DŽULI DAČITELEVIZIJA, REPREZENTACIJA I ROD*U radu se pokazuje kako posredstvom televizijskog konstruisanja i reprezentovanjaroda mi zapravo učimo o normativnoj ženskosti i muškosti. Ukazano je da su posleproučavanja normativne heteroseksualnosti usledile studije koje se bave nenoramativnimqueer seksualnostima, i obrazloženo je zašto se proučavanje reprezentacijaroda mora zasnivati na „integrisanom pristupu”, koji obuhvata proučavanje televizijskeprodukcije, televizijskog prijema i programa, kao i društveno-istorijskogkonteksta.Ključne reči: heteroseksualno, homoseksualno, reprezentacija, rod, queer, televizija.Kada bih ljudima širom sveta postavila pitanje na šta prvo pomisle kad čujusintagmu „televizija i reprezentacija roda”, nema sumnje da bih bila zasutapotpuno različitim odgovorima. Razlike bi se javile zato što različite zemljei kulture i razni narodi u njima te termine doživljavaju na potpuno različitenačine; ali i zato što se danas značenje samih tih termina neprekidnomenja. Ipak, sigurno bih dobila i mnoštvo sličnih odgovora, pošto su ta tritermina postala na neki način zdravorazumski razumljiva u mnogim delovimasveta. Upravo taj prostor između sličnosti i razlika vezanih za rod, televizijui reprezentacije, između starih značenja koja i dalje opstaju i novihznačenja oko kojih vlada neslaganje, jeste mesto na koje želim da lociramovaj esej. Mogla bih da započnem ispitivanjem bilo kojeg od ta tri termina,ali pošto je ova knjiga posvećena televiziji, počeću sa njom.76* Izvor: Julie D’Acci, „Television, Representation and Gender”, u: Robert C. Allenand Annette Hill (eds.), The Television Studies Reader, Routledge, London and NewYork, 2004. Sažetak i ključne reči na srpskom deo su redakcijske opreme teksta.1 Zahvaljujem Bobiju Alenu (Bobby Allen), Aneti Hil (Annette Hill) i Ronu Bekeru(Becker) na pronicljivim komentarima ranijih nacrta ovog eseja.Treći programBroj 150, PROLEĆE 2011AUTOR: Džuli DačiUDK: 316.773:305(Prevod)

TelevizijaJasno je da termin televizija ne samo da ima različita značenja već se i njegovefunkcije i način upotrebe razlikuju od društva do društva. Kao kritičarkakoja se bavi studijama kulture u Sjedinjenim Američkim Državama,počela sam da shvatam i analiziram televiziju na veoma specifičan način.Na najopštijem nivou, posmatram je kao vid tehnologije i kao društvenu,ekonomsku, kulturnu i ideološku instituciju. Kao oblik tehnologije (na najrudimentarnijemnivou), ona proizvodi elektronske slike i zvukove; kaodruštvena institucija, proizvodi gledaoce/gledateljke i građane/građanke;kao ekonomska institucija (u nekim društvima) proizvodi potrošače i potrošačice;kao kulturna institucija, proizvodi emisije i programske šeme; a kaoideološka insititucija, proizvodi norme i pravila koja govore gledaocu/gledateljkišta jeste, a šta nije prihvatljivo u nekom društvu. Drugim rečima,elektronski zvuci i slike televizije, njene emisije i njene redovne programskešeme vesti, reklama, najava itd. okupljaju gledaoce i gledateljke predekranom (često tokom većeg broja sati svake nedelje) i pružaju im osećajko su i šta su, gde se nalaze, koje je vreme (na primer, jutro, kasni noćni sati,

praznici), da li su bezbedni ili u opasnosti (od vremenskih neprilika, neprijateljskihnapada, ekonomske recesije itd.), šta bi trebalo da osećaju i kakoda žive. Tako programska šema televizije, njene informacije i priče, igrajuaktivnu ulogu u oblikovanju onoga što gledaoci i gledateljke misle i osećajuo sebi i svom svetu, uključujući i način na koji misle o sebi kao o rodnoodređenim ljudskim bićima.Kao kulturna institucija koja proizvodi program (ili, na bazičnomnivou, televizijski sadržaj), televizija gledaocima i gledateljkama neprekidnoreprezentuje rod. Naravno, ona takođe reprezentuje rasu, etničku pripadnost,starosno doba, klasu, seksualnost, nacionalnost, religiju – kategorijekoje su ustanovili ljudi i njihove društvene institucije da bi pomoću njih klasifikovalii regulisali haos u svom univerzumu. Mada se ovaj esej fokusirana televiziju i rod, drugi eseji ovog tipa mogli bi da za fokus imaju (i već suimali) ostale već navedene kategorije (poznate i kao markeri, ose, identitetii društvene reprezentacije). [...]Iako se možemo saglasiti da je televizija oblik tehnologije kao i društvena,ekonomska, kulturna i ideološka institucija, ona kao takva postojiu okviru čitavog niza različitih odnosa sa zemljama u kojima se proizvodii/ili konzumira, i sa ekonomskim, religioznim i ideološkim okvirima tihzemalja. Infrastrukturu i program, na primer, mogu da kontrolišu i oblikujudržavne vlasti, privatne korporacije, religijski entiteti ili lokalne zajednice(da navedemo samo neke od mogućih oblika uređenja), kao i razna uverenjai interesi koji ih podstiču i motivišu, uključujući i one vezane za rod. Ali,kao što je više nego očigledno u celom svetu, televizija trpi radikalne pro-STUDIJE TELEVIZIJE

77mene: pretvara se u digitalne signale i satelitske, kablovske i internet sistemeprenosa; postaje interaktivnija i, u nekim zemljama (poput SAD), uvećoj meri orijentisana na programe namenjene užim grupama gledalaca/gledateljki; kroz sve te promene televizija i dalje nudi obećanje (ma kakonesigurno) da će gledaoci i gledateljke imati značajniju reč u rodnim reprezentacijama(kao, uostalom, i u svim ostalim reprezentacijama), kao i da ćeponuditi veći broj alternativa konvencionalnom predstavljanju roda i drugihdruštvenih kategorija.ReprezentacijaKao što je televizija termin sa višestrukim značenjima, koji trenutno doživljavarevolucionarne promene (od kojih su mnoge rezultat tehnoloških igeopolitičkih pomaka), termin reprezentacija takođe ima brojna značenjai prolazi kroz konceptualne transformacije. Veći broj skorašnjih filozofskihi teoretskih polemika, kao i naučnih pronalazaka (npr. na polju fizike),povezan je sa idejom reprezentacije i onim što bi trebalo da joj odgovara –stvarnosti.Kao termin, reprezentacija se obično definiše kao nešto što se odnosina znake, simbole, slike, portrete, opise, predstave i supstitucije; skloni smoda smatramo da je reprezentacija primarna funkcija koju televizija obavlja.„Televizijska reprezentacija”, tako, priziva ideju o nečemu što predstavlja

nešto drugo; obično takvu reprezentaciju suprotstavljamo stvarnosti, verujući,na primer, da je elektronska slika čoveka na televizijskom ekranu portret,reprodukcija, ili zamena za čoveka od krvi i mesa koji se nalazi u svetuempirijske stvarnosti. Ali, kako se tvrdi u mnogim nedavno objavljenimradovima, stvari možda nisu tako jednostavne (Hall 1997).Uz svest da se o ovom pitanju vode žestoke rasprave i zauzimaju radikalnorazličite pozicije, dozvolite mi da zauzmem sledeće stanovište i pitam:šta ako istinu o prirodi, svetu, univerzumu, stvarnosti, ljudska bića u suštinine mogu da saznaju? Šta ako je čovek taj koji uspostavlja red i namećekategorije svetu u granicama ljudskih sposobnosti opažanja (oči, uši, mozaki tako dalje)? Šta ako je stvarnost, zapravo, samo kovitlac molekula (ilinekih drugih supstanci ili nesupstanci), i kad bismo bili sposobni da opažamona drugačiji način, videli bismo je, čuli, osećali na potpuno drugačijinačin nego ljudskim čulima i mozgom? Šta ako u prirodi zaista postojeneke sheme koje se ponavljaju, neke sličnosti i razlike (unutar sve te neuređenosti),ali ako smo mi, kao ljudska bića, ipak suštinski ograničeni našimnačinima obrade i tumačenja informacija, i načinima na koji opažamo smisaou njima? Drugim rečima, šta ako ljudska bića zapravo konstruišu realnost,tj. ako je ona ljudski konstrukt? Dalje, šta ako različita ljudska društvauče (čak i nenamerno) ljude da opažaju i tumače stvarnost na određenitreći program PROLEĆE 2011.

