Tamara Vesna GLASNIK - Plamen izobilja€¦ · ušunjalo se proleće. Svetlost i mirisi prirode u cvetanju. Kroz rešetke uleteo je vrabac. Sleteo mi na ruku i progovorio: ”Dva

Tamara Vesna

GLASNIK

SADRŽAJ

I ISPITIVANJE SAMOĆE

U zatvorskoj ćeliji Zov Priprema Meč Samoći Preobražaj Osluškivanje Razvodnjavanje Tajna Trenutak Kultivisanje stihije Nemogućnost ispoljavanja Tragovi

II REFLEKSIJE

Refleksije Beg u sajber spejs Noma Mera Sa druge strane crte Građanin planete Intimno Presto Dolazak nove renesanse

III ODRAZI

Trešnjin cvat Slika od želja Bajkovita Iza granica Krug

IV ODLASCI

Odlazak Trik Zalet Mucanje Tok Kroz mrak Samo se udalji Iako

V PESME ČEŽNJE

Prapostanje Status quo Čekanje Čežnja Otkrivena su dva bića Zaljubljenost Trajanje Neponovljivost Prolaznost Iz potaje Pritisak Dualnost Lavirint

VI SVEDOK

Svedok Mali život veliko zlo Model Izbor Ilegala Razotkrivanje Čigranje Izmedju Bol Pustoš

Glas nosi smisao ljudskog življenja.Čuješ reči koje nisu uobličene u celinu, jezik;

one leže u svakom biću da budu prepoznate.

Podaj ruku glasniku, povešće te sa druge strane.

Glasnik je zbirka ezoterijske poezije koja je nastala iz stremljenja za oslobodjenjem iz života na horizontali, u trenutku vremena u kom je nagon za slobodom postao imperativ, a stvarnost prepuna ograničenja.

Glasnik je najava budućnosti, najava hoda po vertikali i života iz te perspektive, najava kraha i konačnog napuštanja starog i rođenja mističnog novog, kroz ljubav i duhovnost.

za Vesnu

ISPITIVANJE SAMOĆE

13Tamara Vesna Glasnik

U zatvorskoj ćeliji

U ćeliji bejah godinama.Po telu mi se nahvatala vlaga i prašina.Bolovi postadoše nepodnošljivi.Nazirah samo tamu.

Jedne godine, kroz mali otvor,ušunjalo se proleće. Svetlost i mirisi prirode u cvetanju.Kroz rešetke uleteo je vrabac.Sleteo mi na ruku i progovorio:”Dva života teku.Jedan bodren srećom, lagan i plodonosan.Drugi mučan, u samoći i trpljenju.Naizgled!”Od tog dana više nikog ne krivim Za svoj život.

14 Tamara Vesna Glasnik

Zov

Reka je odnekud donela muziku.Prikrila se neprimetno i zaokupila čula.Osluškujem:prepliću se zvuci usne harmonike i hrapavi glas noćnog svirača.Gledam:šeta po vodi, šeširom je skrio oči,jednom rukom svira dokdrugom poseže za snom.Skrivena tajna u tonovima.Velom melodije se iskradam van domašaja ljudi.Sama hodam, a bivam vođena.Tama mi je saveznik, pesma zov.Nosi me ritam put probuđenog srca.Predajem se tuzi.Ponovno rođenje boli.Rađaš se za sebe, a umireš za druge.


Priprema

Pozadi U tamiKrijem se pod stolomIgram se žmurkeOdzvanjaju koraciŠkripe stolicePucketa parketPronalazim se u najgušćem mrakuZaboravila sam rečiUdahnula vazduh promenePokrenula se u ritmu bićaOstavila sam strahPreskočila srećuKao deteRadoznaloPutem oduševljenjaKrećem seGrešimDolazim prolazimDo sebe kroz sebeOtvaram srceZnam kad sve ovo prođeBiću gde je usamljenost najdublja


Meč

U opasnoj sam zoni.Deli me stegnuta pesnica od goniča.Ova borba, kao grč, dešava se sama od sebe, u talasima.Dok god je budem premeštala spolja svet će biti sumorno i depresivno mesto.I dalje se borim za nekog drugog:manje slobodnog, više podobnog, manje drskog.Ne preispitujem se, ne vidim dalje od ukrućene pesnice.Bam! Primam udarac pravo u stomak. ”Ja” se slupalo u paramparčad.Bam! Kako se odrediti prema svetu? Pogrešno se postavljam.Teatralnost podrazumeva stalnu potrebu za ospoljavanjem.Bam! Ruše se kulise.

Svako moguće ja ima pravo da postoji.Bila bih dželat kada bih pogubila bilo koga u sebi.Bam! Šta li sam jurila kroz mrak?Rešenost mi neće pomoći da održim ravnotežu.Bam! Fantomske iskrice. Ma šta je sreća, tek trenutak zanosa.Postajem svesna hiljadu svojih ličnosti, sve osećaju,svaka u svojoj različitosti.Bam! Osećajnost nije dobra predispozicija za ugodan život.Čim sam dvema dozvolila da ožive, izgubila sam svaku šansu da postanem neko…Tras! Ovako zvuči pad nokautiranog.


Samoći

Neću daleko od samoće otićiNeću druge oči sretatisem svojevodene i mutnenoću u lutalački pohodima

Ovo je svet koji treba da bude moj?Ovde pripadam?Preko mi je potrebnokristalno čisto rasuđivačko okoDa jasno sagledam kuda sam se denulaMogu ja ovo probuđivanje da preživimOzlede zadobijene na putu ka jedinstvenom da zalečimEkstremi pripadaju samo meni!

Zbilo se čega sam se plašilaPredvidela sam šta će me snaćiSnovi mi samotni postašeČega god da sam se dohvatilaveć je bilo izolovano od ostatka svetaTežnje usmerih ka tajnama Kretah se u osami u polumrakuUtemeljih se u divljenjulepoti samoniklog postojanjaBez nezgrapnih pokreta Bez nehotičnih udaracaPripitomih stvoraOgrubelog od samovanja


Preobražaj

Gorčina je postala preteška za nošenje.Kroz nepristupačne brzake misli, tražim stil,da zaplivam.

