истичка религија; б) Свештеници су Србима биле судије у споровима међу Србима, а само су турске судије радиле у споровима између Срба и Турака; в) Турцима су Срби давали 1/10 прихода, српској цркви 1/10

24

прихода, а домаћину је остајало 8/10 прихода. Прелазак у исламство било је добровољно - не насилно. Да видимо шта су учинили комуни-сти - марксисти - хуманисти: они су објавили рат Богу, цркви, свештен-ству и верницима. За 50 г. владавине су убили више верника и свеште-ника него Турци за 500 година. Судили су не по закону већ по полити-чкој припадности, јер закони су били мртво слово на хартији. Од дома-ћина (сељака, радника и чиновника) су узимали све а остављали су само за голи живот - негде је то било 1/10, негде 2/10 а ретко 5/10 (ако си имао више узели су више али ти је и остало више). Прелазак у кому-нисте био је насилан - ако нећеш са њима онда си против њих, а онда се зна каква те судбина чека. Турци су сваке девете године сакупљали тзв. данак у крви, а комунисти су данак у крви узимали сваке године, јер шта су нови чланови комунистичке партије, војници и полицајци, нарочито активни већ њихови јаничари. Ето, то је резултат владавине марксизма - комунизма. Данас у Србији и српском народу по схватању тзв. шефа државе постоји само један верник православне цркве - а то је патријарх српски; њему једино "шеф државе" честита велике празнике верске. Сви остали Срби су његови (председникови) верници.

После комунизма наступа још опаснији непријатељ, опаснији јер је подлији и у рукавицама; нуди нам потрошачко друштво оно што је комунизам нудио а није остварио (изузев својим верницима). Тај нови непријатељ ће нам наводно дати пуне стомаке већини, али ће нам узети душе и предати Сотони. Он даје све материјално али тражи наше душе. Он нас трује и још више ће нас тровати још отровнијим отровима него комунизам. Он је из исте сатанске породице - међународног космопо-литског капитала. Ако га духовно прихватимо потпуно ћемо се као народ угасити, угасити због наше халапљивости и тзв. квалитета мате-ријалног живота како његови претходници - проповедници пропове-дају. Познато му је и име и дело. Погледајте шта је урадио у духовном погледу са светом где се зацарио! Одупримо му се нашом светосавском идејом и молитвом, коју је увек понављао свети Николај српски: "Дај нам Боже да се Срби сложе, обоже и умноже!"

25

Тема: I-3. ИСТИНА О НАРОДНO-ОСЛОБОДИЛАЧКОЈ БОРБИ И КОМУНИСТИЧКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941-1945. ГОДИНЕ

О овој теми ћу написати делимично на основу личних дожив-

љаја виђења и чувења, а већим делом на основу писаних докумената, трудећи се да колико год више могу будем објективан као посматрач и учесник у целом том периоду, а посебно при стварању закључака.

Имао сам непуних 14 година када су Немци окупирали Југо-славију, за непунe две недеље. Двадесет седмог марта 1941. године био сам ученик трећег разреда гимназије у Лозници, када су нам рекли да нема наставе и да изађемо у редовима са професорима на улицу навод-но да се радујемо што је млади краљ Петар II постао пунолетан и сту-пио на престо и што је отказао пакт са Хитлеровом Немачкој. Ми смо скоро сва деца из разреда и целе гимназије били Срби и васпитани у националистичком духу, изузимајући неколико антихриста, како су их наши професори звали, и они су били најгори ученици у сваком погле-ду - посебно у владању. Ови дечаци су на школским одморима између часова сакупљали неколико отпадника, деце неких опанчара и абаџија и рецитовали скарадне "песме" о Христу и Деви Марији и апостолима, због чега су их разредне старешине и директор кажњавали. Неки од њих су касније постали "народни хероји" комунистички и имају назив улица у Лозници. Нашу гимназију су похађали и два дечака - Немци, нешто старији од нас редовних ученика за 2-3 године, чији су родите-љи радили као стручњаци у руднику антимона у Зајачи - недалеко од Лознице, и звали су се Крист Алберт и Штуцман Кристијан. Тај дан (27. март) их нисам видео у школи; а неки причају да су после окупа-ције наше земље виђени у немачкој униформи - вероватно као хитлер - југенди. Цео тај дан смо викали и галамили по улицама са општим одушевљењем народа познате пароле: "Боље рат него пакт!", "Боље гроб него роб!", "Живео краљ Петар II!", "Живео ђенерал Душан Симовић!" (председник пучистичке владе 27. марта 1941. год.), "Живео ђенерал Стевановић" (ђенерал и комадант жандармерије, рођен у Лоз-ници, а брат му је држао књижару на главној улици, пр. а.). Крајем мар-та су нам разредне старешине рекли да се од сутра школе распуштају до даљег, јер је избијање рата неизбежно. Разредни старешина мога разреда професорка Станка Ћулафић, рођена Милићевић, из Лознице, рекла нам је, са сузама у очима, да ће сигурно бити рата и да ћемо се видети сви у садашњем саставу, ако Бог да, да би завршили разред и наставили даље школовање.

26

Мог оца су мобилисали на војну вежбу, и задњи пут сам га ви-део 27. јануара 1941. године, када је дошао код мене у гимназију на прославу св. Саве, а већ сутрадан је морао бити у Ваљеву у артиље-ријској батерији капетана I класе Драгослава Рачића, као и први пут у пролеће 1940. године. О том Рачићу отац је причао да је претерано строг и зао човек и да је војнике, а поготову сељаке - војнике посебно малтретирао. Када је био на првој вежби отац није имао војну књижицу која се зове "буквица", јер су је лопови при крађи његовог свечаног - чојаног одела и новца однели. Командир Рачић је то сматрао за аљка-вост, иако му је отац објаснио, па се посебно испизмио на њега. При вежби га је на полигону више пута, без разлога, с леђа ударио сабљом пљоштимице, па је отац мајци показивао модрице када се вратио са војне вежбе. Отац је на положај са јединицом отишао почетком марта 1941. године, и то на Суву планину, где је у повратку заробљен и одве-ден у Немачку и тамо умро у логору. Његов гроб сам нашао и поставио споменик 1959. године приликом специјализације у тој земљи.

Случај је хтео да се тај исти капетан, Драгослав Рачић, сусретне са мојом мајком и са мном крајем априла 1941. године. Касније смо тек сазнали ко је тај официр. Испод наше куће пролази пут и ту поред пута смо стајали мајка и ја и разговарали са неким комшијама. У том је наи-шао официр на коњу са заденутим пушкама са стране и препуним биса-гама, као и неким великим ранцем позади седла. За појасом је имао официрски пиштољ (можда и два, али смо видели само један). Официр се обрати мојој мајци:

-Је ли снајо, да ли је ово пут за планину Цер? - Моја мајка кивна на брзу пропаст државе и војске, а посебно што се отац није вратио из рата, па не зна ни да ли је жив - заробљен или погинуо, одговори:

-Јесте, војниче, само напред, оно испред је планина Цер, нема ма пола часа ′ода; а кажи ми зашто побегосте и издадосте ову нашу земљу, народ и краља. Па ми жене да смо добиле мотке, а не пушке, више би се са Швабом бориле, него ви наоружани мушкарци - војници.

Официр је погледа попреко, па јој кратко одговори: -Ниси, снајо, у праву, нисмо ми издали земљу, народ и Краља,

већ политичари и Хрвати - ободе коња и оде. Комшије почеше грдити мајку:

-Јеси ли ти, жено божја, луда, тако разговараш са наоружаним човеком, видиш да је то неки ′ајдук, можда је и лудак, мог′о је извући ловлер и да те убије. Шта би деца без тебе, а не знаш ни шта ти је са човеком.

После неког времена чујемо да у планини Цер постоје два "шум-ска" одреда - један је за краља а други за комунизам. Командант првог

27

је капетан Драгослав Рачић, а командант другог је Селимир Јевтић, адвокат из Шапца (иначе најмлађи стриц мога оца - 10-ак година ста-рији од мога оца). Њега нисам никада видео до почетка новембра 1941. године, када је после казнене немачке експедиције био сместио штаб у нашој кући. За Рачића смо сазнали од комшија који су га видели у су-седном селу, да је то онај исти што је са мојом мајком "разговарао".

Из нашег села отишло је неколико младића у четнике, који су се тек вратили из војске, неки су имали капларске и поднаредничке чино-ве, међу којима и наш комшија Александар - Милош Јевтић, поднаре-дник, као и тек завршени ученик учитељске школе Живорад Васић, а у партизане комунистичке отишао је само један - ученик петог разреда учитељске школе, Станимир Марковић, мој даљи рођак по мојој мајци (његов деда је ујак моје мајке). То су били добровољци, нико тада није мобилисао. Ова два одреда су водили рачуна о миру и реду у селима. Дотадашњи одметици - хајдуци су одједном нестали, крађе је било, али пљачке не од хајдучије већ од сеоских лопужа. Једна таква крађа или похара десила се у ноћи између 6. и 7. јула 1941. године у нашој кући, о чему ћу касније говорити.

Случај је хтео да сам ја био сведок "прве пушке против окупато-ра". А то се десило овако. Моја мајка сазнавши да је отац заробљен, јер је послао писмо из заробљеништва, а да се до његовог повратка из за-робљеништва морало радити и живети, решила је да поправи магазу за жито. А за поправку магазе, поред осталог, био је потребан негашени креч. Ја сам отишао у село Завалку 6. јула по подне код тетке и тетка да би ујутру отишли на вашар - на Ивањдан у Белу Цркву, купили креч и превезли нашој кући. Тетак и ја смо отишли нешто касније на вашар, али оно што смо видели то се после показало као моменат почетка устанка српског народа и југословенског народа (пошто Словенци и Крвати нису дизали устанак, већ су се само пред крај рата прикључили уз комунистичку партизанску војску пореклом из српског народа, а он-да су измислили неке датуме да су и они дигли устанке, а то су уствари дигли Срби на тзв. њиховој територији против њихове квислиншке власти и окупатора, а остали народи измишљени од стране Комитерне и титоиста комуниста такође су измислили своје датуме устанка). Тетак и ја нисмо видели цео ток догађаја од самог почетка већ само један његов део, а о првом делу смо чули од очевидаца. Рекли су нам да је један човек у градском оделу - капуту (сакоу) и сељачким панта-лонама од шајка стао испред кафане на неке празне дрвене сандуке у којима су трговци довозили шећер (у коцкама) и почео да говори пози-вајући народ да дигне устанак против окупатора. У том тренутку су наишли као патрола на вашару два жандара - Србина. То још нису били

28

Недићеви жандари, већ бивши југословенски жандари којима су Немци преко Аћимовићеве комесарске управе наредили да чувају мир и ред у Србији. Они су били из жандармеријске станице у Завлаци - пар кило-метара од Беле Цркве, и били су наоружани војничким карабинима са пет метака у шаржеру, па су том говорнику - агитатору довикнули: "У име закона руке у вис!" и при томе скидали пушке са рамена. Агитатор - говорник је тада брзо извукао револвер који му је био за појасом и пуцао погодивши једног жандара у чело и при скоку са сандука другог жандара у стомак. Када смо тетак и ја наишли чувши пуцњаву, видели смо да један жандар лежи непомично крваве главе, а други се грчио. Народ је направио мало већи круг око жандара. Оног говорника који је пуцао нисмо видели. Кажу да се тај са једном групом удаљио после убиства жандара и отишли у шуму изнад места где се одржавао вашар. Ми смо тада видели да се из масе народа издвојио један младић у се-љачком црном гуњу од домаћег сукна, какав се носио у Рађевини, са војничком шајкачом на глави, извадио је испод гуња кратак карабин ("кратељ") и оног жандара што се грчио "смирио" испаливши у њега пет метака. Довољан је био један, а не пет, али он је тако изразио мрж-њу према брату Србину који "служи" окупатора, јер су ова два жандара наводно били помагачи окупатора. После смо сазнали да су оба жан-дара били Срби родом из Лике - један је био наредник и командир ста-нице, а други каплар. Овај други дошао је пре неколико дана из Лике пешке, јер су му пре тога крватске усташе све у породици поубијали. Тако је настала та такозвана светковина када су Срби дигли устанак против окупатора, а уствари пуцали су тзв. Срби - бивши Срби – кому-нисти на Србе, брат на брата по рођењу, крштењу, имену и презимену.

После овог жалосног догађаја народ се брзо разишао, јер су зна-ли да ће Немци ускоро доћи и извршити одмазду. Нас двојица (тетак и ја) смо отишли са вашара не купивши креч, журио сам се кући да мајка не брине за мене. Када сам се приближио кући чујем кукњаву у двори-шту. Прво сам помислио да се десила нека несрећа - смрт или неки не-срећни случај. Видим много комшија и два жандара. Међутим, прет-ходне ноћи када нисам био код куће лопови су пробили зид куће, јер је кућа била од шепера (чатме) - испреплетено дрво па омалтерисано (та-ква је технологија градње кућа била, пр. а.). Такав зид се могао лако пробити - провалити. Лопови су ушли у собу где смо брат и ја спавали, упалили су лампу, што се видело по изгорелим палидрвцима, и један или два су "радили", а један је љушкао брата Душана (којем је тада било 9 година), да се не пробуди. Брат Душан је после причао да се сећа да га је неко у сну љушкао, па је "мислио" да сам се ја вратио с пута или да га мајка љушка. Ујутру када је свануло и изгрејало сунце

29

он се пробудио и видео кокошке у соби, ушле кроз рупу на зиду, и по-чео викати и звати мајку. Мајка је послала комшију Боривоја Коваче-вића званог Ћелу да у жандармеријску станицу у Драгинцу јави да дођу ради увиђаја. Жандари су дошли пред вече 7. јула, и рекоше мајци насамо "у четири ока":

-Снајо, ти си послала лопова који те је опљачкао да нама јави да дођемо на увиђај. Ми смо га успут (који је дуг око 8 км или око 2 часа хода, пр.а) полако испитивали и уверили се да је он сигурно прошле ноћи провалио у вашу кућу. Ако изразиш сумњу у њега ми ћемо га "притегнути", а њега и његове саучеснике ћемо стрељати, то сада има-мо право "такви су ратни закони". Мајка то није хтела учинити, мада јој је било јасно објашњење жандара, јер они су Боривоја успут уна-крсним питањима испитали и дошли до закључка да је он починилац, односно један од починилаца крађе. Мајка се са разлогом бојала осве-те, и паметније је што га није хтела осумњичити.

У току јула, августа и септембра 1941. г. у нашем крају – Подри-њу били су ослобођени сви мањи градови, осим Шапца - окружног гла-вног града. Све те градиће ослободили су заједнички четници и ко-мунистички партизани, јер су тада војно сарађивали, а онда су се, кажу, почетком октобра 1941. године разишли, и Немци су поново повратили та среска места и кренули да казне народ и разбију и једне и друге. И та акција немачке војске названа је казнена експедиција. Тада је само у срезу јадранском, чије је седиште била Лозница убијено неколико хиљада, нико то није пребројавао, или ако се знало број жртава није објављено из "једноставног" разлога, што је тај крај био сељачки-мо-нархистички и "четнички". Само у селу - варошици Драгинцу сакуп-љено је из околних села око 3.000 људи - талаца, од 14 година навише и стрељано као одмазда за погинулих неколико немачких војника и не-колико рањених, међу којима је наводно био и Хитлеров сестрић, бар тако се прича. Ови Немци су изгинули на прилазу мосту преко реке Јадар, на путу који води од Лознице за Ваљево. На њих су пуцали комунистички партизани под командом Момчила Ђурића, студента из рађевског села Комирић. Осим тога стратишта на једном месту, у сва-ком селу је убијено том приликом по кућама, у авлијама и у пољу по неколико десетина до неколико стотина (као у Јаребицама, Цикотама, и још неким селима). А тамо где су жртве биле "радничка класа" као што је у Крагујевцу и Краљеву, тамо су бројеви жртава пренадувани, па је испало да је уместо 2.000 убијено 7.000 Срба (Крагујевац), или 5.000 (Краљево), а онда је створена легенда и лажне приче шта су рекли уче-ници и радници, а шта професори пре стрељања. У тој казненој екс-педицији командни састав били су Немци есесовци из Немачке и Југо-

30

славије, а војнички састав Немци из Југославије или тзв. фолксдојчери, затим Крвати - усташе и немачки криминалци, којима је обећано да ће их амнестирати ако се "добро покажу" и, ако наравно, остану живи. Из-гледа да су сви криминалци (убице, лопови) били поубијани када су обавили овај посао. Када је прошла казнена експедиција и када је фор-мирана Недићева државна стража - корпус, и корпус Љотићеваца до-бровољаца, а уз помоћ немачке војске комунистички партизани су про-терани из Србије у Босну, а већи део њихових одреда је разбијен и уништен. Овоме су, независно од Немаца, Недићеваца и Љотићеваца, допринели и тзв. четници - Југословенска војска у отаџбини под коман-дом Драже Михајловића. Наиме, Дража је био склопио споразум са Ти-том - вођом комунистичких партизана о заједничким акцијама, али ка-да је увидео да се за сваку немачку главу или рану мора платити са 100 односно 50 српских глава онда је раскинуо споразум јер је увидео да би се Србија за кратко време истребила и остала без Срба. Зато је актив-ност свео на протеривање и борбу против комуниста и њихових парти-зана, који за ради освајања власти нису бринули о жртвама које треба платити. Четници су против Немаца водили мање борбе, али су и те борбе плаћане великим жртвама, па су Немци због тога вршили рације и гонили у логоре: Бањицу, Шабац, Ниш и друге. Према подацима које је изнео Живко Топаловић око 80% у тим логорима су били сељаци и симпатизери Драже Михаиловића а само на стратишту у Јајинцима стрељано је преко 100.000 Срба из Србије, Београда и ближе околине. Пошто су комунистички партизани протерани у Босну крајем 1941. године (почетком децембра), а остале су само разбијене групе које су углавном похватане, убијене или послате у концлогоре. Немци нису нарочито дирали "четнике", јер ни они њих нису много узнемиравали, чекајући "својих пет минута", када се искрцају савезници на Балкан. Четнике су недовољно помагали Енглези и Американци, а влада краља Петра II признала је Дражу Михаиловића за министра војног и коман-данта Југословенске војске у отаџбини и унапредила га у чин армијског ђенерала. Практично Дража је владао селима и мањим градским ме-стима у Србији, а Немци гарнизонима и саобраћајницама. Недићевци су на разне начине, али не јавно помагали четнике, док су Љотићевци увек били и против четника и комуниста, а посебно комуниста. Неди-ћеву и Љотићеву, а исто тако и немачку власт у селима скоро нико није слушао. Немце је само интересовао мир, а толико су га имали захваљу-јући отвореној сарадњи Недића и Љотића у градовима са њима и мир-ној тактици Драже Михаиловића у селима и мањим градским местима, и добијали су мању количину хране из села која није била претерано велика; али су држали све руднике који су им у рату били нарочито

31

важни. Из села нико није хтео ићи на регрутацију у Недићев корпус, а када је Дража вршио регрутацију ишли су сви од реда.

Када су комунистички партизани били протерани преко Дрине у Босну и остале Српске Земље они су тамо наишли на јак четнички покрет али веома неорганизован, јер нису били под директном коман-дом Драже Михаиловића, већ су чували само своја насеља од напада крватских усташа и муслиманске милиције. Докле су потурчени Срби - муслимани били уз Крвате дотле су Крвати били против Срба, али их у Босни у почетку нису дирали докле су на подручјима Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна и Западне Славоније вршили масовни геноцид. Тамо су се Срби дигли и формирали одреде, који у почетку нису имали никакав идеолошки печат. Тек касније када су им дошли у одреде ко-мунисти, као комесари, назвали су их "партизанима". Комунисти су, у местима са већинским муслиманским живљем, користили страх од чет-ника па су у одреде примали и муслимане и са тако измешаном војском деловали и по српским селима и наводно штитили и једне и друге и тако су у очима српског становништва имали већи углед од четника који су се борили само против крватских усташа, а нису признавали ни Дражу ни владу у Лондону. Тако су партизани у тим честитим и лако-верним и наивним крајевима придобили већину српског становништва да би на себе навукли немачко - усташку казнену експедицију која је очистила од српског живља највећи део Босанске Крајине, Поткозарја, Козаре и Посавине убијањем на лицу места или одвођењем у логор Јасеновац, којег Тито са партизанима није хтео ослободити, иако је за то имао могућности, јер су у логору били у већини Срби, а затим Јевре-ји и Цигани. То ми је лично причао Пеко Дапчевић, један од главних команданата код Тита. На тај начин је партизански покрет западно од Дрине услед боље организације био масовнији и војнички уређенији од четничког, па је код великих савезника добио већи број позитивних поена, а четнички услед неких сарадњи са италијанским окупаторима у Северној Далмацији, без Дражиног знања и одобрења, негативне поене. Тако је почела да стиже значајна помоћ Енглеза и Американаца парти-занима, а четницима прекинута. У томе су главну улогу имали Енглези на челу са Черчилом.

Шта је четнички покрет учинио под управом Драже Михаило-вића у Србији и Српским земљама где су Срби били у већини и где су власт држали четници: 1) Људи су били одлично организовани у вла-сти и свакодневном животу. Мирно су спавали и нису се плашили лопова и хајдука, јер су се такве појаве строго кажњавале - мањи пре-ступи 25 батина по туру, а већи преступи: провале, крађе са разбојни-штвом, убиства из користољубља - до 100 батина по туру, чак и смрћу;

32

2) Народ је био јединствен, заборављене су страначке свађе и разми-рице; 3) Са таквим стањем народ се смирио и умирио и чекао "својих пет минута" - почеле су женидбе и удаје, венчања и крштења као пре рата са искључиво црквеним хришћанским обичајима, па и весеља према имовном стању домаћина. Био је чест обичај да се за старог сва-та, па чак и кума, узима подручни командант села, бригаде или корпу-са. У нашем крају су то били: Драгослав Рачић, Влајко Антонић - Ђедо, Душан Јеремић, Георгије Бојић "Џиџо" - бивши архимандрит манасти-ра Троноша, родом из сремског села Јазак, Тешановић и др. Све су то били виђени и отресити људи, поштовани у народу, а и њихово прису-ство на свадби обезбеђивало је домаћину заштиту и ред, јер су пијани војници - тзв. четници знали и нереде правити. Био је уведен и један нови поздрав, поред старог традиционалног "Помаже Бог! - Бог ти помогао!" још и "С вером у Бога! - За краља и отаџбину!". Овај задњи поздрав је обичајавао при сусрету са војницима – четни-цима, посебно с официрима. Поздрав "Здраво!" сматран је за комуни-стички - безбо-жнички и био је забрањен и кажњив, мада у мом крају никада дотле није био у обичају. Поред овог вербалног - духовног оби-чаја било је дошло наређење, наводно од Драже, да свака кућа мора имати нужник (како га данас зову ВЦ), чучавац изграђен од дрвета, ћерпича или цигле - од чега је ко имао. Све дотле цела Србија, рачуна-јући и тзв. Македо-нију, Космет и Војводину у сеоским подручјима ну-жде су вршили у воћњаку, шуми, иза стогова сена и сламе, итд. Када је то наређење сти-гло имало се извршити без поговора и у кратком вре-мену. Ко то није извршио био је кажњен, и опет је морао поступити по наређењу. Не сећам се да је неко смео рескирати да буде по други пут кажњен бати-нама и новчано. Контролу извршења наређења спроводи-ли су одбор-ници сеоског равногорског одбора, а казну је изрицао чет-нички командант села.

Све у свему, иако је била окупација и Немци су могли наићи сваког тренутка у село и направити неку рацију или казнену експеди-цију, људи су се боље слагали, били су сталоженији, нису се тужили и судили и мирније су спавали јер није било хајдука, лопова и разбојни-ка. Што се тиче Немаца они скоро никада нису могли изненадити, јер су осматрачи, стражари, па и чобани обавештавали њихов наилазак у села дању и народ се благовремено склањао у шуме. Немци су искљу-чиво залазили у села дању, а онда је било лако их приметити. Међутим, једанпут су у наша села у Јадру упали ноћу "руски белогардејци" сас-тављени од Черкеза, Чечена, Татара - дезертера из Црвене Армије, а предвођени емигрантским руским царским официрима и одвели око 300 сељака, учитеља и свештеника симпатизера Драже Михаиловића,

33

као таоце, и сви су завршили у ло-гору на Бањици односно Јајинцима. За све ово време - од децембра 1941. године до лета 1944. године о комунистима - партизанима није било ни трага ни гласа. Понекад, када је било тихо време дању (пред кишу), или ноћу чуле су се борбе преко Дрине, пошто је у ваздушној линији невелика даљина, нешто око 10-ак километара. Народ је нагађао да се то туку крватски и "турски" усташи са четницима или комуни-стима, али вероватније са четницима јер је источна Босна, била чиста српска - четничка, а средња, западна и северна партизанска већим де-лом; Херцеговина је била измешана као и Црна Гора, али су преовла-давали четници. Практично, у Југославији су све до пред крај 1943. године на њеној територији постојале две народно-ослободилачке вој-ске: Југословенска војска у отаџибини коју је народ називао "четници", по четничкој ослободилачкој традицији из прошлих ратова, на чијем челу је био ђенералштабни пуковник Драго-љуб-Дража Михаиловић, касније од краља Петра II унапређен у чин армијског ђенерала и мини-стра Југословенске војске; и ова је војска била национална-национа-листичка, која се борила под девизом "За краља и отаџбину"; а друга војска били су комунистичке присталице вођене малобројним комуни-стичким фанатицима, и звали су се "пар-тизани" а то значи присталице, а ми их називамо комунистички парти-зани - или комунистичке приста-лице. Докле је за прву војску и први покрет био циљ сачувати народ од геноцида од стране окупатора, и у погодном тренутку када окупатор ослаби и када се велики савезници приближе нашим границама удари на окупатора без опасности од одмазде; као и сачувати легитимност и континуитет бивше државе, дотле је друга војска и други покрет имао за основни циљ освајање власти и натурање поретка и система силом народу Југославије, а све под видом народно - ослободилачке борбе. Истина, партизани су осло-бађали народ, али чега су га ослобађали – живота, јер се свака њихова акција завршавала одмаздом окупатора - Немаца: 100 убијених Срба за једног погинулог и 50 убијених Срба за једног рањеног Швабу. Када су то схватили српски родољуби они су удруженим снагама, сваки за свој рачун, али у суштини заједно прете-рали и протерали комунистичке партизане у Босну и Херцеговину и остале Српске земље. Дража Михаиловић се повукао у српске планине и планинска села, а Недић и Љотић у градове као сарадници окупатора у градовима, али ипак шти-тећи српски народ од истребљења. Касније су комунисти, када су помоћу савезника освојили власт и спровели такозвану социјалистичку револуцију назвали поменуте српске родо-љубе квислинзима и сарад-ницима окупатора. За Дражу Михаиловића овај назив ни у ком случају није истинит, јер он нити је сарађивао, нити његова војска у целини,

34

нити имао и један споразум и уговор са окупатором. Тај назив - сарад-ници окупатора може донекле да важи за Недића и Љотића, али само условно, јер је то био модус да се сачува српско биће макар и по цену образа - на то су они ишли свесно. А зар су они једини у нашој истори-ји такви били - сетимо се: Стевана Лаза-ревића, потомака Бранковића, наших кнезова пре I српског устанка, а после и кнеза Милоша. А зар комунистички партизани нису сарађива-ли са окупатором: постоје докази Титове везе са Гестаповом (немачка војна полиција, пр. а.), затим уговори са Немцима и усташама у Загре-бу где су потписали по Титовом овлашћењу Ђилас, Коча Поповић и Велебит; затим њихов слугерањски и квислиншки однос према Стаљи-ну и Комитерни и одо-брења и признања, односно критике уколико је нешто на своју руку урадио (пример: стварање регуларне војске, проле-терских бригада, одлуке Авноја о државном уређењу Југославије после рата, забрана повратка краља Петра II у земљу, итд.).

Какав је био састав војске код оба покрета? Оба покрета су пре-ко 90% имали у свом саставу омладину, с том разликом што је у Југо-словенској војсци у отаџбини било само пунолетне омладине - изнад 18 година, а у партизанској чак и деца од 10,12 - 18 година, што је по ме-ђународним конвенцијама забрањено; и та деца су коришћена као тзв. бомбаши, и углавном су до краја рата изгинули и помрли од глади и болести, уколико нису имали неког старијег да их заштити и сачува. Док је Дражина омладина била националистички васпитана са демо-кратским назорима понетим од куће где су им родитељи припадали различитим демократским партијама, а обједињени у току рата у Рав-ногорски покрет, и касније у Југословенску демократску заједницу по-сле Светосавског конгреса у селу Ба (1944. године); дотле је Титова омладина, у почетку при ступању у војску била национално ослободи-лачки орјентисана да би се у току извесног времена комунистички ин-доктринисала од стране руководиоца (комесара, командира и команда-ната). Тако је Тито од најслабије комунистичке партије у Европи (свега 12.000 чланова пред рат) успео у току рата методом милитаризације партије по методи језуита и фашиста створи "челичну" дисциплину у којој је владало гесло да је ЦК КПЈ и друг Тито у праву (слично као код језуита да је папа непогрешив, и код фашиста и нациста да је вођа у праву). Дражини војници су мотрили на сваки гест Дражин и њего-вих команданата и командира и то међу собом критиковали или прави-ли сличне грешке и недисциплину (а тог је код Дражиних официра би-ло доста, па је и многи командант чинио неке опортунистичке потезе који су компромитовали покрет односно борбу). Иако је Дража био беспрекоран човек у сваком погледу: морално, етички, религиозно он

35

ипак није имао тако чврсту руку да држи ту шаролику војну масу на тако широком простору Југославије, па је дошло до драстичних греша-ка које се трагично одразиле. Код Тита при бегству из Србије у Босну једва да је прешло 1.000 његових партизана, које је он формирао у две бригаде, а крајем априла 1942. године његова војска је нарасла на 3.000 војника, када је почео да бежи из Фоче по Босни. Тито је сву своју вој-ску имао уз себе из два разлога: 1) услед малобројности, 2) услед Тито-вог кукавичлука, јер је сматрао да ће се једино тако спасити. Све те његове бежаније, које су његови "историчари" и фељтонџије назива-ли офанзиве били су уствари напади Немаца и крватских усташа, а у неким случајевима и "четника" (Југословенске војске у отаџбини) да би га опколили и уништили, и Тито је увек био у центру те своје војске и офанзиве и успео је увек да се извуче опет због малобројности и њихо-ве покретљивости, услед познавања терена од стране његових војника, а такође и услед фанатичности којом је та горштачка омладина била за кратко време индоктринирана. Свим тим малобројним борцима – омла-динцима је обећан рајски живот када се рат заврши и зато су они били судбински и на смрт везани за Тита. Тако је настало језгро за будућу државу - полицијска војска, будући чиновници, официри, генерали, по-литичари, министри. Сви су заузели положаје по заслузи (не по паме-ти) уколико су били истовремено и послушници. Уколико су неки по-чели размишљати отпадали су и сурово кажњавани, чак горе него код језуита и нацифашиста.

И једну и другу војску чинили су Срби, углавном омладина, са занемарљивим процентом старијих; у Средњој Србији искључиво Срби код Драже са неколико Крвата (официра и политичара југословенски орјентисаних), а код Тита исто тако све до септембра 1943. године када је капитулирала Италија и италијанска војска предала скоро сво оружје и опрему Титовим партизанима. Тада је Тито мобилисао и католике по Далмацији и Крајинама, некадашње Србе који су покатоличени, а децу, жене и старце пребацио за Италију и Африку у сабирне логоре да их сачува од Немаца. Тек тада у комунистичке партизане долазе у знатном броју "Крвати" Далматинци који никад нису рекли да су Крвати већ Далматинци, и "Крвати" Крајишници из разних српских крајина: Лике, Кордуна, Баније, Босне и Славоније, док су херцеговачки "Крвати" би-ли од почетка усташе, као и загребачки, загорски и сремски "Крвати". Међу њима су дошли и много усташа злочинаца и бивших усташки настројених интелектуалаца (Владимир Назор, који је певао и оде по-главнику усташа Анти Павелићу) "да спасу образ крватском народу". Све то не би ништа вредело да се "велики савезници" нису потпуно ставили на Титову страну. Постоји неколико битних разлога зашто су

36

се поред Руса на комунистичку - партизанску страну ставили и Енглези и Американци, тј. прво Черчил, па онда и амерички председник Руз-велт: 1) Енглези, односно Черчил, је стално тражио од Драже активнију борбу - напад на немачке гарнизоне, рушење пруга и мостова, а Дража је знао колико то кошта српских глава (100 за 1 и 50 за 1), па је оклевао и изводио акције мањег обима - док Тито није бринуо за Србе, они су за њега били "тупоглава сељаћка живинћад" како је то рекао једном његовом команданту; њему је најважнија била комунистичка власт - о томе су Черчила извештавале његове војне и политичке мисије код обе војске; 2) Руси са највећим теретом рата против Немаца имали су пре-судну улогу у притиску на Енглезе, а ови на Американце; 3) У Нема-чкој офанзиви против партизана неки Дражини комаданти, без Дражи-ног знања и о добрења, помагали су Немце против партизана и то су виделе енглеска и америчка мисија које су биле код партизана, а међу њима и Черчилов син Рандолф и један млади историчар Маклин, капе-тан а касније пуковник; 4) Вођи западних демократија, Черчил и Руз-велт, нису имали искуства са политичком стратегијом комуниста. У својим демократским предубеђенима о одлучном значају "слободе на-родне воље", они су веровали обећањима Тита и Стаљина, мислећи да су они "џентлмени". Због вештих лажи и интрига за које су комунисти били веома школовани у школама Комитерне код Димитрова и Ману-илског, па су превазишли своје учитеље, када их је Стаљин, врховни учитељ назвао "политички акробати". На примедбу Черчиловог пове-реника Меклина, да његова (Черчилова) политика води комунистичкој диктатури у Југославији, Черчил је одговорио: "Ни ја ни Ви тамо не-ћемо живети"! Био је то само виши интерес Британске империје, да има "свог човека" - агента на Балкану у највећој балканској држави, који ће штитити британске интересе и да истисне Русе, глумећи да је њихов (до 1948. године)… А Британцима није важна Југославија већ Блиски Исток због нафте и других стратешких сировина, као због Босфора и Дарданела до којих се најбрже долази сувим путем преко Балкана - Југославије. При свему томе амерички председник Рузвелт није имао ни појма о проблемима Источне Европе и Балкана. Сигурно је да ни Черчил ни Рузвелт нису знали да су комунисти највећи лажови, са којима се једино могу мерити муслиманске нације!!! 5) Дража није био ничији агент нити је служио иједној страној служби, а за Тита је позна-то да је био отворен агент и квислинг Стаљина, НКВД и Комин-терне, а затим је био агент Интелиџен сервиса, Гестапоа, ЦИА, члан Масон-ске ложе; и са таквим човеком који је био и политичар, лукав, бескру-пулозан Дража се није могао носити. Тито је знао да придобије више официре бивше југословенске војске, чак и генералштабне и ге-нерале,

37

који су стручно водили операције, а он себи приписуивао ус-пехе. Када му ти официри више нису били потребни он их је ликви-дирао (убио је Арсу Јовановића и низ других по Голом острву и острву Гргуру и раз-ним робијашниицама). Дражином војском су командовали нижи офи-цири и подофицири и већи број резервних официра и подо-фицира (учитељи и слични чиновници), без идеолошке заслепљености, док су Титовци били фанатици - комунисти; 6) Тито је имао посебне отсеке при командама - агитпропе, а пропаганда је била убојитије ору-жје од ватреног, док је код Драже била веома слаба агитација и пропа-ганда; 7) Дража је по васпитању био демократа (деца су му били: ћерка и један син комунисти, а најмлађи син монархист), иако војник, а Тито је био диктатор - неприкосновени вођ и са њим није било нагађања и погађања. Он је био суров тиранин и сваки преступ је кажњавао за при-мер смрћу: ситне крађе, сексуалне односе и слично; само је он себи све дозвољавао и нико му није смео ништа приговорити: где год би сме-стио свој штаб имао је највећи конфор, храну и лепе жене, а Дража се ломатао по планинама и јео што и његови војници (пасуљ, проју, ретко нешто боље) да му се не би приговорило, а спавао на даскама и слами. О томе је искрено писао др Живко Топаловић, претседник конгреса у селу Ба, и други. О свему овоме сведоче не само његови саборци и сељаци већ и противници; 8) Чиста је лаж да је Дража било где и било кад потписао колаборацију са немачким или другим окупаторима про-тив партизана - то је све исконструисала Агитпроп машинерија и фал-сификовани документи на суђењу Дражином, које он ни једно није признао, али има много података који говоре о томе да је Тито био ви-шеструки квислинг. Прво, био је квислинг Комитерне и Стаљина, којег је као таквог означио Шарл де Гол, а Дражу је назвао првим герилцем Европе у својим Мемоарима, чак га стављајући испред себе. Узмимо и предпоставку да Хитлер није напао СССР већ да је држао онај срамни пакт кога је Стаљин с њим потписао о подели Европе, српски комуни-сти верни својој централи у Москви остали би немачки савезници (што су касније и били) без обзира на окупацију отаџбине Југославије, којој су комунисти у читавом њеном постојању највише о глави радили и у њеној пропасти учествовали - ето зашто су Тито и његови комунисти квислинзи Стаљина и Комитерне; други пример колаборације је пот-писивање преговора у Горњем Вакуфу 11. марта 1943. године између немачке команде и Титовог штаба, у којем су учествовали, нажалост, два “Србина” - Коча Поповић (потписао се правим именом), Милован Ђилас (потписао се као Милош Марковић) и Крват Владимир Велебит (потписао се као Владимир Петровић), а издајничке тачке у уговору су број 3 и 4. Тачка 3: ”Штаб НОВ Југославије је мишљења: а) Да у сада-

38

шњој ситуацији не постоји разлог због којег би немачка војска требало да води ратне операције против НОВ Југославије, нарочито када се узме у обзир ситуације, непријатељи и интереси обеју страна због тога би у узајамном интересу било да се непријатељство прекине. У вези с овим немачка команда и ова делегација би требало да одлуче о својим предлозима по питању интересних сфера и да утврде правце привред-них и других интереса; б) НОВ Југославије сматра четнике као главне своје непријатеље “(наглашено у тексту записника). Тачка 4: “У току ових преговора и сходно горњим тачкама предлажемо прекид рат-ног стања између немачких снага и НОВ Југославије”. Трећи пример Тито-ве издаје и колаборације је то да постоје документи да је Тито читавог рата одржавао везе са Павелићем и то најприсније, као са Нем-цима. Веза са Немцима био је Владимир Велебит а са Павелићем Ан-дрија Хебранг (којег је по наређењу Тита обесила УДБ-а 1948. године у зат-вору). Четврти пример злочиначке сарадње врха КПЈ на челу са Титом био је при бежању Врховног штаба пред Немцима у операцији "ВАЈС" 1943. године. Врховни штаб је побегао из Бихаћа на Неретву заштићен са три пролетерске дивизије да би избегао опкољавање. Да би закрчио путеве немачким трупама и успорио њихово напредовање Врховни штаб је силом покренуо 50.000 искључиво српског станов-ништва, да би њихови лешеви били штит Врховног штаба НОВ Југо-славије. То је био планирани масакр српског живља. Ово је само мали део о злочи-нима Тита и његових присталица - партизана према срп-ском народу, а има их веома много, и на будућим историчарима је да све то расветле. Да не бих понављао наводим читаоца да погледа у те-ми "О укорење-ним заблудама Срба... тачка 8, где сам таксативно навео колико Тито и његова власт имају на души српских живота, њиховим чињењем или нечињењем намерним, да би се видео однос кривица између Дражиног и Титовог покрета, а он износи приближно 1:100.

Дража је био човек из народа, и народ за њега, поготову сељачки био је извор снаге и мудрости, и као такав поштовао је светиње српског народа: религију, етику, традицију, правду, истину и поштење и демо-кратију. Дражи се знају ко му је отац, мајка и родбина, место рођења, шта је и где радио од детињства до краја живота. Дража Михаиловић ће упркос комунистичкој пропаганди остати у срцима српског народа легенда и великомученик. Та легенда ће расти и стално се повећавати као јунак и великомученик и то комунистички такозвани историчари, фељтонџије шкрабала и шарабатала брозољубска не могу ни порећи ни избрисати, а још мање спречити.

Тито је једна контраверзна личност, непознатог места рођења, око којег се његови биографи свађају и нагађају, непознати су му роди-

39

тељи и родбина, животни пут до 1941. године, шта је радио у Београду у вили Рибникаровој на Дедињу итд. итд. То је био човек без: религије, етике, традиције, породичног морала; био је чак и лош кућни домаћин, како га је окарактерисала једна од његових многобројних жена Пелаги-ја Белоусова, мајка њиховог сина Жарка, када су је после много година посетили у Москви новинари. Питала је: "Да ли је могуће да је Јожа председник државе?" Одговор: "Јесте!" Пелагија наставља: "О Боже мој, зар је то могуће, па он можда може бити домаћин породице, а до-маћин државе, то је немогуће!" и онда се слатко смејала. Ето, тај је чо-век водио једну велику државу на Балкану од 1945–1980. године, па и после смрти до дана данашњег (1996. године), ваљда нам је то судбина докле не сазримо, или пропаднемо и нестанемо уколико не сазримо.

Позната је изрека да победници пишу историју, али то није пра-ва истинита историја. Она се пише када прође неки дужи временски период: 100, 200 или више година. Надам се да ће ово моје казивање, макар некада неког историчара заинтересовати - у далекој будућности да непристрасно почне "чепркати" и тражити истину о народно- осло-бодилачкој борби српског народа у II светском рату, која је за сада пре-кривена блатом лажи и табу темама.

Што се тиче социјалистичке револуције у Југославији, треба пр-во рашчистити појам и смисао речи револуција. Револуција је уствари преврат у циљу коренитих промена дотадашњих у држави и друштву. Револуције су се дешавале од како је организоване државе и органи-зованог друштва. Буржоаске револуције извршене у току 17 и 18 века су уклониле феудалне поретке у Европи и на власт је дошла буржо-азија. Те револуције су углавном биле крваве, али има револуција и бескрвних када владалац или владајућа класа увиде да се систем мора делимично или добрим делом мењати. Тако је за разлику од европских (а посебно француске револуције) револуција у Русији средином 19 века извршена без крви - донет је закон о ослобађању сељака и давање земље сељацима. Револуције могу бити националне - ослобођење од окупатора, као што су национално ослободилачке револуције у Србији, Бугарској и Грчкој у 19 веку, затим у Северној и Јужној Америци у 18 и 19 веку, и у Африци и Азији у овом, 20 веку. Затим квазиреволуције, које су прерасле у револуције: у Русији је једна шачица високих инте-лектуалаца, можда и плаћеника Запада, а на извесним паролама (пре-станак рата - мир, земља сељацима, фабрике радницима, власт совјети-ма радничко - сељачких и војничких депутата) извршили су преврат и збачена демократска буржоаска влада Керенског (октобра 1917. г.), а Керенски је пре тога збацио цара Николаја II у фебруарској револуцији и окренуо се буржоазији (1917. г.). У борби за власт осиромашени и

40

изгладнели од рата народ је поверовао комунистима - бољшевицима и протерао демократску буржоаску власт, и кроз грађански рат који је трајао неколико година после октобарске револуције (1917. г.) и успо-стављен социјалистички поредак - народ је то желео јер поверовао бољшевицима; све је прешло у власништво државе - сва покретна и непокретна добра (земља, фабрике, банке, трговина, железнице, па и животи руског народа) и сва делатност у целокупном друштву са неза-мисливом бирократијом, које се и сам вођа револуције плашио. Под таквом влашћу руски народ је живео од 1917. до практично 1996. го-дине, када су први пут спроведени демократски и слободни избори, и када су практично престали да важе комунистички - бољшевички зако-ни. Тај социјалистички систем бивше Русије, потоњег СССР-а (Савеза Совјетских Социјалистичких Република) створио је јаку државу у вој-ном, политичком и економском погледу, са огромним бирократским апаратом, и неспособном за конкуренцију са капиталистичким светом; уз то је социјализам духовно обогаљио и у много чему уништио дух руског народа, који се најзад почео будити и коначно почео одбацивати комунистичку идеологију и комунизам - социјализам.

У току другог светског рата СССР је окупирао и унео своју иде-ологију у низ европских држава и државица (Србија - Југославија, Бу-гарска, Пољска, Румунија, Чехословачка, Источна Немачка, Мађарска и Албанија), које су сада скоро све, изузев Србије и српског народа, одбациле комунизам. Такав наметнут социјалистички систем још је и сада (1996. године) у Северној Кореји, Јужном Вијетнаму, док је права социјалистичка револуција по вољи народа била у Кини, Северном Ви-јетнаму и Куби; тамо се народ истински борио за социјалистички поре-дак, и тамо он треба да остане све докле народ не прихвати неки други систем - али сигурно неће прихватити нови светски поредак, јер он је за њих гори од комунизма, пошто није у духу њихових народа.

Из претходних казивања видели смо да српски народ никада није желео социјализам - комунизам, нити се у народно-ослободила-чком рату борио за социјализам, јер су његови борци у већини били сељаци националистички и антикомунистички васпитани - они су само желели слободу и да истерају окупатора, а вођство је крило да жели ко-мунизам. Комунисти су искористили народно ослободилачки рат и уз помоћ савезника, а поготову Совјетске Црвене Армије дошли су на власт, изигравши при томе прве послератне изборе који нису били сло-бодни; и када су власт приграбили они су је учврстили и почели да учвршћују и стварају социјалистички систем: извршили су национа-лизацију и експропријацију фабрика, великих поседа, трговину, зграде и сва остала добра ставили под власништво државе, односно комуни-

41

стичке врхушке. Остали људи заједно са пролетаријатом постали су надничари и добијали су само мрвице ради одржавања голог живота. Сви каснији "избори" били су само лакрдија, као и парола да радници управљају предузећима - све је то било и остало гола форма без садр-жине да је то социјалистичка демократија као резултат социјалистичке револуције. Народ је све то сазнао, али касно, јер терор је ушао у ду-ховно "ткиво" народа и изгубљене су највредније тековине које одли-кују нацију: религија, традиција, култура, историја, и тада без раније изгубљеног домаћина породице, државе и цркве постадоше само амор-фна маса без имена - носисмо и сада носимо туђе име са туђим обеле-жјима, и све се то назива социјалистичка револуција. Беше све изгоре-ло и сажежено, остаде само пепео. Само није ретко да испод пепела се сачува жар или макар "жишка" која се може разгорети поново у ватру националног духовног осећања. Није нам то први пут. Знамо где је и та златна жишка - жар, и знамо и ко је може распалити и поново у срцима народа српског пробудити оно што су били - прави и велики Срби. Опет се окренимо Истоку, увек нам је са Истока долазило све добро (изузев 1944. године). Верујмо у Бога - уздајмо се у Русију - што рече Петар I Петровић, владика Цетињски, као аманет на самрти своме синовцу Петру II Петровићу-Његошу, каснијем владици и кнезу Црно-горском.

42

Тема: I-4. ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ СИМБОЛ ВИШЕСТРУКЕ И ДУГОТРАЈНЕ БРУКЕ, СРАМОТЕ

И ГУБИТНИШТВА СРПСКОГ Није мој обичај да као научник егзактних природних наука дајем

прво закључак па да тај закључак објашњавам. А тај закључак сам већ дао у самом наслову теме. Тиме сам хтео да само заинтересујем чита-оца да поклони пажњу овим редовима који следе. Верујем да многи читаоци знају праву истину расуту по литератури коју сам покушао да сакупим и систематизујем са жељом и трудом да не будем субјективан. Са друге стране, много је већи број оних који су појам Југославије и југословенства добијали кроз васпитање и образовање у школи и поли-тичким организацијама и свакодневној ангажованој штампи, да не ка-жем тенденциозној.

Да би се на ову веома одговорну и озбиљну тему одговорило треба поставити не једно већ велики број питања, које свако за себе могу бити тема, а то је посао неких других делатника (историчара, тео-лога, етнолога, геополитичара, психолога, лингвиста, етичара итд.). Покушаћемо да питања поставимо и на њих дамо одговоре неким вре-менско логичним редом: 1) Какви су односи били између Срба и Кр-вата пре 19 века; 2) Када је постављена идеја о илиризму и идеја југо-словенства као државне заједнице, од кога и са којим циљем; 3) Колико је ту било искрености и заблуде са једне и са друге стране; 4) Какви су људи били носиоци "југословенства", лажног југословенства и анти-српства у последња два века: Вук Караџић, Ђуро Даничић, Никола Па-шић, краљ Александар Карађорђевић, Стојан Протић, Милан Стојади-новић, Драгиша Цветковић, Цинцар Марковић, Александар Ранковић, Петар Стамболић, Слободан Милошевић - код Срба, а код Хрвата: Љу-девит Гај, Јурај Штросмајер, Анте Старчевић, Јосип Франко, Анте Трумбић, Фране Супило, Стјепан Радић, Влатко Мачек, Анте Павелић, Алојз Степинац, Јосип Броз - Тито, а код Словенаца: Антон Корошец и Едуардус Карделиус; 5) Какве су нам "браћа" Крвати и Словенци бру-ке, срамоте и штете нанели између: 1918-1941. године, 1941-1945. год. и 1945-1996. године: а) морално-етичке; б) духовне; в) политичко-дип-ломатске; г) територијалне; д) популационе; ђ) финансијске.

-.-

Не зна се са сигурношћу када су Срби - словенско племе досеље-ни на Балкан. Зна се сигурно да су већ у XII веку били масовно насе-љени све до Пелопонеза, о чему сведоче топоними на том простору, а

43

затим се повлачили према северу уз вардарску и моравску долину. Пре-ма археолошком налазима зна се да је средња Европа и Подунавље били средиште из којег се ширило српско племе према југу, истоку и западу (Лужица - Лужички Срби, центар данашње Пруске са Берли-ном). Као младо и биолошки експанзивно племе угрожавали су Рим-ско, а затим Византијско царство - односно Рим и Константинопољ. И једни и други су се такмичили да Србе привуку на своју страну и да их верски и духовно асимилишу. Тако су као отпад настали "Хрвати" (Крвати, Кроати - крштени са светим крстом - санта кроће, пр.а.). Цео рани средњи век протицао је у знаку верског и политичког придобија-ња једних и других под свој утицај. Срби су у почетку били под снаж-ним утицајем Византије, али су са појавом светог Саве отргли и ство-рили своју самосталну цркву и филозофију живљења - филозофију Православља Светосавља: српски национализам, неклерикализам и то-лерантност; док су Крвати у почетку били под утицајем Византије и Рима, а касније до дана данашњег под утицајем Рима (Ватикана) и Запада. Сви њихови владари били су уствари у звању византијских консула, које су Крвати звали "краљевима". После Гвозда (1102 г.) потпали су под осмовековно ропство (до 1918 г.) Мађара, Аустријана-ца, час једних, час других, час заједно - аустромађара.

У целом овом периоду није било ни речи о некаквој идеологији или јединству међу словенским племенима на југу. Уосталом, појам на-ционализма у данашњем смислу речи није тада постојао (у средњем веку) ни међу осталим народима и државама Европе - он је скорашњег порекла, за време Француске револуције, а затим се дефинисао тек Наполеоновим ратовима. Јужни Словени су у току овог периода увек међусобно ратовали. Срби оснивају своју државу око 825 године, рато-вали су и победили Бугаре (такође настале од Срба), а они су нам то убрзо вратили. Час су лепо живели у слози и љубави и родбинским везама, час опет се свађали и ратовали. Софија (Средац) је била престо-ница краља Милутина, тамо је и умро и данас тамо почивају његови посмртни остаци. Бугарски краљ Михаило Шишман је ратовао 1.330 године против Србије, када су овог хришћанског краља Срби опоми-њали да се уједини са њима, јер "Агарјани" прете да из Азије навале и униште хришћанство. Погинувши у том поразу бугарски краљ Миха-ило Шишман је оставио наследника краља, који је био вазал Душанов (Душан је био цар Срба, Грка и Бугара - пр.а.). Највећи део Далмације - Дубровник и све до Клиса изнад Сплита било је у саставу Душановог царства (још је свети Сава основао епископију у Стону на полуострву Корчули и на Превлаци, које су сада привремено окупиране од стране Крвата - пр. а.), и умало Душан није запосео све западне Балканске сло-

44

венске земље, да га прилике не одведоше на исток. Можда би неко ује-дињење било још у оно доба могућније него икад доцније. Други срп-ски краљ Твртко - "краљ Србаљем, Босни и Приморју", извршио је јед-но кратко уједињење, које је заправо било само освајање.

Никаквог спомена о савезима међу нашим јужнословенским племенима и државним групама. Познато је да је на сабору крватског "краља" Томислава био и наш хумски "великославни" кнез Мирослав (брат велоког жупана Немање) са српским великашима, али то није ли-чило ни на какав савез или пут уједињавања. Два српска владара - кнез Лазар и краљ Твртко, једном су касније помагали крватске побуњени-ке, али не из неке велике љубави према Крватима (јер отпаднике нико не воли) већ да ослабе краља Жигмунда (којег је касније потукао Сте-ван Лазаревић и узео Београд за српску престоницу -1.402 г.); не да о-диста спашавају Крвате, ионако осуђене и уклете да буду робови. Пре-ма томе, нема никаквог знака о ма каквом расном југословенском афи-нитету између Срба, Бугара и Крвата кроз цео средњи век, све до по-четка 19 века. А видећемо колико га је истински било и у 19. и 20 веку.

Узгред да напоменемо да је неки сељак по имену Матија Губец, више Словенац него Крват, у зиму 1573 године (када су господа пле-мићи отишли у лов у Мађарску) подигао српске гладне сељаке из Жум-берка против велепоседника, и та буна у крви угушена, а касније су Кр-вати приписали себи ту буну која је превасходно била српска.

Деветнаести век је дошао после крвавих прогона Срба у Крват-ској и Славонији, нарочито за време Марије Терезије ; сви Срби који нису хтели прећи у католичанство или унијатство, умирали су у тамни-цама, на тортурама или су се исељавали у Угарску, Италију, Влашку, и чак у Русију. Тако су од српских начињене крватске жупаније (криже-вачка, вараждинска и беловарска (Франц Ваничек, 1880 год.) чије ста-новништво протерано и поубијано, прво је поунијаћено затим покато-личено, свештенство поубијано, владике живе зазидане. Остали су на-ши манастири, гробља и писани споменици. Већ је папа Сикст II наре-дио мађарском краљу уништење шизматика у Босни, значи богумила, али и православних који су увек сачињавали главно босанско станов-ништво. Овај "крсташки рат" је трајао пуних 6 година! А како је војска мађарска већ од Коломона била мешовита (мађарско - крватска), значи да су на Врбасу и на Босни клали Србе преци данашњих усташа, онако како су то чинили у овом, 20 веку, по Српским земљама (1914-18, 1941-45 и 1990. године до данас).

Ето какве су успомене постојале међу Србима и Крватима до почетка 19 века. У прошлом веку су у Србији наши шири интелекту-

45

ални кругови били дуго заваравани речима, за њих неразумљивим и неразговетним, као што су илирство и југославизам.

Шта је уствари илиризам и илирство? Илиризам се зове другим речима и крватски препород. На том изразу треба и остати. Илирски покрет је чисто крватска унутрашња и локална ствар, просветна и мо-рална, а политички важна само утолико што је она постала затим и жариштем за све друге амбиције Крвата, у једном за њих одиста важ-ном, а можда и великом веку. Илиризам је претеча Штросмајеровог по-крета названог погрешно "југославизмом". Погрешно, бар по српској дефиницији ове речи. Са тим Штросмајеровим покретом, крватски на-род врло убог и скучен и непознат у вековима пре 19 века, постаје из-весном афирмацијом, која је превазилазила и његов прави значај. Нај-пре треба рећи нешто о илиризму, којег многи бркају са крватским "ју-гославизмом". Шта је био илиризам? Ово име долази од речи Илирије, државе коју је Наполеон Бонапарта (1808 год.) у својој манији да прави нове краљевине, и чело њих поставља своју родбину, намеравао да створи на територији старе Теутине земље Илирије, нову државу и нов народ, на основу извесних њихових сличних особина. Држава је ство-рена од Словеначке, Крватске и дела српске Далмације. Наполеон је наредио да се отворе прве школе у Далмацији и то на српској ћири-лици, и у ту сврху дао је 30.000 дуката (наполеондора): 15.000 за сти-пендије ученика. Поставио је у Задру православног епископа из Кар-ловачке митрополије за подручје православне Далмације. То је ожи-вело српски дух Далмације, јер су под млетачком влашћу од 1420-1797. године били без иједне школе а Млечани су говорили: "Ако желите по-корне Далматинце држите их у незнању"! За осам година Наполеонове владавине српска Далмација од Реке до Скадра је добила 7 гимназија, 14 девојачких школа, 8 занатских школа, 19 основних школа… 1825. године Мађари намећу Крватима административни језик мађарски, а они се боре да им остане латински, не мислећи на свој народни (чакав-ски и кајкавски!) А 1.835 године Мађари им натурају мађарски као школски и обавезни језик, и тако направили Крватску мађарском про-винцијом. Пред опасношћу да потпуно потону у Мађаре, Крвати су у једном Наполеонском времену почели да се сами буде, али на штету Срба директно и индиректно!

-.-

Крвате су из вишевековног сна пробудили српски устанци Кара-ђорђа и Милоша, који су и по другим словенским земљама изазвали дивљење. Осим ропског "пучанства" које није знало шта је по народ-

46

ности постојале су у то време (до почетка 19 века) две класе: романи-зовани свештеници и мађаризовано племство. Пучанство је у борби за језик, идући за свештенством, тражило латински; али под већом вла-шћу племства помогнутог из Будима морали су примити као обавезни школски језик мађарски. Да не буде забуне, треба рећи да је у то време један млад студент, пореклом Немац из Крапине, по имену Људевит Гај, боравио много у Грацу и Пешти у друштву српских омладинаца, занесених српским устанцима и српским народним песмама, које је прикупио Вук Караџић. Српски језик којим су српски студенти гово-рили, и којим је Вук писао, занео је Људевита Гаја да је он помишљао на жалосно стање по крватским крајевима. У њему се тада роди идеја да би требало да Крвати узму српски књижевни говор за свој књи-жевни језик. Крватски говор је у Загорју био кајкавски, а по острвима чакавски (Словенци пак кајкавски сматрају својим народним језиком и на том кајкавском нису Крвати ништа важно написали). На чакавском говору, који се једини у филологији сматрао неоспорно и искључиво крватским нису могли отићи далеко, јер он није показивао могућност да се даље развија.

Тако су Крвати прихватили српску штокавштину. Тим говором су се већ вековима служиле српска Далмација и српска Славонија, зато што су их Срби насељавали вековима. А како је цела дубровачка књи-жевност писана на српској штокавштини (пошто су Дубровчани Срби римокатоличке вере највећим делом а мањим Срби православне вере; (први "прави Крват" досељен у Дубровник 1856. године, био је то један обућар); истој онаквој на каквој су писане Вукове српске народне пе-сме. Усвајање српског књижевног језика значило би и анектирати срп-ски Дубровник за Крватску, пошто су тамо римокатолици у већини (по формули римокатолик - Крват) иако Срби, а не оставити га Србима. Ето то је главно дело илиризма!

Али нису Крвати примили штокавштину српску ни без извесног отпора. Српски научник Вежић каже: "Крвати уведоше и сами језик штокавски ако прем их и стало и стоји неизмјерно труда, јер од сваг-дашњег домаћег говора далеко им је дости". Чак нису ни они примили ни језик српских народних песама ни без протеста. Мишкатовић пише Јагићу (највећем крватском филологу): "Они се надају одољети ако правопис и граматику будемо имали одијељену од српске". И сам Кукуљевић крватски научник пише: "До овог доба језична линија, а то значи језични морални континент, ишао је као граница штокавштине према северозападу, Купом, и савијала на реку Чазму ка Драви..." Он даље пише: "Хрваштина ступив преко Саве, а поглавито преко Купе почима..." 1847. године крватски писац Ткалчевич каже да "прави Кр-

47

вати преко Купе станују". Да Крвати нису узели српску штокавштину, него остали на кајкавштини (за коју Словенци кажу да је њихова), ме-њали би све оне погрдне са западним суседима на заједничком језику кајкавском, место што на несрећу нашу, мењају данас с нама те своје погрде на штокавштини. Ето то нам је један од првих губитништава!

Међутим, ни Србима није баш било по вољи да ово капарисање њиховог књижевног језика, језика из народног епоса, Крвати изврше а да то не објаве као недозвољени плагијат.

Иако су Дубровчани Срби католичке вере говорили српским штокавским језиком, што су необавештени и злонамерни Крвати их сматрали, због вере, Крватима, ипак објективни Крвати нису сматрали дубровачку књижевност својом ни Дубровчане Крватима. О томе про-фесор опште историје на загребачком универзитету Н. Нодило пише: "У Дубровнику, ако не од почетка а оно од памтивјека говорило се срп-ским, говорило се како од пучана тако и од властеле; како код куће та-ко и у јавном животу..." Мавро Орбини, свештеник Дубровника и зна-менити историчар у својој чувеној "Историји" описао је надуго и наши-роко историју Срба и све њене династије (Немањиће, Мрњачевиће, Хребељановиће, Војновиће, Алтомановиће, Косаче, Балшиће и др.), а само на три странице посветио је историји Крвата под насловом "по-вест Хрвата". А говорећи како су некада Крвати нудили помоћ Дубров-нику против херцеговачких кнежевина Војновића, Орбини пише да су им Дубровчани одговорили на ово: "Али ви сте из земље веома дале-ке..." ("Вои сиете дал паезе молто лонтани..."). (Орбин, 1601 г. Рењо де љи Слави).

Никад Крвати нису могли да се навикну да су они један мали народчић, једва историјски и због тога присиљен да присваја и краде туђе великане, туђе територије, туђе идеје, туђе духовно благо.

Колика је заправо терирорија хисторијске Крватске најбоље све-дочи одлука католичке царице Марије Терезије која је 1767. године основала и једну "краљевину Хрватску", која се састојала из 4 жупани-је (загребачка, вараждинска, крижевачка и вировитичка - ове последње три су биле српске, па су тамо поунијатили, покатоличили, протерали и поубијали Србе). Значи, само је једна жупанија - загребачка била чисто историјска територија - то је град Загреб. Он се први пут помиње у ис-торији у 11 веку када је хрватски народ, после убиства Звонимира у Книну, позвао мађарског краља Ладислава II да дође и заузме њихову крватску државу. Ладислав је прешао Драву и дошао до Загреба, где је основао данашњу њихову бискупију. Град се тада састојао из два засе-бна градића: Загреба као свештеничког градића, који се звао Градец у којем су живела 32 попа и лаичког градића између којих је протицао

48

поточић Медведица. 1859. године цар Фрањо Јосип је наредио патен-том да се оба града уједине под именом Загреб. Међутим, наш славни Београд познат је од 4 века пре Христа као историјски град I реда, а не паланка како га Крвати називају.

Вук Караџић је говорио да Крватима ништа не фали него народ, а ја додајем : територија, памет и историја. Да би то надокнадили Крва-ти су кренули да освајају народ и територију и то прво у Босни, која никада није била крватска, а затим остале Српске земље до Дрине и Београда. То није могао известити освајањем крватски народ не само због малобројности већ и због свог ништавног карактера. То је могао извести некрват или покрваћени Немац Јосип Јурај Штросмајер изба-цујући идеју о југославизму и као кукавчије јаје успети да освоји огро-мне српске територије. Прву битку су добили на рачун Срба што су примили српски језик, о чему је већ речено.

Да видимо ко су, шта су и какви су Крвати и њихов покрваћени бискуп Јосип Јурај Штросмајер. Крват је тип изолованог острвљанина са незнатном - малом историјом, ситном идејом о животу, себичан, са-можив, вулгаран материјалиста, са страхом од великих идеала и круп-них потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на боји-шту, веран полицајац, слаб војник који пуца увек иза леђа туђих; који се увек провлачи кроз живот погурено; увек бирајући између понизно-сти према Аустрији да избегне Мађарску или сервилности према Ма-ђарској пред тероризмом Аустрије. Због тога је право неваљалство го-ворити да су Срби и Крвати два братска народа истог расног инстикта, и зато способан за исти идеал и за заједничку судбину у истој држави. То су они у току ових година (1918-1991) вишекратно и вишеструко демантовали.

Вратимо се опет "илиризму" и "југославизму". Први покрет је водио такође Немац - Јудевит Гај, и био је локални и унутрашњи чисто крватски, а "југославизам" вођен од Немца Штросмајера био је ширих и перфиднијих размера. Гај је био литерата и романтик, а Штросмајер је био првосвештеник своје цркве, проповедник њене непомирљиве до-гме, мисионар, човек једног апостолата, који потискује и искључује све што не стоји у служби његовој. Пренесен на национално тло он ту по-стаје мистичан и искључив. И заиста, после извесног времена, бискуп Штросмајер ни сам више није разликовао докле је свештеник, а одакле почиње политички борац. Једно заједничко између шефа илирства и шефа југославенства јесте то да су оба били Немци по крви и издрж-љивости и као потурице, били још фанатичнији за крватску ствар.

Штросмајер је као и Јелачић био слуга бечког двора и ништа није радио против његовог интереса. Циљ је био да лаковерни право-

49

славни - хришћански народ преведе жедне преко воде - да изврши ује-дињење политичко и државно од Триглава до Црног Мора, али уједи-њење под “светом лозом аустријској” и изједначење у “најсветијој црк-ви римокатоличкој”.

Штросмајер је одржавао срдачне односе са кнезом Михаилом и Гарашанином, који се нису дали преварити. Гарашанин је говорио и писао да Балкан мора припасти балканским народима а не хабзбушкој аустријској монархији, и ово је јасно оцртао у тачци 6 "Начертанија". Нико жив онда у доба Гарашанина није веровао да је штокавштина јача тобож од католицизма између Срба и Крвата. Шта је онда та тобожња Штросмајерова доктрина "југославизам" - стављена у темеље нове др-жаве. То је у суштини противност србизму, немањићској идеји о држа-ви, балканском схватању о нацији, православном схватању о догми.

Штросмајер је био магнат Цркве, богат свештеник са великим амбицијама Мецене који је желео да од Загреба створи центар Балкана и југословенских народа, да Загреб буде друга Фиренца. Основао је ве-лику галерију слика, коју је назвао југословенска, Југословенску Ака-демију Наука, Универзитет, Библиотеку, Музеј. Све под називом "југо-словенско", да би тако окупио све Словене Балкана. Највећи српски филолог, родом из Новог Сада, Ђуро Даничић био је главна личност Југословенске Академије наука у Загребу који је радио на великом ре-чнику "Српско-хрватског" језика и којег је довршио опет Србин из Ду-бровника др Перо Будмани, и на крају крватски филолог др Тома Ма-ретић. Овај речник Даничичев је главно научно дело које је икад Загреб кренуо. Даничић је требао да створи језик крватске Академије наука. Био је примљен и као пријатељ јединства, што је значило широкогру-дости према крватском националном империјализму, а што ће Даничић увидети пред крај живота. Увидевши и осетивши крватски шовинизам кроз крватски књижевни часопис, који је писао да се Срби убудуће тре-ба да зову Крвати или Срби. У свему овоме разоткривена је политика Штросмајера, који није могао ништа друго бити до један побожни про-пагатор у првом реду, а у другом реду национални борац, а маргинално као покрваћен Немац - и словенски идеалист. Штросмајерова опсесија била је Босна и фатаморгана Босне била је изнад бискупског двора у Ђакову. У своја кола упрегао је и историчара бискупа Фрању Рачког, који је говорио да је Босна "некоћ била крватска" (али то је говорио као политичар а не као научник - историчар).

Требало је кренути на освајање Босне. Али тамо је била једна ве-лика сметња - босански народ, чак и босански народ католичке вере. Срби православне вере су били у почетку једини, а затим и остали до дана данашњег у већини, а Срби римокатоличке вере - фрањевци нису

50

знали за име крватско. Они су говорили за себе "ја сам католик", Срби-ма православцима "ти си православац". Сам Антун Радић (брат Стјепа-на Радића) је писао: "На доста мјеста довољно и нехотице сам се увје-рио да је крватско име у Босни и Херцеговини посве непознато". Овако се стање продужавало и за време аустријске окупације Босне. Вероват-но да би се продужавало и до данас да у нашим владама дуги низ годи-на нису били људи којима национални интерес није лежао на срцу - Цигани и Цинцари. Па није ни чудо што је 1939. године Босна усту-пљена као њихова национална својина, а затим 1945. године од стране комуниста дата је босанским потурчењацима и католицима у својину, да би се тек 1992-95. године у верском рату, којег комунисти називају "грађански" ратом издвојио један део од око 49% од целе Босне и Хер-цеговине и дао Србима на управљање али под вишеструким протекто-ратом (Новог светског поретка на челу са масонским космополитима, затим анационалним социјалистима и мафијом), дата је или боље рећи поклоњена та велика просторија земље, за коју је Српство једино лило своју крв од како постоји, и где је крватско име увек било туђе. То је губитништво духовно, територијално, политичко... које нам је донело југословенство.

Према томе крватско име било је одувек у Босни туђе колико и било које далеке или прекоморске земље. Босна је одувек називана српском земљом.

Да наставимо са образложењем наших губитништава у овом, 20 веку, од 1918-1996. године (до данас). Вратимо се опет на Босну и Хер-цеговину, нашу српску непреболну рану која крвари ево више од 1000 година. На почетку историјског живота Босне српска династија под зетским кнезом Војиславом је заузела са Хумом и Рашком још и Босну. У Босни се нису никада водиле борбе између Срба и Крвата, него изме-ђу Срба, Византинаца и Мађара. Босна, која се историјски помиње пр-ви пут после Чаславове смрти 960. године, тек после Бодинове смрти 1101. год. престаје кад и Рашка да буде у држави Српској. Од тог доба је живела самостално. Али она ничег није имала заједничког са Крват-ском, за скоро дупло мањом од себе. Увек су биле и сродничке везе из-међу Босне и Србије, одкад је Кулинова сестра била удата за Немањи-ног брата, хумског кнеза Мирослава, од којег нам је остало православ-но Јеванђеље. Кад је Немања од Грка освојио Котор освојио је и Босну од Мађара, који су је били узели и раније (1136. г.), и узео је и титулу босанских краљева. Босна је и даља признавала Немањину власт. Дра-гутин је Босну добио у мираз од Мађара, а цар Душан је имао зато у титули и Босну.

51

После кратке владавине Кулиновог наследника Стевана, бан Нинослав све своје држављане назива само Србима. Један папа, потвр-ђујући нека права Дубровчанима односно њиховој цркви у свом писму Босну зове српском земљом - "српска држава то јест Босна". А зна се да су босански краљеви потписивали у својој титули да су најпре кра-љеви Срба, па тек онда Босанаца. Велики Твртко имао је титулу: "Краљ Србљем, Босни и Приморју". Тако и краљ Томаш. За све се ово добро знало и у Ђакову када се правио план да се окрене пропаганда на Бо-сну, где би Рим и Беч могли имати заједничке интересе да са Загребом раде заједнички. иако су знали да у Босни никада није било Крвата. Штросмајер је помоћу квазиисторичара као што су Вјекослав Клајић, Немац Паул Ритер и покрваћени Павле Витезовић "доказивали" да у Босни живи 95% Крвата, а остало су Цигани и Арбанаси, а Срба уоп-ште нема; Срба који су у средњем веку имали царевину најјачу на Ис-току, када су Крвати имали само једну глуву парохију римокатоличке цркве, Срби који су у 19 веку имали опет једну слободну краљевину, када су и даље Крвати били једна мађарска провинција са школским језиком мађарским, а затим немачким... И поред тих лажних писања стварност на територији Босне, Херцеговине, Далмације, Лике, Корду-на и Славоније била је сасвим другачија. У Босни су покатоличени Ср-би-Фрањевци имали свог шефа хијерархије и који је становао у неком босанском самостану, а они су писали сви ћирилицом и звали су се "ришћанима". У Далмацији, Лици и Славонији католички свештеници уопште и врло често су србовали, писали српске песме родољубиве и служили се само ћирилицом (Ђерић, Библиотека Ватикана). Познато је како је Матија Рељковић у свом "Сатиру" писао својим Славонцима да су њихови стари "српски штили и српски писали". А један од предрат-них историчара др фра Гаврановић је поводом наведених Рељковиће-вих стихова писао: "То српско писмо и књига које овдје спомиње Рељ-ковић, јесте без сумње религиозна литература босанских фратара фра-њеваца писана ћириличним писмом, јер су босанске фрањевачке над-лежности до 1757. год. простирале преко Славоније чак до Будима" (М. Гаврановић - ред. католичке хијерархије).

Због тога се Штросмајер није устезао да поведе отворену борбу против фрањеваца босанских и интригама у Риму успео да их победи, на тај начин што је Рим постављао њихове - фрањевачке старешине, јер су се они дотле понашали као православна - светосавска црква (сами су изабирали своје старешине).

Тешко је набројати сва зла и злочине које је овај перфидни не-пријатељ Срба на Српским земљама учинио. А оно што није учинио он је планирао, а те његове планове спровели су франковци, старчевићев-

52

ци, радићевци, мачековци, јосипброзовци, бакарићевци, а сада свесно и несвесно довршавају српски "социјалисти" и комунисти. Набројаћемо неколико главних: 1) Покушао је да покатоличи помуслимањене Србе, да би их после покрватио; 2) Да веже Босну за Далмацију и да убеди да Босна припада крватском народу и Далмацији, а обе Крватској у пове-зану троједну краљевину (Крватска, Славонија и Далмација) и у трој-ство са Аустријом и Мађарском, које је називао "тријализам"; 3) Да сакупи српске народне песме о Косову и Краљевићу Марку и друге, и у Матици крватској објави као крватске, проглашавајући Краљевића Марка и Косово за њихово (Е, ту је претерао, па су се неки Крвати ди-станцирали од тога - Ф. Рачки и Јагић, проф. бечког универзитета). Ка-да је увидео да све то не може за живота спровести Штросмајер 1883 године изјави: "Срби су главни непријатељи Крвата", и тиме показао да се одриче југославизма.

Међутим, наше српске типичне задрибанде, успавани, лењи, об-ломовски мозгови су и даље слепо веровали да је Штросмајер револу-ционар који је желео Аустрију у Југославији а не Југославију у Аустри-ји, пад аустријске династије за живот и срећу династије српске, и који је сањао о демократији православног Балкана и о Светослављу, место цркве светог Петра за коју је он живео. А постављајући овакав "југо-славизам" и у темеље једне нове и велике државе Југославије, насупрот немањићској идеји која је некад држала на себи најјаче царство на Истоку, наши државотворци, не знајући ни слова истине о том загреба-чком југославизму, метнули су тако у те темеље динамит који ће нас је-днога дана разнети - и то нас је и разнело 1941-1945. и 1991-1995. године.

Постоји једно раздобље за "кристализацију југославизма", које је претходило непосредно оснивању Југославије као државе. То је оно до-ба које почиње са анексијом Босне и Херцеговине (1908. г.) до атентата у Сарајеву (1914. г.). Анексија је тешко погодила Србе у Србији и Цр-ној Гори. У Крватској, напротив, Загреб који је увек говорио да је "цар-ске вере" и одувек певао песме: "Ко ће тебе мајко хранити, када ја одем цара бранити"! био је усхићен што је тиме била пропала свака нада за Српство да заузме оне покрајине. Тако задовољени у својој нади да ће једнога дана припојити Босну и Херцеговину Крватској Крвати су мно-го "крватисали" у том кратком раздобљу од 5 година. Тада је старо ју-гослависање прешло на омладинске покрете, на соколска друштва, на песме и здравице, бесплатне карте на железницама, банкете - чак до удаљених центара осталих Словена. Везе су веома интензивиране и ме-ђу политичарима - чак су и екстремни Крвати (франковци) долазили и састајали се са виђенијим Србима у Београду. Али са Сарајевским

53

атентатом све везе су прекинуте поново. У Загребу се демонстрирало и пуцало у Србе, када ни Беч није ишао даље од новинских чланака. У таквој атмосфери дошло је до рата, али наши политичари, правећи Ју-гославију, нису знали како Крвати ни једног тренутка нису губили из вида све њихове наде да ће остварити тријализам (Аустрија - Мађарска - Крватска), стари идеал из доба Штросмајера. И данас аутономаши из "војводине" имају тај сан, али још жалоснији, да поред Мађарске, Аус-трије и Крватске укључе и "војводину", целу Босну и Херцеговину и Црну Гору и створе тзв. Подунавску монархију на челу са династијом Хабзбурга. Идеал за читаве генерације оних који су веровали да Аус-трија, Мађарска и Крватска, заједно, једине чине монархију като-личким царством, чак каква по снази није одавно била раније.

Међутим, Никола Пашић никада није мислио на југославизам, а још мање схватао тријализам. Он је осећао да се у следећим догађајима аустроугарска мора распасти и да ће се на њеним развалинама родити нешто ново. Али то ново он је замишљао другачије него што се десило!

Дакле, у таквим моралним приликама дошла је за загребачким "југославизам" опет једна пробна ратна 1914. година. У Загребу су тај рат примили као свети рат за католичанство против православља. Рат који би са уништењем Србије ставио Крватску на највећу висину, не само по питању Босне него и на питању свега за чим је Србија раније маштала. Крватски пукови (регименте), цвет Загреба, биле су најогор-ченији аустроугарски војници на фронту, и нико не заборавља нити ће икада заборавити све злочине по Мачви, Поцерини, Јадру и погрдне ре-чи које су крватски војници чинили и изговорили на адресу краља Пет-ра I војницима војводе Степе Степановића. Крватска је тада изгуби-ла своје пукове у борби против Србије, а што је најбоље показао загре-бачки "југославизам". Међутим, три месеца касније (24. XII 1914 г.), српска влада свечано изјављује да је рат који је почео намењен не само ослобођењу свих Срба него и Крвата и Словенаца. Ова изјава српске владе деловала је као гром у Загребу и сви добри Крвати били су гнев-ни, јер су од једног оваквог рата између велике монархије и мале бал-канске државице - Србије очекивали сасвим други исход. Изјава о ослобођењу, наговештена из Ниша, то је за Крвате изгледало као њи-хов црни петак.

Са овим почиње период српског губитништва, који траје до дана данашњег и тече следећом динамиком. Тај европски (а касније се пре-творио у Први светски) рат кренут је на српском питању, избацио је на површину једно ново име "југословенско", најзначајније у неком сми-слу, од времена бискупа Штросмајера. То име је Анте Трумбић. Анте Трумбић је био сплитски адвокат и посланик у далматинском Сабору,

54

познат као некадашњи велики присталица крватске странке права Анте Старчевића. За време рата био је председник југословенског одбора, као помоћног органа при Пашићевој влади Србије. У том одбору су би-ли и неки југословенски патриоти Срби, који нису били задовољни да прошире Србију на државу Српства, значи свих Српских уједињених земаља под српском круном, државу скоро велику колико и та Југосла-вија. Они су искрено и безазлено желели краљевину Срба, Крвата и Словенаца и грдно преварили и себе и Српски народ!

Тај одбор је имао за циљ да контролише српску владу и да где год може ровари против ње. Тај одбор је тобоже сакупљао добровољце из несрбијанских земаља, али ни један од добровољаца није отишао на солунски фронт, већ је имао за циљ стварање "велике Крватске". Трум-бић је на све могуће начине роварио код француске и енглеске владе уз лозинку код свих: "Србија је пропала, Србије више нема - ту земљу треба ставити на степен Крватске!" Међутим Србија је на почетку I светског рата имала признату територију од 87.303 км2 и 5 милиона становника, према малој Крватској која се није ни разазнавала у грани-цама туђе монархије. Када Трумбићеве интриге нису успеле, а посебно када му је Џорџ Лојд, енглески председник владе, рекао: "Све што чине савезници Југословенима, то чине због херојске Србије". То је Трумбић осетио да је он са његовим Одбором у кући савезника "персона ингра-та", па иако то није у његовој оскудној католичкој психи разумео ипак је "израчунао" да се мора приближити српској влади, а самим тим и њеним савезницима. Тако је настала Крфска декларација 7(20). јула 1917. године о будућем државном јединству. А мало раније, 30. маја 1917. године, посланици нашег српског језика - Крвати, Словенци и Срби - у аустроугарском Рајсрату су изјавили да формирају једно др-жавно тело - Југославију у оквиру Аустроугарске монархије, под Хаб-збурзима. Потписана Декларација на Крфу је одмах била нападнута од крватске олигархије у Америци, јер су они тражили независност и тра-жили су абдикаију краља и круне Карађорђевића, а формално правно су били у праву, јер су Срби наивно и несмотрено у Првом члану Крф-ске декларације навели: "Држава ће бити уставна, демократска и парла-ментарна монархија, са Карађорђевића династијом на челу, која је увек делила идеје и осећаје народа, стављајући изнад свега слободу и вољу народа. Е, за тај део реченице у члану Првом су се ухватили Крвати, ти исти Крвати који неколико година раније ни једном аустријском пред-стојнику нису смели учинити ни најмању ствар нажао, насрћу свим бе-сом на нашу славну династију. И само су наши српски глупаци могли веровати после овог да ова акција Крвата неће и до краја остати глав-

55

ним предметом при рушењу државе. И то нас је задесило два пута: 1941. године и опет 1991. године!

Овакав је био "југославизам" Анте Трумбића. Треба истаћи да је Анте Трумбић пришао Стјепану Радићу баш у оним данима када је овај осуо баш највећу паљбу на државу коју је тобож био стварао, и на ди-настију коју је исти Трумбић први напао. А Радићев наследник Мачек пришао је Павелићу да доврше разградњу Југославије и Павелић поу-бија и покоље српски народ и српску нејач 1941-1945. године, а Маче-ков бан Шубашић прешао је прикривеном србомрзцу Ј. Брозу-Титу да би посао довршили оно што Павелић није учинио са Србима, а Крвате извукао од освете Срба, да би касније узео и територије и уништио ко-рене. О томе ћемо касније опширније.

Да наставимо о главном губитништву Срба у заједничкој држави Југославији. Нико међу Србима, политичарима и интелектуалцима није разумео каквог је битног разлога било за та искушења, Српском народу који је из ратова 1912-1918. године изашао био као победилац три не-пријатеља, који су морали са њим закључити три мира као победником. Од Срба је зависило да себи направе државне границе на начин да би оне достизале за преко 2/3 територије бивше Југославије! И ту државу уједињеног Српства нико ни етнички ни историјски не може порећи!

Уместо тога Срби су себи натоварили прво још један рат. Од 1918-1920. године српски војници, уместо да се после 7 година ратова-ња врате кућама, су ратовали са одметницима Крватима који су били против заједништва са Србима. И то нам је губитак. Затим тзв. Крват-ска унела је у држави оквир по Штросмајеровом југославизму потпуно пасивну Далмацију са границом на мору више од 1000 км дужине и два пута толико на сувом. Тако смо добили државу без националне идеоло-гије која је представљала само једно велико губиташко предузеће: 1) Нису Крвати и Словенци плаћали репарације за штете за злочине почи-њене у рату против Србије; 2) Заменом новца за српске динаре опљач-кали су Српску народну банку јер су камионима и вагонима довлачили безвредни новац из Пеште и Беча; 3) Запослили смо антисрпско (крват-ско-словеначко-потурчењашко) становништво уместо српског; 4) Нису хтели да плаћају порез држави; 5)Официрски кадар аустроугарски (тзв. Крвата и Словенаца) примљен је у југословенску војску и добили по један и два чина унапређења; 6) Крвати Словенци од првог дана били су опседнути својом националном искључивошћу и сепаратизмом. Они су југославизам посматрали као оличење православља, балканизма, ви-зантизма, ћирилице, док је за Србе то био антитеза Српства, преверава-ње и ренегатство наспрам свих великих идеја и традиција Светосавља и немањићке саборности и идеје о заједници државе и нације и цркве у

56

једном истоветном моралном појму. Крвати и Словенци су југослави-зам сматрали за велику српску замку, политичку перверзију и балкан-ску заверу против католичке цркве, крватске државне правице, запад-њачке културе и смисла о реду и законитости. Да би се направила југо-словенска држава требало је направити југословенски народ и језик. Срби су Крватима дали српски језик којег су они неправилно звали крватски: а Словенци словеначки језик нису признавали као дијалект српског ("крватског") језика, већ посебни национални говор, па су створили свој универзитет и Академију наука.

Према томе, "југославизам" је постао идеологија без идеолога; идеал који је поникао из интриге, утопија која је потисла и онемогу-ћила идеју и закон који је брањен безакоњем, па је због тога "југосла-визам" постао и до дана данашњег остао синоним диктатуре, јер се једино диктатуром може одржати, а демократијом никако, пошто је то страно тело накалемљено на српску православну светосавску душу!

Тако је настала "конгломерат" држава у којој се њени "троиме-ни" исти народ слагао као рогови у врећи. Крвати су своју мржњу пре-носили као штафету: од Штросмајера на Старчевића, Трумбића, Ради-ћа, Мачека, Степинца, Павелића до Броза и Туђмана, а Словенци од Корошца до Карделиуса и Кучана. А тзв. Срби прихватајући и следећи њихову "идеологију" зла упропастили Србију и продали и предали ве-лики део Српских земаља и то све они који нису Срби већ Цинцари и Цигани (Цинцар Марковић, Цветковић), а касније и комунисти који су били Срби само по називу - рођењу, а уствари су космополити, интер-националисти и марксисти: Ранковић, Стамболић, Минић, Чолаковић, Радосављевић, Милошевић и низ других за које нема одговарајуће речи у нашем богатом речнику!

Узрок овоме злу и губитништву за српски народ је тај што Срп-ски народ није знао да ће у новој држави постати странац (1918-41. год) а после нико и ништа, у својој сопственој кући. Српски народ није веровао да ће се у тој својој кући наћи међу завереницима против свих његових заветних светиња, међу дојучерашњим туђим војницима (1914 -20. г.,као и од 1941-45. г., и опет од 1945-95. г.), које је он сва три пута побеђивао, да би га они затим оклеветали и обешчастили међу европс-ким и светским народима у чијој је средини дотле био велики и славан!

Још нешто. Српски народ није знао да са заједничком државом он узима на себе обавезе које су премашиле његове могућности а у за-мену није ништа позитивно добио већ само губитке: 1) у Босни и Хер-цеговини, Славонији, Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Барањи, Јуж-ној Србији (тзв. Македонији); 2) Део Српског народа којег су прогла-сили Македонцима, Црногорцима, Муслиманима, Крватима и Војвођа-

57

нима и тако отпао од његовог ткива. Тако је југословенство било и остало странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство - једино смо у томе добитници!

Још од првог дана уједињења Крвати су сасвим искрено у Загре-бу изјавили да се никада не би борили за српске границе у Јужној Србији (тзв. Македонији) и на Тимоку. Генералштабни мајор Драгољуб - Дража Михаиловић је, као војни аташе у Софији, послао извештај својој влади о томе да је сазнао да Словенци у случају рата не би бра-нили заједничку државу, због чега је од министра војног, армијског ђе-нерала Милана Недића, добио казну од 20 дана строгог затвора. При изласку је рекао: "Шта ћете господине ђенерале, ако једног дана будем у праву?" И био је у праву!

За своју крв и животе које су Срби положили у темеље нове др-жаве доживели су да им министар Крват у југословенском парламенту довикне: "Реците, колико кошта та српска крв коју сте пролили за Кр-ватску, да вам је платимо..." А Стјепан Радић је често понављао ту фло-скулу вадећи при томе новчаник; при чему је изазвао Пунишу Рачића да пуца у њега.

Од првог дана уједињења Крвати су позивали свој народ да не иде у војску, а касније у "Титовој Југославији" мајке католкиње на дој-кама заклињале синове који одлазе у ЈНА (Југословенска народна ар-мија, пр. а.) да се не друже са "влашким" (српским) свињама у војсци.

Крвати су бојкотовали државни зајам и плаћање пореза услед че-га је био пад вредности наше валуте у милијардама динара. Бојкотова-ли су изградњу железница што је погађало не само Србе већ и Крвате. Иако смо их ми Срби називали браћом, они нас то никада нису ни сма-трали ни називали нити су нам икада били верни, јер им нисмо били браћа по вери, иако по крви и језику браћа. Али су зато били браћа по вери Аустријанцима и Мађарима, који су широм отварали врата пози-вајући их да заузму њихову земљу и да их заштите - од кога? Од њих самих и бизантијског православног Истока - правог хришћанства и то неколико пута: први пут позвали су Мађаре после убиства Звонимиро-вог у Книну 1102. г.; други пут 1527. г. позвали су аустријског цара Фердинанда да Крватску прими у своју царевину; трећи пут 1790. г. када су предали све прерогативе "свога краљевства" на Мађарску и по-стали мађарска провинција; четврти пут 1918. г. позвали су Србе да их приме у заједничку државу; пети пут 1941 г. позвали су фашистичку Италију и нацистичку Немачку на челу са Мусолинијем и Хитлером да несметано уђу у Југославију; шести пут 1945. г. су позвали Савезнике (Русију, Америку, Енглеску) да их заштите од српске освете за два ми-лиона убијених Срба у НДХ (Неовисној држави крватској); седми пут

58

позвали су Немце и Европску заједницу да би се одвојили од Срба и постали независни и понели наше територије (1991. г.), и најзад 1995. г. помоћу САД, Европске заједнице и НАТО пакта добили су све Српске земље западно од Дрине и постали Велика Крватска. Значи вечито су пуцали иза туђих леђа иза којих се заклањали - то је њихов хисторијски стил. Задњи пут (седми и осми пут) циљ су остварили после победа Српског народа над њима али и издаје српског руководства. Ово је сада најнезавршенији рат у српској историји. Шта ће даље бити- видећемо. Крвати и даље "јуришају" на српске земље - на граничну линију Земун - Котор. Наше српско је да се пробудимо усправимо и боримо се чека-јући да се браћа Руси исправе и ослободе се својих резидуа комунизма и уједине целу Русију у царским границама, заузму Босфор, Дарданеле и Константинопољ, уђу у Средоземно море (тај топли залив Атланти-ка) и победе трулу и смрдљиву Европу својим свечовештом. Тада ћемо и ми Срби повратити и добити своје Српске земље и постати Велика Србија, и тада ћемо се "Кинеским зидом" оградити од Крвата и католи-цизма и морално труле Европе, која нас је вековима духовно и идео-лошки тровала, почев од либералног капитализма, преко комунизма и социјализма до новог светског поретка.

Улазећи у заједништво - Југославију Срби нису ништа знали о "браћи" Крватима, осим да их они мрзе, јер су се безброј пута уверили како на фронту пуцајући једни на друге тако и по злочинима које су као окупатори чинили по Србији, јер су као окупатори били гори од Немаца и Мађара. Командант окупираног Београда био је Крват Ква-терник, пуковник од 1915-18. г. а на краљевом двору су се вијориле три окупаторске заставе: немачка, мађарска и крватска. А "браћа" Крвати су знали о Србима само оно што је најгоре и о чему их је целог живота учила бечка и пештанска штампа. Свако паметан у Европи и свету се питао на чему се одиста могу интимно да сретну Срби и Крвати, који су се мало или нимало познавали. Покојни Франо Супило, нешколован али способан политичар када је упочетку био у југословенском одбору уз Пашића, а затим га напушта, пише: "Срби и Крвати су једно исто у извесном погледу (!), али у другом погледу нису. Крвати имају своју сопствену идеологију, и биће големе грешке ако Срби о томе не буду водили рачуна, и ако буду почели брзу и принудну асимилацију". Ме-ђутим, Срби нису никада ни помишљали на какву асимилацију, ни брзу ни принудну; они нису за 200 година ни покушали ни да асимилују своје Румуне на Хомљу и Крајини, ни Арнауте Шиптаре, које је Србија после ратова 1876-78. г. претерала преко границе. Срби неће никоме на силу наметати своје православље, ни Српство, јер заиста нису такав на-

59

род. Срби нису ни свој српски језик успели, ником другом да наметну осим Крватаима, али на своју велику штету!

Крвати болују од присвајања туђих великана, историје и терито-рија. Крватска је била мала средњовековна државица, чија се величина не може историјски доказати, али није била већа од једног србијанског округа. Никада она није држала Босну и Херцеговину. Њени владари су били веома скромни јер су били сиротиња и те владаре су понекад пла-ћали сплитски бискупи, а не они сплитске бискупе. За Томислава се зна да је постао првим "краљем" своје државе (925. г.) за неке заслуге учи-њене Византији. За Крешимира се зна да се прогласио "краљем" кад је присвојио градове Сплит, Задар и Трогир на пушкомет један од другог, а за Звонимира се зна да је, крунишући се, узео обавезу да шаље годи-шње папи кукавних 200 дуката. Сви су се они у Византији водили као византијски "консули", проконсули, епархи или патрицији византијски. После пропасти на Гвозду 1102. Г. Крвати су са Мађарима водили само парнице за своја историјска права, и изоштрили се као парничари и ту своју навику пренели на државу Југославију! Крвати се никад нису борили као војници, него као судске странке и пандури. Док су Срби чували као граничари границу царевине, Крвати су били само пандури. Они имају навику да присвајају оно што је туђе, у једној клептоманији која се нигде ни чула ни видела. Тако присвајају за своје 302 бана за 800 година робовања под Мађарима, Аустријанцима и Млечићима, а у већини су или скоро сви били странци; присвојили су српске књижев-нике католичке вере и научнике родом из Дубровника и Далмације (Држића, Војновића, Руђера Бошковића и др.), помуслимањеног Срби-на Мехмед-пашу Соколовића, затим Краљевића Марка, Милоша Оби-лића, Косово. Тако је Анте Старчевић писао: "Мислите ли ви да се про-тив тој грдоби (Србима) не буде слижило све што је крепосно, све што је божје?..." "Вандали су много племенитији од Срба..." "Све што Срби имају украли со од Крвата: јунаке, династије, Косово, Марка Краљеви-ћа, Милоша Обилића, а нарочито Косово на коме су се борили сви осим Срба". "Нема ни трага о српској народности". "Кнез Лазар је такође похрваћен, јер је он, нема двојбе, нећисте крви"...

Не могу се ни набројати штете, бруке, срамоте и губици које су нам нанели у Југославији од 1918. г. до данас (1996. г.) Крвати и Сло-венци, а нарочито Крвати.

Навешћемо само крупније штете, бруке, срамоте и губитке од 1918. г. до данас:

Прва је Уједињење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца када се није извршило разграничење, а што нас је касније много коштало. Србија је изгубила идентитет;

60

Друга је што смо дозволили да Стјепан Радић и његове приста-лице пљују и брукају нашу славну династију Карађорђевића, нашу вој-ску, нашу цркву и наш Београд, због чега је изазвао Пунишу Рачића, да га рани а синовца му Павла убије, а Радић је касније и сам од последи-ца рањавања умро;

Трећу нам је нанео Анте Трумбић као југословенски водећи ди-пломат са Рапалским уговором (12. XI 1920. г.), јер смо до тога дана били у полуратном стању са Италијом и крватским одметницима. Тим штетним уговором Трумбић је дао велики део наше територије Итали-јанима (Река, Задар, Трст и низ острва) насељених Србима. Раније мала Србија је водила ратове и закључивала мирове и правила мирнодопске уговоре и војне савезе. Ничег горег није направљено него што је напра-вила Југославија Рапалски уговор. Срби су са Трумбићем изгубили се-верни део Албаније (Скадар, Драч до испод Каваје), омогућавајући да Албанија постане колонија Италије и да Италија може лако да нам за-бије нож у леђа како се показало у овом веку; тако смо са Крватима унутрашњим непријатењем добили тројанског коња који нам је на врат навукао Италијане;

Четврто Крвати су нас финансијски покрали и опљачкали, а ми смо морали да се не би брукали вратити њихове дугове (ондашњих 2 милијарде долара) пошто смо у том погледу били неуки и поштени, а Крвати префригани лопови;

Пето што је у српску администрацију масовно укључено крват-ско а нарочито словеначко чиновништво на челу са бечким капеланом попом Корошцом, који је заузимао све положаје - од министра грађеви-на, полиције до председника владе и који нам је натоварио Конкордат због којег умало није дошло до револуције;

Шеста је стварање "независне" бановине Крватске која је после прерасла у "Независну државу Крватску" (Павелићеву и Степинчеву), затим републику Брозову и Степинчеву и најзад Туђманову републику Крватску у коју нам је окупирао скоро све српске земље западно од Дрине.