78način? I šta ako se ta stvarnost, koja je ljudski konstrukt, u većini društavasmatra za prirodu stvarnosti, zdravorazumsko shvatanje sveta, za istinu? Išta ako neprestano stvaranje reprezentacija te društvene stvarnosti stalnoiznova osnažuje ideju da je ta ljudska, društvena konstrukcija stvarna?Upravo u duhu ovih pitanja možemo da govorimo (između ostalog) oreprezentacijama kao ljudskim konstruktima i društvenim predstavama.Ako tako govorimo, time naglašavamo da su one proizvod ljudskog mozgai ostalih ljudskih sistema percepcije. Naglašava se da su reprezentacije proizvodposredovanja, tj. da se formiraju u ljudskom umu i da izražavaju ljudskatumačenja nekog spoljnog domena. Kad govorimo o reprezentacijamana ovaj način, takođe naglašavamo da se one razlikuju od stvarnosti, ili dasu, u najmanju ruku, u izvesnoj meri udaljene od nje. Reprezentacije uovom smislu nazivaju se i „društvenim reprezentacijama”, kako bi se podvuklačinjenica da se one ne pojavljuju u izolovanom ljudskom umu, većnastaju, postoje i deluju u društvenom domenu (u grupama ljudskih umovai tela), u domenu određenih empirijskih, ljudskih društava.Uzmimo jedan primer vezan za rod: u mnogim društvima dečak, unekom trenutku svog života, počinje da se oblači poput muškaraca iz svojeporodice, regiona ili zemlje. Sebi i onima oko sebe možda tako reprezentujeneku vrstu mladalačke muškosti. Možda će početi da preuzima načingovora, kretanja i ponašanja muškaraca oko sebe, čime opet reprezentujemuškost. Uskoro će se te reprezentacije i njemu činiti prirodnim (kao štosu se i do tada činile onima oko njega). On je dečak koji postaje muškarac,a muškarci su, eto, takvi – tako oni reprezentuju muškost koja postoji u prirodi.Poenta koju ovde treba naglastiti (a koja će biti predmet dužeg izlaganja

u nastavku teksta), jeste da u prirodi ne postoji nikakva stvarnamuškost koja se reprezentuje ovim ponašanjem. Reprezentacija, društvenakonstrukcija, počela je da predstavlja imaginarnu originalnu stvarnost.Dok reprezentacije poput ove neki autori nazivaju društvenim reprezentacijama,druge reprezentacije, poput onih iz sfere televizije, filma, književnosti,likovnih umetnosti i sl. često se nazivaju kulturnim reprezentacijama,reprezentacijama koje postoje i deluju u domenu kulture – domenujezika, umetnosti, zabave; domenu svojstvenom idejama, mislima i umu.Povlačenjem ove razlike neki autori su pokušali da nagoveste da je razlikaizmeđu kulturnih i društvenih reprezentacija suštinska, pri čemu je ulogakulturnih reprezentacija obično da osiguraju, potpomognu i ojačaju primarne,važnije društvene reprezentacije. (Važnije zato što se, u okviru ovepodele, društvene reprezentacije mogu smatrati bliže povezanim sa materijalnimpostojanjem empirijskog ljudskog tela i neposrednije povezanim sastvarnim društvima i njihovim različitim ekonomijama.)Ideja nacije ovde može da posluži kao primer kulturne reprezentacije,pošto je nacija na mnogo načina reprezentacija koja proizlazi, pre svega, izSTUDIJE TELEVIZIJE

79onoga što je tradicionalno nazivano kulturnim sferama. Čitamo o nacijama(o svojoj naciji i o drugima) u novinama, časopisima i knjigama; vidimogranice nacije i njene geografske odnose s ostatkom sveta na mapamai u atlasima; učimo o kulturi, politici i simbolima nacije sa televizije: premijerToni Bler drži govor u Britanskom parlamentu, o britanskoj kraljevskojporodici se govori u dokumentarnom filmu, u televizijskoj retrospektivividimo kako Bitlse opseda masa obožavateljki – tinejdžerki. Ili,saznajemo da se Pakistan sastoji od tri velike etničke grupe (Pandžabi,Sindi i Paštun); da su odnosi sa Indijom duže vreme napeti zbog sporneteritorije Kašmira; da predsednik, general Pervaz Mušaraf, pokušava dastvori sliku snažne i ujedinjene zemlje. Neki pakistanski i engleski građanii građanke možda će smatrati da „zamišljene zajednice” prikazane na televizijiodgovaraju njihovim sopstvenim idejama o njihovoj naciji, baš kao štosu mnogi od nas počeli da zamišljaju svoju i druge nacije na osnovu onogašto su gledali na televiziji, pročitali u novinama, ili videli na mapama.Poenta je da mi u stvari ne vidimo nacije u svakodnevnoj društvenoj stvarnosti.Ideju o njima dobijamo iz izloženosti raznim kulturnim reprezentacijama,u mnogim slučajevima tokom čitavog života. Zatim počinjemo daposmatramo naše društvene (i nacionalne) svetove kroz prizmu tih kulturnihreprezentacija. Međutim, potpuno je jasno da te kulturne reprezentacijeimaju istu moć i izazivaju isti efekat kao i društvene reprezentacije kojesam prethodno opisala.Ovaj esej, dakle, zastupa tvrdnju da je razlika između društvenog i kulturnog(mada je često analitički korisna) previše proizvoljna i veštačka dabi mogla da se održi. Jedna od najvažnijih tvrdnji koje želim da obrazložimjeste da televizijske reprezentacije roda (poput televizijskih reprezentacijanacije i drugih kategorija) zaista imaju presudan uticaj na stvarna ljudskatela, društva i ekonomije. Na primer, većina nas u najmanju ruku naslućujekako normativni ideal žene ili muškarca iz naše nacije treba da izgleda, dase ponaša i da oseća. A ta slutnja je apsolutno povezana sa pravilima igre

roda i nacionalnosti koja vladaju u društvima u kojima živimo, pravilimapo kojima mi, na ovaj ili onaj način, živimo (ili ne živimo).Da bismo ova zapažanja o reprezentaciji još tešnje povezali s televizijom,možda bi trebalo na trenutak razmisliti o popularnom verovanju da je „televizijaogledalo prirode” ili da „televizija odražava stvarnost”. Verovatno je većjasno da moje mišljenje o televiziji i reprezentaciji ne podržava ove metafore.Mada nije neobično što razmišljamo o televiziji na taj način i što nismou stanju da se oslobodimo ovih uverenja, bilo bi dobro da ih preispitamo, dautvrdimo neke od prethodnih argumenata i da usmerimo našu pažnju premanekoliko novih. Prvo, televizija ne može da bude ogledalo „prirode” zato što,kao što sam već navela, priroda nije nešto što jednostavno čeka da se odraziu nečemu, nju nije jednostavno spoznati, ona je već sama po sebi ljudskatreći program PROLEĆE 2011.

