Stendal - Parmski Kartuzijanski Manastir

СТЕНДАЛ БИБЛИОТЕКА ВЕЛИКИХ РОМАНА – Издање 1966 28. Пармски Картузијански Манастир

procitao

Marie Henri Beyle - СТЕНДАЛ

ПАРМСКИ КАРТУЗИJАНСКИ МАНАСТИР

Превео Душан Ђокић

Издање 1966

Marie-Henri Beyle - Stendhal назив оригинала: LA CHARTREUSE DE PARME

Стендал Пармски Картузијански манастир страна 2 / 194

САДРЖАJ

- Сретен Марић, Предговор - Стендал, Увод - Књига прва - Књига друга

ПРЕДГОВОР

ПОВОДОМ КАРТУЗИЈАНСКОГ

МАНАСТИРА У ПАРМИ

И наjмудриjи се тешко уздрже од пророковања. Чак и онде где je непредвидиво jедино могуће. Тако je и обазриви Хегел, иако je знао да птица мудрости излеће тек у сутон догађаjа, па je, дакле, наjмање подобна да предвиђа, из аверзиjе чистог филозофа према индивидуално конкретном што се у своjоj ћудљивоj слободи провлачи кроз мреже сваког система, прорекао скору смрт уметности. »Уметност — говорио je Хегел — не даjе универзално у облику максима и закона, већ брка њихов израз са изразом утисака и осећања... Уметност приноси свести истину у чулном уобличењу.« То je Хегел мислио за уметност уопште, али ако je његова дефинициjа епоса (то jест за нас модерне, романа) тачна, а чини ми се да jесте, да je jедна од наjбољих: «Свеукупност jедног погледа на свет и живот, чиjи се многострани материjал и садржаj манифестуjу у оквиру индивидуалног збивања» — онда она важи, пре свега, баш за роман. За Хегела je такво исказивање погледа на живот превазиђено развоjем Духа: »Облик уметности je престао да буде наjвиша потреба духа... За нас уметност ниjе више начин на коjи истина прибавља себи наjвишу егзистенциjу.«

Увек се сетим овог Хегеловог прорицања када се поново вратим на Стендала, коjи je скоро у исто време, после тридесетак година стрпљивог лутања за изразом, и пошто му се — с правом — учинило да га je наjзад нашао у роману, писао: «Истину о наjвећим као и о наjмањим стварима изгледа скоро немогуће достићи осим у роману... И сваког дана све више увиђам да je то свуда другде гола претензиjа.« Тврдња сасвим противречна Хегеловоj, нарочито ако се узме у обзир да за Стендала, као и за Балзака уосталом, као и за све велике романсиjере, циљ романа ниjе уско литерарно-естетски, већ израз jедног искуства дозрелог до »погледа на свет и живот, стварност и свест о њоj уобличена кроз фантазнjу и исказана кроз слике и индивидуалне догодовштине, дакле, тачно оно што je по Хегелу умирало, бар као аутентични израз истине. Ваља рећи, тоj истини за вољу, да Стендал мисли на истину коjа проистиче из »малих чињеница«, на истину онако како су je схватали француски сензуалисти и енглескн емпиристи, филозофиjу коjу Хегел не мари, као што ни Стендал са своjе стране нема ннкаквог смисла за савремену му немачку филозофиjу, по коjоj, вели «истина ниjе оно што jесте, већ оно што, по њиховом систему треба да буде«.

У сваком случаjу супротност je потпуна, што je Стендал, иако неупоредиво мање мудар од Хегела, тачниjе видео, то ниjе само зато што ће увек тачниjе наслутити онаj коjи има више вере у неограничене стваралачке могућности човека, већ je можда и ствар саме филозофиjе кад je конзеквентна, као што je била код Хегела. Не може да веруjе у будућност уметности онаj ко сматра да се сва истина о човеку да ухватити у jедан апстрактни систем логике, онаj коме je циљ мудрости што општиjи поjам.

Али Хегел никад ниjе сасвим у неправу. Доказ, међу осталима, да откако га je изрекао, нема године да неко не понови његово пророчанство, последњих година посебице што се романа тичe. Већ

СТЕНДАЛ ПАРМСКИ КАРТУЗИЈАНСКИ МАНАСТИР Превео с француског: ДУШАН ЂОКИЋ Предговор написао СРЕТЕН МАРИЋ

Оваj роман ниjе jедино дело Стендалово, чиjа се радња догађа У Италиjи, али je свакако наjбоље и наjпопуларниjе његово дело. Андре Жид je оценио Пармски картузиjански манастир као наjбољи француски роман, уопште. Стендалов смисао за авантуру, за компликоване и пикантне заплете, пластичност у цртању ликова и танана анализа осећања, нарочито љубавних, представљаjу стварну мешавину романтичних и реалистичних тенденциjа, карактеристичну за прву половину XIX века. Ово je истовремено наjсрећниjи пример таквог дела коjе задовољава наjразличитиjе укусе, и одушевљава различите читаоце, своjим богатим ткањем. Стендал (1783-1842) je чудна личност чиjи je живот био богат искуством, стварањем, путовањима и љубавима; jедан je од наjвећих романсиjера свих времена, веома много проучаван и у наjновиjе време. Његова психолошка опажања и његово осећање живота непрекидно имаjу нешто модерно у себи. Ипак, прославио се своjим делима тек после смрти. Остала значаjна дела: Црвено и црно, Арманса, Лисjен Лечен, Италиjанске хронике, Живот Анриjа Брилара. Дело Пармски картузиjански манастир обjавио je 1839. године.



je, вели се, Џоjс са Улисом »написао роман да оконча све романе». Мада се, истина, jош више прориче смрт филозофнjе, прикљештене између уметности и науке, и све више свесне да њени општи поjмови постаjу све празниjи уколико су општиjи, приморане да тражи неке хране и освежења баш код уметности коjу je требало да замени. Толико да су модерни филозофи, бар на континенту, постали нека врста коментатора литерата, и сами литерати на другом степену.

Што je Хегела наводило да предвића смак уметноти jесте њена све већа проблематичност од романтике наовамо, чињеница да je она постаjала све више сама себи предмет критичке рефлексиjе, стављала саму себе у питање. »Оно што уметничко дело данас у вама подстиче, осим непосредног уживања, jесте истовремено и наш критички суд... Уметност нас данас позива на мисаоно разматрање, и то не у циљу поновног произвођења уметности, веђ да бисмо спознали шта je уметност... Далеко од тога да буде наjвиши облик духа, уметност добиjа своjе осведочење тек у науци.« Чини ми се да je ту Хегел видео нешто битно. Истина, као исказ о свету коjи прелази на све стране оквир критичке рефлексиjе, уметност je стављана у питање откако критичка рефлексиjа постоjи, то jест бар од Грка наовамо, али данас je то много акутниjе и радикалниjе но икад раниjе. Тако у роману, на пример, Стендал je jош писао као што говори, импровизуjући. »Његова су писма као његова конверзациjа«, вели Мериме, а његови су романи као његова писма. Валери тврди да je Стендалов идеал био да »пише као што говори, кад je онаj коjи говори човек од духа«. И сав род романа, мислим онаj са великим изражаjним захтевима, коjи се развио у Францускоj у деветнаестом веку, кад му je дошло време изградио се не супротстављањем дотадањем роману текуће производње, већ прихватањем и коришћењем текућег у више изражаjне сврхе. Велики роман родио се из роман - фељтона. »Балзак подражава црни роман, а Достоjевски Еугена Сиjа — вели Каjоа. — Они стављаjу квалитетни садржаj у оквир Понсона ли Тераjа«. Пре но што почне да пише романе, Стендал годинама размишља о психи људскоj, о друштву и политики, о љубави, о комедиjи, никад о роману. Данас тако што ниjе могуће, данашњи романсиjер можда некако и слути какав садржаj може имати његово дело, али je пре свега свестан да никакав нови садржаj не може више бити исказан у старом облику, да оваj мора бити другачиjи, вероватно супротан досадашњем, то jест нови роман мора бити антироман. Као и модерни песник, модерни романсиjер je пре свега теоретичар рода у коме ствара; многи су чак и склони да веруjу да ће садржаj сам доћи кад проблем теориjски савладаjу, кад изнађу какав треба да буде таj нови облик. Што je логички апсурдно, али само логички и никако не доказуjе, као што неки хоће, да je то симптом одумирања романа. »Та чудна дела, коjа je тешко сврстати — вели Сартр с правом — нису доказ слабости тога рода, она само показуjу да се налазимо у доба рефлексиjа и да роман почиње мислити о самом себи«.

Наравно, у извесном смислу, ничег новог под сунцем. Ни садашњи проблем антиромана ниjе тако нов. Историjа модерног романа од Сервантеса наовамо je историjа антиромана. Дон Кихот, први модерни роман, први je коjи je написан »да доконча све романе«, типичан »антироман«. Принцеза од Клева je покушаj убиjања романескне љубави, Балзакови романи покушаj убиjања илузиjа, а Госпођа Бовари свега што роман чини романом. Ново je, данас у поређењу са класичним романом, губљење вере западног романсиjера у уобличеност и смисленост човековог универзума уопште, у структурираност индивидуе, у уобличеност његове судбине, па дакле и у могућност њеног уобличавања у изразу. »У обешчовеченом универзуму модерног романсиjера« (Битор), оваj наслућуjе људску свест као гмизави хаос позива, полумисли, мутних симбола, jедну атомизовану а - супстаницу, нешто »неисказиво« вели Бекет, па према томе потпуно а-уметничко као материjа, ако се узме да je уметност облик. Отуд, логично, покушаj модерног романсиjера да у своjоj слици света избегне свако антропоморфно мишљење и психолошко образложење, то jест да избегне човека. Што je супротно и природи самог jезика, коjи je увек и смислен и структуралан и антропоморфан, а и природи човека коjи, самим тим што живи и дела, свету и своjоj слици себе и света намеће и смисаоност и структуралност, то jест изрецивост и облик. Што би значило да ће савремени роман, тако богат и у овоj кризи, изићи из ње кад му друштво омогући да види свет и човека смислениjе него данас, то jест да криза романа ни данас ниjе криза форме већ садржаjа. Криза, уосталом, много више »критичке рефлексиjе« него самог уметничког стварања, jер ако се и данас пишу романи од вредности, то се дешава, како вели jедан од представника новог романа, Бернар Пенго, »насупрот властитим теориjама«, »ствараjући дела пуна смисла, и то дубоко трагичног смисла«, то jест, сродна, у суштини, Стендаловим и Балзаковим, романескна упркос свим тенденциjама ка антироману.

Да модерни романсиjер све више ставља у питање своj занат, и то баш ради »поновне

производње«, да модерни критичар све више продубљуjе разумевање дела и разграњава, помоћу филозофских, социолошких и других метода, његову имплицитну проблематику, да известан читалац, уз »непосредно уживање« дела, све више размишља о њему, све то не гуши ни стварање а често ни уживање, коjе остаjе ипак главни смисао читања. Али критичка рефлексиjа je донела собом и нешто друго, много сумњивиjе вредности: пребацивање интереса са дела на приватну личност ствараоца, књижевно дело посматрано првенствено као докуменат о ствараоцу. Само по себи, то можда ниjе ни лоше ни добро, мада ми се чини да je стваралац дао ипак наjвредниjе од самог себе у свом делу, да



интерес коjе то дело има, рецимо баш код Хегела и Стендала, превазилази надалеко интерес коjи пружаjу личности твораца. Али кад jедан модерни филозоф тврди да je за нас важниjи човек Декарт него његово дело, или кад се у jедном модерном приручнику о поезиjи тврди да ми не можемо ни читати ни разумети како ваља ниjедан важниjи стих ако не знамо шта je била културна средина у коjоj je настао, тотална историjа света у коме je песник живео, већ и поjединости његове биографиjе, његове интимне мисли и сентименте, онда идемо до апсурда. То би значило, пре свега, да нема никаквог смисла читати савремене нам песнике, чиjи живот jош наjмање познаjемо. На страну што се такав проблем и не поставља за већину уметности, за jедно архитектонско дело, рецимо, где психологиjа jош не зна шта би тражила.

Стендалово дело, увек крцато антибиографским материjалом, нарочито je трпело од те маниjе. »Његово романескно дело — вели jедан од његових безброjних биографа — обогатило се кроз његов живот новим смислом, а пре свега његови аутобиографски списи осветлили су личност снажном светлошћу, удешеном да привуче радозналост нашег доба, чиjи je укус такав да се више интересуjе за писца него за његове књиге (подвукао С. М.). Нема писца у Францускоj коjи je толико коментарисан као Стендал, што се анегдота тиче. Са огромно ерудициjе и стрпљења истраживани су и наjмањи детаљи живота, а скоро сваки пасус његових романа, сваки став његових jунака, довођени су у везу са одговараjућим пасусима из антибиографских дела, са животним ставовима, згодама и незгодама ауторовим. Фабрис и Жилиjен дуго и несигурно трагаjу за љубављу: то je сублимирани одраз пишчевих сексуалних импотенциjа; Моска доживљава наступ љубоморе: то исто десило се Стендалу са том и том итд. Али каква ваjда од тога! У психолошком смислу било je много интересантниjих импотенциjа, много дубљих љубомора од Стендалових. Ново je, у последње време, у тоj непрегледноj литератури да се анегдоте из књига и живота систематизуjу и анализираjу помоћу разних теориjа, фроjдизма, jунгизма, феноменологиjе опажања и других. Тако сазнаjемо да je Стендал имао комплекс Jокаса, комплекс Психе, склоност ка Jокасти, и много других ствари. Што je често занимљиво, али на краjу краjева и неталентовани могу да имаjу врло занимљиве комплексе. Оно што разликуjе jедног Стендала или jедног Достоjевског од многих то je шта су они са тим сировинама учинили.

Стендал je издиктирао Картузиjански манастир у Парми, роман од преко шест стотина

страница, за педесет и два дана, без предаха, без утврђеног плана, само са основном идеjом у глави, у раздраганости козера и инспирациjа виртуозног приповедача. »Скицирање планова следи. Диктирам двадесет пет до тридесет страница, онда дође вече и потребна ми je снажна разонода. Нужно je да сам следећег jутра све заборавио. Кад прочитам три - четири закључне странице jучерашњег поглавља, данашње поглавље дође ми само од себе.« Импровизациjа се осећа, и позитивно и негативно, кроз цео роман. Резултат четрдесет година писања и размишљања о писању, бескраjних дискусиjа и причања анегдота у књижевним и политичким салонима Париза и Милана, у кафанама и крчмама целе Европе, коjи су од тог бистрог, осетљивог, радозналог, духовитог, у свему искусног, о свему информисаног човека учинили jедног од наjблиставиjих, наjсмелиjих анализатора свог доба. Колико je зрења и тренинга било потребно да оваj роман jедан од наjзначаjниjих у тоj литератури тако богатоj добрим романима као што je француска, нађе своj облик одjедном, брже но што je аутор стизао да га изрече!

Конзул у досадном, пустом месту Нивита Векиjа, краj Рима, где je оставио недовршен роман Лисjен Левен, на трогодишњем одсуству у Паризу захвалууjући наклоности тадашњег председника владе, грофа Молеа, Стендал je y jедном срећном периоду свог живота и троши се неуморно: путуjе, пише, козира. Тада настаjу Мемоари jедног туристе, резултат путовања и закључак судова о властитом добу, биографиjа (недовршена) о Наполеону »jедином човеку кога je поштовао«, Италиjанске хронике, прерада старих скандалозних хроника, у славу Италиjе и ренесансног човека. У извесном смислу и Картузиjански манастир je таква jедна »прерада:<. Негде 1834. купио je Стендал за двадесет франака стари рукопис пучке хронике о славноj италиjанскоj породици Фарнезе, Origine délia Grandezza délia Famiglia Farnese, a 1838, на маржи jедне скраћене верзиjе, напиcao je y космополитском жаргону своjих дневника: То make of this sketch a romanzetto. Љубитељ ренесансних авантура, он je одушевљен старом причом: »Ево породице Фарнезе, коjа успева помоћу jедне дроље... Младост Александра Фарнезе je божанска.« И ми ћемо наћи целу интригу историjе те »божанске младости» у Картузиjанском манастиру, причу о брижноj љубави Вандоце Фарнезе, «узвишене дроље», према свом нећаку Александру, коjи захваљуjући њоj постаjе папа Павле III. Ту je и силовито неодољиви карактер шармантне Вандоце, и двобоj младог, жустрог Александра због jедне жене, на путу краj археолошких ископина, ту je и тамновање у високоj кули и бекство из ње са сиjасет конопаца, љубав Александрова и Клериjина, рођење детета, итд. Само, док се решавао да наjзад седне и срочи таj »romanzetto«, y немирноj глави су врвеле идеjе. Десило се да je баш тих дана причао ћеркама шпанске грофице Монтихо, од коjих ће jедна касниjе постати царица Француске, причу о бици код Ватерлоа виђеноj очима jедног неискусног регрута. Толико му се допало оно што je девоjчицама причао, да je ceo да то запише. И тада му je одjедном пало на памет да те две приче



амалгамише у jедну, да стару хронику подмлади за три стотине година и да њене главне личности и епизоде пренесе у прву половину деветнаестог века. Све бурне авантуре ренесансног папе пашће у део младом jедном италиjанском племићу, Фабрису дел Донго, занешењаку коjи улази у живот борећи се у последњоj бици свог идола Наполеона, па ће тако неуки регрут са Ватерлоа инкарнирати васкрслог Александра Фарнезе; Вандоца, његова тетка, постаће кћи италиjанског маркиза и жена касниjе погинулог француског револуционарног генерала. Тамница светог Анђела у Риму преселиће се Парму и у њоj ће робовати италиjански родољуби карбонари. Идеjа овакве актуелизациjе старе приче одушевила je Стендала. Сад je y њоj било сажето све што га je годинама окупирало, ренесансни човек, револуционарне идеjе, постреволуционарна учмалост. Сад су и други амалгами били могући: у Фабриса je могао ставити снове своjе властите младости; Вандоцин лик обогаћуjе се извесним цртама Стендалове бивше љубавнице Анђеле Пjетрагруа, за коjу je први пут и измислио таj типично стендаловски израз »узвишена курва«, и она постаjе »узвишена« Ђина, воjвоткиња од Сансеверина; Вандоцин љубавник постаjе први министар савремене Парме, гроф Моска, мешавина ренесансног хуманисте, ученика Макиjавелиjа и државника из периода Свете алиjансе. Таj распон између стендаловски идеалних карактера од пре три стотине година и Стендалове садашњице даће делу основни тоналитет.

Ђина, главна женска личност у роману, je ауторова бивша љубавница Пjетрагруа уз jош

можда две-три друге жене коjе je волео. Но то ниjе све: »Стендал je — вели А. Караксио — приказао себе самог у ласкавоj слици Фабриса, он се чак удвоjио у хуманоj и разочараноj поjави грофа Моске.« Ово je можда мало претерано, овако речено, али умногоме тачно. Филозофиjа главних jунака тог романа, у коме се много филозофира, jесте Стендалова филозофиjа, њихови идеали живота, њихов став према животу су његови идеали, његов став, и они доживљаваjу, сублимирано, извесно животно искуство самог писца. Неки зато тврде да творац француског критичког реализма и ниjе заправо у правом смислу романсиjер. »То се добро види по тешкоћи коjу човек има да би разликовао његове романе од осталих његових дела», вели Жан Итjе. Не само да je Анри Брилар, аутобиографско Стендалово дело, »веома близак Лисjену Левену« (Итjе), великом недовршеном Стендаловом роману, него je он потка и Картузиjанском манастиру. Jедном речjу, Стендал нема способности великог романсиjера, као ни великог драмског писца, да снагом маште створи бића сасвим другачиjа но што je он сам, способност Шекспира, Балзака, умногоме и Толстоjа; он третира своjе jунаке више-мање као alter ego. И не само то. Ниjе му довољно што се час прерушава у своjе jунаке, а час им стоjи иза леђа и сугерише им своjе мисли и осећања, у место да их пусти да живе своjим животом, да гледаjу свет своjим очима, него се Стендал често ставља и испред њих. Он чини за савременог нам романсиjера неопростиву грешку да се меша, као аутор, у обjективни ток романа, да непрестано исказуjе своjе судове аутора, своjе мишљење о jунацима и догађаjима, да лично интервенише свуда и сваком приликом, исто као и у своjим аутобиографским делима, где Стендал филозоф критикуjе Стендала човека, иронише без престанка, увек удвоjен, утроjен. Стендал не може ништа да покаже а да прво не покаже самог себе; »он личи — вели Бардеш — на лошег глумца коjи намигуjе публици«. За Блена, опет, »кључ те потребе да интервенише налази се у опсесиjи собом«, у чувеном Стендаловом »егоизму«. И тако су његови jунаци он, а ипак нису он, jер они живе у фиктивном свету где je могуће и све оно што je писцу било закинуто и где се, већ због тога, њихова личност развиjа другачиjе но што се писац развиjао, а писац никако не успева ни да се сасвим идентификуjе са њима ни да их, филозофски, сасвим препусти њиховоj судбини, пресецаjући пупчану врпцу коjа их везуjе за њега. »У ствари — вели Жан Итjе — Стендалови романи су написани у тону живог разговора у коме неколико Стендала одговараjу jедан другоме, и у коме jедан од њих дозвољава себи испаде страсти.« Таj би, вероватно, био Стендал - jунак романа, мада се покаткад ни они други Стендали не уздржаваjу од тих испада. Исто тако, сасвим доследно, Стендал, коjи je, као што ћемо касниjе видети, спонтано пронашао и примењивао друга jедан од сакросанктних закона модерног романа, закон »субjективног реализма« или «реализма тачке гледишта«, по коме писац гледа свет очима свог jунака, исказуjу нам je онако како га jунак доживљава, из непажње и потребе да се у све меша, често уместо jедне тачке гледишта, у jедноj jединоj реченици има, помешане, две, три, и више тачака гледишта: jедна иста ствар je виђена и очима jунака, и очима писца, и очима неког трећег.

Све су то разлози због коjих су извесни данашњи теоретичари склони да ставе у питање Стендалове романсиjерске квалитете. Французи су много касниjе него Англосаксонци дошли на проблеме форме, технике романа. Кад су их стигли продубљивати са оним «esprit de système«, ça безобзирном делатношћу коjа карактерише њихов поступак у уметности, они су код Стендала нашли безброj неопростивих недоследности. Али онда су се у недоумици питали откуд ипак толики шарм Стендалових романа. Jер све су то мане, нема сумње, али коjе пре свега боду очи теоретичару са лупом у руци. Па и он, кад боље промотри, утврђуjе да иза тога беспоретка ипак постоjи некакав поредак, што je разумљиво: не може се дуго говорити а да се не говори са извесним системом. У последње време се увиђа да je Стендал на своj прилично ноншалантан начин знао поштовати правило jединствене тачке гледишта и да je, упркос свих интервенциjа, умео очувати ту фамозну и,



мени се чини, врло проблематичну слободу jунака романа, за коjу су касниjе Мориjак и Сартр ломили копља, са пуно аргумената, али и jедан и други са мало практичних резултата у своjим романима, као што je за Мориjака доказао Сартр, а за Сартра сами његови jунаци, у роману о слободи, коjи су, jедном постављени и дефинисани, одрекли да бираjу слободу и зато присилили писца да остави роман недовршен. У ствари, у Стендалово време технички проблеми романа нису се ни постављали, бар не свесно, не као битни. Стендал вели Балзаку да о њима никад ниje мислио, а Балзакови савети су савети вештог занатлиjе а не теоретичара. Хенри Џеjмс, Англо - американац, jедан од првих коjи те проблеме студира бави се, међу Франзуцима, само Балзаком, коjи их наслућуjе, и, пре свега, Флобером, првим модерним романсиjером код кога техничка питања долазе на прво место, коjи je први потпуно свестан шта значи хтети исказати стварност у фикциjи, створити »le réel écrit«. Велики енглески романсиjери, Филдинг, Дефо,

1 били cv, како вели jедан Енглез, Jан Ват, технички jош много

слабиjи него Стендал. Интервенциjе, скакање са тачке гледишта на тачку гледишта, итд., итд., свакако су формалне грешке, али по самоj природи ствари скоро неизбежне у тако хибридном роду какав je роман, поетском и прозном, фантастичном и реалистичном, мисаоном и сликовитом у исто време, где je тешко постићи ма какву чисту форму. Нема сумње, данас, кад je немогуће приповедати на стари начин а нови не настаje сам од себе, проблеми технике се намећу као кључни проблеми; али je исто тако сигурно да у роману, за разлику од строге лирике, снага визиjе света и интензитет доживљеног и домишљеног надокнађуjу, и увек ће надокнађивати, техничке, формалне недостатке. Што се тиче аутобиографског карактера Стендалових романа, и ту je, чини ми се, потребно прецизирати извесне ствари: Постоjе велики творци обjективно живих бића, независних од творца, аутономних. То су, чини ми се, наjвећи. Иначе, како тачно примећуjе Каjоа, »у литератури се обично почиње са аутобиографиjом, а романи коjи затим долазе само су сукцесивне исправке биографиjе«. Такав je Стендал. Он заборавља да пресече пупчану врпцу. Али je код њега прелаз од аутобиографиjе на роман олакшан чињеницом да je и његов аутобиографски опус сав написан за публику,

2 са писцем већ на сцени, играjући своjу улогу, па чак и своjе улоге, романсираjући и пре но

што пише романе, са врло искреном жељом да кроз ту игру пронађе себе сама, »сазна ко jе«. »Беjл je играо у себи jедно туце личности — вели Валери — дендиjа, хладног резонера, воjника из 1812... Он себи даjе стотину псеудонима, мање да би се сакрио а више да би се осетио да живи у више примерака.« И не романсира он у аутобиографским делима само себе већ и свет око себе. »Употребљаваjући филозофске методе да, на пример, класификуjем своjе приjатеље из младости по родовима, као што то у ботаници ради са биљкама господин Андре Жисиjе, jа покушавам да досегнем до те истине коjа бежи од мене.« А то je, y суштини, иста формула о истини као она већ цитирана о истини у роману. Свестан да ништа ниje већ да све постаje и тако добиjа своj смисао, он покушава да прати то настаjање, што je могуће само у jедном смисленом, некуд ориjентисаном сплету догађаjа какав, непосредно, живот никад не даjе. Фернандез je баш на примеру Стендала покушао да обjасни таj нужни прелаз од аутобиографиjе на роман: Стендал се, у Анри Брилару, пита како осмислити и средити своjе давне успомене, увек фрагментарне и изоловане, како им дати jедан ток и, с друге стране, како укопчати властите идеjе у доживљај из коjег су поникле, ту »идеологиjу« плод искуства. Успомене су слике без контекста; од ситуациjе у коjоj су настале, апстраховане мисли су празна мудрост. Кад год се човек задуби у успомене, он je склон да романсира, да типизира и драматизуjе. »Лагао бих — вели Стендал — направио бих роман ако бих покушао да уђем у подробности.» И тако се Стендал решава да ипак »лаже« И направи роман, измишља типичне Стендале у типичним ситуациjама и онда се препушта «инспирациjи коjу ствара само писање». И како je такво дозивање прошлости кроз сећање увек мешавина врло конкретних момената реалности и маштариjа, тако су то и његови романи. Кроз ту транспозициjу, вели Фернандез, »писац преноси у своjе дело активне и идеалне тенденциjе за коjе ниjе нашао места у животу». И тако хроника jедне личне судбине, jедне приватно потраге за «стилом живота», кроз транспозициjу постаjе роман људске судбине уопште.

Аутобиографиjи и роману заjеднички су код Стендала извесне основне полазне ситуациjе, митови, снови: неконформизам, бунтовни дух, осећање неприлагођености, идеjе XVIII века и француске револуциjе, култ Наполеона и ренесансе. Беjл je таj ватрени карактер жедан идеала, страсти и љубави, непосредан, спонтан, коjи, да би успео jер je амбициозан, чини сталне компромисе, носи маске, а у исто време настоjи да се не изопачи, да »увек види jасно«, он je, бар у своjоj машти, та романтична душа коjа стално прљи крила на стварности и увек се изнова, и узалуд, учи трезвености, итд. Све се то из Анри Брилара преноси на главке jунаке, све до наjинтимниjих мотива Беjловог живота: мржње на оца, жеље да буде племић, везаности за маjку итд. Кроз епску транспозициjу све те приватне згоде и незгоде постаjу симболи времена: невоља идеалистичких, страсних елитних личности у француском и европском учмалом конформизму, сиров материjал за

1 Са изузетком Стерна, jедним од наjвећих маjстора технике романа, далеким претходником скоро свих наших модернизама.

2 У jeдном интимном писму сестри Стендал вели: »Не бих имао храбрости (да jоj пише — С. М.) кад не бих мислио да ће сви

листови изићи у штампи и бити читани од неке душе коjу волим.« Чак и наjинтимниjе, наjскарадниjе странице Дневника писане су за публику.



обнову jедне од вечних тема романа, од пикарескних романа, Тома Џонса, Ђилхелма Маjстера, Хипериона, Сетименталног васпитања до данас: откривање света од стране невиног, неискусног младића, пут у живот и смрт.

Картузиjански манастир у Парми ниjе написан него испричан, као прича. Кад се помисли

колико je то дело крцато стварности, психолошких, социолошких, политичких опаски, идеjа, схвата се колико je таj човек имао богато искуство и жив дух. »Кад седнем да пишем — вели он — jа не мислим на своj лепи књижевни идеал. На мене нагрну идеjе и осећам потребу да их прибележим.« Или: »Кад сте три пута узастопце диктирали, чињенице навиру гомилице, ви поново доживљавате.« Стендал прича причу ради личног задовољства, препуштаjући се машти и успоменама, дискутуjући са самим собом, опиjен оним што му je на jезик долазило. На jедном месту у роману, поводом позоришног комада коjи Ђина режира, речено je: »Свака личност измишља диjалог говорећи га, само je план комедиjе прикачен на зиду кулиса. Све je comedia del arte у Картузиjанском манастару, раздрагана импровизациjа. Писац се не меша много у оно шта раде његове личности, пушта им да испоље све ћуди, и они, с пуно духа, страсти и духовитости импровизуjу своjу судбину у исто време кад и писац роман. Ниjе чудо што се, с таквим лудама, ипак, и поред наjповољниjих услова, све лоше свршава, трагично, као што ниjе чудо што je већ Балзак пребацивао писцу да му je роман лоше компонован, да му личности каткад застрањуjу са своjим интригама, да им je радња недоследна. Ништа зато. Утолико je шарм већи. То дело, jедно од главних критичког реализма, коjе je одушевило и самог Балзака, из кога je озбиљни професор Тен црпео своjу филозофиjу, а луди Ниче своjу мудрост, написано je као роман авантура. У њему je стално сунчано jутро, jунак je стално на друму, стално му се дешава нешто необично и неочекивано. Тешко да би се и у старим пикарескним романима нашло више двобоjа, бекстава и потера, завера, серенада, маскерада, страшних тамница и врелих ложница. Строги Зола je y недоумици. Упоређуjе га са Три мускетара и, с правом можда, са народним причама. Сент - Бев налази да je то »свет фантазиjе... италиjанског мариводажа«, и са ниподаштавањем спомиње »све она тровања, подвале, анонимна писма«, и све »ужасне компликациjе». И како je весело и раздрагано, многи га и данас упоређуjу са opera buffo, коjу je Стендал много волео. Таj роман, тврди Пол Валери, »подсећа, на оперету, на какав дивертисман сав озарен духовитим опаскама«.

Роман авантура, Картузиjански манастир у Парми je и роман велике романескне љубави, сасвим у духу доба у коме je љубав главна тема литературе. То je, чини ми се, jедан од последњих романа љубави међу великим романима Запада, где je од Флобера наовамо та племенита страст третирана као jедна од баналних илузиjа, недостоjна »антиромана«, препуштена шунд-литератури. И кад je већ реч о аутобиографиjи, споменимо преображаj коjи љубав и жена доживљуjу са транспозициjом у фикциjу. У животу je Стендал што се жена тиче прилично неуравнотежен, са сексуалном опсесиjом, са разним комплексима. »Уобичаjено стање мог живота било je стање несрећно заљубљеног«, вели таj аутор jедне необично духовите али и апсурдне теориjе о љубави и осваjању женских срца. У аутобиографским делима, препуним љубавних анегдота, има пуно порнографиjе, тако сирове и грубе да савесни редактор прве критичке едициjе његовог Дневника ниjе имао куражи да укључи у текст »читаве странице порнографског ђубрета.« Ставио их je y куверту на краjу сваке свеске, остављаjући читаоцу да сам реши да ли да их стави на одговараjуће место или да их спали. У роману ничег од свега тога. Фабрис je, увек, победоносни љубавник, а љубав увек корнеjевска трагедиjа виших бића. Воле само они, Фабрис, Клелиjа, Ђина, Моска, Пала, и за сваког од њих љубав je смисао, фаталност њихове судбине. О секзуалности ни речи. Картузиjански манастир — примећуjе Балзак — чедниjи je него и наjпуританскиjи роман Валтера Скота.« Љубав je овде стремљење за аутентичношћу и пуноћом живота.

Иначе немилосна према мушком роду, Симон де Бовоар хвали Стендала да je знао изваjати истинит лик жене, »ни нимфу, ни роспиjу, ни звезду Даницу, ни сирену», да их je волео »у њиховоj истини«, оправдао њихове мане друштвеним условима, волео у њима аутентична бића коjа знаjу да je »извор вредности не у спољним стварима већ у срцу«, коjе се, »чим сретну предмет достоjан себе, уздижу кроз страст до хероjизма, њихова душевна снага, њихова енергиjа изражаваjу дивљу чистоту потпуног залагања». «Клелиjа понова изналази љубав... Сансеверина je приказана као увек искрена душа, коjа никад не дела са опрезношћу, сва се предаjе утиску тренутка«. И наjзад наjвећи комплимент из уста подозриве егзистенциjалисткиње, коjи иде дотле да негира и сам егзистенциjализам: »Код Стендала je жена у правом смислу она савест другог коjа, у међусобном признању, даjе субjекту другог исту истину коjу од њега добиjа.« И ово je тачно делимично што се тиче jунакиња романа; нимало кад je реч о нетранспонованим у фикциjу.

Многи критичари, нарочито Италиjани, тврде да Стендалова Италиjа мало одговара стварности, да су његови узвишени разбоjници, поетске слуге и слично, пука измишљотина. И не мора човек да буде Италиjан па да му буде jасно да jедан Феранте Пала, приказан као нека врста Дон-Кихота, наjвећи песник Италиjе, голи друмски разбоjник и лудо заљубљен у воjвоткињу Сансеверину, не личи много на стварног карбонара. »Мисслим да ту сцену (између Пале и воjвоткиње) не треба исувише анализирати са гледишта тачне вредности чињеница«, вели Зола. Али



Зола je такође писао: »Као што се некад говорило за jедног романсиjера: Он има маште, jа тражим да се данас каже: Он има смисла за стварност. Хвала ће бити већа и тачниjа.« Као да се стварност може уопште видети без маште. Пала je код Стендала симбол поетске револуциjе позване да спасе свет од две свирепе прозе коjе прете да га угуше, од смежуране аристократско - клерикалне реакциjе, с jедне стране, и од »култа долара«, са друге. Ако je и уколико je симбол неубедљив, треба кривити Стендалову недостатност маште, а не обрнуто. Jасно je да je Стендалова Италиjа у суштини више мит него стварност, мит Jуга, мит медитеранске културе хармоничног срећног човека, коjа je, y индивидуалним вариjантама, заjедничка многим уметницима тога времена: Гетеу, Госпођи де Стал, Хелдерлину, енглеским романтицима. »Срца ове земље разликуjу се прилично од срца француских: Италиjани су искрени, доброћудни, незаплашени, говоре оно што мисле...« То je супротност клерикално - буржуjскоj преподобности Француске, у коjоj je нови дух све заразно. Али ако има много фантазиjе у његовоj слици Италиjе, има, и то много више, стварности и актуелности, и италиjанске и европске. »Како се спремам да пишем веома велик роман, — вели негде Достоjевски — то се морам нарочито посветити студиjу актуелности, не мислим на актуелност у дословном смислу, jер сам у њу прилично упућен, већ на извесне особености садашњег тренутка.« То што вели Достоjевски и што одликуjе модерни роман: да се у њему jунацн не крећу у празном простору, да су у ситуациjама у коjима су и стварни људи из времена самог писца, да je дело засићено савременом проблематиком, то актуелизовање до краjности романескног садржаjа, jесте уопште оно што Стендал први уноси у модерни роман. Уколико je модерни роман уопште онаj у коме су и карактери, и односи између личности, и радња, дубоко прожети савременошћу до наjситниjих детаља, Стендал je ça Црвеним и Црним, бар у Францускоj, његов творац. У следећем свом великом роману, Лисjен Левен, социjално - политичка актуелност се толико разгранава, прелазећи покаткад у социолошко - политичку студиjу, да гуши и сам развоj радње. Можда je то и разлог што га je оставио недовршеног. У Картузиjанском манастиру, стављаjући радњу у имагинарну Парму

3, у поетски

замишљеноj Италиjи, Стендал ни наjмање не губи из вида актуелност; он само узима извесну дистанцу према њoj, третира je иронично, са висине коjа му дозвољава шири преглед. Ту ниjе, као у Лисjену Левену, «актуелност у дословном смислу«, али ту су све «особености датог тренуткак. Истина, што се Италиjе тиче, он je прилично површно схватио револуционарно - ослободилачки покрет карбонара, с коjима je друговао и добро их познавао. Вероватно да га у суштини ниjе много занимао jедан покрет коjи je имао за циљ да у Италиjи извоjуjе оно што je y Францускоj већ постоjало а ниjе га одушевљавало. Но ипак je Стендал, што се Италиjе тиче, како вели Пjер Мартино, тачно »насликао одушевљење коjе су произвели Наполеонови напори да социjално и политички реформише Италиjу. Луди гест Фабрисов коjи бежи у Наполеонову воjску симбол je тих снова регенерациjе и ослобођења... Он je насликао и многе поjединости; режим прогона коjи je следио рестаурациjи монархиjа и кнежевина италиjанских, свемоћ Аустриjе... хапшење либерала, укидање слободе штампе, глупост званичне штампе, огромну организациjу полициjе... страсне интриге око власти, jер власт омогућуjе богаћење, симониjу цркве, аривизам буржоазиjе«, итд. Ко зна историjу тога доба, иза сатире наслућуjе стварност: страшну тамницу у Шпилбергу, масовне покоље, Метернихов полициjски терор, свакидашњицу Италиjе после Ватерлоа.

Али битна актуелност романа и не лежи у верности локалне боjе, већ у општоj слици времена постреволуционарне Европе, те мешавине рестаурациjе анахроничног са свирепом похлепом новог, режим нове буржоазиjе вођен од старог племства. Стендал слика више - мање имагинарну државу, где je, захваљуjући jедном духовитом пронесу одабирања и прекраjања могао да исмеjе све савремене политичке ставове, реакционарне и литерарне, племство и буржоазиjу.

Т. С. Елиот негде вели да je велика идеjа Џоjсова то што je узео jедан хероjски мит да на том фону да рељефа своjоj актуелности. Стендал то чини пре Џоjса, његов мит je ренесанса, главне личности су пресађене из тог времена да истакну контрасте. Jер основна концепциjа романа je манихеjска, оштро наглашен манихеjизам. Код Стендала на jедноj страни, вели Ален, «видим известан броj подлих лупежа достоjних сваког презира, и циничну власт коjа ме ослобађа сваког поштовања«, а на другоj изузетне карактере коjи стреме да живе аутентичним животом. Око њих су да их подрже и ободре револудионари и песници као Феранте Пала, »песници на народном jезику« као кочиjаш Лудовик и, уопште, људи из народа, jош способни за племените гестове.

Стендал пише непрестано исти роман, роман младића племенита соjа, силовитих страсти и моћних амбициjа, неjуначком добу упркос. Основна ситуациjа je иста за Жилиjена из Црвеног и црног, Лисjена Левена из истоименог романа и Фабриса дел Донга из Картузиjанског манастира. Само се са годинама лични однос према стварности мења код писца, па и код његових jунака. Кад пише Црвено и црно, Стендал je и сам у ватри борбе, сиромашан, незадовољених амбициjа, пун нада. И имамо Жилиjена Сорела — сиромашног интелектуалца, несрећног хероjа искидане душе, грчевите амбициjе. Нема места смеху ни времена за ирониjу. Сатира je хладна, живци пренапети. Ако je, као што вели

3 У стварноj Парми, на пример, ниjе око 1820. године владао никакав Ранис IV већ Мариjа - Луjза, бивша царица француска;

ниjе постоjала ни чувена кула, центар радње у роману, а вероватно ни Картузиjански манастир краj Парме, итд.



Стендал, »велика свађа деветнаестог века срџба људи коjи држе положаjе на људе од вредности», класна борба, Црвено и црно je централно дело Стендалово, оно у коме je Стендал наjjасниjе истакао своjу визиjу света, друштва у коме, како Моска каже Фабрису, главне особине коjе се данас траже од младог човека, као и за следећих педесет година ... све док нама буду владали страх за посед и вера, jесу да буде неспособан за одушевљење и да je без духа«, друштва у коме je, тако рећи, укинута интелигенциjа и где je сумњив сваки онаj коjи je задржао ма и сенку личног мишљења, у коме ниjе важно шта се догађа или не догађа, већ шта разни интереси чине или не чине да нешто изгледа да се догодило или да се ниjе догодило. У том друштву jедино могуће оруђе паметних je jезуитизам неjезуитског духа окренут против jезуита.

Кад пише Картузиjански манастир у Парми, стари Стендал, близу смрти, не очекуjе више ништа од друштва, осим можда коjу годину плаћеног одсуства да би стигао да напише све што jош жели да каже. Он сад гледа на друштво без ангажоване страсти. Транспозициjа стварпости не врши се више у драму већ у комедиjу, стремљење у будућност уступа место носталгиjи за прошлошћу, успомене се боjе поезиjом. Сатира стварности, Картузиjански манастир je истовремено и роман жала за младости, и jош више но роман младалачке љубави — роман трагедиjе старења. Иначе тема je иста као и раниjе, и став према друштву исти: презир и подсмех за таj свет коjи живи у зебњи да се не понови година 1793, када су владали санкилоти, а падале крунисане главе. Али сада Стендал зна да су и том свету, као и сваком другом, дани одброjани, и мудро се смешка. Вели: «Читаће ме 1890. године.»

Већ од првог поглавља све се збива кроз смех. Млади француски воjници «смеjали су се и певали целог дана« и учили италиjанске народне игре. Стари режим je убиjен jедном карикатуром: Надвоjвода аустриjски, дебели гувернер Ломбардиjе до доласка Француза, »имао je обичаj да тргуjе житом«. Чувши то у некоj кафани, фракцуски сликар Грос нацртао je надвоjводу како му француски воjник пробада трбух баjонетом, а из трбуха, уместо крви, куља жито. »Ствар коjа се зове шала или карикатура ниjе била позната у овоj земљи опрезног деспотизма. Гросов цртеж... изгледао je као чудо с неба; преко ноћи су га гравирали и сутрадан су продали двадесет хиљада примерака.» Французи су затим побеђени код Ватерлоа, стари режим се повампирио, дебели надвоjвода je опет ушао у Милано, али свеет да je све то само карикатура jедног света остала je неизоргоива, и кроз цео роман сви коjи профитираjу на оваj или онаj начин од режима, остаjу оно што су jедном постали: гротескне карикатуре. Дух их je убио смехом. »Стари, побожни, натмурени« маркиз дел Донго, Фабрисов отац, je немоћна реплика гувернера, дворjанин Рисвара »говори кроз нос као полишинел«, министар правде, Раси, »са арогантним устима коjа гримасираjу, понаша се као кловн.« Комика карактера, комика ситуациjе, комика контраста измећу озбиљно педантног тона приповедања и бесмислене нељудскости оних коjе описуjе, Стендал ниjе узалуд годинама размишљао о комедиjи, студирао Свифта, Сервантеса и Молиjера и сањао да постане први комични песник времена. За разлику од социолога Балзака коjи све схвата и прихвата као природну неминовност и од сваке личности прави микрокозам, компактан, тродимензионалан, моралиста Стендал негира све што не воли, а не воли све што je учмало у садашњост. Отуд су његове негативне личности без унутрашњег живота, пљоснате бездушне силуете, коjе играjу апсурдну игру интрига и интереса jедног друштва без духа. «Исувише дубине у опису jедног карактера спречава смех«, вели Стендал. То jест, стендаловским методом je и немогуће продубити негативну личност: продубљена, она престаjе да буде негативна, jер се писац са њом идентификовао, живи њеним животом. Балзак слика све личности по оном што оне манифестуjу кад са њима не саосећамо: спољни изглед. За њега jедна соба више каже о човеку него све психслошке анализе. Код Стендала нема описа, све je унутрашњи доживљаj, ми не знамо како су изгледали Жилиjен или Фабрис, знамо шта су доживљавали. За негативне личности такав метод je неприменљив, отуд слика само површине, само акциjе без мотива. А акциjе без мотива су аутомати. Отуд та атмосфера ведрине и у сликању наjвећих гадости.

Балзак je хвалио Стендала што je радњу романа ставио у »престоничицу« Парму, jер би, вели, шири оквир захтевао сувише дуга обjашњења, »а Парма вам помаже да разумете, mtitato nomine, интриге и наjвећих дворова«. То je тачно. Али je такође тачно да у свакоj правоj сатири морате вршити то mutato nomine, транспоновати je натраг у стварност коjа jу je инспирисала. Уметнички битно што je Стендал постигао са тим избором државице не веће од пола доброг среза, где се све дешава у наjвећоj збиљи као у правоj некоj држави, jесте полилипућавање политичког живота, свођење свих претензиjа времена на њихову праву меру.

Насупрот томе свету мрака и апсурда стоjе сунчани jунак Фабрис и његова дружина, Ђина, Моска, Пала, људи другог соjа и другог кова него што je свет око њих. Стендалов роман се оснива на непомирљивоj противречности између тих индивидуа и друштва, на дилеми: успети и нзгубити душу, или пак остати веран себи и пропасти. Балзакови jунаци се резигнираjу за прву солуциjу, Стендалови извоjеваваjу другу. Отуд симболично трагичан карактер његових jунака коjи аутентичност искупљуjу смрћу. Они су први »аутсаjдери«, први »странци« модерне литературе, коjа ће се непрестано враћати том проблему.

Страст као основна вредност живота je тема све литературе почетком прошлог столећа. Као и



тема досаде, коjа се од Шатобриjана и првих романтика до Бодлера и Флобера непрестано враћа као лаjтмотив живота ушкопљеног од страсти. Обе су социjално-историjски дате. Реакционарна аристократиjа не воли страст, ту неконформистичку болест — не зна се куда може одвести; нова бирократиjа не воли страст jер уноси неред у поредак, буржоаска породица не воли страст jер брак треба да буде брак разума. Страст и гушење страсти тако су кључни проблем и код Стендала и код Балзака. Разлика у томе између њих и романтичара: романтичар се пред немогућношћу аутентичног живота у друштву повлачи у себе, открива таjне светове, бежи у мистериj, храни снове. Романтичар je Новалис, дању узорни чиновник, малограђанин, ноћу љубавник мистериjа смрти и мрака. Код твораца модерног романа имамо, насупрот томе, супротстављање беди доба воље за сазнањем; »увид у нову судбину човека споjен je код њих са решењем да испитаjу узроке банализовања живота, да гађење савладаjу анализом», вели Фридрих. Али ни њихов став ниjе тако jедноставан; на своj начин и они су, исто као и Новалис, искидане свести. Наjодлучнији реалиста »банализованог живота», Флобер, истовремено je и поклоник »естетске илузиjе», пословни човек Балзак, у недостатку бољег, бежи у некакву ерзац - мистику, а немилосрдни аналитичар Стендал лудуjе са поетским штимунзима и симболикама. »Наjсродниjи Стендалу, Балзаку и Флоберу, то нису драматичари и лиричари, већ природњаци, социолози, историчари«, вели опет Фридрих. Што je опет донекле тачно, ако се не губи из вида да оно што они сецираjу jесте наjчешће властито живо месо, властите илузиjе, властити идеали. Што je опет уметничка работа. «Романтика» Стендалових jунака je романтика и самог Стендала, то jест не романтика, нешто што има врло одређену боjу доба и школе, него романескност — та вечна чежња за изузетним доживљаjем, за животом пуним авантура какве се само у књигама срећу. Сви ти реалисти пишу антироман Дон-Кихота, а сами су у души заражени донкихотизмом. Сервантес после Дон-Кихота пише авантуристичке романе, Госпођа Бовари je модерни женски Дон Кихот, а Флобер je — Госпођа Бовари. Стендал обожава Ослобоћени Jерусалим; он je написао оно чувено «Роман je огледало...«, али има у Лисjену Левену и мање позната исправка: Изузев за страст jунака, роман треба да буде огледало ..." У Опатици из Кастра он обjашњава каква треба да буде та страст без огледала: «Страсна љубав, коjа се храни великим жртвама, може постоjати само ако je окружена таjном и ако jоj увек прете наjвеће несреће.« Ова дефинициjа љубави из Картузиjанског манастира je исто тако и дефинициjа добрих старих шунд-романа. Стендалов реализам и сатира развиjаjу се на тим интимним склоностима, као Сервантесов антивитешки роман на носталгиjи за витештвом. Без те слабости нема наjлепшег у животу, нема хумора. Можда je главни недостатак Картузиjанског манастира то што се смех окреће пре свега према негативним типовима, мада ово што велим ниjе сасвим тачно. »Стендал je имао ту дивну способност да своjу љубав за сентименте и своjе анализе никад не меша. Његово дело je пуно пасуса где се прелази с jедног става на други... Та наизменичност прецизности и ентузиjазма je jедна од таjни Стендаловог шарма», вели Итjе. Можда шарма, снаге сигурно не, jер се често у томе ради о два разнородна елемента израза, »ентузиjазам« je изражен у фикциjи, »прецизност« у интелектуалистичким примедбама; оба става нису у истоj мери оваплоћена уметнички, као што je случаj са Санчом и Кихотом. Ту скоро су Бромбер и Блен, независно jедан од другог, показали да je y тоj разнородности израза jедан од главних узрока оним »интервенциjама« о коjима смо говорили. »Ирониjа писца, коjи узима за изговор своjу критичку свест, иде од злобних примедби до наjбезобзирниjег подругивања... Стендал узима према своjим личностима улогу строгог судиjе, каткад немилосрдног« (Бромбер). »Чећше но што се подудара са своjим jунаком, Стендал га преплављуjе собом... са коментарима непоправљивог критичара« (Блен). А Стендал je тако интелектуално критичан пре свега зато што ниjе у стању да уметнички оваплоти све што осећа и мисли. »Да би грдио

4 своjе личности, Стендал се увек ставља на jедну тачку гледишта

коjа претендуjе на рационалност и зрелост. Он се у извесном смислу поставља у сам роман као бранилац прагматичке, антироманескне етике« (Бромбер). Што би значило да он у фикциjи отеловљава своjе егзалтациjе, а у интервенциjама рационално - логички своjу ирониjу, да je оваплоћени Дон Кихот али не и Санчо. Но то je само покаткад тачно. Цео Фабрисов живот je испричан с доброћудном, благонаклоном ирониjом: доживљаj на Ватерлоу, Фабрисово »италиjанско« суjеверjе, његове авантуре, прерушавање, дуели итд. Картузиjански манастир je прича о трагичним романескним личностима коjе се силом времена и прилика налазе у комичним ситуациjама. А »интервенциjе« су скоро свуда просто непотребне.

