Матурски рад из историје

Тема:

Стогодишњи рат(1337-1453)

13

САДРЖАЈ:

1º Увод…………………………………... 2º Узроци рата…………………………... 3º Стање у земљама пре почетка рата.... 4º Прва фаза рата-освајања Едварда ΙΙΙ...

Битка код Слија Рат за бретонско наслеђе Битка код Кресија Освајање Калеa Битка код Поатјеа

5º Привремени мир 1360-1369................... 6º Друга фаза рата-уcпеси Француске...... 7º Прилике после друге фазе рата............ 8º Трећа фаза рата-освајања Хенрија V...

Битка код Азенкура9º Четврта фаза рата-Јованка Орлеанка.... 10º Закључак................................................ 11ºЛитература..............................................

14

۩УВОД ۩

Између 1066. и 1904. године односи Енглеске и Француске били су углавном непријатељски. Мада су током тих осам и по векова две државе у неколико наврата уживале у раздобљима и мада су више пута биле везане уговорима о савезништву, случајева када су се француски и енглески војници борили заједно, раме уз раме, било је врло мало. Заправо, осим савеза између краљице Елизабете и Андрија IV, Холандског рата (1672-1678) и Кримског рата, таквих случајева готово и да нема. Најдуже раздобље током ког су две земље биле у рату без престанка, односно без закључивања мировног уговора, било је између 1201. и 1259. године. Закључујемо да доба између 1337. и 1453. године које историчари називају Стогодишњим ратом, није ни по чему јединствено. Заправо,то уопште није био један рат,већ низ ратова који су, бар формално, завршавани мировним уговорима. Ипак, сви ти ратови имају низ заједничких одлика које, са ове дистанце, оправдавају њихово повезивање. Током читавог раздобља, војна опрема и тактика углавном се нису мењали,а формални ратни циљеви обе стране остали су исти. Са те стране, изгледа да је оправдано држати се традиције и сматрати да је постојао један стогодишњи рат. Док год је трајао, овај сукоб исцрпљивао је људске снаге, али и материјално богатство обе државе, а био је и тесно повезан са општим политичким приликама у Западној Европи. Без познавања његовог тока немогуће је пазумети политичку, друштвену и привредну историју Европе у 14. и 15. веку. Најзад, сам Стогодишњи рат представља изузетно занимљив део историје војних установа-уводе се нова оружја и нове тактике ратовања. Показало се да треба напустити стари систем феудалних армија у којима је доминирала тешка коњица. Први пут у средњем веку

15

појављују се прве стајаће војске у Западној Европи, и у многоме се мењају улоге племића и сељака.

۩ УЗРОЦИ РАТА ۩

Као што је раније речено, ситуације када су Енглеска и Француска биле у непријателјским односима било је много, а разлози томе су били различити, али их је увек било. Средином ХΙΙΙ века, тј. 1259. године, Хенри ΙΙΙ се одрекао својих захтева ѕа Нормандијом, Меном, Анжуом, Туреном и Поатуом, али као посебан феуд од француске круне Луј ΙХ му признаје право да задржи део војводства Аквитаније који је и до тада био у енглеским рукама. Француски краљ му тада обећава још један део Аквитаније, Перигор и област Лимузен, у случају да Алфонс, гроф Поатуа и Тулузе, умре, а иза себе не остави наследнике. Енглески краљ је стварну власт имао над Бордоом и Бајоном и њу је вршио сенешал Гаскоње, а остатак овог поседа, Гаскоња, је била под управом локалне властеле која је одговарала војводи од Гаскоње. У почетку, оваква ситуација није сметала француским владарима, али у другој половини ХΙΙΙ века они почињу да се труде да независност својих вазала што је више могуће ограниче. Донешен је закон по коме су жалбе на одлуке судова вазала прослеђиване краљевском суду у Паризу, тј. париском парламенту. На тај начин краљевски службеници су могли да контролишу спорну имовину. То је било увредљиво за енглеског краља, а у сукобе који су јако често избијали између краљевских службеника и сенешала Гаскоње, се се често мешали и њихови крунисани господари. 1294. и 1324. француски краљ је заузео војводство Гаскоњу, али ју је оба пута вратио енглеском краљу.

16

Поред ове, постојало је још много несугласица између ове две државе које су могле довести до рата. У ХΙΙΙ и ХΙV веку, долазило је до мањих, али јако честих сукоба између морнара ове две земље. Ниједан капетан брода није могао да одоли искушењу да не нападне и опљачка мањи и слабији брод.

Морнари из Француске и Енглеске су то чинили са посебним задовољством. Међутим, и једни и други су могли врло лако да добију "овлашћење о узвраћању", које им је дозвољавало да у случају да су били нападнути од стране непријатељског брода, могу исту вредност робе одузети од било ког припадника тог народа на кога наиђу. Ако су краљеви желели мир, преко оваквих чарки су могли олако прећи, али ако им је требао повод за нешто већи сукоб, жалбе морнара су могле бити изузетан изговор. Још један од честих узрока несугласица између Енглеске и Француске јесте била и јако сложена политичка ситуација у грофовији Фландрији. Почетком ХΙV века због доминације богатих трговаца, занатлије често дижу буне и устанке. У све то се умешао и француски краљ, што није одговарало Енглеској. Заправо, Фландрија је била главно тржиште за енглеску вуну,а царине на извоз вуне су представљале значајан део прихода енглеског краља. Због тога, он није желео да француски краљ загосподари том територијом, јер би тиме у многоме ометао енглеску слободну трговину вуном. Ипак главни повод за избијање Стогодишњег рата уследиће средином ХΙV века, када енглески краљ Едвард ΙΙΙ постане могући наследник француске круне. Династија Капет је владала Француском триста двадесет година. Била је то најдужа континуирана династија у средњовековној Европи. Када је 1314. године умро Филип ΙV Лепи за њим остаје четворо деце- синови Луј Х, Филип V Високи, Карло ΙV Лепи и кћи Изабела. Најстарији син, Луј Х, влада свега две године, до 1316.гог., и тада, после његове смрти постављало се питање његовог наследника. За њим остају кћи и трудна удовица. До краљичиног порођаја власт у својству намесника преузима

17

краљев брат Филип. Син кога ће краљица родити убрзо умире, и тада се Француска суочава са великом дилемом - може ли једна жена наследити трон? Према обичајима тога времена кћи је могла наследити очев посед, и многи сматрају да се исти тај закон треба применити и на престо. Међутим, други су

сматрали да је краљевска круна нарочита светиња које није достојна ни једна жена. Наравно, победило је мишљење онога ко је већ био на власти, и тако је Филип V Високи крунисан за краља. Лујева кћи Јованка се удаје за свог рођака Филипа, грофа Евреа, са којим има сина, и добија краљевину Навару. Филип V умире 1322. године, и за собом не оставља мушког наследника. С тога, њега наслеђује његов млађи брат Карло ΙV. Међутим, даљи развој околности је био такав да му се нико није надао. Смрћу Карла ΙV Француски престо остаје без директног мушког хаследника, јер ни Карло није имао сина. Поново се поставља питање које је и пар година раније мучило све - могу ли жена и круна да се споје!? Сада је проблем био нешто другачији. Ако већ жена не може носити круну, може ли је пренети свом сину? Ако не може, нови краљ би требало да буде Филп, гроф Валоа, син Карла, грофа Валоа, малађег брата краља Филипа ΙV Лепог. Међутим, ако жена ипак може да пренесе круну,постојао је један ближи наследник. Кћи Филипа ΙV, Изабела, била је удата ѕа енглеског краља Едварда ΙΙ, и њихов син, Едвард ΙΙΙ би у том случају био легитимни наследник француског престола.

