14. Atonsko zaveštanje: Zaveštanje Atanasija Atonskog za manastir [Velika] Lavra

Datum: posle 993.1

Prevodilac: Džordž Denis (George Dennis)Korišćeno izdanje: Filip Majer, Glavni (osnovni) dokumenti ia istoriju atonskih manastira (Meyer, Ph., Die Haupturkunden für die Geschichte der Athosklöster (Leipzig, 1894), str. 123–30.)Rukopis: Lavra, rukopis bez broja (iz 1814. po Hr.); Ivironski kodeks (Codex Iveron) 754 (16. vek)2.Drugi prevodi: ne postoje.Istorija institucijeU vezi sa istorijom manastira Velike Lavre, vidi (11) Ath. Rule, Istorija institucije (Institutional History).

Analiza

A. Svrha dokumentaAtanasije se poslužio svojim Zaveštanjem (diatyposis), trećim dokumentom pod njegovim autorstvom u našoj zbirci, da obezbedi protektorat za svoju instituciju. Druga polovina desetog veka bila je posebno nemiran period za vizantijske manastire, pa ovde, kao i u (13) Ath. Typikon, Atanasije pokazuje veliku sposobnost da proceni opasnosti koje prete autonomiji njegovog manastira i osmisli odgovarajuće mere zaštite koristeći se najaktuelnijom administrativnom strategijom poznatom u njegovo doba. Sredstvo koje on ovde bira da bi zaštitio manastir, eforija (ephoreia), postaće najuobičajenije u jedanaestom veku i biće tema koja se provlači kroz dokumenta koja se nalaze u Trećem poglavlju naše zbirke.

Ne pouzdajući se isključivo u status svog manastira, kao jednog od prvih nezavisnih i autonomnih manastira, Atanasije ovde određuje dva administratora, epitropa (epitropoi), sa specifičnim pravima nadzora. Lokalni administrator (epitrop) treba da bude [4] njegov dugogodišnji saradnik Jovan Iverijski3, a da njegov naslednik bude Jovanov [duhovni] sin Jevtimije, koji će odrediti svog naslednika. Atanasije je uzeo u obzir, ali kasnije odbacio [5] imenovanje cara Vasilija II (976–1025) kao drugog (laičkog) administratora (epitropa) svoga manastira; umesto toga, izabrao je [6] patricija Nikifora4 koji je bio na visokom položaju na dvoru kao epi tou kanikleiou, to jest neka vrsta 1 Lemerl (Lemerle), u svojoj knjizi Lavra, 1. deo, str. 20, ovaj dokument datira u vreme „posle decembra 984“; ali, kako nas Nore (Noret), u knjizi Dva drevna žitija svetog Atanasija Atonskog (Vitae duae antiquae sancti Athanasii Athonitae) (Louvain, 1982), str. cxxii, br. 55, s pravom podseća, Atanasije se pobrinuo [1] da taj dokument (pa verovatno i njegova sadržina) treba da ostanu tajna do njegove smrti. Noare predlaže da se dokument datuje u vreme nakon septembra 993, to jest nakon datuma u koji Lemerl smešta dokument (Lavra, deo 1, dokum. 10, str. 122-35), kojima Lavra stiče ostrvo Gimnopelagesion (Gymnopelagesion), možda drugo manastirsko ostrvsko imanje, opravdavajući tako spominjanje administratorâ „ostrva“ (u množini) u paragrafu [11]; ovakvo datovanje je i ovde prohvaćeno.2 Vidi: Meyer, Haupturkunden, str. 270–71, sa Lemerlovim komentarom, Lavra, deo. 1, str. 18. Majerovo izdanje se zasniva na istim kasnim rukopisima, u kojims je i tipik (13) Ath. Typikon; potrebno je novo kritičko izdanje rukopisa.3 O Jovanu Iberijskom vidi Lemerl (Lemerle), Lavra, deo 1, sa br. 151 i Papahrinantu, Protat (Papachryssanthou, Prôtaton), str. 83–85.4 O Nikiforu vidi hrisovulju Konstantina IX Monomaha (1052), u izd. Lemerle, Lavra, deo 1, dok. 31, str. 189–92, na str. 191, red 15, sa Lemerlovim komentarima 20. Ličnost koja se ovde spominje mogao bi da bude vojni komandant (general) i pisac Nikifor Uranos (Nikephoros Ouranos), koji je, čini se, obavljao tu službu 982. On je prethodno bio δομέστικος τῶν σχολῶν, domestikos tōn scholōn za zapad, a Lemerl pretpostavlja da je u toj službi najverovatnije bio uticajan u široj oblasti oko Atosa.

