Sveti Oci Pravoslavne duhovnosti  Nadahnuce i siguran vodic ka Istinskom

HriscanstvuBlazeni Serafim Rouz

  

„Opominjite se svojih ucitelja koji vam kazivase rec Boziju; gledajte na svrsetak njihovog zivljenja... 

U nauke tudje i razlicne ne pristajte“ (Jev. 13; 7-9)

 NIKADA RANIJE NIJE BILO OVOLIKO laznih ucitelja, kao u ovom jadnom

XX – om veku, tako bogatom u materijalnim dostignucima, a tako siromasnom u umu i dusi. Svako razumljivo misljenje, cak i najludje, cak i ona dosad odbijana od strane generalne svesti svih civilizovanih ljudi – danas imaju svoju skolu i sopstvenog „ucitelja“. Manji broj ovih ucitelja dolaze sa predstavama ili obecanjima „duhovne moci“ i laznih cuda, kao sto to rade neki okultisti i „harizmaticari“. Najveci broj savremenih ucitelja nude, ne vise od mesavine nesvarenih ideja koje su primili „iz vazduha“, ili one dolaze od modernih samoproglasenih „mudraca“ (ili „mudrih zena“) koji znaju vise od predaka, samo zahvaljujuci tome sto zive u nasim „prosvetljenim“ vremenima. Kao rezultat svega toga, filosofija ima hiljade skola, a „Hriscanstvo“ hiljadu sekti.

Gde se moze naci istina u svemu ovome, ako je uopste zaista moze naci u nasim zavedenim vremenima? Na jednom mestu se moze pronaci izvor istinskog ucenja,  dolazeci od Samog Boga, neumanjen vec vekovima, vec uvek svez, isto i jedino kod svih onih koji ga istinski uce, vodeci one koji ga prate vecnom spasenju.

 Ovo mesto je Pravoslavna Crkva Hristova, izvor milosti Presvetog Duha, a istinski ucitelji ove Bozanske nauke koja se izliva iz ovog izvora, su Sveti Oci Crkve Pravoslavne.

Avaj! Kako malo Pravoslavnih ovo zna, i zna u dovoljnoj meri da pije sa ovog izvora! Koliko samo savremenih jerarha vode svoja stada, ne na istinske pasnjake duse - Svete Oce, vec na razrusene staze savremenih mudraca koji obecavaju nesto „novo“ i bore se samo da ucine da Hriscani zaborave istinsko ucenje Svetih Otaca, ucenje koje je – sasvim je tacno – potpuno van saglasnosti sa laznim idejama koje vladaju i upravljaju u nasem modernom vremenu.

Pravoslavno ucenje Svetih Otaca, nije sano za jedno doba, bilo ono „moderno“ ili „drevno“. To ucenje je prenoseno u neprekinutom nizu od vremena Hrista i Njegovih Apostola do danasnjeg dana i nikada pre nije bilo vremena, kada je bilo neophodno da se otkrivju „izgubljena“ svetootacka ucenja. Cak i kada bi mnogi Pravoslavni Hriscani zanemarivali ovo ucenje (kao sto je slucaj u nasim danima), pravi predstavnici, ucitelji su i dalje prenosili onima koji su bili gladni tog ucenja. Postojala su velika razdoblja Otaca, kao sjajni period IV veka, a postojali su i periodi kada je dolazilo do slabljenja u

poznanju svetootackog ucenja medju Pravoslavnima, ali nikada nije postojao period, jos od samog osnivanja Crkve Hristove na zemlji, kada Otacka tradicija, Predanje nije vodilo Crkvu; nije postojalo stolece bez Svetih Otaca koji su ziveli u njemu. Sveti Nikita Steatos, ucenik i biograf Svetog Simeona Novog Bogoslova, je napisao: „Dozvoljeno je od Gospoda da iz generacije u generaciju ne prestane pripremanje od strane Duha Svetoga, Njegovih proroka i prijatelja za Njegovu Crkvu.