Evo: peku me oči, a jasno vidim,svet je razotkriven!

Brzaci čine potrebno, nose me moru.Tonem sve dublje i dublje,ostaću izolovana dubinom dok ne postanem vodatiha,izvorna.

Kada je prošao trenutak preobražaja – nisam opazila!Ostavila sam organe ribama za gozbu, reči da druguju sa morskim travama.

Pratim more, struje smernice, ovo postojanje je konačno dobilo značenje.Ovde je svaki susret moguć,svaka stvarnost nepobitna.


Osluškivanje

U samoćiprizivam ukus maslinamiris mora, četinarašumove talasamelodiju prirode.

Prizivam li i osećanjanadanja, srećuboli, vapaje, raspeća?

Prizivam li i lažne osmeherazgovore, nesporazumeprazninu, dokolicu?

Istina je opasana bedemomposuta trnjemzarasla korovom.

Da li smo prizivani znacima?Pozvani da osluškujemo Zemljui njena tanana pulsiranja.

Ko uopšte traži blatnjavi put?Ko sme da prlja ruke tražeći sećanja na Boga?


Razvodnjavanje

Iz dubina se podiže silacela je utroba nabrekla izrodiće se pokret.Telo svoje granice proširiti ne može,sila će se u bes preobraziti.Bes kao meteorska kiša,gromovima teškim,usmrtiće poslednje nosioce dobrote.Potreba, o ta razdiruća potreba za drugimrazliva se po meni poput teške vode.Sakuplja se u virtualne balone.Kako sam otežala!Ko zna čime se psiha napunila?Bolje pamti duša nego ja.

Srce mi je ka petama poteklo,oči iz duplja istekle,mozak utonuo.Plutam.Duša posta davljenica,od duha oslonca osta samo mrlja.O silna vodo poteci iz menekome si neophodna.

Kada se rađa mesecvoda se podiženovim sumrakom sve snažnija.Širim telo.Teci vodo, u mlazevima.Šikljaj, iz vena, iz svake pukotinetragom mesecasve do ušća.


Tajna

Nestajem u tišini;naviknuta da izbora nema. Što se nudi nije blisko.Osame liče na mene.Tu sam, pusti da ćutim.Pst, napet si…oslušni:šapat je iza ćutnjezveket koraka iza mirovanjalepota iza nezgrapnostidubina iza naivnostipriđi…stvarnost je iza pojavnosti.

Odavde ću se udaljiti mirno,bez žala, bez muke.Teraće me sadašnje osećanjeslično gušenju,neizbežnom popuštanju,nezaustavljivoj depresiji.Moje žudnje ostaše skrivene.Ne žalim, samo se opirem!

Poklanjam se pred nastup,udostojiću te povesti o velikoj ljubavi.Telo se konačno uobličilou prosvetljenu gracioznost.Ispod svih nanosa gajim mekotu,puštam mašti da sudeluje…Postaćeš žižak ontološkog plamena.U potrazi, u pripremibiće se širi,


seje žar, ponire unutra.Prožima me tanka nit čistote štoodvaja od sveta.Vraćam se tišini.


Trenutak

U ovom trenutku ja sam čestica vasionske prašinekoja je prestala da se krećeda postoji.Trenutak pre praska.

U ovom trenutku moji snovi,poraženi u ratu za ideju,mašu belim zastavama;moje nade, raznete na minskom polju;moje vizije, zbrisane zaboravom.Da postojim u ovom trenutku,rasplakala bih se nad nepodnošljivom prazninom.

Odjednom, sva moja prošlost čini mi se besmislenom.U njoj je učestvovao neki ludi zanesenjak,sve proživljeno smešteno je iza realnosti.

Odjednom, ni budućnost mi ništa ne obećava.Više ne čujem buduću sebe koja mi se javlja iz daleka.Teši me, kao dobri roditelj, garancijama da ću joj se pridružiti.Utihnuo je glas iz budućnosti.

U ovom trenutku ja sam bez tragova na duši.


Kultivisanje stihije

Nemir, snaga divljeg konja, jezdi mislima;neobuzdan u težnji za oslobođenjem,uhvaćen u zamku ideala.

Griva i rukesjedinjeni savršenstvom,u trenutku - biće jedno.Prsti oblikuju stihijuneizrecivog,nakaznost sveta biće pobijena.

Nisu potrebne ruke,pritajene mi iza leđa survaću se samau iluzijuizvodim prvoletački prodor.


Tragovi

Pokupiću tragove koje ostavljah za sobom,zaliću zemlju neka nikne cvećenek se ne zna da sam hodala tuda.Ništa mi više ne znače krhke želje –popucale su sve do jedne.Ne znam kojom ću se odorom skriti od sebei poklanjati svetu.Kao lopov pokrašću godine traženjai uložiti ih u disanje.Udisaću mirise cveća niklog preko mojih grešaka.Zidaću harmoniju u tajnosti.Spasavaću se od sivila neplodnih težnji,mirno ću disati.

REFLEKSIJE


Refleksije

I

Verujem da mogu da oslobodim onostranu sebe –onu koja se rađa na dnu utrobe uz bolno grčenje materice.

Potmuli bol, tupi udar sveta, rika, nepodnošljivost,pobediti život: kome je još pošlo za rukom?

Sažaljiva egzistencija, raspršivanje energije materije, besvest,kosmos u obliku čunja, prasak ohlađenih zvezda;Bog se kocka, a ja u mraku vasionske utrobe napipavam smisao.Istinsko NE ZNAM!

II

Snovi se nižu kao note, treba biti zreo da bi čuo muziku.Osluškujem glasove iz mitskih dubina;čujem:revolt Bogova, melodiju sa druge strane ogledala, uspavanu princezu kako diše, otkucaje srca;to se moje nerođeno Ja rita u utrobi Bogomajke.U utrobi svih utroba sluzavi, zgrčeni fetus zri za Drugo rođenje.