80i društvena konstrukcija. Drugo, televizija ne može čak ni da predstavljaogledalo društvene i ljudske verzije prirode (ili stvarnosti, ili društva), poštoje sama, zbog niza razloga, veoma selektivna u pogledu onoga što bira da prikažei načina na koji to prikazuje. Razlozi za tu selektivnost tesno su vezaniza zemlju ili region u kojem se program proizvodi i za vrstu institucionalnogsporazuma za finansiranje ili podržavanje te televizije (da li je u pitanjudržavna, javna, komunalna, komercijalna, verska, lokalna itd.). U sistemuameričkih komercijalnih televizija, na primer, mogu se uočiti direktne vezeizmeđu televizijskih reprezentacija i ekonomskih potreba televizije.Na primer, u pogledu jednog aspekta roda, američka televizija je uranoj fazi svoje istorije (pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina XXveka, kada je televizija u SAD bila pod dominacijom tri komercijalne mreže)stalno proizvodila iste reprezentacije mladih, belih, heteroseksualnih (iprema američkim standardima), konvencionalno lepih žena – domaćica izsrednje klase, koje su predstavljane kao norma ženskosti. Jedan od očiglednihrazloga za to bio je da se privuče što više gledateljki iz redovadobrostojećih mladih majki, koje bi zatim izlazile iz kuće i kupovale kućnei kozmetičke proizvode koji se reklamiraju na ekranu. Drugi razlog (kojiopstaje i danas) jeste u tome što se upravo ta reprezentacija ženskosti (imuškosti) odavno koristi u komercijalnoj kulturi da bi se heteroseksualnapoželjnost povezala sa potrošačkim proizvodima i konzumerizmom uopšte– tj. da bi se potrošnja podstakla povezivanjem sa slikama idealizovanihobjekata heteroseksualne žudnje. Ali, kao što možemo videti iz navedenogprimera, u svojim najranijim danima, američka televizija nije bila čakni ogledalo društvenih reprezentacija ženskosti u zemlji u kojoj je nastala– budući da mnoge američke žene nisu bile bele, mlade, iz srednje klase, iliheteroseksualne. Možda bi se moglo kazati, da upotrebimo reči RolandaMarčanda (Marchand 1985: xvii), da je televizija u odnosu prema stvarnostibila vašarsko iskrivljeno ogledalo. No, situacija je, u stvari, bila još gora,pošto „ogledalo” američke televizije nije bilo selektivno samo u smislu daje prikazivalo stvarnost na iskrivljen način, iz sopstvenih ekonomskih interesa,već je i pretežno ignorisalo (posebno u početku) čitave segmente društvakoje je, navodno, odražavalo. Tokom najvećeg dela svoje rane istorije,

američka televizija je retko kad prikazivala osobe druge boje kože, siromašne,hendikepirane, lezbejke itd., koje su takođe spadale u kategoriju američkihžena. Međutim, ove selektivne, iskrivljene i ograničene televizijskereprezentacije ženskosti su za mnoge ljude tokom niza godina predstavljaleistinu ili stvarnost ženskosti, njenu suštinu u stvarnom svetu u Americi. Štaviše,postajale su univerzalni ideal ženskosti za mnoge ljude uskih pogledau Sjedinjenim Američkim Državama, pošto je za njih američka televizijaodražavala stvarnost uopšte, bila ogledalo prirode i, prema jednoj od ključnihmetafora o televiziji, bila naprosto „prozor u svet”.STUDIJE TELEVIZIJE

81Međutim, pošto je američka televizija doživela dramatične promene odsredine osamdesetih (sa prekidom hegemonije tri velike TV mreže, pojavommnoštva kablovskih i satelitskih stanica, marketingom usmerenim kaspecifičnim užim krugovima publike, konkurencijom smelijih kablovskihkanala, riskantnijim poduhvatima starije tri TV mreže suočene s konkurencijomkablovskih kanala itd.), reprezentacije ženskosti su se u mnogočemu promenile. Na primer, u specijalnoj emisiji na HBO (Home BoxOffice, pretplatnom, skupom kablovskom kanalu) pod nazivom Kraljicekomedije (Queens of Comedy), gojazna crna komičarka Monik (Monique)nemilosrdno je kritikovala konvencionalnu belačku ženskost; a na jednoj odvelikih TV mreža, u seriji Ellen, glavna junakinja je bila lezbejka, a glavnaglumica deklarisana lezbejka. Ne može se poreći da ove nove prakse i proširenidelokrug nude reprezentacije koje komplikuju sliku stvorenu konvencionalnimreprezentacijama i da pružaju nadu da će se neprestanopojavljivati nove alternativne reprezentacije. Ipak, kad god pogledamo programameričke televizije (i, što se toga tiče, televizija mnogih drugih zemalja),uvek se ponovo podsetimo da određeni ideali lepote i ženstvenosti jošopstaju kao norme u odnosu na koje se postavljaju te druge, inovativnijemanifestacije. U ovakvom previranju se trenutno nalazi jedan deo televizijei njenih reprezentacija roda.RodRod je, poput reprezentacije, bio tema mnogih teorijskih i naučnih raspravatokom poslednjih trideset godina, a o značenjima ovog termina takođesu vođene žestoke rasprave. Tokom godina, određivan je kao zbir društvenihi kulturnih značenja ili reprezentacija pripisanih telima koja su biološkipolno određena; pri čemu se termini muškost i ženskost obično odnosena rod (gender), koji je društveno i kulturno određen, a termini muško i ženskona pol (sex), koji je biološki određen (dok izrazi „muškarac” i „žena”lebde negde u sredini, ali obično bliže društvenoj, odnosno, kulturnoj strani).Pogledom na studije koje se hvataju u koštac s televizijom i reprezentacijamaroda, primećuje se da je deo njih, posebno u vreme kada su vršenaispitivanja (tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih), proučavaoopise muških i ženskih fikcionalnih likova ili televizijskih ličnosti (na primer,voditelja vesti), i stvarao (možda i nenamerno) oštre binarne podeleroda na jasne kategorije muškog/ženskog, muškosti/ženskosti (Tuchman,Daniels and Benet 1978, Butler and Paisley 1980; Meehan 1983). Većina tihranih studija potiče iz liberalne ili sociološke feminističke perspektive iobjavljena je pre naleta socijalističke, materijalističke i poststrukturalističke

feminističke literature koja je preispitivala binarnost muškost/ženskost.Međutim, vidi se i to da je dobar deo kasnijih radova prišao televizijskimtreći program PROLEĆE 2011.

82reprezentacijama roda na mnogo širi način (Brunsdon, D’Acci and Siegel1997; Stempel Mumford 1998; Van Zoonen 1994). Teško je, ipak, osloboditise binarnih podela muško/žensko i mukost/ženskost, kao i konvencionalnihnačina razmišljanja o rodu i igranja rodnih uloga, putem kojih se rodpropisuje, održava i potvrđuje.Poslednjih nekoliko godina, izvestan broj stručnih članaka i knjiga,uključujući Nevolje s rodom (Gender Trouble) i Tela koja nešto znače (BodiesThat Matter) Džudit Batler (Judith Butler), preuzeo je zadatak da razbije tebinarne opozicije, da protrese tradicionalne ideje i definicije roda, i ustvrdioda, prema rečima Batlerove, „polovi” ne predstavljaju „neproblematičnubinarnost u svojoj morfologiji i konstituciji”, i dalje, da, ako se „dovede upitanje nepromenjivi karakter pola, možda je konstrukt pod nazivom ’pol’kulturna konstrukcija u jednakoj meri kao rod; zapravo, možda je uvek bioisto što i rod...” (Butler 1990: 6–7). Džudit Batler se ovde poziva na činjenicu(na koju smo prethodno aludirali) da je tokom poslednjih nekolikodecenija termin rod korišćen da se označi društvena i kulturna konstrukcijapola; dok je termin pol korišćen da se označi naizgled očigledna i neporecivabiološka razlika između muških i ženskih pripadnika vrste. Onaeksplicitno tvrdi da je ne samo rod već i sam pol društveni i kulturni konstrukt,i da je binarna podela muško/žensko (kao i muškost/ženskost)neodrživa.Za početak, Džudit Batler i drugi autori ukazali su na to da postojeogromne varijacije u raspodeli hormona kod pojedinaca koje tipično smatramomuškim ili ženskim osobama, kao i u sekundarnim polnim karakteristikamapoput maljavosti lica i tela ili mišićnoj masi; zatim, da postoji višeslučajeva polnog dimorfizma (tj. beba koje se rode i sa penisom i sa vaginom),nego što je većina ljudi svesna, kao i više pojava transrodnosti (transgender)– pojedinaca koji imaju polne organe jednog pola, ali se osećaju kaopripadnici suprotnog roda itd. Drugim rečima, postoji dovoljan broj stvarnihprimera koji navode na preispitivanje polne binarnosti, a s obzirom na,po svemu sudeći, neoborive dokaze o mnoštvu raznih manifestacija roda,ima dovoljno razloga da se dovede u pitanje podela na dva roda. O ovompitanju (uz niz drugih argumenata), Batler zagovara potrebu radikalnogponovnog promišljanja roda i pola kao kulturnih konstrukata, tj. kao performansa,igranja uloga, ponavljanja regulatornih normi koje čine da telanešto znače po zakonima ljudske istorije, a ne po zakonima prirode (Butler1990: 6–7; Grosz 1995).Ne ulazeći detaljnije u ovaj argument, ili u dalju priču o kulturi i biologiji,faktoru prirode i faktoru odgoja (nature/nurture), ili bilo kojoj drugojsličnoj kombinaciji, važno je prepoznati činjenicu da je rad autora poputDžudit Batler učinio da ispitivanje roda i televizijskih reprezentacija postanujoš aktuelniji, i da je proširio granice definicije i potencijalne moći roda.STUDIJE TELEVIZIJE

