Strategija za integraciju albanske nacionalne manjine (.doc)

Strategija za integraciju albanske manjine u Srbiji

- predlog -

Policy Center Kosovska 43/6a Belgrade +381113344124 www.policycenter.info [email protected]

mailto:[email protected]

http://www.policycenter.info/

Opis problema

U Srbiji živi 61.647 pripadnika albanske nacionalne zajednice. Od tog broja njih 57.595 živi u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa1. Sve tri opštine nalaze se na jugu Srbije, na granici sa Kosovom. Preševo i Bujanovac pripadaju Pčinjskom okrugu (sa sedištem u Vranju), dok se opština Medveđa nalazi u Jablaničkom (sa sedištem u Leskovcu). U opštinama Preševo i Bujanovac Albanci čine apsolutnu većinu stanovništva (89,1 u Preševu i 54,69 u Bujanovcu), dok u opštini Medveđa procenat albanske populacije iznosi 26,17 odsto.

Stanje ljudskih prava u Preševu, Bujanovcu i Medveđi drastično se pogoršalo krajem osamdesetih i početkom devedesetih godna 20. veka nakon ukidanja autonomije Kosova od strane vlasti u Srbiji2. Albanci na jugu Srbije uglavnom su delili sudbinu sa Albancima na Kosovu. U ovom periodu zabeležena su otpuštavanja Albanaca sa posla (iz javnih službi), progon po političkoj osnovi i zabrana medija na albanskom jeziku. Pored oduzimanja ovlašćenja lokalnim samoupravama što je u velikoj meri uticalo na nemogućnost Albanaca da ostvaruju svoja prava, učinjeni su i dodatni napori da se onemogući ravnopravno učešće Albanaca u organima javne vlasti. Tako je opština Bujanovac u kojoj većinu stanovništva čine Albanci podeljena tendenciozno na izborne jedinice koje su obezbeđivale srpsku nadmoć u skupštini opštine.

Do daljeg zaoštravanja odnosa dolazi tokom NATO intervencije 1999. godine, kada su zabeleženi slučajevi ubistava građana albanske nacionalnosti, maltretiranja i proterivanja u Makedoniju. Procene međunarodnih i domaćih organizacija govore da je u tom periodu ubijeno 11 građana albanske nacionalnosti, a više od 30.000 proterano sa ovog područja3. Na osnovu Vojno-tehničkog sporazuma iz Kumanova potpisanog 9. juna 1999. godine između SRJ i NATO pakta, oko Kosova je uspostavljena Kopnena zona bezbednosti (KZB) široka 5 kilometara od granice. Srbija je bila dužna da povuče vojsku iza ove linije i ostavi samo lako naoružane policijske jedinice4. U januaru 2000. godine zabeleženo je prvo pojavljivanje grupe naoružanih Albanaca koji su sebe nazvali Oslobodilačka vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe (OVPBM). Sukobi između ove grupe i srpske policije kulminirali su u novembru 2000. godine, kada OVPBM preuzima većinu selu u KZB u opštinama Bujanovac i Preševo. U oružanom sukobu stradalo je više desetina ljudi i pričinjena je velika materijalna

1 Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Republici Srbiji 2002. godine, rezultati popisa dostupni su na sajtu Republičkog zavoda za statistiku: http://webrzs.stat.gov.rs/axd/popis.htm 2 Kršenja ljudskih prava tokom devedesetih dokumentovana su u izveštaju Fonda za humanitarno pravo, Albanci u Srbiji iz 2002. godine, dostupan na sajtu FHP-a: http://www.hlc-rdc.org/uploads/editor/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf 3 Podaci UN agencija i Međuagencijske misije UN-a za procenu stanja u Južnoj Srbiji, dostupni na sajtu UNDP-a: http://www.undp.org.rs/index.cfm?event=public.publications&pg=8 4 Tekst sporazuma dostupan je na sajtu Press centra Bujanovac: http://bujanovacpress.yubc.net/pozadina_sukoba/vt_sporazum.html




http://bujanovacpress.yubc.net/pozadina_sukoba/vt_sporazum.html

http://www.undp.org.rs/index.cfm?event=public.publications&pg=8

http://www.hlc-rdc.org/uploads/editor/cac030e723e8da5932a6da283ffd99bb.pdf

http://webrzs.stat.gov.rs/axd/popis.htm

šteta5. Sukob je zaustavljen sporazumom između Srbije i OVPBM uz posredovanje NATO pakta i drugih međunarodnih organizacija6. Na osnovu tog sporazuma, srpska vojska vratila se u KZB, OVPBM je razoružana i proglašena je amnestija za njene borce7.

Srpska Vlada napravila je, uz dogovor sa ključnim faktorima u međunarodnoj zajednici, plan za integraciju albanskog stanovništva pod nazivom „Program za mirno rešavanje krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa“8. Plan je kolokvijalno prozvan Čovićev plan, po tadašnjem potpredsedniku Vlade Srbije zaduženom za rešavanje ove krize, Nebojši Čoviću. Plan su usvojile Vlade SRJ i Srbije i zajednički 16. decembra 2000. godine formirale telo za sprovođenje mrea iz plana – Koordinaciono telo za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđu (u daljem tekstu Koordinaciono telo)9.

Program je prepoznao neintegrisanost albanskog stanovništva u institucije i društvo u Srbiji kao ključni problem za trajno rešavanje pitanja juga Srbije. Integracija je zvanično postala jedan od tri cilja Koordinacionog tela, dok su druga dva bila: bezbednost i sloboda kretanja i ekonomski razvoj regije10.

Integraciji albanskog stanovništva pristupilo se odmah nakon usvajanja plana. Promenjen je Zakon o lokalnim izborima i uveden proprocionalni sistem, čime je otklonjena diskriminatorna podela opštine Bujanovac na izborne jedinice koje onemogućavaju uspostavljanje albanske većine11. Izbori za lokalne parlamente u Preševu, Bujanovcu i Medveđi održani su u julu 2002. godine. Predstavnici albanskih političkih stranaka pobedili su u opštinama Bujanovac i Preševo i formirali organe vlasti12.

Pored ispravljanja dispariteta u lokalnoj vlasti, jedan od prioriteta bila je i policija. Uz presudno angažovanje Misije OSCE-a u Srbiji, u junu 2001. godine potpisani su principi za stvaranje multietničke policije u Preševu, Bujanovcu i Medveđi na osnovu kojih je stvorena multietnička policija. Ipak, i dalje su ostale jedinice Žandarmerije koje patroliraju ovim prostorom pod punom ratnom opremom.

Politika države prema ovom pitanju drastično se promenila sa novom Vladom 2004. godine na čelu sa Vojislavom Koštunicom. Sredstva za Koordinaciono telo i izdvajanja za jug Srbije su smanjena i jug Srbije je skinut sa liste prioriteta Vlade. Ovo je dovelo do novih političkih konflikata između Albanaca i predstavnika centralne vlasti i do zastoja u radu Koordinacijskog tela. U toku 2005. godine uredbom Vlade je operativni deo posla na jugu 5 Videti izveštaje Odbora za ljudska prava – Bujanovac i Fonda za humanitarno pravo6 Sporazum je potpisan 12. marta 2001. godine u prisustvu izaslanika NATO pakta Pitera Fejta7 Zakon o amnestiji, Službeni glasnik RS broj 10/01, usvojen 14. februara 2001. godine i Zakono amnestiji, Službeni glasnik SCG broj 37/2002, usvojen 4. juna 2002. godine8 Tekst “Čovićevog plana” dostupan je na sajtu Press centra Bujanovac: http://bujanovacpress.yubc.net/pozadina_sukoba/covicev_plan.html 9 Više o programu i aktivnostima Koordinacijskog tela na sajtu te institucije: www.kt.gov.rs 10 Čovićev plan, ibid11 Zakon o lokalnim izborima, Službeni glasnik RS broj 33/2002 od 13. juna 2002. godine12 Rezultati izbora dostupni su na sajtu Republičke izborne komisije:http://www.rik.parlament.sr.gov.yu/cirilica/propisi_frames.htm




http://www.rik.parlament.sr.gov.yu/cirilica/propisi_frames.htm

http://www.kt.gov.rs/

http://bujanovacpress.yubc.net/pozadina_sukoba/covicev_plan.html

Srbije prebačen na Službu Koordinacijskog tela13. U toku 2007. godine Koordinacijsko telo je reformisano (stvorena su tri operativna tima: za bezbednosti, pravosuđe i integraciju), ali su predstavnici albanskih političkih partija odbili da uđu u sastav ove institucije nezadovoljni odnosom države prema jugu Srbije14. Uz posredovanje misije OSCE-a, deo predstavnika Albanaca (Partija za demokratsko delovanje narodnog poslanika Rize Halimija) ušao je u Koordinacijsko telo 2009. godine uz oštre proteste drugih albanskih političkih stranaka15.