U mraku najgušćem od svih, prožet je kocem vertikale.Iako je u nepodnošljivom bolu, ne napušta ga nada da ga Otac vidi.

Kuda sa proživljenim bolom?


Beg u sajber spejs

U letu sam ljuspice na inter galaktičkim koordinatama.Danas povlađujem sebi, ne čineći ništa da izađem iz sajber prostora.Skačem po klovnovskim oprugama, pravim grimase, plezim se onima što ih ostavih na Zemlji.Tražim srodne duše u vanzemaljskom svetu.Uzjahujem kometu, da u turbo pogonu pretražim galaksiju.Kmečim, dozivam, skrećem pažnju…Ko se sme kretati svetlosnom brzinom?Umiljavam se, šaljem poljupce sa dlana…Vide li me?

Raslojavam se kao babuška, skidajući jednu po jednu zemaljsku opnu.Obelodanjujem svoje prisustvo bestelesnima.Brzina me obara u horizontalu.Da li sam duh ili biće;nerođeni ili neumirući?Božanska iskra začeta po planu postojanja, osuđena na kosmičku usamljenost.Tek stvoreni fetus u van pojavnom realitetu.Lomi me nestrpljenje,da načinim prvi korak u slobodi.


Noma

Šta je čovek? Duša u brodu, svetlo u propadljivosti, večnost u trenutku, bezbroj mogućnosti na jednom smeru, sužena beskonačnost, ništavilo, kosmos…Stradam, činim to do ponora, moj brod jedva da živ ostaje.Kad duša od miline narasta, raste do neba, moj brod jedva da živ ostaje.Nebo je vedro i voda mirna u meni čemer zagospodari. Navlači se neka nostalgična skrama. Moj brod trune od takvog stanja.Put ne znam, ni namere tvorca, ni početak, ni kraj. Brodim na okeanu postojanja.Svaki dan, strepnja od dolazećih nepogoda.Svako jutro, nada u novo uskrsnuće.


Mera

Vaša težnja da se zovem merom kao oštrica po krilima slobode – izbor postaje usud

Sakuplja se bes u zidove sobe kao odraz nemoćiu noćima bez mira bez sna Ostaju brazde od noktiju po koži vremena zaleđeni smešci ludila mrtvila u potrošenim sećanjima

Da li će svet postati drugačiji kad se pred jutro rodi nada:Kosmos je dovoljno velik da se u njemu izgube nepregledna prostranstva gluposti!


Sa druge strane crte

Oni i ja!Nema ratovanja samo se razdor nadvija nad nama poput olujnih oblaka.Nebo je tmurno, ulica tiha, nadolazi nevreme.A mi napeti stojimo svako sa svoje strane crte.

Verujem: ovo je moj reon!

Slutim stisak do bola, ugriz bez kajanja, prezir bez stida.Ne! Ne možete preći sa druge strane crte.Vi što sebe postavljate u centar vasione, Vi samozvani instruktori životne vožnje,Vi kreatori pustoši sa mozgovima od slame.Vi savetodavci, Vi nezadovoljni, krivi,Vi što se bavite tuđim životima, večno isčuđavate, iš!

Ne želim da znam za druge “krive”. Krivi smo svi.Vi jer ste zaslepljeni neznanjem, ja jer se vama bavim.


Građanin planete

Udahnula sam duboko, obukla novo odelo, začešljala kosu, oglednula se u očima ljudi – sad sam spremna, maskirana sam se u građanina planete.Još samo da spakujem kofer I krećem u lov za mesto pod suncem.

Pretvaram se da nisam vetar, neću protutnjati uz huk, neću pomeriti ništa što nisam smela da dosegnem.Pretvaram se da nisam bujica, neću potopiti ništa što nisam smela da uvidim.Pretvaram se da pratim smernice, neću lutati po zabačenim ćoškovima, neću dati ništa od svog bogatstva pohabanoj istini, koja prosi tamo negde, ispod nekog starog mosta, u zapećku sveta.


Intimno

Sedim i mislim. Kao stari Grci, temeljim život na ideji, dok se zatvaram u bure.Prolazi još jedan dan proveden među knjigama.Neke promene nisu suđenje da se dogode.Zaglavljena u lošem trenutku, postajem majstor u trpljenju.Kružim po istim putanjama, gulim đonove po istom asfaltu, rukujem se uvek sa istim ljudima.Kao cirkuski majmun, izvodim uvek isti trik.Tako malo čovek može da reši.Ne poznajem divni globalni svet, zarobila me realnost.Život mi je težak koliko i glava. Nosim je kao džak cementa – uporno, sporo, dok se ne završi posao.


Presto

Prepoznajem te u želji da se osetim živom.Posle mukotrpnog istraživanja dopuštam predah.Silno verovah, al’ se nije dogodilo.Dopuštam da brljam I nepromišljam, da činim ishitreno, da verujem svakom žilom…Ništa lakše, do zarobiti te u grču, odreći se svih ličnosti, srozati se na jednoslojnost.

Pod nogama se mota izmaglica kao uvertira za veliko iskušenje.Videću koliko mi je dato.U toj izmaglici stvara se deoba na život tajni i život prividni.Mučno je kriti satrvenost.Ponižavajuće je izgledati pred tvojim budnim okom srećno.Nemam prava na zlobu…I dalje sam prepuna snova, prepuna želje za punoćom…

Utemeljujem se na prestolu velikog sanjara.Zanemarujem šaputanje iz pozadine.Dovoljno dobro se krijem od svih utvara iz prošlosti.Tek ponekad nagrnu na moj presto optužujući me za samopostavljanje.Neka, odričem se lakoće zarad kontakta sa vasionom.


Dolazak nove renesanse

Čovek je izgubio pravac.Zatočen u Euklidskom prostoru.Paralelni svetovi ostali su neprepoznati.Sustigao nas je strah. Zaboravili smo.