Vrlo je korisno za nas, poslednje hriscane, da rukovodjenje i podsticaj trazimo u Sveim Ocima nasih i skorijih vremena, onima koji su ziveli  u slicnim uslovima a ipak, sacuvali neosteceno i nepromenjeno isto uvek – sveze ucenje, koje nije za jedno vreme ili trku, vec za sva vremena do kraja sveta, i za celu trku Pravoslavnih. Pre naseg obracanja ka dvojici skorijih Svetih Otaca, ipak, da rascistimo pre svega, da za nas, Pravoslavne Hriscane, proucavanje Svetih Otaca nije zaludno akademsko vezbanje. Mnogo od onoga sto prolazi kao „otacki preporod“ u nasim vremenima, jedva je nesto vise od igracki inovernih naucnika i njihovih „Pravoslavnih“ imitatora, ne od onih koji su ikada „otkrili“ Otacku istinu, zbog koje bi bili spremni da zrtvuju svoj zivot.

Takva „patrologija“ je samo racionalisticka ucenost koja uzima ucenje Otaca za predmet izucavanja, bez ikakvog razumevanja da istinsko, pravo ucenje Otaca sadrzi istine od kojih zavise nasi duhovni zivot ili smrt.

Takvi pseudo-patristicki naucnici trose svoje vreme dokazujuci da je „pseudo Makarije“, bio Mesalijanac, jeretik bez razumevanja ili podviga, vezbanja cistog Pravoslavnog ucenja istinskog Svetog Makarija Velikog; da je „pseudo Dionisije“, bio proracunati falsifikator knjiga, cije su misticke i duhovne dubine potpuno iznad njegovih tuzioca; da je potpuno Hriscansko i monasko zitije Sv. Varlaama i Joasafa, predanog nam od Svetog Jovana Damaskina, nista drugo do „prepricavanje price o Budi“; i stotinu slicnih basni proizvedenih od „eksperata“ za lakovernu publiku, koja nema predstavu o agnostickoj atmosferi u kojoj su ova „otkrica“ nastala. Gde postoje ozbiljna pitanja ucenika koja se ticu nekih otackih tekstova (a naravno, ona postoje), ona sigurno nece biti resena, ako budu postavljena tim „ekspertima“, koji su potpuni tudjini za istinsku otacku tradiciju, koji samo zive o njihovom trosku. Kada „Pravoslavni“ naucnici pokupe ucenja pseudo – patristickih naucnika, ili naprave sopstvena istrazivanja u istovetnom racionalistickom duhu, posledice mogu biti tragicne;oni se cesto  smatraju od mnogih za „predstavnike Pravoslavlja“, i njihove racionalisticke proglase smatraju da su  deo „istinskog otackog“ izgleda, obmanjujuci mnoge Pravoslavne Hriscane.

Otac Aleksandar Smeman, naprimer, dok pokusava da se oslobodi od „Zapadnog uticaja“, u svom nepoznavanju istinske Otacke tradicije skorijih vekova (koja se pre moze naci u manastirima, nego po akademijama), uobrazava da je potpuno savladao Pravoslavnu teologiju u modernim vremenima, postao je sam zarobljenik protestantskih racionalisticih ideja sto se tice liturgijske teologije, i bio je dobro ocenjen od Protoprezvitera M.Pomazanskog, istinskog Otackog teologa danasnjice.

Nazalost, takvo jasno razotkrivanje, tek treba da se jasno uradi u slucaju G.P. Fedotova, pseudo-naucnik Ruskih Svetitelja i Svetih Otaca, koji zamislja da je Sveti Sergije „bio prvi Ruski svetitelj koji se moze nazvati mistikom“ (a

ignorisuci cetiri veka jednako „mistickih“ Ruskih Otaca koji su im prethodili(, traga beznadezno za „originalnoscu“ u „pisanom radu“ Svetog Nila Sorskog (sto pokazuje da on cak i ne shvata znacaj tradicije u Pravoslavlju), klevece velikog Ruskog Svetitelja, Tihona Zadonskog kao „sina Zapadnog Baroka, pre nego naslednika Istocne duhovnosti“, i sa velikom povrsnoscu, pokusava da Svetog Serafima Sarovskog predstavi (koji je u stvarnosti tako zapnjujuce u otackoj tradiciji, da se jedva moze razlikovati od velikih Otaca Egipatske pustinje), kao neki „jedinstveno Ruski“ fenomen, koji je bio prvi predstavnik ove vrste duhovnih staraca u Rusiji, „ciji“ je pristup svetu necuven u Istocnoj tradiciji“, i koji je bio „preteca novog oblika duhovnosti, koja se moze slediti samo u asketskom monastvu“.