Učešće Albanaca u institucijama javne vlasti nije još uvek u skladu sa njihovom brojnošću na ovom području. Posebno je veliki disparitet u institucijama koje pripadaju Republici (zdravstvene ustanove, poreske uprave, javna preduzeća itd). U sudovima je situacija takođe nepovoljna za albansku zajednicu, ali je ipak postignut napredak. U Osnovnom sudu u Vranju (koji teritorijalno pokriva opštine Preševo i Bujanovac) radi 4 od ukupno 21 sudije16. U Osnovnom sudu u Leskovcu (nadležnom za Medveđu) nema sudija albanske nacionalnosti. Sudija albanske nacionalnosti nema ni u jednoj drugostepenoj sudskoj instanci. Veliki problem za zapošljavanje, Albancima je predstavljalo posedovanje kosovskih diploma koje Srbija ne priznaje, ali i slabo poznavanje srpskog jezika, posebno pravne terminologije. Problem je delimično pokušala da reši misija OSCE-a u Srbiji putem posebne obuke za pravnike albanske nacionalnosti koja bi im olakšala polaganje pravosudnih ispita, ali problem diploma još uvek nije počeo da se rešava.

Posledice

Iako od 2001. godine nema oružanih sukoba, svake godine beleže se napadi na jedinice policije i incidenti u kojima policija prekoračuje dozvoljenu upotrebu sile prilikom hapšenja ili istražnih radnji u opštinama Preševo i Bujanovac. Atmosfera straha još uvek postoji među svim etničkim zajednicama, jer nisu sigurni da je vreme sukoba definitivno prošlo.

Socijalna distanca između Srba i Albanaca skoro da se ne smanjuje. Po istraživanju koje je u toku 2009. godine za potrebe Ministarstva rada i socijalne politike radila agencija Stradedžik marketing, građani srpske nacionalnosti ubedljivo najveće predrasude i nepoverenje imaju prema Albancima. U Preševu i Bujanovcu, Albanci i Srbi vode paralelan život u odvojenim školama, mestima za provod, sa vrlo malo međusobnog druženja i interakcije. Deo albanske političke elite zalaže se za otcepljenje Preševa i Bujanovca i njihovo pripajanje Kosovu17. Stranke sa ovakvim stavovima su na vlasti u opštini Preševo.

13 Uredba Vlade Republike Srbije od 10. novembra 2005. godine, 14 Odluka Vlade Republike Srbije od 28. avgusta 2007. godine, Službeni glasnik RS broj 78/715 Sporazum o principima rekonstrukcije Koordinacijskog tela za jug Srbije, dostupan na sajtu Koordinacijskog tela: http://www.kt.gov.rs/images/Agreement_ser.pdf 16 Svi podaci o izabranim sudijama mogu se naći na sajtu Visokog saveta sudstva: http://www.vss.sud.rs 17 Musliu: treba pripojiti Bujanovac i Preševo Kosovu, Politika, 6.6.2007, http://www.politika.rs/rubrike/Politika/26765.lt.html; Protest u Preševu, B92, 15.06.2007, Lista pod istragom, B92, 2.11.2010, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=11&dd=02&nav_category=11&nav_id=469468 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=06&dd=15&nav_category=11&nav_id=251466




http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=06&dd=15&nav_category=11&nav_id=251466




http://www.politika.rs/rubrike/Politika/26765.lt.html

http://www.vss.sud.rs/

http://www.kt.gov.rs/images/Agreement_ser.pdf

Dodatni podsticaj za razvoj ekstremizma predstavlja i loša ekonomska situacija. Sve tri opštine spadaju u red najnerazvijenih u Srbiji18. Iako su ulaganja države i međunarodne zajednice u ekonomski oporavak bila značajna od 2001. godine, to još uvek nije dalo odgovarajuće rezultate. Korupcija je vrlo visoka, a zabeleženi su i slučajevi onemogućavanja investiranja na osnovu nacionalne pripadnosti19. Mladi Albanci uglavnom studiraju u Prištini, Tetovu ili Tirani, a mnogi od njih ostaju tamo da žive. Diplome sa Kosova ne priznaju se u Srbiji i nije ih moguće nostrifikovati niti se zaposliti sa njima. Albansko stanovništvo uglavnom prati televizijske programe sa Kosova ili iz Albanije, tako da ni mediji ne predstavljaju faktor integracije.

Nepostojanje komunikacije, ignorisanje realnih problema i odsustvo jasne strategije države dovode u veoma težak položaj sve koji se zalažu za integraciju Albanaca u društvo u Srbiji. Albanci na jugu Srbije imaju jako izražene negativne predrasude prema Srbiji i njenim institucijama. Predrasude su posledica višedecenijske kako izolacije od strane društva u Srbiji, tako i samoizolacije koja je podsticana od strane albanske elite na Kosovu. Cilj i jednih i drugih elita bio je da se zajednica podeli po etničkim osnovama i time olakša realizovanje velikodržavnih projekata ili političkih ideja prekrajanja granica. Svaka saradnja i komunikacija između dve etničke grupe dovela bi u problem sve nacionalistički orijentisane predstavnike društvenih elita i ugrozila njihove napore da se međuetnička pitanja u ovom delu Balkana rešavaju razgraničenjima i stvaranjem etnički čistih teritorija. Stoga komunikacija nikada nije bila podsticana niti ohrabrivana.

18 Podaci o ekonomskom stanju opština mogu se naći na sajtu Republičkog zavoda za statistiku: http://webrzs.stat.gov.rs/axd/index.php 19 „Firma pukla po nalogu lokalpatriota“, Blic, 22.08.2009, dostupno na sajtu: http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/203698/Firma-pukla-po-nalogu-lokalpatriota




http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/203698/Firma-pukla-po-nalogu-lokalpatriota

http://webrzs.stat.gov.rs/axd/index.php

Cilj Strategije

Cilj Strategije je integracija Albanaca iz Preševa, Bujanovca i Medveđe u politički, društveni i ekonomski život Srbije. Ovaj cilj postiže se ostvarenjem specifičnih rezultata i primenom širokog spektra mera koje dovode do tog ostvarenja. Neophodno je napomenuti da Strategija predlaže realne i izvodljive mere koje ne bi trebalo da budu sporne niti da naiđu na veliki otpor. Otvorena pitanja koja opterećuju jug Srbije i međuetničke odnose na tom području nije moguće rešiti merama iz Strategije. Strategija će ipak doprineti da rešavanje otvorenih pitanja postane lakše i da se pokrenu procesi koji će na kraju dovesti i do tog rezultata. U ovakva pitanja svakako spadaju smanjenje prisustva vojske i policije na jugu Srbije, decentralizacija države (koja se ne tiče samo ovog područja, ali svakako će imati reperkusije na položaj Albanaca koji su većina u dve od tri posmatrane opštine), priznavanje kosovskih diploma i primena mehanizama tranzicione pravde, tj, suočavanje sa posledicama ratne prošlosti (uključujući rasvetljavanje etnički motivisanih krivičnih dela i ratnih zločina, tretman veterana OVPBM, rešavanje izbeličkog pitanja, nerešena imovinska pitanja, reparacije itd).

Iako je jedna od mera aktivna saradnja sa Nacionalnim savetom Albanaca na podizanju stepena poštovanja manjinskih prava, Strategija ne nudi rešenja za prava manjina. Razlog je pre svega činjenica da do tih rešenja treba da se dođe u otvorenom i dinamičnom dijalogu između države i Nacionalnog saveta, a ne jednostanim nametanjem od strane države. Ova pitanja uključuju i osetljive teme poput Univerziteta na albanskom jeziku, korišćenja nacionalnih simbola i informisanja na albanskom jeziku.