Филип од Валоа постаје француски краљ, али краљица Изабела има несто другачије планове. Уз помоћ свог љубавника, Роџера Мортимера, Изабела убија свог супруга 1328. године, и њих двоје почињу да владају у име малолетног Едварда ΙΙΙ. За сада је њен протест против доласка Филипа од Валоа на престо могао бити само то, док Едвард не буде стасао да ствар преузме у своје руке. Едвард је 1329. године у Француској положио заклетву Филипу VΙ за своје војводство Гаскоњу, и на тај начин га наводно признао за краља, али дефинитивно није намеравао

18

да на томе остане. Он није био човек који ће се задовољити ограниченим циљевима. Када је 1330. године напунио осамнаест година, Едвард је ухапсио своју мајку и њеног љубавника. Над Роџером Монтимером је изврсена смртна пресуда, колико сурова толико и маштовита, а краљица је остала да живи под присмотром на једном имању. Енглеском сада влада млади и темпераментни Едвард ΙΙΙ. Био је владар снажне воље и чврсте руке који је врло лако могао да се носи са бунтовним баронима краљевства. С обзиром на то да се лично није баш превише интересовао за појединости из области државних послова, знао је да одабере способне људе који ће водити његову администрацију. Волео је раскошан зивот и лепе даме, а жарко је желео славу и углед за које је сматрао да се превасходно могу стећи војничким подвизима. Срећом, био је изванредан заповедник и тактичар способан да надахне своје војнике и да их вешто предводи на бојном пољу. Због слабог додира са стварношћу није био добар стратег. Едвард је увек циљао на нешто што је далеко превазилазило његове способноси и средства којима је располагао. Иако је обично био практичан што се појединости тиче, он је у суштини био витез са круном на глави, односно владар потпуно обузет витештвом. Као такав, ни мало се није

устезао да проћерда живе снаге и финансијска средства Енглеске у настојањима да стекне углед и славу за себе. Филип VΙ је имао исте слабости као и његов супарник, али много израженије, као и још неколико својих, а да при томе није имао ни једну добру особину којом би то надокнадио. Због својих склоности ка раскосном животу, витешким разонодама и скупим свечаностима често је био у дуговима пре него је дошао на власт. Када је дошао на власт могао је да ужива у својим скупим навикама. Као и Едвард и он је желео славу у углед великог ратника, али није имао способности да

19

предводи људе нити се разумео у тактику. Био је горд, увредљив и болесно сумњичав према свакоме. Био је то идеалан витешки владар и то не нарочито бистар.

Било је и више него јасно да и најмањи повод може довести до рата између двојице владара какви су били Едвард и Филип. Повод је пронађен у оној вечној јабуци раздора - војводству Гаскоњи. 1330. године правници са Филиповог двора су закључили да заклетва коју је дао Едвард ΙΙΙ није легитимна јер не признаје француског краља као првог међу сенироима. Едвард је одбио да исправи овај недостатак. Филип је подстицао француске витезове да помажу устанак Шкота са којима је Едвард био у рату. Најзад, 1337. године Филип је одлучио да конфискује војводство. Едвардов одговор је био врло брз - објавио је рат Филипу.

۩ СТАЊА У ЗЕМЉАМА ПРЕ ПОЧЕТКА РАТА ۩

Да би се правилно схватио почетак и ток Стогодишњег рата неопходно је најпре размотрити расположиве ресурсе као и предности и мане оба супарника. Ако се гледа по укупним снагама, Француска и Енглеска се нису могле ни упоредити, а сваки сукоб између њих личио је на сукоб патуљка и дива. Енглеска је имала 2,2 милиона становника, а на територијама земаља које су признавале врховну власт Филипа VΙ живело је укупно 16 милиона становника, а краљев домен је обухватао 12 милиона. Уједно, Француска је била веома продуктивна и напредна земља. Међутим, у 14. веку укупне снаге нису много утицале на стварну моћ државе. Све се сводило на то ко контролише те снаге, и да ли се оне могу искористити на прави начин.

20

Француска у то време није држава каквом је познајемо из каснијих векова. Она је подељена на низ војводстава, кнежевина и слободних градова, као и територија под доминацијом неких других сила. Француски краљ није апсолутни суверен. Јединствен порески систем није постојао те је с тога јако тешко прикупити новац за опремање војске. Заправо, ни она није била јединствена јер је организација такве била готово немогућа ако се узме у обзир сва тежина и немогућност квалитетног транспорта, а самим тим и комуникације и организације. Војска је састављана од малих војски краљевих вазала које су се издржавале од области у којима су се налазиле. Показује се да таковј војсци недостаје дисциплина и да неке јединице отказују послушност у зависности од ратне ситуације и воље својих непосредних

команданата. Основну снагу француске војске чинили су контигенти тешко наоружаних коњаника-племића. Поред њих ту је била и милиција градова која се састојала од пешадије наоружане дугим копљима. Једини војници у француској војсци који су били наоружани пројектилним оружјем били су плаћеници са самострелом. То су углавном били странци, најчешће Ђеновљани, али како су били јако скупи, њихов број је обично био јако мали. За разлику од Француске, у Енглеској је процес централизације државе, јачања краљевог ауторитета и реформе и модернизације војске далеко одмакао. Још је Едвард Ι започео те реформе када је, планирајући неке своје походе, у војску узимао одређен број људи којима је за обављање тог посла плаћао. На тај начин велики број људи је стекао одређено војно искуство које су били спремни да примене када год би за то добили новац. Енглеска војска била је најамничка и професионална са одличним командним кадром оданим краљу у потпуности. Оно што ће представљати велику предност Енглеске јесте увођење новог оружја-дугог лука.

21

Дуги лук је био дуг готово два метра, и имао је нешто већи домет и пробојност од самострела. Његова највећа предност је била у брзини одапињања. Добар стрелац је са дугим луком могао да одапне десет до дванаест стрела у минуту,а највештији стрелац са самострелом тек два пројектила. Због тога овај лук представља круцијалан изум кориштен у овом рату. Енглеска војска се углавном ослањала на плаћеничке чете, а много мање је цењена слабо покретљива и недисциплинована феудална војска. Она је кориштена само када је било неопходно на неки задатак упутити велики број тешких коњаника. Иначе, чете су формирали искусни ратници, витезови које је краљ

овластио за то, а чинили су их официри (обично витезови или штитоноше), стрелци и копљаници. Таква чета бројала је близу стотинак људи, од којих је неколико било коњаника, а већину је чинила пешадија. Такође, једна од највећих предности Енглеске свакако јесте њихова веома добра тактика ратовања која је неколико пута већ стављана на пробу и која се показала као добра. Добра тактичка припремљеност, вешто руковање најмодернијим оружјем тога доба као и стабилна, одана и увежбана војска давале су Фнглеској предност на самом почетку. Поставља се само питање како ће она ту предност искористити.

