Udruženje za pravo osiguranja Srbije ima ekskluzivno pravo ... · 2/2013 2 UPUTSTVO ZA AUTORE ČLANAKA U EVROPSKOJ REVIJI ZA PRAVO OSIGURANJA Obaveštavamo i skrećemo pažnju našim

Časopis za teoriju i praksu osiguranja

UDK 347.764 ISSN 2334-7597COBISS.SR-ID 197415692

Godina XII, broj 2/2013izlazi tromesečno

Osnivač i izdavačUdruženje za pravo osiguranja Srbije

Milentija Popovića 5b/II, 11070 Novi Beogradwww.srbija-aida.org

Tel: (011) 2927 900, fax: (011) 2927 970račun: 105-51590-71

kod „AIK Banke” a.d. Niš

Izdavački savetVladan Manić, generalni sekretar Udruženja osiguravača SrbijeMiodrag Kvrgić, generalni direktor „Merkur osiguranja”Zoran Blagojević, član Izvršnog odbora „Wiener St ädtische osiguranja”Dragan Jovović, savetnik Izvršnog odbora „Takovo osiguranja”Božana Šljivar, direktor Agencije za osiguranje Republike Srpske

Redakcioni odborProf. dr Jovan Slavnić, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakutet , (u penziji), e-mail: [email protected]. dr Wolfgang Rohrbach, Univerzitet u Beču, Ekonomski fakutet, (u penziji), Austrija, e-mail: [email protected]. dr Jasmina Labudović Stanković, glavni i odgovorni urednik, Uni-verzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, e-mail: [email protected]. dr Pierpaolo Marano, zamenik glavnog i odgovornog urednikaKatolički univerzitet Svetog Srca u Milanu, Fakulet za nauku bankarstva, fi nansija i osiguranja, Italija, e-mail: [email protected] Prof. dr Slobodan Jovanović, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Srbija, e-mail: [email protected]. dr Robert Merkin, Univerzitet u Sautemptonu, Pravni fakultet, Veli-ka Britanija, e-mail: [email protected]. dr Jerome Kullmann, Univerzitet Pariz-Dofi n, Privatno pravo, Francuska e-mail: [email protected]. dr Helmut Heiss, Univerzitet u Cirihu, Pravni fakultet, Švajcarska, e-mail: [email protected]. dr Herman Cousy, Katolički univerzitet u Luvenu, Pravni fakultet, Belgija, e-mail: [email protected] Prof. dr Ioannis Rokas, Atinski univerzitet za ekonomiju i privredu, De-partman za poslovnu administraciju, Grčka, e-mail: [email protected] Prof. dr Miodrag Orlić, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, (u pen-ziji), e-mail: [email protected] Prof. dr Stevan Šogorov, Univerzitet u Novom Sadu, Pravni fakultet, e-mail: [email protected] Srđan Vladetić, sekretar Redakcije, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, e-mail: [email protected]

Korice, prelom, prodajaUdruženje za pravo osiguranja Srbije

Lektura i korekturaGordana Savić Kojić

Štampa„Planeta print”, Beograd

Magazine for Insurance Th eory and Practice

UDC 347.764 ISSN 2334-7597COBISS.SR-ID 197415692

Year XII, No 2/2013Published quarterly

Founder & PublisherInsurance Law Association of Serbia (AIDA Serbia)

Milentija Popovića 5b/II, 11070 BelgradeTel: + 381 (011) 2927 900, fax: + 381 (011) 2927 970

www.srbija-aida.orgaccount: 105-51590-71

with the AIK Banka a.d. Nis

Publishing CouncilVladan Manic, Secretary General of the Association of Serbian InsurersMiodrag Kvrgic, CEO, Merkur Insurance Co.Zoran Blagojevic, Member of the Executive Board at Winer St ädtische InsuranceDragan Jovovic, Adviser to the Executive Board of Takovo Insurance Co.Bozana Sljivar, Director of the Insurance Authority in Republic Serbska

Editorial BoardProf. Jovan Slavnic, LLD, University of Novi Sad, Faculty of Economics, (ret.), e-mail: [email protected]. Wolfgang Rohrbach, PhD, State University of Vienna, Faculty of Economics, (ret.), Austria, e-mail: [email protected] Professor Jasmina Labudovic Stankovic, PhD, Editor, University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia, e-mail: [email protected]. Pierpaolo Marano, PhD, Associate Editor, Università Cattolica del Sacro Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie, fi nanziarie e assicurative, Italy, e-mail: [email protected]. Slobodan Jovanovic, LLD, University Business Academy, Faculty of Law, Serbia, e-mail: [email protected]. Robert Merkin, LLD, University of Southampton, Southampton Law School, UK, e-mail: [email protected]. Jerome Kullmann, LLD, Université Paris-Dauphine, Droit privé, France, e-mail: [email protected]. Helmut Heiss, LLD, Universitä t Z ürich, Rechtswissenschaft liche Fakultät, Switzerland, e-mail: [email protected]. Herman Cousy, LLD, KU Leuven – Universiteit, Faculteit Rechtsgeleerdheid, Belgium, e-mail: [email protected] Prof. Ioannis Rokas, LLD, Οικονομικό Πανεπιστήμιο Αθηνών, Τμήμα Οργάνωσης και Διοίκησης Επιχειρήσεων (Athens University of Economics and Business, Business Administration Department), Greece, e-mail: [email protected]. Miodrag Orlic, LLD, University of Belgrade, Faculty of Law, (ret.), Serbia, e-mail: [email protected]. Stevan Sogorov, LLD University of Novi Sad, Faculty of Law, Serbia, e-mail: [email protected]đan Vladetić, PhD, Secretary, University of Kragujevac, Faculty of Law, e-mail: [email protected]

Cover, design and saleInsurance Law Association of Serbia

PrintPlaneta print, Belgrade

Udruženje za pravo osiguranja Srbije ima ekskluzivno pravo da dozvoli ili ne dozvoli umnožavanje, u bilo kom obliku i formi, sadržaja ili dela sadržaja objavljenog u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja.

Insurance Law Association of Serbia has an exclusive right to permit or decline permission for copying the content or part of the content in and form or form published in the European Insurance Law Review.

2/2013

2 UPUTSTVO ZA AUTORE ČLANAKA U EVROPSKOJ REVIJI ZA PRAVO OSIGURANJA

Obaveštavamo i skrećemo pažnju našim uvaženim autorima i saradnicima, kao i onima koji to žele da postanu pisanjem članaka, osvrta, komentara i prika-za sudskih presuda da je „Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja”, čiji elementi u uređivanju našeg časopisa predstavljaju standard po kojem svi prilozi moraju da budu uređeni, trajno objav-ljeno na internet stranici na adresi: www.erevija.org.

EVROPSKA REVIJA ZA PRAVO OSIGURANJA OBJAVLJUJE SVE RADOVE INOSTRANIH AUTORA NA INTERNET STRANICI

www.erevija.org

SVI OBJAVLJENI RADOVI U OVOM BROJU SU PROŠLI ANONIMNU RECENZIJU

UGLEDNIH INOSTRANIH I DOMAĆIH UNIVERZITETSKIH PROFESORA

Urednici

INSTRUCTION FOR AUTHORS OF THE WORKS IN THE EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW

We are advising and draw attention to our distinguished authors and collaborators, as well as those who wish to become so by writing articles, reviews, commentaries, re-views of the court authorities and articles that “Instruc-tion for authors of the works in the European Insurance Law Review”, representing the standard in editing our magazine, which all contributions must meet shall be permanently accessible at: www.erevija.org.

EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW PUBLISHES FOREIGN AUTHORS’ PAPERS ON THE WEB AT:

www.erevija.org

REPUTABLE FOREIGN AND DOMESTIC UNIVERSITY PROFESSORS HAVE REVIEWED

ALL WORKS PUBLISHED IN THIS ISSUE

Editors

UPUTSTVO ZA AUTORE... / WRITING INSTRUCTIONS FOR AUTHORS...

2/2013

3 Poštovani čitaoci i saradnici časopisa,U ovom broju možete pročitati kolumnu koju je

napisao poznati austrijski sociolog, prof. dr Klaus Za-potočki (Klaus Zapotoczky), o obezbeđenju, odno-sno očuvanju zdravlja kao evropskom izazovu. Poz-nati profesor ukazuje na to da je medicina doprinela poboljšanju zdravstvenog stanja ljudi, zbrinjavanju bo-lesnih, ali sugeriše da treba da deluje i preventivno. Osim toga, mnogo se očekuje i od zdravstvenog osiguranja.

Pred čitalačkom publikom su i tri članka koja se bave različitom, ali vrlo aktuelnom tematikom. Među njima je članak prof. dr Slobodana Jovanovića, koji se odnosi na regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osi-guranju u evropskom uporednom pravu. Ono što po-sebno karakteriše članak jeste obilje različitih zakona koje autor analizira u istraživanju problematike kojom se bavi. Na taj način nas, u pravom smislu, upoznaje sa evropskim uporednim pravom. Autor ukazuje na to da postoje pravni sistemi koji ne sadrže posebne odredbe o privatnom kolektivnom ugovoru o osiguranju, pravni sistemi koji regulišu samo pojedina pitanja, kao i pravni sistemi koji to čine vrlo detaljno. Osnovni razlog za re-gulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju je sve veća socijalna važnost i činjenica da su korisnici osiguranja sve češće u celosti isključeni iz pregovaranja o uslovima osiguravajućeg pokrića. S druge strane, ve-ćina pravnih sistema prepušta volji ugovornih strana da same odrede sadržinu sopstvenih obaveza. Iz članka saznajemo da postoje i pravni sistemi u kojima se pravi-la o individualnim ugovorima o osiguranju, na osnovu izričite zakonske odredbe, primenjuju i na ugovore o privatnom kolektivnom osiguranju. Mira Todorović Si-meonides u svom radu nas upozanje sa profesionalnom odgovornošću javnih beležnika u Grčkoj. Ukazuje na pravne izvore, zakonsku odgovornost javnih beležnika, osnov i stepen njihove odgovornosti. Takođe, jedan deo rada posvećen je i obaveznom osiguranju od profesio-nalne odgovornosti javnih beležnika, uspostavljenom u cilju zaštite korisnika javnobeležničkih usluga. Suzan Marsden (Susanna Marsden) komentariše glavne pro-mene uvedene u Institutskim kargo klauzulama iz 2009. godine i obrazlaže razloge za njihove izmene. Osim toga, analizira najnovije slučajeve iz sudske prakse u vezi sa izmenjenim klauzulama.

Čitaocima skrećem pažnju na poruke Udruženja za pravo osiguranja Srbije sa XIV godišnjeg savetovanja održanog u Aranđelovcu u periodu 19–21 aprila 2013. godine, koje se upućuju stručnoj javnosti.

Sadržaj ovog broja čini i sudska praksa Evropskog suda pravde u vezi sa zaštitom slobodne konkurencije. U ovom broju pažnja je posvećena i domaćoj sudskoj

praksi u vezi sa zastarelošću potraživanja naknade štete, tj. spornim pitanjima u vezi sa štetom prouzrokovanom krivičnim delom. Pored prikaza knjiga, vesti i pozdrav-nog govora prof. Slavnića prilikom otvaranja savetova-nja u Aranđelovcu, čitaoce bih uputila i na prevod Di-rektive EU o sprečavanju upotrebe fi nansijskog sistema za pranje novca i fi nansiranje terorizma.

Nakon pregleda sadržaja ovog broja, osvrnula bih se i na izvesne novine koje će, počev od ovog broja, biti prisutne u časopisu. Od 29. marta 2013. godine Evrop-ska revija za pravo osiguranja dobila je novog glavnog i odgovornog urednika – doc. dr Jasminu Labudović Stanković.

Poznato nam je da časopis izlazi već punih 12 godi-na. Iz godine u godinu se radilo na podizanju njegovog kvaliteta i rejtinga. Časopis se razvijao, sazrevao, boga-tio raznovrsnim, aktuelnim člancima i drugim prilozi-ma, ali i reprezentativnim autorima, kako iz zemlje tako i iz inostranstva. Urađen je i sajt časopisa kako bi se po-stigla što veća prepoznatljivost časopisa i njegova citira-nost. Napori prethodnog glavnog i odgovornog ured-nika, prof. dr Slobodana Jovanovića, na unapređenju kvaliteta i povećanju prepoznatljivosti časopisa Revija za pravo osiguranja, odnosno Evropska revija za pravo osiguranja od broja 1/2013, i van granica naše zemlje, uz pomoć međunarodne redakcije, ostaće zabeleženi na stranicama ovog časopisa. Kao novi glavni i odgovorni urednik biram isti put i pozivam sve čitaoce i saradnike časopisa da mi svojim sugestijama, komentarima i kri-tikom pomognu.

U tom cilju, Evropska revija za pravo osiguranja je prijavljena kod Centra za edukaciju u obrazovanju i nauci (CEON). Od ovog broja u okviru sistema ASEE-STANT proverava se da li su radovi dostavljeni za objavljivanje u našem časopisu originalni ili plagijat i to preko servisa CrossCheck, odnosno iTh enticate. U sledećoj fazi, ovo podrazumeva i uređivanje časopisa u ASEESTANT-u i dobijanje DOI (Digital Object Identi-fi er) brojeva. U cilju potpunog usaglašavanja sa Aktom o uređivanju naučnih časopisa Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, u ovom broju objavljuje-mo: dopunjeno Uputstvo za autore članaka, listu recen-zenata, kao i Izjavu o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja, koja ima karakter etičkog kodeksa Evrop-ske revije za pravo osiguranja. Tim povodom skrećem pažnju čitaocima, saradnicima i budućim autorima da se upoznaju sa njihovom sadržinom.

U Beogradu, juna 2013. godineDoc. dr Jasmina Labudović Stanković,

glavni i odgovorni urednik

REČ UREDNIKA / EDITOR’S WORD

2/2013

4

REČ UREDNIKA / EDITOR’S WORD .............................................................................................................................. 3

OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REVIEW .................................................................................. 6– Prof. dr Klaus ZAPOTOCZKY, Obezbeđenje zdravlja kao evropski izazov / Gesundheitssicherung

als europäische Herausforderung ....................................................................................................................................... 6 Text in German ................................................................................................................................................................... 6

ČLANCI / ARTICLES ...................................................................................................................................................... 8– Prof. dr Slobodan JOVANOVIĆ, Regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju

u evropskom pravu / Regulation of the Private Group Insurance contract in the European Law ............................... 8 Summary ...................................................................................................................................................................... 15– Mira TODOROVIĆ SIMEONIDES, O profesionalnoj odgovornosti javnih beležnika u Grčkoj /

Professional Liability of the Public Notary in Greece .......................................................................................................17 Summary ...................................................................................................................................................................... 23– Mr Susanna H. MARSDEN, Institutske kargo klauzule (A) 2009: rekontekstualizacija /

Th e Institute Cargo Clauses (A) 2009: Recontextualized ............................................................................................... 24 Text in English ................................................................................................................................................................... 33

PORUKE SA XIV SAVETOVANJA UDRUŽENJA ZA PRAVO OSIGURANJA SRBIJE „PRAVO OSIGURANJA SRBIJE U TRANZICIJI KA EVROPSKOM (EU) PRAVU OSIGURANJA” ODRŽANOM U ARANĐELOVCU 19–21 APRILA 2013. GODINE / MESSAGES FROM THE XIV ANNUAL CONFERENCE OF THE INSURANCE LAW ASSOCIATION OF SERBIA „SERBIAN INSURANCE LAW IN TRANSITION TO EUROPEAN (EU) INSURANCE LAW”, ARANDJELOVAC, 19-21 APRIL 2013 ......................................................... 43

SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES’ COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE ............................51 – Presuda Evropskog suda od 14. marta 2013. godine u sporu C-32/11 povodom pitanja da li bilateralni ugovori

zaključeni između društava za osiguranje i pojedinačnih servisera automobila, ili ugovori zaključeni između društava za osiguranje i udruženja servisera automobila, predstavljaju ugovore čiji je cilj onemogućavanje, ograničenje ili narušavanje slobodne konkurencije na tržištu, te da li su stoga suprotni članu 101, stav 1 Ugovora o EU?) Prikaz: mr Jelena Gazivoda / Judgment of the European Court of Justice of 14 March 2013 in the case C-32/11 in conection with whether agreements whereby car insurance companies come to bilateral arrangements, either with car dealers acting as car repair shops or with an association representing those dealers, concerning the hourly charge to be paid by the insurance company for repairs to vehicles insured by it, stipulating that charge depends, inter alia, on the number and percentage of insurance contracts that the dealer has sold as intermediary for that company, can be considered as a restriction of competition Review by Jelena Gazivoda, LLM ................ 51

– Radivoje KASTRATOVIĆ, Zastarelost potraživanja naknade štete – sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa štetom prouzrokovanom krivičnim delom / Claims time bar – open issues in the court practice relating to a loss caused by a criminal act .................................................................................................................................................... 56

Summary ............................................................................................................................................................................ 60

PRIKAZ KNJIGA / BOOKS REVIEW– Pola veka Udruženja za pravo osiguranja Srbije (1961-2012) / Half Century of the Insurance Law Association of Serbia (1961-2012). Prikaz: dr Loris Belanić / Review by Loris Belanic, PhD ................................. 61– Dr Nebojša Žarković, „POJMOVNIK OSIGURANJA”, / Glossary of Insurance Terms. Prikaz: dr Slobodan Jovanovic / Review by Slobodan JOVANOVIC, LLD .............................................................. 64

SADRŽAJ / CONTENS

2/2013

5

OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS ..................................................................... 65Izbor i prevod: Nela Bukorović i Aleksandra Nikolić / Selection and translation by Nela Bukorovic and Aleksandra Nikolic

IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES .......................................................................................... 71

– Prof. dr Jovan SLAVNIĆ, Govor predsednika Udruženja za pravo osiguranja Srbije na otvaranju XIV godišnjeg savetovanja, Aranđelovac, 19–21 april 2013. / President of the Insurance Law Association of Serbia opening speech on the XIV conference, Arandjelovac, 19–21 April 2013 ..................................................... 71

– Doc. dr Jasmina LABUDOVIĆ STANKOVIĆ, Preventivne mere – odgovori na upitnik povodom XIV svetskog kongresa Međunarodnog udruženja za pravo osiguranja (AIDA) koji će se održati u Rimu od 29. 9 do 2. 10. 2014. godine / AIDA Preventive Measures Questionnaire - Answers to the Questionnaire on the Occasion of the XIV World Congress of the International Association for Insurance Law (AIDA), Rome, 29 September to 2 October 2014, by Jasmina Labudovic Stankovic, PhD .......................................... 72

BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHYODABRANE KNJIGE / SELECTED BOOKS, str. od 76 do 77ODABRANI ČLANCI / SELECTED ARTICLES, str od 77 do 78Izbor i prevod: Nela Bukorović / Selection and translation by Nela Bukorovic

DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS .................................................................. 79– Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja fi nansijskog sistema za pranje novca i fi nansiranje terorizma, preveo prof. dr Slobodan Jovanović / Directive 2005/60/EC of the European Parliament and of the Council of 26 October 2005 on the prevention of the use of the fi nancial system for the purpose of money laundering and terrorist fi nancing, translation by Prof. Slobodan Jovanovic, LLD .................. 79

Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja ............................................................................................................... 97Publication Ethics and Malpractice Statement ............................................................................................................................ 99

Uputstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja ....................................................................................... 101Instruction for Authors of the Works in the European Insurance Law Review ........................................................................ 104

Lista recenzenata (Referees) ........................................................................................................................................................ 107

SADRŽAJ / CONTENTS

2/2013

6

Medicina, kao prirodna nauka, u Evropi je postigla velike uspehe. Na taj način je proteklih godina obezbe-dila napredak u zbrinjavanju osoba u slučaju bolesti i u zdravstvenom osiguranju. Uspesi u daljem zbrinjavanju bolesnih u budućnosti leže, između ostalog, i u intenzi-viranju zdravstvenog osiguranja.

Zdravstveni sistem Austrije je dugo bio usmeren gotovo isključivo na bolesti i njihovo lečenje, manjim delom i preventivnu borbu protiv raznih obolenja, ali se težište budućeg „zdravstvenog rada” prebacuje na obezbeđenje zdravlja i salutologiju, pri čemu je jako važno održati sva dosadašnja dostignuća uspešnog suz-bijanja oboljenja i raznih bolesnih stanja.

Pritom, treba reći da briga o bolesnima i uspostav-ljanje zdravog životnog stila u Evropi nije ništa novo. Još od antičkih vremena, veoma veliku važnost ima šest elemenata kultivacije života: disanje, jelo i piće, odmor i kretanje, san i budno stanje, trošenje i oporavak tela i duha, pri čemu bar četiri aspekta – fi zički, psihički, socijalni i duhovni – igraju odlučujuću ulogu za trajno i efi kasno organizovanje pomenutih šest elemenata. Na

pomenute elemente ranije je, uglavnom, uticalo iskust-vo, a danas na odnos prema njima i njihovo shvatanje naročito utiču opsežna naučna istraživanja, pri čemu je neophodno uvažavati motive i iskustva drugih kultura.

Takozvano tržište prijatnog, kvalitetnog života ili „drugo zdravstveno tržište” na nemačkom govornom području, prema studiji Rolanda Bergera2, ne samo da je drugo najveće tržište privrednog rasta nego u nekim regijama akteri tog tržišta pokušavaju da se profi lišu kako u ekonomiji tako i u politici.3 Optimum će biti po-stignut kada se u svim oblastima koje ima u vidu Svets-ka zdravstvena organizacija, a to su posebno obdaništa i škole, fabrike, opštine i gradovi, porodice i bolnice, razviju određene mere za preventivnu i ostalu brigu za zdravlje, osmisle odgovarajuće aktivnosti i počne sa sprovođenjem kontinuiranog vrednovanja i korekcije rezultata.

Sociologija, (posebno „zdravstvena sociologija”), kao društvena nauka može pri tome mnogo da do-prinese i da obezbedi potrebno interdisciplinarno umrežavanje i saradnju.

OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW

Prof. Dr Klaus ZAPOTOCZKY∗

Obezbeđenje zdravlja kao evropski izazovUDK: 614.2(4-672EU) Primljen: 25.5.2013.Prihvaćen: 3.6.2013.Informativni prilog

∗ Profesor emeritus, Alois Wagner Institut f. intern. Beziehungen. E-mail: [email protected]

1 Ridder, Paul. (1998) Einführung in die Medizinische Soziologie, Verlag B.G. Teubner, Stuttgart, str. 190.

2 Sützl-Klein, Hedda. (2008) „Der Wohlfühlmarkt und die wissenschaft liche Unterstützung bei der Markterschließung”, in: Schmidjell Richard (Hrsg.): Wohlfühlmarkt, Dienstleister im Wachstumsmarkt Gesundheit. Chancen-Strukturen-Standorte, LIT Verlag, Wien, Berlin, str. 57.

3 Klinkmann, Horst. (2012) Gesundheit erleben! Aspekte branchenübergreifender Kooperationen, Rostock.

2/2013

7

Die naturwissenschaftlich orientierte Medizin hat (in Europa) größte Erfolge erzielt, die viele Jahre hindurch den Fortschritt in der Gesundheits-/Krankheitsversorgung sicherte. Für die Zukunft liegen die Erfolge in anderen Bereichen, nämlich in der Intensivierung der Gesundheitssicherung. Nachstehende Abbildung kann dies verdeutlichen.

War unser Gesundheitssystem lange Zeit fast ausschließlich auf die Krankheiten und ihre Heilung, zu einem geringen Teil auch präventiv auf die Bewahrung vor Krankheiten ausgerichtet, so dürft e sich der Schwerpunkt der „Gesundheitsarbeit“ in Zukunft auf die Gesundheitssicherung und die Salutologie verlagern, wobei es durchaus wichtig ist, die Errungenschaft en der erfolgreichen Krankheitsbekämpfung aufrecht zu erhalten.

Dabei ist auch in Europa Gesundheitssicherung und gesunde Lebensstilgestaltung nichts Neues. Seit der Antike haben in Europa 6 Bereiche kultivierter Lebensgestaltung eine große Bedeutung1, nämlich Atmen, Essen und Trinken, Ruhe und Bewegung, Schlafen und Wachen, Von-Sich-Geben und Bei-Sich-Behalten und Gefühlsbewegungen, wobei zumindest vier Aspekte, nämlich physisch, psychisch, sozial und spirituell, für eine dauerhaft e und wirksame Gestaltung dieser Bereiche eine entscheidende Rolle spielen.

War früher das Erfahrungswissen in diesen Gestaltungsbereichen entscheidend, muss heute vieles – was an Wissen verloren gegangen ist – durch wissenschaftliche Forschungen umfassender Art neu erworben werden, wobei Anregungen und Erfahrungen – auch aus anderen Kulturen – durchaus förderlich sind.

Der sogenannte Wohlfühlmarkt oder zweite Gesundheitsmarkt ist dabei im deutschen Sprachraum nach einer Studie von Roland Berger2 nicht nur der größte wirtschaftliche Wachstumsmarkt, sondern auch manche Regionen versuchen sich im Bereich Gesundheit und Wohlbefi nden sowohl wirtschaft lich als auch politisch zu profilieren.3 Ein Optimum dürft e dann erreicht werden, wenn es gelingt, in allen Settings, die WHO betont besonders Kindergärten und Schulen, Betriebe, Gemeinden und Städte, Familien und Krankenhäuser, entsprechende Gesundheitsförderungsmaßnahmen zu entwickeln, entsprechende Aktivitäten zu setzen und die Ergebnisse immer wieder zu evaluieren und zu verbessern.

Die S oziologie ( insbesondere die „Gesundheitssoziologie“) als Schlüsselwissenschaft der Sozialwissenschaft en kann dabei gute Dienste leisten und die notwendige interdisziplinäre Vernetzung und Kooperation sicherstellen.

OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW

Em.Univ.-Prof. Dr Klaus ZAPOTOCZKY∗

Gesundheitssicherung als Euroäishe herausforderungUDK: 614.2(4-672EU) Empfangen: 25.5.2013.Angenomen: 3.6.2013.Informationstext

* Profesor emeritus, Alois Wagner Institut f. intern. Beziehungen. E-mail: [email protected]

1 Ridder; Paul: (1998) Einführung in die Medizinische Soziologie, Verlag B.G. Teubner, Stuttgart, S. 190.

2 Sützl-Klein, Hedda. „Der Wohlfühlmarkt und die wissenschaft liche Unterstützung bei der Markterschließung”, in: Schmidjell Richard (Hrsg.): Wohlfühlmarkt, Dienstleister im Wachstumsmarkt Gesundheit. Chancen-Strukturen-Standorte, LIT Verlag, Wien, Berlin, 2008, S. 57 ff .

3 Klinkmann, Horst. (2012) Gesundheit erleben! Aspekte branchenübergreifender Kooperationen, Rostock.

2/2013ČLANCI

8

ApstraktUgovorom o privatnom kolektivnom osiguranju

ostvaruju se ciljevi zaštite različitih kategorija osigu-ranika od rizika u osiguranju imovine i lica. I pored njegovog neospornog značaja za sprovođenje određe-nih politika države u pojedinim oblastima, postavlja se pitanje celishodnosti njegovog pravnog regulisanja, po-sebno u svetlu činjenice da postoje pravni sistemi koji ne sadrže nikakve posebne odredbe o ugovoru o pri-vatnom kolektivnom osiguranju, oni koji regulišu samo određene situacije, ali i pravni sistemi koji detaljno regulišu ugovor o privatnom kolektivnom osiguranju. U ovom radu, autor analizira pravni okvir ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju u evropskom upo-rednom pravu.

Ključne reči: privatno kolektivno osiguranje, ugovor, informisanje, ugovarač osiguranja, osiguranik

1. UVOD

Kolektivna osiguranja imovine i lica, kojima se istim ugovorom obuhvata veći broj lica povezanih na određe-ni način ili više stvari koje pripadaju većem broju lica, dobijaju sve više na značaju, imajući u vidu da se njima ostvaruju ciljevi zaštite različitih kategorija osiguranika od rizika u različitim vrstama osiguranja imovine i lica.

Polazeći od njegovog značaja i osobenosti, postav-lja se pitanje celishodnosti zakonskog regulisanja ovog ugovora. U srpskoj pravnoj teoriji izraženo je mišlje-nje da se na kolektivne ugovore ne mogu primenjiva-ti odredbe Zakona o obligacionim odnosima1 koje se

∗ Vanredni profesor, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, e-mail: [email protected].

1 Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ , br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja, dalje u tekstu : ZOO).

odnose na pojam osiguranog slučaja, prijavu okolnosti od značaja za procenu rizika, izmene uslova osigura-nja, plaćanje premije, osiguranje za tuđ račun.2 Takođe je istaknuto da se prilikom regulisanja ugovora o ko-lektivnom osiguranju mora voditi računa o tome da se predvide određena pravila o kolektivnim ugovorima o osiguranju, zajednička za sve slučajeve ovih ugovora (obaveza informisanja osiguranika,3 obaveza prijavlji-vanja okolnosti od značaja za ocenu rizika, neposred-no pravo osiguranika prema osiguravaču), a posebna pravila za kolektivna osiguranja lica.4 Interesantno je da prilikom odluke o usvajanju pravila o ugovorima o ko-lektivnom osiguranju ono što za neke države predstav-lja razlog zbog kojeg se odlučuju na njegovo regulisa-nje, u drugim državama to nije slučaj. Tako na primer, u pravnim sistemima koji su prvi put doneli određena pravila o ugovoru o kolektivnom osiguranju, kao što je Švedska, kao razlog za regulisanje ugovora o kolek-tivnom osiguranju navode njegovu sve veću socijalnu važnost i činjenicu da su korisnici osiguranja sve češće u celosti isključeni iz pregovaranja o uslovima osigura-vajućeg pokrića.5

2 Pak, Jasna. „Ugovori o kolektivnom osiguranju imovine i lica”, u: Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan (urednici), Evropske (EU) reforme u pravu osiguranja Srbije, Udruženje za pravo osiguranja Srbije, Beograd, 2010, str. 233.

3 Jovanović, Slobodan. „Kolektivno osiguranje, serijske štete i potreba formiranja garantnog fonda za tako nastale obaveze”, u: Šulejić, Predrag, Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan (urednici), Usklađivanje osiguranja Srbije sa sistemom osiguranja Evropske unije, Udruženje za pravo osiguranja Srbije, Beograd, 2007, str. 154.

4 Šulejić, Predrag. „Ugovor o kolektivnom osiguranju u Prednacrtu Građanskog zakonika Republike Srbije”, u: Marano, Pierpaolo, Jovanović, Slobodan, Labudović Stanković, Jasmina (urednici), Pravo osiguranja Srbije u tranziciji ka evropskom (EU) pravu osiguranja, Beograd, 2013, str. 254.

5 Hjalmarsson, Johanna. „The Swedish Insurance Contracts Act 2005 – an overview”, Nordisk försäkringstidskrift (Scandinavian Insurance Quarterly), No. 1, 2008, str. 92. Dostupno na:

http://www.nft.nu/en/content/article/swedish-insurance-contracts-act-2005-%E2%80%93-overview, 13. 5. 2013.

Prof. dr Slobodan JOVANOVIĆ∗

Regulisanje ugovora o privatnom kolektivnom osiguranju u evropskom pravu

UDK: 368.022.33(4-672EU)Primljen: 23.4.2013.Prihvaćen: 2.6.2013.Pregledni naučni rad

2/2013

9


Imajući u vidu prethodno navedeno, u ovom radu biće analizirano pravno regulisanje ugovora o pri-vatnom kolektivnom osiguranju u određenom broju evropskih uporednih pravnih sistema, moguća sadr-žina i pojedini aspekti ugovora o kolektivnom osigu-ranju, a posebno obaveza informisanja osiguravača i osiguranika.

2. PRAVNO REGULISANJE UGOVORA O PRIVATNOM KOLEKTIVNOM OSIGURANJU

U UPOREDNOM PRAVU

Kako su strani zakonodavci rešili prethodno navede-na pitanja može se videti iz činjenice da ni oni nisu sa-glasni u pogledu potrebe pravnog regulisanja ugovora o kolektivnom osiguranju. Koliko ugovor o kolektivnom osiguranju stvara dilemu u pogledu celishodnosti nje-govog zakonskog regulisanja može se videti i po tome što ga, za razliku od Švedske, nijedna druga država nije detaljnije regulisala većim brojem posebnih odredbi6,

6 U Nemačkoj ugovor o kolektivnom osiguranju delimično je regulisan posebnim odredbama Zakona o ugovoru o osiguranju, i to čl. 206 i 207 (Gesetz über den Versicherungsvertrag (Versicherungsvertragsgesetz – VVG) vom 23. November 2007 (BGBl. I S. 2631); u Austriji Zakonom o ugovoru o osiguranju, i to čl. 178i, st. 1, čl. 178m i 191b (Bundesgesetz vom 2. Dezember 1958 über den Versicherungsvertrag (Versicherungsvertragsgesestz – VersVG) StF: BGBl. Nr. 2/1959 (NR: GP VIII RV 102 AB 547 S. 68. BR: S. 140.) / BGBl. I Nr. 12/2013); u Francuskoj Zakonikom o osiguranju, i to čl. L141-1 do L141-7, od L142-1 do L142-5 (Code des Assurances 1930/2008); u Švajcarskoj Zakonom o ugovoru o osiguranju, i to čl. 3, 31 i 87 (Bundesgesetz vom 2. April 1908 über den Versicherungsvertrag (Versicherungsvertragsgesetz, VVG), AS 24 719, AS 1971 1465, AS 1978 1836, AS 1982 2184, AS 1983 797, AS 1993 3175, AS 1995 1328, AS 2000 2355, AS 2005 5245, AS 2005 5245, AS 2005 5685, AS 2006 4211, AS 2007 5259, AS 2007 5129, AS 2008 5207, AS 2009 2799, AS 2010 1739); u Norveškoj Zakonom o ugovoru o osiguranju, i to čl. 3-6, st. 3 (Lov 1989-06-16 nr 69: Lov om forsikringsavtaler (forsikringsavtaleloven), 1989-06-16 nr 70, 1992-11-27 nr 111, 2005-06-10 nr 44, 2008-06-27 nr 65, 2009-06-19 nr 77); u Grčkoj Zakonom o ugovoru o osiguranju, i to čl. 29, st. 3 (ΝΟΜΟΣ ΥΠ΄ ΑΡΙΘ. 2496, Ασφαλιστική σύμβαση, τροποποιήσεις της νομοθεσίας για την ιδιωτική ασφάλιση και άλλες διατάξεις, (ΦΕΚ 87/τ.Α’/16.5.1997); u Češkoj Zakonom o ugovoru o osiguranju, i to čl. 3, st. 1, tač. /k/ i čl. 53 (Zákon ze dne 17. prosince 2003 o pojistné smlouvě a o změně souvisejících zákonů (Zákon o pojistné smlouvě), 37/2004 Sb, 377/2005 Sb, 57/2006 Sb, 198/2009 Sb, 278/2009 Sb, 227/2009 Sb, 375/2011 Sb, 99/2013 Sb); u Bugarskoj Zakonikom o osiguranju, i to čl. 231 (Кодекс за застраховането, Обн. ДВ. бр.103 от 23 Декември 2005г., изм. ДВ. бр.105 от 29 Декември 2005г., изм. ДВ. бр.30 от 11 Април 2006г., изм. ДВ. бр.33 от 21 Април 2006г., изм. ДВ. бр.34 от 25 Април 2006г., изм. ДВ. бр.54 от 4 Юли 2006г., изм. ДВ. бр.59 от 21 Юли 2006г., изм. ДВ. бр.82 от 10 Октомври 2006г., изм. ДВ. бр.105 от 22 Декември 2006г., изм. ДВ. бр.48 от 15 Юни

a u mnogim državama taj ugovor uopšte nije regulisan posebnim odredbama7. Švedska je ugovor o kolektiv-nom osiguranju regulisala u IV Delu Zakona o ugovoru o osiguranju iz 2006. godine8 sa četiri poglavlja i uku-pno 82 člana: 17. Poglavlje – Kolektivno osiguranje, sa 24 člana; 18. Poglavlje – Osnove kolektivnog osiguranja sa 16 članova; 19. Poglavlje – Kolektivno osiguranje lica sa 27 članova i 20. Poglavlje – Osnove kolektivnog osi-guranja lica sa 15 članova.

Ukoliko relevantni propisi stranih država i sadrže pravila o ugovoru o kolektivnom osiguranju, onda se oni najčešće odnose na defi niciju9, obavezu informisa-nja10, pitanja isključenja člana iz šeme kolektivnog osi-2007г., изм. ДВ. бр.97 от 23 Ноември 2007г., изм. ДВ. бр.100 от 30 Ноември 2007г., изм. ДВ. бр.109 от 20 Декември 2007г., изм. ДВ. бр.67 от 29 Юли 2008г., изм. ДВ. бр.69 от 5 Август 2008г., изм. ДВ. бр.24 от 31 Март 2009г., изм. ДВ. бр.41 от 2 Юни 2009г., изм. ДВ. бр.19 от 9 Март 2010г., изм. ДВ. бр.41 от 1 Юни 2010г., изм. ДВ. бр.43 от 8 Юни 2010г., изм. ДВ. бр.86 от 2 Ноември 2010г., изм. ДВ. бр.100 от 21 Декември 2010г., изм. ДВ. бр.51 от 5 Юли 2011г., изм. ДВ. бр.60 от 5 Август 2011г., изм. ДВ. бр.77 от 4 Октомври 2011г., изм. и доп. ДВ. бр.21 от 13 Март 2012г., изм. и доп. ДВ. бр.60 от 7 Август 2012г., изм. ДВ. бр.77 от 9 Октомври 2012г., изм. и доп. ДВ. бр.20 от 28 Февруари 2013г.); u Turskoj Trgovačkim zakonik, i to čl. 1496 (Türk Ticare Kanunu, 13. 1. 2011, No.: 6102, Resmî Gazete, 14. 2. 2011, No.: 27846,); u Estoniji Zakonom o obligacionim odnosima, i to čl. 567 (Võlaõigusseaduses, Riigi Teataja, I 2001, 81, 487; RT I 2009, 18, 108; RT I 2008, 59, 330; RT I 2008, 54, 304; RT I 2007, 56, 375; RT I 2005, 61, 473; RT I 2005, 39, 308; RT I 2004, 90, 616; RT I 2004, 87, 593; RT I 2004, 75, 522; RT I 2004, 37, 255; RT I 2004, 13, 86; RT I 2003, 78, 523; RT I 2002, 53, 336).

7 U toj grupi država nalaze se Mađarska, Slovačka, Danska, Engleska, Holandija, Litvanija, kao i države nastale raspadom Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (u daljem tekstu: SFRJ).

8 Försäkringsavtalslag (SFS-nummer: 2005:104, 2005: 954, 2006:357, 2006:464, 2007:123, 2010:1292, 2010:2069, 2011:12).

9 Zakoni stranih država koje sadrže defi niciju ugovora o kolektivnom osiguranju su: francuski Zakonik o osiguranju, čl. L141-1; fi nski Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 2, st. 1, tač. 6; norveški Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 1-2, st. 1, tač. (d); bugarski Zakonik o osiguranju, čl. 231, st. 1; češki Zakon o ugovoru o osiguranju čl. 3, st.1, tač (k); turski Trgovački zakonik, čl. 1496, st. 1. Države čiji zakoni ne sadrže posebne defi nicije ugovora o kolektivnom osiguranju su: Nemačka, Austrija, Danska, Grčka, Holandija, Mađarska, Slovačka i države nastale raspadom SFRJ.

10 Francuski Zakon o osiguranju, čl. 141-3, st. 3 (u vezi sa obavezom ugovarača da informiše člana zajednice kolektivnog osiguranja da po isteku 40 dana od dana slanja pisma o dospelosti premije neplaćanje premije može da dovede do njegovog isključenja iz ugovora o kolektivnom osiguranju); fi nski Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 76; turski Trgovački zakonik, čl. 1496, st. 5.

2/2013

10 SLOBODAN JOVANOVIĆ

guranja od strane ugovarača kolektivnog osiguranja11 ili prestanka njegovog članstva iz bilo kojeg razloga i sta-tusa ugovora posle njegovog izlaska iz zajednice kolek-tivnog osiguranja.12 Međutim, ovde treba imati u vidu da se u stranom, kao i u našem pravu osiguranja, opšta pravila ugovora o osiguranju imovine i lica primenjuju i na ugovore o kolektivnom osiguranju. Pored ostalih, to su pravila o: osiguranju za tuđi račun ili račun koga se tiče, obavezi prijavljivanja okolnosti od značaja za ocenu rizika, plaćanju premije itd. U obzir takođe može da dođe i primena opštih pravila obligacionog prava, a posebno pravila o ugovoru u korist trećeg.

U fi nskom pravu, na osnovu izričite odredbe čl. 4 fi nskog Zakona o ugovoru o osiguranju (navedena odredba doneta je sa izmenama i dopunama iz 2010. godine), na ugovor o kolektivnom osiguranju prime-njuju se brojne, izričito navedene, odredbe tog zakona kojima se reguliše individualni ugovor o osiguranju (radi se o pravilima sadržanim u 55 članova – prim. aut.).13 To su odredbe o: informaciji o pravnom leku, pravu osiguravača da otkaže neživotno osiguranje to-kom perioda osiguranja, izmenama uslova i limita ne-životnog osiguranja tokom trajanja osiguranja, nastav-ku osiguranja lica po izmenjenim uslovima i limitima, izmenama uslova i limita osiguranja lica, obavezama ugovarača i osiguranika na prijavljivanje bitnih okol-nosti, posledicama neispunjenja obaveze prijavljivanja bitnih okolnosti u neživotnom osiguranju, posledicama neispunjenja obaveze prijavljivanja bitnih okolnosti u osiguranju lica, povećanju rizika kod neživotnog osi-guranja, povećanju rizika kod osiguranja lica, nastan-ku osiguranog slučaja kod osiguranja lica, nastanku osiguranog slučaja koji je prouzrokovala strana koja ima pravo na nadoknadu ili benefi ciju u osiguranju lica, nastanku osiguranog slučaja u neživotnom osi-guranju, postupanju u skladu sa zahtevima o preven-ciji kod neživotnog osiguranja, obavezi spasavanja kod neživotnog osiguranja, poistovećivanju drugih lica sa osiguranikom u neživotnom osiguranju, umanjenju ili odbijanju nadoknade u neživotnom osiguranju, bezna-čajnosti pogrešne prijave bitnih okolnosti ili povećanja osiguranog rizika, oslobađanju od obaveze i hitnosti, ograničenju obaveze u izvesnim slučajevima, plaćanju premije preko banke ili pošte, zastarelosti prava osi-guravača na premiju osiguranja, pravilima o korisniku osiguranja, klauzuli o korisniku osiguranja, tumačenju klauzule o korisniku osiguranja, prenosu i ostvariva-

11 Francuski Zakonik o osiguranju, čl. L141-3.12 Turski Trgovački zakonik, čl. 1496, st. 1 i 4.13 To su: članovi od 1 to 4, članovi 8, 15, 18, 20, 20a, od 22 do

37, članovi 44, 46, čl. 47, st. 3, članovi od 48 do 51, članovi 55, 56, članovi od 59 do 61 i članovi od 67 do 82. Zakona o ugovoru o osiguranju Finske.

nju prava u životnom osiguranju, namirenju iz stečajne mase kod osiguranja lica, dvostrukom osiguranju, po-deli obaveza osiguravača kod dvostrukog osiguranja, nadoknadi troškova spasavanja, pravu oštećenog lica na nadoknadu kod osiguranja od opšte odgovornosti, prigovoru na odluku osiguravača o odštetnom zahtevu kod osiguranja od opšte odgovornosti, obavezi ošteće-nog na prijavljivanje bitnih okolnosti, isplati nadokna-de ili benefi cije, isplati neovlašćenom licu, pogrešnom prijavljivanju posle nastanka osiguranog slučaja, zasta-relosti za podnošenje odštetnog zahteva, roku za podi-zanje tužbe i subrogaciji. S druge strane, retki su prime-ri u uporednom pravu da se na osnovu izričite zakonske odredbe pravila o individualnim privatnim ugovorima o osiguranju u celosti primenjuju i na kolektivne ugo-vore o osiguranju, ukoliko drugi zakoni ne propisuju nešto drugo.14

Ako izuzmemo potpuni izostanak posebnih pravila o ugovoru o kolektivnom osiguranju, primer njegovog najmanjeg regulisanja nalazimo u onim pravima koja su se ograničila samo na davanje defi nicije kolektivnog osiguranja. Tako na primer, pored defi nicije kolektiv-nog osiguranja u norveškom zakonu („kolektivno osigu-ranje je osiguranje u kojem su prava i obaveze članova grupe defi nisani ugovorom o osiguranju koji zaključuje lice u ime ili u korist članova grupe...”)15 i češkom zako-nu („kolektivno osiguranje označava privatno osigura-nje koje se primenjuje na grupu osiguranih lica detaljno opisanu u ugovoru o osiguranju čiji identiteti su uobiča-jeno nepoznati u trenutku zaključenja ugovora”)16, kao i odredbe u češkom zakonu17 o tome da ugovor o kolek-tivnom osiguranju ne mora da sadrži imena osigurani-ka ako su ona defi nisana na drugi način koji isključuje bilo kakvu sumnju u trenutku nastanka osiguranog slu-čaja i pravila da saglasnost osiguranika nije potrebna za zaključenje ugovora o kolektivnom osiguranju, nema drugih posebnih pravila. Uporedni pravni sistemi koji sadrže defi niciju kolektivnog osiguranja uglavnom su saglasni da se radi o privatnom osiguranju grupe, od-nosno većeg broja osiguranih lica. U turskom Zakonu

14 Lietuvos Respublikos civilinis kodeksas, Valstybės Žinios, 2000, Nr. 74-2262; Nr. 77; Nr. 80; Nr. 82; 2004, Nr. 72-2495; 2004, Nr. 171-6319; 2006, Nr. 77-2974; 2006, Nr. 116-4403; 2008, Nr. 68-2568; 2008, Nr. 149-5997; 2009, Nr. 93-3965; 2009, Nr. 134-5832; 2009, Nr. 141-6205; 2009, Nr. 159-7202; 2010, Nr. 48-2297; 2010, Nr. 71-3554; 2010, Nr. 76-3873; 2010, Nr. 84-4402; 2010, Nr. 126-6456; 2011, Nr. 1-2; 2011, Nr. 49-2367; 2011, Nr. 74-3545; 2011, Nr. 74-3546; 2011, Nr. 85-4130; 2011, Nr. 129-6108; 2011, Nr. 139-6550; 2012, Nr. 6-178; 2012, Nr. 44-2146; 2012, Nr. 57-2824; 2012, Nr. 57-2828; 2012, Nr. 78-4015; 2013, Nr. 46-2246 (Litvanski Građanski zakonik, čl. 6.1018.).

15 Zakon o ugovoru o osiguranju Norveške, čl. 1-2, st. 1, tač. d.16 Zakon o ugovoru o osiguranju Češke, čl. 3, st. 1, tač. k.17 Zakon o ugovoru o osiguranju Češke, čl. 53.

2/2013

11


o ugovoru o osiguranju iz 2012. godine18 postoji jedna, rekli bismo suvišna, odredba koja propisuje da je ugo-vor o kolektivnom osiguranju punovažan ako se njime osigurava najmanje deset lica. Da je navedena odredba suvišna, svedoči i činjenica da ugovor o kolektivnom osiguranju važi i onda kada se broj osiguranih lica sma-nji ispod deset, što je propisano u drugoj odredbi.

Kada se radi o vrstama osiguranja na koja se odnose posebna pravila iz relevantnih propisa, onda je karakte-ristično da se u nekim državama ona odnose samo na zdravstveno osiguranje (Austrija19 i Nemačka20), dok se u drugima ona primenjuju na sve vrste osiguranja, odnosno osiguranje lica i osiguranje stvari (Švajcarska, Švedska i Turska)21. U Francuskoj se pravila o ugovoru o kolektivnom osiguranju22 primenjuju na osiguranje lica (rizici telesnog oštećenja, materinstva, radne nesposob-nosti, invalidnosti i nezaposlenosti). Slično francuskom sistemu, u Bugarskoj ugovor o kolektivnom osiguranju može se zaključiti kao osiguranje života ili nezgode.23 U Finskoj je ugovor o kolektivnom osiguranju24 regu-lisan kao osiguranje života i dobrovoljno penzijsko osi-guranje koje poslodavci zaključuju za svoje zaposlene. U Estoniji je posebnim odredbama regulisan ugovor o privatnom kolektivnom osiguranju od bolesti.25

Kolektivna osiguranja se mogu sprovoditi na osnovu zakonske obaveze osiguranja pojedinih profesija (osi-guranje odgovornosti advokata26, javnih beležnika27) ili kao kolektivna obavezna osiguranja korisnika raznih usluga: putnika u javnom sao braćaju, turista i drugih lica koje turističke i ugostiteljske organizacije i njima slične organizacije prevoze kao svoje goste; korisnika usluga podučavanja skijanju na skijalištima od posle-

18 Turski Trgovački zakonik, čl. 1496, st. 1.19 Zakon o ugovoru o osiguranju Austrije, četvri deo –

Zdravstveno osiguranje, čl. 178i i 178m.20 Zakon o ugovoru o osiguranju Nemačke, glava 8.

Zdravstveno osiguranje, čl. 206 i 207.21 Švajcarski Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 7, švedski

Zakon o ugovoru o osiguranju, poglavlje 17, Kolektivno osiguranje, čl. 1, st. 1, turski Trgovački zakonik, čl. 1496.

22 Francuski Zakonik o osiguranju, od L 141-1 do L 141-7.23 Bugarski Zakonik o osiguranju, čl. 231.24 Finski Zakon o ugovorima o osiguranju, čl. 2, tačka 6.25 Võlaõigusseaduses, Riigi Teataja, I 2001, 81, 487; RT I

2009, 18, 108; RT I 2008, 59, 330; RT I 2008, 54, 304; RT I 2007, 56, 375; RT I 2005, 61, 473; RT I 2005, 39, 308; RT I 2004, 90, 616; RT I 2004, 87, 593; RT I 2004, 75, 522; RT I 2004, 37, 255; RT I 2004, 13, 86; RT I 2003, 78, 523; RT I 2002, 53, 336 (Zakon o obligacionim odnosima Estonije, čl. 567).

26 Zakon o advokaturi (Službeni glasnik RS, br. 31/2011), čl. 37.

27 Zakon o javnom beležništvu (Službeni glasnik RS, br. 31/2011), čl. 59.

dica nezgode, koja zaključuju škole skijanja28, itd. Ovde treba imati u vidu da se u pojedinim slučajevima i na osnovu drugih akata može predvideti obaveza zaklju-čenja ugovora o kolektivnom osiguranju, a ne samo na osnovu zakona. Tako, prema čl. 15 Opšteg kolektivnog ugovora Republike Srbije,29 poslodavac ima obavezu da, na svoj teret, kolektivno osigura zaposlene za slu-čaj smrti, povrede na radu, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti. Odredba čl. 34 Opšteg kolektivnog ugovo-ra u kojoj se navodi da poslodavac može da uplati pre-miju zaposlenom za kolektivno osiguranje od posledica nezgoda i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija, ne čini se usklađenom sa nave-denom odredbom jer neki od navedenih rizika mogu biti predmet osiguranja od nezgode ili životnog osigu-ranja, dok se osiguranje težih bolesti i hirurških inter-vencija sprovodi kao dopunsko osiguranje uz životno osiguranje (radi se o posebnom proizvodu zdravstve-nog osiguranja uz životno osiguranje,30 ali u pojedinim slučajevima ova vrsta osiguranja se može sprovoditi posebno ili u okviru šire ponude osiguravača31 – prim. aut.), pa se stvara zabuna u pogledu toga koju vrstu osiguranja poslodavac ima obavezu da zaključi kao ko-lektivno osiguranje zaposlenih, a koja vrsta osiguranja predstavlja njegovu fakultativnu obavezu.

3. SADRŽAJ UGOVORA O PRIVATNOM KOLEKTIVNOM OSIGURANJU

Kao što smo videli iz prethodnih izlaganja, obaveza zaključivanja ugovora o kolektivnom osiguranju može se predvideti zakonom ili nekim drugim aktom. Među-tim, koliko nam je poznato, zakoni koji su predvideli takvu obavezu, izuzev predmeta ugovora i lica koje ima obavezu ugovaranja osiguranja a u nekim primerima i limita pokrića, ne regulišu brojne druge okolnosti koje su karakteristične za zajednicu kolektivnog osigura-nja. U tom smislu, ni u uporednim pravnim sistemima ugovornog prava osiguranja, takođe, ne možemo naći konkretan primer, već se u najvećoj meri prioritet daje

28 Zakon o javnim skijalištima (Službeni glasnik RS, br. 46/2006), čl. 33, st. 1, tač. 7 i čl. 62, st. 1, tač. 3.

29 Sl. glasnik RS, br. 50/2008, 104/2008 – Aneks I i 8/2009 – Aneks II.

30 Opšti uslovi za osiguranje života za slučaj smrti ili doživljenja i nastupa odreðene teške bolesti (OUMTB15), „Merkur osiguranje”, 7. 9. 2010; Posebni uslovi mešovitog osiguranja života za slučaj smrti, doživljenja i nastanka određene teške bolesti, LV 80040/01, „GRAWE Osiguranje”.

31 Posebni uslovi za kolektivno dodatno zdravstveno osiguranje lica za slučaj težih bolesti, „Delta Generali Osiguranje”, 17. 5. 2011, čl. 16, st. 1.

2/2013

12 autonomiji volje ugovornih strana. Ako se u uporednim pravnim sistemima reguliše ugovor o kolektivnom osi-guranju, onda se to čini kod osiguranja lica, ali i u tom slučaju prilično šturo.

Imajući u vidu navedeno stanje, neophodno je osvr-nuti se na karakteristična pitanja i okolnosti koje su od značaja za uspostavljanje sveobuhvatnog pravnog okvira ugovora o kolektivnom osiguranju. Polazeći od prirode i karakteristika sprovođenja ugovora o kolek-tivnom osiguranju, prilikom njegovog zakonskog re-gulisanja, trebalo bi razmotriti celishodnost regulisanja sledećih pitanja:

1) Ko su ugovorne strane?2) Da li ugovarač osiguranja zaključuje ugovor o

kolektivnom osiguranju u svoje ime i za svoj račun a u korist trećih lica, u tuđe ime i za tuđ račun ili u svoje ime a za tuđ račun?

3) Koji je predmet osiguranja, koji su uslovi osigura-nja, suma osiguranja, premija osiguranja, period osigu-ranja i isključenja?

4) Ko može da bude član zajednice kolektivnog osi-guranju ili da to naknadno postane?

5) Da li je moguće i pod kojim uslovima staviti re-zervu na članstvo u zajednici kolektivnog osiguranja?

6) Kako se može postati član, uložiti prigovor protiv novog člana ako je to predviđeno ili koji su uslovi pod kojima član može istupiti iz zajednice kolektivnog osi-guranja?

7) Kakav je status ugovora o kolektivnom osigura-nju ako iz zajednice kolektivnog osiguranja istupe neki njeni članovi?

8) Da li je potrebno čuvati listu članova i ako jeste – da li listu treba da vodi ugovarač osiguranja ili osigu-ravači?

9) Da li premiju plaća ugovarač osiguranja osigura-vačima ili član zajednice kolektivnog osiguranja?

10) Koje obaveze ugovarač osiguranja ima u vezi sa obaveštavanjem članova zajednice kolektivnog osigura-nja i osiguravača?

4. OBAVEZA INFORMISANJA KOD PRIVATNIH KOLEKTIVNIH UGOVORA

Kada govorimo o celishodnosti pravnog regulisa-nja ugovora o kolektivnom osiguranju, neophodno je posebnu pažnju posvetiti zaštiti fi zičkih lica koja se kolektivno osiguravaju. U tom domenu, opšte odred-be o informisanju u zakonima o ugovoru o osiguranju i drugim propisima, kao i u zakonima o zaštiti potrošača u uporednim pravnim sistemima, čini se da na sveobu-hvatan način pružaju zaštitu fi zičkim licima u svojstvu osiguranika. S druge strane, u našem pravu oblast in-

formisanja ugovarača osiguranja/osiguranika još uvek ostaje neregulisana32, te u je tom domenu neophodna hitna zakonodavna intervencija.

3.1. Obaveza informisanja osiguranikaU uporednom ugovornom pravu osiguranja, o oba-

vezi informisanja osiguranika postoje različiti pristupi. Pre nego što autor izloži pravni okvir navedene obave-ze, treba reći da se u nekim pravnim sistemima pred-viđa različit stepen zaštite osiguranika i korisnika osi-guranja, s jedne strane, i ugovarača osiguranja, s druge strane. Tako na primer, za razliku od većine pravnih sistema, u Finskoj ugovor o kolektivnom osiguranju može da sadrži i odredbe koje odstupaju od Zakona o ugovoru o osiguranju a koje su nepovoljne i na štetu ugovarača osiguranja (fi nski Zakon o ugovoru o osi-guranju, čl. 4, st. 2). Vice versa, navedeno pravilo se ne primenjuje na osiguranike i korisnike osiguranja, pa su ništave odredbe ugovora o kolektivnom osiguranju koje odstupaju od Zakona o ugovoru o osiguranju.

Kada je reč o zakonskom određivanju lica koje ima obavezu da informiše osiguranike o zaključenom ugo-voru o kolektivnom osiguranju, u Francuskoj (francu-ski Zakonik o osiguranju, L 141-4, st. 1 i 2), Švajcarskoj (švajcarski Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 3) i Bu-garskoj (bugarski Zakonik o osiguranju, čl. 231, st. 3) to je obaveza ugovarača osiguranja. U srpskom pravu, ugovarač osiguranja za tuđi račun ili račun koga se tiče snosi sve obaveze iz ugovora o osiguranju, ali ne može vršiti prava iz osiguranja bez pristanka lica čiji je interes osiguran i kome ona pripadaju33. Iz navedene odredbe jasno je da bi ugovarač osiguranja imao obavezu da in-formiše osiguranike o uslovima i ceni osiguravajućeg pokrića, kao i svim ostalim aspektima ugovora o ko-lektivnom osiguranju. Međutim, ZOO nije posebno regulisao sadržinu obaveze informisanja u skladu sa modernim evropskim zakonodavstvom, a posebno nije regulisao sadržinu informacija koje treba da se dostav-ljaju članovima zajednice kolektivnog osiguranja. Cilj propisivanja obaveze davanja određenih informacija pre zaključenja ugovora koju ustanovljava Direktiva Skupštine i Saveta EU o osiguranju života 200234 jeste da se ugovarač upozna sa okolnostima koje mu omo-

32 Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan. „Obaveza davanja predugovornih informacija i informacija posle zaključenja ugovora o osiguranju potrošačima usluga osiguranja prema direktivama EU i zakonima država članica”, Revija za pravo osiguranja, br. 3, 2008, str. 47.

33 ZOO, čl. 905, st. 1.34 Directive 2002/83/EC of the European Parliament and

of the Council of 5 November 2002 concerning life assurance (Offi cial Journal, L 345), čl. 36.

SLOBODAN JOVANOVIĆ

2/2013

13 gućavaju da donese ispravnu odluku o tome da li će zaključivanjem odgovarajućeg ugovora sa određenim osiguravačem biti dovoljno zaštićeni njegovi interesi i zadovoljene njegove potrebe. Između ostalog, ovo je važno i zbog toga što odnos osiguranja lica redovno traje duži niz godina, a lični status, uslovi i okolnosti se mogu promeniti. U oblasti neživotnog osiguranja u Trećoj direktivi neživotnog osiguranja35 za društvo za osiguranje predviđena je obaveza da kada zaključuje ugovor o osiguranju u kome je osiguranik fi zičko lice, osiguranika pre zaključenja ugovora informiše o mero-davnom pravu ugovora i mehanizmima za odlučivanje o prigovorima na odluke osiguravača. Mimo zahteva koji su ustanovljeni u vezi sa saopštavanjem određenih informacija u prethodno navedenim direktivama, po-stoje i drugi slučajevi kada komunitarno pravo predvi-đa zahteve u vezi sa informacijama povodom trgovač-kih komunikacija.36

Za razliku od navedenih pravnih sistema, u Švedskoj i Finskoj obaveza osiguravača je da, pre zaključenja i to-kom trajanja ugovora o kolektivnom osiguranju, infor-miše članove zajednice kolektivnog osiguranja o uslo-vima osiguravajućeg pokrića, glavnim isključenjima, obavezama osiguranika po ugovoru i o tome kako pu-novažnost pokrića zavisi od činjenice da je osiguranik član grupe navedene u ugovoru o kolektivnom osigura-nju (švedski Zakon o ugovoru o osiguranju, poglavlje 17, čl. 5, 6, 7 i 8; fi nski Zakon o ugovoru o osiguranju, čl. 76). Isto pravilo važi i onda kada su se odredbe o osigu-ranju promenile, kako u pogledu ograničenja obaveze tako i u pogledu bitnih izmena osiguranja.

35 Council Directive 92/49/EEC of 18 June 1992 on the coordination of laws, regulations and administrative provisions relating to direct insurance other than life assurance and amending Directives 73/239/EEC and 88/357/EEC, third non-life insurance Directive (Offi cial Journal, L 228), čl. 31 i 43.

36 Council Directive 93/13/EEC of 5 April 1993 on unfair terms in consumer contracts (Offi cial Journal, L 95); Directive 2000/31/EC of the European Parliament and of the Council of 8 June 2000 on certain legal aspects of information society services, in particular electronic commerce, in the Internal Market (Directive on electronic commerce), (Offi cial Journal, L 178); Directive 2002/65/EC of the European Parliament and of the Council of 23 September 2002 concerning the distance marketing of consumer fi nancial services and amending Council Directive 90/619/EEC and Directives 97/7/EC and 98/27/EC (Offi cial Journal, L 271); Directive 2005/29/EC of the European Parliament and of the Council of 11 May 2005 concerning unfair business-to-consumer commercial practices in the internal market and amending Council Directive 84/450/EEC, Directives 97/7/EC, 98/27/EC and 2002/65/EC of the European Parliament and of the Council and Regulation (EC) No 2006/2004 of the European Parliament and of the Council (Unfair Commercial Practices Directive), (Offi cial Journal, L 149/22).

Koliku zaštitu uživa osiguranik i korisnik osigura-nja kod ugovora o kolektivnom osiguranju u fi nskom pravu može se videti i iz odredbe po kojoj „ako osi-guravač ili njegov zastupnik propuste da osiguraniku predaju neophodne informacije o osiguranju ili dosta-ve netačnu ili nepotpunu informaciju, smatraće se da ugovor o (kolektivnom – prim. aut.) osiguranju ostaje na snazi u korist osiguranika i to na način koji je osi-guranik razumeo tako da ugovor dejstvuje na osnovu dobijenih informacija.”37 Pored navedenih informacija, na ugovore o kolektivnom osiguranju primenjuju se i pravila o informisanju o pravnim lekovima za rešavanje odštetnih zahteva. U Švedskoj osiguravač ima obavezu da osiguraniku i ugovaraču direktno šalje obaveštenja. Međutim, ova obaveza osiguravača je relativizovana pravilom da osiguravač od nje može odstupiti ukoliko prilike nalažu drugačije postupanje.

Odsustvo bilo kakvih posebnih odredbi o licu koje ima obavezu informisanja, kao i o sadržini informa-cija o ugovoru o kolektivnom osiguranju, predstavlja pristup primenjen u propisima o ugovoru o osiguranju Norveške, Danske, Holandije, Turske, Nemačke i Au-strije.