Tuzne posledice ovakovog pseudo-ucenja se cesto pojavljuju u stvarnom zivotu; lakoverne duse, koje prihvataju ove lazne zakljucke za prave, pocinju da rade na „liturgijskom preporodu“ protestantskih temelja, pretvaraju Svetog Serafima (ignorisuci njegova „nepodesna“ ucenja, prema misljenju jeretika, koje on deli sa celom Otackom tradicijom), u Hindu jogina ili „harizmaticara“, i uopste prilaze Svetim Ocima kao i najveci broj savremenih naucnika – bez dubokog postovanja i straha, kao da su na istom nivou, kao prema vezbi u ezoteriji ili nekoj vrsti intelektualne igre, umesto kao prema vodicu ka istinskom zivotu i spasenju.

NISU TAKVI ISTINSKI Pravoslavni naucnici, nije takva istinska Pravoslavna otacka tradicija, gde je originalno pravo ucenje istinskog Hriscanstva prenoseno u neprekinutom nizu, bilo usmeno, bilo pisanom ili stampanom reci, od duhovnog oca, duhovnom sinu, od ucitelja uceniku.

U XX - om veku, jedan Pravoslavni jerarh se istakao posebno zbog svoje otacke orijentacije. Arhiepiskop Teofan Poltavski (+ 6 februar 1940.), jedan od utemeljitelja Ruske Zagranicne Crkve i mozda glavni graditelj njenog beskompromisnog i tradicionalnog ispovedanja.

U godinama, u kojima je bio na mestu zamenika predsedavajuceg u Sinodu ove Crkve (20 – ih godina), bio je svuda priznat kao najvise svetootacki usmeren od svih Ruskih teologa u inostranstvu.  U 30- im godinama, on se povlaci u potpuno zatvornistvo da postane drugi Teofan Zatvornik; od tada je on bio, tuzno, u velikoj meri zaboravljen. Srecom, uspomena na njega, sveto je cuvana od strane njegovih ucenika i sledbenika, i u proslim mesecima, jedan od njegovih vodecih ucenika, Arhiepiskop Averkije iz manastira Svete Trojice u Dzordanvilu, Njujork, objavio je njegovu biografiju sa odredjenim brojem njegovih propovedi.

U tim propovedima moze se jasno videti jerarhovo postovanje i strah pred Svetim Ocima, njegova poslusnost prema njima,  i njegova nenadmasna poniznost koja se jasno ogleda u tome, sto on ne prenosi nista svoje, vec samo ideje i same reci Svetih Otaca.

Tako, u propovedi na Pedesetnicu, on govori: „Ucenje o Svetoj Trojici je vrhunac Hriscanske teologije. Stoga, ja se ne usudjujem da prenesem ovo ucenje svojim recima, vec recima Svetih i Bogonosnih bogoslova i velikih Otaca Crkve: Atanasija Velikog, Grigorija Bogoslova i Vasilija Velikog. Moje su samo usne, ali su reci i misli njihove. Oni vam predstavljaju Bozanski obrok, a ja sam samo sluga na njihovoj Bozanskoj gozbi.“ U drugoj propovedi,

Arhiepiskop Teofan daje razloge svog samo – ponistavanja pred Svetim Ocima – osobina tako svojstvena velikim prenosiocima Otackog ucenja, cak i velikih bogoslova kao sto je Arhiepiskop Teofan, ali koja je tako bezocno pogresno protumacena od svetovnih naucnika kao „manjak originalnosti“.

U svojoj propvedi, U Nedelju Svetih Otaca Sestog Vaseljenskog Sabora, odrzanoj u Varni, Bugarska, on nudi vernima „rec o vaznosti Svetih Otaca i Ucitelja Crkve za nas Hriscane. U cemu se sastoji njihova velicina, i od cega njihov posebni uticaj na nas zavisi? Crkva je braco, kuca Zivog Boga, stub i tvrdja istine (1 Tim. 3:15).