83

I mada mnogi i dalje tvrde da su hormoni i geni glavni (prema nekima ijedini) determinatori ponašanja, roda, ili seksualnosti, smatram da nemanačina da se da konačan odgovor na ovo pitanje. Čini se da je najbliže štomožemo da priđemo donošenju konačnog suda u ovoj raspravi to da kažemoda i biologija i okruženje, i priroda i društvena konstrukcija imajuulogu u formiranju onoga što nazivamo rodom (i polom). Osim u slučajuda odgajimo kontrolnu grupu dece u eksperimentalnim uslovima hermetičkizatvorene sredine (a čak ni to, naravno, ne bi dovelo do neporecivihrezultata), kako bismo ikada mogli da dokažemo da je ijedna od strana uovoj polemici u pravu?I pored svega toga, i dalje je poražavajuće jasno da je, uprkos tome štona intelektualnom nivou, a možda čak i na etičkom, mnogi ljudi veruju urod kao kontinuum, a ne kao u binarnost sastavljenu od dva roda, izuzetnoteško zaista živeti prema tim uverenjima. Bilo da vaspitavamo decu iliradimo na stvaranju novih rodnih uloga, bilo da naprosto obavljamo svakodnevneposlove, mi se stalno suočavamo sa regulatornim normama roda(pisanim i nepisanim pravilima) i posledicama ili mogućim posledicamanjihovog kršenja. Na primer, neki ljudi – kojih, međutim, nema mnogo –podstiču decu da se ne drže čvrstih rodnih granica ili ohrabruju svojupolno dimorfnu decu da donesu odluku da se ne podvrgnu hirurškoj operaciji.Ali, posledice su za mnoge od njih prevelike; i ne treba nikad zaboravitiili potcenjivati hrabrost onih koji se usuđuju da krše pravila binarnepodele rodova.Ovo nas, naravno, dovodi do pitanja zašto je to tako. Zašto se održavanjepostojećih rodnih normi smatra ključnim? Zašto zamagljivanje iliprelaženje granica takve podele izaziva toliku nelagodnost? Zašto dovodi dotakvih zločina? Zašto su dva američka adolescenta-transvestita, Dion Dejvis(Deon Davis) i Vilbur Tomas (Wilbur Thomas), ubijeni avgusta 2002. godine,kao i mnogi drugi transvestitni i transrodni tinejdžeri? Nešto što u sebinosi tako zapaljiv rizik, kao što je to slučaj sa onim što nazivamo rodom,očigledno zaslužuje da mu se posveti mnogo više pažnje i istraživanja.Proučavanje televizije i reprezentacija rodaStručni radovi o televiziji pomerili su studije roda mnogo dalje od samogispitivanja prikazivanja muških i ženskih likova. Ali, rana istraživanja orodu i televiziji proistekla su iz drugog talasa feminističkih pokreta širomsveta i, u početku (pre svega, ranih sedamdesetih), fokusirala su se na reprezentaciježenskosti – na predstave fikcionalnih ženskih likova u TV serijamaili voditeljki televizijskih vesti (Tuchman, Daniels and Benet 1978; Butlerand Paisley 1980; Meehan 1983; Brunsdon, D’Acci and Siegel 1997; StempelMumford 1998; Van Zoonen 1994). Do toga je došlo zato što je feminizamtreći program PROLEĆE 2011.

84u početku bio usmeren ka osvetljavanju izrazitih nejednakosti koje je izazivaobinarni sistem rodne podele širom sveta, u kojem je žena konstruisanakao kategoriju podređena muškarcu. Ova istraživanja i objavljeni radovio prikazivanju žena na televiziji ubrzo su bili kritikovani kao previše

atomistički, zato što su opisivali fikcionalne televizijske ženske likove izvankonteksta i zanemarivali, na primer, način na koji su žene prikazane u celokupnojpriči, kao i zbog toga što su se fokusirali na određene ograničenedimenzije likova, poput njihovog profesionalnog statusa (da li su, na primer,žene prikazivane kao lekarke ili kao domaćice), ili njihovih karakternihosobina (da li su aktivne ili pasivne i sl.) (Waldman 1990: 13–18). Novijiradovi počeli su da se fokusiraju na mesto ženskih likova u celokupnojnarativnoj strukturi, na žanrove i na šira pitanja roda i reprezentovanja(Brunsdon 1982; Bathrick 1984, Allen 1985; Barhr and Dyer 1987, Gammanand Marshment 1988; Pribram 1988; Spigel and Mann 1992).Uskoro je postalo jasno, uglavnom zahvaljujući radovima tamnoputihžena, da izolovano proučavanje roda vodi ka ponavljanju istog onog štosama kategorija radi kad isključuje ili suzbija mnoštvo drugih društvenihreprezentacija (ili identiteta) u odnosu na koje se proizvode ideje roda –identiteta koji su vezani za rasu, etničku pripadnost, starosno doba, seksualnost,nacionalnost i religiju. Postalo je jasno da budući radovi o temi reprezentovanjaroda moraju da uzmu u obzir načine na koje kategorije muškostii ženskosti zavise od takvog isključivanja i suzbijanja – na primer, načinna koji se normativna ženskost na američkoj televiziji ne samo prikazivalakao belačka, srednje klase, majčinska, heteroseksualna i američka već je upotpunosti zavisila od isključenih kategorija crnkinja, žena iz drugih etničkihgrupa, žena iz radničke klase, starih žena, žena koje nisu majke, lezbejki,i neamerikanki, koje su predstavljale potčinjenu drugost. Drugimrečima, postalo je jasno da se u stručnoj literaturi ne može više govoriti okategoriji roda bez priznavanja njene zavisnosti i zasnovanosti na isključivanjuodređenih grupa (Wallace 1990, Bodo and Seiter 1991; hooks 1992;Morrison 1992; Dines and Humaz 1995; Torres 1998; Press 1991).Na ove rane radove o ženskosti ubrzo su se nadovezala istraživanja iradovi o reprezentovanju muškosti. Isticalo se da je, premda je ženskost urodnoj binarnosti svakako bila termin koji je niže vrednovan, reprezentovanjemuškosti takođe bilo strogo ograničeno i suženo konvencionalnim idejama.Kao što navodi Džon Fisk (John Fiske) u knjizi Televizijska kultura(Television Culture): „Muškost predstavlja paradoksalan spoj moći i discipline.Privilegija autoriteta dobija se po cenu služenja i disciplinovanog ispunjavanjadužnosti” (Fiske 1987: 208). Fisk i drugi autori želeli su da istaknuargument da muškost nije neobeležen termin u rodnoj binarnosti, tj. da nijeu pitanju prirodna, nesocijalizovana manifestacija roda, već da je i ona, ustvari, suštinski konstruisana, u istoj meri kao i ženskost. Pokušali su daSTUDIJE TELEVIZIJE