Reč se stropoštava u ništavilo.Zvonak udar u šuplju egzistenciju, dva gonga i padam u nesvest.Klik, klak palacanje jezika.Obrazi nam postadoše od porcelana.

U brodovima od papira šaljem poruke Bogu, ali se cepaju na britkim oštricama logike.

Neki novi ljudi rasparčaće logiku, oslobodiće prolaz brodovima.Nova misao biće rođena.Probudiće se žeđ za sveobuhvatnošću.Izbiće opet renesansa.

ODRAZI


Trešnjin cvat

U tramvaju vreme je stalo trampim trenutak za san

Iz kalemegdanskih laguma odzvanja zvuk doboša čujem topot snažnih kopita udar u srcu tam - tam, tam - tamPolećem – skok zveri na plenViše se ne osvrćem, samo trčim udišem dah života

Trešnjini cvetovi rotiraju oko pupka oni su mirisni plodovi saznanjaIz stomaka mi niče drvo porađam poezijuVazdušna struja, satkana od polena nosi me u beskrajne svetove duha


Slika od želja

Ovaj mesec, što ga nađoh na dnu bunara od želja;Nije li to onaj koga ugledah kako dolazi u san.Na mirnoj vodi jezerskoj sijao je u svetlosnim prugama kao da kuca srce dvema dušama.

Nije li to onaj mesec kome hodajući po lokvanjima pružah ruke u nadi da obgrlim te otkucaje;Kome obavijena prozirnom putenošću šaptah reči ljubavne, a on se pritaji u gustoj travi vodenoj.


Bajkovita

Mač, odoru, šešir i perle zbacila sam sa sebe.

Biserna ostrva postaše mi dom.

Ispijam vodu iz krčaga domorodaca, ona je ogledalo duše.

Doziva me usnuli morski car.

Spavam na krilima albatrosa.Silni vetrovi donose, sa morskih pena, muziku reči.

Kristalno čisto more okružilo je stenu, na njoj caruje nadahnuće.Vazduh iskri, ljudi evoluiraju u anđele.


Iza granice

Lica su nam priljubljena uz hrapavu koru, pokušavamo preko hrasta spojiti ruke.Osećam samo kožu sa tvojih jagodica sa brazda paru iz nozdrva.

Dosegnuti do tebe…

Sustižemo se među ogledalima.U odrazu vidim tvoj lik.Spajamo dlanove, prepliću se linije života.Sasvim si blizu…Očešali smo se laktovima izgubili ravnotežu.

Jurimo se među klasjem.Dodirujemo se leđima, raširili smo ruke.Vetar sa klasja donosi zlatnu prašinu.

Ti i ja - u samom centru sveta.Ipak jedno nasuprot drugom.

Ali, noćas sam dobila krila.Iz božanskog ognja na leđa doneo ih je plamen.

Uzletela sam do tebe.

Prelazim granicu, nestajem u sferi tajne.Bez straha.Obujmila i prožela me ljubav.Ovde je toplo, ovde smo jedno.


Krug

Beskonačno je ponavljanje, postojiš nepovezana u vremenu, ti si mozaik koji nikada neće biti sklopljen, ti si svukud, ti si NIŠTA.Šta si onda ti? Ideja!

Tražim besmrtnost, blago u gnezdu zmaja.Okovala me ideja, zaogrnuta paklenom vatrom zmajeve utrobe. Okružuju me duhovi prošlih života, igrajući nekakav ritualni ples.U središtu plamena piruju sablasti iz kojih niču životi koje sam živela.Prepoznajem zmajev glas: “Laž, laž … fikcija…” vrti mi se u glavi, gubim svest: “Ustaj, ja sam tvoja ideja, tvoja budućnost, zaviri u svoj život…”Budim se u tački početka.

ODLASCI


Odlazak

Postoji li bezbolan odlazak?Da sam sa ljubavlju ne bi me morila sebičnost!Ova prilika što se pred tobom otvara nisam ja.Gorčina što se po tebi izliva samo je razočaranje.Grubost što zadaje udarce ispod pojasa samo je priprema.Nije moja volja da te ubijem već da izbijem, u celosti.Stvarnost je odavno postavljena…

Korenje što nas je držalo nepokolebljivo u svim iskušenjima, odavno se sasušilo; plodovi su odavno pobrani.Svako bi novo rođenje bilo protivprirodno.Mučnina među nama, samo je posledica.Uočih, a nedadoh sebi da izgovorim.Ne mogu se pravdati što ti se nađoh na putu.Da li sam učestvovala?


Trik

Spuštam se, smanjujem se, hoću da stanem u nečiji život.Seciram, krojim psihu po meri sveta, skrivam viškove pod mađioničarski plašt.Možda i iskoče iz mesečeve kutije…Sve mi je strano! Osim htenje utrobe: anima te hoće, biće te hoće…Vidim oslobođenje, krunisanje pravom snagom.O, kako sam promašila.Ne, nisam se očešala o tebe u prolazu.Upila sam te duboko, privila te na čežnju, slepila te s dušom, sa tobom utonula u usamljenost.Usud se pokazao dok sam preplitala sudbinu sa nepozvanim, sanjala o veličini.Stidim se dok stojim nad sramnim kompromisom, vezanih udova.Čekam…Usta su mi puna zemlje. Nisam prepoznata.… da ponovo uzletim


Zalet

Noćni saputniče!Kratka mi je noć, uze je tiTeška mi je duša, zapose je tiOlovan mi je san, okupira ga tiSurovi mučioče!

Zarobiše me fantazijePrepuštam se magiji opčinjenostiNe trebaš me zavoditiDublje su mi željeŠta bih sa idealom?Priklonila bih mu se!