3.2. Obaveza informisanja osiguravačaCilj pravila o obavezi informisanja osiguravača jes-

te da se osiguravaču omogući da odluči da li će pružiti pokriće prema korektnoj ceni (premiji – prim. aut.) na osnovu bitnih činjenica i okolnosti koje mu ugovarač osiguranja prijavi. Zato osiguravač prilikom zaključenja ugovora u potpunosti zavisi od informacija koje dobi-je od ugovarača osiguranja jer je on jedino lice koje je upoznato sa okolnostima rizika, posebno kada se radi o svim vrstama medicinskih informacija o ugovoru o osi-guranju života (na primer, informacija o prošlim boles-tima). S druge strane, autor je već ranije ukazivao na to da propisi o zaštiti podataka o ličnosti mogu značajno ograničiti ili sprečiti osiguravača da dobije neophod-ne informacije za donošenje odluka o osiguravajućem pokriću i visini odštetnog zahteva.38

U ovom delu predmet pažnje neće biti obaveza osi-guranika na informisanje osiguravača prilikom zaklju-čivanja individualnih ugovora o osiguranju i tokom njihovog trajanja, već način na koji se osiguravaču do-stavljaju informacije i kakav je pravni položaj osigura-

37 Finski Zakon o ugovorima o osiguranju, čl. 76, st. 2.38 Jovanović, Slobodan. „Pravo osiguravača na informaciju i

pravila o zaštiti podataka o ličnosti”, u: Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan (urednici), Integracija (prava) osiguranja Srbije u evropski (EU) sistem osiguranja, Udruženje za pravo osiguranja Srbije, Beograd, 2009, str. 385.


2/2013

14 vača kod ugovora o kolektivnom osiguranju u fi nskom pravu.

Finski Zakon o ugovoru o osiguranju sadrži posebna pravila o informisanju osiguravača od strane osigurani-ka. Tako, ako su se osiguravač i ugovarač kolektivnog osiguranja sporazumeli da će osiguranik obaveštavati ugovarača osiguranja, pri čemu osiguravač ne može prigovarati da nije primio obaveštenje osiguranika, važi neoboriva pretpostavka da je osiguravač primio obave-štenje osiguranika koje je osiguranik predao ugovaraču osiguranja. Jedini slučaj u kojem neće važiti navedena pretpostavka postoji samo ako je osiguranik imao ra-zloga da veruje da njegovo obaveštenje neće biti prosle-đeno osiguravaču.

U norveškom pravu osiguranja, na snazi je bila goto-vo istovetna odredba o obavezi osiguranika da informi-še osiguravača kod ugovora o kolektivnom osiguranju, pre izmena norveškog Zakona o ugovoru o osiguranju koje su stupile na snagu 1. januara 2009. godine.

4. ZAKLJUČAK

Prilikom odluke o usvajanju pravila o ugovorima o kolektivnom osiguranju ono što za neke države pred-stavlja razlog zbog kojeg se odlučuju na njegovo reguli-

sanje, u drugim državama to nije slučaj. Tako na primer, u pravnim sistemima koji su prvi put doneli određena pravila o ugovoru o kolektivnom osiguranju, kao razlog za njegovo regulisanje navodi se njegova veća socijalna važnost i činjenica da su korisnici osiguranja sve češće u celosti isključeni iz pregovaranja o uslovima osigura-vajućeg pokrića. S druge strane, većina pravnih sistema prepušta volji ugovornih strana da same odrede sadr-žinu sopstvenih obaveza. Međutim, postoje i pravni si-stemi u kojima se pravila o individualnim ugovorima o osiguranju, na osnovu izričite zakonske odredbe, pri-menjuju i na ugovore o kolektivnom osiguranju.

U našem pravnom sistemu, opšte odredbe ZOO primenjuju se na osiguranja imovine, odgovornosti i osiguranja lica, s tim da nema specijalnih odredbi o ugovoru o kolektivnom osiguranju, o sadržini obaveze na informisanje osiguranika, statusnim pitanjima čla-na zajednice kolektivnog osiguranja, statusa ugovora o kolektivnom osiguranju u slučaju istupanja nekog od članova ili delimičnog pogoršanja rizika u zajedni-ci kolektivnog osiguranja. Čini se neophodnim da se o navedenim pitanjima detaljno analizira adekvatnost primene postojećih odredbi ZOO na ugovor o kolek-tivnom osiguranju i da se razmotri potreba donošenja posebnih pravila koja bi regulisala specifi čnosti ugovo-ra o kolektivnom osiguranju u vezi s pitanjima koja su izložena u ovom radu.

SLOBODAN JOVANOVIĆ

ARTICLES2/2013

15

SUMMARY

Private group insurance contracts in property and person insurances enhance goals’ execution in protection of diff erent categories of insured against risks, but also they cover needs of citizen for protection within the social insurance and fi nancial services. Beside its clear importance for execution of certain state politics in several areas, it is an opportunistic question if its regulation is necessary, particularly because of the fact there are legal systems that do not have any specifi c provisions about group insurance contracts, those that regulate certain situations only, to the legal systems regulating group insurance contract in detail. Th is paper deals with legal framework of the group insurance contract in the European comparative law.

Key Words: Private Group insurance, Contract, In-formation, Policyholder, Insured

LITERATURA (REFERENCES)

Bundesgesetz vom 2. April 1908 über den Versicherungsvertrag (Versicherungsvertragsgesetz, VVG), AS 24 719, AS 1971 1465, AS 1978 1836, AS 1982 2184, AS 1983 797, AS 1993 3175, AS 1995 1328, AS 2000 2355, AS 2005 5245, AS 2005 5245, AS 2005 5685, AS 2006 4211, AS 2007 5259, AS 2007 5129, AS 2008 5207, AS 2009 2799, AS 2010 1739.

Bundesgesetz vom 2. Dezember 1958 über den Versicherungsvertrag (Versicherungsvertragsgesetz – VersVG) StF: BGBl. Nr. 2/1959 (NR: GP VIII RV 102 AB 547 S. 68. BR: S. 140.) / BGBl. I Nr. 12/2013.

Code des Assurances 1930/2008.Council Directive 93/13/EEC of 5 April 1993 on unfair

terms in consumer contracts (Offi cial Journal, L 95).Council Directive 92/49/EEC of 18 June 1992 on the

coordination of laws, regulations and administrative provisions relating to direct insurance other than life assurance and amending Directives 73/239/EEC and

88/357/EEC, third non-life insurance Directive (Offi cial Journal, L 228).

Directive 2005/29/EC of the European Parliament and of the Council of 11 May 2005 concerning unfair business-to-consumer commercial practices in the internal market and amending Council Directive 84/450/EEC, Directives 97/7/EC, 98/27/EC and 2002/65/EC of the European Parliament and of the Council and Regulation (EC) No 2006/2004 of the European Parliament and of the Council (Unfair Commercial Practices Directive), (Offi cial Journal, L 149/22).

Directive 2002/83/EC of the European Parliament and of the Council of 5 November 2002 concerning life assurance (Offi cial Journal, L 345).

Directive 2002/65/EC of the European Parliament and of the Council of 23 September 2002 concerning the distance marketing of consumer fi nancial services and amending Council Directive 90/619/EEC and Directives 97/7/EC and 98/27/EC (Offi cial Journal, L 271).

Directive 2000/31/EC of the European Parliament and of the Council of 8 June 2000 on certain legal aspects of information society services, in particular electronic commerce, in the Internal Market (Directive on electronic commerce), (Offi cial Journal, L 178).

Försäkringsavtalslag (SFS-nummer: 2005:104, 2005: 954, 2006:357, 2006:464, 2007:123, 2010:1292, 2010:2069, 2011:12).

Gesetz über den Versicherungsvertrag (Versicherungsvertragsgesetz – VVG) vom 23. November 2007 (BGBl. I S. 2631).

Кодекс за застраховането, Обн. ДВ. бр.103 от 23 Декември 2005г., изм. ДВ. бр.105 от 29 Декември 2005г., изм. ДВ. бр.30 от 11 Април 2006г., изм. ДВ. бр.33 от 21 Април 2006г., изм. ДВ. бр.34 от 25 Април 2006г., изм. ДВ. бр.54 от 4 Юли 2006г., изм. ДВ. бр.59 от 21 Юли 2006г., изм. ДВ. бр.82 от 10 Октомври 2006г., изм. ДВ. бр.105 от 22 Декември 2006г., изм. ДВ. бр.48 от 15 Юни 2007г., изм. ДВ. бр.97 от 23 Ноември 2007г., изм. ДВ. бр.100 от 30 Ноември 2007г., изм. ДВ. бр.109 от 20 Декември 2007г., изм.

Slobodan JOVANOVIC, LLDAssociate Professor, University Business Academy, Faculty of Law, Novi Sad, Serbia

Regulation of the private group insurance contract in the European law

UDC: 368.022.33(4-672EU)Systematic Scientifi c Work

2/2013

16 SLOBODAN JOVANOVIC

ДВ. бр.67 от 29 Юли 2008г., изм. ДВ. бр.69 от 5 Август 2008г., изм. ДВ. бр.24 от 31 Март 2009г., изм. ДВ. бр.41 от 2 Юни 2009г., изм. ДВ. бр.19 от 9 Март 2010г., изм. ДВ. бр.41 от 1 Юни 2010г., изм. ДВ. бр.43 от 8 Юни 2010г., изм. ДВ. бр.86 от 2 Ноември 2010г., изм. ДВ. бр.100 от 21 Декември 2010г., изм. ДВ. бр.51 от 5 Юли 2011г., изм. ДВ. бр.60 от 5 Август 2011г., изм. ДВ. бр.77 от 4 Октомври 2011г., изм. и доп. ДВ. бр.21 от 13 Март 2012г., изм. и доп. ДВ. бр.60 от 7 Август 2012г., изм. ДВ. бр.77 от 9 Октомври 2012г., изм. и доп. ДВ. бр.20 от 28 Февруари 2013г.

Jovanović, Slobodan. „Pravo osiguravača na informaciju i pravila o zaštiti podataka o ličnosti”, u: Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan (urednici), Integracija (prava) osiguranja Srbije u evropski (EU) sistem osiguranja, Udruženje za pravo osiguranja Srbije, Beograd, 2009.

Jovanović, Slobodan. „Kolektivno osiguranje, serijske štete i potreba formiranja garantnog fonda za tako nastale obaveze”, u: Šulejić, Predrag, Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan (urednici), Usklađivanje osiguranja Srbije sa sistemom osiguranja Evropske unije, Udruženje za pravo osiguranja Srbije, Beograd, 2007.

Lag om försäkringsavtal, 1994/543, 1998/82, 1999/93, 2001/968, 2003/496, 2005/30, 2009/142, 2009/1184, 2010/426, 2013/33.

Lietuvos Respublikos civilinis kodeksas, Valstybės Žinios, 2000, Nr. 74-2262; Nr. 77; Nr. 80; Nr. 82; 2004, Nr. 72-2495; 2004, Nr. 171-6319; 2006, Nr. 77-2974; 2006, Nr. 116-4403; 2008, Nr. 68-2568; 2008, Nr. 149-5997; 2009, Nr. 93-3965; 2009, Nr. 134-5832; 2009, Nr. 141-6205; 2009, Nr. 159-7202; 2010, Nr. 48-2297; 2010, Nr. 71-3554; 2010, Nr. 76-3873; 2010, Nr. 84-4402; 2010, Nr. 126-6456; 2011, Nr. 1-2; 2011, Nr. 49-2367; 2011, Nr. 74-3545; 2011, Nr. 74-3546; 2011, Nr. 85-4130; 2011, Nr. 129-6108; 2011, Nr. 139-6550; 2012, Nr. 6-178; 2012, Nr. 44-2146; 2012, Nr. 57-2824; 2012, Nr. 57-2828; 2012, Nr. 78-4015; 2013, Nr. 46-2246.

Lov 1989-06-16 nr 69: Lov om forsikringsavtaler (forsikringsavtaleloven), 1989-06-16 nr 70, 1992-11-27 nr 111, 2005-06-10 nr 44, 2008-06-27 nr 65, 2009-06-19 nr 77.

ΝΟΜΟΣ ΥΠ΄ ΑΡΙΘ. 2496, Ασφαλιστική σύμβαση, τροποποιήσεις της νομοθεσίας για την ιδιωτική ασφάλιση και άλλες διατάξεις, (ΦΕΚ 87/τ.Α’/16.5.1997).

Opšti kolektivni ugovor, Sl. glasnik RS, br. 50/2008, 104/2008 – Aneks I i 8/2009 – Aneks II.

Opšti uslovi za osiguranje života za slučaj smrti ili doživljenja i nastupa odreðene teške bolesti (OUMTB15), „Merkur osiguranje”, 7. 9. 2010.

Posebni uslovi mešovitog osiguranja života za slučaj smrti, doživljenja i nastanka određene teške bolesti, LV 80040/01, „GRAWE Osiguranje”.

Posebni uslovi za kolektivno dodatno zdravstveno osiguranje lica za slučaj težih bolesti, „Delta Generali Osiguranje”, 17. 5. 2011.

Pak, Jasna. „Ugovori o kolektivnom osiguranju imovine i lica”, u: Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan (urednici), Evropske (EU) reforme u pravu osiguranja Srbije, Udruženje za pravo osiguranja Srbije, Beograd, 2010.

Slavnić, Jovan, Jovanović, Slobodan. „Obaveza davanja predugovornih informacija i informacija posle zaključenja ugovora o osiguranju potrošačima usluga osiguranja prema direktivama EU i zakonima država članica”, Revija za pravo osiguranja, br. 3, 2008.

Türk Ticare Kanunu, 13. 1. 2011, No.: 6102, Resmî Gazete, 14. 2. 2011, No.: 27846.

Hjalmarsson, Johanna. (2008) “The Swedish Insurance Contracts Act 2005 – an overview”, Nordisk försäkringstidskrift (Scandinavian Insurance Quarterly), 1/2008. Dostupno na: http://www.nft .nu/en/content/article/swedish-insurance-contracts-act-2005-%E2%80%93-overview, 13. 5. 2013.

Šulejić, Predrag. „Ugovor o kolektivnom osiguranju u Prednacrtu Građanskog zakonika Republike Srbije”, u: Marano, Pierpaolo, Jovanović, Slobodan, Labudović Stanković, Jasmina (urednici), Pravo osiguranja Srbije u tranziciji ka evropskom (EU) pravu osiguranja, Beograd, 2013.

Võlaõigusseaduses, Riigi Teataja, I 2001, 81, 487; RT I 2009, 18, 108; RT I 2008, 59, 330; RT I 2008, 54, 304; RT I 2007, 56, 375; RT I 2005, 61, 473; RT I 2005, 39, 308; RT I 2004, 90, 616; RT I 2004, 87, 593; RT I 2004, 75, 522; RT I 2004, 37, 255; RT I 2004, 13, 86; RT I 2003, 78, 523; RT I 2002, 53, 336.

Zakon o advokaturi (Službeni glasnik RS, br. 31/2011).

Zakon o javnom beležništvu (Službeni glasnik RS, br. 31/2011).

Zakon o javnim skijalištima (Službeni glasnik RS, br. 46/2006).

Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ , br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 - Ustavna povelja).

Zákon ze dne 17. prosince 2003 o pojistné smlouvě a o změně souvisejících zákonů (zákon o pojistné smlouvě), 37/2004 Sb, 377/2005 Sb, 57/2006 Sb, 198/2009 Sb, 278/2009 Sb, 227/2009 Sb, 375/2011 Sb, 99/2013 Sb.

2/2013ČLANCI

17

Apstrakt

Imajući u vidu nedavno uvođenje instituta javnih beležnika u srpsko pravo, autor je u ovom tekstu obra-dio neka pitanja koja su u vezi sa profesionalnom od-govornošću javnih beležnika i koja su okupirala ili još uvek okupiraju pravnu teoriju i sudsku praksu u Grčkoj. Pitanja koja su u vezi sa profesionalnom odgovornošću javnih beležnika i ilustrativni primeri povrede prava od strane javnih beležnika u Grčkoj mogli bi biti intere-santni društvima za osiguranje u Srbiji koja su, novim zakonom, obavezana da ponude pokriće za obavezno osiguranje od odgovornosti javnih beležnika, čija su profesija i profesionalne odgovornosti tek formulisane zakonom i još nisu zaživele u praksi. Tekst prvo govori o javnim beležnicima u različitim pravnim sistemima i osnovnim odredbama o organizaciji javnih beležni-ka u Grčkoj. U nastavku, prikazuje osnovne obaveze i odgovornosti i daje ilustrativne primere potencijalnih kršenja tih obaveza u praksi, polazeći od ozbiljnih po-vreda regulisanih kao krivična dela do omaški u formi javnobeležničke isprave.

Ključne reči: javni beležnik, notar, profesionalna od-govornost javnog beležnika, naknade štete

1. UVOD – JAVNI BELEŽNICI U RAZLIČITIM PRAVNIM SISTEMIMA

Organizacija profesije i usluge koje pružaju javni be-ležnici ili notari u različitim zemljama ispoljavaju velike raznovrsnosti. Notari se sreću još u Rimskom carstvu kada su pružali usluge u sudskim procesima, javnim i privatnim poslovima, kao i u radu Senata. Za razliku od zemalja kontinentalnog prava koje su bile pod uticajem rimskog prava i pravnog sistema, notarska profesija se u Engleskoj razvila u 13. i 14. veku. Pošto je notare u 13.

veku postavljao Arhiepiskop od Kanterberija1 po ovla-šćenju Pape, prvi notari u Engleskoj su, uglavnom, bili sveštenici. Kasnije se postavljaju po ovlašćenju Krune, a danas po ovlašćenju Parlamenta, a preko suda u juris-dikciji arhiepiskopa2.

Kao posledica različitog razvoja, danas postoji ra-zlika između javnih beležnika anglosaksonskog i kon-tinentalnog prava, ali isto tako i između jurisdikcija svakog od dva sistema. U anglosaksonskom pravu, a naročito u državama SAD-a, zadatak notara se, uglav-nom, odnosi na nepokretnosti, testamente, punomoćja i ovlašćenja, kao i međunarodne poslove3. On uključuje uzimanje zakletve, uzimanje izjave svedoka, overu pot-pisa, overu protesta koji se odnosi na menicu i prote-sta u pomorskom osiguranju u slučaju nastanka štete, obezbeđivanje overe dokumenata i slično4. U SAD-u je notarima generalno zabranjeno da daju pravne save-te i da pripremaju pravna dokumenta, sa izuzecima u pojedinim jurisdikcijama. U SAD-u notari često nisu pravnici, dok su u većini drugih zemlja oni, uglavnom, pravnici. U Škotskoj su donedavno svi pravnici (solici-tors) ujedno bili i notari, ali je sa reformama iz 2007. go-dine postavljen zahtev za dodatnim certifi katom samo za notare5. U Velikoj Britaniji notari pružaju usluge

1 Internet strana Udruženja notara u Velikoj Britaniji, dostupno na:

http://www.thenotariessociety.org.uk/what-is-a-notary, 16.04.2013.

2 Internet strana Udruženja notara u Velikoj Britaniji, dostu-pno na: http://www.thenotariessociety.org.uk/what-is-a-notary, 16.04.2013.

3 Internet strana Državnog Sekretara Severne Karoline, SAD, dostupno na: http://www.scsos.com/forms/Notary/Duties.pdf, 16.04.2013.

4 Internet strana zakona države Vašington, dostupno na: http://apps.leg.wa.gov/RCW/default.aspx?cite=42.44, 16.04.2013.

5 Internet strana Advokatske Komore Škotske, dostu-pno na: http://www.lawscot.org.uk/rules-and-guidance/section-f/division-e-acting-as-notary-public/guidance/gu-idance-re-acting-as-notary-public?sender=az&letter=N, 16.04.2013.

Mira TODOROVIĆ SIMEONIDES∗

O profesionalnoj odgovornosti javnih beležnika u GrčkojUDK: 347.56:347.964(495)Dostavljen: 23.4.2013.Prihvaćen: 25.5.2013.Stručni rad

∗ Partner I.K. Rokas i Partneri, advokatska kancelarija, Atina, e-mail: [email protected]

2/2013

18 MIRA TODOROVIĆ SIMEONIDES

kompanijama koje se bave spoljnom trgovinom, kao i usluge privatnim licima. Uobičajeni zadaci su pripre-ma punomoćja, kupoprodajnih ugovora i drugih doku-menata za korišćenje u inostranstvu. Oni mogu da po-tvrđuju verodostojnost dokumenta ili transakcije. Kao predstavnici pravne profesije mogu obavljati i druge pravne poslove, osim zastupanja pred sudom6.

Ovlašćenja javnih beležnika kontinentalnog prava su, uglavnom, veća od ovlašćenja u anglosaksonskom pravu, naročito u SAD-u. Oni su najčešće pravnici koji su članovi advokatskih komora. U Francuskoj i Grč-koj ne mogu istovremeno obavljati funkciju advokata i javnog beležnika, dok u nekim drugim zemljama bilo kontinentalnog bilo anglosaksonskog prava, to mogu. U nekim zemljama se notari postavljaju doživotno a u nekima na određeni period. Zbog iznetih suštinskih razlika teško se može govoriti uopšteno o obavezama i odgovornostima javnih beležnika.

2. OSNOVNE ODREDBE O JAVNIM BELEŽNICIMA U GRČKOJ

Prvi zakonski propisi o javnim beležnicima u novoj Grčkoj istoriji nastali su odmah posle ustanka protiv turske okupacije, tj. 1822. godine, dok je prvi Kodeks o javnim beležnicima donet 1973. godine7.

Danas u Grčkoj profesiju javnih beležnika reguli-še Kodeks o javnim beležnicima (Kodikas symvolai-ografon – Κώδικας συμβολαιογράφων),8 koji defi niše javnog beležnika kao neplaćenog javnog službenika. Pored njega, brojni drugi zakoni kao što su Zakon o parničnom postupku, Zakon o šumama, Građanski kodeks, poreski zakoni, zakoni koji regulišu planiranje i građenje i drugi, regulišu prava i obaveze, odnosno odgovornosti javnih beležnika u vezi sa njihovim predmetom regulisanja.

Broj javnih beležnika u Grčkoj je ograničen i računa se prema sedištu i jurisdikciji prvostepenog suda, čime se određuje i njihova mesna nadležnost. U jurisdikciji svakog prvostepenog suda određuje se jedan državni javni beležnik koji je zadužen za poslove i radnje u kojima su stranke lica određena zakonom, uključujući

6 Internet strana Udruženja Notara u Velikoj Britaniji, dostupno na: http://www.thenotariessociety.org.uk/what-a-notary-does, 16.04.2013.

7 Παναγόπουλος, Κωνσταντίνος. (1998) Συμβολαιογραφική ακυρότητα, Σάκκουλα, Αθηναίος. (Panagopoulos, Konstantinos. (1998) Ništavost radnje javnog beležnika, A. Sakkoulas, Atina, str. 9. i 21.)

8 Κώδικας συμβολαιογράφων, Η Εφημερίδα της Κυβερνήσεως, Ν. 2830/2000 (Kodeks o javnim beležnicima, Vladine novine, br. 2830/2000)

grčke državne organe, organizacije, komore, opštine, crkve, strane države, ili su to posebne radnje koje su u vezi sa organizacijom javne prodaje u izvršnom postupku. U slučaju rata imenuju se privremeni vojni javni beležnici.

Javni beležnik mora imati završen pravni fakultet u Grčkoj ili priznatu diplomu stranog fakulteta; državljanstvo Grčke ili zemlje članice EU; najmanje dve godine iskustva kao advokat, sudski radnik ili radnik u registru hipoteka; mora imati više od 28 a manje od 42 godine života, osim ako ne pobedi na raspisanom konkursu nezavisno od godina života. Jedan od negativnih preduslova za sticanje ovog zvanja jeste neosuđivanost za neko od krivičnih dela predviđenih krivičnim zakonom koja su nabrojana u Kodeksu o javnim beležnicima, uključujući krađu, prevaru, proneveru imovine ili proneveru u službi, ucenu, falsifi kat, lažne izjave, izmenu dokumenata, lažno svedočenje, lažne anonimne prijave, obmane radi davanja lažne izjave, mito, povredu službene dužnosti, krivično delo protiv morala, ozakonjenje prihoda od krivičnog dela itd.

Imenovanje novih javnih beležnika vrši se putem opštegrčkog konkursa koji organizuje i sprovodi Ministarstvo pravde. Naknade javnih beležnika uređuju se zakonom i odgovarajućim odlukama relevantnih ministarstava. Nadzor nad njihovim radom vrši javni tužilac prvostepenog suda u skladu sa svojom mesnom nadležnošću. Dva javna beležnika ili više njih sa sedištem u jurisdikciji istog prvostepenog suda mogu osnovati građansko udruženje javnih beležnika.

Javni beležnici su organizovani i obavezno su članovi komora javnih beležnika koje su članovi jedne opštegrčke komore. Komore su pravna lica javnog prava i njih nadzire Ministarstvo pravde.

3. ZAKONSKA ODGOVORNOST JAVNIH BELEŽNIKA U GRČKOJ

Javni beležnik je javni službenik koji je ovlašćen da: a) sastavlja i čuva dokumenta kojima se ustanovljava ili dokazuje pravna radnja, kao i izjave zainteresovanih strana, kada je sastavljanje tih dokumenata obavezno u skladu sa zakonom ili kada zainteresovane strane izra-ze nameru da dokumentu daju snagu javne isprave; b) izdaje prepise i duplikate tih dokumenata, kao i doku-menata koja su za njih zakačena (zaheft ana) ili se u nji-ma navode; c) overi privatne isprave radi utvrđivanje vremena nastanka; d) overi istinitost potpisa na doku-mentu koji se odnosi na takvu pravnu radnju; e) izvrši bilo koju drugu radnju za koju je ovlašćen zakonom kao i druge radnje koje se odnose na njegov rad. Može da prevede na grčki jezik dokumenta sastavljena na stra-

2/2013

19

O profesionalnoj odgovornosti javnih beležnika u Grčkoj

nom jeziku a koja su potrebna za neke od navedenih radnji, kao i da overi takav prevod.9

Javni karakter funkcije javnog beležnika praktično se izražava u izvršnosti isprava sastavljenih pred javnim beležnikom u skladu sa članom 904 Zakona o parnič-nom postupku i ovlašćenju za obavljanje određenih vanparničnih postupaka i radnji zbog čega se, pone-kad, naziva i organ vansudske nadležnosti. Ipak, njego-va obaveza ne obuhvata ispitivanje i punovažnost svih materijalnih uslova za obavljanje pravne radnje. Na primer, kao izvršni organ ne može da ispituje valjanost potraživanja ili izvršne isprave.10 S druge strane, on je nezavisan, kako prema strankama, tako i prema držav-nim organima i sudovima.

Osnovne dužnosti javnog beležnika, prema Kodek-su, jesu sastavljanje i čuvanje isprava kojima se zasni-va pravni odnos kao u slučaju sastavljanja statuta par-tnerskog društva, prenosa vlasništva na nepokretnosti, prihvatanja nasledstva, izdavanja opisa prodaje kod prinudne prodaje, ili isprava dokaznog karaktera kao u slučaju sastavljanja ugovora o zakupu nepokretnosti ili predaje takvog ugovora javnom beležniku na čuvanje. Pored toga, sastavlja po diktatu ili na osnovu prethodno podnetog nacrta izjave i overava ih, odnosno javnobe-ležničkim dokumentom dokazuje postojanje i sadržinu izjava strana i svedoka11.

Javni beležnik je dužan da odbije sastavljanje isprave koja je suprotna zakonu ili dobrim običajima. Dužan je da bude neutralan i savestan. Obavezan je da objasni učesnici-ma obaveze koje preuzimaju, prava koja imaju i da se uveri da su ga razumeli. Obavezan je da se izuzme od sastavljanja isprave, odnosno učestvovanja u radnji u slučajevima pred-viđenim zakonom, kao što je srodstvo sa strankom.

Javni beležnik je dužan je da čuva originale ugovora koje je sastavio sa svim prilozima, kao i da izda kopiju ugovora ili drugog dokumenta stranci ili njenim zakon-skim naslednicima na njihov zahtev, a trećim licima samo ako je dokument registrovan u javnim knjigama, objavljen od strane ovlašćene službe ili objavljen u Služ-benim novinama. U ostalim slučajevima treće lice koje ima pravni interes može, po nalogu javnog tužioca pr-vostepenog suda sedišta javnog beležnika, dobiti kopiju dokumenta koji čuva javni beležnik.

Javni beležnik ne odgovara za istinitost cene, nov-čanih iznosa ili visine potraživanja koju stranke izjave, odnosno unesu u pravna dokumenta u vezi sa predme-tom iz ugovora.

9 Grčki Kodeks o javnim beležnicima, čl. 1. 10 Panagopoulos, K. Isto, str. 12. 11 Αθανασοπουλος, Τασος με τη συνεργ. Αργυρίας Σιώμου.

(2004) Συμβολαιογραφικό Δίκαιο. Πειραιάς. (Athanasopoulos, Tasos u saradnji sa Argirias Siomou. (2004) Javnobeležničko pravo, Pirej, str. 28. i 57.)

4. UOPŠTENO O OSNOVU I STEPENU ODGOVORNOSTI JAVNIH BELEŽNIKA

Kao posledica javno-pravnog karaktera zvanja jav-nog beležnika i istorijskog viđenja ove profesije, tradi-cionalno je jedina dozvoljena tužba protiv javnog be-ležnika morala biti tužba za pogrešno vođenje spora (αγωγή κακοδικίας). Danas se takav stav, pod uticajem razvoja profesije i naročito kroz primenu direktiva EU, preispituje.

4.1. Tužba za pogrešno vođeni sporČlan 73 Uvodnog zakona u Zakonu o parničnom

postupku12 reguliše posebnu vrstu tužbe koja se može pokrenuti samo protiv advokata, javnog beležnika, ar-bitražnog sudije, sudije, sudskog sekretara i službenika. Tradicionalno, ta tužba se zove tužba za pogrešno vođe-nje spora, iako samo u slučaju advokata postoji vođenje spora u ime i za račun stranke. U slučaju javnih belež-nika i ostalih navedenih zanimanja tužba se odnosi na svako njihovo pružanje profesionalnih usluga13.

Ova vrsta tužbe može se podneti u roku od 6 me-seci od radnje koju je beležnik preduzeo ili propustio da preduzme14 i to samo za štetu prouzrokovanu name-rom ili krajnjom nepažnjom. Spor se vodi pred speci-jalnim sudom organizovanim u skladu sa Zakonom br. 693/197715. U slučaju da tužilac izgubi spor, sud može naložiti da tužilac plati novčanu kaznu ukoliko je sve-sno vodio očigledno neosnovan spor, ili ga namerno razvlači, ili se nije pridržavao pravila dobrih običaja ili etike ili dužnosti istinitih navoda.

12 Κώδικας Πολιτικής Δικονομίας π.δ. 503/1985. (Zakon o parničnom postupku, Predsednički dekret br. 503/1985)

13 Σταθέας, Γεώργιος „Αρεοπαγίτης ε.τ. Αγωγή κακοδικίας κατά δικηγόρων, συμβολαιογράφων, διαιτητών, δικαστικών γραμματέων και δικαστικών επιμελητών”, Dike International, No 3, 2005. (Statheas, Georgios „Tužba za pogrešno vođeni spor protiv advokata, javnih beležnika, arbitražnih sudija, sudskih sekretara i službenika – problem člana 73 Uvodnog zakona u parnični postupak”, Dike Internatinal, br. 3, 2005, str. 228.)

14 U praksi postoji nedoumica da li se navedeni rok ima računati kao subjektivni ili kao objektivni rok i u tom smislu postoje dve oprečne odluke Vrhovnog suda: a) AP 18/1999 objektivni rok zbog društvene i javne sigurnosti kako se ne bi uticalo na rad javnih službenika (u koje se računaju i advokati i javni beležnici) i b) AP 20/2000 subjektivni rok jer oštećena strana ne može uvek biti upoznata sa štetnom radnjom u vreme izvršenja te radnje. Konačna je odluka Vrhovnog suda AP 1832/2000 predvidela da je podnošenje tužbe u roku od 6 meseci od izvršenja ili propuštanja ograničavajuće za ostvarivanje prava i kao takvo neustavno. - Isto, str. 280.

15 Περί εκδικάσεως αγωγών κακοδικίας, Η Εφημερίδα της Κυβερνήσεως, N. 693/1977 (Zakon o postupku po tužbi za pogrešno vođenje spora, Vladine novine, br. 693/1977).

2/2013

20 Navedeni zakon iz 1977. godine detaljno reguliše spor protiv sudija, dok sporove protiv ostalih profesija prepušta tumačenju. Tako je u slučaju javnih beležnika potrebno prvo utvrditi postojanje dužnosti, zatim nje-no neispunjenje ili delimično ispunjenje, potom subjek-tivni odnos prema delu u smislu namere, krajnje nepa-žnje ili neosnovanog odbijanja dužnosti. Neosnovano odbijanje dužnosti mora biti objektivno neosnovano.

4.2. Zakon o zaštiti potrošača

Zakon o zaštiti potrošača16 u članu 8 predviđa da je pružalac usluge odgovoran za svaku imovinsku ili nei-movinsku štetu koju protivzakonito ili odgovorno pro-uzrokuje radnjom ili nečinjenjem prilikom pružanja usluge potrošaču. Pružalac usluge je lice koje u okviru vršenja profesionalne delatnosti pruža usluge na neza-visan način, tj. kao nezavisno lice. Oštećeni je obave-zan da dokaže postojanje štete i uzročnu vezu između pružanja usluge i štete a na pružaocu usluge je teret dokazivanja da ne postoji nezakonitost ili odgovornost. Prilikom određivanja odgovornosti uzima se u obzir očekivani stepen sigurnosti i ukupne okolnosti slučaja.

Postavlja se pitanje da li su javni beležnici pružao-ci usluga u smislu Zakona o zaštiti potrošača i ukoliko jesu, da li odredba novijeg zakona anulira protivrečnu odredbu starijeg zakona, tj. Zakona o postupku po tužbi za pogrešno vođenje spora. Istina je da se javni beležni-ci i advokati tradicionalno smatraju javnim službenici-ma, te se tako smatralo i da je njihov odnos sa klijenti-ma posebna vrsta odnosa javnog prava a ne privatnog.17 Ipak, zaključak bi bio da važi novi član 8 Zakona o za-štiti potrošača i da bi javni beležnik trebalo da odgovara i za običnu nepažnju jer iako njegove usluge imaju neke elemente javnog prava, ipak javni beležnik pruža usluge kao nezavisno lice, što je uslov da se primeni Zakon o potrošačima. U prilog tome govori i sudska praksa koja je prihvatila da se isti član primenjuje i na usluge koje pružaju banke18. Nezavisno od ishoda teorijske raspra-ve o anuliranju ranije odredbe, ta odredba bi se mogla smatrati neustavnom zbog različitog tretiranja sličnih situacija, tj. stavljanja određenih zanimanja u povoljniji položaj od drugih19.

16 Προστασία των καταναλωτών, Η Εφημερίδα της Κυβερνήσεως, Ν. 2251/ 1994, N. 3587/2007. (Zakon o zaštiti potrošača, Vladine novine, br. 2251/1994 izmenjen zakonom br. 3587/2007)

17 Panagopoulos, K. Isto, str. 21.18 Isto, str. 22.19 Isto, str. 23.

Potpuno suprotan stav zauzima u svom izlaganju Georgios Diamantopoulos20, govoreći o navedenoj temi prilikom davanja mišljenja o sudskom sporu protiv jav-nog beležnika koji je zbog propusta prilikom izdavanja zvanične kopije ugovora o kupoprodaji nepokretnosti sa snagom izvršne isprave tužen, zajedno sa kupcem, za isplatu dela kupoprodajne cene i naknade moralne štete. Diamantopoulos izražava uverenje da se Zakon o potrošačima ne može primenjivati na advokate, sudske službenike i javne beležnike za koje postoji jedinstven pravni instrument - tužba za pogrešno vođenje spora. On smatra da je potrebno da postoji posebno, drugačije regulisanje javnih beležnika i drugih javnih zvanja zbog njihove društvene i javne funkcije. Predstavnici tih pro-fesija bi trebalo da mogu da deluju bez tuđih uticaja pri-likom vršenja svojih dužnosti, što se ne može ostvariti ukoliko se ne ograniči pravo na tužbe protiv njih, kako iz ugla stepena odgovornosti, tako i u pogledu procedu-ralnih preduslova za njihovo sprovođenje.21

Čini se da se tendencija razvoja prava kreće u pravcu proširivanja odgovornosti svih pružaoca usluga, te se autoru ovog teksta prvi stav čini ispravnijim.

5. POSEBNO O ODGOVORNOSTI JAVNIH BELEŽNIKA

U nastavku navodimo ilustrativno neke primere po-vreda prava od strane javnih beležnika kojima se bavila pravna teorija i sudska praksa. Zbog obimnosti teme moguće je navesti samo neke primere.

5.1. Krivično delo i prekršajPored krivičnih dela regulisanih Krivičnim zako-

nom, posebna krivična dela koja su u vezi sa radom javnih beležnika navedena u Kodeksu o javnim belež-nicima jesu učestvovanje u sastavljanju javne isprave lica koje nije javni beležnik ili je penzionisani javni be-ležnik i prestanak obavljanja funkcije javnog beležnika bez predaje pečata i istaknute fi rme matičnoj komori javnih beležnika.

Prekršaj je defi nisan u Kodeksu o javnim beležnici-ma kao svesno i odgovorno ponašanje javnog beležnika koje je suprotno Kodeksu o javnim beležnicima, zako-nima, Etičkom kodeksu javnih beležnika, kao i pona-šanje nespojivo sa njihovom funkcijom. Kazne za pre-kršaje izriču sudovi i one uključuju novčane kazne, ali

20 Διαμαντόπουλος, Γεώργιος, „Αγωγή κακοδικίας εις βάρος συμβολαιογράφου”, Ελληνική Δικαιοσύνη, 4, 2012. (Diamantopoulos, Georgios „Tužba za pogrešno vođen spor protiv javnog beležnika”, Grčka pravda, br. 4, 2012, str. 932–941.)

21 Isto, str. 932.

MIRA TODOROVIĆ SIMEONIDES

2/2013

21 i privremenu ili trajnu zabranu vršenja dužnosti javnog beležnika.

U slučaju da javni beležnik prilikom vršenja svoje dužnosti izvrši krivično delo ili prekršaj postoji njegova obaveza naknade štete, ukoliko je do štete došlo. Narav-no, ukoliko je to delo bilo učinjeno umišljajno, takva šteta će biti isključena iz pokrića osiguranja.

Brojna su krivična dela i prekršaji koja može izvr-šiti ili u njima učestvovati i javni beležnik. Navešćemo prevaru sa prećutkivanjem činjenica. Prevaru čini onaj ko sa namerom da on sam ili neko drugo lice stekne ne-legalnu imovinsku korist, ošteti tuđu imovinu ubedivši drugog na činjenje, propuštanje ili trpljenje kroz sve-sno prikazivanje lažne činjenice kao istinite ili namer-no prikrivanje ili prećutkivanje istinite činjenice. Često se prevara putem prikrivanja ili prećutkivanja stvarnih činjenica povezuje sa funkcijom javnih beležnika, na-ročito u vezi sa kupovinom i prenosom nepokretnosti, te se tvrdi da je javni beležnik prećutao činjenicu da je nepokretnost koja se prenosi već prodata ili preneta na treće lice, ali da taj još nije upisan u registar nepokret-nosti, te tako nije stekao vlasništvo u skladu sa zako-nom, ili da postoji predugovor prodaje trećem licu ili je nepokretnost opterećena stvarnim pravima trećeg lica. Naravno, da bi postojalo prethodno navedeno krivič-no delo, mora postojati namera za sticanje imovinske koristi. Pored toga, u slučaju javnog beležnika postavlja se pitanje da li je prećutkivanje na strani prodavca ili i na strani javnog beležnika, odnosno da li javni beležnik zna za postojanje prepreke za zaključ

enje ugovora o prodaji. Ukoliko ne zna, ne može ni imati nameru za sticanje imovinske koristi. Pored toga, treba imati u vidu i da javnobeležničke isprave standar-dno sadrže odredbe o postojanju izričitog uveravanje prodavca da ne postoje nikakve prepreke za prodaju i prenos nepokretnosti.22

5.2. Ništavi ugovoriRadnje javnog beležnika koje predstavljaju povredu

i koje mogu prouzrokovati štetu stranci vrlo su razno-vrsne. To može biti situacija da javni beležnik sastavi i overi ugovor van sedišta svoje jurisdikcije, ili situacija da mesno nenadležni javni beležnik organizuje i izvrši javnu prodaju imovine dužnika, ili sastavi i potpiše jav-nu ispravu bez poštovanja svih elemenata forme javno-beležničkog akta, ili sastavi javni testament uz prisustvo drugog javnog beležnika i jednog svedoka koji je služ-benik tog beležnika, izvrši prenos dela šume u privat-

22 Χαρανα, Νεκταρια. (1999) Απάτη με αθέμιτη παρασιώπηση γεγονότων. Κομοτηνή, Αθηναίος. (Harana, Nektaria S. (1999) Prevara sa nepoštenim prećutkivanjem činjenica, Komotini, Atina, str. 121–124).

nom vlasništvu a da prodavac nije priložio potpisanu izjavu da ne postoji potraživanje države prema toj par-celi. Pravna teorija se bavi razlikovanjem između ništa-vosti ugovora i ništavosti pravne radnje, nastale usled nepotpune forme do koje je došlo zbog propusta javnog beležnika. U takvim slučajevima ne dolazi do ništavosti ugovora već pravnih radnji, zbog čega ne mogu nastu-piti pravne posledice te prakse, odnosno ugovora23. Za pitanja postojanja zahteva za naknadu štete može biti od značaja i da li ništavost nastupa automatski po sili zakona ili se radi o ništavosti za koju je potrebna sudska odluka.

Imajući u vidu složenost pojma ništavosti i njegovih posledica, svaki različiti slučaj se mora posebno tuma-čiti. U nekim slučajevima zakon koji reguliše određenu oblast ili proceduru reguliše da određeni propust i po-vreda povlače ništavost dokumenta ili radnje. U dru-gim situacijama je neophodno tumačenje.

5.3. Odbijanje javnog beležnika da sastavi ispravu ili nezakonit propust da odbije njeno sastavljanjeJavni beležnik ima dužnost da pruža usluge a može

da odbije samo ako u konkretnom slučaju ustanovi da bi takvo sastavljanje isprave bilo suprotno zakonu ili dobrim običajima. Odbijanje javnog beležnika da sasta-vi ispravu ne može da se zasniva na njegovom osećaju za moral ili pravdu već treba da se tumači sa stanovišta običnog čoveka. Zbog toga se od javnog beležnika traži da sastavi obrazloženu ispravu odbijanja, kako bi mogla da se obavi kontrola zakonitosti te odluke24. Stranka u takvom slučaju, pored procesno pravne mogućnosti da u vanparničnom postupku traži da sud naloži javnom beležniku izdavanje određene isprave,25 ima pravo i na naknadu štete na osnovu člana 8 Zakona o zaštiti po-trošača26.

Ukoliko javni beležnik propusti da odbije sastav-ljanje javne isprave i time povredi zakonsku odredbu, zaključak pravne teorije je da bi protiv javnog beležnika trebalo pokrenuti prekršajni i eventualno krivični po-stupak, dok bi ugovor trebalo da ostane na snazi, osim ukoliko se drugim odredbama zakona ne predviđa da je takav ugovor ništav. Na primer, ukoliko javni beležnik sastavi i overi ugovor o nasleđivanju na treće lice pre smrti ostavioca, takav ugovor bi bio ništav po sili zako-na27. Isto proizlazi i iz sudske prakse,28 ali i iz pojedinih odredbi zakona. Na primer, sankcija za obavezu javnog

23 Panagopoulos, K. Isto, str. 21, 3, 32.24 Isto, str. 71.25 Član 791 Zakona o parničnom postupku.26 Panagopoulos, K, Isto, str. 21. i 72.

O profesionalnoj odgovornosti javnih beležnika u Grčkoj

2/2013

22 beležnika da odbije sastavljanje javnobeležničke isprave ukoliko stranka ne donese određena dokumenta iz po-reske uprave, jeste da javni beležnik plati kaznu a ne da dokument bude ništav29.

5.4. Povrede pravila o mesnoj nadležnosti javnih beležnika

Stariji kodeksi su predviđali da je radnja ništava, da postoji obaveza naknade štete i prekršajna odgovornost ukoliko je dokument sastavio mesno nenadležni javni beležnik30. Posledica toga je bila da dokument nema važnost javne isprave već privatne. Ovakav stav bio je predmet analiza i kritike. Naime, cilj odredbe je u vezi sa zaštitom profesije i pojedinaca – javnih beležnika. Takođe, nije u duhu zakona EU. Ukoliko bi sud usta-novio ništavost, on bi istom odlukom dao nalog da se sastavi novi dokument pred mesno nadležnim javnim beležnikom, ako je to moguće.31

5.5. Ugovor koji je sastavljen i pored postojanja osnova za izuzeće javnog beležnika

Primer ugovora koji je sastavljen i pored postojanja osnova za izuzeće javnog beležnika postoji u slučaju supružničkog ili rodbinskog odnosa sa javnim beležni-kom. Prekršaj ove obaveze je u ranijim kodeksima bio osnov za ništavost ugovora, ali je ta odredba izmenjena.

Izmene navedene u prethodna dva slučaja potvrđuju zaključak da je tendencija razvoja zakonodavstva u odr-žavanju ugovora na snazi, kada je to moguće i kada je u skladu sa ostalim pravnim propisima.

6. (OBAVEZNO) OSIGURANJE OD PROFESIONALNE ODGOVORNOSTI JAVNIH

BELEŽNIKA

U nekim zemljama, kao što su Velika Britanija i Francuska, javni beležnici su obavezni da poseduju osi-

guranje od profesionalne odgovornosti, dok u drugim zemljama to nije obavezno ili uobičajeno. Interesantno je da Direktiva 2006/123/EU o uslugama na unutraš-njem tržištu koja u članu 23 generalno preporučuje uvođenje obaveznog osiguranja od profesionalne od-govornosti za pružaoce usluga, u članu 2.2 l) isključuje svoju primenu na javne beležnike32.

U Grčkoj još uvek ne postoji obaveza javnih beležni-ka da se osiguraju od profesionalne odgovornosti. Ta-kva obaveza ne postoji ni za advokate. Na tržištu postoji ponuda društava za osiguranje za zaključenje ugovora o osiguranju od profesionalne odgovornosti javnih belež-nika, ali ne i značajnije interesovanje javnih beležnika za ovom uslugom.

7. ZAKLJUČAK

Tekst je prikazao neke osnovne obaveze i odgovor-nosti javnog beležnika u Grčkoj. Njihovo tumačenje i zaštita profesije javnih beležnika su povezane i tumače se i u svetlu poverenih javnih ovlašćenja, odnosno javne funkcije javnih beležnika i u tom smislu tradicionalno postoji pojačana zaštita javnih beležnika u odnosu na neke druge profesije, kako u pogledu ograničenja roka za pokretanje tužbe za pogrešno vođeni spor, tako i u pogledu stepena odgovornosti (namera i krajnja nepa-žnja) javnih beležnika. Danas se takav stav preispituje, kako sa pozicije ustavnog prava i načela istovetnog re-gulisanja istih i sličnih pravnih situacija, tako i sa pozi-cije pojačane zaštite korisnika usluga preko Zakona o zaštiti potrošača, ali i odredbi Direktiva EU. Prikazano je i pitanje ništavosti i poništenja ugovora sastavljenog u vidu javnobeležničke isprave. Paralelna tendencija usmerena u pravcu zaštite korisnika javnobeležničkih usluga jeste postojanje osiguranja od odgovornosti jav-nih beležnika, iako ono za sada nije zaživelo u Grčkoj i pored postojanja ponude od strane osiguravača.

MIRA TODOROVIĆ SIMEONIDES

27 Athanasopoulos, T. Isto, str. 63.28 Isto, str. 73.29 Φορολογία εισοδήματος φυσικών προσώπων, Η Εφημερίδα

της Κυβερνήσεως, N. 3323/1955 (Član 72.1 i 5 Zakona o porezu na dohodak građana, Vladine novine, br. 3323/1955, koji je izmenjen članom 16.5 Zakona br. 1828/1989.

30 Ovaj paragraf člana 4.2 Kodeksa o javnim beležnicima je izmenjen zakonom br. 2915/2001 kojim se dopušta da javni beležnici određenih područja sastavljaju isprave za koje nisu mesno nadležni, ali pod uslovom da ih sastave i overe u stanu, kancelariji ili prodavnici stranke, bolnici, zatvoru ukoliko se stranka tamo nalazi, sedištu banke ili druge fi nansijske organizacije, sedištu ili boravištu zakonskog zastupnika stranke, odnosno drugom mestu predviđenom zakonom.

31 Athanasopoulos, T. Isto, str. 63-66.

32 Directive 2006/123/EC of the European Parliament and of the Council of 12 December 2006 on services in the internal market, Offi cial Journal of the European Union, L 376/36

ARTICLES2/2013

23

SUMMARY

Having in mind recent introduction of the institute of Public Notary in Serbian law, the author presented some issues related to this profession, discussed in legal theory and practice in Greece. Th e introduction briefl y refers to the main organisational diff erences of Public Notaries in diff erent jurisdicitons and concludes that their signifi cance leads to the necessity to study and present their liabilities in relation to a particular jurisdicitons. It further presents the main duties and liabilities of Public Notaries in Greece and provides several examples of breaches of these duties in practice.

In more details it discusses the issue of protection of Public Notaries having public authorities, which was traditionally supported, and chalinging of such protection by consumer proteciton, other legislation aimed to protect customers, interpretation of certain constitutional principles and EU directives application. Special attention is given to the issue of declaring of an agreement or statement composed and/or signed before a Public Notary, null and void and its consequiences for the parties or their legal successors. At the end it refers to the issues of compulsory insurance for professional liability of Public Notaries in general.

Key Words: Public Notary, professional liability of Public Notary, indemnity


Αθανασοπουλος, Τασος με τη συνεργ. Αργυρίας Σιώμου. (2004) Συμβολαιογραφικό Δίκαιο. Πειραιάς.

Διαμαντόπουλος, Γεώργιος, „Αγωγή κακοδικίας εις βάρος συμβολαιογράφου”, Ελληνική Δικαιοσύνη, 4, 2012.

Directive 2006/123/EC of the European Parliament and of the Council of 12 December 2006 on services in the internal market, Offi cial Journal of the European Union, L 376/36

Φορολογία εισοδήματος φυσικών προσώπων, Η Εφημερίδα της Κυβερνήσεως, N. 3323/1955

Κώδικας συμβολαιογράφων, Η Εφημερίδα της Κυβερνήσεως, Ν. 2830/2000.

Κώδικας Πολιτικής Δικονομίας π.δ. 503/1985. Χαρανα, Νεκταρια. (1999) Απάτη με αθέμιτη

παρασιώπηση γεγονότων. Κομοτηνή, Αθηναίος.Παναγόπουλος, Κωνσταντίνος. (1998)

Συμβολαιογραφική ακυρότητα, Σάκκουλα, Αθηναίος.Περί εκδικάσεως αγωγών κακοδικίας, Η Εφημερίδα

της Κυβερνήσεως, N. 693/1977Προστασία των καταναλωτών, Η Εφημερίδα της

Κυβερνήσεως, Ν. 2251/ 1994, N. 3587/2007.Σταθέας, Γεώργιος „Αρεοπαγίτης ε.τ. Αγωγή

κακοδικίας κατά δικηγόρων, συμβολαιογράφων, διαιτητών, δικαστικών γραμματέων και δικαστικών επιμελητών”, Dike International, No 3, 2005.

Mira TODOROVIC SYMEONIDESI.K. Rokas & Partners Law Firm, Athens, Greece

Professional liability of the public notary in GreeceUDC: 347.56:347.964(495)Introductory Work

2/2013ČLANCI

24

„Jednu od defi nicija onoga što se zove dekonk-strukcija predstavljao bi pokušaj da se u analizu uzme ovaj neograničeni kontekst, da se pažnja posve-ti kontekstu na najprecizniji i najširi mogući način, i tako beskrajnom pomeranju rekontekstualizacije. Fraza koja je za neke postala neka vrsta slogana… de-konstrukcije („nema ničega van teksta”), ne označava ništa drugo do: nema ničega van konteksta.”

Jacques Derrida. (1967) Of Grammatology

ApstraktAutor se nada da je u ovom radu dao komentar glav-

nih promena uvedenih u Institutskim kargo klauzula-ma iz 2009. godine i razloga za njihovo donošenje, kao i određenu analizu njihovog potencijalnog uticaja na tekuće nestabilne ekonomske i političke okolnosti sa kojima se suočavaju tržišta osiguranja i analizu najno-vijih slučajeva sudske prakse u vezi sa izmenjenim kla-uzulama. Iako ne predstavlja sveobuhvatnu diskusiju, pojava starih tema ukazuje na dileme koji su postojale prilikom izrade njihovog teksta pre objavljivanja zva-nične verzije.

Ključne reči: Institutske kargo klauzule, osiguranje, kargo, englesko pravo, pomorsko osiguranje

1. PROMENA PRAVILA

Objavljivanje Institutskih kargo klauzula 2009. godine (dalje u tekstu: ICC (A)) bilo je plod rada Radne grupe Mešovitog komiteta za kargo (dalje u tekstu: Mešoviti komitet) kojom je predsedavao Nik Guding (Nick Gooding), a koja je formirana radi izmene Institutskih Kargo Klauzula (A) od 1. januara 1982.

godine. Pomenuta Radna grupa počela je sa radom 2006. godine, a konačnu verziju izmena objavila je 2008, pre nego što je započeta njihova primena 1. januara 2009. godine.

Iako je Mešoviti komitet uveo neke izmene, premda jedva poželjne, one ne donose ništa drugo do veštačke izmene koncipirane tako da novi obrazac1 učine jasni-jim i prihvatljivijim međunarodnim ugovaračima osi-guranja koji ne poznaju teško razumljivu terminologi-ju2 koja se koristi u engleskom pravu. U ovom radu cilj autora je da detaljnije analizira donete promene, njiho-ve potencijalne posledice po osiguravajuće pokriće, kao i motive za njihovo donošenje. Autor se nada da će ova analiza pokazati da izmenjene ICC (A) u velikoj meri predstavljaju proizvod konteksta koji se ogleda u po-kušaju da se izađe u susret prigovorima delatnosti osi-guranja na pokriće po klauzulama od 1. januara 1982.god., kako bi se sačuvala dominacija obrasca ICC (A) na tržištu osiguranja karga. U pogledu prirode izmena u standardnom obrascu može se, uopšteno, reći da su

1 Londonsko tržište je pre donošenja Institutskih klauzula 1982. godine za pomorsko osiguranje karga koristilo obrazac Lojdove „S.G. polise” (skraćenica se odnosi na „Ship and Goods“ ili osiguranje „broda i tereta”), da bi 1991. godine Institut londonskih osiguravača utvrdio novi standardni obrazac polise pomorskog osiguranja poznat pod nazivom „Obrazac MAR 91” namenjen primeni zajedno sa Institutskim klauzulama. „Obrazac MAR 91” jednostavno predstavlja opštu izjavu o osiguranju sa kojom se koriste Institutske klauzule kojima se defi nišu uslovi osiguravajućeg pokrića. U praksi, „Obrazac MAR91” predstavlja polisu osiguranja, dok su uslovi osiguranja – Institutske klauzule zaheft ane sa unutrašnje strane obrasca. Uobičajeno je da svaka klauzula bude overena pečatom koji se preklapa sa unutrašnjom stranom obrasca i klauzulama, kako bi se izbegla zamena ili uklanjanje uslova osiguranja – klauzula. Znači, radi se o novom obrascu polise čiji su sastavni deo uslovi osiguranja, pa autorka pod obrascem podrazumeva i uslove osiguranja. – Prim. prevodioca.

2 Rodas Paredes, Paola. „El seguro marítimo de mercancías después de las institute cargo clauses 2009 (A) Nuevas propuestas y viejos problemas”, Revista de Derecho del Transporte, No. 8, 2011, str. 81–97, posebno str. 84.

Mr Susanna H. MARSDEN∗

Institutske kargo klauzule (A) 2009: rekontekstualizacijaUDK: 368.23”2009”Dostavljen: 20.4.2013.Prihvaćen: 21.5.2013.Naučna kritika

* BA (Hons) Oxon, LLM (Swansea). Autor se zahvaljuje Barisu Sojeru (Baris Soyer) i Teodori Nikaki (Th eodora Nikaki) za njihovu pomoć i komentare. e-mail: [email protected]

2/2013

25

Institutske kargo klauzule (A) 2009: rekontekstualizacija

izmene izjednačene sa proširenjima pokrića koja su, pre svega, u korist osiguranika.3

Pored navedenog, autor će oceniti da li su izmenje-ne klauzule ICC (A) prilagođene stvarnim prilikama modernog tržišta osiguranja, uzimajući u obzir sudsku praksu ustanovljenu posle pola decenije sprovođenja osiguranja po izmenjenim uslovima osiguranja.4 Na-mera autora nije da se upušta u analizu do najsitnijih detalja, jer je to sveobuhvatno učinjeno u drugim ra-dovima.5

2. SVI RIZICI?

Pokriće „svi rizici”, iako se ne zaključuje sa name-rom da se osigura svaki mogući rizik,6 očigledno je pri-vlačan nekolicini grupa komercijalnih potrošača. Oni koji imaju interes da se osiguraju od nastanka štete na posebno osetljivoj robi više žele da se osiguraju po uslo-vima „svi rizici”, umesto po drugim raspoloživim uslo-vima, kao što su ICC (B) i (C) ili Institutske klauzule za osiguranje trgovačke robe (Institute Commodity Trade Clauses – dalje u tekstu: ICTC) koje su koncipirane po-sebno imajući u vidu trgovinu određenim robama.

Odavno je ukazano7 na to da sve više raste pritisak sa međunarodnih tržišta u povoju za visokokvalitetnom, savršenom robom,8 i čini se da je to podstaklo tražnju

3 Munro, Christopher. „Cargo Insurers Take Up Cargo Clauses”, Insurance Day, 23/10/2009.

4 Sudska praksa se, delom, odnosi na sporove koji su nastali prema uslovima osiguranja iz 1982, a koji su bili u primeni sve do usvajanja verzije iz 2009. godine.

5 Vishwanath, K. S. (2010) Insuring Cargoes: A Practical Guide to the Law & Practice, Witherby, London. Dunt, John. (2012) International Cargo Insurance, Informa, London. Hudson, Geoff rey, Madge, Tim, Sturges, Keith. (2012) Marine Insurance Clauses, Informa Law, Routledge.

6 Spor British & Foreign Marine Insurance v Gaunt [1921] 2 AC 41 u kojem je lord Samner (Sumner) pojasnio da je pravo na nadoknadu štete utvrđeno kada osiguranik dokaže da se pretrpljena šteta verovatno može pripisati nastanku žrtvovanja, umesto prirodnom svojstvu stvari ili istrošenosti. Ovaj stav je ponovljen u sporu Th e Popi M [1985] 1 WLR 948. Ako osiguravač želi da dokazuje da šteta potpada pod neko od isključenja, doći će do promene lica koje ima obavezu dokazivanja, te će osiguravač biti dužan da dokaže da je neposredan uzrok bilo nastupanje neočekivanog rizika, prema Slattery v Mance [1962] 1 Lloyd’s Rep 60. Videti noviju presudu iz spora AXL Resources v Antares Underwriting Services [2010] EWHC 3244 (Comm).

7 Spor Commodity Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9. 11. 2010. godine, pouku su dali Sleightholme i Steer. - Sleightholme, J., Steer, Jonathan. Commodity Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9.11.2010.

8 „Kumulrisikengeschicktumschiffen”, Topics Magazin, January, Munich Re, 2013, str. 7–12, posebno str. 9. Ilustrativna

za povećanim pokrićem koje nude uslovi osiguranja kao što su ICC (A), nasuprot ograničenom pokriću po sistemu „imenovanih rizika” koje predviđaju ICC (B) i (C), kao i ICTC, za koje se mnogo puta pokazalo da ne mogu da se mere sa ICC (A) polisom osiguranja. Da li je nezamislivo trebalo da se dogodi, odnosno da li je rizik (da robu postane nemoguće prodati iako je šteta koja je nastala beznačajna ili površinska) postao nepri-hvatljivo visok da je sve veći broj ugovarača osiguranja počeo da traži njegovo prenošenje kroz zaključivanje proširenog pokrića koje pruža osiguranje od „svih rizi-ka” po većoj ceni?

Pored toga, unapređenja u efi kasnosti logistike do-vela su do toga da su današnji dostavni lanci često duži, usitnjeniji i vremenski visoko osetljivi u poređenju sa onima koji su postojali pre četvrt veka. To se odrazilo i na odluke sudova koje se odnose na osiguranje „svih rizika” zaključeno za međunarodni prevoz osetljivih komponenti koje bi, u prošlosti, verovatno bile sastav-ljane u četiri zida jedne iste fabrike.9

U međuvremenu, za osiguravače i reosiguravače, plafon potencijalne štete prouzrokovane kašnjenjem na ključnim čvorišnim tačkama „zagušenja”10 u dostav-nom lancu, kao što su luke i kopneni terminali, čini se da se proteže još više. Na bitnim delovima moguća su kašnjenja koja mogu da dovedu do potpunog zaustav-ljanja proizvodnje11, a priroda proizvodnog principa „just-in-time” može da doživi velika kolebanja vredno-sti karga koji je pokriven osiguranjem. Najnovije brige tiču se rizika kumulacije. U narednim redovima vide-ćemo da je izbegavanje tog rizika postalo uobičajena praksa među osiguravačima.12

je i odluka Tomasa Džeja (Th omas J) u sporu Quorum v Schramm [2002] 1 Lloyd’s Rep 249 koja predstavlja dokaz priznanja engleskih sudova u pogledu značaja načina na koji tržište tumači štetu, pored šteta dosuđenih u vezi sa visokim rizikom pogoršanja izazvanog onim što je nazvano submolekularnim dejstvom požara na Degaovu sliku, iako u prilično vanrednom kontekstu izuzetno osetljivog tržišta umetničkim delima, str. 260–1/[92 i komentar u sporu Dunt, J. Isto. Poglavlje 3 i diskusija o dopunskom isključenju kašnjenja, fusnota br. 30.

9 Na primer, transformator u prevozu u sporu European v Chartis [2012] EWHC 1245 (Comm).

10 Wordley, Paul, Savage, Toby. „Recent challenges to the mining sector”, Insurance Day, 26.2.2013.

11 Na primer, problemi prouzrokovani nekim američkim fabrikama zbog zemljotresa u Japanu. – „Crises in Japan Ripple Across the Global Economy”, New York Times, dostupno na:

ht t p : / / w w w. ny t i m e s . c om / 2 0 1 1 / 0 3 / 2 1 / b u s i n e s s /global/21econ.html?pagewanted=all&_r=0, 20. 3. 2013.

12 U ovom kontekstu, povećanje nosivosti kontejnerskih plovila podstaklo je posebno interesovanje, jer bi potencijalne štete za osiguravače mogle da budu visoke. – Mulrenan, Jim. „Insurers fear big claim from ‘Emma Maersk’ engine room fl ood which reported industry concerns about potentially very

2/2013

26 SUSANNA H. MARSDEN

Svetska politička dešavanja su, takođe, ostavila svoj pečat, ne samo zbog toga što je defi nicija rizika teroriz-ma13 proširena kako bi se postiglo njegovo sveobuhvat-nije isključenje već su se i tekuće brige zbog nuklearnih pretnji od terorizma odrazile na donošenje proširenih defi nicija isključenja tog rizika. Oni koji žele da se obez-bede od gubitka karga od usamljenih razbojnika, prlja-vih bombi ili problematičnog radioaktivnog curenja moraju sada da kupuju dodatna osiguravajuća pokrića. Piraterija, kuga poslednjih nekoliko godina, i dalje je ja-sno pokrivena po klauzuli 6.2 izmenjenih uslova osigu-ranja14, iako se osiguravačima dopušta da promišljeno izbrišu taj rizik iz pokrića ad hoc kako bi izbegli obave-zu da isplate nadoknadu usled piratskog kidnapovanja!

Još jedna velika promena, iako manje nepovoljna po organizacioni integritet tržišta, odnosi se na tržišta u razvoju i potrebu modernizacije u svetlu globalizaci-je. Vodeći računa da standardni uslovi pokrića i dalje poseduju atraktivnost za široki krug vlasnika roba i ostalih lica koja su u vezi sa njima a koja redovno za-vise od zaključivanja osiguranja (npr. prodavci po pa-ritetu CIF), sada je neophodno da nove klauzule pruže osiguranicima, od kojih neki imaju malo prethodnog iskustva sa komercijalnim osiguranjem, pokriće koje je prilagođeno korisnicima i razumljivo u pogledu limita. To je zahtevalo da klauzule uzimaju u obzir ne samo promenljive trendove po vrstama roba koje se prevoze, već i po vrstama plovila koja ih prevoze, kao i njihovo pakovanje i, konačno, stav potrošačkog tržišta prema kvalitetu ili subjektivnoj vrednosti roba.