Прво се десио срамни споразум Цветковић - Мачек (28. августа 1939. г.). Од 1918. г. Крвати су стално говорили да су покрадени, а Ср-би да би накнадили "штете" "опљачканом" Загребу доделили су Крва-тима српске историјске територије у Босни и Херцеговини, са једном чисто српском обалом, од ушћа Неретве на југ нашег Приморја. Босна и Херцеговина, која није 1918. г. била војнички заузета битком, него коју је тамошњи народ српски дао добровољно Србији, с уверењем да неће никад отуђивати од ње ни квадратног километра, а постали су ситна пара у рукама владе Цигана и Цинцара (Цветковић - Цинцар

61

Марковић) за нагодбу са непријатељем Српства, најслабијим које је оно (Српство) имало у историји против себе! Мачек је своју бановину назвао "независном" - државом у држави, а криминалац Циганин Цвет-ковић је тај споразум назвао "братским измирењем" (!).

Седма је први распад Југославије (1941. г.) као последица издаје Крвата и Словенаца како у војсци тако и у администрацији. Та издаја није се десила за кратко време већ је припремана од уједињења (1918. г.) да би свој врхунац достигла 28. августа 1939. г. са срамним Спора-зумом Цветковић - Мачек. Оно што се десило у краткотрајном април-ском рату 1941. г. само је епилог свега што нам се дешавало у току не-пуне 23 године тзв. заједничког живота у истој држави. Одмах иза тога (10. априла 1941. г.) припремана и потпомогнута издаја "крунисана" је проглашењем "Независне државе Крватске", као поклон Павелићу и Степинцу од стране Хитлера и Мусолинија. Већ у мају је почео масов-ни прогон Срба у тој монструозној НДХ, уз истовремени покољ и бацање у јаме и стварање најзлогласнијег логора смрти у Јасеновцу за Србе (углавном), али и за Цигане и Јевреје, у којем је убијено само Срба (нејачи - деце, жена и стараца) преко 700.000, не рачунајући друга стратишта и тзв. офанзиве на којима се процењује да је уништено нај-мање још два пута толико. Тако су Срби постали дивљач према којем није било ловостаја - до истребљења.

Са седмом бруком, срамотом и губитништвом на главу Српског народа натоварена је и осма, можда још погубнија од седме бруке, сра-моте и губитништва, а то је грађански рат, који практично траје до дана данашњег (1996. г.). После несрећног априлског рата (1941. г.) Кра-љевина Југославија била је подељена и распарчана на више делова, али све под стварном управом Немаца који су у свим подељеним покра-јинама дали својим сателитима (Крватима, Италијанима, Мађарима, Бугарима, Шиптарима) имали су за циљ уништавање српског нацио-налног бића. Сви су они у већој или мањој мери спроводили геноцид над Србима, од којих су Крвати у несразмерно највећој мери. Поред Немаца директних и неприкривених непријатеља највеће зло су нам учинили Енглези. По њиховој наредби поништен је тзв. Тројни пакт, који је уствари био Споразум о неутралности Југославије, како би Хит-лерове трупе и опрема могле да железницом пролазе кроз нашу земљу без задржавања. Такву неутралност су Немци постигли са Шведском и Бугарском. Међутим Енглезима је из стратегијских разлога сметала неутрална и јака Југославија, па су помоћу англофилских издајничких официра извршили преврат - свргнули су краљевско намесништво и прогласили малолетног престолонаследника Петра II за краља. Краљ је првих дана рата побегао у Енглеску, а обезглављен Српски народ био

62

је почео тражити излаз у оружаном отпору окупаторима. Тако су наста-ла два народно-ослободилачка покрета. Првом је био на челу ђенерал-штабни пуковник Драгољуб - Дражо Михаиловић, који је свој покрет назвао Југословенска војска у отаџбини, а народ га је назвао четнички покрет или четници, на успомену на раније ослободилачке ратове. По-крет је био под номиналним вођством избегличке владе у Лондону, а ђенерал Драгољуб Михаиловић био је командант војске и министар војни. Другом покрету на челу је стајао извесни Јосип Броз Тито, непо-знатог порекла и вишеструки квислинг (Стаљина, Черчила, Хитлера, Рузвелта) односно њихових обавештајних служби (НКВД, Интелиџент сервиса, Гестапоа и ЦИА-е). Овај покрет звао се "партизански", јер су његове присталице - "партизани" подржавали идеологију комунизма - насилног узимања власти и успостављања републике. Први покрет је желео да сачува монархију и бившу власт, а други да освоји власт на-силним путем. Тако је настао братоубилачки грађански рат, јер су и у једном и другом апсолутну, скоро искључиву, већину чинили Срби. У почетку су Савезници (Руси, Енглези и Американци) помагали у подје-днакој мери и један и други покрет, а затим су се окренули комуни-стичким партизанима и довели их на власт. Ови су као "победници" националисте и српске родољубе прогласили за издајнике;

Девета брука, срамота и губитништво је одбацивање национал-не државе из страха да не би Срби извршили освету над Крватима за гено-цид толико убијених Срба. Енглези су довели на чело друге Југо-сла-вије свог човека који није био чак ни Крват али им је служио за неке далеке циљеве у будућности јер је довољно мрзео Србе и то је на више начина доказао: 1) Дигао је устанак у Србији када је Хитлер уби-јао 100 Срба за једног убијеног и 50 Срба за једног рањеног Немца; 2) Није хтео ослободити Србе из логора смрти у Јасеновцу и другим, иако је имао могућности; 3) Срби комунистички партизани убијали су Србе националисте - четнике за време грађанског рата и после; 4) Срби ко-мунисти убијали су и до анимализма понижавали Србе који су се из-јаснили за ИБ-е, тј. за љубав према Русији; 5) Уништавао је корене Српског народа (цркву, традицију, историју, име) и тако му потпуно уништавао идентитет;

Десето је само продужетак и резултат претходног, а то је ства-рање измишљених народа дељењем Српског народа: Црногорци, Маке-донци, Муслимани, покатоличени Срби у Дубровнику, Далмацији, Славонији, Босни и Херцеговини, Барањи, Белој Крајини и Жумберку, Банији, Лици и Кордуну. Српска земља је подељена на више покра-јина и република: Ужа Србија, Војводина, Косово и Метохија, Босна и Херцеговина, Македонија (јужна Србија), Црна Гора а Крватска је при-

63

својила историјске српске земље (Српску Далмацију, Лику, Кор-дун, Банију, српски Дубровник, Славонију, Барању (коју је издвојила из бивше Српске Војводине, када се новембра 1918. г. заједно са Сре-мом, Банатом и Бачком припојила Краљевини Србији и постале Србија а Војвођани Србијанци), дата су превелика права националним мањина-ма, посебно Шиптарима (које су назвали Албанци) и Мађарима. Они су имали права државности; њихови припадници су били на највишим државним и војним положајима и дужностима - све до председника владе и државе. Само је Србима било забрањено да се изричито изра-жавају да су Срби, јер то је опасни српски национализам - забрањена реч и појам изражавања!

Једанаесто је распад и друге Југославије, опет заслугом "браће" Крвата, Словенаца, "Муслимана" и "Македонаца" и префорсираних на-ционалних мањина којима се комунистичка СФР Југославија дичила и поносила. На челу Југословенске народне армије налазили су се издај-нички генерали, а на челу Србије и тзв. окрњене Југославије политича-ри - ученици Јосипа Броза Тита и његове кумровачке школе. Тако је Србија по својој територији сведена на предкумановску Србију - про-ширени београдски пашалук;

Дванаеста брука, срамота и губитништво да је српско кукавно вођство са Слободаном Милошевићем на челу први пут у вишевеков-ној својој историји Српског народа позвало по злу познату западну Ев-ропу и још горе суседе (вечите непријатеље: Аустрију, Мађарску, Ита-лију) да нас у нашој кући мири и господари. Тако су нам у Босну и Херцеговину дошли амерички, француски, енглески, немачки и итали-јански, мађарски и аустријски и какви све не војници да успостављају ред (!). Да нам броје тенкове, топове, бацаче, пушке и муницију. И не само у Босни и Херцеговини већ и по Србији, коју и по трећи пут на-звасмо Југославија. Тако смо од војске новог светског поретка окупи-рани. За све што желе да учине зло народу српском емисари зла долазе и нареде слузи својем Милошевићу да изврши и он то извршава. Не-пријатељи наши су постали тутори над нашим главама и животима. Народ српски пати и духовно и материјално. Зар може бити већа брука и срамота и губитништво. Наш народ је примио близу милион избегли-ца и протераних, од чега безбожна комунистичка држава брине за само 3%, а о осталих 97% брине осиромашени народ - осиромашен матери-јално а обогаћен духовно- хришћанском љубављу. Власт комунистичка краде помоћ коју том избеглом народу од крватског и потурчењачког ножа шаљу из света. И даље је тенденција да Србија буде београдски пашалук уколико би комунисти-социјалисти и други левичари остали на власти, јер Крватска је од мале и незнатне територије постала Вели-

64

ка Крватска, она је незајажљива, хоће од Котора до Земуна и до Дрине, а сада нам је узела 51% бивше Босне и Херцеговине, а духовни фосили аустроугарске монархије заступају регионализам, а тиме би отцепили тзв. “војводину” и Космет и тзв. “санџак” и припојили тријалистичкој аустроугарској монархији (Аустрија - Мађарска - Крватска) на челу са династијом Хабзбурга. И по трећи пут су Срби изгубили идентитет спајањем две српске покрајине: Србије (средње Србије са старом Срби-јом и српском "војводином") и Црне Горе у којима влада сепаратизам подржан тајним и јавним службама и издајицама српског народа на че-лу са комунистима - социјалистима и другим левичарима.

Узимајући све напред изнето поставља се питање да ли је у бру-ци, срамоти и губитништву причињеним српском народу било суштин-ских разлика између разних друштвених система и власти у ових 80 година постојања Југославије: између либералног капитализма, наци-фашистичке окупације, комунизма - социјализма и покушаја натурања новог светског поретка.

Занемарујући таксативно наведене тачке бруке, срамоте и губит-ништва усредсредимо се само на друштвене системе. У либералном капитализму од 1918-1941. г. српски народ се налазио у држави при-лично сиромашној која се дуго опорављала од балканских и I светског рата уз неслогу и ометање материјалног и духовног развића од стране "браће" ушле у заједницу Југославију.

Нацифашистичка окупација са грађанским ратом однела је преко 2 милиона српских живота већином у младим добима, па је популаци-она могућност за период до ових година (1996. г.) умањена за више од 10 милиона Срба. Општим светским развићем производних снага – тех-нологије и науке материјални стандард је под влашћу комунизма-соци-јализма побољшан, али су духовност, морал, етика доведени до нај-ниже тачке. Сада када смо изгубили највећи део Српских земаља под поданичком влашћу комуниста-социјалиста чине се напори да се уву-чемо у нови духовни и материјални метеж и блато - у систем новог светског поретка. Док се српски народ кроз недаће претходних система борио да сачува клицу Српства и православља (историју, религију, традицију - макар редуциране до смешне карикатуре, симболи и дру-го), Нови светски поредак би потпуно уништио ту клицу јер он не при-знаје ништа од свега тога (ни историју, ни религију ни традицију), он признаје само интерес, "златно теле", капитал, потрошачство и лажно право човека. Уласком у систем новог светског поретка ушли би у мо-дерно робовласничко друштво и национално нестајање.

Цео овај период, 1918-1996. г., српски народ је живео под дик-татурама разних врста и облика - краљева, Хитлерове, Титове, Мило-

65

шевићеве. Српски народ се мора окренути себи и својој религији, тра-дицији и историји, својим снагама да створи систем реда, рада, поште-ња, поштовања и социјалне правде и демократије - није важно како ће га филозофи звати, важно је да не буде ни комунистички ни вулгарно капиталистички, а ни нови светски поредак.

На основу свега овога што је речено потребно је извести један општи закључак саобразан наслову теме.

Да почнемо од уједињења. Никада неће знати ти несрећни Крва-ти, нити ће икада веровати у свом подлом сумњичењу свега што је срп-ско и витешко, са каквом су чистоћом мисли и неприкосновеним неко-ристољубљем, Срби са њиховим краљем у том периоду радили. И по-следњу кап своје крви био је готов да тада да народ и њихов краљ за крватски народ, који је само туђе владаре верно служио (чак и на фрон-ту против Срба) и само туђу тиранију звао аутономијом, и само узимао најгоре моралне примере од њих, који су га у хабзбушкој монархији сматрали последњим народићем!

Није тачно да се Пашић одувек устезао према уједињењу Срба са два католичка народа (са Крватима који су два века били крвопије српске, и Словенцима које никада није видео ни на слици). Није тачно да је Пашић хтео једну православну државу, као што су Крвати тврди-ли. Он је хтео једну државу уједињених српских земаља, остављајући по страни крватске жупаније, у којима су они заиста били неоспорно већина (а за овакве је сматрао само жупаније: вараждинску, беловар-ску, крижевачку и већи део загребачке). Срби су Крвате сматрали за букаче, вечно плачевне, притешњене господарима и странцима безоб-зирним и суровим, и веровали да их неко треба да ослобађа из те ружне и понижавајуће судбине. У овоме су се Срби грдно преварили! Друга-чије је мислио генијални српски војвода Живојин Мишић, који је рато-вао против њихових, цару аустроугарском верних злочиначких гено-цидних пукова. Када га је краљ Александар упитао шта мисли о Крва-тима који тек што су се ујединили са Србима хоће да се отцепе, Ми-шић му је рекао: "То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило. Потпуно се од њих отцепити, дати им државу незави-сну, самоуправну, па нека ломе главу како знају. Границе ће бити тамо где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају, него где историја и онтографија кажу: Где кажу језик и обича-ји, традиција и, најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити право и Богу драго... Не заборавите Височанство моје речи!" Краљ Александар је саслушао славног војводу, али га није послушао.

66

Други војвода је, исто тако паметан, славан и скроман, Степо Степановић у интеррегнуму 1918. г. био је гувернер Босне и Херцего-вине, на питање краља Александра шта би са тамошњим муслиманима радио, одговорио му је: "Пошто су то бивши Срби и православни хри-шћани ја би их вратио у прадедовску веру. У противном у будућности имаћемо са њима проблема". "Како би Ви то господине војводо техни-чки урадили?", упита га краљ. "Извео би их на српске реке Дри-ну, Врбас, Неретву, Буну и друге и то домаћине породица и свештеник их питао `Како се зовеш?` - `Алија` - `Сада си Алекса, крстим те у име Оца, Сина и Духа светога` и погњурио би му у реку главу. Они би по-сле доводили своју чељад у цркву". "Хвала господине војводо", рекао је краљ, а већ сутрадан га је пензионисао. И њега је саслушао а није га послушао. Да је тако урадио као што су му ова два стара и мудра чо-века говорили данас би имали целу Босну и Херцеговину и све Српске земље које су привремено окупирали Крвати створивши Велику Кр-ватску, а питање је времена када ћемо то опет повратити, и то опет мо-жда уз велике српске жртве, јер Крвати увек пуцају иза туђих леђа.

Тешко је помутити памет једног човека, али је лако помутити памет једног народа! Од дана када је Стјепан Радић са својим Крвати-ма, на српску велику несрећу, ушао у живот српског народа, за скоро целу једну четвртину века Српство је застало у свом историјском и културном развићу. Да није било ове ужасне заблуде, где би смо данас били? А ако узмемо период рата, затим период комунизма и социјали-зма онда можемо рећи да смо у застоју читав 20 век, и још низ деценија у 21 веку, да би духовно и културно достигли ниво од пре уједињења. Без Крвата никада не би у Србији дошли диктатори, неуставност, кому-нистички терор, грађански рат који још траје, корупција, расуло, без-верје, духовна дегенерација омладине, криза породице.

Крвати су стално изазивали проблеме, стално постављали нека питања и тражили нека права - правице. Тако је после Радића на хрват-ску политичку сцену дошао Влатко Мачек. Једнога дана био је позван и дошао у аудијенцију код краља Александра да каже шта жели њего-ва странка. Краљ је при томе узео оловку да забележи Мачекове захте-ве. Крватски шеф је најпре храбро рекао краљу да постоје три државна права у Југославији, и то најпре крватско државно право (или право на државу), затим је рекао да постоји и српско државно право, што је краљ такође забележио на хартији. Када је запитао Мачека које је то треће државно право, Мачек је одговорио: "Црногорско". На ово се краљ насмешио, рекавши да је ово- треће државно право - црногорско одиста био заборавио, из простог разлога што је то питање био решио Немања 1169. г. Затим је краљ запитао шта да се ради са Босном, по-

67

што од неко време Крвати о њој много говоре. На ово је Мачек одгово-рио одлучно да Босну треба поделити на двоје. Краљ Александар је после овога оставио своју оловку и није више ни записивао ни питао... После толико година Босна и Херцеговина у којој су 100% били вла-сници Срби издајом "српског" комунистичког вођства уз притисак За-пада подељена је на двоје и то 51:49% у корист Крвата, у корист народа који у Босни почетком 20 века нису ни чули крватско име, већ су го-ворили да су Срби католици, а други су Срби православци, а трећи су Срби потурице - муслимани.

И на крају ове теме да поставимо питање о томе: Да ли су Срби и Крвати један народ са два имена. Срби и њихов краљ су говорили о троименом једном народу (Срби, Крвати и Словенци), а Крвати то нису прихватили. Крватски политичари - од Радића, преко Мачека, Тита, Ба-карића и сада Туђмана кажу: Срби и Крвати не могу бити један народ пошто нису једне исте вере, ни једне исте културе, што је по њиховом мишљењу битна ствар. Срби су се упињали да докажу супротно, а бо-ље да нису што ћемо на крају и доказати. Они су узимали разне при-мере: а) Немачка се састоји од две различите вере (две хришћанске јереси - католичке и протестантске), али овим ни један Немац не мисли да Пруси и Баварци нису подједнако добри синови свога немачког народа; б) У Италији су Тоскана и Калабрија две различите културе, пошто су Тосканци направили ренесансу у култури, када су Калабрези били скоро потпуно неписмени, а данас су сиромашни, непросвећени и извор мафије и расејавања; в) У Енглеској има 48 разних секти римока-толичке - англиканске и протестантске јереси и других, па ипак Енгле-зи свију тих секти сматрају себе подједнако енглеским народом; г) У Француској говори народ пет разних дијалеката (ил д франс, лангедок, бретонски, корзикански, баскијски) неразумљивих један другом, али ипак се сви сматрају Французима. И да не набрајамо више - има приме-ра колико хоћете и сви живе у већој или мањој слози, али у слози.

Мачеку је било стало да докаже да Срби и Крвати нису исти на-род већ два "индивидуалитета". Он је тако разбратио два народа, Србе и Крвате; и то као Словенац, којем је стога можда и лакше ишло. И Радић и Мачек су били добри демагози и добро су знали да је народу више стало до добре лозинке него до научне беседе. Тако је Радић опе-рисао са лозинком "Аве Марија, живела Република", а Мачек са лозин-ком "крватска пушка на крватском рамену, и крватски динар у крват-ском џепу", а такву паролу су преузели сада Туђман и наши "војвођа-нски" аутономаши и њихови несвесни савезници ("аутономија новча-ника"). Од атентата у Делницима (када је убијен министар Драшковић) до атентата у Марсеју (када је убијен краљ Александар) талас мржње је

68

ишао као поплава. Мачек је у говорима стално нападао српски народ, византијски и балкански, који злоставља префињени народ крватски и западњачки. Преко католике цркве и католичког света тим речима је рушен углед славне Србије, и све њене ратом постигнуте тековине. Кр-ватско вођство је радило по формули Коминтерне: "Ако хоћеш уни-штење неке државе, убиј и упрљај све ауторитете..." Тако је дошла и загребачка повика: "Опљачкаше нас Срби!", "Држ` те лопова!" Дошло је до тога да хотели у "крватском" Приморју нису издавали собе срп-ским породицама, нити су служили пиво за столом у кафани Србима; а у Београду су Крвати живели као у својој кући - само у Београд их се доселило 30.000 до Другог светског рата, и њихови жупници су несме-тано овде радили.

Они су (Крвати и Словенци) од првог дана уједињења радили плански и смишљено на разбијању новостворене државе. То што су по-стигли 1991. г. нису чак ни сањали колике су територије добили - Неза-висну Словенију и Неовисну Крватску уз помоћ Запада и новог свет-ског поретка. Не заборавимо - то је само привремено, а колико ће то привремено трајати зависи од нас самих и од Русије, о чему сам напред опширно написао. Са Крватима и Словенцима у заједницу више никако и никада, чак и да буде под нашим протекторатом, јер ће нас опет пре-варити.

Нека нам је Бог на помоћи и уздање у Русију. Само помози нам Боже да се Срби обоже, умноже и сложе!

69

II ДЕО

ИДЕОЛОГИЈА, ДРЖАВНОСТ, ЈЕДИНСТВО ИСТОКА, НЕЈЕДИНСТВО

ЗАПАДА

70

Тема: II -1/5. НЕСПОРАЗУМЕВАЊЕ СА ЕВРОПОМ ИЛИ ОДНОС ЕВРОПЕ ПРЕМА РУСИЈИ И СРБИЈИ

За неспоразумевање са Европом постојали су и данас постоје и

следећи разлози: величина територије руске државе, бројност њеног народа и идеје руског "месијанства" по којем у руском човеку постоји инстинкт свечовечности. Овај инстинкт су чак искористили сатански марксисти-лењинисти у Совјетском Савезу да би под паролом "Про-летери свих земаља уједините се" натурили свету комунистички систем по совјетском (руском) рецепту и у то убедили велики део руског наро-да милом или силом. Зато Русија може схватити европске идеале и ци-љеве, ускладити њене циљеве, уздигнути их до општељудског значаја. Петар I Велики је пример на шта се може одлучити руски човек: мос-ковски цар је отишао у Холандију да учи бродарски занат, касније ће Русија прихватити бајронизам, хегелијанство, идеје Жорж Сандове о еманципацији жене и све је то био једним делом позитивнан европски утицај на руски живот. Али се јављају изразито негативне последице: пре свега отуђивање "синова", који су се школовали у Европи, од своје отаџбине. Они су више ценили француски водвиљ од Гогољевог "Реви-зора" или "Мртве душе", стидели су се да говоре матерњим језиком; презирали свој народ. Све се ово може рећи и за Србе - српске тзв. ин-телектуалце који продаше отаџбину масонима и осталим који нам зло мисле и раде.

Минорни хвалисавци, "цивилизирани Еуропљани" који сањају да освоје све Словене и једну Србију, правећи интриге против Русије, једном речју прави цивилизовани Европљани отпадници од српства – тзв. Крвати: Хорватовићи, Артуковићи, Павелићи, Мариновићи, Туђи-мани, Мешићи и сл. понашају се као да су Хитлери, Колови, Хинклери, Мејџери, Шираци, Ван-де-бруке и сличне срамоте и бруке. Они гледају Србе "примитивне" с висине; али не само они, већ и Срби школовани на Западу у школама естетике, дизајна и менаџмента мисле и као за-падњаци. Они увек у невољи траже помоћ од Руса и Руси до једнога свим срцем у томе учествују, као једнокрвној и једноверној браћи, а ка-да заврше посао Срби их испраћају са већим неповерењем него што су их дочекали у почетку рата. Може се такође закључити да ће се та не-поверљивост према Русима стално повећавати док се они (Срби) сами не буду интелектуално развијали без западног утицаја; значи веома ду-го а да Руси, пре свега, не треба да обраћају никакву пажњу на српску неповерљивост, и да чине своје како сами знају. Руси по том питању морају имати у виду непрестано једну истину: словенски главни зада-так није само да се ослободе од својих мучитеља Американаца, Аус-

71

тријанаца, Мађара, Немаца, Енглеза, Француза, Италијана и других, не-го и у томе да се то ослобођење изврши уз помоћ Руса! Јер не може другачије, е, кад би само они могли проћи без Руса!!... али да барем остану што је могуће мање обавезни према тим примитивним Русима (размишљање једног интелектуалног српског вола, пр. а.).

Када су у прошлом веку Турци са њиховим Черкезима вршили злочине дерући кожу са леђа несрећних Срба нико на Западу није ди-гао свој глас. Исто се то поновило када су Аустомађари 1914. године уцењивали Србе и чинили злочине по Србији, и нико није дигао глас са Запада. Затим се то поновило када су Крвати уз помоћ Немаца убили два милиона Срба у II светском рату, и тада нико није дигао свој глас - чак су и награђени Крвати преко свог квислинга Коминтерне (Тита), уместо да буду за геноцид над Србима кажњени. Исти је случај и у верском (“грађанском”) рату 1990-1996. год. Срби се дигоше у Срп-ским земљама, које тобоже припадају Крватима и потурчењацима, про-тив геноцида по трећи пут у овом веку; и тада су Американци и њихо-ви западни савезници из НАТО пакта помогли да Крвати и потурице заузму највећи део Српских земаља и да побију и протерају Србе са њихових прадедовских огњишта, бомбардујући их атомским бомбама тзв. ниског интензитета - и опет нико није дигао свој глас. И не само да нико није дигао свој глас и не суде злочинцима Крватима, потурицама и њиховим газдама из новог светског поретка (Америма и НАТО-овцима из западне Европе), већ уместо тога измишњају Србима да су злочинци и суде им у Хагу, у тзв, међународном суду. И опет нико није дигао свој глас. А зашто? Због тржишта и цивилизације. То су највећи интереси европске цивилизације, наравно - трговина, поморство, тржишта, фабрике, профити. Јесте, нека буду проклети ти интереси цивилизације, чак и сама цивилизација, ако се ради њеног сачувања мора дерати са српских људи кожа, вадити очи српској деци, бацати у јаме, спаљивати у логору Јасеновац милион Срба, и опет по трећи пут геноцид у 20 веку и НАТО атомске бомбе по Србима у Босни и Херце-говини. Шта кога брига за неки "дивљи и полудивљи народ", који има најстарију историју и цивилизацију у Европи. Али ипак то је чињени-ца; ради њеног очувања мора се дерати кожа живих људи, убијати милионе Срба због "дранг нах остен", вадити очи, клати, бацати у јаме, спаљивати у крематоријумима живе људе, бомбардовати атомским бомбама "ниског интензитета", стављати најбоље синове српског наро-да на оптуженичку клупу, а издајнике проглашавати за миротворце и кооперативце. Ето, то нам је донела западна цивилизација! Вреде ли такве 20.000 - 30.000 кожице, хиљаде озрачених бомбама "ниског" интензитета, стотине хиљада закланих Срба, мира читаве Европе и све-

72

та. Не, не вреде! Ако треба, и ако будемо хтели нећемо чак ни чути, само треба уши зачепити!!! То је мишљење Европе, то је одлука Евро-пе, то су интереси њихових газда - имбецилних ждероња и гузоња Амера; то су интереси цивилизације - и нека буду они још једанпут проклети!!!

А шта да кажемо када су Руси на Источном фронту гинули око 7.000 војника дневно, или 27 милиона војника и становника за спас За-пада, а они - западне даме грофице и богаташице и њихови излапели грофови су у време највећих битака око Стаљинграда водили разговоре где да проведу летовање. Све су то биле наше жртве за спас запада и Европе и човечанства, а западњаци се нису чак ни захвалили већ су ис-торију II светског рата фалсификовали као да су они уништили Хитле-рову Немачку, Јапан и Италију и њихове сателите (Мађарску, Руму-нију, Крватску и други ситниш) а о Русима и Србима ни речи. Они су одмах после безусловне капитулације Немачке ковали планове да кре-ну на руски народ наводно да униште бољшевизам. Брига њих за руски народ и бољшевизам већ су сматрали да је то најзгоднији тренутак да освоје огромне територије и богатство Русије пошто су сматрали да је Русија тада веома исцрпљена у рату. А колико су изгубили војника и цивила Енглези и Амери у II светском рату? Енглези су за свој спас изгубили око 300 хиљада за све време рата, отприлике колико су губи-ли у саобраћајним несрећама годишње; Амери су у рату добро финан-сијски зарадили, а изгубили су само око 200 хиљада војника.

Нека у Европи и Америци раде како хоће, тако ће им се једнога дана и вратити, а у Русији и Србији нека буде другачије. Боље је веро-вати да се срећа не може купити злочинством, као што ми радимо, мислимо и поступамо, него се осећати срећним знајући да је злочин-ство дозвољено - као што они раде, мисле и поступају. Русија никада није производила злочинце типа Виљема, Хитлера, Хортија, Ајхмана, Геринга, Химлера, Кајтела, Мејџера, Ширака, Клинтона, Ван-де-брука и њима сличне, нити је Србија производила Старчевића, Павелића, Артуковића, Бобана, Туђе-мана, Степинца, Изетбеговића, Јосипа Броза, Месића и њима сличне. Напротив, оне никада нису живели за себе, него за туђе "општечовечанске" интересе. Узгред да кажемо о непот-купљивости спољне политике Русије о вечитој њеној служби опште-човечанским интересима, чак и на своју штету, потврђује историја и на ово би требало обратити пажњу. То је оно што Руси имају у поређењу са читавом осталом Европом. Разуме се, грешке руске политике не мо-рају се узимати као аргументи зато што је реч о само духу и о моралној природи руске политике, а не колико је она успевала у прошлим, давно

73

прошлим и недавним временима (Лењин, Шаварнадзе, Горбачов, Ко-зирјев, Јелцин су били експоненти туђе политике).

Шта има од тог благостања које се постиже по цену злочина и неправде: окупације туђих територија, дерања коже са живих људи, ва-ђења очију деци, убијања деце, бацања у јаме живих, закланих или маљем ударених у главу, бацање у ватру крематоријума Јасеновца у не-овисној држави Крватској и концентрационим логорима Немачке, Аус-трије и Мађарске. Што је праведно за човека као појединца, то нека остане праведно и за нацију. Јесте, наравно, може се привремено изгу-бити, осиромашити за извесно време, лишити се тржишта, смањити производњу, повећати скупоћу. Али нека зато остане морално здрав организам нације - и нација ће несумњиво више добити, чак и матери-јално! Западна - остала Европа је, то истичемо, неоспорно дошла до тога да јој је најдража текућа тренутна корист, и чак ма по коју цену зато што они тако живе само од данас до сутра (горе него Цигани), само од садашњег тренутка и сами не знају шта ће се сутра десити са њима (а десиће се оно што си заслужио јуче и данас); дакле Русија ве-рује у нешто неразрушиво што се у Русији гради, и према томе стално траже сталну суштинску корист. И зато су Руси и као политички орга-низам увек веровали у вечну моралност, а не у условну на неколико дана! То руском народу није могао да уништи ни безбожни атеизам - комунизам који је Русијом деценијама владао; доказа за то има безброј и на сваком кораку!

У спољној политици Руси увек истичу: "Извадићемо, ако треба мач из корица у име угњетених и несрећних, па макар и на штету дана-шње властите користи. Али у исто време нека се учврсти у нама још више вера да баш у томе јесте истинска мисија Русије, снага и правда њена, и да жртвовање себе за угњетене од свих одбачених у Европи и свету, у и име интереса цивилизације, јесте истинско служење правим и истинским интересима цивилизације". Ово су Руси нарочито истакли и изборили када су после II светског рата извршили деколонизацију у целом свету, а зато су навукли сотонску мржњу колонијалних сила (посебно Енглеске и Француске). Ипак наведена девиза руске политике понекад и затаји услед прагматичних разлога, али ће се опет вратити и поправити када за то буду створени услови. Типичан је пример комада-ње Југославије који ни по којим, па чак ни по бољшевичким, мерилима није било у интересу Русије - нарочито подела Босне и Херцеговине и Крватско награђивање, затим суђење Србима у Хагу, као и проглаша-вање најбољих Срба за ратне злочинце а издајнике за миротворце и ко-оперативце (каква иронија и лицемерје!) а Русија ћути. Не знамо докле; али убеђени смо да ће Она рећи своју последњу реч - као и увек!!!

74

Треба да се и у политичким организмима признаје иста правда, као и за сваког који верује. Бар негде се ваљда мора чувати та правда, бар нека нација мора ваљда да буде светла. А пошто то није никада нити може бити једна Француска, још мање Енглеска и Америка а нај-мање Немачка (о осталом ситном отпаду и да не говоримо) онда светли образ увек има Русија. У противном ће се све смрачити и потонути у цинизам. Иначе, нећете задржати моралност појединаца, а у том случа-ју како ће живети цео организам народа? Потребан је ауторитет, потре-бно је сунце да би осветљавало. Сунце се показало на Истоку, а за чо-вечанство с Истока почиње нови дан. "Када сунце потпуно огреје, тада ће људи схватити да су то прави `интереси цивилизације`. У противном ће се показати застава на којој ће писати “после нас нека буде потоп`", каже апостол, евангелист и пророк Ф. М. Достојевски. Зар ће тако "славна цивилизација" довести европског човека до такве пароле и ти-ме свршити с њим? Изгледа како је кренуо "нови светски поредак" да се ствар креће у том правцу. Само их Божје провиђење и Русија могу зауставити на злом путу, а верујемо у Бога и уздајемо се у Русију да зло у походу пропадне у својој јазбини.

75

Тема: II- 2/6. СТАЛНИ - ВЕКОВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ РУСА И СРБА, РАЗЛОЗИ ЗА ТО И УСЛОВИ ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ТОГ НЕПРИЈАТЕЉСТВА

У Европи су главне три силе непријатељске према Русији, па

према томе и Србији: Енглеска, Француска и римокатолицизам. Енгле-ска је непријатељ због стварне и потенцијалне снаге Русије. Она се стално плашила да јој Русија не растури империју - колоније; чега се плашила то ју је и снашло. После II светског рата велико колонијално царство Енглеске се распало, добрим делом утицајем Русије, или тзв. СССР-а. Престао је енглески паразитизам на највећем делу Земљине кугле, од којих резерви и данас живи и још дуго ће живети помоћу еко-номског колонијализма, као последице политичког и војног колонија-лизма. Али те бивше колоније више нису под енглеском круном, већ само неки тзв. Комонвелт. То Енглеска бескрупулозна, себична и без-душна не може Русији заборавити ни опростити јер су јој из круне ис-пали такви драгуљи као што је Индија, Пакистан, Бурма и низ других територија Азије и Африке. Ватикан је непријатељ Русије због право-славља Русије и улоге коју може играти у византијском делу хришћан-ског света. А пошто је Србија гранична зона између правог хришћан-ства и римокатолицизма то се први удар или талас агресивног ватика-низма увек сручи на Србију и Српске земље - то се у овом, 20 веку, три пута поновило: покољ Срба у Србији и прогон Срба у Српским зем-љама од стране Аустромађара и Немаца са којима су као сателити били Крвати главни извршитељи и у I светском рату; апокалипса Срба на те-риторији Српских земаља и Србије од стране Крвата, Немаца и Мађа-ра, када је директно убијено преко 2 милиона Срба, највећим делом од стране геноцидних Крвата - у II светском рату, и најзад у верском рату (1990-1995) против Срба у Српским земљама уз помоћ Еуропе западне, углавном Немачке, када су Србима преотете око половина њихових те-риторија а они побијени и протерани - површина територија преотетих је позната (јужна Србија, тзв. Македонија, половина Босне и Херцего-вине и Српске Крајине у тзв. Авнојевској Крватској) али још нису пре-бројане жртве тог крвавог рата, за који главну "заслугу" има римока-толичка црква - Ватикан. Срби су бедем на путу Ватикану за продор у Русију, и Немачкој за "дранг нах остен" (продор на исток) са још већим материјалистичким апетитима. Француска је непријатељ због Наполе-оновог пораза, који је покопао њене претензије да влада светом, а исто тако и због губитка колонија у Африци, Азији и јужној Америци, као и код Енглеске. Ова мржња Француске је више иреална али је присутна а није безазлена. Србима се Французи приказују као пријатељи не зато

76

што воле Србе већ због интереса и да их одвоје од Русије. У свим тим ситуацијама Французи се показују као народ без здравог разума, јер би им далеко више користило пријатељство и то искрено пријатељство са Русијом и Србијом него непријатељство, пре свега због праве опасно-сти од стране Немачке, а и због суревњивости Енглеске. Ако би посту-пали као прави пријатељи Русије Французи би имали далеко више ма-теријалне а поготову духовне користи; али њих духовност не интере-сује - они не живе за дух и душу већ за стомак, од данас до сутра, “на се, у се и пода се!” Што се тиче Немачке, она би, да је паметна, могла бити савезник и пријатељ Русије, али пошто нема здраве памети она је стални непријатељ. У 20 веку она је изазвала два светска рата, и у оба изгубила, и то углавном од Русије и Србије а у трећем ће сигурно бити уништена уколико крене на Русију, макар у заједници са осталом за-падном Европом и САД. Западна Европа се највише плаши да Русија не уједини Словене. То она сама никада неће хтети да уради, већ ће се западни Словени ујединити уз молбу њихову са Русијом, када схвате да су им римокатоличка и протестантска Европа главни непријатељи, а највише због интереса. Али они Русима нису потребни, ни колико пи-шљиви боб, само треба да држи шапу над њима, као мачка над мишем, и да будно прати шта раде и колико се приближују Западу против Ру-сије, па их онда мало придави. То је Русија задњих векова и чинила са њима. Они су затровани римокатоличком и протестантском религијом и никада нису и неће волети Русију. Али они Русима нису потребни ни по ком основу, једино уколико приме право хришћанство Руси би их примили у православну хришћанску заједницу, али не у виду некакве империје чега их плаше западњаци. Да би то остварили Руси морају потпуно уништити те две јереси (римокатоличку и протестантску), али не физички већ духовно и душевно - свечовечанском љубављу. Али то је веома, веома дуг процес - можда стотинама година. Руси неће са за-падним римокатоличким и протестантским Словенима поступати ни-кад нехумано како су поступили Амери са Јапанцима - силом су им уништили патријархални строј и њихове религије: будизам, конфучи-јанизам, шаманизам и шинтоизам и направила им преко 200 секти, које немају везе са традиционалном религијом, али им је сада усађена глав-на религија новог светског поретка - златно теле, ради којег падају на нос од рада и сав екстрапрофит одлази у Америку код америчких Јев-реја, а Јапанци су мислили као и Немци у току II светског рата. Сада им се то вратило, али на најнехуманији начин!

- . -

77

У току последња два века (19 и 20) у центру пажње су два пита-ња - два проблема: источно питање и словенско питање. У контексту источног питања развија се теза да је Русија наследница Византије, те-зу коју је давно формулисао руски монах Филофеј: "Два Рима пала, трећи Рим - Москва, стоји чврсто. Четвртог неће бити". Из ове тезе на-стала је идеја о ослободилачкој мисији Русије. Освајање Цариграда (Константинопоља) имало је и данас има значај симбола победе над исламском Турском о чему су увек маштали словенофили, не само у Русији него и у тада поробљеним крајевима (од Мађара, Аустријанаца, Немаца и Турака). Они су на Русију преносили задатак да успостави континуитет развитка византијске културе, прекинуте падом Констан-тинопоља 1453. године. Енглеска је у току ова два века спасла "боле-сника" са Босфора од пропасти, а нарочито када су турски башибозлу-ци дерали коже са живих Срба и Бугара. А све су то Енглези радили због тржишта - за њих је најважније да фабрике раде и да се остварује профит. Русија ће учинити човечанству једну од најсјајнијих услуга које памти историја - услугу која неће нестати из сећања захвалних народа, а то ће бити онда када освоји Константинопољ - Цариград.

У источно питање се укључује и словенско питаље. Европа ће се увек трудити да квари односе између Русије и осталих Словена (очит је пример Крвата, Словенаца, измишљених нација Македонаца и Црного-раца и отпадних потурчењака тзв. муслимана, затим Пољака, Чеха, Словака - којима западњаци уливају у главу да нису Словени већ Кел-ти, Илири, и сличне глупости, чак Иранци и др.). Интелигенцији сло-венских земаља западно-европљани (Енглези, Французи, Немци и дру-ги римокатолици и протестанти) стално сугеришу мисао да Русија под видом ослобођења хоће да их потчини себи. То је чиста и глупа лаж! Тако су и српска и бугарска интелигенција школоване на западу изгра-диле следећи став: "Русија ће нас поробити!"

Колико Запад не разуме Русију и потцењивачки гледа на њу уве-рио сам се 1966. године, када сам био у Паризу (Версају) на последок-торским студијама. Прелиставајућу страну литературу наишао сам на неколико руских часописа из пољопривредних наука (Земледелие, По-чвоведение, Физиологија растении, Биохимија растении) од којих неки датирају из 1927. године, па до 1966. године. Замислите, ни један часо-пис није коришћен, јер су у већине листови неизрезани, а код оних где су листови у штампарији изрезани види се да нису коришћени, јер су увезани и листови су скоро слепљени. Размишљао сам о томе, како су они после 10, 20, 30 и више година радили неке проблеме у физиоло-гији и биохемији биљака које су Руси пре толико година решили нау-чно и у часописима оставили траг. А да су то погледали не би трошили

78

време и средства, већ би можда само нешто у својим условима прове-рили или усавршили начин рада и крај. И ту сматрам да са њихове стране нема кривице, јер се тупоглавост, ирационална мржња и шови-низам не може узети за кривицу уколико је то на њихову штету. Ствар је у томе да ти странци не могу да схвате Русе па макар их Руси уве-равали не знам колико. Те руске часописе они узимају - примају из снобизма а неће да их користе - читају, из неосноване мржње која пре-лази у глупост. Треба признати да западњаци поседују изразиту неспо-собност да схвате Русе и Србе као праве Словене и хришћане. За њих је то Далеки Исток, а када то кажу онда мисле да је то за њих несхватљи-во и немогуће. Када су видели да читам наше часописе и новине ћири-лицом они су се дивили и чудили као да читам кинески или јапански. Покушавао сам да им докажем како је то најсавршеније и најједностав-није писмо на свету, па сам неке њихове речи написао фонетски ћири-лицом да би им то доказао, а они су се смејали и говорили "то је немо-гуће да се тако вулгаризује француски језик". Не потцењујем никога па ни њих; али мислим да се они ни међусобно не схватају сасвим добро. Чак ни међусобно постојање. Достојевски каже: "Енглез све досад још не може да дозволи оправданост постојања Француза, Француз му вра-ћа мило за драго. Та где су они могли да одгонетну нас, Русе, када смо и ми за себе саме загонетке. Данас Енглез не може да појми никакву разборитост код Француза и обрнуто: Француз код Енглеза, и то код њих није само опште мишљење, инстинктивно осећање читаве нације, него се опажа и код најугледнијих људи, код предводника обеју наци-ја". Исти је такав однос у мишљењу Француза према Немцима и Нема-ца према Французима и Енглеза према Немцима и Немаца према Ен-глезима. Дакле све се у западној Европи врти око троугла Французи-Енглези-Немци: Французи не могу да схвате оправданост постојања Енглеза и Немаца, Енглези Француза и Немаца, а Немци Француза и Енглеза.

А шта да кажемо за Американце. Они су чак за западне Евро-пљане брљива деца, а за наше мислеће људе то су тотални идиоти. Има много међу нашим простим светом, па чак и неким школованим који себе сматрају интелектуалцима, који обожавају и диве се Американ-цима, углавном због њиховог богатства, материјалног, њихове технике и технологије. Због тога су Амери веома уображени и многи су и све-сни да осим те цивилизације немају скоро никакве традиције и културе, па то простаци компензују бахатошћу и дрскошћу. Тако се углавном понашају већина - а то су пореклом они чији су корени из Енглеске, Шкотске, Ирске, Немачке и других протестантских и римо-католичких земаља. Нас Словене Амери не само да не разумеју, а и не могу да

79

разумеју већ и не желе да разумеју, а и не могу да разумеју, због њи-хове душевне ограничености, па нас потцењују скоро као њихове црн-це, које скоро и не сматрају за људе. На име тога испричаћу један исти-нит догађај. Један мој колега по струци, иначе доста туп човек, уобра-жен, размажен као јединац, син ковача - поткивача, који га је васпитао у патолошкој љубави према Америма (нарочито према Ајзенхауеру). Ожењен једном лепом, још већом глупачом, генетски пореклом Циган-ком. И дође му у фирму један Амер, плав, висок, прави нибелунг, дугу-љасте главе као дулек, са великим устима и још већим зубима као у коња када рже, очи плаве као небо, држање самоуверено, дрско, ус-правно, осмех циничан, потцењивачки. Мој колега зажеле да га посе-бно одведе и угости на својој викендици 30 км. од града у једном пре-лепом пределу. Домаћин се заиста трудио да госта угости јер је код њега постојала српска гостољубивост, која се по мишљењу Запада гра-ничи са ирационалношћу. Купио је разна пића - поред вина, ракије препеченице, пива још кока-коле и разних америчких газираних бућку-риш "дрога" напитака. Хтео је да за јело припреми роштиљ на српски балкански начин, па је купио свињски врат, кичменицу, телећи и јуне-ћи рибић, и сматрао је као врхунац да на жару испече свињску џиге-рицу јер је и сам то много волео. Мислио је да ће и гост бити оду-шевљен таквим јелом - џигерицом. Док су домаћин и домаћица наиз-менично забављали госта истовремено су са њим пијуцкали и на ро-штиљу припремали специјалитете радујући се како ће госту све то бити лепо и оригинално. Меса на роштиљу било је толико да се "сиромах могао оженити" са толико ђаконија. На огромном послужавнику, јер такав тањир је немогуће наћи, нашло се неколико килограма меса пече-ног на роштиљу, а међу њима понос домаћина - специјалитет печена свињска џигерица натопљена соком сланине којом је домаћин према-зивао месо за време печења. Сели су да обедују - домаћини срећни што ће тако госта почастити испод ораха у дебелој хладовини, подно којег је жуборио бистри планински поточић. Домаћин и домаћица су пону-дили госта аперитивом и рекли му да се послужи месом. Гост се смеш-као иронично говорећи типичним америчким (енглеским) језиком, ко-јег Енглези, језичне цепидлаке, и не признају за енглески језик, већ ка-жу да је то амерички језик. Гост је нешто претурао по послужавнику тражећи за себе лепше парче меса. Домаћин му је са поносом указао на пржену свињску џигерицу објашњавајући да је то посебан специјали-тет којег он веома воли. Гост Амер се почео иронично смејати, а затим је виљушком почео избацивати џигерицу на сто бахато говорећи: "Ово је само за црнце, то белци не једу", правећи од лепо сервираног по-служавника "свињац" по столу. Домаћин је од узбуђења сав црвенео и

80

дрхтао, мало је недостајало па да "експлодира" али захваљујући тради-ционалној учтивости и гостољубљу, уздржао се и надаље био веома хладно уздржан. По повратку у град госта је отпратио у хотел, али га више није хтео видети. После је то по фирми причао како га је Амер отрезнио и схватио какви су они људи. Престала је велика љубав према Америма, али је и даље презирао Русе, сматрајући их дивљацима. Уос-талом то је домет његовог мозга.

- . - Руси и Срби немају европејске крутости, непробојности и неса-

витљивости. Они се са свима саживљавају и у све уживљавају. Они са-осећају са свим што је људско, без разлике на националност, крв и те-риторију.

Немци и Крвати, а нарочито Крвати, су Србима починили толи-ко зла у II светском рату, а и у I светском рату, а Срби су прихватили Крвате у своју државу после I светског рата. А после II светског рата у којем су убили толико Срба колико Турци за 500 година ропства, не само да их нису казнили већ су дозволили да им Крвати "кроје капу" и владају над Србима пуних 50 и више година и да им отму територије Српских земаља. Руси су имали сличну судбина са Немцима и Поља-цима, а све су им опростили и са њима сарађивали као да се ништа лоше није догодило, а само у II светском рату 27 милиона Руса је дало животе у борби са Немцима и њиховим трабантима, међу којима су били и Крвати.

Зашто ми тако ирационално поступамо? Зато што у свему и од-мах видимо и допуштамо разборитост, у свему оном што је имало од општечовечанског интереса. "Ми имамо инстинкт општечовечанског; ми инстинктом погађамо општечовечанску црту чак и у оштријим ис-кључивостима других народа; и одмах их доводимо у склад, миримо у својој идеји, налазимо место у својим закључцима, и доста често от-кривамо тачку спајања и измирења у потпуно супротним, супарничким идејама двају различитих европских нација" (Ф.М. Достојевски). Мо-жда ћемо због ове наше душевне и духовне особине много пута опраш-тати Немцима и Крватима или док не постану људи или док не нестану као зло у походу до свог краја.

Када говоримо о Русима и Србима уопште, а посебно о Русима, можемо рећи следеће: Чак ни по физичким и духовним способностима ми не личимо на Европљане. Оно што Руси и Срби физички могу издр-жати то ни један други Европљанин не може: глад, зиму, оскудицу, уопште тешке физичке напоре без кукњаве и роптања на судбину, иако

81

су нас западњаци разним мерама хтели омекшати, али ипак мислим да у томе нису и никада неће успети, јер наша историјска мисија то не дозвољава, а наше васпитање и традиција су у супротности са тиме.

Ми можемо да говоримо све језике и да изучимо дух сваког страног језика као свој сопствени руски или српски језик - а тога нема код европских народа, у смислу свеопште народне способности. Ми знамо не само све европске језике, него и све њихове идеје и стрем-љења, а они ништа наше не знају. Стално нас потцењују и смеју нам се. А питам их: шта би они радили без Р. Бошковића, Н.Тесле, М. Пупина и других наших великана српских, или без Ломоносова, Мендељејева, Циоковског и других руских великана. Нека се смеју! Нама то не сме-та! Али нека не забораве, можда је Русији и Србији баш суђено да чека док Европа не заврши своје идеје, схвате европске идеје, идеале, циље-ве и карактер европских стрмљења; доведу их у склад и уздигну их до општечовечанског и свечовечанског значаја. Зар не виде да је све то сада на помолу. Само чекајте док се не заврше и изравнају рачуни са тупоглавцима (посебно са Немцима, Крватима, Мађарима, Пољацима, донекле са Французима и Енглезима и другим и њиховим смешним и детињастим газдама Америма).

Ми (Срби и Руси) не тражимо да нас Запад хвали; нису нам по-требне њихове хвале и похвале, јер од њихових хваљења нас боли гла-ва, у то смо се уверили много пута; само желимо да нас себични и ту-поглави схвате и разумеју и поручујемо им: радујте се нашим успе-сима, тугујте за нашим неуспесима, а не обрнуто као до сада - да се ра-дујете нашим неуспесима и катастрофама а да ниподоштавате и мрзите наше успехе. И не заборавите - ни киша ни ветар нису стргли огртач са путника већ сунце, а оно ће једнога дана огрејати праве Словене и по-казати целом свету њихову свечовечанску несебичну душу!

82

Тема: II-3/7. ИДЕЈЕ И МОГУЋНОСТИ РУСИЈЕ И ЗАПАДА И ЗАШТО ЗАПАДЊАЦИ НЕ МОГУ ДА СХВАТЕ РУСИЈУ

Највећи преокрет у политичком животу Русије наступиће управо

онда када се Европа увери да Русија уопште не жели било шта да осва-ја туђе, не само у Европи него уопште у свету. А комунистичка Русија и Србија сада дају отпадним народима чак и њихову тзв. самосталност и независност, што није чак ни великодушно, већ је ужасно глупо, јер секу грану на којој седе да би доказали Западу и тзв. свету нешто што ни сами нису свесни - шта и чега. Тада ће наступити ново доба за Русе, Србе, и Европу. Веровање у несебичност Русије и Србије (мада не и бу-даластост, јер и то знамо да чинимо) ако до њега икада дође, обновиће и изменити читаво лице Европе. Овакво ће веровање, свакако, најзад, преовладати, али не као резултат убеђивања: Европа до краја неће по-веровати никаквим убеђивањем и увек ће на Русију непријатељски гле-дати. Тешко је замислити колико се Европа боји Русије. А пошто се бо-је Русије онда мора и да је мрзе. Очито је да Европа не воли Русију, али је интересантно да ми Срби у већини патолошки волимо Европу, и Ев-ропа је научила Србе да мрзе и Русију, јер ми смо, забога, у Европи, па морамо, стога, Русију мрзети. Европа нас никада није волела, како Русе тако и Србе. Два века Енглези раде да нам смрсе конце. Европа нас ни-када није сматрала својим Европљанима, ми Срби смо за њу увек били неугодни дошљаци, јер смо прави хришћани који не прихватају римо-католицизам и протестанизам. Ето зашто она много воли да се понекад теши да је Русија, тобоже, "засад немоћна". И добро је што је она скло-на да тако мисли. Многи догађаји су добро дошли Русији у ова два ве-ка. Уверен сам да би прилично страшна невоља снашла Русију да је рецимо победила у Кримском рату и да су Руси надвладали савезнике на страни Турске (1853-56. године - Француска, Велика Британија, кра-љевина Сардинија директно, и индиректно Аустрија и Пруска) због преласка Русије на Балкан ради ослобођења Срба и Бугара од Турака. Русија је и овде морала глумити немоћ (као у руско-финском рату 1938 год. и руско-чеченском рату 1996. год.), јер да је она тада освојила на Балкану то чега су се западњаци плашили, Запад би се тада подигао са фанатичном мржњом, уз њега би стао цео свет и то би био крсташки рат против Русије ради њеног уништења. То се десило и 1918-1922. и 1941-1945. године - била је намера да после Другог светског рата крену западни савезници тобож против бољшевизма у Русији, али су Руси већ имали А-бомбу. И сада (1996. године) снују да разоре Русију експери-ментом у Чеченији, али су и ту Руси мудри, опет глуме "немоћ", а мо-гли би за два часа уништити шаку "шиптара" (Чечена), па се играју са

83

њима као мачка са полумртвим мишом. Исто је било и са Авганиста-ном и Ираном - источњачка азијатска мудрост у стварању и очувању државе је велика и са великим искуством. Запад томе није дорастао, нити ће икада дорасти, због своје себичности, похлепности и безбож-ности. Руска европска судбина је тако одредила да Руси у Европи ни-како не смеју побеђивати, чак и кад могу. Па и уколико победе не смеју окупирати и припајати својој територији те земље из простог разлога што су они, Запад, морално трули и толико искварени да би морално инфицирали руски простодушни хришћански народ, који би заборавио своју улогу - човекољубца и свечовека и заједно са њима утонуо у бла-то разврата. А то је у највећој мери неповољно и опасно. Русија се не може умом схватити, нити универзални аршином измерити, она је не-што посебно; у Русију се може само веровати, а они који у Русију не верују су плиткоумници и то ће им кад тад доћи главе, мислим и на националне духове изван Русије. То је већ и многим Србима дошло главе.

Онај ко не доживи или макар схвати патњу, бол и тугу, као што у историји доживљавају наша два народа (Руси и Срби) тај не може до-ћи до Истине. Ко не буде распет на крсту нељудског срама због људ-ских себичност и интереса тај не може ни казати: "Елои, Елои, Лама Савахвами" (Боже, Боже, зашто ме остави!), тај не може схватити људ-ски грех ради тренутних интереса и опростити; а опраштајући људске грехове доћи до Истине - до Бога. То је судбински мото Руског и Срп-ског народа!

За Европу Русија је сфинга. Та непознатост изазива одбојност према Русији, понекад потцењивање, и увек прецењивање европске улоге у новијој руској историји.

Ипак европски народи морају променити њихов став према Ру-сији и то у најближој будућности, што они сада, изгледа, и покуша-вају. "До овога ће доћи - како каже пророк и апостол Ф.М. Достојевски – тако што ће у Европи нестати све велике државе и то из врло простог разлога: све ће их ослабити и уздрмати незадовољена демократска стремљења огромног дела њихових поданика из најнижих социјалних слојева, њихових пролетера и сиротиње. У Русији се - каже даље До-стојевски - ово пак не може никако догодити: наш демос је задовољан, и што време протиче, све ће бити задовољнији, јер све иде у овом прав-цу, уз опште расположење, боље речено одобравање. Зато ће на европ-ском континенту остати само један колос - Русија". Пошто се ово про-рочанство обистинило, поставља се питање: Шта ће Русија радити у Европи? Какву улогу играти у њој? Је ли она спремна за ову улогу? Од-говор: Русија је Европи потребна да је вади из невоља када у њих упад-

84

не. Сетимо се I светског рата - када је Русија ушла у рат ушла је и за-падна Европа, а када је изашла из рата - наступио је мир, али Европа јој је то незахвално вратила. Иако јој је убацила ватру у кућу (бољшеви-зам-комунизам) ишли су не да пожар гасе већ да униште и распарчају Русију. Чак је Сједињеним Америчким Државама био додељен цео Си-бир, Џон Фостер Далс био је "постављен" за гувернера Сибира. Када је Хитлерова Немачка напала Русију 1941. године, а Енглеску нешто ра-није, а скоро целу Европу пре тога окупирали, онда је на позорницу опет ступила Русија, и спасла Европу од куге нацифашизма, и направи-ла је опет једну грешку што је окупирала велики део Европе и изазвала мржњу римокатолика и протестаната, па чак и Срба и Бугара, који су више од 150 година под утицајем Запада. Када их је оставила на цедилу они су се растурили на мале државице (у Југославији и Чехословачкој). И опет се Европа покушава ујединити, а већ смо рекли зашто неће мо-ћи. Пропале западне државе су се ухватиле за нову светску велесилу САД и цезаропапски односно папоцезарски Ватикан да подривају моћ Русије, која се под комунизмом звала СССР, а сада Руска федерација. Тој новој творевини - Руској федерацију, преко својих агената у вођ-ству Русије, наметнуле су САД и удружени јадни Запад Русији неку квазидемократију да би помоћу тог система (Закона и Устава) успели да разоре Русију. Ето сада почињу да им се буне "шиптарске" нације (Чечени, Дагестанци, Туркмени и други "тунгузо шиптари"). Ипак из-гледа да ће и поред непријатности у Русији, остати као највећа заблуда на Западу да неко Русију може освојити, покорити и уништити, а са њом и Србију. Русију и Србију могу уништити само они сами - Руси и Срби. А то, надамо се, с вером у Бога, неће догодити, на жалост наших непријатеља! Сада је историјски период сазревања и враћања својим коренима код Руса, а помало и код Срба; затим ће наступити усправ-љање и отрежњавање од пијанства донедавне отровне прошлости, и на крају Русија ће се вратити на позорницу као најважнија европска и азијска држава. Каква ће судбина бити осталих европских држава, посебно бивших великих сила (Немачке, Енглеске и Француске) и њихових вечитих сателита зависи од њихове трезвености и односа према Русији. Ако буду изразити непријатељи и нападну Русију, узда-јући се у САД, снаћи ће их много страшнија судбина него што је то било са Данском и Шведском, а трагичнија него у претходном периоду. У најбољем случају остаће маргиналне и никада се више неће подићи ни као силе ни као културе. Са Истока долази нова култура заснована на правом хришћанству, а не на лажниом хришћанству и лажним про-роцима (Мухамеду и сличним).

85

На помолу је III светски рат, јер то желе материјално силне а ду-ховно недозреле САД, светски жандар који жели да наметне нови свет-ски поредак целом свету, али и муслимани су у свету постали јако агресивни и желе џихад - свети рат, ради освајања територија које ће их хранити, а остало раја - робови. И опет ће Русија вадити свет из не-воља јер све је ово уперено не само на Русију већ на цео свет.

Да се опет вратимо Србији, која је сада у најтежем положају у својој дугој историји, и то без претеривања. Србија је пошла у борбу (1804, 1815, 1876, 1914 и 1941. године) поуздајући се у своју снагу, али она, разуме се, зна да њена коначна судбина потпуно зависи од Русије; она зна да ће је само Русија сачувати од пропасти у случају какве ве-лике несреће и да ће јој Русија, својим моћним утицајем помоћи да са-чува, у случају неуспеха максимум могуће користи. Она ово зна и узда се у Русију, али зна, такође, да цела Европа одувек а и сада гледа на Русију са притајеним неповерењем и да је Русија била и остала забри-нута. Једном речју, све је пред нама, али ипак како ће поступити Руси-ја. То је било тада, о чему је делом писао и Достојевски и Д. Љотић. А данас у периоду 1990-1996. године када је Српски народ притисла Апо-калипса са свих страна, када му прети потпуно уништење од непри-јатеља споља (САД, Енглеске, Немачке, Француске, Сауди Арабије, Ирана, осталих муслиманских земаља, целе Европске заједнице, и дру-гих ситних српских непријатеља: Мађарска, Аустрија, Чешка, Словач-ка итд.) заједно сви су солидарни са потурчењацима босанским (бали-јама) и тзв. крватским ватиканцима - данас Русија ћути или се соли-дарише са нашим непријатељима. То је званична руска политика са Јелцином на челу, који има прерогативе власти веће од цара само-држца, и са његовим министрима спољних послова Козирјевим и При-маковим - Чивутима. Све се заверило против Срба, а онда свему томе доприноси наша унутрашња глупост на челу са социјалистима – кому-нистима и њиховим необразованим (шалтерским чиновником) Слобом, који је све попуштао и слагао се да би сачувао власт, јер је болестан за власт и комунизам, а за Србију га брига као за лањски снег. Једина на-да нам је Божја помоћ а то је да се Русија усправи и каже морално тру-лом Западу: Не! У томе се састоји руска предодређеност, како је и тре-ба схватити. Тај идеал руске предодређености датира вековима уназад и гледано вековима унапред: После Петра I Великог је сâм по себи био одређен и први корак руске нове политике. Овај корак је требало да буде јединство целог Словенства, под окриљем Русије. Ово јединство није ради освајања нити насиља, није ради потирања словенских инди-видуалности - под Руским колосом (Тога се плаше римокатоличке и протестантске словенске масе под сугестијом Ватикана, Немачке и

86

Енглеске, а такође и српски и бугарски интелектуалци, и добар део укра-јинских-малоруских унијата, под утицајем наведених западних суфлера), већ заправо зато да се они препороде и поставе у одговарају-ћи однос према Европи и човечанству (Тај покушај био је у периоду од 1945-1990. године у ком времену су стално роварили западне државе на челу са САД, Ватиканом, Немачком, Енглеском и Француском док нису срушили тај тзв. Варшавски уговор и покушале да сруше и Руси-ју, после распада Српских Земаља у тзв. Југославији), да им се најзад пружи могућност да се смире и одахну после бескрајних вековних патњи; да се приберу пошто осете нову снагу, дају нови допринос риз-ници људског духа, кажу своју реч у цивилизацији. И сваки пут када су Руси хтели да остваре напред наведено што је подвучено, римокатоли-цизам и масонство, а сада и мухамеданство, нама Србима и не дају мира да остваримо своју мисију уз помоћ Русије и њеног покровитељ-ства, стално нас плашећи Русијом, нас лаковерне прозападњаке, који не видимо ко нам је пријатељ а ко непријатељ. Тако нам расипају енерги-ју, уништавају нас физички, морално и духовно. Ево примера: Крвати ни једанпут нису бранили заједничку отаџбину Југославију, због којих (и Словенаца) је тако названа и због ког имена је Србија изгубила идентитет. Већ су, напротив, у овом веку три пута пуцали против Срба и Србије. Први пут када су Срби водили политичке разговоре за уједи-њење у I светском рату (да би Крвати ушли у заједницу). Други пут - 1941-1945. године да би уништили Југославију и поубијаше 2.000.000 Срба од чега само у концлогору у Јасеновцу 700.000 Срба. И уместо да због тога буду кажњени дође један пробисвет из Коминтерне и изми-сли паролу "братство и јединство" и Крвати за злочин добише награду - то је јединствен случај у светској историји. Трећи пут су вршили ге-ноцид од 1990-1996. године, када поубијаше велики број Срба и про-тераше у Србију око милион Срба и узеше уз помоћ Запада наше Срп-ске земље на површини око 60.000 км2, да би са потурчењацима вр-шили крвави пир над Србима. Неки од тзв. Срба још верују у "братство и јединство" пријатељство и заједнички живот са осведоченим нашим непријатељима Крватима, "потурчењацима", Словенцима, а ја им пору-чујем ону народну: "У старим душманима нема нових пријатеља", и то су били, јесу и остаће вечити непријатељи наши, као што су Мађари, Немци, Турци и Аустријанци!

Држава није приватно лице, она не може из захвалности да жрт-вује своје интересе, уколико пре што у политичким стварима велико-душност никада није несебична. Великодушност су могли да показују средњовековни владари и племићи према својим поданицима или ди-ктатори и тирани према својим послушницима и безпоговорним ода-

87

ним извршиоцима воље господара, о чему ћемо нешто више рећи на крају овог поглавља. Али у односу на спољни свет - на друге државе ствари стоје другачије, а посебно код тако важне светске силе каква је Русија. Достојевски каже: "Пред нама је словенско питање: требало би да сасвим напустимо Словене. Каква је нама корист од њих, чак и у будућности, и како ћемо помоћу њих ојачати? Да добијемо једном Сре-доземно море и Константинопољ (Цариград) који нам никада неће да-ти? То је само голуб на грани, а ако га и ухватимо, још ћемо више нево-ља стећи. За следећих 1000 година ћемо их стећи. Зар је у овоме срећа, зар је ово став мудраца, зар је ово прави реални интерес? Са Словенима ћемо само имати брига и невоља, нарочито сада када још нису наши. Због њих нас Европа већ 100 година сумњичи, а сада не само да нас сумњичи, већ при нашем најмањем покрету одмах вади мач и нишани из топа на нас. Просто их треба напустити, и то заувек, јер би смо јед-ном за свагда умирили Европу. И не само да их напустимо: Европа са-да неће ни поверовати да смо их напустили, значи треба да их напу-стимо уз доказе - треба и сами да нападнемо Словене и да их братски згазимо да бисмо подржали Турску: `Мила браћо Словени, држава није приватно лице, она из великодушности не може да жртвује своје инте-ресе, зар нисте то знали?`" (понавља Ф. М. Достојевски). А ми сада ка-жемо "ништа се није променило за последњих 120 година - кад год би Руси притекли у помоћ Србима окренули су Европу против себе - и та-ко је било 1914. године уласком Русије у рат против Аустромађарске (ради заштите достојанства Срба и Србије) - настао је I светски рат. После II светског рата Русија је у Словенским земљама (Србији и Бу-гарској) завела свој систем - комунизам, а такође и у тзв. словенским земљама (Пољској и Чехословачкој) као и бившим словенским земља-ма (Пруској, Словенији, Крватској), одмах се Европа окренула против Русије говорећи да су их Руси окупирали и да их искоришћавају, па су одмах одвојили својим интригама - тзв. Југославију а касније и друге са рушењем "Берлинског зида", а видећемо како ће се то о главу олупати тим тзв. словенским земљама. А званична Русија - Федерација је одмах признала Ватиканску Крватску и потуричку Џамахирију тзв. БиХ Али-је Изметбеговића, да би доказали да су за Турке, а против Срба и Ср-бије - нарочито Велике Србије. Ето докле може да дотера "братска пот-пора" Србима и удворење Турцима и Европи, да их не би, не дај Боже, сумњичили!

Обећао сам да ћу на крају овог поглавља објаснити у којој се ме-ри држава може посматрати као приватно лице, односно да је њени нај-виши представници могу тако третирати у разним друштвеним систе-мима. Како су своје миљениике и заслужнике уздизали на разне пија-

88

дестале у феудализму, капитализму, а како у комунизму - социјализму? Ко су били они и ко њихови заштитници? У феудализму покровитељи за уздизање нижег племства од кметова у племство или нижих у виша племићска звања били су владари и владарке. Владари су додељивали племићске титуле за заслуге на бојном пољу - за јунаштво и за неке подвиге у миру, као и својим љубавницама у двору и око двора. Вла-дарке су такође те титуле додељивале разним лакејима, коњушарима и другој послузи за љубавне услуге, па су поред титула добијали имања и повластице које су доносиле велике користи. Тако например у данаш-њем Горњем дому или Дому лордова у енглеском парламенту седе, по-ред осталих, и потомци чије су се бабе курвале са владарем или дедови са владаркама, а било је и хомосексуалних односа - заслуга. Мада то нису сви, али један добар део. Слично је било и на осталим европским дворовима, од француског до руског. Француска буржоаска револуција је добар део тих племића послала на гиљотину, руска - бољшевичка октобарска револуција их је углавном скоро све уништила. Тамо где је протутњала буржоаска револуција почињу се уздизати капиталисти - буржуји, који путем новца купују титуле и положаје, а посебно њихова сенка - Велика масонска ложа која влада капиталистичким светом. Та-ко су просечњаци и исподпросечњаци људи постали министри, универ-зитетски професори, академци и на разним одговорним државним и друштвеним местима (амбасадори, опуномоћени министри, заменици и помоћници министара) захваљујући новцу предака и разним везама са врховима моћи - осим новца још и сексуални односи најближе родбине и жена.

У комунизму - социјализму те аномалије нису потпуно искључе-не, али су стављене у други план. У првом плану је оданост владајућој комунистичкој олигархији кроз тзв. морално-политичку подобност, а то значи безпоговорно извршавање задатака (без икаквог морала и ети-ке), макар по цену гажења по лешевима и по људском достојанству. Та-ко су уништене целокупне институције некада веома цењеног угледа, као што су академије наука, научне установе и универзитети, дипло-матија итд.

У комунизму - социјализму услед негативне селекције дошле су до изражаја најнегативније личности: тако су полуписмени комунисти постали књижевници и академици, неписмени људи научници и про-фесори универзитета, који су вечито висили по комитетима и некаквим комисијама и доносили судбоносне одлуке за људе који су духовно знатно изнад њих. Способни и писмени нису имали могућности да об-јаве оно што су написали и смислили. Препуна је Совјетска Русија (или тзв. СССР) била таквих, а о Србији и да не говоримо. Узмимо за при-

89

мер нашег партизанског комесара, зликовца, који је после рата писао некакве летописе и хронике, а другу су му то, писмени, колико су мо-гли преправљали и дотеривали. Он је постао академик а од школе има само 4 разреда основне школе и три месеца калемарског курса. Затим један шеф тајне политичке полиције у округу, који је писмен колико мало отреситији основац са потпуном основном школом, и пише рома-не и постао је "цењени" академик. Песникиња, бивша партизанка и му-слиманка, па се покрстила да би спасла живот по жељи и датој речи оца, једна морална перверзна протува а од које је једино гори као "пес-ник" један хомић, који је глуп као тестера, али је лукав као и сваки сек-суално настран човек, итд, и да не набрајам књижевнике попут једног који пише романе са насловима који привлаче а немају никакве везе са садржајем и који је постао редо-ван професор универзитета и акаде-мик, а нема научно звање доктора наука, и сличне.

Знам да сваки народ треба да има своју књижевност, науку и ос-талу културу, а знам такође да сви књижевници не могу бити Достојев-ски, Гогољи, Толстоји, Јесењини, Пушкини, али могу бити пристојно просечни. Не могу сви научници и филозофи бити калибра Ајнштајна, Тесле, Пупина, Миланковића, Петронијевића, Кнежевића, али нам не требају ни продавци магле и мртве душе, какав је највећи део "акаде-мија наука". Ето то су ситни племићи комунизма - социјализма, које су устоличили њихови велики босови - Велики Сотона и његов наследник и следбеник.

90

Тема: II - 4/8. О ДИКТАТУРИ, ДРЖАВИ, РАСИ И КЛАСИ Страшна је диктатура људи који над собом Бога признају. Како

тек мора бити страшна диктатура људи који над собом ни Бога не при-знају. Диктатор који јавно исповеда своје неверовање, односно своје веровање да над њим нема никакве веће силе, то мора да је страшно, јер тај који исповеда да нема никоме и ни за што рачуне да полаже, тај не зна за моралне законе. Ми, пак, као Словени и Хришћани правосла-вни, на таквим схватањима не можемо да стојимо. Над државом, над нацијом (расом) и над класом по нашем схватању, постоје бескрајно веће вредности. И држава и нација вреде толико колико се људе тим већим вредностима приближавају. По супротном схватању држава, ра-са (нација) и класа су апсолутна мерила у овом, иначе релативном све-ту, над њима нема ни начела, ни суда, ни осуде. Отуда је и могуће да за светиње своје прогласе: фашизам - своју себичност, нацизам-хитлери-зам - свој тефтонски бес и лудило, комунизам - радничку класу проле-тера односно диктатуру њене врхушке, а нови светски поредак - новац, грамзивост, потрошачство и трбух. Сви су ови у већој или мањој мери безбожници. Кажем у "мањој мери" за оне прикривене безбожнике, ко-ји се приказују тобоже да су хришћани а у истини немају Бога у срцу и души (протестанти и римокатолици). Разуме се да из овог дубоког ко-рена избија читав низ схватања које нас Словене (Русе, Србе и Бугаре) православне хришћане морају делити од фашизма, нацизма, комунизма и новог светског поретка. Фашизам, нацизам-хитлеризам, комунизам и нови светски поредак полазећи од таквог корена и сматрајући себе за једина и непогрешива оруђа, оруђа тако обожене државе (фашизам), нације - расе (нацизам-хитлеризам), класе (марксизам-комунизам) и потрошачства и новца -"златног телета" (нови светски поредак), сма-трају себе апсолутним мерилима у својим државама, искључују све противности, не дозвољавају стварни надзор над својим радом чак ни сопственим присталицама. Фашизам, националсоцијализам (нацизам – хитлеризам), комунизам и нови светски поредак имају тежњу да вечито трају. У својој концепцији сви они сматрају да држава и кад буде доби-ла оно уређење које мисле да јој даду, не може без њих. Да је управо интерес државе да се то трајање омогући и продужи. Пример је садаш-ње трајање комунизма у Кини, Куби и Србији, а новог светског поретка у САД и Западу.

Фашизам, нацизам (националсоцијализам-хитлеризам), комуни-зам ни у својим нацртима не желе да створе установу која ће њихову власт под озбиљно ограничење и озбиљан надзор ставити - уставни су-дови у тим земљама су обична фарса, а у новом светском поретку оби-

91

чна демагогија. Између ових система (фашизма, нацизма, комунизма и новог светског поретка) у погледу права човека нема суштинских раз-лика - они су иста деца истих родитеља - рођене браће (Мусолинија, Хитлера, Лењина - Стаљина, Буша - Клинтона).

Нема људске заједнице без људске мисли, без вере у заједнички пут и судбину и без топле љубави која из те мисли и те вере произи-лази. Кад нема људске заједнице без тих услова, не може ни заједничка држава бити где ти претходни услови нису обезбеђени. Није довољна политичка државна ограда да људе задржи у заједници - потребна је заједничка мисао о тој заједници....

Вере које су везане за душу народа и изражавају његов поглед на свет и поуздање у Бога јесу битне духовне вредности. Самосвојну срп-ску културу у духу својих традиција и на основама човечности изгра-ђује народ слободним стваралаштвом.

Држава је људска творевина потребна људској судбини. Она је оруђе народне судбине али није божанство и није апсолутна вредност којој дугујемо обожавање. Изнад државе постоје бескрајно веће ствари којима држава мора да служи. Националсоцијализам (нацизам-хитле-ризам) је обожавање расе (сопствене) "изабране" нације а комунизам је обожавање класе тзв. пролетера на чијем челу се налази комунистичка врхушка која влада као диктатура пролетаријата. Гледати у држави, ра-си, класи и капиталу божанство, значи не видети га тамо где оно само може бити, значи примити атеистичко-нехришћанско схватање света.

Фашизам, националсоцијализам и комунизам сматрају себе ап-солутним органима државе, расе-нације, односно класе, искључују сло-боду владара, представништва, сталежа, судства, војске и штампе - и поштују једино вођу странке фашистичко - нацистичко-комунистичке.

Невоље савременог света потичу из индувидуалистичког начела по коме је пре нешто више од 200 година (1789. године) - са францу-ском буржоаском револуцијом дефинитивно постављено. То начело је узело људску јединку као суверено мерило свих вредности, заборавља-јући при том њен однос према васељени, народу, породици, заборавља-јући при том да без породице и без народа јединка не би могла опстати, губећи из вида, да само постављена у правилан однос према васељени - Богу и према свом народу, јединка може бити схваћена. Француска буржоаска револуција је посејала начело безбожништва чији су резул-тати касније светски и међународни конфликти и системи као што је фашизам, нацизам, комунизам и сада нови светски поредак, као и сви светски и локални ратови засновани на тежњи за владавином идеоло-гија и капитала.

92

Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистички принцип породио је материјализам, капитализам или либералну демо-кратију па је тако дошло до садашњег материјалистичког друштва.

Капитализам се заснива на тврђењу да је лични интерес најо-сновнији покретач људске радљивости у економији, а овај се одржава у равнотежи слободном игром осталих индивидуалних интереса. Капита-лизам је чедо индивидуализма, јер да овог филозофског правца није би-ло, не би капитализам имао подлоге на којој би био изграђен.

Капитализам и марксизам су рођена браћа и као многа рођена браћа живе у омрази око наслеђа и првенства. И капитализам и маркси-зам су дошли из истог гледања на свет, индивидуалистичког гледања: да је и људска заједница само збир јединки што је датог тренутка са-стављају, па према томе нема своје засебне интересе изнад интереса је-динки, већ да је збир њихових интереса, њихових себичности – интере-са заједнице. Разуме се да су оба - и капитализам и марксизам дошли у ћор-сокак. Капитализам је контрадикција који у себи носи клице распа-да и расула. Он је омогућио, уз извесне техничке тековине, стварање огромне количине потрошних добара, али зато је створио и толике су-протности, да цео тај поредак личи на врло високу кулу, уз чије је те-меље ископана дубока јама, у којој ће се та кула када се сруши сахра-нити. Створено је незајажљиво потрошачко друштво које не бира сред-ства да дође до потрошачких добара да би напунило, ионако, препуне стомаке. Важно је живети без скрупула, што ће се до тога доћи преко зноја, крви и лешева, без обзира и етике. Примера је за то колико хоће-те, а што се тиче Срба и Српских земаља њихови интереси су издати и продати да би се Америка и западна Европа удворили мухамеданским земљама једноставно због нафте, како би имали као потрошачко дру-штво енергију за вожњу аутомобила, за индустрију и др. Иако су све-сни да су Срби у праву. Али интерес је јачи од Бога и морала, поготову када немају ни једног ни другог у срцу и души. И то ће им коначно до-ћи главе. Муслиманство - ислам ће толико ојачати и у скорој будућ-ности постаће један од гробара капитализма - новог светског поретка.

Као реакција на то дошао је брат марксизам. Чедо исте мисли узело је да решава економске проблеме које је оставио капитализам. Невоље садашњег друштва траже решења. И многи мисле да ће то ре-шење дати марксизам или бољшевизам. То им се чини нека значајна и дубока револуција, као нека дубока реакција на садашње неправде и невоље. За те, а и за многе друге, биће право и велико изненађење када чују да је то велика пустош и рушење, није никаква револуција. То је уствари издаја револуције.

93

Марксизам није револуција, из простог разлога, јер потиче из ис-тог индивидуалистичког начела. Ма како то чудно изгледало, маркси-зам је не само непосредни, историјски, већ природни, логични и морал-ни наставак данашњег капиталистичког друштва, и то његов неуспели наставак. Он је морао да оде са светске политичке позорнице, а где још није отишао мораће отићи из простог разлога што је индивидуални капитализам који је мотивисао људе претворен у државни капитализам који је демобилисао људе - изгубљена је конкуренција и наступио је потпуни паразитизам. Пошто је револуција прекид једног природног развића, овде се десио само наставак и то неуспео наставак тог развића. А то марксизам није успео и зато је пропао. Напротив, он је најприрод-нији наставак и развитак индивидуалистичке победе у 18 веку - са француском буржоаском револуцијом. Он излази из капиталистичког поретка као пиле из јајета. Марксизам се разликује од данашњег мате-ријалистичког-капиталистичког-либералистичког друштва, не суштин-ски већ по облику. А познато је из опште филозофије да једну појаву од друге не одликује и не разликује облик већ суштина. О томе ћемо нешто више у следећим темама.

94

Тема: II-5/9. ОДНОС РУСА, СРБА И ЗАПАДА ПРЕМА ЗЕМЉИ УОПШТЕ А ПОСЕБНО ПРЕМА ОБРАЂЕНОЈ

ЗЕМЉИ Земља је човеку све, поготову обрадива- антропогенизована или

окултурена, која даје приносе пољопривредних култура, а која исто-времено чини и задовољство човеку посматрајући како на њој све буја, расте и развија се и на крају доноси користан плод. Земљу не треба одвајати од деце, и то код нормалних људи долази само по себи. Ову идеју пред паметним људима не треба посебно развијати, она је ионако схватљива само ако се мало размислите. Будалама то не вреди ни при-чати, јер народна каже: "Узалуд је слепом намигивати, глувом шапу-тати и будалу саветовати". Милиони људи сиромашних немају земље, нарочито у Италији, Шпанији, Португалији, Немачкој, Енглеској и Француској, где и иначе има мало земље, па немају где децу да рађају, приморани су да их рађају по плочницима и у подрумима, и то не децу већ криминалце, разбојнике, мафијаше типа Гавроша, Алкапонеа, Џона Дилингера, Хитлера, Мусолинија, Броза и њихових духовних наслед-ника. Неки од ове васпитно запуштене деце доспевају пред стрељачки вод, електричну столицу или дугогодишње и вечите робије, а неки се помоћу политике и незрелог лаковерног народа и бирача уздигну до лидера и великодостојника као што је случај са Брозом, Павелићем, кардиналом Степинцем, папом Војтилом, Хитлером итд. Половина од такве деце не зна ко им је отац, а друга половина ни ко им је мајка. Де-ца треба да се рађају на земљи а не на плочнику и мемљивом подруму. Свакако да се може и треба радити у фабрици, јер је и фабрика закони-та друштвена и економска појава, и увек ниче поред већ обрађене зе-мље - у томе је и њена законитост. А нека сваки фабрички радник зна да он тамо негде има свој врт или виноград, свој сопствени или задру-жни, под златним сунцем, и да у том врту живи његова симпатична же-на, а не она са плочника или из подрума, жена која га воли и чека и ње-гова деца која се играју луткама, пластичним коњићима и медведима и која знају ко им је отац. Сваки пристојан и здрав дечак се рађа са коњи-ћем и бициклом, а девојчица са лутком коју пази и чува као своје дете. Ово сваки пристојан отац треба да зна ако жели да буде срећан. Тамо ће он носити свој зарађени новац, а неће га трошити у крчми пропи-јајући га са женском коју је покупио на улици. Тако би требао да ради честит и нормалан домаћин, истински хришћанин, макар се био и ри-мокатолик или протестант. Али са насељавањем Америке чији су први насељеници били отпад од друштва нестаје и оних основних правила понашања, па се у Европу као бумеранг враћа неморал, злочин и кри-

95

минал у још већем степену него до тог времена. Услед потпуне безбож-ности дошло је до француске буржоаске револуције која је посејала опасно, отровно семе безбожништва и злочина којима ништа на свету није свето. Иако је на Западу оскудица у земљи, тамо су људи у већини мало везани за земљу, већ за нешто друго: фабрике, железнице, банке, берзе, кредите, трансакције, шпекулације, криминал, разбојништво и то је на крају створило масонство и нови светски поредак- поредак без по-ретка и реда.

У Русији је то сасвим другачија ситуација. Тамо су све до среди-не 19 века имали кметство, а то значи сељаци су били везани за земљу која је била спахијска и коју нису могли напуштати. И онда је цар, са својим сарадницима, решио да се укине кметство и Русија се доста "јефтино" избавила тог система - кметства, захваљујући једнодушности земље. Ова једнодушност је опет један од народних руских принципа. за које Достојевски каже: "Све ове наше групе, све ове наше нове бан-ке, асоцијације, кредити - све је то по моме мишљењу још само трулеж, и од наших пруга ја признајем само оне стратешке. Све је само бер-занска игра. Чивутин је живнуо. Ви ми се подсмевате, ви се не слажете, али нека. Управо сам читао мемоаре једног руског спахије писане сре-дином овог века (19 века, пр.а.). Овај спахија је још око 1820. год. же-лео да ослободи своје сељаке. Он је сељацима почео да прича о овоме чуду; они га саслушаше, зачудише се, уплашише се, дуго су затим међу собом расправљали и опет дођоше к њему. "А земља?"! " Земља је мо-ја, ваше ће бити куће, а земљу ми обрађујте напола"! Они се почешаше по глави: "Нека, боље нек остане по старом: ми смо ваши, а земља је наша". Ово је, дакако, зачудило спахију: чудан неки народ; тако су мо-рално ниско пали да не желе ни слободу, ово човеково највеће благо, итд. Касније је настала ова изрека, да кажемо формула: "Ми смо ваши а земља је наша"! - свима позната и никога није зачудила. То је Досто-јевски писао 1876. године - пре 120 година, и ништа се у души Руса ни-је променило и поред владавине комунизма скоро 80 година.

А како је са земљом у Српским земљама. У току историје смо се померали из мање плодних, карстних и неродних крајева, углавном са југа (Далмације, Херцеговине, Јужне Србије /тзв.Македоније/ и Црне Горе) на север - Поморавље, Шумадију, Срем, Банат, Бачку, Барању, Славонију, Босанску Посавину, Подриње, Банију итд.) да би населили плодне и мало насељене регионе. Срби никада нису били пренасељени у погледу површине по једном становнику, али су према земљи имали увек велико поштовање, које се граничило скоро до религиозности. Сваки сељак се бринуо да му комшија не преоре међу и сматрао је то грехом са своје стране, а истовремено и кривичним делом са комшиј-

96

ске стране, зато је границу њиве бранио од напада непоштеног комшије свим могућим средствима - својом снагом и снагом закона, али тако је бранио и међу или границу отаџбине, сваког ко би непозван покушао да уђе у његову земљу - отаџбину (државу) он би га са осталим јед-нородним и једноверним Србима казнио, без обзира на величину и сна-гу агресора. То је било некада. А како је сада. Већ пола века овом зем-љом - Србијом не владају Срби већ комунисти и нови светски поредак. Они не признају нације, стид, морал, домаћина ни границе, границе ни у којем погледу - све је безгранично: безобразлук, силеџијство, отима-чина, разбојништво, бестидност, неверство, нехуманост, недомаћин-ство, нерелигиозност, хедонизам, лаж и све негативно. Из тих разлога изгубила је важност и земља она обрадива света земља код садашњег света, нарочито младог нараштаја. Побегли су са земље и отишли у градове тражећи лаки живот - "хлеба без мотике" и без икаквог рада или са мало рада. На земљишту сада расте на великим површинама коров, а и оно што се обрађује обрађује веома слабо јер су на земљи главни произвођачи стари људи. Некадашња парадигма према обра-дивој земљи сада се претворила у ниподоштавање свега у вези са обра-дивом земљом, а у вези са тиме и са родном земљом - отаџбином. Тако је 51% Босне и Херцеговине председник Србије поклонио потурчења-цима и ватиканцима а да није ни трепнуо на примедбу делегације Ре-публике Српске и 1.500.000 Срба Босне и Херцеговине, 12.000.000 Ср-ба у Србији и неколико милиона Срба у расејању на свим континенти-ма. За тог човека земља није значила ништа, већ само тзв. мир и његов опстанак на власти. А то што је 1.000.000 Срба из Босне и Херцеговине и “Крватске” избегао у Србију и бели свет и остао без земље, отаџбине, куће, покућства, породице, оставио своје светиње - храмове, гробља, гробове својих најближих и најмилијих (неки су их вадили из земље и носили у неизвесност), то за њега није значило скоро ништа. Ето, шта је за лудог и несавесног вођу земље, слобода и народ! Ништа, ама баш ништа! Све даје за власт, па макар била на територији као поњава, само нек је власт! А ми можемо закључити: Какав је однос грађанина и вође према земљи уопште, а посебно обрадивој, такав је и однос према заш-тити и одбрани отаџбине и становништва.

97

Тема: II - 6/10. О АКСИОМИМА МАРКСИЗМА Свака идеологија и религија имају своје аксиоме, који су суш-

тински непромењиви - догматични, док се остале поставке могу више или мање мењати и прилагођавати конкретним ситуацијама. Тако је и за идеологију марксизма - комунизма која је у току ова два века, од по-јаве њеног творца имала и неке друге називе: марксизам - лењинизам, марксизам - лењинизам - стаљинизам, бољшевизам, комунизам, соција-лизам итд. Али је најправилније ту идеју назвати по њеном творцу – Карлу Марксу - марксизам. У основи марксизам као идеологија почива на следеће три мисли: атеизму, материјализму и класној борби.

Прва мисао марксизма је - атеизам. Нема Бога! Људи узалуд дижу очи небу. Оно је глуво, немо и пусто. Никога тамо нема. И не са-мо тамо горе, изнад глава њихових, већ нигде. Према томе, луда су и глупа сва веровања остала која извиру из вере у Бога и празне су све наде што су за ту веру везане.

Друга мисао марксизма је - материјализам. Нема духа! Све је са-мо материја, па и сам дух је само психичка манифестација матери-јал-ног, и само материјални услови живота успављују и покрећу људ-ску историју. Само је материјално главно и битно у животу народа и др-жава, а морално, посебно духовно, споредно је. Такозвано морално и духовно је надградња економског. Ово је главно и основно, а морал-но и духовно се надграђује над овом и зависи од ње.

Трећа мисао марксизма је - класна борба. а) Није један народ састављен од браће, већ од самих крвних непријатеља, распоређен углавном у две класе које су у сталној непрекидној борби. Историја је-дног народа, према томе, није историја везаних у једну судбинску и културну заједницу осећањем пониклим из заједнице порекла или жи-вота - већ уклупчаних крвних непријатеља што се гризу, уједају, рас-кидају и уништавају у међусобној бесомучној борби.

б) Марксизам може да еволуира у тактици, али не може да ево-луира у доктрини (у суштини). У суштини марксизам је један затво-рен систем у којем су сви делови логички повезани један за други. Зато марксизам не може у доктрини (суштини) да еволуира, а да цео систем као целина не буде срушен. У тактици може, и нико не може у тактици да прави такву еволуцију као што то може марксизам.

в) Комунистички програм садржи безобзирно гњечење народ-ног, органског, социјалног, политичког и духовног бића. Он то чини без стида, без притворства и без страха. Марксизам начелно целину народну и не признаје, јер тврди да је народ једно крваво клупче у коме се од искони па све до остварења његовог програма, два крвна непри-

98

јатеља, две смртно непомирљиво завађене класе гризу, уједају и мрц-варе и само мисле на освету. Наводим једну песму комунистичког пес-ника, коју сам прочитао на његовом гробу у Шапцу. Реч је о младићу Кости Абрашевићу, Србину из Јужне Србије (из Охрида), који је од ту-беркулозе умро у непуних 19 година живота, кога су као тако болесног и, највероватније, таквог духовног здравља комунисти прогласили за свог песника, јер он прети другој класи: "Ој тирани чујте, не треба вам крити, и освета наша крвава ће бити!" Мислим да овоме не треба ко-ментар. То је резултат класне борбе, када се дође до победе марксизма - комунизма!

г) Марксисти кажу да се велика политика не може остварити без диктатуре. Владавина класе није ништа друго него најгора врста дикта-туре каква се само може замислити; а истовремено додајемо да се дик-татура може уништити само ако јој се смрска глава.

Коментар о марксизму примењен на наше и светске прилике: Марксизам је недоношче француске буржоаске револуције. Он

је имао наводно да поправи извесне неправде и недостатке буржоаског капиталистичког система и суштински да промени друштвене односе спроводећи тзв. револуцију. Уствари марксизам је само бацио прашину у очи неуким, необразованим и сиромашним масама да се наводно боре за интересе те најсиромашније класе - пролетера.

Објашњење: Појам пролетер је настао још у робовласничком си-стему Римског царства од речи “пролес” што значи утроба. Робовлас-ник је ослобађао породицу роба из било којег разлога: пустио га је да слободно иде од њега, али према њему није имао никаквих обавеза (да га храни, одева, обува и да му обезбеди кров над главом). Бивши роб мислећи да је сада лакше њему и његовој породици, кренуо је путевима Царства го, бос, гладан, жедан и без крова над главом. Да би исхранио породицу није му била довољна повремена зарада - надничење већ је морао да прода неко од деце другом робовласнику да би исхранио себе, жену и осталу децу која су остала уз њега. Пошто се деца сматрају за утробу родитеља, поготову мајке, то је настао појам пролетер - човек који продаје своју утробу - своју децу за храну. И данас имамо продају људи, мада то тако не изгледа страшно: продаја фудбалера, кошарка-ша, и сличних спортиста, продаја војника, официра, чиновника, поли-тичара и сличног карактера владајућој олигархији - суштина је иста, разлика је само у форми. Данас се продају целе земље мале, сиромаш-не, презадужене, лаковерне, богатим, великим, моћним капиталистич-ким земљама. Само што то данас не зову пролетери. У тзв. Народно-ослободилачкој комунистичко партизанској борби вођа "револуције" машинбравар, К. унд К. фелдвебел, самозвани маршал назвао је своје

99

присталице - партизане - пролетери. А маса тих бораца уопште ни по чему нису били пролетери; били су то углавном млади и веома млади, средње имућни, имућни, ретко сиромашни, а најмање беземљаши сељаци, нешто радници, већина нерадници, пропали студенти и амби-циозни одрођени денационализовани интелектуалци, чак и мали број правих интелектуалаца, а и известан број поштених интелектуалаца. Зар је та гомила у својој највећој маси могла бити пролетерска. Али "вођа ре-волуције" квислинг и агент бољшевизма је морао поступати по дирек-тивама Коминтерне, па пошто се бољшевичка револуција звала "про-летерска" онда је и он узео себи за право (по директиви) да своју војску назове пролетерима.

Ти исти "пролетери"су били у суштини обманути лепим причама и лажима. Требали су само бољшевичкој врхушки да освоји власт, а од ње су после добили само мрвице, а неки који су схватили превару добили су прогоне, робије и смрт. Бољшевичка врхушка када је дошла на власт дала се на уживање, разврат и нерад далеко горе него капита-листи-буржуји због којих су наводно дигли "револуцију". Дакле, суш-тина се није променила већ само врхушка - уместо буржоаско-капита-листичко-либералне дошла је бољшевичко-диктаторско-једноумна. Ова бољшевичка врхушка је у органе власти бирала по методу селек-ције послушнике а не по способности и родољубивости. Таква негатив-на селекција захватила је и науку и школски и културни систем. Тешко су се пробијали праве људске вредности и таленти, пошто су као сло-бодоумни у самој клици били репресивно гушени. Тако су се научне установе, универзитети и академије наука нашли у рукама просечњака и испод просечњака, а у неким случајевима и душевно и духовно не-дораслих индивидуа. То је довело до тога да је марксистичко друштво почело да назадује и као крајњи резултат је његова смрт. Значи да је марксизам трајао као систем мање од једног људског века. Страшно је то за једног марксисту када види да му идеја умире пре њега, то је ње-гова лична трагедија, па се због тога он свим силама труди да заустави точак историје, наравно уколико је на челу неке државе или државице. На тај начин он изазива још већу трагедију народу на чијем се челу налази, и то ће трајати дотле докле се народ не отрезни и не сазри.

Пошто потиче из исте филозофске индивидуалистичко себич-њачке мисли и идеологије узалуд му је да се упиње доказивањем да је бољи од буржоаско - капиталистичког - либералистичког система пош-то је променио само фасаду а у односу на варијетете капиталистичко империјалистичког система фашизам и нацизам комунизам је још више духовно деградирао. Докле фашизам обожава државу своје нације – ја-ку државу, нацизам обожава расу - нацију и помоћу ње ствара јако на-

100

ционално, у материјалном погледу, јако и богато друштво, дотле марк-сизам - комунизам говори о одумирању државе која није национална већ грађанска; он слави класу, и то само на речима, растура нацију и сваког ко говори о нацији назива националистом у најпогрднијем сми-слу речи. Ово само погодује интернационалистима, космополитима, масонима и Јеврејима, јер су они и творци марксизма да би имали у марксистичкој држави што веће право и живели на грбачи народа (се-љака, радника и интелигенције). Постоји једна заједничка црта код фа-шизма, нацизма и комунизма - марксизма, а то је обожавање вође, који је оваплоћење диктатуре (фашистичко-нацистичко-комунистичко). Во-ђа је неприкосновен - он је увек у праву и када народ и држава пропа-дају!

Има још једна заједничка црта овим трима варијантама (фаши-зму, нацизму и комунизму), а то је атеизам. Истина, код прва два он је прикривен, обзиром да се обожавају вође, о Богу и вишим натприрод-ним силама се много не говори, али се и не води отворена борба са ре-лигијом већ је религија само за дневну употребу, отприлике као сада код нас у тзв.социјализму; док је код марксизма ова изразито антирели-гиозна са циљем уништавања религије Бога и стварања религије вође.