Hriscanska istina se cuva u Crkvi, u Svetom Pismu i Svetom Predanju; ali ona zahteva i pravilno cuvanje i pravilno tumacenje. Vaznost Svetih Otaca se ogleda tacno u ovome, oni su najsposobniji cuvari i tumaci ove istine, pomocu vrline svetosti njihovog zivota, njihovog dubokog i temeljnog poznavanja reci Bozije, i obilja blagodati Duha Svetoga koja zivi u njima“. Ostatak propovedi ove propovedi je sastavljen, ni iz cega drugog, sem iz navoda i citata Svetih Otaca (Sv. Atanasije Veliki, Vasilije Veliki, Simeon Novi Bogoslov, Nikita Stetatos) sa kojima je podrzao ovo glediste.

Poslednji Sveti Otac koga Arhiepiskop Teofan navodi, u velikom delu svoje propovedi, je blizak njemu u vremenu, njegov prethodnik u prenosenju istinskog otackog predanja u Rusiji – Episkop Ignjatije Brjancaninov. On ima dvostruku vaznost za nas danas: ne samo sto je Sveti Otac skoro nasih vremena, vec je i njegova potraga za istinom vrlo slicna potrazi danasnjih tragaca, i na ovaj nacin nam pokazuje kako je moguce za „prosvetljenog modernog coveka“ da se okrene od robovanja modernim idejama i nacinima razmisljanja, i usao jos jednom u cistu Otacku atmosferu – to jest, istinske Pravoslavne ideje i nacine razmisljanja.

Izuzetno je inspirisuce za nas da citamo, u recima samog Episkopa Ignjatija, kako je vojni inzenjer raskinuo veze „modernog znanja“ i usao u Otacko predanje, koje je primio, kao dodatak knjigama, direktno od ucenika Blazenog Pajsija Velickovskog, i preneo ga do nasih dana.

„Jos dok sam bio student“, navodi Episkopa Ignjatija, Arhiepiskop Teofan „nisu postojala uzivanja ili skretanja za mene! Svet nije predstavljao nista primamljivo za mene. Moj um je bio potpuno uronjen u nauke, i u isto vreme goreo sam u zelji da pronadjem gde je istinita vera, gde je pravo ucenje, tudje za greske kako dogmatske, tako i moralne.“

„U isto vreme, bila su pred mojim pogledom granice ljudskog znanja u najvisim, u potpunosti razvijenim naukama. Dosavsi do ovih granica, pitao sam nauku „ Sta mozes dati coveku a da moze nazvati svojim? Covek je vecan, i ono sto je njegovov, trebalo bi da je vecno. Pokazi mi ovo vecno imanje, ovo istinsko bogatstvo, koje mogu poneti sa sobom i iza groba! Do sada vidim samo znanje koje se zavrsava na zemlji, koje ne moze postojati nakon odvajanja duse od tela.“

Potraga mladica tragala je u matematici, fizici, hemiji, filosofiji, pokazujuci duboko znanje u njima; zatim u geografiji, geodeziji, jezicima, knjizevnosti; ali je pronasao da su one sve sa zemlje.

Kao odgovor na sva njegova mucna raspitivanja, dobijao je isti odgovor koju su licni tragaci dobijali u nasem, cak i vise „prosvetljenom“ XX veku; „Nauka je cutala.“

Onda, „ za zadovoljavajuci odgovor, istinski neophodan i zivotni odgovor, okrenuo sam se veri. Ali, gde si sakrivena, o istinita i sveta Vero? Nisam mogao da te prepoznam u fanatizmu (Papizmu) koji se nije slagao sa Jevandjelsom krotoscu; odisao je strascu i visoko-umljem! Nisam mogao da te prepoznam u samovoljnom ucenju (Protestantizam) koje se odvojilo od Crkve, stvarajuci sopstveni nov sistem, sujetno i ponosno proglasavajuci otkrice nove, istinske Hriscanske vere, nakon omaske od XVIII vekova od Ovaplocenja Boga Reci! U kakvoj teskoj zbunjenosti je bila moja dusa! Kako je zastrasujuce bila preopterecena! Kakvi talasi sumnje su ustajali protiv, ustjuci iz nepoverenja prema sebi, iz nepoverenja prema svemu sto je bucalo, kricalo oko mene, zbog manjka znanja, mog nepoznavanja istine.“

„I onda sam cesto poceo, sa suzama, da preklinjem Boga da me On ne preda kao zrtvu gresci, vec da mi On pokaze pravu stazu na kojo bi mogao da upravim Ka Njemu, moj nevidljivi put uma i srca. I, o cuda! Iznenada, misao je stala predamnom ... Moje srce je krenulo ka njoj, kao prema zagrljaju prijatelja. Ova me misao inspirisala da proucavam veru u izvorima – u delima Svetih Otaca!