Osiguravači sve više reklamiraju osiguranje na os-novi koja je „beskonačna”, ne ostavljajući nikakve pra-znine ili preklapanja u pokriću, zbog čega tradicionalne polise osiguranja karga mogu konkurisati složenijim, iako verovatno skupljim i manje oprobanim i provere-nim, oblicima osiguravajućeg pokrića kao što je osigu-ranje zaliha. large general average claims related to her grounding in the Suez Canal”, Tradewinds, 8. 3. 2013. Pored navedenog, uočen je povećani spoljni pritisak ključnih evropskih regulatornih propisa na osiguravače kao što je Direktiva o solventnosti II, ali i organa EU kao što je Evropska agencija za nadzor osiguranja i penzijskih fondova koja je izvela probu stres testa na evropskim osiguravačima kada se radi o njihovoj sposobnosti da spreče buduće fi nansijske krize kvantifi kacijom sopstvenih rizika u sektoru osiguranja sa planom uspostavljanja obaveznog nivoa zaštitnog kapitala. – Dostupno na: https://eiopa.europa.eu/fi leadmin/tx_dam/fi les/Press-Room/StressTest-QA-Document-Set6.pdf , 23. 3. 2013. i „Kumulrisikengeschicktumschiff en”, Topics Magazin, January, Munich Re, 2013.

13 Izmenjena ICC (A), kl. 7.4.14 Ona je nazvana kao isključenje rizika rata i štrajka, a koji se

mogu uključiti u pokriće prema ICC War Clauses 1/1/2009 i koje su sačinjene kao samostalni dodaci izmenjenom obrascu novih klauzula.

3. TERMINOLOŠKE NEPRECIZNOSTI

U izmenjenim klauzulama modernizovan je jezik – pojam „sanduci”15 je izbačen, a pokriće „stupa na sna-gu” više ne postoji u klauzuli 15, ICC 2009! Zamene su doprinele tome da nove klauzule o osiguranju karga izgledaju nekako savršeno i moderno i izbegavaju da odaju utisak predratne Engleske, prepune batlera i čud-nih aparata. Lingivistička poboljšanja omogućila su da Institutske kargo klauzule održe korak sa drugim uslo-vima osiguranju, kao što su norveške klauzule o osigu-ranju karga CEFOR, koje su u jednom trenutku pred-stavljale mnogo čitljivije uslove osiguranja sadržane u „tečnim” pasusima u odnosu na isuviše formalne izraze u starim klauzulama ICC.16

Promene koje donose novi uslovi osiguranja čini se da su, pre svega, kozmetičke prirode i da nema mno-go osnova za prigovaranje odluci Mešovitog komiteta da zameni termin „sluga” terminom „zaposleni”, a ter-min „brodari” terminom „prevoznici”, jer bi čak i pro-sečan Englez mogao da se nađe u situaciji da nagađa da li se radi o domaćicama u Daunton Abiju (Downton Abbey)17 ili o radnicima okruženim kutijama oko luč-kog skladišta kada pročita termin „sluge”, iako multi-modalna stvarnost funkcionisanja današnjeg međuna-rodnog transporta može da znači da „brodar” u stvari igra relativno beznačajnu ulogu u onome što može da predstavlja ugovor o multimodalnom prevozu koji se prvenstveno odvija drumskim, železničkim ili vazduš-nim putem.18

15 Primenjen, na primer u klauzuli 4.3. iz 1982. godine koja pokriva „Nedovoljnost pakovanja”.

16 Pogledati, na primer, nedavni kolumbijski Vodič za transportno osiguranje, koji je očigledno „jednostavnim i kratkim” okarakterisao izmenjene klauzule. – Concha, Angela, Umaña, Leonardo, Vargas, Maria José. „Fasecolda 35 años; El Seguro de Transporte de Carga”, Junio de 2011, dostupno na: http://www.fasecolda.com/fasecolda/BancoMedios/Documentos%20PDF/el%20seguro%20de%20transporte%20de%20carga.pdf, 20.3.2013, str. 345.

17 Downton Abbey je engleska televizijska serija, čija se radnja odvija na jorkširskom seoskom imanju Downton Abbey. Serija prati sudbine aristokratske porodice Kruli (Crawley) i njihovih slugu. Takođe, serija govori i o uticaju velikih istorijskih događaja na živote porodice Kruli i njihovih slugu, ali i o uticaju tih događaja na društvenu hijerarhiju u Velikoj Britaniji. - Prim.prevodioca.

18 Treba primetiti da je ovaj trend potpuno nov. – Engleski Zakon o pomorskom osiguranju iz 1906, čl. 2, st. 1 koji dozvoljava da polisa pomorskog osiguranja bude proširena za pokriće kopnenih rizika. Moderniji primer zastupljen je u odluci engleskog suda u sporu Clothing Management v Beazley Solutions [2012] EWHC 727. U konkretnom slučaju polisa je posebno izmenjena za pokriće ne samo pomorskog prevoza, već takođe i za period skladištenja. Ostali uslovi osiguranja

2/2013

27 Imajući u vidu prethodno rečeno, u svetlu promen-ljive tražnje za komercijalnim osiguranjem karga, ove promene imaju kvalitet koji ih preporučuje. Impresi-van rast privrednih sila na tržištima u povoju kao što su države BRIK-a19, doveo je do potrebe da uslovi osi-guranja postanu ergonomski i da je potrebno manje specijalizovanog znanja pravnih začkoljica. Kada ovo govorimo, imamo u vidu zamenu pojma „sluge” termi-nom „zaposleni”, što sprečava komplikacije prilikom pokušaja njihovog razlikovanja, odnosno razjašnjenja ko se smatra slugom a ko predstavlja nezavisnog podu-govarača. Teško je odgovoriti na ovo pitanje u slučaju kada osoblje osiguranika radi u egzotičnim državama. Slično tome, bivša „Klauzula – ostaje pokriveno”, br. 10 izmenjenih uslova osiguranja iz 2009. godine koja re-guliše situacije kada dođe do promene putovanja, kada se uporedi sa ICC 1982, otkriva nam klauzulu u kojoj se navode okolnosti u kojima bi osiguranik i dalje bio po-kriven, iako se njom studiozno izbegava pojam „ostaje pokriveno” čime se pokazuje jasna namera da se spreči dovođenje savesnih osiguranika u zabludu.20

Ovaj uslov transparentnosti treba podstaći, ako ništa drugo, ono zbog toga da limiti pokrića budu razumljivi i da bi se uslovi pokrića učinili dostupnim i lako upotreblji-vim od strane potencijalnih ili novih osiguranika koji se osiguravaju na londonskom tržištu, pri čemu neki od njih nikada pre nisu zaključivali takvu vrstu osiguranja ili se nisu našli u situaciji da su ugovorom obavezani da zaklju-če osiguranje prema uslovima kupoprodajnog ugovora.21 Pored toga, razlog je bio i izbegavanje situacije preklapanja perioda pokrića sa polisama osiguranja koje su na snazi, a kod kojih je ugovorena primena domaćeg prava.

4. PAKOVANJE, PRIRODNO SVOJSTVO STVARI I NEPOSREDNA UZROČNOST

Neke od najvažnijih izmena koje donosi ICC(A) 2009 tiču se nedovoljnosti pakovanja i isključenja obu-„svi rizici”, posebno američki AIMU All Risks Cargo ostavljaju mogućnost da se limiti pokrića izmene u slučaju vazdušnog prevoza. – AIMU 2004, klauzula 6(A)(1)(c) kojom pokriće ističe posle proteka 30 dana, umesto standardnih 60 dana po klauzuli 8 ICC (A) pokrića.

19 Brazil, Rusija, Indija i Kina.20 Vishwanath, K. S. Isto, str. 294.21 Na primer, prema klauzuli standardnih uslova prodaje

po paritetu CIF, Incoterms 2010, koje navode Institutske kargo klauzule (C) kao minimalno osiguravajuće pokriće (ili nova multimodalna varijanta pariteta CIP) iz zaključenog kupoprodajnog ugovora. Coetzee, Juana. (2010) INCOTERMS as a form of standardisation in international sales law: an analysis of the interplay between mercantile custom and substantive sales law with specifi c reference to the passing of risk, Stellenbosch University.

hvaćenih klauzulom 4 koja su u vezi sa njim. Uprkos tome što je stalno povećanje prevoza kontejnerskog karga predstavljalo izazov modernom saobraćajnom pravu, posebno u državama common law sistema, čini se da je trebalo da prođe više vremena da bi se adekvat-no procenilo stanje robe koja se prevozi u tim, sada sveprisutnim kutijama22, jer veliki broj različitih vrsta robe duže provodi u prevozu i na skladištu zahvaljujući efi kasnosti standardizovanih metalnih naprava.23

Jedna prilično očigledna mana kontejnerizacije leži u tome što, iako je za slučajnog lopova tradicionalno potkradanje postalo mnogo teže, postoje manje mo-gućnosti da se roba u prevozu pregleda, čak i onda kada je očigledno da postoji neka njena mana ili šteta, što sve otežava utvrđivanje uzročne veze između osigura-nog rizika i štete kada kargo konačno stigne oštećen na mesto iskrcavanja ili u skladište. Neizbežno se name-ću brojna pitanja u pogledu toga kako je šteta nastala, pri čemu se kao jedan od očigledno sumnjivih razloga često navodi „nedovoljnost” pakovanja. Drugi mogući razlog nastanka štete mogao bi se dovesti u vezu sa pri-rodom stvari, tj. prirodnim stvojstvima stvari.24

Pakovanje i prirodna svojstva stvari su po svojoj prirodi pitanja koja maskiraju jedna drugo25 i mogu

22 Vishwanath, K.S. Isto, str. 19, koji navodi odluku australijskog suda u sporu NSW Leather v Vanguard [1991] 25 NSWLR 669 i diskutuje o teškoćama prilikom pokušaja da se donese odluka o kontejnerizovanoj robi primenom precedenata u vezi sa individualno zapakovanim stvarima.

23 Čak ni tečnosti nisu isključene sa spiska mogućeg kontejnerskog pakovanja. U tom smislu je fl eksitanker privukao izvestan odijum. Pogledati, na primer, nedavni izveštaj Nemačke službe transportnih informacija: dostupno na: http://www.tis-gdv.de/tis_e/containe/flexitanks/flexitankuntersuchung.htm, 23. 3. 2013, u kojem se predlaže uvođenje ograničenja težine za takve terete da bi se izbegla šteta na kontejnerima i brodovima, kao i na stvarima koje se prevoze.

24 Defi nisao lord Diplok (Diplock) u sporu Soya v White (1983) 1 Lloyd’s Rep 122, str. 126 kao „rizik kvarenja robe koja se prevozi kao posledica njenog prirodnog ponašanja tokom planiranog i uobičajenog putovanja, bez uticaja nekog iznenadnog spoljnog incidenta ili žrtvovanja.” Takođe i spor Noten BV v. Harding (1990) 2 Lloyd’s Rep 283. Lord Mance nedavno je dopunio defi niciju lorda Diploka u sporu Th e CendorMopu [2011] UKSC 5 at [18], na koju se pozvao Poplvel (Popplewell) u sporu European v Chartis, diskutovanom pod [2012] EWHC 1245 at [138].

25 Još uvek postoji određeni stepen neizvesnosti u vezi sa načinom na koji zakon treba da tretira pakovanje robe. – Hudson, Madge, Sturges. Isto. Autori Hudson, Madge, Sturges ističu da su izričiti precedenti u ovoj oblasti zanemarivani zbog opšteg stava na londonskom tržištu da je pakovanje nešto odvojeno od osiguranog karga, a kao posledica odluke u sporu Vacuum Oil v Union Insurance (1925) 24 LIL Rep 188, umesto novijeg precedenta iz spora Berk v Styles[1955] 2 Lloyd’s Rep 383 koji posmatra robu i pakovanje kao celinu.


2/2013

28 predstavljati fatalni udarac uspešnosti odštetnog zahte-va osiguranika kada se osiguravač pozove na jedno ili drugo isključenje sadržano u uslovima osiguranja da bi odbio obavezu isplate nadoknade, jer se time osigu-ranik onemogućava da ispuni neophodno dokazivanje uzročne veze i „neposrednog uzroka”, što u engleskom pravu osiguranja i dalje ostaje kao evidentna, standar-dna evazija osiguravača.26 Ako se šteta može pripisati prirodnom svojstvu robe ili mane u pakovanju, postaje teže ispuniti uslov dokazivanja „verovatnoće uzroka” ako jedan od dva uzroka ili istovremeni uzroci nisu po-kriveni uslovima osiguranja27, iako treba priznati da se precedentno pravo u toj oblasti razvijalo u godinama od kada su poslednji put objavljene ICC.28

Pogledajmo novu klauzulu 4.3 o pakovanju, formu-lisanu tako da reši nekoliko opštepoznatih problema u vezi sa ovim pitanjima. Prvo, isključenje koje se po ICC(A) iz 1982. godine odnosi isključivo na kontejnere sada je prošireno i na uobičajeno pakovanje. Klauzula pruža pokriće kada je osiguranik koristio treće lice – podugovarača za pakovanje robe u periodu posle po-četka pokrića.29 Kao što je rečeno u prethodnim izlaga-njima, ostaju pitanja koja se tiču lakoće sa kojom će se zaposleni razlikovati od nezavisnih podugovarača, kao i neizbežnih sivih oblasti u situacijama u kojima neza-visni podugovarači postupaju po preciznim nalozima osiguranika30 i toga da li će to predstavljati kršenje oba-

26 Proxima causa je dobila posebno mesto u Zakonu o pomorskom osiguranju iz 1906, u čl. 55, st. 1, iako je moguće da ugovorne strane isključe njegovu primenu i dogovore neki drugi standardni dokaz za dokazivanje uzročne veze, kao što je prihvaćeno, na primer, u sporovima Coxe v Employers’ Liability Assurance Corpn [1916] 2 KB 629, at 634 i King v Brandywine Reinsurance [2004] 1 LR&IR 554, at [235]. - Lowry, John, Rawlings, Philip, Merkin, Robert. (2011) Insurance Law: Doctrines and Principles, Hart Publishing, Oxford, str. 275, i posebno, poglavlje 9.

27 Kao što je prihvatio Popplewell J u sporu European v Chartis [2012] 2 Lloyd’s Rep 117, [2012] EWHC 1245 at [79]; takođe pogledati studiju slučaja Heridan-a u Shipping & Trade Law, 28. 8. 2012.

28 Suprotstavljeni pristupi u precedentnom pravu bili su očigledni tokom celog 20. veka, pri čemu su se ključni sporovi kao što su Leyland v Norwich Union [1918] AC 350 primenjivali na dokaz „efi kasnog uzroka” (na primer, govor lorda Šoa (Shaw) u sporu na 369), dok su drugi preferirali stav o „poslednjoj po vremenu” uzročnosti, kao što proizlazi iz govora lorda Ešera (Escher) u sporu Pink v Fleming (1890) 25 QBD 396 at 397. Stav o efi kasnom uzroku čini se da je sada preovlađujući i izričito potvrđen odlukom Vrhovnog suda u sporu Th e CendorMopu, Isto, i kasnijim odlukama, kao što je ona iz spora European v Chartis [2012] EWHC 1245. – Lowry, J., Rawlings, P., Merkin, R. Isto, str. 271–273

29 Rodas Paredes, P. Isto, str. 87.30 Kao što je bio slučaj u nedavnoj odluci Saveznog

apelacionog suda Australije u sporu Alstom Limited v Liberty

veze pomaganja i spasavanja31 ili kršenje obaveze da se umanji nastanak veće štete.

U stvari, tekst klauzule 4.4 o isključenju rizika pri-rodnog svojstva stvari nije izmenjen, već bliski odnos pakovanja i prirodnih mana stvari označava da menja-nje jednog od njih neminovno utiče na stanje drugog. Činjenica da ICC razdvaja ova dva aspekta značajna je jer osiguravač ne može koristiti mane pakovanja za ulaganje prigovora da je šteta nastala usled prirodnih svojstava karga, ako osiguranik može da dokaže da je pakovanje robe obavio nezavisni podugovarač posle početka pokrića.

Mora se reći da su inovacije u neku ruku već zao-stale u pogledu relevantnog precedentnog prava engle-skih sudova tokom druge polovine prve decenije XXI veka, jer je klauzula 4.3 prvobitno bila sastavljena kao odgovor na odluku iz spora Mayban32 koju je kasnije poništio Vrhovni sud 2011. godine u sporu Th e Cendor-Mopu.33 Klauzula 4.3, takođe, dodaje da sva pakovanja moraju da imaju takve karakteristike da su sposobna da „podnesu uobičajene incidente osiguranog putovanja” kao jasnu potvrdu u odnosu na stariju odluku, koja je analizirala taj izraz i u kojem je sudija Mur-Bik (Moore-Bick) odbio da prihvati postojanje obaveze osiguravača da obešteti osiguranika, jer je pojava nemirnog mora koje je moglo da ošteti kargo trebalo da se očekuje. Bez obzira na stanje pravne regulative po ovom pitanju, ve-rovatno je poželjnije da se takav standard jasno artikuli-še u uslovima osiguranja, ako ni zbog čega drugog, ono zbog jasnoće za osiguranika, ali se čini da će osiguranik Mutual Insurance Company (No 2) [2013] FCA 116. Sudija Siopis (Siopis) je prihvatio da je saosiguranik imao zadatak da zapakuje transformatore i da je to učinio na neadekvatan način za šta je utvrđeno da je predstavljalo neposredan uzrok štete na kargu, dok je sa druge strane tuženi prigovorio da je do štete došlo zbog mana u Alstomovom sistemu monitoringa, iako je na kraju utvrđeno da osiguranik nije bio upoznat sa tom manom (str. 178–179), kao što nije imao stvarnog saznanja o manama pakovanja. Spor se odnosio na ICC(A) iz 1982. godine i bio je jedinstven po tome što je klauzula o pakovanju u polisi osiguranika ovlastila da uloži prigovor neadekvatnosti pakovanja, pod uslovom da se to ne može pripisati krivici Alstoma, njegovom znanju za to ili pristanku.

31 Ipak, treba imati u vidu da je, po pravilu, teško odbiti pokriće za osigurani rizik zbog kršenja obaveze pomoći i spasavanja, pogledati na primer spor Clothing Management Technology v Beazley [2012] EWHC 729, u kojem se navodi odluka Apelacionog suda u sporu Netherlands v Youell [1998] 1 Lloyd’s Rep 236 at 245.

32 Spor Mayban General Assurance BHD v Alstom Power Plant (2004) EWHC 1008. Pogledati diskusiju o odluci u sporu u: Rodas, Paredes, P. Isto, str. 87, objavljenoj pre odluke u sporu Th e Cendor Mopu, i Sleightholme, Steer. Isto, takođe i Vishwanath, K.S. Isto, str. 275–277.

33 Isto.

SUSANNA H. MARSDEN

2/2013

29 oko toga morati dobro da se potrudi kako bi uklopio sve zahteve u vezi sa karakteristikama pakovanja u od-nosu na putovanje za koje važi osiguranje. Ostaje da se vidi da li se navedena fraza može podjednako primeniti na pakovanje uobičajeno za datu vrstu trgovine ili in-dustrijskih proizvoda, pa se može dogoditi da se od osi-guranika očekuje da uloži veći trud u sprečavanju na-stanka mana pakovanja i razvijanju adekvatnih proba i kontrolnih procedura kako bi se obezbedilo da se, na primer, uočeni slobodan prostor popuni i time spreči prekomerno truckanje robe ili da se predvide i spreče, ako je to moguće, problemi na opremi za rukovanje.

Prilikom odlučivanja u sporu Th e Cendor Mopu Vr-hovni sud se suočio sa potrebom da defi niše gde pre-staje dejstvo prirodnih mana robe, a odakle počinje dejstvo rizika mora po uslovima osiguranja ICC (A), jer su osiguravači u tom slučaju već bili upoznati sa istorijom štetnih događaja platforme za dizanje. Prili-kom utvrđivanja ovih okolnosti, sud je posebnu pažnju posvetio prirodi slučajnosti, jer ono što je bilo potreb-no da postoji kao štetni događaj je „slučajno” oštećenje platforme za dizanje, kao i opšta namena osiguranja karga. Kao što je jasno iz, na primer, govora lorda Sej-vla (Saville)34, suština osiguranja robe u prevozu je ta da ona može da bude izložena rizičnim uslovima zbog kojih može da nastane šteta. Upravo zbog te činjenice pokriće bi bilo uskraćeno za svaku razumnu svrhu zbog koje se osiguranicima može odbiti nadoknada iz osi-guranje za štete koje nastanu od očekivanih uslova po-morskog prevoza. To se može uporediti sa konkretnim isključenjima kao što je isključenje uobičajenog troše-nja i cepanja35 i unutrašnjih mana robe, koji doprinose suštinskoj funkcionalnosti samopridržaja osiguranja jer oba isključuju nešto što se može opisati kao neizbež-no propadanje karga tokom vremena.

5. STANDARDI UZROČNOSTI

Klauzule ICC (A) 1982 sadržavale su sličnu mešavi-nu standarda uzročnosti, od kojih nisu svi predstavljali dokaz za donošenje bilo koje posebne odluke na štetu sastavljača tih klauzula da bi se ukazalo na promenu u obavezi dokazivanja koju nalaže predmetna klauzula.

Neki su ponovo ukazivali na zakonom propisani standard iz Zakona o pomorskom osiguranju iz 1906. godine36, dok ostali pokazuju jasnu nameru da prome-

34 Isto, str. 34–39 i 89.35 Uobičajeno isključeno po čl. 55, st. 2(c) Zakona o

pomorskom osiguranju iz 1906. 36 Kao i kod isključenja namernog postupka osiguranika iz

klauzule 4.1.

ne važeće standarde uzročnosti37, čime se proširuje ili sužava navedeno isključenje.

Varijacije u uzročnosti predviđene klauzulama mogu da zbune one osiguranike koji su novi na ovom tržištu, posebno ako drugačija formulacija dovede do toga da se primeni isti način dokazivanja.

6. ZAKASNELO ISPUNJENJE?

Klauzula 4.5 sadrži široko postavljeno isključenje u vezi sa štetama prouzrokovanim zakašnjenjem, iz koje je od 2009. godine reč „neposredno” spretno izostav-ljena. Ovo je verovatno još jedan pokušaj isključenja kojim se izbegava odavanje pogrešnog utiska osigura-nicima, iako imajući u vidu nedavne burne promene u pristupu engleskog prava o neposrednoj uzročnosti,38 kao i osetljivost delatnosti osiguranja na kumulaciju rizika, ovo može da predstavlja znak novog perioda primene selekcije rizika, jer je u svetlu sudske odluke iz spora Masefi eld v Amlin39 vrlo mala verovatnoća da će sudovi prihvatati da dosude nešto što bi predstav-ljalo isključivo fi nansijsku štetu. Od poslednje izmene ICC (A), postoji povećano interesovanje za adekvatno upravljanje rizikom u celom dobavljačkom lancu40, s tim da se bolja osiguravajuća rešenja, i pored njihovih ograničenja41, možda mogu pronaći u osiguranju proi-zvodnih zaliha ili, eventualno, osiguranju prekida rada.

37 Na primer, isključenje rizika nuklearnog uređaja iz klauzula 4.7 gde je izraz „potiče od” zamenjen izrazom „prouzrokovan”.

38 Budući da prilikom utvrđivanja uzročno-posledičnog lanca uzimanje rizika koji je bio poslednji po dejstvu više nije moderno.

39 [2011] EWCA Civ 24 i komenar Danta (Dunt, J.), Isto, str. 3.51–2 koji ističe da situacija može da bude mnogo fl eksibilnija u SAD-u, imajući u vidu odluku Vrhovnog suda u sporu Lanasa Fruit v Universal Insurance (1938) 302 U.S. 556, gde je nasukavanje dovelo do kašnjenja zbog čega su se štete smatrale dovoljno neposrednim u odnosu na ovaj događaj da bi osiguranik mogao da ostvari nadoknadu iz osiguranja. Suprotno ovome, engleski sudovi su u nekoliko navrata (pored ostalih spor Coven v Hong Kong ChineseInsurance Co [1999] Lloyd’s Rep IR 565) ponovili da se ekonomske štete ili gubitak tržišne vrednosti ne nadoknađuju po uslovima osiguranja karga.

40 U navedenoj oblasti postoji interesantna studija Nilsson, F. i Ekwall, D. sa Univerziteta Lund, u kojoj se ističe visoka ranjivost na prekide u dobavljačkom lancu kao nusproizvod poboljšane logističke organizovanosti i efi kasnosti i korespondirajuće potrebe za „jasnim i defi nisanim granicama odgovornosti.” - Ekwall, Daniel, Nilsson, Frederik. „Reallocation of risks within supply chains: the practice of enhanced liability clauses”, dostupno na: www.lunduniversity.lu.se/o.o.i.s?id=12683&postid=2968331, 23.3.2013.

41 Na primer, presuda sudije Hamblena (Hamblen) u sporu Orient-Express v Generali [2010] EWHC 1186 u kojem


2/2013

30 7. NESOLVENTOST – IGNORISANJE JE PRAVI RAJ

Propast kreditnog portfelja i fi nansijska kriza pret-hodnih godina doveli su veći broj brodarskih društava u opasnost od nesolventnosti, pri čemu, imajući u vidu neke tekuće likvidacije, nije iznenađenje da je predmet-na klauzula morala da se 2009. godine izmeni kako bi se osiguranici obezbedili. Za razliku od verzije iz 1982. godine, isključenje rizika nesolventnosti iz ICC (A) 2009 isključivo funkcioniše tako da isključi obavezu osiguravača u slučaju da je osiguranik bio upoznat, tj. da je upoznat ili je „trebalo da zna” za nesolventost ili neurednost plaćanja u trenutku ukrcaja robe radi pre-voza ili pre toga. U verziji uslova osiguranja iz 1982. godine, koja je isključivo bila usmerena na ono što je jedan od autora nazvao „zarđalim kantama”42, ova kla-uzula je isključivala sve štete zbog nesolventnosti. Una-pređena klauzula 4.6 pozajmila je formulaciju iz ICTC koja, u stvari, predstavlja proširenje robusne zaštite neobaveštenog potrošača. Pored toga, ova se klauzula ne primenjuje na neobaveštenog, bona fi des (poštenog) kupca, što će sigurno olakšati život kupcima ili prodav-cima kod pariteta CIF.

Podsticanje kontrolnih postupaka mora da leži u srcu prevencije šteta, posebno tokom tekućih globalnih ekonomskih problema, zbog čega se čini da su klau-zule postigle korektnu ravnotežu između zaštite neo-baveštenih osiguranika i odvraćanja od neodgovornih poslovnih odluka. Može se navesti još jedan ubedljivi argument da se zakonitost poslovanja još više podstiče tim kvalifi kovanim isključenjem koje je pre postojalo u obliku blanko isključenja obaveze na nadoknadu, te se u tom smislu može istaći da su slična isključenja pri-menjena u drugim državama, posebno na nemačkom tržištu.43 Uvođenje ovog novog izuzetka može da pred-stavlja dokaz zdravog rivalstva međunarodnih tržišta osiguranja koja se bore za pridobijanje ugovarača osi-guranja.

Naravno, što je veća šteta zbog rizika nesolventnosti, to će veći broj osiguravača biti podstaknut da pokuša da se pozove na isključenje takve štete zbog toga što je je sud tražio način kako da ograniči štetu, objašnjenjem da je standardno pokriće prema uslovima osiguranja bilo za imovinsku štetu „a ne svih ekonomskih posledica nekog velikog štetnog događaja” ili gubitka zarade, kako je oštećeni hotel zahtevao.

42 Vishwanath, K.S. Isto, str. 279–281.43 Prethodnih godina unakrsna fertilizacija i apsolutna

konkurencija uslova osiguranja postala je još više izražena (komentari F. Flača (F. Flach) najnovijih reformi nemačkog osiguranja u TranspR-2-2008, str. 59), te zato možda ne čudi koincidencija što uslovi osiguranja DTV Cargo objavljeni 2004. godine propisuju sličnu obavezu „dužne pažnje” osiguranika.

osiguranik znao za tu informaciju, pa se zbog sve većeg broja novih kompanija, kao i ponekad namernih kon-fuzija i mimikrija koje proizvode brodarske kompanije, može pojaviti praksa da osiguranik poverava prevoz robe nekom nesigurnom brodaru. Zato, u najgorem slučaju, on može biti prisiljen da bira između prevozni-ka za koje je dobro poznato da se nalaze u fi nansijskim problemima. U tom smislu, ograničavanje zahtevanog znanja44 na trenutak ukrcavanja osigurane robe treba da se odnosi samo na ograničeni period u kojem osigura-vači mogu da dokazuju postojanje neophodnog znanja osiguranika.

Čini se da su slični problemi prisutni i u klauzuli 5, koja isključuje plovidbenu nesposobnost i nespremnost kontejnera kada je osiguranik bio upoznat sa tim okol-nostima i/ili ako se radi o kontejneru koji je neispra-van pre stupanja na snagu pokrića. I u ovom slučaju, uslov postojanja saznanja osiguranika za okolnost da bi osiguravač mogao da se oslobodi obaveze, od značaja je samo ako ono postoji pre nego što roba bude utova-rena ili u trenutku utovara. Klauzulom 5.2 odstupa se od ispunjenosti uslova plovidbenosti kako je propisano engleskim Zakonom o pomorskom osiguranju u čl. 39, zbog čega postoji još jedno isključenje u vezi sa prima-ocima uputa (asignatarima).45

Sledeća posledica datog konteksta predstavlja isklju-čenje rizika radioaktivnosti u klauzuli 4.7 koja, kao i prethodno isključenje, isključuje štetu „direktno ili po-sredno prouzrokovanu” umesto „koja potiče od”.

Uslovi osiguranja ICC (A) 2009 isključuju sve nu-klearno ili atomsko „oružje ili naprave” umesto izraza upotrebljenog u Klauzulama iz 1982. - „vojno oružje”, što očigledno potiče iz iskustva stečenog početkom ove decenije u vezi sa terorističkim napadima prljavim bombama. Prljave bombe su najgora „noćna mora” osi-guravača, u tom smislu da mogu da ostanu neotkrivene relativno dugo, čime se veliki broj robe i objekata po-tencijalno izlaže opasnosti dejstva radioaktivnih ma-terija koje ih čine bezvrednim i zbog čega je potrebno preduzimati mere dekontaminacije i uklanjanja zaga-đene imovine velikih razmera. Blanko isključenje se čini prilično proročkim, uzimajući u obzir štete protiv čijeg nastanka nema efi kasnih preventivnih mera a koje su nastale posle katastrofe u japanskoj elektrani u Fuku-

44 Standard o minimumu znanja opisan je u sporovima Th e Eurysthenes [1976] 2 Lloyd’s Rep 171, Th e Star Sea [2001] UKHL 1 u kojima se taj minimum, u suštini, svodi na znanje ili najmanje postojanje izražene sumnje u plovidbenost plovila.

45 Klauzula 15 menja pokriće za asignatare, koji mogu da budu navedeni kao osiguranici u pogledu njihovih prava tako što je tekst izmenjen kako bi se bolje defi nisalo koji osiguranici će verovatno biti motivisani sličnom logikom. - Rodas Paredes, P. Isto, str. 86.

SUSANNA H. MARSDEN

2/2013

31 šimi 2011. godine, iako je pitanje rizika prljavih bombi u najnovije vreme postalo prilično zastarela tema.

8. ROBA U PREVOZU – PROBLEM USKLADIŠTENJA?

Klauzula 8 o prevozu izmenjenih uslova osiguranja tretira jedno, u celini gledano, prilično obično, ali ipak važno pitanje, pod uslovom da su osiguranici sposobni da isplaniraju neprekinuto osiguravajuće pokriće. Tre-tirana kao još jedno, očigledno, teorijsko odstupanje od drugih standardnih međunarodnih uslova osiguranja46, kao što su norveški uslovi osiguranja karga CEFOR (uskoro treba da ih zamene Nordic Plan), ova klauzula predviđa razne okolnosti u kojima dolazi do prestanka pokrića u stavovima 8.1 i 8.2, pri čemu je stav 8.2 isto-vetan verziji iz 1982. godine a kojim se propisuje da po-kriće prestaje u trenutku kada počne sledeće putovanje ako se kargo upućuje u neko drugo odredište od onog koje je ugovoreno.

Do ovog trenutka, sve je u redu jer je važno jasno defi nisanje perioda pokrića kako bi osiguranici izbegli kršenje pravila o dvostrukom osiguranju kada moraju da zaključuju polise osiguranja koje se preklapaju. Situ-acije u kojima će doći do prestanka pokrića po ICC(A) a koje su navedene u klauzuli 8.1 predstavljaju jasne pokušaje izbegavanja kumuliranja rizika u lukama i skladišnim prostorima. Tako je stavom 8.1.4 predviđen prestanak pokrića najkasnije u roku od 60 dana posle iskrcavanja robe u odredišnoj luci, pri čemu osiguranje prethodnih faza prevoza prestaje u trenutku kada osi-guranik istovari robu sa prevoznog sredstva ili utovari robu u svoje vozilo.

Međutim, kada se analiziraju sastavni delovi klauzu-le, nije sasvim jasan trenutak ili tačka kada pokriće pre-staje, iako to zaslužuje kritiku koja se ne može otkloniti bez posezanja za pedantnom preformulacijom te klau-zule. S druge strane, može se reći da postoji siva zona u situacijama kada se roba utovaruje u skladište ili odlaže na skladišno mesto pa se iz nekog razloga pokaže da se ona ne može dalje transportovati. Takav transport je daleko od „uobičajenog”, u smislu da je prevozno sred-stvo uobičajeno u pokretu.

Takva hipotetička pitanja mogu da postanu prava delikatna stvar koja zahteva hitno razjašnjenje ako se desi neka katastrofa, kao što je cunami ili ako uzmemo u razmatranje neki manje dramatičan primer kao što je slučaj nedostatka goriva, zbog čega roba utovarena u prevozno sredstvo mora da se ostavi na čekanju u skladištu. Mogu biti istaknuti i prigovori na pokriće po

46 Vishwanath, K.S. Isto, str. 291.

polisi kada se radi o kontejnerskom transportu unutar skladišta.

Da li bi u takvoj situaciji došlo do prestanka pokrića na osnovu stava 8.1.3, posebno ako je roba koja je već zapakovana smeštena u kontejner?

Klauzula 8, posebno u kontekstu klauzule 8.1, po-novo pokreće pitanja o očekivanoj ulozi koju treba da imaju zaposleni. Izmenjenom klauzulom zamišljena je nova uloga zaposlenih kod osiguranika, kojom se po-većava njihova odgovornost u pogledu izbora in situ, dok je prethodno istom klauzulom odgovornost bila više na „kontrolnoj volji i nameri” kompanije47 umesto na onome što zaposleni na terenu „odluči” da učini sa robom. Još jednom, teret dokazivanja koji će predstav-ljati izazov uveden poboljšanjem teksta ove klauzule će verovatno biti na osiguraniku i upravama njihovih kompanija, koji će morati da sprovode intenzivne ana-lize radnji koje izvršavaju njihove kolege u logističkim centrima.

9. VAŽNIJE OD MARIE CELESTE48

Klauzula 10.2 rešava problem ugovarača osiguranja prevoza komercijalnog karga u vezi sa tzv. „fantomskim brodom”, odnosno situacijama u kojim kargo „ispari” na palubu ukradenog broda. Izgleda da takvi incidenti predstavljaju stalni problem u Aziji zbog čega je u odre-đenom broju sudskih odluka, između ostalih i u onoj iz Hong Konga49 kao i u žalbenom postupku pred Privat-nim Savetom50, zauzet stav da zbog toga što je sprečeno da pokriće stupi na snagu jer roba nije prevožena bro-dom koji je naveden u polisi osiguranja, osiguranik ne može po ICC (A) iz 1982. godine da naplati nadoknadu od osiguravača jer iako se za pokriće po ranijoj verziji smatralo da, po pravilu, važi „od skladišta do skladišta”, primena čl. 44 Uredbe o pomorskom osiguranju Hong Konga značila bi da pokriće nije stupilo na snagu zbog

47 Čime se ponavlja uslov postojanja znanja neophodnog za postojanje kršenja zakonske obaveze obezbeđenja plovidbene sposobnosti po čl. 39, st. 5 engleskog Zakona o pomorskom osiguranju iz 1906.

48 Mary Celeste je brod koji je potonuo pod misterioznim okolnostima u drugoj polovini 19. veka u Atlantskom okeanu, na putu za Gibraltar. Brod je bio u plovidbenom stanju, posada vrlo iskusna, a vreme dobro. Mary Celeste je bio snabdeven hranom za šest meseci. Na moru je bio svega mesec dana, nakon čega je pod nerazjašnjenim okolnostima, potonuo. – Prim. prevodioca.

49 George Kallis v Success Insurance [1988] 1 HKLR 13 u kojem je prevarenom osiguraniku odbijena nadoknada iz osiguranja zbog toga što je osigurani teret bio prevožen na pogrešnom brodu. – Diskusija John Dunt iz Hong Konga, Isto, str. 4.39.

50 Nam Kwong Medicines v China Insurance [2003] 2 HKLRD 345.


2/2013

32 čega bi, u tom slučaju, osiguranik ostao praznih ruku. Iako su izmene formulisane tako da spreče nastanak ovakve situacije, komentari klauzule 10.2.9 ukazuju na to da je stvarna izmena u pokriću, uvedena 2009. godi-ne, bila u pogledu azijskog tržišta koje je bilo uzdržano u pogledu usvajanja izmenjenih uslova osiguranja kao novog standarda, iako je predloženo proširenje pokrića već primenjeno na londonskom tržištu.51

10. ZAKLJUČAK

Iako su u prethodnim izlaganjima identifi kovani problemi ili praznine u novim ICC, treba imati u vidu da je na tržištu52 osiguranja moguće ugovoriti razna proširenja pokrića, te je zato prilikom diskutovanja o uticaju standardnog pokrića po sistemu „svi rizici” na londonskom tržištu neophodno imati u vidu da se uslo-vi osiguranja redovno menjaju kako redovnim izmena-ma ICC klauzula53, tako i neformalnim putem od strane brokera i osiguranika. Ovo doprinosi izvesnoj fl eksibil-nosti standardnih uslova osiguranju, što omogućava da se neočekivani problemi „ispeglaju”, za razliku od zako-na ili međunarodnih konvencija, čije se odredbe teško menjaju ili se od njihove primene odustaje.

Druga, možda i osetljivija tema ICC 2009 je jasna tendencija da se naglasi važnost prevencije šteta jer neka od isključenja podstiču osiguranika da preuzme upravljanje rizikom i donosi razumne odluke usmere-ne na minimalizovanje svog profi la rizika54, pažljivim praćenjem sopstvenih trgovinskih partnera radi prove-re solventnosti i detaljnijim nadgledanjem procedura

pakovanja, ako je pakovanje robe neophodno izvršiti. Čini se da je poželjno insistirati na takvom standardu ponašanja jedino da bi se izbeglo neočekivano nagrađi-vanje osiguranika čije ponašanje je očigledno bilo ispod standarda očekivane savesnosti55 za trgovačka lica u si-stemu common law.

Samo godinu dana posle njihovog objavljivanja u štampi koja se odnosi na osiguranje56, prijavljeno je intenzivno prihvatanje ovih uslova osiguranja, što bi moglo da ukaže na to da bi radnoj grupi sa Nikom Gu-dingom na čelu trebalo čestitati na njihovoj umešnosti prilikom osmišljavanja najboljih kontekstualnih reše-nja. Međutim, sud o efektivnosti novih uslova osigu-ranja jedino je moguće doneti posle određenog broja godina njihove primene i donošenja minimalnog broja odluka sudova. Ipak, to ne može štetiti njihovoj popu-larnosti, posebno činjenici da su izmene iz 2009. godine od strane najvećeg broja aktera učinjene u korist osigu-ranika. To se vidi po tome što su najvažnija isključenja proširena. Ponovo treba pozdraviti činjenicu da je Rad-na grupa Mešovitog komiteta učinila ogroman trud da izađe u suset zahtevima brokera i osiguranih lica.

Čini se, za trenutak, da je Mešoviti komitet odgovo-rio izazovu donošenja ICC (A) koje će se svideti novim tržištima. Ipak, mora se imati u vidu da se može po-kazati teškim očuvanje tog dugo negovanog „deteta” common law sistema, consensus ad idem, posebno onda kada se kontekst i očekivanja budu zasnivali na funda-mentalno drugačijem pristupu u poslovnoj praksi.

SUSANNA H. MARSDEN

51 Dunt, J. Isto. 52 Sleightholme, J., Steer, J. (Elborne Mitchell) Commodity

Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9. 11. 2010. predavanje u kojem se diskutuje o opcijama za pokriće produženja putovanja radi nadoknade štete u slučaju kašnjenja.

53 Reč je o Klauzulama Instituta o isključenju rizika radioaktivne kontaminacije, hemijskog, biološkog, biohemijskog i elektromagnetnog oružja (CL 370, 10. 11. 2003), koja je stupila na snagu sa izmenama iz 2003. godine, pre nego što je ubačena u uslove osiguranja iz 2009. godine. Tekst dostupan na:

( h t t p : / / w w w . t r a d e r i s k g u a r a n t y . c o m / F i l e s /MarineCargoClauses/D-Cl370%20Institute%20RACE%20Clause.pdf), 23. 3. 2013.

54 Ove obaveze su predviđene Zakonom o pomorskom osiguranju iz 1906. godine kao obaveze pomaganja i spasavanja (čl.78), i u sklopu obaveze smanjenja štete po pravilima common law, kao i po uslovima osiguranja, klauzula 16.

55 Vishwanath, K.S. Isto, str. 281.56 Munro, C. Isto.

ARTICLES2/2013

33

SUMMARY

The Institute Cargo Clauses 1982 were widely used and despite changes to their context, they have remained a perennial staple. While it remains to be seen whether the revised 2009 clauses will enjoy the same loyalty, it is submitted that the revised terms suggest that welcome attention has been paid to trends and shift s in trade and politics over the preceding 25 years. Th e following decades will almost certainly demand further amendments in order to keep this standard form part of standard cover, however.

Key words: Th e Institute Cargo Clauses, insurance, cargo, english law, marine insurance


Coetzee, Juana. (2010) INCOTERMS as a form of standardisation in international sales law: an analysis of the interplay between mercantile custom and substantive sales law with specifi c reference to the passing of risk, Stellenbosch University.

Concha, Angela, Umaña, Leonardo, Vargas, Maria José. „Fasecolda 35 años; El Seguro de Transporte de Carga”, Junio de 2011, dostupno na: http://www.fasecolda.com/fasecolda/BancoMedios/Documentos%20PDF/el%20seguro%20de%20transporte%20de%20carga.pdf, 20.3.2013.

„Crises in Japan Ripple Across the Global Economy”, New York Times, dostupno na:

http://www.nytimes.com/2011/03/21/business/global/21econ.html?pagewanted=all&_r=0, 20. 3. 2013.

Dunt, John. (2012) International Cargo Insurance, Informa, London.

Ekwall, Daniel, Nilsson, Frederik. „Reallocation of risks within supply chains: the practice of enhanced liability clauses”, dostupno na:

www.lunduniversity.lu.se/o.o.i.s?id=12683&postid=2968331, 23.3.2013

Hudson, Geoff rey, Madge, Tim, Sturges, Keith. (2012) Marine Insurance Clauses, Informa Law, Routledge.

„Kumulrisikengeschicktumschiffen”, Topics Magazin, January, Munich Re, 2013

Lowry, John, Rawlings, Philip, Merkin, Robert. (2011) Insurance Law: Doctrines and Principles, Hart Publishing, Oxford.

Mulrenan, Jim. „Insurers fear big claim from ‘Emma Maersk’ engine room fl ood which reported industry concerns about potentially very large general average claims related to her grounding in the Suez Canal”, Tradewinds, 8. 3. 2013

Munro, Christopher. „Cargo Insurers Take Up Cargo Clauses”, Insurance Day, 23/10/2009

Rodas Paredes, Paola. „El seguro marítimo de mercancías después de las institute cargo clauses 2009 (A) Nuevas propuestas y viejos problemas”, Revista de Derecho del Transporte, No. 8, 2011

Sleightholme, J., Steer, Jonathan. Commodity Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9.11.2010.

Vishwanath, K. S. (2010) Insuring Cargoes: A Practical Guide to the Law & Practice, Witherby, London.

Wordley, Paul, Savage, Toby. „Recent challenges to the mining sector”, Insurance Day, 26.2.2013.

Preveo: prof. dr Slobodan Jovanović,e-mail: [email protected]

Susanna H. MARSDENBA (Hons) Oxon, LLM (Swansea)

Th e Institute Cargo Clauses (A) 2009: RecontextualizedUDC: 368.23”2009”Scientifi c Critic

ARTICLES2/2013

34

“One of the definitions of what is called deconstruction would be the eff ort to take this limitless context into account, to pay the sharpest and broadest attention possible to context, and thus to an incessant movement of recontextualization. Th e phrase which for some has become a sort of slogan…of deconstruction (‘there is nothing outside the text’), means nothing else: there is nothing outside context.”

Jacques Derrida – Of Grammatology (1967)

Abstract

In this article, I hope to provide a commentary on the main changes introduced in the Institute Cargo Clauses 2009, the reasons for their introduction as well as some analysis of their potential impact in the current unstable economic and political climate facing the insurance market sand an analysis of the recent common-law jurisprudence around the revisions clauses. While not an exhaustive discussion, the identifi cation of recurrent themes shows the concerns at the back of the revisions introduced prior to their publication.

Key words: Institute Cargo Clauses, Insurance, Cargo, English Law, Marine Insurance

1. CHANGING THE GOALPOSTS

Th e publication of the Institute Cargo Clauses (ICC) 2009 was the product of a Joint Cargo Committee Working Party headed by Nick Gooding which had been set up to revise the ICC(A) 1/1/1982 commencing in 2006, with fi nal distribution of the revised document in 2008 before the new clauses began to be used on 1/1/2009.

While some of the revisions introduced by the JCC, although hardly unwelcome, are little more than superfi cial alterations designed to render the new form palatable to an international base of users who are unfamiliar with the arcane terminology1 prevalent in English law, this article aims to look deeper into the changes introduced, their potential implications for cover, and the motivations behind their incorporation – it is hoped that this will show that the revised ICC(A) is largely a product of context representing an attempt to respond to industry concerns about the cover off ered under the 1/1/82 clauses in order to preserve the primacy of the ICC form in the cargo insurance market. Th e nature of the modifi cations to the standard form can be generally said to equate to extensions of cover that are broadly to the assured’s advantage.2

Additionally, the author hopes to assess whether the revised ICC(A) Clauses are fi t for the realities of the current insurance market, taking into account the case law emerging aft er half a decade of cover under the revised wording.3 It is not intended as a survey of minutiae (since this has been amply fulfi lled by other texts).4

1 Rodas Paredes, Paola. „El seguro marítimo de mercancías después de las institute cargo clauses 2009 (A) Nuevas propuestas y viejos problemas”, Revista de Derecho del Transporte, No. 8, 2011, p. 81-97 esp. at pg. 84-85.

2 Munro, Christopher. „Cargo Insurers Take Up Cargo Clauses”, Insurance Day, 23/10/2009.

3 Some of the case law relates to disputes taking place under the 1982 form but has continued relevance to the 2009 version.

4 Vishwanath, K. S. (2010) Insuring Cargoes: A Practical Guide to the Law & Practice, Witherby, London; Dunt, John. (2012) International Cargo Insurance, Informa, London; Hudson, Geoff rey, Madge, Tim, Sturges, Keith. (2012) Marine Insurance Clauses, Informa Law, Routledge, inter alia.

Susanna H. MARSDEN∗

Th e Institute Cargo Clauses (A) 2009: RecontextualizedUDC: 368.23”2009”Received: 20.4.2013.Accepted: 21.5.2013.Scientifi c Critic

∗ BA (Hons) Oxon, LLM (Swansea).With thanks to Baris Soyer, Th eodora Nikaki for their help and comments. E-mail: [email protected].

2/2013

35

Th e Institute Cargo Clauses (A) 2009: Recontextualized

2. ALL RISKS?

All risks cover, although not actually underwritten with the intention to insure every possible risk5 has obvious attractions to several groups of commercial consumers. Most obviously, those with an interest in insuring themselves against the occurrence of damage to particularly sensitive goods may prefer to insure on ‘All Risks’ terms, rather than other available covers such as the ICC(B) and (C) terms, or indeed the ICTC clauses which are designed specifi cally for the commodities trades.

It has been noted6 that there is now a greater pressure emanating from international consumer markets for high-quality, unblemished goods7, and this appears to have driven the demand for increased coverage off ered by policies such as the ICC(A) clauses, as opposed to the more limited, ‘named perils’ terms off ered by the B and C clauses as well as the ICTC clauses, all of which have reportedly lost ground to the ICC All Risks policy. Were the unthinkable to occur, the risk that the goods will become unsellable, though the damage incurred is but superfi cial or cosmetic, has clearly become so unacceptably high that more cargo interests are seeking to transfer it by procuring increased coverage provided by all risks insurance at greater cost.

5 See British & Foreign Marine Insurance v Gaunt [1921] 2 AC 41 wherein Lord Sumner clarifi es that the right of indemnity thereunder is established by the assured when it is proved on the balance of probabilities that the loss suff ered was due to the occurrence of a casualty, rather than inherent vice or wear and tear. Th is was reiterated in Th e Popi M [1985] 1 WLR 948. If the insurer wishes to plead that the loss falls under an exclusion, the burden of proof will reverse and fall on him to demonstrate that the proximate cause was an excepted peril, per Slattery v Mance [1962] 1 Lloyd’s Rep 60. See more recently the summary judgment given in AXL Resources v Antares Underwriting Services [2010] EWHC 3244 (Comm).

6 Commodity Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9. 11. 2010 lecture given by Sleightholme and Steer. -Sleightholme, J., Steer, Jonathan. Commodity Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9.11.2010

7 See for example Munich Re TopicsMagazin, January 2013 pg.7-12, „Kumulrisikengeschicktumschiff en”, especially p. 9 et seq. Also illustrative is the decision of Th omas J in Quorum v Schramm [2002] 1 Lloyd’s Rep 249 which seems to evidence a judicial recognition of the importance placed on market perception of damage by the English courts, with damages awarded in relation to an elevated risk of deterioration caused by what was characterized as merely sub-molecular malice to the Degas image at issue by fi re, although in the rather singular context of the exceptionally sensitive market in fi ne art, see particularly [pg. 260-1/[92]] and see commentary in Dunt Op.Cit. Ch.3 and see also the discussion of amended delay exclusion infra at note 30.

Moreover, advances in logistical effi ciency have meant that modern-day supply chains are oft en longer, more fragmented and increasingly time-sensitive aff airs compared to those common a quarter of a century ago. Th is is refl ected in the case law, where it will be seen that recent seams have centred around all risks insurance taken out for the international transit of delicate components that would probably previously have been assembled within the same four factory walls.8

Meanwhile for insurers and reinsurers, the ceiling of potential loss caused by delays at key nodal „choke” points9 in the supply chain, such as ports and inland terminals, seems to stretch ever higher; essential parts may be delayed, which can lead to production having to be halted entirely10 and the nature of „just-in-time” manufacturing models can see the value of cargo attached under the terms of the policy fl uctuating greatly. Current concerns have centred around risk aggregation and it will be seen that the need to ensure avoidance of same has become a familiar refrain amongst insurers.11

As will be seen from the below, global political developments have also left their mark- not only has the defi nition of terrorism12 been widened to eff ect a wider exclusion, but contemporary concerns about nuclear threats emanating from terrorists have seen a similar expansion of the exclusion. Th ose wishing their cargo loss to be secured against lone gunmen, dirty

8 For example the transformer transported in European v Chartis [2012] EWHC 1245 (Comm).

9 Wordley, Paul, Savage, Toby. „Recent challenges to the mining sector”, Insurance Day, 26.2.2013.

10 Note the diffi culties caused to some American factories by the Japanese earthquake. - „Crises in Japan Ripple Across the Global Economy”, New York Times of 20. 3. 2013. Available at.

ht t p : / / w w w. ny t i m e s . c om / 2 0 1 1 / 0 3 / 2 1 / b u s i n e s s /global/21econ.html?pagewanted=all&_r=0.

11 In this context, the increasing tonnage of container vessels has provoked particular interest, since the potential losses for insurers could be huge. See for example: Mulrenan, Jim. „Insurers fear big claim from ‘Emma Maersk’ engine room fl ood which reported industry concerns about potentially very large general average claims related to her grounding in the Suez Canal”, Tradewinds, 8. 3. 2013, which reported industry concerns about potentially very large general average claims related to her grounding in the Suez Canal. Furthermore; there has been a marked increase in external pressure on insurers from key European regulatory instruments such as Solvency II as well as bodies such as EIOPA which have performed stress tests on European insurers to try and prevent future fi nancial crises by quantifying risk exposure in the sector with a view to imposing mandatory capital buff ers. See https://eiopa.europa.eu/fi leadmin/tx_dam/fi les/Press-Room/StressTest-QA-Document-Set6.pdf, and Munich Re article Op. Cit. at note 8.

12 See Cl. 7.4 of the revised ICC(A) cover.

2/2013

36 SUSANNA H. MARSDEN

bombs and even inconvenient radioactive leaks must now purchase extra covers. Piracy, the scourge of the last few years, is still conspicuously covered under Cl. 6.2 of the revised form13, although underwriters would be forgiven for judicious ad hoc deletions to contrary eff ect given the compensation that may become due in the wake of a piratical hijacking!

Another major change, though it hits less at the structural integrity of the market, relates to emerging markets and the need for modernization in the face of globalisation. Ensuring that the standard terms of cover continue to secure a widespread appeal amongst both cargo owners and other connected parties ordinarily reliant upon the procurement of insurance such as CIF sellers now requires that those clauses present assureds, some of whom may have little prior experience with commercial insurance, with cover that is both user-friendly and comprehensible in terms of the limits it outlines.Th is requires clauses that take account not only of changing trends in the types of goods being carried, but also the types of vessel carrying them as well as their packaging,and ultimately the attitude of the consumer market towards the quality or perceived value of goods.

Insurers are increasingly marketing cover on the basis that it is ‘seamless’, leaving neither gaps nor overlaps in coverage, and traditional cargo insurance policies may therefore compete against more comprehensive (though possibly dearer and less tried-and-tested) forms of cover such as stock throughput insurance.

3. TERMINOLOGICAL INEXACTITUDES

The language in the revised clauses has been modernized- lift -vans14 are out, and cover ‘inures’ no longer in clause 15 of the 2009 ICC! Th e substitutions make the new cargo clauses look somewhat more sleek and modern and avoid giving the impression of a pre-war England, replete with butlers and curious apparatus. Th e linguistic refurbishment has allowed the Institute Cargo Clauses to keep up with other available terms such as the Norwegian CEFOR cargo insurance clauses, which at one time presented more readable conditions expressed in fl uid paragraphs as opposed to the ICC’s stilted phrasing.15

13 Th is is worded as a war and strikes exclusion, which may be provided as an extra cover under the ICC War Clauses 1/1/2009 and have been draft ed as seamless bolt-ons to the amended 2009 form.

14 Employed, for example in the 1982 clause 4.3 covering „Insuffi ciency of Packaging”.

15 See for example a recent Colombian guide to transport insurance which apparently regarded the revised clauses as

Th e changes introduced by the new policy appear in large part cosmetic, and there is little to argue with the JCC’s decision to swap terms such as „servants” for „employees” and „shipowners” for „carriers”, when even the English layman might fi nd himself thinking of scullery maids in Downton Abbey rather than workmen heaving boxes around a port storage warehouse when faced with the term „servants”, while the multimodal reality of today’s international transport operations may mean that the „shipowner” in fact plays a relatively minor part in what may be a multimodal transit agreement performed primarily by road, rail, or air.16

As such, these changes have much to recommend them in view of the changing demand for commercial cargo insurance. Th e much-vaunted rise of economic powerhouses in emerging markets such as the BRIC17 countries has led to a need for policy terms that are ergonomic, and require less specialist knowledge of legal niceties. A case in point is the replacement of „servants” with „employees”, which prevents complications when trying to distinguish between who is deemed a servant as opposed to an independent contractor, a question which may prove diffi cult enough to answer when the assured’s staff are working in exotic jurisdictions. Similarly, the former „Held Covered Clause” at Clause 10 of the revised 2009 clauses addressing situations where there is a change in voyage when placed side-to-side with the ICC 1982, reveals a clause spelling out the circumstances in an assured will continue to be covered, albeit studiously avoiding the term „held covered”, thereby evidencing a clear intention to prevent unwary assureds from being misled.18

Th is transparency drive is to be encouraged, if only to make the limits of cover understandable and in order to render the policy wordings accessible and user-‘simple and short’. - Concha, Angela, Umaña, Leonardo, Vargas, Maria José. „Fasecolda 35 años; El Seguro de Transporte de Carga”, Junio de 2011, available at: http://www.fasecolda.com/fasecolda/BancoMedios/Documentos%20PDF/el%20seguro%20de%20transporte%20de%20carga.pdf, 20.3.2013. at pg. 345.

16 Note that the trend is entirely new- see s.2(1) of the Marine Insurance Act 1906 – which permits a marine policy to be extended to cover land risks. For a more modern example, see the decision of Clothing Management v Beazley Solutions [2012] EWHC 727, in which the policy had been specially modifi ed to cover not only marine transit but also the period of storage. Other all risks forms- particularly the US AIMU All Risks Cargo cover, elect to modify the limits of cover in the case of air transport; hence Cl. 6(A)(1)(c) of the 2004 AIMU form which terminates cover aft er 30 days, rather than the standard 60 as under Cl.8 of the ICC(A) cover.

17 Brazil, Russia, India and China.18 Vishwanath, K.S. Op.Cit. at 294.

2/2013

37 friendly to potential or newly-won assureds covered by the London Market, some of whom may never have had reason to take out such cover before, or may have found themselves contractually obliged to procure insurance by reason of the terms of the sale agreed.19 Added to that the concern not to fi nd that the coverage period overlaps with existing policies, which may well have been agreed under domestic law.

4. PACKAGING, INHERENT VICE & PROXIMITY

Some of the most telling and important amendments to the 2009 ICC(A) form concern insuffi ciency of packaging and related exclusions included in Clause 4. Th e rise and rise of containerised cargo transport has presented challenges to contemporary transport law and in the common law jurisdictions alone, it seems to have taken some time to properly process the reality of goods being transported in these by now ubiquitous boxes20; a wide variety of possible cargoes undergo lengthy periods of transit and storage thanks to the effi ciencies of standardised metal structures.21

One rather obvious disadvantage of containerisation is that, while the traditional pilfering is made a much more onerous operation for the casual thief, there are less opportunities for goods in transit to be surveyed even for obvious faults or damage, which can make it difficult to determine causation when cargoes eventually arrive damaged at a discharge point or warehouse. Questions then inevitably arise as to how the damage occurred, and one obvious suspect is oft en

19 As required under the standard terms of a CIF sale under Incoterms 2010, for example, which specify Institute Cargo Clauses (C) as the minimum insurance coverage required for a compliant CIF (or the new multimodal CIP variant) sale contract. See: Coetzee, Juana. (2010) INCOTERMS as a form of standardisation in international sales law: an analysis of the interplay between mercantile custom and substantive sales law with specifi c reference to the passing of risk, Stellenbosch University.

20 Vishwanath, K.S. Op.Cit. at 19, who notes the decision of the Australian NSWCA in NSW Leather v Vanguard [1991] 25 NSWLR 669 and discusses the diffi culties of trying to make decisions about containerized goods by applying precedents relating to individually packaged items.

21 Even liquids are not excluded from the list of possible container packages- the flexitanker has received some unwelcome attention in this regard, note for example the recent report by the German Transport Information Service, which suggested the imposition of weight restrictions on such cargo to avoid damage to containers and ships, as much as the cargo carried. - Available at: http://www.tis-gdv.de/tis_e/containe/fl exitanks/fl exitankuntersuchung.htm.

the „insuffi cient” packaging. Another possible culprit may be native to the goods themselves, which may then be alleged to have fallen foul of their own inherent vice.22

Packaging and inherent vice are by their very nature issues that shade into each other23, and can deal a fatal blow to the assured’s claim where one or the other exclusion included in the policy is invoked by the insurer in order to deny a duty to indemnify, since this makes it impossible for the assured to meet the necessary test for causation, „proximate” cause, which remains the default24 evidentiary standard in English insurance law. Where loss may be due either to inherent vice or a packaging defect, it necessarily becomes more diffi cult to meet the requisite balance of probabilities” bar if only one of the two possible or concurrent causes is not covered under the policy25, although admittedly, the case-law in that area has seen clear development in the years since the last ICC clauses were released.26

22 Defi ned in Soya v White (1983) 1 Lloyd’s Rep 122 by Lord Diplock at 126 as „the risk of deterioration of the goods shipped as a result of their natural behaviour in the ordinary course of the contemplated voyage without the intervention of any fortuitous external accident or casualty.” See also Noten BV v. Harding (1990) 2 Lloyd’s Rep 283. Lord Diplock’s defi nition was recently endorsed by Lord Mance in Th e Cendor Mopu [2011] UKSC 5

at [18], and echoed by Popplewell in European v Chartis, discussed infra [2012] EWHC 1245 at [138].

23 Indeed, there is still a degree of uncertainty regarding the way in which the law should regard cargo packaging, see further Hudson, Madge, Sturges, Op.Cit., who suggest that the jarring precedents in this area have been overlooked due to a general attitude in the London Market that packaging is something separate to the insured cargo, following the approach in Vacuum Oil v Union Insurance (1925) 24 LIL Rep 188, rather than the later decision in Berk v Styles [1955] 2 Lloyd’s Rep 383 which seemed to see goods and packaging as one entity.

24 Proxima causa is enshrined in the Marine Insurance Act 1906, s. 55(1), although it is possible for the parties to exclude its application and nominate another standard of proof to establish causation, as accepted for example in Coxe v Employers’ Liability Assurance Corpn [1916] 2 KB 629, at 634 and King v Brandywine Reinsurance [2004] 1 LR&IR 554 at [235]. - Lowry, John, Rawlings, Philip, Merkin, Robert. (2011) Insurance Law: Doctrines and Principles, Hart Publishing, Oxford, p.275, and generally Ch.9.

25 As accepted by Popplewell J in European v Chartis [2012] 2 Lloyd’s Rep 117, [2012] EWHC 1245 at [79], see also the casenote by Heridan in Shipping & Trade Law, 28. 8.2012.

26 Duelling approaches in case law were apparent throughout the turn of the 20th century, with key cases such as Leyland v Norwich Union [1918] AC 350 applying the now current effi cient „cause” test (see for example the speech of Lord Shaw in that case at 369), while others preferred a „last-in-time” view of causation, as is evident in Lord Escher’s speech in Pink v Fleming (1890) 25 QBD 396 at 397. Th e effi cient cause view seems now to be the preferred view and was fi rmly endorsed by the Supreme Court


2/2013

38 Cue the new packaging clause 4.3, designed to tackle several recognized problems relating to these issues. Firstly, an exclusion only aff orded to containers under the 1982 ICC(A) clauses is extended to normal packaging. The clause provides cover where the assured has used third party contractors to package goods in the period aft er the attachment of cover.27 As discussed above, questions remain surrounding the ease with which employees will be distinguished from independent contractors, as well as the inevitable grey areas in situations where independent contractors act under the precise instructions of the assured28 and whether this would constitute a failure to sue and labour29 o r a failure to mitigate their losses.

In fact, the text of the Cl. 4.4 inherent vice exclusion has not been altered; but the close relationship between packaging and inherent vice means that altering one will inevitably aff ect the province of the other. Th e mere fact that the ICC clauses separate the two issues is in itself signifi cant in that packaging defi ciencies cannot be used by the underwriter to allege that damage occurred due to inherent vice in the cargo, where the insured can show that the packaging was carried out by independent contractors aft er the attachment of cover.

It must be said that the updates have been somewhat overtaken by the relevant case-law emanating from the English courts over the course of the last half-decade given that Cl. 4.3 was originally draft ed as a response to the decision in Mayban30 which was subsequently decision in Th e Cendor Mopu Op.Cit, and subsequent decisions, such as European v Chartis [2012] EWHC 1245.See Lowry, ibid at 271-3.