Rezultati Strategije

Rušenje predrasuda

Predrasude predstavljaju jednu od glavnih prepreka integraciji albanskog stanovništva. Većina Albanaca (posebno mladih) nikada nije bila u Beogradu ili nekom drugom mestu u Srbiji van opština u kojima žive. Mnogi od njih boje se da idu u Srbiju, jer veruju da mogu da imaju problema sa građanima ili institucijama (najčešće policijom). Još uvek su sveža iskustva iz prošlosti koja osnažuju uverenje da nije bezbedno za Albance da borave u gradovima u Srbiji (paljenje objekata u vlasništvu Albanaca u različitim gradovima Srbije, paljenje džamija u Nišu i Beogradu, ubistvo studenta albanske nacionalnosti u Nišu itd). Jedini kontakt koji Albanci sa juga Srbije ostvaruju sa ostatkom države odvija se preko malobrojnih nevladinih organizacija koje dovode ove mlade ljude u studijske posete, na seminare ili treninge. Čak i ovako malobrojne aktivnosti daju velike rezultate, pa se tako danas u Preševu i Bujanovcu mogu sresti mladi ljudi (iako u malom broju) koji su bili u Beogradu i koji održavaju kontakte sa svojim vršnjacima u glavnom gradu ili drugim mestima u Srbiji. Rezultat koji će se postići stipendiranjem studenata da studiraju u Beogradu i drugim univerzitetskim centrima u Srbiji ili stažiranjem mladih stručnjaka u institucijama po Srbiji biće utoliko još veći. Mladi ljudi otkloniće mnoge od svojih predrasuda, upoznaće ljude slične sebi u mestima u kojima studiraju i otkriće mnoga zajednička interesovanja i stremljenja koja dele. Ove mere daće i multiplicirajući efekat, s obzirom da će iskustvo koje steknu, Albanci sa juga Srbije prenositi u svoju sredinu, prijateljima, poznanicima ili porodici. Imajući u vidu veličinu sredine iz koje dolaze i međusobnu tesnu povezanost lokalne zajednice, razumno je očekivati da će multiplicirajući efekat dati i znatno veće rezultate nego što na prvi pogled izgleda.

Jačanje kapaciteta političke i društvene elite na jugu Srbije

Današnja politička i društvena elita Albanaca u Preševu, Bujanovcu i Medveđi pati od ozbiljnog deficita mladih i visokoobrazovanih ljudi. Važnu odrednicu predstavlja i tesna veza predstavnika elite sa obrazovnim i kulturnim centrima na Kosovu, Albaniji ili Makedoniji, u zavisnosti gde su se školovali. Postojeću elitu dobrim delom određuje i to što je veliki broj mladih i obrazovanih napustio ovo područje usled nemogućnosti ekonomskog i kulturnog prosperiteta. Deo elite izrastao je iz sukoba sa srpskom vojskom i policijom početkom ove decenije i neupitno je obeležen takvim nasleđem.

Jačanje kapaciteta predstavnika albanske elite postiže se pre svega kroz studiranje mladih Albanaca u univerzitetskim centrima u Srbiji i aktivnom saradnjom sa predstavnicima Nacionalnog saveta Albanaca. Studiranjem u Beogradu i drugim univerzitetskim centrima, mladi iz Preševa, Bujanovca i Medveđe imaće prilike da steknu značajna znanja i veštine i donesu sveže ideje u svoja mesta. Sticanje profesionalnih znanja na srpskom jeziku, omogućiće mladim ljudima da perfektno vladaju terminologijom i ostvare znatno bolje rezultate u oblastima u kojima rade. Bolje obrazovanje definitivno će obezbediti i veću




ekonomsku moć ovim ljudima. Na njihov status u lokalnim zajednicama takođe će uticati i bolja mogućnost komunikacije i veća otvorenost za saradnju sa predstavnicima institucija u Srbiji. Deo grupe koja će studirati na srpskim univerzitetima svakako će se uključiti u politički i društveni život zajednice preko institucija, medija, političkih stranaka ili organizacija cvilnog društva. Na ovaj način, postepeno će se izvršiti reforma političke elite na jugu Srbije što će dovesti do kvalitativnog pomaka u vrednostima koje se zastupaju, načinu rešavanja postojećih problema i komunikaciji sa institucijama Srbije. Ostvarenju ovog cilja doprineće i aktivna saradnja sa Nacionalnim savetom Albanaca i izgradnja poverenja lokalne zajednice u ovu instituciju. Država će pružiti svu neophodnu pomoć članovima Saveta u podizanju kapaciteta i osposobljavanju za zagovaranje ciljeva Saveta. Predstavnici Saveta će kroz aktivnu saradnju sa državom postići rezultate u povećanju stepena poštovanja prava Albanaca i time ojačati i svoj ugled u lokalnoj zajednici.

Poboljšanje ekonomske situacije

Siromaštvo predstavlja plodno tle za svaku vrstu ekstremizma. Preševo, Bujanovac i Medveđa spadaju u najsiromašnije opštine u Srbiji, a posebnu težinu teškoj ekonomskoj situaciji daje činjenica da su Albanci većina i da uvek može da se postavi pitanje namerne ekonomske diskriminacije ovog područja (bez obzira da li se to realno dešava ili ne). Stoga je poboljšanje ekonomske situacije jedan od važnih ciljeva Strategije koji će značajno pomoći integraciju građana albanske nacionalnosti. Ovaj cilj ostvariće se kroz stipendiranje studenata, stažiranje u institucijama, uključivanje Albanaca u profesionalna udruženja i jačanjem vladavine prava. Obrazovani ljudi koji će u potpunosti vladati terminologijom na srpskom jeziku, koji će imati kontakte sa pripadnicima sopstvene profesije širom Srbije i koji će biti uključeni u različite profesionalne organizacije na nivou Republike predstavljaće ogroman resurs za ekonomski razvoj ovih opština i pokretačku snagu koja bi mogla čitavo područje da izvuče iz zone krajnjeg siromaštva. Sadašnja ekonomska struktura bazira se pre svega na dotacijama iz inostranstva koje šalju radnici na privremenom radu u inostranstvu ili ljudi koji su se trajno iselili sa ovog područja. Osim što nije ekonomski održivo na dugi rok, ovakvo rešenje koči privrednu inicijativu (građani se manje trude da obezbede sebi prihode ako redovno dobijaju novac u formi poklona) i omogućava status quo kada je u pitanju razvoj ekonomske (a samim tim i političke) elite. Osim stručnog kadra, važnu barijeru u razvoju ekonomije predstavlja i slaba komunikacija između juga i ostatka Srbije uzrokovana međuetničkim nepoverenjem, predrasudama i jezičkom barijerom. Studenti i stažisti, kao i ljudi uključeni u profesionalna udruženja biće u stanju da mnogo lakše prevaziđu ovu barijeru i doprinesu ekonomskom razvoju juga Srbije. Snažan podsticaj ekonomskom razvoju predstavljaće i pojačana borba protiv korupcije i uvođenje finansijskog reda u poslovanje ekonomskih subjekata u ovim opštinama.

Jačanje poverenja Albanaca u institucije Srbije

Građani albanske nacionalnosti nemaju poverenja u institucije Srbije. Ovakav stav izgrađivan je tokom poslednjih nekoliko decenija kada su institucije sa sedištem u Beogradu (ili nekom drugom gradu u Srbiji) percipirane kao srpske u nacionalnom smislu.




Veliki broj Albanaca bio je primoran da napusti institucije početkom devedesetih (posebno škole, sudove i policiju), što je dodatno stvorilo uverenje da ne treba verovati institucijama Srbije. Čak i na lokalnom nivou Albanci su bili onemogućeni da ostvare većinu u Bujanovcu (iako su većina stanovništva). U Preševu su albanske stranke bile sve vreme na vlasti, ali je snažnom centralizacijom države tokom devedesetih godina drastično umanjen značaj lokalne samouprave. Policija i vojska tretiraju se kao neprijateljske institucije kod dela albanskog stanovništva zbog postupanja tokom rata na Kosovu i sukoba u Preševu i Bujanovcu.