"overivača" dokumenata. Kao Jovan, i Nikifor je trebalo da izabere [7] svog prvog naslednika, što je trebalo da rezultira time da je trebalo da postoje dve protektorske linije manastira koje se same obnavljaju. U stvari, mi znamo da su obe ove linije nestale pre druge polovine jedanaestog veka, a samo je laički protektorat bio obnovljen 1052.g.5

B. Prava i dužnosti lokalnog administratora (epitropa)

Atanasije ovlašćuje za lokalnog administratora Jovana Iverijskog, a samim tim i njegovog naslednika, da se nastani [4] u manastiru, da imenuje [12] novog igumana [12] uz konsultaciju sa [13] ne više od 15 "mudrije i duhovnije braće", da učestvuje [14] u obredu ustoličenja igumana, da deluje [15] kao nadziratelj i ispravljač manastira, da uklanja [16] nepodobnog igumana i da se stara [17], [18] o raznim podvižnicima (od koji su neki verovatno bili otšelnici) koji su se tokom vremena pridružili manastiru.

C. Prava i dužnosti laičkog administratora

Laički administrator Nikifor trebalo je da sarađuje sa Jovanom Iverijskim i da pomaže monaškoj zajednici "u pribavljanju prolaznih i propadljivih stvari u ovom životu". On i njegovi naslednici trebalo je takođe da služe [7] i kao "zaštitnici i zastupnici" monaha "u svim situacijama koje se mogu javiti", koristeći svoj uticaj (uporedi [8]) da osiguraju [5] (uporedi [3]), da nezavisnost manastira, zajamčena nekolicinom hrisovulja, bude očuvana.

D. Ostale odredbe koje se tiču administracije (uprave)

Veoma značajne odgovornosti poverene dvojici administratora (epitropa), naročito one poverene lokalnom administratoru na Atosu, verovatno proističu iz prava tradicionalnog privatnog patrona. Atanasijeva reafirmacija [16] manastirskog igumana u smislu da ima "apsolutni autoritet i vlast" u instituciji i u duhovnim i u materijalnim pitanjima, što je saglasno onom autoritetu koji je i sam imao prema (13) Ath. Typikon [16], teško se mogla dovesti u ravnotežu sa njegovom željom da se nepodobni iguman ukloni. Isto tako, premda su lavriotski monasi bili podsticani [10] da pokazuju "ljubav, mir, smirenje i dolično poštovanje" prema atonskom protosu, ovome nisu bila data nikakva posebna prava nad Atanasijevim manastirom.

Ostale pomena vredne odredbe koje se tiču administracije predstavljaju prve odredbe u dokumentima naše zbirke, a tiču se manastirskog saveta [13], izbora igumana, obreda ustoličenja i načina uklanjanja igumana [16], ukoliko se pokaže nepdobnim. U drugom, novom razvoju administracije, službenicima izabranim da upravljaju manastirima zavisnim od Lavre položaj je bio doživotno garantovan [11] sve do "najdublje starosti". Odredbe slične svim ovim regulacijama biće još istaknutije u dokumentima koji pripadaju periodu reformi. Isto tako, po prvi put dobijamo informaciju [1] o tome kako su pisani dokumenti kao ovaj bili sačuvani: eklizijarh je bio dužan ovo zaveštanje da smesti u katihumenu (katechoumeneion - katihumena - prostor čija namena je još uvek nedovoljno definisana, ali je sigurno da se nalazila na spratu iznad narteksa ili egzonarteksa,

5 Vidi gore, (11) Ath. Rule, Istorija institucije (Institutional History), B 1–2.

izdvojena od naosa crkve, ali u neposrednoj vezi sa njom), gde je njegova sadržina ostala tajna sve do nakon Atanasijeve smrti.6

Veza ovog dokumenta sa dokumentom (13) Ath. Typikon, ako ne i sa (11) Ath. Rule (koja se izričito priznaje u paragrafu [3]), je problematična. Uprkos činjenici što je (14) Ath. Testament sačuvan zajedno sa dokumentom (13) Ath. Typikon u najmanje jednom ranom rukopisu7, Lemerlova tvrdnja (Lavra, deo 1. str. 20) da Atanasije nije imao nameru da dokumentom (14) Ath. Testament zameni dokument (13) Ath. Typikon ostaje ipak otvoreno pitanje. Ostavljajući po strani novouvedenu instituciju protektorata, ovlašćenja (autoritet) koja se ovde daju lokalnom administratoru: da bira i da, ako to okolnosti zahtevaju, uklanja igumana, svakako predstavljaju značajnu promenu u odnosu na mehanizme nasleđivanja lavriotskog voćstva koje je predvideo Atanasije u dokumentu (13) Ath. Typikon [15], [17], ili osnivač Nikifor Foka svojom hrisovuljom. Ovlašćenje "vodećih (istaknutih/uglednih) monaha" se takođe oštrije razgraničava, mada u najvažnijim pitanjima lokalni administrator treba da se savetuje sa njima. Pored toga, antiekspanzionističke ekonomske preporuke u dokumentu (13) Ath. Typikon bile su sasvim zastarele krajem desetog veka i u ovom dokumentu nema ni traga od njih. Zboga toga dokument (14) Ath. Testament zaista treba smatrati novim tipikom manastira Velika Lavra, koji efektivno zamenjuje tipik (13) Ath. Typikon dajući mu novu administrativnu strukturu koju je Atanasije smatrao primerenom promenjenim vremenima.