Социjално - етички нема разлике између Стендалових позитивних jунака и осталих. Фабрис je

симониjак, хипокрита кад треба; таj бонапартиста сматра да му и наjвиши положаjи припадаjу по праву рођења. Ђина се даjе издржавати од богате господе миланске, удаjе се због пара и положаjа, Моска je шеф полициjе одвратног деспота, сви су они профитери режима коjи презиру. »Ова прича je све пре него морална«, вели негде Стендал.

Стендалови jунаци се разликуjу од света у ком живе по животним вредностима. Али те

4 И не ради се увек о грдњи. Има много ниjанси и вариjациjа у критичко - рационалним интервенциjама Стендаловим, често и

похвала, рефлексивних a parte, итд. Често je куђење у ствари хвала, хвала куђење.



вредности нису идеjне. Жилиjен, Фабрис, Ламиjел не боре се никад за вишу ствар, за идеjу. Да je ту Наполеон, или револуциjа, они би били за њих. Али како више нема ни Наполеона, ни револуциjе, они се боре само за себе. Феранте Пала je некакав револуционар, али ни он не веруjе v револуциjу, у ту републику коjу би требало стварати »без републиканаца«. То су аморалне ренесансне личности коjе презиру своjу околину не што je корумпирана, него што je царство медиокритета, што у њоj човек мора да се сведе на jедан заjеднички именитељ. Отуд маска, играње комедиjе. »Jа се облачим као личност из комедиjе», вели Моска; »замисли — веле Фабрису и Моска и Ђина, иницираjући га у правила друштвеног живота — да те уче правилима игре виста, зар ћеш правити приговоре на правила игре виста?« »Има jедно правило игре, треба га схватити и користити, али ништа од себе не ставити у то... Користе се предности коjе неприjатељ даjе, узима се његов новац, вози се његовим кочиjама, али то не спречава да га презирете, не подразумева никакву солидарност«, вели jедан коментатор Картузиjанског манастира. Балзак je тврдио да je Стендал са тим романом »написао Модерног кнеза, роман коjи би Макиjавели написао да je живео прогнан из Италиjе у деветнаестом веку.« Има и тога у овом роману, али je макиjавелизам, као политика у коjоj циљ оправдава свако средство, исто тако и у приватном животу три главне личности, коjе су хероjске, страсне, безобзирне хедонисте, код коjих je и само хероjство хедонистичко уживање у савлађивању опасних препрека. Па ипак, њихово интимно, њихово право ја ниjе ангажовано у свему томе. И кад чине наjнеморалниjе ствари, Стендал остаjе убеђен да им je душа чиста, да су они изван свега тога. На пример, што се новца тиче.

Стендалов однос према новцу je краjње двосмислен. Код њега je свуда реч о приходима, о расходима, о коштању. То je опсесиjа, као и код Балзака, као, вероватно, код свих младих људи коjи нису пристаjали да се нађу у гнусноj беди у коjу je свежи капитализам бацао финансиjски непривилегисане. Али с тим упоредо иде и гађење пред оним што богатство подразумева, одвратност према »култу долара«. Отуд амбивалентни однос према новцу: све учинити да га имаш, презрети га чим га имаш — што je животни идеал »дендиjа«, идеал уметника од Стендала и Балзака до Бодлера. Стендалов jунак je увек у суштини сиромашан, па и кад му je кеса пуна, jер новац не чини саставни део његове личности, не «лепи се« за њ. Чак и у Картузиjанском манастиру, где су сви jунаци врло богати, они символично инкарнираjу хероjско сиромаштво, презир новца. Моска увек заборавља да га накупи, Ђина га баца кроз прозор, Фабрис га дели народу. Све благо света не вреди jедан тренутак пиjанства страсти, а страст, у Картузиjанском манастиру, то je љубав коjа се дуго тражи и jедва наћена постаjе искључиви принцип целог живота. У извесном смислу оваj роман je иронична поема потраге за љубављу, сетна пародиjа мистичне средњовековне потраге за Гралом. После сусрета, све je y животу озарено вечном светлошћу, све преобраћено, тамница постаjе врт блаженства. А до сусрета jунаци као да живе у лимбама; дотле су Фабрис и Клелиjа безбоjни, Ђина површна, Моска непостоjећи. Отуд и трагичан исход њихових повести. Оно чему Стендалови jунаци стреме неоствариво je y том животном амбиjенту. У њима je нека неjасна свеет да je њихов усамљенички револт немогућ, да им je полет jалов, висина на коjу се уздижу само зато постоjи да пад буде што тежи. Отуда, вероватно, и та чудна, неуобичаjена композициjа, коjоj се радња развиjа од наjинтензивниjег ка мање интензивном, да се заврши са потпуним антиклимаксом. Па ипак, таj роман са фаталним завршетком ниjе роман пасивног фатализма. Балзак je саветовао Стендалу да извесне догађаjе своjе приче не каже одмах, већ у току развоjа ретроспективно: »Желео бих да писац почне са своjом дивном причом битке код Ватерлоа и да сведе све оно што претходи на jедну причу коjу би причао Фабрис или неко о Фабрису док он лежи рањен у оном селу у Фландриjи.« Немогућност за Стендала да послуша таj мудри савет показуjе колико je техника причања везана за поглед на свет. Стендал прати своjе личности, а оне непрестано стреме напред; обазирања на прошлост не може бити. Отуд и облик »хронике« коjу он даје своjим романима. Картузиjански манастир тако почиње са рођењем главног jунака, односно »годину дана пре његовог рођења«, и писан га прати хронолошки све до његове смрти. То je и узрок оног штимунга слободе у тим романима. Код Стендала, »унутрашње време« jунака следи њиховоj ћуди или страсти, њихова дела, недетерминисана социjалним конвенциjама, остаjу непредвидива. То Стендалу и намеће одсуство сваког плана: писац даjе утисак да само прати своjе jунаке, слободне да реагуjу по вољи на изненадне догађаjе. Фабрису се све дешава неочекивано, препреке на коjе наилази ту су само зато да га непрестано опробаваjу, да слобода не буде празна слобода већ остварење.

Остварење не стварности већ снова. И то je можда наjчудниjе у том немилосрдном реализму Стендалове визиjе света. Балзакови jунаци су прогутани амбиjентом, постаjу »реалисти« и сами; Стендалови доживљуjу реванш маште« (Прево) и сентимената. Романи амбициjе, Стендалови романи су jош више романи краjњег одрицања од амбициjе. Кључни моменат и Црвеног и црног и Картузиjанског манастира je онаj када jунак, дотле безобзиран аривиста и авантуриста, бива затворен у тамницу и ту, наjзад, у самоћи, одгурнут од друштва за коjим je жудео, открива и љубав и себе сама, доживљава срећу за коjом je узалуд »ишао у лов свако jутро«. Као и сваки роман у правом смислу, и Картузиjански манастир je поема открића света и открића себе у свету, где jунак иде неком испуњењу, некоj мудрости, манифестуjе смисао или бесмисао животног искуства. «Колико сам различит од



неразборитог и развратног Фабриса коjи je овде ушао пре девет месеци«, вели Фабрис спремаjући се да побегне из тамнице. Фабрис се променио, а лепа Ђина остарела, и читалац je доживео то старење и те промене кроз само време приповедања.

Откриће света у радости, jер су jунаци Картузиjанског манастира вечно млади, па и кад старе, а старост je само спољње зло и покора коjа никад до срца не продире, старење je у страсти, од коjе се изгара а не вене. Ђина са четрдесет и пет година (je ли толико? ко ће знати!), коjа у бесу крвне освете труjе деспота и потапа Парму, не разликуjе се, у раздраганости, од тринаестогодишње Ђине коjа се уздржава да не пукне од смеха пред поручником Робертом; Моска, мудри, лукави дворjанин Моска, радостан je само кад му се давала прилика да учини какву дечачку лудост. »Сад сам велеиздаjник«, говорио je он, пиjан од радости. Нема код Стендала зрења у смислу резигнираног помирења са ругобама стварности, али ни зрења коjе je неговање и уздизање младе генерациjе, коjоj се постелено уступа место и коjа вас тиме преображава; нема код Стендала Наташе са завршетка Para и Мира, коjа триjумфално разастире пелене и почиње да живи за оне и кроз оне коjи долазе. Материнска осећања, код Ђине, су инцестуозна, митски двосмислена. Отуд je код Стендала незамишљив тип романа Толстоjева, а Балзакова jош мање, где живот не престаjе да тече и кад прогута jунаке, и где се зато пише роман без краjа, у безброj свезака. Стендалови романи су романи индивидуе; почињу са њеним рођењем и завршаваjу са њеном смрћу.

Многи налазе да je централна фигура Картузиjанског манастира неуспела. За Балзака су

главне личности романа Ђина и Моска, и jа бих се с њим умногом сложно. Он спомиње Фабриса само да би препоручио писцу да у следећем издању потпуно преради таj карактер. Сент-Бев за њега вели да je плитак, вулгаран, слабић, »личност мало достоjна пажње и почасти, готова на све«. Данас Клод Едмонд Мањи мисли то исто, а X. Хjуз тврди »да je то младић наjчешћи тип романа — младић коме се дешаваjу разне ствари, а што нас интересуjе то нису таj дечак ни његове реакциjе, већ те ствари коjе му се дешаваjу«. У свим тим примедбама има помало истине, иако je Фабрис jедан од наjпопуларниjих jунака француског романа. Он je мање изразита индивидуалност него Жилиjен. Црвено и Црно je крик бунта разjареног младића моћне природе, цео роман крцат je проблематиком, са напетошћу сличноj оноj у роману Достоjевског. У Картузиjанском министру постоjи известан декрешчендо интензивности, Фабрис нема у своjим чинима ону логику воље коjу Стендал обожава; у првоj половини романа он je сав од ћуди тренутка, a y другоj, предан своjоj љубави, он пушта Ђину и Моску да у његово име биjу битку. »Господо — вели Жилиjен на суду — jа немам част да припадам вашоj класи, ви видите пред собом jедног сељака коjи се побунио против нискости свог положаjа.» Већ по том положаjу сиромашног амбициозног интелектуалца, Жилиjен има крвавих разлога да не подноси друштво; Фабрис не. Он je рођени аристократа, што се коришћења привилегиjа тиче он je сагласан са своjом класом; што се убеђења тиче, он их има све мање уколико се роман развнjа. Жилиjен je сав прорачунат, Фабрис спонтан, њему се живот увек смеши, он je без везе са стварношћу. Па ипак je он дефинитивниjи и поетскиjи израз основне идеjе Стендалових романа: да je прави, природни човек странац у друштву деветнаестог века, да му je немогуће прилагодити се. И поред свог привилегисаног положаjа он доживљава исту судбину као и Жилиjен, у суштини просто зато што млади човек, коjи презирући морални кодекс свог времена тежи да пошто-пото остане достоjан властитог поштовања, не може да се задовољи само личним успехом.

Фабрис je више симболична но реална личност, плод снова и маште, плод лектире jедног љубитеља Торквата Таса, људско оличење »узвишеног пеjзажа» Комског jезера, за коjи Ђина каже да у његовом племенитом оквиру у коме ништа не подсећа на ругобе цивилизациjе »може да очува све илузиjе описа Таса и Ариоста«. Као jунак из народних прича и мотива, и Фибрис je у потрази за стварjу коjу не налази све док je тражи, а налази кад мисли да je све изгубљено, коjи jу je нашао већ у почетку приче и не знаjући, да je онда понова нађе и не слутећи. Тачно je да je корен Фабрисов у фолклору као и у ренесансноj витешкоj литератури. Отуд толико симболизма у Фабрисовоj личности. Нема код Стендала обjеката натопљених људском стварношћу као код Балзака, опис jедне собе или капута ниjе за њега опис jедног духовитог света, jедне чулно - моралне атмосфере. Зато их он никад и не описуjе. Па ипак, и код њега извесни предмета играjу одлучуjућу улогу, али само као симбол. И сама судбина Стендалових jунака више je симболична него реалистична. Они презиру живот и умиру оног тренутка кад je циклус опасности и страсти завршен за њих, то jест кад им ваља сазрети и стасати до баналне реалности. У животу се то тако не збива. Ни узор свих Стендалових jунака, сам Стендал, не умире млад са ореолом неконформизма око главе, већ само, у свакоj кризи живота, пише тестамент и мисли на самоубиство, што je опет нека врста симболичног умирања.

О том симболизму у Стендаловим романима говорили су наjпре Енглези, а ту скоро у Францускоj му je Ж. Диран посветио jедну тезу, коjа би, чини ми се, била убедљивиjа да je више посвећена само Стендалу а мање општим савременим теориjама о миту, и да садржи какав-такав критериjум коjи би помогао да се човек снабе у каткад искрении, каткад прилично површним маштањима Стендаловим. Диран и сам закључуjе да се та »општа места» симболизма »налазе у великим митовима и романима исто тако као и у роман-фељтонима наjниже врсте, и да естетика



митских структура не успева да обjасни романсиjерски гениj«. Колико знам, никаква естетика не успева да обjасни не само гениjа већ ни осредњи таленат, а овде се, перед тога, и не ради ни о каквоj естетици. Чини ми се да бисмо се, бар у Стендаловом случаjу, приближили неком критериjуму кад бисмо испитивали колико je писац успео да симбол прожме доживљеним, своjом стварношћу, а колико je, опет, то остао го симбол, интересантан само за психолога. Код Кафке, где je све симбол, читалац непрестано осећа непосредну конкретност доживљеног, уметничку транспозициjу не реалности у симбол већ симбола у реалност.

Често се цитира Прустова опаска у Заробљеницима о улози висине код Стендала: »Видећете код Стендала известан осећаj висине везан за духовни живот: узвишено место где je Фабрис затворен, звоник где се опат Бланес бави астрономиjом...« Код Стендала висока места имаjу морално и духовно значење, позиваjу нас на високе мисли и душевну слободу. Метафоре висине и пењања, а и супротне: срозавања и нискости, врло су честе, као и догађаjи где висина има симболичан значаj. Жилиjена наjпре срећемо на крову очеве куће, онда на високоj стени, онда у високоj кули тамнице. Птица висина, орао, одређуjе судбину и Жилиjена и Фабриса. У Картузиjанском манастиру сви су догађаjи виђени са висине коjа претвара стварност у лилипутаниjу, а Фабрис два пута открива смисао живота са врло високих кула. Гледање на свет са висине за Стендала je доказ филозофа, а Моска за Фабриса вели: »Све je jедноставно у његовим очима, jер je све виђено одозго.« За свог наjвећег хероjа, Наполеона, Стендал проjектуjе споменик: »округлу кулу од сто педесет стопа висине... као Хадриjанова гробница (Замак светог Анђела у Риму)«.

Са замком светог Анђела — чиjа je верна копиjа тамница у Парми, само што je мало виша од оригинала — имамо друга стендаловски симбол, коjи се као опсесиjа поjављуjе свуда у његову делу, да наjзад постане централна поjава Картузиjанског манастира. Зид je симбол поседничке моћи у Црвеном и црном, свет коjи Жилиjен осваjа окружен je зидинама коjе он непрестано мора да прескаче, док наjзад иза зидова тамнице не нађе срећу. У Картузиjанском манастиру зидови замка Фабрисовог оца, из коjих je Фабрис искључен, играjу исту симболичну улогу. Да се Фабрис не бори да продре у њих и да му се они сами на краjу отвараjу, чини главну разлику између судбине jедног и другог jунака. Зато се опет амбивалентен симбол тамнице и њених зидина, централни мотив Картузиjанског манастира, поjављуjе у Црвеном и Црном тек на краjу романа.

Целог живота Стендал се, кад с правом кад не, осећао угрожен полициjом; зато, ваљда, и Фабрис живи у страху од шпиjуна и тамнице »тврде и ужасне« коjу му прориче опат Бланес, »горе од смрти«, у коjоj се »остаjе двадесет година са ланцима од шездесет кила на свакоj нози«. У Парми je симбол режима, главна установа државе, огромна зграда тамнице коjа као брдо штрчи изнад сићушног града и грађана, гротескно несразмерна. У том погледу симбол сасвим рационално схватљив, образложен. Двосмисленост његова тек пада у очи кад помислимо да та страшна зграда личи у свему на споменик коjи би Стендал хтео да подите своме идолу, Наполеону. Око те тамнице—куле—маузолеjа Стендалова се машта распредала већ годинама. Из ње je три стотине година раниjе побегао, исто као и Фабрис, помоћу конопаца, Александар Фарнезе, у њоj су боравила jош два-три Стендалова љубимца; он je спомиње у Ваники, у Ћенћима, описуjе je y Шетњама по Риму. Али све то не обjашњава зашто се са том чудном кућом, од тренутка Фабрисовог уласка у њу, врши потпуна трансмутациjа вредности, и те куће и Фабрисових идеjа, Остаjући за све друге место страве, она за Фабриса постаjе одабрано место духовног прочишћења, налажења самог себе и оног што се узалуд по свету тражило, налажења апсолутне љубави. И ови детаљи зграде добиjаjу одjедном, неочекивано, таj исти значаj симбола очишћења и ослобођења: уске виjугаве степенице са безброj степеништа (390 вели се на jедном месту, 360 на другом) воде из мрака и интрига овог света у чардак ни на небу ни на земљи, у двоструким зидовима, од камена и од дрвета, од осталог света одвоjену Фабрисову ћелиjу, на врху куле, где га чека Клелиjа. Диран овде с правом спомиње мутни симбол Армидиних вртова; Фабрис je одjедном преображен гледаjући са те виcинe, доле на Парму и, у даљини, на високе силуете брегова. И тада шаље ону поруку очаjноj Ђини: »Нећу да се спасем из тамнице, хоћу овде да умрем.«

Млади Стендал je писао у Filosofia nuova:

»Човек мисли много брже но што говори. Претпоставимо да jедан човек може да говори исто тако брзо као што мисли и осећа; да таj човек за цео jедан дан изговори — тако да то буде чула само jедна личност — све своjе мисли и осећања; да тога дана буде покраj њега стално jедан невидљив стенограф коjи би могао писати исто тако брзо као што прва личност говори. Замислимо онда да стенограф, пошто je забележио све мисли и осећања те личности, преведе следећег дана те мисли и осећања на писане знакове, тако да добиjемо jедну свест откривену у току jедног дана што je реалистичкиjе могуће«.

За ову прву теориjу унутрашњег монолога Мелвин Фридман вели у своjоj студиjи о »stream of consciousness» у модерном роману да je »то оно што су остварили Џоjс у Улису и Вирџиниjа Вулф,



мање амбициозно, у Госпоћи Даловеj«. У ствари, Стендал замишља и дефинише сасвим прецизно метод унутрашњег монолога, тока свести, како je он обично прокламован а никад примењиван, jер je немогућ: ко да зна шта мисли ако не изрази мисао, пипаjући за изразом, ко да искаже шта осећа, ако се сав не концентрише да осећању нађе реч, заборављаjући на све друго. Стендал, наравно, никад ниje покушао да примени своjе откриће, иако je често био у искушењу. Ако ни због чега другог, оно бар да дозволи свим оним Стендалима о коjима говори Валери да се истовремено искажу. Стендал je брзописац, и шарм његовог стила и лежи у тоj хитрости мисли и израза, и поред свих немарности, општих места, неуглачаности и других његових недостатака, у тоj муњевитоj концизности описа догађаjа, гестова, активности сваке речи. Писац je увек присутан акциjи, увек садашњоj, захукталоj ка будућим догађаjима. »Као да je Стендал себи наметнуо правило да никад не прича спориjим темпом но што се акциjа дешава. Он зато тражи и успева да добиjе силну брзину потеза, и његово причање увек сустиже покрет руке, наjхитриjи полет свог jунака« (Прево), коjи, сличан у томе своме творцу, непрестано себе испитуjе, води унутрашње монологе.

Пратећи тако верно свог jунака, бележећи сваки његов гест и мисао, Стендалу се врло често дешава да слика свет онако како га види та индивидуа (коjа je, уосталом, умногоме сам Стендал). Тако он, скоро и нехотице, често примењуjе сакросанктно правило модерног романсиjера, а нарочито Американаца, да приказуjе чињенице само са гледишта jедног протагонисте, и у његово име, такозвана «метода субjективног реализма». Као код модерних Американаца, све je виђено као феномен а не као поjам све док, евентуално, не постане поjам и за самог jунака. Тако су гранате коjе експлодираjу краj Фабриса само »чудан начин како je земља превртана«, све док и самом Фабрису не сине да су то »кугле коjе бацаjу земљу у ваздух са свих страна«. Али резултат коjи се постиже сасвим je супротан од оног код Американаца, код Фокнера на пример, где због субjективности наратора читалац тоне у све магловитиjе слутње непрозирних мистериjа. Код Фокнера се свет затвара све више, код Стендала се он отвара људскоj луцидности, то je путовање у открића, постепено буђење, у коме се увек прелази од голе поjаве до суштине ствари. Стално откриће и стално отрежњење, пуно свирепе ирониjе и према jунаку и према читаоцу. Читалац на почетку има илузиjу да зна много више од Фабриса. Он зна оно што Фабрис никако не успева да докучи: да je то права битка, чувена битка код Ватерлоа, већ давно обjашњена у свим уџбеницима, и смешка се на тог jунака чиjа je глава пуна стихова Таса и Ариоста, коjи не може да схвати да je битка само ружан и бесмислен хаос, да воjници нису хероjи из прича, jунака коjи плаче jер су се »расплињавали jедан по jедан његови лепи снови о витешком приjатељству, узвишеном као приjатељство хероjа из Ослобоћеног Jерусалима«, Фабрис доживљава прво велико искуство, искуство о невредности искуства суоченог са маштом. »3ар je то само то?« пита се разочарани Фабрис, и читалац се самилосно смеши, убеђен да све то боље зна.

А онда читалац почне и сам да мисли. Сети се и неких своjих искустава, неких властитих суочавања стварности и маште, спомене се можда и неких изjава и мудриjих од себе о тобожњоj свевредности реалности, а и о самом Фабрису: »Ко je jош пре Стендала тако описао рат, хоћу рећи онакав какав je... Понављам, за све што знам о рату, моj први учитељ je Стендал», говорио je jош Толстоj, коjи je добро познавао те ствари. И читалац je онда приморан да и сам призна да je »то збиља само то«, да je лудо дете Фабрис ипак врло мудро. И пошто je иронисао Фабриса, он почиње да се смеjе самом себи. Ирониjа постаjе хумор.

Сретен Марић

ПАРМСКИ КАРТУЗИJАНСКИ МАНАСТИР

УВОД

Ова новела написана je y зиму 1830, на три стотине миља од Париза; према томе, у њоj нема никаквих наговештаjа о догађаjима из 1839.

Много година пре тога, у време кад су наше армиjе прелазиле Европу, случаj ми je доделио стан у кући неког каноника; то je било у Падови, срећноj вароши Италиjе; како се ово борављење продужило, каноник и jа постадосмо приjатељи.

Пролазећи поново кроз Падову пред краj 1830, похитао сам кући доброга каноника; њега више ниjе било, то сам знао, али сам хтео да joш jеданпут видим салон у коме смо провели толико приjатних вечери, за коjима сам доцниjе тако често жалио. Затекао сам у њоj канониковог синовца и његову жену, коjи ме дочекаше као старог приjатеља. Наишло je неколико личности, и растали смо се врло касно; синовац je поручио у кавани Педроти изврстан замбаљоне. Што нас je нарочито



задржало, то je историjа воjвоткиње Сансеверине, коју je неко поменуо и коју je синовац био тако добар да у моjу част исприча у целини.

— У земљи у коју идем, рекох приjатељима, нећу проводит вечери као што je ово, и да бих прекратио дуго време, написаћу новелу из живота ваше љупке воjвоткиње Сансеверине. Угледаћу се на вашег старог приповедача Банделу, аженског владику, коjи би сматрао за злочин да пропусти истините доживљаjе њене историjе или дода нове.

— Код je тако, рече синовац, даћу вам летопис свога стрица, коjи, што се тиче Парме, помиње по неку интригу с тог двора у доба код je воjвоткиња на њему ведрила и облачила; али, пазите! ова историjа ниjе нимало морална, и сад кад ce вu y Францускоj хвалите jеванђелском чедношћу, она вам може створити глас jедног злочинца.

Обjављуjем ову новелу не мењаjући ништа у рукопису из 1830, што може имати две незгоде. Прву за читаоца: пошто су личности Италиjани, они ће га можда мање занимати, jер се срца у

овој земљи доста разликуjу од француских; Италиjани су искрени, добродушни и, нимало снебивљиви, говоре оно што мисле; суjета код њих избиjа само на махове; тада се претвара у страст и зове се puntiglio. Наjзад, сиромаштво код њих ниjе срамота.

Друга се незгода тиче писца. Признаћу да сам био тако смео да оставим личностима сву храпавост њихових карактера; али у накнаду за то, што отворено изjављуjем, наjморалниjе осућуjем многе њихове поступке. Нашто им приписивати високу моралност и привлачне стране француских карактера, коjи воле новац изнад свега и никад не падаjу у грех из мржње или из љубави? Италиjани ове новеле сасвим су другачиjи. Уосталом, чини ми се да кад год човек отпутуjе две стотине миља с jуга на север, увек наилази на нов предео, као и на нов роман. Љубазна каноникова снаха познавала je добро, и много волела, воjвоткињу Сансеверину, и она ме моли да ништа не мењам у њеним доживљаjима коjи су за осуду.

23. jануара 1839.

КЊИГА ПРВА

Gia mi fur dolci inviti a emplir le cône I luoghi ameni. Ariost, sat. IV.

I

МИЛАНО 1796.

15. маjа 1796. ушао je у Милано генерал Бонапарта на челу оне младе воjске коjа тек што je прешла преко моста код Лодиjа и обjавила свету да су Цезар и Александар после толико векова добили наследника.

Чудеса смелости и гениjалности, коjих je Италиjа била сведок у току неколико месеци, пробудите jедан успавани народ; jош осам дана пре доласка Француза, Миланци су гледали у њима само гомилу разбоjника коjи су навикли да увек беже испред воjске Његовог Царског и Краљевског Величанства: то су им бар понављале трипут недељно неке мале новине, велике као длан, штампане на прљавоj хартиjи.

У средњем веку ломбардиjски републиканци показали су храброст равну храбрости Француза и заслужили су да им немачки цареви сравне варош са земљом. Откако су постали верни поданици, њихово главно занимање било je да штампаjу сонете на марамицама од ружичасте свиле кад би се удавала каква девоjка из племићке или богате породице. Две - три године после овог великог догађаjа у своме животу та млада девоjка узимала je каваљера; име овог домаћег приjатеља, кога je бирала мужевљева родбина, заузимало je понекад часно место у брачном уговору. Измећу ових мекушних нарави и дубоких узбуђења, коjа je изазвао неочекивани долазак француске воjске, била je велика разлика. Убрзо искрснуше нове и страсне нарави. 15. маjа 1796. читав jедан народ je увидео да je све оно што je дотле поштовао било одвећ глупо, а понекад и одвратно. Одлазак последњег аустриjског пука обележио je пад старих идеjа; излагање свога живота опасности постало je мода. Да би човек био срећан, увидело се да, после читавих векова отужних осећања, треба волети отаџбину стварном љубављу и чинити хероjска дела. Продужењем суревњивог деспотизма Карла V и Филипа II Ломбарђани су били утонули у дубоку ноћ; они оборише њихове статуе и наjеданпут се нађоше обасjани светлошћу. Од пре педесет година, и уколико су у Францускоj узимали маха Енциклопедиjа и Волтер, калуђери су на сав глас уверавали добри милански народ да je учити читати или ма шта друго на овом свету сасвим излишан труд, и да човек, ако уредно плаћа бир своме пароху и верно му исповеда све своjе ситне грехе, може готово бити сигуран да ће добити лепо место у раjу. И да би сасвим растроjила оваj народ, некада тако страшан и разборит, Аустриjа му je jефтино продала повластицу да не даjе регруте у њену воjску.

Године 1796. миланска воjска се састоjала од двадесет и четири факина у црвеном оделу, коjи



су чували варош заjедно са четири дивна пука маћарских гренадира. Нарави су биле преко мере разуздане, али страст врло ретка. Уосталом, сем неприjатности да се исповедаjу поповима, Миланци из 1790. године нису умели ништа ватрено да желе. Добри милански народ био je jош увек потчињен извесним ситним монархиjским сметњама коjе нису биле само несносне. На пример, надвоjвода коjи je боравио у Милану и управљао у име цара, свога роћака, дошао je на пробитачну мисао да тргуjе пшеницом. Услед тога било je забрањено сељацима да продаjу своjе жито док Његова Висост не напуни своjе магацине.

У маjу 1796, три дана по уласку Француза, неки млади сликар миниjатуриста, мало настран, по имену Гро, коjи je доцниjе постао славан, а беше дошао с воjском, чувши у кавани Серви (тада у моди) за подвиге овог надвоjводе, коjи je, уз то, био прави џин, узе ценовник сладоледа, штампан као оглас на jедном листу просте жуте хартиjе и на полеђини нацрта дебелог надвоjводу: jедан француски воjник удара га баjонетом у трбух и из њега место крви куља невероватна количина пшенице. Оно што се зове шала или карикатура ниjе било познато у овоj земљи лукавог деспотизма. Цртеж коjи je Гро оставио на столу у кавани Серви изгледао je као чудо пало с неба; он je преконоћ био гравиран, а сутрадан продат у двадесет хиљада примерака.

Истог дана обjављен je ратни данак од шест милиона, разрезан за потребе француске воjске, коjа je, пошто je добила шест битака и освоjила двадесет покраjина, била само без обуће, чакшира, блуза и капа.

Обиље среће и задовољства коje je доласком ових тако сиромашних Француза избило у Ломбардиjи било je толико да су jедино свештеници и неколико племића осетили тежину овог данка од шест милиона, за коjим су убрзо дошли многи други. Ови француски воjници смеjали су се и певали по цео дан; имали су испод двадесет и пет година, а њихов воjсковођа, коjи je имао двадесет и седам, важно je y своjоj воjсци као наjстариjи по годинама. Ова веселост, ова младост, ова безбрижност биле су забаван одговор на помамне проповеди калуђера коjи су, већ шест месеци, обjављивали са висине свете предикаонице да су Французи чудовишта, приморана под претњом смртне казне да све пале и да секу главе целом свету, и да je y том циљу сваки пук ишао с гиљотином на челу.

По селима се виђао на вратима кровињара француски воjник како љуља домаћичино детенце, а готово сваке вечери по коjи добошар, свираjући у виолину, импровизовао je игранку. Како су кадрили били сувише тешки и заплетени да би их воjници, коjи их, уосталом, нису ни знали, могли показати тамошњим женама, то су ове училе младе Французе монферинама, полкама и другим италиjанским играма.

Официри су били размештени, уколико je то било могућно, код богатих људи; било им je потребно да се опораве. На пример, неки поручник, по имену Робер, добио je стан у палати маркизе дел Донго. Оваj официр, доста окретан млад наjамник, кад je ушао у ову палату имао je, као сву имовину, jедан талир од шест франака, коjи je примио у Пjаченци. После преласка моста код Лодиjа скинуо je ça погинулог аустриjског официра дивне, сасвим нове чакшире од нанкинга, и никад одело ниjе дошло у згодниjи час. Његове официрске еполете биле су вунене, а чоха његове блузе била je пришивена за поставу од рукава да се парчад не би распала; али je постоjала jедна jош жалосниjа околност: ђонови његове обуће били су од комада jедне капе, коjа je, такође, била узета с боjног поља, с оне стране моста код Лодиjа. Ови импровизовани ђонови држали су се за обућу врло видљивим концима, тако да се поручник Робер нашао у врло великоj неприлици кад je управник дворца ушао у собу и позвао га да руча с госпођом маркизом. Он и његов воjник провели су два часа, колико je jош остало до тог кобног ручка, мучећи се да мало искрпе блузу и да црним мастилом обоjе проклете конце на обући. Наjзад дође страшни тренутак.

»Никад се у свом животу нисам осећао нелагодниjе, говорио ми je поручник Робер; госпође су мислиле да ћу их уплашити, а jа сам дрхтао више него оне. Гледао сам у своjу обућу и нисам знао како да корачам слободно. Маркиза дел Донго, додаде, била je тада у пуном сjаjу своjе лепоте; ви сте je познавали: имала je очи тако лепе и пуне анђеоске благости и дивну затвореноплаву косу коjа je изванредно оцртавала овал тог красног лица. У моjоj соби била je jедна Иродиjада од Леонарда да Винчиjа, коjа je изгледала као њен портрет. Бог je хтео да будем толико очаран овом натприродном лепотом да сам заборавио на своjе одело. Већ две године виђао сам само ружне и бедне ствари у ђеновским планинама: усудио сам се да jоj кажем неколико речи о свом усхићењу.

»Али сам био толико разуман да се не задржавам дуго на овим комплиментима. Разговараjући, видео сам у трпезариjи, коjа je била сва у мермеру, дванаест слугу и собара чиjе ми се одело тада учинило врхунцем раскоши. Замислите, ови угурсузи имали су не само добру обућу него jош и сребрне копче. Посматрао сам испод ока све ове запрепашћене погледе уперене на моjе одело, а можда и на моjу обућу, и срце ми се парало. Могао сам jедном речjу улити страх свима овим људима, али како да их човек научи реду, а да се не изложи опасности да преплаши госпође? Jер маркиза, да би се мало охрабрила, како ми je доцниjе сто пута рекла, послала je да доведу из манастира, где се у то време налазила у заводу, Ђину дел Донго, сестру свога мужа, коjа je доцниjе постала она дивна грофица Пиетранера; нико je y срећи ниjе надмашио веселошћу и љупкошћу духа,



као што je нико у данима невоље ниjе надмашио у храбрости и душевноj ведрини. »Ђина, коjа je тада могла имати тринаест година, али изгледала као да jоj je осамнаест, жива

и отворена, као што знате, толико се боjала да не прсне у смех због мог одела да ниjе смела да jеде; маркиза, напротив, обасипала ме je усиљеном учтивошћу; она je врло добро приметила у моjим очима знаке узнемирености. Jедном речjу, изгледао сам врло глуп и гутао презирање, што je, кажу, немогућно jедном Французу. Наjзад ме обасjа мисао коjу ми je сам бог послао: стадох причати госпоћама своjе невоље и шта смо све препатили за две године у ђеновским планинама, где су нас држали стари глупи генерали. Тамо су нам, рекох, давали папирни новац коjи нико у том краjу ниjе примао и три унце хлеба дневно. Нисам говорио ни два минута, кад се доброj маркизи напунише очи сузама, а Ђина се уозбиљи. — Шта, господине поручниче, рече ми ова, три унце хлеба!

— Да, госпођице; сем тога, трипут недељно нисмо добиjали ништа, а како су сељаци код коjих смо становали били jош бедниjи од нас, то смо им давали мало од нашег хлеба. — Кад смо устали од стола, понудих маркизи руку до врата од салона, а затим, вративши се брзо, дадох слузи, коjи ме je служио за столом, онаj jедини талир од шест франака, на коме сам зидао куле у ваздуху.

»После осам дана, настави Робер, кад се потпуно утврдило да Французи никога не гиљотинираjу, маркиз дел Донго врати се из свог замка Грианте, на jезеру Комо, где се храбро беше склонно кад се наша воjска приближила, остављаjући ратном удесу своjу тако лепу младу жену и своjу сестру. Мржња коjу je оваj маркиз осећао према нама била je равна његовом страху, то jест неизмерна; било je занимљиво видети његово дебело, притворно побожно лице, кад je с наjвећом учтивошћу говорио са мном. Сутра-дан по његовом повратку у Милано примио сам три аршина чохе и две стотине франака од оног данка од шест милиона; оденуо сам се поново и постадох каваљер ових госпођа, jер су игранке биле отпочеле.«

Историjа поручника Робера била je историjа готово свих Француза; место да се подсмева беди ових храбрих воjника, свет се сажалио на њих и заволео их je.

Ово доба непредвиђене среће и заноса траjало je свега две године; разузданост je била тако претерана и тако општа да би ми било немогућно представити je, сем овом историjском и дубоком опаском: овом народу било je досадно већ сто година.

Чулност, коjа je урођена у jужним земљама, некад je била општа на двору Висконтиjа и Сфорца, чувених миланских владалаца. Али од 1624. године, када су Шпањолци освоjили миланско воjводство и завладали као ћутљиви, неповерљиви, охоли господари, вечито се боjећи буне, веселост беше ишчезла. Народи, прихватаjући обичаjе своjих господара, пре су помишљали да се ма и за наjмању увреду свете ножем, него да уживаjу у садашњости.

Од 15. маjа 1796, кад су Французи ушли у Милано, па до априла 1799, када су из њега били истерани после битке код Касана, луда радост, веселост, уживање, заборав свих тужних или бар разумних осећања узели су толико маха да су за то време чак и неки стари трговци милионери, стари зеленаши, стари бележници, заборавили да буду набусити и да теку новац.

Могло je бити наброjано свега неколико породица из високог племства ко je су се биле повукле у своjе дворце на селу, као да су негодовале против опште веселости и раздраганости. Истина je и то да су ове племићке и богате породице биле на незгодан начин издвоjене у расподели ратног данка коjи je тражен за француску воjску.

Маркиз дел Донго, зловољан што види оволику веселост, био je jедан од првих коjи се повукао у своj дивни замак Грианту, са оне стране Кома, куда су госпође повеле и поручника Робера. Таj замак, са можда, jединственим положаjем на свету, на jедноj висоравни од сто педесет стопа изнад овог величанственог jезера, ко je се великим делом види из њега, био je некад тврђава. Породица дел Донго подигла га je y петнаестом веку, штo сведоче многоброjне мермерне плоче са њеним грбом; ту су се jош видели покретни мостови и дубоки шанчеви, истина, без воде; али са зидовима осамдесет стопа високим и шест стопа дебелим оваj замак je био обезбеђен од сваког препада; зато je и био драг неповерљивом маркизу. Окружен са двадесет и пет до тридесет слугу, за коjе je мислио да су му одани, без сумње, зато што им се ниjе никад друкчиjе обраћао до увредама, био je овде мање мучен страхом но у Милану.

Оваj страх ниjе био сасвим неоснован: маркиз je стално био у вези с jедним шпиjуном, кога je Аустриjа поставила на шваjцарскоj граници, три миље од Грианте, да би омогућавао бекство ратних заробљеника, што би, пак, француски генерали могли сматрати као врло озбиљну ствар.

Маркиз je оставио своjу младу жену у Милану: она je ту руковала породичним пословима, бринула се о данку разрезаном на casa del Dongo, како тамо кажу, и гледала je да га смањи, због чега je била приморана да виђа оне племиће коjи су се били примили службе, па чак и неке коjи нису племићи, а били су од великог утицаjа. У овоj породици десио се изненада jедан велики догађаj. Маркиз je био уговорио брак своjе младе сестре Ђине с jедном личношћу веома богатом и веома високог рода: али, та личност je имала напрашену косу, због чега га je Ђина дочекивала с гласним смехом. Ђина се убрзо лакомислено удала за грофа Пиетранеру. То je доиста био врло добар племић, врло леп човек, али je jош његов отац био материjално пропао, а да би несрећа била jош већа, био je страстан присталица нових идеjа. Пиетранера je био потпоручник у италиjанскоj легиjи —



разлог више за маркижево очаjање. Париски директориjум, понашаjући се као владалац коjи се добро учврстио, испољио je, после

ове две године уживања и среће, страховиту мржњу према свему што ниjе било осредње. Неспособни генерали, коjе je дао воjсци у Италиjи, изгубише читав низ битака у овим истим равницама око Вероне, коjе су две године раниjе биле сведок чудесних победа код Арколе и Лоната. Аустриjанци су се приближавали Милану; поручник Робер, сада пешадиjски маjор и рањен у бици код Касана, последњи пут je одсео код своjе приjатељице маркизе дел Донго. Растанак je био тужан. Робер оде са грофом Пиетранера, коjи je пратио Французе у њиховом повлачењу према Новом. Млада грофица, коjоj брат ниjе хтео да исплати њен законити део наследства, ишла je за воjском на jедним двоколицама.

Тада je настало оно доба реакциjе и враћања старим идеjама коjе Миланци зову i tredici mesi (тринаест месеци), jер je заиста њихова срећа хтела да ово враћање глупости траjе свега тринаест месеци, до Маренга. Све што je било старо, лицемерно, туробно, поново се поjави на челу послова и узе у своjе руке управу над друштвом; људи коjи су остали верни добрим доктринама убрзо разгласите по селима да су мамелуци обесили Наполеона у Египту, што je, уосталом, и заслужио.

Међу овим људима, коjи су се били повукли на своjа имања у знак негодовања и коjи су се враћали жедни освете, маркиз дел Донго истицао се своjом жестином; његова претераност довела га je, природно, на чело странке. Ова господа, врло честити људи кад нису осећали страх, али коjи су стално дрхтали, успели су да обману аустриjског генерала. Како je био доста добар човек, лако су га убедили да je строгост висока политика, те je наредио да се ухапсе сто педесет родољуба: то je тада било оно што je наjбоље у Италиjи.

Одмах затим послали су ове људе на заточење у Боку Которску и бацили их у подземне пећине, где влага, а нарочито глад, брзо изиђоше на краj са свима овим неваљалцима.

Маркиз дел Донго добио je велики положаj, и како je уз одвратни тврдичлук имао jош и много других лепих особина, почео се jавно хвалити како не шаље ни jедан талир своjоj сестри, грофици Пиетранери. Она, jош увек страсно заљубљена, ниjе хтела да напусти свога мужа и умирала je с њим од глади у Францускоj. Добра маркиза била je очаjна; наjзад je успела да извади неколико ситних брилиjаната из своjе кутиjе за накит, коjу jоj je муж узимао сваке вечери и затварао у jедан гвоздени сандук под своjом постељом. Маркиза je донела своме мужу у мираз осам стотина хиљада франака, а добиjала je осамдесет франака месечно на своjе личне издатке. Током тринаест месеци, коjе су Французи провели ван Милана, ова тако боjажљива жена налазила je изговора и ниjе скидала црнину. Признаћемо да смо, по угледу на многе озбиљне писце, отпочели историjу нашег jунака годину дана пре његовог рођења. Заиста, ова главна личност ниjе нико други до Фабрис Валсера, marchesino

5 дел

Донго, како кажу у Милану. Он je изволео родити се баш кад су Французи били изгнани и био je, по случаjу роћења, други син маркиза дел Донга, тог великог властелина, чиjе пуно бледо лице, лажан осмех и безграничну мржњу према новим идеjама већ познаjете. Сва имовина ове куће била je остављена у наслеђе наjстариjем сину, Асканиjу дел Донго, коjи je био слика и прилика свог оца. Он je имао осам година, а Фабрис две, кад се онаj генерал Бонапарта, за кога су сви људи отменог рода мислили да je већ давно обешен, изненада сручио с врха Светога Бернара! Он yђe y Милано; оваj je тренутак jош увек jединствен у историjи: замислите читав jедан народ лудо заљубљен. После неколико дана Наполеон je добио битку код Маренга. О осталом je излишно говорити. Занос Миланаца био je на врхунцу; али, овога пута био je помешан са идеjама о освети: оваj добри народ научили су да мрзи. Ускоро je стигао и остатак оних родољуба коjи су били послати на заточење у Боку Которску; њихов повратак био je прослављен народном светковином. Њихова бледа лица, крупне зачућене очи и мршави удови чинили су необичан контраст с веселошћу коjа je избиjала са свих страна. Њихов долазак био je знак за одлазак породица коjе су се наjвише компромитовале. Маркиз дел Донго био je jедан од првих коjи je побегао у своj замак Грианту. Старешине властелинских породица биле су обузете мржњом и страхом; али њихове жене и кћери сећале су се уживања за време првог боравка Француза, те зажалише за Миланом и оним веселим баловима коjи су одмах после Маренга приређивани у Casa Tanzi. Француски генерал, коме je било поверено да одржава мир у Ломбардиjи, увидео je неколико дана после победе да сви закупци племићких имања, да све бабе сељанке, jедино мисле не на ону чудесну победу код Маренга, коjа je изменила судбину Италиjе и за jедан дан поново задобила тринаест утврђења, већ на пророчанство светога Ђовите, првог заштитника Брешиjе. По овоj свечевоj речи требало je да срећа Француза и Наполеона престане тачно тринаест недеља после Маренга. Оно што помало извињава маркиза дел Донга и све остале надуте племиће на селу, то je да су стварно и врло озбиљно веровали у ово пророчанство. Сви ови људи нису у своме животу прочитали ни четири књиге; они су се jавно спремали да се врате у Милано после тринаест недеља; али je време, у своме току, бележило нове успехе за ствар Француске. По повратку у Париз, Наполеон je мудрим наредбама спасао револуциjу у земљи, као што

5 Изговара се маркезино. По обичаjима ове земље, коjи су примљени из Немачке, ова титула даjе се свима маркиским

синовима, cantine, свима грофовским синовима, contessina, свима грофовским кћерима, итд.



jу je спасао на Маренгу од странаца. Ломбардиjски племићи, коjи су се повукли у своjе замкове, тек тада увидеше да су, пре свега, рђаво разумели прорицање светога заштитника Брешиjе; ниjе било речи о тринаест недеља, већ о тринаест месеци. Прошло je и тринаест месеци, а успеси Француске као да су из дана у дан бивали све већи. Пређимо преко десет година напретка и среће, од 1800. до 1810. Фабрис je провес своjе детињство у замку Грианти међу сељачићима, биjући се с њима, не учећи ништа, чак ни да чита. Доцниjе су га послали у jезуитску школу у Милану. Његов отац маркиз захтевао je да га поучаваjу латинском, али не по оним старим писцима коjи вечито говоре о републикама, него по jедноj дивноj књизи украшеноj са преко сто бакрореза, ремек-делу уметника из XVIII века; то jе било родословље Валсера, маркиза дел Донго, на латинском jезику, коjе jе 1650. обjавио Фабрис дел Донго, пармски архиепископ. Како jе срећа свих Валсера била поглавито воjничка, слике су представљале многе битке и на њима се увек видео по коjи jунак овог имена како размахуjе мачем. Ова се књига веома допадала младом Фабрису. Његова маjка, коjа га jе обожавала, добиjала jе с времена на време допуштење да га обиђе у Милану; али, како jоj муж никад ниjе давао новац за ова путовања, позаjмљивала jоj га jе њена заова, љубазна грофица Пиетранера. По повратку Француза, грофица jе постала jедна од наjвиђениjих госпођа на двору кнеза Евгениjа, вице краља Италиjе.

Кад jе Фабрис примио прво причешће, грофица jе добила од маркиза, коjи jе jош увек био добровољни изгнаник, допуштење да га покоjи пут изведе из школе. Она нађе да jе оригиналан, духовит, врло озбиљан, али леп дечко, коjи не би остављао сувише рћав утисак у салону неке жене на гласу, иначе, велика незналица и jедва писмен. Грофица, коjа je y све уносила своjу одушевљену природу, обећала jе своjу заштиту старешини завода ако њен братанац Фабрис показа изванредан напредак и на краjу године добиjе много награда. Да би му дала могућности да их заслужи, она jе слала по њега сваке суботе увече и често га враћала његовим учитељима тек у среду или четвртак. Jезуити су морали по законима краљевине да напусте Италиjу, иако им je вицекраљ био наклоњен, и управитељ школе, човек вешт, осети колико користи може извући из своjих веза с jедном женом коjа je била свемоћна на двору. Ниje му ни на ум пало да се потужи на Фабрисова изостаjања, коjи je, мада већа незналица него икада, добио на краjу године пет првих награда. Том приликом je дивна грофица Пиетранера, у пратњи свога мужа генерала, команданта jедне гардиjске дивизиjе, и пет - шест наjвећих личности на двору вицекраља, дошла код jезуита да присуствуjе дељењу награда. Управитељ je добио честитања од своjих старешина.