Класна борба у освојеном комунизму не постоји, јер је проле-терска класа дошла на власт и друштвом "владају пролетери". Али пре освајања власти класна борба је беспоштедна, као и у фази освајања власти тада се уништавају носиоци капиталистичког система и сви они који га подржавају иако нису капиталисти (интелектуалци, сељаци, до-бри и поштени мајстори и радници и други).

Што се тиче материјализма он је у комунизму-марксизму-бољ-шевизму достигао кулминативну тачку из једноставног разлога што и овом систему морал и етика на још нижој тачци него у капитализму, јер нема Бога, душе и духа већ само материја. А нарочито због атеизма и изразитог проповедања материјалистичке идеје без Бога, душе и ду-ха. Докле се капиталист устезао да чини зло и злочин, не само из стра-ха од Бога (он је могао бити и атеист по свом убеђењу), већ и из страха од јавног мњења, јавног морала, дотле је марксист све то погазио и жи-ви само за:"У се, на се и пода се!"-то је цео циљ живота. Нема Бога, не-ма морала, нема ни закона за њега (Закони су само за сиротињу, за оне који нису комунисти).

101

Тема: II-7/11. ПАРАЗИТИЗАМ ВЛАДАЈУЋИХ КЛАСА, КАСТА И СТАЛЕЖА У ПРОШЛОСТИ И САДАШЊОСТИ

Када сам као ученик, а касније студент, узео да читам неки уџбе-

ник скоро увек сам нашао да је о неком проблему писао Аристотел (384-322 год. пре Христа), учитељ Платона и Александра Великог – Македонског. Не може се порећи генијалност тог човека, који је оста-вио трага у скоро свим природним фундаменталним наукама, као и друштвеним наукама. Исто тако је оставио трага и у већини примење-них природних наука. Питање је како је он све то стигао за 62 године живота од чега активних око 40 година. Познато је да је Аристотел био веома богат робовласник, за којег је поред робова "физикалаца" радио и велики број робова интелектуалаца, којима је он вероватно давао за-датке и теме, а њихова открића и размишљања усвајао и присвајао, на-равно заједно са његовим мишљењима и открићима. А зар и данас, по-сле више од 2300 година, после Аристотела, нема савремених робовла-сника- капиталистичких, социјалистичких и комунистичких, међу који-ма су ови задњи веома "истакнути" као присвајачи туђег зноја и паме-ти, као продавци магле и мртве душе - и остају у националним научним областима "бесмртни" (као академци, истакнути научници и носиоци разних признања, награда и одликовања и сл.), а остварена дела су им позната, која ће они у већини надживети.

Дакле, паразитизам владајућих класа, каста и сталежа одувек је постојао - некада више, некада мање. О томе ћемо овде нешто рећи и закључити како из тога произилази.

У Европи је био феудализам и били су витезови, грофови, лор-дови и кнезови. Али у току неколико стотина година буржоазија је оја-чала и најзад је започела битку, разбила и отерала витезове, грофове, лордове и кнезове, и сама се попела на њихово место. Испунила се уз-речица:" Одлази, ја ћу на твоје место"! Нећу разглабати како је ко и где постао витез - феудалац. Већина је то звање, уз које је следовало имање - посед, добило на бојном пољу - против непријатеља отаџбине, а после се то преносило наследним правом (како звање, тако и посед); али није ни мали број оних који су добили то звање и имање на неки други на-чин- мање частан начин као што су љубавници и љубавнице властеле и краљева на двору. Данас је велики број у Горњем дому - Дому лордова потомци тих љубавника или љубавница разних краљева Енглеске. Сли-чно је и са племством осталих народа, али су свугде као реликти – фо-сили остали потомци тих витезова који су или јако осиромашили или су постали велики богаташи - буржуји - бизнисмени.

102

Пошто је стала на место своје пређашње господе и господара, буржоазија је потпуно занемерила народ: радника - "пролетера" и се-љака и не видећи у њима браћу претворила их у радничку класу, ради свог благостања, због њиховог парчета хлеба. Западноевропски буржуј не примећује сиромашног радника и сељака, као да не постоје, као да нису браћа и истог народа, докле буржуј Рус захваљујући вери хриш-ћанској је нешто "мекши". Наш српски буржуј, васпитаван на Западу је у свему сличан западноевропском буржују, чак га и превазилази у сво-јој себичности и безочности. Руски буржуј је говорио да није у праву, али свесно жели да остане буржуј - нитков зато што свега има превише и што му је лепо. Он је заузео место витеза-племића јер га је победио и он изванредно је добро знао и схватао да пролетер који је за време његове борбе с витезом племићем био још безначајан и слаб и да може веома ојачати и чак је сваким даном све јачи. Он је изванредно добро знао и предосећао да ће га овај кад сасвим ојача збацити с његовог ме-ста и рећи: "Одлази, а ја ћу на твоје место!" И тако је и било. Где је ту право, ту је само историја. О, он би био спреман на компромис, да се некако споразуме са "братом" - непријатељем, и чак је покушавао. По-што се, међутим, он одлично досетио а и из искуства зна да непријатељ није никако расположен да се мири, неће да дели, већ хоће све; осим тога ако би попустио сам би себе ослабио - он је одлучио да ништа не попушта и спрема се за борбу. Стварају се разна удружења радника и спремају се да једног дана освоје власт. Међутим, буржуји знају да су вође пролетера и сељака поткупљиви и корумпирају их на разне на-чине, тако да они служе само као неки "украс" тим радничким удруже-њима (синдикатима, асоцијацијама и сл.). Међу тим "моралним" коло-вођама има много интриганата, али и много оних који жарко верују. Они директно објављују да за себе ништа не желе, него да раде само за човечанство, хоће да остваре нови поредак за срећу човечанства. Ту их на доста чврстом тлу чека буржуј и директно им показује како они хоће да га приморају да постане пролетеру брат и да са њим подели имање - мочугом и крвљу. Без обзира што то доста личи на истину, пролетерске вође им одговарају да уопште сумњају да су они, буржуји, способни да постану браћа народу, и управо зато и иду на њих просто силом и ис-кључују их сасвим из братства: "Братство ће се касније формирати, од пролетера, а ви - ви сте милиони глава осуђених на истребљење, и ни-шта више. Са вама је свршено ради среће човечанства". Друге вође већ директно говоре да им никакво братство не треба, да је хришћанство бунцање и да ће будуће човечанство уредити на научним основама. Та-ко резонују атеисти - марксисти, а у последње време тако говоре про-тестанти и масони - носиоци новог светског поретка. Да је човеку те-

103

шко и немогуће одрећи се безусловног права својине, породице и сло-боде; да од свог будућег човека као од личности они траже сувише много жртава; да се човек може тако уредити страшним насиљем, пош-то се над њим претходно организује страшно шпијунирање и непреки-дна контрола најдеспотскије власти. Ту појаву смо имали у току 20 века неколио пута: од 1917-1992. године у Русији у виду марксизма-комунизма, затим у Италији од 1923-1944 године у виду фашизма, у Немачкој од 1933-1945. године у виду нацизма - фашизма, у Шпанији и Португалији до 1976. године, као и у средњеевропским државама и државицама које су идеолошки "пратиле" фашизам и нацизам (Румуни-ја, Мађарска, неовисна Држава "Крватска"), затим после другог свет-ског рата у државама тзв. Источног лагера који је био под контролом Совјетског Савеза (Пољска, Румунија, Мађарска, Бугарска, Чехослова-чка, Источна Немачка - бивша Пруска, Албанија и Југославија). У свим тим држава-ма сада се чини покушај да се друштво изведе на пут неш-то веће слободе човека и људи, парламентарне демократије, али то тешко успева, јер су на власти скоро исти људи задојени претходном идеологијом терора, тираније, хедонизма и паразитизма, а да уопште нису преживели очишћење или духовну катарзу - само су изменили назив својих владајућих странака и тако несазрелом, духовно необра-зованом и лаковерном народу бацили прашину у очи.

Такозвани представници обожавања државе - фашисти, обожава-ња расе (народа-нације) - нацисти и обожавања класе - марксисти-ко-мунисти када су преузели власт у напред наведеним државама почели су се понашати горе од претходних властодржаца - либералних буржу-ја. Докле фашисти и нацисти нису крили своју апсолутну власт у по-гледу њеног коришћења у личне и породичне користи, марксисти-ко-мунисти су једно причали а другачије се понашали, бар што се тиче материјалне користи. О моралној, духовној и етичкој сфери да се и не говори, јер су се марксисти понашали према својој идеолошкој ори-јентацији као људи без Бога, стида, породице и духовног домаћинства. Људи који ни у шта изнад себе не верују себи дозвољавају потпуну аморалност коју проглашавају за комунистички морал. Практично, ко-мунистичка врхушка није никоме полагала рачуне осим партијским комисијама. Они нису имали плату, нити зараду, већ су узимали коли-ко им треба, а радили су колико су хтели - практично нису ништа ради-ли, већ су само причали народу бајке. Они су остварили за себе "иде-ални" комунизам чија је девиза била: "Свакоме према потребама, сваки према могућности". Пошто су њихове духовне могућности у већини биле мале а апетити за потребама велики, трошили су знатно изнад мо-гућности друштва па су исцрпљивали народну привреду, буџет, и када

104

то није било довољно за њихова уживања, онда су се задуживали код капиталистичких земаља Запада. Све је то морало довести до привре-дног краха њихових држава. Ти исти марксисти - комунисти су на рад-ничку класу (физичке раднике и сељаке) гледали са ниподоштавањем и презиром са гађењем, иако су од њиховог рада и зноја живели и ужи-вали. То своје мишљење су преносили на своју децу. Навешћу само је-дан пример када је учитељица у основној школи упитала ученике у ра-зреду: Ко су и шта су то сељаци? Добила је скоро јединствен одговор: "То су људи који носе кариране кошуље, прљаво одело, обувени су у гумене чизме и гумене ципеле које зову опанци, ретко се брију и увек смрде на зној". Ето како они који су из планина (“монтањари”) дошли на власт или из градова помоћу тих истих сељака и радника када су се "погосподили" гледају на њих.

Такво резоновање није ништа ново, јер су то европска гледања, а наши тзв. интелектуалци су верни ученици Запада и западног естети-чкога, аморалног духа. Како каже Ф. М. Достојевски: "Ево, то је евро-пски прилаз питању... И једна и друга страна ће пропасти у грешкама својим... за нас Русе једино је могуће решење управо руско, и не само за Русе него и за цело човечанство - јесте морални, тј. хришћански при-лаз питању. У Европи он је незамислив, мада ће га ваљда и тамо мора-ти признати, раније или касније, после река крви и стотине милиона жртава, јер само у њему је излаз". Ово је пророк и апостол правог хришћанства написао пре више од 125 година, а у 20 веку се то обисти-нило, и то до сада Европу и са њом њиховог незајажљивог сапутника САД није опаметило. Шта би још требало да се догоди да се они ура-зуме. Они изгледа иду до краја до своје апокалипсе. И опет ће их Руси и Русија спашавати, уколико буду имали шта и кога. Јер зло у човеку је много дубље него што мисле наши социјалистички исцели-тељи. Про-шли смо пут од човекобога до човекомиша. Сада смо у миш-јој рупи, из које је тешко да ћемо изаћи. Ако и изађемо, питање је да ли ћемо опет бити људи и опет обожавати човекобога. И све опет "Јово нано-во". Можда је то и судбина људска са којом се Бог поиграва!

20 век, у којем се до врхунца развио капитализам и његове прои-зводне снаге, односно чедо његово - империјализам, a у суштини исти такав као комунизам и социјализам, који се од капитализма (ли-бералног, фашизма, нацизма и новог светског поретка) разликују само по форми и методама a највише су обогаљили дух и душу човекову, па ћемо бити слободни да о томе дамо своје закључке и мишљење.

Не знам колико сам у праву али мени изгледа да је деградација етичких норми свој врхунац достигла баш у социјализму и комунизму, а и истицање њихових идеологија и "теоретичара" да је то хуман сис-

105

тем чиста је хипокризија и јефтина демагогија за заслепљавање лако-верних и духовно необразованих народних маса. Према томе, узрок је у духовном погледу чему је допринео друштвени систем комунизам (со-цијализам) да такви људи из тзв. елите и врхушке падну душевно и духовно тако ниско, јер су од почетка пошли странпутицом - јединим путем наказне естетике без етике, испуњавајући своје хедоностичке прохтеве. Они су се толико уобразили и искварили умом услед само-воље и "високоумља" о себи због недостатака било какве демократије. А узрок самовољи и високоумљу о себи је непознавање себе, а они се нису ни трудили, нити се труде да себе упознају. Не познавајући себе и људе око себе они сматрају да се могу прихватити сваког деловања ко-је год пожеле, ништа им није и не стоји на путу, чак су и од сатанске власти подстрекавани, без обзира на то што су по интелектуалним до-метима субмедиокритети или у најбољем случају медиокритети. Због тога они и не форсирају мисаоне таленте, већ само уметничке, есте-тичке као саставни део њиховог хедонистичког схватања живота. У том њиховом духовном паду и сатанском подстреку они све више и ви-ше веома високо мисле о себи, и да све што раде је исправно, пошто не виде шта се у њима дешава. Они су исувише заљубљени у себе и због тога је безгранична пристрасност у свим животним радњама које им омогућавају земаљску власт, част и материјално задовољство. Они, не видећи себе, и не познавајући себе "умишљају" неосновано да добро раде, да су добри људи ("хуманисти") и у том правцу терају све више своју амбициозну похлепу не одступајући, завршавајући овоземаљски (кратки) живот у самообмани. Тако они, имајући неправилно мишљење о себи, делују самовољно и "високоумно" сходно својој склоности са-моугађању и пристрасношћу. Отуда код таквих "људи" и почиње само-опчињеност и самообмана, коју до краја живота терају.

А сада нешто о систему или друштвеним системима који су створили те "генијалне" умишљенике, а у ствари мртве душе или про-давце магле, јер такви су таквим системима веома потребни као по-слушници за одржање система и његово даље ширење. Наводим онако, ад хок, како сам о томе размишљао, чуо или негде прочитао.

Интернационализам пролетаријата, космополитизам и мондија-лизам су синоним једног истог зла а различитих метода и имена, то је идеологија људи без вере и нације - уствари то је идеологија и "рели-гија" комунизма, социјализма и новог светског поретка, погубна за ма-ле нације која их води у духовни амбис а чак ни за велике нације није добра.

Комунисти на власти проповедају теорију о протоку рада, капи-тала и знања - а то је уствари интернационализација новца, еко-номске

106

снаге империјалистичког Запада, иза чега се крије западни национали-зам, шовинизам и прозелитизам римокатоличке и проте-стантске "религије" и масонства у циљу потчињавања правог Словен-ства и пра-вог хришћанства - Православља.

Шта је то проток рада? То је рад наших људи на Западу или рад у нашој земљи по ниској цени - једном речју експлоатација наше радне снаге, без обзира да ли је на тзв. привременом раду у иностранству или у земљи нашој где производе сировине и полупроизводе као и готове производе по изузетно ниским ценама за рачун Запада.

Шта је проток капитала? То је продаја и куповина капитала по високим каматама, којег комунистички руководиоци троше за уживање или односе на своје рачуне у Швајцарску, Кипар и друге капиталисти-чке земље Запада, а наш народ то отплаћује својим знојем.

Шта је то проток знања? То је куповина превазиђених техноло-гија на Западу, које они више не користе, већ су их одбацили као пр-љаве, изанђале и неекономичне, а које могу користити недовољно образовани кадрови какве дају наше школе од средњих стручних до факултета. Неки стручњаци који одлазе на специјализацију да би овла-дали тим превазиђеним технологијама, нешто тамо и науче, и донесу те материјале и технологије, али се истовремено вежу за њихове обаве-штајне службе, па су неки институти у нас постали филијале обаве-штајних служби неких западних земаља, а крију се под звучним висо-копарним научним именима (опет продаја магле!). Многи стручњаци који то не прихвате или се томе успротиве ови ликвидирају на разне начине (мораш бити роб или гроб!). Они стручњаци који су изнад про-сека у школама и факултетима, који су се самодошколавали и осе-ћају да могу да издрже светску капиталистичку конкуренцију на тр-жишту знања и памети отискују се у западни свет, који јефтино купује памет наших младих људи. Они тамо одлазе и добијају услове за рад, али истовремено и знатно вишу зараду него у отаџбини, а знатно нижу него што заслужују у новој "домовини". На тај начин рачуна се да је Српску земљу или Српске земље пре несрећног рата напустило неколи-ко хиљада научних радника, који су реномирани сада у страном свету, не рачунајући дезертере и остали национални отпад и олош, који је на-пустио отаџбину ради благоутробија и да би сачувао семе интернацио-нализма и космополитизма, како би нам сутра подупирали кућу са гор-ње стране по повратку у отаџбину (за њих у "домовину"). Ето како се одлива памет и знање наших паметних људи, од чега ми као нација не-мамо ама баш никакве користи, осим што нам у тешким временима да-ју моралну подршку и шаљу нам хуманитарне пакете! У другој и трећој генерацији и даљим генерацијама њихови потомци заборављају језик,

107

веру и традицију предака, а пре тога промене имена и презимена. Тако се у нас ствара негативна селекција потпомогнута сотонским системом, а у тај вакуум духа "ускачу" мртве душе – умишљене величине, а у ствари продавци магле - робовласници савременог типа.

Рад је створио радног човека када га је Бог из раја истерао, да би у зноју лица свог себи за живот зарађивао. Човек открива оно што је Бог створио, али то не може да види докле се не намучи и не озноји, а онда он то себи приписује, а глуп је да види ко му је то подарио. Према томе, можемо рећи да је рад отац богатства, а земља му је мати. Све што је генијално - то је једноставно, јер је дар Божији.

Ово садашње време лажних и надувених вредности - "вредности мртвих душа", је време духовних кровињара, духовних катакомби у ко-јима се духовни лудаци силом власти, а помоћу средстава масовног ин-формисања, проглашавају за геније - полуписмени, неписмени и не-школовани (машинбравари, калемари, банкарски шалтераши, кондук-тери и сл.) за професора универзитета, академике; а летописци и хро-ничари за Достојевске и Толстојеве; лудаци за вође, државнике и поли-тичаре. Па зар у такво време може цветати наука, уметност и економ-ски и духовни прогрес?

Нема бесмртних људи и титула, постоје само бесмртна дела која су они иза себе оставили (Мојсије, Конфучије, Буда, Исус Христос и други Богом дати умови).

У системима где се људи боре и такмиче за права и новац, при-знања и одликовања, а не за дужности, те због коришћења права, заслу-га, чинова и звања и бенефиција које су у већини лажиране, систем ће кад тад да се распадне. Такви су сви претходни системи, а посебно је изразито такав комунизам - социјализам, иако је некада на речима био лепа и привлачна идеја за сиромашан свет у материјалистичком сми-слу, али услед недостатка душевности и духовности та идеја дошла је у руке малих људи, у најбољем случају медиокритета, а то је масовно производило мртве душе које само паразитирају. Мора се створити си-стем где ће се људи одгајати и васпитавати да упознају себе и побеђују себе. Све докле човек не победи себе, не може победити ни убедити другога. У садашње време, вулгарно материјалистичко, не "исплати" се много бити човек. Можда се то материјално никад није ни исплатило, али се зато душевно мирно спава, живи и умире, са осећањем да си уз-дигнут изнад сопственог ЈА. Зар има већег богатства и душевног и ду-ховног богатства?!

Човек је велики духом уколико добро познаје и "чита" околину, њене намере и стремљења, њене врлине и доброте, њене мане, пороке и зла. Човек је велики када са презиром, гађењем и истовремено и жаље-

108

њем посматра некога на власти који тај положај и власт користи на све могуће начине да би створио материјално богатство и славу на грбачи и беди својих слепо потчињених. Уколико такве успеш да "прочиташ" онда си велики духом и храбар у слободи расуђивања; а уколико се пак таквим "људима" дивиш и поштујеш њихове мане, и хвалиш њихова нечовештва, онда си ништавило и бедник већи од њих, јер прижељ-кујеш оно што они обилато користе у прљаве циљеве.

Го медиокритет обучен у умишљене одоре глупости, које се зову титуле, функције и чинови, а што им омогућава да уображавају да су паметни, чак генијални, па врше терор, тортуру духа, разврат, бес. А када би знали колике су беде и ништарије, онда би били ако не велики (а то не могу никада ни бити), онда би били макар људи, а то би већ много значило.

У недемократским, тиранским и тираносаурским системима, као што је код нас задњих пола века, успевају да се на високе друштвене функције попну "личности" без икаквих људских особина; сумљивог морала, глупаци, протуве, нерадници, субмедиокритети - једном речју мртве душе разних нивоа и степена, који од свега знају само да лепо и празно причају. Наиме, они лажу и сами верујући у то и у јединственом убеђењу да им и народ верује, јер је духовно слеп; а они који им не верују не могу им ништа пошто је систем без демократије и закона.

Питање је ко су подржаваоци недемократског, једноумног и ти-ранског режима и система? То су углавном "људи" са неким телесним или душевним недостацима од рођења, која су их искомплексирали, а малтретирање људи, које им режим омогућава, да себе докажу да су и они"неко и нешто"; надаље- духовно заостали и неспособни за положај који обављају, пијанци и морално посрнуле особе или "индивидуе". Сва та братија вршља по јадној земљи и још јаднијем народу, који их трпи и не дигне се да их уклони, јер је слеп па не види да му је вођство лудо. То њихово лудило прелази на народ, па је народ у таквим зем-љама залуђен квазиауторитетима, а залуђен човек је раван лудом чове-ку. А познато је да луди људи не сарађују па се не поверавају један другом, и стога се не могу организовати да зло збаце и систем промене.

Ако посматрамо људе кроз дела која су оставили у протеклим вековима, можемо са сигурношћу закључити да су тада они у просеку били карактернији, поштенији него ови данашњи- нарочито имајући у виду једну категорију људи - интелектуалаце, односно интелектуалну елиту. Шта је разлог и узрок да је поред развоја тзв. научне мисли и цивилизације (технике и технологије), човек у просеку деградирао, де-кадентирао и осиромашио духом? По мом мишљењу одговор је кратак, мада се појава може надугачко објашњавати, а то је: масовни недоста-

109

так душевности и духовности услед масовног напуштања хришћанске етике и духовне изворности, а све је то довело до недостатка крите-ријума: шта је кретен, имбецил, идиот, а шта нормалан човек у душев-ном смислу. Као резултат изразите недемократичности и недостатка здраве конкуренције дало је могућности за напредовање и држање ва-жних позиција свих врста власти у рукама медиокритета, па чак и суб-медиокритета, који се од стране власти убрајају у интелектуалце и интелектуалну елиту, а уистину су духовни богаљи.

Сва мерила су, према томе, за људске вредности изгубљена. Они који себе називаше интелектуалцима путоваше по целом свету, навод-но по интелектуалним пословима, а уствари сакупљајући за комунис-тичку тајну полицију податке који су највероватније одлазили у неке западне центре обавештења (ЦИА, Интелиџент сервис, Ватикан, Ма-сонска ложа и слично) ради поткопавања и уништења руског кому-нистичког система, којег је баш тај исти Запад изнедрио у циљу уни-штења руског православног хришћанства и руског народа. Тако се ствара међуслој тзв. интелектуалца, између глуполуде хедонистичке власти и радничке класе која себе сматра носиоцем напретка. Међу тзв. интелектуалцима има и веома мали број мислећих независних људи, али беспомоћних да било шта учине. Сваки њихов покушај да нешто измене је вапај изгубљеног у пустињи, јер већина и физичка сила одре-ђују правац духовног кретања, а већина су радници физикалци (сељаке нико и низашта не пита - они се раслојавају и нестају), недотупавни интелектуалци и тзв. интелектуалци у служби хедонистичке комуни-стичке власти, којој сви желе да се приближе да би и они уживали у не-раду, глупостима и лудилу, изузимајући праве интелектуалце у које спада и део свештенства православног.

Да закључимо - сада нашу нацију води сулудо вођство за којим иде духовно слеп народ. Снага (без памети) у већини влада духовном мањином и овој намеће своју вољу и жељу, гуши је и не дозвољава ду-ховном кретању напред. А без духовног напретка нема никаквог на-претка- нема мотивисаности, заинтересованости, демократије и мате-ријалног благостања. Пошто је нација духовно слепа она тапка, тапка у месту и не може да крене ни тамо ни овамо - укопава се стварајући од тапкања себи гроб.

Бог све ствара и ради са одређеном намером: птици, зато што је слаба, дао је крила, јелену, срни. и зецу, зато што су беспомоћни и не-јаки, дао је брзину; Хомера и Филипа Вишњића је ослепио да би виде-ли боље него сви са очњим видом; мене и мој народ је унесрећио да би схватили срећу и несрећу људског рода,а посебно свих Словена и Ср-ба. Бог једно узима а друго даје; некада више даје него што узима, а не-

110

када више узима него што даје, али је увек дарежљив. Само Његову дарежљивост треба схватити, а она се у патњама и подвизима схвата. Глупима даје снагу а одузима памет, слабима даје памет уместо снаге, сиромашнима даје срећу, грамзивима богатство да би на крају живота увидели да то није ништа уколико стигну и могу да схвате. Стога пре-поручујем сваком правом човеку, а посебно Србину: "У добру се не по-неси, поготову материјалном добру, а у сиромаштву материјалном злу се не поништи", већ носи и поднеси и једно и друго као поклон Божији; у добру не заборави на Бога, а у злу и невољи не ропћи на Њега. Али никада не буди паразит и мртва душа јер је то највећи грех.

111

Тема: II - 8/8-18. О НОВОМ СВЕТСКОМ ПОРЕТКУ Сада се као последња етапа у капиталистичко – либералисти-

чком друштву јавља систем "новог светског поретка". Треба прво пос-тавити нека питања и на њих, колико је то могуће, дати што прециз-није одговоре да би се разјаснила суштина овог система: 1) Шта је то нови светски поредак? 2) Ко управља тим тзв. новим светским порет-ком? 3) Шта се у ствари крије иза његових парола и тзв. добрих намера "о правима човека и људским правима"? 4) Да ли је могуће успо-ставити тај нови светски поредак"на целој Земљиној Кугли? 5) Које противуречности он у себи носи? 6) Када се предвиђа његова пропаст? 7) Шта после "новог светског поретка" очекује овај земаљски свет?

Покушаћемо да на ова питања одговоримо, на основу досада-шњих сазнања.

112

Тема: II - 8/12. ШТА ЈЕ ТО "НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК"? Нови светски поредак, чији је, стварни носиоц САД заједно са

капиталистичким економски развијеним земљама Запада (рачунајући и Јапан који је духовно американизиран, бар тако мисле Американци), је још једна варијанта капитализма у ова два века са неким изменама. Док су у почетку велике капиталистичке земље владале малим и сирома-шним земљама извлачећи сировине по јевтиним ценама, уз помоћ војне и полицијске силе, а продавали им готове (“финалне”) производе по високим ценама задужујући их кредитима које ове никада нису успеле да отплате, сада су променули начине те владавине бившим колонија-ма. Сада помоћу међународних корпорација у индустрији и великих банака оне владају без директног присуства војске и полиције као некада. Војска и полиција много коштају, а уместо њих имају развијену мрежу политичке и привредне шпијунаже, како преко својих амбасада тако из редова домаћих плаћеника (политичара, привредника, научни-ка, полицајаца, војних лица ,тзв ванвладиних организација и сл.). Уме-сто директног учешћа војске и полиције "нови светски поредак" има у својим земљама стационирану војску и полицију у виду западног вој-ног савета - НАТО. Они трупе овог савеза употребљавају уколико неку "непослушну" земљу не могу да убеде другим мерама (дипломатским, економским, и разним врстама застрашивања, атентатима, диверзијама и сл.). Испред свих иде ешалон тзв. културе као што су: музика, мода, исхрана, филмови, верске секте, наркомани-ја, криминал, разни облици декадентне уметности и књижевности који су анационални и космопо-литски. Када тако припреме терен онда на-ступају дипломатија, банке, "квалитети живљења", јер побогу припрем-љени духови желе да живе по западњачки, по амерички. А пошто то немају онда им треба пружи-ти могућност путем кредита да би постали колико толико потрошачко друштво. Дакле, "нови светски поредак" је заснован на владавини капитала не само у својим земљама, већ и у дру-гим - зависним земља-ма да би биле што зависније од главних газда (САД, Немачке, Енглес-ке, Француске, Канаде, Јапана и њихових сате-лита).

113

Тема: II -9/13. КО УПРАВЉА НОВИМ СВЕТСКИМ ПОРЕТКОМ?

Новим светским поретком управља капитал или боље рећи "Ми-

стер долар", пошто је он носилац и симбол светског капитала. Све се на свету обрачунава у доларима, мада неке европске земље и државице то обрачунавају у немачким маркама. Међутим, немачка марка никада не-ће постати светска монета, из много разлога, а основни је да то не до-звољавају главне газде капитала - Јевреји. Немци, пошто су прилично глупави и без здравог разума, и поред своје вредноће, и техничког духа не могу да схвате да њима амерички "Волстрит" цеди маст, зној и крв због геноцида који су (Немци) починили у Другом светском рату. По-што Јевреји никада и ништа и никоме не опраштају и не заборављају, а нису војничка сила и не могу се другачије осветити Немцима него да уложе капитал у вредну и радну земљу као што је Немачка. А капитал (новац) је убојитије и страшније оружје и већа сила од свих оружја и сила материјалних. А ко је на челу те силе која се зове капитал. То су најбогатији људи, али не сви, него само они који припадају "религији" новог светског поретка, а то су углавном атеисти разних облика, којима је капитал - новац - богатство -”златно теле” основни мото живота: от-ворени атеисти - Јевреји, Јевреји јахвеисти, протестанти разних секти, римокатолици, комунисти - утицајни људи у политици, науци и култу-ри. Сви они припадају једној космополитској организацији која се зове Масонска ложа, а чије се седиште номинално налази у Енглеској (Лон-дону), а реално у САД, а раширена је по свим земљама света.

Зачетци масонства, као спекулативне идеологије сежу у далеку прошлост, још више векова пре Христа, да би се као националне орга-низације развијало у феудализму ради остварења неких циљева из дру-штвеног, културног и привредног живота. Са развојем буржоаског дру-штва масонерија добија замах и већ 1717. године почиње њен преобра-жај у тзв. радно масонство, када се као рак рана раширила по целом свету обухватајући виђене, утицајне, богате људе из свих виших слоје-ва друштва, у неким земљама чак и виђене земљораднике. Како се ка-питализам развијао тако су и циљеви масонства све више постајали ма-теријалистички, а све мање спекулативни. Масонство у 19-ом и 20-ом веку захватило је чак и римокатоличко ниже и више свештенство, па има података да су и неке папе били масони. О протестантским сектама и да не говоримо јер се њихова идеологија владања капиталом, на нај-бездушнији начин, уствари поклапа са масонством. Већина председни-ка САД били су масони а такође и многи председници западноевроп-ских држава, неки владари - краљеви, као и наши (из династије Обре-

114

новића: Михаило, Милан и Александар а из династије Карађорђевића: Петар I, Александар I, Петар II и кнез Павле). Колико је познато масонство није масовно захватило православно свештенство - бар за сада - зна се да је Доситеј Обрадовић био масон као монах- свештеник. Комунисти су у почетку били против масона, да би касније многи истакнути комунистички руководиоци у Европи били масони (Тито, Кардељ, Бакарић, Енвер Хоџа итд.).

Данас је масонство постало повезано материјализмом међуна-родна организација која уз помоћ римокатоличке цркве - Ватикана, многобројних протестантских секти, централне обавештајне службе САД - ЦИА, Јеврејских организација на челу са светским капиталом и извршиоцем САД, као светског жандарма и полицајца за "заштиту аме-ричких интереса". А шта су амерички интереси у свету? То су пласи-рање капитала и робе и заштита тог капитала уз добијање дивиденди, профита и екстрапрофита; затим обезбеђење сигурних извора сирови-на, нарочито стратешких, а првенствено нафте. Надаље продаја гото-вих производа на сиромашна и недовољно развијена тржишта по знат-но вишим ценама, продаја таквим тржиштима превазиђених – заста-релих технологија уз знатну надокнаду или кроз добијање сарадника (агената, шпијуна) за своје тајне службе. И најзад, продаја својих не-квалитетних прехрамбених производа контаминираних и прљавих (намерно или случајно) ради уништавања огромног броја популација (месо и млечне прерађевине од "лудих крава", пилећи батаци, озрачено млеко и свињетина, озрачено поврће и воће итд.) и још важније: скла-диштење нуклеарних отпадака атомских постројења (централа, под-морница, нуклеарних реактора, и сл.), отровних материја од хемијских фабрика и пестицида којима је рок употребе прошао, итд.

Још нисмо прецизно одговорили - ко заиста управља "новим светским поретком"? Нису то председници САД и њихови западни са-везници - председници (и краљеви) Енглеске, Француске, Немачке, Ја-пана, Италије, Шпаније и других сателитских земаља и сателитчића (Саудијска Арабија, Египат, емирати, Израел, Бенелукси и Скандинав-ци, Пољска, Мађарска, Чешка, Словачка и јадови: Крватска, Словенија, Кирина Македонија, Албанија, БиХ, и тд.). Не, сигурни смо да "новим светским поредаком" владају "анонимни људи" који нису жељни рек-ламе у медијима (радију, телевизији, новинама, часописима). Њихова једина жеља је профит и повећње капитала који се свакога секунда уве-ћава у милионима долара а преко којег они држе власт над светом ми-лом или силом. Они преко легалних институција: устава и закона пла-ћају на пример председнику САД 150.000 долара месечно да за њих ра-ди - за интересе САД- читај капитала и профита САД, а они сваки има-

115

ју власт над капиталом (па према томе и над људима), који износи од неколико стотина милиона долара до неколико десетина милијарди до-лара. Ти људи припадају највишим звањима у масонској хијерархији - вероватно звања и титуле и степени седмог разреда у хијерархији 28-33. Они се састају сваке године на другом месту у свету у неком мир-ном, ексклузивном одмаралишту, и број им се креће од око 100-150 до 300, и ту у току неколико дана решавају судбину света, држава и држа-вица и појединих људи који им сметају. Њихове одлуке прихватају раз-не тајне полиције - од сателитских до ЦИА-е, а сви су у суштини њихо-ви сателити и трабанти, јер извршавају вољу "газда".

116

Тема: II - 10/14. ШТА СЕ УСТВАРИ КРИЈЕ ИЗА ЊЕГОВИХ ПАРОЛА И ТЗВ. ДОБРИХ НАМЕРА "О ПРАВИМА

ЧОВЕКА И ЉУДСКИМ ПРАВИМА"? Да би на ово питање одговорили потребно је размотрити и при-

казати филозофију и религије на којима суштински почива "нови свет-ски поредак". Пре 200 година (1789. године) са француском буржоас-ком револуцијом људско друштво је поставњено на начелима индиви-дуализма или индивидуалистичким начелима. То начело је узело људ-ску јединку као суверено мерило свих вредности, заборављајући при томе њен однос према Васељени (Богу), народу и породици, заборав-љајући при томе да без народа и без породице јединка не би могла оп-стати, губећи из вида да, само постављена у правилан однос према Ва-сељени - Богу, јединка људска може бити схваћена. Окренувши тако наопачке поредак, овај индивидуалистички- себичњачки принцип породио је материјализам, капитализам или либералну демократију, па је тако дошло до садашњег вулгарно-материјалистичког - потрошачког друштва. Капитализам се заснива на тврђењу да је лични интерес најо-сновнији покретач људске радне вредноће у економији, и овај се одр-жава у равнотежи слободном игром осталих индивидуалних интереса. Према томе, капитализам је чедо индивидуализма, егоизма и саможи-вости, јер да овог филозофског правца није било, не би капитализам имао подлоге на којој би био изграђен. О томе смо нешто напред гово-рили, али је било потребно да поновимо да би филозофију капитализма повезали са религијом "новог светског поретка".

У свету данас постоје три најбројније основне религије: хриш-ћанска, будистичка и муслиманска, не рачунајући безбожничку-атеис-тичку "религију" (религију дивљака и "напредних" дивљака"). Наводим по редоследу старости ових религија, пошто је хришћанство наставак јудаистичке или јахвеистичке религије која је настала 1950-1250. го-дине пре Христа. Ако се узме да је хришћанство усавршен јахвеизам, али из њега се развила и мухамеданска или исламска религија (630-631. године после Христа) са својим сектама, која се једино слаже са јах-веизмом и хришћанством тиме што верује у једног Бога али све остало се не слаже са Христовом науком: мухамеданци шире религију, не љу-бављу, већ огњем и мачем или светим ратом - џихадом. За њих су сви људи других религија - раја - робови који треба да раде за њих – муха-меданце, исламџије. Значи да је то религија господара робова. Ислам никада није био у миру, он је према другом свету - неисламском увек у стању џихада (светог рата - прикривеног или отвореног). Имају намеру да сами стварају свој нови светски поредак, уколико и када пропадне

117

овај садашњи - америчко-западњачки. Наравно уколико им остали свет (прави хришћански, будистички, јеврејски-јахвеистички) дозволи и омогући. Али је ова религија веома реално потенцијална опасност за цео остали свет , јер им се религиозни фанатизам граничи са манијаш-твом.

Две тзв. хришћанске секте, уствари јереси: римокатолицизам и протестанизам су нама правим ортодоксним хришћанима добро позна-те, или би требало да буду, са њиховим идејама како у погледу односа према другим религијама, тако и њихов међусобни однос, и најзад од-нос обе јереси према правим хришћанима - православним (ортодок-сним). Римокатолици су се од православља одвојили коначно 1054. го-дине. Организација римокатоличке цркве одликује се строгом центра-лизацијом монархистичког типа, са папом на челу, који је глава цркве са седиштем у Риму - Ватикану, зато се називају римокатолици или це-заропапски (папоцезарски) католицизам. Извори вероучења код римо-католика је Свето Писмо и Свето Предање. Особености римокатолици-зма у поређењу са православљем је у: Символу вере (у догми Свете Тројице) Филиокве, у догмама о безгрешном зачећу Деве Марије и о њеном телесном вознесењу, о непогрешивости римског папе; оштро разграничење између клера и световњака; целобат. То су на први по-глед формалне разлике, али суштинске разлике су знатно дубље: док прави хришћани истински проповедају љубав према Богу и ближњем и Царству небеском, римокатолици су Царство небеско скинули на зем-љу и проповедају царство земаљско - цезаропапизам (или папоцезари-зам), чврсту световњачку организацију војно-политичку. Од освајања светих места у Палестини од стране мухамеданаца римске папе су ор-ганизовали низ тзв. крсташких ратова са већим или мањим успехом, оснивајући на Блиском истоку римокатоличке колоније, које су углав-ном и пропале. Римокатоличка црква као верско-политичка организа-ција планира експанзију своје јереси на исток, на православне углав-ном словенске територије, са жељом покатоличења све до Сахалина, Камчатке, Курилских острва и Владивостока. Све те наведене терито-рије Ватикан третира као територије у мисионарству. Да би све то пос-тигла, римокатоличка црква је после реформације (у 16 веку) а нарочи-то после француске буржоаске револуције (1789. год) и после I и II светског рата, када је настала криза њихове религије, она је, у намери да је преовлада стала на пут "модернизације" догматике, култа, органи-зације и политике, па је почела подупирати светске империјалистичке силе и њихове тајне и јавне службе, да би са њима делила власт, част, богатства и територије. Међу римокатоличке земље и народе номинал-но спадају: Италија, Француска, Шпанија, Португалија, Белгија, Ауст-

118

рија, Латино-америчке земље, затим римокатолици преовлађују у Пољ-ској, Мађарској, Чешкој, али их има нешто у Украјини, Литванији, ју-жној Немачкој (Баварској), северо-западним деловима Балканског по-луострва и у Српским земљама (међу неким националним мањинама). Укупна припадност римокатоличке вероисповести у свету је преко 500 милиона (номинално).

Друга хришћанска секта, или боље рећи јерес, и то знатно гора од прве (римокатоличке) је протестантска. Шта је то протестанизам? Потиче од латинске речи протестано=јавно материјално доказивање. А доказују да протествују против свега што је римокатоличко, потцењу-јући романске народе и истичићу германство, англосаксонство и аме-риканство у сваком погледу (филозофији, науци, техници, занатима, политици и др.) и зато што нису хтели да буду под духовном влашћу Ватикана (Рима), односно романских народа. Протестантизам се отце-пио од римокатолицизма у току тзв. Реформације у 16 веку. Обједиња-ва мноштво самосталних цркава - секти, као што су: лутерар-ни,евангелисти, калвинисти, адвентисти, методисти, баптисти, англи-канска црква, јехо-вини сведоци, пуританци, презбетеријанци, квекери, хугеноти, мормо-ни, менонити, итд, итд. За протестантизам је каракте-ристично следеће: одсуство принципа (догми) - слично духовности световњака (комуниста, атеиста), потпуно одрицање саборности, без хијерархије, поједностављење култа до смешног (највећи култ им је "златно теле" - новац пред којим се они клањају непрекидно), одсуство монаштва целибата; у протестантизму нема култа: Богородице, света-ца, анђела, арханђела, икона, светих тајни, имају само две (крштење и причешће). На себе протестанти не стављају крст приликом молитве - не крсте се; жена може бити свештеник и првосвештеник - владика. Основни извор вероучења и богослужења код протестаната је Свето Писмо, и само њега читају на миси (најчешће посланице апостола Пав-ла), обично га чита један верник гласно, а остали верници га прате у својим молитвеницима ћутећи, док свештеник за то време седи, и на крају мисе одржи придику - проповед. У току 19-ог и 20-ог века у неким сектама ове јереси карактеристично је стремљење да се "поми-ри" религија и наука, и да се даде рационалистичко објашњење Библи-је, да се проповеда религија без Бога (то јест само морално учење, како то сада препоручују комунисти, атеисти, да се у школи православне деце изучава веронаука); по њиховом схватању све што је супротно њиховом "учењу" представљено је као фундаментализам; они пропове-дају дијалектичку теологију. Ако ово задње размотримо онда није ни чудо да је из њихове цркве потекао један Дарвин - протестантски све-штеник, који је хришћанству нанео много штете (па и истинској био-

119

лошкој науци). Зато није чудо што нас Србе који бранимо свој народ, своју земљу, своју религију и историју, а што је супротно њиховим схватањима, називају фундаменталистима; али зато за њих нису фун-даменталисти босански потурчењаци тзв. муслимани и геноцидни покатоличени Срби тзв. Крвати, па чак ни комунисти нису фундамен-талисти, а да не говоримо о Арапима и осталим муслиманима света, чија је религија фундаментализам. Према томе, протестанти су чак погубнији за душу, душевност и духовност нашег народа од комуниста из много разлога. Оставимо читаоцима да размисле.

Протестантске секте играју видну улогу у свету са главним ци-љем пропагирања и ширења новог светског поретка англосаксонско-америчко-германског. Оне су претходница тог новог империјализма. Укупно протестаната у свету има преко 250 милиона: углавном у САД, Британији, Немачкој, Скандинавским земљама, Финској, Мађарској, Холандији, Словачкој, Швајцарској, Канади, Естонији, Летонији; али духовних присталица протестантизма било је и има код нас Срба, оних који се клањају "новом светском поретку", новцу и пакетима које су добијали у току целог овог века (продајући веру за вечеру), и то углав-ном "напредних" снага који говоре: "Нећемо се ваљда враћати на старо и заостало као што је свети Сава и православље; треба се окренути бу-дућности, прогресу, науци, свету и Европи, и створити срећну будућ-ност поколењима која долазе". Заиста, "лепо звучи", нарочито за обез-божене, обездуховљене и денационализоване, који у те "лепе и слатке речи" одмах поверују без филтрирања и труда за сазнањем. Такве ми Срби имамо од почетка 19-ог века до данас - краја 20-ог века: од Доси-теја Обрадовића, преко свих "наших великих" научника, политичара и државника (изузев Јована Цвијића, Николе Пашића и још неких), уз двоструку улогу неких комуниста и масона. Без обзира колико се масони упињу да докажу да су они борци за националну ствар ипак је неоспорно да сви они припадају светској масонерији - значи имали су и имају интернационалне газде и исто такве задатке су извршавали и извршавају који нису у корист већ на штету наше српске нације. Ако овоме додамо да су у масонској ложи и римокатолички великодостој-ници онда је јасно да они служе и интернационалном римокатоличком циљу; и најзад они су социјалисти - марксисти - комунисти што опет има међународни а не национални карактер. Према томе, наши интеле-ктуалци масони комунисти су троструки квислинзи: светског масонс-тва, римокатолицизма и комунизма.

Све ово што смо напред рекли јесте да се докаже да "нови свет-ски поредак" има за циљ владање тржиштима, сировинама помоћу духа и душе тих територија које још нису освојене. А то могу остварити по-

120

моћу такозване бриге о демократији, која није на висини на тим тери-торијама, и правима човека и људским правима; и то раде на разне на-чине: дипломатске, економске и војне да преко својих људи (масона) у врховима власти тих територија овладају. А када овладају неупућен на-род ће видети да је стање у сваком погледу још горе него што је било. Народ ће за све то добити много шарених излога (“шарених лажа”) и са робом које већина не могу купити, а на другој мали број богатих и пре-богатих; затим моћи ће незадовољни да изађу на улице да демонстри-рају, да штрајкују у предузећима и од свега тога мала корист, а народ каже: "Пас лаје караван иде даље" - Докле? О томе ћемо касније!

121

Тема: II - 11/15. ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ УСПОСТАВИТИ ТАЈ "НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК" НА ЦЕЛОЈ ЗЕМЉИНОЈ

КУГЛИ? Творци новог светског поретка су убеђени да тај систем, ту нову

тактику капиталистичког империјализма, могу остварити корак по ко-рак продирући капиталом у велике, средње и мале земље као и духов-ном идеологијом - филозофијом "златног телета", вулгарног материја-лизма уз све полуге и полугице које смо напред навели (од мини сук-њи, топлеса, хеланки, порнографије до политичких убистава исплани-раних тачно у времену). Јасно да им се на том путу испречавају разне препреке као што су религија (нарочито правоверна хришћанска), тра-диција, национализам одређеног народа. Због тога они стављају у пок-рет све своје полуге: њихову религију протестантску јерес, римокато-личку јерес, филмове, петпарачке романе, штампу, радио и телевизију, тајне и јавне службе, иза којих као будно око са диригентском палицом стоји масонска ложа, Ватикан (са папом на челу), а изнад свих – свет-ски капитал (вероватно са Јеврејима на челу - американским Јеврејима и другим анонимним капиталистичким моћницима, којима није у инте-ресу реклама и популарност већ власт над материјалним средствима, јер су они вулгарни материјалисти). Они преко материјалног и физи-чког поробљавања покушавају да заробе дух и душу тих народа помо-ћу тзв. инфраструктуре (културе, уметности, науке, религије), али забо-рављају да се једном створен прави дух у народном бићу тешко може истерати и заменити другим духом. Примери су наше вишевековно ропство под Турцима и вишекратно и краткотрајно под Аустријанци-ма, Мађарима, Немцима, Шиптарима, Бугарима и Италијанима; као и ропство Руса под Татарима, Монголима, Хазарима, Пољацима, Литван-цима, Немцима, Прусима, Французима, Турцима. Како би иначе наш свет (Срби и Руси) подносио немогуће материјалне услове живота када не би дух и мисао били јачи од материјалног.

Нови светски поредак је сада успостављен на целој територији САД, Канаде, већим делом Јужне Америке, већим делом Африке, це-лом Западном Европом и делом Азије (Јапан, Јужна Кореја, Филипини, Јордан, Либан, Тајланд, Турска, Саудиарабија и Емирати, док се битка води за Индију и мале земље у њеној близини). Остали део Европе који је припадао марксистичком блоку је на путу да се прикључи, и веро-ватно ће се прикључити, јер су они традиционални непријатељи Руса и православља. После пада марксизма- комунизма нови светски поредак жели да успостави доминацију над целом Русијом, Кином, Вијетнамом,

122

Северном Корејом, Ираном, Ираком и католичким и муслиманским ре-публикама бившег Совјетског Савеза.

Поред наведених перфидних - "финих" метода нови светски по-редак не преза ни од грубљих метода, као што су интриге и заваде међу суседним народима, у циљу "подели па владај" и на крају примењују грубу војну и полицијску силу да би поредак успоставили. А када по-редак успоставе остављају своје верне људе приврженике, повлаче вој-ску и полицију а они из својих центара будно прате, преко својих дипломатских представника, догађаје у поробљеној земљи. Не троше на војску и полицију као у класичном империјализму да у поробљеној земљи држе народ у покорности. Али зато имају међународну војску која се зове Н.А.Т.О. (Атлански пакт) коју су први пут употребили про-тив Срба, и коју ће убудуће морати употребити вероватно против Руси-је, Кине, Северне Кореје, Вијетнама и низа земаља. Заиста, велики образдак а све треба поорати, па онда посејати, а семена нема иако је коровско, а коров се шири, али тај коров- нови светски поредак ипак не може на целој земљиној кугли успети из једноставног разлога што нови светски поредак проповеда религију која није својствена свим народи-ма света; истина она потиче из најбогатијих, у материјалистичком погледу, земаља, али није све у хлебу и материји и материјалним бла-гоутробијама. Питање је како ће потомци православних Христољуби-вих Руса Велике Свете Русије прихватити безбожни поредак када су се једва отарасили бољшевизма - комунизма, и то опет не захваљујући вулгарном материјализму- марксизму, већ духовном православном хришћанству. А да не говоримо о другим духовним религиозним сис-темима: будизму, хиндуизму, па чак и веома варљивом исламу. Е баш због морала, "етике" и религије новог светског поретка он неће успети да се укорени и овлада целим светом; без обзира на измењене његове облике, методе и тактике он није у стању да промени доктрину и суш-тину свог система, а то је затворена индивидуалистичка себичност, отуђеност и незајажљива жеља за поседовањем капитала, добара и извора сировина. У тој непрекидној трци они (нови светски поредак) не бирају сретства да дођу до циља. Због тога је срозан морал и етика на најнижи степен. У ствари етика и не постоји, а морал је капиталистич-ко потрошачки: све је дозвољено што није забрањено, а није забрањено све што доноси корист држави и појединцу. У суштини нови светски поредак и марксизам- комунизам се не разликују, разлике су само у методама и тактици.

Тако је створено друштво у којем су изгубљена сва мерила на којима је некада егзистирало старо друштво: породица и домаћин, стид, морал, религија, нација. Да сада ово набројано размотримо:

123

Породица је основна ћелија друштва. Без добре породице не мо-же бити ни доброг друштва, као што у организму када се разболи све почиње од ћелије. Кад ћелија почне да дивља наступа рак органа, а затим и целог организма; тако је исто и са организованим друштвом- од организованог оно постаје дезорганизовано и хаотично, и у њему цветају сви пороци и зла. Распало се патријархално друштво. И нови светски поредак, односно његови припадници, а и његови следбеници у осталом делу света кажу: "Патријархат је заостао и несавремен- то је превазиђено". Питам ја ту господу: "Добро, патријархат је превазиђен, хајде да се сложимо са тим - хоћемо ли матријархат, да главну реч воде жене, да оне буду домаћини - неко мора бити глава у породици; шта хоћемо?!" Они одговарају: "Нећемо никакву диктатуру у кући, хоћемо слободан демократски живот. Шта ће нам домаћин; сви смо ми у поро-дици паметни да се бринемо о себи да нам не заповедају "ћале" и "ке-ва"!". Интересантно је да се у овом погледу слажу капиталисти новог светског поретка и марксисти - комунисти. И једни и други су за хао-тичну породицу- без домаћна. Доле породица! Доле домаћин! Код нас Срба одавно се отац не ословљава са"Тата", "тајко", "татица", већ са "ћале", "матори", "маторац". За човека се никада не каже матор већ стар, а за коња, вола, магарца се каже матор. Назив "ћале" подсећа на "ћалова"- кера, авлијанера, кешована. За мајку се најчешће употре-бљава реч "кева", "матора". "Кева" на грчком уличарском (шатровач-ком) значи коза. Уместо мајка, мама, нана, мамица, ту жену која нас је 9 месеци носила "испод срца" и дала нам живот, а затим дојила од 6 - 12 месеци и дуже својим млеком, и годинама ноћу на сваки наш шум устајала да нас покрије, да нам даде воде, сока, ношу да пишкимо, да нас носи или води лекару чим добијемо и мало повишену температуру, она је за нас "кева" - "коза". Шта је из овог проистекло. Проистекло је непоштовање супружника- они се разводе за ситницу; и у томе се так-миче земље новог светског поретка и марксизма- лењинизма- комуни-зма- социјализма. Статистике говоре да је и у једних и у других веома висок проценат разведених бракова- скоро исти. Некада се спор за раз-вод брака водио пред духовним судом, јер је била изрека: "Што Бог споји, само смрт може раставити"! а бракови су склапани у цркви- пред свештеником (изузев занемарљивог броја тзв. грађанских бракова који су склапани пред световном влашћу - у општини). Разлози за развод брака су морали бити веома озбиљни и тешки, а најтежи су браколомс-тво - нарочито жене, јер је жена стуб и чувар породице и огњишта, а муж домаћин бранилац породице и куће и материјални стараоц поро-дице. После Француске буржоаске револуције настао је тзв. грађански облик брака. Та зараза се ширила Европом и Америком (нарочито

124

Северном Америком), а касније је пре-шла и у Русију. Када је дошла совјетска- бољшевичка власт, па се скла-пање брака назвало "регис-трацијом", као регистрација аутомобила, ка-миона, таљига (у јавном саобраћају), трактора и сличног. Када нестане тзв. љубави онда један од супружника подноси захтев за развод брака; у Америци и совјетској Русији довољна је дописница судији и он зака-зује разводну парницу. Брак се разводи уз једнострани захтев, јер по-богу не може нико никога натерати да живи у заједници уколико он то не жели. И тако “до 101 и назад” што каже народ. Деца припадну нај-чешће једном родитељу- најчешће мајци. Она се мучи и подиже их уз рад у фабрици, њиви, кан-целарији, кући, и тако се ствара армија невас-питане или полуваспита-не деце препуштене улици и њеним пороцима. Отац с времена на вре-ме обилази децу, даје им симболичну алимента-цију која често није довољна ни за живот од пар дана. Тако се из нево-ље рађа проституци-ја, лоповлук, разбојништво, злочин. Ови млади гра-ђани се касније уклапају у систем власти и настављају свој "занат" под заштитом зако-на.

Зашто се овај пелцер о браку и уопште у моралу, у негативном смислу, ухватио у западним цивилизацијама. Поред тога што смо на-пред рекли о религији "новог светског поретка" треба истаћи да је ве-ћина становника баш протестантске хришћанске јереси као носиоца духа власти (Енглези, Немци, Скандинавци, атеисти и отпад од афро- азијских и словенских народа- част изузецима). Са масовним почецима насељавања америчког континента тамо су одлазили авантуристи, пу-столови, разбојници, проститутке, и сви који су били жељни лаке зара-де са мало рада, јер је Америка природно богата земља и пружа велике материјалистичке и индивидуалистичке могућности. Потомци наведе-них су добрим делом становници Северне Америке. Међутим, тамо има и другачијих људи као што су Црнци, Кинези, Муслимани (разних боја и нација), часна словенска емиграција, Јужноамериканци - о који-ма ћемо касније говорити. Ето, то су главни разлози зашто нови свет-ски поредак не може да освоји ни материјално, ни физички, а некмоли духовно, цео свет.

По етици, моралу, односу у породици и друштву новом светском поретку - а то значи западној цивилизацији су слични марксисти - ко-мунисти - атеисти у бившем Совјетском Савезу, који су чинили око 10% укупне популације те државе. Они су покушали да униште поро-дицу, стид, религију, нацију, али и после 80 година њихове диктатуре то нису успели. Они су у целом том периоду мењали тактику, а док-трина им је остала непромењена - иста. Прво су у почетку искористили све материјалне резерве бивше царске Русије. Када су увидели да ће

125

пропасти прокламовали су "нову економску политику" (Н.Е.П.) дозво-ливши самоиницијативу у пољопривреди, индустрији, трговини, али то је било само неколико година (7 година). Онда је дошло до колективи-зације и стварања колхоза, совхоза, великих индустријских предузећа, великих трговачких предузећа - све је то постало државно, ништа при-ватно. У доктрини су остали марксисти. Кажу да су атеисти - ратују против Бога. То је тачно - да би човеку одузели породицу, стид, морал, етику, нацију морају му одузети религију - Бога. На речима и они нису против Бога. Они кажу: "Ето имате свештенике, епископе, митрополи-те и патријарха", а у суштини то је само тактика, маска, прашина у очи. Али зато имају изграђен споменик Јуди Искариотском подигнут на по-стоље где је Јуда управио прст претеће руке небу. Не може бити заје-дно патријарх и Јуда; неко мора бити прави а неко лажни. Сигурни смо да је Јуда прави, а за патријарха не знамо. Како стоји ствар са нижим свештенством. Власт или под будним оком њеним оснива такозвано Удружење православних свештеника. На челу тог "удружења" су свеш-теници одани комунистима. Многи свештеници, па и владике су кон-фиденти комунистичке власти. Народ свашта прича- у страху су велике очи. Кажем једном пријатељу владици: “Пола свештенства су комуни-сти”. Он се доброћудно смешка па ми одговара: "Какво стадо такви и пастири, а може и обрнуто!" Схватио је он то и нада се да ће једног да-на доћи до очишћења. Други један пријатељ ми прича да је један млад богослов при крају школовања украо нешто, и када су га духовне- школске власти испитивале детаљно признао је да је још као дечко у основној школи крао и био познат полицији као криминалац. Полиција му је поставила алтернативу: или у дом - затвор за малолетнике неко-лико година, или у богословију да са њима сарађује када из богосло-вије изађе и постане свештеник. Он је пристао на ово друго, али лопов-ска ћуд се није променила. питање је - колико таквих свештених лица имамо код нас у Српским земљама и у Русији? О религији новог свет-ског поретка сам већ рекао. Тамо је особен тип атеизма под фирмом измирења религије и науке. Све хришћанске истине и догме су одба-цили и проповедају само тзв. морално васпитање, али како утрошити духовну енергију на "поштено" богаћење. Тамо хришћанство не дотиче срца верника. Цела церемонија се састоји од спољне форме, а суштина бог је новац, бог је материјално богатство. Од њих нису далеко ни ри-мокатолици само што су перфиднији, дволичнији и лицемернији. То су заједничке црте комунизма, римокатолицизма и протестантизма одно-сно новог светског поретка. Разлика је само у тактици - доктрина је сушаствено иста.

126

Како стоји ствар са нацијом код једних и других? На Западу по-стоје две ситуације у том погледу. У Америци (САД и Канада) и Аус-тралији је један конгломерат где су заступљене све нације света, али ниједна не може да дође до изражаја као посебна нација, да се напри-мер Енглези наметну свима или Немци, али су одлучили гласањем да званични, службени језик буде енглески. Ту се каже да је у САД аме-рички народ, у Канади канадски народ, у Аустралији аустралијски на-род, а унутар тог тзв. народа постоје заједнице из којих су потекли: Ен-глези, Ирци, Шкоти, Немци, Италијани, Шпанци, Срби, Руси, Кинези, Јапанци итд. Сви они имају неке своје обичаје и клубове где се изжи-вљавају евоцирајући обичаје својих предака из првобитне постојбине. Не могу се отцепити ни створити посебну државу ма колико желели (изузетак је релативно компактан Квебек у Канади где шовинистички Французи у тој покрајини желе отцепљење од Канаде, и вероватно ће једног дана то и успети). Према томе, они су "интернационална нација" која ће се у будућности формирати на неки за њих задовољавајући на-чин. У тој тзв. нацији нико нема право да тражи отцепљење јер нема територију сопствену, нема на тој територији своју историју, језик је службени заједнички, једино проповедају религију предака: православ-ну, римокатоличку, протестантске секте, будизам, ислам, многобош-тво, итд; имају већина или известан проценат од њих непрекинуту везу са бившом отаџбином док је кроз неколико генерација не изгубе. Име-на и презимена мењају ради енглескијег изговора већина од њих, наро-чито Словени, док Италијани љубоморно чувају своја звучна имена и презимена, а не заостају много ни Немци ,Арапи и други.

Како је у Западној Европи? Познато је да су се поједине нације на садашњим територијама кроз историју наметале другим мањим, сла-бијим или наивнијим народима и тако створили своју државу коју су изједначили са националном државом. У томе су главну реч водили владари: у Француској која је у националном погледу веома хетерогена од мале територије "Ил де Франс" створена је велика држава Францу-ска, у коју су ушли: Бретони, Нормани, Лангедоци, Баски итд. Они су у породицама задржали своје матерње језике, али им је национални језик француски. Исти је случај и са Шпанијом, Италијом, Енглеском, Белги-јом, Немачком. Код свих њих је тзв. грађанска држава, а у ствари наци-оналистичка, чак шовинистичка. Они су националисти у целини, али не дозвољавају национализам унутар државе, којег гуше најдрастичнијим мерама. Пример Баскије у Француској и Шпанији, Каталоније у Шпа-нији, северне Ирске у Енглеској, Бретање и Корзике у Француској, Си-цилије, Апулије, Калабрије и Алто Алиђе у Италији, Пруске и Баварске у Немачкој итд. Они се плаше унутарњег национализма "као ђаво кр-

127

ста", али потпирују национализам у другим земљама да би их расту-рили, иситнили и лакше користили (случај са Југославијом, Чехосло-вачком, Совјетским Савезом итд.).

Код народа Истока који су као своју филозофију у 20-ом веку прихватили марксизам- комунизам ситуација је компликованија него код Американаца, Канађана, Аустралијанаца. На овим територијама се државе стварале хиљаде година (Кина, Кореја, Вијетнам) или преко 1500 година (Русија). Кроз то време не само да се стварала историјска свест и традиција него и политичко, правно и економско јединство и зависност унутар тих територија. Сада такво јединство жели да успос-тави Западна Европа са тзв. Европском економском заједницом. Успо-ставили су слободно кретање људи и капитала донекле; између њих нема ни чуваних државних граница, постоје само административне границе. Створили су царинску унију, иступају као заједничко тржиш-те (углавном) итд. Али сада су запели на једноставној простој препре-ци- монети (називу монете). Неће заједничку монету и никако да се договоре како ту монету да назову - не одговара им садашњи експери-ментални називеки,хоће да је назову еур.На крају ће ипак успети, али докле ће то трајати – видећемо! Ту полако избија стара нетрпељивост и непријатељство .Енгле-зи не могу да схвате сврху постојања Немаца и Француза, Французи Енглеза и Немаца, а Немци нарочито не могу да се помире са постојањем Француза и Енглеза. Немци су толико пута у историји, а у овом 20 –ом веку водили два велика рата са Енглезима и Французима и оба изгуби-ли. Ето, како је тешко створити, а поготову ад хок, политичко једин-ство - у овом случају уједињење Европе. како ће то изгледати виде-ћемо, али на сву прилику може да се догоди пот-пуни разлаз и од ује-дињених држава Европе неће остати ништа. После тога ће глупава Не-мачка (јер је тај епитет више пута заслужила) кре-нути да силом ује-дини Европу и ту је несагледив крај. Опет ће Руси доћи да ваде Европу из гована, као што су то чинили више пута кроз ова два задња века!

Русија као највећа држава света има изграђено политичко једин-ство. На њеној територији сада, у Руској Федерацији, има свега око 7% националних мањина не рачунајући бившу царску Русију и касније Совјетски Савез где је националних мањина или тзв. Независних држа-ва било око 24%. Филозофско резоновање руских грађана јесте да је све то руска земља, да су они (мањине) руски грађани - грађани Русије, односно Руси, без обзира на нацију и веру. Они који нису Руси, они су дошљаци, дошли на руску земљу и ту остали: Татари, Чечени, Даге-станци, Черкези, Немци на Волги, Јевреји, итд. Њима Руси дају и ауто-номију економску, верску и културну, сви они пишу ћирилицом на

128

свом језику, а званични језик је само руски, али о отцепљењу не може бити ни говора. Сви они служе војску као и Руси и имају сва политичка права као и Руси, чак и на високим положајима. У Француској, на-пример, не може се ни замислити да Баскијац или Бретон буде на висо-ком политичком положају. Десило се изнимно једном у историји Фран-цуске да је нефранцуз - Корзиканац, Наполеон Бонапарта, био на челу Француске, али он је служио Француској свом душом, срцом и умом и рачуна се једним од највећих синова Француске - присвојен као Фран-цуз. Бретонци су у Француској само железничари или држе "крепери" (продавнице палачинака) углавном у Паризу, а до 1966 године су има-ли само два доктора наука. Слично је и код Енглеза, Немаца и других Западноевропљана.

У комунистичкој Русији, тзв. СССР, на челу државе као вође би-ли су углавном неруски људи: Лењин пореклом немачки Јеврејин по мајци и полутатарин а полурус по оцу. Стаљин - Грузијанац; Хрушчов – Малорус (Украјинац). Али они и нису водили политику руске нације, јер за њих није било нације - они су водили политику класе пролетера. Њихова политичка доктрина није била "све нације, свих земаља уједи-ните се!" већ "пролетери свих земаља уједините се!". Значи они не при-знају нације, они су против нације и националних осећања, већ су само за класна осећања - пролетери и непролетери; они одбацују све што ни-је пролетер и признају само пролетере. Они су у уставу ставили да се националне државе - њих 15 у СССР-у удружују у СССР, али од опре-делења могу ићи до отцепљења, што су и искористили 1992. године, када су ликвидирали Совјетски Савез и поставили избор отцепљења. Али и даље се чува заједничка граница бившег СССР-а односно бивше царске Русије. Русија је постала грађанско-национална држава и у њој аутономне републике се не могу отцепити, као што је то хтела Чечени-ја или би то можда хтела Татарија или Дагестан и сл. Дакле, они стално мењају тактику, али марксистичку доктрину не могу променити јер би се онда распали. Суштински комунисти су исти као и нови светски по-редак - "длаку мењају а ћуд им остаје вучја" - подмукла. Они су као што је напред речено против Бога - религије, против нације, против стида и морала, против домаћина. Од породице је направљена прћија, не зна се ко је старији у кући: отац, мајка или деца. На радију говоре "поштована децо" (?!). Деца могу бити вољена, љубљена, пажена, ма-жена, али како могу бити поштована? Она треба кроз живот да се до-кажу као чланови заједнице: као будући родитељи, као радни људи (од физичког радника до мајстора, од техничара до факултетски образо-ваног, до сељака домаћина) да су више или мање поштовани на основу свог животног опуса на пољу на којем су радили. Марксисти тобоже

129

поштују децу а не поштују домаћина породице (оца), домаћина цркве (патријарха), домаћина државе (краља или председника републике). За њих ништа није свето јер су објавили рат Богу, рат стиду и моралу, како онда могу веровати у породицу коју су намерно уништили, цркву коју прогањају, и одржавати ред у држави на основу самодисциплине свесне, када су људима уништили све то. То могу одржавати само отвореним притиском, докле нови светски поредак све то ради перфи-дно и демагошки, а тобоже се брине за права човека. А каква су права човека нека питају прво своје Црнце, Кинезе, Порториканце и друге у САД, Баске, Бретоне, Лангедоке, Корзиканце и друге у Француској, Ирце, Шкотланђане, Велшане и друге у Енглеској, Абориџене у Аус-тралији, и све раднике тзв. гастарбајтере у Западној Европи, Србе у Бо-сни и Херцеговини и Србе у усташкој Крватској, када су тражили и бо-рили се за своја права они су их бомбардовали са нуклеарним бомбама "ниског интензитета" и намећу им на силу да живе са онима са којима никада нису могли заједно живети (потурицама и покрштењацима - Ва-тиканцима, геноцидним светом). Све напред наведене на сваком кора-ку прате, прислушкују, малтретирају и имају знатно мања права него основне - већинске нације.

Због таквог стања ствари “нови светски поредак” неће успети да овлада светом исто тако као што није успео ни фашизам ни нацифа-шизам, а такође није успео ни марксизам-комунизам да уједини све пролетере свих земаља да постану робови и надничари изабране врху-шке!

130

Тема: II - 12/16. КОЈЕ ПРОТИВУРЕЧНОСТИ НОСИ У СЕБИ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК?

Напред смо рекли да између марксизма - комунизма – бољшеви-

зма и капитализма у свим његовим варијантама од француске буржо-аске револуције, преко либералног капитализма, империјализма, фаши-зма, нацизма до садашњег новог светског поретка нема суштинске ду-шевно - духовне разлике. Разлике су само у тактици - доктрина је иста, а то је владавина светом - радним светом (сељака, радника и целокупне интелигенције) од стране малобројне олигархије у врху власти (масон-ско - капиталистичке или марксистичко - бољшевичке партијске врху-шке). Разлике су само у отворености или перфидности метода. Док су марксисти-бољшевици за свој циљ поставили укидање приватне своји-не и нације да би радни свет претворили у аморфну масу робова и над-ничара и том радном свету делили мрвице, а врхушка уживала рај на земљи, дотле су масони - капиталисти перфидније укинули приватну својину, а на хартији она је била неприкосновена али је зато профит био и остао све и свја. Сви робују профиту, а да би стекли профит морају даноноћно радити - падати на нос од рада, и при томе занемари-ти породицу, религију, морал, етику, нацију, јер је капитал без граница - он у виду међународних корпорација влада светом не обазирући се на нације, њихову историју, традицију, обичаје, језик, културу.

Нека ми читалац не замери што стално стављам у исту врећу марксизам-лењинизам-стаљинизам-бољшевизам и капитализам - нови светски поредак. Некоме ће то звучати чудно, али је суштина иста: се-бичност, индивидуалност, отуђеност, незајажљивост, мржња - нељубав према ближњем и Богу код оба система, само су различити методи ос-тварења. Марксизам је то покушао да оствари на "погрешном месту" и са "погрешним народом" и доживео је потпуну пропаст када није могао да надживи ни век иоле дуговечнијег човека. А признаћете да је стра-шно доживети да ти се све што си у животу радио, маштао и спроводио сруши пре краја живота. Они су то радили у Великој хришћанској све-тој Русији са хришћанским руским народом, што је било несвојствено духу и души тог народа. Због тога сам и ставио под наводницима на "погрешном месту" и "погрешном народу"! Да би остварили тај циљ прво су повели рат са Богом и религијом ради уништења стида, јер стид је својствен сваком хомо сапиенсу. Када су уништили стид, "ту особину малограђанског капитализма" почели су спроводити "слобод-ну љубав", јер када нема религије, Бога и стида "слободна љубав" је на дохват руке. Жена може имати колико жели мужева и љубавника, а мушкарац жена и љубавница само уз поседовање новца (у капитализ-

131

му) и умешности и положаја у комунистичкој врхушки. Са "слободном љубави" сексуалном разбијена је породица. Када нема породице нема ни брака и обрнуто - када нема брака нема ни породице, јер се нико не боји Бога који људе спаја у неразрушиву заједницу коју "само смрт може раставити". Када нема брака и породице онда нема ни интереса за приватну својину - за приватни подухват. Породицу и брак чине мајка матица и отац домаћин, који желе свом потомству да обезбеде неки иметак (кров над главом, неки посед покретни или непокретни). Уко-лико нема интереса за стицање приватне својине - нема подузетниш-тва, нема домаћина и домаћице, онда остаје само го живот – анимални, фауне дна или предатора "у се, на се и пода се", или још боље речено, предаторски. Једном приликом ми рече, један, нажалост, "професор" универзитета, који је и ректор универзитета био (какав универзитет такав и ректор и обрнуто), а то је обичан субмедиокритет, чак и горе - имбецил, ову "мисао": "За мене није важна нација, религија (ја сам ате-ист), брак и породица, за мене је само важан квалитет живота. Мени је сада 55 го-дина, ја још могу да уживам бар 10 година и то ћу искорис-тити, ја се још осећам као мушкарац моћним". Једва сам се уздржао па га упитах лепо: "А не мислиш на патње Срба са оне стране Дрине, на губитке младих људи, најбољих синова српског народа". А он ми одго-вори: "Они тамо (и показа негде руком) што гину, то су обични прими-тивци, дорасли само за зооврт, шта ме брига што гину и што њихове мајке арлаучу на њиховим гробовима, за мене као социјалисту, бившег комунисту, нација је најобичнија глупост. Ја сигурно више волим Мађара или Шиптара него примитивног Србина оног у Босни и Херце-говини, како рече шефица моје странке, ха, ха, ха!" Пошто сам знао ко му је шефица странке, само му одговорих: "Па твојој шефици је лако тако причати када она не зна ни ко јој је мајка ни отац, ни баба ни деда, нити којој нацији припада, али је срамота да ти, домаћински син, тако причаш"! "Какав сам ја домаћински син, када ми је и деда и отац био сеоски пролетер – истина деда је умро за плотом од ракије, а отац је био удбаш (удба - тајна политичка комунистичка полиција, пр. а.) и сада у дубокој старости ужива заслужену пензију, а ја сам професор универзитета, академик и бивши ректор. Да сам у капитализму да ли би то могао постати, питам ја вас! "Одговорих му: "На твоју жалост и на срећу нашег народа - не би, али пошто је мој народ ухватила несрећа онда си све то на његову несрећу постао"! И одох без поздрава. Данима сам се кајао што сам са овим, назови, човеком започињао разговор. Шта могу - човеку су својствене грешке, али се мора клонити да прави грехове!

132

А какво је стање душе и духа у капиталистичком новом поретку о томе је напред доста речено и због тога је и дата упоредна анализа са марксизмом који се излегао из истог гнезда критикујући капитализам, али суштински ништа није побољшао стање јер је уместо трке за про-фитом својствене капитализму створио са једне стране нерад и неред код извесних слојева, а са друге стране тихи отпор - пасивну резистен-цију у виду незаинтересованости због чега је економика и поред дикта-туре морала да пропадне. Капиталистички систем почива на истим без-божним и бездушним постулатима као и комунизам. Они су са францу-ском буржоаском револуцијом "измислили" или избацили паролу да нема Бога. Наполеон је први у историји римокатолицизма ухапсио римског папу и укинуо папску државу и свео је на 1 км2 површине, која се зове Ватикан. Сви каснији владари са капиталистичког Запада били су у већој или мањој мери атеисти или притворни верници, а уствари атеисти. Већина њих су били чланови масонских светских ложа, а ма-сони су већина атеисти. Докле су чак у комунистичким земљама забра-њивани порнографски часописи и филмови, у западним капиталистич-ким земљама порнографија је цветала и цвета у свим сферама живота (новине, радио, телевизија, филм па и књижевност). Значи да су они претече укидања стида, морала и етике - испред комуниста. О породи-ци и да не говоримо: полигамија, разврат, проституција, дрога, крими-нал, злочин, су превазишли не само комунистички систем у знатној ме-ри него и најбујнију машту писаца. Значи и овде (у новом светском по-ретку) уништена је религија, Бог, стид, етика, морал, домаћин, домаћи-ца, породица. Остао је једино капитал - профит, трка за новцем; а то је да би себичан појединац уживао живот: "у се, на се и пода се", шта ме брига за Бога и ближњег! Гази све да би имао што већи рачун у банци, што чешће мењао аутомобил, што више љубавница, што више вискија итд. А шта је са профитом? Њега потенцира држава, јер што је већа за-рада и профит већи је и порез и већи је државни буџет, држава је бога-тија, може да се наоружава боље и покорава друге мање државе, ства-рати нова тржишта и изворе сировина. Са богатством државе већа је за-посленост, народ захтева више хране, пића, аутомобила, луксуза, дроге. Из свега тога долази до незајажљивости отуђених и себичних поједи-наца, а држава је ту да то потенцира; и за час измисли да су национал-ни интереси САД и Н.А.Т.О. савеза угрожени у Персијском заливу - јуче, у Босни и Србији - данас, у Русији, Кини, Вијетнаму и Северној Кореји - сутра, и ако не може претњом, подмићивањем онда ће војном и полицијском силом. Е, а за тако велику њиву треба семена, а семена је све мање како ми је то својевремено говорио Хитлеров маршал др

133

Херман Нојбахер са којим сам заједно лежао у затвору у Београду, 1948. године, када смо разговарали о Хитлеровом рату против Русије.

Сада када су у комунистичкој Русији Руси напустили идеологију марксизма-комунизма и полако се али сигурно враћају хришћанским правим коренима окупљајући само свој руски народ у целини без пре-тензија на туђе територије (некадашње муслиманске регионе у царској Русији и каснијем СССР) опет су највећа земља на свету и по терито-рији и богатству природном и стварном. Ту ситуацију су искористили капиталисти-империјалисти САД и сада су се прогласили за једину ве-лесилу на Земљиној Кугли. Они су око себе окупили тзв. западну али-јансу или западно-европску заједницу или боље рећи бивше а сада про-пале колонијалистичке земље: Енглеску, Француску, Немачку, Шпани-ју, Италију, Холандију, Белгију, Португалију са још неколико малих о-портунистичких капиталистичких земаља уз њих придружено. Све њих уједињују исти циљеви, исте љубави и исте мржње. Исти циљеви су освајање нових источних територија - углавном региона Русије и бив-шег Совјетског Савеза са циљем искоришћавања нових извора рудних, нафте, гаса, шуме, пољопривредног земљишта, воде за пиће итд. као огромно тржиште на којем би могли да неконтролисано продају све и свашта. Све ове западњаке везује иста римокатоличка-протестантско - масонска љубав "религија златног телета", безгранично уживање без етике и морала, без стида, само да је што више "вурста, краута и бира" (кобасице-купуса-пива). Уједињује их иста мржња и безразложни страх од православља и Руског и Српског народа (правих словенских наро-да). Ту мржњу су створили њихови свештеници и политичари знајући и сами да не треба да страхују, али су народу улили страх да би им онда сервирали мржњу. А немају зашто да страхују, а још мање да мрзе Русе и Србе јер смо их у ова два века више пута заштитили од оних који би да владају светом (од Наполеона, од Бизмарка, од Хитлера, од Мусоли-нија, од Павелића и сличних), и опет ћемо их заштитити уколико се по-кају и замоле нас. Немци, народ без здравог разума, нису ни свесни ко-лико их космополитски јеврејски капитал гура у пропаст. Јевреји не могу да им се другачије освете за више од 6 милиона убијених Јевреја у II светском рату али могу да им дају капитал да трче овако глупави и вредни за профитом и да опет дигну главу за реванш над Русима. А за то време јеврејски масони - капиталисти узимају од тог вредног глупа-вог народа сваке године милијарде долара екстрапрофита, носе у Аме-рику, насељавају им као грађанској држави Турке, Курде, Арапе, Шип-таре, босанске потурице, који се множе као бели миши, а сами Немци у трци за још већом зарадом селе се у Америку 200-300 хиљада годиш-ње. Жене рађају 1-2 деце а многе су без порода. Морталитет је већи од

134

наталитета, и тако полако, али сигурно, нестаје беле нибелунгшке ари-јевске Немачке "расе", а полако настаје шарена, а можда једног дана и "црна Немачка". Доста слично се дешава и са Француском и са Енгле-ском, које су притиснуте муслиманима и црнцима, Азије и Африке, и чије нације постепено али сигурно нестају.

У тој противречности између жеља и могућности, између мржње и љубави, између себичности и несебичности, између Бога Сведржи-теља-Домаћина Васељене и жеље да они буду домаћини и овладају све-том, природом и Васељеном десиће се Апокалипса - катаклизма, на на-чин нама још непознат, која ће их повући у гроб који су сами себи ис-копали

135

Тема: II - 13/17. КАДА СЕ ПРЕДВИЂА ПРОПАСТ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА?

Све у животу и свету мора да достигне свој врхунац, па и глу-

пост. Веће глупости нема данас у свету од жеље да се влада целом Зе-мљином куглом, целом Васељеном, да се буде домаћин над свим "све-товима" уместо домаћина Сведржца. Писана и "запамћена" људска ис-торија постоји свега 6-8 хиљада година. У првим тим почетцима кул-туре и цивилизациује и историје народи су схватили да је свет докле им поглед досеже, а затим су та своја схватања о свету, о вишим сила-ма и држави ширили и употпуњавали и дошли до данашњег схватања - истина не још савршеним али знатно усавршенијим него пре толико хиљада година, нарочито у погледу власти и државе. Пред очима исто-рије су се одигравали многи догађаји, посебно они који су имали за циљ владањем светом. Тако су желели Хамураби, Александар Маке-донски, Атила, Џингис Кан, Наполеон, Мусолини, Хитлер - да створе светско царство за њихове тадашње појмове, па су сва брзо или нешто касније пропала. Значи да садашњи творци новог светског поретка ништа нису научили из историје. А не каже се узалуд "Историја је учи-тељица живота". То што се из историје може научити нигде се не може научити. Зашто? Зато што је век једног човека, једне генерације људи кратак и не може тај човек и та генерација толико искуство из емпирије стећи. Али може то знање стећи из историјских књига које нам указују на неке закономерности, а то је - какав је људски дух уопште, какав је дух и традиција једног народа или групе народа (на пример Германа, Латина, Словена, Јевреја и сл.) па када неки владалац и друштво око њега помисле да предузму неку акцију у својој земљи, у околини своје државе или даље, прво што морају јесте да проуче исто-рију. Не може се у ратне походе ићи као "грлом у јагоде". Свака акција изазива реак-цију или противакцију. Народ каже: "и влат има сенку", а то значи и мали противник или непријатељ се брани и може смртоно-сне ударце задати. Ко је иоле паметан и ово му је довољно. Припрема за успоста-вљање новог светског поретка започела је завршетком II светског рата, када су духовно американизирали Западну Европу и Ја-пан, посебно Немачку и Јапан; затим су кренули на Кореју и ту су изгубили рат захваљујући Русији и Кини; направили су несрећу корејском народу што су га поделили и јужни део американизирали духовно. После тога су започели Вијетнамски рат, којег су после толико година ратовања и великог броја погинулих, физички и духовно убогаљених са обе стра-не, изгубили. Народ Вијетнама је победио захваљујући помоћи Русије. Почетком 10-те деценије 20 века почели су рат у Персијском Заливу и

136

Емиратима због нафте, јер је огромна количина нафте која се произво-ди у САД недовољна пошто имају аутомобила колико и становника - треба тај народ естетике и уживања задовољити. Због тих једноверника који држе изворе нафте започео је рат у Босни и Херцеговини, јер су тамо њихови једноверници, а САД им се мора удварати да би добили нафту без рата, а и велике суме пет-родолара су у оптицају у САД. За то време је ликвидиран СССР - као војничка "агресивна" велесила. Први пут после 75 година поново је васкрсла света мајка Русија. Умес-то Совјетског Савеза се зове "само" Русија, без икаквог претфикса (ни социјалистичка, ни совјетска, ни ко-мунистичка, ни бољшевичка).

Перверзно уживање у сваком погледу у земљама новог светског поретка, а нарочито у САД достиже врхунац у сваком погледу, као не-када у старом Риму у I веку пре Христа, када су толико јели и пили лежећи, па повраћали и поново јели и пили (из оловних бокала пили вино и тако уништили здравље и наталитет, пр. а.). Сада је уместо оло-вних бокала огромна количина “освежавајуће” кока-коле ,увозне вотке, вискија, коњака, шампањца као и наркотика свих врста (ЛСД, мариху-ана, морфијум, лауденозин, кокаин, тебаин, итд, итд). О јелу да не говоримо: ту су бифтеци и хамбургери од тзв. лудих говеда, оваца и пилића који једу свој измет у концентрату; затим сида, сифилис, луди-ло, шизофренија, депресија - нема узалуд сваки Американац свога пси-хијатра и свога адвоката без којих не може да замисли живот. Зар такав народ и дух да влада светом. Узалуд оружје, новац, сила, агенти ЦИА, дипломати, уцењивачи, тзв. научници и тзв. академици (а у ствари агенти и филијале ЦИА-е). Све ће се то срушити као кућа од карата. Остаће опет само Јевреји, јер они су не само “проклети”, већ знају шта раде, они све ово организују и не баве се ни једним од ових порока - осим новцем, најгорим пороком и најгорим злом; и сигурно још Руси и уз њих највероватније и Срби уколико се Срби опамете.

Нови светски поредак је створио и нагомилао толику количину потрошачких добара да његови чланови не могу да их апсорбују-по-троше, поједу и попију, па онда траже тржишта која би та потрошна добра апсорбовали. Исто је такав случај и са капиталом којег носиоци новог светског поретка желе пласирати на неразвијена или мање раз-вијена тржишта земаља које треба исти да утроше на развој своје при-вреде и инфраструктуре. Кредит је лако примити, али га је тешко вра-тити чак и без камате, а поготову са високим каматама које дужнички капитал увећавају неколико пута и из "загрљаја" поверилаца се никада не могу отргнути. Ту само добија и богати се владајућа врхушка ду-жничких земаља, а радне масе су све више у тешком и све сиромаш-нијем стању. Све то ствара тензију против сопствене олигархије и

137

поверилаца - банкара новог светског поретка којима је заштитник САД са својим моћним савезницима. према старогрчким дијалектичарима (Питагори, Сократу, Платону, Аристотелу) у крилу старог рађа се ново. То ново је оно што ће наследити или чак уништити и сахранити старо. У овом нашем садашњем свету контраверзија, контрадикција, конспи-рација, диспропорција, нелогичности и осталих аномалија не види се никаква нова снага која би могла закуцати на врата истрошених идео-логија и доктрина: новог светског поретка и марксизма. Истина је да се нешто ретко само од себе сруши, али је много чешће да то старо несве-сно само себи копа јаму у коју ће пасти када противуречности које га чине достину свој врхунац. Надамо се да ће то бити ускоро, али се не смемо радовати, сем ако нисмо мазохисти и садисти. Те велике апока-липсе могу доћи само кроз III светски свеопшти рат, који ће се по мно-го чему разликовати од досадашњих светских и локалних ратова. Тај, III светски, рат је практично почео одмах после II светског рата. Само као микрооглед у виду локалних, мањих, сукоба: Кореја, Камбо-џа, Вијетнам, Ангола, Конго,Средњи Исток, бивша Југославија. Ти ра-тови су у већини били грађански и верски, а мање национални, као што су I и II светски рат. Према нашем мишљењу, тај неизбежани III свет-ски рат биће свеопшти, грађанско-верски рат где се неће сударати на-ције већ системи ради неке превласти и религије. Сигурно да ће главну уло-гу имати нови светски поредак против Русије и хришћанства, али ће бити умешани и увучени и ислам са својим џихадом - светим ратом, највероватније подељен на једне и друге. Исход је тешко предвидети сем да ће бити са много, много жртава, и не тако дуг као досадашњи ратови. Уместо закључка даћемо неколико непобитних светских исти-на за ових 2000 година светске историје људског рода: 1) Исус Христос је непролазна историјска појава, јер је његово јеванђелско учење засно-вано на љубави међу људима, што не могу порећи ни противници хри-шћанства. 2) Џингис Кан је обележио задњих 1000 година повезујући крајњи Исток и крајњи Запад. 3) Највећи романописац свих времена био је Лав Н.Толстој. 4) Највећи психолошки романописац, а уз то 13 апостол Христов, евангелист и пророк био је Фјодор Михајловић Дос-тојевски. 5) Највећи злочинац (за сада) свих времена био је немачки во-ђа Адолф Хитлер. 6) Највећа заблуда свих времена била је и остала да се Русија може освојити и покорити. Мислим да читалац из свега овог може извући неки закључак.

138

Тема: II - 14/18. КОЈЕ СУ ГЛАВНЕ УКОРЕЊЕНЕ ИСТОРИЈСКЕ ЗАБЛУДЕ СРБА И ШТА СРБИ ТРЕБА ДА

УЧИНЕ ПОСЛЕ ПРОПАСТИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА? ШТА СВЕТ У ЦЕЛИНИ ОЧЕКУЈЕ ПОСЛЕ

ПРОПАСТИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА? Прва. Много је заблуда у нашој српској националној историји;

али ни-су оне све исте тежине и важности. Неке су добронамерне и не сметају нашем националном поносу, као што је "јуначност" Марка Краљевића, који је био турски "квислинг" (речено савременим полити-чко-историј-ским језиком, пр.а.), или "издајство" Вука Бранковића за пораз у битци на Косову, и касније, иако је он једини после косовске битке ратовао против Турака, а син је кнеза Лазара - Стеван Лазаревић био је турски сатрап. Али морао се неко окривити за пораз па макар и неоправдано, а неко исто тако неоправдано оправдати, због неког кон-тинуитета.

Међутим, не упуштајући се у чисто историјску цепидлакост ми-слимо да је за пораз на Косову крива не само неслога српских вели-каша осиљених и издељених, што је делимично тачно, него много више себичност и подозривост Западних држава и државица на челу са пап-ском државом. Запад је нерадо гледао на снажење младе српске хри-шћанско-православне државе, која је за један ипо век од стицања неза-висности постала најмоћнија балканска, па чак и европска држава, у време цара Душана. Плашили су се да Душан, цар Срба, Грка и Бугара не крене на тада полудивљи Запад и пренесе цивилизацију, културу а нарочито религију српску примљену од Грка, у то време народа на нај-вишем културном и цивилизацијском нивоу у Европи.

О Вуку Караџићу има више заблуда: 1) Да је Вук Караџић био хром. 2) Да нам је отац српске писмености усавршио ћирилицу, и да је поклонио српски језик-ијекавицу "браћи" Крватима, уместо "њиховог" кајкавског и сигурно њиховог чакавског језика. Истина је-Вук Караџић није био хром већ забушант да не иде у рат, па се на ту улогу из више разлога навикао и уживео у њу. То су доказали они који су ексхумира-ли Вукове мошти ради преноса из Беча у Београд. Његово фолирање хромости може се оправдати, јер је био јединац после толико помрле деце његових родитеља; а не могу сви бити храбри и паметни - Вук је био само паметан. У животу постоји најчешће негативна корелација из-међу храбрости и памети. Старо црквено-словенско - српско писмо ћирилицу, Вук, а пре њега Саво Мркаљ, су нам више унаказили него што су усавршили - убачени су нам неки непотребни гласови и знаци (ф, х, џ), затим латиничко ј, Уместо меког и .Дао је наше - српско ије-

139

кавско наречје (источно херцеговачко и дубровачко) Крватима по наго-вору Људевита Гаја и Јосипа Штросмајера уз њихово свестрано зала-гање и помоћ, као и Јернеја Копитара, његовог ментора из млађих дана, који је био осведочени непријатељ словенства и К.унд К. скутоноша. Они су на основу језика похрватили Србе фрањевце католичке вере у Босни, Србе католике у Дубровнику и западној Херцеговини, као и у другим Српским Земљама западно од Дрине. Вук Караџић је попут старих словенских божанстава Хорза и Хромог Дабе који су на себи имали белог хромог вука - предводника вукова (а у стварности наших српских вековних непријатерља: Крвата, Немаца и Мађара), који су христољубиво словенско - српско стадо поклали и превели у католици-зам и крватство. Ето то је истина о Вуку Караџићу. Али пошто ми Срби живимо од легенди, није ни Вук Караџић изузетак - многе издајнике и сараднике непријатеља - прогласили смо за јунаке (Краљевић Марко, Стефан Лазаревић, Милош Обреновић, Јосип Броз и сл.) и обрнуто – јунаке и честите - за издајнике (Вук Бранковић, Милан Недић, Дража Михајловић и друге).

И поред свега и свих Вукових грехова и грешака, он је легенда у српском народу, јер његови греси нису ни издалека тешки колико су његове заслуге велике за културу српског народа. А и грехове је чинио не злонамерно већ имајући добру намеру да зближи и уједини оно што се ујединити не може.Истина је да је усавршио и унаказио српско пис-мо - ћирилицу, али ми тим писмом пишемо више од 150 година. Исти-на је да се венчао у римокатоличкој цркви и сву децу крстио у ри-мокатоличкој цркви, али је и истина да је ћерка му Вилхелмина- Мина удајом за проф. Вукановића покрстила се и прешла у православље, а остала деца су умрла као римокатолици, или су се неки покрстили који су били кадети у царској руској војсци. Истина је да је много вредних икона из српских цркава и министара добијао од српских свештеника и продавао их по Бечу, и њима пунио швапске музеје и галерије, пошто није имао средстава за живот породице и поред помоћи руског цара и кнезова Милоша и Михајла. Ко би и како би у свету сазнали за умотво-рине српског народа (народне песме, пословице, бајке, басне) да није било сакупљача Вука. Па он нам је дао и први речник српског језика.

Али наш народ је такав - није злопамтило: добро вечито памти а зло заборавља; вероватно му то и није најбоља особина. Не треба зло злим враћати, али треба памтити, па због тога и наводим Вукове грехе, јер људски је грешити, али и правити легенде и свеце од грешника, и наше заблуде о Вуку.

Друга велика историјска заблуда јесте да смо у ропству под Тур-цима била без икаквих људских права и слобода, како би то тер-

140

мино-лошки казали носиоци новог светског поретка. Срби су били покорени, окупирани и по турским исламским законима се морали вла-дати (Тур-ска је била строго правна држава) - давати харач у натури, новцу, и сва-ких девет година данак у крви - харач: мушку децу за тур-чење и попу-ну сталне султанове војске (гарде, јаничара). Плаћали су Срби 10% од прихода султану, 10% српској православној цркви, слу-жили су при турским војним походима у помоћним трупама (шајкаши, левенте, акинџије и сл.). Турци су поштовали српску религију, јер су и они јед-нобожачка религија. Србима су судили турске судије само у споровима са Турцима, а спорове између Срба судили су свештеници православни - српски. Истина, закони и пресуде су били сурови, али ни Душанов за-коник није био благ. Захваљујући релативној толерантнос-ти Турака са-чували смо наше корене: веру, нацију, традицију које су преношени са колена на колено. Нико се на силу није потурчио већ слабићи из еко-номских разлога и благоутробија. И много више смо сачували наше ко-рене за 500 година ропства него под марксистима - комунистима за 50 година "слободе". Каква аномалија и контрадикци-ја! Комунисти су од народа узимали све, а остављали само за голи живот грађана; укинули су сваку слободу мишљења, речи (усмене и писмене), нацију, религију, Бога, стид, етику, понос, достојанство, домаћина. Комунисти су успели да "потурче" (преведу у комунисте-марксисте, пр.а.) више од 90% народа и да скоро затру нацију, религи-ју, традицију, цивилизацију и културу српског народа.

Трећа велика историјска заблуда је да су нам Енглези, Амери-канци и Французи пријатељи, а Руси да су нам непријатељи, и да су нас помагали увек из интереса. Такво мишљење или интригу створио је За-пад код наших водећих интелектуалаца, па чак и код неких свештених лица - српске православне цркве. Велики број наших водећих интелек-туалаца у овом веку је школован или имао везе са Западом, а у прош-лом веку искључиво школован на Западу. Школски систем васпитања и образовања био је западњачки, па није ни чудо што су формирана та-ква мишљења. Истина је да Енглеска никада није желела независну српску државу, а поготову јаку, и све је радила да то осујети, и сво зло које нас је задешавало у 19-ом и 20-ом веку, поред осталог, долазило нам је од умешаних прстију Енглеске (ратови са Турцима у 19-ом веку, Бечки и Берлински конгрес, I светски рат, два пуча на штету Срба: 27. март 1941. године и 29. новембар 1943. године - официрски пуч и комунистички пуч) издаја српских националних интереса и подржава-ње комуниста, стварање друге Југославије под руководством њиховог агента и коминтерновског квислинга Т.И.Т.О-а, разградња друге Југос-лавије, поновно стварање треће Југославије, подржавање сепаратиста

141

против Срба, итд. Што се тиче Француске она нам никада није била неки пријатељ, али када је израчунала она нас је помогла, али не из љубави већ из рачуна и притиска Русије у I светском рату, али је у 19-ом веку увек била уз Енглеску и Турску. Чак се прича, али се вероватно из неких разлога крије - то само знају историчари специјалисти праву истину, да су у битци на Мишару код Шапца 1806. године учествовали на турској страни и један одред француских гренадира, штитећи десно крило Наполеонове војске која је пошла на Русију. Није узалуд Напо-леон изразио високо мишљење о Карађорђу. Није искључено да је тако било и да ми то кријемо због "вечног пријатељства" наших народа. Посебно смо им “захвални” за безбожну француску буржоаску револу-цију која је донела свету велико зло и о којој наша децу знају више него о својој историји, а посебно о њеним вођама (Мирабоу, Димурије-у, Дантону, Робеспјеру, Бабефу, Лаклоу, Мадам Ролан, Сен Жисту, Мирау и др.), него о српским кнезовима, краљевима и војводама и политичарима (Карађорђу. Милошу, Михаилу, Милану, Петру I, Петру II, Гарашанину, Пашићу, Путнику, Степановићу, Мишићу и др.). Француској смо подигли споменик захвалности и њеним државницима и војсковођама из I светског рата (Франше де Переу, Клемансоу) и дали улице (Париска, Лионска, Француска, Марсејска, Француске револуције, Париске комуне и др.), а они за нас знају и пишу само када нам се деси неки скандал или немио случај, а сада нас потпуно сотони-зирају под утицајем Америке, Енгле-ске и Немачке, чак су подржавали и бомбардовање Београда, али су бомбардовали српски народ у Босни где смо заробили њихове "јуна-чке" пилоте - легионаре. Ето какви су нам они пријатељи. О Американ-цима и да не говоримо; код њих је најважнији интерес - капитал, коли-ко се на неком тржишту може зарадити, па чак и у рату. То је најбез-душнија, најбезбожнија, најне-моралнија земља на кугли земљиној, па није ни чудо што је тамо пони-као најгори облик капиталистичког им-перијализма - нови светски поредак, чији су они предводници. А о Ру-сији нигде ни говора, о њеној улози у помагању и спашавању Србије, српског народа, већ све саме лажи и фалсификати. Где су улице Петра I Великог, Катарине II Велике, Александра I, Николаја I, Николаја II, Суворова, Кутузова, али смо зато имали улице и Булевар Лењина, Ста-љина, Толбухина, Руз-велта, Елеоноре Рузвелт, Черчила, Ајзенхауера, Чарла Чаплина итд. Немамо француско гробље у Србији, али зато имамо руско војничко гробље из оба светска рата и једно на Зејтинлику у Грчкој. За кога су Руси ту гинули него за браћу по крви, језику и вери - за Србе. О Русима су нам интелектуалци причали оно што су на За-паду чули и прочитали и то да су Руси дивљаци, Азијати, сиротиња, бе-да и све најгоре и то

142

преносили народу кроз васпитање и образовање. Онда и није чудо што о Русима код нашег народа постоји скроз ис-кривљена слика.

