1  

Beograd, decembar 2014

 

ALEKSANDAR  NOVAKOVIĆ    

 

 

 

 

 

 

U  TAMI  KINO-­‐KLUBA  

 

(filmske  kritike,  prikazi)  

Kontakt:

alnov75@yahoo.com

  2  

Pred vama su moji članci o filmu koje sam objavljivao u periodu 2005-2014 godine

u Znaku, Književnom listu, Time Outu, Betonu, Akuzativu. Prijatno čitanje

A.

  3  

PRESEK FILMOVA SA SINEMANIJE 2005. U TIME OUTU

Ferpektni zločin

(Crimen Ferpecto)

ŠPANIJA

Reditelj: Alex De la Iglesia

Uloge: Guillermo Toledo, Monica Cervera, Luis Varela

Zamislite: vi ste savršeni mačo nad svim mačoima mačističke Španije i gospodarite

zanosnim ženskim personalom na odeljenju ženske galanterije u najvećoj robnoj kući u

Madridu! I, naravno, sve je ferpektno ili perfektno dok ne napravite fatalnu grešku i u

afektu ubijete svog konkurenta. Vašu tajnu zna samo neugledna i »malkice« krvožedna

koleginica koja je do ušiju ( i preko istih) zaljubljena u vas. Šta uraditi?

U paklu Aleksa Iglesije, krcatom mutantima (»Accion mutante«), satanistima i grešnim

sveštenicima (»Sudnji dan«) i zverskim parovima (»Perdita Durango«) podgrejan je novi

lonac u kojem se kuva mačista sa početka priče. Nimalo slučajno, mit o mačisti koji je

započet u ciklusu italijanskih filmova s početka prošlog, krunisanim legendarnim

»Mačistom u paklu«, potpuno je srušen ovim Iglesijinim delom: žena sa amazonskim

genima, uspešan spoj kasapina i modne kreatkorke pretvara Don Huana u seksualnog

roba.Ne dopada vam se?

Odgovaralo vam to ili ne, tek (i) to je Iglesija: crni humor, politička nekorektnost,

nasilje, seks, potrošačko društvo oličeno u bulumentama obeznanjenih kupaca. Sve

pobrojano je našlo mesto u ovom brzom, dramaturški preciznom i beskompromisno

režiranom, subverzivnom filmu koji nas tera da se kiselo smejemo sebi I uzivamo u tome.

  4  

koji još jednom pokazuje da je jaka priča (plus dobar budžet) kičma filma. No, ovaj film

ima još jedan, danas redak kvalitet da spaja nespojivo: klasičnu »koka-kola plus kokice« i

smartie-artie publiku.

OCENA: FILM MESECA

Dnevnik motocikliste

(Diarios de Motocicleta)

SAD-Argentina-Čile-Peru

Reditelj: Walter Sales

Uloge: Gael Garcia Bernal, Rodrigo de la Serna, Mia Maestro

Kakvi su u mladosti bili Ejb Linkoln, JFK, Johan Štraus ili, Džeri Li »Ubica« Luis ?

U ekranizacijama njihovih mladalačkih lutanja zastupljeni su svi životni elementi izuzev

jednog-niko nije išao na hodočašće. Upravo takvo hodočašće prikazano je u

puteševstviju čuvenog Ernesta »Če« Gevare, Argentinca, Kastrovog saborca. Ovaj

»levičarski road movie« prikazuje Čea i Alberta,studente medicine koji, upoznavši

duboku nesreću i bedu ali i lepotu svog kontinenta, postaju revolucionari jer je to u

Latinskoj Americi, pritisnutoj vojnim huntama, dokaz ljudskosti.

Slavni »Če« je filmom Oskarovca Valtera Saleša (»Centralna stanica«), iako je već

nakon pogibije u sukobu sa bolvijskom vojnom huntom i CIA postao ikona nemira 1968.

godine i nezaobilazan ukras miliona studentskih soba, definitivno kanonizovan.

Impulsivan, inteligentan, romantičan, human (antologijska scena u kojoj pliva do kolonije

leproznih) Če, koji u ratu nije štedeo zarobljenike, ovde ne liči na sebe ali liči na svoj

kontinent, sav u crno-belim protivurečnostima. No, politiku na stranu, dinamike i

duhovitosti, divnih i surovih predela kao i priče o pravom prijateljstvu ovde ne nedostaje.

Kao kuriozitet valja spomenuti i film koji je kvalitetan dvosatni trejler »Motocikliste«

(prikazan na ovogodišnjem FESTU) , »Putovanje sa Če Gevarom« Đanija Mine.

Ocena: 4

JUG-JUGOISTOK

Režija: Milutin Petrović

Uloge: Sonja Savić, Miloš Lolić, Puriša Đorđević

  5  

Sonja Savić se vratila u Srbiju, u ulozi Sonje Savić koja se vratila u Srbiju da traži

svoje dete za koje nije sigurno da li postoji ili ne. Da, autor ovog članka ne halucinira,

ovo je početak filma “Jug-jugoistok” a dalje sledi: otac (mogući) deteta (koje postoji a

možda i ne) je ministar inostranih poslova, povezan sa Predsednikom, čuvenim “Idolom”

Srđanom Šaperom i francuskom agenturom reditelja Žan Lik Godara. Eh,da u igru ulaze

i retko časni inspektor Despotović kao i penzionisani šef DB-a, Đorđević.

Nelogično? Ne, tipično srpski. Ceo film, kao i naša virtuelna stvarnost,

konstruisan je kao džinovski “McGuffinn”. Rezultat je ne sukob oko nečeg misterioznog

(mekgafina), kao u kultnom Hičkokovom delu “Sever.-severoistok” već potpuni,

namerno izrežirani haos koji živimo. Otud i poigravanje sa živcima gledalaca u

nedoslednoj naraciji, skretanju u sporedne tokove radnje, jurnjava kroz avalske šume,

hod po ivici simsa hotela “Moskva”, snajperista u avionu ali i aluzije na atentate na

Ivana Stambolića i Zorana Đinđića. Ali, s druge strane je imitacija, parodiranje, songovi

iz pinkovske “Nikad izvini” i naslovne strane žute štampe. Smešno? Ovakav smeh se

zaglavljuje u grlu. I onda shvatite-treš i triler!I dalje smo u onoj Srbiji iz prvog, takođe

hrabrog i niskobudžetnog filma “Zemlja istine, ljubavi i slobode” ali, dok nas Milutin

“Heroj” Petrović na to podseća, možda i ima nade

OCENA: 5

OLD BOJ

(Old Boy)

Koreja

Reditelj: Park Čan-Vuk

Uloge: Čoi Min Sik, Li Vu Džin

Biznismen, kidnapovan, provodi u privatnom zatvoru petnaest godina. Žena mu je

ubijena, kći nestala. Nakon izlaska iz zatvora dobija gomilu novca i mobilni telefon.

Zašto? Zbog čega je robijao?

U katalogu filmskog festivala u Minhenu, reditelj “Old boja” je opisan kao:

“najopasniji filmadžija na svetu”. I, nisu bili daleko od istine: spojivši doživljaje grofa

Monte Krista, ronina, lutajućeg samuraja, antičku tragediju i junake iz romana

Dostojevskog u jednu celinu, Park Čan –Vuk (inače diplomirani filozof) je publici

  6  

servirao ubitačni koktel. Iako crn, depresivan, ovaj film ide duboko do najvećih ljudskih

strahova prikazujući da razlike između tamnice i “slobode” danas, više i nema.

Ali, ako ste mislili da je ovo “filozofski” film prevarili ste se. Snažne i na momente

smešne scene u kojima se koriste sve istočnjačke borilačke veštine plus zidarski čekić

nižu se, u maniru kompjuterskih igrica, jedna za drugom.Poigravanje sa sudbinom,

kontrolisanje tuđih života od strane multinacionalnih kompanija, sve su to samo sitni

delići u ovoj slagalici. Naravno, neću vam reći kraj filma (ovo je potpuno subjektivno)

ali, što bi rekao Dr. Spock: “That’s not logical!” Uostalom, pogledajte, jer o ukusima ne

treba raspravljati a za filmadžije u kreativnoj krizi-upišite filozofiju, pomaže!

Ocena: 4(TIME OUT, 2005)

POSLEDNJI DŽENTLMEN-LUTALICA

Prva stvar koju treba zaboraviti ako se odvažite da pogledate “Korta Maltezea” je

klasična predstava crtanog filma po uzoru na Diznijevu produkciju, recimo. Naravno, u

vreme kad budete držali ovaj članak u svojim rukama Korto će odavno odjedriti iz

bioskopa i možda se “iskrcati” na nekom DVX-“ rezancu”. Nije aktuelan, brzo je

došao, brzo prošao,pa, čemu onda priča o njemu? I ko još čita taj strip, i zbunjuju me te

oštro crtane face koje se tu pojavljuju i znate li da je Hugo Prat, autor ovog stripa umro

pre osam godina, i taj Korto je jedan krajnje samoljubiv tip, non stop nešto kulira, nema

mišiće a i ne nosi triko kao što dolikuje pravim strip-junacima? Jeste, tako je. Ali nije.

Kad je reditelj Paskal Moreli odlučio da ekranizuje epizodu “Korto Malteze u Sibiru”

pred njim je stajalo pet godina posla i naizgled nerešiva enigma: kako oživeti Pratov

svet? Razmena pogleda, škrta a ipak rečita mimika, duge pauze, krajnje ozbiljna priča,

jaki monolozi, sve to čini ovaj strip i sve to može samo da smeta crtanom filmu. Na svu

sreću, baš ta artificijelnost je bila dragocena inspiracija reditelju i pred nama se ukazuju

ljudi, mase ljudi (scene ulica u Hong Kongu, npr.) koji se kreću kao marionete, zagasite

boje dominiraju, u kontrastu sa somnabulnom prirodom prikazanom u sfumatu, sjajna

psihodelična scena šamanovog prizivanja duhova, ima i dosta akcionih scena, mnogo

“krvave poetike” prošarane ironijom po uzoru na Fulera i Pekinpoa. Ipak, ono što je

  7  

najzanimljivije je da se animacija u ovom filmu nije, u stilskom smislu, značajnije

pomerila od sedamdesetih godina prošlog veka što ima svoje opravdanje u činjenici da je

u to vreme Korto i “rođen”, isprva zamišljen kao epizodni lik u “Baladi o Slanom Moru”

1970. godine. I, da, kad ne puca, Korto se stvarno nigde ne žuri.Neobično.Iz kog je on

filma?

Prepričati film? Jurnjava za vozom punim zlata dinastije Romanovih kroz

Mandžuriju i Mongoliju. S jedne strane Korto i njegov polu-prijatelj -polu-neprijatelj

dezerter iz rusko-japanskog rata 1904/5 Raspućin, s druge strane svi ostali: kineska

armija, tajna udruženja, odmetnuti carski oficiri, baron Fon Ungern –samozvana

reinkarnacija Džingis –Kana, boljševici, sve to nadgleda britanska obaveštajna služba….

Ali, sav taj metež nije bitan za celu priču. Ko je bitan? Onaj uobraženko u mornarskom

kaputu sa večitom minđušom u uhu i cigaretom u ustima koji se zove Korto?

Na svojim putešestvijima koja otpočinju u La Valeti, na Malti 10. Jula 1887.godine

a završavaju u Španiji 1936/7 za vreme rata između republikanske vlade i fašista, ovaj

sin velškog mornara( sa druidskim porodičnim stablom koje seže do Merlina) i

Romkinje iz Andaluzije opisao je pun krug jednog vremena. Nimalo slučajno, Korto je

rođen u vreme lutanja svog omiljenog pesnika Artura Remboa i nestao boreći se na

strani Republike (poginuo?) u vreme sloma ideja da u Evropi svaki narod raspolaže

svojom sudbinom i da je moguće izbeći rat globalnih razmera. Sa Kortom, na simboličan

način, prekida se linija koju su zacrtali vitezovi-lutalice, avanturisti, vagabundi, a

nastavili je Bajron sa svojim »Čajld Haroldom«, Rembo, Džek London i Ernest

Hemingvej a samim tim nestaje romantični heroj i »r« od romantičnog u 20. veku.

Svima je pisano, ali nekima je pisano samo ono što sami napišu, replika koju

izgovara Omar Šarif u »Lorensu od Arabije«, apsolutno važi za Korta koji se rodio bez

linije sudbine na dlanu. Zato je bodežom urezao onakvu kakva mu je odgovarala i na tom

putu upoznao: Džeka Londona, Staljina, Hermana Hesea. Prisustvovao je pogibiji

Crvenog Barona, najtežim i najvećim bitkama Prvog svetskog rata, švercovao robu za

kineske »Trijade« ali i naoružanje za Irsku republikansku armiju (uticaj Kortove keltske

polovine?), upoznao se sa tajnama vudu- magije, druidskih čini, kabalističkih i šamanskih

vradžbina.Iako na izgled nezainteresovan, pun ostrvskog humora, Korto je uvek protiv

zla, tražeći nešto malo preostale humanosti i izazov, naravno.

  8  

Da ne zaboravimo: u slobodno vreme je čitao Kolridža, Dantea, Bokača,Šekspira i

upoznao mnogo lepih i zanimljivih žena, po pravilu fatalnih. Što se brodova tiče, za njih

važi isto pravilo kao i za žene: Kortove posade su po pravilu ostavljale svog kapetana

negde na pučini, u najboljem slučaju.

Zanimljivo je da je Hugo Prat (rođen 1927), kao i Korto, mešovitog, anglo-

francusko-italijanskog porekla, imao buran život, obeležen u mladosti mobilizacijom u

Musolinijevu fašističku vojsku a zatim »stepovanjem po meridijanima« od Australije,

Argentine, Velike Britanije, do Italije i Švajcarske.Jedino ga je Venecija, rodno mesto

njegove majke, kao i Korta, uostalom »činila lenjim«. Da li je Korto Pratov alter-ego?

Možda treba okrenuti pitanje.

Bilo kako bilo, »Korto Malteze«, i kao strip i kao crtani film, predstavlja mesto na

kojem se, u postmodernističkom maniru, strip tj.crtani film, najviše približio književnosti,

filozofiji, religiji zadržavajući pritom svoje osnovne postulate. Planirana televizijska mini

- serija o Kortu reditelja Dejvida Karerasa u britansko-kanadskoj koprodukciji (Korta će

igrati Vigo Mortensen, Aragorn iz »Gospodara prstenova«) govori da se priča o

poslednjem »džentlmenu lutalici« nastavlja. Doduše, ne po želji autora. Hugo Prat je

svojevremeno tvrdio kako bi igrani film o Kortu bio skoro nemoguć ukoliko Korta ne bi

igrao Dejvid Bouvi!

(2005. »ZNAK«)

  9  

FEST 2005

BIO JE FEST A NA FESTU…

Ako će zbog nečega ovogodišnji FEST ostati zapamćen, pored enormnog broja

koprodukcija (od dve do šest zemalja), onda su to dve paradoksalne činjenice. Prva je

ovaploćena u pojavi bioskopskog super-eks-tapkaroškog -heroja Festmena, simbola koji,

po garderobi, kožnom mantilu i crnom šeširu širokog oboda, podseća na iždžikljalog

gestapovca Smolhauzena, pomoćnika Her Flika iz čuvene humorističke serije “Alo,alo”.

Doduše, možda je neko pokušao da kopira Senku, strip junaka, ovaj put bez famoznog

šala i jezivog smeha? Ni prvo ni drugo ne služe na čast originalnosti, to je sigurno. Drugi

paradoks FESTA je mnogo (ne)srećniji: Srbi spasiše program! Tačnije, s obzirom na

snagu naše kinematografije i veličinu zemlje kojoj pripadamo, možemo, na osnovu

prikazanih, niskobudžetnih filmova, biti više nego zadovoljni jer su upravo oni uticali da

jezičak na klimavoj i loše baždarenoj vagi pretegne na pravu stranu i sve prođe sa

prosečnom ocenom.

Objašnjenje? Ne, nisu drugi toliko loši pa smo mi samo zbog toga bolji već je reč o

krajnje ozbiljnim, celovitim i umetnički vrednim ostvarenjima koja teže da odu “do

  10  

kraja” i samim tim katarze, bez obzira da li je u pitanju “potkazani život”, patricid i suicid

(slično “Iluziji” Svetozara Ristovskog) u, i zvanično, najboljem filmu FESTA (“Buđenje

iz mrtvih” Miše Radivojevića), narator koji, proučavajući svet porno-gerile, na kraju i

sam u snima “švedski akcioni” ( “Made In Serbia«, Mladena Đorđevića), male ljudske

priče na ivici tragikomičnog (kratak film Stefana Arsenijevića iz, inače, kao celine,

osrednjeg i nepovezanog istočnoevropskog omnibusa »Izgubljeno-nađeno«) ili žanrovski

i razumski isprostituisana politička stvarnost krunisana lutkarskom tv-serijom »Nikad

izvini« ( »Jug-jugoistok«, Milutina Petrovića). Zbog čega ova glomazna i podacima

krcata rečenica? Zato što je katarza upravo ono što je FESTU nedostajalo.

'NAKO

Nažalost, ovaj međunaslov je narodska definicija najvećeg broja filmova koji su

prikazani u redovnom programu a samo nekoliko ostvarenja se izdvojilo po svojoj

jedinstvenosti. Ne uzimajte ove oštre reči kao jedino merilo ali, izuzetno je značajno

videti, ponavljam to još jednom, film koji ima katarzično dejstvo, ne samo zato što

izaziva, aristotelovski, sažaljenje i strah već i zbog pročišćenja koje dolazi sa spoznajom

realnosti sveta. Taj trnovit put vodi kroz ekstremno crnilo ili ekstremnu belinu ili kroz

one filmove u kojima se ljudi bore da žive život sa velikim »ž« pa makar ih to i ubilo.

Ovakvi primeri nisu samo spisak lepih želja autora ovog članka nego ono čemu je,

matematički rečeno, težilo preko 80% autora na FESTU a uspeli samo retki, odabrani

reklo bi se. Odgovornost neuspešnih je veća kad se navedu problemi koje filmovi,

podeljeni u tematske celine koje ih programski nisu dovoljno definisale, tretiraju: raspad

porodice, ekonomska kriza, globalizacija, najuticajnije istorijske ličnosti proteklog veka

(Hitler,Če, Kastro), otuđivanje. Sve u svemu, defilovali su kroz filmove seks, novac,

nasilje, depresija ali, više kao zanimljive kulise nego kao konkretno sredstvo pomoću

kojeg nešto treba reći. Vinarski rečeno: bilo je vrenja al' opet dobismo širu.

U čemu je problem? Nedostatak rediteljske hrabrosti? Robovanje viziji »autorskog

filma« iza koje stoje lepi kadrovi ali ne i priča? Pijani scenarista? Šalu na stranu, osnovni

problem »'nakih« ali i loših filmova kao što su «Svet« Dži Žang Kea, »Antares« Geca

Špilmana, »Viski« Rebelje i Štola, »U Kazablanki anđeli ne lete« Mohameda Aslija,

»Malog neba« Marije Viktora Menisa ili »Duhova« Kristijana Pecolda (da navedemo

samo neke od brojnih primera) upravo je u tome što je priča razvučena, nedosledna i, »da

  11  

je samo ova kockica bila tu« film bi, ako ništa drugo, imao prolaznu ocenu i, da

parafraziram aforističara Milana Beštića »bio jedan od mnogih a to nije malo«. I, da ne

mislite da sam zaboravio- Tešinov »Vremena se menjaju« koji je otvorio FEST spada,

sasvim sigurno, uprkos Katrin Denev i Žeraru Depardjeu, u istu kategoriju.

Razlog ovakvog »skretanja« u brojnim filmovima valja tražiti i u »umetničarenju«

nasuprot zanatu (što rediteljska profesija u osnovi i jeste), doslovce ili krajnje pogrešno

tumačenim pravilima »Dogme« (»Subota u jednom kadru« Matijasa Bizea), insistiranju

na pseudodokumentarnosti ili, u slučaju Tea Angelopulosa i Abasa Kjarostamija i

njihovih sledbenika, težnji prema starohelenski epskom tj. istočnjačkoj »lepoti i filozofiji

slike same po sebi«. Nije samo Evropa »bolesna«, gospodo! U Latinskoj Americi i Aziji

duvaju isti vetrovi.

Napomenuo bih da je ponegde problem u filmu ležao i u težnji da se napravi dobar

biografski film umesto da se prednost da priči a od »prave biografije« (ako takva uopšte

postoji) engleske spremačice koja je »pomagala devojkama« ili američkog seksologa

iskoriste dramaturški zahvalni elementi. Takvi problemi prisutni su u delima poznatih

reditelja: »Veri Drejk« Majka Lija (»Tajne i laži«) i »Kinsiju« Bila Kondona (»Bogovi i

čudovišta«). Šteta, malo je nedostajalo!

MOŽE I OVAKO

Ako će po nečemu, bar meni, ovaj FEST ostati u svetlom (svetlijem) sećanju to je

»Napola« nemačkog reditelja Denisa Gansela (1973) koji je, na samom početku karijere

(prethodno je snimio »komediju za kokice i Koka-Kolu« - »Moj prvi orgazam«!!!),

napravio oštar zaokret i bacio nas dijaboličkom brzinom u 1942. godinu, u školu za

buduću nacističku elitu, sagledavši svo ludilo Trećeg Rajha očima junaka, Fridriha

Vajmara ( obratite pažnju na ime!), isprva tinejdžera zanesenog boksom i nacističkom

ideologijom a, na kraju filma čoveka, zrelijeg od onih koji su po urođenom »naređenje-

izvršenje« refleksu uzimali puške u ruke kao što su danas Evropljani postali robotizovani

»potrošači«. Nimalo slučajno, ovaj film će, po antologijskim scenama i čvrstoj, dobro

povezanoj priči, ostati upamćen u kategoriji filmova ove tematike, rame u z rame s

Šlendorfovim »Limenim dobošem«. Inače, na ovogodišnjem FESTU, Šlendorf sa

»Devetim danom« nije dostigao snagu svog legendarnog dela. I, za kraj priče o »Napoli«,

  12  

kratka poruka Američkoj filmskoj Akademiji-ne uručujte»Oskara« Ganselu,

upropastićete ga!

Fransoa Ozon je sa svojim »Pet puta dva« odbranio obraz leve obale Rajne. Iskrena,

snažna, dokumentarnija od mnogih dokumentaraca, precizna i surova priča o vezi i braku

osuđenima na neuspeh. Zašto? Veza je počela, razvijala se, bila u agoniji i umrla u znaku

preljube, skrivene, otkrivene, prećutno odobrene uz voajerisanje na orgiji, svejedno.

Preljuba uništava vezu, nije li to konzervativno? Možda i jeste ali, bar u slučaju dvoje

ljudi u pet vremenski ispreturanih situacija, neosporno tačno.

Još jedna, rekli bi neki, irska priča. Obnova sukoba u Alsteru ironično nazvanih

»troubles« (»nevolje«) masakrom nad civilima Omaga 1998. od strane »prave« IRA-e

prikazana je u istoimenom filmu u režiji Pitera Trevisa. Jetko, sa odličnom glumačkom

podelom, uz pomoć, ovde scenariste Pola Gringrasa (»Krvava nedelja«) Trevis optužuje

sve-britansku i irsku policiju i tajnu službu, Sinn Feinn i IRA-u, premijere Blera i

Aherna. Zločin je i danas “nerasvetljen”, dokazanim krivcima se i danas, sedam godina

kasnije, ne sudi a život žrtve, shodno tome, je beznačajan u poređenju sa “velikom”

pričom. Zvuči prilično srpski, zar ne?

Iako znatno zastupljeni, filmovi latinoameričke kinematografije su se, u suštini,

kretali u granicama ovogodišnjeg festovskog proseka. Valjalo bi navesti i životnu priču

mlade Kolumbijke koja u sebi nosi kokain i vanbračno dete u filmu Džošue Marstona

(»Marija milosti puna«). Tu je i »progevaristički« »Dnevnik motocikliste« Brazilca

Valtera Saleša, oskarovca, koji nam ne otkriva »Čea« koji je bez suđenja streljao brojne

protivnike u revoluciji na Kubi već drugu stranu Ernesta Liča Gevare koji je 1952. godine

zavoleo svoj kontinent, sav u krajnostima kao što je bio i on sam i, shvativši njegove

probleme, pomagao bolesnima vozeći se, na svojevrsnom hodočašću, motociklom preko

Anda.

Od azijske produkcije, takođe gromoglasno najavljivane od strane organizatora

(manje neopravdano od skandinavske), izdvojila su se dva filma » Old boj«

Južnokorejanca Parka Čan Vuka, bizaran i, u svojoj čudnovatosti, krajnje uspešan spoj

dogodovština Diminog grofa Monte Krista, Kafkinog »Procesa«, honkonških akcionih

filmova, Dostojevskog, kompjuterskih igrica i antičke tragedije i »borilačko-ljubavni«

»Kuća letećih bodeža« Žanga Jimua. Potonji je, nakon serije »životnih« i monotonih

  13  

filmova kao što je »Priča o Kvi Ju« impresionirao filmofile »Šangajskom mafijom« i

naročito akcionim spektaklom- »Herojem« kojem su se pridružili »Bodeži«, bremeniti

efektnim scenama borbe, letenjem kroz vazduh i niz bambusova stabla. Pravi užitak za

ljubitelje ovog žanra. No, oba filma imaju istu manu: nedorečeni kraj.

Od »starih znanaca i majstora« treba navesti, solidne »Razgovor sa Fidelom« Olivera

Stouna i »gej-hičkokovštinu«» Loše vaspitanje« Pedra Almodovara. Šta to znači

solidne? Recimo samo toliko da ne predstavljaju neki bitniji pomak u njihovim opusima.

Ni napred ni nazad.

Gorke slike zemalja u tranziciji verno su prikazane u »Sezonskom radu« Mađara

Ferenca Toroka i »Češkom snu« Remunde i Klusaka. Fascinacija pornografijom kao

rešenjem egzistencijalnih problema i supermarketom kao novom crkvom dominiraju

ovim malim, opravdano drskim ostvarenjima kojima, uprkos dobro zamišljenoj priči, na

momente »ponestaje daha« i, za razliku od azijskih kolega, spasava ih upravo kraj. Toliko

o dobrim i nešto manje dobrim filmovima. Preostale su samo….

»TRIVIJALIJE«

Naravno, ovaj međunaslov je tačan ako mislite da su nevažne sledeće činjenice:

a) Otkupljen je veoma mali broj filmova sa ovogodišnjeg FESTA

b) Faktički je američka »zavisna« i nezavisna produkcija ostala nezastupljena a

italijanska sa samo jednim ostvarenjem

v) »Trendi« shvatanje nacionalnih kinematografija (Skandinavija, Argentina) nije

poboljšalo umetnički kvalitet festivala

g) Karte su rasprodate za svega nekoliko projekcija što, možda, više govori o brojnosti

festivalske publike

d) Suprotno mišljenju Karla Marksa, kvantitet nije jednak kvalitetu

đ) Priznajte sebi da uopšte niste bili na FESTU i da će vam ovaj članak pomoći u

»intelektualnim« razgovorima sa drugi kvazi-festovcima

e) S obzirom na ovogodišnji FEST - sve vam je oprošteno!

(Književni list, mart 2005)

  14  

SA 2. FESTIVALA EVROPSKOG DOKUMENTARNOG FILMA

EUROPE UNITED

Kao svojevrsno »zagrevanje« pred FEST odgledali smo »Sedam veličanstvenih«,

dakle sedam filmova devet reditelja koji su nam doneli šokantne, potresne, kontroverzne

slike koliko zemalja Evropske Unije toliko i muku tzv. »Zemalja Trećeg sveta«. Etika

gledalaca te njihov odnos prema autorskim svetonazorima su bili u primarnom planu dok

je, negde u dubokoj senci bilo pitanje profesionalnosti, umešnosti i umetničkih ambicija

reditelja. Moram dodati-na svu sreću jer su, »u totalu«, filmovi bili na visokom

zanatlijsko-umetničkom nivou. Preostalo je jedino da se pozabavimo etikom ovih,

očigledno, vrednih ostvarenja, bez obzira na to da ta reč danas zvuči pomalo ofucano.

KO NIJE ZGREŠIO…

Kao rezultat koprodukcije SAD i SR Nemačke i njihovih reditelja Kifa Dejvidsona i

Ričarda Ladkanija nastao je film »Đavolov rudar«, potresna priča o kolumbijskoj deci

koja rade na kopovima rubrika srebra Potosi.Danas, dok čitate ove redove, osam stotina

mališana, metaforično prepuštenih na milost i nemilost Nečastivom (koji u svakom oknu

ima svoj oltar jer Božji glas, po verovanju Indiosa, ne stiže u mračne dubine) rade, često i

po 24 časa, bez prestanka, pod ekstremno rizičnim uslovima. Zbog nečijeg srebroljublja,

jeftinih patika ili trenerki nestaju generacije, u siromaštvu, neznanju, bolesti. Snažna

  15  

poruka ovog filma ali i lični napori ove dvojice hrabrih filmadžija (Ladkani se sučio sa

kineskim graničarima na Tibetu, belim ajkulama u Južnoj Africi i svakovrsnim nedaćama

u Kambodži) koji novčano pomažu bolivijsku decu, dali su i sa etičke strane najveću

ocenu filmu.

Iskrene, intimne priče sa, na prvi pogled mentalitetski hladnog Severa došle su iz

kamera Finkinje Mervi Jukonen (»Mirna farma«) i Litvanca Arunasa Matelisa (»Pre

sletanja na Zemlju«). Iako, na prvi pogled, različite priče-o nestanku farmi i nehumanoj

urbanizaciji Finske (po standardima EU) i deci oboleloj od leukemije, ove bolno iskrene

predstavljaju poziv na humanost i ponovno sagledavanje naših ubrzanih i iskrzanih

života. Iznositi svoju ličnu sudbinu je čin koji se u dokumentaristici nalazi na tankoj liniji

između egzibicionističkog skretanja pažnje na sebe i kreativnog procesa isceljenja. Svako

ko želi da olako donese da li je reč o prvom ili drugom nalazi se u »onaj ko nije zgređšio

neka prvi baci kamen« poziciji.

KO JE TERORISTA?

»Devojka gerilac«, delo danskog reditelja Franka Pjaseckog Polsena govori o Izabeli,

studentkinji koja se priključila Revolucionarnim oružanim snagama Kolumbije (FARC)

koje su, nakon 11.septembra, od SAD, EU ali i Amnesty International-a proglašene za

terorističku organizaciju. Zanimljivo je da je FARC pre toga smatran od EU (a od

Pjaseckog i danas) za borce za slobodu. Ono što je u filmu očigledna istina je da je

Izabela, bila na listi za odstrel represivnog kolumbijskog režima kao i to da je njen

odlazak u FARC bio određen strahom za sopstveni život . Doduše, tolerantan i

kamaraderijski odnos članova FARC prema Izabeli deluje često pomalo isforsirano a

scene borbi protiv kolumbijskih snaga su, na kraju filma, je snimio FARC pa se u motive

dobrovoljaca FARC za pobunu protiv zla u Kolumbiji ne može sumnjati ali je

nepristrasnost reditelja ozbiljno dovedena u pitanje.

Miroslav Janek, češki dokumentaista se u »Ha či pe« pozabavio temom dece u

domovima za nezbrinutu decu, njihovom izmeštenošću iz »normalnog« života, igrama

ukojima dominiraju pijanci, skitnice, sadiste koji su projekcije miljea života njihovih

roditelja. Protkan animacijama i snimcima koje su deca sama napravila, ovaj film

predstavlja kolaž upečatljivih slika koje se ne daju preričati ali je, s druge strane, na

  16  

momente nepovezan, zbrkan. Neobičan događaj vezan za projekciju filma bila je dodela

nagrade beogradskog Rotari-kluba zbunjenom Janeku.

NOTE JUGA, SRCE SEVERA

Pomalo razvučena priča o kultnoj grupi »Mahaleo« sa Madagaskara u režiji

tandema Sezar Paeš - Meri Klemans Paeš (njihova izjava»mi pravimo bebe i filmove

zajedno« bila je najupečatljivija na Festivalu) vezana je za mentalitet ostrva na kojem se

mešaju afrički, polinežanski, indijski, kineski i evropski uticaj. »Mahaleo« peva o nadi

da će se jednog dana u politici te zemlje nešto,jednom, preokrenuti. Svaka identifikacija

je subjektivna.

Duhovit film za koji želite da traje još je »Africa Junajted« Islanđanina Olafura

Johansona i govori o neprilikama trećeligaša koji čine igrači iz afričkih zemalja, Latinske

Amerike ali i dva Srbina! Nedisciplinovani ali talentovani »dođoši« trpe poraz za

porazom, kako zbog omraze sudija tako i zbog svoje nesloge ali se, uprkos svemu, ne

predaju. Postali su Islanđani, nose dosta od svog podneblja i stapaju ga sa novom

sredinom i čini se da su, njima, njihovim islandskim prijateljima, uspela da se pomire

dva sveta.

Evropa se, nakratko, u Beogradu ujedinila. Nije bila samo reč o avanturističkim

pohodima u egzotične zemlje u kojima se traže mesta na kojima se ljudi još bore za ono

što je elementarno a na Zapadu davno zaboravljeno niti o banalnoj autohipnozi kojom se

rešavaju lični problemi. Reč je o potrebi da se nešto drugačije, humanije poruči, potrebi

koja se nije u svim filmovima do kraja materijalizovala. Ipak, nastojanje da se dođe do

svetla predstavlja, samo po sebi, hvale vredan napor.

(Beton, 2006)

  17  

Kritički osvrt na film Mike Aleksića Stvar srca

STVAR PAMETI

Ako se da suditi po prvom filmu Mike Aleksića Stvar srca, vreme naivnih kvizova je

prošlo. Nema više pitanja za tri miliona, pomoći prijatelja, glasa publike. Postoji samo

jedno, ultimativno pitanje: O čemu se radi u Stvari srca? Ko da tačan odgovor dobiće i tri

miliona i silnu lovu rezervisanu za Egzibicionistu godine u Velikom bratu, a maznuće i

onu šargarepu koja stalno mami magarca.

Ako vam gore navedeno zvuči kao sprdnja, sagledajmo to onda iz vizure priče. Reč je o

Aleksi, pripadniku specijalnih jedinica koji se vraća sa ratišta i pred vratima stana koji

deli sa suprugom Jovanom, sudari se sa neznancem. Nepoznati je, čini se, njen ljubavnik.

Ludo ljubomoran, Aleksa sistematski maltretira Jovanu dok je ne otera u duševnu

bolnicu. Slede konsultacije vojnika sa svojom sestrom, monahinjom, potraga za

neznancem u kojoj mu pomažu pripadnici jedinice, zatim povratak u zavičaj (Zlatibor -

ovde verovatno „glumi“ Kosovo) koji Jovanu vodi do duševnog izlečenja, a vojnika do

spoznaje da je „ljubavnik“ niko drugi do on sam. Jasnije? No, tek sada počinju problemi.

Možda stvarna poruka ovog filma i nije bitna, možda je u pitanju sklepana

larpurlartistička građevina koja se jednim trošnim stubom oslanja na citate Tarkovskog, a

  18  

drugim na reklamne dokumentarce za naše turističko čudo - Zlatibor. Drugi stub je

kudikamo stabilniji. Zlatiborska priroda je predivno prikazana u svim godišnjim dobima i

majstor fotografije nema čega da se stidi. Kad ne bi postojali priča, smušena poslastičarka

Jovana i muž joj Aleksa-specijalac, Beograd koji uživa u miru, pečeni jagnjići i uskršnja

jaja usred rata, pripadnici (para)vojne jedinice koji osvajaju zamagljene pustoši,

monahinje koje govore u šiframa pozajmljenim od „sensaija“ borilačkih veština, dakle,

kada ne bi postojalo ono što čini reumatičnu kičmu filma - bio bi to divan dokumentarac

o prirodnim lepotama Zapadne Srbije. Ovako je to ostvarenje koje nas svojim hirovitim

fleš-bekovima i fleš-forvardima bacaka gore-dole, a poruka filma koja na kraju izranja

igra se sa zdravim razumom.

Najtačnije tumačenje ovog filma je da je on, ni manje ni više, poziv na

odbranutradicionalnih srpskih vrednosti (TSV). Elem, zaljubljeni par je onaj idealni duet

koji se još u detinjstvu zakleo na vernost. Venčali se sa trinaest, stali pred oltar sa

osamnaest. Naravno, pred njima je idilična budućnost - iako izbegli, dobili su dvoetažni

stan u centru grada, ona pravi slatkiše, a on, k’o pravi mužjak, ratuje. Oboje su Srbi iz

dijaspore, prožeti nacionalnim osećanjem, a njihova se ranjava srca mogu isceliti samo

ako se vrate na teritoriju s koje su proterani. Reklo bi se, doduše, da njihovi emotivni

problemi ne zavise toliko od povratka koliko od neuračunljivosti manje privlačne

polovine, izazvane, recimo, teškim ratnim traumama. Avaj, ako očekujete objašnjenje u

vidu potresnih slika sa ratišta, grešite. Naša vojska prolazi kroz borbe kao nož kroz sir,

neprijatelj protiv kojeg se bore je nevidljiv, a jedino su njegova zlodela, spaljene kuće,

očita. Šta se sa srpske strane radilo neprijatelju ne zna se, tek, momci iz jedinice su

solidarni sa svojim prevarenim drugom, pravi borci za TSV. Nedostaje samo natpis u

trećem planu: Postanite profesionalni vojnik u Vojsci Srbije.

Ali, kakve su to TSV bez crkve? Glavni junak, kao svaki zdravorazumski Srbin, veruje

da crkva leči um bolje od stručnjaka i kao nagradu dobija neodređene odgovore od svoje

sestre monahinje. Odvodi svoju devojku u zemlju praotaca gde doživljava pravoslavno,

mističko i dramaturški misteriozno isceljenje, nejasno koliko i scene njenog ritualnog

kupanja. Nameće se činjenica da su se nacionalno „kovarnuli“, što je rezultat mističnih

fraza pomešanih sa ritualima starih Slovena, dakle, Vera, Pleme,Duh, Tle, Ona Koja

Rađa i Onaj Koji Pravi Decu Te Ubija Tuđu stapaju se u jedno. Idila može da počne.

  19  

Ovakvo tumačenje može nekome ličiti na teoriju zavere, ali ako od Aleksića scenaristički

i rediteljski nisu dati jasni znaci, ako je delo toliko „otvoreno“ u svojim težnjama prema

„umetničkom“ po svaku cenu, onda je svako tumačenje, pa i ovo, potpuno legitimno.

Gorčina i lament („Žali Bože materijalnih sredstava bačenih na film!“) malobrojnih

filmadžija koji su pogledali Stvar srca nisu bitni zbog filma, već zbog parališuće sile

sterilnog jadikovanja. Svi znamo da filmovi u ovoj zemlji nisu za gledanje već za razne

vrste pranja i recikliranja, svi znamo da „postoji nešto trulo“ u konkursima Filmskog

centra Srbije za nova scenarija, kao i to da su nam godine otete bez izvinjenja, ali to neće

rešiti problem.

Potrebne su nam drugačije priče koje se zaista tiču ljudi, jasan i bolno iskren filmski

jezik, a to može nezavisni, niskobudžetni, urbani film koji je, što su i brojne

međunarodne nagrade pokazale, zaslužio svoje mesto pod Suncem, ali se za njega mora

boriti. Vreme pozivanja na iracionalno i totemsko je (valjda) prošlo, a budućnost našeg

filma je, nadam se, legendarni strip u kojem Kefa (mozak) poentira u prepucavanjima sa

Srletom (srce). No, sve je to na individualnoj osnovi, dakle - stvar pameti.

(Beton, 2007)

Sinemanija 2005

NEKA ISTOK UPOZNA ZAPAD

Gore navedena sintagma, simbol “trijumfa” Niksonove administracije u

otopljavanju odnosa sa NR Kinom može se primeniti i u sudaru “najzapadnije od

zapadnih” kinematografija-američke i, u odnosu na nju “istočne”, evropske. Naravno, sve

se to dogodilo u balkanskoj državici na razmeđu puteva, “špijunskom koridoru” koji su

prvi “overili” Herkul Poaro i Džejms Bond a pred očima posetilaca “Sinemanije” (ime

kompanije koja je sponzorisala feštu zaobilazimo iz razumljivih razloga-nisu platili

reklamu u “Književnom listu”, prim.aut.).

Komercijalno gledano, najavljena kao fešta koja nam premijerno predstavlja 26

filmova (neki od njih i dve, tri godine “stari”) te reprizira “starije” filmove “Sinemanija”

  20  

je retko kad mogla da popuni “Sava centar”, ako izuzmemo Dete” i “Plan letenja”. No, to

joj ni nije glavna namena u zemlji u kojoj se možete komotno baškariti na tri sedišta i na

projekcijama holivudskih blokbastera a kamoli na, recimo, remek-delima iranske

kinematografije. Iznenađenja nije bilo: na meniju su preovlađivali anglo-američki

blokbasteri “začinjeni” sa nekoliko evropskih filmova i jednim azijskim odgovorom na

isprofanisani “Matriks”, “Kešernom”. S obzirom da “Sinemanija” nije takmičenje već

revija najnovijeg i najtraženijeg, okrenimo se više filmadžijama a manje onima koji su

nam prezentovali “mejnstrim”.