27 Rodas Paredes, P. Op.Cit. at 87.28 As was the case in the recent Australian Federal Court of

Appeal decision in Alstom Limited v Liberty Mutual Insurance Company (No 2) [2013] FCA 116. It was accepted by Siopis J that the co-assured tasked with packaging the transformer in that case had done so inadequately which was held to be the proximate cause of the damage to the cargo, and it was alleged by the respondent that this was due to defi ciencies in Alstom’s monitoring systems, although ultimately the assured was found on the facts not to have been privy to that failure (see 178-9) as it had no actual knowledge of the defi ciencies in the packaging. Th e case itself related to the ICC(A) 1982 clauses and was somewhat singular in that the packaging clause in the policy allowed the assured to claim for unsuitability of packaging where this had not arisen due to Alstom’s fault or with their knowledge and consent.

29 Although it should be noted that it is ordinarily diffi cult to topple a covered peril with a failure to sue and labour, see for example Clothing Management Technology v Beazley [2012] EWHC 729, citing the Court of Appeal in Netherlands v Youell [1998] 1 Lloyd’s Rep 236 at 245.

30 Mayban General Assurance BHD v Alstom Power Plant (2004) EWHC 1008. See discussion of the decision in Rodas

overruled by the Supreme Court in 2011 in Th e Cendor Mopu.31 4.3 accordingly adds that any packaging must be able to “withstand the ordinary incidents of insured transit” in a clear nod to the former decision, which had examined that phrase and in which Mr Justice Moore-Bick denied a duty on the underwriter to indemnify the insured, given that the rough seas leading to cargo damage were to be expected. Whatever the state of the law on the subject, it is probably preferable to have such a standard explicitly articulated within the wording of the policy, if only for the sake of clarity- the assured, it seems, will have to make eff orts to match any packaging requirements to the voyage he has insured. Whether packaging normal for that trade or industry can be equated with the phrase remains to be seen- it may be that assureds will be expected to make greater eff orts in preventing packaging malfunctions and develop appropriate testing and vetting procedures to ensure that for example free spaces are identifi ed in order to prevent goods being overly shaken, or that possible diffi culties with handling equipment are foreseen and prevented if possible.

Th e Cendor Mopu ruling saw the Supreme Court faced with the need to defi ne where inherent vice ended and the perils of the sea insured against began under the terms of an ICC(A) policy, given that the underwriters in that case were already privy to the records relating to the track record of the jack-up rig. In doing so, the court paid particular attention to the nature of fortuity, since what was required was “fortuitous” damage to the jack-up rig, as well as to the general purpose of cargo insurance. As is clear from, for example, the speech of Lord Saville32, the rationale behind insuring cargo in transit is that it may be subject to hazardous conditions that will result in damage. As such it would deprive such cover of any sensible purpose to refuse to indemnify assureds in respect of damage caused by expected sea conditions. Th is can be contrasted with more sensible parameters such as exclusions for ordinary wear and tear33 and inherent vice, which allow the retention of the core functionality of insurance given that both exclude what could be described as inevitable deterioration of cargo over time.

Paredes, P. Op.Cit. at 87, published prior to the decision in Th e CendorMopu, and Sleightholme, Steer. Op.Cit. also Vishwanath, K.S. Op.Cit,. at 275-7.

31 Op.Cit.32 At [34-9], and see [89].33 Normally excluded under s.55(2)(c) of the Marine

Insurance Act 1906.

SUSANNA H. MARSDEN

2/2013

39 5. STANDARDS OF CAUSATION

The 1982 ICC(A) clauses contained a similar mixture of standards of causation, not all of which constituted evidence of any particular decision on the part of the draft ers to signal a shift in the evidentiary burden demanded by the clause in question.

Some echoed the statutory standard expressed in the Marine Insurance Act 190634, while others do show a clear intention to change the applicable standard of causation35, thereby widening or narrowing the exclusion in question.

Th e variation in the causality demanded between clauses may confuse those assureds new to the market, particularly where diff erent phraseology employed leads to the same test being applied.

6. DELAYED GRATIFICATION?

Cl. 4.5 contains a broad exclusion relating to losses caused by delay, from which the word “proximately” has been deft ly excised as of 2009. Th is is possibly another attempt at composing clearer exclusions that avoid giving the wrong impression to assureds, although given recent upheavals relating to the English-law view of proximity36 as well as industry concerns over risk aggregation, this may be another sign of more risk-averse times; certainly the likelihood of the courts allowing what would amount to solely fi nancial loss seems very slim in the wake of Masefi eld v Amlin.37 Since the ICC(A) clauses were last revised, there has been increased interest in ensuring risk is managed appropriately along supply chains38, with a better

34 As in the wilful misconduct exclusion in Cl.4.1. 35 For example the nuclear device exclusion in Clause 4.7

where „arising from” has been replaced with „caused by”; see infra.

36 As „last-in-time” causation is no longer in vogue. 37 [2011] EWCA Civ 24, and see commentary by Dunt, J.

Op.Cit. at 3.51-2 who notes that the situation may be more fl exible in the US, noting the Supreme Court decision in Lanasa Fruit v Universal Insurance (1938) 302 U.S. 556 where stranding had led to delay and the losses due to delay were deemed suffi ciently proximate to the original stranding to be recoverable by the assured. By contrast, it has been reiterated on several occasions in the English courts (see inter alia Coven v Hong Kong ChineseInsurance Co [1999] Lloyd’s Rep IR 565) that economic losses or market devaluations will not be recoverable under cargo cover.

38 Note the interesting study of this area by Nilsson, F. and Ekwall, D. of Lund University, which notes the elevated vulnerability to ruptures in supply chains as a by-product of increased logistical effi cacy and effi ciency, and a corresponding

repository for such cover perhaps to be found in stock throughput or possibly business interruption policies, though even these have their limits.39

7. INSOLVENCY – IGNORANCE IS BLISS

Th e credit crunch and assorted fi nancial crises have placed a greater number of shipping companies at risk of insolvency in recent years – with some undergoing liquidation it is unsurprising that a clause should have been amended in the 2009 revision to reassure assureds. Unlike the 1982 version, the 2009 ICC(A) insolvency exclusion only operates to preclude indemnity if assureds are privy to (that is they are or “should be aware” of the insolvency or fi nancial default) at or before the time of loading of cargo. Previously, the 1982 wording merely targeted what one commentator referred to as “rust buckets”40, excluding any loss due to insolvency. Th e revamped 4.6 borrows from the Institute Commodity Clauses to extend a robust protection for the unknowing consumer. Moreover, in relation to the ignorant bona fi des buyer, the clause is inoperative, which must certainly set the minds of CIF buyers or sellers in a string at rest.

Incentivizing correct vetting procedures must lie at the heart of loss-prevention, especially in the light of the current economic problems besetting global business, and the clauses seem to have achieved a fair balance between protecting unwitting assureds and deterring reckless commercial decisions. A convincing argument can even be put that compliance will be encouraged more by such a qualifi ed exclusion that by the previous blanket refusal to indemnify, and in this regard it may be pointed out that similar exclusions exist in other jurisdictions, notably in the German market41, and the need for „clear and distinct borders of responsibility.” - Ekwall, Daniel, Nilsson, Frederik. „Reallocation of risks within supply chains: the practice of enhanced liability clauses”, available at: www.lunduniversity.lu.se/o.o.i.s?id=12683&postid=2968331, 23.3.2013.

39 See, for example the judgment of Mr Justice Hamblen in Orient-Express v Generali [2010] EWHC 1186 in wherein the court sought to limit loss, reasoning that the correct coverage in the policy was for property damage „not all economic eff ects of a major catastrophe”, or indeed lost profi t as the claimant hotel submitted.

40 Vishwanath, K.S. Op.Cit. at 279-81.41 Cross-fertilisation and outright competition between

policies have become more prominent in recent years (c.f F.Flach’s comments on recent German insurance reforms in TranspR-2-2008 at 59) and it may be that it is no coincidence that the DTV Cargo cover published in 2004 places a similar duty of “due diligence” on insured parties.


2/2013

40 inclusion of the new exception may provide evidence of a healthy rivalry between international insurance markets looking to win over assureds.

Of course, the larger the loss sustained due to such an insolvency, the more underwriters will be encouraged to try and invoke the exclusion such loss by arguing the assured was privy to such information and with the proliferation of companies as well as the sometimes deliberate obfuscation and mimicry employed by shipping companies, it may prove easier than anyone would like to think for an assured to entrust cargo to a an ailing shipper; in the worst case he may fi nd he is forced to take pot luck between carriers who are all known to be in dire straits fi nancially. In this regard, restricting the required privity42 to the time the insured goods are loaded should provide only limited time for insurers trying to establish the existence of the necessary knowledge.

Similar concerns seem to have won the day with regard to Clause 5, which excludes unseaworthiness and unfi tness of containers, where the assured is privy to these and/or in the case of containers if the container is faulty prior to the attachment of cover. Again, the privity required for an insurer to include cover is only of relevance on or before the time goods are loaded. 5.2 proceeds otherwise to derogate from the warranty of seaworthiness as articulated under the Marine Insurance Act, s. 39 and thereby carves another exception in relation to assignees.43

Another child of context is the radioactivity exclusion in Cl.4.7 which, like the previous exclusion, excludes damage “directly or indirectly caused by” rather than “arising from.” Th e 2009 ICC(A) exclusion of any nuclear or atomic “weapon or device”, rather than 1982 term “weapons of war” apparently originates from concerns at the beginning of the decade surrounding possibly dirty bomb attacks by terrorists. Dirty bombs are an insurer’s worst nightmare in the sense that they may go undiscovered for a relatively long period of time, thereby exposing a large number of goods and premises to radioactive substances, potentially rendering them valueless and necessitating large-scale disposal or decontamination measures. The blanket exclusion seems rather prescient given the non-combative losses reaped by the catastrophe at the Fukushima power plant

42 Th e necessary privity is described in Th e Eurysthenes [1976] 2 Lloyd’s Rep 171, Th e Star Sea [2001] UKHL 1, and essentially comes down to knowledge or at least a strong suspicion of unseaworthiness.

43 See also Cl. 15 modifi es cover for assignees, who can be named as assureds in their own right; the wording has been changed to better defi ne such assureds which is likely to be motivated by similar logic. – Rodas Paredes, P. Op.Cit. at p. 86.

during 2011, although the spectre of the dirty bomb has latterly come to look rather old hat.

8. GOODS IN TRANSIT – STORING UP TROUBLE?

An altogether more mundane, but nevertheless crucial question if assureds are to be able to plan seamless insurance cover is the transit clause 8 of the revised text. Identifi ed as another apparent theoretical migration from other available international standard clauses44, such as the Norwegian CEFOR cargo cover (soon to be replaced by the NordicPlan) the clause gives options for the termination of cover in 8.1 and preserves in 8.2 the extant 1982 exclusion text whereby cargo forwarded to a diff erent destination than the one agreed will have cover terminated once that journey begins.

So far, so good; a clear articulation of cover period is crucial, so that assureds avoid off ending double indemnity by having to take out overlapping policies. Th e situations which will bring about the termination of ICC (A) cover listed in 8.1 are all clear attempts to avoid the accumulation of risks in entrepôts and storage areas; hence 8.1.4 should terminate coverage at the latest 60 days post-discharge of the goods at port, and the preceding stanzas will terminate cover at the time the assured unloads or collects the goods in his vehicle.

However, dismantling the component parts of the clause, it is not completely clear the precise point at which cover will detach although that seems somewhat far-fetched as a valid criticism that could not be remedied without resort to a pedantic re-working of the clause. Nevertheless, a grey area can be said to exist in situations where, as does occur, goods are loaded in a warehouse or storage place and for some reason it transpires they cannot be transported out; such transit is far from “ordinary”, in the sense that ordinarily the vehicle would be moving.

Such hypothetical burning questions might begin to become genuine hot potatoes necessitating urgent clarifi cations if a catastrophe such as a tsunami were to occur, or less dramatically for example, if a fuel shortage were to leave loaded goods in vehicles left static inside the warehouse. Pedantic but not invalid are quibbles surrounding policy coverage where containerisation is taking place inside the warehouse; would that prompt a termination of cover by virtue of clause 8.1.3, especially where goods already packed were containerised?

44 Vishwanath, K.S. Op.Cit. at 291.

SUSANNA H. MARSDEN

2/2013

41 Clause 8, especially in the context of Cl.8.1, again raises questions about the expected role to be played by employees; the revised clause imagines a new role for the employees of the assured, placing increased responsibility on choices made by servants in situ whereas it had previously appeared more concerned with the ‘directing mind and will’ of the company45 than about what employees on the ground ‘elect’ to do with regard to goods. Once more, the onus is likely to be on the assured to meet the challenge posed by the revamped text and for head offi ces to employ increased scrutiny in regard to those activities undertaken by their colleagues at the logistical coalface.

9. MORE TOPICAL THAN THE MARIE CELESTE

Clause 10.2 responds to the concerns of consumers of commercial cargo cover surrounding so-called “phantom ship” situations in which cargo is spirited away on board a stolen ship. Such incidents seem to be a perennial problem in and around Asia and a number of decisions in the courts of, among others, Hong Kong46 as well as on appeal to the Privy Council47, held that since cover was prevented from attaching since it was not travelling in the ship specifi ed in the policy, the assured was unable to recover under the ICC(A) clauses 1982 as although the cover under the earlier version was generally seen as warehouse-to-warehouse, s. 44 of what is called the Marine Insurance Ordinance in Hong Kong would act to prevent the attachment of cover leaving the assured empty-handed in such cases. Although amendments were produced to prevent this unintended short-circuit, the commentary around 10.2.9 has suggested that the real change in cover produced by the 2009 revisions was to the Asian market which had shown itself reticent to adopt the revised clauses as standard; the suggested extension hadalready been implemented in the London market cover.48

45 Th ereby echoing the privity needed to establish breach of the statutory seaworthiness warranty under section 39(5) of the Marine Insurance Act 1906.

46 George Kallis v Success Insurance [1988] 1 HKLR 13 in which the defrauded assured was denied indemnity because the insured cargo had been shipped on the wrong ship, see John Dunt’s discussion of Hong Kong in particular, Op.Cit at 4.39.

47 Nam Kwong Medicines v China Insurance [2003] 2 HKLRD 345.

48 Dunt, J. Ibid.

10. CONCLUSION

While preceding paragraphs may have identifi ed problems or lacunae with the new ICC clauses, it should be noted that extensions to cover are available on the open market49, and when discussing the impact of the standard “All Risks” cover on the London Market it must be borne in mind that clauses are regularly amended, both formally by ICC amendment clauses50, and informally by brokers and assureds. Th is lends the standard form insurance a certain fl exibility that allows unexpected problems to be ironed out, unlike legislation or international conventions, where texts must either be set in stone or abandoned.

Another, perhaps more subtle theme of the 2009 clauses is a clear undercurrent emphasizing the importance of loss prevention. A number of exclusions encourage risk management by the assured to step in and use prudent judgment in order to minimize their own risk profi les51 by exercising due diligence to screen trading partners to check for insolvency, and overseeing packaging procedures more keenly if need be. It would seem preferable to insist upon such standard if only to avoid windfalls for assureds whose conduct has clearly fallen short of the prudence expected52 of commercial actors in the common law.

Healthy take-up of the clauses was reported in the industry press less than a year aft er their publication53 which might suggest that the working party with Nick Gooding at the helm are to be congratulated on their ability to make the most of their context. However, judging the eff ectiveness of new contractual forms is oft en only possible aft er a number of years of use have allowed at least a few decisions to be reported in the courts. Nevertheless, it cannot hurt their popularity that the 2009 amendments are widely regarded as benefi cial to assureds in that important exclusions have

49 See lecture given by Sleightholme, J., and Steer J., which discusses options for cover extensions to indemnify in the event of delay.

50 A case in point is the Institute RACE (radioactive contamination, chemical, biological, bio-chemical and electromagnetic weapons exclusion) clause ((CL 370) 10/11/2003), which came into currency as an amendment in 2003 before being inserted into the 2009 clauses. Text available at:

( h t t p : / / w w w . t r a d e r i s k g u a r a n t y . c o m / F i l e s /MarineCargoClauses/D-Cl370%20Institute%20RACE%20Clause.pdf)

51 Duties already included in Marine Insurance Act 1906 statutory duty to sue and labour (s. 78), and within the common law duty to mitigate loss, as well as within the policy itself at Cl.16.

52 Vishwanath, K.S. Op.Cit. at p. 281.53 C.Munro. Op. Cit.


2/2013

42 been widened; it is again laudable that the JCC working party has made clear eff orts to listen to the concerns of brokers and insured parties.

For the moment, the challenge of making the ICC(A) clauses appeal to newly emergent markets seems to have been met by the JCC. But it must be borne in mind that it may yet prove diffi cult to preserve that cherished child of the common law, consensus ad idem, when their respective contexts and expectations are likely to be based on a fundamentally diff erent view of business practice.

SUMMARY

The Institute Cargo Clauses 1982 were widely used and despite changes to their context, they have remained a perennial staple. While it remains to be seen whether the revised 2009 clauses will enjoy the same loyalty, it is submitted that the revised terms suggest that welcome attention has been paid to trends and shift s in trade and politics over the preceding 25 years. Th e following decades will almost certainly demand further amendments in order to keep this standard form part of standard cover, however.

Key Words: Institute Cargo Clauses, Insurance, Cargo, English Law, Marine Insurance

REFERENCES

Coetzee, Juana. (2010) INCOTERMS as a form of standardisation in international sales law: an analysis of the interplay between mercantile custom and substantive sales law with specifi c reference to the passing of risk, Stellenbosch University.

Concha, Angela, Umaña, Leonardo, Vargas, Maria José. „Fasecolda 35 años; El Seguro de Transporte de Carga”, Junio de 2011, dostupno na:

http://www.fasecolda.com/fasecolda/BancoMedios/Documentos%20PDF/el%20seguro%20de%20transporte%20de%20carga.pdf, 20.3.2013.

„Crises in Japan Ripple Across the Global Economy”, New York Times, dostupno na:

http://www.nytimes.com/2011/03/21/business/global/21econ.html?pagewanted=all&_r=0, 20. 3. 2013.

Dunt, John. (2012) International Cargo Insurance, Informa, London.

Ekwall, Daniel, Nilsson, Frederik. „Reallocation of risks within supply chains: the practice of enhanced liability clauses”, dostupno na:

www.lunduniversity.lu.se/o.o.i.s?id=12683&postid=2968331, 23.3.2013

Hudson, Geoff rey, Madge, Tim, Sturges, Keith. (2012) Marine Insurance Clauses, Informa Law, Routledge.

„Kumulrisikengeschicktumschiffen”, Topics Magazin, January, Munich Re, 2013

Lowry, John, Rawlings, Philip, Merkin, Robert. (2011) Insurance Law: Doctrines and Principles, Hart Publishing, Oxford.

Mulrenan, Jim. „Insurers fear big claim from ‘Emma Maersk’ engine room fl ood which reported industry concerns about potentially very large general average claims related to her grounding in the Suez Canal”, Tradewinds, 8. 3. 2013

Munro, Christopher. „Cargo Insurers Take Up Cargo Clauses”, Insurance Day, 23/10/2009

Rodas Paredes, Paola. „El seguro marítimo de mercancías después de las institute cargo clauses 2009 (A) Nuevas propuestas y viejos problemas”, Revista de Derecho del Transporte, No. 8, 2011

Sleightholme, J., Steer, Jonathan. Commodity Contracts, Risks for Insurers & Traders, 9.11.2010.

Vishwanath, K. S. (2010) Insuring Cargoes: A Practical Guide to the Law & Practice, Witherby, London.

Wordley, Paul, Savage, Toby. „Recent challenges to the mining sector”, Insurance Day, 26.2.2013.

SUSANNA H. MARSDEN

2/2013

43

PORUKE SA XIV SAVETOVAJNA UDRUŽENJA... / MESSAGES FROM THE XIV ANNUAL CONFERENCE OF THE INSURANCE...

Polazeći od opšteprihvaćenih stavova Udruženja za pravo osiguranja Srbije usvojenih i potvrđivanih na svim održanim godišnjim savetovanjima Udruženja od 2005. godine o značaju ubrzanog napretka osiguranja Srbije ka prihvatanju EU sistema osiguranja, posledicama očiglednog zaostajanja Srbije u tom procesu, delatnoj ulozi koju treba da ima aktivnost Udruženja u procesu usklađivanja osiguranja Srbije bez odlaganja sa osiguranjem EU i stava da Poruke, kao završna faza rasprava koje se vode na godišnjim savetovanjima Udruženja za pravo osiguranja Srbije, treba da predstave sadržinu glavnih predloga koji su izneti i usvojeni u toku Savetovanja Udruženja za pravo osiguranja Srbije na generalnu temu „Pravo osiguranja Srbije u tranziciji ka evropskom (EU) pravu osiguranja”, održanom u Aranđelovcu, 19–21. aprila 2013. godine u cilju ovog ujednačavanja,

Autori referata i ostali učesnici Savetovanja, pravnici, ekonomisti i drugi stručnjaci sa akademskim obrazovanjem u društvima za osiguranje i institucijama čija profesionalna delatnost obuhvata osiguranje, na osnovu dva uvodna usmena izlaganja 19 referata inostranih i domaćih autora i 1 saopštenja objavljenih u Zborniku radova identičnog naslova nazivu Savetovanja i vođene diskusije, na Savetovanju su usvojili i javnosti upućuju nove predloge u cilju usaglašavanja osiguranja Srbije sa sistemom osiguranja EU koji nisu bili predmet rasprave na ranije održanim godišnjim savetovanjima Udruženja, sadržane u sledećim

PORUKAMAOPŠTA PITANjA PRAVA I PRIVREDE

OSIGURANjA

Neodrživost solidarnosti preraspodele društvenog blagostanja

putem privatnog osiguranjaDugo vremena se negovala ideja da osnovna zaštita

države blagostanja – državne penzije, državna socijalna

zaštita i zdravstveno osiguranje treba da se dopunjuju programima zaštite putem privatnog osiguranja. To je povezano sa obavezom preuzimanja rizika, obaveznim tarifama i uslovima osiguranja itd. a one su sve u suprotnosti sa osnovnim principima poslovanja na konkurentnom tržištu osiguranja.

Osiguravačima je, iz razloga zaštite javnog interesa i solidarnosti, oduzeto osnovno pravo da odbiju preuzimanje rizika, odnosno da vrše izbor prilikom preuzimanja rizika i klasifi kaciju rizika u određene tarifne grupe. Zakonodavac je time oduzeo osnovnu slobodu ugovaranja i slobodu osiguravača u preuzimanju rizika.

Zato je neophodno da zakonodavac prilikom regulisanja zaštite opšteg interesa mora da vodi računa o održivosti poslovanja privatnih društava za osiguranje, ako ne u potpunosti putem slobodnog tržišta na kojem se uslovi osiguranja donose bez prethodne kontrole ili odobrenja nadzornog organa, premijske tarife koriste srazmerno karakteristikama rizika, a ne da se zakonima nameće da se na rizike bez obzira na njihove pojedinačne karakteristike primenjuje premija koja nema utemeljenja u tehničkim postavkama osiguranja. Pri tome, zaštita javnog interesa treba da bude na prvom mestu, ali uvek u skladu sa zaštitom interesa privatnog osiguranja jer kao što ni država nema neograničene fi nansijske mogućnosti za sprovođenje svojih ciljeva i politika, tako ni privatna društva za osiguranje koja su po zakonu osnovana radi sticanja dobiti ne mogu da se guraju u gubitke zbog kojih je i država blagostanja došla u fi nansijske probleme.

Organizacija nadzora društava za osiguranje koji vrše prekogranične usluge na teritoriji Evropskog

ekonomskog prostoraPrekogranično pružanje usluga osiguranja na

osnovu odredbi direktiva EU o osiguranju treće generacije na teritoriji EEA je u porastu. Osiguravači posluju na osnovu dozvole izdate od strane nadzornih

Poruke sa XIV savetovanja Udruženja za pravo osiguranja Srbije „Pravo osiguranja Srbije u tranziciji ka evropskom (EU) pravu osiguranja” održanom u Aranđelovcu 19–21 aprila 2013. godine / Messages from the XIV annual conference of the Insurance

Law Association of Serbia „Serbian insurance law in transition to European (EU) insurance law”, Arandjelovac, 19–21 April 2013

2/2013

44 Poruke sa XIV savetovajna Udruženja... / Messages from the XIV annual conference of the Insurance...

organa osiguranja u njihovim domicilnim državama i pružaju svoje usluge u drugim državama članicama. Međutim, razgraničenje između osnivanja i pružanja usluga nije uvek jasno. Sa usaglašavanjem naših statusnih propisa o osiguranju, nadzorni organ će preuzimati sve veći broj ovlašćenja i poslova kada se radi o prekograničnom pružanju usluga osiguranja, a posebno da sarađuje i razmenjuje informacije sa drugim nadzornim organima u sprovođenju nadzora.

U navedenom smislu, naša država treba da na prekogranično pružanje usluga osiguranja na svojoj teritoriji primenjuje prinudne norme o ograničenjima koja štite opšte dobro, s tim da radi poštovanja slobode osnivanja i pružanja usluga, navedena ograničenja moraju da budu opravdana, podobna za ostvarivanje cilja zbog kojeg su ustanovljena, srazmerna i nediskriminatorna.

Prilikom regulisanja prekograničnog pružanja usluga osiguranja, novim izmenama naših statusnih propisa o osiguranju treba regulisati da kada društvo za osiguranje pruža usluge nezavisnom pravnom licu u našoj državi, da će se na njegovu delatnost primeniti pravila o osnivanju, a princip pružanja usluga onda kada: (1) ono direktno kontroliše i upravlja pravnim licem koje ga zastupa; (2) je ovlašćeno da preuzima obaveze u ime društva za osiguranje, i (3) je dobilo trajni nalog, i konačno, (4) kada je sposobno da odluči o preuzimanju rizika. Nadzorni organ treba da ima na raspolaganju određeni broj metoda za sankcionisanje prekršaja osiguravača koji se bave prekograničnim osiguranjem.

Rizici u postupku spajanja i preuzimanja privrednih društava treba da bude predmet novog proizvoda

osiguranjaPostoje brojni razlozi za ponudu ovih proizvoda.

Transakciono osiguranje omogućava privrednim društvima da pretvore potencijalne buduće obaveze u kvantifi kovanu premiju osiguranja koja se može uračunati u prodajnu cenu, čime se pruža izvesnost i strateška prednost ugovornim stranama iz ugovora o spajanju i preuzimanju i olakšava uspešno zaključenje ugovora. Pored toga, nema moralnog hazarda jer ugovorne strane nemaju motiva da se ponašaju sa manjim stepenom pažnje od onog koji bi primenjivali da nema osiguranja. Pored toga, u nekim slučajevima, u zavisnosti od forme akvizicije (spajanje ili preuzimanje), izvesno je da kupac praktično neće imati mogućnost nadoknade štete od prodavca posle zaključenja prodaje ako nema zaključenu ovu vrstu osiguranja.

Domaća društva za osiguranje treba da obogate svoju ponudu novim proizvodom osiguranja spajanja i preuzimanja privrednih društava, da pruže inovativna

rešenja za efi kasno upravljanje transakcionim rizikom, bez obzira da li se radi o obavezama na nadoknadu štete, neizvesnosti poreskih obaveza, predstojećem ili zaprećenom sporu ili drugim kumuliranim obavezama. Proizvod osiguranja spajanja i preuzimanja treba da bude izuzetno fl eksibilan i prilagodljiv za ispunjenje najširih potreba ugovornih strana, po prihvatljivoj ceni.

Predlozi za poboljšanje zaštite korisnika usluga osiguranja

Zaštita potrošača u oblasti osiguranja ima zadatak da obezbedi da potrošač dobije odgovarajući proizvod i da, u slučaju eventualnih problema u naplati štete, zbog jednostranog menjanja uslova osiguranja, povećanja premije bez razloga i prethodnog obaveštavanja itd. može uspešno i efi kasno da se pozove na svoja prava i da ih ostvari. Iako Zakon o zaštiti potrošača iz 2010. godine ima solidan pravni okvir u ovoj oblasti, neophodna je njegova dalja izgradnja i unapređenje zaštite potrošača usluga osiguranja. S obzirom da su proizvodi osiguranja, po pravilu, malo poznati široj javnosti, da su složeni i da njihove karakteristike mogu da razumeju samo stručnjaci, neophodno je u naše zakonodavstvo uneti pravila o davanju kvalifi kovanog saveta, davanju transparentnih podataka vezanih za proizvode i troškove, kao i merama za izbegavanje sukoba interesa. U navedenom smislu, trebalo bi razmisliti o uvođenju obaveze društava za osiguranje da sastave i predaju informatore o svojim proizvodima osiguranja, posebno onima koji su u paketu sa investicionim uslugama, ugovaračima osiguranja kada ih oni zatraže i pre same faze pregovaranja o zaključenju ugovora o osiguranju.

Nivo sprovođenja prava osiguranika kao potrošača usluga osiguranja treba da se dodatno podigne tako što će društva za osiguranje promptno rešavanje žalbi osiguranika koristiti kao bitno obeležje kvaliteta sopstvene usluge u tržišnoj utakmici.

Ako se osiguranik kao potrošač posle dobijanja odgovarajućih informacija i saveta vezanih za šanse i rizike odluči zbog mogućnosti ostvarenja visoke dobiti za zaključenje rizičnog posla, onda je to samo njegova odluka i država ne bi smela da se postavlja kao zaštitnik za investicione odluke pojedinaca. Granica treba da postoji samo tamo gde bi zaključenje ugovora zbog same strukture proizvoda i posle najkvalifi kovanijeg mogućeg saveta i najbolje moguće informacije, predstavljalo neodgovoran postupak.

Prilikom usvajanja pojedinih zakonskih rešenja moraju se uzeti u obzir i interesi društava za osiguranje, kao javnog interesa u pogledu postojanja organizovanog i funkcionalnog tržišta osiguranja. Zato se mora sprečiti da se ishitrenim i paušalnim ocenama o valjanosti propisa, donetim na osnovu raznih loših

2/2013

45

Poruke sa XIV savetovajna Udruženja... / Messages from the XIV annual conference of the Insurance...

primera, izgubi ono što je najvažnije i što ne podleže nikakvoj regulativi, a to je poverenje.

Društveno odgovorno ponašanje društava za osiguranje

Ekonomska korist koju pruža osiguranje predstavlja svojevrsno moralno iskušenje pri donošenju odluke da li će se posedovanje polise osiguranja zloupotrebiti. Između ekonomskih uslova i društveno odgovornog ponašanja kao posredna sredstva pojavljuje se nekoliko institucionalnih činilaca koji utiču na društveno odgovorno ponašanje. Društveno odgovorno i moralno ponašanje društava za osiguranje uzdržavanje od određenih postupaka, ali isto tako i proaktivan pristup u određenim oblastima poslovanja.

Društvo za osiguranje i njegov zastupnik moraju kao minimum da ponude onaj proizvod osiguranja koji zadovoljava potrebe ugovarača osiguranja ili onaj proizvod koji ugovarač osiguranja izričito želi. Takođe, podjednako važno je da društvo za osiguranje ponudi ugovaraču proizvod osiguranja po korektnoj i adekvatnoj premiji osiguranja. Imajući u vidu redovno skromno poznavanje karakteristika proizvoda osiguranja, društva za osiguranje bi trebalo da objasne ugovaraču osiguranja, ako je to potrebno i na nekom primeru, kako i u kojim slučajevima se aktivira osiguravajuće pokriće. Ovo iz jednostavnog razloga što ugovarač osiguranja za premiju koju plaća treba da zna kakvu je vrstu osiguravajuće usluge kupio.

Društva za osiguranje treba da se prilikom rešavanja osigurane štete ponašaju tako da njihovi postupci ne prelaze granice nekorektnog i invazivnog ponašanja kojima se narušava privatnost osiguranika, stvara stanje sukoba interesa na strani osiguravača neosnovanim umanjivanjem stvarnog iznosa štete ili bezrazložno odugovlači sa isplatom nadoknade iz osiguranja.

Viši nivo korporativne odgovornosti treba da podstakne društva za osiguranje da usvoje procedure upravljanja kvalitetom kojima bi se propisao način etičkog postupanja u očekivanim ili predvidivim okolnostima poslovanja, a posebno na nivou proizvoda osiguranja i njegove prodaje, u fazi prijema i rešavanja odštetnih zahteva i na nivou sopstvene organizacije.

Regulativa o sekjuritizacijiDruštva za osiguranje pristupaju procesu

sekjuritizacije najčešće zbog nemogućnosti da pokriju određene rizike zbog nepostojanja tačnih osnova za određivanje premije osiguranja ili zbog svog nedovoljnog kapaciteta. Sekjuritizacija predstavlja proces pretvaranja nelikvidne fi nansijske aktive (na primer, hipotekarnih stambenih kredita, kredita za

kupovinu automobila, potraživanja po kreditnim karticama) u lako utržive hartije od vrednosti. Društva za osiguranje mogu se naći u ulozi inicijatora sekjuritizacije, u ulozi emitenta sekjuritizovanih hartija od vrednosti (ukoliko se aktiva zadržava u bilansu inicijatora), u ulozi subjekata koji poboljšavaju rejting sekjuritizovanim hartijama od vrednosti (tzv. podizači rejtinga) i kao investitori u sekjuritizovane hartije.

Osnovna prednost sekjuritizacije leži u tome što obezbeđuje povećanje likvidnosti, povećanje kapitala i obezbeđuje jeft inije fi nansiranje društvu za osiguranje. Njena slaba strana je što je skuplja u odnosu na reosiguranje, kao tradicionalni način upravljanja rizikom u osiguranju. Osim toga, nedostaci sekjuritizovanih hartija su: složenost, nefl eksibilnost, kao i administrativni problemi, naročito ako se vrši poređenje sa reosiguranjem.

U Srbiji sekjuritizacija ne postoji, budući da još uvek ne postoji zakon koji uređuje ovu fi nansijsku transakciju. Donošenje zakona kojim bi se precizno uredila ova oblast, proširilo bi lepezu fi nansijskih instrumenata na domaćem fi nansijskom tržištu, što je vrlo poželjno, naročito ako se ima u vidu potreba razvoja domaćeg fi nansijskog tržišta, dok bi investitorima omogućila dodatnu diverzifi kaciju. Ipak, budući da sekjuritizovane hartije mogu biti lako zloupotrebljene (na primer, može im biti dodeljen neopravdano visok rejting kako bi postale atraktivne za potencijalne ulagače), što bi povećalo rizik na tržištu i izazvalo bankrotstva mnogih subjekata o čemu svedoči poslednja fi nansijska kriza, u slučaju odlučivanja da se sekjuritizacija jednog dana prihvati, neophodno je da se o tome donesu precizna i stroga pravila.

Pravno regulisanje strukture korporativnog upravljanja akcionarskog društva za osiguranjeKorporativno upravljanje u društvima za osiguranje,

zasniva se u osnovi, na izboru i varijacijama između dva dominantna modela – jednodomnog i dvodomnog sistema, u zavisnosti od regulatornog okvira pojedinih zemalja i uz dominantno izraženu tendenciju daljeg razvoja sistema internih kontrola i upravljanja rizicima, posebno u svetlu novih regulatornih zahteva sadržanih u Direktivi o solventnosti II.

Zakon o osiguranju Republike Srbije definiše supsidijarnu primenu Zakona o privrednim društvima, ali je pravni okvir koji društvima za osiguranje daje mogućnost da svoje akte i poslovanje usklade sa Zakonom o privrednim društvima, nepotpun, nekonzistentan i veoma teško primenjiv, zbog čega mnoga pitanja u vezi sa organizovanjem korporativnog upravljanja ostaju otvorena. Odgovore na navedena pitanja, u propisanim zakonskim rokovima za

2/2013

46 usaglašavanje svih privrednih subjekata, sa Zakonom o privrednim društvima, dala je korporativna poslovna praksa, mada čini se veoma različito i nedovoljno ujednačeno i usaglašeno.

Budući da Zakon o osiguranju ne uređuje strukturu organa društva, ali delimično uređuje njihovu nadležnost, neophodno je statutima društava veoma jasno i nedvosmisleno defi nisati odgovornost uprave.

Pitanje organizovanja unutrašnjeg nadzora društva za osiguranje ostaje nejasno u kontekstu dva zakona, što za posledicu ima nekonzistentnost rešenja, sa aspekta strukture organa društva, njihove prirode, nadležnosti i pre svega odgovornosti. Zato je neophodno odredbama statuta društava za osiguranje defi nisati nezavisnu funkciju nadzora i to kroz institut nadzornog odbora u dvodomnom sistemu upravljanja ili u jednodomnom sistemu kod akcionarskog društva koje nije javno, predvideti institut Komisije za reviziju i to kao obaveznog organa Društva, koji bi imao nadležnosti i odgovornosti koje su propisane Zakonom o osiguranju za funkciju nadzora i kontrole. U suprotnom, bila bi moguća implementacija isključivo dvodomnog sistema upravljanja.

Skupština društva treba da bira organ nadzora u društvu za osiguranje u situaciji kada se akcionarsko društvo za osiguranje koje nije javno, opredeli za jednodomni sistem uprave, jer jedino na taj način zadržava samostalnost i nezavisnost u odnosu na Odbor direktora, a uvažavajući imperativne odredbe Zakona o osiguranju.

U Nacrtu novog Zakona o osiguranju Republike Srbije u delu koji se odnosi na korporativno upravljanje, u cilju stvaranja jasnog i nedvosmislenog zakonskog okvira za poslovanje društava za osiguranje, neophodno je opredeliti jasna rešenja, uz precizno definisanje nadležnosti i odgovornosti svih organa društva, kako bi se stvorili neophodni preduslovi za zakonito poslovanje ovih privrednih subjekata i obezbedila pravna sigurnost svih učesnika na tržištu.

OSIGURANjE LICA

Potreba unapređenja pravnog okvira dobrovoljnih penzijskih fondova

Polazeći od značaja koji ono ima u članicama EU, kao i u drugim razvijenim zemljama, a radi podsticanja njegovog razvoja u Srbiji, donet je Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima koji je stupio na snagu prvog dana aprila 2006. godine.

Učinak dobrovoljnog penzijskog osiguranja tokom prvih šest godina sprovođenja možda se najbolje može

videti iz činjenice da su već četiri društva za upravljanje prestala sa radom. Ipak, kako je reč o dugoročnom poslu čiji se efekti mere desetinama godina, već sada je očigledno da je u postojećem sistemu dobrovoljnog penzijskog osiguranja neophodno izvršiti temeljne izmene.

Budući da je u svim godinama od početka rada dobrovoljnih penzijskih fondova neto rezultat – dobit zaostajao za stopom infl acije, izmenama Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima bilo bi neophodno omogućiti da se uplate mogu vršiti i u stranom novcu, prvenstveno u evrima. Takav način uplate dozvoljen je u osiguranju života, koje isto ima obeležja dugoročne štednje. Zato je razumno postaviti pitanje zašto ovo ne bi bilo primenjivo i u dobrovoljnom penzijskom osiguranju? Ova promena bi se morala posebno primenjivati za postojeće članove dobrovoljnih penzijskih fondova, jer su oni deo obaveza već izmirili u tekućim dinarima.

Izmenama zakona i donošenjem odgovarajućih podzakonskih propisa bilo bi neophodno uvesti dodatne poreske olakšice za građane koji uplaćuju sredstva u dobrovoljne penzijske fondove. Potpuno je nelogično dalje odražavati postojeći pravni status člana fonda koji nije zaposlen, ili koji sam uplaćuje doprinos nakon obračuna zarade (jer preduzeće u kome radi nema ugovor sa društvom za upravljanje), a koji nema nikakve poreske olakšice. Upravo širenjem različitih vidova olakšica građanstvo bi se dodatno podsticalo na ulaganja u dobrovoljne penzijske fondove.

Sa druge strane, za povećanje uspešnosti dobrovoljnih penzijskih fondova nužno je i razvijanje, odnosno širenje ukupnog finansijskog tržišta u Srbiji. Time bi se povećale, sada izuzetno ograničene, mogućnosti za razuđivanje ulaganja sredstava dobrovoljnih penzijskih fondova, odnosno životnog osiguranja u celini.

UGOVOR O OSIGURANjU

Neophodnost da se u Prednactu Građanskog zakonika Srbije reguliše ugovor

o kolektivnom osiguranjuKolektivna osiguranja imovine i lica, kojima se

istim ugovorom obuhvata veći broj lica povezanih na određen način ili više stvari koje pripadaju većem broju lica, dobijaju sve više na značaju, imajući u vidu da se njima ostvaruju ciljevi zaštite od rizika različitih kategorija osiguranika u različitim vrstama osiguranja imovine i lica, ali i šire, da se njima pokrivaju i potrebe zaštite građana u okviru socijalnog osiguranja, fi nansijskih usluga i dr.


2/2013

47 Međutim, u važećem Zakonu o obligacionim odnosima, kao i u Prednactu Građanskog zakonika Republike Srbije ne postoje nikakve odredbe kojima se reguliše ugovor o kolektivnom osiguranju.

Konkretna pitanja koja bi zakonodavac morao da reši prilikom pravnog regulisanja su: pravni položaj ugovarača osiguranja, što povlači pitanje pravne prirode njegovog položaja u odnosu na korisnike osiguranja (da li on istupa u svojstvu posrednika, zastupnika, ili ugovarača u korist trećeg); obaveza prijavljivanja osiguravaču okolnosti od značaja za procenu rizika (da li je ovo obaveza ugovarača ili korisnika osiguranja); potreba saglasnosti korisnika za zaključivanje ugovora o kolektivnom osiguranju kada je reč o osiguranju života ili osiguranju od nesrećnog slučaja koji za posledicu ima smrt osiguranog lica; obaveza informisanja korisnika o uslovima osiguranja (da li je ovo obaveza ugovarača ili osiguravača); zasnivanje neposrednog prava korisnika prema osiguravaču; obavezni elementi polise; metod regulisanja (posebno mogućnost odstupanja od imperativnih normi kada to nije na štetu korisnika).

Saglasnost osiguranika – korisnika na zaključenje i promene ugovora o kolektivnom osiguranju. Kada je reč o kolektivnom osiguranju lica, saglasnost kao uslov za zaključenje (i promene) ugovora o osiguranju ima specifi čan značaj. Problem, međutim, postoji kod kolektivnih osiguranja od nesrećnog slučaja, gde je u pitanju veliki broj lica čije je prisustvo nemoguće obezbediti, tim pre što se nekada i ne zna u momentu potpisivanja ugovora ko sve čini članove grupe lica na koja se odnosi osiguranje od nesrećnog slučaja.

Osiguranje se, u stvari, ne odnosi na život nekog drugog lica u smislu člana 957, stav 2 ZOO, nego na život samog korisnika osiguranja. Otuda, isto kako je to rešeno u češkom Zakonu o ugovoru o osiguranju, ne postoji osnovani razlog za pribavljanje saglasnosti osiguranog lica (lica u čijem životu treba da se ostvari osigurani slučaj), jer ne postoji mogućnost zloupotreba, te bi takvo rešenje češkog zakona bilo je prihvatljivo i za naše pravo, u članu 1227 Prednacrta Građanskog zakonika (ZOO, član 946) u kome bi se dodao novi, stav 4. koji bi glasio: „Odredbe prethodnog stava ne primenjuju se na kolektivna osiguranja.” U sledećem članu 1228 Prednacrta (ZOO, član 947), u drugom stavu na kraju rečenice dodalo bi se: „izuzev kod kolektivnih osiguranja.”

Prijava okolnosti od značaja za procenu rizika. Prijava okolnosti od značaja za procenu rizika, kao jedna od najvažnijih obaveza osiguranika, regulisana je zakonom i odnosi se na sve vrste ugovora o osiguranju (ZOO, član 907–911). Ona postoji i kod individualnih i kod kolektivnih ugovora o osiguranju, bilo da je reč o osiguranju imovine ili osiguranju lica (osiguranju

života i osiguranju od nesrećnog slučaja). Međutim, za razliku od individualnih ugovora, kod kojih je obaveza prijavljivanja na strani osiguranika (koji je istovremeno i korisnik osiguranja), kod kolektivnih ugovora postoje specifi čnosti upravo u pogledu lica na kojima je obaveza prijavljivanja. Naime, može se postaviti pitanje da li je obaveza prijavljivanja na ugovaraču, koji zaključuje ugovor sa osiguravačem u korist članova grupe, ili je ta obaveza na članovima grupe, koji okolnosti od značaja saopštavaju ugovaraču, a ovaj ih potom prosleđuje osiguravaču. U tom zadnjem slučaju postavlja se pitanje pravnih posledica kada član grupe prekrši zakonsku obavezu (ne prijavi ili netačno prijavi okolnosti), ili, pak, kada član grupe uredno prijavi okolnosti od značaja ugovaraču, a ovaj ih ne prijavi osiguravaču.

Postavljena pitanja uređenja obaveze prijavljivanja okolnosti od značaja za ocenu rizika kod kolektivnih osiguranja mogla bi da budu regulisana posebnim članom Prednacrta Građanskog zakonika, član 1185a u kome bi stajalo: „Kada se ugovor odnosi na više stvari ili više lica i kada ugovarač nije prijavio ili je netačno prijavio okolnosti od značaja za ocenu rizika koje se odnose samo na neke od ovih stvari ili lica, osiguranje ostaje na snazi u odnosu na ostale, ukoliko iz okolnosti proizlazi da bi njih osiguravač osigurao pod istim uslovima. U slučaju kada je ugovoreno da će osiguranik ugovaraču da prijavi okolnosti od značaja, i osiguranik postupi na taj način, osiguravač ne može osiguraniku da istakne prigovor da nije primio te prijave. Ovo se ne primenjuje kada je osiguranik imao razloga da veruje da te prijave neće biti prosleđene osiguravaču.”

Obaveza informisanja osiguranika. U savremenom pravu osiguranja pridaje se veliki značaj obavezi informisanja osiguranika o svim elementima ugovora o osiguranju koji želi da zaključi, kao i o kasnijim eventualnim izmenama tog ugovora. Kod kolektivnih ugovora o osiguranju (bez obzira da li je reč o imovinskom osiguranju ili osiguranju lica), postoje određene specifi čnosti u ispunjavanju obaveze informisanja korisnika osiguranja, koje proističu iz okolnosti da su različita lica koja zaključuju ugovor i lica koja se pojavljuju kao korisnici. Drugim rečima, postavlja se pitanje na kom licu leži obaveza informisanja korisnika: na osiguravaču, ili na ugovaraču osiguranja?

Iimajući u vidu svojstva ugovora o kolektivnom osiguranju i pravni položaj ugovarača osiguranja, kao i rešenja uporednog zakonodavstva, u našem novom Građanskom zakoniku trebalo bi prihvatiti rešenje po kome je obaveza informisanja osiguranika na strani ugovarača osiguranja, koji treba da snosi posledice neispunjenja ove obaveze, ali ne na štetu osiguranika.


2/2013

48 Treba, takođe, napomenuti da pored ovog rešenja, koje se, naravno, odnosi samo na kolektivna osiguranja, ostaje opšte pravilo o informisanju osiguranika – kada je ugovarač istovremeno i osiguranik, predloženo u članu 1169 Prednacrta.

Neposredno pravo osiguranika kod kolektivnog osiguranja. U materiji kolektivnih osiguranja u nekim stranim zakonima reguliše se zasnivanje neposrednog prava kod kolektivnih osiguranja od nezgode. U našoj praksi u uslovima osiguranja života ili nesrećnog slučaja, bilo kada se defi niše pojam osiguranika (korisnika), bilo kada se određuju obaveze osiguravača, ne dovodi se u pitanje postojanje neposrednog prava korisnika prema osiguravaču na isplatu osigurane sume. Ipak, u budućem Građanskom zakoniku trebalo bi regulisati neposredno pravo osiguranika odredbom koja bi se odnosila na sve slučajeve kolektivnih osiguranja lica. U tom cilju, mogla bi se posebna odredba uneti u deo o osiguranju lica (Opšte odredbe).

Elementi polise. Iako je u poslovnoj praksi uobičajeno da se ne navode imena osiguranika jer se korisnici osiguranja određuju, na primer, prema službenoj evidenciji članova društva, mogu nastati sporovi koje su rešavali i naši sudovi. Zbog toga je neophodno u Prednacrtu Građanskog zakona uneti odredbu na osnovu koje ugovor koji se odnosi na kolektivno osiguranje ne mora da sadrži imena osiguranika, ako su ona određena na drugi način koji otklanja svaku sumnju o tome u momentu osiguranog slučaja.

Posledice prestanka ugovora o kolektivnom osiguranju u odnosu na korisnike. Ugovor o kolektivnom osiguranju može prestati na razne načine (otkaz, raskid usled neplaćanja premije, prestanak svojstva člana grupe, itd.), a tada se postavlja pitanje koja su dejstva u odnosu na članove grupe ako su rizici i dalje prisutni. Navedenu situaciju treba regulisati na sledeći način: ako na zahtev ugovarača osiguranja ili osiguravača ugovor o kolektivnom osiguranju prestane, osiguravač je u obavezi da o tome obavesti osiguranika; dejstva ugovora o osiguranju u tom slučaju u odnosu na osiguranika prestaju po isteku mesec dana posle dana kada je osiguravač obavestio osiguranika o prestanku ugovora; ako dođe do prestanka ugovora o kolektivnom osiguranju života ili ako osiguranik prestane da bude član grupe na koju se odnosi ugovor o kolektivnom osiguranju, izuzev razloga koji se odnose na godine starosti, osiguranik ima pravo, bez obzira na zdravstveno stanje, na jednako pokriće po ceni individualne polise; nezavisno od toga, uslovi osiguranja mogu predvideti da osiguranik nema pravo na produžetak pokrića ako je obezbedio ili može da obezbedi istovetno pokriće drugim ugovorom o kolektivnom osiguranju; ukoliko osiguranik želi da nastavi osiguravajuće pokriće, on

o tome mora da obavesti osiguravača u roku od šest meseci od dana isteka pokrića.

Navedena pravila se mogu u Prednacrt Građanskog zakonika (u delu koji se odnosi na trajanje osiguranja (Odsek 5.) uneti kao poseban član.

Regulisanje zastupnika i posrednika osiguranja u Prednacrtu Građanskog zakonika Republike Srbije

Pisci Prednacrta Građanskog zakonika Republike Srbije u jednom članu uređuju samo dva pitanja zastupnika osiguranja: zakonsku punomoć zastupnika koga je osiguravač ovlastio da zaključuje ugovore o osiguranju i ograničenje tog punomoćja (čl. 1181). I na identičan način kao važeći Zakon o obligacionim odnosima iz 1978. godine u čl. 906. U Prednacrt ovi pisci nisu uneli ni jednu odredbu o obavezama i drugim pitanjima obligacionih odnosa posrednika osiguranja i tzv. honorarnih savetnika za osiguranje koji svojim ovlašćenjima i obavezama upotpunjuju i potpomažu u izvršenju obavezu zastupnika i posrednika osiguranja da pruže savete osiguraniku koji će mu omogućiti da zaključenjem ugovora o osiguranju dobije proizvod osiguranja koji odgovara njegovim potrebama. Odredbe o posrednicima osiguranja su bile neopravdano izostavljene u ZOO, a odredbe o savetnicima za osiguranje, profesiji nastaloj u poslednjoj deceniji, nije bilo mesta u ZOO jer nije noverliran prema savremenim potrebama distribucije proizvoda osiguranja.

Ako u Prednacrtu budu zadržane odredbe čl. 1181, srpsko zakonodavstvo o ugovoru o osiguranju će znatno zaostajati za komunitarnim pravom i uporednim zakonima u savremenom uređenju zastupnika osiguranja, One mogu biti i izostavljene iz Prednacrta bez štete za izvesnost obligaciono-pravnog položaja zastupnika, njihovih klijenata, odnosno osiguranika i osiguravača zato što se u obimu i na način na koji su zastupnici regulisani u ovom članu Prednacrta izvesnost ugovornog položaja ovih subjekata i njihovih klijenata može u praksi postići ugovorom o zastupanju u osiguranju koji se prema čl. 1041 Prednacrta i čl. 21 Zakona o osiguranju od 2004. godine zaključije u pisanoj formi ad solemnitatem, pisanim punomoćjem koje na osnovu njega osguravač daje zastupniku i primenom opštih odredaba o sužavanju punomoćja iz čl. 95 Prednacrta. A ako se pisci Prednacrta opredele da zadrže odredbe čl. 1181 o zakonskoj punomoći zastupnika koji je ovlašćen da zaključuje ugovore nužno je da ga dopune minimalno ovlašćenjem zastupnika da otkaže i raskine ugovor o osiguranju i u Prednacrt dodaju nove članove, po uzoru na austrijski i nemački Zakon o ugovoru o osiguranju, u kojima će biti uređeni: 1) pojam zastpnika osiguranja i proširenje primene odredaba o


2/2013

49 profesionalnim zastupnicima na službenike osigurava kojima je povereno zastupanje i na neprofesionalne zastupnike; 2) zakonska punomoć zastupnika koji samo posreduje u zaključivanju ugovora o osiguranju; 3) prijem plaćanja iz ugovora o osiguranju od strane zastpnika koji samo posreduje; 4) pravni značaj znanja zastupnika koji je ovlašćen da zaključuje ugovore o osiguranju u situacijama kada je znanje osiguravača prema odredbama kojima se u Prednacrtu uređuje ugovor o osiguranju od značaja; 5) teret dokazivanja za predaju i sadržaj ponuda za osiguranje i ostalih izjava volje i njihov prijem; 6) odgovornost osiguravača za postupke zastupnika prema osiguraniku kao za svoje; 7) obaveza savetovanja osiguranika; 8) odgovornost za povredu obaveze savetovanja i 9) mesna nadležnost suda za tužbe prema osiguravaču iz ugovora o osiguranju u kojima je posredova ili ih je zaključio zastupnik osiguranja. Zatim, da se, po uzoru na nemački Zakon o ugovoru o osiguranju, u Prednacrt unesu odredbe o: 1) pojmu posrednika osiguranja i pseudo posrednika, 2) obavezi posrednika da savetuje osiguranika, 3) odgovornosti posrednika za povredu ove obaveze i 4) ovlašćenju posrednika za prijem naknade iz osiguranja, kao i odredbe o savetnicima za osiguranje (pojmu savetnika, obavezi savetovanja na osnovu ispitivanja dovoljnog broja ugovora o osiguranju koji se nude na tržištu i dovoljnog broja osiguravača, odgovornosti za povredu obaveze savetovanja i ovlašćenju za prijem naknade od osiguravača).

Prihvatanjem ovih predloga za dopunu Prednacrta u pogledu zastupnika čini da će njihov obligaciono-pravni položaj biti potpuno uređen, a predloga učinjenih u pogledu regulisanja posrednika i savetnika za osiguranje da čine osnov da se pitanja obligacionih odnosa ovih subjekata tržišta osiguranja mogu da urede na potpun i savremen način u jednom posebnom zakonu o posrednicima i savetnicima za osiguranje.

Aktivnije učešće države u razvoju osiguranja poljoprivrede

Usled visoke premije osiguranju, u ovoj vrsti ugovora o osiguranju ne postoji sveobuhvatno osiguranje od svih rizika (tzv. opšte pokriće rizika), već samo tzv. osnovni rizici (grad, požar, udar groma) koji se osiguravaju i za koja se plaća osnovna premija. Pokriće je moguće proširiti i na neke posebne rizike, ali to zahteva plaćanje dodatne premije osiguranja, što poskupljuje trošak osiguravajućeg pokrića useva. Sa druge strane, rizik suše koji je u poslednje vreme vrlo učestala pojava, prema preovlađujućoj praksi domaćih društava za osiguranje ne spada u osnovne rizike. To je, svakako, posledica činjenice da suša prouzrokuje štete

u visokim iznosima na usevima zbog čega osiguravači nisu zainteresovani za pružanje takvog pokrića.

Stoga, u nastojanju da se pruži sveobuhvatno pokriće rizika u poljoprivredi kao i da se problem visokih premija osiguranja na neki način umanji, države u regionu uključujući i našu učestvuju u subvencionisanju premije osiguranja životinja prema uslovima osiguranja društava za osiguranje, useva i polodova od umanjenja prinosa i rasadnika i mladih višegodišnjih zasada prema uslovima osiguranja društava za osiguranje. Sa druge strane, ostaje otvoreno pokriće od rizika suše koji, po pravilu, društva za osiguranje ne pokrivaju.

Sa druge strane, kod nas još nije sprovedeno organizovano učešće države u reosiguranju šteta u poljoprivredi putem državnih agencija ili pulova osiguravača za osiguranje rizika u poljoprivredi. Zbog svega navedenog, za delotvoran razvoj ugovora o osiguranju useva i ostalih osiguranja u poljoprivredi neophodna je saradnja države u jednom od navedenih oblika sa osiguravačima.

Sistem bonusa-malusa treba poboljšati u cilju korekcije premije i stimulacije osiguranika na pažljiviju i oprezniju vožnju motornim vozilima

Sistem bonus-malus u osiguranju od autoodgovornosti na prostorima nekadašnje Jugoslavije imao je dugu tradiciju, pored toga što se dugo primenjivao i po sadržini je imao sve karakteristike naprednih sistema toga vremena.

Upoređujući rešenja domaćeg iskustva u prethodnom i sadašnjem periodu sa iskustvom drugih zemalja neophodno je da se naš sistem bonus-malusa izmeni, dopuni i poboljša kako bi omogućio još bolje ostvarivanje postavljenih ciljeva. Poboljšanje bi trebalo izvršiti u sledećem:

1) povećati broj perioda za sticanje bonusa na 10 godina;

2) povećati visinu bonusa u prvoj i drugoj godini bez šteta na 10% godišnje;

3) delimično izmeniti raspored malusa većom stimulacijom na bonus osiguranika koji se nalaze u premijskim razredima sa visokim malusom ukoliko samo u zadnjoj godini nisu imali šteta;

4) treba omogućiti da se visina bonusa, koja se odobrava u visini od 5% godišnje, stiče više od tri godine kako bi dostiglo 50% od osnovne premije, jer je naš sistem sa najviše 15% bonusa daleko ispod svih uporedno-pravnih rešenja;

5) treba da se zadrži visina maksimalnog malusa, imajući u vidu njegov značajan uticaj na diferencijaciju osiguranika i veće sankcionisanje onih osiguranika koji pričinjavaju veliki broj šteta;

6) Smanjiti period posmatranja sa četiri na jedan period. U vreme visoko razvijenih informacionih


2/2013

50 tehnologija, sasvim je dovoljan jedan prethodni period trajanja osiguranja na osnovu koga se utvrđuje bonus-malus. Dovoljno je da obuhvata prethodnu kalendarsku godinu, a da se primenjuje na osiguranja koja počinju od 1. februara tekuće do 31. januara sledeće kalendarske godine.

Pored poboljšanja sistema bonus-malus, treba aktivirati primenu poglavlja (gde: u Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju?) važećeg premijskog sistema o zonama rizika, što bi dodatno doprinelo ostvarivanju ciljeva sistema bonus-malus i široke preventivne funkcije.

Imajući u vidu da je postojeća tarifa premija osiguranja od autoodgovornosti poslednji put temeljito uređena pre šesnaest godina, između ostalog i zbog promena koje su se u međuvremenu dogodile, neophodno je izvršiti njenu reviziju i preuređenje.

Poruke su sastavili recenzenti i redaktori referata u saradnji sa pojedinim autorima referata

Upravni odbor Udruženja za pravo osiguranja Srbije usvojio Poruke sa XIV savetovanja na sednici od 5. 6. 2013. godine


2/2013

51

SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE – PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE

Presuda Evropskog suda od 14. marta 2013. godine u sporu C-32/11

Allianz Hungaria Biztosito ZrtGenerali-Providencia Biztosito Zrt

Gepjarmu Markakereskedok Orszagos SzovetsegeMagyar Peugeot Markakereskedok

Biztositasi Alkusz Kft Paragon-Alkuzs Zrt, pravni sledbenik

Magyar Opelkereskedok Broker Kft vs

Gazdasagi Versenyhivatal

1. UVODNE NAPOMENE

Odluka Evropskog suda koja je predmet ovog prikaza neposredno se odnosi na tumačenje člana 101, stav 1 Ugo-vora o osnivanju Evropske unije (u daljem tekstu: EU).

Povod za iniciranje postupka pred Evropskim su-dom predstavljao je postupak koji se u Mađarskoj vo-dio između navedenih društava za osiguranje, s jed-ne strane, i nadležnog organa za zaštitu konkurencije Gazdasagi Versenyhivatal (u daljem tekstu: GVH), s druge strane, povodom izricanja novčanih kazni od strane GVH-a prethodno pomenutim pravnim licima i privrednom društvu Porše posredovanje u osiguranju (Porsche Biztositasi Alkusz Kft ) u vezi sa zaključivanjem serije ugovora kojima je izvršena povreda slobode kon-kurencije na relevantnom tržištu.

2. NACIONALNI REGULATORNI OKVIR (MAĐARSKO PRAVO)

Preambula Zakona br. LVII iz 1996. godine o zabra-ni nelojalnog tržišnog postupanja i ograničenju konku-rencije (u daljem tekstu: Zakon) propisuje sledeće:

„Javni interes u očuvanju konkurencije na tržištu, koji doprinosi ekonomskoj efi kasnosti, društvenom ra-zvoju i interesima potrošača i pravnih lica koja poštuju poslovni integritet, zahteva da država odgovarajućom pravnom regulativom osigura slobodnu i lojalnu kon-kurenciju na tržištu. Ovo zahteva donošenje odgova-rajućih pravila koja uređuju konkurenciju i koja spre-čavaju postupanja učesnika na tržištu koja su suprotna lojalnoj konkurenciji ili koja onemogućavaju valjanu ekonomsku kunkurenciju, kao i pravila koja sprečava-ju koncentracije učesnika na tržištu kojima se narušava konkurencija, a koja uključuju i počivaju na odgova-rajućim organizacionim i proceduralnim postavkama

i uslovima. Imajuću u vidu ove ciljeve, kao i nužnost usklađivanja domaćeg prava sa komunitarnim pravom, mađarski Parlament je doneo predmetni zakon.”

Stav 11 tačka 1 i 2 Zakona propisuju zabranu zaklju-čenja svih ugovora kojima se ograničava konkurenci-ja, propisujući da su svi ugovori između učesnika na tržištu kao i sve odluke pravnih lica, državnih organa, udruženja, asocijacija i sličnih oblika udruživanja za-branjeni ukoliko imaju za cilj ili ako na bilo koji način mogu da utiču na ograničavanje, onemogućavanje ili narušavanje slobodne konkurencije na tržištu. Ovakva zabrana se naročito odnosi na aktivnosti i radnje kao i relevantna dokumenta kojima se:

(a) neposredno ili posredno fi ksiraju cene ili bilo koji drugi uslovi poslovanja;

(b) ograničavaju ili kontrolišu proizvodnja, distribu-cija, tehnički razvoj ili investicije;

(c) vrši podela tržišta, ograničava izbor dobavljača i/ili kojima se pojedinim potrošačima uskraću-je mogućnost kupovine, odnosno konzumacije određenih proizvoda, odnosno usluga;

(d) vrši podela tržišta na način kojim se isključuje prodaja ili ograničava izbor tipova i vrsta prodaje;

(e) onemogućava ili ograničava pristup tržištu;(f) u kontekstu određenih transakcija iste vrednosti

ili istog tipa, vrši diskriminacija ugovornih stra-na, posebno u pogledu cena, rokova plaćanja, uslova i načina prodaje i kupovine, a što sve ima za posledicu da se pojedine ugovorne strane stav-ljaju u nepovoljniji položaj;

(g) zaključenje ugovora uslovljava prihvatanjem određenih obaveza koje, po svojoj prirodi i ko-mercijalnom aspektu, nemaju nikakve veze sa predmetom tog konkretnog ugovora.

Stav 11 tačka 1 Zakona ne zabranjuje generalno sve ugovore kojima se ograničava konkurencija, već samo one ugovore kojima se izopštava cilj i svrha zaštite kon-kurencije. Zakon, po ugledu na član 85 Ugovora o EU, sadrži i listu primera tipičnih ugovora kojima se ogra-ničava konkurencija, a koja se daje kao orijentir radi lakšeg prepoznavanja slučajeva ograničavanja konku-rencije, s tim da ova lista ne predstavlja iscrpnu listu taksativno navedenih slučajeva.