Четврта заблуда је да су наши српски интелектуалци били срп-ски родољуби. То је само привидно. Они су већина били прозападња-ци: германофили, англофили, франкофили, чак мађарофили-мађарони, масони, атеисти, републиканци, социјалисти, социјалдемократи и ко-мунисти. Прави словенофили па према томе и прави Срби били су пра-ви демократи и прави радикали, и то Пашићеви радикали - монархисти. Таквих је било мало али је за њима ишао српски сељачки народ који је био у већини. Чим је створена малобројна радничка индустријска класа уз њу су се прилепили занатлије: опанчари, абаџије, бојаџије, кројачи, обућари, сарачи, ковачи, поткивачи и други (али не сви) почели да се стварају "леве" странке, а са комунистичком тзв. револуцијом у Русији убачен је угарак који је тињао до 1941. године, када је антисрпска ватра букнула и сагорела највећи део Српства захваљујући баш "напредној интелигенцији" и довели су нам на власт белосветске пробисвете и протуве (Тита, Мошу, Кардеља, Кочу, Ђиласа, Крцуна, Марка и њима сличне "подобњаке"). Прави родољубиви интелектуалци били су поби-јени од партијске комунистичке војске и политичке полиције, побегли у иностранство или се повукли у себе и ћутали у својој беспомоћи.

Пета велика заблуда била је да смо имали демократију у Србији. Никада у историји Срби нису имали праву демократију. У време влада-вине Немањића био је феудални систем где се знало шта се сме а шта се несме. Једино је владар самодржац смео и могао све и његова око-лина донекле, а ниже племство а поготову прости поданици су имали мала права или никаква - имали су само дужности да раде за господара и иду у рат да гину за господара. Истина, била је правна држава, али без демократских права већ само дужности народа и права владара и права судија да суде по закону које је владар поставио. После пропасти државе на Косову био је још црњи деспотски систем- није народ узалуд измислио и испевао "проклету Јерину"(Мађарицу Ирину, пр.а.), морао је пустити вентил па да не буде макар Српкиња већ Мађарица.

Под Турцима народ је био раја - робље, а нека права су имали свештеници-теократија, онолико колико им је султан уделио. При крају тог периода део послова свештенства и Турака (прикупљање пореза, суђење међу Србима и нека унутрашња управа) спроводили су тзв. кнезови - писменији и отреситији људи по селима и нахијама. Они су се материјално мало одвојили од народа, али су у суштини били део ра-је. Када је дошло до устанка ти кнезови су стали на чело раје-устаника и били су и војни и политички и економски вођи и представници на-рода.Народ је и даље третиран као раја- само му више нису судили и

143

вређали га Турци, али је била покорност до крањих граница према кне-зовима (истина није било набијања на колац и сечења главе, али су и даље казне биле драстичне и понижавајуће).

Када је створена уставна држава и закони народ је једино имао занимацију и задовољство - партије, странке и међустраначке свађе а владари и вође странака су се богатили (као и данас). Полиција је била главно и најцењеније занимање, а полицијски доушници најповлашће-нији људи у држави (као и данас). Паметни људи се нису ценили, само су их користили и строго пазили шта говоре и раде (као и данас). Тако је било за време владавине династије Обреновића, а када су на власт дошли Карађорђевићи краљ Петар I хтео је увести неку прозападну – профранцуску демократију која није била за незрео народ за такав сис-тем. Наступио је период привидне демократије која се састојала у већој слободи говора и штампе, од 1903-1912. године, али других слобода није било, иако је тај период запамћен као период највеће српске де-мократије -што је истина, али је то било далеко од демократије у Фран-цуској, што је опет добро јер би то прерасло у анархију и хаос. Народ је био задовољан па је захваљујући чистој нацији, једној вери и односио победе 1912, 1913, 1914-1918. године.

Од 1918-1941. године и поред тежњи да у земљи буде демокра-тије није се иста могла успоставити, јер су у државу ушли деструк-тивни, разбијачки елементи који никада нису имали своју државу, а туђу државу су само подривали и са њом се судили и увек тражили оно што им не припада и на што немају право. Ту навику су пренели и у своју - први пут у историји, државу која се по њима и назвала (Кра-љевина Срба, Крвата и Словенаца -Југославија). Поред тих национално деструктивних елемената - Крвата, унет је у кућу- државу угарак кому-низма. Због свега тога Краљ није имао другог излаза него да заведе ди-ктатуру. А диктатура није демократија, али је отворено призната ди-ктатура а не као сада - тобоже демократија а од демократије ни трага-само демагогија. Са уношењем грађанског братоубилачког рата чињен је покушај да се помире странке и створи југословенска Демократска заједница, што је и учињено Конгресом у селу Ба на Савиндан, 27. ја-нуара 1944. године. Ово је требало да буде почетак стварања Друге Ју-гославије на демократским принципима. Међутим, тај покушај је про-пао под притиском моћних савезника СССР-а, Енглеске и САД и на власт су дошли крајње недемократски елементи - комунисти, који су завели терор, уништили све старе демократске институције, руководе-ће људе поубијали и протерали и тако владају до дана данашњег (1996. године). Демократија ће у наш народ доћи када народ буде духовно и историјски сазрео, а све дотле он ће се понашати рајински и његове

144

интересе ће заступати и "бранити"људи који немају везе са његовом нацијом, вером, традицијом и етиком. Они кажу "Тако треба"! И тако нам и треба!

Шеста историјска заблуда је да је комунистички партизански рат народно-ослободилачки рат и револуција, а то је потпуно нетачно. Права ослободилачка војска Југославије од 1941-1945. године била је Југословенска војска у отаџбини, а под неодговарајућим називом чет-ници, под командом ђенерала Драгољуба-Драже Михаиловића, али са променљивом стратегијом и тактиком (због очувања српског живља на овим просторима) коју су савезници у почетку као такву и једину при-знавали, да би касније под утицајем разних притисака ти исти савез-ници (посебно Енглези и Совјети - сваки због својих интереса напусти-ли и оставили на цедилу. Овоме су нарочито допринеле разне сплетке и интриге комунистичких партизана које није интересовало сачување живота народа већ освајање власти, и користећи грешке националне војске (Југословенске војске у отаџбини -тзв. четника) и њеног вођства које су комунисти и "велики" савезници обилато искористили, и помо-гли су да комунистичка партијска војска изврши и други пуч (са II за-седања АВНОЈ-а, крајем 1943. године у Јајцу) и наметну се савезни-цима од којих су добили материјалну и моралну помоћ, а такође и уз помоћ оружја разоружаних Италијана после пада Италије и тако стекну и војну надмоћ. Тако су се лажно приказали као ослободилачка војска, а још мање једина, а Југословенску војску у отаџбини, тзв. четнике су оцрнили да су били сарадници окупатора, што је гнусна лаж, и ту лаж више од 50 година натурају необавештеном народу у коју народ у ве-ћини верује јер му нико то није могао, а касније ни смео објаснити. То питање смо обрадили у посебној теми: "Истина о тзв. народно – осло-бодилачкој борби и револуцији 1941-1945. године". Тако су сарадници и квислинзи Коминтерне, па према томе они који су радили против ин-тереса српског народа (да не употребим тешку и одговарајућу реч-из-дајници) постали су “победници и родољуби”, а прави родољуби, сла-би политичари и још слабији дипломати и органозатори никако од савез-ника подржавани постадоше губитници - побеђени и “издајни-ци”. О револуцији и да не говоримо, јер је нови комунистички систем који ови "победници" називају револуција дошао на тенковима бољше-вичке Црвене Армије. А суштински се ништа није променило, већ само у узурпираној власти, какву народ није желео као робовласничко ста-ње. Промењен је титулар својине - све је постало државно или тзв. друштвено а уствари својина комунистичке врхушке, а сав народ пос-тали робље и надничари - "за кору хлеба и мрвице".

145

Седма заблуда је тзв. братство и јединство југословенских наро-да и народности. Да би Јосип Броз звани Т.И.Т.О. уз помоћ својих на-редбодаваца и газда: Коминтерне и западних савезника (Енглеске и Америке, али углавном Енглеске) спасао његов народ - Крвате од одго-ворности за грозни геноцид над српским народом и да би се спречила евентуална освета Срба за такве злочине. Изузев малог броја духовно и национално зрелих Срба који су знали за ту превару, већина Срба су поверовали у ту заверу против српског народа у циљу забашуривања злочина. И не само да су избегли одмазду или у најбољем случају одговорности Крвати и са њима потурчењаци чак су добили територи-јалну награду, а потурице су проглашени као посебна нација – Мусли-мани (са великим - М). Тако су добили поред нације и своју републику- Босну и Херцеговину (БиХ) у којој су водили главну реч а Срби, до II светског рата у већини (око 70%), су геноцидом и исељавањем – коло-низацијом у Србију и разним административним мерама сведени на свега 35% становништва БиХ. При том прокламованом "братству и је-динству" у које су Срби у већини веровали - тзв. Муслимани су систе-матски у БиХ и Крвати у тзв. авнојевској Крватској припремали нови, вероватно последњи геноцид. Веровање у тзв. братство и јединство Броз и његова клика (Пијаде, Бакарић, Кардељ, и неки малоумни Срби - Стамболић, Ранковић, Минић, Ђилас - који се одрекао Српства и из-мислио "црногорску нацију") усадили су српском народу милом кроз школу и пропаганду, и силом кроз политичку полицију. Крватска је чак знатно тероторијално награђена на рачун Српских земаља (Српске Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Барање и дела Срема), а остали српски национални корпус издељен на 7 јединица: Ужа Србија, Војводина, Косово и Метохија, Македонија, Санџак, Босна и Хецегови-на и Црна Гора, а Крвати су добили оно што им никада није припадало. И тако су помоћу тих лажних парола и интрига успели да од 1990-1996. године "озаконе" те своје злочине и добију територије српског народа.

Осма заблуда или лаж да су људи, који су се сваки на свој начин борили да сачувају српски народ од потпуног истребљења, проглашени за издајнике и ратне злочинце: ђенерали Дража Михаиловић и Милан Недић, и њихови сарадници: Драгиша Васић, Стеван Мољевић, Живко Топаловић, Димитрије Љотић, и низ политичара и официра; само зато јер су побеђени од комунистичких партизана на чију су се страну свр-стали велики савезници: СССР, Енглеска и САД. Са друге стране они који су уништили дух, традицију и српску нацију из групе духовно проблематичних људи проглашени су за родољубе, победиоце, ослобо-диоце, јунаке, хероје и шта све не: Јосип Броз, машинбравар, самозвани маршал (још неутврђеног имена, порекла и места рођења), Александар

146

Ранковић, абаџија - министар комунистичке полиције, Милован Ђилас, несвршени студент-комунистички идеолог и пропагандист и творац "црногорске нације", Моша Пијаде, београдски Јевреј, боем, молер, фирмописац и сликар - творац комунистичког устава и законодавства, Едвард Кардељ, пословенчени италијански Јевреј (Едуардус Кардели-ус), недовршени учитељчић, десна рука полуписменог шефа режима Броза, итд. Та историјска заблуда и неправда биће кад тад исправљена иако већина њих и њихових присталица нису у животу.

Описујући расположење српског народа у средњој Србији где је са Дражом Михаиловићем боравио 1943 и 1944. године Живко Топало-вић, председник Социјалистичке партије Југославије и председник уд-ружених демократских снага на Конгресу у селу Ба (27. I 1944. год) ка-же да је преко 90% српског народа било уз Дражу Михаиловића, ње-гову војску и за монархију на челу са краљем Петром II, и сви су били против комуниста. Дража никада, ни једног тренутка није сарађивао са окупаторима: Немцима, Италијанима и другим, а уколико је било неке сарадње то су без његовог одобрења чинили неки његови команданти (пуковник Бајо Станишић у Црној Гори, поп Момчило Ђујић у Далма-цији - са Италијанима и потпуковник Добросав Јевђевић - са Немцима) који су се правдали да су то чинили због заједничке борбе против ко-мунистичких партизана, мада им то "оправдање" Дража није прихва-тао, већ је то сматрао компромитацијом; то су комунисти веома иско-ристили и југословенску војску у отаџбини приказивали страним ми-сијама као колаборационистичку, а своју- партизанску као једину наро-дно-ослободилачку. Топаловић је Дражу приказао као одличног војни-ка, стратега, смиреног, поштеног, паметног, религиозног, човека који познаје душу српског народа, нарочито сељачког, али који се у полити-ци слабо сналазио, поготову када је имао непријатеља у Енглеској на челу са Черчилом, па и у југословенској влади у избеглиштву - Крвате, и ватру у кући коју су му међународни комунисти - бољшевици убаци-ли кроз партизански покрет и наметнули грађански рат - најстрашније зло које може снаћи један народ.

О Милану Недићу, армијском ђенералу бивше југословенске вој-ске, као трагичној личности писали су и говорили Милан Аћимовић, привремени шеф комесарске управе Србије, касније министар унутра-шњих послова у влади Милана Недића, и на крају одбачен и од Недића и од Немаца (али не потпуно, нарочито не од Немаца), затим Живко Топаловић, председник националног Конгреса у селу Ба, као и најбли-жи његов сарадник Димитрије - Мита Љотић. Милан Недић је непо-средно пред II светски рат, као армијски ђенерал, био начелник ђене-ралштаба југословенске војске и министар војске и морнарице. Када се

147

рат завршио за две недеље у априлу 1941. године он је постао заробље-ник немачке војне силе. До њега су стизали гласови о великом злочину које су над Србима извршили немачки савезници: Кр-вати - усташе, Арнаути, Мађари, па је на молбу Милана Аћимовића, уз пристанак Немаца ставио се на чело владе која је, разумљиво сарађивала са Нем-цима. Наводно, према Аћимовићу, Немци су хтели Антонескуа - румунског председника фашистичке владе, или Павелића - вођу крват-ских усташа, или Хортија, мађарског фашисту, регента, да доведу да држе у покорности Србе. То је Недића јако уплашило, да ће то бити потпуна катастрофа српског народа. Немцима је било важно да имају сигурне гарнизоне и саобраћајнице, а то им је Недић са својим жанда-рима и тзв. Недићевом стражом омогућио. Он се овог, ни мало лаког, а у исто време ни мало часног посла није одмах примио, већ тек негде у касну јесен 1941. године - дакле читавих 6 месеци после окупације Србије, мада је увелико био устанак против Немаца, којег су водили Дража Михајловић и Јосип Броз, звани Тито. Немци нису имали ни жељу ни вољу да се петљају око организовања власти у Србији, која би била сва у њиховим рукама, односно са њиховим људима - Немцима, а нису имали ни утицајних Срба њима привр-жених који би умирили народ. Носили су се мишљу, према Аћимови-ћевим речима, да доведу усташе да заведу ред, или румунске Антонес-куове фашисте. Када је то Недић чуо изабрао је за народ много мање зло, али за себе и свој образ велико зло и невољу да га после рата на-зову издајником. Недић није ни са чим калкулисао осим са спасом срп-ског народа, па макар га зва-ли издајник и квислинг. Захваљујући њего-вом угледу народ га је у Србији и избеглице Срба из Српских земаља које су Крвати, арнаути и Мађари протерали, прихватио, па су и кому-нистички партизани били из Србије протерани и Босну. Петар Марти-новић у својој књизи "Милан Недић", Чикаго, 1956 године пише: "Ми-лан Недић није био колаборатор у смислу једног Квислинга Лавала, или Петена - за то пос-тоје необориви докази. Он је увек и свуда патри-ота, увек спреман и живот да положи за свој народ. Више него ико он је био убеђен да је под непријатељском окупацијом служио само ин-тересима тога народа. Отуда се он није осећао кривим и био је спреман да изађе пред сваки народни суд. Отуда се он и ненародног, комуни-стичког суда није могао плашити".

Ујутру 6 фебруара 1946. године читаоце југословенских новина привукло је неочекивано саопштење Министарства унутрашњих посло-ва ФНР Југославије, које је гласило: "Из страха од одговорности и да би избегао заслужену казну због почињених злочина над српским наро-дом, 4-ог овог месеца у 8,30 часова извршио је самоубиство бивши

148

председник српске владе под окупавијом издајник Милан Недић. Он је успео да се отргне од стражара и да се баци кроз прозор са трећег спра-та зграде у улици Књегиње Љубице бр. 21." У причу о самоубис-тву није нико поверовао из простих разлога: 1) Како је могуће да се са-моубиство "једног од највећих ратних злочинаца" догоди 4. фебруара ујутро а да се јавност о томе обавести два пуна дана касније? 2) Шта је радило државно тужилаштво за то време и зашто иследници ОЗН-е (оделење за заштиту народа, војна политичка полиција, пр.а.) нису ста-вљени под суд због таквог "пропуста" у служби народу? 3) Два дана је требало Титу и Моши да нађу изговор за почињен злочин над немоћ-ним човеком, чији дух нису могли да сломију, па зашто га нису нашли? 4) Да се Недић плашио одговорности он се не би примио дужности председника владе под окупацијом, могао је мирно седети у заробље-ништву и чекати исход рата. 5) А када се већ примио он је могао после рата да се крије и сакрије, као мали колаборатерићи из каријеризма или би га скривали други као Велмар-Јанковића, Павелића, Артуковића и многе стварне ратне злочинце и њихове сараднике. 6) Злочине над срп-ским народом није починио Недић, него комунистичка партија Југос-лавије и њени "народни хероји" (Броз, Ранковић, Кардељ, Моша, Пене-зић, Ђилас, Коча Поповић, Пеко Дапчевић, Бакарић и др.); 7) Недић је био свестан да ће га ти и такви зликовци осудити на смрт и стрељати, али је желео да их пред светом раскринка за њихову сарадњу са окупа-тором и усташама, но био је наиван, јер је веровао у то да су комунисти толики џентлмени да ће га пустити на суд и јавно судити - замислите: комунисти и џентлмени !? 8) А стрељање се ваљда, а пого-тову суђење, које је заиста желео из наведених разлога, не "избегава" скакањем кроз прозор са трећег спрата на бетон. 9) Титова српска ко-мисија за ратне злочине - Пејовић и Вајс - сведочи да су од "савезника" примили "скрушеног старца, прилично угојеног, крупних подочњака, са завеж-љајем у руци". Али тај скрушени старчић, према саопштењу Минис-тарства унутрашњих послова од 6. II 1946. године испада прете-ча Џемс Бонда, који се отима младом и снажном стражару, вероватно Шиптару (јер слабуњавом шкарту се, ваљда, не поверава овакав "ратни злочинац" и онолики "издајник"!) и попут овог филмског јунака скаче у бетонско двориште са трећег спрата, како би избегао казну. 10) Ко се више плашио: Недић одговорности, или његови мучитељи који су се уплашили да савезници сасвим не склоне Недића и на тај начин онемо-гуће... да га ови убију пре него би се он појавио у Нирнбергу као све-док о немачкој окупацији наше отаџбине?! 11) Да је Недић намеравао да се убије он је то могао учинити и пре него што су га Титови бандити довели у Београд, а и на какав "лакши" начин. И да се Недић заиста сам

149

убио, Министарство унутрашњих послова ФНРЈ не би чекало два дана него би одмах наредило обдукцију "у присуству једног члана породи-це". Све у свему Недић и Дража Михајловић нису издајници српског народа већ његови родољуби, а ту ће неправду и неистину историја сигурно исправити кад тад. На суђењу Дража Михајловић је терећен за 9.000 убијених комуниста и њихових симпатизера (могло је бити само мање, а не више), а Тито и његови комунистички партизани су уништи-ли бар 100 пута више живота својим чињењем или нечињењем: Нису ослободили и разрушили Јасеновац, а могли су (700.000), Сремски фронт непотребно формиран (70.000), јаме Јадовно, Кочевски Рог и др. (50.000), "Црне тачке" после заузећа Београда и Србије (око 60.000), Голи отоци (25.000), Откупи и вербални деликти (10.000). Све у свему Титов режим и Тито су "заслужни" за уништење 916.000 српских живота. Не рачунајући стрељане Србе због партизанске активности (100 за 1 и 50 за 1), као и убијене у борби грађанског рата.

Девета историјска заблуда је полуистина, а полуистина је у већи-ни случајева гора од лажи, јер лаж је очигледна и ординарна, а полу-истина некада и некоме изгледа логична, али ипак није истина - а то је да је Слободан Милошевић спасао Србију. Истина је да је он упропа-стио Србију, Српске земље и Српски народ, посебно онај из западних и јужних Српских земаља. Он је једино спасао своју личну власт, власт комунистичке партије којој је променио име у "социјалис-тичка" парти-ја, и истомишљенике старије генерације спасао одговор-ности за злочи-не над српским народом (разни политичари криминал-ног типа као што су например Милош Минић, Петар Стамболић, Петар Грачанин, Ду-шан Чкребић, Влашкалић, удбаши - полицајци и њихови сарадници и доушници) и омогућио им већини да "умру у кревету" у присуству сво-јих породица а не пред стрељачким стројем или на вешалима или пак у робијашницама и сахрањени у гробове без обеле-жја (неке од тих и сада сахрањују у алеји "великана", или алеји "народ-них хероја"(!). Затим је омогућио да се неке Српске земље отцепе и продају своје "тапије од глава" и "памети" измишљеним нацијама: Црна Гора, Македонија (Ју-жна Србија), Муслиманија, да преда читаве покрајине српске највећим српским непријатељима Крватима (Српску Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Славонију, Барању, део Срема, и половину Босне и Херцего-вине), да би из Космета иселио Србе и при-мио још Шиптара из Алба-није и призна им држављанство и 100.000. Шиптара из Немачке који су некада тамо имали азил, а питање да ли су заиста из Србије и колико. Од Србије у коју је дошло око милион избе-глица из Српских земаља начинио је колонију САД и Западне Европе са најпонижавајућим ста-тусом поробљене земље. Истина је да од боја

150

на Косову Срби нису били у жалоснијем и варљивијем положају као сада!

Десета историјска заблуда - да су Црногорци, Македонци и Му-слимани посебан народ, односно нације. Главни циљ Запада - посебно тзв. бивших великих сила - Енглеске, Немачке и Француске, а сада и САД да се ослаби јединство Словена, а посебно правих Словена (Руса и Срба) па чине све да их на разне начине разбију и ослабе како би је-дног дана постали њихов плен при продору на Исток. Тако у току дугог историјског процеса једне нације нестају, а друге атомизирају да би их касније апсорбовали. Тако су нестали као народи Лужички Срби, Мо-равци, а на путу су да нестану Чеси, Словенци, Словаци, Крвати, а мо-жда чак Бугари и Срби. Са Србима се у последња два века веома пер-фидно поступа и то прилично са успехом, како би се њихова нацио-нална монолитност разбила. Док су Срби водили ослободилачке ратове за ослобођење свих јужних Српских земаља од окупатора (Турака) бу-дила се свест Срба под окупацијом Мађара и Аустријанаца. Захваљују-ћи овом српском јунаштву било је част бити Србин па су се поново Србима осећали и одсрбљени потурчењаци и одсрбљени римокатол-ичанци. Међутим, протестантска и безбожничка Енглеска и Немачка и исто таква бољшевичка СССР уз подршку римокатолицизма нису бла-гонаклоно гледали на стварање једне од најјачих у војном погледу држава у Европи и најјаче на Балкану - Југославије на челу са Србијом. Тражили су начине да ту монолитност разбију. А разбити су могли само ако међу Србе унесу идеологију страну њиховом духу - маркси-зам-атеизам, па су кроз грађански рат 1941-1945. године разбили наци-онални корпус на 6 покрајина, од чега су три постале посебне нације (Црна Гора - Црногорци, Јужна Србија - бивша Грчка покрајина Маке-донија - Македонци и Босна и Херцеговина - део српског становништва мухамеданске вере - муслимани, са великим М, као нација). Ту идеју су прихватили и одржали комунисти-титоисти, не само за време владави-не Тита, него и после његове смрти његови следбеници тзв. социјалис-ти и њима слични, приближни или исти. Тако ће Запад уз благонаклоно посматрање СССР, а затим Руске Федерације, успети да униште Срп-ски народ – за, приближно, следећих 100 година. Свакако томе ће у највећем степену допринети српске жене - мајке, које не желе децу или рађају једно до двоје деце, а онда их шаљу на Запад да "уживају бољи квалитет живота". Да би се све ово прекинуло, и осујетио Запад у његовим сотонским плановима, Срби морају сазрети, а то значи да се морају вратити својим коренима, својој нацији, националној држави са правим именом (а не туђим именом), вери хришћанској православној, породици, Богу, домаћину, етици и традицији.

151

Једанаеста заблуда је произашла из комунистичког начина раз-мишљања и принципа Француске буржоаске револуције у којој смо "већи католици од папе", јесте тзв. равноправност народа и народно-сти, где мањине чак имају већа права од основног народа, државотвор-ног народа (Шиптари, Мађари и други) у грађанској држави тзв. Југо-славији, у којој су два српска племена не под својом заставом, грбом и химном већ под туђим обележјима: заставом француском, химном пољском и грбом неким редуцираним који ни из далека није Немањи-ћки. Протура се парола да Срби морају да разговарају и преговарају са Шиптарима данас, а са Мађарима можда сутра о њиховим правима која су, како смо рекли, већа од права основног народа - српског. Они неће права која им нудимо, а која су знатно изнад и преко међународних норми за националне мањине- они желе отцепљење и припајање својим матичним државама. Они су, према томе, пета колона у свакој нацио-налној, а поготову грађанској држави. Овде треба применити чврсту руску формулу: "Ово је наша земља, ви сте овде дошли на нашу земљу и само сте дошљаци. Ако вам се не живи на нашој светој земљи можете ићи где желите нећемо вас спречавати, али нашу свету земљу остави-те". Познато је да у време Косовске битке на територији Старе Србије - сада званог Космета није било ни једног Шиптара. Са пријемом ислама они су се од 17-ог до почетка 20-ог века насилно насељавали тако да је 1912. године при ослобођењу на Космету било око 12% Шиптара и Срба око 88%; 1941 године 20% Шиптара и 80% Срба, да би прогоном Срба у време рата и после II светског рата број Срба се смањио на наводно 10% а Шиптара повећао на 90% (каснијим пописом је утврђе-но да је Срба око 35% и Шиптара око 65% захваљујући несметаним насељавањем из Албаније и популационој експлозији, што је све подр-жавала комунистичка власт. Садашња власт тзв. социјалистичка, нас-ледила је идеологију комуниста, моли их да разговарају, под притис-ком новог светског поретка, а они уцењују и траже у првој фази ауто-номну републику, а у другој фази отцепљење и припајање Албанији. Такву намеру имају и Мађари, само чекају повољан тренутак да отцепе северни део северне Србије тзв. Војводине - уствари северну Бачку и северни Банат. Сада комунисти из помоћ новог светског поретка, или обрнуто нови светски поредак уз помоћ комуниста намећу Србима иде-ју мултикултурног друштва, или тзв. мултикултурализма. Човечанство је кроз своју историју упознало многе добре или лоше моделе мулти-културног суживота у јединственој држави или империји. Исто исто-ријско искуство сведочи да су сви насилни методи пропали мирним разлазом или ратним разлазом. Навешћу неколико историјски познатих примера: 1) Римска империја је пропала услед етничке мултиетничке

152

несразмере - у Риму су међу три милиона становника углавном африч-ког и левантског порекла, живело једва 60.000 етничких Римљана, пре-слабих да одбране империјалну идеју од масовног непријатељства 2) Аустроугарска монархија - империја била је неспособна да савлада снажне национа-лизме својих поданика (Срба, Чеха, Пољака, Словака, Румуна и дру-гих). 3) СССР се распао за ноћ а да нико није ни прстом мрднуо да га брани, зато што је та империја била заснована на погреш-ној идеји мар-ксизма-лењинизма-стаљинизма, па није ни вредело труда да се брани.

Ето, на основу свих великих примера из историје хоћу да дока-жем да нама не вреди стварати мултиетничко мултикултурно друштво, које нам намеће амерички империјализам новог светског поретка. Ако Европа пристане на то - баш нас брига али ми нећемо из следећих раз-лога: 1) Тај извоз мултикултурализма је чиста психопатологија САД - новог светског поретка, јер код њих владају мултикултурни сукоби и нетрпељивости, а онда су САД као болесници који болују од неизле-чиве болести пуни пакости на здраве народе и желе да нас заразе њи-ховом мултиетничком, мултикултурном неизлечивом болести због чи-сте злобе њихове. 2) Сви ти који су код нас националне мањине, који "преко хлеба траже погачу", дошли су на нашу свету земљу, они су странци; уколико неће да живе по нашим правилима и законима онда могу да оду, а наша света земља остаје. 3) Ако прихватимо тај рецепт САД - новог светског поретка, чека нас најпростачкија, најтуробнија - најтужнија судбина, судбина нестанка српске нације. Због тога је нови светски поредак нашао најбољег сарадника у марксистичким левим странкама код нас или њиховим трабантима. Они ће дозволити Шипта-рима да са Србима деле власт а онда да се отцепе; исто то ће дозволити Мађарима, Буњевцима, Шокцима, тзв. Крватима у северној Србији или Републици Српској да се потурчењаци угурају у њу и да рађају по 15 деце, а онда када их буде преко 50% наметнуће своје шеријатско-ис-ламско право, а ми Срби да нестанемо.

Дванаеста заблуда је да Србима не треба монархија већ репу-блика. То сам изнео у овој књизи у теми: "Однос Срба према монар-хији" и више је не бих разрађивао, која је сваком добронамерном јасна.

Тринаеста заблуда је да је српска боја плава. Врло чудно! Ни-када српско обележје није била плава боја. И на застави српској је прво црвена боја. Ту црвену боју ми смо примили, као много шта друго, од Византије у којој се црвена боја обожавала - највећа је част српских племића и краљева била да се ожене књегињама порфирогеним (рође-ним у пурпуру у скерлету у црвеној дворани). Плава боја је боја Запад-не Европе и њиховог племства - "плава крв" синоним за западноев-

153

ропске племиће. Ако се не стидимо православља и византијске културе и цивилизације, која је увек била испред и изнад западне, зашто би се стидели црвене боје која је обележавала векове. Црвену боју не треба мешати са комунизмом, њу нису прву у неку сврху употребили кому-нисти већ француско племство пред и у току буржоаске револуције, као долазећу опасност од побуњеника. А после су је прихватили и ко-мунари, комунисти и социјалисти.

Изгледа да су садашњи "наши" комунисти - тзв. социјалисти по-плавили због мимикрије како би сакрили ону праву боју којој су опет неоправдано припадали.

Отрежњење српског народа. Пошто смо набројали и укратко обрадили неке главне историјске и опште заблуде српског народа, на реду је да погледамо шта нас као народ очекује после пропасти новог светског поретка уколико дотле успемо као народ да преживимо.

Као мали народ по броју, ми Срби, не можемо значајније утица-ти на светски ток догађаја али можемо бити трезвени и мудри да: 1) не улећемо безглаво у светске конфликте - какво смо искуство стекли у прошлости. 2) не тражимо помоћ и пријатељство од старих и вечитих непријатеља (Енглеза, Немаца, Француза, Италијана, Мађара и слич-них) већ да се од њих бранимо свим могућим средствима. 3) да се при-ближимо браћи по крви, језику, вери и традицији - Русима и да нам они буду покровитељи и заштитници, јер они су непрекидно европска па и светска сила у сваком погледу више од 400 година. 4) да сарађујемо са значајним народима који нису империјалистички настројени (Кина, Индија и други) који нам увек могу од свакојаке користи бити, као и ми њима. 5) да напустимо једном за увек декадентни и духовно и мо-рално трули Запад, и одржавајмо са њима само куртоазне дипломатске везе како нас не би и даље духовно кужили и кварили. Њих неће си-гурно ни Руси, ни Кинези и други духовно и војно јаки дирати – оста-виће их да таворе у свом свету изоловани после пропасти новог свет-ског поретка.

Перспектива српског народа. Једно је сигурно да ће после про-пасти новог светског поретка у целом свету наступити бољи и правед-нији поредак него што је био у последња два века (капитализам са сво-јим варијантама и марксизам са својим варијантама). Како ће се тај систем и поредак звати није важно. Само је важно да буде бољи и пра-веднији, заснован на сарадњи а не на саможивости, себичности, грам-зљивости, насиљу и диктатима. Зато ми Срби треба да будемо спремни да то време дочекамо како треба и уредимо нашу кућу - отаџбину Ср-бију као и сви мудри народи и по нашем мишљењу на следећи начин: 1) Да се створи национална држава - Српског народа која ће обухва-

154

тити све Србе на Балканским просторима без поделе на измишљене нације. Овде посебно истичем повратак Јужне Србије (тзв.бивше репу-блике Македоније) под окриље Србије, како је то Букурештанским ми-ром (1913. год.) утврђено: део који је припао Србији назван је Јужна Србија, део припао Грчкој - назван је северна Грчка, а део припао Бу-гарској нема званичног назива. Ми треба да поступимо као Грци. Ту спадају још Српска Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Бара-ња, Босна и Херцеговина, Дубровник. Тамо где су у локалитетима на-ционалне мањине у већини дати им културну аутономију. Не може се стварати исламска држава на Балкану. Потурчењаци морају изабрати: да промене или веру или да се врате у бившу - српску нацију. 2) Да се држава зове Србија (боље него Српске Земље, јер то напомиње на по-деле). Никако не пристајати на туђе име (Југославија). Границе те наше отаџбине Србије да буду тамо где је историјски вековима у већини жи-вео српски народ; где су наше светиње (гробља, цркве, манастири и ку-лтурно-историјски споменици). 3) Уколико би код будућих покољења постојала нека жеља и интерес за уједињење у неку унију балканских или словенских народа на југу, ту унију или конфедерацију стварати али са строго разграниченим границама, и то по могућству само са Бу-гарском или можда још са Грчком као несловенском, али православном земљом. 4) Не удруживати се ни у којем виду са Крватском (Загреб са Загорјем) и Словенијом. 5) Србија као држава сама или удружена мора имати и сачувати своја обележја: грб Немањића, заставу тробојку – по-ложене боје црвено, плаво и беле боје са крстом златне боје по целој застави и у угловима крста по слово С, химна “Боже правде”. 6) Пар-ламентарна монархија где је краљ ограничен Уставом и не може бити ни лутка ни тиранин. 7) Вишестраначки парламентарни систем, али да странке не носе идеолошке или националистичке називе националних мањина (комунистичка, фашистичка, нацистичка, мађарска, шиптар-ска, словеначка, румунска, циганска и слично, већ само радикална, де-мократска, напредњачка, конзервативна, зелена и сл.). 8) Приватна сво-јина у свим системима. 9) Све Србе насилно исељене од 1941. годи-не и после вратити на своја огњишта а све систематски насељене на Срп-ске земље од 1941. год. до данас као и њихове потомке протерати из земље. 10) Цркву православну не одвајати од државе - православна религија је државна религија. Веронауку вратити у основне и средње школе као обавезан предмет. Имовинске односе државе и цркве уреди-ти, као што су били до 1918. године. 11) Успоставити чврсту породицу са домаћином као и домаћином у цркви и држави. 12) Свака друштвена сеоска или градска заједница мора имати обезбеђене услове за нор-малан живот и рад: школу, обданиште, цркву, амбуланту, дом културе,

155

пут, водовод, струју, телефоне, а у сеоским подручјима земљорадничку задругу и пољопривредну станицу са агрономом и ветеринаром. 13) Школство - васпитање и образовање на националним основама без иде-ологије и мржње. 14) Писмо ћирилица: у школама од основне до уни-верзитета, администрацији, књиге, новине, натписе насеља, фирми (и да носе српске називе) улица. Латиница само у страним коресподенци-јама где је такво писмо. 15) Све школе само на српском језику и бес-платно, а ко хоће школу на национално мањинском језику може при-ватно и то основну, али по плану и програму државе Србије. 16) Ва-жност пољопривреде поставити на прво место; сељак ради и производи и мора бити материјално стимулисан, довољно имућан и задовољан и када остари да има обавезно пензију у висини просечне у држави јер је то заслужио вишегодишњим радом. Прерађивачку прехранбену индус-трију одмах иза пољопривреде као и остале делатности; нерентабилне делатности укинути. 17) Вредновање човека на основу његовог рада и поштења. 18) Рехабилитовати праве историјске личности заслужне за српски народ у свим делатностима, а истину рећи о лажним. 19) Пове-ћати бројно стање српске породице – за преко два детета у породици дати мајкама и деци бенефиције. 20) Опо-резовати бракове и ванбрако-ве (нежење и неудате) запослене са 40% од личне зараде - не важе лекарска уверења и слично - то је социјална ка-тегорија помоћ бројним породицама. 21) Државном политиком сузбија-ти популациону експло-зију националних мањина. 22) Криминал свих облика, боја и нивоа (мито, корупција, рекет, уцене и слично) строго кажњавати и сматрати разбојништвом. 23) Мржњу националних мањи-на или идеолошку мржњу тзв. Срба против Српства кажњавати затво-ром или протерива-њем из отаџбине. 24) Војска и полиција професио-налне. Војни рок обавезан само 3 месеца. Националне мањине не могу служити у профе-сионалној војсци и полицији нити имати чинове. У случају рата припа-дници националних мањина могу служити само у помоћним трупама под руководством српских старешина. 25) Нераски-диви савез са Руси-јом (Великорусијом, Малорусијом-Украјином и Бе-лорусијом), а затим са осталим православним земљама. Са свим другим земљама само еко-номски односи. Са Крватима и Словенцима никакве друге односе осим куртоазних дипломатских ради пролаза наших и њихових грађана кроз њихове и наше територије. Ако се једног дана поправе и то докажу и замоле нас за опроштај - опростићемо им, али и даље памтити зло које су нам учинили.

156

Тема: II -15/19. ИСПРЕПЛЕТЕНОСТ ПИТАЊА И ПРОБЛЕМА РУСКИХ, СЛОВЕНСКИХ И ЈЕВРЕЈСКИХ У

ПРОШЛОСТИ, САДАШЊОСТИ И БУДУЋНОСТИ И СНАГА РУСИЈЕ И ЕВРОПЕ

Прво да пођемо од проблема Константинопоља - Цариграда ко-

јег Турци сада називају Инстанбул. Ствар је у том погледу јасна: шта год да се тамо догодило - био мир, било да од Русије дође до нових ус-тупака, ипак, пре или после, Цариград мора постати руски. Свакако он мора постати руски не само зато што је позната лука, мореуз "стожер света", "центар света", него и због тога што је одавно сазрела потреба да такав колос као што је Русија изађе, најзад на ширину свог скученог простора који јој је постао тесан - и пуним грудима удахне свежину топлих јужних мора и западних океана. Русија не би смела да остане без Цариграда. То је чак и мислио и "најсмернији" цар Алексеј Михај-лович, предак Петра I Великог, када је 1656. године о Ускрсу грчким трговцима који су му честитали Ускрс изјавио: "Срце ме боли што ти јадници робују и стењу у рукама непријатеља наше вере; Бог ће ме, ка-да ме буде судио, казнити уколико ми се буде пружила прилика да их ослободим а ја је пропустим". Ту замисао су преузимали сви руски ца-реви касније - од Петра I до Николаја II, последњег руског цара којег су убили комунисти - бољшевици.

Петовековни турски јарам, иако то није пријатно рећи, био је у извесном смислу чак и од користи за право хришћанство - православље - у негативном смислу, свакако, јер му је помогао да ојача, што је нај-важније да се збије и уједини онако како је раније двовековни татарски јарам помагао јачању цркве у Русији. Потлачено и напаћено хришћан-ско становништво Истока гледало је у Христу и вери своју једину наду, а у цркви једини последњи знак свог националног бића и самосвојно-сти. Била је то њихова последња и једина нада, последњи окрајак раз-бијене лађе, јер је црква и поред свега, сачувала тај живаљ као народ, а вера у Христа спречавала га је, тачније, један његов део, да се претопи са победиоцем у једну целину и заборави на своје порекло и на своју некадашњу прошлост. Све су то предосећали и добро знали сви потла-чени народи и збили су се око Крста све јаче. А, уз то, чим је Цариград заузет, цео непрегледни хришћански Исток и нехотице и одједном је молећиво упро свој поглед у далеку Русију, која је тек што је тада зба-цила татарски јарам, и наслутио, рекло би се, у њој њену будућу снагу, свој будући спасоносни центар уједињења. А Русија је одмах и без ко-лебања прихватила заставу Истока и поставила цариградског двоглавог орла изнад свог старог грба и тако, могли бисмо рећи, прихватили оба-

157

везу пред целим православљем да њега и народе који га исповедају брани од потпуног уништења. Истовремено је и сав руски народ пот-пуно примио нову обавезу Русије и њеног цара у односу на будућу суд-бину целог источног света. Од онда је народ своме цару дао непоре-циво, главно и најомиљеније име речима "православни", "цар право-славни". Када је цара назвао тако, он је са именом примио обавезу коју оно носи - обавезу да од исламске тираније и западњачке јереси (римо-католичке и протесрантске) ослободи православље и све хришћане који га исповедају. Ту опасност највише смо осећали и осећамо ми право-славни Срби који се налазимо на граничној зони римокатоличке јереси и увезеног ислама "захваљујући" којима је знатан број нашег станов-ништва се однародио и прешао у ислам и римокатолицизам стварајући тако нове "нације" веома непријатељски расположене према правим православним Србима. Пре триста година, посебно од времена Петра I Великог, почеле су да се остварују жеље и наде народа Истока - руски мач је већ неколико пута сијао на Истоку штитећи га. Разумљиво је што су народи Истока у руском цару видели не само ослободиоца него и свог будућег цара. Међутим, у току ова три века појавили су се и код њих европско просветитељство и утицај. Најпросвећенији део народа - његова интелигенција из дана у дан постајала је све равнодушнија пре-ма појму православља, почела је чак и порицати да тај појам садржи клице обнове и препорода за нови, виши живот, како за Исток тако и за Русију. Тако нам је безбожни Запад кроз француску буржоаску револу-цију, масонство увезао атеизам, марксизам - лењизам да би отупио ош-трицу православног верског осећања и на крају почетком 20-ог века донео комунизам - прво у Русију, а затим и у Србију. Та безбожничка "религија" и данас на овим просторима траје захваљујући "напредним" снагама прозападне интелигенције. У Русији је, например, већина њеног образованог света престало, чак би се могло рећи и одвикло да у том појму гледа главну обавезу Русије, залог њене будућности и њену животну снагу; насупрот томе све су то почели да налазе у новим "учењима". У цркви су, попут оних на Западу, многи почели да гледају беживотни формализам, отуђење, обредни систем, а до краја 18 века чак и заблуду и лицемерје. Појавиле су се економске идеје западног типа, појавила су се нова политичка учења, појавио се и другачији морал који је тежио да потисне ствари и да га допуни - и тако је најзад створен комунистички "морал", морал без Бога, без стида, без породи-це, без домаћина. Осим тога, у народима Истока почеле су се будити националне идеје, а истовремено Запад је тим народима почео усађива-ти страх да после ослобођења од Турака не падну под руско ропство.

158

Отуда идеја о ослобађању Истока није никада напуштала руски народ и његове цареве.

Руска интелигенција у већини, са изузетком малог броја, пре ко-мунистичке револуције гледала је потцењивачки на свој народ - да тај народ није спреман да разумно схвати своју политичку, друштвену и моралну обавезу. Како да они допусте да ова простачка гомила, разуме и буде убеђена да је њена дужност да служи Христу, а дужност њеног цара - да брани Христову веру и ослободи православље. Они кажу: "И поред тога што та гомила никада себе није другачије називала до хри-стјанством она и даље о религији нема појма нити познаје најобичнију молитву". Ето, што су најчешће говорили и говоре о руском народу. А такав је и српски народ и мишљење о њему српских интелектуалаца школованих у школама у духу Запада.

Зар је хришћанин западњак, римокатолик или протестант, који зна сијасет молитава и цитата из Светог Писма, а упоште се не понаша хришћански. Прави хришћанин - православац у већини не зна молитве осим можда "Оченаша" и "Вјерују" али је неупоредиво већи хришћа-нин, јер воли и служи Христу зато што је Христос из љубави према ње-му страдао. Њега држи љубав Христова и зато он воли Христа јер је страдање и његова судбина и зато он страда да би браћу избавио из ропства и тираније. Хришћанска љубав српског народа се показала и у II светском рату када су спасли преко 600.000 избеглица, од крватског и потурчењачког ножа, а такође и у овом III светском верском рату на подручју бивше Југославије када су прихватили приватни домаћини око милион избеглих и протераних Срба из тзв. независне Крватске и џихадске џамахирије “Алијине” Босне и Херцеговине. Од тих милион 97% су прихватили домаћини а свега 3% безбожна држава - социјали-ста. Са њима деле комад хлеба а од тзв. хуманитарних западњачких ор-ганизација шпијунско дефетистичког типа добијају само симболичну помоћ од којих могу да живе само 2-3 дана у месецу, а остало одлази у џепове разних мафија. О жртвовању руског народа и да не говоримо - они су дали преко 20 милиона живота у бољшевичким чисткама и исто толико милиона у борби са немачким хитлеровским нацифашизмом да би Европу и свет спасили два највећа зла у историји: комунизма (бољ-шевизам) и нацифашизма. Зар треба већи доказ служења Христу кроз страдање ова два народа. Са страдањем народа страдали су и свесно се-бе ставили на жртвеник отаџбине наши великани у служби народа: ђе-нерали Милан Недић и Драгољуб-Дража Михајловић, затим епископ Николај Велимировић, патријарси Варнава и Гаврило Дожић и епископ Варнава Настић, политичар и сарадник ђенерала Недића, Димитрије Љотић и многи други.

159

Да се опет вратимо на Цариград, јер од заузећа Цариграда и про-теривања Турака из Европе и већег дела Мале Азије - оног којег је не-када држала Византија зависи коначно решење источног питања и пре-овладавања православља а потискивања римокатолицизма, ислама и масонско-протестанског новог светског поретка. Питање је како ће и када све то спровести руска војна сила и руска дипломатија. Некада се појављивале разне идеје да Цариград по заузећу постане међународна територија. Горе од тога решења не би могло бити, јер би се као за-штитници и покровитељи појавили Енглези, а где они ногом стану те-шко их је истиснути; а њима (Енглезима) ослобођење православних на-рода (Словена и Грка) стало колико до лањског снега. Друга идеја да припадне Бугарима такође отпада јер би се ту испречили Грци, а трећа да припадне Грцима је можда још гора него да буде међународна тери-торија. Међутим, ништа се горе по цео Исток, а самим тим и по Русију не би могло догодити него што би била још једна слична црквена рас-пра која је сасвим могућа, чим би се, макар на тренутак, Русија одрекла свог покровитељства и строгог надзора над њима. Мада је то само бу-дућност, вероватно у 21 или 22 веку, било би, међутим, неопростиво да би то Русима промакло из вида, макар као предсказаније. То се мора решити што пре, и зар је Русима жеља да тамо турска власт потраје и да "болесник" на Босфору и Малој Азији оздрави. Он је једанпут (кра-јем I светског рата) оздравио и из те агоније га је спасао Запад, посебно Енглеска, а у II светском рату се једва извукао. Сада има подршку тру-ле Европске економске заједнице и Америке, али о том потом. Са про-пашћу новог светског поретка "болесник" на Босфору ће бити потпуно покопан. Зар је могуће да "болесник на Босфору" оздрави, и да буде равнодушан као што је био случај за време бољшевичке власти, када се име Русије није ни помињало, већ неки СССР (Савез Совјетских Соци-јалистичких Република - шта је то?). Како Русима није јасно да би се, чим би "болесник" испустио душу и што је најважније, чим би се Руси-ја, макар и делимично одрекла пресудног и водећег утицаја на судбину Истока, чим би учинила такав уступак духовно трулој Европи, више него сигурно на Балканском полуострву, а можда и даље на Исток, би се пољуљало вишевековно јединство хришћанске правоиславне цркве. То су сада руски комунисти и прокомунисти дозволили, али пре смрти "болесника" упадом у јужну Србију (Македонију) у Босну и Херцего-вину и Српске Земље на авнојевској Крватској. То је већ сада опастан преседан који је Русија дозволила. Русија је сада ослабљена духовно због разорног деловања комунизма изнутра и антируског и антисловен-ског масонског новог светског поретка споља. Док се Русија прибере и освести и стане опет на националистичке ноге "болесник" ће добити

160

опет пилулу и ињекцију да продужи свој живот захваљујући САД уз помоћ радикалног ислама и духовно труле али веома подле Европе. Може се чак и то рећи: било да дође или не до до оваквих расправа, сви су изгледи, међутим, да се одмах по смрти "болесника" ствари неће ре-шити без великог црквеног сабора на коме би биле озакоњене обавезе обновљене цркве. А зашто то унапред не би предвидели? У току ових пет и по векова прогона и тираније (под исламом и атеизмом) поглава-ри источне цркве редовно су примали савете Русије, али чим би се, ко-лико сутра, ослободили од турског јарма и чим би им Европа указала покровитељство, они би сместа према Русији променили своје држање. То се очигледно данас види на примерима Грчке, Бугарске и Румуније (све су ближе Унији), а преко ових се изгледа прави мост да се укључи у Унију и српска православна црква (од које се отцепила тзв. македон-ска православна црква, а и такозвана аутокефална црногорска црква). Ето, докле смо догурали захваљујући комунизму - атеизму и школова-ној интелигенцији на Западу и у духу Запада - масонско протестант-ског римокатоличког новог светског поретка. Чим би Русија стала на страну Словена, поглавари Источне цркве, тј. углавном Грци, одмах би можда, изразили жељу да јој кажу како им она и њени савети нису по-требни, а што уствари сада стидљиво и чине, иако се Русија није ни из далека сада ставила на страну Словена. Стога би, заправо, и похитали да јој кажу, јер су столећима понизно гледали у њу, молећи је. Положај Русије био би тежи од свих осталих. Тада би Бугари почели да запома-жу како се у Цариграду устоличио нови источни Цариградски папа и можда би имали право. Међународни Цариград могао би, зацело, макар накратко да послужи као олонац новоме Цариградском папи. У случају заузимања за Грке, уколико би стали на страну Грка, за Русију би зна-чило губитак Словена (Срба и Бугара), а поред њих и Румуна, Молда-ваца, Јермена, Грузина и других православаца међу римокатоличким Словенима (Чеха, Словака, Пољака). А заузимањем за Словене у том будућем и сасвим могућем сукобу између њих, значило би, најверова-тније - навући и себи веома непријатне и веома велике бриге око цркве. Све се ово може благовремено избећи само чврстим држањем Русије у питању Истока и доследним придржавањем за она велика предања ста-ре руске политике. Али политику Русије сада воде интернационалисти, космополити, комунисти - атеисти. Њих није брига за Бога, морал и ду-ховни живот православних народа већ да се не замере новом светском поретку на челу са САД. А време не чека. У том погледу Руси не могу правити уступке, из било којих обзира, било каквој Европи, јер је то ст-вар која се тиче руског живота и смрти. Цариград мора пре или после, постати руски, чиме би се макар избегли тешки и непријатни сукоби

161

цркве који веома лако могу букнути међу неискусних и емотивних народа Истока. Када би Руси завладали Цариградом, што је историјски императив будућности, ништа се од тога не би могло десити. Народи Запада који са великом завишћу прате сваки корак Русије, још не знају и не наслућују све те непознате, засад загонетне, али сасвим могуће, сутрашње комбинације. Па и када би их сада Руси открили, не би их могли схватити, нити би им дали неки посебан значај. Стога ће их схватити добро и дати им значај онда када буде касно. Руски народ, под источним питањем не подразумева ништа друго до ослобађање це-лог православног хришћанства и будуће велико уједињење цркве. Уко-лико би руски народ био сведок нових свађа и размирица, био би стра-шно потресен и можда би се на њему и целом његовом животу јако одразило свако друго решење питања, посебно када би после свега до-био црквени смисао. Због чега Руси не смеју ни за шта и нипошто то запоставити или ослабити степен руске вековне присутности у реша-вању тог великог питања. Ни ради велике луке, ни ради излазака на то-пло море и океан, па чак ни ради уједињења и препорода словенског, Русија није заинтересована за решавање тог судбоносног питања. Њи-хов (руски) задатак је тежи, много тежи. Русији су заиста потребни и неизбежни због целог хришћанства и због читаве сутрашње судбине православља у свету, због његовог јединства. Тако су одувек мислили руски народ и сви руски цареви, изузев комунистичких "царева" (од монголоидног Лењина, преко тиранина Стаљина, кловна Хрушчова, се-нилног Брежњева и будаластог Горбачова). Једном речју то је страшно источно питање - то је малте не сва руска будућност. У њему су, рекло би се, сви руски задаци, и што је најважније, једини руски продор на историјску ширину. У њему је руски неизбежни сукоб са Европом и неизбежно уједињење са њом, али на другим чврстим плодотворним основама, како је то предвидео апостол и пророк Ф. М. Достојевски. И како данас Европа, која је у порођајним мукама око свог политичког и економског уједињења, што је Русија урадила пре неколико векова, да схвати то судбоносно, животно значење које за Русе има решење тог питања! Једном речју, како год буде да буде, Цариград, ипак, пре или после, мора постати руски, макар то било и у 22 веку, јер је то исто-ријски императив руске будућности, па и све свесловенске. Али са Ца-риградом Русији треба да припадне и цео западни део малоазијске је-гејске обале са које територије би Турци отплаћивали своје дугове учи-њене у 20-ом веку кроз производњу грожђа, памука, дувана и другог јуж-ног воћа.

Са источним питањем повезано је и јеврејско питање важно за Европу, Русију и цео свет. Посебно за нас православне, простодушне и

162

лаковерне Словене (Русе и Србе) јер нигде се нису толико намножили као у словенским земљама - православним, па чак и доминантно римо-католичким и протестантским словенским земљама, са изузетком не-ких региона где се нису могли адаптирати из познатих им психо-лошких разлога. Зашто су се у словенским земљама највише намно-жили Јевреји и то посебно у Пољској и Русији, мада су некада у вели-ком броју живели у Немачкој и Француској и другим заадним земљама (например у Шпанији пре погрома)? Зато јер је народ у тим земљама толерантан био, уз то хришћански и послушан. Када су владари неких западних земаља окренули лист против Јевреја они су протерани и на-шли су уточиште у Српским Земљама и Русији. Ту су се углавном ба-вили старим послом: трговином, банкарством, племенитим металима, берзама, ретко неким занатом, али опет са вредним стварима: златари, часовничари и слично. Земљорадњом директно се нису бавили скоро уопште. Интелектуална занимања су их привлачила само она која до-носе велике зараде: адвокати, лекари, ређе књижевници и научници (апстрактних спекулативних наука, ретко техничких и природних). И увек су остали међусобно повезани да један другом помогну и као заје-дница за појединце и као појединац за заједницу. То има своју исто-ријску условљеност и повезаност. Тешко и то веома тешко је упознати четрдесет векова стару прошлост таквог народа као што су Јевреји. Али истовремено познато је да на целом свету нема таквог народа који би се сваког часа, на сваком кораку и у свакој речи, толико жалио на своју судбину, своје понижење и своју патњу и своје мучеништво. Многи прави хришћани, па и они други - јеретици често говоре да су Јевреји проклети јер су издали и убили Господа Исуса Христа. Истина маса је пред римским гувернером - Пилатом викала "Распни га, распни - крв на нас и нашу децу!" Али нису сви Јевреји фарисеји и Јуде. Не за-боравимо да је Исус Христос Јеврејин, да су свих 12 апостола Јевреји, да су и први хришћани били Јевреји, да је и најстарија хришћанска па-тријаршија Јерусалимска. Вероватно да проблем лежи не само у томе већ у много чему другом. Могло би се помислити да они не господаре Европом и светом, да не владају само берзама, већ пре политиком, уну-трашњим пословима, моралом државе. Ми Срби захваљујемо што је је-дан благородни Јеврејин, Холштајн, погинуо за нашу ствар против Ту-рака 1875. године. Па ипак да јеврејска мисао није тако јака можда би наше српско питање било давно решено у корист Срба а не Турака у прошлом веку. Подсетимо се да је гроф Биконсфилд пореклом шпан-ски Јеврејин (сигурно то није заборавио) али је кочио српско питање и енглеску конзевативну политику водио је са јеврејских позиција. У овом веку Јевреји као водећи светски политичари имали су итекаквог

163

утицаја на српско питање. Поменимо само најглавније догађаје: прво – поменути план Комитерне о подели Европе и Балкана из 1938. године је у највећем степену дело Јевреја из СССР-а, пошто је Комитерна и Политбиро СКП(б) били под доминантним утицајем Јевреја; друго – Председник САД, Ф. Д. Рузвелт је у знатној мери допринео да се на конференцији "тројице великих" на Јалти (Стаљина, Черчила и Рузвел-та) српско питање реши на најнеповољнији начин, да Србе предају под власт међународног агента (Т.И.Т.О.) и да се Крвати не само не казне за геноцид над Србима већ да се територијално и психолошки награде. Т.И.Т.О. је, као што је познато био агент и квислинг Комитерне, Инте-лиџент сервиса, ЦИА-е и Велике масонске ложе у Америци, којој је припадао и Ф. Д. Рузвелт, такође пореклом Јеврејин. Рећи ће неко да је он предлагао да се Крвати ставе под протекторат Србије у трајању 101 годину. Али то је био млак политичко дипломатски потез. Могао је он својим утицајем на Стаљина, а поготову на Черчила деловати да се то оствари. То је довело да смо изгубили слободу, монархију, узурпаци-јом пробољшевичке квислингшке власти титоистичке, која траје већ више од 50 година. Титов главни идеолог београдски Јевреј Моша Пијаде кројио је карту Југославије у корист Крвата а против Срба и суге-рисао газди Титу персоналну политику изабирајући морално-полити-чки пободне, а духовно и душевно ограничане Србе на одго-ворне поло-жаје, како би Тито могао са њима лакше манипулисати, а ови су по ис-том рецепту радили и раде после Тита до дана данашњег- “И после Тита Тито!”.

Особина Јевреја, као "наших" Крвата, да вечито кукумачу и жале се да су грађани другог реда, да немају права какава имају староседе-оци (Руси, Пољаци, Срби итд.). Као резултат тога они су успели да у бившем СССР-у и бившој Југославији наметну појам народа и народ-ности по којем националне мањине имају не само иста права са основ-ним народом, већ чак и већа. Јевреји у Русији и Србији су имали знатно већа права од обичног Руса или Србина. Све руководеће и утицајне по-ложаје у свим областима живота заузимали су, захваљујући том устав-ном праву, Јевреји. Мислим да не треба то набрајати, то читаоци одли-чно знају. Али они и даље кукају и траже права која исувише имају. Ја сада постављам питање: Шта би било када би у Русиоји било 180 милиона Јевреја и три милиона Руса, а у Србији - Српским Земљама 15 милиона Јевреја и неколико десетина хиљада Срба, како би се Јевреји према њима понашали? Да ли би дозволили да се поред њих слободно моле Богу? Зар их сместа не би претворили у робље? Зар их не би ту-кли као волове (као што нас у овом веку Крвати у такозваној њиховој лијепој) до потпуног истребљења, као што су давно некада чинили дру-

164

гим народима, и као што Крвати то чине у овом 20-ом веку? Не, веруј-те ми - ни Руси ни Срби не знају за смишљену мржњу према Јеврејима. Они их чак и не зову као неки народи или неки тзв. народи именом "Жидови", већ Јевреји. Али постоји, можда, антипатија у неким краје-вима, шта више веома јака према њима. Само треба истаћи да се Срби и Руси никада нису геноцидно понашали према Јеврејима као што су то чинили раније например Шпанци и Французи, или у овом веку Нем-ци, Мађари, Аустријанци и тзв. Крвати (ако се уопште могу звати народ - пр. а.). Да су се тако понашали Немци и тзв. Крвати не би било Аушвица и Јасеновца и других логора злочина (у првом су убили 6 милиона а у другом 70 хиљада Јевреја). Када су Јевреји добили своју државу – Израел они су слободном вољом кренули у своју државу из Русије и Србије. И тамо с поносом истичу - "ми смо из Русије, ми смо из Србије" или "ми смо руски или ми смо српски Јевреји", а то сам чуо при посети овој светој јеврејској земљи. Ако говоримо о антипатији ње има, и без ње се не може, али то није зато што су то Јевреји, због расне или неке верске мржње, већ због других разлога, за које нису криви староседеоци (Руси и Срби), већ сами Јевреји. Мржња па још предра-суда то је оно због чега Јевреји оптужују староседеоце. Ту, бар што се тиче правих хришћана, Руса и Срба, Јевреји нису у праву. Мора се при-знати да су Јевреји јако виталан, невероватно јако енергичан народ и јак народ; тај изузетан народ на свету, није могао опстати без status in statu, који је он свуда и увек чувао за све време својих тешких, хиљаду-годишњих лутања и прогона. И поред четрдесет векова историје овог великог народа човечанство још није рекло своју последњу реч о овом народу. Не упуштајући се у суштину и позадину питања могли бисмо указати на неке одлике тог status in statu, у сваком случају, макар површно. Те одлике су: отуђеност, непомирљивост на линији религио-зног догматизма, неспојивост, веровање да на свету постоји само један народ - Јевреји, а на друге, премда и постоје, треба гледати тако као да их рецимо никада није ни било. “Раскини са народима и буди сам и знај да си једини у Бога, друге истребљуј и претвори их у слуге или експлоатиши. Веруј у то да ћеш завладати целим светом и да ће ти сви други бити покорни. Презири стога све, и за живота свога ни са ким се не везуј. Чак и кад си без отаџбине, без своје политичке личности, чак и кад се расејеш по свету, по свим народима, свеједно, веруј у то што ти је једном за увек обећано, веруј да ће се све то остварити, а дотле живи, здружуј се са својим Јеврејима и експлоатиши, и чекај, чекај, чекај...” То је суштина идеје status in statu, а уз то свакако постоје дуб-ље, можда и тајанствени закони, који скривају ту идеју. Неки Јевреји кажу да то није истина и да је то чиста бесмислица, и да уколико и пос-

165

тоји status in statu (да га је било и да му се данас једва назиру трагови) до њега су довели само прогони (верски) у средњем веку и пре, а да се status in statu појавио искључиво из осећања самоодржавања. И уколи-ко још траје то је због тога што у Србији и Русији наводно Јевреји нису изједначени са староседеоцима. Питам ја њих: у којој земљи су Јевреји имали већа економска и политичка права него у Србији и Русији. Све главне положаје у држави држали су Јевреји: у Русији за време бољше-вичке власти највећи део политичког бироа СКП(б) – Све-савезне комунисти-чке партије (бољшевика) чинили су Јевреји, да не говоримо о мини-старствима - нарочито унутрашњих и спољних посло-ва, прив-реде, војске, академији наука, универзитетима, у култури. Да наведемо само неке кључне личности у СССР-у: Лењин (полујеврејин), Троцки, Ђер-жински, Јагода, Берија, Каганович, итд. Код нас у Србији Моше Пија-де, Оскар Давичо, били су не само Јевреји већ институције без чијих се знања и питања није могло ништа учинити. Маркс и Енгелс су били Је-вреји и за Србе и Русе нису имали лепих речи, нарочито Енгелс. Они су створили идеологију марксизма, а то у социјално-економском погледу значи светског пролетаријатског друштва, у којем ће избрисати појам нација, већ само класа. А од нација, разумљиво, при-кривено вером, остали би само Јевреји који не би били притиснути на-ционализмом нација у срединама у којима живе, већ би могли води-ти главну реч према конкретним приликама (капитал, трговина, поли-тика, наука, култура, и другим њима познатим средствима). Ричард Вурм-брант у својој књизи "Карл Маркс и сотона" наводи да млади студент Карл Маркс пише оцу да не жели више бити религиозан, већ да ће он сам створити своју религију са којом ће се попети на врх леденог брега и тако уништити цело човечанство. Немци су у концентрационим лого-рима у Немачкој и Пољској убили преко 6 милиона Јевреја из окупира-не Европе и Немачке. Али у свету је остало још око 10 милио-на Јевреја - углавном у Русији (око 3 милиона), САД, по западној Европи, јужној Америци, Азији и Африци. Свугде они држе капитал, банке, берзе и у свим гранама и државама имају свој доминантни лоби. За физичку освету Немцима Јевреји немају број људи, али зато имају знатно већу памет, катитал и везе него Немци. За овај злочин у II свет-ском рату они се Немцима свете на специфичан начин: знајући да су Немци вредни а поред тога склони хедонизму они су из Америке, где воде главну реч и где имају главни капитал, пласирали капитал у Немачку. Немци падају на нос од рада и стварају услове за добар свој квалитет живота (вурст, краут унд бир - у се, на се и пода се!), а сав екстрапрофит опет иде у Америку - Јеврејима. Немци и не осећају да су у свему постали робови Америке, односно Јевреја који им цеде крв и

166

зној и гурају их опет про-тив Русије. Јевреји знајући да је Русија непо-бедива и неосвојива на тај начин чекају да Руси коначно униште Нема-чку, једном за увек, јер изазвати два најстрашнија светска рата (а мож-да и три) у 20 –ом веку, е то је сувише па макар то било и од глупавих Немаца. Јевреји нису сентиментални ни према коме а посебно према Немцима, али знају да Немце нема ко на свету научити памети осим Руса, и поред тога што Руси и Срби сваки пут добро плаћају за своју одбрану од Немаца и минорних Крвата - народа без здравог разума. Сличну судбину доживеће и Крвати који су много "задужили" Јевреје и Србе. После овог Јевреји ће опет наставити своју стару политику “sta-tus in statu”. Шта више приписати “status in statu” само прогонима и геноцидима и осећању самоодржања - то није довољно. Па и спласнуо би нагон за самоодржањем, као што је сада код нас Срба спласнуо и на путу смо наше пропасти и нестанка уколико се не тргнемо и не пробу-димо. Али код њих за четрдесет векова није спласнуо - није им дозло-грдило да се толико чувају. Највеће цивилизације на свету нису трајале ни пола од тога, губиле су своју политичку снагу и национално обеле-жје. Према томе, главни разлог није само самоодржање, већ нека друга идеја, која живи и која привлачи, нешто што има светски значај, и што је дубље, о чему човечанство, можда није у стању да каже последњу реч. А да у томе претеже религиозни смисао- то је ван сваке сумње. Разумљиво је и то да властити Творац под именом првобитног Јехове, са својим идеалима и заветом, води и даље ка сигурном циљу свој народ. Па и не може се Јевреј замислити без Бога, исто тако и Србин и Рус, али ови задњи само када су у опасности, а Јевреј свуда, увек и на сваком месту. Ни образованим Јеврејима, тзв. безбожницима, не треба веровати - сви су они исти, и сам Бог зна шта човечанство може снаћи од образованих Јевреја. Треба знати да од најбезвреднијег Јевреја до најпоштованијег филозофа и рабина- кабалисте сви верују исто - да ће их Месија окупити поново у Јерусалиму и својим мачем натерати све народе да падну пред њихове ноге; и да због тога Јевреји, у сваком случају већина њих, највише цене само једно занимање - трговину зла-том и делимично његову обраду, а све то рекло би се због тога да не би, кад се нови Месија појави, имали другу отаџбину, и кад би је имали да не буду везани за туђу земљу, већ да све буде уз њих у злату и осталим драгоценостима, како би га што лакше однели кад их позове Месија. Све то живи међу већином Јевреја у облику инстиктивно - неконтроли-саног нагона. А да би се суштина такве идеје сачувала, потребно је, свакако, да се очува и сам "status in statu". А он се чува. Према томе, нису једино прогони и геноциди били и остали разлог за њихову поја-ву, била је то друга идеја. Па и уколико Јевреји заиста имају то необи-

167

чно строго унутрашње уређење које их спаја у нешто целовито и само-стално онда бисмо то готово могли замислити над питањем о потпуном изједначавању њихових права са правима староседелаца. Разумљиво, све што захтевају хуманост и осећаље правде, све што траже осећаља човечности и хришћанско учење - све се то мора дати Јеврејима. Али, уколико, поседујући своје уређење и свој свет, своју националну и вер-ску самосталност, поседујући своја правила и принципе, потпуно суп-ротне оној идеји по којој се бар до сада развијало европско друштво, затраже да се у свим врстама права потпуно изједначе са староседео-цима неће ли у том случају добити много, сувише, толико да би у односу на староседеоце било чак и претерано? Међутим, то су они кроз бољшевизам руског типа и комунизам и социјализам после октобарске револуције и после II светског рата остварили, а у Америци кроз нови светски поредак у пот-пуности добили. Истина, Јевреј у Француској није Јевреј већ Француз јахвеистичке религије. Он може постати и председник француске репу-блике, али мора штитити интересе фран-цуске, јер је Француз. Јевреј у Србији, у Русији и другим словенским земљама је увек Јевреј. Дакле, у Француској се Французи не боје и не чује се о штетности " status in statu" њених Јевреја? Мисао је, види се, јака, па ипак, пре свега изази-ва у нама узгредну примедбу: Јеврејима је добро и ту где је народ још заостао, поробљен или је у економском смислу слабо развијен - ту је, дакле, прави живот за њих! Питајте по нашим словенским крајевима шта је толико векова држало Јевреје? Одговориће вам у један глас: без-душност; вековима их је држала без-душност према нама и сама жеља да буду сити од нашег зноја и наше крви. Заиста, сав јеврејски труд у нашим крајевима био је у томе, да користећи локална права, доведу староседеоце у своју што је могуће већу зависност. Они су за то нала-зили могућност да искористе право и законске норме. Одувек су умели да буду пријатељи са оним од којих је зависила маса и не би чак ни морали да се жале на своја недовољна права и поређењу са старосе-деоцима. На Западу им нису дозволили да им се попну на главу. То је већ почетком 19-ог века урадио Наполеон а остали Запад се угледао на Француску. Али ипак, када показују на Европу, на Француску нпр, не бисмо могли рећи да "status in statu" није тамо нанео никакву штету. Јасно, хришћанство и његове идеје су тамо пропале и пропадају својом кривицом, а не кривицом Јевреја, а ипак не можемо а да не поменемо велики тријумф јеврејства у Европи, чије су идеје потиснуле многе пређашње идеје. А то је марксизам који је нажа-лост остварен баш у највећој земљи света- словенској земљи - Русији, а затим и у Српским Земљама. Човек је од памтивека и вечито обожавао материјализам и био склон да види и схвати као личну сигурност уз

168

помоћ новца који је згртао свим снагама и свим средствима. А никада те тежње нису тако отворено и поучно уздизане на степен основних начела као у току 19-ог а нарочито 20-ог века. Принцип гласи: “Свако за себе и свака веза с људима нек буде због себе”- то је морални прин-цип већине данашњих људи - основна идеја новог светског поретка која је сменила стари светски поредак и која је постала главна идеја ова два последња века у целој Европи и Америци; али не рђавих људи, већ напротив, трудољубивих, а не убица и лопова. А бездушност према слабима, не-станак братства, израбљивање сиротиње од богатих - тога је наравно било одувек, али се није узимало као доказ више истине и учености, већ је било осуђивано од хришћанства, а данас се о томе, напротив, го-вори као о врлини. Значи Јевреји не господаре тамо уза-луд берзама, не обрћу тек онако капитал, нису узалуд кредитори, нису из чиста мира господари целе међународне политике, а шта ће даље бити разумљиво и са самим Јеврејима - приближава се њихово царство! Приближава се потпуна победа идеја пред којима се повлаче човеко-љубива осећања, жеђ за истином, хришћанска, национална, па чак и осећања народног поноса код европских народа. Погледајте шта сада раде са Српским народом у Босни и Херцеговини, у осталим западним земљама срп-ским, па и целим српским народом - то је само микроо-глед како ће но-ви светски поредак згазити целу Европу, можда и мно-ге земље света, и не дај Боже и Русију, јер то им је коначни циљ. Рећи ћете како то није јеврејско дело. Свакако да није само јеврејско, али обзиром на то да су Јевреји коначно победили и процветали у Европи и у Америци, онда су ту победила та нова начела, чак и у оном обиму да су и прихваћена као морална, требало би знати да су и Јевреји на то утицали, Јевреји се сву-где нуде као посредници, тргују туђом муком. Капитал је нагомилана туђа мука, а Јевреји радо тргују туђом муком! Међутим, све то ништа не мења: због тога виши слој Јевреја почиње све више да господари светом, тежећи да свету даде жељени облик и свој дух. И он га је дао кроз нови светски поредак, којег ми Срби данас добро на својој кожи осећамо, сутра ће га и то ускоро осетити и цела Европа, а сломиће се због своје незајажљивости и себичности на Руси-ји - ако Бог да! Овим је донекле допуњено, а можда и поновљено мишљење о узорцима пропа-сти новог светског поретка, јер је заснован само на сили новца, оружја, бескрупулозности, себичности и отуђенос-ти, а капиталу је придата то-лика важност да је постао религија- идо-лопоклонство "златном телету".

Пошто је љубав према Богу и према ближњем највиши принцип Христа и хришћанства то се ова апсолутна Истина за последњих 2000 година није могла заобићи и неће се никада док је века и света. Сваки

169

онај ко покуша да наметне неку другу тзв. истину, као што је речено за нови светски поредак- тај мора пре или касније пропасти. Јер само је љубав истинска и вечна. Онај народ који се буде придржавао овог Хри-стовог учења не може никада бити покорен у духовном погледу нити његова територија окупирана. Такав народ и таква територија је руски народ и Русија. Многи су у историји чинили покушаје да покоре руски народ и освоје Русију. Међутим, то није за ових 1500 година нико ус-пео. Онај ко познаје руски народ и његову државу кроз историју знаде да су на њих наваљивали многи непријатељи: Хуни, Татари, Монголи, Хазари, Турци, Аустријанци, Пруси, Финци, Американци, Енглези, Ја-панци, Румуни, Крвати, Французи, Швеђани, Пољаци, Чеси, Литванци, Летонци и, ко све није. Неки од набројаних народа су потпуно нестали са историјске сцене, или су остали само у траговима (Хазари, Авари, Хуни, Монголи, Татари, Финци, Швеђани), неки толико маргинализо-вани да не претстављају неку опасност и претњу, али могу да буду је-дино трабанти неких који себе сматрају још значајним силама (Аус-тријанци, Пруси, Мађари, Крвати, Румуни, Турци, Швеђани, Финци, Чеси, Литванци, Летонци), докле неки појединачно никада не би смели почети рат против Русије (Немци, Пољаци, Французи, Енглези и Јапан-ци). Једина сила данас која има могућност, уколико изгуби памет, да отпочне рат са Русијом јесу САД, али уз подршку Немачке, Енглеске и Француске. Од ове три западне земље једино Енглеска има људе – по-литичаре са здравим разумом који би се добро размислили пре него што крену на Русију, иако имају, можда, највише разлога да мрзе Ру-сију јер им је она (у виду СССР-а) на фини начин растурила колоније, и остали су само на оном релативно малом острву којег зову "Велика Британија". Што се тиче Француза у маси може се без претеривања рећи да Француз нема здравог разума, а када би га имао сматрао би то за своју највећу несрећу. Ово је још у 18 веку рекао и написао Фон-визин, даровити руски комедиограф. Ја бих овоме додао да ова фраза још и знатно више важи и за Немце, па можда и Јапанце. Док су Немци и Јапанци трудољубиви и вредни народи, и истовремено и храбри ра-дници, дотле су Французи лењи, недисциплиноване бунџије, извозници деструктивних идеја и кукавице, али су зато велики дипломати којима Западу једино могу конкурисати Енглези и донекле Италијани.

Познато је како је који народ стварао своју државну заједницу. Неки су ишли огњем и мачем, силом и терором освајајући просторе ра-ди насељавања својег народа или ширења своје религије. Други су ос-вајали на перфиднији начин - дипломатским путем, женидбама и удаја-ма својих владара, принчева и принцеза; трећи комбиновано првим и другим начином; четврти су у одбрани своје отаџбине одбацујући не-

170

пријатеља - нападача заузимали и део његове територије или једно-ставно насељавали огромне ненасељене просторе захваљујући далеко-видности својих владара да ће једног дана те територије бити од велике економске и друге користи. Овај задњи начин користили су Руси, па су тако поред огромног простора на европској територији успоставили своју власт на још већој територији Азије, Сибиру и Средњој Азији, осигуравајући се од упада са југа Турака и Персијанаца, а са истока Ја-панаца. На тај начин Русија је мало по мало, скоро 1000 година заокру-живала своју државну територију, коју дотле у знатној мери скоро нико није насељавао а још мање поседовао (Сибир, Аљаска, па чак и добар део Калифорније), стварајући на тај начин државно, политичко и ду-ховно јединство (власт, новац, писмо, културу, цивилизацију и у знат-ној мери религију). Русија никада није тежила за поробљавањем народа ради њиховог експлоатисања, њихових територија и тржишта, већ за стварање једног целовитог органског јединства. Због тога је и велика заблуда Запада да се Русија може заузети и покорити, а то је због тога јер је унутар Русије створено духовно јединство у сваком погледу- стварано скоро 1000 година. То јединство западна Европа сада жели да створи на материјалистичким основама и баш због тога га не може створити, јер вулгарни материјализам повлачи за собом себичност, оту-ђеност, саможивост и на ситним разлозима се не само неће ујединити већ ће се сви досадашњи напори срушити.

Руски народ је увек био и остао спреман да пролива властиту крв за оно што је сматрао светим, а то је моралније у сваком погледу од целог буржоаског капиталистичког катихизиса. Духовно национално усхићење због племинитог циља - то је напредак а не дивљаштво. То је руски народ показао и у најненормалнијим условима: у току II светског рата под бољшевичком совјетском влашћу. Није руски војник тада бра-нио совјетски бољшевички систем већ мајку свету Велику Русију. Знао је он да систем и режим долазе и одлазе, а отаџбина Русија остаје - за њу се мора борити. Зна руски народ да се за племенити циљ не сме прогласити нешто што је срамотно и недостојно, јер ће га због тога сам Бог казнити; срамота и порок сами у себи носе пропаст и кад тад сами ће себе казнити. Например, рат ради стицања богатства, ради незајаж-љивог тржишта, иако га изазива тај исти, свим народима заједнички за-кон развитка своје националне личности, ипак, има ону границу која се у том развитку не сме прекорачити, и преко које свако богатство, сваки развитак значи вишак, садрже болест, а са њом и пропаст. Пред очима нам је садашња Америка (САД) са њеним трабантима - Енглеском, Француском, Немачком и другим западним ситнишем. Цео 19-ти и 20-ти век Европа се плашила Русије и спремала се за рат против Русије,

171

ратовала против Русије, а та иста Русија уместо освете над том истом Европом спасавала је Европу. Русија никада не би навалила са мачем на Европу, не би је запосела, нити би јој било шта одузела као што би сигурно учинила Европа (у спрези са Ватиканом, масонима и САД-ом), којим случајем кад би јој се пружила прилика да се уједини против Русије, као што су то целог живота чинили европски народи чим би неко од њих добио могућности да ојача на рачун свог суседа. Примера у прошлом веку и у овом, 20-ом веку, имамо довољно и увек су се завршавали непријатно и кобно за нападача. Заиста, је ли Европа крива ако после два века не може да схвати задатак Русије? Зар да она про-свећена, поносна и снажна схвати и допусти да је Русија створена и позвана да спасава, можда и њу саму, и да ће једино она, можда, напос-летку изрећи речи спасења! Спасавајући Европу Руси не само што ништа њихово нису заузели, нити им било шта одузели, већ само по томе што су их добро ојачали као људе (савези љубави и братства, а не освајањем и силом) добили су, најзад, прилику да не повлаче мач, већ, да, напротив, мирно под окриљем моћи покажу пример искреног мира, свеопште међународне слоге и несебичности. Руси су први показали свету како не желе да гушењем других народа дођу до свог успеха, већ, напротив да га виде у потпуно слободном и независном развоју свих осталих народа у братској слози са њима, узајамно се допуњујући, при-хватајући њихове природне особине, пружајући им своје гране да их пресаде, повезујући се са њима искрено и отворено, учећи од њих и учећи их, и тако све док човечанство помоћу широке сарадње не оства-ри свеопште јединство народа и као огромно раскошно дрво не баци сенку на срећну Земљу. Нека се овоме подсмевају наши словенски (руски и српски) непријатељи-иберменши (надљуди) и Хулитељи наши; али ми нисмо криви што верујемо у то, што идемо руку под руку са својим народом који одиста у то верује" - каже апостол и пророк руски и словенски Ф.М. Достојевски. Он даље каже: "Питајте народ, питајте војнике због чега иду и шта траже у рату, сви ће вам као један рећи, како су кренули са служе Христу и ослободе потлачену браћу; и да нико међу њима не помишља да осваја". А западни капиталистички носиоци новог свет-ског поретка воле да говоре о хуманости, а они, ти тзв. хуманисти, су уствари само продавци магле. У Европи је био дуго-трајан мир, преко 45 година (1945-1990. године), и показао се гори од дуготрајног рата, јер је то био непрекидни хладни рат између Запада, који је тај рат на-метнуо, и Истока који је тај рат морао прихватит, између капитализма и комунизма-социјализма, између безбожног новог светског поретка и хришћанства. Тај хладни рат је учинио да човек постане звер и да побе-сни. То смо видели код нас у тзв. Југосла-

172

вији где смо имали заблуду такозваног братства и јединства, а уствари ми Срби смо гајили отровне змије у недрима (Крвате, потурице, Сло-венце, и још неке измишљене "народе и народности"), а Руси тако подмукле народе и народности којима су дали више права него основ-ном руском народу (Јевреји, Чечени, Черкези, Немци са Волге, Татари, католички балтички "наро-ди", поунијаћени и покатоличени део Мало-руса - Украјинаца).

Из дуготрајног мира се редовно рађају суноврат, кукавичлук и груби прљави егоизам, и што је најгоре - духовна учмалост. Кад мир дуго траје шире се само народне крвопије. Мисли се да мир доноси бо-гатство, али само једној десетини човечанства, а та десетина кад је за-хвати зараза богатства, преноси заразу и на осталих девет десетина па макар и не биле богате. А она оболева од покварености и цинизма. Прекомерно гомилање богатства у истим рукама изазива код његових власника груба осећања. Осећање за лепо претвара се у жеђ за обесним претеривањима и настраностима. Сладострашће рађа грубијанство и кукавичлук. Тегобна и огрубела душа сладострасника немилосрднија је од сваке друге, па чак и од порочне душе. У нашем народу и школама се истиче и проучава естетика, естетичност и смисао за лепим - то је целокупни смисао живота нашег живљења. А о етици и религиозности ни речи, поготову од како је црква одвојена од државе и школе и од како је држава постала грађанска - социјалистичка (комунистичка) а не српска. Тако се развија саможивост-егоиазам који убија добродушност. Напослетку постаје јасно да буржоаски трајни мир готово увек изазива, сам по себи, потребу за ратом, рађа га у самом себи као жалосну пос-ледицу, али не ради великог праведног циља, достојног великог народа већ ради неких ситних интереса - ради нафте у Персијском заливу, ради удварања исламистима света за окупацију Босне, Херцеговине и Српских земаља, рат у Чеченији да би се разбила Русија и освојили тржиште и изворе сировина у Сибиру, итд. итд. Ти јадни материјалис-тички интереси, као и ратови који се због њих воде, кваре па чак воде потпуно у пропаст народе. Међутим, рат који води руски и српски народ за своје јединство, за чисте и свете идеје само прочишћава зат-ровани ваздух од наталожених зараза, лечи душу, одстрањује самотни кукавичлук и малодушност, истиче и поставља сигурне циљеве, даје и објашњава идеју коју мора да оствари као српски народ којем прети опасност од поновног геноцида. Треба имати паметно вођство да оствари те свете циљеве. Циљеви се нису остварили у I и II светском рату из познатих разлога. Сада је српски народ схватио да је био у великој заблуди коју мора одбацити и једном за свагда откачити се од ђавола (сотоне). И овај трећи рат у овом, 20-ом веку, за српски народ

173

није донео ослобођење већ ропство под новим светским поретком. Међутим, надамо се да ће се то у блиској будућности средити и да ће српски народ добити своју државу и слободу као уједињен народ. Из следећих разлога и услова: 1) Промена на светској политичкој сцени - однос снага светског поретка и осталог света у корист ових других. 2) Маргинализација агресивних чинилаца на светској сцени, поред САД, Немачке и њихових придружених трабаната. 3) Национално буђење Руса и Русије као светског фактора и остварење циљева које су поста-вили велики преци, а чему смо напред говорили. 4) Стварање чврстог националног консензуса код Срба без обзира на страначку припадност и протеривање идеологија страних духу нашег народа (комунистичких и социјалисти-чких) једном за свагда. 5.)Везивање за Русију као гаран-тну силу из више разлога: крвно сродство, вера, језик и историја. 6) Са Западом одржавати само економске и дипломатске односе на конвен-ционалном нивоу - од њих се духовно нема шта научити, осим ванду-ховног комплекса: наука, занати, естетика – дизајн. 7) Поред Русије чвршће се везати са братским бугарским народом, уколико му вођство не буде прозападно (нарочито прогерманско). Са осталим нехришћан-ским – неправослав-ним народима словенског порекла спроводити конвенционалне односе под условом да не мрзе и даље Русе (Пољаци, Чеси, Словаци). 8) Са ге-ноцидним Крватима и потурченим Србима и ништа бољим туњавим Словенцима никакве односе осим хладних дипломатских - од њих се оградити "кинеским зидом" духовно и физи-чки. 9) Са Грцима градити љубазне односе у сваком погледу, али води-ти рачуна о историјском ис-куству. Са Грцима и Бугарима радити да нас подрже како би нам се вратио измишљен народ "Македонци" под крило Српства, како је бал-канским ратовима 1912-1913. године оства-рено и мировним уговорима у Букурешту 1913. и Паризу 1919. године утврђено. 10.)Све Шиптаре и њихове потомке насељене после 1941. године вратити у Албанију. 11) На целој територији Србије увести оба-везно писмо ћирилицу, без латинице, и све штампати овим писмом (називи улица, градова, предузећа, установа и имена и називи ових једино да буду српска; затим све књиге, уџбеници, новине и друге пуб-ликације). 12) Цркву и државу не одвајати и обавезно увести у основне и средње школе православну веронауку, а прославу св.Саве поред основних и средњих школа увести и на факултете и више школе. 13) Вратити монархију и то уставну - Краља као штита, симбола, помири-теља, као институцију - ни диктатора ни лутку (као што је сада краљ у Шпанији). 14) Граница Српских земаља онакве како су постављене 1912. 1913 и 1918. године: западна граница Река – Огулин – Вировити-ца, источна граница Неготин - Струмица, јужна граница Ђевђелија,

174

северна граница - Хоргош; Италији дати Истру и тзв. Словеначко при-морје, као и острва у северном Јадрану. 15) Назив државе Србија или Српска земља, држава српског народа, а не грађанска држава, са свим правима која по међународним нормама припадају националним мањинама. 16) Српска држава мора да почива на етици,традицији и вери православној са три домаћина: у породици, цркви и удржави (Краљ). Тако створена држава да се држи Христа и Русије и да буде гарант мира и просперитета у Европи и на Балкану. 17) Српски народ се мора умножити, обожити и сложити - у противном му прети потпу-ни нестанак.

175

Тема: II -16/20. КО ЈЕ БИО КАРЛ МАРКС И ШТА ЈЕ УСТВАРИ ЊЕГОВО УЧЕЊЕ - МАРКСИЗАМ?

Има једна народна изрека: "Човек се по делу познаје". Нема ни

једног човека који иза себе није оставио неки траг, неко деловање, неки рад или дело веће или мање вредности. Све то може бити добро или лоше. Ту нема средине. Дело је једно или друго, али један човек може једно време чинити лоша дела па затим доживети катарзу - очишћење и кренути новим путем, путем чињења добра; а може бити и обрнуто, ма-да много ређе. За једног нашег савременика који је, дао Бог, мртав, ја сам написао: "Оставимо га у раму без фотографије, као што су лично-сти у срамним периодима у Дуждевој палати у Венецији. Без фотогра-фије и без имена, а дело му је познато..."

Но вратимо се Марксу - Карлу Марксу, творцу тзв. научног мар-ксизма, да упознамо његов живот од младости до смрти и ону другу страну медаље његовог дела.

Пре него што је постао економиста и комуниста на гласу, Маркс је био хуманиста. Тако пише Ричард Вурмбрант, протестантски све-штеник, који је две деценије провео у бољшевичким казаматима Ста-љина и Чаушескуа. У затвору му је поред Библије била доступна је-дино марксистичка литература, у којој је открио сатанске корене зла и велику сатанско - бољшевичку заверу о уништењу света и човека.

Истина је - данас је једна трећина наше планете марксистичка, у овом или оном виду, многи људи су марксисти - чак и у капиталистич-ким земљама. Све до самих тзв. хришћана (тј. јереси хришћанске – ри-мокатоличке и протестантске, пр. С. Ј.), дакле људи из Цркве - неки од њих су на високим положајима - људи су убеђени да је Исус Христос понудио кључ и начин како да се стигне на небо, а Маркс је понудио кључ и начин како да се притекне у помоћ гладнима и угњетњнима на овој Земљи. По Марксу за све неправде крив је капитализам, и када тај трули систем буде укинут, после извесног прелазног периода под дик-татуром пролетаријата, држава ће нестати и наступиће рај за трудбени-ке. Какав је то рај, уверили смо се у току деценија 20 века у СССР, НР Кини, Југославији и другим земљама Европе, Азије и Африке.

Међутим, да би масе нашле срећу потребно је нешто више од чистог и једноставног капитализма. Маркс је писао: "Уништење рели-гије, као илузорне среће људи, јесте нешто обавезно у име њихове ре-алне среће... Критика религије је, дакле, ове долине плача чији је рели-гија одјек".

У својој раној младости Маркс је био тзв хришћанин - хришћан-ска јерес (протестант). Прво његово писано дело носи наслов "Зајед-

176

ница верних у Христу". Ту сусрећемо ову лепу мисао: "Уз помоћ љуба-ви којом љубимо Христа ми истовремено окрећемо срца наша према браћи нашој која су с нама најближе повезана, ради којих је Он себе принео на жртву". Значи, Маркс је најпре био убеђени хришћанин, ко-лико се протестанти могу назвати хришћанима; али није био антихри-шћанин; - значи био је на неки начин религиозан.

После завршене гимназије у његовом животу се дешава нешто тајанствено. Већ 1841. године, са 23 године, Маркс је био дубоко анти-религиозан. Током студија на универзитету појављује се један други Маркс. И сам бележи у једној песми: "Желим да се осветим Оном који влада над нама". Он је, дакле, убеђен да "горе неко влада" над нама, и он има замерке које упућује њему. То је, можда, још горе него бити атеиста, јер атеиста не верује ни у шта - то је човек гори од животиње; и животиња има веру да ће јој газда дати храну и воду на основу услов-ног рефлекса, а неверник - атеиста само верује у материју и у себе и у ништа више. Значи он верује у Неког горе који му није учинио никакво зло јер је био из релативно добро стојеће и тада срећне породице. Ко је дакле учинио да се у њему роди таква неутажива мржња наспрам Бога? У годинама када млади човек сања дивне снове о томе да треба нешто добро учинити своме ближњем Маркс пева:

“И тако ми Бог неки ишчупа `моје све` (...) Желим да уздигнем трон свој на висинама. Врх његов биће леден и огроман; Онај ко трону том устреми поглед свој сигурни (…) Свом срећом ће себи гроб ископати!”

Зар речи "желим да уздигнем трон свој" и признање да од Онога који тамо седи произилазе стрепње и терор не подсећају на Луцифера и његов програм. Због чега Маркс жели један такав трон? Одговор се на-лази у једној мало познатој његовој драми која се зове "Уланем". Ула-нем је намерна инверзија једног светог имена - то је анаграм од речи Емануел, библијског имена Исуса Христа, који на хербејском језику значи "Бог с нама". Та изокренута имена су ефикасна у црној магији. Постоји Сатанина црква; један њен обред је и црна миса коју у поноћ служи свештеник Зла. Све је у том ритуалу изокренуто. Свеће су по-стављене на свећњаку чије су главе изокренуте доле. Свештеник је огрнут одеждом са поставом споља. Он чита све што је прописано у молитвенику али наопачке, почињући од краја. Света имена Бога, Хри-ста и Богородице читају се натрашке. Освећена нафора је украдена у некој цркви и има натпис Сатана и служи за ругање причешћу. Сви присутни се заклињу да ће починити седам смртних грехова који су побројани у хришћанском и римокатоличком катихизису. Служба се

177

завршава оргијањем. У обредима највишег посвећења у сатанистичком култу кандидат прихвата чаробни мач који ће му осигурати успехе. Он га купује по цену уговора који се потписује крвљу руке, по којем ће његова душа после смрти припасти Сатани.

Ево једног одломка из драме "Уланем": "Он достиже меру и даје знак. И све страсније, жешће ја играм игру смрти.(…) Тамо ћете чамити доле у дну, Ја ћу вас следити смејући се, Шапнућу вам на ухо, -Сиђите, хајте са мном пријатељу мој"!

Библију коју је Маркс читао за време гимназијских година није заборавио ни у зрелом добу - када каже - у Откровењу Јовановом - да је ђаво аждаја - "И у бездан баци је и затвори је, и запечати над њом..." У тај бездан намењен ђаволу Маркс је желео да гурне читав људски род. Није ли лишено здравог разума очекивати од једног младог студента да следи као сан својега живота једну овакву визију човечанства гураног у бездан таме - тама спољашња је библијски израз који одговара изразу за пакао - докле он сам, потресен опаким смехом, следи оне које је до-вео до неверовања? Нигде на свету се не може пронаћи потрага за јед-ним таквим идеалом, осим у ритуалу посвећења у цркви Сатаниној, и то тек у вишим степенима ритуала.

У Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте Маркс је цитирао Ме-фистофелове речи из Фауста: "Све у животу је вредно да уништено бу-де". "Све"- рачунајући ту и пролетаријат и другове. Секта Сатанина ни-је материјалистичка. Она верује у вечни живот. Маркс афирмише своје постојање - живот свој - али се то састоји у животу мржње доведене до пароксизма... "Завеса је пала. Моја светиња свих светиња се раздерала, требало је поставити нове богове". Ко су ти "нови богови" које је он био поставио на његово место. Ни један Марксов биограф није још по-нудио објашњење тих чудних речи. Његов отац због таквих речи био веома тужан и несрећан.

У својој поеми "О Хегелу" Маркс сâм разоткрива своју мисао коју је Хегел инспирисао: "Научавам речи сплетене у клупко ђаволско, и свак нека верује као истинито оно што је одабрао да промишља."

У песми "Бледа девојка" Маркс признаје: "И тако, изгубих небо, И знам то веома добро, Душа моја доскора верна Богу, Обележена за пакао би."