Jačanje poverenja biće ostvareno kroz promenu političke komunikacije sa predstavnicima Albanaca, borbom protiv govora mržnje i uključivanjem Albanaca u institucije sistema i javna preduzeća. Sve ove mere treba zajedno da doprinesu promeni opšteg utiska građana albanske nacionalnosti da Srbija nema nameru da ih smatra ravnopravnim građanima i da će uvek biti „građani drugog reda“. Najveća odgovornost leži na političarima koji će svojim rečima i delima pokazati da se taj odnos promenio i da imaju iskrenu nameru da zadobiju poverenje Albanaca na jugu Srbije. Osim promene političkih poruka koje se šalju Albancima i načina na koji se komunicira sa njihovim predstavnima, neophodno je sprečiti svaki vid govora mržnje i radikalne retorike koja ponekad dolazi od političara i drugih javnih ličnosti iz Beograda. Doslednije poštovanje zakonskih rešenja koja sankcionišu govor mržnje i jasna osuda svih vidova radikalne poltičke retorike (uključujući tu i pretnje koje se šalju Albancima sa skupštine govornice i drugih zvaničnih mesta) pružiće dokaz građanima albanske nacionalnosti da Srbiju mogu da smatraju svojom državom i da se mogu osećati ravnopravno sa svim drugim građanima.

Da bi se izgradilo poverenje Albanaca u institucije, one moraju odražavati nacionalni sastav stanovništva. Decenijama je vođena politika prevlasti Srba u institucijama, pa je čak i danas prisutan stav da je dužnost države da zadrži Srbe na ovom području dajući im poslove u institucijama. Ovakva politika je jedan od razloga zašto nema integracije Albanaca u društvo u Srbiji i ona treba da se menja. Primenom mera afirmativne akcije Albanci će biti ohrabreni da uđu u sve institucije i javna preduzeća i da ih i na taj način dožive kao svoje. Posebno važne mere su povećanje broja Albanaca u preduzećima i institucijama čije sedište je u Beogradu. Na taj način prevazilazi se jaz između juga Srbije i zvaničnog Beograda i izjednačava se percepcija svih institucija u očima albanske nacionalne zajednice.




Mere integracije

Mere koje će dovesti do postizanja rezultata i ostvarenja cilja Strategije dele se na političke i mere socijalne inkluzije. Razlika između dve vrste mera je u temi kojom se bave, ali i u načinu formulisanja i sprovođenja. Političke mere predstavljaju smernice za sve institucije javne vlasti i definišu politiku prema Jugu Srbije, način političkog ophođenja prema ovom području i način tretiranja otvorenih pitanja u okviru ostvarenja širih ciljeva vezanih za celu Republiku (kao što su uspostavljanje vladavine prava ili zaštita ljudskih prava). Političke mere su dugoročnije i zahtevaju tesnu saradnju brojnih institucija i predstavnika sve tri grane vlasti. Sa druge strane, mere socijalne inkluzije su konkretne i operativne. One se mogu dati rezultate na kraći rok i za njihovo sprovođenje nije potrebna široka koordinacija različitih predstavnika javnih institucija.

Sve mere sprovodiće se simultano i uz tesnu saradnju svih nadležnih institucija. Vlada Republike Srbije biće zadužena za implementaciju Strategije, dok će sprovođenje i nadzor na realizacijom konkretnih mera biti delegiran odgovorajućim ministarstvima ili upravnim telima.

Političke mere

Politička komunikacija sa predstavnicima Albanaca

Političku poruku o svojim namerama, država šalje pre svega putem izjava zvaničnika i preko njihovih postupaka. U prošlosti se često dešavalo da ministri (pa čak i predsednik Republike) dođu u Bujanovac i razgovaraju samo sa predstavnicima Koordinacionog centra, ne posetivši pri tom predsednika opštine i opštinsku vlast (iako se obe institucije nalaze u istoj zgradi). Ovakva praksa više od svega ostalo ostavlja utisak da država ne tretira Albance kao ravnopravne građane i da joj nije stalo da ih uključi u politički i društveni život u Srbiji. Takođe je postojala praksa u nekim ministarstvima da se ne odgovori na zahtev opštinskih funkcionera iz Preševa i Bujanovca za sastanak.

U okviru primene ove mere, svi političari i državni funkcioneri obavezaće se na promenu dosadašnje politike. Svaka buduća poseta jugu Srbije uključivaće obavezno sastanke sa odgovarajućim strukturama vlasti u Preševu i Bujanovcu i biće korišćena za produbljivanje političke komunikacije, razgovor o otvorenim pitanjima i slanje signala građanima da je Republika zainteresovana za ovaj region.

Osim ove mere, neophodno je da državni funkcioneri učine i korak više. Zbog specifičnosti ovog kraja, neredovne posete najviših državnih funkcionera ostavljaju utisak da se to radi iz loše namere. Neophodno je da svako ministarstvo, premijer i predsednik Republike u svojim planovima putovanja obavezno uključe Preševo i Bujanovac. Predsednik Republike i premijer biće obavezni da bar jednom godišnje posete ovo područje. Ministri u čijem delokrugu rada su najznačajnija pitanja za albansku nacionalnu zajednicu biće češće na




terenu (prosveta, kultura, policija, državna uprava i lokalna samouprava, ljudska i manjinska prava, ekonomija i regionalni razvoj, infrastruktura itd). Svi državni funkcioneri biće do detalja upoznati sa ovom strategijom i aktivno će je promovisati prilikom svojih poseta. Posete će služiti i za uspostavljanje što sadržajnije i otvorenije komunikacije sa predstavnicima institucija, političkih partija i organizacija civilnog društva koje deluju u ovom području. Prilikom poseta mnoga pitanja koja iskrsnu prilikom sprovošenja Strategije kao sporna, mogu biti rešena na zadovoljstvo obe strane.

Borba protiv govora mržnje, atmosfere straha i ekstremnih ideja

Govor mržnje je zabranjen Ustavom i zakonima Srbije (Zakon o zabrani diskriminacije, Zakon o javnom informisanju, Zakon o radio-difuziji). Ipak, ovaj vid diskriminacije još uvek nije iskorenjen u Srbiji. Kada je u pitanju govor mržnje usmeren prema nacionalnim zajednicama, njegova najčešća žrtva su upravo Albanci. Sudije koje sude u slučajevima govora mržnje to rade u ime države i tako se njihovo postupanje i posmatra. Svako odugovlačenje sudskih postupaka, očigledno neutemeljene sudske presude ili propuštanje tužilaštva da reaguje na slučajeve govora mržnje šalju poruku građanima albanske nacionalnosti da Srbija nije njihova domovina i da se u njoj ne mogu osećati sigurno i prihvaćeno. Zadatak institucija je da obezbede poštovanje svih zakona, pa tako i sankcionisanje govora mržnje. Ipak, ne sme se prenebregnuti činjenica da implementacija zakona u Srbiji još uvek nije na zavidnom nivou. Neophodno je da se Vlada Srbije posebno posveti iskorenjivanju govora mržnje i uloži dodatne napore da se sudije i tužioci edukuju u ovoj oblasti i da im se objasni važnost blagovremenog sankcionisanja ove pojave. Same sudije i tužioci imaće najveću ulogu u sprovođenju ove mere strategije i to će biti detaljno dogovoreno u saradnji sa predstavnicima sudske vlasti.

Važnu preventivnu ulogu u sprečavanju izazivanja ili širenja mržnje imaju izjave političara. Svi političari (na vlasti ili u opoziciji) moraju posebno da obrate pažnju kada komentarišu druge nacionalne zajednice (verovatno je nerealno očekivati da to uopšte ne rade – što bi bilo najprimerenije), u ovom slučaju albansku. Političari ne bi trebalo svojim izjavama da ostave ni najmanju sumnju da su Albanci potpuno ravnopravni sa svim ostalim građanima Srbije, niti smeju da postupke pojedinaca pripisuju celoj nacionalnoj zajednici. Političari se moraju uzdržavati od zapaljivih izjava kada je u pitanju jug Srbije, odnos Srba i Albanaca ili kada se u direktnu vezu dovode događaji na Kosovu sa jugom Srbije.