Zoro, Zorule…

Atmosfera na projekciji filma “Legende o Zorou” Martina Kempbela bila je šaljiva

koliko i međunaslov. Osnovne škole iz centra i okoline su se preselile u Sava Centar,

aplauz posle svake bravure meksikanskog Robin Huda (i posle “frljoke”, takođe), veselo

srkanje Koka-kole, grickanje kokica a na platnu-gomila oduševljenih Meksikanaca koji

glasaju za priključenje Uniji, srećnih što su postali Amerikanci poslednjeg reda i što je

general Santa Ana izgubio rat i tužni zbog pogibije Dejvi Kroketa. Dovoljno banalnosti

ili treba još? Akcija je to! Tu je i evropski negativac, Britanac Rufus Suel, tu je i najveća

prirodna lepota Velsa, Ketrin Zeta (Bez Filtera) Džons i naravno, Španac Antonio

Banderas, “el mačo grande”. Kao da cela Evropa glumi u sagi o američkom snu u koji se

u njegovoj kolevci više ne veruje.

“Dokaz” Džona Medena je ozbiljan kandidat za “Oskara”(koji je odavno prestao da

predstavlja ozbiljnu nagradu), jedna u nizu saga o tragediji genija, ovaj put o kćeri

genijalnog i umobolnog matematičara (Gvinet Paltrou) kontrolisane od strane svoje

bolesno kalkulativne japi-sestre. Zaokupljenost umom, bio on “blistav”,

“sjajan”,“opasan” ili mozak “Dobrog Vila Hantinga” fascinira s obzirom da je česta tema

u zemlji sa jednim od najlošijih obrazovnih sistema na Zapadu. Priča, prilično

predvidljiva, sa nekoliko lucidnih momenata npr. istovremeno otkriće formule od strane

oca i kćeri, ne donosi ništa novo osim priče o društveno prihvatljivom,lukrativnom ludilu

biznismena i golišavih zlatnih statueta.

“Nasilnička prošlost” Dejvida Kronenberga, krvava i realistična, ima jasnu poruku:

morate ubiti svoju prošlost da bi bili nov čovek što eks-član irske bande (Vigo

Mortensen) i čini ubivši celu bandu i rođenog brata (odlična uloga Vilijema Harta). Sledi

  21  

povratak porodici i nastavak proživljavanja palanačkog američkog sna.Ništa se nije

promenilo-jedino je gangster drugi čovek. Toliko nerealno, toliko uljuljkujuće, toliko ne-

kronenbergovski!

U tipična holivudska rešenja spada i ekranizacija Dikensovog “Olivera Tvista”

Romana Polanskog. Inspirisan svojom potresnom sudbinom (nalik sudbini njegovog

zemljaka,pisca Jižija Kosinskog) za vreme Drugog svetskog rata, Polanski je, ako se po

nečemu može izdvojiti, dao ovom filmu više “gotičkog” kao i idealnog Fejgina

(glumačka podela je polovina filma), Bena Kingslija.

Dokaz da su se “Istok” i “Zapad” susreli, sa tipičnom američkom apologijom

porodičnih vrednosti i “amelipulenskom žvakom” je “Elizabettaun” Kamerona Kroa. Ono

što je novo je fin, crn humor i činjenica da možete biti voljeni i kad izgubite godišnji

budžet Srbije (i nije neka para!) u zemlji u koja prezire gubitnike. Da dodam da je gluma

Orlanda Bluma sa svojim usponima i padovima ličila na EKG teškog srčanog bolesnika i,

da, kao i svima, i meni se dopala Kirsten Danst “pojevši” Bluma na platnu. Ka

saharinskom ishodištu su stremili i filmovi “Iznajmljeni dečko” Kler Kilner sa nešto

nakalemljenog britanskog šarma i pričom o muškoj prostituciji, i Soldinijev “Agata i

oluja”, evropski “do pred kraj”.

O Gilijamovoj “Braći Grim” drugi put, verujte, dugo bi to trajalo a odvelo bi nas do

korena montipajtonovštine i definitivne potvrde da je najengleskiji izvozni artikl

dizajnirao Amerikanac.

Politički (ne)korektni i konkretni

Onomatopejični naslov “Kis,kis, beng, beng” Šejna Bleka, obećava tri “š” Holivuda

(šora, šega i….). To smo i dobili, badi-badi film čiji su protagonisti propali lopov i

islednički antitalenat i baksuz(odlični Robert Dauni Džunior) i homoseksualni detektiv

(Val Kilmer) ili, da citiram reči upućene saslušanom:”Ja sam gej, on je Njujorčanin-

naj…. si!” Igrajući se i pre, u scenariju “Poslednjeg američkog skauta”,npr., svim

predrasudama i pritom kritikujući američku naoružanost do zuba koja je dete Čarltona

Hestona i sličnih, Blek je uspeo da združi odličnu zabavu i kakvu-takvu poruku

Paranoja 11.septembra usađena je u “Plan letenja” Roberta Šventkea i igra se sa

nervima gledalaca do poslednja dva minuta filma i tu je ovaj mračan, ekspresionistički,

“evropejski” režiran film doživeo svoj poraz.Šteta i zbog jedne od najboljih uloga Džodi

  22  

Foster i zbog kritike društva koje, samoživo, proglašava majku koja traži svoje dete koje

je nestalo u avionu za ludu, tuku je, žele da je ubiju da bi se posle pokazali dobrim i

punim razumevanja. Izvinjenje sve rešava, Arapin joj pomaže oko prtljaga, patetika od

koje se okreće stomak! Ono što spašava film i pomera nas korak dalje je činjenica da je

glavni negativac američki šerif, predstavnik vlasti željan novca koji, koristeći paranoju

naroda, pljačka i ucenjuje. Svaka sličnost sa Srbijom je namerna i,konačno -Amerikanac

negativac!

“Mletački trgovac” Majkla Radforda, šta reći o tom filmu? Snimljen u maniru

reprodukcija slika venecijanske škole, turoban i teskoban, ovaj film predstavlja jednu od

“nastavnih ekranizacija” i ništa više od toga. Al Paćino kao Šajlok blista tek na

momente(slična sudbina snašla je i De Nira u psiho-trileru “Žmurke”), Ajrons i Fajns se

mogu približno isto rangirati, prevrtljivost mletačkog sveta je površno prikazana a poruka

filma se, sa poetičnim završetkom koji može ali i ne mora stajati tu, jednostavno potire.

Suština drame, priče o opljačkanom čoveku koji može biti ubijen bez razloga ali ne sme

proliti nijednu kap mletačke krvi, bledi na račun pseudoromantike. Natpis na početku

filma, o jevrejskom životu u getoima Evrope je školski, ofucani primer na koji niko ne

obraća pažnju već na konkretna zbivanja na platnu. Ovaj film nije ni dobar ni loš, ni pro

ni antisemitski jednostavno, to je školsko ostavrenje bez onog “šta je reditelj hteo da

kaže.”

Suze sina razmetnoga

Videlo se u delu Žan Pjera i Luka Dardena, “Dete”, zakićenom kanskom

” Zlatnom palmom” ponešto od uticaja ranih filmova Kena Louča, ponešto od “dogme” i

mnogo od monotonije i večitog pitanja: “Zašto Evropljani moraju da socijalne teme

tretiraju na dosadan način?” I te suze “sina razmetnoga” koje spajaju uličnu propalicu

koja je htela da proda svoje dete i njegovu majku, nisu li one samo još jedan kompromis

“Istoka” “Zapadu”,povratak porodičnim vrednostima i mogućnosti oprosta grehai nešto

punijih blagajni? Nije li to patetično, na kraju krajeva?

Sve u svemu, mnogo se pucalo i mnogo se praštalo na ovogodišnjoj “Sinemaniji” i još

više gledalo kroz prste slavnim imenima u produkcijskim kućama Holivuda i Evrope.

Svega je bilo osim jasnih stavova, ideja, igralo se na “zicer”.Treba dozvoliti sebi

mogućnost da se pogreši i veruje, pa makar to bilo pogrešno. Na svu sreću, prisluškujući

  23  

razgovore mladih filmadžija i posetilaca nakon projekcija shvatio sam da će i do toga,

jednom, doći.

(Književni list, 2005)

Prikaz filma »Anđeli 3-Rokenrol uzvraća udarac«

DR. PINKLOVE ILI KAKO SAM NAUČIO DA VOLIM »ANĐELE 3« I

PRESTAO DA SE BRINEM

Rokenrol je sasvim, potpuno, neopozivo, prokleto mrtav. Rokenrol je

preminuo.Skiknuo je, riknuo, odapeo, bacio kašiku. Prestao je da bude. Ne udarajte

njegovom glavom o pult, nećete ga probuditi baš kao što ni Džon Kliz nije probudio

papagaja u čuvenom monjtipajtonovskom skeču. I ne tražite pare utrošene za gledanje

»Anđela 3«- nećete ih dobiti nazad. Ne pokušavajte da tužite ekipu za nanetu duševnu bol

jer to nije film već prostoproširena reklama sa spotovima. Džabe vam moralne pridike-

rokenrol je propao još krajem osamdesetih (kako-vidite u kultnom omnibusu), upucali su

ga narodnjaci tokom devedesetih a »Anđeli 3« su ga samo overili u glavu. Eutanazija?

Pa, to je legalno u Holandiji. Na kraju krajeva, ovaj coup de grace počinili su bivši

basista jedne od vodećih domaćih rok-grupa osamdesetih, autor drame o Kurtu Kobejnu

kao i jedan od prvih pankera u Beogradu. Neka im je veselo i »meraklijski«, da citiram

film!

Osnovna priča? Sedamnaestogodišnji lider neo-pank benda (o, da li?), sluđen

bogatstvom, slavom i ostalim mitskim kategorijama, prodaje dušu đavolu a onda dolazi

  24  

do trampe duše i tela sa sredovečnim rokerom (sad folkerom) Dorijanom koji je takođe

potpisao kleti ugovor sa »drugom stranom«. I tako, njih dvojica spoznaju naličje

bogatstva i pravo lice ljubavi, dođe do trampe duša putem elektriciteta ( i to u Teslinoj

godini-slučajnost?), iskupljuju se, jedan je budući tata a buduća mama je Seka Aleksić,

drugi je srećno zaljubljen u devojku s kojom je zajedno piškio u pesku i to je to. Rokenrol

trijumfuje, opšte veselje, čak i ljubitelji turbo folka uživaju jer doživljavaju čudesnu

transformaciju u rokere.Pa da, rok, folk, sve je to slično, takoreći isto-udri žice, urlaj,

»uzmi novce i bježi«.

Inače, zanimljivo je da je i u ovom nastavku dobro slabo (do pred kraj) a da zlo drži

apsolutni primat . Dobri su stoga bogobojažljive budale koje mole Stvoritelja za gitaru i

demo (kao da Bog nema pametnija posla, recimo da peca u obličju Vlade Divca) a

hepiend »na poene« stoga deluje neuverljivije. Zlo, s druge strane, priznaje sve gadosti ali

se ne određuje prema jednom svom produktu-narodnjacima dočim je rok delo nečastivih

sila koje prizivate kad unazad odsvirate bilo šta a ne samo prokazani »Stairway To

Heaven«. Doduše, ako se iskupite boraveći u telu narodnjaka, onda je vaš rokenrol

božanski a možda vas pozovu u »Grand show« ili dobijete tu čast da se vrtite na »Pinku«.

By the way, nije li vam čudno što su oficiri koji idu da svedoče u Hagu i vole Slobu

simpatičniji od njihovih (soft)rokerskih sinova koji pevaju, parafraziram: »Moj deda voli

radikale, volim dedu zato što je isti ja«? Ko je još rokersku karijeru započeo svirajući

umirućim penzionerima i šta je buntovno u pesmi u kojoj deca konzumiraju dop dok su

roditelji na seljačkoj svadbi u unutrašnjosti? I kakva je suštinska razlika između

saharinskog roka i narodnjaka? Toliko pitanja na koja niko nikad neće odgovoriti.

Žanr? Prihvatam mišljenje po kojem se ne pristaje na sužavanje umetničkih sloboda

uskim žanrovskim odrednicama. Ipak, neke odrednice moraju postojati. »Anđeli 3« je,

pre svega, žanrovski melanž koji, kao najznačajnije, poseduje elemente tinejdžerske

komedije i muzičkog filma te parodije. Ipak, ti elementi su ovde u potpunoj koliziji tako

da se »sentimentalni« pasaži smenjuju sa predugim muzičkim numerama koje podsećaju

na spotove kakvi su pravljeni krajem sedamdesetih prošlog veka, reklamama za gomilu

artikala koje neću spominjati (eto nas u osamdesetim, kad je »Povratak u budućnost« bio

film-reklama slavnog bućkuriša) i omažima prvim Dragojevićevim »Anđelima«. Mora

se priznati da »Anđeli 3« , pritom sav u zamagljenoj, mračnoj atmosferi koja ne

  25  

odgovara maniru našeg »ružičastog talasa«, na prvi pogled stoje kao izolovana pojava u

našoj kinematografiji. Ako bi se tražila neka tanka, gotovo nevidljiva nit koja ga veže sa

nekim drugim domaćim ostvarenjem onda bi to definitivno bilo »Slatko od snova« a

vezuju ih kako scenarista tako i spajanje nespojivog, s tim što je »Slatko« promovisalo

folk zvezdu dok je ovde reč o promociji ružičastog turbo-tehno-porno-karasevdaha.

Objašnjenje prezentovanog haosa može se uvek naći u takozvanom subverzivnom

delovanju. Ovakav izgovor bi dao svaki brucoš FDU koji je juče našao termin

»subverzija« u Vujaklijinom rečniku. Naime, Dragojević&comp. su iskoristili sistem da

bi satirično prikazali, krajnje bizarnom estetikom, Srbiju 21. veka i pritom lukavo naveli

producenta filma da plati sopstveno blaćenje. Pa da, kad god uradite nešto čega bi se

drugi zastideli vi spomenite kemp ili treš.Touche! Pravda i u stvarnosti pobeđuje! I bogati

plaču a siromašni su srećni! Život je latinoamerička serija (to što se niko ne seli u

Latinsku nego u Severnu Ameriku je druga priča) baš kao što to »Anđeli« kažu. Ko bi to

rekao? Sistem funkcioniše toliko dobro da vas plaća da se borite protiv njega. Ko zna,

možda se i producent, kao Dorijan, setio dana svoje rokenrol slave, preporodio se?

Sumnjate? I ja. Ono što gledamo u »Anđelima« je priča o preventivnom napadu na

samog sebe.

Da pojasnim na jednom primeru: studio »Grand šoa« je toliko karikaturalan da se ne

može više iskarikirati a ako ga karikirate onda prelazite tu granicu, niste više odbojni a

publika govori »da, kako da ne, sve je to mnogo lepše u stvarnosti«. Zaključak: bolji ste

od svoje najgore kritike čiji ste, opet, vi autor. Lasvegaski rečeno: »(Pink) House always

wins«. Shvatate lepotu sistema? Mnogo se priča (ovde i previše, uglavnom stare

doskočice koje igraju žmurke sa pančlajnima) a ništa se ne menja. Spomenimo i

narodnjačke bahanalije-njihova prenaglašenost je zabavna, prosto vam dođe da

»povučete« crtu ili dve, neki zato što u ovom filmu kokaina ima više nego u celoj

Kolumbiji, neki iz očaja što to gledaju.

Zaboravite na trenutak šmrkanje, opijanje »tomahavcima«, bensediniranje, popijte

šečera i vode i pogledajte istini u oči: producent , oličen u televizijskoj kući koja je

obeležila najgore godine naših života, nije usamljen. Problem današnje Srbije jeste u

tome što je došlo do »pinkizacije« vodećih televizija. Ništa čudno u društvu u kojem se

ubice i dalje šetaju na slobodi, plutokratija diktira sve do tempa disanja ,najviši zakonski

  26  

akti proturaju ispod tepiha a u medijskoj baruštini dave najviše upravo obrazovanje,

kultura i rokenrol. Pravdanje »ružičastih« postupaka zakonima tržišta, rejtinzima,

sponzorima, reklamnim prostorom jeste deo dimne zavese iza koje se krije zatupljivanje

auditorijuma i »savezi elita« (čitati Frica Fišera) kojima, iz političkih i ekonomskih

razloga odgovara zemlja sa što manjim brojem obrazovanih, inteligentnih, kritički

raspoloženih ljudi, društvo masa željnih autoriteta i sklonih lakoj zabavi, nešto kao

Vajmarska Republika pred Hitlerov dolazak. »Anđeli 3« je ništa drugo do loša zabava

takvog društva kojoj ni natpis »aplauz« koji jedan od scenarista u filmu drži ne bi trebao

da donese ovacije. Možda bi vi rekli »well, whatever, nevermind«. Voleo bih više da

kažete: »I do mind bollocks!« ali izbor je na vama. (Beton, 2007)

Sa FEST-a

BILI SMO PONOSNI GUBITNICI!

I ovaj FEST je, kao i prethodne uostalom, obeležila velika količina ostvarenja koja

ne odskaču od ocene „solidno“ ili „osrednje“ koju može da da nepostojeće stvorenje koje

zovemo „prosečni filmski gledalac“. Novinarskih „preski“ je bilo više no ikad baš kao i

falsifikovanih legitimacija a komentari koje smo docnije slušali po kuloarima pokazuju

da bi bilo bolje da su neki „pravi“ novinari dali svoje legitimacije „lažnoj“ sabraći. Nije

neka novost ni to da se podigla opšta povika na organizatore i producentske kuće koji su

na FEST dovukli uglavnom ostvarenja „mejdžorsa“ te da je film malih kinematografija

bio u zapećku ove godine više no ikad pre.

No, ne treba suze roniti nad prolivenom kafom (naročito ako je novinarska, besplatna)

i valja sagledati realnost u kojoj se FEST obreo: festival mora od nečeg (čitaj-hitovi)da

živi. Mnogima izgleda utešno činjenica da su neki filmovi, upravo zahvaljujući FEST-u

dosegli zenit jer ih je gledalo više ljudi no što bi ih ikad gledalo u redovnoj bioskopskoj

produkciji. Bilo je, dakle, svega toga na FEST-u, pa i ponekog zalogajčića za filmske

sladokusce. Stoga mi ne zamerite što sam, kao jedan od pomenutih gurmana, podelio ovaj

članak na zalogaje plus neizbežni gutljaj (gorkog) vina na kraju.

PRVI ZALOGAJ

  27  

Gorak ali istovremeno i osvežavajuć (ne, ovo nije reklama za poznato bezalkoholno

piće) bio je film Srdana Golubovića „Klopka“ koji smo videli na samom otvaranju. Prvi

put je, i to s razlogom, nakon više od dvadeset godina domaći film otvorio smotru. U

potresnoj, trilerski ispričanoj priči „Klopke“ prelomila se stvarnost tranzicione Srbije u

kojoj i dalje postoje velike imovinske razlike a naručena ubistva nipošto ne predstavljaju

deo prošlih vremena. Zapravo, u Srbiji ne može nikad nastati čist „krimić“ jer sve što je

kriminal ima veze sa politikom a politika sa tajnom službom a narod živi jedan te isti

triler već poslednjih dvadeset godina. Ne treba smetnuti s uma da „Klopka“ pored

trilerske poseduje i duboko ljudsku dimenziju, filozofsku koja tako neodoljivo podseća na

„Zločin i kaznu“ samo što ovde nije u pitanju izbor između pristajanja i nepristajanja na

društvene obrasce već između života i smrti svog deteta. Zbog toga je „Klopka“ žestoka

kritika nehumanog društva u kojem se preživljavanje ne razlikuje bitnije od borbe za

mesto u lancu ishrane.

Hvale je vredan i dokumetarac „Zabranjeni bez zabrane“ Dinka Tucakovića i Milana

Nikodijevića sa presekom cenzurisanih ostvarenja i barem simbolično i na tren

ispravljena nepravda. Naravno, spisak intervjuisanih filmadžija i zabranjenih dela nije bio

potpuno zaokružen ali je ovaj film, za sada, najcelovitiji dokumentarac posvećen delu

istorije našeg filma koji je bio najkreativniji i, samim tim, najprokazaniji.

Otkrivanje ljudskog u odljuđenom svetu je srž „Života drugih“ nemačkog debitanta i

zasluženog„oskarovca“ Fon Donersmarka. Nekima nije umakao utisak da su već videli

priču („Profesionalac“ od Kovačevića) o uhodi tajne službe ( istočnonemačke „Štazi“)

koji, prateći disidenta, postaje njegov skriveni obožavalac a potom i diskretni saveznik.

No, za razliku od Kovačevićevog dela, „Život drugih“ nema ispovednu formu i patos već

se drži na distanci od junaka, suzdržano.Jednostavno, poruka ovog filma može biti

snažnije primljena ako se okanemo sentimentalnih prisećanja na vremena kad su reči i

misli bile najvažnije oružje za urušavanje tiranije.

„Životu drugih“ se, po kvalitetu i geografskom poreklu pridružuje Štajnbilerovo

„Zimsko putovanje“, povremeno usporen film koji govori o rezigniranom, teško

depresivnom biznismenu čiji život strmoglavo kreće nizbrdo nakon prevare imaginarne

firme iz Kenije. Ovo ostvarenje svoju upečatljivost u velikoj meri duguje furioznoj

energiji glavnog glumca, Jozefa Birbihlera. Zanimljivo je da je zapaženu ulogu ostvarila

  28  

i omiljena Fasbinderova glumica, Hana Šigula. Nemački film je pobrao veliki broj

afirmativnih kritika i sa filmovima „Kuća uspavanih lepotica“ i „Slobodna volja“. Rame

uz rame s njima su „Elementarne čestice“, po romanu Mišela Uelebeka. Iako, kao i drugi

nemački filmovi prikazani na FESTU, sadrže osnovne postulate dobrog ostvarenja: izbor

glumaca, životnu i zahvalnu priču, zanatski potkovanu režiju, „Čestice“ poseduju i

problem naracije koja je više romaneskna no filmska. No, ovaj problem nije toliko

presudan u odnosu na pobrojane prednosti.

DRUGI ZALOGAJ

Ovaj deo filmskog menija je neizbežan i mada nekima prija koliko i pivo na prazan

stomak mora se neodložno spomenuti. Kineska mudrost da, ako treba da progutate

nekoliko žaba prvo morate progutati onu najveću ogleda se, gle čuda, u kineskom filmu

„Mrtva priroda“. Šta reći ako pratite sat vremena radnika koji traži ženu a onda, bez

opravdanja, prikažete ženu koja traži direktora preduzeća da bi se razvela od njega a

onda, pri kraju filma, vratite radniku s početka priče? Kad se upale svetla priroda je u

dalje mrtva a ni publika nije mnogo življa.

Pitanje smisla se postavlja i u „Hamletu“ Aleksandra Rajkovića. Ipak, dramaturgija

tu ne može da zakaže. Šekspir je to! Jasna je ta namera reditelja da, smeštajući Elsinor u

romsko naselje na deponiji, poruči da je današnji svet đubrište na kojem se satiremo ali je

pitanje šta je od pobrojanog Rajković iskoristio. Bez Šekspirovskog „biti il' ne biti“ (i

bilo kakvog pitanja), sa naturščicima (uz pomoć trojice profesionalnih glumaca),

šematizovan, svedenog ali ne i zgusnutog filmskog izraza, „Hamlet“ je, nažalost,

naočigled publike, izgubio razlog zbog kojeg je snimljen.

Između manira i umora od samog sebe stoji Aki Kaurismaki sa „Svetlima u

sumraku“. Opšte mesto o naivnom marginalcu-čuvaru kojeg je, pomoću lepojke,

iskoristila mafijaška grupa kao žrtveno jare ima i dalje stari Kaurismakijev „šmek“-

zanimljivu usporenost, ikonografiju šezdesetih, začudni geg i to je sve. Kraj filma- glavni

junak ulazi u vezu sa ženom koju je izbegavao je takođe predvidljiv. Tužno je reći ali

„ovo je još jedan od Kaurismakijevih filmova“ . Samo to i ništa više.

Što se manira tiče nemoguće je a ne spomenuti animiranu „Renesansu“, verziju

„Grada greha“ sa manje krvi i razrešenjem noar-priče koje je očigledno nakon prvih

dvadeset minuta filma. Spomenimo odličan crtež i karakterizaciju glavnih junaka koja

  29  

podseća na „Korta Maltezea“. Šteta je, malo je falilo, rekli bi sportski komentatori baš

kao i za „Pad“, storiju o četiri školske drugarice koje predstavljaju osnovne austrijske

slojeve društva i životne stavove u kojem je upravo poenta najjači deo inače razvučenog

filma.

Francuski film „Sedam godina“ Žana Paskala Atua je pak, kao i turski „Sudbina“,

ulazeći mnogo dublje od pada u intimne, emotivne živote svojih junaka, bio na putu da

se podigne do ukusa „poslednjeg zalogaja koji ručak krasi“ . Problem oba ova filma nije

bio u striktno zanatlijskim aspektima niti u pričama koje su bazirane na opštim mestima

(bizarni trougao robijaša, njegove žene i čuvara i mladalačka neuzvraćena ljubav) koliko

u ponavljanju. Čini se da bi nagli, žestok iskorak iz priče pred sam kraj, uz neko dodato

dramaturško obrazloženje, pomerio ove filmove u pravcu jačeg, složenijeg značenja.

Takav je, potresan a bez posebnog objašnjenja, „Most“, dokumentarac o ljudima koji su

okončali ili pokušali da okončaju svoj život skačući sa mosta Golden Gejt u San

Francisku . „Most“ otkriva, praćen dramatizovanim prikazima samoubistava, niz razloga,

uzroka, posledica, povoda, opravdanja za „poslednji iskorak“ ali stava dokumentariste

nema, samo nabacane sudbine. Ni ovde se ne može govoriti o odsustvu profesionalnog

koliko o odsustvu apostraktnijeg promišljanja.

A da ovaj zalogaj ne bi zastao u grlu treba spomenuti i „Crnu knjižicu“ Pola

Ferhufena, „Kajmana“ Nanija Moretija i „Ja sanjam“ Mišela Gondrija. „Knjižica“ je

atraktivna triler-priča o mladoj Jevrejci koja, za vreme Drugog svetskog rata biva

progonjena kako od Nemaca tako i od holandskog pokreta otpora da bi se na kraju

odselila u, novoformiran, ratom podeljeni, Izrael.Uprkos „déjà vu“ maniru te scenama

koje podsećaju na „Otpisane“ i „Balkan ekspres“ Ferhufenov film poseduje snagu, ritam i

neizvesnost do poslednjeg momenta. Oprostio sam mu za „Showgirls“. Moretiju za priču

o filmskom producentu koji se bori za spas braka dok snima film o usponu Berluskonija i

padu Italije, nema zbog čega dati oprost. Kritičan je i melodramatičan što i jeste njegova

definitia specifica. Ipak, sledi mu opomena jer je italijanski Vudi Alen, iako i dalje

emotivan i satiričan, pustio da dva toka priče-o producentu i film u filmu o Berluskoniju

ne idu istim korakom pa se gledaocu dešava da mora brzo da menja priče onako kako

Džon Vejn iskače iz jedne u drugu kočiju. I, na kraju jedna kočija, u kojoj je intimna

priča, promakne. Slično se može reći i za „Ja sanjam“, sav od fascinantnih dečijih

  30  

maštarija oličenih u animacijama koje podsećaju na lutkarske filmove eks-SSSR-a i

glume Gaela Garsije Bernala i Šarlote Genzbur. Da nema ovog čudesnog sveta teško bi

bilo pratiti film u kojem nikad niste sigurni šta je stvarno a šta ne.Impresivno je baš to da

je završetak dela koji je bajkovit zapravo jedino ono što je realno.

TREĆI ZALOGAJ

Zlo koje je oličavao ugandski diktator Idi Amin Dada dobilo je svog zasluženog

živopisca Kevina MekDonalda koji sa „Poslednjim kraljem Škotske“ kao da je krenuo

stopama dokumentarca Barbi-Šredera o nepojmljivim pokoljima u kojima je stradalo 300

000 Uganđana. Kroz priču o bizarnoj fasciniranosti tiranina (neizbrisivi Forest

Vitaker)Škotskom koja je, slučajno, povezala njegovu sudbinu sa dr.Gariganom

ispripovedan je odnos Afrike i evropske ccivilizacije ali i prikazano naličje apsolutne

vlasti koja je nastala iz engleske kolonijalne tiranije. Još da nije bilo neuverljivog

holivudskog kraja....

Klint Istvud je pokušao sa „Zastavama naših očeva“ i „Pismima sa Ivo Džime“ da

prikaže ljudsku stranu vojnika koji su se na ostrvu koje i danas, crno i sumporno, liči na

pakao na Zemlji, ubijali do poslednjeg. Napominjem pokušao jer je u „Zastavama“,

uprkos odličnim, brutalnim scenama borbe koje podsećaju na zlatne dane Sema Fulera te

demitologizovanju čuvene fotografije američkih vojnika koji pobijaju zastavu na Ivo

Džimi, Istvud stigao do već odavno povučene linije. „Pisma sa Ivo Džime“, na momente

dokumentarna, snimljena iz japanskog ugla, dakle onih koji su se 40 dana sakrivali po

hodnicima i bili izloženi oficirskoj torturi otvaraju put drugačijem, objektivnijem čitanju

rata na Pacifiku i sagledavanju ljudskosti protivnika a to za SAD nipošto nije mala

lekcija.

Drugačiji po primeni nasilja, Inaritu sa „Vavilonom“ i Gibson sa „Apokaliptom“

pričaju dva dela iste skaske, prvi o krugu oružja koje, kupljeno negde u Japanu, povlači

okidač od kojeg će stradati marokansko dete i američka turistkinja što će, opet, pokrenuti

jednu od čuvenih antiterorističkih tirada Bušove administracije. Svet je, poručuje reditelj

„21 grama“ u svom ostvarenju fragmentarne dramaturgije, krhak i sudbine ljudi su

isprepletanije no ikad i svaka opasnost može dovesti do njegove propasti koja, po

Gibsonu, može biti i novi početak. Gibson insistira na očuvanju porodice i mitu o

„plemenitom divljaku“, Jaguarovoj Šapi koji, izbegavši smrtne pretnje Maja Indijanaca i

  31  

belih osvajača odlazi duboko u džunglu tražeći srećniji svet. Sa mišljenjem Gibsona kao i

njegovim skorašnjim problematičnim izjavama se ne moramo složiti ali je činjenica da je

„Apokalipto“ napet, krvav, potresan film koji jeste nameljen lepljenju pozadina gledalaca

za sedišta i u tome u potpunosti uspeva.

ČAŠA GORKOG VINA

Sve ono što smo hteli zaista da saznamo na ovom FESTU je, nakon dugog traganja,

stalo u tri reči: „Mala Mis Sanšajn“. Scenario ovog nezavisnog filma, bračnog para

Džonatana Dejvisa i Valeri Feris, koji predstavlja vivisekciju američkog društva, kao da

je pisao Kurt Vonegat. Vrludanje šarolike porodice: neuspešnog autora priručnika za

japije, dede narkomana(minijatura legendarnog Alana Arkina), bucmaste pretendentkinje

na presto misice, njenog brata-zavetovanog na ćutanje, ujaka- izgubljenog intelektualca i

homoseksualca u rasklimatanom kombiju je ništa drugo do lutanje uništenih previsokim

standardima „američkog sna“.

Poruka je jasna: nema naglog uspeha, zvezdane prašine, japijevskog načina života.

Čemu to? Sukobe i razaranja kreiraju japizirani mediokriteti koji svoje ćerke pretvaraju u

Barbikice na izborima za mis. Društvo koje proglašava „gubitnike“ za nižu vrstu

predstavlja kamuflirani fašizam i ništa drugo do toga. Zato ovaj film, hrabro, ne nudi

hepiend i, ma kako čudno izgledalo, spasava FEST ove godine i predstavlja najhrabrije

od pobrojanih ostvarenja. Što bi rekao Kurt Vonegat u „Klanici pet“: „Tako mu je to.“

(Književni list, mart 2007)

  32  

OBE STRANE CEVI

Film: DEPARTED

Režija: Martin Scorcese

Uloge: Mat Damon, Leonardo Di Caprio, Jack Nicholson

Misao da su neki ljudi policajci a neki kriminalci a da ih jedino razdvaja to s koje

strane se cevi nalaze dominira ovim ostvarenjem za koje se slobodno može reći da je

veliki Skorcezeov povratak iako se verovalo da je „tata“ „Taksiste“, „Razjarenog bika“ i

„Opasnih ulica“ umetnički „rahmetli“ (vidi „Bande Njujorka“ te eventualno „Avijatičara“

koji je prošao nešto manje loše). Da život priređuje iznenađenja i da „nije kraj dok debela

žena ne zapeva“ vidi se na Skorcezeovom primeru. Doduše, sa odličnim scenarijem

Vilijama Monahana (film je inače rimejk honkonškog „Infernal Affairs“) to i nije bilo

naročito teško.

Jednog dana vam neki jezivi i jezivo zanimljivi čika (Džek Nikolson) priđe i da

ponudu koju ne možete odbiti-plati vam što god poželite a vi zauzvrat date informaciju

kad zatreba i, odjednom, vi ste jedan od najznačajnijih policajaca (Met Dejmon) dok vaš

zlosrećni kolega mora da bude „krtica“ ili, kako ga još zovu, „pacov“ u irskoj mafiji (Di

Kaprio). Dakle, sa druge ste strane cevi i jurite se sa svojim, do pred kraj filma,

  33  

nevidljivim protivnikom koji je, kao i vi, odlučio da istera svoje viđenje života do kraja.

Eto, to je osnovna priča ovog dvoiposatnog filma koji vas drži do poslednje sekunde.

Pravi razlog za gledanje ovog dela, nevešto prevedenog kao „Dvostruka igra“ ne

leži toliko u uživanju u odličnim ulogama glavnih junaka koji svi odreda glume kad i

kako kaže Skorceze koliko u već pomenutom scenariju i režiji starog kova. Konačno u

holivudskom filmu možete čuti brz, smislen, žestok dijalog u kojem nema reči viška i

koji budi momentalnu emociju-smeh, tugu, gađenje. Pohvalan deo scenarija je i činjenica

da u njemu nema preteranog moralisanja, psihologizovanja, koketiranje sa onim što je

trenutno „in“. Ni milimetra Tarantinovog „gangsterskog glamura“, samo oštra, ljuta kora

koju umesto kože nose glavni junaci. Životnost i iskrenost su zaista kvaliteti koje Holivud

već decenijama uspešno izbegava.

Opterećeni plitkoćom svojih kompjuterskih očiju ljudi mogu ostati slepi kraj

očiglednih i efektnih rediteljskih rešenja koja nudi film. Tako, na primer, Skorceze

izbegava spotovske, jednodimenzionalne kadrove koji kao svoje jedino ishodište imaju

brzinu i, stoga, lišeni su bilo kakvog umetničkog značaja. Tako se u drugom ili trećem

planu često kriju poruke filma (npr. nalepnica sa natpisom: „Uzvrati udarac“ iza leđa Di

Kaprija u trenutku kad je na ivici ulaska u bandu), stan policajca ima broj 711 (srpski: 92)

a ivicom balkona glavnog negativca koji gleda na gradsku skupštinu trčkara pacov.

Zanimljivo je i da filmom, uprkos tome što se njegova radnja odvija u današnje vreme,

dominira stara muzika: legendarna „Gimme Shelter“ Stonesa, numere Pink Floyda, Johna

Lennona, Dropkick Murphysa... Čini se da ne postoji ni najmanja težnja da se bude „u

trendu“ već samo da se ono što je, u suštini, žestoka kritika američkog (i ne samo

američkog) društva ispriča do kraja.

Društvo u Skorcezeovom filmu je sklono raspadu i paranoji. Tako u njemu žena sa

cevčicama u nosu puši cigarete, državni aparat se toliko infiltrirao u mafiju da je

POSTAO mafija, bande različitih etničkih manjina se međusobno nemilosrdno tamane a

policijski šefovi prisluškuju sve redom uzvikujući: „Obožavam „Patriot act!“ „ iako su

ovim propisom i njihova građanska i ljudska prava sužena. A zbog čega sve to? Zato što

nam je neko, jednom, kao onaj pokvareni čika sa početka priče dao ponudu koju ne

možemo odbiti-američki san. Tako sin domara može postati ugledni policajac pa

gradonačelnik, samo ako se „snađe“ u zemlji u kojoj su, po Monahanu, beli katolici

  34  

počeli da dobijaju lukrativnije i uglednije poslove tek sa dolaskom Kenedija, katolika, na

vlast. Međusobna omraza njenih građana, zaslepljenost uspehom po cenu tuđih leševa to

je ono što jedan od junaka film, i sam korumprian, naziva „Nacijom Pacova“, aludirajući

na izraz „trka pacova“ koji podrazumeva takmičenje bez pravila i ograničenja. Jedini

rezultat takvog takmičenja je brdo leševa na kojem se i pobednik može naći vrlo brzo,

živeo on u Bostonu ili Beogradu.Potresna poenta čini „Departed“ jednim od najboljih

Skorcezeovih ostvarenja.

(Književni list, 2006)

SUMRAČNA STRANA ULICE

Stigla mi direktiva, reska i otrežnjujuća, k’o prva jutarnja kafa + rakija -dosta je

pljuvanja inače kreativnih (?) i uglednih (?!!!!) filmadžija , zeman došao da se narod

nečim podiči na dve šlajfne.Valja pokazati da nismo baš toliko propali jer još uvek ima

par pojedinaca koji nam kvare minusoidni prosek. Kao čovek na liniji, lobista i fobista,

večito podoban i krajnje potkupljiv (ako vas zanima, vi pokušajte) odlučio sam da

sastavim malo sočinenije o najboljim filmovima snimljenim posle Revolucije Koje Kao

Da Nije Ni Bilo.

Dokumentarni film je u Srbiji, čini se, najlakše snimiti. Zabluda po kojoj je dovoljno

zaređati po rizičnim lokacijama i snimati užase potiče upravo iz RTS-ovske psihologije

koje je uzela svoj danak 90-ih prošlog veka. Stvarnost je, zapravo, sasvim drugačija-

dokumentarni film, iskren, ogoljen, bez pretenzija ali i sa jasnom porukom je najteže

snimiti. Dodajmo tome i da nema komercijalnost igranog a o gledanosti tek ne može biti

reči. Međutim, Janko Baljak je, počev od „Vidimo se u čitulji“ devedesetih preko

„Anatomije bola 1 i 2“, na granici dva milemijuma, pa zaključno sa najnovijim,

„Vukovar- poslednji rez“ opisao pun krug balkanskog užasa, izlažući ništa više do

  35  

ogoljene činjenice sa samo jednom (i dovoljnom porukom)-ovakav pakao se, sa bilo koje

strane, ne može opravdati.

Da tranziciona budućnost nije tako svetla kao što se čini pokazao je Mladen

Đorđević sa svojim „Made in Serbia“. Dajući svom ostvarenju intrigantnu, poluigranu

formu u kojoj glavni junak-narator, traga za svojom omiljenom srpskom porno-

glumicom i, na kraju, i sam postaje deo porno-filma, Đorđević nam ukazuje na to gde se

ova zemlja danas nalazi i koliko zapravo podseća na sirotinjsku porno-produkciju sa

milionima statista-volontera. Rame uz rame sa Baljkom i Đorđevićem je i Boris Mitić sa

svojom „Pretty Dianom“.

Priču o savremenom igranom srpskom filmu ne možemo drugačije pričati nego

hronološki, počevši od Miše Radivojevića, jednog od njegovih uzora koji se, početkom

sedamdesetih prošlog veka, izdvojio sirovim i originalnim, urbanim pristupom.

Radivojevićevo „Buđenje iz mrtvih“ , na prvi pogled, budžetom i lokacijama skučen

film, snažna slika raspadajuće zemlje i njene sredovečne dece, izgubljene u

bombardovanju NATO-a, predstavljao je jednu od najvećih provokacija FEST-a 2005.

godine. Patricid, uništavanje oličeno u Titovoj (ukradenoj) kašici koja se prenosi sa oca

na sina, šokantne scene (za domaći film), ni u jednom od ovih postupaka nije bio

senzacionalizam već želja da se prekine izvitoperena priča koja, uprkos željama reditelja,

i dalje traje.

„Jug-jugoistok“ Milutina Petrovića, reditelja srednje generacije, čiji je film „Zemlja

istine,ljubavi i slobode“, ovenčan „Fazbinderovom“ nagradom u bioskopima gledalo dve

hiljade ljudi (toliko o verziranoj beogradskoj publici!) predstavlja Srbiju posle atentata na

Zorana Đinđića. Slike paranoje, teorija zavere, međunarodne špijunaže, jeftini tračevi o

vanbračnoj deci, sve što je izgledalo zaboravljeno ili smanjeno na najmanju moguću

meru, ponovo je pokuljalo napolje. Doduše, problem je još podmukliji: brutalno društvo,

ratničko i pornografsko, dobija novu dimenziju, oličenu u seriji „Nikad izvini“ a ono oko

čega se stranke i interesne grupe bore je najveći McGuffin na kojem bi nam i Hičkok

pozavideo.

Na prvi pogled izvan bilo kakvih političkih angažmana i zauzimanja stavova, „Kad

porastem biću Kengur“ Raše Andrića je duhovita voždovačka priča o „običnim“ ljudima

u potrazi za stalnim osveživačem vazduha u svojim stisnutim životima. Ipak, zemlja u

  36  

kojoj je ponekad bolje džabe sedeti nego džabe raditi (“bez prihoda ali i bez rashoda“),

računati na puku sreću u sportskoj kladionici ili ortaka u inostranstvu, zemlja čije ime

opušteno izgovarate samo kad navijate za nju, ostala je ista. U ovom filmu nema velike,

istorijske priče, otkrivanja užasa koji su u nju zakopani kao u plitki grob ali je zato

otkriveno nešto drugo-oteto vreme najveće vitalnosti generacija 1965-1975 godine a

otimačina i dalje traje.