Грофица je водила свог братанца на све сjаjне свечаности коjе су обележиле сувише кратку владавину љубазног кнеза Евгениjа. Она га je своjим утицаjем начинила хусарским официром, и Фабрис, коме je било дванаест година, носио je хусарску униформу. Jеднога дана, очарана његовим лепим држањем, затражила je од кнеза место пажа за њега, што je значило да je породица дел Донго прилазила двору. Сутрадан морала je употребити сав своj утицаj да вицекраљ заборави ову њену молбу, коjоj je недостаjао jедино пристанак оца будућег пажа, а таj je пристанак био бучно одбиjен. После овакве лакомислености, због коjе je уздрхтао, незадовољни маркиз нашао je изговор да позове младог Фабриса у Грианту. Грофица je неизмерно презирала свога брата, сматраjући га за бедног глупака, коjи би био опак ако би се икад дочепао власти. Али je лудо волела Фабриса те je, после десет година ћутања, написала маркизу писмо, коjим je тражила свога братанца: писмо je остало без одговора.

По повратку у ову страшну палату, коjу су саградили његови наjратоборниjи преци, Фабрис ниje знао ништа друго на свету сем воjног вежбања и jахања. Гроф Пиетранера, коjи je, као и његова жена, необично волео ово дете, често му je давао да jаше и водно га са собом на воjне смотре.

Догнавши у замак Грианту, очиjу jош црвених од суза коjе je пролио напуштаjући лепе салоне своjе тетке, Фабрис je нашао само страсну нежност своjе маjке и своjих сестара. Маркиз се био затворио у своjу собу за рад са стариjим сином Асканиjем. Ту су састављали шифрована писма коjа су имала част да буду слата у Беч; и отац и син поjављивали су се само за време jела. Маркиз je са наглашавањем понављао да свога природног наследника поучава вођењу двоjног књиговодства о приходима са сваког свог имања. У суштини, он je био исувише суревњив на своjу власт да би о овим стварима говорио сину, неизбежном наследнику свих ових наслеђених земаља. Он га je употребљавао да шифруjе депеше од петнаест и двадесет страна, коjе je два - трипут недељно слао у Шваjцарску, одакле су упућиване у Беч. Маркиз je замишљао да упознаjе своjе законите владаоце са унутрашњим стањем краљевине Италиjе, коjе ни сам ниjе познавао; међутим, његова писма имала су великог успеха. Ево како. Маркиз je слао на друм каквог поузданог повереника да броjи воjнике по неког француског или италиjанског пука коjи би мењао гарнизон и, извештаваjући о овоме бечки двор, побринуо би се да за добру четвртину смањи броj присутних воjника. Ова писма, уосталом, глупа, имала су то преимућство што су оспоравала друга, веродостоjниjа, и она су се допадала. Зато je маркиз, неколико дана пре Фабрисовог доласка у замак, одликован звездом jедног великог ордена: то je била пета коjа je красила његово коморничко одело. Истина, болело га што ниjе смео да се поjави у овом оделу ван своjе собе за рад; али никад ниjе допустио себи да диктира какву депешу док не би обукао ово везено одело, окићено свим његовим ордењем. Веровао je да би се огрешио о дужно



поштовање ако би друкчиjе поступио. Маркиза je била задивљена привлачним своjствима свога сина. Она je сачувала навику да два

или три пута годишње пише генералу грофу од А...; тако се сад звао поручник Робер. Било jоj je одвратно да лаже људе коje je волела: она узе на испит свога сина и би згранута његовим незнањем.

»Кад се мени чини да je слабо образован, говорила je у себи, мени коjа ништа не знам, онда би Робер, коjи je тако учен, нашао да je његово васпитање сасвим промашено; међутим, данас je потребно бити човек од вредности.» Друга особеност, коjа jу je скоро исто толико зачудила, била je да je Фабрис озбиљно схватио све верске ствари коjима je поучаван код jезуита. Мада je и сама била врло побожна, фанатизам овог детета престравио jу je: »Ако маркиз буде толико отшроуман да погоди ово утицаjно средство преотеће ми љубав мога сина.« Много je плакала, и њена љубав према Фабрису постаде jош већа.

Живот у овоме замку, где je било тридесет до четрдесет слугу, био je врло суморан; зато je Фабрис све своjе дане проводио у лову или се чамцем возио по jезеру. Он се убрзо сприjатељио с кочиjашима и шталским момцима, сви су они били слепе присталице Француза и отворено су се подсмевали побожним собарима, коjи су били одани маркизу или његовом стариjем сину. Главни предмет шале на рачун ових озбиљних личности била je напрашена коса коjу су носили као и њихови господари.

II

... Кад Веспера очи засенчи нам мраком, Сав будућношћу занет, трена тог У небо гледам, где читљивим знаком Коб свега живог исписуjе бог. Jер он, с небеса мотрећи на нас, Гане се кашто и пут нам покаже; Звездама, своjим писмима, и спас И коб и зло нам прорече и предскаже. Само што човак, под клетвом земног зла, Нит' за њих хаjе, нит' чита писма та.

Ронсар

Маркиз je отворено испољавао силну мржњу према просвећености. Говорио je да су напредне идеjе упропастиле Италиjу; ниjе управо знао како да помири ову свету одвратност према науци са жељом да му син Фабрис усаврши васпитање тако сjаjно започето код jезуита. Да би што мање ризиковао, поверио je добром опату Бланесу, пароху у Грианти, да са Фабрисом настави учење латинског. Зато je требало да сам парох зна таj jезик; међутим, латински je био предмет његовог презирања; његово знање у овоj струци ограничавало се на изговарање напамет молитава из требника, чиjи je смисао могао отприлике протумачити своме стаду. Међутим, овог пароха су ипак веома поштовали у околини; чак су га се и боjали; он je увек говорио да се ни за тринаест недеља, па ни за тринаест месеци неће остварити чувено пророчанство светога Ђовите, заштитника Брешиjе; додавао je, у разговору с поузданим приjатељима, да би оваj броj тринаест, кад би само било допуштено све рећи, требало тумачити на начин коjи би многе зачудио (1813).

Чињеница je да je опат Бланес, личност патриjархалне честитости и врлине, а уз то човек паметан, проводио сваку ноћ на врху своjе звонаре; волео je астрологиjу преко сваке мере. Пошто je преко целог дана срачунавао привидно спаjање и положаj звезда, наjвећи део своjих ноћи употребљавао je да их прати на небу. Будући сиромах, имао je као инструмент само jедан дугачак дурбин са цилиндром од дебеле хартиjе. Можете мислити колико je презирао учење jезика човек коjи je сав своj век проводио у одређивању тачног времена пропасти царства и избиjања револуциjа коjе мењаjу облик света. »Шта знам више о коњу, говорио jе Фабрису, ако су ми казали да се на латинском зове equus?«

Сељаци су се боjали опата Бланеса као великог мађионичара; он их jе, страхом коjи су уливала његова бављења на звонари, спречавао да краду. Његови другови, пароси из околине, веома суревњиви на његов утицаj, мрзели су га; маркиз дел Донго просто га jе презирао зато што jе, као човек тако ниског положаjа, исувише умовао. Фабрис га jе обожавао: да би му угодно, проводио jе понекад читаве вечери у бескраjном сабирању или множењу. Затим се пео на звонару; то jе била велика милост коjу опат Бланес ниjе никад никоме указивао; али, он jе волео ово дете због његове безазлености. »Ако не постанеш лицемер, говорио му jе, бићеш можда човек.«

Два - трипут преко године Фабрис се, неустрашив и страстан у своjим уживањима, умало ниjе удавио у jезеру. Био jе вођа свих великих излета коjе су приређивали сељачићи из Грианте и Каденабиjе. Ова деца била су набавила неколико малих кључева и, кад jе ноћ била сасвим мрачна, покушавала су да отворе катанце на ланцима коjи су везивали чамце за какав велики камен или дрво у близини обале. Треба знати да на jезеру Комо рибари бацаjу своjе струкове далеко од обале. Горњи



краj канала привезан jе за jедну дашчицу обложену плутом, а на jедноj врло виткоj лесковоj гранчици, коjа jе усађена на дашчицу, налази се звонце коjе зазвони чим ухваћена риба затресе струк. Главни циљ ових ноћних излета, коjима jе Фабрис био коловођа, био jе да прегледаjу струкове пре но што рибари чуjу знак звонцета. Обично се за ове опасне подвиге бирало време кад je бура, а полазило се уjутро, jедан сат пре зоре. Улазећи у чамац ова су деца веровала да се излажу наjвећим опасностима: у томе je била сва драж њиховог дела; и, по примеру своjих очева, они би побожно считали Ave Maria. Но често се дешавало да пред сам полазак, одмах после Ave Maria, Фабриса обузме нека слутња. То je био плод астролошких студиjа његовог приjатеља опата Бланеса, у чиjа предсказања нимало ниjе веровао. По његовоj младалачкоj уобразиљи ово му je предсказање са сигурношћу наговештавало добар или рђав успех; и како je био одлучниjи но иjедан од његових другова, мало - помало цело се друштво тако навикло на предсказања да би, ако би при укрцавању спазили на обали попа или видели гаврана коjи je узлетао с леве стране, похитали да поново ставе катанац на ланац од чамца, и сваки би отишао да настави спавање. Тако опат Бланес ниjе усадио Фабрису своjу доста тешку науку, али му je, и не знаjући, улио неизмерно поверење у знаке коjи могу да предскажу будућност. Маркиз je осећао да би био предан на милост и немилост своjоj сестри ако би се догодила нека незгода његовоj шифрованоj преписци; зато je Фабрис сваке године, о Светоj Ангелини, имендану грофице Пиетранере, добиjао допуштење да проведе осам дана у Милану. Он je целе године живео у нади или туговању за овим данима. За ту велику прилику да обави то политичко путовање маркиз je давао своме сину четри талира, а своjоj жени, коjа га je водила, као и обично, ниjе давао ништа. Али, jедан кувар, шест слугу и jедан кочиjаш одлазили су у Комо уочи пута, и маркизи су сваког дана у Милану стоjала на располагању jедна кола и ручак за дванаест особа. Суморни начин живота маркиза дел Донга био je, нема сумње, врло мало забаван, али je имао ту добру страну што je заувек обогатио породице коjе су биле тако добре да му се одаду. Маркиз, коjи je имао преко две стотине хиљада ливара дохотка, ниjе трошио ни четвртину; он je живео од наде. Читавих тринаест година, од 1800. до 1813, стално je и чврсто веровао да ће Наполеон бити оборен пре но што прође шест месеци. Према томе, можете замислити колико je био усхићен кад je, почетком 1813, чуо за поразе на Березини! На вест о заузећу Париза и Наполеоновом паду умало ниjе изгубио главу; тад je допустио себи наjвеће увреде према своjоj жени и своjоj сестри. Наjзад, после четрнаест година чекања, доживео je ту неисказану радост да види повратак аустриjских трупа у Милано. По заповестима коjе су дошле из Беча, аустриjски генерал примио je маркиза дел Донга с пажњом коjа je личила на поштовање; понуђено му je одмах jедно од првих места у влади и он га je примио као плаћање некога дуга. Његов стариjи син добио je за поручника у jедном од наjлепших пукова у монархиjи; али млађи никако ниjе хтео да прими место кадета, коjе му je било понуђено. Оваj триjумф, у коме je маркиз уживао с ретком надменошћу, траjао je свега неколико месеци, а за њим су дошле недаће пуне понижења. Он никад ниjе имао смисла за послове, а четрнаест година проведених на селу, међу слугама, бележником и лекаром, уз зловољу старости коjа je наишла, начинили су га потпуно неспособним човеком. Мећутим, у аустриjскоj држави ниjе било могућно сачувати какав важан положаj без способности коjу je изискивала спора и заплетена, али врло паметна администрациjа ове старе монархиjе. Погрешке маркиза дел Донга саблажњавале су чиновнике и, штавише, ометале ток послова. Његови ултра-монархистички говори дражили су становништво коjе су хтели да утопе у дремеж и нехат. Jедног лепог дана сазнао je да je Његово Величанство благоизволело милостиво уважити оставку коjу je поднео на државну службу и у исто време подарило му звање другог великог коморника краљевине Ломбардиjско - млетачке. Маркиз се веома наљутио на свирепу неправду чиjа je био жртва; он даде да се наштампа писмо jедном приjатељу, он, коме je толико била одвратна слобода штампе. Наjзад je писао цару да му министри нису верни и да су прави jакобинци. Кад je ово учинио, вратио се тужно у своj замак Грианту, Имао je jедну утеху. По Наполеоновом паду, извесне моћне личности у Милану наредиле су да се на улици премлати гроф Прина, бивши министар италиjанског краља и човек врло велике вредности. Гроф Пиетранера изложио je своj живот опасности да би спасао министра, коjи je убиjен кишобранима и чиjе je мучење траjало пет часова. Неки свештеник, исповедник маркиза дел Донга, могао je спасти Прину само да му je отворио врата на цркви Сан Бовани, пред коjу су били довукли несрећног министра, коjи je чак jедно кратко време био остављен у олуку насред улице; али, он с поругом одби да отвори врата, и, шест месеци доцниjе, маркиз je био срећан да му изради лепо унапређење.

Он je мрзео свог зета грофа Пиетранеру, коjи се, иако ниjе имао ни педесет златника дохотка, усуђивао да буде доста задовољан и коjи je упорно остао веран ономе што je целог свог живота волео и био тако дрзак да хвали дух правичности без обзира на личности, што je маркиз називао срамним jакобинством. Гроф je одбио да ступи у службу у Аустриjи; ово одбиjање приписано му je y грех, и, на неколико месеци после смрти Прине, оне исте личности коjе су поткупиле убице израдише да генерал Пиетранера буде затворен. На то грофица, његова жена, извади пасош и затражи поштанске коње да иде у Беч да каже цару истину. Принине убице уплашише се, и jедан од њих, рођак госпође Пиетранере, донесе jоj у поноћ, на jедан сат пре њеног поласка у Беч, налог да се њен муж пусти на



слободу. Сутрадан je аустриjски генерал позвао грофа Пиетранеру, дочекао га je с наjвећом пажњом и уверио да ће његова пензиjа у скоро бити решена, и то наjповољниjе. Честити генерал Бубна, човек увићаван и добар, просто се стидео Прининог убиства и грофовог хапшења. После ове мале незгоде, коjу je отклонио чврст грофичин карактер, супрузи су живели како - тако, с пензиjом на коjу се, захваљуjући препоруци генерала Бубне, ниjе дуго чекало.

На срећу, грофица je од пре пет - шест година била у великом приjатељству с jедним младим и врло богатим човеком, коjи je био и грофов присни приjатељ, и он им стави на располагање тада наjлепшу запрегу енглеских коња у Милану, своjу ложу у позоришту Скали и своj замак на селу. Али, гроф je био свестан своjе храбрости, имао je племениту душу, плануо би лако и тада би дозвољавао себи да износи необична мишљења. Jеднога дана, кад je био у лову с неким младим људима, jедан од њих, коjи je служио под другом заставом, поче да збиjа шалу на рачун храбрости воjника цизалпиjске републике; гроф га ошамари, те се ту одмах и потукоше и гроф, коjи ниjе имао jедномишљеника мећу овим младим људима, би убиjен. Говорило се много о овом такозваном двобоjу, и личности коjе су биле уплетене решише да оду на пут у Шваjцарску.

Она глупа храброст коjу називаjу предавањем судбини, храброст глупака коjи без иjедне речи пушта да га обесе, ниjе била урођена грофици. Весна због смрти свога мужа она je хтела да се и Лимеркатиjу, оном младом богатом човеку, њеном присном приjатељу, прохте такоће да путуjе по Шваjцарскоj и да убиjе или ошамари убицу грофа Пиетранере.

Лимеркатиjу je оваj предлог био савршено смешан, а грофица осети да je код ње презирање убило љубав. Она постаде пажљивиjа према Лимеркатиjу; хтела je да пробуди у њему љубав, па да га затим остави и баци у очаjање. Да би оваj план освете био разумљив у Францускоj, рећи ћу да у Милану, земљи веома удаљеноj од наше, љубав jош увек доводи до очаjања. Грофица, коjа je y црнини далеко остављала иза себе све своjе супарнице, кокетирала je с младим људима коjи су припадали наjодличниjем друштву, и jедан од њих, гроф H .... коjи je одувек говорио да je Лимеркати по свом карактеру мало незграпан, мало крут за jедну тако духовиту жену, заљуби се до лудила у грофицу. Она написа Лимеркатиjу:

«Хоћете ли jеданпут да се покажете умним човеком? Замислите да ме никад нисте познавали. Остаjем, можда с мало презирања, ваша веома понизна

Ђина Пиетранера.«

Кад je прочитао ово писмо, Лимеркати оде у jедан од своjих замкова; његова се љубав распламте, он помахнита и стаде говорити да ће просвирати себи метак кроз главу, ствар коjа ниjе уобичаjена у земљама у коjима се веруjе у пакао. Одмах сутрадан по своме доласку на село писао je грофици и понудио jоj своjу руку и своjих две стотине хиљада ливара дохотка. Она му врати писмо неотворено по лакеjу грофа H ... Због тога je Лимеркати провео три године на свом имању, долазећи свака два месеца у Милано, али немаjући одважности да у њему остане, и досађуjући свима приjатељима своjом страсном љубављу према грофици и опширним причањима о наклоности коjу je некад имала за њега. У пометку je додавао да се с грофом H ... упропашћуjе и да je таква веза излаже срамоти.

Чињеница je да грофица ниjе осећала нимало љубави према грофу H ..., и то му je изjавила кад je била сасвим уверена у Лимеркатиjево очаjање. Гроф, коjи je био лепо васпитан, замоли je да не разглашуjе ову жалосну истину коjу му je поверила. — Ако будете толико добри, додаде он, да ме и даље примате са свима видним почастима коjе се указуjу признатом љубавнику, jа ћу можда наћи пристоjно место.

После ове хероjске изjаве, грофица ниjе више хтела ни коње ни ложу грофа H... Али, већ петнаест година она се беше навикла на наjгосподствениjи живот; имала je да реши оваj тежак или, боље рећи, немогућ проблем: живети у Милану с пензиjом од хиљаду и пет стотина франака. Она напусти своjу палату, узе под закуп две собе на петом спрату, отпусти сву послугу, па чак и собарицу, коjу замени jедна сирота старица коjа je радила по кућама. Ова жртва била je, y ствари, мање хероjска и мање тешка но што се то нама чини: у Милану сиромаштво ниjе срамота и, према томе, не чини се заплашеним душама као наjгоре зло. После неколико месеци овог отменог сиротовања, коjе нису остављала на миру непрестана писма Лимеркатиjева, па чак ни графа H ... коjи je, такође, понудио своjу руку грофици, догоди се да се маркиз дел Донго, обично одвратна тврдица, присети да би његови неприjатељи могли ликовати због беде његове сестре. Шта! Jедна дел Донго да спадне дотле да живи од пензиjе коjу бечки двор, на коjи je он толико имао да се тужи, даjе удовицама своjих генерала!

Он jоj написа писмо да je y замку Грианти чекаjу стан и живот достоjан његове сестре. Нестална душа грофичина прихвати са одушевљењем мисао о овом новом начину живота; прошло je двадесет година како ниjе становала у том старом замку коjи се величанствено дизао међу старим кестеновима, засађеним jош за време Сфорца. »Ту, говорила je себи, ту ћу наћи одмор; а у моjим



годинама зар то ниjе срећа? (Како je имала тридесет и jедну годину, мислила je да je дошло време да се повуче.) На овом дивном jезеру, где сам се родила, чека ме, наjзад, срећан и миран живот.«

Не знам да ли се варала, али jедно je извесно: ова страсна душа, коjа je тако лако одбила понуду два огромна богатства, донела je срећу у замак Грианту. Њене две братанице биле су ван себе од радости.

— Ти си ми повратила лепе дане младости, говорила je маркиза љубећи je; уочи твога доласка било ми je сто година.

Грофица стаде обилазити са Фабрисом сва она чаробна места у околини Грианте, коjа путници толико хвале: вилу Мелци, с друге стране jезера, према замку, коjа му je служила као тачка за осматрање; изнад ње свету шуму Сфондрата и оштри рт коjи дели две гране jезера, грану Кома, створену за уживање, и другу коjа се пружа ка Леку, тако озбиљну: изглед величанствен и пун милине, коме je раван наjчувениjи предео на свету, Напуљски залив, али га не надмашуjе. Грофица je ça усхићењем оживљавала успомене из своjе прве младости и поредила их са своjим садашњим осећањима. »Jезеро Комо, говорила je себи, ниjе окружено, као Женевско jезеро, земљиштем ограђеним и обрађеним по наjбољим методама, што подсећа на новац и зараду. Овде на све стране видим брда неjеднаке висине обрасла дрвећем коjе je случаj посадио и коjе људска рука jош ниjе искварила и натерала да даjу приход. Међу овим брдима, дивних облика, и коjа се спуштаjу ка jезеру тако необичним косама, могу да сачувам своjе илузиjе из Тасових и Ариостових описа. Све je овде отмене и нежно, све говори о љубави, ништа не подсећа на ругобе цивилизациjе.» Високо дрвеће скрива села коjа леже по косама, а изнад врхова дрвета уздиже се красна архитектура лепих сеоских звоника. Ако какво мало поље педесет стопа широко прекине овде - онде шумарке кестенова и дивљих трешања, задовољно око види биљке коjе на тим местима расту снажниjе и срећниjе но другде. Иза ових брда, на чиjим се врховима виде усамљена обиталишта, у коjима би сваки радо боравио, зачуђено око види врхове Алла, вечито покривене снегом, и њихова хладна озбиљност подсећа га на оно у недаћама живота што треба да повећа тренутну милину. Машта je ганута удаљеним звуцима звона каквог сеоцета скривеног под дрвећем; ови звуци, ношени водом коjа их ублажава, добиjаjу призвук приjатне меланхолиjе и као да говоре човеку: живот пролази, зато немоj бити тако незадовољан срећом коjа ти се укаже и уживаj у њоj. Jезик ових дивних места, коjима нема равних на свету, повратио je грофици сву жар њених шеснаест година. Она ниjе схватила како je могла провести толике године а да не види jезеро. »Да ниjе срећа, говорила je себи, у почетку старости нашла себи уточиште?« Купила je jедан чамац коjи су Фабрис, маркиза и она сами украсили, jер низашта ниjе било довољно новца у овоj наjсjаjниjоj кући: откако je пао у немилост, маркиз дел Донго удвоjио je аристократску раскош. На пример, да би повећао земљиште на рачун jезера, близу чувене алеjе платана, код Каденабиjе, подигао je jедан насип коjи je стаjао око осамдесет хиљада франака. На краjу насипа дизала се, по цртежима чувеног маркиза Кањоле, jедна капела, саграћена сва од огромних комада гранита, а у капели je Маркези, омиљени ваjар из Милана, направио гробницу, на коjоj су многоброjни барељефи представљали jуначка дела маркижевих предака.

Стариjи Фабрисов брат, маркезино Асканио, хтео je да се придружи шетњама ових госпођа; али je тетка прскала водом његову напрашену косу и сваког дана измишљала какву нову шалу на рачун његове озбиљности. Он, наjзад, ослободи свога пуног бледог лица ово весело друштво коje се ниjе смело смеjати у његовом присуству. Сви су мислили да je био шпиjун свога оца маркиза, а ваљало je штедети овог деспота, строгог и стално бесног откако je морао дати оставку. Асканио се закле да ће се осветити Фабрису.

Jедном се десила бура у коjоj умало нису сви настрадали; иако су имали врло мало новаца, издашно су наградили оба веслача да не би ништа рекли маркизу, коjи je већ показивао много зловоље што воде и његове две кћери. Доживели су и другу буру; на овом лепом jезеру буре су страшне и непредвиђене; налети ветра избиjаjу изненада из два планинска кланца, коjи леже у супротним правцима, и боре се на води. Грофица je хтела да се искрца усред оркана и пуцњаве Громова; тврдила je да би са jедне усамљене стене насред jезера, велике као нека собица, имала необичан призор: била би са свих страна опседнута таласима; али, скачући, из чамца, она паде у воду. Фабрис скочи за њом да je спасе, и вода их занесе доста далеко. Нема сумње, ниjе згодно удавити се; али je досада, потпуно изненађена, била прогнана из овог феудалног замка. Грофица je страсно заволела патриjархалност и астрологиjу опата Бланеса. Оно мало новаца што jоj je остало после набавке чамца било je употребљено за куповину jедног половног малог телескопа и готово сваке вечери она се пела са своjим братаницама и Фабрисом на терасу jедне готске куле на замку. Фабрис je важно као научник у овом друштву, и ту се проводило по неколико часова, врло весело и далеко од шпиjуна.

Ваља признати да je било дана кад грофица ни с ким ниjе говорила; виђали су je како се шета под високим кестеновима, занета у мрачне сањариjе; она je била исувише паметна да не осети понекад досаду што нема с ким да измења мисли. Али сутрадан се смеjала као и раниjе: жалбе њене снахе маркизе изазивале су ове мрачне утиске у тоj души, по природи тако живоj.

— Зар ћемо ово мало младости што нам je остало провести у овом тужном замку? узвикнула



je маркиза. Пре грофичиног доласка ниjе се ни усуђивала да се овако потужи. Тако се проживела зима од 1814. до 1815. Поред свег свог сиромаштва грофица je двапут

ишла у Милано на неколико дана; хтела je да види дивни Виганов балет коjи се давао у позоришту Скала, и маркиз ниjе бранно жени да прати своjу заову. Одлазили су, сем тога, да грофица прими своjу малу пензиjу, и сиромашна удовица пизалпиjског генерала позаjмљивала би по неколико цекина пребогатоj маркизн дел Донго. Ови излети били су веома приjатни; позивани су на ручак стари приjатељи, и тешили су се смеjући се свему као права деда. Она италиjанска веселост, пуна brio и непредвиђенога, бацала je y заборав мрачну зловољу коjу су маркиз дел Донго и његов стариjи син своjим преким погледима ширили око себе у Грианти. Фабрис, коме je било тек шеснаест година, представљао je врло добро старешину куће.

7. марта 1815. г. госпође, коjе се пре два дана беху вратиле с jедног приjатног пута из Милана, шетале су лепом алеjом платана, коjа je пре кратког времена била продужена до самог jезера. Уто се поjави jедан чамац коjи je долазио са стране Кома и коjи поче давати необичне знаке. Jедан маркижев повереник скочи на насип: Наполеон се искрцао у Жуанском заливу. Простосрдачну Европу изненадио je оваj догађаj, али нимало ниjе изненадио маркиза дел Донга; он написа своме владаоцу писмо пуно уверавања о великоj оданости; нудно му je своjе способности и неколико милиона, понављаjући да су његови министри jакобинци и да су у дослуху с париским коловоћама.

8. марта, у шест часова изjутра, писао je маркиз, са свим своjим одликовањима, по диктирању свога стариjег сина, концепт треће депеше; он je ça озбиљношћу преписиваше своjим лепим исписаним рукописом на хартиjу чиjи je водени жиг представљао владаочев лик. У истом тренутку Фабрис je улазио код грофице Пиетранере.

— Jа одлазим, рече jоj; хоћу да се придружим цару, коjи je италиjански краљ: он je показао толико приjатељство према твоме мужу! Ићи ћу преко Шваjцарске. Ноћас ми je y Менађу моj приjатељ Вази, коjи продаjе барометре, дао своj пасош; а ти ми сад даj неколико наполеона, jер имам свега два; али, ако будем морао, ићи ћу пешке.

Грофица je плакала од радости и зебње. — Велики боже! Зашто да ти таква мисао падне на памет! — узвикну она шчепавши

Фабрисове руке. Она устаде и из ормана за рубље, где je била брижљиво сакривена, узе jедну кесицу

украшену бисером; то je било све што je имала. — Узми, рече Фабрису; али, за име божjе! немоj да погинеш. Шта остаjе твоjоj несрећноj маjци

и мени ако те изгубимо? Што се тиче Наполеоновог успеха, он je немогућ, jадни приjатељу; наша господа знаће већ да га уклоне. Зар ниси пре осам дана чуо у Милану причу о она двадесет и три плана за убиство, коjи су били тако вешто смишљени и коjих се правим чудом спасао? А онда je jош био свемоћан. Ти си видео да код наших неприjатеља постоjи жеља да га упропасте; Француска ниjе више ништа представљала кад je он отишао.

Грофица je говорила Фабрису с наjживљим узбућењем о судбини коjа чека Наполеона. — Допуштаjући ти да идеш к њему, jа му жртвуjем оно што ми je наjмилиjе на овоме свету,

говорила je. Фабрису навреше сузе на очи и он je плакао грлећи грофицу, али његова одлука да иде ниjе

била ни за часак поколебана. Он je ça одушевљењем обjашњавао овоj тако драгоj приjатељици све разлоге коjи су га определили, а коjи су, бар по нашем мишљењу, сасвим неозбиљни.

— Синоћ, било je jош седам минута до шест часова, шетали смо се, као што знаш, алеjом платана, на обали jезера, испод Casa Sommariva, и ишли смо ка jугу. Ту сам први пут спазио у даљини велики чамац коjи je долазио из Кома (и носио ову тако важну вест. Како сам гледао оваj чамац, не мислећи на цара и завидећи само срећи оних коjи могу да путуjу, наjеданпут ме обузе силно узбуђење. Чамац пристаде уз обалу, повереник поче нешто тихо говорити моме оцу, коjи je пребледео и одвео нас на страну да нам саопшти страшну вест. Jа сам се окренуо jезеру jедино зато да сакриjем сузе радоснице коjе ми ударише на очи. Наjеданпут, десно од мене, угледах на врло великоj висини jедног орла, Наполеонову птицу; он je величанствено летео у правду Шваjцарске, и, према томе, ка Паризу. И jа ћу, рекох у себи истог тренутка, прећи преко Шваjцарске брзином орла и понудићу том великом човеку нешто врло мало, jедном речjу све што могу понудити: помоћ своjе слабе мишице. Он je хтео да нам створи отаџбину, и волео je мога течу. Jош док сам гледао орла, неким чудом усахнуше моjе сузе; а да ми je ову мисао послало небо, доказ je то што сам у истом тренутку, без размишљања, решио и нашао начина да пођем на оваj пут. Сва моjа туга коjа ми, као што знаш, труjе живот, нарочито недељом, била je за трен ока као однета божанским дахом. Видео сам велику слику Италиjе коjа се диже из блата у коме je Немци задржаваjу;

6 она je пружала своjе измучене и jош ланцима

оковане руке ка своме краљу и своме ослободиоцу. И jа, рекох у себи, jош непознати син ове несрећне маjке, jа идем да умрем или да победим са овим човеком кога je судбина обележила и коjи

6 То говори jедна страсна личност; она преводи у прози неколико стихова чувеног Монтиjа



je хтео да спере са нас љагу коjу су на нас бацили наjвећи робови и наjгори међу становницима Европе. »Ти знаш, додаде он тихим гласом, приближуjући се грофици и гледаjући je очима из коjих je избиjао пламен, ти знаш онаj млади кестен коjи je моjа маjка лично, оне зиме кад сам се jа родио, засадила краj великог извора у нашоj шуми, на две миље одавде: пре но ма шта предузмем, хтео сам да га видим. Пролеће тек што je настало, и jа рекох у себи: ако моjе дрво има лишћа, то ће ми бити знак. Треба и jа да изађем из обамрлости у коjоj чамим у овом тужном и хладном замку. Не налазиш ли да су ови стари почађавели зидови, сада симболи, а некад средства деспотизма, права слика тужне зиме? Они су за мене што je зима за моjе дрво.

»Хоћеш ли ми веровати, Ђина? Синоћ у седам и по часова дошао сам до мога кестена: на њему je било лишће, лепо ситно лишће, већ прилично развиjено! Пољубио сам га, пазећи да га не повредим. Окопао сам побожно земљу око милог дрвета. Одмах после тога, обузет новим одушевљењем, прешао сам преко планине и дошао у Менађо: био ми je потребан пасош за прелазак у Шваjцарску. Време je брзо пролазило, био je већ jедан час уjутро кад сам се нашао пред Вазиjевим вратима. Мислио сам да ћу морати дуго лупати да га пробудим; али он je био на ногама, са три своjа приjатеља. На моjу прву реч узвикнуо je: »Идеш да се придружиш Наполеону!» и загрлио ме. И остали ме пољубише са одушевљењем. »3ашто сам ожењен!« рече jедан од њих.

Госпођа Пиетранера беше се замислила: сматрала je да треба да му учини извесне замерке. Да je имао и наjмање искуства, Фабрис би одмах у видео да ни сама грофица не веруjе у добре разлоге коjе му je давала. Али, ако ниjе имао искуства, имао je одлучности; он не хтеде ни да саслуша ове разлоге. Грофица се убрзо задовољи да добиjе од њега реч да ће бар саопштити маjци своjу намеру.

— Она ће то испричати моjим сестрама, а ове ће ме жене и нехотице издати! — узвикну Фабрис с неком jуначком охолошћу.

— Говорите с више поштовања о полу коjи ће вам донети успех, рече грофица смешећи се кроз сузе; jер људима се нећете никад допадати: имате исувише жара за прозаичне душе.

Маркиза бризну у плач кад je сазнала за необичну намеру свога сина; она ниje сматрала да je то jунаштво и чинила je све што je могла само да га задржи. Али, кад се уверила да га ништа на свету, сем тамничких зидова, не би могло спречити да пође, даде му оно мало новаца што je имала; затим се сети да од jуче има осам до десет ситних брилиjаната, у вредности десетак хиљада франака, коjе jоj je маркиз био поверио да их преради у Милану. Фабрисове сестре уђоше код маjке док je грофица ушивала ове брилиjанте у путничко одело нашег jунака; он врати овим сиротим женама њихове бедне наполеоне. Сестре су биле толико одушевљене његовом намером па га изљубише радосно и с таквом галамом да он узе неколико брилиjаната коjи jош нису били ушивени и хтеде сместа да отпутуjе.

— Ви ћете ме и нехотице издати, рече сестрама. Пошто већ имам толико новаца, излишно je да носим ствари, наћи ћу их свуда.

Изљубио je ова лица коjа су му била тако драга и одмах отишао, не хтевши чак ни да уђе у своjу собу. Ишао je тако брзо, непрестано се боjећи да га не гоне коњаници, да je jош исте вечери стигао у Лугано. Благодарећи богу био je у jедноj шваjцарскоj вароши и ниjе се више боjао да ће га на пустом друму напасти жандарми коje je његов отац платно. Из овог места му je написао jедно лепо писмо — детињска слабост коjа je изазвала траjан маркижев гнев. Фабрис узе jедног коња и пређе преко Светог Готхарда; путовао je брзо и ступио у Француску код Понтарлиjа. Цар се налази у Паризу. Ту почеше Фабрисове невоље; пошао je с чврстом намером да говори с царем. Никада му ниjе пало на ум да je то тако тешко. У Милану je десет пута дневно виђао кнеза Евгениjа и могао je говорити с њим. У Паризу, свако jутро ишао je у двориште Тиљериjа да присуствуjе смотрама коjе je Наполеон држао; али се никад ниjе могао приближити цару. Наш je jунак мислио да су сви Французи као и он дубоко потресени краjњом опасношћу коjа je претила отаџбини. За столом, у хотелу у коме je био одсео, ниjе крио своjе намере и своjу оданост; наишао je на младе људе, веома љубазне, jош више одушевљене но он, коjи нису пропустили да му за неколико дана украду сав новац коjи je имао. Срећом, из чисте скромности, ниjе ништа говорио о брилиjантима коjе му je дала маjка. Оно jутро кад je, после jедне пиjанке, био заиста опљачкан, он купи два лепа коња, узе за слугу jедног бившег воjника, коњушара неког џамбаса, и, презирући младе Парижане коjи су били jунаци само на jезику, крену у воjску. Ниjе знао ништа друго но да се та воjска прикупљала око Мобежа. Тек што je стигао на границу, учинило му се да je глупо седети у кући и греjати се краj топлог камина док су воjници логоровали под ведрим небом. Не слушаjући свога слугу, коjи je био разуман човек, он се неразборито увуче у биваке на самоj граници, на путу за Белгиjу. Тек што je стигао у први батаљон размештен поред пута, воjници стадоше загледати овог младог варошанина чиjе одело ниjе имало ничега што би подсећало на униформу. Ноћ се спуштала, дувао je хладан ветар. Фабрис приђе jедноj ватри и замоли за гостопримство коjе би платно. Воjници се згледаше, зачуђени нарочито новчаном понудом, и добродушно му начинише места краj ватре; слуга му направи заклон. Али, jедан час доцниjе, кад je пуковски поднаредник пролазио поред бивака, воjници му саопштише долазак овог странца коjи je



рђаво говорив француски. Поднаредник поче да испитуjе Фабриса, коjи му je причао о своме одушевљењу за цара са врло сумњивим нагласком; на то га оваj подофицир замоли да пође с њим до пуковника, коjи се налазио на jедном оближњем маjуру. Фабрисов слуга приђе с коњима. Ови су коњи толико пали у очи подофициру да се одмах предомислио и стао испитивати и слугу. Оваj, некадашњи воjник, погодио je намеру свога саговорника и стао говорити о препорукама коjе je имао његов господин, додаjући да му подофицир неће, ваљда, здипити његове лепе коње. На то га одмах шчепа за jаку jедан воjник кога je поднаредник дозвао; други jедан воjник прихвати коње, а поднаредник строго заповеди Фабрису да пође за њим без поговора.

Пошто га je водио пешке jедну добру миљу, по мраку, коjи je изгледао jош дубљи због бивачких ватри, коjе су са свих страна обасjавале хоризонт, поднаредник предаде Фабриса jедном жандармериjском официру коjи му, озбиљна лица, затражи исправе. Фабрис показа пасош у коме je био означен као трговац барометрима коjи носи своjу робу.

— Што су глупи! узвикну официр; ово je исувише! Он постави неколико питања нашем jунаку, коjи je с наjвећим одушевљењем говорио о цару и слободи; на то жандармериjски официр прсну у необуздан смех.

— Е, ти ниси одвећ вешт! узвикну он. Мало je много што се усуђуjу да нам шаљу такве жутокљунце!

И не обазирући се на оно што je говорио Фабрис, коjи се уби доказуjући да он ниjе, у ствари, трговац барометрима, официр га посла у затвор у Б..., jедну оближњу варошицу, где наш jунак стиже у три часа изjутра, ван себе од љутине и мртав уморан.

Фабрис, у први мах зачуђен, затим разjарен, не схватаjући баш нимало шта се то с њим збива, проведе тридесет и три дуга дана у овом бедном затвору; писао je из дана у дан писма команданту места, и тамничарева жена, лепа Фламанка од тридесет и шест година, примила се да их предаjе. Али, како нимало ниjе желела да буде стрељан тако леп младић, коjи je, уосталом, добро плаћао, она je сва та писма редовно бацала у ватру. Врло касно увече изволела je долазити да саслуша сужњева jадања; ревела je своме мужу да жутокљунац има новаца, на што jоj je мудри тамничар оставио одрешене руке. Она je искористила ово допуштење и добила неколико златника, jер je поднаредник узео само коње, а жандармериjски официр ништа. Jедно по подне, месеца jуна, Фабрис чу jаку грмљавину топова, доста удаљену. Дакле, наjзад су почеле борбе! Срце му je хтело да искочи од нестрпљења. Такође je чуо и велику галаму у вароши; доиста, вршио се велики покрет, три дивизиjе су пролазиле кроз Б... Кад je, y jеданаест часова увече, тамничарева жена дошла да подели с њим његову туту, Фабрис je био jош љубазниjи него обично; затим, узевши je за руке, рече:

— Гледаjте да изађем одавде, заклећу се чашћу да ћу се вратити у затвор чим престане борба.

— Све je то коjешта. Имаш ли ти quibus? Он се унезвери, ниjе разумео реч quibus. Тамничарка, опазивши ову промену, помисли да му je кеса празна, и уместо да говори о

наполеонима, како се била решила, говорила je само о францима. — Слушаj, рече му, ако можеш да даш jедно стотину франака, метнућу по два наполеона на

свако око каплару коjи ноћас буде дошао да смени стражу. Тако те неће моћи да види кад будеш излазио из затвора, а ако његов пук сутра одлази, он ће пристати.

Погодба би брзо углављена. Тамничарка чак пристаде да сакриjе Фабриса у своjоj соби, одакле би лакше могао побећи сутрадан уjутро.

Сутрадан, пре зоре, ова жена, веома тронута, рече Фабрису: — Драги моj дечко, ти си jош исувише млад за овако ружан посао; послушаj ме, не упуштаj се

више у овако шта. — Како! понављао je Фабрис; зар je злочин ако хоћемо да бранимо отаџбину? — Доста! Сећаj се увек да сам ти jа спасла живот; твоj je случаj jасан, ти би био стрељан. Али,

не казуj то никоме, jер бисмо моj муж и jа изгубили место; нарочито немоj нипошто понављати своjу рђаву причу о миланском племићу прерушеном у трговца барометрима: то je исувише глупо. Слушаj ме добро: даћу ти одело jедног хусара коjи je прекjуче умро у затвору; отвараj уста што ређе можеш; али, ако те какав коњички подофицир или официр буде питао тако да мораш да одговориш, кажи да си остао болестан код jедног сељака коjи те je примио из сажаљења, jер си дрхтао од грознице у jарку краj друма. Ако не буду задовољни овим одговором, додаj да идеш у своj пук. Можда ће те затворити због твог нагласка; онда им кажи да си рођен у Пиjемонту, да си регрут коjи je остао у Францускоj прошле године, итд. итд.

Први пут после тридесет и три дана гнева Фабрис je разумео таjну свега онога што му се дешавало. Сматрали су га за шпиjуна. Он стаде умовати с тамничарком, коjа je то jутро била врло нежна; и наjзад, док je она стешњавала хусарево одело, он потанко исприча своjу историjу зачуђеноj жени. Она за часак поверова у њу; изгледао je тако безазлен, и тако му je лепо стоjало хусарско одело!

— Кад баш толико желиш да се бориш, рече му она наjзад, упола убеђена, требало je да ступиш у какав пук чим си дошао у Париз. Да си само почастио каквог подофицира, ствар би била



готова! Тамничарка му даде много корисних савета за будућност, и наjзад, у само свануће, испрати

Фабриса из свога стана, пошто га je по сто пута заклела да никад не помиње њено име ма шта се догодило. Чим je изишао из варошице корачаjући весело с хусарском сабљом под руком, Фабрис осети неки немир. »И тако, рече у себи, ево ме у оделу и с путним листом jедног хусара коjи je умро у затвору, у коjи je, кажу, допао због крађе jедне краве и неколико сребрних кашика! Jа сам, тако рећи наследио његово биће... што никако нисам желео ни предвиђао... Чуваj се затвора! ... Предсказање je jасно, патићу много у затвору!»

Ни je прошао ни jедан час откако je Фабрис оставио своjу добротворку, кад се спусти тако jака киша да je нови хусар jедва корачао, спутан гломазним чизмама коjе нису биле прављене за њега. Он срете неког сељака коjи je jaxao на бедном коњу, те купи коња, споразумеваjући се знацима; тамничарка му je препоручила да говори што мање због његовог нагласка.

Тог дана воjска, коjа je добила битку код Лињиjа, наступала je y правду Брисла; било je уочи битке на Ватерлоу. У подне Фабрис чу грмљавину топова кроз кишу коjа je jош непрестано лила; сав озарен, сасвим заборави на страшне тренутке очаjања коjе je доживео због оног тако неправедног затвора. Ишао je док ниjе увелико наступила ноћ, и како je почео бивати разумниjи, оде да преноћи у некоj сељачкоj кући, врло удаљеноj од друма. Власник куће, сељак, плакао je и говорио како су му све однели; Фабрис му даде jедан талир, и он наће зоби. »Моj коњ ниjе леп, рече Фабрис у себи, али, ипак, могао би се свидети каквом подофициру«; и он оде у шталу да преноћи краj њега. Сутра-дан, jедан час пре сванућа, Фабрис je био на друму и силним миловањем успео je да натера свога коња у кас. Око пет часова зачуо je пуцњаву топова; то je био увод у битку на Ватерлоу.

III

Фабрис je убрзо наишао на кантинерке и из превелике захвалности према тамничарки из Б..., упустио се с њима у разговор; упитао je jедну од њих где je четврти хусарски пук коме je припадао.

— Нећеш нимало погрешити ако толико не хиташ, мали воjниче, рече кантинерка, дирнута бледилом лица и лепим Фабрисовим очима. Jош ти немаш доста чврсту руку за ударце сабљом коjи ће се данас делити. Да имаш пушку и коjе-како, могао би пуцати као и сваки други.

Оваj савет ниjе се свидео Фабрису; али je узалуд журио свога коња, он ниjе могао ићи брже од кантинеркиних двоколица. С времена на време као да се приближавало грување топова и сметало им да се чуjу, jер je Фабрис био толико занет одушевљењем и срећом да je наставио разговор. Свака кантинеркина реч удваjала je његову срећу и чинила да je jош боље схвати. Сем свога правог имена и бекства из затвора, испричао je све овоj жени коjа je изгледала тако добра. Она се веома зачудила и ниjе разумела ништа од свега онога што jоj je причао оваj лепи млади воjник.

— Сад видим шта je, узвикну она наjзад победоносно; ви сте млад варошанин, заљубљен у жену неког капетана из четвртог хусарског пука. Зацело вам je ваша драгана поклонила униформу коjу носите, и ви трчите за њом. Цела je истина, као што je бог на небу, да никад нисте били воjник; али, како сте храбро момче, пошто je ваш пук у борби, хоћете да се поjавите у њему да вас не би сматрали за кукавицу.

Фабрис je све одобравао; то je био jедини начин да прими добре савете. »Не познаjем навике ових Француза, говорио je себи, и ако ме неко не упути, опет ћу допасти затвора и украшће ми коња.«

— Пре свега, мали, рече му кантинерка, коjа му je све више постаjала приjатељ, признаj да немаш ни двадесет година; наjвише ако имаш седамнаест.

То je било истина, и Фабрис je то радо признао. — И тако, ти ниси ни регрут; само за љубав лепих госпођиних очиjу идеш да поломиш кости.

Врага! та не захтева много. Ако имаш jош коjи од оних жућака коjе ти je дала, треба, primo, да купиш другог коња; видиш како та para чуљи уши кад топ загуди из веће близине; то je неко сељачко кљусе због кога ћеш погинути чим будеш у строjу. Онаj бели дим што видиш тамо преко ограде, то je, мали моj, плотунска паљба! Према томе, спреми се да претрпиш жесток страх кад чуjеш како куршуми звижде. Добро би учинио да узмеш коjи залогај док jош имаш времена.

Фабрис послуша оваj савет, и, пружаjући jедан наполеон кантинерки, замоли je да наплати. — Жалост га je погледати! узвикну ова жена; оваj мали jадник не уме ни да потроши своj

новац! Заслужио си да сад, кад сам ти узела наполеон, потерам Кокоту касом: врага би ме та твоjа pага могла стићи. Шта би радио, лудаче, кад бих сад загребла? Упамти да се никад не показуjе злато кад пољак грми. На, рече му, ево ти осамнаест франака и педесет сантима. Доручак те стаjе свега франак и по. Сад, имаћемо ускоро коња на продаjу. Ако je животиња мала, даћеш за њу десет франака; у сваком случаjу никако више од двадесет, па ма то био сам коњ четворице Емонових синова.

После свршеног доручка нека жена, коjа je прелазила преко поља и изишла на друм, прекиде кантинерку, коjа je непрестано брбљала.



— Хеj! повика ова жена; хеj; Марго! твоj шести пешадиjски пук je десно. — Мали, морам да те оставим, рече кантинерка нашем jунаку; али, заиста, жао ми те je;

приjатељ сам ти, доврага! Ти не знаш ништа, ама баш ништа; превариће те сигурно, као што je бог на небу. Хаjде са мном у шести.

— Увиђам да не знам ништа, рече jоj Фабрис, али хоћу да се борим и решио сам се да идем тамо ка оном белом диму.

— Гледаj, како таj твоj коњ стриже ушима. Чим буде тамо, иако je тако слаб, отеће ти се из руку и бог зна куда ће те одвести. Знаш шта? Чим будеш с воjницима, узми jедну пушку и фишеклиjу, стани перед воjника и ради све што и они. Него, кладим се да не знаш ни да одгризеш фишек.

Фабрис, увређен, признаде своjоj новоj приjатељици да je тачно погодила. — Jадни дечко! Погинућеш одмах! Тако ми бога, неће дуго. Мораш свакако поћи са мном,

настави кантинерка заповедничким гласом. — Али, jа хоћу да се борим. — Борићеш се, не боj се; шести пук je чувен, а данас ће бити посла за све.

— Али, хоћемо ли бити скоро у вашем пуку? — Наjдаље за четврт часа. «Захваљуjући препоруци ове храбре жене рече Фабрис у себи, неће ме због мог потпуног

незнања сматрати за шпиjуна и моћи ћу да се борим.« У том тренутку грмљавина топова постаде jача, све пуцањ за пуцњем. »Ово личи на броjанице«, помисли Фабрис. — Почиње да се распознаjе плотунска паљба, рече каитинерка и ошину свога коња, кога као да je пуцњава ободрила.