Atmosfera straha među stanovništvom Srbije često se stvara i podstiče reakcijama na pojedine izjave ekstremnijih albanskih političara. Koliko god te izjave bile politički neprihvatljive, na njih se ne sme reagovati pretnjama sudskim progonom, dizanjem euforije ili zastrašivanjem građana. Mora se uvek imati na umu da je snaga države Srbije neuporedivo veća od snage pojedinačnih lokalnih političara i da je samim tim odgovornost političara u Srbiji mnogo veća nego lokalnih političara u Bujanovcu i Preševu. S obzirom da nacionalni ekstremizmi rastu hraneći jedan drugog, nereagovanje na nacionalističke izjave lokalnih političara u potpunosti obesmišljava same te izjave i oduzima im potencijal da budu shvaćene ozbiljno. Vremenom, i takvi političari prestaće da se koriste zapaljivom




političkom retorikom, kada vide da nemaju „sparing partnera“ na drugoj strani. Sve vreme se mora imati u vidu da izjava lokalnog političara ne može da proizvede neke veće posledice, ali izjava državnog funkcionera ili funkcionera velike stranke (bilo vladajuće ili opozicione) može da proizvede razorne posledice na zajednički život i međusobne odnose Srba i Albanaca na jugu Srbije.

U kontekstu slanja političkih poruka, važno je da se državni funkcioneri strogo uzdržavaju od bilo kakvog mešanja ili arbitriranja u međusobnim političkim sukobima albanskih stranaka. Država mora da bude neutralna u odnosu na stranačke sukobe i nema razloga da isti princip ne važi i za sukobe unutar stranaka koje okupljaju Albance na jugu Srbije. Svako arbitriranje i stajanje na stranu jednih ili drugih može da proizvede kontra-efekte i dovede do stvaranja nepoverenja kod građana (česta optužba na jugu Srbije u međusobnim političkim obračunima je da jedna ili druga stranka rade „za Beograd“). Institucije države moraju da održavaju aktivne kontakte sa predstavnicima svih albanskih stranaka, bilo da učestvuju u lokalnoj vlasti ili ne. Jako je važno da se predstavnicima političkih stranaka na jugu Srbije pošalje poruka da su pred državom ravnopravni i da uživaju isti tretman kada je u pitanju odnos sa institucijama.

Kontakti moraju redovno biti održavani i sa političkim strankama koje se smatraju ekstremnijim (na primer, zalažu se za otcepljenje Preševa i Bujanovca i pripajanje Kosovu). Koliko god državnim funkcionerima ovakvi stavovi bili neprihvatljivi, oni moraju o tome voditi otvorenu debatu i truditi se da argumentima ubede ove stranke da promene svoja zalaganja. Ignorisanje postojanja ekstremnih stavova i ideja kod dela albanskog stanovništva ne može da donese nikakve rezultate. Još manje rezultate može da donese odgovor u vidu pretnji sudskim progonom ili radikalna retorika od strane zvaničnika. Ovaj region je decenijama bio prepušten ekstremistima sa obe strane i nije realno očekivati da će takvi stavovi preko noći nestati. Upravo mere iz Strategije za integraciju jesu najefikasnije oružje da se građani koji ne veruju u Srbiju kao svoju državu ubede u suprotno.

Uključivanje Albanaca u institucije sistema i javna preduzeća

Albanci još uvek nisu zastupljeni u dovoljnoj meri u institucijama sistema. Ovaj proces je otpočeo 2001. godine, ali zbog velikog jaza koji treba popuniti (nastalog pre svega devedesetih godina prošlog veka) i nedovoljnih napora države, pravo na ravopravnu zastupljenost u organima javne vlasti ne poštuje se u potpunosti. Država mora da učini dodatne napore i pronađe način da obezbedi prisustvo Albanaca u sve tri grane vlasti, kao i u javnim preduzećima i ustanovama čiji je osnivač.

Samo četvoro sudija albanske nacionalnosti radi u sudovima koji pokrivaju ovo područje i to svo četvoro u Osnovnom sudu u Vranju. Potrebno je preduzeti dodatne mere kako bi se pravnici albanske nacionalnosti ohrabrili da konkurišu za poslove sudija i merama afirmativne akcije podstaći imenovanje sudija u osnovnom sudu u Leskovcu, Višim sudovima u Vranju i Leskovcu, Apelacionom sudu u Nišu i Vrhovnom sudu Srbije. Na Vladi




je da u konsultacijama sa predstavnicima sudske vlasti pronađe najbolji način za ostvarenje ove mere. Primena mere će zbog zakonskih uslova trajati više godina, ali je važno da što pre počne i da se postave jasni ciljevi i vremenski okvir za njihovu realizaciju.

Iako Albanci imaju svog predstavnika u Skupštini Srbije, pred svake izbore se pojavljuje opasnost da li će stranke Albanaca preći cenzus ili ne. Država mora da nađe odgovor na ovaj problem. Ovo pitanje ne dotiče samo albansku nacionalnu zajednicu, već se tiče i drugih zajednica u Srbiji, ali i reforme celog izbornog sistema. Važno je da se Albanci uključe u diskusiju o novom izbornom sistemu u Srbiji i da javno zagovaraju ona rešenja za koja smatraju da su najbolja. Da li će se u budućnosti primeniti garantovane kvote za pripadnike manjina ili će se naći neko drugo rešenje mora da zavisi od međusobnog dogovora predstavnika manjina i države koji treba da bude rezultat javne rasprave u kojoj će svima biti omogućeno da iznesu svoje argumente.

Predstavnika albanske nacionalne zajednice nema u Vladi Republike Srbije, bilo na ministarskom nivou ili na nižim položajima. Uključivanje Albanaca u vrh izvršne vlasti dalo bi veliki podsticaj integrativnim procesima na jugu Srbije. Predstavnike Albanaca trebalo bi, korišćenjem mera afirmativne akcije, u što većem broju uključiti u institucije Vlade, ne samo u ministarstva u Beogradu, već i u poslove koji su delegirani okruzima (Pčinjski i Jablanički okrug). Od posebne važnosti su ministarstva koja su nadležna za pitanja tesno vezana sa položajem albanske nacionalne zajednice i njenih prava, kao što su Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, Ministarstvo prosvete, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu i slično. Ipak, za integracijske procese bi bilo najbolje kada bi država pokazala dobru volju i u drugim ministarstvima koja nisu na prvi pogled tesno vezana za ovo područje.

Zasupljenost Albanaca je jako mala i u javnim preduzećima čije sedište je u Beogradu. Ova preduzeća pružaju usluge građanima i predstavljaju često prvo mesto gde se ljudi sreću sa državom. Izuzetno loš utisak ostavlja situacija u kojoj Albanaca nema na takvim mestima. To podstiče uverenje da državu Srbiju na jugu predstavljaju Srbi i da javna preduzeća često imaju ulogu da obezbede Srbima posao i zadrže ih na tom prostoru. Zapošljavanje Albanaca u Telekomu, Pošti, Železnicama Srbije, ali i u ustanovama kakve su Poreska uprava, Uprava za katastar, ispostave agencija i slično mora da bude organizovana akcija države, vrlo jasno objašnjena svim građanima i sprovedena po precizno utvrđenim pravilima i kriterijumima.

Posebnu vrstu podsticaja integraciji država može da pruži kroz otvaranje ispostava svojih agencija ili ustanova u Preševu i Bujanovcu. Primer Zaštitnika građana koji je otvorio svoju kancelariju u Bujanovcu može da posluži kao dobra praksa. Država treba da ohrabri institucije da otvaraju svoje kancelarije na ovom području, nezavisno od toga da li postoje određene prepreke ili drugačija praksa (da se na primer ispostave otvaraju samo u sedištima okruga). Prilikom donošenja ovakvih odluka, mora se imati u vidu specifičnost područja, ali i namera države da primeni mere integracije iz ove Strategije. Poštovanje prava nacionalnih manjina i saradnja sa Nacionalnim savetom Albanaca




Nacionalni savet Albanaca osnovan je u vrlo teškim okolnostima, pre svega zbog atmosfere koja je stvorena (a za koju krivicu dobrim delom snosi država) da je svaka saradnja sa zvaničnim Beogradom čin izdaje albanskih nacionalnih interesa. Samo dve stranke pristale su da idu na izbore za Nacionalni savet i time su na sebe preuzele ceo teret borbe za manjinska prava Albanaca u Srbiji. Savet će se i ubuduće suočavati sa ozbiljnim opstrukcijama i nepoverenjem u delu lokalne zajednice. Da bi se ovakvo stanje promenilo, država je dužna da sa predstavnicima Nacionalnog saveta Albanaca uspostavi odličnu komunikaciju i pokaže se kao dobronameran partner koji deli zajedničke ciljeve u oblastima za koje je Savet nadležan.