A onda, kad pogledate nabrojane filmove, rediteljska imena koja stoje iza njih (kojima

možemo dodati još par koja će nas, nadam se, obradovati na predstojećem FESTU-u)

sigurno pomislite:“Kako su crni! „A ima li tu nečeg onako,lepog?“. Ostvarenja u kojima

su svi lepi, i glumci, i priča, slatkasto-predvidljiva, koja se snimaju za mesec i manje

(„tri dana pre roka“ da citiram Potemkinovog naslednika), u kojima se veliča „pusto

tursko“, „zaumno srpsko“ ili reciklira kredit iz davnih osamdesetih predstavljaju najveću

ironiju u istoriji promašaja. I zaista, u nepreglednoj tami „šarenog“ srpskog filma „crno je

lepo, crno sja“.

(Beton, 2007)

ANARHIJA NA TOČKOVIMA

Beogradski fantom (2008),

Režija: Jovan B. Todorović

Urbana legenda o beogradskom Fantomu, alijas Vladi Opelu Vasiljeviću, konačno je

zaživela u kolažnoj dokumentarno-igranoj formi. Iako inspirativna i zahvalna za obradu,

ona je morala da čeka čitavih trideset godina, što nije čudno s obzirom da mnogi podaci

iz naše znamenite istorije i dalje čekaju „svog reditelja“. Čovek koji je deset letnjih noći

1979. godine, u vreme Titove posete Samitu nesvrstanih u Havani, svojim bravurama

izazivao ovacije Beograđana okupljenih na Slaviji, pre Todorovićevog filma spomenut je

samo jednom i to kratko, u kultnom Davitelju protiv davitelja kao jedan od ekskluzivnih

predstavnika kriminalnog miljea prestonice. No, u ovom ostvarenju je priča o Fantomu

podignuta na nivo koji nadilazi sukob dobra i zla ili glorifikacije bilo policajaca bilo

prestupnika.

MISTERIJA FANTOM

  37  

Uvodeći nas u film kroz Titov govor o „čvrstoj ruci“ SKJ koja treba da usmerava narod,

za kojim je usledio dokumentarac o dočeku Maršala, sa sve patetičnom „Zemljo moja“

grupe „Ambasadori“ u pozadini, reditelj je od prvog kadra postavio okvir za „širu priču“,

političku i ideološku, koja se preplitala sa ličnim „tripom“ Fantoma, ali i na neki način

najavio razgovore sa učesnicima događaja koji su „filovali“ igranu strukturu. To je bio

mudar potez jer bi potpuno igrani film (Fantom „u totalu“ ima 82 minuta) morao da

sadrži dodatna objašnjenja o Vasiljeviću, njegovom životu, prijateljima, njegovu

predistoriju dečka skromnog imovinskog stanja, „pozajmljivača“ kola koji je sa svog

Banjičkog venca često odlazio na komšijsko Dedinje, obijao kola bogatih, vozio ih jedan

dan a onda ostavljao ili čak vraćao nazad.

Naravno, ovakav pristup je zahtevao i izvesnu stilizaciju glavnih aktera. Tako je Fantom

Milutina Miloševića povučen, enigmatičan momak koji bez volana izgleda pomalo

nesiguran na asfaltu, ali i dovoljno neupadljiv da može da ukrade policijski toki-voki i

nestane u gomili. Zanimljivo je da Todorovićev glavni junak ne izgovara ni jednu jedinu

reč u toku filma što mu dodaje na tajnovitosti. Jedino što znamo o njemu je da je ukrao

jedini „porše“ u gradu (vlasništvo tenisera Ivana Plećevića) i da, bravurozno vozeći,

izaziva policiju u plavim „stojadinima“ a svoje egzibicije redovno najavljuje novinarima

radija Studio B. Ah, da, nimalo slučajno, na zidu Fantomove sobe je poster Stiva

MekKvina iz filma Le Man u kojem je igrao automobilistu koji vozi, pogodili ste,

„porše“. S druge strane su policajci, „chain smoker“ starog kova. Glavni inspektor

(Radoslav Milenković), stvoren je po uzoru na policajce iz američkih filmova baš kao i

nekonvencionalni mladi kolega, u „zvoncare“ spakovani Dušan Živković Fanđo (Marko

Živić) za volanom „ford granade“. Glavnom junaku niko ne može da izađe na „crtu“, ni

neadekvatno opremljena policija, ni sam Fanđo koji u trenutku nemoći pred superiornijim

vozačem puca na „porše“. Samo zahvaljujući potkazivaču policija uspeva da uhvati

Vasiljevića, a ako svemu dodamo i „devojku iz kraja“ koja je „izdaleka“ zaljubljena u

glavnog junaka, shvatamo da je u skladu sa stilizacijom neminovno i korišćenje filmskih

stereotipa.

Sa čvrsto određenim kalupima i jasnom dramaturgijom nekog većeg negativnog

iskakanja među glumcima nije moglo biti jer igrani deo Fantoma je upravo to: policijska

jurnjava kolima sa blagim ukusom politike. Scene jurnjave po pustim beogradskim

  38  

ulicama snimljene su snažno i precizno, bez sagrešenja o tehničko umeće i odlično se

uklapaju u stilizaciju, mada se pokatkad mogu videti neki neizbežni i neuklonjivi znaci

današnjice kao što su zeleni tramvaji uvezeni iz inostranstva, „parčence“ McDonaldsa na

Slaviji ili žuti znak menjačnice kod hotela „Slavija“. No, ove omaške ne mogu bitno

uticati na konačan utisak o igranom delu filma.

NOVA ISTINA?

Razgovor sa učesnicima, posmatračima, inspektorima u suštini predstavlja samo još jedan

začin celoj priči ali je nimalo ne rasvetljava. Naime, ako se izuzmu iskazi Dušana

Živkovića Fanđe i Plećevića, opšti utisak je da su svi ostali učesnici (čak i policajci)

fascinirani Vasiljevićem i da ga vide gotovo kao mitsku ličnost. Naravno, prijatelji iz

komšiluka govore o njemu u superlativima, ali to ne razrešava ono što gledaoce sve

vreme opseda: zašto je Vlada Opel, na pragu svoje tridesete, pozajmio jedinog „poršea“ u

gradu i začikavao policiju?

Objašnjenje za poduhvat osuđen na neuspeh najjednostavnije je tražiti u obesti ili

psihičkom poremećaju. Ipak, upravo simbolika ovakvog dela koje se može čitati kao akt

individualnog anarhizma, šamar sistemu SFRJ ili ismevanje bogatih čija je kola tokom

svog kratkog života konstantno obijao, jeste ono što je privuklo Todorovića. Ovakva teza

je u filmu potkrepljena kako činjenicom da je Fantom privlačio simpatije građana koji su

mu jednom pomogli da pobegne od policije i ugrozi ego onog koga je trebalo da „volimo

više od mame i tate“, tako i boravkom Vasiljevića u istoj ćeliji sa Momčilom Selićem, u

to vreme političkim zatvorenikom, ali i još nerazjašnjenom smrću u saobraćajnoj nesreći

nedugo izlasku iz zatvora, 1982. godine. Reditelj je ovu tezu ponovio i u igranom delu u

kojem neimenovani visoki funkcioner zahteva da se jurnjava završi što pre, t.j. pre nego

što Tito dođe iz Havane.

U Fantomu, profesionalno snimljenom ostvarenju atipične forme, „oduzeta je nevinost“

jednom vremenu koje i danas mnogi smatraju za idilično, vremenu u kojem su svi koji

iole štrče, prestupnici ili ne, neminovno bivali uvučeni u svet političkih intriga koji ih je

surovo kažnjavao. Sa tezom autora se možete ili ne morate složiti, ali film sasvim sigurno

treba pogledati.

(Beton, 2008)

  39  

The Hobbit:An Unexpected Journey ili It Shall Pass

Peter Jackson je ponovo uspeo. Nakon „Gospodara prstenova“ eto veselog društva

patuljaka plus jedan Hobit – legendarni Bilbo Bagins. Odlična glumačka ekipa koju

predvode Martin Freeman (Love Actualy, Night Watch, serijal o Sherlocku Homlmesu)

kao Bilbo i nezaobilazni Ian McKellen kao Gandalf (spomenimo i drage nam“ patuljke“

– Richarda Armitadgea ( britanski Robin Hood serijal) i Jamesa Nesbitta (poznat iz

Bloody Sunday i serije Cold Feet). I, naravno,Andy Serkis (genijalno odigrao rokera Iana

Duryja u „Sex and drugs and rocka and roll“ – apsolutno pogledati!) kao Golum. Šta

reći? Iako sam bio pomalo skeptičan prema cepanju njige koja nema debljinu epskih

pisanija iz „Gospodara prstenova“ na tri celine danas mi se čini da je to potpuno razložan

postupak. Dva nastavka čekaju 2013. i 2014. godinu i nadam se da će biti završeni što pre

kao i da će najstariji član ekipe, Christopher Lee izgurati još dva serijala kao Saruman

iako ima 90 godina. Odlučivši da se drži knjige od „a“ do „š“ Jackson je uspeo da, s

jedne strane, ispuni snove zaluđenika a, s druge strane, produži tajming svog serijala. Ne

gledajmo na to kao kupovanje vremena i razvlačenje žvake.

U svom intervjuu u „Colbert Showu“ McKellen je duhovito primetio: „Više volim

Gandalfa Sivog od Gandalfa Belog (u „Gospodaru prstenova“). Duhovitiji je, opušteniji,

nije toliko uštogljen. Dobro, Beli ima lepšu kosu… Meni je „Hobit“ zabavniji a, na kraju

  40  

krajeva, gde još možete videti da svi glavni junaci puše u filmu koji je namenjen

deci.“ Šalu na stranu, pušenje se tiče neke korov-trave koja „opušta“ i zove se „Stari

Tobi“. Spominje se i Radagast Smeđi (kršten po slovenskom bogu Radogostu) koji je

preterao sa konzumacijom „pečurkica“. A i toče se velike količine ejla pa je dionizijski

momenat itekako prisutan.S druge strane, vilenjaci su vegetarijanci i žive večno. I, čini

se, večno se dosađuju. Preskočimo li miscelanouse, ako se po jutru dan poznaje za

Jacksona je svanulo sunčano majsko jutro. Dramaturški dinamičan, zabavan, sa

glumačkom podelom koja je „sigurica“ i animacijom u odnosu na koju prvitdeo

„Gospodara prstenova“ deluje kao amaterska igrarija, The Hobbit: An Unexpected

Journey je još jedna od pouzdanih filmskih zabava koje bi trebale da nam ulepšaju

zimske noći, praznike i precenjeni smak sveta.Nezgodno je jedino to što ćete nakon ovog

filma provesti sledećih godinu u iščekivanju nastavka što će vam teže pasti od majanskih

lažnih proročanstava.

(Afirmator, 2012)

Barbara u „raju komunizma“ (Izveštaj sa Slobodne zone)

 „Barbara“ Christiana Petzolda, poznatog nemačkog reditelja (Yella, Die innere

Sicherheit) ovaj put, za razliku od „Die innere Sicherheit“ , gde se bavi ultralevim

teroristima, sagledava drugu stranu medalje, represijom STAZI- ja u Istočnoj Nemačkoj

1980-ih (za vreme Olimpijade, 1980.godine u Moskvi ili 1988. u Seulu). Tako pratimo

sudbinu doktorke koja, iz razloga znanih specijalnoj policiji, bive premeštena u

unutrašnjost iz elitne klinike u Berlinu. Tu, u gluvoj provinciji pored Baltika, njeni

problemi ne prestaju s birokratskom „selidbom“. Ono što smo videli u fantastičnom

„Životu drugih“ postaje dečija igra u odnosu na Barbarine muke. Njena, na prvi pogled

hladna, nordijska lepota (mada oči otkrivaju prave emocije) i lomna, vitka figura ( igra je

harizmatična Nina Hoss) je u kontrastu sa ravnim, hladnim predelom i bezizražajnim,

ispitivačkim licima njene gazdarice, kolega i policajaca koji je redovno „posećuju“. U

  41  

svakoj sceni u kojoj je sama, na mračnoj ulici ili negde u prirodi čini se da će se pojaviti

batinaš ili silovatelj. Da ne znate o kom se filmu radi učinilo bi vam se da, u scenama u

kojim se na biciklu vozi kroz olujnu ravnicu vermerovskog neba i svako malo baca

pogled preko ramena, sakriva paketić ispod kamena na raskršću, igra u nekom ostvarenju

koje se bavi, recimo, holandskim pokretom otpora za vreme Drugog svetskog rata ili

njegovim pandanom, „Belom ružom“ u nacističkoj Nemačkoj.

JEDNO TE ISTO LICE REPRESIJE

Iako je konspiracija deo ličnog plana, vezanog za bekstvo u Zapadnu Nemačku kod

njenog ljubavnika, Barbara počinje da razmišlja o svojim razlozima kad u njen život uđe

pacijentkinja, Stela, trudna, maloletna štićenica popravnog doma „Torgau“ ( čitaj:

koncentracioni radni logor za devojčice). Ako vam se čini da je izbor tako jednostavan

treba pomisliti na godine koje vam je neko bacio niz vetar, na činjenicu da, ako

policija par sati ne zna gde ste sledi pretres i, da se premetačina ne završava na

vašim stvarima. U, ne eksplicitno prikazanoj ali jasno naznačenoj sceni, policajka,

naoružana gumenim rukavicama, vrši pregled Barbarinih „telesnih šupljina“ što je

deo STAZI-jeve standardne procedure (čitaj: legalizovano silovanje).

Posebno je zanimljiv izbor vremena i lokacije. Petzold je, suprotno uvreženoj slici o

Nemačkoj kao prohladnoj zemlji hirovite klime, smestio radnju u leto. Gotovo da nema

kišnog dana. I gradić u kojem je Barbara “stacionirana”, to nije neki mračni industrijski

grmalj, već pitomo mestašce u ravnici s lepim kućicama iz 19. veka. Ljudi su, možda, za

nijansu lošije obučeni i voze “trabante“ ali nema nemira, klasnih sukoba, krize. Gotovo

svi su zaposleni. Neće umreti od gladi ako ne popiju viski ili zapale zapadnonemačku

cigaretu. Tu je i medoliki, simpatični herr doktor. Šta joj fali da se ovde skući i, kako je

rekao gorepomenuti, vrati dug radnicima i seljacima koji su platili njeno obrazovanje? Pa,

ne mnogo toga, samo da nema nečoveka – policajca (Rainer Bock) koji samo “izvršava

naređenja” kao što je neko od njegovih rođaka samo “po dužnosti” 1939.godine malkice

zakoračio u Poljsku.

OBAVEZA I SLOBODA

  42  

Iskreno, mnogi se pitaju čemu priča, doduše dramaturški i kinematografski odlično

skrojena, o Istočnom bloku? U jednom od brojnih tumačenja ovog “fenomena” neki idu

toliko daleko da veruju da se iza svega krije nemačka tendencija da sebe prikažu kao

žrtve raja socijalizma koji je bio pravi pakao (DDR) a s druge strane, bar omladinu, kao

prolevičarsku i antifašističku (BDR) e da bi što manje govorili o ultimativnom zlu Trećeg

Rajha. Ali ovaj, kao i u brojnim drugi nemački filmovi, ne glorifikuje ni jednu od dve

strane. Svesni su da je postojao “Torgau” baš kao što su bivši nacisti bili u vrhu

zapadnonemačke policije. Represija nije ekskluzivitet Istoka. Naši “sivi domovi” su

mačiji kašalj u odnosu na zlostavljane “Sestre Magdalene” u Irskoj ili

“lečenje” homoseksualnosti elektrošokovima u SAD-u 1950-ih i 1960-ih. I, na kraju

krajeva, s padom famoznog Zida, jasno je da se, prelaskom na rudimentarni kapitalizam,

izgubio osećaj povezanosti, pripadnosti a da je represija dobila drugi oblik. Više vas

nećemo prisluškivati ali to nije bitno jer nas baš briga šta privatno mislite dok god plaćate

račune. Ono što je univerzalni kvalitet ovog filma je priča o borbi usamljene,

prokazane žene, o sukobu između pragmatičnog i etičnog, slobode i profesije,

empatije i egoizma.

P.S.: Prođe i Slobodna zona, festival vredan spominjanja u sušnim mesecima do FEST-a

(ok, tu je i Festival autorskog filma). Snažno, potresno, aktuelno, kvalitetno. By the way,

s velikom žalošću moram da saopštim da ste ostali uskraćeni za članak o filmu „Hana

Arendt“ ali – karte su planule. Publika je sinoć , na projekciji „Barbare“ u Domu

omladine bila obaveštena da će biti još jedna projekcija „Haen Arendt“ ali je to zaludna

informacija, primetili su naši voditelji programa, jer su karte opet razgrabljene. Uz

izvinjenje što nisam pogledao ovaj film počinjem ovu kritiku. Ako se članak o H.A. ipak

pojavi, nemojte me optužiti kod nadležnih za pirateriju.

(Afirmator, 2012)

  43  

KOSOVSKI HOROR (izveštaj sa Slobodne zone)

Rezultati projekta „Dokufest fabrika“ su nam predočeni u DKC-u, u polupraznoj (ili

polupunoj ako ste optimisti) bisoskopskoj sali što je, s obzirom da su u pitanju kratki

dokumentarac, dobar skor. Od šest filmova koji su nastali u ovoj radionici prikazana su

tri. Ono što je, po ko zna koji put, pomerilo fokus publike sa samih filmova bila je ne baš

najbolja organizacija. Projekcija je kasnila dvadeset minuta i, umesto da odgledamo tri

filma u nizu, pauza između drugog i trećeg filma je popunjena razgovorom sa gostima s

Kosova koji su učestvovali u produkciji i Polićem, rediteljem „Zida“ koji jre bio prinuđen

da priča nadugo i naširoko o kratkom filmu koji još nismo videli. „Razvucite priču dok se

snađe tehnika“. I, tako, nategnuti razgovor je potrajao dvadesetak minuta pa smo onda, uz

napomenu da će film početi za minut, čekali još deset. Ali, to nije bitno – svi ćemo živeti

pet hiljada godinas pa to nije bitno…

JEDNA OBIČNA VOŽNJA

Nego, da batalim džangrizavi ton i okrenem se suštini: „Priština-Beograd“ Srđana

Slavkovića je storija koja je, na prvi pogled, jako obična. Vozač odvozi i dovozi putnike,

malo spava, okružen je zimskim sivilom, konstantno umoran. Cepkanje karata, čišćenje

smeća,paljenje cigareta, zastoji, čekanje. Sve su to svakodnevne rabote koje, kao i

čekanje da počne „Zid“ , troše dragoceno vreme. Avaj, sve bi bilo normalno da Slave,

glavni „junak“ dokumentarca, ne saobraća na liniji iz naslova filma. I, naravno, u

autobusu je svet šarolik. Srbi, Albanci, Romi, Goranci. Priče putnika variraju od Srba koji

su, obično, u poseti svojoj rodbini do Albanaca koje samo teški zdravstveni problemi

mogu da nateraju da pređu granicu i zatraže pomoć od beogradskih hirurga jer onima u

Prištini ne veruju. Neobična je i priča o Amerikanki koja je, iz samo njoj znanih

avanturističkih razloga (otkad je biti na Balkanu avantura?) odlučila da proputuje

Albaniju, Kosovo, Srbiju, Bosnu.Otkrila je, gle čuda su ljudi ljudi kako u Africi tako i na

  44  

Balkanu a ne neki divljaci. To se, inače, može znati i da ne odete nigde ali… Avaj,

otkriva da mora da se vrati nazad jer ima pečat koji govori da je na Kosovo došla iz

Albanije. Ako želi da uđe u Srbiju mora preko makedonsko-srpske granice. Propisi su

propisi. Iako sve na prvi put izgleda obično u danu vozača „Adio travela“ riskantna ruta

kojom se kreće se tu i tamo spomene u razgovru. Napetost s obe strane granice visi kao

Damoklov mač nad glavama putnika. Taj zbunjujući mir koji vlada u autobusu , s

druge strane, je u kontrapunktu sa surovom stvarnošću.Činilo bi vam se, da ne

znate pravu rutu, da je to autobus na liniji Niš – Subotica, recimo.

SVI MIRNI I NIKO ZADOVOLJAN

„Čija je ovo zastava?“ Bariša Karamuca pristupa kosovskom problemu s formalne strane

koja, na prvi pogled, nije toliko bitna u odnosu na nasleđe ratova, nacionalne tenzije,

siromaštvo ,nezaposlenost, kriminal, odsustvo pravne države. Reč je o zvaničnoj zastavi

Kosova koja je pobedila na konkursu. Iako je albanski barjak poznat svima, Kosovo treba

da, bar formalno, pokaže jedinstvo i međusobno uvažavanje etničkih zajednica oličenih u

šest zvezda iznad karte Kosova na plavoj podlozi. I tu dolazi do raskola – većina

Albanaca na Kosovu doživljavaju svoju nacionalnu zastavu kao pravu zastavu Kosova,

iza koje stoji tradicija, za razliku od rešenja nametnutog od OUN i EU. Na prvi pogled,

kosovska zastava liči na znamenje neke pacifičke republike. Dodajmo tome i činjenicu da

su zastave većine država na svetu, pa i onih koje su priznale nezavisnost Kosova,

nacionalne. Nemačka ili francuska zastava su nacionalne i tu nema nekih „multietničkih

elemenata. Isto važi i za britanski „Union Jack“ na kojem su zastupljeni Engleska i

Škotska ali ni traga od Velsa i Severne Irske. O srpskoj zastavi i da ne govorimo. Film,

na četvorogodišnjicu proglašenja nezavisnosti, počinje pesmicom dece iz vrtića:

„Srećan ti rođendan, Kosovo!“ i dugim razgovorom s vaspitačicom: kako izgleda

naša zastava, šta ona simboliše, kad smo postali nezavisni, šta je bilo pre toga…. Ja

sa pet godina u bivšoj SFRJ nisam znao ni čemu petokraka ni trobojka a ni ko

je Tito. Danas, pretpostavljam, isti nacionalni dril postoji i u drugim vrtićima bivše

nam domovine. Prošlo je to „Miša voli Mašu“ vreme.

  45  

Na priču o nacionalnoj pedagogiji nadovezuje se „Zid“ Nikole Polića, storija o školi

podeljenoj zidom u selu pored Lipljana. Dve trećine stanovnika sela su Albanci a jednu

trećinu čine Srbi. Nekad je to bila jedna škola a onda je, početkom devedesetih, podeljena

zidom na albanski i srpski deo. Ova škola, sa dva posebna ulaza, dva posebna dvorišta,

dva posebna nastavna programa se, od tada do dana današnjeg, nije promenila. Srpske

vlasti su insistirale na tome da Albanci ne žele da se integrišu u srpsko društvo te da je iz

bezbedonosnih razloga najbolje da se škola podeli. Kako se mogu integrisati ako je zid

između dece? Posle 1999. godine priča se promenila – kosovske vlasti i albanski

nastavnici insistiraju na tome da Srbi ne žele da se uklope u novo društvo. Zgrada koja

je, jezivi primer balkanskog aparthejda , u zabiti, hladna, bez vode je samo uvod u

ono što čeka đake u bližoj budućnosti. Oni se ne poznaju iako su kuća do kuće, ne

znaju nijednu reč na drugom jeziku. Albanski učenici, koji su mnogo brojniji, tvrde da

srpska deca ne žele da se igraju s njima i da ih gađaju grudvama snega ako uđu u njihov

„atar“. Jedna albanska devojčica je izjavila kako bi bilo najbolje da njihovi vršnjaci

srpske nacionalnosti ne budu tu jer će se onda svi slagati i neće biti problema. Srpska

deca žele da napuste svoj kraj, albanska da ostanu i, kad završe s obrazovanjem, naprave

karijere. Istina je da je sudbina ijednih i drugih neizvesna i ima sive tonove. Očito je da

nastavnici s obe strane zida ne veruju u to da će se ikad odnosi normalizovati i ne

razmišljaju mnogo o tome. Modernizacija koju obećava kosovska vlada će rezultirati

novom seoskom školom u kojoj neće biti zidova – svaka nacija će dobiti po sprat.

Umesto zida – stratifikacija. Toliko o viziji multietniče budućnosti i mira u regionu. Ako

odrastete u mržnji ona će, pre ili kasnije, ponovo eksplodirati.

(Afirmator,2012)

  46  

U slepom crevu tame (Izveštaj sa Slobodne zone- „Ambasador“ )

 

Ako je, da parafraziramo Konrada, Kongo „srce tame“ Centralnoafrička Republika

(CAR) je njeno slepo crevo. Danski novinari reditelj, Mads Brugger u svom

„Ambasadoru“ ide putem „performativnog novinarstva“, stazom kou je utabao

neustrašivi Irac McIntyre. Naime, undrecover work podrazumeva da postanete deo

ekipe i, gde je zgodno, postavite kameru koja snima vaše sagovornike. Tako možete

razbucati huligane Čelsija, one koji zlostavljaju štićenika doma za duševno obolele,

vaćaroške timove afričkih lažnih prinčeva i njihove sumnjive investicije koj ideluju

preko interneta („If ju giv mi van aj vil ritrn ju tu tauzend dolars, ven aj bikam a prins!

Kam vid mi , maj frend“). Ovaj put Brugger, na prvi pogled bez McIntyrove alfa

mužjačke harizme i akcionog saspensa, ulazi u avanturu koja ga, svejedno, može koštati

života. Reč je o trgovini „krvavim dijamantima“ koje kopaju često maloletni radnici za

ništavnu dnenvnicu a pod kontrolom privatnih armija ili,u slučaju CAR, privatizovane

državne armije.

A kako ovaj momak, krhke spoljašnjosti,naoko tipičan Skandinavac koji deluje kao

ćelavi Van Gogh (sa velikim komičkim potencijalom) ulazi u prljavi posao? Tako što

postaje konzul Liberije u CAR, zemlji kojom je u bliskoj prošlosti vladao ljudožder –

diktator Bokasa. U pitanju je, naravno, komplikovani lanac korupcije u kojem svi plešu

sinhronizovano, kao da su članovi „Riverdance“ ansambla. Mike Flatley je misteriozni

Mr. Eastman. Bivši britanski specijalac, sumnjivi prodavac pasoša iz Holandije, najviši

  47  

zvaničnici Liberije s krvlju na rukama, cela državna struktura CAR, konzuli Indije,

Italije, francuski biznismeni, libanski preduzetnici mutnih namera (jedan od njih je

povezan sa Hamasom) te „oriđinali“, lokalne mutikaše povezane sa najgorim „scum of

the Earth“. Naoružan zavidnim fondom (koverte pune „srećica“ za korumpirani sistem),

belim ambasadorskim odelom, tamnim naočarama, lulom, muštiklom i ciničnim

humorom, Brugger započinje lažni biznis sa fabrikom šibica u CAR. Iza tog paravana,

koji čine i dva pomoćnika iz plemena Pigmeja, odvija se priča u priči. S jedne strane je

priča o reportaži a s druge lična drama čoveka koji sa svojom ekipom može da završi

mrtav, u nekom jarku u nedođiji. Tu sudbinu, za vreme snimanja filma, doživljava bivši

francuski legionar, ministar unutrašnjih poslova CAR.

DIVNE STVARI SE MOGU DOGODITI AKO SE UDRUŽE DIPLOMATIJA I BIZNIS

(Mads Brugger)

Ovaj film se, na momente, teže prati jer su kamere skrivene u saksijama, zalepljene na

sakoe i razmeštene kojekuda ali je krajnji efekat potresan. Životi ljudi,crnih ili belih, ne

vrede pišljiva boba u ovoj igri korupcije i vlasti. Čini se da iz tog vrtloga ne može da se

istupi na bilo koji način. Demokratija i sloboda afričkih naroda će, još dugo, biti

nedosanjan san. Razlog čine diktature koje drmaju tim zemljama koje većina ljudi ne

može da nađe na karti ali nije stvar samo u tome. Kolonijalna prošlost je ništa drugo do

surova sadašnjica. Države Afrike, navodno slobodne, imaju pravo da mašu svojim

zastavama i šalju sportiste na Olimpijadu. I tu njihova državnost i funkcionalnost

prestaje. Da li vam to zvuči poznato? U najrazvijenijoj državi južno od Sahare,

Južnoafričkoj Republici, crnci i danas zarađuju šest puta manje od belaca. Francuske i

belgijske vojne misije i dalje vršljaju po kontinentu. Neokolonijalna politika isisava

svaku vrednu rudu ili sirovinu iz ovog napaćenog kontinenta nesmanjenom žestinom.

Dovoljno je potkupiti par zvaničnika i narod će biti uskraćen za medicinsku negu,

socijalnu zaštitu, obrazovanje, šansu za život dostojan čoveka. Belci, nimalo slučajno,

znače na ovom kontinentu nevolju, eksploatatore ili plaćenike. A gde je to jasnije nego u

zemlji u kojoj vlast kontroliše samo prestonicu dok po unutrašnjosti ove države veličine

Teksasa švrljaju bande naoružane do zuba, u potrazi za robovskom radnom snagom,

  48  

dijamantima i naftom.„Ambasador“ je pravi film o Divljem Zapadu ali bez šerifa sa

belim šeširom koji će dojahati i srediti stvari.

Posebna priča u ovom filmu je sam Brugger. On koristi priliku da se igra s političkom

korektnošću: vozi se sa svojim pomoćnicima, Pigmejima i pušta im pesmu kitova na

kasetofonu. Zašto to radi? Da li im ukazuje na drugi svet, izvan CAR ili je samo

sarkastičan i ismeva njihovu neobaveštenost? Ili igra na kartu „ekscentričnog

Evropljanina“? Neobična je i scena u kojoj, u svom belom odelu, pleše sa članovima

plemena. Da li se tako izruguje Evropljanima koji glume prijateljstvo i razumevanje a u

stvari pljačkaju Afriku? Zašto se igra sa rasnim stereotipima, širi predrasude među svojim

saradnicima i naziva Kineze i Francuze najvećim prevrtljivcima? I, na kraju krajeva, šta

se dogodilo s „krvavim dijamantima“ koje je dobio? Sva ta pitanja jesu intrigantna ali

ostaju u senci onoga što je, zapravo, najvažnije: rasvetljavanja sistema koji dozvoljava

najbrutalniju eksploataciju i zarađuje na tuđoj krvi. Sekundarno je to što svaka fukara

može da sa 130. 000 dolara u džepu postane diplomata (samo Liberija ima 2500 takvih

„predstavnika“) kao Nušićev kožarski trgovac, „počasni konzul Nikarague“. Rešenje,

dakle, treba tražiti u reformisanju Afrike ali, pre svega, u tim mirnim,

dosadnjikavim zemljama Zapada, kolevkama demokratije, gradovima- muzejima i

velelepnim avenijama podignutim na nesreći Trećeg sveta.

(Afirmator,2012)

  49  

No,je ne regrette rien! (izveštaj sa Slobodne zone)

 

No (Ne), u režiji Pabla Larraina (Fuga, Tony Manero , Post Mortem) odlikuje oštar,

dokumentaristički postupak, sa kamerom koja imitira štimung video – kamere iz

osamdesetih godina prošlog veka. Priča o padu Pinočeove diktature odvija se,nimalo

slučajno, u marketinškoj agenciji. Rene, sin proteranog političara (Gael Garcia

Bernal) koji radi u marketinškoj agenciji , priključuje se udruženoj opoziciji koju

čini ne 19 kao negde na Balkanu već 17 stranaka. Cilj akcije je da petog oktombera

(eto još jedne sličnosti) opozicija pobedi Pinočea na referendumu na kojem narod

treba da odluči da li će prihvatiti da generalisimus Pinoče vlada još osam godina ili

ne. I, gle čuda, na samom početku filma Rene ubeđuje klijente da progutaju priču o

„Free“ žabokrečini, piću sličnom najpopularnijoj američkoj navlakuši. Konzumerizam,

slike razuzdanih mladih fensera izblajhane kose, rok koncerti, kvazi- sloboda i kofein,

soda i sumnjive materije u vašem krvotoku su oštro suprotstavljeni bednoj, porobljenoj

zemlji Trećeg sveta koja je za vreme diktature izgubila preko 2000 ljudi, preko 30 000 je

utamničeno a 200 000 proterano. Da, to je rezultat Pinočeove vladavine za kojom mnogi

u Čileu i danas uzdišu kao što ovde mnogi lamentiraju nad ordijom diktatora koja je

drmala Srbijom u različitim vremenskim periodima.

  50  

DOBRA VOLJA DIKTATORA ČINI ČUDA -SMRDIM SVUDA!

Elem, Rene, viša srednja klasa, razveden, samohrani otac, čija bivša predstavlja školski

primer borbene revolucionarke, ima priliku da jednom u životu uradi nešto iznad

površnih reklama. Pratimo njegov dvostruki život – on i radi za šefa, Guzmana,

Pinočeovog medijskog satrapa (od nečeg treba hraniti dete) i za opoziciju. Na početku

stvari funkcionišu ali , kako 15 minuta nma nacionalnoj televiziji koje , u porno- terminu

posle ponoći, dobija opozicija, koristi na marketinški najbolji mogući način i polako

budi uspavani i zastrašeni narod, Rene je izvrgnut pretnjama, anonimnim telefonskim

pozivima, policija ga prati i prisluškuje. Da stvari budu još luđe, ono što pobeđuje

Pinočea, i to je i poenta cele priče, nije toliko dokumentovana storija o nedaćama

kroz koje je zbog njega prošao narod ( izdvajam scenu sa majkama „nestalih“ za

vreme Pinočeovog terora) koliko taj nonšalantni, nasmejani ton pun (američkog)

optimizma. Tako u „No“ kampanji protiv Pinočea vidimo nasmejanu zlatokosu decu (u

Čileu?), piknik sa bagetima u korpi, veoma visokog momka koji ponosno hoda sredinom

autoputa (kao što reče Reneova bivša žena: “ Gde si našao tog grmalja? U Danskoj? Mi

Čileanci smo niski. Gde se nalazi ta zemlja koju nam reklamiraš?“). Duga koja krasi

simbola pobune (predstavlja šarolikost okupljenih partija),slovo NO, je posebna priča.

Jedan od Pinočeovih pristava je zbunjen:“ Da li je to pederska zastava? Komunistička

pederska zastava? Liči na onu zastavu čileanskih Indijanaca… Da nisu u pitanju naši

Indijanci koji su i komunisti i pederi?“) Iako na momente smešan, ovaj film nas, s druge

strane suočava s policijskom brutalnošću u potresnoj sceni napada na opozicioni miting.

„PRIČA O UCVIJELJENOM DIKTATORU“ (epizoda popularnog stripa „Alan Ford“)

Obrt nastaje u trenutku kad, preko noći, rezultati referenduma, lažirani za Pinočeovu

kamarilu (još jedna sličnost), postaju pravi. Većina je, ipak, za opoziciju? Otkud to? I

kako se glava ratne avijacije tako nonšalantno obraća kamerama i kaže: „Oni koji su za

„ne“ su pobedili. Mi sad idemo na sastanak sa Pinočeom“. Da, na kojem će ga, svi do

jednog, napustiti što me opet podseća na nekog. No,batalimo tu priču o pobratimstvu

Srbijanaca i Čileanaca po diktatorima i pogledajmo ono što dolazi na kraju filma – „Čile,

sreća je stigla“, da parafraziram zaraznu opozicionu himnu. Film se završava onako kako

je i počeo: senjro Guzman i senjor Rene navlače mušterije na priču o telenoveli koja se

  51  

reklamira u Džejms Bond maniru: na heliodromu ogromantne poslovne zgrade, sa

nalickanim ženama i lažnim glamurom. I, tu se krije poenta filma: ma šta da promenite,

ta kapitalistička matrica ostaje. I, to nije nimalo slučajno: Pinoče je došao na vlast pučem

u kojem je ubijen (ili je izvršio samoubistvo) demokratski izabran predsednik, socijalista

Aljende, 1973. godine. Iza puča je stajala CIA. Čile nastavlja kapitalističku storiju nakon

kratke i burne dvogodišnje levičarske skaske.Petnaest leta docnije, i Lenjinu bi bilo jasno

da je komunizam odsvirao svoje. Amerikancima, samim tim, više nije potreban

desničarski diktator. Mogu da ga puste niz vodu. Pod uslovom da sve ostane kako je i

bilo. Samo da njega nema. Ii bi tako. Pinoče je ostao komandant oružanih snaga još deset

godina i doživotni senator. I, uprkos pokušaju britanskih i španskih aktivista, nije osuđen

za zločine protiv čovečnosti.Deca krvnika i deca žrtava sede i danas u istom Parlamentu.

Sjajno rešenje je i kombinovanje igranog i dokumentarnog materijala, dakle, s jednim

blagim pokretom kamere se selimo iz sadašnjosti, tj. igranog filma, u davna vremena pre

24 godine. I, koja je poenta? Baš u dokumentarcima. Diktatura je zanimljiva pojava -na

početku, Pinoče se šepuri u uniformi, seče vrpce fabrika, slika se s decom, „druži“ sa

pripadnicima nacionalnih manjina(američki starosedeoci, Polinežani sa Uskršnjih ostrva),

prilično je „titoističan“ a na kraju svoje vladavine drži govor ravan Miloševićevom „od

g…a će me pravite“ vapaju. Jedini način da pobedite takvog tiranina je da lažete

naveliko. Problem je što, nakon pobede, istinu možete sagledati teže nego pre.I onda

ste spremni da vam jednog dana zavladaju oni koji su pretili, hapsili, pravili

paravojne grupe ili uništavali nezavisne medije na osnovu zloglasnog Zakona o

informisanju.

TVITUJ NAS, O UČITELJU!

Ai Veivei: Nije mi žao je zanimljiv , politički angažovan, medijski šarolik (snimci sa

hendikema, profesionalne kamere, mobilnog telefona), dokumentarni prvenac američke

rediteljke Alison Klejman. Danas kultni a do juče gotovo nepoznat umetnik, Ai Veivei je

jedinstvena pojava na kulturnoj sceni Kine. Uspeo je da ostane slobodan i stvara bez

partijske kontrole i pritom postane svetsko ime. Njegovi saborci, potpisnici peticija i

  52  

opozicionari, nalaze se u zatvoru. Čini se da je, od poznatijih umetnika, u Kini ostao

samo on. Njegovu usamljenost podvlači u filmu kako nezgrapna, ružna zgrada u kojoj je

njegov dom i studio tako i kamera “Velikog Brata” kineskog Politbiroa te policijska kola

nedaleko od kuće. Da se razumemo, Kina nije ona Kina o kojoj ste čuli tolike priče: čedo

“Kulturne revolucije” , tvrda komunistička diktatura, maoističko ludilo milijarde

podanika. Ona je totalitarna tvorevina koja je dizajnirana mnogo bolje od jevtinih

proizvoda koje uvozimo. Trajaće koliko i kineski zid i Zapadu je antipatična na

simpatičan način. Okej, formalni komunizam, okupacija Tibeta i totalitarna kontrola

sajtova i Interneta je tu, ali, Bože, i mi demokrate koristimo nadgledanje i cenzuru a vi,

Kinezi, ako ste u kapitalističkoj priči, mi vam praštamo. U suštini, mi vam , kao drevnoj

civilizaciji, toliko mnogo dugujemo. Milijarde i milijarde dolara.

I, baš u toj opštoj travestiji shvatam poentu priče: let the East meet the West. Istok jeste

postao Zapad ali je i Zapad pokupio (i kupio) mnogo toga sa Istoka. Samim tim, pozicija

nezavisnog umetnika se menja. Veivei može, primera radi, da izlaže na Zapadu i bude

uspešan ali više nema auru disidenta kao što su nekad imali umetnici iz zemalja pok.

Varšavskog pakta. Vaistinu, kineski stvaraoci su odmenili,recimo ruske i poljske, na toj

disidentskoj poziciji ali Sibirsa i njegovih pandana više nema. Danas se to čini na finije

načine: pozivanje na rušenje države (nobelovac Liu Sjaobo) ili nezakonita gradnja i

finansijske mahinacije (Veivei) kao što suPussy Riot zaglavile zbog uvrede verskih

osećanja pravoslavaca. Sve po zakonu, po propisu. Ako želiš da menjaš ljude- ne odmeći

se. Sve u okviru sistema. I vi na Zapadu tako jurite svoje? Patriot Act? Lov na crvene

veštice? Rozenbergovi? Jedini spas, za koji se Veivei drži je Tweeter na kojem, s

obzirom da ga kineske vlasti nisu suzbile, ostavlja poruke, fotografije, zapravo beleži ceo

svoj život. Tako se mogu videti policajci koji ga prate, policajci koji su ga pretukli,

Veivei koji se oporavlja posle operacije, celokupan postupak podnošenja tužbe za napad

kineskom pravosuđu. I, kamera ne miruje, ni onda kad snima Veiveija, ni onda kad

Veivei snima druge ili kad ga policajci snimaju (čini se da svaki treći kineski

policajac vuče kamericu sa sobom). I tako, sve ono što smatramo ovisnošću i

proizvodom trulog Zapada, u rukama Veiveija postaje oružje s kojim čuva svoju

porodicu, sebe, svoj rad. Jer, svet u svakom trenutku zna šta se događa s njim.

  53  

Sam Ai Veivei ima sledbenike “aifanove” koji ga zovu Učitelju. Za mnoga dela koja je

napravio smatra da nisu umetnost. Pa, ipak ,izložena su u prestižnim svetskim galerijama.