Vreme mi prebrzo tečeOve noći daju zamah ludiluObrušavam se na tebe kao grabljivica sa noćnog nebaFiksiram plenU strmoglavom zaletu neopazih: otpadoše mi krila popucaše kandže…Sve nestade i plen i tlo i telo u padanju sem volje, koja me iznela iznad svih mogućih stvarnostiNaduvah se kao balonLebdimPrepuštena volji da me baci u bezdan kao što me uznela do neba


Mucanje

Ovih se dana zaboravih.Bila sam prijatna, osmehivala se; skrušena, povlađivala ti; htela sam biti smerna, te oborih glavu; blaga, te se ogluših o cinične opaske; bila sam krhka, osokolila te u iluziji o dominantnosti; ženstvena, da moje ponašanje bude verodostojnije.

Vrtim jezik motajući glasove u reči: “… Jung, nesvesno, psihološki tipovi … mucanje… snovi…intuitivni introvert…”

Suvo mi je grlo, davim se; ako izdahnem sad, završiću u krugu lažova i sitnih prevaranata.Bedno izdajstvo!

Probudih bes.Tajna je da sam te izmislila.Poveo me zanos, ali od predaje ništa.

Ovih me dana izjeda stid bestidno lagah!


Tok

I

Sediš kraj obale, zagledan u proticanje vodePoslednji prizvani prvi otkriva…Reka te ne smiruje, već iznova priziva u okršaj.Grumen besa bacaš mi pred noge ceo će prostor da pukne.Oštrica traži neman iz vode ciljaš, al’ se samopovređuješ.Čuva tajnu, ali ne i zver!Ne prebrojava davljenike niti izglede ratnicima za preživljavanje.Ne oplakuje!Čuvaj se:Nećeš vaskrsnuti!

II

Dugačke šine zarivaš u dno –Gradiš branu!Okreću se, riju gnusno i bezdušno, sve dublje…Pad u destrukciju!Ne mogu podneti branu.Podiže se besna bujica, lomi sve pred sobom.Oslobađam se iz uskih kanala.Ovo je gigantska voltaža.Tvoja titanijumska brana – razneta…


Kroz mrak

Ne izdaju nas ruke, ne izdaju nas tela; povlačimo se u vizijama, u predele gde niču biseri.Ne dozvoli da te okrivim, ophrvao me je bol…Tražim privremeno stanište.Protežem se kao eterično telo po tvojoj koži…Ponestaje mi volje…Osećam kako ovaj svet diše,kako smisao izmiče.Tečem kroz blatnu zemlju seljaka.Preusmeravaš tok, održavaš me na infuziji.Držiš me bez ičeg, čak i bez priznanja da postojim.Ovo je prelaz.U tami sam; ne vidim izvor nesreće.Put do svetla je kroz najgušći mrak.Ovde tavore sitne, ozlojeđene duše; nesreća se rađa u svakoj pukotini.Gusto crnilo daje ti više no što imaš.Puštam da me tuga celu obuzme.Obara sve bedeme iza kojih sam se sakrivala.Koristiš slabost, nanosiš smrtonosni ubod.Ulaziš u novi život, moj udeo je zbrisan.


Samo se udalji

Stojim pred tobom nudeći što niko nije.Predajem ti svu težinu sa kojom živim.Ličim ti na setu, mirišem ti na tugu, osećaš me kao magnet, prihvataš me kao nežnost, prepoznaješ me kao bliskost, ljubiš me kao ljubav.

Oči su mi zatvorene.

Predamnom je neko drugi.Liči mi na snagu, miriše na grmljavinu, osećam ga kao nevreme, prihvatam ga kao neminovnost, prepoznajem ga kao suštinu, ljubim ga kao da ga sutra neće biti.Ne moram da gledam da bih znala da dodirujem stranca.

Upadaš u zamku.

Poverovaćeš mi da si gromovnik na čijem oltaru samo što nije došlo do potpune predaje.Uhvaćen si u mojoj glavi kao ideal.Nemoj pristati da budeš moj severnjak sa dalekog mora.Nemoj pristati da budeš samleven teškim očekivanjem.… samo se udalji.


Iako

Iako ne znam gde da tražim, ne tražim na pravom mestu.Odlično poznajem svoju nameru iako činim sve što poželiš.Ne započinjem kretanje iako si daleko.Postala sam rob želje iako mi je volja za divljenje.Rekla sam sve je jasno iako me korak od iracionalnog deli.Srce nije izgubljeno iako bez tebe ništa nije vredno.Nedostaje mi toplina iako nikoga neću da lažem.Prepuštam se mašti iako magiju neću osetiti.Dajem poljubac uz uzdah dubok i divalj…Dajem!U zanosu i ekstazi ponirem u slatkoću koja ne dolazi od tebe.Tvoja se slika ponovo udaljila.Ugasila bih se da svakog momenta za tobom čeznem.Oprosti mi trapavo traženje, oprosti glad za tobom, oprosti nestrpljenje…Sve je čisto, nema te ni u naznakama.Iako podižem u vazduh lažne tvorevine što ih čežnjom sagradih ostajem opustošena

PESME ČEŽNJE


Prapostanje

Noćas me pohodila tvoja sena.Iz ustiju joj je izbila zmija.Sobom je donela viziju:Ispustila je krv i nestala u senu.Iz pehara ispijaš moju krv, u levoj ruci ti je svevideće oko, praviš me od kamena, zasipaš travama, teraš vetar da mi podari dah.

Oslobađam se tela, uzjahujem zmiju.Sjedinjujemo se u kosmičkom plesu.Prožete osom sveta, steže nas ananta.Preobražava smrt u život, uvodi nas u večnost.


Status quo

Muškarac stena izranja iz soli kristal bezvremeni kao snoviđenje.

Nataložena vremena stopala zakopana u obalskom pesku.

Pokrivam oči rukama stidno se povlačim sakupljam do zrna sabijam u nevidljivost.Ovo sam ja, razgolićena u krhkosti ljudskoj.

Evo me kako kršim zavet kako se predajem strahu, gorostasna u taštini utvrđujem se u sebičnosti.

Neću se ni pomeriti niti pustiti glasa u boli kad se preko mene prelije gnev, vulkanska umesto kristala postaćeš lavina okrivićeš me za besvest.

Nisam prepoznala neophodno bliskost sa dubinom.