Кантинерка скрену десно и удари преким путем кроз ливаде; блато je било читаву стопу дебело; мале двоколице умало не остадоше у њему; Фабрис поможе. Његов коњ паде двапут; ускоро се пут, мање поплављен водом, претвори у стазу коjа je водила кроз траву. Ниjе Фабрис прешао ни пет стотина корака, а његова para наjеданпут стаде: на стази je лежао попреко jедан леш, од кога су се згрозили и коњ и коњаник. Фабрисово лице, по природи врло бледо, пoстаде чисто зелено; кантинерка, пошто je погледала мртваца, рече, као да говори самоj себи:

— Оваj ниjе из наше дивизиjе. Затим, погледавши нашег jунака, прсну у смех: — Хаj! ха! мали моj! узвикну, ето посластице! Фабрис оста слеђен. Што му je нарочито падало у очи, то je прљавштина ногу овог леша, са

кога су већ били скинули обућу и оставили само похабане Панталоне умрљане крвљу. — Приђи, рече му кантинерка, сиђи с коња, треба да се на то навикнеш. Гле, узвикну,

прошишало му кроз главу. Куршум, коjи je ушао у близини носа и изишао на слепоочницу с противне стране, ужасно je

унаказио оваj леш; jедно око му je остало отворено. — Та сиђи с коња, мали, рече кантинерка, и пружи му руку да видиш да ли ће и он пружити

своjу. Не устежући се, иако му je било страшно одвратно, Фабрис скочи с коња и узе леш за руку

коjу jако продрмуса; затим оста као укопан: осећао je да нема снаге да се поново попне на коња. Нарочито га je ужасавало оно отворено око.

»Кантинерка ће мислити да сам кукавица», говорио je y себи с горчином. Али je осећао да не може ни да се макне: пао би. Таj тренутак je био страшан. Фабрису умало ниjе сасвим позлило. Кантинерка то спази, лако скочи са своjих малих кола и пружи му без иjедне речи чашицу ракиjе коjу он попи наискап: тако се могао поново попети на своjу рагу, те настави пут ништа не говорећи. Кантинерка га je погледала с времена на време испод ока.

— Сутра ћеш се борити, мали, рече му наjзад; данас ћеш остати са мном. Увиђаш ваљда да треба да научиш воjнички занат.

— Напротив, хоћу да се борим одмах, узвикну наш jунак мрачна лица, што се кантинерки учини као добар знак.

Грмљавина топова била je све jача и као да се приближавала. Пуцњи су почели бивати као непрекидан тутањ; метак за метком je падао, и у овом непрекидном тутњу, коjи je подсећао на хук удаљеног планинског потока, распознавала се врло лепо плотунска паљба.

У том тренутку пут je залазио у jедну шумицу. Кантинерка спази три-четири наша воjника коjи су jоj долазили у сусрет у наjвећем трку; она лако скочи са своjих кола и сакри се на петнаест до двадесет корака од пута. Ту се шћућури у jедноj рупи коjа je била остала на месту са кога je ишчупано неко велико дрво. »Сад ћу видети, рече у себи Фабрис, да ли сам кукавица!« Он застаде краj двоколица коjа je кантинерка напустила и извуче сабљу. Воjници се не осврнуше на њега и прођоше трчећи ивицом шуме, лево од пута.

— To су наши, рече мирно кантинерка, враћаjући се сва задихана своjим малим колима . . . Да ти je коњ у стању да галопира, рекла бих ти: потераj напред до ивице шуме и види да ли има кога у равници.



Фабрис ниje чекао да му се каже двапут; он одломи jедну гранчицу тополе, покида с ње лишће и стаде тући свом снагом коња; pагa пређе за часак у галоп, па се опет врати на своj уобичаjени ситан кас. Кантинерка je потерала свога коња галопом.

— Стани, та стани! викала je Фабрису. Убрзо су обоjе били ван шуме. Кад су стигли до равнице, чуше ужасну ларму: топови и плотуни пушака грмели су са свих страна, десно, лево, позади. И како je шумица, из коjе су изишли, била на jедноj узвишици осам до десет стопа изнад равнице, угледаше доста лепо jедан део боjишта; али, ипак ниjе било никога на ливади са оне стране шуме. Хиљаду корака дуга, ова ливада била je оивичена дугам редом врло лиснатих врба; изнад врба видео се бели дим, коjи се понекад дизао у небо ковитлаjући се.

— Да ми je само знати где je пук! говорила je кантинерка збуњено. Не треба ићи право преко ове велике ливаде. Него ти, рече Фабрису, ако видиш каквог неприjатељског воjника, боди га одмах врхом своjе сабље, немоj га ваздан сећи.

У таj мах кантинерка спази она четири воjника о коjима смо малопре говорили: избиjали су из шуме у равницу, лево од пута. Jедан од њих био je на коњу.

— Ево нешто за тебе, рече Фабрису. Хеj! повика ономе што je био на коњу, ходи овамо да попиjеш чашицу ракиjе. Воjници приђоше.

— Где je шести пук? упита их. — Тамо, пет минута одавде, испред оног канала дуж врба; баш малопре погинуо je пуковник

Макон. — Да ти дам пет франака за тог твог коња? — Пет франака! Шала ниjе рђава, маjчице; за официрског коња кога ћу кроз четврт часа

продати за пет наполеона! — Даj ми jедан од тих твоjих наполеона, рече кантинерка Фабрису. Затим приђе воjнику на

коњу. — Силази брзо, рече му, ево ти наполеон. Воjник сиђе, Фабрис весело скочи у седло,

кантинерка je откопчавала теркиjе коjе су биле на раги. — Та помозите ми, рече она воjницима; зар тако остављате jедну даму да се сама мучи! Али чим je заплењени коњ осетио теркиjе, стаде се пропињати, Фабрис, коjи je врло добро

jахао, морао je употребите сву своjу снагу да га савлада. — Добар знак! рече кантинерка; господин ниjе навикао да га теркиjе голицаjу. — Па генералски коњ, узвикну воjник коjи га je продао, коњ коjи вреди десет наполеона као

jедну пару. — Ево ти двадесет франака, рече му Фабрис, коjи je био ван себе од радости што има под

собом коња коjи je пун живота. У таj мах jедно ђуле косо удари у низ врба и Фабрису се указа необичан призор: ситне гране

коje лете на све стране као покошене косом. — Гле! Пољак се примиче, рече му воjник, узимаjући своjих двадесет франака. Могло je бити два часа. Фабрис je jош био занет овим необичним призором, кад неколико генерала, у пратњи

двадесетак хусара, пређоше у галопу преко jедног угла простране ливаде, на чиjоj се ивици зауставио; његов коњ зарза, пропе се два - трипут jедно за другим, затим стаде jако вући узду коjа га je задржавала. »Кад баш хоћеш, добро!» рече Фабрис у себи.

Остављен самом себи, коњ полете и придружи се пратњи коjа je ишла за генералима. Фабрис изброjа четири опшивена шешира. После четврт часа, из неколико речи коje je изговорио jедан хусар до њега, Фабрис разумеде да je jедан од ових генерала славни маршал Неj. Он je био на врхунцу среће: само ниjе могао да погоди коjи je од четворице генерала маршал Неj; дао би све на свету да то дозна, али се сети да не треба да говори. Пратња се заустави да би прешла преко jедног широког jарка коjи je синоћна киша испунила водом: оваj jарак био je оивичен великим дрвећем и налазио се лево, на краjу ливаде где je Фабрис купио коња. Готово сви хусари су сjахали; обала jарка била je окомита и врло клизава, а вода три - четири стопе испод нивоа ливаде. Фабрис, расеjан у своjоj радости, мислио je више на маршала Неjа и на славу но на свога коња, коjи, врло ватрен, скочи у канал, услед чега вода прсну високо. Jеднога генерала вода целог поли, и он псуjући узвикну:

— До ђавола! проклета животиња! Фабрис се осети дубоко увређен овом псовком. »Да ли да тражим задовољење?« рече у себи.

Међутим, да би показао да ниjе тако неспретан, покуша да се испење с коњем уз противну страну jарка; али, ова je била окомита и висока пет-шест стопа. Ваљало je од тога одустати; он онда пође навише с коњем коме je само глава била ван воде и, наjзад, нађе као неко поjило; овим благим нагибом он се лако докопа поља на другоj страни канала. Био je први из пратње коjи се тамо поjавио, те стаде поносито касати дуж обале; у дну канала хусари су се батргали доведени у неприлику своjим положаjем, jер je на много места вода била пет стопа дубока. Два-три коња поплашише се и хтедоше да запливаjу, што изазва страшно запљускивање блатом. Jедан подофицир уочи маневар овога жутокљунца коjи je тако мало лично на воjника.



— Уз воду! има jедно поjило лево! повика он. И мало-помало сви пређоше. Дошавши на другу обалу, Фабрис нађе генерале саме; учинило му се да je грмљавина топова

двапут jача, тако да je jедва чуо генерала, кога je онако попрскао, како му je викао на уво: — Где си узео тога коња? Фабрис je био толико збуњен да одговори на италиjанском: — L' ho comprato poco fa (Купио сам га малопре.) — Шта кажеш? викну му генерал. Али, у томе тренутку ларма постаде толико велика да му Фабрис не могаде одговорити.

Признаћемо да je наш jунак био врло мало jунак у том тренутку. Међутим, страх je код њега долазио тек на друго место; њега je нарочито саблажњавала она ларма коjа му je парала уши. Пратња пређе у галоп; jурили су преко jедног пространог преораног земљишта, са оне стране канала, а то je поље било покривено лешевима.

— Црвени! Црвени викали су радосно хусари из пратње. У први мах Фабрис ниjе разумео, али, после запази да су готово сви лешеви у црвеноj

униформи. Jедна околност изазва у њему jезу ужаса; приметно je да су многи од ових несрећних црвених jош у животу; они су викали, очевидно молећи за помоћ, али се нико ниjе заустављао да им je укаже. Наш jунак, врло човечан, чинио je све на свету да му коњ не згази кога од црвених. Пратња се заустави. Фабрис, коjи ниjе обраћао довољно пажње на своjу воjничку дужност, галопирао je и даље, гледаjући jедног несрећног рањеника.

— Стоj, ти жутокљунче! повика му подофицир. Фабрис виде да je био двадесет корака десно испред генерала, и то баш на оноj страни на

коjу су гледали догледима. Враћаjући се у ред иза осталих хусара, коjи су остали неколико корака позади, он виде наjкрупниjег од ових генерала како говори своме суседу, такође, генералу, заповедничким гласом и готово прекореваjући га; псовао je. Фабрис не могаде обуздати своjу радозналост, те и поред савета коjи му je дала његова приjатељица тамничарка да никако не говори, срочи jедну реченицу, сасвим француску, сасвим правилну, и рече своме суседу: — Ко je онаj генерал што риба свога суседа?

— То je маршал, забога! — Коjи маршал? — Маршал Неj, глупаче. Ама где си ти то служио до сада? Фабрис, мада врло осетљив, и не помисли да се наљути на ову увреду; он je, занет

детињским дивљењем, посматрао овог славног кнеза од Москове, наjхрабриjег међу храбрима. Наjеданпут кренуше трком. После неколико тренутака Фабрис виде, двадесет корака испред

њих, поорану земљу коjа се мицала на чудан начин. Дно бразда било je пуно воде, а врло влажна земља, коjа je образовала гребен ових бразда, летела je y малим црним комадима по три-четири стопе у висину. Фабрис уочи у пролазу ову необичну поjаву; затим му се мисли вратише на маршалову славу. Чу поред себе кратак узвик: то су пала два хусара погођена зрнима; кад их je погледао, били су већ на двадесет корака од пратње. Оно што га je наjвише ужаснуло био je jедан коњ, сав крвав, коjи се копрцао на поораноj земљи, заплићући ноге у своjу сопствену утробу: хтео je да иде за осталима; крв je текла у блато.

»И тако, ево ме jедва jедном у ватри! рече у себи. Видео сам ватру! понављао je задовољно. Сад сам прави воjник.« У том тренутку пратња je jурила у наjвећем трку, и наш jунак разумеде да то од ђулади земља лети на све стране. Узалуд je гледао на ону страну са коjе су ђулад долазила; видео je бео дим батериjе у огромноj даљини и учинило му се да, усред подjеднаке и непрекидне тутњаве, коjу су створили топовски пуцњи, чуjе плотуне у много већоj близини: ниjе разумевао ништа.

У таj мах генерали и пратња сићоше на мали пут, пун воде, коjи je био пет стопа ниже. Маршал се заустави и стаде поново гледати своjим догледом. Фабрис je овог пута могао врло

лепо да га види; учинило му се да je веома плав и да има велику риђу главу. »Ми немамо оваквих лица у Италиjи, рече у себи. Jа коjи сам тако блед и имам кестењасту косу никад нећу бити овакав«, додаде у себи с тугом. За њега су ове речи значиле: никад нећу бити jунак. Он погледа у хусаре; сем jедног jединог сви су имали жуте бркове. Ако je Фабрис гледао хусаре из пратње, и они су сви гледали њега. Ови погледи натераше му румен у образе и, да би учинио краj своjоj забуни, он окрену главу ка неприjатељу. Тамо су се видели врло дугачки редови људи у црвеноj униформи; али га je веома зачудило што су ти људи изгледали сасвим мали. Њихови дугачки редови, коjи су били пукови или дивизиjе, нису му изгледали виши од живе ограде. Jедна линиjа црвених коњаника приближавала се касом пуку коjим су маршал и његова пратња ишли ходом, газећи по блату. Дим je сметао да се ма шта распозна у правцу коjим су ишли; видели су каткад људе коjи су се у галопу издваjали на овом белом диму.

Фабрис наjеданпут спази како с неприjатељске стране долазе четири човека у наjвећем трку. »Гле! рече у себи, нападаjу нас.» Затим виде двоjицу од ових људи како говоре маршалу.

Jедан од генерала из маршалове пратње одjури у галопу у правцу неприjатеља, са два хусара из пратње и оном четворицом што су малопре дошли. Иза jедног малог канала, преко кога су сви



прешли, Фабрис се нађе поред неког подофицира, коjи je изгледао врло добродушан. »Морам да говорим с овим, рече у себи, можда ће престати да ме гледаjу.« Дуго je размишљао.

— Господине, jа сад први пут присуствуjем jедноj бици, рече, наjзад, подофициру; али, je ли ово права битка?

— Нешто мало. Него, ко сте ви? — Jа сам брат госпође jедног капетана. — А како се зове таj капетан? Наш je jунак био у страшноj забуни; никако ниjе предвидео ово питање. На срећу, маршал и

пратња поново кренуше у галопу. «Какво француско име да кажем?« помислн он. Наjзад се сети имена сопственика хотела у коме je становао у Паризу; он притера свога коња подофицировом и викну му што je могао jаче:

— Капетан Мениjе! Али оваj му одговори, пошто га ниjе добро чуо због грмљавине топова: — А! капетан Телиjе! Па он je погинуо. «Браво! рече Фабрис у себи; капетан Телиjе; треба бити

ожалошћен. Ах, боже!« узвикну он и направи тужно лице. Сишли су с пута и прелазили су преко неке мале ливаде; ишли су у наjвећем трку, зрна су

поново долетала, маршал се упути jедноj коњичкоj дивизиjи. Пратња се налазила усред лешева и рањеника; али оваj призор већ ниjе више остављао тако велики утисак на нашег jунака; имао je о чему другом да мисли.

Док je пратња стаjала, он угледа мала кола неке кантинерке; и како je његова наклоност према овом, поштовању достоjном, роду оружjа била jача од свега, он ободе коња да jоj приће.

— Натраг, стоко! викну му подофицир. »Шта ми може овде?« помисли Фабрис и настави пут ка кантинерки. Кад je ударио коња

мамузом, имао je нешто наде да je то његова jутрошња добра кантинерка; коњи и кола били су врло слични, али je власница била сасвим друга, и нашем се jунаку учини да jоj je лице веома злобно. У тренутку кад jоj je прилазио, Фабрис je чу како говори: »А! био je баш леп човек!« Jедан врло неприjатан призор чекао je и ту новога воjника: секли су ногу jедном оклопнику, лепом младом човеку, коjи je био висок пет стопа и шест палаца. Фабрис затвори очи и попи jедну за другом четири чаше ракиjе.

— Ала ти, жгољави, сучеш! узвикну кантинерка. Ракиjа га наведе на jедну мисао: »Треба да купим наклоност своjих другова хусара из

пратње.« — Даjте ми то што je остало у боци, рече кантинерки. — А знаш ли ти да то што je остало стаjе данас десет франака? одговори она. Кад се вратио пратњи у галопу: — А! донео си нам коjи гутљаj! узвикну подофицир; зато си побегао? Даj овамо. Боца пође од руке до руке; последњи коjи jу je прихватио баци je увис пошто je испи. — Хвала, друже! довикну он Фабрису. Све су га очи гледале благонаклоно. Ови погледи свалили су сто ливара терета са

Фабрисовог срца: то je било jедно од оних исувише фино сазданих срца коjима je потребно приjатељство свега што их окружуjе. Наjзад, другови га нису више гледали попреко, било je везе међу њима! Фабрис одахну дубоко, а затим слободним гласом рече подофициру:

— А ако je капетан Телиjе погинуо, где ћу моћи да нађем своjу сестру? Сматрао je себе за малог Макиавелиjа што je тако лепо рекао Телиjе место Мениjе.

— То ћете знати вечерас, одговори му подофицир. Пратња поново крену и упути се пешадиjским дивизиjама. Фабрис се осећао сасвим опиjен:

попио je много ракиjе и клатио се помало у седлу. Он се у добри час сети речи коjе je понављао кочиjаш његове маjке: »Кад се човек добро накреше, треба да гледа између ушиjу свога коња и да чини оно што и његов сусед.« Маршал се задржа дуго код више коњичких одреда коjе поведе на jуриш; али, у току jедног или два часа, наш jунак ниje био нимало свестан онога што се око њега догађало. Осећао се врло уморан и кад би његов коњ стао да галопира, пао би у седло као комад олова.

Наjеданпут подофицир викну своjим људима: — Зар не видите цара, стоко jедна! На то пратња сместа повика из свег грла: Живео цар! Можете мислити колико je наш jунак

разрогачио очи, али je видео само генерале коjи су галопирали сваки са своjом пратњом. Дуге гриве коjе су драгони из пратње носили на своjим шлемовима сметале су му да распозна лица. »И тако нисам могао видети цара на боном пољу због оних проклетих чаша ракиjе.« Ова мисао сасвим га пробуди.

Поново се спустите на jедан пут пун воде, и коњи хтедоше да пиjу. — То je, дакле, цар прошао? рече он своме суседу. — Па сигурно, онаj што ниje имао везену униформу. Како га нисте видели? одговори му друг



љубазно. Фабриса обузе силна жеља да поjури за царевом пратњом и да jоj се придружи. Каква срећа

стварно ратовати са овим jунаком! Зато je и био дошао у Француску. »То je моjа лична ствар, рече он у себи, jер, напослетку, за службу коjу вршим немам других разлога до вољу свога коња коjи je пошао за овим генералима.»

Али се ипак одлучи да остане, jер су га његови нови приjатељи хусари лепо примили; почео je мислити да je присни приjатељ свих воjника с коjима je jaxao од пре неколико часова. Између њих и себе видео je оно племенито приjатељство Тасових и Ариостових jунака. Ако би се придружио царевоj пратњи, требало би да прави нова познанства; можда би га чак мрко гледали, jер су ови други коњаници били драгони, а он je носио хусарску униформу, као и сви коjи су пратили маршала. Начин на коjи су га сад гледали био je за нашег jунака врхунац среће; он би учинио све на свету за своjе другове; душа и разум били су му у облацима. Све му je изгледало друкчиjе откако je с приjатељима; умирао je од жеље да поставља питања. »Али, jа сам jош помало пиjан, рече у себи, не треба да заборавим тамничарку.« Кад je избио из усеченог пута, приметно je да пратња ниjе више с маршалом Неjом; генерал кога су пратили био je висок, сув, мршава лица и страшна погледа.

Таj генерал ниjе био нико друга до гроф А..., некадашњи поручник Робер из 1796. Колико би био срећан да види Фабриса дел Донга!

Било je већ дуже времена како Фабрис ниjе више видео да земља лети у ситним црним комадима под ударцима ђулади. Дођоше иза jедног пука оклопника; он jасно чу како бискаjке удараjу у оклопе и виде више људи како падаjу.

Сунце je већ било врло ниско и тек што ниjе зашло, кад се пратња, излазећи из jедног усеченог пута, попе на малу узвишицу од три-четири стопе и изби на поорано земљиште. Фабрис чу сасвим близу необичан тресак; он окрете главу: четири су човека пала заjедно са своjим коњима; и сам генерал je био оборен, али он устаде сав обливен крвљу. Фабрис je гледао хусаре коjи су лежали на земљи; троjица су се jош трзала, четврти je викао:

— Извуците ме испод коња! Подофицир и два - три воjника беху сjахали да помогну генералу, коjи je, ослањаjући се на

свога ађутанта, покушао да учини неколико корака; настоjао je да се удаљи од свога коња, коjи се, оборен на земљу, бацакао и помамно ударао ногама.

Подофицир приђе Фабрису. У том тренутку чу иза себе сасвим близу свога уха како неко рече: — Оваj jедини може jош да галопира. Он осети како га узеше за ноге и подигоше их у исти мах док су му тело придржавали испод

мишица; тако га пренеше преко коњских сапи, а затим пустите на земљу, на коjу паде седећи. Ађутант узе Фабрисовог коња за узду; генерал, коме подофицир поможе, попе се у седло и

одjури у галопу; за њим брзо одоше и шест хусара колико их je jош било остало. Фабрис се диже разjарен и стаде трчати за њима вичући:

— Ladri! ladri! (Лопови! лопови!) Било je смешно трчати за лоповима усред боjног поља. Пратња и генерал гроф А... убрзо се изгубише иза jедног реда врба; Фабрис, ван себе од

гнева, дође, такође до тих врба; он се нађе пред врло дубоким каналом, коjи пређе. Кад je дошао на другу страну, стаде поново псовати, спазивпш опет, али у врло великоj даљини, генерала и пратњу, коjи су се губили међу дрвећем.

— Лопови! лопови! викао je сад на француском. У очаjању, много мање због губитка коња него због невере, он паде на обалу jарка, уморан и

мртав гладан. Да му je његовог лепог коња отео неприjатељ, не би више на то ни мислио; али да га изневере и покраду онаj подофицир кога je толико волео и хусари коjе je сматрао као браћу! То му je кидало срце. Ниjе могао да се утеши због толике гадости и, леђима наслоњен на jедну врбу, стаде лити топле сузе. Тако je губио jедан по jедан од оних лепих снова о витешком и узвишеном приjатељству као што je приjатељство jунака из Ослобоћеног Jерусалима. Гледати како се смрт приближава ниjе ништа кад je човек окружен jуначким и нежним душама, племеннтнм прпjатељима коjи вам стискаjу руку у тренутку кад издишете! Али сачувати своjе одушевљеље кад сте окружени подлим лупежима!!! Фабрис je претеривао као сваки човек кад je љут. После четврт часа огорчености примети да ђулад почињу допирати до реда дрвећа у чиjоj je сенци размишљао. Он устаде и покуша да се снађе. Гледао je ове ливаде оивичене широким каналом и низом лиснатих врба: учини му се да зна где je. Он угледа jедно одељење пешадиjе, коjе je прелазило преко jарка и ступало на ливаде четврт миље испред itéra. »Умало нисам заспао, рече у себи; главно je да не будем заробљен.« И он стаде корачати врло брзо. Одмичући умири се; он познаде униформу: пукови од коjих се боjао да га не одсеку били су француски. Он скрену десно да им се придружи. После душевног бола што je био онако подло нзневерен и покраден, настао je други коjи се сваког тренутка све jаче испољавао: умирао je од глади. Зато je био неисказано радостан кад je, после хода или, боље рећи, трчања од десет минута, приметно да се пешадиjа, коjа се, такођe, кретала врло брзо, зауставља као да хоће да поседне положаj. Неколико минута касниjе налазио се међу првим воjницима.



— Другови, можете ли ми продати мало хлеба? — Гле, оваj мисли да смо пекари! Ова опора реч и општи смех, коjи jу je пропратио, поразише Фабриса. Дакле, рат ниjе више

онаj племенити и општи полет душа коjе воле славу, као што je он замишљао по Наполеоновим прокламациjама! Он седе или, боље рећи, сручи се на траву; нагло пребледе. Воjник коjи му je одговорио и коjи се био зауставио на десетак корака да марамом очисти ороз на своjоj пушци приђе и баци му комад хлеба; а кад je видео да га оваj не диже, он му стави jедан залогаj у уста. Фабрис отвори очи и поjеде хлеб, немаjући снаге да говори. Кад je, наjзад, потражио очима воjника да му плати, виде да je сам; наjближи воjници били су на сто корака далеко и одлазили су. Он несвесно устаде и поће за њима. Тада уђе у jедну шуму; скоро je већ падао од умора и тражио je оком какво згодно место; али, како се силно обрадовао кад je познао прво коња, затим кола, и, наjзад, jутрошњу кантинерку! Она му притрча и уплаши се кад га виде како изгледа.

— Хаjде, мали, jош мало, рече му она. Зар си рањен?... А твоj лепи коњ? Говорећи овако, она га одведе до своjих кола и поможе му да се попне, придржаваjући га

испод мишице. Чим се попео, наш jунак, мртав уморан, дубоко заспа.

IV

Ништа га ниjе могло пробудити, ни пушке испаљене сасвим близу ових малих кола, ни кас коња кога je кантинерка шибала из све снаге. Нападнут изненада одредима пруске коњице, и пошто je целог дана веровао у победу, пук je одступао или, боље рећи, бежао у правду Француске.

Пуковник коjи je дошао да замени Макона, леп младић, упарађен, би посечен сабљом; командант батаљона коjи га je заменио у командoвању, старац беле косе, заустави пук.

— До сто ђавола! рече он воjницима, у време републике, ако je требало одступати, чекали смо да нас неприjатељ на то присили... Браните сваку стопу земље и погините за њу, викао je псуjући; сад ови Пруси хоће да заузму земљиште отаџбине!

Мала кола зауставише се. Фабрис се наjеданпут пробуди. Сунце je одавно зашло; он се веома зачуди кад виде да je скоро ноћ. Воjници су трчали и с jедне и с друге стране у нереду коjи je веома изненадио нашег jунака; изгледали су му врло збуњени.

— Шта je то? упита кантинерку. — Ништа. Пропали смо, мали; пруска коњица нас касапи, само то. Глупи генерал мислио je у

први мах да je наша. Него, брзо, помози ми да поправим Кокоти узду коjа се прекинула. Неколико пушака плану на десетак корака. Наш jунак, свеж и расположен, рече у себи: »Али, стварно, jа се целога дана нисам борио; само сам пратио jедног генерала.» — Морам се борити, рече кантинерки. — Не боj се, борићеш се, и више но што желиш. Ми смо пропали. — Обри, момче, викну она каплару коjи je пролазио, осврни се покоjи пут да видиш шта je с

моjим колима. — Ви ћете у борбу? рече Фабрис Обриjу. — Не, хоћу да обуjем плитке ципеле да идем на игранку. — Идем и jа с вама. — Препоручуjем ти малог хусара! викну кантинерка; храбар je младић. Каплар Обри ишао je не говорећи ни речи. Осам до десет воjника придружише му се трчећи;

он их одведе иза jедног великог храста окруженог трњем. Ту их, и даље не говорећи ништа, размести по ивици шуме у врло дугачак ланац; сваки je био бар jедно десет корака од свога суседа.

— Хеj, ви! рече каплар, и то je било први пут да je проговорио, немоjте пуцати пре наређења; не заборавите да имате само jош по три фишека.

»Ама, шта се то догађа?« питао се Фабрис. Наjзад, кад остаде сам с капларом, рече му: — Jа немам пушке. — Пре свега, да ћутиш! Иди тамо: на педесет корака испред шуме наћи ћеш кога од jадних

пешака коjи су сабљом посечени; узећеш му фишеклиjу и пушку. Али пази, не дираj оружjе рањеника; узми пушку и фишеклиjу од неког коjи je заиста мртав, па похитаj, да не добиjеш коjи метак од наших.

Фабрис отрча и врати се брзо с пушком и фишеклиjом. — Напуни пушку и стани иза овог дрвета, али да ниси пуцао док ти не наредим! ... Господе

боже! рече каплар прекидаjући своj говор, па оваj не уме ни да напуни пушку! — Он поможе Фабрису настављаjући: Ако какав неприjатељски коњаник налети на тебе да те посече, обрћи се око дрвета и пуцаj само из непосредне близине кад коњаник буде на три корака од тебе: треба да му твоj баjонет скоро додируjе униформу... Баци ту сабљетину! узвикну каплар; хоћеш да те саплете, сто му богова! Какве нам воjнике даjу сад!

Говорећи ово, он сам узе сабљу и љутито je баци далеко. — Обриши сада марамом кремен на пушци. Него, jеси ли ти икад испалио пушку? — Jа сам ловац. — Хвала богу! настави каплар с дубоким уздахом. Пре свега, не пуцаj док ти не наредим.



И он оде. Фабрис je био врло весео. »Наjзад ћу се стварно тући, говорио je y себи, убићу jедног

неприjатеља! Jутрос су пуцали на нас, и jа сам се само излагао да погинем; баш je то глупо!« Он стаде гледати на све стране са краjњом радозналошћу. После jедног тренутка чу сасвим близу седам до осам пуцњева. Али како ниjе добио наређење да пуца, стаjао je мирно иза дрвета. Била je скоро ноћ; чинило му се да je y заседи, у лову на медведе, у планини Трамецина, изнад Грианте. Паде му на ум jедна ловачка мисао; узе jедан фишек из своjе фишеклиjе и одвоjи из њега зрно. »Ако га видим, рече, не треба да га промашим;« и он спусти оно друго зрно у цев своjе пушке. Уто чу два пуцња поред самог свог дрвета; у исто време виде jедног коњаника у плавоj униформи, коjи je y галопу пролазио испред њега, с десне на леву страну. »Ниjе ни три корака, рече у себи, али на овоj даљини сигуран сам да нећу промашити.« Пажљиво je нишанио, и, наjзад, притиште обарачу: коњаник паде заjедно с коњем. Наш je jунак замишљао да je у лову и весео отрча плену коjи je оборио. Већ je додирнуо човека коjи му je изгледао на издисаjу, кад два пруска воjника невероватном брзином налетеше на њега да га посеку. Фабрис што je брже могао побеже ка шуми; да би боље трчао, бацио je и пушку. Пруски коњаници били су свега три корака од њега кад се дочепао jедног новог сада малих храстова, дебелих као рука и врло правих, коjи су ивичили шуму. Ови мали храстови зауставише за часак коњанике, али они прођоше и наставите да гоне Фабриса по jедном пропланку. И већ да га поново стигну, а он замаче између седам - осам дрвета. У том тренутку му готово опрљи лице пламен пет - шест пушака, коjе су опалиле испред њега. Он саже главу; кад jу je подигао, нађе се пред капларом.

— Јеси ли убио свога? рече му каплар Обри. — Jесам, али сам изгубио пушку. — Пушака имамо доста. Ти си добар дечко; иако изгледаш глуп, показао си се данас добро, а

они овде промашили су ону двоjицу што су те гонили и коjи су ишли право на њих; jа их нисам видео. Сад се треба брзо извући; пук ће бити на осмину миље одавде, а, сем тога, има jедна мала чистина где лако можемо бити обухваћени и похватани.

Говорећи, каплар je брзо ишао на челу своjих десет људи. Две стотине корака одатле, ступаjући на малу ливаду о коjоj je малопре говорио, сретоше jедног рањеног генерала кога су носили његов ађутант и jедан слуга.

— Даћете ми четири човека, рече он каплару малаксалим гласом, да ме однесу на превиjалиште: нога ми je размрскана.

— Идите ви до сто ђавола! одговори каплар, и ти и сви генерали. Сви сте ви данас издали цара.

— Шта! плану генерал, одричете ми послушност! Знате ли ви да сам jа генерал гроф Б..., командант ваше дивизиjе, итд., итд.

Све празне речи. Ађутант полете на воjнике. Каплар га убоде баjонетом у мишицу и побеже са своjим људима.

— Камо да су сви као ти, понављао je каплар псуjући, пребиjених руку и ногу. Ветропири jедни, сви сте се продали Бурбонима и изневерили цара!

Фабрис je ça узбуђењем слушао ову страшну оптужбу. Око десет часова увече оваj мали одред придружи се пуку на уласку у jедно овеће село са

неколико врло уских улица; али, Фабрису паде у очи да каплар Обри избегава да говори ма с коjим од официра.

— Немогућно je проћи! узвикну каплар. Све су ове улице биле закрчене пешадиjом, коњицом, а нарочито артилериjским карама и

колима за мунициjу. Каплар оде на краj ових триjу улица; после двадесет корака морао je стати. Сви су псовали и љутили се.

— Опет неки издаjник командуjе! узвикну каплар; ако неприjатељ буде паметан да обиђе село, сви ћемо бити похватани као пси. Хаjте ви за мном!

Фабрис погледа: било je jош само шест воjника с капларом. Кроз велика отворена врата они уђоше у неко пространо двориште, из дворишта пређоше у шталу, кроз чиjа су мала врата ушли у jедну башту. Ту се за часак изгубише лутаjући овамо - онамо. Али, наjзад, прешавши преко jедне живе ограде, нађоше се на великоj њиви засеjаноj хељдом. За непуних пола часа, управљаjући се по вици и неjасноj ларми, они избише на друм са оне стране села. Шанчеви поред овог друма били су пуни бачених пушака. Фабрис изабра jедну. Али je друм, иако врло широк, био тако закрчен бегунцима и колима да су каплар и Фабрис за пола часа jедва прешли пет стотина корака. Говорило се да оваj друм води у Шарлроа. Како je на сеоском сату избиjало jеданаест:

— Хаjд'мо опет преко поља, узвикну каплар. Мала трупа састоjала се сад само од три воjника, каплара и Фабриса. Кад су били на четврт миље од друма, jедан воjник рече:

— Jа не могу више. — Ни jа, рече други. — Врло важно. Сви смо у истом сосу, рече каплар; али само ви слушаjте мене, па ћете добро



проћи. — Он угледа пет-шест дрвета дуж jедног малог jарка усред огромне њиве засеjане пшеницом. —Хаjд'мо до оног дрвећа! рече своjим људима. Лезите ту, додаде кад су стигли до њих, и

нарочито не лармаjте. Него, пре но што заспимо, ко има хлеба? — Jа, рече jедан воjник. — Даj, рече каплар заповеднички. Он подели хлеб на пет комада и узе наjмањи. — Четврт часа пре сванућа, рече jедући, мораћете да се носите с неприjатељском коњицом.

Главно je не бити посечен. Ако се усамљен човек, у овим великим равницама, сам носи с коњицом, пропао je; док се петорица, напротив, могу спасти: зато останите са мном, пуцаjте само из непосредне близине, и jемчим вам да ћу вас сутра увече увести у Шарлроа.

Каплар их избуди jедан час пре сванућа и нареди им да поново напуне пушке. Ларма на друму се настављала: ниjе престаjала читаве ноћи; личила je на хуку планинског потока, коjа се чуjе у даљини.

— Ово je као овце кад беже, рече Фабрис каплару безазлено. — Да ћутиш, жутокљунче! рече каплар уврећен. И сва три воjника, колика je била цела његова воjска с Фабрисом, погледаше овога љутито као

да je хулио: увредио je цео народ. »Е, ово je исувише! помисли наш jунак; то сам већ опазио код вицекраља у Милану; они не

беже, не! Са овим Французима ниjе допуштено говорити истину кад она вређа њихову суjету. Али, што се тиче њиховог љутитог лица, баш ме брига, и то треба да им дам на знање.« Ишли су стално пет стотина корака од ове буjице бегунаца коjи су преплавили друм. На jедну миљу одатле каплар и његова трупа пређоше преко jедног пута коjи je водио на друм, по коме je лежало много воjника. Фабрис купи jедног доста доброг коња коjи га je стао четрдесет франака, а међу сабљама, коjе су на све стране биле разбацане, брижљиво изабра jедну велику, праву. »Кад кажу да треба бости, помисли, ова je наjбоља.« Овако опремљен ободе коња и убрзо стиже каплара коjи беше измакао. Он се учврсти на узенгиjама, узе левом руком каниjу своjе праве сабље и рече четворици Француза:

— Ови људи што беже друмом изгледаjу као стадо оваца ... иду као поплашене овце ... Фабрис je узалуд наглашавао реч овце, његови другови су заборавили да их je она jедан час

раниjе била наљутила. Овде се наjбоље види jедна од разлика између италиjанског и француског карактера; Француз je, без сумње, срећниjи: он прелази преко догађаjа у животу и ниjе злопамтило.

Нећемо крити да je Фарбис био врло задовољан собом пошто je изговорио оно о овцама. Ишли су разговараjући. Две миље даље каплар, стално зачуђен што не види неприjатељску коњицу, рече Фабрису:

— Ви сте наша коњица, одjашите до оног маjура на брежуљку; питаjте сељака хоће ли да нам прода што за доручак: кажите му да нас je свега петорица. Ако се буде устезао, даjте му од вашег новца пет франака унапред; али, не боjте се, по доручку узећемо сребрњак натраг.

Фабрис погледа каплара и виде да je оваj непоколебљиво озбиљан и заиста морално надмоћан; он послуша. Све се збило као што je предвидео главни командант; само je Фабрис наваљивао да се не узима силом оних пет франака коjе je дао сељаку.

— Новац je моj, рече друговима; jа не плаћам за вас, плаћам за зоб коjу je дао моме коњу. Фабрис je тако рђаво изговарао француски да се његовим друговима учинило да виде у

његовим речима неки надмоћни став; оно их je веома увредило и од тог тренутка смишљали су како ће за краj дана припремити двобоj. Налазили су да je сасвим дркчиjи но они, и то их je вређало; Фабрис je, напротив, почео осећати много приjатељства према њима.

Ишли су пуна два часа не говорећи ништа, кад каплар, коjи je гледао низ друм, радосно узвикну:

— Ево пука! Убрзо су били на друму; али, аваj! око заставе ниjе било ни две стотине људи. Фабрис убрзо

спази кантинерку: ишла je пешке, очи су jоj биле црвене, плакала je с времена на време. Узалуд je Фабрис тражио погледом двоколице и Кокоту.

— Опљачкана, упропашћена, покрадена! узвикну она, одговараjући на поглед нашега jунака. Оваj, без иjедне речи, сиђе с коња, узе га за узду и рече jоj: — Пењите се! Она ниjе чекала да jоj се то двапут каже.

— Скрати ми узенгиjе, рече. Кад се добро наместила на коњу, поче да прича Фабрису све недаће прошле ноћи. После

бесконачно дуге приче, коjу je наш jунак с наjвећом пажњом саслушао, не разумеваjући баш ништа, али, ипак, осећаjући нежно приjатељство према кантинерки, ова додаде:

— И кад помислим да су ме Французи опљачкали, тукли, упропастили ... — Како! ниjе неприjатељ? рече Фабрис са безазленошћу коjа je његово лепо, озбиљно и бледо

лице чинила дражесним. — Ала си глуп, jадни мали! рече кантинерка, смешећи се кроз сузе; али, ипак си златан.



— И овакав каквог га видите врло je лепо оборио свог Пруса, рече каплар Обри коjи се, усред општег метежа, случаjно нашао с друге стране коња кога je jахала кантинерка. Само je охол, настави каплар ... — Фабрис учини jедан покрет. — А како се ти оно зовеш? настави каплар; jер ако будем подносио рапорт, хоћу да те поменем.

— Зовем се Вази, одговори Фабрис зловољна лица, то jест Було, додаде, поправљаjући се живо.

Було je било име сопственика обjаве коjу му je тамничарка у Б... дала; два дана пре тога он jу je, у ходу, пажљиво проучио, jер je почео помало да размишља и ниjе се више свему чудио.

Сем обjаве хусара Булоа, чувао je врло брижљиво италиjански пасош, на основу кога je могао полагати право на племенито име Вази, трговца барометрима. Кад му je каплар пребацио да je охол, умало му ниjе одговорио: »Jа охол! Jа, Фабрис Валсера, marchesino дел Донго, коjи пристаjе да носи име jедног Вазиjа, трговца барометрима?»

Док je размишљао и говорио у себи: »Треба добро да се опоменем да се зовем Було, иначе одох у затвор коjим ми судбина прети«, дотле су каплар и кантинерка измењали више речи на његов рачун.

— Не оптужуjте ме да сам радознала, рече му кантинерка, преставши да му говори ти; jа вас питам за ваше добро. Ко сте ви управо?

Фабрис не одговори у први мах; сматрао je да никад неће моћи да нађе оданиjе приjатеље да их пита за савет, а осећао je неодољиву потребу за саветима. »Ускоро ћемо доћи у неку тврђаву гувернер ће хтети да зна ко сам, и ето ми затвора ако своjим одговорима покажем да не познаjем никога у 4. хусарском пуку, чиjу униформу носим !« У своjству аустриjског поданика Фабрис je знао колику важност треба придавати пасошу. Чланови његове породице, мада племићког рода и побожни, мада присталице победиоца, имали су више од двадесет пута неприлика због пасоша; зато га ниjе нимало вређало питање коjе му je упутила кантинерка. Али како je пре одговора, бирао наjjасниjе француске речи, кантинерка, обузета великом радозналошћу, додаде, да би га приволела да говори:

— Каплар Обри и jа даћемо вам добре савете како да се понашате. — У то не сумњам, одговори Фабрис. Jа се зовем Вази и из Ђенове сам; моjа се сестра,

чувена са своjе лепоте, удала за jедног капетана. Како ми je свега седамнаест година, она ме je позвала к себи да ми покаже Француску и да ме мало образуjе; не нашавши je y Паризу, а знаjући да je y овоj воjсци, дошао сам овамо; тражио сам je на све стране, али je нисам могао наћи. Воjници, изненађени моjим нагласком, послали су ме у затвор. Тада сам имао новаца, дао сам нешто неком жандарму, коjи ми je предао обjаву и униформу и рекао ми: »Бежи, и закуни ми се да нећеш никад изговорити моjе име.«

— Како се звао? упита кантинерка. — Дао сам часну реч, рече Фабрис. — Има право, упаде каплар; жандарм je нитков, али друг не треба да га именуjе. А како се

зове таj капетан, муж ваше сестре? Ако знамо његово име, моћи ћемо да га потражимо. — Телиjе, капетан у 4. хусарском пуку, одговори наш jунак. — И тако, рече каплар доста лукаво, због вашег страног нагласка воjници су мислили да сте

шпиjун. — То je оно што ме je љуто заболело! узвикну Фабрис светлих очиjу. Jа, коjи толико волим

цара и Французе! Она ме je увреда наjвише наљутила. — Нема ту никакие увреде, у томе се варате; ова заблуда воjника je била сасвим природна,

настави озбиљно каплар Обри. Он му затим врло потанко обjасни да у воjсци треба припадати некоj jединици и носити

униформу, иначе je сасвим природно да вас сматраjу за шпиjуна. Неприjатељ их нам шаље много; цео свет издаjе у овом рату. Фабрису чисто свану пред очима; сад му je први пут било jасно да je сам крив за све што му се догодило за ова два месеца.

— Али, треба да нам мали исприча све, рече кантинерка, чиjа je радозналост постаjала све већа.

Фабрис се повинова. Кад je завршио: — Стварно, рече кантинерка, говорећи озбиљно каплару, ово дете ниjе воjник; сад кад смо

потучени и издани, водићемо ружан рат. Зашто би он поломио своjе кости gratis pro Deo? — А, међутим, не уме, рече каплар, ни пушку да напуни, ни с разделом, ни без раздела. Jа

сам ставио у пушку метак коjи je оборио Пруса. — Уз то, он показуjе свакоме своj новац, додаде кантинерка; покрашће му све чим се одвоjи

од нас. — Први коњички подофицир кога сретне, рече каплар, одузеће му све у своjу корист, да се

мало почасти, а можда ће га и врбовати за неприjатеља, jер je данас цео свет издаjица. Први коjи наиђе наредиће му да иде за њим, и он ће ићи; боље би учинио да ступи у наш пук.

— А не молим вас, капларе! узвикну живо Фабрис; згодниjе je jахати на коњу. Уосталом, jа не умем да напуним пушку, а видели сте како jашем.



Фабрис се врло поносио овим малим говором. Ми нећемо овде излагати дугу препирку о његовоj будућоj судбини, коjа се водила између каплара и кантинерке. Фабрис je запазио да су они у току ове препирке три-четири пута понављали све околности његових доживљаjа: сумњу воjника, жандарма коjи му je продао обjаву и униформу, начин на коjи се прошлог дана нашао у маршаловоj пратњи, цара кога je видео у галопу, убиjеног коња, итд., итд.

Са женском радозналошћу кантинерка се непрестано враћала на то како су му одузели доброг коња, кога je по њеном савету купио.

— Осетио си како су те шчепали за ноге, лагано пренели преко коњских сапи и спустили на земљу!

»3ашто понављати тако често, говорио je Фабрис у себи, оно што нам je свима трома врло добро познато?« Он jош ниjе знао да у Францускоj прост свет на таj начин размишља.

— Колико имаш новаца? рече му наjеданпут кантинерка. Фабрис се ниjе устезао да одговори; био je уверен у племенитост душе ове жене; то je лепа

страна Француске. — Свега могу имати jош тридесет наполеона у злату и осам до десет талира од пет франака. — Кад je тако, отворено ти je поље! узвикну кантинерка; извуци се из ове разбиjене воjске,

склони се у страну, удари првим, мало раскрченим путем на коjи наиђеш десно; добро тераj коња, непрестано удаљаваjући се од воjске. Првом приликом купи грађанско одело. Кад будеш на осам до десет миља и не будеш више видео воjнике, узми поштанска кола и иди у какву добру варош: одмори се jедно осам дана и jеди бифтеке. Никад никоме не казуj да си био у воjсци, jер ће те жандарми склепати као бегунца; иако си красан дечко, ти jош ниси довољно препреден да одговараш жандармима. Чим будеш имао на леђима грађанско одело, поцепаj своjу обjаву у хиљаду комада и опет узми своjе право име; кажи да си Вази. А одакле треба да каже да долази? упита каплара.

— Из Камбреjа, на Ескоу: то je сасвим мала и приjатна варош, разумеш, коjа има катедралу и Фенелона.

— Врло добро, рече кантинерка; не казуj никад да си био у бици, ником ни речи ни о Б ..., ни о жандарму коjи ти je продао обjаву. Кад будеш хтео да се вратиш у Париз, иди прво у Версаљ и с те стране уђи у Париз као беспослен, пешке, као човек коjи се шета. Ушиj своjе наполеоне у панталоне, а нарочито, кад имаш шта да платиш, покажи само онолико новаца колико треба да платиш. Jеди ме што ће те преварити и здипити све што имаш. А шта ћеш кад останеш без новца, ти коjи не умеш да се снађеш? итд.

Добра кантинерка говорила je jош дуго; каплар je одобравао њене савете махањем главе, не могући да дође до речи. Одjедном, ова гомила коjа je била прекрилила друм удвостручи корак; затим, за трен ока, пређе мали jарак коjи je ивичио друм лево и стаде бежати колико je ноге носе.

— Козаци! Козаци! чуло се са свих страна. — Узми коња! узвикну кантинерка. — Боже сачуваj! рече Фабрис. У галоп! Бежите! поклањам вам га. Хоћете ли да вам дам да

купите друга кола? Половина од оног што имам ваша je. — Узми свог коња кад ти кажем! узвикну кантинерка љутито и хтеде да сjаше. Фабрис извади сабљу: — Држите се добро! викну jоj и два-три пута пљоштимице удари сабљом коња коjи одjури за

бегунцима. Наш jунак погледа низ друм; до малопре три — четири хиљаде људи тискало се на њему,

збиjени као сељаци за литиjом. После речи козаци не виде више на њему никога; бегунци су побацали капе, пушке, сабље, итд. Фабрис, зачућен, попе се на њиву десно од пута, коjа je била на узвишици од двадесет до тридесет стопа; он погледа друм са обе стране и равницу и не виде ни трага од козака. »Чудни људи ови Французи! рече у себи. Кад већ треба да идем десно, помисли, онда боље да идем одмах; могуће je да ови људи што трче имаjу разлога коjи je мени непознат.« Он узе jедну пушку, провери да ли je напуњена, потпраши je, очисти кремен, затим изабра фишеклију којa јe била пуна и погледа jош jеданпут на све стране; био je сасвим сам усред ове равнице коjа je до малопре била крцата светом. У великоj даљини видео je бегунце коjи су се почели губити иза дрвећа и непрестано трчали. »Ово je заиста врло чудновато!« рече у себи. И сећаjући се онога што je уочи тога дана урадио каплар, он седе насред њиве засеjане пшеницом. Ни je се удаљавао, jер je желео да поново види своjе добре приjатеље, кантинерку и каплара Обриjа.

На овоj њиви преброjа новац и виде да има свега осамнаест наполеона место тридесет, како je мислио; али су му остали ситни брилиjанти коjе je био зашио оно jутро у постави своjих хусарских чизама, у тамничаркиноj соби у Б... Он сакри своjе наполеоне што je боље могао, размишљаjући дубоко о изненадном нестанку осталих. »Да ли je ово неки рђав знак за мене?« говорио je себи. Наjвише га je тиштало што ниjе упутио каплару Обриj у ово питање: Jесам ли доиста учествовао у бици? Чинило му се да jесте и био на врхунцу среће да je био у то сигуран.