۩ ПРВА ФАЗА РАТА - ОСВАЈАЊА ЕДВАРДА ΙΙΙ ۩

Краљ Едвард пажљиво је спроводио припреме за рат. Док је он сам прикупљао војску, његови повереници су радили на стварању савеза немачких кнежевина против Француске. Већ 1338. године Едвард је прешао на континент. Међутим, временске прилике нису дозвољавале било каква ратовања, те се тај поход претворио у низ срдачних састанака са савезницима. Наредне 1339. Едвард је поново довео своју

22

војску, што је натерало и Филипа да окупља своје снаге. Ипак, до неког већег окршаја није дошло, јер се ни један није осећао довољно снажним да се упусти у отворену битку. Своју сујету задовољавали су изазивајући један другога на битку под немогућим условима. У пролеће 1340. године Едвард је поново у Француској,али овога пута Французи нису неактивни. На обали Ламанша су извели неколико успешних напада на енглеску морнарицу, и потпуно разорили градове Портсмут и Саутемптон. Уједно ометају и саобраћај којим се енглеска војска на континенту снабдевала, те Едвард закључује да је за опстанак Енглеске нужно да контролисе Ламанш. Зато се враћа у Енглеску да скупи флоту.

Битка код Слија *

До априла 1340. године имао је двеста бродова, и требало је да му се придружи још педесет лађа из Фландрије. Из писма Едварда ΙΙΙ свом сину Едварду Црном Принцу сазнаје се да је француска флота бројала сто педесет лађа. 23. јуна Едвард ΙΙΙ се укотвио у Блакенбержу, а своје лађе је распоредио у два низа. Битка се одиграла 24.06.1340. године у близини Слија у Француској. Енглези су засули своје непријатеље хиљадама стрела што је унело панику међу француске морнаре. Сукоб није био само међу бродовима, већ су и морнари прелазили на друге бродове и борба међу њима је трајала читаве ноћи и све до следећег јутра. Енглеска је у овој бици однела убедљиву победу. Колики је број њених жртава није познато, али зна се да су занемарљиво мали наспрам веома поуздане цифре од двадесет хиљада француских жртава и сто седамдесет уништених и запаљених бродова. Оно сто је такође јако битно, јесте напоменути да је ова битка омогућила Енглеској доминацују Ламаншом у наредних тридесет година.

23

*Рат за бретонско наслеђе*

1341. године умире Јован, војвода Бретање, а за собом не оставља наследнике. Право на војводство су полагали кћи Јовановог млађег брата, и његов најмлађи брат, Јован, гроф Монфора. Суд краља Филипа је пресудио да посед може прећи у власништво жене, и доделио га је братаници покојног војводе и њеном супругу, Карлу од Блоа. Јован од Монфора је подршку тражио од Едварда ΙΙΙ, и наравно да ју је добио. Тако почиње рат за бретонско наслеђе који ће трајати наредне двадесет три године. Чак и када 1346. год Јован од Монфора умре, а његова удовица полуди, Едвард ће одушевљено наставити ту борбу у име њиховог малог сина. Заузео је неке градове у Бретањи, и води општи рат против свих који стају на страну Карла од Блоа. За то време Филипове снаге безуспешно покушавају да заузму Гаскоњу. Почетком лета 1346. године Едвард је скупио војску коју је желео да поведе у помоћ својим снагама у војводству. Међутим, због јако лоших услова на мору и јаког ветра који га је однео на другу страну, 11. јула се искрцао у Ла Огу у Нормандији. Ту је опљачкао и освојио Каен. Ипак, када јe

24

обавештен да Филип скупља војску коју намерава да поведе на њега, одлучује да се врати кући, јер је његова војска бројала свега девет хиљада људи. Међутим, његови морнари више нису хтели да га чекају, и враћају се у Енглеску сами, а Едварда остављају на цедилу. Са војском полази ка Фландрији јер намерава да тамо нађе уточиште. Успели су да пређу Сену савладавши једну слабију Филипову јединицу код Поасија. Иако су успели да пређу и Сому, Едвард је био свестан тога да више не може да бежи од француске коњице. Зауставља се 26. августа, код сеоцета Креси у грофовији Понтије и сврстава своју војску у бојни ред.

*Битка код Кресија*

Едвард је изабрао природно погодан положај на једном брежуљку, што му је и одговарало с обзиром на то да је имао малобројнију војску од Филипа. Војска је сврстана у три одреда и спремно је чекала на борбу. Филип није знао где се Енглези налазе, а веровао је да они и даље беже ка Фландрији. Међутим, Филип убрзо добија информације о положају Енглеза. Предводник извиђача, искусан и интелигентан војник, саветовао је Филипу да Енглезе нападне тек следећег јутра, пошто се војска прегрупише и припреми за борбу. Филип је најпре прихватио ову сугестију, али привидна слабост непријатеља и жеља његових витезова за борбом утицали су да промени одлуку. На Енглезе је најпре пошла одредница Ђеновљана наоружана самострелима. Међутим, стратешки добар положај Енглеза (сетимо се, били су на брду,Французи су им долазили с преда, и имали су одличну

прегледност ситуације), као и предности дугог лука у односу на самострел, које су се највише огледале у његовој продорности и брзини одапињања, дале су Енглезима велику предност. Јединица са самострелима је у потпуности разорена. Француска коњица креће у први јуриш тога дана. Међутим,

само мали део који није оборен стрелама је успео да стигне до Енглеза, али ни ту нису имали никаквог успеха. У наредним сатима је изведено још четрнаест или петнаест таквих јуриша. Сви су били без икакве организације и тактике, и сви су имали исти исход. Филип није имао никакву тактику у тој бици. Тада се заиста показала сва разарајућа моћ дугог лука. И сам рањен, претрпео је невероватне губитке. Иако непоуздане, цифре се крећу од десет до тридесет хиљада изгубљених живота на страни Француске, а тек неких сто педесет до двеста живота на страни Енглеске. Једним делом енглеске војске командовао је Едвардов син, Едвард, познатији као Црни Принц1. Био је поприлично успешан у томе, и већ тада је било јасно да ће постати један од најбољих војсковођа свога доба. Ова битка је у многоме значајна јер се сматра да управо она представља почетак краја витезова и почетак модерних концепата ратовања.