Čini se da je on neka čudna kombinacija Majkla Mura (troublemaker, provocira vlasti,

lupa vratima tamo gde se ne sme kucati , popisuje žrtve u zemljotresu koji je odneo

preko 70 000 ljudi za šta su, u velikoj meri, krivi država i graditelji krhkih zgrada i

snimio je dokumentarac o tome), Endija Vorhola (ima veliki broj saradnika koji

materijalizuju njegove ideje koje koketiraju sa pop-artom), Konfučija Konfuzije

(harizmatična i kultna ličnost, okružen je hordom obožavalaca i saradnika koji

ispunjavaju i njegove najkapricioznije zahteve) i onog nezgodnog likvidatora iz “James

Bond” serijala sa šeširom koji krije sečivo (svadljiv i robustan, deluje kao čovek s kojim

ne bi želeli da se potučete). Njegove instalacije, slike, dokumentarni filmovi, fotografije

(sa isturenim srednjim prstom na Tjenamenu, ispred Ajfelove kule, itd.) su , pre svega,

provokacija i stav. Opštost poruke i trajanje u nekom dužem vremenskom periodu ga

verovatno ne zanima.Kao i poruke na tweeteru ili video snimci na youtubeu sve je stvar

trenutka, sadašnjice. Lično, on ima mane kao i svako drugi: oženjen je i ima sina kojeg

je dobio s ljubavnicom. Sklon je iću i piću i, kao i veliki broj umetnika, nije ni najmanje

skroman kad je samopromocija u pitanju. Deluje kao promišljen čovek koji ima u sebi

dosta menadžerskog i ponekad se čini da ga više zanima sopstvena promocija nego realna

promena u njegovoj zemlji. Sve ove utiske sam stekao prateći rad kamere Alison

Klejman – iako, naizlged, slabo pokretljiva za vreme intervjua kamera, blago menjajući

ugao, otkriva emocije sagovornika i ono što govori, i ono što krije. Ali, taj isti čovek je

kidnapovan i držan preko osamdeset dana na tajnoj lokaciji. Priznao je utaju poreza i

finansijske mahinacije u, očigledno, izrežiranom procesu. Danas ne sme da napusti

zemlju zbog navodnih optužbi za bigamiju, pornografiju i menjanje deviza” na crno”.

Čovek koji je nekad davao stotinu intervjua godišnje danas živi povučeno. Sud mu je

zabranio da daje izjave za medije. Njegov studio u Šangaju je srušen. Retki su ljudi koji

bi rizikovali to što on ima za bilo koji cilj.Dokumentarac o Ai Veiveiju je priča koja ne

može da se prebaci na potpunu estetsku ravan. Jer, kao i Veivejevo stvaralaštvo,

kad bi joj se oduzela angažovanost, drskost,bavljenje trenutkom, ostala bi samo

tužna, siva slika, kamere koja je pokretljivija od one koja i danas motri na Učiteljev

dom. (Afirmator,2012)

  54  

MEDA IZ VICA-PRIKAZ FILMA TED (2012)

 

Vicevi o medi, liji,vuku i zeki su nam svi dobro poznati. Ali, šta ako takav karakater

oživi, inkarniran u plišanoj igrački i postane vaš pajtos? To je, ukratko, radnja

filma Ted koji je režirao Seth MacFarlane, nekima poznat kao čovek koji je pisao

scenarija za crtaće kao što su Cow and Chicken, Johnny Bravo, Family Guy. Ovaj put je

u svom humoru otišao korak dalje, onim putem kojim su se davno otisnula braća Farelli.

Jednom rečju, put filma punog političke nekorektnosti, omaža banalnom („Flash Gordon“

– kameo Sama J. Jonesa „čoveka koji je dao novo značenje reči „gluma““), odvratnom,

opscenom,oteranom preko neke, svima vidljive a u stvari itekako rastegljive granice

(scena u kojoj meda primenjuje na kasirci celer umesto dilda,prostitutka koja usred stana

prazni creva za opkladu, našmrkani meda sa kokainom na njuškici, psovačina po svima,

od „white trasha“ do White Housea). Jednom rečju, pola filma se smejete a drugu

polovinu zurite u pod i blamirate se u ime glumaca plus plišanog mede koji skaču iz

jedne u drugu blamljivu situaciju. Kako opisati Teda? On je eks-personaliti, lutak koji

više nikog ne fascinira. Radi u hipermarketu i saleće devojke. Živi sa svojim pajtosom

Džonom (Mark Wahlberg) u zamrznutim momačkim danima iako je vreme da Džon

zasnuje stabilnu vezu plus brak, deca, socijalno, zdravstveno, stalan posao i sve što uz to

ide. Ted nije meda iz vica – više je kombinacija libidoznog zeke i drogiranog vuka plus

Geri i Toni iz „Nepristojnih ljudi“.

Komički kapacitet filma koncentrisan je u lutanu i odličnom glasu njegovog kreatora

Setha MacFarlanea mada svoj doprinos daju i Wahlberg i Kunisova. Posebna epizoda,

ekscentričnog,basterkitonovskog šefa hipermarketa (Bil Smitrovič) plus standardno

psihotični Giovanni Ribisi su poseban začin cele priče. Naravno, teško je reći da je ovo

film sa nekom velikom dubokom poukom. Svima je jasno da brojni muškarci teže tome

da maksimalno produže svoje detinjstvo ili barem momačke dane – tu je sofa, pivce,

društvo, vutra, utakmica na tv-u. Ted je, da stvar bude blesavija, ne samo vaš saveznik

koji tera gromove kojih se plašite već i ono što vi nikad nećete biti – večiti partijaner koji

se krije iza svoje dobroćudne spoljašnjosti. Njemu je sve dozvoljeno jer je lutan. Niko ga

  55  

ne shvata ozbiljno i obratno. Zadržavanje vremena, foliranje ludila, sve je to infantilnost

ali, ako ništa drugo, bezazlena u odnosu na one koji mlataraju puškama po ratištima jer

su nekad vitlali plastičnim pištoljima. Džon možda nikad neće biti predsednik i kralj i

možda nikad neće biti neki „faktor“ koji odlučuje o bilo čemu ali on barem nije, kao

Šekspirov princ Heri (potonji kralj Henri Peti),oterao Teda, svog Falstafa jer: „Ako oteraš

Falstafa, oterao si svet“.

Da rezimiramo: ovaj film ćete il ivoleti ili mrzeti ali vam , sasvim sigurno, neće biti

dosadan.Sasvim dovoljna preporuka za bioskopsku zabavu i ništa više od toga.

(Afirmator, 2012)

KRV UNUTRA-KRV NAPOLJE – „TRAPPED“

Irska, 2008

reditelj/director: Graham Cantwell

uloge/cast: Gerard McSorley, Anthony Fox, Laura Way, Andy Smith, Cillian Roche,

Griet van Damme, Ronan Wilmot

„Troubles“ ili „Nevolje“ kako se zove period irske istorije od 1969. do 1998.godine su

tema kojom su se irski reditelji, ali i susedni britanski, bavili s manje ili više uspeha.

Spomenimo Jima Sheridana, Neila Jordana, Kena Loacha, Petera Greengrassa. Ovaj put

smo, na Festivalu evropskog filma, gledali film Grahama Cantwella, „Trapped“

koji se bavi direktnim posledicama „Krvave nedelje“ tj. pokolja mirnih

demonstranata u Londonderryju (Doire na irskom) počinjenog 1972.godine od

britanskih padobranskih jedinica. Posledice: 13 poginulih, desetak ranjenih plus

orden od kraljice za „hrabre“ ubice. Vi u priču o ovom sukobu možete učitati i

priču o tome kako je Ulster „sveta irska zemlja i kolevka nacionalnog identiteta“ te

kako će svi oni koji naprave kompromis s drugom stranom završiti u kovčegu (kao

lider Maicheal Collins koji je snajpiran jer je, 1921. godine, pristao na podelu ostrva

) te se moraju dizati barikade i štititi naša vera i sve što je oteto i sveto po svaku

cenu i bez obzira šta radimo „onim drugim“ jer i oni su to nama“. Ovaj događaj je

izazvao erupciju nasilja terorističkih grupa, kako IRA-e tako i UFF, tj. lojalista. i,

  56  

naravno, opet su najviše stradali civili : ubijanje prolaznika, dizanje pabova u vazduh,

„kolateralne žrtve“ puškaranja a sve je „krunisano“ tragedijom u Omaghu kad je dignut u

vazduh autobus u kojem su bila deca.

„PRVOIRCI“ I „DRUGOIRCI“

Terorističke grupe se vode načelom „krv unutra-krv napolje“ – „SAMO MRTAV

IZLAZIŠ ODAVDE“ i ,bez obzira na to što danas, u zvaničnim medijima, čak i u Velikoj

Britaniji, IRA važi za „guerilla fighters“ metodi borbe su bili sve osim „čistih“. Tako, na

samom početku, vidimo Antona, mladog mornara koji se vraća kući, u mali grad na

granici sa Severnom Irskom koja je pod britanskom upravom. U Irskoj bi, navodno, život

trebao da bude miran ali nije – IRA regrutuje lokalno stanovništvo da „pomogne

rođacima na severu“. Iako može da vodi miran,porodičan život s ženom koju voli, Anton

ulazi u krvavi koloplet u koji su umešani irska policija, IRA i nezaobilazni Britanci i

SAS jediniice mada, oni još i ponajmanje. U svakom slučaju, sve strane su pogane,

krvave do ramena i ne zaziru ni od čega da bi dobile ono što žele. NI Anton nije bolji jer,

da bi se osvetio Britancima, on preti ženi koja drži bakalnicu na severu (verovatno

protestantkinji) tako što izvuče metak iz džepa i kaže: „Ovo je prvi metak koji vidite.

Sledeći nećete ni videti ni čuti“ što je dobar primer realnih odnosa u to vreme – IRA se

izdržavala pljačkom banaka, „revolucionarnim porezom“ i, docnije, novcem od prodaje

droge. Odlično je prikazan, pored Antona, njegov brat Edvard, čovek koji je izabrao da

vodi težak i monoton ali miran život njihovih predaka, ispunjen teškim fizičkim

radom. Njih dvojica simbolišu te „dve Irske“ – jedan, onu zemlju lutalica, mornara,

ispičutura, skoro pa pesnika, buntovnih i drugu, mirnu , pastoralnu, porodičnu.

Nijedna od te dve Irske nije glorifikovana i svaka je nepotpuna i bez stvarnog

izlaza.Pogotovo je zanimljiv lik Lyncha, inspektora irske policije (stara garda – Gerard

McSorley) koji u sebi sadrži surovost i osećanja visokog intenziteta. Doduše, njegov

motiv da goni IRA-u, nije samo profesionalan već dublji ali u filmu nije prikazan. Da li

želi da zaštiti ono malo što imaju od države ili je nešto drugo u pitanju?

DEMISTIFIKACIJA NACIONALNE UTOPIJE

Naličje Irske, kao slobodne države s demokratijom i pravilima, vidi se u korumpiranim

sudovima, nemilosrdnoj birokratiji i tretmanu ljudi u zatvorskoj duševnoj bolnici gde

  57  

Anton jedno vreme boravi. Recimo samo to da je „Let iznad kukavičjeg gnezda“

smejurija u odnosu na tamošnji tretman. Kako od zemlje koja vekovima vapije za

slobodom napraviti kazamat dobro smo videli i u filmu „Sestre Magdalene“ Petera

Mullena. Ova Irska, siva, zlokobna, u magluštinama i tami i blatu, zemlja

namučenih, ispošćenih ljudi punih gneva sklonih brutalnostima se hiljadama milja

nalazi daleko od one raspevane zemlje vilovnjaka i dobrog alkohola. Baš kao što se

Zafranovićeva Dalmacija nalazi daleko od one mediteranske razglednice ili Srbija

od one ljigave kvazi-idile Radoša Bajića. I ta istinitost je ono što nas najviše i verzuje,

pored velikog broja iznenadnih obrta, za ovaj film.

S druge strane, može se reći da film poseduje i neke nedoslednosti ( niko ne zna kako te,

odbegli Anton u nekom zabačenom skladištu materijalizuje, niotkuda, pištolj i odeću –da

smo barem dobili naznaku ili videli da negde drži “štek”) te kako ga baš tu policija

nalazi. I, naravno, nismo sigurni ni da li je IRA uvučena kao organizacija u njegove

nedaće ili je sve, u suštini, mali prljavi rat iz ličnih interesa što celu priču čini još

tragičnijom.Romantični deo priče, čini se, stoji slabije u odnosu na onaj akcioni,

politiučki ali to ne smeta u gledanju filma. Na kraju krajeva, kad je kombinovanje

žanrova u pitanju, mora da pretegne na jednu ili drugu stranu. U svakom slučaju, film

koji je inspirativan za poduži članak i zaslužuje mnogo više od ocene 4.9 na precenjenom

IMDB-ju.

(Afirmator, 2013)

TEMA FESTIVALA EVROPSKOG FILMA ISTOK-ZAPAD – TRGOVINA DECOM

Televizijski film „Jarik“ Sesila Anrija i Aleksandra Lasla je ostvarenje koje se, svoji

mizrazom, najviše primaklo istini. Jednostavna, na prvi pogled, priča ovog ruskog filma

vas sve vreme drži napetim. Vi, naime, znate da će Jarik, dečak koji se izgubio na

železničkoj stanici na Novu godinu, biti otet i prodan u belo roblje. Ali, ne znate kad, od

koga, u kom trenutku. I, naravno, ne znate da li će se spasti ili ne što je više nego

dovoljno da gradi „suspense“. Mučnina vas hvata dok gledate ovaj film snimljen video-

  58  

kamerom, mračan, s dosta senki koje padaju na Moskvu dok se spušta mrak. Ovim

postupkom reditelj je postigao mnogo – sva lica odraslih, maltene, imaju senke i deluju

pomalo izobličeno. Svetlosti nema u ruskoj tmuši.

Na prvi pogled je, čini se, Jarik okružen dobrim ljudima. Neki mu daju da jede, neki ga

vode do najbližeg policajca, drugi ga zabavljaju da mu skrenu misli ali, čini se, nikome

ZAISTA nije stalo do njega a čovek koji se bori za Jarika, kockar Boris (podignut u

domu za siročad, inače najpreciznije prikazan lik u filmu), pušta ga da pobegne,

zadubljen u partiju pokera. Naknadna pamet uvek dolazi kasno što je očito u Borisovim

uzaludnim naporima da nađe Jarika. Policajci, bili pošteni ili korumpirani, nemaju nerava

da se bave decom. Civli se plaše da ih kontakt s policijom ne dovede u „situaciju“.

Kriminalci nalivaju dete pivom da bi „postalo čovek“. Bolesno društvo je ispljunulo

Jarika u onom trenutku kad je izgubio majku.

Kidnapovana deca koja imaju „sreće“ budu usvojena negde na Zapadu. Sva ostala, dakle

velika većina njih, su žrtve maloletničke prostitucije i trgovine organima. Privatne

klinike, daleko od očiju javnosti, postaju, kao u „Jariku“, laboratorije modernih Mengelea

koji su svesni jednostavne činjenice – nacisti su se prevarili jer su monstruoznosti počinili

iz, uglavnom,ubeđenja. Modernim, pragmatičnim ljudima bez srca je jasno da je gadost u

ime novca ono što je konstanta ljudske istorije. Za mnoge razumljiva, opravdana. Bez

politike, religije, ideologije, čist interes. To što uništavaju živote dece iz dalekih,

siromašnih zemalja nije rasizam ili kolonijalizam – tamo je lakše doći do „resursa“ i to je

sve. Praktično, ledeno, neljudski, u ime vile na Karibima i plazma – ekrana od 250 inča.

I, ma koliko se trudili, takve gadosti ne mogu suzbiti ne zbog dobro organizovane

zločinačke mreže već upravo zbog onog što je poenta filma – bezdušnosti, otuđenosti

savremenog sveta koji slabe, siromašne, prokazane baca na ulicu da ih samelje zlo.

(Afirmator, 2013)

  59  

FESTIVAL EVROPSKOG FILMA – WELCOME TO MACHINE

Austrijski reditelj Andreas Štajnkogler pokušava dam nam u svom dokumentarcu

posvećenom trci za slavom rok-zvezde, pokaže koliko je cela priča o, uspehu, grupi

devojkama i enormnoj konzumaciji droga i alkohola besmislen. Radi to, nažalost, trudeći

se da bude duhovit što m une polazi za rukom. Par zanimljivijih sagovornika i nekoliko

odličnih citata su sve s čim ovaj film može da se, što se satire tiče, podiči. Jer, ono što je

glavni „gvint“ je činjenica da ovaj rokumntarac, labave strukture, sve vreme ide oko

poente kao mačak oko vruće kaše. Mi, tako, vidimo neki bend iz Beča koji pokušava da

se probije na malom austrijskom tržištu. Lepuškasti su, imaju solidnog MC-ja, parajuće

gitare, sviraju prepoznatljivo komercijalniju muziku i pobeđuju na nekoj gitarijadici.

Imaju i spot. I… nema ih nigde. A zašto kad pobogu momci ne pevaju ni o čemu

zanimljivom, nemaju jasan stav, groze se poruka i angažovanog u pesmi i, pored svega,

zvuče kao drugih 5000 bezličnih bendova? Zašto oni ne a neki drugi da? I kakva je to

muzička industrija?

Pop zvezde koje su intervjuisane, producenti, muzičari, niko nam to ne objašnjava.

Tobož, to je velika misterija. I tako slušam sat i po vremena: „U ovom poslu uspevaju oni

koji imaju kvalitet. Ne znam još nijednog koji ima dara a da nije uspeo“ . Pa onda

neki propaliteti, ljudi iz uglavnom nepoznatih bendova (svaka čast Nada Surfu, Flogging

Molly i inima), pa sveže reanimirana Kim Wilde, priča o imidžu, sporednim storijama i,

naravno, pomenutom bendu praznoglavaca iz Vijene koji se bori za svoje parče slave. Da

li me je briga za njih? Naravno da ne. Šta Kim Wilde ima da mi kaže? Posle glupe

„Kambodie“ – ništa a i pre toga slabo šta. Da li mislim da je smisao za humor zaobišao

reditelja? U širokom luku. I tako, tu i tamo neko poznato ime, taksativno nabrajanje

slabosti muzičara i industrije i , na kraju ,devedeset minuta stariji, dobijam neko

naravoučenije tipa – nije bitno da l iste uspešni ili ne ali postoji neki faktor uspeha i šta li

znam šta. Kažu da se Ian Curtis ubio nakon slušanja albuma Idiot od Iggy Popa. Iskreno,

nakon gledanaj ovog filma, poželeo sam odmah da odjurim kući, pustim pomenuti album

i čekam….

  60  

A potencijala je, za dobar rokumentarac, bilo. Evo i jednog prikladnog citata koji je

mogao, da bude inspirativan za film: „Sedamdesetih su muzičke kompanije pitale: „Okej,

lepa muzika a šta novoona donosi?“ Devedesetih su pitale – „A koliko ćemo mi

zaraditi?“(David Bowie). A možda je reditelj mogao da bude strpljiv i odsluša pesmu

Pink Floyda „Welcome To Machine“ i sve bi mu se samo kazalo. Ja kažem – poslušajte

numere ispod članka.

(Afirmator, 2013)

KAKO SE PRAVILNO GINE NA FILMU?

Nakon hiljada odgledanih vesterna, ratnih filmova, krimića, kung-fu zavrzlama i svih

mogućih šibačina, došao sam do zaključka da se po stereotipu ne samo živi već i mre. To

i nije neko otkriće ali mi je bilo zabavno da svemu priuđem iz drugog ugla:

1) Bezimeni – to smo mi , obični ljudi koje kose mitraljezi, seku sablje, bodu bajoneti ili

samo rokne granata i razletimo se na sve strane. Obično nemamo nijednu jedinu repliku u

celom filmu i ako se neko od nas pojavi u kadru onda posle bitke glavni junak pita: „A

gde je Jones/Jovanović/Reno/Kovalenko etc?“. a njegov najbolji pajtos kratko odgovori:

„He bought it/Nije imao sreće“. Glavni junak se malo namršti i to je sve. Slava mu!

Idemo na sledeću scenu – proslava pobede.

2) a)Pizde – znate takve likove, uglavnom su ružniji od drugih, znojaviji od drugih,

grabljivi, samoživi. Čak i ako imaju nešto od privlačnosti vi vidite da nešto nije u redu tj

.da su slabotinje što se da zaključiti po uvučenoj bradi, malom, neupadljivom nosiću,

večito vlažnim očima, ženskastim pokretima ili sklonosti prema alkoholu, drogama ili su,

jednostavno, pacifisti što je u ratu neoprostiv greh. Oni i pre nego što je bitka/obračun u

nagoveštaju krenu da prave kataklizmičke konstrukcije. Kad krene pucačina, oni su već

sky high u lamentima. I, onda, naravno, pokušavaju da pobegnu jer su se, gle čuda,

uplašili za svoj život. Skončavaju onako kako su i živeli – degradirajuće: dave se u živom

blatu, eksplodiraju u kolima koja padaju niz liticu, dobiju metak u leđa kao svaki izdajnik

i kukavica, ubiju ih oni s kojima žele da budu prijatelji ili sklope mir. Ovi likovi su toliko

  61  

iritantni da, kad nas uvere da su zaista u Večnim lovištima, cela bioskopska sala odahne.

Katarza, nema šta.

b)Naknadne mudonje, podvrsta pizdi. To su oni za koje ne možete ništa lepo da kažete

tokom celog filma – jajare, kukavice, mamine maze, korupcionaši ili mobilisani klinci

mokri iza ušiju. Dobro, klince razumete ali matore hohštaplere ne. Ipak, jednako vas

iritiraju i prvi i drugi. Međutim, dal’ zbog mladosti dal’ zbog mangupluka, trpite ih

nekako. A onda, kad se od njih u odsudnom trenutku očekuje sve oni daju sve. I ginu

junački. Zašto? Zato što se tako iskupljuju za svoju razmaženost, šaneraj i drugi šverc-

komerc. I na kraju uvek pitaju: „Jesam li bio hrabar?“ Jesi, a sad umri.jedin iizuzetak je

onaj mali što se prvo uplašio pa posle je postao borbeni planinski lav u „Crvenoj znački

za hrabrost“, režija John Huston.

3) Simpa face – da, svaka jedinica ili banda ili neka skupina muškaraca naoružanih do

zuba ima nekog šaljivdžiju, nekog švrću koji predstavlja maskotu. I uvek, uvek ginu s

nekom glupom forom ili lepom rečju na usnama. E, tu se već raznežite. Nema više dobrih

viceva do kraja filma, kažete ili vam onako, kane neka suza jer je neko tako mlad stradao,

„ludo dijete u ludome ratu“.

4) Strog al’ pravedan – po pravilu je to neki namršteni general, oficir, pajkan ili šta god,

koji sve radi by the book. Rigidan je i iritantan do bola, kao hirurški neodstranjiv šulj.

Ali, smrt sve izjednačava, naročito junačka pa i on, svojim primerom, daje pravo da se

iskupi za stupidarije počinjene u poslednjih sat i po. Ponekad strada kao žrtva svoje

zablude, tačnije olupa mu se sosptveni plan o glavu i na kraju kaže, kao Alec Guinness

kao pukovnik Nicholson u „Mostu na reci Kvaj“: „Oh, what have I done?“

5) Žene i deca. Retko kad vidimo bilo šta, da nas to ne bi uznemirilo i skrenulo misli s

glavne radnje. Tako je bilo nekad. Sad vidimo celokupno stradanje, anatomski prikazano

u detalj. Ako želite da mrzite jednu stranu u roku od odmah i stavite se na stranu onih

drugih, samo prikažite masakr žena i dece masovnih razmera. Ako, kasnije u filmu,

„vaša“ strana uradi isto reći ćete: „Nema veze, to je iz osvete. Strašno je ali očekivano,

zar ne?“ Dobri momci-loši momci, crno-belo, sat i po vremena „zabave“.

  62  

6) Starci, pisci i filozofi – Najveći idioti u celom filmu. Oni uvek ostaju negde iako znaju

da neprijatelj samo što nije došao. I zašto? Filozof zato što „ni Sokrat nije bežao“, „ne

može da živi van države gde su samo bogovi i zveri“ , „gde god da pobegne neće se

sakriti“ ili neko slično mazanje očiju. Prava je istina da oni žele da umru. Oni su

autodestruktivni degenerici, svi ti misleći ljudi, senilci i umetnici. I treba da umru. Inače,

ovo sam rekao s jakom dozom ironije, ako neko nije primetio. Nastavljamo – pisac ne

može da „stvara na tuđem jeziku“ a deda želi da „umre tamo gde je i rođen“. Ej, čiča,

imaš 70 i možda ćeš dočekati stotu! Zar ti se ne živi? Šta si ti, Obi Van Kenobi? U

najboljem slučaju, ovi likovi urade neko dobro delo i žrtvuju se za dobrobit zajednice pa

njihova pogibija ima kakvog takvog smisla. Smrt ih nalazi dok sviraju klavir, pišu

oproštajno pismo, sređuju stari nameštaj, gore u biblioteci i sl. Citati slavnih umetnika su

pod obavezno. Krajnje primereno.

7) Junačine – oni ginu lepo, čisto, kao u pesmi. Obično dobiju mač „pod lijevu sisu“,

metak u grudi ili stomak tako da imaju vremena da pričaju i pričaju pre nego što skiknu.

Čak i kad se na njih strovali konj kao na Teodena u „Gospodaru prstenova“ ili surva bola

zapaljenog broda kao na Fletchera u „Pobuni na brodu“ Baunti““ oni nađu petlje i snage

da lepo i mirno objasne šta i kako da se radi, i da izuljube njima drage i tako to. Jednom

rečju, hrabrost vam kupuje vreme za oproštaj koje obični smrtnici, je li, nemaju. Glavni

junaci ginu nedostojno jedino ako su i sami negativci (Džimi Barka u „Kad budem mrtav

i beo“ ubijen je u čučavcu) ili ako je reditelj Mel Gibson, opsednut čerečenjem i

mučenjem. Onda možete, kao u „Braveheart“, da uzviknete: „Freeeedom!“. Drugari

glavnih junaka, obično ne tolike junačine ali junačine, imaju počast da i oni poginu

doličnom smrću ali su im replike mnogo gore: „Ćao, drugar, javi mojima da sam ispunio

dužnost“ ili „Druže komandire, stiglo pismo iz Vrhovnog štaba“. I, za kraj pošalica,

Horacio Nelson, slavni engleski mornarički strateg, nije izddahnuo uz reči: Kiss me,

Hardy!“ kako stoji u gomili filmova. I tu ga njegov posilni,Hardy, poljubi… Starom

ženskarošu nije padalo na krasj pameti da ga ljube neobrijani oficiri koji bazde na rum,

krv, barut i duvan. Reč „kismet“ ili sudbina je pogrešno protumačena.Ali, koga za to

briga?

  63  

8) Negativci - Kad malo bolje razmislimo, u dobrom broju slučajeva, negativci ginu

prilično „cool“ jer, zna se, publika voli odmetnike. Pod uslovom da su „dostojni

protivnici“. Neki dobiju i podužu repliku, kao Rutger Hauer u „Blade Runneru“: „I’ve

seen things you people wouldn’t believe…“ ili pokojni David Carradine u „Kill Bill“ –

njegova ljubav mu zada udarac u srce, on ustane, namesti košulju, pet koraka i paf- pada

mrtav. Stoički pomiren sa sudbinom. Ali, da bi umrli „cool“ morate i biti „cool“. Ogavni

negativci ginu razneseni u paramparčad, isečeni, izbodeni, izmučeni serijom gadosti koje

oni, često, tokom celog filma nisu počinili. A zašto? Jer ih mrzite od početka filma i

želite da se iživljavate nad njima. Naravno, vi takvi niste privatno ali, tih sat i po

vremena, jeste.

(Afirmator, 2013)

Filmsko suočavanje sa istinom o ratovima devedesetih

MUK BEZ KRIKA

Film: „Obični ljudi“ (2008)

Koprodukcija: Srbija/Francuska/Švajcarska

Režija: Vladimir Perišić

Uloge: Relja Popović, Boris Isaković, Miroslav Stevanović

Snimanje filma koji na nepsoredan način govori o zločinima počinjenim u ime

naroda čijoj kinematografiji reditelj pripada je uvek bilo škakljiva tema a naročito u Srbiji

danas. Udobno ušuškani u posttranziciona sedišta bioskopa (kojih je sve manje) ljudi sve

manje postavljaju pitanja i još manje traže odgovore, tonu u slatki zaborav kletih

devedesetih, odspavaju svojih sat i po vremena a onda se upute kući i usput se, preko

SMS-poruka, pohvale prijateljima kako su bili u jednom od hramova kulture i to na

“ozbiljnom filmu”. Verovatno još očekuju da dobiju medalju što su izdržali do kraja

projekcije. Na sreću, to nije slučaj sa “Običnim ljudima” Vladimira Perišića. Ovaj film će

  64  

mnoge naterati da izađu iz sale a oni koji ostanu suočiće se sa filmom koji će ih,

neminovno, promeniti.

U ovom, po autentičnosti zbivanja, gotovo dokumentarnom ostvarenju, siromašnom

po replikama i svedenog izraza, okrenutog pre svega mimici na licima protagonista,

pratimo sudbinu vojnika Džonija, “guštera” koji započinje još jedan jednolični dan u

kasarni sa “kockanjem” kreveta i tankom “marendom”. Mirna atmosfera vojničke kantine

se prekida sa pozivom na pokret i njegova jedinica odlazi u autobus, naoružana bojevom

municijom. Ne zna se gde ni zbog čega idu ali se oseća napetost u napetoj sceni u kojoj

Džoni dobija zadatak da skloni konja koji je na putu. On to, oklevajući, i čini, u strahu od

strelca koji možda vreba u žbunju pored druma. Put se nastavlja do zapuštene zgrade

usred nedođije. I tu, koristeći kao “model” najmlađeg vojnika, Džonija, oficir objašnjava

koje je zaduženje jedinice- treba pucati uhvaćenom “neprijatelju” u leđa dok kleči.

Prestrašeni Džonijev otpor, samo verbalan, u jednoj rečenici “ja ne mogu” biva skršen

ponovljenom oficirskom naredbom. PAKLENI MEHANIZAM Tokom pakleno vrućeg

dana se nižu egzekucije. Brojni zarobljenici bivaju dovučeni na gubilište i Džoni, isprva

oklevajući i žmureći, postaje jedan od ubica bespomoćnih. On puca, isprva oklevajući,

čak pokušava da spasi jednog od osuđenih i u tome ne uspeva a onda, prestrašen, zgađen

sobom, sluđen optužujućim pogledima žrtava, ubija kundakom čoveka koji ne želi da

klečeći čeka smrt kao i jednog dečaka iz grupe. Stepen krivice (ako ga uopšte ima)

pohvatanih civila, muškaraca i dečaka, je nebitan. nisu pošteđeni ni “oni koji su pomagali

našima”. Zakon ksenofobne sile je jedino što važi na poljani koja se puni leševima.

Pogubljenja su prikazana u maniru filmova Mikloša Janča (najjača paralela je sa

Jančovim filmom “Muk i krik”), kao precizni mehanizmi strave, ogoljeni do svoje srži:

ne postoji više nijedna parola ili nacionalistička floskula iza koje vojnici mogu da se

sklone, tu su samo oni, isključene svesti i savesti i preplašene žrtve. Ljudskost više ni ne

znači ništa jer su prihvatili, po inerciji, da se priključe vojsci, baš kao i Džoni- završio je

srednju školu, posla u njegovom Bodrovcu nije bilo a fakultet nije ni pokušao da upiše.

Vojska se nametnula kao “logično rešenje”. Užas u kojem će postati dželati otupelih lica

se podrazumevao. Rediteljska veština se vidi i u radu sa glumcima, mahom naturščicima

(osim Borisa Isakovića u ulozi oficira) koji igraju ono što je najteže “obične ljude” u

ekstremnoj situaciji koja se, po svemu sudeći, odvija na Kosovu ali mogla bi lako biti,

  65  

ako je suditi po uniformama bez oznaka, i na nekom od drugih balkanskih ili svetskih

ratišta. Naime, reditelj je povezao iskustva naturščika sa iskustvima likova u filmu i

postepeno ih je uvodio u priču filma pa se vojnici hvataju za deliće prethodnih,

neokrvavljenih života što je očito u sceni u kojoj Džoni i njegov drugar Ivan pričaju o

pecanju sa svojim očevima, često izbegavaju poglede svojih žrtava, obraćaju pažnju na

fizičke detalje da bi skrenuli pažnju s pokolja pa tako Džoni povraća a docnije ga, kao

simbol zločina, opseda žulj na šaci koji je dobio od repetiranja puške. Mračna sila koja ih

vodi nije sasvim sigurna u njihovu efikasnost i zato pristižu flaše rakije namenjene

umrtvljavanju njihove svesti. Jedini otpor koji pružaju svom oficiru je objašnjenje da su

umorni kad se od njih traži da, predveče, u neimenovanoj palanci, likvidiraju još jednu

grupu koja se nalazi u Domu kulture što je inače bio čest slučaj devedesetih jer su ove

često nezgrapne zgrade pretvarane u sve- od izbegličkih centara i bolnica do zatvora i

gubilišta. Taj gest je uzaludan- drugi dželati će to uraditi umesto njih dok Džoni sedi u

provincijskoj kafani a na pedeset metara od njega odjekuju hici, svestan da je i on sam,

kao i ostali u jedinici, deo “zavere ćutanja” koja je i danas na snazi.

POSLE ZAVERE

“Obični ljudi” sadrži u sebi univerzalnu dimenziju koju prikazuje škrtim i jasnim

sredstvima: polumrak spavaonice na početku i tmuša koja guta kasabu na kraju filma,

devastirane zgrade kao kontrast idiličnom, pitomom krajoliku, hladnoća kasarne i

nakaradni plastični stolovi kafane , sve to sugeriše svet koji je, po svom nehumanom,

otrovnom uređenju, nužno izrodio opisani zločin. Ljudi su u takvom svetu ili saterani kao

stoka na stratište ili ih sistem, opet kao stoku, šalje na “ispašu” u kantinama ili na

improvizovano pojilo na kojem “stare kajle” i “džombe” imaju prednost. Brišući sećanja

na civilni život, ili ih ostavljajući u bledunjavim tragovima, sistem ljude svodi ljude na

životinje koje izvršavaju naređenja bez pitanja, kivne na one koji su ne samo

“neprijatelji” već i civili, oni koji vode manje skučene živote i sva mržnja prema onima

na koje toliko liče i strah kojim su napunjeni sažimaju se u pucnju koji kida meso.

Ovaj film nema samilosti ni prema ratu niti ubicama. Prepustiti sebe i druge samovolji

alkoholiziranog zlikovca oličenog u Oficiru koji može posle nebrojenih žrtava da vodi

opuštene razgovore sa svojim prijateljima preko motorole je nešto što će svima, u

mirnodopskim uslovima, izgledati kao potpuna ludost. Još je veća ludost u tome što nisu

  66  

retki oni koji takvo stanje stvari prihvataju u ratu kao poptuno logično kao i ta dvojnost

ljudi, sklonost prema opravdanjima “naravno da smo ih pobili, bio je rat”, “i oni su nas”

krije ono što nije eksplicitno prikazano u filmu ali se može indirektno zaključiti: razlog

zbog kojeg je jedinica pobila tolike ljude leži u činjenici da im je u glave usađeno da ne

ubijaju ljude već “nižu rasu”, životinje u ljudskom obličju. Nije bilo ni onog mučiteljskog

seirenja koje je često u slučajevima kad žrtva i zlikovac pripadaju srodnim narodima, već

je ovde prikazana distancirana egzekucija (ako se izuzme Džonijevo ubistvo civila

kundakom). Dakle, sa žrtvom se ne sme povezati na bilo koji način jer je ona

otelotvorenje ultimativnog zla. Jezivi primer takvog razmišljanja je u činjenici da su

pripadnici streljačkih vodova SS u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata hladnokrvno

ubijali Jevreje jer to nisu smatrali za zločin dok je kod pogubljenja Poljaka dolazilo do

oklevanja, alkoholizma, nervnih slomova, pokušaja samoubistva čak i negodovanja jer

su ih doživljavali kao ljude.

Prošlo je deset godina od poslednjeg balkanskog rata i nema više opravdanja za

pravljenje još veće istorijske distance. Horor koji smo proživeli mora se osuditi na

filmskom platnu, jasno i nedvosmisleno, bez valjanja u fingiranom samosažaljenju.

“Obični ljudi” je film koji ne predstavlja samo istorijsku, ideološku ili tematsku

prekretnicu već i delo osobene, na ovim prostorima netipične poetike koje je,

izbegavajući dnevnopolitičke komentare i pamfletizam, odbacujući naš oveštali

verbalizam u korist filmskog izraza, prepričavanje u ime akcije, teatralne ekspresije u

korist filmične mimike, postalo snažan reper prema kojem će se određivati filmovi sa

ovom tematikom.

(Beton, 2008)

  67  

Osvrt na „Prokletnike“ Kventina Tarantina

OSVETA, SLATKA OSVETA

Da je neko pre blizu tri decenije tinejdžeru teške ruke zvanom Kvint, izbacivaču iz

porno-bioskopa po zanimanju, rekao da će snimiti film u kojem će deset meseci pre

vremena otpraviti u Naci-Valhalu Hitlera sa celokupnom kamarilom verovatno bi se ili

nasmejao ili primenio postupak za izbacivanje „preigrane“ mušterije. Ali, taj trenutak je

došao i prošao- Kvint je snimio „Prokletnike“, dvoipočasovnu sagu o jedinici američkih

vojnika jevrejskog porekla koja sistematski utamanjuje naciste u okupiranoj Francuskoj

čiji se planovi za eliminaciju Hitlera plus Geringa plus Gebelsa ukrštaju sa naumom

Šošane, devojke jevrejskog porekla kojoj je „Lovac na Jevreje“ Landa, savršeni lutkoliki

negativac (Christoph Waltz ) ubio porodicu. Plan, dakako, uspeva, Šošana i njen momak

ginu u njenom bioskopi spaljujući naciste uz pomoć hiljada rolni nitratne trake na

privatnoj projekciji. Landa, naravno, pravi dil sa američkom vladom- pušta „Prokletnike“

u zamenu za novi indetitet, pasoš i kuću na ostrvu Nantuckett. Štono kažu- eto prilike za

nastavak filma. Da li će se nastavak tražiti ili ne to je drugo pitanje ali je činjenica da ovaj

film publika ili mrzi ili obožava.

KRVAVOGA NEMA KINA, BEZ KVENTINA TARANTINA

Od prvog kadra vam je jasno u kom pravcu ide Tarantino- špageti vestern estetika

smeštena u ratnu Evropu, krupni planovi lica, čak i osvetljenje, boje, sve podseća na

zlatne sedamdesete. Al ne lezi vraže, jer ovaj filmski kockar ima još nekoliko kečeva u

rukavu ( u stvari pet ili sedam viška) ali ih sve baca na sto. Kečevi su i američki ratni

filmovi („Dirty dozen“ alli i „ Big Red One“, bar ako je suditi po hektolitrima prolivene

krvi i nebrojenim rascopanim lobanjama), uticaj Blacksploitationa iz sedamdesetih

(setimo se legendarnog „Shafta“ ali i afroameričkog vojnika koji tamani Nemce kao Prle,

Tihi, Bata i Smoki zajedno u „G.I. Bro“) koji je, ovde pretvoren u Jewsploitation

(nesrećno sklepani izraz koji se odomaćio u kritičara), postmodernistički postupak (da,da,

tako je), honkonški akcioni, tarantinovski antitarantizam (stići ćemo i dotle), parodija na

granici sa trešom (primer: epizoda Mikea Myersa, inače ovogodišnjeg dobitnika „Zlatne

maline“ za najgori film, kao britanskog generala ), omaži rediteljima (Pabstu, Kluzou,

Šrederu), parodiranja, pretvaranje priče u bušno sito iz kojeg curi kao da ste ga gađali

kratežom, nedoslednosti u istorijskim podacima koja je, kod američkih reditelja

  68  

pogotovo, oduvek bila zaprepašćujuća. Čemu ti preterani kečevi? Da li je u pitanju

razmetljivi pozerski trik, autorsko ludilo ili genijalna zamisao koju retko ko shvata?

Izbor teme ne čudi- Tarantino je uvek snimao filmove u kojima se sprovodi osveta

potlačenih, poniženih i to na snažan, nemilosrdan, fetišistički način. Tako je sa osvetom

izneverenog prijatelja, gangstera sa integritetom u „Reservoir Dogsima“, uništenog

boksera u „Pulp Fiction“, sredovečne siromašne Afroamerikanke u „Jackie Brown“,

ostavljene žene na ivici kliničke smrti u „Kill Bill“ i bilo je logično da, sledeći svoju nit,

dođe do najvećeg zločina u istoriji- nacističkog holokausta i shodno tome, najveće (u

filmu), moguće osvete- uništavanja glave nacističke ratne zveri. U „Prokletnicima“ je do

maksimuma oslobođen rediteljev trejdmark- fetišizam nasilja (posebno obratiti pažnju na

scenu u kojoj komandosi na najsitnije paramparčiće mecima seku Hitlerovo lice) koji, s

obzirom na subjektivne okolnosti, kao i uvek kod Tarantina, dobija pravednički oreol ali

ovaj put i jednu novu dimenziju- parodijsku te tako najcrnja moguća tema postaje

razbibriga. Šta nam to u stvari Tarantino poručuje?

SAVESTI ON NIJE ČISTE, DOK NE SREDI SVE NACISTE

Može se slobodno reći da je sve čega se god od zanatskih sredstava dotakao u ovom

filmu, reditelj svesno oterao do ekstrema. Svega, naravno, osim sudbine progonjenih i

jeziva scena u kojoj nacisti rešetaju jevrejsku porodicu sakrivenu ispod poda kuće to

najbolje govori. Motivi osvetnika su jasni- uništiti neprijatelja i što pre okončati rat. No,

sve ostalo je potpuna parodija- glupost nemačke vojske i imbecilnost vojnog vrha,

njihova nesposobnost da obezbede sva ulazna vrata u dvoranu (gluplji su od onih

Bulajevićevih Nemaca za tri koplja),britanska arogancija koja ugrožava misiju, američko

nasilno ponašanje (urezivanje svastika na čelo zlikovaca, skalpiranje, prosipanje mozga

bejzbol palicom) i poznavanje italijanskog (urnebesni razgovor vođe komandosa,

navodno „Italijana“ i Lande, poliglote koji govori italijanski kao da je odrastao u Rimu),

parodiranje parodije Italijana kroz stereotipno ponašanje komandosa koji karikirano

glume Italijane, francuski kolaboracionisti...