»У сваком случаjу, учествовао сам у бици под именом jедног хапшеника, имао сам обjаву jедног хапшеника у џепу, и, штавише, његову униформу на себи! То je кобно по будућност; шта би на



то рекао опат Бланес? И онаj несрећни Було умро je y затвору! Све то слути на зло; судбина ће ме одвести у затвор.« Фабрис би дао све на свету да зна да ли je хусар Було био заиста крив; присећаjући се, учини му се да му je тамничарка у Б ... рекла да je хусар ухапшен не само због сребрних кашика него и зато што je украо краву некем сељаку и овога испребиjао. Фабрис ниjе сумњао да ће jедног дана бити ухапшен због неке кривице коjа ће бити у вези с кривицом хусара Булоа. Помишљао je на свога приjатеља опата Бланеса: шта би дао да га може питати за савет! Затим се сети да ниjе писао тетки откако je отишао из Париза. »Jадна Ђина!« рече у себи. И сузе му ударише на очи, кад одjедном чу у своjоj близини неки шум; био je то воjник коjи je пшеницом хранио три коња коjима je скинуо узде и коjи су били мртви гладни. Држао их je за узде. Фабрис се диже као jаребица, а воjник се уплаши. Наш jунак примети то и попусти задовољству да игра за часак улогу хусара:

— Jедан од тих коња je моj! узвикну, али ћу ти дати пет франака што си дао себи труда да ми га доведеш.

— Збиjаш ли ти шалу са миом? рече воjник. Фабрис га узе на око са шест корака даљине. — Пуштаj коња, или ћу ти сручити куршум у главу! Воjник je имао пушку на леђима; он маче

раменом да je скине. — Ако мрднеш, мртав си! узвикну Фабрис и полете на њега. — Лепо, даjте пет франака и узмите jедног коња, рече воjник збуњен, пошто je бацио

жалостан поглед на друм на коме ниjе било баш никога. Фабрис, држећи пушку високо левом руком, баци му десном три талира од пет франака.

— Силази или си мртав... Зауздаваj вранца, а са остала два иди даље... Убићу те ако мрднеш. Воjник се повинова гунђаjући. Фабрис приће коњу и узе узду у леву руку, не губећи из вида воjника коjи се лагано удаљавао; кад je оваj био на jедно педесет корака, Фабрис лако скочи на коња. Тек што je узjахао и потражио ногом десну узенгиjу, чу како сасвим близу просвира jедно зрно: то je онаj воjник пуцао на њега. Фабрис, обузет гневом, поjури на воjника, коjи побеже што je могао брже; Фабрис га убрзо виде на jедном од она два коња, у галопу. »Добро je, ван домашаjа jе«, рече у себи. Купљени коњ je био диван, али je изгледао мртав гладан. Фабрис се врати на друм, где jош увек ниjе било ни живе душе; он га пређе и потера коња касом да би се дочепао превоjа на левоj страни, где се надао да ће наћи кантинерку; али кад je био на врху мале узвишице, на читаву миљу даљине видео je свега неколико усамљених воjника. »Суђено je да je више не видим, рече у себи са уздахом; честита и добра жена.« Он оде на jедан маjур коjи je угледао у даљини на десноj страни пута. Не сjахавши, и пошто je унапред платно, даде зоби своме jадном коњу коjи je био толико изгладнео да je гризао карлицу. После jедног часа Фабрис je касао друмом, стално у некоj нади да ће наћи кантинерку или бар каплара Обриjа. Идући непрестано и гледаjући на све стране, стиже на jедну реку окружену барама, преко коje je прелазио доста узан дрвени мост. Испред моста, на десноj страни друма, налазила се jедна усамљена кућа с натписом: Код белог коња. »Овде ћу да ручам«, рече у себи Фабрис. Неки коњички официр, с руком у завоjу, налазио се на самом почетку моста; био je на коњу и изгледао врло тужан; на десет корака од њега три коњаника без коња чистили су своjе луле. »Ево људи, рече у себи Фабрис, коjи ми изгледаjу да хоће да купе мога коња jош jевтиниjе но што je мене стао.« Рањени официр и три пешака гледали су га како долази и као да су га чекали. »Требало би да не прелазим преко овог моста и да идем десном обалом реке; таj би ми пут препоручила кантинерка да бих се извукао из неприлике... Да, рече у себи наш jунак, али ако побегнем, сутра ће ме бити стид; уосталом, моj коњ има добре ноге, а официров je вероватно уморан; ако буде хтео да ме скине с коња, jа ћу побећи.« Размишљаjући овако, Фабрис притеже узде и пође што je могуће ситниjим кораком.

— Овамо, воjниче! викну му официр заповеднички. Фабрис приђе неколико корака, па стаде. — Да нећете да ми узмете коња? викну. — Боже сачуваj! Овамо! Фабрис погледа официра: имао je беле бркове и наjчеститиjе лице на свету; марама коjом je

придржавао леву руку била je сва крвава, а десна рука била му je такође увиjена у крваво платно. «Пешаци ће шчепати узде мога коња«, рече у себи Фабрис; али кад je погледао боље, виде да су и они рањени.

— У име части, рече му официр коjи je носио пуковничке еполете, останите овде на стражи и кажите свима драгонима, шасерима и хусарима коjе будете видели да je пуковник Барон у овоj крчми овде и да им наређуjем да ми се придруже.

Стари пуковник изгледао je веома тужан; чим je изустно прву реч, освоjио je нашег jунака, коjи му паметно рече:

— Jа сам исувише млад, господине, и неће ме нико послушати; требало би да имам заповест писану вашом руком. — Право вели, рече пуковник, гледаjући га дуго; напиши заповест, Ла Роз, ти имаш десну руку. Не говорећи ништа, Ла Роз извади из џепа свешчицу хартиjе, написа неколико реди и, откинувши



jедан лист, даде га Фабрису: пуковник понови овоме заповест, додавши да ће га после два часа стражарења сменити, као што je и право, jедан од она три рањена коњаника коjи су били с њим. Рекавши то, он уђе у крчму са своjим људима. Фабрис je гледао за њима и остао непомичан краj свога дрвеног моста, толико га je потресао суморни и неми бол ова три човека. »Као да су зачарани духови«, рече у себи. Наjзад отвори превиjену хартиjу и прочита заповест овако састављену:

»Пуковник Барон, из 6. драгонског пука, командант друге бригаде прве коњичке дивизиjе 14. корпуса, наређуjем свима коњаницима, драгонима, шасерима и хусарима да не прелазе мост и да му се придруже у крчми код Белог коња, краj моста, где je његов главни стан.

У главном стану, близу моста Светитељке, 19. jуна 1815. За пуковника Барона, рањеног у десну руку, и по његовоj заповести, подофицир

Ла Роз.« Jедва je прошло пола часа како je Фабрис стоjао на стражи код моста, када виде да долазе

шест шасера на коњима и троjица пешке; он им саопшти пуковникову заповест. — Вратићемо се ми, рекоше четворица шасера на коњу, и у крупном касу пређоше преко

моста. Фабрис се на то обрати другоj двоjици. За време препирке, коjа je постаjала све живља, три

пешака пређоше преко моста. Jедан од она два шасера на коњу коjи су остали затражи да jош jеданпут види заповест и однесе je говорећи:

— Идем да je покажем своjим друговима коjи ће се одмах вратити; чекаj их ти само. И оде у галопу; његов друг за њим. Све се то десило за трен ока. Фабрис, ван себе од љутине, зовну jедног од рањених воjника, коjи се поjави на jедном

прозору Белог коња. Оваj воjник, на коме Фабрис виде подофицирске ширите, сиђе и викну му, приближаваjући му се:

— Вадите ту сабљу! ви сте на стражи. Фабрис послуша, а затим му рече: — Однели су заповест. — Jош су зловољни због jучерашњице! одговори му подофицир туробно. Него, даћу вам jедан

од своjих пиштоља; ако ко поново покуша да прође упркос наредбе, опалите увис, jа ћу доћи или ће се поjавити сам пуковник.

Фабрис je врло добро уочио подофицирово изненађење кад je чуо да je заповест отета; он схвати да му je нанета лична увреда и зарече се да неће више допустити да буде изигран.

Наоружан подофицировим пиштољем, Фабрис поносито настави стражарење, кад виде да прилазе седам хусара на коњима. Био се наместио тако да je затворио мост; он саопшти пуковникову заповест, што им je, изгледа, било врло неприjатно; наjсмелиjи покуша да прође. Фабрис по мудром упутству своjе приjатељице кантинерке, коjа му je рекла да треба бости, а не ударати, обори врх своjе велике праве сабље као да хоће да убоде онога коjи покуша да проће силом.

— Шта! оваj жутокљунац хоће да нас убиjе! повикаше хусари, као да нас нису jуче доста поубиjали!

Сви повадише сабље у исти мах и навалшпе на Фабриса; он помисли да ће погинути; али се сети подофицировог изненађења и не хтеде да се поново изложи презрењу. Повлачећи се на мосту гледао je да зада коjи убод. Служећи се овом великом правом сабљом тешке коњице, коjа je за њега била сувише гломазна, изгледао je тако смешан да су хусари одмах видели с ким имаjу посла; они су сад гледали да га не ране већ да му исеку блузу на телу. Тако je Фабрис добио три-четири лака ударца по мишицама. Што се њега тиче, веран кантинеркиним упутствима, он je своjски управљао силу убода. На несрећу, jедан од ових удараца рани jедног хусара у руку; врло љут што га je повредио jедан овакав воjник, он врати ударац снажним убодом коjи погоди Фабриса у горњи део бутине. Ударац je успео зато што je коњ нашега jунака место да бежи од метежа, чисто налазио задовољства у њему и налетао на нападаче. Видећи како Фабрису тече крв низ десну руку, ови се побоjаше да су отишли сувише далеко; и, притеравши га уз леву ограду моста, одjурише у галопу. Чим je добио мало времена, Фабрис испали пиштољ у вис да извести пуковника.

Четири хусара на коњима и двоjица пешке из истог пука из кога су били и они други приближавали су се мосту и били су jош на две стотине корака од њега када je плануо пиштољ. Они су врло пажљиво посматрали шта се догађа на мосту, и мислећи да je Фабрис пуцао на њихове другове, она четворица на коњу устремите се на њега у трку и са исуканим сабљама; то je био прави jуриш. Пуковник Барон, на пуцањ пиштоља, отвори врата на крчми и поjури ка мосту у тренутку кад су хусари у трку стизали, и лично им заповеди да стану.

— Нема овде више пуковника! узвикну jедан од њих и потера коња. Пуковник, до краjности огорчен, престаде са укорима коjе им je упућивао и своjом рањеном

десном руком шчепа узду коња с десне стране. — Стоj! неваљалче, рече он хусару; познаjем те, ти си из ескадрона капетана Анриjеа. — Па нека ми капетан лично заповеди! Капетан Анриjе je jуче погинуо, додаде он церећи се, а

ти иди до сто ђавола! ... Говорећи ове речи, он силом покуша да прође и гурну старога пуковника, коjи седећи паде на



мост. Фабрис, коjи je био два корака даље на мосту, али лицем окренут крчми, нагна свога коња; и док je нападачев коњ грудима оборио на земљу пуковника, коjи ниjе пуштао узду, Фабрис, гневан, с десне стране зададе хусару убод. Срећом, хусаров коњ, осећаjући да га вуче ка земљи узда коjу je пуковник држао, одскочи у страну тако да дугачко сечиво Фабрисове сабље, какве носи тешка коњица, склизну дуж хусарове блузе и цело прође овоме испред очиjу. Разjарен, хусар се окрену и из све снаге зададе ударац коjи расече Фабрису рукав и уђе дубоко у мишицу; наш jунак паде.

Jедан од оних хусара без коња, видећи да су оба браниоца моста лежала на земљи, уграби ову згодну прилику, скочи на Фабрисовог коња у намери да га се дочепа и потера га преко моста.

Подофицир, коjи je дотрчао из крчме, видео je свога пуковника кад je пао и помислио je да je тешко рањен. Он потрча за Фабрисовим коњем и врх своjе сабље сjури у ребра крадљивцу; оваj паде. Хусари, видећи на мосту само подофицира, и то без коња, ободоше коње и брзо побегоше. Онаj што je био без коња побеже у поље.

Подофицир приђе рањеницима. Фабрис je већ устао; болело га je мало, али je губио много крви. Пуковник се диже спориjе; био je врло збуњен падом, али ниjе добио никакву рану.

— Боли ме само моjа стара рана на руци, рече подофициру. Хусар кога je подофицир ранио био je на умору. — Нека га ђаво носи! узвикну пуковник. Него, рече подофициру и другоj двоjици коњаника

коjи су дотрчали, постараjте се за овог младог човека кога сам у незгодан час изложио опасности. Jа ћу лично остати на мосту да покушам да зауставим ове лудаке. Водите младог човека у крчму и превите му руку; узмите jедну од моjих кошуља.

V

Цео оваj догађаj ниjе траjао дуже од jедног минута. Фабрисове ране нису биле опасне; увезали су му мишицу завоjима коjе су искроjили од пуковникове кошуље. Хтели су да му наместе постељу на првом спрату крчме.

— Али, док мене буду лепо неговали на првом спрату, рече Фабрис подофициру, моме коњу, коjи je y штали, биће дуго време самоме и отићи ће с неким другим газдом.

— Ово ниjе рђаво за jедног регрута! рече подофицир. И тако сместите Фабриса на свежу сламу, у саме jасле за коjе je његов коњ био привезан. Затим, пошто се Фабрис осећао веома слабим, подофицир му донесе зделу топлога вина и

поразговара мало с њим. Неколико похвала у току овог разговора узнеле су нашег jунака на седмо небо.

Фабрис се пробудио тек сутрадан у свануће; коњи су стално рзали и страховито ударали ногама; штала се пунила димом. У први мах Фабрис ниjе схватио ову лупу и чак ниjе знао где се налази; напослетку се досетио, упола угушен димом, да гори кућа; за трен ока био je ван штале и на коњу. Он диже главу: дим je jако избиjао из два прозора изнад штале, а кров je био обавиjен црним димом коjи се ковитлао. Око стотину бегунаца дошло je те ноћи у крчму код Белог коња; сви су викали и псовали. Њих пет-шест, коjе je Фабрис могао изблиза видети, учинише му се сасвим пиjани; jедан од њих хтео je да га задржи и викао му je:

— Куд водиш мога коња? Кад je одмакао jедно четврт миље, Фабрис окрену главу; нико ниjе ишао за њим, кућа je била

у пламену. Фабрис познаде мост, сети се, своjе ране и осети како му je рука стегнута завоjима и врло топла. А шта ли je ça старим пуковником? Он je дао своjу кошуљу да му превиjу руку. Наш jунак био je то jутро наjхладнокрвниjи на свету; количина крви коjу je изгубио ослободила га je свега што je било романтично у његовом карактеру.

»Десно! рече у себи, и брзо напред!« Он мирно пође низ реку коjа je, пролазећи испод моста, текла десно од друма. Он се сети савета добре кантинерке. «Какво приjатељство! мислио je, какав отворен карактер!«

После jедног часа хода осети да je изнемогао. »Шта je ово? Да нећу да изгубим свеет? рече у себи. Ако je изгубим, украшће ми коња, можда и одело, а с оделом и све што имам.« Ниjе више имао снаге да управља коњем и настоjао je да се одржи у равнотежи, кад jедан сељак, коjи je копао на њиви поред друма, примети његово бледило и понуди му чашу пива и хлеба.

— Чим сам видео како сте бледи, помислио сам да сте jедан од рањеника из велике битке, рече му сељак.

Никад помоћ ниjе дошла у згодниjи час. У тренутку кад je жвакао комад црног хлеба, Фабриса почеше болети очи када je гледао пред собом. Кад се мало повратио, он захвали. — А где сам jа? упита.

Сељак му рече да се три четврт миље одатле налази село Зондер где ће бити врло лепо негован. Фабрис дође у ово село, не знаjући управо шта чини и мислећи на свакоме кораку само да не падне с коња. Он виде отворена jедна велика врата и уђе: то je била крчма Код чешагиjе. Газдарица, врло крупна добра жена, дотрча одмах: она зовну помоћ гласом коjи je сажаљење изменило. Две младе девоjке помогоше Фабрису да сjаше; чим je сишао с коња, он потпуно изгуби



свест. Послаше одмах по хирурга коjи му пусти крв. Тог дана, као и следећих, Фабрис ниjе баш много знао шта се с њим ради, спавао je готово непрестано.

Постоjала je опасност да ће се рана од убода у бутину jако загноjити. Кад год je био присебан, Фабрис je молио да се стараjу о његовом коњу и често je понављао да ће добро платити, што je вређало добру газдарицу и њене кћери. Протекло je било петнаест дана како су га особито неговале и почео je био долазити помало к себи, кад jедно вече примети да су његове гостионичарке веома збуњене. Ускоро jедан немачки официр уђе у његову собу; оне су му одговарале jезиком коjи он ниjе разумевао; али je видео да je реч о њему, зато се направи да спава. После извесног времена, кад je мислио да je официр изишао, позва своjе гостионичарке:

— Да оваj официр ниjе дошао да ме запише и уврсти у заробљенике? Гостионичарка то потврди са сузама у очима. — Лепо, у моjоj долами има новаца! узвикну он и придиже се на постељи; купите ми jедно

граћанско одело и jа ћу jош ноћас отићи на своме коњу. Ви сте ми већ jеданпут спасли живот, примивши ме у тренутку кад сам хтео да паднем на улици упола мртав; спасите ми га опет на таj начин што ћете ми дати могућности да одем своjоj маjци.

У том тренутку гостионичаркине кћери бризнуше у плач; оне су стрепеле за Фабриса; и како су разумевале нешто мало француски, прићоше његовоj постељи да му поставе нека питања. Разговарале су с маjком фламански, али су сваки час разнежено погледале нашег jунака; њему као да je било jасно да их његово бекство може изложити великим неприликама, али да су се оне решиле на све опасности. Он им топло захвали склапаjући руке. Неки Jевреjин из места набави им одело; али кад га je донео око десет часова увече, госпођице видеше, упоређуjући капут са Фабрисовом доламом, да га треба врло много потеснити. Оне се одмах латише посла, ниjе се смело губити време. Фабрис показа неколико наполеона скривених у његовом оделу и замоли девоjке да их ушиjу у одело коjе je малопре купљено. Са оделом je донесен и пар нових чизама. Фабрис се ниjе устезао да замоли ове добре девоjке да исеку хусарске чизме на месту коjе им je означио, и његове мале брилиjанте сакрише у поставу нових чизама.

Чудним деjством губитка крви и слабости коjа je дошла као последица, Фабрис je готово сасвим заборавио француски; обраћао се на италиjанском кантинеркама коjе су говориле неким поквареним фламанским наречjем, тако да су се споразумевали готово jедино знацима. Кад младе девоjке, уосталом, потпуно некористољубиве, угледаше диjаманте, њиховом одушевљењу за њега ниjе било више граница; мислиле су да je неки прерушени кнез. Аникен, млађа и безазлениjа, пољуби га без икаквог устручавања. Што се Фабриса тиче, налазио je да су љупке; и око поноћи, кад му je хирург допустио да узме мало вина због пута на коjи се спремао, њему се готово прохте да не иде. »Где ми може бити боље него овде?« говорио je. Али се ипак у два часа уjутро обукао. У тренутку кад je хтео да изађе из собе, добра гостионичарка му саопшти да му je коња одвео официр коjи je на неколико часова пре тога долазио да претресе кућу.

— Ах! нитков jедан! узвикну Фабрис псуjући, jедном рањенику! Оваj млади Италиjан ниjе био довољно филозоф да се сети по коjу je цену он сам купио овога

коња. Аникен му кроз плач саопшти да су наjмили за њега другог коња; она je била рада да Фабрис

не оде. Растанак je био врло дирљив. Два велика млада момка, рођаци добре гостионичарке, посадише Фабриса у седло; за време пута придржавали су га на коњу, док je трећи ишао неколико стотина корака пред њима и осматрао да нема какве сумњиве патроле на путевима. После два часа хода зауставише се код jедне гостионичаркине рођаке. Ma шта им Фабрис говорио, млади људи коjи су га пратили никако нису хтели да га оставе; уверавали су да боље но ико познаjу путеве кроз шуму.

— Али, кад се сутра уjутру буде сазнало за моjе бекство, а вас не буду видели у селу, ваше одсуство изложиће вас опасности, говорио je Фабрис.

Кренуше поново. На срећу, кад je свануло, равница je била покривена густом маглом. Око осам часова уjутро стигоше пред jедну варошицу. Jедан од младих људи одвоjи се да види да ли поштански коњи нису украдени. Старешина поште имао je времена да их склони и да набави страшне pагe коjима je напунио своjе штале. Послаше по два коња у баруштине где су били скривени, и после три часа Фабрис се попе у сасвим отрцана кола, али у коjа су била упрегнута два добра поштанска коња. Снага му се повратила. Тренутак растанка с младим људима, гостионичаркиним рођацима, био je не може бити дирљивиjи; ма какав љубазан изговор Фабрис нашао, никако нису хтели да приме новац.

— У вашем положаjу, господине, вама je потребниjи него нама, стално су одговарали ови честити млади људи.

Они, наjзад, поћоше натраг, с писмима у коjима je Фабрис, мало окрепљен путовањем, покушао да искаже своjим гостионичаркама све што je осећао према њима. Фабрис je писао са сузама у очима, и зацело je било и љубави у писму коjе je било упућено малоj Аникен.

Остатак пута био je сасвим обичан. Кад je дошао у Амиjен, осећао je jаке болове од убода у бутину; хирург je заборавио да расече рану, и поред свег пуштања крви она се била загноjила... У току



петнаест дана коjе je Фабрис провес у Амиjену, у крчми коjу je држала нека врло удворичка и грамжљива породица, савезници су заузимали Француску и Фабрис постаде чисто други човек: толико je дубоко размишљао о свему што му се догодило. Остао je дете само у jедноj ствари: да ли je оно што je видео била битка? и друго, да ли je та битка била на Ватерлоу? Први пут у своме животу осети задовољство у читању; надао се стално да ће, било у новинама, било у причањима о бици, наћи какав опис у коме би познао места коjа je прошао у пратњи маршала Неjа, а доцниjе с оним другим генералом. За време свога бављења у Амиjену писао je готово сваког дана своjим добрим приjатељицама из крчме. Чим се излечио, дође у Париз: у своме старом хотелу затече двадесет писама од маjке и тетке, коjе су га преклињале да се што пре врати. Последње писмо грофице Пиетранере имало je y себи нечега загонетног, што га je веома онеспокоjило; оно га je лишило свих његових слатких снова. То je била природа коjоj je била довољна само jедна реч па да лако претпостави наjвеће несреће; његова му je машта затим сликала те несреће с наjстрашниjим поjединостима.

»Немоj нипошто потписивати писма у коjима нас извештаваш о себи, говорила му je грофица. Кад ce будеш вратио, не треба да доћеш одмах на jезеро Комо; заустави се у Лугану, на

шваjцарском земљишту.« У ову малу варош требало je да дође под именом Кави; ту би у главноj гостионици нашао грофичиног собара коjи би му саопштио шта има да ради. Његова тетка je завршила овим речима: »Криj на све могуће начине лудост коjу си учинио; нарочито не чуваj при себи никакву штампану или писану хартиjу; у Шваjцарскоj ћеш бити окружен приjатељима Свете Маргарите.

7 Ако будем имала довољно новаца, писала je грофица, послаћу неког у Женеву у хотел

Теразиjе, и тако ћеш добити поjединости о коjима не могу да пишем, а коjе, међутим, треба да знаш пре него што дођеш. Али, преклињем те, не задржаваj се више у Паризу ни дана; познаће те у њему наши шпиjуни.« Фабрисова машта поче сликати наjневероватниjе ствари, и он je био неспособан за ма какво друго задовољство сем да покушава погодити шта je то тако чудновато имала тетка да му саопшти. Двапут je, y пролазу кроз Француску, био затваран, али je успео да се спасе; за ове неприjатности имао je да захвали своме италиjанском пасошу и оном необичном занимању трговца барометрима коjе се ниje нимало слагало с његовим младим лицем и његовом руком у завоjу. Наjзад, у Женеви нађе jедног грофичиног човека коjи му исприча у њено име како je он, Фабрис, потказан миланскоj полициjи као лице коjе je Наполеону однело готове предлоге за jедну велику заверу припремљену у бившоj краљевини Италиjи. Ако то ниjе био циљ његовог пута, говорила je достава, зашто je онда узео лажно име? Његова мати трудила се да докаже оно што je било истина, то jест:

1° Да се никад ниjе макао из Шваjцарске, 2° Да je напустио замак изненадно после свађе са стариjим братом. Фабрис осети неки понос због ове приче. »И тако, мисле да сам био нека врста посланика код

Наполеона! рече у себи, да сам имао част да говорим са овим великим човеком; камо среће!« Он се сети да je његов седми предак, унук онога коjи je дошао у Милано са Сфорцом, имао част да буде погублен од воjводиних неприjатеља коjи су га ухватили кад je ишао у Шваjцарску да однесе неке предлоге хвале достоjним кантонима и да наjми воjнике. Он je духовним очима видео слику коjа се односила на оваj догађаj и имала своjе место у родословљу породице. Испитуjући овог собара, Фабрис примети да je врло љут због jедне поjединости коjа му се ипак измакла, иако je имао изрично наређење да je прећути, наређење коjе je грофица више пута поновила: да га je Асканио, његов стариjи брат, потказао миланскоj полициjи. Ова свирепа вест просто je избезумила нашег jунака. Из Женеве за Италиjу пролази се кроз Лозану; он хтеде сместа да отпутуjе, пешке, и да тако пређе десет до дванаест миља, иако су поштанска кола из Женеве за Лозану полазила кроз два часа. Пред полазак из Женеве он се посвађа у некоj бедноj кавани с jедним младим човеком коjи га je, рече, гледао некако необично. То je била цела истина: млади Женевљанин, хладнокрван, разуман, и коjи je мислио само о новцу, помислио je за њега да ниjе читав. Фабрис je, улазећи, бацао на све стране помамне погледе, а затим просуо на своjе панталоне кафу коjом су га послужили. У овоj свађи први Фабрисов покрет био je сасвим из XVI века: место да позове младог Женевљанина на двобоj, он трже нож и полете на њега да га прободе. У том тренутку страсти Фабрис je заборавио све што je научно о правилима части и враћао се нагону или, боље рећи, успоменама из раног детињства.

Човек од поверења кога je нашао у Лугану повећао je његову jарост казивањем нових поjединости. Како je Фабрис био омиљен у Грианти, нико не би ни поменуо његово име, и да ниjе било љубазног поступка његовог брата, сви би се претварали да веруjу да je био у Милану, и никад пажња полициjе ове вароши не би била скренута на његово одсуство.

— Цариници, свакако, имаjу ваш лични опис, рече му изасланик његове тетке, и ако будемо ишли друмом, ви ћете на граници Ломбардиjско-млетачке краљевине бити ухапшени.

Фабрис и његови људи познавали су и наjмање стазе у планини коjа раздваjа Лугано од jезера Комо; они се прерушише у ловце, то jест у криjумчаре, и како их je било троjица, а изгледали су врло

7 По С. Пелику ово име постало je европско; тако се зове у Милану улица у коjоj се налази полициjа и затвори



одлучни, цариници, коjе су срели, само су их поздравили. Фабрис удеси тако да стигну у замак тек око поноћи; у то доба су његов отац и сви собари с напрашеном косом већ увелико спавали. Он сиђе без муке у дубок шанац и уђе у замак кроз мали подрумски прозор: ту су га чекале маjка и тетка; убрзо дотрчаше и сестре. Изливи љубави и сузе дуго су се смењивали, и тек што су почели паметно говорити, кад први одблесци зоре опоменуше ова бића, коjа су веровала да су несрећна, да време лети.

— Надам се да твоj брат и не слути да си дошао, рече му госпођа Пиетранера; нисам готово проговорила ни речи с њим после оног његовог красног поступка и његово самољубље указало ми je част да се нађе увређено због тога. Вечерас, при вечери, изволела сам обратити му се; било ми je потребно да нађем ма какав изговор да бих прикрила неизмерну радост коjа je могла пробудити у њему сумњу. А кад сам видела да се врло поноси овим тобожњим измирењем, користила сам се његовом радошћу и навела га да пиjе преко мере, тако да му зацело ниjе пало на памет да иде у заседу и настави своj шпиjунски занат.

— Треба да сакриjемо нашег хусара у твом стану, рече маркиза; он не може одмах да иде; у овом тренутку не владамо довољно своjим разумом, а потребно je да изаберемо наjбољи начин како ћемо заварати ову страшну миланску полициjу.

Тако и учинише; али маркизу и његовом стариjем сину паде у очи да je маркиза непрестано у соби своjе заове. Ми се нећемо задржавати на описивању заноса љубави и радости коjе су и тог дана узбућивале ова тако срећна бића. Италиjанска срца муче, много више но наша, сумња и безумне мисли коjе у њима изазива врела машта, али су, у накнаду за то, њихове радости много jаче и дуготраjниjе. Тога дана грофица и маркиза биле су потпуно лишене разума. Фабрис je био приморан да понови своjе приче; наjзад одлучише да своjу заjедничку радост сакриjу у Милану, толико je изгледало тешко скривати се дуже од полициjе маркиза и његова сина Асканиjа.

Узели су обичан кућни чамац да оду у Комо; радити друкчиjе значило би пробудити неброjене сумње. Али, кад су стигли у пристаниште Комо, маркиза се сети да je заборавила у Грианти хартиjе врло велике важности; она одмах врати натраг веслаче, и тако ови људи нису могли видети како су ове две жене употребило своjе време у Кому. Чим су стигле, оне наjмише насумце jедна од оних кола коjа чекаjу муштериjе у близини високе средњовековне куле што се диже изнад миланске капиjе. Кренуле су одмах, тако да кочиjаш ниjе имао времена ни с ким да говори. На четврт миље од вароши сретоше неког младог ловца кога су госпође познавале и коjи je из предусретљивости, пошто нису имале ниjедног човека са собом, био тако добар да им послужи као пратња до миланских капиjа куда се био упутио ловећи. Све je ишло добро, и госпође су врло весело разговарале с младим путником, кад на jедноj окуци пута око красног брежуљка и шуме Сан - Ђовани три прерушена жандарма искочише и шчепаше узде на коњима.

— Ах! моj муж нас je издао! узвикну маркиза и онесвести се. Jедан подофицир коjи беше мало заостао приђе колима поводећи се и гласом коjи као да je

долазио из крчме рече: — Жао ми je што морам да извршим добивени налог, али ви сте ухапшени, генерале Фабио

Конти. Фабрис помисли да подофицир збиjа с њим шалу називаjући га генералом. »Платићеш ми то«,

рече у себи. Он je гледао прерушене жандарме и вребао згодан тренутак да скочи с кола и побегне преко поља.

Грофица се насмеши за сваки случаj, а затим рече подофициру: — Али, драги наредниче, зар ово дете од шеснаест година сматрате за генерала Контиjа? — Зар ви нисте генералова кћи? запита подофицир. — Погледаjте мог оца, рече грофица показуjући Фабриса. Жандарми прснуше у луди смех. — Покажите ми ваше пасоше без причања, настави подофицир, увређен општом веселошћу. — Ове госпође никад га не носе кад иду у Милано, рече кочиjаш хладно и филозофски. Оне

долазе из свога замка у Грианти. Ово je госпођа грофица од Пиетранере, а ово je госпођа маркиза дел Донго.

Подофицир, сасвим збуњен, стаде испред коња и ту одржа савет са своjим људима. Ово договарање траjало je већ пет минута, кад грофица Пиетранера замоли господу за допуштење да кола пређу неколико корака напред и стану у хлад; врућина je била несносна, иако je било тек jеданаест часова уjутру. Фабрис, коjи je врло пажљиво гледао на све стране тражећи начина да побегне, виде како jедном малом путањом коjа je пресецала поље излази на друм покривен прашином млада девоjка од четрнаест до петнаест година, с марамицом на уплаканим очима. Ишла je пешке између два жандарма у униформи, а три корака иза ње, такође између два жандарма, корачао je jедан висок сув човек с усиљеном достоjанственошћу каквог префекта кад иде за литиjом.

— Где сте их нашли? рече подофицир, сасвим пиjан у том тренутку. — Кад су бежали преко поља, и то без икаквог пасоша. Подофицир као да je сасвим изгубио главу; имао je пред собом пет затвореника уместо два,



колико му je требало. Он се удаљи неколико корака, остављаjући само jедног човека да чува затвореника коjи се држао достоjанствено и jедног да пази на коње да не оду.

— Стоj, рече грофица Фабрису коjи je већ скочио на земљу, све ће се уредити. Чуло се како jедан жандарм виче: — Свеjедно! ако немаjу пасоша, ипак je то добар лов. Подофицир као да ниjе био тако одлучан; име грофице Пиетранере доводило га je y

неприлику; он je познавао генерала, за чиjу смрт ниjе знао. «Генерал ниjе човек коjи се неће осветити ако му жену ухапсиш без разлога«, говорио je у себи.

За време овог саветовања коjе je дуго траjало, грофица се упусти у разговор с младом девоjком коjа je стоjала у прашини на друму поред кола; она je била изненађена њеном лепотом.

— Шкодиће вам сунце, госпођице. Оваj честити воjник, додаде она, обраћаjући се жандарму коjи je стоjао пред коњима, допустиће вам, надам се, да се попнете у кола.

Фабрис обилазећи око кола приђе да помогне младоj девоjци да се попне. Она je већ била стала на папучу и Фабрис jу je придржавао, кад озбиљни човек, стоjећи шест корака иза кола, викну гласом коjи je воља за достоjанственошћу начинила jош крупниjим:

— Останите на друму, не пењите се у кола коjа вам не припадаjу! Фабрис ниjе чуо ову заповест; млада девоjка, место да се попне, хтеде да сиђе, и како jу je

Фабрис и даље придржавао, она му паде у наручjе. Он се насмеши, она сва поцрвене; и кад се млада девоjка ослободи његових руку, они остадоше за часак гледаjући се.

»Ово би била красна другарица у затвору, рече Фабрис у себи; каква дубока мисао под овим челом! Она би умела волети.«

Подофицир заповеднички приђе: — Коjа се госпођа зове Клелиjа Конти? — Jа, рече млада девоjка. — А jа, узвикну човек у годинама, jа сам генерал Фабио Конти, коморник Њ. С. кнеза од

Парме; налазим да je веома непристоjно да се jедан човек мога положаjа прогони као какав лопов. — Зар нисте прекjуче, укрцаваjући се у пристаништу Комо, отерали полициjског инспектора

коjи вам je тражио пасош? Е, видите, данас вам он не допушта да се шетате. — Jа сам се већ удаљавао са своjим чамцем, журио сам, било je пред буру; неки човек без

униформе викнуо ми je с кеjа да се вратим у пристаниште; jа сам му рекао своjе име и наставио пут. — А jутрос сте побегли из Кома. — Човек мога положаjа не узима пасош да би из Милана ишао да види jезеро. Jутрос, у Кому,

рекоше ми да ћу бити ухапшен на капиjи; jа сам изишао пешке са своjом ћерком; надао сам се да ћу наћи на путу каква кола коjа би ме одвезла до Милана, где ће, заиста, моjа прва посета бити да поднесем тужбу генералу команданту покраjине.

Подофициру као да се свали тежак терет с груди. — Лепо генерале! ви сте ухапшени и jа ћу вас одвести у Милано. А ко сте ви? рече Фабрису. — То je моj син, одговори грофица, Асканио, син дивизиjског генерала Пиетранере. — Без пасоша, госпођо грофице? рече подофицир врло благо. — У његовим годинама ниjе га никад узимао; он никад не путуjе сам, увек je са мном. У току овог разговора генерал Конти je све више испољавао своjе увређено достоjанство. — Не говорите више, рече му jедан од њих, ви сте ухапшени, доста! — Бићете исувише срећни, рече подофицир, ако пристанемо да наjмите коња од кога сељака;

иначе ћете, поред све прашине и врућине и чина пармског коморника, ићи врло добро пешке између наших коња.

Генерал стаде псовати. — Да ћутиш! настави жандарм. Где ти je генералска униформа? Зар не може ма ко да каже да

je генерал? Генерал се све више љутио. За то време ствари су у колима ишле много боље. Грофица je заповедала жандармима као да су њене слуге. Jедноме од њих дала je била je дан

талир да jоj купи вина, а нарочито хладне воде, у jедноj уџерици коjа се видела на две стотине корака. Нашла je времена да умири Фабриса, коjи je пошто -пото хтео да побегне у шуму коjа je покривала брег. — »Имам добре пиштоље«, говорио je. — Она приволи раздраженог генерала да пусти кћер у кола. Том приликом генерал, коjи je волео да говори о себи и своjоj породици, каза госпођама да његова кћи има свега дванаест година, пошто je рођена 27. октобра 1803; али сви су jоj давали четрнаест или петнаест година, толико je била паметна.

»Сасвим прост човек«, говориле су грофичине очи маркизи. Захваљуjући грофици све ;се свршило лепо после jедног часа разговора. Jедан жандарм, коjи je случаjно имао посла у оближњем селу, дао je y наjам свога коња генералу Контиjу кад му je грофица рекла: — Добићете десет франака. — Подофицир пође сам с генералом; остали жандарми остадоше под jедним дрветом, са четири огромне боце вина, неком врстом малих балона, коjе je жандарм, послат у ону уџерицу, донео уз припомоћ jедног сељака. Клелиjа Конти добила je допуштење од достоjанственог коморника да, ради



повратка у Милано, прими jедно место у колима ових госпођа, а нико ниjе ни помишљао да ухапси сина храброг генерала грофа Пиетранере. После првих тренутака коjи су били посвећени учтивости и претресању незгодног случаjа коме je малопре учињен краj, Клелиjа Конти уочи нарочито одушевљење с коjим je jедна тако лепа госпођа као што je била грофица говорила Фабрису; зацело му ниjе била маjка. Њену пажњу нарочито су биле привукле понављане речи о нечем jуначком, дреком, у наjвећоj мери опасном, што je он учинио пре кратког времена; али поред све своjе оштроумности млада Клелиjа ниjе могла да погоди о чему je реч.

Она je зачућено гледала овог младог jунака у чиjим очима као да се jош огледала сва ватра борбе. Што се њега тиче, он je био као запањен необичном лепотом ове девоjчице од дванаест година, коjа je од његових погледа црвенела.

На jедну миљу пред Миланом Фабрис рече да иде до свог уjака и опрости се с госпођама. — Ако се икад извучем из незгода, рече он Клелиjи, доћи ћу у Парму да видим тамошње лепе

слике; да ли ћете се тада сетити овог имена: Фабрис дел Донго? — Ето! рече грофица, тако ти чуваш инкогнито! Госпођице, будите тако добри и не заборавите

да je оваj неваљалко моj син и да се зове Пиетранера, а не дел Донго. Врло касно увече Фабрис уђе у Милано кроз капиjу Ренца, коjа води на jедно шеталиште коjе

je било тада у моди. Слање двоjице слугу у Шваjцарску исцрпло je врло мале уштеде маркизе и њене заове; срећом, Фабрис je имао jош неколико наполеона и jедан брилиjант, коjи решише да продаjу.

Ове су госпође биле омиљене и познавале су целу варош; наjугледниjе личности из аустриjске и побожне партиjе ишле су да говоре у корист Фабриса генералу Биндеру, шефу полициjе. Овоj господи ниjе ишло у главу, говорили су, како се може озбиљно схватити лудориjа детета од шеснаест година, коjе се свађа са стариjим братом и напушта родитељску кућу.

— Моj je занат да све узимам озбиљно, одговарао je благо барон Биндер, човек мудар и суморан.

Он je тада заводио ону чувену миланску полициjу и био се обавезао да предупреди револуциjу као што je она од 1746, коjа je отерала Аустриjанце из Ђенове. Ова миланска полициjа, коjа je доцниjе постала тако славна по доживљаjима г. г. Пелика и Андриjана, ниjе баш била свирепа, него je паметно и без сажаљења извршавала строге законе. Цар Фрања II хео je да заплаши ове тако смеле италиjанске уобразиље.

— Докажите ми, понављао je барон Биндер Фабрисовим заштитницима, шта je из дана у дан радио млади маркезино дел Донго, рецимо од тренутка његовог одласка из Грианте 8. марта, па до jучерашњег доласка у ову варош, где je сакривен у jедноj соби у стану своjе маjке, и jа сам готов да га сматрам за наjљубазниjег и наjвраголастиjег младог човека у овоj вароши. Ако ми не будете могли дата тачне податке о томе где je таj млади човек провео све ово време откако je отишао из Грианте, ма колико високо да je његово рођење и поштовање коjе осећам према приjатељима његове породице, зар ми ниjе дужност да га ухапсим? Зар ми ниjе дужност да га задржим у затвору, док ми не поднесе доказе о томе да ниjе Наполеону носио никакве поруке од стране неколико незадовољника, каквих може бити само у Ломбардиjи међу поданицима Његовог Царског и Краљевског Величанства? Имаjте на уму jош и ово, господо: ако млади дел Донго и успе да се у том погледу оправда, остаће крив што je прешао, у иностранство без уредно издатог пасоша и, штавише, узео лажно име и свесно злоупотребио пасош неког обичног радника, то jест лица из реда толико нижег од реда коме он припада.

Ова изjава, свирепо правична, била je пропраћена свима знацима признања и поштовања коjе je шеф полициjе дуговао високом положаjу маркизе дел Донго и положаjу угледних личности коjе су се за њу заузимале.

Маркиза je била очаjна кад je чула одговор барона Биндера. — Фабрис ће бити затворен! узвикнула je плачући; а кад jеданпут буде затворен, богзна кад ће

из затвора изићи! Отац ће га се одрећи! Госпођа Пиетранера и њена снаха посаветоваше се са двоjицом - троjицом присних

приjатеља, и ма шта ови говорили, маркиза je пошто-пото хтела да jоj син jош идуће ноћи отпутуjе. — Па ти видиш, говорила jоj je грофица, да барон Биндер зна да je твоj син овде; таj човек

ниjе рђав. — Ниjе, али хоће да се додвори цару Фрањи. — Али, кад би мислио да je за његово унапрећење корисно да Фабриса баци у затвор, он би

већ био у њему; помоћи Фабрису да побегне значило би испољити увредљиво неповерење према барону.

— Али, признати нам да зна где je Фабрис, то значи рећи нам: нека одмах иде! Не, jа нећу живети док не будем могла понављати себи: кроз четврт сата моj син може бити између четири зида. Ma каква да je амбициjа барона Биндера, додавала je маркиза, он мисли да je за његов лични положаj у овоj земљи корисно да истакне колико има обзира према човеку коjи има такав положаj као моj муж, а доказ свега тога je ова необична искреност с коjом je признао да зна где ће наћи мога сина. И jош нешто, барон љубазно излаже и два иступа за коjе je Фабрис оптужен по достави свог недостоjног



брата; он обjашњава да ова два иступа повлаче притвор: зар нам тиме не каже да je на нама да бирамо ако више волимо изгнанство.

— Ако изабереш изгнанство, понављала je непрестано грофица, никад га више нећемо видети.

Фабрис, коjи je присуствовао целом овом разговору с jедним старим маркизиним приjатељем, сада саветником суда коjи je Аустриjа образовала, био je потпуно убеђен да треба да побегне; и доиста, jош исте вечери изиђе из палате, скривен у колима коjа су возила у позориште Скалу његову маjку и тетку. Кочиjаш у ког нису имали поверења, оде као обично у крчму, и док je слуга, поуздан човек, чувао коње, Фабрис, прерушен у сељака, извуче се из кола и изиђе из вароши. Сутра дан уjутро срећно je прешао преко границе и после неколико часова стигао на имање коjе je његова мати имала у Пиjемонту, близу Новаре, управо у Ромањану, где je погинуо Баjар.

Можете мислити с каквом су пажњом ове госпође слушале представу из своjе ложе у Скали. Оне су ту дошле само зато да би се могле посаветовати с неколицином своjих приjатеља из либералне партиjе, чиjу би поjаву у палати дел Донго полициjа могла рђаво тумачити. У ложи je решено да се поново предузму кораци код барона Биндера. Ниjе могло бити ни речи о томе да се понуди извесна сума новца овом чиновнику, савршено поштеном човеку; уосталом, госпође су биле врло сиромашне: приморале су Фабриса да понесе све што je преостало од продатог брилиjанта.

Међутим, било je врло важно чути последњу баронову реч. Грофичини приjатељи подсетише je на извесног каноника Борду, врло љубазног младог човека, коjи jоj се некад на доста ружан начин удварао; пошто ниjе имао успеха, доставио je генералу Пиетранери њено приjатељство према Лимеркатиjу, нашто je био наjурен као неваљалац. Међутим, сад je оваj каноник свако вече играо партиjу тарока код баронице Биндер и, наравное, био присан приjатељ мужа. Грофица се одлучи на страшно мучан корак: да оде овом канонику; и сутрадан, рано уjутро, пре него што je оваj изишао из куће, она се приjави.

Кад je jедини каноников слуга изговорио име грофице Пиетранере, оваj je човек био тако узбуђен да je готово изгубио глас; ниjе ни покушао да доведе у ред своjу врло jедноставну кућну хаљину.

— Пустите госпођу и идите, рече слабим гласом. Грофица уће. Борда паде на колена. — У овом положаjу jедан избезумљени несрећник треба да сачека ваше заповести, рече он

грофици, коjа je тог jутра у домаћоj хаљини, упола прерушена, била неодољиво допадљива. Дубоки бол због Фабрисовог изгнанства, усиљавање да дође у кућу човека коjи je према њоj издаjнички поступио, све се било сакупило да њеном погледу да невероватан сjаj.

— У овом положаjу хоћу да примим ваше заповести, узвикну каноник, jер je очевидно да имате да ме молите за какву услугу, иначе не бисте почаствовали своjим присуством бедну кућу jедног избезумљеног несрећника: некад, заведен љубављу и љубомором, он се понашао према вама као подлац кад je видео да вам се не може допасти.

Ове речи су биле искрене и утолико лепше што je сад каноник имао велику власт; грофица je била тронута до суза; понижење и страх ледили су jоj душу, али у jедан мах су уступили место ганутости и слабоj нади. Из очаjања прешла je за трен ока готово у срећно расположење. — Пољуби руку, рече канонику пружаjући му je, и устани. (Треба знати да у Италиjи говорити ти означава добро и искрено приjатељство, онако исто као и какво нежниjе осећање.) Дошла сам да те молим да помогнете моме братанцу Фабрису. Ево целе истине, без и наjмањег увиjања, као што се казуjе старом приjатељу. Сад му je шеснаест и по година, а учинио je велику лакомисленост. Били смо у замку Грианти, на jезеру Комо. Jедне вечери, у седам часова, чули смо с jедне лађе из Кома да се цар искрцао у Жуанском заливу. Сутра дан уjутро Фабрис je отпутовао у Француску, пошто je узео пасош неког свог приjатеља из народа, jедног трговца барометрима, по имену Вази. Како ниjе баш много лично на трговца барометрима, ниjе прешао ни десет миља у Францускоj, а њега ухапсише због отменог изгледа; његови изливи одушевљења на рђавом француском jезику изгледали су сумњиви. После извесног времена он je побегао и докопао се Женеве; ми смо му послали у сусрет, у Лугано ...

— То jест у Женеву, рече каноник смешећи се. Грофица доврши причу. — Jа ћу учинити за вас све што je човечански могућно, прихвати каноник са жаром; стављам

вам се потпуно на расположење. Учинићу чак и необазривости. Кажите шта треба да чиним у тренутку кад оваj бедни салон буде лишен ове небесне поjаве, коjа значи читаву епоху у историjи мога живота? — Треба да одете до барона Биндера и да му кажете да водите Фабриса од његовог рођења, да знате то дете кад се родило, jер сте онда долазили к нама, и да га, наjзад, у име приjатељства коjе вам поклања, преклињете да употреби све своjе шпиjуне коjи би проверили да ли се Фабрис, пре свог одласка у Шваjцарску, ма и за наjкраће време састаjао макар с коjим од оних либерала на коjе он мотри. Ако je барон ма и наjмање добро обавештен, увидеће да се овде ради jедино о правоj младићкоj непромишљености. Ви знате да сам jа у своме лепом стану у палати Дуњани имала слике Наполеонових битака; сричући натписе на тим бакрорезима научио je моj братанац да чита. Jош кад



му je било пет година, моj му je jадни муж обjашњавао ове битке; стављали смо му на главу шлем мога мужа и дете je вукло његову велику сабљу. И jедног лепог дана чуо je да се бог мога мужа, император, вратио у Француску; отишао je да му се придружи, као неки ветропир, али у томе ниjе успео. Питаjте вашег барона каквом казном хоће да казни оваj тренутак непромишљености.

— Заборавио сам jедну ствар, узвикну каноник; видећете да нисам сасвим недостоjан опроштаjа коjи сте ми дали. Ево, рече, тражећи на столу међу хартиjама, ево доставе оног подлог col -torto (лицемера), погледаjте, потписано Асканио Валсера дел ДОНГО, коjа je дала повода целоj овоj ствари; узео сам je синоћ из полициjе и отишао у Скалу у нади да ћу наћи неког од оних, коjи обично долазе у вашу ложу, преко кога бих вам je могао саопштити. Препис ове доставе одавно je y Бечу. Ето, дакле, неприjатеља против кога се треба борити.

Каноник прочита са грофицом доставу и договорише се да jоj у току дана по поузданоj личности пошаље препис. С радошћу у срцу вратила се грофица у палату дел Донго.

— Просто нема љубазниjег човека од ове некадашње хуље, рече она маркизи. Вечерас у Скали, у десет часова и три четврти по позоришном сату, отправићемо све из наше ложе, погасићемо свеће, затворићемо врата, а у jеданаест часова каноник ће лично доћи да нам каже шта je могао учинити. То смо нашли као нешто што ће га наjмање изложити неприjатности.

Оваj каноник био je врло паметан човек; он ниjе хтео да пропусти оваj састанак: на њему je показао пуну доброту и потпуно отворено срце, коje ћете наћи само у земљама где таштина не стоjи изнад свих осећања. Онаj његов поступак кад je оптужио грофицу генералу Пиетранери, њеном мужу, представљао je велику грижу савести у његовом животу, и он je нашао начина да ту грижу савести отклони.

