Donaldson Stiven RAT ZLOZEMLJA Prevod: Jakšić Zoran Donaldson Stephen ILLEARTH WAE (THE), 1977.

Serija "Letopisi Tomasa Kovenanta Nevernika" (2) RUNE 1990. Prvi deo: VESELKAMEN

1. "SNOVI LJUDI"

Do trenutka kada je Tomas Kovenant stigao do kuće, teret onoga što ga je zadesilo već je postao nesnošljiv.

Kada je otvorio vrata, ponovo se našao u kartografisanoj urednosti dnevne sobe. Sve je bilo upravo onako kako je i ostavio - baš kao da se ništa nije desilo, kao da nije proveo poslednja četiri sata u komi ili na drugom svetu na kome mu je bolest bila poništena i pored činjenice da su takve stvari nemoguće, nemoguće. Prsti na rukama i nogama bili su mu ukočeni i hladni; njihovi nervi bili su mrtvi. To se nije moglo nikada promeniti. Njegova dnevna soba - sve njegove sobe - bile su tako organizovane, zastrte i postavljene da može bar da pokuša da oseti bezbednost pred opasnošću od udaraca, posekotina, opeklina, modrica koje bi ga mogle smrtno povrediti zbog toga što nije bio u stanju da ih oseti, da sazna da su se dogodile. Tamo, ostavljena na stočiću za kafu ispred sofe, nalazila se knjiga koju je čitao prethodnog dana. Čitao ju je dok je pokušavao da odluči da li da rizikuje odlazak do grada. I dalje je bila otvorena na strani koja je za njega pre samo četiri sata imala potpuno drugačije značenje. Govorila je: "...oblikovanje nekoherentne i vrtoglave tvari od koje su satkani snovi predstavlja najsloženiji zadatak koga se čovek može poduhvatiti..." A na drugoj stranici pisalo je: "... snovi čoveka pripadaju bogu..."

Ti nije mogao podneti.Bio je iznuren kao da se pohod za Žezlom zakona zaista odigrao - kao da je upravo preživeo teška

iskušenja po katakombama i na planinskoj padini i odigrao nevoljnu ulogu u otimanju Žezla zakona od ludog sluge poglavara Kletnika. Ali za njega bilo je samoubistvo da poveruje da su se te stvari desile, da se takve stvari mogu dešavati. Bile su nemoguće, poput zdravlja živaca koje je osetio dok su se dogadjaji odigravali oko njega ili unutar njega. Njegov opstanak zavisio je od odbijanja da prihvati nemoguće.

Zbog toga što je bio iznuren i što nije imao druge odbrane, otišao je u postelju i usnio poput mrtvaca, bez snova i sm.

Onda se tokom dve nedelje teturao kroz život od dana do dana kao u nekoj vrsti transa. Nije znao koliko mu je često telefon zvonio, koliko često su ga neprijateljski raspoloženi ljudi zvali da bi mu pretili, napadali ga i psovali zbog toga što se usudio da ode u grad. Obavio je prazninu oko sebe poput zavoja i nije činio ništa, nije mislio ništa, prepoznavao ništa. Zaboravio je lekove i zanemario VPE (vizualni pregled ekstremiteta - tehniku neprekidnog samoposmatranja, iako su ga doktori naučili da mu od nje život zavisi). Najveći deo vremena provodio je u krevetu. I dok nije bio u krevetu, u suštini je spavao. Dok je hodao po sobama, neprekidno je trljao prste o ivice stolova, dovratke, naslone stolica, nameštaj, tako da je delovalo kao da pokušava da obriše nešto sa ruku.

Sve to bilo je kao da se skriva - kao da je zašao u emocionalnu hibernaciju ili paniku. Ali lešinarska krila lične nedoumice neprekidno su tukla po vazduhu u potrazi za njim. Telefonski pozivi postajali su bešnji i više osujećeni; njegova nemušta zatvorenost samo je podbadala one koji su ga zvali, uskraćivala im svako delotvorno pražnjenje neprijateljstva. A duboko u srcu njegovog sna nešto poče da se menja. Sve češće i češće budio se sa turobnim ubeđenjem da je sanjao nešto čega se nije mogao setiti, čega se nije usuđivao da se seti.

Posle dve nedelje njegov naročiti položaj ponovo ga jače obuze. Prvi put je sagledao svoj san. Bila je to mala vatra - nekoliko plamenova bez položaja ili značenja, ali nekako čista i apsolutna. Dok je gledao u njih, oni pređoše u blesak, požar. A on je ložio vatru papirima - stranicama svojih rukopisa, štampanog bestselera i novog romana na kome je radio kada mu je otkrivena bolest.

To je bila istina; spalio je oba dela. Pošto je saznao da je gubav, pošto se žena, Džoana, razvela od njega i odvela mladog sina, Rodžera, iz države, pošto je proveo šest meseci u leprozarijumu - njegove knjige činile su mu se toliko slepe i samozadovoljne, toliko razorne po njega, da ih je spalio i okanio se pisanja.

Ali sada, dok je gledao tu vatru u snovima, prvi put je osetio bol i očaj što vidi delo svojih ruku uništeno. Uz trzaj, probudio se razrogačenih očiju i znojav - i otkrio da još čuje pucketavu glad plamenova.

1

Džoanine štale bile su u požaru. Na mestu gde je nekada držala konje nije bio mesecima, ali znao je da tamo nema ničega što se moglo upaliti samo od sebe. Bio je to vandalizam, osveta; eto šta je počivalo iza svih onih pretećih telefonskih poziva.

Suvo drvo mahnito je gorelo, bacalo se naviše u tamni bezdan noći. A u njemu on vide Viti Drvograd u plamenu. U sećanju mogao je da oseti zadimljena mrtva naselja na drvetu. Mogao je da oseti kako ubija Jamnike, spaljuje ih nemogućom silom koja kao da je besnela iz belog zlata njegove burme.

Nemoguće!Pobegao je od požara, banuo nazad u kuću i uključio sva svetla kao da su mu proste električne

sijalice jedina zaštita pred ludilom i tamom.Odmeravajući bedno koracima bezbednost dnevne sobe, setio se šta mu se desilo.Išao je - gubavac, nečist prokažena! - u grad sa farme Utočište, na kojoj je živeo, da plati telefonski

račun, da ga plati lično u znak potvrde svoje proste ljudskosti, nasuprot neprijateljstvu, odbojnosti i crnom milosrđu bližnjih sugrađana. Dok je to činio, pao je ispred policijskih kola...

I našao se na drugom svetu. Na mestu koje nikako nije moglo postojati i na koje nikako nije mogao otputovati čak i da je postojalo; na mestu gde se gubavcima vraćalo zdravlje.

To mesto nazivalo se "Domaja". Tamo su se prema njemu odnosili kao prema junaku, zbog njegove sličnosti sa Berekom Troprstom, legendarnim poglavarem-rodiocem - i zbog njegovog prstena od belog zlata. Ali on nije bio junak. Izgubio je poslednja dva prsta desne ruke ne u borbi, već u hirurškom zahvatu; bili su mu amputirani zbog gangrene koja je došla sa početkom bolesti. A prsten mu je dala žena koja se razvela od njega zato što je gubavac. Ništa nije moglo biti manje istinito od Domajinog verovanja u njega. A zbog toga što je bio u lažnom položaju, ponašao se sa prikrivenom neiskrenošću od koje se sada sav grčio.

Niko od tih ljudi nije zasluživao njegovo nepoštenje. U svakom slučaju ne poglavari, čuvari zdravlja i lepote Domaje; ne Srdosolja Penosled, džin koji se sprijateljio s njim; ne Atiaran, družbenica Trelova, koja ga je bezbedno dovela do Veselkamena, planinskog grada u kome su živeli poglavari; i ne, oh, ne njena kćerka Lena, koju je silovao.

Lena! - kriknu on u sebi protiv svoje volje, udarajući obamrlim rukama o bokove dok je koračao. Kako sam ti mogao to učiniti?

Ali znao je kako se to dogodilo. Zdravlje koje mu je dala Domaja iznenadilo ga je. Posle meseci impotencije i potisnutog besa, nije bio spreman na iznenadni nalet vitalnosti. A ta vitalnost imala je i druge posledice. Zavela ga je u neprekidnu saradnju sa Domajom, iako je znao da je ono što mu se dešava nemoguće, san. Zbog tog zdravlja, odneo je poglavarima u Veselkamenu poruku usuda koju mu je dao najveći neprijatelj Domaje, poglavar Kletnik Opaki. I pošao je sa poglavarima na pohod za Žezlom zakona, Berekovim Žezlom sa runama, koje je izgubio vrhovni poglavar Kevin, poslednji drevni poglavar, u bitki protiv Opakog. Novi poglavari smatrali su da im je to oružje jedina nada protiv neprijatelja; i on im je protiv svoje volje, bez vere, pomogao da ga nanovo zadobiju.

A onda se gotovo bez ikakvog prelaza našao u krevetu gradske bolnice. Samo je četiri sata prošlo od nezgode sa policijskim kolima. Njegova gubavost bila je neizmenjena. Zbog toga što se činilo da je u osnovi nepovređen, doktor ga je poslao nazad kući do farme 'Utočište'.

A sada, prenut iz letargije, odmeravao je koracima osvetljenu kuću kao da je ona ostrvo normalnosti u noći tame i haosa. Obmane! Bio je obmanut. Gadila mu se i sama pomisao na Domaju. Zdravlje je za gubavce bilo nemoguće; bio je to zakon od koga mu je život zavisio. Nervi se ne regenerišu, a bez osećaja dodira nema odbrane pred povredama, infekcijama, raspadanjem i smrti - nikakve odbrane osim nužnog zakona koji je naučio u leprozarijumu. Doktori su ga tamo naučili da bolest predstavlja definitivnu činjenicu njegovog postojanja, i da će, ukoliko se u potpunosti, srcem, umom i dušom, ne posveti sopstvenoj zaštiti, neizbežno postati obogaljen i smrdljiv pre nego što mu dođe gnusni kraj.

Taj zakon sadržavao je logiku koja je sada delovala nepogrešivije nego ikad. Bio je zaveden, koliko god uslovno, samoobmanom; a posledice su bile smrtonosne.

Sada je već dve nedelje prošlo otkako je u potpunosti izgubio kontrolu nad svojim preživljavanjem, otkako nije uzimao lekove, nije izveo nijedan VPE niti bilo koju drugu vežbu, nije se čak ni brijao.

Vrtoglava mučnina grčila se u njemu. Dok se proveravao, nekontrolisano se tresao.Ali činilo se da je nekako izbegao povrede. Na puti mu se nisu videle ogrebotine, opekotine, uboji,

nijedna od kobnih ružičastih tačaka nanovo probuđene gubavosti.Dahćući kao da je upravo preživeo zaranjanje u užas, dao se na posao da povrati kontrolu nad svojim

životom.

2

Brzo, sa hitnjom, uzeo je veliku dozu leka - DDS-a, diamino-difenil-sulfona. Onda je otišao u beli fluorescentni sjaj kupatila, naoštrio na kaišu stari brijač i prislonio dugačko, oštro sečivo uz vrat.

Brijanje na takav način, sa sečivom stegnutim sa dva prsta i palcem desnice, bilo je lični obred kome se naučio da bi disciplinovao i naterao na zamiranje svoju nepopustljivu maštu. To ga je smirivalo gotovo nasuprot njemu samom. Opasnost od britkog metala koga je tako nesigurno držao pomagalo mu je da se usredsredi, da se otarasi varljivih snova i nadanja, samozavaravanja i samoubilačkih plodova svoga uma. Nije mogao zanemariti zakon sopstvene gubavosti kada je bio toliko blizu toga da se povredi, da zada sebi povredu koja bi mogla nanovo probuditi usnulo truljenje njegovih nerava, izazvati infekciju i slepilo, glodati mu meso sa lica sve dok ne postane previše gnusan za gledanje.

Kada je obrijao dvonedeljnu bradu, na trenutak se proučavao u ogledalu. Ugleda sivog, mršavog čoveka u pozadini čijih očiju je jahala guba poput kužnog broda na hladnom moru. Taj prizor mu dade objašnjenje za njegovo samoobmanjivanje. Bilo je to delo njegovog podsvesnog uma - slepa posledica očajanja ili kukavičluka mozga lišenog svega čemu je nekada pridavao značenje. Gnušanje njegovih bližnjih ljudskih bića naučilo ga je da se gnuša sebe, a taj samoprezir potpuno ga je obuzeo dok je bio bespomoćan posle nesreće sa policijskim kolima. Znao je naziv za to: bila je to želja za samouništenjem. Delovala je u njemu podsvesno da bi izbegla posledice bolesti, zbog toga što mu je svesni um bio toliko tvrdokorno posvećen opstanku.

Ali sada nije bio bespomoćan. Bio je budan i uplašen.Kada jutro konačno došlo, pozvao je svog advokata, Megan Roman - ženu koja mu je vodila ugovore

i starala se o finansijskim poslovima - i rekao joj šta se desilo sa Džoaninim štalama.Preko veze lako je mogao da razabere njenu nelagodnost. "Šta želite da uradim, gospodine

Kovenante?""Neka policija počne istragu. Neka nađu ko je to učinio. Neka se potrude da se to više ne ponovi."Ćutala je tokom jednog dugog, neprijatnog trenutka. Onda je rekla: "Policija to neće učiniti. Nalazite

se na teritoriji šerifa Lajtona, a on ni prstom ne bi mrdnuo za vas. On je jedan od ljudi koji misle da vas treba najuriti iz okruga. Već dugo je šerif i počeo je da se ponaša prilično zaštitnički prema svom 'okrugu'. Smatra da ste vi pretnja. Među nama govoreći, ne mislim da u njemu ima makar i malo više čovečnosti nego što mu je apsolutno neophodno da bi svake dve godine bio ponovo izabran."

Govorila je brzo, kao da želi da ga spreči da bilo šta kaže. "Ali mislim da ga mogu naterati da uradi nešto za vas. Ako mu zapretim - ako mu kažem da ćete doći u grad da dignete tužbu - mogu da ga primoram da se postara da se ovako nešto više nikada ne desi. Zna on svoj okrug. Možete da se kladite da već zna ko vam je potpalio štale."

Džoanine štale, odgovori Kovenant nemo. Ne volim konje."Može da spreči te ljude da učine bilo šta više. A to će i učiniti - ako ga dobro zaplašim."Kovenant prihvati to što mu je rekla. Činilo se da nema izbora."Neki ljudi iz okoline slučajno su pokušavali da nađu neki legalni način da vas nateraju da se

odselite. Ja sam im govorila da je to nemoguće - ili bar da će ih pomučiti više nego što vredi truda. Mislim da mi je do sada većina verovala."

Spustuio je slušalicu uz drhtanje. Napravio je pažljiv VPE, proveravao telo od glave do pete ne bi li našao znakove opasnosti. Onda se dao na posao da povrati sve samozaštitne navike.

Tokom nekih nedelju dana, napredovao je. Koračao je kartografisanom urednošću svoje kuće poput robota neobično svesnog mašinerije unutar sebe, koji i pored ograničenih programskih funkcija traga za dobrim odgovorom na smrt. A kada bi napustio kuću, pošao do puta da uzme namirnice ili satima lutao po šumi pokraj Rajterovog potoka iza farme 'Utočište', kretao se sa izuzetnom pažnjom, proveravao svaki kamen, grančicu i dah vetra kao da sumnja da skrivaju nekakvo zlo.

Ali postepeno je počeo da se obazire, i dok je to činio deo njegove odlučnosti poče da posustaje. April se spustio po šumi - prvi znaci proleća koji je trebalo da mu izgledaju divno. Ali u neočekivanim trenucima prizor kao da bi se naglo pomračio tugom kada bi mu u sećanje došlo proleće Domaje. U poređenju sa tim mestom, gde je samo zdravlje sokova i pupoljaka bilo vidljivo, opipljivo, razaznatljivo po dodiru, mirisu i zvuku, šuma kojom je sada koračao delovala je tužno izveštačeno. Drveće, trava i bregovi bili su bezukusni, bez dubine lepote. Mogli su samo da ga podsete na Andelejn i ukus alianthe.

Onda i druga sećanja počeše da ga progone. Nekoliko dana nije mogao da istera iz misli ženu koja je poginula za njega u bici kod Vitog Drvograda. Nikada joj nije ni ime saznao, čak je nije ni pitao zbog čega

3

mu se posvetila. Bila je poput Atiaran, Penosleda i Lene; uzimala je za svršen čin da on ima pravo na takve žrtve.

Poput Lene, o kojoj je razmišljanja retko kad mogao da podnese, naterala ga je da oseti stid; a sa stidom dođe gnev - stari, poznati bes gubavca od koga je zavisio toliki deo njegove izdržljivosti. Nisu imali prava na to! Ali potom se beskorisnost njegove strasti usmeri protiv njega i bio je prisiljen da recituje sebi kao da čita katehizam svoje bolesti: zaludnost je osobina koja određuje život. Bol je dokaz postojanja. U krajnjosti svoje moralne usamljenosti, nije imao drugih odgovora.

U takvim trenucima nalazio je gorku utehu u psihološkim studijama u kojima je subjekat bio lišen svih čulnih ulaza, bio je učinjen slepim, gluvim, nemim i nepokretnim, a posledica je bila da je počeo da doživljava najjezivije halucinacije. Ukoliko se svestan, normalan čovek ili žena mogao toliko prepustiti na milost i nemilost sopstvenom unutarnjem haosu, jedan odbačeni gubavac u komi svakako bi imao san koji je gori od haosa - san posebno stvoren da ga otera u ludilo. Ono što mu se desilo bar nije u potpunosti prevazilazilo poimanje.

Tako je, na ovaj ili onaj način, preživljavao dane do blizu tri nedelje posle požara. U pojedinim trenucima bio je gotovo svestan da nerazrešena napetost unutar njega narasta u smeru krize; ali ponovo i ponovo je potiskivao to saznanje, odagnavao tu ideju besom. Nije verovao da bi mogao da preživi još jedno iskušenje; toliko se loše snašao sa prvim.

Ali čak ni koncentrisani vitriol njegovog besa nije bio dovoljno moćan da ga beskonačno dugo brani. Jednog četvrtka izjutra, kada se suočio sa sobom u ogledalu da bi se obrijao, kriza se naglo uzdiže u njemu i ruka poče da mu se trese toliko oštro da je morao da baci brijač u lavabo da bi izbegao da ne preseče aortu.

Događaji u Domaji nisu bili dovršeni. Zadobijanjem Žezla zakona, poglavari su učinili tačno ono što je poglavar Kletnik i želeo da učine. To je bio samo prvi korak u Kletnikovim spletkama - mahinacijama koje su počele kada je prizvao Kovenantov prsten od belog zlata u Domaju. On neće završiti dok ne zadobije moć nad životom i smrću na čitavoj Zemlji. A da bi to učinio, Kletniku je bila potrebna divlja magija belog zlata.

Kovenant je očajno gledao u ogledalo i pokušavao da održi zahvat nad sopstvenom stvarnošću. Ali u svojim očima nije video ništa što bi ga odredilo.

Bio je obmanut jednom.To se moglo desiti ponovo.Ponovo? - kriknu on, glasom toliko očajnim da je zvučao poput plača napuštenog deteta. Ponovo?

Nije mogao da ovlada ni onim što mu se desilo u prvoj samoobmani; kako je mogao makar da preživi drugu?

Bio je na granici da pozove doktore u leprozarijumu - da ih pozove i preklinje ih! - kada je povratio deo nepomirljivosti gubavca. Ne bi toliko preživeo da nije posedovao neku vrstu temeljne sposobnosti da odbije poraz, ako već ne očaj, i ta sposobnost sada ga zaustavi. Šta bih mogao da im kažem da mi poveruju? - zareža on. Ni sam ne verujem...

Ljudi Domaje zvali su ga Nevernik. Sada je otkrio da će morati da zasluži taj naziv postojala Domaja u stvarnosti ili ne.

Tokom sledeća dva dana upinjao se da ga zasluži uz mračnu odlučnost koja je bila onoliko blizu hrabrosti koliko mu je to uopšte bilo moguće. Napravio je samo jedan kompromis: pošto mu se ruka toliko tresla, brijao se aparatom za brijanje, grubo ga je gurao preko lica kao da pokušava da preoblikuje crte. Izuzev toga, nije priznavao ništa. Noću mu je srce toliko primetno drhtalo da nije mogao da spava; ali je stezao zube i snalazio se bez sna. Između sebe i samoobmana postavio je zid DDS-a i VPE-a; kad god bi samoobmana zapretila da probije odbrambene linije, odagnao bi je psovkama.

Ali subotnje jutro dođe, a on još nije mogao da ućutka užas od koga su mu se ruke tresle.Onda najzad odluči da rizikuje još jedan odlazak među bližnja ljudska bića. Bila mu je neophodna

njihova stvarnost, njihova potvrda realnosti koju je shvatao, čak i njihovo gnušanje prema njegovoj bolesti. Nije znao ni za kakav drugi protivotrov za samoobmanjivanje; više nije mogao da bude sm suočen sa nedoumicom.

2. TROPRST

4

Ali već i sama ta odluka bila je puna straha i on nije poradio na njoj dok nije palo veče. Najveći deo dana proveo je u čišćenju kuće, kao da ne očekuje da će se vratiti u nju. Onda se kasno po podne obrijao električnim brijačem i pažljivo istuširao. Zarad opreznosti, navukao je par čvrstih farmerki i ušnirao na noge teške čizme; ali preko majice obukao je košulju, kravatu i sportsku jaknu, tako da mu niko ne zameri neformalnost farmerki i čizama. Novčanik - obično tako beskoristan da ga nije nosio - smestio je u džep jakne. A u džep pantalona gurnuo je mali, oštri perorez - nož koji je iz navike nosio sa sobom za slučaj da izgubi kontrolu nad odbrambenom koncentracijom i da mu zatreba nešto opasno što će mu pomoći da se ponovo usredsredi. Najzad, dok je sunce zalazilo, pošao je dugačkim prilazom do puta, gde je isturio palac da stopira u smeru suprotnom od grada.

Sledeće mesto niz put nalazilo se na deset milja od farme "Utočište" i bilo je veće od grada u kome je doživeo nesreću. Pošao je tamo jer je verovatnoća da će ga tamo prepoznati bila manja. Ali prvi problem bio mu je da obezbedi sigurnu vožnju. Ako ga opazi neki lokalni motorista, biće u nevolji od samog početka.

Tokom prvih nekoliko minuta kola su prolazila bez zaustavljanja. Putnici su piljili u njega kao da je neka sitna nakaza, ali nijedan vozač nije usporio. Konačno, dok je poslednje svetlo sunca tonulo ka smiraju, ogromni kamion pođe prema njemu. Mahnuo je palcem, a kamion se zaustavi odmah iza njega uz glasno siktanje vazdušnih kočnica. Popeo se do vrata, a vozač mu pokaza da uđe u kabinu.

Čovek je žvakao crnu, debelu cigaru, a vazduh u kabini bio je gust od dima. Ali kroz mračnu izmaglicu Kovenant vide da je vozač krupan i zdepast, sa otrombeljenim trbuhom i teškom rukom koja se kretala nad volanom poput klipa i lako okretala kamion. Imao je samo tu jednu ruku; desni rukav bio mu je prazan i spojen pribadačom za rame. Kovenant je shvatao šta znači sakaćenje i osetio je nalet saosećanja prema vozaču.

"Kuda, baćo?" upita krupni čovek opušteno.Kovenant mu reče."Nema problema", odvrati on na oklevajući prizvuk Kovenantovog tona. "Idem pravo tuda." Kada

automatski menjač stade da zavija kroz zupčanike, on ispljunu cigaretu kroz prozor, onda pusti volan da se vrati na mesto i pripali novu cigaru. Dok mu je ruka bila zauzeta, držao je volan trbuhom. Zeleno svetlo instrument-table nije mu dosezalo do lica, ali žar cigarete obasjavao je masivne crte svaki put kada bi udahnuo. U naletu crvenila, lice mu je ličilo na hrpu stenja.

Sa pripaljenim novim dimom, položio je ruku na volan poput sfinge i naglo počeo da priča. Imao je nešto određeno na umu.

"Živiš u okolini?"Kovenant nemarno reče: "Da.""Koliko dugo? Znaš ljude?""Na neki način.""Znaš onog gubavca - onog Tomasa, kako li se zvaše - Tomasa Kovenanta?"Kovenant se lecnu u tami kabine. Da prikrije uznemirenost, promeškoljio se u sedištu. Zatim

nespretno upita: "Šta te zanima?""Mene? Ništa mene ne zanima. Samo sam u prolazu - vučem dupe tamo gde mi kažu da odvezem

teret. Nikada pre nisam bio ovde. Ali tamo u gradu gde sam ručao čuo sam da pričaju o tom tipu. Pa ti lepo priupitam cavu za tezgom, a ona samo što mi nije uši probila. Jedno jedino pitanje - i odmah dobijem klepetušu uz kompletan obrok. Znaš šta je to gubavac?"

Kovenant se promeškolji. "Na neki način.""Bogami, gadno je to, ja da ti kažem. Moja stara sve vreme čita te stvari u Bibliji. Prljavi prosjaci.

Nečist. Nisam znao da ima takvih nakaza po Americi. Ali to nam se piše. Znaš šta mislim?""Šta misliš?" upita Kovenant slabašno."Mislim da ti gubavci treba da ostave pošten narod na miru. Recimo, tu cavu za tezgom. Ona je okej,

makar i sa motornjak ustima, ali eto ti je, sva se upišala zbog nekog tamo bolesnog kopilana. Taj tip Kovenant treba malo da prestane da misli samo na sebe. Drugima nisu potrebni takvi problemi. Treba da se nosi sa svim ostalim gubavcima i da ostane sa somom, a pošten narod da pusti na miru. To ti je čista sebičnost, da očekuje da se obični ljudi kao ti i ja nose sa svim tim. Znaš šta mislim?"

Dim cigare u kabini bio je gust poput tamjana i Kovenantu se od njega zavrte u glavi. Neprekidno se meškoljio, kao da mu je neprijatno da sedi zbog neiskrenosti položaja. Ali od govora i slabašne vrtoglavice poče da se oseća osvetoljubivo. Na trenutak zaboravi saosećanje. Silovito je okretao burmu oko prsta. Dok

5

su se primicali predgrađu, on reče: "Pošao sam u noćni klub - samo malo dalje uz put. Hoćeš da mi se pridružiš za piće?"

Bez oklevanja, kamiondžija reče: "Baćo, imaš me. Nikada ne propuštam fraj pićence."Ali još su se nalazili nekoliko semafora daleko od kluba. Da popuni tišinu i zadovolji radoznalost,

Kovenant upita vozača šta mu se desilo sa rukom."Izgubio je u ratu." Zaustavio je kamion pred semaforom dok je nameštao cigaru među usnama i

krmanio stomakom. "Bili smo u patroli i ušetali pravo na jednu od onih nagaznih mina. Rasturila je do đavola čitav vod. Morao sam da otpuzim do logora. Trebalo mi je dva dana - malo sam ga kao otkačio, razumeš? Nisam baš uvek znao šta radim. Kad sam stigao do doše, bilo je prekasno da mi spasu ruku.

Ma, do đavola, i ne treba mi. Bar moja stara kaže da mi ne treba - a ona do sada treba da zna." Zakikotao se. "Za to ti ne trebaju dve ruke."

Kovenant maštovito upita: "Jesi li imao problema da dobiješ dozvolu za vožnju ove lađe?""Zezaš se? Mogu ja bolje da teram ovo bepče stomakom nego ti sa četiri ruke i trezan." Nakliberio se

oko cigare, uživajući u sopstvenoj duhovitosti.Čovekova dobrodušnost dirnu Kovenanta. Već je žalio zbog svoje dvoličnosti. Ali stid je u njemu

uvek izazivao bes, tvrdoglavost - uslovni refleks gubavca. Kada se kamion parkirao iza noćnog kluba, otvorio je vrata kabine i skočio na zemlju kao da mu se žuri da utekne od kompanjona.

Tokom vožnje po mraku zaboravio je koliko je visoko nad zemljom. Zahvati ga trenutak vrtoglavice. Sleteo je nespretno, gotovo pao. Stopala mu nisu osetila ništa, ali skok izazva dodatni bol u člancima.

Dok je trajala vrtoglavica, začu vozača kako govori: "Znaš, skontao sam da si već uhvatio fore u piću ispred mene."

Da bi izbegao čovekov kameni, radoznali pogled, Kovenant pođe ispred njega oko noćnog kluba prema ulaznim vratima.

Kada je zaobišao ugao, Kovenant se gotovo sudario sa nekim otrcanim starcem sa tamnim naočarima. Starac je stajao leđima oslonjen o zgradu, izgrebanog kalajisanog čančeta pruženom ka prolaznicima i sluhom im sledio pokrete. Držao je glavu visoko, ali je ova blago podrhtavala na tanušnom vratu; i pevao je "Blaženu zahvalnicu" poput napeva. Pod jednom rukom nosio je štap belog vrha. Kada se Kovenant povuče od njega, on neodređeno mahnu čančetom u njegovom smeru.

Kovenant je izbegavao prosjake. Sećao se otrcanog fanatika koji mu se obratio za uvod ili pripremu neposredno pre početka halucinacije. Sećanja ga učiniše svesnim iznenadne napetosti u noći. Kročio je bliže slepcu i zagledao mu se u oči.

Prosjakova pesma nije izmenila ton, ali ovaj okrenu uho prema Tomasu Kovenantu i gurnu ga čančetom u grudi.

Kamiondžija stade iza Kovenanta. "Do đavola", zareža on, "ima ih na sve strane. Kao bolest. Dođi. Obećao si mi piće."

Pod sjajem ulične svetiljke, Kovenant je video da posredi nije onaj drugi prosjak, fanatik. Ali čovekovo slepilo svejedno ga je pogodilo. Saosećanje sa osakaćenima nahrupi u njega. Izvukavši novčanik iz jakne, izvadio je dvadeset dolara i gurnuo ih u kalajno čanče.

"Dvadeset kila!" prasnu vozač. "Jesi li ti malo udaren, ili šta? Ne treba tebi piće, baćo. Tebi treba čuvar."

Ne prekidajući pesmu, slepac ispruži čvornovatu ruku, zgužva novčanice i sakri ih negde u ritama. Onda se okrenu i ravnodušno otapka niz pločnik, bezbedan u privatnom misticizmu slepih - a dok je išao, pevao je o "predznacima slave božanske".

Kovenant je gledao kako mu leđa nestaju u noći, a onda se okrenuo pratiocu. Vozač je bio za glavu viši od Kovenanta, a svoju masu postojano je nosio na stamenim nogama. Cigara mu je blistala poput oka Drula Stenotočca.

Drul, priseti se Kovenant, ludi jamnički sluga ili pion poglavara Kletnika. Drul je pronaša Žezlo zakona, a ono ga je uništilo, ili je zbog njega uništen. Njegova smrt oslobodila je Kovenanta iz Domaje.

Kovenant zabi obamrli prst u kamiondžijina prsa, zalud pokušavajući da ga dotakne, da okusi njegovu stvarnost. "Čuj", reče on, "bio sam ozbiljan u vezi sa onim pićem. Ali treba da ti kažem..." on proguta, a zatim se prisili da to izgovori, "... ja sam Tomas Kovenant. Onaj gubavac."

Vozač frknu oko cigare. "Jašta, baćo. A ja sam Isus Hrist. Ako si dekintiran, samo reci. Ali nemoj da mi prodaješ to sranje o gubavcima. Blentav si, i to ti je to."

6

Kovenant se još trenutak mrgodio na čoveka. Onda odlučno reče: "Pa, u svakom slučaju, još nisam švorc. Bar za sada. Dođi."

Zajedno su otišli do ulaza u noćni klub. Zvao se "Vrata". Saglasno sa imenom, mesto je imalo široku, gvozdenu kapiju nalik na ulaz u Had. Kapija je bila osvetljena bolesno zelenom svetlošću, ali u njenom središtu, obasjan belim reflektorom, bio je veliki poster koji je nosio reči:

Večeras poslednji putNajnovija pevačka senzacija AmerikeSUZI TARSTON

Tu je bila i fotografija koja je pokušavala da prikaže Suzi Tarston što privlačnijom. Ali blistavi sjaj štampe ostario je do nejasnog sivila.

Kovenant napravi nad sobom ovlašni VPE, podbode hrabrost i zađe u noćni klub, zadržavajući dah kao da ulazi u prvi krug pakla.

Klub je bio krcat; oproštajna predstava Suzi Tarston bila je dobro posećena. Kovenant i njegov pratilac zauzeše jedina sedišta do kojih su mogli da dođu - za malim stolom u blizini pozornice. Za stolom je već sedeo sredovečni čovek u iznošenom odelu. Nešto u načinu na koji je držao čašu nagoveštavalo je da pije već neko vreme. Kada ga je Kovenant upitao da li je slobodno, činilo se da ih nije primetio. Piljio je prema pozornici okruglim očima i delovao svečano poput ptice.

Vozač ga odbaci kratkim gestom, a zatim okrenu stolicu i zavali se kao da oslanja težinu trbuha na naslon. Kovenant zauze preostalo mesto i privuče se uz sto da bi smanjio opasnost da ga zakači neko ko prolazi između stolova.

Gužva na koju nije bio naviknut ispuni ga uznemirenošću. Nepokretno je sedeo, povlačeći se u sebe. Strah od izlaganja tukao mu je bilom i on se oštro napreže, duboko dišući kao da odoleva napadu vrtoglavice; okružen ljudima koji nisu obraćali pažnju na njega, osećao se ranjivo. Mnogo je rizikovao. Ali bili su to ljudi po spoljašnjosti nalik njemu. Potisnuo je želju da pobegne. Postepeno poče da shvata da njegov kompanjon čeka da naruči pića.

Osećajući se nejasno bolesno i nebranjeno, on diže ruku i privuče pažnju kelnera. Vozač naruči dupli viski sa ledom. Uznemirenost na trenutak paralizova Kovenantov glas, ali onda on prisili sebe da naruči džin i tonik. Smesta je zažalio zbog te narudžbe; džin i tonik bili su Džoanino piće. Ali nije je promenio. Jedva da se uzdržao da ne uzdahne od olakšanja kada je kelner otišao.

Kroz stisak sopstvene napetosti oseti da je narudžba stigla gotovo čudotvornom brzinom. Okrenuvši se oko stola, kelner položi tri pića, među kojima je bila i čaša nečega što je ličilo na čisti alkohol za sredovečnog čoveka. Vozač diže čašu, slisti polovinu svog pića, iskrivi lice i promrmlja: "Šećerna vodica." Čovek svečanog izgleda jednim pokretom izruči alkohol kroz skakutavu Adamovu jabučicu.

Deo Kovenantovog uma upita se da li će on na kraju morati da plati za svu trojicu.Uz oklevanje, okusio je džin sa tonikom i gotovo se zagušio od provale naglog besa. Limun u piću

snažno ga podseti na alianthu. Patetično! - zareža on na sebe. Za kaznu, ispio je ostatak džina i dao znak kelneru da donese još jedan. Iznenada je odlučio da se napije.

Kada je stigla druga runda, kelner ponovo donese tri pića. Kovenant je kruto gledao svoje kompanjone. Onda sva trojica ispiše pića kao da su se prećutno uključili u nadmetanje.

Brišući usta nadlanicom, vozač se naže napred i reče: "Baćo, moram da te upozorim. Radi se o tvojoj lovi. Mogu da te natpijem sve dok se ne srušiš pod sto."

Da pruži trećem čoveku priliku da nešto kaže, Kovenant odvrati: "Mislim da će ovaj naš prijatelj izdržati duže od obojice."

"Šta, takav čovečuljak?" U tonu kamiondžije čulo se dobro raspoloženje, ponuda prijateljstva. "Nema izgleda. Nema nikakvih izgleda."

Ali svečani čovek nije priznao vozačevo prisustvo čak ni treptajem očiju. Neprekidno je piljio u pozornicu kao u bezdan.

Izvesno vreme, osećaj turobe pritiskao je sto. Kovenant ponovo naruči, a par minuta kasnije kelner donese treću turu - još tri pića. Ovaj put, vozač ga zaustavi. Šaljivim tonom, kao da na sebe preuzima odgovornost za Kovenanta, on trže palcem ka sredovečnom čoveku i reče: "Nadam se da znaš da za njega ne plaćamo."

7

"Jasna stvar." Kelner se dosađivao. "On ima stalnu narudžbu. Plaća unapred." Prezir mu je skupio lice, sprčkao ga poput pesnice koja mu se zatvara oko nosa. "Dolazi svako veče samo da je gleda i da se naliva dok ne oćoravi." Onda mu neko drugi dade signal i on nestade.

Jedan trenutak, treći čovek nije ništa govorio. Lagano, svetla se pogasiše, a tišina puna iščekivanja spusti se poput vela preko krcatog kluba. Onda usred tišine čovek tiho zakreketa: "Moja žena."

Reflektor obasja pozornicu, a iza krila zavese pojavi se klubski najavljivač. Iza njega, muzičari zauzeše mesta - mali bend, nemarno odeven.

Najavljivač zablista osmehom, započe priču. "Mene lično veoma rastužuje što večeras predstavljam našu malu damu, jer to je poslednji put da je sa nama - to jest, bar za izvesno vreme. Poći će do mesta na kojima slavni ljudi postaju još slavniji. Mi u 'Vratima' nećemo je skoro zaboraviti. Upamtite, najpre ste je ovde čuli. Dame i gospodo, gospođica Suzi Tarston!"

Svetlost reflektora obasja pevačicu dok je izlazila noseći ručni mikrofon. Bila je odevena u kožu - suknju koja joj je ostavljala noge gole i majicu bez rukava na kojoj su se preko grudi pružale rese i isticale im pokrete. Plava kosa bila joj je kratko podšišana, a oči tamne, okružene dubokim, šupljim krugovima nalik modricama. Imala je punu i poželjnu figuru, ali lice ju je poricalo; imalo je izraz napuštenog deteta. Čistim, krhkim glasom koji bi bio dobar za preklinjanje, prkosno je otpevala nekoliko ljubavnih balada kao da je reč o protestnim pesmama. Pljesak posle svake numere bio je gromoglasan i Kovenant se lecao na njegov zvuk. Kada je sa grupom bilo gotovo i kada se Suzi Tarston povukla na pauzu, preznojavao se hladnim znojem.

Činilo se da džin ne deluje na njega. Ali bila mu je potrebna nekakva pomoć. Sa očajničkim izrazom, dade znak da se donese još jedna tura. Na njegovo olakšanje, kelner je brzo doneo pića.

Kada je dokusurio skoč, vozač se usredsređeno naže napred i reče: "Mislim da sam provalio tog kopilana."

Svečani čovek nije opažao susede za stolom. On ponovo bolno zakreketa: "Moja žena."Kovenant htede da spreči vozača da tako otvoreno govori o trećem čoveku, ali pre nego što je mogao

da skrene temu, njegov gost nastavi: "On to radi iz inata, eto šta je.""Inata?" ponovi Kovenant bespomoćno poput jeke. Propustio je vezu. Koliko je video, njihov sadrug

- svakako srećno, ili bar nerazdvojivo venčan, svakako bez dece - nekako je u sebi začeo beznadežnu strast prema ženi-siročetu za mikrofonom. Takve stvari su se dešavale. Rastrzan između svoje sada već tegobne vernosti i neutažive želje, nije mogao ništa drugo nego da muči samog sebe u potrazi za pražnjenjem, da se napija do beslovesnosti, piljeći u stvar koju nije ni mogao ni smeo imati.

Sa takvim mislima o kompanjonu za stolom, Kovenant na trenutak ostade zbunjen vozačevom opaskom. Ali veliki čovek gotovo smesta nastavi. "Jašta. Šta si mislio, da je zabavno kada si gubav? Misli da će prosto da je razdeli na sve strane. Zašto bi bio jedini, razumeš šta hoću da kažem? Eto šta kopilan misli. Veruj mi na reč, baćo. Provalio sam ga ja." Dok je govorio, njegovo stenovito lice uzdizalo se pred Kovenantovim poput hrpe nasumce razbacanog kamenja. "Eto ti šta radi, vuče se tamo gde ga ne poznaju, pa se krije, kopčaš, da niko ne sazna da je bolestan. Tako je širi; niko ne zna, pa ne obraćaju pažnju, i onda odjednom imamo epidemiju. A Kovenant se na to smeje kao lud. Inat, kažem ti. Veruj mi na reč. Nemoj da se rukuješ sa ljudima ako ne znaš ko je tip sa kojim se rukuješ."

Turobno, treći čovek reče: "Moja žena."Stežući venčani prsten kao da ovaj ima moć da ga zaštiti, Kovenant napeto reče: "Možda nije to

posredi. Možda mu trebaju ljudi. Jesi li ikada bio usamljen - dok si vozio tu lađu sasvim sm, sat za satom? Možda taj Tomas Kovenant ne može da podnese život a da tu i tamo ne vidi druga lica. Jesi li razmišljao o tome?"

"Pa onda neka se drži gubavaca. Kakvo pravo ima da uznemirava pošten svet? Mućni malo glavom."Da mućnem malo glavom? - Kovenant gotovo povika. Vatru mu paklenu! Pa šta misliš da radim?

Misliš li da mi se dopada što sam ovde? Grimasa koju nije mogao da kontroliše zahvati mu lice. Sav zapenušan, naruči još pića. Činilo se da alkohol deluje naopačke i da mu povećava napetost umesto da je opusti. Ali bio je previše besan da bi znao da li postaje pijan. Vazduh je kipeo bukom posetitelja 'Vrata'. Bio je svestan ljudi iza sebe kao da se šunjaju poput pragrdana.

Kada pića dođoše, nagao se da opovrgne vozačeve zaključke. Ali zaustavi ga zamračivanje svetla za drugi niz pesama Suzi Tarston.

Ojađeno, njihov kompanjon za stolom ponovo zagrokta: "Moja žena." Glas je počeo da mu se muti po ivicama; šta god da je pio, konačno je počelo da deluje.

8

U trenutku tame pre nego što se najavljivač pojavio, vozač odvrati: "Hoćeš da kažeš da je ta cava tvoja žena?"

Na to, čovek zaječa kao u agoniji.Posle brzog uvoda, Suzi Tarston ponovo sede ispod reflektora. Uz piskavu pratnju benda, glas joj

poprimi malo jeda i ona zapeva o neveri muškaraca. Posle dve numere, iz tamnih rana njenih očiju počeše da se slivaju lagane suze.

Od zvuka njenih gnevnih tužbalica Kovenantu se steže grlo. Oštro je žalio što nije pijan. Voleo bi da zaboravi ljude, ranjivost i tvrdoglavi opstanak - da zaboravi i da zaplače.

Ali sledeća pesma ga sažeže. Glave tako zabačene da joj je beli vrat blistao na svetlosti, ona zapeva pesmu koja se završavala rečima:

Pusti me, srce...Tvoja ljubav čini me sitnim u sopstvenim očima.Ne želim sada da ti zadam bol,ali ono što osećam deo je mene:ono što želiš pretvara u prah sve što imam...I zato pusti me, srce.

Aplauz poskoči za petama poslednje note, kao da je publika bila pervezno gladna njenog bola. Kovenant više nije mogao da izdrži. Ošamućen bukom, bacio je dolare - nije ih ni brojao - na sto i odgurnuo stolicu da pobegne.

Ali kada je pošao oko stola, prošao je na pet stopa od pevačice. Ona ga iznenada ugleda. Raširivši ruke, ona radosno uskliknu: "Bereče!"

Kovenant se sledi, preneražen i užasnut. Ne!Suzi Tarston bila je van sebe. "Hej!" povika ona, mašući rukama da utiša aplauz. "Sklanjaj reflektor

odavde! Na njega! Bereče! Bereče, dušo!"Sa tačke iznad pozornice, vrela, bela svetlost zabi se u Kovenanta. Obujmljen bleskom, okrenuo je

lice pevačici, žustro trepćući, bolan od straha i besa.Ne!"Dame i gospodo, dobri ljudi, htela bih da upoznate mog starog prijatelja, divnog čoveka." Suzi

Tarston bila je uzbuđena i vesela. "Naučio me je polovini pesama koje znam. Narode, ovo je Berek." Ona poče da pljeska za njega kada je rekla: "Možda će nam pevati." Publika se raspoloženo priključi njenom pljesku.

Kovenantove ruke sakato su mahale oko njega, tragale za osloncem. I pored napora da se obuzda, piljio je u svoju izdajnicu lica punog bola. Pljesak mu je odzvanjao u ušima, izazivao mu vrtoglavicu.

Ne!Jedan dugi trenutak previjao se pod pogledom Suzi Tarston. A onda, poput naleta olakšanja, sva

svetla u sali se popališe. Zbunjeni žamor i komešanje publike nadjača odsečni povik zapovedničkog glasa: "Kovenante."

Kovenant se okrete kao da hoće da se odbrani od napada. Na vratima je ugledao dva čoveka. Nosili su crne kape i smeđe uniforme, pištolje u crnim futrolama, srebrne značke; jedan od njih bio je viši od drugog. Šerif Lajton. Stajao je sa pesnicama na bokovima. Dok je Kovenant piljio u njega, on ga pozva sa dva prsta. "Ti, Kovenante. Dođi ovamo."

"Kovenant?" zakevta vozač. "Ti si stvarno Kovenant?"Kovenant se nespretno okrenu, kao da se nalazi ispod poderanog platna, ne bi li se suočio sa ovim

novim napadom. Kada je usredsredio oči na vozača, on vide da je lice krupnog čoveka zajapureno od napetosti. Trpeo je zakrvavljeni pogled što je hrabrije mogao. "Rekao sam ti da jesam."

"Sada ću i ja da je zaradim!" zareža vozač. "Svi ćemo da je zaradimo. Šta je tebi, do đavola?"Posetioci "Vrata" dizali su se na noge da bi videli šta se događa. Iznad njihovih glava, šerif povika:

"Ne dirajte ga!" i poče da se gura kroz gomilu.Kovenant izgubi ravnotežu u pometnji. Sapleo se, dobio u oko nešto poput palca ili ivice stolice i

prućio se ispod stola.

9

Ljudi su vikali i komešali se okolo. Šerif je urlao zapovesti kroz salu. Onda je jednim zamahom ruke odbacio sto iznad Kovenanta.

Kovenant je očajno gledao sa poda. Udareno oko obilno mu je suzilo i izobličavalo sve nad njim. On obrisa suze nadlanicom. Trepćući i usredsređujući se svom žestinom, on razazna dva čoveka nad sobom - šerifa i doskorašnjeg sadruga za stolom.

Malo se ljuljajući na skupljenim kolenima, svečani čovek mirno se zagleda u Kovenanta. Zamućenim i napregnutim glasom on izruči svoju presudu. "Moja žena je najbolja žena na svetu."

Šerif odgurnu čoveka, zatim se naže nad Kovenanta i unese lice puno zuba. "Dosta je bilo. Samo tražim da ti nešto prikačim, i zato nemoj da mi praviš probleme. Čuješ? Diži se."

Kovenant oseti da je preslab da bi se pokrenuo i nije mogao da vidi jasno. Ali nije želeo tu vrstu pomoći koju bi mu šerif mogao pružiti. Okrenuo se i digao sa poda.

Našao se na nogama, gadno naheren na stranu; ali šerif nije ni mrdnuo da mu pruži oslonac. On se osloni o naslon stolice i prkosno pogleda po zamuklim posmatračima. Činilo se da je džin najzad počeo da deluje. On se uspravi, namesti kravatu dostojanstvenim zamahom.

"Polazi", naredi šerif sa svog višeg položaja.Ali Kovenant se još jedan trenutak nije pokretao. Iako nije mogao da bude siguran ni u šta od onoga

što je video, stajao je gde se zatekao i izveo na sebi VPE."Polazi", ponovi Lajton ravnim glasom."Ne diraj me." Kada je VPE bio gotov, Kovenant se okrete i tmurno otkorača iz noćnog kluba.Napolju, na svežoj aprilskoj noći, duboko je udahnuo, primirio se. Šerif i njegov zamenik gonili su

ga ka službenim kolima. Njihovo crveno svetlo zlokobno je treptalo. Kada je bio zaključan na zadnjem sedištu iza zaštitne čelične rešetke, dva policajca sedoše u prednji deo. Dok je zamenik vozio u smeru farme 'Utočište', šerif je govorio kroz rešetku.

"Dugo nam je trebalo da te nađemo, Kovenante. Milerovi su prijavili da pokušavaš da stopiraš, pa smo zaključili da nameravaš da oprobaš negde svoje trikove. Samo nismo znali gde. Ali ovo je još moj okrug, a ti si nevolja na dve noge. Nema zakona protiv tebe - ne mogu da te uhapsim zbog onoga što si učinio. Ali, bogami, to je bilo pokvareno. Slušaj, znaš. Meni je povereno da vodim računa o ovom okrugu i nemoj to da zaboraviš. Ne želim da te ovako lovim. Izvedi ponovo taj štos i ima da te ćorkiram zbog narušavanja mira, neuljudnog ponašanja i svega drugog što mogu da smislim. Kopčaš?"

Stid i bes borili su se u Kovenantu, ali nije mogao da nađe način da im da oduška. Želeo je da poviče kroz rešetku: Nije zarazno! Nije moja greška! Ali grlo mu je bilo previše stegnuto; nije mogao da pusti krik. Na kraju je uspeo samo da promumla: "Pusti me napolje. Ići ću peške."

Šerif Lajton odmeri ga izbliza, a zatim reče zameniku: "U redu. Pustićemo ga da ide peške. Možda doživi udes." Već su bili dobrano van grada.

Zamenik zaustavi kraj puta, a šerif pusti Kovenanta. Na trenutak, stajali su zajedno u noći. Šerif ga je šibao pogledom kao da pokušava da mu odmeri sposobnost da čini zlo. Onda Lajton reče: "Idi kući. Ostani tamo." Vratio se u kola. Ova bučno, škripavo okrenuše i pojuriše prema gradu. Trenutak kasnije, Kovenant iskoči na put i viknu za zadnjim svetlima: "Gubavac, nečist prokažena!" U tami bila su crvena poput krvi.

Činilo se da njegov krik nije nagrizao tišinu. Nedugo potom, on se okrete farmi 'Utočište', osećajući se majušan, kao da mu se ono nekoliko zvezda na otežalom, crnom nebu podsmeva. Imao je da pešači deset milja.

Staza je bila pusta. Kretao se kroz prazni muk nalik prekidu u njegovoj okolini; iako se vraćao kroz otvoreni predeo, nije čuo nikakvih zvukova, nije bilo noćnog dozivanja ptica ili insekata. Od tišine osećao se kao da je ogluveo i usamljen, ranjiv pred žurnim lešinarima iza leđa.

Bila je to halucinacija! Digao je taj protest poput prkosa; ali čak i u njegovim ušima ovaj je imao šuplji prizvuk očajanja, podjednak udeo poraza i inata. Kroz njega, mogao je da čuje kako devojka viče: Bereče! poput sirene košmara.

Onda put pođe kroz skupinu drveća koje odseče slabu svetlost zvezda. Nogama nije osećao stazu; bio je u opasnosti da izgubi put, da upadne u neku rupu ili da naleti na drvo i povredi se. Pokušavao je da održi ritam koraka, ali rizik je bio prevelik, i on najzad dođe do toga da je mahao rukama pred sobom i proveravao kuda gazi poput slepca. Dok nije stigao do kraja šumarka, kretao se kao da luta izgubljen u snu, obliven znojem i utrnuo od hladnoće.

Posle toga, on zada sebi oštar ritam koraka. Podbadali su ga krici koji su hitali za njime: Bereče! Bereče! Kada je najzad, nekoliko dugih milja kasnije, stigao do prilaza farmi 'Utočište', gotovo je trčao.

10

U svetilištu svoje kuće, popalio je sva svetla i zaključao vrata. Organizovana čistoća njegovog životnog prostora okruživala ga je dogmom koja mu nije pružala nikakvu utehu. Pogled na sat u kuhinji reče mu da tek što je prošla ponoć. Novi dan, nedelja - dan koji su drugi ljudi obožavali. Skuvao je kafu, skinuo jaknu, kravatu i košulju, zatim odneo šolju koja se pušila do dnevne sobe. Tamo je zauzeo mesto na sofi, namestio Džoaninu sliku na stočiću za kafu tako da je gledala pravo u njega i napeo se da pregrmi krizu.

Bio mu je potreban odgovor. Izvori snage bili su mu potrošeni i nije mogao više da produži dosadašnjim putem.

Bereče!Devojčin povik, snažni pljesak publike, kamiondžijin bes, odjekivali su u njemu poput prigušenih

drhtaja zemlje. Samoubistvo se nadnosilo nad njega iz svih pravaca. Bio je zarobljen između ludačke halucinacije i tegobnog pritiska bližnjih ljudskih bića.

Gubavac, nečist prokažena!Dograbio se za ramena i obujmio sebe da bi primirio ječanje srca.Ne mogu to da podnesem! Neka mi neko pomogne!Iznenada, telefon zazvoni - preseče ga oštro poput kletve. Rasklimatano, poput labave zbirke

izlomljenih kostiju, on skoči na noge. Ali onda zastade. Nedostajala mu je hrabrost da se suoči sa neprijateljstvom, kletvama.

Telefon ponovo zapiska.Dah mu zadrhta u plućima. Činilo se da ga Džoana prekoreva iza stakla uramljene slike.Još jednom zvonjava, uporna poput pesnice.Zateturao se prema telefonu. Dograbio je slušalicu i pritisnuo je uz uvo da bi je primirio."Tome?" uzdahnu slabašni, tužni glas. "Tome - ja sam, Džoana. Tome? Nadam se da te nisam

probudila. Znam da je kasno, ali morala sam da zovem."Kovenant zastade, uspravan i krut, kolena sastavljenih da ne bi pao. Vilice su mu se micale, ali

nikakav zvuk nije izlazio. Grlo mu je bilo natečeno i zatvoreno, zapretano osećanjima, a pluća počeše da ga bole od nedostatka vazduha.

"Tome? Jesi li tamo? Halo? Tome? Molim te, reci nešto. Moram da razgovaram sa tobom. Bila sam tako usamljena. Nedo... nedostaješ mi." Mogao je da čuje napor u njenom glasu.

Grudi su mu se teško nadimale, kao da se guši. Iznenada probi blok u grlu i duboko udahnu, a to je zvučalo kao da je do tada jecao. Ali i dalje nije mogao da natera reči da izađu iz njega.

"Tome! Molim te! Šta ti se dešava?"Činilo se da mu je glas uhvaćen u samrtni stisak. U očajnoj želji da raskine stisak, da odgovori

Džoani, obgrli njen glas, zadrži je na liniji, digao je telefon i pošao nazad prema sofi - u nadi da će pokret olakšati grč koji ga je stegao, pomoći mu da nanovo uspostavi kontrolu nad sopstvenim mišićima.

Ali okrenuo se u pogrešnom smeru i telefonski kabl omotao mu se oko članka. Kada se trgao napred, sapleo se i poleteo glavom prema stočiću za kafu. Čelo mu tresnu pravo u ivicu stočića. Kada je pao na pod, činilo mu se da oseća kako ovaj poskakuje.

U trenutku, vid mu se zamrači. Ali i dalje je držao slušalicu uz uvo. Tokom trenutka prazne nepomičnosti, jasno je čuo Džoanin glas. Postajala je uznemirena, besna.

"Tome, ozbiljno govorim. Nemoj da mi činiš ovo još teže nego što već jeste. Zar ne shvataš? Želim da govorim sa tobom. Potreban si mi. Reci nešto. Tome. Tome! Proklet bio, reci nešto!"

A onda silovito urlanje u njegovim ušima zbrisa njen glas. Ne! - kriknu on. Ne! Ali bio je bespomoćan. Nalet zvuka stiže poput mračne plime i odnese ga sa sobom.

3. PRIZIVANJE

Silovita rika lagano se uobličavala, menjala prazninu njegovog vidnog polja. Kako je zvuk nadirao, potez sivo-zelene boje stade da se uzdiže sve dok ga nije prekrivao poput obmotanog prekrivača. Nijansa zelene bila mu je mučna i on oseti kako se guši u njenom bliskom, slatkastom, vlažnom zadahu - mirisu ružine esencije. Ali ton koji mu je ispunjavao uši postajao je usredsređeniji i sve viši. Kapljice zlata krvarile su na vidno polje kroz zelenilo. Onda zvuk postade mekši i više nalik napevu, i dalje visok, da bi se pretvorio u tiho ljudsko zapevanje. Zlato prisili zelenilo da se povuče. Ubrzo mu oči ispuni topli, poznati sjaj.

11

Kako se zvuk sve više pretvarao u žensku pesmu, zlato se širilo i produbljivalo - ljuljuškalo ga kao da ga blago nosi bujicom tog glasa. Melodija je preplitala svetlost, davala joj teksturu i oblik, čvrstinu. Nemoćan da učini drugo, obgrlio je zvuk, usredsredio se na njega usta rastegnutih u pobuni.

Lagano, grlo koje je pevalo otvori se. Njegove harmonije postadoše oštrije, zahtevnije. Kovenant oseti kako ga sada nešto vuče napred, goni plimom pesme. Bremenita značenjima, ona poprimi reči:

Budi što jesi, Neverniče...Odgovori na zov. Jer život jeonaj što daje:smrt okončava sve.Obećanje je istina,a kobi nestajupred održanim obećanjima:ali duboka je kletva dušepred prekršenim zavetomi bezvernim sužnjevanjem,jer usud tminepokriva sve.Budi što jesi, Neverniče...Odgovori na zov.Budi što jesi.

Pesma kao da je posezala u njegovu unutrašnjost, budila sećanja, prizivala ljude za koje je nekada, u jednom od svojih proročkih raspoloženja, smatrao da imaju pravo da pred njega postavljaju zahteve. Ali odupirao se. Ćutao je, uzdržavao se.

Melodija ga je uvlačila u toplo zlato.Najzad svetlo poprimi oblik. Sada je mogao da odredi njegov položaj pred sobom; zapljuskivalo mu

je vidno polje kao da gleda u sunce. Ali na poslednje reči pesme, svetlost izblede, izgubi blistavost. Dok je glas pevao: "Budi što jesi", pratilo ga je mnogo grla: "Budi što jesi!" Ta naredba protezala ga je poput zatezanja strune do njenog konačnog tona.

Onda se izvor svetlosti uklopi u sliku i on je mogao da vidi iza njega.Prepoznao je mesto. Nalazio se u Zabranu, poglavarskoj sali za većanje u srcu Veselkamena.

Njegovi redovi sedišta pružali su se iznad njega na sve strane prema granitnoj tavanici dvorane.Iznenadilo ga je što se zatekao uspravan na dnu Zabrana. Taj položaj pomeo mu je osećaj ravnoteže i

on se zatetura napred prema jami sa oblučkom, izvoru zlatne svetlosti. Oganj-kamenovi goreli su pred njim, ne trošeći se pri tom, punili su vazduh mirisom sveže iskopane zemlje.

Snažne šake uhvatiše ga za obe ruke. Kada su ga zadržali da ne padne, kapljice krvi prsnuše na kameni pod na rubu jame sa oblučkom.

Povratio je ravnotežu i grubo kriknuo: "Ne dirajte me!"Vrtelo mu se od zbunjenosti i besa, ali suspregao se dok je prinosio ruku čelu. Prsti mu se odvojiše

od njega, prekriveni krvlju. Gadno se posekao na ivici stočića. Na trenutak, piljio je u crvenu ruku.Kroz njegovu preneraženost, tih, čvrst glas reče: "Neka si dobro došao u Domaju, prapoglavaru

Tomase Kovenante, Neverniče i Prstenošo. Ja sam te pozvala do nas. Naša potreba za tvojom pomoći je silna."

"Ti si me pozvala?" zakreketa on."Ja sam Elena", odvrati glas, "vrhovni poglavar po izboru Veća i nosioc Žezla zakona. Ja sam te

pozvala.""Ti si me pozvala?" On lagano podiže oči. Gusta vlaga tekla mu je iz očiju, kao da plače krvlju. "Ti

si me zvala?" Osetio je kako se u njemu nešto lomi, kao da prska stenje, i njegovo samosavlađivanje se rasprsnu. Glasom tihog besa, on reče: "Razgovarao sam sa Džoanom."

Nejasno je video ženu kroz krv u očima. Stajala je iza kamenog stola jedan nivo nad njim i držala dugačko žezlo u desnoj ruci. Za stolom je bilo i drugih ljudi, a iza njih, na galeriji Zabrana, nalazilo ih se još mnogo. Svi su ga gledali.

12

"Sa Džoanom, da li shvataš? Govorio sam sa Džoanom. Ona me je pozvala. Posle toliko vremena. Kada mi je bila potrebna - potrebna. Nemate pravo." Prikupio je snagu poput olujnog vetra. "Nemate pravo! Razgovarao sam sa Džoanom!" Povikao je svom snagom, ali to nije bilo dovoljno. Glas mu nije mogao utažiti osećanja. "Sa Džoanom! Sa Džoanom! Da li me čujete? Bila mi je žena!"

Čovek koji je stajao pokraj vrhovne poglavarke pohita oko širokog, otvorenog stola u obliku slova "C" i stiže do Kovenanta na nižem nivou. Kovenant prepozna čovekovo koščato lice, sa kobilicom nosa između izvijenih, čovečnih usana i oštrih, zlatom poprskanih, opasnih očiju. Bio je to poglavar Mhoram.

Položio je šaku na Kovenantovu ruku i blago rekao: "Prijatelju moj. Šta ti se dogodilo?"Kovenant divljački zbaci poglavarevu ruku. "Ne diraj me!" stade on da besni u Mhoramovo lice.

"Jesi li i gluv kao što si slep? Razgovarao sam sa Džoanom! Preko telefona!" Grčevito se trgao, upinjući se da zahvati slušalicu iz praznog vazduha. "Potreban" - grlo mu se naglo steže i on grubo proguta - "rekla je da sam joj potreban. Ja!" Ali glas nije imao snage da sakrije plač njegovog srca. Pljesnuo se po krvi na čelu, pokušavajući da obriše oči.

U sledećem trenutku, dohvatio je u pesnicu Mhoramovu nebeski plavu odoru i prosiktao: "Pošalji me nazad! Još ima vremena! Samo ako budem mogao da se vratim dovoljno brzo!"

Iznad njega, žena pažljivo progovori: "Prapoglavaru Kovenante, žalosti me što čujem da ti je naše prizivanje nanelo zlo. Poglavar Mhoram rekao nam je sve što je znao o tvom bolu i mi ga ne povećavamo svojom voljom. Ali sudba nam je takva da moramo. Neverniče, naša potreba je silna. Uništenje Domaje nadnelo se nad nas."

Odgurnuvši Mhorama da bi se suočio sa njom, Kovenant se penio: "Baš me briga za tu prokletu Domaju!" Reči su mu stizale takvom dahtavom brzinom da nije mogao ni da ih viče. "Baš me briga za to šta vam je potrebno. Možete svi da pocrkate što se mene tiče. Vi ste halucinacija! Bolest moga uma. Ne postojite! Pošaljite me nazad! Morate me poslati nazad. Dok još ima vremena!"

"Tomase Kovenante." Mhoram progovori autoritarnim tonom koji okrete Kovenanta. "Neverniče. Saslušaj me."

Onda Kovenant vide da se Mhoram promenio. Lice mu je i dalje bilo isto - blagost njegovih usta još je uravnotežavala nagoveštaj opasnosti u njegovim dužicama poprskanim zlatom - ali sada je bio star, dovoljno star da bude Kovenantov otac. Oko očiju i usta bile su mu bore, a kosa mu je bila zaprašena sedim. Kada je progovorio, usne mu se iskriviše od samoprezira, a dubine njegovih očiju nespokojno se uskomešaše. Ali izdržao je oganj Kovenantovog pogleda bez uzmicanja.

"Prijatelju moj, kada bi izbor bio na meni, smesta bih te vratio na tvoj svet. Odluka da te prizovemo bolno je donesena i ja bih je rado raščinio. Domaji nije potrebna usluga koja se ne daje rado i dobrovoljno. Ali, prapoglavaru..." On dohvati Kovenantovu ruku da bi ga primirio, "... prijatelju moj, ne možemo te vratiti."

"Ne možete?" zaječa Kovenant sve višim, histeričnim tonom."Nemamo znanstva za otpuštanje bremena. Ne znam kako je u tvom svetu - deluješ neizmenjeno u

mojim očima - ali četrdeset godina je prošlo otkako smo zajedno stajali na padinama Planine Groma i otkako si ti oslobodio Žezlo zakona za naše ruke. Tokom dugih godina upinjali smo se da..."

"Ne možete?" ponovi Kovenant oštrije."Upinjali smo se da upotrebimo silu kojom nismo mogli zagospodariti i znanstvo u koje nismo uspeli

da prodremo. Četrdeset godina bilo je potrebno da nas dovede dovde, da bismo mogli tražiti tvoju pomoć. Došli smo do granice onoga što možemo učiniti."

"Ne!" okrenuo se u stranu jer nije mogao da podnese iskrenost koju je video na Mhoramovom licu i dreknuo na ženu sa Žezlom: "Pošalji me nazad!"

Na trenutak gledala je ravno u njega i odmeravala krajnjost njegovog zahteva. Onda je rekla: "Preklinjem te da shvatiš. Počuj istinu u našim rečima. Poglavar Mhoram govorio je otvoreno. Čujem bol koji smo ti naneli. Nisam nedirnuta." Nalazila se na dvadeset ili trideset stopa od njega, iza jame sa oblučkom i iza kamenog stola, ali glas joj se jasno prenosio do njega kroz kristalnu akustiku Zabrana. "Ali ne mogu raščiniti tvoje prizivanje. A i kada bih imala tu moć, Domajina nevolja bi mi protivurečila. Poglavar Kletnik Opaki..."

Zabačene glave, širom razmahnutih ruku, Kovenant zaurla: "Nije me briga!"Prisiljena na oštar ton, vrhovna poglavarka reče: "Onda se sam vrati. Imaš moć. Ti nosiš belo zlato."

13

Uz krik, Kovenant pokuša da je napadne. Ali pre nego što je mogao da napravi i korak, neko ga uhvati otpozadi. Otimajući se i okrećući, on se nađe u zahvatu Banora, večno budnog krvnog gardiste koji ga je čuvao tokom prethodne halucinacije.

"Mi smo krvna garda", reče Banor svojim bezvučnim, tuđinskim naglaskom. "Briga za poglavare u našim je rukama. Ne dozvoljavamo nikakvo ugrožavanje vrhovnog poglavara."

"Banore", preklinjao je Kovenant, "bila mi je žena."Ali Banor je samo gledao bez ijednog treptaja saosećanja.Divljački se bacajući svom težinom, uspelo mu je da se okrene u moćnom zahvatu krvnog gardiste,

sve dok ponovo nije bio suočen sa Elenom. Krv mu se rasipala sa čela dok se bacakao. "Bila mi je žena!""Dosta", naredi Elena."Pošalji me nazad!""Dosta!" Udarila je o pod krajem Žezla zakona okovanim u gvožđe i odjednom plavi oganj briznu

čitavom njegovom dužinom. Plamen je živo buktao, poput rascepa u tkanini zlatne svetlosti, i dopustio skrivenoj moći da sine kroz njega; a silina plamena baci Kovenanta nazad u Banorove ruke. Ali njena ruka, tamo gde je držala Žezlo, bila je nedirnuta. "Ja sam vrhovna poglavarka", reče ona čvrsto. "Ovo je Veselkamen - Poglavarev Konak, a ne Kletnikov Tabor. Dali smo Zavet mira."

Na njeno klimanje glavom, Banor pusti Kovenanta i on se zatetura unatrag, a zatim se sruči u hrpu pokraj oblučka. Na trenutak je ležao na kamenu i oštro dahtao. Onda se uzdigao u sedeći položaj. Činilo mu se da mu je glava klonula od poraza. "Dobićete mir", zagrokta on. "Sve će vas uništiti. Jeste li rekli četrdeset godina? Preostalo vam je još samo devet. Ili ste zaboravili njegovo proročanstvo?"

"Znamo", reče Mhoram tiho. "Mi ne zaboravljamo." Sa iskrivljenim osmehom, on se naže da pogleda Kovenantovu ranu.

Dok je Mhoram to činio, vrhovna poglavarka Elena zagasi oganj Žezla i reče osobi koju Kovenant nije mogao da vidi: "Moramo se sada pobrinuti za ovo, ukoliko želimo da se makar malo nadamo belom zlatu. Neka dovedu zarobljenika."

Poglavar Mhoram nežno obrisa Kovenantovo čelo, zaviri u posekotinu, a zatim ustade i pođe da se dogovori sa nekim. Ostavljen nasamo, sa najvećim delom krvi obrisanim iz očiju, Kovenant usredsredi bolni pogled da bi utvrdio gde se nalazi. Neki još neugašeni poriv za samoodržanjem natera ga da pokuša da odmeri opasnosti oko sebe. Nalazio se na najnižem nivou odaje sa sedištima, a visoka, zasvođena tavanica uzdizala se nad njim, osvetljena zlatnim odsjajem oblučka i sa četiri velike, bezdimne baklje lilianrila u zidovima. Oko središta Zabrana, na sledećem nivou, nalazio se kameni poglavarski sto za većanje u vidu tri četvrti kruga, a nad stolom i iza njega bila su nanizana sedišta galerije. Dvojica krvnih gardista stajala su na visokim, masivnim vratima glavnog ulaza, koja su džinovi napravili tako da budu dovoljno velika za džinove, iznad i naspram sedišta vrhovne poglavarke.

Galerija je bila šaroliko popunjena ratnicima ratovnije, znanstvozornicima iz Znanstvigora, sa nekoliko žezlonoša i oblučara odevenih u tradicionalne ogrtače, odnosno tunike, i još nekoliko krvnih gardista. Visoko iznad vrhovne poglavrke sedela su dva čoveka koji se Kovenantu učiniše poznati - oblučar Torm, srdočnik Poglavarevog Konaka; i Kvan, bojni stožernik koji je pratio pripadnike pohoda za Žezlom zakona. Sa njima bila su još dvojica - jedan od njih bio je žezlonoša, sudeći po drvograđanskom ogrtaču i venčiću od lišća oko glave, verovatno drugi srdočnik; a jedan je bio međnik krvnih gardista. Kovenant se nejasno upita ko je zauzeo taj položaj kada su izgubili Tuvora u katakombama ispod Planine Groma.

Pogled mu je lutao po Zabranu. Za stolom je stajalo sedam poglavara, ne računajući vrhovnu poglavarku i Mhorama. Kovenant nije poznavao nijedno od njih. Mora da su svi prošli probe i ušli u Veće tokom poslednjih četrdeset godina. Četrdeset godina? - nejasno se upita on. Mhoram je ostario, ali nije delovao četrdeset godina starije. A Torm, koji jedva da je bio malo više od nasmejanog dečačića kada ga je Kovenant upoznao, sada je izgledao daleko mlađi nego što bi trebalo za srednje godine. Krvni gardisti nisu se uopšte izmenili. Razume se, zaječa Kovenant u sebi, prisetivši se šta se pričalo o njihovoj starosti. Samo je Kvan pokazivao uverljivu starost: bela, proređena kosa davala je nekadašnjem stožerniku izgled kao da je prevalio šezdeseto ili šezdeset peto leto. Ali čvrsta, zapovednička ramena nisu mu bila pogrbljena. A otvorenost njegovog držanja nije se promenila; mrgodio se na Nevernika sa potpuno jednakim, otvorenim neodobravanjem kakvog se Kovenant sećao.

Nigde nije video Prothala. Prothal je bio vrhovni poglavar tokom pohoda i Kovenant je znao da je preživeo poslednju bitku na padinama Planine Groma. Ali isto tako je znao da je Prothal bio dovoljno star da

14

za četrdeset godina umre prirodnom smrću. I pored bola, otkri da se nada da je nekadašnji vrhovni poglavar preminuo kao što je i zaslužio, u miru i uz počasti.

Uz gorko mentalno sleganje ramenima preselio je ispitivački pogled na jednog čoveka za poglavarskim stolom koji nije stajao. Ta osoba bila je odevena kao ratnik, sa visokim čizmnama mekih potpetica preko crnih uvijača, crnom bluzom bez rukava ispod štitnika za grudi iskovanog od nekog žutog metala i sa žutom trakom oko glave; ali na štitniku nalazila mu se dvostruka dijagonalna oznaka koja ga je predstavljala kao vrhovnika, zapovednika ratovnije, poglavarske vojske. On nije gledao ni u koga. Sedeo je na kamenom sedištu, spuštene glave i očiju pokrivenih jednom rukom, kao da je usnuo.

Kovenant se okrete i pusti pogled da mu nasumce luta po Zabranu. Vrhovna poglavarka Elena tiho se dogovarala sa poglavarima pokraj sebe. Mhoram je stajao i čekao pokraj širokog stepeništa koje je vodilo do glavnih dveri. Akustika dvorane prenosila je izmešane glasove sa galerije do Kovenanta, tako da mu je vazduh žamorio oko glave. Obrisao je krv prikupljenu na čelu i pomislio na smrt.

Vredelo bi, razmišljao je. Na kraju krajeva, vredelo bi pobeći. Nije bio dovoljno čvrst da se održi kada su se čak i snovi okretali protiv njega. Trebalo bi da prepusti život ljudima koji su sposobni za to.

Ah, vatru mu paklenu, uzdahnu on. Vatru mu paklenu.Čuo je iz daljine kako se velike dveri Zabrana otvaraju. Žamor u vazduhu smesta se prekide; svi se

okrenuše i pogledaše prema vratima. Prisiljavajući se da utroši deo snage koja je čilila, Kovenant se okrete da bi video ko dolazi.

Prizor ga grubo ošinu, činilo se da mu oduzima i poslednje ostatke čvrstine iz kostiju.Gledao je okrvavljenim očima kako dvojica krvnih gardista silaze niz stepenište i drže uspravno

između sebe sivo-zeleno stvorenje sa koga je strah curio na sve strane. Iako se nisu odnosili grubo prema njemu, stvorenje se treslo od užasa i gađenja. Njegova bezdlaka koža bila je klizava od znoja. Imalo je opšte ljudske crte, ali telo mu je bilo neobično dugačko, a udovi kratki, svi podjednake dužine, kao da je prirodno trčalo na sve četiri kroz niske pećine. Ali udovi su mu bili iskrivljeni i beskorisni - izvitopereni kao da su mnogo puta lomljeni, a potom nisu sastavljeni. A ostatak tela pokazivao je znake još gorih povreda.

Glava mu je bila najmanje ljudska od svih crta. Na goloj lobanji nije bilo očiju. Nad neravnim prorezom usta, na središtu lica, nalazile su se dve široke, vlažne nozdrve koje su preplašeno drhturile po rubovima dok je stvorenje mirisalo svoj položaj. A čitav zadnji deo njegove glave nestao je. Nad razderotinom bila je zelena membrana poput ožiljka, koja je pulsirala uz preostale delove mozga.

Kovenant je smesta znao šta je to. Video je jednom ranije takvo stvorenje - čitavog tela, ali mrtvo, pruženo na tlu svog putevnika sa gvozdenim šiljkom kroz srce.

Bio je to Putnim. Demonijski soj, poput pragrdana. Ali za razliku od crnih, moćnih srodnika, Putnimi su posvetili znanstvo službi Domaje.

Ovaj Putnim bio je okrutno mučen.Krvni gardisti donesoše stvorenje do dna Zabrana i prineše ga Kovenantu. I pored duboke slabosti,

prisilio se da se digne na noge i zadržavao se držanjem za zid sledećeg nivoa. Činilo se da već poprima neke od dodatnih dimenzija vida tipične za Domaju. Mogao je da prozre u unutrašnjost Putnima, da očima oseti šta mu je učinjeno. Video je mučenje i izuzetni bol - video zdravo telo Putnima zgrabljeno pesnicom zla i veselo zdrobljeno do tog obogaljenog oblika. Prizor mu je vređao oči. Morao je da stegne kolena da bi se održao na nogama. Hladna izmaglica letargije i očaja ispuni mu glavu i bilo mu je drago zbog krvi koja mu je ispunjavala oči; štedela ga je pogleda na Putnima.

Kroz maglu, čuo je Elenu kako govori: "Prapoglavaru Kovenante, neophodno je da te opteretimo ovim prizorom. Moramo te uveriti u našu nevolju. Prisila naše kušnje ostavlja nam malo izbora.

Prapoglavaru, ovo jadno stvorenje dovelo nas je do odluke da te prizovemo. Godinama smo znali da Opaki priprema svoju silu za marš protiv Domaje - vreme dato njegovih proročanstvo postajalo nam je sve kraće. Ti si nam preneo proročanstvo, a poglavari Veselkamena nisu sedeli skrštenih ruku. Od dana kada je poglavar Mhoram doneo Žezlo zakona i drugi Krug Kevinovog Znanstva u Poglavarev Konak, trudili smo se da iziđemo nakraj sa usudom. Uvišestručili smo ratovniju, proučavali svoju odbranu, uvežbavali se u svim veštinama i moćima. Naučili smo neke načine upotrebe Žezla. Znanstvigor je sa svom mudrošću i posvećenošću proučavao drugi Krug. Ali za četrdeset godina nismo stekli znanje o namerama poglavara Kletnika. Posle preotimanja Žezla zakona od Drula Stenotočca, obličje Opakog napustilo je Kiril Trendor na Planini Groma i ubrzo se ustoličilo u velikoj prestonoj dvorani Riddžek Toma, Kletnikovog Tabora, sred drevnog doma Sivog Krvnika. Od tada, naši izviđači nemoćni su da prodru na teritoriju poglavara Kletnika.

15

Tamo deluju sile - sile i zlo - ali nismo mogli saznati ništa o tome, iako se poglavar Mhoram lično poduhvatio tog zadatka. Nije mogao da probije odbojnu moć Opakog.

Ali po čitavoj Domaji došlo je do mračnih i opominjućih komešanja. Kreši sa istoka i Pragrdani sa Planine Groma, grifoni i ostala gnusna stvorenja sa Sarangravske ravnice, Jamnici, slabo znani stanovnici Davilje, velike močvare - čuli smo se da su se svi zaputili prema Ubojnim Zaravnima i Kletnikovom Taboru. Oni nestaju iza Lomnik-bregova i više se ne pojavljuju. Nije nam potrebna velika mudrost da nas poduči da Opaki priprema vojsku. Ali nam je ipak nedostajalo jasnije znanje. Onda nam je najzad znanje došlo. Tokom leta, naši izviđači uhvatili su ovo stvorenje, ove slomljene ostatke Putnima, na zapadnim ivicama Grimerdorske šume. Doneseno je ovde da bismo mogli pokušati da saznamo novosti od njega."

"I zato ste ga mučili da biste otkrili šta zna." Kovenantove oči bile su lepljive od krvi i on ih je držao zatvorene, prepuštajući se beskorisnom gnevu i izmaglici.

"Zar veruješ da smo to učinili?" Vrhovna poglavarka zvučala je povređeno. "Ne. Mi nismo Opaki. Ne bismo izdali Domaju na takav način. Postupali smo sa Putnimom što smo blaže mogli, a da ga ne pustimo. Rekao nam je svojom voljom sve što smo želeli da znamo. Sada nas preklinje da ga ubijemo. Neverniče, poslušaj me. Ovo je delo ruku poglavara Kletnika. On poseduje kamen Zlozemlja. Ovo je delo te kobi."

Kroz sivilo svog uma, Kovenant začu kako se vrata ponovo otvaraju. Neko siđe niz stepenište i stade da se došaptava sa Mhoramom. Onda Mhoram reče: "Vrhovna poglavarko, donesena je glina vidarka za Nevernika. Plašim se da se njegove rane protežu mnogo dublje od te proste posekotine. Drugo je zlo na delu u njemu. Mora biti lečen bez odlaganja."

"Da, smesta", odvrati spremno vrhovna poglavarka Elena. "Moramo učiniti sve što možemo da ga izlečimo."

Čvrstim korakom, Mhoram pođe ka Kovenantu.Na pomisao o glini vidarki, Kovenant se odgurnu od zida, obrisa usirenu krv iz očiju. Ugledao je

Mhorama kako drži malu kamenu posudu sa svetlim blatom poprskanim zlatnim iskrama koje kao da su pulsirale u sjaju Zabrana.

"Sklanjaj tu stvar od mene", prošapta on.Mhoram je bio zapanjen. "To je glina vidarka, prapoglavaru. To je lekovito tlo Zemlje. Ona će te

povratiti.""Znam kako deluje!" Kovenantov glas bio je škripav od sveg vikanja i zvučao je sablasno i

ispražnjeno, poput škriputa olupine. "Dobio sam je ranije. Stavljaš mi tu stvar na glavu i pre nego što to i shvatiš osećaj dodira vraća mi se u prste na rukama i nogama i ja pođem okolo i počnem da si..." Jedva se zaustavio. "Da provređujem ljude."

Čuo je kako Elena blago kaže: "Znam", ali nije obraćao pažnju na nju."To je prava laž", zareža on prema posudi, "ta stvar unutra. Od toga se osećam toliko zdravo da to ne

mogu podneti." Duboko je udahnuo, a onda grozničavo rekao: "Neću je."Mhoram je držao Kovenanta pogledom oštrim od pitanja. A kada Kovenant ne pokaza neodlučnost,

poglavar upita tiho, zapanjenim glasom: "Prijatelju moj, da li želiš da umreš?""Upotrebi to na onom ubogom đavolu tamo", odvrati Kovenant turobno. "On ima pravo na to."Ne menjajući direktnost pogleda, Mhoram reče: "Pokušali smo. Znaš nas, Neverniče. Znaš da ne

bismo mogli da odbijemo zahtev tolike nevolje. Ali ovaj Putnim je van našeg dosega. Naši iscelitelji ne mogu se ni primaknuti njegovim unutrašnjim ranama. A na dodir gline vidarke gotovo je umro."

Kovenant i dalje nije popuštao.Iza njega, vrhovna poglavarka Elena nastavi ono što je Mhoram govorio. "Čak se ni Žezlo zakona ne

da usporediti sa silom koja je iskrivila ovog Putnima. Takva je naša kušnja, prapoglavaru. Kamen Zlozemlja prevazilazi nas.

Ovaj Putnim mnogo nam je rekao. Mnogo onoga što je bilo skriveno sada je jasno. Ime mu je bilo dharmakshetra, što na jeziku Putnima znači 'hrabrošću pobediti neprijatelja.' Sada naziva sebe dukkha - 'žrtva'. Zbog toga što je njegov narod želeo znanje o Kletnikovim zlim namerama, uputio se u Kletnikov Tabor. Tamo je zarobljen - iskrivljen - i onda oslobođen - za opomenu njegovom narodu, pretpostavljam. Mnogo nam je rekao.

Neverniče, znamo da u vreme kada si prvi put uručio proročanstvo Opakog vrhovnom poglavaru Prothalu, sinu Dvilijanovom, i Veću poglavara, pre četrdeset godina, nisu bile poznate mnoge stvari koje su se ticale namera Sivog Krvnika. Zašto je upozorio poglavare da je Drul Stenotočac našao Žezlo zakona

16

ispod Planine Groma? Zašto je želeo da nas pripremi za naš usud? Zbog čega je potpomagao Drulovu potragu za mračnom moći, a zatim izdao Jamnika? Na ta pitanja sada je odgovoreno. Drul je posedovao Žezlo, a uz njegovu pomoć izvadio je zakopanu kob, Kamen Zlozemlja. Uz te sile, Opaki je bio na Drulovoj milosti sve dok Jamnik živi.

Ali sa poglavarom Mhoramom i vrhovnim poglavarom Prothalom, ti si povratio Žezlo i okončao Drulovu pretnju. Na taj način je Kamen dopao šaka poglavara Kletnika. Znao je da je Kamen, skupa sa njegovim znanstvom i moći, veća sila od Žezla zakona. I znao je da nismo gospodari čak ni to malo moći koju posedujemo.

Tokom četrdeset godina, nismo se odmarali. Govorili smo sa svim narodima Domaje. Znanstvigor je silno narastao, dajući nam neophodne ratnike, znanstvozornike i poglavare. Rhadamaerli i lilianrili radili su do granica sopstvenih moći. I svi su se posvetili proučavanju dva Kruga i Žezla. Napredovalo se. Trotgard, gde su se poglavari zavetovali isceljenju Domaje, procvetao je i tamo smo učinili dela o kojima naši preci nisu ni sanjali. Žezlo ispunjava mnoge zadatke. Ali srce našeg promašaja opstaje.

Jer sve znanstvo, svekoliko poznavanje Žezla i zemne moći dolazi nam od Kevina, vrhovnog poglavara drevnih poglavara. A on je bio poražen - da, i još gore nego poražen. Sada smo suočeni sa istim neprijateljem, silno ojačanim Kamenom Zlozemlja. A povratili smo samo dva od sedam Krugova u kojima je Kevin ostavio svoje znanstvo. A u suštini čak i ta dva nas prevazilaze. Neka slabost mudrosti ili nesposobnost duha sprečava nas da spoznamo njihovo tajanstvo. Pa ipak, bez ovladavanja nad ta dva ne možemo zadobiti ostale, jer je Kevin, mudar pred opasnostima nespremnog znanja i moći, skrio Krugove svaki iza prethodnog, tako da dokučivanje jednog vodi do otkrića sledećeg.

Tokom četrdeset godina, ta greška nas se držala. A sada smo saznali da ni poglavar Kletnik nije bio zaludan. To smo saznali od ovog Putnima. Neprijatelj Domaje uvećavao je moć i vojske sve dok oblasti iza Lomnik bregova nisu postale krcate od izopačenog života - nebrojenih jadnih, iskrivljenih stvorenja poput dukkhe, koje moć Kamena drži u stanju pokornosti duha prema poglavaru Kletniku. Sazdao je za sebe silu opakiju od svega što je Domaja ikada doznala, razorniju od svega što se možemo nadati da ćemo osvojiti. Prikupio je tri Besomuka, svoje desne ruke, da zapovedaju njegovim armijama. Može biti da su se te horde već zaputile na nas.

Zato smo te pozvali, prapoglavaru Kovenante, Neverniče i nosioče belog zlata. Ti si nam poslednja nada. Prizvali smo te, iako smo znali da će to možda nositi za tebe cenu pretešku da bi je podneo. Zavetovali smo se na službu Domaji i nismo mogli drugačije. Tomase Kovenante! Zar nam nećeš pomoći?"

Tokom govora, moć i rečitost njenog glasa narastali su, sve dok nije gotovo pevala. Kovenant nije mogao odbiti da sluša. Njen ton ga doseže i oživi sva njegova sećanja na lepote Domaje. Prisetio se opčinjujućeg plesa svetkovine proleća i bujnog, srcu ugodnog zdravlja bregova Andelejna, nespokojnog, volšebnog odsjaja Morinmosa, dostojanstvenih, širokih Ravnica Ra i silovitih Ranihina, velikih konja. I prisetio se kako je to kada osećaš, kada su ti živi nervi u prstima, sposobni da diraju travu i kamen. Od oštrine svega toga srce ga zabole.

"Nada te zavodi", zagrokta u muk posle Elenine molbe. "Ništa ja ne znam o moći. To ima neke veze sa životom, a ja sam ti kao mrtvac. Šta misliš da život predstavlja? Život je osećanje. Ja sam ga izgubio. Ja sam gubavac."

Možda bi ponovo počeo da besni, ali novi glas oštro se useče u njegovu pobunu: "Zašto onda ne baciš prsten?"

Okrenuo se i našao suočen sa ratnikom koji je sedeo na kraju poglavarskog stola. Čovek siđe do dna Zabrana, gde se suočio sa Kovenantom sa rukama na bokovima. Na Kovenantovo iznenađenje, čovekove oči bile su prekrivene tamnim sunčanim naočarima koje su mu potpuno zaklanjale oči. Iza naočara, glava mu se kretala napeto, kao da sve proučava. Činilo se da skriva neku tajnu. Bez podrške očiju, slabašni osmeh na njegovim usnama delovao je skriveno i nedokučivo, poput reči na stranom jeziku.

Kovenant shvati neprikladnost naočara - bile su čudno van prirodne okoline u Zabranu - ali govornikovo pitanje previše ga je ubolo da bi se zaustavljao zbog neprikladnosti. Kruto je odgovorio: "To mi je burma."

Čovek odbaci taj odgovor uz sleganje ramenima. "Govoriš o ženi u prošlom vremenu. Razdvojili ste se - ili razveli. Ne možeš sada imati život na oba načina. Ili se otarasi prstena i drži onoga za šta misliš da je stvarno, ali se otarasi nje i obavi svoju dužnost ovde."

"Moju dužnost?" Uvreda čovekovog suda pruži Kovenantu energiju da se usprotivi. "Otkud ti znaš šta mi je dužnost?"

17

"Ime mi je Hail Troj." Čovek se lako nakloni. "Ja sam vrhovnik ratovnije Poglavarevog Konaka. Posao mi je da utvrdim kako da iziđemo nakraj sa Kletnikovom vojskom.

"Hail Troj", dodade Elena lagano, gotovo uz oklevanje, "dolazi sa tvog sveta, Neverniče."Šta?Izjava vrhovne poglavarke kao da izvuče tlo ispod Kovenantovih nogu. Iznenada ga preplavi slabost

kostiju. Vrtoglavica ga sveg obuze, kao da stoji na rubu litice i on se zatetura. Mhoram ga dohvati kada se teško sruči na kolena.

Njegov pokret skrenu pažnju krvnim gardistima koji su držali dukkhu. Pre nego što su mogli da reaguju, Putnim se ote i skoči na Kovenanta, vrišteći od besa.

Da spase Kovenanta, Mhoram se okrete i zaustavi žezlom dukkhin nalet. Sledećeg trenutka, krvni gardisti ponovo uhvatiše Putnima. Ali Kovenant ga nije video. Kada se Mhoram okrenu od njega, on pade nauznak pokraj jame sa oblučkom. Oseti da je slab, preplavljen očajanjem, kao da krvari na smrt. Na nekoliko trenutaka, on izgubi svest.

Probudio ga je dodir svežeg olakšanja na čelu. Glava mu je bila na Mhoramovom krilu i poglavar mu je blago razmazivao glinu vidarku preko posečenog čela.

Već je mogao da oseti dejstvo blata. Smirujuće milovanje širilo mu se sa čela u mišiće lica, opuštalo napetost koja mu je stezala crte. Sanjivost navre u njemu dok ga je isceljujuća zemlja oslobađala, anodizovala nespokojne veze njegovog duha. Kroz zamor, vide zamku halucinacije kako se uvija oko njega. Sa onoliko molbe koliko je mogao da ulije u glas, on reče Mhoramu: "Vodi me odavde."

Činilo se da je poglavar shvatio. On čvrsto klimnu, a zatim se diže na noge i podiže Kovenanta sa sobom. Bez ijedne reči Veću, on im okrete leđa i pođe uz stepenicem napola noseći Kovenanta iz Zabrana.

4. "MOŽE BITI IZGUBLJENO"

Kovenant jedva da je čuo zatvaranje velikih dveri za sobom; jedva da je uopšte bio svestan okoline. Pažnja mu je bila usmerena prema unutra, na napredovanje gline vidarke. Činilo se da mu se ova širi oko lobanje i niz meso, smiruje ga dok zrači unutar njega. Golicala ga je po koži i taj osećaja ubrzo mu prekri lice i vrat. Ispitivao je to kao da je reč o otrovu koji je uzeo da okonča život.

Kada mu je dodir gline prošao osnovicu vrata, on se zatetura i nije mogao da se povrati. Banor ga uze za drugu ruku. Poglavar i krvni gardista nosili su ga kroz kameni grad, probijajući se u opštem pravcu naviše kroz isprepletane nivoe Poglavarevog Konaka. Najzad ga dovedoše do prostranog niza ličnih odaja. Blago ga odnesoše do spavaće sobe, položiše ga na krevet i razodenuše dovoljno da bi mu bilo udobno.

Onda se Mhoram saže blizu njega i reče smirujućim glasom: "To je moć gline vidarke. Kada deluje na tešku ranu, donosi dubok san da ubrza zaceljenje. Sada ćeš se dobro odmoriti. Previše si dugo bio bez odmora." On i Banor okrenuše se da odu.

Ali Kovenant je osećao sveži, golicavi dodir blizu srca. On slabašno pozva Mhorama da se vrati. Bio je pun strave; nije mogao da podnese samoću. Ne mareći šta govori - želeći samo da zadrži Mhorama kraj sebe - on upita: "Zbog čega me je taj - dukkha napao?"

Činilo se da je Mhoram ponovo shvatio. On primače drvenu stolicu uzglavlju kreveta i sede na nju. Tihim, čvrstim glasom on reče: "To je teško pitanje, prijatelju moj. Dukkha je mučenjem izobličen da se ne može prepoznati i ja mogu samo da nagađam tužne porive koji ga pokreću. Ali moraš se setiti da je to Putnim. Mnogo pokolenja posle Obesvećenja, kada su novi poglavari počeli da rade u Veselkamenu, Putnimi su služili Domaju - ne iz odanosti prema poglavarima, već pre iz želje da se iskupe pred Domajom zbog opasnih dela i mračnog znanstva Pragrdana. Takvo stvorenje još živi negde u dubinama dukkhe. Uprkos svemu što mu je učinjeno - čak i ako mu je dušu porobio Kamen, tako da sada ona služi Opakom - ono se još seća šta je i mrzi to što jeste. To je postupak poglavara Kletnika u svim stvarima - da prisili neprijatelje da postanu ono što najviše mrze i da unište ono što najviše vole.

Prijatelju moj, nije mi prijatno da to kažem. Ali u srcu verujem da te je dukkha napao zbog toga što odbijaš da pomogneš Domaji. Putnim zna moć koju poseduješ - on je iz Demonije i najverovatnije bolje poznaje korist i moć belog zlata od bilo kog poglavara. Sada je u bolu prevelikom da bi te shvatio. Poslednji ostaci njegove ličnosti videli su mutno da ti... da ti odbijaš. Na trenutak, dovoljno se povratio da dela.

Ah, prapoglavaru. Rekao si da je Domaja za tebe san - i da se plašiš da ne poludiš. Ali ludilo nije jedina opasnost u snovima. Postoji i opasnost da bude izgubljeno nešto što se nikada ne može povratiti."

18

Kovenant uzdahnu. Poglavar mu je pružio objašnjenje koje je mogao da shvati. Ali kada se Mhoramov ravnomerni glas zaustavi, on oseti koliko mu je bio neophodan - koliko blizu je bio rubu provalije koje se grozio. Pružio je ruku napolje, u prazninu oko sebe, i osetio kako su Mhoramovi prsti čvrsto stegli njegove. Još jednom je pokušao da mu pruži objašnjenje.

"Bila mi je žena", uzdahnuo je. "Bio sam joj potreban. Nikada - nikada mi neće oprostiti što sam joj to učinio."

Bio je toliko iscrpljen da više nije mogao da vidi Mhoramovo lice. Ali dok ga je svest napuštala, osećao je na šaci poglavarev stisak koji nije posustajao. Mhoramova pažnja smirivala ga je i on usnu.

Potom je visio pod širokim nebom sna, merljivim samo koracima zvezda. Činilo se da se iz mutnih nebesa spuštaju i da ga napadaju nizovi mračnih obličja. Poput leša, bio je nemoćan da ih odbije. Ali uvek bi jedna šaka stezala njegovu i davala mu utehu. Držala ga je poput sidra sve dok mu se nije vratila svest.

Ležao je mirno, ne otvarajući oči, i oprezno se oprobavao, kao da proverava otekline. Od grudi naniže bio je omotan mekim, čistim pokrivačima. Mogao je da oseti tkaninu nožnim prstima. Hladno mrtvilo mrtvih živaca nestalo je iz njih, zagrejano isceliteljskim sjajem koji mu je dosegao do same koštane srži.

Promena u prstima na ruci bila je još očiglednija. Desna pesnica bila mu je stegnuta nad pokrivačima. Kada je pokrenuo prste, mogao je da oseti materijal tkanine pod njima. Stisak na njegovoj levici bio je toliko čvrst da je mogao da oseti bilo u zglavcima.

Ali nervi se ne regenerišu... ne mogu da...Prokletstvo! - zaječao je. Osećaj dodira podbadao mu je srce poput straha. On nevoljno prošapta:

"Ne. Ne." Ali ton mu je bio pun zaludnosti."Ah, prijatelju moj", uzdahnu Mhoram, "snovi su ti bili puni takvih odbijanja. Ali ja ih ne shvatam.

U tvom dahu čujem da si se opirao sopstvenom isceljenju. A ishod mi je nejasan. Ne mogu da kažem da li ti je poricanje donelo dobro ili zlo."

Kovenant diže pogled prema Mhoramovom saosećajnom licu. Poglavar je i dalje sedeo kraj kreveta; njegovo gvožđem okovano žezlo bilo je naslonjeno na zid tako da mu bude na dohvat ruke. Ali sada nije bilo baklji u sobi. Sunčeva svetlost slivala se kroz veliku senicu kraj kreveta.

Mhoramov pogled učini Kovenanta svesnim njihovih stisnutih šaka. On pažljivo izvuče prste. Onda se odiže na laktove i upita koliko dugo je spavao. Odmor posle vikanja u Zabranu učinio je da mu glas oštro zveči u grlu.

"Sada je rano po podne", odvrati Mhoram. "Prizivanje je obavljeno sinoć.""Jesi li bio ovde - sve to vreme?"Poglavar se nasmeši. "Ne. Tokom noći - kako to da kažem? Pozvali su me odavde. Vrhovna

poglavarka Elena sedela je sa tobom u mom odsustvu." Trenutak potom on dodade: "Razgovaraće sa tobom večeras, ukoliko si voljan."

Kovenant ne odvrati. Pominjanje Elene ponovo mu razbudi gnev i strah pred činom koji ga je zazvao u Domaju. O prizivanju je razmišljao kao o njenom delu; njen glas ga je oteo Džoani. Džoana! - zaječao je on. Da prikrije nevolju, izišao je iz kreveta, prikupio odeću i pošao u potragu za mestom gde će se umiti.

U sledećoj odaji pronašao je kamenu zdelu i kadu vezane za niz uravnoteženih kamenih ustava koje su mu omogućavale da pusti vodu tamo gde želi. On napuni zdelu. Kada je zaronio šake u vodu, njena oštra hladnoća ukoči novu vitalnost njegovih živaca. On besno zaroni glavu u vodu i nije je dizao sve dok od hladnoće ne počeše da ga bole same kosti lobanje. Onda je otišao odatle i stao, dok je sa njega kapalo, iznad toplog kotla oblučka pokraj kade.

Kada ga je zračenje oganj-kamenova osušilo, on utiša bol srca. Bio je gubavac i do srži kostura poznavao je životnu važnost prepoznavanja činjenica. Džoana je za njega bila izgubljena: bila je to činjenica, poput njegove bolesti, van ikakve mogućnosti promene. Naljutiće se zato što joj nije odgovorio i spustiti slušalicu, misleći da je on namerno odbio njen poziv, njen ponositi, hrabri napor da premosti usamljenost među njima. A on nije mogao da učini ništa povodom toga. Ponovo je bio zarobljen u sopstvenoj halucinaciji. Ukoliko je nameravao da preživi, nije mogao sebi dozvoliti luksuz da žali nad izgubljenim nadama. Bio je gubavac; sve njegove nade bile su lažne. Bile su mu neprijatelji. Mogle su ga ubiti tako što bi ga zaslepile pred smrtonosnom silom činjenica.

Bila je činjenica da je Domaja halucinacija. Bila je činjenica da je zarobljen, uhvaćen u paukovu mrežu sopstvene slabosti. Njegova gubavost bila je činjenica. Ustrajao je na tim stvarima dok se slabašno bunio pred samim sobom: Ne! Ne mogu to da podnesem! Ali hladna voda osušila mu se na koži i zamenila

19

ju je blaga, zemna toplina oblučka. Osećaji su mu uzbudljivo jurili uz udove iz prstiju na rukama i nogama. Sa divljim, tvrdoglavim pogledom, kao da bije glavom o zid, obavio je na sebi VPE.

Onda je pronašao ogledalo od uglačanog kamena i upotrebio ga da pregleda čelo. Tamo nije bilo nikakvog znaka - glina vidarka u potpunosti mu je obrisala povredu.

Pozvao je: "Mhorame!" Ali glas mu je poprimio neželjeni prizvuk preklinjanja. Da bi se usprotivio tome, počeo je da navlači odeću. Kada se poglavar pojavio na ulazu, Kovenant ga nije pogledao u oči. On navuče majicu i farmerke, ušnira čizme, a zatim pođe do svoje treće sobe.

Tamo pronađe vrata koja su se otvarala prema balkonu. Sa Mhoramom iza sebe, kročio je na otvoreni vazduh. Perspektive se odjednom otvoriše i njega dograbi grč vrtoglavice. Balkon je visio na polovini visine južnog lica Veselkamena - više od hiljadu stopa iznad podnožja bregova koja su počivala uz osnovicu planine. Dubina ponora kao da mu je neočekivano zjapila pod nogama. Strah od visina zazuja mu u ušima; on obgrli rukama kamenu ogradu, pripi se uz nju, steže je uz grudi.

Najgori grčevi prođoše posle jednog trenutka. Mhoram ga upita šta nije u redu, ali on nije objašnjavao. Duboko dišući, uspravio se i stao leđima pritisnut uz smirujući kamen Konaka. Odatle je posmatrao prizor.

Kako se sećao, Veselkamen je ispunjavao dugački planinski venac koji je stajao neposredno prema zapadu. Uklesali su ga džinovi u planinskom grebenu još pre mnogo vekova, u vreme drevnog poglavara Damelona Džinoljuba. Nad Konakom bila je visoravan koja se na milju ili dve pružala prema zapadu i severu, pokraj Steg-vodopada, pre nego što će prerasti u razuđene Zapadnik planine. Vodopad je bio predaleko da bi se video, ali u daljini reka Belica skretala je prema jugu i blago prema istoku od svog pravca u podnožju Steg vodopada.

Iza reke prema jugozapadu, Kovenant razazna otvorene ravnice i bregove koji su vodili prema Trotgardu. U tom smeru nije video nikakvog znaka uzgajanja ili naseljenosti; ali istočno od njega nalazila su se zrela polja, lugovi drveća, potoci, naselja - svi su blistali pod suncem kao da se smeše zdravljem. Zagledan preko njih, osetio je da je godišnje doba rana jesen. Sunce je stajalo na južnom nebu, vazduh nije bio toliko topao kako se činilo, a povetarac koji je blago duvao uz lice Veselkamena bio je začinjen zemnim obiljem jeseni.

Godišnje doba Domaje - toliko različito od prolećnog vremena iz koga je istrgnut - obnovilo mu je osećaj neslaganja, oštrog i nemogućeg prelaza. Podsećalo ga je na mnoge stvari, ali on prisili sebe da počne sa prethodnom večeri. Kruto je rekao: "Da li ti je palo na pamet da je Kletnik verovatno pustio onog jadnog Putnima samo da bi vas naveo da ne pozovete ovamo."

"Svakako", odgovori Mhoram. "To je način Opakog. On želi da ti budeš sredstvo našeg uništenja.""Pa zašto ste onda to učinili? Vatru mu paklenu! Znate šta ja mislim o svemu tome - dovoljno sam

vam često govorio. Ne želim - ne nameravam da budem odgovoran za ono što vas može zadesiti."Poglavar Mhoram sleže ramenima. "U tome je paradoks belog zlata. Nada i očajanje za nas idu

zajedno. Kako smo mogli odbiti rizik? Bez svake pomoći koju možemo pribaviti ili stvoriti, ne možemo odgovoriti na moć poglavara Kletnika. Pouzdajemo se da na koncu nećeš okrenuti leđa Domaji."

"Imali ste četrdeset godina da razmišljate o tome. Do sada bi trebalo da znate koliko malo zaslužujem, ili makar i želim vaše poverenje."

"Možda. Vrhovnik Hail Troj razmišlja otprilike na taj način - iako ima mnogo toga o tebi što on ne zna. Smatra da je vera u onoga ko se toliko protivi ludost. I nije ubeđen da ćemo izgubiti rat. Pravi smele planove. Ali ja sam čuo smeh Opakog. Bilo to dobro ili loše, ja sam vidovnjak i prorok ovog Veća. Ja čujem - i opravdavam odluku vrhovne poglavarke o prizivanju. Iz mnogih razloga.

Tomase Kovenante, nismo ovde proveli godine u izdvojenosti, snivajući slatke snove o miru dok poglavar Kletnik raste i vuče poteze protiv nas. Od tvog poslednjeg trenutka u Domaji do današnjeg dana borili smo se da pripremimo odbrane. Izviđači i poglavari prešli su Domaju s kraja na kraj, povezivali ljude, upozoravali ih, gradili ono znanstvo koje posedujemo. Ja sam se drznuo da odem do Lomnik-bregova i borio se onkraj Uboj Plampepela - ali ne govorim o tome. Doneo sam saznanje o Besomucima. Nije nas samo Dukkha nagnao da te prizovemo."

Čak i na direktnom snopu sunca, reč Besomuci izazva u Kovenantu jezu koju nije mogao da potisne. Prisetivši se drugog Putnima koga je video, mrtvog, sa gvozdenim šiljkom kroz grudi - žrtve Besomuka - on upita: "Šta je bilo sa njima? Šta si saznao?"

20

"Mnogo ili malo", uzdahnu Mhoram, "zavisno od upotrebe tog znanja. Nema greške u pogledu važnosti tog saznanja - pa ipak nam njegova vrednost izmiče.

Dok si bio poslednji put u Domaji, saznali smo da Besomuci još postoje - da ih, kao i njihovog gospodara, nije raščinio obred obesvećenja što ga Kevin Zemljogub svali na nas u očajanju. Nešto znanja o tim stvorovima dolazi nam iz starih predanja, znanstva prvog Kruga i učenja džinova. Znamo da su imenovani Šeol, Jehanum i Herem i da su živeli bez tela, hraneći se dušama drugih. Kada je Opaki bio dovoljno moćan da im da snagu, porobljivali su stvorenja ili ljude tako što bi im ušli u tela, potčinili volju i koristili im tela da izvode namere gospodara. Prerušeni u tuđe obličje, bili su dobro skriveni i na taj način zadobijali poverenje među svojim neprijateljima. Tako su mnogi hrabri branitelji Domaje namamljeni u smrt u doba drevnih poglavara.

Ali još sam toga saznao. Tamo u blizini Kletnikovog Tabora pobeđen sam - silno nadjačan. Bežao sam preko Lomnik-bregova, a samo je žezlo Variola, oca mog, bilo između mene i smrti i nisam mogao sprečiti neprijatelja da položi ruke na mene. Mislio sam da učestvujem u bici protiv vrhovnog meštra znanstva Pragrdana. Ali saznao sam - saznao sam da je istina drugačija."

Poglavar Mhoram zagleda se, ne videći, u dubine neba, prisećajući se mračnog, usredsređenog pogleda onoga što mu se dešavalo. Trenutak potom nastavio je: "Neprijatelj mi beše Besomuk - Besomuk u telu Pragrdana. Dodir njegove ruke naučio me je mnogim stvarima. U najstarija vremena - van dosega naših najdrevnijih predanja, čak i pre nejasnog vremena dolaska ljudi u Domaju i surove seče Jedine šume - Kolos sa Oborine imao je i moć i svrhu. Stajao je na Domajinom Sunovratu poput neprolazne pesnice nad Donjom Domajom i moćima Šume sa Gornje Domaje zaustavljao mračno zlo."

On naglo pređe u laganu pesmu nalik tužbalici, tihu, sporu himnu koja je pripovedala priču o Kolosu, kako su ga poglavari nekada znali, pre no što je sin Variolov stekao novo znanje. U pritajenoj tuzi zbog izgubljene slave, pesma je opisivala Kolosa Oborine - divovski kameni monolit, dignut u vidu pesnice, koji je stajao kraj vodopada gde je reka Zemljospust sa Ravnica Ra postajala Podrivnica Ubojnih Zaravni.

Još od vremena koja su bila drevna pre nego što je Berek, poglavar-rodilac, izgubio polovinu šake, Kolos je stajao na samotnoj, mrkoj straži nad liticom Zemljospusta; a najstarija, tek nagoveštena predanja drevnih poglavara govorila su o vremenu tokom vladavine Jedine šume nad Domajom kada je divovska pesnica posedovala moć da zabrani prolaz senci Opačije - posedovala je i nije posustala sve dok pustošenje šume rukom tog neočekivanog neprijatelja, čoveka, nije zaseklo preduboko da bi se zaustavilo. Ali tada, razgnevljen i oslabljen pokoljem drveća, Kolos rastvori svoju zabranu i oslobodi senku. Od tog vremena, od trenutka te prinudne predaje, Zemlja je lagano gubila moć, želju ili nadu da se brani. I tako breme borbe protiv Opakog pade na rasu koja je dovela senku nad sebe, a čitava Zemlja zavisila je od njenog ishoda.

"Ali nije Kolos pružao otpor Opačiji", nastavi Mhoram kada je pesma bila gotova. "Opačija je kob ljudi. Došla je sa njima u Domaju iz hladnog besa severa i gladne kraljevine juga. Ne, Kolos sa Oborine zatvarao je prolaz drugom neprijatelju - trojici braće, neprijateljima drveća i tla, koji su bili stari u Ubojnim Zaravnima pre nego što je poglavar Kletnik tamo nadneo senku. Bili su trojka, soj dat jednim porodom iz utrobe njihove davno zaboravljene matere, a imena su im bila samadhi, moksha i turiya. Mrzeli su Zemlju i sve što raste na njoj, baš kao što poglavar Kletnik mrzi sav život i ljubav. Kada je Kolos popustio svoju zabranu, oni dođoše do Gornje Domaje i u svojoj pohlepi za nasiljem i očajanjem brzo padoše pod vlast Opakog. Od tog vremena, oni su mu najviše sluge. Izvodili su izdajničke činove za njega kada nije smeo da pokaže svoju ruku i borili se za njega kada nije hteo da vodi svoje vojske.

Samadhi, sada nazvan Šeol, beše onaj koji je ovladao srcem Berekovog gospodara - Šeol pokla prvake Domaje i natera Bereka, bez polovine šake i samog, do poslednjeg uzmaka na padinama Planine Groma. Turiya i moksha, Herem i Jehanum, behu oni koji namamiše moćnu i čvrstu Demoniju do njenih plodišta i do poroda Pragrdana. Sada je trojka ponovo ujedinjena pod poglavarom Kletnikom - ujedinjena je i vrišti za uništenjem Domaje. Ali avaj - avaj zbog moga neznanja i slabosti. Ne mogu da predvidim šta će učiniti. Čujem njihove glasove, žestoke od požude za čupanjem drveća i sažiganjem tla, ali njihova namera mi izmiče. Domaja je u takvoj opasnosti zbog toga što su joj sluge slabe."

Gruba rečitost Mhoramovog tona ponese Kovenanta i pod njenim dejstvom učini mu se da mu blistavi sunčev sjaj tamni u očima. Mračno, nevoljno, shvatio je smisao pretećeg i surovog zla koje se uspuzalo uz duh Domaje, savladavalo njene nespremne branioce. A kada bi pogledao sebe, video je samo predskazanja zaludnosti. Drugi ljudi koji su se bunili protiv sopstvene slabosti i prepuštali je njemu užasno

21

su patili na rukama njegove lične neumanjive i neizlečive nemoći. Oštro - oštrije nego što je nameravao - on upita: "Zašto?"

Mhoram se okrenu od sopstvenih vizija i diže upitnu obrvu prema Kovenantu."Zašto ste slabi?"Poglavar primi ovo sa suvim osmejkom. "Ah, prijatelju moj - zaboravio sam da ti postavljaš takva

pitanja. Navodiš me na duge govore. Čini mi se da mi ne bi bio toliko potreban kada bih mogao da ti odgovaram kratko." Ali Kovenant nije popuštao i posle kraće stanke Mhoram reče: "Pa, ne mogu odbiti da odgovorim. Ali dođi - čeka nas hrana. Jedimo. Onda ću ti dati odgovor kakav mogu."

Kovenant odbi. I pored gladi, nije želeo da popušta dalje Domaji sve dok se bolje ne obavesti na čemu je.

Mhoram ga je gledao jedan trenutak, a zatim odvrati odmerenim tonom: "Ako je ono što kažeš istina - ako Domaja, Zemlja i sve ostalo nisu ništa više od sna, pretnje ludilom za tebe - svejedno moraš jesti. Glad je glad, a moranje je moranje. Kako inače...?"

"Ne." Kovenant teško odbi tu pomisao.Na to, zlatne mrlje u Mhoramovim očima blesnuše, kao da odražavaju strast sunca, i on reče ravnim

glasom: "Onda sm odgovori na to pitanje. Odgovori i spasi nas. Ako smo bespomoćni i bez prijatelja, onda je to tvoje delo. Samo ti možeš prodreti u tajanstva koja nas okružuju."

"Ne", ponovi Kovenant. Shvatio je šta Mhoram govori i odbijao da to podnosi. Ne, odvrati on na vrelinu u Mhoramovom pogledu. To previše podseća na bacanje krivice na mene zato što sam gubav. Nije to moja greška. "Otišao si predaleko."

"Prapoglavaru", odvrati Mhoram, razgovetno naglašavajući svaku reč, "velika je opasnost nad Domajom. Rastojanje me ne sprečava."

"Nisam na to mislio. Hteo sam da kažem da si otišao predaleko u vezi sa onim što sam rekao. Ja nisam - oblikovatelj. Ne upravljam stvarima. I ja sam samo žrtva. Znam samo ono što mi kažeš.

Želeo bih da znam zbog čega pokušavaš da prebaciš odgovornost na mene. Šta vas čini slabijim od mene? Imate Žezlo zakona. Imate rhadamaerle i lilianrile. Šta vas čini tako prokleto slabim?"

Vrelina lagano nestade iz poglavarevog pogleda. Prekrstivši ruke tako da mu je žezlo bilo pritisnuto uz grudi, on se iskrivljeno nasmeši. "Tvoje pitanje raste sa svakim postavljanjem. Ukoliko ponovo budem zatražio da upitaš, bojim se da za odgovor neće biti dovoljno ništa manje od priče džina. Oprosti mi, prijatelju moj. Znam da se naša opasnost ne može položiti na tvoju glavu. Sanjao ili ne - za nas nema nikakve razlike. Moramo služiti Domaju.

A sada, najpre te moram podsetiti da su rhadamaerli i lilianrili drugo pitanje, razdvojeno od slabosti poglavara. Rhadamaerlsko znanstvo kamena i lilianrilsko znanstvo drveta sačuvali su iz nekadašnjih vremena ljudi kamendolova i drvograda. U izgnanstvu posle obreda Obesvećenja, narodi Domaje izgubili su mnogo od bogatstva svojih života. Bili su teško lišeni mnogo čega i mogli su se držati samo onog znanstva koje im je omogućavalo da opstanu. Na taj način, kada su se vratili u Domaju, doveli su sa sobom one čiji je posao u izgnanstvu bio da očuvaju i upotrebe znanstvo - oblučare rhadamaerla i žezlonoše lilianrila. Posao je žezlonoša i oblučara da obogate život naselja - da bude topao zimi i obilan leti, u skladu sa pesmom Domaje.

Znanstvo Kevina Zemljoguba druga je stvar. To znanje briga je Znanstvigora i poglavara.Doba drevnih poglavara, pre nego što je poglavar Kletnik stupio u otvoren rat protiv Kevina, sina

Lorikovog, bilo je među najhrabrijim, najlepšim i najjačim među svim dobima Domaje. Kevinovo Znanstvo bilo je silno od zemne moći i čisto zbog službe Domaji. Zdravlje i veselje cvetali su Domajom, a blistavi zemaljski dragulj Andelejna ukrašavao je srce Domaje dragocenim drvetom i kamenom. Bili su to dani...

Pa ipak je svemu došao kraja. Očajanje pomrači Kevina i on obredom Obesvećenja uništi ono što je voleo, u nameri da uništi i Opakog. Ali pre kraja dirnulo ga je proročanstvo ili vidovnjaštvo i on nađe načina da spase veliki deo moći i lepote. Upozorio je džinove i Ranihine kako bi ovi mogli da pobegnu. Naredio je krvnoj gardi da ode u bezbednost. I ostavio je Znanstvo za kasnija doba - skrio ga u sedam Krugova tako da ne dopadne pogrešnih ili nespremnih ruku. Prvi Krug dao je džinovima, a kada se izgnanstvo okončalo, oni ga predadoše prvima među novim poglavarima, precima ovog Veća. Sa svoje strane, ti poglavari smisliše Zavet mira i prenesoše ga svim ljudima Domaje - zavet da će se čuvati pred Kevinovom razornom strasti. I ti poglavari, naši preci, zakleše sebe i svoje sledbenike vernosti i službi Domaji i zemnoj moći.

A sada, prijatelju moj, tebi je poznato da smo našli drugi Krug. Dvojka sadrži mnoga znanja i mnoge moći, a kada njima ovladamo, odvešće nas do trećeg Kruga. Na taj način, ovladavanje će nas voditi sve dok sve Kevinovo znanstvo ne bude naše. Ali ne uspevamo - ne uspevamo da prodremo. Kako to da kažem?

22

Prevodimo jezik drevnih poglavara. Učimo veštine, obrede i pesme Znanstva. Proučavamo mir i posvećujemo se životu Domaje. Pa ipak, nešto nedostaje. Na neki način, nešto pogrešno razumemo - nismo dovoljni. Samo deo moći tog znanja odgovara na naš dodir. Ništa ne saznajemo o drugim Krugovima - a malo o sedam Krugova koji prizivaju zemnu moć. Nešto - prapoglavaru, to nešto u nama ne uspeva. Osećam to u srcu. Nismo dovoljni. Nismo dostigli majstorstvo."

Poglavar zamuknu i stade da premišlja oborene glave i obraza oslonjenog o žezlo. Kovenant ga je gledao izvesno vreme. Toplina sunca i sveži povetarac kao da su podvlačili Mhoramovu oštru presudu prema samom sebi. Sam Veselkamen prevazilazio je veličinom ljude koji su živeli u njemu.

Pa ipak poglavarev uticaj ili primer ojača Kovenanta. Najzad je našao hrabrosti da pita najvažnije pitanje. "Zašto sam onda ja ovde? Zašto vas je pustio da me pozovete? Zar ne želi belo zlato za sebe?"

Ne dižući glavu, Mhoram reče: "Polavar Kletnik još nije spreman da te porazi. Divlja magija ga prevazilazi. Umesto toga on se trudi da te natera da uništiš samoga sebe. Video sam to."

"Video?" ponovi Kovenant poput jeke tiho, bolno."U sivim vizijama nazreo sam odsjaje srca Opakog. Čak i sada, poglavar Kletnik veruje da njegova

moć nije dorasla divljoj magiji. Nije još spreman da ti iziđe na megdan.Seti se da je pre četrdeset godina Drul Stenotočac držao i Žezlo i Kamen. U želji za više moći - u

želji za svom moći - isprečio ti se na načine koje Opaki ne bi izabrao - na rasipničke ili budalaste načine. Drul je bio lud. A Kletnik nije imao želje da ga podučava mudrosti.

Stvari su sada drugačije. Poglavar Kletnik ne traći moć, ne rizikuje ukoliko to ne pomaže njegovim ciljevima. Traži posredan način da te navede da učiniš ono što želi. Ukoliko dođe do kraja, a tobom i dalje ne bude ovladao, on će se boriti protiv tebe - ali samo ako bude siguran u pobedu. Do tog trenutka, trudiće se da podjarmi tvoju volju tako da odabereš da udariš protiv Domaje - ili da zadržiš ruku i ne učestvuješ u našoj odbrani, kako bi on bio slobodan da nas uništi.

Ali neće napraviti otvoren potez protiv tebe. Plaši se divlje magije. Belo zlato nije vezano zakonom Vremena i on mora sprečiti njegovu upotrebu sve dok ne bude mogao znati da neće biti upotrebljeno protiv njega."

Kovenant je čuo istinu u Mhoramovim rečima. Opaki mu je rekao uglavnom istu stvar, visoko na Kevinovom Vidikovcu, kada se prvi put pojavio u Domaji. Stresao se pred živim sećanjem na prezir poglavara Kletnika - stresao i osetio hladnoću, kao da iza čiste sunčeve svetlosti Veselkamena duvaju vlažne izmaglice Opačije, natapaju mu dušu slatkastim zadahom ružine esencije, ispunjavaju uši tutnjavom lavine na nivou neposredno ispod čujnog. Zagledan u Mhoramove oči, znao je da i on mora da govori istinu, da odvrati što je iskrenije moguće.

"Nemam izbora." Čak i to ga primora da pogne glavu u sramu, ali on se prisili da izdrži poglavarev pogled. "Moraću da to činim na taj način. Čak i ako to nije dobar odgovor - čak i ako ludilo nije jedina opasnost u snovima. Čak i ako bih poverovao u tu divlju magiju. Nemam pojma kako da je upotrebim."

Uz napor, Mhoram se blago osmehnu. Ali ozbiljnost njegovih očiju zaseni mu osmeh. Izdržavao je Kovenantov pogled bez drhtaja, a kada je progovorio, glas mu je bio tužan. "Ah, prijatelju moj, šta ćeš učiniti?"

Nekritička blagost pitanja steže Kovenanta oko grla. Nije bio spreman na takvo saosećanje. Uz teškoću, on odgovori: "Preživeću."

Mhoram polako klimnu i trenutak potom okrete se nazad prema odaji. Kada je stigao do vrata, on reče: "Kasnim. Veće me čeka. Moram da pođem."

Ali pre nego što je poglavar mogao da ode, Kovenant doviknu za njim: "Zbog čega nisi ti vrhovni poglavar?" Pokušavao je da nađe neki način da se zahvali Mhoramu. "Zar te ovde ne cene?"

Preko ramena Mhoram prosto odvrati: "Moje vreme još nije došlo." Onda je napustio sobu i pažljivo zatvorio vrata za sobom.

5. DUKKHA

Kovenant se ponovo okrete južnom pogledu iz Veselkamena. Morao je da razmisli o mnogim stvarima, a nije bilo jednostavnog načina da ih sve obuhvati. Ali činilo se da mu se čula već utapaju u sklad sa Domajom. Mogao je da oseti mirise letine na poljima istočno od sebe - bila su gotovo spremna za žetvu - i da vidi unutrašnju zrelost udaljenog drveća. Otkrivao je jesen u načinu na koji mu je sunce milovalo lice.

23

Takvi osećaji naglašavali su uzbuđenje u njegovim venama, ali su mu ometali napore da se jasno uhvati u koštac sa prilikama. Ni od jednog gubavca, pomisli on bolno, ni od jednog gubavca ne bi trebalo tražiti da živi u tako zdravom svetu.

Pa ipak, nije ga mogao poreći; bio je dirnut Mhoramovim obaveštenjem o poglavarskim nedoumicama. Bio je dirnut Domajom i ljudima koji su joj služili - iako je zbog njih izgledao tako sitno u sopstvenim očima. On gorko napusti balkon i pređe pogledom poslužavnik sa hranom postavljen za njega na kamenom stolu u središtu dnevne odaje. Supa i gulaš još su se pušili i podsećali ga na to koliko je gladan.

Ne. Nije mogao dozvoliti sebi da pravi nove ustupke. Glad je bila poput zdravlja živaca - opsena, varka, san. Ne može...

Kucanje na vratima prekide ga. Na trenutak, nepomično je stajao, neodlučan. Nije želeo da razgovara ni sa kim dok ne bude imao još vremena da razmisli. Ali istovremeno nije želeo ni da bude sm. Pretnja ludila uvek je bila najgora kada je sm.

Produži dalje, ne osvrći se, promrmlja gorko sebi, kao jeka ponavljajući formulu koja ga je u najboljem slučaju služila sa polovičnim uspehom.

Pošao je da otvori vrata.Na prilaznom hodniku stajao je Hail Troj.Bio je odeven kao što ga je Kovenant video ranije, sa sunčanim naočarima čvrsto na mestu; i ponovo

je osmejak na njegovom licu delovao neodređeno tajanstveno i izvinjavajuće. Oštri bol bojazni udruži se sa golicanjem Kovenantove krvi. Pokušavao je da ne razmišlja o tom čoveku.

"Dođi", reče Troj. Ton mu je bio pun naredbe. "Poglavari rade nešto što bi trebalo da vidiš."Kovenant sleže ramenima da bi prikrio drhtaj sopstvenih ramena. Troj mu je bio neprijatelj -

Kovenant je to mogao da oseti. Ali doneu je odluku kada je otvorio vrata. On prkosnim koracima iziđe u hodnik.

U hodniku je zatekao Banora kako čuva stražu kraj njegovih vrata.Hail Troj pođe hitrim, samouverenim koracima, ali Kovenant se okrete krvnom gardisti. Banor mu

srete pogled i klimnu; na trenutak gledali su jedan drugoga u oči. Banorovo pljosnato, smeđe, nečitljivo lice nije se promenilo ni za trunčicu, nije ostarilo ni dan, bar koliko je Kovenant mogao da vidi. Dok je stajao opušten i spreman, krvni gardista zračio je fizičkom čvrstinom, opipljivom sposobnošću, koja je vređala ili ponižavala Kovenanta; pa ipak, Kovenant je osećao nešto izuzetno i tužno u Banorovoj bezvremenoj neprobojnosti.

Za krvne gardiste govorilo se da su stari dve hiljade godina. Bili su usađeni u nepromenljivost direktnim i zahtevnim Zavetom službe poglavarima, dok su svi ljudi koje su ikada znali - uključujući i dugoveke džinove i vrhovnog poglavar Kevina, koji ih je naveo na zavet - padali i pretvarali se u prah.

Zagledan sada u Banora, sa njegovim tuđinskim crtama, golim stopalima i kratkom, smeđom tunikom, Kovenant oseti kako ga prožima nagli, intuitivni osećaj, kao da se prethodni nesvesni opažaj kristalisao. Koliko puta mu je Banor spasao život? Na trenutak, nije se mogao prisetiti. Osetio je neočekivanu sigurnost da bi mu krvni gardista mogao reći ono što mu je neophodno da zna, da je iz izuzetnosti perspektive duge dve hiljade godina, nepredviđenim moćima zaveta lišen doma, sna i smrti, svih koje je ikada voleo, izvukao znanje koje je Kovenantu bilo neophodno.

"Banore..." poče on."Prapoglavaru." Glas krvnog gardiste bio je bezosećajan poput vremena.Ali Kovenant nije znao kako da pita; nije mogao da uobliči muku u reči koje ne bi zvučale poput

napada na nemoguću vernost krvnog gardiste. Umesto toga, promrmljao je: "Znači, vratili smo se na ovo.""Vrhovna poglavarka odabrala me je da se staram o tebi.""Dođi", pozva Hail Troj odsečno. "Ovo treba da vidiš."Kovenant još trenutak nije obraćao pažnju na njega. On reče Banoru: "Nadam se - nadam se da će

bolje delovati nego prošli put." Onda se okrenuo i pošao za Trojem. Znao je da je Banor krenuo za njim, iako su krvni gardisti koračali bez šuma.

Hail Troj je nestrpljivo vodio Kovenanta prema unutrašnjosti kroz nivoe Konaka. Žustro su prolazili kroz zasvođene dvorane, povezujuće hodnike i niz stepenice dok nisu stigli do mesta koje je Kovenant poznavao: dugačkog, kružnog prolaza oko Svetog opklona, gde su stanovnici Veselkamena vršili obrede.

Sledio je Troja unutra kroz jedna od mnogih dveri do balkona koji je visio u divovskoj pećini. Šupljina je bila valjkastog oblika, sa sedam balkona uklesanih u zidove, ravnim podom sa pozornicom na

24

jednoj strani i tavanicom u obliku kupole, previše visoko iznad balkona da bi se jasno videla. Opklon je bio polumračan; jedino osvetljenje poticalo je od četiri velike baklje lilianrila postavljene oko pozornice. Banor zatvori dveri i odseče svetlost prilaznog hodnika; u tmini, Kovenant se uhvati za ogradu radi bezbednosti pred dubinom šupljine. Bio je nekoliko stotina stopa iznad pozornice.

Balkoni su bili gotovo prazni. Bilo je jasno da ceremonija koja je trebalo da se odigra, kakva god bila, nije namenjena čitavom stanovništvu Veselkamena.

Devet poglavara već se nalazilo na pozornici. Stajali su u krugu, okrenuti jedni prema drugima, a leđima prema bakljama; lica su im bila u senci i Kovenant nije mogao da im razazna crte.

"Ovo je tvoje delo", reče Troj napetim šapatom. "Pokušali su sve ostalo. Ti si ih sramom naterao na ovo."

Dvojica krvnih gardista sa nekom prilikom među sobom pođoše prema pozornici. Kovenant se lecnu kada prepozna povređenog Putnima. Dukkha se slabašno otimao, ali nije mogao sprečiti krvne gardiste da ga postave unutar kruga poglavara.

"Nameravaju da oprobaju da raskinu zahvat Kamena Zlozemlja", produži Troj. "Ovo je opasno. Ukoliko ne uspeju, mogao bi se proširiti na nekoga od njih. Biće previše iscrpljeni da se suprotstave."

Stegavši ogradu obema rukama, Kovenant je posmatrao prizor pod sobom. Dvojica krvnih gardista ostaviše dukkhu da drhturi u krugu i povukoše se do zida opklona. Jedan dugi trenutak poglavari su stajali u nemoj usredsređenosti, pripremajući se. Onda su digli glave, postavili žezla čvrsto pred sebe na kamen i počeli da pevaju. Himna im je odjekivala u opklonu kao da sama zasvođena tmina odgovara. Delovali su sitno u prostranoj dvorani, ali pesma im se ponosito držala, ispunjavala vazduh dostojanstvom i svrhovitošću.

Kada su odjeci zamrli, Troj prošapta Kovenantu u uho: "Ukoliko nešto bude pošlo kako ne valja, ti ćeš platiti za to."

Znam, reče Kovenant poput proroka. Moraću da platim za sve.Kada tišina najzad ponovo ispuni opklon, vrhovna poglavarka Elena reče jasnim glasom:

Dharnmakshetra Putnime, ukoliko nas možeš čuti kroz zlo koje ti je učinjeno, počuj. Pokušavamo da odagnamo od tebe silu Kamena Zlozemlja. Molim te, pomozi nam. Dukkha, počuj! Priseti se zdravlja i nade i pruži otpor ovom zlu!"

Poglavari zajedno digoše žezla.Trojevi prsti posegoše iz tame i dohvatiše Kovenantovu ruku iznad lakta.Vičući u jedan glas: "Melenkurion abatha!" poglavari udariše žezlima o kamen. Metal zazvoni kroz

Sveti opklon poput sudara štitova i plavi poglavarski oganj briznu sa dignutog kraja svakog žezla. Usijani plamenovi vrelo su buktali, sjajem nadjačavali svetlost baklji. Ali Žezlo zakona sve ih je pomračivalo svojim sjajem, plamtelo je poput jezička munje. A oganj žezla stvarao je niski zvuk poput hujanja udaljenih olujnih vetrova.

Jedno od manjih žezla lagano se povi prema dukkhinoj glavi. Spuštalo se, a zatim se zaustavi sa plamenom prilično iznad glave Putnima, kao da je u toj tački vatra naišla na otpor. Kada poglavar-nosilac pritisnu naniže, vazduh između dukkhine lobanje i žezla upali se; čitav prostor je plamteo. Ali vatra je tamo bila zelena poput hladnog smaragda i proždirala je plavi oganj poglavara.

Trojevi prsti ukopaše se poput kandži u meso Kovenantove ruke. Ali Kovenant jedva da ih je osećao.Da bi presreli zeleni plamen, poglavari započeše čvrsti antifonalni napev, koristeći reči koje

Kovenant nije razumeo. Glasovi su im udarali o zeleno, a žustri vetar njihove moći rastao je. Pa ipak, kroz njega se moglo čuti blebetanje glasa dukkhe Putnima.

Jedan po jedan, poglavari su dodavali oganj borbi nad dukkhinom glavom, sve dok samo Žezlo zakona nije ostalo neuključeno. Kako je nova moć dirala zeleno, zvuk gladi i kršenja kostiju uvišestručavao se u vazduhu, a zlokobna smaragdna vatra blistala je sve moćnija, širila se poput pakla surovog leda da bi se uhvatila u koštac sa snagom poglavara.

Baklje lilianrila naglo utrnuše, kao da ih je pogasio moćni vetar.

Trojevi prsti se stegoše.Onda se glas vrhovne poglavarke Elene diže nad pesmom poglavara. "Melenkurion abatha! Duroc

minas mil khabaal!" Ona širokim zamahom ubaci Žezlo zakona u boj.

25

Na trenutak silina njenog napada saže suprotstavljene vatre u jedinstvenu celinu. Plavo i zeleno postaše jedno i stadoše da besne nad krugom poglavara, mahnitajući i urlajući poput požara. Ali sledećeg trenutka dukkha vrisnu kao da mu se duša rastrže nadvoje. Siloviti oganj briznu poput olujnog oblaka.

Detonacija pogasi sve vatre u opklonu. Odjednom se tmina potpuna poput groba zatvori nad poglavarima.

Onda se dve male baklje pojaviše u rukama krvnih gardista. Slabašno svetlo pokazivalo je dukkhu kako leži na kamenu pokraj dva oborena poglavara. Ostali su stajali na svom mestu, oslonjeni o žezla kao da ih je ošamutila njihova upotreba.

Kada je ugledao pale poglavare, Troj uvuče dah koji mu silovito siknu kroz zube. Činilo se da mu prsti pokušavaju da ogole Kovenantovu kost. Ali Kovenant je trpeo bol, gledao poglavare.

Krvni gardisti hitro popališe četiri baklje oko pozornice. Na dodir tople svetlosti jedan poglavar - Kovenant prepozna Mhorama - strese ošamućenost i kleknu pokraj oborenih sadruga. Na trenutak ih je pregledao rukama, koristeći osećaj dodira da utvrdi kakva im je povreda nanesena; onda se okrenu i naže nad dukkhom. Oko njega treperila je tišina prigušenog straha.

Najzad se uspeo na noge i oslonio na žezlo. Govorio je tihim glasom, ali reči su mu se prenosile kroz čitav opklon. "Poglavari Trevor i Amatin su dobro. Samo su izgubili svest." Onda je pognuo glavu. "Putnim dukkha je mrtav. Neka mu duša najzad nađe mir."

"I oprosti nam", odvrati vrhovna poglavarka Elena, "jer nismo uspeli."Dišući u dubokom olakšanju, Troj pusti Kovenanta. Kovenant iznenada oseti udare bola u nadlaktici.

To tištanje podseti ga da ga i šake bole. Jačina stiska na ogradi izazvala je grčeve u njima sve dok nije počeo da oseća kao da su osakaćene. Bol je bio oštar, ali ga je on pozdravio. Video je smrt u slomljenim udovima Putnima. Modrice na ruci, bolna ukočenost dlanova bili su dokaz života.

On turobno reče: "Ubili su ga.""A šta si ti želeo da urade?" odvrati Troj sa spremnim gađenjem. "Da ga drže u zarobljeništvu, živog

i na mukama? Da ga puste i odreknu se odgovornosti? Da ga hladnokrvno ubiju?""Ne.""Onda je ovo tvoj jedini izbor. Bila je to jedina stvar koju su još mogli pokušati.""Ne. Ne shvataš." Kovenant pokuša da nađe reči za objašnjenje, ali nije mogao da nastaviti. "Ne

shvataš šta im Kletnik radi." On povuče zgrčene prste sa ograde i napusti Opklon.Kada je stigao do odaja, i dalje je bio uzdrman. Nije mu palo na pamet da zatvori vrata za sobom, a

vrhovnik uđe krupnim koracima u prebivalište za njim, ne zamarajući se traženjem dopuštenja. Ali Kovenant nije obraćao pažnju na posetioca. Prišao je pravo poslužavniku sa hranom, digao bočicu postavljenu pored činija koje su se još pušile i snažno potegao, kao da pokušava da zagasi toplinu sopstvene krvi. Kladenica u boci imala je lak, svež, pivu nalik ukus; zapljusnula mu je utrobu, očistila prašinu sa unutarnjih prolaza. Iskapio je bocu, a zatim je na trenutak nepomično stajao sklopljenih očiju i iskušavao osećaj pražnjenja. Kada mu prozračna svetlost olakša deo stezanja u grudima, on sede za sto i poče da jede.

"To može da sačeka", reče Troj osorno. "Moram da govorim s tobom."

"Onda govori", reče Kovenant kroz usta puna gulaša. U inat upornoj nestrpljivosti posetioca, on nastavi da jede. Jeo je žurno, ostvarivao svoju odluku pre nego što ga sumnja natera da zažali.

Troj je na trenutak kruto odmeravao sobu koracima, a zatim sede nasuprot Kovenantu. Seo je onako kako je i stajao - sa krutom uspravnošću. Svetlucave, neprobojne, crne naočari naglašavale su mu zategnutost mišića obraza i čela. On pažljivo reče: "Ti si baš rešio da otežaš ovo, je li? Rešio si da svima otežavaš posao."

Kovenant sleže ramenima. Dok se kladenica širila u njemu, on poče da se oporavlja od onoga što je video u Svetom opklonu. Istovremeno se priseti svog nepoverenja prema Hailu Troju. Jeo je uz sve veću opreznost, gledao vrhovnika ispod obrva.

"Dakle, ja pokušavam da shvatim", reče Troj suspregnutim tonom. "Bog zna da imam za to veće izglede nego iko na ovom mestu."

Kovenant spusti drvenu viljušku i zagleda se ravno u Troja."Ista stvar desila nam se obojici." Na očiglednu nevericu na Kovenantovom licu, on odvrati: "Oh, sve

je savršeno jasno. Burma od belog zlata. Čizme, farmerke i majica. Pričao si sa ženom preko telefona. A izvesno vreme pre toga - jesam li to dobro razumeo? - na tebe su naletela nekakva kola."

"Policijska kola", promrmlja Kovenant, zagledan u vrhovnika.

26

"Vidiš? Prepoznajem svaku pojedinost. A i ti bi mogao isto sa mojom pričom. Oboje stižemo sa istog mesta, istog sveta, Kovenante. Stvarnog sveta."

Ne, jeknu Kovenant hrapavo. Ništa od ovoga se ne dešava."Čak sam i čuo za tebe", produži Troj, kao da će taj dokaz biti neoboriv. "Čitao sam - čitali su mi

tvoju knjigu. Ostavila je na mene jak utisak."Kovenant frknu. Ali bio je uznemiren. Prekasno je spalio tu knjigu; neprestano ga je progonila."Ne, stani. Ta tvoja prokleta knjiga bila je bestseler. Pročitale su je stotine hiljada ljudi. Po njoj je

snimljen film. To što ja znam za nju ne znači da sam deo tvoje mašte. U stvari, moje prisustvo ovde dokaz je da nisi poludeo. Dva nezavisna uma doživljavaju isti fenomen."

Rekao je to sa samouverenom ubeđenošću, ali Kovenant se nije dao pomesti. "Dokaz?" promrmlja on. "Baš bi me zabavljalo da čujem šta još smatraš dokazom."

"Hoćeš li da čuješ kako sam dospeo ovamo?""Ne!" Kovenant naglo postade silovit. "Hoću da čujem zašto ne želiš da se vratiš."Na trenutak, Troj je sedeo mirno, okrenuvši ka Kovenantu sunčane naočari. Onda skoči na noge i

ponovo poče da odmerava sobu koracima. Okrenu se oštro na peti kada je stigao na kraj sobe i reče: "Dva razloga. Najpre, dopada mi se ovde. Koristan sam za nešto za šta vredi biti koristan. Ulozi u ovom ratu su jedini u mom životu za koje se vredi boriti. Život Domaje je divan. Zaslužuje da opstane. Bar jednom mogu da učinim nešto dobro. Umesto da traćim vreme na četne rasporede, udarne potencijale prve i druge klase, stanja pripravnosti, parametre demoralizacije, nuklearno izazivanje pogubnih genetičkih posledica", gorko je recitovao, "mogu da pomognem u odbrani protiv pravog zla. Svet sa koga dolazimo - 'pravi' svet - nije imao tako jasne boje, nije imao plavo, crno, zeleno i crveno, 'abonosno žučno krvavo smaragdno'. Sivo je boja 'stvarnosti'.

Zapravo..." ponovo se svalio u stolicu, a glas mu je više poprimio prizvuk normalnog razgovora, "...dok nisam stigao ovde nisam ni znao šta je to sivo. To je drugi razlog."

Digao je obe ruke i skinuo sunčane naočari."Slep sam."Očne duplje bile su mu prazne, bez jabučica, nije bilo čak ni kapaka i trepavica. Prazna koža rasla je

u rupama gde je trebalo da mu se nalaze oči."Takav sam rođen", nastavi vrhovnik, kao da je mogao da vidi Kovenantovu zapanjenost. "Genetska

nakaza. Ali moji roditelji smatrali su da treba da me održe u životu i do vremena kada su pomrli naučio sam različite načine da dejstvujem sam za sebe. Išao sam u posebne škole, dobijao posebnu pomoć. Bilo je potrebno dodatnih nekoliko godina, jer većinu stvari morali su da mi čitaju drugi, ali konačno sam se probio kroz srednju školu i koledž. Posle čega se moja jedino pravo obrazovanje sastojalo u praćenju prostornih odnosa u mojoj glavi. Na primer, mogao sam da igram šah bez table. A ako bi mi neko opisao nekakvu sobu, mogao sam da prođem kroz nju a da ne naletim ni na šta. U tome sam bio dobar pre svega zato što sam na taj način preživljavao.

I tako sam najzad dobio posao u stručnom timu pri ministarstvu odbrane. Želeli su ljude koji razumeju situaciju, a da ne mogu da je vide - ljude koji mogu da koriste jezik da bi se pozabavili fizičkim činjenicama. Bio sam stručnjak za ratne igre, hipotetičke situacije na kompjuteru, tu vrstu stvari. Bila mi je potrebna samo tačna verbalna informacija o topografiji, jačini trupa, opremi i rasporedu, mogućnostima snabdevanja - a onda prepustite igru meni. Uvek sam pobeđivao. A na šta se sve svodilo? Ni na šta. Bio sam nakaza grupe i to je sve.

Pazio sam se što sam bolje mogao. Ali što se tiče mesta na kom sam živeo, bio sam poprilično na milosti onoga što sam uopšte mogao da dobijem. I tako sam živeo u apartmanu na devetom spratu, a jedne noći čitava zgrada je izgorela. To jest, pretpostavljam da je izgorela. Vatrogasci još nisu stigli kada je požar zahvatio moj apartman. Ništa nisam mogao da učinim. Vatra me je priterala uza zid i najzad sam izišao kroz prozor. Visio sam na prozorskom okviru dok mi je vrelina gorela prste. Bio sam rešen da ne pustim jer sam imao vrlo jasnu predstavu o tome koliko je devet spratova visoko iznad tla. Nije bilo bitno. Posle izvesnog vremena, prsti više nisu mogli da izdrže.

Sledeća stvar koje sam postao svestan bila je da ležim na nečemu što je delovalo kao trava. Duvao je svež povetarac - ali u njemu je bilo dovoljno topline da pomislim da mora da je dan. Jedina stvar koja je delovala pogrešno bila je zadah izgorelog mesa. Pretpostavljao sam da sam to ja. Onda sam čuo glasove - bili su puni hitnje, ljudi su žurili da spreče nešto. Našli su mene.