„Njihova svetost“, rekla mi je misao, „svedoci za njihovu pouzdanost: izaber njih za svoje vodice.“ Poslusao sam. Nasao sam smisao u nabavljanju dela svetih ugodnika Bozijih, i sa zudnjom sam poceo da ih citam, istrazujuci ih temeljno. Kada bih preneo nesto, uzimao bih druge, citao ih, citao, proucavao ih. Sta je bilo to sto me je iznad svega odusevljavalo u delima Svetih Otaca Crkve Pravoslavne? To je bio njihov sklad, njihov cudesan i velicanstven sklad. Osamnaest vekova, kroz njihova usta, svedoce o jednom jednodusnom Ucenju, Bozanskom ucenju!“

„Kada u cistoj jesenjoj noci, usmerim pogled ka dragom nebu, zasejanom sa bezbroj zvezda, tako raznovrsnih u velicini, a i dalje daju istu svetlost, onda kazem sebi; takva su dela Otaca! Kada u letnjem danu, bacim pogled na ogromno more, prekriveno razlicitim ladjama sa njihovim otkrivrnim jedrima, slicnim belim krilima labuda, ladje koje plove pod jednim vetrom, ka jednom cilju, jednoj luci, kazem sebi; takva su dela Otaca! Kada cujem skladni, viseglasni hor, u kome razliciti glasovi u divnom skladu pevaju jedinstvenu Bozansku pesmu, onda kazem sebi; takva su dela Otaca!“

„I koje sam ucenje pronasao u delima Otaca? Nasao sam ucenje, ponavljano od svih Otaca, naime, da je jedini put spasenja, nepokolebivo pracenje i slusanje pouka Otaca. „Da li ste videli“, govore oni, „nekoga obmanutog laznim ucenjem, propadajuci usled pogresnog izbora asketskog rada? Onda znaj da se uzdao u sebe, svoje razumevanje, svoja sopstvena misljenja, a ne ucenja Svetih Otaca (V pouka Avve Doroteja), iz kojih su sastavljena dogmatska i moralna predanja Crkve. Sa ovim Predanjem, kao neprocenjivim imanjem, Crkva hrani svoju decu.“

„Ova misao je poslata od Boga, od Koga je svaki dobri dar, od Koga je dobra misao pocetak svakog dobrog dela... Ova misao mi je bila prva luka u zemlji istine. Ovde mi je dusa pronasla mir od talasa i vetrova. Ova misao je

postala kamen temeljac za duhovno zidanje moje duse. Ova misao postala mi je zvezda vodilja. Pocela je stalno da mi osvetljavanvrlo tezak i pun patnje, uski i nevidljivi put uma i srca prema Bogu. Pogledao sam u svet religije sa ovm misli, i video: uzrok sivh greski, sastoji se u nepoznavanju, zaboravnosti, odsustvu ove misli.“

„Citanje Otaca me jasno uverilo da je spasenje u nedrima Ruske Pravoslavne Crkve nesumnjivo, nesto cega su religije Zapadne Evrope lisene, posto nisu ocuvale celo, bilo dogmatsko ili moralno ucenje Crkve Hristove od Njenog pocetka. Otkrilo mi se sta je Hristos uradio za covecanstvo, u cemu se sastoji pad coveka, zasto je Iskupitelj bio neophodan, u cemu se sastoji spasenje, omoguceno Iskupiteljem, Spasiteljem. Poucilo me da neko mora da razvije, oseti, vidi spasenje u sebi, bez cega je vera u Hrista mrtva, a Hriscanstvo je rec i ime bez ikakvog utiska! Ucilo me da gledam na vecnost kao vecnost, ucilo me da se zemaljski zivot kao priprema za vecnost... Pokazalo mi je da sva zemaljska zanimanja, zabave, odlikovanja, priznanja su prazne igracke, sa kojima se odrasla deca igraju i u kojima oni gube blazenstvo vecnosti...