Тога jутра, кад je грофица отишла од њега: »Сад води љубав са своjим братанцем, рекао je у себи с горчином, jер ниjе био излечен. Да дође к мени, онако поносита! ... После смрти оног jадног Пиетранере с гнушањем je одбила моjе услуге, иако су биле врло учтиве и врло добро препоручене од пуковника Скотиjа, њеног бившег љубавника. Лепа Пиетранера да живи с хиљаду и пет стотина франака! додао je каноник, жустро шетаjући по своjоj соби. Затим да иде да живи у замку Грианти са оним одвратним secatore, оним маркизом дел Донгом! ... Сад je све jасно! У ствари, оваj млади Фабрис пун je љупкости, висок, лепог стаса, увек насмеjана лица... и jош нешто боље: има известан поглед пун чулне насладе... израз као у Коређових личности, додавао je каноник с горчином. Разлика у годинама ... ниjе сувише велика... Фабрис je рођен после уласка Француза, око 1798, чини ми се; грофица може имати двадесет и седам или двадесет и осам година: немогућно je бити лепша, достоjниjа обожавања. У овоj земљи, у коjоj je толико лепотица, она их све туче: Марини, Герарди, Руга, Арези, Пиетрагруа; превазишла je све ове жене... Живели су срећно, скривени на оном лепом jезеру Комо, кад je млади човек хтео да се придружи Наполеону ... Има jош душа у Италиjи, ма шта они радили! Драга отаџбина! Не, настављало je ово срце успламтело љубомором, ниjе могућно обjаснити друкчиjе ово мирење са животом на селу и са свакидашњим посматрањем, пуним одвратности, ужасног лица маркиза дел Донга, затим оног подлог бледог лика маркезина Асканиjа, коjи ће бити гори од свог оца! ... Но, служићу jоj искрено. Бар ћу имати задовољство да je гледам друкчиjе, а не само кроз своj доглед.«

Каноник Бор да обjасни врло лепо ствар госпођама. У суштини, Биндер je био не може бити боље расположен; било му je особито мило што je Фабрис побегао пре наредбе коjа je могла доћи из Беча; jер барон Биндер ниjе имао власт да ма о чему одлучуjе: он je чекао заповести за ову ствар као и за све остале; сваког дана слао je y Беч тачан препис свих обавештења; затим je чекао.

У своме изгнанству у Ромањану било je нужно: 1° да Фабрис не пропушта да иде у цркву сваки дан, да за исповедника узме каквог паметног

човека, оданог ствари монархиjе, и да му, у исповедаоници, признаjе само осећања коjима се ништа не може замерити;

2° да се не дружи ни с jедним човеком коjи важи као паметан, а, у погодноj прилици, требало je да говори о побуни с гнушањем и као о нечему потпуно недопуштеном;

3° да се не виђа по кафанама; да никад не чита друге новине сем службене листове туринске и миланске; уопште, да показуjе одвратност према читању, да не чита никад, нарочито ниjедно дело штампано после 1720; jедини изузетак могу бити романи Валтера Скота;

4° наjзад, додаде каноник мало лукаво, нарочито треба да се отворено удвара коjоj од лепих жена у месту, разуме се, из реда племства; то ће доказати да нема мрачан и незадовољан дух jедног завереника у повоjу.

Пре него што су легле маркиза и грофица написаше Фабрису два бескраjно дуга писма у коjима су му обjашњавале с дивним неспокоjством све савете ко je je дао Борда.

Фабрис ниjе имао нимало воље да куjе завере: он je волео Наполеона, а као племић, мислио je да je створен да буде срећниjи од осталих, и налазио je да су грађани глупи. Откако je изишао из школе, никад ниjе отворио књигу, или je читао само књиге коjе су удешавали jезуити. Он се настани нешто даље од Ромањана, у jедноj дивноj палати, ремек-делу славног архитекте Сан - Микелиjа; али већ тридесет година ниjе у њоj нико становао, тако да су све собе прокишњавале, а ниjедан се прозор



ниjе добро затварао. Он се дочепа настоjникових коња коjе je без устручавања по цео дан jахао; ниjе говорио ништа и размишљао je. Савет да узме драгану из какве ултра породице учини му се забаван и он га дословно послуша. За исповедника изабра неког младог свештеника смутљивца коjи je хтео да постане владика (као исповедник Шпилберга)

8; али je по три миље ишао пешке и окружавао се

таjанственошћу, за коjу je мислио да je недокучива, да би читао лист Уставобранилац коjи му се чинио нешто узвишено. »Ово je исто тако лепо као Алфиери и Данте!» узвикнуо би често. Фабрис je имао ту сличност с француском омладином што се много озбиљниjе бавио своjим коњем и своjим новинама но своjом блаконаклоном драганом. Али, у овоj безазленоj и крепкоj души jош ниjе било места за угледање на друге и он не нађе приjатеља у друштвеним круговима Ромањана; његову jедноставност сматрали су за охолост: нису знали шта да мисле о овом карактеру. »То je млаћи брат незадовољан што ниjе стариjи«, рече парох.

VI

Признаћемо искрено да љубомора каноника Борде ниjе била сасвим неоснована; по своме повратку из Француске, Фабрис je изгледао у очима грофице Пиетранере као неки лепи странац кога je некад добро познавала. Да jоj je говорио о љубави, она би га волела; зар ниjе већ за његово понашање и његову личност имала страсно и, тако рећи, безгранично дивљење? Али, Фабрис jу je грлио с таквим изливом невине захвалности и нежног приjатељства да би се она грозила саме себе кад би тражила какво друго осећање у овоj готово синовљоj привржености. »У ствари, говорила je грофица у себи, неколико приjатеља коjи су ме познавали пре шест година, на двору кнеза Евгениjа, могу jош налазити да сам лепа, па чак и млада, али за њега сам жена за поштовање... и, да кажем све, не штедећи нимало своjе самољубље, жена у годинама.« Грофица je обмањивала саму себе о добу живота у коjе беше зашла, али не онако као обичне жене. У њеним годинама, уосталом, додавала je, жене су склоне да мало преувеличаваjу пустошење времена; човек, коjи je дубље зашао у живот ...

Грофица шетаjући се по салону, застаде пред огледалом, затим се насмеши. Треба знати да je од пре неколико месеци и срце госпође Пиетранере било озбилшо нападнуто, и то од jедне необичне личности. Убрзо после Фабрисовог одласка у Француску, грофица, коjа je, не признаjући то сасвим ни самоj себи, већ почела мислити много на њега, пала je y дубоку меланхолиjу. Све што je радила чинило jоj се да je без задовољства и, ако се сме тако рећи, без садржине; говорила je себи да ће Наполеон, желећи да придобиjе за себе италиjански народ, узети Фабриса за свога ађутанта. »Он je за мене изгубљен! узвикивала je плачући; нећу га никад више видети; писаће ми, али шта ћу jа бити за њега кроз десет го дина?«

Овако расположена отпутовала je y Милано; надала се да ће тамо чути непосредниjе новости о Наполеону, и, ко зна, можда истом приликом и вести о Фабрису. Овоj живахноj души почео je бивати досадан jеднолики живот коjи je проводила на селу, иако ниjе то себи признавала: »То je одржавати живот, говорила je y себи, то ниjе живети. Сваког дана гледати ове напрашене фигуре, брата, братанца Асканиjа, њихову послугу! Шта би биле шетње по jезеру без Фабриса?« Своjу jедину утеху црпела je из приjатељства коjе je везивало за маркизу. Али, од пре неког времена, ово присно приjатељство са Фабрисовом маjком, коjа je била стариjа од ње и проводила живот без икакве наде, почело jоj je бивати мање приjатно.

Такав je био необичан положаj госпође Пиетранере; кад je Фабрис отишао, мало je очекивала од будућности; њеном срцу била je потребна утеха и новина. Дошавши у Милано, она страсно заволи оперу коjа je била у моди; по читаве часове затварала се сама у Скали, у ложи генерала Скотиjа, свог бившег приjатеља. Људи, с коjима je гледала да се сретне да би чула вести о Наполеону и његовоj воjсци, чинили су jоj се прости и неотесани. По повратку кући свирала je на свом пиjану до три часа уjутро. Jедно вече, у Скали, у ложи неке њене приjатељице, код коjе je свратила да чуjе новости из Француске, представите jоj грофа Моску, пармског министра; то je био љубазан човек, коjи je тако говорио о Францускоj и Наполеону да je њеном срцу дао нове разлоге да се нада или да стрепи. Она поново дође у ову ложу и сутрадан; доће и оваj духовити човек, и за све време представе она je са задовољством с њим разговарала. Откако je Фабрис отишао, ниjе имала ни jедно вече тако испуњено као ово. Оваj човек коjи jу je занимао, гроф Моска дела Ровере Сорецана, био je тада министар воjске, полициjе и финансиjа оног чувеног кнеза од Парме Ернеста IV, тако познатог са своjе строгости, коjу су милански либерали назвали свирепошћу. Моска je имао око четрдесет до четрдесет и пет година; крупне црте, ни трага од охолости, простодушно и весело лице коjе je придобиjало; изгледао би jош врло добро да га настраност његова владара ниjе приморавала да носи напрашену косу као доказ исправних политичких осећања. Како се у Италиjи мало боjе да ће се увредити суjета, врло брзо се прелази на поверљив тон и на личне ствари. Ова навика поправља се на таj начин што се они, коjи се међусобно увреде, више не виђаjу.

— Зашто, грофе, носите напрашену косу? рече му госпођа Пиетранера кад га je трећи пут

8 Видети занимљиве Мемоаре г. Андриjана, забавне као каква прича и коjи ће остати као и Тацитова дела.



видела. Напрашену косу! човек као ви, љубазан, joш млад, и коjи je ратовао с нама у Шпаниjи! — Зато што нисам ништа украо у тоj Шпаниjи и што треба живети. Jа сам лудовао за славом;

jедна ласкава реч француског генерала Гувион Сен - Сира, коjи je био наш командант, била je тада за мене све. По Наполеоновом паду стоjало je овако: док сам jа jео своjу имовину у његовој служби, моj отац, човек живе маште, и коjи ме je већ видео као генерала, зидао ми je палату у Парми. Године 1813. сва ми се имовина састоjала од велике палате коjу je требало довршити и пензиjе.

— Пензиjе од 3.500 франака, као мога мужа? - Гроф Пиетранера био je дивизиjски генерал. Моjа пензиjа, пензиjа бедног коњичког капетана, износила je свега 800 франака, па и њу сам почео добиjати тек откако сам постао министар финансиjа.

Како je y ложи била само сопственица, госпођа врло либералних начела, разговор je настављен са истом искреношћу. Гроф Моска, упитан, причао je о своме животу у Парми. »У Шпаниjи, под генералом Сен - Сиром, излагао сам се пушчаноj ватри да бих дошао до ордена и до мало славе; сад се облачим као нека личност из комедиjе да бих могао живети на великоj нози и зарадити коjу хиљаду франака. Кад сам се већ jеданпут упустио у ову шаховску игру, увређен надувеношћу своjих старешина, хтео сам да заузмем jедно од првих места; и то сам постигао. Али су моjи наjсрећниjи дани jош увек они коjе с времена на време проведем у Милану; ту, чини ми се, jош куца срце ваше италиjанске армиjе.«

Искреност, disinvoltura с коjом je говорно оваj министар jедног владаоца кога су се толико боjали, пробудила je грофичину радозналост; по његовом звању мислила je да ће наћи неког надувеног разметљивца, а нашла je човека коjи се стидео озбиљности свога положаjа. Моска je обећао да ће jоj доставити све новости из Француске коjе би добио: то je била велика несмотреност у Милану, месец дана пре Ватерлоа; тада je за Италиjу било питање бити или не бити; цео je свет, у Милану, био у грозници наде или страха. Усред ове опште забуне грофица се распитивала о човеку коjи je тако лако говорио о положаjу тако прижељкиваном и коjи му je био jедини извор.

Занимљиве и чудне ствари сазнала je госпођа Пиетранера. Гроф Моска дела Ровере Сорецана, казали су jоj, на прагу je да постане први министар и званични љубимац Рануча - Ернеста IV, неограниченог господара Парме и, уз то, jедног од наjбогатиjих владалаца у Европи. Гроф би већ дошао на оваj наjвиши положаj да je хтео узети озбиљниjе држање; кажу да му je владалац често држао придике у овом погледу.

— Зашто Ваша Светлост води рачуна о моме држању, одговори он слободно, ако добро водим послове Ваше Светлости?

Срећа овог љубимца, говорило се, ниjе без трња. Треба се допасти jедном владаоцу, без сумње, човеку паметном, али коjи, откако се попео на jедан апсолутистички престо, као да je изгубио главу и испољава, на пример, сумњичења достоjна jедне ситне жене.

Ернест IV храбар je само у рату. На боjном пољу видели су га двадесет пута како води одред у напад као одважан воjсковоћа; али, после смрти свога оца Ернеста III, по повратку у своjу државу, у коjоj, за своjу несрећу, има неограничену власт, устао je неразумно против либерала и слободе. Убрзо je уобразио да га мрзе; наjзад, у jедном тренутку зловоље, обесио je двоjицу либерала, можда мало кривих, по савету неког бедника по имену Расиjа, коjи je био нека врста министра правде.

Од тога кобног тренутка живот владаочев сасвим се изменио; мучиле су га наjчудноватиjе сумње. Нема ни педесет година, а страх га je тако смањио, ако се тако може рећи, да je, чим би почео говорити о jакобинцима и о намерама париског главног комитета, изгледао као старац од осамдесет година; обузимао га je уображени страх из наjраниjег детињства. Његов љубимац Раси, државни тужилац (или велики судиjа), био je од утицаjа захваљуjући jедино страху свога господара; и чим би се побоjао за своj утицаj, похитао би да откриjе какву нову заверу, наjмрачниjу и наjневероватниjу. Ако би се тридесет несмотрених људи сакупило да прочита jедан броj Уставобраниоца, Раси би их прогласио за заверенике и затворио у чувену пармску тврђаву, коjа je била ужас целе Ломбардиjе. Како je врло висока, веле сто осамдесет стопа, види се из веома велико даљине усред ове огромне равнице; а облик те тамнице, о коjоj се причаjу страшне ствари, чини je, из страха, краљицом целе ове равнице, коjа се простире од Милана до Болоње. — Хоћете ли веровати, говорио je грофицн други jедан путник, да ноћу, на трећем спрату свога дворца, коjи чува осамдесет стражара, дозиваjући се сваких четврт часа читавом речеинцом, Ернест IV дрхти у своjоj соби. Иако су сва врата затворена са десет брава, а суседне собе и више њега и испод њега пуне воjника, он се боjи jакобинаца. Ако зашкрипи паркет, он скаче за пиштоље, мислећи да се какав либерал сакрно испод његове постеље. Одмах зазвоне сва звона у замку, а jедан ађутант одлази и буди грофа Моску. Кад доће у замак, оваj министар полициjе добро се чува да порекне постоjање завере; напротив! Сам са владаоцем, и наоружан до зуба, он прегледа све кутове по свим одељењима, загледа под постељама и, jедном речjу, обавља безброj смешних дела, достоjних jедне бабе. Све ове мере изгледале би недостоjне и самоме кнезу у оно срећно време кад je ратовао и убиjао само пушком. Како je то врло паметан човек, он се стиди ових мера; оне му се чине смешне чак и у тренутку кад их предузима, и огромно поверење коjе гроф Моска ужива долази отуда што употребљава сву своjу вештину да кнез никад не мора црвенети у његовом присуству. Он, Моска, у



своjству министра полициjе, наваљуjе да се гледа испод намештаjа, па чак, како веле у Парми, да се прегледаjу и кутиjе за контрабасове. Кнез се томе противи и подсмева претераноj савесности свога министра. »Ово je неопходно потребно, одговарао би гроф Моска; помислите на сатиричне сонете коjима би нас jакобинци обасули кад бисмо допустили да вас убиjу. Не бранимо ми само ваш живот, него и своjу част.« Али, изгледа да je кнез само упола примао ове разлоге, jер ако би некоме у вароши пало на ум да каже како у замку целе ноћи нису спавали, велики судиjа Раси послао би тог рђавог шаљивчину у тврђаву; а кад jедном доспе у оваj стан, висок и на чистом ваздуху, како кажу у Парми, право je чудо да га се после сете. Само зато што je био воjник и што се у Шпаниjи двадесет пута спасао са пиштољем у руци у наjтежим приликама, кнез претпоставља грофа Моску Расиjу, коjи je понизниjи и подлиjи. Ови несрећнн затвореници у тврђави држе се у наjвећоj таjности и о њима се причаjу читаве приче. Либерали тврде да тамничари и исповедници имаjу наредбу — Расиjев изум — да их увераваjу како се отприлике сваких месец дана jедан од њих води на губилиште. Тог дана сви затвореници имаjу допуштење да се попну на терасу огромне куле, коjа je висока сто осамдесет стопа, и да одатле посматраjу спровод са jедним шпиjуном коjи игра улогу убогог ђавола коjи иде у смрт.

Ове приче, и двадесет других исте врсте и исто тако тачне, живо су занимале госпођу Пиетранеру; сутрадан питала je за поjединости грофа Моску, коме се jако подсмевала. Налазила je да je занимљив и уверавала га je да je, y ствари, право чудовиште и не слутећи то. Jедног дана, враћаjући се у своj хотел, гроф рече у себи: »Ова грофица Пиетранера je не само дивна жена, него, кад проведем вече у њеноj ложи, jа успем да заборавим извесне пармске ствари чиjа ми успомена срце цепа.« Оваj министар, поред свег свог површног изгледа и свог сjаjног понашања, ниjе имао француску душу: ниjе умео да заборави своjе бриге. »Ако je y његовоj постељи био какав трн, био je приморан да га сломи и отупи бодући њиме своjе устрептале удове.« Jа молим да ми се не замери на овоj реченици, коjа je проведена са италиjанског. Сутрадан по овом открићу, гроф нађе да му je, поред свих послова коjи су га звали у Милано, дан страшно дуг; ниjе могао да се скраси на jедноме месту, заморио je коње што их je упрегао у кола. Око шест часова поjахао je коња да иде на Корзо; надао се да ће тамо срести госпоћу Пиетранеру; не нашавши je, сети се да се у осам часова отвара Скала; он уће и не виде ни десет особа у овоj огромноj сали. Мало га je било стид што се ту нашао. »Да ли je могућно, рече у себи, да у своjих четрдесет пет година чиним лудости коjих би се стидео и jедан потпоручник?« На срећу, нико о њима и не слуги. Он побеже и покуша да прекрати време шетаjући се по оним тако лепим улицама коjе окружаваjу позориште Скалу. Оне су начичкане кафанама коjе су у то доба пуне света. Пред сваком од ових кафана гомиле радозналих седе на столицама, насред улице, jеду сладолед и критикуjу пролазнике. Гроф je био угледан пролазник и имао je задовољство да га познаjу и да му прићу. Три - четири досадна човека, од оних коjе ниjе могао дочекати неучтиво, користише се овом приликом да добиjу аудиjенциjу од овако моћног министра. Двоjица од њих предадоше му неке молбе, трећи се задовољи да му упути врло дугачке савете о његовом политичком држању.

»Човек не спава, рече он, кад je толико паметан; не шета се кад je толико моћан.« Он поново уђе у позориште и тада му паде на ум да узме jедну ложу у трећем реду; одатле би, потпуно неопажен, могао лепо да види ложу у другом реду у коjу ће, надао се, доћи грофица. Пуна два часа чекања нису изгледала сувише дуга овом заљубљеном човеку; уверен да га нико не види, предао се сав срећан своjоj љубави. «Старост je, говорио je y себи, пре свега, неспособност за ове слатке детињариjе.«

Наjзад, грофица се поjави. С догледом у руци, он jу je посматрао са заносом: »Млада, дивна, лака као птица, говорио je y себи, нема двадесет и пет година. Њена je лепота наjмања драж; где човек да наће овакву душу, увек искрену, коjа никад не ради са обазривошћу, коjа се сва предаjе тренутном утиску и коjа jедва чека да je привуче какав нови предмет. Сад потпуно разумем лудости грофа Наниjа.«

Гроф je налазио одличне разлоге да буде безуман док je мислио jедино на то да освоjи срећу коjа му je била пред очима. Ниjе више налазио тако добре разлоге кад би се осврнуо на своjе године и на бриге, понекад врло велике, коjе су му испуњавале живот. «Jедан вешт човек, коме je страх одузео памет, пружио ми je сjаjан живот и дао много новаца да му будем министар; али, нека ме сутра отпусти, jа ћу бити стар и сиромах, то jест оно што се наjвише презире на овоме свету; приjатну бих личност понудио грофици!« Ове су мисли биле исувише црне, и он се врати на госпођу Пиетранеру; ниjе могао сит да je ce нагледа, и да би боље мислио на њу, ниjе силазио у њену ложу. »Узела je Наниjа, рекоше ми, само да напакости оном глупаку Лимеркатиjу, коjи ниjе хтео ни да чуjе да зада ударац мачем или да нађе некога коjи би задао ударац ножем убици њенога мужа. Jа бих се двадесет пута тукао за њу!« узвикну гроф са заносом. Сваког тренутка погледао je на позоришни сат коjи je, своjим осветљеним броjкама на црноj основи, сваких пет минута извештавао гледаоце о времену кад им je допуштено да иду у какву приjатељску ложу. Гроф je говорио у себи: »Jа, коjи je тек одскора познаjем, могу провести у њеноj ложи наjвише пола часа, ако останем дуже, обратићу на себе пажњу и, захваљуjући своjим годинама, а jош више овоj проклетоj белоj власуљи, изгледаћу привлачан као



какав Касандар.« Али се на jедну помисао наjеданпут одлучи: »Ако она изиђе из ове ложе да учини какву посету, лепо ћу бити награђен за тврдичлук с коjим сам штедео себи ово задовољство.« Устао je да сиђе у ложу у коjоj je видео грофицу; али га наjеданпут готово прође жеља да yђe y њу. »Ах! ово je лепо, узвикну он, смеjући се самом себи и заставши на степеницама; ово je права стидљивост; има добрих двадесет и пет година како ми се овако што ниjе десило.«

Он уђе у ложу, готово са извесним напором, и, користећи се, као паметан човек, случаjем коjи му се десио, ниjе ни покушао да покаже извесну слободу или да посведочи своjу духовитост причањем какве занимљиве приче; био je толико одважан да буде стидљив и своjу духовитост употреби на то да унеколико ода своjу забуну, а да не изгледа смешан. »Ако ствар схвати наопако, рече у себи, пропао сам заувек. Шта! Стидљив с напрашеном косом, коjа би без праха била седа! Али, наjзад, ствар je истинита, дакле, не може бити смешна, сем ако je не будем сувише истицао или се њом поносио.« Грофици je тако место било досадно у замку Грианти, у присуству напрашених ликова њеног брата, њеног братанца и неких досадних добронамерних суседа, да ниjе ни помислила да обрати пажњу на косу свога новог обожаваоца.

Како je грофичин дух имао штит против смеjања при уласку, она je обраћала пажњу само на новости из Француске, коjе jоj je Моска увек давао насамо, кад уће у ложу. Без сумње je измишљао. Претресаjући их с њим, она запази то вече његов поглед коjи je био леп и благонаклон.

— Jа мислим, рече му, да у Парми, међу вашим робовима, нећете имати таj љубазни осмех; то би све покварило и дало би им нешто мало наде да неће бити обешени.

Потпуна одсутност надмености код човека коjи je важно као први италиjански дипломат учини се необична грофици; она чак нађе да je врло приjатан. Наjзад, како je говорио добро и са жаром, њу ниjе нимало врећало што je покушавао да за jедно вече, и без последица, игра улогу пажљивог човека.

То je био велики корак, и врло опасан; на срећу мннистрову, коjи у Парми ниje наишао на немилосрдне жене, грофица je тек пре неколико дана дошла из Грианте; њен дух био je jош крут услед досаде живота на селу. Она као да jе заборавила шалу, и све оно што спада у отмен и лак начин живота било je y њеним очима као нешто ново и свето; ниjе била расположена да се подсмева ничему, па чак, ни jедном заљубљеном и стидљивом човеку од четрдесет и пет година. Осам дана касниjе грофова одважност могла je наићи на сасвим друкчиjи приjем.

У Скали je обичаj да ове мале пoсете коjе се чине по ложама не траjу дуже од двадесет минута; гроф je провеo цело вече у ложи у коjоj je имао срећу да се види са госпођом Пиетранером. »Ова ме жена, говорио je сам себи, враћа у све младићке лудости.» Ала je осећао опасност. »Моjе своjство свемоћног паше на четрдесет миља уоколо хоће ли учинити да ми се опрости ова глупост? Мени je тако досадно у Парми.« Па ипак, сваких четврт часа решавао се да иде.

— Морам признати, госпођо, рече грофици смеjући се, да у Парми умирем од досаде, и зато ми мора бита допуштено да се опиjем задовољством кад га нађем на свом путу. Стога, не придаjући томе важности, и за jедно вече, допустите ми да играм поред вас улогу заљубљеног човека. На жалост, кроз коjи дан бићу далеко од ове ложе у коjоj заборављам на све бриге, па чак, рећи ћете, и на пристоjност.

Осам дана после ове необично дуге песете у ложи у Скали, и после више ситних догађаjа чиjе би излагање изгледало можда дугачко, гроф Моска био je потпуно ван себе од љубави, и грофица jе већ помишљала да године не чине ништа ако je човек иначе приjатан. Оваквим су се мислима носили, кад Моска би позван, преко jедног гласника из Парме, да се врати. Рекао би човек да je његовог владаоца било страх без њега. Грофица се врати у Грианту; како њена уобразиља ниjе више улепшавала ово лепо место, оно jоj се учини пусто. »Да нисам заволела овог човека?« рече она у себи. Моска je писао и ниjе имао шта да изиграва, одсутност му je била однела извор свих његових мисли; његова су писма била занимљива, и на помало jединствен начин, што ниjе било рђаво примљено, да би избегао приговоре маркиза дел Донга коjи ниjе волео да плаћа поштарину, слао je гласнике коjи су та писма предавали на пошти у Кому, у Леку, у Варези или у коjоj другоj од ових лепих варошица у околини jезера. Овим je хтео постићи да му гласник донесе и одговоре; и успео je.

Убрзо су дани у коje je долазио гласник постали за грофицу прави догаћаj: ови гласници доносили су цвеће, воће, ситне поклоне без вредности, али, коjи су je забављали, као и њену снаху. Сећање на грофа мешало се с помишљу на његову велику власт; грофицу je сад занимало све што се о њему говорило; сами либерали одавали су пошту његовоj даровитости.

Наjглавниjи извор рђавог гласа за грофа био je y томе, што су га сматрали за шефа странке ultra на пармском двору и што je либерална партиjа имала на своме челу jедну сплеткашицу, маркизу Раверси, неизмерно богату, коjа je била способна за све, па чак и да успе. Кнез je веома пазио да не одузме сваку наду оноj од двеjу странака коjа ниjе била на власти; знао je добро да ће увек он бити господар, чак и са министарством коjе би узео из салона госпође Раверси. У Грианти се причало хиљаду поjединости о овим сплеткама: одсуство Моске, о коме je цео свет говорио као о министру особитог дара и човеку од дела, допуштало je да се више не помишља на напрашену косу, симбол свега што je споро и тужно; то je била jедна ситница без последица, jедна обавеза на двору на коме je



он, уосталом, играо тако лепу улогу. »Двор je нешто смешно, говорила je грофица маркизи, али занимљиво; то je jедна игра коjа забавља, али чиjа се правила мораjу поштовати.« Коме je икад пало на памет да се буни против глупости у правилима виста? Али, кад се човек jедном навикне на правила, приjатно му je да противника победи.

Грофица je често мислила на творца толико допадљивих писама; дан кад их je добиjала био je за њу приjатан: седала je y своj чамац и одлазила да их чита у лепим местима на jезеру, у Плиниjани, у Белану, у шуми Сфондрата. Она писма као да су je помало тешила што ниjе ту Фабрис. Бар ниjе могла бранити грофу да буде веома заљубљен; ниjе протекло ни месец дана, а већ je мислила на њега с нежним приjатељством. Са своjе стране, гроф Моска био je готово искрен кад jоj je нудио да поднесе оставку, да напусти министарство и да проведе своj живот с њом у Милану или на другом месту. »Имам 400.000 франака, додавао je, што ће нам увек доносити 15.000 ливара дохотка.« »Опет ложа, коњи, итд.«, говорила je y себи грофица. То су били приjатни снови. Величанствене лепоте! jезера Комо почеше поново да je очараваjу. Одлазила je да снева на његовим обалама о овом повратку у сjаjан и необичан живот коjи je против сваког очекивања поново за њу постао могућан. Видела je себе на Корзу, у Милану, срећну и веселу као у време вицекраља; младост, или бар весео живот, поново би почели за њу!

Понекад jоj je њена ватрена уобразиља скривала ствари, али код ње ниjе никада било оних свесних илузиjа коjе даjе слабост. То je нарочито била жена искрена према самоj себи. »Ако сам мало одвећ у годинама да будем лакомислена, говорила je y себи, завист, коjа ствара илузиjе као и љубав, може ми отровати борављење у Милану. После смрти мога мужа, моjе отмено сиромаштво имало je успеха, као и одбиjање два велика богатства. Моj jадни мали гроф Моска нема ни двадесети део оног богатства коjе су ми стављале пред ноге оне две будале Лимеркати и Нани. Бедна удовичка пензиjа, jедва добивена, отпуштена послуга, о чему се толико говорило, собица на петом спрату, због коjе je било по двадесет кола пред кућом, све je то некад чинило необичан призор. Али ћу имати неприjатних тренутака, ма колико вештине показала, ако се, имаjући само своjу удовичку пензиjу, вратим да живим у Милану са пристоjном грађанском удобношћу коју нам могу дати 15.000 ливара, колико ће остати Моски кад буде дао оставку. Значаjан приговор, од кога ће завист направити страховито оружjе, то je што je гроф, иако одавно одвоjен од своjе жене, ипак ожењен. Оваj одвоjен живот познат je y Парми, али у Милану биће ствар нова и приписаће га мени. И тако, моjе лепо позориште Скала, моjе божанствено jезеро Комо ... збогом! Збогом!»

Упркос свих ових предвиђања, да je имала ма и наjмање имовине, грофица би примила Москину понуду да поднесе оставку. Мислила je да je жена у годинама, и двор jоj je уливао страх; али што ће изгледати наjвећа невероватност са ове стране Алпа, то je што би гроф дао ту оставку сав срећан. Тако je бар успео да убеди своjу приjатељицу. У свим своjим писмима молио je, са све већим заносом, за jош jедан састанак у Милану; и добио га je. »Да вам се закунем да осећам према вама страсну љубав, говорила му je грофица jедног дана у Милану, значило би да лажем; jа бих била исувише срећна кад бих волела данас, кад ми je прошло тридесет година, као што сам волела некад у двадесет и две! Али, jа сам видела како пролазе толике ствари за коjе сам мислила да су вечите! Jа осећам према вама наjнежниjе приjатељство, поклањам вам безгранично поверење и претпостављам вас свима људима.« Грофица je мислила да je сасвим искрена, међутим, у овоj изjави, при краjу, била je jедна мала лаж. Да je хтео, Фабрис би можда победно све у њеном срцу. Али, у очима грофа Моске, Фабрис je био само дете; он je дошао у Милано три дана по одласку младог ветропира за Новару и одмах je отишао барону Биндеру да се заузме за њега. Гроф je мислио да je изгнанство ствар неопозиво решена.

У Милано не беше дошао сам; с њим je y колима био и воjвода Сансеверина - Таксис, леп старчић од шездесет и осам година, сав сед, врло учтив, врло пристоjан, неизмерно богат, али недовољно старог племства. Тек je његов дед нагомилао милионе као главки закупац прихода пармске државе. Отац му je био наименован за амбасадора кнеза од Парме на двору*** после оваквог разлагања: »Ваша светлост даjе 30.000 франака своме посланику на двору*** коjи je тамо од врло слабог угледа. Ако би благоволела дати мени то место, jа бих пристао на плату од 6.000 франака. Моj трошак на двору*** неће никад бити испод 100.000 франака годишње, а управник моjих добара полагаће сваке године 20.000 франака благаjни Министарства иностраних дела у Парми. Са овом сумом моћи ћете поставити поред мене каквог год секретара амбасаде желите и jа никад нећу бити љубопитљив да сазнам дипломатске таjне, ако их буде било. Моj je циљ да дам сjаjа своjоj породици коjа je joш нова и да je прославим каквим великим положаjем у држави.«

Садашњи воjвода, син тога амбасадора, био je тако неспретан да се показао упола либерал и од пре две године био je y очаjању. За време Наполеона изгубио je два - три милиона због свога jогунства да остане у иностранству; међутим, откако je y Европи успостављен ред, ниjе могао да добиjе извесну ленту коjа je красила портрет његопог оца; због тога се просто разболео.

На ступњу присности коjа у Италиjи прати љубав, политика je била излишна између двоjе заљубљених. Зато je гроф Моска с наjвећом отвореношћу рекао жени коjу je обожавао: — Имам да вам понудим два-три плана о нашем начину живота; сви су доста добро



смишљени; већ je три месеца како само о томе снивам: 1° Да дам оставку, па да као добри грађани живимо у Милану, у Фиренци, у Напуљу, где

будете хтели. Имамо 15.000 ливара дохотка, без кнежевих доброчинстава коjа ће траjати мање или више.

2° Да изволите доћи у земљу у коjоj имам нешто утицаj а, да купите какво имање, Саку, на пример, красну кућу усред шуме, изнад реке По; уговор о куповини можете имати од данас за осам дана. Кнез ће вас узети на двор. Али, овде се jавља огромна сметња. На двору ће вас примити лепо; никоме неће ни на памет пасти да каже ма шта преда мном; уосталом, кнегиња се осећа несрећном и jа сам jоj, вас ради, учинио извесне услуге; али ћу вас подсетити на наjглавниjу сметњу: кнез je необично побожан, а jа сам, на несрећу, као што знате ожењен. Отуда милион ситних неприjатности. Ви сте удовица; то je лепа титула коjу би требало променити за неку другу, и то je предмет мог трећег предлога.

3° Могао би се наћи какав нов муж коjи не би сметао. Али би требало да je y дубокоj старости, jер зашто бисте ми ускратили наду да га jедног дана заменим? Е, видите, jа сам ту необичну погодбу закључио с воjводом Сансеверина - Таксис, коjи, разуме се, не зна име будуће воjвоткиње. Зна само да ће га она начинити амбасадором и донети му ленту коjу je имао његов отац, а коjу он нема, због чега се сматра наjнесрећниjим човеком на свету. Ако то оставимо на страну, воjвода ниjе сувише глуп човек; он поручуjе своjе одело и своjе перике из Париза. То никако ниjе човек са унапред срачунатом пакошћу; он озбиљно мисли да je питање части имати ленту и стиди се свога имања. Пре годину дана предложио ми je да подигне jедну болницу да би добио ову ленту: jа сам му се подсмевао, али се он ниjе подсмевао мени кад сам му предложио брак; моjа je прва погодба била, разуме се, да његова нога не крочи никад у Парму.

— Знате ли да je то што ми предлажете врло неморално? рече грофица. — Нимало неморалниjе но све оно што се ради на нашем двору и на двадесет других.

Неограничена власт има ту добру страну што потврћуjе све у очима народа; зар je нешто смешно кад то нико не опажа? Наша ће се политика двадесет година састоjати у томе да осећамо страх од jакобинаца и то какав страх! Сваке године мислићемо да смо уочи деведесет треће. Ви ћете, надам се, чути моjе празне говоре о томе приликом свечаних примања! Што je то лепо! Све што би могло умањити таj страх биће савршно морално у очима племића и богомољаца. А у Парми све што ниjе племић и богомољац у затвору je или се спрема за затвор; будите уверени да ће оваj брак изгледати необичан код нас тек оног дана кад jа паднем у немилост. Ова мера ниjе превара ни према коме, а то je главно, чини ми се. Кнез, од чиjе смо наклоности начинили занат и робу, ставио je свега jедну погодбу за своj пристанак: да будућа воjвоткиња буде по роћењу племићка. Прошле године, моj положа], кад се све срачуна, донео ми je 107.000 франака; моj приход био je укупно око 122.000 франака; 20.000 уложио сам у Лиону. Сад бираjте!

1° живот на великоj нози са 122.000 франака прихода за трошење, коjи у Парми чине бар колико 400.000 франака у Милану, али са овим браком коjи вам даjе име jедног пристоjног човека и кога ћете видети свега jеданпут у своме животу, пред олтаром;

2° или скроман грађански живот са 15.000 франака у Фиренци или у Напуљу, jер, jа сам вашег мишљења, исувише су вам се дивили у Милану; завист нас тамо не би остављала на миру и можда би успела да нас завали. Живот на великоj нози у Парми имао би, надам се, нечега новог, чак и у вашим очима коjе су виделе двор кнеза Евгениjа; било би мудро познати га пре него што себи затворите врата пред њим. Немоj те мислити да хоћу да утичем на ваше мишљење. Што се мене тиче, моj je избор готов: више волим да живим на четвртом спрату с вама него да наставим оваj сjаjни живот сам.

Могућност тог необичног брака претресали су ово двоjе заљубљених сваког дана. Грофица je видела воjводу Сансеверина - Таксис на jедноj игранци у Скали и он jоj се учинио врло пристоjним. У jедноме од њихових последњих разговора Моска je овако излагао своj предлог:

— Треба се коначно одлучити ако хоћемо да остатак свога живота проведемо весело и да не остаримо пре времена. Кнез je дао своj пристанак; Сансеверина je личност пре погодна но незгодна: он има наjлепшу палату у Парми и неизмерно имање; шездесет и осам му je година и страсно воли ленту; али има jедну велику мрљу у свом животу: купио je некад за десет хиљада франака jедно попрсjе Наполеоново од Канове. Други му je грех, због кога ће умрети ако му не притекнете у помоћ, што je позаjмио двадесет и пет наполеона Феранту Пали, jедном лудаку из наше земље, али донекле и гениjалном човеку, кога смо доцниjе осудили на смрт, срећом у одсуству. Оваj Феранте написао je y своме животу две стотине стихова коjима нема равних; прочитаћу вам их, лепи су као Дантеови. Кнез ће послати воjводу Сансеверина на двор***, оваj ће се венчати с вама на дан свога одласка, и друге године свога пута, коjи ће назвати изасланством, добиће ленту ордена*** без коjе не може да живи. Ви ћете имати у њему брата коjи неће бити нимало неприjатан; он ће унапред потписати све што год хоћу, и ви ћете га, уосталом, виђати ретко или никад, како вам се свиди. Он ионако не воли да се поjављуjе у Парми, где му његов дед закупац и његов тобожњи либерализам сметаjу. Раси, наш џелат, вели да je воjвода таjно био претплаћен на лист Уставобранилац преко песника Феранта Пала, и ова



клевета дуго je била озбиљна сметња кнежевом пристанку. Зашто би историчар, коjи верно понавља и наjситниjе поjединости приче коjу je чуо, био крив?

Je ли његова кривица ако су извесне личности, заведене страстима коjе он не дели, на своjу несрећу, загазиле у поступке дубоко неморалне? Истина, ствари ове врсте не дешаваjу се више у земљи у коjоj je jедина страст, коjа je надживела све остале, новац, средство таштине.

Три месеца после догађаjа коjи су довде испричани, воjвоткиња Сансеверина - Таксис изненадила je пармски двор своjом неусиљеном љубазношћу и отменом озбиљношћу свога духа; њена кућа била je jедна од наjприjатниjих у вароши. То je гроф Моска и обећао био своме господару. Ранучо - Ернест IV, кнез владалац, и кнегиња његова жена, коjима су je представиле две наjвеће госпође у земљи, примили су je врло љубазно. Воjвоткиња je била радознала да види тог кнеза у чиjим je рукама била судбина човека кога je волела; хтела je да му се допадне, и успела je y томе исувише. Нашла je човека високог раста, али мало гломазног; његова коса, његови бркови, његови огромни залисци били су лепе плаве боjе, по мишљењу његових дворана; на другом месту они би своjом избледелом боjом изазвали гадну реч »вуна«. На средини крупног лица налазио се сасвим мали, готово женски нос. Али, воjвоткиња примети да би требало, да се уоче сви ови узроци ружноће, претрести кнежеве црте у поjединостима. Укупно узевши, он je изгледао човек паметан и чврстог карактера. Држање кнежево, његово понашање, нису били без достоjанствености; али je место хтео да задиви онога с ким je говорио; тада je сам долазио у забуну и готово се непрестано клатио с ноге на ногу. Уосталом, Ернест IV имао je оштар и заповеднички поглед; покрети његових руку имали су отмености, а његове речи биле су одмерене и кратке у исти мах.

Моска беше скренуо пажњу воjвоткињи да кнез има, у великом кабинету за аудиjенциjе, jедан портрет Луjа XIV у природноj величини и jедан врло леп сто од Скаљоле из Фиренце. Она нађе да je подражавање било упадљиво; кнез je очевидно тражио поглед и отмену реч Луjа XIV и наслањао се на Скаљолин сто у ставу Jосифа II, После првих речи коjе je упутио воjвоткињи, он одмах седе да би jоj дао прилике да употреби столичицу коjа je припадала њеном положаjу. На свом двору, воjвоткиње, кнегиње и жене шпанских гранда седале су саме; остале жене чекале су да их кнез или кнегиња понуде; и да би истакле разлику у положаjу, ове узвишене личности пазе увек да протекне извесно време пре но што позову госпоће коjе нису воjвоткиње да седну. Воjвоткиња нађе да je y извесним тренуцима угледање на Луjа XIV код кнеза мало претерано: на пример, начин да се осмехуjе добродушно, забацуjући главу.

Ернест IV носио je фрак по парискоj моди; сваког месеца слали су му из те вароши, коjа му je била мрска, jвдан фрак, jедан реденгот и jедан шешир. Али, jедном чудноватом мешавином одела, оног дана кад je примио воjвоткињу имао je на себи кратке црвене панталоне, свилене чарапе и затворену обућу, чиjи се модели могу наћи на сликама Jосифа II.

Он прими госпођу Сансеверину врло љубазно и рече jоj пуно духовитих и лепих ствари; али, она врло добро примети да je леп приjем био одмерен.

— Знате ли зашто? рече jоj гроф Моска кад се вратила из аудиjенциjе; зато што je Милано већа и лепша варош од Парме. Да вас je дочекао како сам се jа надао и како ми je обећао, боjао би се да не изгледа као какав паланчанин, задивљен пред љупкошћу jедне лепе жене коjа je дошла из престонице. А можда му je сметала и jедна особита околност коjу не смем да вам кажем: кнез не виђа на своме двору ниjедну жену коjа би се могла мерити с вама у лепоти. То je синоћ кад je легао, био jедини предмет његова разговора са Перничем, његовим првим собаром, коjи ми je наклоњен. Jа предвиђам jедан мали преврат у етикециjи; моj je наjвећи неприjатељ на овом двору jедан глупак, по имену генерал Фабио Конти. Замислите jедног особењака коjи je био у рату можда свега jедан jедини дан у своме животу и коjи то узима као разлог да подражава држање Фридриха Великог. Сем тога, он je узео за углед племићку љубазност генерала Лафаjета, и то зато што je овде шеф либералне странке (богзна коjих либерала!).

— Познаjем Фабиjа Конти, рече воjвоткиња; видела сам га у близини Кома кад се свађао са жандармима.

И она исприча мали доживљаj кога се читалац можда сећа. — Jедног дана, госпођо, ако ваш ум икад успе да проникне у дубине наше етикециjе, знаћете

да се девоjке поjављуjу на двору тек после удаjе. Е, видите, ради надмоћности своjе вароши Парме над свима осталима, кнез осећа такав жарки патриотизам, да бих се опкладио да ће наћи начина како би му представили малу Клелиjу Копти, кћер нашег Лафаjета. Она je збиља дивна, и до пре осам дана сматрана je за наjлепше створење у кнежевоj држави.

»Не знам, настави гроф, да ли су страхоте ко je су владаочеви неприjатељи пронели о њему допрле до замка Грианта; направили су га чудовиштем, људождером. У ствари, Ернест IV пун je ситних врлина и може се рећи да би, да je био неподложан рани као Ахил, остао и даље узор владалаца. Али у jедном тренутку досаде и гнева, а мало и да се угледа на Луjа XIV, коjи je одсекао главу не знам ком jунаку из Фронде кад су га пронашли где мирно и дрско живи на jедном имању у близини Версаља педесет година после Фронде, Ернест IV обесио je jедног дана два либерала. Изгледало je да су се ова два необазрива човека састаjала у одрећене дане да оговараjу кнеза и



упућуjу небу ватрене жеље да куга дође у Парму и ослободи их тиранина. Реч тиранин доказана je. Раси назва то завером, суд их осуди на смрт, и погубљење jедног од њих, грофа Л.... било je свирепо. То се догодило пре мене. Од тога кобног тренутка, додаде гроф спуштеним гласом, кнез има наступе страха недостоjне jедног човека, али коjи су jедини извор поверења коjе уживам. Да ниjе тог свемоћног страха, моjа би вредиост била сувише нагла, сувише сурова за оваj двор коjи обилуjе глупацима. Да ли бисте веровали да кнез гледа испод постеље своjих одаjа пре него што легне и да троши читав милион, што je y Парми као четири милиона у Милану, да би имао добру полициjу; пред собом видите, госпођо воjвоткињо, шефа те страшне полициjе. Захваљуjући полициjи, то jест страху, постао сам мннистар воjни и финансиjа; а како je министар унутрашњих дела моj номинални шеф, утолико што полициjа спада у његову иадлежност, jа сам парадно да таj портељ добиjе гроф Цурла - Контарини, jедан преко мере предан глупак коjи осећа уживаље да сваког дана напише по осамдесет писама. Баш jутрос сам добио jедно, на коме je гроф Цурла Контарини имао задовољство да своjеручно напише бр. 20715,«

Воjвоткиња Сансеверина би представљена суморноj кнегињи од Парме Клари - Паолини, коjа je, зато што jоj je муж имао љубазницу (jедну доста лепу жену, маркизу Балди), мислила да je паjнесрећниjе створење на свету, због чега je постала можда наjдосадниjа. Воjвоткиња нађе jедну врло високу и суву жену, коjа ниjе имала ни тридесет шест година, а изгледала je као да jоj je педесет. Лице правилно и племенито могло би се сматрати као лепо, иако су га мало ружиле крупне округле очи коjе су слабо виделе, да се кнегиња ниjе сама запустила. Она прими воjвоткињу са тако приметном боjажљивошћу да се неколпко дворана, неприjатеља грофа Моске, усудило рећи како je кнегиња изгледала као жена коjу представљаjу, а воjвоткиња као владарка. Воjвоткиња, изненађена и готово доведена у забуну, ниjе знала какве изразе да нађе да би ставила себе на место ниже од онога коjе je кнегања самоj себи одредила. Да би дала прилике овоj jадноj кнегињн, коjа je иначе била паметна жена, да поврати мало своjу хладнокрвност, воjвоткиња не нађе ништа боље но да започне jедну дугу расправу о ботаници. Кнеиња je стварно знала врло добро ове ствари; она je имала веома лепе стаклене баште са многим тропским биљкама. Тражећи jедино да се извуче из неприлике, воjвоткиња je заувек освоjила кнегињу Клару - Паолину, коjа се, онако збуњена и боjажљива у почетку аудиjенциjе, осећала при краjу тако угодно да je, против свих правила етикециjе, ова права аудиjенциjа траjала ништа мање него сат и четврт. Сутрадан воjвоткиња посла да jоj се купе егзотичне биљке и истаче се као велики љубитељ ботанике.

Кнегања je проводила живот у друштву пречасног оца Ландрианиjа, пармског архиепископа, научника, човека умног и савршено честитог, али коjи je пружао необичан призор кад je седео у своjоj столици од црвене кадифе (на коjу je имао право по своме чину) према фотељи кнегињиноj, коjу су окружавале дворске госпође и њене две пратиље. Стари прелат, са дугом белом косом, био je jош боjажљивиjи, ако je то могућно, од кнегиње; виђали су се свакога дана, и све аудиjенциjе почињале су ћутањем, коjе je, траjало добрих четврт часа, тако да je грофица Алвици, jедна од госпоћа пратиља, постала нека врста љубимице, jер je вешто умела да их подстакне на разговор и изазове да прекину ћутање.

Да заврши низ своjих представљања, воjвоткиња je примљена код Њ. В. престолонаследника, коjи je био виши растом но његов отац, а боjажљивиjи но његова мати. Имао je шеснаест година и био врло jак у минералогиjи. Он веома поцрвене кад уђе воjвоткиња и толико се збуни да ниjе умео да смисли ни jедну jедину реч да каже овоj лепоj госпођи. Био je врло леп младић и проводио je живот по шумама с чекићем у руци. У тренутку кад je воjвоткиња устала да учини краj овоj немоj аудиjенциjи:

— Боже моj, госпођо, како сте лепи! узвикну престолонаследник, што представлена госпођа ниjе сматрала сувише неукусним.