Prevod

Zaveštanje našeg svetog i blaženog oca Atanasija

[1.] Ljubljeni moji i poštovani oci i braćo i moja draga duhovna čadi, budući da se ja, neznatni monah Atanasije, opterećen svakim grehom, po dopuštenju Božijem iguman (καθηγητής) naše na Gori osnovane Lavre koja je nazvana Melana8, svakoga dana i svakoga časa plašeći se neizvesnog časa smrti i iščekujući ga na svakom mestu, a osobito dok plovim morem, jer su česti brodolomi koji se dešavaju po nedokučivim sudovima Božijim, smatrao sam da je pravo da ostavim u Lavri ovaj spomen, zapis moje ostavštine, moga tajnog zaveštanja, napisanog i potpisanog, da ga čuva monah i eklisijarh Mihailo u katihumenu (katechoumeneion) crkve i da ono što je u njemu napisano svima bude otkriveno nakon moje smrti. Želim da se pisanom rečju, kao da je moj živi glas, svima otkriju moje misli i moje staranje, koje sam svagda brižno nosio u srcu; [Čuvanje i smeštaj dokumanta. Uporedi kasnije odredbe o čuvanju u dokumentu (19) Attaleiates [40] i (32) Mamas, Dodatak, Druga napomena (semeioma).]

Čedomila Marinković, "Prilog proučavanju katihumena u srpskim srednjovekovnim crkvama", časopis Nasleđe, br. 4 (2006), str. 13 (u članku se kaže da se ovaj termin prvi put pominje u ovom dokumentu i navodi se ova knjiga i ovo mesto – članak na engleskom).6 O drugim primerima tajnih zaveštanja vidi (28) Pantokrator [68], (29) Kosmosoteira [1], [116], i (52) Choumnos [A3].7 Za jedan lavriotski rukopis, navodno iz 10.-11. veka, (Lavriote Ms.), Pantelejmon u svom „Katalogu“ (Panteleemon Lavriotes, “Sympleromatikos katalogos cheirographon kodikon Hieras Mones Megistes Lauras” EEBS [Epeteris Etaireias Byzantinon Spoudon – Godišnjak Društva za vizantijske studije] 28 (1958)), br. 2059, tvrdi da je verovatno rukopis samog Atanasija, str. 115; vidi Lemerl, Lavra deo 1, str. 14.8 Melana – Atribut Lavre koji podseća na to da je Atanasije originalno, još 960. g. svoj manastir smestio na taj lokalitet, o čemu vidi Žitije A (Vita A), pogl. 57, izd. Nore, Dva žitija (Noret, Vitae duae), str. 28, i Žitije B (Vita B), pogl. 21, izd. Noret, str. 146.

[2.] Proveo sam sve dane svoga života u prevelikoj žalosti, jer sam bio sasvim svestan potpune nesposobnosti svoje slabe duše da predstoji drugima, kad nikada nisam bio u stanju valjano da se postaram ni za sopstvenu dušu. Neprestano sam se molio Bogu da mi pokaže čoveka koji može po Njegovoj božanskoj volji dostojno da predstoji i valjano da vodi umne ovce Njegovog stada i pastirstvuje njima i (da to bude) još za moga života, da bih se ja sâm povukao u samoću i postarao se za mnogobrojne svoje grehe. Taj cilj, međutim, nisam postigao, ili zbog sopstvene nerasudnosti, ili neshvatanja okoline, jer sam po svojoj bezvrednosti [str. 124] prosuđivao i druge, ili je Bog tako ustrojio, a najpre će biti da je tako dopustio zbog mnoštva mojih zlodela. [Atanasijev neuspeh da odluči o svom nasledniku. Njegov strah da bi mogao umreti ne imenujući naslednika možda se vidi iz regulacije u paragrafima [12] i [13] niže.]