27

Kasnije sam saznao šta se desilo. Mladi student iz Znanstvigora dobio je nadahnuće u vezi sa delom drugog Kruga na kome je radio. Sve to desilo se pre oko pet godina. Mislio je da je pronašao način da pomogne Domaji - zapravo, kako da prizove tebe. Želeo je da pokuša, ali znanstvozornici su mu zabranili. Previše opasno. Počeli su da proučavaju njegovu ideju i poslali su glasnika u Veselkamen za poglavara koji će im pomoći da odluče kako da provere njegovu teoriju.

Elem, on nije hteo da čeka. Napustio je Znanstvigor i uspeo se nekoliko milja uz zapadne bregove, Trotgarda sve dok nije smatrao da je dovoljno daleko da bi radio na miru. Zatim je započeo obred. Znanstvozornici su nekako osetili silu koju je koristio i pošli su za njim. Ali zakasnili su. Uspeo je - na određeni način. Kada je završio, ležao sam tamo na travi, a on - spalio se i poginuo. Neki znanstvozornici misle da je uhvatio vatru koja je trebalo da ubije mene. Kao što su rekli, bilo je previše opasno.

Znanstvozornici su me primili, pazili me, stavili mi glinu vidarku na ruke - čak i na očne duplje. Nedugo potom, počeo sam da imam vizije. Boje i oblici stali su da me saleću iz - iz onoga na šta sam se već navikao. Taj obli, belonarandžasti krug počeo je svakog dana da prolazi iznad mene - ali nisam znao šta je to. Nisam čak znao ni da je 'obao'. Ali vizije su bile sve jače. Konačno, Elena - bila je poglavar koji je stigao iz Veselkamena, samo što tada nije bila vrhovna poglavarka - rekla mi je da to ja učim da vidim svojim umom - kao da je mozak počeo da mi vidi kroz čelo. Nisam joj verovao, ali mi je pokazala. Prikazala mi je kako se moj osećaj za odnose u prostoru poklapa sa onim što 'vidim' i kako mi se osećaj dodira slaže sa oblicima oko mene."

Zastao je na trenutak, prisećajući se. Onda je rekao snažno: "Reći ću ti - nikada ne razmišljam o povratku. Kako i mogu? Ovde sam i mogu da vidim. Domaja mi je dala dar koji ne mogu otplatiti ni za tuce života. Dugujem previše - prvi put kada sam stao iznad Veselkamena i pogledao preko doline u kojoj se spajaju reke Ril i Luralin - prvi put u životu kada sam gledao - prvi put, Kovenante, kada sam uopšte shvatio da takvi prizori postoje - zakleo sam se da ću dobiti rat za Domaju. Bez projektila i bombi, postoje i drugi načini za borbu. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da ubedim poglavare - onoliko koliko je trebalo da nadmašim najbolje taktičare ratovnije. Onda su me proglasili za vrhovnika. Sada sam otprilike spreman. Težak strateški problem - predaleko smo od najbolje odbrambene linije, Domajinog Sunovrata. A nemam ni vesti od izviđača. Ne znam kojim putem Kletnik pokušava da nas napadne. Ali mogu ga pobediti u poštenoj borbi. Jedva čekam da se to desi.

Da se vratim? Ne. Nikada."Hail Troj govorio je ravnim glasom, kao da ne želi da izloži osećanja pred slušaocem. Ali Kovenant

je mogao da čuje prizvuk oduševljenja u rečima - titranje strasti previše nepokorno da bi bilo skriveno.Sada se Troj napeto naže prema Kovenantu, a uvek spremno gnušanje vrati mu se u glas. "U stvari,

uopšte te ne shvatam. Znaš li ti da se čitavo ovo mesto..." on pokaza Veselkamen odsečnim pokretom, "...obrće oko tebe? Belo zlato. Divlja magija koja uništava mir. Nevernik koji je pronašao drugi Krug i dobavio Žezlo zakona - protiv svoje volje, kako čujem. Znanstvigor i poglavari četrdeset godina su radili da te dobiju nazad. Nemoj me pogrešno shvatiti - učinili su sve što je ljudski moguće da pronađu i druge načine za odbranu Domaje. Izgradili su ratovniju, raspamećivali se od rada nad Znanstvom, rizikovali vratove na stvarima kao što je Mhoramovo putovanje do Kletnikovog Tabora. A imaju obzira. Uporni su na prihvatanju tvog dvostrukog položaja. Uporni su u tome da ne očekuju da ih spaseš. Samo žele da omoguće divljoj magiji da pomogne Domaji, tako da ne bi mogli da zamere sebi zbog toga što su zanemarili moguću nadu. Ali, kažem ti - ne veruju da postoji ikakva nada osim tebe.

Ti poznaješ poglavara Mhorama. Trebalo bi da imaš neku predstavu o tome koliko je to čvrst čovek. Ima taj neku žilu u sebi koja do sada nije ni dotaknuta. Slušaj me. On vrišti u snu. Snovi su mu toliko gadni. Čuo sam ga jednom. On... pitao sam ga sledećeg jutra šta ga je opselo. Onim svojim tihim, prijatnim glasom rekao mi je da će Domaja umreti ako je ti ne spaseš.

E pa, ja ne verujem u to - sa Mhoramom ili bez Mhorama. Ali on nije jedini. Vrhovna poglavarka Elena dok pije, jede i spava zna samo za Nevernika. Divlja magija i belo zlato, Kovenant Prstenoša. Ponekad pomišljam da je opsednuta. Ona..."

Ali Kovenant više nije mogao da ćuti. Nije mogao podneti da bude odgovoran za toliku posvećenost. On se hrapavo umeša: "Zašto?"

"Ne znam. Čak te i ne poznaje.""Ne. Hoću da kažem, zašto je ona vrhovni poglavar - umesto Mhorama?""Zašto je to bitno?" reče Troj ozlojeđeno. "Veće je odabralo nju. Pre par godina - kada je umrla

Ozondreja, vrhovna poglavarka. Sastavili su umove - mora da si primetio tokom prethodnog boravka kako

28

poglavari umeju da pomešaju misli, da razmišljaju zajedno - i ona je bila izglasana." Dok je govorio, ozlojeđenosti nestade iz njegovog tona. "Rekli su da ima neku posebno osobinu, neki unutarnji plam koji je čini najboljim vođom za ovaj rat. Možda ja i ne znam šta ima - ali znam da nešto ima. Nemoguće ju je odbiti. Borio bih se kašikama i viljuškama protiv Kletnika...

I zato te ne razumem. Ti si možda poslednji živi čovek koji je video svetkovinu proleća. I eto ti nje, izgleda kao sva dražest Domaje skupljena u jedno - praktično te moli. A ti!" Troj tresnu o sto rukom i unese prazne duplje u Kovenanta. "Ti odbijaš."

Naglo je pljesnuo nazad sunčane naočare i žustro se digao od stola da bi ponovo stao da odmerava sobu koracima, kao da ne može da sedi pred Kovenantovom izopačenošću.

Kovenant ga je gledao, besan na slobodu Trojevog suda - na poverenje koje je ovaj imao u sopstvenu ispravnost. Ali Kovenant je u Trojevom glasu čuo još nešto, jedno drugačije objašnjenje. Naslepo probajući, on upita: "Da li je i Mhoram zaljubljen u nju?"

Troj se naglo okrete i uperi u Nevernika prst krut od optužbi. "Znaš šta mislim? Ti si previše ciničan da bi video ovdašnju lepotu. Previše si jeftin. To ti se razvilo u tvom 'stvarnom' svetu, sa svim tim tantijemama koji ti se slivaju u džepove. Pa šta ako si bolestan? To te ne sprečava da se obogatiš. Dolazak ovde samo ti se isprečava na putu štancovanja novih bestselera. Zašto bi se ti borio protiv Opakog? I sm si kao on."

Pre nego što je vrhovnik mogao da produži, Kovenant hrapavo zareža: "Gubi se. Umukni i gubi se.""Zaboravi. Ne nameravam da odem dok mi ne pružiš jedan...""Gubi se.""... jedan valjan razlog za način na koji se ponašaš. Ne nameravam da odšetam i dopustim ti da

uništiš Domaju samo zbog toga što poglavari imaju previše obzira da bi se oslonili na tebe.""Dosta!" Kovenant se nađe na nogama. Bol mu se usija pre nego što je mogao da se obuzda. "Imaš li

ti makar i pojma šta je to gubavac?""Kakve to ima veze? Ništa to nije gore nego kad nemaš oči. Nisi li ovde zdrav?"Prikupivši svu silinu svoga bola, svoje mahnite žalosti, Kovenant izjavi: "Ne!" Mahnuo je rukama.

"Ovo zoveš zdravljem? To je laž!"Taj povik vidljivo uzdrma Troja. Crna samouverenost njegovih sunčanih naočara zatitra; unutrašnji

oreol njegovog duha pomuti sumnja. Prvi put je delovao kao slepac."Ne shvatam", reče on meko.Samo se još jedan trenutak suočavao sa naletovom Kovenantovog pogleda. Onda se okrenuo i

napustio sobu, krećući se tiho, kao ponižen.

6. VRHOVNA POGLAVARKA

Kada dođe veče, Tomas Kovenant je sedeo na svom balkonu da bi gledao zalazak sunca iza Zapadnik-planina. Iako leto tek što je prošlo, na mnogim vrhovima video se blesak snežne beline. Dok je sunce zalazilo iza njih, zapadno nebo sjalo je mešavinom hladnoće i vatre. Belo srebro odražavalo se sa snega preko dna veličanstvenog neba, plemeniti narandžasto-zlatni prizor koji je punim jedrima brodio preko obzorja.

Kovenant ga je turobno posmatrao. Mrgođenje mu je stiskalo čelo poput pesnice. Proveo je popodne u beskorisnom gnevu, ali posle izvesnog vremena bes prema Troju zamre među ugarcima pobune što je doveden u Domaju. Sada je osećao hladnoću u srcu, očajnu i samotnu. Rešenost koju je pokazao pred Mhoramom, odlučnost da preživi, činila mu se ohola - slabašna i bapska. A mrštenje mu je steglo čelo kao da je koža lobanje odbijala da prizna da je isceljena.

Razmišljao je o tome da skoči sa balkona. Da izbegne strah od visine, morao bi da čeka dok noćna tmina ne bude potpuna, kako više ne bi mogao da vidi tlo. Ali posmatrana na taj način, zamisao ga je istovremeno i privlačila i odbijala. Vređala je njegovu uvežbanost gubavca, ismevala sve ono što je već pretrpeo da bi se održao u životu. Govorila je o porazu gorkom poput najjetkije žuči. Ali je žudeo za razrešenjem nedoumice. Osećao se isceđeno poput pustinje, a racionalizacije su lako dolazile. Glavna među njima bila je tvrdnja da, budući da Domaja nije stvarna, ne može ni da ga ubije; smrt na ovom mestu samo bi ga oterala nazad u stvarnost u koju je mogao da poveruje. U svojoj usamljenosti, nije mogao da kaže da li ta tvrdnja predstavlja hrabrost ili kukavičluk.

29

Lagano su poslednji odsjaji sunca zapadali iza planina i blistanje nestade sa neba. Tmina se širila iz senki vrhova, zamračivala ravnice pred Kovenantom sve dok nije mogao da ih razazna samo kao nelagodne, prostrte oblike pod nebesima. Zvezde se pojaviše i postepeno počeše da jačaju, kao da hoće da izbistre bezmerni prostor; ali praznine među njima bile su prevelike, a mapa koju su činile bila je nečitljiva. Svojim prašnim, besplodnim pogledom, činilo se da titraju ne pružajući utehu.

Kada je čuo pristojno kucanje na vratima, njegova potreba za usamljenošću zaječa zbog ometanja. Ali imao je on i drugih potreba. Otisnuo se i pošao da odgovori na kucanje.

Kamena vrata lako se otvoriše na bešumnim šarkama i svetlo pokulja u sobu iz blistavo obasjanog hodnika, zaslepivši ga tako da na trenutak nije prepoznavao nikoga od onih koji su stajali napolju. Onda jedan od njih reče: "Prapoglavaru Kovenante, neka si nam dobro došao" glasom koji kao da se penušao od dobrog raspoloženja. Kovenant prepozna Torma.

"Budi dobro došao i budi što jesi", reče Tormov pratilac pažljivo, kao da se plaši da ne napravi grešku. "Mi smo srdočnici Poglavarevog Konaka. Molimo te da prihvatiš dobrodošlicu i i pozdrav."

Kada se Kovenantove oči prilagodiše, on osmotri dva čoveka. Tormov pratilac nosio je sivi drvogradski ogrtač i imao je mali venac u kosi - oznaku žezlonoše. U ruci je držao nekoliko glatkih drvenih štapova za baklje. Oba srdočnika bila su glatko izbrijana, ali žezlonoša je bio viši i tanji od svog parnjaka. Torm je imao zdepastu, mišićavu građu kamendolca i nosio je tuniku boje blata i meke čakšire. Ogrtač njegovog pratioca bio je obrubljen poglavarskom plavom; u ramena tunike bile su mu utkane plave naramenice. Obema rukama držao je mali, pokriveni kameni kotlić.

Kovenant je ispitivao Tormovo lice pogledom. Srdočnikove hitre oči i žustri osmeh bili su trezveniji nego što ih je Kovenant pamtio, ali u osnovi neizmenjeni. Kao i Mhoram, nije pokazivao dovoljno godina da to odgovara brojci četrdeset.

"Ja sam Borilar", izdeklamova Tormov pratilac, "žezlonoša lilianrila i srdočnik Poglavarevog Konaka. Ovo je Torm, oblučar rhadamaerla i isto tako srdočnik Poglavarevog Konaka. Od tame se srce steže. Doneli smo ti svetlosti."

Ali dok je Borilar govorio, izraz zabrinutosti dirnu Tormovo lice i on reče: "Prapoglavaru, jesi li dobro?"

"Dobro?" promrmlja Kovenant nerazgovetno."Na čelu ti se prikupila oluja i ona ti zadaje bol. Da pozovem iscelitelja?""Šta?""Prapoglavaru Kovenante, ja sam tvoj dužnik. Rečeno mi je da si izlažući pogibelji sopstveni život

spasao mog starog prijatelja Birinaira iz ognja odbojnice pod Planinom Groma. To beše hrabro delo - iako je došlo prekasno da mu izbavi život. Nemoj oklevati da mi postavljaš zahteve. Zarad Birinaira, učiniću za tebe sve što je u mojoj moći."

Kovenant zavrte glavom. Znao je da treba da ispravi Torma, da mu kaže da se drznuo da zađe u tu vatru u nastojanju da žrtvuje sebe, a ne da bi spasao Birinaira. Ali nedostajalo mu je hrabrosti. On tupo kroči u stranu i pusti srdočnike u odaje.

Borilar se smesta dade na paljenje baklji; pažljivo je prilazio otvorima po zidovima kao da pokušava da ostavi utisak valjanosti i ozbiljnosti. Kovenant ga je gledao na trenutak, a Torm reče sa prikrivenim osmehom: "Dobri Borilar je prestravljen od tebe, prapoglavaru. Od kolevke je slušao predanja o Neverniku. A nije dugo prošlo otkako je postao srdočnik. Njegov prethodni nadzornik u znanstvu lilianrila povukao se sa dužnosti da bi nadgledao dovršavanje kobilica i krma od zlatanike koji se izrađuju za džinove - kao što je obećao vrhovni poglavar Lorik Zloupokojitelj. Borilar smatra da je u nevreme opterećen tom odgovornošću. Moj stari prijatelj Birinair nazvao bi ga štenetom."

"Mlad je", reče Kovenant tmurno. Onda se okrete Tormu i prisili sebe da izgovori pitanje koje ga je najviše brinulo. "Ali ti - ti si premlad. Trebalo bi da si stariji. Četrdeset godina."

"Prapoglavaru, videh pedeset devet leta. Četrdeset jedno prođe otkako si došao u Veselkamen sa džinom Srdosoljom Penosledom."

"Ali nisi dovoljno star. Ne deluješ kao da ti je više od četrdeset.""Ah", reče Torm i široko se nasmeši, "služba našem znanstvu i Veselkamenu održava nam mladost.

Bez nas, ovi vrli hodnici isklesani rukama džinova bili bi mračni, a zimi - istinu govoreći - bili bi hladni. Ko može da ostari uz radosti takvog posla?"

30

On zadovoljno pođe napred, spusti jedan kotlić na sto u dnevnoj sobi, a drugi kraj kreveta u spavaćoj sobi. Kada je otkrio kotliće, topli sjaj oblučka pridruži se svetlosti baklji i dade osvetljenju prebivališta bogatiji i nekako plemenitiji odsjaj.

Torm sa zadovoljnim osmehom udahnu miris sveže zemlje. Završio je dok je njegov pratilac palio poslednju baklju u spavaćoj sobi. Pre nego što je Borilar mogao da se vrati u dnevnu sobu, stariji srdočnik kroči bliže Kovenantu i prošapta: "Prapoglavaru, reci neku reč dobrom Borilaru. Mnogo će mu to značiti."

Trenutak kasnije, Borilar pređe sobu da bi kruto stao kraj vrata. Delovao je poput odlučnog akolita, rešenog da ne zakaže na velikoj dužnosti. Najzad, njegova mladalačka usrdnost, kao i Tormova molba, dirnuše Kovenanta i on nespretno reče: "Hvala ti, žezlonošo."

Zadovoljstvo odjednom preobrazi Borilarovo lice. On pokuša da održi svoje dostojanstvo, da zauzda osmeh, ali čovek iz predanja, Nevernik i Prstenoša, obratio mu se i on prosu iz sebe: "Budi dobro došao, prapoglavaru Kovenante. Ti ćeš spasti Domaju."

Torm raspoloženo namignu prema sadrugu srdočniku, veselo i zahvalno se nakloni Kovenantu i izgura žezlonošu iz sobe. Kada iziđoše, Torm poče da zatvara vrata, zatim zastade, klimnu nekome na hodniku i ode ostavivši vrata otvorena.

Banor kroči u sobu. Sreo je Kovenantov pogled očima koje nikada ne spavaju - koje su tek retko treptale - i rekao: "Sada će vrhovna poglavarka da govori sa tobom."

"Oh, do vraga", zaječa Kovenant. Uz prisenak sete on pogleda balkon i noć iza njega. Onda pođe sa krvnim gardistom.

Dok je koračao niz hodnik, na brzinu je nad sobom izvršio VPE. Bila je to beskorisna vežba, ali bila mu je neophodna navika, ako ne iz drugog razloga, onda da ga podseti ko je i šta predstavlja središnju činjenicu njegovog života. Učinio je to namerno, kao stvar svesnog izbora. Ali sve to nije mu zadržalo pažnju. Kada je krenuo, Veselkamen ponovo ispolji stari uticaj na njega.

Visoki, prefinjeni prolazi Konaka posedovali su neobičnu moć uveravanja, sposobnost da prenose ubeđenje. U planinsku liticu uklesali su ih nasmejani, u priču zaljubljeni preci Srdosolje Penosleda; i poput džinova i sami prolazi odavali su izgled neobuzdane i nenarušive snage. Sada je Banor vodio Kovenanta u Veselkamen dublje nego ikada ranije. Sa nanovo probuđenim opažanjem, mogao je da oseti masivni živi kamen nad sobom; bilo je to kao da je u opipljivom dodiru sa samom apsolutnom težinom. A onkraj sluha koji nije bio sasvim čujan, niti je bio baš u potpunosti sluh, mogao je da nasluti grupe ljudi koji su spavali i radili po raznim mestima iza zidova. Činilo mu se da gotovo može da čuje Veselkamen kako diše. Pa ipak, sve te beskrajne, nebrojene tone kamena nisu delovale zastrašujuće. Veselkamen je odavao utisak nenarušive sigurnosti; planina je odbijala da mu dopusti strah od toga da će se srušiti.

Onda on i Banor stigoše do polumračnog hodnika koji su čuvala dvojica krvnih gardista i koji su stajali sa uobičajenom smirenom budnošću sa svake strane ulaza. U hodniku nije bilo baklji, ni ikakvog drugog osvetljenja, ali snažni odsjaj obasjavao ga je sa suprotnog kraja. Uz klimanje svojim drugovima, Banor povede Kovenanta unutra.

Na kraju hodnika uđoše u široku, oblu salu pod visokim pećinskim svodom, sa kamenim podom tako glatkim kao da je vekovima pažljivo poliran. Iz tog poda dopiralo je jako, bledožuto svetlo; kamen je sjao kao da je u njegovo stvaranje utrošen komadić sunca.

U sali nije bilo drugih izvora svetlosti. Ali iako nije bio zaslepljujući na nivou poda, sjaj je brisao svu tamu. Kovenant je mogao jasno da sagleda pećinu od dna do vrha. U ravnomernim razmacima uz zidove bili su nanizani kameni ispusti sa vratima iza njih koja su omogućavala pristup otvorenom prostoru iznad sale.

Banor zastade na trenutak da bi pružio Kovenantu priliku da se obazre. Onda pođe bosonog po svetlećem podu. Kovenant ga je uz oklevanje sledio, u strahu da će opeći pete. Ali nije osetio ništa kroz čizme osim mirne rezonancije moći. Izazivala mu je golicave titraje u nervima.

Tek kada se privikao na dodir poda primetio je da su oko sale nanizana široko razmaknuta vrata. Nabrojao ih je petnaest. Krvni gardisti stajali su pokraj njih devet, a na nekoliko stopa na svetlećem podu ispred svakih od tih devet vrata nalazio se drveni tronožac. Na tri tronošca stajala su poglavarska žezla - a jedno od žezla bilo je Žezlo zakona. Razlikovalo se od glatkog drveta ostalih žezla po većoj debljini i složenim runama urezanim između gvožđem okovanih krajeva.

Banor povede Kovenanta prema vratima iza Žezla. Krvni gardista kroči napred da ih dočeka i pozdravi Banora klimanjem glave.

Banor reče: "Doveo sam prapoglavara Kovenanta vrhovnoj poglavarki."

31

"Čeka ga." Onda stražar preseli smirenu oštricu svoga pogleda na Kovenanta. "Mi smo krvna garda. Mi čuvamo poglavare. Ja sam Morin, međnik krvne garde otkako Tuvor pogibe. Vrhovna poglavarka će razgovarati sa tobom nasamo. Ne pomišljaj da joj naudiš, Neverniče. Nećemo to dozvoliti." Ne čekajući odgovor, Morin kroči u stranu da ga pusti da priđe vratima.

Kovenant se upravo spremao da upita kako bi uopšte mogao da naudi vrhovnoj poglavarki, ali ga Banor preduhitri. "Na ovom mestu", objasni krvni gardista, "poglavari odlažu svoje breme. Žezla ostavljaju ovde da bi otpočinuli iza onih vrata, zaboravljajući na brige oko Domaje. Vrhovna poglavarka silno te počastvuje time što će ovde govoriti s tobom. Bez Žezla i čuvara, pozdravlja te kao prijatelja na svom jedinom privatnom mestu. Prapoglavaru, ti nisi neprijatelj Domaje. Ali iskazuješ premalo poštovanja. Poštuj ovo."

Još jedan trenutak gledao je Kovenanta u oči da bi istakao te reči. Onda je prišao i zakucao na vrata.Kada je vrhovna poglavarka otvorila, Kovenant je prvi put vide jasno. Odložila je plavu poglavarsku

odoru i umesto toga odenula dugu, svetlosmeđu kamendolsku halju sa belom šarom utkanom u ramena. Beli pojas vezan oko struka naglašavao joj je figuru, a gusta kosa, bogato smeđa sa bleskom bledog meda, padala joj je preko ramena i skrivala oblik šare na njima. Izgledala je mlađe nego što je očekivao - rekao bi da je u najgorem slučaju u ranim tridesetim godinama - ali lice joj je bilo snažno, a bela koža njenog čela i vrata znala je mnogo o oštrini i disciplini, iako se gotovo stidljivo nasmešila kada je ugledala Kovenanta.

Ali iza iskustva odgovornosti i posvećenosti u njenim crtama bilo je nečega čudno poznatog. Delovala mu je neodređeno znano, kao da u pozadini svoga lica podseća na nekoga koga je poznavao. Taj utisak njene oči istovremeno su i pojačavale i poricale. Bile su sive poput njegovih; ali iako su se direktno suočile s njim, imali su prisenak nekog drugog mesta, neku neusredsređenost, kao da to ona gleda nešto drugo - kao da neke druge, suštinskije oči, oči njenog uma, gledaju u nekom drugom smeru. Njen pogled dirnuo je mesta u njemu koja dugo nisu uzvraćala.

"Molim te, uđi", reče ona glasom poput bistrog izvora.Drvenastim pokretima, Kovenant prođe kraj nje do njenih odaja, a ona zatvori vrata za njim i odseče

svetlo iz sale. Predvorje joj je bilo jednostavno osvetljeno sa po kotlićem oblučka u svakom uglu. Kovenant zastade u središtu odaje i obazre se. Prostor je bio go i neukrašen, nije sadržavao ništa osim oblučka, nekoliko kamenih stolica i stola na kome se nalazila bela rezbarija; pa ipak, odaja je delovala tiho i ugodno. To dejstvo poticalo je od svetla, zaključi on. Od toplog sjaja oblučka čak je i goli kamen delovao prijateljski, pojačavao je suštinsku sigurnost Veselkamena. Bilo je to kao naći se u kolevci - ušuškan u ruke stenja i čuvan.

Vrhovna poglavarka Elena pokaza na stolicu. "Hoćeš li da sedneš? Volela bih da govorim sa tobom o mnogim stvarima."

Ostao je na nogama i nije gledao u nju. I pored okruženja te sobe, osećao je oštru neprijatnost. Elena je bila ona koja ga je prizvala i on joj nije verovao. Ali kada je došao do glasa, on napola iznenadi sebe time što je izrazio jednu od svojih najskrivenijih briga. Vrteći glavom, on promrmlja: "Banor zna više nego što govori."

Zatekao ju je nespremnu. "Više?" ponovi ona kao jeka i poče da pipa naslepo. "Šta je to rekao što ostavlja još nešto skriveno?"

Ali on je već izrekao više nego što je nameravao. Ćutao je i gledao je uglom očiju."Krvna garda poznaje sumnju", produži ona nesigurno. "Otkako ih je Kevin Zemljogub zaštitio pred

Obesvećenjem i sopstvenim krajem, osećaju nepoverenje prema sopstvenoj vernosti, iako se niko ne bi usudio da podigne ma kakvu optužbu protiv njih. Govoriš li o tome?"

Nije želeo da odgovori, ali njena direktna pažnja ga je prisilila. "Već predugo žive. Banor to zna." A onda, da izbegne tu temu, prišao je stolu da pogleda rezbariju. Bela statueta stajala je na abonosnoj osnovi. Bio je to Ranihin na zadnjim nogama, napravljen od materijala koji je delovao kao kost. Rad je bio lišen pojedinosti, ali nekom tajnom veštinom izražavao je silinu velikih mišića, inteligenciju očiju, barjak lepršave grive.

Ne prilazeći mu, Elena reče: "To je moja veština - ukoštavanje. Da li ti je ugodna? To je Mira, Ranihin koji me nosi."

Nešto se uskomeša u Kovenantu. Nije želeo da misli o ranihinima, ali učinilo mu se da je otkrio neslaganje. "Penosled mi je rekao da je veština ukoštavanja izgubljena."

"I jeste. Jedino ja u Domaji upražnjavam tu veštinu Ranjana. Anundivian yaja, imenovana još i ukoštavanje ili vajanje kostiju, izgubljena je među Ranjanima tokom njihovog izgnanstva na vencu Južnika -

32

tokom obreda Obesvećenja. Ne govorim radi hvalisanja - blagoslovena sam mnogim stvarima. Kada sam bila dete, Ranihin me je odneo u planine. Nismo se vratili tri dana, tako da je moja majka mislila da sam mrtva. Ali Ranihin me je naučio mnogo - mnogo - tokom učenja, povratila sam drevnu veštinu. Znanstvo preoblikovanja suvih kostiju dopalo mi je ruku. Sada ga upražnjavam ovde, kada me rad poglavarski izmori."

Kovenant se držao leđima okrenut prema njoj, ali nije proučavao rezbariju. Slušao joj je glas, kao da svakog trenutka očekuje da se izmeni u glas nekoga koga je poznavao. Ton joj je vibrirao prikrivenim značenjima. Ali nije mogao da ih razazna. On se naglo okrete da je pogleda u oči. I ponovo, iako je bila suočena s njim, činilo se da gleda ili da misli na nešto drugo, nešto iza njega. Njen pomereni pogled uznemiravao ga je. Dok ju je proučavao, mrštenje mu se produbljivalo, sve dok nije počelo da nosi isceljenost njegovog čela poput krune od trnja.

"Šta želiš?" upita on."Hoćeš li sesti?" reče ona tiho. "Ima mnogo toga o čemu bih volela da govorim sa tobom.""Kao na primer?"Oštrina njegovog tona nije je naterala da se lecne, ali je progovorila još tiše. "Nadam se da ću naći

načina da te pridobijem za pomoć protiv Opakog."Premišljajući misli pune samoprezira, on uzvrati: "Koliko si daleko spremna da ideš?"Na trenutak, onaj drugi fokus njenih očiju priđe mu blizu, dirnu ga poput plamenog jezika. Krv mu

pokulja u lice i on gotovo ustuknu jedan korak - toliko je snažno osetio u tom trenutku da je sposobna da ide daleko iza svega što je mogao da zamisli. Ali taj pogled prođe pre nego što je mogao naslutiti o čemu je reč. Bez žurbe se okrenula na drugu stranu i nakratko otišla do jedne od susednih soba. Kada se vratila, u rukama je nosila drveni kovčežić okovan potamnelim gvožđem.

Držeći kovčežić kao da sadrži nešto dragoceno, ona reče: "Veće je posvetilo mnogo pažnje ovoj temi. Neki rekoše: 'Takav dar preveliki je za bilo koga. Neka stoji na sigurnom mestu koliko god budemo mogli da izdržimo.' A drugi rekoše: 'Neće ispuniti svrhu, jer on će poverovati da pokušavamo da kupimo njegovu pomoć poklonima. Naljutiće se na nas i odbiće.' Tako je govorio poglavar Mhoram, čije je poznavanje Nevernika veće od ičijeg. Ali ja sam rekla: 'On nam nije neprijatelj. Ne pruža nam pomoć zato što ne može da nam pruži pomoć. Iako nosi belo zlato, njegova upotreba nadilazi ga, ili mu je zabranjena. Ovo je oružje koje nadilazi nas. Možda će on biti u stanju da ovlada njime i da nam pomgne takvim oružjem, iako ne može da upotrebi belo zlato.

Posle mnogo premišljanja i briga, moj glas je prevagnuo. Zbog toga Veće želi da ti uruči ovaj dar, da njegove sile ne bi ležale neiskorišćene, nego da bi se okrenule protiv Opakog.

Prapoglavaru Kovenante, nije ovo laka ponuda. Pre četrdeset godina, nije bila u rukama Veća. Ali Žezlo zakona otvorilo je vrata duboko u Veselkamenu - vrata zatvorena još od Obesvećenja. Poglavari su se nadali da te odaje sadrže druge Krugove Kevinovog Znanstva - ali tamo nije bilo Krugova. Pa ipak, među mnogim stvarima zaboravljene svrhe ili male moći nađeno je ovo - ovo što ti nudimo."

Ona na neobičan način pritisnu stranice kovčežića i poklopac se otvori, otkrivši unutrašnjost postavljenu kadifom na kojoj je ležao kratki srebrni mač. Bila je to dvosekla oštrica sa ravnim štitnikom i rebrastim balčakom; bila je iskovana oko bistrog, belog dragulja koji je zauzimao spoj između oštrice, štitnika i balčaka. Taj dragulj delovao je neobično beživotno; nije odražavao svetlost, kao da je neosetljiv ili mrtav pred svakim običnim plamenom.

Sa strahopoštovanjem u tihom glasu, Elena reče: "Ovo je kril Lorika Zloupokojitelja, sina Damelona, sina Berekovog. Ovim je ubio demonijsku masku Besomuka mokše i izbavio Domaju od prve velike pragrdanske opasnosti. Prapoglavaru Kovenante, Neverniče i Prstenošo, hoćeš li ga prihvatiti?"

Lagano, pun opčinjujućeg straha gubavaca pred stvarima koje seku, Kovenant diže kril sa kadifenog ležišta. Kada ga je digao, otkri da mu njegova uravnoteženost deluje ugodno u ruci, iako ga dva prsta i palac nisu mogli dobro uhvatiti. Pažljivo oproba oštricu palcem. Bile su bez sjaja kao da nikada nisu oštrene - bez sjaja poput belom dragulja.

"Mhoram je bio u pravu", reče on iz sušne, samotne otupelosti svoga srca. "Ne želim poklone. Već sam dobio više poklona nego što mogu podneti."

Pokloni! Činilo mu se da su svi koje je ikada upoznao u Domaji pokušavali da mu daju poklone - Penosled, Ranihini, poglavar Mhoram, čak i Atiaran. Sama Domaja dala mu je nemoguće zdravlje nerava. Ali poklon Lene, kćerke Atiaranine, bio je strašniji od svih drugih. Silovao ju je, silovao! A posle toga ona se skrivala da njen narod ne bi otkrio šta se dogodilo i kaznio ga. Delala je sa neobičnim uzdržavanjem da bi

33

on mogao slobodno da ode - da slobodno uruči poglavarima zloslutno proročanstvo poglavara Kletnika. Pored tog samoporicanja, čak je i Atiaranino požrtvovanje delovalo bledo.

Leno! - kriknu on. Silovitost bola i samoprebacivanja usplamteše u njemu. "Ne želim ih više." Grmljavina mu pomrači lice. Dohvatio je kril obema pesnicama, sečiva uperenog naniže. Grčevitim pokretom zabio je mač u srce stola, pokušavajući da slomi zatupastu oštricu o kamen.

Iznenadni blesak beline zaslepe ga poput trenutka sevanja. Kril mu se istrže iz ruku. Ali nije pokušao da vidi šta mu se desilo. U trenutku se okrenuo nazad prema Eleni. "Neću više poklona! Ne mogu ih dopustiti sebi!"

Ali ona ga nije gledala, nije slušala. Držala je ruke uz usta dok je piljila kraj njega prema stolu. "Sedmice mu!" prošapta ona. "Šta si to učinio?"

Šta...?On se okrete da pogleda.Sečivo krila probilo je kamen; bilo je zariveno u sto na pola puta do balčaka.Njegov beli dragulj bleštao je poput zvezde.On postade nejasno svestan potmulog bola oko burme. Prsten mu je delovao vrelo i teško, gotovo

istopljeno. Ali nije obraćao pažnju na to; plašio se toga. Drhtavo je posegao da dodirne kril.Sila mu oprži prste.Vatru mu paklenu!Trgao je ruku. Oštri bol natera ga da zavuče prste ispod druge ruke i da zaječi.Elena mu se smesta okrete. "Jesi li se povredio?" upita ona usplahireno. "Šta ti se desilo?""Ne diraj me!" zadahta on.Zbunjeno se trgla, zatim je stala i zagledala se u njega, rastrzana između brige za njega i zapanjenosti

pred usplamtelim draguljem. Trenutak potom otresla se toga kao da odbacuje nerazumevanje i blago rekla: "Neverniče - oživeo si kril."

Kovenant se napregnu da joj bude ravan, ali mu je glas podrhtavao kada je rekao: "Nema nikakve veze. Ništa vam neće vredeti. Kletnik ima svu bitnu moć"

"Ne poseduje belo zlato.""Do vraga sa belim zlatom!""Ne!" odvrati ona silovito. "Ne govori takve stvari. Nisam živela svoj život ni zbog čega. Moja

majka, i njena majka pre nje, nisu živele ni zbog čega!"Nije razumeo, ali njena iznenadna strast ućutkala ga je. Osećao se zarobljen između nje i krila; nije

znao šta da kaže ili radi. Bespomoćno je piljio u vrhovnu poglavarku dok su njena osećanja prerastala u reči."Kažeš da nema nikakve veze - da ništa ne vredi. Jesi li prorok? A ako jesi, šta kažeš da treba da

učinimo? Da se predamo?" Na trenutak, njena samokontrola zatitra i ona besno uskliknu: "Nikad!" Pomislio je da čuje mržnju u njenim rečima. Ali onda spusti glas i zvuk gađenja nestade. "Ne! Nema onoga u Domaji ko će stati sa strane i dopustiti Opakom da radi kako mu se prohte. Ukoliko moramo da patimo i umremo bez nade, onda ćemo tako učiniti. Ali nećemo očajavati, iako Nevernik lično kaže da to moramo činiti."

Beskorisna osećanja migoljila su mu se licem, ali nije mogao da odgovori. Njegova sopstvena energija i ubeđenje raspali su se u prah. Čak je i bol u šaci gotovo nestao. Skrenuo je pogled od nje, a zatim se lecnuo pred oštrim prizorom krila. Lagano, kao da je ostario tokom poslednjih nekoliko trenutaka, spustio se na stolicu. "Voleo bih", promrmlja on belo, prazno, "voleo bih da znam šta da radim."

Na rubu svoje pažnje, bio je svesta da je Elena napustila odaju. Ali nije digao glavu dok se nije vratila i stala ispred njega. U ruci je držala bocu kladenice i pružala mu je.

U složenoj onostranosti njenog pogleda video je brigu koju nije zasluživao.Prihvatio je bocu i dobro potegao, u potrazi za melemom koji će mu olakšati parajući bol u čelu - i za

nekim načinom da pruži potporu hrabrosti koja ga je izdavala. Užasavao se namera vrhovne poglavarke, kakve god da su bile. Bila je previše saosećajna, previše je tolerisala njegovu nasilnost; davala mu je previše manevarskog prostora, a da ga nije oslobađala. I pored čvrstine Veselkamena pod njegovim osetljivim nogama, bio je na nesigurnom terenu.

Kada je ponovo progovorila posle kratke pauze, delovala je kao da je dovela sebe do tačke neke teško dostignute iskrenosti; ali nije bilo ničega iskrenog u neobjašnjenoj neusredsređenosti njenih očiju. "Izgubljena sam u ovoj stvari", reče ona. "Ima mnogo toga što ti moram reći, ukoliko želim da budem otvorena i bez krivice. Ne želim da mi zameriš zbog ma kakvog neznanja u sebi - Domaju neće služiti nikakvo prikrivanje koje bi se kasnije moglo nazvati drugim imenom. Pa ipak, hrabrost me izdaje i ne znam

34

koje reči da upotrebim. Mhoram se ponudio da skine ovu stvar sa mene, a ja sam odbila, jer sam verovala da je breme moje. Pa ipak, sada sam izgubljena i ne mogu da počnem."

Kovenant se mrgodno okrenu prema njoj, odbijajući bolom u čelu da joj pruži ma kakvu pomoć."Govorio si sa Trojem", reče ona uz oklevanje, nesigurna u takav pristup. "Da li je opisao svoj

dolazak u Domaju?"Kovenant klimnu bez popuštanja. "Nesrećni slučaj. Neko nespretno derište - mladi student, kaže on -

pokušao je da me dobije."Elena se pokrenu kao da namerava da pođe za tom idejom, ali se onda zaustavi, ponovo razmisli i

okuša drugačiji prilaz. "Ne poznajem tvoj svet - ali vrhovnik mi kaže da se takve stvari tamo ne dešavaju. Jesi li osmotrio poglavara Mhorama? Ili balčakliju Kvana? Ili možda srdočnika Torma? Nekoga od onih koje si upoznao pre četrdeset godina? Da li ti deluju - da su mladi?"

"Primetio sam." Njeno pitanje uzbudi ga. Držao se pitanja starosti, pokušavajući da ga gleda kao nesaglasnost, propust u neprekidnosti njegove samoobmane. "Ne uklapa se. Mhoram i Torm su premladi. To je nemoguće. Nisu stariji četrdeset godina."

"I ja sam mlada", reče ona, kao da pokušava da mu pomogne da pogodi tajnu. Ali suočena sa prizorom njegovog mrgodnog nerazumevanja povukla se pred skokom. Da mu odgovori, ona reče: "To je bilo istina sve vreme dok je u Domaji postojalo takvo znanstvo. Stari poglavari doživljavali su silnu starost. Nisu bili tako dugoveki kao džinovi - jer je prirodni opseg života njihovog naroda nešto kraći. Ne, čuvala ih je služba zemnoj moći, osiguravala ih pred dobom koje je uveliko prevazilazilo njihove normalne godine. Vrhovni poglavar Kevin živeo je vekovima onako kako ljudi žive decenijama.

Tako je i u današnje vreme, iako u manjoj meri. Ne koristimo svu moć Znanstva. A ratno znanstvo ne čuva svoje sledbenike, tako da samo Kvan i njegovi ratnici među svim tvojim negdašnjim drugovima nose puno breme svojih godina. Ali oni od rhadamaerla i lilianrila, kao i poglavarii koji slede Kevinovo Znanstvo, stare sporije od ostalih. To je silan blagoslov, jer nam produžuje snagu. Ali on izaziva i bol..."

Zaćutala je na trenutak, uzdahnula tiho u sebi kao da se priseća stare rane. Ali kada je ponovo progovorila, glas joj je bio čist i ravnomeran. "Tako je uvek bilo. Poglavar Mhoram je živeo deset puta po sedam godina - pa ipak, jedva da nosi pedeset. A..." Ponovo se zaustavila i promenila smer. "Da li te iznenađuje što čuješ da sam jahala Ranihina kao dete? Nema drugoga u Domaji ko je imao takvu sreću."

Dovršio je kladenicu i digao se na noge da bi odmeravao odaju pred njom. Ton kojim je pomenula Ranihine bio je pun nagoveštaja; osetio je u njemu široke mogućnosti nevolja. Više usled bojazni nego besa, zarežao je na nju: "Vatru mu paklenu. Nastavi s tim."

Napregla se kao da se priprema za okršaj i rekla: "Pripovest vrhovnika Haila Troja o tvom prizivanju u Domaju možda nije bila u potpunosti ispravna. Slušala sam ga kako priča svoju priču i brka nešto za šta ja... mi... nismo smatrali da je dobro da ispravljamo. Držali smo tu stvar u tajnosti među sobom.

Prapoglavaru Kovenante." Zastala je da bi se sabrala, a zatim je pažljivo dodala: "Haila Troja nije prizvao mladi student, nesvestan opasnosti sile. Prizivač je bio neko koga si znao."

Triok! Kovenant zamalo izgubi tlo pod nogama. Triok, sin Tulerov, iz kamendola Mithil, imao je razloga da mrzi Nevernika. Voleo je Lenu - ali Kovenant nije mogao da podnese da naglas izgovori to ime. Grčeći se pred sopstvenim kukavičlukom, on izbeže Trioka tako što je rekao: "Pijeten. To jadno dete - iz Vitog Drvograda. Pragrdani su mu nešto učinili. Da li je to bio on?" Nije se usuđivao da pogleda vrhovnu poglavarku u oči.

"Ne, Tomase Kovenante", reče ona blago. "To nije bio muškarac. Dobro si je znao. Bila je to Atiaran, družbenica Trelova - ona koja te je vodila od kamendola Mithil do susreta sa Srdosoljom Penosledom na reci Opčarnici."

"Vatru mu paklenu!" zagrokta on. Na zvuk njenog imena, on vide u umu Atiaranine duboke oči, vide hrabrost kojom je poricala svoju strast protiv njega da bi služila Domaju. A uhvatio je i brzu, vizionarsku sliku njenog lica dok se spaljivala u pokušaju da ga prizove - začarano, gorko, bolna od plama svih unutrašnjih saglasja koja je toliko oštro povredio. "Ah, do vraga", prodahta on. "Zašto? Trebalo je... trebalo je da zaboravi."

"Nije mogla. Atiaran, družbenica Trelova, vratila se u Znanstvigor pod stare dane iz mnogo razloga, ali dva su bila najvažnija. Želela je da dovede... ne, želja je previše sitna reč. Žudela je da te dobije. Nije mogla da zaboravi. Ali da li te je želela za Domaju ili za sebe, ne znam. Bila je rastrzana žena i iskreno verujem da su se obe gladi borile u njoj do poslednjeg trena. Kako je moglo biti drugačije? Rekla je da si dozvolio skrnavljenje svetkovine proleća, iako je mene majka učila drugačijoj priči."

35

Ne! - zaječa Kovenant, koračajući povijeno kao da ga je pritisla težina tame iza čela. Oh, Atiaran!"Njen drugi razlog dodiruje bol dugih godina i produžene snage. Jer njen muž beše Trel, oblučar

rhadamaerla. Njihovo venčanje beše valjano i veličajno u sećanjima kamendola Mithil, jer iako je prevazišla sopstvene moći tokom mladosti u Znanstvigoru i napustila ga u slabosti, bila je dovoljno jaka da ostane sa Trelom, suprugom svojim.

Ali slabost, nepoverenje prema sebi, ostali su u njoj. Teška kušnja njenog života došla je i prošla, a ona je ostarila. Bolu koji si joj zadao dodat je još jedan; starila je, a Trel, družbenik Atiaranin, nije. Znanstvo ga je održavalo onostran godina. Tako da je posle toliko bola počela da gubi i supruga, iako je njegova ljubav bila nepomućena. Bila mu je žena, pa ipak je postala dovoljno stara da mu bude majka.

I zato se vratila u Znanstvigor u tuzi i bolu - i u posvećenosti, jer iako je sumnjala u sebe, njena ljubav prema Domaji nije zatitrala. Pa ipak, na kraju je zadesi zlo. U bekstvu od sputavanja znanstvozornika navukla je na sebe smrt. Na taj način prekršila je zavet mira i okončala život u očajanju."

Ne! - pobuni se on. Ali sećao se Atiaraninog gneva i cene koju je plaćala da ga potisne, kao i zla koje joj je naneo. Plašio se da je Elena u pravu.

Oštrijim glasom, koji kao da se nije slagao sa njenim rečima, vrhovna poglavarka nastavi: "Posle njene smrti, Trel je došao u Veselkamen. On je jedan od najmoćnijih među svim rhadamaerlima i on je i sada ovde, daje veštinu i znanstvo odbrani Domaje. Ali on poznaje gorčinu i ja se plašim da njegov zavet nespokojno počiva na njemu. Jer i pored sve blagosti, previše je činjen bespomoćnim. U dubini duše verujem da ne prašta. Nije bilo pomoći koju je mogao pružiti Atiarani - ili mojoj majci."

Kroz bol svojih sećanja, Kovenant požele da se pobuni kako Trel, širokih ramena i čudnovate moći, nije znao ništa o pravoj prirodi bespomoćnosti. Ali njegov prigovor bio je ugušen zahvatom Eleninog glasa kada je ova izgovorila mojoj majci. Stajao je mirno, pognut kao da će se prevaliti, i čekao da poslednja neizreciva tmina padne po njemu.

"Tako da svakako shvataš zbog čega sam jahala Ranihina kao dete. Svake godine, poslednjeg punog meseca pre središnje noći proleća, jedan Ranihin dolazi u kamendol Mithil. Moja majka smesta je shvatila da je to dar od tebe. I delila ga je sa mnom. Bilo joj je tako lako da zaboravi da si je povredio. Nisam li ti rekla da i ja izgledam mlađe? Ja sam Elena, kćerka Lene, kćerke Atiaran, družbenice Trelove. Lena, moja majka, ostala je u kamendolu Mithil, jer uporno veruje da ćeš joj se vratiti."

Još jedan trenutak mirno je stajao, zagledan u šaru utkanu u ramena njene halje. Onda ga salete poplava otkrovenja i on shvati. Sručio se, skljokao u stolicu naglo kao da mu se kičma prelomila. Trbuh mu je grgotao i on oseti nalet mučnine, pokušavao je da povrati svoju prazninu.

"Žao mi je." Reči mu briznuše između zuba kao da mu ih je iz grudi iščupala hladna pesnica kajanja. Bile su neodgovarajuće poput mrtvorođenčadi, previše mrtve da izraze ono što je osećao. Ali nije mogao da učini ništa drugo. "Oh, Leno! Žao mi je." Požele da plače, ali bio je gubav i zaboravio je kako.

"Bio sam nemoćan." Istisnuo je nazubljeno priznanje kroz bolno grlo. "Zaboravio sam kako to izgleda. Onda smo ostali sami. A ja sam se ponovo osetio kao muškarac, samo sam znao da nije istina, sve je bilo lažno, sanjao sam, moralo je biti tako, nije se moglo dogoditi ni na kakav drugi način. Bilo je to previše. Nisam to mogao podneti."

"Ne govori mi o nemoći", odvrati ona napregnuto. "Ja sam vrhovna poglavarka. Moram poraziti Opakog pomoću strela i mačeva." Ton joj je bio oštar; mogao je da čuje kako kroz njega teku druge reči, kao da govori: misliš li da je obično objašnjenje ili izvinjenje dovoljno da se sve popravi? A bez bolesne obamrlosti koja ga je opravdavala nije mogao ni da se raspravlja.

"Ne", reče on drhtavim glasom. "Ništa nije dovoljno."Lagano, teško, digao je glavu i pogledao. Sada je u njoj mogao da vidi šesnaestogodišnje dete koje je

poznavao, njenu majku. Imala je majčinu kosu, majčinu figuru. Iza njene discipline, lice joj je bilo vrlo slično majčinom. A na ramenima je nosila, upleten u tkaninu na plećima, istu onu belu lisnatu šaru koju je nosila i Lena - šaru porodice Trela i Atiaran.

Kada ju je pogledao u oči, video je da su i one vrlo slične Leninim. Blistale su nečim što nije bilo ni bes ni osuda; kao da su protivurečile osudi koju je čuo pre nekoliko trenutaka.

"Šta ćeš sada da učiniš?" reče on slabašno. "Atiaran je želela... želela da me poglavari kazne."Ona naglo napusti sedište i ode iza njega. Nežno mu je položila ruke na stisnuto čelo i počela da trlja,

pokušavajući da milovanjem odagna čvorove i brazde. "Ah, Tomase Kovenante", uzdahnu ona, sa nečim nalik na čežnju u glasu. "Ja sam vrhovna poglavarka. Nosim Žezlo zakona. Borim se za Domaju i neću

36

ustuknuti iako i lepota može umreti, i ja mogu umreti, i svet može umreti. Ali u meni ima previše Lene, moje majke. Nemoj se tako mrštiti na mene. Ne mogu to da podnesem."

Njen meki, sveži, umirujući dodir kao da mu je palio čelo. Mhoram je rekao da je sedela sa njim tokom kušnje od prethodne noći - sedela je, pazila ga i držala za ruku. Drhtavo se digao na noge. Sada je znao zašto ga je prizvala. U vazduhu između njih postojao je čitav svet značenja; čitav njen život počivao je na njemu, izišlo to na dobro ili zlo. Ali sve je to bilo previše; bio je isuviše isceđen i uzdrman da bi sve shvatio, da bi se snašao sa svim tim. Kruto lice bilo mu je sposobno samo za grimase. Nemo je napusti, a Banor ga povede nazad do njegovih odaja.

U prebivalištu je pogasio baklje, pokrio kotliće sa oblučkom. Onda je izišao na balkon.Mesec se dizao nad Veselkamenom. I dalje je bio mlad i pojavio se srebrn nad obzorjem, bojio je

ravnice nenarušenim sjajem. On udahnu jesenji vazduh i nasloni se na ogradu, na trenutak imun na vrtoglavicu. Čak je i to bilo isceđeno iz njega.

Nije razmišljao o skakanju. Razmišljao je koliko je teško odbiti Elenu.

7. ORIKOVA MISIJA

Izvesno vreme pre zore probudi ga uporno lupanje na vratima. Sanjao je o pohodu za Žezlom zakona - o svom prijatelju, Srdosolji Penosledu, koga je družina sa pohoda ostavila za sobom da čuva pozadinu pre nego što je ušla u katakombe Planine Groma. Kovenant ga više nije video, nije znao da li je džin preživeo tu opasnu dužnost. Kada se probudio, srce mu je tutnjalo kao da lupanje na vratima predstavlja udarce njegovog užasa.

Obamrlo, ošamućen od sna, otkrio je kotlić sa oblučkom, a zatim odšepao do dnevne sobe da odgovori na kucanje.

Zatekao je nekog čoveka kako stoji u blistavilu hodnika. Plava odora sa crnim pojasom i dugačko žezlo predstavljali su ga kao poglavara.

"Prapoglavaru Kovenante", poče čovek smesta. "Moram se silno izviniti zbog narušavanja tvoga počinka. Od svih poglavara ja sam onaj koji najviše žali zbog takvog ometanja. U dubokoj sam ljubavi prema odmoru. Odmor i hrana, prapoglavaru - san i namirnice. Oni su izuzetni. Iako ima onih koji bi rekli da sam okusio toliko namirnica da mi odmor više nije neophodan. Bez sumnje je takvo razmišljanje razlog što sam izabran za ovo mučno i uopšte neprijatno putovanje." Ne tražeći dopuštenje, on nahrupi kraj Kovenanta u sobu. Smešio se.

Kovenant treptajem usredsredi zamućeni pogled i osmotri čoveka pobliže.Ovaj je bio nizak i zdepast, oblog, blaženog lica, ali ozbiljnost njegovog izraza prekidale su vesele

oči, tako da je delovao poput nevaljalog heruvima. Izraz mu se neprekidno komešao: kratki osmesi, kliberenje, mrštenje, grimase gonili su se po površini njegovog suštinski dobrog raspoloženja. Sada je posmatrao Kovenanta pogledom punim procenjivanja, kao da pokušava da odmeri Nevernikov odziv na šale.

"Ja sam Hirim, sin Hulov", reče on glatko, "poglavar Veća, kao što vidiš, i zaljubljenik u sve vrste veselja, kao što možda nisi propustio da primetiš." Oči su mu đavolasto svetlucale. "Ispripovedao bih ti sve o svom poreklu i prošlosti, pa bi me bolje upoznao - ali vreme mi je kratko. Jahanje Ranihina ostavlja posledice, ali kada sam se ponudio na njihov izbor nisam znao da će ta počast biti toliko tegobna. Možda ćeš pristati da me pratiš?"

Nemo, Kovenantove usne obrazovaše reči: da pratim?"Bar do dvorišta - ako te ne mogu ubediti da ideš dalje. Objasniću ti dok se budeš pripremao."Kovenant je bio previše ošamućen da bi shvatio šta se to zahteva od njega. Poglavar je želeo da se

obuče i da pođe nekuda. Da li je to bilo sve? Trenutak potom on dođe do glasa i upita: "Zašto?"Uz napor, Hirim navuče izraz ozbiljnosti na lice. Ozbiljno je proučavao Kovenanta, a zatim reče:

"Prapoglavaru, postoje stvari koje teško mogu da ti izgovorim. Možda su i poglavar Mhoram i vrhovna poglavarka Elena govorili sa tobom. Oni ne žele da se ovo znanje skriva od tebe. Ali brat Mhoram okleva da opiše sopstveni bol. A vrhovna poglavarka - u dubini duše osećam da se plaši da te pošalje u opasnost."

Žalosno se nasmešio. "Ali ja nisam tako nesebičan. Složićeš se da me ima poprilično za razmatranje - a svaki delić je nežan. Hrabrost je za vitke. Ja sam mudriji. Mudrost nije ni dublja ni plića od kože - a moja

37

je vrlo debela. Razume se, rečeno je da iskušenja i teškoće pročišćavaju duh. Ali čuo sam kako džinovi kažu da ima dovoljno vremena za pročišćenje duha kada telo nema drugog izbora."

Kovenant je čuo i to; to mu je Penosled rekao. On zavrte glavom da se otrese bolnih sećanja. "Ne shvatam."

"I to sa razlogom", reče poglavar. "Još nisam prozbirio ništa bitno. Ah, Hirime", uzdahnu on sebi, "sažetost je tako prosta reč - pa ipak te nadilazi. Prapoglavaru, zar se nećeš obući? Moram ti ispričati novosti o džinovima, koje ti neće biti drage."

Titraj bojazni ukoči Kovenanta. Više nije bio sanjiv. "Reci mi.""Dok se budeš odevao."Psujući nemo, Kovenant požuri u spavaonicu i poče da navlači odeću.Poglavar Hirim govorio je iz druge sobe. Ton mu je bio pažljiv, kao da čini svestan napor da bude

sažet. "Prapoglavaru, ti znaš za džinove. Srdosolja Penosled lično doveo te je do Veselkamena. Bio si prisutan u Zabranu kada je govorio pred Većem poglavara i rekao im da su došla i prošla predskazanja o nadi džinova za Domom koja je predvideo vrhovni poglavar Damelon."

Kovenant je znao; živo se toga sećao. Nekada, u vreme drevnih poglavara, džinovi su bili putnici po moru, koji su zalutali. Iz tog razloga, nazvali su sebe Bezemljaši. Decenijama su lutali u potrazi za izgubljenom domovinom, ali je nisu našli. Najzad su došli do obala Domaje u oblasti znanoj kao Primorje, a tamo - gde im je dobrodošlicu i prijateljstvo poželeo Damelon - digli su mesto gde će živeti dok ponovo ne budu otkrili drevni Dom.

Od tog doba, pre tri hiljade godina, potraga im je bila besplodna. Ali Damelon Džinoljub izrekao i je proročanstvo; predvideo je kraj njihovom izgnanstvu.

Kada su izgubili Dom, a možda baš zbog toga, džinovi su počeli da propadaju. Iako su izuzetno voleli decu, malo se dece rađalo; seme im se nije obnavljalo. Tokom mnogih vekova, broj im se lagano smanjivao.

Damelon je prorekao da će se to promeniti, da će im seme povratiti vitalnost. Bilo je to njegovo predskazanje, njegov znak da će se izgnanstvo okončati, na dobro ili zlo.

Sa svoje strane, Damelonov sin, Lorik, obećao je da će podržati i učvrstiti to proročanstvo. Rekao je da će njegovi poglavari, kada Damelonovo proročanstvo bude ispunjeno, snabdeti džinove moćnim kobilicama i krmama od zlatanike za gradnju novih brodova za putovanje kući.

I tako je Srdosolja Penosled dojavio Veću poglavara da je Jedrana Vilokosa, žena Mlatišake Brodograda, rodila trojke, tri sina - događaj bez presedana u Primorju. A u isto vreme, izviđački brodovi vratili su se da kažu kako su našli put koji bi mogao odvesti džinove do Doma. Penosled je došao do Veselkamena da zatraži ispunjenje obećanja vrhovnog poglavara Lorika.

"Tokom četrdeset godina", nastavi poglavar Hirim, "lilianrili Poglavarevog Konaka zalagali su se da ispune to obećanje. Sedam kobilica i krmila sada su gotovo završeni. Ali vreme nam hita za petama i opako nas pritiska. Kada rat bude počeo, bićemo nemoćni da prebacimo zlataniku do Primorja. A biće nam potrebna pomoć Džinova da se borimo protiv poglavara Kletnika. Pa ipak se može desiti da sva takva pomoć i sve nade ne uspeju. Može se desiti..."

"Penosled", prekide ga Kovenant. Petljao se sa pertlama na čizmama. Oštra briga činila ga je nestrpljivim, punim hitnje. "Šta je sa njim? Da li je...? Šta mu se desilo - posle pohoda?"

Poglavarov ton postade još pažljiviji. "Kada su učesnici pohoda za Žezlom zakona pošli kući, otkrili su da je Srdosolja Penosled živ i nepovređen. Stigao je bezbedno do Andelejna i tako izbegao Ognjene lavove. Vratio se svom narodu i od tog vremena dva puta je dolazio u Veselkamen da pomogne oblikovanje zlatanike i da podeli znanje. Mnogi džinovi dolazili su i odlazili, puni nade.

Ali sada, prapoglavaru..." Hirim zastade. U njegovom glasu bilo je tuge i turobe. "Ah, sada."Kovenant žustro ode nazad do dnevne sobe i pogleda poglavara u oči. "Sada?" I njegov glas bio je

nesiguran."Sada je već treća godina kako je tišina popala po Primorju. Nijedan džin nije došao do Veselkamena

- nijedan džin nije nogom kročio na Gornju Zemlju." Da odgovori na iznenadni blesak Kovenantovog pogleda, on produži: "Oh, nismo zaludno sedeli. Godinu dana nismo činili ništa - Primorje je udaljeno gotovo četiri stotine milja, a jednogodišnje ćutanje nije neuobičajeno. Ali posle te godine, počeli smo da se brinemo. Onda smo tokom godinu dana slali glasnike. Nijedan se nikada nije vratio. Tokom proleća, poslali smo čitav eovod. Dvadeset ratnika i njihov stožernik nisu se vratili.

38

Zato je Veće odlučilo da ne rizikuje više nijednog ratnika. U leto, poglavar Kalindril i poglavarka Amatin pojahali su istočno sa svojim krvnim gardistima u potrazi za prolazom. Vratila ih je nazad mračna i bezimena sila u Sarangravskoj ravnici. Sestra Amatin poginula bi kada joj je konj pao, ali Kalindrilov Ranihin odneo je oboje u sigurnost. Tako je senka popala između nas i naše drevne Kamenbraće, a usud džinova je neznan."

Kovenant zaječa u sebi. Penosled mu je bio prijatelj - pa ipak nije čak rekao ni zbogom džinu kada su se rastali. On oseti oštru žalost. Želeo je da ponovo vidi Penosleda, želeo je da se izvini.

Ali istovremeno je bio svestan Hirimovog pogleda na sebi. Poglavareve prirodno vesele oči odavale su izgled bolne ozbiljnosti. Očigledno je imao nekakav razlog da ovako probudi Kovenanta pre zore. Uz trzaj ramenima, Kovenant potisnu tugu i reče: "I dalje ne razumem."

Najpre se poglavar Hirim nije pokolebao. "Onda ću ti govoriti otvoreno. Tokom noći posle tvog prizivanja, poglavara Mhorama vizija je pozvala od tvog uzglavlja. Ruka sile popala je po njemu i on vide prizore koji mu krv u venamapretvoriše u užas. Vide..." Onda se naglo okrenuo. "Ah, Hirime", uzdahnu on, "ti si debela, slaboumna budala. Šta ti imaš da sanjaš o poglavarima i Znanstvu, o džinovima i hrabrim poduhvatima? Kada su ti takve misli prvi put zašle u tu detinjastu glavu, trebalo je da te ozbiljno izdevetaju i pošalju da čuvaš ovce. Ta tvoja debelokožna, nesposobna ličnost malo toga čini što je na čast Hulu, družbeniku Greninom, ocu tvome, koji se uzdao u to da te budalaste sanjarije neće skrenuti sa puta." Preko ramena blago je rekao: "Poglavar Mhoram vide kako smrt maršira prema džinovima. Nije mogao da razazna lice te smrti. Ali video je da će u slučaju da im se ubrzo ne pomogne - ubrzo, možda za dvadesetinu dana - svakako biti uništeni."

Uništeni? - ponovi Kovenant nemo poput jeke. Uništeni? Onda krenu korak dalje. Da li je i to moja greška? "Zašto?" poče on, a zatim grubo proguta, "zašto mi to pričaš? Šta očekuješ da uradim?"

"Zbog vizije brata Mhorama Veće je donelo odluku da pošalje misiju do Primorja - smesta. Zbog rata, ne možemo odvojiti veliki deo snaga - ali Mhoram kaže da je brzina neophodnija od snage. Zbog toga je vrhovna poglavarka Elena odabrala dvojicu poglavara koje prihvatiše Ranihini - Šetru, družbenicu Verementovu, čije je poznavanje Sarangravske ravnice veće od ičijeg, i Hirima, sina Hulovog, koji ima uzgredno poznavanje znanstva džinova. Za našu pratnju međnik Morin odabra petnaest krvnih gardista pod vođstvom Korika, Cerina i Sila. Vrhovna poglavarka poverila im je misiju kao i nama, tako da će oni i ukoliko mi padnemo produžiti da pomognu džinovima.

Korik je među najstarijim krvnim gardistima." Činilo se da poglavar okoliša, izbegava nešto što mu se nije mililo da kaže. "Uz Tuvora, Morina, Banora i Terela, zapovedao je prvobitnom vojskom haručaija koja je krenula protiv Domaje - krenula i naišla na vrhovnog poglavara Kevina, sa Ranihinima i džinovima, pa su njene pripadnike ljubav, čuđenje i zahvalnost toliko dirnuli da su se zavetovali službi kojom je stvorena krvna garda. Sil je krvni gardista koji se posebno stara o meni, kao što Cerin čuva poglavarku Šetru. Zatražio bih od njih da nas dobro čuvaju", zabrunda Hirim kada se vratio šali. "Ne želim da pogubim svu ovu put koju sam tako radosno sticao."

Osujećen, Kovenant oštro ponovi: "Šta očekuješ da učinim?"Hirim se lagano okrete da bi ga pogledao u oči. "Poznavao si Srdosolju Penosleda", reče on. "Voleo

bih da pođeš sa nama."Kovenant zapanjeno zinu na poglavara. Iznenada se osećao kao da će se obeznaniti. Iz daljine je čuo

sebe kako slabašno pita: "Da li vrhovna poglavarka zna za to?"Hirim se isceri. "Od njenog besa koža će mi se ispržiti na licu kada čuje šta sam ti rekao." Ali

trenutak docnije bio je ponovo ozbiljan. "Prapoglavaru, ne kažem da treba da nas pratiš. Možda silno grešim što pitam. Ima mnogo toga što ne znamo u pogledu namera Opakog vezanih za ovaj rat - a od svega je najveće neznanje o smeru iz koga će napasti. Hoće li poći južno od Andelejna kao što je to činio u ranije doba, a zatim napasti severno kroz Središnje Zaravni, ili će marširati duž Domajinog Sunovrata da nam priđe sa istoka? To neznanje paralizuje nam odbranu. Ratovnija se ne može pokrenuti dok ne bude znala odgovor. Vrhovnik Troj vrlo je zabrinut. Ali ukoliko poglavar Kletnik odluči da nas napadne sa istoka, onda će nas misija prema Primorju povesti pravo u njegove ruke. Iz tog razloga, bilo bi neopisivo glupo da nas belo zlato prati.

Ne, da je mudro da ti pođeš sa nama, poglavar Mhoram već bi govorio s tobom o tome. Pa ipak te pitam. Volim džinove iz dna duše, prapoglavaru. Dragoceni su za čitavu Domaju. Izazvao bih čak i gnev vrhovne poglavarke Elene da im pružim ma kakvu pomoć."

39

Prosta iskrenost poglavarove molbe dirnu Kovenanta. Iako tek što je upoznao čoveka, otkrio je da mu se dopada Hirim, sin Hulov - da mu se dopada i da bi voleo da mu pomogne. A džinovi su bili moćan razlog. Nije mogao podneti pomisao na to da bi Srdosolja Penosled, toliko pun života, smeha i razumevanja, mogao biti ubijen ukoliko mu se ne pomogne. Ali taj razlog gorko je podsećao Kovenanta da je manje sposoban za pomoć od ikoga u Domaji. A Elenin uticaj na njega i dalje je bio jak. Nije želeo da učini ništa što bi je razljutilo, išta što bi joj moglo pružiti dodatni razlog da ga mrzi. Bio je rastrzan; nije mogao da odgovori na iskreno pitanje u Hirimovom pogledu.

Poglavarove oči naglo se ispuniše suzama. On skrenu pogled, brzo trepćući. "Zadao sam ti bol, prapoglavaru", reče on blago. "Oprosti mi." Kovenant je očekivao da začuje ironiju, kritiku u rečima, ali Hirimov ton izražavao je samo jednostavnu tugu. Kada se ponovo suočio sa Kovenantom, na usnama mu je bio slabašni osmeh. "Onda dobro. Zar nećeš, ako ništa drugo, bar poći sa mnom do dvorišta? Misija će se uskoro tamo sakupiti da bi krenula. Tvoje prisustvo reći će čitavom Veselkamenu da si delao na osnovu izbora, a ne iz neznanja."

To Kovenant nije mogao odbiti; suviše se stideo sopstvene suštinske nemoći, ona ga je suviše ljutila. Silovito se dao u pokret i dugim koracima krenuo iz prebivališta.

Smesta je zatekao Banora iza svoga lakta. Između krvnog gardiste i poglavara koračao je naniže kroz hodnike i prolaze prema vratnicama Veselkamena.

Postojao je samo jedan ulaz u Poglavarev Konak, a džinovi su ga izgradili valjano da brani grad. Na isturenom vrhu visoravni izdubili su kamen tako da obrazuje dvorište između glavnine Konaka i stražarske kule koja je čuvala spoljašnje vratnice. Te vratnice - džinovske, užlebljene kamene ploče koje su se mogle zatvoriti prema unutra da bi u potpunosti zapečatile ulaz - vodile su do tunela ispod kule. Tunel se otvarao prema dvorištu, a ulaz u Konak sa dvorišta branile su još jedne dveri masivne i čvrste poput prvih. Glavnina Konaka bila je povezana sa tornjem nizom drvenim prelaza obešenih u pravilnim razmacima iznad dvorišta, ali jedini pristup kuli na nivou tla bio je kroz dvoje malih vrata sa svake strane tunela. Na taj način, neprijatelj koji bi ostvario gotovo nemoguć zadatak provaljivanja kroz spoljašnje dveri potom bi bio prisiljen da pokuša isti poduhvat na unutrašnjim dverima dok bi istovremeno bio pod udarom borbenih sredstava i sa stražarske kule i iz glavnine Konaka.

Dvorište je bilo popločano škriljčanim pločama, osim u središtu, gde je raslo staro stablo zlatana koga su napajala vrela sveže vode. Poglavar Hirim, Banor i Kovenant zatekoše ostale pripadnike pohoda tamo, pokraj drveta, pod sve bleđom tamom neba. Zora je počinjala da rudi.

Drhteći na oštrom vazduhu, Kovenant se obazre po dvorištu. U svetlosti odraženoj sa Konaka video je da su svi ljudi pokraj drveta krvni gardisti, izuzev jedne poglavarke, visoke žene. Stajala je licem okrenuta Veselkamenu; Kovenant ju je jasno video. Imala je krutu, gvozdeno-sivu kosu koju je kratko podsekla; a lice joj je bilo poput glave sokola - oštrog nosa i oka, tankih obraza. Oči su joj sadržale oštri blesak nalik lovačkom pogledu sokola. Ali iza tog bleska Kovenant razazna nešto što je izgledalo kao bol čežnje, žudnju koju nije mogla ni zadovoljiti, niti potisnuti.

Poglavar Hirim drugarski je pozdravi, ali ona nije obraćala pažnju na njega, već je i dalje zurila prema Konaku, kao da ne može da podnese da ga ostavi.

Iza nje, krvni gardisti bili su zauzeti raspodeljivanjem tereta, pakovanjem zaliha u svežnjeve uz pomoć vrpci prijanjka. Ove su vezivali za leđa da im ne bi ometale pokrete. Ubrzo, jedan od njih - Kovenant prepozna Korika - kroči napred i obznani poglavaru Hirimu da su spremni.

"Spremni, prijatelju Koriče?" Hirimov glas imao je šaljiv prizvuk. "Ah, voleo bih kada bih ja mogao da kažem isto. Ali, Sedmice mu! Nisam ja čovek prilagođen velikim opasnostima - podesniji sam da pljeskam pobedama nego da ih lično stvaram. Da, moje veštine leže u tom smeru. Da mi ti doneseš pobedu, ispio bih u njenu čast zdravicu koja bi te zapanjila. Ali ovo - žustro jahanje preko Domaje, pravo u čeljust ko zna kakvim proždrljivim opasnostima...! Možeš li nam reći nešto o tim opasnostima, Koriče?"

"Poglavaru?""Dobro sam porazmislio o ovoj stvari, prijatelju Koriče - a možeš zamisliti koliku mi je to teškoću

predstavljalo. Ali vidim da je vrhovna poglavarka poverila ovu misiju tvojim rukama sa dobrim razlogom. Počuj šta sam pomišljao - napore poput mojih ne bi trebalo traćiti. Razmotri ovo. Od svih ljudi Veselkamena, samo su krvni gardisti videli Domaju pre Obesvećenja. Znali ste lično Kevina. Svakako o njemu znate daleko više od nas. I svakako znate daleko više o Opakom. Možda znate kako on ceni rat. Možda znate o opasnostima koje leže između nas i Primorja više nego što nam može reći poglavar Kalindril."

40

Korik neznatno sleže ramenima."U dubini duše verujem", produži Hirim, "da možete odmeriti opasnosti pred nama bolje no ijedan

poglavar. Trebalo bi da govorite o njima, da bismo se mogli pripremiti. Može biti da ne bi trebalo da iskušavamo opasnosti Grimerdora ili Sarangrava, već da umesto toga pojašemo severno i okolo, i pored dodatnih dana."

"Krvna garda ne poznaje budućnost." Korikov glas bio je bez ikakvih osećanja, pa ipak Kovenant začu slabašni naglasak na reči poznaje. Činilo se da Korik upotrebljava tu reč na drugi način u odnosu na Hirima, u širem ili možda više proročkom smislu.

Ali poglavar nije bio zadovoljan. "Možda i ne. Ali niste delili Kevinovu vladavinu, a da niste ništa naučili. Plašite li se da ne možemo izdržati znanje koje nosite?"

"Hirime, zaboravljaš se", umeša se naglo poglavarka Šetra. "Zar je to tvoje poštovanje prema nosiocima zaveta?"

"Ah, sestro Šetra, ne razumeš. Moje poštovanje prema krvnoj gardi je bezgranično. Kako bih mogao da osećam išta drugo prema ljudima zakletim preko svakog ljudskog zaveta da me održe u životu? A tek kada bi mi obećali dobru hranu, bio bih u potpunosti njihov dužnik. Ali ti svakak vidiš naš položaj. Vrhovna poglavarka poverila je pohod u njihove ruke. Ukoliko ih opasnost prema kojoj tako veselo idemo prisili na takav izbor, krvna garda će radije nastaviti pohod nego da nas brani."

Na trenutak, poglavarka Šetra prostreli Hirima oštrim pogledom nalik izrazu prezira. Ali kada je progovorila, njen glas nije mu se podsmevao. "Poglavaru Hirime, nisi ti veseo. Veruješ da sa ovim pohodom jaše i opstanak džinova i tražiš načina da sakriješ strah za njih."

"Melenkurion Nebosklon!" zareža Hirim da bi se uzdržao od smeha. "Samo pokušavam da sačuvam svoju finu i teško stečenu kožu od neočekivanog napada. Počastvovalo bi te da podeliš sa mnom tako vrlu želju."

"Miruj, poglavaru. Nemam duše za šale", uzdahnu Šetra i okrete se da nastavi proučavanje Veselkamena.

Poglavar Hirim ju je nakratko ćutke posmatrao, a zatim reče Koriku: "Pa, ona ima manje tela za čuvanje nego ja. Može biti da je fini duh rezervisan za zanemarivanu put. Moram o tome prozboriti koju sa džinovima - ukoliko stignemo do njih."

"Mi smo krvna garda", odgovori Korik glatko. "Stići ćemo do Primorja."Hirim baci pogled prema noćnom nebu i reče tihim, zamišljenim glasom: "Pomozi i prikloni. Voleo

bih da nas je više. Džinovi su ogromni i ako su oni u nevolji - nevolja će biti ogromna.""Oni su džinovi. Nisu li oni dorasli svakoj nevolji?"Poglavar blesnu pogledom prema Koriku, ali nije odvratio. Uskoro priđe Šetri i tiho reče: "Hajde,

sestro. Put nas zaziva. Putovanje je dugo i ako se nadamo da ga okončamo, moramo ga najpre započeti.""Čekaj!" kliknu ona tiho, poput udaljenog ptičjeg zova.Hirim ju je proučavao još jedan trenutak. Onda se vrati Kovenantu. Šapatom tako tihim da ga je

Kovenant jedva čuo, poglavar reče: "Želi da vidi Verementa, muža svog, pre nego što pođemo. Njihova je priča tužna, prapoglavaru. Njihov brak je uzburkan. Oboje su ponositi - zajedno su otputovali do Ravnica Ra da se ponude Ranihinima. A Ranihini - ah, Ranihini su odabrali nju, ali su njega odbili.

Dakle, oni biraju na sopstveni način i njihove postupke ne umeju da objasne čak ni Ranjani. Ali to je unelo razliku između njih dvoje. Brat Verement je vredan čovek - pa ipak, sada ima razloga da veruje kako je manje vredan. A sestra Šetra ne može ni da prihvati ni da porekne njegovu presudu nad samim sobom. A sada ova misija - Verement je imao svako pravo da pođe umesto mene, ali misija zahteva brzinu i izdržljivost Ranihina. Zarad nje same, voleo bih da možeš ti da pođeš umesto nje."

"Ja ne jašem Ranihina", odvrati Kovenant nesigurno."Došli bi oni da ih pozoveš", odgovori Hirim.Kovenant ponovo nije mogao da odgovori; plašio se da je to istina. Ranihini su mu se zavetovali, a

on im nije dao oproštaj. Ali nije mogao da jaše tako velikog konja. Propeli su se pred njime u strahu i gađenju. Ponovo nije imao da ponudi Hirimu ništa osim pogleda svoje neme neodlučnosti.

Nekoliko trenutaka kasnije on začu pokrete iz ždrela Konaka iza sebe. Kada se okrenuo, video je dvoje poglavara kako grabe preko dvorišta - vrhovna poglavarka Elena i čovek koga još nije upoznao.

Od Eleninog dolaska uzdrhtao je; najednom, činilo se da je vazduh pun krila, lešinarskih nagoveštaja. Ali i čovek kraj nje privukao mu je pažnju. Smesta je znao da je to poglavar Verement. Čovek

41

je previše podsećao na Šetru da bi bio ma ko drugi. Imao je istu takvu kratku, oštru kosu, iste crte sokola, isti gorki ukus u ustima. Kretao se prema njoj kao da namerava da se baci na nju.

Ali zaustavio se na deset stopa. Oči mu ustuknuše pred njenim oštrim pogledom; nije mogao da se prisili da je pogleda pravo u oči. Tihim glasom, rekao je: "Hoćeš li poći?"

"Znaš da moram."Zaćutaše. Ne mareći za činjenicu da ih posmatraju, stajali su razdvojeni. Neka proba volje kojoj reči

nisu bile potrebne visila je među njima. Izvesno vreme, stajali su nepokretno, kao da odbijaju da naprave ma kakav gest koji bi se mogao protumačiti kao kompromis ili predaja.

"Nije želeo da dođe", šapnu Hirim Kovenantu, "ali ga je vrhovna poglavarka dovela. Sada se stidi."Onda se poglavar Verement pokrenu. Naglo uspravi žezlo i baci ga prema Šetri. Ona ga uhvati i

dobaci mu svoje žezlo. On uhvati njega. "Budi mi dobro, ženo", reče on turobno."Budi mi dobro, mužu", odvrati ona."Za mene ništa neće biti dobro dok se ne vratiš.""Ni za mene, mužu moj", uzdahnu ona napeto.Bez ijedne druge reči, on se okrenu na peti i požuri u Veselkamen.

Na trenutak ga je gledala kako ide. Onda se i ona okrenu i kruto pođe iz dvorišta prema tunelu. Korik i drugi krvni gardisti sledili su je. Ubrzo Kovenant osta sam sa Hirimom i Elenom.

"Pa, Hirime", reče vrhovna poglavrka blago, "tvoja kušnja mora početi. Žalim zbog toga što će biti toliko naporna za tebe."

"Vrhovna poglavarko..." poče Hirim."Ali sposoban si ti za to", produži ona. "Nisi još ni počeo da odmeravaš svoju pravu snagu.""Vrhovna poglavarko", reče Hirim, "zamolio sam prapoglavara Kovenanta da nas prati."Ona se ukoči. Kovenant oseti kako iz nje zrači navala napetosti; iznenada se činilo kao da blista

opipljivom napregnutošću. "Poglavaru Hirime", reče ona tihim glasom, "koračaš po opasnom terenu." Ton joj je bio oštar, ali Kovenant je razabrao da to ona ne upozorava Hirima, da mu ne preti. Poštovala je ono što je učinio. I plašila se.

Onda se okrenula Kovenantu. Pažljivo, kao da se plaši da izrazi svoju živu želju, upitala je: "Hoćeš li poći?"

Svetlo Veselkamena bilo joj je za leđima i nije mogao da joj vidi lice. Bilo mu je drago zbog toga; nije želeo da zna da li je njen neobični pogled usredsređen na njega. Pokušao je da joj odgovori, ali na trenutak grlo mu je bilo tako suvo da nije mogao da napravi ni zvuk.

"Ne", reče konačno. "Ne." Zarad Hirima, napravio je napor da kaže istinu. "Ništa ne mogu da učinim za njih." Ali dok je to govorio, znao je da to nije cela istina. Odbio je da ide zbog toga što je Elena, kćerka Lenina, želela da ostane.

Njeno olakšanje bilo je opipljivo u tmini kao što je bila i njena napetost. "Vrlo dobro, prapoglavaru." Jedan dugi trenutak ona i Hirim bili su okrenuti jedno prema drugom i Kovenant oseti struju njihovog nemog opštenja, njihovog mentalnog stapanja. Onda joj Hirim priđe i poljubi je u čelo. Ona ga zagrli, a zatim ga pusti. On se nakloni Kovenantu i ode u tunel.

Onda se i ona okrete od Kovenanta i uđe u tunel kroz jedna od malih vrata pored glavnog ulaza. Kovenant ostade sm. Duboko je disao, pokušavajući da se primiri kao da je upravo prebrodio saslušanje. I pored svežine praskozorja, znojio se. Na trenutak je ostao u dvorištu, nesiguran šta da radi. Ali onda začu zviždanje izvan Konaka - oštre, prodorne zvuke koji su odjekivali o zidove Veselkamena. Korikov pohod prizivao je Ranihine.

Kovenant najednom pojuri u tunel.Van zasenjenog dvorišta, nebo je bilo svetlije. Na istoku, prvi rub sunca probio je obzorje. Jutro je

išlo prema zapadu, a u njemu petnaestorica krvnih gardista i dva poglavara još jednom ponoviše zov. Pa još jednom. Dok je jeka trećeg poziva zamirala, vazduh se ispuni tutnjavom moćnih kopita.

Jedan drugi trenutak zemlja je drhtala u ritmu Ranihina, a vazduh je duboko titrao. Onda senka skliznu preko podnožja bregova. Sedamnaest snažnih konja glatkih udova stizalo je silovito i ponosno prema Veselkamenu. Bele zvezde na čelu delovale su im poput pene na talasu dok su galopirali prema jahačima koje su odabrali da služe. Uz oštro njištanje i sevanje kopita, oni usporiše korak.

42

U znak odgovora na to, krvni gardisti i dvoje poglavara nakloniše se, a Korik povika: "Živeli, Ranihini. Putnici Domaje i ponositi nosioci! Sunčeva puti i nebeska grivo, drago nam je što ste nam odgovorili na poziv! Zlo i rat nadneli su se nad Domaju! Opasnost i tegobe očekuju neprijatelje Zuboše. Hoćete li nas nositi?"

Veliki konji zaklimaše i zafrktaše kada su prešli poslednjih nekoliko koraka da glavama gurnu jahače i nagnaju ih da uzjašu. U trenutku, svi krvni gardisti skočiše na leđa Ranihina. Nisu koristili ni sedla ni uzde; Ranihini su voljno nosili jahače i odgovarali na pritisak kolena i dodir ruke - čak i na naredbu mislima. Ista neobična sposobnost sluha koja im je omogućavala da smesta odgovore svojim jahačima, gde god bili u Domaji - omogućavala im da predosete poziv dvadesetinu dana pre nego što se on zaista oglasi i da potrče od Ravnica Ra da odgovore kao da samo trenuci, a ne tri ili četiri stotine milja, razdvajaju jugoistočni ugao Domaje od ostalih oblasti - isto tako im je omogućavala da delaju sa jahačem kao da su jedna celina, savršeno jedinstvo uma i kostiju.

Poglavari Šetra i Hirim uzjahaše polaganije, a Kovenant ih je gledao stegnutog grla, kao da prihvataju izazov koji po svakom pravu pripada njemu. Penoslede, molim te... pomisli on. Molim te... Ali nije mogao da uobliči reči: oprosti mi.

Onda začu povik iza i iznad sebe. Okrenuvši se nazad prema Veselkamenu, on ugleda jednu sitnu, vitku priliku kako stoji dignutih ruku na vrhu stražarske kule - vrhovna poglavarka. Kada se družina na atovima okrenula prema njoj, ona diže Žezlo zakona i iz njegovog vrha izvuče siloviti plavi blesak koji je plamteo i buktao dubokim nebom - himna moći koja je u njenim rukama plamtela sa jezgrom stopljenog plavog i belog koje se duž plamena pretvaralo u najčistiji azur. Tri puta je izmahnula Žezlom, a oganj mu je delovao tako blistavo da se činilo da putanja ostaje da mu se ocrtava na pozadini neba. Onda je uskliknula: "Živeli!" i mahnula Žezlom prema napred. Na trenutak ono blesnu čitavom dužinom, tako da je neizmerni, usijani mlaz poglavarskog ognja suknuo prema nebu. U tom trenutku, bacala je toliko svetlosti po podnožju Veselkamena da je čak i sama zora bila nadjačana - kao da želi da pokaže družini da je dovoljno jaka da obriše usud ispisan u jutru.

Poglavari odgovoriše, noseći sopstvenu silu i izvraćajući reski poklič: "Živeli!" A krvni gardisti povikaše kao jedan: "Pest i vera! Živela, vrhovna poglavarko!"

Na trenutak, sva žezla bila su izdignuta u ognjevima. Onda svi poglavari utuliše plamenove. Na taj signal, družina misije glatko okrenu i odgalopira u izlazak sunca.

8. "TUŽBALICA POGLAVARA KEVINA"

Polazak pohoda - i susret sa vrhovnom poglavarkom Elenom od prethodne večeri - ostaviše Kovenanta u dubokom nespokoju. Činilo se da je izgubio ono malo nezavisnosti ili autentičnosti koju je posedovao. Umesto da sm odredi kakav će mu biti položaj i da potom dela prema tome, dozvolio je da ga pokolebaju, zavedu još suštinskije nego tokom prvog iskustva sa Domajom. Već je priznao Elenino pravo na njega i samo ga je to pravo sprečilo da isto prizna i džinovima.

Nije mogao nastaviti na taj način. Kada bi to činio, uskoro bi počeo da podseća na Haila Troja - čoveka toliko obuzetog sposobnošću vida da nije mogao da uvidi slepilo svoje želje da preuzme odgovornost za Domaju. To bi bilo samoubistvo za gubavca. Ako bi doživeo neuspeh, umro bi. A ako bi uspeo, više nikada ne bi bio u stanju da podnese obamrlost stvarnog života, gubavost. Znao je gubavce koji su umrli na taj način, ali za njih smrt nikada nije bila brza i čista. Kraj im je počivao iza smrdljive gadosti toliko ogavne da je osećao mučninu kad god bi se setio da takva trulež postoji.

A to mu nije bio jedini razlog. To zavođenje odgovornošću bilo je Kletnikovo maslo. Bio je to način na koji je poglavar Kletnik pokušavao da obezbedi uništenje Domaje. Kada se nesposobni ljudi late prevelikih bremena, posledice mogu jedino služiti Opačiji. Kovenant nije sumnjao u Trojevu nesposobnost. Nije li ga u Domaju prizvala Atiaran u očajanju? A što se njega lično tiče - on, Tomas Kovenant, bio je nesposoban za korišćenje moći u tolikoj meri kao da takva stvar uopšte ne postoji. Naprosto, nije bio kadar. Ukoliko bi se pretvarao da je drugačije, čitava Domaja postala bi samo još jedan gubavac u rukama poglavara Kletnika.

Do trenutka kada je stigao do svojih odaja, znao je da će morati da učini nešto, da preduzme nešto kako bi uspostavio uslove kojih će morati da se pridržava. Moraće da pronađe neku neusaglašenost, neki

43

neoborivi dokaz da je Domaja samoobmana. Nije mogao da veruje svojim osećanjima; bila mu je neophodna logika, dokaz isto tako neizbežan kao i zakon gubavosti.

Izvesno vreme odmeravao je odaje koracima kao da pretražuje kameni pod u potrazi za odgovorom. A onda, gonjen naglim porivom, trgao je vrata i zagledao se u hodnik. Banor je bio tamo, čuvao je stražu smireno kao da je smisao života van svakog pitanja. Kovenant ga kruto pozva u dnevnu sobu.

Kada Banor stade ispred njega, Kovenant na brzinu ponovi u sebi ono što je znao o krvnoj gardi. Poticali su od rase Haručaija, koja je živela na visovima Zapadnik-planina iza Trotgarda i van Domaje. Bili su ratoboran i plodan narod, tako da je možda bilo neizbežno da u određenom trenutku svoje istorije pošalju vojsku ka istoku, prema Domaji. To su učinili tokom ranih godina Kevinovog vrhovnog poglavarstva. Peške i bez oružja - Haručai nisu koristili oružje, baš kao što nisu koristili znanstvo; u potpunosti su se oslanjali na sopstvenu fizičku sposobnost - domarširali su do Veselkamena i izazvali Veće poglavara.

Ali Kevin je odbio da se bori. Umesto toga, naveo je Haručaije na prijateljstvo.Za uzvrat, uveliko su prevazišli njegove namere. Navodno su ih Ranihini, džinovi i sam Veselkamen

- kao stanovnici planina, Haručai su izuzetno voleli kamen i velikodušnost - dirnuli dublje od ičega u njihovoj istoriji. Da odgovore na Kevinovo prijateljstvo, dali su zavet službe poglavarima; a nešto izuzetno u njihovom posvećivanju ili jeziku prizvalo je zemnu moć i vezalo ih za njihov zavet, prkoseći vremenu, smrti i mogućnosti izbora. Pet stotina pripadnika njihove vojske postalo je krvna garda. Ostali su se vratili kući.

Sada ih je i dalje bilo blizu pet stotina. Jer svaki krvni gardista koji pogine u bici bio je poslat na svom Ranihinu uz Čuvarev procep u Zapadnik-planine i drugi Haručai došao bi da zauzme njegovo mesto. Samo oni čija se tela nisu mogla povratiti, kao Tuvor, bivši međnik, nisu bili menjani.

Prema tome, veliki nedostatak istorije krvne garde bila je činjenica da su preživeli obred Obesvećenja nedirnuti, iako su Kevin, njegovo Veće i sva njegova dela uništeni. Verovali su mu. Kada im je naredio da odu u planine, ne objašnjavajući svoju nameru, poslužali su. Ali posle toga videli su razlog da posumnjaju da li im je služba u potpunosti verna. Dali su zavet; trebalo je da izginu sa Kevinom na Kiril Trendoru pod Planinom Groma - ili da ga spreče da se tamo u očajanju sretne sa poglavarom Kletnikom, da ga spreče da izgovori obred koji je doveo doba drevnih poglavara do uništenja. Bili su verni do krajnosti koja im je poricala smrtnost, pa ipak su doživeli neuspeh u zavetu da će zaštititi poglavare po svaku cenu.

Kovenant je želeo da pita Banora šta bi se desilo krvnoj gardi ako bi ikada poverovali da im je izuzetna vernost lažna, da su u svom zavetu izdali i Kevina i sebe. Ali nije mogao da uobliči takvo pitanje u reči. Banor je od njega zasluživao bolje postupke. A i Banor je izgubio ženu - mrtva je već dve hiljade godina.

Umesto toga, Kovenant se usredsredi na traganje za neusaglašenošću.Ali ubrzo vide da je neće naći ispitivanjem Banora. Svojim ravnim, tuđinskim glasom, Banor je

davao kratke odgovore koji su govorili Kovenantu ono što istovremeno i jeste želeo da čuje i nije u vezi sa preživelim pripadnicima pohoda za Žezlom zakona. Već je znao šta se desilo sa Penosledom i poglavarem Mhoramom. Sada mu je Banor rekao da se vrhovni poglavar Prothal, koji je vodio pohod, odrekao poglavarstva još pre nego što se njegova družina vratila u Veselkamen. Nije mogao da zaboravi da je stari srdočnik Birinair umro na njegovom mestu. A osetio je da je vraćanjem Žezla zakona ispunio svoju sudbinu, da je izveo sve što je sadržavao u sebi. Poverio je Žezlo i drugi Krug Mhoramovom staranju i odjahao svome domu u Visovima Severnika. Žitelji Poglavarevog Konaka više ga nikada nisu videli.

I tako je posle Mhoramovog povratka Ozondreja preuzela vrhovno poglavarstvo. Sve do smrti, koristila je moć da nanovo izgradi Veće, proširi ratovniju i sazda Veseldrvo, novi dom Znanstvigora.

Posle povratka u Veselkamen, Kvan - stožernik eovoda koji je pratio Prothala i Mhorama - takođe je pokušao da se povuče. Stideo se što je vratio žive samo polovinu svojih ratnika. Ali vrhovna poglavarka Ozondreja, znajući njegovu vrednost, odbila je da mu dozvoli da ode i on se ubrzo vratio svojim dužnostima. Sada je bio balčaklija ratovnije, prvi oficir Haila Troja. Iako mu je kosa bila seda i retka - iako se činilo da su mu starost i trošenje ublažili pogled - i dalje je bio snažni, iskreni čovek kakav je uvek bio. Poglavari su ga poštovali. U odsustvo Troja drage volje bi poverili Kvanu da vodi ratovniju.

Kovenant gorko uzdahnu i pusti Banora da ode. Takve informacije nisu mu zadovoljavale potrebe. Bilo je jasno da neće naći laka rešenja za svoju dilemu. Ukoliko je želeo dokaz da je posredi halucinacija, moraće da ga sm stvori.

Suočio se sa tom izvesnošću uz bojazan. Svemu što je mogao da učini bilo je potrebno dugo vreme da donese ploda. Ne bi postalo dokaz, čvrst i bez pukotina, dok se halucinacija ne okonča - dok se ne vrati u

44

stvarni život. U međuvremenu, malo bi mu pomoglo da se održi. Ali nije imao izbora; nevolja mu je bila hitna.

Imao je na raspolaganju tri laka načina da stvori konačan prekid: mogao je da uništi odeću, da baci perorez - jedinu stvar koju je imao u džepovima - ili da pusti bradu. Onda, kada se probudi i otkrije da je i dalje odeven, sa nožem ili izbrijan, imaće dokaz.

Očiglednoj nesaglasnosti isceljenog čela nije verovao. Ranije iskustvo nateralo ga je da se plaši da će biti ponovo povređen neposredno pre kraja halucinacije. Ali nije se mogao prisiliti da učini nešto u pogledu prve dve mogućnosti. Pomisao da uništi čvrstu, dragu odeću terala ga je da se oseti previše ranjivo, a uništavanje ili bacanje peroreza bilo je previše nesigurno. Sve vreme psujući zbog toga što ga je muka naterala da se odrekne svih strogih navika od kojih mu je zavisio opstanak, odlučio je da se ostavi brijanja.

Kada je najzad prikupio hrabrosti da napusti odaje i ode do Konaka u potrazi za doručkom, opipao je čekinje na obrazima kao da predstavljaju izjavu prkosa.

Banor ga povede do jedne od velikih trpezarija Veselkamena, a zatim ga ostavi da sm jede. Ali pre nego što je završio, krvni gardista dođe hitrim korakom do stola. U poskocima Banorovim nogu očitavala se dodatna napetost - zategnutost koja je neobično delovala kao uzbuđenje. Ali kada se obratio Kovenantu, pljosnate, mrtve oči nisu mu izražavale ništa, a potisnuto pevuckanje glasa bilo mu je ravnodušno kao i uvek.

"Prapoglavaru, Veće traži da dođeš do Zabrana. Stranac je ušao u Veselkamen. Poglavari će se uskoro sresti sa njime."

Zbog Banorove povećane napetosti, Kovenant oprezno upita: "Koja vrsta stranca?""Prapoglavaru?""Da li je - da li je to neko kao ja? Ili Troj?""Ne."Zbunjen, Kovenant nije odmah opazio sigurnost Banorovog odgovora. Ali dok je sledio krvnog

gardistu iz trpezarije i naniže kroz Veselkamen, poče da opaža još nešto u poricanju, nešto više od Banorove uobičajene samouverenosti. To Ne podsećalo je na Banorov žustri korak; bilo je na neki način napetije. Kovenant nije mogao da ga dokuči. Dok su se spuštali širokim, kružnim stepeništem kroz nekoliko nivoa Konaka, on prisili sebe da upita: "Šta je to toliko hitno u vezi sa tim strancem?"

Banor nije obratio pažnju na pitanje.Kada su stigli do Zabrana, otkrili su da su ih vrhovna poglavarka Elena, poglavar Verement i još

četiri poglavara prestigli. Vrhovna poglavarka bila je na svom mestu na čelu zakrivljenog stola, a Žezlo zakona ležalo je na kamenu pokraj nje. Sa njene desne strane sedela su dva muškarca, zatim dve žene. Verement joj je bio sa leve strane, iza dva prazna sedišta. Osam krvnih gardista sedelo je iza njih u prvom redu galerije, ali ostatak Zabrana bio je prazan. Samo su međnik Morin i srdočnici Torm i Borilar bili na mestima iza vrhovne poglavarke.

Tišina puna iščekivanja popade po odaji. Na trenutak, Kovenant je napola očekivao da Elena obznani početak rata.

Banor ga povede do sedišta za poglavarskim stolom jedno mesto niže od poglavara Verementa. Nevernik se posadi na kamenu stolicu, trljajući rukom četku nove brade kao da očekuje da će Veće znati šta to znači. Oči poglavara bile su na njemu, a od njihovog pogleda osećao se nelagodno. Osećao je čudni stid zbog činjenice da su mu vrhovi prstiju osetljivi na dodir dlačica.

"Prapoglavaru Kovenante", reče vrhovna poglavarka trenutak potom, "dok čekamo poglavara Mhorama i vrhovnika Troja, predstavićemo se. Napravili smo omašku u svojoj gostoljubivosti. Dopusti mi da predstavim pripadnike Veća koje ne poznaješ."

Kovenant klimnu, jer mu je bilo drago zbog svega što će skrenuti njene uznemirujuće oči od njega, a ona poče sleva. "Ovo je poglavar Verement, družbenik Šetrin, koga si video." Verement se mrgodio na svoje ruke i nije bacio ni pogled na Kovenanta.

Elena se okrete na desno. Čovek pokraj nje bio je visok i razvijen; imao je široko čelo, bistro lice uokvireno toplom plavom bradom i blagi izraz koji mu se slagao sa licem. "Ovo je poglavar Kalindril, družbenik Faerin. Faer, žena njegova, veliki je veštak u drevnoj veštini suru-pa-maerla." Poglavar Kalindril nasmeši se Kovenantu napola stidljivo i nakloni se.

"Pored njega", produži vrhovna poglavarka, "nalaze se poglavari Trevor i Loerija." Poglavar Trevor bio je mršav čovek koji je delovao nesigurno, kao da nije načisto da li pripada poglavarskom stolu; ali poglavarka Loerija, njegova žena, delovala je čvrsto i gospodstveno, svesna da sadrži moć. "Oni imaju tri

45

kćeri koje vesele srca svih nas." Oba poglavara odgovoriše osmesima, ali dok je njegov bio istovremeno iznenađen i ponosan, njen je bio miran, samouveren.

Elena zaključi: "Iza njih je poglavarka Amatin, kćerka Matinina. Pre samo godinu dana prošla je provere Mača i Žezla u Znanstvigoru i stupila u Veće. Rad joj je sada posvećen školama u Veselkamenu - podučavanju dece." Poglavarka Amatin se sa svoje strane dostojanstveno naklonila. Bila je vitka, ozbiljna, bademastih očiju i gledala je Kovenanta kao da ga proučava.

Posle stanke, vrhovna poglavarka otpoče obredne ceremonije dobrodošlice Neverniku u Poglavarev Konak, ali ih prekinude čim je poglavar Mhoram ušao u Zabran. Stigao je kroz jedna od privatnih vrata iza poglavarskog stola. U koraku mu se video zamor, a u očima grozničava usredsređenost, kao da je proveo čitavu noć u rvanju protiv tame. Iznurenom, bilo mu je potrebno žezlo da bi se održao na nogama dok je zauzimao mesto sa Elenine leve strane.

Svi poglavari gledali su ga dok je sedao, plitko dišući, a iz njihovih umova u njegov poteče talas podrške. Njihova nema pomoć lagano ga je ojačavala. Vrelog odsjaja nestade mu iz pogleda i on poče da sagledava lica oko sebe.

"Jesi li uspeo?" upita Elena blago. "Možeš li da izvučeš kril?""Ne." Mhoramove usne obrazovaše reč, ali ne napraviše ni zvuka."Dragi Mhorame", uzdahnu ona, "trebalo bi bolje da se paziš. Opaki nastupa protiv nas. Potrebna

nam je sva tvoja snaga za nadolazeći rat."

Kroz iznurenost, Mhoram se nasmeši iskrivljenim, čovečnim osmehom. Ali nije progovorio.Pre nego što je Kovenant mogao prikupiti odlučnost da upita Mhorama šta se nadao da će postići

krilom, glavna vrata Zabrana otvoriše se i vrhovnik Troj žustrim korakom siđe stepeništem do stola. Balčaklija Kvan stizao je za njim. Dok Troj ode da sedne naspram Kovenanta, Kvan se zaputi da se pridruži Morinu, Tormu i Borilaru. Troj i Kvan su očevidno upravo stigli iz ratovnije. Nisu stigli ni da otpašu mačeve i kanije su im turobno zveckale o pod dok su sedali.

Čim su se našli na mestima, vrhovna poglavarka Elena otpoče. Govorila je blago, ali jasni glas savršeno joj se prenosio kroz čitav Zabran. "Prikupili smo se na ovaj način bez najave zato što nam je stigao stranac. Krole, ti si zadužen za stranca. Reci nam o njemu."

Krol je bio krvni gardista. On se diže sa sedišta u blizini širokog stepeništa odaje i ravnodušno pogleda u oči vrhovnu poglavarku Elenu da bi podneo izveštaj. "Prošao je pokraj nas. Pre izvesnog vremena, pojavio se na dverima Veselkamena. Nijedan izviđač niti stražar nije video kako stiže. Pitao je da li su poglavari unutra. Kada mu je odgovoreno, odvratio je da bi vrhovna poglavarka želela da mu postavi pitanja. Nije kao drugi ljudi. Ali ne nosi oružje i ne namerava zlo. Odabrali smo da ga propustimo. Čeka vas."

Glasom oštrim poput kliktaja sokola, poglavar Verement upita: "Zbog čega izviđači i stražari nisu obavili dužnost?"

"Stranac nam beše skriven od očiju", odvrati Krol ravnim glasom. "Naša budnost nije popustila." Njegov nepromenljivi glas kao da je potvrđivao da budnost krvne garde ne dolazi u pitanje.

"Baš dobro", reče Verement. "Možda će nam se jednog dana čitava vojska Opakog pojaviti na dverima, a mi ćemo još spavati kada Veselkamen padne."

Nameravao je da kaže još nešto, ali Elena se umeša čvrstim glasom: "Uvedite stranca."Kada krvni gardista na vrhu stepeništa širom otvori visoke drvene dveri, Amatin upita vrhovnu

poglavarku: "Da li taj stranac dolazi na tvoj zahtev?""Ne. Ali sada zaista želim da ga ispitam."Kovenant je gledao kako još dvojica krvnih gardista dolaze u Zabran sa strancem među sobom. Bio

je vitak, prosto odeven u odoru krem boje, a pokreti su mu bili laki, tečni. Iako je bio visok gotovo kao Kovenant, činio se jedva dovoljno star za pun uzrast. Bilo je nagoveštaja dečačkog smeha u načinu na koji mu je kovrdžava kosa poskakivala dok je silazio stepeništem, kao da ga zabavljaju mere opreza preduzete protiv njega. Ali Kovenanta sve to nije zabavljalo. Novom dimenzijom svog vida video je zašto je Krol rekao da dečak 'nije kao drugi ljudi'. Unutar njegove mlade, sveže puti bile su kosti koje kao da su zračile starošću - ne godinama - nisu bile ni slabe, ni nepouzdane - već pre drevnošću. Kostur mu je nosio tu starost, tu auru vremena, kao da je samo posuda za nju. Više je postojao za to nego uprkos tome. Prizor unese pometnju u Kovenantova čula, oči su ga bolele od protivurečnih utisaka užasa i veličajnosti dok se naprezao da shvati.

46

Kada dečak stiže do dna Zabrana, on kroči u blizinu jame sa oblučkom i veselo se nakloni. Visokim, mladim glasom on uskliknu: "Živela, vrhovna poglavarko!"

Elena ustade i dostojanstveno reče: "Stranče, budi dobro došao u Domaju - budi dobro došao i budi što jesi. Mi smo poglavari Veselkamena, a ja sam Elena, kćerka Lenina, vrhovni poglavar po odluci Veća i nosilac Žezla zakona. Kako te možemo počastvovati?"

"Uljudnost je poput gutljaja sa planinskog potoka. Već sam počastvovan.""Hoćeš li nas onda zauzvrat počastvovati svojim imenom?"Uz pogled pun smeha, dečak odvrati: "Može se zbilja dogoditi da vam kažem ko sam.""Ne igraj se sa nama", umeša se Verement. "Kako ti je ime?""Među onima koji me ne znaju, ime mi je Amok."Elena obuzda Verementa hitrim pogledom, a zatim reče mladiću: "A kako si imenovan među onima

koji te znaju?""Onima koji me znaju moje ime nije potrebno.""Stranče, mi te ne znamo." Glas joj poprimi oštriji prizvuk. "Ovo su vremena velike opasnosti po

Domaju i mi ti ne možemo posvetiti ni vreme ni uljudnost. Zahtevamo da znamo ko si.""Ah, onda se plašim da vam ne mogu pomoći", odvrati Amok sa nepopustljivim veseljem u očima.Na trenutak, poglavari su ga gledali u oči uz kruto ćutanje. Verementove usne su pobelele; Kalindril

se zamišljeno mrštio; a Elena je bila okrenuta mladiću obraza rumenih od blagog gneva, iako joj oči nisu izgubile neobičnu, pomerenu žižu. Onda se poglavarka Amatin isprsi i reče: "Amoče, gde ti je dom? Ko su ti roditelji? Kakva ti je prošlost?"

Amok se lako okrete i neočekivano nakloni. "Dom mi je Veselkamen. Nemam roditelja. A prošlost mi je i široka i uska, jer lutao sam svuda i čekao."

Talas prože Veće, ali niko ne prekide Amatin. Proučavajući mladića, ona reče: "Dom ti je Veselkamen? Kako je to moguće? Mi te ne poznajemo."

"Poglavari, bio sam odsutan. Gostio sam se sa Elohimima, jahao peščane gorgone. Plesao sam sa Plesačima mora, zadirkivao hrabrog Kelenbhrabanala u njegovom grobu i trampio izreke sa Sivom pustinjom. Čekao sam."

Nekoliko poglavara se promeškolji, a u Loerijinim očima pojavi se blesak, kao da je prepoznala nešto moćno u Amokovim očima. Svi su ga pažljivo gledali kada Amatin reče: "Pa ipak, sve što živi ima pretke, srodnike sopstvene vrste. Amoče, ko su ti roditelji?"

"Živim li?""Izgleda da ne", zareža Verement. "Ništa smrtno ne bi nam tako iskušavalo strpljenje.""Mir, Veremente", reče Loerija. "Ovo je od silne važnosti." Ne skidajući oči sa Amoka, ona upita:

"Jesi li živ?""Možda. Dok imam svrhu, krećem se i govorim. Moje oči gledaju. Da li je to život?"Njegov odgovor zbuni poglavarku Amatin. Onda, kao da joj nesigurnost zadaje bol, ona reče:

"Amoče, ko te je stvorio?"Bez oklevanja, Amok odvrati: "Vrhovni poglavar Kevin, sin Lorika, sina Damelonovog, sina Bereka

Srdomila, poglavara-rodioca.Nemi udar zaprepašćenja odjeknu Zabranom. Oko stola, poglavari preneraženo zinuše. Onda

Verement pljesnu kamen dlanom i siknu: "Sedmice mu! To štene nam se ruga.""Mislim da ne", odgovori Elena.Poglavar Mhoram umorno klimnu i uzdahnu u znak slaganja. "Naše neznanje nam se ruga."Trevor brzo upita: "Mhorame, znaš li Amoka? Jesi li ga video?"I poglavarka Loerija podrža pitanje, ali pre nego što je Mhoram uspeo da prikupi snagu za odgovor,

poglavar Kalindril se naže da upita: "Amoče, zašto si stvoren? Koja ti je svrha?""Čekam", reče dečak. "I odgovaram."Kalindril to prihvati sa turobnim klimanjem glavom, kao da je reč o nesrećno odabranom zaključku i

ne reče ništa više. Posle stanke vrhovna poglavarka reče Amoku: "Ti nosiš znanje i pružaš ga kao odgovor na ispravna pitanja. Jesam li te dobro shvatila?"

U znak odgovora, Amok se nakloni i zatrese glavom tako da mu vesela kosa zaplesa oko glave poput smeha.

"Kakvo je to znanje?" upita ona."Sve ono znanje za koje možeš pitati i dobiti odgovor."

47

Na to, Elena turobno baci pogled po stolu. "Pa, to svakako nije bilo ispravno pitanje", uzdahnu ona. "Mislim da će biti potrebno da upoznamo Amokovo znanje pre nego što budemo mogli da postavljamo ispravna pitanja."

Mhoram je pogleda i klimnu."Izvrsno!" Verementov odgovor bio je pun pritajene opasnosti. "Znači, neznanje uvećava neznanje, a

znanje čini samo sebe nepotrebnim."Kovenant oseti jačinu Verementovog sarkazma. Ali poglavarka Amatin nije obratila pažnju na to.

Ona umesto toga upita mladića: "Zašto si nam sada došao?""Osetio sam znak spremnosti. Lorikov kril je oživeo. To je ključna reč. Odgovaram onako kako sam

načinjen."Kada je pomenuo kril, veličajnost i užas uljuljkani unutar Amoka kao da postadoše vidljiviji. Prizor

lecnu Kovenanta. Da li je i ovo moja greška? - zaječa on. U šta sam se sada upetljao? Ali prizor je bio milosrdno kratak; Amokovo dečačko dobro raspoloženje uskoro ga ponovo zakloni.

Kada je to prošlo, Mhoram se lagano diže na noge, oslonjen o žezlo poput starca. Stajao je pored vrhovne poglavarke kao da se njoj obraća i rekao: "Onda imaš - Amoče, počuj me. Ja sam prorok i vidovnjak ovog Veća. Govorim rečima vizije. Nisam te video. Došao si prebrzo. Mi nismo oživeli kril. To nije naše delo. Nedostaje nam znanstvo za takvo delo."

Amokovo lice naglo se uozbilji, gotovo prestraši i prvi put pokaza nešto od drevnosti njegove lobanje. "Nedostaje vam znanstvo? Onda pogreših. Nisam ispunio svoju namenu. Moram krenuti; inače ću počiniti silno zlo."

Žustro se okrenuo, varljivom brzinom promakao između krvnih gardista i jurnuo uz stepenice.Kada je bio na pola puta do vrata, svima u Zabranu izgubi se sa vidika. Nestao je kao da su na

trenutak skinuli oči sa njega i dopustili mu da se sakrije. Poglavari zapanjeno skočiše na noge. Na stepeništu, krvni gardisti koji su se dali u poteru zastadoše, žustro se obazreše i odustaše od potrage.

"Hitro!" naredi Elena. "Tražite ga! Nađite ga!""Čemu briga?" odvrati Krol ravno. "Nema ga.""Vidim i sama! Ali gde je nestao? Možda je još u Veselkamenu."Ali Krol samo ponovi: "Nema ga." Nešto u njegovoj sigurnosti podseti Kovenanta na Banorovo

prikriveno, neuobičajeno uzbuđenje. Jesu li zajedno upetljani u ovo? - upita se on. Svoju namenu? Reči su mu se nejasno ponavljale u umu. Svoju namenu?

Kroz zbunjenost, zamalo da prečuje Troja kako šapuće: "Učinilo mi se - na trenutak - učinilo mi se da ga vidim."

Vrhovna poglavarka Elena nije obraćala pažnju na vrhovnika. Držanje krvne garde kao da ju je zbunjivalo i ona sede da razmotri situaciju. Lagano raširi oko sebe stapanje Veća, dovodila je umove ostalih poglavara jedan po jedan u spoj sa svojim. Kalindril sklopi oči, pusti da mu se izraz smirenosti raširi licem, a Trevor i Loerija uhvatiše se za ruke. Verement zavrte glavom dva ili tri puta, a zatim se pokori kada ga Mhoram blago dirnu po ramenu.

Kada su bili isprepletani, vrhovna poglavarka reče: "Svak' među nama mora proučiti ovu stvar. Rat nam se primakao i ne smemo biti nespremni pred takvim tajanstvima. Ali tebi, poglavarko Amatin, dajem glavno proučavanje Amoka i njegovog tajnog znanja. Ukoliko se to može učiniti, moramo ga ispitati i otkriti njegove odgovore."

Poglavarka Amatin klimnu sa odlučnošću na sitnom licu.A onda, poput razdvajanja mentalnih ruku, stapanje se okonča i napetost koju je Kovenant mogao da

oseti, ali ne i da joj se pridruži, iščeze iz vazduha. U tišini, poglavari digoše žezla i počeše da se razilaze."Da li je to - to?" promrmlja iznenađeno Kovenant. "Da li je to sve što nameravate da učinite?""Pazi se, Kovenante", upozori ga Troj tiho.Kovenant ošinu vrhovnika pogledom, ali činilo se da je ovaj neprobojan zbog crnih naočara.

Kovenant se okrete vrhovnoj poglavarki. "Da li je to sve?" bio je uporan on. "Zar čak i ne želite da saznate šta se ovde dešava?"

Elena se okrete ravno prema njemu. "Da li ti znaš?""Ne. Razume se da ne." Želeo je da doda, da se pobuni: ali Banor zna. Ali to je bilo nešto što još nije

mogao da kaže. Nije imao pravo da prebacuje odgovornost na krvnog gardistu.

48

"Onda nemoj toliko hitro donositi sud", odvrati Elena. "Ima ovde mnogo toga što zahteva objašnjenje, a mi moramo tragati za odgovorima na sopstveni način ako hoćemo da se nadamo da ćemo biti pripravni."

Pripravni za šta? - požele da upita. Ali nedostajalo mu je odlučnosti da izazove vrhovnu poglavarku; plašio se njenog pogleda. Da izbegne tu situaciju, on okrznu Banora i pohita iz Zabrana ispred poglavara i Troja.

Ali kada je ponovo obreo u svojim odajama, nije našao olakšanje za svoju osujećenost. A u danima koji su usledili, nije se događalo ništa što bi mo pružilo ma kakvo olakšanje. Elena, Mhoram i Troj bili su odsutni iz njegovog života kao da ga namerno izbegavaju. Banor mu je na beskorisna pitanja odgovarao uljudno, kratko, ali odgovori nisu pružali svetlosti. Brada mu je rasla dok nije postala gusta i puna, od nje je delovao poput neobuzdanog fanatika; ali to nije dokazivalo ništa, nije rešavalo ništa. Pun mesec dođe i prođe, ali rat nije počinjao; nije stizala nikakva poruka od izvidnika, nikakvi znaci, nikakva otkrića. Oko njega, Veselkamen je opipljivo podrhtavao da bi napregao svu spremnost; gde god da pođe, čuo je šapate napetosti, hitnje, užurbanosti, ali nisu se preduzimale nikakve akcije. Ništa. Lutao je miljama po Poglavarevom Konaku kao da gazi lavirintom. Pio je neumerene količine kladenice i spavao snom mrtvaca, kao da se nada da nikada neće biti vaskrsnut. Povremeno je čak spadao na to da stoji na severnim grudobranima grada i gleda kako Troj i Kvan uvežbavaju ratovniju. Ali ništa se nije dešavalo.

Jedinu oazu u toj statičnoj pustoši punoj osujećenosti pružali su mu poglavar Kalindril i njegova žena, Faer. Jednog dana, Kalindril povede Nevernika do ličnih odaja sa druge strane sale svetlećeg poda, a tamo mu Faer priredi gozbu od koje je gotovo zaboravio svoju muku. Bila je to čila kamendolka sa istinskim darom za gostoljubivost. Možda bi i bio u stanju da zaboravi - ali ona je proučavala staru veštinu suru-pa-maerla, kao što je to Lena činila, a to je u njemu budilo previše bolnih sećanja. Dugo se nije viđao sa Faer i njenim suprugom.

Pa ipak, pre nego što je otišao, Kalindril mu objasni nešto od posebnosti njegovog trenutnog položaja u Veselkamenu. Vrhovna poglavarka ga je pozvala, reče Kalindril, kada se Veće složilo da bi rat mogao da počne svakog trenutka, kada se svako odlaganje poziva moglo pokazati kobno. Ali ostvarivanje ratnih planova vrhovnika Troja nije se moglo započeti dok ovaj ne sazna kojim će od dva moguća puta napada krenuti Kletnikova vojska. Sve dok vrhovnik ne primi jasno obaveštenje od izviđača, neće moći da dozvoli izlaganje eovodova. Ukoliko rizikuje nagađanje i odabere pogrešno, doći će do katastrofe. I zato je Kovenant prizvan u hitnji - pa ipak je sada prepušten samom sebi, bez ikakvih zadataka.

Kao dodatak na to, nastavio je poglavar, postojao je još jedan razlog što je prizvan u trenutku koji se sada činio preran. Vrhovnik Troj zahtevao je svim silama da bude prizvan. To iznenadi Kovenanta, sve dok Kalindril nije objasnio Trojevo razmišljanje. Vrhovnik je verovao da poglavar Kletnik raspolaže načinom da opazi prizivanje. I tako se uz pomoć prizivanja Kovenanta Troj nadao da podvrgne Opakog pritisku, da ga prisili, zbog njegovog straha od divlje magije, da započne napad pre nego što je spreman. Vreme je radilo u korist poglavara Kletnika, zbog toga što su njegove ratne rezerve daleko prevazilazile ono čime je raspolagalo Veće i, ukoliko se dovoljno dugo priprema, lako je mogao priskrbiti vojsku koju nikakva ratovnija ne bi mogla da pobedi. Troj se nadao da će dosetka prizivanja Kovenanta naterati Opakog da prekine pripreme.

U stvari, objasni Kalindril blagim glasom, vrhovna poglavarka Elena i poglavar Mhoram izbegavali su Nevernika. Kovenant nije postavio to pitanje, ali činilo se da je Kalindril razotkrio neke razloge njegove osujećenosti. Elena i Mhoram, svako od njih na poseban način, osećali su se toliko umešani u Kovenantovu nedoumicu da su ga se klonili da mu ne bi otežavali nevolju. Osetili su, reče Kalindril, da njihove lične zahteve smatra bolnijim od svih drugih. Mogućnost da i on krene u Primorje uplašila je Elenu. A Mhoram je bio obuzet radom na krilu. Sve dok ih rat ne liši izbora, uzdržavali su se od toga da mu se nameću koliko god je to moguće.

Pa, Troj me je upozorio, promrmlja Kovenant u sebi kada je pošao od Kalindrila i Faere. Rekao je da imaju obzira. Trenutak potom on gorko dodade: bilo bi bolje kada bi svi ti ljudi prestali da mi čine usluge.

Pa ipak je bio zahvalan Faeri i njenom mužu. Njihovi drugarski gestovi pomogli su mu da prebrodi sledećih nekoliko dana, da drži vrtoglavu tminu na mestu koje joj sleduje. Osećao je da truli iznutra, ali nije ludeo.

Ali znao je da sve neće moći da podnese još dugo. Okolina Veselkamena bila je napeta poput vrpce koja samo što ne pukne. Pritisak se dizao u njemu, rastao prema očajanju. Kada mu jednog dana Banor pokuca na vrata, toliko se preplašio da je gotovo naglas kriknuo.

49

Međutim, Banor nije došao da obznani početak rata. Svojim ravnim glasom upitao je da li bi Nevernik hteo da posluša jednu pesmu.

Pesmu, ponovi on otupelo poput jeke. Na trenutak, bio je previše zbunjen da bi odgovorio. Nije očekivao takvo pitanje, a svakako ne od krvnog gardiste. Ali onda grčevito sleže ramenima. "Zašto da ne?" Nije zastao da upita šta je izazvalo Banorovu neuobičajenu ponudu. Namršten, sledio je Banora iz svojih odaja.

Banor ga je vodio naviše kroz nivoe Veselkamena sve dok se nisu našli više u planini nego ikada ranije. Onda široki prolaz koji su sledili zaokrenu za ugao i neočekivano izbi na otvoreno svetlo sunca. Zašli su u prostrani amfiteatar bez krova. Nizovi kamenih sedišta zaokretali su naniže da bi obrazovali udubinu oko ravne središnje pozornice; a iza najvišeg reda kameni zid se dizao nekih dvadeset ili trideset stopa i završavao ravninom platoa, tamo gde se planina sretala sa nebom. Popodnevno sunce obasjavalo je amfiteatar, preplavljalo beličasti kamen pozornice i sedišta toplinom i svetlošću.

Sedišta su počinjala da se popunjavaju kada stigoše Banor i Kovenant. Ljudi Konaka svih zanimanja, uključujući i ratare, kuvare i ratnike, kao i poglavari Trevor i Loerija sa svojim kćerkama, stigli su kroz nekoliko otvora u zidu da bi zauzeli mesta oko udubine. Ali krvna garda obrazovala je poslednju zasebnu grupu. Koevnant grubo proceni da ih ima stotinak na sedištima. To ga neodređeno iznenadi. Nikada ranije nije na jednom mestu video toliko Haručaija. Pošto se neko vreme obazirao, on upita Banora: "Kakva je to pesma?"

"Tužbalica poglavara Kevina", odvrati Banor bez osećanja.Onda Kovenant oseti da je shvatio. Kevin, klimnu od sebi. Razume se da su krvni gardisti želeli da

čuju tu pesmu. Kako bi i mogli da ne budu živo zainteresovani za sve što bi im moglo pomoći da shvate Kevina Zemljoguba?

Jer Kevin je bio taj koji je pozvao poglavara Kletnika do Kiril Trendora da izgovori obred Obesvećenja. Predanja su govorila da je Kevinovo srce pocrnelo od očajanja kada je video da ne može da porazi Opakog. Voleo je Domaju previše silno da bi dozvolio da padne u ruke poglavaru Kletniku. Pa ipak je doživeo neuspeh; nije mogao da je sačuva. Rastrzan nerazrešivom nedoumicom, bio je prisiljen da okuša obred. Znao je da će razuzdavanje te kobne sile uništiti poglavare i sva njihova dela i unakaziti Domaju s kraja na kraj, opustošiti je tokom pokolenja. Znao je da će on umreti. Ali nadao se da će i poglavar Kletnik umreti, da će život kada se najzad bude vratio u Domaju biti oslobođen Opačije. Odabrao je da radije iskuša taj rizik nego da dopusti pobedu poglavara Kletnika. I zbog toga je izazvao Opakog da mu se pridruži na Kiril Trendoru. On i poglavar Kletnik izgovorili su Obred i vrhovni poglavar Kevin Zemljogub uništio je Domaju koju je voleo.

A poglavar Kletnik nije umro. Izvesno vreme bio je potisnut, ali je preživeo, zaštićen zakonom vremena koji ga je držao zarobljenog na Zemlji - tako su govorila predanja. I tako su sada čitava Domaja i svi novi poglavari trpeli posledice Kevinovog očajanja.

Nije bilo iznenađujuće to što su krvni gardisti želeli da čuju tu pesmu - niti što je Banor pozvao Kovenanta da je i on čuje.

Dok je tako premišljao, Kovenant uhvati tračak plavila na suprotnoj strani amfiteatra. On diže pogled i ugleda vrhovnu poglavarku Elenu kako stoji u blizini jednog ulaza. I ona je želela da čuje pesmu.

Sa njom je bio vrhovnik Troj.Kovenant oseti želju da im se pridruži, ali pre nego što je mogao da se odluči da krene, pevačica uđe

u amfiteatar. Bila je visoka, bujna žena, jednostavno odevena u grimiznu odoru, sa zlatnom kosom koja joj je poput iskara tekla oko glave. Dok je silazila stepeništem na pozornicu, publika joj se diže na noge i tiho uputi pozdrav dobrodošlice. Nije ga uzvratila. Lice joj je nosilo izraz usredsređenosti, kao da već oseća pesmu.

Kada je stigla do pozornice, nije progovorila, ništa nije rekla kao uvod, objašnjenje ili predstavljanje pesme. Umesto toga, zauzela je mesto na središtu pozornice, pribrala se na trenutak dok joj je pesma dolazila, a onda digla lice suncu i otvorila grlo.

Melodija joj je najpre bila napregnuta, tegobna i uglasta - samo nagoveštaj zapretanih bolova i značenja.

Stajah na vrhuncu Zemlje:Planini Groma.

50

Lavovi njeni pune, plamteće grivene dizahu joj vrh prekoobzorja kojima pogled moj zapovedaše;Ranihini,kopita nesputanih otkako vreme započe,galopirahu rado po želji mojoj;džinovi žila od gvožđaiza roda sunčevog u morudođoše mi u brodovlju, poput zamkova moćnom,i uklesaše mi zamaku živoj steni Zemljei dadoše ga iz čistog prijateljstva:međaš vernosti i odanostiu večnom kamenu vremena;poglavari pod vidikovcem mojih delahuda nađu i stvore proglasistinske namere Tvorca Zemlje,koga liši njegovoga dela samasilina te namere...silina uklesana u meso i kost Domajevečnim zakonom njene tvorbe:kako mogu stajati tako,uz toliko lepote i sjaja pojmljenogpodno raširenih ruku...stajati takooči u oči sa Opakim,a ne osetiti užas?

Ali onda se pesma izmeni, kao da je pevačica otvorila unutrašnje odaje da obdare jačim zvonom njen glas. U visokim, uzdignutim potezima pesme stala je da daje svoju trenodiju - prosvetljenu i podvučenu sa toliko podrazumevanih značenja, toliko nagoveštaja drugih, pratećih glasova, da se činilo da ima u sebi čitav hor koji koristi jedno grlo.

Gde je sila očuvanjalepote pred raspadom života?Odbrane istine pred iskvarenošću?Vernost što osigurava pred sporim kaljanjem haosašto kvari sve?Kako nas je Opačija učinila toliko sitnim?Zbog čega samo stenje ne brizne u vazduhzarad sopstvenog pročišćenjaili se u prah raspe od stida?Tvorče!Kada si obesvetio ovaj hramzla tog se otresaobacivši ga na Zemlju,jesi li smatraoda ta lepota i istina treba da nestanu u potpunostisa lica Zemlje?Jesi li mi oblikovao usud u Zakon življenja?Jesam li bez delotvornosti ikakve?Moram li nadgledati,upravljati,obznaniti gorkim likom izdajstva,

51

potvrditiraspad sveta ovoga?

Njena muzika tištala je vazduh poput ranjene pesme. A kada je završila, ljudi se žurno digoše na noge. Skupa su pevali u bezdana nebesa:

Ah, Tvorče!Gospodaru vremena i posedniče zemlje!Jesi li smatraoda ta lepota i istina treba da nestanu u potpunostisa lica Zemlje?

Banor ustade, iako nije učestvovao u pesmi. Ali Kovenant ostade na mestu, osećajući se sitno i beskorisno u sjedinjenju Veselkamena. Njihova osećanja dostigla su vrhunac u refrenu, širila su oštri bol, a zatim ispunila amfiteatar talasom mira koji je pročišćavao i isceljivao očajanje pesme, kao da je ujedinjena snaga same pesme bila dovoljan odgovor na Kevinov krik. Ljudi su se suprotstavljali očajanju tako što su od njega pravili muziku. Ali Kovenant se osećao drugačije. Počinjao je da shvata opasnost koja je pretila Domaji.

I zato je i dalje sedeo, gladio bradu i prazno gledao ispred sebe, tamo gde su ljudi ispunjavali amfiteatar, ostavivši ga samog sa vrelim blistanjem sunca. Ostao je tamo, tiho mrmljajući za sebe, sve dok nije postao svestan da se Hail Troj popeo do njega.

Kada je digao pogled, vrhovnik reče: "Nisam očekivao da te zateknem ovde."Kovenant mrgodno odvrati: "Ja nisam očekivaio da zateknem tebe." Ali tek je neodređeno razmišljao

o Troju. Pokušavao je da se uhvati u koštac sa Kevinom.Kao da može da čuje Kovenantove misli, vrhovnik reče: "Sve se vraća na Kevina. On je taj koji je

stvorio sedam Krugova. On je nadahnuo krvnu gardu. On je izveo obred Obesvećenja. A to nije bilo potrebno - ili nije bilo neizbežno. Ne bi bio prisiljen da ide toliko daleko da nije već napravio svoju veliku grešku."

"Svoju veliku grešku", promrmlja Kovenant."Pustio je Kletnika u Veće, napravio od njega poglavara. Nije prozreo Kletnikovu masku. Posle toga

bilo je prekasno. Do trenutka kada se Kletnik razotkrio i prešao u otvoreni rat, imao je toliko vremena za sitna izdajstva da je postao nepobediv.

U takvim situacijama, mislim da većina običnih ljudi izvrše samoubistvo. Ali Kevin nije bio običan čovek - imao je previše moći da bi bio to, iako je delovala beskorisno. Umesto toga, ubio je Domaju. Preživeli su samo ljudi koji su imali vremena da pobegnu u izgnanstvo.

Kažu da je Kevin shvatio šta je učinio - neposredno pre nego što je umro. Kletnik mu se smejao. Umro je urlajući.

Uglavnom, zbog toga je sada zavet mira toliko važan. Svi ga polažu - isto je toliko osnovan kao poglavarski zavet službovanju Domaji. Zajedno se svi kunu da će nekako istrpeti razorna osećanja - poput Kevinovog očajanja. Oni..."

"Znam", uzdahnu Kovenant. "Znam sve o tome." Setio se Trioka, čoveka koji je voleo Lenu u kamendolu Mithil pre četrdeset godina. Triok je želeo da ubije Kovenanta, ali Atiaran ga je sprečila silom zaveta mira. "Molim te, ne govori više. I ovako mi je već dovoljno teško."

"Kovenante", produži Troj kao da su i dalje na istoj temi, "ne shvatam zbog čega nisi oduševljen što si ovde. Kako 'stvarni' svet može da bude važniji od ovoga?"

"To je jedini svet koji postoji." Kovenant se teško diže na noge. "Hajdemo odavde. Od ove vrućine mi se vrti."

Lagano su napustili amfiteatar. Vazduh Veselkamena poželeo im je dobrodošao povratak svežom, sumračnom ugodnošću, a Kovenant ga je duboko udisao, pokušavajući da se pribere.

Želeo je da pobegne od Troja, da izbegne pitanja koja je znao da će mu Troj postaviti. Ali vrhovnik je delovao odlučno. Posle nekoliko trenutaka on reče: "Slušaj, Kovenante. Pokušavam da shvatim. Otkako smo poslednji put razgovarali, proveo sam pola vremena u tim nastojanjima. Neko mora da ima neku predstavu šta da očekuje od tebe. Ali ja to naprosto ne vidim. Tamo nazad, ti si gubav. Nije li ovo bolje?"

52

Mračno, odgovarajući što je kraće moguće, Kovenant reče: "Nije stvarno. Ne verujem u to." Napola za sebe, on dodade: "Gubavci koji obraćaju previše pažnje na sopstvene snove ili šta već ne žive dugo."

"Isuse", promrmlja Troj. "Iz tvojih usta to zvuči kao da je guba jedina stvar koja postoji." On razmisli na trenutak, a zatim htede da zna: "Kako možeš da budeš toliko siguran da nije stvarnost?"

"Zato što život nije ovakav. Gubavci ne ozdravljuju. Ljudi bez očiju ne progledaju iznenada. Takve stvari se ne dešavaju. Nekako smo izdati. Naše lične - naše lične potrebe za nečim što nemamo - zavode nas u ovo. To je ludo. Pogledaj se. Hajde - razmisli šta ti se desilo. Eno te, zarobljenog između devetospratnog ponora i vatre koja divlja - slep, bespomoćan i na pragu smrti. Da li je toliko čudno da pomisliš da si se slomio?

To jest", produži on mračno, "pod pretpostavkom da uopšte postojiš. Imam ideju u vezi sa tobom. Mora da sam te podsvesno izmislio da bih imao nekoga sa kim ću raspravljati. Nekoga ko će da mi govori da grešim."

"Prokletstvo!" viknu Troj. Uz žustar okret, on dograbi Kovenantovu desnicu i steže je u visini očiju između njih dvojice. Glave prkosno isturene napred, on napeto reče: "Pogledaj me. Oseti moj stisak. Ovde sam. To je činjenica. Stvarnost."

Na trenutak, Kovenant je gledao Trojevu ruku. Onda je rekao: "Osećam te. I vidim te. Čak te i čujem. Ali to samo dokazuje moje gledište. Ne verujem u sve to. A sada me pusti."

"Zašto?!"Trojeve sunčane naočari mračno su se nadnosile nad njime, ali Kovenant je piljio u njih sve dok se

ne okrenuše. Vrhovnik postepeno popusti pritisak svog zahvata. Kovenant istrže ruku i pođe drhtavog daha. Posle nekoliko dugih koraka, on reče: "Zbog toga što to mogu da osetim. A to ne smem da dopustim sebi. A sada me slušaj. Slušaj pažljivo. Pokušaću da objasnim tako da možeš da me shvatiš.

Naprosto zaboravi da znaš da nema mogućeg načina na koji si mogao da stigneš ovamo. Sve je to nemoguće - ali naprosto zaboravi na to na trenutak. Čuj. Ja sam gubavac. Gubavost nije neposredno kobna bolest, ali može da ubije posredno. Mogu samo... bilo koji gubavac može da ostane živ samo tako što će se usredsrediti sve vreme, svakog trenutka, da se ne povredi... i da vodi računa o povredama čim do njih dođe. Jedna stvar... slušaj me. Jedna stvar koju gubavac ne sme da dozvoli jeste puštanje uma da luta. Ako hoće da ostane živ. Čim prekine da se usredsređuje i počne da razmišlja kako će sebi da poboljša život, ili počne da razmišlja kakav mu je život bio pre nego što se razboleo, ili šta bi radio samo kada bi se izlečio, ili čak ako bi ljudi naprosto prestali da se gade gubavaca" - bacao je reči na Troja popud parčadi kamena - "onda mu se isto hvata kao da je već mrtav.

Ova... Domaja... predstavlja samoubistvo za mene. Ona je bekstvo, a ja ne smem da dopustim sebi čak ni da razmišljam o bekstvu, a još manje da upadnem u jedno. Možda slepac može da podnese taj rizik, ali gubavac ne može. Ukoliko se ovde predam, neću opstati ni mesec dana tamo gde se to stvarno računa. Zbog toga što se moram vratiti. Da li dospevam do tebe?"

"Da", reče Troj. "Da. Nisam budala. Ali razmisli na trenutak. Ukoliko bi se desilo... ukoliko bi nekako bilo istina da je Domaja stvarna... onda poričeš jedinu nadu. A to..."

"Znam.""... to nije sve. Postoji još nešto što ne uzimaš u obzir. Jedna stvar koja se ne uklapa u tu tvoju teoriju

o halucinaciji jeste moć - tvoja moć. Belo zlato. Divlja magija. Taj tvoj prokleti prsten sve menja. Ovde nisi žrtva. Ovo ti ne čine drugi. Ti si odgovoran."

"Ne", zaječa Kovenant."Čekaj trenutak. Ne možeš ovo tek tako da poričeš. Odgovoran si za svoje snove, Kovenante. Kao i

svi drugi."Ne! Niko ne može da upravlja snovima. Kovenant pokuša da ispuni sebe ledenom ubeđenošću, ali

srce mu sledi sasvim druga vrsta hladnoće.

Troj navali sa dokazivanjem. "Ima mnogo dokaza da je belo zlato upravo ono šta poglavari kažu za njega. Kako su probijene odbrane drugog Kruga? Kako su prizvani ognjeni lavovi na Planini Groma da vas spasu? Belim zlatom, eto kako. Već si dobio ključ za čitavu stvar."

"Ne." Kovenant se upinjao da pruži nešto snage svom odbijanju. "Ne. Nije to tako. Ono što belo zlato čini u Domaji nema nikakve veze sa mnom. To nisam ja. Ne mogu da ga dirnem, da ga nateram da radi, utičem na njega. To je naprosto jedna od stvari koje mi se dešavaju. Nemam nikakve moći. Prema svemu što znam i što mogu da učinim u vezi s tim, ta divlja magija mogla bi sutra ili za pet sekundi da se

53

uključi i da nas sve raznese. Mogla bi da kruniše Kletnika za kralja Vaseljene hteo ja to ili ne. Nema to nikakve veze sa mnom."

"Da li je to činjenica?" upita Troj gorko. "A pošto nemaš moći, niko ne može da te okrivljuje."Trojev ton pruži Kovenantu nešto na šta će usredsrediti gnev. "Tako je!" planu on. "Da ti kažem

nešto. Jedina osoba koja je u životu potpuno slobodna jeste nemoćna osoba. Kao ja. Ili šta misliš da predstavlja sloboda? Neograničene sposobnosti? Neobuzdane mogućnosti? Vatru mu paklenu! Nemoć je sloboda. Kada nisi sposoban ni za šta, niko od tebe ništa ne očekuje. Moć ima svoja ograničenja - čak i vrhovna moć. Samo su nemoćni slobodni.

Ne!" siknu on da prekine Trojevu pobunu. "Još ću ti nešto reći. Ti u stvari tražiš od mene da naučim kako da upotrebljavam divlju magiju da bih mogao da idem unaokolo i da kasapim ona jadna, bedna stvorenja iz Kletnikove vojske. E, neću to da radim. Ne nameravam više da ubijam - a svakako ne u ime nečega što nije čak ni stvarno!"

"Ura!" promumla Troj napregnutim sarkazmom. "Isuse slatki. Šta se desilo sa ljudima koji imaju običaj da veruju u stvari?"

"Ogubaveli su i umrli. Nisi li slušao onu pesmu?"Pre nego što je Troj mogao da odgovori, oni zaobiđoše ugao i stigoše na raskrsnicu na kojoj se

sastavljalo nekoliko hodnika. Banor je stajao na raskrsnici kao da ih čeka. Zatvorio je hodnik kojim je Kovenant nameravao da pođe. "Odaberi drugi put", reče on bezizrazno. "Skreni. Smesta."

Troj nije oklevao; pošao je udesno. Dok se kretao, hitro je upitao: "Zašto? Šta se dešava?"Ali Kovenant ga nije sledio. Vrhunac besa, osujećenost duboka do kostiju, još su ga držali. Zastao je

gde se zatekao i ošinuo krvnog gardistu pogledom."Skreni", ponovi Banor. "Vrhovna poglavarka ne želi da se sretnete."Iz sledećeg hodnika, Troj pozva: "Kovenante! Hajde!"Na trenutak, Kovenant je održavao prkosni stav. Ali Banorov nepopustljivi pogled ga izduva. Krvni

gardista je delovao imun na uvrede ili sumnje poput kamenog zida. Beskorisno mumlajući u bradu, Kovenant se dade za Trojem.

Ali previše je odugovlačio. Pre nego što se skrio u sledećem hodniku, neki čovek stupi na raskrsnicu iz prolaza iza Banora. Bio je visok, nabijen i čvrst poput stuba; prostrane grudi lako su mu nosile široka, masivna ramena i preplanule ruke. Koračao je oborene glave, tako da mu je teška, riđe-seda brada počivala na grudima poput vremena; a lice mu je odavalo izgled životne snage iznenada ukvarene, zgrušane pod uticajem nekakve gorčine.

U naramenice smeđe kamendolske tunike bila mu je upletena šara u vidu belog lišća.Kovenant se sledi; grč napetosti i straha dograbi mu utrobu. Prepoznao je kamendolca. U mirnom

mestu u središtu grča on oseti žalost i saosećanje prema tom čoveku čiji je život uništio kao da je nesposoban za kajanje.

Grabeći nazad prema raskrsnici, Troj reče: "Ne shvatam. Zašto ne bi trebalo da se sretnemo sa ovim čovekom? To je rhadamaerl. Kovenante, ovo je..."

Kovenant preseče Troja. "Poznajem ga."Trelove oči okrvavljeno uhvatiše Kovenanta, kao da su ih godine pritiska ispunile sa previše krvi. "A

ja poznajem tebe, Tomase Kovenante." Glas mu je napeto izlazio; zvučao je zloupotrebljeno, grčevito, kao da ga je zadugo sputavao u strahu da će ga izdati. "Zar nisi zadovoljan? Jesi li došao da naneseš još zla?"

Kroz riku krvi koja mu je tukla u ušima, Kovenant začu sebe kako drugi put govori: "Žao mi je.""Žao?" Trel se gotovo zaguši tom rečju. "Da li je to dovoljno? Da li to podiže mrtve?" Na trenutak je

drhtao kao da će se raspasti. Dah mu je dopirao u dubokim, hrapavim dahtajima. A onda je, grčevito, zabacio snažne ruke poput čoveka što raskida vezove. Skočio je napred u zahvatio Kovenanta oko grudi, digao ga sa poda. Uz siloviti urlik obgrlio je Kovenanta, napeo se da mu polomi rebra.

Kovenant požele da krikne, da zaurla svojim bolom, ali nije mogao da ispusti ni zvuk. Stisak Trelovih ruku isterivao mu je vazduh iz pluća, zaustavljao srce. Osećao je kako se krši prema sopstvenoj unutrašnjosti, uništava se sopstvenim pritiskom.

Nejasno je video Banora za Trelovim leđima. Dvaput je Banor udario Trelova leđa. Ali oblučar je samo pojačavao stisak, divlje režeći.

Neko, Troj, povika: "Trele! Trele!"Banor se okrete i povuče za jedan korak. U jednom paničnom trenutku Kovenant se uplaši da ga

krvni gardista napušta. Ali Banoru je samo bilo potrebno prostora za sledeći napad. Skočio je visoko u

54

vazduh, a kada se sručio na Trela, presekao je oblučara laktom po osnovici vrata. Trel se zatetura; stisak mu popusti. Nastavljajući isti pokret, Banor drugom rukom zakači Trela ispod brade. Oštri trzaj unazad izbaci Trela iz ravnoteže. Kada se srušio, popustio je stisak na Kovenantu.

Kovenant se teško sruči na bok, ropćući za vazduhom. Kroz ošamućeno dahtanje on začu Troja kako viče, začu opomenu u Trojevom glasu. Digao je pogled na vreme da vidi Trela kako se ponovo ustremljuje na njega. Ali Banor je bio brži. Kada se Trel bacio, Banor ga dočeka direktno, udari ga tolikom silinom da se ovaj okrete unazad, tresnu o zid i pade na ruke i kolena.

Udar ga je ošamutio. Masivna građa grčila se od bola, a prsti mu nevoljno zagrabiše kamen, kao da kopaju za dahom.

Stegli su se unutar poda kao da je posredi samo o kruta glina. U trenutku, obe pesnice behu mu stegnute usred kamena.

Onda uvuče dubok, drhtav dah i istrgnu ruke iz poda. Piljio je u rupe koje je napravio; zgrozio se što vidi da je oštetio kamen. Kada je digao glavu, silno je dahtao, tako da su mu široka prsa napinjala tkaninu tunike.

Banor i Troj stajali su između njega i Kovenanta. Vrhovnik je držao podignut mač. "Priseti se zaveta!" naredi on oštro. "Priseti se čemu si se zakleo! Ne izdaj sopstveni život."