Маркиза Балби, млада жена од двадесет и пет година, могла je jош да важи као наjсавршениjи пример италиjанске лепоте две - три године пре доласка воjвоткиње Сансеверине у Парму. То су и сад наjлепше очи на свету и наjумиљатиjе лице; али кад се погледа изблиза, кожа jоj je била препуна ситних бора, због коjих je маркиза изгледала као нека млада старица. Кад je човек гледа са извесне даљине, на пример у позоришту, у њеноj ложи, то je jош била лепотица, и људи из партера налазили су да кнез има врло добар укус. Он je све своjе вечери проводио код маркизе Балби, али често не отвараjући уста, и због чаме коjа je овладала кнезом ова jадна жена страшно je омршавила. Она je уображавала да je умом изнад осталога света и стално се смешила лукаво; имала je наjлепше зубе на свету и у свакоj прилици, и кад то ниjе имало смисла, хтела je jедним лукавим осмехом да изрази нешто друго а не оно што су њене речи казивале. Гроф Моска je говорио да су ови стални осмеси, док je изнутра зевала, изазивали на њеном лицу толике боре. Балби je улазила у све послове, и држава ниjе могла да изврши ниjедну куповину од хиљаду франака а да госпођа маркиза не добиjе какву успомену (тако су се учтиво изражавали у Парми). Jавно се говорило да je дала шест милиона франака под камату у Енглескоj, али њена имовина, уистину, скорога порекла, ниjе стварно износила више од милион и по франака. Гроф Моска je зато и постао министар финансиjа да би се сачувао њеног лукавства и да би je имао у рукама. Jедина маркизина страст био je страх, прерушен у одвратан тврдичлук. »Умрећу на слами«, казала би понекад кнезу, кога су ове речи jако вређале.



Воjвоткиња примети да je предсобље палате Балби, коjе се блистало од позлате, осветљавала jедна jедина свећа коjа je капала на сто од скупоценог мермера, а врата на њеном салону црнила су се од прстиjу лакеjа.

— Примила ме je, рече воjвоткиња своме приjатељу, као да je очекивала од мене да jоj поклоним педесет франака.

Низ воjвоткињиних успеха био je мало прекинут приjемом код наjвештиjе жене на двору, чувене маркизе Раверси, савршене сплеткашице, коjа се налазила на челу странке противне странци грофа Моске. Она je хтела да га обори, и од пре неколико месеци тим више што je била синовица воjводе Сансеверипа, те се боjала да љупкост нове воjвоткиње не доведе у питање њено наслеђе. »Раверси ниjе жена за презирање, говорио je гроф своjоj приjатељици; jа je у толикоj мери сматрам способном за све да сам се раставио са своjом женом само зато што je пошто - пото хтела да узме за љубавника витеза Бентивољо, jеднога од приjатеља госпође Раверси.« Ова госпођа, права мушкобања, са врло црном косом, позната са своjих брилиjаната коjе je носила од ранога jутра и руменила коjим je мазала своjе образе, изjаснила се унапред за воjвоткињину неприjатељицу и примаjући je постарала се да отпочне рат. Воjвода Сансеверина, у писмима коjе je писао из ***, изгледао je тако очаран своjом амбасадом, нарочито надом на ленту, да се његова родбина побоjала да jедан део своjе имовине не остави своjоj жени, коjу je обасипао ситним поклонима. Раверси, иако ружна, имала je за љубавника грофа Балдиjа, наjлепшег човека на двору; уопште, она je успевала у свему што je предузимала.

Воjвоткиња je живела сjаjно. Палата Сансеверина била je одувек jедна од наjвеличанствениjих у Парми, и воjвода je, поводом своjе амбасаде и будуће ленте, потрошио врло велике суме да je улепша: воjвоткиња je руководила оправкама.

Гроф je погодио тачно: неколико дана по представљању воjвоткињином, млада Клелиjа Конти дође у двор; беху je начинили калуђерицом. Да би отклонила ударац коjи би ова наклоност могла нанети грофовом утицаjу, воjвоткиња приреди jедну свечаност под изговором да отвара башту своjе палате, и своjом умешношћу пуном отмености начини Клелиjу, коjу je називала своjом младом приjатељицом са jезера Комо, краљицом ове вечери. Почетна слова њемог имена нашла су се као случаjно на свима главним декорациjама. Млада Клелиjа, иако мало замишљена, била je љубазна говорећи о малом доживлjаjу у близини jезера и о своjоj великоj захвалности. Говорило се да je врло побожна и велики приjатељ самоће. »Кладио бих се, рече гроф, да je довољно паметна да се стиди свог оца.« Воjвоткиња начини од ове младе девоjке своjу приjатељицу; она je осећала наклоност према њоj, ниjе хтела да изгледа љубоморна и позивала je на све забаве, укратко, правило jоj je било да ублажава све мржње коjих je гроф био предмет.

Све се смешило воjвоткињи: занимао jу je оваj живот на двору где се увек треба боjати буре; чинило jоj се да поново почиње да живи. Била je нежно привезана за грофа, коjи je буквално био ван себе од среће. Ово приjатно стање начинило га je потпуно хладнокрвним према свему што се ниjе тицало његових амбициjа. Тако je, два месеца по доласку воjвоткиње, добио наименовање и почасти првог министра коjе се веома приближуjу онима што се указуjу самом владаоцу. Гроф je имао огроман утицаj на свога господара: о томе су у Парми добили доказ коjи je изненадио све духове.

Jугоисточно, десет минута од вароши, диже се она чувена тврђава коjа je на толиком гласу у Италиjи и чиjа главна кула има сто осамдесет стопа висине и види се издалека. Ова кула, коjу су, по угледу на Адриjанов маузолеj у Риму, подигли Фарнези, унуци Паола III, почетком XVI века, тако je широка да се на тераси коjом се завршава могла подићи палата за гувернера тврђаве и нов затвор назван кула Фарнезе. Оваj затвор, саграђен у част наjстариjег сина Рануча Ернеста II, коjи je био постао љубавник своjе маћехе, важи у земљи као леп и необичан. Воjвоткиња je била радознала да га види; на дан њене посете у Парми je била страшна врућина, и горе, на оноj висини, она нађе ваздуха, што jу je толико очарало да je тамо провела неколико часова. Похиташе да jоj отворе дворане у кули Фарнезе.

На тераси велике куле воjвоткиња срете jедног бедног затвореника либерала коjи беше дошао да ту проведе пола часа шетње коjа му je одобравана свака три дана. Кад je сишла у Парму, немаjући jош ону уздржљивост коjа je потребна на jедном апсолутистичком двору, она je говорила о томе човеку коjи jоj je испричао целу своjу историjу. Странка маркизе Раверси дочепа се ових воjвоткињиних речи и стаде их свуда понављати, надаjући се да ће оне наљутити кнеза. Доиста, Ернест IV често je понављао да je наjважниjе од свега утући уобразиљу. »Вечито je крупна реч, говорио je, и страшниjа у Италиjи него на другом местуа; према томе, никад у своме животу ниjе никога помиловао. Осам дана после своjе песете тврђави воjвоткиња доби jедно писмо о замени казне, потписано од кнеза и министра, с непопуњеним именом. Затвореник, чиjе би име она исписала, имао je да добиjе натраг сва своjа добра и допуштење да оде у Америку да тамо проведе остатак своjих дана. Воjвоткиња исписа име човека с коjим je говорила. За несрећу, десило се да je таj човек био полуневаљалац, слаб карактер; на основу његовог признања био je чувени Феранте Пала осуђен на смрт.

Необичност овог помиловања подигла je до врхунца углед госпође Сансеверине. Гроф Моска



био je ван себе од среће; то je било лепо доба његовог живота и оно je имало одлучан утицаj на Фабрисову судбину. Оваj je био непрестано у Ромањану, близу Новаре, исповедаjући се, ловећи, не читаjући ништа и удвараjући се jедноj племићки, као што су му налагала упутства. Воjвоткињи никако ниjе била по вољи ова последња потреба. Други jедан знак, нимало повољан по грофа, био je y томе што je воjвоткиња, коjа je y сваком погледу била према њему не може бити искрениjа и гласно мислила у његовом присуству, говорила с њим о Фабрису тек пошто je промислила о склопу своjе реченице.

— Ако хоћете, рече jоj jедног дана гроф, писаћу том љубазном брату кога имате на jезеру Комо и натераћу тог маркиза дел Донга, иако ће то бити мало тешко за мене и моjе приjатеље из***, да тражи помиловање за вашег љубазног Фабриса. Ако je истина, у шта jа нимало не сумњам, да je Фабрис бар донекле изнад младих људи коjи шетаjу своjе енглеске коње по миланским улицама, какав je то живот за човека коjи у осамнаестоj години не ради ништа и нема изгледа да ће икад шта радити! Да му je небо усадило праву љубав ма за какав посао, макар и за пецање рибе, jа бих je поштовао; али шта ће он радити у Милану, чак и да добиjе помиловање? У извесно доба jахаће коња кога ће набавити из Енглеске; у друго, беспосличење ће га одвести његовоj драгани, коjу ће волети мање од свога коња... Али, ако ми ви наредите, jа ћу се потрудити да се и за таj начин живота постарам за вашег братанца.

— Jа бих хтела да буде официр, рече воjвоткиња. — Зар бисте ви саветовали jедном владаоцу да повери неку службу, коjа jедног дана може

бити од извесне важности, jедном младом човеку: 1° коjи je способан да се одушеви, и 2° коjи je показао толико одушевљења за Наполеона да je отишао да му се придружи на

Ватерлоу? Помислите шта би било од нас свих да je Наполеон победио на Ватерлоу! Не бисмо имали да се боjимо либерала, то je истина, али владаоци из старих породица могли би владати само тако ако би се женили кћерима његових маршала. И тако, воjничка кариjера за Фабриса, то вам je живот веверице у кавезу коjи се окреће: много кретања без помицања унапред. Болеће га кад види да сви одани грађани имаjу првенство над њим. Прва врлина код jедног младог човека данас, то jест за jош педесет година можда, све дотле док будемо осећали страх и док се вера поново не учврсти, то je да не буде подложан одушевљењу и да не мисли своjом главом.

»Jа сам помишљао на нешто против чега ћете се у први мах страшно бунити и што ће мени нанети неисказан бол за више дана: то je jедна лудост коjу хоћу да учиним за вас. Али, кажите ми, ако знате, коjу лудост не бих учинио за jедан ваш осмех.

— Да чуjем, рече воjвоткиња. — Слушаjте! Ми смо имали као пармске архиепископе три члана ваше породице: Асканиjа

дел Донга 16..., Фабриса 1699. и другог Асканиjа 1740. Ако Фабрис хоће да ступи у прелате и да се истакне врлинама првога реда, jа ћу га поставити негде за владику, а затим за архиепископа овде, наравно, ако моj утицаj буде траjао. Стварна je примедба ово: да ли ћу остати министар довољно дуго да остварим ову лепу намеру коjа захтева неколико година? Може кнез умрети, може доћи на рђаву мисао да ме смени. Тек, то je jедини начин да учиним за Фабриса нешто што je достоjно вас.

Претресало се дуго; ова мисао била je одвратна воjвоткињи. — Потврдите ми jош jедном, рече грофу, да je свака друга кариjера немогућна за Фабриса. Гроф потврди. — Ви жалите, додаде он, за сjаjном униформом; али jа ту не могу ништа. После месец дана, колико je тражила да се промисли, воjвоткиња са уздахом усвоjи

министрово мудро гледиште. — Jахати укрућено каквог енглеског коња у некоj великоj вароши, понављао je гроф, или

примити се положаjа коjи се не слаже с његовим пореклом, средине не видим. На несрећу, jедан племић не може да буде ни лекар ни адвокат, а ово je век адвоката.

— Имаjте увек на уму, госпођо, понављао je гроф, да стварате вашем братанцу, на миланскоj калдрми, положаj што га уживаjу млади људн његових година коjи важе као наjсрећниjи. Кад буде добио опроштаj, даћете му петнаест, двадесет, тридесет хиљада франака; свеjедно вам je, ни jа ни ви не мислимо да штедимо.

Воjвоткиња je волела славу; она ниjе хтела да Фабрис буде обичан расипник; зато се вратила на план свога љубавника. — Не губите из вида, рече jоj гроф, да jа немам намере да начиним од Фабриса примерног свештеника каквих видите толико. Не; то je, пре свега, велики племић; моћи ће да остане потпуно незналица, ако му се то свиди, па ипак ће постати владика и архиепископ, ако ме кнез буде и даље сматрао као корисног човека. Ако ваше заповести изволе претворити моj предлог у неизменљив декрет, додаде гроф, Парма не треба да види нашег штићеника на малом положаjу. Биће незгодно ако га виде овде као простог свештеника; он не треба да се поjави у Парми друкчиjе до са



љубичастим чарапама9 и у пристоjним колима. Цео свет ће тада погодити да ваш братанац треба да

буде владика и нико неће имати ништа против тога. Ако хоћете да ме послушате, послаћете Фабриса да сврши теологиjу и да проведе три године у Напуљу. За време распуста у духовноj академиjи ићи ће, ако хоће, да види Париз и Лондон, али се никад неће показати у Парми.

Ове речи проструjаше кроз воjвоткињу као нека jеза. Она посла гласника своме братанцу и заказа му састанак у Пjаченци. Треба ли рећи да je оваj

гласник носио са собом сва новчана средства и све потребне пасоше? Дошавши први у Пjаченцу, Фабрис поjури у сусрет воjвоткињи и пољуби je са заносом коjи jоj

натера сузе на очи. Била je срећна што гроф ниjе присутан; после њихове љубави ово je било први пут да осети овакво узбуђење.

Фабрис je био дубоко тронут, а потом ожалошћен плановима коjе je воjвоткиња спремила за њeгa; надао се стално да ће, кад буде уредио ствар са Ватерлоом, ступити у воjску. Jедно je потресло воjвоткињу и jош више поjачало романтично мишљење коjе je имала о своме братанцу: он je одлучно одбио да проводи кафански живот у каквоj великоj вароши у Италиjи.

— Замишљаш ли себе на Корзу у Фиренци, или Напуљу, с пунокрвним енглеским коњима?! Увече кола, леп стан, итд.

Она се са уживањем задржавала на описивању ове простачке среће, коjу je Фабрис с презирањем одбиjао. »Ово je прави jунак«, мислила je. — И после десет година овог приjатног живота шта сам учинио? говорив je Фабрис; шта ћу бити? Млад зрео човек коjи ће уступити пвенство првом лепом младићу коjи ступа у друштво, и он на енглеском коњу.

Фабрис у први мах ниjе хтео ни да чуjе за цркву; говорио je да ћe ићи у Њуjорк да постане републикански грађанин и воjник у Америци. — У каквоj си заблуди! Неће бити рата, и поново ћеш утонути у кафански живот, само без отмености, без музике, без љубави, одговори воjвоткиња. Веруj ми, за тебе, као и за мене, живот у Америци био би жалостан.

Она му обjасни обожавање бога долара и оно поштовање коjе треба одавати господарима у лице коjи своjим гласовима решаваjу све. Вратише се на цркву.

— Пре но што би се противио, рече му воjвоткиња, разумеj шта гроф тражи од тебе: ниjе никако реч о томе да будеш обичан свештеник, више или мање примеран и пун врлина, као опат Бланес. Опомени се шта су били твоjи преци, пармски архиепископи; прочитаj белешке о њиховом животу у додатку родословља. Пре свега, човеку са великим именом као што je твоjе приличи да буде велики господин, отмен, племенит, заштитник правде, унапред предодређен да стане на чело свога реда... и коjи ће у целом свом животу учинити свега jедно неваљалство, али врло корисно.

— И тако, падоше у воду све моjе илузиjе, говорио je Фабрис, дубоко уздишући; жртва je свирепа! Признаjем, нисам размишљао о гнушању према одушевљењу и уму коjе ће убудуће господарити међу апсолутним владаоцима, чак и кад делаjу у њихову корист.

— Помисли да jедна прокламациjа, jедна ћуд срца баца занесењака у странку сасвим противну оноj коjоj je целог свог живота припадао!

— Jа занесењак! понови Фабрис; чудна оптужба! А jа не могу ни да се заљубим! — Како? узвикну воjвоткиња. — Кад имам част удварати се каквоj лепотици, чак и из добре породице и смерноj, jа не могу

да мислим на њу сем кад je видим. Ово признање учини необичан утисак на воjвоткињу. — Даj ми месец дана рока, настави Фабрис, да се опростим с госпођом С. из Новаре и, што je

joш теже, са шпанским кулама целога свог живота. Писаћу маjци, коjа ће бити тако добра да дође да ме види у Белђирате, на пиjемонтскоj обали jезера Мађоре, и тридесет првог дана од данас бићу инкогнито у Парми.

— Нипошто! узвикну воjвоткиња. Она ниjе хтела да je гроф Моска види кад говори с Фабрисом. Исте личности састаше се поново у Пjаченци. Воjвоткиња je овога пута била врло узруjана: на

двору се беше дигла бура; странка маркизе Раверси била je на прагу победе; било je могућно да грофа Моску замени генерал Фабио Конти, шеф онога што се у Парми звало либерална странка. Сем имена супарника, коjи je био у све већоj милости код кнеза, воjвоткиња рече Фабрису све. Претресала je поново изгледе за његову будућност, чак и у случаjу да остане без свемоћне грофове протекциjе.

— Jа ћу провести три године у духовној академиjи у Напуљу! узвикну Фабрис; али, пошто пре свега треба да будем млад племић и пошто ме не примораваш да живим строгим животом jедног чедног богослова, ово борављење у Напуљу нимало ме не плаши; таj живот неће бити ништа гори од живота у Ромањану; боље друштво у овом месту почело ме je сматрати за jакобинца. У своме

9 У Италиjи млали људи са протекциjом или учени постаjу монсињори и прелати, што не значи да су владике; тада носе

љубичасте чарапе. Човек не даjе калуђерски завет да би био монсињор; он може да скине љубичасте чарапе и да се ожени.



изгнанству увидео сам да не знам ништа, чак ни латински, чак ни правопис. Намеравао сам да обновим своjе образование у Новари, учићу радо теологаjу у Напуљу: то je тешка наука.

Воjвоткиња je била очарана. — Ако будемо отерани, рече му, доћи ћемо у Напуљ да те видимо. Али кад си се већ одлучио

за љубичасте чарапе, до даље наредбе, гроф, коjи добро познаjе данашњу Италиjу, замолио ме je да ти ово поручим: Веруj или не веруj у оно чему те буду поучавали, али не чини никад никакве примедбе. Замисли да те поучаваjу правилима виста; зар би правио примедбе на правила виста? Jа сам рекла грофу да ти веруjеш у бога, и то му je било мило; то je корисно на овом свету и на другом. Али, ако веруjеш, немоj да паднеш у простаклук и да говориш с гнушањем о Волтеру, Дидроу, Реналу и о свим тим француским ветропирима коjи су претече горњег и доњег дома. Нека се ова имена ретко налазе у твоjим устима; али кад буде требало, говори о овоj господи с благом ирониjом; то су људи чиjа су мишљења већ одавно побиjена и коje ниje више вредно нападати. Веруj слепо у све што ти буду рекли у академиjи. Имаj на уму да постоjе људи коjи ће водити тачан рачун и о наjмањоj твоjоj примедби; опростиће ти се какав љубавни доживљаj ако га лепо изведеш, али сумња не; са годинама нестаjе љубави, а поjачава се сумња. Овога се начала придржаваj и у исповедаоници. Добићеш писмену препоруку за jедног владику, коjи je десна рука кардинала — напуљског архиепископа; само њему треба да признаш своj подвиг у Францускоj и своjе присуство, 18. jуна, у околини Ватерлоа. Уосталом, скрати много, смањи оваj доживљаj, признаj га само зато да ти се не може пребацити да си га прећутао. Био си тада тако млад! Другa Jе грофова порука ова: Ако ти падне на ум какав сjаjан разлог, какав победоносан одговор коjи би променио ток разговора, не попуштаj искушењу да се истакнеш, ћути: паметни људи видеће твоj ум у твоjим очима. Биће времена да покажеш своj ум кад будеш владика.

Фабрис се поjавио у Напуљу с jедним скромним колима и четири слуге, четири добра Миланца, коjе му тетка беше послала. После годину дана школовања нико ниjе говорио о њему да je паметан човек; сматрали су га за великог господина, приљежног, врло племенитог, али помало раскалашног.

Ова година, доста занимљива за Фабриса, била je страшна за воjвоткињу. Гроф je три-четри пута био на ивици пропасти; плашљивиjи но икад, jер je те године био болестан, кнез je мислио да ће се, отпуштаjући га, опростити мржње због погубљења извршених пре уласка грофовог у министарство. Раси je био љубимац кога je хтео задржати пошто - пото. Опасности коjе су претиле грофу привезале су за њега воjвоткињу страсно; она ниjе више мислила на Фабриса. Да би имала изговора за његово могућно повлачење, нашла je да ваздух у Парми, доиста мало влажан, као у целоj Ломбардиjи, никако не приjа њеном здрављу. Наjзад, после наизменичне немилости, коjа je за грофа, првог министра, ишла дотле да често по читавих двадесет дана никако ниjе видео насамо свога господара, Моска победи; он изради наименовање генерала Фабиjа Конти, тобожњег либерала, за гувернера тврђаве у коjу су затварали либерале коjе je Раси осудио. »Ако Конти буде благ према своjим затвореницима, говорио je Моска своjоj приjатељици, пашће у немилост као jакобинац коjи je због свога политичког уверења пренебрегао своjе генералске дужности; ако се покаже строг и без милости, а мени се чини да томе нагиње, престаће бити шеф своjе рођене странке и отуђиће од себе све породице коjе имаjу кога од своjих у тврђави. Оваj jадни човек уме да заузме став дубоког поштовања кад му се кнез приближи; по потреби мења одело по четири пута на дан; може да претреса какво питање о етикециjи, али ниjе глава способна да иде тешким путем коjим jедино може да се спасе; а у сваком случаjу, jа сам ту.«

Сутрадан по наименовању генерала Фабиjа Конти, коjим je завршена министарска криза, чу се да ће Парма добити jедан ултра - монархиjски лист.

— Што ће таj лист изазвати свађа! рече воjвоткиња. — Таj лист, чиjе je покретање можда моjе ремек-дело, одговори гроф смеjући се, прећи ће мало - помало у руке ултра - незадовољника. Jа сам одредио лепе плате сарадницима. Са свих страна полетеће молбе за ова места. На томе ћемо провести месец дана или два, и за то време заборавиће се опасности коjе сам претурио преко главе. Озбиљне личности П. и Д. већ су на списку кандидата.

— Али, таj ће лист бити одвратна бесмислица. — На то и рачунам, одврати гроф. Кнез ће га читати свако jутро и дивиће се моjим начелима,

пошто сам га jа основао. Што се тиче поjединости, одобраваће или бити противан; од часова коjе посвећуjе раду два су на оваj начин већ заузета. Лист ће створити себи афере, али у време кад почну стизати озбиљне тужбе, кроз осам или десет месеци, он ће бити потпуно у рукама ултра-незадовољника. Странка коjа ми смета мораће да одговара; jа ћу истаћи приговоре против листа; у ствари, више волим стотину свирепих лудости него jедног jединог обешеног. Ко се сећа jедне лудости на две године по изласку службених новина? Док би синови и породица обешеног осећали према мени мржњу коjа би траjала колико и jа и коjа би ми можда скратила живот.

Воjвоткиња, увек страсно заузета нечим, увек запослена, пикад докона, имала je више духа но пео пармски двор; али ниjе била довољно стрпљива и хладнокрвна да би успела у сплеткама.



Међутим, доспела je да са жаром прати интересе разних котериjа, почела je чак уживати извесно лично поверење код кнеза. Клара-Паолина, кнегиња владарка, окружена почастима, али сужањ наjзастарелиjе етикециjе, сматрала je себе за наjнесрећниjу жену. Воjвоткиња Сансеверина учини jоj подворење и предузе да jоj докаже да ниjе баш тако несрећна. Треба знати да je кнез вићао своjу жену само о вечери: оваj обед траjао je тридесет минута, и кнез je проводио по читаве недеље не упућуjући ни jедну реч Клари - Паолини. Госпођа Сансеверина покуша да промени све то; забављала je кнеза, и то утолико више што je умела сачувати сву своjу независност. И да je хтела, она никад не би могла да не увреди ни jеднога од глупака коjима je киптио оваj двор. Том своjом савршеном неумешношћу навукла je на себе мржњу наjнижих дворана, све самих грофова или маркиза, коjи су обично имали пет хиљада ливара дохотка. Она jош првих дана схвати ову недаћу и приону искључиво да се допадне владаоцу и његовоj жени, коjа je потпуно владала престолонаследником. Воjвоткиња je умела да забавља владаоца и користила се краjњом пажњом коjу je он указивао свакоj њеноj речи да исмеjе дворане коjи су се мрзели. После лудости коjе je починио по савету Расиjевом, а крваве лудости не поправљаjу се, кнез се понекад боjао, често га je обузимала чамотиња, што га je довело до жалосне зависти: осећао je да се нимало не забавља и постаjао je мрачан кад му се учинило да се други забављаjу; призор среће доводио га je до беснила. »Треба да криjемо нашу љубав«, говорила je воjвоткиња своме приjатељу; и она издалека наговести кнезу да je врло мало заљубљена у грофа, човека иначе тако достоjног поштовања.

Ово откриће донело je jедан срећан дан његовоj Светлости. С времена на време воjвоткиња би изустила по коjу реч о своjоj намери да сваке године узме одсуство од неколико месеци, коjе би употребила да пропутуjе Италиjу, коjу ниjе познавала: ишла би да види Напуљ, Фиренцу, Рим. Међутим, ништа на свету ниjе могло заболети кнеза као ова врста бекства; то je била jедна од његових наjпознатиjих слабости: кораци коjи би се могли приписати презирању према његовоj престоници срце су му парали. Он je осећао да нема никаквог начина да задржи госпођу Сансеверину, а госпођа Сансеверина je и те како била наjсjаjниjа жена у Парми. Jединствена ствар у вези са италиjанском леношћу људи: враћали су се из оближњих села да присуствуjу њеним приjемима четвртком; то су биле праве свечаности; воjвоткиња je на њима готово увек имала понешто ново и особито. Кнез je горео од жеље да види jедан од тих четвртака, али како? Да иде jедноj приватноj личности! То ни његов отац ни он нису никад учинили!

Jедног четвртка падала je киша, било je хладно; кнез je целе вечери слушао кола коjа су потресала калдрму на дворском тргу одлазећи госпођи Сансеверини. Њега обузе неко нестрпљење: други се забављаjу, а њему, владаоцу, апсолутном господару, коjи треба да се забавља више но ико на свету, њему je досадно! Он зазвони за свог ађутанта; требало je времена да се jедно дванаест повереника размести у улици коjа je водила из палате Његове Светлости у палату Сансеверина. Наjзад, после jедног часа, коjи се кнезу учини читав век и за коje je време двадесет пута долазио у искушење да пркоси бодежу и изађе, нерасудно и без икаквих мера обазривости, он се поjави у првом салону госпође Сансеверине. Да je гром ударно у оваj салон не би нзазвао овакво изненађење. За трен ока, и уколико je кнез ступао напред, настаjала je y овим салонима, тако пуним жагора и тако веселим, мртва тишина; све очи, упрте у кнеза, отварале су се преко мере. Дворани су изгледали збуњени; само воjвоткиња као да ниjе била нимало изненађена. Кад су се, наjзад, прибрали и стали разговарати, сви присутни трудили су се да расправе ово важно питање: je ли воjвоткиња била извештена о овоj посети или je била изненађена као и сви остали?

Кнез се забављао, и ускоро ће се моћи оценити какав je био нагли карактер воjвоткињин и безгранична моћ коjу je задобила неодређеним и вешто убаченим идеjама о своме одласку.

Испраћаjући кнеза коjи jоj je упућивао врло љубазне речи, њоj паде на ум jедна необична мисао, коjу се усуди рећи сасвим просто и као нешто наjобичниjе.

— Кад би Ваша Светлоет хтела да упути кнегињи три - четири од ових љубазних реченица коjима je мене обасула, она би ме зацело много више усрећила но што мени овде казуjе да сам лепа. Jер jа не бих хтела низашта на свету да кнегиња гледа попреко на велики знак милости коjим ме je Ваша Светлост почаствовала.

Кнез je погледа право у очи и одговори оштро: — Чини ми се, jа сам одлучуjем да идем куда ми се свиди. Воjвоткиња поцрвене. — Хтела сам само, настави она сместа, да не излажем Вашу Светлост узалудном труду, jер ће

оваj четвртак бити последњи, пошто одлазим на неколико дана у Болоњу или Фиренцу. Кад се враћала у салон, цео je свет мислио да je на врхунцу милости, а она je учинила нешто

на што се, откако je света, нико у Парми ниjе усудио. Она даде знак грофу, коjи остави сто за коjим je играо виста и пође за њом у jедан мали салон, осветљен али празан.

— То што сте учинили врло je дрско, рече jоj, и jа вам то никад не бих саветовао; али у заљубљеним срцима, додаде он смеjући се, срећа повећава љубав, и ако ви отпутуjете сутра уjутро, jа ћу за вама сутра увече. Задржаће ме jедино оваj кулук министарства финансиjа, коjи сам, такође, глупо узео на себе; али за четири часа добро употребљена многе се касе могу предати. Вратимо се,



драга приjатељице, и наставимо сасвим слободно и без икакве уздржљивости министарску уображеност; ово je можда последња представа коjу даjемо у овоj вароши. Ако мисли да je изазван, човек je y стању да учини све; то ће назвати давањем примера. Кад се оваj свет разиђе, размислићемо како да вас забирикадирамо за ноћас; можда би наjбоље било да без одлагања отпутуjе вашоj кући у Саки, близу Поа, коjа има ту добру страну што je свега пола часа далеко од аустриjских држава.

Љубав и частољубље воjвоткињино имали су jедан изванредан тренутак; она погледа грофа и очи jоj се напунише сузама. Jедан тако моћан министар, окружен гомилом удворица коjи су му одавали пошту као и самоме кнезу, све да остави ради ње, и с таквом лакоћом!

Вративши се у салоне била je ван себе од радости. Цео свет се клањао пред њом. — Како je срећа изменила воjвоткињу! говориле су са свих страна удворице, просто да je

човек не позна! Наjзад je ова римска и охола душа изволела признати да цени превелику милост коjу jоj je указао владалац!

Пред краj забаве гроф приђе воjвоткињи: — Треба да вам саопштим неке новости. На то се личности коjе су се налазиле око воjвоткиње сместа удаљише. — Чим се вратио у двор, кнез се приjавио своjоj жени. Можете мислити какво изненађење!

»Дошао сам, рекао je, да вам причам о jедноj заиста врло приjатноj вечерњоj забави на коjоj сам био код воjвоткиње Сансеверине. Она ме je замолила да вам саопштим поjединости о начину на коjи je уредила ону стару почађалу палату.» И на то je кнез, пошто je сео, стао описивати сваки од ваших салона. Више од двадесет и пет минута провео je код своjе жене, коjа je плакала од радости; поред све своjе духовитости, она ниjе могла наћи ниjедне речи да подржи разговор у лаком тону коjи му je Његова Светлост хтела дати.

Оваj кнез ниjе био рђав човек, ма шта говорили италиjански либерали. Он je, уистину, потрпао у затвор доста добар броj њих, али je то учинио из страха и понављао je покаткад, као да би се утешио за извесне успомене: »Боље je убита ђавола, но да он убиjе нас.» Сутрадан по вечерњоj забави, о коjоj смо говорили, био je врло весео; учинио je две добре ствари: ишао je на забаву и говорио са своjом женом. О вечери говорио je опет са њом; jедном речjу, оваj четвртак госпође Сансеверине извршио je читав унутрашњи преврат коjи je одjекнуо у целоj Парми. Раверси je била запрепашћена, а воjвоткиња je имала двоструку радост, била je од користи своме љубавнику и уверила се да je оваj заљубљен у њу више него икад.

— Све то због jедне необазриве мисли коjа ми je пала на памет! рекла je грофу. У Риму или Напуљу била бих без сумње слободниjа, али да ли бих тамо нашла овако занимљиву игру? Не, заиста, драги грофе, и ви сте моjа срећа.

VII

Оваквим дворским ситницама, безначаjним као ова коjу смо сад испричали, требало би испунити историjу четири следеће године. Сваког пролећа маркиза je долазила са своjим кћерима да проведе два месеца у палати Сансеверина или на добру Саки, на обали Поа. Било je врло приjатних тренутака, и говорило се о Фабрису; али гроф ниjе никад хтео да му допусти да дође у Парму. Воjвоткиња и министар имали су, истина, да загладе по коjу његову будалаштину, али Фабрис се, углавном, доста мудро држао упутстава коjа му беху дата: велики господин коjи учи теологиjу и нимало не рачуна на своjу врлину да би напредовао. У Напуљу je добио велику вољу за проучавањем старога света и вршио je откопавања; ова страст беше готово сасвим заменила страст за коњима. Он je продао своjе енглеске коње да би наставио откопавања у Мизени, где je био нашао jедно попрсjе Тибериjа из младости, коjе je заузело место међу наjлепшим остацима античког доба. Проналазак овог попрсjа био je готово наjживље задовољство коjе je имао у Напуљу. Он je имао душу исувише узвишену да би се угледао на друге младе људе и да би хтео, на пример, играти са извесном озбиљношћу улогу љубавника. Нема сумње, ниjе био без драгана, али оне нису биле за њега ни од каквог значаjа, и, упркос његовим годинама, за њега се могло рећи да не зна шта je љубав; утолико je више био вољен. Ништа му ниjе сметало да остане потпуно хладнокрван, jер je за њега jедна млада и лепа жена била увек jеднака другоj младоj и лепоj жени; само му се она коjу je последњу упознао чинила наjприjатниjа. Jедна од госпођа коjоj су се наjвише дивили у Напуљу беше починила пуно лудости у његову част током последње две године његова бављења, што га je y први мах забављало, па му после тога додиjало, да je на поласку, поред осталога, сматрао за срећу и то што се опростио пажње лепе воjвоткиње од А... Године 1821, пошто je прилично положио све своjе испите, а његов васпитач или гувернер добио орден и поклон, он отпутова да види наjзад ту Парму, на коjу je често мислио. Био je монсињоре и имао четири коња у колима; на пошти пред Пармом узео je свега два и у вароши се зауставио пред црквом Светога Jована. Ту се налазила богата гробница архиепископа Асканиjа дел Донга, његова претка, писца Латинске генеалогиjе. Он се помоли богу краj гроба, затим оде пешке у палату воjвоткиње, коjа га je очекивала тек кроз неколико дана. У њеном салону било je много света; убрзо je оставише саму.



— Па jеси ли задовољна са мном? рече jоj он загрливши je; захваљуjући теби, провео сам четири доста срећне године у Напуљу, место да чамим у Новари са своjом драганом коjу ми je полициjа допуштала.

Воjвоткиња ниjе долазила себи од изненађења; да га je срела на улици не би га познала; налазила je да je оно што je доиста био — jедан од наjлепших људи у Италиjи; нарочито je имао дивно лице. Послала га je била у Напуљ као дрског ветропира; корбач коjи je тада стално носио као да je био саставни део његова бића; сад je имао врло одмерено и врло отмено држање пред странцима, а у породичном кругу налазила je да je сачувао сав жар своjе прве младости. То je био диjамант коjи глачањем ниjе ништа изгубио. Ниjе прошао ни jедан час како je Фабрис дошао, кад наиђе гроф Моска; дошао je сувише рано. Млади човек говорио му je тако добро о пармском ордену коjи je дат његовои гувернеру и изражавао je своjу живу захвалност на осталим доброчинствима о коjима се ниjе усудио говорити тако отворено, са тако савршеном одмереношћу, да се министру на први поглед свидео. »Оваj братанац, рече он тихо воjвоткињи, створен je да украси сва звања на коjа га будете хтели попети«. Дотле je све ишло не може бити боље; али кад je министар, врло задовољан Фабрисом, обраћаjући дотле пажњу само на његове поступке и покрете, погледао воjвоткињу, он примети да су jоj очи чудновате. »Оваj млади човек начинио je овде необичан утисак«, рече у себи. Та примедба била je горка; гроф беше навршио педесету; ова je реч врло свирепа, и њен одjек може осетити само човек силно заљубљен. Он je био врло добар, врло достоjан да буде вољен, изузев његове строгости као министра. Али, у његовим очима ова свирепа реч педесета загорчавала je цео његов живот и била у стању начинити га свирепим и за његов сопствени рачун. За ових пет година откако je наговорио воjвоткињу да дође у Парму, она je често изазивала његову љубомору, нарочито у прво време, али му никад ниjе давала повода да се стварно потужи. Чак je мислио, и имао je право, да je воjвоткиња, jедино у намери да што боље завлада његовим срцем, прибегавала овоj привидноj наклоности према неким младим лепотанима на двору. Био je, на пример, сигуран да je одбила удварање кнежево, коjи je, штавише, рекао том приликом jедну врло поучну реч.

— Али, ако бих примила удварање Ваше Светлости, рекла му je воjвоткиња смеjући се, како бих смела изићи на очи грофу?

— Jа бих био готово у исто таквоj забуни као и ви. Драги гроф! приjатељ моj! Али ту je незгоду лако отклонити, и jа сам на то већ помишљао: гроф би био послат у тврђаву да тамо проведе остатак своjих дана.

У тренутку Фабрисовог доласка воjвоткиња je била тако занета срећом да ниjе ни помишљала на мисли на коje би њене очи могле навести грофа. Утисак je био дубок и сумња без лека.

Кнез je примио Фабриса два часа по његовом доласку; предвиђаjући добар утисак коjи би ова брза аудиjенциjа оставила на свет, воjвоткиња je за њу молила од пре два месеца; ова милост стављала je Фабриса од првог тренутка изнад осталих; тражена je под изговором да je y Парми у проласку и да иде у Пиjемонт да види маjку. У тренутку кад je дивно воjвоткињино писамце известило кнеза да Фабрис очекуjе његове заповести, Његовоj Светлости било je дуго време. »Видећу, рекао je y себи, jедног сметеног лицемера, jедно безизразно и подмукло лице«. Командант места беше већ поднео извештаj о првоj посети гробу претка архиепископа. Кнез виде високог младог човека за кога би, да ниjе имао љубичасте чарапе, помислио да je неки млад официр.

Ово мало изненађење разагна досаду: »Ево jедног младића, рече он у себи, за кога ће ми тражити богзна какве милости, све коjима располажем. Он долази, мора да je узбуђен; да употребим jакобинску политику; видећемо како ће да одговори.«

После првих љубазних речи, кнез рече Фабрису: — Па, монсињоре, je ли срећан народ у Напуљу? Воли ли краља? — Светлости, одговори Фабрис не оклеваjући ни тренутка, jа сам се, пролазећи улицом, дивио

одличном држању воjника разних пукова Њ. В. Краља; високо друштво пуно je поштовања према своjим господарима, као што и треба да буде; али признаћу вам да никад у животу нисам трпео да ми људи из нижих редова говоре о чему другом до о послу за коjи их плаћам.

»Врага! рече кнез, какав препредењак! Ево jедне изучене птичице; ово je оштроумље Сансеверинино.« Дарнут у живац, кнез употреби много вештине да навуче Фабриса да говори о овом шкакљивом предмету. Млади човек, подстакнут опасношћу, био je тако срећан да нађе дивне одговоре: готово je дрскост истицати љубав према своме краљу, говорио je он, њему се дугуjе слепа покорност. На толику обазривост кнез се готово расрди. »Ово као да je неки духовит човек коjи нам долази из Напуља, а jа не волим ту багру; духовит човек узалуд се придржава наjбољих начела, и то сасвим искрено, он je увек у нечему близак сродник Волтеру и Русоу.«

Овакво прикладно држање и овакве неоспорне одговоре младог човека, коjи je тек изишао из школе, кнез je чисто сматрао као неко изазивање; оно што je предвиђао ниjе се збило; за трен ока он узе доброћудан тон, и враћаjући се, са неколико речи, на велика начела друштва и владавине, наведе, подешаваjући их за ову прилику, неколико реченица Фенелонових, коjе je jош у детињству научно напамет за jавне приjеме.

— Ова вас начела изненађуjу, млади човече, рече он Фабрису (у почетку аудиjенциjе беше га



назвао монсињоре и мислио je да га тако назове и на растанку, али у току разговора учинило му се да je вештиjе, погодниjе за патетичне обрте да му се обраћа више приjатељски), ова вас начела изненађуjу, млади човече; признаjем да она ни мало не личе на гњаваторске (то je била права реч) чланке о апсолутизму коjи се сваки дан могу читати у мом службеном листу ... Али, боже моj! што вам jа то наводим? Ови новинари вама су сасвим непознати.

— Опростите, Ваша Светлости; jа не само да читам пармске новине, у коjима се, по мом мишљењу, пише доста добро, него налазим, с њима заjедно, да je све што je учињено од смрти Луjа XIV, 1715, злочин и глупост у исти мах. Наjважниjе je за човека његово спасење; у овом питању не могу бити два разна гледишта и ова срећа треба да траjе читаву вечност. Реч слобода, правда, срећа већине срамне су и грешне: оне ствараjу код људи навику да се препиру и да немаjу поверења. Jедна народна скупштина нема вере у оно што ти људи зову министарством. Кад се jедном стекне ова кобна навика неповерења, људска слабост примењуjе je на све, човек више нема вере ни у библиjу, ни у црквено уређење, ни у предања, итд., итд., и, према томе, пропао je. Кад би баш, што je страшно нетачно и грешно рећи, ово неповерење према владалачкоj власти, коjа je од бога, и донело срећу за двадесет или тридесет година живота, на коjи сваки од нас може рачунати, шта je пола века и читав век према вечности мука? итд.

По начину на коjи je Фабрис говорио видело се да гледа да среди своjе мисли тако да их његов слушалац што лакше схвати; било je jасно да не понавља научену лекциjу.

Кнез убрзо изгуби вољу да се бори са овим младим човеком чиjе му je просто и озбиљно држање било неугодно.

— Збогом, монсињоре, рече му наjеданпут; видим да се у духовноj академиjи у Напуљу добиjа одлично васпитање, и кад те добре поуке прихвати jедан тако одличан дух, ниjе никакво чудо што се постижу сjаjни резултати. Збогом.

И он му окрете леђа. »Нисам се нимало допао овоj зверки«, рече Фабрис у себи. »Сад нам остаjе да видимо, рече кнез чим се нашао сам, je ли оваj лепи млади човек

способан за какву страст; у том случаjу био би савршен. Могу ли се са више духовитости понављати теткине лекциjе? Чинило ми се да њу слушам. Кад би била каква револуциjа код мене, она би уређивала Монитор, као некад Сан - Феличе у Напуљу. Али je Сан - Феличе, и поред своjих двадесет пет година и своjе лепоте, била обешена! На знање сувише паметним женама.« Мислећи да je Фабрис ученик своjе тетке кнез се варао: паметни људи коjи се роде на престолу или близу њега убрзо губе сваку умешност у опхођењу; они забрањуjу око себе слободу разговора, коjа им се чини неучтивост; неће да виде друго до образине, а мисле да суде о лепоти лица; наjсмешниjе je што веруjу да се врло вешто сналазе. У овом случаjу, на пример, Фабрис je мислио готово све оно што смо од њега чули, иако ниjе ни двапут месечно мислио о свима овим великим начелима. Имао je лепе склоности, имао je духа, али je имао веру.

Наклоност према слободи, новачењу и срећи наjвећег броjа, коjом je деветнаести век био прожет, била je y његовим очима обична jерес коjа ће проћи као и све друге, али пошто буде убила много душа, као што куга, док влада у неком краjу, убиjе много тела. И поред свега овог, Фабрис je са уживањем читао француске новине и често био необазрив само да до њих дође.

Како се Фабрис вратио врло узруjан са своjе аудиjенциjе у двору и причао тетки разне кнежеве нападе:

— Треба, рече му она, да одмах идет оцу Ландрианиjу, нашем врлом архиепископу; иди пешке, попни се лагано уз степенице, не говори много у предсобљу; ако те остави да чекаш, jош боље, сто пута боље! jедном речjу, држи се апостолски!

— Разумем, рече Фабрис, таj je човек прави Тартиф. — Боже сачуваj! то je сличена врлина. — И после онога што je учинио приликом погубљења грофа Паланце? додаде Фабрис

зачуђен. — Да, приjатељу, и после тога; отац нашег архиепископа био je обичан званичник у

министарству финансиjа, млађи грађанин, и то обjашњава све. Монсењер Ландриани je човек живог духа, широког, дубоког; искрен je, воли врлину; кад би поново дошао на свет какав цар Дециjе, он би, уверена сам, страдао као мученик, као Полиект из опере коjу су давали прошле неделе. То je лице медаље, ево наличjа; чим се нађе у присуству владаоца, или само првог министра, њега засени толика величина, збуни се, поцрвени; стварно му je немогућно да каже не. Отуда оно што je учинио и што му je донело страшан глас у целоj Италиjи; али оно што се не зна, то je: кад му je jавно мнење отворило очи о суђењу грофу Паланци, он je осудио себе на испаштање и живео je о хлебу и води пуних тринаест недеља, толико недеља колико je писмена у имену: Давиде Паланца. Ми имамо на овом двору веома паметног ниткова, по имену Раси, великог судиjу или главног порезника, коjи je, приликом смрти грофа Паланце, просто опчинио оца Ландрианиjа. За време тринаестонедељног испаштања, гроф Моска, из сажаљења, а помало и из обешењаклука, позивао га je на ручак jеданпут или двапут недељно: добри архиепископ, ради подворења, ручао je као и сви остали; испољити своjе



испаштање за дело коjе je одобрио владалац њему би изгледало буна и jакобинство. Али се знало да je за сваки ручак, на коме га je његова дужност верног поданика приморавала да jеде као и остали свет, осуђивао себе на два дана поста о хлебу и води. Монсењер Ландриани, човек уман, научник првога реда, има само jедну слабост: хоће да буде вољен; зато се разнежи гледаjући га, а код треће походе заводи га сасвим. То и твоjе порекло учиниће одмах да те обожава. Не показуj се изненађен ако те испрати до степеница, чини се да си навикао на то: то je човек рођен на коленима пред племством. Иначе, буди природан, смеран, не истичи се своjом духовитошћу, не труди се да га засениш, не буди брз на одговору; ако га не препаднеш, допашћеш му се; имаj на уму да он сам из сопствених побуда треба да те постави за свог великог капелана. Гроф и jа бићемо изненаћени и чак ћемо се наљутити што си тако брзо унапређен; то je врло потребно због владаоца.

Фабрис одjури у архиепископиjу; необично срећним случаjем, момак доброга прелата, мало наглув, не чу име дел Донго; он приjави jедног младог свештеника, по имену Фабриса; архиепископ je био с jедним парохом не баш примерног владања, кога беше позвао да га укори; баш га je у том тренутку корио, ствар коjа му je падала врло тешко и коjу ниjе хтео дуже да носи на срцу, и тако остави три четврти часа унука великога архиепископа Асканиjа дел Донга да чека.

Како да опишемо његова извињавања и његово очаjање кад je, пошто je испратио пароха до другог предсобља и у повратку упитао човека коjи je чекао чиме га може услужити, приметно љубичасте чарапе и чуо име Фабрис дел Донго. Ствар се учини тако смешна нашем jунаку да се jош при тоj првоj посети усуди да пољуби руку светом прелату с пуно нежности. Требало je чути архиепископа како у очаjању понавља: »Jедан дел Донго да чека у мом предсобљу!« Сматрао je као дужност, као извињење, да му исприча цео случаj парохов, његову кривицу, његове одговоре, итд.

»Jе ли могућно, говорио je y себи Фабрис, враћаjући се у палату Сансеверина, да je то човек коjи je убрзао смрт оног jадног грофа Паланце?»

— Шта мисли Ваша Екселенциjа? рече му гроф Моска, смеjући се, кад се вратио код воjвоткиње (гроф ниjе хтео да га Фабрис назива Екселенциjом).

— Jа сам згранут, видим да се нимало не разумем у карактере људи; да нисам знао његово име, опкладио бих се да оваj човек ниjе у стању да гледа ни пиле како кољу. — И добили бисте опкладу, настави гроф; али кад je пред кнезом, или само преда мном, он ниjе у стању да каже не. Уистину, да изазовем све своjе деjство, треба да имам жуту ленту преко униформе кад хоћу да га примим. Ми не смемо да уништавамо углед власти, француске га новине руше доста брзо; навика поштовања jедва да ће живети колико ми, и ви, рођаче, надживећете поштовање. Ви, ви ћете бити добар човек!

Фабрис се осећао врло приjатно у грофовом друштву; то je био први човек од вредности коjи je изволео говорити с њим без претварања; уосталом, имали су jедну заjедничку наклоност: волели су старине и ископавања. Грофу je, с друге стране, ласкала краjња пажња с коjом га je млади човек слушао; али je био jедан приговор од наjвеће важности: Фабрис je заузимао jедно одељење у палати Сансеверина, проводио je своj живот у друштву воjвоткиње, испољаваjући сасвим безазлено да je ово присно приjатељство његова срећа, а Фабрис je имао очи и боjу лица невероватне свежине.

Ранучу - Ернесту IV, кога je ретко коjа жена одбила, одавно je било криво што воjвоткињина врлина, добро позната на двору, ниjе учинила изузетак у његову корист. Ми смо видели да му се Фабрисова духовитост и присуство духа нису допали од првога дана. Он je рђавим очима гледао превелико приjатељство коjе су Фабрис и његова тетка лакомислено показивали jедно према другоме; обратио je особиту пажњу бескраjним оговарањима своjих дворана. Долазак овог младог човека и тако необична аудиjенциjа коjу je добио беху читав месец дана новост и изненаћење на двору; то доведе кнеза на jедну мисао.