3. PREDMET SPORA I PRAVNA PITANJA U ODNOSU NA KOJA JE ZATRAŽENO

TUMAČENJE EVROPSKOG SODA

Jednom godišnje mađarska društva za osiguranje, posebno Alianc (Allianz Hungaria Biztosito Zrt) i Đe-

2/2013

52 Presuda Evropskog suda od 14. marta 2013. godine u sporu C-32/11

nerali (Generali-Providencia Biztosito Zrt), dogovara-la su sa servisima za popravku automobila uslove pod kojima se pružaju usluge popravke, koje bi u slučaju nastupanja osiguranog slučaja i oštećenja osiguranih vozila plaćao osiguravač.

U isto vreme kada je Alianc zaključio godišnji okvirni ugovor, a na osnovu njega i pojedinačne ugo-vore sa ovlašćenim dilerima, Đenerali nije imao ugovor sa GEMOSZ-om, već je samo zaključivao pojedinačne ugovore sa ovlašćenim dilerima. Iako ugovori koje je Đenerali zaključivao nisu sadržali odredbu o plaćanju uvećane provizije, što je bio slučaj sa ugovorima koje je Alianc zaključivao, GVH je utvrdio da su ovlašćeni dileri i od Đeneralija ostvarivali slične komercijalne podsticaje.

GVH je, u postupku koji je vodio, utvrdio da su ugo-vori koje su zaključili Alianc i Đenerali, kao i ugovo-ri koje je zaključilo još pet učesnika na tržištu i Porše posredovanje u osiguranju suprotni članu 11 Zakona, budući da su:

(a) predstavljali horizontalne ugovore koji su se zasnivali na tri odluke GEMOSZ-a, donete u periodu 2003-2005. godine, kojima se u odnosu na ovlašćene dilere utvrđuju tzv. „preporučene cene” za popravke motornih vozila koje su bile obuhvaćene osiguranjem;

(b) okvirni ugovori i pojedinačni ugovori koje su 2004. i 2005. godine, sa ovlašćenim dilerima zaključili Alianc i Đenerali, uslovljavali vrednost, odnosno visinu satnice za popravku motornih vozila;

(c) brojni ugovori koje su u periodu 2000–2005. go-dine zaključili Alianc i Đenerali sa ovlašćenim dilerima Pežoa (Magyar Peugeot Markakereskedok Biztositasi Alkusz Kft ), Opela (Magyar Opelkereskedok Broker Kft ) i Poršea (Porsche Biztositasi Alkusz Kft ), koji su ujedno poslovali i kao posrednici u osiguranju, sadržali su klauzule na osnovu kojih se direktno vršio uticaj na njihovo poslovanje, budući da se od njih zahtevalo da u polisi osiguranja motornog vozila navedu minimal-ni procenat, odnosno iznos koji bi dobio posrednik u osiguranju, pri čemu bi iznos posredničke naknade bio utvrđen u zavisnosti od broja polisa osiguranja koje je izdao osiguravač.

GVH je utvrdio da ovi ugovori, gledani kao celina ili posmatrani pojedinačno, ograničavaju slobodu konku-rencije na tržištu pružanja usluga osiguranja motornih vozila i tržištu pružanja usluga popravke motornih vo-zila. Budući da se član 101 Ugovora o Evropskoj uniji nije primenjivao na ove ugovore, GVH je zauzeo stav da je nezakonitost zaključenih ugovora proizilazila isklju-čivo iz ponašanja suprotnog domaćim propisima koji uređuju pravo konkurencije.

Na osnovu ocene da zaključenje ovih ugovora pred-stavlja grubo kršenje domaćih propisa koji uređuju pra-

vo konkurencije, GVH je zabranio dalje sprovođenje ovih ugovora i ovakvu poslovnu praksu i izrekao kazne-ne mere određivanjem novčanih kazni.

Vrhovni sud Mađarske je u postupku po žalbi dru-štava za osiguranje utvrdio da je formulacija stava 11 tačka 1 Zakona gotovo identična članu 101, stav 1 Ugo-vora o EU, te da će tumačenje stava 11 Zakona ubuduće uticati i na tumačenje člana 101 Ugovora o EU. Vrhovni sud Mađarske istakao je da Evropski sud u svojoj dosa-dašnjoj praksi nije doneo odluku u vezi sa tumačenjem da li su ugovori slični ovima koji su dali povoda za sud-ske postupke u Mađarskoj, po svojoj pravnoj prirodi i posledicama, takvi da su se mogli smatrati ugovorima kojima se ograničava slobodna konkurencija na rele-vantnom tržištu. Zbog toga je Vrhovni sud Mađarske odlučio da zastane sa daljim odlučivanjem u predmet-nom sporu i uputio je zahtev Evropskom sudu za tu-mačenjem pravnih posledica ovakvih ugovora, kao i sledeće pitanje:

„Da li bilateralni ugovori zaključeni između društa-va za osiguranje i pojedinačnih servisera automobila, ili ugovori zaključeni između društava za osiguranje i udruženja servisera automobila, kojima je utvrđena satnica za popravku automobila koju plaća društvo za osiguranje serviseru motornog vozila koje je osigurano kod osiguravača i koja zavisi, između ostalog, od broja ili procenta polisa osiguranja koje je izdalo društvo za osiguranje, posredstvom servisera koji je poslovao i kao posrednik konkretnog društva za osiguranje, mogu biti ocenjeni kao ugovori čiji je cilj onemogućavanje, ogra-ničenje ili narušavanje slobodne konkurencije na trži-štu, te da li su stoga suprotni članu 101 stav 1 Ugovora o EU?”

4. REZONOVANJE EVROPSKOG SUDA

Povodom pitanja postavljenog od strane Vrhovnog suda Mađarske, Evropski sud je istakao da član 101, stav 1 Ugovora o EU propisuje da zabranjeni ugovor mora da ima za svoj predmet ili za svoj cilj onemoguća-vanje, ograničenje ili narušavanje konkurencije na unu-trašnjem tržištu. Oslanjajući se na dosadašnju sudsku praksu, posebno na slučaj C-56/65 LTM1, Evropski sud je istakao da formulacija pomenutog člana 101, bez ob-zira na to što koristi alternaciju kroz reč „ili” ukazuje na to da je, pre svega, potrebno utvrditi predmet ugovora, ali tako da se uzme u razmatranje širi ekonomski kon-tekst u kome je došlo do ustanovljavanja prakse koja je predmet ispitivanja.

1 Spor C-56/65 LTM [1966] ECR 337.

2/2013

53


Stoga, kada se iz ugovora jasno može utvrditi da isti ima za predmet ograničenje konkurencije, dalje ispi-tivanje efekata implementacije takvog ugovora nije ni potrebno. Međutim, u slučaju kada iz samog ugovora ne proizilazi da ima za predmet ograničavanje konku-rencije, tada je neophodno pristupiti opsežnijoj analizi efekata zaključenja takvog ugovora i preciznom utvr-đivanju elemenata i faktora koji dokazuju da je došlo do ograničavanja, sprečavanja ili narušavanja konku-rencije, kao što je bilo u ranijim slučajevima C-8/08 T-Mobile Netherlands and Others 2 i objedinjeni postu-pak C-501/06 P, C-513/06 P, C-515/06 P i C-519/06 P GlaxoSmithKline Services and Others v Commission and Others 3 i objedinjeni postupak C-403/08 i C-429/08 Fo-otball Association Premier League and Others 4 i slučaj C – 439/09 Pierre Fabre Dermo-Cosmetique5.

Evropski sud posvetio je posebnu pažnju analizi ra-zlike između „povrede konkurencije po osnovu pred-meta” i „povrede konkurencije po osnovu efekta koji se postiže”, ističući da pojedini vidovi saradnje između učesnika na tržištu, po svojoj pravnoj prirodi, mogu biti okarakterisani kao kršenje slobode konkurencije, pozi-vajući se na slučaj C-209/07 Beef Industry Development Society and Barry Brothers 6 i slučaj C-226/11 Expe-dia7.

Kako bi se utvrdilo da li konkretan ugovor ima ele-mente „povrede po osnovu predmeta”, mora da se izvrši analiza pojedinačnih odredbi tog ugovora, utvrdi cilj koji su ugovorne strane želele da postignu zaključenjem takvog ugovora, kao i širi pravni i ekonomsko-fi nansij-ski kontekst u čijoj analizi je potrebno dodatno obratiti pažnju na vrstu proizvoda, odnosno usluga, a posebno na uslove i principe pod kojima funkcioniše konkretno tržište, kao i na strukturu konkretnog tržišta.

Namera ugovornih strana nije nužno opredeljujući faktor u analizi da li je u konkretnom slučaju reč o za-branjenom ugovoru. Ipak, ne postoji ništa što spreča-va nadležne nacionalne organe i tela koja štite slobodu konkurencije, kao ni Evropski sud, da i nameru ugo-vornih strana uzmu u analizu, na šta je Evropski sud ukazao u ranije citiranom slučaju u objedinjenom po-

2 Spor C-8/08 T-Mobile Netherlands and Others [2009] ECR I-4529, para 28. i 30.

3 Spor C-501/06 P, C-513/06 P, C-515/06 P i C-519/06 P GlaxoSmithKline Services and Others v Commission and Others [2009] ECR I-9291, para 55.

4 Sporovi C-403/08 i C-429/08 Football Association Premier League and Others [2011] ECR I-0000, para 135.

5 Spor C-439/09 Pierre Fabre Dermo-Cosmetique [2011] ECR I-0000, para 34.

6 Spor C-209/07 Beef Industry Development Society and Barry Brothers [2008] ECR I- 8637, para 17.

7 Spor C-226/11 Expedia [2012] ECR I- 0000, para 36.

stupku C-501/06 P, C-513/06 P, C-515/06 P i C-519/06 P GlaxoSmithKline Services and Others v Commission and Others.

Evropski sud je dalje rezonovao da je u analizi da li određeni ugovor krši slobodu konkurencije dovolj-no da se utvrdi da taj ugovor potencijalno može imati negativan efekat po slobodu konkurencije, odnosno da u pojedinačnom slučaju može da uzrokuje ograni-čenje, povredu ili narušavanje slobode konkurencije na određenom tržištu. Težina takvog kršenja konkurencije refl ektovaće se i kroz odluku o izricanju novčane ka-zne, kao što je to bio slučaj u ranije citiranom postupku C-8/08 T-Mobile Netherlands and Others.

Sporni ugovori koji su dali povoda pokretanju po-stupka pred Evropskim sudom kao potencijalni nedo-zvoljeni element imali su ugovaranje satnice koju je društvo za osiguranje plaćalo ovlašćenim dilerima au-tomobila koji su pružali i usluge servisa automobila, pri čemu je bilo predviđeno da će se ta satnica uvećavati u zavisnosti od broja ili procenta polisa osiguranja koje je izdalo društvo za osiguranje, posredstvom servisera koji je poslovao i kao posrednik konkretnog društva za osiguranje.

Naime, zaključeni ugovori su stoga dovodili u vezu naknadu za uslugu servisa i popravke automobila sa na-knadom za usluge posredovanja u zaključenju ugovo-ra o osiguranju. Povezivanje ove dve različite usluge je moguće, budući da su ovlašćeni dileri u odnosu na osi-guravače postupali u dvojnom svojstvu – kao posred-nici u osiguranju koji su nudili osiguranje motornog vozila prilikom prodaje automobila ili prilikom servisa, odnosno popravke automobila, i kao servisi za poprav-ku automobila koji su pretrpeli oštećenja u udesima.

Ustanovljavanje ovakve veze između dve aktivno-sti koje su, u principu, odvojene i u pravnom prometu mogu da se obavljaju zasebno, ne znači automatski da takav ugovor ima predmet kojim se ograničava sloboda konkurencije na tržištu, ali ova okolnost može da pred-stavlja bitan faktor prilikom određivanja da li ovakav ugovor može da ima za posledicu ograničenje, onemo-gućavanje ili narušavanje konkurencije.

Ono na šta je Evropski sud posebno ukazao je efekat potencijalne povrede konkurencije, zaključujući da u konkretnom slučaju ograničavanje konkurencije može da se posmatra na dva odvojena tržišta – tržištu pru-žanja usluga osiguranja motornih vozila i tržištu pru-žanja usluga popravke i servisiranja automobila, te da se predmet povrede mora analizirati i kroz vizuru oba pomenuta tržišta.

Alianc i Đenerali su smatrali da ovakvi ugovori ne-maju za svoj predmet ograničenje konkurencije i da se stoga ne može tumačiti da su takvi ugovori u suprotno-sti sa članom 101 stav 1 Ugovora o EU, dok su mađar-

54

2/2013

ska Vlada i Evropska komisija bili mišljenja da Evropski sud treba potvrdno da odgovori na postavljeno pitanje.

Suprotno argumentima koje su iznosili Alianc i Đenerali, Evropski sud je smatrao da okolnost da se u konkretnom slučaju radi o tzv. vertikalnim sporazu-mima nikako ne može da isključi mogućnost da kon-kretni ugovori predstavljaju „povredu konkurencije po osnovu predmeta”. Iako se sud složio sa argumentom da vertikalni sporazumi, po pravilu, nanose manju štetu u odnosu na horizontalne sporazume, zauzeo je stav da i vertikalni sporazumi mogu da nanesu ozbiljnu štetu slobodi konkurencije. S tim u vezi, sud se pozvao na svoje ranije odluke u kojima je ocenio da vertikalni spo-razumi predstavljaju ograničenje i narušavanje slobode konkurencije, i to na objedinjeni postupak u slučaju C-56/64 i C-58/64 Consten and Grundig v Commission 8, slučaju C-19/77 Miller International Schallplatten v Commission 9 i slučaju C-243/83 Binon.10 Evropski sud je smatrao da prilikom ocene predmeta ovih ugovora treba uzeti u obzir i okolnost da su Alianc i Đenerali zaključenjem ovih ugovora nameravali i da sačuvaju ili uvećaju svoje tržišno učešće.

Nema sumnje da bi se u slučaju postojanja horizon-talnog sporazuma ili orkestrirane prakse između dva privredna društva koja imaju za cilj podelu tržišta takav ugovor, svakako, smatrao ugovorom ili praksom kojom se ograničava, onemogućava ili narušava sloboda kon-kurencije po osnovu kriterijuma „predmeta”, a takvim bi se svakako smatrao i vertikalni sporazum koji bi se zaključio u cilju izvršenja takvog ugovora, odnosno sprovođenja takve prakse. Alianc i Đenerali su u svo-joj odbrani isticali da oni nisu istupali u međusobnom sporazumu niti da su orkestrirali svoju praksu.

Evropski sud je smatrao da je ovo okolnost koju tre-ba da ispita domaći sud koji bi utvrdio da se iz postupa-nja Alianca i Đeneralija može zaključiti da su oni posti-gli dogovor o tome na koji će način nastupiti na tržištu. Međutim, Evropski sud je dalje naveo da čak i u slučaju kada ne postoji dogovor ili orkestrirana praksa u po-gledu načina nastupanja i postupanja na tržištu, i dalje je jednako važno da se utvrdi širi pravni i ekonomsko-fi nansijski kontekst u kome se takav ugovor zaključio, odnosno takva praksa odvijala, te da i vertikalni spo-razumi mogu biti veoma opasni po slobodu konkuren-cije. U zavisnosti od konteksta i prilika na konkretnom tržištu i konkretni ugovor bi mogao da ograničava slo-bodu konkurencije na tržištu usluga osiguranja, ali i na tržištu usluga servisiranja i popravke motornih vozila.

8 Sporovi C-56/64 i C-58/64 Consten and Grundig v Commission [1966] ECR 429.

9 Spor C-19/77 Miller International Schallplatten v Commission [1978] ECR 131.

10 Spor C-243/83 Binon [1985] ECR 2015.

Ovo može da bude posebno značajno, kako je to isticala mađarska Vlada, u slučaju kada domaće pravo zahteva da ovlašćeni dileri koji posluju i kao posrednici u osiguranju treba da budu potpuno nezavisni od dru-štava za osiguranje. Naime, mađarska Vlada je isticala argument da ovlašćeni dileri treba da rade u interesu osiguranika a ne osiguravača, budući da oni osgurani-ku treba da ponude osiguranje koje najviše odgovara njegovim konkretnim potrebama, pri čemu bi to bio najvažniji kriterijum kojim bi se rukovodili u svom po-slovanju.

Uz uvažavanje prethodno navedenih argumena-ta, Evropski sud je posebno ukazao na okolnost da je u konkretnom slučaju neophodno ispitati i kakva je struktura konkretnog tržišta, da li postoji alternativni distributivni kanal, kao i koliki je realan značaj i tržišna pozicija učesnika na tržištu koji su potencijalno izvršili povredu slobode konkurencije.

Konačno, Evropski sud je uzeo u razmatranje i okolnost da su ovi potencijalno zabranjeni ugovori za-ključeni na osnovu „preporučenih cena”, ostavljajući nacionalnom sudu da utvrdi kakva je pravna priroda, obuhvat i posledica tako donetih odluka, pozivajući se na svoju raniju odluku u slučaju C-260/07 Pedro IV Ser-vicios 11. U slučaju kada bi nacionalni sud doneo odluku da su odluke GEMOSZ-a u periodu 2003-2005. godi-ne imale za predmet ograničenje konkurencije i to na osnovu usklađivanja visine satnice za servis i popravku automobila, te da su, ugovorima koji su naknadno za-ključeni, društva za osiguranje dobrovoljno prihvatila te odluke GEMOSZ-a, nezakonitost odluka GEMOSZ-a bi se refl ektovala i na protivzakonitost ugovora koje su zaključila društva za osiguranje a kojima je došlo do povrede slobode konkurencije.

5. ODLUKA EVROPSKOG SUDA

Član 101 stav 1 Ugovora o EU ima se tumačiti tako što u slučaju kada društva za osiguranje koja pružaju osiguranje motornih vozila zaključe bilateralne ugo-vore, bilo sa ovlašćenim dilerima automobila, bilo sa udruženjem koje zastupa interese ovlašćenih dilera, a koji imaju za predmet određivanje satnice koju druš-tvo za osiguranje isplaćuje za popravku i servisiranje automobila koje to društvo za osiguranje i osigurava, pri čemu ovi ugovori ujedno propisuju da će visina naknade zavisiti, između ostalog, od broja ugovora o osiguranju ili njihovog procenta koje je ovlašćeni diler automobila zaključio za račun osiguravača, postupajući u svojstvu posrednika u osiguranju, takvo postupanje

11 Spor C-260/07 Pedro IV Servicious [2009] ECR I-2437, para 78. i 79.


2/2013

55 se može smatrati ograničenjem slobode konkuren-cije prema kriterijumu „predmeta”, pri čemu će se na osnovu konkretne i pojedinačne analize formulacija iz ovih ugovora, njihovog cilja zaključenja, kao i pravnog i ekonomskog konteksta u kome su ti ugovori zaključeni, procenjivati da li su takvi ugovori naneli štetu normal-

nom funkcionisanju jednog ili oba tržišta, u konkret-nom slučaju – tržišta usluga osiguranja i/ili tržišta pru-žanja usluga servisiranja i popravke motornih vozila.

Prevela i priredila za prikaz:mr Jelena Gazivoda, advokat,e-mail: [email protected]


2/2013

56 SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE – PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE

Apstrakt

Zastarelost, kao pravni institut, za svoj osnovni cilj ima obezbeđenje opšte pravne sigurnosti, koja bi bila ugrožena ako bi jedno stanje koje nije dugo osporavano bilo napadnuto tužbom. Do zastarelosti dolazi prote-kom zakonom utvrđenih subjektivnih i objektivnh ro-kova, čijim nastupanjem imalac prava može da izgubi zakonsku mogućnost prinudne naknade pretrpljene štete. Međutim, nekonzistentnost sudske prakse u rela-tivno sličnim pravnim situacijama dovela je do pravne nesigurnosti, odnosno smisao i cilj zastarelosti naknade štete nisu ostvareni. Navedeno se, pre svega, odnosi na različito tumačenje odredbe člana 377, stav 1 Zakona o obligacionim odnosima1 u smislu davanja odgovora na pitanje: Da li produženi rok zastarelosti potraživa-nja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom važi samo prema štetniku ili i prema licu koje za štetnika odgovora? Autor ovog rada, uz navođenje činjenica i pokušaj zauzimanja neutralnog stava u vezi sa pravil-nom primenom pomenute odredbe, ukazuje na neop-hodnost da se najviše sudske instance na potpuno jasan i nedvosmislen način opredele na koga se odrednica „odgovorno lice” iz člana 377 Zakona o obligacionim odnosima tačno odnosi i time prekinu višedecenijsko „lutanje” u potrazi za odgovorom na ovo pitanje.

Ključne reči: zastarelost, naknada štete, pravna sigur-nost, odgovorno lice

∗ „Takovo osiguranje” a.d.o. Kragujevac (pravni zastupnik). e-mail: [email protected]

1 Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 - Ustavna povelja, dalje u tekstu: ZOO).

1. UVOD

Vreme ima kapacitet da samostalno ili u kombinaciji sa drugim činjenicama dovede do nastanka, odnosno prestanka prava, njegove modifi kacije ili gubitka ovla-šćenja na zahtev.

Radi zadovoljenja principa pravde i pravičnosti, ali i neophodnosti normalnog ostvarivanja tržišnih odnosa, zakonom je propisano pravilo da se korišćenje i ostva-rivanje prava prinudnim putem od strane državnih or-gana može ostvarivati samo u određenom periodu. To vreme je rok zastarelosti potraživanja. Posle tog roka izvršenje obaveze od strane dužnika ne može se pravno prinudno ostvariti, ali je eventualno ispunjenje dugova-nog punovažno i ne može se zahtevati povraćaj datog.

Na imovinsko-pravne odnose koji su veoma brojni i izuzetno komplikovani, pravila o zastarelosti, o prekidu i o obustavi zastarelosti moraju se primenjivati jednoo-brazno od strane svih pravosudnih organa, jer se jedino na taj način može ostvariti toliko neophodna pravna sigurnost u robno-novčanom prometu.

Suštinski, u navedenom se ogleda i osnovni pro-blem, a to je kako ostvariti ovu jednoobraznost rada pravosudnih organa u ostvarivanju pravne sigurnosti. U našoj aktuelnoj sudskoj praksi postoji izražena ra-zličitost stavova sudova u istim i sličnim okolnostima, a što je nedopustivo, posmatrano sa aspekta pravne sigurnosti. Naime, toliko hvaljena a isto toliko i ospo-ravana kreativnost suda u stvaranju prava morala bi se ograničiti principom jednoobraznosti pravosudnih or-gana u primeni prava, jer je nezakonito da mogućnost ostvarenja nekog prava putem suda zavisi od toga koje će sudsko veće u nekom sudu rešavati konkretni spor.

Radivoje KASTRATOVIĆ∗

Zastarelost potraživanja naknade štete – sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa štetom

prouzrokovanom krivičnim delomUDK:347.426:347.131.2Dostavljen: 1.4.2013.Prihvaćen: 5.5.2013.Stručni rad

2/2013

57

Zastarelost potraživanja naknade štete – sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa štetom...

2. SMISAO I CILJ ZASTARELOSTI

Zastarelost predstavlja prestanak prava da se zahteva ispunjenje obaveze protekom zakonom određenog vre-mena. Zastarelost potraživanja, kao pravni institut obli-gacionog prava, postoji kada poverilac usled pasivnog držanja prema namirenju svoga potraživanja, u okviru zakonom određenog vremena, izgubi pravo da zahte-va njegovo ispunjenje protivno volji dužnika. To znači da poverilac ne može da, putem tužbe, natera dužnika da ispuni svoju obavezu, ali je i dalje ovlašćen da primi ispunjenje obaveze od strane dužnika. S druge strane, dužnik koji ispuni svoju zastarelu obavezu poveriocu ne može tužbom da zahteva povraćaj onoga što je is-punio, bez obzira na to da li je znao ili ne da nije bio dužan da ispuni svoju obavezu, budući da je došlo do zastarelosti potraživanja.

Sud ne vodi računa o zastarelosti po službenoj duž-nosti. Ako dužnik ne istakne prigovor zastarelosti, sud će dosuditi poveriocu zastarelo potraživanje, jer pravo nije prestalo da postoji. Dakle, zastarelost ima za posle-dicu da jednu utuživu obligaciju pretvori u neutuživu (prirodnu) obligaciju. To znači da je dužnik oslobo-đen svoje obaveze prema poveriocu ukoliko se nakon istaknutog potraživanja pozove na zastarelost koja je protekom roka nastupila. Volja dužnika se ovde materi-jalizuje, sa stanovišta primene prava, u prigovoru zasta-relosti kao zakonom predviđenom pravnom sredstvu materijalne odbrane dužnika od ispunjenja sopstvene obaveze.

Sva pitanja u vezi sa zastarelošću regulisana su im-perativnim normama, rokovi su određeni zakonom, a stranke ne mogu da ih svojim sporazumom skraćuju ili produžavaju. Kada zastari glavno potraživanje, zastare-vaju i sporedna potraživanja (kamate, troškovi itd.).

Zastarelost je slična održaju jer u oba slučaja dolazi do izražaja uticaj vremena na postojanje subjektivnih prava. Međutim, dok kod zastarelosti, protekom vre-mena, titular prava gubi pravo na sudsku zaštitu, kod održaja, upravo suprotno, protekom vremena određeno pravo stiče.

Iz navedenog možemo zaključiti da je osnovni smi-sao i cilj zastarelosti:

a) obezbeđenje opšte pravne sigurnosti, koja bi bila ugrožena ako bi jedno stanje koje dugo nije osporava-no, odjednom, tužbom bilo napadnuto;

b) vršenje pritiska na stranke da svoja prava vrše, kako ne bi došle u situaciju da usled nevršenja ta svoja prava ne mogu ostvariti, pošto je poznato da vreme kao pravna činjenica utiče na nastanak, promenu i presta-nak prava;

c) zaštita javnog interesa, jer kada pravo ne bi zasta-revalo, sudovi bi bili opterećeni parnicama u kojima bi

se činjenična stanja usled dugog proteka vremena vrlo teško mogla razjasniti, pa bi i ishod sporova često zavi-sio od slučaja.

Kao što je pomenuto, protek vremena ne dovodi do zastarelosti, već je potrebno da se njemu pridruži volja subjekta u čiju korist vreme teče. Dakle, zastarelost po-traživanja sadrži dva bitna elementa: protek vremena i ljudsku volju. Bez ljudske volje nema zastarelosti.

3. ROKOVI ZASTARELOSTI POTRAŽIVANJA

Zakon o obligacionim odnosima razlikuje tri vrste zastarelosti zahteva za naknadu štete i to:

1. zastarelost potraživanja u slučaju deliktne odgo-vornosti za štetu koja nije prouzrokovana krivičnim delom;

2. zastarelost potraživanja naknade štete prouzroko-vane krivičnim delom i

3. zastarelost potraživanja naknade štete nastale po-vredom ugovorne obaveze.

Član 376 Zakona o obligacionim odnosima (dalje u tekstu: ZOO) propisuje rokove u kojima oštećeni, kao poverilac, može potraživati naknadu štete koja je nastala radnjama ili propuštanjem štetnika koja u sebi ne sadrže obeležja krivičnog dela. Zakon ovde poznaje dva roka. Prvi je subjektivan i povezan je sa saznanjem za štetu i lice koje je štetu učinilo, a drugi je objektivan i povezan je sa nastankom štete. Ova odredba sadrži i poseban rok za slučaj kada je šteta nastala povredom ugovorne obaveze, a koji je istovetan sa rokom zastare-losti obaveze koja nije izvršena.

Dakle, u prvom stavu člana 376 ZOO propisano je da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo. Stavom drugim predviđeno je da potraživanje naknade štete u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Potraživanje naknade štete na-stale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze i propisano je sta-vom trećim.

Rok zastarelosti teče samo ako je poverilac u moguć-nosti da zahteva ispunjenje obaveze, ali to ipak ne čini. Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenut-ka nastanka štete (ZOO, čl. 186). To, u načelu, znači da oštećenik stiče pravo da zahteva naknadu štete u času kada dođe do štete. Ona može da nastane istovremeno sa preduzimanjem štetne radnje ili nakon što je štetnik tu radnju preduzeo. Ako se momenat nastanka štete i momenat preduzimanja štetne radnje ne poklapaju, potraživanje naknade štete dospeva u trenutku kada je šteta nastala. Rok zastarelosti koji tada počinje da teče obično se naziva objektivnim ili apsolutnim.

2/2013

58 RADIVOJE KASTRATOVIĆ

Trenutak nastanka štete često nije lako utvrditi, na-ročito kod nematerijalne štete. Kada se šteta ispoljava u jednom dužem periodu, uzima se da je nastala kada su štetne posledice dostigle svoj konačni oblik i obim. „Rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete počinje teći od dana kada su pojedini vidovi štete dobili oblik konačnog stanja.”2 Prema odredbi čl. 203 ZOO, sud će na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i za buduću nematerijalnu štetu, ako je po redovnom toku izvesno da će ona trajati i u budućnosti. U takvim slučajevima objektivni rok zastarelosti teče od nastan-ka prvih štetnih posledica štetnikove radnje i odnosi se na ukupnu nematerijalnu štetu za koju je po redovnom toku stvari u času presuđenja bilo izvesno da će trajati i u budućnosti. S druge strane, ako se nije moglo sa izve-snošću predvideti da će, kao posledica ranije štetnikove radnje, u budućnosti nastupiti još neka šteta, onda rok zastarelosti za takvu, nepredvidivu, buduću štetu, teče od njenog nastanka, tj. tek kada se ona ispolji.

Opisani objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete primenjuje se samo ako tzv. subjektivni rok zastarelosti istog potraživanja ističe nakon proteka objektivnog roka. Prema shvatanju domaćih sudova, subjektivni rok zastarelosti prava na naknadu štete ne teče od štetnog događaja nego od štetnikovog sazna-nja za štetu, identitet štetnika i obim pričinjene štete. „Svaki vid nematerijalne štete zastareva posebno, i to: zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete za fi zičke bolove počinje da teče od prestanka bolova; za strah od prestanka straha; za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i sa-znanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogor-šanje zdravstvenog stanja kao dana saznanja za novu težu posledicu.”3 Pod saznanjem za štetu podrazume-va se saznanje za sadašnju štetu, kao i saznanje za budu-ću štetu koja se može sagledati zajedno sa sadašnjom.

Od ovog opšteg pravila može da se odstupi kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom. Tada pravo na naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonje-nja, pod uslovom da je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti (ZOO, čl. 377). Prekid, odnosno zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom prekid, odnosno zastoj zastarevanja prava na naknadu štete. Ako je vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja kraće od vremena u kojem zastareva pravo na

2 Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 260/05 od 16. februara 2005. godine, Bilten Okružnog suda u Beogradu, Beograd br. 67/2005.

3 Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1427/05 od 26. maja 2005. godine, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, br. 4/2005.

naknadu štete, rok zastarelosti potraživanja naknade štete ne može se zbog toga skraćivati.

Posebno pravilo iz čl. 377, st. 1 ZOO odnosi se samo na dužinu roka zastarelosti potraživanja naknade štete. Njime se ustanovljava jedan produženi rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom. I kada je šteta pričinjena krivičnim delom, za-starevanje prava na naknadu štete ne može početi pre nego što je šteta nastala, a rok zastarelosti počinje da teče prema pravilu iz čl. 376 ZOO. Posebna pravila o zastarevanju potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom primenjuju se i kada je krivični postu-pak obustavljen zbog zastarelosti krivičnog gonjenja.

Centralno pitanje koje se u praksi domaćih sudova otvara na ovom terenu tiče se važenja privilegovanog roka iz čl. 377, st. 1 ZOO. Naime, sudovi još nisu usa-glasili stav o tome da li produženi rok zastarelosti po-traživanja naknade štete koja je pričinjena krivičnim delom važi samo kada je zahtev za naknadu štete uprav-ljen prema štetniku ili i onda kada je taj zahtev uprav-ljen prema licu koje odgovara za štetnika.

4. PRIMENA ZAKONSKIH REŠENJA U PRAKSI

U praksi su se kao sporna javila određena pitanja u vezi sa primenom posebnog roka zastarelosti prava na naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom:

1. Da li produženi rok zastarelosti potraživanja na-knade štete koja je pričinjena krivičnim delom važi samo prema štetniku ili i prema licu koje odgovara za štetnika?

2. Da li se pomenuti produženi rok zastarelosti pri-menjuje samo kada je u krivičnom postupku prema štetniku doneta pravosnažna osuđujuća presuda, od-nosno može li, i ako može pod kojim uslovima, sud u parničnom postupku da utvrđuje postojanje krivičnog dela kao prethodno pitanje?

Dileme proizašle iz sudske prakse, naročito u pogle-du važenja privilegovanog roka zastarelosti, starije su od ZOO. One postoje još iz vremena Zakona o zasta-relosti potraživanja, koji je donet 1953. godine. O ovom pitanju, poslednjih godina, izjašnjavao se i Ustavni sud Srbije u odlukama povodom ustavnih žalbi. Ustavni sud je u odlukama po ustavnim žalbama Už-345/08 od 17. 3. 2010. godine, Už-583/08 od 1. 4. 2010. godine i Už-1980/09 od 27. 1. 2010. godine našao da su ustavno prihvatljivi razlozi iz kojih su redovni sudovi smatra-li da privilegovani rok zastarelosti iz čl. 377, st.1 ZOO teče samo prema učiniocu krivičnog dela kao štetniku, a ne prema licu koje za tog štetnika odgovara, te da po-stupanjem redovnih sudova nisu povređena ustavom garantovana prava: na pravično suđenje (Ustav RS, čl.

2/2013

59 32 ), na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo (Ustav RS, čl. 36 ) i na rehabilitaciju i naknadu štete (Ustav RS, čl. 35 ). Ranije je važio stav da se rokovi iz ovog člana primenjuju samo u slučajevima kada je šteta nastala izvršenjem krivičnog dela utvrđenog pravosnažnom presudom. Samo izuzetno, parničnom sudu je data mo-gućnost da utvrđuje postojanje krivičnog dela. „Rok za-starelosti potraživanja naknade štete, propisan članom 377 ZOO, može se primeniti samo ako je krivično delo utvrđeno u krivičnom postupku, a izuzetno u parnič-nom postupku, ako je krivični postupak obustavljen ili se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro, duševno oboleo ili ako postoje druge okolnosti koje is-ključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog. U protivnom se ima primeniti rok zastarelosti propisan u članu 376 ZOO.”4

Naknada štete prouzrokovane krivičnim delom može se ostvariti, kako isticanjem odštetnog zahteva u krivičnom postupku, tako i podnošenjem tužbe za na-knadu štete protiv učinioca, pri čemu oba pravna sred-stva dovode do prekida zastarevanja. Kada je optužba odbijena i oštećeni upućen na parnicu radi ostvarivanja imovinsko-pravnog zahteva, moglo bi se uzeti da je na-stupio uslovni prekid zastarevanja, analognom prime-nom člana 390 ZOO, pod uslovom da oštećeni podnese tužbu za naknadu štete u roku od tri meseca.

„Odredbom člana 388 ZOO određeno je da se za-starevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarivanja. Ukoliko su tužilje podnele imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku, to je došlo do prekida zastarevanja njihovog zahteva za naknadu štete, bez obzira na ishod krivičnog postupka, pod uslovom da su tužilje, kao oštećene, u roku od tri meseca od pravosnažnosti odluke krivičnog suda pokrenule parnicu za naknadu štete.”5

Vrhovni sud Srbije je 2006. godine doneo odluku da „rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 377 ZOO teku samo prema učiniocu krivičnog dela ko-jim je šteta prouzrokovana, a ne prema državi odnosno pravnom licu koje za štetu odgovara umesto njega po odredbama člana 172 ZOO.”6

Isti sud je samo godinu dana ranije našao da „prema čl. 377, st. 1 ZOO, kada je šteta prouzrokovana krivič-nim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, potraživanje naknade štete prema odgo-vornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Pod odgovornim licem ne podrazumeva se samo učinilac krivičnog dela, već i lice koje odgovara za štetu koja je učinjena krivičnim delom, iako ono nije učinilac tog dela.”7

5. ZAKLJUČAK

Iz prethodnih redova proizlazi da pitanje primene rokova zastarelosti prema štetniku i odgovornom licu može da se posmatra na dva različita načina. S jedne strane postoji stav sudske prakse da je krivica imaoca opasne stvari pravno irelevantna prilikom utvrđivanja njegove građanskopravne odgovornosti za štetu od opasne stvari, iako se možda upotreba opasne stvari kojom je šteta pričinjena istovremeno kvalifi kuje kao krivično delo. Odnosno, privilegovani rok zastarelosti potraživanja naknade štete pričinjene krivičnim de-lom može da se primeni samo u odnosu na izvršioca krivičnog dela, a ne i na pravno lice koje umesto njega odgovara za tako pričinjenu štetu trećem licu. S druge strane, sudska praksa zaključuje da je upravo smisao i cilj privilegovanog roka zastarelosti njegova primena na svako odgovorno lice, nezavisno od osnova njegove odgovornosti za štetu, bez obzira na to da li odgovorno lice odgovara za sebe ili za drugoga, i uvek kada je šteta pričinjena krivičnim delom.

Ovakve promene pravnih stavova u jednoj državi koja se želi zvati pravnom - neprihvatljive su, a najviši sudski organi, svesni dalekosežnosti posledica do kojih dolazi donošenjem različitih odluka po istom pravnom pitanju, dužni su da uvedu jednoobraznost i doslednost prilikom zauzimanja pravnih stavova.

Očekujemo da će Ustavni i Vrhovni kasacioni sud smoći snage da uspostavljene nedoslednosti otklone na opšte zadovoljstvo svih koji se nađu u situaciji da svoja prava i obaveze zasnivaju na onim odredbama zakona koje su bile predmet pravnog tumačenja od strane naj-viših sudskih instanci.

Zastarelost potraživanja naknade štete – sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa štetom...

4 Vrhovni sud Srbije, Gž. 600/82, Karamarković, Tomislav. (2003) Aktuelna sudska praksa iz građansko-materijalnog prava, Poslovni biro d.o.o., Beograd, str. 379.

5 Apelacioni sud u Beogradu, Gž. 13795/10 od 13. 4. 2011.6 Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev.1354/06 od 6. 9. 2006,

Intermex, Sudska praksa.7 Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1335/05 od 30. 11. 2005,

Bilten Vrhovnog suda Srbije, br. 1/2006.

2/2013

60 SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE – PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE

SUMMARY

Th e issue of obsolescence is regulated by the Law on Obligations in Articles 361 to 393. A consequence of the obsolescence is that it abolishes enforceability of claims. During the proceedings, certain solutions given by the legal practice, especially in the verdicts and de-cision of Serbian Supreme Court are analyzed. Special attention is paid to the issue of obsolescence term and a dilemma that was noticed during application of time limits from articles 376 and 377 of Law on Obligations, which occurred as a consequence of the execution of criminal act.

Th e aim of the author is that the highest courts in the country assume the same stance towards the legal que-stions, which is the way of ensuring judicial security as an important civil order and general protection by law.

Key Words: obsolescence, indemnity, legal security, responsible person


Karamarković, Tomislav. (2003) Aktuelna sudska praksa iz građansko-materijalnog prava, Poslovni biro d.o.o., Beograd

Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1354/06 od 6. Septembra 2006, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije

Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev.br. 260/05 od 16. Februara 2005. Godine, Bilten Okružnog suda u Beogra-du, Beograd, br. 67/2005

Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1427/05 od 26. Maja 2005. Godine, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, br. 4/2005

Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1335/05 od 30. Novembra 2005, Bilten Vrhovnog suda Srbije, br. 1/2006.

Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 – Ustav-na povelja)

Radivoje KASTRATOVICAttorney at law at Takovo Insurance Co. Kragujevac, Serbia

Tim bar of non-material claim – notion and disputable issues in the jurisprudence

UDC:347.426:347.131.2Introductory Work

2/2013

61

PRIKAZ KNJIGA / BOOKS REVIEW

Pod uredničkim vođstvom prof. dr Jovana Slavnića, izašla je knjiga „Pola veka Udruženja za pravo osigura-nja Srbije (1961–2012) / Half Century of the Insurance Law association of Serbia (1961–2012)“ u izdanju Udru-ženja za pravo osiguranja Srbije (AIDA SRBIJA).

Knjiga je objavljena u čast pedeset godina rada Udruženja za pravo osiguranja Srbije (u daljem tekstu: Udruženje), te da ujedno posluži kao podsjetnik na do-gađaje koji su obilježili glavne etape u osnivanju i radu Udruženja, postignuća koje je ostvarilo na polju zna-nosti prava osiguranja, te značajnih osoba Udruženja.

Knjiga sadrži eseje, priloge i osvrte koji su posebno pisani samo za potrebe ove knjige. Autor najvećeg broja tekstova je prof. dr Jovan Slavnić, umirovljeni redoviti profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, umirovljeni profesor Beogradske poslovne škole, te donedavno predsjednik, a sada počasni predsjednik Udruženja za pravo osiguranja Srbije (AIDA SRBI-JA). Prof. Slavnić ujedno je izvršio odabir tekstova za knjigu, recenziju, redakturu, te uređenje knjige. Pored njega, svojim su tekstovima knjizi doprinijeli i sljedeći autori: prof. dr Wolfgang Rohrbach, prof. dr Slobodan Jovanović, dr Milan Cerović, mr Jelena Gazivoda, prof. dr Katarina Ivančević, prof. dr Predrag Šulejić i doc. dr Jasmina Labudović Stanković.

O ulozi i važnosti Međunarodnog udruženja za pra-vo osiguranja – AIDA (Association Internationale de Droit des Assurance – International Association for Insu-rance Law) smatramo da ne treba posebno govoriti jer je to svima poznato. No, ipak radi cjelovitosti prikaza knjige treba na ovom mjestu kazati kako se radi o ne-profi tnoj međunarodnoj organizaciji koja je osnovana još 1960. godine u Rimu. Njezin je cilj promocija i ra-zvoj suradnje njezinih članova na međunarodnoj razini radi proučavanja i proširenja znanja o pravu osiguranja (na međunarodnoj i nacionalnoj razini) i pitanja koja su s time povezana. U skladu s time, AIDA predlaže različite mjere u vezi s djelatnosti osiguranja koje bi se usvajale na nacionalnoj i međunarodnoj razini radi usklađivanja prava osiguranja i modela rješavanja spo-rova vezanih uz osiguranje. Članice AIDA predstavljaju nacionalne sekcije udruženja za pravo osiguranja iz po-jedinih država. Danas ih ima 58 (nacionalnih sekcija),

od toga 27 iz Europe. S područja bivše Jugoslavije jedi-no Slovenija (čija je sekcija manje aktivna) i Srbija (čija je sekcija jedna od najaktivnijih) imaju svoje nacional-ne sekcije u AIDA.

Knjiga je struktuirana na dva dijela. U prvom dijelu nalaze se tekstovi autora koji su podijeljeni u pet od-jeljaka koji kronološki prati rad Udruženja od najnovi-jeg do najstarijeg perioda: I) Uvod, II) Period od 2005. do 2012. godine, III) Period od 1998. do 2005. godine, IV) Period od 1961. do 1998. godine, V) Bibliografi ja i literatura. U drugom dijelu knjige prikazuju se poje-dini dokumenti koji se odnose na ključne događaje iz povijesti Udruženja, primjerice, statut Jugoslavenskog udruženja za pravo osiguranja iz 1961. godine. Osim dokumenata prikazane su i pojedine fotografi je kojima se svjedoči o brojnim bitnim osobama i događajima iz povijesti Udruženja.

Knjigu obilježavaju istorijska, te savremena dimen-zija.

Istorijska dimenzija odnosi se na prikaz svih važnih etapa vezanih za rad i razvoj Udruženja, od Jugosla-venskog udruženja za pravo osiguranja koje je osno-vano 1961. godine, a čiji je današnji pravni sljednik Udruženje za pravo osiguranje Srbije. Kako autor ovih redaka dolazi iz Hrvatske, ne može ne primijetiti kako ova knjiga svjedoči i o činjenicama koje su obilježile i istoriju prava osiguranja u Hrvatskoj. Naime, iz knjige se doznaju podaci da je od 1973. godine sjedište Jugos-lavenskog udruženja za pravo osiguranja bilo u Zagre-bu (prije toga, od osnivanja bilo je u Beogradu). Potom je zanimljiv podatak da je od 1973. do 1985. Predsjed-nik tog udruženja bio dr Aleksandar Goldštajn, redo-viti profesor Pravnog fakulteta u Zagrebu (prije njega predsjednik Udruženja bio je dr Borislav Blagojević, redoviti profesor Pravnog fakulteta u Beogradu). Prvo savjetovanje o pravu osiguranja u organizaciji Jugos-lavenskog udruženja za pravo osiguranja održano je u Zagrebu 1964. godine, dok je u Trogiru održano četvrto savjetovanje 1972. godine. Osobito je vrijedan podatak da je časopis Osiguranje i privreda iz Zagreba objavljivao u posebnoj rubrici materijale sa stručnih sa-stanaka Jugoslavenskog udruženja za pravo osiguranja,

Pola veka Udruženja za pravo osiguranja Srbije (1961–2012)Udruženje za pravo osiguranja Srbije (AIDA SRBIJA)

Redaktor: prof. dr Jovan Slavnić Beograd, 2013, str. 233.

2/2013

62 Pola veka Udruženja za pravo osiguranja Srbije (1961–2012)

budući da ono nije osnovalo i izdavalo vlastiti časopis u kojem bi objavljivali aktivnosti i rezultate svojega rada.

U knjizi se prikazuju važnost djelovanja i aktivnosti Udruženja koje su u službi promicanja znanja o pravu osiguranja, čime se ogleda savremena dimenzija knji-ge. Časopis Revija za pravo osiguranja (u daljem tekstu: Revija), čiji je izdavač Udruženje, pokrenut je upravo zahvaljujući radu Udruženja. Revija izlazi neprekidno od 2002. godine i to četiri puta godišnje. U Reviji se objavljuju članci, prikazi i rasprave vrhunskih stručnja-ka i profesora prava osiguranja iz Srbije i iz inozemstva. Autori dolaze redom iz zemalja Europske unije, ali i iz SAD-a, pa čak i iz daleke Kine i Australije. Revija je ostvarila inozemna priznanja kao vrstan znanstveni ča-sopis iz prava osiguranja, čemu je pridonijela i činjenica provođenja dvostrukog anonimnog postupka recenzi-je radova, te međunarodni uređivački odbor u sastavu eminentnih profesora iz prava osiguranja s više europ-skih sveučilišta. Također se objavljuju prijevodi direk-tiva i sudskih odluka inozemnih sudova, te Europskog suda pravde, značajnih za djelatnost i pravo osiguranja. Posebnu važnost ima internetski portal www.erevija.org na kojemu se periodički objavljuje cjelokupni sa-držaj Revije u elektroničkom obliku, čineći ga tako lako dostupnim svima zainteresiranim osobama. Kvalitetom tekstova, odabirom tema, prikazima relevantne inoze-mne sudske prakse, prijevodima direktiva i odluka Eu-ropskog suda pravde, Revija zaslužuje svoje mjesto u stručnoj literaturi/biblioteci svakog osiguratelja, prak-tičara i znanstvenika koji se bavi pravom osiguranja, pravnih i ekonomskih fakulteta, udruga osiguratelja, kao i svih ostalih udruga koje promiču razvoj osigura-teljske struke i prava osiguranja u svim zemljama bivše Jugoslavije. Osim na srpskom jeziku, u Reviji se objav-ljuju radovi i prilozi na engleskom i njemačkom jeziku (uz prijevode na srpski). Time je Revija osigurala svoje mjesto i u stranim stručnim bibliotekama iz prava osi-guranja, ali ujedno je stvorila i pretpostavke za referi-ranost u međunarodnim bazama znanstvenih časopisa.

Opisana opsežna aktivnost Udruženja nadalje se produbljuje održavanjem godišnjih konferencija (savje-tovanja) o pravu osiguranja, koje se još od 2001. godine krajem aprila održavaju na Paliću. Na ovim skupovima sudjeluju svojim radovima pravnici iz prakse i pravni teoretičari iz Srbije, ali iz zemalja regije (Slovenije, Hr-vatske), te iz zemalja Europske unije i SAD-a.

U knjizi je prikazana i međunarodna aktivnost Udruženja koja se manifestira aktivnim sudjelovanjem u radu AIDA na svjetskoj razini i AIDA Europe, kao i u sudjelovanju na konferencijama u organizaciji istih.

Navedena značajna dostignuća AIDA Srbije prepo-znata su i od strane uglednih i međunarodno priznatih stručnjaka za pravo osiguranja. Njihovi utisci navedeni

su u knjizi, a na ovom mjestu posebno izdvajamo ko-mentare i utiske dvaju inozemnih renomiranih sveuči-lišnih profesora.

Dr Ioannis Rokas, profesor na Atenskom univerzi-tetu za ekonomiju i trgovinu, koji je ujedno i predsjed-nik AIDA Grčka i član predsjedničkog savjeta AIDA na svjetskoj razini, navodi: „Revija za pravo osiguranja, u kojoj smo kolege iz moje advokatske fi rme i ja u neko-liko brojeva pisali priloge, pokriva sve veći broj važnih pravnih pitanja i prati evropske i međunarodne trendo-ve.” Potom dalje govori: „Sledeće polje delovanja Udru-ženja je pružanje direktne ili posredne pomoći srpskom nadzornom organu analizom bitnih pitanja prava osi-guranja i građanskog prava kao i suštinsko razumevanje i usklađivanje propisa sa direktivama o osiguranju EU”. Prof. Rokas posebno se osvrnuo i na godišnja savjetova-nja na Paliću: „Godišnja savetovanja o pravu osiguranja na Paliću, na kojima sam učestvovao poslednjih nekoli-ko godina, privukla su naše kolege iz brojnih susednih i ostalih evropskih država, pri čemu se, uprkos trenutnoj krizi tržišta osiguranja u Srbiji, stalno povećava zainte-resovanost za prisustvo na savetovanjima.” Prof. Rokas pohvalio je i sudjelovanje Udruženja u radu AIDA Eu-rope, a istakao je i da su aktivnosti Udruženja dobile značaj i u vezi izrade posebnog poglavlja posvećenom ugovoru o osiguranju u Nacrtu Građanskog zakonika Srbije.

Drugi renomirani stručnjak iz ekonomike i istorije osiguranja, čije utiske i komentare koje je iznio u knjizi smatramo da je potrebno i ovdje podijeliti sa čitatelj-stvom, jest dr Wolfgang Rohrbach, profesor na Držav-nom univerzitetu u Beču. Profesor Rohrbach, kao vr-sni poznavatelj osigurateljske struke, bio je od početka 2003. godine angažiran u Srbiji kao savjetnik od strane austrijskih osiguratelja s ciljem izgradnje poslovanja osiguravajućih kuća u Srbiji u skladu s međunarodnom praksom i pravnim okvirima Europske unije. Od kra-ja 2005. godine prof. Rohrbach intenzivno surađuje s prof. Slavnićem i Udruženjem. Rezultati te suradnje ubrzo su bili vidljivi: a) Revija za pravo osiguranja, koja je do tada imala pretežito nacionalan karakter, ubrzo je postala renomirani međunarodni znanstveni časo-pis iz područja ekonomike i prava osiguranja u kojem, uz srpske autore objavljuju i vrsni inozemni sveučilišni profesori i stručnjaci praktičari iz prava osiguranja, a time je uloga Revije u reformi prava osiguranja u Srbiji postala još naglašenija; b) na godišnjim savjetovanjima iz prava osiguranja u organizaciji AIDA Srbije na Paliću bivaju prisutni izlagači i autori iz regije, Europske unije i SAD-a koji su upoznali stručnu javnost u Srbiji s naj-novijim tendencijama, uređenjima, rješenjima i prak-som iz prava i ekonomike osiguranja u inozemstvu, a u cilju pripreme i približavanja srpskih osiguratelja

2/2013

63

Pola veka Udruženja za pravo osiguranja Srbije (1961–2012)

europskom, pa i svjetskom tržištu osiguranja. Prenosi-mo samo dio zapažanja koje je ovaj ugledni sveučilišni profesor iz Beča iznio u knjizi: „…Revija je u proteklih deset godina uspela da postane važna referentna litera-tura što se tiče objavljivanja prevoda i komentara novih direktiva Europske unije, zakona, odluka (vrhovnih) sudova, itd. za rukovodioce i stručnjake… . Današnji eminentan značaj Revije u odnosu na ostale časopise sa temom osiguranje jeste u objavljivanju radova vrhun-skih stručnjaka sa evropskom, odnosno međunarod-nom reputacijom iz desetak država, koji ne pišu samo o savremenim tokovima, već daju i predloge za teške, u Srbiji do sada nerešene probleme u osiguranju.”

Posebna vrijednost knjige je i objavljena bibliogra-fi ja na završnim stranicama knjige koju je pripremila dr Jasmina Labudović Stanković, docentica na Prav-nom fakultetu u Kragujevcu. Bibliografi ja daje pregled autora i njihovih radova, odnosno drugih priloga koji su objavljeni u Reviji za pravo osiguranja i u Zborniku radova savjetovanja iz prava osiguranja na Paliću, u raz-doblju od 2001. do 2012. godine. Također, navedeni su i autori, kao i njihovi radovi koji su objavljeni u časopisu Osiguranje i privreda iz 1971. godine povodom prvog godišnjeg savjetovanja Udruženja za pravo osiguranja Jugoslavije u organizaciji sekcije tog udruženja iz Srbi-je. Od praktične važnosti je i popis prijevoda direktiva

Europske unije koji su objavljeni u Reviji u razdoblju od 2006. do 2012. godine (ukupno 22 prijevoda direktiva), a nalazi se na stranicama od 59. do 63.

Knjiga je namijenjena svima koji iskazuju interes za pravo osiguranja, posebno pravnim znanstvenici-ma privatnoga prava, ali i pravnim povjesničarima. No, knjiga je značajna i za pravne praktičare (advoka-te, suce, praktičare iz osiguranja) jer na jednom mjestu pruža uvid u objavljenu bibliografi ju koja im može po-moći u pronalaženju izvora za odgovore na pitanja koja im se pojavljuju u njihovom radu.

Na kraju, treba čestitati svim autorima na ulože-nom trudu, kako bi jedno ovakvo djelo ugledalo svjetlo dana jer pruža ogromnu količinu podataka, svjedoče-ći o povijesti jednog Udruženja koje je bilo, još uvijek jest, a rezultati njegovog rada i njegove aktivnosti čvr-sto obećavaju da će i dalje biti spiritus movens u razvoju znanosti prava osiguranja na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Budući da smo posljednjih godina svjedoci vrlo intenzivnog procesa razvoja prava osiguranja, oče-kujemo nastavak ove knjige mnogo prije nego što prođe sljedećih pet desetljeća i tome se radujemo.

Dr Loris BelanićPravni fakultet Sveučilišta u Rijeci,e-mail: [email protected]

2/2013

64 PRIKAZ KNJIGA / BOOKS REVIEW

Nedavno je iz štampe izašla knjiga „Pojmovnik osi-guranja” koju je napisao naš cenjeni kolega, prof. dr Ne-bojša Žarković. U njoj je sažeto njegovo dugogodišnje iskustvo u oblasti osiguranja. Ono se odnosi kako na teoriju (držanje nastave iz osiguranja na nekoliko fakul-teta i brojni objavljeni radovi u zemlji i inostranstvu), tako i na praksu (dugogodišnji rad na rukovodećem mestu u jednom od najvećih osiguravajućih društava u Srbiji). Prikupljanjem i obrađivanjem pojmova iz osi-guranja pisac se bavi neprekidno pune dve decenije.

Važno je istaći da su u ovom delu zastupljeni kako izrazi koji se desetinama, pa i stotinama godina kori-ste u osiguravajućoj delatnosti, tako i noviji pojmovi, koji su nastali ili su se počeli šire primenjivati od kraja dvadesetog veka naovamo. Svoje mesto u „Pojmovniku osiguranja” našlo je 3.014 odrednica na srpskom jeziku. Svaka od njih je prevedena na engleski i nemački i po-tom sažeto obrazložena. U drugom delu knjige dati su spiskovi od 3.773 pojma na engleskom i 3.515 pojmo-va na nemačkom jeziku, uz upućenje na odgovarajuće srpske odrednice. Zainteresovani će iz knjige saznati, recimo, kako se na srpski i nemački prevode engleske reči sa kojima se često srećemo, kao što su ”solvency margin” ili ”securitization”, šta obuhvata osiguranje od više novorođenčadi, šta znači izraz uslovljena glavnica i tako dalje.

Smatram značajnim to što su obuhvat ovog dela u značajnoj meri opredelila što kretanja na savremenom svetskom tržištu osiguranja, kao što su širenje evrop-skog unutrašnjeg tržišta osiguranja i primena smer-nica za osiguranje, razvoj drugačijih oblika prenosa opasnosti, temeljno različitih od ustaljenog osiguranja i reosiguranja, povezivanje osiguravajućih društava sa bankama, razvitak upravljanja rizicima, brzi napredak elektronskog poslovanja, korenite nadzorne promene u osiguravajućoj delatnosti.

Na sadržinu ovog svojevrsnog rečnika, takođe, zna-čajno su uticale izmene u srbijanskom zakonodavstvu osiguranja su sticala tokom poslednjih desetak godina. U tom vremenskom odseku doneti su Zakon o osigu-ranju, Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju, Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i pen-zijskim planovima i brojni prateći spisi – odluke, pra-vilnici, uputstva, uredbe i smernice. Nesporan je i sve veći uticaj društava u stranom vlasništvu na zbivanja na domaćem tržištu osiguranja, pa, samim tim, i na jezik ove delatnosti.

Uveren sam da će „Pojmovnik osiguranja” postati nezaobilazno štivo za sve koji se sa različitih stanovišta bave ovom delatnošću.

Prikaz: prof. dr Slobodan Jovanović,e-mail: [email protected]

Pojmovnik osiguranjaGlossary of Insurance Terms

Begriff swörterbuch derVersicherung

Autor: prof. dr Nebojša ŽarkovićSkonto, Novi Sad, 2013

2/2013OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS

65

ŽIVOTNO OSIGURANJE: BIOMETRIJSKI RIZICI

Razvoj proizvoda u prodaji biometrijskih polisa po-stala je „stvar koju rešava šef “. Ovaj zaključak proizlazi iz studije koju je sprovela konsultantska kuća Tauers Votson (Towers Watson) na zahtev kompanije za reosi-guranje - Reinsurance Group of America (RGA). Prema podacima iz 2011. godine, u razvoju proizvoda za osi-guranje nege, života i osiguranja od nesposobnosti za bavljenje profesijom, posebne komisije u kompanijama za osiguranje (sastavljene od rukovodilaca) imale su udeo od 41%, dok studija za 2012. godinu pokazuje da je udeo komisija porastao na 54%. Procena jednog od eksperata u agenciji Tauers Votson pokazuje da biome-trijski rizici u životnim osiguranjima uživaju veći ugled. U studiji je ispitano 29 kompanija za osiguranje čiji tr-žišni udeo, gledano prema bruto premijama, iznosi 38%. Odeljenja za marketing imaju (ponovo) veći uticaj na razvoj proizvoda. Ove godine, 2013, ovako se izja-snilo 46% anketiranih kompanija, a u 2011. godini 38%.

Osiguravači prvenstveno razvijaju proizvode pen-zijske nege i alternativnih proizvoda za invaliditet. Za obe oblasti četvrtina anketiranih navodi da planira u sledeće dve godine proširenje ponude. Biće više ponu-de za osiguranje od rizika umanjenja zarade koje 12% kompanija želi da uvede na tržište. U osiguranju od nesposobnosti za obavljanje profesionalne delatnosti proširenje ponude planira 11% anketiranih kompanija i 10% samostalnih posredničkih kuća, a pri tome čitav niz kompanija planira da ubuduće nudi biometrijske proizvode kao dopunske proizvode. Očekuje se da će, naročito u oblasti osiguranja od nezgode, biti promena u načinu osmišljavanja proizvoda.

Pored činjenice da su određeni tržišni segmenti za-sićeni, na nemačkom tržištu nema, na primer, jedne vrste tzv. „posebne“ penzije za bolesne osobe, što je, na primer, u Velikoj Britaniji, od 2007. godine postala masovna redovna pojava koju su podsticale ustanove za zaštitu potrošača. Naime, osiguravači života moraju klijenta pre odlaska u penziju informisati o tome da bi, u slučaju nastupanja zdravstvenih problema, mogli kod drugog osiguravača dobiti veću penziju.

Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/index.php;do=show/id=20508/alloc=195/site=vm, 18.4.2013.

OD PRODAVCA OSIGURANJA DO SAVETNIKA KLIJENTA

Osiguravači bi se morali sa dosadašnje kratkoročne orijentacije na nove ugovore orijentisati na trajne po-slove. Ovakva promena ugla posmatranja, pre svega se odnosi na osiguravače koji su se orijentisali na ukupan prihod. Ipak, inteligentno servisiranje klijenata može, delom, da uravnoteži slabosti novih ugovora, a isto tako efi kasna prodaja može da dovede u ravnotežu opada-juće provizije. Konsultantska kuća Ben and Kompani (Bain & Company) iz Bostona je objavila podatke svo-jih istraživanja i naglasila probleme koji nastaju na tr-žištu životnog i zdravstvenog osiguranja, gde su inače provizije bile visoke. Osiguravačima će biti teško da posrednicima obezbede visoke provizije. Suočavaju se sa problemima sve manjeg broja dopunskih ugovora, smanjenim prihodima od premija i većim zahtevima za kapitalom. Jaka konkurencija i nepovoljna tržišna situacija redukovala je poslovni rezultat mnogih osigu-ravača. Da bi opstali, potrebno je da smanje troškove poslovanja, a pritom ne ugroze dugoročno i održivo poslovanje.

Generalni cilj je održati dugoročnost poslovanja sa klijentelom. Pri takvoj strategiji, zaključiti novi ugovor sa klijentima nije uvek prioritet. Treba identifi kovati us-pešan način marketinga i prodaje, i sistematski ga pro-širivati – treba, naime, maksimalnim servisiranjem po-stići vezanost postojećih klijenata. U Ben end Kompani kažu da se, zapravo, radi o zameni paradigmi, ako ne i o pravoj revoluciji u prodaji osiguranja. Razmišljanje, od sada, defi nitivno mora da bude dugoročno, treba da nadvlada razumevanje klijenta, visoko stručno saveto-vanje, inteligentno prilagođavanje proizvoda klijentu, kao i nove strukture nagrađivanja.

U prodajnom procesu svaki posrednik osiguranja treba da postane efi kasniji i na taj način prevaziđe situ-aciju smanjenja, kako broja novih ugovora tako i pro-vizije. Mnogo više truda treba da uloži u upoznavanje svog klijenta i pružanje usluga klijentu, a ovo je moguće na većem stepenu profesionalizacije i standardizacije celokupnog prodajnog procesa. Pojmovi kao „savetova-nje” i „servisiranje klijenta” ne smeju više da budu samo parola u kompaniji za osiguranje, već treba da budu u fokusu osiguravača.

Središnje pitanje ostaje i dalje sistem provizija. Rani-je su se provizije, gotovo isključivo, zasnivale na ostva-renom prometu po osnovu novih ugovora, bez obzira na njihovu profi tabilnost. Sada se menadžment osigu-ranja širom sveta bavi pitanjem nagrađivanja, gde s jed-ne strane treba da nagradi visoko stručno savetovanje, a

2/2013

66 s druge treba da preuzme „dobar rizik“ i sklopi profi ta-bilan posao. Pritom bi mogli da budu honorisani uspesi kao nizak storno, iskorišćavanje kapaciteta postojeće klijentele ili niske kvote šteta kao rezultat individualnih savetovanja.

Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/index.php;do=show/id=20504/alloc=195/site=vm, 18.04.2013.

PREPOZNATI UBRZANJE KONJUNKTURE

Studija kompanije za osiguranje Alianc (Allianz) po-kazuje sledeće: smanjenje društvenog bruto proizvoda (u daljem tekstu: DBP) na kraju 2012. godine za 0,6% uticalo je na ekonomsku situaciju u Nemačkoj u 2013. godini. U četvrtom kvartalu 2012, DBP je bio niži za 0,3% nego sredinom te godine. Usled toga se u 2013. godini može očekivati umeren rast DBP-a i pored oživ-ljene konjunkture.