85dokažu da, iako se ženskost možda pre shvata kao konstruisana kategorija(zbog svoje povezanosti sa pojavama kao što su šminkanje, frizure, odeća,fizički standardi, plastična hirurgija, određeni načini govora i kretanja – trikovisvih vrsta), i muškost (koja se često smatra jednostavno prirodnom,recimo, u svojoj gruboj, kršnoj neuglađenosti), zapravo je u istoj meri društvenokonstruisana. Drugim rečima, pokazano je da je muškost obeleženakategorija na isti način kao što je pokazano da je biti beo (što nekimAmerikancima deluje kao nešto što je neobeleženo – čisto, jednostavno,normalno i prirodno) u istoj meri etnički određeno kao i biti crn, američki

starosedelac, Latinoamerikanac, azijski Amerikanac itd. (Fiske 1987; Penleyand Willis 1993; Berger, Wallis and Watson 1995; Simpson 1994).Uskoro su za proučavanjem ženskosti i televizije usledili radovi o onomešto neki nazivaju nenormativnim seksualnostima, dok drugi koriste nazivqueerness, a što uključuje gayness, lezbejstvo, biseksualnost i transrodnost. Oviradovi su, između ostalog, skrenuli pažnju na to da se konvencionalna binarnapodela na muško i žensko trudila da ograniči predstavljanje višestrukihpolova i rodova na televiziji, i nametala ideju da su te dve kategorije konvencionalnebinarnosti univerzalno prihvaćene, kao i da imaju jasne i neprikosnovenegranice. Nasuprot tome, kao što je Aleksander Doti (AlexanderDoty) dokazao u knjizi Da stvari budu sasvim kvir (Making Things PerfectlyQueer), televizijske reprezentacije muškosti i ženskosti mogu u tumačenjimastručnjaka ili običnih gledalaca da otkriju queer sadržaje koje društvo i kulturapokušavaju tako uporno da potisnu i suzbiju. Za Dotija – kao i za DžuditBatler i Su Elen Kejs (Sue Ellen Case) – queerness jenešto što je u krajnoj liniji izvan roda – to je stav, odgovor koji nastaje nesputanoi nepovezano sa idejama binarne opozicije muškog naspram ženskog, ili homonaspram hetero paradigme, koje su obično artikulisane u proširenju ove rodnebinarnosti.Ako pogledamo televiziju novim očima, možemo, na primer, videtisvu potisnutu homoerotiku u tradicionalnim televizijskim prikazimamuških policijskih timova ili ženskog prijateljstva. Prema Dotijevim rečima,možemo da vidimo queerness u onome što smo smatrali očiglednimprimerima heteroseksualnih žena ili muškaraca koji su jednostavno u prijateljskimodnosima. Mogli bismo, kao Doti, da tumačimo američku TVseriju Laverne and Shirley (seriju o dve heteroseksualne prijateljice) kao lezbejskuili queer seriju (Doty 1993).Drugim rečima, mogli bismo da oslobodimo rodne višestrukosti kojesu sputane konvencionalnim binarnim podelama na muško/žensko,muškost/ženskost, muškarca/ženu. Možemo da pokušamo da posmatramorod (i seksualnost) kao kontinuum (niz mnogobrojih rodova i polova), sabezbrojnim mogućnostima za pojedince i ljudske odnose. Kako je televizijapočela da u većoj meri prikazuje raznolikosti roda i seksualnosti, sve višetreći program PROLEĆE 2011.

86autora se fokusiralo na gej i lezbejske reprezentacije (Kennedy 1994). Unarednoj etapi istorije proučavanja televizijskih reprezentacija roda pojavilesu se tvrdnje da bi trebalo proučavati reprezentacije koje se ne svode samona fikcionalne likove ili voditelje. Tvrdilo se da treba proučavati kako se rodmanifestuje u čitavim žanrovima, ili bar kako je sa njima povezan; na primer,razgovori u studiju (talk show), sapunske opere, melodrame i soft news(vesti iz sveta zabave, „ljudske priče”) mogu se smatrati ženskim, dok sesport, hard news (glavne vesti) ili finansijske informacije mogu smatratimuškim, i tako dalje. Drugi su tvrdili da treba da posmatramo kako se rodmanifestuje i kako je povezan sa određenim narativnim strukturama – serijalis otvorenim krajem mogu se u većoj meri posmatrati kao ženski, dok

se zatvorene narativne strukture (one u kojima dolazi do konačnog razrešenja)mogu posmatrati kao u većoj meri muške. Drugi su, opet, smatralida se sama televizija manifestuje kao ženskost ili je povezana sa ženskošću,pošto je vezana za kuću, pasivna, i generalno usmerena ka potrošnji umestoka proizvodnji. Kao što se može zamisliti, o ovim argumentima se i daljeraspravlja u stručnim krugovima i zauzimaju se različite i suprotstavljenepozicije (Huysen 1986; Jorich 1988, 1996; Fiske 1987).Sve u svemu, kao što smo već pokazali, proučavanje odnosa izmeđuroda i televizije iz pozicije studija kulture suočava nas s nekim nezgodnimim perativima. S jedne strane, suočavamo se sa tim koliko je važno pokazatikako se tačno binarna podela na muško i žensko proizvodi i reprodukujeza televiziju, i kako se suzbijaju reprezentacije varijacija na polju roda. Nasličan način se suočavamo sa važnošću zastupanja novih, alternativnihreprezentacija roda (višestruke reprezentacije roda, koje, zapravo, postojeu realnosti, u društvenoj sferi, reprezentacije koje mogu da dovedu do stvaranjanovih, ranije nezamislivih mogućnosti, i reprezentacije koje mogu daubrzaju nestanak kategorije roda u celini). Ali, s druge strane, suočavamo sei sa time koliko je važno da ne stvaramo iznova (čak ni nenamerno) binarnurodnu podelu dok ukazujemo na kulturnu konstrukciju ili dok se borimo protivnepravdi do kojih ona dovodi. Podjednako je važno da ne previdimonačine na koje konvencionalne binarne strukture oblikuju svakodnevniživot većine ljudi, čak i dok govorimo protiv zločina počinjenih u njihovoime. I konačno, važno je prepoznati potrebe grupa koje su nastale u uslovimanejednakosti izazvanih binarnom podelom (npr. ženski pokreti), u istovreme dok pokušavamo da uništimo tu podelu.Integrisani pristup proučavanju televizijskih reprezentacija rodaDopustite mi da se založim za jedan određeni pristup proučavanju televizijskihreprezentacija roda, pristup koji su mnogi stručnjaci u oblasti studijakulture koristili na jedan ili drugi način – i koji, verujem, izuzetnoSTUDIJE TELEVIZIJE

87pomaže u ispitivanju i analizi. Na drugim mestima, u okviru tema vezanihza proučavanje televizije, za njega sam koristila izraz „integrisani pristup”,po kojem je polje proučavanja sastavljeno od četiri međusobno povezanesfere: televizijske produkcije, televizijskog prijema, televizijskog programa(ili ukupnog sadržaja) i društveno-istorijskog konteksta televizije. Ovaj pristupje utemeljen u studijama kulture i zasniva se na modelu kodiranja idekodiranja Stjuarta Hola (Hall 1980), krugu produkcije, cirkulacije i potrošnjekulturnih dobara Ričarda Džonsona (Johnson 1986), i krugu kultureOtvorenog univerziteta (1997/1999). Svoju verziju ovog modela izložilasam u članku pod nazivom „Kulturne studije, televizijske studije i kriza društvenihnauka” (D’Acci 2002, u štampi). Ono što ovde pokušavam da dokažem,jeste da svaka od te četiri sfere (a ne samo program) ima ulogu u stvaranjuili konstruisanju rodnih reprezentacija, i da treba ispitati i analiziratinačine na koje se to obavlja u okviru svake od njih. To ne znači da svakapojedinačna studija o rodu i televiziji obavezno uključuje ispitivanje svakeod te četiri sfere – to bi bilo nemoguće postići. Reč je jednostavno o tomeda specifične aktivnosti u svakoj od sfera i njihove međusobne interakcije