Suze grunuše bez zvuka sa Trelovih očiju, dok je ovaj piljio iza vrhovnika u Kovenanta. "Moj zavet?" zabrekta on. "On me tera na ovo. Kakav je zavet on dao?" Uz nagli napor, digao se na noge. Banor kroči malo ispred Troja da se suprotstavi novom napadu, ali Trel nije ponovo pogledao Kovenanta. Dišući sa naporom, kao da za njega nema dovoljno vazduha u Konaku, on se okrete i odšepa niz jedan hodnik.

Obgrlivši nagnječene grudi, Kovenant se pokrenu da bi seo uza zid. Od bola je hrapavo kašljao. Troj je stajao u blizini, stegnutih usana i napet. Ali Banor je delovao u potpunosti neuznemireno; ništa nije moglo iznenaditi njegovu potpunu smirenost.

"Isuse! Kovenante", reče Troj najzad. "Šta taj ima protiv tebe?"Kovenant je čekao dok nije našao prazan prostor među kašljanjem. Onda odgovori: "Silovao sam mu

kćerku.""Šališ se!""Ne." Držao je glavu pognutu, ali je pre izbegavao Banorove oči nego Trojeve."Nikakvo čudo da te zovu Nevernik." Troj je govorio tiho da bi održao kontrolu nad glasom.

"Nikakvo čudo da se žena razvela od tebe. Mora da si bio nepodnošljiv."Ne! - zadahta Kovenant. Nikada joj nisam bio neveran. Ali nije digao glavu, nije se potrudio da

odgovori na nepravednost Trojeve optužbe."Proklet bio, Kovenante." Trojev glas bio je blag, usrdan. Zvučao je previše besno da bi vikao. Kao

da više ne može da podnese da gleda Nevernika, on se okrete na peti i hitro ode odatle. Ali dok je išao, više nije mogao da uzdrži bes. "Bože blagi!" dreknuo je. "Ne shvatam zašto ga ne gurnete u neku tamnicu i bacite ključ! Ionako nam je dosta muka!" Uskoro se izgubio sa vidika niz jedan hodnik, ali glas je odjekivao za njim poput anateme.

Neko vreme potom Kovenant se diže na noge, obgrlivši bol u grudima. Glas mu je bio slabašan od napora da govori nasuprot bolu. "Banore."

"Prapoglavaru?""Ispričaj vrhovnoj poglavarki o ovome. Ispričaj joj sve - o Trelu i meni - i o Troju.""Da.""I, Banore..."Krvni gardista je ravnodušno čekao."Ne bih to učinio opet - tako napao devojku. Povukao bih to što sam učinio, samo da mogu."Ali Banor nije odavao znaka da shvata ili mari za ono što priča Nevernik.Posle izvesnog vremena, Kovenant produži: "Banore, ti si ovde praktično jedina osoba koja nije bar

pokušala da mi oprosti zbog nečega.""Krvna garda ne prašta.""Znam. Pamtim to. Zahvalan sam za to." Ruku obavijenih oko prsa da mu zadrže delove na okupu,

on se vrati do svojih odaja.

9. ZLATOSINJ

55

Još jedno veče i noć prođoše bez glasa ili znaka od vojske poglavara Kletnika - nije bilo titraja lomača upozorenja koje su poglavari pripremili svuda po Središnjim i Severnim Zaravnima, izviđači se nisu vraćali, nije bilo predskazanja. Kovenant je ipak osećao porast napetosti u Veselkamenu; kako je napregnutost rasla, okolni prostor gotovo je čujno podrhtavao od iščekivanja i Poglavarev Konak sve je oštrije udisao, sve opreznije ispuštao vazduh. Čak su i zidovi njegove sobe odavali osećaj neumitnosti. I tako je proveo veče na svom balkonu, pio je kladenicu da ublaži bol u grudima i posmatrao neodređena obličja sumraka kao da su to vojske koje se prikradaju, dižu iz samog tla da ga zapljusnu krvoprolićem. Posle nekoliko boca finog, bistrog napitka, počeo je da oseća da samo osećaj dodira brade pod prstima stoji između njega i delanja - rata i ubijanja - koje nije mogao svariti.

Dok je spavao te noći, sanjao je o krvi - ranama prezasićenim smrću, osvetničkim i rasipničkim traćenjem koje ga je užasavalo, jer je toliko živo znao da je dovoljno samo nekoliko kapljica iz zanemarene ogrebotine; nije bilo ni potrebe niti koristi od ovog klanja i kasapljenja puti. Ali snovi su mu se nastavljali sve dok najzad nije iskočio iz kreveta i otišao da stoji na balkonu zore, ječeći nad nagnječenim rebrima.

Optočen napetošću Poglavarevog Konaka, pokušao je da se sabere kako bi nastavio lično zatočeništvo - da sa mešavinom bojazni i prkosa čeka na konačni poziv vrhovne poglavarke. Nije očekivao da će smireno primiti njegov susret sa njenim dedom i bio je prisiljen od prethodnog popodneva da se drži svojih odaja, kako bi znala gde da ga nađe. Pa ipak, kada je došlo, kucanje na vratima natera mu srce da poskoči. Prsti na rukama i nogama su ga golicali - mogao je da oseti bilo u njima - zateče sebe kako ponovo teško diše, i pored bola u grudima. Morao je da proguta hitri ukus gorčine pre nego što je dovoljno ovladao sopstvenim glasom da bi mogao da odgovori na kucanje.

Vrata se otvoriše i Banor uže u odaju. "Vrhovna poglavarka želi da govori sa tobom", reče on bez osećanja. "Hoćeš li doći?"

Da, promrmlja Kovenant u sebi. Razume se. Imam li izbora? Držeći se za grudi da se ne bi trzao od bola, on pođe iz svojih odaja niz hodnik.

Pošao je u smeru Zabrana. Očekivao je da Elena namerava da javno izrazi bes - da ga natera ga se previja pred zajedničkim neodobravanjem Veselkamena. Mogao je da izbegne Trela; ne bi ga koštalo ništa više od jednog trenutka prostog poverenja ili obzira. Ali Banor ga ubrzo skrenu u druge hodnike. Prošli su mala, teška vrata skrivena iza zavese u jednoj od dvorana za susrete i pošli dugačkim, zakrivljenim stepeništem u dublji deo Konaka, nepoznat Kovenantu. Stepenište se završavalo nizom prolaza tako nepravilnih i mračnih da su ga toliko pomeli da više ništa nije znao o tome gde se nalazi osim da je duboko u živoj steni Veselkamena - dublje od ličnih odaja poglavara.

Ali nedugo potom Banor se zaustavio, okrenut praznom kamenom zidu. U nejasnoj svetlosti jedne baklje, on raširi ruke prema zidu kao da ga izaziva i izgovori tri reči na jeziku koji mu je nespretno silazio iz usta. Kada je spustio ruke, postaše vidljiva vrata. Ona se pokrenuše prema unutra i pustiše krvnog gardistu i Kovenanta u visoku, blistavu pećinu.

Tvorci Veselkamena malo su toga učinili da oblikuju ili obrade tuprostranu pećinu. Dali su joj gladak pod, ali su ostavili nedirnut grubi, sirovi kamen njenih zidova i tavanice; i nisu izmenili divovske, grube stubove koji su se zdepasto uzdizali po njoj poput masivnih debala, pružali se od poda da preuzmu na pleća teret tavanice. Međutim, čitava pećina bila je osvetljena ogromnim urnama oblučka smeštenim između stubova, tako da su sve površine zidova i stubova bile jasno osvetljene.

Izložena svuda po tim zidovima bila su umetnička dela. Slike i tapiserije visile su sa zidova; ogromne skulpture i duborezi počivali su na postoljima između stubova i urni; manji komadi, rezbarije, statuete, kameno posuđe i dela suru-pa-maerla počivala su na drvenim policama spretno pribijenim uz stubove.

Očaran, Kovenant zaboravi zbog čega je tu doveden. Poče da se kreće po dvorani i da gleda sa zanimanjem. Pažnju su mu najpre zarobila manja dela. Mnoga od njih delovala su na neki način nabijena akcijom, neumitnom vrelinom, kao da su uhvaćena u trenutku vaskrsenja; ali razlike u materijalima i osećanjima bile su ogromne. Tamo gde je figura žene sa bebom od hrastovine zaštitnički plakala nad bolom i povredama dece, slični granitni predmet zračio je samouverenom snagom stvaranja; tamo gde uglačani plamen zlatanike kao da je težio naviše, blistanje suru-pa-maerla izražavalo je ugodnost i praktičnu toplinu. Preovlađivale su studije dece, Ranihina i džinova; ali rasute između njih bile su i mračnije teme - opaki pragrdani, snažni, priprosti jamnici, i ludi, srčani Kevin koga je čisto očajanje lišilo mogućnosti prosuđivanja i predviđanja, ali ne i hrabrosti i samilosti. Među njima bilo je malo kopiranja prirode;

56

upotrebljeni materijali nisu bili pogodni za ogledanje ili bukvalizam. Umesto toga, razotkrivali su srca svojih tvoraca puna razumevanja. Kovenant je posmatrao kao začaran.

Banor ga je sledio dok se kretao među stubovima i posle izvesnog vremena krvni gardista reče: "Ovo je dvorana darova. Sve ovo napravili su narodi Domaje i poklonili poglavarima. Ili Veselkamenu." Gledao je oko sebe očima koje nisu odavale osećanja. "Dati su iz poštovanja ili ljubavi. Ili da bi bili viđeni. Ali poglavari ne žele takve darove. Kažu da niko ne može da poseduje takve stvari. Blago potiče iz Domaje i pripada Domaji. Zbog toga se svi darovi poklonjeni poglavarima smeštaju ovde, da bi ih mogao pogledati svako ko to poželi.

Pa ipak, Kovenant razabra jedan prizvuk dublje u Banorovom glasu. I pored svoj jednoličnosti, kao da je uobličavao titraj skrivene i neodgovorive strasti koja je vezivala krvnu gardu za poglavare. Ali Kovenant je nije sledio, nije se mešao u nju.

Sa mesta između prvih stubova privuče ga ogromna, gusta tapiserija obešena o jedan zid. Prepoznao ju je. Bilo je to isto delo koje je nekada pokušao da uništi. Bacio ju je iz svoje odaje na stražarskoj kuli u napadu besa zbog priče o Berekovom životu - i na slepilo koje ga je videlo kao ponovo rođenog Kevina. Nije mogao pogrešiti. Tapiserija je bila iscepana po ivicama i imala je pažljivo popravljenu razderotinu po središtu preko napete, mirotvorne prilike Bereka Troprsta. U prizorima oko središnje figure bilo je prikazano beznadno putovanje heroja prema svom očajanju na Planini Groma i prema otkriću zemne moći. Berek je sa tapiserije gledao Nevernika sa nagoveštajima budućih događaja u očima.

Kovenant se grubo okrete i trenutak kasnije ugleda kako prema njemu ide vrhovna poglavarka Elena sa druge strane dvorane. Ostao je tamo gde se zatekao i gledao je. Žezlo zakona u njenoj desnoj ruci uvećavalo je čvrstinu i veličajnost njenog koraka, ali leva ruka bila joj je otvorena u dobrodošlici. Odora ju je pokrivala, a da joj nije skrivala ni bujnost, niti snagu pokreta. Kosa joj je slobodno visila preko ramena, a sandale su pravile šaptave zvukove po kamenu.

Tiho je rekla: "Tomase Kovenante, budi dobro došao u dvoranu darova. Zahvaljujem ti se što si došao."

Smešila se kao da joj je drago što ga vidi.Taj osmeh protivurečio je njegovim očekivanjima i on mu nije verovao. Proučavao joj je lice,

pokušavao da joj razotkrije prava osećanja. Njene oči kao da su tražile proučavanje. Čak i dok su ga posmatrale, činilo se da gledaju iza njega, u njegovu unutrašnjost ili kroz njega, kao da prostor koji zauzima deli nešto u potpunosti različito. On na trenutak pomisli da ga ona u stvarnosti, zaista, možda uopšte ne vidi.

Prišavši, ona reče: "Dopada li ti se dvorana? Ljudi Domaje su dobri umetnici, zar ne?" Ali kada mu se primakla, ona zastade sa zabrinutim izrazom i upita: "Tomase Kovenante, imaš li bolove?"

On otkri da je ponovo žustro disao. Vazduh u dvorani činio mu se previše razređen. Kada je slegao ramenima, nije mogao da zbaci sa lica bol koji je izazvao taj pokret.

Elena mu poseže rukom prema grudima. On se napola lecnu, misleći da namerava da ga udari. Ali ona mu samo na trenutak blago dodirnu dlanom nagnječena rebra, a zatim se okrete Banoru. "Krvni gardisto", reče ona oštro, "prapoglavar je povređen. Zašto nije odveden iscelitelju?"

"Nije tražio", odvrati Banor čvrsto."Tražio? Da li pomoć treba da čeka na traženje?"Banor ravnodušno otrpe njen pogled i ništa ne reče, kao da je smatrao da je njegova ispravnost nešto

što se samo po sebi razume. Ali prekor u njenom tonu izazva u Kovenantu neočekivani trzaj. U Banorovu odbranu, on reče: "Ne treba mi - nije mi to bilo potrebno. On mi je spasao život."

Ona uzdahnu, ne skidajući pogled sa krvnog gardiste. "Pa, može biti i da je tako. Ali ne volim da vidim da si povređen." A onda, popustivši, dodade: "Banore, prapoglavar i ja ići ćemo do visova. Pozovi nas ako bude ikakve potrebe."

Banor klimnu, lako se nakloni i napusti dvoranu.Kada se skrivena vrata zatvoriše za njim, Elena se ponovo okrete Kovenantu. On se nagonski nape.

Sada, promrmlja on u sebi. Sada će to učiniti. Ali po svemu sudeći, njene iznerviranost je nestalo. I nije pominjala tapiseriju; činilo se da nije svesna veze između njega i tog dela. Bez ičega drugog na licu osim nevinosti, ona reče: "Pa, Tomase Kovenante. Dopada li ti se dvorana? Nisi mi rekao."

Jedva da ju je čuo. I pored njenog prijatnog izraza, nije mogao da poveruje da ga neće prekoriti zbog susreta sa Trelom. Ali onda vide kako joj se u obrazima ponovo pojavljuje briga i požuri da se prikrije.

57

"Šta? Ah, dvorana. Baš mi se dopada. Ali, zar nije malo zabačena? Šta vredi muzej ako ljudi ne mogu da dospeju do njega?"

"Čitav Veselkamen zna put. Sada smo sami, ali u vreme mira - ili u vreme kada je rat udaljeniji - ovde uvek ima ljudi. A školska deca provode ovde mnogo vremena i uče umetničke veštine Domaje. Umetnici dolaze iz svih krajeva Domaje da podele sa drugima i uvećaju sopstvene veštine. Dvorana darova je zbog toga duboka i skrivena, jer su džinovi koji izvajaše Konak cenili da je takvo mesto pogodno - i zbog toga da bi, ukoliko Veselkamen ikada padne, dvorana mogla biti skrivena i očuvana, za dobrobit budućnosti."

Na trenutak, žiža njenog pogleda kao da mu je prišla bliže, a oči joj se napeše kao da namerava da mu progori lobanju da bi videla o čemu razmišlja. Ali onda se okrenula sa blagim osmejkom i pošla ka drugom zidu pećine. "Dopusti mi da ti pokažem drugo delo", reče ona. "Sačinila ga je jedna od naših najblistavijih umetnica, Ahana, kćerka Hanina. Evo."

Sledio ju je i zaustavio se sa njom pred ogromnom slikom u uglačanom okviru od abonosa. Bilo je to mračno delo, ali blizu središta blistala mu je jedna prilika koju je smesta prepoznao: poglavar Mhoram. Poglavar je stajao sam u praznini okruženoj crnim, zlokobnim obličjima koja su se pripremala da se sruče na njega poput poplave, da ga u potpunosti potope. Jedino oružje bilo mu je žezlo, ali njime je prkosno vitlao; a u očima imao je vreli, moćni pogled izuzetnosti i trijumfa, kao da je unutar sebe otkrio neku sposobnost da se uhvati u koštac sa opasnošću, što ga je učinilo nepobedivim.

Elena reče glasom punim poštovanja: "Ahana ovo naziva 'Pobeda poglavara Mhorama'. Mislim da je ona proročica."

Prizor Mhorama u takvom škripcu boleo je Kovenanta i on ga prihvati kao prekor. "Čuj", reče on. "Prestani da se tako igraš sa mnom. Ako imaš nešto da kažeš, reci. Ili prihvati Trojev savet i baci me iza brave. Ali nemoj mi ovo činiti."

"Da se igram? Ne shvatam.""Vatru mu paklenu! Prekini da izgledaš toliko nevino. Dovela si me ovde da bi mi očitala zbog toga

što sam naleteo na Trela. Pa, svrši već jednom sa tim. Ne mogu da podnesem napetost."Vrhovna poglavarka mu dočeka pogled sa takvom otvorenošću da se okrenuo u stranu, gunđajući u

po daha da bi se pribrao."Prapoglavaru." Ona mu položi šaku punu preklinjanja na ruku. "Tomase Kovenante. Kako možeš da

poveruješ u takve misli? Kako nas možeš razumeti toliko malo? Pogledaj me. Pogledaj me!" Ona ga povuče za ruku sve dok joj se nije ponovo okrenuo, suočio se sa iskrenošću koju je izražavala svakom crtom lica. "Nisam te molila da dođeš ovamo da bih te mučila. Želela sam da podelim sa tobom svoj poslednji sat u dvorani darova. Ovaj rat se primakao - primakao - i ja neću skoro ponovo stajati ovde. A što se tiče vrhovnika - od njega ne primam savete koji se tiču tebe. Ukoliko postoji krivica za tvoj susret sa Trelom, onda je moja. Nisam ti jasno prenela upozorenje zbog svojih strahova. I nisam sagledala puni iznos opasnosti - inače bih rekla svim krvnim gardistima da spreče vaš susret.

Ne, prapoglavaru. Nemam reči prekora za tebe. Ti treba da prekorevaš mene. Ugrozila sam ti život i uništila Trelu, družbeniku Atiaraninom, poslednje samopoštovanje. Nije mogao da isceli kćerku i ženu. Sada će verovati da ne može da isceli ni sebe."

Dok je gledao u nju, Kovenant oseti da mu se nepoverenje raspada u prah. Duboko je udahnuo da bi očistio ustajali vazduh iz pluća. Ali pokret mu povredi rebra. Bol ga natera da se uplaši da će posegnuti prema njemu, i on hitro promrmlja: "Ne diraj me."

Na trenutak ga je pogrešno shvatila. Prsti joj odskočiše sa njegove ruke, a onostranost njenog pogleda poskoči po njemu sa opakošću od koje se lecnuo, preneražen i zbunjen. Ali ono što je ugledala ispravi joj pogrešno razumevanje. Žiža njenog pogleda napusti ga; ona lagano pruži ruku da bi mu položila dlan na grudi.

"Čujem te", reče ona. "Ali moram te dodirivati. Predugo si mi bio nada. Ne mogu odustati od tebe."Uzeo ju je za zglavak sa dva prsta i palcem desnice, ali je oklevao trenutak pre nego što joj je sklonio

dlan. Onda reče: "Šta sada biva sa Trelom? Prekršio je zavet. Da li mu je išta učinjeno?""Avaj, možemo da učinimo malo toga. Ono leži u njemu. Pokušaćemo da ga naučimo da se zavet

koji je prekršio i dalje može očuvati. Ali nije mu namera bila da te povredi - nije planirao taj napad. Poznajem ga i sigurna sam u to, Znao je da si u Veselkamenu, pa ipak nije pokušavao da te nađe. Ne, to ga je obuzeo bol. Ne znam kako će se oporaviti."

58

Dok je govorila, on ponovo vide da nije shvatio. Razmišljao je o kazni, a ne o lečenju. Obgrlivši bolna rebra, on reče: "Previše si blaga. Imaš svako pravo da me mrziš."

Ona mu uputi pogled blage ljutnje. "Ni Lena, mati moja, niti ja nismo te nikada mrzele. To nam je nemoguće. A šta bi to i vredelo? Bez tebe, mene ne bi bilo. Možda bi se Lena udala za Trioka i rodila kćerku - ali ta kćerka bila bi druga osoba. Ne bih bila ona što jesam." Trenutak kasnije, nasmešila se. "Tomase Kovenante, malo je dece u istoriji Domaje koja su jahala Ranihina."

"Pa, bar je taj deo upalio." On sleganjem ramena odbaci njen upitni pogled. Nije se osećao sposobnim da objašnjava nagodbu koju je pokušao da napravi sa Ranihinima - ili način na koji ga je ta pogodba izdala.

Između njih zavlada osećanje uzdržanosti. Elena se okrenu od njega da bi se ponovo zagledala u "Pobedu poglavara Mhorama."

"Ta slika me uznemirava", reče ona. "Gde sam ja? Ako je Mhoram toliko teško ugrožen, zbog čega mu nisam uz bok? Kako sam pala, kada je on tako usamljen?" Lako je dodirnula sliku, prešla vrhovima prstiju preko Mhoramovog samotnog, opkoljenog, nepobedivog položaja. "Negde u dubini duše sumnjam da će me ovaj rat prevazići."

Ta misao je žacnu. Iznenada je napravila korak u stranu od slike, uspravila se sa Žezlom zakona oslonjenim o kamen pred sobom. Zavrtela je glavom tako da joj je mrka i medena kosa šibnula kao da joj vetar duva oko ramena i napeto jeknula: "Ne! Videću kako se okončava! Okončava!"

Kada je ponovila okončava, udarila je u pod gvožđem okovanim krajem Žezla. Trenutak blistave, plave vatre zapali vazduh. Kamen poskoči pod Kovenantovim nogama i on zamalo pade. Ali ona gotovo smesta ugasi svoju silu; ova prođe poput trenutnog naleta more. Pre nego što je mogao da povrati ravnotežu, uhvatila ga je za ruku i pridržala.

"Ah, moraš mi oprostiti", reče ona sa pogledom koji je sadržavao smeh. "Zaboravljam se."Stao je na noge, pokušao da odredi da li može i dalje da veruje podu ili ne. Kamen je delovao

bezbedno. "Sledeći put me na vreme upozori", progunđa on, "tako da mogu da sednem."Vrhovna poglavarka prasnu u bistar smeh, zatim naglo ućuta. "Ponovo te molim za oproštaj, Tomase

Kovenante. Ali izraz ti je toliko unezveren i budalast.""Zaboravi", odvrati on. Otkrio je da mu se dopada zvuk njenog smeha. "Možda je ismevanje jedini

valjan odgovor.""Da li je to izreka iz tvog sveta? Ili si prorok?""Pomalo od oboje.""Čudan si. Mešaš mudrost i šalu - izokrećeš im značenje.""Da li je to činjenica?""Da, prapoglavaru Kovenante", reče ona lako, dobro raspoložena. "To je činjenica." Onda se činilo

da se prisetila nečega. "Ali moramo poći. Mislim da nas očekuju. A ti nikad nisi video visove. Hoćeš li poći sa mnom?"

Slegao je ramenima. Ona mu se nasmeši i on pođe za njom prema vratima dvorane."Ko nas očekuje?" upita on nemarno.Ona otvori vrata i prođe ispred njega kroz njih. Kada su se zatvorila za njim, ona odgovori: "Htela

bih da te iznenadim. Ali možda to ne bi bilo upozorenje na vreme. Tamo je čovek - čovek koji proučava snove - ne bi li našao istinu u njima. Jedan Neomeđeni."

Srce mu ponovo poskoči i on zaštitnički omota ruke oko bolnih grudi. Vatru mu paklenu, zaječa on u sebi. Tumač snova. Upravo ono što mi treba. Jedan Neomeđeni spasao je njega i Atiaran od pragrdana tokom svetkovine proleća. Izopačenom varkom sećanja, čuo je samrtni krik Neomeđenog u Eleninom jasnom glasu. I prisetio se Atiaranine turobne upornosti kojom je tvrdila da na živima počiva odgovornost da daju smisao žrtvovanju mrtvih. Oštrim gestom, on pokaza Eleni da ga povede, zatim pođe za njom, mrmljajući: vatru mu paklenu, vatru mu paklenu.

Vodila ga je nazad kroz nivoe Veselkamena sve dok nije počeo da prepoznaje okolinu. Onda su krenuli ka zapadu, i dalje u usponu, i posle nekog vremena zašli u visoki, široki prolaz nalik putu čitavom dužinom Konaka, koji se lagano uzdizao. Uskoro mu sve manja masa kamena oko njega i rastući jesenji miris vazduha rekoše da prilaze nivou visoravni koja je natkriljavala Konak. Posle dva oštra zaokreta, prolaz se okonča i on se zateče na otvorenom, stojeći na gustoj travi pod nebom bez pokrova. Milju ili dve zapadno od njega nalazile su se planine.

59

Svež povetarac koji je nagoveštavao oštrinu jesenji dirnu ga kroz prepodnevno sunce - slabo duvanje puno uzrele zemlje i žetve kao da raspolaže mogućnošću predskazivanja, proricalo je obilnu letinu i semenje spremno za odlaganje. Ali drveće visoravni i gornjih bregova uglavnom je bilo zimzeleno, pernate mimoze, visoki borovi i široki kedrovi bez promene lišća. A žilava trava nije izveštavala o promeni godišnjeg doba.

Gornji bregovi predstavljali su tajnu snagu Veselkamena. Štitili su ih strmi obronci na istoku i jugu, planine na severu i zapadu; zbog toga su bili bukvalno nedostupni, osim kroz sam Poglavarov Konak. Onde su ljudi grada mogli smestiti hranu i vodu da izdrže opsadu. Zbog toga je Veselkamen mogao opstati sve dok su mu zidovi i kapije neprobojni.

"Dakle, vidiš", reče Elena, "da su džinovi delali za dobrobit Domaje u svim pogledima. Dok Veselkamen stoji, ovde ostaje naš jedan bastion nade. Na svoj način, Konak je neprobojan za poraz kao što se to govori za Kletnikov Tabor - u starim predanjima. To je od suštinskog značaja, jer ta predanja govore i da senka Opačije nikada neće biti u potpunosti proterana iz Domaje dok opstaje Riddžek Tom, nedostupni posed poglavara Kletnika. Zbog toga je naš dug prema džinovima daleko veći nego samo za nepopustivo prijateljstvo. Veći je od ičega što možemo platiti."

Ton joj je bio zahvalan, ali pominjanje džinova baci senku neraspoloženja na nju i Kovenanta. Ona se okrete od toga i povede ga severno uz padinu gornjih krajeva.

U tom smeru visoravan se dizala u nepravilne bregove; i ubrzo, njima sleva, na strani nasuprot padini, počeše da prolaze pored stada stoke koja se napasala. Goniči stoke ceremonijalno su pozdravljali vrhovnu poglavarku, a ona je odgovarala ćutljivim naklonima. Kasnije, ona i Kovenmant pređoše vrh brega sa koga su mogli da gledaju prema zapadu preko čitavih visova. Tamo, iza brze reke koja je tekla južno prema Steg-vodopadima, bila su polja na kojima se žitna i kukuruzna letina talasala na povetarcu. A milju iza pašnjaka, reke i polja stajale su planine, uzdizale se nepravilne i veličanstvene iz polja. Vrhovi su im bili pokriveni snegom, a zbog bele odore delovale su posedelo i uzvišeno - oštre, divljačne i neukaljane. Haručaji su živeli prema zapadu i jugu na tom istom planinskom vencu.

Kovenant i vrhovna poglavarka produžiše prema severu, lagano skrećući od obronaka prema reci dok je Elena birala najlakši put među bregovima. Činilo se da je zadovoljna zbog ćutanja među njima i zbog toga su oboje išli bez reči. Kovenant je koračao kao da upija u sebe visove očima i ušima. Žilavo zdravlje trave, čista, zdrava zemlja i devičanski kamen, zrelost žita i kukuruza - sve to mu je bilo živo pred očima. Pesma i let ptica delovali su mu poput svetkovine u vazduhu. A dok su prolazili pokraj jednog naročito visokog, uzvišenog bora, on oseti da gotovo može da čuje uspon sokova u njemu. Tokom čitave milje, zaboravio je na sebe od uživanja u kasnom letu Domaje.

Onda poče nejasno da se pita koliko daleko Elena misli da ga vodi. Ali pre nego što je odlučio da prekine ćutanje pitanjem, prešli su vrh visokog brega i ona objavi da su stigli. "Ah", reče ona uz radostan uzdah, "Zlatosinju! Ti jezersko vrelo i punioče reke - živeo mi, bistri kladenče. Srcu mi se mili što te nanovo vidim."

Gledali su naniže na planinsko jezero, izvorište vodene mase koja je tekla prema Steg-vodopadu. I pored sve hitrine struje koja je jurila iz njega, bila je to mirna voda, bez ulaznih struja; sva voda mu je doticala iz izvora u njemu. A površina mu je bila ravna, prozračna i odražavala je svetlost poput uglačanog stakla. Uzvraćala je jeku planina i neba vernošću bez mane, oslikavala svet u svakoj pojedinosti.

"Dođi", reče Elena iznenada. "Neomeđeni će tražiti da se okupamo u Zlatosinju." Ona mu dobaci žustri osmeh i lako strča niz breg. Sledio ju je običnim hodom, ali gipka trava kao da ga je požurivala sve dok nije kaskao. Na rubu jezera ona baci Žezlo kao da ga se odriče, priteže pojas odore i uz poslednje mahanje prema njemu zaroni u vodu.

Kada je stigao do Zlatosinja, na trenutak ga prestravi kada je otkrio da je nestala. Sa tog rastojanja, odrazi su bili prozirni i ispod njih mogao je videti kamenito dno jezera. Osim tmine poput duboke senke u njegovom središtu, razabirao je čitavo dno u jasnim pojedinostima, kao da je čitavo jezero duboko samo nekoliko stopa. Ali nije mogao da vidi Elenu. Činilo se da je zaronila negde van postojanja.

Nagao se nad vodu da zaviri unutra, a zatim oštro kročio unazad kada je primetio da mu Zlatosinj ne odražava lik. Podnevno sunce bilo je ponovljeno kroz njega kao da je nevidljiv.

Sledećeg trenutka Elena probi vodenu površinu dvadesetak jardi niz jezero. Otresla je vodu iz kose i pozvala ga da joj se pridruži. Kada vide široko zijanje njegove zapanjenosti, razdragano se nasmeši. "Iznenađuje li te Zlatosinj?"

60

Piljio je u nju. Nije mogao da vidi nijedan njen deo ispod površine u kojoj je probila vodenu površinu. Činilo se da joj se fizičko biće završava na vodenoj površini. Nad površinom, poskakivala je kao da gazi po vodi; ispod nje, dno jezera bilo je jasno vidljivo kroz prostor koji je trebalo da zauzima. Uz napor, on zaklopi usta, a zatim joj doviknu: "Rekoh ti da me na vreme upozoriš!"

"Dođi!" ponovi ona. "Nemoj se brinuti. Nema opasnosti."Kada se nije pokrenuo, produžila je. "Ovo je voda, kao i svaka druga - ali jača. Ima ovde zemne

moći. Put nam je previše nepostojana za Zlatosinj. On nas ne vidi. Dođi!"Oprezno se naže i zaroni šaku u vodu. Prsti mu nestadoše čim su zašli ispod površine. Ali kada ih je

trgao nazad, bili su čitavi i mokri, a hladnoća ih je golicala.Gonjen osećajem iznenađenja i otkrića, on izu čizme i čarape, zavrnu nogavice pantalona i kroči u

jezero.Smesta je uleteo preko glave. Čak i na ivici, jezero je bilo duboko; jasnoća kojom je video dno

zavela ga je. Ali hladna, mirisava voda dizala ga je i on brzo izlete na površinu. Koprcajući se po vodi i frkćući, on stade da se obazire dok ne ugleda Elenu. "Upozorenje na vreme!" Pokušao je da zvuči ljutito i pored sveže, bujne hladnoće. "Naučiću te ja šta je upozorenje na vreme!" Stigao je do nje u nekoliko hitrih zamaha i gurnuo joj glavu pod vodu.

Smesta se ponovo pojavila, smejući se još gotovo i pre nego što je digla glavu iznad vode. On se baci na nju, ali mu ona izmače i umesto toga gurnu njega. Zamahnuo joj je prema člancima i promašio. Kada je izronio, nije je bilo na vidiku.

Oseti da ga povlači za stopala. Duboko udahnuvši, uspravio se i zaronio za njom. Prvi put je otvorio oči pod vodom i otkrio da dobro vidi. Elena je plivala kraj njega i smešila se. Za trenutak stiže do nje i uhvati je oko struka.

Umesto da pokuša da se otme, one se okrete, položi mu ruke oko vrata i poljubi ga u usta.Sav vazduh mu naglo briznu iz pluća kao da ga je šutnula u povređena rebra. Otisnuo se od nje,

zamlatarao prema površini. Uz kašalj i dahtanje prebacio se preko ruba jezera na mestu gde je ostavio čizme i uspentrao da bi se skljokao na travu.

Grudi su ga bolele kao da je ponovo povredio rebra, ali znao je da nije. Prvi dodir moćne vode Zlatosinja obrisao mu je modrice, naprosto ih sprao, i one ga više nisu bolele. Ovo je bila druga vrsta bola; u naprezanju pod vodom kao da je povredio srce.

Ležao je i dahtao lica spuštenog u travu i posle izvesnog vremena disanje mu se umiri. Postao je svestan drugih osećaja. Hladni, oštri dodir vode uzbudio mu je čitavo telo; osećao se čistije nego ijednom otkako je saznao za gubavost. Sunce mu je bilo toplo na leđima, a prsti su ga živo golicali. Srce ga je bolelo kada mu se Elena pridružila na travi.

Osećao je njene oči na sebi pre nego što ga je tiho upitala: "Jesi li srećan u svom svetu?"Uz naprezanje se okrenuo i otkrio da je sela pored njega i blago ga gledala. Nemoćan da se odupre

osećaju, dotakao je pramen njene mokre kose, protrljao ga među prstima. Onda diže svoje sive, ispijene oči da bi joj uzvratio pogled. Od položaja u kom je bio glas mu nenamerno postade oštar. "Sreća nema sa tim nikakve veze. Ne razmišljam o sreći. Razmišljam kako da preživim."

"Da li bi mogao da budeš srećan ovde?""To nije pošteno. Šta bi ti rekla kada bih te ja to pitao?""Rekla bih - da." Ali trenutak kasnije videla je šta je mislio i digla se. "Rekla bih da sreća počiva u

službi Domaji. I rekla bih da nema sreće u vreme rata."Ponovo je legao u travu da ne bi morao da je gleda. Turobno je progunđao: "Tamo odakle ja dolazim

nema 'Domaje'. Ima samo 'zemlje'. Mrtve. I uvek je rat."Posle kratke stanke rekla je sa osmehom u glasu: "Ako sam te dobro shvatila, upravo se zbog takvih

reči balčaklija Kvan ljuti na tebe.""Ništa ja tu ne mogu. To je prosta činjenica.""Ti silno poštuješ činjenice."Pažljivo je uzdahnuo pokraj svog bolnog srca pre nego što je odgovorio. "Ne. Mrzim ih. One su

jedino što mi je preostalo."Blaga tišina zavlada među njima. Elena se ponovo spusti kraj njega, pa su nepomično ležali da bi ih

sunce osušilo. Toplina, miris trave činilo se da mu pružaju osećaj dobrostanja; ali kada je pokušao da se opusti i da poteče sa tim, blo mu neugodno zatitra u grudima. Bio je previše svestan Eleninog prisustva. Ali

61

polako je postao svestan da neka veća tišina prekriva Zlatosinj. Sve ptice, čak i povetarac, ućutkaše se, zanemeše. Izvesno vreme plitko je udisao i ispitivao okolni vazduh ušima.

Elena kratko reče: "Dolazi", i pođe da ponovo uzme Žezlo. Kovenant se diže u sedeći položaj i obazre. Onda ga začu - blagi, čisti zvuk poput flaute koji se širio nad Zlatosinjom, iako nije bilo nikakvog izvora koji je mogao videti, kao da to sam vazduh peva. Melodija se kretala, približavala. Uskoro je mogao da sledi reči.

SlobodanNeomeđenIspoveđenSlobodan...Sanjaj da će u stvarnost preći san:Oči zatvori dok ne ugledaš danNemo proroštvo ispevaj van...I budiNeomeđenIspoveđenSlobodan.

SamBez drugaDalek...SamPij gubitak kad dođe namDok samoća ne stigne i prođe ko zna kamA tišina nek ti bude hram...Al'Bez drugaDalekSam.

DubokoBez dnaBeskrajnoDuboko...Konaku dirni tajanstva u okoGde dvorane bogatstva smeju se širokoDok izdajnici kroz usud puzePo krviBezdanoBeskrajnoDuboko

"Ustani da ga pozdraviš", reče vrhovna poglavarka tiho. "On je Neomeđeni. Prevazišao je učenje Znanstvigora i krenuo za ličnim doznavanjima otvorenim samo za njega."

Kovenant se diže, i dalje slušajući pesmu. Imala je opčinjujuće svojstvo koje mu je ućutkavalo pitanja i sumnje. Stajao je uspravno, glave dignute kao da jedva čeka ono što će doći. A Neomeđeni se ubrzo pojavi na vidiku na brdima severno od Zlatosinja.

Prestao je da peva kada je ugledao Kovenanta i Elenu, ali pojava mu je i dalje zadržala uticaj na njih. Nosio je dugačku, lepršavu odoru koja kao da nije imala sopstvenu boju; umesto toga, hvatala je prisenke oko sebe, tako da mu je bila travnato zelena ispod struka, azurna na ramenima, a stenje i snegovi planina treptali su mu sa desne strane. Nečešljana kosa mu je plamtela odražavajući sunce.

Stizao je pravo prema Kovenantu i Eleni i Kovenant uskoro uzmognu da mu razazna lice - blage, androgine crte, sa dugačkom bradom, dubokim očima. Kada je stao pred njih, on i vrhovna poglavarka ne

62

izmeniše nikakav pozdravni obred. On joj naprosto reče: "Ostavi nas", visokim, melodičnim glasom, nalik ženskom. Ton mu nije izražavao ni odbacivanje ni naredbu, već pre nešto što je zvučalo kao neophodnost i ona mu se pokori bez pitanja.

Ali pre nego što je krenula, ona ponovo položi ruku na Kovenantovu ruku i ispitivački mu se zagleda u lice. "Tomase Kovenante", reče ona uz tih titraj glasa, kao da ga se plaši, ili se plaši za njega. "Prapoglavaru. Kada budem morala da odem zarad ovog rata - hoćeš li me pratiti?"

Nije je gledao. Stajao je kao da su mu nožni prsti ukorenjeni u travi i gledao u oči Neomeđenog. Kada nije odgovorio ni posle izvesnog vremena, ona se pognu, steže mu ruku, a zatim krenu prema Veselkamenu. Nije se osvrtala. Uskoro nestade sa vidika iza brda.

"Dođi", reče Neomeđeni istim tonom kojim je izražavao neophodnost. Ne čekajući na odgovor, pošao je nazad putem kojim je stigao.

Kovenant napravi dva nesigurna koraka napred, a zatim zastade kao da ga je dograbio grč bojazni. On otrže oči sa leđa Neomeđenog i sa hitnjom se obazre. Kada je opazio čarape i čizme, on požuri prema njima, slete na travu i navuče ih na noge. Nemirnom odlučnošću, kao da se odupire povlačenju neke struje ili prinude, on ušnira čizme i čvrsto ih veza.

Kada su mu noge bile bezbedne pred travom, on skoči i potrča za tumačem snova.

10. PROROK I VIDOVNJAK

Kasno sledeće večeri poglavar Mhoram odgovori na kucanje na vrata svojih ličnih odaja i zateče Tomasa Kovenanta kako stoji napolju, obrisa ocrtanih u tami poput obličja nevolje pred sjajem svetlećeg poda. Imao je izgled lišavanja i iscrpljenosti, kao da nije okusio hrane niti počinuo otkako je otišao do visova. Mhoram ga bez pitanja pusti u golu sobu i zatvori vrata, a ovaj uđe i stade pred kameni sto u središtu odaje - sto koji je Mhoram doneo iz odaja vrhovne poglavarke, sa krilom Lorika koji je još bio usađen i plamteo u njemu.

Sa pogledom na zgrčenim mišićima Kovenantovih leđa, Mhoram mu ponudi hranu, piće ili krevet, ali Kovenant ih odbaci oštrim sleganjem ramena i pored iscrpljenosti. Ravnim i čudno zatvorenim tonom, on reče: "Razbijaš glavu na toj stvari još otkako... otkako je sve počelo. Zar se nikada ne odmaraš? Mislio sam da se vi, poglavari, odmarate ovde dole... na ovom mestu."

Mhoram pređe sobu i stade naspram gosta. Kril je belo plamteo između njih. Bio je nesiguran u vezi sa tlom pod nogama; video je nevolju na Kovenantovom licu, ali njeni uzroci i posledice bili su mu skriveni, nejasni. Poglavar pažljivo reče: "Zbog čega bih se odmarao? Nemam ženu, niti dece. I otac i majka bili su mi poglavari, a Kevinovo Znanstvo jedina je veština koju sam naučio. Teško je odmarati se od takvog rada."

"A još si i prisiljen na sve to. Ti si ovde prorok i vidovnjak. Jedini ti povremeno bacaš poglede na budućnost, želeo to ili ne, bez obzira na to da li te nagone da vrištiš u snu ili ne, svejedno da li možeš da ih podneseš ili ne." Kovenantov glas zagrcnuo se na trenutak i on oštro zatrese glavom sve dok nije ponovo bio u stanju da govori. "Nije čudo što ne možeš da se odmaraš. Iznenađen sam da uopšte možeš da podneseš san."

"Nisam krvni gardista", odvrati Mhoram mirno. "Potreban mi je san, kao i drugim ljudima.""Šta si otkrio? Znaš li vrednost te stvari? Kakva je to priča o Amoku?"Mhoram je gledao Kovenanta preko krila, a zatim se blago nasmešio. "Hoćeš li sesti, prijatelju moj?

Slušanje dugačkih odgovora biće ti udobnije ukoliko daš oduška svojoj iznurenosti.""Nisam umoran", reče Nevernik očigledno neiskrenim tonom. Sledećeg trenutka sručio se pravo u

stolicu. Mhoram sede, a kada se spustio, otkri da se Kovenant smestio pravo sa druge strane stola, tako da im je kril stajao između lica. Taj raspored obespokojavao je Mhorama, ali nije bio u stanju da smisli drugačiji način da pomogne Kovenantu nego da sluša i govori; zato je ostao tamo gde je bio i usredsredio ostala čula na potragu za onim što mu je od vida zaklanjao dragulj krila.

"Ne, ja ne razumem Lorikov mač - i ne mogu da ga izvučem iz stola. Mogao bih da ga oslobodim razbijanjem kamena, ali to ne bi služilo nikakvoj svrsi. Ne bismo stekli znanje - ne bismo mogli da dirnemo samo oružje. Kada bi kril bio slobodan, ne bi nam pomogao. Ta nam je sila potpuno nova. Ne znamo kako se koristi. I ne dopada nam se razbijanje ni drveta ni kamena u bilo koju svrhu.

A što se tiče Amoka - to je otvoreno pitanje. Poglavarka Amatin mogla bi bolje odgovoriti.""Ja pitam tebe."

63

"Moguće je", reče Mhoram čvrstim glasom, "da ga je stvorio Kevin da bi se branio od samog krila. Možda je ovde skrivena sila toliko opasna da bi u nepromišljenim ili neprosvećenim rukama nanela velikog zla. Ukoliko je to istina, onda je možda Amokova svrha da nas upozori na nespremnost za korišćenje sile i da nam vodi učenje."

"Ne bi trebalo da zvučiš tako uvereno kada govoriš takve stvari. To nije u redu. Zar nisi čuo šta je rekao? 'Nisam ispunio svoju namenu.'"

"Možda zna da smo, u slučaju da smo preslabi da oživimo kril, istovremeno nesposobni da ga upotrebimo na ma koji način, za dobro ili zlo."

"U redu. Zaboravi. Naprosto, zaboravi da je to još jedna od stvari koje sam vam učinio bez ikakvog pojma šta to, do đavola, činim. Neka stoji. Zbog čega misliš da se dobri, stari Kevin Zemljogub, koji je, uostalom, i započeo sve ovo, šunja iza svega što se desi kao nekakav patrijarh i proverava da slučajno ne učinite nešto pogrešno i raznesete sebe u paramparčad? Ne, zaboravi. Znam ja i za pametnije od toga, iako sam proveo samo nekoliko nedelja ludeći nad ovim, a ne četrdeset godina, poput vas ostalih. Reci mi ovo. Šta je to tako posebno kod Kevinovog Znanstva? Zbog čega ste se toliko uspalili da ga sledite? Ukoliko vam je potrebna moć, zašto ne krenete da je sami otkrijete, umesto što traćite čitava pokolenja savršeno poštenog naroda na gomilu nerazumljivih Krugova? U ime normalnosti, Mhorame, ako već ne zarad obične, proste korisnosti."

"Prapoglavaru, ti me prevazilaziš. Čujem te, pa ipak kao da sam gluv ili slep.""Baš me briga za to. Reci mi zašto.""Nije to teško - stvar je jasna. Zemna moć je ovde, svejedno da li je njome ovladano i kako se koristi.

Domaja je ovde. A kobi i zla - Kamen Zlozemlja, Opaki - ovde su, mogli mi da se branimo protiv njih ili ne.Ah, kako da govorim o tome? Ponekad je, prijatelju moj, najteže izgovoriti najprostije, jasne stvari."

Zastao je na trenutak da razmisli. Ali kroz tišinu osetio je nalet uzbuđenja u Kovenantu, kao da Nevernik grli reči među njima i ne može da podnese da se povuku. Mhoram ponovo poče da govori, iako nije uobličio odgovore tako da bude zadovoljan njima.

"Gledaj na to ovako. Proučavanje Kevinovog znanja jedini je izbor koji možemo prihvatiti. Svakako shvataš da ne možemo očekivati da nam se Zemlja obrati, kao što je to učinila Bereku Troprstu. Takve stvari ne dešavaju se dvaput. Koliko nam god bila velika hrabrost i koliko god silna nevolja, Domaja na taj način neće biti ponovo spasena. Pa ipak, zemna moć opstaje da bi se koristila u službi Domaji - ukoliko smo sposobni za to. Ali ta moć - sva moć - užasna je. Ona sama od sebe ne štiti od nanošenja štete, od pogrešne upotrebe. Kao što kažeš, mogli bismo težiti tome da koristimo zemnu moć na sopstveni način. Ali rizik nas sprečava.

Prapoglavaru, dali smo zavet mira koji ne dopušta polovična rešenja. Pogledaj - oprosti mi, prijatelju moj, ali moram ti dati jasan primer - pogledaj sudbinu Atiaran, družbenice Trelove. Izazvala je sile koje su je prevazilazile i bila je uništena. Pa ipak, ishod je mogao biti gori. Mogla je da uništi druge, ili da nanese zla Domaji. Kako bismo mi, poglavari - mi koji smo se zakleli da ćemo braniti sve zdravlje i lepotu - kako bismo opravdali takve rizike?

Ne, moramo delati na druge načine. Ukoliko treba da zadobijemo moć kojom ćemo braniti Zemlju, a da ipak ne ugrozimo samu Domaju, moramo vladati onim što činimo. A poglavar Kevin je u tu svrhu stvorio svoje Krugove - da bi oni koji dolaze za njim mogli mudro držati moć."

"Oh, dobro!" prasnu Kovenant. "Pogledaj kakvo je dobro učinila njemu. Vatru mu paklenu! Čak i ako pretpostavimo da ćete imati sreće, mozga, ili makar prilike da nađete svih sedam Krugova i da proniknete u njih, šta - krvavo mu prokletstvo! - šta će biti kada vam dobri, stari, mrtvi Kevin konačno dopusti da zadobijete tajnu obreda Obesvećenja? A to vam je ponovo jedina prilika da zaustavite Kletnika u ratu! Kako ćete to objasniti ljudima koji će za hiljadu godina morati da krenu ni od čega samo zbog toga što vi niste mogli da ne ponavljate istoriju? Ili mislite da ćete, kada kriza dođe, nekako uraditi bolji posao od Kevina?"

Govorio je hladno, žustro, ali mutna podstruja u njegovom glasu kazivala je Mhoramu da ne iznosi ono što mu je najbitnije na umu. Činilo se da podvrgava poglavara obredu pitanja, proba ga. Mhoram odvrati pažljivo, nadajući se zarad samog Kovenanta da neće napraviti grešku.

"Sada poznajemo opasnost. Znali smo je još od kada su nam džinovi vratili prvi Krug. Zato smo dali zavet mira - i održaćemo ga - da očajanje nikada više ne ugrozi život u Domaji. Ukoliko budemo dovedeni do tačke da moramo ili obesvetiti ili biti poraženi, onda ćemo se boriti sve dok ne budemo poraženi. Usud Zemlje biće u drugim rukama."

64

"A ja ne činim ništa osim što vam otežavam posao. Već samo posedovanje ovog belog zlata diže mogućnosti uništenja kakve vam nikada pre nisu padale na pamet - da i ne pominjemo činjenicu da je beskorisno. Pre ovoga ovde nije bilo dovoljno moći da se makar malo zabrinete zbog očajanja, jer niste mogli da povredite Domaju sve i kada biste to želeli. Ali sada Kletnik može dobiti moj prsten - ili ga ja mogu upotrebiti protiv vas - ali vas nikada neće spasti."

Kovenantove ruke zadrhtaše na stolu, kao da pokušava da dograbi nešto. Prsti mu dohvatiše jedni druge, napregoše se, a zatim uz trzaj razdvojiše da pipaju zasebno, besciljno. "U redu. Zaboravi i to. Upravo prelazim na stvar. Kako, za ime svih bogova, nameravate da vodite rat - rat, Mhorame, ne okršaje protiv skupine jamnika i pragrdana! - kada je svako ko je dovoljno stasao da nosi mač dao zavet mira? Ili postoje posebne odredbe, kao sitno kucani tekst u našim ugovorima, koje izuzimaju rat od moralnih ograničenja, ili makar samo od prostog užasa krvi?"

Mhoram je iz dubine duše želeo da kaže Kovenantu da je preterao. Ali petljavo, besplodno trzanje njegovih ruku - jedne osakaćene, dok je druga nosila prsten poput okova - reče Mhoramu da je uvreda sadržana u Nevernikovim rečima bila usmerena prema unutra, prema njemu samom, a ne prema poglavarima Domaje. To opažanje uveća Mhoramovu zabrinutost i on ponovo odgovori sa nepokolebljivim dostojanstvom.

"Prijatelju moj, ubijanja se uvek treba užasavati. Mera je naše sićušnosti to što ga ne možemo izbeći. Ali moram te podsetiti na neke stvari. Čuo si Berekov kredo - on predstavlja deo našeg zaveta. On nam naređuje:

Ne povredi gde držanje je dovoljno;ne rani gde povreda je dovoljna;ne sakati gde rana je dovoljna;i ne ubij gde je sakaćenje dovoljno;Najveći ratnik je onaj koji ne mora da ubija.

A čuo si i poglavara Prothala kako kaže da Domaji neće služiti besno krvoproliće. Time je dirnuo samo srce zaveta. Činićemo sve što nam moći i veštine dopuštaju da odbranimo Domaju od Opačije. Ali nećemo učiniti ništa - Domaji, neprijateljima, jedno drugom - što nam naređuju crne strasti naših srca, bol ili žeđ za smrću. Nije li ti to jasno, prapoglavaru? Ukoliko se moramo boriti i, da, ubijati, onda su nam jedina odbrana i opravdanje da se borimo da ne postanemo kao naš neprijatelj. Tu je Kevin Zemljogub doživeo neuspeh - oslabilo ga je to očajanje, koje je snaga Opakog.

Ne, moramo se boriti - makar samo zbog toga da bismo se zaštitili od gledanja zla, kao što je Kevin gledao i bio raščinjen. Ali ako povredimo sebe, Domaju, ili mrzimo neprijatelje - ah, neće biti zore noći našeg neuspeha."

"To je sofizam.""Sofizam? Ne poznajem tu reč.""Lukavi argumenti da opravdaju ono što si već odlučio. Racionalizacije. Rat u ime mira. Kao da

zabijanjem mača u protivnika ne sečeš običnu krv i meso koji imaju isto toliko prava da žive kao i ti""Ti onda zaista veruješ da nema razlike između borbe za uništenje Domaje i za njenu zaštitu?""Razlike? Kakve to veze ima sa tim? To je svejedno ubijanje. Ali nije bitno. Zaboravi i to. Previše

dobro obavljaš posao. Ako ne budem mogao da nalazim rupe u tvojim odgovorima bolje od ovog, završiću kao..." Ruke počeše da mu se silovito tresu i on ih otrže sa videla, zabi ispod stola. "Završiću tako što ću se na smrt smrznuti, eto šta."

Poguren u stolici, Kovenant utonu u bolnu tišinu. Mhoram oseti kako pritisak među njima raste i zaključi da je došlo vreme da postavi sopstvena pitanja. Mrmljajući sebi u bradu ime sedam Krugova, on reče prijatnim tonom: "Uznemiren si, prijatelju moj. Vrhovnu poglavarku teško je odbiti, zar ne?"

"Šta?" obrecnu se Kovenant. Ali trenutak kasnije dodao je: "Da. Da, teško je. Ali nije reč o tome. Čitavu Domaju je teško odbiti. Tako se osećam od samog početka. Nije to posredi." Posle napete stanke, on produži: "Znaš li šta mi je juče učinila? Odvela me je do visova da vidim ovog Neomeđenog - čoveka koji tvrdi da razume snove. Bio sam tamo jedan dan ili više - ali ti si prorok i vidovnjak - ne moram tebi da pričam o njemu. Verovatno si išao gore više od ikoga, nisi se mogao uzdržati, ako ni zbog čega drugoga onda zato što obične, ljudske uši mogu da istrpe da čuju samo određenu količinu prezira i podsmeha i

65

nimalo više, bez obzira na to spavaš li ili ne. Prema tome, znaš kako je. Znaš kako te uhvati onim očima, drži te i secira... ali ti si prorok i vidovnjak. Verovatno znaš čak i šta mi je rekao."

"Ne", odvrati Mhoram tiho."Rekao je - vatru mu paklenu!" Zatresao je glavom kao da hoće da otrese vodu iz očiju. "Rekao je da

sanjam istinu. Rekao je da sam vrlo srećan. Rekao je da su ljudi sa takvim snovima pravi neprijatelji Opačije - ne zakon, Žezlo zakona nije napravljeno za borbu protiv Kletnika - ne, nego se divlja magija i snovi suprotstavljaju Opačiji." Na trenutak, vazduh oko njega podrhtavao je od gađenja. "Rekao je i da ja ne verujem u to. To je bila silna pomoć. Voleo bih kada bih znao jesam li heroj ili kukavica.

Ne, ne odgovaraj na to. Nije to na tebi."Poglavar Mhoram nasmeši se da ohrabri Kovenanta, ali Nevernik je već nastavljao: "Kako god bilo,

imam verovanje - šta god ono vredelo. Samo što nije baš ono koje vi, narode, očekujete od mene."Ponovo iskušavajući, Mhoram reče: "Može biti da je tako. Ali ja to ne vidim. Ne pokazuješ nam

verovanje, nego neverovanje. Ukoliko je to vera, onda nije reč o verovanju u nešto, već verovanju nasuprot nečega."

Kovenant đipi kao uboden. "To poričem! To što ne potvrđujem Domaju ili štagod, što ne jurcam kao neki razuzdani fanatik i penim za prilikom da se borim, kao što to čini Troj, ne znači da... Pretpostavimo da ima neke pravde u nazivima i oznakama koje vi ljudi vrtite okolo - pretpostavimo da uopšte možete da prikačite ime svom tom rasporenom, šta ti ga ja znam, koje ne mogu čak ni da izrazim, a kamoli da ga dokažem sebi. Neverovanje ne znači to."

"Šta znači?""Znači..." Na trenutak, Kovenant zastade, zagušen rečima kao da mu srce trpi neku blokadu. Onda

posegnu napred i zakloni dragulj krila rukama da mu ne sija u oči. Glasom naglo i užasno nabreklim nesposobnošću da pusti suzu koja bi mu olakšala, on povika: "Znači da moram da se uzdržavam - da odbacujem - da zadržim nešto za sebe! Zato što ne znam zašto!" Sledećeg trenutka se ponovo sručio u stolicu i oborio glavu, skrio je u šake kao da se stidi.

"'Zašto'?" reče Mhoram blago. "Nije to ovde toliko teško i na taj način razlikuje se od 'kako'. Neka naša predanja nagoveštavaju jedan odgovor. Govore o početku Zemlje, u vreme ubrzo posle rođenja Vremena, kada je Tvorac Zemlje otkrio da mu je brat i Protivnik, Opaki, unakazio delo polaganjem silnih kobi duboko u njega. U gnevu i bolu, Tvorac je bacio Protivnika dole - sa nebesa Vaseljene na Zemlju - i zatvorio ga ovde ispod svoda Vremena. Tako je, predanja kažu, poglavar Kletnik došao u Domaju."

Dok je govorio, osećao je da ne odgovara na Kovenantovo pitanje - da je pitanje imalo smer koji nije mogao da vidi. Ali produžio je, nudeći Kovenantu jedini odgovor koji je posedovao.

"Jasno je da poglavar Kletnik žudi da uzvrati udarac svom bratu, Tvorcu. I najzad, posle vekova beskorisnih ratova koje je vodio iz zlobe, iz želje da naudi tvorevini zbog toga što nije mogao da dodirne Tvorca, poglavar Kletnik otkrio je način da postigne cilj, da uništi svod Vremena, oslobodi se izgnanstva i vrati se svome zabranjenom domu, zarad pakosti i zla. Kada mu je Žezlo zakona, koje je izgubio Kevin u vreme Obesvećenja, stiglo u polje uticaja, stekao je priliku da prebrodi ponor između svetova - priliku da donese belo zlato u Domaju.

Reći ću ti prosto: namera je poglavara Kletnika da ovlada divljom magijom - 'sidrištem svoda životnog što Vreme prelazi i prevladava' - i da pomoću nje okonča Vreme, da bi pobegao iz zatočeništva i preneo požudu na čitavu Vaseljenu. Da to učini, mora da porazi tebe, mora da ti otme belo zlato. Onda će čitava Domaja i Zemlja sigurno pasti."

Kovenant diže glavu, a Mhoram pokuša da mu predvidi sledeće pitanje. "Ali kako - kako Opaki namerava da postigne taj cilj? Ah, prijatelju moj, to ne znam. Biraće načine koji toliko podsećaju na naše lične želje da nećemo pružati otpor. Nećemo moći da napravimo razliku između njegovih i tvojih usluga, sve dok ne budemo lišeni svake pomoći izuzev tebe, odabrao ti da nam pomogneš ili ne."

"Ali zašto?" ponovi Kovenant. "Zašto ja?"Mhoram ponovo oseti da mu odgovor ne leži u smeru Kovenantovog pitanja. Ali ga je ipak nudio,

ponizno, znajući da je to jedino što može da pruži rastrzanom posetiocu."Prijatelju moj, u dubini duše verujem da te je odabrao Tvorac. To je naša nada. Poglavar Kletnik

naučio je Drula da izvede prizivanje zato što je želeo belo zlato. Ali Drulove šake bile su na Žezlu, a ne ruke poglavara Kletnika. Opaki nije mogao da upravlja onim koga je prizvao. Dakle, ako si odabran, odabrao te je Tvorac.

66

Razmisli. On je Tvorac, stvoritelj Zemlje. Kako bi mogao da bezbrižno stoji i gleda kako mu se delo uništava? Pa ipak, ne može da pruži ruku i da nam pomogne ovde. Takav je zakon Vremena. Ukoliko probije svod da dirne Domaju svojom moći, Vreme će se okončati i Opaki će biti slobodan. I zato se mora drugde suprotstavljati poglavaru Kletniku. Sa tobom, prijatelju moj."

"Prokletstvo", promrmlja Kovenant."Pa ipak, moraš razumeti i ovo. On te ovde ne može dotaći, da bi te podučio ili ti pomogao, iz istog

razloga iz koga ne može da pomogne nama. Niti te može dotaći ili ti pomoći u tvom svetu. Ukoliko to učini, nećeš biti slobodan. Postaćeš njegovo oruđe, a tvoje prisustvo razbiće svod Vremena, osloboditi Opačiju. I zato si odabran. Tvorac veruje da će nas na kraju tvoja slobodna volja i snaga spasti. Ukoliko greši, stavio je oružje sopstvenog uništenja u ruke poglavara Kletnika."

Posle dugog ćutanja, Kovenant promrmlja: "Đavolski rizik.""Ah, ali on je Tvorac. Kako bi mogao da učini drugačije?""Mogao bi da spali čitavo mesto i da pokuša ponovo. Ali pretpostavljam da ne misliš da su bogovi

toliko ponizni. Ili to nazivaš osionošću - da spali...? Nije bitno. Čini mi se da se sećam kako ne veruju svi poglavari u tog Tvorca kao ti."

"To je istina. Ali došao si meni. Odgovaram kako umem.""Znam. Ne obraćaj pažnju na mene. Ali reci mi ovo. Šta bi ti učinio na mom mestu?""Ne", reče Mhoram. Najzad je pomerio stolicu u stranu da bi mogao da pogleda Kovenanta u lice.

Zagledan u nespokojne crte Nevernika, on odvrati: "Na to neću odgovoriti. Ko to može da izjavi? Moć je užasna stvar. Ne mogu te proceniti odgovorom. Nisam još prosudio ni sebe."

Nepostojanost Kovenantovog izraza u trenutku se pretoči u ispitivački pogled. Ali nije progovorio i posle izvesnog vremena Mhoram odluči da rizikuje još jedno pitanje. "Tomase Kovenante, zbog čegas sve to ovako primaš? Zbog čega si toliko povređen? Kažeš da je Domaja san - obmana - da nismo zaista živi. Onda se nemoj brinuti. Prihvati san i smej se. Kada se probudiš, bićeš slobodan."

"Ne", reče Kovenant. "Razabrao sam nešto u onome što si rekao - počinjem da razumem ovo. Čuj. Čitava ova kriza je borba unutar mene. Tako mi pakla, toliko dugo sam gubavac da počinjem da mislim da je način na koji ljudi postupaju sa gubavcima opravdan. I tako postajem sopstveni neprijatelj, sopstveni Opaki - radim protiv sebe kada pokušavam da se održim u životu na taj način što se slažem sa ljudima koji mi to toliko otežavaju. Zbog toga sanjam ovo. Katarza. Da razrešim nedoumicu podsvesno, da bih bio u stanju da se snađem kada se probudim."

Iznenada je ustao i počeo da odmerava koracima Mhramovu asketsku odaju sa opasnim sjajem u očima. "Naravno. To je to. Zašto nisam ranije pomislio na to? Sve vreme sam govorio sebi da je ovo eskapizam, samoubistvo. Ali to nije to - to uopšte nije to. Zaboravi da gubim svaku naviku koja me drži u životu. To je terapija snovima."

Ali mu iznenada lice steže bolna grimasa. "Vatru mu paklenu!" napeto je zarežao. "To zvuči kao priča koju sam spalio - nekada, kada sam palio priče - kada sam još imao priča za paljenje."

Mhoram začu očajničku promenu, raspad u prašinu, u Kovenantovom tonu i ustade da posegne prema posetiocu. Ali nije bilo potrebno da se pokrene; Kovenant gotovo besciljno krenu u njegovom pravcu, kao da je zalutao među četiri zida odaje. Zastao je kraj stola pored Mhorama i jadno se zagledao u kril. Glas mu je podrhtavao.

"Ne verujem. To je samo još jedan lak način da se umre. Već ih poznajem previše."Činilo se da se tetura, iako je mirno stajao. Zaneo se i zadržao na Mhoramovom ramenu. Na

trenutak, držao se tamo, čela oslonjenog o Mhoramovu odoru. Onda ga Mhoram spusti u stolicu."Ah, prijatelju moj, kako da ti pomognem? Ne razumem."Kovenantove usne su drhtale, ali uz vidljiv napor uspostavio je kontrolu nad glasom. "Samo sam

umoran. Nisam jeo od juče. Taj Neomeđeni - iscedio me je. Baš bi mi dobro došlo malo hrane."Prilika da učini nešto za Kovenanta pruži Mhoramu osećaj olakšanja. Hitrim pokretima izneo je bocu

kladenice. Kovenant je ispi kao da pokušava da prekine unutrašnju sušu, a Mhoram ode do zadnjih odaja da nađe hrane.

Dok je stavljao hleb, sir i grožđe na poslužavnik, on začu oštar, udaljeni povik; glas mu uzviknu ime sa hitnjom koja mu sledi srce. On spusti poslužavnik i požuri da otvori vrata odaja.

U naglom naletu svetlosti iz dvorane, on ugleda ratnika na terasi visoko nad sobom. Ratnik je bio mlad - previše mlad da bude hrana za rat, pomisli Mhoram turobno - koji je izgubio kontrolu nad sobom. "Poglavare Mhorame!" zbrza on. "Dođi! Smesta! Zabran!"

67

"Stoj!" autoritet Mhoramovog glasa pogodi mladića poput ugriza. On se lecnu, ukoči, potisnu haotičnu bujicu reči. Onda povrati sabranost. Kada to vide, poglavar reče blaže: "Slušam te. Govori."

"Vrhovna poglavarka traži da smesta dođeš do Zabrana. Glasnik je stigao sa ravnica Ra. Sivi Krvnik maršira."

"Rat?" Mhoram je govorio blago da sakrije oštri predosećaj krvi."Da, poglavare Mhorame.""Molim te, reci vrhovnoj poglavarki da... da sam te čuo."Pazeći na svoje držanje, Mhoram se ponovo okrenu Kovenantu. Nevernik mu dočeka oči vrelim,

čudno usredsređenim pogledom, kao da mu se lobanja cepa između očiju. Mhoram upita prosto: "Hoćeš li doći?"

Kovenant zadrža poglavarov pogled i reče: "Reci mi nešto, Mhorame. Kako si utekao - kada te je uhvatio onaj Besomuk - kod Kletnikovog Tabora?"

Mhoram odgovori sa svesnom sabranošću, odbijanjem straha, što je delovalo poput opasnosti u njegovim zlatom poprskanim očima. "Krvni gardisti sa mnom bili su pobijeni. Ali kada me je Besomuk samadhi dirnuo, prepoznao me je kao što sam ja prepoznao njega. Uplašio se."

Na trenutak, Kovenant se nije micao. Onda obori pogled. Umorno je stavio kamenu bocu na sto, prevrnuo je tako da je zvecnula o kril. Nakratko je pogladio bradu, zatim se digao na noge. Pred Mhoramovim pogledom delovao je poput tanke sveće prekrivene izlivenim voskom - izbrazdan, loman i istrošen.

"Da", reče. "Elena je od mene zatrdažila istu stvar. Šta god da to donese ma kome od nas. Dolazim."Nespretno je odšepao na plamteći pod.

Drugi deo: VRHOVNIK

11. RATNO VEĆE

Hail Troj bio je siguran u jednu stvar; i pored svega što je Kovenant govorio, Domaja nije bila san. Video je to sa oštrinom od koje ga je srce bolelo.

U 'stvarnom' svetu nije bio prosto slep, bio je bez očiju od rođenja. Nedostajali su mu čak i organi vida koji bi mu pružili zamisao toga šta je vid. Sve do tajanstvenog događaja koji ga je otrgao između dve suprotstavljene smrti i bacio ga na suncem obasjanu travu Trotgarda, svetlo i tamno bili su mu podjednako nerazumljivi. Nije znao da živi u nenarušivoj ponoći. Alatke kojima se snalazio u fizičkoj okolini bile su mu sluh, dodir i jezik. Osećaj za okolinu, osetljivost na oreol objekata i odzvanjanje prostora prevođen je u reči dok mu nije postao jedina mera konkretnog sveta. Bio je dobar strateg upravo zbog toga što su njegovi opažaji prostora i međudejstvujućih sila bili čisti, nenarušeni ma kakvim poznavanjem dana, noći, boja, blistanja ili privida.

Prema tome, nije mogao da zamišlja Domaju. Njegov raniji um nije sadržavao neprerađene materijale od kakvih su bili sazdani takvi snovi. Kada se obreo u Domaji - kada ga je poglavarka Elena podučila da nalet osećaja koji ga je zbunjivao predstavlja vid - to iskustvo bilo je u potpunosti novo. Nije mu nanovo uspostavilo nešto što je izgubio. Otvorilo se pred njime poput proroštva.

Znao je da je Domaja stvarna.I znao je da joj budućnost visi o niti njegove strategije u tom ratu. Ukoliko počini grešku, onda je

više blistavila i boje nego što je ikada mogao pojmiti bilo osuđeno.I zato, kada mu je Ruel, krvni gardista koji mu je dodeljen da pazi na njega, došao do odaja i

obavestio ga da je ranjanska grivenarka stigla sa Ravnica Ra i donela vest o vojski poglavara Kletnika, Troj oseti trenutak panike. Počelo je - proba sveg uvežbavanja, planiranja, nada. Kada bi verovao u Mhoramove priče o Tvorcu, klekao bi i pomolio se...

Ali nikada nije naučio da se oslanja na bilo koga drugog izuzev na sebe. Ratovnija i strategija bili su njegovi; on je bio starešina. Zastao je tek toliko da opaše tradicionalni abonosni mač vrhovnika i da stavi traku oko glave. Onda pođe za Ruelom prema Zabranu.

Dok se kretao, bio je zahvalan za sjaj baklji po hodnicima. Čak i uz njihovu pomoć, vidik mu je bio mutan. Po danu, video je jasno, sa više detalja i na veću daljinu čak i od dalekovidih džinova. Sunce mu je

68

približavalo udaljene stvari; povremeno je osećao da poseduje veći deo Domaje od ikoga drugoga. Ali noć mu je vraćala slepilo poput upornog podsećanja na to odakle je došao. Kada sunce zađe, bio je izgubljen bez baklji i vatri. Zvezdana svetlost nije mu ni dirala ličnu tminu, čak mu je i pun mesec bacao samo sivu mrlju preko uma.

Ponekad ga je usred noći nesposobnost viđenja plašila kao da je reč o uskraćivanju sunčeve svetlosti i vida.

Iz navike je podesio tamne naočare. Nosio ih je toliko dugo, iz pažnje prema ljudima sa očima koji su morali da ga gledaju, da ih je osećao kao deo svog lica. Ali nikada ih nije video; nisu mu uticale na vid. Ništa u krugu od šest inča oko njegovih duplji bez jabučica nije mu blokiralo mentalni vid.

Da bi uspostavio kontrolu nad napetošću, gazio je prema Zabranu bez žurbe. U jednoj tački, grupa stožernika, zapovednika eovoda, salutira mu i zatim otrča napred dok su im mačevi zveckali; nedugo potom poglavar Verement bodro stiže niz široko stepenište i pohita kraj njega. Ali on nije menjao korak dok nije stigao do visokih vrata odaje za većanje. Tamo je zatekao Kvana kako ga čeka.

Pogled na starog, nepokolebljivog balčakliju ga lecnu. U toj mutnoj svetlosti Kvan je zbog retke, sede kose delovao lomno. Ali odsečno je pozdravio Troja i raportirao da je svih pedeset stožernika u Zabranu.

Pedeset. Troj je sebi deklamovao brojeve kao da ponavlja obred komandovanja: pedeset eovojni, hiljadu eovoda; ukupno dvadeset jedna hiljada ratnika; prvi stožernik Amorin, balčaklija Kvan i on. Klimnuo je kao da uverava Kvana da će to biti dovoljno. Onda je odmarširao do Zabrana da zauzme mesto za poglavarskim stolom.

Oko njega, odaja je bila gotovo popunjena i većina vođa nalazila se na mestima. Prostor je bio tako dobro osvetljen da je sada mogao dobro da vidi. Vrhovna poglavarka sedela je sa tihom napetošću za čelom stola; a između nje i njega bili su Kalindril, Trevor, Loerija i Amatin, svako od njih držao se lične ćutnje. Ali Troj ih je poznavao i mogao je da pretpostavi deo njihovih misli. Poglavarka Loerija nadala se da i pored zahteva njenog poglavarstva ona i Trevor neće biti odabrani da napuste Veselkamen i svoje kćerke. A njen suprug kao da se sećao da je pao od napora borbe protiv zla u putnimu dukkhi - sećao se se i pitao hoće li imati snage za taj rat.

O Eleni Troj nije ništa nagađao. Njena lepota zbunjivala ga je; nije želeo da misli da bi joj se nešto moglo desiti u tom ratu. Namerno je klonio pogled od nje.

Sa njene leve strane, posle Mhoramove prazne stolice, bili su poglavar Verement i još dve nezauzete stolice - mesta za poglavare Šetru i Hirima. Na trenutak, Troj zastade da se upita kako ide Korikova misija. Četiri dana posle njihovog odlaska jedan izviđač doneo je vest u Veselkamen da su zašli u šumu Grimerdor. Ali posle toga, razume se, Troj je znao da ne može da očekuje novih vesti sve dok ne prođu dugi dani posle kraja pohoda, izišlo sve na dobro ili zlo. U tajnosti srca, sanjao je da će negde tokom rata imati zadovoljstvo da vidi džinove kako mu marširaju u pomoć, a vode ih Hirim i Šetra. Svi su mu nedostajali, Šetra koliko i Korik, Hirim koliko i džinovi. Plašio se da će mu biti neophodni.

Iznad i iza vrhovne poglavarke, srdočnici Torm i Borilar sedeli su na svojim mestima sa balčaklijom Kvanom i međnikom Morinom. A iza poglavara, razmešteni oko prvih redova sedišta na galeriji, bili su drugi krvni gardisti: Moril, Ban, Hovor, Koral i Ruel sa Trojeve strane; Terel, Tomin i Banor naspram njega.

Većinu preostalih ljudi u Zabranu činili su stožernici. Kao grupa, bili su nemirni, napeti. Većina ih nije imala ratnog iskustva i oštro su uvežbavani pod njegovim zahtevnim pogledom. On zateče sebe kako se nada da će im ono što vide i čuju na veću galvanizovati hrabrost, pretvoriti im napregnutopst u neprobojnost. Imali su takve kušnje pred sobom...

Od nekolicine znanstvozornika u poseti Veselkamenu svi su bili prisutni, kao i najveštiji rhadamaerli i lilianrili Konaka. Ali Troj primeti da oblučar Trel nije među njima. Osetio je neodređeno olakšanje - više zarad Trela nego Kovenanta.

Ubrzo potom, Mhoram uđe u Zabran, vodeći Nevernika sa sobom. Kovenant je bio umoran - glad i iscrpljenosti bili su mu jasno vidljivi u ispijenom bledilu lica - ali Troj vide da nije pretrpeo nikakve stvarne povrede. A njegovo oslanjanje o Mhorama izražavalo je koliko u tom trenutku predstavlja malu pretnju prema poglavarima. Troj se namršti iza sunčanih naočara i pokuša da spreči ponovni nalet gađenja prema Kovenantu. Kada Mhoram posadi Kovenanta u sedište i zatim obiđe do sopstvenog mesta sa Elenine leve strane, Troj obrati pažnju na vrhovnu poglavarku.

Sada je bila spremna da počne; i kao i uvek, svaki njen pokret, svaki njen stav, očaravali su ga. Lagano se obazrela po stolu i pogledala svakog poglavara u oči. Onda jasnim, čvrstim glasom reče:

69

"Prijatelji moji, poglavari, znanstvozornici i službenici Domaje, naš čas je kucnuo. Doneo nam dobro ili zlo, radost ili bol, usud je nad nama. Sada nam je u rukama sudbina Domaje, da je zadržimo ili izgubimo, kako nam snaga već dopušta. Vreme priprema se okončalo. Više ne gradimo niti planiramo za budućnost. Sada idemo u rat. Ukoliko nam moć nije dovoljno silna da sačuva Domaju, onda ćemo pasti i kakav god svet da dođe, biće delo Opakog, a ne nas.

Počujte me, porijatelji moji. Ne govorim da vam srca zamračim, već da vas opomenem na lažne nade i željne sne, koji bi mogli razuzlati vezove naše odlučnosti. Mi smo prilika Domaje. Upinjali smo se da dostignemo vrednost. Sada nam se vrednost podvrgava kušnji. Počujte i ne počinite grešku. Ovo je proba konačne odluke." Na trenutak, zastala je da pogleda sva pažljiva lica u Zabranu. Kada im je ugledala odlučnost u očima, ona se odobravajuće nasmeši i tiho reče: "Ne bojim se."

Troj klimnu za sebe. Ukoliko su mu se ratnici osećali kao on, onda i nije imala ničeg da se plaši."A sada", reče vrhovna poglavarka Elena, "čujmo nosioca ovih vesti. Pustite grivenarku."Na njenu zapovest, dvojica krvnih gardista otvoriše vrata i napraviše mesta za Ranjanku.Žena je nosila tamnosmeđu tuniku pod kojom su joj ruke i noge bile slobodne, a dugačka, crna kosa

bila joj je privezana vrpcom u visini vrata. Ta vrpca i mala pletenica žutog cveća oko vrata, sada tužno sparušena posle dugih dana nošenja, označavali su je kao grivenarku - pripadnika najvišeg čina svog naroda. Pratila ju je počasna straža od četiri krvna gardista, ali je ona išla pred njima niz stepenice i ponosito nosila iscrpljenost svog dugog putovanja. Pa ipak, i pored njenog hrabrog duha, Troj vide da jedva stoji. Vitki sklad njenih pokreta bio je turoban, napregnut. Nije bila mlada. Oči, već dugo srodne sa otvorenim nebom i rastojanjima, počivale su joj u finim borama starosti, a iscrpljenost nekoliko stotina milja visila joj je poput olova u srži kostiju, davala bledi ton preplanuloj boji njenih udova.

U naglom naletu bojazni, Troj se ponada da nije stigla prekasno.Kada je sišla do najnižeg nivoa Zabrana i zastala pored jame sa oblučkom, vrhovna poglavarka Elena

diže se da je pozdravi. "Živela, grivenarko, najviša među Ranjanima, nesebičnim pomoćnicima Ranihina! Budi dobro došla u Poglavarevom Konaku - budi dobro došla i budi što jesi. Neka si dobro došla zdrava ili povređena, u blagostanju ili nemanju - traži ili pruži. Na svako ime koje zahtevaš udovoljićemo dok je u nama života i moći. Ja sam vrhovna poglavarka Elena. Govorim u prisustvu samog Veselkamena."

Troj prepozna obredni pozdrav prijateljima, ali grivenarka je mračno gledala u Elenu, kao da ne želi da odvrati. Onda se okrenula na desno i rekla tihim, gorkim glasom nimalo nalik uobičajenom rzavom prizvuku Ranjana: "Poznajem te, poglavare Mhorame." Ne čekajući odgovor, produžila je: "I znam tebe, Kovenante Prstenošo." Dok ga je gledala, svojstvo gorčine primetno joj se izmeni. Sada to nisu bili zamor, poraženost i staro ranjansko zameranje poglavarima zbog toga što uzimaju za pravo da jašu Ranihine, već nešto drugo. "Zahtevao si da ti Ranihini dođu noću, kada ih nijedan smrtnik nikako ne sme zazivati. Pa ipak su odgovorili - stotina ponositih griva, više nego što je ijedno oko ranjansko videlo na jednom mestu. Propeli su ti se, u počast Prstenoši. A ti ih nisi jahao." Glas joj je odavao čisto poštovanje prema tom činu, strahopoštovanje prema počasti koju su Ranihini ukazali tom čoveku. "Kovenante Prstenošio, da li me poznaješ?"

Kovenant je napeto piljio, bolnog pogleda, kao da mu se čelo cepa. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je hrapavo rekao: "Veselica. Ti si... bila si sunačarka Veselica. Čekala si na... bila si u Ljudomu."

Grivenarka mu uzvrati pogled. "Da. Ali ti se nisi izmenio. Četrdeset jedno leto projahalo je pokrej mene otkako si posetio ravnice Ra i Ljudom i nisi hteo da jedeš hranu koju sam ti donela. Ali ti se ne menjaš. Bila sam tada dete, sunačarka, jedva da sam dostigla grivenanje - a sada sam umorna starica, daleko od doma, a ti si mlad. Ah, Kovenante Prstenošo, grubo si postupao sa mnom."

Okrenuo joj se sa bolnim izrazom na licu; sećanja koja je prizvala pekla su ga. Trenutak potom digla je ruke dok joj se dlanovi ne okrenuše prema napolje u visini glave i naklonila mu se u tradicionalnom pozdravnom gestu Ranjana. "Kovenante Prstenošo, poznajem te. Ali ti ne poznaješ mene. Nisam sunačarka Veselica koja je prošla uzlanje i potom proučavala Ranihine, u dane kada je Ljudom bio pun priča o tvom Pohodu - kada se grivenarka Lita vratila iz mračnog podzemlja, pošto je videla ognjene lavove Planine Groma. I nisam uzlarka Veselica, koja postade grivenarka i potom doču vest da poglavari traže ranjanske izviđače za pretragu Ubojnih Zaravni između Domajinog Sunovrata i Lomnik Bregova. Taj zahtev je uslišen, iako su isti poglavari znali da su Ravnice Ra i služenje Ranihinima za Ranjane čitav život - da, uslišen, a grivenarka Veselica sa svojim uzlarima pošla je da ga ispuni. Poduhvatila se izviđanja zbog toga što je mrzela Zubošu Rastrgača i zbog toga što se divila grivenarki Liti, koja se usudila da napusti sunčevo

70

svetlo zarad poglavara, kao i zbog toga što je poštovala Kovenanta Prstenošu, nosioca belog zlata, koji nije jahao kada se Ranihini propeše njemu u čast. Sada te grivenarke Veselice više nema."

Kada je to rekla, prsti joj se poviše u kandže, a iscrpljene noge spustiše u nešto što je podsećalo na borbeni položaj. "Ja sam grivenarka Jadinka - ostarela nosilja puti one koja se zvala Veselica. Videla sam Zubošu kako maršira, a svi uzlari moje grupe su mrtvi." Onda se poguri, a ponosita glava joj klonu. "A ja sam došla ovde - ja, iako nikada nije trebalo da napuštam rodne Ravnice. Došla sam ovde, poglavarima koji su rekli da su prijatelji Ranihina, ni u koje drugo ime do bola."

Dok je govorila, poglavari su ćutali i čitav Zabran gledao ju je sa napetošću punom bojazni, rastrzan između poštovanja prema njenoj iznurenosti i želje da čuje šta ima da kaže. Ali Troj joj začu u glasu opasne drhtaje. Ton joj je nosio prizvuk optužbe koju još nije jasno uobličila. Bio je upoznat sa mračnim, potisnutim gnevom koji je ispunjavao sve Ranjane kada bi ma koji čovek imao smelosti, gotovo bogohulne drskosti, da pojaše Ranihina. Ali nije ga shvatao. I bio je nestrpljiv da čuje grivenarkine novosti.

Činilo se da Jadinka oseća rastuću napetost oko sebe. Umorno je kročila od Kovenanta i prvi put se obratila publici. "Da, rečeno je da su nam poglavari prijatelji. Rečeno je. Ali ja to ne znam. Dolazite na Ravnice Ra i dajete nam zadatke, ne razmišljajući o bolu koji osećamo na brdima koja nam nisu dom. Dolazite na Ravnice i nudite se velikodušnosti Ranihina kao da ste počast koju Grive treba da prihvate. A kada vas prihvate, kao što je prihvaćena krvna garda, pozivate Ranihine od nas, prema opasnosti, tamo gde ih niko ne može zaštititi, gde se krv proliva i meso razdire, bez amanibhavama da zaustavi bol i predupredi smrt. Ah, Ranihini!

Ne skrivajte nepoverenje u mene. Sve vas znam."Blagim, pažljivim glasom, koji nije sadržavao ni pobunu ni izvinjenje, vrhovna poglavarka reče: "Pa

ipak si došla.""Da", povuče se grivenarka Jadinka u umornu gorčinu. "Došla sam. Pobegla sam, preživela i došla.

Znam da smo ujedinjeni protiv Zuboše, iako ste nas izdali."Poglavar Verement gnevno se ukoči, ali Elena ga jednim pogledom zaustavi i reče Jadinki, i dalje

blago i pažljivo: "Izdali - na koji način?""Ah, Ranjani ne zaboravljaju. Po pripovestima očuvanim u Ljudomu iz doba moćnog

Kelenbhrabanala poznajemo Zubošu i ratove drevnih poglavara. Kada je Zuboša gradio vojske u Donjoj zemlji, drevni poglavari uvek su dolazili na stari megdan severno od Ravnica Ra i reke Lunjinstana i borili se na Domajinom Sunovratu na bi li preprečili Zuboši put na Gornju Zemlju. Na taj način su čuvani Ranihini, jer neprijatelj nije mogao da okrene zube prema Ravnicama Ra sve dok se bori protiv poglavara. A u znak priznanja, Ranjani su napuštali svoje bregove da se bore sa poglavarima.

Ali vi...! Zuboša maršira, a vaša vojska je ovde. Ravnice Ra ostavljene su bez zaštite i odbrane.""Bila je to moja zamisao." Zbog njenog nestrpljenja Troj zazvuča oštrije nego što je nameravao."Iz kog razloga?" Opasni izazov titrao je u njenom tihom glasu."Mislim da su razlozi bili dovoljno valjani", odvrati on. Gonjen unutrašnjom potrebom da se uveri da

nije pogrešio, hitro je govorio. "Razmisli. U pravu si - svaki put u prošlosti kada Kletnik digne vojsku, poglavari su odlazili da se bore protiv njega na Domajinom Sunovratu. I svaki put su izgubili. Potiskivani su. Postoji premnogo prilaza sa Donje Zemlje. A poglavari su bili predaleko od zaliha i podrške. Naravno, valjano su se borili - a to skida deo pritiska sa Ravnica Ra, jer je Kletnik zauzet na drugoj strani. Ali poglavari gube. Dok eovojna biva iseckana u parčiće, a ratovnija mora trkom da se povlači da bi održala goli život dovoljno dugo da se može pregrupisati i ponovo povesti istu bitku od početka, ali dalje prema zapadu - bliže Veselkamenu.

A to nije sve. Ovog puta može se desiti da Kletnik diže vojsku više prema severu - na Sarangravskoj Ravnici, severno od Putnikovog Tesnaca. To nije činio nikada ranije. Ali ranije su džinovi uvek čistili severni Sarangrav. Ovaj put...", on se lecnu na pomisao o džinovima, "...ovaj put je drugačije. Ukoliko nam vojska bude marširala dole do vas dok Kletnik ide severno od Planine Groma prema Veselkamenu, nećemo moći da ga sprečimo da napadne Konak. Veselkamen bi mogao pasti. Zato sam doneo odluku. Čekamo ovde.

Nemoj me pogrešno shvatiti - ne napuštamo vas. Zapravo, ne mislim da ste u velikoj opasnosti. Gledaj, pretpostavimo da Kletnik ima vojsku od pedeset hiljada - ili čak stotinu hiljada. Koliko će mu biti potrebno da osvoji Ravnice Ra?"

"Neće to učiniti", siknu Jadinka između zuba.

71

Vrhovnik klimnu. "A čak i da učini, bile bi mu potrebne godine. Previše ste dobri lovci - ne može vas pobediti na vašem terenu. Vi i Ranihini trčaćete mu u krug oko trupa i svaki put kada okrenu leđa preklaćete par tuceta. Čak i ako vas brojčano nadmašuje u odnosu pedeset naprema jedan, naprosto ćete poslati Ranihine u planine i seckati ga Bog zna koliko. Biće mu potrebne godine da to izvede. Čak i pod pretpostavkom da mu mi ne napadnemo pozadinu. Ne, sve dok ne pobedi poglavare, ne sme dozvoliti sebi da vas dirne. Zbog toga sve vreme mislim da će poći prema severu."

Zastao je i suočio svoje razloge sa Jadinkom. Deklamovanje pravaca sopstvenog razmišljanja smirilo ga je; znao je da mu je logika ispravna. I grivenarka beše prisiljena da to prizna. Pošto je jedno vreme razmišljala o objašnjenju, ona uzdahnu: "Ah, vrlo dobro. Vidim tvoje razloge. Ali ne dopadaju mi se takve ideje. Previše se olako igraš opasnošću za Ranihine."

Umorno se okrenula Eleni, "Počuj me, vrhovna poglavarko", reče ona sivim, praznim glasom. "Reći ću svoju poruku, jer umorna sam i moram otpočinuti, pa neka se zgodi šta god mu drago.

Doputovah ovamo sa Lomnik Bregova koji okružuju i štite Kletnikov Tabor. Napustila sam to mesto užasa kada videh silnu vojsku kako se spušta od Bregova. Marširala je pravo dokle god oko doseže prema Domajinom Sunovratu i Oborini reke Zemljospusta. Bila je to vojska nesmiljena i bezbrojna - nisam joj mogla ni pretpostaviti veličinu i nisam čekala da prebrojavam. Sa četiri uzlara u pratnji pobegla sam da prenesem vest poglavarima."

Južni put, uzdahnu Troj za sebe. Mozak mu smesta primi obaveštenje; čvrste slike Ubojnih Zaravni i Domajinog Sunovrata ispuniše mu um. On poče da proračunava napredak poglavara Kletnika.

"Ali neki neprijatelji znali su moj cilj. Gonili su nas. Crni vetar okomio se na nas i iz njega izletahu strašna, ogavna stvorenja nalik pticama grabljivicama. Moji uzlari izgubljeni su da bih ja mogla pobeći - pa me odagnaše daleko sa puta, ka severu na granicu Sarangrava.

Znala sam da je opasnost silna. Ali znala sam i da vojska prijatelja ili poglavara ne čeka na Gornjoj Zemlji da pomogne Ranihine. Senka mi pređe preko srca. Gotovo da sam odustala od cilja i prepustila poglavare njihovom usudu. Ali borila sam se protiv Sarangrava, da životi mojih uzlara ne budu uludo izgubljeni.

Preko drevnog bojnog polja, kroz bogatu slavu Andelejna, zatim preko mračnih ravnica južno od velike šume nalik Morinmosu, ali mračnije i usnulije - tako sam se probijala ne bi li vaša zamisao dobila priliku. To beše moja poruka. Postavljajte pitanja kakva želite, a zatim me oslobodite, jer moram otpočinuti."

Sa tihim dostojanstvom, vrhovna poglavarka se podiže držeći Žezlo zakona pred sobom. "Grivenarko Jadinko, bezmerno si zadužila Domaju. Tešku si cenu platila da bi nam prenela vest i mi ćemo učiniti sve što je u našoj moći da ukažemo počast toj žrtvi. Molim te, počuj me. Nikada ne bismo mogli okrenuti leđa Ranihinima i Ranjanima. Da tako učinimo, morali bismo prestati da budemo što jesmo. Samo nas jedno uverenje drži podalje od vas. U dubini duše verujemo da je ovo konačni rat protiv Zuboše. Ukoliko padnemo, niko neće preostati da se ponovo bori. A nemamo snagu drevnih poglavara. Molim te, ne zameraj nam preoštro. Bićemo prisiljeni da platimo mnogo puta da bismo se mogli uporediti sa tobom." Držeći Žezlo u visini očiju, pognula se u ranjanski naklon.

Bledi osmeh zatitra Jadinkinim usnama - zabavljalo ju je Elenino oponašanje tečnog ranjanskog pozdrava - a onda uzvrati naklon da pokaže kako to treba izvesti. "Među Ranjanima priča se i to da su poglavari uljudni. Sada i ja to znam. Postavljajte pitanja. Odgovaraću kako znam."

Vrhovna poglavarka ponovo sede. Troj je želeo da progovori, ali mu ona nije dala dopuštenje. Grivenarki Jadinki reče: "Jedno pitanje prvo mi je na srcu. Šta je sa Andelejnom? Naši izviđači nisu javili ni za kakvo zlo u tim krajevima, ali oni nemaju tvoje oči. Jesu li Bregovi slobodni od kobi?"

Nalet ozlojeđenosti napreže mišiće Trojevih ramena. Osećao je želju, hitnju, da počne da propituje grivenarku. Ali shvatao je taktičnost Eleninog pitanja. Bregovi Andelejna u predanjima Ranjana predstavljali su sliku raja; razgovor o njima olakšaće muke Jadinkinom srcu.

U znak odgovora, njena turobna gorčina na trenutak popusti. Oči joj se ispuniše suzama koje potekoše preko slabašnog osmeha na usnama. "Bregovi su slobodni", reče ona prosto.

Žagor pun olakšanja prostruja Zabranom, a nekoliko poglavara zadovoljno klimnu. To nije bila stvar u kojoj je grivenarka mogla pogrešiti. Vrhovna poglavarka uzdahom iskaza zahvalnost. Kada je dopustila vrhovniku da počne sa pitanjima, učinila je to sa pogledom kojim ga je molila da bude blag.

72

"U redu", reče Troj i diže se na noge. Srce mu je napregnuto kucalo od bojazni, ali nije obraćao pažnju na to. "Shvatio sam da ne znaš kolika je Kletnikova vojska. To prihvatam. Ali moram znati koliku ima prednost. Pre tačno koliko dana si videla da mu vojska napušta Lomnik Bregove?"

Grivenarki nije bilo potrebno da se prebrojava. Hitro je odvratila: "Dvadeset dana."Na trenutak, vrhovnik ju je bez očiju posmatrao iza sunčanih naočara, zanemeo od zapanjenosti.

Onda prošapta: "Dvadeset dana?" U mozgu mu se vrtelo. "Dvadeset?" Silovitošću koja mu je kidala srce, njegova predstava Kletnikove vojske sunu napred trideset pet milja - pet dana. Računao je da će dobiti vest o pokretima poglavara Kletnika za petnaest dana. Proučavao je Ranjane; znao je do u milju koliko je jedan grivenar u stanju da putuje dnevno. "Oh, Bože moj." Jadinka je morala da stigne do Veselkamena za petnaest dana.

Nedostajalo mu je pet dana. Pet dana manje za marširanje dugo preko tri stotine kilometara...! A vojska poglavara Kletnika biće u Središnjim Zaravnima za deset dana.

I ne znajući kako se našao u takvom položaju, on zateče sebe sa licem u rukama, kao da ne može da podnese pogled na ruševine svoje divne strategije. Ošamućeno, kao da je reč o stvari bez ikakvih posledica, shvati da je bio u pravu u jednom: prizivanje Kovenanta tačno se poklopilo sa polaskom Kletnikove vojske. Taj plan izazvao je napad Opakog. Ili sve je delovalo u suprotnom smeru? Da li je poglavar Kletnik nekako predvideo prizivanje?

"Kako...?" Na trenutak nije umeo da otkrije šta to želi da pita, pa je glupo ponovio: "Kako...?""Pitaj", zatraži Jadinka meko.On začu upozorenje u njenom glasu, opasnost da joj povredi ponos posle iscrpljujuće kušnje. To ga

natera da digne glavu, da je pogleda. Piljila je u njega, a ruke su joj se trzale kao da žudi da istrgne borbenu vrpcu iz kose. Ali morao je da postavi pitanje, morao je da bude siguran... "Šta ti se desilo? Zbog čega ti je bilo potrebno toliko dugo?"

"Skrenuta sam sa puta", reče ona kroz zube, "prema severu, na ivicu Sarangrava.""Blagi Bože", uzdahnu Troj slabašno. Osećao je kako ga Jadinka gleda, osećao je na sebi sve oči

Zabrana. Ali nije mogao da misli; mozak mu je bio nepokretan. Poglavar Kletnik bio je na samo tri dana marša od Morinmosa.

Grivenarka prezrivo frknu i okrenu se vrhovnoj poglavarki. "Da li je to čovek koji će voditi vaše ratnike?" upita ona gorko.

"Molim te, oprosti mu", odvrati Elena. "Mlad je u Domaji i u nekim stvarima ne vidi jasno. Ali odabrao ga je Ranihin. Kada dođe čas, iskazaće pravu vrednost."

Jadinka sleže ramenima. "Imate li još pitanja?" reče ona umorno. "Okončala bih ovo.""Mnogo si nam saopštila. Više nemamo sumnji u pogledu pokreta poglavara Kletnika i možemo da

mu odredimo brzinu. Prestaje samo jedno pitanje. Tiče se sastava Zubošine vojske. Kakva je bića čine?"Jadinkin glas se ukoči od gorčine i ona oštro reče: "Govorila sam o vetru i zlu u vazduhu koje mu je

oborilo uzlare. U vojski videh pragrdane, jamnike, silne trupe kreša, velike krilate zveri nalik lavovima koje i trče i lete, kao i mnogo drugih opakih stvorenja. Imaju obličja pasa, konja i ljudi, ali nisu ono na šta liče. Sjali su silnom izopačenošću. Mom srcu deluju kao ljudi i zveri Domaje koje je izopačio Zuboša."

"To je delo Kamena Zlozemlja", promrmlja vrhovna poglavarka.Ali grivenarka Jadinka nije završila. "Još sam jednu stvar videla. Nisam mogla pogrešiti, jer marširao

je na čelu i zapovedao pokretima horde. Upravljao je stvorenjima uz pomoć opake zelene svetlosti i nazivao sebe Ljudoseča. Bio je to džin."

Na trenutak tišina poput groma ošinu Zabran. Izjava privuče Trojevu pažnju, upali mu oganj užasa u grudima. Džinovi! Zar ih je poglavar Kletnik pokorio? Već?

Onda se međnik Morin diže na noge i glasom ravnim od uverenja reče: "Nemoguće. Kamenbrat je drugi naziv za odanost i veru. Jesi li besomučna?"

U trenutku, odaja zažamori protestima protiv same pomisli da bi se džin mogao pridružiti Opakom. Misao je bila previše neverovatna da bi se dopustila; bacala je osnovna verovanja u histeriju. Stožernici se oštro pobuniše, a nekolicina u opštem metežu poče da viče da Jadinka laže. Dvojica znanstvozornika preuzeše Morinovo pitanje i pretvoriše ga u optužbu: Jadinka je bila pod vlašću Besomuka. Zbunjenost obuze čak i poglavare. Trevor i Loerija prebledeli su od straha; Verement je kevtao na Mhorama; Elena i Kalindril delovali su ošamućeno; Amatin briznu u suze.

U čistoj akustici Zabrana galama je brzo postajala sve veća, pojačavala je samu sebe, prisiljavala svaki glas da bude još oštriji i divljiji. Halabuka je nosila prizvuk panike. Ukoliko se džinovi mogu prisiliti

73

da služe Opačiji, onda ništa nije sigurno, bezbedno; izdaja vreba svuda. Čak je i na pljosnatim licima krvne garde bio izraz neverice.

Pa ipak, suočena sa svim protestima i uvredama, grivenarka Jadinka čvrsto je stajala, isprsila se bleskom ponosa i gneva u očima.

Sledećeg trenutka Kovenant stiže do nje. Vitlajući pesnicama prema okupljenima, on zaurla: "Vatru mu paklenu! Zar ne vidite da govori istinu?"

Glas mu nije imao nikakvog dejstva. Ali nešto iz njegovog povika prodre u balčakliju Kvana. Stari veteran dobro je znao Ranjane; upoznao je Jadinku u vreme njene mladosti. On skoči na noge i povika: "Mir!"

Uhvaćeni uvežbanim vojničkim reagovanjem, stožernici skočiše u stav mirno.Onda je izgleda Elena shvatila šta se dešava oko nje. Ona uspostavi kontrolu ognjenim udarom Žezla

i uzavrelim povikom:"Stidim se!"Kao oparena, uzavrela od straha i gađenja, tišina usplamte u znak odgovora na njen povik. Ali ona je

dočeka strasno, dostojanstveno, kao da je u opasnosti nešto dragoceno. "Melenkurion abatha! Zar smo do ovoga došli? Zar nas strah tako ponižava? Pogledajte! Pogledajte je. Ako niste čuli istinu u njenom glasu, onda je sada pogledajte. Prisetite se zaveta mira i pogledajte je. Sedmice mu! Kakvo zlo vidite? Ne - neću da čujem nikakvo protivurečenje da se zlo može prerušiti. U Zabranu smo Veselkamena. Ovo je veće poglavara. Nijedan Besomuk ne bi ovde mogao da izusti laž i izdajstvo. Da ima zla u grivenarki, razabrali biste ga."

Kada vide da je uspostavila kontrolu nad skupom, ona produži tiše. "Prijatelji moji, mi smo iznad toga. Ne znam značenje grivenarkinih novosti. Možda je Opaki zarobio i slomio džina moćima Kamena Zlozemlja. Možda je u stanju da stvori opake jamnike u kojem god liku poželi, pa je Jadinki pokazao lažnog džina, znajući kako će nam nauditi pripovest o kamenbratu izdajici. Moramo dobiti odgovore na ta pitanja. Ali ovde stoji grivenarka Jadinka od Ranjana, iscrpljena izvršenjem pomoći koju niti možemo dostići, niti uzvratiti. Očistite srca od svih primisli protiv nje. Ne smemo joj naneti takvu nepravdu."

"Istina." Troj se teško diže na noge. Mozak mu je ponovo radio. Stideo se svoje slabosti - a kao produžetak toga, stideo se i slabosti stožernika. Sa zakašnjenjem se prisetio da poglavari Kalindril i Amatin nisu bili u stanju da se probiju u Sarangravsku Ravnicu - a Jadinka ju je ipak preživela da bi mogla da dođe i upozori Veselkamen. I nije mu se dopadalo da pomišlja kako se Kovenant poneo bolje od njega. "U pravu si." Pogledao je Ranjanku u oči. "Grivenarko, moji stožernici i ja dugujemo ti izvinjenje. Ti zaslužuješ bolje - naročito od nas." Ubacio je otrov u reči za uši stožernika. "Rat polaže breme na pleća ljudi, ne mareći mnogo da li su spremni za to ili ne."

Nije čekao na odgovor. Okrenu se Kvanu i reče: "Balčaklijo - zahvaljujem ti se zato šti si sačuvao prisustvo duha. Hajde da se potrudimo da se ovako nešto nikada ne ponovi." Onda je seo i povukao se iza sunčanih naočara da pokuša da smisli neki način da spase svoje borbene planove.

Kvan naredi: "Voljno!" Stožernici ponovo sedoše sa postiđenim izrazima - pa ipak, na neki način odlučniji nego pre. To kao da je označilo kraj nečega ružnog. Grivenarka Jadinka i prapoglavar Kovenant poguriše se, umorno se osloniše jedno o drugo kao da traže međusobnu podršku. Vrhovna poglavarka zausti, ali je Jadinka prekide tihim glasom. "Ne želim više izvinjenja. Otpusti me. Moram otpočinuti."

Elena tužno klimnu. "Grivenarko Jadinka, idi u miru. Sva gostoljubivost Veselkamena tvoja je koliko god poželiš da ostaneš. Ne uzimamo olako uslugu koju si nam učinila. Ali, molim te, počuj me. Nikada nismo nipodaštavali Ranjane. A vrednost Ranihina za Domaju van svake je mere. Mi ne zaboravljamo. Živela, grivenarko! Neka cvet amanibhavama nikada ne nestane. Živeli, Ranjani! Neka vam Ravnice Ra budu uvek hitre pod stopama. Živeli, Ranihini! Repu nebeski, grivo sveta." Još jednom se naklonila Jadinki na ranjanski način.

Grivenarka Jadinka uzvrati gest i doda tradicionalni oproštajni pozdrav; dodirnula je čelom bridove šaka, naklonila se i raširila ruke kao da ogoljuje srce. Svi poglavari zajedno uzvratiše naklon. Onda se okrenula i pošla prema visokim vratima. Kovenant pođe sa njom, nespretno je koračao pored nje, kao da istovremeno želi da je uzme za ruku i boji se toga.

Na vrhu stepeništa zastadoše i okrenuše se jedno drugom. Kovenant ju je gledao sa osećanjima od kojim kao da su mu nabrekle kosti između očiju. Naprezao se da progovori. "Šta mogu - ima li ičega što mogu da učinim - da bih od tebe ponovo napravio Veselicu?"

74

"Mlad si, a ja sam stara. Ovo putovanje uzelo mi je mnogo toga. Malo mi je leta preostalo. Ne postoji ništa."

"Moje vreme ima drugačiju brzinu. Nemoj mi zavideti na životu.""Ti si Kovenant Prstenoša. Imaš moć. Kako da ti ne zavidim?"Pognuo se pred njenim pogledom; posle kratke pauze ona dodade: "Ranihini i dalje čekaju tvoju

naredbu. Ništa nije okončano. Služili su ti na Planini Groma i ponovo će ti služiti - sve dok ih ne oslobodiš." Kada je otišla kroz vrata, ostao je zagledan u ruke kao da ga njihova praznina boli.

Ali trenutak potom sabrao se i sišao stepeništem da ponovo sedne na svoje mesto.Izvesno vreme u Zabranu je bila tišina. Okupljeni ljudi gledali su poglavare, a poglavari su mirno

sedeli i okretali umove jedni prema drugima ne bi li pomešali svoju odlučnost i snagu. To je delovalo smirujuće na skup. Bilo je to deo poglavarskog tajanstva i svi ljudi Domaje, Kamendolci i Drvograđani, verovali su poglavarima. Sve dok je Veće sposobno za mešanje i vođstvo, Veselkamen neće biti bez nade. Čak je i vrhovnik Troj dobio titraj ohrabrenja iz tog vezivanja koje nije mogao da podeli.

Veza se najzad raskide uz gotovo čujni prasak iz pravca poglavara Verementa, a vrhovna poglavarka Elena diže glavu prema skupu. "Prijatelji moji, ratnici, sluge Domaje", reče ona, "vreme je odluke. Pripreme i nakanjivanja gotovi su. Rat maršira prema nama i mi ga moramo dočekati. U ovoj stvari, glavni izbor delanja počiva na vrhovniku Hailu Troju. On će zapovedati ratovnijom, a mi ćemo ga podržavati najbolje što umemo, onako kako budu zahtevale potrebe Domaje.

Ali jedna stvar nam je naročito bitna - taj džin po imenu Ljudoseča. Na to pitanje mora se odgovoriti."

Verement grubo reče: "Kamen ne objašnjava. Nije dovoljan. Džinovi su jaki - da, jaki i mudri. Oduprli bi se Kamenu ili ga izbegli."

"Slažem se", reče Loerija. "Džinovi primorci poznaju opasnosti Kamena Zlozemlja. Lakše je poverovati da su napustili Domaju u potrazi za izgubljenim Domom."

"Bez zlatanike?" usprotivi se Trevor nelagodno. "Malo verovatno. I to nije - ono što je Mhoram video."

Poglavari se okrenuše Mhoramu i on posle jednog trenutka reče: "Ne, to nije ono što sam video. Molimo se da sam video pogrešno - ili da sam pogrešno shvatio ono što sam video. Ali bilo dobro ili zlo, čitava stvar trenutno prevazilazi naše moći. Znamo da će Korik i poglavari Hirim i Šetra učiniti sve što mogu za džinove. A sada ne možemo poslati nove snage u Primorje da provere kako se džinovi mogu naterati da vode Kletnikovu vojsku. U dubini duše verujem da ćemo doznati odgovor pre nego što to želi iko od nas."

"Vrlo dobro", uzdahnu vrhovna poglavarka. "Čujem te. Podelimo sada među sobom breme rata." Obazrela se po Veću, odmerila svakog člana pred odgovornostima koje su ih čekale. Onda reče: "Poglavare Trevore - poglavarko Loerija - vama predajem odbranu Veselkamena. Vaš zadatak biće da se starate za ljude koji su u ratu ostali bez doma - da stvarate zalihe i ojačavate odbranu pred svakom mogućom opsadom - da vodite poslednju bitku za Domaju ukoliko mi ne uspemo. Prijatelji moji, počujte me. Teško je breme koje vam dajem. Onima koji ostanu ovde možda će na kraju biti potrebno više snage nego svima ostalima - jer, ukoliko mi padnemo, onda se vi morate boriti do poslednjeg bez predaje i očaja. Bićete u istom onakvom procepu kakav je naterao Kevina na Obesvećenje. Zaklinjem vas da izdržite. Domaja ne sme ponovo biti osuđena na takav način."

Troj klimnu za svoj račun; izbor je bio dobar. Poglavarka Loerija boriće se svim silama, pa ipak neće preduzimati akcije koje bi joj ugrozile kćerke. A poglavar Trevor radiće preko granica sopstvenih moći uveren da ne čini toliko koliko mogu drugi. Ćutke su prihvatili zaduženje vrhovne poglavarke, a ona pređe na druge stvari.

"Posle odbrane Veselkamena, naša glavna briga moraju biti Znanstvigor i Trotgard. Znanstvigor se mora očuvati. A Trotgard se mora držati koliko god je to moguće - kao utočište za beskućnike, ljude ili zveri - i kao znak da ni na koji način ne uzmičemo pred Opakim. Unutar Doline dve reke, Trotgard se može odbraniti, iako to neće biti lako. Poglavare Kalindril - poglavarko Amatin - taj teret stavljam na vaša pleća. Sačuvajte Trotgard da drevni naziv Kuraš Plenetora, Jadin Kamena, ne postane novo ime za naše obećanje Domaji."

"Samo trenutak", prekide je vrhovnik Troj uz oklevanje. "To ostavlja samo tebe, Mhorama i Verementa za polazak sa mnom. Mislim da će mi biti potrebno više od toga."

75

Elena razmisli na trenutak. Onda reče: "Poglavarko Amatin, hoćeš li sama prihvatiti breme Trotgarda? Trevor i Loerija pružiće ti pomoć na svaki moguć način."

"Vodimo rat", odvrati Amatin prosto. "Besmisleno je da se bunim da nisam dovoljna. Moram naučiti da budem dovoljna. Znanstvozornici će mi pomoći."

"Bićeš dovoljna", odvrati vrhovna poglavarka sa osmehom. "Vrlo dobro. Preostali poglavari - Kalindril, Verement, Mhoram i ja - poći će sa ratovnijom. Još dve stvari, a onda će govoriti vrhovnik. Najpre međnik Morin."

"Vrhovna poglavarko." Morin se diže da primi zadatke od nje."Morine, ti si međnik. Ti ćeš zapovedati krvnom gardom kao što zahteva tvoj zavet. Molim te, daj

vrhovniku Troju sve krvne gardiste koji se mogu odvojiti od odbrane Veselkamena.""Da, vrhovna poglavarko. Dve stotine će se pridružiti snagama vrhovnika.""To je dobro. Sada imam za tebe još jedan zadatak. Moraju se poslati jahači u svaki kamendol i

drvograd u Središnjim i Južnim Zaravnima, kao i u bregove iza njih. Svi ljudi koji žive na putu Opakog moraju biti upozoreni i mora im se ponuditi utočište ukoliko odaberu da napuste domove. A od svih koji obitavaju duž južnog puta ratovnije mora se zatražiti pomoć - hrana za ratnike, da bi lakše marširali, noseći manji teret. Sama aliantha neće biti dovoljna za toliko mnoštvo."

"Biće učinjeno. Krvna garda poći će pre zalaska sunca."Elena klimanjem glave izrazi zadovoljstvo. "Nijedna hvala nije dovoljna za krvnu gardu. Vi dajete

novo ime službi bez mane. Dok god ljudi izdržavaju u Domaji, bićete pamćeni po vernosti."Lako se naklonivši, međnik sede.Vrhovna poglavarka položi Žezlo zakona pred sebe, sede i dade znak vrhovniku Troju. On duboko

udahnu, a zatim se kruto diže na noge. I dalje je pipao, oprobavao. Ali ponovo je imao zahvat nad situacijom; ponovo je jasno razmišljao. Već kada poče da govori, stadoše da mu iskrsavaju nove zamisli.

"Nemam nameru da traćim vreme na izvinjavanja zbog zbrke u koju sam nas uvalio. Sagradio sam strategiju na zamisli da ćemo dobiti vest o Kletnikovom marširanju za petnaest dana. Sada nam nedostaje pet dana. To je sve u vezi sa time.

Većini od vas je u opštim crtama poznato šta imam na umu. Koliko sam mogao da vidim, drevni poglavari imali su dva problema prilikom borbe protiv Kletnika - prostu iscrpljenost, zbog vođenja borbe tako daleko od Domajinog Sunovrata, i teren. Središnje Zaravni pogoduju svežijoj i većoj vojsci. Moja zamisao bila je da pustim Kletnika da sam pređe pola puta dovde i da se sukobim sa njim na zapadnom kraju doline Mithila, tamo gde reka Mithil obrazuje južnu granicu Andelejna. Onda ćemo se povlačiti jugozapadno i vući Kletnika za sobom do Usudovog Pribega. U svim predanjima to je mesto na koje su vojske bežale kada bi bile nadvladane. Ali, u stvari, to je vraški dobro mesto za suprotstavljanje vojski većoj i bržoj od tebe. Teren - taj tesnac između planina - daje ogromnu prednost strani koja dođe prva, ukoliko stigne da se ukopa pre nego što neprijatelj stigne.

Pa, bila je to lepa zamisao. Sada smo u drugačijem ratu. Nedostaje nam pet dana. Kletnik će stići u dolinu Mithila za deset dana. Pa će se okrenuti prema severu i prisiliti nas da se borimo u Središnjim Zaravnima kada to on poželi. Ukoliko uopšte budemo morali da se povlačimo, završićemo u Trotgardu."

Zastao je na trenutak, napola očekujući očajno ječanje. Ali većina ljudi ga je naprosto pažljivo gledala, a nekoliko poglavara imalo je poverenje u očima. Njihovo pouzdanje ga dirnu. Morao je da proguta iznenadnu knedlu u grlu pre nego što je uspeo da nastavi.

"Postoji jedan način na koji to još možemo učiniti. Ima da bude pakleno - ali je ipak moguće."Onda je na trenutak ustuknuo. Pakao je bio blaga reč za ono što će ratnici morati da mu pretrpe.

Kako je mogao tražiti da to učine, kada je on bio kriv za pogrešan proračun zbog koga je sve to postalo neophodno? Kako...?

Ali Elena ga je stameno posmatrala. Od početka je podržavala njegovu želju da komanduje ratovnijom. A sada je bio vrhovnik. On, Hail Troj. Tonom punim besa prema izuzetnosti onoga što traži, on reče: "Evo. Prvo. Imamo devet dana. Bespogovorno jemčim da će Kletnik stići do zapadnog kraja doline Mithila do kraja devetog dana počev od sada. To je jedna od stvari za koje je dobro kada nemaš oči. Umem da odmerim takve stvari. U redu? Devet dana. Moramo stići tamo pre toga i blokirati dolinu.

"Morine, dve stotine tvojih krvnih gardista moraju krenuti noćas. Kalindrile, ti ideš sa njima. Na Ranihinima možete da stignete za sedam dana. Morate tamo zaustaviti Kletnika.

Borilare, koliko imaš onih velikih splavova na jezeru?"Iznenađen, srdočnik Borilar odvrati: "Tri, vrhovniče."

76

"Koliko ratnika i konja mogu poneti?"Borilar se bespomoćno obazre prema Kvanu. Balčaklija odvrati: "Svaki splav poneće dva eovoda i

njihove bojne stožernike - četrdeset dva ratnika i konji. Ali pretovarivanje će biti opasno.""Ukoliko ideš splavom do Andelejna, koliko brzo možeš stići sa tim eovodovima do doline Mithila?""Ukoliko ne bude nezgoda - za deset dana. Korišćenjem splavova može se uštedeti deset dana.""U redu. Imamo dvanaest eovojni konjice - dve stotine četrdeset eovodova. Borilare, treba mi sto

dvadeset takvih splavova. Kvane, ti si zadužen za to. Moraš povesti svih dvanaest eovodova sa konjima, i Verementa, niz reku Mithil što je pre moguće - da pomogneš Kalindrilu i krvnoj gardi da zadržite Kletnika da se ne probije. Ti ćeš nam obezbediti neophodno vreme. Počni."

Balčaklija Kvan progovori par reči stožernicima i njih dvanaestorica skočiše i obrazovaše stroj iza njega kada je pohitao iz Zabrana. Borilar pogleda vrhovnu poglavarku sa izrazom nemirne neodlučnosti, ali mu ona klimnu. Nervozno trljajući ruke kao da želi da ih zagreje, on napusti odaju i povede sa sobom sve lilianrile.

"Drugo", reče Troj. "Ostatak eovojni marširaće pravo prema jugu odavde do Usudovog Pribega. To je nešto manje od tri stotine milja." On pozva preostale stožernike da ustanu i direktno im se obrati. "Mislim da treba da objasnite ovo svojim podređenima. Moramo stići do Usudovog Pribega za dvadeset osam dana. A to će biti dovoljno tek u slučaju da balčaklija izvede sve što sam smislio za njega. To će biti lakši deo ovoga rata."

U pozadini uma mislio je: deset milja dnevno za dvadeset osam dana. Dobri Bože! Polovina će ih poumirati pre nego što stignemo do Južnih Zaravni.

Na trenutak je proučavao stožernike i pokušavao da im proceni hrabrost. Onda reče: "Prva stožernice Amorin."

Prva stožernica iskorači i odvrati: "Vrhovniče." Bila je to niska, razbacana, mrgodna žena grubih crta koje kao da su oblikovane u glini previše tvrdoj i suvoj za detaljan rad. Ali bila je prekaljeni veteran ratovnije - jedan od nekoliko preživelih iz eovoda kojim je zapovedao Kvan na pohodu za Žezlom zakona.

"Pripremi ratovniju. Marširamo u zoru. Obrati naročitu pažnju na rančeve. Neka budu što je moguće lakši. Ukoliko moraš, upotrebi sve ostale konje za vuču kola. Ako ne stignemo na vreme do Usudovog Pribega, Veselkamenu neće mnogo koristiti poslednjih par stotina konja. Kreni."

Prva stožernica Amorin oštro zapovedi stožernicima. Salutirajući zajedno poglavarima, oni pođoše za njom iz Zabrana.

Troj je gledao sve dok nisu otišli i dok se vrata nisu zatvorila za njima. Onda se okrenuo vrhovnoj poglavarki. Uz napor, on prisili sebe da kaže: "Znaš da nikada ranije nisam zapovedao u ratu. Zapravo, nikada nisam zapovedao ničemu. Poznajem samo teoriju - samo mentalne vežbe. Ulažeš mnogo poverenja u mene."

Ukoliko je osetila važnost onoga što je rekao, nije dala znak. "Ne boj se, vrhovniče", odvrati ona čvrsto. "Svi vidimo tvoju vrednost za Domaju. Nisi nam pružio razloga da sumnjamo u ispravnost tvog zapovedanja."

Nalet zahvalnosti oduze Troju glas. Pozdravio ju je vojnički, a zatim seo i oslonio ruke na sto da se ne bi tresao.

Trenutak kasnije, vrhovna poglavarka Elena reče preostalim učesnicima skupa: "Ah, prijatelji moji, ima mnogo toga da se učini, a noć će biti prekratka za sve naše potrebe. Nije čas za duge govore i savetovanja. Dajmo se svi na posao. U zoru ću govoriti Konaku i ratovniji.

Srdočniče Torme.""Vrhovna poglavarko", odvrati Torm žustro."Mislim da postoje načini na koje možeš učiniti splavove postojanijim, bezbednijim za konje. Molim

te, učini to. I pošalji sve ljude koje možeš odvojiti da pomognu srdočniku Borilaru u gradnji.Prijatelji moji, breme ovog rata je na nama. Zapnimo sada svim silama za Domaju. Ukoliko smrtna

put to može izvesti, moramo pobediti." Uspravila se, digla Žezlo. "Budite čilog srca. Ja sam Elena, kćerka Lene, vrhovna poglavarka po izboru Veća i nosilac Žezla zakona. Moja je zapovest. Govorim u prisustvu samog Veselkamena." Naklonila se skupu i napustila Zabran kroz jedna od privatnih vrata, a sledili su je različitim putevima ostali poglavari.

Odaja se brzo praznila dok su ljudi žurili za svojim poslovima. Troj ustade i pođe prema stepeništu. Ali putem ga presrete Kovenant. "U stvari", reče Kovenant kao da govori Troju neku tajnu, "nisi uopšte ti taj

77

u koga imaju poverenja. Kao što nemaju poverenja ni u mene. Reč je u studentu koji te je pozvao. U njega su uložili zalog poverenja."

"Zauzet sam", reče Troj kruto. "Imam posla. Pusti me.""Slušaj!" zahtevao je Kovenant. "Pokušavam da te upozorim. Ukoliko možeš to da saslušaš. To će se

i tebi desiti. Jednog dana, ponestaće ti ljudi koji bi izmarširali i sopstvena srca samo da tvoje zamisli upale. A onda ćeš videti da si ih gonio kroz sve to ni zbog čega. Marš od tri stotine milja - blokiranje dolina - tvoje ideje. Isplaćene i protraćene. Čitava tvoja divna taktika neće vredeti ni zarđalog prokletstva.

Ah, Troje", uzdahnu on umorno. "Sva ta odgovornost napraviće od tebe novog Kevina Zemljoguba." Umesto da susretne Trojev napeti pogled, on se okrete i odluta iz Zabrana kao da jedva zna ili mari kuda ide.

12. U RAT

Neposredno pred zoru Troj pojaha kroz vratnice Veselkamena u smeru jezera u podnožju Steg Vodopada. Polutama praskozorja zamračivala mu je vid, zaslepljivala ga poput izmaglice unutar uma. Nije mogao da vidi kuda ide, jedva da je mogao da razazna uši svoga ata. Ali nije bio u opasnosti: jahao je Merila, Ranihina koji je odabrao da ga nosi.

Pa ipak, dok je kaskao prema zapadu pod visokim južnim zidom Konaka, imao je osećaj neizvesnosti, poput čoveka koji pokušava da održi ravnotežu na pretankoj grani drveta. Proveo je dobar deo noći u preispitivanju odluka koje je doneo na ratnom veću i one su ga plašile. Predao je poglavare i ratovniju stazi uskoj i opasnoj poput zaljuljanog užeta.

Ali nije imao izbora. Morao je ili da ide napred ili da se ostavi zapovedanja, da ga prepusti Kvanovim vrednim, ali nemaštovitim rukama. Zato i i pored bojazni nije oklevao. Nameravao je da pokaže čitavoj Domaji da je vrhovnik sa dobrim razlogom.

Vreme je bilo tesno. Ratovnija je morala da krene na marš prema jugu što je pre moguće. Zbog toga je pustio da ga Meril nosi kroz unutrašnju maglu. Puštajući da Ranihin bira put, požurio je prema plavom jezeru na kom su se gradili splavovi.

Pre nego što je obišao poslednje široko podnožje brega, prošao je između rasutih strojeva vojnika koji su držali konje. Muškarci i žene pozdravljali su ga dok je prolazio, ali nije mogao da prepozna nikoga. Držao je desnu ruku kao znak praznog uzvraćanja i jahao niz krcati put bez reči. Ukoliko mu strategija doživi neuspeh, ti ratnici - i dve stotine krvnih gardista koji su već sledili poglavara Kalindrila prema reci Mithil - prvi će platiti njegovu grešku.

Našao je ivicu jezera po rici Vodopada i zaposlenom zvuku graditelja splavova, pa je smesta skliznuo sa Merilovih leđa. Prvu senovitu priliku koja mu je prišla poslao je u potragu za balčaklijom Kvanom. Nekoliko trenutaka potom Kvanovo čvrsto obličje pojavi se iz magle, a pratio ga je mršavi čovek sa žezlom - poglavar Verement. Troj se obrati direktno balčakliji. Osećao se nelagodno kada je trebalo da daje naređenja jednom poglavaru.

"Koliko splavova je spremno?""Sada ih je u vodi tri i dvadeset", odvrati Kvan. "Na pet još nema rhadamaerlskih krma, ali zadatak

će biti gotov do izlaska sunca.""A ostatak?""Srdočnik Borilar i graditelji splavova obećali su da će svih sto dvadeset biti dovršeno do sutrašnje

zore.""Prokletstvo! Ode nam još jedan dan. Pa, ne možete ih čekati. Poglavaru Kalindrilu biće potrebna

pomoć pre toga." On brzo napravi kratak proračun, a zatim produži: "Šalji splavove niz reku u grupama po dvadeset - odjednom po dva eovoda. Ti idi prvi. I - poglavare Veremente, hoćeš li poći sa Kvanom?"

Verement odgovori oštrim klimanjem glave."Dobro. Sada, Kvane, neka tvoja grupa smesta krene. Zaduži koga god hoćeš da zapoveda drugom

eovojnom - reci im da te slede u novoj grupi čim bude gotovo još dvadeset splavova. Neka ratnici koji kreću poslednji pokušaju da pomognu graditeljima splavova - da im ubrzaju posao."

Njegova lična magla raščišćavala se sada kada je sunce počinjalo da izlazi. Kvanov bedem lica izbrazdan starošću video se sve oštrije i Troj na trenutak zaćuta, napola preneražen onim što je zshtevao od prijatelja. Onda grubo zatrese glavom i prisili se da nastavi.

78

"Kvane, ti imaš najgori zadatak u čitavom ovom prokletom poslu. Ti i oni krvni gardisti sa Kalindrilom. Ti moraš da učiniš da ovaj moj plan upali."

"Ukoliko je uopšte moguće, učinićemo to." Kvan je govorio čvrsto, gotovo olako, ali njegovo iskustvo u mračnim, očajničkim poduhvatima davalo je toj izjavi ubedljivost.

Troj žurno produži: "Moraš zadržati Kletnikovu vojsku u toj dolini. Čak i kada tamo budeš imao celokupne trupe, bićete brojčano slabiji u odnosu deset naprema jedan. Moraš zadržati Kletnika, a ipak zadržati i dovoljan deo snaga u životu da ih odvedeš do Usudovog Pribega."

"Razumem.""Ne, ne razumeš. Najgore ti još nisam rekao. Moraš zadržavati Kletnika osam dana.""Osam?" prasnu Verement. "Ti se šališ!"Oštro se kontrolišući, Troj reče: "Izračunaj sam. Moramo da marširamo sve do Usudovog Pribega.

Biće nam potrebno toliko vremena tek da stignemo. Osam dana jedva da će nam dati vremena da dospemo na mesto."

"Mnogo tražiš". reče Kvan lagano."Ti si čovek koji to može učiniti. A istina je da će te ratnici bolje slediti u takvoj situaciji nego što bi

mene. Sa tobom će raditi dvojica poglavara, plus svi krvni gardisti koje je ostavio Kalindril. Niko te ne može zameniti."

Kvan je to saslušao u tišini. I pored toga što se isprsio, činilo se da okleva. Troj se naže prema njemu i napeto prošapta kroz huk Steg Vodopada: "Balčaklijo, ako uspeš da izvedeš to što tražim od tebe, kunem se da ću pobediti u ovom ratu."

"Kuneš se?" ponovo se umeša Verement. "Da li Opaki zna da ga vezuješ svojim zavetima?"Troj nije obraćao pažnju na poglavara. "Ozbiljno mislim. Ukoliko mi zadobiješ tu priliku, neću je

protraćiti."Mrgodni, ratoborni smešak dirnu Kvanove usne. "Čujem te", reče on. "Osetio sam tvrdu ruku tvoje

veštine kada si pridobio zapovedništvo nad ratovnijom ispred mene. Vrhovniče, dobićeš svojih osam dana ukoliko su uopšte u granicama ostvarljivosti ljudske volje i mišića."

"Dobro!" Kvanovo obećanje pruži Troju besmisleni osećaj olakšanja, kao da više nije sam na tanušnoj grani. "Dobro. Kada budeš zaposlio Kletnika u dolini Mithila, moraš ga potisnuti prema jugu. Poteraj ga u južne bregove - što dalje, to bolje. Drži dolinu zatvorenu sve dok ne bude imao dovoljno vojske u bregovima da te napadne sa te strane. Onda pojuri kao sam đavo pravo prema Usudovom Pribegu."

"To će mnogo koštati.""Ne toliko koliko bi koštalo da pustimo tu vojsku da ide prema severu dok smo mi na jugu." Kvan

mračno klimnu, a Troj produži: "I ne toliko koliko bi koštalo da Kletnik stigne do Pribega pre nas. Šta god da se desi, to moramo izbeći. Ukoliko ne možeš da ga zadržiš osam dana, moraš pronaći gde se nalazimo i povesti ga na nas umesto prema Usudovom Pribegu. Pokušaćemo da ga sami povučemo poslednji deo puta prema jugu."

Kvan ponovo klimnu, a crte lica mu se zategoše. Da bi ga opustio, Troj reče suvo: "Naravno, bilo bi bolje kada bi ga naprosto sam porazio i spasao nas neprilika."

Balčaklija zausti da odgovori, ali ga poglavar Verement prekide. "Ukoliko je to tvoja želja, treba da odabereš za svoj zadatak nekog drugog, a ne ostarelog ratnika i poglavara bez Ranihina."

Troj se upravo spremao da odgovori, kada začu kopita kako stižu prema njemu iz smera Veselkamena. Sada je sunce počelo da se diže - svetlost je igrala po plavoj vodi koja se slivala preko vrha Vodopada - i magle njegovog vida poče da nestaje. Kada se okrenuo, razaznao je krvnog gardistu Ruela kako jaše prema njemu.

Ruel zaustavi Ranihina dodirom ruke i reče bez silaženja: "Vrhovniče, ratovnija je spremna. Vrhovna poglavarka Elena te čeka."

"Stižem", odgovori Troj i ponovo se okrete Kvanu. Na trenutak, balčaklijin pogled čvrsto je odgovarao na njegov. Rastrzan između odanosti i rešenosti, on promrmlja: "Tako mi Boga, zaradiću ono što učiniš za mene." Vinuvši se na Merilova leđa, on krenu.

Pošao je tako naglo da samo što nije naleteo na grivenarku Jadinku. Stajala je u blizini i gledala Merila kao da očekuje da otkrije da je Troj povredio Ranihina. Nenamerno je poterao ata pravo na nju. Ali ona kroči u stranu čim je zaustavio Ranihina.

79

Njeno prisustvo ga iznenadi. Pozdravio ju je, a zatim je čekao da progovori. Osećao je da je zaslužila svu ljubaznost koju joj je mogao pružiti.

Dok je gladila Merilovu glavu rukama punim ljubavi, rekla je kao da nešto objašnjava: "Obavila sam svoj udeo u ovom ratu. Neću više ništa činiti. Stara sam i neophodno mi je da otpočinem. Ići ću tvojim splavovima do Andelejna, a odatle ću sama kući."

"Vrlo dobro." Nije mogao da joj ne da odobrenje da ide splavom, ali je osećao da je to samo priprema za ono što je imala da kaže.

Posle teške pauze, ona nastavi: "Ovo mi više neće biti potrebno." Žustrim pokretom istrgla je borbenu strunu iz kose, oklevala, a zatim je pružila Troju. Lagano je rekla: "Neka među nama bude mir."

Zbog toga što nije mogao da smisli prikladan odgovor, on prihvati strunu. Ali to ga žacnu, kao da je nije vredan. Gurnuo ju je za pojas, pa je, slobodnih ruku, uputio grivenarki svoje najbolje oponašanje ranjanskog naklona.

Naklonila mu se zauzvrat, pokazala mu pokretom da krene dalje. Ali kada je pošao, doviknula mu je: "Reci Kovenantu Prstenoši da mora poraziti Zubošu. Ranihini su se propeli njemu u čast. Oni ga traže. Ne sme dopustiti da padnu." Onda je nestala, izgubila se sa vidokruga u magli.

Pomisao na Kovenanta ostavi mu gorak ukus u ustima, ali ga on potisnu. On pusti Kvana da izvikuje naredbe sa Jadinkom kraj sebe i potera Merila u oštri kas uz stazu prema kapiji Veselkamena. Dok je išao, sunce poče da mu spaljuje poslednje zaostatke nejasnoće vida. Ogromni, isklesani zidovi Konaka postadoše vidljivi; blistali su u novom svetlu živom veličajnošću od koje se osećao istovremeno i mali i odlučan. U njemu je nazreo odsjaje prave dubine sopstvene spremnosti da se žrtvuje za Domaju. Sada je mogao samo da se nada da će ono što je imao da ponudi biti dovoljno.

Postojala je samo jedna stvar koju nije mogao da oprosti Kovenantu. Bilo je to Nevernikovo odbijanje da se bori.

Onda se uspeo uz poslednju padinu i otkrio da su se poglavari okupili pred kapijom, nad dugom, postrojenom masom ratovnije.

Pred prizorom ratovnije osetio je nalet ponosa. Ta vojska bila je njegova - alatka koju je on oblikovao, oružje koje je on oštrio i koje je umeo da nosi. Svaki ratnik stajao je na svom mestu u eovodu; svaki eovod držao je mesto oko lepršavog stega svoje eovojne; a trideset osam eovojni rasprostrlo se u podnožju Poglavarevog Konaka poput ljudskog prekrivača. Više od petnaest hiljada metalnih grudnih ploča odražavalo je vatru sunca.

Svi ratnici bili su na nogama osim stožernika i trećine bojnih stožernika. Ti oficiri jahali su da bi nosili stegove i marševske doboše i da bi prenosili poruke i zapovesti po ratovniji. Troj je bio oštro svestan da njegovoj vojski nedostaje neko sredstvo za trenutnu komunikaciju. Bez takve opreme osećao se ranjivije nego što je bio spreman da prizna. Da to popravi, razvio je mrežu jahača koji su se mogli tokom bitke prebacivati sa mesta na mesto. Osim toga, uvežbao je oficire da rade sa složenim kodovima signala, bakljama i zastavicama, da bi se poruke bar u nekim okolnostima mogle primati vidom. Ali nije bio zadovoljan. Hiljade i hiljade života bile su mu u šakama. Dok je prelazio pogledom podređene, grana drveta kao da se tresla na vetru.

Okrenuo se od ratovnije i prešao pogledom one koji su sedeli na atovima pred kapijom. Samo su Trevor i Loerija bili odsutni. Poglavari Mhoram i Amatin bili su tu, sa dvadeset krvnih gardista, šačicom žezlonoša i oblučara, svim znanstvozornicima koji su se zatekli u poseti i sa prvom stožernicom Amorin. Kovenant je sedeo na sedlu od prijanjka na leđima jednog veselkamenskog mustanga. A pored njega bila je vrhovna poglavarka, Mira, njena zlatna ranihinska kobila, doprinosila je da izgleda više nego ikada kao usredsređena junakinja, plemenita prilika poput one legendarne kraljice za koju je Berek vodio svoj veliki rat.

Bila je nagnuta prema Kovenantu, slušala ga sa zanimanjem - gotovo sa obožavanjem - u svakoj crti svoje prilike.

Taj prizor razgnevi Troja.Njegova osećanja prema vrhovnoj poglavarki bila su smetena; nije ih mogao uklopiti ni u jednu

jednostavnu vrstu. Ona je bila poglavarka koja ga je naučila značenju vida. A dok je učio da vidi, podučavala ga je Domaji, uvodila ga u nju sa takvom blagom radošću da je uvek mislio o Domaji i njoj zajedno, kao da ju je ona lično sabirala. Kada je uvideo opasnost koja je pretila Domaji - kada je počeo da traga za načinom da služi onome što je video - bila je jedna od onih koji su udahnuli život njegovim zamislima. Shvatila je potencijalnu vrednost njegove veštine u taktici, imala poverenja u nju; dala je

80

njegovom glasu moć zapovesti. Zbog nje je sada izdavao izuzetno rizične zapovesti i vodio ratovniju zarad cilja za koga se ne bi stideo ni da umre.

Pa ipak je Kovenant delovao neosetljivo, imuno na nju. Odavao je utisak umorne gorčine. Brada mu je zatamnjivala čitavo lice, kao da hoće da potvrdi kako nema ni jotu verovanja u svom imenu. Izgledao je kao nevernik, jeretik. Činilo se da njegovo prisustvo ponižava vrhovnu poglavarku, da joj pomračuje domajsku lepotu.

Raznorazne mrgodne misli proletale su Trojevim umom, ali jedna je bila najbitnija. I dalje je postojalo nešto što je želeo da kaže Kovenantu - ne zbog toga što je Kovenant mogao da ima koristi ili što je to želeo, već zbog toga što on, Troj, nije hteo da ostavi ni senku sumnje u Kovenantovom umu.

Vrhovnik je čekao dok se Elena nije okrenula da progovori sa Mhoramom. Onda je zaustavio Merila kraj Kovenanta. Bez uvoda rekao je direktno: "Moram nešto da ti kažem pre nego što pođemo. Želim da znaš da sam govorio protiv tebe pred Većem. Rekao sam im šta si učinio Trelovoj kćerci."

Kovenant diže obrvu. Posle pauze, on reče: "A onda si otkrio da već znaju sve o tome.""Da." Na trenutak se pitao kako Kovenant to zna. Onda produži: "Zato sam zahtevao da znam zbog

čega se bakću sa tobom. Rekao sam im da ne mogu dopustiti sebi da traće vreme i snagu za rehabilitovanje ljudi nalik tebi kada treba da se brinu za Kletnika."

"I šta su uzvratili?""Izmišljali su opravdanja za tebe. Rekli su mi da zločini ne potiču samo od rđavih ljudi. Rekli su mi

da dobar čovek ponekad čini zlo zbog bola u duši. Kao Trel. A Mhoram mi je rekao da oštrica tvoga neverovanja seče u oba smera."

"I to te iznenađuje?""Da! Rekao sam im...""Trebalo je to da očekuješ. Ili šta si mislio, zbog čega postoji taj zavet mira? To je posvećenje

opraštanju gubavcima - Kevinu i Trelu. Kao da oproštaj nije jedina stvar od koje gubavac ili zločinac nikada ne može imati koristi."

Troj je piljio u Kovenantovo sivo, ispijeno lice. Kovenantov ton ga je zbunjivao. Činilo se da su mu reči gorke, čak cinične, ali iza njih se osećao titraj bola, nagoveštaj osude samoga sebe, kakav nije očekivao da čuje. Ponovo je bio rastrzan zbog ludila Nevernikove tvrdoglavosti i zapanjenosti pred silinom Kovenantovog bola. Nejasni stid natera ga da oseti kako bi trebalo da se izvini. Ali nije se mogao prisiliti da ode toliko daleko. Umesto toga umorno je uzdahnuo i rekao: "Mhoram je isto tako rekao da bi trebalo da budem strpljiv sa tobom. Strpljenje. Voleo bih kada bih ga imao. Ali činjenica je..."

"Znam", promrmlja Kovenant. "Činjenica je da si počeo da otkrivaš koliko je strašna sva ta odgovornost. Obavesti me kada budeš počeo da se osećaš promašeno. Zajedno ćemo patiti."

To je ujelo Troja. "Neću propasti!"Kovenant dvosmisleno iskrivi lice. "Onda me obavesti kada budeš uspeo i ja ću ti čestitati."Uz napor, troj proguta gnev. Nije bio raspoložen da bude popustljiv prema Kovenantu, ali zarad

samoga sebe - i zbog Elene - pre nego zbog Nevernika, on reče: "Kovenante, stvarno ne shvatam u čemu je tvoj problem. Ali ako ikada budem mogao da učinim nešto za tebe, učiniću to."

Kovenant ga nije gledao u oči. Sarkastičan prema samom sebi, Nevernik promrmlja: "Verovatno će mi to biti potrebno."

Troj sleže ramenima, a zatim premesti težinu da bi poslao Merila prema prvoj stožernici Amorin. Ali onda vide srdočnika Torma kako žustro korača prema njima od dveri Konaka. On zadrža Merila i stade da čeka oblučara.

Kada je Torm kročio između njihovih atova, on pozdravi obojicu, a onda se okrete Kovenantu. Uobičajeno veselje njegovog izraza bilo je ogrnuto ozbiljnošću kada je rekao: "Prapoglavaru, mogu li da govorim?"

Kovenant se namrgodni na njega ispod obrva, ali nije odbio.Posle kratke stanke Torm reče: "Uskoro ćeš napustiti Veselkamen i možda će proći još četrdeset

godina pre nego što se ponovo vratiš. Možda ću ja i živeti još četrdeset godina - ali to nije sigurno. A i dalje sam tvoj dužnik. Prapoglavaru Kovenante, mogu li ti dati dar?"

On poseže u odoru i izvadi glatki, zaobljeni kamen ne veći od njegovog dlana. Izgled kamena zapanji vrhovnika. Delovao je kao da je proziran, ali nije mogao da vidi kroz njega; činilo se da se otvara u neslućene dubine poput rupe u vidljivom tkanju Tormove ruke, vazduha i tla.

Preneražen, Kovenant upita: "Šta je to?"

81

"To je orkrest, retki delić jedine stene koja je srce zemaljsko. Zemna moć silna je u njemu i može ti poslužiti na mnogo načina. Hoćeš li ga primiti?"

Kovenant je piljio u orkrest kao da ima nečeg surovog u Tormovoj ponudi. "Ne želim ga.""Ne nudim ti ga zbog toga što ti nedostaje", reče Torm. "Imaš belo zlato i nisu ti potrebni moji

darovi. Ne, nudim ti ga u znak poštovanja prema starom prijatelju Birinairu koga si oslobodio iz ognja što ga je gutao. Nudim ti ga iz zahvalnosti za hrabro delo."

"Hrabro?" promumla Kovenant hrapavo. "Nisam to učinio za njega. Zar ne znaš?""Delo je učinjeno tvojom rukom. Niko u Domaji ne bi mogao da izvede takav čin. Hoćeš li ga

primiti?"Kovenant lagano poseže i uze kamen. Kada mu se levica zatvorila oko njega, on promeni boju,

poprimi srebrni sjaj njegove venčane burme. Kada je to video, on ga brzo ugura u džep pantalona. Onda pročisti grlo i reče: "Ukoliko ikada... ukoliko ikada budem imao priliku... vratiću ti ga."

Torm se nasmeši. "Zahvalnost je kao gutljaj sa planinskog potoka. Prapoglavaru, u dubini duše verujem da si iza grmljavine svojih obrva neobično uglađen čovek."

"Sada zbijaš šale sa mnom", odvrati Kovenant turobno.Srdočnik se nasmeja na to kao da je reč o izvanrednoj šali. Gipkim korakom se udaljio da bi ponovo

ušao u Konak.Vrhovnik Troj se namršti. Činilo se da svi u Veselkamenu vide nešto što on sam ne može da opazi.

Da izbegne tu misao, on potera Merila kasom od Kovenanta prema svojoj vojski.Prva stožernica Amorin pridružila mu se nešto dalje niz breg, pa su zajedno proveli kratko vreme u

razgovoru sa stožernicima-konjanicima opremljenim dobošima. Troj je odbrojavao ritam koraka koji je želeo da zadaju i proverio da su ga naučili napamet. Bio je brži od ritma kojem ih je naučio i nije želeo da mu vojska zaostaje. U pozadini uma besneo je zbog odugovlačenja koje je sprečavalo vojsku da pođe. Sunce je do tog trenutka dobrano izgrejalo; ratovnija je već propustila zoru.

Raspravljao je o terenu pred njima sa prvom stožernicom kada žamor prođe vojskom. Svi ratnici okrenuše se prema ogromnom Konaku. Poglavari Trevor i Loerija konačno su stigli.

Stajali su na kuli koja je branila kapije Veselkamena. Između sebe držali su svežanj plave tkanine.Kada su poglavari zauzeli mesta, stanovnici Konaka počeše da se pojavljuju na južnom zidu. Stali su

užurbano da se tiskaju po balkonima i bedemima, ispunili su prozore, nagurali se po ivici visoravni. Glasovi su im se valjali puni iščekivanja.