U prvom kvartalu 2013. nemačka privreda je laga-no ojačala, a za celu godinu se prognozira prosečan rast od 1%. U 2014. godini se, pod pretpostavkom da se ne pojave snažniji šokovi, očekuje dalji rast, ocenju-ju ekonomisti Alianca, i to u proseku 2,1%. Novčana politika bi trebalo da ostane ekspanzivna, smanjiće se pritisak na konsolidaciju troškova u važnim partner-skim zemljama, a tražnja na unutrašnjem tržištu i dalje ima potencijal, i upravo ona treba da da pozitivne im-pulse u građevinarstvu i privatnoj potrošnji. Na realna primanja i privatnu potrošnju uticaće rast primanja zaposlenih, održiv rast zaposlenosti u preduzećima i smanjenje porasta cena. Uprkos smanjenju DBP-a u če-tvrtom kvartalu 2012. godine, zaposlenost je krajem te godine i početkom 2013. porasla. U februaru 2013. go-dine broj zaposlenih je, ne računajući sezonske radnike, bio 0,7% veći u odnosu na isti mesec prethodne godine. U svetlu pozitivnih konjunkturnih kretanja moglo bi se očekivati jačanje tržišta rada. I kompanije za osigu-ranje očekuju da će se smanjiti nezaposlenost tokom 2013. i 2014. godine. Alianc zaključuje ni 2013. godina neće biti laka. Ipak, treba reći da je učinjen značajan na-predak u odnosu na ranije loše upravljanje sistemom, iako procesi prilagođavanja nisu završeni. Misli se, pre svega, na konsolidaciju javne potrošnje u industrijskim zemljama, ali i potrebu strukturnih prlagođavanja na nekim rastućim tržištima, što može da umanji dinami-ku konjunkture. U Aliancu ipak postoji mišljenje da je sposobnost mnogih ekonomija da se izbore sa privred-nim šokovima, posebno kod razvijenih zemalja, veoma ograničena.

Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/Aktuell/Nachrichten/195/20509/Allianz-Studie-Konjunkturelle-

Beschleunigung-zu-erkennen.html, 15. 3. 2013.

KEPŽEMINI (CAPGEMINI): ŠESTI IZVEŠTAJ O OSIGURANJU U SVETU

Kepžemini i EFMA su sa zadovoljstvom predstavi-li svoju šestu studiju − Svetski izveštaj za osiguranje (World Insurance Report, u daljem tekstu: WIR) , izrađe-nu na bazi ankete, koja je obuhvatila 41 državu, a inter-vjuisano je 114 izvršnih direktora. Dat je prikaz o stanju na globalnom tržištu osiguranja, kao i o trudu kom-panija za osiguranje na saniranju posledica fi nansijske krize, smanjenju operativnih troškova i povećanju efi -kasnosti. Ove inicijative sada daju rezultate, mada su tržišni uslovi i dalje surovi. Osiguravači se okreću po-većanju prihoda i smanjenju troškova akvizicije koji se uporno drže na visokom nivou. Prihodi najviše zavise od toga koliko kompanije uspevaju da zadrže postojeće klijente i steknu nove, prvenstveno uz korišćenje jeft i-nijih kanala direktne prodaje (internet i mobilni apa-rati), koji omogućavaju izbegavanje skupih posrednika. Ove vrste mreža i kanala distribucije nisu od prednosti samo za osiguravače. One su i kod klijenata na listi oba-veznih načina komunikacije. Klijenti su već naviknuti i na drugim područjima svakodnevnog života i rada na komunikaciju „uvek i u svako vreme”.

Ovaj izveštaj razmatra kanale i preferencije klije-nata osiguranja, analizirajući podatke Kepžeminije-vog Indeksa iskustva potrošača – Customer Experien-ce Index (u daljem tekstu: CEI). On je razvijen da bi se stekla slika o tome kako klijenti vide kvalitet usluga, i to u trodimenzionalnoj interakciji proizvod-mreže/kanali-životni ciklus klijenta. Podaci su prikupljani u Kepžeminijevoj anketi o mišljenju korisnika (Voice of the Customer Survey) u kojoj se u 2012. godini više od 16.500 klijenata izjasnilo da li je zadovoljno i koli-ko svojim osiguravačem. Pritom je fokus ankete bio na važnosti određenih kanala za obavljanje različitih tipo-va transakcija i za različite tipove proizvoda. CEI je po-kazao da je strategija odabira kanala ključna za sticanje i servisiranje klijenta, a izveštaj još detaljnije istražuje kako posebno mobilni uređaj zahteva od osiguravača da zastane i iznova konstruiše integrisanu strategiju višestruke distribucije. Izveštaj razmatra ovu strategiju kroz prizmu Kepžeminijevog Modela multidistribucije (Multidistribution Model), primenjenog prvi put u izve-štaju WIR 2009.

Izvor: http://www.insurancehound.co.uk/abstract/world-insurance-report-2013-16345, 11. 3. 2013.

Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News

2/2013

67 SNIŽAVANJE KAMATA NA ŠTETU PENZIJSKE ŠTEDNJE

Naslovna tema nemačkog lista Špigl (Spiegel) ove nedelje jeste nastavak snižavanja kamata Evropske cen-tralne banke (u daljem tekstu: ECB). Analize ukazuju na to da se ovim merama ECB-a pogoršava fi nansijsko stanje štediša u sferi starosnog zbrinjavanja.

Predsednik Udruženja ekonomije osiguranja Ne-mačke, Aleksander Erdland (Alexander Erdland), izno-si stav ovog udruženja o situaciji u kojoj se zbog politike snižavanja kamata nalaze investitori kapitala i štediše povodom starosnog zbrinjavanja, smatrajući da pr-venstveno javnost mora da ima jasnija saznanja o ovim tokovima i posledicama. On kaže: „Poslednjih nedelja smo posebno kritikovali snižavanje kamata od strane ECB-a upravo zato što idu na teret štediša povodom starosnog zbrinjavanja i to sa osetnim posledicama – 2012. godine osiguravačima života prihodi su bili ma-nji za 4 milijarde evra zbog promene kamata. Posledice nisu loše samo po štediše u starosnom zbrinjavanju kod nas, već se protežu i na druge zemlje. Slabije ekonomije moraju da nastave sa reformskim naporima za konso-lidaciju javne potrošnje i sa povećanjem konkurentske sposobnosti. Bez ovih napora Evropa neće izaći iz krize, kao ni bez brzog vraćanja kamata na nivo usklađen sa tržištem. Strategija niskih kamata ECB-a je teška hipo-teka za privatno starosno zbrinjavanje. Sada moramo tražiti mehanizam izravnanja za životno i penzijsko osiguranje. Životno osiguranje je kompleksnije od in-dividualne štednje. Ono je rešenje kolektivnog osigura-nja gde klijenti dele troškove, rizike i dobit. Tek ovakav kolektivni pristup omogućava stabilne prinose i doži-votne rente osiguranicima, pa i onda kada ga nije lako objasniti. U širem društvenom smislu nema efi kasnijeg načina da se predstavi profi l ove usluge.”

Na pitanje da li je švedski model rešenje, Aleksander Erdland kaže: „U ovom modelu osiguranik snosi teret tržišta kapitala u punom iznosu, nema ni doživotne rente. Za sve Šveđane je osiguranje sa pokrićem kapita-la obaveza, bez porodičnih dodataka i dodataka za lica sa minimalnim primanjima. To su nedostaci u odnosu na naš klasični Rister-model. Švedski model je jeft iniji, ali to ne može da bude odlučujući argument ako pruža lošiju naknadu.” Na pitanje da li stoji prigovor da se ula-ganje u životno osiguranje ne isplati, tj. da je preskupo, a dobit mala, odgovor glasi: „Imajući u vidu činjenice, taj mi je predlog nerazumljiv: pri prosečnoj kamati od 3,6% i ukupnom ukamaćenju od više od 4% teško je naći drugi način ulaganja kapitala sa takvom dobiti. Dobit u životnom osiguranju danas je manja nego ra-nije – to je tačno, ali je tako i u drugim vrstama ulaga-nja uz sličnu sigurnost. Takođe, ne stoji ni tvrdnja da se

privatno starosno zbrinjavanje više ne isplati. Državna penzija je pod sve većim demografskim opterećenjem, i u pokriću nedostatka ovog stuba privatno zbrinjavanje nema alternativu.”

Izvor: http://www.gdv.de/2013/05/die-zinssenkungen-der-ezb-gehen-auf-kosten-der-altersvorsorgesparer/, 7. 5. 2013.

DRUGA DIREKTIVA O POSREDNICIMA OSIGURANJA – RAZMIMOILAŽENJA U

POGLEDU PROVIZIJA

Nakon što se JURI, Odbor Evropskog parlamenta za pravna pitanja, u martu 2013. godine izjasnio pro-tiv odredbe u vezi sa objavljivanjem provizije za save-tovanje o proizvodima osiguranja, to je krajem aprila učinio i Odbor za unutrašnje tržište i zaštitu potrošača (IMCO). U postupku donošenja Druge direktive o po-srednicima osiguranja, za 10. septembar 2013. godine zakazana je sednica Evropskog parlamenta radi usva-janja nacrta, a pre toga treba da se 27. maja izjasni još i Odbor za ekonomska i monetarna pitanja. Direktivom se, naime, samostalnim brokerima osiguranja ukida pravo na proviziju za ugovore koje zaključe, a uvodi pravo na honorar za obavljeno savetovanje klijenata. Po mišljenju eksperata osiguranja, ideja je, na prvi pogled, dobra, ali dubljim sagledavanjem dolazi se do zaključka da bi posledice mogle biti dalekosežne. U želji da uštede trošak savetovanja, klijenti bi se mogli odricati te uslu-ge, a samostalni posrednici bi time mogli doći u veoma nepovoljan položaj jer klijentu na raspolaganju stoje i drugi kanali prodaje.

Johanes Mušik, direktor Evropskog krovnog udru-ženja nezavisnih fi nansijskih savetnika i fi nansijskih posrednika (FECIF) i osnivač i rukovodilac Akademije za posrednike u Beču (VermittlerAKADEMIE), izno-si i drugi problem, a to je obrazovanje i usavršavanje posrednika osiguranja, odnosno koliko sati nastave i stručnog usavršavanja će biti potrebno za priznanje zvanja i koja će stručna usmerenja biti priznata, izra-žavajući istovremeno i nadu da će do 10. septembra sve nejasnoće biti razjašnjene, takođe i uz pomoć ECOFIN-a, koji će kao stručno telo Saveta ministara usaglašavati stavove sa Evropskim parlamentom u postupku usvaja-nja predmetne Direktive.

Izvor: http://www.asscompact.at/article/weiterer-eu-ausschuss-stimmt-gegen-provisionsverbot-und-fuer-weiche-

off enlegung-der-provisionen/im-blickpunkt/y/contentpool/54861?prsidnt=475116, 9. 5. 2013.

Izbor i prevod: Nela Bukorović,e-mail: [email protected]


2/2013

68 ODGOVORNOST U SLUČAJU PREVARE I OSIGURLJIVOST PREMA NEMAČKOM PRAVU

Prevara, interna ili eksterna može da košta neku korporaciju milijarde dolara ili evra i da ima uticaja ne samo na kompaniju već i na njene direktore i rukovodi-oce. Svaka zemlja ima svoj pristup transferu rizika.

Osiguranje od prevareOsiguranje od prevare ili, tačnije, osiguranje usled

gubitka poverenja postojalo je u Engleskoj od 19. veka. Međutim, sume osiguranja su bile veoma ograničene i primenjivale su se samo na osobe navedene u polisi. U toj formi ovo osiguranje je stiglo u Nemačku sredinom 20. veka. Od tada je pokriće stalno proširivano. Ono sada uključuje, kao standard, sve voljne postupke koje su izvršili zaposleni a koji se odnose na krađu novca i robe, kompjutera i sistema za manipulaciju, kao i štete koje su izazvane spoljnim upadima u kompjuterske si-steme.

Osigurane su fi nansijske štete izazvane kriminal-nim radnjama, krađom, zbunjivanjem, prevarom (uključujući kompjutersku prevaru), neovlašćeni trans-fer ili korišćenje poslovnih tajni i svi drugi namerni i nemarni postupci, tj. postupci u gruboj nepažnji ili ne-maru.

Ovo pokriće, takođe, uključuje i fi nansijske štete prema trećim licima. Za treća lica na ime nadoknade štete i sudskih troškova obično se izdvaja 5-20% sume osiguranja.

Dok se prethodno rečeno, uglavnom, odnosi na štete izazvane od strane zaposlenih, štete koje su izazvali oni koji nisu zaposleni, odnosno spoljašnji faktori, takođe su pokrivene. Ovo se obično odnosi na iskorišćavanje podataka od strane trećih lica, gubitke koje izazovu hakeri, oružane pljačke, krađe, krivotvorenje naloga za plaćanje, proneveru izazvanu korišćenjem kreditnih kartica i slično.

Bitno je uključiti klauzulu o nizu šteta kojom bi se jasno defi nisalo da su pokrivene i tzv. piramidalne štete. Ta klauzula se može proširiti tako što bi se opisala izves-na krivična dela kojima je ta korporacija izložena.

Osiguranje direktora i rukovodilacaOsiguranje direktora i rukovodilaca zbog prevare

izaziva izvesne nedoumice jer prevara predstavlja voljni postupak koji je isključen iz osiguranja od odgovorno-sti direktora i rukovodilaca. Ipak, osiguranje prevare i odgovornosti rukovodilaca mogu se kombinovati uko-liko su kriminalna dela omogućena jer sistemi kontro-le i zaštite korporacije nisu bili odgovarajući ili uopšte

nisu postojali. Ukoliko uzrok takvom propustu leži u nemaru direktora i rukovodilaca neke kompanije, onda je ovo pitanje za osiguranje odgovornosti direktora i ru-kovodilaca.

Kada su dve američke kompanije uvele osiguranje direktora i rukovodilaca u Nemačkoj 1986. godine, u Nemačkoj se javio jak otpor od strane nemačkih osigu-ravača i nadzornih organa. Oni su ovo osiguranje sma-trali nepotrebnim.

Takav stav se promenio, naročito od 1990. godine, ali princip na kome počiva tipična polisa osiguranja od odgovornosti direktora i rukovodilaca ostaje osigura-nik prema osiguraniku, a ne predstavlja pokriće za od-govornost prema trećoj strani.

Nemačko osiguranje od prevare štiti korporacije od voljnih postupaka njegovih zaposlenih i određenih spoljnih faktora. Nasuprot tome, nemačko osiguranje od odgovornosti direktora i rukovodilaca štiti korpo-racije od propusta njihovih direktora koji su izazvali fi nansijske gubitke korporaciji, ali se ne zasnivaju na voljnim ili namernim postupcima ili propustima. Štavi-še, osiguravač koji je obezbedio pokriće od prevare ima pravo na subrogaciju prema onoj strani koja je to delo izazvala, ali subrogacija može delovati i prema direk-torima korporacije, ukoliko su oni nemarno prekršili svoje organizacione obaveze.

Prihvatljiv način da se izbegnu dugotrajan spor oko subrogacije i pregovori jeste da nemačke korporacije kombinuju pokriće od prevare sa pokrićem od odgovor-nosti direktora i rukovodilaca kod istog osiguravača.

Izvor: https://www.captive.com/assoc/ferma/ferma-newsletter-52.pdf, mart 2013.

OSIGURANJE UMETNIČKIH DELA U AZIJI

Uprkos rekordnom broju šteta u 2012. godini, tržište osiguranja umetničkih dela je u usponu. Više cene za visoku umetnost i sve veća potražnja od strane klijenata iz Azije stvaraju nove poslovne šanse za Lojdove osigu-ravače.

Veća potražnja. – Tražnja za umetničkim delima je doživela spektakularan rast u prethodnim godinama. Povećanje bogatijeg sloja ljudi, naročito na tržištima u razvoju, kao što su Indija i Kina, dovelo je do povećanja cena i broja privatnih kolekcionara. Prema izveštaju Najt Frenka (Knight Frank) za 2013. godinu, vrednost umetničkih dela je porasla za 92% u prethodnih pet go-dina i 199% u poslednjih deset godina. ,,Ovo su uspešna vremena za tržište umetnina”, kaže Džejms Maknoton (James MacNaughton), preuzimač rizika vrednosnih pošiljaka i umetničkih dela u kompaniji Askot Ander-raiting (Ascot Underwriting). Još i dodaje: ,,Došlo je do


2/2013

69 opšteg povećanja zahteva za osiguranjem umetničkih dela od strane muzeja i organizatora izložbi, kao i od strane galerija i prodavaca. Ovi zahtevi dolaze iz svih delova sveta.”

Veća potražnja znači više cene. Kada je 2004. godi-ne Pikasova slika Garçon à la Pipe (,,Dečak sa lulom”) prodata za 104.2 miliona dolara, to je bilo prvo delo koje je premašilo granicu od 100 miliona dolara. Me-đutim, mnoge slike su od tada postigle nove rekorde. U martu ove godine Pikasova slika Le Rêve (,,San”) pro-data je za 155 miliona dolara čime je postala najskuplje prodato Pikasovo delo ikada. ,,Kako cene rastu, rastu i odgovarajuće vrednosti umetnina u osiguranju koje su u posedu privatnih i društvenih kolekcija”, objašnjava Robert Korzinek (Robert Korzinek), preuzimač rizika za umetnička dela u kompaniji Hiskoks (Hiscox). ,,Vred-nost umetničkih dela na izložbama dela velike vredno-sti se udvostručila od 2006. godine i sada lako može da premaši milijardu dolara”, kaže on. ,,Većina kupaca su privatni kolekcionari sa velikom strašću prema umet-nosti”, kaže Korzinek, ,,ali u ovim teškim vremenima mnogi su, takođe, počeli da cene vrednost svojih umet-ničkih dela”. Od fi nansijske krize, mnogi kolekciona-ri su ponovo procenili vrednost svojih dela i zatražili korigovanje osiguranih suma ukoliko je to potrebno. Na tržištima u razvoju, naročito onim u Aziji, uočena je veća potražnja za umetničkim delima i osiguranjem umetničkih dela. Filipo Guerini-Maraldi (Filippo Gu-errini-Maraldi), šef odeljenja za umetnička dela u Loj-dovom broker osiguranju Rk Harison (Rk Harrison), kaže: ,,Mnoge informacije na tržištu umetnina utiču na sve veće interesovanje za umetnost u Aziji. Na primer, velika novost na TEFAF Mastriht (TEFAF Maastricht), najvećem svetskom sajmu umetničkih dela koji je odr-žan prošlog meseca, bila je u vezi sa odlukom da se taj sajam u 2014. godini održi u Kini.” Guerini-Maraldi objašnjava da ,,kako se sve više sajmova umetnina odr-žava na tržištima u razvoju kao što je Kina, to stvara ve-like mogućnosti za Lojdove osiguravače, koji mogu da obezbede veliki kapacitet za osiguranje koji zahtevaju organizatori izložbi i sajmova, galerije i prodavci“.

Nova tržišta,,Porast zahteva na azijskom tržištu predstavlja do-

bru priliku za Lojdove osiguravače”, kaže Korzinek. ,,Uspeh azijskih ekonomija omogućava i porast bro-ja novih privatnih kolekcionara, kao i novih muzeja, kolekcija i izložbi”, dodaje on. Međutim, nova tržišta umetnina predstavljaju izvestan izazov za preuzimače rizika. Kada je Hiskoks bio prvi osiguravač koji je uveo osiguranje umetničkih dela u Indiji u 2007. godini, tada nije postojala skoro nikakva infrastruktura, kao što su kompanije koje obezbeđuju specijalno pakovanje takvih pošiljki i kompanije koje se bave transportom

umetničkih dela, kao ni procenitelji šteta. Razumeva-nje profi la rizika pojedinca koji je privatni kolekcionar, takođe je jedan od izazova na novim tržištima. ,,Vodeći princip kod preuzimanja rizika umetnina je da pozna-jete kolekcionara, a ključni izazov kada se preuzima u osiguranje neko umetničko delo na tržištima u razvo-ju je da se izgradi, odnosno razume tržište osiguranja umetničkih dela”, kaže Korzinek.

Cene osiguranja umetničkih dela su promenljive na-kon što je izvršena isplata velikih naknada šteta prošle godine. Pored toga, izvestan broj šteta za nezgodu i kra-đu nakon poplave izazvane uraganom Sandi (Sandy), izazvao je štete mnogim galerijama i prodavcima u Nju-jorku. ,,Verovatno je da će se tržište suočiti sa izvesnim promenama zbog uragana Sandi”, kaže Guerini-Maral-di. ,,Oluja je zgrabila veliki deo premijskog prihoda sa tržišta osiguranja umetničkih dela jer su štete iznosile više od 300 miliona dolara, što predstavlja oko polovinu ukupne godišnje premije na globalnom nivou”, kaže on. ,,Nakon dužeg perioda sve manjeg sniženja cena, pre-mijske stope su se sada stabilizovale. Došlo je čak i do umerenog povećanja premijskih stopa nakon uragana Sandi”, kaže Korzinek.

Izvor: www.lloyds.com, maj 2013. godine

PREUZIMAČI RIZIKA IZ ŠVAJCARSKE ODBILI ZAKON O UGOVORU O OSIGURANJU

Preuzimači rizika iz Švajcarske nezadovoljni su zbog izmene Zakona o osiguranju i nadaju se da neke prome-ne ipak neće stupiti na snagu. ,,Uvođenje mogućnosti da se zahtevi za naknadu štete podnose neposredno osi-guravaču koji je izdao polisu osiguranja od odgovorno-sti može da postane pravi problem za preuzimače rizika i kupce osiguranja”, rekao je Kurt Šiser (Kurt Schiesser), šef osiguranja u kompaniji Migros (Migros) za vreme održavanja godišnje skupštine švajcarskog Udruženja za osiguranje i upravljanje rizicima. Sadašnji sistem u Švajcarskoj funkcioniše onako kako je i očekivano. Da bi dobila nadoknadu štete, osigurana strana mora da podnese zahtev strani za koju smatra da je odgovorna. Ukoliko se utvrdi odgovornost druge strane, tj. odre-đene kompanije, ona će morati da plati nadoknadu di-rektno a onda da podnese odštetni zahtev kompaniji za osiguranje. Kada izmenjen Zakon o osiguranju stupi na snagu, oštećena strana će imati pravo da se obrati direktno osiguravaču i njemu odmah podnese odštetni zahtev. Ovo se nije baš dopalo švajcarskim preuzimači-ma rizika.

,,Oštećene strane bi tada imale direktan uticaj na naše osiguranje od odgovornosti. Mislim da treba pre-


70

2/2013

pustiti kompanijama da odluče da li žele da osiguraju svoje rizike odgovornosti ili ne”, rekao je gospodin Šiser skupštini Udruženja u Pfefi konu (Pfäffi kon) blizu Ciri-ha prošlog meseca.

Izvor: www.commercialrisk.com, mart 2013.

Izbor i prevod: Aleksandra Nikolić,e-mail: [email protected]


2/2013

71

IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES

Poštovane i drage koleginice i kolege, dame i gospodo,

Otvarajući 14. godišnje Savetovanje Udruženja za pravo osiguranja Srbije, koje ove godine prvi put orga-nizujemo zajedno sa Udruženjem osiguravača Srbije, koje nas na mnogim poljima rada podržava i fi nansijski pomaže, želim da vašu pažnju sasvim kratko usredsre-dim na nekoliko koncepata koje dosledno ostvarujemo održavanjem ovih naših godišnjih skupova na koje smo ponosni.

Na prvom mestu to je sprovođenje transparentnosti, na čemu insistira EU, i to tako što na savetovanjima raz-govaramo o našim zajedničkim regionalnim i evrop-skim problemima prava osiguranja o pitanjima osigu-ranja koja su u vezi s pravom osiguranja. Cela Evropa se trudi da postigne ekonomsku, socijalnu, kulturnu i druge oblike integracije. Mi ove naše godišnje skupo-ve vidimo kao mesto gde ostvarujemo koncept jedne strukovne i naučne međunarodne integracije, mesto na kome integrišemo pravo osiguranja u evropski okvir, u odnosu na koje, smatramo, nema ozbiljnijih u regionu, na šta smo takođe ponosni.

Ponosimo se i time što smo posvećeni saradnji sa svim domaćim i evropskim autoritetima u oblasti osi-guranja i što smo zahvaljujući tome obezbedili da veći broj vrunskih evropskih eksperata za pravo osiguranja redovno uzima učešće na njima i da je prihvatio član-stvo u Redakcionom odboru međunarodnog časopisa koji izdajemo - Evropske revije za pravo osiguranja.

Ponosimo se i time što na ovim našim godišnjim savetovanjima, pokušavamo da budemo predvodnici procesa obnove profesionalne i naučne saradnje u do-menu prava osiguranja u eks-JU regionu. To čini da smo u civilizacijskoj prednosti u odnosu na ostale prav-ničke strukovne i naučne organizacije u oblasti prava osiguranja u regionu.

Ponosni smo i na to što na našim savetovanjima uspevamo da održimo misiju da budemo reperna pro-

fesionalna organizacija stručnog i naučnog kvaliteta u oblasti osiguranja u Srbiji.

Smatramo da zbog toga što u Srbiji trajno radimo na stvaranju i integraciji prava osiguranja i drugih s pravom povezanih pitanja nauke osiguranja u evropski okvir, već imamo značajno mesto u istoriji osiguranja Srbije. I to nas čini ponosnim.

Ovom prilikom želim da se zahvalim Udruženju osiguravača Srbije, onim našim malobrojnim društvi-ma za osiguranje koja smo naznačili kao donatore sa-vetovanja, inostranim članovima Redakcionog odbora Evropske revije za pravo osiguranja i angažovanim po-jedincima u Udruženju za pravo osiguranja Srbije na njihovom velikom zalaganju da se održi ovogodišnje savetovanje i na datom doprinosu da ostvarimo rezul-tate na koje smo ponosni.

Mi smo u Udruženju za pravo osiguranja Srbije uve-reni da ćemo punim jedrima nastaviti plovidbu istim putem i pod vođstvom mlađe generacije članova uprave Udruženja koju ćemo danas izabrati na Skupštini Udru-ženja, i to izborom prof. Slobodana Jovanovića za novog predsednika Udruženja. Docenta Jasminu Labudović Stanković smo pre neki dan na sednici Upravnog odbo-ra izabrali za novog glavnog urednika Evropske revije za pravo osiguranja. Naš put ćemo nastaviti i uz nesebičnu pomoć Udruženja osiguravača Srbije, onih pojedinih do-maćih društava za osiguranje koja su nas do sada poma-gala i uz veliko zalaganje prof. Pierpaolo Marana (Pierpa-olo Marano), zamenika glavnog urednika Evropske revije za pravo osiguranja i ostalih inostranih članova Redak-cionog odbora našeg časopisa, inače vodećih ličnosti u svetskom i evropskom Međunarodnom udruženju za pravo osiguranja, poznatom po akronimu AIDA.

U nadi da ćete prepoznati naše prijateljstvo i topli-nu pažnje koju ćemo vam posvetiti tokom savetovanja, svim učesnicima savetovanja želim dobrodošlicu i pri-jatan boravak u ovom pitomom i lepom kraju Srbije.

19. aprila 2013.

Prof. dr Jovan SLAVNIĆ

Govor predsednika Udruženja za pravo osiguranja Srbije na otvaranju XIV godišnjeg savetovanja,

Aranđelovac, 19–21 april 2013.

• Koncept i različite vrste mera prevencije.

Generalni koncept: odredba u zakonu, ili klauzula u ugovoru o osiguranju, šta se zahteva od osiguranika ili osiguranog pre nego što se osigurani slučaj dogodi ; da li treba da izvrši ili ne određene radnje da se izbegne ili spreči nastanak osiguranog slučaja, da bi se izbeglo pogoršanje ili proširenje rizika ili da se ublaži gubitak kada se osigurani slučaj dogodi.

O prevenciji u osiguranju u Srbiji odredbe se mogu

naći u zakonima, ali mogu biti predviđene i u ugovoru o osiguranju, tj. opštim uslovima osiguranja osigurava-ča koji su sastavni delovi ugovora o osiguranju, tarifama premija i pravilniku o preventivi društava za osiguranje.

Odredbe o prevenciji nalaze se u Zakonu o obligaci-onim odnosima, Zakonu o osiguranju, Zakonu o obave-znom osiguranju u saobraćaju, Zakonu o zaštiti od poža-ra i Zakonu o protivgradnoj zaštiti.

Po pravilu, preduzimanje preventivnih mera pred-stavlja obavezu osiguranika. S tim u vezi, i zakonom, ali i opštim uslovima osiguranja može biti predviđeno da osiguranik preduzme neophodne preventivne mere. Pre-duzimanje preventivnih mera može predstavljati i oba-vezu osiguravača, ali samo ako se tako ugovori, tj. ako se njegova obaveza konkretizuje u ugovoru (preduzimanje mera za odbranu od grada, ugrađivanje protivpožarne instalacije).

S druge strane, osiguravač može da obezbedi sredstva za preduzimanje preventivnih mera, što predstavlja sa-stavni deo njegove delatnosti i što njemu ide direktno u korist, budući da snosi posledice realizacije osiguranog slučaja, tj. budući da je njegova obaveza da nadoknadi nastalu štetu. Po pravilu, osiguravač očekuje od osigura-nika da preduzme preventivne mere.

Preventivne mere, shodno propisima Republike Srbije, preduzimaju se da bi se izbegao, odnosno sprečio osigura-

ni slučaj. Određene radnje se preduzimaju i kada osigu-rani slučaj nastane kako bi se ograničile štetne posledice.

Zakonom o obligacionim odnosima u članu 926 predviđena je obaveza osiguranika da preduzme propi-sane, ugovorene, kao i ostale mere neophodne da se spre-či nastupanje osiguanog slučaja. Osim toga, pomenuti zakon predviđa i sankciju za nepoštovanje prethodno navedene obaveze. Sankcija se sastoji u tome da ukoli-ko osiguanik ne ispuni obavezu sprečavanja osiguranog slučaja ili obavezu spasavanja, a za to ne postoji oprav-danje, obaveza osiguravača se smanjuje za onoliko koliko je nastala veća šteta zbog tog nesipunjenja (član 926, stav 1 i stav 4). Iz ovakve zakonske odredbe može se zaklju-čiti da je osiguranik dužan da preduzima ne samo ugo-vorene, već i sve ostale potrebne mere. Isto tako, može se zaključiti da je osiguranik dužan da preduzme mere pre nastanka osiguranog slučaja kako bi se osigurani slučaj sprečio. S druge strane, posle nastanka osiguranog sluča-ja, osiguranik mora učiniti sve što je u njegovoj moći da se ograniče štetne posledice nastalog događaja.

Zakonom o obligacionim odnosima u članu 926 (stav 2 i stav 3) predviđeno je da je osiguravač dužan da nado-knadi troškove, gubitke, kao i druge štete prouzrokovane razumnim pokušajem da se otkloni neposredna opasnost nastupanja osiguranog slučaja, kao i pokušajem da se ograniče njegove štetne posledice, pa i onda kada su ti po-kušaji ostali bez uspeha, pa čak i ukoliko ova naknada, zajedno sa naknadom štete, prelazi svotu osiguranja.

Opšti uslovi osiguranja imovine domaćih osiguavača sadrže prethodno navedeni član 926 Zakona o obligacio-nim odnosima.

U Zakonu o osiguranju Srbije nalaze se odredbe o preventivi u pojedinim članovima. Tako, u članu 2, stav 2, predviđeno je da se poslovi osiguranja odnose na za-ključivanje i izvršavanje ugovora o osiguranju i preduzi-manje mera za sprečavanje i suzbijanje rizika koji ugro-žavaju imovinu lica.

Doc. dr Jasmina LABUDOVIĆ STANKOVIĆ*

Preventivne mere – odgovori na upitnik povodom XIV svetskog kongresa Međunarodnog udruženja za pravo osiguranja

(AIDA) koji će se održati u Rimu od 29. 9. do 2. 10. 2014. godine(Mere koje treba da preduzme osiguranik kako bi izbegao nastupanje osiguranog slučaja

ili kako bi ublažio gubitke nastale usled osiguranog slučaja)

IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES

72

2/2013

* Docent, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kraguje-vac, e-mail: [email protected]

2/2013

73

Preventivne mere – odgovori na upitnik povodom XIV svetskog kongresa Međunarodnog...

U članu 106 Zakona o osiguranju, koji se odnosi na premiju osiguranja, u stavu 2 pomenutog člana, predvi-đeno je da se funkcionalna premija sastoji od tehničke premije, a može sadržati i doprinos za preventivu, ako je uračunat u premiju osiguranja.

Na osnovu navedenog člana 106 Zakon o osiguranju, ne proizilazi obaveza društava za osiguranje da osnuju fond preventive, ali nezavisno od toga društva za osi-guranje identifi kuju, procenjuju i mere rizike kojima su izloženi i upravljaju tim rizicima, kako ne bi ugrozili imovinu i poslovanje.

Međutim, u Zakonu o obaveznom osiguranju u sao-braćaju u članu 45 stav 4 navodi se da je društvo za osi-guranje dužno da 1,2% bruto premije osiguranja od au-toodgovornosti izdvoji kao deo preventive i da kvartalno uplaćuje na poseban račun za uvođenje, funkcionisanje i unapređenje sistema za praćenje, kontrolu i regulisanje saobraćaja – video nadzor nad putevima. Društva za osiguranje će pomenuta izdvajanja vršiti u roku od pet godina. Ovako akumulirana sredstva koriste se u skladu sa zakonom kojim se uređuje bezbednost saobraćaja na putevima.

Zakon o zaštiti od požara, pored drugih načela, po-čiva i na načelu prevencije (član 8). Prevencija zaštite od požara obezbeđuje se planiranjem i sprovođenjem pre-ventivnih mera i radnji kako bi se sprečilo izbijanje po-žara, s tim da se u slučaju izbijanja požara, rizik po život i zdravlje ljudi i ugrožavanje materijalnih dobara, kao i ugrožavanje životne sredine svede na najmanju mogu-ću meru i požar ograniči na samom mestu izbijanja. Na više mesta zakon konkretizuje načelo prevencije. Primera radi, u članu 40 predviđene su posebne preventicne mere u objektima visokogradnje, dok je u članu 43 predviđeno da uređaji za gašenje požara moraju da se održavaju u ispravnom stanju. Na više mesta zakon konkretizuje na-čalo prevencije.

Pravilnikom o preventivi predviđa se način korišćenja sredstava preventive u funkciji zaštite imovine i lica (u domenu neživotnih osiguranja). Takođe, pravilnikom se predviđa da se sredstva preventive izdvajaju iz funkcio-nalne premije, namenskog izdvajanja iz dobiti kompani-je, kamate na plasirana i deponovana sredstva preven-tive.

А) Molim vas, dajte primere, praveći razliku – Između vrsta osiguranja (npr. životnih i neživot-

nih / imovina i odgovornost).

Osiguranje životaU osiguranju života ne postoji obaveza osiguranika ni

osiguravača da preduzimaju preventivne mere i tako uti-

ču na smanjenje rizika koji je predmet osiguranja (smrt osiguranika). Osiguravač nema obavezu ni da izdvaja deo premije za preventivu.

Neživotna osiguranjaNa primer, kod osiguranja od požara, osiguranik tre-

ba da ima aparate za gašenje požara.Da bi se sprečila krađa, neophodno je da osiguranik

poseduje alarmne uređaje, video nadzor, i sl. Kada je šte-ta prouzrokovana usled požara, eksplozije, krađe, proval-ne krađe, razbojništva ili saobraćajne nezgode, kao i u drugim slučajevima predviđenim propisima, osiguranik je dužan da štetu prijavu nadležnom organu unutrašnjih poslova. Takođe, obaveza je osiguranika da do dolaska predstavnika osiguravača na lice mesta ne promeni sta-nje uništene ili oštećene stvari, osim ako je to u javnom interesu, odnosno zbog umanjenja ili sprečavanja veće štete, odnosno radi nastavljanja proizvodnog procesa.

Kod obaveznog osiguranja od odgovornosti, obaveza je osiguranika ili lica kome je vozilo povereno na uprav-ljanje da u slučaju nezgode izazvane upotrebom motor-nog vozila ili u kojoj je učestvovalo motorno vozilo, pre-duzme sve mere kako bi se umanjile štetne posledice.

• Prema prirodi mera i vremenu kada mere moraju biti preduzete (odmah, stalno, sukcesivno).

Neke preventivne mere moraju biti preduzete odmah (na primer, vakcinacija životinja), budući da u nekim slučajevima mogu biti uslov za zaključenje ugovora o osiguranju. Osim toga, preventivne mere se preduzimaju stalno (na primer, osiguranik sa osiguranim životinjama postupa pravilno, mora ih uredno hraniti i sl.).

Opštim uslovima osiguranja osiguraniku može biti ostavljen rok za preduzimanje preventivnih mera. Kada nastane osigurani slučaj, osiguranik će biti dužan da od-mah preduzme sve ugovorene i neophodne mere da bi se sprečile veće štetne posledice.

Ako je sa osiguranikom ugovoren ili mu je određen rok do kog se moraju preduzeti mere za sprečavanje ostvarenja ili povećanja opasnosti, naknada se osigura-niku isplaćuje i onda kada je osigurani slučaj nastao do isteka ugovorenog roka, i ako je šteta u uzročnoj vezi sa ugovorenim, propisanim, odnosno određenim mu zaštit-nim merama.

B) Zakonska obaveza, zajedničko pravo ili ugo-vorna obaveza. Navedite primere i razliku između:

– Zakona ili opštih obaveza kojima se zahteva od osiguranika da preduzmu preventivne mere

Zakonom o obligacionim odnosima u članu 926 predviđena je obaveza osiguranika preduzme propisane, ugovorene, kao i ostale mere neophodne da se spreči na-stupanje osiguanog slučaja. Osim toga, pomenuti zakon

2/2013

74 JASMINA LABUDOVIĆ STANKOVIĆ

predviđa i sankciju za nepoštovanje prethodno navedene obaveze. Sankcija se sastoji u tome da ukoliko osiguanik ne ispuni obavezu sprečavanja osiguranog slučaja ili oba-vezu spasavanja, a za to ne postoji opravdanje, obaveza osiguravača se smanjuje za onoliko koliko je nastala veća šteta zbog tog nesipunjenja (član 926, stav 1 i stav 4).

• Ugovornih odredbi (propisanih od osiguravača ili stručnog lica)

Opštim uslovima osiguranja, takođe se predviđaju obaveze osiguranika da preduzme propisane, ugovorene, kao i ostale mere neophodne da se spreči nastupanje osi-guranog slučaja. Posle nastanka osiguranog slučaja, osi-guranik mora preduzeti sve što je u njegovoj moći da se ograniče štetne posledice nastalog događaja.

Uslovima osiguranja obaveze osiguranika da preduz-me preventivne mere su konkretizovane u odnosu na za-konske obaveze. Tako na primer, kod osiguranja životinja opštim uslovima osiguranja se predviđa da osiguravač može postaviti kao uslov za zaključenje ugovora preduzi-manje određenih zaštitnih mera u skladu sa zdravstvenim stanjem životinja ili bilo kojim drugim prilikama kraja u kojima se životinje nalaze kako bi se sprečio nastanak štete. Ako postoji opasnost od zaraze, može se zahtevati vakcinacija životinja, kako pre zaključenja ugovora, tako i tokom njegovog trajanja. Troškove vakcinacije snosi osi-guranik. Osiguranik je dužan da o svom trošku, na zahtev osiguravača, preduzme zaštitne mere protiv parazitskih i drugih bolesti kojima su osiguranje životinje izložene u odnosnom kraju, i to kako pre zaključenja ugovora, tako i tokom njegovog trajanja. Prema specijalnim prilikama pojedinih krajeva gde postoje opasnosti za nastajanje osiguranog slučaja (vukovi i dr.), osiguranik je dužan da preduzme potrebne mere o svom trošku protiv takvih opa-snosti. Osiguranik je dužan da sa osiguranim životinja-ma postupa pravilno, da ih uredno drži, hrani i razumno iskorišćava, kao i da preduzima sve potrebne mere da bi se izbeglo nastajanje osiguranog slučaja na životinjama. On je dužan da se pridržava svih ugovorenih odredbi čija je svrha da se spreči i ograniči povećanje opasnosti i sačuva zdravstveno stanje životinje i izvršava sve mere koje nad-ležni organi propisuju ili preduzimaju radi zaštite zdravlja životinja. Osim toga, dužan je da kod osguranih životinja vrši ekonomsko škartiranje zakržljalih, starih i za dalje dr-žanje neprikladnih životinja.

Osiguravač ima pravo da vrši kontrolu preduzimanja preventivnih mera.

Uslovima osiguranja, odnosno ugovorom mogu biti predviđeni rokovi za preduzimanje preventivnih mera.

• Načini i stepen saradnje između osiguravača i osiguranika

Kako osiguravač podstiče osiguranika da preduzme preventivne mere:

– Uticaj na premijeSistemom bonus-malus. Popusti na premiju mogu se

dobiti ukoliko osiguranik preduzme preventivne mere, na primer nabavi aparate za gašenje požara, alarmne uređaje, video kamere i sl. Takođe, važan uslov da bi se odobrili popusti je da se pomenuti uređaji održavaju u ispravnom stanju.

Tarifama premija predviđaju se doplatci na premi-ju ukoliko osiguranik ne primeni propisane preventivne mere.

– Plaćanje troškova (na primer, deli se između osi-guravača i osiguranika)

Zakonom o obligacionim odnosima u članu 926 pred-viđeno je da je osiguravač dužan da troškove, gubitke, kao i druge štete prouzrokovane razumnim pokušajem da se otkloni neposredna opasnost osiguranog slučaja, kao i pokušajem da se ograniče njegove štetne posledice, pa i onda kada su ti pokušaji ostali bez uspeha, pa čak i ukoliko ova naknada, zajedno sa naknadom štete, preva-zilazi svotu osiguranja.

– OstaloPosebnim uslovima osiguranja može biti predviđeno

da se ne mogu osigurati pojedini delovi kuće od požara (na primer, samo krov), već cela kuća. Na ovaj način se osiguranik stimuliše da preduzme preventivne mere.

• Tehnike koje se koriste ili se zahtevaju po zakonu za sprovođenje preventivnih mera

• Deklaracija rizika, uslovi za osiguranje, isključenja, obaveze, garancije, itd.

Posebnim uslovima osiguranja može biti predviđeno da se ne mogu osigurati pojedini delovi kuće od požara (na primer, samo krov), već cela kuća.

Opštim uslovima za osiguranje robe u kopnenom prevozu, predviđa se, između ostalog, da su iz osigura-nja isključeni: gubitak, oštećenje ili trošak nastao usled neodgovarajućeg ili nedovoljnog pakovanja ili nepripre-mljenosti osiguranog predmeta za prevoz; kao i gubitak, oštećenje ili trošak nastao zbog upotrebe neprikladnog vozila ili kontejnera za podoban i siguran prevoz osigu-ranog predmeta, kada je osiguraniku ili njegovom pred-stavniku ta okolnost bila poznata u momentu ukrcaja u vozilo ili kontejner.

• Da li postoji uslov o uzročno-posledičnoj vezi iz-među kršenja obaveze (nepreduzimanja preventivnih mera) od strane osiguranika i osiguranog slučaja?

Da. Na primer, obaveza osiguravača na naknadu štete se smanjuje ukoliko osiguranik ne ispuni obavezu sprečavanja nastupanja osiguranog slučaja ili obavezu

2/2013

75 spasavanja, a za to ne postoji opravdanje. Obaveza osi-guravača se smanjuje za onoliko koliko je nastala veća šteta zbog tog neispunjenja.

• Sankcije• Oslobađanje od odgovornosti osiguravača kada se

desio osigurani slučaj? Ili smanjenje osiguranje sume? Prestanak ugovora o osiguranju? Ostalo?

Ukoliko osiguranik ne ispuni obavezu sprečavanja osi-guranog slučaja ili obavezu spasavanja, a za to ne postoji opravdanje, obaveza osiguravača se smanjuje za onoliko koliko je nastala veća šteta zbog tog neispunjenja (član 926, stav 1 i stav 4 Zakona o obligacionim odnosima).

Osiguravač je u obavezi samo da vrši kontrolu da li su preduzete preventivne mere (bilo da je reč o ugovorenim ili propisanim), s tim što se u sudskoj praksi obavljanje kontrole tretira isključivo kao pravo osiguravača, ali ne i obaveza. Iz toga proizilazi da se osiguravačeva odgovor-nost ne može temeljiti na činjenici da nije vršio kontrolu u pogledu toga da li je osiguranik preduzeo sve neophod-ne mere. Treba dodati da ne postoje ni sankcije za osigu-ravača ukoliko nije predvideo preduzimanje preventivnih mera prilikom zaključenja ugovora o osiguranju.

• Da li su takve sankcije nametnute ili zabranjene za-konom, ugovorom, odnosno od stane suda?

Sankcije su predviđene zakonom, ali i opštim uslovi-ma osiguranja, odnosno ugovorom. Takve sankcije nisu zabranjene niti zakonom, niti ugovoro, niti od strane suda.

• Teret dokazivanja• Da li osiguranik mora da dokaže da je ispunio svo-

ju obavezu? ili • Da li osiguravač mora da dokaže povredu od stra-

ne osiguranika?Ko snosi teret dokazivanja u pogledu ispunjenja oba-

veze primene mera preventive ili povrede ove obaveze nije propisano zakonima i drugim propisima kojima se uređuje privatno osiguranje niti uslovima osiguranja. Stoga se na ovo pitanje primenjuju opšta pravila o teretu dokazivanja sadržana u članu 231 Zakona o parničnom postupku. Pojednostavljeno rečeno, osiguranik mora da dokaže da je ispunio svoju obavezu u pogledu primene mera preventive, a osiguravač da dokaže da je osiguranik povredio obavezu u pogledu primene mera preventive.

Preventivne mere – odgovori na upitnik povodom XIV svetskog kongresa Međunarodnog...

2/2013

76 BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHY

ODABRANE KNJIGE / SELECTED BOOKS

Karl-Otto Bergmann, Michael Bücken, Hubert W. van Bühren, Vicki Irene Commer, Henning C. Ehlers, Erich Hartmann, Knut Höra, Katharina Johannsen,

Carsten Laschet, Tobias Lenz, Th omas Markert, Klaus Schneider, Arno Schubach, Konstantinos Th eodoridis,

Jan Th erstappen, Priručnik za pravo osiguranja (Handbuch Versicherungsrecht), 2012,

5. izdanje, izdavač: Deutscher Anwaltverlag & Institut der Anwaltschaft GmbH bon, ISBN 978-3-8240-1196-

4, strana 3008, cena 154,00 €

Ovaj priručnik je idealna pomoć advokatima u pra-vu osiguranja. U uvodnom delu je predstavljena siste-matika i sudska praksa reformisanog prava o ugovoru o osiguranju, nakon čega se izlaže materija iz dvadeset pet grana osiguranja. Autori su iskusni advokati i ru-kovodioci kompanija za osiguranje. Osim relevantne, obimno prikazane sudske prakse, u knjizi se nalaze ček liste za obradu predmeta po mnogobrojnim pitanjima, obrasci žalbi, uslovi osiguranja itd.

Stickel-Wolf, Christine, Wolf, Joachim: Naučni radovi i tehnike učenja (Wissenschaft liches Arbeiten und

Lerntechniken), 7. aktuelizovano i prerađeno izdanje, Springer-Verlag GmbH, Heidelberg, 2013, ISBN 978-

3-658-01713-2, strana 387, cena 30,83€

Publikacije o izradi naučnih radova često se odnose na čisto tehničke i formalne aspekte izrade rukopisa, ali uspešne osnovne studije, a posebno i dalje obrazovanje, zahtevaju sistematičan i ciljno orijentisan postupak. Ova knjiga se bavi spektrom pitanja izrade naučnog rada na pregledan, stručan i svrsishodan način, nudeći niz kori-snih saveta. Zastupljena područja su ažuriranje izvora na Internetu, dopuna odeljaka sa akcentom na društveno umrežavanje na fakultetu i uopšte tokom studija, pred-stavljene su mogućnosti i granice virtuelnih predavanja, kao i platformi učenja i nastave na Internetu. Posebna tema ličnog menadžmenta znanja obuhvata savete za racionalno čitanje, aktivno slušanje, pregledno i jasno zapisivanje, ciljni rad u grupama. Tema sastavljanja rada obuhvata tip rada, planiranje projekta, izbor i pribavlja-nje literature, raščlanjivanje, empirijska istraživanja, sa-stavljanje rukopisa i objavljivanje rada.

Ciljne grupe koje ova knjiga može zanimati su, kako studenti svih naučnih ustanova, tako i svi oni koji uva-žavaju i primenjuju doživotno učenje.

Andreas Eckstein (izdavač i urednik), Axel Liebetrau: Osiguranje i inovacije (Insurance & Innovation), 2013,

Verlag Versicherungswirtschaft GmbH, Karlsruhe, ISBN: 978-3-89952-703-2, strana 200, cena 22,00 EUR

Osiguranje je neprestano izloženo novim zahtevi-ma. Političke pretpostavke, demografske promene sa tendencijom starenja stanovništva, zaključivanje osi-guranja onlajn (online), promena čitavih prodajnih modela u osiguranju – samo su primeri takvih zahteva. Orijentacija na budućnost i održivo poslovanje zahteva aktivno i brižljivo snimanje okruženja da bi se uočile promene, odnosno njihovi trendovi. Nadalje, potreb-na je spremnost da se prihvate novi proizvodi, usluge i načini prodaje, kako bi se tako uočeni trendovi mogli pozitivno koristiti.

U ovom, trećem, tomu edicije Osiguranje i inovacije nalazi se i 15 zanimljivih priloga u kojima je pokaza-no kako se kreatori i rukovodioci u kompaniji mogu uhvatiti u koštac sa novim trendovima, kako ih mogu uklopiti u poslovne strategije i pretvoriti u rešenja kon-kurentna na tržištu i obezbediti trajnost za buduća vre-mena. Sve je ovo prikazano na nizu primera iz prakse kompanija za osiguranje. Autori su imali za cilj da pod-staknu kompanije na nove trendove i na poslovanje iz drugačijeg ugla. Knjiga je posebno zanimljiva za ruko-vodioce iz sektora osiguranja i bankarstva, spremne na inovativno i kreativno razmišljanje.

Peter Koch, Versicherungswirtschaft , 2013, Verlag Versicherungswirtschaft GmbH, Karlsruhe, 7. izdanje,

ISBN: 978-3-89952-702-5, strana 392, cena 29,00 €

Već sedmo izdanje ove knjige odavno poznatog pu-bliciste prof. dr Petera Koha (Peter Koch) koji je, između ostalih publikacija, autor „Istorije ekonomije osigura-nja u Nemačkoj“, postalo je standardno delo u predstav-ljanju celokupne teorije i prakse osiguranja. Već gotovo trideset godina koristi se u obrazovanju u osiguranju: za stručno usavršavanje, za redovne studije, za doško-lovanje onih koji žele da pređu u branšu osiguranja. Knjiga služi kako za prvu orijentaciju u materiji, tako i kao pratilac u bavljenju teorijom i praksom osiguranja i priručnik je za sve zainteresovane na temu osigura-nja. Pisana lako razumljivim stilom, pruža tumačenja

2/2013

77 svih važnih pojmova u osiguranju i njihovih međuza-visnosti. Pregledan popis pojmova od velike je pomoći u snalaženju u materiji. Iz sadržaja se mogu izdvojiti teme: osnove teorije i prakse osiguranja, organizacija ekonomije osiguranja, celokupan postupak prodaje osi-guranja, pravni osnovi ugovora o osiguranju, tržišta po vrstama osiguranja i druge.

Jürgen Jahnke, Smrt usled nezgode – šteta zbrinjavanja i drugi zahtevi kod smrtnog slučaja (Unfalltod und Schadenersatz - Unterhaltsschaden

und andere Ansprüche im Todesfall), Deutscher Anwaltverlag Bon, 2. izdanje 2012, ISBN 978-3-8240-

1175-9, 752 strane, 69,00 €

Obrada odštetnih zahteva na osnovu nastupanja smrtnog slučaja osiguranika smatra se jednim od naj-težih zadataka u oblasti regulisanja šteta na licima. Ova knjiga prikazuje međuzavisnosti i važne principe regu-lisanja šteta smrtnog slučaja u kontekstu socijalnog si-stema. Materija je prikazana transparentno zahvaljujući mnogim primerima, uputstvima, praktičnim savetima i primerima obračuna. Zastupljene forme i osnovi na-knade su: odšteta za pretrpljenu bol, troškovi sahrane, nastali gubici zbog odsustvovanja s posla, troškovi sme-štaja i drugi.

Knjiga daje uputstva za obradu zahteva za naknadu štete usled vrlo čestog uzroka smrtnog slučaja, odnosno onih koji nastaju u saobraćaju, ali i usled smrtnog sluča-ja nastalog iz nepoznatih razloga, od nepoznatog poči-nioca, zatim nastalih greškom lekara i drugih. U ovom, drugom, izdanju obrađeni su i zahtevi preživelih lica.

ODABRANI ČLANCI / SELECTED ARTICLES

Direktiva o posredovanju u osiguranju (IMD 2): odgovarajuća ili preterana?

(Versicherungsvermittlerrichtlinie (IMD 2): Ausgewogen oder überladen?)

Ko se mora suočiti sa direktivom IMD 2? Koje nove zadatke ona uvodi za posrednike osiguranja? Ova pi-tanja su bila predmet kongresa održanog u Kelnu na temu prodaje osiguranja u vremenu koje dolazi. Bolja zaštita potrošača, veća transparentnost informacija, bo-lje osmišljeni proizvodi i drugo, pitanja su koja reguliše ova Direktiva, čiji je zadatak bio jasnije defi nisanje poj-ma posredovanja u osiguranju u odnosu na prethodnu Direktivu. Obuhvaćeni su svi kanali prodaje, pa i direk-

tna prodaja, uključeno je posredovanje kao dopunska delatnost i posredovanje u putnom osiguranju, kao i mogućnost posredovanja bez usluge savetovanja (samo klijent ima pravo da se odrekne savetovanja). Posred-nik osiguranja ima obavezu da dokaže kompetencije i ima obavezu stručnog usavršavanja. Direktiva reguliše i obavezu davanja informacija u momentu zaključenja ugovora: klijent mora da zna kako je posrednik plaćen, da li se radi o proviziji ili honoraru, i koliki su ti izno-si u ugovoru o osiguranju života. Kod tzv. zapakovanih malih investicionih proizvoda postoji zabrana provizije za brokere.

U ovom prokazu sa kongresa u Kelnu date su i mno-ge druge zanimljive informacije o propisima koje pred-viđa nova Direktiva.

Izvor: http://www.versicherungsmagazin.de/index.php;do=show/id=20529/alloc=195/site=vm

Pitanje osiguranja za snimanje raka debelog creva (Th e Insurance Question on Colon Cancer Screening)

U SAD-u je ova vrsta raka, pored raka pluća, najče-šći uzrok smrti. Kada je reč o potrebnim snimanjima, lekari često nisu sigurni koje vrste snimanja pokriva osiguranje. Osiguranje, kako ga je zamislila nova vlada SAD-a, trebalo bi da pokriva širok spektar snimanja, a pogotovo preventivne mere: određivanje holesterola, dijetološko savetovanje, imunizaciju na hepatitis i grip i dr. U kolonoskopiji još uvek nije dovoljno razjašnjeno koje mere se smatraju preventivnim i kao takve mogu biti pokrivene osiguranjem. U izveštaju koji je izradio tim naučnika sa Univerziteta Džordžtaun (George-town), vidi se da kod osiguravača postoje odstupanja u defi niciji mera preventivnog karaktera. Izveštaj služi kao predlog vladi SAD-a za donošenje jasnijih smerni-ca u zdravstvenom osiguranju. U poslednje dve dekade, prema podacima Američkog društva za rak (American Cancer Society), pojava ove vrste raka je u porastu. Jasni i konzistentni propisi i osigurano pokriće preventivnih mera može da igra ključnu ulogu u rešavanju ovako mračne perspektive.

Izvor: http://www.globalsurance.com/blog/the-insurance-question-on-colon-cancer-screening-630220.

html#more-6302

Press EU: Politika osiguranja u Evropi (Versicherungspolitik in Europa)

Sredinom juna Evropski parlament odlučuje o uredbi kojom se uređuje maksimalna sigurnost ličnih

Odabrani članci i knjige / Selected articles and books

2/2013

78 podataka. Ima izmena koje su prihvatljive, kao i onih koje nisu viđene kao pozitivan pomak. Ekonomija osi-guranja spada u sektore koji su ovom regulativom naj-jače pogođeni. Naime, podaci o zdravstvenom stanju su neophodni za zaključenje mnogih vrsta osiguranja – životnog i zdravstvenog osiguranja, osiguranja od nezgode, od odgovornosti, reosiguranja. Potrebni su i za rešavanje mnogih zahteva za odštetu, za proračun i proveru tarifa od strane nadzornih organa, kao i za ra-zvoj novih proizvoda. U dole navedenom izdanju može se pročitati više o delikatnoj problematici podataka o zdravstvenom stanju i uticaju koji ima regulativa na nji-hovo raspolaganje i objavljivanje u osiguranju.

Izvor: http://www.gdv.de/2013/05/assekuranzagenda-ausgabe-33-mai-2013/

Prevare u osiguranju: Azija se budi (Fraud: Asia’s Awakening)

U javnosti se generalno smatralo da je tržište osigu-ranja Azije u mnogim aspektima nerazvijenije od za-padnih tržišta, pa i kada se govori o prevarama. Ipak, radi se samo o tome da su statistički podaci koji o tome svedoče nedovoljno prikupljeni i obrađeni.

Organizacija Opšte udruženje osiguravača (The General Insurance Association) u Singapuru je iznela svoj proračun da je ipak 20% odšteta u auto osigura-nju isplaćeno za slučajeve nastale na prevaru. U branši osiguranja, generalno, postoji saglasnost da su isplate u auto osiguranju, osiguranju zaposlenih i putnom osigu-ranju karakteristične po učestalosti, a u životnim osi-guranjima po vrednosti. U Aziji se prevare svrstavaju u dve kategorije: u prvu se svrstavaju slučajevi preterano visokih zahteva za odštetu, a u drugu slučajevi prethod-no smišljenog čina koji dovodi do zahteva za odštetu. Nil Rejmond (Neil Raymond), izvršni direktor Pasifi k Prajma (Pacifi c Prime), smatra da se u Aziji javlja i tre-ći tip prevare u vidu infl acije usluga, čak i lekarskih.

Alan Ju (Allan Yu), predsednik Radne grupe za prevare osiguranja (Task Force on Insurance Scams), kaže da je organizovani kriminal u Aziji u porastu, a posebno je uočen trend porasta telesnih povreda u saobraćajnim nezgodama. Nadalje, putno osiguranje je podložno prevarama jer se „lako” dokazuje nestanak prtljaga i sl.; kad se pojavi novi tip kamere, porastu prijave o nestan-ku kamera; i tome slično. U članku je dato mišljenje da ima, u stvari, mnogo mera za suzbijanje prevare koje su relativno jednostavne i čiji se troškovi isplate za godi-nu dana. U Singapuru se tim problemom bavi Komitet za prevare osiguranja (Insurance Fraud Committee), a u članku se detaljnije opisuje način rada i uspostavljanja mreža zainteresovanih strana.

Izvor: http://www.acegroup.com/Attachments/Multinational-Insurance-Programs-Addressing-the-Taxation-

Transfer-Pricing-Challenge.pdf

Nanotehnologija – pravni aspekti osigurljivosti pro-izvoda na početku novih naučnih saznanja (Nanotech-nologie – Rechtliche Aspekte zur Versicherbarkeit von Produkten am Anfang neuer wissenschaft licher Erkenn-tnisse)

U članku se govori o novim rizicima koje je još uvek teško osigurati, kao što je slučaj u oblasti nanotehno-logije. Autor pokazuje kako se matematički aspekt osi-gurljivosti može poboljšati korišćenjem ugovornih in-strumenata kao što je pravo na tužbu, limiti u pogledu trajanja i isteka osiguranja ili obaveze osiguravača za-visnih od rizika. Raspravlja se i o poboljšanju ekonom-skih aspekata osigurljivosti i zakonu velikih brojeva i raznolikosti načina koji poboljšavaju osigurljivost.

Izvor: http://link.springer.com/article/10.1007/s12297-013-0230-x#page-2, 11.5.2013.

Izbor i prevod: Nela Bukorović,e-mail: [email protected]

Odabrani članci i knjige / Selected articles and books

2/2013

79

Izmenjena i dopunjena:

– Direktivom br. 2010/78/EU Skupštine Evrope i Sa-veta od 24. novembra 2010. kojom se menjaju Direkti-ve br. 98/26/EC, 2002/87/EC, 2003/6/EC, 2003/41/EC, 2003/71/EC, 2004/39/EC, 2004/109/EC, 2005/60/EC, 2006/48/EC, 2006/49/EC i 2009/65/EC u vezi sa ovla-šćenjima Evropske agencije za nadzor (Evropska agen-cija za nadzor bankarstva – EBA), Evropske agencije za nadzor (Evropska agencija za nadzor osiguranja i pen-zijskih fondova – EIOPA) i Evropske agencije za nadzor (Evropska agencija za hartije od vrednosti i tržišta har-tijama od vrednosti – ESMA), Službeni list, L 331, 15. 12. 2010, str. 120– 161,

– Direktivom br. 2009/110/EC Skupštine Evrope i Saveta od 16. septembra 2009. o osnivanju, obavljanju i prudentnom nadzoru organizacija koje posluju elektron-skim novcem kojom se menjaju Direktive br. 2005/60/EC i 2006/48/EC i van snage stavlja Direktiva br. 2000/46/EC, Službeni list, L 267, 10. 10. 2009, str. 7–17,

– Direktivom br. 2008/20/EC Skupštine Evrope i Saveta od 11. marta 2008. kojom se menja Direktiva br. 2005/60/EC o sprečavanju upotrebe fi nansijskog si-stema za pranje novca i fi nansiranje terorizma, u vezi sa ovlašćenjima Komisije za sprovođenje, Službeni list, L76, 19. 3. 2008, str. 46–47 i

– Direktivom br. 2007/64/EC Skupštine Evrope i Saveta od 13. novembra 2007. o uslugama plaćanja na unutrašnjem tržištu kojom se menjaju Direktive br. 97/7/EC, 2002/65/EC, 2005/60/EC i 2006/48/EC i van snage stavlja Direktiva br. 97/5/EC, Službeni list, L 319, 5. 12. 2007, str. 1–36.

SKUPŠTINA EVROPE I SAVET EVROPSKE UNIJE

Imajući u vidu Ugovor o osnivanju Evropske zajed-nice, a posebno čl. 47(2), prvu i treću rečenicu i čl. 95,

Imajući u vidu predlog Komisije,Imajući u vidu Mišljenje Evropskog ekonomskog i

socijalnog komiteta1,Imajući u vidu Mišljenje Evropske centralne banke2,Postupajući u skladu sa postupkom propisanim u čl.

251 Ugovora3,Zbog toga što:(1) Ogroman protok prljavog novca može da šteti

stabilnosti i reputaciji fi nansijskog sektora i predstavlja pretnju jedinstvenom tržištu, a terorizam može da uz-drma same temelje našeg društva. Pored brane ovome putem krivičnog prava, preventivni napori kroz fi nan-sijski sistem mogu proizvesti određene rezultate.

(2) Ispravnost, moralnost i stabilnost kreditnih i fi -nansijskih organizacija i poverenje u fi nansijski sistem u celini mogao bi da bude ozbiljno ugrožen aktivnošću kriminalaca i njihovih organizacija, bilo sa prikrivenim poreklom nezakonite imovine, bilo kanalisanjem za-konitog ili nezakonitog novca radi vršenja terorizma. Da bi se izbeglo da države članice donose propise o zaštiti svojih fi nansijskih sistema koji bi mogli da budu neusklađeni sa funkcionisanjem unutrašnjeg tržišta i principom vladavine prava i javnom politikom, neo-phodna je inicijativa Zajednice u toj oblasti.