[3.] Zbog svega toga dakle hoću i želim nakon svog svršetka da ostavim igumana [izabranog] između onih koji se nalaze u našoj u Hristu monaškoj obitelji i bratstvu, koji se rečju, životom i delom ističe među ostalima, kao što nalaže i hrisovulja preblaženog i večne slave cara i gospodara Nikifora [Nikifor II Foka (963-969)]: „neka se iguman u Lavri ne bira niodkuda [sa strane], već [neka se bira] između one braće koja trajno u njoj borave i koja se razumnošću i vrlinom ističu“. Stoga upirem oči u sve oce i braću i svu svoju duhovnu decu i sve ih zarad ljubavi u Hristu molim, zaklinjem ih Bogom i našom Presvetom Bogorodicom, da se priklone i povinuju mome nasledniku i igumanu kao i mojoj neznatnosti i da sa međusobnom ljubavlju i slogom zajedno žive; neka jači nose teret slabijih, podvizavajući se svom svojom snagom i voljom i neka svaki od onih koji su zadobili blagodat Božiju, bilo rečju ili delom, rukovodi duše i neka savetujući, tešeći i poučavajući ukrepljuje braću. Neka čuvaju pravila, kako ona izložena u pisanom obliku tako i ona usmeno [od otaca] predata, kako u svetoj Božijoj crkvi, tako i za trpezom i svim ostalim poslovima (poslušanjima). Njih su ustrojili sveti i bogonosni Oci, a ja sam ih, nedostojan, primio iz njihovih spisa i delimično iz njihovog predanja i predao vama, kao zakon i pravilo naše Lavre. [Citat iz hrisovulje Nikifora Foke o nasleđivanju; podsticanje na poslušnost sledećem igumanu; kanon i pravilo za Lavru. Lemerl, (Lemerle, Lavra, deo 1, str. 18, br. 27) je smatrao da je u pitanju netačan citat istog paragrafa iz ovog izvora koji se nalazi u dokumentu (13) Ath. Typikon [18]; on takođe identifikuje (str. 19, br. 28) referencu na kanon i pravilo kao aliziju na (11) Ath. Rule. Podsticanje na poslušnost se citira i u Vita A, pogl. 214, izd. Noret, Vitae duae, str. 105, i u Vita B, pogl. 29, izd. Noret, str. 159.]

[4.] Prema tome, za epitropa postavljam gospodina Jovana koji se dugo vremena trudio i sa velikom čestitošću i smirenjem služio. Nakon mog odlaska iz života hoću da on, kao pravi duhovnik i istinski razuman čovek, koji gaji preveliku ljubav i poverenje prema meni nedostojnom i prema celom bratstvu, čovek koji je boraveći na Gori i istrajno sa nama deleći ovaj način života ostario, dođe u Lavru i da se, ako je moguće, trajno nastani sa bratijom i da [ih] privodi i navikava na poslušnost njihovom igumanu. Ako to nije moguće [str. 125], neka bar češće posećuje bratstvo i dovodi ga u red. A kada se bude spremao da umre, neka ostavi na svome mestu kao epitropa gospodina Jevtimija, moje duhovno čedo, a svoga sina po ploti i duhu. A kada se pak on bude spremao da umre, neka on isto tako [za sobom] ostavi naslednika epitropa ili iz Lavre ili sa Gore, ako se nađe [čovek] razuman i duhovan, pa tako nadalje. [Određivanje Jovana Iverijskog za lokalnog epitropa (administratora). Prema gruzijskom Žitiju Jovanovom i njegovog sina Jevtimija, Jovan je nastavljao da upravlja svojim manastirom (manastir Iviron), sve dok ga bolest nije primorala da upravu prepusti Jevtimiju, koji je njime upravljao 14 godina sve do svoje smrti (nesrećnim slučajem) 1028 g; vidi rezime u Lemerlovoj, Lavri, deo. 1, str. 42, br. 151.]

[5.] Želeo sam još svetoga cara [Vasilije II (976–1025)] da ostavim da i on bude epitrop naše neporočne Lavre, ali sam to smatrao prevelikom smelošću, pa sam se od toga uzdržao, jer on nije samo meni neznatnome i mojim ocima i braći car, vladar, gospodar, otac i hranilac, nego i svim hrišćanima. Osobito što je on iznad svih i mirjana i monaha najviše nama nedostojnima i našoj Lavri svoju naklonost pokazao i učinio je mnogoljudnom, proširivši je i uvećavši blagodareći svojoj bogougodnoj hrisovulji, kojom je potvrdio i hrisovulje drugih careva, gospodara Nikifora [Nikifor II Phoka (963–969)] i gospodara Jovana [Jovan I Cimiskije (969–976)]. Osim toga, on sâm je još mnogo štošta za nas učinio. [Namera da odredi cara Vasilija II kao laičkog epitropa (administratora). O Atanasijevim odnosima da ovim carem, vidi Lemerle, Lavra, deo. 1, str. 46–48. Potvrdu Vasilija II Dolger je (vidi: Franc Dolger i Peter Virt, Sažeci carskih povelja Istočnog rimskoga carstva od 565-1453, u 5 tomova [Dölger, Franz, and Wirth, Peter. Regesten der Kaiserurkunden des oströmischen Reiches von 565–1453 (Munich-Berlin-Vienna, 1924– )], br. 758, datovao otprilike u 976. godinu; samo jedna od ostalih hrisovulja na koje se ovde aludira je sačuvana, kod Dolgera, Regesten, br. 760, a kod Lemerla, Lavra, deo. 1, dok. 7, str. 111–14. Ona se datira u juli 978.g. Tim dokumentom se povećava carska subvencija Lavri na deset srebrnih talenata. Prema gruzijskom Žitiju, Jovan Iverijski je zaista odredio Vasilija II i njegovog brata Konstantina VIII za epitrope, ali svog manastira Ivirona; vidi Lemerle, Lavra, deo. 1, str. 42, br. 151.]