Po Zakonu o savetima nacionalnih manjina ovim telima date su nadležnosti u četiri oblasti: obrazovanje, informisanje, kultura i služena upotreba jezika i pisma nacionalnih manjina. Prava nacionalnih manjina regulisana su, osim domaćim zakonodavstvom, i međunarodnim konvencijama (pre svega Saveta Evrope) koje je Srbija ratifikovala. Stepen ostvarenja manjinskih prava nije isti na teritoriji cele Republike. Najveći problemi upravo su na jugu Srbije, gde Albanci ne uživaju ista prava kao pripadnici drugih manjina u Srbiji. Upravo će rad Nacionalnih saveta pomoći da se problemi prevaziđu i da se dostigne puna implementacija zagarantovanih manjinskih prava.

Većina problema vezanih za nepotpunu implementaciju prava nacionalnih manjina vezuju se za rad institucija Srbije. Dobra volja pokazana od strane Vlade i drugih institucija u velikoj meri bi doprinela da se ovi problemi otklone i da se prava Albanaca podignu na nivou prava drugih manjina u Srbiji. Ugled Nacionalnog saveta će u dobroj meri zavisiti od rezultata na ovom polju. Aktivnijim pristupom podizanju stepena ostvarivanja manjinskih prava Vlada Srbije će ojačati i predstavnike Nacionalnog saveta i time pružiti ruku političarima na jugu Srbije koji su se jasno izjasnili za integraciju u drutvo u Srbiji.

U sve četiri oblasti postoji prostor za pomak unapred koji može da bude vrlo vidljiv i da pošalje jaku poruku lokalnom stanovništvu. Država treba svoje aktivnosti da uskladi sa strategijom Nacionalnog saveta i da što pre otpočne sa pregovorima o svakom od pitanja iz nadležnosti ovog tela. Zajednički dogovor, pored ciljeva, treba da obuhvati i konkretne planove mera koje će biti preduzete u cilju obezbeđivanja poštovanja manjinskih prava, vremenski okvir, neophodna finansijska sredstva i odgovarajuću medijsku promociju dobre prakse i uspešno rešenih pitanja. Država ne sme sama da postavi prioritete iz oblasi manjinskih prava, već to mora da se uradi u dogovoru sa predstavnicima Nacionalnog saveta i uz puno uvažavanje njihovih zahteva i predloga. Samo zajedničkim radom može se izbeći utisak da je u pitanju rad pod pritiskom međunarodne zajednice ili da se iza preduzetih akcija stoje neke druge namere.

Osim dogovora u četiri oblasti kojima se Nacionalni savet bavi, država treba da učini i korak napred u smislu otvorenih razgovora u cilju pronalaženja najboljih rešenja za manjinska prava koja nisu u nadležnosti Nacionalnih saveta. Mnoga od njih izazivaju veliku pažnju na jugu Srbije i često se koriste za promociju radikalnih ideja sa jedne ili druge strane. Takvo




je na primer pitanje korišćenja nacionalnih simbola. S obzirom da albanska zajednica godinama koristi simbole koji su isti kao državni simboli Republike Albanije, a da je sa druge strane to zabranjeno zvaničnim propisima Srbije, svaka kulturna ili nacionalna manifestacija koristi se sa obe strane da bi se podgrevale tenzije. Kompromisno rešenje mora se naći u direktnim razgovorima države i Nacionalnog saveta, što će smanjiti tenzije među stanovništvom, ali i ojačati ugled Saveta i omogućiti veću identifikaciju albanskog stanovništva sa ovim telom.

Borba protiv korupcije i jačanje vladavine prava

Opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa smatraju se područjima sa visokom stopom korupcije. Ulazak velike količine novca preko međunarodnih donatora i značajne investicije Vlade Srbije bile su praćene porastom korupcije i zloupotrebe finansijskih sredstava. U Preševu i nešto manje u Bujanovcu, vrlo slabo se primenjuju poreski, urbanistički i drugi propisi Srbije (u retko kojoj radnji možete videti fiskalnu kasu i dobiti fiskalni isečak računa). Stiče se utisak da država ovo područje tretira drugačije od ostalih delova Srbije i da mnogo manje napora ulaže da se uspostavi finansijska disciplina i sankcionišu poreski ili drugi prekršaji. Ovakvo stanje na dugi rok udaljava jug Srbije od ostatka države i trajno ga markira kao nedovoljno „zrelo“ za finansijsku disciplinu. I sami građani juga Srbije učvršćuju se u stanovništu da državi nije stalo čak ni da ih kazni kada krše pravne norme. U cilju menjanja ovakve slike, država mora da ozbiljno ojača svoje inspekcijske organe u ovim mestima, da uključi veći broj domaćeg stanovništva u njih i da organizuje javne kampanje i edukaciju za predstavnike institucija koje deluju na ovom prostoru. S obzirom da se ovim pitanjima niko godinama nije bavio, sada je neophodno da se uloži dodatan trud i resursi kako bi se što pre ujednačilo postupanje institucija na jugu i u drugim delovima Srbije.

Nacionalna pripadnost ne sme da bude izgovor za tolerisanje koruptivnog ponašanja. Kao i u drugim delovima Srbije i ovde je korupcija značajno zastupljena u radu lokalne samouprave, javnih preduzeća, školskih i zdravstvenih ustanova. Država mora nemilosrdno da se obračunava sa ovim pojavama, ne samo iz uobičajenih razloga (poštovanje zakona i zaštita interesa društva), već i da bi pokazala kako ovo područje tretira podjednako kao i druge delove zemlje. Oštra borba protiv korupcije u velikoj meri će doprineti i da se zaustavi rasipanje ogromnih finansijskih sredstava iz donacija koja dobrim delom odlaze u ruke korumpiranih pojedinaca. To će na duži rok dati i značajne ekonomske rezultate, jer će se uložena sredstva efikasnije koristiti i podići standard građana.

Korupcija je veliki problem i u radu policije. Uvrežen je stav da saobraćajna policija na obližnjem auto-putu (evropski koridor 10) koristi često priliku da u stilu razbojničkih bandi reketira domaće stanovništvo (posebno ljude koji su na prinudnom radu u inostranstvu). Ova vrsta koruptivnog ponašanja po svemu sudeći je daleko prisutnija na jugu Srbije nego u ostalim delovima zemlje, što se onda povezuje sa nacionalnom pripadnošću ljudi koji su žrtve saobraćajne policije. Država mora ovom problemu da posveti posebnu pažnju i da pojača kontrolu rada policije na ovom području. Svaki potez predstavnika institucija (u koje spada i policija) koji se ne može sresti u drugim krajevima




Srbije (ili bar ne u toj meri) dodatno antagonizuje odnose na jugu Srbije i direktno šteti procesima integracije. Cilj države mora da bude da ovo područje u svim oblastima delovanja institucija ima apsolutno jednak tretman kao drugi delovi države i da građani juga Srbije postanu uvereni da su ravnopravni sa ostalim građanima i da se svaka pravna mera podjednako primenjuje na njih, kao i na ostatak stanovništva. Rušenje predrasuda o „ekskluzivitetu“ juga Srbije kada je u pitanju vladavina prava jedan je od presudnih koraka ka punoj integraciji Albanaca u društvo u Srbiji.

Mere socijalne inkluzije

Stipendiranje studenata albanske nacionalnosti

Država treba da podstakne školovanje mladih Albanaca na srpskim univerzitetima. Cilj ove mere je da studenti albanske nacionalnosti dobiju obrazovanje koje će im omogućiti potpuno uključivanje u institucije i društveni i ekonomski život Srbije. Obrazovanje na srpskim univerzitetima takođe će vezati albansku društvenu elitu za Srbiju i pokazati jasnu želju države da Albanci budu ravnopravni građani Srbije. Važni rezultati ovakve mere su: razbijanje postojećih predrasuda koje na jugu Srbije postoje prema Srbiji, jačanje, strukturalna promena društvene elite na jugu Srbije i ekonomski razvoj ove regije.