(3) U cilju obavljanja svojih kriminalnih radnji, perači novca i fi nansijeri terorista mogli bi da se oko-riste slobodom kretanja kapitala i slobodom pružanja fi nansijskih usluga koje se obavljaju u jedinstvenoj fi n-ansijskoj oblasti, ako izvesni propisi o usklađivanju ne budu usvojeni na nivou Zajednice.

(4) Da bi se odgovorilo na ove opasnosti u oblasti pranja novca, doneta je Direktiva Saveta br. 91/308/

1 Mišljenje objavljeno 11. maja 2005. (još nije objavljeno u Službenom listu EU).

2 OJ C 40, 17. 2. 2005, str. 9.3 Mišljenje Skupštine Evrope od 26. maja 2005. god. (još

nije objavljeno u Službenom listu EU) i Odluka Saveta od 19. septembra 2005.

DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS

Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja

fi nansijskog sistema za pranje novca i fi nansiranje terorizmaSlužbeni list EU, L 309, 25. 11. 2005, str. 15–36

2/2013

80 Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...

EEC od 10. juna 1991. o sprečavanju upotrebe fi nan-sijskog sistema za pranje novca.4 Ova direktiva je oba-vezala države članice da zabrane pranje novca, a fi nan-sijski sektor koji obuhvata kreditne organizacije i širok spektar drugih fi nansijskih organizacija da identifi kuju svoje klijente, vode odgovarajuće dosijee, ustanove in-terne postupke za obuku i zaštitu zaposlenih od pranja novca, kao i da prijavljuju svaku sumnju na pranje nov-ca nadležnim organima.

(5) Pranje novca i fi nansiranje terorizma često se obavlja na međunarodnom planu. Propisi koji se usva-jaju u državama ili na nivou Zajednice, bez uzimanja u obzir međunarodne saradnje i koordinacije, imali bi veoma ograničeno dejstvo. Zato bi propisi koje do-nosi Zajednica u toj oblasti trebalo da budu usklađeni sa drugim radnjama koje se preduzimaju na drugim međunarodnim forumima. Inicijativa Zajednice poseb-no treba da nastavi sa ispunjavanjem Preporuka radne grupe za fi nansijsko delovanje (dalje u tekstu: PRGFD), koja predstavlja glavni međunarodni organ aktivan u borbi protiv pranja novca i fi nansiranja terorizma. S ob-zirom na to da su Preporuke PRGFD-a bitno izmenjene i proširene 2003. god., ova Direktiva treba da bude u skladu sa tim novim međunarodnim standardom.

(6) Opšti sporazum o trgovini uslugama (Th e Gene-ral Agreement on Trade in Services – GATS) omogućava državama članicama da donesu propise koji su potrebni za zaštitu javnog morala i spreče prevare, kao i da usvo-je propise iz prudentnih razloga, uključujući obezbeđi-vanje stabilnosti i moralnosti fi nansijskog sistema.

(7) Iako je u početku bio ograničen samo na krivič-na dela u vezi sa narkoticima, poslednjih godina uočen je trend ka uspostavljanju mnogo šire defi nicije pranja novca na osnovu šireg opusa izvršenih dela. Širi opus izvršenih dela omogućava izveštavanje sumnjivih po-slova i međunarodnu saradnju u ovoj oblasti. Zato bi defi niciju teškog dela trebalo uskladiti sa defi nicijom teškog dela iz Okvirne odluke Saveta br. 2001/500/JHA od 26. juna 2001. god. o pranju novca, identifi kaciji, praćenju, zamrzavanju, zapleni i konfi skaciji sredstava i dobiti iz izvršenog dela.5

(8) Pored navedenog, zloupotreba fi nansijskog siste-ma radi kanalisanja nezakonitog ili čistog novca u tero-rističke svrhe predstavlja jasnu opasnost po moralnost, ispravno funkcionisanje, reputaciju i stabilnost fi nan-sijskog sistema. Prema tome, preventivne odredbe ove Direktive trebalo bi da regulišu ne samo manipulaciju novcem koji potiče iz kriminala već i prikupljanje nov-ca ili sticanje imovine radi terorističkih aktivnosti.

4 OJ L 166, 28. 6. 1991, str. 77. Direktiva koja je poslednji put izmenjena Direktivom br. 2001/97/EC Skupštine Evrope i Saveta (OJ L 344, 28. 12. 2001, str. 76).

5 OJ L 182, 5. 7. 2001, str. 1.

(9) Direktiva br. 91/308/EEC, iako uvodi obavezu identifi kacije klijenta, sadrži relativno malo detalja o relevantnim postupcima. U svetlu suštinskog značaja ovog aspekta sprečavanja pranja novca i fi nansiranja terorizma, potrebno je u skladu sa novim međunarod-nim standardima usvojiti određenija i detaljnija pravila u vezi sa identifi kacijom i proverom identiteta klijen-ta i vlasnika – korisnika. U tom smislu bitno je usvo-jiti preciznu defi niciju „vlasnika – korisnika”. Ako tek treba odrediti pojedinačnog korisnika pravnog lica ili sporazuma, kao što je sporazum o fondaciji ili trustu, te je zato nemoguće identifi kovati pojedinca kao vlasni-ka – korisnika, bilo bi dovoljno identifi kovati vrstu lica za koju se planira da bude korisnik fondacije ili trusta. Ovaj uslov ne bi trebalo da obuhvata identifi kaciju po-jedinaca u toj vrsti lica.

(10) Organizacije i lica obuhvaćena ovom Direkti-vom trebalo bi da, u skladu sa ovom Direktivom, iden-tifi kuju i provere identitet vlasnika – korisnika. Radi ispunjavanja ove obaveze, treba tim organizacijama i licima prepustiti odluku da li će u tu svrhu koristiti javne baze podataka vlasnika – korisnika, zatražiti re-levantne podatke od svojih klijenata ili pribaviti infor-macije na neki drugi način, uzimajući u obzir činjenicu da se propisi o dužnoj pažnji klijenta odnose na opas-nost od pranja novca i fi nansiranja terorizma, što zavisi od vrste klijenta, poslovnog odnosa, proizvoda ili vrste posla.

(11) Ugovore o kreditu u kojem kreditni račun služi isključivo za plaćanje i vraćanje zajma sa računa koji je otvoren u ime klijenta kod kreditne organizacije regu-lisane ovom Direktivom u skladu sa čl. 8, st. 1, tačke (a) do (c) trebalo bi, po pravilu, smatrati primerom manje rizičnog posla.

(12) Ukoliko pružaoci imovine pravnog lica ili na osnovu sporazuma imaju značajnu kontrolu nad korišćenjem imovine, oni treba da budu identifi kovani kao vlasnici – korisnici.

(13) Odnosi po osnovu trusta široko se koriste u ko-mercijalnim proizvodima kao međunarodno priznata osobina sveobuhvatno nadziranih fi nansijskih tržišta „na veliko”. Obaveza identifi kacije vlasnika – korisnika ne nastaje na osnovu same činjenice da postoji odnos trusta u ovom posebnom slučaju.

(14) Ova Direktiva takođe treba da se primenjuje na one poslove organizacija i lica koji se obavljaju na in-ternetu.

(15) S obzirom na to da je pooštravanje kontrola u fi -nansijskom sektoru usmerilo perače novca i fi nansijere terorizma da traže alternativne metode za skrivanje po-rekla sredstava iz kriminalnih radnji i da takve kanale koriste za fi nansiranje terorizma, obaveze protiv pranja novca i protiv fi nansiranja terorizma treba da pokriju

2/2013

81

Direktiva br. 2005/60/EC Skupštine Evrope i Saveta od 26. oktobra 2005. o sprečavanju korišćenja...

posrednike u životnom osiguranju, trust i pružaoce us-luga privrednog društva.

(16) Lica koja već snose zakonsku odgovornost u formi društva za osiguranje, te zato ne potpadaju pod ovu Direktivu, ne treba da budu obuhvaćena u katego-riju posrednika u osiguranju.

(17) Istupanje u svojstvu direktora ili sekretara privrednog društva, samo po sebi, ne čini to lice tru-stom i pružaocem usluga privrednom društvu. Iz tog razloga, defi nicija obuhvata samo ona lica koja istupaju kao direktori ili sekretari privrednih društava za treća lica i putem poslovnog odnosa.

(18) Velike gotovinske isplate davno su se pokazale kao veoma ranjive na pranje novca i fi nansiranje ter-orizma. Zbog toga, u onim državama članicama koje dozvoljavaju gotovinska plaćanja iznad propisanog iz-nosa, sva fi zička ili pravna lica koja trguju robom, što predstavlja njihovu poslovnu aktivnost, treba da budu obuhvaćena ovom Direktivom prilikom prihvatanja takvih gotovinskih plaćanja. Dileri roba velikih vredno-sti kao što su drago kamenje, metali ili umetnička dela, i aukcionari, u svakom slučaju, obuhvaćeni su ovom Direktivom ako naplaćuju gotovinske iznose od 15.000 evra ili više. Radi obezbeđivanja efi kasnog praćenja sprovođenja ove Direktive kod tako potencijalno široke grupe organizacija i lica, države članice mogu usme-riti kontrolu posebno na ona fi zička i pravna lica koja trguju robom izloženom relativno visokoj opasnosti od pranja novca ili fi nansiranja terorizma, u skladu sa principom nadzora zasnovanog na riziku. Uzimajući u obzir različite situacije u državama članicama, države članice mogu odlučiti da usvoje strože propise radi adekvatnog rešavanja opasnosti povezanih sa velikim iznosima gotovinskih uplata.

(19) Direktivom br. 91/308/EEC obuhvaćeni su notari i ostali nezavisni pravni profesionalci u pravni okvir režima Zajednice protiv pranja novca; ta pravila treba zadržati nepromenjena i u ovoj Direktivi; na te pravne profesionalce, kako je propisano u državama članicama, primenjuju se odredbe ove Direktive kada oni učestvuju u fi nansijskim ili korporativnim poslo-vima, uključujući i davanje poreskih saveta svugde gde postoji najveća opasnost da usluge tih pravnih profe-sionalaca mogu biti zloupotrebljene radi pranja novca iz kriminalnih aktivnosti ili radi fi nansiranja terorizma.

(20) Kada nezavisni članovi neke profesije, koji pružaju pravne savete koji su pravno priznati i kon-trolisani, kao što su advokati, utvrđuju pravni položaj klijenta ili zastupaju klijenta u sudskom postupku, ne bi bilo u skladu sa ovom Direktivom da se licima koja se bave svojom profesijom u vezi sa tim aktivnostima nameće obaveza izveštavanja o sumnji u pogledu pran-ja novca ili fi nansiranja terorizma. Morali bi da postoje

izuzeci od obaveze prijavljivanja informacija dobijenih pre, tokom ili posle okončanja sudskog postupka, ili prilikom utvrđivanja pravnog položaja klijenta. Zato, pravni savet ostaje predmet obaveze profesionalne taj-ne, osim ako pravni savetnik učestvuje u pranju novca ili fi nansiranju terorizma, ili ako se pravni savet daje u vezi sa pranjem novca ili fi nansiranjem terorizma, ili ukoliko advokat zna da klijent traži pravni savet za pranje novca ili fi nansiranje terorizma.

(21) Direktno uporedive usluge treba da se tretira-ju na isti način kada ih pruža lice koje se bavi nekom profesijom obuhvaćenom ovom Direktivom. Radi obezbeđenja poštovanja prava propisanih Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih slobo-da i Ugovorom o Evropskoj uniji, kada se radi o revi-zorima, spoljnim računovođama i poreskim savetnici-ma koji, u nekim državama članicama, mogu da brane ili zastupaju klijenta u sudskom postupku ili utvrđuju pravni položaj klijenta, informacije do kojih oni dođu u izvršavanju tih poslova ne treba da podležu obavezi prijavljivanja u skladu sa ovom Direktivom.

(22) Trebalo bi priznati da opasnost od pranja novca i fi nansiranja terorizma nije ista u svakom slučaju. U skladu sa nadzorom na bazi rizika, treba da se uvede princip po kome je dozvoljena obična dužna pažnja klijenta u odgovarajućim slučajevima po propisima Za-jednice.

(23) Odstupanje u vezi sa identifi kacijom korisnika – vlasnika zbirnih računa notara ili drugih nezavisnih pravnih profesionalaca treba da bude bez uticaja na ob-aveze koje ti notari ili drugi nezavisni pravni profesio-nalci imaju u skladu sa ovom Direktivom. Te obaveze obuhvataju potrebu da ti notari ili drugi nezavisni prav-ni profesionalci sami identifi kuju korisnike – vlasnike zbirnih računa koje oni vode.

(24) Isto tako, propisi Zajednice treba da prizna-ju da izvesne situacije predstavljaju veću opasnost od pranja novca ili fi nansiranja terorizma. Iako treba usta-noviti identitet i poslovni profi l svih klijenata, postoje slučajevi u kojima je potrebna posebno rigorozna pro-cedura identifi kacije i provere klijenta.

(25) Ovo se posebno odnosi na poslovne odnose sa pojedincima koji zauzimaju, ili su zauzimali, važne jav-ne položaje, posebno one koji potiču iz država u kojima je korupcija široko rasprostranjena. Takvi odnosi mogu fi nansijski sektor izložiti posebno velikim reputacionim i/ili pravnim rizicima. Međunarodna aktivnost u borbi protiv korupcije takođe opravdava potrebu poklanjanja posebne pažnje takvim slučajevima i primene svih mera kompletne provere savesnosti klijenata koji su domaća politički eksponirana lica ili mera za proveru povećane savesnosti klijenata koji su politički eksponirana lica sa prebivalištem u drugoj državi članici ili trećoj državi.

2/2013

82 (26) Pribavljanje odobrenja uprave pravnog lica za uspostavljanje poslovnih odnosa ne treba da podrazu-meva dobijanje saglasnosti od upravnog odbora, već od lica iz neposredno višeg nivoa hijerarhije.

(27) Radi izbegavanja ponavljanja procedura iden-tifi kacije klijenta koje bi mogle da dovedu do kašnjenja i neefi kasnosti u poslovanju, poželjno je, uz primenu odgovarajućih mera zaštite, da se klijentima omogući upoznavanje sa time čija je identifi kacija izvršena na nekom drugom mestu. Ako se organizacija ili lice regu-lisano ovom Direktivom oslanja na treće lice, obaveza sprovođenja procedure provere savesnosti klijenta osta-je na organizaciji ili licu sa kojim je klijent doveden u vezu. Treće lice, ili lice koje klijenta dovodi u vezu sa organizacijom ili fi zičkim licem, takođe zadržava svoju odgovornost za izvršavanje svih obaveza po ovoj Di-rektivi, uključujući i obavezu prijavljivanja sumnjivih poslova i vođenja knjiga u meri u kojoj je ono u odnosu sa klijentom regulisanim ovom Direktivom.

(28) U slučaju odnosa zastupanja ili poveravan-ja poslova spoljnim pružaocima usluga na ugovornoj osnovi između organizacija ili lica regulisanih ovom Direktivom i spoljnih fi zičkih ili pravnih lica koja nisu regulisana ovom Direktivom, obaveze usmerene protiv pranja novca i fi nansiranja terorizma za one zastupnike ili spoljne pružaoce usluga koji su deo organizacija ili lica regulisanih ovom Direktivom, mogu jedino nastati na osnovu ugovora, a ne po ovoj Direktivi. Odgovorn-ost za ispunjavanje pravila ove Direktive treba da ostane na organizaciji ili licu koji su predmet njenog reguli-sanja.

(29) Sumnjivi poslovi treba da se prijavljuju upravi za fi nansijsko informisanje (dalje u tekstu: UFI), koja služi kao nacionalni centar za prijem, analizu i distri-buciju izveštaja o sumnjivim poslovima i drugih infor-macija o potencijalnom pranju novca ili fi nansiranju terorizma nadležnim organima. Ovo ne bi trebalo da navede države članice da promene svoje postojeće siste-me izveštavanja ako se ono vrši preko javnog tužioca ili drugog državnog organa, pod uslovom da se radi o in-formacijama koje se bez odlaganja i u izvornom obliku šalju UFI, čime im se omogućava adekvatno obavljanje njihove funkcije, uključujući i međunarodnu saradnju sa drugim UFI.

(30) Odstupanjem od opšte zabrane obavljanja sumnjivih poslova, organizacije i lica regulisana ovom Direktivom mogu obavljati sumnjive poslove pre obaveštavanja nadležnih organa, ako je uzdržavanje od njihovog obavljanja nemoguće ili bi verovatno onemogućilo istragu korisnika sumnjivog pranja nov-ca ili fi nansiranja terorizma. To bi, međutim, trebalo da bude bez uticaja na međunarodne obaveze koje su države članice preuzele za zamrzavanje sredstava ili

druge imovine terorista, terorističkih organizacija ili onih koji fi nansiraju terorizam bez odlaganja, u skladu sa relevantnim rezolucijama Saveta Bezbednosti UN.

(31) Ako država članica odluči da primeni izuzetke predviđene čl. 23, st. 2, ima pravo da omogući ili zahte-va da samoregulatorni organ koji zastupa lica ne šalje UFI informacije dobijene od tih lica u okolnostima iz tog člana.

(32) Postojao je određeni broj slučajeva u kojima su zaposleni koji su prijavljivali svoje sumnje o pranju novca bili izlagani pretnjama i neprijateljskim reakci-jama. Iako ova Direktiva ne može da se meša u sudske postupke u državama članicama, to je ključno pitanje za efektivnost fi nansiranja sistema protiv pranja novca i terorizma. Države članice treba da budu svesne ovog problema i da učine sve što mogu da zaštite zaposlene od takvih pretnji ili neprijateljskih reakcija.

(33) Prijavljivanje informacija iz čl. 28 treba da bude u skladu sa pravilima o prenosu ličnih podataka na treće države, kako je propisano Direktivom br. 95/46/EC Skupštine Evrope i Saveta od 24. oktobra 1995. god. o zaštiti pojedinaca u vezi sa obradom ličnih podataka i njihovim slobodnim kretanjem.6 Pored toga, član 28 ne može se primenjivati zajedno sa nacionalnim propisi-ma o zaštiti podataka i profesionalnoj tajni.

(34) Lica koja samo konvertuju dokumente iz pa-pirnog oblika u elektronske i postupaju na osnovu ugo-vora sa kreditnom ili fi nansijskom organizacijom nisu obuhvaćena ovom Direktivom, niti druga fi zička ili pravna lica koja kreditnim ili fi nansijskim organizacija-ma dostavljaju poruke ili stavljaju na raspolaganje dru-ge sisteme za prenos sredstava ili sisteme za plaćanje.

(35) Pranje novca i finansiranje terorizma su međunarodni problemi i mere koje se preduzimaju u borbi protiv njih treba da budu globalne. Kada kreditne i fi nansijske organizacije Zajednice imaju svoje ogran-ke ili društva kćerke u trećim državama u kojima su propisi u ovoj oblasti nepotpuni, da bi izbegle primenu različitih standarda u okviru sopstvene organizacije ili grupe organizacija, one treba da primene standard Za-jednice ili da nadležne organe domicilne države članice obaveste o tome da je ta primena nemoguća.

(36) Važno je da kreditne i fi nansijske organiza-cije budu sposobne da brzo odgovore na zahteve za dobijanjem informacija u vezi sa tim da li održavaju poslovne odnose sa imenovanim licima. Radi identi-fi kacije takvih poslovnih odnosa i sposobnosti da se te informacije brzo dostave, kreditne i fi nansijske or-ganizacije treba da imaju efektivne sisteme koji odgo-varaju veličini i prirodi njihovog poslovanja. Posebno bi bilo potrebno da kreditne i fi nansijske organizacije

6 OJ L 281, 23. 11. 1995, str. 31. Direktiva koja je dopunjena Uredbom (EC) br. 1882/2003 (OJ L 284, 31. 10. 2003, str. 1).


2/2013

83 raspolažu elektronskim sistemima. Ova odredba je od posebnog značaja u kontekstu procedura koje dovode do mera kao što su zamrzavanje ili zaplena imovine (uključujući i terorističke imovine), u skladu sa pozi-tivnim propisima o borbi protiv terorizma Zajednice ili država članica.

(37) Ova Direktiva ustanovljava detaljna pravila za savesnost klijenata, uključujući i povećanu savesnost klijenata za visokorizične klijente ili poslovne odnose, kao što su odgovarajuće procedure za određivanje da li je neko lice politički eksponirana osoba, kao i izvesni dodatni, detaljniji zahtevi, kao što su postojanje proce-dura i politika upravljanja zakonitošću poslovanja. Sve ove zahteve treba da ispune organizacije i lica regulisana ovom Direktivom, a od država članica se očekuje da osmisle detaljnu primenu tih odredbi na specifi čnosti raznih profesija i razlike u obimu i veličini organizacija i lica obuhvaćenih ovom Direktivom.

(38) Da bi se obezbedilo da organizacije i drugi, na koje se primenjuju propisi Zajednice u ovoj oblasti, trajno ispunjavaju predmetne obaveze, povratna infor-macija o korisnosti i redovnim izveštajima treba da im bude dostupna. Da bi se to omogućilo i da bi se mogla analizirati efektivnost njihovih sistema za borbu protiv pranja novca i fi nansiranja terorista, države članice tre-ba da vode i unapređuju relevantnu statistiku.

(39) Prilikom registracije ili davanja dozvole menjačnici, trustu i privrednom društvu pružaocu us-luga ili nacionalnom kazinu, nadležni organi treba da obezbede da lica koja efektivno upravljaju ili će upravl-jati poslovanjem tih organizacija, kao i korisnici – vlas-nici tih lica jesu odgovarajuća i adekvatna lica. Krite-rijum za određivanje da li je neko lice odgovarajuće i adekvatno treba utvrđivati u skladu sa nacionalnim pravom. Minimalni kriterijum treba da odražava pot-rebu zaštite tih lica od zloupotreba njihovih menadžera ili korisnika – vlasnika za kriminalne namene.

(40) Uzimajući u obzir međunarodni karakter pranja novca i fi nansiranja terorizma, treba u najvećoj mogućoj meri ohrabriti koordinaciju i saradnju između UFI na način iz Odluke Saveta br. 2000/642/JHA od 17. oktobra 2000. god. u vezi sa sporazumima o sara-dnji između uprava za fi nansijsko informisanje država članica u vezi sa razmenom informacija7, uključujući osnivanje mreže UFI EU. U tom smislu, Komisija treba da pruži pomoć koja bi podstakla takvu koordinaciju, uključujući tu i fi nansijsku pomoć.

(41) Značaj borbe protiv pranja novca i fi nansiran-ja terorizma treba da navede države članice da propišu efi kasne, srazmerne i odvraćajuće kazne u nacional-nom pravu za nepovinovanje nacionalnim propisima donetim u skladu sa ovom Direktivom. Propisima treba

7 OJ L 271, 24. 10. 2000, str. 4.

predvideti kazne za fi zička i pravna lica. S obzirom da su pravna lica često deo složenih operacija pranja novca ili fi nansiranja terorizma, sankcije treba da se prilagode u skladu sa delatnošću koju obavljaju pravna lica.

(42) Fizička lica koja obavljaju neku od delatnosti iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) i (b) iz organizacije prav-nog lica, ali na nezavisnoj osnovi, treba da budu samo-stalno odgovorna za ispunjavanje odredbi ove Direkti-ve, uz izuzetak iz čl. 35.

(43) Moguće je da bude neophodno pojašnjenje tehničkih aspekata pravila propisanih u ovoj Direktivi radi obezbeđenja efektivne i dovoljno dosledne prime-ne ove Direktive, uzimajući u obzir različite fi nansijske instrumente, profesije i opasnosti u različitim državama članicama, kao i tehnički razvoj u borbi protiv pranja novca i fi nansiranja terorizma. Komisiju treba adekvat-no ovlastiti za usvajanje propisa o sprovođenju, kao što su izvesni kriterijumi za identifi kaciju situacija niskog, odnosno visokog rizika, u kojima je dovoljna obična savesnost, odnosno očekuje se povećana savesnost, pod uslovom da se njima ne menjaju bitni elementi ove Direktive i da Komisija istupa u skladu sa princi-pima Direktive posle konsultovanja sa Komitetom za sprečavanje pranja novca i fi nansiranje terorizma.

(44) Propisi potrebni za sprovođenje ove Direkti-ve treba da se donesu u skladu sa Odlukom Saveta br. 1999/468/EC od 28. juna 1999. god. kojom su propisa-ne procedure za obavljanje ovlašćenja za sprovođenje poverenih Komisiji.8 U tom smislu, treba osnovati novi Komitet za sprečavanje pranja novca i fi nansiranje ter-orizma koji će zameniti Koordinacioni komitet protiv pranja novca osnovan Direktivom br. 91/308/EEC.

(45) U svetlu obimnih izmena koje bi trebalo izvršiti u Direktivi br. 91/308/EEC, istu, iz razloga jasnoće, tre-ba staviti van snage.

(46) S obzirom na to da se cilj ove Direktive, poseb-no sprečavanje upotrebe fi nansijskog sistema za pran-je novca i fi nansiranje terorizma, ne može u dovoljnoj meri postići od strane država članica i da se zato, us-led obima i posledica akcija, on može bolje ostvariti na nivou Zajednice, Zajednica može usvojiti propise u skladu sa principom subsidijariteta iz čl. 5 Ugovora. U skladu sa principom srazmernosti iz tog člana, ova Di-rektiva ne reguliše ništa više od onoga što je neophodno za postizanje tog cilja.

(47) U obavljanju ovlašćenja za sprovođenje u skladu sa ovom Direktivom, Komisija treba da poštuje sledeće principe: potreba za visokim nivoima transparentnosti i konsultacija sa organizacijama i licima obuhvaćenim ovom Direktivom, Skupštinom Evrope i Savetom; pot-reba obezbeđenja da nadležni organi budu sposobni da sprovode konzistentno ispunjavanje predmetnih pra-

8 OJ L 184, 17. 7. 1999, str. 23.


2/2013

84 vila; ravnoteža troškova i koristi za organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom na dugoročnoj osnovi u primeni svih propisa; potreba poštovanja neophod-ne prilagodljivosti u primeni propisa o sprovođenju u skladu sa nadzorom baziranim na riziku; potreba obezbeđenja usaglašenosti sa ostalim propisima Za-jednice u ovoj oblasti; potreba zaštite Zajednice, njenih država članica i građana od posledica pranja novca i fi -nansiranja terorizma.

(48) Ova Direktiva poštuje osnovna prava i posebno uvažava principe priznate Poveljom o osnovnim pravi-ma Evropske unije. Nijedna odredba iz ove Direktive neće se tumačiti ili primenjivati na način koji bi bio u nesaglasju sa Evropskom konvencijom o ljudskim pra-vima,

USVOJILI SU OVU DIREKTIVU:

Glava IPREDMET I DEFINICIJE

Član 1

1. Države članice imaju obavezu da propišu zabranu pranja novca i fi nansiranja terorizma.

2. U smislu ove Direktive, pranjem novca se smatra-ju sledeće radnje kada su izvršene sa namerom:

(a) konverzija ili prenos imovine, sa znanjem da ta imovina potiče iz kriminalnih poslova ili učestvova-nja u takvim poslovima, radi prikrivanja ili maskiranja nezakonitog porekla imovine ili pomaganja lica koje je umešano u obavljanje takvih poslova radi izbegavanja zakonskih posledica njegovih postupaka;

(b) prikrivanje ili maskiranje prave prirode, izvora, lokacije, karaktera, kretanja, prava u vezi sa svojinom na imovinu, sa znanjem da ta imovina potiče iz krimi-nalne aktivnosti ili učešća u takvoj aktivnosti;

(c) sticanje, posedovanje ili upotreba imovine sa znanjem da ta imovine potiče iz kriminalne aktivnosti ili učešća u takvoj aktivnosti u trenutku sticanja drža-vine;

(d) učešće, udruživanje radi činjenja, pokušaji da se počini, pružanje pomoći, omogućavanje i savetovanje kako da se izvrši bilo koja radnja navedena u prethod-nim tačkama.

3. Pod pranjem novca smatraju se i sve aktivnosti kojima je nastala imovina koju treba oprati na teritoriji druge države članice ili u nekoj trećoj državi.

4. U smislu ove Direktive, „fi nansiranje terorizma” označava davanje ili prikupljanje sredstava na bilo koji način, direktno ili posredno, u nameri da se ona iskori-ste ili sa znanjem da će ona biti iskorištena u celini ili delimično, radi izvršenje bilo kojeg prekršaja u smislu

čl. 1 do 4 Okvirne odluke Saveta br. 2002/475/JHA od 13. juna 2002. god. o borbi protiv terorizma.9

5. Postojanje znanja, namere ili svrhe potrebne kao elementa aktivnosti navedenih u st. 2 i 4 može se pos-redno izvoditi iz objektivnih – faktičkih okolnosti.

Član 2

1. Ova Direktiva se primenjuje na:(1) kreditne organizacije;(2) fi nansijske organizacije;(3) sledeća pravna ili fi zička lica koja obavljaju svo-

ju profesionalnu delatnost:(a) revizori, spoljne računovođe i poreski savetnici;(b) notari i drugi nezavisni pravni profesionalci

kada učestvuju, bilo u ime i za račun svojih klijenata u fi nansijskim poslovima ili poslovima sa nekretninama, bilo pomaganjem u planiranju ili obavljanju poslova za svoje klijente u vezi sa:

(i) kupovinom ili prodajom nekretnina ili privred-nih društava;

(ii) upravljanjem novcem, akcijama ili drugom imo-vinom klijenata;

(iii) otvaranjem ili upravljanjem bankovnim, šted-nim ili akcionarskim računima;

(iv) organizovanjem doprinosa neophodnih za stva-ranje, poslovanje ili upravljanje privrednim društvima;

(v) stvaranjem, poslovanjem ili upravljanjem trusto-vima, privrednim društvima ili sličnim organizacijama;

(c) trustovi ili privredna društva koja pružaju uslu-ge, a koji nisu obuhvaćeni tačkama (a) ili (b);

(d) agenti za prodaju nekretnina;(e) druga fi zička ili pravna lica koja trguju robom,

samo ako su novčane transakcije u gotovini u iznosu od 15.000 evra ili više, bez obzira na to da li se transakci-ja vrši odjednom ili u nekoliko transakcija koje se čine povezanim;

(f) kazina.2. Države članice mogu odlučiti da se na pravna i fi -

zička lica koja se povremeno ili u manjem obimu bave fi nansijskim poslovima u kojima postoji mali rizik od pranja novca ili fi nansiranja terorizma ne primenjuje čl. 3, st. 1 ili 2.

Član 3

U smislu ove Direktive primenjuju se sledeće defi -nicije:

(1) „kreditna organizacija” označava kreditnu orga-nizaciju, kako je defi nisano u prvom podstavu čl. 1, st. 1 Direktive br. 2000/12/EC Skupštine Evrope i Saveta od

9 OJ L 164, 22. 6. 2002, str. 3.


2/2013

85 20. marta 2000. god. u vezi sa osnivanjem i bavljenjem poslovima kreditnih organizacija,10 uključujući fi lijale u smislu čl. 1, st. 3 te Direktive koje se nalaze u Zajednici kreditnih organizacija sa sedištem u Zajednici ili van nje;

(2) „fi nansijska organizacija” označava:(a) privredno društvo koje nije kreditna organizaci-

ja, a koje obavlja jedan posao ili više njih po tačkama 2 do 12 i 14, Aneksa I, Direktive br. 2006/48/EC, uključujući i poslove menjačnica (bureaux de change);

(b) društvo za osiguranje koje je dobilo dozvolu u skladu sa Direktivom br. 2002/83/EC Skupštine Evrope i Saveta od 5. novembra 2002. god. u vezi sa životnim osiguranjem11, u obimu u kojem ono obavlja poslove regulisane ovom Direktivom;

(c) investiciona fi rma defi nisana u tački 1, čl. 4, st. 1 Direktive br. 2004/39/EC Skupštine Evrope i Saveta od 21. aprila 2004. god. o tržištima fi nansijskih instrume-nata12;

(d) kolektivno investiciono društvo koje prodaje svoje investicione jedinice ili akcije;

(e) posrednik u osiguranju defi nisan čl. 2, st. 5 Di-rektive br. 2002/92/EC Skupštine Evrope i Saveta od 9. decembra 2002. god. o posredovanju u osiguranju,13 uz izuzetak posrednika navedenih u čl. 2, st. 7 te Direktive, kada oni istupaju u vezi sa životnim osiguranjem i dru-gim uslugama povezanim sa investicijama;

(f) ogranci fi nansijskih organizacija na teritoriji Za-jednice, koji su navedeni u tačkam od (a) do (e), čije je sedište u Zajednici ili van nje;

(3) „imovina” označava aktivu bilo koje vrste, tele-sne ili bestelesne, pokretne ili nepokretne, materijalne ili nematerijalne stvari, kao i isprave ili instrumente u bilo kojoj formi, uključujući elektronsku ili digitalnu formu iz koje se vidi svojina ili interes na toj aktivi;

(4) „kriminalna aktivnost” označava sve vrste krimi-nalnog delovanja prilikom izvršavanja teških krivičnih dela;

(5) „teška krivična dela” minimalno označava:(a) radnje defi nisane u čl. 1 do 4 Okvirne Odluke br.

2002/475/JHA;(b) sva dela defi nisana u čl. 3, st. 1, tačka (a) Kon-

vencije UN o nezakonitom prometu opojnih droga i psihotropskih supstanci iz 1988;

(c) aktivnosti kriminalnih organizacija defi nisanih u čl. 1 Zajedničke akcije Saveta br. 98/733/JHA od 21. de-

10 OJ L 126, 26. 5. 2000, str. 1. Direktiva koja je poslednji put izmenjena Direktivom br. 2005/1/EC (OJ L 79, 24. 3. 2005, str. 9).

11 OJ L 345, 19. 12. 2002, str. 1. Direktiva koja je poslednji put izmenjena Direktivom br. 2005/1/EC.

12 OJ L 145, 30. 4. 2004, str. 1.13 OL 9, 15. 1. 2003, str. 3.

cembra 1998. god. o propisivanju krivičnog dela učešća u kriminalnoj organizaciji u državama članicama EU14;

(d) prevara, prema minimumu težine defi nisane u čl. 1, st. 1 i čl. 2 Konvencije o zaštiti fi nanasijskih intere-sa Evropskih zajednica15;

(e) korupcija;(f) sva sankcionisana dela koja se kažnjavaju lišava-

njem slobode i pritvorom u trajanju dužem od godinu dana ili, u državama u kojima postoji mimimalna kazna u pravnom sistemu, sva dela koja se kažnjavaju lišava-njem slobode i pritvorom u trajanju od najmanje šest meseci;

(6) „korisnik – vlasnik” označava fi zičko lice koje je krajnji vlasnik ili koje kontroliše klijenta i/ili fi zičko lice u čije ime se obavlja posao ili aktivnost. Pod korisni-kom – vlasnikom će se smatrati najmanje:

(a) u slučaju privrednih društava:(i) fi zička lica koja su krajnji vlasnici ili koji kontro-

lišu pravno lice preko direktnog ili posrednog vlasniš-tva ili kontrole u obliku dovoljnog procenta akcija ili glasačkih prava u tom pravnom licu, uključujući ude-le akcija na donosioca, izuzev privrednih društava na berzama na koja se primenjuju obaveze prijavljivanja u skladu sa propisima Zajednice ili ekvivalentni međuna-rodni standardi; udeo od 25% plus jedna akcija smatra-će se dovoljnim za zadovoljenje ovog kriterijuma;

(ii) fi zička lica koja vrše kontrolu nad upravom prav-nog lica;

(b) u slučaju pravnih lica, kao što su fondacije i prav-ni sporazumi, kao što su trustovi koji administriraju i distribuiraju sredstva:

(i) ako su budući korisnici već određeni, fi zičko lice koje je korisnik 25% ili više imovine po pravnom spora-zumu ili u pravnom licu;

(ii) ako pojedinci koji imaju koristi od pravnog spo-razuma ili pravnog lica koje tek treba odrediti, vrsta lica za čiji glavni interes je zaključen pravni sporazum ili je pravno lice osnovano ili za čiji interes posluje pravno lice;

(iii) fi zička lica koja vrše kontrolu nad 25% ili više imovine po pravnom sporazumu ili u pravnom licu;

(7) „trust i privredna društva pružaoci usluga” ozna-čava svako fi zičko ili pravno lice koje u obavljanju delat-nosti pruža neku od sledećih usluga trećim licima:

(a) osnivanje privrednih društava ili drugih pravnih lica;

(b) postupanje ili organizacija za drugo lice postupa-nja u svojstvu direktora ili sekretara privrednog druš-tva, ortaka u ortakluku ili slične pozicije u vezi sa dru-gim pravnim licima;

14 OJ L 351, 29. 12. 1998, str. 1.15 OJ C 316, 27. 11. 1995, str. 49.


2/2013

86 (c) obezbeđivanje registrovanog sedišta, poslovne adrese, korespondencije ili administrativne adrese i sa tim povezanih usluga za privredno društvo, ortakluk ili drugo pravno lice ili sporazum;

(d) istupanje ili organizovanje za drugo lice da istu-pa u svojstvu upravnika tuđom imovinom na osnovu izričitog trusta ili sličnog pravnog sporazuma;

(e) istupanje ili organizovanje za drugo lice da istupa u svojstvu nominovanog akcionara za drugo lice koje nije privredno društvo na berzi a na koje se primenjuje obaveza prijavljivanja u skladu sa propisima Zajednice ili ekvivalentni međunarodni standardi;

(8) „politički eksponirana lica” označava fi zička lica koja obavljaju ili im je bilo povereno obavljanje važnih javnih funkcija, kao i članovi njihovih porodica ili lica koja su bila bliski srodnici tih lica ili lica za koja se zna da su bili bliski saradnici tih lica;

(9) „poslovni odnos” označava posao, profesionalni ili privredni odnos koji je u vezi sa profesionalnom de-latnošću organizacija i lica obuhvaćenih ovom Direkti-vom a za koji se u vreme uspostavljanja očekuje da ima karakteristiku trajnosti;

(10) „školjka banka” označava kreditnu organizaciju ili instituciju koja se bavi sličnim poslovima, osnovanu u državi u kojoj ona nije fi zički prisutna, posebno u po-gledu bitnog planiranja i upravljanja i koja nije podruž-nica nijedne fi nansijske grupe nad kojom se sprovodi nadzor.

Član 41. Države članice će obezbediti da se odredbe ove

Direktive prošire u celini ili delimično na profesije i ka-tegorije privrednih društava, izuzev organizacija i lica iz čl. 2, st. 1, koje obavaljaju delatnost za koju je posebno verovatno da će se koristiti za pranje novca ili fi nanasi-ranje terorizma.

2. Ako država članica odluči da proširi pravila ove Direktive na lica koja se bave određenom profesijom i kategorije privrednih društava, izuzev onih iz čl. 2, st. 1, ima obavezu da o tome obavesti Komisiju.

Član 5Države članice mogu usvojiti ili zadržati na snazi

strože propise u oblasti regulisanoj ovom Direktivom o sprečavanju pranja novca i fi nansiranja terorizma.

Glava IISAVESNOST KLIJENTA

DEO 1Član 6 – Opšte odredbe

Države članice će zabraniti svojim kreditnim i fi -nansijskim organizacijama da vode anonimne račune ili prelazne račune. Primenom odstupanja od čl. 9, st.

6, države članice će u svim slučajevima zahtevati da vlasnici i korisnici postojećih anonimnih računa ili anonimnih prelaznih računa što pre primene pravila o savesnosti klijenta, odnosno pre nego što se ti računi upotrebe na bilo koji način.

Član 7Organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom

imaju obavezu da primene pravila o savesnosti klijenta u sledećim slučajevima:

(a) prilikom uspostavljanja poslovnog odnosa;(b) prilikom obavljanja povremenih poslova u vred-

nosti od 15.000 evra ili više, bez obzira na to da li se posao obavlja kao jedna ili nekoliko povezanih transak-cija;

(c) u slučaju postojanja sumnje na pranje novca i fi -nansiranje terorizma, bez obzira na odstupanja, izuzet-ke ili minimalni iznos;

(d) u slučaju postojanja sumnje u verodostojnost ili adekvatnost prethodno dobijenih podataka o identifi -kaciji klijenta.

Član 81. Pravila o savesnosti sadrže:(a) identifi kovanje klijenta i proveru njegovog iden-

titeta na osnovu dokumenata, podataka ili informacija pribavljenih iz pouzdanog i nezavisnog izvora;

(b) identifi kovanje, gde je to potrebno, korisnika – vlasnika i sprovođenje adekvatne analize rizika radi provere njegovog identiteta, tako da organizacija ili lice obuhvaćeno ovom Direktivom budu zadovoljeni u pogledu znanja o tome ko je korisnik – vlasnik, uklju-čujući u vezi sa pravnim licima trustove i slične prav-ne sporazume, primenom adekvatne analize rizika za razumevanje vlasništva i kontrole organizacije klijenta;

(c) plansko i ciljano pribavljanje informacija o po-slovnom odnosu;

(d) sprovođenje trajnog praćenja poslovnog odnosa zajedno sa analizom obavljenih poslova tokom trajanja tog odnosa radi obezbeđenja da poslovi budu u skla-du sa znanjem organizacije ili lica klijenta, poslovnim i profi lom rizika zajedno, a kada je to neophodno i izvo-rom sredstava, kao i obezbeđivanjem da se dokumenti, podaci ili informacije redovno inoviraju.

2. Organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom imaju obavezu da primenjuju sve uslove za analizu sa-vesnosti klijenta kako je navedeno u st. 1, ali mogu da odrede obim te analize na bazi osetljivosti rizika u zavi-snosti od vrste klijenta, poslovnog odnosa, proizvoda ili posla. Organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom imaju obavezu da dokažu nadležnim organima iz čl. 37, uključujući i samoregulatorne organe, da je obim anali-ze adekvatan, srazmerno opasnostima od pranja novca i fi nansiranja terorizma.


2/2013

87 Član 91. Države članice će propisati obavezu da se provera

identiteta klijenta i korisnika – vlasnika obavi pre us-postavljanja poslovnog odnosa ili izvršenja transakcije.

2. Države članice imaju pravo da odstupe od st. 1 ovog člana i dozvole proveru identiteta klijenta i kori-snika – vlasnika tokom uspostavljanja poslovnog odno-sa ako je to neophodno da se ne bi prekidalo normalno poslovanje i u situacijama kada postoji mali rizik od pranja novca ili fi nansiranja terorizma. U tim situacija-ma predmetne procedure treba da se obave ubrzo posle prvog kontakta.

3. Države članice imaju pravo da odstupe od st. 1 i 2 i, u vezi sa poslovima osiguranja života, dozvole pro-veru identiteta korisnika po polisi osiguranja posle us-postavljanja poslovnog odnosa. U tom slučaju, provera treba da se obavi u trenutku plaćanja ili pre toga ili u trenutku ili pre nego što korisnik odluči da se koristi pravima po polisi osiguranja.

4. Države članica mogu odstupiti od st. 1 i 2 i do-zvoliti otvaranje računa u banci pod uslovom da postoji adekvatna zaštita od toga da klijent sam obavlja tran-sakcije ili da se one obavljaju u njegovo ime sve do ispu-njenja gorenavedenih odredbi.

5. Države članice će obavezati organizacije i lica koja ne mogu da ispune tačke (a), (b) i (c) čl. 8, st. 1, da ne obavljaju transakcije preko bankovnog računa, ne us-postavljaju poslovni odnos ili obavljaju transakciju ili da otkažu poslovni odnos uz obavezu da sačine izveštaj upravi za fi nansijsko informisanje u skladu sa čl. 22 u vezi sa klijentom.

Države članice neće imati obavezu da primenjuju prethodni stav kada notari, nezavisni pravni profesio-nalci, revizori, spoljne računovođe i poreski savetnici utvrđuju pravni položaj svojih klijenata ili vrše poslove odbrane ili zastupanja tog klijenta u sudskim postupci-ma ili u vezi sa njima, uključujući i savete o pokretanju ili izbegavanju postupaka.

6. Država članica će obavezati organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom na primenu procedura provere savesnosti klijenta, ne samo u pogledu novih klijenata već i u pogledu postojećih, u odgovarajućim rokovima na bazi osetljivosti rizika.

Član 101. Države članice će obavezati sve klijente kazina da

se identifi kuju i da se njihov identitet proveri ako ku-puju ili menjaju čipove za kockanje u vrednosti 2.000 evra ili više.

2. Za kazina koja su predmet državnog nadzora smatraće se da su ispunila zahteve u vezi sa savesnošću klijenta ako registruju, identifi kuju i provere identitet

svojih klijenata odmah na ulasku ili posle ulaska, bez obzira na iznos kupljenih čipova za kockanje.

DEO 2Član 11 – Pojednostavljana provera savesnosti klijenta

1. Ukoliko su organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom kreditne ili fi nansijske organizacije sa sedi-štem u trećim državama koje primenjuju uslove provere savesnosti koji su ekvivalentni propisima iz ove Direkti-ve i podležu nadzoru u pogledu njihovog ispunjavanja, na organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom ne primenjuju se čl. 7, tačke (a), (b) i (d), čl. 8 i 9, st. 1.

2. Države članice mogu odstupiti od čl. 7, tačke (a), (b) i (d), čl. 8 i 9, st. 1 i dozvoliti organizacijama i licima obuhvaćenim ovom Direktivom da ne proveravaju sa-vesnost klijenta u vezi sa:

(a) privrednim društvima listiranim na berzi čije hartije od vrednosti se prihvataju za trgovanje na berzi u smislu Direktive br. 2004/39/EC u jednoj državi čla-nici ili u više njih i privrednim društvima listiranim na berzi u trećim državama, na koja se primenjuju obaveze prijavljivanja konzistentne sa propisima Zajednice;

(b) korisnicima – vlasnicima zbirnih računa kod notara i drugih nezavisnih pravnih profesionalaca iz država članica ili trećih država pod uslovom da se na njih primenjuje obaveza borbe protiv pranja novca ili fi nansiranja terorista u skladu sa međunarodnim stan-dardima, da podležu nadzoru u pogledu izvršavanja tih obaveza i pod uslovom da organizacije koje istupaju kao depozitne institucije za zbirne račune mogu, na zahtev, dobiti informaciju o identitetu korisnika – vlasnika;

(c) nacionalnim državnim organima,ili u vezi bilo kojeg drugog klijenta koji predstavlja

nizak rizik za pranje novca ili fi nansiranje terorizma, koji ispunjava tehničke kriterijume ustanovljene u skladu sa čl. 40, st. 1, tačka (b).

3. U slučajevima navedenim u st. 1 i 2, organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom svakako moraju da priku-pe dovoljno informacija za određivanje da li se na klijenta primenjuje izuzeće kako je navedeno u tim stavovima.

4. Države članice imaju obavezu da međusobno obaveštavaju jedna drugu, kao i Evropsku agenciju za nadzor (Evropska agencija za nadzor bankarstva, dalje u tekstu: EBA), osnovanu Uredbom (EU) br. 1093/2010 Skupštine Evrope i Saveta, Evropsku agenciju za nadzor (Evropska agencija za nadzor osiguranja i penzijskih fondova, dalje u tekstu: EIOPA), osnovanu Uredbom (EU) br. 1094/2010 Skupštine Evrope i Saveta, kao i Evropsku agenciju za nadzor (Evropska agencija za har-tije od vrednosti i tržišta hartijama od vrednosti, dalje u tekstu: ESMA), osnovanu Uredbom (EU) br. 1095/2010 Skupštine Evrope i Saveta (zbirna skraćenica: ESA) u obimu koji je bitan za ostvarenje ciljeva ove Direktive


2/2013

88 i u skladu sa relevantnim odredbama Uredbi (EU) br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br. 1095/2010 i stavovima Komisije u slučajevima kada ona smatra da treća država ispunjava uslove propisane u st. 1 ili 2 ili u drugim si-tuacijama koje zadovoljavaju tehničke kriterijume usta-novljene u skladu sa čl. 40, st. 1, tačka (b).

5. Države članice mogu odstupiti od čl. 7, tačke (a), (b) i (d), čl. 8 i 9, st. 1 i dozvoliti organizacijama i lici-ma obuhvaćenim ovom Direktivom da ne proveravaju savesnost u vezi sa:

(a) polisama osiguranja života ako godišnja prem-ija ne premašuje 1.000 evra ili 2.500 evra jednokratne premije (mize);

(b) polisama osiguranja penzijskih planova ako ne postoji klauzula o otkupu i ako se polisa ne može koris-titi kao sredstvo obezbeđenja;

(c) penzijom, penzijskim planom privrednog društva za svoje zaposlene ili sličnim planovima preko kojih se pruža penzijska benefi cija zaposlenima, ako se doprinosi uplaćuju odbitkom od zarade, a pravila plana ne dozvoljavaju prenos interesa člana;

(d) elektronskim novcem, kako je defi nisano u tački 2, člana 2 Direktive br. 2009/110/EC Skupštine Evrope i Saveta od 16. septembra 2009. god. o osnivanju, obav-ljanju i prudentnom nadzoru organizacija koje posluju sa elektronskim novcem gde, ako nije moguće dopuniti, maksimalan iznos elektronski uložen u uređaj nije veći od 250 evra, ili ako je moguća dopuna, postoji limit od 2.500 evra za transakcije u jednoj kalendarskoj godini, izuzev ako iznos od 1.000 evra ili više bude otkupljen u istoj kalendarskoj godini na zahtev držaoca elektron-skog novca u skladu sa čl. 11 Direktive br. 2009/110/EC. Kada se radi o nacionalnim plaćanjima, države članice ili njeni nadležni organi mogu da povećaju iznos od 250 evra iz ove tačke na maksimalno 500 evra,

ili u vezi sa drugim proizvodom ili poslom koji pred-stavlja nizak rizik od pranja novca ili fi nansiranja tero-rizma koji ispunjava tehničke kriterijume ustanovljene u čl. 40, st. 1, tačka (b).

Član 12Kada Komisija donese odluku u skladu sa čl. 40, st. 4,

države članice će zabraniti organizacijama i licima obu-hvaćenim ovom Direktivom primenu pojednostavljene procedure provere savesnosti kreditnim i fi nansijskim organizacijama ili privrednim društvima sa berze iz tre-ćih država ili drugih lica u situacijama koje ispunjavaju kriterijume u skladu sa čl. 40, st. 1, tačka (b).

DEO 3Član 13 – Detaljna provera savesnosti klijenta

1. Države članice će obavezati organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom na primenu, na bazi os-

etljivosti rizika, detaljne procedure provere savesnosti klijenta, pored mera iz čl. 7, 8 i 9, st. 6, u situacijama koje po svojoj prirodi mogu da predstavljaju viši rizik pranja novca ili fi nansiranja terorizma i najmanje u situacijama predviđenim u st. 2, 3, 4 i drugim situaci-jama koje predstavljaju visok rizik od pranja novca ili fi nansiranja terorizma a koje ispunjavaju tehničke kri-terijume ustanovljene u skladu sa čl. 40, st. 1, tačka (c).

2. Kada klijent nije bio fi zički prisutan radi identi-fi kacije, države članice će zahtevati da te organizaci-je i lica preduzmu određene i adekvatne mere da bi kompenzovale viši rizik, na primer primenom jedne od sledećih mera ili više njih:

(a) obezbeđenje da se identitet klijenta ustanovljava putem dodatnih dokumenata, podataka ili informacija;

(b) dopunske mere za proveru ili overu dostavljenih dokumenata ili zahtevanje potvrđujuće overe od strane kreditne ili fi nansijske organizacije obuhvaćene ovom Direktivom;

(c) obezbeđenje da prvo plaćanje zaključenih po-slova bude obavljeno preko računa otvorenog na ime klijenta kod kreditne organizacije.

3. U vezi sa prekograničnim korespondentnim od-nosima između banaka sa respondentnim organizaci-jama iz trećih država, države članice će obavezati svoje kreditne organizacije da:

(a) prikupe dovoljno informacija o respondentnoj organizaciji da bi u potpunosti razumele prirodu res-pondentovog poslovanja i mogle da odrede reputaciju organizacije i kvalitet nadzora na osnovu javno dostu-pnih informacija;

(b) procene kontrolne mehanizme organizacije res-pondenta u vezi sa borbom protiv pranja novca i fi nan-siranja terorizma;

(c) dobiju odobrenje svoje uprave pre uspostavljanja novih korespondentnih bankarskih odnosa;

(d) dokumentuju nadležnosti svake organizacije;(e) u vezi sa prelaznim računima, provere da li je

respondentna kreditna organizacija proverila identitet i izvršila trajnu proveru savesnosti klijenata koji imaju direktan pristup računima korespondenta i da može da dostavi korespondentnoj organizaciji na njen zahtev re-levantne podatke o savesnosti klijenta.

4. U vezi sa transakcijama ili poslovnim odnosima sa politički eksponiranim licima sa prebivalištem u drugoj državi članici ili trećoj državi, države članice će obavezati te organizacije i lica obuhvaćena ovom Direk-tivom da:

(a) raspolažu odgovarajućim procedurama na bazi rizika za određivanje da li je klijent politički eksponi-rano lice;

(b) imaju odobrenje uprave za uspostavljanje poslovnih odnosa sa klijentima;


2/2013

89 (c) preduzmu adekvatne mere za otkrivanje izvora bogatstva i sredstava koja se koriste u poslovnom odno-su ili transakciji;

(d) sprovode detaljno i trajno praćenje poslovnog odnosa.

5. Države članice će zabraniti kreditnim organizaci-jama da zaključuju ili nastavljaju korespondentne ban-karske odnose sa školjka bankom i obavezaće kreditne organizacije da preduzmu odgovarajuće mere kako bi obezbedile da se ne angažuju u korespondentnom ban-karskom odnosu ili da ga nastavljaju sa bankom koja je poznata po dozvolama korišćenja njenih računa od strane školjka banke.

6. Države članice će obavezati organizacije i lica obu-hvaćena ovom Direktivom da posebnu pažnju posvete svakoj pretnji od pranja novca ili fi nansiranja terorizma koja može nastati od proizvoda ili transakcija u koji-ma se favorizuje anonimnost, i da, ukoliko je potreb-no, preduzmu mere za sprečavanje njihove upotrebe za pranje novca ili fi nansiranje terorizma.

DEO 4Član 14 – Radnje trećih lica

Države članice mogu dozvoliti organizacijama i li-cima obuhvaćenim ovom Direktivom da se koriste tre-ćim licima za ispunjavanje uslova propisanih čl. 8, st. 1, tačke (a) do (c). Međutim, krajnju odgovornost za ispu-njenje tih uslova snosi organizacija ili lice obuhvaćeno ovom Direktivom.

Član 151. Kada država članica dozvoli kreditnoj ili fi nansij-

skoj organizaciji iz čl. 2, st. 1, tačke (1) ili (2) koja ima sedište na njenoj teritoriji i istupa kao treće lice, ta drža-va članica će svakako dozvoliti organizacijama i licima iz čl. 2, st. 1 koja se nalaze na njenoj teritoriji da prizna-ju i prihvate, u skladu sa čl. 14, ishod procedure provere sasvesnosti klijenta iz čl. 8, st. 1, tačka 3, alineje (a) do (c), koju je obavila organizacija iz čl. 2, st. 1, tačke (1) ili (2) u drugoj državi članici u skladu sa ovom Direk-tivom, uz izuzetak menjačnica i organizacija koje vrše plaćanja iz čl. 4, st. 4 Direktive br. 2007/64/EC Skupšti-ne Evrope i Saveta od 13. novembra 2007. god. o uslu-gama plaćanja na unutrašnjem tržištu, koje pretežno pružaju uslugu plaćanja iz tačke 6 Aneksa te Direktive, uključujući fi zička i pravna lica koja se koriste isključe-njem odgovornosti po čl. 26 te Direktive i ispunjenjem kriterijuma propisanih u čl. 16 i 18 ove Direktive, čak i onda kada se dokumenti ili podaci na kojima su ti kri-terijumi zasnovani razlikuju od onih koje je propisala država članica na koju se klijent upućuje.

2. Kada država članica dozvoli menjačnicama iz čl. 3, tačka 2, alineja (a) i organizacijama koje vrše plaćanja iz

čl. 4, st. 4 Direktive br. 2007/64/EC, koje pretežno pru-žaju usluge iz tačke 6 Aneksa te Direktive, a koje imaju sedište na njenoj teritoriji u svojstvu trećeg lica, ta drža-va članica će im svakako dozvoliti, u skladu sa čl. 14 ove Direktive, da priznaju i prihvate ishod postupka prove-re savesnosti klijenta propisanog u čl. 8, st. 1, tačke (a) do (c), obavljene u skladu sa ovom Direktivom od stra-ne organizacije iste kategorije u drugoj državi članici uz ispunjenje kriterijuma iz čl. 16 i 18 ove Direktive, čak i onda kada se dokumenti ili podaci na kojima su ti kri-terijumi zasnovani razlikuju od onih koje je propisala država članica na koju se klijent upućuje.

3. Kada država članica dozvoli licima iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) do (c) koja imaju sedište na njenoj teritoriji u svojstvu trećeg lica, ta država članica će im svakako dozvoliti, u skladu sa čl. 14, da priznaju i pri-hvate ishod postupka provere savesnosti klijenta pro-pisanog u čl. 8, st. 1, tačke (a) do (c), obavljen u skladu sa ovom Direktivom od strane lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) do (c) u drugoj državi članici uz ispunjenje kriterijuma propisanih u čl. 16 i 18, čak i onda kada se dokumenti ili podaci na kojima su ti kriterijumi zasno-vani razlikuju od onih koje je propisala država članica na koju se klijent upućuje.

Član 161. U smislu ovog Dela, izraz „treća lica” označava or-

ganizacije i lica koja su navedena u čl. 2 ili ekvivalentne organizacije i lica sa sedištem u trećoj državi koja ispu-njavaju sledeće kriterijume:

(a) na njih se primenjuje obavezna registracija pro-fesije u skladu sa zakonom;

(b) oni proveravaju savesnost i vode knjige kako je propisano ili u skladu sa propisima ekvivalentnim oni-ma iz ove Direktive a ispunjavanje uslova iz ove Direk-tive se nadzire u skladu sa Delom 2, Glava V ili imaju sedište u trećim državama koje primenjuju propise koji su isti kao propisi iz ove Direktive.

2. Države članice imaju obavezu da međusobno obaveštavaju jedna drugu, kao i Evropsku agenciju za nadzor u meri koja je bitna u smislu ove Direktive i u skladu sa odredbama Uredbi (EU) br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br. 1095/2010, kao i Komisiju o slučajevima za koje oni smatraju da treća država ispunjava uslove propisane u st. 1, tačka (b).

Član 17Ako Komisija donese odluku u skladu sa čl. 40, st. 4,

države članice će zabraniti organizacijama i licima obu-hvaćenim ovom Direktivom da se koriste trećim licima iz trećih država za ispunjenje uslova propisanih u čl. 8, st. 1, tačke (a) do (c).


2/2013

90 Član 181. Treća lica će informacije tražene u skladu sa uslo-

vima iz čl. 8, st. 1, tačke (a) do (c) bez odlaganja dostavi-ti organizaciji ili licu na koje se primenjuje ova Direkti-va, a na koju je klijent upozoren.

2. Relevantne kopije identifi kacije i provere podata-ka, kao i ostala bitna dokumentacija o identitetu klijen-ta ili korisnika – vlasnika moraju se bez odlaganja, na zahtev trećeg lica, dostaviti organizaciji ili licu obuhva-ćenom ovom Direktivom na koju je klijent upozoren.

Član 19Ovaj Deo se ne primenjuje na ugovore o poverava-

nju poslova spoljnim pružaocima usluga ili zastupanju ako, na osnovu ugovora, pružaoca usluge ili agenta treba smatrati delom organizacije ili lica obuhvaćenog ovom Direktivom.

Glava III

OBAVEZA PRIJAVLJIVANJADEO 1

Član 20 – Opšte odredbeDržave članice će obavezati organizacije i lica obu-

hvaćena ovom Direktivom da posebnu pažnju obrate na sve aktivnosti za koje posebno smatraju da će verovat-no, zbog svoje prirode, biti povezane sa pranjem novca ili fi nansiranjem terorizma, a posebno na sve složene ili neobično velike transakcije kao i sve neuobičajene de-love transakcija koje nemaju očiglednu ekonomsku ili vidljivu zakonitu svrhu.

Član 211. Svaka država članica će osnovati UFI radi efi kasne

borbe protiv pranja novca i fi nansiranja terorizma.2. UFI će se osnovati kao centralna nacionalna upra-

va. Ona će biti nadležna za prijem (u dozvoljenom obimu i na zahtev), analizu i distribuciju nadležnim organima dobijenih informacija koje se tiču potencijalnog pranja novca, potencijalnog fi nansiranja terorizma ili one po-slove propisane nacionalnim zakonima i podzakonskim aktima. Uprava mora da bude opremljena adekvatnim resursima radi ispunjenja svojih nadležnosti.

3. Države članice će obezbediti da UFI ima blagovre-meni pristup, direktno ili posredno, informacijama ko-jima raspolažu fi nansijski, upravni i organi gonjenja, a koje su neophodne za adekvatno ispunjenje nadležnosti.

Član 221. Države članice će obavezati organizacije i lica obu-

hvaćena ovom Direktivom, a u zavisnosti od okolnosti, i njene direktore i zaposlene, da u potpunosti sarađuju:

(a) brzim informisanjem UFI, na sopstvenu inicija-tivu, ako organizacija ili lice obuhvaćeno ovom Direkti-vom zna, sumnja ili postoje razumne osnove za sumnju da se sprovodi ili da je sprovedeno ili pokušano pranje novca ili fi nansiranje terorizma;

(b) brzim dostavljanjem UFI, na njen zahtev, svih neophodnih informacija, u skladu sa procedurama pro-pisanih predmetnih propisa.

2. Informacije iz st. 1 ovog člana dostavljaju se UFI države članice na čijoj teritoriji se nalazi organizacija ili lice koje šalje informacije. Lice ili lica označena u skla-du sa procedurom propisanom u čl. 34 imaju obavezu da dostavljaju informacije.

Član 231. Države članice mogu odstupiti od čl. 22, st. 1 u

slučaju lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) i (b), i mogu imenovati odgovarajući samoregulatorni organ pred-metne profesije kao organ kojem se u prvom stepenu dostavljaju informacije pre njihovog dostavljanja UFI. Bez uticaja na st. 2 ovog člana, imenovani samoregula-torni organ ima obavezu da u tim slučajevima UFI brzo prosledi informacije u izvornom obliku.

2. Države članice nemaju obavezu da primenjuju obaveze propisane u čl. 22, st. 1 na notare, nezavisne pravne profesionalce, revizore, spoljne računovođe i poreske savetnike u vezi sa informacijama koje dobi-jaju ili pribavljaju od svog klijenta tokom utvrđivanja pravnog položaja svojih klijenata ili izvršavanja poslova odbrane ili zastupanja tog klijenta u sudskim postup-cima ili u vezi sa njima, uključujući i davanje saveta o pokretanju ili izbegavanju postupaka, bez obzira da li je takva informacija primljena ili pribavljena pre, tokom ili posle takvih postupaka.


hvaćena ovom Direktivom da se uzdrže od obavljanja transakcija za koje znaju ili sumnjaju da su povezane sa pranjem novca ili fi nansiranjem terorizma sve dok ne obave neophodne radnje u skladu sa čl. 22, st. 1, tačka (a). U skladu sa propisima država članica, mogu se iz-dati instrukcije da se ne obavi transakcija.

2. Ako se na neku transakciju sumnja da bi mogla da predstavlja pranje novca ili fi nansiranje terorizma i ako bi uzdržavanje od obavljanja transakcija za koje se zna ili sumnja da su povezane sa pranjem novca ili fi nansira-njem terorizma bilo nemoguće ili bi verovatno onemo-gućilo napore za praćenje korisnika posumnjanog pranja novca ili fi nansiranja terorizma, organizacije i lica imaju obavezu da naknadno obaveste UFI bez odlaganja.


2/2013

91 Član 251. Države članice će obezbediti da se UFI odmah

obavesti, ako tokom inspekcije nadležnih organa iz čl. 37 ili na bilo koji drugi način u organizacijama i licima na koje se primenjuje ova Direktiva, ti organi otkriju informacije koje bi mogle biti u vezi sa pranjem novca ili fi nansiranjem terorizma.