Tarantinovski antitarantinizam je kruna svega, u predugim, verbalno bogatim, vrcavim

ali ponekad i veoma zamornim scenama, raspričanosti bez kraja i konca, jarkim bojama,

fetišu ženskog šminkanja uz glas Davida Bowieja u numeri „Cat People“ (hir autora koji

i ne mora biti u filmu), ničim izazvanim rifovima na električnim gitarama, igranju sa

  69  

strelicama koje označavaju aktere filma. Sve to bačeno na jednu gomilu jasno govori da

je reditelj odlučio da okrene sve holivudske priče na tumbe, da poruči da je sve što se

gleda, bilo smešno ili jezivo, danas postalo zabava i nije ništa osim toga ali i da,

nepodnošljivom preteranošću u kojoj i filmska traka postaje oružje i velikom

eksplozijom koja sve kruniše stvori neku vrstu novog početka. Ali, nameće se pitanje,

nakon što je, kroz svoju viziju katarzičnog nasilja, Tarantino završio priču o najvećem

svetskom zlu koje je, barem u njegovoj viziji, uništeno, šta je sledeće što mu preostaje,

gde će biti taj novi početak i ima li ga uopšte?

(Booksa, 2011)

Prikaz filma Tamo i ovde

NJUJORŠKI BEOGRAD

Režija: Darko Lungulov Uloge: Dejvid Tornton, Mirjana Karanović, Branislav

Trifunović, Feđa Stojanović....

Čuli ste sigurno stotinu puta posle projekcije domaće filma a pri izlasku iz bioskopa

sledeću rečenicu: „I , bre, ovi naši filmovi, to samo neki rat, kriza, nasilje, dižu se u

vazduh, ubijaju, kolju, te ovaj rat te onaj rat, te ovi lopovi te oni lopovi, te onaj

nenormalan, te onaj drugi siluje, te neka pornjava, te ovo, te ono! Daj bre da jednom

vidimo neki normalan film!“ Ako ste bili na projekciji srpsko-američkog „Tamo i ovde“

takvih komentara nije bilo, samo nežnog ćućorenja zagrljenih parova srednjih godina ili

diskretno opuštene mlađe generacije. Nazovimo to što se u vazduhu dvorane može osetiti

nekom kontrakatarzom, naivnim verovanjem da u svetu ima mnogo više dobrih nego

loših ljudi i

da uteha mora da postoji.

Ovaj film, skroman sredstvima, izrazom, spektakularnim prizorima je, uz fin odjek u

američkoj filmofilskoj javnosti ( onoj koja naginje nezavisnim filmovima naravno)

prikazao jednu u nizu emigrantskih priča u oba smera. Tačnije, propali američki džez-

saksofonista- Robert, pristaje da oženi devojku njegovog špeditera iz Srbije, Branka, i

otpravi mu je pravo u naručje kao novopečenu Američanku za, naravno, pristojnu

nadoknadu. Fiktivni brakovi u filmovima, naročito od uspeha „Zelene karte“ nisu neka

  70  

naročita novost ali, postoji uvek i jedno ali- šta ako se Robert zaljubi u Brankovu majku i

na neki neobičan način veže za zemlju za koju jedino zna „da se tamo ratuje“?

„NJUCA“ JE BITANGA....

...štono reče naš poznati slikar za „Veliku Jabuku“. Ovakav stav očit je iz uvodnih

kadrova filma- dekintirani Robert napušta stan u kojem i bubašvabe odbijaju da se nasele

i useljava se, ko Saša Belopoljanski iz „Tajvanske kanaste“, kod svoje bivše ljubavi

(epizodica Sindi Loper) a onda mu, kao i tolikim isluženim mjuzičarima pre njega ostaje

poslednja tezga- Srbija (ovo navijačkim tonom)! Ima u toj oskudnoj mimici glavnog

junaka i sugerisanju velikog životnog tereta svih aktera kao i u često statičnim

kadrovima nešto i od džarmušovštine dok se kroz obične, svakodnevne radnje sugeriše

dokumentarnost. Žanr-scene iz života svih odbačenih u Americi (susret depresivnog

Roberta i njegovog uglađenog drugara- advokata, otimačina kombija u opasnoj četvrti,

ulične „fore“, prozivanje za neplaćenu stanarinu itd.) funkcionišu mnogo bolje u odnosu

na deo scena snimljenih u Srbiji. Naime, scene snimljene u Srbiji, ako izuzmemo neke

nelogičnosti u faktografiji ( neki tramvaji i autobusi vas ne mogu dobaciti do ulice Kralja

Petra sve i ako je to na filmu, stan u gradskom jezgru, ako vam treba novac, možete uvek

prodati za doobre pare mnogo veće no što ćete ih zaraditi u Americi kao špediter koji se,

iako emigrant, tako lako izvlači iz zatvora posle tuče sa „lokalcem“ (?) ) izgledaju pre

kao da ih je snimao američki reditelj nego neko poreklom iz „ovih krajeva“. Da li smo

zaista takvi ili se lokalni kolorit mora pojačati da bi bio dovoljno zanimljiv strancima?

Tako dolazimo do zanimljivih podataka: svi Srbi tečno parlaju engleski, čak i u

trafikama, grad je ružan ali ima dušu u odnosu na glazuru „Bitange Njuce“, nekadašnji

svetski putnici sa crvenim pasošem i sobama prepunim zastavica država koje su obišli i,

očekuje se, dozom šlifa, deluju kao neki nesrećnici alergični na slaganje boja koji čuvaju

pivo u sanducima za sladoled, nastrljivijeg, uslužnijeg i otvorenijeg naroda nema na

planeti Zemlji, taksisti su esencija od koje je, straobalnim genetskim inženjeringom,

sklepan Vojislav Šešelj and so on and so forth. Sa mnogim od ovih stvari bi se mnogi i

složili ali, pobogu, ljudi, ako je ovaj grad takav, što bi iko, a pogotovu Robert, rekao na

kraju filma da Njujork ipak nije kao Beograd i (pretpostavljamo da je tako) vratio se

nazad? Okej, možda to i nije tako loše za nonšalantnog pušača koji voli da potegne

džabalesku i pritom nađe inspiraciju za muziciranje ali...

  71  

....TRAŽITE ŽENU....

...i dobićete odgovor. U početku razmimoilaženje na nivou kulturoloških razlika, odnos

između Roberta i Brankove majke prerasta u romansu i to se dešava prilično brzo ali ,

dobro, razumem, kad ste prošli mnogo toga a i duže vreme sami emotivni radari ferceraju

brže. I pomaganje Branku preko prijatelja advokata mi je donekle jasno kao i ceo rasplet

situacije. Da, to je jasna, precizna priča koja se lako prati i ne ostavlja mnogo prostora za

razglabanje. Podela je takođe kvalitetna, opšti ton je human i sa nekoliko duhovitih

pasaža ali vas, iako je reč o zanatski dobro napravljenom filmu kojem sam, eto, prvo

naveo mane a tek na kraju prednosti, opseda osećaj da tu nešto nedostaje.

Biću iskren pa neka me i pogrešno shvate: ne volim kad film, čak i kad je kvalitetan

(što je ovde definitivno slučaj) ima „sve za svakoga“. Ako želite da nabavite sve za

svakoga uputite se u neki shopping mall, nemojte gledati film. Ko hoće konsenzus oko

bilo čega neka se učlani u neku od vodećih partija i utali sa tajkunima- oko kinte uvek

postoji jednoglasje.Da li je loše to što se svi slažu? Uvek jer ovako ispada da smo mi

srećni jer se o nama čuje u svetu po nečemu što nije vezano za krvoliptanje a i, videli ste,

mi smo ljudine bre (možda malo lucnuti ali, Bože moj) a ne smušeni i hladni kao oni

Jenkiji, pa videli ste sami- Njujork je rupa ko i Beograd, svejedno je tamo ili ovde, ceo

svet je isti! I artizmu naklonjeni Amerikanci imaju razloga za veselje- vidite, Amerikanac

kad ode u neku zemlju, daleku, egzotičnu, on dobije inspiraciju, postane bolji u najmanju

ruku, ako već ne uspe u tome da postane junak koji spašava milione domorodaca. A i ta

Srbija, ta neobična muzika, trubači na ulici, ekscentrični karakteri, to je jedan pravi

spektakl koji je tako inspirativan, gorka uteha skrajnutih i, kad god vam dosadi, uvek ga

možete napustiti. I tako su, lažnom slikom onih drugih zadovoljni svi, tamo i ovde.

(Beton, 2010)

  72  

„ Bader-Majnhof kompleks“ Ulija Edela u vrtlogu politike i rokenrola

TAJ LUDI, LUDI TERORIZAM

Terorizam, definisan kao bilo koja vrste akcije koja služi izazivanju straha u

određenom društvu i predstavlja nezakonitu i nelegitimnu upotrebu sile protiv kako

vojske i policije tako i civila i civilnih ciljeva a zarad određenog političkog/ideološkog

cilja, postao je jedan od glavnih političkih brendova druge polovine prošlog kao i ovog

frtalja proteklog 21. veka. Treba napomenuti da se odnos prema terorizmu, kako stranom

tako i domaćem, polako redefinisao tako da se, po današnjim standardima, oni koji su u

čitankama svojih naroda poroglašavani za patriote mogu definisati kao fanatični

nacionalisti i teroristi („Crna ruka“, „karbonari“, „fenijanci“, itd.). Ono što je još

zanimljivije je to što se čini da je terorizam (naročito onaj ponikao na Zapadu) menjao

svoj imidž u skladu sa popularnom kulturom kao i političkim interesima kako vođa

terorističkih organizacija tako i državama koje su od njih trpele ili im pružale podršku.

Očit je primer SAD koje su dugo odbijale da okarakterišu Irsku republikansku armiju

(IRA) kao terorističku organizaciju iako su brojni civili saveznika SAD, Velike Britanije,

stradali u napadima IRA.

Tako su teroristi, u zavisnosti od političke potrebe, postajali „ razbojničke bande“,

„ preprodavci droge“, „ubice civila“ ili „gerila“, „tajna organizacija“ pa čak i „borci za

slobodu“. Modus operandi „krv unutra-krv napolje“, zajednički svim terorističkim

grupama bez obzira na pripadnost zagolicao je mnogim rediteljima maštu pa, „uvučeni u

priču“, nisu ostali imuni na „stilizaciju zla“ u naporu da se ono bolje shvati. U filmovima

outlook zapadnjačkog teroriste varira od klasičnog imidža tridesetih u Hičkokovom

„Saboteru“, preko hedonističkog Zinemanovog plaćenika OAS-a zaronjenog u

hedonizam sedamdesetih iz „ Dana Šakala“, rokerskog Rorija Devajna u „ Devil's

own“, „savršenog Amerikanca“ ( po mnogo čemu srodnog „Tihom Amerikancu“

Grejema Grina) koji kao da je rođen upisan u republikance u „Arlington Roudu“ , irskog

teroriste koji preispituje svoju seksualnost u „Igri plakanja“, revolucionarne grandžerske

trojke koja , iako nenasilna, leluja sve vreme na ivici terorizma u „Edukatorima“ pa do

  73  

velikog „benda“ sa mariksističko-lenjinističkim korenima, „Bader-Majnhof“ poznatog

kao „RAF“ aka „Frakcija Crvene armije“ aka „Grupa Bader-Majnhof“.

S druge strane terorističkog filmskog tantuza stoje svi oni silni islamski

fundamentalisti, pretežno suludi, dezorijentisani, neretko drogirani, preplašeni, maloletni,

staromodni, neformirani kao karakteri, sa dosta fanatičkog fosfora u očima. Pridružuju im

se neretko i prikaze iz Istočnog bloka opasne naročito ako su nekad pripadali „Štaziju“

(istočnonemačkoj tajnoj službi) i to u prvom i trećem delu „Umri muški“ ili se reditelji

bave napaćenim ministrima Republike Srpske sa atomskom bombom u torbi

(“Mirotvorac“) a slično je i u storiji o rusko-grčko-srpskoj mafiji sa istim- ciljem da u

nuklearnom holokaustu zatre stanovništvo Njujorka („Loše društvo“). Zaključak se

nameće: oni koji pripadaju zapadnoj civilizaciji zaslužuju i neko psihološko objašnjenje

svojih zločina pa čak i tamni oreol za razliku od onih koje je Andreas Bader u filmu

„Bader-Majnhof kompleks“ nazvao „jahačima kamila“ i koji su svoj deo priče do skora

mogli da dobiju samo u „Gvantanamu“.

NA POČETKU BEŠE KOMUNA

Bez sve šale, ako bi izbacili puške, eksploziv, nasilje i marksizam a ubacili gitare,

menadžere i grupi devojke, bila bi to lepa priča o rokenrol odrastanju. Tako na početku

filma Ulrike Hana Majnhof, mlada novinarka levičarske provenijencije, ušuškana u

pospanost više srednje klase koja sebi ugađa sa malim libertinskim iskoracima kao što su

nudizam i promiskuitet, zgrožena stanjem u poratnoj Zapadnoj Nemačkoj (rane

nacističke prošlosti, brutalna policija, zajednički interesi sa tiranima oličenim u

persijskom Šahu Rezi Pahlaviju glavom plus limuzinom i obezbeđenjem, rat u

Vijetnamu, atentat na studentskog vođu Rudija Dučkea koje je počinio još jedan

„usamljeni ludak šezdesetih “ (pored Harvija Lija Osvalda i Sirhana Sirhana, ako verujete

u te priče) ) te muževljevim neverstvom odlazi, tog Leta Ljubavi 1968. godine, pravo u

komunu svoje druge Gudrun Enslin i njene lošije polovine- Andreasa Badera. Gudrun je,

kao i ona, pobegla od prodice, doduše ona potiče iz siromašnije sredine dok Bader kao da

je ex nihilo došao tu, pravo u prve revolucionarne redove, kao pravi besprizorni sa

fetišem prema tuđim kolima. Nastaje teroristička RAF koja će do ranih devedesetih sejati

užas po Nemačkoj.

  74  

Ako bi se pravila ekstremno ironična rokenrol poređenja onda je očito da je u nekom

povučenom hipi-skvotu sklopljen savez između Enslinove, lepe i energične kao Niko iz

„Velvet andergraunda“, Ulrike Majnhof- po habitusu i intenzivnom, grčevitom pisanju

kopije Peti Smit i igipopovskog Badera koji s vremena na vreme ima napade koji se

kreću od Belmonda u „ Do poslednjeg daha“ do Gage Nikolića u „ Mlad i zdrav kao

ruža“. Grupi se, privučeni harizmom osnivača, pridružuju mladi i i neiskusni momci za

koje je neka vrsta ponovnog krštenja kupanje u kadi sa razgolićenom Enslinovom koja

čita levičarske spise što predstavlja svojevrsni sinkretizam. Ojačani i obodreni, članovi

komune daju reč da će se boriti protiv nepravednog kapitalističkog sistema koji je pre

vremena oterao u grob mirotvornog rok-boga (Dučke je ovde njihov „Lenon“) u kojeg

oni odavno ne veruju. Za šta će se zapravo boriti? Koju će „muziku“ svirati?

IDEALIZAM RAZMAŽENE DECE

Lider grupe, Andreas Bader, kojeg je Sartr, nakon posete u zatvoru , navodno

okarakterisao kao idiota (sličnost sa naslovom istoimenog albuma Igija Popa??) sklon je

krađi, opijanju, lupetanju gluposti i pucanju iz automobila kao da je poslednji toksirani

đilkoš na Ibarskoj magistrali. Enslinova je za stalne akcije ali bez nekog većeg

ideološkog pokrića dok „saopštenja“ Majnhofove deluju kao puka apstrakcija za svakog

ko nije bistrio „Kapital“. Zapravo, izbor meta je okrenut isključivo prema stvaranju

haosa, anarhije pa tako bivši „hipici“ sad postaju „pankeri“. Nema više dizanja

prodavnica u vazduh , na redu su banke, pošte, američke vojne baze, novine i to sve čine

ljudi koji ne potiču sa dna društvene lestvice, ne pripadaju tzv. „proletarijatu“.

Stvari postaju još konfuznije kad u „Fatahovom“ kampu, nasuprot, redu, radu i

disciplini plus apstinenciji arapske strane kolege iz RAF-a otkazuju poslušnost i sunčaju

se na krovu sa golišavim saborkama. Urbanu gerilu, kako tvrdi Bader, zanima znanje o

obijanju sefova a ne gmizanje kroz bodljikavu žicu pod kišom metaka. I tako, uz koju

kapljicu, cigareticu i džoint, vesela i oboružana, „komuna“ lumpuje do zore. U Nemačku

će se vratiti sa bronzanim tenom i novim naoružanjem na radost mladih obožavalaca koji

očekuju njihove nove „singlice“ ( baj d vej, u filmu je citiran podatak da je većina mlade

populacije tadašnje Zapadne Nemačke odgovorila da ne bi prijavila, ako bi raspolagala

informacijama, gde se nalaze članovi RAF-a) a hladan mozak kapitalizma oličen u, za

ovu priliku gurmanskom inspektoru kojeg igra legendarni Bruno Ganc, počeće da im diše

  75  

za vratom proglašavajući skoro pa vanredno stanje u zemlji kao neki ugledni TV-pastor

koji tvrdi da je rokenrol štetan za mladež.

Trebalo je poslušati komentare domaće publike po završetku projekcije, pune neverice.

Kako neko, pita se Balkanac, odrastao u bogatoj Nemačkoj uopšte pomišlja da postane

teroriste i diže nedužne građane u vazduh? Da ratuje protiv SAD zbog Vijetnama? Da

uzbunjuje celu zemlju? Sigurno je to delo razmažene bogate dece koja misle da je kul ako

pripadate ekskluzivnom klubu fensi terorista koji imaju i neku „ideju“ poput „faze u

stvaranju (čitaj: razaranju)“. I stvarno, u zemlji u kojoj se socijalna nepravda doživljava

sa gotovo budističkim mirom i u kojoj je vekovima najjači terorizam upravo onaj državni

akt individualnog terorizma predstavlja retku voćku. No, nije problem u tome koliko u

pojavnom kojem film robuje a razlog je u tome što ga je mnogo lakše definisati u

poređenju sa suštinskim.

PRES KONFERENCIJA ZA ISTORIJU

Sličan problem sam već imao kad sam gledao dokumentarni film jednog danskog

reditelja u kojem je on opisao život jedne od brojnih latinoameričkih gerila. Ponesen

mladošću, iskrenošću, lepotom i verom boraca (ili njihovom ideologijom, vrag će ga

znati) mladi reditelj je snimao sve scene iz njihovog partizanskog života izuzev borbe

protiv neprijatelja. Tu se potpuno oslonio na dokumentarne snimke koji su pripadali

gerili. I, šta je zapravo prikazao? Istinu? Agitpropovsku lažu? U ovom slučaju je bilo

nešto slučajno- pojavno lice se pokazalo toliko zavodljivim da je Edel prikazao hapšenje

Badera i njegovog saborca u sceni koja je po mnogim elementima podsećala na završnicu

„Buča Kasidija i Sandens Kida“. Usamljenik koji je u sukobu sa celim društvem, ma bio i

zao, mora privući simpatije publike i to je, filmski rečeno, igranje na sigurnu kartu.

Međutim, da bi se podvukle razlike u grupi potreban je drastičan rascep- tako s jedne

strane ostaje Majnhofova koja je, navodno protiv volje para, naredila izvršenje akcija u

kojima su stradali civili, dakle „tvrda linija“ u odnosu na Badera i Enslinovu. Posebno je

zanimljiva scena suđenja u kojoj Majnhofova, Enslinova i Bader, optuženi, drčni i bučni,

obučeni u džins, pre podsećaju na rok bend koji drži pres konferenciju na kojoj saopštava

da se i zvanično raspao ali da kambek nije nemoguć nego na vođe terorističke grupe. Čak

i prostorija i kojoj zajedno borave pre podseća na neki deo klinike za „skidanje“ nego

ozbiljan zatvor. Bezuspešni pokušaji fanova da ih oslobode propadaju, nižu se ubistva

  76  

državnih zvaničnika u maniru mafijaških filmova, i „zvezde“ izuvršavaju samoubistvo

tako što se „overdoziraju“ prošvercovanim pištoljima („Happiness is a warm gun“ kaže

pesma) i to je to, još jedna priča o protraćenoj mladosti, živeli su brzo, umrli mladi....

OSTALO JE ĆUTANJE

Problem filma „Bader Majnhof“ ipak nije samo u određenom „imidžu“ terorističke

grupe ili u „saosećanju“ sa njenim članovima koliko u samoj pseudodokumentarnosti

forme. Izabravši da prikaže stvari „onakvima kakve su bile“, bez eksplicitnog iznošenja

stava, kroz suštu akciju i uz par uopštenih fraza iz ideološkog rečnika, reditelj je

propustio priliku da uđe u motive terorista i dotakao se samo onih koji se vide na

površini. Greška je misliti da je terorizam uzrok već je naprotiv posledica društva koje je

bolesno ili je, barem, rovito od starih boljki i nespremno da se suoči sa samim sobom.

Takvo društvo teži zaboravu i često skreće u namerno isključivanje svesti, banalni

hedonizam, potrošačku groznicu ili potpunu autoritarnost a nekad se dešava da se u

jednom društvu pomešaju sve ove manifestacije njegovih slabosti koje na prvi pogled

deluju kao izvor snage. Nivo empatije među članovima društva pada sve niže i niže i u

sveopštoj borbi za bilo kakav smisao svog života mnogi pomisle da očajna vremena

zahtevaju očajničke mere. U umovima se stvaraju teške, očajničke slike pune

generalizacija koje vode put Aušvica ili gulaga....

Ključni paradkos ovog filma leži upravo u rečima glavnog istražitelja koji skreće

pažnju državnim činovnicima da je sa hvatanjem vođa RAF-a država jednako daleko od

rešenja problema kao što je bila i na početku. Šteta je što je ta replika gotovo skrajnuta a

prilika da se prikažu mnogo verniji portreti terorista preskočena jer bi to zaista

predstavljalo pravi „dokumentarni“ učinak a da je problem koji je nastao sa pojavom

RAF-a daleko od rešivog govori i nvoi izazov- Svetska ekonomska kriza jer, koliko god

je, posle pada Berlinskog zida, izgledalo da su se organizacije ovog tipa urušile same

zbog sebe zbog nedostatka logistike Sovjeta i njihovih nekadašnjih saveznika danas je

jasno da će, kako na ekstremnoj levici tako i na ekstremnoj desnici, biti sve više ljudi koji

će rešenje svih nedaća tražiti na kratkim i krvavim prečicama terorizma a nekadašnji

globalni problemi izgledaju beskrajno sitni u odnosu na današnje.

(Beton 2010)

  77  

FEAR IS A MAN’S BEST FRIEND

USPON MRAČNOG VITEZA-The Dark Knight Rises

Režija: Christopher Nolan

Glavne uloge: Christian Bale, Michael Caine, Anne Hathaway, Marilion Cotillard

Stih iz naslova, iz istoimene pesmom Johna Calea, može se doslovno primeniti na

trećem delu betmenovske trilogije. U ovom nastavku caruju paranoja i ljubav prema

nasilju. Paranoja je kombinacija dva najveća straha u Amerikanaca- blikoistočni

samoubilački fanatici s s jedne i antiglobalistička, anarho-pretnja s druge strane. Dakle,

ukrstite dizanje stvari u vazduh s mržnjom prema kapitalizmu i dobićete najvećeg

protivnika svih vremena – izvesnog Bejna, nakaznu gromadu s Orijenta koja preuzima

vlast u Gotamu. I, ponovo, lakoverni narod staje uz tiranina (kao što je stao uz Pingvina,

Džokera i hordu korumpiranih političara što ukazuje da je Gotam nešto kao Jagodina,

recimo,samo veći) koji mu saopštava da je slobodan jer kapitalisti više ne predstavljaju

opasnost. Slede revolucionarni teror, prebijanje bogataša, „bacanje pod led“ u bukvalnom

smislu i nakaradna suđenja koja podsećaju na francusku revoluciju. I, da stvari budu još

smešnije, brane se drakonski zakoni koji brane robijašima da izađu na uslovnu. Nema

bolje apologije Patroit Acta i svih ekstremnih odluka donesenih posle 11.septembra od

ove. Čvrsta ruka i pravda za sve (neke više od drugih). Tu vidimo Ciliana Murphyja u

zanimljivoj epizodi kao ofucanog sudiju koji izriče presude-izgnanstvo ili smrt što je, s

obzirom da vas šalju na zaleđenu pustaru, jedno te isto. Ali, ne lezi vraže – tu je Betmen

da spasi stari dobri poročni Gotam uz malu pomoć tri hiljade policajaca koji su tri meseca

bez Sunca, stalnog snadbevanja, zarobljeni u u lagumima ispod grada,uspeli da prežive. I

ne samo to-brijali su se, sredili uniformice i, sve u svemu, u odličnoj su formi, spremni za

spektakularnu scenu juriša na Gradsku skupštinu.Ova žvaka podseća na onu iz

Miliujusovog debakla „Red Dawn“ u kojem Sovjeti okupiraju SAD a patriote postaju

gerila po uzoru na onu iz našeg NOB-a ali bez crvenih petokraka.

„Uspon Mračnog Viteza“ je film koji želi da vidi konzervativna Amerika ali i deo

liberalne. Jednom rečju, ovo je film za većinu. S jedne strane, ovo je odbrana stava

„ostavimo stvari onakvima kakve jesu“ a s druge strane se podržavaju bogati koji su

humanisti i bdiju nad sirotinjom rajom (Bruce Wayne aka Batman) koja mozga nema pa

joj treba diskretni lider ogrnut plaštom demokratije. Dakle, ili kapitalizam ili haos. Nekog

  78  

drugog rešenja nema. I, tu se negde topi priča o Betmenu. Umesto da treći deo bude

kruna ovaj film predstavlja imitaciju, plastičnu, neuverljivu (čak i za ovaj žanr) ,

hologramčić krune. Jer, ono što je činilo Betmena, njegovu suštinu, je priča o snažnom

individualcu, kičma svih velikih američkih mitova koja u sebi sadrži elemente

anarhičnog. U trenutku kad se individualac sukobi ne sa drugim, psihički ranjenim

individualcem il isistemom kao takvim već krene da se bori protiv jedne (mada lažne)

ideje u službi vladajuće ideologije, Betmen pada u provaliju jevtinih političkih poruka.

Gubi psihološku kompleksnost i uverljivost. Paralela se može povući sa izakanim filmom

„300“ – Leonida i njegovi Spartanci, kao izolovana priča o borbi slabih, malobrojnih

protiv brojnih i silnih deluju impresivno. U trenutku kad se poistovete sa borbom SAD

protiv tzv. „istočnjačkih hordi“ i zaštitom zapadne civilizacije jedino što ostaje od priče je

prazno desničarenje. Ne zaboravimo- drevna Helada je bila pod velikim persijskim

uticajem i nije se toliko mnogo razlikovala od tzv. Istoka koliko se to nama danas čini

kao što ni SAD nisu pozvane da brane tzv. zapadni svet od aveti anarhije, ekstremnog

islama, komunizma ili malih zelenih.

Neko će već reći, marksistički analizirajući Brucea Waynea, da je on bogataš i, samim

tim, koliko deo rešenja toliko i deo problema. Ne bih išao toliko daleko jer, mogao je da

proćerda pare na drogu i orgije pa nije. Problem je u nečem drugom. Svako može biti

Betmen, stoji u filmu. O, da, uzeću izakani kompjuter, trotinet, par spajalica i staru peglu

i napraviti od njih Betmobil. Još da nađem malo crnog satena i par titanijumskih ploča za

plašt i oklop. Plus par nedelja u teretani da se malkice zategnem. Ovaj film je, da

pojednostavim, sve ono što „V for Vendetta“ ili „Fight Club“ nije a, nažalost, to ne mogu

reći samo za ideološku poruku već i za samu radnju. Okej, ima tu par simpatičnih

elemenata- motocikl sa točkovima koji se okreću u stranu, par opasnih scena borbe,

dizanja metroa u vazduh, nekoliko dirljivih scena (izdvajam očinsku spiku britanskog

batlera od standardno odličnog Cainea). Bale jeste najbolji od svih Betmena i glumac

zavidnih sposobnosti ali razvučenost, nedorečenost priče je ono što vas tera da pomislite

da li ste zaista trebali da provedete 2 sata i 40 minuta u bioskopskom sedištu da bi izašli

iz bioskopa sluđeni i pomalo razočarani. Ili ćete, pak, doći kući i spokojno potonuti u

anđeoski san jer ćete znati da je najbolje stvari ostaviti takvima kakve su i da, gle čuda, i

bogati plaču dočim neki od njih bdiju nad nama, smrdljivcima i propalicama.

  79  

(Afirmator,2012)

To Rome With Love (2012)

r: Woody Allen

ul: Roberto Benigni, Jesse Eisenberg, Alec Baldwin, Woody Allen, Judy Davis, Penelope

Cruz....

Da, da, Vudi Alen je napravio još jedan "evropski film". Nakon britanske, katalonske i

francuske, na red je došla "italijanska faza". Avaj, da je problem u evropeiziranju

njegovog opusa ili drevnim zgradama i ruševinama pa ni po jada. Problem nije ni u

dobroj glumačkoj podeli. Nije čak ni u Allenovoj vrcavosti i smislu za otkačeno. Tajming

i priče su ono što ovaj film čini ponekad teškim za praćenje i, na momente, razvučenim.

Ono što radi Allen u ovom filmu je ravno " zbunu" koji je posejao njegov alter ego u

neobično duhovitom ostvarenju "Hollywood Ending" kad , oslepeo, režira film i pravi

urnebesne greške. Šta se dogodilo otkrije tek kad progleda i ode u Francusku gde ga

publika, baš zbog loše režije, doživljava kao genija. Da li će ga posle ovog filma tapšati

po ramenu u Evropi? Nisam siguran. Od četiri priče kojima je Woodz Allen raspolagao

mogao je da se napravi omnibus ali seckati delove priča i lepiti ih jedan na drugi bez

ikakvog razmišljanja o protoku vremena je ,blago rečeno, zbunjujuće. Naime, film

počinje ujutru i završava se uveče - to je jedan dan u Rimu. Ali, samo jedna priča traje

ceo dan a ostale između dve nedelje i par meseci. Nagađam jer ni u filmu nije jasno dato.

S druge strane, izbor priča je takođe zbunjujuć. S jedne strane, tu je homage Felinijevom

"Belom šeiku" koji je, u stvari, pre varijacija na temu. S tim, naravno, što Allenovoj

verziji nedostaje Felinijeva ludičnost a super-zvezdi, šatro zavodniku (Antonio

Albanese), vrcavost i bravuroznost Alberta Sordija. Malo modernizacije priče, iugranje sa

seksualnim izletima i-to je jedino pomeranje u odnosu na Felinijev klasik. U priči o

pogrebniku koji može da peva kao Pavaroti samo kad je pod tušem i tako pravi karijeru

Allen je pokazao svoj stari stil - tendenciju da neobičmnu situaciju učini potpuno

normalnom i smešnom. Doduše, bilo bi biolje da smo skaz o raspevanom pogrebniku

progutali u jednom zalogaju. A onda sledi priča o mlađahnom Allenovom alter-egu

  80  

(Eisenberg) koji uprkos savetima starog vuka (Baldwin) uleće u vezu sa nimfačom i

kvaziintelektualkom (o, ima li Allenovog filma bez ovog ,motiva?) Monikom (Ellen

Page). Baldwin je, naime, slavni arhitekta koji je nakratko posetio Eisenberga i njegovu

devojku ali ostaje kao neka vrsta duha i savetnika kojeg vide jedino mladi preljubnici.

Simpatično, podsećas na cake iz "Annie Hall" i "Scoopa" ali, kad je i kako to postao i

klisnuo iz jedne dimenzije u drugu? Priča o mediokritetu koji, ničim izazvan, postaje

zvezda (Roberto Benigni) sadrži u sebi skriveni homage Bunjuelu. I kod njega se, tek

tako, događaju, očigledan nadrealistički manir, stvari koje su nepovezane što manifestuje

izvrnute društvene vrednosti. I ovde nam objašnjenje ne treba -bitno je da ste

"Celebrities", da spomenemo i taj Allenov film.

Da ne grešim dušu - Allen nije neki prolupali smarač koji štancuje filmove. S

godinama, praveći bolje ili lošije filmove, zadržao je u filmovima šarm, lucidnost,

duhovitost, male i simpatične inventivne zaokrete. Ali, ovo delo je između sna i jave,

pomalo haotično i žanrovski ide u svim pravcima a ishodišta nema. Ali, da prafraziram

"Simpsone": "Allen je kao "Rolingstonsi" - bez obzira koliko je sad zabrljao uvek ćemo

mu opraštati zbog zasluga iz prošlosti". Dodao bih - i daleke i jako bliske prošlosti. Allen

neumorno radi na novom projektu pa, ko što kažu Italijani -Chi vivra vedra!

(Afirmator, 2012)

UDRI DŽIMI, POTEPAJ GI SVI! (Skyfall, 2012 r.: Sam Mendes, UK/USA)

I, šta smo dobili u novom nastavku storije o „Joci Boci“ tj. James Bondu? Pa, verovali

ili ne, dobili smo vezu sa „Batman begins“ i to je, možda, najveće iznenađenje cele priče.

Vraćamo se, dakle, tamo gde je sve i počelo – u imaginarno zdanje Skyfall, negde u

škotskim Highlandsima, po mojoj proceni negde blizu Glencoe doline (bio tamo,

prepoznao krajolik). James Bond je, verovali ili ne, po ocu Škot (omaž prvom Bondu-

Šonu Koneriju?) a po majci Francuz. Eto stereotipnog objašnjenja za karakter- s jedne

strane je ludački hrabar, temperamentan i ambiciozan mužjak kojeg lako možete da

  81  

zamislite kako u kiltu i naoružan klejmorom seče sve što mu se nađe na putu a s druge

strane zna da bude elegantan i prepusti se hedonizmu. Da, James Bond jeste britanski

agent ali nije Englez. Kakvo otkriće – skoro svi glumci (osim Rogera Moorea) koji su ga

igrali nisu Englezi.

No, film nosi niz drugih iznenađenja i žalim što ću nekima upropastiti užitak ali

,recimo da dolazi do smene generacija.... Ništa više nije isto. Džimika, ranjen i kivan

zbog toga što ga je šefica žrtvovala kao piona u velikoj igri, postaje neka vrsta

Bukovskog u ilegali i tri meseca samo pije ( i još ponešto) u nekoj turskoj pripizdini.

Posle tog hedonističkog tretmana je apsolutno izakan i too old for this shit. Q koji je pet

decenija izlagan podsmehu uzvraća udarac – šmrka - cvikeraš uz šolju Earl Gray čaja

može da napravi sa svojim laptopom više haosa nego Bond za godinu dana aktivnog rada.

Dodušre, tu i tamo neko mora da povuče oroz.

E, tu sam vas čekao. Ovaj put se pojavljuje jezivi negativac Silva kojeg igra Javier

Bardem. Feminiziran, ofarban u plavo, sa homoerotskim opsesijama glede Bonda, fizički

je isti slavni glumac Raul Julia u roli odbeglog naciste u komediji „Mesec iznad

Paradora“. Podseća malo na Dr. Evila is Austina Powersa. Više je smešan nego jeziv i

pomalo je smoreni đavo koji je pet koraka ispred mrskog MI6. Elem, Silva je, kao i

Bond, žrtvovan kao pion u igri posrnule britanske Imperije koja , izgleda, živi jedino u

ovom filmu. I, naravno, hoće da se sveti gospođi M. Ona je, jelte, Mother a on je bio njen

omiljeni sin dok ga nije izdala. I, sad je na nekom demonskom pustom ostrvu, okružen

odanim plaćenicima iz celog sveta koji, gle čuda, svi govore srpski,. Naime, Silvina

desna ruka je, dobar na jeziv način, u kratkoj epizodi, naš glumac Milorad Kapor koji

naređuje kolegama plaćenicima (od kojih je jedan Afrikanac) na čistom srpskom: „Vodite

ga (Bonda) u glavnu zgradu.“ I, oni to urade. Govori srpski da te celi svet razume!

Bondu je, primetili ste, ponestalo i motivacije i mladosti i snage i protivnika. Oni su u

senkama. Ništa od Rusa, Al Qaide, preživelih srpskih ekstremista, ludih naučnika.

Ponestalo mu je i žena. U toku filma spava samo sa tri što je downfall u odnosu na zlatne

dane promiskuiteta pre pojave spolnih boleština i Piercea Brosnana. Njemu se ispunjava

najveći keltski strah da mu nebo padne na glavu – tj. skyfall a go se dogodi svaki put kad

se spomene pogibija njegovih roditelja. On je, do sada, psihološki najprodubljeniji,

najizmrcvareniji i najosećajniji Bond iako njegova najnapucanija pojava i ne baš

  82  

simetrično lice (I’m not ugly-I have masculine face, rekao bi Tom Waits) govore

suprotno. Jedini je JB sa ličnom kartom i istorijom. Akcije i ludila svake vrste ima koliko

god volite i to je ono što vas definitivno drži vezanim za stolicu.

S druge strane, one misterije oko agenta 007 nema. I, paradoksalno, baš sad kad smo

se navikli na Craiga, neko će ga verovatno zameniti. Da li će Bond dobiti nov identitet i

onda Joco nanovo? Ne zna se. Definitivno jesamo jedno: storija o JB-u (ne Jim Beam) će

se nastaviti jer je on jedini simbol žilavosti i snage (izmišljen) za koji Britanci danas

mogu da kažu da je tipično njihov, ostatak hladnoratovske propagandne priče. On je onaj

porcelanski buldog ofarban Union Jackom na kraju priče- nije baš najlepši, nije

najsnažniji ali, ako zabije zube u vaše meso ostaće tamo, ubili ga vi ili ne . Jednom rečju

– dok je Vindzora i izdavanja dozvola za ubijanje snimaće se i ovaj serijal.

(Afirmator, 2012)

UDRI JAČE, MANIJAČE...

„Klip“ Maje Miloš spada u grupu žestokih, pseudodokumentarnih filmova novog

srpskog „crnog talasa“ (Srpski film, Život i smrt porno bande, Tilva Roš (u manjoj

meri)). Smešten u sterilno predgrađe, „Klip“ precizno secira sve deformacije našeg

društva. Izdvajaju se dve – odsustvo empatije i karikatura banalnog balkanskog

hedonizma. Kako drugačije opisati pakao u kojem živi glavna junakinja, Jasna,

tinejdžerka, navučena na turbo-folk, alkohol, drogu i Đoleta, lokalnu protuvu u

nastajanju. Svet ovog filma je socijala tranzicione Srbije (fuj, rekli bi intelektulci –

stanovnici virtuelnih kula odslonovače) u kojoj odrastaju „naša deca, naša mladost, dika

i uzdanica“, koja su, zapravo, ničija. Autorka je, očigledno konsultujući novinske članke,

u film ubacila mnoge uznemirujuće slike: obijanje zaključane škole i iživljavanje na

klupama, aparatima za gašenje požara, maloletnice koje se, u lascivnim pozama,

fotografišu za vreme časa, seks u školskom klozetu, bacanje nesrećnog dečaka u

kontejner, „rigoletisanje“ na šabanskim žurkama. Naravno, šta god da se događa, mora

biti zabeleženo kamericom mobilnog telefona koju Jasna često koristi. Štono reče Stevan,

glavni junak filma „Mlad i zdrav kao ruža“: „Ja sam vaša budućnost“. Jasna i Đole su

naša sadašnjost.

....TI U RITMU TOM, GDE GOD SI ME UDARAO NASTAO JE LOM....

  83  

Zamka dokumentarnosti se krije u percepciji samog gledaoca – svakidašnji život je

dosadan a film nije. Samim tim, ako film previše liči na život i poseduje previše

repetativnih radnji, pažnja gledaoca će vrlo brzo popustiti. Nakon otprilike pola sata filma

gledalac se kako – tako navikne na mučne ili neprijatne scene plus soundtrack ali onda

shvati da se iste radnje ciklično ponavljaju – otac je teško bolestan, majka se prepire s

Jasnom, Jasna odlazi u svoju sobu da „uči“, zbriše da se vidi s drugaricama, naliju se

alkoholom „a kako se to završi da pričam nije pedagoški“. Jasno je zbog čega je film

tako koncipiran kao što se podrazumeva težnja rediteljke/scenaristkinje da prikaže kako

se Jasna vrti u krugu (odlična naturščikinja Isidora Simijonović) osuđena na lični „Dan

mrmota“. Efektna montaža Stevana Filipovića donekle pomaže da se izdrži sledećih

„kriznih dvadeset minuta“. Avaj, problem je u priči pošto smo već na početku svesni

stanja u kojem se Jasna nalazi i neko veće pojašnjavanje ili ponavljanje nije potrebno.

Prazni životi koje vode, slabi, antipatični karakteri glavnih aktera takođe odbijaju

gledaoca.

Tako Jasna tokom celog filma deluje otuđeno, zatupljeno, antipatično uprkos njenoj

lepoti. Jedine svetlije tačke u Jasninom životu su scene u kojima upoznaje devojčice iz

doma za nezbrinutu decu i u njoj se, nakratko, pojavi nešto malo ljudskosti i saosećanja

kao i u sceni kad posećuje oca u bolnici. Vezu s Đoletom (Vukašin Jasnić) vidimo pre

svega kroz maloletnički seks (naravno, korišćeni su body stunts i pomagala), bizaran

(Đole je u jednoj sceni vodi kao psa na povodcu), analni, na javnom mestu (u hodniku

zgrade), ovekovečen snimcima na njenom mobilnom telefonom. Sve to sugeriše da oni

nisu mladi par koji se telesno otkriva već mehanički ponavlja ono što je video u

pornićima. To nije dovoljno pa se porno-iluzija produbljuje samim snimcima. Ako se,

dakle, događaji iz života, ma kako intimni bili, odvijaju pred kamerom oni su

ovekovečeni. Ukoliko nema kamere, cela priča je besmislena i prepuštena zaboravu.