*Освајање Калеа*

Едвард је био свестан тога колико је велика победа коју је он извојевао, само је требало искористити је на прави начин. Ипак, његова војска је била малобројна, а при томе јако изнурена, те се он није смео усудити да крене у нека велика освајања. Најкорисније је било освојити неку луку која ће му касније пуно значити у снабдевању војске. Опсео је луку Кале, и затворио све прилазе са копна. Када је схватио да то нема пуно ефекта јер су се они одлично снабдевали путем мора, довео је и своју флоту. Крајем јула 1347. године Кале тражи помоћ од Филипа. Филип јесте дошао, али се није усудио да нападне

Едвардове утврђене положаје. Иако витез у души, Едвард је одбио Филипов позив да се сукобе на отвореном пољу. Филип се повукао, а Кале се предаје 4. августа 1347. год. Едвард је у Калеу населио велики број Енглеза, добро учврстио своје

1 Легенда каже да је надимак Црни Принц добио због црног оклопа који је носио.

положаје, и оставио ту снажну посаду. Кале остаје неосвојена енглеска тврђава све до 1558. године.

1348. године Европом влада Црна смрт. Погодила је и Енглеску која у том периоду није могла да води рат, али је касније успела финансијски да се опорави. 1350. године у Француској умире Филип VΙ, а на престолу ће га наследити син, Јован ΙΙ Добри. Каже се да ни један историчар никада није успео да нађе ваљано објашњење тога по чему је он заправо добио тај надимак. Био је слабије памети од свог оца, и још више обузет идеалом витештва. Обично је био слаб и неодлучан, али је у одређеним ситуацијама умео да покаже изузетну хтаброст и витешку част. Због своје непромишљености стиче још једног непријатеља, а самим тим Енглеској обезбеђује савезника. Бесан јер је Карло гроф Евреа и краљ Наваре (Карло Лоши) убио његовог миљеника, шпанског принца, Карла Шпанског, убија све његове следбенике, а њега хапси. Када је пуштен на слободу, Карло Лоши склапа савез са Едвардом ΙΙΙ. Карло је у Нормандији имао пуно утврђења која су могла бити уточиште енглеским војницима било када.

После пада Калеа уследио је низ примирја која су уз мање чарке трајала све до 1355. године. Те године Енглези извршавају два напада на Француску. Иако се Едвард ΙΙΙ

искрцао у Калеу, и Јован Добри пошао ка њему, до битке није дошло. Принц од Велса, Едвард Црни Принц, је из Гаскоње прешао у јужну Француску. Он је пљачкао и палио села и мале градове по грофовији Тулузи. Предводио је малу, али јако способну и покретну војску. Почетком децембра вратио се у Бордо са великим пленом. Енглези су нарочито волели такве походе јер су били готово безопасни, пружали су материјалну корист, а непријатља су слабили и економски и психички.

Куга, која је харала Европом у то доба, врло често је називана Црном смрћу.

Били су то забавни и уносни походи, и походе на утврђене градове нису ни покушавали. Верује се да су током пролећа 1356. године Енглези испланирали два истовремена напада на Француску. Хенри, војвода Ланкастера, рођак краља Едварда је требало да пређе у Бретању, нападне Нормандију, и спусти се ка Лоари, где би требало да се сретне са Црним Принцом који би дошао из правца Гаскоње. Међутим, ако је овај план постојао, он свакако није спроведен на одговарајућем нивоу. Хенри је у јуну напао Нормандију, али почетком јула сазнаје да му се приближава краљ Јован, који је свакако имао већу војску од њега, и због тога се повлачи у Бретању. Црни Принц из Гаскоње креће тек средином августа, палећи све што му се нађе на путу. 1. септембра стигао је до Лоаре, али није могао да је пређе и да се састане са Хенријем. То није много узнемирило Црног Принца, јер је долина Лоаре била јако богата област, и одговарало му је да одређено време проведе ту пљачкајући. 11. септембра креће пут Бордоа претоварен пленом. Међутим, француска војска му препречује пут. То није одговарало Едварду јер је његова војска била мала, уморна и преоптерећена, и он је по сваку цену желео да избегне сукоб. После краће борбе,он је покушао да се повуче, али није успео. Кардинал из Перигора, Таљеран је желео да обезбеди мир међу њима, и док преговори, који иначе нису успели, трају, Енглеска добија дан одмора који ће јој много значити. Ноћу, 18.

септембра Црни Принц је сковао план. Кола са пленом је упутио ка Бордоу, и одлучио да ујутру крене за њима ако Французи не нападну.

*Битка код Поатјеа*

Као и у бици код Кресија, Едвард је поново заузео изузетно добар положај. Са једне стране га је ститила река, са друге шума, испред положаја су биле живице и жбуње, тако да је једини пролаз био један узан пут. Француском краљу није било лако да одреди на коју начин ће напасти, јер терен није

био погодан за јуриш коњице. Војска је морала да наступа пешке готово два километра, а то је било јако исцрпљујуће за људе под јако тешком опремом који су навикли да се боре на коњима. Део коњице је послат низ пут, али било их је исувише мало да би разбили енглеске редове као што су планирали. Дофен Карло, најстарији син Јована Доброг, је предводио први одред, а други Јованов млађи брат Филип, војвода Орлеана. После веома жестоке борбе њих двојица су повукли своје јединице. На бојном пољу је остао само Јован. Сходно своме витешком убеђењу, он се није повукао и на тај начин спасио себе и своје људе, већ је остао да се бори. Енглеска је однела убедљиву победу заробивши при томе краља Јована, његовог сина Филипа, као и архиепископа, тринаест грофова и још пуно племића,барона као и заробљеника мањег значаја. Веома задовољан својим успехом,Едвард Црни Принц се враћа у Бордо. Битком код Поатјеа се завршава прва фаза Стогодишњег рата у којој је несумњиво доминирала Енглеска...

۩ ПРИВРЕМЕНИ МИР 1360-1369 ۩

После победе код Поатјеа Француска запада у велику кризу. Краљ је био отет, а по њиховим законима нико га није могао наследити док он не умре. Државом влада властела која покушава да од већ и превише опљачканог народа узме порезе којима би стабилизовала војску и државу. А енглески, немачки, гаскоњски разбојници настављају да пљачкају. Народ оптужује властелу за пораз код Поатјеа због њихове корумпираности. Због свега тога 1358. године у Француској избија сељачка буна – Жакерија (по предводнику побуне Жаку

Дофен – (фр. dauphin ) титула француских престолонаследника у периоду од 1349. до 1830. године.