Čekanje

Strpljivo čekam na tebe da iskočiš iz svoje potrage.Potraga je uzaludna, ljudska zavist prevelika, udavićeš se u moru nedovršenosti.Srce te pogrešno usmerava.

Čekam da pucneš prstima u mom pravcu, da dozoveš ono što se još nije skamenilo, ono što još može biti rođeno.

Težak nemir me sustigao, uliva sumnju u izbor koji živim.Ali zaustavila sam pogled, fiksirala ga na tebe. Ostaću ovde dok ne utrnem skroz, dok poslednji san o tebi ne nestane u mutnoj bari osrednjosti.

Strpljivo stojeći kolena će mi pucati, lice se borati, telo će bez snage ostati, ali moja duša biće bodrena mogućnošću da voli.


Čežnja

Ove noći mesec se povukao u senku tama sprečava biće da dotakne život.Ove noći sve što prepoznajem između jave i sna je čežnja, koja fino tka svoju mrežu.Vazduh se zasićuje njenom gustinom, bez pitanja stapam se u njenu stvarnost.

Svetovi, uporno građeni svih ovih godina, se urušavaju do temelja – više nisam ista.Prešla sam granicu pritajenih želja, krutih određenja.

Sad tragam, kao zalutali lovački pas, usredsređena na miris baruta. Tražim logorsku vatru, lovca – goniča, svoje odredište, svoj kutak sveta.Tražim vatru da me učini postojećom, da me izgna iz pospanosti.

Ali nadolaze talasi, plave obalu, sitne pesak. To je samo čežnja. Potapa me, usitnjava, delim se do zrna, sjedinjujem sa imaginacijom.Ne razlikujem!Tonem u bespomoćan san.


Otkrivena su dva bića

Pronosi se neki jad –neću da se ulagujem podmećući lažna ponašanja.Provaljuje neki gnev –neću da zauzimam mesto mrzitelja braneći se.Sa jezika se spušta osuda u grudima se nadima gordost –neću da gajim prezir!

Otkrivena su dva bića.Prisvojićeš moju dušu –obećaj da krv neće biti prolivena.Ja razdražljiva i kivna sipam pogan u naše dane, ja mazna i nasmejana unosim toplinu; budi dovoljno pametan sve to i još gore to sam ja u naporu da budem iskrena nema čuđenja, nema tajni iznosim sve i još više…


Zaljubljenost

Ostavi me sa čežnjomNe daj razumu da delujeOmađijaj me ćutnjom pusti da naslućujemNe izgovaraj reči o sebi do krajaĆuti dubokoNe dozvoli da te moja govorljivost zavedeNe izdaj spoznatoHoću da čitam sa tvog lica sa tvojih rukuSamo tako se neću osloboditi slatke zamke zaljubljenostiSamo tako ću te iznova priželjkivatiOstavi me sa čežnjom


Trajanje

Vazda se pomeraš, u tišini, u unutrašnjem životu, fluidan kao duh.Donosiš mirise morskih trava, vazduh zasićen solju, život zapaljen suncem; uzburkavaš moje postojanje, kao vetar more i nikad ne odlaziš.Širom otvorenim bićem te dočekuje, iako znam da si uvek tu.Vazda se krećeš, dok ja starim, u jednoj tački.Ne, ti jesi, dok se ja kotrljam ka zemlji.Iz mene bukti vatra, oblizala je trenutak; sve je tanja granica između postojim i ništa.


Neponovljivost

Čežnja mi rastrže mir od snova načini košmare.Pretražiću svaki delić sa mozaika proživljenog, uzbudiću svaki moždani nerv da pronađem zapis o tvom postojanju.

Duboko u ništavilu rodila se sloboda.Iako ograničena odabrala sam da tragam.

U zaboravljenom zamku negde pomeram skulpture skidam slike rušim zidove u mraku tajnog prolaza sakrila se ljubav…

Tu sam, u prostoru mog kosmosa gravitiram ka njoj.Obuhvatio me prostor, uskoro ćeš i ti.


Prolaznost

Žudnja kao vrela žaoka oblikuje sećanjaTragovi u pamćenju odbegli zatočenik došaptava vetruStvarnost na dohvat rukeSećanja ili snovi…Ja sam lovacKao leptire lovim obrise u mrežu svesti

Ljubiš me pod kišom pod suncem moja duša za tebe prohodnaNosim doživljaj tebe daleko iza stvarnosti iza dobra i zla iza određenja iza zaborava Skidam otežali oklop


Iz potaje

Skrivene namere moje razotkrivaš dok iz potaje vrebam.Stvorena sam da se krećem sa vetrom, da mi duša bude jedro.Bivam na granici, koprcam se medju opsenama.Stvorena sam da se ljubim sa vatrom, da mi duša bude kremen.Ne možeš se nehajno spustiti u moj kotao, moraš se obrušavati, poput bure, u naletima, nezadrživo…Postaješ simbol svega što iz tajnosti priželjkujem.

Ja, bez osećaja za prostor – vreme zanemeh, sa tobom; pravo mesto, pravo vreme.Vasiona se skupila postala sam gusta postala sam zapaljiva. I bi eksplozija i razredih se do dna i potekoh ka bezdanu i nestadoh u podzemlju.

Lutam, provlačim se po krugovima. Zagledana u izgubljeno transformišem se u strah.Cepam se do kostiju,


uskoro neće ostati ništa…sem duše, da je vrane kljucaju uskoro…


Pritisak

Čini mi se ljubav u meni navire; isčekujem da me zapljusne kao džinovski talas sa dalekog mora; da se monstruozno okomit strmoglavi i u virovima me izvede na pučinu.

Živci su mi napeti grlo suvo ruke drhtave…Spremna sam da zaurlam:“Pokaži se!”

Ne mogu izdržati.Bacam se na splav.Među nama sinje more. Preploviću milje.Ključam, moja ljubav ima snagu da me ubije.

Nešto iz mene navire.Jarosne su ove želje utopljene u proključalo crvenilo.