Identitet Jasne, Đoleta, bilo koga iz njihovog društva, nalazi se u mobilnom telefonua ne

u njihovim glavama i srcima. Njihova suština je, kao i snimak, dvodimenzionalna, škrta i

iskreno, rečeno, ne preterano zanimljiva. To je potresna konstatacija i, šta s tim? Ovaj

film ne postavlja pitanja, još manje traži rešenja. Istina je ledena i surova, puna senki i

krupnog zrna, kao snimak na gadžetu. Nema više junaka, nema ni nekih izrazitih

negativaca, zločinaca sa dijaboličnim umom koji poseduje nekakvu, doduše pervertiranu ,

  84  

etiku. Samo slabići i silnici, gomila mladih tela i ispranih umova koji se troše na gluposti.

Kažu da pravi boemi žive da bi pili. Generacija „Klipa“ pije da bi umrla.

...UDRI JAČE MANIJAČE TI U RITMU TOM, OD KAD SI ME NAPASTVOVAO....

Bobi iz domaćeg filma „Bumerang“ završava svoju priču rečima: „I onda su ušli u

vezu u kojoj je prvo bilo mnogo seksa, zatim seksa i batina, zatim batina i seksa da bi na

kraju, konačno, batine prevladale. Hepiend!“ Ma koliko sarkastično izgledalo, čini se da

je to i Jasnin slučaj. Naš svet je prostor u kojem samo jake senzacije prolaze i toga je

Maja Miloš itekako svesna. Udar adrenalina nastaje kad vas zablesnu nečija kuća i kola,

basnoslovne količine novca ili kad neko, za vaš užitak, rascopa nekome glavu. Novac i

nasilje , dve prečica do strasti. I, to je, paradoksalno, ono što vuče Jasnu prema Đoletu –

on je hladan, krut, izbegava je (nekad se govorilo „baca čežnju“) i, istovremeno,

primitivni alfa mužjak koji u svojim napadima gneva gazi sve pred sobom. Zbog čega je

takav nije jasno tek, Jasna, ma kako arogantan i antipatičan bio, nastavlja da ga prati kao

štajersko kuče, istovremeno mu se divi i plaši ga se. Inače, posebna perverzija našeg

društva je što mnoge žene i dan-danas veruju da je normalno da tu i tamo dobiju batine,

„da se vidi ko je muško u kući“. Na taj način se žena mentalno prilagođava, pa i

poistovećuje, s „balkanskim mačosom“. Rezultat je mutant: um siledžije s telom žene.

Vrhunac odvratnosti je kad Đole, na žurci, sastavi s crnom zemljom momka s kojim je

Jasna koketirala a potom joj razbije nos i išutira u rebra. Ali, ljubav je jača od malog

razmaženog psihopate. Onako krvava, uz zvuke tehno-porno-karasevdaha, jasna zasipa

poljupcima „Đoleta Muškarčinu“. I, on joj uzvraća. Vole se deca. Hepiend!

Ako mislite da je u pitanju neka treš-estetska poruka ili kempovanje – ne, nije. Kraj je

uređen tako da ga svako može čitati kako želi i to je Maja Miloš krajnje lukavo postavila.

Ako ste skeptik ili cinik vi ćete zaključiti da je kraj grozan i da će njihov odnos biti sado

– mazo „dok ih smrt ne rastavi“. Ako ste mamlaz koji drži u novčaniku sliku Dimitrija

Ljotića zaključićete da, iako su oboje grešni, ona prihvata patrijarhalnu matricu i podaje

se najboljem muškarcu od prisutnih (po tome što niko ne sme da mu se suprotstavi).

Ponadaćete se da će se venčati u crkvi i izroditi mnogo Srp(b)čadi. U slučaju da ste

romantik i bolesni optimista zaključićete da poljupci ovakve lepotice tope i najtvrđe srce i

da će Đole postati dobar, nežan momak i, jednog dana, proevropski orijentisan i

  85  

toleranciji naklonjen tata. Bilo kako bilo – svako je dobio kraj kojem se nadao. Da li je to

što je Jasna učinila logično? To je već druga priča.

....U SRCU SI MOM!

Otkad se pojavio, u aprilu ove godine, film „Klip“ je uzburkao domaću javnost što,

istini za volju, nije teško uraditi s obzirom da ona predstavlja malu, mrtvu baruštinu.

Dušebriznici, klerikalni licemeri, moralisti, pa i Putinovi cenzori,obrušili su se na jednu

estetiku i filmski postupak koji je odavno prihvaćen u filmskom svetu (setimo se „Kidsa“,

„Ken Parka“, „Intimacy“ pa i „Disco Pigsa“) i tu neke nepoznanice nema. U napadima su

prednjačili naci-komentatori po blogovima koji su nazvali ovaj film izdajničkim jer

govori o ovoj zemlji i njenoj omladini u lošem svetlu. Halo, gospodo, i „Fucking Amal“

govori loše o stanju u kojem žive tinejdžeri u idealizovanoj Švedskoj. Jasan je kao dan

napor autorke da se dođe, preko oštrog, brutalnog, nemilosrdnog prikaza stvarnosti do

katarzičnog razrešenja i to nije sporno.

Gadosti kojekakvih kritikusa su išle toliko daleko da je ugledni novinar na svom

blogu na neoprostiv način poručio rediteljki šta sve može da uradi s gumenom imitacijom

penisa korišćenom u filmu. Mene takve idiotarije ne zanimaju već samo delo i mišljenja

sam da je ovo hrabar i snažan film koji, doduše, zaslužuje dinamičniju radnju i, samim

tim, dvadesetak minuta manju minutažu. Da je do toga, kojim čudom, došlo njegov

učinak bi, uz izbrušeniji kraj sa stavom koji ne ostavlja mnogo prostora za špekulacije,

bio daleko veći.

(Afirmator, 2012)

NEMOJTE SAD O POLITICI....

Ustanička ulica (2011) Režija: Miroslav Terzić Uloge: Gordan Kičić, Uliks Fehmiu,

Milica Mihajlović, Rade Šerbedžija, Jelena Đokić, Petar Božović

Okrutna istina 1: Priča o genocidu i ratnim zločinima počinjenim u ratovima 90-ih je

danas, za mnoge, naročito za mlade, fensi generacije sa „belim Šengenom“ u rukama (za

sada) potpuno passe. Okrutna istina 2: Mnogi od tih mladih ljudi su danas ponosni ( i više

nego) na svoju nacionalnost i nose majice sa likovima koji sede u Ševeningenu.

Tomorrow belongs to them... Okrutna istina 3: Njihovi roditelji, današnja sredovečna,

skoro pa nazovi srednja klasa, čak i oni „građanski“ orijentisani, prevrću očima kad se

  86  

pojavi ovakav film. Kažu: „A, to da su Srbi činili zločine to znamo. Gledali smo ono

„Istina, pomirenje“, kako beše, na B 92. Nemojte sad o politici...“ I, šta smo naučili iz

svega? „Ustanička ulica“je apsolutno nepotreban film. Ne treba ogromantnom delu

publike, ne treba medijima, ne treba političarima, ne treba Srbiji. A opet, možda ga se

jednog dana sete i izvuku ga iz naftalina i kažu svetu: “Evo, vidite, mi smo bili svesni

problema sve vreme. Pogledali smo istini u oči.“

NAIVNI OPTIMIZAM

Hajde da, recimo, zamislimo da nije tako i da se „Ustanička ulica“ primakla po

gledanosti „Zoni Zamfirovoj“. Šta onda? To onda ne bi bila zemlja u kojoj trenutno

živimo. Da se, primera radi, zateknem u prepunoj sali za vreme projekcije „Ustaničke“

odmah bih ćušnuo prvog gledaoca do sebe i šapnuo: „Koja je ovo godina? Ko je

predsednik? I, gde je doktor Who?“. Surova realnost je da ovaj film, iako je odrađen na

zanatski visokom nivou i sa odličnom glumačkom ekipom u kojoj briljiraju Uliks Fehmiu

i Gordan Kičić (Šerbedžija se podrazumeva) poseduje u sebi neverovatno mnogo gotovo

naivnog optimizma. Zašto?

Za početak – pogledajmo samu storiju: Dušan, mladi pomoćnik tužioca za ratne

zločine (Kičić) kreće na svoj prvi zadatak. On je nepotkupljiv, ambiciozan, hrabar, želi da

dokaže da nije samo sin slavnog tate. Tavori u ofisu, pije fuka sikterušu, svrbe ga prsti i-

paf, nakon godinu dana čekanja na konkretan slučaj dobija, prethodno izludevši svog

šefa, starog obaveštajca Vraneša (Šerbedžija), fasciklu sa podacima o grupi likvidatora

pod kontrolom DB koji su harali Hrvatskom, Bosnom i Kosovom. U svojoj

usamljeničkoj istrazi pomoćnik tužioca otkriva jednog, navodno mrtvog člana zlikovačke

grupe, Sredoja Govorušu (Fehmiu). Preživljava zahvaljujući činjenici da ga Govoruša

prepoznaje kao budućeg tatu, s obzirom da su obojica bili,sa svojim ženama, u istoj

bolničkoj čekaonici. Uprkos životnoj opasnosti, mladi pomoćnik, uz pomoć Vraneša,

uspeva da raskrinka nalogodavca grupe, Grbavog (Petar Božović) i njegovu kliku.

However, neupadljivi likvidator (jezivo dobra epizoda Bojana Žirovića) koji pomalo

podseća na Šug’r Antona iz „ No Country For Old Man“ nastavlja sa rabotom. Okej, ako

podrobnije razmislite, Grbavi nije bio sam. Nedostaje i vrh piramide, nedodirljivi faraoni

Službine piramide ali to nije naznačeno.

  87  

Dakle, ako izuzmemo likvidatorov beg i prebijanje i silovanje Dušanove žene, što je

više nego realno u današnjoj situaciji, sve ostalo može delovati kao wishful thinking.

Očekivati od masovnog ubice milost po „očinskoj liniji“?Teško. Pomoć od

iskompromitovanog člana Službe kao što je Vraneš? Još teže. Priču o hrabrim, mladim

ljudima u policijskim i pravnim vodama u zemlji koja je korumpiranado svog poslednjeg

atoma je, takođe, zaludno priželjkivati. Hrabrih i časnih ljudi ima ali ne u samom sistemu

a naročito ne u vrhu posrnulog pravosuđa. Da, primera radi, naša zemlja ima samo jednog

Dušana i samo jednog Vraneša broj nerazjašnjenih zločina i skrivenih ratnih zločinaca bi

bio blizak nuli već oko 2001-2002 godine.

(NE)MOGUĆNOST OSTRVLJENOSTI

Jedna od prvih rečenica koje vas drmnu posred čela na Akademiji, odsek dramaturgija

je: „Da, da, to što ste napisali u scenariju je moguće ali nije verovatno“. Dakle, moguće je

da se Dušan i Sredoje sretnu u bolnici, moguće je da ga Sredoje prepozna iako je to bio

kratak susret a Sredoje je podložan alkoholu, moguće je i da pomoćnik tužioca prelazi

crtu sto puta i sređuje likvidatore. Moguće je ali nije verovatno. Ali, ovaj put bih mogao

da kažem i sledeće: neki filmovi su potpuno bazirani na stvarima koje su moguće ali nisu

verovatne („Magnolia“) pa, šta s tim? Ono što se može uzeti kao dramaturška manjkavost

može, a što je veliki plus, odvesti priču u nepredviđenom pravcu. Na kraju krajeva, naše

novine su svakog dana pune onog što je moguće ali nije verovatno. Plediranje na nešto

malo ljudskosti koja ostaje čak i u zlikovcima je, takođe, opcija. Možda je lakše verovati

u to nego biti namršteni intelektualni cinik.

Da rezimiramo: „Ustanička ulica“ je film napravljen u srpskim uslovima ali po

američkim standardima. Ukratko – po samoj priči, tehnički i glumački, dobro da bolje ne

može biti. Gledaocu se može učiniti da se priča lako može smestiti u Njujork ili LA.

Scenario, uz male modifikacije, je kao stvoren za neku mini krimi-seriju ili dvodelnu

epizodu serijala na BBC- ju. I, to nije sporno. Postoje, doduše, dva pitanja. Prvo: da li bi

vi, na Dušanovom mestu, pristali na toliki rizik i žrtvu? Drugo: Ako bi odlučili da

oslobodite scenario svih „naivnoverujućih“ mesta i prikazali stvari onakvima kakve

jesu, da li bi, samim tim, uništili trilersku podlogu i šta bi, od filma i od nade, ostalo?

(Afirmator, 2012)

  88  

RAPORT SA FESTA

Bio je FEST a na FEST-u od svega pomalo ali, da ne dužim storiju,fokusiraću se na

filmove koje sam odgledao poslednjih par dana. Daklem:

Devica Margerida – Iskreno, ne sećam se kad sam poslednji put gledao mozambikanski

film. Ni da li sam ga gledao. Ali, ono što sam video me je oborilo s nogu. Jednostavna,

skoro dokumentarna priča o logoru za „posrnule devojke“ u Mozambiku koji se

oslobodio portugalske vlasti u vreme kad je autor ovih redova ugledao prvo svetlo dana,

dakle, 1975. godine. Rekao bih da su to „Sestre Magdalene“ ali ne na irski već

maoistički, afrički način. Briljantna ideja po kojoj će se žene koje su najstarijim zanatom

na svetu zarađivale za život preobratiti ako u srcu zapizdine na severu zemlje iskrče

džunglu i naprave neki kolhoz odnosi živote dok se, jedina nevina među njima,

Margarida, snalazi kao prase u Teheranu… Tako bude na početku ali se kasnije ispostavi

da, je li, i kurve imaju srce. A zašto ne bi imale, na kraju krajeva? Za vlasti

revolucionarnog Mozambika to nije sigurno. Licinio Azevedo, Portugalac nastanjen u

Mozambiku je ispričao ovu jednostavnu, ljudsku priču, tvoreći trougao između upravnice

zatvora- Marije Žoao, Margaride, naivne devojke iz unutrašnjosti i buntovne Rose,

prostitutke sa petljom borbenog gorštaka i priličnom figurom. Ovaj film podstiče na

razmišljanje o položaju žena koji se, iskreno, u društvima, izdavala se ona za

kapitalistička ili socijalistička, suštinski teško menja jer se uvek nađe bulumenta muških

zlojeba koji iskoriste situaciju i siluju, ucenjuju….

Albertov put – Da li znate da je neko iz Užica dobio Oskara? Jeste, to je Stiv Tešić,

veliki američki dramski pisac srpskog porekla. A da li je neko iz Perleza dobio Oskara?

Nije. Dobio je četiri i zove se Albert Majer. Da, naš zemljak, jedno vreme barem, Albert

Majer je čovek koji stoji iza Panaflex kamere i dobio je nagrade za unapređenje filmske

tehnike. Njegov sin je veliki inovator na polj udigitalne tehnike kamere. Podunavski

  89  

Nemac, utamničen sa devet godina samo zbog svog porekla, Majer je uspeo da preživi

teror Sovjeta i novih jugoslovenskih vlasti kojem je bila podvrgnuta njegova porodica a

jedan njen deo stradao od istog. Ne trudim se da revidiram istoriju. Pišem o ljudima koji

su stradali zbog svog porekla a ne zbog zločina počinjenih u njhovo ime, često starci,

žene, maloletnici. To se, valjda, smatralo pravednom odmazdom za nacističke zločine i

slično je bilo u Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Rumuniji. Danas od 500 000 nekadašnjih

podunavskih „Švaba“ u Srbiji živi manje od 10 hiljada. Dodajmo tome i oko 80 hiljada

proteranih Mađara. Reditelj filma, Predrag Bambić, je, pripovedajući o tome kako je

upoznao američkog pronalazača koji je iznenada progovorio na srpskom, rekao kako

oseća stid zbog zločina koji su počinjeni u njegovo ime i kako ga je to nateralo da snimi

ovaj film. Majer je , uporno radeći, prešao put od nemačkog sajdžije do tehničara i

pronalazača kojise trajno nastanio u SAD. I, nakon projekcije filma se, tronut, obratio

publici i rekao da je „sad kod kuće“. Očekuje se drugi deo filma, koji će opisati Albertove

dane u Beogradu i Srbiji prvi put posle 60 godina.

Divlji aka Los Salvajes je argentinski film Alehandra Fadela koj ise bavi grupom

tinejdžera – odmetnika koji beže iz popravnog doma i, usput, ubijaju šar vaspitača. To im

nije prvi put jer su ubijali i pre. Egzrekucije utičuz na njih na da se poneka,d pomalo,

pokaju ali preživljavanje, borba za kožu i stomak su veći prioriteti. Maloletni članovi

bandi, okruženi prašumom i pampasima, pokušavaju da se probiju do spasa koji, zapravo,

deluje tako daleko i nedostižno. Ima li spasa za one koji su okrvavili ruke? Mi smo na

pola puta između razumevanja i mržnje prema akterima. U ovom razvučenom, na

momente repetativnom filmu, ono što pleni je jednostavnost (i u njoj iskrenost) igre

glumaca i dobar prikaz psihologije likova. Biblijske paralele sa predvodnikom Simonom

(prva asocijacija – „Simon pustinjak“ od Bunjuela) i zlom koje u liku nečiste životinje –

vepra tj. svinje vreba iz mraka su neizbežne. Ali, bette noire nije tolik ona koja nas prati

koliko ona koju nosimo u sebi. Može se reći da je ovaj film neka čudna mešavina rada

Žodorovskog, Tarkovskog i „Natural Born Killersa“. Jednom rečju, za svakog ponešto ali

je pitanje da li se toliki dugački hod po mukama isplati. Svedenija, sabijenija priča od sat

i po bi bila sasvim dovoljna.

  90  

Najbolja ponuda-The Best Offer – Giuseppe Tornatore je jedan od onih reditelja za

koje se može reći da im barokni, maniristički prikaz sasvim lepo pristaje. U ovom filmu

sa fantastičnom glumačkom podelom – pre svega nedostižni Geoffrey Rush a za njim

legendarni Donald Sutherland (moj omiljeni negativac) Jim Sutrgess i Sylvia Hoeks kao

mlade i više nego obećavajuće snage, dočaravaju nam priču o caru svih aukcija koji,

opsednut lepotom, umetnošću i fetišom rukavica, upoznaje tajanstvenu naslednicu

zaboravljene kuće, Kler. Virgil tj. Rush se zaljubljuje u nju i odlučuje da je izleči od

agorafobije. Naravno,kao i uvek kod Tornatorea (Cime Paradiso, Čovek-zvezda, Malena)

,stvari nisu onakve kakvim se čine a žena sa svojom lepotom nosi i mračnu tajnu.

Antikviteti, misterija mehaničkog lutana iz 18. veka, aukcijske smicalice, romansa, sve je

to smešano u koktel koji, gle čuda, ima svoju osnovu u krimićima. Jednom rečju, čini se

da je Tornatore želeo da pomiri ljubitelje art-filma s onim drugim, koji vole, thrills and

kills and popcorn.I, uspeo je u tome jer nema krimića ili trilera sa više art elemenata i

obrtno. Dodajmo svemu tome sjajan omaž mehanizmu koji drobi čoveka i Čaplinovom

filmu „Moderna vremena“ (videti scenu u „Dan i noć“ restoranu u Pragu). Ono što mi

predstavlja nepremostivi problem je da vam ne govorim o filmu tj. radnji a govorim o

svemu ostalom. Reći da je Rush genijalan u svakoj ulozi i da je ovde odličan pedant,

opsesivno-komplusivan lik i da je Hoeksova glumica retkog talenta i harizme je izlizano.

Pogledajte film, obavezno. Umetnost, napetost i ljubav, sve ono što nas veže za bioskop,

sadržano je u ovom ostvarenju. Jedan od retkih filmova sa ovim podžanrovskim

odrednicama u poslednjih deset godina.

Lov-Jagten- je film retkog kvaliteta i to nije samo zbog toga što gledamo jednog od

najboljih bondovskih negativaca , odličnog Danca Madsa Mikkelsena, koji igra

pozitivca, učitelja a docnije staratelja u vrtiću, upletenog u podmetačinu vezanu za

pedofiliju. Tema je aktuelna i ima itekako mnogo slojeva. Naravno, pedofilija je u

poslednje vreme počela da izbija na površinu svuda – u crkvama, u političarskim

krugovima, u školama, porodicama… Da li je danas ima više nego pre? Verovatno ne ali

se o njoj više piše što je i normalno. Međutim, reditelj Thomas Vinterberg polazi od

sledeće premise: Šta ako je čovek nevin? U najvećem broju slučajeva, ako se deca žale na

  91  

nekog on zaista i jeste pedofil ali, šta ako nije? Pa, u slučaju da je pripadnik klera (ili

političke vrhuške) onda se može izvući na osnovu zastarelosti slučaja kao što je slučaj sa

Srbijom, recimo. No, ako se cela priča otme kontroli u zemlji koja je uvek budna,

socijalno obezbeđena i zakonski snažna, negde u Skandinaviji, stvari postaju prilično

usijane. Naročito u maloj sredini. Šta bi vi uradili da vam dete kaže kako ga je neki čika

dodirivao? Da li bi odmah presudili pa i da je u pitanju vaš najbolji prijatelj kojeg volite

kao brata? Da li možete da verujete petogodišnjem detetu? I, još bitnije, da li vaša, naoko

idealna sredina, može da sačeka da se suđenje završi? Upamtite, vi ste iz zemlje u kojoj je

sve u redu dok niste, makar i u najmanjem obimu, u okršaju sa zakonom, dok idete u lov i

tako, s puškom u ruci i alkoholom u stomaku, postajete muškarac. Ponosni na vikinške

korene i demokratiju. Iz zemlje u kojoj su „jurodiva deca“ pre 300 godina slala „veštice“

na lomaču. Iz zemlje u kojoj najsizam lako skrene u nekakav nacizam. A ako vam to nije

dovoljno – evo lektire: „Stubovi društva“ od Henrika Ibsena.

( Afirmator, 2013)

LINKOLN-POLITIČAR KOJEG NEMA

Yes, I’s finished on y’all farm land with yo’ boll weevils and all

And pluckin’ y’all’s chickens, fryin’ Mother’s Oats in greaseI’s free now,

thanks to yo’, Massa Lincoln, emancipator of the slaves

Yeah, yeah, yeah, emanci-mother-fuckin’-pator of the slaves

Yeah, yeah, yeah, emanci-mother-fuckin’-pator of the slaves

(Hair, Abie Baby)

Lincoln (2012)

Režija: Steven Spielberg

Uloge: Daniel Day Lewis, Sallz Field, David Strathairn, Tommy Lee Jones

I, dok se nižu neizbežne čestitke za Oskara Daniel Day Lewisu a reditelj Spielberg

zadovoljno trlja ruke želeo bih da vratimo priču malo unazad. U ne toliko daleku prošlost.

Recimo, u tu famoznu 1865. godinu koja je, istorijski gledano, bila juče. Dakle, u ovom

  92  

mračnom filmu, skučenom u zadimljenim, tesnim sobama, sa nešto malo sfumato

svetlosti, razvučenom pričom i, na svu sreću, dobrim glumcima (što čini 50% dobrog

filma) nedostaje ono što smo svi želeli da vidimo. A to je žitije Svetog&Poštenog Ejba.

Umesto toga, priča o Abrahamu Linkolnu je sabijena – ograničena na završetak

rata i tesno, vrlo tesno glasanje Kongresa na temu – treba li ropstvo zaista ukinuti?

O, da, ako ste mislili, vi izverziraniji poznavaoci istorije, da je 1863. godine, uz reči

iz Gettisburgh Address sve bilo sređeno( From the people, for the peole) prevarili

ste se. Postojao je strah da se bivši robovi pojave u severnjačkim gradovima i nađu

posao u fabrikama (!!!) i, kako bi onda bela severnjačka Amerika reagovala? Bilo je

naravno nekih retkih političara koji su bili za potpunu aboliciju, pravo glasa za crnce, ali

su oni bili u ubedljivoj manjini kao Thaddeus Stevens ( fantastični Tomy Lee Jones) i

prisiljeni da se, u ime oslobađanja robova, odreknu glavnog cilja borbe – potpune

emancipacije Afroamerikanaca. Stoga je Stevens, kao čovek koji je kao advokat na

sudovima branio Crnce, Azijate, američke domoroce, žene i bio posvećeni abolicionista

decenijama pre pojave Lincolna na političkoj sceni prisiljen da pristane na nesrećnu

formulaciju – da su crni Amerikanci jednaki pred sudom s belcima ali ne i kao ljudska

bića. Jer, kao što reče neki strastveni govornik, šta je sledeće – da damo ženama pravo

glasa? Napominjem i ovo: Kurt Vonnegutt, slavni američki pisac rekao je: Amerika

je zemlja demokratije? Trebalo nam je (Amerikancima) 80 godina da oslobodimo

robove i još 60 da oslobodimo žene. I još mali podatak 1910. godine rasni zakoni

zabranjuju mešanje rasa po pravilu „jedne kapi krvi“ (ako vama je

čukunčukunbaka afričkog porekla – i vi ste i samim tim – nemate pravo glasa, ne

smete oženiti belkinju, ali ni Indijanku ili Kineskinju), 25 godina pre sličnog rasnog

zakona stanovitog soboslikara iz Braunaua na Inu.

PREĆUTANI DEO PRIČE

Lincoln je fantastično portretisan ( u odnosu na propagandnu zamisao) kao neki divni

deka kojeg bi svako od nas voleo da ima. Znate, blag, sa pričama i anegdotama, ponavlja

reči na kraju rečenice, umoran, velik i pošten tip. Da ga zagrlite! Avaj, taj se bavi i

lobiranjem, korupcijom i svim drugim rabotama. Ali, na simpatičan način (njegov „čovek

za prljave zadatke“ je već zaboravljeni James Spader, duhovit i dinamičan) i za pravedan

  93  

cilj – oslobođenje robova. Da, kad treba, Ejb zna da bude gnevan, razjaren preko svake

mere a odnos sa ženom, Meri Todd (ne baš najsvetlija uloga Saly Field) je komplikovan

i pun trzavica i, na kraju, njegova žena će potpuno izgubiti razum. Avaj, zašto samo taj

deo priče? Pa Ejb je pošteni, racionalni junak, zašto da ne vidimo kako je počela njegova

karijera, u dalekoj zabiti? Zašto scenarista, deklarisani socijalista, Tony

Kushner, nije malo dublje pogledao u srce jednog od „očeva nacije“? Gde je ona

priča o Ejbovom vojevanju protiv Indijanaca, krvavom ratu u kojem su zatirana

čitava plemena? Ili, recimo, ona priča da neće američki vojnici ginuti za „tamo neke

crnje“? Da ne govorimo o priči koja je vezana za ratnu industriju i progres fabrika na

Severu – Jug je bio zaostao a morao je da ostane deo Unije, ekonomski i politički jer bi,u

protivnom, bila ugrožena od Britanaca? Gde se i na koji način u njegovim govorima

zaista potvrđuje da su svi ljudi rođeni jednaki?By the way, to o jednakosti svih ljudi, to

su reči čoveka koji je držao robove i imao vanbračnu decu sa svojim robinjama. I,

kad je umro, oslobodio je testamentom samo svoju nezakonitu decu. Možda je

rešenje bilo u planovima da se svi bivši robovi potrpaju u brodove i pošalju u Afriku? I,

na kraju krajeva, zašto ne reći da je Lincoln bio i ostao čovek koji nije siguran šta treba

da uradi i koliko treba biti oportunista i prema kome.

Njegovo mesto u američkom Panteonu polubožanskih predsednika je trajno zauzetu iz

jednostavnog razloga – bio je dovoljno relevantan da ga neko ubije i to, naravno,

Južnjak, Wilkies Booth, glumac, usred teatra. Kao što je i misterija i tragedija atentata u

Dallasu trajno učvrstila JFK kao simbol mlade, liberalne Amerike. Da su obojica

poživeli, tužno ali istinito, ispostavilo bi se sledeće – Lincolnove korupcionaške afere bi

isplivale na videlo, uvlačenje SAD u rat u Vijetnamu i silni pokušaji atentata na Castra

takođe. Amerika ne bi imala svetinje. I, šta da se radi? Zamrznuli su svoje političare u

vremenu i prostoru u jednom određenom trenutku koji odgovara tadašnjim i

današnjim spin doctorima: Lincoln oslobađa robove a Kennedy viče: Ich bin ein

Berliner! Ali, oni nisu samo to i to svi znaju – u Simpsonima Kennedy obitava u

paklu.Glorifikacija lidera ubija razum i ono što je srž nečega što pretenduje da se

naziva demokratijom i tome mogu i svi ostali da se uče – recimo Srblji sa „svojim“

Konstantinom Velikim, krvolokom koji je ubijao članove porodice i bacao

germanske poglavice zverima, Stefanom Nemanjom – progoniteljem bogumila,

  94  

Svetim Savom – više diplomatom i pragmatikom a mnogo manje prosvetiteljem,

Dušanom Silnim (oceubicom) i tako dalje i pročaja…. U istorijskim knjigama sve

lepo piše ali, ko će to čitati?

(Afirmator ,2013)

IZVEŠTAJ SA FESTA – NEŽNO I SUROVO

Kauwboy (Holandija, 2012) Boudewijna Koolea je film kakav dugo vremena nismo

videli. Jednostavna, emotivna priča o prijateljstvu dečaka i ptice, u ovom slučaju vrane.

Smeštena u pomalo izolovani, rualni deo Holandije, ova letnja storija, u dugim

kadrovima, prilično alergična na „ekonomisanje“ s vremenom prebacuje nas u drugu

vremensku zonu – onu u kojoj smo živeli kad smo bili deca. Sećate se – kad su minuti

delovali kao sati i kad nismo svakih pet sekundi kuckali mobilni telefon jer smo bili

previše zauzeti jurcanjem po dvorištu. E, u tom svetu se nalazi Jojo, avanturistični dečko,

pomalo mangupi agresivac ali sa srcem na pravom mestu. Usamljen, bez očeve podrške

(radi u obezbeđenju, često noćne smene) Jojo stvara svoj svet koji procveta kad nađe

mladunče vrane. Odgajajući nekoga ko se, kao i on, ne snalazi najbolje u ovom svetu i ne

može da „poleti“, Jojo i sam sazreva. Naravno, ova priča nam je već poznata iz filma

Kena Louča „Kes“ (1969) ali je pristup reditelja bitno drugačiji jer u priču uključuje i

devojčicu prema kojoj Jojo razvija simpatije i Jojovu majku i njenu muziku (kantri) ,

dakle, nije baš toliko usamljen kao Loučov junak. Film koji je sinoć rasplakao dobar deo

poslovično rezervisane, skeptične i, shodno tome, ironične beogradske publike u Domu

omladine.

Nasilje 2 (Japan, 2012) Sto mu Zatoičija, Takeši Kitano ponovo jaše. Storija o

komplikovanim ratovima jakuza mafije se nastavlja. Povratak starog jakuze Otoma koji

odlučuje da sredi račune sa Sano klanom. Tu su i izvesni Hanabišiji, suparnici. Dodajmo

tome i korumpirane policajce koji pletu mreže u nastojanju da tako okrenu klanove jedne

protiv drugih i dovedu ih do potpunog samouništenja. Storija puna klanjanja, zaklinjanja

na bratstvo, crnih „Toyota“ , ispijanja hektolitara čaja i sakea i crnih mafijaških odela a la

  95  

„Petparačke priče“. Kad smo kod toga, mislim da bi Tarantino dao dva prsta za neke

sumanute scene iz ovog filma (u kojem se, je li, seku prsti na dobrovoljnoj bazi a u ime

časti te ako neke to pdseti na srpske radnike – svaka slučajnost je namerna) a pritom

naročito mislim na burgijanje (bukvalno) nečije glave i partiju bejzbola u kojoj ste vezani

za stolicu a aparat ispaljuje bejzbol lopte u vašu glavu. Ni seckanje prsta nije loše. Dakle,

ljudi koji mogu da podnesu komplikovan zaplet, japanski stil glume i, nažalost, ne baš

posebno dinamične scene pucnjave i šibačine (uz par časnih izuzetaka) neka blagoizvole

pogledati ovaj, u celini, krvavo zabavan film.

(Afirmator, 2013)

TRAŽEĆI SUGAR MANA NAŠAO SAM BLUES

Rokenrol je pun priča koje podležu stereotipu: anonimus, stvoren niotkuda, naoružan

enormnim talentom, došao je do novca, bacio sve na žene, drogu i eksentričnosti a zatim

se overdozirao i umro. Priča o Sixtu Rodrigezu nije takva.

Searching For Sugar Man (2012, Sweden/UK)

Režija i scenario: Malik Benjelloul

Smatran od svojih zemljaka, građana Detroita, za duh, utvaru, urbani mit, radnika-

najamnika, klošara i šta već ne, Rodrigez je, da pojednostavimo , bio izvanredan

akustičar, ulični pesnik, poređen sa Bobom Dylanom, koji je snimio dva albuma. Počeo

je da snima i treći, kojeg je verovatno čekala jednaka nepopularnost kao i prethodna dva,

kad je došlo do prekida. Urbana legenda: koncert je bio loš, Rodrigez nije izdržao –

prineo je pištolj slepoočnici i paf! Tu, na sceni. Verzija dva: polio se benzinom i izgoreo

na pozornici rokenrol cirkusa.

A onda sledi obrt: potpun0 nepoznat u SAD, Rodrigez je u Južnoj Africi prodao

pola miliona primeraka vinila. I ne samo to – inspirisao je mlade burskog porekla

da se pobune protiv aparthejda i solidarišu sa ugnjetavanom većinom. Borba se

  96  

uspešno završila, aparthejd je srušen, Mendela izabran za predsednika i, baš kad se činilo

da je Rodrigez zaboravljen eto par nekadašnjih klinaca, koji ga i dalje traže. I tu kreće

priča koju vam dalje neću prepričavati. Ovaj film je kandidovan za „Oskara“ i to ga,

samo po sebi, ne preporučuje. Nije bitno ni da li će ga dobiti ili ne, kao što nije toliko

bitno gde se nalazi toliki novac zarađen od Rodrigezovih ploča. Advokati, procesi,

knjige, i nikad kraja potrazi. Bitno je da se Rodrigezu konačno vraća ono što mu

se duguje od 1972. godine. Ono što smo sinoć u „Sava Centru“ videli je film pun topline,

saosećanja, humora i neopisive životne snage. Jedino pitanje koje nam se postavlja, dok

gledamo te ljude iz Detroita, Los Anđelesa, Kejptauna je jedna – kako čovek koji je

fascinirao tolike i, by the way, snimio, u Motor Cityju, prestonici Motowna, dva albuma,

ostao nepriznat i nepoznat. Jer, ruku na srce, glas mu je lepši od Dylanovog, ima posebnu

boju, pesme veoma melodične, čak „hitične“, stihovi- čista rok poezija. Kako je ovaj

stidljivi čovek (kažu da je na početku karijere svirao okrenut leđima publici) izgubio

bitku?

BANALNOSTI POPULARNOSTI

Odgovor, mada ga film ne daje je, kao i obično, banalan. Iako su akustičari i tada bili

popularni, setimo se Neila Younga, Leonarda Cohena, Nicka Drakea (čije su

samoubistvo, verovatno, pobrkali sa izmišljenim Rodrigezovim), oni su 99% (oni

poznati) bili belci. Kupci, koji baš nisu mogli da ga čuju svaki dan na radiju bi, pri

pogledu na album, ako bi im pao šaka, prvo pogledali korice. Reakcija prosečnog

potrošača 1970-ih (ali i danas): „Kakvo je to ime Rodrigez? Zvuči tako obično. Zar

nije mogao da prilepi sebi neko lepše, kao Santana? I, na kraju krajeva, baš izgleda

kao Meksikanac. U, stvari, više kao neki Indijanac. Vidi tu belu košulju sa

karnerima. Jel’ on neki marijači? O, vidi, ovaj bend se zove „Tripozno Psihodelično

Bratstvo“ . Imaju šljašteći omot. Kul, kupiću to!“ Da, karikiram, ali, takva su bila ( i

jesu) vremena. Uspeh uvek traži nešto marketinga i mnogo sreće. Biti uvek na pravom

mestu u pravo vreme, savršeno isplaniratisvaki korak, kao Dylan.

I , za kraj, još jedna od misterija: Rodrigezovi albumi su, nekako, pre nego što ću stići da

pogledam film, preko moje drugarice stigli do mene tako da sam,

  97  

„rodrigeziran“, mogao mirno da odgledam film. Ispravljanje nepravdi je jako spor

proces…

(Afirmator ,2013)

TVOJA BELA GUZICA IDE U PAKAO!

Zabavlja me pomisao da nakon „Đanga“ Tarantino uradi rimejk „Gone With The Wind“:

Rhett Butler, Scarlet O’ Hara, metiljavi Ashley – svi završavaju u plamenu imanja

„Tara“, izbušeni kao sito, zajedno sa svojom do smrti vernom služavkom. Ko ih ubija?

Oni „nevidljivi“ robovi koji su bičevani, silovani, bacani psima, oni loše plaćeni glumci

koji su morali da ponavljaju „yas, massa“ i kolutaju očima u stotinama rasističkih

američkih filmića. E, to bi bio korak napred za Tarantina. Dalje nema.

Quentin Tarantino, Django Unchained (2011)

Uloge: Jamie Foxx, Christoph Waltz, Leonardo Di Caprio, Don Johnson, Samuel L.

Jackson i…Franco Nero

U novom filmu Kventina Tarantina „Đangova osveta“ prisutni su svi elementi njegovog

„krvavog paprikaša“: nasilje po uzoru na Sema Pekinpoa, muzika i atmosfera špageti

vesterna Serđa Leonea, morbidna i duga monološka žvaka pre krvave

akcije, eksperimentisanje sa zvukom koji nema veze sa periodom u kojem se odigrava

film ( muzika RZA i Nicka Cavea je dobar primer), crnohumorne situacije na ivici sa

Monti Pajtonom (rasprava među članovima lynch moba – da li trebaju da nose džakove s

rupama za oči i da li su iste lepo izbušene), blacksploitation ( Django is a bad motha…r,

just like Shaft!), omaž samom sebi ( jednog od negativaca igra sam Tarantino – inače,

najlošija uloga u filmu ali, iskupio se i digao samog sebe u vazduh ili isti glumac kojeg

„ubije“ dva puta – James Remar igra dva negativca, jednog na početku i drugog na kraju

filma) i, naravno, dosta osvete, osvete, slatke osvete. Iako je eksperimentisao sa

pristupom, stilovima, igrao se s vremenskim epohama, Tarantino je , možemo reći,

ostao vezan za jednu priču – pravda i krvavi put do njenog zadovoljenja. U prvom

filmu, Reservoir Dogs, je igrao na klasičnu buddy-buddy kombinaciju, ali , setimo

se Butcha, boksera-osvetnika iz „Pulp Fictiona“, „Jackie Brown“ -Afroamerikanke

koja traži svoje mesto pod Suncem koju je igrala Pam Grier, opasne, bezimene

„The Bride“ Ume Thurman iz Kill Bill serijala, Šošane iz „Inglorious Bastards“ i

  98  

eto nas u „Django Unchained“. Ako su siromašni, žene i Jevreji imali i ostvarili

(bar kod Tarantina) pravo na osvetu sada je red došao na Afroamerikance.

DJANGO I NEMAC-POZITIVAC

Storija je, naizgled, potpuno sumanuta i krši sve klišee, iako je sama protkana klišeima:

King Schultz, navodni zubar, nemački emigrant, izbavlja Djanga, roba, iz šaka

robovlasnika. Razlog: Schultz kao lovac na glave mora da nađe i, za pristojan novac,

ubije one koji su, gle čuda, nekadašnji Đangovi vlasnici. Ovaj ekscentrični Nemac

postaje Đangov mentor i zajedno sređuju omanju četu negativaca dok ne stignu do imanja

na kojem se nalazi Đangova žena, Brunhilda. Smešno je gledati Christopha Waltza,

koji je u prethodnom Tarantinovom filmu igrao zadrtog esesovca, kako u ovom

postaje pomalo sentimentalni i pravedni junak. Kažem , smešno, ali je njegova

gluma, kao i u prethodnoj šibačini, maestralna. Razmislite, koliko Nemaca

„pozitivaca“ ima u američkim filmovima? U bilo kojoj kinematografiji? Celoj priči

je dodata i mitska dimenzija – Đango je, u Šulcovoj vizuri, jednak Zigfridu, mitskom

germanskom junaku koji se bori za svoju princezu Brunhildu. Imena su dosta bitna – tako

je Đango asocijacija ne na čuvenog gitaristu Đanga Rajnharta koliko na film Django u

kojem je igrao Franco Nero koji se ovde pojavljuje u maloj epizodi (starijoj eks-u

publici je poznat kao „dobar Italijan“ iz partizanskih filmova).

Koliko je ovaj film istorija a koliko zabava? To je besmisleno i postavljati kao pitanje.

Iako su mnoga zbivanja potčinjena Tarantinovim vizijama jedno je jasno: trudio se da

oslika period što je mogao bolje. Atmosfera, govor, kostimi, brutalan opis omiljenih

„hobija“ robovlasnika (bičevanje, podvođenje robinja, bacanje odbeglih robova besnim

psima, mandingo – u suštini, uživanje u krvavoj borbi dva roba na život i smrt) -sve to

govori o jednom delu američke prošlosti koji i danas mnogima zapinje u grlu. Naravno,

Tarantino preteruje i od svega, sasvim namerno, pravi spektakl.