U opštinama Preševo i Bujanovac gimnaziju godišnje završi od 300 do 400 učenika albanske nacionalnosti. Stipendiranjem 50 svršenih gimnazijalaca godišnje, oko 15 procenata đaka albanske nacionalnosti školovalo bi se na Univerzitetima u Srbiji. Ovako školovana elita u velikoj meri bi promenila odnos Albanaca prema državi Srbiji.

Glavne aktivnosti u okviru ove mere su:

- promocija akcije među gimnazijalcima u Preševu i Bujanovcu;- konkurs za prijem na Univerzitete u Srbiji (Beograd, Nis, Kragujevac, Novi Sad);- stipendiranje 50 najboljih učenika albanske nacionalnosti (školarine, smeštaj u

studentskim domovima, ishrana u studentskim menzama i stipendije u visini redovnih stipendija ministarstva prosvete);

- redovan rad sa studentima albanske nacionalnosti – praćenje njihovih rezultata, obezbeđivanje stručne podrške u učenju srpskog jezika, obezbeđivanje pravne podrške u eventualnim slučajevima diskriminacije i druge vrste nejednakog tretmana od strane univerzitetskog osoblja itd.);

- praksa u državnim, privatnim i civilnim institucijama.

Da bi se ovaj program ostvario, neophodno je izvršiti odgovarajuće pripreme, pre svega kroz jaku informativnu kampanju koja bi zainteresovala buduće polaznike i njihove roditelje. Ova kampanja mora da pokaže stvarnu volju Srbije da uloži u obrazovanje svojih građana albanske nacionalnosti. Razlozi koji bi se u kampanji navodili moraju da budu dobro osmišljeni (od strane eksperata iz oblasti osmišljavanja i vođenja kampanja) i ne smeju ni jednog trenutka da navedu na pogrešne zaključke (na primer, da je u pitanju




aktivnost pod pritiskom međunarodne zajednice, da su u pitanju prazna obećanja ili nešto slično). Idealna situacija bi bila da cela kampanja bude praćena drugim merama predloženim u ovom dokumentu, kako bi građani albanske nacionalnosti bili uvereni da država Srbija ima jasnu politiku integracije i da iskreno želi Albance za svoje građane. Program mora jasno da se predstavi kao mera afirmativne akcije za građane albanske nacionalnosti, kao vrsta reparacija za kršenja ljudskih prava tokom devedesetih i diskriminatorski odnos prema Albancima, ne samo u Srbiji, već i u bivšoj SFRJ. Ovo obrazloženje je posebno važno zbog srpske zajednice u ovom području (ali i van njega) među kojom će se postaviti pitanje finansiranja studenata albanske nacionalnosti. Zato je važno da program bude praćen i drugim merama i da od svih bude prepoznat kao deo celovite Strategije za integraciju Albanaca u društvo u Srbiji iza koje stoje sve institucije u državi.

Nakon sprovedenog konkursa (po vrlo jasnim i transparentnim pravilima), odabrani studenti primali bi stipendiju od države koja bi uključila školarinu na izabranom fakultetu, smeštaj u studenskom domu, ishranu u studentskim menzama i mesečnu stipendiju na nivou redovnih stipendija koje se isplaćuju studentima sa slabijim imovinskim stanjem. Ove stipendije su takođe mera afirmativne akcije i neophodne su zbog specifičnog statusa ovih studenata. Realno je pretpostaviti da niko od njih nema nikakve rođake ili prijatelje u Beogradu, dolaze iz mesta koja su najudaljenija od Beograda od svih drugih mesta u Republici (Novi Sad je još dalji, dok je jedino Niš nešto bliži) i sigurno će im biti potrebna bar osnovna finansijska sigurnost da bi nesmetano mogli da se posvete svojim studijama. Takođe, obezbeđivanje svih ovih povlastica od strane države takođe bi poslalo jaku poruku da je namera države ozbiljna i da iskreno želi te ljude na svojim univerzitetima.

Tokom studiranja, za studente albanske nacionalnosti treba obezbediti posebne programe pomoći. Većina njih znatno zaostaju za svojim kolegama iz Srbije u znanju srpskog jezika (posebno stručne terminologije) i u startu neće biti u ravnopravnom položaju. Stoga je neophodno organizovati intenzivne kurseve srpskog jezika, prilagođene materiji koja se studira kako bi se ovaj zaostatak nadoknadio.

Kao deo Strategije za integraciju, program mora da sadrži i konstantno praćenje napretka studenata i svega što se u vezi sa njima događa. Mora se pretpostaviti da će kod jednog broja profesora ovi studenti naići na prepreke izazvane predrasudama, pa i mržnjom. Od presudnog je značaja da se svaka pojava diskriminacije, vređanja ili bilo koja vrsta drugačijeg tretmana u startu sankcioniše i da država jasno pokaže čvrstu volju da ne toleriše takva ponašanja. Studenti bi morali da imaju mesto gde mogu da prijave svaki vid diskriminacije ili vređanja, bez ikakvog straha da će time sebi nauditi. U osmišljavanju programa, od izuzetnog je značaja da država odredi koje je to mesto (kancelarija Zaštitnika građana, Poverenik za ravnopravnost, neko odeljenje u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava ili neko drugo rešenje).

Boravak studenata u Beogradu i drugim univerzitetskim centrima treba iskoristiti i za njihovo stručno usavršavanje sa radom institucija, kompanija ili organizacija. Studenti




treba da dobiju priliku da praktično rade i time dopune svoje znanje. Osim veština koje će steći, dodatna vrednost je i njihovo upoznavanje sa pravnim, ekonomskim i političkim sistemom u Srbiji, radom institucija, kompanija i organizacija, ali i sticanje kontakata koji se kasnije mogu iskoristiti tokom rada.

Institucije koje će biti nosioci sprovođenja ove mere su Ministarstvo prosvete, Mnistarstvo za ljudska i manjinska prava, Univerziteti u Beogradu i drugim mestima u Srbiji (u zavisnosti od dogovora) i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i/ili Zaštitnik građana čija je uloga važna u pružanju pomoći kod eventualnih slučajeva diskriminacije. U sprovođenje mere po potrebi se mogu uključiti i druge institucije (na primer Izvršno veće Vojvodine kod stipendiranja za studiranje u Novom Sadu).

Programi stažiranja za građane albanske nacionalnosti

Efikasno sredstvo za upoznavanje rada institucija i pravnog poretka Srbije predstavljaju i programi stažiranja za građane albanske nacionalnosti. Za sada takav program postoji u okviru Ministarstva za ljudska i manjinska prava koje organizuje od ove godine stažiranje za petoro ljudi u Ministarstvu i u Izvršnom veću AP Vojvodine.

Vlada Republike Srbije može da organizuje programe stažiranja za 50 ljudi godišnje u različitim institucijama sa sedištem u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu. Od velike je važnosti da ove institucije budu što raznovrsnije u smislu poslova kojima se bave. Na stažiranju, mladi ljudi sa juga Srbije stekli bi praksu iz različitih oblasti i upoznali se sa institucijama sistema u Srbiji. U progam treba da se uključe Ministarstva, nezavisna tela, Agencije i sve druge ustanove za koje bude postojalo interesovanje mladih sa juga Srbije. Program stažiranja, osim edukativnog cilja, mora da ima i jasan cilj podsticanja integracije. To znači da treba da bude osmišljen kao mera afirmativne akcije, pre svega za Albance sa juga Srbije i da se sa ljudima koji stažiraju radi dodatno u smislu organizovanja intenzivnih kurseva srpskog jezika i praćenja njihovih rezultata. I ovde bi, kao i u slučaju studenata, moralo da se povede računa o pružanju pravne pomoći u slučajevima diskriminacije ili drugih problema koji realno mogu da se pojave.

Boravak građana albanske nacionalnosti u drugim gradovima Srbije tokom stažiranja, prirodno bi doneo slične rezultate kao i kod studenata, tj, smanjenje predrasuda i jačanje ljudskih resursa na jugu Srbije. Program stažiranja bi potpomogao i povezivanje Albanaca sa svojim kolegama u drugim delovima Srbije u okviru profesionalnih udruženja.