178

Ово не захтева коментар. Марксове поеме и драме немају књи-жевне вредности или их друштво није прихватило, или их је лоше оце-нило. Друштво је ћудљиво. Можда су оне знатно вредније него данас неких наших и страних шарабатала који су преведени на десетине је-зика; а сутра ће их нове генерације заборавити као да нису ни посто-јали (Хазардски речник, Предео сликан чајем, Трен I и II, Сатански стихови, Унутрашња страна ветра и слично). Због тога је Маркс у име Сатане започео револуцију у друштву које није умело да оцени и при-зна његова дела. То је један од многих мотива. И још један - њега су мрзели као Јеврејина. Тако је неуспех у сликарству и архитектури дао једног Хитлера, неуспех у драмском роду једног Гебелса, неуспех у филозофији и сликарству друга два ратна злочинца - Розенберга и Шт-рајхера. Маркс усваја и цитира Есхилову изјаву: "Ја гајим мржњу пре-ма свим боговима". Маркс је био декларисан непријатељ свих богова, - и то он који је свој мач откупио од Кнеза таме. Он је себи одредио као циљ да човечанство у целини повуче у бездан пропасти и да му се и сам тамо придружи смејући се громко.

Доспевши дотле Маркс је сусрео Мозеса Хеса, који ће и њего-вом животу одиграти најважнију улогу и који ће га навести да пригрли идеал социјализма. Хес о Марксу каже: "То је доктор Маркс, мој идол, који ће задати коначан ударац религији". Други Марксов пријатељ - Георг Јунг пише о томе на још јаснији начин 1841. године: "Маркс ће сигурно протерати Бога с његовог неба и сам ће му судити. Он сматра да је хришћанска религија најнеморалнија међу религијама". Ништа чудно, јер је Маркс веровао да су први хришћани чак давили људе и јели њихово месо. Ако мисли на тзв. хришћане-римокатолике - јерес, а поготову на протестантску јерес онда је доста у праву, али он тако ми-сли и о правој хришћанској религији - православној, и зато о Србима и Русима има најгоре речи (поготову када су ратовали против Турака) српско - турски рат уз помоћ Руса и руско-турски рат. У свим случа-јевима он брани Турке, чак и када су скидали коже живих Срба и Буга-ра!

Маркс је мрзео све богове без изузетка, све до самог имена БОГ. Он се појавио добровољно да "Бога одгурне ударцем ногом". Социјали-зам је за њега само мамац који привлачи пролетере и интелектуалце ђаволовом идеалу. Када су Совјети почетком своје власти прихватили паролу: "Протерајмо капиталисте са земље и бога са неба", они су једн-оставно тиме изразили верност наслеђу примљеном од Маркса. Титове комунистичке партизанке су у току тзв. народно-ослободилачке борбе и револуције певале: "Ја сам Анка партизанка, имам капу са три рога и борим се против бога" - зар то није исто што и у Совјетском Савезу.

179

Марксов изглед са тако накострешеном брадом и дугом косом је напомињао на присталице Џоане Шуткот, свештенице екстравагантне секте чији су чланови веровали да имају односе са демоном Шилохом. Михаил Бакуњин, члан Прве интернационале, Марксов пријатељ, који је са Марксом сарађивао, писао је: "Сатана је први слободан мислилац и спаситељ света. Он ослобађа Адама и исписује му на челу његов знак човечности и наводећи га да се не покорава", и наставља са панеги-риком Луциферу: "У овој револуцији мораћемо да пробудимо ђавола у народу и да у њему разбудимо најопакије страсти". Са тим Бакуњином, чији је програм био тако необичан Маркс је створио Прву интернаци-оналу. Управо нам Бакуњин и открива да је Прудон други велики соци-јалистички мислилац и пријатељ Карла Маркса "обожавао Сатану". Прудон говори: "Бог је глупост и кукавичлук. Бог је хипокризија и лаж, Бог је тиранија и беда, Бог је оно лоше. Свуда где се људи клањају пред олтаром, као робови краљева и свештеника - биће осуђени... За-клињем се, о Боже, руком подигнутом према небу да ниси ништа друго него убица мога разума, скиптар моје савести... Бог је у суштини анти-цивилизован, антилибералан и нечовечан". Прудон, као и Маркс, веру-је да постоји Бог, али да је Бог рђав јер је човек, његово дело, рђав. Али такве мисли нису оригиналне - обично се сусрећу у молитвама Сата-ниног култа. Дакле, они нису били атеисти већ борци против Бога - бо-гоборци или богохулитељи или као Сатана отпадници од Бога. Другим речима, они су потврђивали своју мржњу наспрам Бога у кога су ве-ровали, отворено га вређајући и оптужујући. Нису они доводили у пи-тање његово постојање већ његову надмоћ. Комунар париски Флоуренс 1871. године каже: "Бог је наш непријатељ. Мржња против Бога је по-четак мудрости".

Маркс је писао веома занимљиве песме на ту тему: У "Молитви једног очајника" и "Охолости људској" најузвишенија молитва је моли-тва сопственој величини. Ако је човек осуђен да пропадне због своје сопствене величине, то ће бити космичка катастрофа, али он ће умрети као божанско биће оплакано од демона". Зар тај период не препозна-јемо у времену садашњем: са комунизмом и новим светским поретком. Ако се не јави Месија Бог ће дати демону - Луциферу - Сатани да казне људски род који се срозао у греху. Видећемо! У песми "Свирач" он слави јадиковку певача против Бога, који не познаје и не поштује њего-ву уметност, итд....

И тако, према Марксу самом, који се сматра оцем комунизма, ђаво је његов лични пријатељ и творац комунистичке револуције.

Маркс је као милитантни присталица Сатане имао мучан живот. Његове две ћерке су се убиле и један зет. Троје деце му је умрло од по-

180

следица лоше исхране. Његова ћерка Лаура је изгубила такође троје деце, а затим се убила са својим мужем. Друга ћерка Елеонора, коју је Маркс звао Туси, одлучила је са својим мужем да поступи исто, она се убила а он је одустао од своје намере у последњем тренутку. Маркс је имао и једно ванбрачно дете са својом кућном помоћницом, чије је очинство касније приписао Енгелсу и овај је ту комедију прихватио. Пио је превише. Иако је Енгелс напустио Бога он му се кроз своје пе-сме понекад враћао и хришћански трагови нису никада нестали из ње-говог духа.

Енгелс је био свестан опасности коју представља Сатана, он пи-ше: "После страшне француске револуције, неки ђаволски дух, потпуно нов, продро је у велики део човечанства и атеизам је подигао своју пре-тећу главу на сраман и префињен начин тако да би се могло помислити да су се времена, што су их најављивали пророци у Писму, навршила. Погледајмо, заиста, шта о томе каже Библија када говори о `безбожни-цима` у оним последњим временима. Најпре о томе говори Исус Хрис-тос, о чему нам говори Матеј у Јеванђељу...". Затим цитира светог апо-стола Павла у посланици Солуњанима, и на крају он завршава своју књигу речима из Апокалипсе: "Ево ћу доћи брзо, држи што имаш, да нико не узме вијенца твојега. Амин".

И тако је човек који је тако писао и таква упозорења против Са-тане давао, човек који је проливао сузе молећи Бога да буде поштеђен те опасности, он који је признавао да је Маркс "у власти хиљаде ђаво-ла" - он је управо постао најближи сарадник Марксов у борби униште-ња и последњих остатака религије и морала. Њега је до тога довела либерална протестантска "теологија" (ако се то уопште може назвати теологија, а још мање хришћанство, пр. С.Ј.), јер она заједно са Марк-сом и Енгелсом дели одговорност за десетине милиона које је комуни-зам, нацизам и нови светски поредак уништио и које ће још више уни-штити. Јер су комунизам и нови светски поредак су зла у походу која све пред собом уништавају, па и саме себе.

Маркс и Енгелс су били интелектуалци високог ранга, не зато што су били економисти, јер такве и не сматрам за интелектуалце већ за књиговође и играче на берзама, већ зато што су много читали, учили и били широко образовани људи. И поред тога њихова преписка је ис-пуњена непријатним, непристојним, простачким изразима неуобича-јеним изразима за такав друштвени сталеж. Она обилује грубостима, но нигде ти идеалисти не помињу свој хуманистички или социјалистички сан. Укупно Марксово понашање и разговори били су сатанске приро-де. Као Јеврејин он је презирао и мрзео Јевреје и објавио антисемитску књигу "О јеврејском питању". Његов пријатељ Вајтлинг каже: "Пред-

181

мет уобичајених Марксових разговора су атеизам, гиљотина, анегдоте о Хегелу, приче у којима доминирају конопац и бодеж". Није волео ни Немце, за које каже: "Једини начин да их пробудиш јесте да им поло-миш ребра - немачки народ је ступидан. Немци, Кинези и Јевреји се могу поредити с колпортерима и ситним трговцима". Подсећао је и на "одвратно ситничарство код немачке нације". У погледу Немаца био је потпуно у праву - то је показао цео 20-ти век (прим. С.Ј.). Русе је смат-рао инфра људима. "Словенски народи су етнички отпаци" - говорио је. За неке тзв. Словене је опет у праву, али није у праву за Србе и Русе које је посебно мрзео а за које су Маркс и Енгелс изрекли најодвратни-ја мишљења.

Марксова ћерка Елеонора, коју је звао Туси, се, уз његову сагла-сност, удаје за Едварда Евелинга, познатог теозофа, који је држао пре-давања на тему каква је например первезност Богова - то је управо са-танска мисао! Ту се не негира постојање Бога, али он се приказује као перверзан и покварен - зао, да је склон полигамији, да подстиче на кра-ђу. Текстови највољенијег Марксовог зета били су веома радо слушани у домаћем кутку и тако се може стећи представа о духовној клими која је ту владала. Оно што је теозофија успела убеђивањем, марксизам је постизао ударцима бича: он деперсонизује људе и претвара их у робове и роботе Државе и класе и у класи наметнуте врхушке.

Марксова собарица - газдарица после његове смрти је изјавила: "То је био човек који се бојао Бога. Док је био болестан молио се сам у својој соби пред поређаним упаљеним свећама - преко чела је имао не-ку врсту пантљике". То подсећа на филактер - амајлију коју носе орто-доксни Јевреји за време јутарње молитве. Крштен у "Хришћанској" (протестантској) вери Маркс никада није практиковао јудаизам. Када се Јевреји моле, с оном пантљиком преко чела, они никада не стављају ред свећа испред себе. Да се ту не ради о магијској радњи?

Постоји још један траг у корист ове хипотезе. У једном писму које је Марксу упутио његов син Едгар, 31. марта 1854. године, које по-чиње овим запањујућим речима: "Драги мој ђаволе!" Да ли се икад чу-ло да се син обраћа свом оцу оваквим изразом? То је управо оно како се следбеник Сатанин обраћа свом пријатељу. Ништа мање није карак-теристично писмо које је жена упутила Марксу, августа 1844. године. Ево његовог почетка: "Ваше пастирско писмо, велики свештениче и бискупе душа, поново је вратило мир и спокојство вашој јадној овчи-ци". Његова жена га је звала велики свештеник и бискуп. О којој се религији ту ради? Једина религија у Европи која има велике свеште-нике је сатанизам.

182

Маркс је умро у очајању, као и све Сатанине присталице, 25. маја 1883. године, (датум којег је Броз узео за свој рођендан иако је ро-ђен 6. јуна 1892. године - пр.а). Нешто пре тога он пише Енгелсу: "Ох, како је живот празан и узалудан, али како га истовремено желимо"!

Више година после Марксове смрти Лењин пише: "Скоро пола века после његове смрти ни један се марксиста не може похвалити да је стварно разумео Маркса". Тај исти Лењин је у једном писму из 1921. године написао: "Сви смо ми заслужили да нас обесе смрдљивим ко-нопцем... и ја не губим наду да ће нам се то десити, јер нисмо били у стању да осудимо ту прљаву бирократију. Ако се то догоди, то ће бити добро!". Његова жеља није услишена, али су ускоро сви сарадници ње-гови завршили тако што их је Стаљин погубио... Такво искрено при-знање од самог Лењина - надати се у то да ћеш бити обешен смрд-љивим конопцем! И каква супротност са једним другим борцем, св. апостолом Павлом, који је писао на крају живота: "Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. Мени је, дакле, приправљен венац правде, који ће ми дати Господ у дан онај, праведни судија; али не само мени, него и свима који се радују његову доласку".

"Ја сам задовољан што сам продро у тајне ђаволског култа", пи-ше Ричард Вурмбрант. Кад је неки човек или жена примљен у седми степен сатанизма они се заклињу да ће им линија водиља бити: "Ништа није истинито, све је дозвољено"! "Шта је ваш омиљени принцип?": "Сумња у све". То подсећа што је он написао у Комунистичком мани-фесту да се његов циљ састоји у томе да укине не само сваку религију него и морал, што би омогућило да све буде дозвољено. Због тога, ње-гови присталице - комунисти, сумњају у све и нико никоме не верује и стога су стваране тајне политичке полиције, које свакога шпијунирају и они између себе у полицији нико никоме не верује!

Сатана је пали анђео, али он је сачувао своју интелигенцију арх-анђела. Ми остали, сви људи, не можемо се мерити с њим. Треба из овога схватити савет мудрости из једног кармелитског Молитвеника који гласи: "Пошаљите, дакле, ђавола - ђаволу, уместо да настојите да продрете у тајне његове". Онда није чудо што су комунисти у своју партију у већини одабирали младе људе код интелектуалаца надпросе-чне интелигенције, стварајући од њих ђаволе.

Марксизам води разарању људске душе - последице тога су не-описиво погибељније по оне који му наседају. Комунизам је једина ко-лективна демонска опсесија. Оно што марксисти говоре о Марксу је само један мит. Он није био погођен бедом пролетаријата за које би револуција била једино решење. Маркс није волео пролетере које је називао: "луцкастима, ћакнутима, пијаницама". Он се није удубљивао у

183

то зашто су они пијанци, "луцкасти" и ћакнути - сигурно да то нису по-стали од силе и беса, већ од сиромаштине и беде. Маркс није волео ни своје саборце из битке за комунизам: Фрајлиграта је називао "свиња", Ласалеа "Црним Јеврејином", друга Либнехта "кравом", а Бакуњина "троструком нулом". Један борац из времена револуције 1848. године, поручник Чехов, који је проводио читаве ноћи у пијанкама с Марксом каже да је код њега лична амбиција уништила и најмање остатке добра. Ни једно сведочанство његових савременика не противуречи овом нап-ред реченом. "Маркс, човек пун љубави према човечанству"- то је само мит створен после његове смрти.

Маркс није презирао религију зато што би она била препрека на путу људске среће, он је, напротив, желео да човечанство учини несре-ћним у времену и вечности. Његов прави циљ био је - уништење рели-гије. Социјализам, брига за пролетаријат и хуманизам су само лажни изговори.

Чим је прочитао "Порекло врста путем природне селекције" од Дарвина, он одмах пише Ласалу писмо у којем кличе од радости, јер је Бог - барем у природним наукама - добио завршни ударац. Шта је то што је била превага у његовом духу? Да није брига да се помогне про-летаријату у његовој беди? Како би могла бити Дарвинова теорија, чи-ме она да помогне добрим или лошим? Није ли његов циљ био униште-ње религије? Добро трудбеника било је тек изговор. Свуда где се про-летери боре за социјалистички идеал марксисти користе расне сукобе међу генерацијама. За њих је најважније да религија буде уништена.

Маркс је веровао у пакао и његов се програм састојао у томе да тамо одведе људе. И Комунистички манифест почиње речима: "Баук комунизма кружи Европом..." А шта је баук него ђаво? А где нас може ђаво одвести него у пакао?!

Занимљиво би било прочитати да је у својој аутобиогрфији Бу-харин - генерални секретар комунистичке Интернационале и главни марксистички доктринар 20-ог века, испричао како је у својој 12-ој години после читања Откровења, од светог апостола Јована Богослова, имао неодољиву жељу да постане Антихрист. Пошто је према Светом Писму закључио да је Антихрист био син проститутке, он је наваљивао на своју мајку да му призна како се подавала и курвала. Тај исти Буха-рин, који се разумео у ту материју, говорио је о Стаљину да "то није човек већ демон. У почетку се Стаљин потписивао псеудонимом Демоношвили (супарник - такмац ђавола), а затим Бесошвили (онај који је у власти ђавола), и на крају Јосиф Висарионович (по биолошком оцу – свештенику, код којег је његова мајка била служавка) Џугашвили - Стаљин". Пошто је Бухарина истиснуо "човек од челика" (Стаљин),

184

он (Бухарин) је постао свестан замке у коју га је овај намамио. Пре погубљења он пише својој жени: "Мој живот се завршава, ја сагибам главу под секиром џелата. Ја осећам сву моју немоћ пред том пакленом машином". Тај исти Бухарин је допринео да се уздигне гиљотина - Сов-јетска Држава, која је у смрт отерала милионе људи, да би на крају сопственог живота схватио да је његов план био скован у паклу. Он је желео да постане Антихрист, а уместо тога постао је његова жртва!

У свом делу "Архипелаг Гулаг" Солжењицин прича како је Јаго-да, министар унутрашњих послова Совјетског Савеза имао омиљену забаву која се састојала у гађању Христа, Мајке Божије и светаца. Како објаснити то да људи, представници пролетаријата, узимају као мету Христа, једног трудбеника - дрводеље и рибара, или Мајке Бојжије, же-не из народа?!

Руски дневник "Совјетскаја молодож", од 14. фебруара 1974. г., пружа још један јасан доказ о односима између марксизма и сатанизма - ту се каже како су за време царског режима припадници Компартије освајали цркве и ругали се Богу, користећи између осталог и изопаче-ну, у духу светогрђа, молитву Оченаш:

Оче наш који си у Петровграду, Нека је проклето име Твоје, (…) Без власти си сваке и моћи, И нек све то срушено буде занавек, (…) Амин!

Најузвишенији циљ комунизма је да се Бог извргне руглу и да се узнесе хвала Сатани. За време тзв. народно-ослободилачке борбе од 1941-45. године, комунистичке партизанке су певале: "Ја сам Анка пар-тизанка, имам капу са три рога, ја се борим против Бога..."

За време једног штрајка којег су организовали француски кому-нисти 1974. године радници су били позвани да дефилују улицама Па-риза скандирајући паролу: "Жискар д’ Естен у ступици, Демони су на улици!" Зашто је баш речено "демони", а не "радници" или "народ"? Откуда ово призивање демонских сила, сатанских сила? Какве оне везе имају са легитимним захтевима радничке класе за повећањем надница?

Комунистичке новине "Вечерња Москва" су избрбљале тајну: "Ми не ударамо директно на вернике, већ на свештенике; ми се боримо против Бога да му преотмемо вернике"- то је логично објашњење борбе коју комунисти воде против крштења. Много је хришћанских свеште-ника и оних других који себе називају тим именом бачено у тамнице, мучено и погубљено зато што су обављали крштења. Комунисти су у Србији, за време њихове владавине од 50-ак година, убили више све-штеника православне вере него Турци за 500 година.

185

Према званичној марксистичкој доктрини не постоје ни Бог ни ђаво, и један и други су плод маште. У име те доктрине управо кому-нисти прогањају хришћане и друге вернике. Комунисти желе да пре-творе чланове хришћанске јерархије у Сатанине обожаваоце. Тако су православног руског свештеника Платонова именовали за владику, ко-ји је био потказивач на њиховом платном списку, и који је био свестан да ће хришћани које он потказује тајној политичкој полицији бити про-гањани. Једног дана он је у аутобусу сусрео своју рођену сестру Алек-сандру, монахињу у једном манастиру. Она је више пута била хапшена са знањем њеног брата, и када га је видела правила се да га не приме-ћује. Он је запитао: "Зашто ми ништа не кажеш"? "Да ли ме познајеш?" "Питаш ме зашто?" - одговори она. - "Мајка и отац би се окренули у својим гробовима. Ти служиш Сатани!" Православни владика је узвра-тио: "Можда сам ја и сам Сатана!"

На Пољопривредом факултету у Новом Саду одузета је катедра професору Лазару Станковићу зато што је неколико пута виђен у цр-кви. (Касније се овај професор продао комунистима ради добијања ве-ће пензије, о чему ми је узгред причао бивши ректор, о којем сам на-пред писао). А главни сведок против овог професора био је Маријан Мекинда, усташа крватски, војник немачке војске на Стаљинграду про-тив Русије, а у време кажњавања професора Станковића био је секретар Савеза комуниста на факултету.

Професор Живојин Гавриловић са Медицинског факултета у Но-вом Саду причао ми је да га је његов студент сусрео и рекао: "Про-фесоре, видео сам Вас у цркви, ја сам задужен од полиције да пријавим сваког професора којег видим у цркви". Одговорио му је: "Када мораш, пријави ме, то ти је комунистичка дужност!"

Професор једне наше богословије православне прича ми да су у завршној години школовања ухватили у крађи младог богослова. По свим правилима морао је бити избачен из богословије. На саслушању је признао да је пре богословије крао па су му у тајној полицији поста-вили алтернативу: или у поправни дом - затвор за малолетнике или у богословију. Јасно са каквим задатком. Какав би то пастир душа био!? Колико таквих свештеника служи у цркви - а уствари служе Сатани!

Није познато ништа о Лењиновој личној припадности сатани-зму, али је сатанизам упражњаван у Совјетском Савезу пред очима и са знањем комунистичке партије, која је то гледала благонаклоно. Осно-вани су и радили клубови, кружоци и секције атеизма међу свим уз-растима, а међу школском омладином постојали су сатански степени: они из основног курса првих разреда зову се Мали ђаволи, они из сред-њег степена - Слуге ђаволове, а они из виших разреда су Верни ђаволи.

186

У Музеју атеизма, у Одеси, изложена је једна величанствена би-ста Сатане. Она се зове Бифомет, то је масонско име Божје. Сатанисте окупљају у том музеју да поју и да врше службу пред том статуом.

Иако није познато да је Лењин учествовао у "литургијама" сата-нистичке секте, ипак изгледа да је он био опседнут том идеологијом. У једном писму комунистичком књижевнику Алексеју Максимовичу Пје-шкову, тзв. Горком (или како га ја зовем Кисели или Неслани, пр.а.) новембра 1913. године Лењин каже: "Милиони грехова, лоших дела, угњетавања и епидемија су - мање опасни него што је најмагловитија идеја, најприкривенији знак неког бога, макар он био прерушен и спо-ља видљив као најлепши идеал"! Може ли један нормалан човек да ве-рује стварно да би било боље за његову жену и његову децу да буду убијени, покрадени, силовани, да остану без свог дома у пожару, да упознају тамницу и тиранинове ударце бича, да подносе рак и тубер-кулозу него да имају ма и најмањи зрачак вере у Бога? Ипак Лењин управо тако каже. Да је неко други рекао такве речи ми бисмо сма-трали да то говори неки лудак. Шта га је нагнало да изриче такве тврд-ње - које су ипак нешто ауторитативно у комунистичким партијама у свету - ако то није био снажан сатанистички утицај?

Какав је стварно био Марксов допринос сатанином плану о де-ловању на човечанство? Могло би се рећи - био је то значајан допри-нос.

Библија нас обавештава - "И створи Бог човека по обличју сво-јему". Све до Марксовог времена човек је сматран као довршење, врху-нац стварања. Али Маркс је послужио као оруђе избора Сатани, он је учинио да се човеку изгуби, истовремено с његовим самопоштовањем, уверење да потиче од једне прослављење прошлости којој ће се једног дана опет повратити. Марксизам је прва систематска и детаљна фило-зофија која брутално унижава одређење човеково. Према марксисти-чким писцима човек је у суштини трбух непрекидно гладан којег треба непрекидно задовољавати. Његови најузвишенији циљеви су економ-ске природе. Човек ствара у функцији својих потреба и због тога и сту-па у односе са другим људима. Таква је основа друштва које Маркс од-ређује као инфраструктуру. Брак, љубав, уметност, наука, религија, филозофија - све што није прецизније речено, задовољавање трбуха, представља суперструктуру која је дефинисана, на крају такве анали-зе, као стање трбуха - њу стомак одређује.

Зашто се онда чудити што се Маркс онако обрадовао оног тре-нутка када је прочитао Дарвиново дело, које је било, на свој начин, јед-но ремек дело које наводи човека да заборави своје порекло и свој бо-жански свршетак. Он сматра, заправо, да човек потиче од мајмуна и да

187

му је једини циљ да опстане. Тако су та двојица људи вешто скинули с престола краља природе - човека. Будући да није могао директно да удари на Бога, Сатана је, кроз и путем Маркса и Дарвина, човека уни-зио у његовим сопственим очима, сводећи га на услове бића које робу-је својим инстиктима и животињском породу!

Касније је Фројд допунио дело те двојице горостаса сатанизма сводећи човека у основи да сексуални инстикт, инстикт који понекад бива сублимисан у политици, уметности или религији. Швајцарски психолог Карл Густав Јунг ће се касније вратити библијском учењу по којем је религиозни инстикт основа човекова. Међутим, човек је разум-но душевно у духовно биће, не смемо га сводити на ниво животињског инстикта.

Постојао је један мање познат човек, такође Јеврејин, који је Маркса, Енгелса и Бакуњина - Осниваче Прве интернационале, приву-као идеји социјализма - а то је Мосе Хес. Тај Мосе Хес је сахрањен у Израелу и на његовом гробу пише: "Мосе Хес, оснивач немачке соци-јалдемократске партије". Тај човек је написао "Црвени катихизам" за немачки народ (Катихизм руж пур л пепл алеманд) у којем пише: "Шта је то црно? То је свештенство!... Ти су теолози најгори аристократи. Свештеник, заправо, учи у првом реду кнежеве да угњетавају народ у име Бога; друго, он учи народ да остане заглупљен и експлоатисан у име Бога; треће, најзад и то посебно он себи обезбеђује, с идејом Бога угодан живот на земљи, саветујући народу да очекује награду с неба..." Он пише даље: "Црвена застава је симбол перманентне револуције, све до коначне победе радних маса у свим цивилизованим земљама, друга-чије речено Црвене Републике... Социјалистичка револуција је моја ре-лигија... Кад радници буду освојили власт у једној земљи, они ће поћи да помогну браћи својој у осталом делу света". Касније је Мосе Хес свој катихизис употпунио где употребљава чак и хришћанску термино-логију. Пошто је убедио Маркса и Енгелса да поверују у идеал соци-јализма, не скривајући, од самог почетка, да му је циљ био "да зада последњи ударац религији Средњег века" - његов пријатељ Јунг каже то још јасније: "Маркс ће сигурно успети да протера Бога с његовог не-ба". Тај исти Хес који је утемељио модерни социјализам постао је у је-днакој мери зачетник једног сасвим другачијег покрета - једне посебне врсте ционизма!

Држава Израел припада Јеврејима по божанском праву. Бог, тво-рац земље, казао је преко пророка и поновио да је Он сам земљу Па-лестину подарио Јеврејима. Али то не значи да треба потписати све без разлике што би ционисти могли мислити. Ционизам је као хришћан-ство подељен: постоји ционистички ционизам, верски јудаистички и

188

хришћански јеврејски ционизам; затим пацифички и један други агре-сивни ционизам. Постоји чак и злочиначки ционизам, који је изазвао смрт многих невиних људи. Зар данас нисмо сведоци постојања и дело-вања свих тих ционизама, али не треба дозволити да света места јах-веизма и хришћанства прљају верници и присталице лажних пророка (арапских "Шиптара", пр.а.).

У крилу хришћанства постоји оно што долази од Бога, али јед-нако је присутан и утицај ђавола (нарочито у римокатолицизму и про-тестантизму). Није ли и Христос сам указао на једног од својих апосто-ла да је демон?

Мосе Хес, оснивач модерног социјализма, чији је циљ био да прогна Бога са неба његовог, и сам је био у своје време зачетник једног дијаболичног типа ционизма, који је био намењен да разори побожни ционизам, ционизам љубави, слоге и разумевања међу породицама и земљама суседима. Тај човек који је Марксу објаснио значај класне борбе написао је 1862. године ове зачуђујуће речи: "Борба међу расама је на првом месту, класна борба долази на друго место". Хес, наравно, тражи да се Јерусалим врати Јеврејима али "без Исуса Христа, краља јудејскога". Да, шта чинити са Христом! "Заправо, нема ли у сваком Је-врејину ничег од месије, и у свакој Јеврејки ничег што подсећа на мај-ку уплакану - Матер Долороса"? Зашто није и од Маркса, који је такође Јеврејин, начињен месија, помазаник Божији, уместо бића разапетог у свом напору пуном мржње да се Бог протера с неба? За Хеса Исус Христос је Јеврејин кога су пагани обоготворили као свог Спаситеља. Ни он, ни Јевреји изгледа да немају потребу за њим као личним Спаси-тељем.

Хес не жели да буде спасен и сматра да је лична потрага за свет-лошћу по природи нешто индо-германско. По њему идеал Јевреја је да буду у стању месијанском, како би свет учинили погодним за божански план, што одговара оном - у Црвеном катихизму - извести социјали-стичку револуцију служећи се у те сврхе расном и класном борбом!

Хес је Марксу улио у главу један социјализам који је у нераски-дивој вези са антинационализмом. Маркс је забележио у Комунисти-чком манифесту да пролетери немају отаџбине - пролетаријат не позна-је границе. Тако је и са "српским" социјалистима и комунистима и "ју-ловцима" који мрзе браћу Србе са леве стране Дрине, јер се боре про-тив геноцидних потурица и покатоличених Срба - ватиканаца, зато што су ти Срби националисти: "Ону су примитивни националисти, њихове мајке арлаучу за њима погинулим; ја више волим Крвате, Мађаре, му-слимане и Шиптаре него те примитивне Србе"! - изјавила је једна ли-дерка комуниста - јуловаца у пролеће 1996. године, у Новом Саду.

189

Хес проповеда јеврејски патриотизам социјалиста и револуцио-нара који одбацује патриотизам свих других земаља и народа, што из-гледа крајње сумњиво - то је нека врста ђаволског плана да би се на-вукла мржња свих других народа према Јеврејима. На срећу, ни један Јеврејин није прихватио такав Сатанин план. Расна борба, чији је про-тагониста био Хес, је иста таква заблуда каква је и класна борба, чији је он подстркач био.

У крајњем случају тај исти, тај једини човек, који је остао скоро непознат, био је гласноговорник трију покрета сатанског порекла: ко-мунизма, одвратног расистичког ционизма и једне тобожње теологије револуције.

Нико не може бити хришћанин ако не воли нормалне добре љу-де па и Јевреје. Исус Христос је био јеврејске расе, као и Девица Мари-ја и сви апостоли. Наша Библија је јеврејска и сам Господ је казао: "Спасење ће доћи од Јевреја". Насупрот томе Хес велича Јевреје, баш као да тражи начина да пробуди страшну антисемитску реакцију. Он је истицао да његова религија није ништа друго него социјалистичка ре-волуција и да су свештеници свих "других" религија све саме варалице. Да, револуција је заиста једина религија према којој Хес показује вели-ко поштовање он пише: "Наша религија - јудаизам, има као полазиште ентузијазам једне расе која је, од своје појаве на историјској сцени, са-гледала коначни циљ човечанства, која приближава месијанска вре-мена када ће дух тог човечанства достићи своје испуњење, не кроз ову или ону личност, изузетну личност, нити само у отаџбини већ у дру-штвеним институцијама човечанства у целини". То време које Хес про-глашава "месијанским" јесте време победе светске социјалистичке ре-волуције. Идеја према којој јеврејска религија има за полазиште кон-цепт једне социјалистичке атеистичке револуције јесте само груба ша-ла и права увреда за јеврејски народ!

Иако се стално изражава религиозним терминима, Хес не верује у Бога. Он сматра "да је наш бог ништа друго него наша људска раса уједињена у љубави". Пут који доводи до једног таквог сједињења је пут социјалистичке револуције у којој ће десетине и стотине милиона чланова тог истог човечанства тако вољеног бити масакрирано и осу-ђено на смрт. Само ако добро схватимо Мосеса Хеса - онога који је ис-товремено утицао на Маркса, Енгелса и Бакуњина, ту тројицу оснивача I интернационале, бићемо у прилици да управо откријемо сатанске ко-рене комунизма. Хес у својој књизи "Света историја човечанства" ка-же: "Син Божији је ослободио људе њиховога личнога робовања, а Хес ће их са своје стране ослободити политичког робовања"; и додаје: "Ја сам позван као Јован Крститељ да сведочим светлост". Његов отворени

190

циљ био је да зада последњи ударац религији и да изазове пустош. Хес је био Јеврејин и претеча ционизма. Због тога што је он, заједно са Марксом и другима, био Јеврејин, неки сматрју да је комунизам нешто с јеврејском потком. Међутим, ти исти заборављају да је Маркс напи-сао антисемитску књигу. У делу "О монетарном систему" он каже: "Је-вреји који су у природи и у свету анималних заједница имали мисију да уздигну човечанство дотле да од њега начине дивљу животињу сасвим су се добро ослободили тог професионалног задатка. Тајна јудизма и хришћанства (вероватно је мислио на протестанте и римокатолике, пр. а.) је била откривена у оном модерном јудео-хришћанском; тајна крви Христове - као и стари јеврејски култ крви - појављује се на тај начин разоткривеном, и то је тајна грабљиве животиње".

Могуће је да је и Хитлер црпео свој расизам из Хеса који је Мар-кса научио томе да је припадност једној друштвеној класи одлучујући чинилац, и који је такође истицао и нешто супротно: живот је непо-средни продукат расе. Институције и концепције, како друштвене тако религијске, специфичне су и оригиналне творевине расе". - "Расни про-блем се повлачи као филигранска нит кроз све проблеме нацио-налности и слободе. Читава историја минулих времена је била борба између класа и раса. Борба међу расама на првом месту, класна борба је на другом месту". Овде се раса подразумева као нација.

Како ће Хес успети да своје бројне и противречне идеје учини да буду победничке идеје? Он каже: "Ставићу под оштрицу мача све гра-ђане који би се супроставили напорима пролетаријата". Маркс нам ис-то тако каже другим речима: "Насиље је бабица која помаже да се ново друштво роди из утробе старога". Све је то на својој кожи искусио рус-ки и српски народ са доласком комунизма-социјализма, са мачевима и бабицама сотонског порекла: ГПУ, МГУ, ЧЕКА, НКВД, ОЗНА, УДБА и слично.

Најранији Марксов учитељ био је филозоф Хегел, који је про-крчио Хесу пут. За Хегела је хришћанство жалосна појава у поређењу са сјајним хеленизмом: "Хришћани су нагомилали такву количину ва-љаних разлога да се утеше у несрећи да смо на крају крајева ми морали да будемо очајни што немамо могућности да губимо оца и мајку јед-ном недељно, док је за Грке несрећа била стварно несрећа и бол". Хеле-нисти су били многобожци и клањали су се киповима и идолима и зато нису могли да схвате промисао правог - истинског Бога, а када су упо-знали Бога и Христа кроз свете апостоле (нарочито светог Павла и све-тог Јована Богослова) и тада су постали најбољи хришћани.

191

Није хришћанство чекало Хегела да буде исмејано у Немачкој, али је Хегел био први који се ругао самој Личности Христовој. Ругање је почело и завршило се са Реформацијом, односно са Лутеранством.

Ми смо оно што нас чини храна - сви плодови - коју узимамо, и Маркс, храњен сатанским идејама, ствара једно сатанско учење које је стајало живота, патњи и страдања многих милиона људи широм света, а највише лаковерног и простодушног српског и руског народа.

Све што је напред приказано показује да је, највероватније, ко-мунистички покрет сам по себи једна прерушена окултна секта сатани-зма заснована на лажним обећањима и преварама. Средства за савлађи-вање сатанизма су духовна а не материјална. Другачије речено, уни-штавајући једну организацију какав је фашизам и нацизам, истовреме-но се омогућује највећа победа организације, из исте те мрачне породи-це Сатанизма-комунизма; а после комунизма на светску позорницу до-лази тзв. нови светски поредак, такође сатанска бескрупулозна органи-зација - и тако у недоглед, а поштени део човечанства трпи! Докле?!

Што се тиче сатанског марксизма он посаедује једну матери-јалистичку филозофију која његове присталице чини слепим за духов-не стварности. Постоји читав један свет духа, истине, лепоте и идеала правде - једнако тако постоји и свет злога духа чији је господар Сатана. Он је оборен с неба због охолости своје, затим је за собом повукао и мноштво анђела, па за њима и први пар људски. После пада његова се порука наставља и она се учвршћује свим могућим начинима. И тако видимо раскошно дело Божје пустошено светским ратовима, револуци-јама и крвавим контрареволуцијама, интервенцијама за заштиту нацио-налних интереса (у Кореји, Лаосу, Вијетнаму, Камбоџи, ЧССР, Мађар-ској, Персијском заливу, Сомалији, Либерији, Либији, Босни и Херце-говини, Космету, итд, итд), диктатурама и експлоатацијом људи, осва-јања нових тржишта, расизмом сваке врсте, лажним религијама, агно-стицизмом и атеизмом, злочинима и преварама, неверством у љубави, преварама у пријатељству, разводима и непослушношћу деце. Човечан-ство је изгубило визију Божју!!

Према томе, они који буду следили Сатану поднеће муке и пат-ње вечности. Тешко се вара онај који бира Сатану: нацизам, фашизам, комунизам, нови светски поредак. Сви су они противници хришћан-ства. Они желе да схвате Бога разумом својим - науком, али то није добар начин којим се биће има користити. Бог се не може разумети. Он се само може примити срцем и у вери.

Било је речи о односима између Маркса и Дарвина. По свему што се споља видети може, дарвинизам је једна научна теорија, исти-нита или лажна, али без икакве економске, политичке или религиозне

192

импликације. Многобројни су они, заиста, који би били расположени да прихвате да је Бог створио свет који ми познајемо кроз један лагани процес еволуције. Дарвин је написао књигу- научно дело - чије су са-свим недавне последице биле уништење десетине милиона невиних људи - он је постао духовни отац највећег истребљивача кога је на зе-мљи било.

Како је онда било могуће да Стаљин постане револуционар по-што је пре тога био прочитао Дарвина? Он је тада био ученик богосло-вије. Читајући то дело он је стекао утисак да човек није Божје створе-ње, већ плод еволуције у којој влада немилосрдно ривалство. Успева да надживи само најснажнији и најокрутнији. Религиозни и морални кри-теријуми ту не играју никакву улогу у природи, чији је део човек, исто онако како је то случај са рибом или шимпанзом.

Марксова епоха је спознала распојасаност у многим сферама живота. У то време француски песник Бодлер је за себе рекао да је при-сталица неморалности; руски песник Сологуб је писао: "Мој отац је ђа-во", а један други, Брјусов: "Ја славим Сатану једнако као Господа". Победа марксизма у Русији је била припремана од стране сатанских си-ла. О томе славни руски писац А. Толстој пише о стању душа у Русији пре Револуције: "Било је то време када су љубав, племенита осећања и доброта били сматрани као нешто одвратно и назадно. Девојке су кри-ле своју невиност, а мужеви своју верност. Уништење је проповедано као ствар доброг укуса, а неурастенија као знак духа... Људи су изми-шљали грехе и бруке водећи добро рачуна да их не сматрају приста-лицама морала".

Маркс је био дете у Ничеово време - то је омиљени филозоф Му-солинија и Хитлера - у време Макса Штајнера, екстремног анархисте и Оскара Вајлда, првог теоретичара слободе хомосексуализма, тог греха који је захватио у наше време чак и свештенство, а да не говоримо да је у СФР Југославији био председник државе хомосексуалац - после Тита - Тито (Словенац Дрновшек). Француски револуционар Бабеф је изјав-ио: "Љубав према револуцији је успела у мени да уништи сваку другу љубав, и да ме учини суровим као што је ђаво". Маркс је био велики обожавалац Бабефа. Насупрот томе Господ Исус Христос је говорио: "Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер ја сам кротак и смеран у срцу, и наћићете покој душама својим". Слободни сте да би-рате да ли желите да постанете свирепи као ђаво или да имате срце пуно љубави и ведрине по угледу на Исуса Христа?

У Откровењу Христос упућује једну тајанствену поруку Цркви у Пергаму (град у Малој Азији): "Знам дела твоја, где живиш, где је пре-сто Сотонин"... У старини је Пергам био центар култа Сатаниног. У

193

Бедекеру, чувеном водичу за туристе, издању у којем се помиње Бер-лин, прецизирало се до 1944. године да Музеум Инсел има олтар из Пергама, који су открили немачки археолози. Тај се олтар потом нала-зио у срцу нацистичке престонице за све време сатанске владавине Хи-тлерове - у Музеју Пергаму који се налазио у источном Берлину. Али сага о престолу Сатанином се ту не завршава. Лист Свенска Дагбладет од 27. јануара 1948. године нас обавештава о следећем: 1) Совјетска Армија је, после освајања Берлина пренела из Немачке у Москву Сата-нин престо. Међутим, изнензђујуће је да тај олтар није био изложен ни у једном совјетском музеју. С којим циљем је онда пренет у Москву. Познато је да су људи који су припадали високој совјетској хијерархији такође практиковали Сатанин култ. Нису ли они резервисали тај олтар из Пергама за своју личну упоребу? Многа питања ту остају отворена. Археолошки експонати овако велике вредности обично не нестају из оптицаја већ су, напротив, понос музеја који их поседују. 2) Архитекта Стјушев, који је градио Лењинов маузолеј, је узео олтар из Пергама као модел приликом изградње поменутог маузолеја – 1924. године.

Хиљаде руских грађана стоје у реду сваког дана да би посетили Сатанино светилиште у којем почива балзамовано тело Лењиново. Представници страних влада и верски достојанственици из целог света долазе ту, да пред тим спомеником одају пошту Лењину, док је за вре-ме комунистичке владавине само у Москви срушено око 800 цркава и манастира, а православне цркве на том истом Црвеном тргу и Кремљу одавно су већ оскрнављене и претворене у музеје.

Сатанин олтар у Пергаму није једини те врсте. Због чега је Исус Христос алудирао на њега? Вероватно не само због улоге коју је тада играо. Његове су речи тада биле пророчке. Оне су оптуживале сатанске системе: фашизам, нацизам, комунизам, масонство, нови светски поре-дак. Све су то производи сатанизма. Због тога као прави хришћанин поручујем: "Останимо уз Исуса Христа Светлост Света и једине Исти-не а против марксизма-комунизма-социјализма, нацизма, фашизма, ма-сонства и новог светског поретка и радикалног ислама који прети чове-чанству - јер све су то култови Сатане. Све је то сатанизам или бого-борство - рат против Бога! Сачувај нас Боже!

194

Тема: II -17/21. РУСКА ДРЖАВНОСТ И ЈЕДИНСТВО И ЗАПАДНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА И НАУКА И НЕЈЕДИНСТВО

Европа је, наводно, активнија и оштроумнија од пасивних Руса,

зато је и створила науку, естетику и занате а Руси нису. Али пасивни Руси, док су тамо стварали науку, естетику и занате, испољили су ни-шта мање задивљујућу активност: они су створили царство и свесно су створили његово јединство. Они су се 1000 година бранили од сурових непријатеља (Татаро - Монгола, Хазара, Турака, а касније и од Европе и све их победили, а неке за сва времена "средили"), који би се да није било њих (Руса) обрушили на Европу. Руси су населили област своје бескајне отаџбине (Курилска острва, Сахалин, Камчатку, све до Берин-говог мореуза на северу и североистоку, и Владивостока на југоисто-ку), Руси су бранили и утврђивали своја гранична подручја, и то су их утврдили тако како их сада у нашој средини (руској и српској) кул-турни људи (антируси, антисрби, антисловени, масони, комунисти, промасони и прокомунисти) неће утврдити, већ их, напротив, још и уз-дрмати уколико буду размишљали главом Буша (цијаша-полицајца), дебилног Клинтона, неиживљене бабе Тачерке, келнера и полтрона Ширака, бурага-вурст, краунт унд бир Кола, лудака Туђмана и Алије, недозрелог скојевца, шалтераша Слобе, бугараша Глигорова, пијанице Јелцина, чивутина Козирјева итд., итд. На јединство коме нема равног у свету а што је показао II светски рат, па и I светски рат са грађанским ратом и револуцијом који су Русији наметнули опет Запад, масони и Ватикан. Све су то Руси победили. На крају крајева после 1000 година Руси имају такво царство и политичко јединство да су дозволили себи и два скупо плаћена луксуза (бољшевичку револуцију и распад СССР-а), али опет ће Русија бити губернијска Русија као што је и била за вре-ме Петра I Великог, Катарине II Велике, и Николаја II. Такво јединство би сигурно пожелеле пропала Енглеска и САД у скором пропадању, када ће се изделити на неколико ентитета: католички, протестантски, црначки, кинески, мексикански, итд. И који ће се измеђусобно етнички чистити. То је моја визија за САД у 21-ом веку.

У замену за ово, у Европи је, у другачијим политичким и гео-графским условима, напредовала наука, али је зато, истовремено са ње-ним развојем и јачањем готово свуда пољуљано морално и политичко стање. На Западу нема хришћанства (има само мало и врло ретко хри-шћана), а то је дошло прво од римокатолицизма, даље са протестан-тизмом и докрајчено са француском буржоаском револуцијом. У Руси-ји постоји право хришћанство (које ни бољшевизам није успео да уни-шти), постоји етика (не естетика Запада, не дизајн Запада, не мајсто-

195

рија Запада - мада ни Руси нису без овога у позитивном смислу), хри-шћански морал и хришћанска религиозност у масовном смислу, какву нам је Христос оставио.

Последњих 100 година у Русији се нагло почела развијати и ши-рити наука. А зашто, о томе ћемо касније. Када у САД и Европи још нису знали за телевизију, Руси су непосредно пред I светски рат (1912. или 1914. године) телевизијским камерама снимили војну вежбу у Сре-дњој Азији.

Ми који смо ратовали (на силу мобилисани као малолетници) на сремском и босанском фронту смо као деца се радовали када су нам у помоћ дошле "Каћуше" и "Стаљинове оргуље", да отерају Швабе и усташе - Крвате. А где је такво оружје било код Запада (Американаца, Енглеза и Француза), а да и не говоримо о другом оружју у којем Руси сигурно имају преимућство у сваком погледу. Не плаши их се Запад узалуд, али ипак без разлога јер Руси нису никада били агресори. О то-ме касније.

Значи свако има своје и још се не зна ко ће коме завидети. Руси су науком већ овладали, али не знамо шта ће бити са политичким је-динством Запада-Европе. Они желе да га успоставе, али питам ја вас западњаке да ли је ко видео сложене рогове у врећи, да то нпр. изгледа да нису рогови већ пшеница. То нисам ни чуо ни видео. Питам се како ће се сложити око заједничке монете и паритета лењи Италијани, Шпанци и Португалци и не много вреднији од њих Французи, са вред-ним Немцима и Енглезима и осталим Англосаксонцима, шовинисти Французи са надуваним Немцима и Енглезима, којима никако не иде у главу резон постојања оне друге двојице. Како помирити католицизам и протестантизам који је настао из протеста према римокатолицизму.

У природи (дару Божијем) све се мора одвијати по природном (божанском) реду, реду природе и историје, и разлог што смо доскора ми Словени (Руси и Срби) мало дали науци, пољопривреди и инду-стрији, нису ни ограниченост ни слабе способности, ни срамотна ле-њост нашег Српског народа (издељеног на отпаднике), и Руског народа (такође издељеног и отпадног, али не као Српског), већ је то била још незрелост или недовољна зрелост; о чему ћемо касније више говорити.

Једна врста дрвећа потпуно одрасте за 20 година a друга врста за 40 година - тако и народ; све зависи од тога како је народ поставила природа, околности и шта је он, пре свега, морао учинити. Ту су у пи-тању разлози географски, етнографски, политички, хиљаде разлога и сви су јасни и непобитни. Нико од људи здраве памети неће корити и постиђивати тринаестогодишњака зато што нема 25 година. Ето у томе се састоји напред наведено објашњење. А наш прозападњачки "порт-

196

парол" неке назови српске странке ових дана рече: "Док министар спо-љних послова Црне Горе?! (замислите Црна Гора има чак и министре спољних послова - свашта!) и њихови политичари обилазе свет (ваљда је мислио на Запад - то је за западњаке свет, остало није свет, пр. а.), дотле српски (вероватно је мислио - србијански, јер су Црногорци и по њима Срби, изузев ако нису комунисти па признају Црногорце за по-себну нацију, пр. а.) обилазе Кину и Русију". То преведено на чист срп-ски језик тамо (у Кини и Русији) није свет, тамо нема шта да се види, чује и научи, нема ко да их подржи -"све је то жгадија (Руси и Кине-зи)", како ми пре неки дан рече један титоистички јужносрбијанац (тзв. ма-кедонац). Из наведеног што сам рекао видите да је сада прошло време већ трулог Запада у сваком погледу, и да долази време Истока. Режими и друштвени системи се мењају, а народи остају и настављају да живе; неки ће нестати, али сигурно то неће бити Словени (Руси и Срби). Треба се једанпут окренути на праву страну - на страну будућ-ности, а то су глупави и покварени социјалисти-бивши комунисти покушали да схвате, и ето им још један адут да бар још неко време задрже власт, а ви прозападњаци наставите љубав према трулом Западу и пљување према Истоку, и не заборавите-земља је округла: та пљува-чка ће вам се вратити са Запада. Окренимо се филозофији, религији, култури и цивилизацији Истока - окренимо се будућности, оставимо Запад, то је прошлост, то је трулеж, то је сметлиште историје.

Не припадам ни једној странци, али социјалистима-комунистима ни луд не бих дао свој глас. Вашу странку, и једну сличну вашој сам веома симпатисао, али после изјаве вашег "портпарола" морам свој став преиспитати.

197

Тема: II -18/22. О ЗРЕЛОСТИ НАРОДА Зрелост једног народа се процењује у периоду или периодима

који су драматични или веома драматични у његовој историји, када се решава судбина његовог опстанка, када он (народ или његови леги-тимни представници) треба да изабере пут, циљ и пријатеље, да би са што мање жртава људских, територијалних и материјалних пребродио тај период.

По моме мишљењу зрелост једног народа зависи од зрелости његовог духа како у одређеном тренутку тако и кроз одређени историј-ски период. Јер дух је једина реалност, а материја је само манифестаци-ја нижег реда, променљива, ефемерна, израз његове динамике у про-стору и времену. Стварање је вечно и непрекидно као живот. Како нас уче велики покретачи духа, снажни будитељи душа, најкрупније звезде на небу душа у историји људског рода: Рама, Кришна, Буда, Зороастар, Хермес, Мојсије, Питагора и Исус Христос-који су живели само за иде-ју, били су увек спремни да умру, и знали су да је умирање за истину најефикаснији и најузвишенији чин. Они су створили науку и религије, касније и књижевност и уметност чији нас сок још увек храни и омо-гућује нам да живимо. Микрокозам-човек, како га је назвао велики Ње-гош, је по својој тројичној конституцији - дух, душа и тело, слика и огледало макрокозма - света (и у њему једног народа - нације) - божан-ски, људски и природни свет и народ, који је сам по себи орган не-изрецивог Бога, апсолутног Духа који је по својој природи Отац, Мајка и Син - есенција, супстанција и живот. Пре неколико хиљада година (можда четири или пет, а можда много више) пред земљаним олтаром на којем је горела ватра од суве траве певао је ведистички песник Ин-дије: "Небо је Отац мој који ме је родио. Моја је породица сав простор овај небески. Мајка моја је велика Земља. Најузвишенији део њене по-вршине је материца њена, и ту Отац оплођује утробу оне која је су-пруга његова и кћер његова". Ето због чега Човек као слика Божја мо-же да буде и његова жива реч. Сазнање или рационална тајанственост свих времена била је умеће да се пронађе Бог у себи откривањем скри-вених дубина и развојем латентних својстава свести како појединаца тако и целог народа - нације.

Да би могли схватити стање зрелости једног народа треба истаћи да је сваки народ у својој историји прошао кроз фазе младости и са-зревања. А колико су сазрели или зрели то се види из њиховог исто-ријског и садашњег понашања. Узмимо било коју древну књигу (Веде-Багавадите-Панчаратре, Хермеса, Књиге мртвих, Легенду о Орфеју, Зо-роастра, Конфучија, Библију, Талмуд, Јеванђеља, и др.) видећете да је

198

исто тако прво, младалачко усхићење својим успехом било својствено и најстаријим народима света (Индије, Кине, Ирана, Египта, Израиља, Грчке, Рима итд.), наравно ако су ти народи били млади, пуни живота и будућности. Али дешава се код народа период његовог пропадања када он постаје толико утучен да га захвати сета, депресија, безвољност у сваком погледу - такав народ је осуђен на духовно и физичко пропа-дање и нестајање - поготову ако је престао да верује у Бога и Божју ми-лост и људску доброту, већ само у "златно теле", силу, моћ и богатство, па од свега тога ништа тренутно нема и зато се осећа изгубљен и ос-тављен па предвиђа своју пропаст према којој је равнодушан. Такав на-род и пропадне уколико се не пробуди, подигне и усправи; али за то је потребна опет духовна снага једног дела тог народа реинкарнисана у једном човеку или неколико људи који оживљавају народ. Таквих при-мера има у даљој или ближој историји нашег народа и његових ближих и даљих суседа. Такво стање духа је сада у нашем српском народу уко-лико се не подигне и не уздигне и врати својим коренима, својој исто-рији и својој националној својини и поседу.

Али пре него што пређемо на разматрање о зрелости неких кон-кретних народа, а међу њима и нашег народа, морамо укратко дати преглед развоја и пропадања древних раса. Посматрајући само земаљ-ско-физичко порекло људског рода, на основу езотеричке традиције, коју је потврдила антропологија, и етнологија нашег века. Четири људ-ске расе које настањују данас земљу су кћери Земље и различитих ре-гиона. Током сукцесивног Стварања и стварање Земље полаганим ра-дом из мора су се појавили континенти у великим временским интер-валима, које су древни свештеници Индије назвали интердилувијалним циклусима. Током многих хиљада година на сваком континенту ство-рена је његова флора и фауна коју крунише људска раса различитих боја коже. Биолози-генетичари се не слажу да постоје људске расе, јер према њима треба најмање 20 морфофизиолошких, биохемијских и психичких особина различитих да би се једна људска "скупина" наз-вала расом; а толико посебних особина различитих између једне и дру-ге, друге и треће и треће и четврте "расе" нема. Због тога ћу бити сло-бодан да тај појам употребим условно. Аустралијски континент који је потонуо за време последњег великог потопа (а остао је само један ма-њи део) био је колевка првобитне црвене расе-Индијанци из Америке су само потомци који потичу од Троглодита (становника пећина) који су посели врхове планина када је њихов континент пропао. Африка је мајка црне расе, људи које су стари Грци звали Етиопљанима. Азија је родила жуту расу која се одражава у Кинезима. Последњи дошљак, бе-ла раса је настао у шумама Европе. Сви касније настали народи-нације

199

су резултат мешања, комбинација, дегенерације и селекције наведене четири велике расе. Црвена и црна раса су владале наизменично и ос-тавиле су трагове у киклопским грађевинама, као и у архитектури Мек-сика. У храмовима Индије и Египта о овим несталим цивилизацијама сачувале су се "шифре" и извесна сумарна традиција. У садашњем на-шем циклусу доминира бела раса, и ако се узме у обзир вероватна ста-рост Индије и Египта, њена би се премоћ могла везати за време од пре седам или осам хиљада година. Ову поделу човечанства на четири сук-цесивне и првобитне расе прихватили су и најстарији свештеници Еги-пта. Оне су представљене помоћу четири типичне фигуре различитих боја на цртежима гробница Сета и у Теби. Црвена раса се назива Рот, азијска жута раса Аму, афричка или црна раса Халасиу, раса беле боје и плаве косе се назива Тамаху.

Према браманској традицији, цивилизација је настала на нашој Земљи пре педесет хиљада година, са црвеном расом на аустралијском континенту, док су читава Европа и један део Азије у то време још увек били под водом. Аустралијски континент је нестао. Њега Платон, по египатској традицији, назива Атлантидом. Једна велика катаклизма га је добрим делом разорила а остатке разбацала. Многе полинезијске скупине, као и оне из Индије и Северне Америке, као Астеци, су по-томци античке црвене расе чија је цивилизација, данас за увек изгубље-на, некад проживљавала дане славе и материјалног процвата. Сви ови преостали људи пате у својој души од неизлечиве меланхолије која је последица некадашњих "раса" које су изумрле без наде. Данас и у Ев-ропи имамо такве скупине "народа" чији дух не може да се помири са пропадањем свог народа и у њих су масовна самоубиства. Људи такве "расе"-народа мрзе и сами себе чим могу дићи руку на свој живот, али још више мрзе и суседне народе који нису духовно дегенерисани као они, па чим им се укаже прилика врше геноцид над њима (пример Кр-вати и Мађари). После црвене на Земљи је завладала црна "раса". Њен најбољи тип не треба тражити у дегенерисаном Црнцу него у Абисин-цу или Нубијцу у којима се сачувао калуп те расе и која је била дости-гла свој врхунац. Црнци су у праисторији били освојили Јужну Европу, али су их белци одатле потиснули. Сећање на то је сасвим нестало из народних традиција, али они су ту оставили свој неизбрисиви печат - страх од змаја који је био амблем њихових краљева и идеју да је ђаво црн. Црнци су увреду вратили ривалској раси тврђењем да је ђаво бео. У време своје моћи црнци су имали верске центре у Горњем Египту и у Индији, градови с њиховим киклопским зидинама су красили планине Африке, Кавказа и Средње Азије, њихова друштвена организација је имала облик апсолутне теократије. На врху су били свештеници стра-

200

шни као богови, доле луталачка племена која не знају за породичну ор-ганизацију и којима су жене биле ропкиње. Историја се понавља, али на вишем степену: данас у многим крајевима света па чак и у Европи и неким нашим балканским и српским земљама имамо уместо горе наве-дене теократије-бирократију и плутократију која се понаша и поступа као богови, а народ и физички и духовно ошамућено и слуђено лута. Ти су свештеници поседовали дубока знања, познавали су принцип ду-боког јединства света и култ звезда који је под именом сабеизма (обо-жавања звезда, нарочито Сунца и Месеца, стара религија Египћана, Арабљана и др.) продро међу народе беле расе. Међутим, између науке црних свештеника и грубог фетишизма маса није било неког посред-ника неке уметности која идеализује или митологија која сугестивно делује (као што је то случај данас са радиом, телевизијом, новинама и другим средствима). Код те расе моћне, физички издржљиве - емотив-не и спремне на везе религија је била - владавина силе уз помоћ страха. Природа и Бог су живели у свести тих народа на детињем степену, у виду змаја, страшне делувијалне животиње, које су краљеви сликали на својим заставама, а свештеници вајали и стављали на улазе својих хра-мова. Ако се црна раса излегла на Сунцу Африке могло би се рећи да су артички снегови и лед били сведоци процвата беле расе. Ти људи, Хиперборејци, које помиње грчка митологија, риђе косе и плавих очију дошли су са Севера, преко шума које је обасјавала северна (бореална) светлост, праћени псима и северним лисицама, предвођени одважним вођама и подстицани од стране видовитих жена. Златне власи и очи бо-је азура - боје предодређења, та је раса створила култ Сунца и свете ва-тре и донела свету чежњу за небом. Небо се час бунило против ње же-лећи да је уништи, али се и раса људи бацала пред њим бескрајно обо-жавајући његову величанственост. Као и друге, бела раса се морала ос-лободити дивљег стања пре него што је постала свесна себе саме. Њен особени знак је укус и жеђ за индивидуалном слободом, промишљена осећајност која рађа моћ симпатије и предоминантна моћ интелекта ко-ји машта даје замах идеализма и симболике. Душевни сензибилитет је довео до осећања привржености, до опредељења човековог за једну же-ну, одатле у тој раси и тежња ка моногамији, брачном и породичном принципу. Потреба за слободом, неодвојива од потребе за друштвом, ствара клан са његовим селективним принципом, а идеална уобразиља је родила култ предака који је корен и основа религије код беле расе. Три елемента се јављају код њих увек истовремено у томе је и смисао оне значајне тријаде коју песник Севера помиње када каже - "Три ства-ри су одавнина савремене: Бог, светлост и слобода". С првим промуца-ним речима рађа се друштво и неодређена сумња у божански ред. То је

201

Јеховин дах у уста Адамова, реч Хермесова (сина Зевса и Маје, глас-ника богова, бог трговине, путева, путника, крадљиваца, речитости, во-ђа душа у Хад, бог спавања и снова, проналазач лире - пр. а.), први за-кон Манитуа (велики дух, бог северноамеричких Индијанаца - пр. а.), ватра Прометејева (син титана Јапета и океаниде Клемене, највећи при-јатељ људи; украо је од богова ватру и донео је људима, а њихове душе населио слепим надама; за казну Зевс га је приковао за једну стену на Кавказу, а орао му је кљувао џигерицу; јунак у подношењу бола; осло-бодио га је Херкул - пр. а.). То Бог подрхтава у фауни људској. Питање је како је настала религија? Кажу да је то била последица страха који је примитивни човек осећао пред природом, али страх нема ничег зајед-ничког са поштовањем и љубављу, он не везује чињеницу и идеју, ви-дљиво и невидљиво, човека с Богом. Док је човек дрхтао пред природ-ом он је био само - човек, па није био ни то. Он је то постао оног дана када је схватио везу која повезује прошлост и будућност, нешто узви-шено и њему наклоњено, када је почео да обожава то нешто непознато - тајно. Питање је даље - како га је обожавао први пут? Према хипотези Фабр де Оливеа која је веома сугестивна, то се десило путем учвршћи-вања култа предака међу људима беле расе. Прича почиње овако: У је-дном ратничком клану су сукобљена два ривала ратника, разљућени они су спремни на борбу и већ су се ухватили у коштац; у том тренутку једна жена расплетене косе скаче међу њих и раздваја их. Она је сестра једног а жена другог, њене очи севају као муња, а у њеном гласу има нешто заповедничког, она говори узбуђено, сугестивно како је у шуми видела Претка расе, ратника победника из некадашњих времена- њој се јавио херолд. Она жели да се ова два ратника не боре него да се сједине против заједничког непријатеља. "То ми је заповедила сен великог Претка" - виче узбуђена жена. Збуњени, запрепашћени и као поражени невидљивом силом, сукобљени се мире и пружају руку један другом и гледају надахнуту жену као неку врсту божанства... Тако је на самом почетку друштвеног начина живота успостављен култ предака код бе-лаца, велики предак постао је Бог људи у скупини и то је почетак Ре-лигије.

Али бела раса је тада била у стадијуму свог суровог и лудог де-тињства. Везана за сферу душевног она ће проћи кроз још много дру-гих и још крвавијих и крвавијих стања кризе - њу ће пробудити напади црне расе која је почела освајање с југа Европе. Борба је била неравно-правна у почетку и Беле су побеђивали Црни као боље наоружани и од-водили их у ропство где су их користили као робове. Тамо су Бели од Црних научили две важне ствари: обраду метала и света слова (умеће да забележе идеје тајанственим хијероглифима на кожама животиња,на

202

камену или кори јасена - одатле воде порекло келтска руна - пр. а.). Ко-ван је топљени метал и претваран у ратничко оружје, а света писмена су била извор наука и верске традиције. Борба између беле и црне расе била је променљиве среће током многих векова - од Пиринеја до Кав-каза и од Кавказа до Хималаја. Бели су налазили спаса у својим шума-ма, да би у погодном тренутку опет кренули напред, охрабрени већ ве-шти као ратници, наоружани све боље из века у век, они су се најзад реванширали, разорили су насеобине Црних, протерали их са обала Ев-ропе и сами освојили север Африке и средишњи део Азије насељен ме-ланезијским скупинама племена (црначко-аустрлоидна мешавина -бли-жа аусталоидној - црвеној раси, пр.а.). Мешање двају раса обављено је на два различита начина, или мирном колонизацијом или ратничким освајањем. Тамо где су се бели колони потчинили црним народима прихватајући њихову доминацију и примајући од њихових свештеника, обичаје и религију, формирали су се семитски народи као што су Егип-ћани пре Менеса (око 2880 године пре Христа, по старој традицији пр-ви египатски фараон, оснивач прве обреде и династије, ујединитељ Горњег и Доњег Египта и утемељивач Мемфиса - пр.а,), Арапи, Фени-чани, Халдејци и Јевреји. Насупрот томе аријевске цивилизације су се формирале где су Бели владали над Црнима, помоћу ратова или по-моћу освајања, а такви су Иранци, Индијци, Грци и Етрурци. Додајмо да овим набројаним обухватамо и оне беле народе који су остали у стању варварства и номада старине као што су Скити, Хети, Сармати, Келти и много касније Германи и други. Тиме се објашњава разлика у религијама и писму код ове две велике групе народа. Код семита код којих је интелигенција црне расе доминирала у почетку запажа се тен-денција ка монотеизму - принцип једног скривеног Бога, апсолутног и без облика што је и била основна догма код свештеника црне расе и то у њиховим тајним посвећењима. Код Белих победника или код оних који су остали чисти, запажа се супротно, тенденција ка политеизму, ка митологији, ка персонализацији божанства, што долази из њиховог култа, њихове љубави према природи и страсног обожавања предака. Тога се и у данашње време многи народи беле расе нису отресли – обо-жавајући вођу и прихватајући идеологије које намећу и персонификују вође (фашизам, нацизам, комунизам).

Основна разлика у начину писања код Семита и Арјеваца се об-јашњава истим разлозима. Зашто сви семитски народи пишу с десна у лево, а аријевски с лева у десно? То нам дозива пред очи визију једне нестале прошлости. У тим давним временима писмо је било привиле-гија свештеника, оно је сматрано светим и имало је религиозну функ-цију, и у почетку је примано као божанска инспирација. Када су у аус-

203

тралијској хемисфери свештеници црне или црвене-јужњачке расе ис-писивали света писмена на кожама животиња или каменим таблицама, они су се окретали лицем према јужном полу, а рука им се кретала у правцу Истока, извора светлости - дакле, писали су с десна у лево. Све-штеници беле или нордијске расе су научили писање од црних свеш-теника па су почели да пишу као и они, али када се код њих јавило осе-ћање расног порекла и када се била развила национална свест и пробу-дио понос расе, они су измислили своје знаке, и уместо да се окрену према Југу, према земљи Црних, они су се окретали према Северу, према земљи својих Предака, али настављали су да пишу окренути према Истоку. Тада су њихова писмена текла с лева у десно. Одатле и смер писања келтских руна (најстарије писмо од 24 знака Германа, пре латинице - пр. а.), зенда (стари персијски језик - пр. а.), санскрита (дре-вни језик Индуса или Брамана изумро у VI веку пре Христа, али и данас њиме говоре и пишу индијски научници - пр.а.), грчког и латин-ског писма као и других аријевских народа. Слова иду ка Сунцу, изво-ру живота на земљи, али "гледају" на Север, на земљу предака и тајан-ствени извор небеских свитања. Семитски и аријевски ток су две реке с којима су нам дотекле две идеје, митологије и религије, уметности, науке и филозофија. Аријевски ток садржи идеју узлазне еволуције у свим зе-маљским и надземаљским сферама и води, примењен бескрај-ној разноврсности развоја у име богатства природе и бројних стрем-љења душе. Семитски геније силази од Бога ка човеку, аријевски се диже од Човека ка Богу; један себе види као анђела који дели правду - који долази на земљу наоружан мачем и громом, други себе види као Прометеја који држи у руци ватру узету с неба и погледом одмерава Олимп. То је било до пре 2000 година, а после се све то у знатној мери ревидирало и изопачило, нарочито у белој "раси".

Генетски ту двојицу генија ми носимо у нама, ми мислимо и по-ступамо као један или као други, како када, они су сплетени, али не и стопљени у нашем интелекту, они противрече један другом и боре се у нашим интимним осећањима, у нашим префињеним мислима, као и у нашем јавном животу и у нашим институцијама. Због тога се и враћамо на изворе двају токова, рођењу двојице генија, изнад хаоса историје, борбе култова да би се приближили самој свести оснивача и пророка који су религијама дали прве инпулсе. Преко Индије и Веда, преко Зо-роастровог Ирана, у светлости свитања и зора беле расе, види се како из шума древне Скитије излази први творац аријевске религије, украш-ен својом двоструком тијаром, тијаром освајања и јединства - он у руци носи мистични огањ, свету ватру која ће огрејати и обасјати све расе.

204

Четири или пет хиљада година пре Христа густе шуме су још увек покривале античку Скитију која се пружала од Атланског океана до поларних мора. Ту још није било племенитих културних биљака, али је човек изашао из пећина, почео је да гради дрвене куће, припи-томио је пса и коња, своје будуће највеће пријатеље. Јашући брзе коње и уз помоћ лука, стреле, ласа, секире ловио је дивље животиње прво за одећу а затим и за исхрану. Тако је започела цивилизација - прва поро-дица, клан, племе које живи као заједница, свуда су Скити, синови Хи-перборејаца, подизли својим прецима хумке - споменике застрашујућег изгледа. Када је умирао вођа заједно са њим су сахрањивали његово оружје и коња, јер тако се говорило, ратник треба да јаше преко облака и да гони ватреног змаја и на оном свету. Одатле води порекло обичај жртвовања коња - тако је религија настала из култа предака.

Семити су нашли једнога Бога, Дух универзални у пустињи на врховима и обронцима планина у бескрајном звезданом пространству. Скити и Келти су нашли Бога, бројне духове и дубинама својих шума, ту су они зачули гласове, ту су први пут задрхтали пред Невидљивим, ту су имали Оностраног.

Духовна еволуција човека и његове религије започета 5000-7000 година пре Христа у пећинама и пустињама Египта и Етиопије и пра-шумама Индије настављена је и ширила се у пустњама Израиља, Сина-ја и Грчке и шумама Европе и Азије прошавши путевима посвећеника и пророка од младог друида Рама, преко Кришне, храмова Амон-Ра и Озириса и Изиде, затим Зороастре, Буде, Питагоре, Платона да би се у међувремену на тлу Израела створила монотеистичка религија чији је творац био Мојсије, који није стварао религију за његов народ већ је стварао његов народ за његову религију, што одликује јеврејски народ од свих народа на свету, и који је био велики пророк - иако је живео преко 1200 година пре Христа он је знао за Његов долазак и обожавао га. Са Исусом, сином Божјим-Човечијим завршен је циклус еволуције религија, јер је истинита само историја религија рода људског, док историја једне религије увек уска, пуна предрасуда и лажна

Морали смо начинити овако опширан увод да би се схватила еволуција не само религија него и раса, еволуција, владавина а затим и пропадање раса - од црвене преко црне до беле - аријевске расе, која је сада на врхунцу развоја, кроз освајања и мешања раса до стварање на-ција великих и малих бројем, великих и малих идејом без обзира на број, владајућих и поробљених како физички и материјално исто тако религиозно и идеолошки. Јер мора се признати - свака идеологија је, без обзира колико она носи у себи религиозног, уствари религија: зар комунизам-социјализам није религија незнабожтва-атеизма, грубе ти-

205

раније, силе и тортуре физичке и духовне, над човеком и народом, а нови светски поредак је религија новца, тржишта, перфидне силе и ти-раније а тобоже брани права човека и грађанина, народе и мале државе.

Док савремена наука посматра спољашње, кору света, наука дре-вних храмова је поставила себи за циљ да открије унутрашње, да у њему открије скривене преноснике. Она није изводила разум-интели-генцију из материје него је материју изводила из ителигенције-разума, она није изводила свет из слепе игре атомима, него је атоме изводила из покрета универзалне душе. Једном речју она је по систему концен-тричних кругова, ишла од универзалног ка појединачном, од Невидљи-вог ка Видљивом, од чистог Духа до организоване Супстанције, од Бо-га ка човеку. Мојсијево Постање чини праву онтологију (науку о бићу - пр. а.) према реду и разграњавању принципа. Све што започиње мора се окончати. Постање истовремено приказује еволуцију у времену и стварање у вечности које је једино достојно Бога.

Христов живот, делатност, чуда, учење, страдање и васкрсење познато нам је кроз Јеванђеља. Мислим да је нама хришћанима, пого-тово правим хришћанима - православним веома мило и могли би смо рећи да смо поносни што су нам преци и ми после њих сачували ту чи-стоћу религије Христове. О томе сам детаљније и више писао у поглав-љима и темама ове монографије.

Оставимо на страну трабуњање марксиста-комуниста-социјали-ста-атеиста који говоре и пишу да је религија (замислите религија !, а они су поклоници религије вођа и безбожништва, јер од својих вођа праве богове - божанства, као и њихова браћа фашисти и нацисти, о че-му сам у наведеним темама говорио) опијум за масе. Ипак се са једним морамо сложити да је религија кроз све векове људске цивилизације (од пре неких око 50.000 година а поготову 7000-8000 година) била ос-новна покретачка снага развоја и напретка, а каткада и деструкције и назатка, раса и народа. Она је почетком новог века достигла свој врху-нац и почела деградирати. Та преломна тачка видног почетка деграда-ције је француска буржоаска револуција. Пред њом је религија Запада постала беспомоћна, а народи Запада су без какве такве религије (ри-мокатоличке и протестанске) кренули у суноврат вулгарног материја-лизма. Религија је тамо остала и постала само као етнографски рекви-зит. Ту своју разорну моћ су усмерили на Исток - на православну цркву јер су сматрали и сада сматрају да нису посао завршили докле не уни-ште православље, а онда ће, мисле они, лако са будизмом, хиндуизмом, брамаизмом и исламом, које они на западу сматрају примитивним ре-лигијама (али се варају у чврстину њихова укорењености) сматрајући

206

да ће их принципима тржишта, менаџмента, новца и технологијом ра-зорити.

На том путу су им као највећи и најопаснији бедем Словени (Ру-си, Срби, Бугари) и Грци и остали православни народи. Почели су са Русима. Да би остварили тај циљ они су им измислили једну деструк-тивну идеологију-марксизам и у погодном тренутку убацили ("револу-ција" 1917. год.). И тако је руски и српски народ са осталим правосла-вним народима био на путу нестанка. То су доказивали и њихови нази-ви државе: Совјетски Савез - совјетски народ, Југославија – југословен-ски народ; где су ту Русија и руски народ, Србија и српски народ. Ми Срби смо ту прошли још горе - нас су исецкали на више измишљених народа. То не може да се догоди једном зрелом народу, већ једном незрелом народу који је доживео амнезу - заборавио је своју прошлост, своју историју, своју религију, своје националне корене и обележја, своје гробове палих предака за Српство (у тзв. Македонији - Јужној Ср-бији). Сада се полако буди српски у руски народ али стидљиво.

Руски народ је великим бројем, још већи територијом, а највећи религијом - правом хришћанском православном, треба и мора да ство-ри једну нераскидиву симбиозу цркве и државе. Зашто то до сада нису могли да учине? Зато што се црква захваљујући комунизму-атеизму-марксизму увукла у себе у своје догме, а материјалистичка држава у своје науке и тзв. науке и материју и тако одвојене нису могле да ство-ре комплетног човека садашњости и будућности, а без човека се не може створити срећна будућност човечанства. Умеће стварања форми-рања душа се изгубило и биће поново нађено и успостављено када се Наука и Религија хришћанске стопе у једну живу силу и када се буду заједнички прихватиле посла и сложно прионуле на дело добра и спа-сења човечанства - онако како је проповедао Исус Христос, а указивао Фјодор Михаилович Достојевски - стварање свечовека и све-човечанства, када се морално трули Запад почне лечити од зла и морал-ног смрада који га је захватио да не би окужио цело човечанство. У том смислу Наука не би требало да мења методе рада већ да прошири свој домен а Хришћанство не треба да напушта традицију него да боље схвати њене изворе, дух и значај. То време трансформације и интелек-туалне обнове ће доћи, сигурно смо у то - већ га најављују сигурни зна-ци. Буде се радикални хришћански духови који ће остварити власт, али не власт ради власти, већ власт ради препорода хришћанског руског, српског и осталих православних хришћанских народа. Не да би вла-дали светом и трулим Западом и западњаштвом, већ да би их духовно спасли. Када Наука буде знала а Религија могла човек ће радити новом духовном снагом. Умећа живота као и све уметности, може се поново

207

родити само у тој слози. Али у очекивању тога, шта учинити на крају овога, 20-ог, века који подсећа на силажење у амбис, барем по оном су-мраку који је претећи у току целог овог века показао своје лице Апока-липсе о којој је свети Јован Богослов писао крајем првог века – хришћанске ере. Зар то није био век Апокалипсе у којем је пало много десетина милиона људских жртава - убијених (погинулих) а још више убијених душа изгубљених за веру хришћанску захваљујући маркси-зму-комунизму и безбожничком западњачком новом светском поретку, који нас и даље убија физички и духовно. Како спречити даљи ток Апокалипсе на следећи, 21, век у који се сви уздамо да ће нам донети радост и срећу. То можемо постићи само вером. Вера је храброст духа која стреми напред сигуран да ће наћи Истину. Та вера није непријатељ разума, него његова бакља, а то је вера која је данас једино могућа. Они који су је неповратно изгубили, а они су многобројни - јер пример је дошао одозго, а пут је лак и добро трасиран - нека следе ток дана, нека трпе овај век уместо да се боре с њим, нека се предају сумњи и негаци-ји, нека се теше људским јадима и скорим катаклизмама уз презрив ос-мех, нека премошћују дубину небића ствари, нека се покривају - а једи-но у ствари верују - сјајним велом којим се краси лепо име идеала, јед-нако помишљајући да је све то само корисна химера.

За оне који верују да је Идеал једина Реалност и једина Истина у овом променљивом и пролазном свету, који верују у посвећење и испу-њење обећања, у историју рода људског, као и у будући живот, они, да-кле, који знају да је то посвећење потребно, да је оно награда људског братства, разум света и Божја логика, за њих који су у то убеђени по-стоји само једна одлука коју они могу прихватити. Они ту истину исти-чу без страха и што је могуће више је издижу и за њу се и са њом се бацају у арену борбе и изнад ове конфузне свакодневнице, како би се домогли несаломивих Принципа.

Ако желимо да сазнамо о зрелости, варијабилности карактера или незрелости народа било којег а посебно познатих народа, а међу њима и нашег, онда морамо одредити нека мерила-параметре, на осно-ву којих би их оценили. А то су према нашем скромном мишљењу: бројност, величина територије, геополитички положај, потенцијално и стварно материјално богатство, културно и цивилизацијско богатство, духовност и душевност, религија и религиозност, мешавина и генетско порекло, историјска старост народа. На свако то питање треба дати неки одговор у позитивном или негативном смислу.

Бројност једног народа може да буде неко мерило његове зре-лости али и не мора. Узмимо најбројнију нацију на свету - кинеску, ко-ја чини скоро четвртину светске популације - више пута су у историји

208

доживљавали падове и исто тако успоне. У основи су скроман народ, јер су сиромашни материјално, али и животна филозофија коју црпе из традиције, и религија им је таква да не чини незреле потезе на великом плану опстанка свог народа. Зло које их је задесило последњих децени-ја је пролазна појава и неће имати битнијег значаја за будућност ове ве-лике нације. Са друге стране велике нације по броју као што су Амери-канци - САД су без здравог разума и могу се поредити са незрелом и недораслом децом, поготову одкако им није више саветник и духовни вођа Велика Британија. Американци - САД ће највероватније у скори-јој будућности бити пример скупо плаћене незрелости једног народа (ако се та белосветска мешавина без здравог разума може назвати на-род - нација). Сличну судбину ће имати велике по броју становника ис-ламске нације - Индонезија и Арапи (сви заједно) због лењости, пара-зитизма које црпи из идеологије - религије ислама (једне врло прими-тивне религије) и извора нафте. Индијци у Индијској Унији су векови-ма били колонија Енглеза, Француза, Холанђана, Португалаца и дру-гих, али сви ови колонизатори нису успели да наметну и успоставе на-чин мишљења и живљења код Хиндуса, па чак ни код муслимана, ус-лед чега су скоро сви лидери Уније од 1949. године до данас убијени у атентатима и сличним актима (Ганди, Шастри, Индира и њена оба си-на) баш због тога што су били прозападњаци и желели су да наметну хиндусима западни стил живљења и размишљања. Због тога можемо рећи да је та огромна и скромна нација у суштини зрела јер чува своје корене, своју религију и традицију. Руски народ међу најбројнијим на-родима и на првом месту са највећом националном територијом на све-ту је у највећем делу своје хиљадуипогодишње државне историје био зрео народ: своје територије је ширио на рачун ненасељених суседних територија стварајући јединство државе и народа: народе који су при-времено окупирали део његове територије није геноцидно физичко у-ништавао већ им је увек стављао и ставља до знања да су они на руској земљи и морају служити интересима Русије и руског народа, чак и у време марксистичко-комунистичке власти (Татари, Чечени, Черкези, Немци са Волге, Јевреји и др.),а уколико то не желе могу да оду, а там-пон територије после распада комунистичке државе иако такозване не-зависне никада то у пуном смислу речи неће бити јер су народи тих те-риторија инкорпорирали у себе руску културу и руски начин живота, као и економски, политички и војно зависе од Русије. Захваљујући сво-јој зрелости руски народ се после распада комунистичке идеологије не-вероватно брзо опоравља у духовном погледу, мада то нама Србима се чини споро, пошто од њихове духовне ренесансе и ревитализације за-виси и наша српска. Поставља се питање како и зашто је ренесанса ду-

209

ха руског народа знатно брже почела него у нашег српског народа? Ни-су ли Руси бољи и већи хришћани и бољи и већи Руси него ми Срби што смо били. По нашем мишљењу Руси су пре комунизма били ипак бољи и већи хришћани од нас Срба, затим за време бољшевизма-кому-низма свест Руса није толико угушивана као код Срба; они су у школа-ма нормално учили руску историју, у војсци и војним академијама се заклињали над успоменама руских великана: Долгоруким, Владими-ром, Александром Невским, Иваном Грозним, Петром Великим, Ката-рином Великом, Суворовим и Кутузовим, јер су им и као комунисти у-главном владали Руси. А код нас ниси смео да кажеш да си Србин, јер су нам владали странци без порекла (не зна се ко је био Броз, ко је био Кардел, Моша и слични, а зна се само да су мрзели Србе) и малоумни Срби који су пристали да се зову и друга нација само да су на власти (Ђилас, Ранковић, Стамболић, Минић, Пенезић, Колишев(ић)ски, Гли-горов(ић), Вукмановић, Чолаковић и слични). А они странци који су се представљали да припадају неком тзв. народу без корена, историје и традиције, који ништа о држави и државо-творности нису знали него да се туже и суде са својим газдама (Мађарима, Аустријанцима и Италија-нима).

Потенцијално и стварно материјално богатство код неких народа утиче позитзвно да одржи своју националну зрелост јер има осећај неке економске независности, као што је то случај са Русима и Индијцима, а донекле и Кинезима, и обрнуто, недостатак сировина, енергије и пољо-привредног земљишта створило је зависност неких народа од крупних извора сировина и тржишта, као што су Јапан који је скоро у потпу-ности духовно и економски американизиран, а иза њега по зависности од САД не заостаје много Немачка и већина западноевропских земаља. Тако је нови светски поредак ушао у све поре живота западног света захваљујући овој чињеници, али пре свега менталитету и духовности њихових незрелих народа.

Геополитички положај неке земље и њеног народа има известан, неким случајевима и веома значајан, утицај на судбину и зрелост неког или неких народа. То се нарочито у повољном положају односи на се-верне - скандинавске земље: Данска, Шведска, Норвешка, донекле Фи-нска, свесни своје минорности и маргиналности развијају добре еко-номске и политичке односе са великим и јачим суседима (Русијом, Не-мачком, Енглеском), али и неке мале земље затроване мржњом услед своје религиозне нетолерантности према православном хришћанству, (Естонија, Летонија, Литванија, Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка) као и нове измишљене државе и народи створени први пут у историји (Словенија, Крватска, Муслиманско-крватска федерација и Јужна Ср-

210

бија - тзв. Македонија). Балканске државотворне земље (Србија, Бугар-ска и Грчка) су вечите жртве јачих западних земаља са жељом продора истих преко њихових територија на Исток. Ту се Србија у задња два века није зрело понела у више наврата: 1918. године под утицајем ма-сонерије ујединила се са непријатељским народима а да се није раз-граничила, посебно у другом светском рату који нам је наметнут као резултат завере Коминтерне и Енглеске масонерије у којем смо изгу-били директно око 2 милиона Срба, а после рата државу опет са туђим именом и поново уједињење са највећим непријатељима српског наро-да који су нам присвојили знатне српске територије, затим туђинца за вођу и господара осведоченог непријатеља српског народа, и најзад у трећем рату који нас је задесио од 1991. године и који практично још траје изгубили смо велики део Српских земаља, у верском рату који смо назвали "грађанским" ратом, зато што комунисти-социјалисти на-водно немају веру и религију. Те територије смо изгубили уз војну по-моћ западних војних сила - мањи део а већи део лошом политиком и дипломатијом тзв. српских социјалистичких вођа.

Духовност и душевност, културно и цивилизацијско богатство имају и те каквог утицаја и значаја да се у тешким временима народ зна снаћи, орјентисати и поставити према свету и суседима. Кад смо знали ко нам је пријатељ а ко непријатељ а нисмо имали излаза да рат избег-немо, исти смо добијали упркос великом броју жртава, а изгубили смо га на Конференцији мира у Друштву народа 1919. године, јер су нам се приказивали као пријатељи наши потајни непријатељи (Енглези, Фран-цузи и Американци), веровали смо хипокризији, а то је већ био знак не-зрелости. После првог светског рата смо целокупно школство постави-ли на плану и програму васпитног система Запада и базбожништва. Цр-кву смо одвојили од државе а Србин је комплетан Србин само уз цркву православну. Због тога је и дошло до покушаја конкордата, затим до 27 марта 1941. и 6. априла исте године до 29. новембра 1943. године до "победе" комунизма у Србији и до завођења тираније од стране шачице белосветских пробисвета без нације, вере, историје и традиције. Они владају непрекидно (од 1945. године до данас, 1996. год.) јер нам је уништена духовност, стара српска култура и цивилизација а религија је била скоро на издисају.

Од свих духовних појмова религија има највише значаја и ути-цаја на зрелост народа. Религија новог светског поретка: масонерија (има знак троугао) са римокатолицизмом и протестантизмом чији су основни симболи "златно теле", тржиште, капитал - створила је од њи-хових носилаца распусну полулуду нацију сличну хулиганској омла-динској руљи која пред собом види само потрошачство, хедонизам, жи-

211

вот ради уживања и стицања новца, себичност и отуђеност. Ако узме-мо да смо ми Срби генетски - крвно један народ са извесним делом Кр-вата - покатоличених и највећим делом босанско-хрцеговачких муха-меданаца онда можемо видети да је новопримљена њихова религија највећи отров у супростављању и геноцидним радњама према својој бившој браћи, и да су им ближи по афинитету и љубави неки Турци, Иранци, Египћани и слични (за мухамеданце), и Њемци, Талијани, Ма-џари, Пољаци и слични (за Крвате). Ова два отпадна "народа" ни најма-ње не мисле на то да им је језик, највећи део историје, имена и прези-мена (код Крвата) и велики проценат презимена, језик и већи део исто-рије (код мухамеданаца) исти као код Срба. Они се морају вечито не-коме доказивати да су већи католици од папе римског, или већи Турци од Турака у Турској. Сличан је случај и са делом одрођених Малоруса (Украјинаца) и Пољака у односу на Великорусе.

И најзад да размотримо утицај историјских сеоба, ратова, осваја-ња, покоравања и мешања народа милом или силом при чему су се на-роди укрштали и узајамно утицали покорени на окупатора и окупатора на покорене. Мислимо да је Хитлерова девиза о чистој аријевској раси чиста глупост-цела Европа је чорбине чорбе чорба била, а тек сада по-сле ова два светска рата. Ми Срби се најмање можемо похвалити генет-ском чистоћом - словенске "расе". Погледајмо колики проценат имамо плавокосих, плавооких, робусних (крупних) људи и жена. Већина је црноока, кестењастоока, црне или кестењасте косе и пути, доста жго-љавих и "геџави" (на ово последње има утицаја слаба исхрана и нега). Ако имамо чиме да се похвалимо то је дух српски и словенски уколико смо га добили кроз школу, цркву и породицу. А уколико смо школова-ни и васпитавани искључиво кроз уличарске коминтеровске школе, кроз шуварице, комунистичке комитете и курсеве и разведене поро-дице онда смо нико и ништа, и онда није чудо што врхунски српски политичар каже пред целим светом да је "цело приморје одувек било крватско"(!). Међутим, карактерологија Срба, хтели ми то да признамо или не, у највећем проценту је карактерологија хипокризије, мимикри-је, удвориштва и улизиштва. Духовно велики људи, великог и чврстог карактера су нам гинули у ових шест векова а посебно у последња два у највећој снази јер су штрчали јунаштвом физичким и духовним и сметали су разним окупаторима почев од Турака преко Аустријанаца, Мађара, Италијана до комуниста-коминтерноваца. Тако је створена у знатном степену негативна селекција. Онда није ни чудо што смо до-живели у овом веку познате срамоте, а да се масовно нисмо дигли да их спречимо: комунизам, Броза, грађански рат, Сремски фронт, Голе "отоке", колективизацију, откупе, а са њима одсрбљење и одбоже-

212

ње,као што су то учинили Грци који не дозволише да им комунизам зајаши на грбачу.

Значи та мешавина семитске и аријевске расе - раса Севера и Југа и Блиског Истока довело је до кумулативности негативних гена код наших људи. Онда се не треба чудити што је наш човек превртљив - данас овакав сутра онакав, данас каже једно сутра то порекне и каже друго, а оно од јуче је потпуно заметнуо. То се чак и код простог чове-ка не би смело толерисати а не код неких назови великана који воде на-род. А то нам се већ одавно понавља. Такав нам је у већини карактер, таква нам је у већини зрелост. Такав народ не може бити духовно вели-ки народ док се не прочисти и не прође катарзу у сваком погледу. Ту катарзу не може извршити космополитска интернациналистичка "брат-ства и јединства" грађанска школа, већ школа и црква српска нацио-нална православна радикална у сваком погледу. Тада ће нашег српског човека, без обзира на његов број популације поштовати цео свет, као што сада поштује Јевреје о којима сам у претходним темама писао а овде намерно нисам, али ћу ипак о њима и овде рећи неку лепу реч. То је нација са много мана о којима сваки паметан човек знаде, али њима те мане не сметају да би опстали до сада преко 4000 година њихове историје, због тога што они поштују своју религију, своју историју, своје корене, своје статус ин стату, своју Богом изабрану територију коју бране од стоструко бројнијег непријатеља. А зашто? Зато што су Јевреји за себе и свет најзрелији народ. Они држе у њиховим рукама и главама оно што свету највише треба: капитал, средства инфомисања, издаваштво књига, културу, науку, а нема их ништа више од Срба по броју и нису ништа више расути по свету од Срба, а имају још горе непријатеље него Срби (Арапе, Немце и њима сличне),а многе своје непријатеље су претворили у своје робове (Немце нпр.) само што то ови не осећају. Јевреји су не само зрео и паметан народ већ су и велики родољуби, можда највећи родољуби на свету, у томе вероватно и лежи тајна њиховог жилавог опстанка. Причао ми је један преосвећени вла-дика истиниту причу: "Отишао сам да посетим Јерусалимску патријар-шију и тамо сам разговарао са једним мојим братом Јеврејином (пра-вославним монахом - пр. а.). Затим смо обишли цео Израел и све сам лепо видео, али ми нешто чудно. Питам брата Јеврејина-владику:"Како то да ви немате скоро нигде споменика ваших знаменитих људи. Код нас су их пуни тргови и паркови. Ето у нашем граду сада су поставили бисту неком државном комунистичком песнику, пијаници, развратни-ку, протуви и духовној фукари и бараби, а није вредео ни пола луле дувана?" Владика Јеврејин ми одговара: "Код нас Јевреја од сваког се тражи да од себе даде што највише може, а када умре ми кажемо `мо-

213

гао је још више` и никада ни један Јеврејин није дао изнад те границе родољубља и због тога није ни заслужио ни споменик. Дакле, највиши степен родољубља који је недостижан услов је за споменик". Било ми је јасно каква су мерила код тог мудрог и зрелог народа, а каква су мерила код нас који подижемо споменике, обележавамо улице и тр-гове, градове и друга насеља именима разних пробисвета, чак и непри-јатеља српског народа (Титоград, Титов Врбас, Титова Кореница, Тито-ва Митровица, Иванград, Ђиласово, Ранковићево, Пуцарево, Кардеље-во ...) а не дајемо имена осведочених великана, научника и родољуба (Његоша, Карађорђа, Тесле, Пупина, војводе Вука, мајора Гавриловића и др.). Зар се такав народ може назвати зрелим? Зар се може назвати зрелим народ који се ујединио са побеђеним непријатељем (1918. године) којег је изједначио са собом и који му је преко 22 године кућу поткопавао да би је разрушио (1941-45. г.), и у том периоду убио преко 2 милиона његовог народа; да би се поново са тим истим непријатељем ујединио и предао му потпуну тапију од главе - а његовог човека најве-ћег перфидног србомрзца прихватио да га води од 1945. до 1980. годи-не. И даље његова идеологија влада после његове смрти до дана да-нашњег (1996. године).

Међутим, ми Срби се можемо тешити да од нас постоји још не-зрелији народ - Американци САД и Канађани (каква нам је то утеха!), који се могу упоредити са малоумном хулиганском децом, без здравог разума, који ће најзад изазвати светску Апокалипсу а са њом и своју и као народ нестаће, јер сви су знаци који нас у том правцу упућују. Ми Срби се можемо једнога дана тргнути и освестити и вратити на прави пут, а Американци иду путем без повратка - они су зло у походу ка сво-јем уништењу. Толико!

Као незрели народи с правом се могу сматрати народи Западне Европе заједно са САД и Канадом великим земљама по пространству и броју житеља а у обрнутој сразмери са здравим разумом. Њиховој не-зрелости је гроб ископала француска буржоаска револуција, а затим римокатолицизам, протестантизам, масонерија,и добрим делом ислам са којим су они у самртничком загрљају из којег се не могу ослобо-дити иако тамо има људи који покушавају да им на то укажу. Они та-кве људе - националисте називају фашистима, а не схватају да су они (космополити) за свој народ много гори од фашиста. На Западу нема хришћанства али има ретких појединих хришћана, нема зрелости али има појединих људи који указују на погибељност таквог начина и фи-лозофије живљења која је сва усмерена на потрошачство, себичност, отуђеност и на мржњи према Русији и Истоку. Да ли ће се икада њихов глас, глас вапијућег у пустињи чути. Видећемо. Неко ипак ће видети.

214

Као други велики народ по духу и зрелости после Јевреја, поред величине по бројности и територији је велики руски народ. Зашто овај братски народ убрајам у најзрелије народе Земљине кугле? Прво, њего-ва државност траје непрекидно преко 1500 година и спада у млађе на-роде Европе; друго, поред бројних непријатеља са Истока и Запада, Се-вера и Југа овај народ никада није био употпуности окупиран и поро-бљен. После сваког протеривања непријатеља-окупатора руски народ је проширио своју територију на све четири стране света, освајајући и ненасељене регионе Сибира, Далеког Истока, Аљаску (чак су стизали и у ненасељену Калифорнију у то време), Средње Азије, и на тај начин се обезбеђивао од упада полудивљих племена и народа. На тај начин је за-окружена територија 1/6 сувоземног дела Земљине кугле или 2/3 свих светских мора и океана. Ширећи тако своју територију Руси су од дав-нина стварали духовно јединство кроз културу, цивилизацију и религи-ју Русије, што Западна Европа никада није успела нити ће икада успе-ти. Треће, при нападу западних непријатеља, које Русија никада није прво нападала, они су их редовно побеђивали раније или касније, али их после одбијања никада нису на дуже време окупирали, изузев у о-вом веку, када је окупација трајала преко 45 година, а што и они сами сматрају својом историјском грешком. Четврто, Русија се са Петром I Великим отворила према Западу од којег је примила науку, занате, део цивилизације, али је остала своја јер је сачувала дух,религију и своју филозофију живљења. Ту је Русија остала нетакнута-непобедива, као што је и територијално остала непобедива и највећа. Пето, велика ката-срофа која је Русију задесила 1917. године, када јој је убачен пожар у кућу и који је трајао све до 1991. године није успео да уништи дух рус-ког народа - он се сада подиже и обнавља на радост не само руског већ и српског народа и свих искрених православних и хришћанских наро-да - пријатеља Русије. Ето зашто сматрам руски народ једним од рет-ких зрелих народа, од којег ће убудуће свет имати велике духовне ко-ристи.