DA LI STE VEĆ ČULI DA….

I, naravno, sve je fikcija i on svoje nasilje doživljava katarzički ali, eto malog šlagvorta

za par zanimljivih „da li ste već čuli da“ podataka:

  99  

Među kaubojima i revolverašima su, nemali broj, činili oni afričkog porekla.

Podrazumeva se da su bili prilično brzi i vešti u potezanju revolvera, tuči i drugim

kaubojskim razbibrigama. Zašto su zapamćeni samo beli revolveraši? I to je neko pitanje.

Pobune robova nisu bile tako retke: setimo se jedne uspele, Touissanta L’Ouverturea i

formiranja prve crne republike – Haiti i jedne ugušene, Sharpovog ustanka na Jamajci

Afroamerikanci koji su služili vojsku su među domorodačkim plemenima na Zapadu bili

poznati kao „buffalo soldiers“ (i eto inspiracije za pesmu Boba Marlija)

Naleteti na Nemca usred pustare u Teksasu nije bilo ništa neobično. Mnoga velika naselja

su i osnovali Nemci. German-Americans su jedna od najvećih etničkih grupacija u SAD.

Poznata je i storija o tome koliko je malo Kongresu nedostajalo da izglasa da engleski

bude zamenjen nemačkim

Frenologija koja se bavila tumačenjem kvrga na lobanji te, samim tim, centara vezanih za

maloumnostili submisivnost, te, čitajte, superiornošću belačkih glavudža u odnosu na

ostale je zaista u 19. veku bila prihvaćena kao nauka. Needless to say, južnjačkim

rasistima je to itekako odgovaralo. Da dodamo: tada su Italijani, Jevreji i Irci posmatrani

kao posebne, niže rase

1858.godine su SAD bile mnogo rasističkija sredina od nemačkih rascepkanih državica.

KKK jeste rasistička organizacija nastala kao odgovor na pad Juga i oslobođenje robova

ali je istina i to da je ikonografija, vezana za linč i progon odbeglih robova ili

oslobođenika bila veoma slična klanovskim ludilima

Oslobađanje robova i zalaganje belaca za njihovu slobodu je bilo izuzetak a ne pravilo.

Retki su primeri kao onaj Johna Browna, belca koji je koristio oružje da oslobodi robove

LA VENDETTA TERRIBILE

Ovo je film u kojem nema milosti i prelazi se granica između zakona. Najjezivija scena je

ona u kojoj glavni junak ubija belu robovlasnicu – nenaoružanu, bespomoćnu. On nju

eliminiše kao simbol nadmenosti, samozvane aristokratije, veštu podvodačicu i moralno

izopačenu. Ono što čini do tada je Đangova osveta, opravdana, okrenuta protiv gomile

  100  

prljavih, pokvarenih belaca koji su oličenje zla. U trenutku kad ubija robovlasnicu on

prelazi granicu. Njegova borba postaje revolucionarni teror jednak onom kod

jakobinaca ili boljševika. Ali, da li je, po reditelju to opravdano i razumljivo?

Itekako jeste.

Zabavlja me pomisao da nakon „Đanga“ Tarantino uradi rimejk „Gone With The Wind“:

Rhett Butler, Scarlet O’ Hara, metiljavi Ashley – svi završavaju u plamenu imanja

„Tara“, izbušeni kao sito, zajedno sa svojom do smrti vernom služavkom. Ko ih ubija?

Oni „nevidljivi“ robovi koji su bičevani, silovani, bacani psima, oni loše plaćeni glumci

koji su morali da ponavljaju „yas, massa“ i kolutaju očima u stotinama rasističkih

američkih filmića. E, to bi bio korak napred za Tarantina. Dalje nema.

(Afirmator, 2013 )

Pregled FEST – a

STARO VINO U MEŠINE NOVE

Ovogodišnji FEST predstavlja niz kvalitetnih filmskih ostvarenja i, s te strane,

selekciji se ne može zameriti. U dobitnom, kompromisnom paketu koji je obezbedio

veliku publiku sa zlatnom formulom „SAD plus ostatak sveta“ velika pažnja je

posvećena kako malim kinematografijama ( Gruzija, Azerbejdžan, Katar) tako i onim

koje privlače sve više pažnje (skandinavske zemlje) serijom kvalitetnih naslova. No, s

druge strane, u odnosu na prethodne godine, nekih velikih estetskih pa i ideoloških

odstupanja nema. Festival „dobro skrojenih filmova“ je doduše doneo par intrigantnijih

dela koja će se, uz malo sreće, pamtiti i u narednoj deceniji.

U svetu krimića/trilera, na prvi pogled, ništa novo. Danski „Nerešeni slučajevi“,

uprkos suptilnom, inteligentnom zapletu na momente deluje kao uvodna epizoda

policijske serije kombinovana s legendarnim korejanskim „Old Boy“. Navedeno samo po

sebi nije mana jer je u pitanju „film za kokice“ koji zna i da pređe tu granicu i pretvori se

u tešku psihološku dramu. Nemačka „ Banklejdi“, na tragu sage o „Boni i Klajd“,

  101  

rekonstruiše istinitu storiju o radnici iz fabrike papira koja je, davnih šezdesetih 20-og

veka, postala kriminalni um male bande i prva pljačkašica banaka u nemačkoj istoriji. S

odličnim izborom glumaca, efektivnom, često crnohumornom duhovitošću, dinamičnom

režijom te specifičnom estetikom filmova iz prikazanog perioda (uz obilato korišćenje

cut-upsa i split-screena) reditelj Kristijan Alvart je uspeo da zabavi publiku ali i da

prikaže položaj žene u Nemačkoj 1960 –ih. Nimalo slučajno je pljačkanje banke,

opisivano od mnogih anarhista kao vrhunski revolucionarni čin, predstavljeno kao čin

oslobođenja finansijskog, emotivnog i seksualnog. Još dalje je u prikazivanju naličja

kapitalističkog poretka i posledica nemilosrdnih zakona eksploatacija i tržišta otišao

norveški reditelj Erik Skjoldberg sa svojim „Pionirom“ (videti pod:

http://www.elektrobeton.net/anticement/nesto-novo-na-severnom-frontu/). Švedski

„Skriveno dete“ koji se bavi ulogom ove neutralne države u Drugom svetskom ratu

zadržava se na ličnoj, pojedinačnoj izdaji. Utisak autora ovog članka je bio da će se

reditelj dotaći švedskih rudnika Kiruna koji su snabdevali nacističke trupe rudom gvožđa

što je, bez sumnje, pomoglo nacistima da se duže održe, naročito na Istočnom frontu ili

nekog drugog neprijatnog dela švedske istorije ali, ne dozvolite da vam moje učitavanje

pokvari još jedan solidan, napet triler.

OMAŽI, POSVETE, CITATI, ŽELJE, ČESTITIKE & POZDRAVI

Međunarodno priznati reditelji tzv. „art filma“ su, čini se,n krenuli da sumiraju saldo

svojih dosadašnjih karijera te su mahom odlučili da odaju počast svojim omiljenim

umetnicima. Tako je Vudi Alen u svojoj „Tužnoj Džasmin“ (potpuno zasluženi „Oskar“

Australijanke Kejt Blanšet) odlučio da „skine kapu“ američkom dramskom piscu

Tenesiju Vilijamsu i njegovom „Tramvaju zvanom želja“. Blanšetova je Džasmin/Blanš

Diboa, žena iz visokog društva koja je pala toliko nisko da mora da živi sa svojom

sestrom koja je na korak od toga da postane white trash. Samoživa, impulsivna, na

granici između dva sveta, Džasmin je modernizovana verzija Blanš koja nije stradala

zbog svoje promiskuitetnosti niti patila zbog homoseksualnosti svog partnera. Njen

suprug Hal (Alek Boldvin) je ovejani ženskaroš i jedan od onih koji su svojom pohlepom

doveli do SEKE. Prikazujući moralnu korumpiranost bogatih ali i potpunu bezidejnost i

konzumerizam niže srednje klase, Vudi Alen je, napravio najpolitičniji film još od

vremena „Banana“ (1971). Za razliku od italo- fijaska „Rimu, s ljubavlju“ (omaž “Belom

  102  

šeiku“ Federiku Felinija) Alen ovde suvereno vlada pričom koja ima mračnu težinu

njegovih radova iz poznih sedamdesetih i osamdesetih ( Enterijeri, Menhetn, Zločini i

prestupi).

Felinijevskim putem je, ali u pobedničkoj kombinaciji italijanskog slikovnog

spettacola, humora, rimskog hedonizma i nagrade „Oskar“ uspešno išao Paolo Sorentino

u „Velikoj lepoti“. Njegov glavni junak, Džep Gambardela, pisac jednog romana,

primakao se najbliže onome čemu je težio Oskar Vajld – da od svog života napravi

umetničko delo te da, uprkos porocima, dočeka pozne šezdesete godine. Ono što još nije

spoznao je upravo ta, velika lepota. Kroz razgovore sa kvazi-aktivistkinjama,

sveštenicima/ egzorcistima, piscima, umirućim lepoticama, noćnim pticama i svojom

večito borbenom spremačicom, Džep pokušava da sagleda svoj život i otkrije gde je

(Marsele Pruste, gde si?) otišlo njegovo protraćeno vreme. On se, kao i Lu Rid u „Plavi u

licu“ , sprema da pobegne iz svog grada. Lu Rid je, u pomenutom filmu, izjavio: „Pre

dvadeset godina sam rekao da ću napustiti Njujork. Danas mislim da ću biti spreman za

dvadeset godina“. Džep je, pomalo Selindžer, pomalo Felinijev Znaporac iz „Grada

žena“, kao i Rim, veličanstvena ruševina, simbol jednog umirućeg sveta koji smatra da je

život vredan jedino ako je ispunjen potragom za Njom - Velikom Lepotom. Filozofija i

humanost dominiraju ovim filmom koji, možda, nema razrešenje ali poseduje sve ostalo.

Teri Gilijem je u svojoj „Nultoj teoremi“ odlučio da, ni manje ni više, oda počast

samom sebi. Birokratski, disfunkcionalni, otuđeni, korporativni, visoko stilizovani,

sinkretički svet budućnosti koji nastanjuje njegov Koen Let (izvrsni Kristof Valc) liči na

onaj u kojem batrga glavni junak „Brazila“. Uz manje modifikacije, zaplet je isti - glavni

junak se zaljubljuje u devojku koja ga ne voli, ovaj put ne odmetnicu kao u „Brazilu“ već

kraljicu virtuelnog seksa (Melani Tijeri), iznuren od dokazivanja „istine“ da svet nema

smisla i da je haos tu haosa radi što predstavlja srž tzv. „nulte teoreme“ koja se može

dobro unovčiti. Borba za sosptvenu emotivnost i ljudskost je jedino što preostaje Koenu

koji, sve i da hoće, prisluškivan i kontrolisan, ne može da dopre do drugih ljudi i kao

uteha mu ostaje veštački raj interneta.

U pravcu lične samospoznaje i odbrane artističkog intgriteta ide i glavni junak „U

glavi Luina Dejvisa“ Džoela i Itana Koena. Luen (ime je velško i pravilno se izgovara

Hlueuin) je malerozni američki folk muzičar, baziran na liku i delu Dejvida Van Ronka

  103  

(autora albuma „Inside David Van Ronk“), jedan od onih mladih, socijalno angažovanih

umetnika koji su se pojavili krajem pedesetih i početkom šezdesetih u njujorškom Grinič

Vilidžu (Fil Oks, Džoan Baez, Pit Siger, Bob Dilan). Kao i mnogi drugi, ni Van

Ronk/Dejvis nije stigao do velike slave i njegov život je, u velikoj meri, bio

preživljavanje, spavanje od jednog doma do drugog, nestabilne veze i neispunjeni

ugovori. Mučan, i na momente usporen, ovaj film ostavlja pitanje poruke koju želi da

ostavi ili pitanja koje želi da postavi. Dejvis, iako kvalitetan umetnik (što se ne može reći

za njegove ljudske kvalitete), gubi uprkos onome što može da ponudi. Ko glavni peh

Dejvisove karijere, na kraju filma se pojavljuje Bob Dilan i pop muzika, baš kao i

njegova karijera, više nikad neće biti ista. Ako je zbog nečeg vredno pogledati ovaj film

onda je to zbog pesme koju Dejvis svira na „audiciji“ u stovarištu (čitaj: poenta filma)

kao i bizarnih epizoda starog džezerskog menadžera (Džon Gudman) i njegovog

vozača/bit-pesnika (Garet Hedlund, inače, nimalo slučajno Nik Morijarti u ekranizaciji

Keruakovog romana, „Na putu“).

Odsustvo razrešenja i samospoznaje, u ključu „Stalkera“ Andreja Tarkovskog, pun

verskih motiva, je u fokusu ruskog reditelja Sergeja Balabanova u njegovom poslednjem

delu „ Hoću i ja “. Ovaj film, iako traje samo sat i devetnaest minuta, deluje kao da traje

duplo duže i svojim razvučenim, lenjim kadrovima i ponavljanjem mehaničkih, bazičnih

pokreta (ispijanje piće, žvakanje hrane, okretanje volana automobila) i ispovestima

tipiziranih hodočasnika (ubica,umetnik, nemi čovek, alkoholičar, prostitutka, mladi

prorok) u potrazi za srećom smeštenom u crkvi usred radioaktivne ruske pustoši okovane

večitim snegom i ledom. Predvidljivi kraj sa dobrima koji odlaze u raj i lošima koji umiru

u pustari (a s njima i sam reditelj) nije vredan truda. U tom ključu valja posmatrati i

nahvaljeni , za „Oskara“ viđeni „ Dvanaest godina ropstva“ Stivena Mek Kvina koji u

sebi nosi jedan neporeciv kvalitet: Majkla Fasbendera u ulozi psihopate / robovlasnika

Edvina Epsa. Kraj, zašećeren s povratkom severnoameričkog Crnca Solomona Nortapa,

je daleko od onog istorijskog. Naime, Nortap je bio ismevan i ponižavan u SAD i Kanadi

a njegova ispovest, znatno potresnija od filma, je bila u senci izvikane „Čiča-Tomine

kolibe“ Harijete Bičer-Stou. Sam Nortap nije bio pokoran i servilan kao u filmu već

snažan, emancipovan čovek koji je pomagao robovima s američkog Juga da pobegnu na

Sever i, po svemu sudeći, je u jednoj od takvih akcija, stradao ili ponovo odveden na

  104  

plantažu gde je i umro/ubijen. S hepiendom se, zapravo, izbegava onaj deo istorije SAD

koji je još škakljiviji a to je oružana borba potlačenih ili, barem, spremnost da se na silu

odgovori silom. S oskarovskim aspiracijama je nastao i film „Kradljivica knjiga“ reditelja

Brajana Persivala, storija o disleksičnoj devojčici iz komunističke porodice koju, za

vreme Tećeg Rajha, usvaja siromašan bračni par. Nekoliko zanimljivih scena, dobra

kamera i krajnje predvidljiva priča ne odvajaju ovaj film u odnosu na ostvarenja sa

sličnom tematikom.

Veliki povratak Džima Džarmuša s magičnim „Samo ljubavnici opstaju“ donosi nam

modernu, vampirsku ljubavnu priču koja izvrće ceo svet na tumbe. Jedini pravi ljudi na

planeti Zemlji su, zapravo, vampiri koji su redom, umetnici (među njima su kompozitor

iz 17. veka i čuveni dramski pisac Kristofer Marlou) i estete dok je savremeni svet pun

„zombija“ omeđenih masovnim medijima i opijatima. Duhovit, onirički, Džarmušov film

je pun omaža slavnim umetnicima i rok zvezdama (Bajron, Meri Šeli, Nil Jang, Igi Pop)

što kroz portrete što anegdote vezane za susrete s njima, što kroz samu pojavu

kompozitora-vampira (Tom Hidlstoun) koji deluje kao oživljeni Sid Baret iz Pink Flojd

faze. U lavirintima noćnih, zapuštenih gradova, Detroita i Tangera, umetnici pokušavaju

da prežive po svaku cenu, bili ljudi ili vampiri. Pravi posvećenici muza su spremni daju i

uzmu krv. Ne propustiti.

ANDŽEJ VAJDA, IMA LI VAJDE?

Vremešni poljski oskarovac, Andžej Vajda, uspeo je da u filmu „Valensa: čovek

nade“, dinamičnom, često i duhovitom, potresnom pričom, prikaže „razvojni put“

električara iz Gdanjska koji je postao lider sindikata „Solidarnošć“ u periodu od 1970 do

1989. godine. Nervozna, dokumentaristička kamera, često kombinovanje arhivskih

snimaka s igranim materijalom, daju „Valensi“ auru snage i autentičnosti. Upitno je to

što Valensa, kao kompleksna politička figura, s obzirom da je dugo bio politički aktivan ,

nije sagledan u posthladnoratovskom periodu već samo u onom „dobrom“ periodu u

kojem se ceo svet divio njegovoj hrabrosti i organizacionim sposobnostima koji su mu

pomogli da okupi čak deset miliona pristalica i doprinese oslobađanju Poljske iz

sovjetskog zagrljaja. Valensini razmetljivost, drskost kao i potcenjivački odnos prema

intelektualcima prikazani su, uprkos tome što su bile mane koje su doprinele njegovom

političkom padu u višestranačkoj Poljskoj, kao njegove vrline. Ovakav pristup, s obzirom

  105  

na Vajdino prijateljstvo s Valensom, nije neobičan. Ono što odudara je storija o Valensi

koji je bio primoran da postane doušnik poljske obaveštajne službe kojoj je, tek nakon

osam godina, konačno okrenuo leđa. Kontroverze vezane za Valensin dosije i danas

potresaju poljsku javnost. Neki od njegovih najbližih saboraca ga i danas optužuju da je

bio špijun i ublažavao proteste zbog direktiva Službe. S druge strane, tranziciona Poljska

nije bila imuna na korupciju, nameštene tendere i druge mudrolije koje smo odavno

apsolvirali. O konzervativnim stavovima koji podupiru „tvrdo krilo“Katoličke crkve po

pitanju abortusa ili LGBT prava i da ne govorimo.

Blažoj, melodramatizovanoj slici stvarnih događaja nije utekla ni „Filomena“ Stivena

Frirsa. Kvaliteti Frirsovog filmskog pripovedanja i glume Džudi Denč i Stivena Kugana

se ne mogu poreći ali je činjenica da, s vremena na vreme, insistiranje na pomirljivosti i

humanosti napada vaš zdrav razum. O čemu se radi u ovom filmu, inspirisanom istinitim

događajima? Maloletna irska devojka Filomena je, polovinom prošlog veka, „zgrešila“ tj

. zatrudnela s nepoznatim mladićem. Porodica je, uz blagoslov crkve i odobrenje države,

šalje u ženski zatvor za „posrnule devojke“ koje rade kao robovska radna snaga za

Katoličku crkvu. I, kao da to nije dovoljno, nesrećnoj Filomeni oduzimaju sina i prodaju

ga američkom bračnom paru. Uz pomoć ambicioznog novinara Siksmita (Kugan)

Filomena (Denč), četrdeset godina kasnije, kreće u još jednu, uzaludnu potragu za svojim

sinom. Ako izuzmemo Siksmitovo „ja vam nisam oprostio“, upućeno monahinjama koje

su prodale Filomeninog sina, atmosfera mira i opraštanja dominira filmom što je sasvim

suprotno od filma koji tretira istu tematiku. „Sestre Magdalene“ (2002) Škotlanđanina

Pitera Malena poseduje onu preko potrebnu oštricu i beskompromisnost koje bi Frirsov

film učinile boljim.

Iako smo ovu storiju, u različitim oblicima, već videli u brojnim filmovima,

„Mandarine“ gruzinskog reditelja Zaze Urušadzea donosi novu dimenziju storiji o

ljudima koji žive na ničijoj zemlji. U lepom, skoro idiličnom okruženju Abhazije, živi

nekoliko Estonaca koji su tu nastanjeni više od veka. Kad izbije građanski rat Gruzina i

Abhaza, većina Estonaca odlazi u pravcu prapostojbine. Oni koji ostaju, kao „neutralni“,

pomažu ranjenicima koji pripadaju zaraćenim strana - Gruzinu i čečenskom plaćeniku.

Ne ulazeći u motive rata, prikazujući animozitet, krvožednost, atavističke opsesije,

Urušadze prikazuje kavkaske narode koji su ogledala „onih drugih“, omraženih. Bizarno

  106  

je što se sukob dešava u krajoliku koji neodoljivo podseća na, recimo, BiH a i jedan od

junaka se (Estonac, inače) zove Ivo. Paralele se nameću. Ovaj mali film, smešten na

granici između satiričnog i potresnog, predstavlja snažnu antiratnu priču koja ne štedi

nijednu stranu.

Kao zaključak se nameće činjenica da savremenom svetu u velikoj meri nedostaju

beskompromisnost i nove umetničke vizije. Velika većina reditelja, naročito na Zapadu,

je zagrebala neke škakljive teme ali se čini da smo još daleko od potpunog razgolićivanja

aktuelnog trenutka. Umetnost ne može biti svedena samo na puku zabavu i

jednodimenzionalne poruke a izbegavanje nazivanja problema pravim imenom govorio

tome da neke granice, iako formalno ne postoje, i dalje u priličnoj meri omeđuju prostor

delovanja. Razmišljanje o nagradama, međunarodnom priznanju, festivalima, „zadatim

temama“ koje serviraju moćni mediji je u suštinskoj suprotnosti sa istinom koja je,

uprkos svemu, i dalje jedna i jedina.

(Beton,2014)

OKUPACIJA BIOSKOPA ZVEZDA I POSLEDNJI DANI REVOLUCIJE

Najgore prokletstvo svake revolucije je da je podrži sistem protiv kojeg se bori. I još

gore, ako je podrži od samog početka. Aktuelnoj vlasti nije trebalo mnogo da podrži

pokret Pokret Za Okupaciju Bioskopa (u daljem tekstu: PZOB). Još se nije beogradskim

smogom čestito zaprljala crvena zastava PZOB istaknuta iznad ulaza u bioskop Zvezda a

već se oglasio skupštinski Odbor za kulturu i informisanje (pridružio im se u podršci i

gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević kao i neizbežni Dragan Bjelogrlić) i

podržao “okupaciju” bioskopa koju je izvelo preko 200 mladih, mahom studenata.

Rečima filmskog reditelja, poslanika SPS, te člana Odbora Srđana Dragojevića:

„Beogradska publika zaslužuje da ima bioskop, koji je centar kulture. Potrebni su nam

umetnički bioskopi ne samo u Beogradu već i u celoj Srbiji“. Maršalu Titu je trebalo

  107  

nedelju dana da varljivog leta 1968. godine izjavi da su studenti u pravu. Vladajućoj

koaliciji – tri. „Na njihovu stranu, Radovane!“ O čemu se tu radi?

Predistorija ovog slučaja je remek delo tranzicione Vie Dolorose: 2007. godine je 14

bioskopa „Beograd filma“ prodato za 9.2 miliona eura Nikoli Đivanoviću, biznismenu

ovdašnjem. Đivanović je bio dužan da tri godine održi postojeću delatnost i plaća porez.

Naravno, nije učinio ni jedno ni drugo. Samim tim, Đivanović se ogrešio o zakon (čeka

ga trogodišnja zatvorska kazna) i aktuelni režim može da ga liši svojine. Bioskope će, po

svemu sudeći, preuzeti grad Beograd. Reklo bi se – jasna situacija. Da li to znači da,

recimo ja i par zainteresovanih čitalaca možemo da na juriš (za koji me vežu prva filmska

iskustva, da se sentimentalno izrazim, što je in ovih dana) osvojimo bioskop Voždovac?

Teško, jer će nas tamo, u holu nekadašnjeg bioskopa, sačekati narogušeni prodavci

automobila i uputiti nas da pazarimo neki primerak za, recimo, auto-bioskop.

Preostalo je onda trinaest „neslobodnih“ bioskopa. Zašto je oslobođena samo Zvezdai, što

reče Antonije Pušić, „u čemer je štos“?

KAMELEONSKA PODRŠKA

Da bi došli do suštine akcije “okupiranja bioskopa” (svako povlačenja paralela s

pokretom Occupy Wall Street ili komunama koje niču po Latinskoj Americi je namerno)

moramo da se zagledamo u srce same akcije. Prostor, koji je nebranjen i nije neka “sveta

krava” državnog sistema, “osvojen” je i pretvoren u umetnički skvot. Deo imidža (a u 21.

veku je u medijima imidž neretko važniji od verbalne izjave), vezan za crvenu zastavu,

pesnicu koja steže filmsku traku i posvećenost borbi protiv neoliberalnog kapitalizma

nam je, pojavno, jasan. Neko bi izvukao zaključak da je reč o grupi mladih levičara koji

preko protesta zbog stanja u kulturi šire priču na celo društvo. Nije tako, bar ne što se tiče

svih učesnika ove akcije. Tako u levičarskom maniru predstavnikPZOB Dobrica

Veselinović izjavljuje da je bioskop Zvezda „dobar simbol mnogo šire borbe“ koja „kako

se čini, počinje ovih dana i godina u Srbiji“.

S druge strane, “okupacija” je započela sandensovskim filmom Mine Đukić Neposlušniu

kojem, kako je to spomenuto na B 92 u 24 minuta sa Zoranom Kesićem: “nema teške

socijalne teme, mračne svakodnevice, depresije izazvane postratnim posledicama,

devijatnog ponašanja mladih, politike”. Ljubavna priča o dvoje mladih koji se voze

biciklima po Vojvodini. Hrabra jer “ne moramo da budemo odgovorni prema našim

  108  

gresima iz prošlosti” (?!). Čini se stoga da je “okupacija” od dela učesnika pre shvaćena

kao netipična promocija filma koja će, svakako, povećati broj gledalaca ovog ostvarenja

ili osvajanje područja za rad nego nekakva “gerilska akcija”.

Da li je onda priča “apolitičnog” dela “okupatora” Zvezde zapravo vezana za ”umetnost

kao takvu”, sa distancom prema bilo kakvom ideološkom pristupu? Larpurlartizam je

imaginarna, besmislena kategorija i, zna se, poluprovidni plašt za istinsku ideološku

opredeljenost. Zanimljivo je i da je član PZOB (i jedan od učesnika foruma, okruglih

stolova i sl.) Ivan Velisavljević, dramaturg koji je, gle čuda, radio na famoznom

državotvornom uratku Konstantin po tekstu Dejana Stojiljkovića a u režiji Juga

Radivojevića. Dodajmo tome i podvojenost u samom PZOB te bučno negodovanje kojim

je “apolitično” krilo ove neformalne organizacije dočekalo lidera grčke

opozicioneKoalicije radikalne levice Siriza, Aleksisa Ciprasa i kockice će početi polako

da se slažu. Cilj akcije je od njenih pokretača shvaćen na dva, potpuno različita načina

između koji su, u svojoj suštini, nepomirljivi. Njihov sukob može da se završi na dva

načina: pobedom jedne od struja ili potpunom implozijom pokreta.

SPINOVANJE NA TRAPEZU

I, dok se javnost zamajavala oko okupiranja nečeg što više ne pripada kontroverznom

biznismenu, Ministarstvo za kulturu i informisanje je, vešto, proturilo svoj nacrt Zakona o

kulturi u kojem se, gle čuda, ne spominju kinematografija i balet. Postoji doduše nekakva

„audio-vizuelna delatnost“. Cirkus je, s druge strane, kao kulturna delatnost ispravno

definisan. No, to nije bitno. Mi smo podržali mlade u plemenitoj borbi. Zapravo, svi smo

na njihovoj strani. Svi osim Đivanovića. Ovdašnji su spin doctori, jednom rečju, ponovo

premestili fokus medija sa svojih neuspeha i katastrofalne komunikacije sa Savetom za

kulturu (od dvadeset predloga Saveta prihvaćen je jedan) na “našu mladost”, “budućnost

ove zemlje”, “plemenitu pobunu” et cetera. Kakav će budžet biti sledeće godine? Šta

ćemo još pozatvarati od muzeja, pozorišta, pa i bioskopa? Nije bitno. Pusti to – gledaj

primer mladalačkog entuzijazma koji neodoljivo liči na radnu akciju s džakovima kad

behu poplave proletos. Batali blokadu fakulteta (koja nije tako in) ili one artističke

skvotere što su pre tri godine bezuspešno osvajali kasarnu Dr Arčibald Rajs u Novom

Sadu. Pogledajte umetnički film, da parafraziram rediteljku Đukić, pre no što odete na

splav.

  109  

Neko bi postavio logično pitanje: „A zašto bih uopšte išao na splav?“ Vaistinu, ko danas,

osim malog sloja privilegovanih, ide tamo? Oni koji, i da tih famoznih splavova nema,

nikad ne bi otišli u bioskop. I zašto, na kraju krajeva, svaka revolucija 21. veka mora da

ostavi taj bljutavi, hipsterski ukus u ustima? Taj osećaj da se ništa nije promenilo i da se

sve svodi na lošu imitaciju pobune.

Okupacija Zvezde je, ako je suditi po trenutnom stanju na terenu, svedena na artističko-

promotivni eksces bez dovoljno snažne ideološke i političke poruke i predstavlja akciju

skromnih, ograničenih dometa. Ona ne predstavlja uzor ili inspiraciju za neku buduću

socijalnu revoluciju. Do istinske promene će doći kad radnici preuzmu u svoje ruke

privatizovane fabrike i preduzeća koja ne služe svojoj nameni. Ova akcija će, za razliku

od bezazlene okupacije Zvezde, izazvati ozbiljne debate i podeliti javnost iz vrlo

jednostavnog razloga: udariće na kapital tajkuna koji su, za razliku od Đivanovića, na

slobodi i, samim tim, na njihove pulene na vlasti. Kao model za ovakvu akciju može

poslužiti već spomenuti, latinoamerički primer, tj. formiranje radničkih kooperativa. Ali,

za ovakvu akciju nije dovoljna samo volja nekolicine ljudi, već je potrebna i solidarnost

širokih slojeva društva te zakonska regulativa kakva se sprovodi u Argentini i Urugvaju.

Dok je za nov Zakon o radu, kao što znamo, potreban snažan, autentičan levičarski pokret

kojeg u Srbiji još uvek nema.

(Beton, 2014)

NEŠTO NOVO NA SEVERNOM FRONTU

Sa Festa 2014.

Stereotip o skandinavskim zemljama kao o mirnim, skoro savršenim društvima socijalne

pravde se, naročito u poslednjih desetak godina, urušava, nimalo slučajno, uporedo sa

ekspanzijom nordijskog filma. Neupućenom gledaocu bi se učinilo da tamošnji autori

preuveličavaju sopstvene probleme bez obzira da li se bave kriminalom (švedska

trilogija Milenijum), porodičnim odnosima i pedofilijom (izuzetni filmovi Danca Tomasa

Vinterberga Gozba (1998) i Lov (2012)) ili, čak ulogom ovih naroda u Drugom svetskom

ratu kao norveški Max Manus (2008) i danski Plamen i limun (2008). Zapravo, prva

asocijacija na skandinavski film je Ingmar Bergman (ko se seti Drejera, seti se) i njegovo

delo koje se bavi vivisekcijom naizgled pacifikovanog društva. Norveški reditelj Erik

  110  

Skjoldbjerg (1964) je svojim ostvarenjem Pionir (2013), „severnjačkim noirom“, odlučio

da pokaže naličje „norveškog ekonomskog čuda“ (čitaj: postavljanje naftnih bušotina i

naftovoda u Severnom moru) koje je, više od tri decenije, bilo van fokusa svetskih

medija. Izbor ove teme nije bio iznenađenje s obzirom na njegove prethodne

filmove: Prozak nacija (po čuvenom romanu Elizabet Vurcel, 2001), Neprijatelj

naroda (po istoimenom Ibsenovom komadu, 2005) i Nokas(2010) inspirisan najvećom

oružanom pljačkom u istoriji Skandinavije.

CRNO ZLATO SEVERA

Pobrojani Skjoldbjergovi filmovi imaju jednu sličnu nit: pojedinac ili grupa svojim

delovanjem unose nemir u do tada „harmoničnu“ zajednicu i razotkrivaju njene slabe

tačke. U Pioniru, smeštenom na početak osamdesetih godina prošlog veka, ronilac Peter

(nezaobilazni Aksel Heni) gubi brata Leifa (Jorgen Langhele), takođe ronioca, u nesreći

prilikom polaganja cevi nafotovoda. Iako norveški političari, američki investitori ali i

Leifova supruga Marija žele da zaborave nesreću Peter ne odustaje od potrage za

krivcima za bratovljevu smrt. Peterova istraga je pod velikim znakom pitanja jer je,

koristeći par trikova, ušao u tim ronilaca iako nije bio dovoljno fizički izdržljiv. Reditelj

ostavlja otvorenom i mogućnost da je, baš zbog te laži, Peter bio nesposoban da dovoljno

brzo reaguje i spase svog brata. S druge strane, Peter je, baš kao i Leif i drugi ronioci, bio

izložen dejstvu posebne droge koju su Amerikanci davali roniocima da bi lakše podneli

rad na dubinama od više stotina metara. Američka psihoaktivna supstanca je nedovoljno

ispitana i može da izazove slabost, oštećenja mozga i celog nervnog sistema, pa i

halucinacije. Peterova istraga ima dve dimenzije: ličnu, bremenitu

preispitivanjem sopstvenih postupaka i drugu, političku.

Američki motiv je da dobije što veći udeo od eksploatacije nafte što će pomoći suzbijanju

recesije dok norveška vlada (u filmu nije naglašeno da li je reč o socijalističkoj ili

konzervativnoj) teži da, u okviru zapadnog sveta, kao članica NATO stekne veću

ekonomsku i, samim tim, političku nezavisnost u odnosu na Vašington. Izlišno je reći da

u toj poteri za „crnim zlatom“ ni jedna ni druga strana ne bira sredstva. Stradaju, „pod

sumnjivim okolnostima“, jedan ronilac i norveški nadzornik radova. Američka strana

snosi jedan deo odgovornosti, ali tu je i opskurni norveški ministar koji se ne razdvaja od

svog zlokobnog telohranitelja/likvidatora koji izgleda kao rođeni brat Borisa Karlofa.

  111  

Peter, u grozničavoj poteri za istinom, opsedan demonima koji su realni (zainteresovane

strane, policija, potencijalna krivica) i priviđenja (halucinacije izazvane drogom),

dramaturški dobro izbalansiranim, posrće kroz dobar deo filma bez kompasa i vere u bilo

koga od ljudi kojima je, koliko juče, mogao da poveri svoj život.

Da bi shvatili veličinu uloga u ovom trileru, koji je delimično inspirisan stvarnim

događajima, treba samo uporediti današnju Norvešku, koja ima godišnji trgovinski suficit

od pet milijardi evra i smatra se nordijskim Emiratima sa onom skromnom zemljom s

početka 1980-ih čija ekonomija je u dobroj meri počivala na manje isplativom ribolovu i

trgovačkoj floti. Norveška se, iz zemlje iz koje su brojni, mahom siromašni ljudi,

odlazili na „pečalbu“ u SAD i Kanadi transformisala u bogatog energetskog diva koji je

postao Meka za emigrante. Zanimljivo je da se u Pioniru, suprotno očekivanjima, Peter

bez mnogo objašnjenja, svestan veličine pobrojanih uloga, prilagođava modernom

vremenu. Umesto da pomogne sprovođenju detaljne istrage o ubistvima, on pomaže

spomenutom norveškom ministru i daje mu, za finu svotu naravno, uzorak američke

droge. Raskrinkavanje Amerikanaca kao „zlih momaka“ koji drogiraju norveške ronioce

je više nego povoljno za lokalnu vladu. Norveška u ime humanosti i slobode preuzima

eksploataciju svojih bogatstava. Američka droga će, sada prerađena u norveškim

laboratorijama, i dalje trovati norveške ronioce. U ime patriotizma i višeg cilja. Ministar,

ne krijući zadovoljstvo, poručuje Peteru: „Tvoja deca će odrastati u jednoj od najbogatijih

zemalja na svetu.“ A za to, znamo, neko mora da plati i to, gotovo po pravilu, svojim

životom. Peter, s novcem u džepu, spokojan, odlazi u dom svog brata i kupa se u bazenu

s njegovom decom i lepom udovicom (koja mu se, gle čuda, sviđa), Latinoamerikankom

Marijom. U drugom planu se pojavljuje gigantska naftna platforma koju brodovi odvlače

na more. Simbol ekonomske moći današnje Norveške. Kraj.

WHAT MORE IN THE NAME OF GREED?

Uprkos ovakvom „hepi endu“ (barem za Petera) Pionir je, u svojoj suštini, tragedija iako

je daleko od aristotelovskog ključa. Glavni junak, stoga, nije prekršio nijedan zakon svog

sveta niti pravilo bogova, bili oni pisani ili nepisani. Piter nije za prestup kažnjen ni

psihički ni (drastičnije) fizički. Radio je svoj posao i, ambiciozan i dovitljiv, radio što i

drugi. Lagao kao što su to radile njegove kolege, Leif, norveška vlada, američka vlada,

invcestitori, policajci, laboranti, ministar, Marija. Svi do poslednjeg. Jer ako želite da

  112  

uspete u kapitalizmu fraze „ne mogu“, „ne želim“, „ne verujem“, „nisam siguran“ ne

postoje. Čak ni onda kad vam život zavisi od toga. Do or die je must. Čovek koji se služi

krupnim lažima spreman je da, pre ili kasnije, i sam sklopi oči pred nepravdom i za to

bude nagrađen. A ako je već korumpiran onda će sve ostalo postati lako jer će se, kao u

Šekspirovom Ričardu Trećem, „jedan greh lepiti na drugi“.

Petera ništa neće sprečiti da vodi čitav tim ljudi u misiju koja, pored predviđenog ima i

dodatni rizik, čitaj drogu. On će, rukovodeći se pre svega načelima fizičke privlačnosti,

počiniti starozavetni greh – Ako netko uzme k sebi ženu brata svojega, to je nečisto

(Levitski zakonik 20, 21) koji, po današnjim zakonima to formalno nije, ali se, s druge

strane, ne smatra etički i društveno prihvatljivim. Iskupljenje ne postoji niti ga Peter traži.

Svrhovitost njegovih postupaka je dovoljna. I, upravo zbog “sagledavanja šire slike”,

pojedinac u demokratskom društvu biva tako lako žrtvovan, ne zbog stabla slobode “koje

s vremena na vreme mora biti zalivano krvlju patriota i tirana” (Tomas Džeferson), već u

ime pohlepe koja je srce kapitalizma.

PS

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio je 5. decembra 2013. godine protiv

Kraljevine Norveške a u korist ronilaca koji nisu obavešteni o svim rizicima po zdravlje

koje nosi njihov posao. Svaki od ronilaca je dobio po 79 hiljada dolara odštete. U periodu

od 1965. do1990. godine je oko 400 ronilaca radilo za norvešku

naftnu industriju. Mnogi ronioci su postali invalidi a dvadeset i trojica su, zaključno sa

2008. godinom, izvršila samoubistvo.

(Beton, 2013)

U ŽELUCU LEVIJATANA

Država Jelene Marković (2013)

Prošlogodišnja domaća filmska produkcija obuhvata osam naslova. Država, prvo

dugometražno ostvarenje rediteljke Jelene Marković (1973), autorke više dokumentarnih

i kratkih igranih filmova kritički interpretirane društveno tematike, spada u jedan od njih,

  113  

ali to gotovo da niko nije ni primetio. Filmski festivali, redovni bioskopski program,

otkup za emitovanje na televiziji, sve te propratne nužnosti su mimoišle ovo za naše

podneblje neuobičajeno ostvarenje, koje na poseban i angažovan način tretira državu kao

devijaciju per se. Na svu sreću, Država je doživela nekoliko projekcija u Domu kulture

Studentski grad i tako sam, na jednoj od njih, u polupraznoj Maloj sali, u skoro pa

poluilegalnom okruženju, zakoračio u svet ovog filma.

MONSIEUR MCGUFFIN

Osnovna nit storije vezana je za Mariju, mladu, ambicioznu i energičnu profesorku

teorije medija jednog od modernih trendi fakulteta (Ana Stefanović), kojoj bolesni otac

(Vlasta Velisavljević), naučnik koji je radio na hemijskom naoružanju koje je pobilo

hiljade ljudi u Africi, ostavlja u amanet mapu koja će je dovesti do tajne formule koja

predstavlja moćan lek ali, u pogrešnim rukama, može postati razoran otrov. Marijin otac

docnije umire u bolnici pod nerazjašnjenim okolnostima. U potrazi za tri dela formule,

Marija upoznaje mladog Belgijanca, Marka De Vala, studenta na njenom fakultetu (Alex

Tsimerlis) i špijuna tajne službe neimenovane zapadnoevropske države (verovatno

Francuska), koji docnije postaje njen ljubavnik, poludivljeg rokera iz šume (Milutin

Petrović), alkoholičarku i tabletomanku (Jelena Marković) i njenog odbeglog sina

Nenada (Šaban Jašari). Tajna formula privlači pažnju dve obaveštajne

službe,zapadnoevropske i srpske. Ovaj trilerski zaplet podseća na scenarija na kojim je

Saša Radojević sarađivao sa rediteljem Milutinom Petrovićem (Zemlja istine, ljubavi i

slobode, Jug-jugoistok). I sama poetika je srodna sa onom u Petrovićevim filmovima

(naročito Jug –jugoistok), kao i sa francuskim novim talasom (koketiranje s „film

noirom“, igra s tipskim i arhetipskim likovima), domaćim crnim talasom (snimanje na

autentičnim lokacijama s glumcima koji su mahom naturščici) i Hičkokovim filmovima.

Naime, sama formula leka oko koje se cela priča plete se može nazvati McGuffinom (po

Hičkoku: opskurni predmet, kod ili osoba oko kojeg/e se plete priča), jer se za

Državu može reći da cilj potrage nije toliko bitan koliko sama potraga.