Priklanjam se!Neka varira pritisak pritešnjen ekstazom.Neka me lomi sirova usmerenost.Neka nema smirenja mojim težnjama.Neka!


Dualnost

Ljubav nije više nedostižni svetiteljski simbol, uzdignut na pijedestal uzvišenog.Onaj što postoji van mene, oslobođen svakog odnosa.Ovde je, u mojoj duši, sabija se, nogata se kao nerođena morska neman.Doživela bih tibetanski mir kada bih uspela predstojeće da sprečim.Rodiće se kad se ispretumbam po tvrdom tlu, pošto se stropoštam sa prestola nedodirljive.Vratila bih se u stanje probuđenog impulsa, u sliku naglavačke okrenutog sveta.Demon imaginacije spušta me do tamne strane duše. Moj projekat doživljava poraz. U utrobi rije dvosekli mač.Donja oštrica: svest o nerođenoj nemani.Gornja oštrica: vezivanje za objekat spasenja.U sebi ovakvoj prepoznajem samo ludakinju.Prepolovljujem se.Moja utroba deli se na roditeljicu aždaja i njivu nebesku.


Lavirint

Zavlačim se sve dublje nesmirenja su beskrajna priroda neobuzdana mrak je sve gušći… ti si izvan svega a baš pomislih tragam za tobom

Oživljavam senke moja je duša spletena s’ magijom ne možeš mi to uskratiti moj prinče usamljenosti…

Žižak je potonuo neko se ugasio…Prisutna sam, ali se rastačem po kaldrmi

kroz lavirint…

Kao duh uviđam iz druge dimenzije pre nego se ponovo uobličim u prepoznatljiv lik

Nesmotren si po koga ti dolazišOvde sam prepreka tvom egu zazidani MinotaurPretvaram se da nisam sama Prepoznao si me kao zatočenika spreman si da budeš pojeden…

SVEDOK


Svedok

Smiraj posle krvavog pira u Bartolomejskoj noći miris posečenih usirena krv isparenja prolivenih suza raspolućene utrobe ipak je svanulo.

U senci prozorskog okna, žena prekrivena čaršavom natopljenim krvlju pogubljenih razgolićenih grudi raspletene kose u vazduhu glasovi narikača urlici ranjenih u ruci joj bodež sečivo naslonjeno na grudi mržnja prevarenih.

Dočekujem jutro, nema.


Mali život veliko zlo

Komšija je bio dobar čovek.Sve što je želeo je da ujutro poljubi voljenu ženu i uveče se vrati u njeno naručje.

“Princ tame je međju nama.Pakao je na Zemlji.”

Onda mu dadoše pušku i nož.Pokazaše na brata. To je neprijatelj.

“Posustali smo u borbi sa princem tame, ima nas sve do poslednjeg.Otežale od mržnje, gluposti, egoizma zakiva nas za sebe.”

Pluća mu se napuniše olovom.Oči pepelom.Duša smrću.Komšija više ne govori, samo kašlje.Kašalj, kao samrtnički ropac.Nestao je u tišinu. Čeka smrt.

“Ostavljeni smo!”

Kako reći komšiji da ove reči nisu Istina.Bio je dobar čovek.Smejao se od srca.


Model

Kakav je ovo model stvarnosti i ko me je postavio da u njemu živim?Rođena sam slučajno?Nisam se razvijala, već sam postojala.Nisam spavala samo sam saznavala gde sam.Nisam odsutna, nego boravim u sebi.Ne lažem se, verujem!Namenili ste mi svet bez ideala u kome će svaka veličina biti raskrinkana, svako dobro svedeno na naivnost, svaki pik planski postavljen, svaki potez isprogramiran, svaka sloboda pod kontrolom, svako čudo objašnjeno, svaka bajka ostavljena neobaveštenima, svaka duševnost proglašena za slabost, svaka različitost, linčovana.Nudite mi ropstvo, najuži mogući model.Ludak sam dok se ne pokaže suprotno!Nudite mi mere. Sumorno!Postavljate eksperiment kao jedino sredstvo istine.Kažete to je stvarnost i cela civilizacija je iza vas.Ako tako želite slobodno budite pripadnici vrste objedinjeni modelom.


Izbor

Ostavljam jer ne mogu da dišem.Odlazim jer rijete po predvorju lepote.Probijate se gde nije pravedno da boravite.Izbezumljujete nevericom, zatekli ste me nespremnu na toliku sumnju.Onesvešćujete smradom, onim ljudskim koji ispuštate kao tvorovi braneći svoju umišljenu veličinu.I ko zna koliko ih je samih, skrivenih od upada divljaštva, u tvrđavama od knjiga.Davno su leđa okrenuta, usne zapečaćene,svi zidovi poduprti snagom samozaštite.Ako padne po koja reč preko, oprostite mi na naivnosti bol će biti samo moj.Ništa nećete osetiti, čak ni probijanje znatiželje, jer odavno već tupi bauljate kroz život.Pod teretom se živi iako je kretanje usporeno do mirovanja.Snage se grupišu. Unapred ste pripali pobednicima.Svet se popraviti ne može.Biram da ne učestvujem.


Ilegala

Marširaju armije lutaka, maskiranih u ljude.Preplavili su i potrošili su livade,polja, šume, mora, nebo; njihova glad je neutaživa.Odredi smrti zauzeli su sav prostor. Otpočela je borba za vazduh.Svetinje služe za potpalu, civilizacijski biseri rasipaju se u nepovrat. Bahatost oduzima dah. Podižu palate od slonovače, ljube idole u zlatu, postoje u zaboravu.Povijena istina u dronjcima odlazi u ilegalu.Ismejani Čovek povlači se u istoriju.Ovde više nema mesta za nas!Prislonila sam pero uz lice i uronila u mastilo.