Боному). Устанак је угушио дофен Карло уз помоћ Карла Лошег. Јован Добри је у Енглеској живео како и доликује једном краљу. Према њему се поступало љубазно, и имао је слободу кретања по краљевском имању. Он и Едвард ΙΙΙ 1359. године потписују мировни споразум по коме је откуп за Јована четири милиона круна2. Гаскоња је проширена, а Едвард добија и Турену, Анжу, Мен, Нормандију, сизеренство над Бретањом и област око Калеа. Договорено је да се он одрекне захтева за француски престо, а Јован врховне власти над Едвардовим поседима у Француској. Колико је овај споразум био озбиљан, или боље рећи неозбиљан говори и податак да га за озбиљно нису узимали ни синови два краља који потписују мировни уговор у Бретињију, а који стари краљеви касније верификују у Калеу. Откуп је смањен на три милиона круна Едвард добија древне земље Аквитаније, грофовију Понтије и мању област око Калеа. Након примопредаје територија и исплаћивања откупа требало је да се Едвард и Јован одрекну права на Француски престо, тј. Захтева за енглеским поседима у Француској. Овај уговор је највероватније дело Јовановог сина,

изузетно паметног претендента на француску круну. Било је јасно да се одреднице овог уговора никада неће спровести у дело. Француска није могла да скупи толики новац, а примопредаја територија је била јако компликована. Све што је добијено тим уговором су дугогодишњи мучни преговори око граница и територија. Јован бива пуштен из заточеништва када је за њега исплаћен део новца. Као јемство да ће новац бити исплаћен у потпуности, у заточеништву остају краљев брат, његова два сина, и многи француски племићи. Иако је дофен давао све од себе да сакупи тај новац (чак је и своју сестру продао војводи Милана), а то није био ни мало лак посао, Јован га је без имало гриже савести потрошио на

2 Занимљиво је поменути да је то цифра коју је тражио сам Јован јер је сматрао да његова глава вреди више од два милиона колико је тражио Едвард.

прославу свог ослобађања. Јованов други син, Луј, војвода од Анжуа, је заменио свог оца као таоц. Он је био у Калеу, и имао је потпуну слободу кретања. Због тога је он могао да, када се оженио, заједно са својом супругом напусти Кале. Да његов образ не би био упрљан краљ Јован се сам враћа у Лондон, у заточениство, где и умире 1364. године.

Нови краљ Француске постаје Карло V. Неимпонзантног физичког изгледа, али изузетне интелигенције, способности да извуче максимално знање из сваког човека, и презрив према ратовима, он је за свега шеснаест година успео да поврати све сто су изгубили и његов отац и његов деда. Успео је да победама над Карлом од Блоа и Карлом Лошим поново припоји Француској Бретању и Нормандију. По новом договору са енглеским краљем из 1366. године, он се обавезао да редовно исплаћује рате за откуп чланова краљевске породице који су пуштени на слободу. Карло је желео нови рат са Енглеском који би му омогућио да поврати све своје територије. Међутим, није желео да га

започне без повода. Срећом по њега, на повод није дуго чекао - Црни Принц је у очево име владао Аквитанијом. При убирању пореза био је јако строг - порези су били високи и морали су да се исплаћују без имало закашњења. Народ у областима које су придодате Гаскоњи уговором у Бретињију, већ је раније навикао на такав начин поступања француских племића, али народ у Гаскоњи је навикао на дрско пркошење неспособним службеницима, уместо на покорну послушност владару. Двојица најзначајнијих барона Гаскоње, Јован Ι од Армањака и Арно Аманије упућују жалбе парламенту у Паризу. То је била идеална прилика за Карла - 1369. године прогласио је Црног Принца за неверног вазала и одузео му Аквитанију. Рат је поново почео...

۩ ДРУГА ФАЗА РАТА – УСПЕСИ ФРАНЦУСКЕ ۩

Рат који је беснео наредних година био је јако чудан. Енглези не мењају своју тактику - они и даље спроводе велике пљачкашке походе, уз то избегавају отворене сукобе са Французима, и не покушавају да освоје нека већа утврђења. Једну такву експедицију од 1373. године предводи и Јован од Гана, трећи син Едварда ΙΙΙ. Занимљива је, међутим, реакција Француза на све то. Њихова тактика је потпуно другачија него на почетку рата. Они пажљиво избегавају велике отворене сукобе са енглеском војском. Нападају их мањим снагама које за циљ имају ометање енглеске војске, пресецају њихове линије снабдевања и примењују тактику "спаљене земље", тј. одношења или уништавања залиха хране и материјалних добара испред надолазећих енглеских трупа. И док су Енглези надмоћно, али ипак без икаквог циља крастарили Француском, Французи су постепено освајали њихова утврђења на све могуће начине. Опште руковођење овим акцијама против енглеске Аквитаније Карло V је поверио свом млађем брату, Лују, војводи Анжуа и намеснику Лангдока, али су велики део посла, такође, обављали локални заповедници. Међу њима је свакако, најзначајнији био бретански племић, Бертран Дигеклен. Као младић ступио је у службу Карла од Блоа, и временом је стекао статус упорног борца и јако храброг заповедника. Био је вешт у руковођењу малим јединицама. Био је јако лош тактичар који је могао да изгуби готово сваку отворену битку, али зато није постојао замак који Диглекен није могао да освоји. За заседе, препаде и изненадне нападе на замкове, био је геније. Да би заузео замак умео је да потплати некога изнутра да му отвори капије, да пошаље лепе даме лаког морала да заведу посаду па му онда отворе капије, или једноставно да изврши општи напад на замак у сред ноћи, и пре

него што би ико схвати шта се догађа, његови људи би већ били унутра. Када је рат обновљен, Карло му је дао одрешене руке у борби против Енглеске. Прву енглеску експедицију из 1369. год. предводио је Џон Ланкастер. Без неког већег отпора француске војске он је стигао до Руана. На крају је његов поход зауставила епидемија и глад, јер су Французи тактички уништили све што је њиховим непријатељима могло послужити, а поготово храну. Наредне године енглески заповедник Роберт Ноулс предводи нову експедицију у Француској која делује у области Пикардије и околини Париза. Иако је опустошио те крајеве, изгледа да је дошло време када енглеска војска није могла да се непоражена врати у домовину. Диглекен је Ноулсову војску поразио 3. и 4. децембра 1370. год. у близини Ле Мана, и натерао је да се јако брзо врати у Енглеску. Оно што је раније и давало огромну предност Енглезима била је контрола Ламанша и могућност да своју војску снабдевају и шаљу у Француску неометано. Међутим и ту предност одузеће им пораз код луке Ла Росел 22. јуна 1372. год., када је француска флота убедљиво поразила енглеску. 21. марта 1373. Дигеклен односи још једну победу код Сизеа. Константне победе Француза натерале су Едварда ΙΙΙ да још више напрегне своје силе, што и није био баш добар потез ако се узме у обзир то колико је Енглеска већ била исцрпљена. У августу, Џон Ланкастер се искрцава код Калеа, али је већ у децембру принуђен да се врати кући због исцрпљености своје војске. Последњу експедицију у овој фази рата Енглези шаљу 1380. године под командом Едвардовог најмлеђег сина, Томаса Глостера. Изузетно непријатељски наклоњено локално становништво, и безуспешна опсада Нанта натерали су га да се посрамљен врати у Енглеску већ у априлу 1381. год. Овај енглески поход означио ја крај друге фазе Стогодишњег рата у којој тријумф припада Француској. Карло је повратио и више него што су његови претходници изгубили, а Енглези задржавају само пет градова-Кале, Сербур, Брест, Бордо и

Бајон. Унутрашњи немири који потресају обе земље обуставиће међусобне сукобе на тридесет година.