treba uzeti u obzir pri osmišljavanju određenog istraživačkog projekta u vezisa televizijom i rodom, pri postavljanju pitanja koja pomažu u istraživanju,i pri izvođenju konačnih zaključaka. U bilo kojoj konkretnoj studiji, ispitivanjejedne ili dveju sfera može potpuno da zaseni ostale.Kao što smo prethodno utvrdili, kada razmišljamo o reprezentacijamai televiziji obično najpre pomislimo na načine na koji su muškarci i ženepredstavljeni u televizijskim emisijama (na vestima, u reklamama, u fikcionalnimtivnim formama itd.), i kako te reprezentacije konstituišu normeprema kojima stvarni ljudi usvajaju ili ne usvajaju kulturno određenu ženskostili muškost. Nešto kasnije ćemo nastaviti izlaganje o programu, ali uovom trenutku treba da imamo na umu nekoliko stvari: 1) reprezentacijeroda se neprestano konstruišu i u velikoj meri funkcionišu ne samo u sferiprograma već i u ostale tri sfere; 2) reprezentacije roda (čak i ako se usredsredimona sferu programa) ne treba jednostavno izjednačavati sa televizijskimprikazima muških i ženskih likova ili ličnosti; kao što je prethodnopomenuto, moramo da posmatramo mesto likova u zapletima, celinu narativnestrukture, žanrove, televiziju u celini i, eventualno, još mnogo toga; 3)reprezentacije konvencionalnih binarnih podela na muško/žensko, muš -kost/ženskost, muškarca/ženu treba proučavati ne samo u pogledu toga kakose konstruišu, reprodukuju i potvrđuju već i u odnosu na to kako se uništavajui kako bi mogle da nastave da se uništavaju; 4) reprezentacije i konstrukcijerodnih varijacija treba uzeti u obzir u jednakoj meri kao i reprezentacijekonvencionalne muškosti i ženskosti, i treba utvrditi kako da senastavi sa tim studijama a da se pritom ne potceni represivna i često užasavajućamoć koja prati nametanje konvencionalne binarne podele roda.treći program PROLEĆE 2011.

88Poslužiću se uopštenim primerima sa američke televizije, ali moram dadodam da se svaki nacionalni televizijski sistem može analizirati na sličannačin. Mada ću potražiti primere u sistemu komercijalnih televizija, sistemjavnih servisa u istoj meri pruža ilustracije „integrisanog pristupa”.Konačno, moram da navedem da je cilj sledećih primedbi o sve četiri sfereisključivo da se predloži nekoliko mogućih načina da se ovaj pristup primeniprilikom ispitivanja bilo koje pojedinačne sfere ili njihovih brojnihinterakcija.ProdukcijaUkoliko se okrenemo sferi produkcije i američkoj televiziji, na primer, nalazimoda se rod konstruiše na više nivoa i da ga treba podrobnije ispitati.Najpre, na nivou opšte strukture korporativnog kapitalističkog preduzeća,način na koji se rod zamišlja i reprezentuje kroz oči televizijske industrijetesno je povezan sa istorijskom raspodelom poslova, novca i moći – sanačinom na koji industrija funkcioniše kao ekonomski i društveni sektor.Ovo je, naravno, tesno povezano sa načinima na koje je binarna podela namuško i žensko oblikovala američko društvo, i posebno sa načinima na kojeje oblikovala raspodelu poslova u informativnoj industriji i industriji zabave,gde se poslovi uglavnom (mada ne uvek) raspodeljuju prema tradicionalnim

rodnim ulogama. Tako je, na primer, tokom većeg dela svoje raneistorije televizijska industrija usmeravala žene ka poslovima poput „devojkeza kontinuitet” (osobe odgovorne za održavanje kontinuiteta od kadrado kadra – da li je glumčev razdeljak na istom mestu u svakom kadruscene, da li je nivo viskija u čaši stalan od kadra do kadra, da li glumica usvakom kadru nosi iste cipele itd.). To ne znači da nijedna žena u ranimdanima američke televizije nije mogla da ima posao u višim ešalonimaindustrije, niti da ih pojedine žene nisu imale (na primer, kreatorke/scenaristkinjeIrna Filips i Agnes Nikson, kao i Lusil Bol, i producentkinja, scenaristkinjai glumica Getrud Berg). Jednostavno ukazujem na neravnopravnostna radnom mestu, koja je odredila strukturu sfere televizijskeprodukcije. Danas, prepreke ženama u mnogim oblastima TV produkcije idalje postoje, iako nisu ni izbliza tako rigidne kao ranijih godina. Akcionagrupa Žene na filmu, koju su sedamdesetih godina prošlog veka osnovaležene koje su radile u filmskoj i televizijskoj produkciji, i koja je i dalje aktivna,nastala je upravo da bi se borila protiv diskriminacije koju stvarajutakvi uslovi.Ti uslovi su, sem toga, imali bezbrojne posledice ne samo za podelurada i odnose između zarada već i za ono što se prikazivalo na malim ekranima.Ova tema zaslužuje više stručne pažnje zbog svoje izuzetne složenosti.Ali, kao što smo se uverili, rodna binarnost odredila je ideje mnogihSTUDIJE TELEVIZIJE

89ljudi o tome šta treba povezivati sa muškošću, a šta sa ženskošću. Okrenimose za trenutak britanskoj televiziji: istraživanja su pokazala da u sferi zabaveviše žena učestvuje u ključnim fazama produkcije (snimanje, režija, montaža,produciranje), posebno u nezavisnoj produkciji. Međutim, one se, popravilu, vezuju za žanr reality show i dobijaju kritike zbog „feminiziranja”dokumentarističke prakse – zbog usredsređivanja na svakodnevni život,tračeve i slično. U ovoj situaciji vidimo primer složenih pitanja vezanih zarod. Te žene su možda od početka postavljene na radna mesta vezana za realityteleviziju zato što je za neke ljude u televizijskoj industriji taj žanr najočiglednijei tradicionalno vezan za žene (soft news umesto hard news).Zatim, možda su kulturno konstruisani ženski identiteti tih žena zaista uticalina način na koje su se one nosile sa materijom vesti (usredsređujući sena lično, na detalje iz privatnog, umesto iz javnog života). Pored toga, širaprofesionalna zajednica primala je televizijski program koji su one proizvodilena konvencionalan, rodno određen način (druge osobe u televizijskojprodukciji ocenile su da je rad žena previše „ženski” i da „feminizira”televizijski dokumentarni program) (Dover 2001).Nasuprot tome, u SAD je isticano da, čak i kad žene čine ključni deoprodukcijskog tima, njihovo prisustvo ne može samo po sebi da znatnijeutiče na promenu onoga što se zapravo proizvodi u jednom tako rutinskomi ograničenom komercijalnom sistemu. Te žene se, prema ovomargumentu, neizostavno utapaju u komercijalne zahteve industrije i nemajumogućnosti da unesu veće promene (mišljenje holivudske producentkinjei scenaristkinje Barbare Kordej, izrečeno u privatnom razgovoru). Izjedne drugačije tačke gledanja, kritike upućene na račun Lifetime televizijepokazuju kako jedan od američkih kablovskih kanala, koji je specifično

namenjen programu za žene (i na kome je zaposlen veći broj žena),proizvodi vrlo problematične reprezentacije ženskosti, reprezentacije kojese zasnivaju na nekim od najgorih dimenzija konvencionalne rodne binarnosti(D’Acci 1995/1996). Sve ove kritike donekle osvetljavaju problem isvaku od njih treba dalje proučiti. Nijednu od njih, međutim, ne trebasmatrati definitivnom analizom situacije. Na primer, teško je predvidetišta bi se desilo na nivou televizijskog programa ako bi na televiziji radiovelik broj žena i muškaraca koji kritički tretiraju i analiziraju konvencionalnubinarnost.Radovi nekih autora i autorki o televizijskim reprezentacijama rasemogli bi, međutim, da nam ukažu u kom pravcu treba da idu dalja ispitivanja.Radovi Hermana Greja (Gray 1995) o američkoj seriji Frank’s Place,na primer, pokazuju uticaj crnih producenata i scenarista (koji su kritičkiposmatrali belačko društvo i televizijsku kulturu) na stvaranje inovativnihi kompleksnih reprezentacija crnačkog identiteta na televiziji. Slično postižestudija Kristal Zuk (Zook 1999), koja prati pojavu crnih scenarista natreći program PROLEĆE 2011.