 Sve ovo pokazuju Sveti Oci, sa potpunom jasnocom u njihovim svetim delima.“

Arhiepiskop Teofan zavrsava svoju opomenu i savet sa ovom molbom: „Braco, neka ova dobra misao (da uzmemo Svete Oce kao vodic), bude takodje i vasa zvezda vodilja, u danima vaseg zemaljskog hodocasca na talasima zivotnog mora!“

Istina ove molbe, kao i nadahnutih reci Episkopa Ignjatija, nisu potamnile u decenijama koje su protekle od kada su izrecene. Svet je otisao jos dalje u otpadanju od Hriscanske Istine, i postaje cak mnogo jasnije da ne postoji alternativa ovom putu spasenja, vec samo pracenje beskompromisnog puta i istine koji su nam Sveti Oci predali.

Dalje, mi moramo da prilazimo Svetim Ocima, ne samo da bi „ucili o njima“,; ako im prilazimo samo na tom nivou, onda nismo u boljem stanju od besposlenih raspravljaca na mrtvim akademijama ove umiruce civilizacije, cak i kada su te bogoslovije (akademije) „Pravoslavne“ i uceni bogoslovi u njima uredno definisu i objasnjavaju sve o „svetosti“ i „duhovnosti“ i „obozenju“, ali nemaju iskustvo, portebno da govorili pravo iz srca zednim dusama i uvoditi ih u zeljeni put duhovne borbe; a ni zbog znanja da otkrijemo fatalne greske ovih akademskih  „bogoslova“ koji govore o Bogu sa cigaretom i casom vina u ruci;  a ni  radi hrabrosti da optuzimo odstupnicke „kanonske“ jerarhe za njihovu izdaju Hrista.

Moramo ici Svetim Ocima, sa ciljem, da postanemo njihovi ucenici, da primimo ucenje istinskog zivota, spasenja duse, cak znajuci da cemo cineci sve to izgubiti naklonost ovog sveta i postati izgnanici iz njega. Ako radimo ovako, naci cemo put iz zbunjujuce mocvare savremene misli, koja je zasnovana upravi na odbacivanju svetog ucenja Otaca.

Naci cemo da su Sveti Oci vrlo „savremeni“ i tome sto govore direktno o duhovnoj borbi Pravoslavnih danas, dajuci odgovore na kljucna pitanja zivota i smrti, kojih se ckolovani akademici obicno plase – i kada im se postave, daju bezopasne, povrsne odgovore koja „objasnjavaju“ ova pitanja onima koji su

samo radoznali, ali ne i zedni za odgovorima. Naci cemo pravo vodjenje kod Otaca, uceci se poniznosti i nepoverenju prema nasoj sujetnoj, svetskoj mudrosti, koje smo upili iz vazduja ovih ubistvenih, zaraznih vremena, verujuci onima koji su ugodili Bogu, a ne svetu.

Mi cemo u njima pronaci prave oceve, koji su tako u oskudici u nasim danima, kada je ljubav mnogih zahladnela (Mat. 24:12) – oceve ciji je jedini cilj da svoju decu vode ka Bogu i Njegovom Carstvu Nebeskom, gde cemo hodati i razgovarati sa ovim andjelskim ljudima u neiskazanoj radosti zauvek.

Ne postoji ni jedan problem u ovim nasim konfuznim vremenima, za koji se ne moze naci resenje citanjem Svetih Otaca, uz punu paznju i duboko postovanje bilo da je problem sekti i jeresi, koje obiluju danas, ili raskola i „jurisdikcija“, bilo da je duhovni zivot pod uticajem „harizmatske obnove“, ili suptilnih iskusenja savremenog zadovoljstva i pogodnosti; bilo slozenih filosofskih pitanja kao sto je „evolucija“ ili otvorenih moralnih pitanja aborusa, eutanazija i „kontrole radjanja“; bilo da je u pitanju rafinirano odstupnistvo „sergijanizma“, koje nudi crkvenu orgamizaciju umesto Tela Hristovog, ili grubosti „preporoda“, koji pocinje „promenom kalendara“ i zavrsava kao „Istocno–obredni Protestantizam“.

U svim ovim pitanjima, Sveti Oci i nasi zivi Oci koji ih prate, jedini su nas siguran vodic. Episkop Ignjatije i drugi skoriji Oci, ukazali su nama, poslednjim Hriscanima, koji Sveti Oci su najvazniji za citanje, i u kom redu.