Русија се умом не може схватити, нити универзалним аршином измерити; она је нешто посебно. У Русију се само може веровати, а они који у Русију не верују су плиткоумници... За Европу Русија је сфинга.

Поред наведених у духовно велике и зреле народе могу се убро-јати још Кинези и Индијци, који љубоморно чувају своју територију, историју, традицију и религију, а са свим осталим чак и непријатељима одржавају односе достојне интереса једних и других. Посебно истиче-мо велики кинески народ пословичне вредноће, смирености и стрпље-ња са великом скромношћу и духовношћу, који вероватно једног дана може постати носилац светског духовног поретка заједно са руским на-

215

родом и осталим сличним њима народима Азије; јер још само жута "ра-са" у историји човечанства није рекла своју реч на добро човека и свих народа света.

III ДЕО

ДУХОВНОСТ, ЕТИКА И РЕЛИГИЈА ИСТОКА И ЗАПАДА

217

Тема: III-1/23. ЕНГЛЕЗИ И МАСОНСТВО У ВЕЗИ СА СРБИМА И ЊИХОВОМ НАИВНОШЋУ И

ЛАКОВЕРНОШЋУ Овде нећу говорити о масонима и масонству, јер сам њихов

карактер и историју укратко приказао у теми "о новом светском порет-ку", односно у подтеми "ко управља новим светским поретком"; већ ћу приказати неколико драстичних примера српске лаковерности и наив-ности које су нас коштале слободе, које нам не дају да слободно дише-мо и да се као народ ујединимо, које нам вређају национално достојан-ство, и то још траје. Ево тих неколико, на дохват узетих примера и слу-чајева, а има их на хиљаде.

Јутрос (27. марта 1996 г.) слушам преко радија глупости о знача-ју догађаја од 27. марта 1941. Године. Као "запршка" говори један већ излапели мајор бивше југословенске краљевске војске, који је учество-вао у пучу 27. марта 1941 године. Он, а ни слушаоци нису свесни ко-лика је заблуда тада учињена и, она се као гакање живине понавља ево већ 55 година. Колико бисмо ми Срби били срећнији да није било дога-ђаја таквих какви су били тога дана. Пре свега, то није био никакав па-кт нити прикључење силама осовине како је сугерисала енглеска обаве-штајна служба (Интелиџент сервис) да би на основу те исконструисане заблуде покренули неке добронамерне, али и главне злонамерне снаге у нашем друштву (чланове масонске ложе, агенте Интелиџент сервиса и сличне, а и комунисте који су то искористили да проповедају своју идеју и не знајућу да је и идеја комунизма у словенским земљама – Ру-сији и Србији - уствари прикривена масонска идеја; јер су главни кому-нистички вођи у Русији и тзв. Југославији били масони). Хитлер се ве-ома плашио Срба и српске војске и хтео је тим уговором (анексом уз пакт) да неутралише Југославију да не улази у рат, а он да може преко наше територији да превози војни материјал на Исток у затвореним ва-гонима, без живе војне силе. Енглези су садржај тога уговора извргну-ли па је то испао пакт - приступање војном савезу силама осовине (Бер-лин - Рим -Токио), на чему је српски народ био веома осетљив - "Зар са нашим непријатељем да пактирамо!?", "Боље рат, него пакт! ", "Бо-ље гроб, него роб! ", "Доле Немачка!", "Живео Совјетски Савез!" итд.

Да смо имали мудрију политику, односно да смо је следили как-ву је водио Кнез - намесник Павле наша земља би остала по страни све време II светског рата (као Бугари би ушли можда у рат при крају рата против Немачке), али би за то време сачували два милиона срп-ских живота, и још толико два пута би било рођено па би данас било Срба 27 милиона, а можда и више, Крвата би било 1-2 милиона уместо 4 (?),

218

не би имали измишљене нације (Црногорце, Македонце, Мусли-мане-потурице, и сличне - Југословене). Срби би били свугде и на сва-ком месту како је то говорио Сретен Вукосављевић; не би нам се насе-лило 2 милиона - Шиптара; не би добили комунизан - атеизам, и све несреће које нам је он створио.

Приче да смо уласком у рат 1941. године одложили напад Не-мачке за два месеца на СССР, и на тај начин пад Русије. Затим да смо ("југословенски партизани комунисти" везивали 50 дивизија немач-ких!!??) за нашу територију су чисте глупости и историјски фалсифи-кати, да би се оправдао братоубилачки грађански рат комуниста против сопственог народа. Прво, највећа - само је 1000-годишња заблуда о ос-војивости и покоравању Русије. Русију никада и нико у историји није целу могао освојити и покорити, чак и када је била знатно мања ев-ропска. Друго, 50 дивизија је око 1.000.000 војника! Па да се дигао цео српски народ не би требало 50 дивизија Немаца да се веже за тери-торију Србије и српских земаља, а не против 25-30 хиљада комуни-стичких партизана, који су вечито бежали и сваки напад Немаца то на-зивали "офанзиве", којих је било ваљда 10 (7 у рату бежанија и 3 у освајању и учвршћивању власти).

Можемо са сигурношћу рећи да смо догађањима 27. марта 1941. године "добили" на дар следеће: 1) Окупацију Немаца и њихових сава-зника од 16. априла 1941. до 9. маја 1945. године; 2) Два милиона срп-ских гробова, углавном људи у најбољим животним добима; 3) Авно-јевску Југославију у којој су изгубљене српске земље (Јужна Србија - тзв. Македонија, Српске Крајине, Црна Гора, Босна и Херцеговина); 4) Комунизам-атеизам и Јосипа Броза-Тита, који су нас духовно обога-љили да се за дуги период не можемо опоравити; 5) Демографски смо смањени и процес тече у правцу нестајања нације (уколико се не за-устави и крене супротно), а што је вероватно и циљ масонства и римо-католицизма. Речју, да није 27. марта 1941. године сигурно нас не би снашло оволико зло као што га данас преживљавамо.

По рачуници Запада - посебно Енглеза и њиховог троугла са Не-мачком и Француском на Балкану не сме постојати јака словенска др-жава - читај Велика Србија, па ни Велика Бугарска, јер других сло-венских народа и нема на Балкану (Крвати Словенци себе и не сматрају Словенима). Западњаци Србе завађају и деле на измишљене народе и државице. Због тога следи закључак: Докле год Руси не освоје Кон-стантинопољ - Цариград, који је кључ Источне Европе и Средоземља, неће бити мира на Балкану, па ни у Европи. То су Руси требали учи-нити почетком овог века, али им је Запад убацио отров у земљу - кому-

219

низам да би их у томе омели. Бојим се да су Руси у томе закаснили, јер сваки кључ може да зарђа, па и историјски.

Други пример: На БК телевизији се приказује сваког дана шта се пре више година догодило на данашњи дан. Тако одлазак сељака из поцерских села (29. I 1948. год.) на Јадранско море, Постојинску јаму, Словенију и Крватску. Како је само репортер са заносним патосом говорио о слободној "домовини" (ту су нам реч натурили Крвати - срп-ска реч је отаџбина), "браћи" у другим републикама (Словенији и Кр-ватској), о аутопуту "братства-јединства" који ће повезивати "братске" републике и учвршћивати братство стечено у народно-ослободилачкој борби (хик!). Ко би могао и смео тада другачије мислити, осим духов-них људи који су увек указивали на погубност уједињења и сарадње са ђаволима, јер су увек говорили: "ко са ђаволом тикве сади о главу му се лупају", и олупале су се, али су биле тврђе од главе, па нам је и по трећи пут у 20 веку пукла глава, а ми и даље лудост правимо, и опет - по трећи пут направисмо "трећу" "Југославију - упорни смо да затремо име српско. Нико то боље не уме него ми сами себи! И изгледа да ће-мо ускоро гледати репризу - односно стварање "нове"- четврте "Југо-славије", о чему следи пример трећи.

Пример трећи: Од једног поузданог пријатеља чујем да се при-према у потаји устав по којем ће се створити "четврта" "Југославија", којим ће се укинути републике, а формираће се четири покрајине (не зна се да ли аутономне или само покрајине): Србија (такође се не зна да ли средишна или само Србија - бивши Београдски пашалук), Црна Го-ра, Косово и Метохија, и “Војводина”, и једна област-Рашка област (или не дај боже “Санџак”). Тако ће нас Србе разбуцати па ће мо имати пет нација у земљи, која се неће звати Српска земља, нити Србија, већ туђим именом- Југославија; а "нације" ће бити: Срби (они у Средњој Србији), “Војвођани” (они у Срему, Банату и Бачкој - Барању смо покло-нили Крватима) и то измешани са националним мањинама: Мађарима, Словацима, Румунима, "Шокцима", "Буњевцима", "Русини-ма" и питај Бога каквим и писаћемо због тих неколико процената лати-ницом да би им се умилили, “Црногорци” (они у већини себе више и не сматрају Србима), Косовари и Косметлије (њих је тамо око 10% - мож-да и мање), и Срби “Санџаклије”, који ће побећи у Србију и “Војводи-ну”, а остаће саме потурице који ће после тражити припајање Алијиној јединственој Босни и Херцеговини. Творац треће и четврте Југославије за кооперативност биће награђен што ће Еуропа и САД подржати да он буде доживотни председник те и такве Југославије као његова паради-гма Т.И.Т.О. и онда ће му учинити да његове конкуренте са знатно већом каризмом - Караџића и Младића изведу пред Хашки суд и још

220

неке честите Србе. То нам је као кад би пред суд због родољубља изве-ли војводу Мишића, Степу Степановића, Радомира Путника, Карађор-ђа Петровића, Милоша Обреновића, Пашића, Краља Петра I, итд. Пос-ле тога ће највероватније масони, односно нови светски поредак дати да се послушник склони, не због Срба већ због њих, а онда ће постави-ти неког масона такође послушника на чело државе, а неког владику масона за патријарха - којег већ наслућујемо!Али догађаји су предухи-трили моја предвиђања па су кооперативног послушника раније скло-нили и послали у Хаг,као и његове послушнике, а за Караџићем и Мла-дићем још трагају, јер сада Србијом владају нови послушници који безпоговорно извршавају налоге западних газда, а све објашњавају да је то да “уђемо у Европу”.

Пример четврти: У своје време шалтерски послушник, као неп-рикосновени самодржац власти у Србији је протурао преко медија вес-ти да ће пред тзв. Хашки суд - трибунал (или боље рећи трабуњал) извести највеће Србе: Караџића, Младића, и њихове ђенерале. Караџић се не плаши тога, већ се шали у виду црњака: "Спреман сам да идем у Хаг, али ме нису лепо приказали на фотографији; што ми нису тражи-ли, ја бих им дао лепшу фотографију и реалнију слику". Изгледа да су гузоње из НАТО пакта како сада називају ИФОР-овце желели да овог највећег живог Србина прикажу што криминалнијег изгледа, па су так-ву монтажу и сачинили - сликан је некада и негде када је ветар дувао па му је косу бујну и немирну разбарушио. Још им је недостајало да испод фотографије ставе две укрштене бутне кости, како се стављају на сликама за упозорење "опасно по живот"! Шалтерска партија је лико-вала и даље просипала лажи и обећања која се никада под њеном влашћу неће остварити: о неком просторном плану и уређењу земљиш-та до 2010 године (замислите 2010 године!) а о њима се тада неће знати да су постојали осим у археологији - а не још и њихови планови који се срушише на изборима 5.октобра 2000-те године.Али се суштински ништа не промени, остаде све по старом, вероватно је то стратегија и тактика западних газда – и далје је Српски народ у материјалној беди и духовном мраку и беспућу.

Сада је уместо Караџића на хашком процесу шалтераш Мило-шевић који не признаје не само суд који му суди већ не признаје и не каје се ни за један грех који је учинио своме народу.А зар од комунисте – атеисте и апостата се може нешто боље очекивати.

Не знам да ли Караџић мисли озбиљно, или ће ићи у илегалност као хајдук. Ако оде пред тај трабуњал, онда ће га тамо вређати и исто-времено ће вређати и српски народ. Да ће он ставити главу на пањ као кнез Лазар и остати вечита успомена за српски народ - док је Срба и

221

помена. То би му најпаметније било уколико нема другог излаза – уко-лико се Руси не подигну и погазе тај светски трулеж (САД и смрдљиву Еуропу) заједно са проданим Србима.

Још један пример сличан предњем: Један наивни, честити, јуна-чни Србин по имену Милан Мартић тако је служио своме народу и истовремено био изигран од комунисте кооперативног шалтераша. Када му више није био потребан он га је прогласио за ратног "злочин-ца", и ставио га на списак белосветских протува: амеро-масоно-вати-кано-агарјанских-балијских пробисвета да га могу ухватити и извести пред некакав "хашки трабуњал". Какав народ, такви и судови! Поводом тога изиграни и преварени Милан Мартић, бивши председник бивше и будуће Републике Српске Крајине каже: "Ми смо изгубили рат, али не против Крвата и потурица, већ против САД, Западне Европе и Ватика-на. Пошто се на суд не могу извести Буш и Клинтон (бивши и садашњи преседник САД, прим. а.), Кол, Џон Мејxер, папа Војтила, Жак Ширак (председници Немачке, Енглеске и Француске, прим. а.) и други, онда ови "победници" изводе пред суд нас "побеђене". Ја бих ишао пред суд онда када би пред суд извели са напред наведеним још и Фрању Туђ-мана, председника "НДК", јер је он бомбардовао српске градове у Ре-публици Српској Крајини. Ја се не плашим, а ако покушају да ме уха-псе и изведу пред суд у Хагу, тамо нема ко да ме брани, јер се тамо су-ди целом српском народу - и не остаје ми ништа друго већ да идем у хајдуке док се не заврши са овим циркусом"!Али ипак је отишао и нека му је Бог на помоћи, јер га Срби на власти не помогоше и не заштити-ше!

Пример пети: Ми и даље живимо под паролом "братства и је-динства" иако је већ шест година верски рат против те глупе пароле ко-ју је измислио Велики Сатана по налогу Коминтерне, па стога као један пример наводим колико су глупи људи чак и у неким назови интелек-туалним срединама, иако и лудаци виде да од братства и јединства са убицама не може бити ништа. Тако је почетком марта 1996. године на једном факултету у Србији за доцента биран потурица Реџеп Мујезино-вић, чији су рођаци у војсци муџахедина убијали Србе. Реферат за ње-гов избор написао је нажалост "Србин" - комуниста професор С…ћ, а седници је председавала М. Б...ћ, удата за потурчењака, али иначе је "пореклом" дете љубави (не зна јој се отац) а мајка јој је Мађарица, једно душевно и духовно поремећено створење а у суштини прилаго-ђени подрепаш. Исход гласања за потурчењака био је: мање од полови-не "за" више од половине "уздржано" и само један "против". Председа-вајући је изјавила да се уздржани не броје па је дотични потурчењнак изабран са "само" једним гласом "против". Професора који је гласио

222

"против" назвали су "српским екстремистом и националистом" јер је то опасно и богохулно бити националиста у својој земљи и нацији (!!), чак и у садашње време (1996. г.).

И још један - шести пример наше глупе српске наивности у ве-ровању да су нам западни "савезници" пријатељи. Овај пример би за-боравио да ме на телевизији није подсетио случај једног Србина родом из Подгорице, који је настрадао - рањен од стране англоамеричке ави-јације у лето 1944. године. Тада му је погинула скоро цела породица: мајка, две сестре и брат. Спасао га је један младић који је тада имао око 20 година док је овај рањени дечко имао само три године. О томе овај старији прича: "Јављали су да ће бомбардовати војне - немачке објекте, а у ствари тукли су само цивилне. Ни један немачки објект није бом-бардован, и ни један Немац тада није погинуо од њиховог бомбардо-вања док је Срба цивила изгинуло веома много - много је породица потпуно затрто. Они су бомбардовали са нарочито тешким и темпира-ним бомбама које су после неколико часова експлодирале од како су пале". Тада је по српским градовима: Београду, Новом Саду, Петров-граду, Вршцу, Панчеву, Шапцу, Крагујевцу, Нишу, Лесковцу, Параћи-ну, Подгорици, Прилепу, Битољу, Скопљу и другим српским градо-вима погинуло од бомбардовања више цивилног српског становништва него од немачког бомбардовања 1941. године при нападу Немачке на Србију. Ова бомбардовања су трајала данима и месецима и људи су се питали какви су то савезници који убијају савезнике и ко је издао наре-ђење за таква бомбардовања. Циљ им је уствари био убијање Срба. Историја ће рећи своју реч по чијој је то жељи било! Зна се: По жељи Тита и Англоамериканаца.

223

Тема: III-2/24. МАТЕРИЈАЛИЗАМ И КУЛТУРА, ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ

Ми смо сада у већем делу народа навикли да живимо конфор-

није - удобније, а то је захваљујући постојећој техници и технологији. Потребно нам је само енергетских горива, а и њих има код браће Руса, уколико их убудуће прихватимо као старију браћу, ако нећемо странце и непријатеље за господаре. Можемо и обрнуто - а то се зна чему води - нестанку нације, а то није брига космополите, интернационалисте, па-гане (погане-атеисте), јер њима је важан "квалитет живота", како они кажу, а онима иза њих (масонима, ватиканцима и протестантима) је ва-жан наш простор, по могућству насељен аморфном и бескореном ма-сом,њима покорном- ради даље могућности продора на Исток. Молимо Бога да се ово последњене не догоди и зато бранимо праг и дом свој и дом брата свог како нас и учи Христос.

Техника и технологија нас у много случајева претварају у робо-ве. Погледајмо компјутеризацију - сада је људима тешко да пишу, забо-равили су и свој рукопис, осим када се на чекове потписују. Што год прочитају и смисле они у компјутер откуцају; дописују се аудиовизу-елним тракама - не морају чак ни писмени бити да би неком своја осе-ћања писмено исказали. Па ни у храмовима не пале свеће паљенице - од воска, већ у аутомате убацују новчиће да се пале сијалице: колико новчића толико Богу молитве - а жртве су свеће електричне сијалице (!!??). Свашта! Већ је "пронађена" и електрична четкица за зубе, елек-трични чешатор и масер тела. Неко ће рећи: "То су ситнице". Јесу сит-нице, али се иза тих ситница крију крупни проблеми - освајамо приро-ду - побеђујемо природу, како то пагани (атеисти) кажу; а не знају да је природа Бог - дар. Божји, Божје дело и никада се до краја не може ос-војити, већ само докле Божија промисао то допусти. Подижемо елект-ране на атомски погон и друге енергенте, производимо струју ради у-живања, и све то радимо да би смо уживали у лењствовању и нераду.

Једнога дана ћемо, можда, стићи до потпуне материјалне обезбе-ђености: неће бити ни једног недостатка животних намирница и пред-мета за свакидашњу употребу. Међутим, далеко је много тежи недоста-так духовности - нашем друштву, српском, сада недостаје човек – љу-ди, прави људи - Срби: Шумадинци, Сремци, Банаћани, Бачвани, Ба-рањци, Мачвани, Поцерци, Подринци, Поморавци, Јужно-србијанци, Црногорци, Босанци, Херцеговци итд, итд, - назовите их како хоћете. Свако од нас треба да гаји брижљиво оно људско -људскост. У томе на првом месту долази хришћанска православна религије, а затим све ос-тало: рад, радиност, делотворност, уметност (књижевност, сликарство,

224

вајарство, музика, песма - али све без шунда ни у једној врсти уметнос-ти, јер шунд и кич уназађују духовност људи- они су гори него без икакве уметности).

По свом садржају и облику наша култура мора бити национална, па и националистичка, али не би требало да буде шовинистичка (јер је шовинизам особина минорних и маргиналних култура). Ми Срби смо у току векова после доласка на Балкан примили много од византијске културе, али је прилагодили нашем духу и менталитету; а у задња два века доста смо апсорбовали западне, поред здраве, много декадентне и дегенерисане културе; а све у жељи да будемо интернационалисти па чак и космополити, при чему смо масовно почели губити национално достојанство, самопоштовање и родољубље. То је већ опасно за нацио-нални идентитет, уколико га желимо одржати. У противном иде нам у корист да га што пре изгубимо - доказ период 1945-1996. године.

Како унапредити васпитање,образовање и културу? Многи ће одмах рећи: "Треба доста новца - средстава и све ће бити у реду". То је само донекле тачно. За новац ћете, на пример, изградити школе, али учитеље нећете преко ноћи створити. Учитељ вам је исувише танана ствар; народни национални учитељи вековима се стварају, а традици-јом и вековним искуством одржавају. Комунисти - марксисти су то код нас Срба и код Руса за трен револуцијом уништили. Али, узмимо да ћете помоћу новца створити не само учитеље, него најзад и научнике; али - ипак нећете створити људе! Људи, људи су оно најглавније. Људи су чак и од сваког новца скупљи. Људи, мислим на праве људе, се ни на једном тржишту не могу купити, јер они се не продају и не купују (осим ако нису продане душе као што су многи лекари, адвокати и ате-исти, али они нису прави људи), него "вековима" стварају, али за "ве-кове" треба времена, чак и код нас, где "векови" одавно више не вреде. Човек идеје и самосталне науке, човек личне иницијативе формира се само кроз дуги самостални живот нације, кроз њен вековни мукотрпни рад, једном речју формира се кроз читав историјски живот нације. Да, али наш историјски живот за последња два века ипак није био сасвим самосталан. Њиме су управљали масони, социјалисти, атеисти, кому-нисти, интернационалисти, космополити, естетичари и други антина-ционални елементи са њиховим, за наш народ, деструктивним идејама.

Нужни и незаобилазни историјски моменти народног живота ни-како се не могу вештачки убрзавати. Видимо тај пример на себи, на на-шој српској нацији, и тај пример још увек траје: стварање три Југосла-вије, и још се нисмо отрезнили, сазрели, дошли памети и опаметили; и због журбе "у Европу" ми и даље заостајемо и то и духовно и матери-јално, и поред тријумфалних поклика наших западњака и прозападњака

225

ми смо несумљиво заостали... Потребно нам је време да сазримо, а са-зревање нације траје дуго - некада нација пре ишчезне него што сазри, а ишчезне зато што није сазрела. Бојим се да нам се то може догодити са комунистима и мондијалистима!

Али оставимо наше западњаке и прозападњаке и предпоставимо да се помоћу новца може све урадити, чак и време купити, чак и само-својност живота стећи; опет се поставља питање - где наћи толики но-вац? У време владавине "великог Сотоне" Запад нам је давао новца "шаком и капом" да будемо против "Русије" (уствари против СССР), па шта смо урадили? Обогатили смо комунистичку врхушку на разне на-чине: рачуни у страним банкама, виле, јахте, школовање њихове деце на Западу, да би нам у посткомунизму опет владали. И опет од тог нов-ца за нацију ништа! А како је стање сада? Сада, малтене половина на-ших прихода одлази на ракију (бренди, виски, вотку, коњак), пиво, ви-но, бензин, женску моду, разврат народни - дакле, читава будућност народа. Ми, тако рећи, нашом будућношћу плаћамо наш велики буџет. Ми сечемо дрво у корену да би смо пре дошли до плода,

Народ пије, теревенчи,некада од радости, некада од туге, некада од нерада, и све то прелази у навику: слави се "испраћај" сина у војску (каква глупост!!??), повратак из војске, женидба, удаја, развод брака, рођење деце, крштење деце, па и смртни случајеви - све то у ненормал-ним ирационалним размерама! Властодржци се не труде да народ не-чим бољим, кориснијим и јевтинијим науче, као што су: позориште, права музика, књиге, рекреација кроз рад и слично. Мајке пију и пуше, деца пију и пуше, о очевима и да не говоримо - они се поносе сотони-змом, свугде - на улици, у школи, у фирми, у аутомобилима, у приро-ди, цркве су празне, очеви се одају криминалу. Питајте онда биологе какво се поколење може родити. Може као што су од Крвата пијаница рођене генерације усташа пијаница, зликоваца - кољача, међу које уба-ци "вођа" паролу: "Србе у јаме, Србе на врбе", и они без памети, саве-сти, без Бога крену у злочин - у геноцид!

Нису само злочинци и криминалци Крвати, иако су неупоредиво највећи, већ и Срби. Колико је само покрадено икона старих и по неко-лико стотине година из наших цркава и манастира и продато странци-ма за ракију и друга уживања. Историјска је истина да су Вуку Кара-џићу Срби свештеници из Црне Горе и Србије слали иконе, а он их је продавао по Бечу. Па зар га није Бог казнио, а са њиме и цео наш на-род!

Говори се о богатом и уравнотеженом буџету. Питам се: Ко ће га створити? Рад и индустрија и пољопривреда. Али какав се рад може очекивати од пољопривреде и села када су сељаци који раде на њивама

226

у просеку преко 60 година старости а млади бадаваџишу и гладују по градовима. Њиве у корову или су слабо обрађене а у граду цветају кр-чме и кафићи, шверц трговина, лоповлук и криминал. Зар то да ствара богат и уравнотежен буџет?!

Србин може постати Европљанин, само под условом ако у себи не поштује Србина. Већина Срба интелектуалаца одавно су постали Европљани и одавно су пљунули на Српство. Није им тешко било да постану Југословени, јер су већ у прошлом веку, као интелектуалци, постали Европљани. Сада тзв. Интелектуалци - естетичари истичу сво-ју европејскост и стиде се Српства. Међутим, нису сви, као ни сви Ру-си, естетичари, европејци, интернационалисти и космополити, такви, иако су мањина, ако Бог да, прави ће Срби васкрснути нашу нацију и постати прави Срби, прави хришћани, јер без правог хришћанства нема правих Срба и Руса - нема правог Словенства.

Али, ви, изгледа нећете поверовати у ове сувише уопштене ин-дикације. "Образовање", "марљивост", "докони идиоти" - понављате ви. Имајте на уму да сви ти наши највећи европски учитељи, наша све-тлост и нада, сви ти Хегели, Марксови, Дарвини и Штрауси понекад веома необично гледају на моралне обавезе савременог човека. Па ипак то нису ленштине које нису ништа учиниле, нити неваљалци што су дрмали ногама под столом. Ви ћете се насмејати и упитати: зашто сам неизоставно управо о тим именима одлучио да говорим? Управо зато што је, када је реч о нашој интелигентној и ватреној студентској омла-дини, тешко и замислити да би та имена, например прошли мимо ње на првим корацима њеног живота. Зар наш православни некада, а сада атеиста-комуниста-социјалиста, Србин може остати индиферентан пре-ма утицају тих предводника тзв. прогресивне европске мисли и других њима сличних. Рећи ће се. можда да та господа уопште не проповедају злочине, например Маркс, који, иако мрзи Бога и Христа, иако је читав свој живот посветио исмевању и оповргавању хришћанства ипак се бо-рио за бољи живот светског пролетеријата, и да су сви ти предводници "прогресивне" мисли човекољубиви и узвишени. Али једно ми се, ипак, чини несумњиво: да кад би се свим тим учитељима – човекољу-бивим и узвишеним пружала прилика да поруше у целом свету старо друштво и све изнова изграде настао би такав мрак бездушја и без-духовља, такав хаос, нешто тако грубо, мрачно и нечовечно да би се читава грађевина срушила уз проклетство човечанства пре него што би била довршена. То се и догодило у 20-ом веку - победом комунизма-со-цијализма у Русији и Србији. Европа је рекла "пошто једном одбаци Христа људски ум може доћи до невероватних резултата". То је Евро-пина аксиома. Европа, бар кроз највише представнике своје мисли. Од-

227

бацује Христа, и ми смо, као што је познато, обавезни да подржавамо Европу. То смо учинили када смо по налогу Европе дигли Велику ок-тобарску социјалистичку бољшевичку револуцију 1917. године (у Ру-сији) и тзв. социјалистичку револуцију после грађанског братоубила-чког рата 1945. године (у Србији).

Постоје у животу човечанства и нације историјски тренутци ка-да се најочитији, најдрскији и најгрубљи злочин може сматрати само за узвишеност душе, само за племениту смелост човечанства и нације да се "ослободе окова". Зар су ту потребни примери, зар их нема на хиља-де, на десетине и стотине хиљада...? Та је тема сложена и необухватљи-ва и о њој је веома тешко говорити у кратком напису. Једна таква је прогањање тзв. информбироваца у тзв. Југославији.

Ми тзв. информбировци (заљубљеници у руски народ-русофили, свесно или несвесно) прошли смо пакао затвора и мучења на Голом ос-трву (или како га Крвати зову - Голом “отоку”), и дуго смо били без трунке "кајања", а и када смо се "покајали" већина смо то учинили не-искрено, само да би се спасли мука и да би спасли голи живот, јер смо увидели да је очигледна тврдоглавост ирационална. Ја, свакако не могу сведочити о свима, али мислим да нећу погрешити ако кажем "ако не сви а оно велика већина нас" одрицање од сопствених уверења сматра-ла је подлошћу. Све је то давно прошло, па ће стога бити и могуће пи-тање: зар је та тврдоглававост и некајање била ствар само рђаве нарави, ствар идиота и неваљалаца? Не, ми нисмо били ни идиоти, ни неваљал-ци, чак нисмо били ни лоши млади људи. Мене су водили кроз рит по-ред Тимока, мислио сам на стрељање, затим су ме спроводили ноћу пешке од Неготина до станице Кладово, не би ли можда инсценирали бекство и да би ме стрељали - упуцали. Сваки пут сам преживљавао свој кратки животни пут, пред собом полагао рачуне о греху које сам до тада чинио. Какви су то греси били? Ситне глупе грешке, ситне ла-жи, али за мене су то били велики грехови и због њих сам молио Бога да ми опрости и прими ме у своје наручје.

Ни године робије и прогони у служби мене и моје породице није сломило моја убеђења и уверења о Христу, правди и истини, а то је ре-зултат моје духовности, васпитања и образовања. Знао сам да је кому-низам, социјализам, као што је и капитализам пролазан, а да је народ вечан и љубав према њему вечна, а та вечна љубав је према српском и руском народу као носиоцима те непролазне хришћанске љубави - све-човечанске љубави.

Наш народ је сада прожет развратом захваљујући идеологијама комунизма, социјализма и новог светског друштва - потрошачства, са-да више него икада раније, али никада у њему није било анархије и ха-

228

оса, и никад ни највећи подлац у народу није говорио "тако треба" ра-дити као што ја радим (како то комунисти - социјалисти кажу и раде), него напротив увек је веровао и уздисао да ружно ради и да има нешто далеко боље од њега и његових дела. У народу има и снажних идеала, а то је главно: променуће се околности, доћи ће бољи дани са бољим љу-дима на челу власти, и можда ће из народа нестати разврат, криминал и злочин, бар не у толикој мери као данас; и ти светли принципи ипак ће у њему постати чвршћи и светлији него икада раније. Младеж наша тражи подвиге и жртвовања, али у мањини, а већина су апатични, се-тни, дезоријентисани. Али се надам да ће ова мањина усмерити ову бе-зобличну и аморфну масу чији је једини циљ потрошачство, нерад и разврат; такви никада нигде нису диктирали живот нације. Данас су ча-сност и искреност нашег друштва изложени сумњи и то пада веома у очи. Погледајте свугде око себе и видећете да код нас нема вере у иде-ју, у идеал, већ је лична корист пре свега на првом месту. Нема на-ционалне идеје пре свега, борбе за Српство, Православље и Словен-ство, већ је идеологија страна нашем духу на првом месту помоћу које ће код лаковерног народа доћи до поена, до освајања власти, држања власти ради бескрупулозног богаћења личног.

Ове године (1996.) се навршавају 1133 године (то је било 863. године) од како су словенска браћа Ћирило и Методије - Срби из Со-луна (за које Бугари тврде да су Бугари, мада се нације тада нису у пот-пуности формирале; чак измишљена нација "македонци" тврде да су Ћирило и Методије "Македонци") створили словенску азбуку. Ово пи-смо - азбука представља велики просветитељски подухват браће Ћири-ла и Методија, и сада је највећа културна својина правих православних хришћанских народа - Словена (Срба, Великоруса, Малоруса – Украји-наца, Белоруса и Бугара), и има непрекидни континуитет од Курилских острва, Камчатке, Сахалина, и Владивостока на Истоку до Трста – зад-ње православне општине хришћанства на Западу. То нема ни једно пи-смо на свету. Словенска култура (српско- руско- бугарска) се развијала у условима када су међусобно знатно конкурисали Византија и Запад. Она је постала својеврсни нови свет - треће културно жариште у Евро-пи. У то време је језик Ћирила и Методија наступао у улози надетни-чког и свесловенског језика. У суштини узев, словенски (православни) народи су имали један писани језик и књижевност: достигнућа једног народа постала су тековина и својина других народа.

Та култура се истицала по томе, што је изнедрила велики број књига на националним језицима у раздобљу од Х-ХII века, а то Запад није имао, изузев, можда, Ирске.

229

Древна српска књижевност, сликарство и музика из доба Нема-њића од самог почетка представљали су оригинални облик наше кул-туре и били на високом уметничком нивоу. То свеколико богатство је чувано и у току вишевековног ропства, а затим обновљено у току 19-ог и прве половине 20-ог века, да би под комунизмом запретавано у пепео и давано забораву. Сада морамо тај пепео прочепркати и на светлост дана изнети жар тог богатства којег треба користити у складу са духо-вним потребама наших савременика.

Што се пак тиче историјске науке, она је дужна да интезивније истражује специфичности и садејство српске са руском културом, а та-кође и допринос словенских народа (руског, малоруског, белоруског и бугарског са српским), светској култури.

Националне културне вредности нашег народа, а оне су бројне и многобројне, треба штитити од баналности и вулгарности међународне масонско атеистичко римокатоличко протестанске стандардизације, а то треба чинити са много љубави, бескопромисно страствено.

Са радошћу сам утврдио да је све мање и мање људи равноду-шних према ономе што представља народну српску светињу: вера хри-шћанска православна, крсна слава, јуначка историја српског народа, народне умотворине, споменици: културе, историје и писмености.

Прогрес треба да остварују савест и истина, а не закон и сила и силеџијство као што се то у овом, 20-ом веку ради а што има изгледа да ће се радити још дуго у 21-ом веку, нарочито у односу западних "вурст-кра-унд-бир" идеологија филозофа и стратега према кротким хришћанима - Словенима (Русима и Србима).

Ако би се заборавило оно што су људском духу дали владика Николај Велимировић, Слободан Јовановић, Бранислав Петронијевић, Божидар Кнежевић, онда би то значило да су људи издали сами себе, да су покрали свет у коме живе и трагично сузили своје видике. Мало је таквих људи у нашој српској историји, филозофији, религији и кул-тури као наведени великани. Они се једино могу мерити само са једним Достојевским.

На крају овог поглавља цитираћу један натпис на Тамерлановом маузолеју у Самарканду - Русија (Узбечка губернија), који сам прочи-тао јула 1979. године и који гласи: "Срећан је човек који напусти овај свет пре него што га се он одрекне".А ја бих још додао речи које сам лично чуо у Бразилу јануара 2002.године од бразилског песника и кан-таутора Адемира Антунес дос Сантос ,који уз гитару на улици бразил-ског – паранског града Куритибе пева” Живот је врло озбиљна ствар – нико из њега није изашао жив и безгрешан!”Толико! Ово је читаоцу на размишљање.

230

Тема: III-3/25. СУШТИНА РЕЛИГИЈЕ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСТВА И РЕЛИГИЈА ЗАПАДА

Осим историјске и свакодневне неопходности за Руса и Србина

не постоји ништа што је изнад хришћанства, они то не могу ни да зами-сле. Рус је сву своју земљу сву своју заједницу, сву Русију назвао хри-шћанством. Удубите се у православље и видећете да то није само црква и обред, то је живо осећање које се у руском народу претворило у једну од оних животних снага без којих нацији нема живота. У Руском хри-шћанству-православном, заправо, уопште нема мистицизма, у њему је само човекољубље, само Христов лик, то је оно што је у њему најва-жније. У Европи се већ одавно и са правом на клерикализам и на цркву гледа са страхом; они тамо, нарочито у појединим крајевина, ометају живи ток живота, сваки напредак, и наравно наносе штету и самој ре-лигији. Да ли наше кротко и смерно православље личи на пун пред-расуда, мрачњачки, заверенички, лукави и сурови европски клерика-лизам? Како онда да не буде блиско народу? Народне тежње потичу од целог народа, оне се не смишљају у редакцијама разних часописа у стилу: "треба или не треба", већ ће бити онако како јесте.

Ако, рецимо, Рус помаже Србину или Бугарину, који су под тур-ском влашћу у прошлом веку, као једноверцима, онда то није био ра-злог, већ само означавање његовог историјског положаја у датом тре-нутку. "Он је једноверац, дакле, хришћанин је, и због тога је тлачен и мучен. Али ако будем рекао да помажем ради племенитих идеала и слободе, онда као да самим тим истичем разлог своје помоћи. А ако се тражи већ разлог за помоћ... онда је најбоље да се помаже због тога што је човек у несрећи. Помоћ једноверцу управо значи ово; да код нас реч `једноверац` уопште није неки клерикални разлог (изговор), већ са-мо историјска ознака. Верујте да и “иста вера” много воли и цени пле-мениту и велику ствар слободе, и не само то - уме биће да за њу да жи-вот када буде било потребно. А ја сам сада против лоше примене евро-пских идеја на руску стварност" (Ф. М. Достојевски, 1876. г.). Ова див-на мисао, словенског апостола и пророка, ни после 120 година није из-губила од своје вредности. Oна је и данас, као и у целом 20-ом веку, остала савремена. Страх Запада од руског солидарног, у ствари истин-ског хришћанства, резултирао је убацивањем отрова у руску земљу – комунизма (атеизма) који је тровао душу руског народа читав овај, 20-ти век. Ипак, дао Бог, Запад је у томе само делимично успео, а сада се васцели руски народ и уз њега и српски народ враћају на прави пут, пут правог хришћанства.

231

Западњаци кажу да руски и српски народ слабо познају Јеван-ђеље, да не познају основна правила вере. То је свакако тачно; али Христа они познају и носе га у своме срцу одувек. То је ван сваке сум-ње. Но, како је могуће имати истинску представу о Христу без учења о вери? То је питање за себе, али руски и српски народ носе Христа у своме срцу и имају о њему апсолутно истиниту представу. Преношења са колена на колено, та се представа стопила са срцима људи. Христос је можда једина љубав наших народа (руског и српског), а Христов лик они воле на свој начин, то јест кроз патњу! У томе и јесте огромна пси-холошка улога Христа. Достојевски каже: "Хришћанство је садржа-ло и узвишену личност самог Христа, са којим се најтеже било борити. Христово учење Белински, као социјалиста, нужно је морао да негира, да га назива лажном неуком филантропијом, коју су савремена наука и економска начела осудила; па ипак, преостао је (каже Белински) пре-светли лик богочовека, његова морална недостижност и његова чуде-сна и чудотворна лепота. Али у свом непрекидном и неугасивом жару Белински није застао чак ни пред несавладивом препреком, пред којом је застао Ренан, који је у својој неверничкој књизи `Живот Исуса” (Ви д Жези) прокламовао да је Христос ипак недостижан идеал људске ле-поте, који се више не може, чак ни у далекој будућности поновити"! Дао Бог да ни Белински, руски социјалиста, ни Скерлић, српски соци-јалиста нису били дугог века, умрли су у напону стваралачких година, али су много зла посејали нашим народима (руском и српском) да их морамо и по злу помињати, иако су били изврсни књижевни критича-ри, али и истовремено отровни атеисти. Идеја Белинског, Ренана и сли-чних су давно истакли, а у прошлом и овом веку прихватили социјали-сти, комунисти и фашисти - "Хришћанство као основу моралног васпи-тања и ништа више". То сада "наши" социјалисти (комунисти) и тзв демократи на власти "предлажу" цркви српској православној да се веронаука у школе може увести само као морално а не религиозно учење и образовање (чист протестантизам и још горе, пр. а.)

Најосновнија и најдубља потреба руског и српског народа јесте потреба за патњом, потреба за сталном и неутољивом патњом свугде и у свему. Та жеља и жеђ за патњом ова два народа, изгледа, од памтиве-ка их мучи. Овде не мислим на одређену и однарођену тзв. интелекту-алну гомилу која при свакој тегоби бежи из земље, јер не може да под-несе окупације и санкције; уствари то је хедонистичка предаторска фауна нашег друштва која мисли само на своје стомаке ("бураге") и уживања. Струја патње и страдања протиче кроз читаву нашу историју (руског и српског народа), и не извире само из спољашњих несрећа и невоља него из самог срца народног. Чак и у срећи руског и српског

232

народа обавезно постоји елемент патње, иначе за њих срећа не би била потпуна. Никада, чак ни у најсвечанијим тренуцима њихове историје Руси и Срби нису изгледали гордо, тријумфално и театрално (само неки примери: после пада Казана и татарског царства за цара Ивана Грозног, после пада Париза за цара Александра I, после пада Берлина – 1945. г. - код Руса, или код Срба 1878. и 1918. год.), већ као Божји паћеници који и своју славу приказују милости Божјој. Руски и српски народ ужива у својој патњи. Код западних народа свака победа је дуго-трајно прослављена иако у порећењу са руским и српским ни издалека није личила. Тако је прослављена победа и завршетак I и II светског рата, тако се славио пад "Берлинског зида", иако то није била њихова победа већ обострани договор Истока и Запада; затим, најјаднији "три-јумф" Амера када су у тзв. Заливском рату убили неколико стотина хиљада недужних ирачких становника, вратили су се са својим кома-дантом и сателитским трупама НАТО пакта, командовао им је син Хитлеровог СС генерала (каква иронија!!).

И у обичном животу обичних људи - тзв. малих људи - постоје знатне разлике на пример између руског и немачког пијанца: руски пи-јанац је подлији од немачког, али пијани Немац је несумљиво глупљи и смешнији од пијаног Руса. Немци су првенствено горд и самозадово-љан народ. У пијаном Немцу те основне народне особине увећавају се у управној сразмери са количином попијеног пива. Пијанац Немац је несумњиво срећан човек и никада не палче; он самом себи пева славо-појке и поноси се самим собом. Кући долази као ћускија, али поносан на самог себе. Руски и српски пијанац воли да пије од туге и уз то да плаче. Ако се некад и размећу они тада само галаме, али не ликују. Увек се сете неке увреде и грде оне који су им увреде нанели, био тај присутан или не.

Још у прошлом веку, пророк и апостол словенски, Ф.М. Досто-јевски је предвидео до каквих ће промена, чак трагичних, довести ра-звој технике, технологије и разних открића, а тиме и какав ће бити жи-вот Запада и већег дела света. Он у том смислу каже: "Па шта би се, на пример, десило ако би ђаволи одмах показали своју моћ и надмашили човека открићима?... Ви наравно разумете да је људска наука још у по-воју, скоро да тек почиње да се развија, иако она има шта осигурано, онда засад само то да је чврсто стала на ноге; и одједном почне да се сипа низ открића као... кад би се одједном сва знања тако сручила на човечанство, и што је најважније, потпуно бесплатно, као поклон? ја питам: шта би се тада десило с људима? О, наравно, у почетку би се сви одушевили. Људи би се грлили у усхићењу, бацили би се да проу-чавају открића (а то би им узело доста времена); одједном би они осе-

233

тили како су, тако рећи, окружени материјалним богатствима; они би можда ишли или летели кроз ваздух, пролетели би огромна простран-ства десет пута брже него сада железницом (Дневник, 1876. г.), из зем-ље би извлачили баснословне приносе, можда би уз помоћ хемије ства-рали организме, и говедине би било три фунте по особи као што сањају наши руски социјалисти - речју: једи, пиј и уживај!" Ево, пови-кали би сви филантропи, сада кад је човек обезбеђен, тек сада ће се он показа-ти. Нема више материјалног лишавања, нема више погубне "сре-дине", која је била узрок свих порока, и сада ће човек постати диван и праве-дан! Нема више непрекидног рада да би се човек некако прехра-нио, а сада ће почети сви да се баве највишим, дубоким мислима и оп-штим појавама. Сада, тек сада је настао најбољи живот!!" И неки би можда паметни и добри људи повикали тако у један глас, и можда би том новином све повукли за собом, и завикали би најзад у општем хвалос-певу: "Ко је сличан зверу овоме? Хвала му, он нам сноси ватру с небе-са!!"

Али тешко да би ова одушевљења била довољна и за једно поко-лење људи. Људи би одједном увидели да више у њима нема живота, нема слободе духа, нема воље ни личности, да им је неко украо све од-једном; да је нестао људски лик, и да је настао животињски лик роба, лик животиње, с том разликом што животиња не зна да је животиња, а човек би сазнао да је постао животиња. И почело би се човечанство распадати; људи би се покрили гнојним ранама и почели би гристи сво-је језике у мукама, увидевши да им је живот одузет за хлеб, за "камење претворено у хлебове". Схватили би људи да нема среће у нераду, да ће се мисао која не ради угасити, и да се не може волети свој ближњи а да му се не жртвује од рада свога, да је гнусно живети на туђ рачун и да срећа није у срећи, него само у њеном постизању. Настаће потиштено-ст и туга: све је урађено, а нема шта више да се уради, све је познато и нема шта више да се сазнаје. Самоубице ће се појавити у гомилама, а не овако као сад по ћошковима; људи ће се масовно спајати, хватајући се за руке и убијајући се одједном, хиљадама, на неки нови начин који је он открио заједно са свим другим открићима. И тада ће, можда, оста-ли закукати Богу: "у праву си, Господе, не живи човек само за хлеб"! Тада ће устати на ђаволе и одбацити мађије... О никад Бог не би послао такву муку човечанству! И срушиће се царство ђавоље! Не, ђаволи та-кву крупну политичку грешку неће направити. Дубоки су они полити-чари и иду према циљу најпрепреденијим и најразумнијим путем (и опет, ако су то заиста ђаволи!).

Идеја њиховог царства је свађа, тј. на свађи га они желе засно-вати. А зашто им је управо овде требала свађа? Па наравно: узмите

234

само то што је свађа сама по себи страшна сила; свађа после дуге нес-логе доводи људе до апсурда, до помрачења и изопачења ума и осећа-ња. У свађи онај који је вређа, пошто схвати да је нанео увреду не иде да се мири са оним кога је увредио, него каже: "Увредио сам га, значи морам му се осветити!" А главна ствар је у томе што ђаволи одлично знају светску историју и нарочито памте све што је на свађи било зас-новано. Познато им је, например, да ако постоје европске секте које су се издвојиле од римокатоличанства и досад се држе као рели-гија, онда једино зато што је за њих била проливена у своје време крв. Ако би, на пример, римокатоличанство престало да постоји, одмах би се затим распале и протестанске секте; против чега ли би оне могле протество-вати? Оне су већ и сада скоро све спремне да пређу у некакву тамо "хуманост", или чак просто у атеизам, што се у њема, уосталом, већ одавно примећивало, и ако још увек фигурирају као религије, то је зато што све досад протствују!

О, разуме се, ђаволи ће на крају крајева узети своје и згњачити човека "камењем претвореним у хлебове" као муву - то је њихов нај-важнији циљ; али они ће се решити на то тек пошто обезбеде царство своје будеће од човекове буне и тиме му осигурају дуговечност. Али како се може покорити човек? Разуме се: “дивиде ет импера” (раз-једини непријатеља и славићеш победу). А за то је потребна свађа. С друге стране, људима ће постати досадно од камења претвореним у хлебове, и зато им треба пронаћи занимање да не би осећали досаду. А зар свађа није занимање за људе?!(...) То сада САД-е са Западом чине по свету, па и код нас!Погледајте и послушајте наше партије и парти-јице,наше лидере и лидерчиће и све ће вам бити јасно!

Све ово што је словенски апостол и пророк пре 120 година гово-рио и писао пред нашим очима се обистињује. Набројмо само неке: открића - проналасци у разним гранама науке донели су нам: аутомо-биле, авионе, лет на месец, телефон, радио, телевизију, транзисторе, компјутере, пејџере, телефаксе, мобилну телефонију, синтетичко мле-ко, месо и маслац, јефтину храну, нарочито хлеб као резултат високих пољопривредних приноса. Све је то створило лудило и бес код прими-тивних људи, а већина људи је примитивна без обзира на висину обра-зовања (од неквалификованог радника до академика и професора уни-верзитета). Ако им укинеш само мало од тог уживања они тугују, и јако су сетни - а сета је смртни грех - кажњив од Бога. Погледајте на улици људе, и на телевизији њихове лидере, нигде скоро лепог проду-ховљеног Христовог лика, све животињски ликови - недостају им само на врх главе рогови и позади репови - то су сами ђаволи. А казна Бо-жја: рак, сида, разне неизлечиве болести за које се никада неће наћи

235

лек - људи умиру на милионе. Медицина и лекари су постали смешни врачеви, који користе људске глупости, јер им то земаљски закони омогућавају, а ни сами ништа не знају; не знају да се против Бога и против његовог противника ђавола не могу изборити, а Бог је због гре-хова препустио власт над човеком ђаволу, зато што су прешли на лини-ји мањег отпора ђаволу; ђаво их је узео под своје и предао их људским ђаволчићима-политичарима, а они су заметнули свађу: поделили наро-де, државе, религије, секте, измислили лажне пророке, уништили бра-кове, породице, створили атеистичко друштво новог светског поретка, чији крај је апокалипса, другог излаза нема. Али човек ће после про-чишћена-катарзе схватити и вратити се љубави, слози међу људима; и оно мало људи што остане почеће нови живот каквим их је Исус Хри-стос учио. А наше душе ће се са неба радовати. Ово није никакво про-рочанство ово је видљиво испуњење Богом даних пророка, ја само под-влачим и истичем оно што су они већ рекли!

Много се несрећа на свету догодило због недоумица и због недоречености. Недоречена реч увек је наносила и наноси штету. На-род ће са љубављу и истински образованим, умним и разборитим љу-дима видети своје учитеље и васпитаче, признати их за своје праве пријатеље, оценити их не као најамнике него као пастире и поштоваће их. Ми морамо, најзад, да заслужимо његово поштовање. И какве ће огромне снаге тад оживети... Ми ћемо, наравно, уложити само десети део напора; а народ ће нам дати осталих девет десетина... Али пустиће, најзад, корен и наука, све ће се збити када прође апокалипса, и можда онда када нас не буде више било. Ми чак не можемо ни предвидети шта ће тад бити, али знамо да неће бити сасвим лоше; проћиће ово зло које влада, ова ирационална глупа мржња међу људима. А нашем поко-лењу мислећих људи припала је част првог корака и прве речи... Треба се само држати истинске Христове науке и љубави коју је он пропове-дао. Јасно да при свему томе не смемо бити тзв. "милостиви Самарића-ни", већ бранити свој дом и дом брата свог како је то Христос рекао, а апостол Петар на глиненој таблици написао. Та глинена таблица чува се у ризници Ватикана, и на њој је апостол Петар записао одговор Гос-пода Исуса Христа, када га је питао "да ли правилно поступају Сама-рићани, који проповедају: “Ако те неко удари каменом, а ти њега удари хлебом! Ако те неко удари по једном образу, ти му окрени и други образ!” Одговор гласи приближно: “Ако неко удари на дом твој, на праг твој, на дом брата твог и на праг брата твог - покажи му песницу!” Ми, српски и руски народ, смо се држали ове Христове препоруке, иако за њу у већини нисмо знали, али смо то осећали и тако смо се вла-

236

дали и поступали. Никада нисмо ишли да туђе узимамо и освајамо, и зато нас је, ваљда, Бог до сада и сачувао и поред великих мука и патњи.

Римокатоличанство је нехришћанство, односно нехришћанска вера, и гора је од атеизма. атеизам проповеда само нулу, а римокато-личанство иде даље: оно проповеда изопаченог Христа, лажно при-казаног и нагрђеног, нешто супротног Христу. Оно проповеда анти-христа! Римокатолицизам верује да без свемирске државне власти цр-ква не може да се одржи на свету. Римокатолицизам није чак ни вера већ апсолутно наставак Западног Римског Царства, и у њих је све, по-чев од вере, подвргнуто тој идеји. Римски папа је запосео земљу, зе-маљски престо, и узео мач, од тог времена све тако иде, само су мачу додали лаж, лукавост, превару, фанатизам, сујеверје, злочинство. Римо-католички свештеници се играју најсветијим, најискренијим, просто-душним, племенитим осећањима народним; све, све су променули за новац, за ниску земаљску власт. И зар то није антихристово учење? Ка-ко и не би од њих потекао атеизам. У нас не верују само поједини ста-лежи који су изгубили корене. Атеизам је потекао из самог римока-толицизма; он је, пре свега, од њих почео: јесу ли они могли веровати себи? Он се учврстио због одвратности према њима, он је плод њихове лажи и њихове немоћи - учврстио се са француском и осталим буржо-аским револуцијама Запада и прозапада. У Европи огромне масе наро-да почињу да не верују, раније од непросвећености и лажи, а сад већ из фанатизма социјалистичко - комунистичког, из мржње према цркви и хришћанству! Рус и Србин лако може да постане атеист, лакше него ико на целом свету! Наши људи не постају просто атеисти, него неизо-ставно поверују у атеизам као у нову веру, никако не примећујући да су поверовали у нулу. Толика је наша жеђ! Ко нема тла под ногама, тај нема ни Бога! Или ко се рођене земље одриче тај се и Бога одриче - то су показали одроди из Србије који су избегли од 1991-1996. године, и за њима не треба жалити. Неко каже: "Отишли су нам најумнији и нај-способнији кадрови!" То није истина - такви нам нису потребни, јер су одроди - продали су веру за вечеру.Мњи број је отишао јер није мгао да трпи тортуру комуниста- социјалиста на власти, или је једноставно протеран јер је изгубио егзистенцију – посао,хлеб!

Кад се само помисли да су наши врло образовани људи Руси и Срби постајали комунисти-социјалисти-атеисти; па се онда питамо по чему су они бољи или гори од нихилиста и језуита? Можда је разлика и дубља од тога. Ето, докле је досезала чежња! Западњаци - пробисвети су трчали у нови свет - Америку да открију - пронађу злато. А нама Ру-сима и Србима треба открити нашу земњу, наше благо, злато сакриве-но од нас у земњи. Предочите им у будућности препород целог чове-

237

чанства и његово васкресење можда само помоћу наше (руске и срп-ске) мисли, помоћу нашег руског и српског Бога и Христа па ћете виде-ти какви смо ми џинови моћни, праведни, мудри и кротки да израстемо пред задивљеним светом, задивљеним и уплашеним, јер они очекују од нас само мач, мач и насиње, зато што, судећи по себи, не могу да нас замисле друкчије него као варваре. И то је тако досад, и то је што даље, све више... То су доказали у два светска рата у овом веку, и опет су до-казали у III светском рату који је почео против Срба (прво), а затим ће почети и против Руса и то ће бити крај западне цивилизације - њеном кривицом, а не нашом, јер ми смо радили и понашали се супротно.

238

Тема: III-4/26. ОДНОСИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА- РУСА И СРБА И ДРУГИХ РЕЛИГИЈА И НАЦИЈА ПРЕМА

ПОБЕЂЕНИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА Пред крај татарске хорде, изненада је ојачало Казанско царство

(1438 – 1552. год.) и то до те мере да је једно време чак било тешко предвидети коме ће на крају припасти руска замља - хришћанина или муслиманима? Ово царство је владало ондашњим источним делом Ру-сије, повезало се са Астраханом, држало у својим рукама Волгу, а с бока Русије је стекла поузданог савезника, кана кримске хорде, стра-шног разбојника и пљачкаша, од кога је Москва много непријатности доживела. Ствар је била неодложна и млади цар Иван Васиљевић, који још није био Грозни, одлучио је да оконча ондашње источно питање и заузме Казан... И Казан је заузео. И како је поступио цар Иван Васи-љевић када је ушао у Казан? Је ли истребио све његове становнике, као што је учинио касније у великом Новгороду, да не би и даље сметали? Је ли иселио Казанце негде у степу, у Азију? Нипошто, чак ни једно Татарче није иселио, и све је остало као што је и било, и јуначни, рани-је тако опасни Казанци, заувек су се смирили. Ово се догодило на врло једноставан и одговарајућу начин: чим је град заузет, одмах је у њега унета икона Мајке Божије и одслужено је у Казану молепствије, први пут од његовог постанка. Затим су положени темељи православног хра-ма, свим становницима је одузето оружје, поставњена је руска управа, а казански хан (цар) је одведен куд треба; Хана (цара) је Иван Васиље-вић покрстио и дао му име Симеон Бекбулатовић који му је био главни саветник и пријатељ, а команданта ханове гарде је покрстио и дао му име Миљута Скуратов и постао му командант његове гарде “опричи-наца”, који су у знак верности о ункашу носили костуре псећих глава) и све се то збило за један једини дан. Није прошло много и Казанци почеше продавати халате (огртаче, кабанице, пр. а.), а мало касније и сапун почеше продавати.Многи Татари примише православну веру и постадоше верне слуге на руском царском двору, и та пракса се наста-ви до комунистичке револуције.Ето како се помоћу стрпљивости, чове-кољубља и државничке мудрости може од бивших непријатеља ство-рити верне слуге и пријатељи.

Тако се ствар завршила. Исто би се тако завршила и ствар у Тур-ској кад би се појавила корисна идеја да се овај калифат, најзад, ликви-дира, али све то спречавају и ометају Енглези, Французи, а сада и НА-ТО на челу са САД. Како би то изгледало - ево овако:

Прво би се одмах одслужило молепствије у Светој Софији, па патријарх поново осветио Свету Софију, истог дана би из Москве сти-

239

гло звоно, султана би отпремили куд треба и тиме би се све завршило. Истина, код Турака има један закон, скоро догма корана, да само му-слиман може и треба да носи оружје, а раја не. Можда би се само овај закон могао већ првог дана, тј. на дан молепствија у Светој Софији, из-менити у супротном смеру, тј. да само бивша раја може и треба да носи оружје, а муслимани нипошто, чак ни уз плаћање таксе. И то би било све што је потребно да се обезбеди ред, и тврдимо да више ништа и не треба. Прошло би мало времена, и Турци би почели Русима продавати халате, а мало касније и сапуне то можда бољи од оног казанског. Што се, пак, тиче земљорадње - производње дувана, грожђа, све би ово уз ново уређење и нове законе тако брзо и успешно напредовало да би, наравно, постепено, исплатили Европи чак и неплативе дугове некада-шње турске државе. Једном речју, ништа се не би десило осим најбо-љег и најповољнијег потреса, и понављам, чак се ни једно Туре не би морало иселити из Европе". (Ф. М. Достојевски, 1876. г.).

Е ту смо се ми (Руси и Срби) преварили: Татаре и остале (Чече-не, Черкезе, Унгуре, Дагене и слично) требало би асимилисати путем православне религије, васпитање и образовање, од основне школе до факултета. Они који нису примили хришћанство били су и остали потенцијални непријатељи Русије и руског народа. То су више пута показали када је Русија била у опасности: у време грађанског рата 1917-22. и Великог отаџбинског рата 1941-45. године. Због издаје пре-ма Великој Отаџбини Стаљин их је расељавао, и њихове тзв. аутоном-не републике укидао, да би их шизоидни Н. С. Хрушчов поново успос-тављао, и опет се Русији о главу лупа њихова аутономија - хоће да се отцепе!

Исти је случај и са нашом одрођеном и одсрбљеном и одвереном "браћом" Крватима и потурчењацима тзв. муслиманима. Примили смо их у заједничку државу да би ми Срби изгубили своје име - свој иден-титет, 1918. године. А они су нам само у овом веку то наше хришћан-ство доброчинство узвратили геноцидом у два светска рата (1914-18. и 1941-45. године) и једним верским ратом 1990-96. године.

Постоји једна, вероватно истинита анегдота. У инетерегнуму је гувернер Босне и Херцеговине био (1918. г.) војвода српске војске Сте-по Степановић, са седиштем у Сарајеву. Регент, престалонаследник Александар, позва војводу на реферисање у Београд. Овај долази возом Сарајево - Београд, и престалонаследник га пита:

-Господине Војводо, какво је стање у Босни и Херцеговини? -Ваше Височанство, све је у реду. Народ нас је веома топло и

љубазно дочекао, нарочито су нас искрено дочекали православни Ср-

240

би. Потурченим Србима не би требало веровати, и то сада док је "вру-ће" треба решити у нашу корист.

-Како би се то, по Вашем мишљењу, могло решити, Господине Војводо? - упита Престолонаследник.

-Врло једноставно. Пошто су сви они свесни српског порекла и српске православне вере, то би требало у веру и нацију превести дома-ћине породица, а ови би после превели чланове својих породица. Тех-нички би се то извршило на начин као што су превођени у хришћанс-тво Бугари, Срби и Руси - на обалама река најближих дотичном стано-вништву. Изведу се на реку, погњуре главе и свештеници питају: Како се зовеш? Он одговара: Алија. - Од сада си Алекса, крстим те у име Оца,Сина и Духа Светога, Амин итд. Једноставно, и то што пре то боље. Уколико то сада не урадимо, имаћемо у будућности проблема са њима, а и са њима, а и са римокатолицима, мада је са овим последњим много теже јер имају своју залеђинину и у земљи и у Ватикану и на Западу.

-Господине Војводо, хвала Вам, можете ићи! Стари Војвода је отпутовао возом Београд - Сарајево, а када је

стигао у Сарајево на његовом столу чекао га је телеграм следеће садр-жине: "Војвода Степо Степановић, на дужности гувернера Босне и Херцеговине ставља се у пензију…" Ево, то је сва захвалност великом војсковођи, јунаку, патриоти и човеку који је био забринут за будућ-ност српског народа. И био је у праву. Његова су се предвиђања оби-стинила. Историјска прилика је пропуштена и то нас је коштало сто-тине хиљада српских живота (од 1941 до 1996. године) и ко зна колико ће још коштати, као и огромне територије Српских земаља.

А сада на неколико примера да видимо како су Руси и Срби по-ступали са побеђеним непријатељима у новије време, а како су наши вековни непријатељи: Турци, Мађари, Немци, Аустријанци, Крвати и потурчењаци. Када су 1812. године Руси протерали Французе они су на челу са царем Александром I стигли у Париз, и при томе никакав зло-чин нису чинили, а затим су се вратили у Русију. Једна од успомена из тог времена у Француској остала је руска реч "бистро" што значи у слободном преводу на брзину где су руски војници с ногу попили или појели нешто. Пруси су руску царску војску 1812. године дочекали са одушевљењем, јер им је Наполеонова хорда пре тога нанела много зла, а да и не говоримо о томе да су знатан део Пруса бивши Словени – Ру-си и Срби. У Првом светском рату Руси су имали велики број заро-бљених аустроугарских војника и официра, а међу њима и Срба и тзв. Западних Словена. Сви Срби су се као добровољци јавили за помоћ српској војсци на Солунском Фронту, а мећу њима известан број Кр-

241

вата, Словенаца, Далматинаца католика и Лужичких Срба. Сви ти заро-бљеници су се хвалили добрим поступком Руса руских војних и ци-вилних власти према њима. У Другом светском рату и поред злочина које су Немци и њихови сателити чинили по Руској земљи Руси су са заробљеним војницима људски поступали. Један Немац, апотекар из Минхена, ми је причао следеће: "Заробљен сам на Стаљинграду јану-ара 1943. године. Заробљено нас је неколико стотина хиљада Немаца и других наших савезника: Мађара, Италијана, Румуна и других. Тада је пред нас изашао један руски генерал и рекао: `Ви знате како је изгле-дао Стаљинград када сте на њега напали, а сада видите, нигде усправне куће. Када изградите град као што је био сви ћете оног дана ићи кући`. Тако је и било - нису нас добро хранили, јер ни они нису имали много хране за њих, већ само за њихову војску, али нико од заробљеника није умро од глади или неког физичког мучења. Знате господине, роб је роб, али и ту има много разлике. Чуо сам како су наши Хитлеровци мучили и убијали руске заробљене војнике. После девет година су нас пустили, а ми смо поново изградили Стаљинград углавном нашом радном сна-гом. Много нас је помрло, али не од глади, већ од хладноће и тешког рада и болести". Питао сам га да ли га нису Руси преваспитали па је постао комунист. "Не, ја сам родом из Источне Немачке, да сам постао комунист отишао бих у родни крај, већ тамо где сам хтео, где није ко-мунистичка власт. Али говорим истину, Руси су добри људи и жао ми је што и ми Немци нисмо такви". Поверовао сам му. Тај човек је пошао у рат пун младићске снаге и још више мржње напумпан Гебелсовском пропагандом, а после толико година ропства вратио се са љубављу пре-ма бившим непријатељима. Докле су се Немци као окупатори, нарочи-то у словенским земљама (Русији, Пољској, Србији) понашали надуве-но и бахато руски војници су делили своја следовања са гладним наро-дом окупиране Немачке, Мађарске и Аустрије, из повлашћених немач-ких магацина су износили слаткише и делили немачкој гладној деци, старце и старице и малу децу су преводили преко улице заустављајући градски па и војни саобраћај. Ослобођеним заробљеницима и полити-чким затвореницима из концлогора су забранили освету и одмазду, нарочито онима којима су дали оружје као помоћним трупама. Могао би набрајати на хиљаде примера лепог људског понашања Руса као окупатора, али ни један случај нисам чуо да су се светили на немоћним и ненаоружаним становништвом и заробљеницима. То показује да су Руси, иако под комунистичком атеистичком влашћу сачували своју православну хришћанску душу и да се нису борили за СССР, већ за отаџбину и свету Мајку Русију, а са собом у срцу су носили Христа и човекољубље које им је Христос подарио. Ако су негде направили и

242

понеки испад треба имати у виду да је то милионска војска састављена од разних нација (неруских, где је било бар десет процената муслимана из средње Азије) различитих васпитања, и углавном су се такви испади испољавали у насилништву према неким женама, а и ту има неких гра-дација. У нашој антируској јавности се то после користило у политичке сврхе. Било је ту и знатних измишљотина, после Резолуције Информ-бироа, од стране титоистике пропагандне машинерије.

Однос Срба према заробљеним и побеђеним непријатељима по-чиње са Првим српским устанком 1804. године и наставља се до дана данашњег 1996. године. При освајању појединих места, нарочито гра-дова српски устаници су заробљавали велики број Турака и потурица и њихових жена и деце. Устаници су турске војнике одводили тамо где треба, а жене и децу делили међу собом и није ни длака фалила са гла-ве. Имућнији устаници и њихове вође су имали читаве мале хареме, али те су бивше буле прешле у хришћанство и рађале Србе, чијих ћете потомака и данас сусрести доста у Београду и по осталим градовима Србије (високи, црнопути, црних очију, црне косе, пуних сензуалних усана са додатком словенске српске крви веома лепи мушкарци и жене). Човекољубивост и човечан однос према побеђеном Срби су имали у току целог 19-ог века у ратовима са Турцима иако су они пре-ма српском становништву и војницима у исто време чинила свакојака зла. У Првом светском рату Срби су имали знатан број заробљених аустроугарских војника, али су их са собом водили и хранили све до почетка повлачења кроз Албанију, иако ни за своје избеглице у повла-чењу и војнике нису имали довољно хране. У Другом светском рату Срби су водили грађански братоубилачки рат и ту су били немилосрд-ни и једни и други идеолошки противници: зна се само да је ђенерал Дражо Михајловић на тзв. суђењу јула 1946. године био оптужен да су његове снаге убиле око 9.000 комуниста и њихових симпатизера, а титоистичке комунистичке снаге су својим чињењем и намерним нечињењем криве за неколико стотина хиљада српских живота. Но, и једна и друга страна су били хуманији према заробљеницима Немцима, Мађарима и Крватима - усташама, које су комунисти одмах укључива-ли у своје трупе, а Немце и Мађаре пуштали из заробљеништва одмах после рата. Своје хришћанске и светосавске врлине и човекољубље у пуној мери су показали Срби у Српским земљама западно од Дрине у верском рату од 1990. до 1996. године, нарочито према противничком цивилном становништву: штитећи Крвате од потурице и потурице од Крвата, а они чим су се докопали слободе и сигурности ратовали су против Срба. Злочине које сада приписују Србима су чисто измишљо-тине да би се судило целом српском народу и да би се оправдала коле-

243

ктивна пресуда донета против српског народа. Српски народ је остао усправан и до-стојанствен, далеко изнад својих комунистичких пред-ставника који су се прогласили за вође узурпирајући власт и натурају-ћи нам систем који није у бити наше душе и нашег духа.

И најзад да укратко прикажемо како су се према нама Слове-нима (Русима, Бугарима и Пољацима) понашали непријатељи када су били у ситуацији да нас заробе. Нећу причати о петовековном терору Турака над српским народом - поменућу само данак у крви сваких де-вет година, стварајући своје елитне јединице из којих је у току ропства потекло 16 великих везира турског царства. Велики Везир је морао би-ти султанов зет и био је доживотни председник турске владе. Турци су Малу Азију напунили потурченим нашим српским робљем, али су нас као интелигентне веома ценили не не само кроз чинове великих везира него и кроз друге видове и чинове: српски језик је био службени језик неколико векова на турском двору, српске и руске принцезе су биле у неколико махова прве султаније - прве законите жене које су рађале на-следнике - султане. У 19-ом веку са почетком ослободилачке борбе Турци Анадолци и босанске потурице су биле немилосрдни према Србима - раји и према Бугарима - раји. Ухваћене Србе устанике и друге – ненаоружане стављали су на највеће муке: вадили су им очи, секли уши и нос, гулили са живих људи кожу, набијали живе на колац и тако данима умирали. Срби и Бугари, а и Руси када су ратовали са њима нису им то враћали на такав начин јер то није у духу православља и уопште правог словенског духа. У првом светском рату Мађари, Немци и Крвати, као њихови сателити, правили су масовна зверстава по Срби-ји: вешање, силовање, клање, стрељање, затварање у цркве и спаљива-ли људе у својим храмовима. Тако су уништили око једне трећине срп-ског становништва у Србији путем логора, одузимања хране, стреља-ња. У Другом светском рату наши словенски вечити непријатељи: Немци, Мађари и Крвати починили су незапамћене злочине над Срби-ма, Русима и Пољацима. Тако су Немци у концлогорима подигнутим на територији окупиране Пољске, Аустрије и Немачке уморили на раз-не најгрозније начине приближно по шест милиона Руса, Пољака и Јевреја, као и осталих европских народа које су окупирали. Наша срп-ска тзв. браћа Крвати су у Јасеновцу у концентрационом логору код Градишке убили око 700.000 Срба и око 300.000 Јевреја и Цигана, још више од милиона Срба убили по њиховим селима и градовима и баца-ли многе у карстне јаме живе, оскрнавили све српске храмове и гроб-ља, јасно све уз одобрење Немаца или њихову прећутну сагласност. Немци су у Србији и Српским земљама убијали народ у такозваним "казненим експе-дицијама", где је за једног погинулог Немца стрељано

244

100 Срба талаца ни кривих ни дужних, а за једног рањеног Немца стрељано је 50 срп-ских талаца. Та убиства немачких војника вршили су углавном кому-нисти по наређењу Коминтерне и њеног квислинга Броза, којег су зва-ли Т.И.Т.О. Да није било Драже Михајловића и Недића и Љотића који су комунисте "пребацили" у вишенационалну Босну и Херцеговину Немци би употпуности затрли име српско. Али су ова три српска родо-љуба - антифашисте и антинацисте били про-глашени за "сараднике" окупатора. А историја ће једнога дана рећи своју реч и све то разја-снити, мада је све то и сада јасно, али због још живих затрованих при-сталица победничке стране, који су искључиви, то још није употпу-ности могуће. Крватима су Срби опростили и опет их примили у своју заједницу тзв. Југославију, западни савезници и Комитерна их терито-ријално наградили са око 60.000 км2 Српских земаља, и тако смо се од победника прогласили за побеђене, а побеђе-ни за победнике. Да ли је то наша човекољубивост или глупост или и једни и друго нека суде чи-таоци!

А шта рећи за Мађаре, наше вечите и непоправиве непријатеље. У Првом светском рату су заједно са Аустријанцима, Немцима и Крва-тима правили злочине по Србији, одводили у концентрационе логоре, жене, децу и старце из којих се ретко ко вратио жив, а онда су у Дру-гом светском рату у Бачкој коју су окупирали по одобрењу Хитлера убили неколико десетина хиљада Срба на разне начине и то од мале де-це у колевци до стараца у дубокој старости. Најгнуснији начин био је бацање Срба и Јевреја под лед Дунава и Тисе. Отварали су у јануару рупу на леду, доводили жртве до рупе и ударцем кундака у главу "сла-ли" под лед. Само на тај начин су у Новом Саду и околини уморили неколико хиљада људи. Тако су истребили читаве породице. По миро-вном Версајском уговору 1919. године у Мађарској је остало око 500.000 Срба а сада их тамо има 5.000, а у Југославији је остало око 500.000 Мађара а данас их има преко 400.000. Србе су Мађари аси-миловали, а Мађари су се бројно смањили због беле куге. И зато нас осуђују зашто су се нешто смањили, а ми њих не осуђујемо!

245

Тема: III-5/27. ОДНОС РУСА И СРБА ПРЕМА ПРАВО-СЛАВЉУ, ПРАВОСЛАВЦИМА И ОСТАЛОМ СВЕТУ

Однос Руса према православцима и православљу Достојевски

образлаже: "Ако ја, као Рус, дам прилог за Словена (Србина, 1876. г, пр. а.) који ратује против Турчина, макар то било и због исте вере, ја уопште не желим да он победи Турчина зато што је овај муслиман, већ само зато што он убија Словена (Србина - рат 1976. год. између Србије и Турске, пр. а.), док Татарин прелазећи на страну Турчина, може то да учини искључиво зато што сам ја хришћанин и што, тобоже, желим да затрем муслиманство, а ја уопште не желим да затрем муслиманство, већ само да заштитим свога једноверца... Помажући Словену (Србину, пр.а.), ја не само што не нападам Татаринову веру, већ ме се не тиче ни муслиманство самог Турчина; нека буде он муслиман колико хоће, са-мо да не дира Словене (Србе и Бугаре, јер је Достојевски тада на њих мислио, пр.а.). Ако ти помажеш свом једноверцу против Турака, самим тим идеш против руског Татарина и његове вере, јер они имају шери-јат, а султан је калифа свих муслимана. А раја по корану не сме бити слободна, нити равноправна са муслиманима; помажући рају да поста-не равноправна Рус самим тим у очима сваког муслимана иде не само против Турака већ против читавог муслиманства- казаће наши прозапа-дњаци и Запад уопште, и муслимани сви до једног. Али у том случају Татарин отпочиње религиозни рат (код нас потурчењаци у Босни и Хе-рцеговини- против Срба, пр.а.), а не ја (Рус, Србин, Бугарчин, пр.а.) и, сложићете се да је ово примедба сасвим друге врсте и да се ту ништа не може учинити никаквим лукавством.

...Ви мислите да је сва невоља у томе што се истиче иста вера и да, кад би сакрио од Татарина да помажем Словену (Србину, Бугарину, пр.а.) под неким другим изговором, рецимо зато што га Турчин угње-тава, што је лишен слободе “овог највећег људског блага”, да би ми он-да Татарин поверовао? Напротив, уверам вас, да је у очима сваког му-слимана под било каквим изговором потпуно исто као да помажем раји због вере (исти је случај и данас у Босни и Херцеговини, пр.а.)... Ви предлажете да ”борба за слободу” буде највиши и најбољи разлог или “мотив”, како ви велите за руске прилоге у корист Словена, и очиглед-но је да сте апсолутно убеђени да ће се борба Словена за слободу веома допасти Татарину и да ће га сасвим умирити. Али, опет вас умеравам, за руског муслимана, ако је већ такав да ће одважити да помаже Турци-ма, сви су мотиви исти и ма под каквим изговором рат отпочео он ће у његовим очима бити ипак религиозни рат. Али Рус и Србин није крив што Татарин (и босански потурчењак овако схвата ствари, пр. а.)

246

...Кад би било када био могућ рат између Француске и Турске и кад би се због тога ускомешали муслимани који припадају Француској, Алжирски Арапи, зар мислите да их Французи не би одмах умирили на најенергичнији начин. Зар би они били много деликатни и срамно кри-ли своје најбоље и најплеменитије “мотиве” из бојазни да се њихови муслимани не увреде!! и не повреде!! Ви на најузвишенији начин пи-шете поуку читавој Русији: “Комешања до којих је дошло у неким кра-јевима Кавказа (ово значи да кажете да је комешања било) треба да нас подсети да православни Великорус живи у породици, да он није једи-ни, иако је најстарији син Русије”. Рецимо да је ово узвишено речено, али шта Великорус да чини кад би се Кавкасци стварно ускомешали? Због чега је овај најстарији син у породици крив што је најмлађи син тако осетљив у погледу своје вере, и има таква схватања да се најста-рији син, боређи се против Турака бори се против њега и против чита-вог муслиманства? Ви се бринете да најстарији брат у породици (Ве-ликорус) не повреди осећања најмлађег брата (Татарина или Кавкасца). Заиста, каква хумана брига, пуна посвеђених идеја! Ви инсистирате на томе да “православни Великорус није и једини, иако је најстарији син Русије”. Дозволите, шта то значи? Руска замља припада Русима (као и што српска земља припада само Србима), само Русима и јесте земља руска (тако је и на целој територији где су Срби одвајкада), и у њој нема ни бусена татарске земље (као што у Србији нема бусе земље ши-птарске, мађарске ,крватске или неке друге). Татари су некадашњи мучитељи руске земље (као што су Турци, Шиптари, Мађари и Крвати мучитељи српске земље, пр. а.) и у овој земљи (Русији и Србији) су дошљаци. Али пошто су их укротили и повратили од њих своју свету земљу (руску и српску - мада српска још ни из далека није поврађена) и њих саме покорили Руси се нису светили Татарима, ни Срби Крвати-ма, Мађарима, Шиптарима и Турцима за вишевековно тлачење, нису их понизили, као што је муслиман Турчин измучио и понизио рају која га ничим раније није повредила; они су га напротив, у грађанском погледу потпуно изједначили са собом, што се можда, не среће ни у најцивилизованијим земљама по вашем мишљењу, тако просвећеног Запада. Чак је можда и руски и српски муслиман понекад имао више повластица од самог Руса или Србина, од самог господара и власника руске и српске земље (а код Срба су били толико безобзирни да су их са њихове 1500 годишње земље протерали Шиптари и Крва-ти). Тата-ринову веру и по Турчинову и Шиптарову и Крватову Србин, такође, никада није понижавао, никада је није ограничавао нити про-гањао, а верујте, нигде на Западу нити у целом свету нећете наћи такву широку, такву хуману верску толеранцију каква је у души правог Руса и правог

247

Србина. Такође, верујте да ће се пре Татарина клонити Рус, или Шип-тара и порурчењака Србин и Бугарин управо због свог мус-лиманства. Ово ће вам рећи свако ко је живео са овим националним мањинама (Татарима, Шиптарима,Крватима или потурчењацима). Па ипак госпо-дар руске земље јесте само Рус (Великорус, Малорус, Бело-рус - то је исто, пр. а.), а Србин је господар српске земље, и то ће бити увек, и ако православни Рус буде приморан да ратује са Турцима или било којим муслиманима, верујте да Рус никада никоме неће дозволити да му било ко у његовој земљи каже: Вето! Исти је случај и са Србима до доласка комунизма - интернационализма и космополитизма када смо постали мањи од макова зрна захваљујући издајничкој поли-тици вођства које се приказивало да је српско, а није српско, осим по имену!

Достојевски каже: "Претерана обазривост према Татарима која иде дотле да се бојимо да пред њима испољимо своја највеликодушнија и спонтана осећања која ни за кога нису увредљива- саосећања према измученим Словенима Србима, пр. а.) па ма то било као једноверцу, а осим тога скривање од Татара свега онога што чини оријентацију, бу-дућност и, што је најважније, задатак Руса, такав захтев је смешан и понижавајући за Русе. Чиме ја то вређам Татарина што подржавам веру и једноверце, чиме то прогањам његову веру? И шта сам ја крив што, по његовом схватању, сваки наш са Турцима рат добија верски кара-ктер? Не може Рус да промени основна схватања читавог муслиман-ства (Може ако га на било који начин уништи- о том потом, пр. а.). Ви велите: “Треба бити пун обзира, радити у тајности, трудити се да не по-вредимо...” Али дозволите, ако је он тако осетљив, онда се он може увредити и због тога што је у нашој улици где је његова џамија и пра-вославна црква, па да ли да је онда преместио отуд да се он не би вре-ђао? Неће ваљда Рус да бежи из своје земље". А Србин је побегао из своје земље: 1941-45. г. из јужне Србије - Старе Србије а касније, 1990-96. г., из Босне и Херцеговине од Шиптара, Ватиканаца (из тзв. Крват-ске, а уствари Српске земље) од потурчењака и Шиптара. Да ли да се завучемо негде у мишју рупу да се не бисмо ни видели ни чули зато што у Србији и Српским земљама живи млађи брат: потурица, поримо-католичени Србин - тзв. Крват или придошли Шиптарин из земље Ши-пније, касније назване Албанија.

Не, господо Европљани, социјалисти, комунисти, мондијалисти, интернационалисти и космополити, нећете ви учити народ верској то-леранцији или му читати лекције о слободи савести. У овом погледу он може и вас и целу Европу поучити... Нас, Србе је томе научио св. Сава да будемо увек толерантни, и зато се зовемо светосавци. Јер ако се до-зволи да се ствар развије, мислим на фанатизам, страдаће и фанатици и

248

они Руси и Срби који живе са њима као што сада Срби страдају од фа-натика потурчењака, ватиканаца и што су дозволили да им се Шиптари попну на главу у Старој Србији (Космету) и Јужној Србији (тзв. Маке-донији), а Руси у Чеченији.

Ви, господо говорите да не треба покрету у корист Словена при-давати верски карактер, стално помињући једноверце - тако и пишете. А шта да радимо са историјом и живим животом: Треба ли или не тре-ба придавати, тако испада само по себи... Размислите: Турчин убија Словена (Србина, Бугарина) зато што се он као хришћанин - раја усу-дио да се бори да буде равноправан са њима- у прошлом веку. Или у овом веку када су се накотили босански Турци и Косметски Шиптари, који су још несметано прелазили границу за време комунизма из Ал-баније, и ухватили везу са разним муслиманским олошем и белосвет-ским америчко- европским новим поретком, заболи су нам нож у леђа. Према томе, ако Србин или Бугарин подносе такве љуте муке, то је, да-како, што су хришћани, то је јасно као дан. Ја као хришћанин и Србин и Словен и проруски оријентисан целог живота сам са мојом породи-цом подносио муке баш због тога и то од незнабожаваца, поклоника "златног телета и силе", рекао сам понекад да ми је тешко али никада нисам рекао да ми је жао и да би се за нешто друго мењао!

Да се опет вратимо на непрекидну бригу Руса према православ-ним Словенима (Србима и Бугарима, посебно према Србима, пр. а.). О нама Србима се интересовао и писао и велики Пушкин, који нас је на-зивао као западне Словене. У "Песмама западних Словена" (уствари Срба) под насловом "Песме о бици код Зенице славне". Тамо су се оку-пили устаници на челу са Радивојем, да крену на Турке:

....Даматинци, видећ нашу војску, Засукаше своје дуге брке, Накривише своје капе мале И рекоше: "Узмите нас с вама... …А Беглербег с Босанцима својим С Бањалуке на нас ударио, И чим коњи зарзаше њини, И на сунцу њине криве сабље Засијаше код Зенице славне- Побегоше неверни Лацмани! (римокатолички Далматинци, пр. а) А знате ли, да су песме западних Словена ремек-дело из Пушки-

нових ремек-дела, бисер међу његовим бисерима, а да се и не говори о политичком и пророчанском значају ових стихова писаних пре 175 го-дина. Значајна је чињеница да су се тада појавиле код Руса ове песме:

249

то је руско предосећање Словена, то је пророчанство Руса Словенима о будућем братству и слози... По мом мишљењу ми Пушкина још нисмо ни прочитали да га упознамо; то је геније који је отишао испред руске свести за још сувише дуго време. То је био већ Рус, прави Рус, који се сам, снагом свог генија, преобразио у Руса. Ове песме: "Песме запа-дних Словена", "Песме о бици код Зенице славне", и "О Црном Ђорђи-ју" Пушкин је написао подстакнут песмом "Ла Гонзла" француског песника Меримеа, и то насумце, и то не одлазећи из Париза, а насликао је у песми Французе као да су Срби, а Французи Парижани, као да на свету не постоји ништа осим Париза и Француза. Пушкин је прочитав-ши песму, саставио по њој писмо аутору и своје песме, тј од Француза које је Мериме приказао поново је створио Словене. Наравно тих песа-ма нема у Србији, певају се овде друге, али свеједно: Пушкинове песме - то су свенародне песме, изливене из словенског срца, у духу и лику Словена, у смислу њиховом, у обичају и у историји њиховој. Многи високообразовани Срби, чак професори, а о ученицима да не говоримо не знају о тим Пушкиновим ремек-делима песама које далеко превази-лазе "Кавкаског заробљеника" и "Цигана". Ти исти Срби када би про-читали ове песме видели би да се Руси радују њиховој слободи и неза-висности а не да их желе под њихову власт ставити, како им сугерише Запад. И тако је то остало до дана данашњег; само су се у зависности од прилика тактике мењале и прилагођавале светској и европској ситу-ацији. А Срби када би прочитали ове "песме" видели би шта Руси по-штују или не, и хоће ли их ставити под своју власт и лише их те сло-боде. Тако су мислили Руси 19-ог века: Пушкин, Гогољ, Достојевски, тако мисле и сада многи паметни Руси, тако мислим и ја врло редак појединац, али не мари. Међутим, времена су се променила Русијом, а бољшевици нису Руси, као што и "српски" комунисти нису Срби. У бољшевичким плановима о светској револуцији направили су (1939. год.) следећи план - пројект:

1. Цела Финска има да буде покорена и враћена (поново не у Ру-сију, већ у СССР, јер је Лењин допустио да се Финска издвоји из Ру-сије, пр. а.), и претворена у Финску-Карелску Совјетску Социјалистич-ку Републику, с тим даће јој од Норвешке све на северу до Нарвика;

2. Румунија ће морати на своју штету дати добар део Молдавској Совјетској Социјалистичкој Републици, а остатак ће се претворити у Влашку Совјетску Социјалистичку Републику;

3. Бугарска ће се повећати до ушћа Дунава, на северу; до линије Енос-Мисија на истоку, нешто на југу према Грчкој и према јужној Ср-бији (источни део јужне Србије - тзв. Македоније), али као Бугарска Совјетска Социјалистичка Република;

250

4. Турска има да изгуби Цариград, Мореузе и Источну Турску у корист СССР. Тај посед у Европи иде до Бугарске (Тракија са Једрени-ма), а у Азији сигурно обухвата Мореузе. Остатак Турске (Анадолија и друго) се претвара у Турску Совјетску Социјалистичку Републику;

5. Мађарска-Угарска губи у корист Украјине Прикарпатску Ру-сију и добија нека проширења на рачун Југославије, и постоје Мађар-ска-Угарска Совјетска Социјалистичка Република;

6. Југославија се распада на Српску, Хрватску и Црногорску Со-вјетску Социјалистичку Републику. У Хрватску ССР не улази Далма-ција (За Далмацију и Истру није јасно, истина Истра је тада била под Италијом, а Далмација би већим делом припала Италији, а подручје до Дубровника и Дубровник највероватније ССР Црној Гори, пр.а.). Сло-веначка испада из Југославије и иде у Аустрију и Италију. Српска Сов-јетска Социјалистичка Република обухвата Средњу Србију са Косме-том и Војводином-Војводину северно од Новог Сада (са Сремом, Бана-том, Бачком и Барањом), Источном Босном и нешто Јужне Србије до испод Скопља;

7. Јужну Србију-остатак (тзв. Македонију, пр.а.) деле Албанија, Бугарска ССР и Црногорска ССР, која се поред тога увећава делом Херцеговине, Југоисточне Босне и Рашке (тзв. Санџака, пр.а.);

8. Грчка без Епира и без оног што губи у корист Бугарске по-стаје Јелинска Совјетска Социјалистичка Република (Билтен бр. 54, 5. септембра 1939. год.).

Без обзира што се то са II светским ратом није све остварило, јер је делом планове побркао Черчил, односно Енглеска, са својим агентом и квислингом Т.И.Т.О.-ом, ипак Руси и поред несреће која их је заде-сила са бољшевичком доктрином увек воде државну политику. Идео-логије долазе, пролазе, одлазе у историју; оне не могу бити боље или лошије за руски народ него онакве какву је руски народ на нивоу своје зрелости заслужио од Домаћина Васељење; али политика за државу руску мора имати дугорочни циљ, који се мора остварити кад тад. Руси су стварали политичко јединство руске државе више од 1000 година, што се не може ни из далека упоређивати са колинијалним политикама западна Европе - да се окупира нека страна територије на којој се држи народ у покорности војском, полицијом, а за то време извлаче сирови-не у метрополу. Руска држава води органску политику - када освоји не-ку територију она је духовно обради: уведе свој језик, писмо, културу, науку, религију, начин политичког размишљања, чак мањинама измени презимена и полако их претапа у Русе. Процес је дуг али сигуран. Ко-лико је тако Татара, Монгола, и разних азијатских зауралских народа нестало или су сведени на број од неколико хиљада до неколико стоти-

251

на; Руси кажу "у Русији (некадашњи СССР) живи 106 народа". Ако узмемо садашњу тзв. З.Н.Д. (Заједницу Независних Држава, некада СССР) у којој живи близу 300 милиона становника од чега 77,5% су три словенска народа (Великоруси, Малоруси-Украјинци и Белоруси) док осталих бројних 15 народа чине појединачно од 4,4% (Узбеки) до 0,5%(Естонци), а у самој Руској Федерацији су најбројнији Татари - 2,3% до 0,6% - Чуваши или 0,2% Чечени. Бесмислено је да они могу нарушити јединствено Велике Свете Русије којих у Руској Федерацији има само око 7% националних мањина растурених од пољско-руске границе до јапанске границе (Курилска острва), на дужини око 12.000 км у 11 временских зона. Осталих 88 народа су по броју од 700-900 (Алеути и Ижорци) до 1.300.000 (Мордови и Башкири) а са највећим бројем су народи 100.000 до 10.000 становника по сваком народу.

Сада да се вратимо дугорочном историјском плану Русије према Србима. Прво: ми Срби смо само део њиховог стратегијског плана и увек су нас називали западни Словени, прави Словени или Само Срби (према потреби), некада нас не одвајају од Црногораца, односно Црно-горце од нас, а онда са настанком Коминтерне (“ђеде”) и њиховог аген-та-квислинга Валтера (Т.И.Т.О.-а) су нас раздвојили као две нације - и то не случајно. Друго: од како су почеле интензивније везе кнежевине Србије и Црне Горе са Русијом Црна Гора се показала као привржени-јом Великој Светој Русији - Русија је била за њу увек једини ослонац, док је Србија врдала између Русије (у невољи) и западних држава (Аустро-угарска, Француска, Енглеска, Немачка) када им је у миру добро ишло. Своју интелигенцију која је водила државу Србија је шко-ловала скоро искључиво на Западу, где су примили западни дух (есте-тику, безбожништво, римокатолички и протестански начин размиш-љања). Чак су и многи свештеници докторирали на западним римока-толичким теолошким и протестантским теолошким универзитетима, а на руским тео-лошким универзитетима веома ретко. На Западу је нашој интелигенцији уливано у главу да Руси, према њима, имају империјалистичке намере према Србији и да је Русија Азија - некул-турна, нецивилизована, полудивља, а западна Европа је културна, цивилизована, фина и њу треба следити у сваком погледу. То су Руси добро запамтили, па су нам то кроз Коминтерну вратили поделивши нас на две нације и давши територијални приоритет Црногорцима. Треће: основни, стратешки и најважнији циљ Русије је излаз на топла мора и океане; а на том путу им смета "болесник" на Босфору - Турска. Петар I Велики није хтео Цариград - Константинопољ узети због изве-сних практичних и прагматичних разлога, већ престоницу Русије гра-дио на мочварном терену Карело-финске - будући Санкт Петербург,

252

али је оставио тестамент на-следницима да Константинопољ Русија освоји. Тај циљ је себи поста-вила Катарина II Велика, а пошто није успела оставила је аманет и тес-тамент да се узме Константинпољ, па је и унуку дала име Константин и зарекла да он уђе у Константинопољ на белом коњу. Ни то се није ос-тварило, па је 1939. године, према наведеном "Билтену" влада СССР (Савеза Совјетских Социјалистичких Република) донела план о подели Балкана и суседних држава са СССР-ом. Четврто: бивши СССР и сад-ашња Русија (поново) нису накло-њени Србима и Србији због њихове превртљивости, и због тога разбија српски национални корпус на више тзв. нација и банана државица. Не награђује се како изгледа овде ни Бугарска, ни Црна Гора. Од њих тако иситњених не прети опасност, а то је за државну политику Русије вео-ма важно, као што је важно да не буде велика Мађарска, која је вечито била непријатељ Русије, па Ру-мунија, па Пољска, па угрофинскотур-ско племе племе Финци - од свих се треба осигурати. И још нешто, треба се осигурати и од сталног сумњичења Запада да жели узети Србију под своје и створити Велику Србију. Зато је најбоље подели, откини од једних па дај другим - па владај! Нема више велике војне силе Немачке, више она не може бити велика војна опасност за Русију из следећих разлога: а) Наталитет у Немачкој, као и у целој Европи, изузев на Космету и Албанији, веома опада; б) Велика миграција Немаца у САД; в) Усељавање великог броја муслимана у Немачкој на тзв. привременом раду, а тамо се већ рађају и трећа генерација (Турака, Курда и других, а међу њима босанских потурица, Словенаца, Крвата, одрођених и одкорењених Срба и другог олоша); г) Сада је то грађан-ска демократска држава у којој је скоро немогуће покренути станов-ништво на рат, посебно против Русије; д) Немачка је под де факто оку-пацијом САД, односно америчког-јеврејског капитала, и од њих у гло-балној политици зависе употпуности. Они извршавају само налоге САД. Када САД престану да буду, из било којих разлога, моћан чини-лац, онда ће они бити маргинална западноевропска сила; Пето: пошто Немачка није више велесила у војничком погледу, а још мање су војне силе Француска и Енглеска које су изгубиле колоније, а ускоро еко-номски и политички утицај у бившим колонијама. Остаје им једино да се све три ослањају на САД и нови светски поредак докле не пропадне; тада ће Русији бити отворена врата да заврши једном за свагда са боле-сником на Босфору (којег су све наведене силе браниле у последња два века, а нарочито у 20-ом). Када Руси уђу у Средоземно море, као своје море, они су и у његовом заливу Јадранском мору, а све је то заједно залив Атланског океана. Русија онда постаје, поред северо-океанске и тихоокеанске морске силе, и атланскоокеанска морска сила. Тако ће

253

Европа па и Америка бити опкољене Русијом са свих страна. Русија ће доминирати војнички, научно, културно, политички, морално-етички, а самим тим и религиозно на евроазијском континенту, не као окупатор већ као човекољубиви спасилац западне труле цивилизације и њихиве зтв. културе од трулежи римокатоличко-протестантско-масонске. Брзо ће, већ у 21-ом веку, доћи будућност словенска: руско-српска, права православна. Обистиниће се пророчанство: прошлост је била латинско-романска, садашњост англо-саксонско-германска, а будућност ће при-пасти Словенима (сигурно правим - Русима и Србима, уколико до тада буде Срба, а ако их и не буде није велика штета, због садашње српске несложности и незрелости. Значи Руси су као велика нација у сваком погледу сазрели, а верујем и Срби ако схвате своју ману: не-сложност, прозападњаштво и неповерљивост у Русију, како их је Запад "учио" или боље рећи тровао духовно. Отргнимо се филозофије Запада: трулог потрошачког друштва, "златног телета", естетике, без Бога, по-родице, морала и стида, без домаћина у породици, цркви и држави. Окренимо се раду, реду, поштењу, поштовању, етици и православној религији - филозофији Истока, Христа и Русије и биће нам добро.

254

Тема: III-6/28. ЕВОЛУЦИЈА ДУША У ПРОСТОРУ И ВРЕМЕНУ НА НЕБУ И ЗЕМЉИ

-Елохим (Бог) рече: "Нека буде светлост и би светлост..." Јер

стварање те светлости претходи стварању Сунца и звезда, и тај процес је трајао милијарде година (мерено временом земаљским)... Њутн (1642-1722. г.) који је читав свој живот провео испитујући кретање не-беских тела пошао је још и даље. Он је тај етар назвао Сензориум Деи или Мозак Божји, дакле помоћу којег божанска мисао делује како у бесконачно великом тако и у бесконачно малом.