90televiziji FOX krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina XX veka.Zuk pored toga naglašava nedostatak crnih žena među scenaristima, čije biprisustvo, prema njenom mišljenju, moglo da unese, i unelo bi, znatne razlikeu reprezentacije rase kao i roda na malom ekranu.U okviru američke TV produkcije, rod se takođe proizvodi i na nivouukupnog procesa produkcije – putem bezbrojnih imperativa koji direktnoupravljaju konstrukcijom publike i programa. Većina tih imperativa tesnoje povezana sa konvencionalnim rodnim ulogama, poput načina na kojiindustrija neprestano oblikuje svoje tržište i programe prema rodu: izrađujeklišeizirane emisije za koje se nada i veruje da će se dopasti muškim i ženskimosobama koje se određuju i identifikuju sa konvencionalnim rodnimulogama; i deli svoje emisije i programske šeme po klišeiziranim žanrovimai dnevnim terminima, za koje misli da će privući veliki broj gledalaca igledateljki (na primer, sportski prenosi tokom vikenda da bi se privuklimuškarci, sapunice tokom radnih dana da bi se privukle žene i sl.).Analize ciljne publike mogu takođe da bace svetlo ne samo na to kakose stvaraju konvencionalne rodne reprezentacije već i kako do televizijeuspevaju da se probiju različite reprezentacije roda i seksualnosti. Na primer,radovi Rona Bekera (Becker 1998) o mnoštvu televizijskih emisija sa gejtemama tokom devedesetih godina, pokazuju kako su nove reprezentacijeroda i seksualnosti uvedene na američke male ekrane, privlačeći usput gej,lezbejsku i biseksualnu publiku; ali i kako su te reprezentacije korišćene dase privuče i zadrži određeni segment mejnstrim heteroseksualne publike.Sferu produkcije treba proučavati kako bi se utvrdili i drugi načini nakoje se mogu videti razlike u pogledu roda i seksualnosti. Radovi ŠonaGrifina (Sean Griffin) o kompaniji Dizni, na primer, ispituju teme gej profesionalacakoji rade u Dizniju, filmova i TV emisija sa gej temama, i gejinterpretacija gledalaca. Mada je studija specifično usmerena na filmskuindustriju, ona pokazuje put kojim mogu da krenu i slične studije o televiziji

(Griffin 1999).Ovde možemo navesti samo nekoliko konkretnih primera vezanih zaproučavanje sfere TV produkcije i roda. Ali, najvažnije što treba naglasitijeste da sfera produkcije (bilo da je reč o komercijalnoj, javnoj, komunalnoj,religioznoj, kablovskoj bilo državnoj) mora biti podrobno ispitana kako bise utvrdili svi načini na koje njeno funkcionisanje i stvaranje publike i programazavise od konvencionalnih rodnih podela; i, prema tome, kako doprinosiodređenim reprezentacijama i konceptima roda, umesto nekim drugim,kako se oslanja na njih, i kako ih širi. Međutim, treba isto takoproučavati načine na koje bi ona mogla da stvori varijacije, razlike i inovacijeu reprezentacijama roda i seksualnosti.STUDIJE TELEVIZIJE

91PrijemSfera prijema ima mnoštvo sopstvenih dimenzija roda, koje treba podrobnoispitati. Tu spada, pre svega, institucija gledanja uopšte – društveni faktorii faktori sredine koji čine okolnosti u kojima se gleda televizija i vrte seoko roda, kao što su tradicionalne porodične hijerarhije i gledanje televizijekod kuće, koje je opisano u radovima Dejvida Morlija (David Morley),En Grej (Ann Gray) i drugih. Slično tome, konvencionalne rodne uloge injihovo izvođenje na javnim mestima kao što su barovi, lokalni centri i sl.takođe zahtevaju dalje ispitivanje. Radovi Ane Makarti (Anna McCarthy)o gledanju televizije na javnim mestima posebno su poučni kad je reč o ovojtemi (Morley 1986, Gray 1992, McCarthy 2001).Prijem obuhvata i rodne dimenzije interakcije između gledaoca/gledateljkei programa. Kako se, na primer, zapravo stvaraju značenje, zadovoljstvoi druge reakcije? Na koji zapravo način gledaoci i gledateljke individualnousvajaju, odbacuju ili prilagođavaju rodne norme koje nuditelevizijski program? Kako i zašto određene grupe (npr. tinejdžeri i tinejdžerke)biraju emisije koje će gledati na osnovu konvencionalnih rodnihodrednica? Kako publika koristi kulturne reprezentacije prilikom zahtevaza promenama konvencionalnih društvenih pretpostavki o rodu? Kako gej,lezbejska, biseksualna i transrodna publika tumači rodne dimenzije određenihemisija na način koji se razlikuje od onoga što je bila namera autoratih emisija? Kako to isto rade, recimo, određeni delovi ženskog gledališta?Kako serije sa izrazito drugačijim temama i dramskim inovacijama u prikazuseksualnosti i roda (poput, na primer, serije Queer as Folk, prikazivanena britanskom Channel 4 i američkom Showtime kanalu), stvaraju noveokolnosti gledanja, kao i nove odnose između gledalaca i programa? UVelikoj Britaniji, serija Queer as Folk izazvala je mnoštvo reakcija u britanskimtabloidima (videti rad čiji su autori Hil i Tomson u zborniku o britanskimdruštvenim stavovima (British Social Attitudes Survey), u kome sedetaljno opisuje kako je britanska štampa koristila ovu seriju kao oličenjeekstremnih rodnih reprezentacija (Hill and Thomson 2001).Kada govorimo o prijemu, mora se pored toga imati na umu da je bilomnogo rasprava u stručnim krugovima o ulozi televizije u oblikovanjunaših identiteta. S jedne strane, tvrdilo se da bi, zbog stalnih pomeranja utački gledanja, u žanru, u temama, kao i zbog njene fragmentisane i razuđeneukupne strukture, televizija, zapravo, mogla da doprinese stvaranju

novih tipova ljudskih bića – koja bi bila u manjoj meri određena konvencionalnimbinarnostima (muško/žensko, beli/crni, bogati/siromašni,mladi/stari itd.), jednostavno zato što su TV gledaoci, u nizu različitih globalnihsistema, neprestano bombardovani svim mogućim gledištima, vrstamaobraćanja, načinima ispoljavanja roda, rase, nacije i slično (Kaplantreći program PROLEĆE 2011.

921987, Collins s. a.). S druge strane, neki autori i dalje tvrde da televizija radina tome da konstruiše generičkog feminiziranog gledaoca, pasivno bićevezano za kućnu sredinu i usmereno na konzumaciju, koje je prvenstvenopotrošač, umesto građanin. I mada su zastupnici ovog stava svesni da su oveodrednice delimično zasnovane na konvencionalnoj rodnoj binarnosti, ovupoziciju treba ispitati pažljivije nego što je to do sada činjeno.ProgramAko se okrenemo sferi samog programa, uviđamo složenost reprezentacijaroda u postojećoj televizijskoj ponudi. Neka odmah bude jasno da izrazprogram koristim da označim ukupan televizijski sadržaj, uključujuči reklame,naraciju, najave programa, promotivne spotove, pisane slogane, vremenskuprognozu itd. – sve što se vidi na ekranu ili čuje sa ekrana.Podrazumeva se da svaki od tih aspekata treba više proučiti iz perspektiveroda.Kada počnemo da ispitujemo televizijsku fikciju iz ove sfere, uviđamoono što je shvatila i feministička kritika kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetihgodina XX veka: da se rod ne može analizirati samo preko izolovanihslika, već da se mora posmatrati kako se on stvara, sa svim svojim specifičnostima,u formalnim dimenzijama televizije. Vidimo da se rodreprezentuje u načinu na koji se odvija narativ, u žanru i u tehnikama, kaošto je način snimanja kamerom (krupni plan i meki fokus, na primer),montaža (recimo, romantični postepeni prelazi iz scene u scenu), montažazvuka (autoritativni govor ili naracija, na primer) i mizanscen (u koji spadajuosvetljenje, šminka, kostimi, scena, scenski rekviziti i način na koji selikovi kreću – i na koji se mogu, na primer, stvoriti figure tipičnih „mačo”atributa: krupno belo telo s pištojem u ruci, koje skače preko krovova).Ispitujući ovu sferu, primećujemo i ono o čemu smo prethodno izlagali– kako se neke televizijske forme i žanrovi, da i ne pominjemo samuteleviziju, smatraju rodno određenim. Posebno ako uzmemo u obzir činjenicuda su nedavni radovi o televiziji ukazali na rodno određenu prirodusamog tog medija (kao i gledalaca i gledateljki koje stvara), zaključujemoda ova tvrdnja zahteva mnogo više istraživanja.Društveno-istorijski kontekstNajzad, društveno-istorijski kontekst predstavlja veoma važnu sferu kojaobuhvata načine na koje društveni događaji, pokreti, uverenja i promeneproizvode ili reprezentuju određene ideje o rodu u društvu i za društvo ucelini. Ovde vidimo, između ostalog, kako su društveni pokreti poput ženskihpokreta, pokreta za gej prava, pokreta za ravnopravnost i fundamen-STUDIJE TELEVIZIJE