[6.] Stoga, budući da se, kako je već rečeno, nisam usudio dobroga cara da svrstam u red epitropâ, postavljam svog mnogopoštovanog gospodara istinski hristoljubivog i monaholjubivog Nikifora, najslavnijeg patrikija (patrikios - πατρίκιος) i epi tou kanikleiou (ἐπὶ τοῦ κανικλείου) za epitropa, protektora (προτάτης) zastupnika (ἀντιλήπτωρ) svoje u Hristu [monaške] obitelji i naše Lavre, da bi Božije plate radi i [na spasenje] svoje osvećene duše prihvatio gospodina Jovana Iverijskog, mog duhovnog brata i oca i udružio se i sarađivao s njim, kao i sa celim u Hristu bratstvom, u svim teškoćama koje ih u životu snađu. Neka se bori za prolazna i propadljiva dobra ovoga života i neka im pomogne. A on, gospodin Jovan Iverijski i sva braća, neka se sa svakom usrdnošću, trudom i ljubavlju bore za nepropadljiva i večna dobra u budućem veku neprestano se moleći za [str. 126] njega. [Određivanje Nikifora epi tou kanikleiou kao laičkog epitropa (administratora). Atanasije ovde dariva Nikifora

titulama administratora (epitropos), protektora (prostates) i zastupnika (antileptor).]

[7.] Kada se pak on bude spremao da promeni životom, neka imenuje umesto sebe epitropa za čestitu Lavru i tako neka se čini i nadalje. Neka oni u bogočuvanom Gradu [Carigradu] u svim pitanjima koja se tamo rešavaju i svim poslovima koji se tamo obavljaju, a tiču se Lavre, budu zaštitnici (protektori) i zastupnici, Božije plate radi i [na spasenje] svojih časnih duša. A ovi u monaškim redovima koji borave na Gori u susedstvu, ili bolje reći, koji borave zajedno sa mojim ocima i braćom, neka se svim silama trude, budući da ih krase blagoverje i mnogobrojne vrline, da se staraju [jedni o drugima] kao različiti udovi jednoga tela naše u Hristu obitelji u svakoj stvari, duhovnoj i telesnoj pa će od Boga, velikog darodavca, primiti platu u dan Suda kao oni koji su sačuvali veru i ljubav prema meni neznatnom, dužniku za svakovrsni greh, ne samo za moga života, nego i nakon moje smrti. Toliko što se tiče epitropa. [Da Nikifor izabere svog naslednika. Iz hrisovulje Konstantina IX Monomaha (iz 1052. g.) (izd. Lemerl, Lavra, deo 1, dok. 31, str. 191, red 22 i dalje) saznajemo da se to nije dogodilo i da je laički protektorat njegovom smrću prestao da postoji, na značajnu štetu Lavre.]

[8.] A vi, oci, braćo i duhovna deco, ako se sa svakom usrdnošću i dobrom voljom budete zalagali da održavate međusobni mir i nepomućenu slogu i ako ne bude raskola među vama niti razdora i svađe, niti pak odvajanja po prijateljstvu i stvaranja grupa, nego [ako među vama bude] vera i ljubav i nastrojenje brižne pažnje jednih prema drugima i tačno pridržavanje i najbeznačajnijih zapovesti,

pravila i kanona koje ste predanjem primili, verujem da će Bog Svojom dobrotom otvoriti srca ne samo epitropa, nego i svake druge ličnosti visoka položaja da sa vama sastradava, podrži vas i sarađuje sa vama na korist vaših duša. [Zapovest o izbegavanju nesloge. Lavriotski monasi su se, izgleda, oglušili na Atanasijev savet, te su se neprestano prepirali sa lokalnim administratorom i, prema gorepomenutoj hrisovulji Konstantina IX (str. 191, red 26–27), nisu se s poštovanjem odnosili prema svojim nadređenima i nedolično su se ponašali; vidi Lemerle, Lavra, deo 1, str. 49–50.]