Vrhovnik Troj ostavi Amorin sa vojskom i pojaha nazad uz breg da zauzme mesto sa poglavarima dok su se Trevor i Loerija zaposili oko visokog jarbola za zastavu na vrhu kule. Krv mu se iznenada uzburka od oduševljenja i on oseti želju da podvrisne nekakav bojni poklič, da zavitla neki siloviti izazov u lice Opakom.

Kada su Trevor i Loerija bili spremni, oni mahnuše vrhovnoj poglavarki Eleni. Na njihov znak, ona obode petama Miru i odgalopira od svojih pratilaca u sedlima. Zaustavila se na kratkom rastojanju odatle, između zida Konaka i glavnog dela ratovnije. Poterala je Miru u uskom krugu sa Žezlom zakona dignutim visoko nad glavom i povikala ratnicima i stanovnicima Veselkamena: "Živeli!" Njen razgovetni poklič odjekivao je liticom poput fanfara i smesta mu je odgovorio zastrašujući povik bezbrojnih glasova:

"Živela!""Prijatelji moji, narode Domaje", povikala im je, "čas je kucnuo. Rat nam se primakao i marširamo

mu u susret. Počujte me svi! Ja sam vrhovna poglavarka, nosilac Žezla zakona - zakleta i posvećena službi Domaji. Na moju zapovest, marširaćemo u bitku protiv Sivog Krvnika - da odmerimo snagu protiv njegove, zarad Zemlje. Počujte me! Ja, Elena, kćerka Lenina, kažem: nemojte se plašiti! Budite jakog srca i ponosite ruke. Ukoliko smo za to sposobni, pobedićemo!"

Kada je visoko digla Žezlo, uhvatila je rani sunčev zrak. Kosa zablista oko nje poput venca, a zlatna kobila Ranihina nosila ju je poput ponude širokome danu. Na trenutak delovalo je kao da se žrtvuje i Troj se gotovo zaguši od straha da je ne izgubi. Ali nije bilo ničeg žrtvenog u stamenom zvonu njenog glasa dok se obraćala ljudima Veselkamena.

"Nemojte pogrešiti. Opasnost je silna - najteža kob našega doba. Možda će biti izgubljeno sve što smo ikada videli, čuli ili osetili. Ukoliko treba da živimo - ukoliko Domaja treba da živi - moramo preoteti život Opakom. Taj je zadatak bio pretežak za drevne poglavare, koji behu pre nas.

82

Ali, kažem, nemojte se plašiti! Nadolazeća bitka naša je velika kušnja, mera naših duša. To nam je prilika da se u potpunosti iskupimo za obesvećenje koje uništava ono što voli. To nam je prilika da uobličimo hrabrost, službu i veru iz samog srca stene usuda. Čak i ako padnemo, nećemo očajavati.

Pa ipak, ne verujem da ćemo pasti." Uzela je Žezlo u jednu ruku i zamahnula njime pravo prema nebesima, a iz njegovog kraja izbi blistavi oganj. "Počujte me svi!" kliknu ona. "Poslušajte Posvetu dobu rata!" Onda otvori grlo i zapeva pesmu koja je pulsirala poput koraka doboša.

Prijatelji! Drugovi!Ponositi narode Domaje!Rat nam se primakao;Krv, bol i smrt nadomak su ruke.Skupa ćemo se suprotstaviti smrtnoj kušnji.

Prijatelji i drugovi,setite se Mira!Ponavljajte Zavet svakim dahom.Sve do kraja i oprosta Vremenanećemo doneti besa ni očaja,neće biti strasti mržnje, opakosti, klanja,niti Obesvećenja u službi Domaje.Borimo se da izlečimo, prekalimo, popravimo...da Zemlju od jada oslobodimo;za zdravlje, dom, drvo i kamen,za lomni cvet i sjaj lepotei reka bistrih i krasnihudaramo;i nećemo posustati,dati da glave u prah i pepeo oduizgubiti veru, srce, nadu i smelost.

Udaramodok Domaju ne oslobodimo zla i bola,dok zavet ne ispunimo.Neka silni talas zla ne dozove očaj!Setite se Mira:hrabra smrt!Mi smo ponositi čuvari Domaje!

Kada je dovršila, okrenula je Miru, stala licem prema stražarskoj kuli. Sa Žezla zakona poslala je prema nebu pucketavo, silno, razgranato stablo munje. Na taj znak, poglavarka Loerija baci zavežljaj u vazduh, a poglavar Trevor silovito poteže uže jarbola. Prkosna ratna zastava Veselkamena raskrili se i stade da šiba na planinskom vetru. Bio je to ogromni steg, dvaput viši od poglavara koji ga je dizao i bio je razgovetno plav, boje stega vrhovnog polgavara, sa jednom oštrom crnom linijom preko sredine. Dok je lepršao i udarao, silovit poklik diže se od ratovnije i ponovi se na krcatim zidovima Veselkamena.

Vrhovna poglavarka Elena na trenutak je održavala Žezlo u plamenu. Onda ućutka iskazivanje moći. Kada vika zamre, ona pogleda u grupu jahača i čvrsto viknu: "Vrhovniče Troje! Krenimo!"

Troj smesta natera Merila da đipi prema ratovniji. Kada je bio sam pred jahačima, on salutira svojoj prvoj podređenoj oficirki i reče tiho, da obuzda uzbuđenje: "Prva stožernice Amorin, možeš početi."

Ona mu uzvrati pozdrav i okrete ata prema vojsci."Ratovnijo!" povika. "Mir!"U širokom naletu, ratnici stadoše mirno."Dobošari, pozor!"Udarači ritma koraka digoše palice. Kada je digla pesnicu u vazduh, oni počeše da udaraju; skupa su

lupali ritam kojem ih je Troj naučio.

83

"Ratnici, marš!"Kada je izdala zapovest, ona spusti pesnicu. Blizu šesnaest hiljada ratnika krenu po ritmu doboša.Troj je gledao njihovu preciznost sa knedlom ponosa u grlu. Pokraj Amorine, krenuo je sa svojom

vojskom niz put prema reci.Ostali jahači sledili su ga u blizini. Zajedno su održavali korak sa ratovnijom dok je marširala prema

zapadu pod visokim južnim zidom Veselkamena.

13. KAMENI VRTOVI MAERLA

Jahači i ratovnija u maršu skupa dođoše putem do širokog kamenog mosta koji je prelazio Belicu nedaleko prema jugu od jezera. Kada izbiše na most, začuše mnogobrojne ohrabrujuće poklike konjanika i graditelja splavova na jezeru; ali vrhovnik Troj nije pogledao u tom smeru. Sa vrha luka gledao je niz reku: tamo je video kako poslednji splavovi prve eovojne balčaklije Kvana zalaze za okuku i nestaju sa vidika. Bili su samo mali deo Trojeve vojske, ali bili su ključni. Rizikovali su živote u skladu sa njegovim naređenjima, a sudbina Domaje išla je sa njima. Uz osećaj ponosa i strepnje, gledao je sve dok nisu nestali na putu da prime udeo krvoprolića koji im je pripisao. Onda je oprezno prejahao most.

Iza njega, put je skretao prema jugu i počinjao da se izvija sve dalje od visoravni Konaka prema posnim travnatim terenima koji su se pružali između Veselkamena i Trotgarda. Dok je prolazio podnožjem bregova, Troj je brojao zubljonoše i oblučare u pratnji da bi se uverio da ratovnija ima pun udeo podrške lilianrila i rhadamnaerla. Tokom tog postupka, on ugleda jednog izdvojenog oblučara kako putuje na konju za grupom jahača.

Trel.Moćni oblučar držao se začelja grupe, ali nije ni pokušavao da sakrije lice ili priliku. Kada ga ugleda,

Troj se lecnu od nelagode. On zastade i sačeka vrhovnu poglavarku. Mahnu ostalim jahačima da ga obiđu i tiho reče Eleni: "Jesi li znala da i on ide sa nama? Jesi li se složila?" Vrhovna poglavarka Elena upitno ga pogleda, na šta on odgovori tako što je klimnuo prema Trelu.

Kovenant zastade sa Elenom i kada je Troj klimnuo okrete se da pogleda iza sebe. Kada ugleda Trela, on zaječa.

Većina jahača sada je obišla Elenu, Troja i Kovenanta i Trel jasno vide kako ga njih troje gleda. Zastao je tamo gde se zatekao - još udaljen dvadeset pet jardi - i uzvratio Kovenantov pogled oštrim, bolnim zurenjem.

Na trenutak, svi su ostali gde su se zatekli i napeto gledali jedni u druge. Onda Kovenant opsova sebi u bradu, dograbi uzde svoga konja i pođe putem prema Trelu.

Banor pođe za Nevernikom, ali ga vrhovna poglavarka zaustavi hitrim pokretom. "Nije mu potrebna zaštita", reče ona tiho. "Nemoj sumnjom vređati Trela."

Kovenant stade ispred Trela i dva čoveka zapiljiše se jedan u drugoga. Onda Kovenant nešto progovori. Troj nije mogao da čuje šta je rekao, ali oblučar uzvrati zakrvavljenim pogledom. Široka prsa nadimala su mu se ispod tunike kao da je zadihan. I njegov odgovor bio je nečujan.

U Trelovim udovima videla se silovitost, želja za delanjem; Troj je to jasno video. Nije shvatao Eleninu tvrdnju da je Kovenant bezbedan. Dok je gledao, on joj prošapta: "Šta je Kovenant rekao?"

Elena odvrati kao da nije moguće da je pogrešila: "Prapoglavar obećava da mi neće nauditi."To iznenadi Troja. Želeo je da zna zbog čega je Kovenant pokušao da uverava Trela na takav način,

ali nije mogao da smisli način da upita Elenu kakva je veza između nje i Trela. Umesto toga on zapita: "Kako je Trel odgovorio?"

"Trel ne veruje u obećanje."Troj ćutke čestita Trelu na zdravom razumu.Trenutak kasnije, Kovenant trže konja i kasom se vrati niz put. Slobodnom rukom neprekidno je

gladio bradu. Ne gledajući Elenu, odbrambeno sleže ramenima i reče: "Pa, čovek ima valjanih razloga." Onda potera konja galopom da stigne ostale jahače.

Troj je želeo da sačeka Trela, ali ga vrhovna poglavarka čvrsto povede za sobom kada je pošla za Kovenantom. Iz poštovanja prema oblučaru, Troj se nije okretao.

Ali kada ratovnija u podne prekide marš radi obroka i odmora, Troj vide da Trel jede sa ostalim rhadamaerlima.

84

Do tog vremena, vojska je izašla iz podnožja bregova u prijatnije travnjake zapadno od Belice. Troj je odmerio rastojanje koje su prešli i upotrebio ga za preliminarno odmeravanje koraka koji je zadao za marš. Za sada je brzina delovala dobro. Ali na dnevni marš uticali su mnogi činioci. Vrhovnik provede deo popodneva sa prvom stožernicom Amorinom raspravljajući kako da uskladi učestalost i trajanje stanki za odmor sa takvim promenljivim veličinama kao što su teren, već pređeno rastojanje i stanje zaliha. Želeo je da je pripremi za svoje odsustvo.

Bilo mu je drago što može da razgovara o borbenom planu; bio je ponosan na njega, kao da je reč o delu objektivne lepote. Pobeđeni narodi tradicionalno su bežali do Usudovog Pribega, ali on je nameravao da ga pretvori u mesto pobede. Plan mu je spadao u onu vrstu drskog strateškog poteza kakav je samo slepac mogao stvoriti. Ali posle izvesnog vremena Amorin uzvrati pokretom prema ratovniji i mrgodnim rečima: "Jedan dan takvog hoda nije ništa posebno. Dobrom ratniku možda čak ni pet dana ne bi predstavljalo muku. Ali dvadeset ili trideset - za to vreme ovakav marš mogao bi da ubije."

"Znam", odvrati Troj pažljivo. Bojazan mu se žustro vrati. "Ali nismo imali izbora. Čak i ovom brzinom, previše ratnika i krvnih gardista izginuće da nam kupe neophodno vreme."

"Čujem te", zaškrguta Amorin. "Održaćemo brzinu."Kada se vojska zaustavi radi noćenja, Mhoram, Elena i Amatin pođoše između blistavih logorskih

vatri, pevali su pesme i pripovedali vesele priče džinova da osokole srca ratnika. Dok ih je gledao, Troj oseti oštru žalost zbog toga što će proći dugi dani pre no što poglavari ponovo budu mogli da pomognu Amorini da popravi raspoloženje ratovnije.

Ali razdvajanje je bilo neophodno. Vrhovna poglavarka Elena imala je nekoliko razloga za posetu Znanstvigoru. Ali Veseldrvo se nije nalazilo na putu; nije se moglo dopustiti da ratnici u maršu pređu i to dodatno rastojanje. Zbog toga se poglavari i ratovnija rastadoše sledećeg popodneva. Tri poglavara, koje su pratili Kovenant, Troj, dvadeset krvnih gardista i znanstvozornici skrenuše jugozapadnim putem prema Trotgardu i Veseldrvu. A prva stožernica Amorin povede ratovniju sa zubljonošama i oblučarima gotovo prema jugu, pravo prema Usudovom Pribegu.

I Troj je imao posla u Znanstvigoru i bio je prisiljen da ostavi Amorin da sama zapoveda vojskom. Tog popodneva, jesenje nebo se zamrači kada se kišni oblaci teško pokrenuše prema zapadu. Dok je davao prvoj stožernici poslednja uputstva, vid mu je bio zamućen; morao je da pilji po zlokobnoj izmaglici. "Drži korak", reče on kratko. "Teraj još brže kada stigneš do lakšeg terena iza Sivke. Ukoliko možeš da uštediš nešto vremena, nećemo morati toliko da zapinjemo kod Poslednjih Bregova. Ako ti krvni gardisti koje je poslala vrhovna poglavarka budu u stanju da obave posao, trebalo bi da putem bude obilnih zaliha. Stići ćemo vas u Središnjim Zaravnima." Glas mu je bio napregnut od svesti sa kakvim će sve teškoćama morati da se suoči.

Amorin odgovori klimanjem koje je izražavalo njenu čvrstu rešenost. Poče laka kiša. Trojev vid toliko se zamrači da više nije mogao da razazna pojedinačne prilike u nakupljenoj ratovniji. Napregnuto je salutirao prvoj stožernici, a ona se okrete da povede ratnike ukoso prema putu.

Poglavari i znanstvozornici ispustiše poklič ohrabrenja, ali Troj mu se nije pridružio. Poveo je Merila do vrha golog brdašca, pa je tamo stajao abonosnog mača dignutog u kiši sve dok čitava vojska ne prođe poput senke kroz maglu pod njim. On reče sebi da ratovnija neće u bitku bez njega - da će njegovi ratnici samo marširati dok im se ne pridruži. Ali nije osetio olakšanje na tu misao. Ratovnija je bila njegovo oruđe, njegov način da služi Domaji; kada se vratio ostalim jahačima, osećao se nespretno, iščašeno, gotovo raskomadano, kao da ga je samo veština Ranihina držala u ravnoteži. Ostatak dana jahao je obavijen dobro mu poznatom osamljenošću slepih.

Kišica se nastavila tokom čitavog popodneva, cele noći i većim delom sledećeg dana. I pored nagomilane debljine oblaka, nije jako padalo; ali kiša je zaklanjala sunčevo svetlo i mučila Troja zamračivanjem vida. Usred noći, dok je spavao pod vlažnim pokrivačima koji su se, činilo se, pripijali uz njega poput pokrova, iz sna ga trže divlje, neobjašnjivo uverenje da će vreme biti oblačno kada bude stupio u bitku kod Usudovog Pribega. Bili su mu potrebni sunčevo svetlo i jasnoća. Ukoliko ne bude mogao da vidi...!

Digao se potišten i nije povratio uobičajeno samopouzdanje sve dok kišni oblaci konačno ne odoše prema istoku i dopustiše da mu se sunce vrati.

Pre podne sledećeg dana poglavarska družina dođe nadomak reke Maerl. Putovali su brže otkako su napustili ratovniju i kada su stigli do reke, severne granice Trotgarda, bili su na pola puta do Veseldrva. Maerl je tekla iz visova Zapadnik planina i išla najpre prema severoistoku, zatim prema jugoistoku, da se

85

ulije u Sivku, postane deo nje i pođe istočno prema Opčarnici. Iza Maerle nalazila se oblast u kojoj su poglavari usredsredili napore da zaleče pustošenja izazvana Obesvećenjem i ratom.

Trotgard je počev od poslednjih godina Kevina Zemljoguba nosio ime Kuraš Plenetor, Jadin Kamen, sve dok ga nisu prekrstili kada su novi poglavari dali zavet službi posle Obesvećenja. U to vreme, oblast je bila u potpunosti spaljena i ogoljena. Tu se odigrala poslednja velika bitka između poglavara i Opakog i ostavila za sobom sve spaljeno, uništeno, natopljeno sprženom krvlju, gotovo bez plodnog tla. Neke stare pripovesti govorile su da se Kuraš Plenetor dimio i ječao stotinu godina posle te poslednje bitke. A pre četrdeset godina reka Maerl i dalje je tekla mutna od erodiranog i neplodnog mulja.

Ali sada joj je u struji preostao samo trag nečisti. I pored svih ograničenja razumevanja, poglavari su iz drugog Kruga mnogo naučili o lečenju oštećene zemlje i sada je Maerl nosila samo blagu izmaglicu nečistoće. Zbog vekova prethodne erozije, počivala je u guduri nalik pukotini preko lica zemlje. Ali padine gudure blažili su duboko ukorenjena trava i žbunje, a zdravo drveće dizalo je krune visoko iznad klisure.

Maerl je ponovo bila živa reka.Zagledana u nju sa ivice gudure, družina zastade radi trenutka uživanja. Elena, Mhoram i Amatin

zajedno blago zapevaše deo poglavarskog zaveta. Onda odgalopiraše niz padinu i preko gaza, tako da su kopita Ranihina i konja veselo, glasno pljuskala dok su prelazili u Trotgard.

Ta oblast pružala se između Zapadnik planina i reka Maerl, Sivke i Rila. Unutar tih granica dejstvo poglavarskog staranja očitovalo se svuda, u svemu. Pokolenja poglavara pretvorile su Jadin Kamen u zdrav, šumovit kraj, široku, brežuljkastu zemlju gajeva, proplanaka i dolina. Čitave travnate padine oživljavalo je sitno plavo i žuto cveće. Dvadesetinama milja južno i zapadno od jahača bujna aliantha i duboka trava bili su puni zlatolistih zlatana i drugog drveća, trešanja, jabuka i bele lipe, bujnih hrastova, brestova i bukvi ovenčanih jesenjom slavom. A vazduh koji je decenijama posle bitke i dalje odjekivao udarima i vriskom rata sada je bio toliko čist i prozračan da se činilo da blista od ptičjeg poja.

To je Troj prvi put video kada mu se začeo vid; to je upotrebila Elena da ga poduči značenju vida.Dok je sada jahao na Merilovim leđima pod blistavim suncem sjajne okoline Trotgarda, oseti se

slobodnije od brige nego dugo pre toga.Kada poglavarska družina zađe u rano popodne, predeo oko njih se promeni. Između stabala i kroz

zelenilo stadoše da se probijaju gomile nabacanog stenja; iskrzane gromade nekoliko puta više od jahača pomaljale su glave iz zemlje, a manje kamenje zaraslo u mahovinu i lišajeve ležalo je na sve strane. Ubrzo se činilo da družina jaše po drevnim ostacima raznesene planine, visokog, nepokornog vrhunca koji se dizao iz bregova Kuraš Plenetora sve dok ga neka ogromna sila nije raznela u paramparčad.

Približavali su se kamenim vrtovima Maerla.Troj nikada nije našao vremena da proučava vrtove, ali je znao da se o njima govori da predstavljaju

mesto na kome su najbolji meštri suru-pa-maerla stvorili najponositija dela. Iako je proteklih godina mnogo puta jahao tim prolazom kroz nebrojeno stenje, nije mogao da kaže gde počinju sami vrtovi. Izuzev ravnomernog porasta količine krhotina rasutih ili pobodenih po travi, nije mogao da pronađe određenu promenu ili granice sve dok družina nije izbila na breg iznad široke doline. Onda je najzad bio siguran da se nalaze u jednom od vrtova.

Najveći deo dugačke, visoke brdske padine bio je gusto prekriven kamenjem, kao da je nekada bio srce drevnog raskomadanog vrhunca. Stenje je bilo sakupljeno i nagomilano na sve strane, dizalo se po ogromnim hrpama ili u obliku masivnih, usamljenih gromada, tako da je bukvalno jedino čisto tlo na strmoj padini bio putni prolaz.

Nijedna stena niti gromada nije bila uglačana, isklesana niti oblikovana ni na koji način, iako su pojedinačno rasuto kamenje i nakupine kamenja delovali kao da su sa njih poskidani mahovina i lišajevi. Činilo se da su svi odabrani zbog prirodne grotesknosti. Umesto da počivaju ili leže na tlu, štrčali su, širili se, mrgodili, čučali, zijali, propinjali, puzali i razmetali se poput lude, nagurane gomile troglodita prestravljenih ili oduševljenih zbog toga što dišu svež vazduh. Na putu prema dolini put je vijugao između neobičnih obličja kao da je izgubljen u sumanutoj šumi, tako da su tokom silaženja ratnici neprekidno bili u senci jednog ili drugog izmučenog obličja.

Troj je znao da nagomilana čudesa te brdske padine nisu prirodna; napravili su ih ljudi iz nekog razloga koji nije mogao da pojmi.

Tokom prethodnih putovanja, nikada se nije dovoljno zanimao da bi postavio pitanje o njihovom značenju. Ali sada se nije pobunio kada vrhovna poglavarka Elena predloži da družina pođe da pogleda delo iz daljine. Sa druge strane travnatog dna doline nalazilo se još jedno brdo, strmije i više od onog sa kojim je

86

bilo suočeno. Put je skretao levo i išao dnom doline, ne obraćajući pažnju na više brdo. Elena predloži da se jahači uspnu uz to brdo da pogledaju vrtove.

Obraćala se svim pratiocima, ali joj je pogled bio na Kovenantu. Kada se ovaj složi uz neodređeno sleganje ramena, reagovala je kao da je izrazio volju svih jahača.

Prednji deo brega bio je previše strm za konje i zato su okrenuli desno i stali da kaskaju dolinom sve dok nisu našli mesto na kom će skrenuti i uspeti se na breg sa zadnje strane. Dok su jahali, Troj poče da oseća blagu napetost iščekivanja. Želja vrhovne poglavarke da pokaže prizor Kovenantu izazvala je u njemu zanimanje. Prisetio se drugih iznenađenja - kao što je dvorana darova, koja ga nije zanimala sve dok ga Mhoram nije praktično odvukao tamo.

Breg je na vrhu imao ogoljeno ispupčenje. Jahači ostaviše konje i peške pređoše poslednje rastojanje. Kretali su se hitro, jer su delili Elenino raspoloženje, i uskoro izbiše na vrh.

Sa druge strane doline kameni vrt ležao je otvoren pred njima, izložen poput bareljefa. Sa tog rastojanja lako su videli da sve to ispremetano stenje obrazuje jedinstvenu šaru.

Od izmučenog kamena tvorci vrta napravili su široko lice - prostranu priliku iskrivljenih, izjedenih i izvitoperenih crta. Zbog neravnosti stenja lice je delovalo natečeno i izobličeno; oči su mu bile iskrzane poput dubokih rana, a putni prolaz zasecao ga je poput besciljne brazgotine. Ali i pored toga, na licu se protezao osmeh neizmernog veselja. Neočekivanost svega toga prenerazi Troja i on stade da se tiho, razdragano smeje.

Iako su poglavari i znanstvozornici očigledno bili upoznati sa vrtom, lica su im delila izraz zadovoljstva, kao da je izloženi razdragani osmeh zarazan. Vrhovna poglavarka Elena pljesnu rukama ne bi li zadržala nalet sreće, a oči poglavara Mhorama blistale su od britkog zadovoljstva. Samo se Kovenant nije nasmejao, klimnuo, niti je pokazao ikakav drugi izraz zadovoljstva. Lice mu je bilo ispijeno poput olupine. U očima mu je bio nespokojni, iscrpljeni izraz, a desnica mu se poigravala sa prstenom na način koji je naglašavao dva nedostajuća prsta. Trenutak potom on progunđa kroz žamor družine: "Pa, džinovi su svakako ponosni na vas."

Ton mu je bio dvosmislen, kao da istovremeno pokušava da kaže dve protivurečne stvari. Ali pominjanje džinova zaseni sve drugo što je možda mislio. Osmeh poglavarke Amatin zatitra, a nagli ispitivački sjaj sevnu ispod Mhoramovih obrva. Elena mu priđe i zausti da nešto kaže, ali pre nego što je mogla da počne, on produži: "Nekada sam poznavao takvu ženu." Upinjao se da zvuči nehajno, ali glas mu je bio nespretan. "U leprozarijumu."

Troj zaječa u sebi, ali se uzdrža."Bila je prava lepoti... razume se, tada je nisam poznavao. A ona nije imala svojih slika, ili ako ih je i

imala nije želela da ih pokaže. Ne verujem da je više mogla podneti da stoji ispred ogledala. Ali doktori su mi rekli da je nekada bila divna. Njen osmeh je bio... Čak i kada sam je upoznao, još je mogla da se smeši. Izgledalo je upravo ovako." On klimnu prema kamenom vrtu, ali nije ga pogledao. Usredsredio se na sećanja.

"Bila je klasičan slučaj." Kada je produžio, ton mu postade oštriji i gorči. Razgovetno je naglašavao reči, kao da imaju nazubljene ivice. "Bila je izložena lepri kao dete na Filipinima ili tamo negde - mislim da su joj roditelji bili tamo stacionirani sa vojnim trupama - i uhvatilo ju je upravo kada se venčala. Prsti na nogama postali su joj neosetljivi. Trebalo je da odmah ode kod doktora, ali nije. Bila je jedna od onih koje nikako ne možeš da prekineš. Nije mogla da nađe vremena da se odvoji od muža i prijatelja da bi se brinula zbog hladnih nožnih prstiju.

Zbog toga ih je konačno i izgubila. Kod lekara je najzad otišla kada su noge počele da joj se toliko grče da je jedva hodala, pa su konačno shvatili šta joj je i poslali je u leprozarijum, a lekari su tamo morali da joj amputiraju prste. To joj je zadalo nešto nevolja - teško je koračati kada nemaš prste na nogama - ali je ona bila nezaustavljiva. Ubrzo je ponovo bila sa mužem.

Ali nisu mogli da imaju dece. Kriminalno je ludilo za gubavce koji imaju nešto mozga da imaju dece. Njen muž je to shvatao - ali je ona i dalje želela decu i tako se on konačno razveo od nje. To ju je zabolelo, ali preživela je. Nedugo potom, imala je posao, nove prijatelje i novi život. I ponovo se našla u leprozarijumu. Ovog puta, obamrla su joj dva prsta na rukama.

To ju je stajalo posla. Bila je sekretarica i prsti su joj bili neophodni. Osim toga, razume se, njen šef nije želeo da za njega rade gubavci. Ali kada joj je bolest ponovo zaustavljena, naučila je kako da kuca bez korišćenja tih mrtvih prstiju. Onda se preselila u novi kraj, našla novi posao, još novih prijatelja i produžila da živi kao da se apsolutno ništa nije desilo.

87

Otprilike u to vreme - ili su mi bar tako rekli - u njoj se začela strast prema narodnim igrama. Naučila je nešto o tome tokom putovanja u detinjstvu i sada joj je to postalo hobi, njen način da stvara nove prijatelje i da im govori da ih voli. Sa šarenim haljinama i osmehom, bila je..."

Zastao je, a onda je gotovo smesta produžio. "Ali dve godine potom ponovo je stigla u leprozarijum. Nije imala baš najbolji oslonac i prečesto je padala. I nije uzimala dovoljno lekova. Ovog puta izgubila je desnu nogu ispod kolena. Vid je počinjao da joj se muti, a desna ruka bila joj je prilično obogaljena. Po licu su počele da joj rastu guke, a kosa joj je opadala.

Čim je naučila kako da hrama na veštačkoj nozi, započela je da drži gubavcima lekcije iz narodnih igara.

Lekari su je dugo zadržavali, ali konačno ih je ubedila da je puste. Zaklela se da će ovaj put bolje paziti na sebe. Naučila je lekciju, rekla je, i neće se nikada vratiti.

Zadugo se i nije vraćala. Ali to nije bilo zbog toga što joj to nije bilo potrebno. Deo po deo otkidala je komade sebe. Kada sam je upoznao, bila je ponovo u leprozarijumu zbog toga što ju je dom za nezbrinute izbacio. Nije joj preostalo ništa osim osmeha.

Proveo sam mnogo vremena u njenoj sobi i gledao je kako leži u krevetu - slušao je kako priča. Pokušavao sam da se naviknem na zadah. Lice joj je delovalo kao da su je doktori svako jutro tukli motkama, ali je i dalje imala taj osmeh. Razume se, većina zuba je nestala - ali se osmeh nije izmenio.

Pokušala je da me uči da igram. Terala me je da stanem tamo gde je mogla da me vidi, a onda mi je govorila gde da stavim stopala, kada da skočim, kako da pokrećem noge." Ponovo je zastao. "A u međuvremenu imala je običaj da mi priča kako je imala bogat život.

Mora da je imala čitavih četrdeset godina."Iznenada se nagao prema tlu, dograbio kamen i zavitlao ga svom snagom prema nasmešenom licu

kamenog vrta. Dobačaj mu je bio daleko prekratak, ali nije zastao da gleda kako se kamen kotrlja u dolinu. Okrenuo se na drugu stranu i hrapavo zarežao: "Ako ikada dohvatim tog njenog muža, zavrnuću mu prokletu šiju." Onda je dugačkim koracima otišao sa uzvišenja prema konjima. U trenutku, našao se na svom atu i odgalopirao nazad prema putu. Banor ga je sledio iz blizine.

Troj duboko udahnu, pokuša da se otrese dejstva Kovenantove priče, ali nije mogao da smisli ništa što bi rekao. Kada pogledao Elenu, vide da se stapa sa Mhoramom i Amatin, kao da joj je potrebna njihova podrška da podnese ono što je čula. Trenutak potom Mhoram reče naglas: "Prapoglavar Kovenant je prorok."

"Da li je izrekao sudbinu Domaje?" upita Amatin bolno."Ne!" Elenino poricanje bilo je silovito, a Mhoram takođe uzdahnu: "Ne." Ali Troj vide da je

Mhoram mislio na nešto drugo.Onda se stapanje okonča i poglavari se vratiše konjima. Uskoro je družina ponovo bila na putu i

jahala za Kovenantom u smeru Veseldrva.Tokom ostatka popodneva, Troj je bio previše uznemiren reakcijom poglavara na Kovenanta da bi se

opustio i uživao u putovanju. Ali sledećeg dana on nađe načina da primiri neodređenu uznemirenost. Do u tančine predstavio je sebi razdvojeno napredovanje ratovnije - zamislio je krvnu gardu koja je jahala sa poglavarom Kalindrilom, konjičke eovodove koji su putovali splavovima i galopirali kopnom, ratnike koji su marširali za Amorinom. Na njegovoj mentalnoj mapi Domaje ti različiti pokreti imali su namernu simetriju koja je u njemu izazivala zadovoljstvo na neki suštinski način. Nedugo potom počeo je da se oseća bolje.

A i Trotgard mu je pomagao. Južno od kamenih vrtova sloj plodnog tla postajao je deblji i plodniji, tako da u bregovima kroz koja je družina jahala goli kamenovi nisu virili kroz travu i cveće. Umesto toga, gustiši žbunja i široki potezi šuma rasli su na sve strane, prekidali padine i rečito se izvijali preko obronaka i dolova. Pod blistavim nebom i jesenjim balzamom Trotgarda Troj odloži ia sebe nesigurnost u pogledu Kovenanta poput ružnog sna.

U tom trenutku, čak ga ni problem veza nije uznemiravao. Obično ga je više brinula nemogućnost da prenese poruke Kvanu nego neznanje o tome šta se desilo Korikovoj misiji. Ali bio je na putu prema Veseldrvu. Vrhovna poglavarka Elena dala mu je reč da Znanstvigor radi na njegovom problemu. Nadao se da su proučavaoci Žezla otkrili rešenje za njega.

To veče uživao je u pesmi i razgovoru poglavara oko logorske vatre. Mhoram je bio povučen i nerazgovorljiv, sa neobično zloslutnim izrazom u očima, a Kovenant je mrgodno i ćutljivo piljio u ugarke vatre. Ali vrhovna poglavarka Elena sva je titrala od dobrog raspoloženja. Sa Amatinom je širila veselo i

88

razdragano raspoloženje kroz družinu sve dok se nije činilo da čak i najmrgodniji znanstvozornici počinju da kipe od osećanja. Troj pomisli kako nikada nije izgledala dražesnije.

Pa ipak je otišao u slepilo ležaja sa bolom u srcu. Nije mogao odagna svest da je Elena iskazivala blistavost zarad Kovenanta, a ne zbog njega.

Smesta je usnio kao da želi da pobegne nepostojanju vida. Ali u najmračanijem delu noći bez mesečine prenuše ga oštri glasovi i topot kopita. Kroz mračno osvetljenje ugaraka vatre vide kako u središtu logora stoji jedan krvni gardista na Ranihinu. Ranihin se pušio na hladnom vazduhu; vatreno je galopirao da stigne do poglavara.

Međnik Morin i poglavar Mhoram već su stajali kraj Ranihina, a vrhovna poglavarka Elena žurila je iz svojih pokrivača sa poglavarkom Amatin iza sebe. Troj baci pregršt granja u vatru. Iznenadni sjaj dade mu priliku da bolje osmotri krvnog gardistu.

Prljavština teškog boja išarala mu je lice, a po razderotinama odore imao je tragove skorele krvi. Lagano je sjahao, kao da je umoran ili da okleva.

Troj oseti kako mu ravnoteža iznenada titra, kao da mu je grana drveta njegovih napora za Domaju poskočila pod nogama. Prepoznao je krvnog gardistu. Bio je to Runik, jedan od pripadnika Korikove misije ka Primorju.

14. RUNIKOVA PRIPOVEST

Na trenutak Troj je pipao oko sebe, pokušavao da povrati ravnotežu. Runik ne bi trebalo da bude tu; bilo je prerano. Samo je dvadeset tri dana prošlo od odlaska Korikove misije. Čak ni najmoćniji Ranihin nije mogao odgalopirati do Primorja i nazad za to vreme. Zato je Runikov dolazak značio.... značio... Pre nego što je vrhovna poglavarka mogla da progovori, Troj zateče sebe kako postavlja pitanje prigušenim glasom: "Šta se desilo? Šta se desilo?"

Ali Elena ga zaustavi jednom oštrom rečju. Video je da nije propustila da shvati značenje Runikovog prisustva. Stajala je sa Žezlom zakona čvrsto ukopanim u tlo, a lice joj je bilo puno ognja.

Pokraj nje, na Kovenantovom licu bio je izraz prepun gađenja, kao da mu se već smučilo ono što je očekivao da čuje. Delovao je kao čovek koji želi da zna da li je na smrt bolestan ili ne kada je hrapavo upitao krvnog gardistu: "Jesu li mrtvi?"

Runik nije obraćao pažnju ni na Kovenanta ni na Troja. Klimnuo je najpre međniku Morinu, a zatim se neprimetno nakloni vrhovnoj poglavarki. I pored ravnodušnosti, u njegovom držanju primećivao se prisenak oklevanja, izvesna nevoljnost koja natera Troja da zaječi od iščekivanja.

"Govori, Runiče", reče Elena ozbiljno. "Kakve nam vesti donosiš?" A posle nje Morin reče: "Govori da te poglavari čuju."

Pa ipak Runik nije počinjao. Jedva vidljiv u pozadini njegovog pogleda bio je bol - izraz koji Troj nikada nije očekivao da će videti kod jednog krvnog gardiste. "Slatki Isuse", jeknu on. "Pa koliko je loše?"

Onda Mhoram progovori. "Runiče", reče blago, "pohod ka Primorju poveren je u ruke krvnoj gardi. Teško je to breme, jer ste pre svega zavetovani očuvanju života poglavara. Nije tvoja krivica ukoliko su se zavet i pohod sukobili i naložili da se jedno ili drugo odloži. Ne može biti nikakve sumnje u krvnu gardu, kakav god da nam te usud donosi sa takvim tragovima bitke u vreme pomračenja meseca."

Runik je oklevao još jedan trenutak. Onda reče: "Vrhovna poglavarko, dolazim iz dubina Sarangravske ravnice - iz Putnikovog Tesnaca i iz pohoda prema Primorju. Meni, Prenu i Poribu sa mnom Korik reče: 'Vratite se vrhovnoj poglavarki. Recite joj sve - sve vesti o bojnom stožerniku Hoerkinu, svim mukama Ranihina, svim napadima zlokota. Recite joj o padu poglavarke Šetre.'" Amatin zaječa iz dubine grla, a Mhoram se ukoči. Ali Elena je držala Runika sa napetim izrazom na licu. "'Ona će znati kako da sasluša tu pripovest o džinovima i Besomucima. Recite joj da misija neće propasti.'

'Pest i vera', odvratismo nas trojica. 'Nećemo propasti.'Ali četiri dana borili smo se protiv Sarangrava i Pren pade kao žrtva probuđenog zlokota. Onda smo

se izborili za prolaz do zapadnog dela ravnice i tamo ponovo došli do svojih Ranihina. Najboljom brzinom pojahali smo prema Veselkanmenu. Ali kada zađosmo u Grimerdor, napadoše nas vuci i pragrdani, iako im ne videsmo tragova dok smo išli prema istoku. Porib i njegov Ranihin padoše da bih ja mogao pobeći, a ja onda pojahah dalje.

89

Onda sam se zapadno od Grimerdora sreo sa izviđačima ratovnije i saznao da Izopačenje maršira i da vrhovna poglavarka jaše prema Veseldrvu. I tako sam se okrenuo od Veselkamena i pošao u potragu da bih vas zatekao ovde.

Vrhovna poglavarko, ima mnogo toga što moram reći.""Poslušaćemo te", reče Elena. "Dođi." Okrenula se i prišla logorskoj vatri. Tamo je sela sa

Mhoramom i Amatin kraj sebe. Na njen znak, Runik sede naspram nje i dopusti jednom znanstvozorniku koji je poznavao veštine iscelitelja da mu očisti rane. Troj nagomila drva na vatru da bi bolje video, a zatim se smesti u blizinu poglavara, na suprotnoj strani od Kovenanta. Trenutak potom Runik poče da govori.

Najpre mu je pripovedanje bilo kratko i nespretno. Krvnoj gardi nedostajao je dar džinova za pričanje; zaobilazio je ključne teme i nije obraćao pažnje na stvari koje su mu slušaoci morali znati. Ali poglavari su ga pažljivo ispitivali. A Kovenant je uporno ustrajao na pojedinostima. Povremeno se činilo da želi da omete pripovedanje, da odloži trenutak kada će morati da mu čuje ishod. Postepeno događaji tokom pohoda počeše da se pojavljuju u uobličenom obliku.

Troj je napeto slušao. Nije mogao da vidi ništa van neposredne svetlosti logorske vatre; ništa mu nije odvlačilo pažnju. I pored ravnoće Runikovog glasa, vrhovniku se činilo da vidi ono što je slušao, kao da se čitav pohod odigrava u vazduhu pred njim.

Pohod se probio istočno kroz Grimerdor, a zatim je tri dana jahao po kiši. Ali nikakva kiša nije mogla zaustaviti Ranihine, a i nije posredi bila velika oluja. Osmog dana pohoda, kada se oblaci razbiše i pustiše sunčevu svetlost da se vrati na zemlju, Korik i njegova grupa nađoše se na vidiku Planine Groma.

Ova je ravnomerno rasla dok su jahali po suncu. Prešli su dvadeset pet milja severno od nje i kasno popodne stigli do velike litice Domajinog Sunovrata. Bili su na jednoj od njegovih najviših tačaka i mogli su da bace pogled na Donju zemlju sa visine veće od četiri hiljade stopa. Ovde je Domajin Sunovrat bio tako okomit kao da je Donja zemlja odsečena sekirom. A pod njim, iza brežuljkastog, travnatog poteza užeg od pet milja, ležala je Sarangravska Ravnica.

Bila je to vlažna zemlja, isprugana vodenim tokovima poput isturenih vena u tkivu tla, obrasla bujnim obiljem rastinja i puna pritajenih opasnosti - čudnovatih, podlih zverki koje su se množile po vodama i plašile čoveka; lukavih, starih, polutrulih vrba i čempresa koji su pevali tihe pesme sposobne da opčine neoprezne; ustajale, otrovne lokve, u tolikoj meri prekrivene sluzavom masom, muljem i biljem plitkog korena da su delovale kao čvrsto tlo; bujno cveće, divno orošeno bistrim tečnostima od kojih su ljudska bića mogla poludeti; varljivi potezi suvog tla koji su se naglo pretvarali u živi pesak. Sve to bilo je poznato krvnoj gardi. Koliko god zlokobna u ljudskim očima ili nepogodna za ljudski život, Sarangravska Ravnica nije bilo prirodno zla. Pre je, zbog tame koja je snila pod njom, bila naprosto opasna - divlje utočište za nečisti Domaje, izvitoperene plodove zla drevne prošlosti. Džinovi, koji su umeli da budu oprezni, uvek su bili u stanju da slobodno putuju Ravnicom i držali su staze otvorene i za druge putnike, tako da, normalno, prelazak Sarangrava nije predstavljao veliki rizik.

Ali sada je još nešto susretalo pogled pohoda. Usnulo zlo se meškoljilo; ruka Izopačenja bila je na delu i budila drevne, naopake stvorove.

Opasnost je bila silna i poglavar Hirim beše užasnut. Ali ni poglavari ni krvna garda nisu bili iznenađeni. Poglavari Kalindril i Amatin - krvni gardisti Morin i Koral - izvestili su o toj opasnosti. A iako užasnut, poglavar Hirim nije predložio da pohod izbegne opasnost tako što će pojahati prema severu i oko Sarangravske ravnice, na stotinu milja od puta. Zbog toga su se u zoru devetog dana spustili niz Domajin Sunovrat, koristeći stazu za konje koju su drevni poglavari načinili u ogromnoj litici i pojahali istočno preko travnatih bregova prema glavnom prolazu džinova kroz Sarangrav.

Vazduh je bio primetno topliji i gušći nego nad Domajinim Sunovratom. Odisao je kao da je ispunjen nevidljivim, vlažnim vlaknima i činilo se da ostavlja za sobom nešto u plućima kada se izdahne.

Onda kroz travu počeše da se pojavljuju žbunovi i nisko, iskrivljeno grmlje. A sama trava rasla je sve viša i vlažnija. U neravnomernim razmacima zalutale, skrivene lokve vode pljuskale su pod kopitima Ranihina. Uskoro se pojavi iskrivljeno, lišajevima prekriveno drveće i raširi mahovinom obavijeno granje. Raslo je sve gušće i više kako je pohod zalazio u Sarangrav. Posle nekoliko trenutaka, jahači zađoše u travnati prolaz koji je ležao između dve neustalasane bare i skretao nešto prema severu od istočnog pravca u džunglu koja je već delovala neprobojno. Ranihini usporiše do opreznijeg koraka. Naglo se nađoše do grudi u slonovskoj travi.

Kada se jahači obazreše, nisu videli ni traga prolazu džinova. Ravnica se zatvorila poput čeljusti.

90

Ali krvni gardisti su znali da je takav način Sarangrava. Samo je put ispred njih bio vidljiv. Ranihini pođoše dalje, razmičući travu širokim grudima.

Kako se džungla zgušnjavala, prolaz džinova se sužavao sve dok nije došao trenutak kada su mogli da jašu samo po troje uporedo - svaki poglavar sa krvnim gardistima na bočnim položajima. Ali slonovska trava se povukla i dopustila im da se kreću boljom brzinom.

Napredovanje im je bilo bučno. Uznemiravali su Ravnicu i dok su putovali dizali su talase, budili i izazivali graju sa obe strane. Ptice i majmuni brbljali su na njih; male, krznate životinje koje su jaukale poput hijena izbile bi iz trave pred njima i utekle; a onda džungla ustupi mesto mračnim, smrdljivim barama, vodenim pticama sa perjem duginih boja, koje su jezivo kreštale po vazduhu. Iznenadni pljusci odjekivali su po ustajalim barama; bleda, neodređeno ljudska obličja minula bi sa vidika ispod talasa.

Tokom čitavog jutra pohod je sledio vijugavu stazu koju su pažljivi džinovi napravili u davno prošlim vremenima. Nikakva opasnost nije pretila, ali su Ranihini ipak bili sve napetiji. Kada se jahači zaustaviše pored plitkog jezera da se odmore, atovi im postadoše još uznemireniji. Nekoliko ih je tiho frktalo; uši su im bile naćuljene i napete, menjale su položaj oštrim trzajima, gotovo se tresle. Jedan od njih - najmlađi pastuv koji je nosio krvnog gardistu Tula - neritmično je udarao kopitom. Poglavari i krvna garda pojačaše oprez i pojahaše niz prolaz džinova.

Prešli su još dve milje kada Sil pozva krvne gardiste da pogledaju poglavara Hirima.Poglavarevo lice bilo je zajapureno kao da ima jaku groznicu. Znoj mu se kotrljao niz obraze i

hrapavo je disao, gotovo dahtao da dođe do vazduha. Oči su mu svetlucale. Ali nije bio sm. I poglavarka Šetra zajapurila se i počela teško da diše.

Onda čak i krvna garda otkri da ima problema sa disanjem. Vazduh je delovao nabreklo. Opirao se uvlačenju u pluća, a kada bi se jednom našao u njima, zakačio bi se tamo močvarnim prstima, poput zahvata živog peska.

Osećaj se naglo pogoršavao.Iznenada svi šumovi Ravnice prestadoše.Bilo je onako kao što je ispričao poglavar Kalindril.Ali at poglavarke Amatin nije bio Ranihin. Poverivši se velikim konjima, pohod nastavi put.Jahači su se lagano kretali. Ranihini su koračali glava napregnutih prema napred, naćuljenih ušiju,

drhtavih nozdrva. Znojili su se, iako vazduh nije bio topao.Na taj način su prešli nekoliko stotina jardi - usiljeno su prolazili kroz tvrdoglavi, lepljivi vazduh i

tišinu. Posle toga, džungla se povuče sa obe strane. Prolaz džinova počivao je duž travnate grbine poput nasipa između dve nepokretne bare. Jedna od njih bila je plava i blistava, odražavala je nebo i popodnevno sunce, ali je druga bila mračna i smrdljiva.

Pohod je bio na pola puta preko grbine kada zvuk otpoče.Počeo je tiho, vlažno i slabo, poput ječanja čoveka na samrti. Ali činilo se da dopire iz mračne bare.

On opčini jahače. Dok su ga slušali, zvuk lagano poče da raste.Dizao se po visini i snazi - postajao rastrzani vrisak - odjekivao nad barama. Nastavljao se sve viši i

sve glasniji. Kroz njega poglavari skupa povikaše: "Melenkurion abatha! Duroc minas mil khabaal! Ali jedva su se mogli čuti.

Onda mladi Ranihin koji je nosio Tula izgubi kontrolu. Prestravljeno je zanjištao, okrenuo se i vinuo prema plavoj bari. Kada je skočio, Tul se baci na bezbednost trave.

Ranihin pljusnu u vodu do grudi. Smesta ispusti bolni njisak koji je gotovo dostigao vrištanje u vazduhu. Mahnito se bacakajući, on se iščupa iz bare i uteče zapadno, nazad niz prolaz džinova.

Zavijanje postade još više.Ostali Ranihini razbiše se i pojuriše. Propinjali su se, okretali, toptali za uteklim bratom. Trzaj

njihovog polaska izbaci iz sedla poglavara Hirima i on se spase tamne bare samo time što se dočekao na žezlo. Poglavarka Šetra smesta skoči sa ata da mu se pridruži. I Sil, Cerin i Korik sjahaše. Kada je skočio, Korik naredi ostalim krvnim gardistima da zaštite Ranihine.

Runik i njegovi drugovi pripili su se za konje. Ranihini su sledili povređenog pastuva. Dok su jezdili, zavijanje iza njih zamre, a vazduh poče da se pročišćava. Ali još tokom izvesnog rastojanja krvni gardisti nisu bili u stanju da povrate kontrolu nad atovima. Ranihini su trčali širokom stazom koja im je bila nepoznata; krvni gardisti znali su da su sišli sa prolaza džinova.

Onda Ranihin u vođstvu preskoči jedno uzvišenje i bez ikakve opomene ulete u močvaru. Ali ostali veliki konji uspeli su da se bezbedno zaustave. Krvni gardisti sjahaše i uzeše užad od prijanjka iz rančeva.

91

Do trenutka kada Korik, Cerin, Sil, Tul i poglavari stigoše do njih, slobodni Ranihini već su bili zauzeti izvlačenjem srodnika iz živog blata.

Videvši da su ostali Ranihini nepovređeni, poglavari se okrenuše pastuvu koji je skočio u baru. Ovaj je stajao po strani, grizao zubima i trzao u agoniji glavom sa jedne na drugu stranu. Pod dlakom čitavi udovi i stomak bili su mu prekriveni plikovima i opekotinama. Krv je brizgala iz povreda. Kroz neke od njih videla se kost. I pored odlučnosti u očima, ječao je od bola.

Poglavari su bili duboko dirnuti. U Hirimovim očima videle su se suze, a Šetra je gorko klela. Ali nisu mogli učiniti ništa. Nisu bili Ranjani. A nisu ni mogli da nađu amanibhavame, te moćne trave žutog cveća koje su isceljivale konje, ali su kod ljudi izazivale ludilo. Mogli su samo da zatvore uši za bolove pastuva i pokušaju da razmotre kako da nastave pohod.

Ubrzo su svi ostali Ranihini bili bezbedni na čvrstom tlu. Lako su se otarasili močvarnog blata, ali se nisu mogli otresti stida zbog panike. Oči su im pokazivale da smatraju da su se osramotili.

Ali kada začuše ječanje povređenog brata, oni načuliše uši. Povlačili su noge i njuškama gurali jedan drugog. Najstariji polako ode i okrenu se Tulovom atu. Na trenutak, njih dvojica su opštili, prislonjenih gubica. Nekoliko puta mlađi Ranihin klimnu glavom.

Onda se stari Ranihin prope; digao se visoko u drevnom Ranihinskom iskazivanju počasti. Kada se spustio, on silovito udari sa oba prednja kopita glavu povređenog brata. Mlađi konj jednom zadrhta od siline udarca i pade mrtav.

Ostali Ranihini nemo su gledali. Kada se najstariji okrete od palog konja, oni tihim njištanjem izraziše odobravanje i tugu.

Na svoj način i krvna garda nije ostala nedirnuta. Ali vrhovna poglavarka prepustila je nevolju džinova u njihove ruke. Korik reče poglavarima: "Moramo ići. Pohod čeka. Tul može da jaše sa Doarom."

"Ne!" povika poglavarka Šetra. "Nećemo voditi Ranihine dublje u Sarangravsku Ravnicu." A poglavar Hirim reče: "Prijatelju Koriče, svakako znaš koliko i mi o toj sili koja nam zabranjuje da pređemo Ravnicu. Svakako znaš da ta sila, da bi nas zaustavila, mora najpre da nas vidi. Mora nas osetiti i znati gde smo."

Korik klimnu."Onda isto tako moraš znati i da nije laka stvar osetiti prisustvo ljudskih bića. Mi smo samo običan

život među mnogim vrstama Sarangrava. Ali Ranihini nisu obični. Jači su od nas - životna sila jače plamti u njima. Njihovo prisustvo na ovom mestu lakše je videti od našeg. Može biti da je ta sila protiv nas podešena na njih. Opaki je dovoljno mudar da razvije takvu strategiju. Iz tog razloga, moramo putovati bez Ranihina."

"Pohod zahteva njihovu brzinu", reče Korik. "Nemamo vremena da idemo peške.""Znam", uzdahnu Hirim. "Ako ne bude nezgoda, provešćemo najmanje pun Mesečev ciklus na

takvom putovanju. Ali jahanje oko Sarangrava bi nam isto tako oduzelo mnogo vremena.""Prema tome, moramo projahati. Moramo se boriti.""Da projašemo, kako da ne", siknu Šetra. "Ne umemo da se borimo protiv takve stvari - ili bismo već

stupili u boj. Reći ću ti otvoreno, Koriče - ukoliko se ponovo sretnemo sa tom odbojnicom, izgubićemo više od Ranihina. Ne! Moramo ići drugim putem."

"Kojim?"Na trenutak poglavari su gledali jedno drugo. Onda poglavarka Šetra reče: "Napravićemo splav i

prebroditi Putnikov Tesnac."Krvni gardisti bili su iznenađeni. Čak i zaljubljenici u plovljenje, džinovi, radije su išli

Sarangravskom Ravnicom nego da se prepuste ćudima te reke. Korik reče: "Može li se to izvesti?""Mi ćemo to učiniti", odvrati Šetra.Videvši snagu njene odlučnosti, krvni gardisti rekoše sebi: "Učinićemo to." A Korik reče: "Onda

moramo silno požuriti, dok su Ranihini još sa nama."I tako poče velika trka Ranihina, u kojoj su se ranjanski konji iskupili za sramotu. Kada su svi jahači

uzjahali, oni pažljivo pođoše nazad do pravog puta prolaza džinova. Ali onda Ranihini baciše u vetar sve osim najprostijeg opreza. Najpre kasom, zatim galopom, jezdili su prema zapadu, van opasnosti Sarangrava.

Nije to bila brzina za prelaženje velikih rastojanja, niti laki korak koji je čuvao snagu. Bio je to galop koji je prevazilazio najveću brzinu običnih konja. I nije usporavao niti posustajao. U punom naletu, Ranihini izbiše iz Sarangravske Ravnice podno zida Domajinog Sunovrata pre izlaska Meseca. Onda okrenuše malo istočno od južnog pravca duž litice.

92

Na otvorenom tlu trk im postade žešći. Gruba podnožja bregova Domajinog Sunovrata presecala su im put poput izgužvanih nabora u zemlji, prisiljavala ih da se bacaju naniže, a zatim sa naporom uspinju nesigurnim padinama po dvadeset puta na milju. A prema jugu teren se pogorša. Trava je lagano nestajala sa padina, pa su Ranihini toptali po golom stenju, šljunku i nanosima parčadi stenja.

Mesec je bio gotovo pun i pod njegovom svetlošću Planina Groma, drevni Gravin Trendor, videla se na pozadini neba. Već je dominirala južnim obzorjem, a kako je pohod napredovao, dizala je krunu sve više i više.

U njenoj senci Ranihini su nadvladavali i noć i podnožje bregova. Teško su disali, penili, preznojavali se i izuzetno naprezali, ali nisu posustajali ni na čas, već ih je svetlo dana dočekalo na ne više od pet milja od Putnikovog Tesnaca. Sada počeše da se sapliću i kližu po padinama, prskajući penom sa gubica, guleći kožu sa nogu. Pa ipak su odbijali da posustanu.

Pre podne desetog dana digoše se na vrh jednog pregiba i sručiše u usku dolinu među nogama Planine Groma - dolinu Putnikovog Tesnaca.

Sa desne strane, pri podnožju planine, nalazilo se izvorište reke. Tamo je smrdljiva, crna voda uz riku eruptirala podno okomite litice. Bila je to preobražena Opčarnica Andelejna. Ta divna reka ulazila je u Planinu Groma kroz Podlačevu Klisuru, zatim zaranjala u dubine zemlje, gde je tekla kroz napuštena Jazbiništa i plodišta Demonije, kroz rupe za otpatke jamnika, groblja, smetlišta i jezera kiseline, izlučevine zakopanih kobi. Kada je izbijala gusta, uljasta i smrdljiva u podnožju Gravin Trendora, nosila je otpadne vode iz katakombi, zagađenje vekova prljavog iskorišćavanja.

Od Planine Groma do Davilje, velike močvare, ništa nije živelo po obalama Putnikovog Tesnaca sa izuzetkom Sarangravske Ravnice koja je najgušće rasla sa obe strane Tesnaca, cvetajući od crne vode. Ali visoko na bokovima doline bila su dva ili tri tanka potoka bistre vode, koji su hranili travu, grmlje i nešto drveća, tako da je samo dno doline bilo golo. Tamo Ranihini najzad otpočinuše. Uz drhtanje i frktanje, oni zagnjuriše gubice u potok da piju.

Poglavari nisu obraćali pažnju na sopstveni umor, već smesta pođoše u potragu za amanibhavamom. Ubrzo se Šetra vrati sa dvostrukom pregršti trave za iscelivanje konja. Njome je nahranila Ranihine, dok joj je Hirim doneo još. Tek kada su svi veliki konji pojeli nešto amanibhavama, poglavari dopustiše sebi da se odmore.

Onda krvna garda posveti pažnju gradnji splava. Jedina stabla dovoljno otporna da rastu u dolini bila su tikova, a u obližnjoj uvali tri najbliža bila su mrtva. Gvozdena debla pokazivala su šta im se desilo; kada su prerasla određenu veličinu, korenovi su im doprli dovoljno duboko da dotaknu tlo natopljeno vodama reke i tako su se osušili.

Koristeći sekirice i užad od prijanjka krvni gardisti uspeše da obore stabla. Svako su isekli na četiri dela približno iste dužine. Kada su otkotrljali trupce do mrtve obale Tesnaca, počeli su da ih vezuju jedan za drugi trakama od prijanjka.

Posao je bio spor zbog veličine i težine tikovih trupaca, a krvna garda je radila pažljivo da bi bila sigurna da će splav biti bezbedan. Ali bilo ih je petnaestorica i ravnomerno su napredovali. Ubrzo posle podneva splav je bio dovršen. Kada pripremiše nekoliko motki za upravljanje, behu spremni da nastave put.

I poglavari su se pripremili. Posle trenutka stapanja, oni uputiše ceremonijalni pozdrav Ranihinima. Onda su sišli na obalu Putnikovog Tesnaca i zamolili Korika da porine splav.

Dvojica krvnih gardista pričvrstiše užad za splav, dok se ostali rasporediše sa strane. Zajedno su digli masivne tikove trupce i svalili splav u vodu. On stade da se bacaka u žestokoj struji, ali užad ga je sigurno držala. Cein i Sil skočiše na njega da vide kako će se držati. Kada su dali odobrenje, Korik uputi znak poglavarima da krenu ispred njega.

Poglavarka Šetra skoči na splav i smesta se dade na posao da zaglavi žezlo između središnjih debla kako bi mogla da koristi njegovu silu za krmanjenje. Poglavar Hirim ju je sledio, kao i ostali krvni gardisti, sve dok na obali nisu ostala samo dvojica koji su držali užad. Poglavarka Šetra poče tiho da peva, prizivajući zemnu moć kroz žezlo. Kada je bila spremna, ona klimnu Koriku.

Na njegovu zapovest, poslednja dvojica krvnih gardista skočiše na splav kada ga struja otrže.Splav uroni, stade da se okreće; ključala voda okrete ga prema središtu reke.Ali onda poglavarka Šetra uhvati ravnotežu. Sila njenog žezla počivala je poput krme od zlatanike u

rukama džina. Splav joj se opirao, ali onda se polako smirio. Uputila ga je niz glavni tok bujice i nekoliko trenutaka potom pohod je hitao iz doline nazad u zagrljaj Sarangravske Ravnice.

93

Oslobođen stege doline, Putnikov Tesnac polako se raširi, uspori. Onda poče da krivuda i da se izliva u vodotokove Sarangrava, a najgori deo struje prođe.

Ostatak popodneva, poglavarka Šetra ostala je na zadnjem delu splava i vodila ga po crnoj vodi. Rečno korito skretalo je i vijugalo kako je Putnikov Tesnac postajao upleteniji u tkanje Sarangravske Ravnice. Bočne struje ulivale su se u glavni tok i izlivale iz njega, a stenovite ade pokrivene pramenovima džungle počeše da proviruju iz vode. Kada korak Tesnaca postade usporen, ona upotrebi žezlo da gura splav; bilo joj je potrebno napredovanje da bi upravljala kanalima. Do večeri bila je veoma umorna.

Onda četvorica krvnih gardista preuzeše motke i počeše da guraju splav kroz sumrak u noć, kada su samo njihove oči vične mraku mogle da vide dovoljno dobro da bezbedno pokreću splav. Poglavarka Šetra pojede obrok koji je poglavar Hirim pripremio za nju na maloj lilianrilskoj vatri, a zatim utonu u san i pored zadaha i prodorne vlage reke.

Ali u zoru vratila se poslu i nastavila da upravlja Putnikovim Tesnacom uz pomoć žezla.Međutim, ubrzo joj poglavar Hirim uteče u pomoć. Naizmenično su pokretali sprav tokom čitavog

dana, a preko noći otpočinuše dok je krvna garda koristila motke. Na taj način pohod je napredovao niz Putnikov Tesnac sve do večeri dvanaestog dana. Tokom tih dana, nebo je bilo vedro, a sunčevo svetlo puno leptirova. Splav je dobro napredovao.

Ali te noći oblaci zakloniše mesec, a kiša stade da natapa poglavare, da im krade san. Kada ih Korik pozva u poslednjoj tmini pred zoru, oni oboje smesta zbaciše pokrivače i digoše se na noge.

Korik pokaza u noć. U tami džunglom prekrivene ade pred splavom videla se slaba svetlost. Treptala je i nestajala poput nejake vatre ložene mokrim drvetom, ali nije otkrivala ništa.

Dok se splav primicao adi, poglavari su napeto gledali. Onda Šetra prošapta: "To je veštačka svetlost. Nije prirodna za Sarangrav."

Krvni gardisti se složiše. Nijedna svetleća zverka niti insekat Ravnice nisu izlazili po kiši."Zaustavite na adi", šapnu Šetra. "Moramo videti tvorca te svetlosti."Korik dade zapovesti. Krvni gardisti na motkama pokrenuše splav tako da zaplovi prema glavnini

ostrvca. Kada se nađoše na deset jardi od obale, Doar i Pren skliznuše u vodu. Oni doplivaše do ade, a zatim nestadoše u grmlju. Krmanoš okrete splav tako da je plutao niz struju na rastojanju od jednog skoka do obale.

Ostrvo je bilo dugačko i usko. Kada je pohod doplovio gotovo na dohvat nisko obešenih grana, svetlo postade jasnije vidljivo. Bio je to tanušni plamen - slabašno titranje nalik ognju baklje. Ali nije otkrivalo ništa oko sebe izuzev senku stabala koja su promicala između njega i splava.

Kada ga je splav prošao za određeno rastojanje, svetlo se ugasi. Oboje poglavara se trgoše, digoše žezla, ali ne rekoše ni reč. Krvni gardisti na kormilu nalegoše se na motke sve dok stranica splava ne udari u obalu. Gotovo smesta Doar i Pren skočiše na trupce, noseći među sobom izobličeno ljudsko telo.

Krmanoš smesta uputi splav u glavni kanal. Poglavar Hirim naže se da upali lilianrilski štap.U kiši baklja je nejasno svetlela, ali je otkrila čoveka. Lice i udovi bili su mu isprugani prljavštinom i

blatom, prekriveni usirenom krvlju iz brojnih sitnih rana, posekotina i ogrebotina. Okružene blatom i krvlju, beonjače su mu blistale. Njegova odeća, isto kao rane i blato po njemu, govorila je o dugotrajnoj borbi da preživi Ravnicu. Ostaci uniforme visili su mu u dronjcima.

Samo je jedan deo njegove opreme ostao nedirnut. Nosio je izbrazdanu metalnu grudnu ploču, žutu ispod prljavštine, sa crnim, dijagonalnim znakom preko sredine.

"Sedmice mu!" reče poglavarka Šetra. "Stožernik!"Ona uhvati čoveka za ramena. Ali onda se trže kao da ju je čovek opržio. "Melenkurion! Stožerniče",

kriknu ona, "šta ti je to učinjeno? Telo ti je kao led!"Čovek nije dao nikakav znak da ju je čuo. Stajao je tamo gde su ga postavili Doar i Pren, a glava mu

je visila na stranu. Dah mu je bio plitak. Nije se pomerio ni na kakav način, osim što je treptao u dugim razmacima.

Ali Šetra nije čekala odgovore. "Hirime", reče ona, "ovaj čovek se smrzava!" dohvatila je pokrivač i bacila ga preko njega. Poglavar Hirim pretvori baklju u vatru. Tamo je prokuvavao kameni kotlić vode sve dok je nije dovoljno očistio, dok je Šetra smeštala čoveka kraj vatre. Ona mu dohvati glavu da bi mu na silu nalila nešto kladenice između usana.

Hladnoća njegove kože pekla joj je prste.

94

Ona i Hirim obmotaše ruke u ćebad da bi se zaštitili, a onda položiše čoveka kraj vatre i skinuše mu rite. Oprali su ga vrućom vodom. Kada je bio čist, Šetra izvadi iz odore kamenu posudicu sa glinom vidarkom i razmazaše malo lekovitog blata preko najgorih rana.

Zora stiže uz kišu. Na svetlu, krvni gardisti videše ishod rada poglavara. Čovekova koža ličila je na put leša. Glina vidarka ležala mu je nemoćna na ranama. Hladnoća u njemu nije bila smanjena.

Pa ipak, disao je i treptao. Kada ga poglavari pokriše i digoše u sedeći položaj, on sklopi oči, a voda poteče iz njih poput suza. Širila mu se preko obraza i obrazovala zrnca leda u bradi.

"Sedmice mu! Sedmice mu!" ječala je poglavarka Šetra. "Mrtav je, a ipak živi. Šta mu je to učinjeno?"

Poglavar Hirim nije odgovarao.Posle izvesnog vremena Korik progovori u ime krvnih gardista. "To je Hoerkin, stožernik ratovnije.

Zapovedao je prvim eovodom desete eovojne. Vrhovna poglavarka poslala ga je sa ljudima do džinova u Primorje."

"Da", promrmlja Hirim. "Sećam se. Kada mu se eovod nije vratio, vrhovna poglavarka poslala je Kalindrila i Amatin da probaju da uđu u Sarangrav. Dvadeset jedan ratnik - stožernik Hoerkin i njegovi podređeni - svi su izgubljeni. Kalindril i Amatin nisu našli ni traga od njih."

Poglavarka Šetra obrati se čoveku. "Hoerkine. Stožerniče Hoerkine. Čuješ li me? Govori! Ja sam Šetra, družbenica Verementova, poglavarka Veća Veselkamena. Zahtevam da odgovoriš."

Hoerkin najpre nije odgovorio. Onda mu se vilice pokrenuše i tihi zvuk dopre mu iz usta."Ja sam ahamkara, dveri. Poslat sam..."Glas mu nestade u naletu suza."Poslat? Dveri?" reče Šetra. "Hoerkine, govori!"Činilo se da je stožernik ne čuje. Sedeo je u tišini, dok su mu suze obrazovale nanos leda u bradi.Onda poglavar Hirim naredi: "Ahamkara, odgovaraj!"Hoerkin proguta i progovori."Ja sam ahamkara, dveri. Poslat sam da budem svedok..."Zastao je, ali je produžio trenutak kasnije."Poslat sam da budem svedok propasti džinova."U ime svih krvnih gardista Korik reče: "Lažeš!" A poglavarka Šetra skoči na Hoerkina. Ne obazirući

se na bol, ona mu uhvati lice u šake i povika: "Opaki!"On jeknu i otrže joj se iz zahvata. Sakrivši lice u trupce splava, jecao je poput deteta.Zgrožena, Šetra se povuče od njega. Zaustavila se pokraj poglavara Hirima i čekala. Dugi trenuci

prošli su pre nego što se Hoerkin pokrenuo. Onda se digao u pređašnji položaj. Suze su mu se i dalje slivale u bradu.

"... propast džinova. Bilo ih je trojica, braća jednog rođenja. Predskazanje kraja. Služe Sotonsrce Dušomora."

Ponovo je stao.Trenutak potom Korik reče: "To ne može biti. To je nemoguće. Džinovi Primorci su kamenbraća

Domaje."Hoerkin ne odgovori. Upiljen u trupce splava, sedeo je poput mrtve gline. Ali uskoro je opet

progovorio."... mora. Imenovani su Ljudoseča, Sotonpest... i još jedan koji ne treba da bude imenovan."Još jednom je progutao."To su tri Besomuka."Izvesno vreme čitav pohod bio je nem. Onda i Hirim i Šetra počeše se upinjati da nagnaju Hoerkina

da kaže još nešto. Ali on im ostade van dohvata, nem.Konačno poglavarka Šetra reče Hirimu: "Kako primaš te reči? Kakvo značenje vidiš?""Čujem istinu", reče poglavar Hirim. "Predskazanje kraja."Korik reče: "Ne. Zaveta mi, to je nemoguće."Poglavar Hirim hitro reče: "Ne kuni se ovde zavetom."Ukor mu je bio ispravan. Krvna garda nije bila nesvesna njegovog značenja. Korik nije ponovo

progovorio. Ali poglavarka Šetra reče: "Slažem se sa Korikom. Pomisao da bi Besomuk mogao ovladati ma kojim džinom prevazilazi poimanje. Ukoliko se moć Opakog prostire toliko daleko, zašto nije porobio džinove u prošlosti?"

95

Poglavar Hirim joj odgovori: "To je istina. Besomuci nisu dovoljni. Oni nisu objašnjenje. Ali sada poglavar Kletnik poseduje Kamen Zlozemlja. Nije bilo tako u doba drevnih poglavara. Možda Besomuci i Kamen zajedno..."

"Hirime, govorimo o džinovima! Da ih je zadesilo takvo zlo, javili bi nam!""Da", reče poglavar Hirim. "Kako je to učinjeno?""Učinjeno?""Kako su sprečeni? Šta im je učinjeno?""Njima?" reče poglavarka Šetra. "Postavi neposredbnije pitanje. Šta je učinjeno Hoerkinu? Šta je

učinjeno nama?""Tako postupa Opaki. U bici kod Vitog Drvograda - tako nam je rečeno - on je povredio Časnicu

Lauru i dete Pietena da bi pomogli uništenju onoga što su voleli.""Upotrebljeni su kao mamac za zamku. Hirime, namamljeni smo!"Nije čekala na odgovor. Skočila je na zadnji deo splava, zabila žezlo između trupaca, započela

pesmu. Sila pođe kroz tikovinu; splav pođe napred kroz kišu. "Pridruži mi se!" povika ona poglavaru Hirimu. "Moramo pobeći odavde."

Poglavar Hirim umorno se diže na noge. "Kod Vitog Drvograda, zamka je bila potpuna i bez Laure i Pietena. Bili su samo razmetanje - ruganje - bespotrebni." Dok je govorio, dah poče da mu se napinje u grudima. Mišići vrata zategoše se od napora udisanja.

Ni krvna garda nije mogla lako da diše.U nekoliko trenutaka, Hirim pade na kolena, držeći se za grudi. Poglavarka Šetra dahtala je od

napora koji joj je donosio svaki dah.Činilo se da kiša koja je padala po reci ne pravi nikakav zvuk.Onda stožernik Hoerkin skoči na noge. Između usana zaori mu se tiho, bolno ječanje. Zvuk je bio

užasan. Glava mu se zabaci, a ječanje stade da narasta dok se ne pretvori u vrisak.Bio je to isti onaj vrisak koji je izazvao paniku Ranihina.Korik je prvi povratio snagu među krvnim gardistima. On smesta obori stožernika sa splava.Hoerkin potonu poput kamena. Glas se smesta ućutkao.Pa ipak se gustoća vazduha samo povećala. Stezala se oko pohoda poput pesnice.Poglavar Hirim uz napor se pope na noge. On prodahta Doaru: "Jesi li ti ugasio vatru? Hoerkinovu

vatru?""Ne", reče Doar. "Nestala je kada smo položili ruke na njega.""Sedmice mu!" reče Hirim. "To ste bili vi! Krvna garda! A ne Ranihini! Da zla sila sluša vas! Moć

zaveta!"Krvni gardisti nisu imali odgovora. Zavet nije bio nešto što se moglo skrivati ili poricati.Al ipoglavarka Šetra bila je iznenađena. Snaga joj nestade sa splava.Na Korikovu zapovest, četiri kormilara preuzeše motke i počeše da guraju splav prema severnoj

obali Tesnaca. Želeo je da dočekaju napad na tlu, samo ako mogu. Zapovedio je kormilarima da se staraju za splav, a zatim naredio ostalim krvnim gardistima da brane poglavare.

U tom trenutku, reka eruptira. Voda nemo suknu u vis, baci splav u vazduh, prevrte ga.Za eksplozijom, crni pipak šibnu iz vode. Stade da se izvija, upliće, dograbi poglavarku Šetru.Većina krvnih gardista zaronila je i uklonila se sa puta padajućem splavu. Ali Sil i poglavar Hirim

bili su pravo pod njim.Sa Prenom i Tulom, Korik otpliva do mesta na kom je uhvaćena poglavarka Šetra. Ali crna voda ih

je zaslepljivala; nisu mogli da vide ništa, da nađu ništa. Činilo se da reka nema dna.Korek donese odluku. Pohod ka Primorju bio je u njegovim rukama. Tonom koji nije dopuštao

odbijanje, on naredi krvnim gardistima da napuste Tesnac.Ubrzo je stajao na severnoj obali, na ivici džungle. Najveći deo krvnih gardista bio je sa njim. Sil i

poglavar Hirim su ih pretekli. Poglavar je bio nepovređen; Sil ga je zaštitio od splava.Dalje niz reku dvojica kormilara vezivala su splav, dok su druga dvojica ronila da nađu zalihe

družine.Nije bilo ni traga od Cerina i poglavarke Šetre.Hirim je ozbiljno kašljao - progutao je nešto smrdljive vode - ali se diže na noge i zadahta: "Spasite

je!"

96

Ali krvni gardisti se ne pomeriše da poslušaju. Pohod prema Primorju bio je u njihovim rukama. A znali su da je Cerin i dalje živ. Pozvao bi ih da su ikako mogli pomoći.

"Pokušao sam", dahtao je Hirim. "Ali ne umem da plivam. Oh, bezvredni!" Uhvatiše ga grčevi. Široko je zabacio ruke i kriknuo u kišu: "Šetra!" Blesak sile sruči mu se iz žezla kroz vodu prema dnu reke. Onda se srušio u Silovo naručje.

Činilo se da mu je udar bio delotvoran. Reka oko tačke nestanka poglavarke Šetre poče da ključa. Previranje vode odasla naviše mlazeve krvi i parčad crnog mesa. Para se podiže iz toka. Duboko dole u Putnikovom Tesnacu nakratko se videlo sevanje plave boje.

A onda zvuk poput udara groma potrese tlo. Reka zasikta poput mučenika. A zgusnutost vazduha se prekide. Nestala je kao da je sprana sa Sarangrava.

Krvni gardisti su znali da je Cerin mrtav.Samo se jedan znak borbe poglavarke Šetre vrati do njih. Porib ga vide prvi i zaroni u reku da ga

uzme. Nemo ga je položio u ruke poglavara Hirima - žezlo poglavarke Šetre.Između metalom okovanih krajeva bilo je u potpunosti sažeženo i krto. Prelomilo se u Hirimovom

zahvatu poput grančice.Poglavar se otrže Silu i sede uz drvo. Dok su mu se suze slivale niz obraze, grlio je komade Šetrinog

žezla.Ali opasnost nije bila okončana. Zarad zaveta, Korik reče poglavaru: "Zlokot nije mrtav. Ovde je

samo povređen. Moramo nastaviti.""Nastaviti?" reče Hirim. "Nastaviti? Šetra je mrtva. Kako mogu da nastavim? Od samog početka sam

se plašio da je vaš zavet glas koji zlo Sarangrava može da čuje. Ali nisam rekao ništa." U njemu je bilo gorčine. "Verovao sam da biste vi rekli za to da su mi strahovi bili opravdani."

Krvni gardisti ponovo nisu odgovorili. Nisu znali bez sumnje ili mogućnosti greške da je zlokot svestan njihovom prisustva. A tolika ispoljavanja moći nisu bila ono što se činilo da jesu. U znak poštovanja prema poglavarevom bolu, krvna garda ga ostavi samog dok su pripremali splav da produže put.

Kormilari su uspeli da spasu motke i hranu, najveći deo prijanjka i lilianrilskih štapova, ali nijedno ćebe niti komad odeće. Sam splav bio je nedirnut.

Onda se Korik obrati Runiku, Prenu i Poribu i zapovedi im da prenesu vesti o pohodu vrhovnoj poglavarki Eleni. Njih trojica to prihvatiše bez pitanja, ali su čekali da pohod krene pre nego što će započeti put prema zapadu.

Kada su sve stvari bile spremne, Korik i Sil digli su poglavara Hirima između sebe i odveli ga kao da je dete niz obalu do splava. Činilo se da mu je zlo. Možda se razboleo od rečne vode koju je progutao. Dok su kormilari gurali splav u središte Putnikovog Tesnaca, on promrmlja za sebe: "Nije ovo kraj. Biće bola i smrti od kojih će ovi izgledati sitno. Hirime, Hulov sine, ti si kukavica." Onda je pohod otišao. Runik, Pren i Porib zajedno zađoše u džungli Sarangravske Ravnice.

Vatra je zamrla i ostavila ugarke, a bez njenog svetla Troj nije video ništa - ništa što bi se suprotstavilo prizorima smrti i bola u njegovom umu. Znao je da ima pitanja koja bi trebalo postaviti Runiku, ali u tami nisu mu se činila važna. Prenerazio se na pomisao da se Šetrin pad odigrao pre deset dana; činio mu se previše neposredan za toliki protok vremena.

Poglavari pored njega nepomično su sedeli, kao da su ošamućeni ili da se stapaju; i Kovenant je ćutao - previše dirnut da bi govorio. Ali posle izvesnog vremena Elena reče sa drhtajem osećanja u glasu: "Ah, Veremente! Kako ćeš to podneti?" Oči su joj bile vidljive samo kao užareno ugljevlje. U tami odavale su utisak usredsređenosti i nepodnošljive silovitosti.

Poglavar Mhoram lagano zapeva:

Smrt prolazi...stvara prostor za život i vreme za život.Mrzi umiranje i ubijanje, ne smrt.Miruj, srce:ne raspravljaj se.Zadrži mir i boli budi mirno.

97

15. VESELDRVO

Družina vrhovne poglavarke stiže u Znanstvigor u predveče šestog dana. Tokom poslednjih milja, put je lagano silazio u niziju Trotgarda; i upravo kada je sunce počelo da zalazi za Zapadnik planine, jahači zađoše u široku dolinu dve reke.

Tamo su se Ril i Luralin spajale u obliku širokog slova V, pridruživale se jedna drugoj u užem kraju doline, sa leve strane jahača. Reka Luralin, koja je tekla gotovo prema istoku ispod njih, izvirala je sa bistrih vrela visoko u živoj steni planina iza Čuvarevog Procepa i imala je takvu moć čistote da ju je činila neunakaženu sva krv, raskomadano meso i sažežena zemlja koji su upropastili Kuraš Plenetor. A sada, pokolenjima posle Obesvećenja, tekla je istom kristalnom neumrljanošću koja joj je i dala drevno ime - Luralin.

Sa druge strane doline bila je reka Ril, južna granica Trotgarda. Poput Maerl, dugi rad poglavara silno je popravio Ril i voda koja je tekla iz Doline dve reke više nije zasluživala naziv Sivka.

U središtu doline, unutar široke središnjice rečnog V, nalazilo se Veseldrvo, grad-drvo Znanstvigora.Bio je to ogromni i široki banjan. Prizvan i ojačan novim znanjem iz drugog Kruga, kao i Žezlom

zakona, porastao je do visine moćnog hrasta, ispustio korene debele poput užadi sa grana širokih poput prolaza - korene koji su obrazovali nova stabla sa novim granjem i novim korenovima - i širili se u dolinu sve dok središnje jezgro prvog drveta nije bilo okruženo sa šest drugih, isprepletanih, svako deo drugoga, a plod istog semena.

Jednom kada se tih sedam stabala diglo, oblikovatelji drveta sprečavali su da još visećih korenova dodirne zemlju, a umesto toga uplitali su debele svežnje u odaje i prostorije - domove i učionice učenika i učitelja Znanstvigora. Tri spoljašnja drveta bila su isprepletana na sličan način pre nego što im je korenje dodirnulo tlo, tako da su sada njihova stabla sadržavala šupljine dovoljno prostrane za dvorane za sastanke i biblioteke. Na zaštićenim jutrima tla ispod drveća bili su vrtovi i polja za vežbanje, prostor za trening proučavatelja kako žezla, tako i mača. A nad glavnim, masivnim granama drveća, manje grane bile su izmenjene i oblikovane u obitavališta lisnatih krovova i otvorene platforme.

Veseldrvo je bilo napredan grad: plodne nizije Trotgarda obilato su ga snabdevale; a Znanstvigor je sada bio zauzetiji nego ikada u istoriji. Znanstvozornici i učenici žezla i mača obavljali su sve poslove po gradu - kuvanje, obradu zemlje, stočarstvo, čišćenje - ali mu nisu bili jedini žitelji. Tu je živela i grupa lilianrila da bi se starala o samom drvetu. Posetioci su stizali iz svih krajeva Domaje. Naselja su slala izaslanike da tragaju za znanjem znanstvozornika; zubljonoše su dolazile da proučavaju drvo; oblučari su koristili Veseldrvo kao obitavalište iz koga će posetiti kamene vrtove. A poglavari su tu radili da bi ispunili svoj zavet Domaji.

Kada jahači spustiše pogled na njega, njegovo široko, sjajno lišće odrazi narandžasto-crvenu vatru sunca, tako da je izgledalo da ponosito plamti nad senkama koje su se širile dolinom. Družina uzvrati radosnim poklikom na taj prizor. Privukavši pete atovima, stadoše da galopiraju niz padinu prema gazu preko Luraline.

U vreme kada je Veseldrvo raslo, poglavari su vodili računa o njegovoj odbrani. Napravili su samo dva gaza prema dolini, po jedan preko svake reke. A gazovi su se nalazili pod vodom; bilo ih je potrebno podići pre nego što su se mogli upotrebiti. Čitava družina vrhovne poglavarke izuzev Kovenanta posedovala je neophodno znanje i veštinu i zato se Troj nejasno iznenadi kada se Elena zaustavi na obali i ozbiljnim glasom zamoli Trela da otvori gaz. Troj shvati da ukazuje počast oblučaru, ali nije znao zašto. Njen gest produbi tanstvenost koja je pratila Trela.

Ne gledajući je u oči, Trel sjaha i priđe obali Luraline. Najpre se činilo da ne zna tajnu gaza. Troj je naučio par brzih reči na nekom neobičnom jeziku i dva pokreta koji su dizali dno reke, ali Trel nije upotrebio ništa od toga. Stajao je na obali kao da se predstavlja dubokom toku i počeo da peva zvonku, tajanstvenu pesmu. Ostatak družine gledao ga je u zanemeloj tišini. Troj nije mogao da razume reči pesme, ali im je osećao dejstvo. Imale su starinski, podzemni, pećinski prizvuk, kao da ih peva temeljno stenje doline. Na trenutak požele da se zaplače od njih.

Ali uskoro se Trelova pesma zaustavi. U tišini, on diže ruke - a ravna stena gaza podiže se sa dna reke. Prekidala je vodu u delovima sa kanalima među njima, tako da nije pregrađivala tok. Do trenutka kada je bila spremna za prelaz, bila je suva kao da nikada nije bila potopljena.

Pognute glave, Trel se vrati do svog ata.

98

Kada je poslednji konj prešao reku i kada je čitava družina bila u dolini, gaz se zatvori sam od sebe, bez ijednog uobičajenog signala.

Troj je bio oduševljen. On se priseti Trelovog napada na Kovenanta i pomisli kako je Nevernik imao sreće što je živ. On poče da oseća kako bi bilo pametno da reši Trelovu zagonetku pre nego što napusti Trotgard.

Ali trenutno nije mogao da učini ništa. Poslednji sumrak curio je iz doline kao da rečne struje odnose svetlo i zato je morao da se usredsredi da bi održao dodir sa sopstvenim položajem. Znanstvozornici su upalili baklje, ali njihov plamen nije mogao da zameni sunce. Napeto usredsređen, jahao je između poglavara Mhorama i Ruela preko doline prema Veseldrvu.

Družinu vrhovne poglavarke srete na tlu pokraj drveta znanstvozornička grupa za dobrodošlicu. Oni pozdraviše poglavare uz svečano dostojanstvo i izgrliše se sa svojim drugovima koji su se vratili iz posete Poglavarevom Konaku. Vohovniku Troju, koga su dobro znali, uputiše posebni pozdrav dobrodošlice. Ali kada ugledaše Kovenanta, svi se okrenuše prema njemu. Isprsivši se kao da dočekuju nekakvu inspekciju, pozdraviše ga i rekoše u jedan glas: "Živeo, nosioče belog zlata! Ti koji si imenovam prapoglavarom Tomasom Kovenantom, Nevernikom i Prstenošom. Dobro došao u Veseldrvo! Ti si ključ i stožer našeg doba u Domaji - čuvar divlje magije što uništava mir. Počastvuj nas prihvatanjem našeg gostoprimstva."

Troj je očekivao neki neugodni sarkazam od Kovenanta. Ali Nevernik odvrati stegnutim, postiđenim glasom: "Vaše me gostoprimstvo počastvuje."

Znanstvozornici se nakloniše u znak odgovora, a njihov vođa kroči napred. Bio je to stari, naborani čovek sa upalim očima i pogrbljenim držanjem - posledica decenija pognutog proučavanja. "Ja sam Korimini", reče on. "Najstariji Znanstvigora. Govorim u ime svih tragača za znanstvom, kako žezla, tako i mača. Prihvatanje poklona počastvuje nudioca. Budi nam dobro došao." Dok je govorio, on ispruži ruku da pomogne Kovenantu da sjaše.

Ali Kovenant je ili pogrešno razumeo taj gest, ili je intuitivno pošao korak dalje. Umesto da skoči sa konja, on žustro skide burmu sa levice i spusti je u Koriminijev ispruženi dlan.

Najstarijem zastade dah; izraz zapanjenosti raširi mu oči. Gotovo smesta okrenuo se da pokaže prsten ostalim znanstvozornicima. Uz prigušeno, zapanjeno mrmljanje čini, nalik tihim odlomcima molitve, oni se okupiše oko Koriminija da gledaju belo zlato i da ga dodiruju drhtavim prstima.

Ali dodiri su im bili kratki. Ubrzo se Korimini vrati Kovenantu. Oči Najstarijeg bile su vlažne od osećanja, a ruka mu se tresla dok je pružao prsten nazad Neverniku. "Prapoglavaru Kovenante", reče on uz naglašeno drhtanje, "ti nas prevazilaziš. Biće nam potrebno mnogo pokolenja da uzvratimo ovu počast. Zapovedi nam da bismo mogli da te služimo."

"Ne treba mi služba", odvrati Kovenant mračno. "Treba mi alternativa. Nađite neki način da spasete Domaju bez mene."

"Ne razumem te u potpunosti", reče Korimini. "Čitava naša moć posvećena je očuvanju Domaje. Ukoliko ti i to može pomoći, bićemo zadovoljni." Okrenuvši se uopštenije poglavarskoj družini, on produži: "Hoćete li sada ući u Veseldrvo sa nama? Pripremili smo vam hranu i razonodu."

Vrhovna poglavarka Elena zahvalno prihvati i lako se vinu sa Mirinih leđa. Ostali jahači spremno sjahaše. Grupa učenika smesta istrča iz senki drveta da se pozabavi konjima. Onda je družina otpraćena kroz prsten stabala prema središnjem drvetu. Mnoge svetlosti pojavljivale su se po čitavom Veseldrvu i njihov udruženi sjaj oslabio je nejasnost Trojevog vida. Bio je u stanju da sa pouzdanjem korača uz poglavare i da ponosito diže pogled prema granama poznatog grada. Na neki način, osećao je da je ovde više kod kuće nego u Poglavarevom Konaku. U Veseldrvu je naučio da vidi.

Osetio je da Veseldrvo odgovara i vrhovnoj poglavarki. To dvoje bilo je za njega nerazdvojno povezano. Godilo mu je njeno pravedno dostojanstvo, sjaj blagog autoriteta i njena laka skladnost kada se vinula iz široke lestve središnjeg stabla. Pod njenim uticajem, našao je snage da uputi Kovenantu koju reč podstreka kada je Nevernik ustuknuo pred penjanjem uz drvo.

"Ne shvataš", odvrati Kovenant neodređeno. "Bojim se visine." Sa izrazom krutog nemira prisilio je ruke da uhvate prečke lestvi.

Banor zauze položaj odmah iza Kovenanta da bi on bio odgovoran za bezbednost prapoglavara. Ubrzo su se popeli u visinu prvih grana.

Troj se lako peo na drvo za njima. Od glatkog, snažnog drveta prečki činilo mu se da stisak ne može da mu popusti; gotovo se činilo da ga dižu, kao da ga je Veseldrvo željno. Posle nekoliko trenutaka našao se visoko na drvetu i zakoračio od lestvi prema jednoj od glavnih grana grada. Oblikovatelji Veseldrva tako su

99

digli banjan da su mu gornje površine bile ravne, a nivo niz koga je Troj sada koračao bio je dovoljno širok da na njemu tri ili četiri čoveka mogu naporedo bezbedno stajati. Dok je išao, mahao je u znak pozdrava ljudima koje je poznavao - većini znanstvozornika mača i nekolicini učenika čije su porodice živele u Poglavarevom Konaku.

Procesija poglavara prešla je raskršće na kome se sastavljalo nekoliko grana i uputila se prema jednom od spoljašnjih stabala. U tom stablu bila je obrazovana prostrana dvorana, a kada Troj uđe u nju, otkri da je odaja nameštena za gozbu. Prostorija je bila blistava od lilianrilskih baklji; dugački stolovi između kojih je bila prostirka od mahovine pokrivali su pod; a učenici svih doba žurno su se kretali na sve strane, sa rukama punim poslužavnika sa vrčevima i zdelama iz kojih se pušilo.

Tamo se Troju pridruži Drinišok, Starac mačevnik znanstvozornika i vrhovnikov prvi borbeni učitelj. Osim kuštravih obrva, Drinišok nije izgledao kao ratnik; tanki, paučiji udovi i prsti nisu delovali dovoljno čvrsto da bi rukovali bilo mačem, bilo lukom. Ali tri poglavara i tri četvrtine Trojeve ratovnije vežbali su pod vremešnim Starcem mačevnikom; a preplanule podlaktice bile su mu izbrazdane mnogim belim borbenim ožiljcima. Troj toplo pozdravi svog mentora, a onda, pošto su najpre stajali zajedno u zahvalnici za hranu uobičajenoj u Domaji, oni prionuše na gozbu.

Hrana Veseldrva bila je jednostavna, ali izvrsna - izvanrednim ukusom nadoknađivala je ono što joj je nedostajalo u složenosti - i svi poglavari i znanstvozornici behu obilno posluženi mesom, pirinčem, sirom, hlebom, voćem i kladenicom. Zagrejana sjajem dobrodošlice Veseldrva, družina vrhovne poglavarke jela je sa oduševljenjem i pri tom je sve vreme razgovarala i šalila se sa domaćinima i užurbanim učenicima. A onda, kada je sa jelom bilo gotovo, vrhovna poglavarka Elena predsedavala je zabavom koju su pripremili učenici. Prvaci mača demonstrirali su gimnastiku i rukovanje noževima, a učenici žezla govorili su složenu pripovest izvučenu iz drevne priče džinova o Bagunu Nepodnošljivom i Telmi Dvopest koja ga je pripitomila. Troj je nikada pre nije čuo i vrlo mu se dopala.

Oklevao je da napusti to prijatno i zadovoljno raspoloženje i zato nije pratio poglavare kada su napustili dvoranu sa znanstvozornicima da porazgovaraju sa njima u vezi sa vestima koje je Runik doneo iz Sarangravske Ravnice. Umesto toga, prihvatio je Drinišokov poziv i pošao da provede noć u domu vremešnog Starca-mačevnika.

Visoko na jednom spoljašnjem deblu u odaji od isprepletanog lišća i grana, on i Drinišok dugo su sedeli, pili kladenicu i razgovarali o ratu. Drinišoka je uzbudila neminovnost bitke i zarekao se da ga samo potreba Veseldrva za snažnom odbranom sprečava da mu se pridruži u maršu sa ratovnijom. Kao i uvek, brzo je shvatao Trojeve zamisli i kada je vrhovnik najzad pošao u krevet jedina neposredna mrlja na njegovom ličnom zadovoljstvu bila je misterija Trela.

Povetarac u granama uljuljka ga u ugodan san i probudio se rano sledećeg jutra pun raspoloženja pred novim danom. Zabavilo ga je, ali ne i iznenadilo kada je otkrio da mu je domaćin ustao i otišao pre njega; poznavao je strogi vremenski raspored Znanstvigora. Oprao se i odenuo, navukao duboke čizme preko uvijača i pažljivo podesio čeonu traku i sunčane naočari. Posle brzog doručka proveo je nekoliko minuta u glačanju grudne ploče i blistavog abonosnog mača. Kada je bio valjano opremljen kao vrhovnik poglavarske ratovnije, on napusti Drinišokove odaje, ode do središnjeg debla i stade da se penje prema stražarskoj kuli Veseldrva.

Na maloj platformi na najvišim granama drveta on se pridruži dvojici učenika na stražarskoj dužnosti. Dok je izmenjivao šale sa njima, udisao je oštri jesenji vazduh i proučavao Dolinu dve reke nadugačko i naširoko. Na zapadu mogao je videti na planinama snežne kape. Nije bio oprezan, niti je tragao za opasnošću. Voleo je plodne bregove Trotgarda i želeo je da ih učvrsti u umu tako da ih nikada ne zaboravi. Ukoliko nešto treba da ga obori tokom predstojećeg rata, želeo je da bude siguran do samog kraja, smrti ili slepila, da je zaista video ovo mesto.

I dalje je bio na stražarnici kada je začuo signal za okupljanje Znanstvigora.Smesta je napustio dvojicu učenika i pošao niz drvo. Ubrzo je stigao do široke udubine bez krova

koja je predstavljala mesto za okupljanje. Visoko na drvetu, na okviru četiri teške bočne grane koje su izbijale na sve četiri strane iz središnjeg stabla, oblikovatelji Veseldrva ispleli su ogromnu mrežu korenova banjana i rasporedili ih oko središnjeg stabla. Ovi su obrazovali prostrano udubljenje koje su držale četiri bočne grane i koje su sami korenovi ukotvili za svako od šest spoljašnjih stabala. Ishod je bio viancome, mesto okupljanja dovoljno prostrano da primi polovinu grada. Ljudi su sedeli po korenovima i puštali noge da im vise kroz praznine u mreži.

100

Te praznine retko su kada bile veće od jedne kvadratne stope, ali su činile viancome neugodnim iskustvom za novake. Međutim, ljudi Veseldrva išli su i čak trčali po mreži. Vrhovnik Troj, sa opreznim, pažljivim stopama slepca, bio je u stanju da pouzdano korača na većoj daljini od središnjeg stabla da bi se pridružio Drinišoku i drugim znanstvozornicima mača tamo na pola puta uz jednu stranu udubljenja.

Poglavarka Amatin već je bila tu, napeto razgovarajući sa skupinom znanstvozornika žezla i naprednih studenata. Većina krvnih gardista bila je raspoređena po ivicama mreže, a pokraj njih ravnomerno su priticali stanovnici Veseldrva. Kada se Troj pridružio Drinišoku, on opazi kako poglavar Mhoram ide preko udubljenja prema Amatini. Ukoliko je viancome izazivao ikakvu uznemirenost u Mhoramu, ovaj to nije pokazivao; gordo je koračao od korena do korena sa žezlom u pregibu ruke.

Uskoro vrhovna poglavarka Elena stiže u pratnji Starca-žezlaša Asurake. Troj je bio u određenoj meri iznenađen; očekivao je da je prati Korimini, Najstariji Znanstvigora. Ali kada Korimini uđe u udubljenje, sa sobom je vodio prapoglavara Kovenanta. Troj vide šta se dogodilo. Znanstvigor je više poštovao Kovenanta nego Elenu i zbog toga je najviša počast gostoprimstva Veseldrva, poziv Najstarijeg, pripala Neverniku. To je jedilo Troja; nije mu se dopadalo da vidi kako ponižavaju vrhovnu poglavarku u korist Kovenanta. Ali utešio se posmatranjem bolesnog izraza uz koji je Kovenant gledao mrežu i ponor ispod nje.

Ubrzo potom svi znanstvozornici nađoše se na mestima. Strane viancoma i grane nad njima bile su krcate ljudima Veseldrva. Kovenant se priljubio za koren jedne noseće bočne grane, a Banor je zaštitnički čučao u njegovoj blizini. Poglavari i vrhovnik Troj sedeli su u raštrkanoj grupi sa Starcima znanstvozornicima, okrenuti prema jugu, a Korimini je stajao pred njima i gledao skup sa dostojanstvenim držanjem. Kada se svi umiriše i utišaše, puni iščekivanja, on započe sa ceremonijalom okupljanja.

On i vrhovna poglavarka izmeniše obredne pozdrave i otpevaše jedno drugom obredne pesme koje su smatrali odgovarajuće za namenu skupa. Njihovo stameno smenjivanje isplete nad viancomom osećanje iščekivanja puno poštovanja, obavi sve ljude zajedno kao da ih tka u mračnu i veličanstvenu istoriju Domaje. Pod utiskom ceremonije, Troj je gotovo bio u stanju da zaboravi da je pola od svega rečenog i otpevanog bilo usmereno da počastvuje nosioca belog zlata.

Ali Kovenant nije delovao kao da mu se ukazuje počast. Sedeo je nespretno ukočen, kao da mu je uz kičmu prislonjen šiljak noža.

Kada je okončana poslednja pesma, Korimini se ćutke zagleda u Kovenanta i pruži Neverniku priliku da progovori. Ali Najstariji se gotovo lecnu od sevanja očima kojim mu je Kovenant uzvratio. On se okrete i reče: "Vrhovna poglavarko Elena, poglavare Mhorame, poglavarko Amatin, vrhovniče Troju, budite dobro došli u viancome Veseldrva. Mi smo pripadnici Znanstvigora, tragači za Kevinovim znanstvom i njegove sluge. Okupili smo se da vam ukažemo počast - i da vam ponudimo pomoć u vidu sveg našeg znanja u ime nastupajućeg rata. Očuvanje Domaje i znanstva u vašim je rukama, kao što su tajanstvo Domaje i znanstva u našim. Ukoliko postoji ijedan način na koji bismo vam mogli pomoći, samo ga imenujte, a mi ćemo uložiti svu snagu da ga ostvarimo."

Uz dubok naklon, vrhovna poglavarka Elena formalno odvrati: "Okupljanje Znanstvigora počastvuje nas, a ja sam počastvovana što govorim pred narodom Veseldrva." Troj pomisli kako ju je retko kada video toliko blistavu. "Najstariji, Starci, znanstvozornici, proučavaoci mača i žezla, prijatelji Domaje - prijatelji moji, u ime svih poglavara, zahvaljujem vam. Nikada nećemo biti poraženi dok je takve vernosti u Domaji.

Prijatelji moji, postoje stvari o kojima bih želela da govorim. Nemam na umu opasnosti koje ovaj rat donosi Veseldrvu. Znanstvo mača neće zanemariti vašu odbranu. A poglavarka Amatin ostaće sa vama da učini sve što jedan poglavar može kako bi zaštila Dolinu dve reke."

Klicanje započe po ivicama udubine, ali ga ona zaustavi zapovedničkim pogledom i produži: "Dalje, ne govorim o kamendolcima i drvograđanima koji će biti uništeni u ratu - ili o ljudima koji će ostati bez krova nad glavom. Znam da će oni koje ovaj rat liši svega ovde naći svu udobnost, utehu i naknadu koju ljudsko srce može zatražiti ili pružiti. To je sigurno i ne zahteva molbu.

Još više, ne govorim o neophodnosti ovladavanja Kevinovim znanstvom. Uložili ste sve moći u to i mnogo postigli. Još ćete toga ulagati i postizati. Sve te stvari sigurne su u rukama vaše vernosti.

Ali postoje dva pitanja o kojima moram govoriti." Promena kadence njenog glasa pokazivala je da se približila srcu razloga koji ju je doveo u Veseldrvo. "Drugo se tiče stranca koji je posetio Poglavarev Konak. Ali prvo pitanje je ono koje vam je postavljeno pre godinu dana - na zahtev vrhovnika Haila Troja." Ona pruži Troju priliku da govori, ali on to odbi zavrtevši glavom i ona produži: "Nadamo se da je Znanstvigor

101

pronašao način da govori i sluša poruke na velikom rastojanju. Vrhovnik veruje da bi takvo sredstvo bilo od silne vrednosti u ratu."

Koriminijev zadovoljni pogled otkri odgovor još pre nego što ga je izgovorio."Vrhovna poglavarko, otkrili smo način." Trojevo srce brže zakuca na tu vest i on dohvati balčak

svog mača. Njegov borbeni plan iznenada je izgledao bez greške. Široko se smešio kada je Najstariji nastavio: "Nekoliko naših najboljih učenika i znanstvozornika posvetili su se toj potrebi. A njima su pomogli znanstvozornici lilianrila. Sa zubljonošama i dvojicom učenika, Starac-žezlaš Asuraka otkrio je da se poruke mogu govoriti i primati preko lomilialora, vrhovnog drveta lilianrila. Zadatak je težak i zahteva snagu - ali mu je dorastao svaki poglavar sviknut zemnoj moći." On klimnu Starcu-žezlašu i reče: "Asuraka će vas podučiti potrebnom znanju. Pripremili smo tri štapa lomilialora u tu svrhu. Nismo mogli učiniti više, jer vrhovno drvo veoma je retko."

Lomilialor. Troj je čuo za njega. Bio je to lilianril paralelan orkrestu - moćno belo drvo poreklom sa Jedinog Drveta od koga je Berek Troprst načinio Žezlo zakona. Zubljonoše su ga koristile - kao oblučari orkrest da izvedu probu istine. Za lomilialor govorilo se da predstavlja probu vernosti - ukoliko proveravani uveliko ne nadmašuje snagu probača. Neke stare priče o Kovenantovoj prvoj poseti Domaji govorile su da je Nevernik prošao probu istine zadatu na Vitom Drvogradu.

A Viti Drvograd je potom bio uništen.Kada se Troj diže i pridruži Eleni u zahvaljivanju Znanstvigoru za ono što su postigli, on pogleda na

drugu stranu da vidi kako je Kovenant primio Koriminijevu vest.Iz nekog razloga, Nevernik je bio na nogama. Nesigurno se njišući, u strahu od pada, on promrmlja:

"Lomilialor. Proba istine. Zar ćete tome verovati?"Vreli odgovor skoči Troju u usta, ali nešto u vezi sa Kovenantovim izgledom ućutka ga. Troj zakloni

vid rukom, podesi sunčane naočari i zatim ponovo pogleda. Neobičnost je i dalje bila tu.Činilo se da se Kovenantova prsa talasaju poput uzburkane vode. Bio je čvrst, ali nešto mu je

pomeralo središte grudi, činilo da titra poput priviđenja.Troj je već jednom ranije video to dejstvo. Hitro se obazreo prema vrhovnoj poglavarki. Gledala ga

je sa pitanjem na licu. Ništa je nije vitoperilo. Talasanje nije diralo nikoga drugog u viancomu. A činilo se da ga je čak i Kovenant nesvestan. Ali krvna garda oko udubljenja napeto je stajala, a sm Banor držao se Kovenantovog boka u položaju spremnom za skok koji mu je poricao ravnodušni izraz.

Onda Troj vide da se izvitoperena oblast odvaja od Kovenanta i lenjivo lebdi prema vrhovnoj poglavarki.

Onaj drugi pot kada ga je video, to se pojavilo na toliko kratko vreme, takvom nestalnošću, da ga je konačno odbacio kao varku vida, pogrešno razumevanje. Ali sada je znao o čemu je reč.

Odlučno je klimnuo Koriminiju. "Izvinite na upadici. Zaboravio sam šta sam hteo da kažem." Ne čekajući na odgovor, on se obrati Eleni. Nadao se da će ga shvatiti i pored pažljive nemarnosti tona. "Zašto ne nastaviš? Bilo je još nešto o čemu si želela da govoriš Znanstvigoru." Dok je govorio, napravio je nekoliko koraka prema njoj, kao da je posredi prirodno izražavanje popuštanja. Rubom pogleda pratio je kako priviđenje lebdi prema njoj.

Okrenuo se da mu priđe.Pogledao je Kovenanta na način koji mu je dopuštao da napravi još dva koraka i primetio: "Znaš,

moglo bi se ispostaviti da nam je to tvoje belo zlato ipak vredelo za nešto." Prizvuk uzbuđenja probi mu se u glas.

Sledećeg trenutka je skočio. Napravio je tri nagla koraka i bacio se na uskomešanu distorziju vazduha.

Ova pokuša da mu pobegne, ali on je uhvati baš na vreme. Naleteo je na nju razornim udarcem i oborio je na mrežu držeći je u rukama.

Borila se - osećao je nevidljive ruke i noge - ali je držao zahvat. Stegao je jače sve dok obličje ne prestade da se odupire i nepomično leže. Kada se digao na noge, lako je digao lagani, mlitavi teret u rukama.

"U redu, prijatelju moj", zaškripa on zubima. "Pokaži se. Ili da pozovem vrhovnu poglavarku da ti zagolica rebra Žezlom zakona?"

Kovenant je piljio u Troja kao da je vrhovnik izgubio razum. Ali poglavarka Amatin napeto ga je posmatrala, a vrhovna poglavarka pođe napred kao da hoće da mu podrži pretnju.

Zaori se nalet visokog, mladalačkog smeha. "Ah, vrlo dobro", reče bestelesni glas sav treptav od veselja. "Zarobljen sam. Imaš iznenađujući vid. Oslobodi me - neću pobeći."

102

Vazduh se iznenada uskomeša i Amok postade vidljiv u Trojevom zahvatu. Bio je to isti onaj protivurečni drevni mladić koji se pojavio pred Većem poglavara u Veselkamenu.

"Živela, vrhovna poglavarko!" reče on veselo. Kada ga je Troj pustio, on joj se raspoloženo nakloni, a zatim se okrete i ponovi naklon svom zarobljivaču. "Živeo, vrhovniče! Pronicljiv si - ali grub. Zar je to gostoprimstvo Veseldrva?" Veselje mu je ispunjavalo glas, brisalo svaku zamerku iz njegovih reči. "Snaga ti nije bila potrebna. Ovde sam."

"Pakla mu", promrmlja Kovenant. "Pakla mu.""Zaista?" reče Amok sa dečačkim osmehom koji kao da mu je osvetljavao nasmejane kovrdže kose.

"Pa, nije na meni da to kažem. Ali dobro sam načinjen. Ti nosiš belo zlato. Zarad tebe sam se vratio."Svi ljudi Veseldrva digli su se na noge kada se Amok pojavio, a znanstvozornici su sada stajali u

spremnom krugu oko vrhovnika i njegovog zarobljenika. I Korimini i Asuraka postavljali su zbunjena pitanja vrhovnoj poglavarki. Ali Elena se obrati poglavarki Amatin. Kročivši u krug, Amatin upita Amoka: "Kako to?"

Amok odvrati: "Poglavarko, belo zlato prevazilazi moju svrhu. Osetio sam znak spremnosti kada je oživeo kril Lorika. Otišao sam u Veselkamen. Tamo sam saznao da kril nisu probudili poglavari Kevinovog znanstva. Uplaših se da sam pogrešio. Ali sada sam proputovao Domaju i video opasnost. I saznao za belo zlato, koje je probudilo Lorikov kril. To pokazuje mudrost mog stvaranja. Iako uslovi mog života nisu ispunjeni, vidim potrebu i pojavljujem se."

"Jesi li se izmenio?" upita Amatin. "Hoćeš li nam sada dati svoje znanje?""Ja sam ono što jesam. Poštujem belo zlato, ali sam nepromenjen.""Ko je to?" upita Korimini.Odgovorom Starcima vrhovna poglavarka Elena dade Amatini trenutak da se pripremi. "To je Amok,

nosilac znanja što čeka. Načinio ga je vrhovni poglavar Kevin da... da odgovara na određena pitanja. Kevin je smatrao da će oni koji dolaze za njim biti spremni za Amokovo znanje kada budu ovladali krilom. Ali mi nismo ovladali krilom. Ne znamo pitanja."

Na to, dah zapanjenosti prođe Znanstvigorom. Ali Troj vide da su znanstvozornici smesta shvatili situaciju bolje od njega. Oči su im blistale od mogućnosti koje on nije shvatao.

Na klimanje Koriminija, dvojica Staraca, Asuraka i Drinišok, zađoše u krug i stadoše sa obe strane poglavarke Amatin, stavivši svoje znanje u njenu službu. Ona im klimnu, a zatim diže zadubljeno lice prema Amoku i reče: "Stranče, ko si ti?"

"Poglavarko, ono sam što vidiš", odvrati Amok tajanstveno. "Onima koji me znaju nije potrebno moje ime."

"Ko te je stvorio?""Vrhovni poglavar Kevin, sin Lorika sina Damelona sina Bereka Srdomila, poglavara-rodioca.""Zašto si stvoren?""Čekam. I odgovaram." Činilo se da dečakov otvoreni osmeh ismeva neispravnost Amatininog

pitanja.Iznerviran Amokovim postavljanjem zagonetki, Drinišok se umeša: "Dečače, nosiš li znanje koje

pripada ratnom znanstvu?"Amok se nasmeja. "Starče, bio sam star kada je pradeda pradede tvog pradede bio beba. Da li

izgledam kao ratnik?""Nije me briga za starost", odreza Starac-mačevnik. "Ponašaš se kao dete.""Ja sam ono što jesam. Ponašam se onako kako sam stvoren da se ponašam."Kada je poglavarka Amatin ponovo progovorila, napeto je naglašavala reči: "Amoče, šta si ti?"Bez oklevanja, Amok odvrati: "Ja sam sedmi Krug znanstva vrhovnog poglavara Kevina."Odgovor baci zapanjenu tišinu po čitavom skupu. Oba Starca jeknuše, a Korimini je morao da se

osloni o Elenino rame. Nalet divljih osećanja ošinu Eleninim licem. Mhoramove oči sevnuše iznenadnom vizionarskom vatrom. A Amatin je zinula, zaprepašćena ili zgrožena onim što je otkrila. Čak i Troj, koji nije posvetio čitav život tajanstvima Krugova, naglo oseti da je izgubio ravnotežu, kao da mu je nešto nepojmljivo izbilo nesigurni oslonac. A onda se neravnomerni uzvik veselja zaori među učenicima. Znanstvozornici se oduševljeno natisnuše napred, kao da žele da se dodirivanjem Amoka uvere u njegovo postojanje. Kroz žamor, Troj začu Elenu kako kliče: "Sedmice mu! Spaseni smo!"

I Kovenant ju je čuo. "Spaseni?" zareža on kroz graju. "Ne znate čak ni šta je sedmi Krug!"

103

Elena nije obraćala pažnju na njega. Nasmešila se u zahvalnoj čestitki poglavarki Amatin, a zatim digla ruke da umiri skup. Kada se red u određenom meri vratio u viancome, ona reče: "Amoče, zaista si dobro načinjen. Mudro si odabrao što nam se vraćaš. Sada nas Opaki ne nadmašuje onoliko koliko on misli."

Uz napor, Korimini se prisili da se priseti dugog iskustva sa nedostupnosti Krugova. Tankim, drhtavim glasom je rekao: "Ali i dalje ne znamo pitanja koja otkrivaju to znanje."

"Naći ćemo ih", odvrati Elena. Oštra odlučnost odzvanjala joj je u glasu.Posle pauze da bi se pribrala, poglavarka Amatin vrati se propitivanju. "Amoče, Krugovi koje smo

otkrili sadrže različita znanja o mnogim stvarima. Da li je tako i sa sedmim Krugom?"Činilo se da Amok smatra da je to pronicljivo pitanje. Naklonio joj se koliko god mu je to

dozvoljavao penušavi duh i rekao: "Poglavarko, sedmi Krug ima mnogo načina upotrebe, ali ja sam samo jedan odgovor."

"Kakav si odgovor.""Ja sam put i vrata.""Kako to?""To je moj odgovor."Poglavarka Amatin pogleda prema Eleni i Mhoramu radi predloga, a Troj iskoristi priliku da upita:

"Put i vrata prema čemu?"Uz kikot, Amok odvrati: "Onima koji me znaju moje ime nije potrebno.""Da, sećam se", zareža Troj. "A među onima koji te ne poznaju, imenovan si Amokom. Zašto ne

smisliš nešto drugo?""Smisli neko drugo pitanje", odvrati mladić veselo.Troj se povuče, osujećen, a trenutak potom poglavarka Amatin bila je spremna da nastavi. "Amoče,

znanje predstavlja put i vrata prema moći. Zemna moć odgovara onima koji joj znaju ime. Koliko je velika moć sedmog Kruga?"

"Ona je vrhunac Kevinovog znanstva", reče Amok lukavo, kao da pravi prefinjenu šalu."Može li se upotrebiti za savladavanje Opakog?""Moć je moć. Upotreba joj je u rukama korisnika.""Amoče", reče Amatin, a zatim stade da okleva. Činilo se da se gotovo plaši sledećeg pitanja. Ali

napregla je svoju rešenost i izgovorila ga: "Da li sedmi Krug sadrži znanje o obredu Obesvećenja?""Poglavarko, Obesvećenju nije neophodno znanje. Ono spremno dolazi u svaku ruku koja to želi."Poglavari uzdahnuše, zatim se okrenuše Asuraki i upitaše Starca-žezlaša za savet. Asuraka prenese

pitanje Drinišoku, ali ovaj je bio van svog elementa i nije joj mogao ponuditi ništa. Gonjena naglim porivom, ona se orkete Koriminiju. Njih dvoje razgovaralo je jedan trenutak prigušenim tonovima. Kada se Asuraka vrati Amoku, ona uz oklevanje reče: "Amoče, ostali Krugovi podučavaju znanju koje se tiče moći. Jesi li ti moć sedmog Kruga?"

"Ja sam put i vrata.""Nosiš li samu moć u sebi?" bila je uporna ona.Na trenutak, činilo se da Amok proučava ispravnost njenog pitanja. Onda prosto reče: "Ne.""Jesi li učitelj?""Ja sam put i..."Iznenada poglavarki Amatin pade na pamet nova ideja i ona prekide Amoka. "Ti si vodič.""Da.""Stvoren si da nas podučiš položaju nekog znanja ili moći?""Ah, može biti da se tako zgodi. Mnoge se stvari uče, ali retki nauče.""Gde je ta moć?""Tamo gde sve takve moći treba da budu - skrivena.""Šta je ta moć?"Uz smeh, mladić odvrati: "Postoji vreme za sve stvari." Onda dodade: "Onima koji me znaju moje

ime nije potrebno."Amatin se poguri i okrete vrhovnoj poglavarki. Sitno lice imalo joj je izraz napetosti, kao da je

priznala poraz. Oko nje, skup Znanstvigora uzdahnu dok su ljudi delili njeno razočaranje. Ali vrhovna poglavarka odgovori Amatini tako što je smireno kročila napred i ukopala Žezlo zakona ispred Amoka. Glasom mekim i samopouzdanim, ona reče: "Amoče, hoćeš li me voditi?"

Uz neočekivanu ozbiljnost, Amok se nakloni. "Vrhovna poglavarko, da. Ako belo zlato dopušta."

104

"Ne traži dopuštenje od mene", reče Kovenant brzo. Ali niko ga nije slušao. Vrhovna poglavarka nasmeši se i upita: "Kuda ćemo ići?"

Mladić ne progovori, ali klimnu u opštem pravcu Zapadnik planina."A kada ćemo ići?""Kada god vrhovna poglavarka poželi." On zabaci glavu i ponovo stade da se smeje kao da ispušta

višak dobrog raspoloženja. "Pomisli na mene i pridružiću ti se."Dok se smejao, pažljivo je raširio ruke i nestao.Ili mu je moć bila jača nego pre, ili se hitrije kretao; Troj ne uspe da uhvati njegov poslednji titraj.Vrhvnik otkri da neobično žali zbog Amokovog pojavljivanja.Ubrzo potom, okupljanje Znanstvigora se prekide. Znanstvozornici i proučavaoci žezla pohitaše da

počnu da analiziraju ono što se desilo, a Drinišok naredi svim učenicima i sadruzima učiteljima da pođu na polja za vežbanje. Elena, Mhoram i Amatin krenuše sa Koriminijem i Starcem-žezlašem Asurakom do njihove glavne biblioteke. Nekoliko trenutaka potom u udubljenju ostaše samo Troj, Kovenant i Banor.

Troj oseti da bi trebalo da porazgovara sa Kovenantom; bilo je stvari koje je morao razumeti. Ali plašio se da neće biti u stanju da obuzda raspoloženje i zbog toga je otišao i pustio Banora da pomaže Kovenantu da se ispetlja iz mreže. Želeo je da razgovara sa vrhovnom poglavarkom, da je pita zbog čega je učinila tako olaku ponudu Amoku. Ali nije upravljao svojim osećanjima. Ispentrao se iz viancoma i otišao jednom od glavnih grana prema Drinišokovim odajama.

U trpezariji Starca-mačevnika pojeo je malo hleba i mesa i ispio priličnu količinu kladenice u naporu da razbije mračni osećaj opasnosti koji je u njemu izazivao Amok. Zamisao da bi Elena mogla negde odlutati sa mladićem za skrivenom i verovatno beskorisnom moći kada je bila očajnički potrebna na drugom mestu terala ga je da besno škrguće zubima. Srce mu je ječalo od predosećaja da će je izgubiti. Domaja će je izgubiti. U potrazi za ravnotežom, ispio je veliku količinu kladenice. Ali ova ga nije primirila; mozak mu se vrteo kao da ga šibaju opaki vetrovi.

Rano popodne otišao je u potragu za poglavarima, ali jedan znanstvozornik uskoro mu reče da su se izolovali sa Asurakom i proučavali komunikacione štapove od lomilialora. Zato se spustio na zemlju, zviznuo Merilu i odjahao od Veseldrva sa Ruelom uz bok. Želeo je da poseti grob učenika koji ga je prizvao.

Kovenant je rekao: Nisi uopšte ti taj u koga imaju poverenja. Posredi je učenik koji te je pozvao. Troju je bilo potrebno da razmisli o tome. Nije to mogao tek tako odbaciti. Jedan od razloga zbog kojih nije verovao Kovenantu bilo je to što je Nevernika najpre prizvao Drul Stenotočac na zahtev poglavara Kletnika. Ima li priroda prizivača ikakve veze sa vrednošću prizvanoga?

Dalje, Kovenant je pominjao tog učenika na neobičan način, kao da zna nešto o mladiću što Troju nije bilo poznato.

Troj pođe na mesto prizivanja u nadi da će mu njegova fizička okolina, konkretni položaj u Trotgardu, olakšati nejasne strahove i predosećanja. Bilo mu je neophodno da povrati samouverenost. Znao je da neće izazvati Eleninu odluku da sledi Amoka ukoliko ne veruje u sebe.

Ali kada je stigao na mesto groba, tamo je zatekao Trela. Krupni oblučar klečao je pored travnate humke kao da se moli. Kada je začuo da se Troj približava, iznenada je digao glavu, a lice mu je bilo toliko nabreklo bolom da je Troj u trenutku zanemeo. Nije mu padao na pamet nijedan razlog zbog koga bi Trel trebalo da bude ovde i da žali.

Pre nego što je Troj mogao da sabere misli da bi zatražio objašnjenje, Trel skoči i pohita prema svome atu koga je privezao u blizini.

"Trele...!" zausti Troj da ga zove, ali Ruel se mirno umeša: "Vrhovniče, pusti ga."Troj se iznenađeno okrete krvnom gardisti. Ruelovo lice bilo je smireno kao i uvek, ali nešto u

načinu na koji su mu oči sledile Trela kao da je izražavalo neželjeno saosećanje. Troj pažljivo reče: "Zašto? Ne shvatam."

"To moraš pitati vrhovnu poglavarku", odvrati Ruel bez osećanja."Pitam tebe!" zareža vrhovnik pre nego što je mogao da suzdrži bes."Svejedno."Uz napor, Troj ovlada sobom. Ruelovo držanje govorilo je jasno poput reči da dela prema uputstvu

vrhovne poglavarke i da joj ne bi otkazao poslušnost u vezi sa tim ni zbog čega što joj ne ugrožava život. "U redu", reče Troj kruto. "Učiniću to." Okrenuvši Merila, on zakaska za Trelovim konjem koji je jurio u galopu nazad prema Veseldrvu.

105

Ali kada je ponovo ušao u Dolinu dve reke i prišao drvetu, otkrio je da ga Drinišok nestrpljivo čeka. Poglavari su izjavili da će napustiti Veseldrvo sledećeg jutra i Starac-mačevnik je želeo da Troj razgovara o odbrani grada sa svim znanstvozornicima i učenicima posvećenim maču. Bila je to odgovornost koju Troj nije mogao zanemariti i zbog toga se obratio okupljenim izučavaocima mača dok mu se lična magla pretvarala u suton, a potom u noćno slepilo. Nije ni pokušao da vidi ono o čemu je govorio; prešao je na strategiju Doline pravo iz sećanja.

Ali kada je završio, otkrio je da je izgubio priliku da porazgovara sa poglavarima. Činilo mu se da u tami nema ni hrabrosti kao što nema vid. Posle predavanja otišao je do Drinišokovog doma i podelio sa Starcem-mačevnikom obrok pun nesvarivih nakupina ćutanja. Onda je rano otišao u krevet; nije mogao više da trpi zamućeni poluvid baklji. Drinišok je poštovao to raspoloženje i ostavio ga na miru. U slepoj izdvojenosti beskorisno je piljio u tamu i pokušavao da povrati ravnotežu. Bio je ubeđen da će izgubiti Elenu.

Žudeo je da razgovara sa njom, da je razuveri, da je zadrži uz sebe. Ali sledećeg jutra, kada su se svi jahači odmah posle zore okupili sa konjima na južnoj strani Drveta, on otkri da ne može da suoči vrhovnu poglavarsku sa svojim strahovima. Dok je kraljevski sedela na Mirinim leđima, zračila je sa previše sabranosti, previše ličnog autoriteta. Nije mogao da joj se suprotstavlja niti da je izaziva. A dok je bila okružena sa toliko ljudi, nije joj mogao postavljati pitanja o Trelu. Bojazan mu je bila previše lična da bi je obznanio toliko javno. Upinjao se da zauzme misli drugim stvarima dok ne bude imao priliku da porazgovara sa nekim.

Odlučno je prelazio pogledom družinu jahača. Pored Ranihina iza poglavara stajala su dvadesetorica krvnih gardista - međnik Morin, Terel, Banor, Ruel, Rumnik i još petnaestorica. Korik će očigledno ostati sa poglavarkom Amatin u Veseldrvu. Osim njih, u grupi je bilo samo još njih petoro: vrhovna poglavarka Elena, poglavar Mhoram, Kovenant, Troj i Trel. Kada ugleda oblučara, Troj ponovo oseti želju da mu se obrati. Neprikriveni bol u Trelovom izrazu bio je napregnut od nemira, kao da očekuje neku Eleninu odluku sa stepenom agonije koji je iznenađivao Troja. Ali vrhovnik se uzdrža i pored sve veće uznemirenosti. Vrhovna poglavarka obrati se poglavarki Amatin i Najstarijem Koriminiju.

"Prijatelji moji", reče ona ozbiljnim glasom, "vama prepuštam staranje za Veseldrvo. Dobro ga čuvajte! Drvo i Znanstvigor dva su velika dostignuća novih poglavara - dva simbola naše službe. Ukoliko je to moguće izvesti, moraju biti sačuvani. Upamtite da treba da budete budni i nadgledajte Središnje Zaravni. Ako rat dođe do vas, ne smete ga dočekati nespremni. I upamtite da ukoliko Veseldrvo ne može biti spaseno, znanstvo svejedno mora biti očuvano, a Poglavarev Konak upozoren. Znanstvigor i Krugovi moraju u slučaju potrebe naći bezbednost u Veselkamenu.

Sestro Amatin, veliko je to breme. Ali polažem ga na tvoja pleća bez straha. Ono te ne nadilazi. A pomoć Koriminija, Najstarijeg, te Asurake i Drinišoka, Staraca, ima bezmernu vrednost. Ne verujem da će ratovnija pasti u ovom ratu. Ali morate biti pripremljeni za sve slučaje, pa i za najgori. Nećete doživeti neuspeh. Vi zaslužujete ovo poverenje."

Poglavarka Amatin na trenutak zatrepta da ukloni suze i nemo se nakloni vrhovnoj poglavarki. Onda Elena diže glavu prema Veseldrvu i progovori glasnije da bi je čuli na drvetu.

"Prijatelji! Drugovi! Ponositi narode Domaje! Rat nam se primakao. Zajedno ćemo se suprotstaviti kušnji smrti. Sada je vreme razdvajanja, kada svi branioci Domaje moraju krenuti na sopstvene, odvojene zadatke. Ne poželite da zamenite svoj tuđim. Sva vernost i služba jednaki su, podjednako vredni i opasni u ovom času kušnje. I ne žalite zbog rastanka. Na nama je najveća slava našeg doba - počastvovani smo prilikom da damo sve od sebe za Domaju. To je proba smrti, prilika da najzad pokažemo da zavređujemo ono što služimo.

Neka vam srce bude bodro. Ukoliko vam kušnje ovog rata prevazilaze snage, ne očajavajte. Uložite svu snagu, zadržite mir i ne očajavajte. Visoko držite hrabrost i veru! Bolje je pasti i umreti u miru nego ponovo obesvetiti Domaju.

Prijatelji moji, počastvovana sam što sam delila život sa vama."Visoko u Veseldrvu prodorni glas povika: "Živela vrhovna poglavarka i Žezlo zakona!" A svi ljudi

po drvetu i na zemlji odgovoriše: "Živela! Živela vrhovna poglavarka!"Elena se duboko nakloni Veseldrvu i raširi ruke u tradicionalnom oproštajnom gestu. Onda je

okrenula Miru prema jahačima i obratila se poglavaru Mhoramu.

106

"A sada, Mhorame, moj najverniji prijatelju, moraš poći. Ti i vrhovnik Hail Troj morate se pridružiti ratovniji da je povedete u rat. Odlučila sam. Sada ću vas napustiti i slediti Amoka do sedmog Kruga Kevinovog znanstva."

Nasuprot sebi samom, Troj zaječa i steže Merilovu grivu kao da hoće da se zadrži da ne padne. Ali vrhovna poglavarka nije obraćala pažnju na njega. Umesto toga, ona reče Mhoramu: "Znaš da to ne činim da izbegnem breme rata. Ali takođe znaš da si iskusniji i spremniji za bitku. A znaš i da nam ishod ovog rata možda neće pružiti mogućnost da otkrijemo taj Krug. A Krug nam opet može obezbediti pobedu koja bi nam na drugi način bila oduzeta. Ne mogu učiniti drugačije."

Jedno vreme poglavar Mhoram napeto ju je gledao. Kada je najzad progovorio, glas mu je bio hrapav od potisnutih protesta. "Čuvaj se, vrhovna poglavarko. Čak i sedmi Krug nije dovoljan."

Elena ga je gledala u oči, ali pogled joj je delovao neusredsređeno. Druga dimenzija njenog vida bila je tako izražena da se činilo da ga uopšte ne vidi. "Možda nije bio dovoljan za Kevina Zemljoguba", odvrati ona tiho, "ali biće dovoljan za mene."

"Ne!" pobuni se Mhoram. "Opasnost je prevelika. Ili ta sila uopšte nije mogla da pomogne Kevinu, ili je opasnost bila toliko velika da se plašio da je upotrebi. Nemoj rizikovati."

"Jesi li to video?" upita ona. "Govoriš li to na osnovu vizije?"Uz napor, Mhoram prisili sebe da kaže: "Nisam video. Ali osećam to u srcu. Doći će do smrti zbog

toga. Ljudi će ginuti.""Prijatelju moj, previše si pažljiv prema svim rizicima izuzev prema sopstvenim. Kada bi ti držao

Žezlo zakona umesto mene, sledio bi Amoka na kraj sveta. A ljudi bi ipak ginuli. Mhorame, pitaj svoje srce - da li zaista veruješ da se budućnost Domaje može izvojevati ratom? Za Kevina nije bilo tako. Ne smem propustiti priliku koja bi me mogla naučiti drugom načinu da pružim otpor Opakom."

Mhoram pognu glavu, previše dirnut da bi odgovorio. U tišini, oni stopiše misli i trenutak potom nestade mu napetosti sa lica. Kada je ponovo digao pogled, usmerio ga je pravo prema Kovenantu i Troju. Tiho je rekao: "Onda, ukoliko moraš ići, molim te, nemoj ići sama. Povedi nekoga sa sobom - nekoga ko ti može pomoći."

Tokom jednog divljeg trenutka Troj pomisli da će ga vrhovna poglavarka upitati hoće li da pođe sa njom. I pored odgovornosti u ratovniji, usne su mu već obrazovale odgovor - da - kada ona reče: "Evo moje želje. Prapoglavaru Kovenante, hoćeš li me pratiti? Želim da podelim ovaj pohod sa tobom."

Nespretno, kao da ga je njen zahtev postideo, Kovenant reče: "Da li zaista misliš da ću ti biti od koristi?"

Blagi osmeh dirnu Elenine usne. "Svejedno."On se na trenutak zagleda u prostranstvo njenih očiju. Onda naglo skrenu pogled i sleže ramenima.

"Da. Poći ću."Troj jedva da je čuo stvari koje su potom izgovorene - poslednje formalne reči Elene i Koriminija,

kratku znanstvigorsku pesmu ohrabrenja, razmenu oproštaja. Kada mu se vrhovna poglavarka poslednji put obrati, jedva da se prisilio da nakloni glavu u znak odgovora. Sa da i dalje smrznutim na usnama gledao je kraj ceremonije i video kako Elena i Kovenant zajedno jašu prema zapadu, a prate ih samo Banor i međnik Morin. Osećao je kao da je paralisan usred pada - vikao je: izgubiću te! Poglavar Mhoram mu priđe blizu i progovori. Ali on se nije ni pokrenuo sve dok, usred očaja, nije opazio da Trel nije pošao za Kovenantom i vrhovnom poglavarkom.

Iznenada mu se savlađivanje prekide. Žustro se okrenuo Trelu, upravo na vreme da vidi kako oblučar istrže teške pesnice iz kose, trza uzde konja i galopom polazi prema gazu preko Luralin, severno od Veseldrva.

Troj pođe za njim. Meril sevnu ispod drveta i stiže Trela po suncu iza grada. Troj naredi oblučaru da stane, ali Trel nije obraćao pažnju na njega. Vrhovnik smesta naredi Merilu da zaustavi Trelovog konja. Meril jednom kratko, zapovednički zanjišta, a konj stade tako oštro da Trel gotovo izlete iz sedla.

Kada oblučar prisili glavu da se digne i pogleda Troja, oči mu se ispuniše suzama i on zadahta kao da se lagano guši. Ali Troj nije više imao vremena za obazrivost. "Šta to radiš?" zareža on. "Kuda si pošao?"

"Veselkamen", zakreketa Trel. "Ovde nema ničega za mene.""Pa? Pošli smo prema jugu - zar to ne znaš? Ti živiš u Južnim Zaravnima, zar ne? Zar ne želiš da

pomogneš u odbrani sopstvenog doma?" Troj nije želeo to da pita, ali nije našao reči za pravo pitanje."Ne."

107

"Zašto ne?""Ne mogu da se vratim. Ona je tamo - ne mogu to da podnesem. Posle ovoga!"Kada Trel zaječa odgovor, poglavar Mhoram dojaha do njih. On smesta zausti da govori, ali ga Troj

prekide divljačkim pokretom. "Ona?" upita vrhovnik. "Ko? Tvoja kćerka?" Kada Trel nemo klimnu, Troj reče: "Čekaj trenutak. Čekaj trenutak." Zbunjivale su ga stvari koje nije znao; morao je naći odgovor. "Ne shvatam. Zbog čega nećeš da se vratiš kući - svojoj kćerci? Bićeš joj potreban."

"Melenkurion!" jeknu Trel. "Ne mogu! Kako mogu da joj pogledam u oči - da joj odgovaram na pitanja - posle ovoga? Nemoj me mučiti!"

"Vrhovniče!" Mhoramov glas bio je oštar i opasan - upozorenje, gotovo pretnja. "Pusti ga. Neće ti pomoći ništa od onoga što ti može reći."

"Ne!" usprotivi se Troj. "Moram da znam. Trele, slušaj me. Moram da znam. Veruj mi, shvatam šta osećaš prema njemu."

Činilo se da Trel više ne čuje Troja. "Ona je odabrala!" dahtao je on, "odabrala!" Svaljivao je reči kroz stegnute zube kao da će prsnuti od njih. "Odabrala je njega - njega!"

"Trele, odgovori mi. Šta si radio tamo napolju juče? Na onom grobu? Trele!"Reč grob probi se kroz Trelovu strast. On naglo obavi ruke oko grudi, pognu se napred. Kroz suze,

šibao je Troja očima. "Ti si budala!" prosikta. "Slepac! Protraćila je život.""Protraćila?" zinu Troj. "Protraćila?" Radi se o učeniku koji te je prizvao. Da li je Kovenant bio u

pravu?"Možda", reče Mhoram mračno. Ovoga puta ton mu privuče Trojevu pažnju. Troj se upilji u

Mhorama pogledom otežalim od užasa. "Imao je obilate razloge da poseti taj grob", nastavi poglavar. "Tamo je sahranjena Atiaran, družbenica Trelova. Poginula je u činu koji te je prizvao u Domaju. Dala je život u pokušaju da vrati prapoglavara Kovenanta - ali nije uspela. Tvoje prisustvo na ovom mestu posledica je njenog bola zbog koga je napustila mir i njene gladi za osvetom."

Mhoramovo objašnjenje prevazišlo je granice Trelove izdržljivosti. Bol mu iskrivi crte. On obode konja silovitim udarcem peta i ovaj smesta skoči u prestravljeni galop prema gazu preko Luralin. Ali činilo se da Troj čak i ne vidi kako ide. Vrhovnik se oštro okrete i otkri da i dalje može da razazna Elenu, Kovenanta i dvojicu krvnih gardista kako jašu zapadno iz Doline. Amok je već bio među njima i veselo je koračao pokraj vrhovne poglavarke.

Atiaran, družbenica Trelova? Družbenica Trelova? Bila mu je žena? Znao je za Atiaran - previše je slušao o Kovenantu da bi znao da je to žena koja je vodila Kovenanta od kamendola Mithil prema Andelejnu i reci Opčarnici. Ali nije znao da joj je Trel muž. To je skrivano od njega.

Onda napravi korak dalje. Kovenant je silovao Trelovu kćerku - Atiaraninu kćerku - kćerku žene koja...!

"Kovenante! Kopilane jedan!" zaurla Troj. "Šta si učinio?" Ali znao je da ga jahači ne mogu čuti na tom rastojanju: zvuk dveju reka brisao je udaljene povike. Kruti nalet bespomoćnosti priguši mu pobunu, tako da mu se glas prelomi i utonu u tišinu.

Nije bilo nikakvo čudo da Trel nije mogao da se vrati kući i suoči se sa kćerkom. Kako je mogao da joj kaže da je vrhovna poglavarka odabrala prijateljstvo, a ne osvetu prema čoveku koji ju je silovao? Troj nije shvatao kako je mogla da učini tako nešto Trelu.

Još jedan trenutak prođe pre nego što je shvatio ostatak onoga što je Mhoram rekao. Poginula je u činu... Atiaran je bila njegov prizivač, a ne neki zaneseni ili neznalački učenik. I to je skrivano od njega. Bio je ishod i posledica njenog neodgovorivog bola.

Nisi ti... da li je Kovenant bio u pravu? Jesu li mu svi planovi bili samo posledica delovanja očaja, pokrenutog izuzetnošću Atiaranine smrti?

"Vrhovniče." Ton poglavara Mhorama bio je ozbiljan. "To nije valjano učinjeno. Trelov bol dovoljno je veliki."

"Znam", reče Troj kroz bol svoga srca. "Ali zašto mi niste rekli? Svi ste znali za ovo.""Veće je zajednički odlučilo da ti se to znanje ne otkrije. Videli smo samo štetu u tome da se podeli

sa tobom. Želeli smo da te poštedimo bola. I nadali smo se da ćeš naučiti da veruješ prapoglavaru Kovenantu."

"Sanjali ste", zaječa Troj. "Taj kopilan misli da je sve ovo samo neka vrsta mentalne igre. A to neverovanje samo je blef. Misli da može da se izvuče tek tako. Ne možete mu verovati." Mračno je doterao razmišljanje do zaključka. "A ne možete verovati ni meni - inače biste mi još ranije rekli sve ovo.

108

Pokušavala je da prizove njega. Koliko je vama poznato, ja sam samo surogat." Pokušao je da zvuči razložno, ali glas mu je podrhtavao.

"Pogrešno si me razumeo", reče Mhoram pažljivo."Ne, nisam pogrešno razumeo." Mogao je da oseti smrtonosne sile na delu oko sebe - odabirale su,

manipulisale, određivale. Morao je da se napne da bi izrekao: "Mhorame, desiće joj se nešto strašno."Pogledao je poglavara, zatim se okrenuo na drugu stranu; nije mogao da podnese samilost u

Mhoramovom pogledu. On potapša Merilov vrat i potera Ranihina kasom oko istočne strane Veseldrva. Izbegavao je znanstvozornike koji su čekali, izbegavao da im poželi zbogom. Grubo mahnuvši krvnim gardistima i poglavaru Mhoramu da ga slede, pojahao je pravo od Veseldrva prema južnom gazu.

Jedva je čekao taj rat. Želeo je da se žurno baci u njega.

16. USILJENI MARŠ

Pa ipak, čak ni u tom raspoloženju nije mogao da pređe gaz preko Rila na izlazu iz Trotgarda, a da ne zažali. Voleo je suncem okupanu divotu Veseldrva, jednostavno prijateljstvo znanstvozornika; nije želeo da ih izgubi. Ali se nije osvrtao. Nije mogao da shvati zbog čega je Elena odbacila pravedni gnev i bol Trela, družbenika Atiaraninog. A sada je osetio, na način osnovniji nego ikada do sada, da će morati da se dokaže u tom ratu. Moraće da dokaže da je plod nade, a ne očajanja.

Moraće da pobedi.Ukoliko to ne učni, onda je više od greške; onda je aktivno zlo - deo izdajstva pokrenut protiv

Domaje nasuprot sopstvenoj ljubavi ili želji - gori od Kovenanta, jer Kovenant je bar pokušao da izbegne položaj od poverenja. Ali on, Hail Troj, hotimice je tražio poverenje, odgovornost, zapovedništvo...

Ne, ta misao bila je nepodnošljiva. Morao je da pobedi, morao je da pobedi.Kada je prešao vrh južnog brega, usporio je Merila do ugodnijeg putnog koraka i dopustio Mhoramu

i preostaloj osamnaestorici krvnih gardista da ga stignu. Onda je rekao kroz zube, gutajući glas da bi izbegao optužbu prema Mhoramu: "Zbog čega ga vodi? Silovao je Trelovu kćerku."

Mhoram blago odvrati: "Vrhovniče Troje, prijatelju moj, moraš shvatiti da je vrhovna poglavarka imala malo izbora. Put njene dužnosti uzan je i posejan opasnostima. Ona mora tražiti sedmi Krug. A prapoglavara Kovenanta mora povesti sa sobom - zbog belog zlata. Sa Žezlom zakona mora se postarati da prsten ne dopadne u ruke poglavara Kletnika. A ukoliko se okrene protiv Domaje, mora biti kraj njega - da se bori protiv njega."

Troj klimnu za sebe. To je bilo razmišljanje koje je mogao shvatiti. On se naglo strese, suzbi nagonsko protivljenje. Uz naopor, razdvojio je zube i uzdahnuo: "Reći ću ti nešto, Mhorame. Kada završim sa ovim ratom - kada budem mogao da se okrenem i kažem sebi da je jadna Atiaran zadovoljna - uzeću nekoliko godina odmora. Sedeću u Andelejnu i neću mrdnuti ni mišić sve dok ne budem video svetkovinu proleća. Inače nikada neću moći da oprostim sebi što je onaj prokleti Kovenant bio srećniji od mene." Ali mislio je srećniji na drugi način. Iako je sada shvatao da drugačiji izbor nije bio moguć, bolela ga je pomisao da je Elena izabrala Kovenanta, a ne njega.

Međutim, ukoliko ga je Mhoram razumeo, poglavar je sa taktom sledio ono što je izrekao, a ne ono što je mislio. "Ah, ukoliko pobedimo..." Mhoram se smešio, ali ton mu je bio ozbiljan, "...nećeš biti sm. Pola Domaje biće u Andelejnu kada sledeći put mlad mesec bude pao u središnju noć proleća. Malo onih koji sada žive je videlo ples utvara Andelejna."

"Pa, imam nameru da tamo budem prvi", promrmlja Troj, pokušavajući da održi taj razgovor. Ali nije mogao da se uzdrži da ga ne okrene na temu Kovenanta. "Mhorame, zar mu ne zameraš? Posle onoga što je učinio?"

Glatko i otvoreno, poglavar Mhoram reče: "Nemam posebnih vrlina zbog kojih bih mu mogao zameriti. Čovek mora imati snage da bi mogao da sudi slabosti drugih. Nisam toliko moćan."

Taj odgovor iznenadi Troja. Na trenutak je piljio u Mhorama i nemo pitao: da li je to istina? Veruješ li u to? Ali video je da Mhoram zaista veruje. Zbunjen, Troj se okrete.

Okruženi krvnom gardom, on i poglavar Mhoram sledili su krivinu koja ih je vodila u opštem smeru istoka-jugoistoka da bi se sreli sa ratovnijom.

Kako su dani prolazili, Troj je bio u stanju da sve više i više upravlja misli prema svojoj vojsci u maršu. Pitanja počeše da mu se roje umom. Jesu li naselja duž puta bila u stanju da snabdeju ratnike sa

109

dovoljno hrane? Da li je prva stožernica Amorin bila u stanju da održi korak? Takve brige omogućavale su mu da odloži u stranu svoje razočaranje, osećaj gubitka. Postao je drugi čovek - manje slepi, nesigurni stranac u Domaji, a više vrhovnik ratovnije Poglavarevog Konaka.

Ta promena ga je smirivala. Osećao se samopouzdanije sa tim vidom sebe samog.Želeo je da pohita, ali se opirao iskušenju jer je hteo da učini ovo putovanje što je moguće lakše za

Ranihine. Pa ipak, do kraja tog dana, osmog otkako je napustio Veselkamen, on, poglavar Mhoram i krvni gardisti ostaviše za sobom cvetnu životnost Trotgarda. Čak i brzinom koja nije pokrivala više od sedamnaest milja dnevno, zemlja kojom su jahali hitro se menjala. Na istoku i jugoistoku od njih bila je tegobnija oblast Središnjih Zaravni. Činilo se da su u toj širokoj oblasti čvrste stene Zemlje bile bliže površini tla nego u Trotgardu. Zaravni su održavale život, a da ga nisu ohrabrivale, održavale su narod koji je bio čvrst, žilav.