-Езотерично учење усваја трансформацију анималних врста (ко-муниста, социјалиста, атеиста, сотониста и сл.) не само као последицу секундарних закона негативне селекције, него још и као последицу првобитног закона потреса (перкусије) земље од стране небеских сила - оно тако води у еволуцију свег живог, која се одвија према схватљивим (интелигибилним) законима уз деловање невидљивих сила.

-Са тачке гледишта еволуције на Земљи Човек је последња грана и круна свих земаљских врста, првих врста на Земљи - највеће чудо Створитеља са његовом душом, духом и телом - круном Божјег ствара-ња. Међутим, то гледиште можда није довољно да објасни његово сту-пање на сцену, као што није довољно да објасни ни првих алги или пр-вих љускара у дубинама мора. Све те сукцесивне креације претпостав-љају, као свако рођење, потрес (перкусију) Земље коју изазивају невид-љиве силе које стварају живот. Човеково рођење и појављивање пред-ставља једно старије постојање небеског рода човечанства, које је при-суствовало рођењу земаљског рода људског, који му је давао, као тала-си узбурканог мора, нове таласе и бујице душа које су инкарниране у њему и учиниле су да блесну први зраци једног божанског дана у тим бићима, која су била у стањима анималности (као сада што су разни вулгарни материјалисти: атеисти, комунисти, сотонисти и њима слич-ни), који га је нагонио да се бори и да живи са свим силама у природи.

-Али шта је највећа, најмучнија и вечита мистерија на тој земаљ-ској кугли, коју ми, рађајући се на њој, сматрамо за неизменљиву осно-ву света, која и сама плови у простору, шта је највећа тајна на њеним континентима који израњају из мора да би потом нестали, са својим народима који буду и цивилизацијама које нестају? То је велики инти-мни проблем, проблем свега и свих, то је проблем душе која у себи са-мој открива мрачни понор, понор таме и светлости, која се у њега за-гледа са помешаним страхом и дивљењем и вели себи: "Ја нисам од овога света, јер он није довољан да ме објасни мени самој. Ја не дола-

255

зим са Земље и поћи ћу другде. Но, куда? То је тајна са Психе која садржи све друге тајне!"

-Спознај себе па ћеш спознати свет Богова. Остави свој разум и упознај себе и постани свестан својих грехова пред Богом и људима и прихвати спасење у Богу. Тада се доживљава највеће чудо у животу – постаје се ново створење, све ће бити ново. Почиње ти нови живот - душа ти оздрави, мир и сигурност се у тебе усељава! То је тајна мудрих посвећеника. А да би смо кроз та уска врата продрли у бесконачност невидљивог света, треба у нама самима да пробудимо и онај непосред-ни живот душе која је очишћена, треба да се наоружамо бакљом инте-лигенције, науком о принципима и светим Бројевима. Тако од физичке космогоније прелазимо на духовну. После еволуције Земље истичемо еволуцију душе кроз светове.

-Мало је данас научника који сумњају да је учење за посвећени-ке могло имати научни вид, да је могло да створи бескрајне перспе-ктиве и да души понуди божанску утеху. Учење о улазном путу душе кроз низ живота и постојања је заједничка црта езотеричних традиција и круна теозофије. Додајмо да то учење има капиталан значај; јер дана-шњи човек са подједнаком мржњом одбацује и апстрактну, широко схваћену бесмртност коју нуди Филозофија и наивну слику неба коју нуде прве религијске представе. Па ипак материјалистичка сувопарно-ст и ништавило у њему изазивају осећање ужаса. Оно несвесно стреми свести о једној органској бесмртности која би, истовремено, одговарала и захтевима његовог разума и неискорењивим потребама његове душе.

-Шта је душа човекова? Она је делић велике душе света, искра божанског духа, једна бесмртна монада. Да би постала оно што је у ро-ду људском, она је морала да прође кроз сва природна царства, чита-вом скалом бића, развијајући се постепено кроз видове безбројних ег-зистенција. Дух који обликује светове и кондензује космичку материју у енормним масама манифестује се различитим интензитетом и увек у све већој концентрацији у сукцесивним раздобљима природе. Слепа и нејасна сила у минералу, индивидуализована у биљци, поларизована у сензибилитету и инстикту животиња, та сила у процесу своје лагане елаборације стреми свесној монади, а елементарна монада се види и у животињи најнижег реда. Тај анимични и духовни елемент постоји у свим живим царствима, иако је у живим деловима најнижег реда он у стању инфинитезималног квалитета - душе које постоје, и у стању кли-це у царствима нижег реда остају ту и не излазе током веома великог периода, и тек после великих космичких револуција оне прелазе у цар-ство вишег реда, мењајући планету на којој су боравиле. Оно што оне

256

учине за време периода живота једне планете састоји се у стварању неких врста.

-Где започиње монада? То значи ако тако поставимо питање - у ком часу се формира једна небулоза (маглина у васиони у којој се на-лази безброј звезда) или када је Сунце заблистало. Било како било оно што чини суштину било ког човека морало је еволуирати током милио-на година кроз ланац планета и нижих животних царстава, морало је током свих тих егзистенција чувати свој индивидуални принцип који је у том процесу био свуда присутан. Тај нејасни индивидуалитет, који је неразорив, представља божански жиг монаде у којој Бог жели да се манифестује свесно. Што се више усавршава серија организама, више се у монади (простом бићу) развија принцип- латентни принцип - који се садржи у њој. Поларизована снага постаје сензибилна, сензибилитет постаје инстинкт, а инстинкт интелигенција. И уколико се више пали немирна бакља свести утолико душа постаје независнија од тела, спо-собнија да води свој сопствени живот. Флуидна и неполаризована душа минерала и биља је повезана са земаљским елементима. Душа живо-тиња коју снажно привлачи земаљска ватра (као и наше вулгарне мате-ријалисте новог светског поретка, атеисте, комунисте, сотонисте и сл.) борави ту једно одређено време, пошто напушта леш, затим се враћа назад на земљину површину да се инкарнира у врстама, при чему не може никада да напусти ниже регионе ваздуха. Ти су простори наста-њени елементима, или анималним душама који имају своју улогу у жи-воту атмосфере и врше велики окултни утицај на човека. Само људска душа долази с неба и враћа се тамо после смрти.

-У којем је периоду свог дугог постојања та елементарна душа постала људска душа? Која је то узлазна бразда и шупљина и која ете-рична светлост кроз коју је она прошла на свом путу? Преображај је био могућ у току једног интерпланетарног периода, само у току сусре-та људских душа већ потпуно формираних, душа које су у елементар-ној души развиле свој духовни принцип и свој божански прототип ути-снуле, као огњени жиг, у пластичну супстанцу. Међутим, колико је би-ло потребно путовања, колико инкарнација, и колико планетарних цик-луса које је требало у томе проћи да би људска душа, тако формирана, постала човек каквог ми познајемо. Према езотеричкој традицији Ин-дије и Египта индивидуе које чине данашњи људски род су започеле свој људски живот на другим планетама на којима је материја много мање чврста (мање компактна) него на нашој. (Овде, можда, не би тре-бало ни помињати теорију протестанског попа Дарвина о постанку чо-века од мајмуна, а што је чиста глупост и злонамерност, али за атеисте је то чак наука коју су назвали "дарвинизам"; али морамо због необа-

257

вештених и необразованих хришћана, који потпадају под ову назови науку. Због тога религије новог светског поретка (протестанизам са свим својим сектама, а добрим делом и римокатолицизам) желе своју религију без Бога, већ само "морално" васпитање!) Људско тело је тада било скоро у гасовитом стању, а инкарнације су биле лаке и лагане. У тој првој фази духовне способности људске непосредне духовне пер-цепције су биле веома снажне и суптилне, али су разум и интелигенци-ја, напротив, били у ембрионалном стадијуму. У том полутелесном и полудуховном стању човек је могао да види духове, за његове очи све је било сјај и чар, и музика за уши његове. Он је могао да слуша чак и хармонију сфера, он није просуђивао нити размишљао и једва је могао да види. Он је живео пијући звуке, облике и светлост и пловио је као у сну од живота ка смрти и од смрти ка животу. Сличним животом данас живе велики песници и велики уметници (којих је нажалост све мање). Тек пошто се инкарнисао на планетама које су биле све чвршће човек се материјализовао. Пошто се инкарнирало у гушћој материји човечан-ство је изгубило свој духовни смисао - чуло за духовно - али је у борби са спољашњим светом, која је била све суровија, снажно развило свој разум, интелигенцију и вољу. Земља је последња "карика" тог силаже-ња у материју на Земљу, а то је оно што Мојсије зове "излазак из раја", Хомер назива "сублунарни круг". Одатле човек може да савлада кру-гове и серије живота, нових егзистенција, да би се домогао својих ду-ховних чула. И то слободним коришћењем разума и своје воље. Само тако човек својом акцијом осваја свест и поседовање божанског, само тако он може да постане син Божији. И они који су на Земљи понели то име, морали су, пре него што су се појавили међу нама, да сиђу и да се назад врате кроз ту стравичну спиралу.

-Шта је, дакле, скромна Психа имала као свој почетак? Један дах који пролази, клицу која плива - она је птица коју ветрови бију и која лети из живота у живот. Па ипак, из бродолома, током милиона година она је постала кћи Божја и не зна осим Бога за другу отаџбину. То је за-мамна прошлост људска, прошлост људске душе. Она нам објашњава њено данашње (ово њено бивање) стање и омогућује нам да видимо њену будућност.

-Каква је ситуација божанске Психе у земаљском животу? Кад се мало боље поразмисли, Ништа необичније ни трагичније се не може замислити. Чим се једном мучно разбуди у густом зраку земаљском, душа осећа себе заробљеницом тела и његових веза. Она живи, дише и мисли кроз њега, па ипак она није оно - тело. Што се више развија, она осећа како у њој самој расте једна дрхтава светлост, нешто невидљиво и нематеријално што она назива својим духом и својом свешћу. Да чо-

258

век има урођено осећање своје троструке природе, јер он чак инстик-тивно у свом језику разликује и раздваја своје тело од душе и своју ду-шу од духа. Али заробљена и измучена душа се бори, отима између тих сапутника, као у загрљају змије која стеже хиљадама својих "колута" док је невидљиви дух дозива, али она присуство тог духа осећа само у ударима у светлости која се губи. У једном тренутку њу тело апсорбује до те мере да она гледа и осећа само кроз његове сензације, она се уви-ја с њим у крвавим оргијама беса или густом мраку телеснога сладо-страшћа, све док сама не осети ужас у дубоком ћутању њеног сапутни-ка који је невидљив (то анимални атеисти никада не могу осетити уко-лико не доживе преображај и катарзу). Понекад је она тако привуче да се она губи у висинама своје мисли и заборавља на постојање тела, за-боравља га све док оно неким титанским поступком не подсети на себе. Па ипак унутрашњи глас јој говори - између ње невидљивог госта пос-тоји нераскидива веза, смрт ће раскинути њену везу са телом. Али ба-цана овамо и онамо у тој вечној борби, душа узалуд тражи срећу и ис-тину. Узалуд тражи и себе саму у пролазним сензацијама, у мисли која измиче, у свету који се мења као привиђење. Она не налази чврсту ос-нову, мучена је и бацана као суви лист на ветру, она сумња у себе саму и у свету божански који јој се открива само у болу, само у немогућно-сти да се до њега стигне. Људско незнање је записано у противречно-стима тобожњих мудраца, а туга људска у неутажној жеђи људског по-гледа. Најзад, ма колико била ширина његових знања рођење и смрт затварају човека између тих фаталних граница. То су две капије таме преко којих он не види ништа. Пламен његовог живота букне кад кро-чи кроз прву и угаса се кад прође кроз другу.

-Да ли тако бива и с душом? Одговор који су филозофи понуди-ли о том мучном проблему је веома различит. Само одговор теозофа посвећеника, у свим временима је био у суштини исти. Он је у сагла-сности са универзалним осећањем и интимним духом религија. Оне су пак изражавале истине у виду предрасуда или на симболичан начин. Езотеријско учење отвара много шире перспективе и његове тврдње су у вези са законом универзалне еволуције. Ево шта су посвећеници, образовани у духу традиције и на темељу многих искустава могли рећи људима - оно што се у теби креће, што се креће у људима, оно што ти називаш својом душом, јесте етерични двојник тела који у себи самом садржи бесмртни дух. Дух ствара, тка својом сопственом активношћу, своје духовно тело. Питагора то назива суптилним телом душе, јер то треба да га понесе са Земље у смрт. То духовно тело је орган духа, ње-гов сензитивни омотач, његов инструмент воље, он служи да анимира тело, које би без њега остало инертно. У појављивању самртника или

259

мртвих тај двојник постаје видљив, али то код оног који гледа прет-поставља постојање посебног нервног стања. Суптилност, моћ и савр-шеност духовног тела варира према квалитету духа који их садржи и међу супстанцама душа које су уткане у астралну светлост, али које су импрегинарне импондерабилним флуидима земље и неба, има већих разлика него међу свим земаљским телима у свим стањима пондера-билне материје. То астрално тело, иако много суптилније и много савр-шеније него земаљска тела, није бесмртно као монада коју садржи. Оно се мења, постаје чистије у зависности од средине кроз коју пролази. Дух се обликује, једнако га преображава према својој скици али га ни-како не напушта већ се заодева њиме, а то значи да се заодева суп-станцама које су у већој мери етеричне. То је, према Питагори, који није прихватио апстрактни духовни ентитет, монаду без обличја. Дух на делу, у дубини неба као и на земљи, мора да има један орган, тај орган је жива душа, бестијална (животињска, као што су атеисти и њи-ма слични вулгарни материјалисти) или узвишена, мрачна или светла, али он има људски облик, она је слика Бога. А шта је уствари тело чо-вечје? Оно је облога - футрола у којој обитава душа, оно је смртно, уништиво физички и физички се трансформише у друге облике мате-рије; докле душа увек остаје душа - вечна и неуништива.

-Шта се догађа у смрти? У наступу агоније душа углавном пре-досећа свој скори растанак са телом. Она сагледава свој земаљски жи-вот у виду сажетих слика, у брзој сукцесији и застрашујуће јасно. Али када се у мозгу заустави исцрпљени живот, она се узнемири и сасвим изгуби свест. Ако је душа света и чиста њена духовна чула се буде по мери како се одвија од материје. Пре него што умре, он има на неки начин, можда кроз ретроспективу својих стања, осећање присуства је-дног другог света. Уз тихе поздраве, уз дозивања из далека, уз снажни сјај Невидљивог, земља већ губи своју конзистенцију, а душа се осло-бађа из већ охлађеног тела и срећна због избављења, осећа како се уз-носи у велику светлост своје духовне породице којој и припада. По-сматрајмо праведнике мртваце - видећемо насмејана мртва лица, и обр-нуто, код оних који нису живели са Богом у срцу, лица су унакажена грчом и страхом. Код обичног човека живот се одвијао између матери-јалних инстиката и узвишених тежњи. Он се буди у полусвести као у врућици кошмара. Он више нема удова којима би се придржавао, ни гласа да виче, али се сећа, пати и живи у једном мрачном и страшном предворју пакла (лимбу). Једина ствар коју опажа је присуство његовог леша од којег се одвојио, али према којем још осећа несавладиву при-влачност. Јер, он је у њему живео и сад- шта сада? Обузет ужасом тра-жи себе у слеђеним вујугама мозга, у охлађеној крви вена и не налази

260

више себе. Да ли је мртав? Желео би да види, да се ухвати и да се за не-што држи, али више ништа не види и више ништа не држи. Тама га гу-та и у њему и око њега све је - хаос. Он види само једно и то га при-влачи и ужасава - стравично светлуцање његовог мртвог тела, и кош-мар започиње. То стање може да потраје месецима па и годинама, ње-гово трајање зависи од моћи материјалних и моћи инстиката душе. Уколико је умрли неприпремљен духовно на смрт или веома везан ма-теријалним везама за земаљски живот (породица и сл.) душа му се те-шко мири са стањем смрти. Било да је добра или зла, паклена или не-беска, та душа мало по мало стиче свест о себи и свом новом стању. Пошто се једном ослободила тела, она се ослобађа из понора земаљске атмосфере чије је реке електрицитета носе тамо и амо, она почиње да опажа њихове многобројне и многолике бујице које су мање више сли-чне с њом самом и које подсећају на сјај светлости у густој магли. Тада почиње страшна борба, љута борба душе је још тешка да би се уздигла до узвишених региона ваздуха, да би се ослободила привлачне снаге Земље и да би у небу нашег планетарног система достигла регионе који су њени региони и о којима јој само пријатељи могу нешто рећи и могу је до њих уздићи. Али пре него њих види и чује, најчешће јој је по-требно много времена. У разним религијама и митологијама та је фаза живота душе имала много назива: Мојсије је назива Хорив, Хомер Ереб, Хришћанство Чистилиштем или Долином сени мртвих. Уопште узето, све ово чему су посвећеници у сваком случају придавали исто-времено и реални и симболични смисао, значило је да душа мора да прође кроз стање посредовања и чишћења како би се ослободила од не-чистоће са Земље, пре него што даље настави пут свој.

-Шта се дешава кад човек умре? У почетку не примећује да је мртав, да је умро. Наставља са сдвојим уобичајеним интересовањима, посећују га пријатељи, разговара са њима. А затим мало - помало људи усплахирено увиђају да је све живље и да има више боја. Човек поми-сли: све време сам живео у сенци, а сада живим на светлу. И то га може развеселити на тренутак (то је онај осмех код неких мртвих). Затим до-лазе незнанци причају са њим. А ти незнанци су анђели и демони. Пре-ма неким мишљењима Бог није посебно стварао анђеле и демоне, већ су то људи који су настојали да буду анђеоски, односно демонски. Пре-ма овима, све становништво неба и пакла састављено је од људи, а ти људи су сада анђели или су сада демони. Према другима, како смо ра-није писали, рај је само на небу, док је пакао на земљи у већој или ма-њој мери - нико не може рећи да му ни мало није био живот у паклу - макар кратко. Вратимо се овом тумачењу. Мртвом се приближавају ан-ђели. Бог никог не осуђује на пакао. Бог жели да се сви људи спасу (и

261

атеисти као и богомољци). Али истовремено, Бог је човеку допустио слободу мишљења и слободу избора, страшну привилегију да се осуди на пакао, или заслужи рај. Доктрину о слободи мишљења и избора – коју ортодоксна хришћанска доктрина суспендује после смрти, неки филозофи задржавају као могућност после смрти. Према њима постоји један период прелазни који је период душа. У овом периоду људи су душе оних који су умрли, и разговарају са анђелима и демонима. Човек разговара са анђелима, човек разговара са демонима, и више га при-влаче једни и други; у зависности од његовог темперамената. Они који себе осуде на пакао - будући да Бог никог не осуђује, осећају се при-вучени демонима (ђаволима), јер је то њихов избор. Сада да размотри-мо шта су то паклови? То су, например, мочварне зоне, зоне у којима постоје градови који изгледају уништени пожарима; али тамо се про-клети осећају срећнима. Срећни су на свој начин, то јест, пуни су мр-жње према унутрашњем и спољашњем непријатељу, и то краљевство нема монарха; непрекидно су у завери једни против других. То је свет ниске политике, конспирације. То је пакао комунизма и новог светског поретка. Затим имамо рај, супротност одговара паклу као антипод. Тре-бало би да постоји равнотежа између паклених и анђеоских сила, неоп-ходна да би свет опстао. У тој равнотежи Бог је тај који заповеда. Бог допушта да паклене душе буду у паклу, јер су само у паклу срећне - као што су комунистичке државе и државе новог светског поретка.

О томе један мистик и посвећеник (Сведенборг), човек иниција-ције, прича о случају једне демонске душе која се успиње на небо, уди-ше заносни мирис неба, слуша небеске разговоре, и све јој се чини ужасно. Заносни мирис се чини смрдљив, светлост јој изгледа црна - тама. Зато се враћа у пакао на земљи јер је једино у паклу срећна. Рај је свет анђела и има форму анђела, док пакао има форму демона - ђавола, антихриста и атеиста. Небо је сачињено од заједница анђела и тамо је Бог. Бог је представљен сунцем. Будући да сунце одговара Богу, најго-ри паклови су западни и северни, а на истоку и југу су питомији пак-лови. Нико није осуђен на пакао или паклове. Свако тражи заједницу коју жели, тражи је у зависности од жудње која доминира у његовом животу, тражи пријатеље које жели.

Постоје извесне претпоставке посвећеника о неким погрешним представама душа које долазе на небо. Прво - мисле да ће се на небу непрестано молити; и дозвољавају им да се моле, али се после извесног времена уморе - примећујући да то није рај; затим се улагују и славе Бога, али се Богу не свиђа ласкање и улагивање - па се и ту уморе. По-сле тога помисле да могу бити срећни разговарајући са вољеним бићи-ма, па после извесног времена увиђају да вољена бића и племенити ју-

262

наци могу бити досадни у другом животу као и у овом; уморе се и од тога, а затим улазе у истинско дело раја - и тада душа не жели више златно престоље, већ једноставно жели да јој дају рад да трага и да не престане. Према овоме, рај је рај љубави и пре свега, рај рада, рај ал-труисте. Сваки од анђела ради за друге, а сви раде за све. То није паси-ван рај; такође ни награда. Ако неко има анђеоски темперамент тај има рај и лепо му је у њему.

Један посвећеник (Сведенборг, 1688-1772) каже да је рај првен-ствено и изразито интелектуалан и наводи патетичну историју човека који је током свог живота наумио да заслужи рај па се стога одрекао свих чулних уживања, повукао се у тебаиде (наркомане) изолујући се од свега. Када је умро дошао је у рај, а у рају не знају шта ће да раде са њим. Он покушава да прати разговоре анђела, али их не разуме. Поку-шава да научи уметности, покушава да слуша све, и научи све, а не мо-же јер се упропастио. Он је једноставно праведан али ментално сиро-машан човек. Затим му додељују као дар, способност да пројектује слику - пустињу. У пустињи се моли као што се молио на земљи, не изузимајући небо, јер зна да је постао недостојан неба, због кајања што је упропастио свој живот, јер се одрекао уживања и задовољства света, што је такође лоше. То је опет једна посвећеничка - филозофска инова-ција, јер се до тада мислило да је спасење искључиво етичког каракте-ра. Подразумевало се да је човек спасен ако је праведан. "Благо сиро-машнима духом, њихово је царство небески..." Тако говори Исус Хри-стос. Али овај посвећеник иде даље - он каже да је то довољно, да човек треба да се спасе интелектуално. Па замишља небо, пре свега, као низ теолошких расправа међу анђелима; и ако неки човек не може да прати те разговоре, он је недостојан неба, па мора живети сам. А да му се не би то десило мора живети као уметник и као интелектуалац, јер је и Христос такође био уметник и интелектуалац, пошто је про-поведао не помоћу речи већ помоћу парабола. А параболе су, наравно, већ естетски изрази. Поред тога Исус Христос је био столар, а столар-ски занат је један облик уметности. Према томе, спасење би се требало заслужити интелигенцијом, етиком и упражњавањем уметности. По-свећеници даље кажу: "Глупак неће ући у рај па макар да је и светац", или "Треба одбацити светост: треба поверити дужност интелигенцији!"

Имамо, дакле, три света. Имамо свет душа, а затим после извес-ног времена човек заслужи рај или човек заслужи пакао. Паклом управ-ља Бог, коме је потребна равнотежа. Сатана је, једноставно, име једне области. Демон је, просто променљива особа, будући да је цео свет па-кла свет конспирације, особа које се мрзе, које се окупљају да би на-пале другог (сада су то очигледни примери у овом веку: комунизам,

263

фашизам, нацизам, нови светски поредак - НАТО и слично). Рај је пун љубави, а пакао је пун мржње. То је суштина разлика. На крају увек победи добро и љубав!

По моме мишљењу постоје и позитивна еволуција душа у време-ну, али исто тако и деградација душа. Душа нижег степена може у жи-воту заслужити виши степен за будући живот, а такође и душа извес-ног вишег степена може деградирати до демона тако да у следећем животу може се уселити у тело несрећника, злочинца па чак и у ани-мално (животињско) тело (па чак и ниже тело). Такав је случај са без-божницима и зликовцима са великом влашћу коју искоришћавају за чињење злочина. Ако су животи у времену бесконачни, у било ком тре-нутку смо у центру времена. Ако је свемир бесконачан, да он пред-ставља сферу чија је периферија у свим деловима а центар ни у једном.

Будисти верују да смо живели бесконачан број живота, беско-начан у смислу неограниченог броја у строгом смислу речи, један број без почетка и краја, нешто као трансфинитни број Кантове модерне ма-тематике. Сада смо у центру - сви тренуци су центри - тог бесконачног времена.

Сеоба душа би нам дала могућности душе која се селила из тела у тело, у људска и биљна у животињска тела. Имамо неке примере: по-ему Педра де Агрихента у којој прича да је препознао грб који је био његов за време тројанског рата. Затим поему "Напредак духа" од Џона Дона, који долази непосредно после Шекспира. Поему почиње речима: "Певам напретку бесконачне душе, а та душа ће прелазити из једног тела у друго...". "Почиње са душом која пребива у јабуци, у воћу, боље речено у Адамовом воћу, воћу греха. Затим је у Евиној утроби и рађа се у Каину, а затим прелази из тела у тело (једно од њих ће бити и Ели-забета Енглеске)..." Он наводи два извора - Питагорин и онај о сеоби душа коме Сократ прибегава као последњем аргументу...

Шопенхауер би одговорио да доктрина о сеоби душа није ништа друго до популарна форма коју би смо назвали доктрина о вољи за жи-вот, нешто што жели да живи, што се шири дуж или упркос материји, то нешто што зачиње свет као воља за ускрснућем. Затим Бернард Шо говори о животној сили и Бергсон о животном импулсу који се мани-фестује у свим стварима, који је у сваком од нас. Налази се као мртав у металима, као заспао у биљкама, као сан у животињама; али у нама је свестан самога себе. Ту би смо имали објашњење оног што наводи св. Тома - "интелект природно жели да буде вечит". Али на који начин то жели? Не жели то лично, жели на општи начин. На лични начин то же-ле једино безбожници - атеисти, а што је једино неинтелигентно – глу-по. Наиме ЈА је најмање важно за нас. Шта значи осећати то ЈА? По

264

чему се може разликовати то што се ја осећам Стеваном од тог што се ви осећате Марком, Петром, Павлом, Јеленом, Душаном, Мирославом, Јованом. Апсолутно ни по чему. То ЈА је оно што ми делимо, а што је присутно, у једном или другом облику, у свим створењима. Зато бисмо могли рећи да је бесмртност потребна - не лична, али она друга - оп-шта, свакако. На пример, сваки пут када неко воли непријатеља, појав-љује се Христова бесмртност - у том тренутку он је Христос.

Коначно, бесмртност је у сећању других, и у делу које оставља-мо. Каквог значаја има ако би ово дело било заборављено?

-Како се душа развија (еволуира) у току живота; како она ево-луира у току једног живота? Да ли се човек роди са душом нижег или вишег степена? Душа рођене у новом телу у зависности од претходног или предходних живота има једну почетну основу. Она ту основу може развијати и подићи је на још виши ниво полубожанске душе, али може и да се деградира и стићи до анималне душе са животињским захтеви-ма незнабожца или богоборца. Ту је Бог дао човеку избор, избор да бира пут ради припреме за следећи живот. Исто тако је и човечанству дат избор да бира и развије човекољубље- свечовештво и његов опста-нак у миру и релативној срећи на Земљи, или да се уобрази да је побе-дио Природу (Створитеља) и крене на пут свога уништења на Земљи, путем безграничног потрошачства и искоришћавања свега и свакога ко је физички слабији. У садашњем тренутку човечанство је веома близу раскрснице којим путем да крене. Пошто се уништи људски живот на Земљи Створитељ ће душе преселити у неку другу сферу на неку другу планету где ће оне живети у неким другим и другчијим телима саобра-зно тамошњим условима, онако исто како су дошле са неких других световима, сфера и планета, јер душе су неуништиве; њих нико не мо-же уништити осим оне саме себе што могу уништити, али то је већ друга тема.

-Како се може приказати долазак чисте душе у њен свет? Земља је нестала као сан, једно онесвешћивање у блаженству, поново је обу-зима и обавија као нежност. Она сада види само свог крилатог вођу ко-ји је, брзином муње, односи у дубине пространства. Шта рећи о њеном буђењу у долини једне етеричне звезде без елементарне атмосфере где је све - планине, цвеће и остала вегетација - створена као савршено по природи, где је све сензибилно и има моћ говора? Шта рећи о тим све-толиким обличјима, људима и женама, који се окружују као света по-ворка да се посвете у свете тајне њеног новог живота? Да ли су то богови или богиње? Не, то су душе као што је и она сама, а блаженство је у њеној интимној помисли која се шири по њиховом лицу, и нежно-сти, љубави и жељи, или пак у страху, који та светлосна тела обавијају

265

гамом светлосних боја. Овде тела и лица нису више маске душе, већ се трансцендентална душа појављује у свом истинском обличју и блиста у светлости дана својом чистом истином. То Психе (душа) поново налази своју божанску отаџбину. Јер тајна светлости у којој се она купа, која еманира из ње саме и која јој се враћа у осмесима вољених људи и во-љених жена, та светлост блаженства - то је душа света, она у њој от-крива присуство Бога. И тада нема више препрека, она ће волети, знаће и живеће без других граница осим свог замаха. Ах, каква је то необи-чна и чудесна срећа! Она се осећа сједињеном са свим сапутницама снагом најдубљег афинитета. Јер у животу на оном свету, они који се не воле беже једни од других, а сједињују се само они који се разумеју. То ће бити живе и увек нове песме у којима ће свака душа бити једна строфа и где ће сваки проживети свој живот у животу другога. Затим ће се дрхтећи, издићи у још већу светлост, на позив Посланика, духова крилатих, оних које називају боговима јер су измакли кругу рађања. То је небески живот душе којег једва схвата наш дух притиснут земаљ-ским, али њега одгонетају посвећеници, живе га видовити и показују нам га закони аналогије и универзалне сагласности. Наша моћ грубог сликања, наш несавршен језик, узалуд покушавају да га изразе, али га свака жива душа осећа као клицу у својим најскривенијим дубинама. Да, у садашњем стању ми нисмо у ситуацији да га остваримо, а окулти-стичка филозофија формулише његове психичке услове. Идеја о етери-чним звездама, невидљивим за нас али које су део нашег соларног сис-тема и служе као боравиште срећних душа, сусреће се веома често у тајним списима езотеричних традиција. Дакле, у другом животу душа задржава своју индивидуалност. Из овог земљског живота она чува са-мо племенита сећања, а она друга пушта да потону у заборав која су песници звали таласима Лете (реке заборава у подземном свету). Осло-бођена свега што је било прљаво, људска душа осећа да јој се свест поново вратила. Из спољашности света она се вратила у његову уну-трашњост.

-Да ли ће тај живот душе бити дуги сан, једна грандиозна халу-цинација? Има ли ичег истинитијег од оног што душа осећа у себи са-мој, што се остварује у њеном божанском јединству са другим душама? Посвећеници су, као консеквенти и трансцендентални идеалисти, оду-век веровали да су реалне и постојане ствари на Земљи манифестације Лепоте, Љубави и духовних Истина. Како је на оном свету та Истина једини објекат, као што су то Лепота и Љубав, они који тако гледају, уверени су да ће Небо бити истинитије од Земље. Небески живот душе може да потраје стотинама или хиљадама година, у зависности од ње-ног ранга и снаге импулса. Али само најсавршенији, најузвишенији,

266

они који су искорачили из круга рађања, могу бескрајно да наставе свој небески живот. Они не достижу само одмор у времену већ су бесмртно делатни у Истини - они су сами себи саздали крила. Она су неуништи-ва јер су светлост, она управљају световима, јер они који их имају виде кроз светове. А што се тиче других, њих неумитни закон води до ин-карнације како би подносиле нова искушења, како би се уздигле у ви-ше сфере, или пале још ниже, ако су мањкаве. Оних првих који су за-служили награду поновног нерађања има веома, веома мало. Они оста-ју на Небу као вечите небеске душе (архангели, херувими, серафини, анђели и сл.). Они други се враћају, после извесног астралног периода, на Земљу да се поправе или деградирају и окају грехе претходног или претходних живота. А живот на Земљи је у суштини пакао у већој или мањој мери. Прави рај је једино на Небу кроз привремено или вечито нерађање. Нема тога ко за цео живот на Земљи може рећи да му је био у потпуности рај - то је само причање бајки. Као земаљски живот и ду-ховни живот, има свој почетак, свој врхунац и свој крај-пад. Када је живот душе на Небу исцрпљен душа осећа терет, вртоглавицу и мелан-холију. Невидљива сила је поново привлачи у борбе и страдања на Зе-мљи. Та је жеља помешана с једним мучним разумевањем и великим болом који је маме да напусти божански живот. Али када наступи вре-ме закон мора да се испуни - терет бива већи и помрачење настаје само од себе. Она своје светлосне сапутнике сада види само кроз вео и тај вео што је гушћи намеће јој предосећање неминовног раздвајања. Она чека тужни растанак, сузе жуђене среће купају је као небеска роса која у њеном срцу ствара жарку жељу неке непознате среће и тада уз свеча-на заклињања - она обећава да ће се сећати, да ће се сетити светлости у свету таме, истине у свету лажи и љубави у свету мржње. Бесмртна круна се стиче само по ту цену - по цену виђења свега тога. Онај ко то схвати тај се поправља и заслужује живот вечни на Небу - без поновног рађања, а остали се рађају раније или касније са душама различитог ранга и могућностима различитог избора. Она се буди у згуснутој ат-мосфери. Нестале су етеричне звезде, прозрачне душе и океани светло-сти. Ево је поново на Земљи, у понору рођења и смрти. Међутим, она још није изгубила своје небеско сећање и крилати вођа што га још гле-дају њене очи показује јој жену која ће бити њена мајка. Она у својој утроби носи заметак детета. Али та ће клица оживети, само ако дух до-ђе да је анимира. Дух анимира тело, душа анимира дух! Тада ће се за девет месеци испунити најочевиднија тајна земаљског живота, тајна инкарнације и материнства. Мистериозно спајање одвија се полако, промишљено, од органа до органа, од вијуге до вијуге. Тако душа ура-ња у ту топлу шупљину, која се миче, која подрхтава, како дубље ура-

267

ња у кривудаве пролазе утробе која има хиљаде тајанствених превоја, тако се и свест о божанском животу брише и гаси. Између ње и светло-сти одозго препречују се таласи крви, ткива меса које је стеже и испу-њава тамом. Сада је та далека светлост само сјај који гасне. И најзад испуни се тежак бол, страшан бол, стегне је својим менгелама, грч и крв је чупају из душе материнске и закивају је за једно тело које се ми-че и плаче захваћен ужасом. Небеско сећање се враћа назад у мрачне дубине Несвесног. Оно може поново оживети уз помоћ Науке - Умећа, Бола, Љубави или Смрти. Према томе, закон инкарнације и реинкарна-ције нам открива истински смисао живота и смрти. Он је најважнији чвор у еволуцији душе, он нам омогућава да пратимо, и унапред и уна-зад, ту душу све до дубина Природе и Божанства. Тај закон нам откри-ва закон и меру, разлог и циљ бесмртности душе. Апстрактна и фанта-стична она у његовом светлу постаје нешто живо и логично, јер су нам јасне везе живота и смрти. С духовне тачке гледишта рођења на Земљи је смрт, а смрт на Земљи је небеско васкрсење. Алтернација двају жи-вота је нешто потребно за развој душе, а сваки од тих живота је конзе-квенција и експликација другог. Онај ко је продро до тих истина налази се у срцу мистерије, у сржи посвећења (иницијације). Али рећи ће неко:

"Шта нам потврђује континуитет душе, монаде, духовног енти-тета током свих егзистенција, јер душа сукцесивно губи памћење?

А шта нам потврђује - одговорићемо ми - идентитет ваше лично-сти у будном стању и у стању када спавате? Ви се свако јутро будите из једног исто тако чудног, исто тако необјашњивог стања какво је и стање смрти, ви васкрсавате из небића да би сте се увече опет вратили у њега. Да ли је то небиће? Не, јер ви сте сањали, а ваши снови су за вас реалност као што је будно стање. Једна промена физиолошких ус-лова мозга изменила је однос душе и тела и променила тачку гледишта ваше психологије. Ви сте остали иста индивидуа, али сте се налазили у једној другој средини и водили сте други начин живота. Код особа које су под утицајем магнета, код сомнабула (месечара) и видовитих сан је развио својства душе која делују чудесно, али то су природна својства душе - душе која је одвојена од тела. Кад се једном пробуде видовити се не сећају онога шта су видели, рекли или учинили за време луцидног сна, али се савршено сећају, из једног од својих снова, оног што се до-годило у предходном сну, и често предсказују с математичком тачно-шћу све оно што ће се догодити у будућности. Они, дакле, као да имају две свести, два алтернативна потпуно различита живота, али сваки од њих има свој рационални континуитет, и траје у једној индивидуи, сплиће се с њом као нити различитих боја које сплићу у некој невид-

268

љивој узици. Има дубоког смисла у чињеници да су древни песници и посвећеници говорили да је сан брат смрти. Један вео заборава дели сан и будно стање као што дели и рођење и смрт, а таква подвојеност постоји и у нашем земаљском животу који зна за душу тако раздељену у бесконачности њене космичке еволуције, између инкарнације и ду-ховног живота - између Земље и Неба. Тај алтернативни прелаз између једног плана света у други, то рушење полова бића није мање потребно за развој душе него што је алтернација будног стања и сна потребна за тазвој тела човековог. Прелазећи из једног живота у други, ми имамо потребу за таласима Лете (реке заборава у подземном свету). Урођене идеје, самим својим постојањем, потврђују једну претходну егзистен-цију. Али постоји још и више од тога - ми се рађамо с једним осећа-њем, с једним светом осећања, мистериозних импулса, божанских на-слућивања. Постоји код деце рођених од мирних родитеља благе нара-ви, страсни, дивљи напади страсти који се могу објашњавати само као последица атавизма - то је нешто што проистиче из неке раније егзи-стенције. Постоји покаткад у животу најпонизнијих, некаква необјаш-њива и узвишена оданост једном осећању, једној идеји. Не долази ли то из заклињања и обећања небеског живота? Јер јасно осећање које душа чува о њему је јаче од свих земаљских разлога. У зависности од тога како се везујемо за то осећање или га напуштамо, ми побеђујемо или подлежемо. Погледајмо пород два родитеља - оца и мајке, који су изро-дили неколико деце. Они по спољашњим телесним особинама могу ли-чити на једног или другог родитеља, интермедијарно - на оба роди-теља, или на баке и деке, али по души су сви различити. Права вера састоји се у немој верности душе самој себи! Нужно је да је телесни живот нужна елаборација воље, да је небески живот напредовање, духовно израстање и испуњење. Животи следе један за другим и не ли-че један на други, али се узајамно сплићу по закону строге логике. Сва-ки живот има свој закон и своју посебну судбину, али њихове после-дице уређује један општи закон који се може назвати законом репер-кусије живота (одбацивање живота); а тај закон брамани зову карма. По том закону чин једног живота има своју реперкусију – фаталну реперкусију - у наредним животима. Не само да ће се човек родити са свим инстиктима и својствима које је развио у својој претходној инкарнацији, него ће и сам начин живота његовог бити детерминисан, највећим делом, добрим или лошим коришћењем своје слободе у прет-ходном животу. Према томе, нема речи ни дела која не налазе свој одјек у вечности каже једна српска народна изрека. Према езотеричком учењу ова пословица може се применити дословно на сваки живот. Неправде које нам судбина шаље, неугодност, беда, ударци судбине,

269

недаће сваке врсте се могу објасинити из чињенице да је сваки живот рекомпензација или казна за претходне животе. Живот криминалаца се јавља као живот оног који испашта, несавршен живот даје - живот пун искушења, ваљан живот најављује послање а узвишен једну стваралач-ку мисију. Морална санкција која је примењује, с поља гледано, неса-вршено, с тачке гледишта једног посебног живота, примењује се савр-шено, дивљења достојно и прецизно правично у низу живота. У том низу може бити напредовања према духовности и интелигенцији, као што може бити и назадовања према бестијалности, према материји, какви су у историји сви они који су хтели, желели и покушали да вла-дају светом са својим бестијалним нацијама на чијем се челу били - Хамураби, Александар Велики, до Наполеона, Мусолинија и Хитлера и свих комуниста и масона (носиоца новог светског поретка). Како се душа уздиже степенасто она осваја већи део могућности избора својих инкарнација - реинкарнација. Нижа душа подноси, средња бира између онога што јој је понуђено, а узвишенија која прихвата мисију бира по оданости. У тренутном пресеку живота на Земљи маса народа (сељаци, радници, чиновници, обични интелектуалци и слични) подносе јер су то ниже душе; високи нау-чници, филозофи, високи светски песници и високи књижевници, вође народа са каризмом и слични бирају између онога што им је понуђено, јер су то средње душе; докле највећи фило-зофи - творци филозофских система есенских висина, изванредни нау-чници који својим открићима и изумима задужују човечанство за мно-ге векове, велики религиозни посвећеници, пророци - прихватају миси-ју по оданости пошто су то ду-ше са најчистијом свести - највише душе. Ово смо приказали само ше-матски - груб пример. Што је душа узвишенија, она више чува у својим инкарнацијама чисту свест, јасну свест о духовном животу који влада с оне стране наших земаљских хоризоната, који те хоризонте обавија као светлосна сфера одакле сти-жу зраци у нашу таму. Традиција чак каже да су се посвећеници првог реда, божански пророци човечанства, мо-гли сећати својих ранијих живота. Није узалуд Господ Исус Христос говорио Сатанистима који су свој култ формирали неколико стотина година пре Његовог доласка (рођења) као сина Божјег: "Знам где је ол-тар твој", показујући на Запад, јер је на територији садашње Мале Ази-је, у Пергаму, у то време био олтар сотонске секте. У садашње време сатанизам се распростро по целој Земљиној кугли, а нарочито по Аме-рици и западној Европи. Рекли смо да у серији живота душа може да назадује или напредује према томе у којој се мери препуштала својој нижој (вулгарно матери-јалистичкој) или својој божанској природи. Одатле и следи важна кон-секвенца чију је свест одувек примала као не-што што је праћено чул-

270

ним дрхтањем. У свим животима има борби ко-је треба издржати, избори који се морају учинити, одлука које треба донети, а последице свега тога су безбројне. Али на улазном путу ка добру који пролази кроз серију значајних инкарнација, мора постојати један живот, једна година, један дан можда један час када душа, пошто је стигла до пуне свести о добру и злу, може да се дигне последњим и одлучним напором до висина с којих више неће силазити, одакле започиње пут ка врхун-цу. Стога није чудо што до јуче један обичан човек (сељак, лекар, рад-ник, инжењер, чиновник и сличан) схвати суштину добра и зла, љубави и мржње и почне да то проповеда јер се изненада очистио - прошао кроз катарзу и постао сасвим други човек. Томе се не треба чудити у садашње време - време масовних искушења да појединци, некадашњи атеисти почињу да се "друже" са Богом и постају честити људи високог степена, али они су тада раскрстили са вулгарним материјализмом, они су у том тренутку нашли етички – нематеријалистички избор. Исто тако, на силазном путу, ка злу, постоји једна тачка када изопачена душа још увек може да се врати на свој почетак. Међутим, када се пре-ко те тачке једном закорачи - кочење, очврснуће је дефинитивно. Из живота у живот она ће јурити све до дна таме и изгубиће своју људ-скост (постаће нека од животиња - нпр. свиња, кромпирова златица, губар или нека звер). Значи такав човек ће постати демон, демон живо-тиња и њихова неразорива монада ће бити принуђена да поново започ-не мучну, грозну еволуцију кроз серију царства која се смењују, и живота који теку у бескрајном низу. То је прави пакао по закону ево-луције - зар он није исто тако страшан као онај који помињу езотерич-не религије. Такве судбинске перспективе очекују познате и непознате злочинце који су својој ближој или широј околини нанели огромне патње. Кроз историју их знамо, неки су забележени, неки незабележени или од људи заборављени, али нису заборављени од Божје правде. Такви данас у свету и у нашем народу егзистирају - некима се знају а некима не знају имена, али "дела" односно недела су Творцу позната и он ће их поново вратити на почетак еволуције душе кроз патње, стра-дања, рађања и смрти.

Према мишљењу неких филозофа - теозофа, мистичара и посве-ћеника велике душе не умиру са телом. Оне се не мере положајем и функцијом, звањем и интелектуалним знањем, већ љубављу према бли-жњима и према Богу. Смртне су душе само безбожника-атеиста, де-мона јер оне деградирају од хомо сапиенса ка анималности, па и даље до вегетативности и минерала. Постоји идеја да је бесмртност приви-легије неколико малобројних великих. Али свако себе (а нарочито без-божници који су веома ташти) сматра великим и сматра да је његова

271

бесмртност потребна. Ја не верујем у то! Затим имамо друге бесмрт-ности, које су логичније и важније - а то је на првом месту претпо-ставка о сеоби душа, о којој смо већ говорили. Ту претпоставку имамо код Питагоре и код Платона. Платон је сеобу душа видео као могућ-ност. Сеоба душа служи да се објасни срећа и несрећа. Ако смо злосре-ћни или несрећни у овом животу, то дугујемо пређашњем животу; при-мамо казне али и награде. Постоји ту једна тешкоћа: ако наш индиви-дуални живот, како верују хиндуизам и будизам, зависи од нашег пре-ђашњег живота, а тај пређашњи живот зависи од неког другог предхо-дног живота и тако настављамо у бескрај ка прошлости.

Дакле, душа може да се издигне или падне у серији живота. Што се тиче човечанства на Земљи његов пут се одвија по закону улазне прогресије која је део божнаског реда. Та истина за коју ми верујемо да је недавно откриће била је позната у античким Мистеријама. Животи-ње су сродници човекови, а човек је сродник богова - говорио је Пита-гора. Постоји улазно напредовање животних царстава, тежња вегета-тивног света ка анималном, анималног ка људском свету, као и сукце-сија у људском роду, све савршенијих раса. Тај се процес не остварује на једнолик начин, него у регуларним растућим циклусима који су зат-ворени једни у друге. Тако и с расама, читавим расама, бива - црвеном, црном, белом - које су наизменично владале на земаљској кугли. Бела раса је у садашњем тренутку достигла своју зрелост-врхунац и почеће падати. На овом врхунцу она ће изнедрити једну савршену расу, нај-вероватније руско-кинеску или кинеско-руску, и то на тај начин што ће се уводити посвећење кроз религију и духовном селекцијом приликом склапања брачних веза. Како расе следе једна за другом тако напредује и човечанство, уколико га садашњи нови светски поредак не уништи. Антички посвећеници су у својим предвиђањима ишли даље од савре-мених. Они су прихватили могућност доласка тренутка када ће велика маса индивидуа који чине савремено човечанство прећи на једну другу планету да тамо започне нови циклус. У серији циклуса који чине пла-нетарни ланац, човечанство ће у целини развити интелектуалне, духов-не и трансценденталне принципе, које су велики посвећеници култиви-сали у њима самима још у овом животу, и довешће их до општег про-цвата. Не треба ни говорити да такав развој подразумева не хиљаде већ милионе година, и он ће довести до таквих промена у условима људ-ског живота какве ми нисмо сада у стању ни да замислимо!

У чему је коначни циљ човечанства по езотеричном учењу? По-сле толико живота, смрти, рађања, спокојства и мучних пробуђења, по-стоји ли негде крај труду и напору Психе (душе)? Да, кажу посвеће-ници - када душа буде дефинитивно победила материју, када развивши

272

своје духовне способности, буде у себи самој нашла принцип и крај свих ствари, она ће тада, када инкарнација не буде више потребна, ући у стање божанског уз помоћ свог пуног стапања с божанским уз помоћ свог пуног стапања с божанским интелигенцијама. Али ако ми једва наслућујемо духовни живот душе после толико земаљских живота, ка-ко онда можемо да замислимо тај савршени живот који следи из серије њених духовних егзистенција? То небо неба ће бити, за њега претходна блаженства, оно што је океан за реке. Душа која постане чисти дух не губи своју индивидуалност, она је довршава јер се сједињује са својим архетипом у Богу. Она се сећа ранијих живота који су за њу као степе-ни за достизање степена одакле може да обухвати и да прожме свет. У том случају човек више није човек, он је полубог. Он читавим својим бићем сагледава и промишља неизрециву светлост којом је Бог испу-нио бескрај. Знати, за њега, тада значи моћи, волети значи стварати, а бити значи блистати истином и лепотом.

-Да ли је тај крај дефинитиван? Духовна вечност има друге мере него што их има соларно време, али и она има своје етапе, норме и ци-клусе. Међутим, то у потпуности превазилази људске концепције. Али закон прогресивних аналогија у узлазним царствима живота природе нам омогућује, помаже нам да можемо тврдити да дух, када достигне то узвишено стање, више не може да се врати назад, и још видљиви светови су променљиви и пролазни док је невидљив свет, који је раз-лог његовог постојања, њихов извор и утока који је део божанске Пси-хе - бесмртан.

Са Питагором смо досегли до самог врха античке посвећености. С тог врха Земља се види као мртва звезда обавијена сенкама. Одатле се стварају звездане перспективе и пружа се као чудесно јединство, по-глед одозго - епифанија универзума. Али циљ научавања није се састо-јао у томе да човек буде апсорбован у току мисаног посматрања (кон-темплације) или заноса и усхићења (екстазе). Учитељ, заједно са сво-јим ученицима, је одлазио у неизмерна пространства космоса и ронио с њима у поноре невидљивог. С тих страшних путовања истински посве-ћеници су се морали враћати на Земљу као бољи, снажнији и прекаље-нији за искушења живота.

После посвећења интелигенције следило је посвећење воље, нај-компликованије међу посвећенима. Радило се о томе да ученик унесе истину у дубину свога бића, да је активира у животној пракси. Да би сагледао идеал требало је, по Питагори, ујединити три савршенства: остварити истину у разуму, врлину у души, чистоћу у телу. Брижљива хигијена и уредно држање били су услов телесне чистоће, али хигијена није схватана као циљ већ као средство. Свако телесно претеривање ос-

273

тавља прљав траг на звезданом (астралном) телу, на живом организму душе, према томе и на дух. Звездано тело помаже рад материјалних те-ла, оно испуњава та тела и без њега би материјално тело било само инертна маса. Дакле, тело треба да буде чисто, а тада ће и душа бити чиста, потребно је такође да разум стално просветљава душу, како би она стекла храбрости, како би била пожртвована и предана вери, јед-ном речи врлини, тако да постане друга природа која долази као замена за праву. Потребно је, најзад, да разум уз помоћ науке постигне муд-рост и то такву да разликује у свему што је добро а шта је зло, да сагледа Бога у најмањим бићима као и у целини светова. На тој висини човек постаје ватрени следбеник (адепт) и, ако поседује снажнију енер-гију, он постиже нова својства и нове моћи. Тада се стварају унутра-шња чула душе и воља блиста у другима. Његов телесни магнетизам прожет притокама звездане душе, оснажен вољом као електрицитетом, достиже моћ која је, споља гледано, чудесна. Он покаткад може да ле-чи болесника стављањем руку на њих или својим присуством. Он често може да погоди мисао других људи и то само погледом. Покаткад, у будном стању, он види догађаје који се збивају на великој удаљености. Таквих примера има у нашој српској историји у прошлом веку и у пр-вој половини (20-ог) века (браћа Тарабићи, деда Милоје). Он може де-ловати на удаљености на људе, концентрацијом мисли воље - на лично-сти дакле, које су за њега везане везама личне симпатије, он може свој лик да им покаже на удаљености као да се његово звездано тело одва-јало од матерјалног тела. Јављање самртника или мртвих особа својим пријатељима је такође сличан феномен. Међутим, док се јављање мр-тве особе углавном збива у агонији или часу смрти, као несвесна жеља, следбеник (адепт) нешто слично доживљава као здрава особа и у пу-ном стању свести. Па ипак он то може само у стању сневања, скоро у-век само у стању летаргичног сна. Најзад, следбеник (адепт) осећа да га окружују и штите невидљиве силе, узвишене силе светлости које му дају снагу и помажу му у његовој мисији. Такви следбеници су ретки, и још су ређи они који постижу такву моћ.

Питагора је за нас следбеник и посвећеник првог реда и то зах-ваљујући научном духу и филозофској формули који се у највећој мери приближава модерном духу. Но, он сам није могао нити желео да од својих ученика ствара савршене следбенике. Његови ученици и учени-ци његових ученика чине магнетски ланац, они његову мисао шире у свету. На четрвтом степену посвећења Питагора се задовољавао тиме да својим верним следбеницима тумачи примену свог учења, своје на-уке о животу. Јер поглед одозго (епифанија) даје скуп најдубљих гле-дишта, оних који имају регенеративну моћ, о земаљским стварима. По-

274

рекло добра и зла остаје непромењљива мистерија за оног ко се није питао о почетку и крају ствари. Морал који не води рачуна о највишем смислу човекове судбине, може бити само нешто користољубиво и са-свим несавршено. И више од тога, људска слобода не постоји заправо за оне који су увек заробљеници страсти, она уопште не постоји за оне који не верују ни у душу ни у Бога, за оне за које је живот један блесак измећу два небића (то су сви они атеисти и њима слични - комунисти, протестанти, масони, римокатолици и остали хедонисти). Узмимо сада-шњег нашег "простака" којег називају "обичним човеком" по матери-јалном или интелектуалном нивоу, а овоме су равни или чак гори они који себи узимају за право да деле епитете: "обични људи, људи доле, људи горе". Такви људи имају изопачена мерила о добру и злу, о лепо-ти, о племенитости. Они сматрају да је довољно припадати хуманисти-чком правцу па себе и сличне убрајати у хумане, а не знају или неће да знају да је разлика између тзв. хуманизма и хуманости као између Зе-мље и Неба; не знају да је тај њихов хуманизам чиста хипокризија. Све су то душевно мали људи - они не знају да воле, да праштају, да по-штују праве вредности, већ памте и злопамте за увреде "као магарци", докле људи велики духом нанете им неправде опраштају или чак и за-борављају. Једни живе у ропству душе оковане страстима, други у ро-пству разума ограниченог физичким светом. Није тако за религиозног човека, ни правог филозофа, а најмање је то са правим теозофом посве-ћеником који остварује истину у троичности свога бића и у јединству целовитости своје воље. Да би схватио порекло добра и зла посвећеник посматра три света својим духовним оком. Он види мрачни свет ма-терије и анималног у којем доминира неумитна Судбина, он види свет светлости Духа који је за нас невидљив, који је бесконачна хијерархија ослобођених душа где влада божански закон и које су саме Провиђење на делу. Између тога двога он види, у светло - тамном одсјају, чове-чанство које својом основом додирује природни свет а својим врхом свет божанског између којих плови. Његов дух је- Слобода. Од трену-тка када човек сагледа истину и заблуду он је слободан да бира - да се сједини с Провиђењем у испуњењу истине, или падне у јарам закона судбине и следи пут заблуда. У овакав јарам заблуде може пасти не са-мо један човек или мања скупина људи, него и читав народ и народи, што је у историји било доста случајева (либерални капитализам, кому-низам, нови светски поредак) а суштински духовно ништа људима и човечанству новог и бољег нису донели.

Чин воље сједињен с интелектуалним чином није нека матема-тичка одређена тачка, али из те тачке блиста универзум духовни. Сваки дух осећа парцијално, по инстикту, оно што теозоф схвати у потпунос-

275

ти разумом, а то је да је зло што човека вуче у фаталност материје, а да је Добро оно што га уздиже ка божанском закону Духа. Због тога и друштвени системи засновани на грубом материјализму и себичности и отуђености су зли (фашизам, империјализам, комунизам, нови светски поредак и слични).Његова судбина, судбина човекова - је уз сталном уздизању и то уз личне напоре.А за то је потребно ,такође, да сиђе још дубље. Круг слободе се шири до у бесконачност и све је мањи како силазимо дубље – доле.Што се више издужемо више смо слободни јер што дубље, одлучније урањамо у светлост све више добијамо снаге за добро.Све што дубље силазимо све смо више робови, јер сваки пад у зло умањује могућност разумевања истинитог и способност за добро. Судбина влада прошлошћу, а Слобода влада будућношћу.Провиђење пак влада и једним и другим,што ће рећи садашњошћу, оним што увек постоји и што се може назвати Вечношћу у свету.

Та идеја логично следи из тројства људског и божанског, из троичности микрокозмоса и макрокозмоса. Из комбиноване акције Слободе, Судбине и Провиђења проистичу безбројне судбине, без-број пак-лова и рајева душе. Зло будући да је у неспоразуму с божан-ским законом, није дело Бога него дело човеково, оно има релативно постојање, оно пролазно, нешто спољашње. Добро је у сагласности с божанским законом, оно постоји релативно и вечно.

Највећи религијски спорови воде се око порекла Добра и Зла. Постоји још једно капитално питање од кога зависи социјални и поли-тички проблем – то је питање неједнакости људских судбина. Призор зла и бола сам у себи садржи нешто застрашујуће, могло би се додати да присуство њихово, споља гледано нешто арбитражно, неправедно, представља извор свих мржњи, свих побуна и свих негација. И ту ду-боко учење доноси – у мрак наш земаљски – своју моћну светлост мира и наде.Разноликост душа, услова, судбине, може се, стварно оправдати мноштвом егзистенција, дакле, само уз помоћ доктрине о реинкарна-цији. Ако се човек рађа само једном, у свом животу, како онда разуме-ти бескрајне муке које као случајно падају на његову главу? Како при-хватити вечну правду у условима када се једни рађају у фаталној беди и понизности, а други су срећни и живе у богатству? Међутим, ако је тачно да смо ми живели већ и боравили у другим животима и да ћемо још и у другим животима живети после смрти, ако прихватимо да у свим тим животима влада закон враћања и одбацивња – одбијања (реперкусије) – онда је јасно да су разлике у душама, судбинама и услови-ма последице из ранијих живота као и многобројна примена тог истог закона. Разлике у условима проистичу из неједнаког коришћења слобо-де у ранијим животима, а интелектуалне разлике из чињенице да

276

људи који пролазе Земљом током једног века не припадају сви истим степе-нима еволуције већ различитим, јер расе се смењују и мењају – од полуанималних у регресији до анђеоских стања, до царства небеског до које неке стижу. Заправо, Земља личи на лађу а сви ми који на њој бо-равимо личимо на путнике који стижу из далеке земље и распршују се, у етапама, по свим тачкама хоризонта. Учење о реинкарнацији нуди разлог постојања, према правди и вечној логици, тих полуанималних типова сада највише има у Европи (нарочито Западној) и Америци а најмање у Русији, Кини, Индији, донекле у Јапану; регресија духа (уна-зађење) у Европи и Америци је очигледно, док се друге земље и нације боре између њиховог Зла и могућег избора Добра. Видеће се!?

Нама ће човек помућеног ума-идиот - бити схватљив ако знамо да су његове лудорије којих је он упола свестан и због којих пати, ка-зна због злог коришћења разума у једном другом животу. Све нијансе физичке и моралне патње, среће и несреће са свим њиховим безброј-ним варијантама, изгледаће нам природно појављивање, степенасто промишљено, инсткта и дела, заблуда и врлина једне друге прошлости, јер душа у својим мрачним дубинама чува све што је накупила у својим ранијим животима. Али се деси да један такав идиот, који споља гледа-но изгледа нормалан, дође на чело једног народа и води га у пропаст. Таквих примера у историји има сијасет, али ту је и “заслуга” Божја ка-зна (Хамураби, Александар Велики, Калигула, Нерон, Атила, Џингис Кан , Наполеон, Лењин, Мусолини, Хитлер, и пигмеји: Тито, Пол Пот, Чаушеску, Туђман, Кучан, Киро Глигоров, Алија Изетбеговић, Мило-шевић и њима слични, да их не набрајам - има их данас много). По одређеном времену које им је суђено стари родови се појављују и не-стају, а судбина, што ће рећи духови који њима управљају, се дешава по врсти реинкарнације, у овом рангу као и према одређеном квалите-ту. Ми дугујемо свима помоћ, симпатију и милост јер сви смо ми људи исте расе, иако смо стигли до степена који су различити. Уколико је идиот на челу једног народа то значи да је тај народ у маси то заслу-жио, и то није случајно, јер нема ништа случајно, све је по Промисли Божјој. Свака патња је света, јер је бол бола је разлог генија. Да мудра-ци и свеци, пророци и божански ствараоци калуп душе.Свака симпати-ја је нешто божанско, јер нас наводи да осетимо утицај магнета, неви-дљиви ланац који спаја све светове.Врлина блистају најузбудљивијом лепотом онима који знају да су и сами произашли из кола универзалне еволуције. Колико је било снаге и победа, колико живота да би се осво-јила та снага која нас задивљује? С којих је небеса већ стигла светлост урођена генијима? Ми то не знамо. Али тих је живота било, та небеса постоје, свест народа се није варала, пророци нису лагали када су људе

277

називали синовима Божијим, када су их уводили у дубине небеса, јер њихову је мисију желела вечна Истина, њих штите легиони невидљи-вих сила а у њима проговара Реч жива.

Има међу људима различитости која долази из суштине индиви-дуе, има и оних друге врсте, која је последица духовне еволуције коју су индивидуе достигле. С тачке гледишта овог последњег става може се признати да људи могу бити разврстани у четири класе, а та подела обухвата и све друге поделе, као и све нијансе у њиховом оквиру. ПРВО - код већине људи воља делује посебно у телу. То су инстикти-вни типови људи. Они су склони не само физичком труду, него и по-словима који унапређују њихов разум у физичком свету, дакле склони су вршењу послова везаних за трговину и производњу и уопште зара-ђивање новца – то су: сељаци, радници, занатлије, све врсте чиновника (од полицајца и писара до министра), инжењери, лекари, новинари, економисти, правници, трговци. ДРУГО - на другом степену развоја људске личности, воља па сходно томе и разум, што погодује расу-ђивању у свему.То су пасионирани типови људи. По темпераменту они су ратници, уметници, нижи научници (фундаментални и примењени), нижи песници. Велики број књижевника и песника припада тој врсти. Сви они живе у свету релативних идеја које модификују пасијама или ограничавају уским хоризонтима, и никада се не уздижу до чисте идеје и до Универзалног. ТРЕЋЕ – у тој класи имамо ређе људе чија воља суверено моћно делује у оквиру чистог разума, она ослобађа интели-генцију која снажно делује ограничавајући страсти било које врсте (по-себно материјалистичке и слично), а то је оно што њиховој акцији даје карактер универзалности. То су интелектуални типови: истински фило-зофи, истински свештеници, прворазредни песници, прворазредни књижевници и прворазредни научници (оне које признаје историја а не режими), хероји мученици отаџбине, мудраци који требају да управ-љају људским друштвом. Код ове класе људи страсти су слушкиње ра-зума, док је код људи претходних категорија разум најчешће слуга страсти. ЧЕТВРТО – највиши људски идеал остварује четврта класа људи који су краљевству разума над душом и инстинктима додали сна-гу воље која влада свим њиховим бићем. Доминацијом над свим својим особинама они постижу моћ снажног господарења собом. Они оствару-ју јединство у тричној особи људској. Захваљујући тој чудесној кце-пцији која сабира све снаге живота, њихова воља, пројектована у дру-гима, достиже скоро неограничене снаге, магичну моћ која је блистава. Ти су људи током историје различито називани: то су људи првог сте-пена-реда - велики посвећеници (адепти) као што су: Рама, Кришна, посвећеници храмова Амон – Ра, Озириса, Изиде, Мојсија, Зороастре,

278

Буде, Питагоре, Платона, Исуса Христа, узвишени генији, велики фи-лозофи – творци филозофских система, пресветли монаси – речју људи који мењају род људски. Провиђење их сеје у дугим размацима, у вре-мену, они су звезде на небу. Очевидно је да ова последња категорија људи измиче сваком правилу и свакој класификацији. Међутим, струк-тура људског друштва која не би водила рачуна о трима првим кате-горијама, која не би свакој понудила оно што припада њеној формалној функцији, која не би понудила средства потребна за њихов развој, не би била нешто ОРГАНСКО - већ нешто спољашње, нешто небитно. Ја-сно је да у прадавним временима, која вероватно сежу до ведистич-ких времена, брамани Индије су извршили поделу друштва на касте према принципу троичности. Међутим, временом се та исправна поде-ла и ва-жна претворила у свештеничку привилегију. Принцип положаја и по-свећености је уступио место принципу наследности. Касте затво-рене у себе су постепено окамењене и тако је уследила непоправива декаден-ција - опадање Индије. То су у овом веку покушали да створе фашисти, нацисти и комунисти и на том испиту су пали. Египат који је под свим фараонима сачувао ту тројичну конституцију са динамичним и отворе-ним кастама, с принципом посвећења који је примењиван у свештени-чком сталежу уз очување свих цивилних и војних функција, живео је неких пет до седам хиљада година без мењања друштвеног устројства. Што се тиче Грчке њен активан темперамент и друге осо-бине су учи-ниле да она брзо пређе од аристократије на демократију, а од демо-кратије на тиранију. Ово последње је сада на сцени у Амери-ци, али у веома перфидном виду, и то желе да наметну целом свету под паролом брига о људским правима и слободама. Грчка се вртела у том кобном кругу као болесник између грознице и летаргије која се завр-шава гроз-ницом. Она је имала потребу за овим изазовом који је дао неупоредиво дело – она је предводила дубоку али мрачну мудрост Истока на свој ја-сни и универзални језик, њена је Уметност створила Лепо, она је уте-мељила науке које су биле отворене, разумне и које су дошле после светог посвећења који је битан за њену религиозну орга-низацију и ви-сок ниво инспирације. Речено друштвеним и политичким језиком она је одувек живела између нечег привременог и нечег изузе-тног, ексце-сивног. На врху посвећености, као следбеник посвећенос-ти, Питагора је схватио вечне принципе на којима се темељи друштво и следио је план велике реформе на основу тих истина.

Треба са гледишта Хришћанства разјаснити чињенице васкрсе-ња, да би се разумео религиозни филозофски значај њен, али не треба се везивати само - и једино за феномен сукцесивног јављања, најпре треба одбацити апсурдну идеју о васкрсењу тела, највећи камен споти-

279

цања у хришћанској догми који је, у овом као и другом, остао нешто наивно али што се ставља на прво место. Нестанак Христовог тела се може објаснити природним узроцима, треба знати да су тела многих великих следбеника нестала, без трага, на мистериозан начин, између осталих нестало је тело Мојсијево, Питагорино, Аполона Тијанског и никада се није дознало шта је са њима било. Могуће је да су им учени-ци спалили тела како би се избегло скрнављење од стране непријатеља. Било како било, научни аспект и духовна величина васкрсења могу би-ти схваћени само у езотеричном смислу. Код Египћана и Персијанаца маздаистичке религије Зороастра пре, као и после Христа, у Израелу и код Хришћана двају првих векова, васкрсење је схватано на два начи-на: материјалистички и апсурдно и духовно и теозофски. Прву, народ-ну представу, коначно је усвојила Црква после гностичког притиска, а друга је идеја дубља - она је идеја посвећеника. У првом случају васкр-сење значи да се тело материјално враћа у живот, поново се успостав-ља распали леш и то је замишљено као знак доласка Месије или као чин који ће се обавити на страшном суду. Непотребно је указивати на очевидни, груби материјализам и на апсурдност те концепције. За по-свећеника васкрсење има другачији смисао оно се везује за троичку ко-нституцију човека. То значи очишћење и поново рођење звезданог те-ла, етеричног и флуидног, које је сам организам душе и на неки начин "капсула" духа. До овог очишћења може се доћи и у овом животу чи-ном унутрашњим душе и одређеним начином живота, али се за већину људи оно догађа после смрти, или пак код оних који су на овај или онај начин тежили правди и истини. Хипокризија је немогућа на оном све-ту. Тамо се душе показују онаквим какве су, оне се фатално показују у бојама њихове суштине, мрачне и опаке ако су грубе, блиставе и лепе ако су добре биле. То је учење које апостол Павле излаже у посланици Коринћанима. Он формално тврди: "Има тела анималних, али има тела и духовних". То Христос каже ако се чита између редова, у сусрету са Никодимом. Он то дубоко наглашава и симболички истиче. Уколико је душа одуховљенија утолико ће даље поћи од земаљске атмосфере (што су истицали и много старији посвећеници пре Христа), утолико ће да-ље заћи и космичке регионе које привлаче по њеном афинитету, али је све тежа њена манифестација пред људима. Узвишене душе се показу-ју људима тек у стању најдубљег сна или заноса. Тада је физичко око затворено и душа полуослобођена од тела, понекад сагледава друге ду-ше. Догађа се, међутим, да неки син Божји се јави својим ученицима на видљив начин за чула и у стању будности и тако их уверава "ударају-ћи" на њихова чула, погађајући њихову уобразиљу. У сличном случају, дезинкарнисана душа тренутно даје духовном телу могућност очевид-

280

ног јављања, то је понекад дирљиво, поседује динамизам посебне врсте и види се како дух делује на материју догодило посредством електри-чних сила атмосфере и магнетске силе живих бића. То је оно што се, по свему судећи, и са Христом. Јављања о којима говори Нови завет ал-тернативно се крећу и у једном и у другом смислу - то су и духовне ви-зије и сензибилно јављање.

Сигурно је да је то за апостоле имало вид највише реалности. Они су били спремни пре да посумљају у постојање неба и земље него у свој сусрет са васкрслим Христом. Те узбудљиве визије Господа су биле нешто најсветлије у њиховом животу, најдубље нешто што је мо-гло бити у свести њиховој. Нема натприродног већ непознатог у при-роди, постоји његов видљив континуитет у бесконачности и невидљи-во блистање - блесак невидљивог - на самим ивицама видљивога. У нашем садашњем телесном стању ми једва можемо поверовати и пој-мити реалност онога што се може додирнути, у духовном пак стању на-ма ће материја бити иреална и непостојећа. Али синтеза душе и мате-рије, тих двеју лица једне супстанце, налази се у духу. Ако се вратимо на вечне принципе, на коначне узроке, урођеним законом Разума који објашњава динамику природе, као и експерименталном психологијом, моћи ћемо да објаснимо законе живота. У вези са овим навешћу пар примера из моје околине. Моја сестра Роса - Сека имала је 13 година када смо сазнали да је отац Лазар умро у немачком заробљеништву. Она је њега безгранично волела и туговала, а истовремено је веровала да није истина да је он мртав. Причала нам је да је у ноћи у полусну полујави видела оца како стоји у војничком оделу поред њеног кревета, милује је по глави и говори: "Дете моје, немој плакати, ја сам жив". То се поновило неколико ноћи узастопно. Други пример - непосредно по-сле смрти моје мајке Живке, а пре давања 40-дневног помена њена сна-ха Мица (жена мог брата Душана) на тренутак је видела и чула своју свекрву у дворишту у првим ноћним часовима када је сакупљала рубље на сушењу. Она каже лепо сам чула нанине речи: "Снајка, шта радиш", или само "Снајка", и тог тренутка је визија нестала - ишчезла.

Васкрсење схваћено у езотеричном смислу јесте истовремено обавезни закључак на основу живота Христовог и нужни увод у исто-ријску еволуцију хришћанства, јер без васкрсења не би било хри-шћанства. Тај закључак је обавезан јер га је сам Исус Христос у много наврата објавио својим ученицима. И он је имао снаге да им се јави у свом тријумфалном сјају, а то је могао учинити захваљујући чистоћи, урођеној снази своје душе које су стоструко увећане величином напора испуњеним делом. Гледано споља (егзотерички), са земаљске тачке гледишта, месијанска драма је окончана на крсту. Узвишена у себи,

281

она, међутим, мањка у погледу испуњења обећања. Виђена изнутра из дубине свести Христове с тачке гледишта коју можемо назвати небе-ском, она има три чина - и кушање и преображење и васкрсење су ње-ни највећи врхунци - домети. Другим речима те три фазе представљају Христову Посвећеност, потпуно Откровење, и Крунисање дела. То са-свим одговара ономе што су апостоли и хришћански посвећеници пр-вих векова звали - тајна Оца, Сина и Духа Светога.

Лађа саграђена на плажи је осећала потребу за Океаном. Васкр-сење - то су отворене двери светлости које нам показују све езотеричне резерве Христове. Нека нас не чуди што су први хришћани били запа-њени и као заслепљени због те навале која потсећа на удар грома, што су учитељеве речи имали дословно и што нису многи марили за смисао њихов. Али данас, када је људски дух проходао преко векова, освојио религије и учења ми знамо шта су Павле, Јован и сам Христос подра-зумевали када су говорили о тајни Оца и Духа. Ми видимо да су они у томе разумели оно највише и најистинитије што су откриле физичке науке и с њима езотеричка традиција, теозофска традиција, она која се стварала на Истоку. Такође видимо моћ ширења новог којег је Христос обновио у оном древном из вечне истине, величином своје љубави и енергијом своје воље. Ми, најзад, такође, видимо и метафизичку и пра-ктичну страну хришћанства која обезбеђује његову моћ и његову ви-талност.

Древне теозофије Азије су спознале трансценденталне истине. Брамани су, чак, пронашли кључ ранијег и будућег живота, формули-шући органски закон реинкарнације и узајамне мене у животу. Међу-тим, у настојању да искораче са оне стране овога света, у својој кон-темплацији (мисаоном посматрању света и живота) Вечности они су заборавили остварење свега тога на земљи - индивидуални и друштве-ни живот. Заборавили су на делатну милост и да се она постиже радом и љубављу поред молитве, а не лењствовањем и паразитизмом, докле право хришћанство (православље) захтева и тражи делатну милост и љубав кроз рад и жртвовање за ближњег. Милост, првобитно дата као истина у скривеном виду и на антропоморфни начин, се везала, уз по-моћ њиховог генија за природни и земаљски живот. То им је омогу-ћило да открију, на пример, закон бесмртности Лепог и да формулишу принципе наука која се темење на опажању. Али с те тачке гледишта, њихова концепција оностраног се сужавала и постепено постајала там-на. Исус Христос је својом ширином и својом универзалношћу, је обу-хватио обе обале живота. У молитви која резимира Његово учење Он каже: "Нека буде царство Твоје како на небу тако и на земљи!" Јер цар-ство Божје на земљи значи испуњење моралног и социјалног закона у

282

свему његовом богатству, у свом величанственом сјају Лепоте, Добра и Истине. Према томе, привлачност и моћ тог учења, његова моћ и ње-гов на неки начин успорен развој, леже у моралном јединству моралног и метафизичког, у ватреној вери у вечни живот, у жељи да он започне још овде на Земљи милошћу која је делатна. Христос је души прити-снутој невољама земаљским казао: "Устани, усправи се јер је небо тво-ја отаџбина, али да би у то поверовали и да би тамо стигли, потврди то још овде, на Земљи делом твојим и љубављу твојом!"

И на крају као закључак можемо рећи: Еволуција је закон Жи-вота, Број је закон Света, Јединство је закон Бога. Срби знају за Ево-луцију и Бројеве, али не знају за Јединство, јер не знају за Бога. А када буду знали за Бога, односно примили га у своја срца, тада ће бити једи-нствени и победити непријатеље своје; али прво себе морају победити!

283

УМЕСТО ОПШТЕГ ЗАКЉУЧКА Срби су дигли устанке 1804. и 1815. године, и први на Балкану

имали, од великих тадашњих сила (Русије, Турске, Аустрије, Францу-ске и Енглеске) признату независну државу. Србија је током 19-ог и првих деценија 20-ог века била Пијемонт - Кула светиља за уједињење Српства и свих Југословена. Својим жртвама и крвљу она је то успела. При уједињењу у Југославију Србија се одрекла свог идентитета (умес-то да се зове Велика Србија, на што је имала морално и материјално право, назвала се прво Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а после само Краљевина Југославија) само да би показала да њени циљеви нису поробљивачки, већ уједињење свих словенских племена на југу у једну државу. Србија је имала много људи великих духом, који су идеју ује-дињења јужних Словена развили до религиозног заноса. Први пут у историји створена је држава Јужних Словена, у којој је сваки уједиње-ни члан хтео нешто да ушићари и истакне неку своју особеност у одно-су на друге. Србијанци су једино истицали своје жртве, патње и крв, што је неоспорно, али су тиме иритирали друге који нису дали ни дла-ку са главе; Крвати су истицали своју “културу” (мислећи тада на цивилизацију која је тада неоспорно била виша, али културе нису има-ли) и развијену привреду коју стављају у службу осталог “некултур-ног” и привредно неразвијеног дела. Али зато нису плаћали репарације (ратну штету) коју би иначе требали да плаћају, јер су својим учешћем против Србије нанели велику штету и чинили злочине.

Такође нису хтели да плаћају већу стопу пореза, која је требало да буде нешто већа у оном делу бивше Аустроугарске монархије, сада уједињеног у Југославију, зато што ти крајеви нису били опустошени и порушени, већ су у току рата чак добијали инвестиције од својих бив-ших газда за добро слугерањство.Одмах против такве државе су били Ватикан и његова служинчад (католички попови) у побеђеним краје-вима бивше Аустроугарске монархије. У недостатку кадра, а и да би показали добронамерност, смо у администрацију и војску смо примили бивше аустроугарске официре и чиновнике који су са српским изроди-ма (комунистима) били у спрези и заједно подривали темеље Отаџби-не.Онда ће нам бити јасно зашто се 1941 године Југославија распала за неколико дана. И пријатељи и добронамерни из непријатељског народа су нам указивали на погрешност пријема таквог народа као што су Крвати под своје окриље. Томас Масарик је приликом своје инаугура-ције рекао: "Срби су испали политички наивни до неурачунљивости. Уједињују се са једним народом који ће им доћи главе, који зна само за

284

велика парничења са другима, још од Пакта конвенте, 1102. године, док су Срби добродушни, поред тога што су државотворни".

Мађарски председник владе је 1918. године, у Београду, пред престолонаследником Александром, Н. Пашићем и војводом Мишићем рекао: "Шта вам је требало да правите државу са Хрватима. Они ће вам је ускоро уништити, а ваш бриљантни српски народ упропастити".

Приликом уласка окупатора у нашу земљу 1941. године разли-чит је био дочек у разним крајевима Југославије: Словенци и Крвати су окупатора дочекивали са одушевљењем, аплаузима и цвећем (Немце у унутрашњости и Италијане у католичком делу Далмације). Са одушев-љењем су дочекали бугарске окупаторе бугарофили у Јужној Србији (тзв. Македонији), Шиптари на Косову и Метохији Италијане, као и мађарска етничка мањина мађарске окупаторе у Бачкој, Барањи и Пре-комурју. У свим овим крајевима, као и у Србији у ужем и ширем сми-слу, Срби су "дочекали" окупаторе са потиштеношћу, тугом и тешком патњом, спремајући се за активан и пасиван отпор. Само мањи део Ср-ба прешао на страну окупатора, а то су били они у недићевским и љо-тићевским војним формацијама и у администрацији која је помагала Немце, да нам не би Немци довели крватске усташе или антонескуове гвоздене гардисте да заводе ред. О њима (Недићу и Љотићу) смо на-пред говорили, колико су сачували српски народ, а убудуће ће о њихо-вим делима свој суд дати историја, али се не сме бити искључив, без обзира на симпатије и антипатије појединих још живих учесника и све-дока.

Срби су дигли и Трећи српски устанак 1941. године, организова-но и спонтано, и на исти су се одазивали само Срби, формирајући два народно-ослободилачка покрета: четнички (Југословенска војска у Отаџбини) са ђенералштабним пуковником Драгољубом - Дражом Ми-хајловићем на челу, касније армијским ђенералом; и паризански (кому-нистички партизани) са Јосипом Брозом Титом, вишеструким квислин-гом, на челу. Одазвали су се Срби из свих Српских Земаља (Србије, Бо-сне, Херцеговине, Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Црне Горе, Сла-воније, Јужне и Старе Србије). Познато је да је прописана казна одма-зде од стране немачке окупационе силе, да уколико погине швапски војник у крају насељеном Србима да се стреља 100 Срба, а за рањеног да се стреља 50 Срба. То значи да је Јосип Броз као организатор кому-нистичких партизана индиректно вршио геноцид над Српским наро-дом. Због тога ђенерал Д. Михајловић, који није сарађивао са комуни-стичким партизанима, изузев кратко време у почетку устанка, видевши чему води убијање Немаца, прекида масовне акције против окупатора и комунистичке партизане протерује у Босну, где је била тзв. Независна

285

држава Крватска, са измешаним живљем, где су тада Срби били у ве-ћини, и где није важила контрибуција 100 за једног. У Босни и Хер-цеговини тада је мање било потурчењака Срба и покатоличених Срба у односу на православне Србе. На тај начин је знатно сачувано станов-ништво средњег дела Србије. Али и поред тога Срби су на територији бивше Југославије платили са преко 2 милиона живота, а сви остали око 200 хиљада, и то углавном у непријатељским формацијама (уста-шама, домобранима, шиптарским балистима, словеначким белогардеј-цима и другим). Само у концлогору у Јасеновцу убијено је преко 700 хиљада Срба, од стране крватских усташа, затим преко 500 хиљада ба-чено у карстне јаме и поклано по селима тзв. Независне државе Крват-ске.

Настао је братоубилачки грађански рат у којем су се браћа Срби из југословенског националистичког покрета ђенерала Драже Михај-ловића тукли се против браће Срба из партизанског покрета комуни-стичке провинијенције којим је руководио човек непознатог порекла, вишеструки квислинг, Јосип Броз Т.И.Т.О., квислинг Стаљина и Ко-минтерне, Черчила и Интелиџенс сервиса, Хитлера и Гестапоа, Рузвел-та и ЦИА-е и Велике масонске ложе, Римског папе и Ватикана, итд., итд., да би се савезници, из већ сада познатих и разјашњених разлога, ставили на страну овог последњег, и тиме учинили да се геноцид над Српским народом продужи, како физички тако и културно и духовно, који и до данас траје.

Према томе, Срби су у II светском рату изгубили више од 2 милиона живота, углавном младих у репродуктивном добу; изгубили су монархију која им је много значила, изгубили су самосталност, јер су им се на главу попели Крвати и Словенци са њиховим "генијалним величинама", које до сада нико не може да детронизира и демистифи-кује, а докле то не учинимо нећемо моћи ићи напред. Поред наведеног Срби су изгубили “Црногорце”, који, по некима, не само да нису Срби, већ су по извесним "крватским хисторичарима" тзв. црвени Крвати, а то је већ припрема да се “Црногорци” приведу унијаћењу или директно римокатолицизму, а Крвати што замисле то и спроведу захваљујући српској лаковерности и распамећености; изгубили смо Јужносрбијанце, који постадоше измишљена нација "Македонци", а говоре језиком којим се говорило и време Немањића; Србе муслиманске вероисповес-ти који постадоше "нација Муслимани"; Србе римокатоличке вере који постадоше "Крвати" и најгоре усташе и крв-ници у геноциду над Срп-ским народом; Србе у авнојевској и оној дру-гој њиховој ужој Крват-ској (Загреб и околина) које назваше Крвати православне вјере; Срби у Босни и Херцеговини назваше Босанци и Херцеговци - православци;

286

Србе у "војводини" назваше "војвођани", а не Срби. Дакле, постало је срамота бити Србин, а некада се дичио сва-ки, па су чак и непријатељи српски са поштовањем изговарали то име. Коме је толико сметала толика величина тог малог спартанског народа, који је дао надчовечан-ске напоре и жртве, којем су се дивили и прија-тељи и непријатељи, сваки на свој начин, народ који је у последња два века дао националне и светске величине, као што су Карађорђе, Ње-гош, Јован Цвијић, Михаило Пупин, Никола Тесла, Мика Петровић, Бранислав Нушић, Краљ Петар I, Бранислав Петронијевић, Божидар Кнежевића, Никола Пашић, војвода Мишић, војвода Степа Степановић и други. Набројао сам само неколико оних за које нико, па ни злурад и злонамеран, не може рећи ружно, уколико неће да каже лепо. На ово питање даћемо кратак одговор. Сметали смо великокрватској зацртаној пројекцији за остварење њихових циљева - стварање Велике Крватске. Tо су учинили у спрези са нашим вечитим непријатељима: Енглезима, Мађарима, Турцима, Италијанима, Немцима и другимa (уз свестрану употребу и злоупотребу Русије која од 1917. до сада није била нацио-налистичка већ интернационалистичка и космополитска), а помоћу њи-ховог аген-та Броза, који је играо на карту газда за које је радио а у ко-рист својих Крвата и свестрану српску неограничену глупост, који су изједначава-ли комунистички систем у Русији са русофилством и пра-вим Словенс-твом. А познато је да је Броз био лажов и сплеткарош ве-ликог калиб-ра, приказујући у свету Србе као угњетаче, поробљиваче и шовинисте, а наведеним нашим непријатељима је таква карактеризаци-ја одговара-ла. Тако је остварен са Дејтоном сан о стварању Велике Кр-ватске. Они иду даље - они омеђавају Велику Крватску даље на исток до Дрине и преко Дрине и до Београда, а то значи да желе да униште Србе и Срби-ју уз помоћ својих покровитеља. Надамо се да то неће ус-пети, уколико се ми Срби опаметимо - вратимо се из стања распаме-ћеног мондијали-зма, космополитизма и интернационализма у стање на-ше укорењенос-ти и нашег национализма и православне вере, и народне слоге.

Све напред наведене земље и њихове организације су радиле у корист хрватске политике, играјући на једну лошу српску особину, од-носно ману - неслогу. Та неслога нас је стајала 500 година без слободе, затим губитка идентитета и самосталности после I, II и садашњег III, за нас, светског рата, па смо од победника у сва три рата на бојном пољу постали побеђени, а побеђенима дали да нас воде. То је велика народна трагедија и главни предуслов за нестајање наше нације. Пошто једино Срби од "Југословена" (у бившој Југославији: Срба, Хрвата и Словена-ца) имају историју и то чисту, поштену, достојанствену; а они који се са нама удружише су без историје или су ропске душе са срамном ис-

287

торијом, постадоше утицајни и одређиваше нам смернице духовног и материјалног развитка, радећи по замисли "наших бесмртних велика-на" револуције (читај братоубилачког рата), највећих србомрзаца и ср-бождераца Броза и Кардеља. Нажалост, наша деца мало знају или уоп-ште не знају битне догађаје и личности из наше националне историје, чак не знају када заврше факултете, уколико се посебно не интересују. Чак не знају ни српску географију. Недавно је један српски “одговорни државник” (Слободан Милошевић) на телевизији пред целим светом рекао да је наспрам Херцеговине "цело море крватско" (а историјски и не зна да тамо Крвата и нема, већ су то покатоличени Срби, који себе тек почетком овог века назваше Крватима, а дотле су се називали Србима или само католицима (из стида да кажу да су Срби).

У Стону на полуострву Пељешцу (наспрам Херцеговине) посто-ји и данас православна црква, у којој је на фресци насликан ктитор српски краљ Михаило Бодин (11 век). Значи Срби су имали краљеве пре Немањића, а Далмација је већ тада била српска покрајина. То би требало да знају Срби кроз школу, а поготову српски државници - а нажалост не знају! Јер српска земља је тамо где су наше светиње (црк-ве, манастири, гробља, јаме, стратишта).

У приморском делу садашње Албаније постоји насеље које се зове Бодинова Кула. То значи да је не само садашња српска Далмација, коју су привремено окупирали Крвати, била српска-православна, већ и приморски и унутрашњи део Албаније - држава Михаила Бодина, од-носно српске династије Бодина.

Крвати (пошто нису имали своју историју 1.000 и више година) имају особину да краду туђе територије, туђу историју и туђе великане: Мехмед пашу Соколовића, Краљевића Марка, Милоша Обилића, Ни-колу Теслу, Руђера Бошковића, Марина Држића, Ивана Гундулића, Иву Војиновића, Иву Ћипика, Иву Андрића и друге. Дубровчани су би-ли толико Срби, иако католици, да су својим бродовима давали имена цара Душана, Милоша Обилића, Краљевића Марка. Средином 19-ог века, према аустријском попису, у Далмацији је било око 90% Срба а ниједан Крват - остало су били Латини. Али већ почетком 20-ог века Крвати су имали свој национални програм и почели "технологију" крватизације, која је захватила не само Далмацију већ и остале српске покрајине - ближе или даље (Истру, Горски Котар, Лику, средњу Сла-вонију). У Босни крајем 19-ог и почетком 20-ог века Срби католици нису знали за појам Крват. Њихови фрањевци су србовали и нису се Риму покоравали, али су их зато надбискупи загребачки и ђаковачки привели у крватство, и тако Срби католичке вере постадоше Крвати.

288

Они су се хомогенозовали а Срби располућивали, одсрбљавали, слуђи-вали и распамећивали.

Највећи српски непријатељ је наш школски, просветни и васпи-тни систем, јер следећи интернационализам, космополитизам, кому-низам и мондијализам вршено је, од обданишта до факултета, одсрб-љавање; док су Крвати супротно - вршили крватизацију и тако су рас-рбили крупне српске комплексе у Далмацији, Лики, Кордуну, Банији, Славонији, Западном Срему и Барањи, па и Босну јер су на своју стра-ну привукли Србе мухамеданске вере у БиХ и авнојевској Крватској, чак су им и џамију у Загребу подигли - а то је први степен крватизације и покатоличења. И тако, уместо да привучемо Србе мухамеданске вере својим српским коренима ми смо их на разне начине одгурнули и они су се окренули Крватима, јер су Крвати почели да причају небулозе о "крватском подријетлу" муслимана, а то су све били чисти фалсифика-ти и митови. Томе су допринеле и околности. У II светском рату мус-лимани су покушали да се приближе Немцима (уласком у СС јединице) и четницима, али када су и једни и други изгубили рат прихватио их је Тито, дао им статус нације и убацио их у крватски национални ком-плекс, па су и даље били "крватско цвијеће".

Сличну глупост српска власт и раније и у комунизму је учинила са Шиптарима; уместо да изврше ресрбизацију Шиптара који су 70-80% пореклом Срби, са сличним процентом и у Албанији, и да истакну Ђорђа Кастриота-Скендербега, као српског витеза од Албаније, а тај процес је отпочео краљ Никола 1912. године у Малесији и Метохији, али се нажалост прекинуо са Првим светским ратом и касније услед неумешности и нарцисоидности српске власти и дириговања комин-терноваца. После Другог светског рата Срби су чак правили авнојевску глупу поделу Срба у Албанији: Србе, “Црногорце”, “Македонце”; а Шиптари водећи своју и крватску политику су се несметано размножа-вали од Призрена до Београда.

Надаље, Крвати својатајући српске територије у БиХ дадоше им и крватске називе (Врхбосна, Усора и Соли, Томиславград и др.), а срп-ске босанске владаре претворише у Крвате - Которманиће, Косаче, Херцега Стефана у Херцег Стјепана, а ми то све глупо гледамо, слуша-мо и примамо, а они нам на очи краду нашу историју. А све је то да би покатоличани Срби у Босни и западној Херцеговини имали свој иден-титет и симболе.

Срби у авнојевској Крватској су систематски расрбљавани оне-могућавајући им да славе Крсне славе, св. Саву, Видовдан, присваја-јући српску Сењску алку као крватску, забранили су српске народне песме и на тај начин су их припремали за унијаћење и католичење.

289

Дошао је рат 1991. године, неки га погрешно називају грађански, а то је уствари верски рат. Срби су се освестили - у борби су заузели преко 1/3 територије авнојевске Крватске и створили Републику Српску Крајину, коју се српско вођство из Београда издало и продало, омогућавајући да НАТО снаге, састављене од Немаца и САД иза којих су, као и увек у историји, ишли Крватске хијене - лешинари, у акцијама "Блиц" и "Олу-ја", заузму српске територије, поубијају и протерају Србе у Србију; а решење се не види. Рат је незавршен. Српски вођи из матице су потпи-сали капитулацију Срба преко Дрине - потпуну РСК и делимичну Републике Српске. Из овога произилази да је стварање Велике Крват-ске узгредан циљ западних покровитеља Крватске као свог верног слу-ге и остваре разбијање Српства и његово уништење, да би најлакшим и најкраћим путем остварили главни циљ “Дранг нах Остен”. То су већ делимично и остварили, али до потпуног остварења треба им још вре-мена; треба им да после Милошевића дође опет кооперативан човек на челу Србије, као што је Милошевић сада, који је почео као Карађорђе (али кратко), наставио као Милош Обреновић, али неуспешно и довр-шио као нејаки Урош. Западу за то треба да униште Русију као што су уништили Југославију и делимично Србију - али треба да знају да је Русија, за 1500 година њене државе, била и остала јединствена и непо-бедива упркос најезда хорди са Истока и Запада. Садашње дивље хорде новог светског поретка ће бити поражене као што су татарске, монгол-ске, турске, пољске, француске и немачке - да би наступило ново доба - доба свечовештва и хришћанске љубави, ако Бог да!

А сада нешто о особинама укратко о Србима и отпадним наро-дима од њих. Срби имају доста сличности са осталим Словенима, по-себно са правим Словенима - Русима (изузев шизоидно - геноцидних Крвата и себично туњавих Словенаца, који уствари и нису Словени, јер се тако не осећају, већ тврде да су Келти и сл.). У погледу позитивних људских особина, које су код Срба веома изражене: гостољубље, пожр-твованост, солидарност у несрећи, самокритичност кроз шалу, и друге особине. Срби, међутим, имају и низ негативних особина: гледају да се провуку линијом мањег отпора кроз живот са мање рада и уз то да што боље и живе, хватају много на везе и такозвана пријатељства, а воле и да присвајају туђе - да крадуцкају. Све ово, а нарочито последње, свој-ствено је и другим балканским "племенима", али се највише види (и треба да се види) код Срба, пошто су најбројнији, а други су склони да им Срби буду узор и у позитивном и у негативном смислу. Као закљу-чак може се рећи да су Срби по својим духовним и душевним особина-ма ипак велики народ, и то много већи од неких "великих" (по броју становника) народа и могли би поново заузети то место у светском

290

друштву и историји уколико би мање били лаковерни према којека-квим белосветским пробисветима и идеологијама које су стране њихо-вом националном бићу и позитивним духовним и душевним особина-ма. Због тога никако не би требало да се духовно везујемо за Запад, већ за Исток. Срби нису прозелити, шовинисти и геноцидни као Крвати, и не смеју то никада бити, али своје духовне, културне и историјске вре-дности морају љубоморно чувати и не дозволити да их нико присваја и краде; и не попуштати под притиском агресивних и минорних "култу-ра", јер су агресивност и шовинизам сами по себи минорни и особина су малих по души и духу народа и култура.

Без обзира колико се упињу да докажу да су стари, културни и историјски народ Крвати су у суштини отпадни део од српског народа са примањем римокатоличке вере. То је толико незнатан народ да не-мају ни своје историје и државности. Стално су били под туђинском власти, њихови тзв. краљеви и банови били су обични византијски ва-зали које су имали титуле консула, о чему смо у претходним поглав-љима говорили. Првог свог краља добили су 1918. године - Александра Првог Карађорђевића, којег су 1934. године убили, а први председник тзв. републике био је наводно "њихов" Крват Ј. Б. Тито, а сада усташа Фрањо Туђман. О њима смо доста говорили кроз више тема ове књиге. А сада би нешто више рекли о другом отпадном "народу" од Срба, а то је о потурченим Србима, или тачније Србима који су примили мухаме-данску веру за време дуготрајне турске окупације. Ти потурчењаци су себе назвали Турцима, јер су били равноправни поданици турског цара (султана), као и остали прави Турци, за разлику од иноверне раје која није била муслиманске вере. После престанка турске окупације већина њих је себе називала Србима муслиманске вере, да би после проглаше-ња Југославије тзв. републиком називали су се "неопредељеним", а за-тим измислили назив "муслиманска нација" (са велико М). Томе апсур-ду су кумовали Броз и Кардељ. Ови тзв. Турци за време турске окупа-ције нису знали турски језик, осим њихових племића (аге, бегови, па-ше, везири, а хоџе су на арапском служили службу алаху), а прост по-турчени народ говорио је само српским језиком. Дуго је дипломатски и званични језик на султановом двору био српски, захваљујући удајама ћерке кнеза Лазара Оливере за султана Бајазита I, и ћерке деспота Ђур-ђа Бранковића Маре за султана Мурата II. И данас се у градовима азиј-ске Турске, а нарочито у Константинопољу (Цариграду) говори српски у великом проценту. Где се овај српски живаљ преверавао, односно прелазио у "турску веру"? То је углавном била Босна и Херцеговина, мање Црна Гора, и Јужна Србија (тзв. Македонија). На подручју дана-шње средишње Србије (или како је бирократи и аутономаши називају

291

"ужа" Србија) нису се потурчивали иако су тамо по градовима и сели-ма живели Турци и потурчењаци, као чиновници, великопоседници и војници, али сви дошли са других страна. Ко су ти људи који су се по-турчили? То су пре свега били богумили - Срби које је Стефан Немања протерао у Босну, јер су били као јерес против рата; затим имућни Ср-би, да би сачували иметак, и слуге и кметови који су истовремено са својим господарима прелазили у ислам. Надаље, то су јаничари – по-турчена деца, путем тзв. данка у крви који су постојали најфанатичнији и најокорелији у војсци (од 1389. до 1912. године на челу турских вла-да било је 16 великих везира - доживотних председника турских влада и султанових зетова, родом Срба - потурчењака). Питање да ли је било потурица и из других вероисповести. О томе нисам нашао података, али нема ни индикација да су се друге вероисповести много турчиле (католици и Јевреји), и уколико су се турчили то је био скоро занемар-љив број. Римокатолици се вероватно нису турчили јер су имали "зале-ђину" Венецију и Ватикан, а и свештенство им је било на вишем обра-зовном нивоу; Јевреји се нису много турчили услед њихове веће слож-ности и националне компактности и веће чврстине у вери.