[9.] Pazite dobro, braćo, ako se među vama nađe neko (što se molim da ne bude) ko zavodljivim rečima, podmuklošču i lukavstvom pokušava da pocepa telo bratstva, nemojte imati ništa sa nekim takvim među vama, već ga pre treba, kao oskvrnitelja i stari kvasac, odvojiti od dela onih koji se spasavaju. Umesno je, naime, takvoga koji tako nešto pokuša [str. 127] prokleti, pa da nestane sa zemlje spomen na njega i da se izbriše njegovo ime iz knjige živih (upor. 1. Moj. 17, 14; 2. Moj. 32, 32), da se ne ubroji među pravednike. Ali ako se nađe kogod ko takvog prihvata, neka i njemu sleduje to isto; nalažem svom epitropu, gospodinu Jovanu, kao i celome bratstvu da takve izgnaju iz Lavre. [Predviđeno proterivanje izazivača nereda. Tako je isto i u (2) Pantelleria [20], (22) Evergetis [9] i (23)

Pakourianos [13].]

[10.] Zapovedam vam da sačuvate isto takvo nastrojenje i duhovnu ljubav prema manastiru gospodina Jovana i prema njegovoj monaškoj obitelji kakvu ste videli da imam i čuvam i ja neznatan i grešan, kojoj sam vas često sve zajedno učio kako u zajedničkim poukama, tako i pojedinačno, ne samo kada je u pitanju gospodin Jovan i njegova monaška obitelji, nego i kada je u pitanju svako drugi koji ne samo vas ne ljubi i ne poštuje, nego i ko vas mrzi i žalosti i uzrokuje iskušenja i nepravdu. Jer treba zaista biti milostiv i ljubiti, po zapovesti Božijoj (Lk. 6, 27 i 35), one koji vas napadaju i pokušavaju da vam nanesu zlo, jer oni tako najviše nanose zlo sebi, a vama u najvećoj meri donose korist. I znam da ste u stvarnosti iz iskustva naučili i da ste se, na osnovu onoga što ste doživeli uverili da oni, koji pokušavaju da nam nanesu zlo, u najvećoj meri donose korist našoj duši i telu. Prema protu, igumanima i braći na ovoj našoj Svetoj Gori čuvajte ljubav, mir, smirenje i dolično poštovanje, kao što ste videli da je činila moja neznatnost. [Održavanje dobrih odnosa sa manastirom Iviron. Vidi

Lemerle, Lavra, deo. 1, str. 45, u vezi sa ovim odnosima.]

[11.] Oni koji valjano, s poštovanjem i ljubavlju duhovno služe na korist sopstvenih duša, bilo u Lavri ili unutrašnjim i spoljašnjim metosima, ili pak onima na ostrvima, neka budu bez naslednika do najdublje starosti, a oni koji se revnosno trude da sačuvaju bezrasudnu po Bogu poslušnost prema igumanu i nasledniku moje neznatnosti i koji poseduju težnju i želju da doprinose potrebama svoje duhovne braće u Lavri i koji na takvo poslušanje gledaju kao na sredstvo za spasenje svoje duše, neka tako celoga života služe saglasno volji igumana i epitropa, a ne po svojoj volji. [str. 128] [Trajanje službe službenika. Ovaj paragraf svedoči o terirorijalnoj ekspanziji Lavre uprkos ranijim odredbama koje se nalaze u (13) Ath. Typikon [34], [45], [53]. Nore, u svom delu Dva žitija (Noret, Duae vitae), str. cxxii, br. 55 identifikuje kao Lavrinu imovinu na ostrvima kao Nei (Neoi) i Gimnopelagesion (Gymnopelagesion). Kasnije će dokument iz vremena manastirske reforme (22) Evergetis [32] prihvatiti princip neodređenog trajanja službe za službenike, osim u slučaju kada bi bili krivi za nemarnost i nepoštenje.]

[12.] Svom epitropu, monahu Jovanu Iverijskom, predajem nalog i zapovest Gospoda Boga i naše Presvete Bogorodice da se nakon moga skončanja odnosi prema monaškoj obitelji, Lavri i prema svemu je vezano za nju i na Gori i izvan nje, onako kako od njega zahteva zapovest Božija i učenje božanskih otaca. Neka boravi u Lavri više dana u razgovoru sa njima svima zajedno i sa svakim

ponaosob i neka uznose molitve i jektenije (ekteneis) ne gledajući ko je ko, bespristrasno i potpuno slobodno, kao pred samim Bogom Koji zna najskrivenije tajne srca svakog [čoveka]. Savetujući se sa istakntutijom, učenijom i duhovnijom braćom i otkrivajući misli i sudove kako njihove tako i ostalih [monaha], neka odrede igumana koji je Bogu ugodan i koji zadovoljava i njega i istaknutu braću. [Prava i dužnosti Jovana Iverijskog. Vidi takođe i [15] niže. Njegova uloga u izboru igumana Velike Lavre predstavlja značajnu izmenu u postupku (proceduri) utvrđenoj ranije u (13) Ath. Typikon [17]; uporedi (17) Nikon Metanoeite [13] i mnogo detaljnije opisane uloge koje imaju kasniji administratori pod raznim nazivima u (27) Kecharitomene [11], (32) Mamas [1] i (33) Heliou Bomon [1].]