۩ПРИЛИКЕ ПОСЛЕ ДРУГЕ ФАЗЕ РАТА۩

По завршетку друге фазе рата долази до промена владара у обе земље. Едвард Црни Принц умро је 1376. године, Едвард ΙΙΙ 1377. године, а Карло V 1380. Све до 1396. није закључен никакав мировни споразум. Он је био циљ обе стране, и по њему Енглеска задржава само градове које Карло V није успео да поврати. Мир је крунисан браком између наследника енглеске круне, Ричарда ΙΙ, и Изабеле, кћери наследника француске круне, Карла VΙ. Мир је у том периоду био нужан, јер су обе земље уништавали унутрашњи немири.Ричард ΙΙ је био безличан и слаб владар чију су валдавину обележиле константне побуне барона, као и један велики народни устанак. Све се завршило свргавањем краља кога је наследио његов рођак Хенри, војвода Ланкастера, син Јована од Гана. Он је на престо ступио као Хенри ΙV. Био је то вешт војник и способан државник, али никада није био сигуран на власти. Заправо, Јован од Гана је био тек трећи син Едварда ΙΙΙ. Хенри је могао бити наследник само ако се узме да се круна преноси само по мушкој линији, али то није био обичај у Енглеској, па чак ни сам Хенри није то сматрао исправним. Заправо, њега су на престо довели барони, и они су били ти који су га врло често подсећали на то да га они врло лако могу и свргнути са власти. Читаву његову владавину обележили су устанци и побуне које је он морао да гуши. Политичка ситуација у Француској није била ништа боља, ако и није била и гора. Син Карла V, Карло VΙ, је био малолетан када му је отац умро. У његово име ће владати група кнежева краљевске крви - Луј, војвода Анжуа, Јован, војвода Берија, Филип, војвода Бургундије и Луј, војвода

Бурбона. Свађе, проузроковане њиховом жењом за увећањем сопствене моћи, међу њима нису престајале. Када је 1384. Луј од Анжуа умро,

Филип од Бургундије је буквално постао владар, све док младом краљу није досадило туторство, и док тада није преузео власт у своје руке. Карло VΙ на положаје враћа сараднике свога оца, и велике поседе и положаје даје свом брату, Лују, војводи од Орлеана. Нажалост, Карло је био ментално нестабилна особа наклоњена расипништву и животу у раскоши. Када је 1392. године потпуно полудео, као намесник, власт преузима војвода Бургундије. Када би му се разум повремено враћао, Карло је преузимао своје краљевске обавезе, али је заправо само слушао упутства свог брата Луја. Све је ово државу довело до потпуног хаоса. Филипа од Бургундије 1404. године наслеђује син Јован – способан, амбициозан и надасве јако немилосрдан кнез. Он је брзо одлучио да се реши свог супарника, тако да је Луј од Орлеана убијен једне ноћи 1407. године, на париским улицама од стране плаћеника Јована од Бургундије. Овај чин ће Француску поделити на две стране. Племићи су подржавали орлеанисте – приклонике младог војводе Орлеана, Карла, али су зато градови, нарочито Париз подршку давали војводи Бургундије. Он је тврдио да је ослободио Француску опасног тиранина. 1413. године орлеанисти ће освојити Париз и војвода је морао да се повуче на своје поседе. Нова смена на енглеском двору 1413. године, значиће врло скору обнову ратног стања...

۩ ТРЕЋА ФАЗА РАТА-ОСВАЈАЊА ХЕНРИЈА V ۩

Када је 1413. године умро енглески краљ Хенри ΙV, на власт долази његов син Хенри V. Нови краљ је био способан заповедник и храбар војник чије је име ушло у историју овенчано ратничким словом. Ван бојишта је био крајње непријатна особа, властољубива, хладна и пуна предрасуда, особа која је себе увек стављала испред свих. Заљубљеност у рат уз жудњу за моћи и уверење да ће устанке барона у Енглеској спречити пославши их у Француску навели су га да обнови давно започети рат. Добар повод са енглеске стране је увек постојао – он је полагао право на француску круну. Са огромном војском од око скоро две хиљаде оклопника и шест хиљада стрелаца упутио се у Француску, и у јулу 1415. године искрцао у Нормандији. Каже се да је имао готово хиљаду и четристо бродова, међу којима је и први, икада направљени, брод наоружан топовима. Половином августа започео је опсаду Арфлера који се и предао 22. септембра. Међутим, Хенријеву војску је уништавала епидемија дизентерије. Због тога је он планирао да се врати у Енглеску, али да би показао своју надмоћ и презир, сујетни краљ је одлучио да се повуче преко Калеа. За то време, Французи су окупили војску која је пошла да пресече пут Енглезима. Хенријева војска је била у потуности десеткована болешћу, глађу, и није била у стању да бежи пред одморном француском војском. Зато Хенри одлучује да се спреми за битку, и дочека Французе.

*Битка код Азенкура*

До битке је дошло 25. октобра 1415. године код Азенкура у близини Калеа. Понављајући успешну енглеску тактику из битке код Кресија, Хенри је своју војску поставио између два шумска масива како би онемогућио противнику да га нападне са бокова. Војска се формирала у три одреда са витезовима и

копљаницима у средини, и са стрелцима на боковима. Стрелци су били опремљени и по једним копљем. Французи суу бици код Поатејеа научили да краља или његовог наследника не излажу опасности, па је француску војску сада предводио Конетабл, господар Албреа. Он је јако добро памтио начин ратовања Дигеклена, и саветовао је да се Енглезима само препречи пут ка Калеу, како би они били приморани да са слабијом војском нападну. Међутим, он као ситни властелин није био у стању да наређује кнежевима краљевске крви, попут кнежева Орлеана и Бурбона. Ови племенити витезови су истерали своје, јер су сматрали да господи не приличи оклевање да се уђе у битку. Очигледно је да Французи ипак нису научили лекцију из битке код Поатјеа. Заиста, они уопште нису морали ући у битку. Било је довољно да Енглезима пресеку пут ка мору, а сама глад и болест, која је владала међу енглеском војском, урадила би све. Међутим,они ипак улазе у битку. Применили су исту тактику као код Поатјеа, која је сада апсолутно била бесмислена. Оклопи које су коњаници носили сада су били много тежи, а константне кише које су падале претвориле су бојно поље у реку блата. У таквим условима, и најмање пешачење је војнике изузетно исцрпљивало. Енглески стрелци су без икаквих проблема зауставили јуриш француске

коњице. Онда је напред кренула француска коњица, али овога пута пешке, која је била потпуно исцрпљена само док је дошла да енглеских положаја. Видевши све то Хенри је својим стрелцима наредио да побацају лукове и крену у борбу прса у прса. Како су француски витезови били јако уморни, Енглези су их лако убијали или заробљавали. Када је проценио да су његови противници довољно растројени и деморалисани, Хенри је у напад послао своје коњанике који су од остатака француске војске направили пустош. Трећи француски одред је одлучио да ни не напада и тихо се повукао. Француска феудална војска престала је да постоји тога дана. Процењује