Većina muškaraca i žena koji su činili ratovniju dolazila je iz naselja sa Središnjih Zaravni. Bilo je to tradicionalno istinito - i to iz dobrog razloga. U svim velikim ratovima za Domaju vojske Opakog udarale su kroz Središnje Zaravni da priđu Veselkamenu. Zbog toga su te Zaravni podnosile najveći deo udara zlobe poglavara Kletnika. Narod Zaravni to je pamtio i slao je sinove i kćeri u Znanstvigor da se uče veštinama mača.

Kada se ulogorio za tu noć, Troj postade silovito svestan koliko mu ratnici lično zavise od njega. Domovi i porodice bili su im izloženi na milost i nemilost njegovog uspeha ili promašaja. Na njegovu zapovest trpeli su lagani pakao tog usiljenog marša.

I znao je da će rat početi sutra. Do tog vremena, predstraže vojske poglavara Kletnika stići će do zapadnog kraja doline Mithila i sresti se sa balčaklijom Kvanom i poglavarima Kalindrilom i Verementom. Onda će muškarci i žene početi da ginu - njegovi ratnici. Želeo je da bude sa njima, želeo je da ih održi u životu, ali nije mogao. A marš prema Usudovom Pribegu nastavljaće se i nastavljati, drobiće ratovniju poput mlinskog točka neutažive nužde. Ubrzo se Troj pruži ispod pokrivača i prisloni lice uz zemlju kao da je to jedini način na koji može da održi ravnotežu.

Proveo je najveći deo noći u proverama svakog delića borbenog plana i pokušajima da uveri sebe da nije napravio nijednu grešku.

Sledećeg jutra osetio se pun hitnje i otkrio da ga svaki put kad se zaboravi požuruje Merilov korak. Zato se okrenuo Mhoramu i zatražio od poglavara da mu priča, da mu skreće pažnju.

U znak odgovora, poglavar lagano pređe u ravnomerni, napola pevuckavi ton i poče da pripoveda Troju o raznim legendarnim ili slavnim delovima Domaje koji su se pružali između njih i Usudovog Pribega. Naročito je pripovedao stare priče o Jedinoj Šumi, moćnom čestaru koji je prekrivao čitavu Domaju u pradavna doba pre vremena Bereka Troprsta, sa svojim šumnicima i silovitim neprijateljima, Besomucima. Za vekova tokom kojih je drveće još bilo budno, govorio je on, šumnici su mu hrabrili svest i vodili odbranu protiv turyje, mokshe i samadhija. Ali sada, ako stare priče kazuju istinu, u Domaji nije preostalo drugih aktivnih ostataka ili delova Jedine Šume i njenih šumnika izuzev mračnih dubina Garotinog Čestara i Kaeroila Divogornika. A niko od onih koji su zašli u Garotin Čestar, zarad dobra ili zla, nikada se nije vratio.

Ta mračna šuma pružala se blizu linije marša ratovnije, iza Poslednjih Bregova.Onda je Troj izvesno vreme govorio o sebi i svojim reakcijama na Domaju. Osećao je da je blizak sa

poglavarom Mhoramom i to mu je omogućavalo da razgovara sa njime o načinu na koji vrhovna poglavarka Elena u sebi otelotvoruje njegov osećaj za Domaju. Postepeno se opuštao i vraćao sposobnost da kaže sebi: nije bitno ko me je prizvao. Ja sam onaj koji jesam. Učiniću to.

I zato nije bio samo iznenađen kada su on i Mhoram sredinom popodneva sustigli naporni marš ratnika. Bio je šokiran.

Ratovnija je kasnila gotovo pola dana u odnosu na predviđeno vreme.Ratnici su ga dočekali uz zaustavljanje i poklič koji pređe u tišinu kada shvatiše da vrhovna

poglavarka nije sa njime. Ali Troj nije obraćao pažnju na njih. On odjaha pravo do prve stožernice Amorin i zakevta: "Spora si! Ubrzaj ritam! Ovom brzinom, zakasnićemo tačno jedan i po dan!"

Dobrodošlica na Amorininom licu smesta se surva u jad i ona se u trenutku okrete dobošarima. Uz sveopšte, tegobno ječanje ratnici ubrzaše korak, požuriše da usliše zahtev doboša sve dok nisu gotovo trčali. Onda vrhovnik Troj poput mlatila projaha napred i nazad pored kolona, stade da ojačava novi ritam svojim gnevnim prisustvom. Kada vide da jedan eovod neznatno zaostaje, on se izdra u lice mladog dobošara: "Boga mu! Neću da izgubim ovaj rat zbog tebe!" Udarao je ritam pored uva postiđenog stožernika, sve dok ga dobošar nije tačno oponašao.

110

Tek kada mu se osećaj preneraženosti povuče, on vide šta je devet dana teškog marša učinilo ratovniji. Onda požele da povuče oštrinu. Ratnici su ozbiljno patili. Gotovo svi su hramali na ovaj ili onaj način, neravnomerno su se vukli i pored neugodnog bola posekotina, istegnutih mišića i ugruvanih kostiju. Mnogi su bili toliko umorni da su prestali da se znoje, a pregrejana i zajapurena lica bila su im prekrivena prašinom, od čega su poprimili požuteli i sumanuti izgled. Većem broju njih ramena su krvarila od rana izazvanih trenjem remenja ranaca. I pored upornosti, marširali su nepravilno, kao da jedva mogu da se prisete postojanog reda kakav su uvežbali pre devedeset milja, kod Veselkamena.

A kasnili su. Još su se nalazili na sto osamdeset milja od Usudovog Pribega.Do trenutka kada su se dovukli, zadihani, u logor za tu noć, Troj gotovo pomahnita od želje da nađe

neki način da ih spase. Osećao je da gola odlučnost neće biti dovoljna.Čim su prateće zubljonoše i oblučari upalili vatre, poglavar Mhoram krenu da učini što može za

ratovniju. Išao je od eovoda do eovoda, pomagao kuvarima. U svakom kotlu njegova plava vatra izazivala je neko dejstvo na hranu, pojačavala je, uvećavala joj zdravlje i životnost. A kada je obrok bio gotov, on pođe kroz čitavu ratovniju, stade da širi melem svog prisustva - razgovarao je sa ratnicima, pomagao im sa uvojima i zavojima, šalio se sa onima koji su mogli da smognu dovoljno snage da se nasmeju.

Dok je poglavar to činio, Troj se sastade sa svojim oficirima, stožernicima i bojnim stožernicima. Pošto im je objasnio odustvo vrhovne poglavarke Elene, on se posveti problemu marša. Bolno im je predstavio okolnosti zbog kojih je taj napor postao toliko neodložan, toliko nepopustljivo neophodan. Onda je posvetio pažnju posebnim pojedinostima. Organizovao je smensku dužnost sa kožnim vrećama sa vodom da bi ove neprekidno bile dodavane po kolonama zarad pregrejanih ratnika. Uredio je da rančeve muškaraca i žena raskrvavljenih ramena nose konji. Naredio je da svi oficiri-konjanici izuzev dobošara jašu na smenu, da bi najiscrpljeniji ratnici mogli da se odmore na konjima; a tim oficirima rekao je da dok ne jašu prikupljaju alianthu za učesnike marša. Sve dužnosti izviđanja i snabdevanja prebacio je na krvnu gardu i na taj način oslobodio još konja za pomoć ratnicima. Onda je poslao stožernike i bojne stožernike nazad na njihova mesta.

Kada su otišli, prva stožernica Amorin priđe da govori sa njim. Njeno pljosnato, strogo lice bilo je napeto od neke mračne izjave i on je brzo preduhitri. "Ne, Amorin", reče on, "neću postaviti drugoga na tvoje mesto." Ona pokuša da se pobuni, a on požuri blaže: "Znam da sam zvučao kao da te optužujem zbog toga što kasnimo. Ali to je samo zbog toga što, zapravo, optužujem sebe. Ti si jedina za taj posao. Ratovnija te poštuje - kao što poštuje Kvana. Ratnici imaju poverenja u tvoje iskustvo i poštenje." Mračno je zaključio: "Posle svega ovoga, nisam siguran šta misle o meni."

Njena sumnja u sebe smesta nestade. "Ti si vrhovnik. Ko se usuđuje da ti postavlja pitanja?" Ton joj je nagoveštavao da će svako ko želi da ga izazove morati najpre da se pozabavi njome.

Ta odanost ga je dirnula. Nije bio potpuno siguran da je zaslužuje. Ali nameravao je da je zasluži. Progutavši osećanja, on odvrati: "Niko mi neće postavljati pitanja sve dok budemo držali korak. A održaćemo ga." Sebi je dodao: obećao sam Kvanu. "Povratićemo vreme koje smo izgubili - i to ćemo učiniti ovde, u Središnjim Zaravnima. Teren postaje gori južno od Crne reke."

Prva stožernica klimnu glavom kao da mu veruje.Kada ga je napustila, on ode do svojih pokrivača i provede noć u borbi protiv lične tame svoga

mozga u potrazi za nekom alternativom za svoju nedoumicu. Ali nije mogao da smisli ništa što bi učinilo taj usiljeni marš nepotrebnim. Kada je zaspao, usnio je ratnike kako šepaju prema severu kao da je to otvoreni grob.

Sledećeg jutra, kada se kolone ratovnije promeškoljiše, slabo napeše, zašepaše u pokret preko Zaravni poput dugog, mračnog ječanja, vrhovnik Hail Troj stade da maršira sa njima. Ostavio je Ranihina, započeo lupanje doboša, proverio ga i pošao sam po ritmu. Dok je marširao, probijao se gore i dole po ratovniji, posećivao svaki eovod, hrabrio svakog stožernika po imenu, trzao ratnike iz obamrle iscrpljenosti sopstvenim prisustvom i brigom - i pored vlastite fizičke neuvežbanosti upinjao se da pruži primer koji bi mogao pomoći vojski. Na završetku jednog dana među kolonama bio je toliko iscrpljen da je jedva stigao do malog logora koji je delio sa poglavarom Mhoramom i prvom stožernicom Amorin pre nego što je promrmljao nešto o umiranju i svalio se u san. Ali sledećeg dana uz napor se digao i ponovio predstavu, skrivajući bol između saosećanja koje je iskazivao na ovaj ili onaj način prema ratnicima ratovnije.

Marširao je sa svojom vojskom četiri dana preko Središnjih Zaravni. Posle svakog dana provedenog pri sopstvenom surovom ritmu hoda osećao je da je preterao - da je čitav usiljeni marš nemoguć i da mora odustati. Ali svake noći Mhoram je pomagao u kuvanju vojne hrane i zatim kretao među ratnike da podeli

111

hrabrost sa njima. A dvaput tokom ta četiri dana ratovnija naiđe na krvnu gardu koja je čuvala velike zalihe hrane - snabdevanje koje su pripremili stanovnici Središnjih Zaravni. Sveža i obilna hrana bila je iznenađujuće delotvorna; vraćala je izdržljivost ratnicima koji više nisu verovali da su u stanju da idu napred. Na kraju četvrtog dana na nogama - trinaestog dana marša - Troj najzad dopusti sebi da misli da se stanje ratovnije upostojilo.

Pešačio je više od četrdeset milja.U strahu da učini bilo šta što bi moglo narušiti krhku ravnotežu njegove vojske, planirao je da nastavi

sopstveni marš. I Mhoram i Amorin ubeđivali su ga da prestane - brinula ih je njegova iscrpljenost, okrvavljena stopala i nestabilno držanje - ali on odbi sve razloge. U srcu se stideo da jaše dok su mu ratnici prisiljeni da pešače.

Ali sledećeg jutra okusio je još goru sramotu. Kada ga je probudila svetlost zore, ispetljao se iz pokrivača da bi otkrio da Amorin stoji pred njim. Mračnim glasom izvestila ga je da je ratovnija napadnuta tokom noći.

Izvesno vreme posle ponoći izviđači krvne garde javili su da je vezane konje napao čopor kreša. Uzbuna je smesta proglašena u čitavom logoru, ali samo su stožernici i bojni stožernici na konjima bili u stanju da brzo odgovore na nju. Sa krvnom gardom, požurili su da odbrane konje.

Zatekoše se suočeni sa ogromnim čoporom velikih, žutih vukova - najmanje deset dvadesetina kreša. Krvni gardisti na Ranihinima dočekali su prvi nalet, ali bili su brojčano slabiji u odnosu deset prema jedan. A oficiri iza njih stigli su peške. Miris kreša izazvao je paniku među konjima, tako da ih nije bilo moguće uzjahati, niti poterati van opasnosti. Jedan Ranihin, pet konja i gotovo tuce stožernika i bojnih stožernika pogibe pre nego što su Amorin i poglavar Mhoram bili u stanju da dovoljno delotvorno mobilišu odbranu da oteraju vukove.

A pre nego što su kreši odbijeni, njih dvadesetina ili više probila se pokraj oficira i napala deo logora u kome su neki ratnici, ošamućeni iscrpljenošću, i dalje spavali. Desetina tih muškaraca i žena ostala je da leži mrtva ili osakaćena u svojim pokrivačima kada su krvni gardisti i Mhoram uništili vukove.

Čuvši to, Troj se sledi. Besno i osujećeno stegavši pesnice, on upita: "Zašto me niste probudili?"Ne gledajući ga u oči, prva stožernica odvrati: "Govorila sam ti, tresla te, vikala ti u uvo. Ali nisam

mogla da te razbudim. Nužda je bila hitna i zbog toga sam otišla da pomognem."Posle toga, Troj više nije marširao. Nije nameravao da dopusti da ga slabost ponovo izda. Na

Merilovim leđima jahao je sa Ruelom po tragu kreša; a kada se uverio da vukovi nisu deo veće vojske, vratio se da zauzme mesto na čelu ratovnije. S vremena na vreme kaskao je oko vojske kao da je spreman da je brani goloruk.

Kreši ponovo napadoše te noći, i opet sledeće noći. Ali oba puta vrhovnik Troj je bio spreman za njih. Iako je bio slep u tami, nemoćan da se bori, proučavao je teren i pažljivo birao logorišta pre mraka. Pobrinuo se za zaštitu konja, isplanirao odbranu. Onda je postavio zasede sa krvnim gardistima, strelcima, vatrama. Mnogi kreši behu pobijeni, a ratovnija više nije trpela gubitaka.

Posle tog trećeg napada vukovi ih ostaviše na miru. Ali onda je imao drugih razloga za brigu. Tokom jutra šesnaestog dana marša zid crnih oblaka dođe sa istoka prema ratnicima. Pre podneva do njih stigoše naleti vetra, mrsili su im kosu, povijali visoku travu Zaravni. Vetar se pojača kako su se spoljašnji rubovi oluje primicali. Uskoro kiša poče da ih šiba iz sve mračnijeg neba.

Silovita tmina oblaka obećavala je ubistveni pljusak. Delotvorno je zaslepila Troja. Sve zubljonoše i oblučari upalili su vatre da bi obezbedili svetlost za očuvanje celine ratovnije pred silinom pljuska. Ali glavno telo oluje nije stiglo toliko daleko na zapad; činilo se da je usmerilo središte na tačku nešto prema istoku, a kada je zauzelo položaj, ostalo je nepokretno.

Ratnici su marširali po ivicama nevremena. Neravnomerna i mučna kiša koja ih je šibala iz paklenih dubina oluje nije im nanosila mnogo zla, ali duh im je svejedno patio. Svi su osećali zlu silu koja je gonila nalet. Nije im bio potreban Troj da im objasni da je sve to gotovo sigurno usmereno na trupe balčaklije Kvana.

Do trenutka kada se oluja rasula kasno sledećeg dana, Troj je izgubio gotovo čitav eovod. Negde u tami i strahu pred onim što je zadesilo Kvana, bezmalo dvadesetina manje izdržljivih ratnika izgubila je hrabrost; usred sveg klizanja i upinjanja ratovnije prosto su polegali po blatu i poginuli.

Ali bilo ih je samo osamnaest. Blizu šesnaest hiljada muškaraca i žena preživelo je oluju i nastavilo marš. A zarad živih, vrhovnik Troj otvrdnu srce pred mrtvima. Jašući Merila kao da nema granice njegovoj

112

hrabrosti, vodio je vojsku prema jugu, prema jugu, i nije dozvoljavao da mu obogaljujući ritam koraka posustane makar na tren.

A onda, tri dana kasnije - dan posle punog meseca - ratovnija je morala da prepliva Crnu reku.Ta reka obrazovala je granicu između Središnjih i Južnih Zaravni. Tekla je severoistočno iz

Zapadnik planina i ulivala se u Mithil na mnogo dvadesetina milja prema Andelejnu. Stara predanja govorila su da joj je u trenutku izbijanja Crne reke ispod velike litice Ulom-Kamena, istočnog lica Melenkuriona Nebozora, voda bila crvena poput najčistije srčane krvi. Ali iz Ulom-kamena Crna reka je tekla kroz središte Garotinog Čestara. Pre nego što prođe kroz Poslednje bregove prema Zaravnima, tekla je pokraj Doline Vešala, drevnog gubilišta šumnika. Vode koje je ratovnija morala da pređe bile su crvenkasto-crne, kao ispunjene neobičnim muljem. Tokom čitave istorije Domaje, Crna reka među Poslednjim Bregovima Mithila nikada nije podnosila most ili gaz; naprosto je odnosila svaki napor da se preko nje napravi put. Ratnici nisu imali drugog izbora nego da plivaju.

Dok su se peli na južnu obalu, delovali su isceđeno, kao da im je mračna glad toka isisala neku suštinsku izdržljivost ili posvećenost iz kostiju.

I dalje su marširali. Vrhovnik im je zapovedao da idu napred i oni su marširali. Ali sada su se kretali kao izubijane, prazne olupine gonjene besmislenim vetrom preko neutabanog sargasa Južnih Zaravni. S vremena na vreme činilo se da ih samo samotna vatra Trojeve volje i dalje drži da teturavo gaze napred, da se upinju.

A u Južnim Zaravnima čekala ih je još jedna teškoća. Ovde je teren postajao neravniji. U jugozapadnom uglu Središnjih Zaravni samo je debela kriva Poslednjih Bregova razdvajala Garotin Čestar od Zaravni. Ali južno od Crne reke, ta brda pretvarala su se u planine - strmi klin nazubljenih vrhova sa šiljkom u reci, istočnom ivicom u vratu boce Usudovog Pribega, a zapadnim krajem kod Kukavičjeg Dola, gde se Garotin Čestar otvarao prema Južnik Pustarama četrdeset milja jugozapadno od Usudovog Pribega. Linija marša ratovnije zalazila je sve dublje i dublje u grubo pobrđe u podnožju tih planina.

Posle dva dana borbe protiv tih brda ratnici su izgledali kao oživljeni mrtvaci. Još nisu mnogo zaostajali u odnosu na predviđeni ritam, ali očigledno je bilo samo stvar vremena kada će početi da padaju usred hoda.

Kada sunce poče da zalazi i prekri Trojev vid maglom, vrhovnik donese odluku. Stanje ratnika cepalo mu je srce; osećao je da mu je vojska zapala u jednu vrstu krize. Ratovnija je i dalje bila na pet dana od Usudovog Pribega, pet užasnih dana. A on nije znao gde je Kvan. Bez ikakvog znanja o balčaklijinom položaju i stanju, ikakvog znanja o vojski poglavara Kletnika, Troj se nije mogao pripremiti za ono što ga je čekalo. A činilo se da mu vojska više nije sposobna ni za kakve pripreme.

Kucnuo je čas da dela.Iako je ratovnija još bila milju daleko od kraja planiranog marša, zaustavio ju je za tu noć. A dok su

se ratnici iscrpljeno petljali sa poslovima podizanja logora, on pozva poglavara Mhorama u stranu. U sutonu, jedva da je mogao da razazna poglavareve crte, ali se usredsredio na njih svom odlučnošću, upinjao se da prenese Mhoramu jačinu molbe. "Mhorame", uzdahnu on, "mora da postoji nešto što možeš da učiniš za njih. Nešto - bilo šta što bi im pomoglo da se saberu. Nešto što možeš učiniti sa žezlom, otpevati, ili staviti u hranu, nešto. Mora da postoji!"

Poglavar Mhoram je iz blizine proučavao vrhovnikovo lice. "Možda", reče on trenutak potom. "Postoji jedno sredstvo koje bi moglo biti donekle delotvorno protiv dodira Crne reke. Ali ustezao sam se da ga upotrebim, jer jednom kada se to učini ne može se ponoviti. Još smo dugim danima udaljeni od Usudovog Pribega - a potreba ratnika za snagom tokom borbe biće silna. Zar pomoć ne bi trebalo zadržati do tog vremena?"

"Ne!" Troj pokuša da natera Mhorama da mu čuje dubinu ubeđenja. "Sada je vreme. Snaga im je potrebna sada - u slučaju da bude neophodno da se bore pre nego što stignu do Pribega. Ili za slučaj da zatreba da trče da bi tamo stigli na vreme. Ne znamo šta se dešava sa Kvanom. A posle ove večeri nećeš imati novu priliku sve dok borba ne počne."

"Kako to?" upita poglavar pažljivo."Zbog toga što polazim izjutra. Idem na Kevinov Vidikovac - želim da bacim pogled na Kletnikovu

vojsku. Moram tačno da znam koliko nam vremena Kvan daje. A ti ideš sa mnom. Ti si jedini koji ume da koristi onaj komunikacioni štap od vrhovnog drveta."

Mhoram je delovao iznenađeno. "Da ostavimo ratovniju?" hitro, tiho upita. "Da li je to mudro?"

113

Troj je bio ubeđen. "Moram to učiniti. Bio sam... predugo u neznanju. Sada moram da znam. Odavde nadalje ne smemo dozvoliti da nas Kletnik iznenadi. A ja sam..." on iskrivi lice prema magli, "...ja sam jedini koji vidi dovoljno daleko da može da kaže šta Kletnik radi." Trenutak potom on dodade: "Zbog toga ga zovu Kevinov Vidikovac. Čak je i njemu bilo potrebno da zna u šta se uputio."

Poglavar naglo pređe rukom preko napetosti svog lica i klimnu. "Vrlo dobro. Biće učinjeno. Evo pomoći koja se može pružiti. Svaki oblučar nosi malu količinu gline vidarke. A zubljonoše imaju retki drveni prah koji nazivaju rilinlur. Nadao sam se da sačuvam ta sredstva za lečenje borbenih rana. Ali biće stavljena u hranu večeras. Moli se da budu dovoljna." Bez daljih pitanja, on se okrete da d uputstva zubljonošama i oblučarima.

Uskoro su ti ljudi išli kroz logor i stavljali u svaku kazan za hranu bilo glinu vidarku, bilo rilinlur. Svaki kotao dobio je samo pregršt; svaki ratnik pojeo je samo sićušnu količinu. Ali zubljonoše i oblučari znali su kako da izvuku najviše iz drvenog praha i gline. Pesmama i činima napravili su svoj dar ratnicima snažan i delotvoran. Ubrzo posle jela ratnici pospaše; mnogi su se prosto svalili na tlo i izgubili svest. Prvi put tokom dugog marševskog povređivanja njih nekoliko nasmešilo se u snu.

Kada se Mhoram vratio vrhovniku Troju posle obroka, gotovo da se i sm smešio.Onda Troj poče da daje prvoj stožernici Amorin uputstva za bitku kod Usudovog Pribega. Kada su

raspravili sve o prehrani i poslednjoj fazi marša, oni počeše da razgovaraju o samom Pribegu. I pored njegove samouverenosti, ona je na to mesto gledala sa užasom. U svim ratovima Domaje bilo je to mesto na koje su vojske bežale pošto su im sve nade uništene. Mračna, drevna predanja govorila su kako gavranovi, ugneždeni visoko na padinama uskog procepa nad nagomilanim kamenjem i gromadama sa njegovih ivica, grakću za mesom pobeđenih.

Ali Troj nikada nije sumnjao u taj deo plana. Usudov Pribeg bio je idealno mesto za borbu male vojske oprotiv veće. Neprijatelj se mogao namamiti u kanjon i savladavati deo po deo. "U tome je lepota svega toga", reče Troj uvereno. "ovoga puta ima da okrenemo Kletnikove karte protiv njega - prihvatićemo njegovu kletvu i pretvoriti je u blagoslov. Jednom kada Kvan stigne, imaćemo ruku pomoćnicu. Kletnik možda neće ni znati da smo tamo sve dok za njega ne bude prekasno. Ali čak i ako bude znao, ipak će morati da se bori protiv nas. Ne sme dopustiti da nam okrene leđa. Ti samo treba", dodade on, "da održiš korak sledećih pet dana."

Amorinino strogo mrgođenje podseti ga koliko bi nemogući mogli biti tih pet dana. Ali izjutra oseti da je bio u pravu. Zahvaljujući okrepljujućem dejstvu rilinlura i gline vidarke, ratnici mu dočekaše jutarnji zov sa obnovljenom odlučnošću u očima i nečim nalik na snagu u udovima. Kada se uspeo na obližnji breg da im se obrati, oni se sjatiše oko njega i uskliknuše tako da mu se u grudima steže od ponosa. Želeo je da ih sve zagrli.

Okrenuo se ratovniji leđa okrenutih suncu na izlasku, a kada je mogao da im razazna lica kroz ličnu maglu, on poče. "Prijatelji moji", povika on, "počujte me! Idem na Kevinov Vidikovac da vidim šta Kletnik radi, tako da mi je ovo verovatno poslednja prilika da vam se obratim pre nego što borba bude počela. A želim da vas valjano upozorim. Poslednja dvadeset dva dana bilo nam je prilično lako. Ali sada je prostiji deo okončan. Od sada ćemo morati da počnemo da zarađujemo platu."

Nemirno je rizikovao tu turobnu šalu. Ukoliko su ga ratnici razumeli, mogli bi se malo opustiti, otresti se jednog dela bola i brige, približiti jedno drugom. Ali ukoliko mu u rečima čuju podsmevanje, ukoliko ih njegov mračni humor uvredi - onda su za njega izgubljeni.

Osetio je neizmerno olakšanje i zahvalnost kada vide da su se mnogi ratnici nasmešili. Nekolicina ih se čak naglas nasmeja. Od njihovog odgovora iznenada oseti da je divno u skladu sa njima - u skladu sa svojom vojskom, oruđem sopstvene volje. Smesta se ponovo pouzdavao u podređene.

Hitro je nastavio. "Kao što znate, samo smo na pet dana od Usudovog Pribega. Ostalo nam je još skoro tačno četrdeset osam milja hoda. Posle svega što ste učinili, trebalo bi da budete u stanju da to izvedete kao od šale. Ali još ima nekoliko stvari koje bih hteo da kažem o tome.

Najpre, treba da znate da ste već postigli više od ijedne vojske u istoriji Domaje. Nijedna ratovnija nije ovoliko brzo marširala na ovoliku daljinu. Zbog toga je svako od vas već heroj. Ne razmećem se - činjenice su činjenice. Vi ste već sada najbolji.

Ali heroji ili ne, posao nam nije gotov dok ne pobedimo. Zbog toga idemo na Usudov Pribeg. To je savršeno mesto za klopku - jednom kada stignemo tamo, možemo da se sukobimo sa vojskom pet puta većom od nas. A samim tim što smo stigli tamo - što smo ovako povukli Kletnikovu vojsku prema jugu -

114

već smo spasli dvadesetine kamendolova i drvograda u Središnjim Zaravnima. Za većinu vas to znači da ste spasli sopstvene domove."

Zastao je u nadi da pusti svoje samopouzdanje da dopre u srca ratnika. Onda reče: "Ali moramo stići do Pribega na vreme. Balčaklija Kvan očekuje da nas tamo zatekne. On i njegova eovojna đavolski se bore da bi nam pružili ovih pet dodatnih dana. Ukoliko ne stignemo do Pribega pre njih, svi će izginuti.

Biće tesno. Ali mogu vam saopštiti činjenicu da nam je balčaklija već kupio tri od tih pet dana. Svi ste videli onu oluju pre šest dana. Znate šta je to bilo - napad na balčaklijinu eovojnu. To znači da je pre šest dana i dalje držao Kletnikovu vojsku u dolini Mithila. A vi poznajete balčakliju Kvana. Znate da taj ne bi dopustio da se obična dva dana ispreče između nas i pobede.

Biće tesno. Nećemo imati mnogo odmora. Ali jednom kada se nađemo u Pribegu, ne plašim se ishoda."

Na to, stožernici započeše da kliču u znak odgovora na Trojeve reči, a on je nemo stajao u ovacijama, pognute glave, prihvatao ih je samo zbog toga što ga je hrabrost tih povika, hrabrost njegove vojske, sveg prevladala. Kada klicanje zamre i kada se ratovnija ponovo utiša, on hrapavim glasom reče u tišini: "Prijatelji moji, ponosim se svima vama."

Onda se okrenuo i gotovo otrčao sa brega.Poglavar Mhoram sledio ga je kada je skočio na Merilova leđa. U pratnji Ruela, Terela i još

osmorice krvnih gardista, njih dvojica odgalopira od ratovnije. Troj je oštro gonio ata dok mu se vojska nije izgubila sa vidika u bregovima za njim. Onda uspori Merila do kasa koji je mogao pokriti rastojanje do kamendola Mithil i Kevinovog Vidikovca za tri dana. Sa Mhoramom kraj sebe kaskao je istočno preko grubih Zaravni.

Posle izvesnog vremena poglavar tiho reče: "Vrhovniče Troje, dirnuo si ih.""Naopačke si shvatio", odvrati Troj glasom ogrubelim od osećanja. "Oni su to učinili meni.""Ne, prijatelju moj. Postali su ti veoma odani.""To su odani ljudi. Oni... U redu, da, znam na šta misliš. Odani su mi. Ukoliko ih ikada budem

prevario - ukoliko makar napravim neku normalnu ljudsku grešku - osećaće se izdani. Znam. Usredsredio sam previše njihove hrabrosti i nade na sopstvene planove. Ali ukoliko stignemo na vreme do Pribega, vredeće sveg rizika."

Poglavar Mhoram se složi klimanjem glave. Posle pauze on reče: "Ali izveo si svoj deo. Prijatelju moj, moram ti reći ovo. Kada sam prvi put shvatio tvoju nameru da ovakvom brzinom marširaš prema Usudovom Pribegu, osetio sam da je taj zadatak nemoguć."

"Zašto si me onda pustio da to učinim?" planu Troj. "Zbog čega si sve do sada čekao da nešto kažeš?"

"Ah, vrhovniče", odvrati poglavar, "sve što se ostavi, a da se i ne pokuša, nemoguće je."Troj se na to okrete Mhoramu. Ali kada je susreo poglavarev ispitivački pogled, on shvati da

Mhoram ne bi tek tako pokrenuo takvo pitanje. Prisilivši se da se opusti, on reče: "Ne očekuješ zapravo da budem zadovoljan takvim odgovorom."

"Ne", odvrati poglavar prosto. "Govorim samo da izrazim poštovanje prema onome što si učinio. Verujem ti. Slediću tvoje vođstvo u ovom ratu prema svakoj opasnosti."

Nalet zahvalnosti naglo ispuni Trojevo grlo i bio je prisiljen da stegne zube da se ne bi budalasto nasmešio. Da odgovori na Mhoramovo poverenje, on prošapta: "Neću te izdati."

Ali kasnije, kada su mu se osećanja povukla, uznemirilo ga je kada je otkrio koliko je takvih obećanja dao. Činilo se da se šire sa svakim novim razvojem u maršu. Njegov govor ratovniji bio je samo jedna u nizu takih tvrdnji. Sada je osećao da je dao lično jemstvo uspeha praktično čitavoj Domaji. Uterao je sebe u ćošak - mesto gde su poraz i izdaja postajali isto.

Prosta pomisao na neuspeh natera mu bilo na vrtoglavo udaranje u glavi.Ukoliko je to bila ona vrsta razmišljanja koja je nadahnula Kovenantovo neverovanje, onda je Troj

video da u njoj ima određenog smisla. Ali on je imao divljačko ime za nju; nazivao ju je kukavičlukom. On silom potisnu misao i posveti pažnju Južnim Zaravnima.

Na većem rastojanju od planina teren se donekle izravnavao i otvarao u široke poteze oštre, žilave trave pomešane sa nakupinama sive bujadi i jesenje pocrvenelog vresa. Nije to bila plodna zemlja - Troju je rečeno da u čitavim Južnim Zaravnima ima samo pet kamendolova - ali njeno nerastrošno zdravlje bilo je životno i snažno poput zdepastih, mišićavih ljudi koji su živeli u njoj. Nešto u njenoj oštrini odgovaralo mu

115

je, kao da je samo tle pogodno za rat. Ravnomerno je jahao, održavao oštri ritam koraka čuvajući Merilovu snagu za tegobni trk od Kevinovog Vidikovca do Usudovog Pribega.

Ali druge noći njegovo samopouzdanje dožive udarac. Ubrzo posle izlaska meseca poglavar Mhoram iznenada skoči budan i tako silovito vrisnu da se Troju krv sledila. Troj stade da pipa prema njemu kroz mrak, ali ovaj obori vrhovnika žezlom i stade da ispaljuje silovite udare sile u neranjiva nebesa kao da ga ova napadaju. Ludilo ga sasvim obuze. Nije se zaustavio sve dok ga Terel ne uhvati za ruke i povikao mu u lice: "Poglavaru! Izopačenje će te videti!"

Izuzetnim naporom, Mhoram ovlada sobom, ućutka svoju silu.Onda Troj nije mogao da vidi ništa. Morao je da čeka u slepoj napetosti dok najzad nije čuo

Mhorama kako uzdiše: "Prošlo je. Hvala ti, Terele." Poglavar je zvučao potpuno izmoždeno.U Troju su vrvela pitanja, ali Mhoram ili nije želeo ili nije mogao da odgovori na njih. Silina vizije

ostavila ga je ošamućenog i drhtavog. Jedva da je mogao da prisili usne da obrazuju nekoliko reči koje je izgovorio da primiri Troja.

Vrhovnik nije bio ubeđen. Zahtevao je svetlo. Ali kada Ruel naloži logorsku vatru, Troj vide blistavu vrelinu rastrzanosti i opasnosti u Mhoramovim očima. Zaustavljala ga je, poricala njegovu ponudu podrške ili utehe. Bio je prisiljen da ostavi poglavara u surovom, proročkom bolu.

Ostatak noći Troj je ležao budan, nemirno je čekao. Ali kada zora dođe i vid mu se povrati, on vide da je Mhoram nadvladao krizu. Grozničavost pogleda zamenilo mu je tvrdo svetlucanje nalik upozorenju da je opasno izazivati ga - svetlucanje koje podseti Troja na sliku u Dvorani darova naslovljenu "Pobeda poglavara Mhorama".

Poglavar nije nudio nikakvo objašnjenje. U tišini su pojahali u susret trećem danu.Na obzorju ispred njih, Troj je razaznavao tanki, crni prst Kevinovog Vidikovca, iako je dolina

kamendola Mithil i dalje bila udaljena dvadeset dve milje. Posle napora te noći bio je još više pritisnut željom da se popne na Vidikovac i vidi vojsku poglavara Kletnika. U tom prizoru sagledaće sudbinu svog borbenog plana. Ali nije gonio Ranihina brzinom većom od one najpogodnije za putovanje. Zbog toga je dolina već bila puna večernjih senki kada on i Mhoram stigoše do reke Mithil i stadoše da je slede uzvodno prema vencu Južnika.

Kroz ličnu izmaglicu samo je nazreo kamendol Mithil. Sa vrha teškog kamenog mosta preko reke pogledao je južno duž istočne obale i nejasno razaznao mračnu, oblu nakupinu kamenih kućica. Onda mu nestade i poslednje prodornosti vida i bio je prisiljen da ujaše u naselje po osećaju.

Kada Troj i njegovi pratioci sjahaše unutar okruglog, otvorenog središta kamendola, poglavar Mhoram tiho se obrati narodu koji je izišao da ih pozdravi. Ubrzo se kamendolcima pridruži grupa od njih petoro sa velikim kotlom oblučka. Postavili su ga na platformu u središtu kruga, odakle mu se topli sjaj i svež, zemni miris proširiše na sve strane. Svetlo omogući Troju da nejasno vidi.

U grupi od petoro bili su tri žene i dvojica muškaraca. Četvoro ih je bilo sedokoso, staro i dostojanstveno, ali činilo se da jedan čovek tek što je prošao srednje doba. Gusta, tamna kosa bila mu je prošarana sedom, a preko niskog, moćnog tela nosio je tradicionalnu kamendolsku tuniku sa neobičnom šarom nalik ukrštenim munjama na ramenima. Imao je trajno urezan izraz gorčine na licu, kao da se u njemu nešto slomilo rano u životu i zagorčalo mu sve ukuse koje je oprobao. Ali i pored gorčine i srazmerne mladosti, njegovi pratioci ukazivali su mu poštovanje. On se prvi obrati.

"Živeo, Mhorame, sine Variolov, poglavaru Veća Veselkamena. Živeo, vrhovniče Troje. Budite dobro došli u kamendol Mithil. Ja sam Triok, sin Tulera, prvi u Krugu staraca kamendola Mithil. Nije naš običaj da ispitujemo goste pre nego što im gostoprimstvo očisti zamor putovanja. Ali ovo su opasna vremena. Krvna garda donese nam vesti o ratu. Kakva vas muka nagoni ovamo?"

"Trioče, tvoja dobrodošlica počastvuje nas", odvrati poglavar Mhoram. "A još smo počastvovani i time što nas poznaješ. Nismo se nikada sreli."

"To je istina, poglavaru. Ali ja sam izvesno vreme učio u Znanstvigoru. Upoznat sam sa poglavarima i poglavarskim prijateljima..." On klimnu ka Troju.

"Onda, Trioče, starci i narode kamendola Mithil, moram vam reći da je rat zaista započeo u Domaji. Vojska Sivog Krvnika maršira po Južnim Zaravnima da bi stupila u boj protiv ratovnije Veselkamena kod Usudovog Pribega. Došli smo kako bi se vrhovnik Troj mogao popeti na Kevinov Vidikovac i proučavati pokrete neprijatelja."

116

"Mora biti da ima izuzetan vid, ukoliko može da gleda toliko daleko - iako je rečeno da je vrhovni poglavar Kevin sagledavao čitavu Domaju sa Vidikovca. Ali to nije naša briga. Molim vas da prihvatite dobrodošlicu kamendola Mithil. Kako vas možemo uslužiti?"

Uz osmeh, poglavar Mhoram odgovori: "Topao obrok bio bi bogata dobrodošlica. Već mnogo dana jedemo logorsku hranu."

Na to, još jedan pripadnik kruga staraca kroči napred. "Poglavare Mhorame, ja sam Teres, družbenica Slenova. Naš dom je prostran, a Slen, moj suprug, ponosi se svojim kuvanjem. Hoćete li jesti sa nama?"

"Rado, Teres, družbenice Slenova. Počastvuješ nas.""Prihvatanje dara počastvuje nudioca", odvrati ona ozbiljno. U pratnji ostalih staraca ona povede

Mhorama i Troja iz središta kamendola. Dom joj je bio prostrana, ravna građevina oblikovana od jedne ogromne kamene gromade. Unutra je sve blistalo od oblučaka. Posle nekoliko ceremonijalnih predstavljanja, Troj i Mhoram nađoše se za dugačkim, kamenim stolom. Obrok koji im je izneo Slen potpuno mu je opravdavao ponos.

Kada su svi gosti pojeli svoj udeo i kada su sklonjeni kameni tanjiri i vrčevi, poglavar Mhoram ponudi da odgovori na pitanja staraca. Teres započe opštim pitanjem o ratu, ali pre nego što je stigla mnogo da kaže, Triok je prekide.

"Poglavaru, šta je sa vrhovnom poglavarkom Elenom? Da li je dobro? Da li se bori u ovom ratu?"Nešto previše plaho u Triokovom tonu ljutnulo je Troja, ali on prepusti odgovore Mhoramu.

Poglavar odvrati: "Vrhovna poglavarka je dobro. Otkrila je znanje o jednom od skrivenih Krugova Kevinovog znanstva i lično je pošla u potragu za Krugom." Zvučao je oprezno, kao da ima nekog razloga da ne veruje Trioku.

"A šta je sa Tomasom Kovenantom, Nevernikom? Krvna garda kaže da se vratio u Domaju.""Vratio se.""Ah, da", reče Triok. Činilo se da je svestan Mhoramovog opreza. "A šta je sa Trelom, družbenikom

Atiaraninim? Mnogo godina bio je oblučar kamendola Mithil. Kako izlazi nakraj sa ovim ratom?""U Veselkamenu je, gde mu veštine služe odbrani Konaka."Triokovo držanje smesta se izmeni. "Trel nije sa vrhovnom poglavarkom?" oštro upita on."Ne.""Zašto ne?"Na trenutak Mhoram je ispitivao pogledom Triokovo lice. Onda reče kao da nešto rizikuje:

"Prapoglavar Tomas Kovenant, Nevernik i Prstenoša, jaše sa vrhovnom poglavarkom.""Sa njom?" kriknu Triok i skoči na noge. "Trel je to dozvolio?" On gorko ošinu Mhorama pogledom,

a onda se okrete i izlete iz kuće.Njegova žestina ostavi neugodnu tišinu u odaji, a Teres tiho progovori da je ublaži. "Nemoj se

vređati, poglavaru. Život mu je pun muka. Može biti da znaš deo njegove priče."Mhoram klimnu, uveri Teres da se nije uvredio. Ali Triokovo ponašanje uznemirilo je vrhovnika

Troja; živo ga je podsetilo na Trela. "Ne znam", reče on mrgodno. "Šta se njega tiče vrhovna poglavarka?""Ah, vrhovniče", reče Teres tužno, "ne bi mi bio zahvalan što govorim o tome. Ja..."Oštri Mhoramov pogled je ućutka. Troj se okrete Mhoramu, ali ga poglavar nije gledao u oči. "Pre

prvog prizivanja prapoglavara Kovenanta u Domaju", reče Mhoram pažljivo, "Triok je bio zaljubljen u kćerku Trela i Atiaran."

Troj jedva suzdrža povik. Želeo je da prokune Kovenanta; činilo se da nema kraja šteti koju je naneo Kovenant. Ali uzdržao se zarad domaćina. Jedva da je čuo kada je Mhoram upitao: "Da li je Trelova kćerka dobro? Ima li načina na koji joj mogu pomoći?"

"Ne, poglavaru", uzdahnu Teres. "Zdravlje njenog tela je jako, ali um joj je nesiguran. Uvek je verovala da će Nevernik doći po nju. Zatražila je od Kruga staraca - zatražila je dopuštenje da se uda za njega. Ne možemo naći iscelitelja koji je u stanju da joj dirne bolest. Plašim se da bi joj ti samo još više okrenuo misli prema njemu."

Mhoram turobno prihvati njen sud. "Žao mi je. Taj neuspeh me boli. Ali poglavari znaju samo jednog Neomeđenog iscelitelja sa dovoljnim moćima za takvu nevolju - a ta žena napustila je dom i nestala još pre četrdeset godina, pre bitke kod Vitog Drvograda. Žao nam je što smo tako malo korisni u tolikoj nevolji."

117

Reči mu za sobom ostaviše tišinu. Tokom vremena koje otprilike odgovara prigušenom uzdahu gledao je u svoje stegnute ruke. Ali onda se trže iz premišljanja i reče: "Starci, kako ćete izaći nakraj sa ovim ratom? Jeste li se pripremili?"

"Da, vrhovni poglavaru", odvrati jedna žena. "Imamo malo razloga da se plašimo uništenja domova i zato ćemo se skrivati po planinama ukoliko dođe rat. Pripremili smo zalihe hrane za slučaj takve nevolje. Iz planine ćemo napadati one koji pokušaju da osvoje kamendol Mithil."

Mhoram klimnu, a trenutak potom Teres reče: "Poglavare, vrhovniče, hoćete li da provedete noć kod nas? Bićemo počastvovani da vam ponudimo postelje. A možda ćete moći da govorite pred okupljanjem naših ljudi?"

"Ne", reče Troj naglo. A onda, čuvši sopstvenu neljubaznost, ublaži ton. "Hvala vam, ali ne. Moram da nastavim ka Vidikovcu - što je pre moguće."

"Šta ćeš videti? Noć je mračna. Možeš se ugodno ispavati ovde, pa ipak stići na Kevinov Vidikovac pre jutra."

Ali Troj beše nepopustljiv. Bes prema Kovenantu samo mu je povećavao nestrpljivost; imao je snažan osećaj pritiska, neumitne krize. Uglađena, čvrsta podrška poglavara Mhorama uskoro zadovolji kamendolce u uverenju da je ta odluka neophodna i ubrzo se on i Troj dadoše na put. Troj primi kotlić oblučka od staraca da mu osvetljava put, ostavi sve krvne gardiste izuzev Terela i Ruela da paze na Ranihine i drže stražu po dolini, a zatim brzo pođe pokraj Mithila u noć.

Troj nije video ništa izvan osnovnog sjaja oblučka, ali kada je bio siguran da su se našli van dometa uha onih iz kamendola, on reče Mhoramu: "Znao si za Trioka pre ove večeri. Zašto mi nisi rekao?"

"Nisam znao opseg njegovog bola. Zašto bih te opterećivao? Pa ipak, sada mi na srcu leži misao da sam neispravno postupio prema njemu. Trebalo je da mu priđem otvoreno i da imam poverenja da će podneti moje reči. Moja pažnja samo mu je uvećala bol."

Troj je zauzeo suprotno stanovište. "Uopšte ne bi morao da budeš pažljiv da nije onog prokletog Kovenanta."

Ali Mhoram je samo ćutke koračao dolinom.Skupa su se probijali južno u pobrđa okolnih planina, zatim zaokrenuli prema severu, uz istočne

padine. Na planinskoj padini putovanje postade teško. Terel je vodio poglavara Mhorama, a Troj ih je sledio sa Ruelom za leđima. Dok se peo uz put, nije video ništa od svog položaja - za njega, blistanje oblučka bilo je okruženo mračnom maglom - ali je lagano počeo da oseća promenu u vazduhu. Topli jesenji vazduh noći Južnih Zaravni postade svežiji, ređi; srce poče da mu bije od njega. Do trenutka kada se popeo par hiljada stopa, znao je da zalazi u planine u kojima su već pali prvi zimski snegovi.

Ubrzo potom, on i njegovi drugovi napustiše otvorenu planinsku padinu i počeše da se probijaju kroz procepe, pukotine i skrivene doline. Kada su ponovo stigli na otvoren prostor, našli su se na ispustu na licu obronka i kretali se istočno pod ogromnim masivom vrha. Taj ispust odveo ih je do osnovice dugačkog, kamenog stuba Vidikovca koji se psotepeno sužavao prema visini. A onda, pentrajući se po vazduhu poput samotnih prilika iz sna, oni pođoše otkrivenim stepeništem stuba. Posle novih pet stotina stopa nađoše se na ograđenoj platformi Kevinovog Vidikovca.

Troj oprezno pođe preko poda Vidikovca i sede leđima oslonjen o ogradu. Znao je na osnovu opisa da se nalazi na vrhu stuba, izdignutog na visinu od četiri hiljade stopa pravo iznad podnožja jednog vrhunca u Vencu i nije želeo da pruži slepilu priliku da ga izda. Čak i dok je sedeo sa čvrstim kamenom između sebe i ponora, imao je snažan osećaj prisustva bezdana. Njegovo čulo za okolinu oštro je osećalo nepostojanje ma kakvog smirujućeg zaklona, zatvorenog prostora ili granica. Ovo je bilo nalik gubljenju usred neutabanih nebesa i on je reagovao kao slepac - strahom i osećajem neizlečive izdvojenosti. Stavio je kotlić sa oblučkom na pod ispred sebe da bi bar nejasno video trojicu pratilaca. Onda je oslonio obe ruke o kamen pored sebe kao da hoće da se uzdrži od pada.

Lagani vetrić naiđe na Vidikovac sa divovske planinske litice na južnoj strani, a vazduh je nosio predukus zime od koga Troj uzdrhta. Kako je ponoć prolazila kroz tamu, on poče nasumce da govori, kao da želi da zagreje bdenje zvukom sopstvenog glasa. Trenutni osećaj lebdenja, praznine, podsetio ga je na poslednje trenutke na onom svetu koga je Kovenant neprekidno nazivao "stvarnim" - na trenutke tokom kojih su mu stan progutali plamenovi i prisilili ga da visi na sve slabijim prstima sa prozorskog okvira, dok se pod njim širio duboki pad i smrskavanje na betonu.

Govorio je nasumično o tom svetu sve dok živosti sećanja ne nestade. Onda reče: "Prijatelju Mhorame, podseti me - podseti me da ti ponekad kažem kako sam zahvalan - za sve." Postideo se zbog toga

118

što je takvu stvar rekao naglas, ali ta osećanja bila su previše važna da bi ih ostavio neizgovorena. "Ti, Elena, Kvan i Amorin - svi ste mi neverovatno dragoceni. A ratovnija - mislim da bih bio spreman da skočim odavde kada bi to bilo potrebno za ratovniju."

Ponovo je zaćutao, a vreme je prolazilo. Iako je drhtao na ledenom vetru, njegove reči umirile su ga. Pokušao je da okrene misli borbi koja ga je čekala, ali neznani vidik koji je vrebao u nadolazećem danu preovlađivao mu je mozgom i ometao sva predviđanja i planove. A bleda noć oko njega ostala je neizmenjena, neprodorna poput haosa. Bilo mu je potrebno da zna gde stoji. Učini mu se da iz daljine čuje slabe udarce kopita. Ali nijedan njegov pratilac nije reagovao na njih; nije bio siguran da je išta čuo.

Bilo mu je potrebno da na neki način skrene sebi pažnju. Zarežao je, napola Mhoramu, a napola za sebe: "Mrzim zore. Sa noćima mogu da se snađem. Drže me - nešto su sa čime imam iskustva, ako ništa drugo. Ali zore! Ne mogu podneti čekanje na ono što ću videti." Onda naglo upita: "Da li je nebo vedro?"

"Vedro je", reče Mhoram blago.Troj uzdahnu od olakšanja. Na trenutak, bio je u stanju da se opusti.Tišina ponovo obuhvati Vidikovac. Čekanje se nastavljalo. Postepeno, Trojeva drhtavica stade da se

pogoršava. Kamen na koji se naslonio i dalje je bio hladan, neprijemčiv na njegovu telesnu toplotu. Želeo je da ustane i da korača, ali se nije usuđivao. Oko njega, Mhoram, Ruel i Terel stajali su mirno poput kipova. Posle izvesnog vremena, nije više mogao da se uzdrži da ne pita poglavara da li je primio neku poruku od Elene. "Da li je pokušala da uspostavi vezu sa tobom? Kako je?"

"Ne, vrhovniče", odgovori Mhoram. "Vrhovna poglavarka ne nosi sa sobom nijedan štap lomilialora."

"Ne?" Novost prenerazi Troja. Sve do tog trenutka nije shvatao koliko se uzdao u Mhoramovu moć da uspostavi vezu sa Elenom. Želeo je da zna da je bezbedna. A kao poslednji izvor snage, računao je na mogućnost da je pozove. Ali sada mu je bila potpuno izgubljena kao da je već mrtva. "Ne?" Iznenada se osećao toliko slepo da nije mogao da vidi Mhoramovo lice, kao da nikada nije zaista video Mhoramovo lice. "Zašto?"

"Bilo je samo tri komada vrhovnog drveta. Jedan je otišao na Poglavarev Konak, a jedan je ostao u Veseldrvu, tako da bi Znanstvigor i Veselkamen mogli zajedno delati kako bi se odbranili. Jedan štap je preostao. Dat je u moje ruke za korišćenje u ovom ratu."

Trojev glas pucketao je od pobune. "Šta to vredi?""U slučaju nužde biću u stanju da govorim sa Veseldrvom i Poglavarevim Konakom.""Ah, ti budalo." Troj nije znao da li govori Mhoramu ili sebi. Toliko stvari skrivano je od njega. Pa

ipak, nikada mu nije palo na pamet da pita ko ima štapove. Klonio se čitave te teme dok ne ugleda vojsku poglavara Kletnika, dok ne bude znao kakva pomoć će mu biti potrebna. "Zašto mi nisi rekao?"

Umesto odgovora, Mhoram ga je samo gledao. Ali kroz izmaglicu Troj nije mogao da pročita poglavarov izraz. "Zašto mi nisi rekao?" ponovi on gorče. "Koliko još ima toga što mi nisi rekao?"

Mhoram uzdahnu. "Što se tiče lomilialora - nisam ti govorio zbog toga što ništa nisi pitao. Štapovi nisu alatka koju bi ti mogao koristiti. Napravljeni su za poglavare i mi smo ih upotrebili onako kako smo smatrali za shodno. Nije nam palo na pamet da bi tvoje želje mogle biti drugačije."

Zvučao je povučeno, umorno. Prvi put Troj primeti koliko je poglavar bio nepristupačan čitavog dana. Protrese ga nalet drhtavice. Onaj Mhoramov san od sinoć - šta je značio? Šta je to poglavar saznao što ga je učinilo toliko drugačijim nego obično? Troj iznenada oseti ukus užasa. "Mhorame", poče on. "Mhorame..."

"Miruj, vrhovniče", šapnu Mhoram. "Neko nailazi."Troj se smesta diže na noge i uhvati za Ruelovo rame da se zadrži. Iako je naprezao uši, nije mogao

da čuje ništa osim slabog povetarca. "Ko je to?"Jedan trenutak, niko nije odgovarao. Kada Ruel progovori, glas mu je zvučao udaljeno i bez strasti

poput samog mraka. "To je Tul, koji je delio Korikov pohod do džinova Primoraca."

17. TULOVA PRIČA

Trojevo srce uzdrhta i poče snažno da bije. Tul! Osećao je kako mu bilo udara u slepoočnicama. Korikov pohod! Posle šoka Runikovih novosti, potisnuo je sve misli o džinovima, odbijao da dopusti sebi da

119

misli na njih. Usredsredio se na rat, usredsredio na ono gde je nešto mogao preduzeti. Ali sada mu se misli uskomešaše. Džinovi!

Gotovo smesta poče da računa. Nije ga bilo u Veselkamenu dvadeset pet dana. Pohod prema Primorju krenuo je osamnaest dana pre toga. Bilo je to gotovo dovoljno vremena, gotovo dovoljno. Džinovi nisu mogli da putuju toliko brzo kao krvni gardista na Ranihinu - ali sigurno nisu daleko zaostali. Sigurno...

Troj je shvatao kako je Tul došao ovamo. Imalo je smisla. Ostali krvni gardisti vodili su džinove, a Tul je pošao ispred njih da javi ratovniji da je pomoć na putu. Sa ratom u Domaji i poglavarem Kletnikom koji maršira, džinovi ne bi pošli za Veselkamen, uopšte ne bi išli prema severu. Pošli bi južno, oko Sarangravske Ravnice ako već ne kroz nju. Krvna garda poznavala je Trojev ratni plan; znala bi šta treba da učini. Našla bi trag vojske poglavara Kletnika iznad Domajinog Sunovrata južno od Planine Groma i sledila ga - pored Morinmosa, kroz dolinu Mithila, a potom jugozapadno prema Usudovom Pribegu. Nadali bi se da napadnu pozadinu poglavara Kletnika tokom bitke kod Pribega. A Tul, pokušavajući da obiđe vojsku poglavara Kletnika u potrazi za ratovnijom, prirodno bi krenuo južno da zaobiđe Venac Južnika prema Usudovom Pribegu. Ta trasa dovela bi ga gotovo na prag kamendola Mithil. Sigurno...!

Kada se Tul popeo sa stepeništa i kročio na Vidikovac, Troj je bio toliko željan da čuje vesti da je preskočio sva uvodna pitanja. "Gde su?" reči su mu izletale toliko brzo da jedva da je mogao da ih uobliči. "Koliko su daleko iza tebe?"

U nejasnoj svetlosti oblučka, nije mogao da razazna Tulovo lice. Ali video je da ga krvni gardista ne gleda. "Poglavaru", reče Tul, "zadužio me Korik da prenesem vesti vrhovnoj poglavarki. Uz Šula i Vejla zadužio me je..." Na trenutak, ravni glas mu se zagrcnu. "Ali krvna garda u kamendolu rekla mi je da je vrhovna poglavarka otišla u Zapadnik planine sa Amokom. Moram preneti vesti tebi. Hoćeš li ih saslušati?"

I pored uzbuđenja, Troj oseti nešto neobično u Tulovom tonu, nešto što je zvučalo poput bola. Ali nije mogao da čeka objašnjenje za to. Pre nego što je poglavar Mhoram mogao da odgovori, Troj ponovi: "Gde su oni?"

"Oni?" reče krvni gardista."Džinovi! Koliko su iza tebe?"Tul se namerno okrete od njega da se suoči sa Mhoramom."Saslušaćemo te", reče Mhoram. Glas mu je bio napet od užasa, ali je govorio čvrsto, bez oklevanja.

"Ovaj rat je u našim rukama. Govori, krvni gardisto.""Poglavaru, oni... nismo mogli... džinovi...." Iznenada, uobičajene ravnodušnosti nestade iz Tulovog

glasa. "Poglavaru!" Reč je odzvanjala bolom toliko oštrim da ga krvni gardista nije mogao zatomiti.Njegov zvuk zapanji Troja. Bio je naviknut na osobeni, tuđinski nedostatak osećanja svih krvnih

gardista. Odavno je prestao da očekuje da izraze ono što osećaju - bukvalno je zaboravio da čak imaju osećanja. A nije bio spreman za bol; toliko je predviđao dobre vesti da je gotovo mogao da ih okusi.

U trenutku, pre nego što su bilo on ili poglavar Mhoram mogli išta reći, uopšte reagovati, Terel pođe prema Tulu. Izmahnuvši tako hitro da je Troj jedva video udarac, on udari Tula preko lica. Udarac teško odjeknu u praznom vazduhu.

Tul se smesta ukoči, stade mirno. "Poglavaru", poče ponovo, sada bezizražajno poput noći, "sa Šulom i Vejlom bio sam zadužen da prenesem vesti vrhovnoj poglavarki. Pre zore dvadeset četvrtog dana pohoda - u zoru posle mladog meseca - napustili smo Koerkri i pošli prema jugu, kao što nas je Korik zadužio, ne ne bismo li zatekli vrhovnu poglavarku u borbi kraj Usudovog Pribega. Ali zbog probuđenog zla bili smo prisiljeni da putujemo peške oko Sarangrava i na taj način je otišlo dvanaest dana. Prišli smo preblizu Lomnik Bregovima i Vejl i Šul padoše kao žrtve izviđača i branilaca Izopačenja. Ali ja sam izdržao. Sa Ranihinom utekoh do Domajinog Sunovrata i Gornje Zemlje, po tragu vojske Izopačenja. U pokušaju da je obiđem, jahao sam kroz bregove do Venca Južnika i na taj način stigao na domet dovikivanja od kamendola Mithil - tih osam dana Ranihin je trčao bez odmora.

Poglavaru...", on ponovo zamuca, ali je smesta ponovo ovladao sobom. "Moram ti govoriti o pohodudo Primorja i zlom usudu koji je zadesio Lelej."

"Slušam te", reče Mhoram bolno. "Ali oprosti mi - moram sesti." Poput starca, spustio se niz žezlo da bi seo leđa oslonjenih na zid ograde. "Nedostaje mi snage da stojim pred takvim vestima."

Tul sede naspram poglavara sa druge strane kotlića sa oblučkom, a Troj takođe sede, kao da ga je Tulov pokret prisilio na to. Poslednji ostaci vida bili su mu prikovani za krvnog gardistu.

Trenutak potom Mhoram reče: "Runik nas je stigao u Trotgardu. Govorio nam je o Hoerkinu i poglavarki Šetri, kao i o zlokotu Sarangrava. Nema potrebe da ponovo pričaš o tim stvarima."

120

"Vrlo dobro." Tul se okrete poglavaru, ali lice mu je bilo zaklonjeno tamom. Troj nije mogao da mu vidi oči; činilo se da nema očiju, usta, niti ikakvih crta lica. Kada poče pripovest, glas kao da mu je bio glas slepe noći.

Ali govorio je svoju priču jasno i sažeto, kao da ju je mnogo puta ponavljao tokom putovanja od Primorja. A dok je govorio, Troj se priseti da je reč o najmlađem krvnom gardisti - haručaiju, ne starijem od samog Troja. Tul je došao u Veselkamen da zameni jednog od krvnih gardista koji je poginuo tokom pokušaja poglavara Mhorama da izvidi Lomnik Bregove. Zbog toga je još bio svež pod zavetom. Možda je to objašnjavalo neočekivano iskazivanje osećanja i sposobnost da pripoveda priču na način koji su slušaoci mogli razumeti.

Posle smrti poglavarke Šetre i krvnog gardiste Cerina, u Sarangravskoj Ravnici čitavog toga dana padala je kiša. Bila je hladna i neumitna i škodila je pohodu, jer poglavar Hirim se razboleo od rečne vode koju je progutao, a kiša mu je pogoršavala bolest. Krvni gardisti nisu je mogli olakšati - nisu mu mogli pružiti ni topline, ni skloništa. U prevrtanju splava izgubljeni su svi pokrivači. A smrdljiva voda Putnikovog Tesnaca učinila je još štete; pokvarila je svu hranu izuzev one koja je držana u čvrsto zatvorenim posudama; uništila je lilianrilske štapove, tako da više nisu mogli da gore naspram kiše; čak je obojila i odeću, tako da su odora poglavara Hirima i odeća krvne garde postale crne.

Pre kraja dana poglavar više nije imao snage ni da pokreće splav ni da upravlja njime. Groznica mu je ispunila oči, a usne mu postaše modre i drhtave od hladnoće. Sedeo je u središtu splava i grlio žezlo kao da hoće da se ogreje.

Tokom noći počeo je da bunca.Glasom koji se penio kroz vodu što mu se slivala niz lice, govorio je o sebi kao o neprijatelju i

mučitelju, naizmenično se proklinjao i molio. Povremeno je plakao poput deteta. Delirijum beše surov prema njemu, ponižavao ga je kao da je beskoristan i bez ikakve vrednosti. A krvna garda nije mogla učiniti ništa da mu pomogne.

Ali najzad pre zore kiša se prekide, a nebo razvedri. Onda Korik naredi da se splav pritera uz obalu. Iako je bilo opasno tako se zaustavljati po mraku, on posla polovinu krvnih gardista u šumu da tragaju za drvetom za vatru i alianthom.

Kada ga je Sil nahranio šakom blagovnjača, poglavar se dovoljno oporavio da prizove oganj svog žezla. Pomoću njega, Korik upali vatru i pretvori je u ravnomerni blesak blizu središta splava. Onda kormilar odgurnu splav u noć i pohod produži svojim putem.

Tokom tog dana, lagano su izišli iz Sarangrava. Kako su se milje nizale, Putnikov Tesnac postajao je sve širi i plići, razdvajao se u sve više kanala kako su se ade i hrpe mulja umnožavale. Ti kanali bili su varljivi - plitki, zagrađeni hrpama mulja, prepuni trulih debala i panjeva - i napor upravljanja kroz njih još više uspori splav. A oko njega, džungla se postepeno menjala. Vegetacija Sarangrava ustupala je mesto drugim vrstama rastinja: visokom, tamnom drveću čije su se grane širile oko golih debala, visećoj mahovini, svim mogućim vrstama paprati, grmlju koje se držalo za goli kamen tankim korenovima-prstima i činilo se da pije iz reke kroz lišće i granje. Vodene zmije preplivavale su put splavu. A zadah Tesnaca lagano je nestajao u vonju nakupljenog vlažnog raspadanja i ustajalosti.

Tako je pohod zašao u Davilju, Veliku Močvaru.Kako su napredovali, Korik je držao splav u severnim prolazima. Na taj način mogao je da otpočne

put prema severoistoku - prema Primorju - a da izbegne srce Davilje.Kada se spusti noć, bili su srećni zbog toga što je nebo bilo vedro; po tom mučnom kanalu, tmina bez

zvezda u potpunosti bi zaustavila pohod.Pa ipak su se još nalazili u jednoj od manje teških oblasti Davilje; vode su i dalje tekle preko

dubokog mulja i blata. Istočno, prema srcu Velike Močvare, vode su lagano tonule u tlo i stvarale neprekidno živo blato dvadesetinama milja u svim pravcima, tamo gde je mulj gotovo neprimetno tekao i previrao.

Ali u drugim stvarima nisu imali toliko sreće. Groznica je sada besnela u poglavaru Hirimu. Iako ga je Sil nahranio alianthom i napojio ga prokuvanom vodom, stanje mu je bilo sve lošije. Već je izgledao mršavije i tresao se kao da mu se u kosti zavukla oduzetost.

A bez njega - bez moći njegovog žezla - pohod nije mogao pobeći iz Davilje. Kormilar je bio prisiljen da drži splav u najdubljoj vodi jer im je blato močvare usisavalo motke. Kada bi trupci dodirnuli to lepljivo blato, krvna garda ne bi bila u stanju da oslobodi splav.

121

Čak i u središtu kanala napredovanje im je bilo ugroženo neobičnim drvećem Davilje. To drveće džinovi su nazivali muljohodima. I pored visine i širokog raspona grana, korenje mu nije bilo ukotvljeno u čvrstom tlu. Umesto toga, držalo se uspravno u mulju i činilo se da se kreće sa skrivenim, nevidljivim tokovima močvare. Prolazi koji su iz daljine izgledali otvoreni bili su zatvoreni kada splav stigne do njih; pojavljivali su se kanali koji su ranije bili nevidljivi. Više no jednom drveće se pomeralo jedno prema drugom dok je splav prolazio između njega, kao da pokušava da ga zarobi.

Sve te stvari pogoršavale su se kako su dani prolazili. Nivo vode u kanalu opadao je. Kako je pohod išao prema severu i istoku, močvara je gutala sve veći i veći deo reke i splav je tonuo u mulj.

Krvni gardisti nisu mogli da nađu izlaz. Davilja im nije dopuštala da se probijaju prema severu i čvrstom tlu. Iako su sve vreme bili na pola milje do obične baruštine koja je okruživala Močvaru, nisu mogli da je dosegnu. Terali su splav duž granice, neumorno radili danju i noću, zastajali samo da prikupe alianthu i ogrevno drvo. Ali nisu mogli da pobegnu. Bila im je potrebna moć poglavara Hirima - a on je bio izgubljen u delirijumu. Oči su mu bile prekrivene sasušenim slojem nalik skorenoj peni i u životu su ga držale jedino blagovnjače i prokuvana voda kojima ga je kljukao Sil.

Tokom popodneva osanaestog dana pohoda trupci splava dodirnuše blato. Iako je tanki sloj vode i dalje blistao među drvećem, splav više nije plovio. Kaljuga ga je zaustavila i pored svih napora kormilara i počela da ga vuče dublje u močvaru, pokretana laganim tokom baruštine.

Korik nije verovao da ima nade. Ali Sil se nije slagao. Dokazivao je da u bolesnom telu poglavara Hirima opstaje neugasli duh. Osećao ga je pod rukom na poglavarevom čelu; nešto u Hirimu odupiralo se groznici. Tokom dugog dnevnog bdenja hranio je taj duh blagovnjačama i prokuvanom, bljutavom vodom. I tako predveče poglavar poče da se oporavlja. Deo suve zajapurenosti napusti mu lice; počeo je da se znoji. Dok mu je drhtavica nestajala, disanje mu postade lakše. Do časa kada je pala noć mirno je spavao.

Ali činilo se da je prekasno počeo da se oporavlja. Duboko u mračnoj noći, zahvat blata odneo je splav u otvoreno polje bez drveća. Tamo se struja okretala, vraćala u samu sebe, obrazovala polagani vrtlog tek toliko širok da uhvati sve četiri strane splava i da počne da ga vuče nadole.

A krvna garda nije mogla da učini ništa. Ovde su sva snaga i vernost gubili vrednost; ovde nikakav zavet nije imao smisla. Misija je bila u rukama poglavara Hirima, a on je bio preslab.

Ali kada ga je Korik probudio, oči poglavara behu razborite. Slušao je dok mu je Korik govorio o nevolji pohoda. Onda je posle izvesnog vremena rekao: "Koliko daleko moramo otići da bismo pobegli?"

"Milju, poglavaru." Korik pokaza pravac glavom."Toliko daleko? Prijatelju Koriče, jednoga dana moraš mi ispričati kako smo zapali u takav škripac."

Uz uzdah se primakao vatri i počeo da jede zalihu alianthe. Nije ni pokušao da se digne dok nije sve pojeo.Onda se uz Silovu pomoć pridigao na noge nasred splava koji se polako okretao i stao na mesto.

Oslonjen o krvnog gardistu, gurnuo je žezlo između trupaca u blato.Odlomak pesme izvi mu se između zuba; žezlo poče da mu pulsira u rukama.Izvesno vreme napor mu je bio nedelotvoran. Sila mu je rasla u žezlu, pojačavala se pod komandom

nesigurne snage, ali je splav svejedno tonuo sve dublje u Močvaru. Zadah raspadanja i smrti postade gušći. Poglavar Hirim zaječa od napora i prikupi još snage. Počeo je da naglas peva.

Plave varnice skočiše sa drveta žezla, suknuše u mulj. Uz bučan, mljackav zvuk splav se oslobodi vrtloga i odvuče u stranu. Okrećući se oko vira, on pođe prema severu.

Poglavar Hirim dugo je gonio splav. Onda je stigao do muljohoda na severnoj strani vira. Tamo krvni gardisti dobaciše užad od prijanjka do drveća ispred njih, upotrebiše konopce da privuku splav. Hirim smesta prekide silu i svali se nauznak. Sil ga odnese nazad do središta splava. Čim ga je položio pokraj ugaraka vatre, ovaj usnu.

Ali sada krvnoj gardi više nije bila potrebna njegova pomoć. Bacali su užad od prijanjka i potezali, teglili splav između drveća. Napredovanje im je bilo lagano, ali nisu posustajali. A kada mulj postade tako gust da im užad popuca od naprezanja, oni je vezaše između stabala i napustiše splav. Sil je nosio poglavara Hirima privezanog za leđa i kretao se kroz baruštinu povlačeći se duž užeta dok su ostali krvni gardisti bacali nove konopce ispred sebe i odvezivali one iza. Onda najzad, u svetlosti zore, blato beše zamenjeno mekom, vlažnom glinom, drveće ustupi mesto nakupinama trske i močvarne trave i krvni gardisti počeše da osećaju čvrsto tlo pod golim stopalima.

Na taj način izbiše iz širokog pojasa baruština koji je okruživao Davilju.I daljini ispred sebe videli su strme bregove koji su obrazovali južnu granicu Primorja.Pohod je izgubio tri dana.

122

Pa ipak, krvni gardisti ne zameriše poglavaru Hirimu na vremenu odvojenom za kuvanje toplog obroka od poslednjih zaliha. Poglavar beše iznuren i upropašćen; nekada oblo lice bilo mu je koščato poput vučjeg. Bili su mu neophodni hrana i odmor. A pohod će brzo napredovati preko Primorja prema Koerkriju. Ukoliko se ukaže potreba, krvna garda je mogla nositi poglavara Hirima.

Pošto je obedovao, poglavar se uz ječanje diže na noge i pođe prema bregovima. Zadao je lagan ritam koraka; morao je da se odmara često i dugo. Krvna garda ubrzo vide da će im tom brzinom biti potreban čitav dan da pređu pet milja do bregova. Ali poglavar odbi ponudu da mu pomognu. "Žurba?" reče on. "Nemam ja srca za žurbu." A glas mu je sadržavao gorčinu koja ih je iznenadila, sve dok ih Korik ne podseti na ono što su čuli od stožernika Hoerkina i kakav je bio odgovor poglavara. Hirim je očigledno verovao u Hoerkinovo proročanstvo koje se ticalo propasti džinova.

Pa ipak se poglavar tokom čitavog dana upinjao da dođe do bregova, a sledećeg dana je zapeo da se penje po bregovima kao da se promenio preko noći, ponovo otkrio osećaj za hitnju. Kolutajući očima na tegobnu padinu gonio se napred, upinjao da se penje do granica snage koja mu se vraćala.

Kada je najzad prešao vrh brega, on i svi krvni gardisti zastadoše da pogledaju Primorje.Zemlja koju su poglavari dali za dom džinovima beše prostrana i lepa. Ograničena bregovima sa

juga, planinama sa zapada i Morem novorođenog sunca sa istoka, predstavljala je zelenu luku i utočište za brodolomničke putnike. Ali iako su koristili Domaju - sejali su talasavi predeo svim vrstama letine, sadili nepregledne vinograde, gajili čitave šume posebnih sekvoja i tikovih stabala od kojih su pravili ogromne brodove - nisu je naseljavali. Bili su to zaljubljenici u more i više su voleli da grade obitavališta po liticama kamenite obale, četrdeset milja daleko od mesta na kome je pohod sada stajao.

Tokom doba Damelona Džinoljuba, kada su Bezemljaši bili brojniji, širili su se duž čitave obale, gradili domove i naselja po čitavoj istočnoj strani Primorja. Ali broj im se lagano smanjivao i sada je tu živela samo trećina nekadašnjeg broja. Pa ipak to behu dugoveki, veseli ljudi zaljubljeni u pripovedanje, a nedostatak dece surovo ih je pogađao. Zbog polagane usamljenosti napustili su rasute domove na severu i jugu Primorja i obrazovali jednu zajednicu - grad na morskoj litici gde su mogli podeliti malobrojnu decu i duge pripovesti. I pored drevnog običaja dugih imena - imena koja su pripovedala priču imenovane stvari - svoj grad nazvali su prosto Koerkri, Lelej. Tamo su živeli još od mladosti poglavara Kevina.

Zagledan po zemlji džinova, poglavar Hirim tiho zaječa. "Koriče! Moli se da je Hoerkin lagao! Moli se da mu je poruka bila laž! Ah, moje srce!" Uhvatio se za grudi obema rukama i trkom pošao niz blagu padinu prema Primorju.

Korik i Sil hitro ga stigoše, zavukoše mu šake ispod miški. Nosili su ga između sebe tako da je mogao lakše da se kreće. Na taj način pohod otpoče putovanje prema Leleju.

Poglavar Hirim trčao je na taj način čitavog dana i zaustavljao se samo kada bi mu bol u grudima postajao neizdrživ. A krvna garda je znala da ima dobar razlog za to. Poglavar Mhoram je rekao: Dvadeset dana. Ovo je bio dvadeseti dan misije.

Sledeće zore, kada se poglavar Hirim prenu iz iznurenog sna, on prezrivo odgurnu Korika i Sila i potrča sam.

Njegova brzina uskoro dovede misiju do zapadnog kraja vinograda džinova. Korik posla Doara i Šula između leja u potragu za nekim znakom. Ali ovi prijaviše da su džinovi koji su obrađivali taj vinograd otišli u žurbi. Stvar je bila jasna. Motike i grabulje džinova, visoke poput čoveka, ležale su razbacane po lozi sa šiljcima i zupcima i dalje sa tragovima rada, a nekoliko kožnih vreća u kakvima su džinovi obično nosili hranu i stvari bilo je bačeno na tlo i ostavljeno. Bezemljaši su očevidno primili neku vrstu signala i smesta su bacili ono što su radili da uzvrate na poziv.

Tragovi u otkritoj zemlji vinograda išli su im u smeru Koerkrija.Tog dana, pohod je prolazio kroz vinograde, lugove tikovih stabala, polja. Rasute alatke i hrana su

posvuda govorile istu priču. Ali sledećeg dana dođe kiša koja obrisa tragove nogu i znakove rada. Krvna garda nije više mogla da zaključuje na osnovu takvih stvari.

Tokom noći, kiša se okonča. U laganom povetarcu krvni gardisti mogli su da osete morsku so. Činilo se da vedro nebo obećava vedar dan, ali zora dvadeset trećeg dana imala je crveni prisenak sa zlokobnom primesom zelenog i nije primirila poglavara. Kada je pojeo blagovnjače koje mu je ponudio Sil, nije se digao. Umesto toga, obavio je ruke oko kolena i pognuo glavu kao da se boji.

Zarad pohoda, Korik progovori: "Poglavaru, moramo dalje. Lelej je blizu."Poglavar ne podiže glavu. Glas mu je bio prigušen između kolena. "Jesi li neosetljiv na strah? Zar ne

znaš šta ćemo naći? Ili te to ne dira?"

123

"Mi smo krvna garda", odvrati Korik."Da", uzdahnu poglavar Hirim. "Krvna garda. A ja sam Hirim, sin Hulov, poglavar Veća

Veselkamena. Zavet sam dao za službu Domaji. Trebalo je da poginem umesto Šetre. Da mi je bilo njene snage."

Naglo je skočio na noge. Raširio je ruke i povikao reči drevnog obreda: "'Mi smo novi zaštitnici Domaje - govornici zemne moći. Zavetovani i posvećeni... posvećeni... Nećemo otpočinuti..." Ali nije mogao da dovrši. "Melenkurion!" zaječao je i dograbio crnu odoru na grudima. "Melenkurion Nebozore! Pomozi mi!"

Koriku beše muka da progovori, ali ga je pohod prisiljavao. "Ukoliko džinovima treba pomoći, to moramo učiniti mi."

"Pomoći?" jeknu poglavar Hirim. "Nema njima pomoći!" Pognuo se, dograbio žezlo. Držao ga je tokom nekoliko drhtavih udisaja, grabio kao da pokušava da iscedi iz njega hrabrost. "Ali postoje i druge stvari. Moramo saznati... Vrhovnoj poglavarki mora biti rečeno kakva je sila počinila ovu grozotu!" Preko očiju mu je bila senka, a kapci su im bili crveni kao od panike. Drhtavo se okrenuo i pošao prema Koerkriju.

Sada pohod nije žurio. Pažljivo se kretao prema moru, pazio da ne upadne u zasedu. Pa ipak, jutro brzo prođe. Pre podneva, krvni gardisti i poglavar stigoše do visokog svetionika Koerkrija.

Svetionik je bio visoki šiljak od kamena koji se dizao na poslednjem i najvišem brdu pre obalske litice. Džinovi su ga sagradili da im vodi brodove lutalice i neko je uvek bio tu da održava usmereni svetlosni snop signalne vatre.

Ali dok se krvna garda primicala uz brdo podnožju šiljka, videli su da je vatra ugašena. Nijedan titraj svetlosti niti pramen dima nije dopirao iz kupole na vrhu tornja.

Na stepeništu svetionika nađoše krv. Bila je suva i crna, dovoljno stara da se odupre spiranju kiše.Ka Korikovu zapovest, Vejl potrča uz strme stepenice u šiljak. Ostali krvni gardisti čekali su i gledali

prema Koerkriju i Moru novorođenog sunca.U podnevnom suncu pod vedrim nebom, More je bilo blistavo od odsjaja, a van vidika, ispod ivice

litice, talasi su prigušeno grmeli o dokove i nasipe Leleja.Tamo, poput košnice u litici, bio je grad džinova. Svi domovi, dvorane i prolazi, svi ulazi i stražare

bili su mu uklesani u kamen obale. A bio je divovski. Imao je dvorane gde se moglo sakupiti pet stotina džinova za sabore i za priče koje su se pripovedale danima; imao je dokove za po osam ili deset moćnih brodova džinova; imao je ognjišta i domove za sve preostale Bezemljaše.

Pa ipak nije pokazivao ni znaka nastanjenosti. Zadnji deo Leleja, strana koja je gledala prema kopnu, izgledao je napušteno. Iznad nje ponekad bi kliknuo pokoji galeb. A ispod je tuklo more. Ali nikakav život nije se otkrivao.

Međutim, Koerkri je bio sagrađen tako da bude okrenut Moru. Krvna garda se i dalje nadala da će tamo naći džinove.

Onda Vejl siđe iz svetionika. Obratio se direktno poglavaru Hirimu. "Jedna žena-džin je tamo." Pokazao je kupolu šiljka trzajem glave. "Mrtva je." Trenutak potom, on reče: "Ubijena je. Lice i vrh glave su joj nestali. Mozak joj je nestao. Proždran."

Svi krvni gardisti zagledaše se u poglavara Hirima.Piljio je u Vejla crvenih očiju. Mršavo lice mu se iskrivilo. Iz grla su mu dopirali nejasni zvuci nalik

režanju. Zglavci su mu bili beli na žezlu. Bez reči, okrenuo se i počeo da silazi prema glavnom ulazu Leleja.Onda Korik podeli zapovesti. Od jedanaest krvnih gardista, Vejlu, Doaru, Šulu i još dvojici naredio

je da ostanu kod svetionika da stražare, upozore ih ukoliko zatreba i da produže pohod ukoliko ostali padnu. Trojicu je poslao na sever da počnu da pretražuju Koerkri sa tog kraja. A sa Tulom i Silom sledio je Hirima. Ta trojica povedoše poglavara od glavnog ulaza prema južnom kraju grada.

Njih četvorica zajedno se uvukoše u Lelej sa južne strane.Ulaz koji su odabrali bio je tunel koji je vodio pravo kroz liticu i lagano se spuštao. Išli su njime do

kraja, gde se otvarao u bedem nad morem nezaklonjen odozgo. Sa te tačke mogli su da vide najveći deo prednje strane gradske litice. Bedemi poput onog na kome su stajali naizmenično behu istureni i uvučeni duž stenovitog zida nekoliko nivoa ispod njih, što je gradu davalo čvornovat izgled. Mogli su da zavire u mnoga od tih ispupčenja sve tamo do mesta na severu gde im je čitav grad nestajao sa vidika iza ispupčenja u litici. Dole u visini mora, malo prema jugu u odnosu na tu izbočinu, nalazio se široki nasip između dva dugačka kamena keja.

124

Nasip i kejovi behu napušteni. Ništa se nije kretalo ni po jednom bedemu. Osim zvukova mora, grad je bio nem.

Ali kada poglavar Hirim otvori visoka kamena vrata i uđe u nastambu iza njih, on nađe dva džina kako leže u lokvi sasušene krvi. Obe lobanje bile su im razvaljene i prazne, kao da su kosti raznesene iznutra.

U sledećoj skupini odaja bilo je još tri džina, a u sledećoj još tri, jedan od njih dete - svi mrtvi. Ležali su po lokvama sopstvene krvi, a krv je poprskala sve okolo kao da je neko gazio po njoj dok je još bila sveža. Svi, uključujući i dete, pobijeni su tako što su im glave rasprsnute.

Ali nisu se raspadali. Nisu bili dugo mrtvi - ne više od tri dana.

"Tri dana", reče Korik.A poglavar Hirim gorko reče: "Tri dana."Nastavili su potragu.Pogledali su u svaku nastambu duž bedema sve dok se nisu obreli pravo nad nasipom. U svakom

skupini odaja našli su jednog, dva ili tri džina, sve pobijene na isti način. I niko izuzev najmlađe dece nije pokazivao nikakvog znaka otpora ili borbe. Nekoliko najmlađih tela bilo je iskrivljeno i mahnito zgrčeno; svi ostali ležali su kao da ih je smrt prosto pogodila tamo gde su stajali ili sedeli.

Kada tragači zađoše u okruglu dvoranu za sastanke, otkriše da je prazna. Divovska kuhinja iza nje takođe je bila prazna. Vatre u peći pretvorile su se u pepeo, ali kuvari ne behu pobijeni na tom mestu.

Prizor prenerazi poglavara Hirima. Uz ječanje, on reče: "Otišli su do domova da umru! Znali su kakva im opasnost preti - i otišli su kućama da je čekaju. Nisu se borili - niti bežali - niti poslali po pomoć. Melenkurion abatha! Samo deca - kakav ih je to užas zadesio?"

Krvni gardisti nisu imali odgovor. Nisu znali za zlo dovoljno moćno da izvede takav pokolj bez ikakvog otpora.

Dok je izlazio iz dvorane, poglavar Hirim neskriveno je plakao.Sa tog bedema on i krvni gardisti probiše se naniže kroz nivoe Koerkrija. Pošli su zakrivljenim

stepeništem koje se spuštalo nazad prema litici, a zatim ponovo prema Moru. Na sledećem nivou ponovo pođoše da gledaju po odajama. I ovde su svi džinovi bili mrtvi.

Svuda beše isto. Bezemljaši su otišli u lična obitavališta da umru.Onda hitnja zahvati krvne gardista i poglavara. Oni počeše da žure. Poglavar je skakao niz visoke

stepenice, trčao bedemima da gleda odaje. U crnim odorama, njih četvorica letela su naniže poput gavranova ponoći, primala pripovest prolivene krvi i raznesenih lobanja.

Kada se nađoše na više od polovine puta naniže kroz Lelej, Korik ih zaustavi. Zapazio je promenu u vazduhu grada. Ali razlika je bila jedva primetna; na trenutak nije mogao da je prepozna. Onda potrča u najbliže obitavalište, pohita do samotnog poginulog džina u zadnjoj odaji, dodirnu lokvu krvi.

Taj džin ubijen je kasnije; nekoliko kapi krvi i dalje je bilo vlažno.Možda je krvnik i dalje bio u gradu i tragao za poslednjim žrtvama.Poglavar Hirim odjednom prošapta: "Moramo brzo do najnižeg nivoa. Ukoliko uopšte ima preživelih

džinova, biće ih tamo."Korik klimnu. Tul potrča napred da izviđa dok su ostali pohitali ka stepeništu i stali da se spuštaju

niz njega. Na svakom nivou zastali bi tek toliko da nađu jednog džina, provere stanje krvi. Onda bi pojurili naniže.

Krv je ravnomerno postajala sve vlažnija. Dva nivoa iznad keja pronađoše dete čija je put još zadržavala ostatke topline.

Sledeći nivo istraživali su opreznije. A u jednom sobi otkriše džina sa čije je raznesene lobanje još kapala poslednja krv.

Uz veliki oprez prikradali su se niz poslednje stepenište.Stepenice su se otvarale prema širokom prostranstvu stenja, osnovici dva keja i početku nasipa među

njima. Plima je bila niska, a voda beše mirna - talasi su se razbijali daleko ispod nasipa - ali zvuk je ipak ispunjavao vazduh. Čak i ovde, krvna garda i poglavar nisu mogli videti iza velikog ispupčenja litice sa severne strane keja. To ispupčenje i prema moru okrenuta južna okuka Koerkrija obrazovali su plitak zaton oko nasipa. Ravno podnožje grada počivalo je u popodnevnoj senci litice, a nezagrejani kamen bio je vlažan od vodenog praha.

125

Niko se nije kretao po pristaništima niti po stazi koja je išla sa južnog kraja grada prema severu oko krivine litice.

U podnožje litice iza staze i prednjeg dela keja bili su uklesani mnogobrojni otvori. Na svima su se nalazila kamena vrata da more ne bi ulazilo za vreme bure. Ali većina vrata bila je otvorena. Vodila su u radionice - visoke odaje po kojima su džinovi izrađivali daske i užad za brodove. Poput dvorana za sastanke i kuhinja i ta mesta bila su napuštena. Ali, za razliku od zapadnih vinograda i polja, radionice nisu napuštene na brzinu. Sav alat visio je po nosačima na zidovima; sa stolova i klupa bili su počišćeni ostaci rada; čak su i podovi bili čisti. Džinovi zaposleni na ovom mestu pozabavili su se spremanjem radionica pre neg što su otišli kući da umru.

Ali jedna manja vrata u blizini južnog kraja keja bila su čvrsto zatvorena. Poglavar Hirim pokuša da ih otvori, ali na njima nije bilo ručke, a on nije mogao da se uhvati za glatki kamen.

Korik i Tul zajedno im priđoše. Oni zabiše prste u pukotine vrata i potegoše ih. Uz škripavi zvuk, poput bolnog ječanja, ova se otvoriše prema napolje i pustiše senovitu svetlost u odaju iza sebe.

Prostorija je bila je gola; u njoj se nije nalazilo ništa izuzev niskog kreveta uz bočni zid. Bila je neosvetljena, a vazduh u njoj ustajalo je vonjao.

Na podu uz zadnji zid sedeo je džin.Iako je sedeo sa kolenima privučenim ispred sebe, bio je visok kao krvni gardista. Upiljene oči

odražavale su mu svetlost i svetlucale.Bio je živ. Plitki dah pokretao mu je grudi, a tanki trag pljuvačke slivao mu se iz ugla usta u osedelu

bradu.Ali nije napravio ni pokret kada četvorka uđe u ćeliju. Ni treptaj niti titranje pogleda ne pokazaše da

ih je video.Poglavar Hirim srećno pohita prema njemu, zatim zastade kada vide užasnuti pogled na licu džina.Korik priđe džinu, dodirnu golu ruku kojom je obgrlio kolena. Džin nije bio hladan; nije bio novi

Hoerkin.Korik protrese ruku džina, ali džin nije odgovarao. Sedeo je i slepo, otvorenih usta piljio kroz vrata.

Korik upitno pogleda poglavara. Kada Hirim klimnu, Korik pljesnu džina po licu.Glava mu se trže od udarca, ali ovaj ne prodre u njega. Bez treptaja, on ponovo diže glavu, nastavi da

pilji. Korik se spremi da udari još jednom, jače, ali ga poglavar Hirim zaustavi. "Nemoj ga povrediti, Koriče. Zatvoren je za nas."

"Moramo doći do njega", reče Korik."Da", reče Hirim. "Da, moramo." On priđe bliže džinu i viknu: "Kamenbrate! Počuj me! Ja sam

Hirim, sin Hulov, poglavar Veća Veselkamena. Moraš me čuti. U ime svih Bezemljaša - u ime prijateljstva i Domaje - preklinjem te! Otvori uši za mene!"

Džin nije odgovorio. Lagano disanje nije mu se menjalo; prazni pogled nije se prenuo.Poglavar Hirim napravi korak nazad, stade da proučava džina. Onda reče Koriku: "Oslobodi mu

jednu ruku." Protrljao je kraj žezla, a kada je sklonio ruku, plavi plamen izbi sa metala. "Okušaću kaamoru - vatru bola."

Korik shvati. Kaamora je bila obred kojim su se džinovi pročišćavali od bola i besa. Bili su neosetljivi na bilo koju vrstu obične vatre, ali su od plamenova osećali bol, a taj bol koristili su kada im je bilo potrebno da ovladaju sobom. Korik hitro odvoji ruku džina iz stiska i povuče je nazad tako da je šaka ostala pružena prema poglavaru Hirimu.

Tiho ječeći: "Kamena mu i mora, kamenbrate! Kamena mu i mora!" Hirim pojača snagu poglavarskog ognja. Postavio je plamen pravo ispod šake džina i obavio mu prste vatrom.

Najpre se ništa nije dešavalo; obred nije delovao. Prsti džina nepokretno su visili u plamenu, a plamen ih nije sagorevao. Ali potom se trgoše, pokrenuše, stegoše. Džin gurnu šaku dublje u vatru, iako su mu se prsti grčili od bola.

Onda naglo, duboko, drhtavo udahnu. Glava mu se zabaci, udari o zid, pade napred na kolena. Pa ipak, još nije povlačio ruku. Kada je ponovo digao glavu, oči su mu bile pune suza.

Drhtavo, zadihano, povukao je ruku. Bila je nepovređena.Poglavar Hirim smesta ugasi vatru. "Kamenbrate", zaječa tiho. "Kamenbrate. Oprosti."Džin je piljio u ruku. Vreme je prolazilo dok je lagano postajao svestan svog položaja. Najzad je

prepoznao poglavara i krvne gardiste. Iznenada se trgao, mašio obema rukama za slepoočnice, jeknuo:

126

"Živ?" Pre nego što je poglavar Hirim mogao da odgovori, on nastavi: "A šta je sa ostalima? Mojim narodom?"

Poglavar Hirim steže žezlo radi oslonca. "Svi mrtvi.""Ah!" zaječa džin. Ruke mu padoše na kolena i on zavali glavu uza zid. "Oh, narode moj!" Suze su

mu se slivale niz obraze poput krvi.Poglavar i krvni gardisti nemo su ga gledali, čekali ga. Najzad mu se bol olakša, suze se prekidoše.

Kada je digao glavu sa zida, promrmljao je kao poražen: "Ostavio me je poslednjeg."Uz vidljiv napor, poglavar Hirim se prisili da upita: "Ko to?"Džin očajno odgovori: "Došao je ubrzo... došao je ubrzo pošto smo saznali za usud trojice braće -

braće iz jednog rođenja - predskazanja kraja kamenbrata Damelona. Ovog proleća - ah, zar je bilo tako nedavno? Potrebno je više vremena. Trebalo bi da su protekle godine. Ovog proleća - ovog - najzad smo saznali da je drevno usnulo zlo Sarangrava budno. Pomislili smo da pošaljemo glasnika da upozori Poglavarev Konak..." Na trenutak, zagušio ga je bol u grlu. "Onda smo izgubili braću. Izgubili ih. Ustali smo u susret jednom izlasku sunca, a njih nije bilo.

Nikoga nismo poslali poglavarima. Kako smo mogli podneti da im kažemo da nam je nada izgubljena? Ne. Umesto toga smo tragali. Tragali smo od Visova Južnika do Ubojnih Zaravni i dalje. Tragali smo tokom čitavog leta. Ništa. U očaju, tragači se vratiše u Lelej, Koerkri, poslednji dom Bezemljaša.

Onda se vratio poslednji tragač - Jedrana Vilokosa, čija utroba donese trojke na svet. Zbog toga što im je bila mati, tragala je i kada su svi ostali odustali i poslednja se vratila. Putovala je do samih Lomnik Bregova. Okupila je sav narod i ispričala nam usud trojke pre nego što je umrla. Rane zadobijene tokom potrage..."

On ponovo zaječa. "Sada sam poslednji. Ah, narode moj!" Kada je kriknuo, pokrenuo se, osovio na noge, uspravno stao uz zid. Nadnoseći se nad slušaocima, zabacio je glavu i počeo da peva staru pesmu Bezemljaša.

Sada smo Bezemljaši,lišeni korena, roda i poroda.Iz drugih tajanstava zadovoljstvaraširismo jedra da vratimo se svojim putem;ali vetrovi života nisu duvali kako smo htelii zemlja iza mora beše izgubljena

Bila je duga, kao i sve pesme džinova. Ali on otpeva samo jedan deo. Ubrzo je zamukao, a brada mu se spustila uz grudi.

Poglavar Hirim ponovo upita: "Ko je to?"Džin odgovori nastavkom pripovesti. "Onda je stigao. Predskazanje kraja i Doma pretvoreno u bedu

i jad. Tada smo uvideli istinu. Videli smo je ranije - u svetlija vremena, kada je znanje moglo biti od neke koristi - ali smo je poricali. Videli smo sopstveno zlo i nismo ga priznavali, mislili smo da ćemo moći da nađemo put do Doma i da ga izbegnemo. Budale! Kada smo ga ugledali, znali smo istinu. Usled ludosti, sve slabijeg semena, strasti i želje za Domom, postali smo ono što smo mrzeli. Videli smo istinu u njemu. Srca nam se pretvoriše u pepeo i pođosmo u nastambe - ove male odaje koje smo zalud nazivali domovima."

"Zašto niste pobegli?""Neki jesu - nekih četvoro ili petoro koji nisu znali dugo ime očajanja - ili ga nisu čuli. Ili su mu bili

previše nalik da bi sudili. Zlo Sarangrava ih je uzelo - nema ih više."Gonjen drevnom strašću krvne garde, Korik reče: "Zašto se niste borili?""Postali smo stvar koju mrzimo. Bolje je da smo mrtvi.""Svejedno!" reče Korik. "Da li je to odanost džinova? Da li se sva obećana vernost svodi na ovo?

Zaveta mu, džine! Uništavate sebe i puštate zlo da živi! Čak ni Kevin Zemljogub nije bio toliko slab."Ponesen osećanjima, zaboravio je na pažnju, a i svi ostali krvni gardisti behu iznenađeni. Nagli glas

iza njih bio je hladan od prezira; sekao je po njima poput zimskog vetra. Okrenuše se i videše da drugi džin stoji u dovratku. Bio je mnogo mlađi od džina unutra, ali je podsećao na starijeg džina. Glavna razlika bila je u preziru koji mu je ispunjavao lice, mahnitao u očima, krivio usne kao da će ih raspući.

U desnoj ruci stezao je vreli zeleni kamen. Ovaj je blistao smaragdnom silinom koja mu je sjala kroz prste. Dok ga je stezao, ovaj se gusto pušio.

127

Zaudarao je na svežu krv; bio je poprskan njom od glave do pete. A unutar njega, pripijeno za kosti, bilo je moćno prisustvo koje nije odgovaralo njegovom obličju. Blistalo mu je iza očiju velikom silom zla i opakosti.

"Hmm", reče on prezrivim tonom, "poglavar i trojica krvnih gardista. Baš sam zadovoljan. Mislio sam da će moj prijatelj u Sarangravu pokupiti sve poput vas - ali vidim da ću lično imati to zadovoljstvo. Ah, ali niste u potpunosti nepovređeni, zar ne? Crnilo se uvuklo u vas. Da li ste izgubili prijatelje zbog moga prijatelja?" On se nasmeja uz škripavi zvuk, poput stenovitih gromada u sudaru.

Poglavar Hirim kroči napred, ispruži žezlo, hrabro reče: "Ne prilazi, Besomuče turiya. Ja sam Hirim, poglavar Veća Veselkamena. Melenkurion abatha! Duroc minas mill khabaal! Neću te propustiti."

Džin se lecnu kada poglavar Hirim izusti reči moći. Ali onda se ponovo nasmeja: "Ha! Mali poglavar! Zar ti je to granica znanstva? Zar ne možeš da priđeš bliže do sedam Reči? Loše ih izgovaraš. Ali moram priznati - prepoznao si me. Ja sam turiya Herem. Ali sada imamo nova imena, moja braća i ja. To su Ljudoseča i Sotonpest. A ja sam imenovan Koljidrugom."

Na to, stari džin teško zaječa. Besomuk baci pogled po ćeliji i reče zadovoljnim tonom: "Ah, eno ga. Mali poglavaru, vidim da si govorio sa Mlatišakom Brodogradom. Da li ti je rekao da mi je otac? Oče, zbog čega ne poželiš sinu dobrodošlicu?"

Krvni gardisti ne pogledaše prema starom džinu. Ali čuli su Brodogradov bol i razumeli ga. Nešto u džinu se slomi. On ispusti divljački urlik. Skočivši pokraj četvorke, on napade Koljidruga.

Prsti mu dohvatiše Besomukovo grlo. Izbacio ga je iz dovratka na stenje pristaništa.Koljidrug i ne pokuša da raskine očev stisak. Opirao se naletu dok mu se noge ne rastaviše. Onda je

digao zeleni kamen i pomerio ga prema Brodogradovom čelu.Pesnica i kamen prođoše kroz lobanju starijeg džina u mozak.Brodograd vrisnu. Ruke mu se opustiše, telo omlitavi. Visio je na tački sile koja mu je probila glavu.Čudovišno se smešeći, Besomuk je jedan dugi trenutak držao oca u tom položaju. Onda steže

pesnicu. Duboki smaragd blesnu; kamen raznese prednji deo Brodogradove lobanje. Ovaj pade mrtav, prskajući krvlju stenu.

Koljidrug stade da gaca stopalima po sve široj lokvi.Činilo se da ne obraća pažnju na četvorku, ali nije bilo tako. Kada Korik i Tul pođoše da ga napadnu,

on izmahnu rukom i zavitla udar sile na njih. Pobio bi ih pre nego što bi stigli do vrata, ali poglavar Hirim se baci, ubaci žezlo između njih. Kraj žezla uhvati udar. Eksplodirao je takvom silinom da je prepolovio žezlo i bacio sva četiri čoveka na zadnji zid ćelije.

Od udara se obeznaniše.Čak ni zavet nije mogao da poštedi krve gardiste od ovog usuda.Korik se prvi osvestio. Sluh mu se vrati pre vida i dodira i on poče da sluša. Zvuk Mora u ušima mu

je rastao, postajao silovit. Ali taj zvuk nije bio zvuk talasa u oluji; bio je više nasumičan, opakiji. Kada mu se vid vrati, iznenadio se što može da vidi. Očekivao je tminu oblaka.

Ali rano zvezdano svetlo sjalo je kroz dovratak sa vedrog noćnog neba. Napolju se More oburvavalo i udaralo preko pristaništa i uz nasip kao podbadano mamuzama. A munje su skakale u nebo, praćene takvom grmljavinom da je osećao prskanje u grudima. Kroz vodeni prah zavijao je silovit vetar. Pa ipak je nebo bilo vedro.

Na moru je bio bajamo.Onda drugačija munja udari naviše u nebesa - udar zelen poput usijanog smaragda. Doprla je sa

nasipa. Pogledavši u tamu, Korik razazna obličje Besomuka, Koljidruga. Ovaj je stajao na donjem kraju nasipa, toliko blizu plimi da su mu se talasi lomili o kolena. Svojim kamenom je izbacivao zelene udare prema nebu i vitlao rukama kao da zapoveda buri.

Na nasipu iza njega bila su tri mrtva obličja - trojica krvnih gardista koje je Korik poslao na severni kraj grada.

Izvesno vreme Korik nije shvatao šta to radi Koljidrug. Ali onda primeti da se more iza pristaništa kreće u saglasju sa rukama Koljidruga. Kako je džin-Besomuk mahao i pravio pokrete, tako su se talasi dizali, propinjali, slamali i sabirali.

Još dalje, stanje je bilo gore. Lagano, uz silno nabiranje i drhtanje, masivni zid vode dizao se iz okeana. Koljidrugove zelene munje blistale su mu preko lica dok se dizao, zabacivao vrh sve više i više. A kako je rastao, kretao se prema litici.

Besomuk je prizivao cunami.

128

Korik se okrete da probudi drugove.Sil i Tul uskoro su bili budni i svesni. Ali poglavar Hirim nepomično je ležao, a krv mu je kapala iz

ugla usta. Sil brzo pređe rukama preko poglavarevog tela i prijavi da Hirim ima nekoliko slomljenih rebara, ali ne i druge povrede. Korik i Sil zajedno su ga trljali po zglavcima, pljeskali po vratu. Kapci mu najzad zatitraše i on se osvesti.

Najpre nije mogao da pojmi Korikove vesti. Ali kada je pogledao u noć, on shvati. Sve veći plimski talas već je bio visok kao polovina litice, a komešanje mu je u tmini imalo mračan, zlokoban prisenak. Sadržavao je dovoljno mržnje da raznese Lelej. Kada se poglavar Hirim okrete od njega, lice mu beše napregnuto od užasne rešenosti.

Morao je da viče da bi se čuo nad rikom talasa, vetrom i grmljavinom. "Moramo ga zaustaviti! Čini nasilje prema Moru! Ukoliko uspe - ukoliko iskrivi More prema svojoj želji - zakon koji ga čuva biće raskinut. Ono će služiti Opakog kao još jedan Besomuk!"

Korik odgovori: "Da!" U krvnim gardistama osećao se bes. Ne bi poslušali nijednu drugu odluku.Pa ipak se Sil dovoljno priseti opreza da kaže: "On ima Kamen Zlozemlja.""Ne!" Poglavar Hirim tražio je po podu komade svog Žezla. Kada ih je našao, zatražio je prijanjka.

Tul mu dade podugačak komad. On ga upotrebi da poveže dva komada žezla, spojivši metalne krajeve. Držeći taj nespretni instrument, on reče: "To je samo deo Kamena! Sam Kamen Zlozemlja - mnogo je veći! Ali ni u najgorim snovima nismo naslućivali da bi se Opaki mogao usuditi da izreže komade Kamena za svoje sluge. Majstorstvo mora da mu je... mora da mu je veoma veliko. Na taj način bio je u stanju da potčini džinove - Besomuci i Kamen zajedno, Kamen osnažuje Besomuke, a Besomuci koriste kamen! A ostali - Ljudoseča, Sotonpest - takođe poseduju komade Kamena. Čuješ li, Koriče?"

"Čujem", odvrati Korik. "Vrhovna poglavarka biće upozorena."Poglavar Hirim klimnu. On se lecnu od bola u rebrima. Ali je onda izišao iz ćelije na urlajući vetar.

Korik, Sil i Tul smesta su ga sledili.Pred njima, Koljidrug je delao u ekstazi moći. Iako i dalje na izvesnom rastojanju od pristaništa,

cunami se nadnosio nad njega, ukradeno obličje delovalo je patuljasto u poređenju sa talasom. Sada mu je pevao, prizivao ga. Reči su mu se usecale kroz halabuku oluje:

Dođi, more!Slušaj mene!Pođi gore!Sukni dole!Tresni stene!Kamen zdrobi!Srce robi:dušu smrskaj:mesom prskaj:pukni svo!Mrtvih do nebaJedi mesto hleba!Dođi, more!Pođi gore!

A more je odgovaralo, uzdizalo se sve više. Sada se vrh talasa penio i šibao u visini gornjih grudobrana Koerkrija.

Krvna garda želela je da smesta napadne, ali poglavar Hirim ih zadrža. Da ga Koljidrug ne čuje, uobličio je ustima reči: "Ja moram zadati prvi udarac." Onda je krenuo do pristanišne stene svom brzinom koju su mu dopuštala povređena rebra.

Kada je četvorka pošla prema nasipu, već se činilo da se ogromni vodeni zid nadnosi nad njih. Samo ga je moć Koljidrugovog Kamena držala uspravnog. Dok su mu se primicali, bio je previše obuzet razmetanjem sopstvene moći da bi ih osetio. Ali u poslednjem trenutku upozorio ga je nekakav instinkt. Naglo se okrenuo i zatekao poglavara Hirima na nekoliko jardi od sebe.

Uz divlji urlik on diže blistavu pesnicu da uputi udar na poglavara.

129

Ali dok je Besomuk podizao ruku, poglavar Hirim skoči preko poslednjeg rastojanja koje ih je razdvajalo. Poglavar udari naviše privezanim komadima svog žezla.

Metalni krajevi pogodiše Koljidrugovu ruku pre nego što je udar bio spreman.Dve sile sudariše se u besku zelenog i plavog. Koljidrugova veća snaga poterala je silu poput munje

čitavom dužinom ruku poglavara Hirima u glavu i telo. Zelena vatra zaplamte u njemu, sažeže mu mozak i srce. Kada se plamen ugasi, ovaj se sruči.

Ali sudar je sagoreo Koljidrugovu šaku, a trzaj mu je odbacio ruku. On izgubi kamen. Ovaj pade, otkotrlja se od njega preko pristaništa.

Trojica krvnih gardista smesta skočiše; zajedno su udarili Besomuka svom snagom. I u tom napadu zavet im najzad dođe do ispunjenja. Džin-Besomuk bio je mrtav pre nego što mu se obličje svalilo u vodu.

Pa ipak su mu još jedan dugi trenutak krvni gardisti upućivali udarce, gonjeni viškom sopstvenog besa i gađenjem. Onda ih pljesak slane vode ohladi i oni videše da oluja počinje da slabi.

Pošto više nije bio gonjen Kamenom, vetar je prestajao. Munje se prekidoše. Posle nekoliko poslednjih odjeka, grmljavina zamre.

Plimski talas stvarao je zvuk poput lavine dok se svaljivao nazad u more. Prskao je vodenim kapima lica krvnih gardista, a njegovi talasi prekriše im butine. Onda je nestao.

Zajedno su požurili nazad do poglavara Hirima.Ovaj se i dalje se držao života, ali bio je gotovo na kraju; udar Besomuka duboko ga je sagoreo.

Očne duplje bile su mu prazne, a između šupljih kapaka tanak zeleni dim dizao se prema zvezdanoj svetlosti. Kada ga Sil diže u sedeći položaj, ruke su mu grabile oko njega kao da tragaju za žezlom i on slabašno reče: "Nemojte... nemojte dirati... uzimati..."

Nije to mogao izgovoriti. Srce mu prepuče od napora. Uz ječanje, umro je na Silovim rukama.Izvesno vreme, krvni gardisti stajali su nad njim u tišini, upućivali mu onoliko poštovanja koliko su

mogli. Ali nisu imali reči. Ubrzo Korik pođe i uze Koljidrugov komad Kamena Zlozemlja. Bez volje koja bi ga pokretala, bio je taman; tek bi tu i tamo zasvetlucao po površini. Ali povređivao mu je ruku dubokom i avetinjskom hladnoćom. On ga steže pesnicom.

"Odnećemo ga vrhovnoj poglavarki", reče on. "Možda i drugi Besomuci imaju takvu moć. Vrhovna poglavarka mogla bi upotrebiti tu moć da ih porazi."

Sil i Tul klimnuše. U ruševinama pohoda nije im preostala nikakva druga nada.

"Onda smo poslali nazad prema domu tela poginulih drugova", reče Tul blago. "Nije bilo potrebe za žurbom - znali smo da njihovi Ranihini mogu naći bezbedan prolaz severno od Sarangrava. A kada je taj zadatak okončan, vratili smo se do petorice koja je držala stražu kraj svetionika. Korik zaduži dvojicu da odu do Poglavarevog Konaka svom mogućom brzinom, tako da bi Veselkamen mogao biti upozoren. A zbog toga što je procenio da je rat već počeo - da vrhovna poglavarka verovatno maršira po Južnim Zaravnima sa ratovnijom - ja sam zadužen, a Šul i Vejl sa mnom, da prenesem ove vesti južno, putem kojim sam stigao. Sa Silom i Doarom, Korik preuze breme Kamena Zlozemlja, kako bi mogao biti bezbedno prenet do Veselkamena za poglavare."

Krvni gardista najzad ućuta. Troj je dugo sedeo i slepo piljio u stenu pred sobom. Osećao se gluvo i obamrlo - previše šokiran da bi čuo slabi lahor koji je duvao oko Kevinovog Vidikovca, previše zapanjen da bi osetio hladnoću planinskog vazduha. Mrtvi? - upita on nemo. Svi mrtvi? Ali činilo mu se da ništa ne oseća. Bol u njemu bio je tako dubok da ga nije bio svestan.

Ali kada dođe čas, dovoljno se sabrao da digne glavu, pogleda na drugu stranu prema poglavaru Mhoramu. Nejasno je video poglavara. Čelo mu je bilo napeto od bola, a oči su mu krvarile suzama.

Uz napor, Troj dođe do glasa. Bio je škripav od osećanja dok je pitao: "Da li je to ono što si video - prošle noći? Da li je to ono?"

"Ne." Mhoramov odgovor bio je naprasit. Ali nije bio naprasit od besa; bio je naprasit od napora da potisne jecanje. "Video sam krvnu gardu kako se bori u službi Opakog."

Nastala je duga pauza od koje je srce pucalo pre nego što Tul reče kroz stisnute zube: "To nije moguće."

"Nije trebalo da diraju Kamen", uzdahnu poglavar slabašno. "Nije trebalo...!"Troj požele da postavi pitanja Mhoramu, da ga pita šta je time mislio. Ali onda iznenada shvati da

vidi jasnije. Magla mu se dizala.

130

Smesta se digao na kolena, okrenuo, oslonio grudi o ivicu ograde. Nagonski je pritegao sunčane naočari na licu.

Po ivici istočnog obzorja svitanje je već otpočelo.

18. USUDOV PRIBEG

Troj smesta skoči u uspravan položaj da se suoči sa suncem.Drugovi su stajali sa njim u napetoj tišini, kao da nameravaju da podele s njim ono što bude video.

Ali znao je da čak ni krvna garda ne može da se nosi sa njegovim mentalnim vidom. Nije obraćao pažnju na njih. Sva svest bila mu je obuzeta postepenim razotkrivanje zore.

Najpre je video samo sve slabiju sivu i ljubičastu tminu. Ali onda direktni zraci sunca zahvatiše platformu i njegova okolina poče da diže glavu iz izmaglice. Nad dugačkim ponorom senke on primi prvi vizualni osećaj širokog, otvorenog vazduha u kome je Kevinov Vidikovac stajao kao na vrhu mračnog prsta što optužuje nebesa. Na zapadu, preko rastojanja previše velikog za ma koji vid izuzev njegovog, on vide kako sunčeva svetlost dira tanke snežne vrhove na planinskom vencu koji je razdvajao Južne Zaravni od Garotinog Čestara. A dok se sunce pelo sve više, razaznavao je dugačku krivu vrhova koji su išli najpre ka jugu, a zatim prema zapadu iz doline kamendola Mithil ka Usudovom Pribegu.

Onda svetlost doseže bregove koji su obrazovali istočnu granicu Zaravni između Kevinovog Vidikovca i Andelejna. Sada je mogao da sledi čitav tok reke Mithil prema sverozapadu i zatim severu, sve do mesta gde se pridruživala Crnoj Reci. Osećao se neobično uzvišeno i moćno. Pogled mu nikada ranije nije razabirao toliko toga i on shvati kako mora da se osećao vrhovni poglavar Kevin. Stajati na Vidikovcu bilo je kao boravak na vrhuncu Zemlje.

Ali sunce se i dalje dizalo. Poput plime svetlosti, preplavljalo je Zaravni, spiralo mu poslednje ostatke slepila.

Od onoga što ugleda zatetura se tamo gde je stajao. Užas mu ispuni oči poput naleta lavine. Bilo je gore od svega što je zamišljao.

Najpre je razaznao ratovniju. Vojska tek što mu je počela da maršira; potezala se prema jugu duž planinskog venca. Jedva da je video išta više od mrlje u podnožju bregova, ali mogao je da joj proceni brzinu. I dalje je bila dva dana od Usudovog Pribega.

Snage balčaklije Kvana bile su bliže njemu, a dalje od Pribega. Ali konjanici su se kretali brže. Nagonski, trenutno im proceni broj; smesta je znao da su desetkovani. Nestalo je preko trećine od dve stotine krvnih gardista, a od dvanaest Kvanovih eovojni preostalo je manje od polovine. Hitali su nepravilno, gotovo u samrtnom begu.

Za petama im je mahnitala divovska horda kreša - najmanje deset hiljada divljih žutih vukova. Najmoćniji među njima, najsilnijih dve hiljade, nosili su crne jahače - pragrdane. Osedlani kreši trčali su u zbijenim klinovima, a pragrdanski meštri znanstva sa vrhova klinova vitlali su bujice mračne sile na svakog jahača koji bi im dopao na dohvat.

U naporu da kontroliše brzinu, da se uzdrži od najčistijeg bega, poneki eovod okretao bi se u pravilnim razmacima. Dvadeset ili četrdeset ratnika bacili bi se na žuti zid da uspore nalet kreša. Troj je video bleske plavog ognja u tim poduhvatima; Kalindril i Verement bili su živi. Ali dva poglavara nisu bila dovoljna. Ratnici su brojčano bili beznadežno slabiji. A već su bili poprilično iza reke Mithil u trci prema Usudovom Pribegu. Čak i ako ne budu trčali brže, stići će do Pribega pre nastupajuće ratovnije.

Kvan nije bio u stanju da dobije poslednji dan koji je bio neophodan učesnicima marša.Pa ipak, čak ni to nije bilo najbolniji prizor. Iza vukova stizala je glavnina Kletnikove armije. Ta

glavnina bila je bliža Kevinovom Vidikovcu od ostalih i Troj ju je video sa jezivom jasnoćom.Džin koji im je stupao na čelu bio je najmanji od njenih užasa. Za džinovim leđima marširale su

nepregledne kolone jamnika - najmanje dvadeset hiljada snažnih, nezgrapnih žitelja stenjaka. Iza njih hitao je jednak broj pragrdana, grabio na sve četiri radi veće brzine. Kroz njihove redove, stotine zastrašujućih, lavovima nalik grifona naizmenično su trčale i letele. A za demonijskim sojem stizala je uzavrela, mračna vojska tako ogromna da Troj nije mogao čak ni da joj nasluti broj: ljudi, vukovi, putnimi, šumske zveri, stvorenja iz Ravnice, svi su zračili bezdanom krvožednošću koja ih je prikupila - mirijade izvitoperenih, pobesnelih stvorenja, izopačenih rukotvorina poglavara Kletnika i Kamena Zlozemlja.

131

Veći deo te ogromne vojske već je prešao Mithil goneći balčakliju Kvana i njegove ratnike. Kretao se takvom grozničavom brzinom da jedva da se nalazio na tri dana od Usudovog Pribega. A bio je tako moćan da se nijedna zaseda, koliko god dobro smišljena, nije mogla nadati da će im nauditi.

Ali zasede neće ni biti. Ratovnija nije znala u kakvoj je opasnosti i neće stići do Pribega na vreme.Poput nazubljenih komada stene, te činjenice tukle su vrhovnika Troja dok ga nisu oborile na kolena.

"Blagi Bože!" zaječa on očajno. "Šta sam to učinio?" Lavina otkrića obori ga. "Blagi Bože. Blagi Bože. Šta sam to učinio?"

Iza njega, poglavar Mhoram pitao ga je sa sve većom hitnjom: "Šta je to? Šta vidiš? Vrhovniče, šta vidiš?" Ali Troj nije mogao da odgovori. Svet se vrteo oko njega. Kroz vrtoglavicu sopstvenih čula, bespomoćni um bio mu je u stanju da obuhvati samo jednu misao: bila je to njegova greška, sve je to bilo njegova greška. Zaludnost Korikovog pohoda, kraj džinova, neizbežni pokolj ratovnije - za sve je to on bio kriv. On je zapovedao. A kada mu se propast zapovedništva okonča, Domaja će biti bez odbrane. Služio je Opakog od samog početka, a da to nije ni znao, a ono za šta je Atiaran, družbenica Trelova, dala život bilo je gore od ničega.

"Gore", zaječa on. Osudio je svoje ratnike na smrt. A oni su bili samo početak naplate koju će poglavar Kletnik izvući zbog njegove pogrešne procene. "Blagi Bože." Požele da urliče, ali grudi su mu bile previše pune užasa; nije bilo prostora za krike.

Nije shvatao kako vojska Opakog može biti toliko velika. Prevazilazila je najužasnije noćne more.Divlje se digao na noge. Grabio je rukama grudi, pokušavao da iščupa dovoljno vazduha iz svog

neizrecivog promašaja za makar jedan krik. Ali ga nije mogao dobiti; pluća su mu bila zagušena ruševinama. Nagla, bučna navala bespomoćnosti urlala mu je u ušima i on posrnu napred.

Nije shvatio da je pokušao da skoči dok ga Terel i Ruel ne uhvatiše za noge i povukoše nazad preko ograde.

Onda oseti kako mu obrazi gore. Poglavar Mhoram ga je šamarao. Kada se trgao, poglavar ga privuče bliže sebi i povika mu u bezoko lice: "Vrhovniče! Haile Troju! Počuj me! Shvatam - vojska Opakog je ogromna. A ratovnija neće stići do Usudovog Pribega na vreme. Mogu da pomognem!"

Ošamućeno, nagonski, Troj pokuša da ispravi sunčane naočari na licu i otkri da su nestale. Izgubio ih je preko ivice Kevinovog Vidikovca.

"Slušaj me!" viknu Mhoram. "Mogu da pošaljem poruku. Ukoliko su Kalindril ili Verement u životu, mogu me čuti. Oni mogu upozoriti Amorin." On dograbi Troja za ramena i prsti mu se zabiše u njih u pokušaju da dohvate Trojeve kosti. "Slušaj me! U stanju sam da to učinim. Ali moram imati razloga, nade. Ne mogu - ukoliko je beskorisno. Odgovaraj!" zahtevao je kroz stegnute zube. "Ti si vrhovnik. Nađi nadu! Ne ostavljaj ratnike da umru!"

"Ne", prošapta Troj. On pokuša da se iščupa iz Mhoramovog stiska, ali poglavarovi prsti bili su prejaki. "Nema načina. Kletnikova vojska je prevelika."

Požele da se zaplače, ali ga Mhoram nije puštao. "Otkrij način!" besneo je poglavar. "Biće pobijeni! Moraš ih spasti!"

"Ne mogu!" povika Troj u naglom besu. Oštra nemogućnost Mhoramovog zahteva dirnu skriveni izvor u njemu i on povika: "Kletnikova vojska previše je prokleto velika! Naše snage stići će tamo prekasno! Jedini način da bar još malo prežive jeste da pojure pravo kroz Pribeg i da nastave sve dok ne popadaju! Tamo ničeg nema - samo Pustare, Pustinja, hrpe ruševina i...!"

Iznenada mu se srce zgrči. Činilo mu se da se Kevinov Vidikovac ljulja pod njim i on dograbi Mhorama za članke da bi se zadržao. "Slatki Isuse!" prošapta on. "Postoji jedna mogućnost!"

"Reci je!""Postoji jedna mogućnost", ponovo Troj zapanjenim tonom. "Isuse." Uz napor, on prisili pažnju da

mu se usredsredi na Mhorama. "Ali to ćeš morati ti da uradiš.""Onda ću to uraditi. Reci mi šta mora biti učinjeno."Jedan dugi trenutak osećaj odlaganja pogubljenja zapanjivao je Troja, nadmašivao potrebu za

delanjem, gotovo ga ošamućivao. "Biće gadno", promrmlja on za sebe. "Bože! Ima da bude gadno." Ali uporni Mhoramov stisak i dalje ga je držao. Govoreći polako da bi pomogao sebi da se sabere, on reče: "To ćeš morati ti da izvedeš. Nema drugog načina. Ali prvo moraš da se probiješ do Kalindrila ili Verementa."

Probojni Mhoramov pogled ispitivao je Troja. Onda Mhoram pomože vrhovniku da se digne na noge. Poglavar tiho upita: "Da li su Kalindril i Verement u životu?"

"Da. Video sam im oganj. Možeš li doći do njih? Oni nemaju ono vrhovno drvo."

132

Mhoram se mrgodno nasmeši. "Koju poruku da im prenesem?"Sada Troj poče da proučava Mhorama. Osećao se čudno ranjiv bez sunčanih naočara, kao da je

izložen zameranju, čak i gnušanju, ali je oštro video Mhorama. Ono što je ugledao vrati mu pouzdanje. Poglavarove oči blistale su opasnom sposobnošću, a kosti lobanje imale su mu prisenak nepokornosti. Kontrast sa sopstvenom slabošću postide Troja. On se okrete da ponovo pogleda preko zaravni. Teški pokreti hordi poglavara Kletnika nastavljali su se kao ranije i pred tim prizorom on oseti ponovnu navalu panike. Ali držao ju je pod sopstvenom silom zapovesti, stezao ju je da bi zaustavio stid. Onda konačno reče: "U redu. Krenimo. Tule, ti bolje kreni nazad do kamendola. Neka Ranihini pođu putem prema nama što je bliže moguće. Očekuje nas dalek trk."

"Da, vrhovniče." Tul bez glasa napusti Vidikovac."A sada, Mhorame. Imao si ispravnu zamisao. Amorin mora biti upozorena. Mora da stigne do

Pribega pre Kvana." Na pamet mu pade da Kvan možda više nije živ, ali on potisnu taj strah. "Nije me briga kako će to izvesti. Mora da ima spremnu zasedu kada jahači stignu. Ukoliko ne..." Morao je da stegne čeljust da bi sprečio glas da mu ne zadrhti. "Možeš li to preneti?" Uzdrhtao je na pomisao o mukama ratnika. Posle dvadeset petodnevnog marša moraće da trče poslednjih pedeset milja - samo da otkriju da kušnjama nije došao kraj. Okrenuvši se da se suoči sa Mhoramom, on upita: "Dakle?"

Mhoram je već izvadio štap od lomilialora iz odore i sada ga je vezivao preko žezla uzicom od prijanjka. Kada je pričvrstio štap, on reče: "Prijatelju moj, treba da napustiš Vidikovac. Bićeš bezbedniji dole."

Troj se pokori bez pitanja. Još jednom je pogledao vojske da bi bio siguran da im je pravilno procenio brzine, zatim požele sreću poglavaru Mhoramu i poče da se spušta. Stepenište mu je pod rukama i nogama bilo klizavo, ali ga je smirivalo Ruelovo prisustvo odmah ispod njega. Uskoro je stajao na ispustu u podnožju Vidikovca i gledao naviše ka plavom nebu prema poglavaru Mhoramu.

Posle stanke koja se Troju, zbog sve tegobnije hitnje, činila nedopustivo duga, on začu delove pesme sa vrha stuba. Pesma je rasla u vazduhu, a zatim naglo zamukla. Odjednom oganj izbi oko poglavara Mhorama, progutavši čitavu platformu Vidikovca i ispunivši vazduh utiskom drhtaja, kao da lice litice odjekuje rastegnutim i nečujnim vriskom. Od bezvučnog lelekanja Trojeve uši zaplamteše; on požele da ih pokrije i da sakrije glavu, ali se prisili da izdrži. Nije skidao pogled sa Vidikovca.

Jeka je bila milosrdno kratka. Nekoliko trenutaka pošto je njen poslednji titraj zamro, Terel pođe niz stepenište, napola noseći poglavara Mhorama.

Troj se plašio da se poglavar povredio. Ali Mhoram je samo bio naglo iscrpljen - bila je to cena njegovog napora. Svi pokreti bili su mu slabašni, nesigurni, a znoj mu se slivao sa lica, ali je uspeo da se bledo nasmeši Troju. "Ne bih voleo da sam Kalindrilov neprijatelj", reče on bledo. "Jak je. Šalje ratnike Amorini."

"Dobro." Trojev glas bio je ogrubeo od ljubavi i olakšanja. "Ali ukoliko ne stignemo do Usudovog Pribega pre popodneva sutrašnjeg dana, sve će biti uzalud."

Mhoram klimnu. On se osloni o Terelovo rame i poče da se tetura niz ispust sa Trojem i Ruelom iza sebe.

Najpre su sporo napredovali zbog Mhoramove iscrpljenosti, ali nedugo potom stigoše do male doline uokvirene borovima i obilato zarasle u alianthu. Doručak od blagovnjača preporodi poglavara Mhorama i posle toga bio je u stanju da se kreće brže.

Iza Mhorama i Terela, sa Ruelom za leđima, Troj je putovao sa vetrom hitnje, pritiskom za što veću brzinu, koji je pretio da se pretvori u buru. Jedva je čekao da stigne do Ranihina. Kada sretoše Tula i ostale krvne gardiste na putu uz stazu, on smesta uzjaha Merila i potera Ranihina hitrim kasom nazad prema kamendolu Mithil.

Nameravao je da projaše pravo pored naselja na putu prema Zaravnima, gde su Ranihini mogli da trče. Međutim, kada se on i njegovi drugovi primakoše kamendolu, ugledaše kako ih pored staze čeka krug Staraca. Uz oklevanje, on se zaustavi i pozdravi ih.

"Živeo, vrhovniče Troje", odvrati Teres, družbenica Slenova. "Živeo, poglavaru Mhorame. Čuli smo neke od vesti o ratu i znamo da morate žuriti. Ali Triok, sin Tulerov, želi da prozbori sa vama."

Kada ga je Teres predstavila, Triok kroči napred."Živeli, Starci kamendola Mithil", odvrati Mhoram. "Primite ponovo našu zahvalnost za

gostoljubivost. Trioče, sine Tulerov, poslušaćemo te. Ali govori hitro - vreme nas je teško pritislo."

133

"Nije to velika stvar", reče Triok žurno. "Želim samo da zatražim izvinjenje zbog svog ranijeg ponašanja. Imam razloga za muku, kao što znate. Ali održao sam zavet mira na zahtev Atiaran, družbenice Trelove, u vreme kada sam silno želeo da ga prekršim. Ne želim da joj sada ukaljam hrabrost.

Nadao sam se da će oblučar Trel ostati sa vrhovnom poglavarkom - da je zaštiti." Rekao je to prkosno, kao da očekuje da mu Mhoram zameri. "Sada on nije sa njom - a ni ja nisam sa njom. Srce mu se plaši toga. Ali kada bi to bilo moguće, povukao bih oštrinu prema vama."

"Nema potrebe za izvinjenjem", odgovori Mhoram. "Moja sopstvena nedovoljna vera te je izazvala. Ali moram ti reći da verujem da je Tomas Kovenant prijatelj Domaje. Breme njegovog zločina boli ga. Verujem da će tražiti iskupljenje na strani vrhovne poglavarke."

Zastao je, a Triok se nakloni na način koji je govorio da prihvata poglavareve reči, iako nije uveren. Onda Mhoram produži: "Trioče, sine Tulerov, molim te prihvati moj dar - u ime vrhovne poglavarke, koju voli čitava Domaja." On poseže u odoru i izvadi štap od lomilialora. "Ovo je vrhovno drvo, Trioče. Bio si u Znanstvigoru i znaćeš neke načine da se ono upotrebi. Ja ga više neću koristiti." Rekao je to sa odlučnošću koja iznenadi Troja. "A tebi će biti potreban. Nazivaju me prorokom i vidovnjakom - govorim zato što znam, iako je sama svrha toga zatvorena za mene. Molim te da ga prihvatiš - zarad ljubavi koju delimo - i kao iskupljenje za moju sumnju."

Triokove oči se razrogačiše, a grč lica nakratko mu popusti. Troj na trenutak vide kako bi Troj izgledao da mu život nije bio uništen. On nemo primi štap iz Mhoramovih ruku. Ali kada uze vrhovno drvo, stara gorčina dograbi mu crte i on oporo reče: "Možda ću mu pronaći namenu koja će te zaprepastiti." Onda se naklonio, a ostali Starci nakloniše se sa njim i oslobodiše put Mhoramu i Troju.

Troj im salutira i iskoristi priliku. Nije imao vremena za Mhoramov neobični poklon i Triokova mračna obećanja. Umesto toga podbode Merila petama i galopom povede drugove iz doline kamendola Mithil.

Za kratko vreme zaobišli su zapadni obod planina i prebacili se u Zaravni. Dok je Troj prelazio pogledom svoje pratioce, iznenadio se kada je video da Tulov at može da održi korak sa ostalima. Taj Ranihin jahan je proteklih osam dana kroz opasnost surovim brzinama i napor mu je naudio koraku. Ali bio je to Ranihin; glava mu je bila dignuta, oči ponosite, a zamršena griva na vratu poput zastave koja se plemenito napinje da se razmota. Na trenutak, Troj shvati zbog čega Ranjani ne jašu. Ali nije činio ustupke Ranihinovoj iscrpljenosti. Tokom čitavog dana trkom je predvodio družinu prema zapadu, nalik hitroj grmljavini.

Žudeo je da se pridruži svojim ratnicima, da podeli sa njima borbu i očaj, da im pokaže način na koji se može ukrasti pobeda iz zuba vojske poglavara Kletnika. Samo ga nužda za snom natera da se zaustavi tokom dela noći.

Ruel ga probudi pre zore i on ponovo pojaha po osnovici Venca Južnika. Kada mu dnevna svetlost vrati vid, ugledao je pred sobom litice u blizini Usudovog Pribega. Sada će ga pravi put prema Pribegu hitro voditi pod uglom sve bliže predstražama vojske poglavara Kletnika. Ali nastavljao je napred. U blizini te horde kreša i pragrdana naći će ono što je preostalo od eovojni na konjima.

Opazio je Kvanove snage pre nego što je očekivao. Balčaklija mora da je poveo jahače južnom krivinom prema Pribegu da bi zadržao gonioce što je dalje moguće od marševskog pravca ratovnije. Ubrzo posle podneva, Troj i drugovi izbiše na vrh visokog pobrđa što mu omogući da pogleda na nešto veće rastojanje severno prema Zaravnima. A tamo, na samo milju daljine, ugleda desetkovane ostatke Kvanovih snaga u begu.

Troj najpre oseti zadovoljstvo olakšanja. Ugledao je balčakliju Kvana kako jaše pored svog stegonoše među ratnicima. Najmanje šest dvadesetina krvnih gardista galopiralo je sa eovojnom. A plave odore Kalindrila i Verementa behu jasno vidljive kroz mračnu navalu begunaca.

Ali onda Troj opazi kako se jahači kreću. Bili su gotovo potpuno poraženi. U zbijenoj masi, poput poteza panike na Zaravnima, gurali su i tiskali jedan drugoga, unezvereno se osvrtali na način koji im je dovodio konje u neravnotežu, praskali od besa i prestrašenih krika. Neki su bičevali konje.

Iza njih, kreši su trčali poput žute bure isprugane crnilom.Pa ipak, rastojanje između ratnika i vukova ostajalo je isto. Trenutak kasnije, Troj shvati. Kvanova

eovojna upinjala se da uspostavi brzinu koja tačno odgovara lovačkom koraku kreša. Sami vuci nisu mogli da održe čisti trk. Težina jahača i velika daljina potere silila ih je da idu hitrim, kaskavim korakom lovačkog čopora. A Kvanovi ratnici upinjali su se da održe beg gotovo pravo ispred njuški vukova. Na taj način

134

mamili su kreše napred. Sa tako bliskom lovinom, vukovi nisu mogli ni da se odmore, niti da se okrenu u stranu.

Kvanova strategija bila je prepredena - prepredena i kobna. Ni ratnici se nisu mogli odmoriti. Bili su ranjivi na svaki nalet brzine kreša. A svaki ratnik koji bi iz bilo kog razloga ispao iz sedla smesta je bio rastrgnut u komade. Druga eovojna već je izgubljena na taj način. Ali ukoliko Kvan održi tu taktiku, eovojna u maršu moraće da zauzme položaj u Usudovom Pribegu do kasnog popodneva.

Vrhovnik se nije mučio da proračunava verovatnoću. Poterao je Merila napred. Ranihin potrča svom snagom da se pridruži Kvanu.

Kada ugledaše Troja i poglavara Mhorama, ratnici ispustiše hrapavi, suvi poklič. Kvan, Kalindril i Verement pohitaše prema vrhovniku. Ali bilo je malo radosti u ponovnom susretu. Kada im se primakao, Troj vide da većina konja bukvalno spada sa nogu; samo ih je još strah od vukova držao uspravne i u trku. A ni ratnici nisu bili u boljem stanju. Jahali su danima bez valjane hrane ili sna. Nije bilo nijednog bez povreda. Prašina Zaravni bila im je prilepljena za lica i skorena na ranama, od čega su posekotine i razderotine izgledale kao prerano sazreli ožiljci. Troj je morao da otrgne bolni pogled sa njih da bi pozdravio balčakliju.

Kroz grmljavinu kopita Kvan povika: "Živeo, vrhovniče! Da valjanog susreta!" Kada Troj skrenu Merila na mesto pokraj njega, on dodade: "Neće biti osam dana, bojim se!"

"Jesi li poslao vest Amorini?" viknu Troj."Da!""Onda je sve u redu! Sedam će biti dovoljno!" On pljesnu balčakliju po ramenu, a zatim uspori

Merila i pomeša se među ratnike.Prašina, strah i napetost smesta se zakovitlaše oko njega poput vrelog daha kreša. Sada je mogao da

čuje borbeno režanje vukova i lavež pragrdana. Osećao im je prisustvo kao da je reč o njegovoj greški - kao da ih je stvorila njegova ludost. Pa ipak se silio da se smeši ratnicima, da viče ohrabrenja kroz halabuku. Nije mogao dopustiti sebi samooptuživanje. Breme spasavanja ratovnije sada je počivalo na njegovim plećima.

Nekoliko trenutaka potom nadođe navala kevtavih zapovesti pragrdana. Troj nasluti da će progonitelji okušati novi nalet.

Hitro je bacio pogled napred, prema okomitim liticama Usudovog Pribega. Nisu bile dalje od dve milje. Tamo je zapadni kraj Venca Južnika skretao prema severu da bi se sukobio sa jugoistočnim uglom planinskog lanca koji je razdvajao Južne Zaravni od Garotinog Čestara, a između ta dva venca bio je procep Usudovog Pribega. Uski kanjon pružao se poput posekotine u stenju, a njegova nepravilna dužina predstavljala je jedini pristup Domaje Pustarama i Sivoj Pustinji.

Trojev pogled skoči prema ulazu u kanjon.Poslednje eovojne u maršu još su pristizale u Pribeg.Ukoliko ne budu imali vremena, kreši će ih stići izvan kanjona. Zaseda će propasti.Vrhovnik se prebrzo kretao da bi oklevao. Kada je bio siguran da je ratovnija videla Kvanove jahače,

on potera Merila napred, dalje od kreša i mahanjem ruke skrenu pažnju balčaklije. Onda dade Kvanu signal rukom kojim je naredio eovojni da se okrene i napadne.

Kvan nije oklevao; shvatio je neophodnost naredbe. I pored osakaćenog stanja svojih snaga, on odasla oštri, probojni zvižduk koji privuče na njega oči oficira. Signalima ruku, on dade uputstva stožernicima i bojnim stožernicima.

Jahači gotovo smesta odgovoriše. Spoljašnji krajevi eovojne napraviše krug, a ratnici u središtu pokušaše da se okrenu tamo gde su se zatekli. Mahnito su se borili da okrenu konje i suoče se sa vucima.

Katastrofa smesta zadesi manevar. Čim su ratnici prestali da beže, kreši uleteše među njih. Čitava prednja ivica Kvanovih snaga pade pod naletom; pragrdanski meštri znanstva vitlali su gvozdenim buzdovanima i raspomamljeno sipali silu u obliku kiseline preko palih ljudi i konja. Njiska konja diže se kroz halabuku urlika i jauka. Široki potez sivo-zelene paprati u trenutku postade krvavo crven.

Ali naglo mnoštvo leševa prekide napad kreša. Njegovi predvodnici zaustaviše se da ubijaju, razdiru i proždiru, a to unese pometnju među vukove koji su ih sledili. Samo su pragrdanski klinovi terali pravo napred u uskomešano srce eovojne.

Krvni gardisti pohitaše da pomognu ratnicima. Tri poglavara i sami se baciše na najbliže pragrdane. Ostali ratnici pregrupisali su se i udarali. A kroz središte borbe vrhovnik Troj napadao je poput ludaka, kasapio sve vukove koji mu dođu nadomak.

135

Izvesno vreme kreši behu zadržani. Ratnici su se borili očajničkim besom, a hladni krvni gardisti razbijali su vukove u svim pravcima. Poglavari su zajedno razbijali jedan po jedan pragrdanski klin. Ali to je bilo dovoljno samo za desetinu pragrdana koji su jahali. Ostali se pregrupisaše, počeše nanovo da uspostavljaju red, koordinaciju među krešima. Neki konji gubili su oslonac na klizavom tlu. Ostali bi izgubili kontrolu od straha, zbacivali jahače i gubili se sami u zaludnom bacanju među vukovima.

Troj vide da će morati uskoro da beže ukoliko žele da makar neko od ratnika preživi borbu.Probijao se prema poglavarima. Ali iznenada se čitav čopor kreša zakovitla oko njega. Meril se

okretao, izbegavao očnjake i ritao se. Troj se borio najbolje što je mogao, ali od Merilovog bacakanja gubio je ravnotežu. Dvaput je gotovo ispao iz sedla. Vuk skoči na njega, a on se jedva spase tako što mu je zabio mač u trbuh.

Onda mu Ruel dovede druge krvne gardiste u pomoć. Usredsređenim napadom njih desetorica udari po čoporu, razbi ga. Troj se ispravi, beskorisno pokuša da ispravi nepostojeće sunčane naočari, zatim opsova sebe i ponovo potera Merila prema poglavarima.

Dok je išao, on ošinu pogledom Pribeg. Poslednji učesnici marša upravo su nestajali niz kanjon."Učini nešto!" zaurla on kada se našao blizu Mhorama. "Ovo je pokolj!"Mhoram se okrete i dozva povikom Kalindrila i Verementa, zatim se vrati vrhovniku. "Na moj

znak!" povika on kroz halabuku. "Bežite na moj znak!" Ne čekajući odgovor, on potera Ranihina galopom i pohita prema Pribegu sa ostalim poglavarima.

Posle stotinu jardi, oni se razdvojiše. Verement stade tačno između poprišta okršaja i Pribega, dok je Mhoram jurio pravo na sever, a Kalindril prema jugu. Kada su zauzeli položaje, obrazovali su dugački red preko prilaza Usudovom Pribegu.

Zatim sjahaše. Poglavar Verement diže uspravno žezlo u sredini dok su Mhoram i Kalindril okretali žezla i vikali neobične čini kroz buku borbe. Dok su se pripremali, Troj se probi do Kvana i saopšti mu šta je Mhoram rekao. Balčaklija primi vest bez zastajkivanja. Oni se razdvojiše, počeše da se probijaju prema bokovima okršaja i da šire zapovest.

Troj se plašio da će Mhoramov povik doći prekasno. Sila devedeset dvadesetina pragrdana žustro je sređivala uskomešane kreše. Dok se eovojna prikupljala za beg, pragrdani odvojiše kreše od razdiranja trupla, ponovo ih prikupiše u borbene klinove i poteraše na ratnike.

U tom trenutku poglavar Mhoram dade signal žezlom.Jahači poteraše konje trkom pravo prema Usudovom Pribegu. Činilo se da izleću ispod prikupljene

opruge sačinjene od kreša. Prednji ratnici ponovo padoše pod masivnim talasom kreša. Ali ovog puta preostali ratnici nisu uzvratili borbom. Dali su oduška strahu konja i utekli.

Nenadanost njihovog bega otvori procep između njih i vukova, a procep se lagano povećavao kako su konji najzad nalazili oduška za sav prikupljeni užas. U nekoliko trenutaka Troj i Kvan sa poslednja tri eovoda i nešto više od stotinu krvnih gardista suknuše sa obe strane poglavara Verementa. Dok su prolazili kraj njega, on diže žezlo sa mesta na kome ga je zabio u zemlju u liniji između Mhorama i Kalindrila, uhvati ga po jednom rukom za svaki kraj i diže iza glave.

Onda poslednji jahač pređe liniju.Verement zamahnu žezlom i svom snagom udari u tlo linije.U trenutku, titravi zid sile izbi između Mhorama i Kalindrila. Kada prvi kreši naleteše na njega, ovaj

blesnu blistavim, plavim plamenom i baci ih nazad.Videvši da je zid izdržao, poglavar Mhoram skoči na Ranihina i pojuri za ratnicima. Poglavar

Verement sledio ga je svom brzinom koju je mogao da mu pruži snažni mustang. Kada se primakoše Troju i Kvanu, Mhoram povika: "Žurno! Odbojnica ne može dugo da drži. Pragrdani će je probiti! Bežite!"

Ratnicima nije bilo potrebno požurivanje, a Kvan pojuri za njima, poče da ih goni povicima prema Pribegu. Troj pođe sa njim. Na trenutak, Mhoram i Verement bili su odmah iza njega. Ali poglavari iznenada stadoše. Istovremeno, svi krvni gardisti okretoše Ranihine i galopom se uputiše nazad prema odbojnici.

Preneraženo psujući, Troj se okrete da vidi šta se dogodilo.Poglavar Kalindril bio je na tlu u blizini zida. Nekoliko teško ranjenih ratnika palo je sa konja na par

jardi od plavog ognja, a Kalindril je pokušavao da im pomogne. Brzo im je cepao odeću u trake i pravio zavoje i bandaže.

Nije dizao pogled da vidi opasnost.

136

Pragrdani su se već spremali da napadnu zid. Poslali su najveći deo kreša bez jahača trkom oko krajeva vatre. Tri klina pragrdana krenu napred da napadne. Ostatak se nakratko povuče i poče pregrupisanje u jedan jedini divovski klin.