[13.] Neka braće čije će mišljenje o imenovanju igumana prihvatiti epitrop ne bude više od petnaest, već pre manje, jer druge ne isključujemo zbog toga što nisu duhovni ili učeni, budući da su svi blagodaću Božijom i duhovni i valjani i razumni, već zbog toga što u velikom mnoštvu ima mnogo različitih sklonosti i svaka ima svoje mišljenje, ovaj je naklonjen ovome, onaj onome. Stoga sam smatrao da je pravedno i blagorazumno da se, kao što je rečeno, za savetovanje sa epitropom oko izbora igumana izabere manji broj [monaha]. [Konsultovanje sa malom grupom braće oko izbora igumana. Uporedi izbornu ulogu „istaknutije braće” u (13) Ath. Typikon [16], [17]; Petnaestorica “uglednijih (ili zapaženijih)” nalaze se među potpisnicima Atanasijevg akta o darivanju Jovanu Iverijskom iz 984. g. (u izd. Lefort, Iviron, deo 1, dok. 6 [što odgovara dokumentu u Dölger, Schatzkammer, br. 108], a komentar vidi u Lemerle, Lavra, deo. 1, str. 44.]

[14.] Postavljenje novoizabranog igumana neka se vrši na sledeći način: uveče neka se služi svenoćno bdenje u katolikonu, u hramu Presvete Bogorodice i nakon jutrenja pošto se savrši božanstvena Liturgija sa pričešćem presvetim božanskim darovima, neka se uznese zaamvona molitva, a potom i jektenija (ektenes), a "Gospode pomiluj" treba da se izgovori pedeset puta. Izabrani iguman neka napravi veliku metaniju pred svetim Žrtvenikom, a zatim da se okrene sabranim monasima. Epitrop treba prvi da napravi metaniju pred igumanom, a posle njega i svi ostali. Neka ga epitrop podržava i neka sarađuje sa njim koliko god je u njegovoj moći, a braća [str. 129] treba da mu iskazuju čistu i nepatvorenu potčinjenost. [Služba za postaveljenje igumana. Ovo je prvi opis službe u našoj zbirci dokumenata i treba ga uporediti sa opisima u kasnijim dokumentima, kao što su (22) Evergetis [13], (27) Kecharitomene [11], (32) Mamas [1], i (33) Heliou Bomon [1].]

[15.] Tokom vremena gospodin Jovan Iverijski neka nastavi da nadgleda i prati ophođenje igumana i bratije. Obavezan je pažljivo da prati da li iguman prema bratiji pokazuje brigu i snažnu ljubav i da li im je nastrojenjem duše nesumnjivo naklonjen i da li braća, sa svoje strane, iskazuju poslušnost, veru i ljubav koje u duši treba borenjem da zadobiju prema igumanu, ali treba da zapazi i ako među njima ima i bilo čega suprotnog onom što je navedeno. U tom slučaju neka primeni ono što je primereno takvom duhovnom stanju i neka učini sve da se ono poravi i izvede na pravi put, da bi od čovekoljubivog Boga primio za to odgovarajuću platu u Carstvu nebeskom. [Ostale odgovornosti lokalnog epitropa (administratora). To su dopune onome što je rečenu u odeljku [12]. Jovan Iverijski ovde efektivno zamenjuje lokalnog episkopa time što je zadužen za „duhovno ispravljanje“.]

[16.] Hoću i želim da iguman, nakon što je izabran i postavljen, ima sav autoritet i vlast u svakom pitanu, kako duhovnom tako i telesnom. U tom smislu niko ne sme da ga ometa i sprečava, osobito ako on svoje dužnosti obavlja bogoljubivo i ako u Duhu Božijem pastirstvuje svojom u Hristu obitelji. Ali ako, mojih grehova radi, vreme pokaže da on deluje na štetu, izopačenje i propast duša braće, za šta se molim da se igumanu ne dogodi čak ni u snu, ako se ipak, međutim, ispostavi da je takav i ako