Занимљива је појава да се за време Другог светског рата, а тако-ђе и после њега - до данас, тзв. Турци или сада названи Муслимана (а најновије "Бошњаци") у већини окренули Крватима. Размишљао сам о тој појави. Чини ми се да је главни разлог у подсвести, односно свести - осећај кривице за издају браће Срба и старе вере с једне, и јавног и прећутног презирања од стране Срба ове две скупине (потурица и Кр-вата) с друге сртане. Ако овоме додамо и њихову духовну и бројну ми-норност: немају своје историје и своје културе, говоре српским јези-ком, онда би им најбоље било, када би то могли да остваре, да немају ни тих незгодних сведока - Срба. Геноцид у ова три рата у 20-ом веку које су извршили против Срба је резултат тог њиховог комплекса у свести и подсвести њиховој. Заиста је тешка издаја потурчењака, јер они су по-сле преласка у ислам доказивали своју приврженост Турцима на тај начин што су терорисали српску рају, која их је потајно презира-ла, а хајдуци убијали те потурице. Када су се Срби ослободили Турака презир је био јаван, али масовне освете није било, јер да је било масов-не осве-те то би прешло у еуфорију, па данас не би постојала "мусли-манска нација" (или тзв. Бошњаци) и Шиптари. Ето, то је доказ да су Срби прави Словени - православни хришћани којима је осветољубљи-вост потпуно страна. Међутим када Срби на некога војнички крену онда иду до краја, тада се не заустављају, али дотле исцрпу све друге могућности. Потурчењацима су данас већа браћа Иранци, Саудијци, Турци, Авганистанци, Пакистанци и други муслимански народи са

292

којима немају никакве везе, осим ислама, а нису им браћа Срби чијим језиком говоре - Србима су они највећи непријатељи, поред Крвата. Ретки су потурчењаци који су схватили издају предака, прешли Србима и таквим се осећали (пример Меше Селимовића и других). Можда има ту и кривице Срба што нису радили на њиховој ресрбизацији на што су имали морално и духовно право.

Крвати су издали браћу Србе због своје себичности и слепе по-корности цезаро-папској политици (антагонизам римокатоличке цркве према ортодоксној хришћанској православној цркви), која тежи да вла-да богатим источним пространствима, која и сада називају територије у мисионарству. Свакако да иза тога стоје западне земље, нарочито Не-мачка, САД, Енглеска, Француска, Италија, Шпанија и римокатоличке "словенске" земље. Жеља рађа жудњу, неиспуњена жудња рађа завист, завист рађа мржњу, мржња рађа злочин, а злочин се кажњава кад-тад. Тада су се на истој линији нашла два Српска отпадна "народа": Му-слимани и тзв. Крвати (уствари већина конвертирани Срби).

У Србији има више етничких скупина, које комунисти зову на-ционалне мањине или народности - то су припадници других нација које у већини нису словенске. Већина од њих не представљају већи проблем за друштво, сем што их понеки режими, а нарочито комуни-стички сами начинили, удварајући се тим "мањинама" (стварање "кљу-чева" за "мањине" за функције, форсирањем неспособних људи по сва-ку цену зато што су из ове или оне "мањине"и сл.). Међутим, међу ови-ма имамо две етничке групе или како их комунисти називају "народ-ности", које су биле и дуго ће остати велики проблем Србије, зато што од почетка тај проблем није решен како су га решиле друге цивили-зоване нације (Французи, на пример). То су Шиптари и Мађари. Иако различито изгледају, они су по Србију и српски народ стални потенци-јални, а некад и активни непријатељи подстицани вечитим нашим не-пријатљима (Немцима, Енглезима, Турцима, САД, Мађарима). Сма-трам их исто опасним само с том разликом што су први наизглед див-љији, некултурнији, бескрупулознији, али ни друге не треба потцењи-вати, јер су перфиднији, цивилизованији и више раде "испод жита", како народ каже.

Шиптари, или како их “наши” комунистички бирократи називају Албанци, а највише се зову Шиптари, Арнаути, по једној верзији или легенди дошли су пре више векова, за време грчко-персијских ратова, највероватније као ратни плен (робови). Докази: у пределу испод Кав-каза у Јужној Русији постоји област Кавкаска Албанија а мелос те ет-ничке групе и Шиптара има много заједничког. То сам утврдио када сам службено боравио у том крају. После распада робовласничког сис-

293

тема они су населили области западно од данашње Грчке, у планин-ским пределима (тамо где орлови свијају гњезда, па се назваше Шип-тари - синови земље орлова, а предео где ју живели Шипнија - земља орлова) као мало племе, а затим, користећи слабост великог Византиј-ског царства, почињу да се шире на запад према Јадранском мору и на север према Зети. Међутим у историјским документима (Остроговски) их нема све до Немањићског доба, када се само епизодно помињу. Као грчки, а касније као српски поданици већина их је примила хриш-ћанску ортодоксну веру православну, а касније под утицајем Рима - у приморској области, мањи број римокатоличку веру. Тако је то остало до пада Српског и Византијског царства под турску власт. Тада насту-па масовно прелажење Шиптара у ислам - веру окупатора. То им је омогућило да се као једнаки пред законом са окупатором - Турцима, почну спуштати са планина у плодне земље српске - Косово и Мето-хију (Стару Србију) и "Македонију" (Јужну Србију) потискујући срп-ски живаљ и преводећи их у Шиптаре. У току тог периода Шиптари су успели да се населе у знатном броју. Када су 1912. године ослобођени Стара Србија и Јужна Србија у том тренутку тамо је било 80% Срба и око 20% Шиптара и других мањинских етничких група. Из Јужне Ср-бије ("Македоније") највећи проценат правих Турака је побегао у Тур-ску а мањи остао под српском влашћу.

У времену измећу два светска рата колонизиран је знатан број Срба из Српских Земаља са севера и запада и југа Југославије на бивша спахијска турска имања у Космету и Јужној Србији ("Македонији"). Али су у току II светског рата ови колонисти протерани и поубијани. Протерани су у Србију и Црну Гору или су одведени у логоре у Алба-нију. За време II светског рата Шиптари су, као и Крвати, били највер-нији сарадници окупатора (Немаца и Италијана), чак и вернији од Кр-вата и Словенаца. Нека "званична" причања комунистичких власти о учешћу Шиптара у борби против окупатора су чиста измишљотина. Већина су били у немачким елитним јединицама, чак и после немачке пропасти. Из тих јединица је неколицина прешла у комунистичке пар-тизане и од њих је створено шиптарско језгро за нову власт под Бро-зом. Они су код Броза издејствовали, а то им није било тешко, да се колонизовани Срби после I светског рата не врате на своја огњишта у Космету (Старој Србији) и Јужној Србији ("Македонији"). Имао сам прилике да чујем о томе многе исказе Срба 1953. године, када сам био упућен са службом у Пећ.

Иако нисам имао неко веће животно искуство, ипак сам понео извесне утиске са Космета, и то сам у мој дневник забележио, а после у животу проверавао. Обичан арнаутски (шиптарски) народ је крајње

294

примитиван до полудивљаштва, подао и залеђен, склон да поткупи ка-ко би прибавио неку бедну корист. Никада им не можеш веровати "ни леђа окренути", стално их мораш на оку држати. Отворено неприја-тељство нису испољавали, али њихова резервисаност према свему што није арнаутско (шиптарско) указује да их се човек мора чувати. Њихо-вој снисходљивости и сервилности никада не смеш веровати, јер при том ритуалу сервилности и "теменања" они увек мисле како ће ти "ви-дети леђа" и забити нож у леђа. О овоме сам много слушао од тамош-њих Срба. Нико од њих није говорио о лепим душевним и духовним особинама Шиптара; ови људи ми никада нису говорили са мржњом већ хладно и аналитички и објективно, наводећи низ примера, иако су сви они били својевремено, као и њихови преци малтретирани и прога-њани од стране Шиптара. Причали су ми да су Шиптари једини народ који ће ти пуцати у леђа или из заседе, а да ти се не јаве. Тај прими-тиван шиптарски народ слепо верује својим вођама: "барјактарима", политичарима, хоџама, који глуме оданост режиму који је на власти, а што је, такође, знак примитивности и карактера народа без позитивних духовних и душевних особина. Имао сам прилике да посматрам њихо-ве више, средње и ниже руководиоце. Нижи руководиоци су улизице чим се појави неко од виших руководилаца, а демагози су према наро-ду и нижим чиновницима. Средњи руководиоци су разапети између виших и нижих - према вишим су веома љубазни и стално им се сме-шкају и улизују, а према нижим су демагози или груби. Виши руково-диоци се понашају као паше и везири - до крајности надувено; изгле-дају као прави робовласници и људи којима је све дозвољено. Ко им се и најмање супростави, тај је сам себи потписао пресуду, која је редовно сурова.

Од свих тих виших руководилаца - Шиптара, које сам упознао, најнадувенији и најнесимпатичнија креатура показао се Џавид Нимани, јер сам имао прилику да га лично посматрам из непосредне близине. О њему сам после више година, при случајном сусрету са школским дру-гом са факултета Александром Голубовићем, родом из Призрена слу-шао као експоненту фашистичке Италије. Колега Александар Голу-бовић је за време рата био официр ОЗН-е, и у архиви италијанске фа-шистичке власти нашао је документ да су јуна 1943. године (три месе-ца пре пропасти фашистичког режима Италије) учитељи фашис-тичке Италије: Џавид Нимани, Фадиљ Хоџа (а комунистичка “исто-рија” пише да је био на састанку комунистичког Врховног штаба сеп-тембра 1941. године на Столицама - каква гнусна лаж!!) и Мехмед Хо-џа награђени плакетама и повељама за "ширење културе Велике Импе-рије Италије". Александар Голубовић је документе открио почетком

295

1945. године, када су ове три наведене индивидуе постале високи и др-жавни и партијски руководиоци. Иначе, како тврди Александар Голу-бовић сва тројица нису рођени у нашој земљи већ у Албанији, па према томе немају наше држављанство. Из Албаније су дошли 1938. године као млади учитељи да уче шиптарску децу у Југославији, али су после неколико месеци протерани од стране југословенских власти као шпи-јуни. Априла 1941. године ти исти "учитељи" долазе на тенковима оку-пационе војске фашистичке Италије на Космет - у Ђаковицу. Уместо да му се за ово откриће комунистички руководиоци захвале и похвале га (Миладин Поповић и други), они су му рекли да више не дође на Ко-смет по цену своје личне сигурности. Тако је син староседеоца, син предака који су били поданици Немањића, који су касније издржали у ропству од 1389 до 1912. године под Турцима и италијанско-шиптар-ску окупацију 1941 до 1944. године, доживео је да као победник не сме да живи у родном граду нити да га посећује, и то због открића да је ши-птарско-капобандско-балистички олош заиста олош. Због те наивно-сти, лаковерности и слуђености и коминтерновске заслепљености, сек-ретар КП за Космет Миладин Поповић изгубио је главу од "свог нај-бољег пријатеља" Шиптара, а сумња се да је у томе учествовао и све режирао Фадиљ Хоџа.

Ето какви су "људи" владали овом земљом потпаљујући шови-низам према Србима и стварајући паклене планове о отцепљењу од Ју-гославије и Србије наше свете земље. За све то знао је Броз и његови масони, усташе и сателити, а он је то на провидан и неубедљив начин објашњавао да су му такви "људи" из редова Шиптара потребни да би преко њих остваривао своју политику "братства и јединства", пошто су они тобоже неки "барјактари" (вође племена, пр. а.). Стварно је тешко стање због вођења погрешне злонамерне политике, коју је водио Ј. Броз - "човек" који нема ништа заједничког са Словенством, Југосло-венством и Српством, "Хрват" (по делу) - шовинист, србофоб, србо-ждер по делу, а што нико уман и добронамеран не може порећи (јер је све очигледно и непобитно), једна аустроугарска белосветска вуциба-тина и хохштаплер високог стила, који је измислио крилатицу "брат-ство и јединство" да би сачувао Крвате од евентуалне српске освете (иако ми нисмо осветољубиви), а постепено је ту паролу избрисао из свог муцкавог речника, па је у последњим годинама живота говорио "заједништво" и "суживот". Јадно нам је то заједништво и тај суживот где се победнички народ у ратовима, после ратова силује, убија и под притиском исељава и узнемирава на сваком кораку и то од стране једне етничке мањине, а која је у сваком рату била на супротној страни, а у миру оног ко држи власт. А овде је власт држао Ј. Броз и његова клика.

296

Шиптари су духом и бројем мали народ и без историје па воле да при-свајају туђу историју и туђе великане, да се служе фалсификатима, ла-жима, криминалима, злочинима геноцида и у томе су исти са Крвати-ма. Шиптари и Крвати су српску великодушност, толерантност подгре-јане погрешном идеологијом (комунизма и социјализма) изопачили и злоупотребили као српску слабост, а уствари то је била српска безгра-нична глупост, лаковерност и распамећеност. Оно што је деценијама подривано сада треба исправљати да зло не буде веће и да нам зграда не падне, и у том циљу треба се трудити да се поарнаућени Срби врате својим коренима којих су свесни, а за то имамо и ми и они доказе. А то се може кроз школски васпитни систем указивањем на чињенице исто-ријске. Онима који то не прихвате треба према њима имати основни постулат за будућност - не веровати им, и на тој поставци заснивати будућу политику. Имати стално на уму мишљење наших како непо-знатих тако и познатих предака: "Арнауту немој веровати!", "Немој имат вјеру у Турчина", "Арнаут је ни вода ни вино, продаје се ко му више даде", "Оно што ти неће нико учинити учиниће ти Арнаут (ми-слећи на зло)", "Ко ти ископа очи, лепа Симонидо? Једне вечери на каменој плочи Арнаут ти ископа очи" итд. Прича се да су у току турске окупације при пресуди да се изврши најтежа казна над Србима ту казну за новац извршавали углавном Цигани џелати (набијање на колац, се-чење главе, језика, носа, ушију, вађење очију). Уколико то Циганин ни-је хтео да обави из било којих разлога, то је увек без поговора и са ужитком радио Арнаут-Шиптар (за новац наравно), или како га наши бирократски комунисти називају Албанац. Сваки онај који иоле позна-је генетику - науку о наслеђу, сложиће се да од лоших предака не могу бити добри потомци, поготову не могу бити дијаметрално различити. Ми смо њима опростили, јер им се не светимо за њихове злочине пре-ма нашем народу, али не смемо заборавити, "леђа им никада не смемо окренути", јер су подли и раде иза леђа. За Шиптаре се може рећи да су генетски доста заостао народ. Да ме неко погрешно не разуме (не изви-њавам се само тврдим), нисам шовиниста или не дај Боже расиста, али је чињеница да они у својој дугој историји нису имали ни једну изу-зетно паметну главу која је нечим задужила човечанство. Можда су то-ме узрок географски и еколошки услови, окружујући и окупирајући на-роди. Шиптари сада чине напоре да се извуку из вишевековне заоста-лости и анонимности врло непопуларним насилничким начинима ко-јим неће моћи да успеју, чак и да су нека велесила. По свему што пре-дузимају сада Шиптари види се да су они продужена рука Запада на челу са САД уз свестрану духовну потпору Крвата и Ватикана. Јавља се још један проблем, који је врло актуелан, поред њиховог национал-

297

шовинизма, то је популациона експлозија. Шиптари се множе "геоме-тријском прогресијом као бели мишеви", а њихови "барјактари" мисле да ће нас на тај начин победити и потиснути као нацију са наше свете земље. Замисао је доста плитка, али није безазлена. Они кроз аналогију досељавања Словена на Балкан и потискивања романског и византиј-ског живља желе да спроведу своје планове. Аналогија није искључена, али под условом да друга страна буде у позицији Римљана и Византи-јаца. Данас је друга култура и цивилизација, а и цивилизација "угро-жених" народа, који сигурно не спавају већ мисле о својој угроже-ности, и још нису испустили полуге своје заштите, а надамо се и да неће!

О другој, значајнијој по броју, етничкој мањинској групи, Мађа-рима, можемо рећи да су далеко цивилизованији, па чак и културнији од прве групе (Шиптара), који су по много чему особенији, специфи-чнији и са потребним различитим прилазима целокупној проблемати-ци. Они док си власт-јачи, су веома лојални, нема масовних национали-стичко - шовинистичких испада, агресије, чак има известан проценат мешовитих бракова са Србима а што је код Шиптара веома редак слу-чај. Узрок овоме је дуже живљење у измешаности са Србима на истом простору, затим сличан је ниво културе и цивилизације, сличне религи-је (права хришћанска и римокатоличко - протестантска) испреплетено-ст историје и традиције. Маћари су угро-финског-турског порекла. У праисторији су живели на јужним обалама Балтика. Из те групе народа један део је отишао у Скандинавију - и то су Финци, а други је отишао у Азију. Тај део се измешао са турским племенима и као такви дошли су у Европу, на део данашње територије 896. године (значи пре 1.100 година). Знатно касније од Срба, који су ту били знатно раније наста-њени, и то на српске територије! Мађари који су дошли у ове просторе, као угрофинско-турско племе, немају никакве везе ни заједничког са културом Европе, осетили су се угроженим, и да би се сачували као на-род морали су остати агресивни, сурови, немилосрдни, освајати што већи животни простор, што више немађарског, углавном словенског живља поубијати и асимиловати га - помађаривати га. А то су могли само као велики шовинисти и ратоборан народ. Имали су испред себе два велика бедема: словенски и германски. Германи су их покорили и држали у потчињености вековима. Мађари Германе више цене јер су им слични по менталитету, а сматрају их културнијим и цивилизовани-јим (а што нису у праву), а и религије су им углавном исте (римока-толичка и протестантска). После пропасти германске супериорности потчинили су се накратко Словенима, али нерадо, а од Словена имају далеко више користи материјалне и духовне него од Германа. Али и

298

даље много више воле и цене Германе, нарочито са распадом СССР-а опет су се везали са Германима и Западом због вулгарног материјали-зма, што ће им кад тад доћи главе. Али о том потом.

Са пропашћу великог аустроугарског царства, или империје, у којој су Мађари били као у браку из рачуна, они су знатно територијал-но "очерупани". Под новоформиране државе 1918. године, Југославију и Чехословачку, потпале су знатне територије насељене поред већине Словена и Мађарима; а и друге граничне земље - Румунија, Русија и Аустрија су им захватиле знатне територије за које Мађари сматрају да им "историјски" припадају, јер се и тамо налази приличан број "Мађа-ра". Кажем "Мађара" (под наводницима), јер је незнатан проценат Ма-ђара угрофинско-турског порекла. Они су њиховом агресивношћу, ра-тоборношћу и разним притисцима успели да народ на покореним те-риторијама мађаризују. По својим физичким особинама они уопште не личе на Мађаре-угрофино-турке, већ на Словене и друге.

Мађари су своју "увређеност" у периоду између два светска рата испољавали кроз отворени иредентизам, нарочито према Југославији и Српским Земљама у њој, затим према Чехословачкој и Русији. На ту карту су играли и немачки нацистички империјалисти, па су Мађаре придобили на своју страну против наведених земаља. У току II свет-ског рата Мађари су окупирали територије у Југославији, Чехословач-кој и Русији на које су имали иредентистичке аспирације. Свугде су вр-шили велике злочине, али су највеће извршили над Србима у Бачкој, посебно у Новом Саду и околини. Тако су само у периоду од 21. до 23. јануара 1942. године убили по кућама и улицама неколико хиљада Ср-ба и Јевреја у Новом Саду и селима Јужне Бачке и бацили под лед Ду-нава и Тисе. Део жртава у Новом Саду су убијали на тај начин што су на залеђеном Дунаву изнад старог моста "принца Томислава" пробили лед и жртве доводили до ивица рупе на леду, ударали кундацима у гла-ву и гурали под лед. Док су једне убијали други су на -25˚ Ц чекали у редовима да буду убијени, па им је отпадала кожа на табанима, јер су били боси на голом бетону. На том месту где су убијани Срби и Јевреји сваке године долазили су мушкарци и жене и палили свеће у те јануар-ске дане. Упочетку су власти титоистичког режима забрањивале овако "неорганизоване" помене, јер су тобоже вређали осећања поштених Мађара (??!!). После су дозволили подизање једног надреалистичког (рокенролског) споменика, који представља мушкарца, жену и децу (породицу) - монструозно издужене фигуре. У подножју тога спомени-ка пише: "Жртвама фашистичког терора 1941-1945. године". Не пише ни ко су те жртве, ни који је то фашистички терор, из чије су нације злочинци, а из које су нације жртве. Нигде није написано писмом муче-

299

ника, који су у леденим водама Дунава завршили живот, већ само лати-ницом (?!), мађарски (???!!!), словачки и "русински"! Већа увреда за жртве не може бити. Кога се то плашимо да не увредимо?! Наши млади не смеју заборавити овај злочин иако су њихови преци опростили Ма-ђарима - не сме се заборавити, јер они ће сличан злочин опет учинити, можда и гори уколико заборавимо. Због тога им никада не смемо окре-нути леђа, док год има иједног Мађара, јер су потенцијални разбојници и злочинци, а то је особина минорности у сваком погледу.

Све ове злочине чинили су мађарски војници предвођени дома-ћим Мађарима, који су између два рата били "фине" комшије, уљудни мајстори, љубазни трговци, поштовани интелектуалци, а онда је 1941. године дошла могућност да се шовинистички и геноцидно иживљавају, и показали су своје право лице и постадоше сарадници зла. Зар таквом народу треба веровати?!

О осталим етничким групама треба расуђивати на основу њихо-ве бројности и религиозне припадности. Словаци су протестанти и по животној филозофији су увек уз власт. Треба истражити какви су били за време II светског рата у "Неовисној држави Крватској", за оне који су сада на територији авнојевске Српске Земље. Румуни су православ-ци, али не много чврсти у вери, са веома превртљивим карактером услед вулгарног материјализма и среброљубства. Цигани, или како их комунисти зову Роми, а много је лепши и адекватнији назив Цигани, су миран, служињски етнички елемент пореклом из Индије од пете касте (хариџани-недодирљиви), и то њихово полтронство су развили до савр-шенства. Нестабилни су и душевно и духовно неразвијени, али Србима у историји нису чинили зло, осим што су нашим окупаторима (Турци-ма и сличним) чинили услуге и као такви били извршиоци казни над беспомоћним осуђеним Србима. Ту етничку скупину треба еманципо-вати, колико је год то могуће - има доста послова и занимања у којима корисно могу послужити (трговци, економисти, адвокати, музичари, менаџери, ситна домаћа радиност, итд.). Русини и нису никаква етни-чка мањина, јер немају матичну нацију (то је измишљена нација као "Македонци", "Муслимани", Црногорци и Крвати) - они су отпали од Руса (Малоруса-Украјинаца и Великоруса), па према томе имају статус као "наше" измишљене нације. Они су примили римокатоличку веру, односно унијатили се, а они који то нису учинили треба их вратити у матичну нацију и религију.

Будућа држава, ако Бог да, неће бити интернационалистичка и космополитска, већ држава Српског народа, а њене вође се неће хвали-ти процентом "националних мањина"; то ће бити државна тајна и поз-ната само њима и интерној статистици, а "мањине" ће се третирати као

300

у Француској и другим цивилизованим земљама света као верске и ет-ничке групе али и као Српски народ, а не "народност" и "националне мањине".

- . -

Да би се схватило ово наше време и догађања у Европи и уопште на Западу и Истоку, потребно је укратко размотрити душевност и ду-ховност једних и других и сагледати чему то води. Запад је постао ма-теријалистичко-хедонистичко-потрошачки, док је Исток сачувао своју душевност и духовност. Запад је развио науку, технику, занате и есте-тику, које од њих можемо примити и примамо, али веру не, јер је нема ни Запад. На Западу је хришћанство претворено у једну насилничку институцију чији је циљ господарење, а не служење Богу и народу. Ри-мокатолицизам уместо да људе диже Богу, спустио је Бога на земљу чији је непогрешиви представник римски папа.

Протестантизам нема ничег позитивног јер је његов смисао у протесту и негацији римокатолицизма. Ако једнога дана нестане римо-католицизма и римокатолика онда ће нестати и протестантизма, јер ће нестати повода и објекта за протествовање и доказивање. Али ни јед-них ни других неће нестати скоро, јер се обнављају у западном соција-лизму и масонству, са лажном девизом "братство, слобода, једнакост", коју су успели да нама лаковерним Словенима "угурају" и умало да и ми духовно пропаднемо заједно са њима. Нама Словенима не треба ни социјализам, ни комунизам, ни вулгарни капитализам, којег Запад на-зива хуманизмом. Нама треба поредак истинске социјалне правде за-снован на православном хришћанству, раду, реду, поштењу и патрија-халном поштовању 10 Божјих заповести. Није много важно како ће се тај поредак звати, али га нећемо назвати ни горенаведеним профаним именима.

"Наступа четврти сталеж, каже Достојевски, он лупа, ломи вра-та, и ако му се не отвори, сломиће их. Тај четврти сталеж неће прошле идеале, он одбацује све досадашње законе. Уступци га само још више распаљују - он хоће све. Подупирачима нећете спасити здање. Насту-пиће нешто што нико не слути. Сви ти парламентаризми, хуманизми, све сада исповедане теорије, сва сабрана богатства, банке, `науке` еко-номске и правне и политичке, Јевреји, све ће се то стровалити тренутно и безциљно, осим можда Јевреја, који ће се и тада умети снаћи. Све је то блиско, пред вратима. Ви се смејете? Блажени они који се смеју", "а зар се ја не смејем?" пита горко пророк Достојевски. Он то није гово-рио из мржње, већ напротив, баш из љубави према Европи; он каже:

301

"Европа нам је свима драга као и Русија. У њој је све Јафетово племе, а наша идеја је сједињење свих нација тог племена, и још више, много више, до Сима и Хама". "Запад је био наша друга отаџбина". Ово про-рочанство Достојевског се обистинило, а Руси су доказали када су За-пад спасли од Хитлеровог нацифашизма у Другом светском рату, али не као комунисти већ као Руси православци, јер је православна рели-гија дубоко инкорпорирана у души Руса, а и сада ће га спасти од бу-шоизма-клинтонизма - новог светског поретка, који је још много гори од Хитлеровог нацифашизма, само је много перфиднији. "Рус је на За-паду као у своме дому". Европски народи са страхом гледају на Русе. Њихов страх потиче из неколико разлога: Руса је више од 140 милиона (са православним Србима, Малорусима - Украјинцима и Белорусима нас је око 200 милиона). Руси и Срби знају све идеје Запада. Ми знамо све језике Запада, сву прошлост и све намере Запада, а Запад не познаје ништа наше. Они нас чак и потцењују и чуде се што не прихватамо њи-хове идеје "новог поретка" и отпадне нације (потурчењаке, Крвате, Ма-кедонце, Црногорце, Југословене, комунисте) да имају већа права од Срба. Отуда и бојазан од Руса и Срба, па услед тога и мржња. А то није добро - мржња убија много више мрзиоца него омраженог!

"Запад ће при своме паду једино наћи спаса у Русији. Када се проломи Запад тада ће православни Словени имати да кажу `нову реч` целом свету. Та `нова реч` биће изречена не само на добро Словена, већ и на добро целог света, целог рода људског. Она ће се односити на сједињење свих народа, на општу хармонију, коначну братску сагла-сност свих племена сходно Христовом јеванђеоском закону. То сједи-њење биће не политичко, не економско, већ `сједињење у Христу и братству`, а то због тога што ће Запад, потпуно духовно труо, морално у распадању, материјално у беди, институционално у безакоњу и кри-миналу морати потражити прибежиште и спас код православног Сло-венства. Тада ће се римокатолицизам, протестантизам, масонство и идеје социјализма - комунизма срушити као куће од карата.

Када се, дакле, једном проломи Запад тада ће се иницијативом православних Словена (Руса и Срба) створити једно опште светско братство, једно, како га је Достојевски назвао, свечовечанство. Тада ће цео свет живети једном душом, једном љубављу. И сваки ће човек пре-дстављати свечовека у маломе, јер ће сваки у души својој осећати вели-ку свесветску, свечовечанску душу и хармонију те велике душе. Када то буде, лако ће се тада остварити и братство политичко и економско; без онога првога, ово последње ће бити само једна лаж маскирана име-ном истине. Тада ће и лажна словенска браћа (Пољаци, Чеси, Словаци,

302

Бугари и српски отпад) бити права браћа, али не због интереса већ из братске љубави - дај Боже!

За сада је само прави православни Словен (Рус и Србин) у стању бити свечовек. То су у овом, 20 веку, у три светска рата против њих, и других, показивали. Само слепи душом и умом то неће моћи и не могу видети, а ако виде и увиде то неће признати због ускогрудости и мрж-ње која их убија. Човек са Запада познаје само Запад - он има само је-дну уску душу западну, где је једини главни идол и бог - новац - златно теле интерес. Словен православни има пространу, широку душу сло-венску, па су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска историја састојала се у упознавању Запада, у "упознавању и извињењу" западних идеала, како каже Достојевски. Ми смо упознали Запад и опростили му његове уске идеале. А најшири идеали Запада уски су за словенску душу.

Ми православни Словени гледамо на Запад као на прошлост: од тога не можемо, нећемо и не треба да се отргнемо, а у себе гледамо као на будућност. Хришћанство у Русији нарочито, а углавном и у Србији и Српским Земљама је једна жива сила, којом народ живи. У народном хришћанству - православљу (а код Срба и Светосављу) нема онолико логике колико има љубави, човекољубља и самопожртвовања. Зар ло-гиком свет живи? Не, већ љубављу пре логике. Запад живи логиком и рачуницом, а Словени православни љубављу. Доказ је Први, Други и Трећи светски рат - који би народ примио 97% избеглица у приватни смештај, а безбожна држава само 3%, да нема љубави?! То западни ри-мокатолици и протестанти никада не би урадили. Заволети људе пре него логику, то је битно учење православља. "Погрешке срца су теже од погрешке ума", каже Достојевски. Историја је показала да срце људ-ско може доћи до далеко већег савршенства од ума људског, јер Земља је више пута доживљавала пример савршене љубави, а није доживела ни једног примера савршеног ума. Савршена је љубав у томе да неко служи своме ближњему и да живот свој положи за другог. То су Срби и Руси у два светска рата безброј пута доказивали, а и у овом рату (та-кође светском) Срби су такви да своје највеће непријатеље римокато-лике тзв. Крвате и потурице тзв. муслимане спасавају, хране, бране и лече, а ти исти које су Срби спавасали њих и њихове породице од ме-ђусобног клања, само неко време после кољу те исте Србе у бившој Бо-сни и Српској Крајини, и Срби им опраштају. Ко други то може осим Србин - Православац.

У служењу Христу или другим речима "у служењу човечанству" види Руски и Српски народ свој историјски задатак - а не у господаре-њу светом, за разлику од цезаропапског римокатолицизма, пангерман-

303

ског иберменшизма (надчовештва) и англосаксонско-јенкијевског но-вог светског поретка чији је једини циљ владање и господарење еко-номском, политичком и војнополицијском силом. Сваки онај који ми-сли да на Западу постоји Хришћанство у грдној је заблуди - тамо Хри-шћанства нема, тамо има мали број хришћана који схватају циљеве својих врховних верских, политичких и државних поглавара, али су ти људи сада беспомоћни. Доказ за то је прелажење из римокатолицизма и протестантизма у православље, истина малог броја али духовно и ду-шевно јаких људи. Тај број не треба потцењивати - зар је у почетку Христос имао велики број присталица, а од 12 апостола и неколико де-сетина верних следбеника створена је по целом свету једна од најброј-нијих религија, коју су, истина, у каснијим вековима ревидирали и ре-формисали разне папе, Лутери и слични квазихришћани, "успевши" да од Христовог учења скоро не остане ни камен на камену.

Но вратимо се поново на тему служења Христу или служења чо-вечанству - пут који смо ми православни Словени изабрали, а то дру-гим речима изабрали смо пут страдања. Према томе, страдање је улога и судбина Руског и Српског народа у историји човечанства последњих неколико векова - и то од татаромонголске и турске најезде, преко кра-ткотрајне француске и двовековне германске и сада германско - англо-саксонско - јенкијевске; страдање у тежњи и борби за достигнуће свет-ског јединства и истинског братства, а не француског фратерните - ега-лите - либерте, а што је чиста илузија или чак спрдња! Страдање је нас православних Словена (Руса и Срба) наша судбина, то је фатални пут који нам је намењен и ми са њега не можемо скренути, јер би изневе-рили сами себе. Овде не убрајам шачицу јада који при свакој тешкоћи беже из земље говорећи како не могу да издрже санкције, да се у њу врате када се среди стање благоутробија - то нису Словени ни право-славни хришћани. Овде не убрајам незнатан број оних који спасавајући голи живот пребегоше од комунизма на Запад. Они су и данас прави Срби - без остатка, али уколико се не врате они и њихови потомци би-ће изгубљени за Српство. Сви остали, који бежећи од материјалних те-шкоћа су изгубљени пре него што су прешли границу Србије, а са пре-ласком границе су потпуно изгубљени и са њима не треба рачунати ни-ти их враћати уколико се не "покају". Не можемо се ми звати Србима а у души постати Немци, Французи, Енглези, Американци и њима сли-чни естетичари, који живе да би уживали - од данас до сутра, са деви-зом "вурст - краут инд бир" и то им је сав смисао живота; ми морамо да се боримо и страдамо, јер у страдању има радости, како каже Досто-јевски, тај пророк, евангелист и апостол Хришћанства. "Ово ти је мој завет, тражи срећу у страдању", каже старац Зосима Алексеју Карама-

304

зову. Предсмртне речи старца Зосиме гласе: "Знајте, мили моји, да је сваки од нас напосе крив за све... сваки за све људе и за сваког човека на Земљи!"

У својој трулежној немоћи да би спасао животну филозофију ес-тетског живљења - живот ради уживања - Запад је изнедрио филозофи-ју надчовека - иберменша, а да би отупио оштрицу Православног Хри-шћанства код Словена путем масонства и сотонизма изнедрио нам је марксизам - лењинизам, које су неуке недовољно хришћанске масе "прихватиле", и упали смо у потпуно духовно сиромаштво задњих 80-так година. Тако су нам се појавили с једне стране као директни и от-ворени непријатељи Словенства: Маркс, Енгелс, Ниче, Хитлер, Черчил и њихови сателити и проповедници, а са друге стране прикривени не-пријатељи - квазипријатељи "радног народа" као што су Лењин, Ста-љин, Троцки, Тито и њихови наследници и остали белосветски олош ничеовско - марксистичког типа. Тако је на Западу створен тип нацио-налног демохришћанског социјализма ради одржавања статус квоа, а на Истоку код Словена комунизам, интернационализам, космополити-зам, чије се присталице не жртвују ни за свој народ, ни за своје племе, ни за своју породицу - све су то разбили у парампарчад, само да би уском клану обезбедили живот ради уживања и благоутробија, а на-ционална осећања у народу уништили такозваном бригом за народ, за којег им је стало као за лањски снег. Све ово потврђује понашање са-дашњих "посткомунистичких", а у ствари комунистичких вођа, чија је једина брига чување позиција власти, а све остало им је десеторазредно или само средство за остварење циљева.

Излаз из овог наизглед безизлазног стања је враћање коренима, традицији, вери православној- светосавској.

- . -

У ово наше тужно време, ево већ више од пола века, комуни-стичко социјалистичка паразитска владајућа олигархија "успела" је да оствари неколико освета:

а) Лоши родитељи осветили су се породици, разоривши је – оче-ви остављају рођену децу или још нерођену, више се за њих не инте-ресују или само повремено; мајке убијају децу у утроби да би сачувале стандард (аутомобиле, викендице, друге кучине и трице), иду на др-жавни посао а децу остављају улици и комунистичком васпитању, па се после чуде како их оне нису тако васпитале. Сада је министарство о бризи о породици и наталитету Српског народа под управом супруге Шиптара која каже да су њени синови Шиптари!А после тзв демократ-ских промена министар за образовање је космополит из тзв грађанске

305

странке (читај странке новог светског поретка) а заменик му је поре-клом лозничко циганче који за себе каже да је Крват и упорно је про-тив увоћења односно павратка православне веронауке у основне и сре-дње школе . Како вук може чувати овце? О, каква хипокризија! Резул-тат - наталитет је нижи од морталитета, неваспитање и криминал су достигли врхунац;

б) Осветили се Богу и Цркви - напустили их, али су и они напу-стили нас; бацили смо блато на Исток а оно нам се вратило у лице са Запада, јер побогу Земља је округла - увек ти се бачено блато врати, и то у лице. Због тога смо објавили да нас цео свет мрзи, јер смо најбољи на свету - завиде нам! Не разумеју нас, глупи су сви, само смо ми па-метни. Узрок овоме је увезена револуција на тенковима Црвене Армије 1944. године у Србију - у Српске Земље, и тада су родољуби нацио-налисти проглашени за издајнике, а издајници и квислинзи за побед-нике на челу са неким Брозом, и аналогно бољшевичкој револуцији у Русији званично је укинута религија, црква, морал, домаћин у држави - краљ, домаћин у породици - укинут је стид. Уместо тога завладао је хаос у душама младих људи. Пошто нису имали Бога у срцу и стида и страха од Бога и народа могли су по "револуционарним законима"- ин-квизиторским законима чинити све - све им је било дозвољено да сва-ког могу прогласити за вештицу односно унутрашњег непријатеља, ко другачије мисли, па мучити и убити. Човек без Бога престаје бити чо-век – “хомо сапиенс” - он је гори од сваке животиње, од сваког преда-тора (грабљивице). У Србији, као у Русији се тада проповедао отворени атеизам, и то постаје државна религија. То је остало и у посткомунис-тичком периоду, уствари комунистичком, с том разликом што је сада понешто дозвољено у погледу религије, али је то чиста хипокризија, јер се не дозвољава религиозно хришћанско образовање, црква је одво-јена од државе и о томе и не размишљају да се врате стању пре 1918. године;

в) Осветили су се српском селу и сељацима који су од памтивека били везани за земљу, отеравши их са села, и од домаћина направише пролетере и нераднике, уместо изворишта одбрамбене снаге и интелек-та. Пошто су сељаци отерани у градове богата српска земља остаде не-обрађена и сада почива на старцима неспособним за рад; док њихови потомци по градовима гладују или једва преживљавају без посла и бу-дућности са два, једним дететом или ниједним и са духовним устрој-ством интернационализма, космополитизма и марксизма (без домаћи-на, без праве патријархалне породице, без стида, морала и истинске љубави);

306

г) Лоши ђаци када су постали политичари и државници осветили су се школи, науци, просвети, култури и српском језику. Школи су се осветили што су увели такозвано усмерено образовање и васпитање, које је толико обогаљило људе у духовном смислу да им је потребан добар део живота да се опораве и духовно рехабилитују да би били нормални - али таквих жељених духовног опоравка је веома мало. Омогућили су и дозволили да се најсавршеније писмо - српска ћирили-ца потпуно потисне из употребе, све је било на латиници (називи ули-ца, школа, надлештва, установа, печати, новац, штампа итд.) улизујући се највећем србомрзцу и србождеру Брозу. Језик српски су страшно унаказили убацивањем речи које нису наше, из шатровачког полити-кантског речника - па је настала типична патологија говора; на стотине речи уведене су из тзв. крватског језика (зарез, након, напокон, руб, унаточ, плутати, ступањ, критериј, медиј, крајолик, итд, итд.);

д) Морално политички подобњаци, са преко 30 негативних сино-нима, уствари највећим делом глупаци осветили су се универзитету и науци, јер су увели појам морално политичке подобности као основу за стицање звања и титула без рада, памети и знања. Такви су не само по-стајали редовни професори универзитета, већ су руководили универзи-тетима, факултетима, институтима и катедрама, а када су полазили у пензију иза себе нису остављали ни монографију, ни практикум, ни уџ-беник, неки чак ни скрипта, а добијали су све државне награде од града до републике и државе. Њихово право име је: глупаци, нерадници, чла-нови кланова паразитске олигархије, мртве душе, продавци магле;

ђ) Морално политички подобњаци су ишли даље, па су као не-зналице у науци и уметности осветлили се кули светиљи националне самосвести - Српској Академији наука и уметности, па су многи, да не кажем већина, постали академици и "главне" и измишљених академија ("Војводине", Космета, "Македоније", Црне Горе, Босне и Херцегови-не), без формалних и суштинских услова, па су тако постали "академи-ци": разни хроничари, летописци најскорије "историје", водиоци днев-ника, квазиполитичари, квазифилозофи, рокенрол уметници, полупи-смени књижевници, неписмени научници и слични. Али треба имати на уму да такви не могу чувати и развијати науку, културу и образо-вање као што не може мрав саградити Кеопсову пирамиду, нити упла-шени зец да риче као лав, нити такви сулудњаци могу стварати дела достојна памћења; они могу само продавати лаж за истину, продавати маглу - што чине више од 50 година, а нација српска трпи;

е) Матици Српској која је то сада само по имену осветили су се непријатељи Срба - вековни непријатељи и тзв. Срби или Срби по за-нимању, што у њој сада главну реч воде сви други само не правоверни

307

и православни Срби, јер сада су тамо све неки Рудолфи, Ивани, Да-вори, Дамири, Хабеншуси, Миклоши и понеки српски интелектуални богаљ, а испред Матице налази се поред осталих и Васе Стајића биста, отвореног присталице усташа и "војводине" у оквиру Крватске, јер тре-ба знати да из семена корова ниче коров а не може племенита биљка;

ж) Кукавице и издајници осветили су се Отаџбини Срба и Срп-ских Земаља тиме што су је издали, и продали дате животе и проли-вену крв њихових предака и садашње браће своје за ослобоћење Срп-ских Земаља попљували, а ове дали и поклонили непријатељима и не-ким измишљеним нацијама и сада на нашем организму стварају неке лилипутанске државице, а ти издајници себе проглашавају заштитни-цима Српског народа и миротворцима. Узрок свему томе је да су нам државу водили комунисти, интернационалисти, који и данас славе де-ла, датуме и ликове тзв. социјалистичке револуције а армију су водили у комунизму разни пробисвети и нестручњаци: париски и београдски боеми и несвршени студенти, испирачи црева у кланици - пре тога, за-тим бивши удбаши - сви револуционари лењинистичко-титоистичког типа. А у рату од 1991. до 1995. године српску војску су водили офици-ри комунисти који нису доживели катарзу - очишћење од отровне иде-ологије, а за награду су добијали признања од неокомунистичке вла-сти а очигледан је доказ садашња халабука око бившег комунистичког генерала који без имало стида напада носиоце демократске српске вла-сти, без обзира каква је ,али није онаква какву је цео радни век служио – није комунистичка.

Због свега тога просечном духовно необавештеном и неписме-ном човеку није јасно ко је а ко није добар родитељ, ко је а ко није до-бар ђак, ко јесте добар професор, а ко шарлатан, шта је академик, а шта сулуди академик купљен или је купио титулу, што је у задње време био обичај ,и исто тако тзв. филозоф који се поноси што је атеиста, а прича да је Србин!, шта родољуб а шта издајник - јер обично се ови лоши представљају и бусају у груди да су они добри и прави, а оне друге туку маљем у главу и не дају им да нос промоле. Ето, то нам је време садашње у којем ми Срби живимо. Било је у прошлости и тежих вре-мена, али подлијег, срамнијег и перфиднијег није никада било као што је ово данас.Молимо Бога да се из овог наизглед безизлазног духовног стања извучемо као људи.Због тога је потребно да се вратимо нашим коренима: цркви, историји и традицији.

- . -

308

Питање Српства или Југословенства не би требало ни потезати то је сваком Србину већ јасно, али се јављају неки вампири доскора-шње прошлости и жалосне садашњости, неки левичари, или боље рећи леваци, који проповедају опет "велику" Југославију, а коју треба забо-равити као три ружна сна одсањана 1918, 1945. и 1992. године. Више нема сањања, морамо се пробудити. Југославија је гробница Срба, па иако су у њене темеље уграђени више од три милиона српских живота, она је била стално нестабилна захваљујући баш "браћи" "Крватима", који су нас у ова три рата, нарочито у другом светском рату, поубијали колико Турци за 500 година ропства. Да није било њихове "братске љубави" ми Срби би данас бројали преко 30 милиона, а не непуних 10 милиона, па се Запад не би питао да ли ћемо се ујединити са осталим Српским Земљама и како ћемо се звати. Питање је још да ли су у тих 10 милиона сви Срби јер атеисте и тзв. Југословене не можемо звати и сматрати Србима.

Српска држава се у прошлости по пространству мењала - пове-ћа-вала се и смањивала и опет повећавала, али су споменици српске кул-туре остали од Сент-Андреје и Ђера на северу до Јегејске Македо-није и Скадра на југу, од Софије на истоку до јадранских источних острва, Истре, Трста, Беле Крајине, Крижеваца и Вараждина на западу. Тамо су не само наша гробља, споменици и цркве, већ је на тој терито-рији Српски народ везан језиком, историјским памћењем, добрим делом религијом и традицијом.

Назив српске државе у будућности је Српска земља или Србија много је правилнији, а мање је добар Српске Земље јер напомиње на поделу - више земаља. Аналогија: Енгланд (енглеска земља) – Енгле-ска, Дојчланд (немачка земља) - Немачка, Холанд (холандска земља)- Холандија, итд. Србија је земља Српског народа или Србија је Српска земља. То значи да под једним народом се подразумева онај скуп људи који живи у истој држави - у овом случају Србији. Ти људи чине једну заједницу због тога што су једној власти потчињени. То не значи да из-међу њих не може бити још и неке интимније везе: по крви, вери, јези-ку итд. Значи, сви становници Српске Земље - Србије су Српски народ, али нису сви Срби. Колико оних других има то је ствар статистике и верских секти. Од појма "народа" треба разликовати појам "народно-сти", а да би се то учинило треба бити начисто шта је народност. На-родност је једна врста духовног сродства, које се одржава путем пси-холошког наслеђивања. То што ми у нашој држави имамо Шиптаре, Мађаре и друге, то су народносне или етничке верске мањине под раз-ним именима. Нико нема ништа против таквих етничко верских мањи-на докле су они лојални грађани Србије, али веома неукусно, чак и глу-

309

по, истицати коминтерновско-масонско-космополитску девизу хвали-сањем неким нетачним процентима о тзв. националним мањинама, од којих неке нису ни пописане (пребројане) па де јуре и не постоје. Овде се треба у пуној мери служити искуством Француске, која је на важ-ности још од Наполеона, и нико од тих такозваних мањина у Францус-кој неће рећи "ја нисам Француз".

Народносно етничке мањине не могу оснивати политичке стран-ке са националним предзнаком ради дибијања већих права него што им по међународним регулама припадају, а посебно са циљем сецесије, као што то сада раде Шиптари, Мађари, "Крвати"и сл.

Хоћемо ли Српску државу - државу Српског народа или недефи-нисану грађанску државу - државу грађана Србије? Све до 1918. годи-не, када смо изгубили идентитет, а поготову 1945. године, Србија је би-ла Српска држава - земља Српског народа, као што су све набројане ев-ропске земље, земље својих народа. Због таквог наопаког односа према својој територији - држави, свом народу, језику, писму и вери десило нам се то што нам се десило, па у неким временима нисмо могли, чак ни смели, да кажемо да смо Срби.

Симболи државе Српског народа су следећи: застава, химна, грб и новац без идеолошких обележја, јер идеологије пролазе а народ ос-таје. Симболи треба да су традиционални, на основу вишевековне тра-диције - од Немањића до 1941. године: застава црвено, плаво, бела; химна Боже правде; грб Немањића - двоглави орао са круном, новац динар, а не марка, еур и долар као сада.

Сада нам је јасно, и то ни за тренутак не смемо заборавити, да смо ми Срби и наша земља гранична линија између хришћанског пра-вославног Истока, или како нас западњаци зову бизантијске културе и, римокатоличког цезаропапског Запада или западне цивилизације. Са њима можемо сарађивати колико је неопходно и нужно, али никако се више не можемо братимити, јер они нас кваре, а ми њих не можемо по-правити докле то они не буду хтели и желели.

У Србији - Српској земљи морају постојати три неприкосновена домаћина: домаћин у породици, домаћин у цркви православној и дома-ћин у држави. Почињем са породицом - ћелијом друштва. Уколико не ваља ћелија онда не може ваљати ни орган ни цео организам - то је ди-вљање ћелија па наступа рак или сида, а тако је било задњих 50 година, када се није знао домаћин, па није ваљало ни друштво. Према томе мо-рамо вратити патријахалном устројству породице какву смо некада имали, а то ћемо имати уколико се искрено вратимо православном све-тосављу - мајци цркви на челу са патријархом, архијерејима и јерејима. У држави тај домаћин мора бити краљ.

310

Краљ је институција, он обједињава све слоге и приближава све неслоге, он је симбол јединства Српског народа. Од доласка на Балкан Срби су увек имали на челу народа крунисану главу: жупане, велике жупане, краљеве, цареве, кнезове, деспоте, вождове, опет кнезове и краљеве. За време ропства под Турцима имали смо теократију - на челу су били патријарси опет миропомазане и крунисане главе. Српски на-род је једино био под тзв. републиком задњих 50 и више година која је ужасно срозала морал и етику народа доводећи их у неких слојева на-рода скоро до нуле. Који су то слојеви не треба истицати - познато је!

Краљ као институција је нестраначка и неутрална личност, и он као матица у кошници бди над јединством народа. Не може се десити да краљ навија за неку странку и да је фаворизује, а још мање да буде на челу странке, као што је то случај са председником републике. Краљ се не везује ни за једну идеологију, ни за један покрет и странку – ње-гова једина идеологија је интерес Српског народа, а тиме је речено све. Он заједно са прва речена домаћина се труди да велика кућа- држава Србија и цео њен народ буде срећна, задовољна и јака у сваком погле-ду. Краљ је институција која ће онемогућити било какву сецесију ду-ховну и физичку - он је предводник и покровитељ свих Срба у Србији (Српским Земљама) од Ђевђелије до Хоргоша, од Неготина до Реке, Карловца и Вировитице - за сада (то је садашња реална граница, а за идеалну и праведну ћемо се даље борити).

Монархија код нас од 1941. године до данас правно постоји, њу народ није збацио већ шачица марксистичких узурпатора уз подршку коминтерне наметнула нам је републику. Нисам ја ни загрижени мо-нархиста, а још мање републиканац, ја сам Србин националист, демо-кратски настројен, који воли свој народ а не мрзи други народ уколико зло не чини мом народу. Слажем се са одлуком мога народа, а за себе задржавам наведено мишљење. Само не желим да у име мога народа одлуку доносе други, такозване велике силе и њихове пришипетље. Уколико се иде на слободни референдум и реши, односно одлучи, за републику председник не може бити више од 8 година, да се не би стварале неке легенде и митови о неком просечњаку, јер смо за то ми Срби способни!

Срби, поред своје вере праве хришћанске православне- свето-савске, имају своје најсавршеније писмо на свету - ћирилицу српску, која за сваки глас има само један знак - слово. Ово нема ни један језик на свету. Обзиром да смо у протеклим 50-то годишњим црним време-нима имали стално потискивање у корист латинице, мање савршеног писма, вероватно као компезацију за језик којег смо поклонили небра-ћи "Крватима". Они говоре српским језиком којег сада називају "кр-

311

ватским", с тим што га унаказују неким кованицама да би био даље од изворног којег су примили. Оно што смо им поклонили не желимо им узети, јер они су њихов некадашњи језик чакавски и кајкавски забо-равили, па би без српског језика били неми или мутави. Ми смо им ве-ликодушно поклонили лијепи српски језик, а они како знају нека га чу-вају - то је њихов проблем, али је и наш проблем да не прихватимо "њихово" писмо када имамо наше много боље, а то "њихово" писмо је побољшао Србин, Новосађанин, Ђуро Даничић, оснивач и секретар ЈА-ЗУ (југословенске академије наука и умјетности), садање ХАЗУ. Наша српска деца латиницу могу учити учећи стране западне језике. Написе латиницом са новца (брука наша), са печата, фирми, улица, новина и књига уклонити. Уколико не поштујемо себе неће нас ни други пошто-вати. Странац који хоће да чита српске текстове нека научи ћирилицу, то бар није тешко. Избацимо из употребе типично хрватске речи које слушамо сваки дан на радију, телевизији и читамо у новинама и књи-гама (након, напокон, унаточ, домовина, зарез, руб, латица, пасмина, крајолик, итд, итд.). Оставимо глупе пароле коминтерноваца и масона: "ми смо интернационалисти, космополити"- зна се одакле и од кога оне долазе.

- . -

Ово је сада историјска прилика, а историјске прилике се не по-

нављају сваке године, већ једанпут у веку или у неколико векова. Сада је та историјска шанса да се оштро разграничимо- да повучемо границу између Истока и Запада, између културе, религије и етике Истока и те-хнологије, цивилизације и естетике Запада. То не значи да Исток нема тековина које има Запад и обрнуто - али говоримо о преовлађујућим духовним и материјалним поседовањима. Од западне бивше "браће" наше "Крвата" и Словенаца узмимо само оно што нам користи, а не квари наш дух, њима можемо дати само оно што је највредније – хри-шћанску љубав ако то желе. Будимо макар и лоши суседи, али лажна браћа никако. За љубав их никада нећемо молити, јер знамо колика је њихова "љубав" према нама. Уколико затраже љубав ћемо им пружити, али љубав треба заслужити! Морају прво да признају злочине које су нам починили, да се покају, и на крају да нас замоле за опроштај, и дају реч да злочин више никада ни према коме неће учинити! Никада их не-ћемо напасти, али ћемо знати да се бранимо, одбранимо и повратимо наше привремено од стране њихове окупиране територије, не чинећи злочине!

312

Од тога поступка ће се видети колико смо ми Срби зрео народ, као и на основу тога како процењујемо које народе сматрамо зрелим а које незрелим и какве односе са њима одржавати. Ако желимо да саз-намо о зрелости, варијабилности карактера или незрелости народа било којег, а посебно познатих народа, а међу њима и нашег, онда морамо одредити нека мерила - параметре, на основу којих би их оценили. А то су према нашем скромном мишљењу: бројност, величина територије, геополитички положај, потенцијално и стварно материјално богатство, духовност и душевност, религија и религиозност, мешавина и генетско порекло, историјска старост народа. На свако то питање треба дати не-ки одговор у позитивном или негативном смислу. Све те одговоре смо дали у теми "О зрелости народа", а овде ћемо истаћи само закључни део тога поглавља.

Од свих духовних појмова религија има највише значаја и ути-цаја на зрелост народа. Религија новог светског поретка: масонерија (има знак троугла) са римокатолицизмом и протестантизмом чији су основни симболи "златно теле", тржиште, капитал створила је од њихо-вих носилаца распусне, полулуде нације сличну хулиганској омладин-ској руљи која пред собом види само потрошачство, хедонизам, живот ради уживања и стицања новца, себичност и отуђеност. Ако узмемо да смо ми Срби генетски - крвно један народ са највећим делом "Крвата"- покатоличених Срба и највећим делом босанско-херцеговачких – раш-ких и јужносрбијанских муслимана и Шиптара - помуслимањених Ср-ба онда можемо видети да је новопримљена њихова религија највећи отров у супротстављању и геноцидним радњама према својој бившој браћи Србима, и да су им ближи по афинитету и љубави неки Турци, Иранци, Египћани и слични за мухамеданце: Италијани, Мађари, По-љаци, Немци и слични за "Крвате". Ова два отпадна "народа" ни најма-ње не мисле на то да им је језик, највећи део историје, имена и прези-мена (код Крвата), и велики проценат презимена, језик и већи део ис-торије (код мухамеданаца) исти као код Срба. Они се морају вечито не-коме доказивати: да су већи католици од римског папе, да су већи Тур-ци од Турака у Турској. Сличан је случај и са делом одрођених и отпа-лих Малоруса (Украјинаца) и Пољака у односу на Великорусе.

За нас Србе можемо рећи да смо незрео народ. Карактерологија Срба, хтели ми то да признамо или не је хипокризија, мимикрија, удво-риштво, улизиштво. Духовно велики људи, великог и чврстог каракте-ра су нам гинули у ових шест векова, а посебно у последња два века у највећој снази јер су штрчали јунаштвом физичким и духовним и сме-тали су разним окупаторима, почев од Турака преко Аустријанаца, Ма-ђара, Италијана, Немаца до комуниста - коминтерноваца. Тако је ство-

313

рена у знатном степену негативна селекција. Онда није ни чудо што смо доживели у овом веку познате срамоте, које комунисти и неокому-нисти истичу за успехе: комунизам, Броза, Сремски фронт, братоуби-лачки рат и "револуција", Голе "отоке", откупе, колективизацију, а са њима одсрбљивање, одбожење, располућење, распамећење и на крају "дејтонизацију".

Мешавина семитске и аријевске "расе" - "раса" Севера и Југа и Блиског Истока довело је до кумулативности гена негативних код на-ших људи. Онда се не треба чудити што је наш човек превртљив, данас овакав сутра онакав, данас каже једно сутра то порекне и каже друго, а оно од јуче је потпуно заметнуо. То се чак ни код простог човека не би смело толерисати, а не код неких назови великана који воде народ. А то нам се већ одавно понавља. Такав нам је у већини карактер, таква нам је у већини зрелост. Такав народ не може бити духовно велики на-род док се не прочисти и не прође катарзу у сваком погледу. Ту катарзу не може извршити космополитска интер-националистичка школа – школа лажног "братства јединства", грађанска школа, већ национална школа и црква српска национална православна - радикална у сваком погледу. Тада ће нашег српског човека, без обзира на наш број попула-ције поштовати цео свет, као што сада поштује Јевреје, о којима сам у претходним темама писао, а и овде ћу ипак рећи о њима неку лепу реч. То је нација са много мана о којима сваки паметан човек знаде, али њи-ма те мане не сметају да би опстали до сада преко 4000 године њихове историје, због тога што они поштују и чувају своју религију, своје ко-рене, своје статус ин стату, своју Богом изабрану територију коју бране од стоструко бројнијег непријатеља. А зашто? Зато што су Јевреји за себе и свет најзрелији народ. Они држе у њиховом рукама и главама оно што свету највише треба: капитал, средства информисања, издава-штво књига, културу, науку; а нема их ништа више од Срба, а имају још горе непријатеље него Срби (Арапе, Немце и њима сличне), а мно-ге своје непријатеље су претворили у своје робове (Немце например, па и Американце), само што ови не осећају. Јевреји су не само зрео и па-метан народ већ велики родољуби и националисти, можда највећи ро-дољуби и националисти на свету; у томе, вероватно, и лежи тајна њи-ховог жилавог опстанка толико векова. Код Јевреја од сваког се тражи да од себе даде што највише може, а када умре или погине они кажу: "могао је још више", и никада ни један Јеврејин није дао изнад те гра-нице родољубља и због тога није заслужио споменик. Дакле, највиши степен родољубља који је недостижан услов је за споменик. Сада ми је јасно каква су мерила код тог мудрог и зрелог народа, а каква су мери-ла код нас који подижемо споменике, обележавамо улице и тргове, гра-

314

дове и друга насеља именима разних пробисвета, чак и непријатеља Српског народа (Титоград, Титов Врбас, Титова Кореница, Титово Ужице, Иванград, Ђиласово, Пуцарево, Ранковићево, Кардељево...), а не дајемо имена осведочених великана: државника, научника, јунака (Његоша, Карађорђа, Тесле, Пупина, војводе Вука, мајора Гавриловића, Бранислава Петронијевића и др.). Зар се такав народ може назвати зре-лим који се ујединио са побеђеним непријатељима (1918. год.) које је изједначио са собом, и који му је преко 22 године кућу поткопавао да би је разрушио (1941-1945. године) и у том периоду убио преко 2 ми-лиона његовог народа; да би се опет са тим истим непријатељем ује-динио и предао му потпуно своју тапију од главе - а његовог човека највећег перфидног србомрзца прихватио да га води од 1945. до 1980. године, и даље његова идеологија влада после његове смрти до дана данашњег.

Међутим, ми Срби се можемо тешити да од нас постоје још не-зрелији народи - Американци САД и Канађани (каква нам је то утеха!), а који се могу упоредити са малоумном хулиганском децом, без здра-вог разума, који ће најзад изазвати светску Апокалипсу и са њом и сво-ју и као народ нестаће, јер сви су знаци који нас у том правцу упућују. Ми Срби се можемо једнога дана тргнути, освестити и вратити на пра-ви пут, а Американци иду путем без повратка - они су зло у походу ка својем уништењу. Толико!

Као незрели народи с правом се могу сматрати народи Западне Европе и Средње Европе после распада комунистичког система, на че-лу са САД и Канадом, великим земљама по пространству и броју жите-ља, а у обрнутој сразмери са зрелошћу и здравим разумом. Њиховој не-зрелости је гроб ископала француска буржоаска револуција, а затим римокатолицизам, протестантизам, масонерија, а добрим делом ислам са којим су они у самртничком загрљају из којег се не могу ослободи-ти, иако тамо има људи који покушавају да им укажу на то. Они такве људе - националисте називају фашистима, а не схватају да су они (кос-мополити) за свој народ много гори од фашиста. На Западу нема хри-шћанства, али има ретких хришћана, нема зрелости али има појединих људи који указују на погибељност таквог начина и филозофије живље-ња која је сва усмерена на потрошачство, себичност, отуђеност и на мржњи према Русији и Истоку. Да ли ће се икада њихов глас, глас ва-пијућег у пустињи чути. Видећемо. Неко ће ипак видети!

Као други велики народ по духу и зрелости после Јевреја, поред величине по бројности и територији је велики Руски народ. Зашто овај братски народ убрајам у најзрелије народе Земљине кугле? Прво, ње-гова државност траје непрекидно преко 1500 година и спада у млађе

315

народе Европе; друго, поред бројнијих непријатеља са Истока и Запада, Севера и Југа овај народ никада није био у потпуности окупиран и по-робљен. После сваког протеривања непријатеља - окупатора Руски на-род је проширио своју територију на све четири стране света, осваја-јући и ненасељене регионе Сибира, Далеког Истока, Аљаску (чак су отишли и у ненасељену Калифорнију у то време), Средње Азије, и на тај начин се обезбеђивао од упада полудивљих народа и племена. На тај начин је заокружена територија 1/6 сувоземног дела Земљине кугле или 2/3 свих светских мора и океана. Ширећи тако своју територију Ру-си су од давнина стварали духовно јединство кроз културу, цивилиза-цију и религију Русије, а што Западна Европа никада није успела нити ће икада успети; треће, при нападу западних непријатеља, које Русија никада није прва нападала, она их је редовно побеђивала раније или касније, али их после одбијања никада нису на дуже време окупирали, изузев у овом веку када је окупација трајала преко 45 година, а то сада и они сами сматрају историјском грешком(а то су учинили комунисти); четврто, Русија се са Петром I Великим отворила према Западу од ко-јег је примила науку, занате, део цивилизације, али је остала своја, јер је сачувала дух, религију и своју филозофију живљења. Ту је Русија ос-тала нетакнута - непобедива, као што је и територијално остала непо-бедива и највећа; пето, велика катастрофа која је задесила Русију 1917. године, када јој је убачен пожар у кућу који је трајао све до 1992. го-дине није успео да уништи дух Руског народа и свих искрених пра-во-славних и хришћанских народа - пријатеља Русије. Ето зашто смат-рам Руски народ једним од ретких зрелих народа, од којих ће будући свет имати велике духовне користи.

Поред наведених у духовно велике и зреле народе могу се убро-јати још Кинези и Индијци, који љубоморно чувају своју територију, историју, традицију и религију, а са свим осталим, чак и непријатељи-ма одржавају односе достојне интереса једних и других. Посебно исти-чем велики Кинески народ пословичне вредноће, смирености и стрп-љења са великом скромношћу и духовношћу, који вероватно једног да-на може постати носиоц светског духовног поретка заједно са Руским народом и осталим сличним народима Азије, јер још само жута "раса" у историји човечанства није рекла своју реч на добро човека и свих на-рода света.

316

- . - Питање Шиптара, Мађара и других етничких мањина треба ре-

шити на демократски и цивилизован начин, уколико то они желе путем правне државе, и како је то решено у Француској, Енглеској и другим државама Запада. Проблем мађарске етничке мањине је надуван споља и прихваћен од екстремиста изнутра, па је неупућен део мањине изма-нипулисан. Мађарска етничка група, као и остале етничке и религиозне групе, у Србији добија на свим секторима живота далеко више него што им по стандардима ОУН и КЕБС-а припада и него што ће им убу-дуће припасти. а добиће највећа могућа права по принципима ОУН и КЕБС-а, али преко тога, што траже политичку аутономију, неће доби-ти. Са Шиптарима је нешто другачији проблем: од сецесије нема ни го-вора, јер је покушај сецесије би значио потпаљивање рата на целом Балкану, а вероватно и знатно шире. Становништво Шиптара који су у Старој Србији и Јужној Србији (Космету и "Македонији") живели до 1941. године и њихови потомци остају на тим територијама, а сви они досељеници од 1941. до 1945. године и после, због тобожњег терора ре-жима Енвер Хоџе, и њихови потомци вратиће се у демократску Алба-нију, или отићи где желе, само не могу остати на Српској Земљи, јер нису наши држављани, и као незвани "гости" не поштују гостоприм-ство, а таквих је највећи проценат Шиптара.

Нема потребе за постојањем тзв. аутономних покрајина Космета и "Војводине", оне су саставни део Србије, и као аутомне покрајине су чиста бирократска измишљотина Коминтерне у њених наследника. Реч "војводина" је административни а не географски појам настао у време аустроугарске окупације, када су Срби у Аустроугарској имали своју културно-верску аутономију у саставу царевине са војводом на челу, као што је то био случај и у Пољском делу Аустроугарске, па се тамо тај назив и данас задржао као административни појам - "војводство".

- . -

Са киме и какве односе имати? Окренимо се браћи по крви, ве-

ри, писму и језику - Русима (Великорусима, Малорусима-Украјинцима и Белорусима), браћи Бугарима који су нам као народ браћа, али само када престану њихови челници да воде прозападну (углавном прогер-манску) антисрпску политику, браћи по вери Румунима и Грцима, од којих можемо много да научимо, али увек имајмо и историјско памће-ње (јер имамо и неких непријатних историјских искустсва, а историја је учитељица живота). Русе прихватамо као браћу и заштитнике, као

317

што су већим делом наше нове историје и били, али када пређу потпу-но на пут на који и ми желимо да изађемо. Куће су гореле и њихова и наша; треба пожар угасити, затим рашчистити рушевине, а после тога приступити изградњи новог дома, а на основама и темељима три дома-ћина. То ће потрајати, али и пожар и рушење је дуго трајало, код њих скоро 80, а код нас више од 50 година. Важно је да смо се пробудили и схватили и спознали заблуде и ми и Руси. Нека нам је Бог на помоћи. У односу на Русе ми Срби морамо бити искрени и верни савезници, а не као до сада - када нам запрети опасност за опстанак онда "где сте браћо Руси- помагајте!" а када прође опасност онда гледамо заљубљено у естетичку Европу (Европу без етике) и Запад потцењујући Русе и све што је руско. Посебно је овом односу допринео агент и квислинг Ко-минтерне и Запада Броз. Злуради и недовољно обавештени у Српском народу када им Руси нису по вољи, јер баш увек у невољи треба да нам помогну вичу против Руса. Руси су и поред несебичне помоћи у ова задња два века и неколико пута нас "изневерили"; али то нису учинили из злих намера већ из државничких разлога, јер држава није приватно предузеће - ту сентименталност престаје. Али нас нису никада забора-вили. Куд лепе среће да су нас"заборавили и изневерили" макар 1944. године њихови комунисти, не би нам се десио комунизам, Јосип Броз, Голи "отоци", откуп, колективизација и још много других зала.

Остале ближе и даље европљане сматрајмо само за пријатеље из нужде и интереса (Енглеску, Француску, Италију и Шпанију), као и ваневропљане (САД, Канаду и Јапан и остале који иду за њиховом политиком), али не заборавимо и наше вечите непријатеље (Немце, Ау-стријанце, Турке и Мађаре), којима никада не смемо окренути леђа; али чувајмо се и тзв. Словена који су час уз једне наше "пријатеље", час уз Русе када морају, а све из неког рачуна - због римокатолицизма, благоутробија или силе.

Несврстаност или несврстане као ружан сан и кошмар треба за-боравити, и са тим земљама треба имати само чисте рачуне и куртоазне дипломатске односе, а посебно тамо где је владајућа религија и идео-логија ислам.

На завршетку овог казивања уз препоруке за размишљање мла-дим поколењима, могу са сигурношћу рећи да смо ми Срби творци (1912-1918. године) и обновитељи (1941-1945. године) територије Југо-славије, и најзад обновитељи и градитељи економске моћи и истовре-мено експлоатисани, па чак и пљачкани уз духовни геноцид од стране Крвата (који извршише и физички геноцид од 1941-1945. године и од 1990. до данас) Словенаца и других такозваних народа и народности (од 1945. године до данас). За ово, нарочито последње, Срби не треба

318

никога да окривљују већ сами себе што су то дозволили. Мада се све и свашта може покушати да оправда, али је питање да ли је то убедљиво за слободно мислећег човека. Ми Срби морамо већ једном схватити, да и поред толиких жртава, не вреди се за Југославију борити - то је наш "Скадар на Бојани", то је наша гробница, то је наше проклетство! Ваљ-да нам је довољно да смо три пута лупили главом у зид и видели да нам је сваки пут било зло. Сваки пут смо победили на бојном пољу, а изгубили за зеленим столом захваљујући што су нас водили анациона-листи, космополити, интернационалистички интелектуалци и квазиин-телектуалци. Уместо да матицу државе - Србију окренемо у смеру по-србљавања одсрбљених Срба Херцеговине, Далмације, Дубровника, Српских Крајина, Славоније и других крајева, наши новокоминтернов-ци су водили јалову и стерилну политику стварања грађанске државе одбијајући од себе одсрбљене сада тзв. Крвате и Србе мухамеданце, да им укажу на корене којих су и сами свесни, па су се окренули вечитим непријатељима нашег народа. Тако се на грешкама нашим стварала ве-лико крватска политика а после и држава која је 1995. године коначно призната и то на историјској и етничкој територији Српског народа!

Предисторија великокрватске политике почиње са завршетком I светског рата - стварањем Југославије, а настављена је пред почетак II светског рата и почетком II светског рата када су Срби у два ослобо-дилачка покрета пошли - први под заставу Коминтерне да би добили комунизам, а други - опет као Југословени изиграни од савезника (Ру-сије и Енглеске, а уз подршку САД) преварени и предати комунизму Русије. Тако су Срби услед безрезервног веровања Титу, великом србо-мрзцу индиректно радили у корист своје штете. Титову политику нас-тавио је његов верни присталица са групом располућених, распамеће-них и одсрбљених левичара и довео нас до Дејтона - под протекторат наших највећих злотвора и непријатеља, стварањем велике Крватске, одскочне даске за даље уништење Србије и Српства и коначан “Дранг нах Остен!”

319

СРБИЈА Шта је то Србија? То је Земља неодгонетнутих тајна, А опет свим површњацима "знана"; То је Земља у коју су Срби дошли Ни сами не знају када, То је Земља у којој неслога одувек влада; То је Земља мудрих изрека, У којој те иза сваке кривине изненад чека; То је Земља Крсних слава и Преслава, Што нам као јединствен обичај уведе свети Сава; То је Земља великих заклетви и свечаних обећања, А на крају, од почетка, од њеног постања Увек постану још већа срамња; То је Земља поштовања родитеља и кумова, А нигде нема више безумова, Који на кумове бесомучно лају, па их убијају Када им на незгодно место стају; То је Земља пшенице и кукуруза, Шљива, ракије, грожђа, вина и муза, А највише нерадника, продаваца магле, бараба и гологуза; То је Земља сељака, радника - нерадника, Јунака, војника, а још више лажова, лопужа и издајника; То је Земља у којој паметни и храбри доносе славу, А када заврше посао кукуавице им на пањ ставе главу; То је Земља у којој кукавице и лудаке Проглашавају за заслужне јунаке и мировњаке; То је Земља паметних и умних глава, Само од њихове памети другима припада слава; То је Земља богатог плода и берићета, А још више сиромаштва к`о сирћета; То је Земља дивних мајки и поштених жена, Али и много најгорих путена; То је Земља честитих и дивних људи, А још више кукавица и лопова безмуди, То је Земља у којој се величају и славе, Тиквани, глупаци и луде безглаве; То је Земља у којој донедавно На челу могао бити свак,

320

Више или мање паметан, "Урош нејаки", па и лудак; А сада, то нам стварност говори, На челу њеном налазе се најгори, Који народ ништа не питају, Нити се са њим договарају и говоре, Већ иза леђа народа са белосветским протувама роморе; За власт би дали све, за цену не питају, Љубазно им се смеше и руке уз поздрав дрмају, дрмају... Земља у којој младост дању спава уместо да ради, А ноћу се забавља, шалабаза и краде да не умре од глади; Земља у којој будућност почива на старцима, Који примају бедну пензију и хране се отпацима; Земље у којој жене не желе да рађају децу За себе, за Бога и за Отаџбину, Већ једино иду на бесциљне послове удешавајући тело и лице, А зарађују толико да им не досегне ни за кучине ни за трице; Па кажи ми брате и сестро мила, Можеш ли ми одговорити у име Божјих сила, Да знадемо у овој Земљи шта је: Нечовек - човек, протува- честит, мућак- јаје; Све споља изгледа исто, А изнутар прљаво и нечисто; Зато је Србија неодгонетнута тајна, У којој увек противречност влада, Али изгледа никада као сада; У Земљи Србији име њено изделише, Па многе делове непријатељима нашим поклонише; А и да би на неким од тих делова Владао неко од белова; Којима није за српско име стало, Као од лањског снега што је остало; Њима је стало само до владарског трона, А на задњем месту Земљица - Она; Па како може у Земљи тој бити среће, Када непријатељ вековни наш проглашава Наш отпад и коров за миришљаво цвеће; И тај отпад нам судбину кроји, Јер на овој планети Земљи никога се не боји; Пошто су његови пријатељи сулуди западни "боји", Које мајке отровним млеком доји; У Земљи овој брат брата братом не зове,

321

Него се страначким непријатељима слове; А када не можемо да се са браћом сложимо, Онда се између себе бијемо и гложимо; А што је најгоре - од вековних непријатеља Српских помоћ и савет тражимо, Да нам подупру кућу са горње стране; И зато је Србија неодгонетнута тајна, У којој увек противуречност и неслога влада, Али изгледа никада као сада; А сада не знате ни ви ни ја Шта је то Србија!

Хаџи Стеван Л. Јевтић, Нови Сад, Уочи светог Николе,

лета Господњег 1997.

322

ЛИТЕРАТУРA 1. Арсенијевић Лазар - Баталака: Историја српског народа, књ. I-II,

1888, прештампано 1989, Београд 2. Булајић Милан: Усташки злочини геноцида, књ. I-IV, 1988, Бео-

град. 3. Ваничек Фр.: Историја војне Крајине или Историја васцелог срп-

ског народа са ове и оне стране Дунава, Саве, Уне, Врбаса, тако Приморја од 1538-1873 г. (превод са немачког), 1880, Рума.

4. Васић Драгиша: Карактер и менталитет једног покољења. Девесто-трећа. 1990, Београд

5. Васић Драгиша: Два месеца у југословенском Сибиру. Утисци из Русије. 1990, Београд.

6. Велимировић Николај: Сабрана дела, књ. I-XII, 1925, 1961, 1975, 1983, 1984, 1986, Сремски Карловци, Химелстир, Диселдорф.

7. Велс Х. Џ.: Историја света, Ново дело, 1929, Београд. 8. Волков В. К.: Убиство краља Александра - Хитлерова завера, 1983,

Београд. 9. Голубовић Звонимир: Рација у Јужној Бачкој 1942. године, 1992,

Нови Сад 10. Група аутора: Међународно правни односи - преглед, књ. I-II,

1953, 1962, Београд. 11. Дворниковић Владимир: Карактерологија Југославије, 1939, Г.

Кон, Београд. 12. Достојевски Ф.М.: Пишчев дневник, I-II, 1981, Београд. 13. Достојевски Ф.М.: Писма, I-II, 1981, Београд. 14. Дучић Јован: Спорна питања Краљевине Југославије, 1990, Бео-

град. 15. Дучић Јован: Верујем у Бога и у Српство, 1996, Београд. 16. Ђорђевић Владан: Голгота, 1987, Београд. 17. Ђурић Вељко: Усташе и православље, 1989, Београд. 18. Живојиновић Драгољуб: Краљ Петар I Карађорђевић, 1988, Бео-

град. 19. Жуков К. Г.: Успомене и размишљања, 1969, Београд. 20. Јевтић Л. Стеван: Узроци трагичног стања српског народа и пред-

лог начина за његово превазилажење. Глас цркве, 1991, Ваљево. 21. Јевтић Л. С.: Границе Српских земаља, Дневник, 26. VI 1991., Нови

Сад. 22. Јевтић Л. С.: Можемо ли веровати Крватима? Дневник, 13. XI

1992, Нови Сад.

323

23. Јевтић Л. С.: Српски смртни греси. Дневник, 14.XI 1992, Нови Сад. 24. Јевтић Л. С.: Растурање Српства. Дневник, 26. XI 1992, Нови Сад. 25. Јевтић Л. С.: Српске заблуде и отрежњења, Глас цркве, 1993.,

Ваљево. 26. Јевтић Л. С.: Нека размишљања и запажања о хришћанству Запада

и Словена. Новине сербске, бр. 24, 1993, Сремски Карловци. 27. Јевтић Л. С.: Одбрана српског бића, Дневник, 25. II 1993, Нови

Сад. 28. Јевтић Л. С.: Уједињење целокупног Српства, Дневник, 26. II 1993,

Нови Сад. 29. Јевтић Л. С.: Руси су наша браћа, Дневник, 7. IV 1993, Нови Сад. 30. Јевтић Л. С.: Историја нас учи да не понављамо грехове и заблуде.

Православни мисионар, бр. 4, 1994, Београд. 31. Јевтић Л. С.: Шта нуди религија новог светског поретка. Правосла-

вни мисионар, бр. 3-6, 1995, Београд. 32. св. Јован Богослов: Откровење (Апокалипса) светога Јована Богос-

лова, 1996, Београд. 33. Јовановић Слободан: Сабрана дела, књ. I-XII 1891-1940., Београд. 34. Јовановић Слободан: Вођи француске револуције, 1920, Београд. 35. Јиричек Константин: Историја Срба, књ. I-II 1978, Београд. 36. Караџић Вук: О Црној Гори, 1969, Београд. 37. Карађорђевић Ђорђе: Истина о моме животу, 1969, Београд. 38. Колектив аутора: Документи о злочинима католичког клера према

Србима, 1946, Загреб. 39. Колектив аутора: Историја Српског народа, књ. I-VI, 1981-91, Бео-

град. 40. Колектив аутора: Енциклопедија лексикографског завода, књ. I-VI,

1968, Загреб. 41. Колектив аутора: Бољшаја совјетскаја енциклопедија, књ. I-

XXXVI, 1970-78, Москва. 42. Колектив аутора: Катена мунди, књ. I-II, 1990, Београд. 43. Крстић Ђурица: Душанов законик (Душанс коде), 1989, Београд. 44. Љотић В. Димитрије: Отаџбина, бр. 75, 76, 79, 82, 145, 1935-1937,

Београд. 45. Љотић В. Д.: Идеали савремене омладине, 1937, Београд. 46. Љотић В. Д.: Нови пут, бр. 10, 11,1 2, 1938, Београд. 47. Љотић В. Д.: Из мога живота, 1938, Београд. 48. Љотић В. Д.: Билтен бр. 19, 20, 21, 29, 1939, Београд. 49. Љотић В. Д.: Билтен бр. 37, 44, 49, 54, 55, 56, 67, 1939, Београд. 50. Љотић В. Д.: Драма савременог човечанства, 1939, Београд.

324

51. Љотић В. Д.: Из поговора књизи М. Васиљевића "Истина о СССР", 1940, Београд.

52. Љотић В. Д.: Сад је наш час и област таме, 1940, Београд. 53. Љотић В. Д.: Из другог писма Кнезу Павлу, 1940, Београд. 54. Љотић В. Д.: Народни пут, 1942, Београд. 55. Љотић В. Д.: Позадина рата и њен господар, 1944, Београд. 56. Љотић В. Д.: Наша борба, бр. 1/1941, 58/ 45, Београд. 57. Љотић В. Д.: Светска револуција (изводи из списа), 1949, Минхен. 58. Љотић В. Д.: Комунистичка партија Југославије у рату и револуци-

ја(изводи из списа), 1979, Минхен. 59. Милетић Антун: Концентрациони логор Јасеновац, књ. I-II, 1986,

Београд. 60. Мишић Живојин: Мемоари, 1988, Београд. 61. Новаковић Стојан: Из српске историје, 1966, Београд. 62. Ненезић Зоран: Масони у Југославији 1764-1980, 1988, Београд. 63. Оливије Дарја: Катарина Велика, руска царица, 1979, Београд. 64. Острогорски Георгије: Историја Византије, 1959, Београд. 65. Панић Божидар: Логор у Араду 1914-1918 г., 1994, Темишвар. 66. Петар II Петровић Његош: Српско огледало, 1967, Београд. 67. Поповић Данко: Књига о Милутину, 1986, Београд. 68. Поповић Данко: Господари, 1986, Београд. 69. Ранковић Љубомир: Живот Српске Цркве, 1989, Ваљево. 70. Ристановић Слободан: Церска битка, 1989, Лозница. 71. Слијепчевић Ђоко: Историја Српске православне цркве, књ. I-II,

1991, Београд. 72. Симић Симо: Прекрштавање Срба за време II светског рата, 1958,

Подгорица. 73. Станковић Ђорђе: Никола Пашић, савременици и стварање Југос-

лавије, 1984, Београд. 74. Станојевић Станоје: Наши владари, 1989, Београд. 75. Степанов Љубомир: Из повести Кетфеља, 1994, Темишвар. 76. Толстој Л. Н.: Сабрана дела, књ. 16, Београд, 1969 77. Топаловић Живко: Како су комунисти зграбили власт у Југослави-

ји; 1964, Лондон. 78. Топаловић Живко: Борба за будућност Југославије; 1967, Лондон. 79. Топаловић Живко: Србија под Дражом, 1968, Лондон. 80. Топаловић Живко: Југославија жртвовани савезник, 1970, Лондон. 81. Чујков Василије: Пад Трећег Рајха, 1982, Београд 82. Шмеман Александар: Историјски пут православне цркве, 1994,

Цетиње.

325

ИЗ РЕЦЕНЗИЈА …Кроз обрађене теме истакнуте су неке главне српске заблуде о

пријатељима српског народа, а они не само да нам нису пријатељи већ су били и остали прикривени или отворени непријатељи. и обрнуто, за-зиремо од народа који су нам по свему блиски и осведочени пријатељи, захваљујући интригама, и васпитању из западних школа. Затим, о рели-гији српског и руског народа и западним религијама, односно јересима хришћанства - римокатоличкој и протестантској, уствари "религијама" вулгарног материјализма, итд.; о српској наивности и лаковерности, па су нас више пута такви "пријатељи" преварили.

Надаље је у књизи истакнуто јединство и државност Русије и не-јединство Запада; о знању свих језика и идеја Запада од стране Руса и Русије и незнању словенских језика и идеја на Западу услед потцењи-вања Русије и њених умних, духовних и материјалних могућности. За-пад на Русију гледа само као огроман животни и природно богати про-стор који треба да освоје и покоре и искоришћавају, а у најгорем слу-чају да тамо продају њихову готову робу лошег квалитета, а да отуд из-влаче јевтине сировине. Руску религију - православље Запад посматра као нешто назадно, примитивно и превазиђено, зато што су на Западу давно напустили идеје и учење Исуса Христа. На Западу, аутор тврди, нема хришћанства већ постоје хришћани у незнатном броју. Западњаци немају хришћанску културу већ потошачку цивилизацију и естетику без етике. Код западњака нема хришћанског осећаја љубави према Богу и ближњем, нема религије, постоји само интерес, новац, наука, занати, дизајн, маркетинг, менаџерство и естетика. Свега тога има и у право-славном свету, само у разумним вредностима и односима. Код запад-њака нема браће по крви, језику, вери и историји, постоје само "браћа" по интересу и капиталу. Они не верују у бесмртност душе већ физичку смрт сматрају као иреверзибилни процес целокупног људског бића, а то је чист атеизам.

Да би се приказао развојни пут капитализма од француске бур-жоаске револуције до данас - до новог светског поретка, аутор Јевтић је објаснио неке појмове и отклонио неке заблуде као што су либерални капитализам, империјализам, фашизам, и сличности и разлике између њих - да ли су суштинске или формалне, као и њиховим аксионима.

У посебним темама аутор је обрадио однос Срба према монархи-ји и заблуде око тога; о нашим симболима, обележјима и бојама ствар-ним - традиционалним и сада коришћеним у садашњој марксистичкој држави; као и укорењене заблуде о југословенству и Југославији, а уствари непрекидно губитништво, брука и срамота српска.

326

У опширном подпоглављу са више тема обрађен појам и суш-тина новог светског поретка - од његове дефиниције, управљања, дема-гогије, хипокризије и противречности које у себи носи - до предвиђања његове пропасти, и најзад - шта свет, а посебно Срби треба да учине после његове пропасти, када се ослободимо његове окупације. Надаље шта Срби треба да ураде тада као и то које су велике историјске за-блуде Срба - где је наведено 13 заблуда којих се морамо отрести а међу њима су највеће: 1. Да су комунистички партизани једина народно-ос-лободилачка војска, и да су они ослободили Југославију; 2. Да су Дра-жа Михаиловић и Милан Недић злочинци и издајници српског народа, а да је Јосип Броз Тито ослободилац српског народа; 3. Да је Слободан Милошевић спасао Србију и српски народ, као да су комунисти и соци-јалисти (неокомунисти) Срби; 4. Да су Црногорци, Македонци и "Мус-лимани" посебни народи, итд. О заблуди о народно-ослободилачкој борби комунистичких партизана и комунистичкој револуцији 1941-1945. године, као и њихових актера и правој истини дато је на на ос-нову личних доживљаја аутора и сведочанства и докумената.

У посебним темама су обрађена питања и проблеми руски, сло-венски и јеврејски у прошлости и будућности и о снази Русије, Европе и Запада, како би се покушало објаснити тема "о зрелости народа".

Тема о Карлу Марксу и његовом учењу - марксизму о којој пос-тоји највише заблуда и о којој ће се још дуго причати, писати и прави-ти грешке и заблуде услед непознавања њега као човека и његовог уче-ња које је производ његове накарадне психе. Нико на свету индиректно није толико крив за толике милионе жртава као Карл Маркс. Он није био атеиста - насупрот, био је теист, богоборац и сотонист, а његова идеологија марксизам је уствари сотонизам.

И на крају аутор је дао филозофске погледе посвећеника и теозо-фа на питања живота, смрти, бесмртности душе и реинкарнације од прадавних времена до данас, онако како су они излагали и како их је он схватио и усвојио, као супротност атеизму, вулгарном материјализму и сатанизму.

У целој књизи аутор Јевтић се трудио да питања и проблеме прикаже истинито, без пристрасности и ангажованости, а писао је ла-ким приступачним и популарним стилом публицистички, али се држао историјске истине, па се књига с правом може сматрати историјско-филозофско публицистичка монографија. Тако да књига личи на разго-вор са читаоцима без оптерећивања цитатима и литературом, коју је дао на крају књиге.

Књигу "Укорењене заблуде и истина" могу користити сви до-бронамерни и идеолошки неоптерећени људи, без обзира на ниво обра-

327

зовања, како би употпунили своја знања о наведеним питања и пробле-мима, а посебно сваки Србин, нарочито они коју су деценијама живели у мраку заблуда и неистина, а ипак су назирали да "нешто није у реду". Надаље, књига може корисно послужити учитељима и професорима историје у основним и средњим школама, као припрема за предавање из историје, а посебно националне, која је у највећем делу после II све-тског рата била негативно програмирана и у многим случајевима зло-намерна. Морамо правилно гледати на прошлост да би боље видели будућност, јер без истинитог познавања наше богате и славне историје нећемо имати ни срећне будућности...

... Ради се о делу чији је основни циљ популаризација нацио-нално историјских чињеница посебне врсте. Оваква дела наши супар-ници пласирају у десетине хиљада примерака.

Рецензенти:

проф. Јован И. Врбајац проф. др Веселин Ђуретић

328

САДРЖАЈ ПОРУКЕ АУТОРА ЧИТАОЦИМА ____________________________________________ I ПРЕДГОВОР ______________________________________________________________ I I ДЕО СПЕЦИФИЧНИ ПРОБЛЕМИ СРБА И ЊИХОВЕ ДРЖАВЕ _______________________________________ 5 Тема: I-2. РАЗМИШЉАЊЕ О НАЦИЈИ – ........................................................................... 12

О СВОМ НАРОДУ, ЊЕГОВИМ СИМБОЛИМА ................................................................. 12

И ОБЕЛЕЖЈИМА У МАРКСИСТИЧКОЈ ДРЖАВИ ......................................................... 12

Тема: I-3. ИСТИНА О НАРОДНO-ОСЛОБОДИЛАЧКОЈ БОРБИ И КОМУНИСТИЧКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ У ЈУГОСЛАВИЈИ 1941-1945. ГОДИНЕ ............ 25

Тема: I-4. ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ СИМБОЛ ВИШЕСТРУКЕ И ДУГОТРАЈНЕ БРУКЕ, СРАМОТЕ И ГУБИТНИШТВА СРПСКОГ ......................................................................... 42 II ДЕО ИДЕОЛОГИЈА, ДРЖАВНОСТ, ЈЕДИНСТВО ИСТОКА, НЕЈЕДИНСТВО ЗАПАДА __________________________________ 69 Тема: II -1/5. НЕСПОРАЗУМЕВАЊЕ СА ЕВРОПОМ ИЛИ ОДНОС ЕВРОПЕ ПРЕМА РУСИЈИ И СРБИЈИ ................................................................................................................ 70

Тема: II- 2/6. СТАЛНИ - ВЕКОВНИ НЕПРИЈАТЕЉИ ..................................................... 75

РУСА И СРБА, РАЗЛОЗИ ЗА ТО И УСЛОВИ ЗА ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ТОГ НЕПРИЈАТЕЉСТВА ............................................................................................................... 75

Тема: II-3/7. ИДЕЈЕ И МОГУЋНОСТИ РУСИЈЕ И ЗАПАДА И ЗАШТО ЗАПАДЊАЦИ НЕ МОГУ ДА СХВАТЕ РУСИЈУ ................................................................ 82

Тема: II - 4/8. О ДИКТАТУРИ, ДРЖАВИ, РАСИ И КЛАСИ ............................................ 90

Тема: II-5/9. ОДНОС РУСА, СРБА И ЗАПАДА ПРЕМА ЗЕМЉИ УОПШТЕ А ПОСЕБНО ПРЕМА ОБРАЂЕНОЈ ЗЕМЉИ ........................................................................ 94

Тема: II - 6/10. О АКСИОМИМА МАРКСИЗМА ................................................................. 97

Тема: II - 8/8-18. О НОВОМ СВЕТСКОМ ПОРЕТКУ ...................................................... 111

Тема: II - 8/12. ШТА ЈЕ ТО "НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК"? ....................................... 112

Тема: II -9/13. КО УПРАВЉА НОВИМ СВЕТСКИМ ПОРЕТКОМ? ............................. 113

Тема: II - 10/14. ШТА СЕ УСТВАРИ КРИЈЕ ИЗА ЊЕГОВИХ ПАРОЛА И ТЗВ. ДОБРИХ НАМЕРА "О ПРАВИМА ЧОВЕКА И ЉУДСКИМ ПРАВИМА"? ............... 116

Тема: II - 11/15. ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ УСПОСТАВИТИ ТАЈ "НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК" НА ЦЕЛОЈ ЗЕМЉИНОЈ КУГЛИ? ................................................................ 121

329

Тема: II - 12/16. КОЈЕ ПРОТИВУРЕЧНОСТИ НОСИ У СЕБИ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК? .............................................................................................................................. 130

Тема: II - 13/17. КАДА СЕ ПРЕДВИЂА ПРОПАСТ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА? .................................................................................................................................................... 135

Тема: II - 14/18. КОЈЕ СУ ГЛАВНЕ УКОРЕЊЕНЕ ИСТОРИЈСКЕ ЗАБЛУДЕ СРБА И ШТА СРБИ ТРЕБА ДА УЧИНЕ ПОСЛЕ ПРОПАСТИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА? ШТА СВЕТ У ЦЕЛИНИ ОЧЕКУЈЕ ПОСЛЕ ПРОПАСТИ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА? ........................................................................................................ 138

Тема: II -15/19. ИСПРЕПЛЕТЕНОСТ ПИТАЊА И ПРОБЛЕМА РУСКИХ, СЛОВЕНСКИХ И ЈЕВРЕЈСКИХ У ПРОШЛОСТИ, САДАШЊОСТИ И БУДУЋНОСТИ И СНАГА РУСИЈЕ И ЕВРОПЕ .............................................................. 156

Тема: II -16/20. КО ЈЕ БИО КАРЛ МАРКС И ШТА ЈЕ УСТВАРИ ЊЕГОВО УЧЕЊЕ - МАРКСИЗАМ? ........................................................................................................................ 175

Тема: II -17/21. РУСКА ДРЖАВНОСТ И ЈЕДИНСТВО И ЗАПАДНА ЦИВИЛИЗАЦИЈА И НАУКА И НЕЈЕДИНСТВО ........................................................... 194

Тема: II -18/22. О ЗРЕЛОСТИ НАРОДА ............................................................................. 197 III ДЕО ДУХОВНОСТ, ЕТИКА И РЕЛИГИЈА ИСТОКА И ЗАПАДА ___ 216 Тема: III-1/23. ЕНГЛЕЗИ И МАСОНСТВО У ВЕЗИ СА СРБИМА И ЊИХОВОМ НАИВНОШЋУ И ЛАКОВЕРНОШЋУ ............................................................................... 217

Тема: III-2/24. МАТЕРИЈАЛИЗАМ И КУЛТУРА, ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ 223

Тема: III-3/25. СУШТИНА РЕЛИГИЈЕ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСТВА И РЕЛИГИЈА ЗАПАДА ............................................................................................................. 230

Тема: III-4/26. ОДНОСИ ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА- РУСА И СРБА И ДРУГИХ РЕЛИГИЈА И НАЦИЈА ПРЕМА ПОБЕЂЕНИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА ...................... 238

Тема: III-5/27. ОДНОС РУСА И СРБА ПРЕМА ПРАВО-СЛАВЉУ, ПРАВОСЛАВЦИМА И ОСТАЛОМ СВЕТУ ....................................................................... 245

Тема: III-6/28. ЕВОЛУЦИЈА ДУША У ПРОСТОРУ И ВРЕМЕНУ НА НЕБУ И ЗЕМЉИ ..................................................................................................................................... 254

УМЕСТО ОПШТЕГ ЗАКЉУЧКА ........................................................ 283 СРБИЈА _________________________________________________________________ 319 ЛИТЕРАТУРA ___________________________________________________________ 322 ИЗ РЕЦЕНЗИЈА _________________________________________________________ 325