Troj obode Merila u galop i pridruži se krvnoj gardi koja je sledila Mhorama i Verementa.Poglavar Mhoram bio je na dvadeset jardi ispred Troja, ali nije mogao da stigne do Kalindrila na

vreme. Tri klina pragrdana napadoše. Nisu pokušavali da probiju zid poglavara. Umesto toga, meštri znanstva usresrediše svu silu na jedno mesto. Uz oštro zvečanje, oni udariše gvozdenim buzdovanima jednim o drugi. Ogromni nalet tečne sile pokulja iz udara, pljesnu u vatru odbojnice i prođe kroz nju.

U crnom, palećem brizganju, nagrizajuća tečnost pljusnu prema Kalindrilu. Pala je prekratko, nije ga dohvatila. Ali udarila je u tlo takvom silinom da je i njega i povređene ratnike bacila u vazduh poput mlitavih vreća.

Kada ponovo padoše, ostaše nepokretni.Tri klina smesta požuriše u stranu, a novi, zasebni, nakupljeni klin zalete se prema zidu.Istovremeno, prvi kreši obiđoše oba kraja vatre.Sledećeg trenutka, poglavar Mhoram baci se sa leđa Ranihina i sruči blizu Kalindrila. Hitri pogled

rekao mu je da su ratnici mrtvi; silina udara ih je pobila. Usredsredio se na Kalindrila. Dodirujući poglavara sa obe ruke, on potvrdi ono što su mu oči rekle: život je i dalje titrao u Kalindrilu, ali mu srce nije kucalo.

Onda Troj stiže do Mhorama, a krvni gardisti se postaviše da brane poglavare. Iz sedla, Verement je radio na zidu odbojnice, ojačavao ga pred napadom klina. Ali nije se mogao suprotstaviti petnaestini stotina pragrdana. Klin se kretao lagano, ali jedva da je bio na dvadeset jardi od vatre. A kreši su sada kuljali sa obe strane zida, jurili prema krvnim gardistima i poglavarima. Krvni gardisti krenuše da dočekaju vukove, ali stotinu krvnih gardista nije moglo dugo zadržavati pet hiljada vukova.

"Bežite!" kriknu Mhoram. "Odlazite! Spasavajte se! Ne smemo svi izginuti ovde!"Ali nije čekao da primeti da ga niko nije poslušao. Umesto toga, ponovo se nagao nad palog

poglavara. Držeći donju usnu među zubima, masirao je Kalindrilove grudi, u nadi da će mu povratiti bilo. Ali ovome je srce ostajalo nepokretno.

Mhoram naglo duboko uvuče dah, diže pesnicu i još jednom udari svom snagom po Kalindrilovim grudima.

Udarac trže poglavarevo srce. Ono zadrhta, posrnu, zatim pređe u tegobno kucanje.Mhoram povikom dozva Morila. Krvni gardista smesta skoči sa Ranihina, uze Kalindrila u ruke i

ponovo skoči. Kada to vide, poglavar Verement se odvoji od zida odbojnice i pođe prema Usudovom Pribegu. Mhoram i Troj uzjahaše, pojuriše od zida za njim. Krvna garda ih je sledila u zaštitnom prstenu oko poglavara.

Nekoliko trenutaka potom nakupljeni pragrdanski klin udari u zid i rascepi ga. Mračna, tečna sila kidala je plavi oganj, trgala ga u komade i rasipala. U trenutku, ostatak kreša pokulja za Ranihinima u begu. A vuci koji su zapljuskivali ivice zida izmeniše pravac da presretnu jahače.

Ali Ranihini su povećavali rastojanje. Veliki konji sa Ra promicali su kraj Verementa i grmeli prema Usudovom Pribegu.

Pred njima, pod pozno popodnevnim senkama litice, balčaklija Kvan gonio je poslednje ratnike u kanjon.

Pomahnitali zbog bega tako mnogobrojne lovine, kreši počeše da zavijaju od besa i okrenuše se da se sruče na poglavara Verementa.

Mustang mu je trčao oštro i hrabro. Ali već je bio iscrpljen; kreši su ga lagano pristizali. Pre nego što je prešao polovinu rastojanja do Pribega, Troj vide da će izgubiti trku.

On pozva pomoć, ali krvna garda nije odgovarala. Zaostao je samo Tomin, krvni gardista direktno odgovoran za Verementa. Razjaren, Troj se okrete da se sam vrati, ali ga Mhoram zaustavi povikom: "Nema potrebe!"

Tomin je čekao do poslednjeg mogućeg trenutka - sve dok kreši nisu počeli da besne za petama mustanga. Onda povuče poglavara na sopstvenog Ranihina i ponese ga prema Pribegu. Gotovo smesta, mustang uz njisku pade pod lavinom vukova.

Na trenutak, izmaglica senke litice u Trojevim očima postade jezivo crvena. Ali onda ga Merilov uporni trk iznese van domašaja krika, ponese pravo prema procepu u litici. Jurio je u sve dublju tminu procepa. Izuzev pukotine svetlosti pred sobom, nije video ništa. Grmljavina kopita tukla ga je sa litica, a

137

kroz jeku dopiralo je oštro, graktavo podsmevanje gavranova. On oseti kako mu se vode tmine zatvaraju nad glavom. Kada je izbio na drugi kraj Pribega i na nejasno, kasno svetlo dana, olakšanje ga gotovo zaslepi.

Pošto je prošao, prva stožernica Amorin ispusti prodorni zvižduk i hiljade ratnika pojuri sa litica na obe strane procepa. I pored duge iscrpljenosti koja ih je slamala, trčali su skladno, zauzimali mesta, obrazovali luk nad krajem kanjona, zatvarali klopku.

Nekoliko trenutaka kasnije prvi kreši uz zavijanje izleteše iz Pribega i skočiše na njih. Ali Amorina je pripremila osamnaest eovojni za dočekivanje naleta. Luk se izvi, ali se ne prekide.

Uz napor, Troj uspostavi kontrolu nad sobom. Sa jedne strane čuo je kako poglavar Verement kevće: "Puštaj me! Jesam li dete da moraš da me nosiš?" Troj se mrgodno nasmeši, a zatim potera Merila iza luka tako da može da pomogne ratnicima ukoliko ih vuci nadvladaju. Žudeo je da vidi ishod zamke, ali tama Pribega kvarila mu je vidno polje.

Međutim, ubrzo je mogao da čuje kako zvuci borbe odjekuju iz tesnaca. Kroz galamu borbenog luka on razazna naglo, oštro zavijanje kada je kreše iz Pribega napala dvadesetina eovojni skrivenih po zidinama kanjona. Najpre je zavijanje sadržavalo iznenađenje i bes, ali ne i strah; vuci nisu shvatali u kakvoj su se opasnosti našli.

Pragrdani su bili mudriji. Zapovesti su im se oštro usecale u bes vukova. A urlanje se uskoro izmeni. Na svoju preneraženost, kreši počeše da shvataju radost gavranova. A kevtanje pragrdana postade silovitije, više očajničko. U uskom procepu, nisu mogli delotvorno upotrebiti borbene klinove, a bez tog fokusa moći bili su ranjivi na strele, koplja i bačeno stenje. Zarobljeni u uzavreloj, zbunjenoj gomili vukova, klinovi počeše da padaju.

Kada klinovi popustiše, strah i nesigurnost prodreše u vučju žeđ za krvlju. U iscepkanim gomilama kreši se razbiše, pokušaše da pobegnu kroz kanjon. Ali nakupljena panika njihove brojnosti samo ih je ometala i činila pragrdane ranjivijim. A smrt je pljuštala po njima kroz veselje gavranova. U ludom mahnitanju, podivljali od želje da se bore protiv neprijatelja koga nisu mogli da dohvate, kreši počeše da napadaju pragrdane.

Nije pobegao nijedan vuk niti pragrdan. Kada je bitka bila gotova, čitava prethodnica vojske Ljudoseče ležala je mrtva u Usudovom Pribegu.

Jedan trenutak tišina poleže po bojnom polju; čak i gavrani zamukoše. Onda hrapavo klicanje poče da odjekuje po kanjonu. Eovojna koja je zatvarala kraj Pribega glasno odgovori. A gavranovi počeše da se spuštaju na dno kanjona i da se goste demonijskim sojem i krešima.

Troj lagano postade svestan da je prva stožernica Amorin pored njega. Kada joj se okrenuo, osećao je da se mahnito kliberi, ali nije mario, čak ni bez sunčanih naočara. "Čestitam, Amorin", reče on. "Dobro si to učinila." Večernja magla na njegovom vidu već je bila toliko gadna da je morao da je pita za povređene.

"Izgubili smo samo nekolicinu ratnika", odvrati ona sa mrgodnim zadovoljstvom. "Borbeni plan ti je dobar."

Ali njena hvala samo ga podseti na ostatak vojske poglavara Kletnika i muke koje su tek čekale ratovniju. On zavrte glavom. "Nije dovoljno dobar." Ali onda, umesto da joj objašnjava na šta je mislio, on reče: "Prva stožernice, prenesi moje zahvaljivanje ratnicima. Neka obeduju i smeste se za noć - danas više neće biti borbe. Kada se budu sredili, održaćemo veće."

Amorinin pogled pokazivao je da ne shvata njegovo držanje, ali ga je pozdravila bez pitanja i pošla da prenese naređenja. Njegova prazna magla smesta je proguta. Tama je duvala oko njega kao da jaše na vetru povika ratovnije. On pozva Ruela i zatraži od njega da ga odvede do poglavara Mhorama.

Zatekli su Mhorama pokraj male logorske vatre u zavetrini zapadnih planina. Lečio je poglavara Kalindrila. Kalindrilu se vratila svest, ali koža mu je bila bleda poput alabastera i delovao je slabašno. Mhoram mu je kuvao nekakvu čorbu na logorskoj vatri i masirao ga dok se čorba grejala.

Poglavar Kalindril slabašno pozdravi vrhovnika, a Troj mu odgovori sa zadovoljstvom. Bilo mu je drago da vidi da Kalindril nije smrtno ranjen; poglavar će mu biti neophodan. Biće mu potrebna sva sila do koje je mogao doći.

Ali morao je da razmotri i druge stvari pre nego što bude razmišljao o potrebi za pomoći. Kada se uverio da je Kalindil na putu da se oporavi, on povuče Mhorama u stranu radi ličnog razgovora.

Čekao je dok se nisu našli van dosega ušiju onih u logoru ratovnije. Onda je umorno uzdahnuo: "Mhorame, nismo završili. Ne možemo se zaustaviti ovde." Bez prelaza, kao da nije promenio temu, on

138

produži: "Šta ćemo da radimo sa poglavarom Verementom? Jedan od nas mora mu reći - o Šetri. Ja ću, ukoliko želiš. Verovatno to zaslužujem."

"Ja ću to učiniti", promrmlja Mhoram kao iz daljine."U redu." Troj oseti živo olakšanje što je oslobođen te odgovornosti. "A sada, šta je sa onim - što

nam je Tul ispričao? Ne dopada mi se zamisao da svima saopštimo... da je pohod..." Nije mogao da se prisili da izgovori reči: džinovi su mrtvi. "Ne verujem da će ratnici preživeti ono što ih čeka ako saznaju šta se dogodilo sa pohodom. To je previše za njih. Dovoljno je loše što su tri džina obuzeli Besomuci. A ja lično moraću da im kažem još gore stvari od toga."

Mhoram blago uzdahnu: "Zaslužuju da znaju istinu.""Zaslužuju?" Trojev duboki osećaj krivice pretvori se u bes. "Ono što zaslužuju jeste pobeda. Boga

mu, nemoj meni govoriti šta zaslužuju! Malo je prekasno da počneš da se brineš o tome šta znaju ili ne znaju. Sve vreme smatrao si da treba da skrivaš stvari od mene. Bog zna koliko mi još užasa nisi rekao. Jezik za zube o ovome."

"Tu odluku donelo je Veće. Nijedna osoba nema pravo da zadržava znanje od druge. Niko nije dovoljno mudar." Mhoram je govorio kao da se bori sam sa sobom.

"Prekasno je za to. Ukoliko hoćeš da govoriš o pravima - ti nemaš prava da mi uništiš vojsku.""Prijatelju moj, jesi li... jesi li patio... da li te je skrivanje znanja povredilo?""Otkud znam? Da si mi rekao istinu... o Atiaran... možda ne bismo bili ovde. Možda bih se plašio

rizika. Ti mi reci da li je to dobro ili loše." Onda mu se gnev ublaži. "Mhorame", preklinjao ga je. "Nalaze se na ivici. Već sam ih doterao do ruba. A nismo završili. Naprosto, želim da ih poštedim nečega što bi ih toliko povredilo..."

"Vrlo dobro", uzdahnu Mhoram tonom predaje. "Neću im govoriti o džinovima.""Hvala", reče Troj vatreno.Mhoram ga ispitivački pogleda, ali on kroz tminu nije mogao da pročita poglavarev izraz. Na

trenutak se plašio da se Mhoram sprema da mu kaže nešto, da otkrije poslednje tajne o Trelu, Eleni i Kovenantu. Nije želeo da čuje takve stvari - ne sada, kada je već bio toliko preopterećen. Ali konačno se poglavar nemo okrete i vrati prema Kalindrilu.

Troj ga je sledio. Ali putem zastade da razgovara sa Terelom, koji je postrojavao krvnu gardu. "Terele, želim da pošalješ izviđače do Južnih Zaravni. Ne očekujem Kletnikovu vojsku pre sutrašnjeg podneva, ali ne bi trebalo da rizikujemo - a ratnici su previše umorni. No, ima jedna stvar. Ukoliko Kletnik, Ljudoseča ili ko im već zapoveda pošalje izviđače u ovom smeru, pobrini se da saznaju da smo ovde. Ne želim da imaju imalo sumnje o tome gde nas mogu naći.

"Da, vrhovniče", reče Terel i udalji se da organizuje sve što je potrebno. Troj i Mhoram pođoše do logorske vatre.

Zatekli su poglavara Verementa kako hrani Kalindrila. Dok je prinosio kašiku sa čorbom Kalindrilovim usnama, poglavar sokoljeg profila ravnomerno je govorio tihim, besnim tonom, kao da mu je ponos povređen; ali pokreti su mu bili blagi i nije prepustio zadatak Mhoramu. Nadnosio se nad Kalindrila sve dok ovome topla čorba ne vrati boju u blede obraze. Onda se Verement diže i zareža: "Bio bi manje neoprezan da nemaš Ranihina. Manji konj naučio bi te granicama sopstvene snage."

To naopako ponavljanje Verementove stare optužbe prema samom sebi najednom nadvlada Mhorama. Ječanje mu se probi kroz zube, a oči ispuniše suzama. Tokom tog trenutka činilo se da ga je snaga izdala i on dođe do Verementa kao da pipa po slepom bolu. Ali onda se zaustavi i iskrivljeno nasmeši na grubi izraz iznenađenja i brige na Verementovom licu. "Dođi, brate moj", promrmlja on. "Moram da razgovaram sa tobom." Zajedno su otišli u noć i ostavili Troja da pazi na Kalindrila.

Slabašnim glasom, Kalindril upita: "Šta se dogodilo? Šta to muči Mhorama?"Uz težak uzdah Troj sede pokraj poglavara. Bio je prepunjen svim zlom koje je izazvao. Morao je da

proguta nekoliko puta pre nego što je mogao da dođe do glasa i kaže: "Runik se vratio iz Korikovog pohoda. Poglavarka Šetra poginula je u Sarangravu."

A onda je bio zahvalan što Kalindril ništa ne govori. Nije verovao da bi mogao da izdrži prekorevanje u vidu još bola. Zajedno su sedeli u tišini dok se poglavar Mhoram nije vratio sam.

Mhoram se bolno kretao, kao da su ga upravo prebili motkama. Put oko očiju bila mu je crvena i naduta, puna tuge. Ali same oči nosile su vrelu opasnost, a pogledi su mu bili poput koplja. Ništa nije rekao

139

o poglavaru Verementu. Reči su bile nepotrebne; Mhoramov izraz otkrivao je kako je Verement primio vesti o smrti svoje žene.

Da se primiri, Mhoram se dade na pripremanje hrane za Troja i sebe. Obrok im prođe prekriven turobom, ali dok je jeo poglavar Mhoram lagano ovlada sobom, opuštanjem skide bol sa lica. Da se usaglasi sa njim, vrhovnik Troj poče da traga za uverljivim tonom koji će mu biti neophodan kada počne većanje. Nije želeo da pokaže da sumnja; nije želeo da mu vojska plaća zbog njegovih ličnih dilema i nesposobnosti. Kada se balčaklija Kvan primače vatri i izjavi da su svi stožernici spremni, i Troj i Mhoram odgovoriše mu odlučno, smireno.

Poglavar nabaca veliku gomilu drveta na vatru dok je Kvan dovodio oficire u širok krug oko nje. Ali i pored blistavog sjaja vatre, stožernici su Troju delovali magličasto i nematerijalno. Tokom jednog iracionalnog trenutka, plašio se da će se svi raspasti u priviđenja i nestati kada im bude rekao šta moraju da učine. Ali se suspregao. Balčaklija Kvan i prva stožernica Amorin stajali su u blizini sa jedne strane poput stubova, a poglavar Mhoram gledao ga je sa druge. On se nakašlja i otvori većanje.

"Dakle, tu smo. I pored svega, postigli smo nešto za šta bi svako od nas rekao da je nemoguće. Pre nego što pređemo na ono što nas čeka, želim da vam se svima zahvalim za ono što ste učinili. Ponosan sam na vas - više nego što ću ikada moći da izrazim rečima."

Dok je govorio, morao je da se odupire iskušenju da sagne glavu, kao da se stidi svoje razotkrivene bezokosti. Bolno se pitao kako na stožernike deluje to gledanje na njega. No, prisilio se da drži dignutu glavu dok je govorio: "Ali moram vam otvoreno reći - nismo se još ni primakli pobedi u ovom ratu. Dobro smo započeli, ali to je samo početak. Stvari će biti gore..." Izgubio je glas na trenutak i morao je da se suspregne da bi ga povratio. "Neće ići onako kako sam planirao. Balčaklijo Kvane... prva stožernice Amorin... učinili ste sve što ste mogli - sve što sam tražio. Ali neće ići onako kako sam vam rekao da hoće.

No, sve svojim redom. Potrebno je da podnesemo izveštaje. Balčaklijo, hoćeš li ti prvi?"Kvan se nakloni i kroči napred u krug. Četvrtasto, sedokoso lice bilo mu je isprugano prljavštinom,

krvlju i premorom, ali otvoreni pogled nije mu zatitrao. Otvorenim, neizveštačenim jezikom opisao je sve što se dogodilo sa njegovim trupama otkako je napustio Veselkamen - opisao je putovanje splavom i odlazak u dolinu Mithila, tamošnju blokadu, napredovanje bitke kako je Ljudoseča, izopačeni džin o kome je govorila grivenarka Jadinka, organizovao uzastopne pokušaje da probije položaje branioca. Pet dana krvna garda, ratnici i dva poglavara izdržavali su jamnike, kreše, izvitoperena čovekolika stvorenja Kamena Zlozemlja, pragrdane.

"Ali šestog dana", produži Kvan, "Ljudoseča lično pođe na nas." Sada mu je glas izražavao zamor usled duge bitke i izgubljenih ratnika. "Uz silu koju ne imenujem prizvao je grdnu oluju protiv nas. Grozna stvorenja poput onih o kojima je govorila grivenarka Jadinka padala su na nas sa neba. Izazivala su strah među našim atovima i tako smo potisnuti. Onda Ljudoseča probi odbojnicu i posla kreše i pragrdane da nas gone. Ponovo i smo se okretali da se borimo, tako da neprijatelj bude zadržan - i svaki put bili smo nadvladani. Često smo slali jahače ispred sebe da prenesu upozorenje, ali svaki glasnik bio je pogubljen - jata divljih kormorana napadala su ih sa neba i sve ih uništavala, iako su neki od njih bili krvni gardisti.

Ipak smo se borili", zaključi on. "Najzad, evo nas ovde. Ali polovina krvnih gardista i osam eovojni su pobijeni. A konji su prešli sve granice snage. Mnogi više nikada neće nositi jahače, a svima su im neophodni dugi dani odmora. Preostala bitka mora se voditi peške."

Kada je završio, vratio se na svoje mesto u krugu. Hrabrost mu je bila očevidna, ali dok je kretao, isturena ramena kao da su mu već nosila svu težinu koju je mogao poneti. A zbog toga što Troj nije mogao da nađe reči da izrazi poštovanje i zahvalnost, nije rekao ništa. On nemo klimnu prvoj stožernici Amorini.

Ona ukratko opisa poslednjih nekoliko dana marša ratovnije, a zatim podnese izveštaj o trenutnom stanju vojske. "Voda i aliantha nisu obilni ovde, sa druge strane Usudovog Pribega. Ratovnija nosi hranu koja se može rastegnuti na šest dana - ne više. Sami ratnici su ozbiljno povređeni zbog marširanja. Čak je i nepovređene onesposobila iscrpljenost. Veliki broj ih ima rane po stopalima i ramenima - rane koje ne zarastaju. Tri dvadesetine najslabijih pomrlo je tokom poslednjeg trka prema Pribegu. Još mnogo će ih pomreti ukoliko se ratovnija sada ne odmori."

Od njenih reči Troj zaječa u sebi; bile su pune nenamernih zamerki. On je bio vrhovnik. On je ponovo i ponovo obećavao pobedu ljudima koji su mu verovali. A sada... On oseti oštru želju da ukori sebe, da kaže stožernicima koliko se gadno preračunao. Ali pre nego što je mogao da počne, poglavar Kalindril progovori. Povređenog poglavara držala su dvojica krvnih gardista, ali bio je u stanju da učini svoj slabi glas dovoljno čujno.

140

"Mortam govoriti o sili koju balčaklija Kvan nije imenovao. I dalje ne razumem kako je Opaki ovladao džinom - to prevazilazi moje poimanje. Ali Ljudoseča je zaista džin i posednut je ogromnom silom. Sa sobom nosi odlomak Kamena Zlozemlja."

Poglavar Mhoram bolno klimnu. "Avaj, prijatelji moji", reče on, "mračno je ovo doba za Domaju. Opasnost i smrt opsedaju nas na svakom koraku, a zlo nadvladava sve odbrane. Znam kako je taj džin - taj Ljudoseča - okrenut protiv nas. To je postignuto uz udruženu moć Kamena i Besomuka. Nijedno od njih samo za sebe ne bi bilo dovoljno - džinovi su jaki i sigurni. Ali zajedno...! Ko bi se u Domaji mogao nadati da će izdržati? Zbog toga džin nosi odlomak Kamena Zlozemlja, tako da moć Opakog ostane sa njim, a Besomukova volja poseduje dodatno oružje. Melenkurion abatha! Silno je to zlo."

Na trenutak je nemo stajao, kao u očajanju, a jad ispuni stožernike kada su okusili veličinu opisanog zla. Ali onda se pribrao, a oči mu sevnuše po krugu. "Pa ipak, uvek je tako sa Opakim. Neka vas poznavanje tog zla ne oslepi niti oslabi. Poglavar Kletnik pokušava da pretvori sve dobro u Domaji u zlo i opačiju. Naš zadatak je jasan. Moramo naći snage da pretvorimo zlo i opačiju u dobro. Iz tog razloga se borimo. Ukoliko sada posustanemo, postaćemo kao Ljudoseča - neprijatelji Domaje i protiv sopstvene volje."

Njegove ozbiljne reči primiriše stožernike, pomogoše im da povrate odlučnost. Međutim, pre nego što je Troj mogao da nastavi, poglavar Verement oštro reče: "Šta je sa džinovima, Mhorame? Šta je sa pohodom? Koliko je još duša već izgubljeno u korist Opakog?"

Verement je ušao u krug sa druge strane Troja dok je poglavar Kalindril govorio. Oblaci na vidu sprečili su Troja da vidi Verementov izraz, ali kada poglavar progovori, glas mu je bio oštar od gorčine. "Odgovori, Mhorame! Proroče i vidovnjače! Da li je i Hirim mrtav? Da li je ijedan od džinova u životu?"

Troj primi Verementovu gorčinu kao napad na ratovniju i upotrebi reči kao bičeve da uzvrati udarac. "To nije naša briga. Ništa ne možemo preduzeti povodom toga. Ovde smo zaustavljeni - ovde ćemo živeti ili umreti! Nije bitno šta se dešava drugde." U srcu je znao da izdaje džinove, ali nije imao izbora. "Jedino možemo da se borimo. Da li me čuješ?"

"Čujem te." Poglavar Verement zamuče kao da je shvatio Trojevu silovitopst, a vrhovnik ugrabi priliku da promeni temu.

"U redu", reče on čitavom krugu. "Najzad znamo kako stojimo. Sada ću vam reći šta ćemo da učinimo povodom toga. Imam plan, a uz pomoć poglavara Mhorama ostvariću ga."

On se nape i otvoreno reče: "Moramo poći odavde. Ljudosečina vojska verovatno neće doći pre sutrašnjeg podneva. Do tog vremena, već nas davno neće biti."

Stožernici u trenutku zinuše i zatreptaše kada shvatiše da im naređuje novi marš. Onda njih nekolicina naglas zaječa, a ostali se trgoše kao da ih je ošamario. Čak i Kvan otvoreno zatrepta. Troj je želeo da pohita u objašnjenja, ali se suzdržao sve dok Amorin nije kročila napred i pobunila se: "Vrhovniče, zbog čega tvoj raniji plan neće biti dovoljan? Ratnici su dali sve od sebe da stignu do Usudovog Pribegha kao što si zapovedio. Zašto moramo da idemo?"

"Zbog toga što je Kletnikova vojska previše prokleto velika!" Nije želeo da viče, ali na izvesno vreme nije mogao da se obuzda. "Pobili smo deset hiljada kreša i par hiljada pragrdana. Ali ostatak vojske i dalje je tamo napolju. Nisu tri puta veći od nas - ili čak pet puta veći! Ljudoseča je dvadeset puta brojniji od nas, dvadeset! Video sam." Uz napor, on obuzda besmisleni bes, potisnu ga. "Moj stari plan bio je dobar dok je trajao", produži on. "Ali naprosto nije uzimao u obzir da Kletnikova vojska može da bude toliko velika. Sada se mogu dogoditi samo dve stvari. Ukoliko taj džin bude slao ovamo vojske od po samo deset ili dvadeset hiljada odjednom, borba će trajati nedeljama. Ali mi imamo hrane samo za šest dana - umrećemo ovde od gladi. A ukoliko krene jednim velikim udarom, uspostaviće kontrolu na oba kraja Pribega. Onda ćemo biti zarobljeni i moći će da nas pokupi kada god mu se prohte.

A sada me slušajte!" povika on preneraženim stožernicima. "Nemam nameru da dozvolim da izginemo sve dok ima ičega što mogu da učinim da to osujetim - bilo čega! A ima i još jedna stvar, samo jedna! Imam još jedan trik u ovoj igri i imam nameru da ga odigram makar morao da nosim svakog od vas na sopstvenim leđima!"

Šibao je očima po krugu, pokušavao da ispuni bezoki pogled autoritetom, zapovedanjem, nekom vrstom moći koja će naterati ratovniju da ga posluša. "Marširaćemo sutra u zoru."

Tama mu je obuhvatala vid, ali u svetlosti vatre video je Kvanovo lice. Stari veteran borio se sa sobom, upinjao da nađe snage za taj novi zahtev. Nakratko je zatvorio oči, a svi stožernici čekali su ga kao da im je hrabrost u njegovim rukama, tako da može da je podrži ili porekne onako kako on smatra za shodno. Ali glas mu je bio miran.

141

"Vrhovniče, kuda ćemo marširati?""Za sada prema zapadu", odvrati vrhovnik žustro, "prema starim ruševinama. Neće biti previše

gadno. Ukoliko sredimo stvari kako treba, možemo ići sporije nego što smo to činili do sada.""Hoćeš li nam reći svoj plan?""Ne." Troj je bio u iskušenju da kaže: ako vam kažem, toliko ćete se prestraviti da me nikada nećete

slediti. Ali umesto toga je dodao: "Želim to da zadržim za sebe za izvesno vreme - da sve pripremim. Moraćete da mi verujete." Zvučao je sebi poput čoveka koji pada sa drveta i dok pada viče ljudima iznad sebe da će ih stići.

"Vrhovniče", reče Kvan kruto, "znaš da ću ti uvek verovati. Svi ti verujemo.""Da, znam", uzdahnu Troj. Preplavi ga nagli zamor i jedva je mogao da čuje sopstveni glas. Već je

duboko pao otkako je napustio Veselkamen. Pogrešne procene ogolile su mu sa zamisli svu životnost, lišile ih sve moći da spasu. Pitao se koliko će mu još stvari biti oteto pre nego što taj rat bude okončan. Prošao je dugi trenutak pre nego što je mogao da nađe dovoljno energije da kaže: "Ima još jedna stvar. To mora biti učinjeno - više nemamo nikakvog izbora. Moramo ostaviti neke ljude iza sebe. Da pokušaju da drže Pribeg - da nateraju Ljudoseču da misli da smo i dalje tu - da ga uspore. Biće to samoubistvo i zbog toga su mi potrebni dobrovoljci. Dve ili tri eovojne treba da budu dovoljne da stvar upali."

Kvan i Amorin to neosetljivo primiše; bili su ratnici, srodni sa takvom vrstom razmišljanja. Ali pre nego što je Troj mogao izreći išta više, poglavr Verement skoči u krug. "Ne!" zakevta on i udari u tlo žezlom. "Niko neće biti ostavljen. Zabranjujem!"

Sada je Troj mogao da ga vidi jasno. Mršavo lice delovalo je oštro kao da je odneto na brusilicu, a i oči su mu resko plamtele. Trojev vrat iznenada je bio suv poput kostiju. Uz teškoću, on reče: "Poglavaru Veremente, žao mi je. Nemam izbora. Marš će pobiti ratnike ukoliko ne budu mogli da idu laganije. Zbog toga neko mora da im obezbedi vreme."

"Onda ću ja to učiniti!" Verementov ton bio je oštar. "Ja ću držati Usudov Pribeg. To je mesto koje mi odgovara."

"Ne možeš", usprotivi se Troj, gotovo zamucavši. "Ne mogu te pustiti. Bićeš mi potreban." Nemoćan da podnese silinu Verementovog pogleda, on se okrete poglavaru Mhoramu za pomoć.

"Vrhovnik Troj govori istinu", reče Mhoram pažljivo. "Smrt ti neće zalečiti bol. A bićeš silno potreban u danima koji su pred nama. Moraš poći sa nama."

"Sedmice mu!" kriknu Verement. "Zar me ne čuješ? Rekao sam da ostajem! Šetra, moja žena, je izgubljena! Ona koju sam voleo svom silinom, pa ipak je nisam voleo dovoljno. Melenkurion! Ne govori mi o tome šta ne mogu ili moram! Ostaću. Nijedan ratnik neće biti ostavljen."

Mhoram se umeša: "Poglavaru Veremente, veruješ li da si u stanju da poraziš Ljudoseču?"Ali Verement nije odgovorio na to pitanje. "Izleči Kalindrila", reče on oštro. "Bićete mi potrebni

obojica. I pozovi krvnu gardu iz Zaravni. Počinjem u zoru." Onda se okrete i krupnim koracima ode iz kruga u noć.

Njegov odlazak ostavi Troja zbunjenog i iscrpljenog. Osećao je da mu breme ratovnije već visi na ramenima, povija mu leđa i tera da se kreće poput olupine. Zbunjeni premor nije ga činio pogodnim za govore i on naglo otpusti stožernike. Dok je to činio, osećao je da ih izdaje - da im je potreban da ih vodi, da im pruži jaku ličnost oko koje će moći da se okupe. Ali nije imao snage. Otišao je do pokrivača kao da se nada da će mu san doneti neku vrstu utehe.

Smesta je utonuo u iscrpljenost i spavao je sve dok mu san ne postade nemoguć - sve dok mu izlazak sunca ne ispuni mozak oblicima i bojama. Kada se digao, otkrio je da je prespavao svu buku koju je stvarala ratovnija dok je obarala logor i otpočinjala marš. Poslednje eovojne već su šepale na putu iz Usudovog Pribega. Gazili su poput bogalja po sušnoj, od vreline izbledeloj zemlji Pustara Južnika.

Mračno psujući zbog sopstvene slabosti, on dohvati par zalogaja hrane koju mu je Ruel ponudio, a zatim požuri prema Pribegu.

Tamo je zatekao Kalindrila i Mhorama sa malom grupom krvnih gardista. Poglavari su se popeli sa obe strane južnog kraja procepa koliko god su mogli više uz obrušenu parčad kamenja sve do nabacanih gromada nagomilanih uz zidove kanjona. Sa tih položaja upotrebljavali su žezla na način koji je bacao izmaglicu po vazduhu između njih.

Iza njih, u samom Usudovom Pribegu, poglavar Verement teturao je preko stenja i obrušenih komada kamenja. Dok se kretao, pleo je ognjem svog žezla kao bakljom na pozadini tmine litica. Samo ga je Tomin pratio.

142

Troj pogleda pobliže Kalindrila. Povređeni poglavar delovao je bledo i iscrpljeno, ali je sam stajao i čvrsto nosio žezlo. Troj ga pozdravi, a zatim se uspe uz kamenje sa druge strane da se pridruži poglavaru Mhoramu.

Pošto je stigao do Mhorama, sedeo je i gledao dok se izmaglica micala i uobličavala. Činilo se da se lagano obrće poput ogromnog točka postavljenog na kraj Pribega. Okretanje ga je nosilo neposredno iznad obrušenog kamenja i stenja, tako da je delotvorno zatvarao pod kanjona, a okretao se kao da visi na osovini između Mhorama i Kalindrila. Iza njega, Troj je video samo prazni Pribeg - kosti pragrdana i vukova koje su očistili gavranovi - i samotnog poglavara koji se upinjao gore-dole po stranama kanjona dok mu je oganj skakutao poput svetlosti lutalice.

Međutim, ubrzo i Mhoram i Kalindril okončaše svoj tegobni posao. Zabili su žezla poput kotvi na ivicama izmaglice i naslonili se o zidove da se odmore. Poglavr Mhoram umorno pozdravi Troja.

Posle trenutka oklevanja Troj klimnu prema Verementu. "Šta to radi?"Mhoram sklopi oči i reče kao da odgovara Troju: "Napravili smo Reč opomene."Dok je smišljao kako da drukčije uobliči pitanje, Troj upita: "A šta to radi?""Zatvara Usudov Pribeg.""Kako će da deluje? Vidim je. Neće iznenaditi Ljudoseču.""Tvoj vid je oštar u nekim pogledima. Ja ne vidim Reč."Troj nespretno upita: "Ima li tamo napolju ikoga - izuzev Verementa?""Ne. Svi ratnici su otišli. Izviđači su pozvani nazad. Nijedan sada ne može da prođe tuda a da se ne

sretne sa Reči.""Znači, izložio je sebe - zarobljen je tamo.""Da." Mhoram gnevno ugrize reč.Troj se vrati prvom pitanju. "Šta misli time da dobije? To je samoubistvo."Mhoram otvori oči i Troj oseti silinu poglavarevog pogleda. "Tako ćemo obezbediti vreme", reče

Mhoram. "Govorio si o potrebi za vremenom." Onda uzdahnu i pogleda niz kanjon. "A poglavar Verement, družbenik Šetrin, dočekaće kraj mukama."

Troj je ošamućeno pratio Verementa. Sokolji poglavar nije delovao poput čoveka u potrazi za olakšanjem. Kao posednut, bacao se gore i dole po ispreturanim ivicama procepa, probijao kroz oboreno kamenje, kosti bez mesa i opreznu tišinu gavranova. Iscrpljivao se. Korak mu je već bio nesiguran i nekoliko puta je pao. Pa ipak je prekrio manje od trećine Usudovog Pribega nevidljivim tkanjem ognja. Ali neka moć, neka neumorna čvrstina volje, i dalje su ga gonili. Tokom čitavog jutra nastavljao je neobično napredovanje duž kanjona i zaustavljao se samo u retkim trenucima da primi vodu i blagovnjače od Tomina. Do prepodneva bio je napola gotov.

Ali sada više nije mogao da održi korak. Morao je da se oslanja o Tomina dok se teturao uz stenje i ponovo niz njega, a oganj žezla posustajao mu je i dimio se. Par gavranova spusti se iz visokih gnezda i poče da jedri oko njega kao da hoće da vidi koliko još može da izdrži. Ali on je nastavljao; sila koja je plamtela u njemu nije se pokolebala.

Na kraju je bio prisiljen da ostavi poslednje jarde Pribega neopletene. Tomin mu pokaza podizanje prašine Ljudosečinog prilaska. Ubrzo, vodeći talas žutih vukova izbi na videlo. Poglavar Verement ostavi se posla, ispravi ramena; dao je Tominu konačnu zapovest. Onda je izišao iz Usudovog Pribega da sretne vojsku Opakog.

Široki front vukova hitao je prema njemu, iznenada željan lovine. Ali naposletku oni zastadoše, počeše da oklevaju. Nepokolebivi izazov njegovog položaja zbunjivao ih je. Iako su silovito škljocali zubima i režali, nisu napadali. Okružili su dva čoveka i uz zavijanje trčali oko njih dok se ostatak vojske približavao.

Ljudosečina vojska marširala je sa severoistoka dok joj mračna linija ne ispuni obzorje, a trupkanje mirijada nogu ne poče da trese tlo. Izgledalo je da horde Opakog prekrivaju čitavu Zaravan, a njihov divovski broj činio je poglavara Verementa patuljastim, kao da stoji pored okeana. Kada džin priđe bliže, šutirajući vukove, da se suoči sa poglavarom i krvnim gardistom, već sama njegova veličina učini da dvojica ljudi izgledaju jadno i beznačajno.

Ali kada je džin bio na deset jardi od njih, Verement mu pokretom prepreči put. "Ne prilazi bliže, Besomuče moksha!" povika on hrapavo. "Znam te, Jehanume Ljudosečo! Odlazi nazad! Nazad do zla koje te je stvorilo! Poričem ti pravo na prolaz - ja, Verement, družbenik Šetrin, poglavar Veća Veselkamena! Ovuda nećeš proći!"

143

Ljudoseča zastade. "Ah, poglavar", reče on i zagleda se u Verementa kao da je poglavar previše sićušan da bi ga lako video. "Zapanjen sam." Lice mu je bilo izvitopereno, a pogled mu je odavao utisak živog bola, kao da telo ne može da mu prikrije povređivanje koje mu nanosi mahnito prisustvo unutar njega. Ali činilo se da mu glas usisava vazduh i pripija se uz njega poput živog peska. Sadržavao je samo prezir i pohotu kada je nastavio: "Jesi li došao da poželiš dobrodošlicu mom pokolju tvoje vojske? Ali, razume se, ti znaš da je premala da bi bila nazvana vojskom. Borio sam se sa vama i sledio vas od Andelejna, ali nemojte misliti da ste me nadmudrili. Znam da želite da me sretnete u Usudovom Pribegu zbog toga što vam je vojska previše slabašna da bi se borila drugde. Možda si došao da se predaš - da mi se pridružiš."

"Govoriš kao budala", zakevta Verement. "Nijedan prijatelj Domaje nikada ti se neće predati niti pridružiti. Priznaj istinu i odlazi. Odlazi, kažem! Melenkurion abatha!" On naglo uhvati žezlo obema rukama i zavitla njime iznad glave. "Duroc minas mil khabaal!" Svim imenima zemne moći, zapovedam ti! Nema ovde pobede za Opakog!"

Dok je Verement vikao reči, Besomuk se lecnu. Da se odbrani, on gurnu ruku u kožnu tuniku i izvadi glatki, zeleni kamen koji mu je ispunjavao pesnicu. Titravi smaragdni plamen poigravao mu je u dubinama i pušio se poput uzavrelog leda. On ga steže, natera da se žešće zadimi i uskliknu: "Veremente, družbeniče Šetrin, stotinu milja gonio sam dva poglavara pred sobom poput mrava! Zbog čega veruješ da mi sada možeš pružati otpor?"

"Zbog toga što si ubio Šetru, moju ženu!" kriknu poglavar u besu. "Zbog toga što je nisam bio vredan čitavog života! Zbog toga što te se ne plašim, Besomuče! Slobodan sam od svih ograničenja! Nikakav strah niti ljubav ne omeđuju mi snagu! Uzvraćam ti mržnjom za mržnju, Besomuče moksha! Melenkurion abatha!"

Žezlo mu se zavitla oko glave, a oštro plavi udar sile briznu iz drveta na Ljudoseču. Istovremeno, Tomin polete napred sa prstima kao kandžama i baci se na džinov vrat.

Ljudoseča primi napad lako, nemarno. Uhvatio je Verementov plavi udar Kamenom i zadržao ga tamo da gori poput plamena u kadionici. Gotovo smesta, plavi plamen postade duboko, zaslepljujuće zelen, zablista sve više. A drugom rukom, džin uputi Tominu udarac koji ga prostre iza Verementa.

Ljudoseča stade da potiskuje vatru.Poglavarev bes ni ne zatitra. Izmahnuvši žezlom, on zabi metalni kraj poput koplja u brizganje vatre.

Divlji, pucketavi zvuci dopirali su iz drveta dok se klobučilo i povijalo - ali je žezlo izdržavalo. Verement je uzvikivao moćne reči nad plamenom, ponovo ga pokoravao svojoj volji. Lagano se zeleno na žezlu pretvori u plavo. Kada ovlada njime, on ga ponovo zavitla na Besomuka.

Ljudoseča poče da se smeje. Verementov napad, ojačan delom snage samog džina, uhvati se za Kamen kao da mu je zelena stena fitilj. Onda gladno poče da raste sve dok stub smaragdne vatre ne poče da doseže visoko u vazduh.

Uz smeh, Besomuk ošinu tom vatrom Verementa. Ova mu rasparča žezlo, jednim sevom sažeže delove u ugarke, preplavi ga. Ali zatim mu se plamen oblikova prema telu, dohvati ga, pripi se i poče da puzi po njemu poput korone. Ruke mu padoše, glava se spusti napred sve dok mu brada ne dirnu grudi, oči se zatvoriše; visio je u vatri kao priboden.

Ljudoseča slavobitno kriknu: "A sad, Veremente, družbeniče Šetrin! Gde ti je sada prkos?" Na trenutak, prezir mu se zaori, poče da odjekuje između litica. Onda produži: "Poražen, koliko vidim. Ali počuj me, lutko. Može biti da ću te ostaviti u životu. Razume se, da zadobiješ život moraš promeniti stranu. Ponavljaj ove reči: 'Obožavam poglavara Kletnika Opakog. On je jedina reč istine.'"

Usne poglavara Verementa ostale su stegnute. Unutar parališućeg ognja vilični mišići napinjali su mu se dok je stezao čeljust.

"Izgovori to!" zaurla Ljudoseča. Trzajem Kamena, on steže koronu oko Verementa. Ječanje agonije rascepi poglavarove usne. On poče da govori:

"Obožavam..."Nije stigao dalje. Iza njega, Tomin skoči da obavi poslednju dožnost. Jednim udarcem noge, krvni

gardista slomi kičmu poglavara Verementa. Poglavar u trenutku pade mrtav.Tominovo lice bilo je ubitačno zategnuto kada je ponovo nasrnuo na ljudoseču.Ovog puta, napad krvnog gardiste bio je tako brz i silovit da je probio Besomukovu odbranu. On

uhvati Ljudoseču, zabi prste u vrat džina. Na trenutak, džin nije mogao da ga otrgne. Ovaj mu je zabio prste u debeli vrat sa tolikim besom da Ljudoseča nije mogao da mu raskine zahvat.

144

Ali onda Besomuk diže Kamen da se njime pomogne. Jednim udarom spalio je Tominove kosti u telu i pretvorio ih u pepeo. Krvni gardista se sruči u hrpu bezobličnog mesa.

A onda, tokom izvesnog vremena, činilo se da je Ljudoseča poludeo. Urlajući poput kataklizme skakao je i gazio Tominovo obličje sve dok okrvavljeni ostaci krvnog gardiste nisu bili ugaženi u travu. A potom odasla nepregledne horde vukova uz zavijanje u tesnac Usudovog Pribega. Gonjeni njegovim besom, ovi slepo pojuriše niz kanjon i uleteše u Reč opomene.

Prvi vuk koji je dirnuo Reč aktivira je. U tom trenutku odjednom se učini da je stenje nakupljeno u zidovima eksplodiralo. Sila koju je tamo postavio Verement baci padine tesnaca nadole. Smrtonosna kiša gromada i sitnijeg kamenja obruši se u kanjon i tako hitro zdrobi hiljade vukova da je čopor imao vremena samo za jedan kevtaj užasa.

Kada se prašina raziđe, Ljudoseča vide da je Pribeg sada blokiran, pretrpan obronjenim stenjem i kamenjem. Vojska bi mogla provesti dane u potucanju kroz ostatke.

Činilo se da ga je taj ishod smirio. Glad za osvetom nije mu napuštala oči, ali mu je glas bio miran dok je uzvikivao zapovesti. Pozvao je grifone. Teško leteći sa pragrdanima na leđima ovi odoše u Pribeg da se bore protiv Verementove Reči. A za njima Ljudoseča posla jamnike, spretne sa kamenjem, da raščiste prolaz za ostatak vojske.

Gonjena njegovom moći, stvorenja su radila sa mahnitim očajem. Mnogi grifoni behu uništeni zbog toga što su slepo naletali na Reč. Dvadesetine jamnika ubiše jedan drugoga u mahnitoj želji da počiste krhotine sa dna kanjona. Ali znanstvu vični pragrdani najzad skinuše Reč opomene. A jamnici obaviše ogroman posao. Uz dovoljno vremena i u dovoljnom broju imali su snage i veštine da pomeraju planine. Sada su dizali i komadali nagomilano kamenje. Radili su tokom čitave noći, a do zore raščistili su prolaz širok deset jardi kroz središte Pribega.

Visoko držeći Kamen, Ljudoseča povede vojsku kroz kanjon. Na južnog kraju Pribega otkri da ratovnije nema. Poslednji njegovi neprijatelji - mala grupa jahača u kojoj su bila dva poglavara - galopirala je izvan njegovog domašaja. On zaurla kletve za njima, zakune se da će ih goniti do smrti.

Ali onda njegove prodorne oči džina razaznaše ratovniju, na sedam ili osam milja ispred jahača. On im raspozna pravac marša - vide kuda su krenuli. I ponovo poče da se smeje. Zvon sarkazma i slavobitnosti odjekivao je o prazne litice Usudovog Pribega.

Ratovnija je marširala prema Garotinom Čestaru.

19. RUŠEVINE PUSTARA JUŽNIKA

U času kada je vrhovnik Troj pojahao od Usudovog Pribega sa poglavarima Mhoramom i Kalindrilom i grupom krvnih gardista, on odloži u stranu uznemirenost, polusvesnu žudnju da sakrije glavu. Nestao je i osećaj užasa koji ga je paralizovao kada je poglavar Verement umro. Potiskivao je te stvari tokom mraka noći, dok su se Mhoram i Kalindril borili da održe Reč opomene. Sada se osećao neobično sažežen. Bio je vrhovnik i vratio se svom poslu. Razmišljao je - odmeravao rastojanja, procenjivao međusobne odnose brzina, predviđao brzinu osipanja ratovnije. Zapovedao je.

Video je potrebu svoje vojske za vođstvom kao da je to na neki način užasno. Ispred njega, ratovnija je lagano skretala pema jugu da izbegne podnožje planine pred sobom, a preko tog lakšeg terena išla je brzinom koja nije mogla pokriti više od sedam milja dnevno. Ali uslovi marša ipak su bili užasni. Vojska je zalazila u sasušenu polupustinju Pustara Južnika.

Nijedan zaostatak niti nagoveštaj jeseni nije vlažio sasušeni vetar koji je duvao prema severu iz sušne, beživotne Sive Pustinje. Najveći deo trave već je nestao, a nekoliko potočića i rečica koji su se slivali sa planine isparavali su pre nego što zađu pet milja u Pustaru. A čak i južno od podnožja planine teren je bio težak - erodiran, neravan i isečen dugim vekovima duvanja jalovog vetra u nazubljene bregove, jarkove i šance. Ishod je bila oštra, od vreline izbledela zemlja posednuta neobičnom i neprijateljskom lepotom. Ratovnija je bila prisiljena da maršira preko utabanog tla koje je pod nogama bilo tvrdo i neprijateljsko poput kamena, pa ipak je dizalo gustu prašinu kao da ne predstavlja ništa drugo osim praha.

Na tri milje od Pribega, Troj i njegovi pratioci naiđoše na prvog mrtvog ratnika. Leš drvograđanina ležao je izobličen na tlu poput žrtve mučenja. Iscrpljenost mu je zacrnela usne i jezik, a upiljene oči bile su mu pune prašine. Troj je imao ludački poriv da se zaustavi i sahrani ratnika. Ali bio je siguran u svoje

145

proračune; po toj palećoj vrelini, gubici ratovnije verovatno će se udvostručavati svakog dana. Nijedan od živih nije mogao dopustiti odvajanje vremena i snage na brigu za mrtve.

Do vremena kada je vrhovnik stigao vojsku, izbrojao je još deset palih ratnika. Brojevi su mu se gonili po mozgu: jedanaest mrtvih prvog dana, dvadeset dva drugog, četrdeset četiri trećeg - šest stotina devedeset tri ljudska bića ubijena surovim zahtevima marša pre nego što stignu na odredište. A Bog sam zna koliko još posle - on zateče sebe kako se pita hoće li ikada više biti u stanju da usni.

Ali prisili se da obrati pažnju kada mu Kvan i Amorin podnesoše raport o nastojanjima da održe ratnike u životu. Hrana je bila racionisana; svi vrčevi sa vodom dopunjavani su na svakom potoku, koliko god malom; svaki stožernik i bojni stožernik išao je peške da bi konji mogli da nose najslabije muškarce i žene; Kvanovi preostali jahači isto su tako hodali, a povređeni konji nosili su rančeve i pale ratnike; sve izviđanje i prikupljanje vode obavljali su krvni gardisti. A svakom ratniku koji nije mogao dalje ostavljana je hrana i naređivano mu je da potraži bezbednost u planinama.

Zapovednici nisu mogli učiniti više ništa.Sve to ispunjavalo je Troja bolom. Ali onda mu Kvan opisa koliko je malo ratnika odabralo da

napusti marš i skrije se u brdima. Ta novost primiri Troja; osećao je da je istovremeno užasno i divno da je toliko muškaraca i žena spremno da ga sledi do samog kraja njegovih zamisli. Prikupio je pouzdanje da odgovori na neizbežna pitanja Kvana i Amorine.

Kvan pređe bez okolišenja na srž problema: "Da li nas Ljudoseča sledi?""Da", odvrati Troj. "Poglavar Verement zadobio nam je otprilike jedan dan. Ali džin sada stiže za

nama - i stiže brzo."Kvanu nije bilo potrebno da pita šta se dogodilo sa poglavarom Verementom. Umesto toga, on reče:

"Ljudoseča će se brzo kretati. Kada će nas stići?""Negde sutra po podne. Najkasnije sutra uveče.""Onda smo izgubljeni", reče Amorin, a glas joj je podrhtavao. "Ne možemo brže. Ratnici su previše

iznureni da se okrenu i bore. Vrhovniče", preklinjala ga je, "skini to sa mene. Daj mesto prvog stožernika drugome. Ne mogu podneti... ne mogu dati te zapovesti."

Pokušao je da je smiri svojom samouverenošću. "Ne brini. Još nismo poraženi." Ali samom sebi više je zvučao histerično nego samouvereno. Imao je naglu želju da vrišti. "Nećemo morati da marširamo brže. Naprosto ćemo još malo okrenuti prema jugu, tako da stignemo do ruševina starog grada - 'Doriendor Koriševa', kako ga zove Mhoram. Trebalo bi da stignemo tamo pre sutrašnjeg podneva."

Osetio je da govori previše brzo. Prisilio se da uspori dok je objašnjavao svoje namere. Onda je osetio olakšanje kada je video mrgodno povlađivanje na licima oficira. Prva stožernica Amorin duboko, drhtavo uzdahnu kada je ponovo smogla hrabrost, a Kvanove oči zasvetlucaše krvavim obećanjima za neprijatelja. On kratko upita: "Ko će zapovedati eovojnama koje moraju da ostanu?"

"Dopusti meni", reče Amorin. "Na kraju sam snage za ovaj marš. Želim da se borim."Balčaklija otvori usta da joj odgovori, ali Troj ih zaustavi oboje jednim pokretom. Na trenutak je u

umu odmeravao terete, tražio tačku ravnoteže. Onda reče Kvanu: "Poglavari i ja ostaćemo sa prvom stožernicom Amorin. Biće nam potrebno osam eovojni dobrovoljaca i svaki konj koji još može da stoji. Krvna garda će verovatno ostati sa nama. Ukoliko to obavimo kako valja, većina će nas preživeti."

Kvan se namrgodi na tu odluku. Ali prihvatanje mu je bilo isto toliko iskreno koliko i nedopadanje. On reče Amorini: "Moramo naći one koji su spremni i pripremiti ih danas, tako da sutra ne gubimo vreme."

U znak odgovora, prva stožernica pozdravi Kvana i Troja, a zatim odjaha u ratovniju. Držala se uspravnije nego što je to činila već nekoliko dana, a njena spremnost pokaza Troju da je obavio ispravan izbor. On klimnu za njom u sarkastičnoj čestitki samom sebi što je bar nešto učinio kako treba.

Ali Kvan je i dalje imao pitanja. On kratko reče: "Izvini, vrhovniče - ali bili smo prijatelji i moram ti ovo reći. Zbog čega mi ne objasniš zašto sada marširamo? Ukoliko Usudov Pribeg nije borilište koje želiš, možda će Doriandor Korišev poslužiti. Zbog čega ovaj užasni marš mora da se nastavlja?"

"Ne, neću objasniti. Ne još." Troj je zadržavao konačni plan za sebe kao da ćutanjem i tajanstvenošću može da zadrži užas. "A Doriendor Korišev neće poslužiti. Tamo bismo se mogli boriti dan ili dva. Ali posle toga, Ljudoseča bi nas okružio i naprosto pritisnuo. Moramo da učinimo nešto bolje."

Balčaklija mrgodno klimnu. Trojevo odbijanje rastuživalo ga je poput izražavanja nepoverenja. Ali pošlo mu je za rukom da se suvo nasmeši kada je rekao: "Vrhovniče, zar tvojim planovima nema kraja?"

146

"Da", uzdahnu Troj. "Da, ima. I stići ćemo tamo. A posle toga, Mhoram će morati da nas spase. Obećao je..."

Zbog toga što nije mogao da gleda Kvanu u oči sa svim svojim nedostacima, on se okrete. Podbo je Merila petama i pošao u potragu za poglavarima. Želeo je da im objasni namere u vezi sa Doriendor Koriševim i da pronađe kakvu još pomoć Mhoram ili Kalindril mogu pružiti ratovniji.

Tokom odmora tog dana i sledećeg jutra, on primi redovne raporte krvne garde o napretku Ljudoseče. Vojska džina-Besomuka bila je ogromna i nespretna; prešla je samo devet milja tokom dana posle prolaska kroz Usudov Pribeg. Ali nije se zaustavila tokom mračne noći, a samo se nakratko odmorila pre zore. Troj proceni da će džin stići do Doriendor Koriševa do popodneva.

Od tog znanja poče da žudi da potera ratovniju brže. Ali nije mogao. Previše ratnika napustilo je vojsku ili pomrlo te noći i sledećeg jutra. Na njegovu preneraženost, osipanje se utrostručilo. Litanija brojeva prolazila mu je kroz mozak - jedanaest, trideset tri, devedeset devet - tom brzinom, sam marš odneće četiri hiljade četiri žrtve do kraja šestog dana. A životi će se gubiti i u Doriendor Koriševu. Bile su mu potrebne složene jednačine da odmeri muke vojske. Nije pokušavao da je požuruje.

Kao posledica toga, ratnici su mu bili samo na milju ispred Ljudoseče kada pođoše niz dugačku padinu prema ruševinama Doriendor Koriševa. Drevni grad nalazio se na vrhu brega pod večnom mrgodom planina, a sam breg stajao je na početku venca prema jugu. Ruševine su se uzdizale na liniji koja je razdvajala, skrivala jednu od druge, istočnu i zapadnu stranu Pustara Južnika. U prošlim dobima, kada je grad živeo i cvetao, savršeno je zaposedao severni ugao te oblasti, a sada su niski, masivni ostaci utvrda svedočili o tome da su stanovnici grada znali vrednost svog položaja. Prema predanjima očuvanim u Kevinovom Znanstvu, ti ljudi behu ratoborni; bio im je neophodan strateški položaj. Poglavar Kalindril prevodio je ime kao "Glavno mesto" ili "Očaj neprijatelja".

Predanja su govorila da je Doriendor Korišev vekovima bio glavni grad naroda koji je rodio Bereka Troprsta.

To je bilo doba prevlasti Jedine Šume u Domaji. Tada ne beše Pustara južno od planina; oblast je bila zelena i naseljena. Ali ubrzo je postala prenaseljena. Grupe ljudi iz te južne zemlje lagano su prelazile u Domaju i počinjale da napadaju Šumu. Najpre su želeli samo drvnu građu za civilizaciju Doriendor Koriševa. Onda su želeli polja za letinu. Potom su želeli domove. Uz nesvesnu pomoć drugih doseljenika sa severa, najzad su uspeli da osakate Jedinu Šumu.

Ali ta povreda imala je mnogo posledica. Sa jedne strane, obaranje drveća raščinilo je zabranu koju je Kolos Oborine postavio preko Donje Zemlje. Oslobođeni su Besomuci - oslobađanje koje je sa tvrdoglavom neizbežnošću dovelo do uništenja monarhije Doriendor Koriševa u velikom ratu Bereka Troprsta. A sa druge strane, gubitak možda stotinu hiljada kvadratnih milja Šume izmenio je prirodnu ravnotežu Zemlje. Svako oboreno drvo zabijalo je dublje neizbežni usud Glavnog mesta. Kako je drveće umiralo, južne zemlje gubile su razvođe koje ih je čuvalo od Sive Pustinje. Vekovima pošto je razaranje Jedine Šume postalo nepovratno, te zemlje pretvoriše se u sušne ruševine.

Ali grad je bio pust od vremena Bereka, prvog poglavara. A sada, posle milenijuma vetra i prašine, od Glavnog mesta nije preostalo ništa izuzev uspravnih odlomaka njegovih zidova i zgrada, neke vrste zemaljske mape koju su obrazovali beskrvni ostaci njegove veličanstvenosti. Vrhovnik Troj mogao je sakriti čitavu vojsku po lavirintima prostora i prolaza. Iza delova zidova koji su se besmisleno pružali u nebo ratnici su danima mogli voditi gerilski rat protiv vojske slične veličine.

Troj se uzdavao da Ljudoseča to zna. Plan mu se oštro oslanjao o njegovu sposobnost da ubedi džina da je ratovnija odabrala da postavi poslednje uporište u Doriendor Koriševu, umesto sigurne smrti u Garotinom Čestaru. Vodio je vojsku u maršu pravo uz dugačku padinu, a zatim u bezube vratnice glavnog mesta. Onda je proveo ratnike kroz grad i napolje na zapadnu stranu, gde su bili skriveni od Ljudoseče grebenom na kome je stajao grad.

Onda je dao Kvanu naređenja i onoliko ohrabrenja koliko je mogao. Zatim je pozdravio balčakliju i gledao kako glavno telo ratovnije maršira niz padinu. Kada je nestalo, on i njegovi doborovoljci vratiše se do grada sa dva poglavara, prvom stožernicom Amorin, svim krvnim gardistima i svakim konjem dovoljno jakim da ponese jahača.

Među ruševnim zidovima, on se obrati ratnicima iz osam eovojni koje su se ponudile da kupe ratovniji bekstvo iz Doriendor Koriševa. Imao je osećaj suvoće i zategnutosti u grlu kada je počeo: "Svi ste dobrovoljci i zbog toga neću da se izvinjavam zbog onoga što činimo. Ali želim da budem siguran da znate zašto to činite. Imam dva glavna razloga. Najpre, pružićemo ostalim ratnicima priliku da povećaju rastojanje

147

između sebe i Ljudoseče. Drugo, pomoći ćemo istiskivanje pobede u ovom ratu. Pripremam malo iznenađenje za Kletnikovu vojsku, a mi ćemo da pomognemo da upali. Delovi te vojske kreću se brže od drugih - ali ukoliko se previše rašire, neće svi upasti u moju zamku. Zato ćemo ih okupiti na ovom mestu."

On zastade da pogleda ratnike. Stameno su stajali pred njime sa izrazima obojenim svim mogućim prelivima namrgođenosti, iscrpljenosti ili odlučnosti, a same kosti kao da su im zračile smrtnošću. Pred tim prizorom on poče da shvata Mhoramovu tvrdnju da zaslužuju da znaju istinu; slušali su mu zapovesti samim dušama. On grubo nastavi: "Ali ima još jedna stvar. Ljudosečina vojska možda planira za nas neko iznenađenje. Mnogi od vas bili su sa balčaklijom Kvanom tokom one oluje - znate o čemu govorim. Taj džin ima moć i namerava da je upotrebi. Mi ćemo mu pružiti priliku. Bićemo meta, tako da ono što učini pogodi nas, a ne ostatak ratovnije. Mislim da to možemo preživeti - ukoliko izvedemo stvari kako treba."

On se naglo okrete prema Amorin i naredi joj da razmesti eovojne po strateškim položajima sa istočne strane glavnog mesta. "Proverite linije povlačenja. Neću da mi se ljudi pogube po ovim lavirintima kada dođe vreme da se izvučemo." Onda se obrati krvnoj gardi i zatraži da pođu u izviđanje iza grada, duž grebena. "Moram smesta saznati ako Ljudoseča pokuša da nas opkoli."

Terel klimnu i nekoliko krvnih gardista odjaha.Prva stožernica Amorin povede svoju eovojnu nazad preko Doriendor Koriševa. Ostavili su sve

konje, uključujući i Ranihine, na zapadnoj kapiji, pod stražom nekoliko krvnih gardista.U pratnji ostalih krvnih gardista, Troj i dva poglavara pođoše peške do istočnog zida.Dok su prolazili kroz ruševine, poglavar Mhoram upita: "Vrhovniče, veruješ li da Ljudoseča neće

pokušati da nas opkoli? Zbog čega bi postupio drugačije?""Instinkt", odvrati Troj kratko. "Mislim da će veoma paziti da nas pusti da pobegnemo sa zapadne

strane. Čuo si ga kako se smeje - tamo kod Usudovog Pribega - kada je video kuda smo krenuli. Mislim da u stvari želi da nas pritesni uz Garotin Čestar. On je Besomuk. Verovatno smatra da je zamisao da upotrebi tu Šumu protiv nas neizmerno zabavna."

Onda je bio zahvalan što se Mhoram uzdržao od pitanja šta on sam misli o Garotinom Čestaru. Nije želeo da razmišlja o tome. Umesto toga pokušao je da se usredsredi na raspored grada, tako da može da se probije kroz njega i noću ukoliko to zatreba. Ali srce mu nije bilo posvećeno zadatku. Ophrvavalo ga je previše drugih bojazni.

Kada je stigao do istočnog zida i popeo se uz obrušene ostatke da proviri, ugledao je Ljudosečinu vojsku.

Prilazila je poput velikog obezbojenja, tamne modrice preko izbledelog tla Pustare. Prednji kraj pružao joj se i severno i južno od ruševina. Bila je udaljena manje od milje.

I bila je ogromna van svakog poimanja. Troj nije mogao da zamisli kako je poglavar Kletnik bio u stanju da stvori toliku vojsku.

Prilazila je sve dok nije stigla do podnožja brega na kome je stajao Doriendor Korišev.Dok je gledao, Troj dohvati balčak mača kao da je to jedina stvar koja ga uzdržava od panike.

Nekoliko puta je pružio ruku da podesi sunčane naočari koje više nije imao. Taj pokret bio je poput nevoljne molitve ili preklinjanja. Ali nijedan poglavar nije ga gledao. Lica su im bila uperena prema Ljudoseči.

Troj gotovo uskliknu od oduševljenja kada džin-Besomuk zaustavi vojsku u podnožju brega. Zaustavljanje prođe kroz horde poput šoka, kao da je sila koja ih je gonila udarila u zid. Vukovi su osećali miris plena; sada počeše da zavijaju od osujećenosti što su se zaustavili. Pragrdani su mahnito kevtali. Izvitoperena ljudska bića ječala su, a jamnici su gladno poskakivali sa noge na nogu. Ali Ljudosečino zapovedanje sve ih je držalo. Širili su se dok ne obrazovaše spremni luk oko čitave istočne strane brega, a zatim stadoše da čekaju.

Kada je bio zadovoljan položajem svoje vojske, Besomuk napravi par koraka uz breg, položi pesnice na bokove i sarkastično povika: "Poglavari! Ratnici! Znam da me čujete! Poslušajte moje reči! Predajte se! Ne možete pobeći - zarobljeni ste između Pustinje i Čestara. Mogu vas obrisati sa lica Zemlje desetinom snage. Predajte se. Ukoliko mi se pridružite, možda ću biti milosrdan." Na reč milosrdan, graja protesta i gladi podiže se iz vojske. Čekao je da galama prestane pre nego što je nastavio: "Ukoliko odbijete, uništiću vas! Spaliću vam i razneti domove. Od Veseldrva ću stvoriti kosturnicu, a Veselkamen ću upotrebiti kao đubrište. Uništavaću i sakatiti Domaju do sloma samog vremena! Slušajte me i očajavajte! Predajte se ili umrite!"

148

Na to, neodoljivi poriv zahvati vrhovnika; osujećenost i bes previrali su u njemu. Bez upozorenja, iskočio je na zid. Raširio je noge da se učvrsti i prkosno digao pesnice. "Ljudosečo!" povika on. "Gamadi! Ja sam vrhovnik Hail Troj! Ovde ja zapovedam! Pljujem ti u lice, Besomuče! Ti si samo rob! A i tvoj gospodar samo je rob! Robuje gladi i glođe svoju bezvrednost kao staru kosku. Odlazi nazad! Ostavi Domaju! Mi smo slobodni ljudi. Očajanje je nemoćno nad nama. Ali ja ću te naučiti očajanju ukoliko se usudiš da se boriš protiv mene!"

Ljudoseča zareža zapovest. Tuce struna na lukovima zazuja; strelice sunuše pokraj Trojeve glave kada ga Ruel povuče sa zida. Troj se zatetura kada je sleteo, ali ga Ruel zadrža. Kada vrhovnik povrati ravnotežu, Mhoram reče: "Ozbiljno si rizikovao. Šta si time dobio?"

"Razbesneo sam ga", odvrati Troj nesigurno. "Ovo treba da bude izvedeno kako valja i ja ću to da uradim. Što se više razbesni, bolje ćemo stajati."

"Jesi li toliko siguran u to šta će učiniti?""Da." Troj oseti čudnu uverenost, ubeđenje da se neće pokazati da greši sve do samog kraja. "Već to

čini - zaustavio se. Ukoliko se dovoljno razbesni, najpre će nas sam napasti. Vojska će mu i dalje stajati. To želimo."

"Onda verujem da si uspeo", umeša se poglavar Kalondril tiho. Gledao je preko zida dok je govorio. Mhoram i Troj mu se pridružiše i videše na šta je mislio.

Ljudoseča se povlačio sve dok između njega i brda ne ostade prazno, ravno tlo. Oko njega, vojska se komešala. Nekoliko hiljada pragrdana pokrenu se da obrazuje klinove sa meštrima znanstva spremnim sa obe strane. Tamo su čekali dok je džin-Besomuk ocrtavao široki krug u prašini koristeći vrh jednog buzdovana meštra znanstva. Onda Ljudoseča naredi svima osim pragrdana da iziđu iz kruga.

Kada se prostor raščistio, meštri znanstva počeše da rade.Napevajući u neritmičnom jednoglasju poput hipnotisanog hora pasa, pragrdani poteraše svoje moći

napred, u ruke meštara znanstva. Meštri znanstva uperiše vrhove buzdovana u obod Ljudosečinog kruga i počeše lagano da pomeraju gvožđe napred i nazad.

Nizak, zujavi zvuk postade čujan. Pragrdani su pevali sopstvenim opakim jezikom, a od njihove pesme ravno, utabano tle poče da podrhtava. Zujanje se lagano pojačavalo, kao da je u prašini zarobljen roj ogromnih, mahnitih osa. A krug u zemlji poče vidljivo da pulsira. Stenje i zemlju obuhvati promena poput povećanja topline; vreli, crveni titraji nasumično su plesali po krugu, a površina poče da mu previre. Zujanje postade silovitije, oštrije.

Proces je bio spor, ali užasna opčinjenost činila je da posmatračima deluje hitro. Kako je dnevna svetlost počela da zamire na bolnom nebu, zujanje je zameni poput tegobnog ječanja samog tla. Besomukov krug je treptao i ključao kao da je zemljište u njemu rastopljeno.

Zvuk je mučio Troja; grabio mu je uši, puzao mu po koži poput vaši. Znoj mu ovlaži bezoko čelo. Izvesno vreme plašio se da će biti prisiljen da vrišti. Ali pisak najzad iziđe iz opsega njegovih čula. Bio je u stanju da se okrene, da nakratko otpočine.

Kada je vratio pogled na krug, otkrio je da su se pragrdani povukli iz njega. Ljudoseča je tamo stajao sam. Demonski pogled zahvatao mu je lice dok je piljio u vrelo, crveno, uzavrelo tlo.

U rukama je držao jednog meštra znanstva. Ovaj je prestravljeno ječao, držao buzdovan, ali nije mogao da mu raskine zahvat.

Uz smeh, Ljudoseča podiže meštra znanstva iznad glave i zavitla ga u krug. Kada ovaj udari u tlo, vrisak mu zamre u blesku vatre. Preostao mu je samo buzdovan, lagano se topio na površini.

Kada je sunce zašlo, Ljudoseča poče da koristi svoj odlomak Kamena da preoblikuje istopljeno gvožđe, da ga kuje u nešto novo.

Blago, kao da se plaši da bi ga džin-Besomuk mogao čuti, Troj upita poglavare: "Čemo to? Šta to radi?"

"Pravi alatku", prošapta Mhoram, "Neko sredstvo da poveća ili usredsredi moć."Značenje toga dade Troju osećanje mrgodnog zadovoljstva. Strategija mu je bila opravdana bar

utoliko da će glavno telo ratovnije biti pošteđeno ovog posebnog napada. Ali znao je da takvo opravdanje nije dovoljno. Konačna igra počivala mu je u trbuhu poput mrtvog tega. Očekivao je da izgubi zapovedništvo nad ratovnijom čim je razotkrije; toliko će zgroziti ratnike da će se pobuniti. Posle tolikih obećanja pobede, osećao se kao lažni prorok. Pa ipak mu je plan bio jedina nada ratovnije, jedina nada Domaje.

Molio se da mu Mhoram bude dorastao.

149

Sa zalaskom sunca, vid ga izda. Bio je prisiljen da se oslanja na Mhoramovo izveštavanje o napredovanju Besomuka. U tami se osećao zarobljeno, lišen zapovedanja. Mogao je da vidi samo amorfni, mutni sjaj rastopljene zemlje. Povremeno bi razaznao blesak i sevanje oštre zelene boje preko crvenila, ali to mu nije ništa značilo. Jedina uteha bila mu je u činjenici da je za Ljudosečino pripremanje bilo potrebno vreme.

Duž zidova, sa obe njegove strane, eovojne prve stožernice Amorin nadgledale su Besomukove radove. Niko nije spavao; naperena pretnja Ljudosečine vojske sve je opčinila. Izlazak meseca nije umanjio tminu; do mladog meseca ostalo je samo tri noći. Ali Besomukovo kovanje bilo je dovoljno sjajno da zamrači zvezde.

Tokom čitavog dugog bdenja Ljudoseča nijednom nije napustio rastopljeni krug. Izvesno vreme posle ponoći izvadio je novonapravljeni skiptar i ohladio ga mahanjem nad glavom u kiši iskara. Onda mu je na kraj učvrstio svoj komad Kamena. Ali kada je završio, ostao je pored kruga. Kako je noć bledela prema danu, pravio je pokrete i pevao prema rastopljenom kamenu, ispredao čini iz njegove vrele siline. Ovaj mu je oštro obasjavao pokrete, a Kamen je s vremena na vreme sevao preko njega, odavao zelene odsjaje zlobe.

Ali sve to Troj nije mogao da razazna. Držao se svoje nade. U tami, proračuni su mu bili jedina preostala stvarnost i on ih je deklamovao kao brojanicu noći. Kada ga prvi prorez zore dodirnu sa istoka, osetio je neku vrstu oduševljenja.

Tiho je zatražio Amorin."Vrhovniče." Bila je odmah pokraj njega."Amorin, slušaj. To čudovište je napravilo grešku - protraćilo je previše vremena. Sada ćemo ga

naterati da plati za to. Vodi ratnike odavde. Pošalji ih za ratovnijom. Šta god da se desi, taj džin neće nas dobiti toliko mnogo koliko misli. Samo zadrži po jednog ratnika za svakog dobrog konja kojim raspolažemo."

"Možda bi trebalo da svi pođemo", odvrati ona, "pre nego što Besomuk napadne."Troj se nasmeši na tu ideju. Mogao je da zamisli Ljudosečin bes kada bi prilikom napada otkrio da je

Doriendor Korišev prazan. Ali znao je da još nije zadobio dovoljno vremena. Odgovorio je: "Želim da mu iscedim još pola dana. Sa krvnom gardom i par stotina ratnika moći ćemo to da izvedemo. A sada, pokret."

"Da, vrhovniče." Smesta je pošla i ubrzo je mogao da čuje kako se većina ratnika povlači. Ponovo je dograbio zid i zagledao se u izlazak sunca, čekajući da mu dođe vid.

Ubrzo postade svestan da se sušni vetar sa juga pojačava.Onda mu se izmaglica diže iz uma. Najpre je mogao da vidi ruševni zid, zatim padinu brega; najzad

je opazio vojsku koja je čekala.Nije se pokrenula tokom noći.Nije joj bilo potrebno da se pokrene.Ljudoseča je i dalje stajao posred kruga. Vatra tla je zamrla, ali pre nego što je nestala iskoristio je da

obavije sebe u blistavu, prozračnu čauru sile. Unutar te sile, bio je uspravan poput ikone. Držao je skiptar kruto nad glavom; nije se micao; nije ispuštao ni zvuka. Ali kada ga sunčevo svetlo dodirnu, vetar iznenada udari u žestoko duvanje poput silovitog izdisanja kroz zube Pustinje. A pojačavao se u nepravilnim udarima kao kada počinje da duva široko.

Onda tihi povik jednog ratnika skrenu Trojevu pažnju sa Ljudoseče. On okrete glavu i zagleda se u ždrelo sve jače bure.

Sa jugoistoka, tamo gde se Venac Južnika sretao sa Sivom Pustinom, prema Doriendor Koriševu stizao je tornado. Njegov talasavi stub orao je pravo preko Pustare.

Odavao je toliki utisak moći da prođe nekoliko trenutaka pre nego što je Troj shvatio da nije reč o onoj vrsti kovitlaca kakvu je poznavao.

Nije sa sobom nosio ni kišu, ni oblake; bio je suv poput Pustinje. I nije nosio ni prašinu ni pesak; bio je prozračan poput praznog vazduha. Uopšte nije trebalo da bude vidljiv. Ali čista silina učinila ga je vidljivim za Haila Troja. Osećao je kako dolazi. Bio je toliko živ za njega da najpre nije mogao da pojmi činjenicu da se tornado ne kreće sa vetrom.

Orkan je duvao pravo sa juga, divljački otrzao prašinu kako je nailazio. A tornado je zasecao dijagonalno preko njega, nije obraćao pažnju na vetar, već je urlao pravo prema Doriendor Koriševu.

Troj je piljio u njega. Prašina mu je napunila usta, ali on nije bio svestan toga sve dok nije pokušao nešto da vikne. A onda, grčevito kašljući, otrgao je oči sa prizora. Široko ga smesta zakači. Kada je prestao

150

da gleda u tornado, zateturao se od siline vetra. Ruel ga uhvati. Okrenuo se oko krvnog gadriste i bacio prema poglavaru Mhoramu.

Kada je stigao do Mhorama, povikao je: "Šta je to?""Neka nas Tvorac sačuva!" odvrati Mhoram. Urlajući vetar otrzao mu je glas sa usana i Troj ga je

jedva čuo. "To je vrtlog strepnje."Troj pokuša da potera reči kroz vetar do Mhoramovih ušiju. "Šta će da učini?"Vičući pravo u Trojevo lice, Mhoram odgovori: "Izazvaće u nama strah!"Sledećeg trenutka povukao je Troja za ruku i pokazao naviše, prema vrhu tornada. Tamo su letela

mnogobrojna mračna stvorenja, jahala gornje slojeve tornada.Tornado je već prešao više od polovine rastojanja do Doriendor Koriševa i Troj je oštro video

stvorenja. Bile su to optice velike poput kreša. Imala su stisnuta, satanska lica poput slepih miševa, široka orlovska krila i masivne, nazubljene kandže. Dok su letele, dozivale su jedna drugu i otkrivale dvostruke nizove kukastih zuba. Krila su im tukla od požude.

Bila su to najjezivija stvorenja koja je Troj ikada video. Dok ih je gledao, pokušavao je da se pripremi za borbu protiv njih - procenjivao im je brzinu, proračunavao vreme preostalo do nailaska, planirao odbranu. Ali mutile su mu um; nije mogao da pojmi postojanje koje ih je dopuštalo.

Borio se da se pokrene, da dovoljno povrati ravnotežu da kaže sebi da već oseća ukus vrtloga strepnje. Ali bio je paralisan. Glasovi su vikali oko njega. Imao je nejasni osećaj da horde Ljudoseče radosno pozdravljaju vrtlog - ili su ga se i one plašile? Nije znao.

Onda ga Ruel dograbi za ruku, otrže od zida, povika mu u uvo: "Vrhovniče, dođi! Moramo da organizujemo odbranu!"

Troj nije mogao da se seti da je ikada ranije čuo jednog krvnog gardistu kako viče. Ali čak i sada Ruelov glas nije zvučao panično. Troj oseti da u takvoj imunosti ima nečeg jezivog. Pokušao je da se obazre, ali vetar je šibao ruševine tolikom prašinom da su se sve pojedinosti izgubile. Oba poglavara su nestala. Ratnici su trčali u svim smerovima, teturali se nasuprot vetru. Krvni gardisti pojavljivali su se na vidiku i nestajali poput zloduha.

Ruel ponovo viknu na njega. "Moramo spasti konje! Poludeće od straha!"Jedan izgubljeni trenutak, Troj požele da je vrhovna poglavarka Elena sa njim, da joj kaže da to nije

njegova greška. A onda naglo shvati da je napravio još jednu grešku. Ukoliko pogine, niko neće znati kako da spase ratovniju. Konačni plan poginuće sa njim i za posledicu svi muškarci i žene njegove vojske biće iskasapljeni.

Ovo uviđanje kao da ga je gurnulo poreko ruba. Pao je na kolena. Široko i prašina su ga davili.Ruel povika: "Vrhovniče! Izopačenje napada!"Na reč Izopačenje, potpuna lucidnost obuze Troja. Strah mu ispuni sve misli kristalnom oštrinom.

Smesta je shvatio da krvni gardista pokušava da ga raščini; Ruelova nepopustiva vernost bila je svestan napad na njegovu sposobnost zapovedanja.

Od tog uviđanja oseti vrtoglavicu, ali reagovao je bistro, vešto. Poslednji put se obazro oko sebe, video kako se jedna ili dve prilike i dalje kolebaju napred-nazad kroz modru agoniju prašine. Ruel se pokretao da ga uhvati. Nad glavom, mračne ptice obrušavale su se prema ruševinama. Troj uze kamen i diže se na noge. Kada ga je Ruel dodirnuo, on iznenada pokaza iza krvnog gardiste. Ruel se okrete da pogleda. Troj ga udari u potiljak kamenom.

Onda vrhovnik potrča. Nije mogao da napreduje naspram vetra i zato se dao poprečno na njega. Zidovi građevina uzdizali su se iz prašine i nadnosili nad njim. Pošao je prema kapiji.

Bez upozorenja, naleteo je na prvu stožernicu Amorin.Dohvatila ga je, počela da ga udara povicima nalik na strah. Ali i ona je bila neko veran, neko ko mu

nije pretio. On nalete na nju ramenom, baci je na tlo. Smesta je utekao u lavirint glavnog mesta.Nekoliko puta je pao kada je vetar iskakao na njega kroz neočekivane pukotine po zidovima. Ali

silio se da ide dalje. Jasnoća njegovog užasa bila je potpuna; znao je šta mora da čini.Posle kratke, haotične borbe, našao je ono što mu je bilo potrebno. Žurno je izleteo na središte

ogromnog otvorenog prostora - bili su to ostaci jedne od dvorana za sastanke Doriandor Koriševa. Na tom nezaštićenom prostranstvu, silina vetra otrovno ga je tukla. On joj požele dobrodošlicu. Osećao je paradoksalno veselje od straha; sopstveni užas ga je oduševljavao. Stao je poput uzbuđenog fanatika nasred otvorenog prostora i digao pogled da vidi koliko će još dugo morati da čeka.

151

Kada se obazre, srce mu poskoči. Jedna ptica bez napora je klizila prema njemu, kao da u potpunosti upravlja vetrom. Prilaz do njega bio joj je čist. Lakoća njenih pokreta izazivala je u njemu uživanje i on se pripremi da joj skoči u kandže.

Ali kada mu se primakla, on vide da ova u moćnim kandžama nosi Ruelovo zgrčeno telo. Mogao je da vidi Ruelove ravne crte lica bez ikakvih osećanja. Krvni gardista delovao je kao da je izdan.

Grč protrese Troja. Kada ptica sunu prema njemu, on se priseti ko je. Silina užasa galvanizovala mu je mišiće; dograbio je mač i udario.

Njegov udarac raspoluti lobanju ptice. Njena težina ga preturi. Zelena krv briznu mu preko glave i ramena. Vrela krv gorela ga je poput kiseline i toliko je zaudarala na cvetnu esenciju da mu se smuči. Uz prigušeni krik, on se uhvati za čelo, pokuša da otrgne bol. Ali paleća kiselina proždirala mu je čeonu traku, sagorevala lobanju na putu ka mozgu. On izgubi svest.

Probudio se u tišini i tmini noći.Posle dugog protoka vremena poput beskrajnog krika, digao je glavu. Vetar je nagomilao prašinu na

njega, a njegov pokret je poremeti. Ispunila mu je grlo, usta i pluća. Ali on priguši grč kašlja i poče da osluškuje u tami.

Svuda oko njega Doriendor Korišev bio je miran poput mogile. Vetar i vrtlog su nestali i ostavili samo ponoćnu prašinu i smrt na svom tragu. Tišina je poput kobi počivala na ruševinama.

Onda je morao da se zakašlje. Dahćući, krkljajući, digao se na kolena. Samom sebi zvučao je eksplozivno glasno. Pokuša da upravlja silovitošću sopstvenog kašlja, ali nije mogao da se uzdrži sve dok grč ne prođe.

Kada ovaj popusti, shvatio je da i dalje steže mač. Nagonski pojača stisak na njemu. Proklinjao je svoje noćno slepilo, a onda je rekao sebi da mu je tama jedina nada.

U licu su mu udarali damari bola, ali nije obraćao pažnju na to.Stajao je nepomično dok je razmišljao.Ovoliko dugo posle vrtloga, zaključivao je, svi njegovi saveznici ili su mrtvi ili ih nema. Ukoliko ih

vrtlog i ptice nisu pobili, onda ih je Ljudosečina vojska počistila iz ruševina. Zbog toga nisu mogli da mu pomognu. Nije znao koliko deo te vojske je zaostao na glavnom mestu.

A nije mogao da vidi. Bio je ranjiv do dana. Samo ga je tama štitila; nije mogao da se odbrani.Prva reakcija bila mu je da ostane tamo gde se zatekao i da se moli da ga neće otkriti. Ali shvatao je

zaludnost tog plana. U najboljem slučaju samo bi odložio smrt. Kada zora dođe, i dalje će biti sam protiv neznanog broja neprijatelja. Ne, jedina prilika bila mu je da se sada iskrade iz grada i da se izgubi u Pustari. Tamo može da nađe neki jarak ili rupu da se sakrije.

Taj beg bio je moguć, jedva moguć, zbog toga što je imao jednu prednost; nijedno stvorenje Ljudoseče izuzev pragrdana nije se moglo noću kretati kroz ruševine tako dobro kao on. A Besomuk sigurno nije ostavio pragrdane iza sebe. Bili su previše dragoceni. Ukoliko Troj bude mogao da se priseti nekadašnjih veština - svog osećaja za okolinu, pamćenja terena - biće u stanju da se upravlja kroz grad.

Moraće da se uzda da ga sopstveni sluh upozori na neprijatelje.Počeo je tako što je tiho spustio mač u kanije. Onda je počeo da pipa da nađe put po vrelom pesku.

Bilo mu je potrebno da odredi gde se nalazi, a znao je samo za jedan način da to učini.U blizini, ruke mu nađoše deo tla koji je izgledao spaljeno. Zemlja koja mu se prilepila za prste

zaudarala je na cvetnu esenciju. A usred tog poteza pronašao je Ruelovo iskrivljeno telo. Osećaj dodira rekao mu je da je Ruel gadno izgoreo. Mračna ptica mora da se zapalila kada je poginula pa je izgorela i ostavila za sobom leš krvnog gardiste.

Dodirivanje tog mesta izazvalo mu je mučninu i on se povuče. Teško se znojio. Znoj ga je pekao po opekotinama. Noć je bila vrela; zalazak sunca nije doneo olakšanje ruševinama. Obavivši trbuh rukama, on se diže na noge.

Dok je nesigurno stajao na otvorenom, on pokuša da izbaci Ruela i pticu iz misli. Bilo mu je neophodno da se priseti kako da postupa sa slepilom, kako da se orijentiše u ruševinama. Ali nije mogao da odredi kojim putem je došao na taj otvoreni prostor. Mašući rukama pred sobom pošao je u potragu za zidom.

152

Noge mu nisu verovale tlu - nije mogao da stupa bezbedno - i zbog toga se nespretno kretao. Osećaj ravnoteže napustio ga je. Lice ga je peklo, a znoj mu je palio očne duplje. Ali on suspregnu usredsređenost i odmeri rastojanje.

Posle dvadeset jardi stigao je do zida. Dodirnuo ga je pod uglom, spremno se poravnao prema njemu, a zatim krenuo duž njega. Bila mu je potrebna pukotina koja će mu omogućiti da dodirne obe strane zida. Bilo kakva razlika u temperaturi između strana reći će mu kojim pravcem je krenuo.

Posle još dvadeset jardi, stigao je do ugla. Okrenuo se pod pravim uglom i počeo da sledi novi zid. Držao ga se uporedo tako što je prelazio prstima preko kamena. Ubrzo se saplete po nekim otpacima i pronađe ulaz.

Zidovi su ovde bili debeli, ali mogao je da dodirne naspramne strane, a da ne raširi ruke. Obe strane bile su veoma tople, ali mu se učini da je temperatura nešto viša na strani okrenutoj nazad prema otvorenom prostoru. Taj smer bio je zapadni, zaključi on; popodnevno sunce svakako je zagrejalo zapadnu stranu zida.

Sada je morao da odluči kuda će.Ako pođe prema istoku, manje je verovatno da će naići na neprijatelje. Pošto ga nisu već našli,

možda su ga obišli i potraga će im ići od istoka prema zapadu za ratovnijom. Ali ukoliko postoji ikakva prilika da su mu prijatelji ili Meril ostali, to će biti na zapadnoj strani.

Činilo se da ta nedoumica nema razrešenja. On zateče sebe kako vrti glavom i ječi kroz zube. Smesta je ispunio grlo tišinom. Odlučio je da krene zapadno prema Merilu. Dodatni rizik bio je bolji od bezbednog bekstva prema istoku - bekstva koje bi ga ostavilo samog u Pustari Južnika, bez hrane, vode ili konja.

Još se nekoliko trenutaka oslanjao o neprirodnu vrelinu zida i duboko disao da se primiri. Onda je ustao, uhvatio osećaj za smer svom usredsređenošću do koje je mogao da dođe i pošao pravo iz ruševne dvorane.

Napredak mu je bio spor. Zbog nesigurnosti koraka stalno se teturao dalje od prave linije prema zapadu. Ali ispravljao je odstupanje što je bolje mogao i nastavljao. Bez oslonca zida, ravnoteža mu je bila gora sa svakim korakom. Pre nego što je prešao trideset jardi, tlo se zavrte oko njega i on pade na kolena. Morao je da suspregne grlo da ne bi zajecao.

Kada se ponovo osovio na noge, začuo je tihi smeh - najpre jedan glas, zatim njih nekoliko. Bio je to surov zvuk, kao da je usmeren na njega. Malo se odbijao o zidove, tako da nije mogao da mu odredi položaj, ali činilo se da dopire odnegde ispred njega.

Sledio se tamo gde se zatekao. Bespomoćno se molio da ga tmina zaštiti.Ali glas mu razbi tu nadu. "Gle, braćo", reče on. "Čovek - sam." Izgovor mu je bio nespretan,

zagušen slinama, ali ga je Troj mogao razumeti. Lako je razabrao zlobu u tihom horu smeha koji mu odgovori.

Progovoriše i drugi glasovi."Čovek, da. Krvnik ga odneo!""Gle. Kako lepa odeća. Neprijatelj.""Ha! Pogledaj ponovo, budalo! Nije to čovek.""Nema očiju.""Da li je pragrdan?""Ne - čovek, kažem. Čovek bez očiju! To vam je neki šaljivdžina, braćo."Svi glasovi ponovo se nasmejaše.Troj ne zastade da se začudi kako to da ga govornici vide. Okrenuo se i potrčao putem kojim je

stigao.Oni se smesta dadoše u poteru. Čuo je pljeskanje bosih stopala po kamenu, oštro disanje. Brzo su ga

prestigli. Nešto mu priđe, saplete ga. Kada je pao, trčeća stopala ga opkoliše."Polako, braćo. Ne ubijajte brzo. Biće zabave za sve nas.""Ne ubij ga.""Ne ubij? Hoću da ubijem. Da ubijem i jedem.""Džin će hteti ovoga.""Pošto se budemo zabavili.""Zašto reći džinu, braćo? On je pohlepan.""Uzima nam meso.""Zadržimo ovog za sebe, da.""Krvnik neka nosi džina."

153

"Njegovi dragoceni pragrdani. Tamo gde je opasno, ljudi moraju prvi.""Da. Braćo, ješćemo ovo meso."Troj se osovi na noge. Kroz brzo blebetanje glasova čuo je moraju prvi i gotovo ponovo pao.

Ukoliko su ova stvorenja bila prvi pripadnici Ljudosečine vojske koji su zašli u glavno mesto...! Ali on potisnu značenja te pomisli i dograbi mač.

"Mač? Ho ho!""Gle, braćo. Čovek bez očiju hoće igru.""Igraj!"Troj začu udar biča; struna mu udari oko zglavka. Ona uhvati i trže, baci ga sa nogu. Snažne ruke

oduzeše mu mač. Mešto ga udari u grudi, obori na leđa. Ali grudna ploča ga je zaštitila.Jedan glas jauknu: "Krvniče! Moja noga!""Budalo!" dođe odgovor. Začu se smeh."Ubij ga!"Metalno oružje začangrlja mu po grudnoj ploči, pade na tlo. Stade da grabi za njime po prašini, ali

ruke se naglo pojaviše i odgurnuše ga. Trgao se i ponovo digao na noge.Začuo je zvižduk biča i struna ga ošinu po člancima na nogama. Ali ovog puta nije pao."Ne ubijajte ga još. Gde je tu zabava?""Nateraj ga da igra.""Da, braćo. Da igra.""Igraj za nas, čoveče bez očiju."Bič ga opeče oko vrata. Zateturao se pod udarcem. Zbunjujuća unakrsna vatra glasova se nastavljala."Igraj, Krvnik te nosio!""Zabavljaj nas!""Zašto zabava? Hoću meso. Krvavo meso.""Džin nas hrani peskom.""Igraj, kažem! Jesi li slep, čoveče bez očiju? Da li te je sunce zaslepilo?"To blebetanje dočeka glasan smeh. Ali Troj je nepomično stajao u svojoj preneraženosti. Sunce? -

pomisli on obamrlo. Onda je izabrao pogrešan smer, istok umesto zapada; uleteo je pravo u ta stvorenja. Požele da vrisne. Ali nije imao snage za vrištanje. Osećao je kako ga svetlost života napušta. Ruke su mu drhtale dok je pokušavao da ispravi sunčane naočari."

"Blagi Bože", zaječa on.Ošamućeno, kao da ne zna šta radi, on prinese prste usnama i oštro zviznu.Bič mu se omota oko struka i baci ga na tlo."Igraj!" nespretno su vikali glasovi kao jedan.Ali kada se ponovo osovio na noge, začuo je zvuk kopita. A nekoliko trenutaka kasnije Merilovo

njištanje proseče blebetave glasove. Dirnulo je Trojevo srce poput pokliča truba. On trže glavu naviše, a uši su mu tragale, pokušavale da odrede položaj Ranihina.

Glasovi se izmeniše u povike besa dok su se kopita primicala."Ranihin!""Ubij ga!""Meso!"Ruke dograbiše Troja. On dohvati pesnicu koja je držala nož. Ali onda mu zvuk kopita pohita u

blizinu. Njegov udarac odbaci napadača. Okrenuo se, pokušao da skoči na Merilova leđa. Ali samo se isprečio na Merilovom put. Rame Ranihina ga udari, obori.

Onda začu kako bose noge skaču u napad. Bič je pucao, noževi fijukali. Meril je bio poteran od njega. Kopita su galopirala po kamenu dok se Ranihin povlačio. Uz likujuće zavijanje, stvorenja se dadoše u poteru. Zvuci se povukoše.

Troj se osovi na noge. Srce mu je tuklo u grudima; bol mu je oštro udarao u licu. Zvuci potere kao da su pokazivali da je ostavljen sam. Ali nije se pokretao. Usredsredivši svu pažnju, pokušavao je da osluškuje kroz udaranje sopstvenog bola.

Jedan dugi trenutak otvoreni prostor oko njega zvučao je prazno, nepomično. Mahnuo je rukama i nije dotakao ništa.

Ali onda začu otro udisanje.

154

Silovito je drhtao. Želeo je da se okrene i potrči. Ali prisilio se da održi položaj. Usredsredio se, okrenuo svu pažnju prema zvuku. U daljini, druga stvorenja izgubila su Merila. Vraćala su se; mogao je da ih čuje.

Ali bliski glas prosikta: "Ubiću te. Povredio si mi nogu. Krvnik ih odneo! Ti si moje meso."Troj je osećao prilazak stvorenja. Nadnosilo se nad njega poput slabog pritiska na licu. Struganje

daha mu se pojačavalo. Sa svakim korakom, sve je oštrije osećao okolinu.Napetost je bila mučna, ali on se mirno držao. Čekao je. Beskonačno vreme je prolazilo.Iznenada oseti kako se stvorenje napinje da skoči.Istrgao je uzicu grivenarke Jadinke iz pojasa, omotao oko vrata napadača i trgao kada je stvorenje

naletelo. Uneo je svu snagu u trzaj. Skok stvorenja ga obori, ali je on držao uzicu, nalegao se na nju. Stvorenje se svali preko njega. Prebacio je težinu, popeo se na stvorenje. I dalje je vukao. Sada je mogao da oseti da je telo pod njime postalo mlitavo. Ali nije popuštao stisak. Napinjući uzicu, udarao je i udarao glavom stvorenja o kamen.

Dahtao je da bi došao do daha. Nejasno je čuo kako ga ostala stvorenja napadaju.Nije popuštao zahvat.Onda sila zapraska kroz vazduh. Oganj briznu oko njega. Začuo je povike i sudaranje mačeva.

Oglasiše se strune lukova. Stvorenja zavrištaše, potrčaše, počeše teško da padaju.Nekoliko trenutaka kasnije ruke digoše Troja. Uzeli su mu Jadinkinu uzicu iz ukočenih prstiju. Prva

stožernica Amorin kriknu: "Vrhovniče! Vrhovniče! Tvorcu neka je hvala, bezbedan si!" Plakala je od olakšanja. Začuo je Mhorama kako govori: "Prijatelju moj, priredio si nam veselu trku. Bez Merilove pomoći ne bismo te našli na vreme." Glas je bestelesno dopirao iz mraka.

Troj najpre nije mogao da govori. Srce mu je prolazilo kroz krizu. Nateralo ga je da tako dahće da je jedva stajao. Zvučao je kao da pokušava da jeca.

"Vrhovniče", reče Amorin, "šta ti se desilo?""Sunce", zadahta on, "da li... sunce... sja?" Činilo mu se da mu napor uobličavanja reči probada srce."Vrhovniče? Ah, vrhovniče! Šta ti je učinjeno?""Sunce!" zakrklja on. Očajnički je želeo da ustraje u tom pitanju, ali mu je samo uspevalo da

beskorisno udara nogom."Sunce nam stoji nad glavama", odgovori Mhoram. "Preživeli smo vrtlog i njegova stvorenja. Ali

sada Ljudosečina vojska ulazi u Doriendor Korišev. Moramo hitro otići.""Mhorame", hrapavo je kašljao Troj. "Mhorame." On se zatetura napred i pade u poglavareve ruke.Mhoram ga zadrža umirujućim stiskom. Bez reči, poglavar ga je držao sve dok mu deo bola ne minu

i dok nije bio u stanju da diše malo lakše. Onda Mhoram tiho reče: "Vidim da si ubio jednu od ptica Opakog. Valjano si se poneo, prijatelju moj. Poglavar Kalindril i ja smo preostali. Možda je sedamdeset krvnih gardista preživelo. Prva stožernica Amorin je očuvala šačicu ratnika. Posle prolaska vrtloga svi Ranihini su se vratili. Spasli su mnogo konja. Prijatelju moj, moramo poći."

Nešto od Mhoramove smirenosti doseže Troja i on poče da uspostavlja kontrolu nad sobom. Nije želeo da bude na teret poglavaru. Lagano se povukao, stao na sopstvene noge. Pokrio je oprženo čelo kao da pokušava da sakrije bezokost i rekao: "Moram da ti kažem ostatak svog plana."

"Može li to da sačeka? Moramo smesta da krenemo.""Mhorame", slomljeno zaječa Troj, "ne mogu da vidim."

20. GAROTIN ČESTAR

Dva dana potom - ubrzo posle podneva onog dana kada se pojavljuje mladi mesec - poglavar Mhoram dovede ratovniju do Kukavičjeg Dola, najjužnije ivice Garotinog Čestara. U podnevnoj vrelini vojska je skrenula oko podnožja bregova uz teturanje i zanošenje poput mrtvaca i počela da maršira naniže prema severu da bi se drhtavo zaustavila pred samim usnama kobnog Čestara. Ratnici su stajali na prostranoj, travnatoj ravnici - prvom zdravom zelenilu koje su videli otkako su napustili Južne Zaravni. Pred njima je bila Šuma. Možda na pola milje sa obe strane prema istoku i zapadu bile su planine, strmi i zlokobni vrhovi poput čeljusti Garotinog Čestara. A iza njih bila je vojska Besomuka mokshe.

Džin-Besomuk divlje je gonio trupe. I pored odugovlačenja kod Doriendor Koriševa, nije bio na rastojanju većem od dve milje.

155

To znanje pojačavalo je Mhoramov ledeni, umorni užas. Imao je toliko malo vremena da oproba plan vrhovnika Troja. Iz tog položaja nije bilo bega niti ikakve nade izuzev onoga što je zamislio Troj. Ukoliko Mhoram ne bude uspešan - i to brzo! - ratovnija će biti zdrobljena između Besomuka i Garotinog Čestara.

Pa ipak, sumnjao je da uopšte može uspeti, bez obzira na to koliko mu je vremena na raspolaganju. Posle godinu dana ili posle više godina, mogao bi i dalje doživljavati neuspeh. Zahtev je bio toliko veliki... Čak ni vrtlog strepnje nije učinio da se oseća toliko bespomoćno.

Pa ipak bi zadrhtao kada bi pomislio na vrtlog. Iako je Troj spasao bukvalno čitavu ratovniju, muškarci i žene koji su ostali na glavnom mestu teško su platili za njihovo preživljavanje. Nešto u poglavaru Kalindrilu oštećeno je Ljudosečinim napadom. Naprezanje borbe protiv gorkog zla ponizilo ga je na neki način, naučilo ga dubokom nepoverenju u samog sebe. Nije bio u stanju da se odupre strahu. Sada su mu bistre, blage oči bile zasenjene, bolne. Kada je mešao misli sa poglavarom Mhoramom, delio je znanje i brigu, ali ne i snagu; više nije verovao u sopstvenu snagu.

Na svoj način, i prva stožernica Amorin slično je patila. Tokom Besomukovog naleta, držala je popuštajuće ostatke svojih trupa na okupu prostom silinom sopstvene hrabrosti. Primala je užas ratnika na sebe. Svaki put kada bi neko od njih pao pod silu vrtloga ili umro u kandžama ptica, pritezala je stisak na preživelima. A posle toga, kada je široko prošao, počela je mahnitu potragu za vrhovnikom Trojem. Ona izopačena, čovekolika stvorenja koja su pojurila u ruševine - neka sa kandžama umesto prstiju, druga sa rascepljenim licima i udovima prekrivenim sisaljkama, treća sa dodatnim očima i rukama, svi izvitopereni na neki način silom Kamena - ravnomerno su zauzimala sve veće i veće delove grada. Ali ona se probijala kroz njih kao da je reč o običnim senima koje je opsedaju dok lovi. Zamisao da slede Merila bila je njena.

Ali vrhovnikovo slepilo bilo je previše za nju. Njegov razlog bio je jasan. Nagrizajuća krv ubijene ptice unakazila mu je lice i to sagorevanje raščinilo je Domajin dar vida. Nijedan poglavar nije imao gline vidarke, rilinlura ili nekog drugog sredstva za isceljivanje kojim je mogao da se suprotstavi povredi. Kada je shvatila Trojevu muku, kao da se izgubila; nezavisna volja ju je napustila. Sve dok se nije ponovo pridružila ratovniji, prazno je sledila Mhoramove zahteve i uputstva, poput lutke iz koje je ispario sav autoritet. A kada je ponovo ugledala balčakliju Kvana, prenela se na njega. Kada mu je ispričala za Trojev plan, bila je toliko ošamućena da nije čak ni zastala.

Sam vrhovnik nije rekao više ništa pošto je opisao svoju konačnu strategiju. Obavio se u slepilo i dopustio Mhoramu da ga stavi na Merilova leđa. Nije pitao o Ljudosečinoj vojski, iako je samo brzina Ranihina spasla i njega i njegove drugove od zarobljavanja u gradu. I pored osujećene vriske koja se zaorila za jahačima, ponašao se poput invalida koji je okrenuo lice prema zidu.

A i poglavar Mhoram je dosta prepatio. Posle bitke kod glavnog mesta, iscrpljenost i užas upili su žilave prste u pukotine i procepe njegove duše, tako da nije mogao da ih se otrese. Pa ipak je pomagao prvoj stožernici i poglavaru Kalindrilu najbolje što je umeo. Znao je da im samo vreme i pobeda mogu zalečiti rane; ali prihvatao je one delove njihovog tereta koji su mu stizali na dohvat i uzvraćao svom utehom kojom je mogao.

Nije mogao da učini ništa da olakša šok koji je Amorinin raport o vrhovnikovom konačnom planu izazvao u Kvanu. Dok je govorila, balčaklijina briga za nju ustupi mesto mračnom užasu zbog sudbine ratnika. Izraz mu sevnu i on prasnu: "Ludilo! Svaki muškarac i žena biće pobijeni! Troje, šta je to bilo sa tobom? Sedmice mu! Troje... Vrhovniče!" Nespretno je oklevao pre nego što je izgovorio svoju misao, "...Jesi li besomučan? Prijatelju moj", jeknu on i uhvati Troja za ramena, "kako možeš da razmišljaš o takvom ludilu?"

Troj progovori prvi put otkako je napustio Doriendor Korišev. "Slep sam", reče šupljim glasom, kao da to objašnjava sve. "Ne mogu drugačije." Iščupao se iz Kvanovih ruku i seo blizu vatre. Odredio je položaj plamenova prema toplini i pogrbio se prema njima poput čoveka koji proučava tajne ugljevlja.

Kvan se okrete Mhoramu. "Poglavaru, prihvataš li to ludilo? Značiće smrt za sve nas - i uništenje Domaje."

Od Kvanovog protesta poglavara zabole srce. Ali pre no što je mogao da dođe do reči za ma kakav odgovor, Troj naglo progovori.

"Ne, nije tako", reče vrhovnik. "On zapravo ne misli da sam Besomuk." Glas mu je bio oštar od unutrašnjeg bola. "On misli da je Kletnik imao udela u mom prizivanju - da je nekako uticao na Atiaran, tako da sam se ja pojavio umesto nekoga drugoga ko bi možda izgledao manje prijateljski." Naglasio je reč izgledao, kao da je vid sam po sebi dovoljan razlog za nepoverenje. "Kletnik je želeo da mi poglavari veruju

156

zato što je znao kakav sam čovek. Blagi Bože! Nije važno koliko ga mrzim. Znao je da sam od one vrste ljudi koja se povlači u uglove gde je greška isto što i izdajstvo.

Ali zaboravljaš da više ništa nije do mene. Učinio sam svoj deo - doveo sam vas tamo gde više nemate izbora. Sada Mhoram mora da vas spase. Zavisi od njega."

Činilo se da je Kvan rastrzan između straha za ratovniju i brige za Troja. "Čak i poglavar može da doživi poraz", odvrati on mračno.

"Ne govorim o poglavaru", zareža Troj. "Govorim o Mhoramu."U svom zamoru, poglavar Mhoram je žudeo da to porekne, da odbije breme. On reče: "Vrhovniče,

razume se da ću učiniti sve što mogu. Ali ukoliko te je poglavar Kletnik izabrao za oruđe našeg uništenja - ah, onda, prijatelju moj, nikakva pomoć neće vredeti. Breme ovog plana najzad će ti se vratiti."

"Ne." Troj je držao lice prema vatri, kao da tu oživljava kiselinske opekotine koje su ga oslepele. "Dao si čitav život Domaji i daćeš ga i sada."

"Opaki me dobro poznaje", uzdahnu Mhoram. "Ismeva me u snovima." Mogao je da čuje jeku tog samoponižavanja, ali držao ju je na odstojanju. "Nemoj me pogrešno shvatiti, vrhovniče. Ne bežim od tog tereta. Prihvatam ga. Na Kevinovom Vidikovcu dao sam obećanje - a ti si se usudio na ovaj plan zbog tog obećanja. Nisi činio zlo. Ali moram reći ono što mi je na duši. Ti si vrhovnik. Verujem da ti se rukovanje ovim usudom konačno mora vratiti."

"Slep sam. Više ništa ne mogu da učinim. Čak ni Kletnik ne može više da traži od mene." Od vreline vatre opekotine na licu bile su mu blede. Držao je ruke stegnute, a zglavci su mu bili beli.

U očaju, Kvan pogleda Mhorama očima koje su pitale da li je bilo greška verovati Troju."Ne", odgovori Mhoram. "Ne donosi sud o ovoj misteriji dok se ne okonča. Do tog vremena,

moramo imati vere.""Vrlo dobro", uzdahnu Kvan teško. "Ukoliko smo izdati, sada nam nema uzmaka. Bekstvom u

Pustinju postigli bismo samo smrt. A Kukavičji Dol je u podjednakoj meri mesto za bitku kao i bilo koje drugo. Ratovnija se ne sme okrenuti sama protiv sebe nadomak poslednje bitke. Ostaću sa vrhovnikom Trojem." Onda je otišao do pokrivača da potraži san među sopstvenim strahovima. Amorin je ošamućeno sledila taj primer i ostavila Kalindrila i Mhorama sa Trojem.

Kalindril uskoro zapade u san. A Mhoram je bio previše iscrpljen da ostane budan. Ali Troj je sedeo pored ugaraka logorske vatre. Kada su se poglavarove oči sklopile, Troj je i dalje bio pogrbljen prema plamenovima poput hladne brojke koja traži nekakav oproštaj zbog sopstvene neosetljivosti.

Vrhovnik je očigledno našao odgovor tokom dugog bdenja. Kada se Mhoram probudio sledećeg jutra, zatekao je Troja kako uspravno stoji ruku prekrštenih preko grudne ploče. Poglavar ga je pažljivo proučavao, ali nije mogao da odredi kakav je to odgovor Troj otkrio. Blago je pozdravio slepca.

Na zvuk Mhoramovog glasa, Troj se okrete. Držao je glavu blago iskošenu, kao da mu taj položaj pomaže da usredsredi sluh. Stari poluosmeh koji je obično nosio tokom godina u Veselkamenu nestao je, bio mu je izbrisan sa usana. "Pozovi Kvana", reče on glatko. "Hoću da govorim sa njim."

Kvan je bio u blizini; čuo je Troja i smesta prišao.Odmeravajući balčakliju sluhom, Troj reče: "Vodi me. Hoću da izvršim smotru ratovnije.""Troje, prijatelju moj", promrmlja Kvan, "nemoj se mučiti."Troj je kruto stajao, sav napet od hitnje. "Ja sam vrhovnik. Hoću da pokažem ratnicima da me slepilo

neće zaustaviti."Mhoram oseti vreli nagoveštaj suza, ali ih zadrža. Iskrivljeno se nasmešio Kvanu, klimnuo odgovor

na pitanje starog veterana. Kvan salutira Troju, hrabro prenebregavši vrhovnikovu nesposobnost da ga vidi. Onda je uzeo Troja za ruku i poveo ga do eovojni.

Poglavar Mhoram je gledao kako napreduju između ratnika - gledao Kvanov bol pun poštovanja dok je vodio Trojevu uspravnu bespomoćnost od eovoda do eovoda. Podnosio je prizor najbolje što je mogao i treptanjem suzbijao bol sopstvenog srca. Na sreću, mučenje nije dugo trajalo; Ljudosečina potera nije davala Troju vremena za punu smotru ratovnije. Ubrzo je Mhoram sedeo na svom Ranihinu, Driniju, sinu Hinarilovom, i jahao prema Kukavičjem Dolu.

Proveo je najveći deo tog dana pazeći vrhovnika. Ali sledećeg jutra, dok se ratovnija konačno približavala Garotinom Čestaru, bio je prisiljen da skrene pažnju od tog zadatka. Morao je da planira neki način da održi obećanje. Pomešao je misli sa Kalindrilom, pa su zajedno pretraživali udruženo znanje i intuiciju za nekim ključem Mhoramove dileme. U užasu, nadao se da će zadobiti hrabrost iz stapanja, ali bol Kalindrilovog nepoverenja prema sebi poricao mu je to. Umesto da primi snagu, Mhoram ju je dao.

157

Uz Kalindrilovu pomoć pripremao je prilaz svom zadatku, spremao nizove mogućih odgovora prema opasnosti i verovatnoći uspeha. Ali do podneva nije našao ništa konačno. Onda mu je ponestalo vremena. Ratovnija se teturavo zaustavila na samoj ivici Garotinog Čestara.

A onda, licem u lice sa poslednjim ostacima svesti Jedine Šume, poglavar Mhoram stade da kuša punu gorčinu svoje nesposobnosti. Mračni, atavistički bes Čestara ostavljao ga je nedelotvornog; osećao se poput čoveka bez prstiju. Prvo drveće nalazilo se na tuce jardi od njega. Poput nepravilnih stubova, pojavljivalo se naglo iz zemlje, bez grmlja ili žbunja koje bi vodilo do njega i bez rastinja razbacanog po zelenilu na kome su stajali. Bilo je najpre retko. Koliko god mu je pogled dopirao, nije raslo dovoljno gusto da zakloni sunčevu svetlost. Pa ipak se senka među stablima produbljivala. U daljini, zamračena volja Šume pretvarala se u gotovo opipljivo zabranjivanje prolaza. Osećao se kao da zaviruje u ponor. Ideja da bi se mogla postići ikakva nagodba sa takvim mestom činila mu se luda, taština ispletena od sanjarija. Dugo je naprosto stajao pred Čestarom i piljio uz ječanje ledenog užasa u duši.

Ali Troj nije pokazivao ni znaka oklevanja. Kada mu je Kvan rekao gde se nalazi, okrenuo je Merila i počeo da daje zapovesti. "U redu, balčaklijo", zakevta on, "Da se pripremimo. Hranu za sve. Dokrajči zalihe, ali neka bude brzo. Posle toga, povuci ratnike van domašaja strela i obrazuj luk oko Mhorama. Neka bude što je moguće veći, ali neka bude gust - ne želim da se Ljudoseča probije kroz njega. Poglavaru Kalindrile, mislim da ti treba da se boriš sa ratovnijom. I, Kvane - obratiću se ratnicima dok budu jeli. Objasniću im sve."

"Vrlo dobro, vrhovniče." Kvan je zvučao daleko, povučeno u skrovito uporište sopstvene hrabrosti; a crte lica bile su mu napregnute od odlučnosti. Uzvratio je Trojevo slepo salutiranje, a zatim se okrenuo i dao poslednja naređenja Amorini. Zajedno su pošli da obave poslednje pripreme ratovnije.

Troj ponovo okrenu Merila. Pokušao je da se okrene prema Mhoramu, ali je promašio za nekoliko stopa. "Možda bi bilo bolje da počneš", reče on. "Nemaš mnogo vremena."

"Čekaću dok se ne budeš obratio ratovniji." Mhoram sa tugom vide kako je Troj gnevno iskrivio lice kada je otkrio da je pogrešno procenio poglavarev položaj. "Potrebna mi je snaga. Moram je tražiti neko vreme."

Troj oštro klimnu i okrete se kao da namerava da nadgleda pripreme ratovnije.Zajedno su čekali Kvanov signal. Poglavar Kalindril ostao je sa njima dovoljno dugo da kaže:

"Mhorame, vrhovna poglavarka ne sumnja u tvoju sposobnost da nosiš breme ovoga vremena. Ona nije običan sudija ličnosti. Brate moj, tvoja vera biće dovoljna." Glas mu je bio blag, ali je nagoveštavao da smatra kako njegova lična vera nije dovoljna. Kada je otišao od Čestara da zauzme položaj sa ratnicima, ostavio je Mhorama da se bori sa upornim suzama.

Ubrzo potom, Kvan raportira da je ratovnija spremna da čuje Troja. Vrhovnik zatraži od Kvana da ga povede do mesta sa koga će moći da im se obrati, pa su zajedno žurno otišli. Poglavar Mhoram pođe za njima. Želeo je da čuje vrhovnikov govor.

Troj zastade unutar široko razmeštenog luka ratnika. Nije bilo potrebno da zatraži tišinu. Izuzev zvuka hranjenja, ratnici su bili mirni, previše iscrpljeni da govore. Marširali su i trpeli u praznom ćutanju tokom poslednja tri dana i sada su žvakali hranu sa nekom vrstom zgrožene beživotnosti, jeli kao da ih goni stara navika bez ikakvih ostataka izdržljivosti, želje. Pokretali su vilice, piljili suvim očima i delovali poput prašnjavih kostura, golih, suvih kostiju oživljenih nečijom tuđom opsesijom.

Mhoram nije mogao da zadrži suze. Potekle su mu niz vilicu i poput toplog bola počele da prskaju po rukama kojima je držao žezlo.

Pa ipak mu je bilo drago što vrhovnik ne može da vidi šta su mu planovi učinili od ratovnije.Vrhovnik Hail Troj bio je okrenut pravo prema ratnicima, držao je glavu kao da daje svoje opekotine

na pregled. Posađen na Merilovim leđima, bio je sav ukočen od discipline - kruto je odbijao sopstvenu niskost. Kada je počeo da govori, glas mu je bio hrapav od protivurečnih poriva, ali se smirivao kako je nastavljao.

"Ratnici!" reče naglo. "Ovde smo. Pobedili ili izgubili, ovo je kraj. Danas će biti odlučen ishod ovog rata.

Položaj nam je očajan - ali to znate. Do sada se Ljudoseča nalazi na samo milju odavde. Zarobljeni smo između njegove vojske i Garotinog Čestara. Želim da znate da to nije sticaj okolnosti. Nismo se uspaničili i dojurili ovamo iz straha. Nismo došli ovde zato što nas je Ljudoseča prisilio. Niste žrtve. Došli smo ovamo po mojoj zapovesti. Ja sam doneo tu odluku. Kada sam bio na Kevinovom Vidikovcu, video

158

sam kolika je Ljudosečina vojska. Toliko je velika da kod Usudovog Pribega ne bismo imali izgleda. Zbog toga sam doneo odluku. Doveo sam nas ovde.

Verujem da ćemo danas pobediti. Izazvaćemo uništenje te horde - verujem u to. Doveo sam vas ovde zato što verujem u to. A sada dopustite da vam kažem kako ćemo to izvesti."

Zastao je na trenutak i postao još krući, još uspravniji, kao da se napinje za ono što ima da kaže. Onda je produžio. "Borićemo se ovde protiv te vojske iz jednog razloga. Poglavaru Mhoramu potrebno je vreme. On će učiniti da ovaj moj plan proradi - a mi treba da ga čuvamo dok ne bude spreman.

Kada bude spreman..." Činilo se kao da se Troj sav napeo, "...pojurićemo koliko nas noge nose pravo u Garotin Čestar."

Ukoliko je očekivao povik, bio je iznenađen; ratnici su bili preslabi da bi se bunili. Ali žamor groze prođe kroz njih, a Mhoram vide užas na mnogim licima.

Troj smesta nastavi: "Znam koliko to gadno zvuči. Niko nije nikada do sada preživeo Čestar - niko se do sada nije vratio. Znam sve to. Ali Kletnika je teško pobediti. Naša jedina prilika jeste da učinimo nešto što izgleda nemoguće. Verujem da nećemo izginuti.

Dok se budemo borili, Mhoram će da prizove Kaeroila Divogornika, šumnika. A Kaeroil Divogornik će nam pomoći. Daće nam slobodan prolaz kroz Garotin Čestar. On će poraziti Ljudosečinu vojsku.

Verujem u to. Želim da i vi poverujete. Šumnik nema razloga da nas mrzi - to znate. A ima sve razloge da mrzi Ljudoseču. Džin je Besomuk. Ali jedini način na koji Kaeroil Divogornik može da dobije Ljudoseču jeste da nam da slobodan prolaz. Ako odjurimo u Garotin čestar, a Ljudoseča vidi da nismo povređeni - onda će nas slediti. On previše mrzi i nas i Čestar da bi propustio takvu priliku. Uspeće. Jedini problem je prizivanje šumnika. A to zavisi od poglavara Mhorama."

On ponovo zastade i poče da odmerava reči pre nego što je nastavio: "Mnogi od vas znaju poglavara Mhorama duže nego ja. Znate kakav je čovek. Uspeće. Vi to znate.

Dok ne uspe, jedino što treba da radimo jeste da se borimo - da ga držimo u životu dok radi. To je sve. Znam koliko će vam to biti teško. Čujem... čujem koliko ste umorni. Ali vi ste ratnici. Naći ćete snage. Verujem u to. Šta god da se desi, biću ponosam da se borim sa vama. I neću se plašiti da vas povedem u Garotin Čestar. Vi ste istinski čuvari Domaje."

Zastao je i čekao na neku vrstu odgovora.Ratnici nisu zaklicali, niti su povikali ili zagalamili; neobični zahvat iznurenosti ućutkavao ih je. Ali

zajedno su se osovili na noge. Dvanaest hiljada muškaraca i žena ustalo je da salutira vrhovniku.Činilo se da im čuje pokret i da ga razume. Otpozdravio je jednom, kruto. Onda je okrenuo ponositog

Ranihina i otkasao tamo gde je ostavio Mhorama.Iznenadio je Mhorama i poglavar ga ne presrete. Kretao se kao da ga u uspravnom položaju drži

krutost izuzetne nužde; glas mu je podrhtavao kada je rekao praznom vazduhu na mestu gde se nalazio Mhoram: "Nadam se da shvataš šta će se dogoditi ukoliko ne uspeš. Nećemo imati nikakvog izbora. I dalje ćemo morati da idemo u Čestar. I moliti se da nas šumnik ne pobije dok Ljudoseča ne krene za nama. Na taj način svi ćemi izginuti, ali možda će i Besomuk sa nama."

Mhoram pohita ka Troju. Ali Terel je bio bliži vrhovniku i on progovori pre nego što je Mhoram mogao da ga zaustavi. "To nećemo dopustiti", reče on bezosećajno. "To je samoubistvo. Ne govorimo o ratovniji. Ali mi smo krvna garda. Nećemo dozvoliti poglavarima da izazovu sopstvenu smrt. Nismo uspeli da sprečimo samouništenje vrhovnog poglavara Kevina. Nećemo ponovo doživeti neuspeh."

"Slušam te", odvrati Mhoram oštro. "Ali taj trenutak još nije došao. Prvo moram da radim." Okrenuo se Troju i rekao: "Prijatelju moj, hoćeš li ostati sa mnom dok budem pokušavao? Treba mi... imam potrebu za podrškom."

Činilo se da se Troj zanjihao na Merilovim leđima. Ali uhvatio se za Ranihinovu grivu, zaustavio. "Samo mi reci ako ima išta što mogu da učinim." Ispružio je ruku, a kada je Mhoram uhvati, on skliznu sa Merilovih leđa.

Mhoram je na trenutak stezao tu ruku, onda je pusti. Poglavar pogleda prema ratovniji, vide da se ova priprema da dočeka Ljudosečin napad. Okrenuo je pažnju prema Čestaru. Užas mu steže srce. Plašio se da će ga Kaeroil Divogornik naprosto saseći tamo gde stoji zbog uvrede koju predstavlja njegov poziv - da će saseći čitavu vojsku. Ali i dalje je bio sopstveni gospodar. Napravio je korak napred, digao žezlo visoko iznad glave i počeo obred obraćanja šumi.

159

"Živeo, Garotin Čestare! Šumo Jedine Šume! Neprijatelju naših neprijatelja! Garotin Čestare, živeo! Mi smo poglavari - protivnici tvojih neprijatelja i proučavaoci znanstva lilianrila. Moramo proći!

Počuj, Kaeroile Divogorniče! Mrzimo sekiru i plamen koji te povređuju. Tvoji neprijatelji naši su neprijatelji. Nikada nismo uneli oštricu, sekiru ili vatru da te dotaknu - niti ćemo to ikada učiniti. Šumniče, počuj! Pusti nas da prođemo!"

Nije bilo odgovora. Glas mu je bez odjeka padao po travi i drveću; ništa se nije micalo niti odgovaralo po mračnim dubinama. Napregao je sva čula ne bi li čuo ili video ma kakav znak, ali ništa nije dočekao. Kada je bio siguran u tišinu, on ponovi obred. Ponovo nije bilo odgovora. Posle trećeg obraćanja nema tmina Čestara kao da se povećala, kao da je postajala sve dublja i zlokobnija kako ju je preklinjao.

Kroz nedodirljivost Šume čuo je prve vesele povike Ljudosečine vojske kada je opazila ratovniju. Gladni urlik uvišestruči mu užas; zglavci mu pobeleše dok mu se opirao. On čvrsto zabi žezlo u travu i oproba drugi pristup.

Dok se sunce ukoso spuštalo kroz popodnevne časove, poglavar Mhoram trudio se da ga Garotin Čestar začuje. Koristio je sva šumnikova imena očuvana u znanstvu Domaje. Pleo je molbe i napeve od svakog prizivanja i dozivanja znanog u Znanstvigoru. Menjao je uobičajenu upotrebu poznatih načina u nadi da će odbraviti tišinu. Čak je upotrebio i napev prizivanja kojim je dozvao Kovenanta u Domaju, izmenio ga tako da mu odgovara i otpevao Čestaru. Nije bilo nikakvog dejstva. Šuma je ostala neprodorna, bez odgovora.

A iza njega, poslednja bitka ratovnije poče. Kada Ljudosečine horde pojuriše na njih, ratnici uzdigoše umorni poklič poput barjaka prkosa. Ali onda zaćutaše, jer čuvali su ostatke snage za borbu. Sa spremnim oružjem okrenuli su se mahnitanju koje ih je napadalo sa Pustare.

Besomukova vojska ubitačno nalete na njih. Ispaljujući lukove iz blizine, oni pokušaše da prekinu zalet napada. Ali čista brojnost hordi zapljusnu preko pobijenih pragrdana, jamnika i drugih stvorenja, pogazi ih nogama, zabi se u ratovniju.

Prednji redovi bili su zdrobljeni napadom; hiljade opakih zveri probiše se u srce ratovnije. Ali balčaklija Kvan okupi jedan bok, a prva stožernica Amorin prikupi drugi. Prvi put otkako je napustila Doriandor Korišev činilo se da se sabrala. Odbacila je slabost volje i povela eovojne u pomoć prednjim redovima. A poglavar Kalindril držao je položaj u središtu vojske. Vitlao je žezlom oko glave i sipao volšebnu plavu silu u svim smerovima. Stvorenja su uzmicala pred njim; dvadesetine neorganizovanih pragrdana padale su pod njegovim ognjem.

Onda Kvan i Amorin stigoše do njega sa obe strane.Iz nekog mesta duboko u sebi, iako su stigli do najteže iznurenosti, muškarci i žene Domaje izvlačili

su snagu da uzvrate napad. Suočeni sa čistim zlom izopačenih stvorenja poglavara Kletnika, ratnici otkriše da još mogu da se odupiru. Ljubav duboko u srcima i gađenje prema stvorenjima potpuno su ih preplavili. Strasno su se bacali na neprijatelja. Stotine su ih u otkosima padale po zemlji, ali su odbili prvi Besomukov napad.

Ljudoseča je urlao naređenja; stvorenja se povukoše da se pregrupišu. Pragrdani požuriše da obrazuju klin protiv poglavara Kalindrila, a ostatak vojske premesti se, dovede jamnike napred da podnesu udar sledećeg napada.

U naporu da omete te pripreme, Kvan otpoče sopstveni napad. Ratnici skočiše za zverima koje su se povlačile. Poglavar Kalindril i jedna eovojna istrčaše da spreče obrazovanje pragrdanskog klina. Nekoliko mahnitih trenutaka bacali su demonijski soj u haos.

Ali onda udari džin-Besomuk, upotrebi Kamen da pomogne pragrdanima. Nekoliko udara smaragdne sile prisili Kalindrila da odstupi. Klin se smesta sastavi. Eovojna je bila primorana da se povuče.

Bila je to mračna i nema bitka. Posle prvog gladnog vriska napada Ljudosečina vojska borila se glupom, manijačkom opakošću. A ratnici nisu imali snage za vikanje ili krike. Samo su zvuk nogu, sudari oružja, jaukanje osakaćenih i smrtno ranjenih i kevtanje naredbi probijali nemu napetost. Pa ipak je poglavar Mhoram osećao te prigušene zvuke kao zaglušujuću halabuku; činilo se da odjekuju njegovim užasom. Napor da ne obraća pažnju na borbu i da se usredsredi na sopstveni rad cedio mu je znoj iz samih kostiju, terao bilo da mu udara u slepoočnicama poput zatvorenika.

Kada tradicionalna imena i prizivanja ne uspeše da dovedu šumnika, on poče da koristi znake i arkanske simbole. Crtao je žezlom petouglove i krugove po travi, palio unutar njih vatre, pravio tajanstvene pokrete nad njima. Mrmorio je sebi u bradu lavirintske napeve.

Sve je bilo beskorisno. Tišina tmine Čestara zvučala mu je u ušima poput smeha.

160

Pa ipak, zvuci ubijanja ravnomerno su mu se primicali. Sva srčanost ratnika nije bila dovoljna; bili su potisnuti.

I Troj je čuo povlačenje. Najzad više nije mogao da se uzdrži. "Blagi Bože, Mhorame!" prošapta on napeto. "Iskasapiće ih."

Mhoram se okrete Troju u besu. "Misliš li da nisam svestan toga?" Ali kada osmotri vrhovnika, on se zaustavi. Video je koliko je Troj na mukama. Od žaoka znoja vrhovnikove opekotine opako su gorele; u njima su udarali damari bola. Ruke su mu besciljno pipale unaokolo, kao da je izgubljen. Bio je slep. I pored sve moći da isplanira i smisli, bio je nemoćan da izvede makar i najprostiju zamisao.

Poglavar Mhoram prebaci bes u drugi kanal. Uz njegovu pomoć, on donese odluku."Vrlo dobro, prijatelju moj", teško je dahtao. "Ima još pokušaja koje treba oprobati, ali je možda

samo jedan od njih dovoljno opasan da pruži neku nadu za uspeh. Budi spreman. Ti mi moraš zauzeti mesto ukoliko padnem. Predanja kažu da je pesma koju nameravam da otpevam smrtonosna."

Dok je koračao napred, on oseti novu smirenost. Suočen sa sopstvenim užasom, vide da je posredi bio samo strah. Upoznao se sa njegovim srodnikom kada je drugi Besomuk položio ruke na njega. A znanje koje je tada stekao moglo je sada spasti ratovniju. Sa opasnošću u očima, on pođe prema Čestaru dok se nije našao među prvim stablima. Tamo je upalio žezlo i digao ga iznad glave, pažljivo ga kloneći od grana. Onda je počeo da peva.

Reči su mu nespretno dolazile na usne, a naglasci melodije kao da su promašivali ritam. Pevao je pesmu koju nijedan poglavar do tada nije izgovorio. Bila je jedna od mračnih tajanstava Domaje, zabranjena zbog opasnosti koju je nosila. Pa ipak su reči pesme bile čiste i jednostavne. Njihova opasnost počivala je drugde. Prema Kevinovom znanstvu, pripadale su kao najcenjenije blago šumniku Jedine Šume. Šumnik je ubijao sve smrtnike koji bi se usudili da ukaljaju te reči.

Svejedno, Mhoram pusti glas i gordo zapeva:

Granje se širi, a stabla rastuKroz kišu, žegu, sneg i led:iako vetrovi širokog sveta u zao čas dunua zemljotresi tresu i liticu lome,

lišće mi zeleno a mladice rastu.Još od dana pre nego Zemlja beše stara,a Vreme poče ka usudu hod,šumski svet go kamen kali,

zaustavlja prašnu pustoš i smrt.Ja sam uporište Tvorca Zemlje:udišem sav izdahnuti dahi izdišem život što veže i leči.

Kako mu je pesma zamirala u daljini, on začu odgovor. Muzika mu je daleko prevazilazila njegovu. Činilo se da se spušta sa granja poput lišća orošenog nezamislivom melodijom - da pada i trepti oko njega, tako da je piljio kao da je zaslepljen. Glas je imao laki, visoki, čisti ton, poput žubora potoka, ali sila koju je nagoveštavao ispunjavala ga je strahopoštovanjem.

Ali sekira i vatra ubijaju me.Znam za mržnju gordih šaka.Odlazi da sačuvaš crveni srca sok:Moja mržnja ne poznaje ni počinak ni milost.

Zvon muzike zatalasa mu vid. Kada se pročistio, on ugleda Kaeroila Divogornika kako korača prema njemu preko livade.

Šumnik beše visok čovek sa dugačkom, belom bradom i lepršavom sedom kosom. Nosio je odoru od najčistijeg samita, a u pregibu ruke imao je čvornovati drveni štap nalik skiptru. Ogrlica ljubičastih i belih orhideja oko vrata samo mu je pojačavala uzvišeno dostojanstvo. Pojavio se iz sumraka Čestara kao da je

161

kročio iza vela, a između stabala kretao se poput monarha. Ono mu se klanjalo dok je prolazio. Sa svakim korakom rasipao je kapljice melodije oko sebe kao da mu je čitava ličnost natopljena pesmom. Iskričavi glas ublažavao mu je oštrinu izraza. Ali oči mu nisu bile blage. Ispod gustih, sedih obrva, srebrna svetlost sjala je iz jabučica bez zenica i dužica, a pogled mu je imao silinu fizičkog sudara.

I dalje pevušeći refren pesme, on se približi poglavaru Mhoramu. Pogled mu je nepomično držao Mhorama sve dok se nisu našli gotovo na dohvat ruke jedan drugom. Mhoram oseti da ga ovaj proverava. Zvuk muzike se nastavljao i neko vreme prođe pre nego što shvati da mu se šumnik obraća, da ga pita: "Ko se to usuđuje da mi kalja pesmu?"

Uz napor, Mhoram potisnu strahopoštovanje da odgovori: "Kaeroile Divogorniče, šumniče i poslužioče duše Drveta, molim te da mi oprostiš drskost. Nisam nameravao da vređam ili kaljam. Ali moja nužda je silna i prevazilazi i strah i pažnju. Ja sam Mhoram, sin Variolov, poglavar Veća Veselkamena i branitelj Domajinog drveta i kamena. Tražim dar, Kaeroile Divogorniče."

"Dar?" premišljao je šumnik melodično. "Donosiš mi vatru među drveće, a onda tražiš dar? Budala si, Mhorame, sine Variolov. Ja se ne pogađam sa ljudima. Ne pružam milost darova nijednom stvorenju koje poznaje oštricu ili plamen. Gubi se." Nije digao glas niti mu je pesma postala oštrija, ali od siline njegove zapovesti Mhoram se zatetura.

"Šumniče, počuj me." Mhopram se upinjao da mu glas bude smiren. "Upotrebio sam ovu vatru samo da ti privučem pažnju." On ugasi žezlo, spusti ga na tlo i uhvati kao da nađe oslonac pred šumnikovim odbijanjem. "Ja sam poglavar, sluga zemne moći. Otkako su poglavari nastali, svi su se zavetovali svim moćima očuvanju Domaje i Šume. Volimo i cenimo šume sveta. Nisam učinio nikakvo zlo ovom drveću - niti ću to ikada učiniti, iako odbijaš dar i osuđuješ Domaju na oganj i smrt."

Pevušeći kao za sebe, Kaeroil Divogornik reče: "Ne znam ništa o poglavarima. Za mene ne predstavljaju ništa. Ali znam ljude, smrtnike. Obred obesvećenja nije zaboravljen u Čestaru."

"Pa ipak me saslušaj, Kaeroile Divogorniče." Mhoram je mogao da oseti kako ga zvuci bitke tuku u leđa. Ali sećao se šta je naučio o istoriji Jedine Šume i ostajao je nepomičan, miran. "Ne tražim dar na koji ne mogu uzvratiti. Šumniče, nudim ti Besomuka."

Na reč Besomuk, Kaeroil Divogornik se izmeni. Rosni, svetlucavi oreol njegove muzike poprimi prizvuk besa. Oči mu se zamračiše; njihova srebrna svetlost ustupi mesto olujnim oblacima. Izmaglica mu se širila iz očiju i lebdela prema obrvama. Ali nije rekao ništa i Mhoram nastavi.

"Ljudi Domaje vode rat protiv Opakog, drevnog uništitelja drveća. Njegova silna vojska dognala nas je ovde i poslednja bitka trenutno besni u Kukavičjem Dolu. Bez tvoje pomoći sigurno ćemo biti uništeni. Ali sa našom smrću Domaja ostaje bez odbrane. Onda će uništitelj drveća povesti rat protiv čitave Šume - protiv drveća u divnom Andelejnu, protiv usnulog Grimerdora i nespokojnog Morinmosa. Na kraju će napasti Čestar i tebe. Mora biti poražen sada."

Činilo se da šumnika nije dirnula ta molba. Umesto da odvrati na nju, on mračno zapevuši: "Govorio si o Besomuku."

"Vojskom koja nas upravo sada uništava zapoveda Besomuk, jedan od trojice onih koji su desetkovali Jedinu Šumu."

"Pruži mi dokaz da govoriš istinu."Poglavar Mhoram nije se usuđivao da okleva. Iako je tle po kom je gazio bilo u potpunosti

neutabano, neobeleženo bilo kojim znanstvom izuzev njegove sopstvene intuicije, on spremno odgovori: "On je Besomuk moksha, isto tako imenovan Jehanum i Ljudoseča. U davno minula doba on i Turiya, njegov brat, naučili su mržnji prema drveću nekada prijateljsku Demoniju. Njegov brat Samadhi vodio je monarha Doriendora Koriševa kada je taj ludi kralj pokušao da ovlada životom i smrću Jedine Šume."

"Besomuk moksha", treperio je Kaeroil Divogornik lako, opasno. "Naročito sam gladan Besomuka.""Njihova moć sada je silno pojačana. Dele neprirodnu moć Kamena Zlozemlja.""Ne marim za to", odvrati šumnik gotovo oštro. "Ali ponudio si mi Besomuka. Kako se to može

izvesti, kada te čak i sada pobeđuje?"Zvuci bitke neumitno su se primicali kako je ratovnija potiskivana. Sa svakim trenutkom koji je

prolazio poglavar Mhoram čuo je sve manje bitke, a sve više klanja. I mogao je da oseti kako vrhovnik Troj teško diše iza njega. Svom svojom teško izvojevanom smirenošću on odgovori: "To je dar koji tražim, Kaeroile Divogorniče. Tražim bezbedan prolazak za sve svoje ljude kroz Garotin Čestar. Taj dar izručiće Besomuka mokshu u tvoje ruke. On i čitava njegova vojska, svi njegovi pragrdani, jamnici i stvorenja biće

162

tvoji. Kada Besomuk bude video da bežimo u Garotin Čestar, a nismo uništeni, slediće nas. Verovaće da si slab - ili da te više nema. Mržnja prema nama i drveću nateraće i njega i svu njegovu silu u tvoju oblast."

Trenutak koji je odzvanjao nuždom u Mhoramovim ušima prođe dok je Kaeroil Divogornik razmišljao. Zvuci bitke govorili su da uskoro od ratovnije neće preostati ništa što bi se moglo spasti. Ali Mhoram je gledao šumnika i čekao.

Najzad šumnik klimnu. "To je vredna pogodba", pevao je lagano. "Ovo drveće željno je da se ponovo bori. Spreman sam. Ali postoji mala cena koja se mora platiti za moju pomoć - i za kaljanje moje pesme."

Nalet Mhoramove nade iznenada ustupi mesto strahu i on se okrete da zaustavi vrhovnika Troja. Ali pre nego što je mogao da poviče upozorenje, Troj grozničavo reče: "Onda ću ja platiti! Plaćam bilo šta. Vojsku mi kolju!"

Mhoram se lecnu na neopozivo obećanje, pokuša da se pobuni. Ali šumnik lukavo reče: "Vrlo dobro. Prihvatam tvoje plaćanje. Pažljivo uvedi vojsku među drveće."

Troj je reagovao trenutno; okrenuo se, vinuo u Merilovo sedlo. Vodio ga je neki nagon; sleteo je na Ranihina bezbedno kao da može da vidi. Smesta je odgalopirao u smeru bitke, vičući svom snagom: "Kvane! Povlačenje! Povlačenje!"

Ratovnija je propadala dok je vikao. Redovi ratnika bili su probijeni i Ljudosečina stvorenja krvoločno su mahnitala među njima. Više od dve trećine eovojni već je palo. Ali nešto u Trojevoj zapovesti galvanizovalo je ratnike za taj konačni napor. Oni se odvojiše, okrenuše i potrčaše.

Iznenadno bekstvo otvori nakratko procep između njih i Ljudosečine vojske. Poglavar Kalindril smesta se potrudi da proširi procep. Dok ga je štitio krug krvnih gardista, on oslobodi oganj munje koji se uhvati u travi i zapucketa ispred protivnika. Udar mu je naneo malo štete, ali su besomukove trupe na trenutak oklevale sa poterom. Koristeći taj trenutak, on pođe za ratnicima. Svi preživeli zajedno - jedva nešto više od deset eovojni - potrča pravo prema Mhoramu.

Kada vide da stižu, Mhoram ode da presretne Troja. Povukao je vrhovnika sa Merilovih leđa - nije bilo bezbedno jahati pod granjem Čestara - uzeo ga za ruku i poveo prema drveću. Ratnici u begu bili su im gotovo za petama kada Mhoram i Troj žustro pođoše u Garotin Čestar.

Kaeroil Divogornik je nestao, ali pesma mu je ostala. Činilo se da lako odzvanja sa svakog lista Šume. Mhoram je osećao da ga vodi i pođe za njom kao da se to podrazumeva. Iza njega, čuo je kako ratnici troše iscrpljenost na poslednji juriš prema utočištu ili smrti. Čuo je kako Kvan viče kao iz velike daljine da su sada svi preživeli među drvećem. Ali nije se obazirao. Šumnikova pesma ga je opčinila. Dohvativši Troja za ruku i neprekidno se osvrćući po tami, žustro je koračao stazom melodije.

Sa Kalindrilom, Trojem, Kvanom, dve dvadesetine krvnih gardista, svim Ranihinima i više od četiri hiljade ratnika, poglavar Mhoram na izvesno vreme iščeze iz sveta ljudskog roda.

Muzika mu je lagano izazivala preporod uzbunjene svesti, gonila ga u neku vrstu transa. Osećao je da je i dalje svestan svega, ali ga sada ništa nije diralo. Video je otpočinjanje večeri u izmenjenoj tmini Čestara, ali nije osećao prolazak vremena. Kroz otvore između drveća video je Zapadnik Planine. Po menjanju položaja vrhova mogao je da proceni brzinu. Činilo se da se kreće brže od Ranihina u galopu. Ali nije osećao tegobe ili zamor putovanja. Dah pesme nosio ga je napred, kao da Čestar udiše i njega i njegove pratioce. Bilo je to neobično, snoliko prolaženje, putovanje duše, puno brzine koju nije mogao da iskusi i događaja koje nije mogao da oseti.

Dođe noć - mesec je bio mlad - ali on nije izgubio stazu sa vidika. Neki nagoveštaj svetlosti u travi i lišću i pesma činili su mu put jasnim i on je pouzdano nastavljao, nedirnut ma kakvom potrebom za odmaranjem. Šumnikova pesma oslobodila ga je smrtnosti, optakala ga u bezbrižnu smirenost.

U neko doba tokom tmine začuo je kako se pesma menja. Izmena nije delovala na njega, ali joj je shvatio značenje. Iako je Šuma gutala sve druge zvuke, tako da mu urlici, jaukanje i vrištanje nisu dopirali do ušiju, znao je da upravo dolazi do uništenja Ljudosečine vojske. Pesma je opisivala vekove čekanja u mržnji, bola zbog izgubljenih prostranih područja sa srodnim stablima, doba laganog besa koji se uspinjao kroz sokove šume sve dok ga svaka grana i list nisu delili, preživljavali, žudeli da delaju. A kroz to melodijsko pripovedanje dopirao je šapat o smrti dok su se korenovi, krošnje i debla spajali da drobe i kidaju.

Protiv neizmernog Čestara čak je i Ljudosečina vojska bila sićušna i nebranjena - tričava uvreda zavitlana prema okeanu. Drveće je odbacivalo silu pragrdana, snagu jamnika i besni, pritešnjeni, očajnički strah svih drugih stvorenja. Pod vođstvom pesme Kaeroila Divogornika, jednostavno je podavilo napadače.

163

Plamenovi su ugaženi, nosioci sečiva poklani, znanstvo i sila nadvladani. Onda je drveće ispilo krv i proždralo tela - obrisalo svaki trag neprijatelja u apoteozi drevnog i izuzetnog besa.

Kada se pesma vratila ranijem smirenom lebdenju, činilo se da odiše mračnim zadovoljstvom i pobedom.