ELITIZAM, SOFIZAM I ETATIZAM

Pored trilera postoje još dva nivoa naracije: storija o samoj rediteljki koja sklapa scenario

trilera i predavanje profesorke Savić, sa fakulteta na kojem radi Marija, o

Platonovoj Državi. Razmišljajući o tome kako da započne svoju priču, rediteljka sastavlja

  114  

skicu svoje glavne junakinje, profesorke Marije Pavlović. Markovićeva je koncipirala

Mariju kao samostalnu, odrešitu, onu koja se stavlja iznad državnih autoriteta. Ali, neke

detalje iz Marijinog života (npr. posedovanje psa kao kućnog ljubimca) menja u toku

filma. Zbog toga je njena glavna junakinja pre nacrt, skica nego potpuno formiran

karakter. U jednom segmentu svog scenarija rediteljka, nesigurna u pogledu fizičkog

izgleda mladog studenta, Belgijanca, De Vala, „odmenjuje“ ovog mladića, preobučena u

muškarca. Dvostruka pozicija rediteljke i scenaristkinje nije pritom potpuno nadmoćna,

već samo delimično može da kontroliše postupke svojih junaka i liči na postupak

primenjen u romanu Kurta Vonegata Doručak za šampione. Ovaj postmoderni postupak,

u kojem autor briše, prepravlja, dorađuje svoje delouživo prisutan je, primera radi kako u

„Štefici Cvek u raljama života“ Dubravke Ugrešić, tako i u „Zemlji istine, ljubavi i

slobode“ Milutina Petrovića.

Sličnost s narativom Ugrešićkinog romana (a naročito istoimenog filma u režiji Rajka

Grlića) je najočitija u paralelizmu života autorke i njene junakinje – njihovi životi su

prikazani kao različiti, ali su osnovni problemi u suštini isti. Tako se, primera radi,

ljubavne priče rediteljke i Marije, odvijaju paralelno baš kao i njihove potrage, s tim što

jedna traga za artističkim identitetom a druga za formulom. Rediteljkina priča o potrazi

za umetničkom ostvarenošću (i, samim tim, slobodom) je prikazana kao šetnja kroz lepe i

ponekad oku sugrađana skrivene delove Beograda (odlična kamera Ane Božinović i

Ksenije Livade) i tematski se prepliće sa Marijinom pričom koja, opet, svoju slobodu pre

svega vidi u karijeri i finansijskoj sigurnosti. Treća nit naracije su predavanja koja drži

profesorka Savić. Ona predstavljaju kako kontrast scenama u kojima Marija Pavlović

predaje ili razgovara sa svojim sagovornicima o biti države i državnog sistema, tako i

onim u kojim rediteljka iznosi svoje lične stavove na istu temu.

Predavanja profesorke Savić (Amra Latifić) vezana za Platonovu Državu (nimalo

slučajno snimljena u crno-beloj tehnici, sa dosta sivkastih senki koje sugerišu da je njeno

polje delovanja “siva zona”), imaju dvostruku ulogu: ona otkrivaju, s jedne strane, korene

etatizma i totalitarizma i njihovu povezanost sa savremenim društvom. S druge strane,

profesorka je oslikana kao prefinjena sofistkinja. Njenim predavanjima koja se odvijaju u

kafićima ili kod Opservatorije na Zvezdari pod plaštom modernosti i neformalnog

pristupa temi, polako uvlači svoje studentkinje u nemilosrdni državni sistem. Oni će

  115  

postati sumnjičavi intelektualci koji neće, u okvirima „demokratskog“ društva, aktivno

kritički delovati, već izazivati konfuziju kod svojih studenata/sledbenika. Tako se

surovost Platonovih ideja o savršenoj Državi (piramidalni klasni poredak – tj. podela na

robove, ratnike i vladare, suzbijanje „nepodobne“ umetnosti i likvidacija nemoćnih)

pravda vremenom i okolnostima u kojima je njegovo delo nastalo a pritom zaboravlja na

humanost, čovekoljublje, istinu. Nimalo slučajno, ova profesorka je povezana sa Službom

koju, kao mračnu skicu, predstavlja njen nemi funkcioner (Miroslav Hristodulo), koji se

po pravilu uvek pojavljuje tamo gde ga najmanje očekujete.

Iako je, na prvi pogled, Marija u sukobu sa sistemom i “ne voli uniformisana lica” ona

moćnicima (čitaj: Službi), kao i toliki “mladi i uspešni” nešto duguje. Njen povlašten

status i odlasci na međunarodne seminare i predavanja nisu rezultat rada, već nasleđene

pozicije u društvu pripadnosti svojevrsnoj „aristokratiji“. Samim tim, njena flegmatična

odluka da formulu preda (za visok novčani iznos) “našoj” Službi, deluje kao sasvim

razumljiva jer ma koliko bila kritična prema društvu na svojim predavanjima, Marija ne

želi da promeni stari način života i postane otpadnik. Ona tako odbacuje sav svoj

dotadašnji rad i postaje član kluba kompromitovanih intelektualaca čije kritičke lekcije

opovrgavaju konformistički postupci. Jedini koji ostaju moralno čisti, ali na socijalnoj

margini, nemoćni da utiču na politiku države su Nenad, njegova majka i „Čovek Iz

Šume“. Naime, ćutljivi roker dobrog srca postaje „lošija polovina“ Nenadove majke i

tako za njih, na ljudskom i etičkom planu, postoji neka, makar i varljiva, nada.

KUĆA UVEK POBEĐUJE. ŠTA ĆE BITI S KUĆOM?

Država, snimljena skromnim sredstvima, “uz malu pomoć prijatelja”, predstavlja po

mnogo čemu apartnu pojavu u odnosu na aktuelnu domaću produkciju. Ona nije film za

mase u kojem se zaljubljuju mladi i lepi a kadar liči na ilustracije sa liciderskih srca.

Uprkos raširenom mišljenju da je film zabava, Država daje gledaocu zadatak da misli.

Upravo promišljanjem, sagledavanjem svih uglova ovog filma/kaleidoskopa, gledalac će

doći do otkrića da savremena država, bez obzira na društveno uređenje, nema “dušu” kao

što to tvrdi De Val koji je zamišlja kao gorostasnog čoveka.

Država je, bila demokratska ili totalitarna, pre čudovište titanskih razmera, Hobsov

Levijatan, velika, brutalna sila koja oslonjena na primarne instinkte proždire sve ispred

sebe. Njeni profesori uče sofizmu (kao profesorka Savić), doktori truju i sakrivaju dokaze

  116  

(kao u slučaju Marijinog oca), tajne Službe tlače a mainstream mediji zaglupljuju. Izvan

nje, kužne i ubitačne, mogu živeti samo bogovi i zveri, tj. oni koji žive kao zveri,

odbačeni i na rubu (socijalni slučajevi, divlji rokeri iz šume, tabletomanke/alkoholičarke,

njihova deca, umetnici) bez prave mogućnosti da aktivno učestvuju u sistemu, ali i s

potencijalom da ga jednog dana sruše. Baš zbog toga je film Jelene Marković, u svojoj

biti, anarhističko ostvarenje koje podseća da oni koji poseduju znanje, informacije ili

položaj (ili sve tri stvari), imaju pravu moć. Korumpiranost intelektualaca (glavnih bad

guys/girls Države), koji su kao Marija Pavlović formalno suprotstavljeni vlastima a u

suštini im služe, neophodno je za stvaranje lasvegaske situacije oličene u maksimi: House

always wins! Nadajmo se, ne

(Beton, 2014)

LIFE DURING WARTIME

Mali prilog istoriji panka

Hilel „Hili“ Kristal, vlasnik rahmetli njujorškog kluba CBGB (Country Blue Grass

Blues) je nezaobilazna figura u istoriji rok muzike. Drži mesto u loži u kojoj se nalaze

Brajan Epštajn, menadžer Bitlsa, Toni Vilson, veliki mag mančesterske scene i Malkolm

MekLaren, „tata“ Sex Pistolsa. Rendal Miler je u svom ostvarenju pokušao da sagleda

ponajviše lik i delo samog Kristala a potom i rađanje pank scene u SAD i posledice

nastanka panka po današnju muziku. Miler je, sa filmografijom koja je oscilirala između

srednjih i ispodprosečnih ostvarenja, sebi postavio veliki cilj. Doduše, reditelju su posao

znatno olakšali izazovna tematika i dugogodišnja saradnja s izvrsnim Alanom

Rikmanom. Hili Kristal

ISTOČNA OBALA PROTIV OSTATKA SVETA

Storija počinje u Njujorku, 1973. godine. Hili Kristal, neuspešni preduzetnik,

sredovečan, razveden, siromašan i smoren (Rikman) kupuje propalu birtiju na Menhetnu i

od nje pravi CBGB. Verovatno bi i taj poslovni poduhvat (kao i svi do tada uostalom)

propao da mu na vrata nije pokucao menadžer legendarne grupe Television. Kristal je

pristao da momci sviraju isključivo autorske stvari (tako je izbegavao plaćanje autorskih

  117  

prava u slučaju izvođenja „obrada“) za smešan honorar od pet dolara po večeri. Rezultat:

50 000 bendova je prošlo kroz CBGB za 33 godine postojanja. Gotovo svako je imao

priliku da se pokaže i dokaže. Neki od njih su vam možda poznati: Patti Smith, The

Ramones, Talking Heads, Blondie, Voidoids, The Dead Boys, Police, The Runaways. Od

pet dolara su neki, kao Blondie, brzo stigli do osam hiljada za svirku. Ostalo je istorija, u

zavisnosti od ugla gledanja, dobro proživljene ili potrošene mladosti. Rođen je pank. E,

sad, reći ćete vi – nisu li Britanci bili prvi? U filmu kategorično stoji da je ime

fanzina Punk posvećenog gnevnim underground klincima bilo od suštinskog značaja te

da pank, koliko svoje korene duguje Sex Pistolsima, toliko može biti zahvalan i Lou

Reedu, MC5, Iggy Popu (izrazito), Davidu Bowieju, pa i Sydu Barrettu, osnivaču Pink

Floyda, kao i tradiciji brzih, žestokih pesama u trajanju od dve-tri minute što nas vraća do

Chucka Berryja i Buddy Hollyja. Ispali brzo ono što imaš – poštedi nas kilometarskih

solaža u maniru Led Zeppelina.Ljudi s ulice su glavni junaci pesama, ne oni koji ih

posmatraju sa 110. sprata poslovne zgrade i filozofiraju o smislu života. Ljudi koji nisu

porodica iz Gradića Pejton već na ivici da postanu Travis Bickle

iz Skorcezeovog Taksiste (De Nirova „čirokana“ će, by the way, postati jedan od

ikonografskih elemenata pank pokreta). Baš u tom prljavom, stripoidnom maniru, Miler

prikazuje život i dela Hilija Kristala – u tablama stripa koje povremeno u sebe

„ukalupljuju“ scene iz filma a nekad, obrnuto, nacrtani likovi „ožive“ i postanu deo

igranog filma. Ovakva naracija je s jedne strane ikonična, kao što je strip posvećen

popularnoj ličnosti svojevrsno živopisanje i stvaranje mini kulta ličnosti, a s druge strane

utiče na to da se što brže i što duhovitije servira veliki broj podataka što podseća na

legendarni francuski strip Povijest rocka u stripu.Nažalost, ova „stripoidnost“ nije dobro

raspoređena. Prva polovina filma je bremenita strip/igrani film kombinacijama, s

nezaobilaznim „balončićima“ i komentarima koji nisu uvek najduhovitiji. Ono što je

grafički loše rešeno je sam „strip“ koji se koristi u filmu. Naime, deluje previše precizno,

umiveno, nema gnusobu vezanu za radove Roberta Crumba ili crnohumornost i

ironiju Alana Forda. U drugom delu filma strip netragom nestaje e da bi „vaskrsao“ pri

kraju. Veliki broj podataka i likova se ponekad teško prati i ovaj film stvarno zahteva da

sa određenim predznanjem odete na projekciju. No, iako se čini da je CBGB snimljen za

posvećenike, u njemu ima više netačnih podataka, zamenjenih hronologija. Tako u sceni

  118  

u kojoj Patti Smith peva svoj veliki hit Because The Night u publici vidimo Iggy Popa u

svom, danas bi se reklo outlooku iz 1975. godine, mada je ova pesma snimljena tri

godine kasnije. Ali, u filmu možete uživati i bez ove informacije. Alan Rikman kao Hili

Kristal u Milerovom filmu.

RASPAD-ČIKA

Ono što je, s ideološke strane, zanimljivo u CBGB-ju je da politike gotovo i da nema.

Reditelj je dao „omaž“ Watergate aferi tako što na početku filma Hili gleda na tv-u

čuveni „I am not a crook“ govor odlazećeg predsednika Niksona. I, to je otprilike sve. U

filmu se, doduše, spominje da je Nujork bankrotirao, što ne mora ni da se kaže s obzirom

da je dobar deo „Velike Jabuke“ bio u ovo doba napušten, ruševan, s tonama ustajalog

đubreta, uličnim bandama, drogom, hordama prosjaka i, generalno, atmosferom iz nekog

postapokaliptičnog filma. Ipak, ova situacija, u kojoj se Hili i njegovi saradnici, svi

odreda odbačeni i osiromašeni ekscentrici, rokeri, džankiji, Anđeli Pakla, bore s

bubašvabama i spavaju u stanovima punim stenica, nema neko veće obrazloženje.

Recesija je, šta se tu može. Sam Hili je, tokom dobrog dela filma, smorena ruševina od

čoveka koja se, bezvoljno mrmljajući, vuče iz kadra u kadar. Ponekad ga nešto

zanimljivijim učini njegov pas koji prazni creva gde stigne. Dođe čoveku da se zapita

kako je ovaj čovek, koji deluje lenji od Velikog Lebovskog, uspeo da napravi ovako

kultno mesto. Pomoću pametne, lepe ćerke (Ešli Grin) koja je sređivala sve račune?

Možda, ali to nije cela priča. Ni približno. Paralela koja se nameće pri

gledanju CBGB je ona s legendarnim 24 Hour People. Naime, Toni Vilson, veliki

pokrovitelj mančesterske scene (Joy Division, New Order, Buzzcocks, The Fall) i

voditelj TV emisije So It Goes?, je u tom filmu ne samo sušta suprotnost Hiliju što se tiče

visokog obrazovanja, životnih navika ili čistoće stana u kojem boravi, već i po

živopisnosti karaktera. Vilson je pun slabosti, naročito prema ženama i drogi, pomalo

intelektualni snob, rastrošan, živopisan lik kojem štošta prebacujete, ali mu istovremeno i

praštate. Hili je čovek koji želi da pobegne od kamere i spava kao medved. Ono što

takođe izdvaja Vilsona, glavnog junaka i naratora 24 Hour People(played by Steve

Coogan, needless to say), jeste shvatanje kompleksne društveno-političke situacije u

Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih godina prošlog veka, laburističke vlade na izdisaju

i dolaska torijevaca, ekstremne desnice oličene u „skinhedima“, kao i stavljanje delovanja

  119  

bendova, barem nekih od njih, u određeni ideološki kontekst. Ono što je Vilson radio u

tom periodu poseduje u sebi kako subverzivne i gotovo anarhističke aspekte, tako i one

vezane za regionalizaciju Britanije i stvaranje svojevrsne mančesterske radničke

republike. Nastup grupe The Ramones u klubu CBGB Ovim filmom Miler je podvukao

razliku za koju se odavno znalo: američki pank, naročito njujorški, bio je više stvar

muzičke forme, dok je ostrvski bio stvar forme i poruke, neretko one ideološke. Ruku na

srce, ovaj film jeste neka vrsta vizuelne rokenrol čitanke i s te strane je zanimljiv,

naročito ako ste u poziciji da neke scene pogledate frejm po frejm. Preterivanja po svim

pitanjima (sex, drugs &violence), uspona i padova velikih bendova, anegdota o poznatim

rokerima i bizarnih događaja ima koliko vam srce ište i vi ćete se sigurno zabaviti.

Rikman je, sa svoje strane, uprkos deadpan humoru i zadatoj, basterkitonovskoj masci,

uspeo da nam koliko-toliko približi Hilija Kristala i učini ga, ako ništa drugo,

simpatičnim raspad-čikom. CBGB jeste deo istorije roka i neosporno veliko mesto koje

je, kao i njegov osnivač, zaslužilo bolji film. Za utehu je to što je Hili, za života, doživeo

da su mu se, na ceremoniji primanja u Rock And Roll Hall Of Famezahvale „oni klinci

prekoputa“ koji su prvu svirku svog benda održali pred publikom koju je Hili dovlačio s

ulice. Ime tog benda beše Talking Heads. I šta još reći? Ostaje nam da iščekujemo film o

angažovanijoj, kalifornijskoj pank sceni, s akcentom na The Dead Kennedies i Black

Flag.

(Beton, 2014)

VELIKI BRAT VAS REŽIRA

KARAOKE OBRAČUN

Muzička matrica, Bob Marley: Get Up Stand Up

Peti stalež (The fifth estate), 2013., film Bila Kondona (Bill Condon)

Nakon društvene i industrijske revolucije te buržoaske, socijalističke, antiglobalističke,

red je došao na informatičku, medijsku. “Hakerizam” je, po ozbiljnosti tretmana,

oscilirao od predapokaliptične “igre za decu” osamdesetih (War Games)

doMatrixa i Edukatora. No, za razliku od ovih storija, The Fifth Estate (trapavo preveden

u Srbalja kao Peti posed) američkog reditelja Bila Condona je “baziran na istinitim

  120  

događajima” i bavi se sudbinom slavnog sajta Wikileaks i njegovog “harizmarha”,

Australijanca Juliana Assangea. Condon, do sada poznat po filmovima koji istražuju lice i

naličje seksualnosti (Of Gods And Monsters, Kinsey) uskočio je naglavačke u filmovanje

storije koja je, navodno, objektivna i bez “ideološkog gledanja na stvari”. Reč je o

scenariju baziranom ponajviše na knjizi nemačkog hakera i nekadašnjeg Assangeovog

saborca Daniela Domscheit – Berga koji je, uz dosta buke, napustio Wikileaks, no o tome

nešto kasnije. Krenimo u pradavna vremena, u 2007. godinu kad je Julian Assange bio

samo jedan od mnogih “Pirata sa Mreže”.

JULIAN WADER

Ova tehno-spotovsko-šizofrenična storija počinje u Berlinu, susretom dvojice hakera,

Assangea (Benedict Cumberbatch zvani Sherlock) i Domscheit-Berga (Daniel Bruhl).

Kao što to inače biva ono što se čini “početkom divnog prijateljstva” prerasta u sukob

dva čoveka, ludog Mesije (Assange) i pobunjenog apostola. Dakle, sve je u redu

dok Assange publikuje podatke koji vode do hapšenja šefova švajcarske banke koja je

proneverila 30 milijardi dolara ili raskrinkava diktatore po Trećem Svetu. Izvorima je

garantovana anonimnost a na Wikileaksu je da prosledi njihove informacije celom svetu.

Njegova “hrabrost je zarazna” ali se postavlja sledeće, moralno pitanje – gde je kraj

slobodnom protoku informacija? Kad će te, slobodno plasirane informacije, početi da

utiču u negativnom pravcu i koštaju ljude poslova, života? Neke priče bi, stoga, najbolje

trebalo ostaviti neispričanim.

Naravno, reč je o bujici informacija koja je preplavila svet 2010. godine. Američki

redov Bradley Manning i programer Edward Snowden su prosledili informacije

Wikileaksu . Stotine hiljada javno objavljenih dokumenata (u medijima je najviše pažnje

obraćeno na diplomatske prepiske i fajlove o ratovima u Iraku i Afganistanu te

prisluškivanje američkih saveznika) su okarakterisani od američke i drugih administracija

kao potencijalna pretnja koja ide na ruku talibanima i inim neprijateljima SAD.

“Asssange ima krv na rukama”, ponavljali su glasnogovornici. Ipak to, do dana

današnjeg, nije dokazano. Ali, pogledajte film, ako vam nije jasno. Taj čovek ima

ozbiljne probleme.

  121  

Cumberbatch uspeva da izvuče “liniju” karaktera (od teškog australijskog akcenta i

Assangeovog govora tela pa nadalje) koja je u scenariju samo naznačena – on se, od

borca za slobodu reči i izražavanja, pomalo ekscentričnog i dragog lika pretvara u

harizmarha, alternativnog dvojnika svog zemljaka Ruperta Murdocka, nemilosrdnog

medijskog tiranina. Jednom rečju, od Anakina postaje Darth Wader. Onaj koji ostaje isti

(i dosadan) tokom celog filma je Domscheit-Berg. Nažalost, Assangea je u filmu mnogo

manje nego bivšeg saborca koji je pravolinijski lik, bez razvoja, dobar sam po sebi,

etičan. Assange i Domscheit-Berg vode razgovore u kojima se bave s dva osnovna

pitanja: Šta čovek mora da uradi (Sartre) i Šta čovek ne sme da uradi (Camus). Naravno,

Assange je Sartre, za oštru revolucionarnu akciju, bez obzira na posledice. Bitno je da

donese neku promenu postojećeg stanja.

ODBRANA PORODIČNIH VREDNOSTI I POSLEDNJI DANI

Kontrast likova u ovom, inače solidno ispripovedanom filmu, nije samo na filozofskom

planu već na nivou društvene prihvatljivosti. S jedne strane je “normalna”, “zdrava”

osoba koja zna limite a s druge čovek koji je u filmu prikazan kao poluautističan,

samoživ, tiranski, zavidljiv, filistarski karakter. Loš je otac – sina nije video godinu dana.

Beži s Domscheit- Bergovih porodičnih okupljanja – pouzdani znak traume iz detinjstva.

I, to nije sve – dolazi iz australijske zabiti u kojoj mu je mladost uništio drugi muž

njegove majke koji ih je uvukao u sektu. Njegova kosa nije seda već plava – farba je u

belo jer su deca članova sekte bila primorana da farbaju kosu. Dodajmo svemu tome

spremnost da sprži ceo svet samo da bi postao kralj pepela te, na kraju filma spomenute,

optužbe dve devojke iz Švedske za seksualni prestup ( navodno nije koristio kondom iako

su partnerke to tražile od njega) i dobićete sliku psihopate koji uništava sve pred sobom.

A pogledajmo, s druge strane, njegovog nemačkog saborca koji žrtvuje vezu s devojkom

zbog viših ideala. Tog simpatičnog momka koji je proširio mrežu saradnika (na početku

poduhvata te mreže nema- tu su samo Assange i on) i sistematično radio na zajedničkoj

stvari. Tog istog dobricu koji se oca i majke ne stidi (dok ih Assange, “takoreći k’o

budale vidi”) i biće, nema sumnje, divan suprug i otac. Taj momak je

sabotirao Wikileaks i onemogućio da Assange dobija friške informacije koje bi, je li,

vodile uništenju sveta koji poznajemo. Na sličnoj, porodičnoj, demokratskoj liniji je

i visoka operativka CIA-e (Laura Linney) koja podseća pre na dobru učiteljicu iz

  122  

osnovne škole nego osobu koja odlučuje o hiljadama života. S petnaest godina u

diplomatiji koje je u trenu “uništio” Assange objavljujući njenu tajnu depešu punu teških

reči o turkmenistanskom predsedniku (?!) ova divna žena mora da napusti Belu kuću.

Kraj jedne divne karijere. Okej, malo nam je bilo neprijatno kad su u javnost izašli snimci

ubistva Reutersovih novinara od strane naših helikopterista ali, Bože moj, c’est la guere.

A onda još jedna srcelomka - objavljivanje tajnih dokumenata dovodi do velike drame u

kojoj njen prijatelj, agent CIA-e u Libiji, mora da beži s ženom i detetom iz rođenog

doma u Egipat ( kao nekad Josif i Marija s tim što cara Iroda igra pukovnik

Gadafi). Dakle, stabilnost porodičnih vrednosti, svetinje doma, demokratije i države s

jedne i usamljeni ludak kojeg su svi ostavili s druge strane. Ko će pobediti?

MENI SE OD OVOG PLAČE, BENEDIKTE KAMBERBAČE!

Danas je Assange prisilni stanovnik ambasade Ekvadora u Londonu. Naime, Ekvador je

dao Assangeu azil zbog zahteva za hapšenje koji dolaze iz velike Britanije, SAD i

Švedske. Optužba za seksualni prestup kojom se maše iz Švedske je samo povod za

Assangeovo izručenje, prvo u Švedsku a zatim u SAD gde bi mu se sudilo zbog

špijunaže. Izolovan, pod stalnom paskom, Assange ne predstavlja opasnost za “sistem”

što ne znači da će jednog dana biti “pušten”, tek tako. Iako se , s vremenom, ispostavilo

da publikovani dokumenti ne predstavljaju neku naročitu pretnju po bezbednost SAD i

njenih saveznika, Assange, kao i utamničeni Manning, kao i Snowden (negde u Rusiji)

moraju biti kažnjeni za primer onima koji žele da pređu granice prećutnog dogovora po

kojem se guta ono što se servira u medijima, trpi prisluškivanje, kontrola telefona i

elektronske pošte a potom možete da glasate jednom u četiri godine. Jednom rečju,

današnje kvazidemokratije. Ono što je teško objasniti je da se špijunažom ne može

nazvati delatnost koja nije služenje drugoj državi ili ideologiji, iz ubeđenja ili uz

naplaćivanje doušničkih usluga, već plasiranje informacija u javnost. Indikativno je, s te

strane, držanje Domscheit-Berga protiv kojeg, napominjem, nije vođen nikakav istražni

ili krivični postupak, iako je, tehnički, bio saučesnik. Nakon odlaska

iz Wikileaksa, nemački haker je najavio da će borbu nastaviti sam i otvoriti sajt

Openleaks. Naravno, do toga nije došlo i nikad nijedna informacija nije objavljena na

tom sajtu.

  123  

Daću vam, kao što to IMDB kaže, mali miscellaneous: Cumberbatch se dopisivao s

Assangeom. Želeo je da ga upozna da bi što bolje ušao u karakter. Assange mu je

odgovorio da će se profesionalno i moralno pokajati što je pristao da učestvuje u filmu

koji je baziran na neistinama. Ipak, Cumberbatch je ušao u projekat koji, čak, ni s

finansijske strane, nije vratio uloženo na bioskopskim blagajnama. Neobično je i

učestvovanje Daniela Bruhla, koji je pacifista i levičar (igrao anarho-hakera u

odličnimEdukatorima) , pristao da učestvuje u filmu koji je sve ono što reditelj Condon

tvrdi da nije. Umetnost koja ne sadrži neku ideologiju ili stav ne postoji. Naročito ne ako

je tema kojase tretira u umetničkom delu politička. Odbojnost Condona prema politici,

stoga ne treba shvatiti bukvalno. Ono što reditelja iritira je stav, teza s kojom se pristupa

stvaranju filma i koja se u filmu brani. Jednom rečju, stav koji se vidi “iz aviona” kao u

filmovima Loacha ili Gavrasa. Za angažovanost i posledice koje angažovani umetnici

snose treba hrabrosti. Za delce koje je napravio Condon je potrebna poveća kolilčina

novca, kvalitetni glumci i scenario pun patriotskih referenci (SAD se bore protiv iranskog

“nuklearnog programa” koji je, ispostavilo se, nepostojeći, pravdanje laganja državnih

zvaničnika, simpatičnost svih državnih zvaničnika i njihovih doušnika, borba za

“američke vrednosti”) s porukom koja se “neideološka” kakva je, vidi iz aviona: NE

ČAČKAJTE PO NAŠIM KOMPJUTERIMA U IME PRAVDE – OSTAVITE STVARI

ONAKVIMA KAKVE SU! MI ĆEMO ČAČKATI ZA VAS I PO VAMA! Da

rezimiram: rečeno je da su filmovi naci-propagandistkinje Leni Riefenstahl “remek-delo

koje je napravio Đavo”. Film Bila Condona je, au contraire, samo loša propaganda.

(Beton, 2014)

  124  

Raj: ljubav (Izveštaj sa Festivala autorskog filma)

Ja ljubim tvoj dolarski džep

i tvoju nježnu put

konvertibilna ti si

ja grabim sve što daš

come on, strankinjo s plavi eyes

( Strankinja s plavi eyes, Azra)

Bejahu nekad, u bivšoj SFRJ, kano žigoloi pusti, aktuelni najljepši i najobdareniji sinovi

Dalmacije i Paštrovića (ajme i ojha) a sad je na redu Afrika plus Karibi. Austrijski

reditelj Ulrich Seidl je krenuo stazama pisca Michela Houelbecqa. Osnovna razlika

-u romanima francuskog autora (Platforma, Mogućnost ostrva) usamljeni precvali

kuronja proba sve što se u seksu probati može (prostitutke s Tajlanda su na spisku,

naravno), zaključi da ljubavi nema i ubije se. Glavna junakinja kinematskog skaza,

Tereza, usamljena (ni rođena ćera je ne voli), mentalno i karakterno neodređena,

gojazna i ružnjikava, odlazi na egzotičnu lokaciju – kenijsku plažu, u potrazi za

romantikom. Opsesija: muškarac mora da je gleda u oči i kaže joj da je želi dok je

nežno miluje tuda-svuda. Rečeno – u praksi primenjeno. Pred ležaljkama bogatih (za

Keniju) Evropljanki stoje mladi Afrikanci koji tobož prodaju džibidžajke a u stvari je

prava ponuda skrivena iza letnje odeće. Smenjuju se hvalisavac s plaže, rastoidni Munga,

pelivanski ljubavnik, preverzni striptizer i momak s recepcije ali rešenja nema. Ona, stara

i nevoljena, ne može se nikome dopasti. Svi žele njen novac ali niko ne želi nju, Bečlijku,

tj. Evropu . O tome svedoči i scena na kraju filma – rađa se novi dan, Tereza vuče svoje

nezgrapno telo obalom dok mladi Afrikanci trče i prave kolutove, vitki,mišićavi, gracilni,

okretni. Stari Kontinent umire nezadovoljan i nezadovoljen a mladi iz Trećeg sveta

preuzimaju stvar… Shvatili smo – nasleđe belog čoveka, osećaj krivice, kolonijalna

prošlost, neokolonijalizam, civilizacija na zalasku…

  125  

BILA JEDNOM JEDNA BABA, NIJE ZNALA ŠTA DA RADI, DOSADAN JE BIO

ŽIVOT…

„Raj“ nije film o ljubavi, o čežnji za ljubavlju. Ovo je priča o nesrećnom ljudskom biću

koje je došlo tu zbog seks turizma. I, to je normalno, uobičajeno, predvidljivo, kako god

hoćete. Muškarci to rade – zašto ne bi i žene? Dok god su obe strane punoletne, uz

uzajamni pristanak i utvrđenu tarifu. Toga je bilo u istoriji vazda i uvek. I biće. Još kad bi

to reditelj rekao. Ne možete emocije kupiti novcem. To je sigurno. I ne možete , naravno,

biti toliko glupi i očekivati da vas tek tako zavoli neka prostitutka ili žiogolo. I to samo

zato što se vama hoće jer ste to uključili u cenu usluge. Sve imate, u odnosu na te

sirotane, samo vam ljubav nedostaje. A zbog čega bi zavoleli vas, dosadno,

samodovoljno, preterivanjima sklono biće? Zbog rasističkih primedbi na račun konobara?

Zbog toga što sve Afrikance posmatrate kao potencijalne robove vaših seksualnih strasti?

Zbog toga što ne bi znali šta ćete od sebe da vam ne pružaju full time

service, izvode žalosne muzičke tačke i uče vas imbecilne igre u bazenu? Bili vi

muškarac ili žena, pomirite se, nemate baš neke šanse.

I – tu cela priča pada u vodu jer, da je Tereza naivna i da je zaista opsednuta

romantičnom slikom Kenije, mogli bi da navijamo za nju. Ili, da je ženska varijanta

Houelbecqovog precvalog kuronje, ogrezla u seksu e da bi došla do katarze a

katarze nema – i o tome bi se moglo raspravljati. Ovako je ona , nažalost, negde na

sredini a jevtine fore na kojoj joj Munga izvlači pare (bolestan mi sestrić, daj parice za

školu, treba da odem tetki po lek…). I, da stvar bude gora, ako izuzmemo par duhovitih

scena i igranja s političkom korektnošću ( koje je, uvek, na ivici i pomalo sumnjivo) šta

nam preostaje? Beskrajno dugi kadrovi ogromantne zadnjice nesrećne Tereze i

repetativnost svakodnevnih radnji. E da bi shvatili da joj je život dosadan. Dobro jutro

Kolumbo, to smo shvatili u prvih pet minuta filma. A gde je priča o bedi koja tera ljude

da se prostituišu? Gde je priča o samoživim mamlazima koji se iživljavaju nad zemljom o

kojoj privatno misle najgore? I tako dalje, and so forth… Toliko od mene jer je ovaj film

koji je, ishvaljen u svetskim medijima, imao veliki potencijal u priči, ostao potpuno

neiskorišćen.(Afirmator, 2012)

  126  

VEČITI  KRSTAŠKI  RAT

Prikaz dokumentarnog filma "Dirty Wars"

Država koja se više oslanja na tajnu službu nego na demokratski izabrane organe vlasti

srlja u stanje zabašurene diktature i neprestanog, prljavog rata. Dokumentarni film Ricka

Rowleya Dirty Wars, snimljen u saradnji s novinarom Jeremyjem Scahillom čvrsto stoji

iza ove teze. Scahill, ratni izveštač s Kosova, iz Iraka i Afganistana, spada u

red otvorenih kritizera američke spoljne politike, levo orijentisanih američkih novinara

što se vidi u njegovom dosadašnjem radu koji je krunisan knjigom Blackwater: The Rise

of the World's Most Powerful Mercenary Army. Blackwater je privatna bezbedonosna

agencija koja predstavlja svojevrsnu pretorijansku gardu interesa krupnog kapitala,

nedodirljivu i brojniju od američkih redovnih trupa u Iraku i Pakistanu. U Dirty Wars je

Scahill, otišao nekoliko koraka dalje u svojim istraživanjima, baveći se delovanjem

opskurne JSOC (Joint Special Operations Command) u Afganistanu. Brojne civilne

žrtve operacija ove jedinice su otpisane (i otpisuju se) kao “kolateralna šteta”. Žrtve, u

velikom broju slučajeva deca i žene, su sistematski ubijani po drugi put u američkim

medijima. Njihova imena su skrivana, zaboravljana a sterilna saopštenja Vašingtona retko

imala u sebi i jednu jedinu reč izvinjenja. Kome odgovara JSOC, pita se Scahill?

Predsedniku lično. Kad je dobila najveća ovlašćenja? U vreme Obamine “mirotvoračke”

administracije.

Rowley je za ovaj dokumentarac izabrao poetiku blisku igranom filmu. Scahill je “glavni

junak” koji polako sklapa delove slagalice iako svi dobro znamo šta će na kraju otkriti.

Trudeći se da, pored surovih predela i snimaka užasnih pokolja, prikaže i poneki zračak

ljudskosti Rowley snima kako emocije onih koji su doživeli tragediju tako i samog

Scahilla koji se stidi zbog poteza svoje vlasti. Ovaj potez reditelja, pa i samog Scahilla je

od desničara ocenjen kao “propagandistički” dok je deo levičarske javnosti doživeo to

kao “samopromociju” ovog novinara. No, s druge strane, istina je da ovaj dokumentarac

ima, s obzirom na tematiku, ne samo autorski već i lični pečat te da je nemoguće ostati

  127  

potpuno hladan pred nečijim stradanjem. Za razliku od mnogo popularnijeg kolege

Michaela Moorea, Scahill se barem ne trudi da pokaže showmanship i bude zanimljiv po

svaku cenu. To se vidi i po njegovim nastupima u medijima. Njegov odnos prema

upadicama tv voditelja Jaya Lenoa a la: Da li si ti paranoičan, dečko? Svako ko je bio u

tvojoj knjizi je poginuo! nije okrenut šarmiranju voditelja i publike već upravo otkrivanju

istine.

JEDINICA

JSOC je, by the way, jedinica koja je u Afganistanu dobila nadimak “Američki Talibani”

kako zbog bradatih vojnika tako i zbog svoje brutalnosti. Hiljade vojnika ove jedinice su

angažovani u brojnim zemljama širom sveta. Njihova zaduženja, po Scahillu, nisu samo

“upadi” i potraga za članovima ekstremnih islamskih terorističkih grupa već i

saslušavanje, tj. mučenje zatvorenika. Anonimni sagovornik novinara, blizak jedinici,

objasnio je njenu poentu: Ona je čekić pod Predsednikovom kontrolom i udaraće, za

naših života, po celom svetu gde god nađe “ekser”. Putovanje će Scahilla, koji će

pratiti krvav trag JSOC-a, odvesti put Jemena u kojem je, dobar deo jednog beduinskog

plemena postao “kolateralna šteta”. Jemen nije u ratu sa SAD ali su smrtonosni projektili

ipak ispaljeni na njenu teritoriju. Lokalni novinar koji je pozivao SAD na odgovornost je,

na Obamino insistiranje, ostao u jemenskom zatvoru. Scahill će se zateći i u Somaliji u

kojoj potkupljeni, krvožedni lideri zaraćenih paravojski, a u ime američkih interesa protiv

kojih su se koliko do juče borili, ubijaju i muče sve koji su im “sumnjivi”. S top

secret operacijama koje koštaju milijarde dolara i odvijaju se u 75 zemalja JSOC i slične

jedinice će trajati još dugo, naročito nakon izvedene likvidacije Osame Bin Ladena za

koju je JSOC pohvaljen od američkih vlasti.

MEBIJUSOVA KRIVA ZLA

Najslikovitija scena “krstaškog rata”, kako ga je nazvao G.W. Bush, je ona smeštena u

samoj Americi. Naime, imam Anwar Al Awlaki, Amerikanac jemenskog porekla,

označen je kao najveća opasnost za SAD posle Bin Ladena i likvidiran bespilotnom

letelicom, tzv. droneom. Al Awlaki se, nakon invazije na Irak 2003. godine, okrenuo

  128  

ekstremnom krilu islama i pozvao na džihad. Njegove propovedi su od umerenih postale

ekstremne. Šta je dovelo do ove transformacije? Okupacija islamskih zemalja? Pozivi na

krstaške pohode? Protivzakonito hapšenje i zadržavanje Amerikanaca muslimanske

veroispovesti? Hapšenje samog Al Awlakija i njegov sedamnaestomesečni boravak u

samici? Činjenica je da je, ako i nije bio pripadnik terorističke organizacije, Al Awlaki

postao njen član ili barem vrlo blizak s njom nedugo nakon što je pušten iz zatvora.

Nakon Al Awlakija, takođe bespilotnom letelicom, ubijen je njegov šesnaestogodišnji

sin. Za Vašington je Al Awlakijev sin bio collateral. Za Scahilla je to bilo brutalno

ubistvo nekog ko je predstavljao “potencijalnog naslednika”. Scahill je uveren, a to

govore i rođaci pobijenih civila, da ovakav “rat protiv terora” stvara nove teroriste. Jedan

od Afganistanaca je izjavio da je, nakon što su mu JSOC ubili ženu, poželeo da postane

talibanski bombaš-samoubica.

Ovakvom “strategijom” su ugroženi ne samo stranci širom sveta već i sami Amerikanci.

S obzirom da je Al Awlaki bio građanin SAD postavlja se pitanje zašto je i kad, i po kom

pravnom osnovu, Obama odobrio njegovu likvidaciju. Ron Wyden, senator, član

Obaveštajnog komiteta pri Senatu je objasnio suštinu sistema:

Bitno je da američki narod zna kad Predsednik može da ubije američkog građanina a kad

ne a ipak, čini se da postoje dva zakona u SAD i američki narod bi bio izuzetno

iznenađen kad bi video razliku između onog što oni veruju da zakon kaže i onog kako se

taj isti zakon, u tajnosti, interpretira.

Wydenu nije dozvoljeno da javno objasni ovu razliku.Cezarska ovlašćenja Predsednika

su, tak normaljna, ravna onim lidera Kine ili Rusije. A na neki volšeban način, SAD i

dalje sebe smatraju sebe demokratskom zemljom mada su sve usamljenije u tom

mišljenju.

Kritičari Dirty Warsa na levici prebacuju Scahillu slabo spominjanje CIA-e (svega

dvaput), kao da je novinar, maltene, u stalnom strahu od osvete. Istina je, međutim, da je

CIA samo jedna od mnogih tajnih službi SAD-a. I, s obzirom da je već veliki broj

dokumentaraca napravljen na temu CIA i FBI, te National Security Agency, red je došao i

  129  

na JSOC koji se samo po sofisticiranoj opremi, razlikuje od eskadrona smrti u Latinskoj

Americi (koje je, naravno, često plaćala CIA). Najveći problem je u tome što ovaj

dokumentarac, iako predstavlja presek užasnih zločina počinjenih posle 11.

septembra 2001. godine, neće promeniti Bog zna šta u u svesti američke javnosti i to ne

samo zbog toga što su celom svetu, i pre Wikileaksa i Scahilla, bili dostupni brojni članci

hrabrih novinara te ih ova storija ne može mnogo iznenaditi. Efekat koji će imati u

odnosu na one koji su opsednuti površnom harizmom Predsednika i ne razmišljaju dalje

od Obamacarea, odnosno, dalje od sopstvene guzice je minoran koliko i izlaganje

Scahilla pred Podkomitetom za nacionalnu sigurnost američkog Kongresa. Javnost,

mlako komentarišući nastupe ovog novinara u “šta on tu može” maniru zapravo postaje

saučesnik JSOC i inih u zločinu. Jedini način da zaista shvati razmere zločina biće da se

otarasi cinizma i otkrije istinu da daleko od očiju ne znači nužno i daleko od srca.

(Akuzativ, 2014)