Iako će u realizaciju ove mere biti uključene brojne institucije da bi se podstakla raznovrsnost znanja i veština koje stažisti usvajaju, odgovorna institucija za sprovođenje treba da se odredi od strane Vlade Srbije. To može da bude Koordinaciono telo za jug Srbije ili neko od ministarstava (na primer za ljudska i manjinska prava).

Podsticanje saradnje među učenicima




Deca u osnovnim i srednjim školama stičnu većinu uverenja koja kasnije nose do kraja života. U tom dobu, oni su najpodložniji širenju predrasuda i usvajanju pogrešnih predstava o drugim etničkim ili verskim grupama. Jedan od najboljih načina da se ovakve stvari preduprede je razbijanje okvira koji drži decu u samo-izolaciji. Đaci na jugu Srbije, albanske nacionalnosti, jedva da imaju dodira sa svojim vršnjacima iz drugih mesta u Srbiji. Oni ne idu na ekskurzije po zemlji (četvrtu godinu gimnazije obično vode u Albaniju), ne učestvuju na školskim takmičenjima, nemaju zajedničke škole u prirodi niti bilo kakve druge vannastavne aktivnosti. Država svojim merama može podstaći ovavke vidove druženja i upoznavanja i time stvoriti osnovne preduslove za komunikaciju između đaka albanske nacionalnosti i njihovih vršnjaka u drugim delovima Srbije.

Ovim programom, država bi uvela mere afirmativne akcije u sve programe koji obuhvataju međuškolsku saradnju. To se odnosi na školske turnire, na takmičenja, zajedničke sportske manifestacije itd. Većinu ovih manifestacija u celini ili delimično sponzoriše i finansira neki od državnih organa (uglavnom Ministarstvo prosvete). U saradnji sa direktorima i nastavnicima škola u Preševu, Bujanovcu i Medveđi treba postepeno početi sa pozivanjem ovih škola na sve manifestacije gde je to moguće. Najveći problem svakako će predstavljati strah roditelja da bi im deca bila suočena sa verbalnim i fizičkim maltretiranjem i različitim neugodnostima. Zato je jako važno da se napravi prvi korak i da se ljudi uvere na prvih nekoliko primera da je saradnja i druženje među decom ipak moguće i da je vredno savladavanja sopstvenih strahova.

Nešto komplikovanija situacija postoji sa ekskurzijama. Đaci albanske nacionalnosti ne idu na ekskurzije u Srbiji pre svega zbog jako izraženog straha roditelja da ne bi bili bezbedni. Ministarstvo prosvete i druge institucije zato moraju ovom problemu da priđu krajnje ozbiljno i da organizovanom akcijom počnu sa razbijanjem strahova kod građana juga Srbije albanske nacionalnosti. Prvi korak treba da bude dobrovoljno organizovanje ekskurzija u mesta gde ne postoje veliki rizici (Beograd, Novi Sad, Fruška Gora itd) da će deca biti suočena sa provokacijama ili čak napadima. Takođe, jako je bitno da se cela ekskurzija pažljivo isplanira i da bude praćena pozitivnom medijskom promocijom (može se na primer organizovati da decu primi Predsednik Republike, ili neki poznati sportista, glumac ili pevač i da se njima razgovara – to bi definitivno ostavilo utisak i na decu, ali i na roditelje). U skladu sa mogućnostima, država treba da razmisli i o delimičnom sufinansiranju ekskurzija kako bi i na taj način ohrabrila njihovo pokretanje.

Institucija odgovorna za sprovođenje ove mere je Ministarstvo prosvete uz saradnju sa drugim ministarstvima i profesionalnim udruženjima (kada ona organizuju međuškolske događaje).

Uključivanje Albanaca u profesionalna udruženja

U Srbiji deluje veliki broj profesionalnih udruženja, ali Albanci u njima malo ili nimalo participiraju. To dovodi do nepostojanja međusobne komunikacije između pripadnika istih profesija na jugu i u ostatku Srbije i do nemogućnosti uspostavljanja cehovske solidarnosti.




Cehovska solidarnost može biti važna spona između ljudi i ozbiljan udarac identifikaciji samo na osnovu etničke ili verske pripadnosti. Iz teorije (ali i prakse) je poznato da svaka osoba ima različite identitete od kojih je profesionalni jako značajan i na osnovu njega ljudi lako i brzo uspostavljanju međusobne kontakte, poverenje i solidarnost. Stavljajući težište na zajedničke interese i probleme u okviru svoje profesije, profesionalna udruženja doprinose povezivanju ljudi, prevazilaženju međusobnih razlika i razvijanju svesti ljudi da u 21. veku nacionalni ili verski identitet nisu jedino što nas obeležava.

Sve profesije na nivou Srbije imaju svoje pripadnike među Albancima na jugu Srbije. Učitelji, profesori, sudije, tužioci, lekari, poslodavci, radnici, sportisti i mnoge druge profesije organizovane su cehovski na različitim nivoima, između ostalog i na nacionalnom. Država bi trebalo da u direktnom kontaktu podstakne sva udruženja da primene mere afirmativne akcije i da aktivno uključe što više svojih pripadnika iz Preševa i Bujanovca u sve aktivnosti koje udruženje sprovodi. Posebno je važno da Albanci sa juga Srbije imaju mogućnost da vode pojedina tela ili grupe u okviru udruženja, da učestvuju u formulisanju predloga i aktivnosti, da sprovode projekte koje udruženja realizuju i slično. Nije realno očekivati da udruženja sama iniciraju ovakve procese, ali zato država mora jasno da im stavi do znanja da je u pitanju aktivnost u sklopu realizacije Strategije i da se od njih očekuje aktivno sudelovanje u primeni svih isplaniranih mera. Ne postoje instrumenti da država prinudi udruženja da urade bilo šta od ovih koraka, ali je jasno da bi svojim ugledom i ozbiljnom argumentacijom, državne institucije mogle značajno da unaprede integraciju Albanaca u profesionalna udruženja.

Posebno važna uloga pripada profesionalnim udruženjima na nivou Pčinjskog okruga (kome pripadaju Preševo i Bujanovac) gde bi profesionalci albanske nacionalnosti pre svega trebalo da se uključe. Ovde je pored države značajna i uloga nacionalnih udruženja koja mogu uticati na svoje podružnice u Pčinjskom okrugu da primene mere afirmativne akcije i podstaknu Albance da se u što većem broju i što aktivnije uključe u njihov rad.

Vlada Republike Srbije preuzeće na sebe brigu o konkretnom sprovođenju ove mere, s obzirom da ona obuhvata udruženja koja deluju u različitim oblastima društvenog i profesionalnog života. Profesionalna udruženja treba da prihvate aktivno učešće u sprovođenju mere, jer ne postoji način da se ona sprovede uz njihovo protivljenje.

Uvođenje autobuske linije Beograd – Preševo

Do Preševa ne ide ni jedan autobus iz Beograda. Iako nije jasno da li su u pitanju ekonomski ili neki drugi razlozi činjenica je da je i na ovom, najpraktičnijem nivou, fizički kontakt između građana Preševa i glavnog grada ozbiljno otežan. Država mora da nađe rešenje za ovaj problem, makar i davanjem finansijskih podsticaja preduzećima koja bi bila spremna da otvore liniju Beograd – Preševo (verovatno bi najlogičnije bilo da to radi neko veliko vranjsko, leskovačko, niško ili beogradsko auto-preduzeće, jer oni svi imaju svoje linije do obližnjeg Bujanovca). Primenom kompletnog seta mera iz ove Strategije drastično bi se povećao broj ljudi koji iz Preševa idu za Beograd, tako da bi verovatno i sama linija postala




profitabilna. Ipak, zbog osetljivosti ovog pitanja i njegove važnosti za uspostavljanje komunikacije između Preševa i Beograda, država ne treba da čeka da tržište uradi svoj posao, već mora proaktivno da podstakne uspostavljanje autobuske veze između dva grada.

Sprovođenje ove mere preuzeće na sebe Koordinaciono telo za jug Srbije.




Documents

Strategija za integraciju albanske nacionalne manjine (.doc)