Ubrzo potom - Mhoramu se bar činilo da je bilo ubrzo - šumom prođe tutnjava poput grmljavine. Najpre mu se učini da čuje samrtničko koprcanje Ljudoseče. Ali onda je video da zvuk ima potpuno drugi izvor. Daleko prema zapadu neka užasna sila izbila je u planinama. Crvena vatra bljuvala je iz jednog dela venca. Posle svake erupcije udar bi počeo da se valja Čestarom, a blistavi, izbačeni gasovi osvetljavali su noćno nebo. Ali Mhoram je bio imun na to. Gledao je sve sa zanimanjem, ali pesma ga je obavila opčinjenošću i čuvala od svih briga.

I nije osetio brigu kada je shvatio da ratovnija nije iza njega. Izuzev poglavara Kalindrila, Troja, Amorine, balčaklije Kvana i dvojice krvnih gardista, Terela i Morila, bio je sam. Ali nije osećao bojazan; pesma ga je ispunjavala mirom i poverenjem. Vodila ga je napred i napred kroz bezmernu noć prema zori novoga dana.

Sa povratkom svetlosti, otkrio je da se kreće kroz šumu po kojoj su bujale ljubičaste i bele orhideje. Njihove blage, čiste boje slagale su se sa muzikom kao da su note koje je pevao Kaeroil Divogornik. Uljuljkivale su Mhorama u utehu melodije. Sa širokim, nesvesnim osmehom, puštao je da ide, kao da mu je struja koja ga nosi lek za sve boljke.

Njegova neobična brzina sada je bila očiglednija. Kroz procepe u lišću nad glavom već je mogao da vidi uparene šiljke Melenkuriona Nebozora, najvišeg vrha Zapadnik Planina. Mogao je da vidi visoku, golu visoravan Ulom Kamena kako se bitka koju je ovaj skrivao nastavljala. Erupcije i prigušeno gruvanje odjekivali su iz dubina planine, a crveni udari sile pogađali su nebo u nepravilnim razmacima. Ali i dalje je bio nedirnut. Njegova brzina, njegova ushićujuća, lagodna brzina, ispunjavala mu je srce veseljem. Prešao je trideset ili četrdeset milja otkako je ušao u Čestar. Osećao se spremno da hoda na taj način zauvek.

Ali dan prođe uz istu bezvremenu nematerijalnost koja ga je nosila kroz noć. Ubrzo je sunce bilo blizu zalaska, pa ipak on nije imao osećaj trajanja, nije sustizao zamor ili gladni, fizički osećaj da je putovao čitav dan.

Onda se pesma ponovo izmeni. Postepeno ga više nije vukla u letu prema napred. Kraj njenog treperenja ispuni ga tihom tugom, ali ga je prihvatio. Grmljavina erupcija Ulom Kamena sada je bila gotovo prema jugozapadu od njega. Cenio je da se on i njegovi pratioci nalaze u blizini Crne Reke.

Pesma ih je odvela pravo kroz Šumu do visokog, golog brega koji je štrčao iz šume poput glatke izrasline. Iza njega čuo je žubor vode - Crna Reka - ali samo brdo privuče mu pažnju, povrati mu samosvest u određenoj meri. Zemlja brega bila je u potpunosti beživotna, kao da je u davna doba natopljena sa previše smrti da bi ikada više mogla da procveta. A odmah ispod njenog vrha sa bliže strane stajala su dva kruta stabla poput stražara, svedoka, razdvojena deset ili više jardi. Bila su mrtva kao i breg - pocrnela, bez granja i lišća, bez soka. Svakom mrtvom drvetu preostala je samo jedna grana. Pedeset stopa iznad tla drveće je dodirivalo jedno drugo, a grane su mu se preplitale da bi obrazovale prečku između stabala.

Bila je to Golet Vešala, drevno gubilište šumnika. Ovde su, prema predanjima Domaje, Kaeroil Divogornik i njegova braća donosili presude u davno prošlo doba, kada se Jedina Šuma još borila za život. Ovde su pogubljivani Besomuci koji su došli šumniku na dohvat.

Sada je Besomuk moksha visio sa vešala. Crni bes izobličio mu je lice, naduveni jezik virio mu je između zuba poput izraza prezira, a oči su mu prazno piljile. Grč mržnje napinjao mu je i rastezao sve mišiće. Samrtna mahnitost bila mu je toliko silna da su mu mnogi krvni sudovi popucali i obojili kožu tamnim krvoliptanjem.

Dok je poglavar Mhoram gledao naviše kroz sve gušći sumrak, iznenada oseti umor i žeđ. Nekoliko trenutaka prođe pre nego što je opazio da je Kaeroil Divogornik u blizini. Šumnik je stajao na jednoj strani brega i tiho pevao, a oči su mu blistale crvenom i srebrnom svetlošću.

Pokraj Mhorama, vrhovnik Troj se promeškolji kao da se budi i nejasno zapita: "Šta je to? Šta vidiš?"

Mhoram je morao da proguta nekoliko puta pre nego što je mogao da dođe do glasa. "Ljudoseča. Šumnik ga je pogubio."

Oštra napetost pređe Trojevim licem, kao da se napreže da vidi. Onda se nasmešio. "Hvala Bogu."

164

"Vredna pogodba", otpeva Kaeroil Divogornik. "Znam da ne mogu da pogubim Besomukov duh. Ali veliko je zadovoljstvo ubiti mu telo. Zadavljen je garotom." Oči su mu na trenutak crveno sevale, a onda ponovo pređoše u srebro. "Nemojte zbog toga misliti da sam pogazio reč. Vaši ljudi su nepovređeni. Prisustvo tolikih nevernih smrtnika uznemiruje drveće. Da mu prekinem nelagodnost, poslao sam vaše ljude van Garotinog Čestara prema severu. Ali zbog pogodbe i cene koju tek treba da platite, doveo sam vas ovde. Osmotrite kako izgleda osveta Šume.

Nešto u njegovom jasnom glasu natera Mhorama da uzdrhti. Ali dovoljno je održao prisebnost da upita: "Šta se desilo sa Besomukovim Kamenom?"

"Bilo je to veliko zlo", pevušio je ozbiljno šumnik. "Uništio sam ga."Mhoram nemo klimnu. "To je dobro." Onda pokuša da usredsredi pažnju na pitanje cene Kaeroila

Divogornika. Želeo je da dokaže da od Troja ne treba tražiti ispunjenje pogodbe; vrhovnik nije razumeo šta se traži od njega. Ali dok je Mhoram još tražio reči, Terel mu skrenu pažnju. Krvni gardista nemo pokaza uz reku.

Noć je bila gotovo potpuna; samo su otvorena zvezdana svetlost i sjaj očiju Kaeroila Divogornika osvetljavali Golet Vešala. Ali kada poglavar poče da sledi Terelovo pokazivanje, on ugleda dva drugačija svetla. Na velikoj daljini bio je vidljiv vatreni pakao Ulom Kamena. Tamošnja silovitost kao da se primicala vrhuncu. Vatre su mahnito bljuvale, a mračna grmljavina valjala se nad Čestarom kao da se velike litice raspadaju. Drugo svetlo bilo je mnogo bliže. Malo, mirno, belo svetlucanje sjalo je kroz drveće između Mhorama i reke. Dok ga je ovaj gledao, ono se zakloni iza brega.

Neko je putovao kroz Garotin Čestar po Crnoj Reci.Predosećanje obuze Mhorama i on odjednom shvati da se plaši. Zaboravljeni nagoveštaji i vizije iz

prethodnih dana vratiše mu se. On se hitro okrete šumniku. "Ko to dolazi? Jesi li sklopio i druge pogodbe?""Ukoliko i jesam", pevao je šumnik, "one nisu tvoja briga. Ali ova dvojica prolaze po dopuštenju.

Nisu govorili sa mnom. Puštam ih zbog toga što svetlo koje nose ne predstavlja opasnost po drveće - i zbog toga što imaju moć koju moram poštovati. Vezan sam zakonom postanja."

"Melenkurion!", zaječa Mhoram. "Tvorac neka nas sačuva." On uhvati Troja za ruku i pođe uz goli breg. Njegovi drugovi požuriše za njim. Prošao je vešala, stigao na vrh brega i spustio pogled niz njega prema reci.

Dva čoveka pela su se prema njemu brdom sa rečne obale. Jedan od njih nosio je blistavi kamen u desnoj ruci i držao pratioca levom. Kretali su se bolno, kao da se uspinju nasuprot težini ogoljenosti. Kada su se našli blizu vrha brega, pred očima čitave Mhoramove družine, oni stadoše.

Banor lagano diže orkrest tako da osvetli vrh brega. On klimanjem glave pozdravi poglavare.Kada Tomas Kovenant shvati da ga svi ljudi na bregu gledaju, on odbi Banorov oslonac, stade

sopstvenom snagom. Taj potez koštao ga je oštrog napora. Dok je stajao, nesigurno se lelujao. Oči su mu piljile, ništa ne videći - piljile bez cilja, pa ipak sa tolikom silovitošću da se činilo da su mu ukrštene, kao da su toliko svesne sopstvene dvostrukosti da nisu u stanju da vide jednostruko. Ruke su mu stezale jedna drugu na grudima. Ali onda ga pogodi oštri udar sa Ulom Kamena i on gotovo izgubi ravnotežu. Bio je prisiljen da pruži troprstu šaku prema Banoru. Taj pokret razgoliti mu levu pesnicu.

Na domalom prstu, srebrni venčani prsten vrelo je pulsirao.

Treći deo: KRV ZEMLJE

21. LENINA KĆERKA

Troj je neverovanje Tomasa Kovenanta nazvao blefom. Ali Kovenant nije igrao mentalnu igru. Bio je gubavac. Borio se za sopstveni život.

Neverovanje mu je bilo jedina odbrana protiv Domaje, jedini način da kontroliše jačinu, potencijalno samoubistvo svog odgovora na Domaju. Osećao je da je izgubio sve ostale oblike samozaštite. A bez samozaštite završio bi poput starca koga je upoznao u leprozarijumu - obogaljen i smrdljiv preko svih granica podnošljivosti. Čak bi i ludilo bilo bolje. Ukoliko bi poludeo, najzad bi bar bio izolovan od svesti o tome šta mu se dešava, slep, gluv i neosetljiv na lešinarsku bolest koja mu proždire meso.

165

Pa ipak, dok je jahao prema zapadu, sve dalje od Veselkamena, sa vrhovnom poglavarkom Elenom, Amokom i dvojicom krvnih gardista u potrazi za sedmim Krugom Kevina Zemljoguba, znao je da se menja. U udarima i trzajima, tlo se pokretalo ispod njega; neka moćna, pritajena zemna moć menjala mu je lični teren. Nestabilni oslonac gurao ga je u provaliju. A osećao je nemoć da bilo šta uradi u vezi sa tim.

Najopasniji vid njegovog trenutnog položaja bila je Elena. Njena bezimena unutrašnja sila, njeno poreklo i neobična osobina da joj je nemoguće reći "ne" istovremeno ga je i odbijala i privlačila. Kada su napustili Dolinu dve reke, već se psovao što joj je prihvatio poziv. Pa ipak, imala je snage da ga pokoleba. Uplitala mu je osećanja i izvlačila neočekivane niti pristanka iz tako nastalog čvora.

Nije bilo tako sa njegovim drugim pokoravanjima. Kada je poglavar Mhoram zatražio da pođe sa ratovnijom, složio se zbog toga što su mu alternative u potpunosti nedostajale. Hitno mu je bilo potrebno da nastavi da se kreće, da i dalje traga za bekstvom. Slično razmišljanje nije ga opravdavalo kada ga je vrhovna poglavarka Elena zamolila da je prati. Znao je da jaše sve dalje od razrešenja nedoumice, bitke protiv poglavara Kletnika - da je izbegava kao kukavica. Ali u trenutku odluke nije čak ni razmišljao o odbijanju. A osećao je da je ona u stanju da ga privlači i dalje. Beznadežno, sasvim protivno onome što je njegovo ime govorilo, mogla ga je naterati da je sledi, čak i kada bi išla toliko daleko da ga pošalje da sam napadne Opakog. Njena lepota, fizički izgled, ponašanje prema njemu proždirali su mu deo po deo oklopa, izlagali osetljivo meso.

Dok je putovao kroz oštru jesen Trotgarda, posmatrao ju je napeto, uplašeno.Visoka i ponosita na leđima Mire, svog Ranihina, izgledala je kao krunisana vestalka, nekako

istovremeno moćna i krhka - kao da bi mogla da mu polomi kosti jednim pogledom, a da ipak padne iz sedla na dodir jedne jedine bačene pregršti blata. Opčinjavala ga je.

Kada se Amok pojavi ispred nje kao da se naglo materijalizovao iz praznog vazduha, ona se okrete da govori sa njim. Izmenili su pozdrave i počeli prijatno da ćaskaju poput starih prijatelja dok je Veseldrvo nestajalo u daljini iza njih. Amokova uzdržanost na temu Kruga nije mu sprečavala radosnu govorljivost u drugim stvarima. Ubrzo je veselo pevao i pričao kao da mu je jedina svrha bila da zabavlja vrhovnu poglavarku.

Dok je Amok povećavao razmak od jutra, Kovenant je posmatrao predeo oko sebe.Grupa pohoda lagodno je jahala po niziji Trotgarda. Putovali su uz neznatno skretanje prema jugu od

čisto zapadnog pravca, u gruboj paraleli sa tokom reke Ril prema Zapadnik Planinama. Zapadni rub Trotgarda, i dalje na rastojanju od šezdeset ili šezdeset pet milja, bio je najmanje tri hiljade stopa viši od Doline dve reke i čitava oblast lagano se uspinjala prema planinama. Grupa vrhovne poglavarke već je prelazila na postepeni uspon. Kovenant je mogao da oseti opušteno uspinjanje dok su jahali kroz šumoviti predeo sa jesenjim ukrasima, sav blistav od narandžastih, žutih, zlatnih, crvenih, lisnatih plamenova, a onda preko bujnih, travnatih padina bregova, gde je ožiljke drevnih ratova Jadin Kamena obrisalo gusto novo meso vresa i pirevine, naraslo preko rana, zeleno od isceljenja.

Jedva da je bio u stanju da nasluti poslednje nagoveštaje oporavka Trotgarda. Pod prekrivkom rasta trave i drveća, sve povrede Kevinovog poslednjeg rata nisu bile uklonjene. S vremena na vreme jahači su prolazili pored gnojavih rana golih poteza koji su i dalje odbijali sve popravke, a neki bregovi nespretno su ležali, poput loše nameštenih slomljenih kostiju. Ali rad poglavara urodio je dobrim plodovima. Vazduh Trotgarda bio je mirišljav, pun života. Samo je malobrojno drveće pokazivalo da mu korenje dopire do nekada obesvećene zemlje. Novo Veće poglavara našlo je valjan način da provede živote.

Zbog svega što je prepatio, Trotgard dirnu Kovenantovo srce. Otkrio je da mu se dopada, da ima poverenja u njega. U nekim trenucima dok je dan prelazio u popodne, on požele da nikuda ne ide. Želeo je da luta Trotgardom - bez odredišta, najbolje sam - bez ijedne primisli o Krugovima, prstenovima ili ratovima. Dočekao bi otpočinak sa dobrodošlicom.

Činilo se da je Amok valjan vodič za takve boravke. Nosilac sedmog Kruga kretao se bodrim, mladićkim korakom koji je prikrivao činjenicu da brzina koju je nametao nije bila lenjiva. A dobro raspoloženje nesavladivo mu je penušalo. Pevao je duge pesme za koje je tvrdio da ih je naučio od vilinskih elohima - pesme toliko tuđinske da Kovenant nije mogao da razlikuje ni reči ni rečenice, a ipak toliko neobično sugestivne, toliko poput mesečine u šumi da su ga napola opčinile. Amok je pričao i tajne priče o zvezdama i nebesima, veselo je opisivao nebeski ples kao da je lično skakao po njemu. Veseli glas dopunjavao mu je čisti, oštri večernji vazduh i požar sunčevog zalaska u drveću, oplitao slušaoce poput čini, mesmerizma.

166

Pa ipak je u sumraku Trotgarda naglo iščezao, jednim pokretom uklonio se iz vidljivosti i ostavio grupu vrhovne poglavarke.

Kovenant se trže iz sanjarenja. "Gde...""Amok će se vratiti", odgovori Elena. U polutami, nije znao da li gleda u njega, kroz njega, mimo

njega ili uprkos njemu. "Samo nas je ostavio za noć. Dođi, prapoglavaru", reče ona kada lako slete sa Mirinih leđa. "Otpočinimo."

Kovenant je sledio njen primer, prepustivši konja Banorovom staranju. Mira i ostala dva Ranihina odgalopiraše, protežući noge posle celodnevnog hoda. Onda Morin ode do Rila po vodu dok je Elena počela da diže logor. Izvadila je malu urnu oblučka i upotrebila oganj-kamenove da skuva mali obrok za sebe i Kovenanta. Lice joj je sledilo pokrete ruku, ali čudnovata onostranost njenog pogleda bila je usmerena prema silnim daljinama, kao da u zemnom svetlu čita o događajima sa druge strane Domaje.

Kovenant ju je gledao; opčinjavala ga je čak i izvođenjem najjednostavnijih rutina. Ali dok joj je proučavao vitko obličje, sigurne pokrete, razdvojeni pogled, pokušavao je da održi zahvat nad samim sobom, da povrati nešto osećaja o tome kako stoji sa njom. Bila je misterija za njega. Od svih jakih i iskusnih ljudi Domaje, odabrala je baš njega da je prati. Silovao joj je majku - pa ipak je izabrala njega. U Zlatosinju ga je poljubila - od tog sećanja srce ga zabole. Odabrala je njega. Ali ne iz besa ili želje za osvetom - ni iz kakvog razloga koji bi Trel odobravao. Video je u njenim osmesima, čuo u glasu, osećao u držanju da ne namerava da mu nanese zlo. Onda zašto? Iz kakve je tajne zaboravnosti ili strasti izvirala ta želja za njegovim društvom? Morao je to saznati. Pa ipak se napola bojao odgovora.

Posle večere, dok je sedeo i pio svoju porciju kladenice sa druge strane posude sa oblučkom u odnosu na Elenu, on prikupi hrabrosti da je ispita. Oba krvna gardiste povukla su se iz logora i osećao je olakšanje što ne mora da se koristi njihovim uslugama. Trljajući prstima bradu, pamteći opasnost od fizičkih osećaja, počeo je tako što ju je pitao da li je išta saznala od Amoka.

Bezbrižno je zavrtela glavom, a kosa joj je pravila oreol oko glave u svetlosti oblučka. "Sigurno smo na nekoliko dana od položaja sedmog Kruga. Biće dovoljno vremena za ispitivanje Amoka."

Prihvatio je to, ali ga nije zadovoljilo. On pojača stisak na sebi i upita je zašto je odabrala njega.Gledala je u njega ili kroz njega nekoliko trenutaka pre nego što je odvratila: "Tomase Kovenante, ti

znaš da te nisam ja odabrala. Nijedan poglavar Veselkamena nije te odabrao. Drul Stenotočac izveo je tvoje prvo prizivanje, a njega je vodio Opaki. Na taj način, mi smo tvoje žrtve, baš kao što si ti njegova. Može biti da je onako kako poglavar Mhoram veruje - možda je posredi bio i izbor Tvorca Domaje. Ili možda mrtvih poglavara - možda sam vrhovni poglavar Kevin nosi nekakav uticaj sa druge strane groba. Ali ja nisam odabirala." Onda joj se ton izmeni i ona produži: "Pa ipak sam izabrala..."

Kovenant je prekide. "Nisam na to mislio. Znam zašto mi se ovo dešava. To je zbog toga što sam gubavac. Normalna osoba naprosto bi se smejala... Ne, hoću da kažem, zbog čega si zatražila da pođem sa tobom - u potragu za sedmim Krugom? Sigurno je bilo drugih ljudi koje si mogla da odabereš."

Blago je odvratila: "Ne razumem tu bolest koja izaziva da budeš... gubavac. Opisuješ svet u kome su nevini podvrgnuti mukama. Zbog čega se čine takve stvari? Zašto su dozvoljene?"

"Stvari ovde nisu drugačije. Ili šta misliš da se desilo Kevinu? Ali ti menjaš temu. Želim da znam zašto si me odabrala." Lecnuo se na sećanje o Trojevom jadu kada je vrhovna poglavarka obznanila svoj izbor.

"Vrlo dobro, prapoglavaru", reče ona oklevajućim tonom. "Ukoliko se na to pitanje mora odgovoriti, odgovoriću. Ima mnogo razloga za moj izbor. Hoćeš li da ih čuješ?"

"Samo nastavi.""Ah, Neverniče. Ponekad mislim da vrhovnik Troj nije baš toliko slep. Istina - ti izbegavaš istinu. Ali

pružiću ti svoje razloge. Najpre, pripremam se za prilike koje budućnost može doneti. Ukoliko naposletku poželiš da upotrebiš belo zlato, sa Žezlom zakona bolje sam u stanju da ti pomognem nego iko drugi. Ne znam tajnu divlje magije - ali nema pouzdanije alatke od Žezla. A ukoliko se ti na kraju okreneš protiv Domaje, uz pomoć Žezla biću u stanju da ti se suprotstavim. Ne posedujemo ništa drugo za šta se možemo nadati da će izdržati moć belog zlata.

Ali ja tragam i za drugim ciljevima. Ti nisi ratnik - a ratovnija će se sukobiti sa velikom opasnošću, gde se samo sila i borbena veština mogu nadati da će očuvati život. Ne želim da rizikujem tvoju smrt. Mora ti se pružiti dovoljno vremena da nađeš sopstveni odgovor na sebe. A ja lično tražim društvo. Ni vrhovnik Troj ni poglavar Mhoram ne mogu se odvojiti od rata. Da li želiš još objašnjenja?"

167

Osetio je nepotpunost njenog odgovora i prisilio se da je sledi i pored svog straha. Sa grimasom gađenja prema prožimajućoj neprikladnosti svog ponašanja u Domaji, on odlučno reče: "Društvo? Posle svega što sam učinio. Neobično si popustljiva."

"Nisam popustljiva. Ne donosim odluke bez dogovora sa sopstvenim srcem."Na trenutak bio je neposredno suočen sa značenjima onoga što je rekla. Bilo je to ono što je

istovremeno i želeo da čuje i čega se plašio. Ali onda ga odvrati složena nevoljnost, sačinjena od saosećanja, užasa i samoosuđivanja. Od nje mu je glas zazvučao grubo kada je rekao: "Slamaš Trelovo srce. I majčino."

Lice joj se ukoči. "Da li me optužuješ zbog Trelovog bola?""Ne znam. Sledio bi nas kada bi u sebi imao makar malo nade. Sada sigurno zna da ti i ne razmišljaš

o tome da me kazniš."Zastao je, ali prizor bola koji joj je zadao natera ga da ponovo progovori, da pohita da odgovori na

njena uzvraćanja, protivoptužbe koje još nije ni izgovorila. "A što se tiče tvoje majke - nemam pravo da govorim. Ne mislim o onome što sam joj učinio. To je nešto što bar mogu da razumem. Bio sam u takvoj... oskudici... a ona je bila tako bogata.

Ne, mislio sam na Ranihine - one Ranihine koji su svake godine odlazili u kamendol Mithil. Pogodio sam se sa njima. Pokušavao sam da nađem neko rešenje - neki način da ne poludim u potpunosti. A oni su me mrzeli. Bili su baš kao Domaja - veliki, silni i uzvišeni - i gadili su me se." Hrapavo je izgovorio reči gadili se, kao da odjekuju sa gubavac, nečist prokažena! "Ali propeli su mi se - njih stotinu. Bili su prisiljeni...

I zbog toga sam se pogodio sa njima. Obećao sam da ih neću jahati - da neću nijednog prisiljavati da me nosi. A njih sam naterao da obećaju... Pokušavao sam da nađem način da nateram svu tu veličinu, snagu, zdravlje i vernost da me ne prisile da poludim. Naterao sam ih da obećaju da uzvrate ukoliko ih ikada budem pozvao. I naterao sam ih da obećaju da će ti posećivati majku."

"To obećanje i dalje ostaje." Izgovorila je to kao da se time duboko ponosi.On uzdahnu. "To je Jadinka rekla. Ali nije u tome stvar. Vidiš li? Pokušavao sam da joj pošaljem

nešto, da nekako popravim stvar. Ali to ne pali. Kada nekoga tako jako povrediš, ne možeš da šetaš unaokolo i da mu kupuješ poklone. To je tašto i surovo." Usta mu se iskriviše od gorkog ukusa onoga što je učinio. "Zapravo sam pokušavao da se sam osećam bolje.

Kako god bilo, nije upalilo. Kletnik ume sve da izvitoperi. Do vremena kada sam došao do kraja pohoda za Žezlom zakona, stvari su išle toliko rđavo da me nikakva pogodba nije mogla spasti."

Naglo mu ponestade reči. Želeo je da kaže Eleni da je ne optužuje, da ne može da je optuži - a istovremeno je jedan njegov deo ipak optuživao. Taj njegov deo osećao je da Lenin bol zaslužuje više odanosti.

Ali činilo se da vrhovna poglavarka to razume. Iako ga njen onostrani pogled nije dirao, ona odvrati na njegovu misao: "Tomase Kovenante, ti ne razumeš u potpunosti Lenu, moju majku. Ja sam žena - ljudsko biće poput bilo koga drugog. A tebe sam odabrala da mi budeš pratilac na ovom pohodu. Moj izbor svakako razotkriva i srce moje majke, kao i moje. Ja sam joj kćerka. Od rođenja živela sam pod njenom negom i ona me je učila. Neverniče, nimalo me nije učila besu ili gorčini prema tebi."

"Ne!" jeknu Kovenant. "Ne." Ne! Ne i ona!" Vizija krvi pomrači mu vid - krvi na Leninim slabinama. Nije mogao da podnese pomisao da mu je ona oprostila, ona!

Okrenuo se na drugu stranu. Osećao je da ga Elena gleda, osećao je kako njeno prisustvo poseže prema njemu u naporu da ga privuče nazad. Ali nije mogao da je pogleda u oči. Plašio se osećanja koja su je podsticala; nije ih čak imenovao ni pred samim sobom. Ležao je pod pokrivačima leđa okrenutih prema njoj sve dok nije pokrila oblučak za noć i spremila se da spava.

Sledećeg jutra, ubrzo posle zore, Morin i Banor ponovo se pojaviše. Sa sobom su vodili Miru i Kovenantovog konja. On ustade i pridruži se Eleni u jelu dok su im krvni gardisti pakovali pokrivače. Ubrzo potom ponovo su pošli prema zapadu. Amok postade vidljiv pored vrhovne poglavarke.

Kovenant nije bio raspoložen za nastavak Amokovog opsenarstva. A tokom noći doneo je odluku. Postojao je rizik kojeg se morao poduhvatiti - opasni gest kojim se nadao da povrati neku vrstu celovitosti. Pre nego što je mladić mogao da otpočne, Kovenant se suspreže da zadrži iznenadno udaranje srca i upita Amoka šta zna o belom zlatu.

"Mnogo i malo, nosioče", odgovori Amok uz smeh i naklon. "Rečeno je da belo zlato izražava divlju magiju koja uništava mir. Ali ko je u stanju da opiše mir?"

Kovenant se namršti. "Igraš igre rečima. Postavio sam ti određeno pitanje. Šta znaš o njemu?"

168

"Znam, nosioče? To je mala reč - skriva ogromnost svoga značenja. Čuo sam ono što mi je rečeno i video ono što su mi oči gledale, ali samo ti nosiš belo zlato. Zoveš li to znanjem?"

"Amoče", uteče Elena u Kovenantovu pomoć, "da li je belo zlato na neki način povezano sa sedmim Krugom? Da li je belo zlato izvođač ili ključ tog Kruga?"

"Ah, vrhovna poglavarko, sve stvari su povezane." Činilo se da mladić uživa u sposobnosti da izbegava pitanja. "Sedmi Krug može da ne obraća pažnju na belo zlato, a gospodar belog zlata možda nema koristi od sedmog Kruga - pa ipak su oboje moć, oblici i lica sile života. Ali nosilac mi nije gospodar. Zasenjuje me, ali ne pomračuje. Poštujem ono što nosi, ali moja namena opstaje."

Elenin odgovor bio je čvrst. "Onda nema potrebe da mu izbegavaš pitanja. Govori šta si čuo i saznao u vezi sa belim zlatom."

"Govorim na svoj način, vrhovna poglavarko. Nosioče, čuo sam mnogo, a naučio malo u vezi sa belim zlatom. Ono predstavlja paradoks što spaja luk Vremena, nepokorni graničnik postanja Zemlje, nedostajuću kost zemne moći, čvrstinu vode i tečnost kamena. Ono izražava divlju magiju koja uništava mir. O njemu tiho govore bhrathairi, a sa strahopoštovanjem ga izriču elohimi, iako ga nikada nisu videli. Veliki Kelenbhrabanal sanja o njemu u svom grobu, a mračne peščane gorgone grče se u bezglasnoj mori na dodir njegovog imena. Tokom svojih poslednjih dana vrhovni poglavar Kevin zalud je žudeo za njim. Ono predstavlja bezdan i vrhunac usuda."

Kovenant uzdahnu za sebe. Plašio se da će dobiti takav odgovor. Sada će morati da ide dalje, da gura pitanje pravo do ivice svoga užasa. U jadu i strahu on zareža: "Dosta - poštedi me. Samo mi reci kako se belo zlato..." Na trenutak je zamucao. Ali sećanje na Elenu ga je gonilo. "...kako da upotrebim taj prokleti prsten."

"Ah, nosioče", nasmeja se Amok, "pitaj More novorođenog sunca ili Melenkuriona Nebozora. Propituj vatre Gorak Krembala ili humusno srce Garotinog Čestara. Čitava Zemlja zna. Belo zlato je uneseno među nas kao sve druge sile - kroz strast i očajanje, iskreni izgovor srca."

"Vatru mu paklenu", zareža Kovenant u naporu da prikrije olakšanje. Nije mu se dopadalo da prizna sebi koliko mu je drago što će ostati neznalica u vezi sa tom temom. Ali to neznanje bilo mu je ključno za samoodbranu. Sve dok nije umeo da upotrebi belo zlato, nije mogao biti okrivljen za usud Domaje. U tajnom i podmuklom delu srca rizikovao je pitanje samo zbog toga što se uzdao da će mu Amok dati odgovor koji ništa ne razjašnjava. Sada se osećao poput lažova. Čak i njegovi nasrtaji na sopstvenu celovitost bili su bezuspešni. Ali olakšanje mu je bilo veće od gađenja prema samom sebi.

To olakšanje omogući mu da promeni temu, da okuša normalan razgovor sa vrhovnom poglavarkom. Osećao se nespretno poput bogalja; nije nemarno razgovarao sa drugom osobom još od pre početka gubavosti. Ali Elena je odgovarala voljno, čak rado; dobrodošlicom mu je dočekala pažnju. Ubrzo nije više morao da traga za pitanjima kojima će otpočinjati razgovor.

Izvesno vreme, razgovor im je lebdeo okolinom Trotgarda. Dok su se peli prema zapadu kroz bregove, šumovite krajeve i pustare, jesenji vazduh postajao je sve oštriji. Ptice su se gonile po predelu uz spretno obrušavanje i uzdizanje. Vesela sunčeva svetlost protezala se kao da bi svakog časa mogla da prsne u iskre i odsjaje. U njoj, boje jeseni postajale su zaslepljujuće. A jahači počeše da viđaju sve više životinja - zečeva i veverica, zdepastih jazavaca, tu i tamo lisica. Činilo se da čitava atmosfera pogoduje vrhovnoj poglavarki Eleni. Kovenant postepeno shvati taj vid poglavarstva. Elena je bila kod kuće u Trotgardu. Poistovetila se sa izlečenjem Kuraš Plenetora.

U toku njegovih pitanja izbegavala je samo jednu temu - svoja detinja iskustva sa Ranihinima. Nešto u vezi sa jahanjem i inicijacijama u mladosti bilo je previše lično da bi se razmatralo pod golim nebom. Ali o drugim temama uzvraćala je bez ustezanja. Dopuštala je da je navodi na razgovor o njenim godinama u Znanstvigoru, o Veseldrvu i Trotgardu, o Veselkamenu, poglavarstvu i moći. Osetio je da mu to ona pomaže, popušta mu, sarađuje, i bio je zahvalan. Posle izvesnog vremena nije se više osećao osakaćeno tokom pauza u razgovoru.

Sledeći dan prođe na sličan način. Ali dan posle toga, taj osećaj neugroženosti poče da mu izmiče. Izgubio je svoju sposobnost. Jezik poče da mu se koči od upamćene samoće, a brada ga je nervirajuće svrbela, kao podsećanje na opasnost. Nemoguće, pomisli. Ništa od ovoga mi se ne dešava. Odlučno, gonjen bolešću i svim disciplinama opstanka koje je izgubio, on potegnu pitanje o vrhovnom poglavaru Kevinu.

"On me opčinjava", reče ona, a srce mirnoće njenog glasa neobično zazvuča poput zatišja u oku oluje. "Bio je najveći od velikog roda Bereka Srdomila - poglavar najispunjeniji nadmoći u čitavoj poznatoj

169

ili predanjima opisanoj istoriji Domaje. Njegova vernost Domaji i zemnoj moći nije znala ni za kaljanje, ni za neuspehe. Njegovo prijateljstvo sa džinovima bilo je tema za sjajnu pesmu. Ranihini su ga obožavali, a krvna garda dala je zavet zbog njega. Ukoliko je grešio, bilo je to zbog prevelikog poverenja - pa ipak, kako se poverenje može računati u krivicu? Najpre, beše to u njegovu počast što je Opaki mogao da zadobije poglavarstvo od njega - poglavarstvo i pristup do srca. Nisu li Zubošu osvedočile i potvrdile probe istine orkrestom i lomilialorom? Nevinost je veličana sopstvenom ranjivošću.

A nije bio slep. U užasnoj tajni svoje sumnje, odbio je poziv koji bi ga odveo u smrt kod Podlačeve Klisure. U srcem iskovanoj vidovitosti ili proroštvu donosio je odluke koje su čuvale budućnost Domaje. Obezbedio je opstanak džinova, Ranihina i krvne garde. Upozorio je ljude. A onda je sopstvenom rukom uništio...

Tomase Kovenante, postoje oni koji veruju da je Obred obesvećenja izrazio najveću mudrost vrhovnog poglavara Kevina. Malo ih je, ali su ubedljivi. Uobičajeno se smatra da se Kevin trudio da postigne paradoks čistoće kroz uništenje - i nije uspeo, jer on i sva dela poglavara behu raščinjeni, ali je Opaki opstao. Ali ti malobrojni dokazuju da je konačno očajanje ili ludilo u kojim je Kevin izrekao Obred bilo neophodno žrtvovanje, cena za moguće postizanje konačne pobede. Dokazuju da su njegove pripreme i potom Obred - koji je prisilio i snage dobra i zla da započnu rad ispočetka - izvedeni da nam omoguće Zubošin poraz. U tom dokazivanju Kevin je predvideo nuždu koja će prisiliti Opakog da prizove belo zlato u Domaju."

"Mora da je bio još luđi nego što sam mislio", progunđa Kovenant. "Ili mu se naprosto dopadalo obesvećivanje."

"Nijedno od toga, čini mi se", odvrati ona oštro, ozbiljno. "Bio je to hrabar i vredan čovek gonjen do krajnjosti moći. Svako smrtno i nečuvano srce bilo bi dovedeno do očajanja - iz tog razloga držimo se zaveta mira. A iz istog razloga Kevin me opčinjava. On se zavetovao Domaji i uterao je u škripac - istim dahom ju je i potvrdio i porekao." Glas joj se diže na unutrašnjem vetru osećanja. "Koliko mora da mu je bio silan bol? I koliko bi mu velika bila moć samo da je preživeo taj poslednji trenutak uništenja - da je, kada je video obesvećenje i kada je čuo radost Opakog, poživeo da zada samo još jedan udarac!

Tomase Kovenante, verujem da postoji neizmerna snaga u konačnosti očajanja - snaga iznad svega zamislivog za dušu koja nije doživela katastrofu. Verujem da bi vrhovni poglavar Kevin, samo da može da progovori onostran groba, izrekao reč kojom bi lišio srži i same kosti Opačije poglavara Kletnika."

"To je ludilo!" zaječa Kovenant hrapavo. Elenin pogled titrao je na rubu usredsređenosti i on nije mogao da podnese da ga gleda. "Misliš li da će te neko postojanje posle smrti iskupiti pošto si naprosto zbrisala život sa Zemlje? Tačno je to bila Kevinova greška. Kažem ti da se prži u paklu!"

"Možda", reče ona blago. Na njegovo iznenađenje, oluja koju joj je nagoveštavao glas prestala je. "Nikada nećemo posedovati takvo znanje - i ne bi trebalo da nam bude potrebno dok god živimo svoje živote. Ali nalazim da ima opasnosti u verovanju poglavara Mhorama da te je Tvorac Zemlje odabrao da braniš Domaju. U dubini duše verujem da to ne važi za tebe.

Međutim, ponekad sam mislila da možda naši mrtvi žive u tvom svetu. Možda vrhovni poglavar Kevin sada nespokojno luta tvojom Zemljom u potrazi za glasom koji bi mu ovde mogao izgovoriti reč."

Kovenant zaječa; osetio je jad pred Eleninim objašnjenjem. Čuo je vezu koju je povlačila između Kevina Zemljoguba i njega. A od onoga što je podrazumevalo to srodstvo srce mu je drhtalo kao da ga napadaju moćni naleti vetrova odbijanja. Dok su jahali napred, nova tišina među njima blistala je poput belih očiju straha.

To raspoloženje pojačavalo se tokom tog dana i sledećeg. Veličina stvari stavljenih na kocku ošamućivala je Kovenanta; nije bio u stanju da se poigrava njima. Povukao se u tišinu kao da je to čaura, oklop za neku posebnu ranjivost ili preobražaj. Nekakav mračni poriv poput sećanja na nekadašnje dane sa Atiaran gonio ga je da zaostane iza Elene i da jaše iza nje. Za njenim leđima, sledio je Amoka u gornje krajeve Trotgarda.

Onda, šestog dana, trinaestog otkako je napustio Veselkamen, ponovo se sabrao na izvestan način. Gromovito se mrgodeći, digao je glavu i ugledao kako se nad njim protežu Zapadnik Planine. Grupa vrhovne poglavarke Elene bližila se jugozapadnoj ivici Trotgarda, gde se reka Ril uspinjala u planine; a grebeni i snegovi venca već su ispunjavali čitavo nebo zapada. Trotgard je počivao razvijen iza njega poput dela poglavara izloženog pogledima; odražavao je sunčevo svetlo kao da se uzda u ishod proveravanja. Kovenant se još mračnije namrgodi na njega i okrenu pažnju na drugu stranu.

170

Jahači su se kretali blizu ivice kanjona Rila. Tiho, neprekidno hitanje njenih voda, neviđenih pod ivicom kanjona, davalo je Trotgardu dimenziju zvuka poput pevušenja planina i bregova ispod samog praga opažaja. Svi prizori imali su novu upečatljivost, zvon nagoveštaja. Podsećali su Kovenanta na to da se penje na jedno od najviših mesta u Domaji - a on nije voleo visine. Ali suspregao je mrgođenje da bi ukotvio nevoljne reakcije svog lica i vratio se do Elene. Ona mu uputi osmeh koji nije mogao da uzvrati, pa su zajedno pojahali prema planinama.

Kasno tog popodneva zaustavili su se, napravili logor pokraj jezerca na ivici kanjona. Voda je uz pljuskanje stizala sa planinske padine pravo ispred njih i sakupljala se u kamenitom basenu pre nego što bi se prelila preko ivice prema reci Ril. To jezerce moglo je poslužiti kao ugaoni međaš Trotgarda. Neposredno prema jugu od njega bio je kanjon reke Ril; na zapadu, činilo se da planine naglo izbijaju iz zemlje, poput sleđenog trenutka zasede; a Kuraš Plenetor počivao je zaklonjen prema severoistoku sa druge strane terena koji se polako spuštao. Agresivna neumitnost planina živo je protivurečila tihoj opremi Trotgarda - i taj kontrast, uvišestručen spokojnim zvukom nevidljive Ril, davao je čitavom prizoru izgled iznenađenja, vid ili utisak naglosti. Atmosfera oko jezerca sadržavala je gotovo opipljiv osećaj granice.

Kovenantu se to nije dopadalo. Vazduh je sadržavao previše sumračnog vrebanja. Od toga se osećao izloženo. A jahači nisu bili prisiljeni da se tu zaustave; ostalo je još dovoljno dnevnog svetla za dalje putovanje. Ali vrhovna poglavarka Elena odlučila je da se ulogore pored jezerca. Otpustila je Amoka, poslala dvojicu krvnih gardista sa Ranihinima i Kovenantovim konjem, a onda postavila kotlić sa oblučkom na ravnu stenu u blizini jezerca i zamolila Kovenanta da je ostavi nasamo da bi mogla da se okupa.

Frkćući kao da ga sam vazduh ojađuje, otišao je do zavetrine ispod jedne gromade gde mu je jezerce bilo van vidika. Sedeo je leđima oslonjen o kamen, obgrlivši kolena, zagledan naniže prema Trotgardu. Nalazio je da su pošumljeni bregovi postali naročito privlačni kada je planinska senka počela da se spušta po njima. Vrhovi kao da su odisali oštrom tminom koja je postepeno potapala živost Trotgarda. Prostom veličinom i veličanstvenošću iskazivali su svoje pravo prvenstva. Ali njemu se više dopadao Trotgard. Bio je niži i ljudskiji.

Onda mu vrhovna poglavarka prekide premišljanje. Ostavila je odoru i Žezlo zakona na travi pored oblučka. Obmotana samo u jedno ćebe i sušeći kosu jednim njegovim krajem, ona stiže da mu se pridruži. Iako je ćebe debelo visilo oko nje i otkrivalo još manje od bujne figure nego odora, prisustvo joj je delovalo hitnije nego ikada. Prosto kretanje njenih udova dok je sedala pokraj njega ispoljavalo je uznemirujući uticaj na njega. Zahtevala je odgovore. Otkri da ga prsa ponovo bole, kao kod Zlatosinja.

U naporu da se odbrani od nemoguće nežnosti, on se odbi od gromade i brzo ode do jezerca. Svrabež brade podsećao ga je da je i njemu potrebno kupanje. Vrhovne poglavarke nije bilo na vidiku; Banor i Morin nisu se nalazili nigde u blizini. On baci odeću pored kotla sa oblučkom i ode u jezerce.

Voda je bila hladna poput snega, ali on uđe u nju kao čovek koji se izlaže kažnjavanju i poče da trlja kožu kao da je umrljan bojom. Napadao je kosu i obraze dok mu vrhovi prstiju ne zabrideše, a zatim je zaronio sve dok pluća ne počeše da mu gore. Ali kada se izvukao iz vode i otišao do oblučka radi toplote, on otkri da je samo pogoršao teškoće. Osećao se nadraženije, gladnije, ali ne i čistije.

Nije mogao da pojmi Eleninu moć nad sobom, nije mogao da upravlja svojim odzivom. Bila je opsena, maštarija; ne bi trebalo da ga toliko privlači. A ona ne bi trebalo da je toliko željna da ga privlači. Već je bio odgovoran za nju; njegov jedini čin moći u Domaji osudio ga je na to. Kako je mogla da mu to ne zamera?

Krećući se uz neumereno drhtanje, osušio se jednim pokrivačem, zatim ga prebacio preko kotlića da se suši i počeo da se oblači. Silovito je navlačio odeću, kao da se oprema za bitku - vezivao je, navlačio, zatvarao i zakopčavao na sebe jake čizme, majicu, čvrste, zaštitničke farmerke. Proverio je da li još nosi perorez i orkrest srdočnika Torma u džepovima.

Kada je bio valjano opremljen, vratio se kroz sumrak do vrhovne poglavarke. Trupkao je nogama da je upozori na svoj prilazak, ali trava mu je apsorbovala prikrivenu silovitost i nije pravio ništa više buke od iznervirane sablasti.

Zatekao ju je kako stoji na malom rastojanju niz brdo od gromade. Gledala je prema Trotgardu sa rukama obavijenim oko prsa i nije mu se okrenula kada joj se primakao. Izvesno vreme stajao je dva koraka iza nje. Nebo je i dalje sadržavalo previše ostatka sunčevog sjaja da bi se videle zvezde, ali Trotgard je počivao pod preranom tamom planina. U sumraku, lice poglavarskog obećanja Domaji bilo je zaklonjeno velom i mračno.

171

Kovenant je vrteo prsten, okretao ga oko prsta kao da ga priteže u skladu sa nekom provalom. Voda iz mokre kose kapala mu je u oči. Kada je progovorio, glas mu je bio oštar od osujećenosti koju nije mogao ni da olakša niti da potisne.

"Vatru mu paklenu, Elena! Ja sam ti otac!"Nije dala ni znaka da ga je čula, ali trenutak posle reče tihim tonom punim premišljanja: "Triok, sin

Tulerov, poverovao bi da si bio počastvovan. Ne bi to rado izrekao - ali njegovo srce izgovorilo bi te reči, ili bi sadržavalo tu misao. Da nisi prizvan u Domaju, možda bi on se oženio Lenom, mojom majkom. I ne bi otišao u Znanstvigor, jer on nema želje za znanjem - smirenost kamendolskog života bila bi mu dovoljna. Ali da su on i Lena, moja majka, rodili dete koje će odrasti i postati vrhovna poglavarka Veća Veselkamena, osećao bi se počastvovano - istovremeno uzvišeno i poniženo delom sebe u svojoj kćerci.

Poslušaj me, Tomase Kovenante. Triok, sin Tulerov iz kamendola Mithil, moj je pravi otac - otac mog srca, iako nije gospodar moje krvi. Lena, moja mati, nije se udala za njega, iako ju je preklinjao da podeli život s njim. Nije želela nikakvo drugo deljenje - život tvog deteta zadovoljavao ju je. Ali iako nije želela da podeli svoj život, podelila je njegov. Starao se za nju i za mene. Zauzeo je mesto sina kod Trela, Leninog oca, i Atiaran, njene majke.

Ah, bio je strog roditelj. Ljubav njegovog srca tekla je po isprekidanim kanalima - žudnja i bol i, da, bes prema tebi bili su nesmanjivi u njemu, nalazili su nove puteve kada bi stari bili skrenuti ili pregrađeni. Ali Leni, majci mojoj, i meni dao je svu očinsku nežnost i posvetu. Sudi ga prema meni, Tomase Kovenante. Kada su me snovi o tebi oduzeli od Leninih misli - kada je Atiaran u muci izgubila sposobnost da mari za mene i kada je počela da priziva na sebe svu pažnju Trela, muža svoga - onda je Triok, sin Tulerov, stajao pokraj mene. On mi je otac."

Kovenant pokuša da obriše svoja osećanja otrovnošću. "Trebalo je da me ubije kada je imao priliku."Produžila je kao da ga nije čula. "Štitio mi je srce od nepravičnih zahteva. Učio me je da jad i bes

mojih roditelja i njihovih roditelja ne moraju da me unište ili ojade - da nisam ni uzrok ni lek njihovom bolu. Učio me je da je moj život samo moj - da mogu da podelim brigu i utehu rana, a da ne delim i same rane, bez napora da ovladam tuđim životima. Učio me je tome - on koji je dao sopstveni život za Lenu, moju majku.

On te se gnuša, Tomase Kovenante. Pa ipak, bez njega kao mog oca i ja bih te se gnušala.""Jesi li završila?" zareža Kovenant kroz stegnute zube. "Koliko još misliš da mogu da podnesem?"Nije odgovorila naglas. Umesto toga, okrenula se prema njemu. Suze su joj klizile niz obraze. Obrisi

su joj se ocrtavali pred sve mračnijim prizorom Trotgarda kada je kročila prema njemu, skliznula mu rukama oko vrata i poljubila ga.

Siknuo je, a njen dah ulete mu u pluća. Bio je ošamućen. Crna izmaglica ispunjavala mu je vid dok su joj se usne pripijale uz njegove.

Onda na trenutak on izgubi kontrolu. Odgurnuo ju je kao da joj dah nosi zarazu. Kriknu: "Kopile!" i okrete se, svom snagom joj pogodi lice nadlanicom.

Od udarca se zateturala.Skočio je za njom. Prsti su mu poput kandži dograbili pokrivač, strgli joj ga sa ramena.Ali njegova nasilnost ne pokoleba je. Povratila je ravnotežu, nije se trgla niti odmakla. Nije se trudila

da se pokrije. Visoko dignute glave, držala se uspravno i smireno; naga, stajala je pred njim kao da je neranjiva.

Kovenant je bio taj ko je uzmakao. Povlačio se od nje kao da je se gadi. "Zar nisam počinio dovoljno zločina?" hrapavo je dahtao. "Zar nisi zadovoljna?"

Činilo se da joj odgovor izvire čist i bistar iz neobične onostranosti njenog pogleda. "Ne možeš me silovati, Tomase Kovenante. Ovde nema zločina. Voljna sam. Odabrala sam te."

"Nemoj!" zagrokta on. "Ne govori to!" On omota ruke oko prsa kao da sakrije rupu u sopstvenom oklopu. "Naprosto, ponovo pokušavaš da mi daješ poklone. Pokušavaš da me potkupiš."

"Ne. Odabrala sam te. Želim da delim život sa tobom.""Nemoj!" ponovi on. "Ne znaš šta radiš. Zar ne shvataš koliko očajno si... si...?"Ali nije mogao da izgovori reči: mi potrebna. Zagušio se njima. Želeo ju je, želeo ono što mu je

nudila više od svega. Ali nije to mogao izreći. Sputavala ga je strast osnovnija od želje.Nije napravila ni pokreta prema njemu, ali glas joj poseže napred. "Kako te moja ljubav može

povrediti?"

172

"Vatru mu paklenu!" osujećeno je raširio ruke poput čoveka koji razgolićuje ružnu tajnu. "Gubavac sam! Zar ne vidiš?" Ali smesta je znao da ona to ne vidi, da ne može da vidi jer joj nedostaje znanje ili gorčina da pojmi stvar koju je nazivao gubavošću. Požurio je da pokuša da joj objasni pre nego što mu bude kročila bliže, kada će biti izgubljen. "Gledaj. Gledaj!" Uperio je u svoje grudi jedan optužujući prst. "Zar ne shvataš čega se plašim? Zar ne shvataš ovu opasnost ovde? Bojim se da ću postati novi Kevin! Najpre ću početi tako što ću te voleti, onda ću naučiti kako da koristim divlju magiju ili šta je već, a onda će me Kletnik zarobiti u očajanje i tada ću biti izgubljen. Sve će biti uništeno. To mu je sve vreme plan. Jednom kada počnem da volim tebe, Domaju ili bilo šta, on može samo da sedne i da se smeje. Krvavog mu pakla, Elena! Zar ne vidiš?"

Sada se pokrenula. Kada mu je bila nadohvat ruke, ona zastade i ispruži ruku. Vrhovima prstiju dodirnula mu je čelo, kao da hoće da izglača tminu koja se tamo prikupila. "Ah, Tomase Kovenante", blago je dahnula. "Ne mogu da podnesem da te gledam kada se tako mrštiš. Ne plaši se, voljeni. Nećeš doživeti usud Kevina Zemljoguba. Sačuvaću te."

Na njen dodir, u njemu se nešto slomi. Čista nežnost njenog gesta sveg ga preplavi. Ali nije se slomilo njegovo suzdržavanje; bila je to osujećenost. Nežnost u znak odgovora sveg ga zapljusnu. Video je u njoj njenu majku i pred tim prizorom iznenada shvati da ga nije bes terao da bude nagao prema njoj, ne bes koji mu je toliko pomračivao ljubav, već pre bol i gađenje prema samom sebi. Bol koji je naneo njenoj majci bio je samo složeni način da povredi samoga sebe - izraz njegove gubavosti. Nije morao da ponovi taj čin.

Bilo je nemoguće, sve je bilo nemoguće, ona nije čak ni postojala. Ali u tom trenutku nije mario. Bila mu je kćerka. Blago se sagao, digao njen čaršav, obmotao joj ga oko ramena. Blago joj je držao lice u rukama, dodirivao joj slatko lice nemogućom živošću sopstvenih prstiju. Gladio je slani bol njenih suza palčevima i nežno je ljubio u čelo.

22. ANUNDIVIAN YAJNA

Sledećeg jutra napustili su Trotgard i pojahali u nepoznati teren planina. Pola milje unutar venca Amok ih povede do mosta od žive stene koji je premošćavao usku klisuru Rila. Da ublaži sopstveni strah od visina, kao i da smiri ata, Kovenant prevede konja na povocu do druge strane. Most je bio širok, a krvna garda stajala mu je na obe strane sa Ranihinima; nije imao teškoća.

Odatle Amok povede grupu vrhovne poglavarke u uvučeni prostor između vrhova.Posle podnožja padina, staza naglo postade zahtevna - išla je po ivici provalija, nepravilna i spora.

Bio je prisiljen na pažljiviji korak dok je vodio jahače po dolinama pretrpanim i uništenim poput olupina - uz varljiva klizišta i obrušeno kamenje koje je ležalo uz litice, po prolazima i nakupinama odlomaka kao izbljuvane iz žive stene planine - niz ispuste koji su prelazili vremenom iznošena kamena pročelja poput ožiljaka. Ali nije pružao nikakve sumnje da zna put. Ponovo i ponovo išao bi prema jedinom mogućem izlazu zatvorene doline, našao jedini put kojim konji mogu proći kroz obrušeno kamenje, ili bi bez oklevanja otrčkao do procepa koji je premošćavao neprobojni vrhunac. Kroz grubo nabacane gromade i haos planine vodio je vrhovnu poglavarku nehajnošću čoveka koji ide lavirintom na koji se potpuno navikao.

Tokom približno čitavog prvog dana činilo se da mu je jedini cilj postizanje što veće visine. Vodio je jahače naviše sve dok se nije činilo da se hladnoća sliva na njih sa ledenih šiljaka najviših vrhova. Ređi vazduh davao je Kovenantu privid uspona na neku nepristupačnu i nesmiljenu planinu i zato je prihvatio debelu poluodoru od Banora uz drhtanje koje nije izazivala samo hladnoća.

Ali onda Amok promeni smer. Kao da je najzad postao zadovoljan ledenim vazduhom i nivoom planinskog predela, nije više tragao za visinom. Umesto toga počeo je da sledi ličnu očaranost svog puta prema jugu. Umesto da zaroni dublje u Zapadnik Planine, kretao se uporesdo sa njihovim istočnim granicama. Po danu je vodio pratioce duž neoznačenog puta, a noću ih je ostavljao u zaklonjenim udolinama, procepima i utonima, gde je bilo neočekivanih krpica trave za konje, da se snalaze kako znaju i umeju sa drhtavicom i surovom hladnoćom.

Činilo se da on sam ne oseća hladnoću. Dok mu je tanka odeća lepršala oko udova, gazio je napred u nepokolebivom veselju, kao da je neosetljiv na zamor i led. Često je morao da se zadržava da bi Ranihini i Kovenantov mustang mogli da drže korak sa njim.

173

Dvojica krvnih gardista bila su poput njega - na njih nije uticala ni hladnoća, ni visina. Ali oni su bili Haručai, rođeni za ovakve planine. Nozdrve su im se širile pred magličastim dahom zore ili sumraka. Oči su im lutale preko suncem okupanih urvina, dolina tu i tamo ukrašenih azurnim gorskim jezerima, drevnim glečerima raširenim po najvišim planinskim prolazima, potocima napajanim snegom. Iako nisu nosili ništa osim kratkih odora, nikada nisu drhtali niti cvokotali na studeni. Široka čela, ravni obrazi i samouvereno držanje nisu ukazivali na ubrzani rad srca, na uzbuđenje krvotoka. Pa ipak, bilo je nečega jasnog i strasnog u živahnosti kojom su pazili na Elenu, Kovenanta i Amoka.

Elena i Kovenant nisu bili tako imuni na hladnoću. Njihova podložnost lukavo ih se držala, činila ih željnim svakog novog dana napredovanja prema toplijem južnom vazduhu. Ali pokrivači i dodatna odeća bili su im topli. Činilo se da vrhovna poglavarka nimalo ne trpi. A sve dok ona nije patila, ni Kovenant nije osećao bol. Bio je mirniji nego davno pre.

Otkako su napustili Trotgard - otkako je došao do otkrića koje mu je omogućilo da je voli, a da se ne gnuša sebe - izbacio je iz uma sve ostalo i usredsredio se na kćerku. Poglavar Kletnik, ratovnija, čak i sam pohod, bili su mu nematerijalni. Gledao je u Elenu, slušao je, osećao joj prisustvo sve vreme. Kada je bila raspoložena za razgovor, spremno ju je ispitivao, a kada nije, pružao joj je ćutanje. A u svakom raspoloženju bio joj je zahvalan, oštro dirnut ponudom koju je učinila - ponudom koju je odbio.

Nije mogao da ne bude svestan činjenice da ona nije jednako zadovoljna. Nije se lako odlučila na ponudu i činilo se da nije voljna da shvati njegovo odbijanje. Ali žalost zbog toga što joj je zadao bol samo mu je povećavala pažnju prema njoj. Usredsredio se na nju kao što to može samo čovek duboko upoznat sa samoćom. A ona nije bila slepa na to. Posle prvih nekoliko dana putovanja po planini ponovo je bila opuštena u njegovom društvu, a osmesi su joj izražavali iskrenost osećanja koju ranije nije dozvoljavala sebi. Onda je osećao da je u skladu sa njom i rado je putovao uz nju. Povremeno je tepao svome konju kao da uživa što ga jaše.

Ali u danima koji su usledili lagano je obuze promena - promena koja nije imala nikakve veze sa njime. Kako je vreme prolazilo - kako su putovali bliže položaju sedmog Kruga - bila je sve zaokupljenija ciljem pohoda. Češće je propitivala Amoka, napetije ga saslušavala. Kovenant je povremeno video u onostranom pogledu njenih očiju da razmišlja o ratu - dužnost od koje se udaljila - i povremeno bi joj hitnja sevnula kroz glas dok se upinjala da postavlja pitanja koja će otključati Amokovo tajanstveno znanje.

Bilo je to breme u čijem nošenju joj Kovenant nije mogao pomoći. Sam nije znao nijednu ključnu činjenicu. Dani su prolazili; mesec se proširio do punog, a zatim počeo da opada prema poslednjoj četvrti, ali ona nije napredovala. Najzad ga želja da joj nekako pomogne navede na razgovor sa Banorom.

Na neobičan način osećao se nesigurno sa krvnim gardistom - ne fizički, već emocionalno. Postojala je napetost usled neusaglašenosti između njega i Banora. Kameni pogled Haručaija imao je uzvišeni izgled čoveka koji ne želi da se ponižava izricanjem presude o pratiocima. A Kovenant je imao i druge razloge da se oseća nelagodno sa Banorom. Više nego jednom prisilio je Banora da podnese teret njegovog beskorisnog gneva. Ali nije se mogao okrenuti nigde drugde. Eleni je bio u potpunosti beskoristan.

Počev još od dana u Veselkamenu, bio je osetljiv na finu nijansu neslaganja u ponašanju krvne garde prema Amoku - neslaganja koje je potvrđeno, ali ne i objašnjeno u Veseldrvu. Međutim, nije znao kako da priđe toj temi. Izvlačenje informacija iz Banora bilo je teško; uobičajena rezerva krvnog gardiste ometala je ispitivanje. A Kovenant je bio rešen da ne pita ništa što bi moglo zazvučati kao povreda Banorove celokupnosti. Banor je već dokazao vernost u Jazbiništu ispod Planine Groma.

Kovenant poče tako što je pokušao da sazna zbog čega je krvna garda smatrala da treba poslati samo Banora i Morina da zaštite vrhovnu poglavarku tokom pohoda. Bio je oštro svestan svoje nespretnosti kada je primetio: "Zaključujem da ne misliš da smo u velikoj opasnosti na ovom putovanju."

"Opasnosti, prapoglavaru?" Potisnuti napevni prizvuk Banorovog izgovora kao da je podrazumevao da onaj koga štiti krvna garda ne treba ni da razmišlja o opasnosti.

"Opasnosti", ponovi Kovenant sa zrncem stare gorčine. "To je ovih dana uobičajena reč."Banor razmisli na trenutak, a onda reče: "Ovo su planine. Uvek ima opasnosti.""Kao na primer?""Stenje se može obrušiti. Može početi oluja. Po ovim visovima lutaju tigrovi. Ovde love veliki

orlovi. Planine... su" Kovenantu se učini da čuje nagoveštaj zadovoljstva u Banorovom tonu, "...opasne.""Onda zašto... Banore, stvarno bih voleo da znam zbog čega ste vas dvojica jedini krvni gardisti

ovde.""Zar nas je potrebno još"

174

"Ukoliko nas napadnu - tigrovi, ili štagod? Ili šta ako dođe do lavine? Da li je dvojica dosta?""Mi poznajemo planine", odvrati Banor glatko. "Dovoljni smo."Ta tvrdnja nije bila nešto čemu se Kovenant mogao usprotiviti. Pokušao je da priđe onome što je

želeo na drugi način, preko nastojanja da ga povuče na osetljiv teren - teren koji bi radije izbegao. "Banore, osećam kako lagano počinjem da upoznajem vas, krvne gardiste. Ne mogu tvrditi da shvatam - ali vam bar prepoznajem posvećenost. Znam kako izgleda. A sada imam osećaj da se ovde nešto dešava... nešto... nesaglasno. Nešto što ne prepoznajem.

Ovde se penjemo po planinama, gde se svašta može desiti. Sledimo Amoka ko zna kuda, iako nemamo nikakvu predstavu o tome šta radi, a da i ne pominjemo zašto. A ti si zadovoljan mišlju da je vrhovna poglavarka bezbedna kada su tu samo dvojica krvnih gardista da je štite. Zar ništa niste naučili od Kevina?"

"Mi smo krvna garda", odvrati Banor stameno. "Bezbedna je - bezbedna koliko god je to moguće.""Bezbedna?" pobuni se Kovenant."Dvadesetina ili stotinu dvadesetina krvnih gardista ne bi je učinila bezbednijom.""Divim se tvom samopouzdanju."Kovenant se lecnu na sopstveni sarkazam, zastade na trenutak da razmotri svoja pitanja. Onda spusti

glavu kao da namerava da udari po Banorovom otporu sopstvenim čelom i reče otvoreno: "Veruješ li Amoku?"

"Verujem, vrhovni poglavaru?" Banorov ton nagoveštavao je da je pitanje na neki način besmisleno. "Nije nas poveo u opasnost. Odabrao je dobar prolaz kroz planine. Vrhovna poglavarka dala je glas da ga sledimo. Ne tražimo više."

Kovenant je ipak osećao skriveno prisustvo nečeg neobjašnjenog. "Kažem ti, ne slaže se", iznervirano je zarežao. "Čuj. Malo je kasno doba dana za takve nesaglasnosti. Nekako mi je dosta svega toga - više mi nimalo ne pomaže. Ukoliko je i tebi svejedno, radije bih čuo nešto što ima smisla.

Banore, ti... izvini. Ne mogu da ne primetim. Najpre nešto što nisam razumeo, nešto... neusklađeno... u vezi sa načinom na koji ste vi krvni gardisti reagovali na Amoka kada se pojavio u Veselkamenu. Vi ste... ne znam šta je to bilo. Kako god bilo, na Veseldrvu se niste polomili da pomognete Troju kada je uhvatio Amoka. A posle toga... samo dvojica krvnih gardista! Banore, to nema nikakvog smisla."

Banor je bio nedirnut. "Ona je vrhovna poglavarka. Nosi Žezlo zakona. Lako ju je odbraniti."Taj odgovor zaustavi Kovenanta. Nije bio uveren, ali nije mogao da smisli način da ga zaobiđe. Nije

znao za čim traga. Intuicija mu je govorila da su mu pitanja važna, ali nije mogao da ih izrazi ili opravda na ikakav valjan način. A na Banorovu nepokolebivu ćutljivost gledao je kao da je reč o nekoj vrsti standarda prosuđivanja, o paradoksalno ličnom i nezaobilaznom kriterijumu ispravnosti. Banor ga je činio svesnim da u njegovom sopstvenom praćenju vrhovne poglavarke ima nečeg što nije bilo u potpunosti iskreno.

I zbog toga se povukao od Banora, vratio pažnju Eleni. Ona nije bila bolje sreće sa Amokom, a izgled bekstva kojim je odisala kada se okrenula Kovenantu slagao se sa njegovim. Jahali su zajedno i skrivali sopstvene bojazni iza lakog razgovora o zajedničkim mukama.

Onda, posle jedanaeste večeri putovanja po planinama, ona mu iznese jedno mišljenje. Kao da su joj nagađanja opasna, ona reče: "Amok nas vodi do Melenkuriona Nebozora. Sedmi Krug skriven je tamo." A sledećeg dana - osamnaestog otkako su napustili Veseldrvo i dvadeset petog od ratnog većanja poglavara - ritam putovanja bio im je poremećen.

Dan je svanuo hladan i turoban, kao da je sunce umrljano sivim pokrovom. Zadah nevolje ispunio je vazduh. Istrzani odlomci vetra šibali su napred i nazad po logoru dok su Elena i Kovenant jeli doručak, a iz velike daljine mogli su da čuju ravni zvuk detonacija poput oglašavanja neprivezanog platna jedra na katarci. Kovenant je predviđao oluju. Ali međnik zavrte glavom u glatkom poricanju, a Elena reče: "Nije ovo olujno vreme." Zabrinuto je bacala pogled prema vrhovima dok je govorila. "Oseća se bol u vazduhu. Zemlja je napadnuta."

"Šta se dešava?" Nalet vetra rasu Kovenantov glas i on je morao vičući da ponovi pitanje kako bi ga čuli. "Da li će nas Kletnik ovde napasti?"

Vetar promeni pravac i oslabi; bila je u stanju da odgovori normalno. "Neko zlo je počinjeno. Zemlja je napadnuta. Osećamo njeno odbijanje. Ali rastojanje je veoma veliko, a vreme je prošlo od tada. Ne osećam nikakvu opasnost usmerenu prema nama. Možda Opaki ne zna šta činimo." Sa sledećim dahom glas joj otvrdnu. "Ali upotrebio je Kamen Zlozemlja. Omiriši vazduh! U Domaji je zlo bilo na delu."

175

Kovenant poče da oseća šta je mislila. Štagod da je pokrenulo te oblake i uskomešalo vetrove, nije bilo nesvesna prirodna silovitost oluje. Činilo se da vazduh prenosi nečujnu vrisku i nagoveštaje truleži, kao da duva preko posledica gnusobe. A na podsvesnom nivou, gotovo nerazaznatljivo, visoki, strmi grebeni kao da su podrhtavali.

Od atmosfere oseti potrebu za žurbom. Ali iako joj se lice postavilo mrgodnim linijama, vrhovna poglavarka nije hitala. Dovršila je obrok, a zatim pažljivo zapakovala hranu i oblučak pre nego što je pozvala Miru. Kada se popela u sedlo, pozvala je Amoka.

On se pojavi pred njom gotovo smesta i veselo joj se nakloni. Ona klimanjem glave obznani da ga je videla, a zatim upita može li da objasni zlo u vazduhu.

On zavrte glavom i reče: "Vrhovna poglavarko, ja nisam vidovnjak." Ali oči su mu otkrivale osetljivost na atmosferu; bile su blistave, a oštri sjaj koji je vrebao iza njih prvi put je pokazivao da je sposoban za gnev. Međutim, trenutak kasnije on okrete lice u stranu, kao da ne želi da razotkriva nijedan privatni deo sebe. Uz pompezni gest pozvao je vrhovnu poglavarku da ga sledi.

Kovenant se vinu u sedlo od prijanjka na svome atu i pokuša da ne obraća pažnju na mračnu atmosferu oko sebe. Ali nije mogao da se otme utisku da zemja pod njim podrhtava. I pored svih skorašnjih iskustava i dalje nije bio pouzdan jahač - nije mogao da se otrese mučnog nepoverenja u konje - i brinuo se da bi mogao da ispuni proročanstvo svog straha od visine padanjem sa konja.

Srećom, bio je pošteđen terasa i izloženih staza. Izvesno vreme Amokov put ležao je po sredini nepravilnog procepa između nadnesenih planinskih zidova. Dolina okružena sa svih strana nije iskušavala Kovenantovo nesigurno snalaženje s konjem. Ali prigušeno brundanje vazduha i dalje se pojačavalo. Kada jutro prođe, zvuk postade jasniji; odjekivao je poput trpkog ječanja o okomite zidine.

U rano po podne Amok povede jahače oko poslednje okuke. Iza nje naiđoše na ogromni odron kamenja. Divovske, nazubljene razderotine stajale su jedna naspram druge visoko na zidovima, a nagomilana masa kamenja i stenja koja se obrušila sa obe strane bila je nagomilana na visinu od nekoliko stotina stopa iznad dna doline.

U potpunosti je zatvarala dolinu.To je bio izvor detonacija. U ogromnoj obrušenoj gomili nije bilo pokreta; delovala je staro, kao da

ju je planina obrazovala nekada davno. Ali izmučeno škripanje i prskanje dopiralo je iz nje kao da joj se kosti lome.

Amok pođe napred, ali se jahači zaustaviše. Morin je na trenutak proučavao prepreku, a zatim reče: "Neprolazna je. Obrušava se. Možda bismo sa strane mogli pokušati peške. Ali težina Ranihina izazvaće novo obrušavanje." Amok je stigao do podnožja odrona i pozvao, ali Morin reče odlučno: "Moramo naći drugi prolaz."

Kovenant se obazre po dolini. "Koliko će biti potrebno?""Dva dana. Možda tri.""Toliko loše? Čovek bi pomislio da ovo putovanje nije već dovoljno dugo. Jesi li siguran da nije

bezbedno? Amok do sada nije pravio greške.""Mi smo krvna garda", reče Morin.A Banor objasni: "Taj odron mlađi je od Amoka.""Hoćeš da kažeš da nije bio tu kada je učio ovu stazu? Prokletstvo!" promrmlja Kovenant. Od odrona

njegova želja za žurbom postade još oštrija.Amok im se vrati sa senkom ozbiljnosti na licu. "Moramo proći ovuda", reče on popustljivo, kao da

objašnjava nešto jogunastom detetu.

Morin reče: "Put je nesiguran.""To je istina", odvrati Amok. "Nema drugog." On se okrete vrhovnoj poglavarki i ponovi: "Moramo

proći tuda."Dok su joj pratioci govorili, Elena je zamišljeno gledala gore-dole po odronu. Kada joj se Amok

neposredno obratio, ona klimnu i odvrati: "Hoćemo."Morin se smireno pobuni: "Vrhovna poglavarko.""Odabrala sam", odvrati ona, zatim dodade: "Može biti da Žezlo zakona može da zadrži obrušavanje

dok ne prođemo."

176

Morin to prihvati uz bezosećajno klimanje. On povede kasom konja od odrona, da bi vrhovna poglavarka imala prostora za delanje. Banor i Kovenant su ga sledili. Trenutak potom, Amok im se pridruži. Četiri čoveka posmatralo ju je sa malog rastojanja.

Nije obavljala složene ili tegobne pripreme. Digla je Žezlo i na trenutak sedela uspravna i visoka na Mirinim leđima, okrenuta prema odronu. Iz Kovenantovog položaja, plava odora i blistava dlaka Ranihina spajali su se na zamrljanoj sivoj pozadini kamenja i odlomaka. Ona i Mira delovale su sitno u dubokoj dolini okomitih zidova, ali spoj njihovih boja i obličja davao im je moćan izgled, nalik ikoni. Onda se pokrenula.

Pevajući tihu pesmu, ona priđe podnožju odrona. Tamo je uhvatila Žezlo za jedan kraj i drugi spustila do zemlje. Ono kao da je pulsiralo dok je jahala duž prednje strane odrona i povlačila u zemlji liniju uporednu sa oborinom. Otišla je sa Mirom do jednog zida, zatim nazad do drugog. I dalje dodirujući tlo Žezlom, ona se vrati u središte.

Kada se ponovo okrenula odronu, ona diže Žezlo i kucnu jednom po liniji koju je nacrtala.Ustalasana mreža plavozelenih iskri poteče uz odron sa njene linije. Blistale su poput pukotina sile

po svakoj liniji ili ispupčenju stene koje je virilo iz strmine. Trenutak potom one nestadoše i ostaviše neodređeni miris u vazduhu, nalik mirisu orhideja.

Prigušeno ječanje oborine donekle zamre."Dođi", reče vrhovna poglavarka. "Moramo se smesta popeti. Reč neće izdržati."Morin i Banor hitro pođoše napred. Amok potrča pored njih. Lako je držao korak sa Ranihinom.Dok je gledao naviše, Kovenant oseti mučninu poput predskazanja u utrobi. Čeljusni mišići uplašeno

mu se stegoše. Ali podbo je konja petama i pojahao uz ječeću oborinu.Stigao je krvne gardiste. Ovi zauzeše mesta sa obe njegove strane i počeše da slede Elenu i Amoka

uz padinu.Družina vrhovne poglavarke pela se čas na jednu, čas na drugu stranu po klizištu. Uspon im je

balansirao opasnošću zadržavanja sa rizikom neposrednog navaljivanja na nagib. Kovenantov mustang napinjao se svom snagom i njegovo naprezanje bilo je u suprotnosti sa glatkom silinom Ranihina. Kopita su im izbijala hrpe sitnog i krupnijeg kamenja niz oborinu, ali oslonac im je bio siguran, pouzdan. Nije bilo nezgoda. Nedugo potom, Kovenant je stajao na zaobljenom "V" vrha klizišta.

Nije bio spreman za ono što je ležalo iza blokade. Automatski je očekivao da južni kraj doline podseća na severni. Ali sa vrha obrušene gomile video je da su ogromne, nazubljene rane nad njime prevelike da bi ih objasnila lavina kao što je izgledalo sa severa.

Odsečeno negde pravo ispod njega, dno doline dramatično se spuštalo. Dve lavine zasule su ponor. Južna strana padine bila je tri ili četiri puta duža od severne. Daleko ispod njega dolina se širila u travnato dno ukrašeno tu i tamo borovima i potokom koji je izvirao iz jednog zida. Ali da stigne do tog primamljivog mesta morao je da se spušta više od hiljadu stopa niz detonirajuće talasanje klizišta.

On teško proguta. "Krvavog mu pakla. Možeš li to da zadržiš?""Ne", reče Elena otvoreno. "Ali ono što sam učinila smiriće ga. A mogu preduzeti i druge stvari -

ukoliko iskrsne potreba."Uz oštro klimanje, ona posla Amoka niz padinu.Banor reče Kovenantu da ostane blizu njega, a zatim polako povede Ranihina preko ivice za

Amokom. Na trenutak, Kovenant se osećao previše paralisano proročanskim užasom da bi se pokrenuo. Suvo, stegnuto grlo i nespretni jezik nisu mogli da obrazuju reči. Vatru mu paklenu, mrmljao je nemo. Vatru mu paklenu.

On napusti samog sebe, potera mustanga za Banorom.Jedan njegov deo znao je da ga Morin i Elena slede, ali nije obraćao pažnju na njih. Pribio je oči za

Banorova leđa i pokušao da ih drži tamo tokom čitavog spusta.Pre nego što je prešao stotinu stopa, nesigurnost njegovog konja otera mu sve drugo iz uma. Uši

životinje strigale su kao da će mustang uplašeno da skoči na svako novo groktanje unutar odrona. Potezao je i trzao uzde u naporu da upravlja konjem, ali mu je samo otežavao nevolju. Čuo je sebe kako tiho mrmlja: "Pomoć. Pomoć."

Onda glasna tutnjava poput drobljenja gromade zadrhta vazduhom. Deo lavine poskoči i pokrenu se. Kamenje pod Kovenantom poče da klizi.

Konj pokuša da mu skoči od pokreta. On polete u stranu i pođe pravo niz padinu.Skok mu samo požuri klizanje. Gotovo smesta, mustang je bio zaronjen u kamenje koje mu je sipalo

preko kolena.

177

Borio se da pobegne naniže. Svaki trzaj povećavao je masu odlomaka koja se nagomilavala uz njega.Kovenant se mahnito držao sedla od prijanjka. Borio se da povuče glavu konja u stranu, da potera ata

ukoso iz glavne siline klizišta. Ali mustang je sada dobro zagrizao. Nije mogao da ga okrene.Sledeći skok zakopa ga do sapi u sve bržem survavanju kamenja. Kovenant je čuo Elenu kako

prodorno viče. Dok je urlala, Banorov Ranihin skoči ispred njega. Orući kroz kamenje, on svali težinu na njegovog ata. Udar ga je gotovo izbacio iz sedla, ali je skrenuo konja. Pod Banorovim vođstvom, Ranihin se odupre o konja i potera ga da se bori da pođe prema litici.

Ali lavina se već preteško kretala. Mala gromada pogodi leđa mustanga; konj pade. Kovenant se prući po padini van Banorovog domašaja. Kamenje ga je kotrljalo i kotrljalo, ali njemu na trenutak uspe da stane iznad njega. Uspeo se na noge, pokušao da pođe preko klizišta.

Kroz sve jaču riku obrušavanja, on začu Morina kako viče: "Vrhovna poglavarko!" U sledećem trenutku ona sevnu kraj njega, jašući Miru pravo prema spoljašnjem rubu klizišta. Pedeset stopa ispod njega ona se baci u lavinu. Uz divlji krik zavitla Žezlo zakona i udari u klizište.

Vatra blesnu uz padinu. Poput iznenada stegnute pesnice, kamenje ispod Kovenanta prestade da se kreće. Sopstveni zalet bacio ga je unatrag, ali on ponovo skoči na vreme da dođe do Banora kada je krvni gardista doveo Ranihina na mali deo nepomičnog tla. Banor uhvati Kovenanta jednom rukom, baci ga preko Ranihinovih leđa i potrča niz padinu.

Kada su stigli do srazmerno nepomičnog tla uz zid litice, Kovenant vide da ga je Elena spasla po cenu sopstvenog rizika. Zamrzavanje koje je upotrebila na klizajućim tonama lavine nije bilo dovoljno veliko da obuhvati i njen položaj. I trenutak potom, zamrzavanje se prekide. Još veći talas kamenja poče da se valja prema njoj.

Nije imala drugu priliku da izmahne Žezlom. Gotovo smesta, talas parčadi kamena udari preko nje i Mire.

Trenutak kasnije ona se pojavi niz padinu u odnosu na Miru. Ogromna snaga Ranihina u trenutku ju je zaštitila.

Ali lavina se nagomilala uz Mirina prsa. A Kovenantov mustang, i dalje se ludački boreći sa odronom, padao je prema Ranihinu. Kovenant nagonski pokuša da potrči nazad u lavinu da pomogne Eleni. Ali Banor ga zadrža jednom rukom.

On poče da se bori, onda stade kada dugačko uže od prijanjka šibnu preko lavine i uhvati zglavak vrhovne poglavarke. Sa Ranihinom oslonjenim o zid ispod Kovenanta i Banora, međnik Morin bacio je konopac i lepljiva koža uhvatila je Elenu. Ona je smesta reagovala. "Beži!" viknu Miri, zatim dohvati Žezlo i odgurnu se o tok parčadi kamenja dubok do pojasa dok ju je Morin izvlačio u bezbednost.

Iako je velika kobila bila izubijana i okrvavljena, imala je druge namere. Uz izuzetan napor, ona se izvuče sa puta mustanga. Kada se konj njišteći skotrljao kraj nje, ona se okrete i uhvati mu uzde zubima.

Jedan napeti trenutak držala je konja, dizala ga na noge, zatim ga baci u smeru zida.Onda ih lavina ponese niz strminu. Nagli pokret potpuno je zatrpa. Uz urlik brzine, masa klizišta

pokulja preko nje.Mustang se nekako održao na nogama i nastavio da se batrga niz padinu. Ali Mira se nije ponovo

pojavila.Kovenant se držao za stomak kao da će da povrati. Ispod njega Elena je vikala: "Mira! Ranihine!"

Strast u njenom glasu sledi ga. Prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što je shvatio da je njegovo spasavanje odnelo njegove drugove više od dve trećine niz klizište.

"Dođi" reče Banor ravnim glasom. "Ravnoteža je poremećena. Biće još obrušavanja. Ovde smo ugroženi." Naprezanje mu nije čak ni ubrzalo dah.

Kovenant otupelo sede iza Banora dok mu je Ranihin birao put duž zida prema vrhovnoj poglavarki i Morinu. Elena je delovala slomljeno, smoždeno bolom. Kovenant je želeo da je obgrli, ali krvna garda nije mu pružila priliku za to. Banor ga povede niz padinu, a Morin ga je sledio sa vrhovnom poglavarkom koja je sva ispražnjena jahala za njegovim leđima.

Našli su Amoka kako ih čeka na travi na dnu doline. Oči su mu sadržavale nešto što je podsećalo na brigu kada se približio vrhovnoj poglavarki i pomogao joj da sjaše. "Izini", rekao je tiho. "Naneo sam ti bol. Šta sam mogao da učinim? Nisam načinjen da budem koristan u takvoj nuždi."

"Onda se gubi", odvrati Elena oštro. "Ne trebaš mi više danas."Amokov pogled se skupi kao da ga je vrhovna poglavarka udarila. Ali hitro ju je poslušao. Uz naklon

i mahanje, uklonio se sa videla.

178

Otpustivši ga sa grimasom, Elena se okrete odronu. Nagomilano kamenje sada je škripalo i pucalo glasnije, nagoveštavajući svakog časa nova obrušavanja, ali ona nije obraćala pažnju na opasnost, već je klekla u podnožju obrušene gomile. Nagla se napred kao da izlaže leđa biču, a suze su joj se slivale niz lice dok je naricala: "Avaj, Ranihine! Avaj, Mira! Moja greška te je ubila."

Kovenant požuri do nje. Želeo je da je obgrli, ali njen bol ga je sprečavao. Uz napor, on reče: "To je moja greška. Ne krivi sebe. Trebalo bi da bolje jašem." Uz oklevanje poseže i pogladi je po vratu.

Kao da je njegov dodir pretvorio bol u bes. Nije se ni pokrenula, ali je vrisnula na njega: "Ostavi me! Stvarno si ti kriv. Nije trebalo da šalješ Ranihine Leni, mojoj majci."

Trgao se kao da ga je udarila. Njegov nagonski bes smesta usplamte. Panika pada ispunila mu je vene ognjilom koje odmah planu. Njena žustra osuda u trenutku ga je izmenila. Kao da se mir njegovih poslednjih dana naglo pretvorio u nezadovoljstvo i nasilnost gubavca. Zanemeo je od besa. Drhteći, okrenuo se i otišao.

Ni Banor ni Morin nisu ga sledili. Već su bili zauzeti lečenjem posekotina i razderotina na svojim Ranihinima i njegovom mustangu. On žustro minu pokraj njih, produži niz dolinu poput parčeta lomnog besa što bespomoćno leprša na povetarcu.

Posle izvesnog vremena, mukle detonacije klizišta počeše da zamiru iza njega. I dalje je koračao. Miris trave pokušavao je da ga začara, a iz skupina borova mamili su ga smirujući šapat i tmina, blagi, tihi, slatki počinak. Nije obraćao pažnju na njih, koračao je trzavim, mehaničkim korakom. Gusti bes komešao mu se u mozgu, gonio ga napred. Opet! - jaukao je za sebe. Svaka žena koju je voleo...! Kako može takva stvar da se dogodi dvaput u istom životu?

Nastavio je dalje sve dok nije prešao gotovo milju. Onda se zateče pokraj žuboravog potoka. Ovde je dno doline bilo neravno sa obe strane toka. Tragao je po njemu sve dok nije našao jarak prekriven travom iz koga nije mogao da vidi nijedan deo severnog kraja doline. Tamo se bacio na stomak da glođe staru kost svoga besa.

Vreme je prolazilo. Uskoro senke pređoše dolinu kako se sunce kretalo u susret večeri. Sumrak otpoče da curi na tlo između litica. Kovenant se preokrenu na leđa. Najpre je sa nekakvim mrgodnim zadovoljstvom posmatrao kako se tama uspinje uz istočni zid. Osećao je da je spreman za noć izdvojenosti i gubitka.

Ali sećanja na Džoanu vratiše mu se dvostrukom snagom. Njihov ujed diže ga u sedeći položaj. Ponovo zateče sebe kako otvorenih usta pilji u surovost svoje samoobmane, zlobu koja ga je otrgla od Džoan - zarad čega? Vatru mu paklenu! - zaječa on. Od tmine mu se činilo da počinje da slepi od besa. Kada ugleda Elenu kako ide prema jarku do njega, činilo mu se da korača kroz izmaglicu gubavosti.

Skrenuo je pogled na drugu stranu od nje, pokušavao da primiri pogled na sve slabijoj svetlosti istočne litice; a dok mu je lice bilo okrenuto, ona se primače, sede na travu pokraj njegovih nogu. Mogao je živo da joj oseti prisustvo. Najpre nije govorila. Ali kada je i dalje odbijao da je pogleda u oči, ona blago reče: "Voljeni. Napravila sam ti kip."

Sa naporom je okrenuo glavu. Video ju je kako se naginje napred sa osmehom punim nade na usnama. Obe ruke pružale su mu beli predmet koji kao da je napravljen od kosti. Nije obraćao pažnju na njega; oči su mu šibale njeno lice kao da mu je neprijatelj.

Molećivim tonom produžila je: "Oblikovala sam je od Mirinih kostiju. Spalila sam je - da joj učinim onoliko počasti koliko mogu. Onda sam joj od kostiju načinila ovo. Za tebe, voljeni. Molim te, prihvati."

Bacio je pogled na skulpturu. I protiv volje ova mu zaokupi zanimanje. Najpre mu se učinilo da je previše debela da bi bila napravljena od ijedne konjske kosti. Ali onda vide da su četiri kosti na neki način stopljene i oblikovane. Uzeo je rad iz njenih ruku da ga pogleda pobliže. Lice ga je zanimalo. Crte su mu bile manje otvorene nego u drugim kipovima rađenim ukoštavanjem koje je video. Bilo je mršavo, suvo i neprodorno - proročko lice, napeto od svrhovitosti. Predstavljalo je nekoga koga je poznavao, ali prošao je jedan trenutak pre nego što je prepoznao crte. Onda, oprezno, kao da se plaši da će pogrešiti, on reče: "To je Banor. Ili neki drugi krvni gardista."

"Šališ se sa mnom", odvrati ona. "Nisam toliko loš vajar." U osmehu joj se osećala neobična glad. "Voljeni, izvajala sam tebe."

Lagano, bes mu zamre. Na kraju krajeva, bila mu je kćerka, ne žena. Imala je pravo na svaku zamerku koja joj se prohte. Nije mogao da ostane ljut na nju. Pažljivo je spustio kip na travu, a zatim posegao prema njoj i uzeo je za ruke dok je sunce zalazilo.

179

Željno mu je ušla u zagrljaj i izvesno vreme pripijala se uz njega kao da joj je naprosto drago što odlaže njihov bes za njima. Ali osetio je kako joj se napetost tela postepeno menja. Njena ljubav kao da je postajala mračna, gotovo puna hitnje. Nešto napregnuto učini joj udove tvrdim, natera joj prste da ga grabe poput kandži. Glasom koji je drhtao od strasti, ona reče: "I ovo bi Zuboša uništio."

Digao je obraz iz njene kose, pomerio se tako da može da joj vidi lice.Prizor ga sledi. I pored sve slabije svetlosti, njeno lice izazva u njemu šok poput potapanja u polarno

more.Onostranost njenog vida, dodatna dimenzija njene moći, usredsredila se, koncentrisala sve dok nije

postala žiža nečeg divljeg i neobuzdanog. Užasna moć mahnitala joj je iz očiju. Iako joj pogled nije bio uperen na njega, probijao ga je poput besa. Kada ga nestade, ostavio je krvavu skramu preko njega.

Bio je to pogled apokalipse.Nije mogao da smisli nikakvo drugo ime za njega nego mržnja.

23. ZNANJE

Prizor ga, teturavog, izbaci iz jarka dalje od nje. Imao je problema da se održi u uspravnom položaju; zanosio se kao da ga je olujni vetar negde oborio. Začu njen slabi povik: "Voljeni!" ali nije mogao da se okrene. Od prizora srce mu je počelo da se puši poput suvog leda i bilo mu je neophodno da nađe mesto gde će moći da se uhvati za bolno mesto i da jauče sam.

Izvesno vreme dim mu je zaklanjao samosvest. Naleteo je na Banora i pao kao da je naleteo na gromadu. Sudar ga iznenadi. Banorove pljosnate crte imale su snagu osude. Nagonski se trgao. "Ne diraj me!" nasrnuo je u drugom smeru, teturajući je kroz noć sve dok nije ostavio strmi brežuljak između sebe i krvnog gardiste. Tamo je seo na travu, obavio ruke oko grudi i svesno počeo da se trudi da zaplače.

Nije mogao. Njegova slabost, večita gubavost, zabravila je taj emocionalni kanal; proveo je previše vremena u odučavanju opuštanja bola. A osujećenost zbog neuspeha učini ga divljačnim. Bio je do vrha napunjen starim, nerazrešenim besom. Čak i u samoobmani nije mogao da izbegne klopku sopstvene bolesti. Skočivši na noge, stegao je pesnice prema nebu poput nasukane i samotne galije koja ispaljuje topove na neranjivi okean u beskorisnom prkosu. Prokletstvo!

Ali onda mu se samosvest povrati. Bes mu postade gorko hladan kada je progutao povik, zatvorio taj ispust za svoj gnev. Osećao je da se budi iz slepog sna. Doteran do krajnjosti, režao je između zuba i otišao prema potoku.

Nije se mučio da skine odeću. Silovito se bacio pravo na lice u vodu kao da roni za nekom vrstom spaljivanja rana ili oslobađanja u ledničkoj studeni toka.

Nije mogao da izdrži hladnoću duže od jednog trenutka; palila ga je po čitavoj puti, grabila mu srce poput grča. Dahćući, skočio je na noge i drhtavo stao na kamenitom koritu potoka. Voda i vetrić odašiljali su mu halapljivi bol kroz kosti, kao da im je hladnoća progutala srž. On iziđe iz potoka.

Sledećeg trenutka ponovo je video Elenin pogled, osetio kako mu probada sećanje. Zaustavio se. Jedna iznenadna pomisao odagna hladnoću. Iskrsla mu je na videlo praktično potpuno razvijena kao da je sazrevala danima u tami njegovog uma i čekala da bude spremna.

Shvatio je da ima pristup novoj vrsti pogodbe - dogovoru ili kompromisu donekle sličnom, ali daleko nadmoćnijem od onoga koji je napravio sa Ranihinima. Oni su bili previše ograničeni; nisu mu mogli zadovoljiti uslove, ispuniti ugovor koji je sačinio radi svoga preživljavanja. Ali osoba sa kojom se sada mogao pogoditi gotovo je idealno pogodovala da mu pomogne.

Bilo je možda moguće da da kupi iskupljenje od vrhovne poglavarke.

Smesta je video teškoće. Nije znao šta sedmi Krug sadrži. Moraće da upravlja Eleninim apokaliptičnim porivom prema nepredvidljivoj budućnosti u smeru nesigurnog cilja. Ali taj poriv bio je nešto što je mogao upotrebiti. Činio ju je lično moćnom - moćnom i ranjivom, zaslepljenom opsesijom - a ona je držala Žezlo zakona. Možda bi mogao da je navede da zauzme njegovo mesto, da mu zauzme mesto na cilju mahinacija poglavara Kletnika. Možda bi mogao navesti njenu ekstravagantnu strast da zameni belo zlato na stožeru usuda Domaje. Ukoliko bude mogao da je navede da preuzme gorku odgovornost koja je tako neizbežno usmerena na njega, onda će biti slobodan. To će mu skinuti glavu sa panja samoobmane. A

180

sve što je trebalo da učini zauzvrat bilo je da se stavi Eleni na raspolaganje na način koji će joj usredsrediti unutrašnju silu umesto da je rasipa - da je drži pod kontrolom do odgovarajućeg trenutka.

Bila je to skuplja nagodba od one koju je napravio sa Ranihinima. Nije mu dopuštala da ostane pasivan; zahtevala je da joj pomaže, da manipuliše njome. Ali bila je opravdana. Tokom pohoda za Žezlom zakona borio se naprosto da preživi nemoguće uverljiv san. Sada je jasnije shvatao pravu opasnost.

Toliko je vremena prošlo otkako je pomislio da je sloboda moguća, da mu se srce gotovo zaustavilo od zadovoljstva koje je donosila ta zamisao. Ali posle prvog uzbuđenja on otkri da silovito drhti. Odeća mu je bila potpuno mokra.

Dok ga je svaki pokret boleo, on pođe prema jarku i vrhovnoj poglavarki.Zatekao ju je kako utučeno i zamišljeno sedi pokraj blistave logorske vatre. Imala je jedan pokrivač

preko odore; ostali su bili rašireni pored vatre radi toplote. Kada je ušao u jarak, ona radosno diže pogled. Nije mogao da je pogled u oči. Ali činilo se da ona ne primećuje jad iza njegovim plavih usana i napetog čela. Dograbila je topli pokrivač za njega i povukla ga bliže vatri. Nekoliko tihih primedbi bilo joj je puno brige, ali nije mu postavljala nikakva pitanja sve dok vatra nije odagnala najgori deo drhtavice. A onda, stidljivo, kao da pita gde stoji u odnosu sa njime, ona poseže i poljubi ga.

Uzvratio joj je milovanje usana, a taj pokret kao da ga je preneo preko neke unutrašnje ograde. Otkrio je da sada može da je gleda. Blago se smešila; proždrljiva silina njenog pogleda ponovo se izgubila u onostranosti. Činilo se da prihvata poljubac zdravo za gotovo. Zagrlila ga je, zatim je sela pokraj njega. Trenutak potom, upitala je: "Da li te je iznenadilo kada si saznao da sam toliko nasilna?"

Pokušao je da se izvini. "Nisam naviknut na takve stvari. Nisi me upozorila na vreme.""Izvini, voljeni", reče ona puna krivice. Onda produži: "Jesi li se razočarao... onim što si video u

meni?"Razmišljao je izvesno vreme pre nego što odgovori: "Mislim da bih odmah pao mrtav kada bi me

ikada pogledala na taj način.""Bezbedan si", toplo ga je uveravala."Šta ako promeniš mišljenje?""Tvoja sumnja me boli. Voljeni, deo si mog života i mog daha. Veruješ li da te mogu odbaciti u

stranu?""Ne znam u šta da verujem." Ton mu je izražavao ojađenost, ali on je ponovo zagrli da da protivtežu

tome. "Snovi su kao... kao kada si rob. Snovi izlaze iz svakog tvog dela nad kojim nemaš kontrolu. Zbog toga... zbog toga je ludilo jedina opasnost."

Bio joj je zahvalan što ne pokušava da se raspravlja sa njime. Kada mu je drhtavica isterana iz kostiju, on postade neodoljivo sanjiv. Pošto ga je smestila u krevet i ugodno ga obavila pokrivačima pokraj logorske vatre, jedina stvar koja ga je sprečavala da joj poveruje u potpunosti bilo je ubeđenje da mu pogodba sadrži nešto nepošteno.

Najvećim delom zaboravio je to ubeđenje tokom sledeća tri dana. Pažnja mu je bila zaklonjena slabom groznicom koju je izgleda uhvatio zbog svog skoka u potok. Grozničave mrlje pojavile su mu se po uporno bledim obrazima; čelo mu je bilo lepljivo od znoja i hladnoće; oči su mu svetlucale kao da je zahvaćen tajnim uzbuđenjem. S vremena na vreme zadremao bi na leđima svog izubijanog ata i probudio se da zatekne sebe kako delirično bunca. Nije uvek mogao da se priseti šta je rekao, ali bar jednom je manijački navaljivao da je jedini način da mu bude dobro da ostane večito budan. Nikakav antiseptik nije mogao da isceli rane zadobijene u snovima. Nevini ne sanjaju.

Kada nije mrmljao u polusnu, bio je zaokupljen samim putovanjem.Grupa vrhovne poglavarke bližila se nekoj vrsti odredišta.Jutro posle obronjavanja svanulo je u oštrom sunčevom sjaju - bistroj živosti poput iskupljenja za

nevolje od prethodnog dana. Kada se Amok pojavi da povede vrhovnu poglavarku, Elena zazvižda kao da zove Miru, a drugi Ranihin odgovori na prizivanje. Kovenant ga je, sa zapanjenošću na licu, gledao kako galopira dolinom. Vernost Ranihina prema sopstvenom izboru prevazilazila je sve predstave ponosa i odanosti. Prizor ga podseti na prethodnu pogodbu - pogodbu za koju su i Elena i Jadinka rekle da je se veliki konji još pridržavaju. Ali onda se uspentrao na mustanga i druge stvari zađoše mu u misli umrljane groznicom. Jedva da je zadržao dovoljno svesti da Banorovoj brizi poveri Elenin dar izrađen ukoštavanjem.

Kada su jahači pošli za Amokom iz doline, Kovenant prvi put opazi Melenkurion Nebozor. Iako se još nalazila na mnogo milja gotovo jugoistočno od njega, planina je uzdizala vrhove-blizance okovane ledom iznad neravnog obzorja venca, a lednici su joj blistali plavom bojom na suncu kao da su u njima

181

ukopane azurne stope neba. Činilo se da je Elenino nagađanje bilo ispravno: Amokov krivudavi, okolišni put dosledno je težio prema ogromnom Nebozoru. Nestalo ga je gotovo trenutno kada Amok povede jahače u zavetrinu sledeće litice, ali kako je dan odmicao pojavljivao se sa sve većom učestalošću. Do sledećeg podneva preovlađivao je jugoistočnim obzorjem.

Ali noću se planine nisu okretale oko Kovenanta. Nije mogao da vidi Melenkurion Nebozor. A posle večernjeg obroka groznica mu donekle popusti. Oslobođen tih zahteva i iscrpljivanja svoje oslabele usredsređenosti, on odredi neke opšte uslove svoje pogodbe.

Nije mu bio potreban njen pristanak; znao je to i prekorio sebe zbog toga. Jednom kada je slast nadanja nestala i zamenila se groznicom i strahom, on poče da žudi da joj kaže o čemu je razmišljao. A njena pažnja prema njemu još je pogoršavala žudnju. Kuvala mu je posebne čorbe i jela za ozdravljenje; skretala sa puta da bi mu donela alianthe. Ali njegova osećanja prema njoj su se promenila. Bilo je lukavstva i laskanja u njegovim odgovorima na njenu nežnost. Plašio se šta bi se dogodilo kada bi joj rekao svoje misli.

Dok je ležao budan kasno te noći i grozničavo se tresao, imao je gadan ukus racionalizacije u ustima. Stid ili poverenje nisu ga sprečavali da objasni šta čini. Čeljusti su mu bile zabravljene upornom nuždom za opstankom, besom protiv sopstvene smrti.

Najzad mu se groznica prekide. Kasno po podne trećeg dana - dvadeset prvog otkako je grupa vrhovne poglavarke napustila Veseldrvo - obli ga nagli nalet znoja i zategnuta unutarnja struna kao da se prekide. Oseti kako se najzad opušta. Te noći zaspao je dok je Elena još raspravljala o neznanju ili nesposobnosti razumevanja koji su je sprečavali da sazna išta od Amoka.

Dugi, zdravi san povrati mu osećaj zdravlja i sledećeg jutra bio je u stanju da bolje obraća pažnju na svoj položaj. Jašući pokraj Elene, ispitivao je pogledom Melenkurion Nebozor. Ovaj je stajao nad njim poput zaštitnika i zatvarao čitavu jugoistočnu zoru. Uz slabu navalu uviđanja, on proceni da će grupa vrhovne poglavarke verovatno tamo stići pre nego što se dan okonča. Pažljivo ju je pitao o Nebozoru.

"Mogu ti reći malo toga", odvrati ona. "To je najviša planina u Domaji, a ime joj deli jedan od sedam Krugova. Ali Kevinovo znanstvo otkriva malo toga o njoj. Možda ima drugog znanja u drugim Krugovima, ali prvi i drugi sadrže samo malo nagoveštaja i pominjanja. A u naše doba poglavari nisu sami saznali ništa u vezi sa tim mestom. Niko nije prišao ovoliko blizu Nebozoru otkako su se ljudi vratili u Domaju posle Obreda obesvećenja.

U dubini duše verujem da ti ogromni vrhovi označavaju mesto moći - mesto koje prevazilazi čak i Gravin Trendor. Ali nemam dokaza za to verovanje izuzev čudnog ćutanja Kevinovog znanstva. Melenkurion Nebozor je jedno od najviših mesta u Domaji - pa ipak prvi i drugi Krug ne sadrže znanje o njemu izuzev nekoliko starih mapa, dela jedne pesme i dve nerazjašnjene rečenice koje, ukoliko im prevod nije pogrešan, govore o zapovesti i krvi. I tako", reče ona, "moj neuspeh da odbravim Amoka nije u potpunosti iznenađujući."

To ju je navelo na ponovno razmišljanje o sopstvenom neznanju i ona utonu u ćutanje. Kovenant pokuša da smisli način da joj pomogne. Ali taj napor podsećao je na pokušaj gledanja kroz kameni zid; posedovao je još manje potrebnog znanja. Ukoliko je nameravao da ispuni sopstvenu stranu nagodbe, morao je da to učini na neki drugi način.

Intuitivno je verovao da će mu se prilika ukazati.U međuvremenu, pripremio se da čeka da ih Amok dovede do planine.Konačni prilazak odigrao se skorije nego što je očekivao. Amok ih povede pored dugog rasela

između dva zatupasta vrha, a zatim zakrivljenim prolazom koji je nastavljao da se spušta dok je skretao prema istoku. Do podneva izgubili su na visini više od dve hiljade stopa. Onda se prolaz okonča i ostavi ih na prostranoj, ravnoj, goloj visoravni pokraj padine velike planine. Visoravan se pružala prema istoku i jugu oko Melenkuriona Nebozora dokle god je Kovenantovo oko moglo da dosegne. Ravno tlo delovalo je poput pozornice, osnovice za petnaest ili dvadeset hiljada stopa uparenih vrhova. A istočno od visoravni uopšte nije bilo planina.

Ranihini su bili željni trka posle dugih dana sapetog uspona i zato su zakaskali po ravnom kamenu. Sa iznenađujućom hitrinom Amok se držao ispred njih. Smejao se dok je trčao i čak još pojačavao brzinu. Ranihini pređoše na punu dužinu koraka, počeše ozbiljno da galopiraju, ostavljajući Kovenantovog mustanga iza sebe. Ali Amokov skakutavi korak svejedno ih je nadmašivao. Veselo je vodio jahače najpre prema istoku, a zatim ka jugu niz središte visoravni.

182

Kovenant ih je sledio opuštenijim korakom. Uskoro je prolazio duž lica prvog vrha. Visoravan je ovde bila široka nekoliko stotina jardi i pružala se prema jugu sve dok ne bi zaokrenula prema zapadu van vidika iza osnovice drugog vrha. Vrhovi su se spajali jedan sa drugim na nekoliko hiljada stopa iznad visoravni, ali linija spoja između njih ostajala je jasna, kao da su dve strane različitog sastava. Na mestu gde je ta linija dodirivala visoravan, u ravnom kamenu pojavljivao se procep. Ta prskotina pružala se pravo duž visoravni sve do njene istočne ivice.

Ispred Kovenanta, Ranihini su okončali galop u blizini ivice pukotine. Sada je Elena lagano išla duž nje prema spoljnjoj ivici visoravni. Kovenant okrete mustanga u tom smeru i pridruži joj se.

Zajedno su sjahali i on leže na stomak da gleda u ponor. Na četiri hiljade stopa ispod okomite litice mračna, isprepletana šuma pružala se dokle god pogled dopire. Šuma se uzdizala nad neravnim terenom - gusto zarasla prekrivka drveća obavijala je podnožje Zapadnik Planina kao da hoće nešto da prikrije, da obezbedi utehu privatnosti krutog i neposrednog jada. A severozapadno preko tog pokrivenog prostranstva tekla je crveno-crna reka koja se slivala sa ivice pukotine. Nečujna na tom rastojanju, zapenušano je izbijala iz stene i usecala put kroz srce šume. Reka je delovala poput povrede šume, posekotine na mrgodnom zelenom licu. Ta brazgotina davala je povređenom, krutom licu izgled opakosti, kao da ono sanja da rastrgne udove neprijatelja koji ga je povredio.

Elena objasni prizor Kovenantu. "To je Crna Reka", reče ona strasno. Bila je prvi novi poglavar koji je ikada ugledao taj prizor. "Sa ovog mesta, ona teče stotinu pedeset milja i više da se spoji sa Mithilom na putu prema Andelejnu. Govori se da joj se izvor nalazi duboko ispod Melenkurion Nebozora. Stojimo na Ulom Kamenu, istočnom prilazu ili vratnicama velike planine. A ispod nas je Garotin Čestar, poslednja šuma Domaje po kojoj još hoda šumnik - gde osakaćena svest Jedine Šume još drži vezu sama sa sobom." Na trenutak je udisala oštri vazduh. Onda je dodala: "Voljeni, verujem da nismo daleko od sedmog Kruga."

On se odgurnu od ivice i nesigurno osovi na noge. Vetar iz ponora kao da je nosio vrtoglavicu na njega. Čekao je dok se nije našao na nekoliko dugih koraka od ivica pre nego što je odvratio: "Nadam se. Koliko nam je poznato, rat bi do sada mogao biti gotov. Ukoliko Trojevi planovi nisu upalili, Kletnik je možda na pola puta do Veselkamena."

"Da. I ja sam osetila taj strah. Ali moje verovanje ostaje da budućnost Domaje neće biti izvojevana ratom. A ta bitka nije u našim rukama. Imamo drugog posla."

Kovenant je proučavao daljinu u njenim očima, odmeravao rizik da je uvredi, a zatim rekao: "Da li ti je palo na pamet da možda nećeš biti u stanju da otvoriš Amoka?"

"Razume se", odvrati ona oštro. "Nisam slepa.""Šta ćeš onda da učiniš, ukoliko ne progovori?""Držim Žezlo zakona. To je moćan ključ. Kada nas Amok odvede do sedmog Kruga, neću biti

bespomoćna."Kovenant skrenu pogled sa kiselim izrazom na licu. Nije verovao da će biti toliko lako.Pokraj Elene vratio se duž pukotine do dvojice krvnih gardista i Amoka. Popodne još nije sasvim

prošlo, ali senka Melenkuriona Nebozora već se protezala preko Ulom Kamena. Senka je zgrušnjavala prirodnu polutamu procepa, tako da je ovaj počivao poput raseline tame preko visoravni. Na najširem mestu nije imao više od dvadeset stopa, ali činilo se da je neizmerno dubok, kao da seže pravo do dubokih korenova planine. Gonjen naglim porivom, Kovenant baci kamičak u rascep. Ovaj poče da odskakuje od zida do zida na putu naniže; izbrojao je dvadeset dva udara srca pre nego što je pao toliko daleko da ga nije mogao čuti. Nagonski se držao na bezbednom odstojanju od pukotine kada je pošao prema Banoru i Morinu.

Dvojica krvnih gardista raspakovali su hranu i Kovenant i Elena napraviše laki obrok za sebe. Kovenant je jeo polako, kao da pokušava da odloži sledeću etapu pohoda. Predviđao je samo tri mogućnosti - uz planinu, niz pukotinu, preko procepa - a sve su mu delovale gadno. Nije želeo da se bavi bilo kojom vrstom uspinjanja ili skakanja; prosta blizina ponora činila ga je nervoznim. Ali kada vide da ga vrhovna poglavarka čeka, on se priseti uslova svoje pogodbe. Dovršio je ono što je jeo i pokušao da se pripremi za ono što je Amok imao na umu, štagod to bilo.

Čvrsto držeći Žezlo zakona, Elena se okrete svom vodiču. "Amoče, spremni smo. Šta treba da učinimo sa Ranihinima? Hoćeš li da jašemo ili hodamo?"

"To je tvoj izbor, vrhovna poglavarko", reče Amok sa smeškom. "Ukoliko Ranihini ostanu, onda neće biti potrebni. Ukoliko odu, bićeš prisiljena da ih ponovo pozoveš."

"Znači da moramo hodati da bismo te sledili?""Sledili? Nisam govorio ništa o napuštanju ovog mesta."

183

"Da li je sedmi Krug ovde?" upita ona hitro."Ne.""Onda je na drugom mestu.""Da, vrhovna poglavarko.""Ukoliko je na drugom mestu, moramo ići do njega.""To je istina. Sedmi Krug ne može da ti se donese.""Da bismo otišli do njega, moramo hodati ili jahati.""I to je istina.""Koje od toga?"Dok je slušao tu izmenu reči, Kovenant oseti tiho divljenje zbog načina na koji je Elena uspevala da

osujeti Amokovu dvosmislenost. Prethodno iskustvo kao da ju je naučilo kako da pritesni mladića. Ali sledećim odgovorom pobegao joj je.

"To je tvoj izbor", ponovi on. "Odluči i idi.""Hoćeš li nas voditi?""Ne.""Zašto ne?""Delam u skladu sa svojom prirodom. Činim ono za šta sam stvoren."

"Amoče, nisi li ti put i dveri do sedmog Kruga?""Da, vrhovna poglavarko.""Onda nas moraš voditi.""Ne.""Zašto ne?" ponvoo je pitala. "Jesi li ćudljiv?" Kovenant začu prizvuk očajanja u njenom glasu.Amok odvrati sa blagim prekorom: "Vrhovna poglavarko, stvoren sam za namenu kojoj služim.

Ukoliko delujem svojeglavo, moraš tražiti od mog tvorca da to objasni.""Drugim rečima", umeša se Kovenant teško, "zaglavljeni smo bez ostala četiri Kruga. To je Kevinov

način zaštite - štagod bio. Bez nagoveštaja koje je sa takvom mudrošću postavio u ostalim Krugovima, suočeni smo sa praznim zidom."

"Lorikov kril je oživeo", reče Amok. "To je predviđena reč. A Domaja je u opasnosti. Zbog toga sam omogućio pristup do sebe. Ne mogu učiniti ništa više. Moram ispunjavati svoju svrhu."

Vrhovna poglavarka pretraživala ga je pogledom jedan trenutak, onda ozbiljno reče: "Amoče, jesu li moji pratioci na neki način nepohodni za tvoju svrhu?"

"Tvoji pratioci moraju se sami starati za sebe. Ja sam put i dveri. Ne ocenjujem tragače.""Amoče..." bila je sva napeta, a usne su joj se tiho micale kao da deklamuje listu mogućih izbora,

"...postoje li uslovi koje treba ispuniti - pre nego što nas povedeš dalje?"Amok se nakloni u znak potvrde njenog pitanja i odgovori uz kikot: "Da, vrhovna poglavarko.""Hoćeš li nas povesti do sedmog Kruga kada uslovi budu ispunjeni?"

"To je svrha mojeg stvaranja.""Koji su uslovi?""Postoji samo jedan. Ukoliko želiš više, moraš ih smisliti bez moje pomoći.""Koji ti je uslov, Amoče?"Mladić je đavolasto gledao iskosa u Elenu. "Vrhovna poglavarko", reče on tonom razuzdanog

veselja, "moraš imenovati silu sedmog Kruga."Zinula je prema njemu na trenutak, onda uskliknu: "Melenkurion! Znaš da mi nedostaje to znanje."Biio je nedirnut. "U tom slučaju, možda je dobro što Ranihini nisu otišli. Oni će te odneti do

Veselkamena. Ukoliko tamo stekneš mudrost, možda ćeš se vratiti. Naći ćeš me ovde." Uz naklon izluđujuće nehajnosti, mahnuo je rukama i nestao.

Ona je piljila za njime i stezala Žezlo kao da namerava da udari prazni vazduh njegovog osustva. Leđima je bila okrenuta Kovenantu; nije mogao da vidi šta joj se dešava sa licem, ali napetost njenih ramena izazivala je u njemu strah da joj se oči privlače u žižu. Na tu misao, krv poče da mu udara u slepoočnicama. Posegao je rukom, pokušao da je prekine ili da joj skrene pažnju.

Od njegovog dodira hitro se okrenula prema njemu. Lice joj je delovalo izmršavelo - koža joj je bila napeta preko blede napregnutosti lobanje - i delovala je zapanjeno, kao da je upravo otkrila sposobnost za

184

paniku. Ali nije mu pošla u naručje. Zaustavila se, namerno zatvorila oči. Kosti njenih čeljusti, obraza i čela usredsrediše se na njega.

Osetio je kako mu se u glavi otvara bezdan.Nije shvatao osećaj crnila, otvaranja. Elena je stajala pred njim u senci Melenkuriona Nebozora

poput ikone od blistave kosti odevene u plavo; ali iza nje, iza čvrstog kamena Ulom Kamena, tmina se širila poput pukotine preko cisterne njegovih misli. Prskotina je pokušavala da ga usisa; gubio se.

Osećaj je dopirao iz Elene.On iznenada shvati. Pokušavala je da stopi um sa njegovim.Uplašeno sevanje pogleda blesnu preko crne vrtoglavice koja ga je praznila. Ono oseti opasnost po

sebe; ukoliko se prepusti stapanju, saznaće istinu o njemu. Nije mogao dozvoliti sebi takav skok, nikada ga nije smeo dopustiti. Ječeći: Ne! - on se trže, zatetura od nje unutar sebe.

Pritisak popusti. On otkri da mu se i telo povlači. Uz napor, zaustavio se, digao glavu.Elenine oči bile su širom otvorene od razočaranja i jada i ona se bolno osloni na Žezlo zakona.

"Izvini, voljeni", dahnu ona. "Tražila sam više nego što si spreman da pružiš." Na trenutak, ostala je nepokretna, pružala mu priliku da odgovori. Onda zaječa: "Moram da razmislim", pa se okrete. Oslanjajući se o Žezlo, lagano je pošla duž pukotine prema spoljašnjoj ivici visoravni.

Uzdrman, Kovenant sede pravo na kamen i uhvati glavu šakama. Protivurečna osećanja su ga rastrzala. Bio je preneražen ovim uskim bekstvom i besan na sopstvenu slabost. Da se spase, povredio je Elenu. Pomisli kako bi trebalo da pođe do nje, ali nešto u usredsređenoj izdvojenosti njene prilike upozoravalo ga je da se ne meša. Izvesno vreme piljio je prema njoj sa bolom u srcu. Onda se diže na noge, mrmljajući u nemarni vazduh: "Trebalo je da bude toliko pošten da nam kaže - bar pre nego što je izgubila Ranihina."

Na njegovo iznenađenje, međnik odgovori: "Amok dela u skladu sa zakonom postanja. Ne može prekršiti zakon naprosto da izbegne bol."

Kovenant zabaci ruke u gađenju. Beskorisno praskajući, on ode preko visoravni.Proveo je ostatak popodneva u nespokojnom koračanju sa mesta na mesto preko Ulom Kamena u

potrazi za nekim nagoveštajem nastavka Amokovog traga. Posle izvesnog vremena dovoljno se smirio da shvati Morinovu primedbu o Amoku. Morin i Banor bili su zatočenici sopstvenog zaveta; mogli su sa pravom govoriti o nužnosti nepopustljivog zakona. Ali to što su krvni gardisti saosećali sa Amokom bio je samo još jedan klin u poklopac kovčega usuda pohoda vrhovne poglavarke.

Kovenantova nedelotvornost bila je još jedan takav klin. Mogao je da čuje kako ga sada naduvana glupost njegove pogodbe ismeva. Kako je mogao da pomogne Eleni? Nije dovoljno znao ni da pojmi o čemu Amok govori. Iako mu je nespokojno koračanje pokrilo širok deo visoravni, nije saznao ništa što bi bilo od ma kakve važnosti. Goli kamen bio je poput njegove nedelotvornosti - nesvodiv i vezujući. Dok se poslednje sunčevo svetlo pretvaralo u prah na nebu, on okrete korake prema odsjaju oblučka koji je označavao logor vrhovne poglavarke. Premišljao je poznatu pomisao da mu zaludnost vodi samo postojanje.

Zatekao je Elenu pokraj kotla sa oblučkom. Delovala je istovremeno i iznureno i ubijeno, kao da joj je pritisak na nju drobio individualnost, povijao je prema obliku njene poglavarske dužnosti. Odlučnost je blistala u izbrušenoj patini njenih kostiju. Prihvatala je sve vidove svog bremena.

Kovenant nespretno pročisti grlo. "Šta imaš? Jesi li uspela da nađeš rešenje?"Udaljenim glasom, ona upita: "Koliko ti je poznavanje borbenog plana vrhovnika Troja?""Poznato mi je u opštim crtama šta namerava - ništa posebno.""Ukoliko mu plan nije doživeo neuspeh, bitka je počela juče."Razmišljao je jedan trenutak, a onda je pažljivo upita: "Gde nas to ostavlja?""Moramo ispuniti Amokov uslov."Pokretom je izrazio svoje nerazumevanje. "Kako?""Ne znam. Ali verujem da se to može učiniti.""Nedostaju ti četiri Kruga.""Da", uzdahnu ona. "Kevin je očigledno želeo da zadobijeno sedmi krug tek kada ovladamo sa prvih

šest. Ali Amok je već prekršio tu nameru. Iako je znao da nismo pojmili Lorikov kril, ipak nam se vratio. Video je da je Domaja u opasnosti i vratio se. To pokazuje određenu slobodu - određeno pravo odlučivanja. Nije jednoznačno vezan zakonom u svakoj tački."

Ona zastade, a posle stanke Kovenant reče: "Onako uzgred, rekao bih da ga to čini opasnim. Zašto bi nas vukao sve dovde ukoliko je znao da ćemo se zaglaviti - ako nije želeo da te odvuče od rata?"

185

"Amok ne želi izdaju. Ne čujem u njemu nikakvu zlobu."Da prodre u njenu zamišljenost, on zareža: "Moguće te je prevariti. Ili možda zaboravljaš da je Kevin

prihvatio Kletnika kao poglavara?"Elena čvrsto odgovori: "Možda prvih šest Krugova ne sadrže ime ove sile. Možda podučavaju samo

načinu na koji se Amok može naterati da sam izgovori njeno ime.""U tom slučaju...""Amok nas je doveo jer je na neki način moguće da ispunimo njegov uslov.""Ali možeš li da pronađeš prava pitanja?""Moram. Kakav drugi izbor postoji za mene? Ne mogu sada da se pridružim ratovniji."Glas joj je sadržavao mračnu konačnost, kao da izriče presudu nad samom sobom. Rano sledećeg

jutra, pozvala je Amoka.On se pojavi uz dečački osmeh. Dohvatila je Žezlo zakona obema rukama i oslonila ga o stenu ped

sobom.U zori podno Melenkuriona Nebozora otpočeli su dvoboj za pristup sedmom Krugu.Dva dana se vrhovna poglavarka Elena upinjala da izvuče dragoceno ime od Amoka. Tokom drugog

dana, silna oluja prikupi se na jugoistočnom obzorju, ali ne stiže do Ulom Kamena i niko nije obraćao pažnju na nju. Dok je Kovenant sedeo i vrteo prsten oko prsta, nespokojno koračao oko boraca ili uz mrmljanje odlazio da izbegne napor, ona je ispipavala Amoka svim pitanjima koja je mogla da smisli. Ponekad je radila sistematično; ponekad intuitivno. Razrađivala je ideje da ih on potvrdi ili porekne. Prisiljavala ga je da izgovara odgovore sve duže i duže. Vodila ga je kroz naporna ponavljanja poznatih terena i svom preciznošću gurala prema neznanim. Gradila je logičke zamke za njega, pokušavala da ga pritesni protivurečnostima. Tražila je načina da stopi um sa njegovim.

Bilo je to poput dvoboja protiv vodenog bazena. Svako sečenje i udarac njenih pitanja dirali su ga kao da je pljusnula po jezercetu ravnim krajem oštrice. Odgovori su mu pljeskali na svako pitanje. Ali kada se upinjala da ga uhvati na zamku svoje nužde, prolazila je kroz njega i nije ostavljala ni traga. Postepeno je dozvoljavao sebi da joj uzvraća smehom, ali uglavnom joj je odgovarao na pitanja uobičajenim veselim izbegavanjem. Njen trud nije postizao nikakav uspeh. Do zalaska sunca drhtala je od osujećenosti, potisnutog besa i psihičke iscrpljenosti. Sama čvrstina Ulom Kamena kao da joj se podsmevala.

Uveče, Kovenant ju je smirivao u skladu sa uslovima pogodbe. Nije govorio ništa o sopstvenim strahovima, bespomoćnosti, sve većoj uverenosti da je Amok neprodoran; nije baš ništa govorio o sebi. Umesto toga, poklanjao joj je najbolju pažnju, usredsredio se na nju svim izvorima koje je posedovao.

Ali svi njegovi napori nisu mogli da dirnu srce njene nevolje. Učila je da nije dorasla nuždi Domaje, a to je bio bol za koga nije bilo utehe. Kasno noću prigušeno je škrgutala, kao da škripi zubima da bi se uzdržala da ne zaplače. A ujutro trećeg dana - trideset drugog otkako je napustila Veselkamen - primakla se kraju izdržljivosti. Pogled joj je bio iznuren i prazan i sadržavao je oproštej sa svime.

Hrapavim glasom Kovenant je upita šta namerava da učini."Moliću." Glas joj je imao hrapav, izmučen prizvuk. Izgledala je krhko poput kostura - same hrabre,

lomne kosti isprečene na putu nekome ko je, i pored sve dečačke veselosti, bio nesavladiv poput lavine. Pritisak poput uzbune u glavi reče Kovenantu da joj se kriza primakla. Ukoliko joj Amok ne odgovori na molbe, mogla bi se okrenuti poslednjem izvoru neobične unutarnje snage.

Silovitost te mogućnosti prestravi ga. Zastao je na samom rubu da je zamoli da se zaustavi, da odustane od pokušaja. Ali sećao se pogodbe; mozak mu je jurio za alternativama.

Prihvatao je njenu tvrdnju da odgovor na Amokovo pitanje mora da je pristupačan. Ali verovao je da ga ona neće naći; prilazila je problemu sa pogrešne strane. Pa ipak, činilo se da je to jedina strana. Šutirajući otpatke koji su mu zagušili um, on pokuša da zamisli drugačije pristupe.

Dok su mu se misli upinjale da dosegnu neku vrstu spasonosne intuicije, vrhovna poglavarka Elena zauze mesto i prizva Amoka. Mladić se smesta pojavi. Pozdravio ju je uz kićeni naklon i rekao: "Vrhovna poglavarko, kako ti glase želje za danas? Hoćemo li odložiti sučeljavanje i skupa zapevati vesele pesme?"

"Amoče, počuj me." Glas joj je škripao. Kovenant je čuo dubine samokažnjavanja u njoj. "Više neću da se igram igara potrage sa tobom." Ton joj je istovremeno izražavao ponos i očajanje. "Nužda Domaje ne dopušta više odugovlačenja. U daljini je već rat - krvoproliće i smrt. Opaki maršira protiv svega što je Kevin pokušavao da zaštiti kada je stvarao Krugove. To ustrajanje na uslovima je lažna odanost njegovoj nameri. Amoče, preklinjem te. U ime Domaje, povedi nas do sedmog Kruga."

186

Njena molba kao da ga je dirnula i odgovor mu je bio neuobičajeno ozbiljan. "Vrhovna poglavarko, ne mogu. Ono sam za šta sam načinjen. Ukoliko pokušam da to učinim, prestaću da postojim."

"Onda nas nauči putu da bismo ga mogli sami slediti."Amok zavrte glavom. "I onda ću prestati da postojim."Na trenutak, zastala je kao da je poražena. Ali u tišini, ramena joj se ispraviše. Naglo je digla Žezlo

zakona i postavila ga vodoravno ispred sebe, poput oružja. "Amoče", naredila je, "postavi ruke na Žezlo."Mladić bez trzaja pogleda u autoritet njenog lica. Lagano je poslušao. Ruke mu se lako osloniše

između njenih na drvo izrezbareno runama.Ona ispusti visok, neobičak krik. Vatra se smesta rascveta duž Žezla; hromno zeleni plamenovi

otvoriše se iz čitavog drveta. Plamen je prelazio preko njenih i Amokovih ruku; tamo se pojačavao kao da im se hrani na prstima. Hujao je dubokom silinom i zračio oštru aromu, poput vonja prisile.

"Amoče Kevinovog porekla!" kliknu ona kroz hujanje. "Putu i dveri prema sedmom Krugu! Silom Žezla zakona - u ime vrhovnog poglavara Kevina, sina Lorikovog koji te je stvorio - zaklinjem te. Reci mi ime sile sedmog Kruga!"

Kovenant oseti silinu njene zapovesti. Iako nije bila upravljena na njega - iako on nije dodirivao Žezlo - oseti mučninu od napora da izgovori ime koje nije znao.

Ali Amok ju je gledao ne trepćući, a glas mu se jasno useče kroz oganj Žezla. "Ne, vrhovna poglavarko. Neosetljiv sam na prisilu. Ne možeš me dodirnuti."

"Sedmice mi!" povika ona. "Neću dopustiti poricanje!" besnela je kao da koristi gnev da bi zadržala vrisak. "Melenkurion abatha! Reci mi ime!"

"Ne", ponovi Amok.Ona mu divlje istrgnu Žezlo iz ruku. Oganj se prikupi, poraste, a zatim glasno briznu ka nebu poput

udara groma.On sleže ramenima i nestade.Dugi, preneraženi trenutak, vrhovna poglavarka sleđeno je stajala, piljila u mesto sa koga je nestao

Amok. Onda drhtaj prođe kroz nju i ona se okrete Kovenantu kao da na ramenima nosi težinu čitave planine. Lice joj je delovalo poput divljine. Napravila je dva teturava koraka i zastala da bi se oslonila o Žezlo. Pogled joj je bio prazan; sva silina bila joj je usredsređena prema unutra, protiv nje same.

"Nisam uspela", zaječa. "Osudila sam." Bes joj iskrivi usta. "Osudila sam Domaju na propast."Kovenant nije mogao da podnese taj prizor. Zaboravivši sve beskorisne misli, on požuri da kaže:

"Mora da postoji još nešto što možemo učiniti."Odgovorila je sa jezivom blagošću. Nežno, gotovo mazno, rekla je: "Veruješ li u belo zlato? Možeš li

ga upotrebiti da ispuniš Amokov uslov?" Glas joj je imao prizvuk ludila. Ali sledećeg trenutka njena strast buknu prema napolje. Svom snagom tresnula je Žezlom o Ulom Kamen i kriknula: "Pa onda učini tako!"

Sila koju je razuzdala natera širok deo visoravni da se zaljulja poput udarenog splava. Kamen poskoči, zatim zaroni; glatki talasi sile zakotrljaše se kroz njega iz Žezla.

Ljuljanje baci Kovenanta sa nogu. On se zatetura, pade prema procepu.Gotovo smesta, Elena uspostavi kontrolu nad sobom. Trgla je nazad silu Žezla, viknula na krvne

gardiste. Ali Banorovi refleksi bili su brži. Dok se stena i dalje ljuljala, on se bezbedno ukopa nogama u nju i uhvati Kovenanta za ruku.

Na trenutak, Kovenant je bio previše preneražen da radi bilo šta drugo osim da mlitavo visi u Banorovom zahvatu. Silovitost vrhovne poglavrke preplavljala ga je, sprala sve drugo iz njegove svesti. Ali onda primeti bol Banorovog zahvata na ruci. Mogao je da oseti nešto proročko u drevnoj snazi kojom ga je Banor stegao, zadržao u životu. Krvni gardista je imao gvozdeni zahvat, sigurniji od stenja Ulom Kamena. Kada začu Elenu kako ječi: "Voljeni! Jesam li te povredila?" već je poluglasno mrmljao. "Čekaj. Stani. Shvatio sam."

Oči su mu bile zatvorene. Otvorio ih je i optkrio da ga Banor drži u uspravnom položaju. Elena je bila u blizini; zabacila je ruke oko njega i skrila lice na njegovom ramenu. On reče: "Shvatio sam." Nije obraćala pažnju na njega, već je počela da mumla izvinjenja u rame. Da je zaustavi, on oštro reče: "Zaboravi. Mora da gubim um. Trebalo je da ovo shvatim još pre nekoliko dana."

Najzad ga je čula. Pustila ga je i zakoračila unazad. Poharano lice joj se ukoči. Zaustavila je dah između zuba, provukla ruku kroz kosu. Lagano se ponovo pretvarala u poglavarku. Glas joj je bio nesiguran, ali lucidan kada reče: "Šta si saznao?"

187

I Banor pusti Kovenanta, pa je Nevernik nesigurno stajao na sopstvenim nogama. Noge mu nisu verovale kamenu, ali on skupi kolena i pokuša da ne obraća pažnju na taj osećaj. Problem je bio u njegovom mozgu; sve predstave su mu se pomerile. Želeo je da govori brzo, da olakša Eleninu tegobnu hitnju. Ali nedostajalo mu je previše tragova. Morao je da priđe sopstvenoj intuiciji polagano, tako da bi mogao da sakupi sve niti.

Pokuša da razbistri glavu tako što ju je zatresao. Elena se lecnu kao da je podseća na njen izliv. Napravio je smirujući pokret prema njoj i okrenuo se da se suoči sa krvnim gardistima. Napeto je proučavao prazni metal njihovih lica, tragao za nekim titrajem ili nijansom dvostrukosti, skrivenih namera, koji bi mu potvrdio intuiciju. Ali njihove drevne, besane noći kao da nisu skrivale ništa, nisu otkrivale ništa. Oseti trenutak panike na pomisao da možda greši, ali je on potisnu i upita što je mirnije mogao: "Banore, koliko si star?"

"Mi smo krvna garda", odvrati Banor. "Naš zavet je dat u mladosti Kevinovog vrhovnog poglavarstva."

"Pre obesvećenja?""Da, prapoglavaru.""Pre nego što je Kevin otkrio da mu je Kletnik zapravo neprijatelj?""Da.""A ti lično, Banore? Koliko si star?""Bio sam među prvim Haručaima koji su ušli u Domaju. Delio sam prvo davanje zaveta."To je bilo pre mnogo vekova." Kovenant zastade pre nego što upita: "Koliko dobro se sećaš

Kevina?""Lagano", upozori ga Elena. "Ne podsmevaj se krvnoj gardi."Banor ne odrazi njenu brigu. Nepopustljivo je odgovorio Neverniku: "Mi ne zaboravljamo.""Pretpostavljam da ne", uzdahnu Kovenant. "Kako je to pakleni način života." Na trenutak gledao je

u stranu, prema planini, u potrazi za hrabrošću. Onda sa naglom oštrinom nastavi: "Znao si Kevina kada je napravio Krugove. Znao si ga i sećaš se. Bio si sa njime kada je dao prvi Krug džinovima. Bio si sa njim kada je sakrio drugi u one proklete katakombe ispod Planine Groma. Koliko puta si dolazio ovamo sa njime, Banore?"

Krvni gardista za nijansu podiže jednu obrvu. "Vrhovni poglavar Kevin nije putovao do Ulom Kamena ili Melenkurion Nebozora."

Taj odgovor poljulja Kovenanta. "Nijednom?" Pobuna mu izlete pre nego što je mogao da je zaustavi. "Govoriš li mi da nikada ranije nisi bio ovde?"

"Mi smo prvi krvni gardisti koji su kročili na Ulom Kamen", odvrati glatko Banor."Onda kako...? Čekaj. Stani." Kovenant je piljio kao da mu se vrti, a zatim se lupi po čelu

nadlanicom. "Tako je. Ukoliko je Krug neka vrsta prirodne pojave - poput Kamena Zlozemlja - ukoliko nije ostavljena ovde - Kevin nije morao da dolazi ovamo da bi znao za njega. Mogao je da mu kaže Lorik ili neko drugi. Lorik je mogao da kaže bilo kome."

Duboko je uzdahnuo da se pribere. "Ali svi koji su mogli da znaju izginuli su tokom obesvećenja. Izuzev tebe."

Banor zatrepta na Kovenanta kao da mu reči nemaju nikakvog značenja."Slušaj me, Banore", nastavi on. "Mnoge stvari konačno počinju da imaju smisla. Ponašali ste se

neobično - kada se Amok pojavio u Veselkamenu onaj prvi put. Ponašali ste se neobično kada se pojavio u Veseldrvu. I pustili ste vrhovnu poglavarku da ga lično sledi u planine sa samo dvojicom krvnih gardista da je štite. Samo dvojicom, Banore! A kada smo završili zaglavljeni na ovoj prokletoj steni, Morin je imao smelosti da se izvinjava u ime Amoka. Vatru mu paklenu! Banore, trebalo je bar da kažete vrhovnoj poglavarki ono što znate o tom Krugu. Kakva vam je to odanost?"

Elena ponovo upozori Kovenanta. Ali ton joj se promenio; njegovo razmišljanje zainteresovalo ju je."Mi smo krvna garda", reče Banor. "Ne možeš potezati sumnje protiv nas. Mi ne znamo Amokovu

nameru."Kovenant začu blagi naglasak koji je Banor stavio na reč znamo. Na sopstveno iznenađenje, oseti

želju da uhvati Banora za reč, bez obzira na to šta su krvni gardisti znali. Ali on se prisili da upita: "Ne znate, Banore? Kako možete da ne znate? Previše ste mu verovali da bi bilo tako."

Banor se usprotivi kao i pre toga. "Ne verujemo mu. Vrhovna poglavarka odabrala je da ga sledi. Mi ne tražimo više."

188

"Đavola ne tražite." Napor za samoprinudom učinio ga je okrutnim. "I prekini da me tako prazno gledaš. Vi ljudi došli ste u Domaju i dali zavet da ćete štititi Kevina. Zakleli ste se da ćete ga braniti ili bar dati život za njega, poglavare i Veselkamen sve dok samo vreme ne dođe do kraja, ako već ne zauvek, jer zašto biste inače bili lišeni čak i prostog poštenog spavanja? Ali taj jadni, slomljeni čovek vas je nadmudrio. Zapravo vas je spasao kada je uništio i sebe i sve ostalo u šta je veselo verovao. I zato, eto vas, visite sa svog zaveta u praznom prostoru kao da su svi razlozi sveta iznenada nestali.

A onda! Onda dobijate drugu priliku da ispunite zavet kada stižu novi poglavari. Ali šta se dešava? Amok se pojavljuje ni iz čega, i još traje rat protiv Kletnika lično - a šta vi radite? Puštate Kevinovu tvorevinu da odvede vrhovnu poglavarku kao da je to sasvim bezbedno i kao da ona nema pametnija posla.

Da ti kažem nešto, Banore. Možda je istina da baš ne poznajete Amoka. Mora da ste od Kevina naučili neku vrstu nepoverenja. Ali sigurno je kao pakao da razumete šta Amok radi. I slažete se!" Nagla opakost sopstvenog glasa zaustavi Kovenanta na trenutak. Osetio se potresen moralnim sudovima koje je sagledao u Banoru. Hrapavim glasom on nastavi: "Ili zašto je rizikujete zbog nečega stvorenog rukom jedinog čoveka koji je ikada uspeo da baci senku na vašu neporočnost?"

Bez opomene, Amok se pojavi. Dolazak mladića trže Kovenanta, ali on ga primi kao znak da je na pravom putu. Uz težak uzdah, on reče: "Zbog čega u ime zaveta, ili bar prostog prijateljstva, niste rekli vrhovnoj poglavarki o Amoku kada se prvi put pojavio?"

Banorov pogled nije zatitrao. Svojim poznatim, nespretnim, atonalnim naglaskom, on odvrati: "Prapoglavaru, videli smo obesvećenje. Videli smo plodove opasnog znanstva. Znanstvo nije znanje. Znastvo je oružje, mač ili koplje. Krvna garda ne koristi oružje. A nož može da se okrene i povredi ruku koja ga nosi. Pa ipak, poglavari žele znanstvo. Oni čine vredna dela uz njegovu pomoć. Zbog toga se ne suprotstavljamo, iako ga ne diramo, niti mu služimo.

Vrhovni poglavar Kevin napravio je krugove da očuva znanstvo - i da smanji opasnost od mogućnosti da mu oružje upadne u nespremne ruke. To odobravamo. Mi smo krvna garda. Ne govorimo o znanstvu. Govorimo samo ono što znamo."

Kovenant nije mogao da nastavi. Osećao je da je već previše umnogostručio uvrede protiv Banora. I dirnulo ga je ono što je Banor rekao, i pored ravnog tona krvnog gardiste.

Ali Elena je dovoljno saznala da nastavi njegovo razmišljanje. Glas joj je bio istovremeno tih i zapovednički kada je rekla: "Međniče - Banore - krvna garda mora se sada odlučiti. Počujte me. Ja sam Elena, vrhovni poglavar po izboru Veća. Ovo je pitanje odanosti. Hoćete li služiti mudrost mrtvog Kevina, ili ćete služiti mene? U prošlosti služili ste dvoje, mrtve i žive. Oboje ste služili dobro. Ali ovde morate odabrati. U nuždi Domaje više nema srednjeg puta. Biće krvi i optužbi po svima nama ukoliko dopustimo da Izopačenje prevagne."

Banor se lagano okrete međniku. Jedan dugi trenutak gledali su jedan drugoga u tišini. Onda se Morin okrete vrhovnoj poglavarki sa dostojanstvenim pogledom u očima. "Vrhovna poglavarko", reče on, "mi ne znamo ime sile sedmog Kruga. Čuli smo mnoga imena - neka lažna, druga mrtva. Ali jedno ime čuli smo samo izgovarano šapatom od strane vrhovnog poglavara Kevina i Veća.

To ime je Sila zapovesti."Kada Amok začu ime, stade da klima sve dok nije izgledalo da mu kosa pleše od veselja.

24. SPUŠTANJE DO KORENA ZEMLJE

Kovenant otkri da se preznojava. I pored ledenog vetrića, čelo mu je bilo mokro. Vlaga mu je izazivala svrab u bradi, a hladan znoj tekao mu je niz kičmu. Morinova predaja ostavila ga je sa osećajem neobične ispražnjenosti. Na trenutak, gledao je prema suncu kao da ga pita zbog čega ga ne zagreje.

Šiljci Melenkuriona pružali su se prema jutru poput prstiju koji pokušavaju da zaklone sunce. Njihovi snegom prekriveni vrhovi blistavo su hvatali svetlost; od odraženog sjaja Kovenantu su suzile oči. Masivni kamen vrhunaca ga je strašio. Žustro trepćući, prisilio je pogled da mu se okrene nazad prema vrhovnoj poglavarki.

Kroz svoju zaslepljenost suncem činilo mu se da može da vidi samo njenu smeđu, plavo prošaranu kosu. Svetliji uvojci blistali su kao uglačani. Ali kada je zatreptao, vid mu se razbistri. Razaznao joj je lice. Oživelo je od osmeha. Novo životno zadovoljstvo osvetlilo joj je izraz povraćenom nadom. Nije govorila, ali usne joj obrazovaše jednu reč: Voljeni.

189

Kovenant oseti da ju je izdao.Morin i Banor stajali su iza nje gotovo rame uz rame. Ništa u napetom položaju njihove ravnoteže

niti u opuštenoj spremnosti njihovih ruku nije izražavalo iznenađenje ili žalost zbog odluke koju su doneli. Pa ipak, Kovenant je znao da su iz osnova izmenili karakter službe poglavarima. On je to iscedio iz njih. Požele da može da se izvini na neki način koji bi imao smisla za krvne gardiste.

Ali nije bilo ničega što im je mogao reći. Bili su previše apsolutni da prihvate ikakav gest izvinjenja. Njihova samotna veza sa zavetom nije mu pružala nikakav put kojim bi im mogao prići. Nijedno izvinjenje nije bilo dovoljno.

"Sila zapovesti", jeknu on slabašno. "Smiluj mi se." Nemoćan da podnese prizor Eleninog slavobitnog, zahvalnog osmeha punog olakšanja ili Amokovog cerenja, on se okrete i umorno ode preko visoravni prema ivici Ulom Kamena, kao da stopala ponovo pokušavaju da mu dokuče čvrstinu kamena.

Kretao se uporledo sa procepom, ali se držao na bezbednom rastojanju. Čim je bio u stanju da vidi materijalni potez Garotinog Čestara ispod ruba litice, on zastade. Tamo je ostao, nadajući se istovremeno i da će Elena doći do njega i da neće.

Sve jači vetar iz Šume duvao mu je u lice i prvi put posle mnogo dana bio je u stanju da razazna miris godišnjeg doba. Otkrio je da je jesen Domaje zaobišla za ugao, preputovala godišnji krug od radosti prema tuzi. Vazduh više nije blistao od obilja i plodnosti, vesele ili mrgodne zrelosti. Sada je vetar imao ukus napadne ivice zime - predskazanje promene, obećanje dugih noći, ogolelosti i hladnoće.

Dok je mirisao vazduh, shvati da Garotin Čestar nije zahvatila jesenja promena boja. Razaznavao je crna staništa po kojima je drveće već izgubilo lišće, ali nikakvi ukrasi nisu bledeli tminu Čestara. Ovaj je prelazio bez međustanja ili cifranja iz leta u zimu. Osetio je razlog očima i nosom; gnevno stezanje svesti stare Šume crplo joj je svu snagu i volju i nije ostavljalo ni sposobnost, niti želju da traći vreme na puko iskazivanje sjaja.

Onda začu korake iza sebe i prepozna Elenin hod. Da predupredi ono što je želela da mu kaže ili da ga pita, on reče: "Znaš, tamo odakle dolazim, ljude koji su to činili šumi nazivali su pionirima - naročiti soj junaka, pošto se umesto ubijanja drugih ljudskih bića usredsređuju na uništavanje same prirode. U stvari, znam ljude koji tvrde da svi naši društveni nemiri potiču od puke činjenice da nam nije preostalo više ništa za pionirske poduhvate."

"Voljeni", reče ona blago, "nije ti dobro. Šta ti to nedostaje?""Nedostaje?" Nije mogao da se natera da je pogleda. Usta su mu bila puna pogodbe i morao je teško

da proguta pre nego što je uspeo da kaže: "Ne obraćaj pažnju na mene. Ja sam kao ona Šuma tamo dole. Ponekad izgleda ne mogu da se uzdržim od prisećanja."

U tišini, osetio je koliko ju je taj odgovor malo zadovoljio. Brinula se za njega, želela da ga razume. Ali ponovno rođenje nade povratilo joj je hitnju dužnosti. Znao je da joj sada nije preostalo dovoljno vremena da ga istražuje. Mrko je klimnuo kada je rekla: "Moram da idem - nužda Domaje teško me je pritisla." Onda dodade: "Hoćeš li ostati ovde - i čekati moj povratak?"

Najzad je našao snage da se okrene i da je pogleda. Susreo se sa ozbiljnim izrazom njenog lica, izmeštenom onostranošću pogleda, i mrgodno rekao: "Da ostanem? I da propustim ponovno rizikovanje vlastitog vrata? Besmislica. Nisam imao takvu priliku još od kako sam bio u Planini Groma."

Sarkazam mu je bio oštriji nego što je nameravao, ali činilo se da ga je prihvatila. Nasmešila se, lako ga dodirnula po ruci prstima jedne šake. "Dođi onda, voljeni", reče ona. "Krvni gardisti su spremni. Moramo krenuti pre nego što nam Amok postavi nove prepreke na put."