се да су Французи изгубили готово пет хиљада војника, наспрам несто мање од двеста војника на страни Енглеске. Азенкур је био најстрашнији и најтежи пораз Француске у читавом Стогодишњем рату. Непосредан резултат ове битке био је Хенријев неометан повратак у Енглеску. Међутим, он се у Француску враћа већ 1417. године са око десет хиљада војника. Наредне године биће године највећег искушења за већ обилно искрвављену Француску. Енглези освајају Нормандију, а 1419. године се предаје и посада Руана. Енглеска војска креће уз Сену и непосредно угрожава и Париз. После пораза код Азенкура војвода Бургундије поново постаје господар Француске. Међутим, незадрживо напредовање енглеске војске натераће две зараћене стране ( Армањаке и Бургундице) да пробају да се уједине у одбрани. Међутим, како је то било немогуће, један стари орлеански официр убија војводу Бургундије. Нови војвода Бургундије – Филип Добри склапа савез са Хенријем V у мају 1420. године. Дофен Карло је разбаштињен због својих "ужасних и огромних злочина",а називају га и "такозвани дофен", јер краљица натерана да изјави да он није син Карла VΙ. Хенри V се жени краљевом ћерком Катарином и на тај начин постаје наследник француског престола, а уз Аквитанију Хенри добија и Нормандију. Војводи Бургундије су гарантована права

и повластице какве је уживао у својим земљама, а то се граничи са потпуном независношћу. 1422. године умиру и Хенри и Карло, тако да је наследник и енглеског и француског трона Хенријев син Хенри VΙ, стар тек неколико месеци. У његово име владају његови стричеви Јован, војвода Бедфорда и Хемфри, војвода Глостера. Војвода Бедфорд владао је Француском у име свог братанца, и то Нормандијом, Меном, Ил д Франсом и Шампањом. Дофен Карло је био неугледан и питом младић кога су окруживали јако похлепни људи који су

се борили само за своју добробит, тако да се он није могао превише побунити против уговора који је војвода Бургундије потписао, и са деловањем енглеских намесника у Француској. Бедфорд је желео да увећа територије свог братанца у Француској(што није баш превише занимало бароне у Енглеској), и одлучује се да нападне Орлеан почетком октобра 1428. године. Премда је његова војска била малобројна, а он је и њу једва издржавао, опсада је била чврста. Посаду Орлеана је чинило хиљаду и по војника, а енглеских војника је било три и по хиљаде. Опсада Орлеана је трајала шест месеци, и постало је само питање дана када ће кључеви града бити предати, и то је било јасно свима. Међутим, долази до преокрета који ће променити, не само ток битке за Орлеан, већ и читавог рата.

۩ ЧЕТВРТА ФАЗА РАТА - ЈОВАНКА ОРЛЕАНКА ۩

Узрок овог преокрета била је млада сељанка из села Домреми, из покрајне Лорене, под именом Јованка. Историја ју је запамтила као Јованку Орлеанку због њене улоге у разбијању опсаде Орлеана. Била је то проста, потпуно необразована и дубоко побожна девојка којој је било свега шеснаест година и која је чврсто веровала да су јој се указали свеци, понајвише свети Михаило, и да они од ње траже да разбије опсаду Орлеана и крунише дофена у Ремсу.Дведесет трећег фебруара 1929. године Јованка је стигла у Шинон код дофена. Каже се да му је рекла нешто што је њему улило храбрости (можда чак и то да он ипак јесте законити син Карла VΙ, што је иначе било питање које га је пуно мучило). Дофен је наредио да испитају Јованку. Закључено је да она и јесте необразована девојка

испуњена вером у своју мисију. Такође, Јованка је била девица што је значило да не може бити вештица3. Ако се узме у обзир стање француске војске која више ништа није могла да изгуби било је нелогично не дозволити Јованки оно што је желела- да покуша да ослободи Орлеан. Заједно са Јованом ΙΙ, војводом Аленсона, и око осамсто људи Јованка се упућује у Орлеан. Долазак ове групе у Орлеан 29. априла 1429. године имао је експлозиван утицај на

морал, како најобичнијих војника, тако и њихових заповедника. Француска војска је наставила да се бори до тада невиђеним еланом. Последње енглеско упориште пало је 7. маја 1429. године, и тог дана Орлеан је спашен за Француску. Ова битка означила је потпуни преокрет у рату. У року од неколико недеља читава долина Лоаре очишћена је од непријатеља. Разбијањем опсаде Орлеана Јованка је испунила део своје мисије, остало је још крунисање Карла за краља. Желели су да се Карло крунише у Ремсу, који се иначе налазио у самом центру енглеске територије. Намесник Бедфорда је желео да спречи ово крунисање због чега долази до битке код Патаја 18. јуна 1429. године. У овој бици енглеска војска је убедљиво поражена, тако да је поворка слободно могла наставити ка Ремсу на крунисање краља. Ремс је запоседнут 16. јула, а сутрадан, 17. јула 1429. године, дофен Карло је крунисан за краља Карла VΙΙ. Сада је он постао неоспорни краљ целе Француске. Ношена борбеним жаром ове младе девојке, француска војска стиже све до зидина Париза. Међутим, енглеска посада се чврсто држала, тако да није било могуће освојити Париз. Краљ и његови заповедници западају у апатију, и више им не одговарају толика наваљивања Јованке да се иде у рат, јер се троши много новца, који су они навикли да троше на уживање. Тако су ратна дејства помало утихнула. Међутим, Јованка је наставила да се

3 У то време је сматрано да вештице редовно опште са ђаволом, те самим тим ни једна девица није могла бити вештица.

бори са својим верним следбеницима. Када је Јован Луксембурски, заповедник у војсци војводе Филипа заузео Компјењ, она је кренула ка граду да појача посаду и помогне у одбрани. Бургунђани су успели да разбију Јованкине снаге, али она није желела да призна пораз и наставила је да се бори. На крају бива заробљена. Енглези и Бургунђани су њу, наравно, кривили за све своје проблеме. Коштала их је пуно заповедника, и скоро половине територија. Њен успех био је свакако нешто натприродно-сада, да ли дело Бога или Ђавола зависи од стране са које се глада. Учени доктори са париског универзитета су захтевали да се девојка преда инквизицији, како би јој било суђено као вештици. То је

Енглезима одговарало,јер је то био једини суд који је жену могао да осуди на смртну казну. Суђење је спровео Пјер Кошон, епископ Бовеа. Јованка је оштро пркосила ставовима цркве, и осуђена је због тога за јерес. Спаљена је на ломачи 30. маја 1431. године у Руану. Заправо, Кошон је био политички епископ у Бедфордовој власти, и сигурно је да је била жртва хладнокрвне и дивљачке осветољубивости. Њена смрт ће заувек остати мрља на части енглеских војника. Међутим, Бедфордова срачуната суровост свакако остаје у сенци Карлове малодушности. Он је захваљујући њој понео краљевску круну, и у протерао велики део непријатеља са своје територије, а да се при томе ни једног тренутка није потрудио да јој помогне. Нешто касније је покушао да скине љагу са њеног имена, мада више због тога што му није одговарало да круну дугује некоме ко је осуђен за јерес. Посебан суд је Јоавнку прогласио добром девојком. У XX веку је проглашена за светицу. По њеној смрти рат је настављен једнако бесциљан и једнако неповезан као што је и до тада био. Заправо, спаљивање ове девојке довело је до револта у широким народним масама, што ствара нови полет у рату против Енглеза. Карло VΙΙ је умео да искористи ову ситуацију како би заувек протерао непријатеља