se ne popravi, onda epitrop treba da se posavetuje sa istaknutom braćom, oslanjajući se takođe i na svoj sud i mišljenje, i neka se postara za braću tako što će imenovati [čoveka] koji je sposoban da donese stabilnost Lavri i svim njenim monasima, a tako neka čini do svršetka svog života. [ Igumanov apsolutni autoritet i vlast; postupak njegovog uklanjanja sa položaja. Uporedi Atanasijevo viđenje njegovog sopstvenog autoriteta u dokumentu (13) Ath. Typikon [16]. Postupak za uklanjanje igumana sa položaja, što je još jedna novina koja je izvršila veliki uticaj na dokumente u našoj zbirci, ovde podrazumeva epitropa i „istaknute monahe” verovatno iste one koji gore u odeljcima [12], [13] igraju važnu ulogu pri izboru igumana. Kasnije će, međutim, tradicija reforme razrešiti paradoks igumanove apsolutne vlasti uz postojanje mogućnosti uklanjanja tako što će naglasak sa njegove vlasti preneti na mogućnost uklanjanja, bilo samo posredstvom „istaknutih monaha“, kao u dokumentu (22) Evergetis [14], ili epitropa (administratora), kao u dokumentu (27) Kecharitomene [13], a upor. i (18) Nea Gephyra [3], ili pak i administratora i istaknutih monaha, kao u dokumentu (32) Mamas [2].]

[17.] Takođe želim i nalažem igumanu, epitropu i svoj mojoj duhovnoj braći da se postaraju za to da obezbede mesto spokojstva mom gospodinu Antoniju sve do svršetka njegovog života i da mu ukazuju poštovanje i gledaju na njega kao na svog duhovnog oca, a isto tako i prema braći koja su sa njim da se ophode kao prema sebi ravnoj sabraći. Neka bude isto tako i sa monahom Jovanom kaligrafom, prema običaju i redu, koji je moja neznatnost uspostavila, a koga su se držali oni koji su ga služili. Neka tako bude i posle moje smrti i neka se toga drže i iguman i službenici i sva ostala braća, ili još bolje, neka [str. 130] mu delima pokažu još veću ljubav i poštovanje. [ Izdržavanje Antonija i kaligrafa Jovana. Lemerle, Lavra, deo 1, str. 48, identifikuje Antonija kao Atanasijevog naslednika; god. 984. on je potpisao Atanasijev akt o donaciji Jovanu Iverijskom i nalazi se u vrhu liste od 15 „vodećih monnaha.”]

[18.] Na isti način neka postupaju i prema monahu Georgiju Iverijskom, monahu Grigoriju majstoru (magistros), monahu Doroteju, monahu Antoniju Kiminijskog (Kiminata/ sa gore Kimina) i avi (abba) Sergiju. Gospodina Teofana sveštenika udostojte poštovanja, ljubavi i spokojstva i služite ga predanije od moje neznatnosti, jer se bliži dubokoj starosti i telo mu je sve nemoćnije, a tako isto postupajte i prema ostalim ostarelim monasima, gospodinu Sofroniju i drugima, starajući se usrdno i sa duševnim nastrojenjem da imaju sve što im je potrebno, pa ćete za služenje njima primiti obilnu platu od Boga u dan suda. [Izdržavanje još nekih monaha. O ovim monasima, od kojih su prva petorica možda otšelnici koji su se nalazili u kelijama (kellia) o kojima se govori u dokumentu (13) Ath. Typikon [37], se ništa ne zna. Antonije xenokouros iz manastira na gori Kimina (Kyminas), možda bi mogao da bude jedan od onih na koje je Atanasije mislio kada je monahe pridošle iz drugih manastira (xenokouroi) branio od diskriminacije u dokumentu (13) Ath. Typikon [24].]

[19.] Budite krajnje usrdni u gostoprimanju i nemojte da kršite pravilo koje sam vam predao o strancima i putnicima koji vam dolaze bilo kopnom bilo morem. [Odredba koja se odnosi na gostoljublje. Vidi u dokumentu (13) Ath. Typikon [35] i raspravu o Atanasijevoj brizi za poklonike u Žitiju A (Vita A), pogl. 106–8, u izd. Noret, Vitae duae, str. 50–51, i Vita B, pogl. 35, izd. Noret, str. 166–67.]

[20.] Svi vi zajedno i mladi i stari, prvi i poslednji morate stremiti čistoj poslušnosti prema svom igumanu, priklanjajući se u svemu njegovoj reči, jer ko se god usprotivi njegovim zapovestima, protivi se zapovesti Božijoj. [Neophodnost poslušnosti svih prema igumanu. Uporedi odnos prema poslušnosti u

paraleli studitskog porekla u dok. (13) Ath. Typikon [56].]

[21.] Naposletku, pominjite mene grešnog u svim svojim molitvama ne bih li našao milost oproštenje svih svojih mnogobrojnih greha u dan Suda. [Osnivačev traži molitve. Vidi ranije primere u (1) Apa Abraham [7], (5) Euthymios [2], i (6) Rila [20]; taj zahtev je još izraženiji i opširniji u dokumentima iz dvanaestog veka, kao što su (27) Kecharitomene [71], (29) Kosmosoteira [89], itd.]