Pokušao je da joj uzvrati osmeh, ali nesigurni mišići lica protumačili su mu pokušaj kao grimasu. Gunđajući zbog neuspeha, pošao je sa njom nazad prema krvnim gardistima i Amoku. Dok su koračali, gledao ju je postrance, skriveno je procenjivao. Napor poslednja tri dana bio je potisnut u pozadinu; čvrsti korak i odlučne crte lica izražavali su joj novu odlučnost, snagu. Povratak nade omogućio joj je da odbaci prostu iscrpljenost. Ali zglavci su joj bili napeti kada je dohvatila Žezlo, a glava joj je bila isturena pod gladnim uglom. Činila je da Kovenantova pogodba nespokojno počiva u njemu, kao u neodgovarajućem i nemirnom grobu.

U umu, i dalje je mogao da oseti ljuljanje Ulom Kamena. Bio mu je potreban sigurniji oslonac; ništa ga nije moglo spasti ako ne bude mogao da održi ravnotežu.

Nejasno je opazio da su međnik i Banor zaista spremni za put. Vezali su sve zalihe u zavežljaje i privezali ih za leđa vrpcama od prijanjka. A Amok je sav iskrio od raspoloženja; vizije kao da su mu poskakivale po veseloj kosi. Njih trojica zadadoše Kovenantu oštar osećaj nespremnosti. Nije se osećao

190

doraslim onome što je počivalo ispred grupe vrhovne poglavarke. Bilo bojazni poče da hita kroz njegovo umorno raspoloženje. Postojalo je nešto što je morao učiniti; bilo mu je potrebno da pokuša da povrati celovitost na neki način. Ali nije znao kako.

Gledao je vrhovnu poglavarku kako se oprašta sa Ranihinima. Pozdravili su je radosno, topćući nogama i njišteći od zadovoljstva pred izgledom aktivnosti posle tri dana strpljivog čekanja. Zagrlila je svakog velikog konja, zatim koraknula unazad, dohvatila Žezlo i pozdravila ih na ranjanski način.

Ranihini odgovoriše trešenjem griva. Gledali su je gordim, nasmejanim očima kada im se obratila."Ponositi Ranihini - prva ljubavi moga života - zahvaljujem vam za službu. Bili smo počastvovani.

Ali sada moramo za izvesno vreme produžiti pešice. Ukoliko preživimo put, pozvaćemo vas da nas odnesete nazad u Veselkamen - u pobedi ili porazu, biće nam potebna široka leđa vaše snage.

Trenutno, budite slobodni. Jurite zemljama svojih srca i željama kopita. A ako se dogodi da vas ne pozovemo - onda, ponositi Ranihini, recite srodnicima za Miru. Spasla mi je život na klizištu i dala sopstveni za manjeg konja. Recite svim Ranihinima da se Elena, kćerka Lenina, vrhovna poglavarka po izboru Veća i nosilac Žezla zakona, ponosi vašim prijateljstvom. Vi ste rep nebeski, griva sveta."

Digavši Žezlo, ona kliknu: "Ranihini! Živeli!"Veliki konji odgovoriše njištanjem koje je odjekivalo sa lica Melenkuriona Nebozora. Onda se

okrenuše i odgalopiraše, vodeći sa sobom Kovenantovog mustanga. Kopita su im udarala po kamenu poput valjanja ognja dok su jurili prema severu i van vidika iza krivine planine.

Kada se Elena ponovo okrete pratiocima, osećaj gubitka jasno joj se pokazivao na licu. Tužnim glasom, rekla je: "Dođite. Ukoliko moramo da putujemo bez Ranihina, putujmo barem brzo."

Smesta se sa iščekivanjem okrenula Amoku. Drevni mladić odvrati kitnjastim naklonom i pođe veselo prema mestu na kom se litica Nebozora spajala sa rascepom visoravni.

Kovenant se poteže za bradu i bespomoćno pogleda kako Elena i Morin slede Amoka.A onda, naglo poput jecaja, on uskliknu: "Čekajte!" prsti desne ruke upleli su mu se u bradu.

"Stanite." Vrhovna poglavarka upitno ga pogleda. On reče: "Treba mi nož. I malo vode. I ogledalo, ukoliko ga imate - ne želim da presečem grkljan."

Elena reče ravnim glasom: "Prapoglavaru, moramo poći. Izgubili smo mnogo vremena - a Domaja je u nuždi."

"Važno je", zareža on. "Imate li nož? Oštrica moga peroreza nije dovoljno dugačka."Na trenutak ga je proučavala kao da njegovo ponašanje predstavlja misteriju. Onda, lagano, klimnu

Morinu. Međnik skide zavežljaj, otvori ga i izvadi kameni nož, kožnu mešinu sa vodom i plitku zdelu. To dade Neverniku. Kovenant smesta sede na kamen, ispuni zdelu i poče da vlaži bradu.

Mogao je da oseti prisustvo vrhovne poglavarke dok je stajala pravo ispred njega - gotovo je okusio napetost sa kojom je držala Žezlo - ali se usredsredio u utrljavanje vode u dlačice. Srce mu je lupalo kao da se poduhvatio nečega opasnog. Imao je živ osećaj onoga čega se lišava. Ali bio je prisiljen naglim uverenjem da mu je pogodba lažna ukoliko ga ne bude dovoljno koštala. Kada je digao nož, učinio je tako da zapečati svoj kompromis sa sudbinom.

Elena ga zaustavi. Tihim, oštrim glasom, ona reče: "Tomase Kovenante."Način na koji je to izgovorila prisili ga da digne glavu."U čemu je hitnost toga?" Kontrolisala je oštrinu time što je tiho govorila, ali iznerviranost joj se

jasno osećala u glasu. "Protraćili smo tri dana u kašnjenju i neznanju. Da li se sada ismevaš nuždi Domaje? Da li je to namerna želja da sprečiš uspeh ovog pohoda?"

Gnevni odgovor skoči mu na usne. Ali uslovi pogodbe zahtevali su da ga potisne. On ponovo saže glavu, pljusnu još vode na bradu. "Sedi. Pokušaću da ti objasnim."

Vrhovna poglavarka sede ukrštenih nogu ispred njega.Nije mogao da je lagodno pogleda u oči. I nije želeo da gleda prema Melenkurionu Nebozoru; ovaj je

stajao previše oštro, hladno, iza nje. Umesto toga gledao je ruke dok se igrao kamenim nožem."U redu", reče nespretno. "Ja nisam od onih osoba što puštaju brade. Svrbe me. I od njih izgledam

kao fanatik. One... Ovu sam pustio da raste iz jednog razloga. Ona je način dokazivanja - način za takvo prikazivanje da čak i neko toliko tvrdoglav i uopšte uzev smušen kao ja može to da vidi - kada se probudim u stvarnom svetu i otkrijem da nemam bradu koju sam puštao, onda ću zasigurno znati da je sve ovo samo halucinacija. To je dokaz. Četrdeset ili pedeset dana brade ne nestaje tek tako. Osim ukoliko je nikada nije ni bilo."

191

I dalje je piljila u njega. Ali ton joj se izmenio. Shvatila je bitnost tog razotkrivanja. "Zbog čega onda sada želiš da je ukloniš?"

Drhtao je od pomisli na rizik koga se poduhvata. Ali bila mu je potrebna sloboda, a njegova pogodba obećavala je da će mu je doneti. Upinjući se da ukloni strah od otkrivanja iz glasa, rekao joj je onoliko od istine koliko je mogao da dopusti.

"Napravio sam drugi dogovor - poput onoga koji sam imao sa Ranihinima. Više ne pokušavam da dokažem da Domaja nije stvarna." U pozadini svog uma, preklinjao je: molim te, ne pitaj me više ništa. Ne želim da te lažem.

Ispitivala ga je pogledom. "Veruješ li, onda... da li prihvataš Domaju?"U olakšanju, gotovo je naglas uzdahnuo. Mogao je da je pogleda u oči da bi odgovorio na to. "Ne.

Ali voljan sam da prekinem da se prepirem oko toga. Toliko si učinila za mene.""Ah, voljeni!" dahnu ona sa iznenadnom napetošću, "nisam učinila ništa - samo sam sledila srce. U

okviru poglavarskih dužnosti, sve bih učinila za tebe."Činilo mu se da vidi strast za sobom u samom tonu njene kože. Želeo je da se nagne napred, da je

dodirne, poljubi, ali se ustezao zbog prisustva krvnih gardista. Umesto toga, pružio joj je nož.Predavao joj se i ona je to znala. Sjaj zadovoljstva ispunio joj je lice kada je uzela nož. "Ne plaši se,

voljeni", prošapta. "Sačuvaću te."Pažljivo, kao da obavlja obred, primakla mu se i počela da mu brija bradu.Nagonski se lecnuo kada ga je oštrica prvi put dodirnula. Ali stegao je zube i povukao se u mir,

zatvorio usta, rekao sebi da je bezbedniji u njenim rukama nego u sopstvenim. Mogao je da oseti smrtonosnost oštre ivice dok mu je prelazila preko kože - prizivala je slike zagađenih rana i gangrene - ali zatvorio je oči i ostao nepokretan.

Nož mu je povlačio bradu, ali oštrina sečiva sprečavala je da se povlačenje pretvori u bol. I uskoro mu njeni prsti nađoše stegnute mišiće vilice. Pomilovala ga je po grču da ga primiri. Uz napor, otvorio je oči. Srela mu je pogled kao da se smeši kroz izmaglicu ljubavi. Blago mu je zavalila glavu i očistila bradu sa vrata glatkim, pouzdanim potezima.

Onda je završila. Živo je osećao golu kožu na vazduhu, pa protrlja lice rukama, uživajući u svežem dodiru svojih obraza i vrata. Ponovo požele da poljubi Elenu. Da joj odgovori na osmeh, on ustade i reče: "Sada sam spreman za polazak. Idemo."

Ona dohvati Žezlo zakona, lako skoči na noge. Tonom izuzetnog veselja, ona reče Amoku: "Hoćeš li nas sada povesti do sedmog Kruga?"

Amok je sa smeškom pozva prstom, kao da je zove na igru i ponovo krenu prema mestu na kome je rascep Ulom Kamena nestajao pod Melenkurionom Nebozorom. Morin hitro ponovo spakova zavežljaj i postavi se iza Amoka; Elena i Kovenant sledili su međnika; Banor je preuzeo začelje.

U takvom poretku počeli su poslednju etapu pohoda za Silom zapovesti.Žustro su prešli visoravan. Amok ubrzo stiže do spoja litice i rascepa. Tamo mahnu pratiocima,

srećno se nasmeši i skoči u pukotinu.Kovenant jeknu i protiv volje i požuri sa Elenom do ivice. Kada su provirili u usko crnilo ponora,

videli su Amoka kako stoji na ispustu uz suprotni zid. Ispust je počinjao na petnaest ili dvadeset stopa ispod njih i par stopa ispod visa planine. Nije bio jasno vidljiv. Prazni kamen i senovita tmina pukotine obrazovali su bezoblični ponor. Činilo se kao da Amok stoji na tami koja vodi u tamu.

"Vatru mu paklenu!" zaječa Kovenant kada je pogledao dole. Već je osećao vrtoglavicu. "Zaboravite. Naprosto zaboravite da sam to uopšte pominjao."

"Dođite!" ree Amok veselo. "Sledite me!" Glas mu se čuo kroz udaljeni, podzemni klokot reke. Nemarnim korakom pošao je u planinu. Tmina ga u trenutku proguta.

Morin baci pogled na vrhovnu poglavrku. Kada je klimnula, on skoči u pukotinu, slete tamo gde se Amok nalazio trenutak ranije. Zatim napravi jedan korak u stranu i stade da čeka.

"Nemojte da ste smešni", promrmlja Kovenant kao da govori vlažnom, svežem strujanju vazduha koje je izbijalo iz procepa. "Nisam ja krvni gardista. Sačinjen sam od obične krvi i običnog mesa. Vrti mi se kad se popnem na stolicu. Ponekad imam vrtoglavicu i kada prosto stojim."

Vrhovna poglavarka nije ga slušala. Ona promrmlja nekoliko drevnih reči u Žezlo i poče napeto da gleda kako se ono razbuktava u plamen. Onda je zakoračila u tamu. Morin je uhvati kada su joj noge dodirnule ispust. Ona prođe kraj njega i smesti se tako da svetlost Žezla obasjava skok Kovenantu.

Nevernik otkri kako ga Banor gleda uz zanimanje.

192

"Idi napred", reče Kovenant. "Daj mi vremena da sakupim hrabrosti. Stići ću te za godinu ili dve." Ponovo se znojio i od toga ga je svrbela izgrebana koža obraza i vrata. On diže pogled prema planini da se pribere, obriše dejstvo ponora iz uma.

Bez upozorenja, Banor ga uhvati otpozadi, diže i ponese prema procepu."Ne diraj me!" prasnu Kovenant. Pokušavao je da se oslobodi, ali Banorov zahvat je bio previše jak.

"Do đavola! Ja...!" Glas mu se diže u vrisak kada ga Banor gurnu preko ivice.Morin ga spretno uhvati i postavi, razrogačenog i uzdrhtalog, na ispust pored Elene.Trenutak kasnije, Banor skoči, a međnik obiđe Kovenanta i Elenu da stane između nje i Amoka.

Kovenant im je gledao pokrete kroz maglu ošamućenosti. Otupelo se oslonio leđima o čvrsti kamen i zapiljio u bezdan kao u grobnicu. Prošlo je neko vreme pre nego što je opazio smirujući dodir vrhovne poglavarke po mišici.

"Ne diraj me", ponavljao je besciljno. "Ne diraj me."Kada je pošla, sledio ju je automatski, okrenuvši leđa sunčevom svetlu i otvorenom nebu iznad

procepa.Trljao je levim ramenom kameni zid i držao se blizu Elene, ostajao pokraj njenog svetla. Blistanje

Žezla bacalo je zelenkasti oreol iznad grupe vrhovne poglavarke i grubo odražavalo mračna, ljuspasta zrnca kamena. Osvetljavalo je Amokov put ne obasjavajući tamu pred njime. Ispust - nikada širi od tri stope - vodio je neprekidno naniže. Nad njim, tavanica procepa lagano se širila, poprimala razmere pećine. A sam procep širio se kao da se pruža duž ogromne šupljine unutar jezgra Melenkuriona Nebozora.

Kovenant je osećao zjapeći procep u steni planine kao da ga ovaj mami, zavodljivo nagovorava da prihvati sanjivi zaborav vrtoglavice, da prikloni poverenje dubinama bezdana. On se čvršće pritisnu o kamen i upi očima u Elenina leđa. Oko njega, tmina i nagomilana masa pritiskali su ivice svetlosti Žezla. A za leđima mogao je da čuje kako se uzdižu lešinarska krila njegovog ličnog usuda. Postepeno je shvatao da zalazi u krizu.

Pod zemljom! Oštro je šištao na svoju nesrećnu sudbu. Nije mogao da zaboravi kako je pao u provaliju pod Planinom Groma. To iskustvo dovede ga licem u lice sa neuspehom starog kompromisa, pogodbe sa Ranihinima. Vatru mu paklenu! Osećao je da nije učinio ništa da se pripremi za mučno lomatanje po pećinama.

Ispred njega, vrhovna poglavarka sledila je Morina i Amoka. Ovi su se prilagodili njenom koraku, a ona je išla što je brže mogla po uskom ispustu. Kovenant je imao muka da održi korak sa njom. Njena brzina povećavala mu je napetost; izazivala mu je osećaj da pukotina širi čeljusti oko njega. Prestrašeno je dahtao niz ispust. To mu je zahtevalo punu usredsređenost.

Nije imao načina da odmeri trajanje ili rastojanje - nije imao ničega čime bi procenio vreme izuzev prikupljanja sopstvenog straha, napetosti i umora - ali postepeno se karakter tavanice pećine menjao. Šrila se poput kupole. Posle izvesnog vremena, Elenina vatra osvetljavala je samo mali luk na kamenu. Oko njega, sablasna obličja naseljavala su tminu. Onda gruba krivina stene u krugu svetlosti Žezla postade čvornovata i izbrazdana, poput laganog stezanja mrštenja na čelu pećine. Najzad mrgođenje ustupi mesto stalaktitima. Tada se gornji slojevi vazduha nabraše iskrivljenim, starim stubovima i šiljcima - naperenim kopljima i pogrešno ukucanim klinovima - obešenim lamijkama - laganim, migoljećim izraslinama unutrašnjeg znoja planine. Neki od njih imali su pljosnata lica koja su u odlomcima odražavala oganj Žezla, bacala ga poput intarzije u zabačenu utrobu pećine. Drugi su se naginjali prema ispustu kao da se silno napinju da udare po glavama ljudske uljeze.

Tokom izvesnog rastojanja stalaktiti su se podebljavali, postajali duži, složeniji, sve dok nisu ispunili kupolu pećine. Kada Kovenant sabra dovoljno snage da digne pogled preko ivice provalije, učini mu se da gleda u plavo osvetljenu, crnu, naopaku šumu - gusti lug čvornovatog i zlokobnog starog drveća sa korenjem u tavanici. Ono je stvaralo utisak da je moguće izgubiti se na jedinoj stazi ispusta.

Osećaj mu je pojača teturavi strah. Kada se Elena naglo zaustavi, gotovo da ju je obgrlio rukama.Iza nje, u velurnoj svetlosti Žezla, video je da se masivni stalaktit nekada otkinuo, poleteo naniže i

povezao sa rubom ispusta. Stalaktit je tamo udario kao da je silovito zakucan na to mesto. I pored drevnosti, činilo se da drhturi od snage udarca. Između stalaktita i zida ostao je samo uski prolaz.

Amok se zaustavio pred tim uskim procepom. Čekao je dok se pratioci nisu skupili u njegovoj blizini. Onda, govoreći preko ramena gotovo glasom najdubljeg poštovanja, on reče: "Pogledajte Dveri Damelona - ulaz prema Sili zapovesti. Iz ovog razloga, između ostalih, niko ne može prići Sili u mom odsustvu. Znanje ovog otključavanja nije sadržano ni u jednom Krugu vrhovnog poglavara Kevina. A svako

193

ko okuša Dveri Damelona bez tog odbravljivanja neće naći Silu. Lutaće zauvek izgubljen i bez traga po pustoši iza njih. A sada me počujte. Prođite hitro kroz prolaz kada bude otvoren. Neće dugo ostati otvoren."

Elena napeto klimnu. Iza nje, Kovenant joj se naglo osloni o rame desnom rukom. Iznenada je imao neodoljivo osećanje da mu je ovo poslednja prilika da se okrene, da povuče ili raščini odluke koje su ga dotle dovele. Ali prilika - ukoliko je to bila prilika - prođe isto onako brzo kako je i došla. Amok priđe Dverima.

Uz lagane, svečane pokrete, mladić ispruži desnu ruku, dodirnu crnu ploču procepa kažiprstom. U tišini je držao prst u toj tački, u visini grudi.

Fina, filigranska mreža stade da raste u vazduhu. Počev od vrha Amokovog prsta, istančana mreža svetlosti širila se prema napolje u ravni procepa. Poput ptičjeg leta koji se postepeno kristališe i postaje vidljiv, prostirala se dok nije ispunila čitave Dveri.

Amok zapovedi: "Dođite", i hitro kroči kroz mrežu.Nije prekinuo istančane niti svetlosti. Umesto toga, nestao je kada ih je dodirnuo. Kovenant mu nije

video ni traga na ispustu iza Dveri.Morin pođe za Amokom. I on nestade kada je došao u dodir sa mrežom.Onda vrhovna poglavarka pođe napred. Kovenant je ostao sa njom. I dalje ju je držao za rame; plašio

se da se razdvoji od nje. Ona gordo kroči u procep. Držao ju je i sledio. Kada dodirnu blistavu mrežu, lecnu se, ali nije osetio bol. Brzo golicanje poput trenutnog prolaženja mrava prostruja mu kožom kada je prešao prolaz. Mogao je da oseti Banora odmah iza sebe.

Zatekao se kako stoji na mestu drugačijem od onoga što je očekivao.Dok se obazirao, mreža poče da bledi, nestaje. Ali Žezlo zakona i dalje je gorelo. Osvrnuvši se

prema procepu, mogao je da vidi ispust, stalaktite i provaliju. Ali sa ove strane Dveri Damelona provalija nije postojala. Umesto toga, tu se pružao prostrani kameni pod po kome su stalaktiti i stalagmiti stajali poput nespretnih kolonada, a šarena tavanica pogrbila se nad otvorenim prostorom. Prigušeni mir ispunjavao je vazduh; trenutak prođe pre nego što Kovenant shvati da više ne čuje tiho pozadinsko klokotanje reke Melenkuriona Nebozora.

Pokretom kojim je pokazao sve oko sebe, Amok formalno reče: "Pogledajte Prijemnu dvoranu Korena Zemlje. Ovde se u davno zaboravljenim vekovima periodično dizalo jezero bez sunca da sretne one što su u potrazi za njegovim vodama. Kako zemna moć nestaje iz znanja smrtnika, Prijemna dvorana je neorošena. Pa ipak, ona zadržava moć lavirinta da zavede one nespremnog srca i uma. Svi koji uđu bez valjanog odbravljivanja Dveri Damelona biće zauvek izgubljeni za život, upotrebu i ime."

Uz smešak se okrenuo Eleni: "Vrhovna poglavarko, pojačaj svetlo Žezla na trenutak."Činilo se da mu je pogodila nameru. Ispravila se kao da predviđa strahopoštovanje; činilo se da joj

oduševljenje blista na čelu. Uz obredno mrmljanje udarila je krajem Žezla o kamen. Žezlo blesnu i udar ognja briznu prema tavanici.

Od ishoda tog čina Kovenantu se zavrte. Navala vatre zaiskri reakcijom u svim stalaktitima i stalagmitima. U trenutku su postali svetlucavi i puni odraza. Svetlost je upalila svaki stub, vibrirala je, zvonila u zaslepljujućim navalama napred-nazad po pećini. Plamtela im je u oči sa svih strana sve dok mu se ne učini da je zarobljen pod kupolom ogromnog zvona svetlosti. Pokušao je da pokrije oči, ali odzvanjanje mu se nastavi u umu. Ječeći, u slepoj potrazi za osloncem, on poče da tone.

Onda Elena ugasi Žezlo. Zvečeće svetlosti nestade, njena jeka ode u daljinu poput vibriranja roga. Kovenant otkri da se našao na kolenima sa rukama zatisnutim preko ušiju. Uz oklevanje, on diže pogled. Svi odrazi su nestali; stubovi su se vratili pređašnjoj gruboj poluosvetljenosti. Dok mu je Elena pomagala da se osovi, slabašno je mrmljao: "Tako mu pakla. Tako mu pakla." Čak i njeno nežno lice i pljosnate, nezapanjene crte krvne garde nisu mogli da se suprotstave njegovom osećaju da više ne zna gde je. A kada Amok povede grupu vrhovne poglavarke napred, Kovenant nastavi da se tetura kao da ne može da nađe oslonac na stenju.

Kada su napustili opasnu pećinu, vreme i rastojanje zbunjujuće su prolazili za njega. Mrežnjača mu je zadržala skakutavo blistanje koje ga je dezorijentisalo. Video je da se vrhovna poglavarka i Amok spuštaju niz nagib koji se pružao izvan dosega svetlosti Žezla poput produžene obale, plaže pod kolonadom koju je povlačenje podzemnog mora ostavilo na suvu. Ali stopala nisu mogla da mu prate njihov trag. Oči su mu govorile da ih Amok vodi pravo niz nagib, ali osećaj ravnoteže beležio je promene smera, izmene visine i ugla spuštanja. Kad god bi zatvorio oči, gubio je sve utiske o pravilnosti puta; teturao se po neravnoj površini vijugave staze.

194

Nije imao predstavu o tome kuda je ili koliko daleko putovao, kada Elena zastade radi kratkog obroka. Nije znao koliko je trajalo zaustavljanje, niti koju je daljinu prepešačio kada se završilo. Sva čula bila su mu iščašena. Kada se vrhovna poglavarka ponovo zaustavila i rekla mu da otpočine, on se spusti niz stalagmit i zaspa bez pitanja.

U snovima je lutao poput jednog od izgubljenih koji se nesrećno usudio da okuša Dveri Damelona u potrazi za Korenom Zemlje - mogao je da čuje vriskave, bolne jauke gubitka, kao da to on plače za saputnicima, plače za sobom - i probudio se u potpunoj zbunjenosti. Od mraka mu se učinilo da je neko povadio osigurače u njegovoj kuće dok je ležao, okrvavljen i bespomoćan, na podu pored stočića za kafu. Obamrlo je počeo da pipa za telefonskom slušalicom, u nadi da je Džoana još nije spustila. Ali onda mu pipavi prsti prepoznaše građu kamena. Uz prigušeno ječanje, skočio je na noge u ponoći ispod Melenkuriona Nebozora.

Gotovo smesta, Žezlo buknu. U plavoj svetlosti Elena se diže da ga uhvati slobodnom rukom i čvrsto stegne. "Voljeni!" promrmlja ona. "Ah, voljeni. Čvrsto se drži. Tu sam." Bolno ju je grlio, pritiskao lice u njenu slatku kosu sve dok nije uspeo da smiri bol, da povrati kontrolu nad samim sobom. Onda ju je lagano pustio. Upinjao se da izrazi zahvalnost osmehom, ali ovaj mu se razbi i rasu u parčad po licu. Oštrim, hrapavim glasom, on reče: "Gde smo?"

Iza njega, Amok će zvonko: "Stojimo na Krilu prilaza. Uskoro ćemo stići do Stepeništa Korena Zemlje."

"Koje..." Kovenant pokuša da razbistri glavu. "... Koje je vreme?"

"Vreme nema meru pod Melenkurionom Nebozorom", odvrati mladić nepopustljivo."Oh, krvavog mu pakla." Kovenant zaječa na jeku koju je čuo u Amokovom odgovoru. Prečesto su

mu govorili da je belo zlato stožer svoda Vremena.Elena mu uteče u pomoć. "Sunce se diglo do prepodneva", reče ona. "Ovo je trideset treći dan našeg

putovanja iz Veselkamena." Kao naknadnu misao, dodala je: "Večeras je mlad mesec."Mlad mesec, promrmlja on gorko za sebe. Milosti - užasne stvari dešavaju se kada nema meseca.

Pragrdani su napali utvare Andelejna - Atiaran mu nikada nije oprostila.Činilo se da mu vrhovna poglavarka sagledava misli kroz lice. "Voljeni", reče ona smireno, "nemoj

biti toliko ubeđen u zlu sudbu." Onda se okrenula i počela da priprema novi obrok.Dok ju je gledao - i video odlučnost i ličnu silinu nagoveštene čak i u načinu na koji je izvodila taj

jednostavni posao - Kovenant steže zube i oćuta o pogodbi.Jedva da je mogao da jede hranu koju mu je dala. Od napora ćutanja osećao se zlo; zadržavanje

pasivne laži kao da mu je vezivalo utrobu u čvor, činilo hranu nesvarivom. Pa ipak je osećao da umire od gladi. Da olakša prazninu, prisilio je sebe da proguta nešto suvog hleba i dimljenog mesa i sira. Ostatak je vratio Eleni. Gotovo da je osetio olakšanje kada je ponovo pošla za Amokom u tamu.

Tupo je krenuo za njom.U neko doba prethodnog dana grupa vrhovne poglavarke ostavila je za sobom Prijemnu dvoranu.

Sada su putovali širokim, bezobličnim tunelom nalik putu kroz kamen. Elenino svetlo lako je dosezalo tavanicu i zidove. Površine su im bile neobično glatke, kao da ih je dugim vekovima trljalo nešto hrapavo i moćno. Od te glatkoće tunel je delovao poput cevi ili arterije. Kovenant je osećao nepoverenje prema njemu; napola je očekivao da kroz njega pokulja gusta krv nalik na lavu. Dok je išao, nervozno se igrao prstenom, kao da mu taj mali krug predstavlja zalogu samokontrole.

Elena ubrza korake. Mogao je da joj vidi po leđima da je goni sve veća želja da stigne do Sile zapovesti.

Tunel se najzad izmeni. Pod mu po uskoj krivoj skrenu na levo, a desni zid mu se prekide, otvori prema novom procepu. Ta pukotina smesta se pretvori u ponor znatne širine. Kamena izbočina poda suzi se sve dok nije bila široka jedva deset stopa, a zatim se razdvoji u grube, strme stepenice kako je zakrivljavala naniže. Za nekoliko trenutaka grupa vrhovne poglavarke nađe se na stepeništu koje se zavojito spuštalo oko središnjeg tunela prema bezdanu.

Mnogo stotina stopa pod njim vilinski crveni odsjaj osvetljavao je dno ponora. Kovenant se oseti kao da viri u pakao.

Sećao se gde je ranije video takvu svetlost. Bila je to kamena svetlost - izračeni sjaj stenja poput onog koji su jamnici koristili pod Planinom Groma.

195

Spust ga pogodi poput vrtoglavice. Posle tri kruga oko tunela, u glavi mu se zavrte. Samo su ga Elenino stameno svetlo i njegova oštra usredsređenost dok se batrgao po nepravilnim stepenicama sprečavali da se ne svali naglavce preko ivice. Ali bio je mračno rešen da ne traži pomoć ni od Elene ni od Banora. Nije mogao dozvoliti sebi više zaduživanja; ono bi poništilo pogodbu, okrenulo plaćanje protiv njega. Ne! - mrmljao je u sebi dok se teturao stepenicama. Ne. Dosta je toga. Ne budi tako prokleto bespomoćan. Sačuvaj nešto za pogađanje. Produži. Iz daljine, čuo je sebe kako dahće: "Ne diraj me. Ne diraj me."

Podbode ga udar mučnine. Mišići mu se napeše kao da se priprema za pad. Ali obgrlio je grudi i držao se Eleninog svetla kao oslonca. Oganj je poskakivao nad njom poput jezička hrabrosti. Lagano, plavo osvetljenje poprimi crvenu nijansu, dok se probijalo naniže prema odsjaju ponora.

Spuštao se mračno, mehanički; poput lutke bez sopstvene volje koračao je niz nepravilne stepenice predodređenog kraja. Krug po krug, primicao se izvoru kamene svetlosti. Uskoro je oganj Žezla postao nepotreban zbog crvenog osvetljenja i vrhovna poglavarka Elena ga ugasi. Pred njom, Amok poče da se kreće hitrije, kao da je nestrpljiv, ljubomoran zbog svih odugovlačenja koja su odlagala razrešenje njegovog postojanja. Ali Kovenant ga je sledio sopstvenim korakom, delotvorno nesvestan bilo čega drugog izuzev zavojitog stepeništa i nametljive vrtoglavice. Prelazio je poslednje rastojanje kroz visoko plavljenje kamene svetlosti, ošamućen kao da hoda u snu.

Kada je stigao do ravnog dna, napravi par drvenastih koraka prema jezeru, zatim stade, prekri oči pred dubokim, vilinskim, crvenim svetlom i zadrhta kao da mu živci poigravaju na samoj ivici histerije.

Ispred njega, Amok svečano objavi: "Pogledaj, vrhovna poglavarko! Jezero Korena Zemlje koje nikad nije ugledalo sunce! Nikada upoznati sa nebesima sok i nektar silnog Melenkuriona Nebozora, gospodara planina! Ah, pogledaj ga! Duge godine moje svrhe došle su gotovo do cilja." Reči su mu jasno odjekivale, kao da ih prate dvadesetine lakih, kristalnih glasova.

Uvukavši drhtavi dah, Kovenant otvori oči. Stajao je na blagoj obali mrtvog jezera koje se pružalo pred njim dokle god pogled doseže. Kamena tavanica bila je visoka, skrivena u senkama, ali jezero je bilo svuda osvetljeno kamenom svetlošću koja je plamtela na ogromnim stenovitim gromadama uzdignutim iz jezera poput stubova ili korenova planine što posežu dole u vodu. Ti stubovi ili korenovi bili su ravnomerno raspoređeni uzduž i popreko po pećini; pravilno su se ponavljali na ogromnom rastojanju. Njihova kamena svetlost i drhtava mirnoća jezera davali su čitavom mestu izgled hrama, i pored njegove veličine. Koren Zemlje bio je mesto koje je obične smrtnike činilo poniznim i pobožnim.

Od njega se Kovenant oseti poput svetogrđa u osvećenom i dostojanstvenom hramu planine.Jezero je bilo toliko mirno - sadržavalo je toliki utisak težine, masivnosti - da je više delovalo poput

tečne bronze nego kao voda: tečni pokrivač za nedokučive bezdane Zemlje. Kamena svetlost blistala je na njemu kao da je uglačano.

"Da li je to...?" zausti Kovenant, a zatim se zaustavi kada pitanje poče lako da mu odjekuje nad vodom, da se nanovo uspostavlja u daljini bez ikakvog slabljenja. Nije mogao da se prisili da nastavi. Čak je i tiho povlačenje njegovih čizama po kamenu odjekivalo kao da nosi neku vrstu proročkog značenja.

Ali Amok veselo primi pitanje. "Da li je Sila zapovesti ovde, u Korenu Zemlje?" Jeka se smejala dok se on smejao. "Ne. Koren Zemlje samo učestvuje. Srce sedmog Kruga počiva iza njega. Moramo preći na drugu stranu."

Vrhovna poglavarka Elena postavi sledeće pitanje pažljivo, kao da se i ona skrušila pred licem zastrašujućeg jezera. "Kako?"

"Vrhovna poglavarko, put će biti obezbeđen. Ja sam put i dveri - nisam te doveo do neprolaznog kraja. Ali upotreba puta biće u tvojim rukama. Ovo je poslednja proba. Dozvoljeno mi je da kažem samo jednu reč: ne dodiruj vodu. Koren Zemlje silan je i oštar. Ne bi primio smrtno meso."

"Šta moramo učiniti sada?" pitala je ona tiho da smanji jeku na najmanju meru."Sada?" zakikota se Amok. "Samo da čekaš, vrhovna poglavarko. Vreme neće biti dugo. Pogledaj!

Put se već primiče."Stajao je leđima okrenut jezeru, ali dok je govorio pokazivao je iza sebe jednom rukom. Kao da mu

odgovara na signal, barka se pojavi na vidiku iza jednog stuba na izvesnom rastojanju od obale.Barka je bila prazna. Bilo je to usko, drveno plovilo, šiljato na oba kraja. Izuzev linije blistave,

odražavajuće pozlate duž bokova i po klupama, bila je neukrašena - čisto, jednostavno delo, glatko sačinjeno od lakog, smeđeg drveta i dovoljno dugo da se u njega smesti petoro. Ali bilo je nezauzeto; niko nije veslao, niti upravljao. Ne napravivši ni talasić, ono se skladno okrenu oko stuba i kliznu prema obali. Pa ipak u

196

sakramentalnom vazduhu Korena Zemlje, to nije delovalo neobično; bila je to valjana i prirodna osobina jezera bronze. Kovenant nije bio iznenađen što vidi da ne nosi vesla.

Gledao je kako se približava kao da je reč o oruđu strave. Od njega oseti kako ga burma svrbi na prstu. Hitro je bacio pogled na ruku, napola očekujući da vidi kako je prsten zasvetleo ili promenio boju. Srebrni metal delovao je neobično živo u kamenoj svetlosti; teško mu je visio na ruci, golicao mu kožu. Ali nije otkrivao ništa. "Milosti", dahnu on kao da se obraća neposredno belom zlatu. Onda se lecnuo kada mu se glas splete u laganu jeku, proširi kroz mnoštvo kristalnih ponavljanja.

Amok mu se smejao, a bistri naleti veselja pridružiše se mimikriji.Vrhovna poglavarka Elena bila je sada previše obuzeta Korenom Zemlje da bi obraćala pažnju na

Kovenanta. Stajala je na obali kao da već može da oseti miris Sile zapovesti i čekala poput akolita na praznu barku.

Uskoro, plovilo stiže do nje. Ono tiho kliznu pramcem uz suvu padinu i zaustavi se kao da je spremno, kao da iščekuje.

Amok ga pozdravi dubokim naklonom i onda lako skoči na palubu. Stopala mu nisu izazivala nikakav zvuk dok su gazila po daskama. Otišao je na dalji kraj plovila i seo sa rukama na ogradi, smešeći se poput monarha.

Međnik Morin sledio je Amoka. Sledeća u barku uđe vrhovna poglavarka Elena i sede na dasku u blizini središta, držeći Žezlo zakona preko kolena. Kovenant vide da je red došao na njega. Drhtavo je koračao niz obalu do drvenog pramca. Iščekivanje mu je tuklo u slepoočnicama, ali on ga potisnu. Uhvatio se za ogradu obema rukama i popeo u plovilo. Čizme su mu tutnjale i odjekivale po daskama. Kada sede, činilo se da ga je okružilo lupanje nepriličnih bremena.

Banor gurnu barku u jezero i smesta skoči na palubu. Do trenutka kada je seo, barka se zaustavi. Počivala je kao da je stopljena sa uglačanom vodom na nekoliko stopa od obale.

Jedan trenutak niko se nije pokretao, niti govorio. Sedeli su zaustavljenog daha, zamukli i čekali da se javi ista ona sila koja je dovela lađu i da je ponovo ponese. Ali plovilo je ostalo nepokretno - učvršćeno poput kadionice za crvenu, nepomičnu površinu jezera.

Impuls u Kovenantovoj glavi postade oštriji. On oštro poče da prkosi jeci. "Šta ćemo sada?"Na njegovo iznenađenje, barka skliznu napred nekoliko stopa. Ali ponovo stade kada jeka njegovog

glasa zamre. Grupa vrhovne poglavarke ponovo je bila zadržana, zarobljena.Piljio je zapanjeno oko sebe. Niko nije govorio. Video je kako misli napinju mišiće na Eleninom

vratu. Pogledao je jednom Amoka, ali srećni osmeh mladića toliko ga je zbunio da smesta otrže pogled. Bol napetosti poče da mu deluje nepodnošljivo.

Banorov neočekivani pokret ga uplaši. On se okrete i vide da se krvni gardista digao na noge. Digao je dasku svoga sedišta iz ležišta.

Za veslo! - pomisli Kovenant. On oseti nagli nalet uzbuđenja.Banor je držao dasku u obe ruke, oslonio se o bok barke i pripremio da vesla.Čim je kraj daske dodirnuo vodu, neka sila je dohvati, smesta mu je istrže iz zahvata. Povučena je

pravo nadole u jezero. Nije bilo pljeska niti talasa, ali daske nestade poput kamena bačenog u njegove dubine.

Banor je gledao za njom i digao jednu obrvu kao da apstraktno razmišlja o vrsti snage koja može tako lako da istrgne nešto od krvnog gardiste. Ali Kovenant nije bio toliko miran. On slabašno zinu: "Vatru mu paklenu."

Barka se ponovo pokrenu napred. Išla je nekoliko jardi dok jeke Kovenantove zapanjenosti ne nestade. Onda stade, ponovo zauze spokojnu nepokretnost.

Kovenant se okrete Eleni, ali nije bilo potrebno da izrazi pitanje glasom. Lice joj je blistalo od razumevanja. "Da, voljeni", dahnu ona u olakšanju i trijumfu. "Vidim." A kada barka ponovo poče da klizi preko jezera, ona produži: "To zvuk naših glasova pokreće barku. To je korišćenje Amokovog načina. Plovilo će samo potražiti odredište. Ali da bi nas nosilo, mora ga pokretati naša jeka."

Istina njenog opažaja smesta postade očevidna. Dok joj je bistri glas bacao odraze poput talasa preko Korena Zemlje, barka je lako klizila kroz vodu. Upravljala je sama od sebe između stubova kao da sledi žilu sopstvene svrhe. Uskoro Stepenište Korena Zemlje nestade sa vidika. Ali kada je prestala da govori - kada su prefinjeni odjeci uz zvon utonuli u tišinu - plovilo se ponovo zaustavi.

Kovenant zaječa u sebi. Iznenada se uplašio da će od njega tražiti da govori, da pomogne pokretanje barke. Plašio se da će biti prisiljen da oda pogodbu ukoliko bude prinuđen na bilo kakav duži govor. U

197

samoodbrani, on okrete zahtev pre nego što ga je iko mogao usmeriti na njega. "Dakle, reci nešto", zareža on na Elenu.

Laki, dvosmisleni osmeh dirnu joj usne - odgovor ne njemu, već nekom spokojnom unutrašnjem vidu. "Voljeni", odvratila je meko, "nećemo imati teškoća. Ima mnogo toga što nije rečeno između nas. Postoje tajne, tajanstva i izvori moći u tebi koje samo nejasno nazirem. A na neki način ni ja nisam govorila o sebi. Ovo je valjano mesto za otvaranje srca. Pričaću ti o onom jahanju na Ranihinu koje je povelo mladu kćerku Lene iz kamendola Mithil do Venca Južnika i tamo na velikom, tajnom konjskom obredu Ranihina naučilo je... naučilo je mnogim stvarima."

Skladnim pokretom digla se na noge i okrenula Kovenantu. Postavila je Žezlo zakona čvrsto na daske i digla glavu prema tavanici pećine Korena Zemlje. "Prapoglavaru Tomase Kovenante", reče ona, a jeka se širila oko nje poput mreže blistave kamene svetlosti, ispreplitala se sa uglačanom vodom. "Neverniče i nosioče belog zlata, Prstenošo, voljeni - moram ti ispričati o ovome. Znao si Miru. U mladosti, došla je do Lene, moje majke, u skladu sa obećanjem Ranihina. Ponela me je u susret velikom događaju mog detinjstva. Ti si ga izazvao i bez svog znanja. Pre nego što se ovaj rat okonča u dobru ili zlu, moram ti reći šta su izazvala tvoja obećanja."

Imaj milosti prema meni! - kriknu on u tvrdoglavoj nesposobnosti srca. Ali bio je previše otupeo, previše zaplašen jezerom i odjecima da bi je zaustavio. Sedeo je u nemom užasu i slušao kako mu Elena priča pripovest iskustva sa Ranihinima. A sve to vreme, plovilo ih je nosilo okolišnim, tajnim kursom između stubova jezera, puštalo ih da plivaju na zvonu njenog glasa kao da ih prevozi do neke užasne obale.

Njena pustolovina odigrala se kada joj je Lena, njena majka, dozvolila treći put u životu da jaše Ranihina. Tokom prethodne dve godišnje posete kamendolu Mithil, naložene obećanjem Ranihina Kovenantu Prstenoši, stari konj sa Ravnica Ra čudno je zakolutao očima na malu devojčicu kada ju je Trel, njen deda, digao na njegova široka leđa. A sledeće godine mlada Mira zauzela je mesto starog pastuva. Kobila je gledala Elenu onim pogledom odlučne namere koji je osoben za sve Ranihine - a Elena, osetivši ponudu Ranihina, iako je nije razumela, rado se predade Miri. Nije se osvrtala kada ju je kobila ponela daleko od kamendola Mithil u planine Venca Južnika.

Čitav dan i noć Mira je galopirala i nosila Elenu daleko prema jugu po planinskim stazama i preko prolaza neznanih narodu Domaje. Na kraju tog vremena stigle su do visoke udoline, travnate udubine koja se svila između okomitih litica, sa nepravilnim gorskim jezerom napajanim iz izvora u blizini njenog središta. To jezerce bilo je tajanstveno, jer mu tamne vode nisu odražavale sunčevu svetlost. A samu dolinu bilo je predivno pogledati, jer je sadržala stotine Ranihina - stotine ponositih, sjajnih pastuva i kobila sa zvezdom na čelu - okupljenih na jednom mestu za retki i tajni obred konja.

Ali Elenino čudo brzo se pretvorilo u strah. Kroz hor divljih, njištavih pozdrava, Mira je odnela malu devojčicu do jezera, a zatim je stresla na tlo i udjurila u mećavi kopita. A ostali Ranihini počeše trkom da obilaze dolinu. Najpre su kaskali u svim smerovima, gurali jedan drugoga i promicali pokraj deteta kao da su jedva u stanju da izbegnu da je ne zdrobe. Ali postepeno im se korak ubrzavao. Nekoliko Ranihina napusti kloparavu gomilu da pije na jezeru, a zatim ponovo sunu u gomilu kao da im je tamna voda mahnito uzavrela u venama. Dok je sunce prolazilo iznad glave, veliki konji jurili su i džilitali se, pili iz jezera, ponovo hitali da potrče u neopomirljivoj mahnitosti plesa ludila. A Elena je stajala među njima, života ugroženog divljim telima i sevanjem kopita - sleđena od užasa. U svom strahu mislila je da će je u trenutku na smrt izgaziti ako se samo trgne.

Dok je tako stajala - obavijena vrelinom, grmljavinom i bezdanim strahom konačnim poput kraja života - izgubila je svest na izvesno vreme. I dalje je stajala kada oči najzad počeše da joj vide; bila je uspravna i skamenjena u poslednjem sjaju večeri. Ali Ranihini više nisu trčali. Okružili su je; okrenuli su se prema njoj, proučavali je sa silinom prinude u očima. Neki su joj bili toliko blizu da je udisala njihov vreli, vlažni dah. Želeli su da učini nešto - mogla je da oseti kako navaljivanje njihovih volja udara po njenom nepokretnom strahu. Lagano, drvenasto, bez izbora, počela je da se kreće.

Prišla je gorskom jezeru i pila.Vrhovna poglavarka naglo prekide pripovedanje i poče da peva - drhtavu, besnu i nespokojnu pesmu

koja je bacala talasiće strasti po vazduhu Korena Zemlje. Iz razloga koji je Kovenant mogao da nasluti samo nagonski, ona pređe u Tužbalicu poglavara Kevina kao da je reč o njenoj ličnoj i neizlečivoj jadikovki.

Gde je sila očuvanjalepote pred raspadom života?

198

Odbrane istine pred iskvarenošću?Vernosti što osigurava pred sporim kaljanjem haosašto kvari sve?Kako nas je Opačija učinila toliko sitnim?Zbog čega samo stenje ne brizne u vazduhzarad sopstvenog pročišćenjaili se u prah raspe od stida?

Dok je jeka bola pesme hitala preko jezera, ona pogleda Kovenanta u oči prvi put otkako je počela pripovest.

"Voljeni", reče tihim, treperavim glasom, "bila sam preobražena - povraćena u život. Na dodir tih voda, slepilo ili neznanje mog srca je otpalo. Strah mi se otopio i ja sam se pridružila ujedinjenju Ranihina. U trenutku vizije, shvatila sam - sve. Videla sam da sam u počast tvom obećanju dovedena na obred Kelenbhrabanala, Oca Konja - obred Ranihina koji se provodi jednom u svakom pokolenju da prenese i pruži podstreka njihovom velikom predanju, pripovesti o smrti moćnog Kelenbhrabanala u čeljustima Zuboše Rastrgača. Videla sam da je unezverena strka Ranihina njihov zajednički bol i bes zbog Očevog kraja.

Jer Kelenbhrabanal beše Otac konja, Pastuv prvog krda. Ravnice Ra bile su njegov posed i zaštićena oblast. On je poveo Ranihine u njihov veliki rat protiv vukova Zuboše.

Ali rat se nastavljao bez razrešenja, a zadah prolivene krvi i rastrgnutog mesa postade bolest u nozdrvama Pastuva. Zbog toga je otišao do Zuboše. Stao je ispred Rastrgača i rekao: 'Neka se ovaj rat okonča. Osećam miris tvoje mržnje - znam da moraš imati žrtve, inače ćeš u svojoj strasti proždrati samoga sebe. Ja ću ti biti žrtva. Zakolji mene i pusti moj narod da živi u miru. Zadovolji mržnju na meni i okončaj ovaj rat.' I Zuboša se složio. I tako je Kelenbhrabanal ogolio grlo zubima Rastrgača i natopio zemlju svojom žrtvom.

Ali Zuboša nije održao reč - vuci su ponovo napali. Ranihini su bili bez vođe, slomljenog srca. Nisu se mogli dobro boriti. Preostali Ranihini bili su prisiljeni da pobegnu u planine. Nisu se mogli vratiti voljenim Ravnicama dok nisu zadobili službu Ranjana i uz njihovu pomoć oterali vukove.

Zbog toga svako pokolenje Ranihina održava obred da očuva pripovest o Pastuvu - da zadrži čisto sećanje na sav ponos na njegovo samopožrtvovanje, sav bol zbog njegove smrti i bes na Opačiju koja ga je izdala. Zbog toga piju vode što ujedinjuju umove i udaraju o tlo izuzetnost svoje strasti tokom jednog dana i jedne noći. I zato, kada sam okusila vodu gorskog jezera, trčala sam, plakala i besnela sa njima tokom čitave duge svetkovine te noći. Srce, dušu, um i sve ostalo zavetovala sam snu o Zubošinoj smrti."

Dok ju je slušao, očiju upijenih u njeno lice, Kovenant oseti kako i njega steže nepopustiva tuga. Bila je žena koja mu se ponudila. Sada je shvatao njenu strast, pojmio opasnost u kojoj je bila. A njen onostrani pogled privlačio se u žižu; već je mogao da oseti kako joj plamenovi gore u uglovima vida.

Njegov užas pred tom žižom dade mu snage da progovori. Glasom rastrzanim između straha i ljubavi, on istrže iz sebe hrapavo: "Ne razumem samo šta Kletnik dobija od svega ovoga."

25. SEDMI KRUG

Jedan dugi trenutak vrhovna poglavarka Elena stezala je Žezlo zakona i gledala u njega. Žiža joj je pucketala negde na rubu pogleda; spremala se da šibne i udari ga. Ali činilo se da se onda prisetila ko je on. Lagano, strast joj se zatamni u licu, zađe za unutrašnji veo. Spustila se na sedište u čamcu. Tiho, opasno, pitala je: "Od svega ovoga? Pitaš li šta poglavar Kletnik dobija od ovoga što sam ti ispričala?"

Odgovorio joj je sa drhtavom žustrinom. Ne mareći više za bezgranični opseg implikacija kojima su mu odjeci umnožavali glas, on požuri da pruži objašnjenje, da bar na taj način ublaži neiskrenost svog položaja.

"I to. Sama si rekla - ta stara, nepodnošljiva pogodba koju sam napravio sa Ranihinima stavila te je - tu gde si. Bez obzira na to šta sam učinio tvojoj majci. I to. Ali zapravo razmišljam o ovom trenutku. Prizvala si me i nalazimo se na putu prema sedmom Krugu - a ja želim da saznam šta Kletnik dobija od svega ovoga. On ne bi protraćio ovakvu priliku."

"Ovo nije deo njegovih namera", odvrati ona hladno. "Izbor da te prizovem bio je moj, ne njegov."

199

"Tačno. On tako i radi. Ali šta te je nateralo da odlučiš da me pozoveš? Hoću da kažem, osim činjenice da si nameravala da me u svakom slučaju pozoveš u ovom ili onom trenutku zbog toga što imam prostu nesreću da nosim burmu od belog zlata i da mi nedostaju dva prsta. Šta te je nateralo da odlučiš tada - kada si to učinila?"

"Dukkha Putnim pružio nam je nova saznanja o moći Zuboše.""Nova saznanja, đavola!" zakreketa Kovenant. "Misliš li da je to bila slučajnost? Kletnik ga je

opustio." On povika reč pustio, a njeni odjeci zagalamiše oko njega poput tegobnih značenja. "Pustio je tog jadnog, napaćenog đavola zbog toga što je tačno znao šta ćeš da učiniš povodom toga. I želeo je da ja budem tada u Domaji, tačno u to vreme, ni pre ni kasnije."

Važnost onoga što je govorio prodre u nju; ona poče da ga sluša ozbiljno. Ali glas joj je i dalje bio neobavezujući kada je upitala: "Zašto? Na koji način to služi njegovim namerama?"

Na trenutak je bežao od onoga na šta je mislila. "Otkud ja znam? Kada bih znao, možda bih mogao nekako da se borim protiv toga. Na stranu zamisao da bi trebalo da uništim Domaju..." Ali Elenina ozbiljna pažnja ga zaustavi. Zbog nje, prikupio je hrabrost. "Dobro, pogledaj šta se dogodilo zbog mene. Učinio sam nešto sa Lorikovim krilom - zbog toga se Amok pojavio - zbog toga ćeš ti pokušati da odbraviš sedmi Krug. Sve se uklapa kao satni mehanizam. Da si me pozvala ranije, onda bismo došli do ove tačke u trenutku kada ne bi bila pod takvim pritiskom da upotrebiš znanstvo koje ne razumeš. A da se sve desilo kasnije, ti uopšte ne bi došla ovamo - bila bi previše zauzeta vođenjem rata.

A što se mene tiče", on teško proguta i skrenu pogled na jedan trenutak, a zatim napravi korak bliže korenu pogodbe, "...ovo je jedini način na koji se mogu osloboditi. Da su stvari išle drugim putem, bilo bi daleko više pritiska na mene - sa svih strana - da naučim da upotrebljavam ovaj prsten. A Džoana... Ali na ovaj način skrenuta ti je pažnja - misliš o sedmom Krugu umesto o divljoj magiji ili čemu već. A Kletnik ne želi da naučim za šta služi belo zlato. Mogao bih ga upotrebiti protiv njega.

Zar ne vidiš? Kletnik nas je smestio upravo ovamo, gde se sada nalazimo. Pustio je dukkhu da bismo se sada našli ovde. Mora da ima razloga. On voli da uništava ljude pomoću stvari koje im izazivaju nadu. Na taj način može da ih natera na skrnavljenje - nije čudo što je mlad mesec." Bio je napeto svestan načina na koji je ugrozio dobijenu bitku kada je blago zaključio: "Elena, sedmi Krug bi mogao biti najgora stvar koja se do sada desila."

Ali njen odgovor bio je spreman. "Ne, voljeni. Ne verujem u to. Vrhovni poglavar Kevin stvorio je ove Krugove u vreme pre nego što mu je mudrost zapala u očajanje. Zubošina ruka nije u njima. Može biti da je Sila zapovesti opasna - ali nije zla."

Njena tvrdnja nije ga ubedila. Ali nije imao srca da se buni. Jeka mu je previše naglašavala čak i najprostije reči. Umesto toga, mrgodno je gledao u njena stopala dok se češkao oko burme. Kada odjeci zamreše - kada čamac lagano skliznu i zaustavi se u vodi - on oseti da je prokockao priliku za ispravnost.

Izvesno vreme nijedan glas se ne diže da pokrene čamac. Kovenant i Elena ćutke su sedeli i proučavali lične misli. Ali onda ona ponovo progovori. Tiho, strasno, recitovala je reči Tužbalice poglavara Kevina. Čamac ponovo kliznu napred.

Ubrzo potom čamac zaobiđe još jedan stub i Kovenant zateče sebe kako pilji u visoki, iskričavi, nemi vodopad pred sobom. Njegov gornji kraj nestajao je u senkama tavanice pećine. Ali bujice koje su mu se bešumno slivale niz neravnu površinu hvatale su kamenu svetlost na hiljadama blistavih tačaka, tako da je vodopad podsećao na kaskadu vrelih, bogatih, crvenih dragulja.

Čamac je glatko otklizio na Eleninom deklamovanju prema stenovitom keju sa jedne strane vodopada i skliznuo na mesto. Amok smesta skoči iz plovila i stade da čeka pratioce na ivici Korena Zemlje. Ali na trenutak nisu ga sledili. Sedeli su očarani blistavilom i tišinom vodopada.

"Dođi, vrhovna poglavarko", reče mladić. "Sedmi Krug je blizu. Moram okončati svoje bivstvovanje." Ton mu se slagao sa neželjenom ozbiljnošću njegovog držanja.

Elena nejasno zavrte glavom, kao da se priseća sopstvenih ograničenja, zamora i nedostatka znanja. A Kovenat pokri oči da zatvori uznemirujuće bešumno survavanje i blistanje vodopada. Ali onda Morin kroči na kej, a Elena pođe za njim uz uzdah. Stežući ogradu obema šakama, Kovenant se ispe iz plovila. Kada mu se Banor pridruži, grupa vrhovne poglavarke bila je potpuna.

Amok ih je trezveno posmatrao. Činilo se da je ostario tokom vožnje čamcem. Veselje mu je nestalo sa lica i ostavilo drevne kosti bez ikakve protivurečnosti. Usne su mu se micale kao da želi da progovori. Ali nije izgovarao ništa. Poput čoveka u potrazi za osloncem, nakratko je pogledao svakoga od pratilaca. Onda

200

se okrenuo, pošao neobično teškim korakom prema vodopadu. Kada je stigao do prvog mokrog stenja, on se pope uz njega i kroči u vodu koja se obrušavala.

Nogu široko razmaknutih pod težinom vodopada, on se obazre prema pratiocima. "Ne plašite se", reče kroz nemu bujicu. "Ovo je samo voda kakvu poznajete. Moć Korena Zemlje potiče iz drugog izvora. Dođite." Uz pozivajući pokret, on nestade ispod vodopada.

Na to, Elena se ukoči. Blizina sedmog Kruga ispunjavala joj je lice. Odbacivši iznurenost, pohitala je za Morinom prema vodopadu.

Kovenant ju je sledio. Izmožden, iscrpljen, pun nepojmljivog užasa, ipak nije mogao sada da zastane. Dok se Elena provlačila kroz kaskadu i nestajala sa videla, on se uspravi uz mokri haos stenja i poče da gaca prema vodopadu. Vodeni prah polete mu u lice. Ali on se i dalje kretao da izbegne Banorovu pomoć. Zadržavajući dah, zaronio je u vodu kao da je posredi lavina.

Ona ga gotovo sravni; tukla ga je poput nakupljene težine samoobmane. Ali kada se ispravio naspram nje - kada ga je vodopad natopio, ispunio mu usta i uši - on oseti jedan deo njegove životnosti. Napadao ga je poput nevoljnog pranja, pročišćenja obavljenog kao poslednji preduslov Sile zapovesti. Trljao ga je kao da hoće da mu zdere kosti. Ali silina vode nije mu pogađala lice i grudi. Razgolitila mu je sve nerve, ali nije uspevala da pročisti srž njegove nesposobnosti. Trenutak potom on ispuza bolan i nepreobražen u tamu iza vodopada.

Drhtavo je zavrteo glavom, frknuo vodu iz usta i nosa. Ruke su mu govorile da se nalazi na ravnom kamenu, ali ovaj je delovao neobično, istovremeno i suvo i klizavo. Opirao se čvrstom kontaktu sa dlanovima. A nije mogao da vidi ništa, nije čuo povlačenje nogu ni šapat pratilaca. Ali čulo mirisa silovito mu je reagovalo. Zatekao se na vazduhu toliko nabijenom silinom da je ova potapala sve ostale mirise njegovog života. Natapala ga je poput zadaha gangrene, palila ga poput zaudaranja sumpora, ali nije imala nikakve sličnosti ni sa njima, niti sa bilo kojim drugim mirisom koji je poznavao. Bila je poput uglačanog, ogromnog prostranstva Korena Zemlje - poput neizmernosti pećine osvetljene stenjem - poput neprekidne, zasenjene težine vodopada - poput odjeka - poput besmrtne stamenosti Melenkuriona Nebozora. Svodila mu je nespokojnu svest na razmere pukog kratkog seva.

Bio je to miris zemne moći.Nije ga mogao podneti. Spustio se na kolena pred njim, čela oslonjenog o hladni kamen i vrata

pokrivenog stisnutim rukama.Onda začu duboki zvuk paljenja kada Elena osvetli Žezlo zakona. Lagano je digao glavu. Ujedi

vazduha ispunjavali su mu oči suzama, ali on ih otera treptanjem i obazre se.Nalazio se u tunelu koji se pružao, prav i neosvetljen, dalje od vodopada. Niz njegovo središte - iz

daljine, a prema vodopadu - tekao je mali potok, uži od jedne jarde. Čak i u plavoj svetlosti Žezla, tečnost tog potoka bila je crvena poput sveže krvi. To je bio izvor mirisa - izvor opasne moći Korena Zemlje. Mogao je da mu vidi koncentrisanu moć.

Osovio se na noge, zabatrgao prema zidu tunela; želeo je da se nađe što je dalje moguće od potoka. Čizme su mu klizile po crnom, kamenom podu kao da je prekriven ledom. Morao je da se upinje da održi ravnotežu. Ali stigao je do zida, oslonio se o njega. Onda je pogledao prema Eleni.

Gledala je niz tunel kao da je izgubila dah. Ushićeni, oduševljeni izraz ispunjavao joj je lice i činilo se da je viša, stasa uzdignutog držanjem Žezla zakona - kao da je oganj Žezla hranio vatru unutar nje, blistanje poput vizije pobede. Delovala je kao sveštenica, učesnica svetog i delotvornog obreda koja se primiče okultnom terenu svoje sile. Same pukotine njenog onostranog pogleda bile su pretrpane oduševljenim i divljim mogućnostima. Terale su Kovenanta da zaboravi na neprijatnu silinu vazduha, da zaboravi suze koje su mu se slivale iz očiju poput plača i da zakorači da je upozori.

Smesta je izgubio oslonac i jedva uspeo da izbegne pad. Pre nego što je mogao da proba ponovo, začu Amoka kako govori: "Dođite. Kraj je na dohvat ruke." Govor mladića zvučao je sablasno poput prizivanja mrtvih, a vrhovna poglavarka Elena pođe niz tunel da odgovori na njegovo prizivanje. Kovenant se brzo obazre, zateče Banora iza sebe. On uhvati Banora za ruku kao da želi da zatraži: Zaustavi je! Zar ne vidiš šta će da učini? Ali nije to mogao da izgovori: napravio je pogodbu. Umesto toga, odbaci se od njega, pohita prema Eleni.

Nije mogao da nađe oslonac za noge. Čizme su mu klizale po kamenu; činilo se da je izgubio osećaj za ravnotežu. Ali mrko se batrgao napred. Snažnim naporom volje smanjio je silinu koraka, manje ih oštro povlačio po tlu. Za posledicu, stekao je donekle kontrolu nad pokretima, tražio načina da održi korak sa vrhovnom poglavarkom.

201

Ali nije uspeo da je stigne. A nije mogao ni da gleda kuda se zaputila; koraci su mu zahtevali previše usredsređenosti. Nije digao pogled dok se prodorni miris nije tako naglo pojačao da je gotovo opet pao na kolena. Suze su mu tako silno tekle iz očiju da je osećao da su nepopravljivo zamućene, lišene žiže. Ali miris mu je govorio da je stigao do izvora crvenog potoka.

Kroz suze, video je kako bukti Elenin oganj.Istisnuo je vodu iz očiju, zadobio trenutak ili dva u kome je mogao da razazna okolinu. Stajao je iza

Elene u široj pećini na kraju tunela. Pred njime, postavljena u zid od crnog kamena poput izložene rudne žice, nalazila se hrapava, nagnuta ploča mokre stene. Čitava ta ravan je svetlucala; njeno zračenje vitoperilo mu je nedelotvorni vid, davalo mu utisak da pilji u priviđenje, titranje čvrstog materijala postojanja. Isprečila mu se poput porozne membrane u osnovici vremena i prostora. Od vrha do dna, krvarila je vlagom koja je kapala niz nagib, sakupljala se u grubom koritu i oticala po središtu tunela.

"Pogledajte", reče Amok tiho. "Pogledajte Krv Zemlje. Ovde ispunjavam svrhu svog stvaranja. Ja sam sedmi Krug znanstva vrhovnog poglavara Kevina. Sila prema kojoj sam put i dveri nalazi se ovde." Dok je govorio, glas mu se produbljivao i praznio, postajao stariji. Umorno breme godina povijalo mu je ramena. Kada je nastavio, činilo se da je svestan nužde za žurbom, potrebe da govori pre nego što mu stara imunost na vreme istekne.

"Vrhovna poglavarko, obrati pažnju. Vazduh ovog mesta me raščinjava. Moram sada dokrajčiti svoju namenu."

"Onda govori, Amoče", odvrati ona. "Slušam te.""Ah, slušaš", reče Amok tužnim glasom, punim premišljanja, kao da ga njen odgovor baca u teške

misli. "Čemu korist od slušanja, ukoliko se to ne čini mudro?" Onda se sabrao. Jačim glasom je rekao: "Ali počuj, onda, bilo da iziđe na dobro ili na zlo. Ispunjavam zakon svog nastanka. Moj tvorac ne može više zahtevati od mene.

Vrhovna poglavarko, gledaj Krv Zemlje. Ovo je vatreni i suštastveni sok planinske stene - zemna moć koja diže vrhunce i drži ih visoko. On ovde krvari - možda zbog toga što ga velika težina Melenkuriona Nebozora cedi iz guste stene - ili zbog toga što je planina voljna da ogoli krv svoga srca za one kojima je potrebna i koji je mogu naći. Šta god da je uzrok, posledica ostaje. Svaka duša koja popije Krv Zemlje stiče Silu zapovesti."

Sreo je očima njen napeti pogled i nastavio: "Ova Sila retka je i moćna - i puna rizika. Jednom kada se uzme krv, mora se upotrebiti hitro - da njena snaga ne uništi onoga ko pije. A niko ne može izdržati više od jednog ispijanja - nikakva smrtna žila i kost ne mogu istrpeti više od jednog jedinog gutljaja. Previše je to silna tečnost da bi je zadržala posuda bilo kakve puti.

Pa ipak, takve opasnosti ne objašnjavaju zbog čega se vrhovni poglavar Kevin nije sam okoristio Silom zapovesti. Jer ta Sila predstavlja moć da se postigne ma koji željeni čin - da se izda bilo koja zapovest kamenu, zemlji, travi, drvetu, vodi i životnoj puti i da se ta zapovest izvrši. Ukoliko onaj ko ispije kaže Melenkurionu Nebozoru: 'Zdrobi se i sruši', veliki vrhunci u trenutku će poslušati. Ukoliko onaj ko ispije kaže ognjenim lavovima Planine Groma: 'Ostavite svoje gole padine, napadnite i razrušite Ridžek Ton', ovi će se smesta dati svim snagama da poslušaju. Ova Sila može da postigne sve što počiva u okviru zapoveđenog. Pa ipak, vrhovni poglavar Kevin nikada se nije okoristio njom.

Ne znam sve namere koje su mu vodile srce kada je odabrao da ne okuša Krv Zemlje. Ali moram objasniti, ako mogu, dublje opasnosti Sile zapovesti."

Amok je govorio tonom sve dublje, sablasne praznine, a Kovenant je očajnički slušao, kao da se bolnim, izudaranim prstima drži za ivicu ponora Amokovih reči. Vrele stvari tukle su mu po venama, a suze su mu poput rečica ognja nezaustavljivo tekle niz oznojene obraze. Osećao je da ga miris Krvi Zemlje guši. Prsten ga je užasno svrbeo. Nije mogao da održi ravnotežu; oslonac mu je neprekidno izmicao. Pa ipak, čula su mu nadilazila sve to. Preplavljeni osećaji protezali su mu se kao da su najzad uspeli da proture glavu iznad vode. Dok je Amok govorio o dubljim opasnostima, Kovenant postade svestan novog prisustva u pećini.

Kroz vonj Krvi on poče da oseća miris nečega pogrešnog, nečega zlog. To je podmuklo puzalo kroz preovlađujući miris poput nejasnog prkosa koji je, činilo se, uspevao i pored ogromne sile kojoj se suprotstavljao, podsecao je, izdavao. Ali nije mogao da mu pronađe izvor. Ili je sama Sila zapovesti na neki način bila lažna, ili je zlo bilo drugde i lagano se probijalo kroz gusti vazduh. Nije znao šta je od toga istina.

202

Činilo se da niko drugi ne primećuje slabašno zaudaranje zla. Posle kratke, umorne stanke, Amok nastavi objašnjenje.

"Prva od tih opasnosti - prva, ali možda ne i najveća - jedno je veliko ograničenje Sile. Ona nema nikakve vlasti nad bilo čime što nije prirodni deo Zemljinog postanja. Zato nije moguće zapovediti Opakom da prestane bojevanje. Nije moguće zapovediti mu smrt. Živeo je pre no što je iskovan luk Vremena - Sila ga ne može prisiliti ni na šta.

Već to samo možda je zaustavilo Kevina. Možda nije pio Krvi zbog toga što nije mogao da smisli kako da okrene zapovest protiv Opakog. Ali postoji još jedna, neprimetnija opasnost. Ovde svaka duša dovoljno hrabra da pije može dati Zapovest - ali malo je onih koji mogu da predvide ishod onoga što su otpočeli. Kada ga takve bezmerne sile razuzdaju po Zemlji, svako postignuće može se okrenuti protiv onoga ko ga je postigao. Ukoliko onaj koji pije zapovedi uništenje Kamena Zlozemlja, možda će zlo Kamena preživeti i ostati slobodno da zagadi čitavu Domaju. Ovde onaj koji pije, ako nije istovremeno i prorok, rizikuje da izda samog sebe. Ovde počivaju mogućnosti obesvećenja koje je čak i vrhovni poglavar Kevin u svom očajanju ostavio usnule i nedirnute."

Zadah neispravnosti rastao je u Kovenantovim nozdrvama, ali ga i dalje nije mogao prepoznati. A nije mogao ni da se usredsredi na njega; grozničavo je želeo da postavi Amoku jedno pitanje. Ali senovita atmosfera stezala mu je grlo, kočila ga.

Dok se Kovenant borio za dah, nešto se događalo sa Amokom. Tokom govora, tom mu je postao stariji i više mrtvački. A sada, u pauzi pošto je izgovorio poslednju rečenicu, on se naglo trže, kao da je unutar njega prsla neka zapeta struna. Zateturao se jedan korak prema koritu Krvi. Trenutak prođe pre nego što je mogao da se ispravi, da ponovo digne glavu.

Pogled pun straha, bola ili žalosti razrogačio mu je oči, a oko njih bore starosti vidljivo su se širile, kao da mu se koža gužva. Meka put njegovih obraza nestajala je; sedina mu prođe kosom. Poput suvog sunđera, upijao je prirodnu meru godina. Kada je ponovo progovorio, glas mu je bio slabašan i prazan. "Ne mogu više ništa reći. Moje vreme je okončano. Zbogom, vrhovna poglavarko. Ne izdaj Domaju."

Kovenant grčevito jeknu pitanje. "Šta je sa belim zlatom?"Amok odvrati preko velikog ponora godina: "Belo zlato postoji van svoda Vremena. Ne može mu se

zapovedati."Još jedna unutrašnja struna prekide se u njemu; on se zanese bliže koritu."Pomozite mu!" zakreketa Kovenant. Ali Elena samo diže Žezlo zakona u nemom, vilinskom

pozdravu.Uz napinjanje trzavo od vremešnosti, Amok se uspravi. Suze su mu tekle po naboranoj mreži obraza

kada je digao lice prema tavanici pećine i slomljenim glasom povikao: "Ah, Kevine! Život je sladak, a ja sam živeo toliko kratko! Zar moram da preminem?"

Treće kidanje uzdrma ga poput odgovora na njegovu molbu. Sručio se kao da mu se kosti raspadaju i upao u korito. U jednom kratkom trenutku, Krv mu rastvori meso i više ga nije bilo.

Kovenant bespomoćno zaječa: "Amoče!" Kroz zamućenje nedelotvornih suza, piljio je u crveni, lagani potok Krvi Zemlje. Neravnoteža je kuljala na njega iz kamena, pela mu se u mišiće poput vrtoglavice. Izgubio je sve osećaje o tome gde se nalazi. Da se primiri, on posegnu da uhvati Elenu za rame.

Rame joj je bilo toliko tvrdo i napeto, toliko usredsređeno, da je delovalo poput gole kosti ispod tkanine odore. Bila je napeta na granici sopstvenog vrhunca; strast joj je bila opipljiva pod njegovim dodirom.

To ga zgrozi. I pored vrtoglavice koja mu je remetila um, on otkri izvor bezimenog zaudaranja neispravnosti.

Zlo je bilo u Eleni, u samoj vrhovnoj poglavarki.Činilo se da nije svesna toga. Tonom jedva kontrolisanog uzbuđenja, ona reče: "Amok je nestao -

uloga mu je ispunjena. Sada više ne sme biti odugovlačenja. Zarad čitave Domaje, moram piti i zapovediti." U Kovenantovim ušima zvučala je prepunjeno gladnim zaključcima - tako krcata nuždom, dužnostima i namerama kao da će se raspasti.

Uviđanje ga dohvati poput vlažne ruke na vratu, prisili iznutra da padne na kolena. Kada mu je koraknula izvan zahvata, krenula prema koritu Krvi, on oseti da mu je iščupala poslednju odbranu. Elena! - ječao je nemo. Elena! Krici su mu bili krici propasti.

Na trenutak, klečao je u sebi kao da je u zahvatu vizije. Vrtoglavo je sagledao sve izražene načine na koje je bio odgovoran za Elenu - sve načine na koje je izazvao da ona postane onakva kakva je, šta je i da se

203

zatekne gde je. Uzrok je bila njegova dvostrukost - njegova nasilnost, zaludnost, nužda. I prisetio se apokalipse skrivene u njenom pogledu. To je bilo zlo. Od toga očajno zadrhta. Gledao ju je kroz zamućenje suza. Kada je vide kako se naginje prema koritu, sve u njemu prkosno skoči po klizavoj steni i on hrapavo viknu: "Elena! Nemoj! Ne čini to!"

Vrhovna poglavarka stade. Ali nije se okrenula. Čitav grč njenih leđa pretvori se u jedno pitanje: zašto?

"Zar ne vidiš?" jeknu on. "Sve je to Kletnikova spletka. Manipulisani smo - ti si manipulisana. Nešto strašno će se dogoditi."

Izvesno vreme, ostala je nepokretna, dok je on osećao bol. Onda, tonom dostojanstvene uverenosti, ona reče: "Ne mogu propustiti ovakvu priliku da služim Domaji. Upozorena sam. Ukoliko je ovo najbolje što je Zuboša mogao da smisli da nas porazi, to je istovremeno i naš najbolji način da udarimo protiv njega. Ne plašim se da odmerim volju protiv njegove. A ja držim Žezlo zakona. Zar nisi naučio da je Žezlo zakona nepogodno za njegove ruke? Ne bi nam ga uručio da je na bilo koji način bilo pogodno za njegovu upotrebu. Ne. Ovo Žezlo mi je jemstvo. Poglavar Kletnik ne može da se okoristi mojom vizijom."

"Tvojom vizijom!" Kovenant preklinjući ispruži ruke prema njoj. "Zar ne vidiš šta je to? Zar ne vidiš odakle potiče? Potiče od mene - od one paklene pogodbe sa Ranihinima. Pogodbe koja nije uspela, Elena!"

"Pa ipak izgleda da si se pogodio bolje nego što si mislio. Ranihini su održali obećanje - dali su zauzvrat više nego što si mogao bilo da predvidiš, bilo da kontrolišeš." Činilo se da mu je njen odgovor blokirao grlo, a ona u njegovo ćutanje reče: "Šta te je izmenilo, Neverniče? Bez tvoje pomoći ne bismo stigli na ovo mesto. Na Ulom Kamenu pružio si pomoć bez ograničenja ili naplate, iako te je moj gnev ugrozio. A sada me zadržavaš. Tomase Kovenante, nisi ti toliko bojažljiv."

"Bojažljiv? Vatru mu paklenu! Ja sam prokleta kukavica!" Jedan deo besa mu se vrati i on stade da praska kroz znoj i suze koji su mu se slivali u usta: "Svi gubavci su kukavice. Moramo da budemo!"

Najzad mu se okrenula, pogledala ga u žiži, ognjenim pokoljem svog pogleda. Njegova silina otrže mu ravnotežu i on se razbijeno prući po kamenu. Ali ponovo se osovio. Gonjen strahom od nje i za nju, on se usudi da se usprotivi njenoj moći. Stao je slabašno, ostavio se sebe i zaronio.

"Manipulacija, Elena", zareža on. "Govorim o manipulaciji. Zar ne shvataš šta to znači? Znači upotrebu ljudi. Njihovo krivljenje tako da odgovaraju namerama koje nisu sami odabrali. Manipulacija. Ne Kletnikova - moja! Manipulisao sam tobom, koristio te. Rekao sam ti da sam napravio novu pogodbu - ali nisam ti rekao kakvu. Koristio sam - koristio sam tebe da otkačim sebe. Obećao sam sebi da ću učiniti sve što mogu da ti pomognem da nađeš ovaj Krug. A zauzvrat takođe sam obećao sebi da ću učiniti sve što mogu da te nateram da preuzmeš moje odgovornosti. Pazio sam te i pomagao ti da bi, kada stigneš ovde, izgledala upravo tako - da bi sama izazvala Kletnika, a da i ne zastaneš da promisliš šta činiš - da bi sve ono što zadesi Domaju bilo tvoja greška umesto moje. Da bih ja mogao da pobegnem! Pakla mu i krvi, Elena! Čuješ li me? Kletnik će nas sigurno dohvatiti!"

Činilo se da je čula samo deo onoga što je izrekao. Okrenula je probojnu žižu pravo prema njemu i rekla: "Da li je bilo ijednog trenutka kada si me voleo?"

U agoniji pobune, napola je vrisnuo: "Naravno da sam te voleo!" Onda je ovladao sobom, uložio svu snagu u preklinjanje. "Nije mi ni palo na pamet da bih mogao da te upotrebim sve do... sve do posle obrušavanja. Kada sam počeo da shvatam za šta si sposobna. Voleo sam te pre toga. Volim te sada. Jedino što sam kopilan bez savesti i iskoristio te, to je sve. Sada žalim." Svim silama svoga glasa, preklinjao ju je: "Elena, molim te, nemoj da piješ tu stvar. Zaboravi Silu zapovesti i vrati se u Veselkamen. Pusti Veće da odluči šta da učini u vezi sa ovim."

Ali način na koji joj je pogled napustio njegovo lice i stao da žeže zidove pećine reče mu da je nije dosegao. Kada je progovorila, samo je potvrdila njegov neuspeh.

"Ne bih zavređivala poglavarstvo ukoliko sada ne bih delala. Amok nam je ponudio sedmi Krug zbog toga što je video da hitnost nužde Domaje prevazilazi uslove njegovog postanja. Zuboša se sada okrenuo na Domaju - upravo vodi rat - upravo sada, ugroženi su Domaja, život i sve ostalo. Dok mi je ma kakva moć oružja, neću mu to dozvoliti!" Glas joj se umekša i ona dodade: "A ukoliko si me voleo, kako mogu da se ne trudim da ti pomognem u bekstvu? Nije bilo potrebe da tajno napraviš pogodbu. Volim te. Želim da ti služim. To što želiš samo pojačava ono što moram učiniti."

Ponovo se okrenuvši prema koritu, digla je buktavi oganj Žezla visoko iznad glave i povikala poput bojnog pokliča: "Melenkurion abatha! Dobro se pazi, Zubošo! Dolazim da te uništim!"

204

Onda zastade kod Krvi Zemlje.Kovenant se mahnito zabatrga prema njoj, ali noge mu ponovo izleteše ispod njega i on tresnu poput

udara nesposobnosti. Kada je spustila lice do korita, on povika: "To nije dobar odgovor! Šta je bilo sa zavetom mira?"

Ali krik mu nije probio njeno uzbuđenje. Bez oklevanja, stameno je uzela gutljaj Krvi i progutala ga.Smesta je skočila na noge, stala uspravno i kruto kao da je posednuta. Činilo se da se njiše, širi poput

naduvane ikone. Oganj Žezla spustio se sa drveta na njene šake. U trenutku joj je iz čitavog tela briznuo plamen.

"Elena!" Kovenant zapuza prema njoj. Ali silina njenog plavog, pucketavog blistanja odbaci ga poput žestokog vetra. Jednim udarom obrisao je suze iz očiju da bi je jasnije video. Unutar ognja koji ju je obavijao bila je nepovređena i divlja.

Dok je plam buktao oko nje, obavijao je od glave do pete u ognjene pokrove, ona diže ruke, okrenu lice nagore. Jedan siloviti trenutak stajala je nepokretna, zarobljena u ognju. Onda progovori kao da izriče reči od plamena.

"Dođi! Okusila sam Krv Zemlje. Moraš se pokoriti mojoj volji. Zidovi smrti ne mogu prevladati. Kevine, sine Lorikov! Dođi!"

Ne! - zaurla Kovenant, ne! Nemoj! Ali čak mu je i unutrašnji krik bio preplavljen jednim silnim glasom koji zadrhta i zaječa kroz vazduh tako divovski da se činilo da ga čuje ne ušima, već čitavom površinom tela.

"Budalo! Okani se!" Siloviti talasi gneva izlivali su se iz glasa. "Ne čini to!""Kevine, počuj me!" povika Elena preobraženim glasom. "Ne možeš odbiti! Krv Zemlje te prisiljava.

Odabrala sam tebe da izvršiš moju zapovest. Kevine, dođi!"Moćni glas ponovi: "Budalo! Ne znaš šta činiš!"Ali trenutak kasnije okolina pećine silovito se izmeni, kao da se grobnica otvorila prema njoj. Talasi

agonije počeše da se valjaju vazduhom. Kovenant se trzao na svaki nalet. Oslonio se tamo gde je klečao i digao pogled.

Sablast Kevina Zemljoguba ocrtavala se u bledoj svetlosti pred Elenom.Pored njega delovala je patuljasto - sama pećina delovala je patuljasto. Monumentalno uspravan i

neutešan, više je bio vidljiv kroz kamen nego unutar pećine. Uzdizao se nad Elenom kao da čini deo same planinske stene. Imao je usta poput posekotine, oči pune posledica obesvećenja, a na čelu mu je bio zavoj koji kao da je pokrivao neku smrtnu ranu. "Pusti me!" zaječa. "Počinio sam dovoljno zla za jednu dušu."

"Onda mi služi!" kriknu ona u ekstazi prema njemu. "Nudim ti zapovest da se iskupiš za to zlo. Ti si Kevin, sin Lorikov, gubitnik Domaje. Poznaješ očajanje do samog dna - okusio si punu čašu jada. To su znanje i snaga kojima niko živ nije ravan.

Vrhovni poglavare Kevine, zapovedam ti da stupiš u bitku sa poglavarom Kletnikom Opakim i da ga poraziš! Uništi Zubošu! Silom Krvi Zemlje, zapovedam ti."

Sablast je zgroženo pogleda i diže pesnice kao da namerava da je udari. "Budalo!" grozno ponovi.Sledećeg trenutka, udar poput treskanja poklopca kripte uzdrma pećinu. Poslednji udar gneva potrese

grupu vrhovne poglavarke; Elenin plamen bi ugašen poput slabašne sveće; tmina preplavi pećinu.Onda Kevina nestade.Prošlo je mnogo vremena. Kada Kovenant povrati svest, neko vreme umorno je počivao oslonjen na

ruke i kolena, uživajući zbog tame, ponovnog smanjenja pećine i odsustva sablasti. Ali najzad se priseti Elene. Osovi se na noge i pokuša da je dohvati glasom: "Elena? Dođi. Elena? Hajdemo odavde."

Najpre nije bilo odgovora. Onda zablista plavi oganj kada je Elena upalila Žezlo. Sedela je na tlu poput olupine. Kada mu je okrenula ispražnjeno, iznureno lice, video je da je kriza prošla. Čin zapovesti istrošio joj je sve uzbuđenje. Prišao joj je, blago joj pomogao da ustane. "Dođi", reče on ponovo. "Hajdemo."

Ošamućeno je zavrtela glavom i rekla iscrpljenim glasom: "Nazvao me je budalom. Šta sam to učinila?"

"Nadam se da nikada nećemo otkriti." Gruba ivica saosećanja učini da zazvuči oštro. Želeo je da se pobrine za nju, a nije znao kako. Da joj pruži vremena i samoće da prikupi snagu, on napravi korak od nje. Dok se turobno osvrtao po pećini, on opazi Banora, primeti slabašni izraz iznenađenja na njegovom licu. Nešto u tom neuobičajenom izrazu izazva nalet bojazni u Kovenantu. Činilo se da je upereno u njega. Pokuša da nađe objašnjenje pitanjem: "Bio je to Kevin, je li?"

205

Banor klimnu; zamišljeno iznenađenje zadrža mu se na licu."Pa, bar nije bio onaj prosjak - sada bar znamo da me za ovo nije odabrao Kevin."Banorov pogled i dalje se nije menjao. Od njega Kovenant poče da se oseća neugodno izložen, kao

da u vezi sa njim ima nečeg nepoštenog, što on sam ne shvata.Zbunjeno se okrenuo vrhovnoj poglavarki.Iznenada, nemi udar poput urlika kamena potrese pećinu, natera je da drhti i poskakuje kao u

zemljotresu. Kovenant i Elena izgubiše oslonac, popadaše po podu. Morinov upozoravajući povik ravno odjeknu:

"Kevin se vraća!"Onda se zakopana grobnica ponovo otvori; Kevinovo prisustvo opet poče da odzvanja

Kovenantovom kožom. Ali ovog puta sablast je donela sa sobom gnusni zadah truleži i ružine esencije, a u pozadini njenog prisustva čula se duboka tutnjava drobljenja kamena. Kada Kovenant diže glavu sa zaljuljanog tla, vide Kevina unutar kamena - besno naperenog, dignutih pesnica. Vreli zeleni sjaj ispunjavao mu je jabučice očiju, odašiljao mu smrdljivu paru uz čelo; smaragdna svetlost kapala je sa njega kao da se upravo iskobeljao iz živog blata.

"Budalo!" vrisnu u paroksizmu gneva. "Prokleta izdajnice! Prekršila si zakon smrti da bi me prizvala - razuzdala si bezmerne mogućnosti za delanje zla na Zemlji - a Opaki me je savladao lako kao da sam dete! Kamen Zlozemlja me proždire. Bori se, budalo! Zapoveđeno mi je da te uništim!"

Uz urlik poput mnoštva demona, on se pruži da dograbi Elenu.Nije se ni pokrenula. Bila je zgrožena, sleđena posledicom svoje velike smelosti.Ali Morin je reagovao u trenutku. Uz povik: "Kevine! Stani!" on joj skoči u pomoć.Činilo se da je sablast čula Morina - čula ga i prepoznala ko je. Staro sećanje dirnu Kevina i on poče

da okleva. Oklevanje dade Morinu vremena da dođe do Elene, da je gurne iza sebe. Kada Kevin zbaci nesigurnost, prsti mu se sklopiše oko Morina umesto oko vrhovne poglavarke.

Dohvatio je krvnog gardistu i digao ga u vazduh.Kevinova ruka lako je prošla kroz stenu, ali Morin nije mogao. On užasnom silinom tresnu o

tavanicu. Udar ga iščupa iz Kevinovog zahvata. Ali taj udar bio je dovoljan. Međnik pade mrtav poput slomljene grančice.

Prizor prenu Elenu. Smesta je shvatila u kakvoj je opasnosti. Hitro je zavitlala Žezlom oko glave. Njegov oganj dijamantski zablista i vreli, plavi udar ošinu pravo prema Kevinu.

Udar ga pogodi poput fizičkog udarca, odbaci ga korak nazad kroz kamen. Ali on se otrese njegovog dejstva. Uz duboki urlik bola krenuo je napred, ponovo zamahnuo prema njoj.

Mahnito vičući: "Melenkurion abatha!" ona mu dočeka napad žezlom. Plameni vršak prostreli mu dlan.

Ponovo se trgao, uhvatio spaljene prste i zaječao.U tom trenutku povlačenja ona poče da viče čudne vradžbine u Žezlo i triput zavitla njegovim sjajem

oko sebe, okruži se štitom sile. Kada sablast ponovo pokuša da je dohvati, nije mogla da je stegne. On joj stisnu štit, a smaragdno zlo kapalo mu je sa prstiju, ali nije mogao da je dodirne. Kad god bi joj nagrizao odbranu, popravila bi je silom Žezla.

Urlajući osujećeno i u besu, on promeni taktiku. Povukao se unazad, skupio pesnice i tresnuo njima u tlo pećine. Kamen silovito poskoči. Udar baci Kovenanta dole, zavitla Banora prema suprotnom zidu.

Ječeće drhtanje poput grča mučenja ošinu planinu. Zidovi pećine se zanesoše; tutnjava slomljenog kamenja ispuni vazduh; sila je urlala.

Pukotina se pojavi u tlu pravo ispod Elene. Pre nego što je postala svesna njenog postojanja, ova poče da se otvara. Onda, poput pohlepnih čeljusti, širom se otvori.

Vrhovna poglavarka Elena upade u ponor.Kevin skoči za njom i nestade sa vidika. Urlici su mu odjekivali sa litice poput vrištanja ludaka.Ali i kada su nestali, bitka im se nastavi. Poglavarski oganj vrelo je brizgao u pećinu. Grmljavina

izmučenog stenja tukla je duž tunela, a pećina se njihala sa jedne na drugu stranu poput mučnine u utrobi melenkuriona Nebozora. U svom užasu, Kovenant pomisli da čitava utvrda planine samo što se nije srušila.

Onda je trgnut na noge, dignut u uspravan položaj Banorovim rukama. Krvni gardista dograbi ga prstima punim prisile i povika na njega kroz tutnjavu: "Spasi je!"

206

"Ne mogu!" Bol njegovog odgovora prisili ga da urla. Banorov zahtev utrljavao je toliko soli u ranu njegove suštinske nemoći da jedva da je mogao da ga podnese. "Ne mogu!"

"Moraš!" Banorov stisak nije ostavljao mogućnosti za drugačiji izbor."Kako?" mašući praznim šakama pred Banorovim licem, on kriknu: "Ovim?""Da!" Krvni gardista uhvati Kovenantovu levu ruku, prisili ga da je pogleda.Na domalom prstu, prsten mu je divlje sevao, pulsirao silom i svetlošću poput moćnog instrumenta

koji jedva čeka da bude upotrebljen.

Na trenutak, piljio je u srebrnastu burmu kao da ga je izdala. Onda zaboravi na bekstvo, zaboravi na sebe, čak i na to da nije umeo da upotrebi divlju magiju, i očajnički se iščupa od Banora i zatetura prema pukotini. Poput čoveka koji u bezrukoj nemoći udara o nepopustljivi usud, on skoči za vrhovnom poglavarkom.

26. GOLET VEŠALA

Ali doživeo je neuspeh pre nego što je i počeo. Nije umeo da se pripremi za bitku kakva je besnela pod njim. Kada je prošao ivicu pukotine, zakači ga udar sile poput erupcije iz procepa. Bio je bespomoćan protiv njega; on mu ugasi svest poput slabašnog plamena.

Onda se tokom izvesnog vremena valjao po tmini - jurio slepom, jaukavom prazninom koja se ljuljala i rasprskavala nad njim dok se on teturao poput broda rasklimanog trupa. Nije bio svestan ničega osim sile koja ga je tukla. Ali nešto mu uhvati ruku, zadrža ga. Najpre je pomislio da je stisak ruke Elenin - da ga drži sada kao što ga je držala i pazila one noći posle prizivanja. Ali kada se otresao tmine, ugleda Banora. Krvni gardista ga je izvlačio iz pukotine.

Taj prizor - to opažanje sopstvenog neuspeha - potpuno ga raščini. Kada ga Banor osovi na noge, stajao je nahereno usred urlanja bitke - detonacija, dubokog, ječavog škripanja izmučenog kamena, glasnog odronjavanja kamena - poput ispražnjene gromade, brodskog trupa bez tereta što usisava smrt kroz razderotinu ispod linije gaza. Nije se opirao niti postavljao pitanja kada ga Banor napola ponese iz pećine Krvi Zemlje.

Tunel je bio neosvetljen, izuzev odraženog blistanja bitke, ali Banor se sigurno kretao duž crnog kamena. Za nekoliko trenutaka doveo je svoj teturavi zalet do vodopada. Tamo je digao Nevernika u ruke i poneo ga poput deteta kroz težinu vodopada.

U kamenoj svetlosti Korena Zemlje, Banor se kretao uz još veću hitnju. Požurio je do čamca koji je čekao, postavio Kovenanta na jedno sedište, a zatim skočio na palubu pošto je odgurnuo čamac na uglačano jezero. Bez oklevanja, počeo je da recituje nešto na maternjem jeziku Haručaija, a čamac stade da se probija između stubova hrama.

Ali napori mu nisu odveli čamac daleko. Posle nekoliko stotina jardi, pramac poče da se okreće u smeru suprotnom od željenog. On prestade da govori, a čamac smesta skrenu na jednu stranu. Postepeno je dobijao brzinu.

Uhvatila ga je bujica. Stojeći u središtu Kovenantovog pogleda koji ništa nije video, Banor malo podiže jednu obrvu, kao da nazire nevolje ispred njih. Tokom dugih trenutaka čekao je da postepeni porast toka otkrije odredište.

Onda u daljini opazi šta je izazvalo struju. Daleko ispred plovila kamena svetlost sevala je duž linije u jezeru nalik pukotini koja se protezala van vidnog polja sa obe strane. U tu pukotinu Koren Zemlje hitao je i izlivao se u nemim vodopadima.

Reagovao je sa glatkom delotvornošću, kao da se za takvu probu pripremao tokom dugih stoleća službe. Najpre je dograbio namotani prijanjak iz zavežljaja; njime je vezao Kovenanta za čamac. U znak odgovora na neodređeno pitanje na Kovenantovom licu, on odvrati: "Bitka Kevina i vrhovne poglavarke otvorila je pukotinu na dnu Korena Zemlje. Moramo se spustiti vodenim tokom i potražiti otvor na dnu." Nije čekao na odgovor. Okrenuo se, odupro nogama, dohvatio jedan zlatni bok i odvalio ga. Pomoću tog dugačkog, zakrivljenog komada drveta kojim je počeo da balansira kao motkom za upravljanje, okretao se da odmeri rastojanje čamca od vodopada.

207

Rub pukotine bio je sada na manje od stotinu jardi i čamac je hitro klizio prema njemu, uhvaćen sve jačim usisavanjem. Ali Banor izvrši još jednu pripremnu radnju. On se naže ka Kovenantu i tiho reče: "Prapoglavaru, moraš upotrebiti orkrest." Glas mu je odjekivao zapovedništvom kroz tišinu.

Kovenant ga pogleda bez razumevanja."Moraš. U džepu ti je. Izvadi ga."Na trenutak, Kovenant je i dalje piljio. Ali najzad naredba krvnog gardiste dobre do njega kroz

otupelost. Lagano je gurnuo ruku u džep i izvadio glatki, prozračni kamen. Držao ga je nespretno u desnici, kao da ne može valjano da ga uhvati sa samo dva prsta i palcem.

Vodopad se sada pružao pravo ispred čamca, ali Banor je govorio smireno, čvrsto: "Drži kamen u levoj ruci. Drži ga iznad glave, tako da nam osvetljava put."

Kada Kovenant spoji orkrest sa uznemirenim prstenom, iz središta kamena briznu prodorna, srebrna svetlost. Plamtela je duž stranice čamca u Banorovim rukama, pomračivala okolnu kamenu svetlost. Kada Kovenant otupelo diže pesnicu, podiže kamen poput baklje, krvni gardista odobravajuće klimnu. Lice mu je imalo zadovoljan izraz, kao da su ispunjeni svi uslovi zaveta.

Onda pramac čamca pade. Banor i Kovenant pođoše bujicom Korena Zemlje u mračne dubine.Voda je divlje previrala i talasala se. Ali na jednom kraju pukotina se otvarala prema drugoj pećini.

Vodopadi su skretali kako su se spuštali i tukli po pukotini kao po ogromnom jazu ili kanalu. Pod svetlošću orkresta Banor na vreme vide kojim putem voda teče. On odgurnu čamac tako da ovaj jurnu niz bujicu.

Posle toga, čamac poče da se vitla niz mahniti vodotok u dugoj mori talasanja, nazubljenog stenja, uskih, naglih, zastrašujućih slapova, bliske smrti. Bujica se bacakala, grmela, jurila od pećine do pećine kroz lavirinte procepa, tunela i raselina u bezdanoj utrobi Melenkuriona Nebozora. Mnogo puta plovilo je nestajalo pod silovitom uzburkanošću bujice, ali svaki put bi ga njegovo moćno drvo - drvo u stanju da izdrži Koren Zemlje - ponovo iznosilo na površinu. A mnogo puta Banor i Kovenant behu okupani slapovima koji su ih udarali odozgo, ali voda ih nije povredila - ili je tokom pada izgubila moć, ili su je već razredili drugi podzemni izvori i jezera.

Kroz sve to, Kovenant je visoko držao orkrest. Neka poslednja nesvesna izdržljivost držala mu je stegnute prste i dignutu ruku. A stamena svetlost kamena osvetljavala je put barke tako da je, čak i u najoštrijoj histeriji bujice, Banor bio u stanju da upravlja, da izbegava stenje i ćorsokake, da se odbija po okukama - da čuva sebe i Nevernika. Silovitost bujice uskoro mu je rasparčala motku, ali on je zameni drugom stranom ograde. Kada je i ona nestala, upotrebio je dasku sedišta kao krmilo.

Napet i bez zbunjivanja, proveo je putovanje kroz konačnu krizu.Bez ikakve opomene, barka jurnu niz široki tok u pećinu na kojoj se nije video izlaz. Voda se opako

penila u potrazi za oduškom, a pritisak vazduha je rastao, svakog trenutka postajao sve divljačniji. Hitri vrtlog uhvati plovilo, poče da ga okreće u krug i vuče nadole pod masivnim dotokom vode.

Barka je bespomoćno ponirala.Banor se probi do Kovenanta. Obavio je noge oko Kovenantovog struka, oteo mu orkrest. Stežući

kamen kao da hoće da se održi uz njegovu pomoć, Banor steže drugu ruku preko Kovenantovog nosa i usta.Držao je taj položaj kada barka potonu.Survavajuća težina vode povuče ih pravo nadole. Pritisak ih je stezao dok u Banorovim očima ne

počeše da udaraju damari, a uši su mu hujale kao da će pući. Mogao je da oseti kako Kovenant pokušava da vrišti u njegovom zahvatu. Ali držao je stisak u krajnjosti poslednje vernosti - držao je blistavu snagu orkresta jednom rukom, a drugom zadržavao Kovenanta da ne diše.

Onda su usisani u bočni tunel, izlaz. Sav pritisak zarobljenog vazduha smesta ih baci naviše. Kovenant se omlitavi; Banorova pluća su gorela. Ali zadržao je dovoljno budnosti da se ispravi kada se voda oslobodila. U visokom, zakrivljenom brizganju, ona iznese dva čoveka u procep Ulom Kamena i zavitla ih u otvoreno jutro Crne Reke i Garotinog Čestara.

Na trenutak, sunce, slobodno nebo i šuma vrteli su se oko Banora, a ognjevi popuštenog pritiska teturali su mu se preko vidnog polja. Onda mu se snaga zaveta vrati. Obavio je obe ruke oko Kovenanta i oštro trgao, od čega Nevernikova pluća ponovo počeše da rade.

Uz silovito siktanje, Kovenant poče žustro, grozničavo da diše. Izvesno vreme prođe pre nego što je pokazao ikakav znak svesti, pa ipak prsten mu je sve vreme srebrno blistao kao da ga održava. Najzad otvori oči i zagleda se u Banora.

208

Smesta je počeo slabašno da se koprca u vezama od prijanjka. Banor mu je delovao poput džinija koji nadgleda proklete. Ali onda se opusti. Shvatio je gde se nalazi - kako je stigao dotle - šta je ostavio za sobom. I dalje je prazno piljio dok je Banor razvezivao konopce koji su ga držali uz barku.

Nad ramenom krvnog gardiste video je veliku liticu Ulom Kamena - a iza nje Melenkurion Nebozor - sve manje kako je barka plovila niz reku. Iz procepa se probijao gusti, crni dim i kuljao u naletima koje su povremeno naglašavali odsevi borbe duboko unutar planine. Prigušeni udari besa trgali su živu stenu, izazivali haos razaranja u grobnici vekova. Kovenant oseti kao da lebdi na talasu sile i uništenja.

Sa strahom je pogledao prsten. Preneraženo otkri da ovaj još titra poput pokliča svrhovitosti. Nagonski ga je pokrio desnom rukom, sakrio ga. Onda se okrenuo napred u barci, leđima prema Banoru i Ulom Kamenu, kao da želi da zaštiti sramotu od podrobnijeg ispitivanja.

Sedeo je tamo pogrbljen, slabašan i zagledan u jadu tokom brzog napredovanja dana. Nije se obraćao Banoru, nije mu pomagao da je odsuče kada bi zatrebalo, nije se osvrtao. Bujica koja se izlivala iz Ulom Kamena digla je crnu Reku gotovo do visine poplave, a lako plovilo Korena Zemlje nepokolebljivo je plutalo strujom između mračnih zidova šume. Jutarnje sunce svetlucalo je i plesalo po tamnoj vodi, odbijalo se u Kovenantove oči - ali on je piljio bez treptanja, kao da mu je istrošen čak i zaštitni refleks kapaka. Posle toga, ništa mu se više nije mešalo u pogled koji nije video. Natopljenu hranu koju mu je dao Banor jeo je automatski, sa levom rukom skrivenom između butina. Podne i po podne neprimećeno prođoše, a kada dođe veče i dalje je sedeo na sedištu, stežući prsten uz grudi kao da hoće da se zaštiti od konačnog probadanja shvatanja.

Onda, dok se sumrak zgušnjavao oko njega, on postade svestan muzike. Vazduh Čestara bio je pun pevušenja, pesme bez reči - vilinske melodije koja kao da je narastala poput strasti iz slabašnih grla svih listova. Oštro je odudarala od udaljenog, olujnog vrhunca Melenkuriona Nebozora, pesme silovitosti koja je tukla Ulom Kamen i terala ga da podrhtava. Lagano je digao glavu da sluša. Pesma Čestara imala je prizvuk popuštanja, kao da namerno usteže moćni bes melodije, štedi ga.

U svetlu orkresta vide kako Banor vodi barku prema visokom bregu bez drveća koji se dizao na pozadini noćnog neba u blizini južne obale. Brdo je bilo pusto, lišeno života, kao da mu je sposobnost da prehranjuje čak i najtvrdokornije biljke nepopravljivo sažežena. Pa ipak, činilo se da je ono izvor pesme Čestara. Melodija koja je lutala niz reku sa brda zvučala je poput skupine zadovoljnih furija.

Posmatrao je brdo bez radoznalosti. Nije mu preostalo snage da mari o takvim mestima. Sva slabašna normalnost bila mu je usredsređena na zvuke bitke iz Melenkuriona Nebozora - i na zahvat kojim je skrivao prsten. Kada Banor priveza barku i uhvati ga za desni lakat da mu pomogne da iziđe na obalu, Kovenant se naleže na krvnog gardistu i drvenasto poče da ga sledi.

Banor pođe uz goletni breg. Bez pitanja, Kovenant stade da se batrga uz njega.I pored iznurenosti, brdo mu privuče pažnju. Mogao je da mu oseti mrtvilo pod stopalima, kao da

tetura preko leša. Pa ipak, bila je to zadovoljna smrt; atmosfera joj je otežala od pokolja neprijatelja. Od utelotvorene mržnje zglavci su ga boleli dok se peo. Počeo da se znoji i drhti kao da na ramenima nosi težinu zločina.

A onda, blizu vrha brda, Banor ga zaustavi. Krvni gardista diže orkrest. U njegovom svetlu, Kovenant vide vešala iza vrha brega. Jedan džin visio je na njima. A između njega i vešala - upiljeni u njega kao da predstavlja usredsređenu moru - bili su ljudi, ljudi koje je znao.

Poglavar Mhoram uspravno je stajao u odori ukaljanoj tragovima bitke. Držao je žezlo levom rukom, a mršavo lice bilo mu je napregnuto od vizije. Iza njega bili su poglavar Kalindril i dvojica krvnih gardista. Poglavar je u blagim očima imao mračni pogled promašaja. Kvan i Amorin bili su sa njim. A sa Mhoramove desne strane, oslonjen o poglavarevu desnu ruku, bio je Hail Troj.

Troj je izgubio naočare i čeonu traku. Bezoka koža njegove lobanje bila je napregnuta kao da pokušava da vidi. Nakrivio je glavu, micao je sa jedne na drugu stranu da usredsredi sluh. Kovenant intuitivno shvati da je Troj izgubio vid rođen u Domaji.

Sa tim ljudima bio je jedan čovek koga Kovenant nije znao. Bio je to onaj pevač - visoki, sedokosi čovek sa blistavim srebrnim očima koji je pevušio za sebe kao da zasipa zemlju rosom melodije. Kovenant bez razmišljanja nasluti da je to Kaeroil Divogornik, šumnik Garotinog Čestara.

Nešto u pogledu pevača - nešto oštro, pa ipak neobično puno poštovanja - prizva Nevernika pameti. Najzad je opazio strah na licima koja su ga gledala. Odgurnuo se od Banorovog oslonca, primio težinu svih svojih bremena na sopstvena ramena. Jedan trenutak, gledao je bojazan pred sobom toliko napetim

209

pogledom da ga čelo zabole. Ali onda, baš kad se pripremio da progovori, oštra detonacija sa Ulom Kamena potrese mu kosti, izbaci ga iz ravnoteže. Kada je posegao prema Banoru, izložio je sramotu svoga prstena.

Suočivši se sa Mhoramom i Trojem što je neposrednije mogao, on zaječa: "Izgubljena je. Izgubio sam je." Ali lice mu se iskrivi i reči slomljeno ispadoše između usana, poput komada njegovog srca.

Njihovo izgovaranje kao da je pomračilo muziku, učinilo da prigušena tutnjava Ulom Kamena postane jača. Svaki udar bitke osećao je kao unutrašnji udarac. Ali mrtvilo pod njegovim nogama postajalo je za njega sve primetnije i primetnije. A obešeni džin visio je pred njim sa neposrednošću na koju nije mogao da ne obraća pažnju. Poče tog časa da shvata da se nalazi pred ljudima koji su preživeli sopstvene muke. On se lecnu, ali ne pade, kada počeše protesti - kada Troj ispusti prigušeni jauk: "Izgubljena? Izgubljena?" a Mhoram upita slomljenim glasom: "Šta se dogodilo?"

Pod noćnim nebom beživotnog brega - osvetljenog zvezdama, dvostrukim blistanjem očiju Kaeroila Divogornika i vatrom orkresta - Kovenant je stajao oslonjen o Banora poput obogaljenog svedoka protiv sebe samoga i mucavim rečenicama opisivao muke vrhovne poglavarke Elene. Nije pominjao žižu njenog pogleda, strast koja ju je gutala. Ali ispričao je sve ostalo - svoju pogodbu, Amokov kraj, prizivanje Kevina Zemljoguba, Elenin usamljeni pad. Kada je završio, odgovorila mu je zgrožena tišina koja mu je odjekivala u ušima poput osude.

"Žao mi je", zaključi on kroz tišinu. Prisilivši se da do kraja ispije gorki talog sopstvene nedelotvornosti, on dodade: "Voleo sam je. Spasao bih je da sam mogao."

"Voleo?" promrmlja Troj. "Sama?" Glas mu je bio previše rastrojen da bi izražavao stepen njegovog bola.

Poglavar Mhoram naglo pokri oči, pognu glavu.Kvan, Amorin i Kalindril zajedno su stajali kao da ne mogu da izdrže sami ono što su čuli.Još jedan udar sa Ulom Kamena potrese vazduh. On trže Mhoramovu glavu naviše i ovaj pogleda

Kovenanta sa suzama koje su mu se slivale niz obraze. "Kao što sam rekao", bolno je jeknuo. "Ludilo nije jedina opasnost u snovima."

Na to, Kovenantovo lice se iskrivi. Ali nije imao više šta da kaže; bil mu je uskraćeno čak i olakšanje saglasnosti. Međutim, činilo se da je Banor čuo nešto drugo u poglavarevom tonu. Kao da želi da ispravi nepravdu, on priđe Mhoramu. Dok je koračao, izvadio je iz zavežljaja Kovenantov kip izrađen ukoštavanjem.

Pružio je delo Mhoramu. "Vrhovna poglavarka dala mu je ovo na dar."Poglavar Mhoram čvrsto primi kip, a oči mu zasjaše sa naglim razumevanjem. Shvatio je vezu

između Elene i Ranihina; shvatio je šta je značilo davanje takvog dara Kovenantu. Nalet plača zapljusnu mu lice. Ali kada je prošao, ostavio mu je samosavlađivanje netaknuto. Iskrivljene usne zauzeše svoj stari, topli položaj. Kada se ponovo okrenu Kovenantu, on blago reče: "Dragocen je to dar."

Banorova neočekivana podrška i Mhoramov gest utehe dirnuše Kovenanta. Ali nije imao snage za ma koga od njih. Pogled mu je bio prikovan na Haila Troja.

Vrhovnik je bezoko treptao pod ponovnim udarcima uviđanja, a unutar njega kuvala se bura. Činilo se da vidi Elenu u svom umu - da je se priseća, proba joj lepotu, uživa svu moć vida kojoj ga je naučila. Činilo se da joj sagledava beskorisni, samotni kraj. "Izgubljena?" zaječa dok mu je bes narastao. "Izgubljena? Sama?"

Odjednom prasnu. Uz mračni urlik, poče da besni na Kovenanta: "Da li to zoveš ljubavlju?! Gubavče! Neverniče!" bljuvao je reči kao da su najgore psovke koje zna. "Sve to je za tebe samo igra! Mentalni trikovi. Izvinjenja. Ti si gubavac! Moralni gubavac! Toliko si sebičan da ne možeš da voliš nikoga osim sebe. Imaš moć za sve, a ne koristiš je. Upravo si joj okrenuo leđa kada si joj bio potreban. Ti... ogavni... gubavče! Gubavče!" Vikao je tolikom silinom da su mu se mišići vrata zgrčili. Vene u slepoočnicama napele su se i pulsirale kao da će prsnuti od gnušanja.

Kovenant oseti istinu te optužbe. Pogodba ga je izložila takvim napadima, a Troj mu je pogodio srce ranjivosti kao da mu je neki proročki uvid vodio slepilo. Kovenantova desnica trzala se u zaludnim odbrambenim pokretima. Ali levica mu je bila stegnuta uz grudi kao da želi da zadrži svoju sramotu na tom jednom mestu. Kada Troj zastade da se sabere za novi napad, Kovenant reče slabašno: "Neverovanje nema nikakve veze sa time. Bila mi je kćerka."

"Šta?!""Moja kćerka." Kovenant je to izgovarao kao optužbu. "Silovao sam Trelovo dete. Elena mu je bila

unuka."

210

"Tvoja kćerka." Troj je bio previše zapanjen da bi vikao. Podrazumevanja onoga što je čuo ljuljala su ga poput odsjaja izopačenosti. Zaječao je kao da su Kovenantovi zločini toliko brojni da ne može da ih drži sve odjednom u umu.

Mhoram mu se pažljivo obrati. "Prijatelju moj - to je znanje koje sam zadržao pred tobom. Zadržavanje ti je zadalo nenamerni bol. Molim te, oprosti mi. Veće se plašilo da će to znanje kod tebe izazvati gnušanje prema Neverniku."

"Prokleto tačno", dahtao je Troj. "Prokleto tačno."Iznenada, nakupljene strasti briznuše mu u akciju. Vođen sigurnim porivom, on hitro poseže, ote

Mhoramu Žezlo. Okrenuo se jednom da dobije zalet i usmerio razorni udarac žezlom pravo na Kovenantovu glavu.

Neočekivanost napada iznenadi čak i Banora. Ali on se povrati, skoči za Trojem, udari ga dovoljno da mu poremeti ravnotežu zamaha. Kao posledica, samo je vrh žezla zakačio Kovenantovo čelo. Ali i to ga odbaci i zakotrlja unazad po bregu.

Zaustavio se, digao na kolena. Kada je prineo ruke glavi, otkri da obilato krvari iz rane na središtu čela.

Osećao je kako stara mržnja i smrt pritiču u njega iz sažežene zemlje. Krv mu se slivala niz obraze poput pljuvačke.

Sledećeg trenutka, Mhoram i Kvan stiguše do Troja. Mhoram mu otrže žezlo; Kvan mu zadrža ruke. "Budalo!" režao je poglavar. "Zaboravljaš zavet mira. Odanost je obaveza!"

Troj se borio protiv Kvana. Bes i očajanje ukaljali su mu lice. "Nisam ja dao nikakav zavet. Puštaj me!"

"Ti si vrhovnik ratovnije", reče Mhoram opasno. "Zavet mira vezuje. Ali ukoliko ne možeš da se uzdržiš od ubijanja iz tog razloga, uzdrži se zbog toga što je vojska Opakog uništena. Ljudoseča visi mrtav i obešen na Goleti Vešala."

"Da li to zoveš pobedom? Desetkovani smo! Čemu pobeda koja je toliko koštala?" Trojev bes dizao se poput plača. "Bolje bi bilo da smo izgubili! Onda bar ne bi bilo takvo traćenje!" Od strasti u grlu jecao je za vazduhom kao da se guši od smrada Kovenantove pokvarenosti.

Ali to ne dirnu poglavara Mhorama. On uhvati Troja za grudnu ploču i protrese ga. "Onda se uzdrži jer vrhovna poglavarka nije mrtva."

"Nije?" zadahta Troj. "Nije mrtva?""Čak je i sada čujemo kako se bori. Razumeš li zvuk? Dok slušamo, ona se suprotstavlja mrtvom

Kevinu. Žezlo je održava - a on nema onoliku moć kao što je ona verovala. Ali dokaz njenog opstanka je ovde, u samom Neverniku. Ona ga je prizvala - ostaće u Domaji do njene smrti. Tako je bilo kada ga je Drul Stenotočac prvi put prizvao."

"I dalje se bori?" Troj zinu na tu pomisao. Činilo se da je smatra konačnim dokazom Kovenantovog izdajstva. Ali onda se okrete Mhoramu i kriknu: "Moramo joj pomoći!"

Na to, Mhoram se lecnu. Talas bola pređe mu preko lica. Napetim glasom, upita: "Kako?""Kako?" penio se Troj. "Ne pitaj mene kako. Ti si poglavar! Moramo joj pomoći!"Poglavar se uspravi, uhvati žezlo da se osloni. "Udaljeni smo pedeset milja od Ulom Kamena. Noć i

dan prošli bi pre nego što bi nas ma koji Ranihin mogao preneti do podnožja litice. Onda bi Banor morao da nas vodi u planinu tragom bitke. Možda je dejstvo bitke uništilo sve prilaze. Možda bi i nas uništili. Pa ipak, kada bismo i stigli do vrhovne poglavarke, ne bismo imali šta da joj ponudimo osim slabašne snage dvojice poglavara. Uz Žezlo zakona, uveliko nas nadmašuje. Kako da joj pomognemo?"

Bili su okrenuti jedan prema drugom, kao da su uperili um prema umu preko Trojeve bezokosti. Mhoram ne ustuknu pred vrhovnikovim besom. Bol nesposobnosti jasno mu se iskazivao na licu, ali nije ni poricao, niti psovao sopstvenu slabost.

Iako je Troj drhtao od hitnje, morao je da okrene zahtev na drugu stranu.On se okrenu Kovenantu. "Ti!" vikao je slomljeno. "Ukoliko si prevelika kukavica da išta učiniš

sam, pruži bar meni priliku da joj pomognem! Daj mi prsten!... Mogu da ga osetim odavde. Daj mi ga! Hajde, kopilane. To joj je jedina prilika."

Klečeći na mrtvoj, sažeženoj prašini Goleti, Kovenant diže pogled prema Troju kroz krv u očima. Izvesno vreme nije bio u stanju da odgovori. Trojevo zaklinjanje kao da se svaljivalo na njega poput odrona kamenja. Ono mu obori poslednju odbranu i ogoli konačnu sramotu. Trebalo je da bude u stanju da spase

211

Elenu. Imao je moć; pulsirala mu je poput rane na burmi. Ali nije je upotrebio. Neznanje nije bilo izgovor. Tvrdnja da je nesposoban nije ga više pokrivala.

Ispražnjena atmosfera Goleti izazivala mu je bol u grudima dok se dizao na noge. Iako je jedva video kuda ide, pošao je uz breg. Od napora glava ga je bolela kao da su mu se cepke kostiju zabile u mozak, a srce mu je drhtalo. Nemi glas vikao je u njemu: - Ne! Ne! Ali on nije obraćao pažnju na njega. Troprstom šakom počeo je da petlja oko prstena. Činilo se da mu se ovaj opire - imao je muka da ga uhvati - ali kada se približio Troju, najzad ga strže sa prsta. Vlažnim glasom, kao da su mu usta puna krvi, on reče: "Uzmi ga. Spasi je." Položio je burmu na Trojevu šaku.

Dodir treptavog prstena uzbudi Troja. On steže prste oko njega, okrete se, bez straha potrča na vrh brda. Hitro je potražio ušima, odredio smer Ulom Kamena, okrenuo lice prema bitki. Poput titana, zavitlao je pesnicom prema nebesima; sila planu iz belog zlata kao da odgovara na njegovu strast. Bezbojnim glasom povika: "Elena! Elena!"

Onda se visoki, beli pevač nađe kraj njega. Muzika poprimi preteći ton koji proširi nevoljnu nepokretnost poput izmaglice preko vrha brda. Svi se slediše, izgubiše moć kretanja.

U nepomičnosti, Kaeroil Divogornik diže čvornovati skiptar. "Ne", treperio mu je glas, "ne mogu dozvoliti ovo. A ti zaboravljaš cenu koja mi se duguje. Možda ćeš, kada nedostojno ovladaš divljom magijom, da je iskoristiš da opozoveš cenu." On dodirnu skiptrom Trojevu dignutu pesnicu; prsten se sruši na tlo. Kada je pao, sva vrelina i nalet sile nestadoše iz njega. Delovao je poput običnog metala kada je pogodio beživotnu zemlju, zakotrljao se uz muziku i zaustavio kod Kovenantovih nogu.

"Neću to dozvoliti", produži pevač. "Obećanje je nepovratno. U ime Jedinog Drveta i Jedine Šume - u ime Čestara što nikome ne prašta - zahtevam plaćanje svoje pomoći." Svečanim pokretom, poput zvuka udaljenih rogova, on dodirnu skiptrom Trojevu glavu. "Bezoki, obećao si plaćanje. Tražim tvoj život."

Poglavar Mhoram nape se da se pobuni. Ali pevačeva nepokretnost ga je držala. Nije mogao da učini ništa drugo nego da posmatra kako Troj počinje da se menja.

"Tražim da mi budeš učenik", pevušio je pevač. "Bićeš Kaer-Kaveral, moj pomoćnik i oslonac. Od mene ćeš naučiti šumnikove veštine sa korenom i granom, semenom, sokom, listom i svim ostalim. Zajedno ćemo ići Čestarom, a ja ću te učiti pesmama drveća, imenima svih starih, ponositih, budnih šuma i drevnog šumarstva misli i raspoloženja. Dok drveće opstaje, upravljaćemo zajedno, hrabriti svaku novu mladicu i usmeravati osvetu šume na svaku mrsku ljudsku upadicu. Zaboravi budalastu prijateljicu. Ne možeš joj pomoći. Kaer-Kaverale, ostani ovde i služi!"

Pesma je menjala Trojevo obličje. Noge su mu lagano srasle. Stopala počeše da mu ispuštaju korenje u zemlju. Odeća mu se pretvori u gustu, tamnu mahovinu. Preobrazio se u stari panj sa uzdignutom poslednjom granom. Iz pesnice počeše da mu se razvijaju zeleni listovi.

Pevač lagano zaključi: "Zajedno ćemo vratiti život na Golet Vešala." Onda se okrenuo poglavarima i Kovenantu. Srebrni sjaj njegovih očiju se pojača, pomrači čak i vatru orkresta; on otpeva tonom rosne svežine:

Sekira i vatra ubijaju me.Znam za mržnju gordih šaka.Odlazi da sačuvaš crveni srca sok:Moja mržnja ne poznaje ni počinak ni milost.

Dok su reči treperile između njih, on iščeze u muzici kao da ga je ova optočila i prešla izvan vidljivosti. Ali upozoravajuća melodija i dalje je ostala iza njega poput jeke u vazduhu, ponavljala mu je i ponavljala zapovest sve dok nije nestala svaka mogućnost da bude zaboravljena.

Polako, poput prilika koje kruto teturaju iz sna, ljudi na vrhu brega ponovo počeše da se pokreću. Kvan i Amorin požuriše do mahovinom prekrivenog panja. Bol im ispuni lica. Ali pretrpeli su mnogo toga, previše se oštro borili tokom svojih dugih kušnji. Nije im preostalo snage za užas ili pobunu. Amorin je piljila kao da ne može da shvati šta se dogodilo, a suze su blistale u starim Kvanovim očima. On uzviknu: "Živeo, vrhovniče!" ali glas mu je zvučao slabašno i nejasno na Goleti i on više ne prozbori.

Iza njih, poglavar Mhoram se poguri. Ruke su mu drhtale kada je digao žezlo u nemom oproštaju. Poglavar Kalindril mu se pridruži, pa su zajedno stajali kao da se oslanjaju jedan na drugog.

Kovenant otupelo pade na kolena da podigne prsten.

212

Posegao je za njime poput akolita, glave nagnute do zemlje, a kada mu se prsti sklopiše oko njega, on ga namače na domali prst. Onda, sa obe ruke, pokuša da obriše krv iz očiju.

Ali dok je prinosio ruku, udar sa Ulom Kamena potrese vazduh. Planina zaječa kao da je bolno ranjena. Udar ga baci licem prema zemlji. Crnilo mu ispuni ostatke vida kao da ga preplavlja iz pustošne Goleti. A iza sebe čuo je kako udar urla poput opakog likovanja demona.

Dugi potres prože Čestar, a za njim stiže otegnuti zvuk slamanja, kao da se drobi čitava litica Ulom Kamena. Ljudi su se kretali; glasovi su se dozivali sa jedne na drugu stranu. Ali Kovenant nije mogao da ih čuje jasno. Buka mu je preplavila uši, mucavi, mnogostruki urlik veselja. A zvuk se primicao. Postajao je sve glasniji i neposredniji sve dok mu nije preplavio bubne opne, premašio granicu fizičke prijemčivosti i vrištao mu pravo u mozak.

Posle toga, glasovi počeše da ga dosežu zamućeni; nekako ih je hvatao izmučenim sluhom.Banor reče: "Ulom Kamen se raspada. Biće velike poplave."Poglavar Kalindril reče: "Bar će neko dobro proizaći iz svega toga. Mnogo će pomoći da se počiste

Jazbiništa ispod Planine Groma."Poglavar Mhoram reče: "Osmotrite - Nevernik odlazi. Vrhovna poglavarka je pala."Ali te stvari su ga zaobilazile; nije mogao da ih zadrži. Crna zemlja Goleti Vešala dizala mu se u lice

poput otelotvorenja ponoći. A oko nje, obuhvatajući je, gutajući i nju i njega, urlik demona dizao se sve više i više, ispunjavao mu lobanju, prsa i udove kao da mu melje u prah same kosti. Urlikanje ga preplavi i on odgovori krikom koji ne napravi nikakav zvuk.

27. GUBAVAC

Vriska se pela, postajala sve glasnija kako je bila napetija i bolnija. Osećao je kako mu razara barijere razumevanja, menja mu teren postojanja. Najzad mu se učini da je udario u nju; pao je na nju kao sa velike visine, tako da se razbio na njenoj neumitnoj površini. Trgao se od siline udarca. Kada je shvatio da ponovo nepomično leži, mogao je da oseti kako mu neka čvrstina hladno pritiska lice i grudi.

Postepeno je uvideo da je površina vlažna, lepljiva. Mirisala je na usirenu krv.Taj opažaj prenese ga preko granice. Otkrio je da može da pravi razliku između ravnog, gorkog,

nepodnošljivog pištanja spolja i nepravilnog bola u sopstvenoj glavi. Uz agoniju napora, pokrenu jednu ruku da obriše slepljenu krv iz očiju. Onda ih je mučno otvorio.

Vid mu uplovi u žižu poput gadno umazanih sočiva, ali posle izvesnog vremena počeo je da razaznaje delove okoline. Bilo je mnogo bezdušnog, žutog svetla. Noge sofe počivale su nekoliko stopa postrance, naspram debelog, odbrambenog tepiha. Ležao je prućen na podu pokraj stočića za kafu kao da je pao sa pogrebne platforme. Levom rukom stezao je nešto tvrdo uz uvo, nešto što je okrutno vriskalo.

Kada je pokrenuo ruku, otkri da drži telefonsku slušalicu. Iz nje je dopiralo vriskanje - prodorno ječanje prekinute veze. Sam telefon ležao je na podu neposredno izvan domašaja.

Dugi, otupeli trenutak minuo je pre nego što se dovoljno opovratio da se upita pre koliko vremena je Džoana spustila slušalicu.

On zaječa, otkotrlja se na stranu i diže pogled prema zidnom satu. Nije mogao da pročita vreme; oči su mu i dalje bile previše zamućene. Ali kroz jedan prozor video je prvo svetlo nelagodne zore. Bio je bez svesti pola noći.

Digao se na noge, a zatim se ponovo zgrčio dole dok mu je bol odzvanjao glavom. Plašio se da će ponovo izgubiti svest. Ali posle izvesnog vremena, buka se raščisti, nestade u opštem pištanju telefona. Bio je u stanju da se digne na kolena.

Tamo je zastao, obazirući se po kontrolisanoj urednosti dnevne sobe. Džoanina slika i njegova šoljica kafe stajali su upravo tamo gde ih je ostavio na stolu. Udar njegove glave o ivicu stola nije čak ni prosuo kafu.

Utočište poznatog mesta ne pruži mu utehu. Dok je pokušavao da se usredsredi na namernu urednost sobe, pogled mu je neprekidno klizio nazad prema krvi - suvoj, gotovo crnoj - koja se usirila na tepihu. Mrlja mu je narušavala bezbednost poput čira. Da se skloni od nje, sabrao se i digao na noge.

Soba poče da se okreće oko njega kao da ga je uhvatila vrtoglavica, ali on se zadrža na postavljenom naslonu sofe i trenutak potom već je povratio najveći deo ravnoteže. Pažljivo, kao da se plaši da ne uznemiri

213

demona, vratio je slušalicu na ležište, a zatim duboko uzdahnuo kada je pisak odsečen iz vazduha. Jeka je nastavljala da mu zvoni u levom uvu. Remetila mu je ravnotežu, ali ju je on prenebregao najbolje što je umeo. Poče da ide po kući kao slepac, da se probija od oslonca do oslonca - od sofe preko dovratka do radnog stola kuhinje. Onda je morao da napravi nekoliko koraka bez oslonca da stigne do kupatila, ali uspeo je da pređe to rastojanje bez pada.

Oslonio se na lavabo i ponovo zastao.Kada je povratio dah, automatski je pustio vodu i nasapunjao ruke - prvi korak obreda čišćenja,

ključni deo njegovih odbrana protiv povratka u nekadašnje stanje. Izvesno vreme trljao je ruke ne dižući glavu. Ali najzad pogleda u ogledalo.

Prizor sopstvenog lica zaustavi ga. Piljio je u sebe bolnim, izmučenim očima i prepoznao lice koje je izvajala Elena. Nije stavila ranu na čelo svoga kipa, ali posekotina je samo upotpunjavala sliku koju je napravila. Video je svetlucanje kosti kroz usirenu krv koja mu je zacrnela čelo i obraze, proširila se oko očiju, naglašavala ih, zasenjivala užasnim nagoveštajima. Rana i krv na sivom, mršavom licu učiniše da liči na lažnog proroka, izdajnika sopstvenih najlepših snova.

Elena! - jeknu hrapavo. Šta sam učinio?Nesposoban da istrpi pogled na sopstveni lik, on se okrenu i otupelo zagleda po kupatilu. U

fluorescentnom osvetljenju, porcelan kade i hromirani metal njene opasne opreme blistali su kao da nemaju nikakve veze sa plačem. Prazna površina kao da im je tvrdila da su bol i gubitak nestvarni, nebitni.

Piljio je dugo u njih, odmeravao im prazninu. Onda je othramao iz kupatila. Mračno, odlučno, ostavio je čelo neočišćeno, nedirnuto. Nije se odvažio na poricanje uptužbe ispisane po njemu.

REČNIK

Ahamkara: Hoerkin, "Dveri"Ahana: slikarka, ćerka HaneAlem-vino: napitak džinovaAliantha: blagovnjačeAmanibhavam: trava za lečenje konja, otrovna za čovekaAmatin: poglavarka, ćerka MatinovaAmok: tajanstveni vodič i sluga drevnog ZnanstvaAmorin: prvi stožernik, kasnije balčaklijaAnundivian yajna: "izgubljena" ranjanska veština vajanja kostijuAsensa: Kamendolka, sestra AtiaranAsuraka: Žezlonoša iz ZnanstvigoraAtiaran, družbenica Trelova: Kamendolka, majka LeneAussat Befylam: jheherrin u liku deteta

Balčaklija: drugi po rangu zapovednik ratovnijeBanas Nimoram: Svetkovina prolećaBan: Krvni gardista, dodeljen poglavaru TrevoruBanor: Krvni gardista, dodeljen Tomasu KovenantuBaradakas: Žezlonoša Vitog DrvogradaBerek Troprst: Srdomil, osnivač reda poglavara, prvi drevni poglavarBesomuci: tri drevne sluge poglavara KletnikaBezemljaši: džinoviBhrathair: narod sa kojim su se sretali Džinovi lutaliceBirinair: Žezlonoša; kasnije srdočnik Poglavarevog KonakaBlagovnjača: aliantha, hranljivi plod koji se može naći po čitavoj DomajiBorilar: Zubljonoša i srdočnik Poglavarevog KonakaBraba: Ranihin, Korikov at

Cerin: Krvni gardista, dodeljen poglavarki Šetri

214

Časnik: vođa DrvograđanaČinitelj: jheherrinsko ime za poglavara KletnikaČiniteljev Tron: Kletnikov Tabor

Damelon Džinoljub: Drevni vrhovni poglavar, sin Bereka TroprstaDavilja: Velika močvaraDemonija: Plodište pragrdana i PutnimaDharmakshetra: "Nadmašiti neprijatelja hrabrošću", putnimsko imeDoar: krvni gardistaDobrana: ranjanska uzlarkaDolina Vešala: mesto za pogubljenja u Garotinom ČestaruDolina dve reke: sedište VeselkamenaDom: prvobitna otadžbina džinovaDomaja: uopšte uzev, oblast označena na MapiDonja zemlja: zemlja istočno od Domajinog SunovrataDrevni poglavari: poglavari pre obreda ObesvećenjaDrini: Ranihin, at poglavara Mhorama, ždrebac HinarilaDrinišok: starac-mačevnik ZnanstvigoraDrul Stenotočac: jamnik, kasnije vođa jamnika, nalazač žezla zakonaDrvograd: naselje na drvetuDrvograđanin: stanovnik naselja na drvetuDukkha: "žrtva", putnimsko imeDura Bokovila: mustang, at Tomasa KovenantaDušomor: ime koje su džinovi nadenuli poglavaru Kletniku

Džinovi: Bezemljaši, drevni prijatelji poglavaraDžinov sabor: savetovanje džinova

Elena: vrhovna poglavarka tokom prvog napada poglavara Kletnika; kćerka LeneElohim: narod sa kojim su se sretali džinovi lutaliceEovod: dvadeset ratnika sa stožernikomEovojna: dvadeset eovoda sa vojevnikom

Fael Befylam: jheherrin u obliku zmijeFaer: družbenica Kalindrila

Gart: vrhovnik ratovnije Poglavarevog KonakaGlina vidarka: blato koje isceljujeGorak Krembal: Uboj PlampepelGornja zemlja: zemlja zapadno od Domajinog SunovrataGravin Trendor: Planina GromaGrdani: tvorci DemonijeGrifon: krilata zver nalik lavuGriva: RanihinGrivenanje: ceremonija proglašenja za grivenaraGrivenar: najviši čin Ranjana

Hail Troj: vrhovnik ratovnije vrhovne poglavarke EleneHaručai: rasa od koje vodi poreklo krvna gardaHerem: Besomuk, Koljidrug, turiyaHirim: poglavar, sin HulaHoerkin: stožernikHovor: krvni gardista, dodeljen poglavaru LoerijiHurin: Ranihin, Terelov at

215

Hurn: ranjanski uzlar

Imoiran, družbenica Tomalova: KamendolkaIrin: ratnik treće ratovnijske eovojneIscelitelj: lekarIzopačenje: ime koje su Krvni gardisti dali poglavaru Kletniku

Jadin-Kamen: oblast Trotgarda pre obnavljanjaJadinka: grivenarka, nekada po imenu VeselicaJain: ranjanski grivenarJamnici: zla stvorenja koja prebivaju pod Planinom GromaJazbinište: dom jamnika pod Planinom GromaJazbinmost: ulaz u katakombe ispod Planine GromaJedina Šuma: drevna šuma koja je pokrivala najveći deo DomajeJedino Drvo: mistično drvo od koga je napravljeno žezlo zakonaJedrana Vilokosa: žena-džin,žena Mlatišake Brodograda, majka trojkiJehanum: Besomuk, Ljudoseča, mokshaJerkin: Kamendolac, Triokov pratilacJheherrin: Meki; živi nusproizvod Kletnikovih naopakih oblikovanja

Jolenida: ćerka Loerije

Kaamora: sud tuge Džinova uz pomoć vatreKaer-Kaveral: učenik za šumnika u šumi MorinmosKaeroil Divogornik: šumnik Garotinog čestaraKalindril, družbenik Faerin: poglavarKam: ranjanski grivenarKamen Zlozemlja: kamen pronađen pod Planinom Groma, izvor sile zla

Kamenbrat, Kamensestra: imena od milja između ljudi i džinovaKamendol: kameno naseljeKamendolac: onaj ko živi u kamenom naseljuKelenbhrabanal: otac konja u legendama RanihinaKevin Zemljogub: sin Lorika Zloupokojitelja, poslednji vrhovni poglavar loze drevnih poglavaraKevinovo Znanstvo: učenje o moći koje je ostavio Kevin u sedam KrugovaKiril Trendor: odaja moći duboko pod Planinom Groma, Srce GromaKladenica: blago, osvežavajuće pićeKletnikov Tabor: dom OpakogKolos: drevna kamena figura koja čuva Gornju DomajuKoljidrug: džin-Besomuk, Herem, turiyaKoral: krvni gardista, dodeljen poglavarki AmatinKorik: krvni gardista, zapovednik prvobitne vojske Haručaija.Korimini: Najstariji ZnanstvigoraKresh: divlji, džinovski žuti vukoviKril: začarani mač Lorika, tajna za nove poglavare, probuđen dejstvom moći Tomasa KovenantaKrol: krvni gardistaKrug: jedinica Kevinovog znanstvaKrug staraca: vođe KamendolaKrvna garda: branitelji poglavaraKuraš Kvelenir: Lomnik-BregoviKuraš Plenetor: oblast nekada zvana Jadin-kamen, a kasnije TrotgardKvan: stožernik trećeg eovoda ratovnije, kasnije balčaklija, pa vrhovnikKvirel: Kamendolac, Triokov pratilac

216

Lal: ranjanski uzlarLaura: Časnik iz Vitog DrvogradaLelej: Koerkri, grad džinovaLena: Kamendolka, ćerka Atiaran i Trela; majka EleneLilianril: znanstvo drveta ili meštri znanstva drvetaLita: ranjanski grivenarLoerija družbenica Trevorova: poglavarkaLomilialor: vrhovno drvo, drvo moćiLor-liaril: zlatanika

Ljudoseča: džin-Besomuk, Jehanum, mokšaLjudom: osnovno obitavalište Ranjana

Mač: ogranak Kevinovog znanstva koji se proučava u ZnanstvigoruMaliner: drvogradski Časnik, sin VeininaMarni: Ranihin, Tuvorov atMeđnik: komandir krvne gardeMelenkurion abatha: fraza prizivanja moćiMeril: Ranihin, at Haila TrojaMeštar znanstva: vođa pragrdanaMhoram: poglavar, kasnije vrhovni poglavar, sin VariolaMoksha: Besomuk, Jehanum, LjudosečaMira: Ranihin, Elenin atMlatišaka Brodograd: džin, otac trojkiMorin: međnik krvne garde, zapovednik u prvobitnoj vojsci HaručaijaMoril: krvni gardista, dodeljen poglavarki KalindrilMurin, Odonin družbenik: Kamendolac

Neomeđeni: proučavaoci znanstva oslobođeni uobičajenih odgovornostiNevernik: Tomas Kovenant

Oblučak: oganj-kamenovi koji se znanstvom kamena mogu naterati da sjajeOblučar: meštar znanstva kamenaOdaja drvensrca: drvograđansko mesto za susreteOdbojnica: snaga koja odbija, zid sileOdona, družbenica Murinova: KamendolkaOgnjeni lavovi: vatreni tok Planine GromaOganj-kamenovi: oblučakOmurnil: drvogradska časnica, ćerka MurnileOpaki: poglavar KletnikOpačija: sila zlaOpustošenje: era uništenja u Domaji, posle Rituala ObesvećenjaOrkrest: kamen moćiOzondrea: poglavarka, kasnije vrhovna poglavarka, ćerka Zondreje

Padrias: drvogradski Časnik, sin MilovPeščane gorgone: čudovišta koja opisuju džinoviPieten: drvogradsko dete koga je povredila služinčad poglavara Kletnika, sin SoranalovPles utvara: Svetkovina proleća"Pobeda poglavara Mhorama": Ahanina slikaPobrđe: zaravan iznad VeselkamenaPoglavar: meštar Kevinovog znanstva žezla i mačaPoglavar Kletnik: neprijatelj DomajePoglavar-rodilac: Berek Troprst

217

Poglavarev Konak: VeselkamenPoglavarev oganj: vatra sa žezla koju koriste poglavariPohod: potraga za izbavljenjem žezla zakonaPorib: krvni gardistaPrapoglavar: titula data Tomasu KovenantuPragrdani: Demonijski nakot, zla stvorenja obdarena moćimaPren: krvni gardistaPrianjak: lepljiva kožaProba istine: provera iskrenosti lomilialorom ili orkrestomProthal: vrhovni poglavar, sin DvilianaPrstenoša: ranjansko ime za Tomasa KovenantaPrvi krug Kevinovog znanstva: osnovno znanje koje je za sobom ostavio poglavar KevinPrvi stožernik: treći po rangu zapovednik ratovnijePul: ranjanski uzlarPutnim: staratelji putevnika, demonijski soj, ali protivnici pragrdana

Ranjani: narod koji služi RanihineRanihini: veliki, slobodni konji zaravni RaRatno znanstvo: znanje o "Maču" u Kevinovom znanstvuRatovnija: vojska Poglavarevog KonakaReč opomene: moćna, razorna odbojnicaRhadhamaerl: znanstvo kamena ili meštri znanstva kamenaRiddžek Tome: Kletnikov TaborRilinlure: lekovita drvena prašinaRitual neomeđenja: ceremonija proglašenja za NeomeđenogRitual Obesvećenja: čin očajanja kojim je vrhovni poglavar Kevin uništio drevne poglavare i

razrušio najveći deo DomajeRoge Befylam: jheherrin u vidu jamnikaRuel: krvni gardista dodeljen Hailu TrojuRunik: krvni gardistaRusta: ranjanski uzlar

Samadhi: Besomuk, Šeol, SotonpestSedam Krugova: riznica znanja koju je stavio poglavar KevinSedam Reči: reči moćiSil: krvni gardista, dodeljen poglavaru HirimuSila zapovedi: sedmi Krug Kevinovog znanstvaSivi Krvnik: ravničarsko ime za poglavara KletnikaSlen, družbenik Terasin: KamendolacSoranal: drvogradski Časnik, sin TileraSotonpest: džin-Besomuk, Šeol, samadhiSotonsrce Dušomor: ime koje su džinovi dali poglavaru KletnikuSrce Groma: pećina-izvor moći u Planini GromaSrdomil: Berek TroprstSrdosolja Penosled: džin, prijatelj Tomasa KovenantaSrdočnik Poglavarevog Konaka: poslužitelj zadužen za svetlost, toplinu i gostoljubivostStarac-mačevnik: glavni znanstvozornik Mača u ZnanstvigoruSteg-vodopad: vodopad kod VeselkamenaSteg-oganj: vatra upozorenja kod VeselkamenaSteg vrhovnog poglavara: zastava vrhovnog poglavaraStožernik: zapovednik eovodaSunačar: najniži ranjanski činSuru-pa-maerl: veština rada sa kamenomSveti Opklon: Dvorana za večernju službu u Veselkamenu

218

Svetkovina proleća: Ples utvara Andelejna za vreme mladog Meseca u središnjoj noći proleća

Šeol: Besomuk, Sotonpest, samadhiŠetra, družbenica Verementova: poglavarkaŠul: krvni gardistaŠumnik: zaštitnik šuma Domaje

Tamaranta, družbenica Variolova: poglavarka, ćerka EnesteTeras, družbenica Slenova: članica Kruga staraca Kamendola Mithil, ćerka AnorijeTerel: krvni gardista, dodeljen poglavaru Mhoramu, zapovednik prvobitne vojske HaručaijaTomal: kamendolski meštarTomin: krvni gardista, dodeljen poglavaru VerementuTorm: oblučar i srdočnik Poglavarevog KonakaTrel, družbenik Atiaranin: oblučar Kamendola Mithil, otac LeneTrevor, družbenik Loerijin: poglavarTriok: Kamendolac, sin TulerovTul: krvni gardistaTuriyya: Besomuk, Herem, KoljidrugTuvor: međnik krvne garde, zapovednik u prvobitnoj vojsci HaručaijaTvorac: legendarni poglavar vremena i gospar Domaje, neprija telj poglavara Kletnika

Ukoštavanje: vajanje kostijuUtvare Andelejna: stvorenja od žive svetlosti koja izvode Ples na Svetkovini prolećaUzlar: drugi čin kod RanjanaUzlanje: ceremonija proglašenja za uzlara

Vajanje kostiju: drevna veština Ranjana, ukoštavanjeVan: ranjanski uzlarVariol Vidovnjak, družbenik Tamarantin: poglavar, kasnije vrhovni poglavar, sin Pentila, otac

MhoramovVejl: krvni gardistaVelant: nekadašnji vrhovni poglavarVrhovno drvo: lomilialor, potiče od Jedinog DrvetaVerement, družbenik Šetrin: poglavarVeselica: ranjanska sunačarkaVeseldrvo: sedište ZnanstvigoraVeselkamen: Poglavarev Konak, planinski grad poglavaraViancome: mesto za susrete u VeselkamenuVojevnik: zapovednik eovojneVrh Ognjenih lavova: Planina GromaVrhovni poglavar: vođa Veća poglavaraVrhovnik: zapovednik ratovnije

Zabran: sala za većanje u Poglavarevom KonakuZakon smrti: odvajanje živih i mrtvihZavet: zakletva službe poglavarima koju su dali krvni gardistiZavet mira: zakletva naroda Domaje protiv nepotrebnog nasiljaZemljorod: titula data najpre Bereku TroprstuZemna moć: izvor sve moći u DomajiZlatan: drvo nalik na javor, zlatnih listovaZlatanika: drvena građa koja sadrži silu, pravi se od stabala zlatanaZlatosinj: jezero na pobrđu iznad VeselkamenaZnanstvigor: trotgardska škola u Veseldrvu gde se proučava Kevinovo ZnanstvoZnanstvorod: demonijska laboratorija sila

219

Znanstvozornik: učitelj u ZnanstvigoruZubljonoša: meštar znanstva drvetaZuboša Rastrgač: ranjansko ime za poglavara Kletnika

Žezlo: ogranak Kevinovog znanstva koji se proučava u ZnanstvigoruŽezlo zakona: načinio ga je Kevin od Jedinog DrvetaŽilan: ranjanski uzlar

220