2. Države članice će obezbediti da nadzorni organi koji su nadležni na osnovu zakona ili uredbe kontrolišu berzu, devizna tržišta i tržišta fi nansijskim derivatima i obaveštavaju UFI ako otkriju činjenice koje bi mogle da budu u vezi sa pranjem novca ili fi nansiranjem tero-rizma.

Član 26Prijavljivanje informacija iz čl. 22 i 23, koje u dobroj

veri vrše organizacije ili lica na koja se primenjuje ova Direktiva, kako je propisano čl. 22, st. 1 i čl. 23, zaposle-ni ili direktor te organizacije ili lica neće imati dejstvo odricanja od bilo kojeg ograničenja u pogledu davanja informacija predviđenog ugovorom, zakonskim, nad-zornim ili upravnim propisom, i neće se odnositi na organizaciju ili lice ili njene direktore ili zaposlene za odgovornost bilo koje vrste.

Član 27Države članice imaju obavezu da preduzmu sve od-

govarajuće mere radi zaštite onih zaposlenih u organi-zacijama ili licima na koje se primenjuje ova Direktiva, koji prijavljuju sumnjive transakcija u vezi sa pranjem novca ili fi nansiranjem terorizma, bilo interno bilo pre-ma UFI, od izlaganja pretnjama ili neprijatnostima.

DEO 2

Član 28 – Zabrana prijavljivanja1. Organizacije i lica na koja se primenjuje ova

Direktiva i njihovi direktori i zaposleni neće otkriti klijentu ili trećim licima činjenicu da je informacija prosleđena u skladu sa čl. 22 i 23, da se sprovodi ili da može da bude pokrenuta istraga u vezi sa pranjem nov-ca ili fi nansiranjem terorizma.

2. Zabrana propisana st. 1 ovog člana ne odnosi se na obaveštavanje nadležnih organa iz čl. 37, uključujući samoregulatorne organe, ili obaveštavanje radi proce-suiranja.

3. Zabrana propisana st. 1 ovog člana ne sprečava uzajamno obaveštavanje organizacija između država članica ili iz trećih država pod uslovom da te organi-zacije ispunjavaju uslove iz čl. 11, st. 1, ili pripadaju istoj grupi iz čl. 2, st. 12 Direktive br. 2002/87/EC Skupštine Evrope i Saveta od 16. decembra 2002. god. o dopun-skom nadzoru kreditnih organizacija, društava za osi-

guranje i investicionih fi rmi u fi nansijskom konglom-eratu.16

4. Zabrana iz st. 1 ovog člana ne sprečava obaveštavanje između lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) i (b) od država članica ili trećih država koje su propi-sale pravila ista kao i pravila iz ove Direktive, koja obav-ljaju svoju profesionalnu delatnost u svojstvu zaposle-nog lica, u okviru istog pravnog lica ili mreže. U smislu ovog člana, „mreža” označava veću organizaciju kojoj pripadaju lica koja imaju zajedničko vlasništvo, upravu ili kontrolu zakonitosti.

5. Za organizacije ili lica iz čl. 2, st. 1, tačka 1, 2 i 3, alineje (a) i (b) u slučajevima u vezi sa istim klijentom i istom transakcijom sa dve ili više organizacija ili lica, zabrana iz st. 1 ovog člana ne sprečava obaveštavanje između relevantnih organizacija ili lica, pod uslovom da se nalaze u nekoj državi članici ili trećoj državi koja je propisala pravila ekvivalentna onima koja su sadržana u ovoj Direktivi, da spadaju u istu kategoriju profesije i da se na njih primenjuju iste obaveze u pogledu pro-fesionalne tajne i zaštite ličnih podataka. Informacije koje se razmenjuju moraju se koristiti isključivo radi sprečavanja pranja novca i fi nansiranja terorizma.

6. Kada lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) i (b) preporučuju klijentu da odustane od učešća u neza-konitoj aktivnosti, u smislu st. 1 ovog člana, to se neće smatrati prijavljivanjem.

7. Države članice imaju obavezu da se međusobno obaveštavaju i da informišu Evropsku agenciju za nad-zor u meri koja je bitna u smislu ove Direktive i u skladu sa relevantnim odredbama Uredbi (EU) br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br. 1095/2010, kao i Komisiju o sluča-jevima u kojima smatraju da treće države ispunjavaju uslove propisane st. 3, 4 ili 5 ovog člana.

Član 29Kada Komisija usvoji odluku u skladu sa čl. 40, st. 4,

države članice imaju obavezu da zabrane obaveštavanje između organizacija i lica na koja se primenjuje ova Di-rektiva, kao i zainteresovane organizacije i lica iz trećih država.

Glava IVVOĐENJE EVIDENCIJE I STATISTIKE

Član 30Države članice će obavezati organizacije i lica regu-

lisana ovom Direktivom da čuvaju dokumentaciju i in-formacije radi istrage ili analize mogućeg pranja novca ili fi nansiranja terorizma od strane UFI ili drugog nad-ležnog organa u skladu sa nacionalnim pravom, i to:

16 OJ L 35, 11. 2. 2003, str. 1.


2/2013

92 (a) kopiju ili brojeve predmetnih dokumenata u slu-čaju provere savesnosti klijenta najmanje pet godina posle okončanja poslovnog odnosa sa klijentom;

(b) predmetne dokaze i knjige koje se sastoje od ori-ginalne dokumentacije ili kopija koje se prihvataju kao dokaz u sudskom postupku po nacionalnom pravu u slučaju poslovnog odnosa ili transakcije najmanje pet godina posle obavljene transakcije ili okončanja po-slovnog odnosa.

Član 311. Države članice će obavezati kreditne i fi nansi-

jske organizacije regulisane ovom direktivom da u svojim ograncima i društvima kćerkama u većinskom vlasništvu u trećim državama primenjuju procedure koje su ekvivalentne onima koje su propisane ovom Di-rektivom o proveri savesnosti klijenta i vođenju knjiga.

Ako propisi treće države ne dozvoljavaju primenu takvih ekvivalentnih procedura, države članice će obavezati kreditne i fi nansijske organizacije da obaveste nadležne organe domicilne države članice.

2. U meri koja je bitna radi primene ove Direktive i u skladu sa odredbama Uredbi (EU) br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br. 1095/2010, države članice, Evropska agencija za nadzor i Komisija će se međusobno obave-štavati o slučajevima u kojima propisi trećih država ne dozvoljavaju primenu procedura predviđenih prvim podstavom, st. 1 ovog člana, te se u tom slučaju može preduzeti inicijativa za pronalaženjem rešenja.

3. Države članice će obavezati kreditne ili fi nansijske organizacije da preduzmu dodatne mere radi efi kasnog upravljanja rizicima od pranja novca ili fi nansiranja terorizma kada propisi treće države ne dozvoljavaju primenu procedura u skladu sa prvim podstavom, st. 1 ovog člana.

4. Radi obezbeđivanja skladne jednoobraznosti ovog člana i uzimanja u obzir tehničkog razvoja u borbi protiv pranja novca i fi nansiranja terorizma, Evropska agencija za nadzor uzimajući u obzir postojeći okvir i saradnju sa drugim relevantnim organima Zajednice u toj oblasti, može usvojiti nacrt nadzornih tehničkih standarda u skladu sa čl. 56 Uredbi (EU) br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br. 1095/2010 radi određivanja vrste dodatnih procedura iz st. 3 ovog člana i minimuma re-akcije koju kreditne i fi nansijske organizacije treba da preduzmu ako propisi trećih država ne dozvoljavaju primenu procedura prema prvom podstavu, st. 1 ovog člana.

Ovlašćenje za usvajanje nadzornih tehnički standar-da iz prvod podstava u skladu sa čl. 10 do 14 Uredbe (EU) br. 1093/2010 poverava se Komisiji.

Član 32Države članice će obavezati svoje kreditne i fi nansij-

ske organizacije da imaju sisteme koji im omogućavaju da u potpunosti i brzo odgovaraju na upite iz UFI ili drugih organa u skladu sa njihovim nacionalnim pra-vom, u pogledu toga da li održavaju ili su u prethodnih pet godina održavali poslovni odnos sa određenim fi -zičkim ili pravnim licima, kao i o prirodi tog odnosa.

Član 331. Države članice će obezbediti da oni budu spo-

sobni za analizu efektivnosti njihovih sistema za borbu protiv pranja novca ili fi nansiranja terorizma vođenjem sveobuhvatne statistike o pitanjima bitnim za efektiv-nost tih sistema.

2. Predmetna statistika mora, minimalno, da sadrži podatke o broju sumnjivih poslova koji su prijavljeni UFI, dopune tim izveštajima i naznaku broja istraženih slučajeva u jednoj godini, broj procesuiranih lica, broj lica osuđenih za pranje novca ili fi nansiranje terorizma i koliko je imovine zamrznuto, zaplenjeno ili konfi sko-vano.

3. Države članice će obezbediti da se objavi konsoli-dovana analiza tih statističkih izveštaja.

Glava VMERE ZA SPROVOĐENJE

DEO 1Član 34 – Interni postupci, obuka i izveštavanje

1. Države članice će obavezati institucije i lica obu-hvaćena ovom Direktivom da ustanove adekvatne i od-govarajuće politike i procedure za proveru savesnosti klijenta, izveštavanje, vođenje knjiga, internu kontrolu, procenu rizika, upravljanje rizicima, upravljanje zako-nitošću poslovanja i komunikacijom radi predviđanja i sprečavanja poslova u vezi sa pranjem novca i fi nansi-ranjem terorizma.

2. Države članice će obavezati kreditne i fi nansijske organizacije obuhvaćene ovom Direktivom da dostave relevantne politike i procedure koje se primenjuju na fi -lijale i društva kćerke u njihovom većinskom vlasništvu u trećim državama.

3. Radi obezbeđenja konzistentne ujednačenosti i korišćenja tehničkih dostignuća u borbi protiv pranja novca i fi nansiranja terorista, Evropska agencija za nad-zor, uzimajući u obzir postojeći okvir i saradnju sa dru-gim relevantnim organima Zajednice u toj oblasti, može doneti nacrt nadzornih tehničkih standarda u skladu sa čl. 56 Uredbi (EU) br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br.


2/2013

93 1095/2010, radi određivanja minimalnog sadržaja po-dataka iz st. 2 ovog člana.

Ovlašćenje za usvajanje nadzornih tehničkih stan-darda iz prvog podstava u skladu sa čl. 10 do 14 Uredbe (EU) br. 1093/2010 delegira se na Komisiju.


hvaćena ovom Direktivom da preduzmu neophodne mere kako bi njihovi zaposleni na određenim radnim mestima bili upoznati sa propisima donetim na osnovu ove Direktive.

Te mere treba da obuhvate učešće zaposlenih u poseb-nim, trajnim programima obuke kako bi im se pomoglo da prepoznaju operacije koje mogu da budu povezane sa pranjem novca ili fi nansiranjem terorizma i da ih instrui-šu o tome kako da u tim slučajevima postupaju.

Kada neko fi zičko lice iz bilo koje od kategorija iz čl. 2, st. 1, tačka (3) obavlja svoju profesionalnu delatnost u svojstvu zaposlenog u pravnom licu, obaveze po ovom Delu primenjuju se na to pravno lice, a ne na fi zičko lice.

2. Države članice će obezbediti da organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom imaju pristup inovira-nim informacijama o praksi perača novca i fi nansijera terorista i o naznakama koje ukazuju na prepoznavanje sumnjivih poslova.

3. Države članice će obezbediti da se, gde je to mo-guće, blagovremeno dostavljaju informacije o efektiv-nosti i analitičkim izveštajima o sumnjama o pranju novca ili fi nansiranju terorizma.

DEO 2 – NadzorČlan 36

1. Države članice će propisati da menjačnice, trusto-vi i privredna društva pružaoci usluga imaju odgova-rajuću dozvolu ili budu registrovani, a kazina da imaju dozvolu za svoje zakonito poslovanje.

2. Države članice će propisati da nadležni organi od-biju davanje dozvole ili registraciju lica iz st. 1 ovog čla-na ako ne budu ispunjeni uslovi da lica koja efektivno upravljaju ili će upravljati poslovanjem tih lica ili ko-risnik – vlasnik budu odgovarajuće i adekvatne osobe.

Član 371. Države članice će zahtevati od nadležnih orga-

na da efi kasno prate i preduzimaju neophodne mere radi obezbeđenja da sve organizacije i lica obuhvaćena ovom Direktivom ispunjavaju njena pravila.

2. Države članice će obezbediti da nadležni organi raspolažu adekvatnim ovlašćenjima, zajedno sa ovla-šćenjem obavezivanja dostavljanja svih informacija koje su bitne za praćenje ispunjavanja uslova iz ove Di-

rektive i vršenja provera, kao i da raspolažu adekvatnim resursima za obavljanje svojih nadležnosti.

3. U slučaju kreditnih i fi nansijskih organizacija i ka-zina, nadležni organi će imati povećana nadzorna ovla-šćenja, posebno mogućnost da sprovode inspekcije na licu mesta.

4. U slučaju fi zičkih i pravnih lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) do (e), države članice mogu dozvoliti da se ovlašćenja iz st. 1 ovog člana sprovode na bazi osetlji-vosti rizika.

5. U slučaju lica iz čl. 2, st. 1, tačka 3, alineje (a) i (b), države članice mogu dozvoliti da ovlašćenja iz st. 1 obavljaju samoregulatorni organi, pod uslovom da is-punjavaju uslove iz st. 2 ovog člana.

Član 37a1. Nadležni organi će sarađivati sa Evropskom agen-

cijom za nadzor radi primene ove Direktive, u skladu sa Uredbama (EU) br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br. 1095/2010.

2. Nadležni organi će Evropskoj agenciji za nadzor dostaviti sve informacije neophodne za obavljanje nje-nih nadležnosti po ovoj Direktivi i po Uredbama (EU) br. 1093/2010, br. 1094/2010 i br. 1095/2010.

DEO 3Član 38 – Saradnja

Komisija će pružiti pomoć koja bude bila potrebna za ostvarenje koordinacije, uključujući i razmenu infor-macija između UFI na teritoriji Zajednice.

DEO 4Član 39 – Kazne

1. Države članice će obezbediti da fi zička i pravna lica obuhvaćena ovom Direktivom mogu da odgova-raju za kršenje nacionalnih propisa usvojenih u skladu sa ovom Direktivom. Kazne moraju da budu efi kasne, srazmerne i odvraćajuće.

2. Bez uticaja na pravo države članice u pogledu pro-pisivanja kazni za krivična dela, države članice imaju obavezu da obezbede, u skladu sa svojim nacionalnim pravom, da se adekvatne upravne mere mogu preduzeti ili da se mogu izreći upravne sankcije protiv kreditnih i fi nansijskih organizacija za kršenje nacionalnih propisa usvojenih u skladu sa ovom Direktivom. Države članice će obezbediti da te mere ili sankcije budu efi kasne, sraz-merne i odvraćajuće.

3. U slučaju pravnih lica, države članice će obezbe-diti da se, kao minimum, one mogu proglasiti odgovor-nim za povrede zakona iz st. 1 ovog člana, koje u njiho-vu korist počini neko lice, postupajući pojedinačno ili


2/2013

94 kao deo organa pravnog lica, a koje ima vodeću poziciju u pravnom licu, na osnovu:

(a) ovlašćenja za zastupanje pravnog lica;(b) ovlašćenja za donošenje odluka u ime pravnog

lica, ili(c) ovlašćenja za obavljanje kontrole u pravnom licu.4. Pored slučajeva navedenih u st. 3 ovog člana, dr-

žave članice imaju obavezu da obezbede da pravna lica snose odgovornost ako je nepostojanje nadzora ili kon-trole od strane lica iz st. 3 ovog člana omogućilo kršenje zakona iz st. 1 ovog člana u korist pravnog lica.

Glava VIDELEGIRANI AKTI I OVLAŠĆENJA

ZA SPROVOĐENJEČlan 40

1. Da bi se uzeo u obzir tehnički razvoj u borbi protiv pranja novca i fi nansiranja terorizma i odredili zahtevi propisani ovom Direktivom, Komisija može da usvoji sledeće propise za sprovođenje:

(a) pojašnjenje tehničkih aspekata defi nicija iz čl. 3, tačke 2, alineje (a) i (d), kao i tačke 6, 7, 8, 9 i 10;

(b) defi nisanje tehničkih kriterijuma za analizu da li date okolnosti predstavljaju nizak rizik od pranja novca i fi nansiranja terorizma iz čl. 11, st. 2 i 5;

(c) defi nisanje tehničkih kriterijuma za analizu da li date okolnosti predstavljaju visok rizik od pranja novca i fi nansiranja terorizma iz čl. 13;

(d) defi nisanje tehničkih kriterijuma za analizu, u skla-du sa čl. 2, st. 2, da li je opravdano da se ne primeni ova Direktiva na određena pravna i fi zička lica koja povreme-no i u ograničenom obimu obavljaju fi nansijsku delatnost.

Propisi će se doneti putem delegiranih akata u skladu sa čl. 41(2a), (2b) i (2c) i uslovima iz čl. 41a i 41b.

2. Komisija će usvojiti prve propise za sprovođenje kako bi proizvela dejstvo st. 1(b) i 1(d) do 15. juna 2006.

3. Komisija će prilagoditi iznose iz čl. 2, st. 1, tačka 3(e), čl. 7, tačka (b), 10, st. 1 i 11, st. 5, tačke (a) i (d) uzimajući u obzir propise Zajednice, privredni razvoj i promene međunarodnih standarda.

Propisi će se doneti putem delegiranih akata u skladu sa čl. 41, st. 2a, 2b i 2c i uslovima iz čl. 41a i 41b.

4. Ako Komisija zaključi da treća država ne ispunja-va uslove propisane čl. 11, st. 1 ili 2, člana 28, st. 3, 4 ili 5, ili u propisima donetim u skladu sa st. 1, tačka (b) ovog člana ili člana 16, st. 1, tačka (b) ili da propis treće države ne dozvoljava primenu propisa na osnovu prvog podstava čl. 31, st. 1, doneće odluku sa takvom konsta-tacijom u skladu sa postupkom iz čl. 41, st. 2.

Član 41

1. Komisiji će pomagati Komitet za sprečavanje pra-nja novca i fi nansiranje terorizma, (dalje u tekstu: Ko-mitet).

2. Kada se pozivanje vrši na ovaj stav, primenjivaće se članovi 5 i 7 Odluke br. 1999/468/EC, imajući u vidu odredbe čl. 8 i pod uslovom da doneti propisi u skladu sa ovom procedurom ne menjaju bitne odredbe ove Di-rektive.

Rok propisan čl. 5, st. 6 Odluke br. 1999/468/EC iznosi tri meseca.

2a. Ovlašćenje za usvajanje delegiranih radnji iz čl. 40 preneće se na Komisiju na rok od 4 godine, počev od 4. januara 2011. Komisija će sačiniti izveštaj u vezi sa delegiranim ovlašćenjima najmanje 6 meseci pre iste-ka četvorogodišnjeg perioda. Delegacija ovlašćenja će automatski biti produžena na rok istog trajanja, osim ako ga Skupština Evrope ili Savet ne opozovu u skladu sa čl. 41a.

2b. Čim usvoji delegirani akt, Komisija će ga istovre-meno dostaviti Skupštini Evrope i Savetu.

2c. Ovlašćenje za usvajanje delegiranih akata pove-rava se Komisiji prema uslovima propisanim u čl. 41a i 41b.

Član 41a – Opoziv delegiranog ovlašćenja1. Skupština Evrope ili Savet mogu u svakom trenut-

ku opozvati delegirano ovlašćenje iz čl. 40.2. Organizacija koja je otpočela internu proceduru

za odlučivanje da li da opozove delegirano ovlašćenje učiniće sve da, blagovremeno pre donošenja odluke, informiše ostale organizacije i Komisiju, sa naznakom koje delegirano ovlašćenje može da bude predmet opo-ziva.

3. Odluka o opozivu će značiti gašenje delegiranog ovlašćenja naznačenog u toj odluci. Ona će stupiti na snagu odmah ili nekog kasnijeg datuma koji je u njoj naveden. Odluka neće uticati na punovažnost delegi-ranih akata koji su već na snazi. Odluka će se objaviti u Službenom listu EU.

Član 41b – Prigovori na delegirane akte1. Skupština Evrope ili Savet mogu prigovoriti na

delegirani akt u roku od 3 meseca od dana obaveštava-nja. Na inicijativu Skupštine Evrope i Saveta taj rok će se produžiti za još 3 meseca.

2. Ako po isteku roka iz st. 1 ovog člana, ni Skupština Evrope, ni Savet nisu prigovorili na delegirani akt, on će se objaviti u Službenom listu EU i stupiće na snagu dana koji je naveden u njemu.

Delegirani akti mogu se objaviti u Službenom listu EU i stupiti na snagu i pre isteka tog roka ako Skupština Evrope i Savet obaveste Komisiju o svojoj nameri da ne ulažu prigovor.


2/2013

95 3. Ako Skupština Evrope ili Savet prigovore na de-legirani akt u roku iz st. 1 ovog člana, on neće stupiti na snagu. U skladu sa čl. 296 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije, organizacija koja prigovara mora da na-vede razloge zbog kojih se ulaže prigovor na delegirani akt.

Glava VIIZAVRŠNE ODREDBE

Član 42Komisija će sačiniti izveštaj o primeni ove Direkti-

ve i poslati ga do 15. decembra 2009, a posle svake tri godine Skupštini Evrope i Savetu. U prvom izveštaju, Komisija će obuhvatiti posebnu analizu tretmana advo-kata i drugih nezavisnih pravnih profesionalaca.

Član 43Komisija će do 15. decembra 2010. god. predstaviti

izveštaj Skupštini Evrope i Savetu o minimalnim pro-centima iz čl. 3, tačka 6, uz posebnu pažnju o mogućoj primenjivosti i posledicama smanjenja procenata u ali-nejama (a)(i), (b)(i) i (b)(iii), člana 3, tačke 6 od 25% do 20%. Na osnovu izveštaja Komisija može da podnese predlog za izmenu ove Direktive.

Član 44Direktiva br. 91/308/EEC se stavlja van snage.Pozivanja na poništenu direktivu tumačiće se kao da

se odnose na ovu direktivu i treba da se čitaju u skladu sa Korelacionom tabelom iz Aneksa.

Član 451. Države članice imaju obavezu da donesu zakone,

podzakonske akte i upravne propise potrebne za pri-menu ove direktive do 15. decembra 2007. Države čla-nice će Komisiji dostaviti tekst odredbi nacionalnog prava zajedno sa tabelom koja pokazuje koje odredbe ove direktive odgovaraju relevantnim nacionalnim pro-pisima.

Kada država članica donese ove propise, oni moraju da sadrže pozivanje na ovu direktivu ili da takvo pozi-vanje sadrže prilikom objavljivanja u njihovom službe-nom listu. Države članice će propisati način pozivanja na ovu direktivu.

2. Države članice će Komisiji dostaviti tekst glav-nih odredbi nacionalnog prava koje one budu donele u oblasti regulisanoj ovom direktivom.

Član 46Ova direktiva stupa na snagu dvadesetog dana posle

njenog objavljivanja u Službenom listu EU.Član 47

Ova direktiva upućuje se na primenu državama čla-nicama.

ANEKSKORELACIONA TABELA

Ova Direktiva Direktiva 91/308/EECČlan 1(1) Član 2Član 1(2) Član 1(C)Član 1(2)(a) Član 1(C) prva tačkaČlan 1(2)(b) Član 1(C) druga tačkaČlan 1(2)(c) Član 1(C) treća tačkaČlan 1(2)(d) Član 1(C) četvrta tačkaČlan 1(3) Član 1(C), treći stavČlan 1(4)Član 1(5) Član 1(C), drugi stavČlan 2(1)(1) Član 2a(1)Član 2(1)(2) Član 2a(2)Član 2(1)(3)(a), (b) i (d) do (f) Član 2a(3) do (7)

Član 2(1)(3)(c)Član 2(2)Član 3(1) Član 1(A)Član 3(2)(a) Član 1(B)(1)Član 3(2)(b) Član 1(B)(2)Član 3(2)(c) Član 1(B)(3)Član 3(2)(d) Član 1(B)(4)Član 3(2)(e)Član 3(2)(f) Član 1(B), drugi stavČlan 3(3) Član 1(D)Član 3(4) Član 1(E), prvi stavČlan 3(5) Član 1(E), drugi stavČlan 3(5)(a)Član 3(5)(b) Član 1(E), prva alinejaČlan 3(5)(c) Član 1(E), druga alinejaČlan 3(5)(d) Član 1(E), treća alinejaČlan 3(5)(e) Član 1(E), četvrta alineja

Član 3(5)(f) Član 1(E), peta alineja i treći stav

Član 3(6)Član 3(7)Član 3(8)Član 3(9)Član 3(10)Član 4 Član 12Član 5 Član 15Član 6Član 7(a) Član 3(1)Član 7(b) Član 3(2)Član 7(c) Član 3(8)Član 7(d) Član 3(7)Član 8(1)(a) Član 3(1)Član 8(1)(b) do (d)


2/2013

96 Član 8(2)Član 9(1) Član 3(1)Član 9(2) do (6)Član 10 Član 3(5) i (6)Član 11(1) Član 3(9)Član 11(2)Član 11(3) i (4)Član 11(5)(a) Član 3(3)Član 11(5)(b) Član 3(4)Član 11(5)(c) Član 3(4)Član 11(5)(d)Član 12Član 13(1) i (2) Član 3(10) i (11)Član 13(3) do (5)Član 13(6) Član 5Član 14Član 15Član 16Član 17Član 18Član 19Član 20 Član 5Član 21Član 22 Član 6(1) i (2)Član 23 Član 6(3)Član 24 Član 7Član 25 Član 10Član 26 Član 9Član 27

Član 28(1) Član 8(1)Član 28(2) do (7)Član 29Član 30(a) Član 4, prva alinejaČlan 30(b) Član 4, druga alinejaČlan 31Član 32Član 33Član 34(1) Član 11(1) (a)Član 34(2)

Član 35(1), prvi stav Član 11(1)(b), prva rečenica

Član 35(1), drugi stav Član 11(1)(b), druga rečenica

Član 35(1), treći stav Član 11(1), drugi stavČlan 35(2)Član 35(3)Član 36Član 37Član 38Član 39(1) Član 14Član 39(2) do (4)Član 40Član 41Član 42 Član 17Član 43Član 44Član 45 Član 16Član 46 Član 16


2/2013

97

Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja

Poštovanje etike objavljivanja i sprečavanje zloupo-trebe objavljivanja su odgovornost i obaveza svakog au-tora, recenzenta, urednika i izdavača.

Časopis Evropska revija za pravo osiguranja objav-ljuje Izjavu o etici objavljivanja i zloupotrebi objav-ljivanja naučnih i stručnih radova. Pomenuta Izjava sastavljena je u skladu sa standardima Komiteta o etici objavljivanja (Committee on Publications Ethics: COPE). Redakcija časopisa i Udruženje za pravo osiguranja Sr-bije, kao izdavač Evropske revije za pravo osiguranja, obavezuju se da poštuju etiku objavljivanja i sprečavaju zloupotrebe u objavljivanju naučnih i stručnih radova. Istovremeno, poštovanje etike objavljivanja obaveza je svakog autora. Niko ne može biti izuzet od ove obaveze.

A) U oblasti objavljivanja i autorstva, svaki članak objavljen u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja mora da sadrži spisak literature, naveden u posebnom odeljku na kraju članka, i instituciju, ukoliko posto-ji, koja je fi nansijski pomogla sprovedeno istraživanje objavljeno u članku. Osim toga, mora postojati sagla-snost za objavljivanje članka od strane institucije koja je fi nansijski pomogla istraživanje objavljeno u članku. Članak ne sme biti plagijat, niti sme sadržati krivotvo-rene podatke. Časopis ne prihvata ranije objavljene članke. Zabranjeno je ponovo objavljivanje istih istra-živanja. Časopis Evropska revija za pravo osiguranja prijavljen je kod Centra za evaluaciju u obrazovanju i nauci (CEON). Preko sistema ASEESTANT dostavljeni radovi biće proveravani preko servisa CrossCheck, od-nosno iTh enticate i dobijaće DOI (Digital Object Iden-tifi er) brojeve.

B) Odgovornost autora:Svi autori navedeni u članku moraju dati značajan

intelektualni doprinos istraživanju, odnosno pisanju rada. Da bi neko imao status autora nije dovoljno da je samo učestvovao u prikupljanju podataka, pružao po-moć u tehničkoj obradi podataka, odnosno, teksta ili je samo prevodio tekst. Biti autor znači: aktivno učestvo-vati u osmišljavanju sadržaja članka, njegove strukture, metodologije izrade članka; pisati članak, vršiti izmene i prepravke u tekstu; odobriti konačnu verziju teksta.

Autori su u obavezi da potpišu izjavu, u kojoj potvr-đuju da su sva istraživanja u članku originalna, da je rad u potpunosti samostalno napisan uz naznaku punog naziva izvora drugih autora koji su korišćeni u radu i da navedeni , kako u celosti tako i nekim delom, nije

ranije objavljivan. Autori treba da potvrde da rukopis podnet na recenziranje nije u postupku recenziranja niti je prihvaćen za objavljivanje u drugom časopisu. Autori treba da potvrde da su svi podaci navedeni u članku istiniti i autentični, i da, u slučaju potrebe, na zahtev recenzenata i Redakcije časopisa isprave greške odnosno opozovu članak.

Autori moraju da uklone sve informacije iz članka na osnovu kojih bi recenzenti mogli da ih identifi kuju. Zato je neophodno da u članku i citatima govore o sebi u trećem licu.

C) Odgovornost recenzenata:Kroz objektivno i blagovremeno recenziranje pod-

netih rukopisa, recenzenti treba da doprinesu i pomo-gnu poboljšanju kvaliteta članka. Na sajtu časopisa na-lazi se poseban deo namenjen recenzentima u kome je detaljnije opisano koje su obaveze recenzenata. U časo-pisu Evropska revija za pravo osiguranja primenjuje se dvostruko anonimno recenziranje. Recenzenti ne sme-ju biti u sukobu interesa sa sprovedenim istraživanjem, autorima članka, odnosno sa fi nansijerima istraživanja. Od recenzenata se očekuje da upozore urednika na bilo koji objavljeni, odnosno dostavljeni članak koji je su-štinski sličan članku koji je u postupku recenziranja. U toku recenziranja članka, recenzenti treba autoru da ukažu na relevantan objavljen rad koji u rukopisu nije citiran, a koji je od značaja za temu koja se u članku obrađuje. Recenzirani članci treba da budu tretirani kao poverljivi. Rukopisi ne smeju biti zadržani, niti ko-pirani.

D) Odgovornost urednika:U obavljanju svojih dužnosti urednik mora da delu-

je objektivno, pošteno i ne sme da diskriminiše autore po bilo kom osnovu. Urednik ima pravo da dostavlje-ni članak odbije, odnosno prihvati. U odabiru radova, urednik se mora rukovoditi kvalitetom, originalnošću, naučnim značajem radova (unapređenjem naučnih znanja), primenljivošću rezultata istraživanja u rešava-nju problema iz prakse, atraktivnošću teme za čitaoce, jasnoćom teksta.

Urednik ne sme da bude u sukobu interesa sa autori-ma članaka koje odbacuje, odnosno prihvata. Članak se prihvata kada je osnovano sigurno: da nije plagijat; da nije prethodno objavljen u potpunosti, odnosno njegov veći deo; kada ne sadrži krivotvorene podatke. Kada se utvrde krupne materijalne greške, urednik objavlju-

Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja

2/2013

98 Izjava o etici objavljivanja i zloupotrebi objavljivanja

je ispravku ili opoziv članka. Urednik je odgovoran za očuvanje anonimnosti recenzenata. U slučaju prigovo-ra istaknutih od strane autora čiji je rad odbijen, odno-sno od strane trećih lica, a koji se odnose na povredu etike objavljivanja članaka ili prigovora zbog konfl ikta interesa, urednik i Redakcija časopisa Evropska revija za pravo osiguranja sprovešće postupak za utvrđivanje osnovanosti prigovora i razmatranje prigovora. Uko-liko urednik, odnosno recenzenti istaknu prigovore, autorima treba pružiti mogućnost da odgovore na sve prigovore urednika, odnosno recenzenata.

Urednik ima pravo da objavi rad u časopisu Evrop-ska revija za pravo osiguranja, s tim što ne sme da otkri-je svoj identitet recenzentima.

E) Odgovornost izdavača:Udruženje za pravo osiguranja Srbije, kao iz-

davač Evropske revije za pravo osiguranja, obave-zuje se da čuva reputaciju (ugled) časopisa, nasto-jeći da objavljuje kvalitetne i originalne naučne i stručne radove. Kada je to potrebno, članci koji nisu napisani u skladu sa etikom objavljivanja biće po-vučeni. Ispravke će biti učinjene u što kraćem roku. Izdavač se obavezuje na dobru komunikaciju sa ured-ništvom, autorima i recenzentima.

F) Posebna pitanja etike objavljivanja:Etika objavljivanja i sprečavanje zloupotreba objav-

ljivanja u časopisu Evropska revija za pravo osiguranja podrazumeva:

• Vršenje konstantnog praćenja poštovanja svih prethodno navedenih standarda u cilju poštovanja do-bre prakse i etike objavljivanja;

• Nastojanje Redakcije i izdavača časopisa da se za-dovolje interesi čitaoca i autora;

• Konstantno poboljšavanje kvaliteta objavljenih članaka;

• Slobodu izražavanja, odnosno pisanja;• Ukoliko je to neophodno, primenu postupka opo-

ziva članaka, objavljivanje ispravki, objašnjenja i izvi-njenja;

• Vođenje uredne evidencije prispelih radova, recen-zija i potpisanih autorskih izjava o originalnosti rada od strane Redakcije časopisa;

• Nastojanje časopisa da očuva integritet akademske evidencije;

• U slučaju sumnje u tačnost podataka, istraživanja i rezultata, traženje objašnjenja i potrebnih ispravki od autora;

• Sprečavanje objavljivanja plagijata i krivotvorenih podataka.

2/2013

99

Publication Ethics and Malpractice Statement

Respecting publication ethics and the prevention of publication malpractice is the responsibility of each

individual author, reviewer, editor and publisher. The journal European Insurance Law Review

publishes Publication Ethics and Malpractice Statement of scientific papers. This Statement is written according to Committee on Publications Ethics standards (COPE). Th e journal’s Editorial Board and Insurance Law Association of Serbia, as publisher of the European Insurance Law Review, are obliged to respect publication ethics and to prevent publication malpractice. In the same time, respecting of publication ethics is obligation of each author. No one can be exempted from this obligation.

A) In the area of publishing and authorship, each published article in the European Insurance Law Review should contain the list of references, listed in separate section at the end of the article, and the institution which has fi nancially supported the research carried out, if exists. Also, there must be consent for the publication of an article by the institution which has fi nancially supported the research in the article. Th e article must not be a plagiarism, and must not contain fraudulent data, either. Th e journal does not accept previous published articles. It is also forbidden to publish the same research. Th e European Insurance Law Review has registered to the CEON (Center for Evaluation in Education and Science). Th rough the system ASEESTANT articles will be checked through service CrossCheck, that is iTh enticate. Articles will get DOI numbers (Digital Object Identifi er).

B) Author’s responsibilities:All authors must significantly intellectually

contribute to the research. Having assisted in the collection of data or participated in a technical processing of data or text, or just translating the text are not in and of themselves suffi cient criteria for listing as an author. Being listed as an author requires the fulfi llment of the following requirements: actively participate in the conception and drafting of the article, its structure and its methodology; participate in writing article; making changes and corrections; having approved the fi nal version to be published.

Authors are obliged to sign a statement that all the research in the submitted manuscript is original, that

article is written completely independently, indicating the full name of the source of other authors that were used in the article, and neither the entire work, nor any of its parts have been previously published. Th e authors confi rm that the article has not been submitted to peeer review, nor is in the process of peer reviewing, nor has been accepted for publishing in another journal. Th e author(s) confi rms that the research in their work is original, and that all the data given in the article are real and authentic. If it necessary, the article can be recalled, and errors corrected.

Th e author should remove from the text all the details that could identify him or her as the author. In the text and quotations, the author should refer to himself or herself in the third person.

Th e European Insurance Law Review expects from the authors to declare any commercial association that may represent a confl ict of interest as regards the article submitted.

C) Peer review / responsibility for the reviewers:Th rough an objective and timely review of the

submitted articles, reviewers should contribute to the decision-making process and help improve the quality of the published article. At the website of the European Insurance Law Review is a special section for reviewers which is described in more detail what the obligations of reviewers. All manuscripts submitted to the European Insurance Law Review applies double-blind peer review. Reviewers must not have any confl ict of interest with respect to the research, the authors and/or the research funders. Reviewers are expected to warn the editor of any published or submitted article essentially similar to the manuscript being reviewed. Reviewers should point out the relevant published article which is not cited in the manuscript, and which is important for topic of the article. Reviewed articles should be treated confi dentially. Manuscripts must not be retained, or copied, either.

D) Editorial responsibilities:Th e editor is expected to act in a objective and fair

way in the performing of his or her expected duties, not discriminating authors on any grounds. Th e editor has complete responsibility and authority to reject or accept an article. In selecting the papers, the editor must be

Publication Ethics and Malpractice Statement

2/2013

100 Publication Ethics and Malpractice Statement

guided by the quality, attractiveness topics to readers and the clarity of the text.

Th e editor should have no confl ict of interest with respect to articles that rejects or accepts. An article is accepted when it is reasonably certain: that it’s not plagiarism; if it were not previously published in full, or part of it; when it does not contain fraudulent data. Once errors have been found, the editor promotes publication of correction or retraction. Th e editor is responsible for preserving the anonymity of reviewers. In the event of complaints by authors whose work is rejected, or by third parties, which are related to the violation of publication ethics or complaints for confl ict of interest, editor and Editorial Board of the European Insurance Law Review, should conduct the procedures to determine the merits and consideration of the complaints. In the event of complaints by the editor and the reviewers, the authors should be given an opportunity to respond to any complaint.

Th e editor has the right to publish a paper in the European Insurance Law Review, but he or she must not reveal his identity to reviewers.

E) Publisher’s responsibilities:Insurance Law Association of Serbia, as the

publisher of the European Insurance Law Review, obliged to protect reputation of the journal by only publishing articles of the highest quality and scientifi c relevance in a timely and responsible manner. When

it necessary, publisher will retract articles that not contain ethical standards or that are misleading. Publisher is obliged on good communication with Editorial Board, authors and reviewers.

F) Publishing ethics issues:Publication ethics and the prevention of publication

malpractice in the European Insurance Law Review means:

• Constant monitoring of compliance with all of the above standards in order to respect the publication ethics.

• Trying Editorial Board and the publisher to meet the interests of readers and authors.

• Constantly improving the quality of published articles.

• Freedom of expression and writing.• If necessary, apply the standard procedure of

articles retraction, publish corrections, clarifi cations and apologies.

• Accurate records of submitted papers, reviewers’ reports and signed statement on the originality of the work by the Editorial Board of the journal.

• Maintain the integrity of the academic record.• If there doubt in the accuracy of the data or research

results, it must be immediately sought explanation and necessary corrections from the authors.

• Prevent plagiarisms and fraudulent data from being published.

2/2013

101

U putstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja

Uslovi koje rad treba da ispunjava Rad se recenzira i prihvata za objavljivanje pod sle-

dećim uslovima:• Da je originalan;• Da se prvi put dostavlja na recenziju za objavljiva-

nje u Evropskoj reviji za pravo osiguranja;• Da njegovo objavljivanje ne razmatra neki drugi

izdavač;• Da nije u celini ili nekim delom već objavljen;• Da nije već prihvaćen za objavljivanje kod nekog

drugog izdavača;• Da neće biti objavljen u nekom drugom časopisu

sve dok ne bude doneta odluka o njegovom objavljiva-nju u Evropskoj reviji za pravo osiguranja.

Svi radovi podležu dvostrukoj anonimnoj recenziji.Autori svoje radove treba da šalju Redakciji časopi-

sa, odnosno glavnom i odgovornom uredniku, Jasmini Labudović Stanković, na e-mail: [email protected] i/ili prof. Pjerpaolu Maranu (Pierpaolo Marano), zame-niku glavnog urednika, na e-mail: [email protected]. Radovi se mogu dostaviti na srpskom, engle-skom i nemačkom jeziku. Uz rad treba dostaviti potpi-sanu i skeniranu autorsku izjavu koja se nalazi na sajtu www.erevija.org.

F ormatČlanak ne sme da bude duži od 12 strana, sve mar-

gine - 2,54 cm, format strane – A4, prored - „1”. Auto-ri treba da koriste Times New Roman, vode računa o abecednom redosledu citiranja, strane reči i fraze pišu kurzivom (italic).

Na slov radaNaslov treba da odražava temu rada. U interesu je

časopisa i autora da se koriste reči koje su adekvatne za indeksaciju i pretraživanje. Naslov ne treba da bude duži od 10 reči. Treba da bude centriran, ispisan veli-kim slovima (Font 14, bold). Podnaslovi treba da budu centrirani, ispisani velikim slovima (Font 12), označeni arapskim brojevima. Sledeći podnaslovi pišu se malim slovima po abecednom redosledu: a), b), c), d).

Primer:OS IGURANJE ODGOVORNOSTI BROKERA

1. UVOD2. DEFINICIJA OSIGURANJA PROFESIONALNE

ODGOVORNOSTI 2.1. Građanska odgovornost brokera osiguranja 2.1.1 Analiza a) Uporedno pravoAp strakt, Zaključak i Summary

Na početku, a posle naslova rada, treba da se nala-zi apstrakt koji ne sadrži više od 20 redova. Treba da bude kucan običnim slovima (bez bolda i kurziva), bez podvlačenja i citata. Naslov „Apstrakt” treba da bude centriran.

Apstrakt treba da ima između 100 i 250 reči i da se nalazi posle zaglavlja (autorovog imena, naslova), a pre ključnih reči iza kojih sledi tekst rada. Apstrakt mora da bude jasan i da ukratko informiše čitaoca o sadržini rada. Naročito treba voditi računa o tome da apstrakt sadrži: cilj istraživanja, korišćene metode, rezultate istraživanja i zaključak.

Zaključak se daje na kraju rada. Zaključak bi trebalo da bude u strukturisanoj formi i da iznosi do 1/10 duži-ne rada (duži od apstrakta).

Rad, na kraju, treba da sadrži rezime na engleskom jeziku – Summary, dužine do 2/3 strane.

Klj učne rečiKljučne reči se daju posle apstrakta, a pre glavnog

teksta. Ključnih reči ne treba da bude više od 6. Red tre-ba da počne kurzivom, a zatim da se nastavi redovno kucanim rečima.

Ime autoraSvoje ime i prezime, sa titulom „mr”, „dr” itd. ispred

imena, autor navodi pre apstrakta sa gornje leve strane, dok u fusnoti označenoj „*” u Superscriptu navodi na-ziv institucije u kojoj je zaposlen, kao i e-mail adresu.

Primer: Doc. dr Slavko Đorđević* U fusnoti:Parker Ins. Co. London, e-mail: pravna.sluzba@par-

ker.com, iliUniverzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Kraguje-

vac, e-mail: [email protected]


2/2013

102 U putstvo za autore članaka u Evropskoj reviji za pravo osiguranja

Tab eleZa tabele važe ista tehnička uputstva kao i za tekst,

sačinjavaju se u MS Wordu ili Excelu, označavaju red-nim arapskim brojevima sa gornje strane tabele. Sva-ka tabela mora da ima naslov na gornjoj strani tabele i treba da bude postavljena što bliže tekstu na koji se odnosi.

Fus noteFusnote treba navoditi ispod teksta na svakoj stra-

ni na koju se odnose. Molimo autore da nastoje da sva dodatna pojašnjenja i detalje najvećim delom umetnu u kontekst izlaganja u samom tekstu, a što manji deo ostave za fusnote.

LiteraturaLiteraturu koja je korišćena u pisanju rada nave-

sti kao posebnu sekciju na kraju rada, iza rezimea na engleskom jeziku. Literaturu poređati po abecednom redu prema prezimenu autora. Ako je isti autor citiran više puta, literaturu navesti po godini izdanja, počevši od najnovije. Na kraju svake reference navesti DOI broj, ukoliko postoji. Primer: Croly, Colin, Jeff eries, Ivone „Pitanja u vezi

sa istovetnošću isplate u reosiguranju prema engleskom pravu, uz komparativni pregled pravnih sistema Nemačke i SAD”, Revija za pravo osiguranja, br. 1, 2012.

Jensen, C. Michael, Meckling, H. William „Th eory of the Firm: Managerial Behavior, Agency Costs and Ownership Stucture”, Journal of Financial Econo-mics, Vol. 3, 1976. Mehr, Robert, Osler, Robert. (1961) Modern Life Insurance – a textbook of income insurance, Th e Macmillan Company, New York. Žarković, Nebojša. (2011) Životna osiguranja, Skonto, Novi Sad.

Prav ila citiranjaKnjige a) Prezime autora, ime, tačka. Godinu izdanja

staviti u zagradu. Naslov dela navesti kurzivom, zatim navesti izdavača, mesto izdanja, skraćenicu str. i broj strane.

Primer: Žarković, Nebojša. (2011) Životna osiguranja, Skonto, Novi Sad, str. 157.

b) Ukoliko knjiga ima više autora, imena autora od-vojiti zarezom. Godinu izdanja staviti u zagradu.

Navesti naslov dela kurzivom, zatim izdavača, me-sto izdanja, skraćenicu str. i broj strane.

Primer: Mehr, Robert, Osler, Robert. (1961) Modern Life Insurance – a textbook of income insurance, Th e Macmillan Company, New York, str. 243.

c) Ukoliko se citira knjiga koju je neko lice priredilo kao urednik, nakon njegovog prezimena i imena, u za-gradi napisati „urednik”, odnosno „editor”.

Primer: Oditah Fidelis (editor). (1996) Th e Future for the Global Securities Market, Oxford, str. 74.

d) Kod ponovljenog citiranja navesti prezime auto-ra, početno slovo imena, staviti tačku. Zatim sledi ozna-ka Isto (kurzivom), pa skraćenica str. i broj strane.

Primer: Žarković, N. Isto, str. 450.

e) Ukoliko se citira više knjiga istog autora, kod po-novljenog citiranja navodi se prezime autora, pa počet-no slovo imena, tačka, a nakon toga naziv knjige kurzi-vom, skraćenica str. i broj strane.

Primer: Šulejić, P. Pravo osiguranja, str. 454. Članci

a) Navesti prezime autora, pa zarez, zatim ime auto-ra, između navodnika staviti naslov članka, zatim naziv časopisa navesti kurzivom, broj i godinu izdanja, skra-ćenicu str. i broj strane.

Primer: Jensen, C. Michael, Meckling, H. William „Th eory of the Firm: Managerial Behavior, Agency Costs and Ownership Stucture”, Jour-nal of Financial Economics, Vol. 3, 1976, str. 307.

b) Ukoliko se citira članak više autora, imena autora odvojiti zarezom, zatim između navodnika staviti na-slov članka, naziv časopisa navesti kurzivom, pa broj i godinu izdanja, skraćenicu str. i broj strane.

Primer: Croly, Colin, Jeff eries, Ivone „Pitanja u vezi sa istovetnošću isplate u reosiguranju prema en-gleskom pravu, uz komparativni pregled prav-nih sistema Nemačke i SAD”, Revija za pravo osiguranja, br. 1, 2012, str. 7.

c) Kod ponovljenog citiranja navesti prezime autora, početno slovo imena, staviti tačku. Zatim sledi oznaka Isto (kurzivom), pa skraćenica str. i broj strane.

2/2013

103


Primer: Slavnić, J. Isto, str. 12.Ukoliko se citira više članaka istog autora, kod po-

novljenog citiranja navodi se prezime autora, pa počet-no slovo imena, tačka, a nakon toga naziv članka izme-đu navodnika, skraćenica str. i broj strane.Primer: Slavnić, J. „Osiguranje profesionalne odgovor-

nosti lekara”, str. 28.

e) Članak objavljen u zborniku radova koji je prire-dilo drugo lice kao urednik, navodi se tako što se nave-de prezime i ime autora članka, zatim se stavlja tačka, pa u zagradi godina izdanja, naziv članka između na-vodnika, oznaka „u:” prezime, ime urednika, u zagradi oznaka „urednik”, naziv zbornika kurzivom, izdavač, mesto izdanja, skraćenica str. i broj strane.

Primer: Rorbah, Volfgang. (2013) „Značaj interkultu-ralne kompentencije u osiguranju”, u: Marano, Pjerpaolo, Jovanović, Slobodan, Labudović Stanković, Jasmina (urednici), Pravo osigura-nja Srbije u tranziciji ka evropskom (EU) pravu osiguranja, Udruženje za pravo osiguranju Sr-bije, Beograd, str. 100.

3. Zakoni

a) Prilikom citiranja propisa navesti pun naziv, u za-gradi kurzivom navesti glasilo u kome je propis objav-ljen, broj glasila, godinu objavljivanja, zatim navesti skraćenicu propisa koja će se koristiti u tekstu, van za-grade staviti skraćenicu čl. i broj člana. Ukoliko se pro-pis citira ponovo u tekstu, iza godine objavljivanja za-kona navesti: „dalje u tekstu:“, a zatim skraćenicu koja se koristi.

Primer: Zakon o osiguranju (Službeni glasnik RS, br. 125/2004, dalje u tekstu: ZO), čl. 15.

Interneta) Izvori sa Interneta navode se tako što se navede

prezime i ime autora, odnosno institucije koja je prire-dila tekst, naziv teksta (članka), mesto i godina izdanja, oznaka „dostupno na:”, a zatim adresa kurzivom, skra-ćenica str., broj strane i na kraju datum posete adrese.

Primer: Giovannini Group, Cross-Border Clearing and Settlement Arrangements in the EU, Brussels, 2001, dostupno na:

http://ec.europa.eu/internal_market/fi nancial-mar-kets/docs/fi rst_giovannini_en.pdf, str. 18, 21.10.2008.

2/2013

104 Instruction for Authors of the Works in the European Insurance Law Review

Conditions of submissionManuscripts are reviewed with the understanding

that they:• are original;• are not under consideration by any other publisher;• have not been previously published in whole or in

part;• have not been previously accepted for publication;• have not been previously reviewed by European

Insurance Law Review;• will not be submitted elsewhere until a decision

is reached regarding their publication in European Insurance Law Review.

All works are subject to a double-blind review.Author should send article to the Editorial Board

by electronic mail at: Jasmina Labudovic Stankovic, Editor, e-mail: [email protected] and/or Prof. Pierpaolo Marano, Associate Editor, e-mail: [email protected]. Articles may be written in Serbian, English or German. All the articles should be submitted with accompanying signed and scanned statement on originality of the work, that can be found at www.erevija.org.

Th e author alone is responsible for the claims made in the article. Texts which fail to meet the standards of academic publication in terms of content, methodological coherence, bibliographical support or presentation and structure will not be sent out for external review. In such cases, the Editorial Board will contact the author(s) to supply a reasoned explanation for the decision taken.

FormatArticle must not be longer than 12 pages, 2.54 cm

(1) all margins, A4 page format, spacing „one“. Authors should use Times New Roman, take care of alphabet order when citing, write foreign words and phrases in italic.

Article TitleTitle should refl ect the article topic. It is in the

interest of the magazine and author to use words adequate for indexing and searching. Title should not have more than 10 words and abbreviations. Work title should take up central position, written in capital letters (Font 14, bold). Subtitles should be in the central

position, in capital letters (Font 12) and numbered with arabic numbers. Further subtitles are in small italic alphabet letters: a), b), c) d).

Example:BROKER LIABILITY INSURANCE

• INTRODUCTION 2. PROFESSIONAL LIABILITY INSURANCE DEFINED 2.1. Civil liability of an insurance broker 2.1.1 Study a) Comparative law

Abstract, Conclusion and SummaryAt the beginning, aft er work title, article must

contain an abstract up to 20 lines. It should be typed in ordinary font, (no bold, no italic), without underlining and citation marks. Word „Abstract” should be in the page middle.

Abstract should have between 100 and 250 words and be situated between heading (title, author name etc.) and key words, followed by article text. Abstracts must be clear and briefl y inform the reader about the content of the work. Above all, abstracts should include: purpose of the research, the methods used, research results, and the conclusion.

Summary is given at the end of the article up to 2/3 of a page. It is desirable that the conclusion is in structured form. Conclusion length may be up to 1/10 of the article’s length (longer than abstract).

Key wordsKey words are given aft er an abstract, before the

main text. Number of key words may not be more than six. Line should start in italic, followed by ordinarily typed words.

Author nameAuthor indicates his/her title „LLM”, „PhD”, „LLD”

etc., name and surname aft er work title, but before an abstract on the left -hand side, while citing company’s or institution’s title of employment and place and e-mail in the footnote designated by „*” in Superscript.

Example: Assistant Professor Slavko Djordjevic, PhD*

In the footnote:University in Kragujevac, Faculty of Law,

Kragujevac, e-mail: [email protected]

Instruction for Authors of the Works in the European Insurance Law Review

2/2013

105


TablesTables are written same as text, produced in MS

Word or Excel, and desiganted by orderly arabic numbers on the top of the table. Each table must have title on the top of the table. Tables should take up place as closer as possible to the reference text.

FootnotesFootnotes should be given at the bottom of the page

they relate to. Please ensure that additional explanations and details are in the text rather than in a footnote.

ReferencesReferences used in the work should be stated

as a separate section at the end of the work, aft er the summary in English. They should be given alphabetically, by author’s last name. If one author is cited several times, the references should be stated by year of publication, starting with the most recent. Th e DOI number (if there is one), should be given aft er each reference.Example: Croly, Colin, Jeff eries, Ivone „Pitanja u vezi

sa istovetnošću isplate u reosiguranju prema engleskom pravu, uz komparativni pregled pravnih sistema Nemačke i SAD”, Revija za pravo osiguranja, br. 1, 2012Jensen, C. Michael, Meckling, H. William „Th eory of the Firm: Managerial Behavior, Agency Costs and Ownership Stucture”, Journal of Financial Economics, Vol. 3, 1976Mehr, Robert, Osler, Robert. (1961) Modern Life Insurance – a textbook of income insurance, Th e Macmillan Company, New York Žarković, Nebojša. (2011) Životna osiguranja, Skonto, Novi Sad

Citation rules• Books• Th e author’s surname, name, period. Th e year

should be given in parentheses. Title of the work should be written in italics, and then the publisher, place of publication, the p. abbreviation and page number.

Example: Žarković, Nebojša. (2011) Životna osiguranja, Skonto, Novi Sad, p. 157.

• If there are several authors, names should be separated by coma. The year should be given in parentheses. Title of the works should be written in

italics, then the publisher, place of publication, the p. abbreviation and page number.

Example: Mehr, Robert, Osler, Robert. (1961) Modern Life Insurance – a textbook of income insurance, Th e Macmillan Company, New York, p. 243.

• If the author cites a book that he/she prepared as an editor, aft er his/her last and fi rst name, in parentheses put the word „editor”.

Example: Oditah Fidelis (editor). (1996) Th e Future for the Global Securities Market, Oxford, p. 74.

• In repeated citations, indicate the author’s last name, fi rst later of his/her name, then period, followed by word the same (in italics), then p. abbreviation and page number.Example: Žarković, N. Th e same, p. 450.

• If citing several books of the same author, in repeated citation, fi rst indicate the author’s last name, then fi rst letter of the name, period, and then the name of the book in italics, then p. abbreviation and page number.Example: Šulejić, P. Pravo osiguranja, p. 454.

• Articlesa) First cite the author’s last name, then comma,

then author’s name, the article title in quotations marks, then name of the journal in italics, number and year of publication, p. abbreviation and page number.

Example: Jensen, C. Michael, Meckling, H. William „Th eory of the Firm: Managerial

Behavior, Agency Costs and Ownership Stucture”, Journal of Financial Economics, Vol. 3, 1976, p. 307.

b) If the cited article is written by several authors, the name of the authors should be separated by commas, then the article title in quotation marks in italics, number and year of publication, p. abbreviation and page number.Example: Croly, Colin, Jeff eries, Ivone „Pitanja u vezi

sa istovetnošću isplate u reosiguranju prema engleskom pravu, uz komparativni pregled pravnih sistema Nemačke i SAD”, Insurance Law Review, No. 1, 2012, p. 7.

c) In repeated citations indicate the author’s last name, fi rst latter of the name, period, followed by word

2/2013

106 the same (in italics), then p. abbreviation and page number.Example: Slavnić, J. Th e same, p. 12.

d) If citing several articles by the same author, in repeated citations indicate the author’s last name, then fi rst letter of his/her name, period, and then the article name in quotation marks, p. abbreviation and page number.Example: Slavnić, J. „Osiguranje profesionalne

odgovornosti lekara”, p. 28.An article published in a Proceednigs, when the

author is not also the editor, should be cited by the last name and name of the author, then period, then year of publication in parentheses, the title of the article in quotation marks, word „in”: last name, name of the editor, in parentheses the word „editor”, the title of the Collection in italics, publisher, place of publication, p. abbreviation and page number.Example: Rorbah, Volfgang. (2013) „Znacaj

interkulturalne kompentencije u osiguranju”, in: Marano, Pierpaolo, Jovanovic, Slobodan, Labudovic Stankovic, Jasmina (editors), Serbian Insurance Law in Transition to European (EU) Insurance Law, Insurance Law Association of Serbia, Belgrad, p. 100.

• Laws

• In citing regulations it is necessary to cite the whole title, in parentheses indicate the journal where the regulation is published in italics, number of journal, year of publication, then abbreviation of regulation that will be used in the text, outside the parentheses abbreviation art. and the number of the article. If the regulation is cited again in the text, aft er the year of publication of the law the author should say: „hereinaft er:”, and then again the abbreviation used.

Example: Zakon o osiguranju (Službeni glasnik RS, br. 125/2004, hereinaft er: ZO), čl. 15.

• Interneta) Internet sources are listed by last name and name

of the author, then the institution that edited the text, title of the text (article), place and year of publication, word „available at:”, then the address in italics, p. abbreviation, page number, and fi nally, date of the visit of the web site.

Example: Giovannini Group, Cross-Border Clearing and Settlement Arrangements in the EU, Brussels, 2001, availabe at: http://ec.europa.eu/internal_market/fi nancial-markets/docs/fi rst_giovannini_en.pdf, p. 18, 21.10.2008.


2/2013

107

Lista recenzenata / Referees

Lista recenzenataProf. dr Stefan Pürner, Nemačka fondacija za među-

narodnu pravnu saradnju, NemačkaProf. dr dr habil. Peter Hauser, Univerzitet „Johanes

Kepler Linc”, Ekonomski fakultet Beč i Zapadnoma-đarski univerzitet u Šopronu, Austrija

Prof. dr Robert Merkin, Univerzitet u Sautemptonu, Pravni fakultet, Velika Britanija

Prof. dr Jerome Kullmann, Univerzitet Pariz-Dofi n, Privatno pravo, Francuska

Prof. dr Helmut Heiss, Univerzitet u Cirihu, Pravni fa-kultet, Švajcarska

Prof. dr Herman Cousy, Univerzitet u Luvenu, Pravni fakultet, Belgija (profesor emeritus)

Prof. dr Josef Dezsy, Zapadnomađarski univerzitet u Šopronu, Ekonomski fakultet, Mađarska

Prof. dr Jovan Slavnić, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet, Republika Srbija, (u penziji)

Prof. dr Predrag Šulejić, Univerzitet u Beogradu, Prav-ni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)

Prof. dr Jakov Radišić, Univerzitet u Kragujevcu, Prav-ni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)

Prof. dr Volfgang Rorbah, Univerzitet u Beču, Eko-nomski fakultet, Austrija, (u penziji)

Prof. dr Stevan Šogorov, Univerzitet u Novom Sadu, Pravni fakultet, Republika Srbija

Prof. dr Miodrag Orlić, Univerzitet u Beogradu, Prav-ni fakultet, Republika Srbija, (u penziji)

Prof. dr Pierpaolo Marano, Katolički univerzitet „Sve-tog Srca”, Fakultet za nauku bankarstva, fi nansija i osiguranja, Italija

Prof. dr Ioannis Rokas, Atinski univerzitet za ekono-miju i privredu, Departman za privredu i pravosuđe, Grčka

Prof. dr Nebojša Žarković, Univerzitet „Megatrend” Beograd, Fakultet za poslovne studije Vršac, Repu-blika Srbija

Prof. dr Katarina Ivančević, Univerzitet „Union” Beo-grad, Pravni fakultet, Republika Srbija

Prof. dr Marijana Dukić Mijatović, Univerzitet Pri-vredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pra-vosuđe, Republika Srbija

Prof. dr Slobodan Jovanović, Univerzitet Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, Republika Srbija

Doc. dr Jasmina Labudović Stanković, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Republika Srbija

Doc. dr Slavko Đorđević, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Republika Srbija

Doc. dr Srđan Vladetić, Univerzitet u Kragujevcu, Pravni fakultet, Republika Srbija

Ass. dr Loris Belanić, Sveučilište u Rijeci, Pravni fakul-tet, Republika Hrvatska

dr Kyriaki Noussia, Advokatska komora Atine, Grčkadr Lola Stamenković, Jubmes banka, Republika Srbija

RefereesProf. Stefan Pürner, LLD, Deutsche stiftung fur

Internationale Rechtliche Zusammenarbeit, Deutschland

Prof. habil. Peter Hauser, PhD, Universitä t Johannes Kepler Linc, Wirtschaft suniversitä t Wien and West-Ungarishen Universität Sopron, Austria

Prof. Robert Merkin, LLD, University of Southampton, Southampton Law School, UK

Prof. Jerome Kullmann, LLD, Université Paris-Dauphine, Droit privé, France

Prof. Helmut Heiss, LLD, Universitä t Z ürich, Rechtswissenschaft liche Fakultät, Switzerland

Prof. Herman Cousy, LLD, KU Leuven – Universiteit, Faculteit Rechtsgeleerdheid, Belgium

Prof. Josef Dezsy, PhD, West-Ungarishen Universität Sopron, Wirtschaft swissen Fakultät, Hungary

Prof. Jovan Slavnic, LLD, University of Novi Sad, Fa-culty of Economics, Serbia,(ret.)

Prof. Predrag Sulejic, PhD, University of Belgrade, Fa-culty of Law, Serbia, (ret.)

Prof. Jakov Radisic, PhD, University of Kragujevac, Fa-culty of Law, Serbia, (ret.)

Prof. Wolfgang Rohrbach, PhD, State University of Vi-enna, Faculty of Economics, Austria, (ret.)

2/2013

108 Lista recenzenata / Referees

Prof. Stevan Sogorov, LLD, University of Novi Sad, Fa-culty of Law, Serbia

Prof. Miodrag Orlic, LLD, University of Belgrade, Fa-culty of Law, Serbia, (ret.)

Prof. Pierpaolo Marano, PhD, Università Cattolica del Sacro Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie, fi nanziarie e assicurative, Italy

Prof. Ioannis Rokas, LLD, Οικονομικό Πανεπιστήμιο Αθηνών, Τμήμα Οργάνωσης και Διοίκησης Επιχειρήσεων (Athens University of Economics and Business, Business Administration Department), Greece

Prof. Nebojsa Zarkovic, PhD, University „Megatrend” Belgrad, Serbia

Prof. Katarina Ivancevic, LLD, University „Union” Belgrad, Faculty of Law, Serbia

Prof. Marijana Dukic Mijatovic, PhD, University Busi-ness Academy, Faculty of Law, Novi Sad, Serbia

Prof. Slobodan Jovanovic, LLD, University Business Academy, Faculty of Law, Novi Sad, Serbia

Assistant Professor Jasmina Labudovic Stankovic, PhD, University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia

Assistant Professor Slavko Djordjevic, PhD, Univer-sity of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia

Assistant Professor Srdjan Vladetic, PhD, University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia

Assistant Loris Belanic, PhD, University Rijeka, Fa-culty of Law, Croatia

Kyriaki Noussia, LLD, Athens Bar Association, Greece

Lola Stamenkovic, PhD, Jubmes bank, Serbia

Documents

Udruženje za pravo osiguranja Srbije ima ekskluzivno pravo ... · 2/2013 2 UPUTSTVO ZA AUTORE ČLANAKA U EVROPSKOJ REVIJI ZA PRAVO OSIGURANJA Obaveštavamo i skrećemo pažnju našim