93talističkih verskih pokreta, uneli različite i sukobljene reprezentacije roda

u američko društvo tokom druge polovine XX veka – reprezentacije kojesu uticale na televizijsku industriju, na TV program i njegov prijem, čimesu opet uticale i na sam društveno-istorijski kontekst. Uviđamo i kako filozofskei teorijske rasprave mogu da vrše stvaran uticaj na načine na koji serod, između ostalih kategorija, zapravo osmišljava i proživljava.Upravo u društvenim i kulturnim institucijama poput televizije svakodnevnose stvaraju specifične reprezentacije roda i šire među milionimagledalaca i gledateljki širom sveta kao nepisana ili izričita pravila (naravno,zavisno od različitih uverenja i interesa na kojima se temelje i ta pravila inačini na koje se oblikuje televizijski program). I upravo zbog tog razlogaje potrebno promisliti i ispitati još podrobnije rod, reprezentacije i televiziju,kao i njihove specifične međusobne veze u svim televizijskim sistemimaširom sveta.S engleskog jezika prevela Ivana CvetanovićLiteraturaAllen, R. C. 1985. Speaking of Soap Operas. Chapel Hill: University of North Carolina Press.Baehr, H. and Dyer G. (eds.) 1987. Boxed In: Women and Television. London: Pandora.Bathrick, S. 1984. ”The Mary Tyler Moore Show: Women at Home and at Work”, u: Jane Feuer,Paul Kerr i Tise Vahimagi, MTM: „Quality Television”, str. 91–131. London: British FilmInstitute.Becker, R. 1998. Prime Time Television in the Gay Nineties: Network Television, QualityAudiences and Gay Politics. Velvet Light Trap, jesen, str. 36–47.Bobo, J. & Seiter, E. 1991. Black Feminism and Media Criticism: The Women of Brewster Place.Screen, 32(3): 286–302.Brunsdon, C. 1982. Crossroads: Notes on a Soap Opera. Hamden CT: Shoestring Press.Brunsdon, C., D’Acci, J. and Siegel, L. (eds.) 1997. Feminist Television Criticism, London: OxfordUniversity Press.Batler, Dž. 2001. Tela koja nešto znače: O diskurzivnim granicama ’pola’. Beograd: Samizdat B92.Butler, J. 1990. Gender Trouble. New York: Routledge.Butler M. and Paisley, W. 1980. Women and the Mass Media. New York: Human Sciences Press.Collins, J. (s. a.) „Television and Postmodernism”, u: Robert C. Allen (ed.), Channels of DiscourseReassembled, str. 327–353.D’Acci, J. 2002. „Television Genres”, u: International Encyclopedia of Social and BehavioralSciences. Oxford: Elsevier Science Ltd.— (u štampi) „Cultural Studies, Television Studies and the Crisis of the Humanities”, u: LynnSpigel & Jan Olsen (eds.) The Persistence of Television. Duke University Press.Deidre Pribram, E. (ed.) 1988. Female Spectators: Looking at Film and Television. London: Verso.Dines, G. & Humez, J. M. 1995. Gender, Race and Class in Media. Thousand Oaks, CA: Sage.Doty, A. 1993. Making Things Perfectly Queer. Minneapolis: University of Minnesota.treći program PROLEĆE 2011.

94Dover, C. J. 2001. British documentary television production: tradition, change and „crisis” withina practitioner community. Unpublished thesis: Goldsmiths College, University ofLondon.Fiske, J. 1987. Television Culture. London & New York: Methuen.Gamman L. and Marshment, M. 1988. The Female Gaze. London: The Women’s Press.Gray, A. 1992. Video Playtime: The Gendering of a Leisure Technology. London: Routledge.Gray, H. 1995. Watching Race: Television and the Struggle for „Blackness”. Minneapolis: Universityof Minnesota Press.Griffin, S. 1999. Tinker Belles and Evil Queens: The Walt Disney Company from the Inside Out.New York: New York University Press.Grosz, Elizabeth. 1995. Space, Time and Perversion. New York: Routledge.Hall, S. 1980. „Encoding/Decoding”, u: Stuart Hall, Dorothy Hobson, Andrew Lowe & PaulWillis (eds.), Culture, Media, Language. London: Hutchinson.— et al. 1994. „Reflections upon the Encoding/Decoding Model: An Interview with StuartHall”, u: Jon Cruz & Justin Lewis (eds.), Viewing, Reading, Listening: Audiences andCultural Reception, str. 38–80. Boulder, Colorado: Westview Press.

— (ed.) 1997. Representation. London: Sage and the Open University.Hill, A. and Thomson, K. 2001. “Sex and the Media: a Shifting Landscapes”, u: R. Jowell, J.Curtice, A. Park, K. Thomson, L. Jarvis, C. Brodmley and N. Stratford (eds), BritishSocial Attitudes the 17th Reportt Focusing on Diversity, str. 71–99. London: Sage.Hinds, H. 1990. „Fruitful Investigations: The Case of the Successful Lesbian Text”, u: Sally Munt(ed.), New Lesbian Criticism, str. 153–172. New York: Columbia University Press.hooks, b. 1992. Black Looks: Race and Representation. Boston: South End Press.Huyssen, A. 1986. „Mass Culture as Woman: Modernism’s Other”, u: After the Great Divide:Modernism, Mass Culture, Postmodernism, str. 44–62. Bloomington: Indiana UniversityPress.Johnson, R. 1986. What Is Cultural Studies Anywhay? Social Text, 16: 38–80.Joyrich, L. 1988. All That Television Allows: TV Melodrama, Postmodernism and ConsumerCulture. Camera Obscura, 16: 129–154.— 1996. Re-Viewing Reception: Television, Gender and Postmodern Culture. Bloomington:Indiana University Press.Kaplan, E. A. 1987. Rocking Around the Clock: Music Television, Postmodernism and ConsumerCulture. London: Methuen.Kennedy, R. 1994. „The Gorgeous Lesbian in LA Lae: The Present Absence?”, u: Diane Hamer& Belinda Budge (eds.), The Good, The Bad and the Gorgeous, str. 132–141. London:Pandora Press.McCarthy, A. 2001. Ambient Television: Visual Culture and Public Space. Durham: DukeUniversity Press.Marchand, R. 1983. Advertising the American Dream. Berkeley: University of California Press.Meehan, D. M. 1985. Ladies of the Evening: Women Characters of Prime-Time Television. NewYork: Scarecrow Press.Morley, D. 1992. Family Television: Cultural Power and Domestic Leisure. London: Comedia.Morrison, T. 1986. Playing in the Dark: Whiteness and the Literary Imagination. Cambridge, MA:Harvard University Press.Press, A. L. 1991. Women Watching Television. Philadelphia: University of Philadelphia Press.Spigel L. and Mann, D. (eds.) 1992. Private Screenings. Minneapolis: University of MinnesotaPress.STUDIJE TELEVIZIJE

95Stempel Mumford, L. 1998. „Feminist Theory and Television Studies”, u: Christine Geraghty &David Lusted (eds.), The Television Studies Book. London: Edward Arnold.Torres, S. (ed.) 1998. Living Color: Race and Television in the United States. Durham & London:Duke University Press.Tuchman, G., Daniels, A. K. and Benet, J. (eds.) 1978. Hearth and Home: Images of Women inthe Mass Media. Njujork: Oxford University Press.Van Zoonen, L. 1994. Feminist Media Studies. London: Sage.Waldman, D. 1990. „There’s More to a Positive Image than Meets the Eye”, u: Patricia Erens (ed.),Issues in Feminist Film Criticism. Bloomington: Indiana University Press.Wallace, M. 1990. Invisible Blues: From Pop to Theory. London: Verso.Zook, K. B. 1999. Color by FOX: The Fox Network and the Revolution in Black Television. NewYork: Oxford University Press.treći program PROLEĆE 2011.

96