U mastiljavom moru lepljivom trakom sumnja je vezala volju. I savest je podigla pogled sa mene i nestala u plavetnilu.Prsti su mi spleteni sa perom. Dopisujem se sa usudom, tražim izgubljeni elan.Izrasle su mi škrge. One su milost od Boga, jer iako sam postala nešto drugo, dišem!Rođena sam od ludaka koji su prkosili gravitaciji, poretku, zaveštali su mi strepnju za Čoveka.Tonem i razgolićujem se. Možda ću se svesti do same svoje suštine?


Razotkrivanje

Gledam ih kako rastu u sebičnosti, ustoličeni na prestolu taštine, ogrezli u materiji, postaće sve što su zamislili.Gledam kako grabe, kidaju, grizu, mrve sve oko sebe i u sebi, njih su spoticali i oni će postavljati zamke, njih su ponižavali i oni će biti nemilosrdni, silni, nisu ih voleli i oni će mrzeti.Vidim te mramorne spomenike, napukle od prevelike krutosti, kako dotrajali traže opravdanje za sebe, kako su se setili Boga, kako mole za produžetak trajanja, kako se kaju zagledani u oči smrti.Vidim ih bolno usamljene, u zemlji, hladne.


Čigranje

Nisam prizvala viziju, došla je sama. Ušunjala se potpuno nečujno, zauzimajući sav prostor. Tada shvatih, vizija je strah.Vratolomnom brzinom vrtim se u krug, tren mi nedostaje da ostanem bez svesti.Do mene dopire muzika iz muzičke kutije i histerični kikot.

“Ha, hi, ha,hi u čigri si, čigri, sad malo levo, pa desno, hi, hi.”

Pokušavam da viknem: “Dosta!”, ali ne ispuštam ni glasa. Sanjam li?

Obraća mi se strah:“Ja upravljam čigrom, vrtiš se među gomilom ljudi, tako su daleko, zar ne? Vrteću te do uništenja. Osećaš li ljude? Čuješ li svakodnevicu? Slušaj! Ha, ha, ha… Voziš se na ringišpilu svojih zamisli. Baciću tvoju čigru na bilo koju tačku na planeti. Ništa ti neće pomoći da učestvuješ, svi imaju svoje čigre. Ha, hi…”

Više ništa ne čujem, mirujem, oprezno otvaram oči. Vidik ispunjava sivi metal, unutrašnjost čigre.U nemoći da se oslobodim, čeznem za…A možda je SVE baš u čigri!


Između

Nošen gromovima, jedrenjak od vetra pristao je pod prozor. Crni olujni oblaci viore se umesto jedara. Bez posade plovi sam kapetan duh.

“Ličite na čoveka koga sam poznavala. Voleo je ljude, pisao bajke, mirisao na more. Vi miriše te na sumpor.Ne prepoznajem Vas pod svetlošću noćne lampe. Prozirni ste, ima Vas svuda; u mislima, u sećanjima. Zamagljujete stvarnost.Oživljavate davne uspomene: srednji vek, trg u dimu, vatra sa lomače, spaljuje se sloboda. Verovati u ljude znači biti ranjavan do smrti. Transformišem se u monstruozne oblike, hoću da usmrtim svog mučitelja. Prvo mržnja usmrćuje mene, gorim.Ne želim sa Vama!Iskušava ne večni brodar: sejač mržnje i njen rob.U svesti mi je borba za Čoveka”.


Bol

Da nema ovog tupog bola koji svaki dan po meni rije, možda bih bila dopadljiva, draža, možda ne bih delovala kao samotnjak, ukočenog lica, očiju sa pogledom unutra, usta zapečaćenih ćutnjom.

Da nema ovog bola, imala bih spreman šamar za svakog prostaka koji se drzne da upre prst u neuglednu mene.

Da nema ove boli, bacila bih se Bogu pred noge, prepustila se blagosti da me vodi stadu, svim srcem bih pripadala bezgrešnima.Ali razdire me sumnja, ostavlja bez odgovora, oduzima mi šanse za ugodan život, opire se veri.

Da nema ove boli, ne bi me grizla savest posle učinjenog dela, posle izgovorene reči; svaki postupak bio bi očišćen od osude.

Da nema ove boli, ovako srasle sa dušom, ne bi me ništa gonilo da postanem čovek –onaj što se lomi da svoju bol alhemijski pretvori u veru.


Pustoš

Ova se pustoš ne da oživeti.

U rukama im buktinje.Moja bdenja se preobraziše u lajanje na mesec.Predaja je bezuslovna pleme u sred rituala izgnanje besova.Sa odstojanja: u očima žar u čeljustima pena.

Utom, nad paljevinom prikazao se anđeo.Kriknuše:“Hvataj ga!”Zveri bez uzda uzimam pseće obličje razleže se lavež vri sirova krv srce mi u pete sišlo.

Surova pedantnost ugarci, u reku.Iz sveopšteg meteža proleti po koje perce.Nema svedoka, muk.Sad je … pustoš.

Biografija

Tamara Vesna se rodila kao Tamara Čučković , 1978. godine u Beogradu.Po obrazovanju je matematičar i teorijski fizičar. Matematiku je završila u Beogradu, a postdiplomske studije teorijske fizike u Moskvi. Ime Vesna je duhovno ime koje je preuzela u čast slovenske boginje Vesne, simbola proleća, svetla, jasnoće, cvetanja i rađanja života. Proleće, kao simbol izobilja je inspiracija i za duhovnu praksu, alternativne terapije i isceljenja koju obavlja, pod nazivom Plamen Izobilja.Koncept Plamena Izobilja je u funkciji psiho-fizičkog oslobađanja. Sadrži individualni i grupni pristup kroz razgovor, meditaciju, psiho-fizičke vežbe, seminare…Zbirke poezije su sublimacija životnih i duhovnih iskustava, predstavljenih metaforično kroz umetnički izraz.

ISBN 978-86-901082-1

97 802013 79624

Documents

Tamara Vesna GLASNIK - Plamen izobilja€¦ · ušunjalo se proleće. Svetlost i mirisi prirode u cvetanju. Kroz rešetke uleteo je vrabac. Sleteo mi na ruku i progovorio: ”Dva