са своје територије. 20. августа 1435. године Филип ΙΙΙ Бургундијски и Карло VΙΙ у Арасу потписују мировни споразум. На Филипов захтев, преговорима је у почетку присуствовао и Бедфорд у име Енглеске, али њихови захтеви су били да Хенри VΙ буде признат као краљ Француске, а Карло VΙΙ као његов вазал. Било је очигледно да се ове три старне не могу споразумети, те Бедфорд напуста преговоре. По овом уговору Бургундија шири своје територије, а Карло је пристао да се јавно покаје за свој удео у убиству војводе Јована. Већ наредне 1436. године, Французи без борбе заузимају Париз. Народ почиње спонтано да се организује и бори против Енглеза који више нигде нису сигурни. Исте године ослобођена је готово читава Нормандија и многе покрајине на северу. Због оваквог развоја ситуације, Енглеска је присиљена да 1444.

године у Туру потпише мировни споразум. Обе стране су знале да је ово само предах, али је Француска много боље искористила добијено време. Карло VΙΙ уводи ред у земљи, разбија многе пљачкашке банде које су узнемиравале локално становниство. Реорганизовао је војску по узору на Енглезе уводећи јединице састављене од најамника и тако поставља темеље француској стајаћој војсци. Посебну пажњу посвећује опремању војске аритиљеријом. Резултат ових реформи јесте да се Француска у то време могла похвалити најбољом војском у Европи. 1449. године рат се наставља јер Енглези изненада нападају град Фузер. Овај инцидент доводи до велике француске офанзиве у којој учествује како Карлова војска, тако и широке народне масе. Да би сачувала бар део Нормандије, Енглеска уз велики напор прикупља три и по хиљаде људи које искрцава код Сербура. 15. априла 1450. године дошло је до великог окршаја код Формињија. Томс Кирил који је руководио енглеском војском је намеравао да искористи већ добро опробану тактику из битака код Кресија и Азенкура, мада ситуација на бојишту није била иста.

Ришмон, који је руководио француским трупама је распоредио своје топове (који су иначе били, можда чак и одлучујућа предност, јер их Енглези нису имали), и бомбардовао енглески бојни ред све док га није уништио. После тога, исход је био неминован – Енглези су потучени до ногу, готово читава војска је била или побијена или заробљена, а био је заробљен и сам Кирил. Овом победом Нормандија дефинитивно прелази у руке Француза, и све сто је требало урадити било је заузимање неколицине приморских градова. Кан се предао Французима у јуну 1450., а Бордо 1451. године. Становниство Бордоа било је наклоњено Енглезима због својих трговачких интереса, и када се Хенри VΙ поново упутио на континент 1452. године, Бордо му је отворио капије. У јуну те године већина ових снага се нашла опкољена у Кастијону, градићу надомак Бордоа. Надмоћне француске снаге присилиле су посаду Бордоа на капитулацију 17. јуна 1453. године. Бордо је после три месеца званично прикључен краљевини Француској.

۩ ЗАКЉУЧАК ۩

Овим борбама је, у суштини, без уговора о миру окончан Стогодишњи рат. Енглеска, која се у том тренутку нашла уплетена у нови унутрашњи сукоб (чувени рат двеју ружа) била је неспособна да настави са борбама у Француској. Још једном је Енглеска 1475. године покушала да се избори за оно за шта се борила читавог овог рата, али било је узалудно. Непријатељски расположено становништво као и надмоћна француска војска натрали су је на потписивање капитулације 29. јула 1475. године на мосту код Пикињија. Овим чином формално и дефинитивно је завршен најдужи рат икада вођен. А, на крају само остаје питање – због чега је заправо вођен?! Усудићу се рећи – улудо.

Током Стогодишњег рата начини ратовања и оружја су се битно изменила. После овог рата више не вреди традиционални средњовековни начин ратовања. Француска је имала четири до пет пута више становника, тако да је изгледало чудно што се рат толико одужио. Енглеска је била уједињена земља са много бољим финансијским системом од Француске. Због велшких и шкотских ратова, створили су добре концепте ратовања. Унапредили су систем регрутовања и тиме добили плаћену професионалну војску, много бољу од феудалне. Француско витештво се заснивало на примату заробити витеза и тражити откуп за њега. Тактика Едварда ΙΙΙ била је побити што више непријатеља, што су комбиновањем дугих лукова са другим оружаним формацијама често беспрекорно изводили. Величина Француске спречавала је дугу или трајну окупацију. Енглези су имали нерешив проблем – што би више територија заузели, неопходно им је било више гарнизона за чување, а то је смањивало њихову ударну моћ. Рат је разорио Француску, али је пробудио француски национализам, и убрзао процес

трансформације Француске из феудалне монархије у централизовану државу. Династија Валоа се дефинитивно учврстила на француском престолу, а Француска се од тада сматра великом европском силом. У Енглеској су ућуткани поборници континенталне експанзије и јачају залагања за освајања Ирске и Шкотске. Грађански рат који је избио у Енглеској довео је до победе трговачке и финансијске елите над земљишном аристократијом, и отвара пут трансформацији Енглеске у динамичну индустријску, поморску и колонијалну силу. Много новог оружја се појавило током Стогодишњег рата – енглески дуги лук, као и барут, пушке и топови који се користе од 1375. године. Последња битка Стогодишњег рата, битка код Кастињија, је прва битка у којој је артиљерија одлучила победника. Први пут се стварају стајаће војске, племство више није одлучујући фактор рата, а нестају и витезови. Значајнијих територијалних промена није било.

Eнглески краљеви узалудно носе титулу краља Француске све до 1801. године. Можда је много од свега овога могло да се догоди и без, читав век дугог, убијања, разарања и назадовања ових замаља. А можда и не. Сада то и није тако важно. Историја ће памтити, по многоме занимљив, и надасве необичан рат који је у многоме утицао на даљи развој читаве Европе.

ЛИТЕРАТУРА:

1º Оксфордска историја средњовековне Европе – приредио Џорџ Холмс Издавач: Clio – Глас српски 1997. год.

2º Историја средњег века – Сидни Пеинтер Издавач: Clio – Глас српски 1998. год.

3ºИсторија за ΙΙ разред гимназије општег друштвено -језичког смера – Смиљана Марјановић- Душанић и Марко Шуица Издавач: Завод за уџбенике и наставна средства Београд 2006. год.

4º www.sr.wikipedija.org/stogodisnji rat