Он je имао у своjоj гарди jедног простог воjника, коjи je био права пиjаница; таj je воjник проводио своj век у крчми и подносио je извештаjе о воjничком расположењу непосредно владаоцу. Карлоне je био без икаквог образовања, иначе би одавно добио унапређење. Дужност му je била да се сваког дана нађе у двору кад откуцава подне на великом сату. Пред само подне кнез лично оде да на известан начин намести капак jедног прозора на међуспрату до собе у коjоj се Његова Светлост облачила. Он се врати на међуспрат на неколико тренутака пошто je подне откуцало и ту затече воjника. Кнез je имао у џепу лист хартиjе и дивит и издиктира воjнику ово писмо:

»Ваша Екселенциjа има без сумње много духа и захваљуjући њеноj дубокоj проницљивости овом се државом тако добро управља. Али, драги грофе, тако велики успеси не иду без нешто зависти, и jа се веома боjим да се свет не смеjе помало на ваш рачун, ако ваша проницљивост не погађа да je известан леп, млад човек био тако срећан да пробуди, можда и против своjе воље, jедну врло необичну љубав. Таj срећни смртник нема, кажу, више од двадесет и три године, и што ово питање заплиће, драги грофе, то je што и ви и jа имамо много више но двапут толико. Увече, на извесном одстоjању, гроф je приjатан, жив, духовит, необично љубазан; али уjутро, у непосредноj близини, ако гледамо на ствари какве jесу, новодошавши je можда приjатниjи. Ми, жене, веома ценимо ову свежину младости, нарочито кад смо прешле тридесету. Зар се већ не говори о томе да се оваj љубазни младић привеже за наш двор каквим лепим местом? А коjа личност наjчешће говори



о томе Вашоj Екселенциjи?« Кнез узе писмо и даде воjнику два талира. — Ово мимо ваше плате, рече му суморно; па никоме ни речи, иначе вас чека наjвлажниjа

подземна ћелиjа у тврђави. Кнез je имао у своме столу збирку коверата са адресама већине дворских људи, исписаних

руком тог истог воjника за кога се мислило да не уме да пише и коjи ниjе никад писао чак ни своjе полициjске извештаjе; кнез изабра коjу je требало.

Неколико часова доцниjе гроф Моска доби jедно писмо преко поште; било je срачунато време кад je могло стићи, и у тренутку кад je писмоноша, кога су видели кад je ушао с малим писмом у руци, изишао из министарства, Моска би позват код Његове Светлости. Никад љубимац ниjе изгледао обузет мрачниjом тугом; да би боље уживао, кнез му, чим га угледа, довикну: — Потребно ми je да се одморим ћеретаjући с приjатељем, а не да радим с министром. Вечерас ме страшно боли глава, а уз то ме обузимаjу и црне мисли.

Треба ли говорити о страшноj зловољи коjа je морила првог министра, грофа Моску дела Ровере, у тренутку кад му je било допуштено да остави свога узвишеног господара? Ранучо - Ернест IV био je савршено умешан у вештини мучења срца, и jа бих га могао овде, без велике неправде, поредити с тигром коjи воли да се игра са своjим пленом.

Гроф се одвезе кући у галопу; у проласку заповеди да не пуштаjу никога, поручи дежурноме да je Слободан (било му je одвратно знати да je jедно људско биће на домаку његовога гласа) и затвори се у велику галериjу слика. Ту се, наjзад, могао предати своме беснилу; ту je провео вече без светлости, ходаjући као човек коjи je ван себе. Гледао je да утиша своjе срце, да сву снагу своjе пажње усредсреди на одлуку коjу je требало донети. Обузет мукама на коjе би се сажалио и његов наjвећи душманин, говорио je y себи:

»Човек кога мрзим стануjе код воjвоткиње, проводи с њом све своjе време. Да ли да покушам испитати коjу од њених собарица? Ништа опасниjе; она je тако добра! тако их добро плаћа! обожаваjу je! (Ko je, боже моj, не обожава?) питање je y томе, настави он с беснилом у души: треба ли да одам љубомору коjа ме прождире или да не говорим о њоj?

»Ако ћутим, неће се крити од мене. Jа познаjем Ђину, то je жена коjа чини што jоj прво падне на ум; ни она сама не зна шта ће урадити; ако хоће нешто унапред да утврди, она се збуни; увек jоj, у тренутку кад нешто ваља урадити, искрсне у глави нека нова мисао за коjом са заносом пође као да je нешто наjбоље на свету, а она поквари све.

»Ако не кажем ни речи о своjим мукама, неће се крити од мене, и тако ћу видети све што се догађа.

»Да, али ако говорим, створићу друге прилике; навешћу je на размишљање; предупредићу многе страшне ствари коjе се могу догодити... Можда ће га удаљити (гроф одахну), онда сам готово добио игру; кад би баш и била мало зловољна, стишао бих je... уосталом, ништа природниje од ове зловоље! ... она га већ петнаест година воли као сина. У томе лежи сва моjа нада: као сина... Али престала je да га виђа откако je побегао за Ватерло; но откако се вратио из Напуља, то je други човек, нарочито за њу. Други човек! понови он с беснилом у души, и таj je човек леп; нарочито има оно безазлено и нежно лице и оно насмеjано око коjи обећаваjу толико среће! А такве очи воjвоткиња ни je навикла да виђа на нашем двору! ... Место њих виђа поглед суморан и подругљив. И jа сам, стално заузет, владаjући jедино своjим утицаjем над човеком коjи би хтео да ме начини смешним, какав поглед jа често морам имати? Ах! ма колико се трудно, оно што je нарочито старо на мени, то je моj поглед! Ниjе ли моjа веселост увек блиска ирониjи?... И jош нешто, овде ваља бити искрен, не назире ли се у моjоj веселости, као ствар сасвим блиска, апсолутна моћ... и пакост? Зар понеки пут не кажем самом себи, нарочито када ме наљуте: »Jа могу што хоћу!« па чак додам и ову глупост: »Jа треба да будем срећниjи од других, jер имам оно што други немаjу: суверену власт над три четвртине ствари...« Дакле, будимо праведни! Навика на ову мисао мора да квари моj осмех... да ми даjе израз задовољне ... себичности ... А како je његов осмех приjатан! Одише лаком срећом прве младости, и ствара jе.«

За несрећу грофову то вече време je било топло, загушљиво, као пред буру; укратко, време какво у овим краjевима наводи људе на краjње одлуке. Како да изложимо сва умовања, сва гледишта на ово што му се десило, коjа су читава три убиствена часа ударала на муке овог заљубљеног човека? Наjзад, мудрост победи, захваљуjући jедино овом расуђивању: »Jа сам вероватно луд; мислећи да размишљам, jа, у ствари, не размишљам, него се само вртим да нађем какав положаj мање мучан, а пролазим перед каквог одлучног разлога не видећи га. Пошто сам заслепљен претераним болом, држимо се оног правила коjе сви паметни људи одобраваjу и коjе се зове обазривост. Уосталом, кад сам jеданпут изговорио кобну реч љубомора, моjа je улога заувек одређена. Напротив, ако данас не кажем ништа, могу казати сутра, jа остаjем господар свега.«

Криза je била исувише jака, и да je потраjала, гроф би полудео. Њему лакну за неколико тренутака; пажња му се заустави на анонимном писму. С коjе му je стране могло доћи? Он стаде тражити имена и судити поводом свакога од њих, што му je одстранило пажњу од ствари. Напослетку,



гроф се опомену jедне пакосне муње коjа je севнула у оку владаочевом кад му je, пред краj аудиjенциjе, рекао: »Да, драги приjатељу, признаjмо отворено, задовољства и частољубље остварене амбициjе, чак и неограничене власти, нису ништа према унутрашњоj срећи коjу чине узаjамна нежност и љубав. Jа сам прво човек, па онда кнез, и кад сам срећан да волим, моjа драгана обраћа се човеку а не кнезу.« Гроф упореди оваj злобни тренутак среће са овом реченицом у писму: Захваљуjући вашоj дубокоj проницљивости овом се државом тако добро управља. »Ова je реченица кнежева! узвикну он; код дворанина била би обична необазривост; писмо je од Његове Светлости.»

Кад je ово питање решено, малу радост, коjу ствара задовољство што сте нешто погодили, убрзо помрачи свирепа поjава Фабрисових дражи коjа се поново врати. Као да je неки огроман терет поново пао на срце несрећника. »Шта мари од кога je анонимно писмо! узвикну он помамно; зар зато чињеница коjу ми jавља ишта мање постоjи? Ова пролазна љубав може да измени моj живот, рече он, као да се извињава што je овако махнит. На првом месту, ако га воли на известан начин, она ће отићи с њим у Белђирате, у Шваjцарску, у ма коjи кут света. Она je богата; уосталом, и кад би морала живети са неколико златника годишње, шта онда? Ниjе ли ми, пре осам дана, признала да jоj je њена палата, тако лепо уређена, тако величанствена, досадна? Треба нешто ново овоj тако младоj души! И с каквом се природношћу jавља ова нова срећа! Она ће бити придобиjена пре него помисли на опасност, пре него помисли да ме пожали! А jа сам, међутим, тако несрећан!« узвикну гроф и бризну у плач.

Он се беше зарекао да то вече не иде воjвоткињи, али не могаде издржати; никад његове очи нису толико жуделе да je виде. У поноћ оде код ње; затече je саму с братанцем; у десет часова беше све госте испратила и затворила врата.

На призор нежног приjатељства коjе je владало између ова два бића и безазлене радости воjвоткињине, jедна страшна тешкоћа искрсну пред очима грофовим, и то изненада! На то ниjе помишљао за време дугог размишљања у галериjи слика: како да сакриjе своjу љубомору? Не знаjући каквом изговору да прибегне, он наведе како je то вече кнез био веома рђаво расположен према њему, како му je стално противречио, итд., итд. Видео je с болом да га воjвоткиња готово и не слуша и да не обраћа нимало пажње на ове околности коjе би je jош дан пре тога бациле у безгранична умовања. Гроф погледа Фабриса. Никад се ово лепо ломбардиjско лице ниjе учинило тако природно и тако отмено. Фабрис je поклањао више пажње но воjвоткиња неприликама о коjима je причао.

»Стварно, рече гроф у себи, ова глава удружуjе доброту с изразом извесне безазлене и нежне веселости коjа je неодољива. Она као да каже: само су љубав и срећа коjу она даjе озбиљне ствари на овоме свету. Међутим, ако наиђе случаj где je дух потребан, његов се поглед буди и изненађуjе вас, и ви остаjете посрамљени. Све je просто у његовим очима, jер све гледа са висине. Боже моj, како човек да се бори против оваквог неприjатеља? Наjзад, шта je живот без Ђинине љубави? С каквом милином слуша она лепе досетке овог тако младог духа коjи jедноj жени мора изгледати jединствен на свету!«

Jедна свирепа мисао обузе грофа као грч: да убиjе ту пред њом њега, па онда себе. Он обиђе jеданпут око собе, држећи се jедва на ногама, али стежући чврсто руку око дршке

свога бодежа. Ниjедно од њих двоjе ниjе обраћало пажњу на оно што би могао учинити. Он рече да иде да изда неку наредбу своме момку, и нико га и не чу; воjвоткиња се нежно смеjала нечему што jоj je Фабрис у таj мах рекао. Гроф приђе jедноj лампи у првом салону и погледа je ли врх његовога бодежа оштар. »Треба бити љубазан и лепо се опходити с овим младим човеком«, рече он у себи, враћаjући се и прилазећи им.

Био je као луд; чинило му се да се, нагињући се, љубе, ту, на његове очи. »То ниjе могућно у мом присуству, рече у себи; разум ми се губи. Треба се стишати; ако се будем понашао грубо, воjвоткиња je y стању, из чисто увређене суjете, да пође с њим у Белђирате; и ту, или за време пута, случаj може навести на реч, коjа ће дати име ономе што они осећаjу jедно према другом; и после, у jедном тренутку, ту су све последице. Самоћа ће учинити ту реч одлучном; уосталом, кад воjвоткиња буде jедном далеко од мене, шта ће бити са мном? А ако после многих савладаних тешкоћа са стране кнежеве покажем своjе старо и брижно лице у Белђирату, какву ћу улогу играти међу бићима коjа пливаjу у срећи? И овде, шта сам друго до terzo incomodo (оваj лепи италиjански jезик управо je створен за љубав). Terzo incomodo (трећи присутан коjи смета)! Какав бол за паметног човека кад осећа да игра ту гнусну улогу, а не може да се реши да устане и да оде!«

Гроф je био готов да плаче и да ода своj бол променама на свом лицу. Како се, ходаjући по салону, нашао близу врата, он побеже, довикуjући доброћудно и приjатељски: — Збогом, вас двоjе! »Треба избећи крв«, рече у себи. Сутрадан по овоj ужасноj вечери, после jедне ноћи проведене час у набраjању Фабрисових преимућстава, час у наступима наjсвирепиjе љубоморе, грофу паде на ум да позове jедног свог младог собара; оваj човек удварао се младоj девоjци по имену Чекини, jедноj од собарица воjвоткињиних и њеноj љубимици. На срећу, оваj млади слуга водио je врло уредан живот, био je чак тврдица и желео je да добиjе место вратара при каквоj jавноj установи у Парми. Гроф заповеди томе човеку да сместа доведе Чекину, своjу драгану. Човек послуша, и jедан час касниjе



гроф се изненада поjави у соби у коjоj се ова девоjка налазила са своjим заручником. Гроф их обоjе поплаши количином злата коjе им даде, а затим упути престрављеноj Чекини ово неколико речи, гледаjући je право у очи:

— Живи ли воjвоткиња с монсињором? — Не, рече девоjка, одлучивши се после кратког ћутања... Не, jош не, али он често љуби руке

госпођи, смеjући се, истина, али са жаром. Ово сведочење било je допуњено са стотину одговора на исто толико помамних грофових

питања; његова неспокоjна страст учинила je да су ово двоjе сиротих људи потпуно заслужили новац коjи им je бацао; он, наjзад, поверова у оно што су му рекли и би мање несрећан.

— Ако воjвоткиња икад наслути о овоме разговору, рече он Чекини, послаћу вашег заручника на двадесет година у тврђаву и ви ћете га видети тек кад буде сед.

Прошло je неколико дана, за време коjих je сад опет Фабрис изгубио своjу веселост. — Уверавам те, говорио je воjвоткињи, да ме гроф Моска не трпи. — Тим горе по Његову Екселенциjу, одговорила je она са извесном зловољом. То ниjе био први повод неспокоjству због кога je Фабрис изгубио своjу веселост. »Положаj у

коjи ме je случаj довео неиздржљив je, говорио je он у себи. Уверен сам да она никад неће проговорити; грозила би се jедне сувише значаjне речи као родоскврнућа. Али ако jедно вече, после jедног неразборитог и лудог дана, буде испитала своjу савест, ако помисли да сам могао погодити наклоност коjу осећа према мени, какву ћу улогу играти у њеним очима? Тачно улогу casto Giuseppe (италиjанска пословица, циљање на смешну улогу Jосифову са женом евнуха Путифара). Дати на знање jедном лепом исповешћу да нисам способан за озбиљну љубав? Немам довољно умешности да изразим сву истину тако да не личи као две капи воде на непристоjност. Не остаjе ми, дакле, друго средство до каква велика љубав коjу сам оставио у Напуљу; у том случаjу требало би да одем тамо на двадесет и четири часа: то би било мудро, али толико се намучити! Остала би jош нека простачка љубав у Парми, што може бити неприjатно; али све je боље од страшне улоге човека коjи неће да разуме. Ово последње решење могло би, истина, I довести у питање моjу будућност; требало би, нарочитом обазривошћу и купуjући ћутање, умањити опасности.» Усред свих ових мисли било je свирепо то што je Фабрис заиста волео воjвоткињу далеко више но и jедно друго биће на свету. »Треба бити врло неумешан, говорио je љутито у себи, па се толико боjати да не могу убедити у оно што je истина.» Немаjући вештине да се извуче из овог положаjа, он постаде мрачан и брижан. »Шта би било од мене, боже моj, ако би се завадио са jединим створењем на свету, према коме осећам страсну наклоност?« С друге стране, Фабрис ниjе могао да се реши да тако дивну срећу наруши jедном несмотреном речи. Његов je положаj био тако пун дражи! Присно приjатељство jедне жене тако љубазне и тако лепе било je толико приjатно! Са гледишта, пак, интереса, њена му je протекциjа стварала тако угодан положаj на овоме двору, чиjе су га крупне сплетке, захваљуjући њоj коjа му их je обjашњавала, занимале као нека комедиjа! »Али, у jедном тренутку може ме гром пробудити! говорио je себи. Ако ове вечери тако веселе, тако приjатне, проведене готово насамо са jедном тако допадљивом женом, одведу нечему бољем, она ће мислити да je нашла у мени љубавника; тражиће од мене заносе, лудости, а jа ћу jоj моћи пружити само наjживље приjатељство, али без љубави; природа ме je лишила ове врете узвишеног лудила. Колико сам пребацивања имао да претрпим у овом погледу! Чини се да jош и сад чуjем воjвоткињу од А..., а jа сам се подсмевао воjвоткињи! Она ће мислити да немам љубави према њоj, док, у ствари, jа уопште немам љубави у себи; никад ме она неће хтети да разуме. Често, после какве анегдоте о двору, коjу ми исприча са оном љупкошћу и са оном веселошћу коjу jедино она на свету има и коjа je, уосталом, потребна моме образовању, jа jоj љубим руке, а покаткад и образ. Шта да радим ако та рука стисне моjу на известан начин?«

Фабрис je свакога дана похађао наjуважениjе и наjневеселиjе домове у Парми. Руковођен вештим воjвоткињиним саветима, мудро се удваpao двоjици кнежева, оцу и сину, кнегињи Клари - Паолини и монсењеру архиепископу. Имао je успеха, али ти успеси нису нимало умањивали самртни страх да се не завади с воjвоткињом.

VIII

И тако, само за непуних месец дана по своме доласку на двор, Фабрис je осећао све jаде jедног дворанина, а присно приjатељство коjе je caчињавало срећу његовог живота беше затровано. Jедно вече, мучен овим мислима, он изађе из воjвоткињиног салона, у коме je исувише изгледао омиљени љубавник; лутаjући насумце по вароши, прође поред позоришта коjе виде осветљено и уђе. То je била jедна обична несмотреност код човека његовог реда, и он се зарекао да ће je избегавати у Парми, коjа je, наjзад, мала варош од четрдесет хиљада становника. До душе, он се jош првог дана ослободио свога службеног одела; увече, кад ниjе одлазио у наjвиша друштва, облачно je обично црно, као човек коjи je y жалости.

У позоришту узе ложу трећег реда да га не би видели; давала се Голдониjева Млада гостионичарка. Он je гледао архитектуру сале: jедва би покоjи пут погледао на позорницу. Али, многоброjна публика ударала je y смех сваки час; Фабрис баци поглед на младу глумицу коjа je



играла гостионичарку и нађе да je занимљива. Погледа je затим пажљивиjе и учини му се сасвим лепа, а нарочито врло природна; то je била безазлена млада девоjка коjа се прва смеjала лепим стварима коjе jоj je Голдони стављао у уста, и коjа се чисто и сама чудила да их изговара. Упита како се зове и рекоше му: Мариjета Валсера.

»Гле! помисли Фабрис, узела моjе име; чудновато!» Противно своjим намерама, он остаде до краjа представе. Сутрадан дође поново; после три дана знао je где Мариjета Валсера стануjе.

Оно исто вече кад je с доста муке набавио њену адресу, Фабрис опази да je гроф према њему врло љубазан. Jадни љубоморни љубавник, кога je стало грдних мука да остане у границама обазривости, беше поставио шпиjуне око младог човека и његова позоришна лудориjа му се допадала. Како да опишемо грофову радост кад je сутрадан, од дана кад се поново могао савладати да буде љубазан према Фабрису, дознао да се оваj, додуше, упола прерушен у jедан дугачки плави капут, попео у бедни стан коjи je Мариjета Валсера имала на четвртом спрату jедне старе куће иза позоришта? Његова радост би двапут већа кад je чуо да се Фабрис представио под лажним именем и имао част изазвати љубомору jедног неваљалца по имену Ђилети, коjи je у вароши играо трећеразредне улоге слуге, а по селима играо на конопцу. Оваj племенити љубавник Мариjетин грдио je на сва уста Фабриса и говорио да ће га убити.

Оперске трупе саставља импресарио коjи прикупља где стигне чланове коjе може да плати или да нађе слободне, и тако окупљена трупа остаjе заjедно jедну сезону или наjвише две. То ниjе случаj с комичним дружинама; иако иде из вароши у варош и мења места свака два или три месеца, она при свем том образуjе неку породицу у коjоj се сви чланови воле или мрзе. У овим дружинама има бракова коjе удварачи из вароши, где трупе приређуjу представе, имаjу покаткад много муке да разjедине. То се баш десило нашем jунаку: мала Мариjета волела га je доста, али се страшно боjала Ђилетиjа, коjи je тврдио да je њен jедини господар и коjи je добро мотрио на њу. Он je свуда уверавао да ће убити монсињора, jер je пратио Фабриса и успео да дозна његово име. Оваj Ђилети био je наjружниjе створење и наjмање створен за љубав: преко мере висок, био je страшно мршав, богињава лица и мало разрок. Уосталом, прожет отменошћу свога позива, обично je улазио иза кулиса, где су му другови били на окупу, окрећући се као точак или изводећи неку другу вештину. Био je изврстан у улогама где глумац треба да се поjави с лицем набељеним брашном и да прими или да да безброj удараца батином. Оваj часни супарник Фабрисов имао je тридесет и два франка месечно плате и налазио je да je врло богат.

Грофу Моски чинило се да се вратио са улаза у гробницу кад су га његови осматрачи уверили о свима поjединостима. Љубазност му се повратила; изгледао je расположениjи и срдачниjи но икад у воjвоткињиним салонима и ништа jоj ниjе говорио о малом догађаjу коjи га je вратио у живот. Штавише, предузео je све мере да она што доцниjе буде извештена о свему што се догађало. Наjзад се одважи да послуша разум, коjи му je већ месец дана узалуд говорио да, кад год вредност jедног љубавника почне да бледи, таj љубавник треба да оде на пут.

Jедна важна ствар одазвала га je y Болоњу, и тамо су му курири двапут дневно доносили много мање аката из његових канцелариjа но новости о љубави мале Мариjете, о гневу страшнога Ђилетиjа и о Фабрисовим поступцима.

Jедан од грофових повереника затражи више пута да се игра комад Арлекин костур и пастета, jедан од наjвећих успеха Ђилетиjевих (ту он излази из пастете у тренутку кад je његов супарник Бригела начне и туче га); то je био изговор да му се да сто франака. Ђилети, дужан на све стране, никоме ни речи ниjе рекао о овоj неочекиваноj добити, али постаде необично горд.

Пролазна ћуд Фабрисова претвори се у питање частољубља (у његовим годинама бриге га беху довеле дотле да има ћуди!). Суjета га je водила у позориште; мала Мариjета играла je врло весело и забављала га je; по изласку из позоришта био je заљубљен jедан час. Гроф се врати у Парму на глас да Фабрису прети стварна опасност; Ђилети, коjи je некад био драгон у лепом драгонском пуку Наполеоновом, говорио je озбиљно да ће убити Фабриса и припремао je мере да потом побегне у Ромању. Ако je читалац врло млад, њега ће саблазнити наше дивљење према овоj лепоj црти врлине. Међутим, повратак грофов из Болоње представљао je известан напор хероизма са његове стране, jер, наjзад, често уjутро он je имао уморно лице, а Фабрис je био тако свеж и ведар! Коме би и на памет пало да му ма шта пребаци за смрт Фабрисову, коjа би се догодила у његовом одсуству и због jедне тако глупе ствари? Али, у њему je била jедна од оних ретких душа коjе би вечито гризла савест што су могле учинити неко племенито дело, а нису га учиниле; уосталом, он ниjе могао поднети мисао да види воjвоткињу ожалошћену, и то његовом кривицом.

Он je, по свом доласку, нађе нему и суморну. Ево шта се беше догодило: мала собарица Чекина, мучена грижом савести и судећи о величини своjе погрешке по великоj суми новца коjу je добила да je учини, беше се разболела. Jедно вече, воjвоткиња, коjа jу je волела, попе се у њену собу. Девоjка не могаде одолети овом знаку доброте; она бризну у плач, хтеде да преда своjоj госпођи остатак новца коjи беше добила и наjзад се одважи да jоj призна шта jу je гроф питао и шта му je она одговорила. Воjвоткиња приђе лампи коjу угаси а затим рече малоj Чекини да jоj прашта, али под погодбом да никад не каже ни речи о овом необичном догађаjу. »Jадни гроф, додаде она лака срца,



боjи се да не изгледа смешан; сви су људи такви.« Воjвоткиња сиђе брзо у своj стан. Чим се затворила у своjоj соби, она бризну у плач; налазила

je нечега страшног у помисли да проводи љубав с тим Фабрисом, кога je видела кад се родио; а, међутим, шта je значило њено понашање?

То je био први узрок тешког нерасположења у коме jу je гроф затекао; кад je дошао, она je добиjала наступе нестрпљења према њему, па готово и према Фабрису; долазило jоj je да не види више ни jедног ни другог; jедила jу je y њеним очима глупа улога коjу je Фабрис играо краj мале Мариjете, jер гроф jоj je све рекао, као прави заљубљени човек неспособан да чува неку таjну. Она ниjе могла да се навикне на ову несрећу; њен идол имао je jедну ману. Наjзад, у jедном тренутку доброг приjатељства, она упита грофа за савет; ово je био за грофа особито приjатан тренутак и лепа награда за честитост коjа га je довела натраг у Парму.

— Ништа простиjе! рече гроф смеjући се; млади људи хоће да имаjу све жене, па сутрадан и не мисле више на њих. Зар ниjе требало да иде у Белђирате да види маркизу дел Донго? Па пека иде. За време његовог одсуства замолићу комичну трупу да понесе своjе таленте у друго коjе место, jа ћу платити путне трошкове; али он ће се заљубити у прву лепу жену коjу му случаj буде довео; то je y реду и не бих желео да je друкчиjе ... Ако je потребно, поручите маркизи да му пише.

Ова мисао, дата с изразом потпуне равнодушности, била je зрак светлости за воjвоткињу; она се боjала Ђилетиjа. Увече гроф наговести као случаjно да jедан курир, идући за Беч, пролази кроз Милано; три дана доцниjе Фабрис je добио писмо од своjе маjке. Он оде врло зловољан што се, захваљуjући Ђилетиjевоj љубомори, ниjе могао jош користити намерама о коjима га je мала Мариjета уверавала преко мамане, старе жене коjа jоj je служила као маjка.

Фабрис наће маjку и jедну од своjих сестара у Белђирате, великом пиjемонтском селу на десноj обали jезера Мађоре; лева обала припада миланскоj области, и, према томе, Аустриjи. Ово jезеро, паралелно с jезером Комо коjе се такође пружа са севера на jуг, лежи на двадесетак миља западниjе. Планински ваздух, величанствен и миран изглед овог дивног jезера, коjе га je подсећало на jезеро краj коjега je провео своjе детињство, све je то допринело да измени у тиху меланхолиjу Фабрисову тугу, блиску гневу. Уcпoмена на воjвоткињу пробудила се сад у њему с безграничном нежношћу; чинило му се да издалека осећа према њоj ону љубав какву никад ниjе осећао ни према jедноj жени; ништа му не би било теже но да буде занавек од ње одвоjен; и у овом расположењу, да je воjвоткиња хтела прибећи ма и наjмањем средству да се допадне, истичући му, на пример, jедног супарника, она би освоjила ово срце. Али, далеко од тога да донесе овако одважну одлуку, она je себи живо пребацивала што су jоj мисли стално управљене на младог путника. Пребацивала je себи оно што je jош називала jедном ћуди, као да je то било нешто страшно: она удвоjи своjу пажњу и предусретљивост према грофу, коjи, заведен оволиком љупкошћу, не послуша здрав разум коjи je налагао нов пут у Болоњу.

Хитаjући због свадбе своjе стариjе кћери коjу je удавала за jедног воjводу из Милана, маркиза дел Донго могла je посветити свега три дана своме сину љубимцу; никад дотле не беше нашла у њему тако нежно приjатељство. Услед меланхолиjе коjа je све више осваjала душу Фабрисову, у њему се породи jедна чувена и смешна мисао, коjу одмах приведе у дело. Смемо ли рећи да je хтео питати за савет опата Бланеса? Оваj добри старац био je савршено неспособан да схвати бол jедног срца коjе муче страсти детињасте и готово подjеднаке снаге; уосталом, требало би осам дана да му се колико - толико обjасне сви обзири о коjима je Фабрис морао водити рачуна у Парми; али, помишљаjући да га пита за савет, Фабрис je поново нашао сву свежину своjих осећања из времена кад му je било шеснаест година. Да ли би ко веровао? Фабрис ниjе хтео да му говори само као паметан човек, као одан приjатељ; предмет овог путовања и осећања коjа су потресала нашег jунака за време од педесет часова, колико je оно траjало, били су тако бесмислени да би, нема сумње, у интересу приче, било боље изоставити их. Боjим се да лаковерност Фабрисова не уништи наклоност читаочеву према њему; али, тако je било; зашто њега штедети, а другога не? Нисам штедео ни грофа Моску, ни кнеза.

Фабрис je, дакле, кад већ треба све рећи, испратио маjку до пристаништа Лавено, на левоj, аустриjскоj обали jезера Мађоре, где je сишла око осам часова увече. (Jезеро се сматра неутралним и пасоши се не траже од оних коjи не силазе на копно.) Али, чим je пала ноћ, он се искрца на аустриjску обалу, усред jедне шумице коjа се пружа до саме обале. Беше наjмио jедну седиолу, неку врсту пољских брзих двоколица, помоћу коjих je могао да, на даљини од пет стотина корака, прати кола своjе маjке; био je прерушен као слуга из casa дел Донго и ни jедном од многоброjних службеника полициjских или царинских ниjе ни на ум пало да му затражи пасош. На четврт миље од Кома, где je требало да маркиза и њена кћи остану да преноће, он удари jедном стазом лево, коjа, обилазећи село Вико, излази на jедан недавно прокрчен пут, на краjњоj ивици jезера. Била je поноћ, и Фабрис се могао надати да неће срести ниjедног жандарма. Дрвета у шумицама кроз коjе je пут сваки час пролазио оцртавала су тамне облике свога лишћа на звезданом небу, превученом лаком маглом. Вода и небо беху необично мирни; душа Фабрисова не могаде одолети овоj узвишеноj лепоти; он се заустави и седе на jедну стену коjа je залазила у jезеро, образуjући као неки мали рт. Општу тишину



реметили су, у подjеднаким размацима, jедино ситни jезерски таласи коjи су изумирали на обали. Фабрис je имао италиjанско срце; молим да му се не замери; оваj недостатак, коjи ће га учинити мање привлачним, састоjао се нарочито у овоме: њега je обузимала суjета само на махове, и сам призор узвишене лепоте био je у стању да га разнежи и одузме његовом болу све што je y њему било мучно и опоро. Седећи на своjоj усамљеноj стени, немаjући више да стрепи од полициjских агената, заштићен дубоком ноћи и пространом тишином, он проли тихе сузе и нађе ту, с мало труда, наjсрећниjе тренутке какве одавно ниjе доживео.

Он одлучи да никад не каже ни jедну лаж воjвоткињи, и зато што jу je y том тренутку волео до обожавања закле се да jоj никад неће рећи да je воли; никад неће изговорити пред њом реч љубав, пошто je страст, коjу тако зову, била страна његовом срцу. У одушевљењу племенитости и врлине, коjе je y том тренутку чинило његову срећу, он се реши да jоj првом приликом каже све: његово срце ни je никад знало за љубав. Кад je jедном донео ову одважну одлуку, он осети као да се опростио неког огромног терета. »Она ће ми можда рећи коjу реч о Мариjети; лепо, нећу никад више видети малу Мариjету», одговарао je весело сам себи.

Несносну врућину коjа je владала преко целога дана почео je ублажавати jутарњи поветарац. Зора je већ оцртавала слабом белом светлошћу врхове Алпа коjи су се дизали на северу и истоку jезера Комо. Њихове масе, на коjима се снег бели чак и у jуну, оцртаваjу се на jасном плаветнилу неба, увек чистог на овим огромним висинама. Jедан огранак Алпа, коjи се спушта на jуг ка срећноj Италиjи, дели воде jезера Комо и jезера Гарда. Фабрис je пратио оком све огранке ових величанствених планина; зора je, помаљаjући се, све више обележавала долине коjе их деле, осветљаваjући лаку маглу коjа се дизала из дубине кланца.

Од пре неколико тренутака Фабрис беше поново кренуо; он преће преко брежуљака коjи образуjу полуострво Дурини и наjзад се пред његовим очима указа звоник села Грианте, са кога je тако често посматрао звезде са опатом Бланесом. «Колико je било моjе незнање у оно време! Нисам могао да разумем, говорио je y себи, чак ни онаj смешни латински jезик у астролошким списима коjе je прелиставао моj учитељ, и чини ми се да сам их поштовао поглавито зато што им je, разумеваjући тек по коjу реч овде - онде, моjа машта приписивала наjромантичниjи смисао.«

Мало - помало његове сањариjе узеше други ток. »Има ли чега стварнога у тоj науци? Зашто би се она разликовала од других? Известан броj глупака и вештих људи договоре се између себе да знаjу мексикански, на пример; они се у том своjству наметну друштву коjе их уважава и владама коjе их плаћаjу. Обасипаjући их пажњом баш зато што нису паметни и што се власт не боjи да ће подићи народ и распалити га племенитим осећањима. На пример, отац Бари, коме je Ернест IV недавно доделио четири хиљаде франака пензиjе и орден зато што je обновио деветнаест стихова неког грчког дитирамба!«

»Али, боже моj! имам ли jа права да налазим да су ове ствари смешне? Треба ли да се жалим? рече одjедном у себи и застаде, зар таj исти крст ниjе скоро дат и мом гувернеру у Напуљу?« Фабрис осети неку дубоку нелагодност; лепо одушевљење због врлине, од кога му je малопре срце заиграло, претвори се сад у ниско задовољство што je имао добар удео у jедноj крађи. »Па лепо, рече наjзад у себи, угашених очиjу човека коjи ниjе задовољан собом, кад ми моjе рођење даjе права да се користим овим злоупотребама, огрешио бих се о самога себе кад не бих узео учешћа у њима; али не треба да их jавно осуђуjем.« Ова разлагања нису била нетачна; али je Фабрис био ниско пао са висине узвишене среће на коjу се био успео jедан час пре тога. Мисао о нарочитим правима беше сасушила ову увек тако нежну биљку што се зове срећа.

»Ако не треба веровати у астрологиjу, настави он да би скренуо ток своjих мисли, ако ова наука, као три четвртине наука коjе не спадаjу у математику, представља скуп одушевљених глупака и вештих лицемера плаћених од оних коjима служе, откуда то да тако често и са узбуђењем мислим на ову кобну околност? Некад сам изишао из затвора у Б..., али у оделу и са обjавом jедног воjника коjи je с пуно разлога бачен у затвор.»

Умовање Фабрисово ниjе никад могло да продре дубље; обилазио je на сто начина око тешкоће и ниjе успевао да je савлада. Био je jош исувише млад; у часовима доколице душа му je са заносом уживала у осећањима изазваним романтичним околностима коjе je његова уобразиља била увек готова да му створи. Био je далеко од тога да употреби своjе време на стрпљиво посматрање стварних особина поjава, па да потом погађа њихове узроке. Оно што je стварно изгледало му je jош ниско и прљаво; jа разумем да човек не воли да га гледа, али онда не треба о њему ни да размишља. Нарочито не треба да чини замерке помоћу разних одломака свога незнања.

Тако, иако паметан, Фабрис ниjе могао успети да види да je његово полуверовање у предсказања било за њега религиjа, дубок утисак примљен при ступању у живот. Мислити на ово веровање то je било осећати, то je било срећа.

И он je упорно тражио како би ово могло бити доказана, стварна наука, као геометриjа, на пример. Претурао je наjревносниjе у своjоj памети све околности у коjима иза предсказања коjа je испитивао ниjе дошао срећан или несрећан догађаj коjи су она наговештавала. Али, док je мислио да правилно расуђуjе и да иде ка истини, његова се пажња са уживањем заустављала на случаjевима у



коjима je за предсказанием доиста наступио срећан или несрећан догађаj коjи je оно, како му се чинило, прорекло и његова je душа била испуњена поштовањем и тронута. Он би осећао неодољиву одвратност према ономе коjи би предсказание порицао, а нарочито ако би то учинио са ирониjом.

Фабрис je ишао не опажаjући пређени простор и био je дотле доспео са своjим немоћним умовањем, кад диже главу и виде зид очеве баште. Оваj зид коjи je служио као ослонац jедноj лепоj тераси дизао се више од четрдесет стопа са десне стране пута. Jедан венац тесаног камена сасвим горе, близу ограде, давао му je монументални изглед. »Ниjе рђав, рече у себи Фабрис хладно; добра архитектура, налик на римску.« Примењивао je своjа нова знања о старинама. Затим окрете главу с гнушањем. Строгост његовога оца, а нарочито потказивање његовог брата Асканиjа по његовом повратку с пута у Француску, изиђоше му пред очи.

»Ова одвратна достава била je зачетак мога садашњег живота; могу je мрзети, могу je презирати, тек, она je променила моjу судбину. Прогнан у Новару, готово на врату пословном човеку мога оца, шта бих био да моjа тетка ниjе ступила у љубавне односе с jедним моћним министром? да je ова тетка имала суву и простачку душу место нежне и страсне и коjа ме воли с извесним одушевљењем коjе ме изненађуjе? Шта би сад било од мене да je воjвоткиња имала душу свога брата маркиза дел Донга?

Утучен овим мучним успоменама, Фабрис je ишао несигурним кораком и стигао je на ивицу jарка, баш преко пута величанствене фасаде замка. Jедва да je бацио jедан поглед на ову велику грађевину потамнелу од времена. Отмени jезик архитектуре остави га неосетљивим; сећање на брата и на оца затварало je његову душу за свако осећање лепоте и сву je пажњу обраћао само на своjу опрезност у присуству лицемерних и опасних неприjатеља. Он погледа за часак, али са очевидном одвратношћу, мали прозор на собици у коjоj je становао пре 1815. на трећем спрату. Карактер његовога оца беше лишио сваке дражи успомену на прво детињство. »Нисам у њу ушао, помисли, од 7. марта, у осам часова увече. Изашао сам из ње да узмем пасош од Вазиjа и страх од шпиjуна убрзао je сутрадан моj одлазак. Кад сам поново прошао овуда после свога пута у Француску, нисам имао времена да се попнем у њу чак ни да видим своjе слике, и то захваљуjући достави свога брата.«

Фабрис окрете главу с гнушањем. »Отац Бланес има преко осамдесет и три године, рече он у себи тужно, готово не долази више у замак, како ми je причала сестра; старачка слабост учинила je своjе. Ово срце тако jако и тако племенито следила je старост. Богзна откад више не иде на своj звоник! Сакрићу се у подруму, под кацу или под муљачу, док се не пробуди; нећу да нарушим сан доброга старца. Можда je заборавио чак и моjе црте; шест година значе много у том добу! Наћи ћу само гроб jедног приjатеља! Заиста je права детињариjа, додаде, што сам дошао овамо да пркосим одвратности коjу ми улива замак мога оца.«

Фабрис je ступио у том тренутку на мали црквени трг; са чуђењем коjе je ишло до заноса виде, на другом спрату старога торња, узани и дугачки прозор осветљен фењером опата Бланеса. Опат je имао обичаj да га ту оставља кад се пео у дашчани кавез коjи му je служио као опсерваториjа, како му светлост не би сметала да чита на свом планиглобу. Ова небеска карта била je разапета на jедноj великоj земљаноj вази коjа je некад припадала jедном врту у замку. У отвору, на дну вазе, горела je маjушна лампа чиjи je дим jедна лимена цев спроводила из вазе, а сенка те цеви обележавала je север на карти. Све ове успомене на тако просте ствари преплавиле су узбуђењима Фабрисову душу и испуниле je срећом.

Готово и не мислећи, он звизну кратко, помоћу обеjу руку, што je некад био знак његовог доласка. Одмах после тога чу у неколико махова како неко вуче конопац коjи je, ça врха опсерваториjе, отварао кваку на вратима торња. Он поjури уз степенице, узбуђен до заноса; затекао je опата на дрвеноj наслоњачи, и на његовом уобичаjеном месту; око му je било на малом догледу зидног круга. Левом руком опат му даде знак да га не прекида у посматрању; тренутак после тога он написа jедан броj на jедноj карти за играње, а затим, окренувши се на своjој наслоњачи, рашири руке према нашем jунаку коjи му плачући полете у загрљаj. Опат Бланес био му je прави отац.

— Очекивао сам те, рече Бланес после првих излива приjатељства и љубави. Да ли je то из опата говорио научник? или му je, како je често мислио на Фабриса, неки

астролошки знак сасвим случаjно обjавио његов повратак. — Ето, приближуjе ми се смрт, рече опат Бланес. — Како? узвикну Фабрис узбуђено. — Да, настави опат озбиљним, али нимало тужним гласом: пет и по или шест и по месеци од

дана кад тебе будем поново видео, моj живот, пошто je дочекао врхунац среће, угасиће се Corne face al mancar dell alimente (као лампа кад у њоj нестане уља). Пре но што дође последњи час, провешћу jедно месец-два не говорећи ништа, после чега ћу бити примљен у наручjе нашег оца; разуме се, ако нађе да сам испунио своjу дужност на месту на коме ме je као стражу поставио. — Ти си преморен, твоjе те узбуђење гони на сан. Откако те очекуjем, сакрио сам jедан хлеб и боцу ракиjе у великом сандуку моjих инструмената. Даj ову потпору своме животу и потруди се да добиjеш довољно снагe да ме саслушаш jош неколико тренутака. У моjоj je моћи да ти кажем више ствари док дан сасвим не замени ноћ; сад их видим много jасниjе но што ћу их можда видети сутра. Jер, дете моjе, ми смо увек



слаби, а о овоj слабости треба увек водити рачуна. Сутра ће можда старац, земаљски човек, бити заузет у мени припремама за моjу смрт, а сутра увече у девет часова ти треба да ме оставиш.

Кад га je Фабрис, по своме обичаjу, послушао ћутећи, настави старац: — Дакле, истина je да си, кад си покушао да видиш Ватерло, нашао у први мах само затвор? — Тако je, рече Фабрис зачуђен. — Е, лепо, то je била ретка срећа, jер опоменута моjим гласом, твоjа се душа може

припремити на друга jедан затвор, много тежи, много страшниjи! Вероватно ћеш из њега изићи помоћу jедног злочина; али, захваљуjући небу, таj злочин нећеш ти учинити. Не падаj никад у злочин, ма каквом силом био доведен у искушење; чини ми се да видим да ће бити у питању убиство jедног невинога, коjи и не знаjући присваjа твоjа права; ако одолиш силном искушењу, коjе ће изгледати оправдано законима части, твоj ће живот бити врло срећан у очима људи... и доста срећан у очима мудраца, додаде он после кратког размишљања; умрећеш као jа, сине моj, на jедноj дрвеноj столици, далеко од сваке раскоши и ослобођен заблуде о раскоши, и, као jа, немаjући ништа озбиљно себи да пребациш.

— Сад су ствари будућности завршене међу нама, jа не бих могао додати ништа што би било особито важно. Узалуд сам покушавао да видим колико ће траjати таj затвор: шест месеци, годину дана, десет година? Ништа нисам могао да откриjем; без сумње сам учинио какву погрешку, па ме je небо хтело да казни тугом због ове неизвесности. Видео сам само да ће се после затвора, али не знам да ли у самом тренутку изласка, догодити оно што jа зовем злочином; али, на срећу, мислим да сам сигуран да га ти нећеш учинити. Ако будеш тако слаб да учествуjеш у овом злочину, сви су остали моjи рачуни само jедна велика заблуда. Тада нећеш умрети са спокоjством у души, на дрвеноj столици и обучен у бело.

Говорећи ово, опат Бланес хтеде да устане; тада тек виде Фабрис пустош времена; опату je требало скоро минут да устане и да се окрене Фабрису. Оваj га je оставио да се мучи, непомичан и нем. Опат га je неколико пута загрлио; притискивао га je на груди с краjњом нежношћу. После тога наставио je ça своjом некадашњом веселошћу:

— Гледаj како ћеш удесити усред моjих инструмената да спаваш што угодниjе; узми моjе бунде; наћи ћеш их неколико од велике вредности коjе ми je воjвоткиња Сансеверина послала пре четири године. Она ме je молила за jедно предсказање о теби, коjе jоj нисам хтео послати, али сам задржао њене бунде и њен лепи квадрант. Свака обjава будућности повреда je правила, и утолико опасна што може да измени догађаj, у ком случаjу цела наука пада као права дечиjа играчка; уосталом, било je неприjатних ствари коjе je требало рећи тоj увек тако лепоj воjвоткињи. Збиља, немоj да се у сну уплашиш од звона коjа ће ти подићи страшну ларму око ушиjу кад буду звонила на службу у седам часова; доцниjе, на доњем спрату, заљуљаће се велико звоно од кога се тресу сви моjи инструмента. Данас je свети Ђовита, мученик и воjник. Ти знаш, мало село Грианта слави истог свеца кога и велика варош Брешиjа, што je, узгред буди речено, на забаван начин преварило мога славног учитеља Ђакома Мариниjа из Равене. Он ми je неколико пута предсказао доста лепу свештеничку будућност; мислио je да ћу бити парох величанствене пркве Светога Ђовите у Брешиjи; а jа сам само парох у jедном малом селу од седам стотина педесет кућа! Али све je било не може бити боље! Да сам био парох у Брешиjи, судбина би ми била да будем затворен на jедном моравском брежуљку, у Шпилбергу; то сам видео, и то пре непуних тридесет година. Сутра ћу ти донети свакоjака лепа jела, украдена са великог ручка коjи приређуjем свима свештеницима из околине коjи долазе да певаjу на моjоj свечаноj служби. Донећу их доле, али не покушаваj да ме видиш, не силази да дођеш до ових добрих ствари док не чуjеш да сам изашао. Не треба да ме видиш по дану; и како сутра сунце залази у седам часова и двадесет седам минута, доћи ћу да те пољубим тек око осам часова, а ти треба да отпутуjеш док се часови броjе jош са девет, то jест пре него избиjе десет. Пази да те не виде на прозорима торња; жандарми имаjу твоj лични опис, и они су у неку руку потчињени твом брату коjи je познат као тирании. Маркиз дел Донго све je слабиjи, додаде Бланес, тужна лица, и кад би те видео, можда би ти дао што из руке у руку. Али такве користи, окаљане таjношћу, не доликуjу никако човеку као што си ти, чиjа ће снага бити jеднога дана у његовоj савести. Маркиз се гнуша свога сина Асканиjа, коме ће сигурно припасти пет до шест милиона, колико маркиз има. Право je. Што се тебе тиче, по његовоj смрти имаћеш пензиjу од четири хиљаде франака и педесет аршина црне чохе за црнину своjе послуге.

IX

Душа Фарбисова била je узбуђена старчевим речима, дубоком пажњом и превеликим умором. Заспао je с тешком муком и спавао je врло немирно, мучен сновима коjи су му можда предсказали будућност; уjутру у десет часова пробудио га je општи потрес торња; ужасна тутњава као да je долазила споља. Он устаде престрављен, учини му се да je дошао смак света, а затим помисли да je у затвору; требало му je времена да распозна звук великога звона коjе je четрдесет сељака клатило у част великог свеца Ђовите; десет би их било довољно.

Фабрис потражи како згодно место да гледа, а да њега не виде; он примети да са ове велике



висине његов поглед пада на баште, па чак и на унутрашње двориште замка његовог оца. Он га беше заборавио. Помисао на овога оца коjи je био на краjу живота изменила je сва његова осећања. Распознавао je чак и врапце коjи су купили мрве хлеба на великом балкону трпезариjе. »То су потомци оних коjе сам некад био припитомио«, рече у себи. Оваj балкон, као и сви остали балкони на замку, био je пун поморанџи у већим или мањим земљаним судовима: ова га слика разнежи; изглед овог унутрашњег дворишта, овако украшеног, са своjим сенкама лепо оцртаним и истакнутим jаком сунчаном светлошћу, био je заиста величанствен.

Слабост његовога оца поново му паде на ум. »3аиста je чудновато, говорио je y себи, моj отац има свега тридесет и пет година више од мене; тридесет и пет и двадесет и три чине свега педесет осам!« Његове очи, упрте на прозоре собе овога старог човека коjи га никад ниjе волео, напунише се сузама. Он уздрхта, и нека изненадна jеза прође му кроз тело кад му се учини да je спазио оца где пролази преко jедне терасе пуне поморанџи, коjа je била на истоj висини са његовом собом; али, то je био само jедан собар. Под самим торњем пуно младих девоjака, обучених у бело и подељених у разне гомилице, правиле су шаре са црвеним, плавим и жутим цвећем по улицама коjима je требало да прође литиjа. Али je био jедан призор коjи je живље говорио Фабрисовоj души: са торња његови су погледи падали на обе стране jезера, на даљину од неколико миља, и оваj величанствени поглед учини да брзо заборави све остало; он je будио у њему наjузвишениjа осећања. Све успомене из његовога детињства навалише у гомили на његове мисли; и оваj дан, проведен у затвору на jедном торњу, био je можда jедан од наjсрећниjих у његовом животу.

Срећа га испе на висину мисли доста необичну за његов карактер; посматрао je догаћаjе живота, он, тако млад, као да je већ на његовом концу. »Ваља признати, од свог доласка у Парму, рече наjзад у себи после више часова слатког сањарења, нисам имао мирне и савршене радости као што je она у Напуљу кад сам галопирао путем за Вомеро или jурио обалама Мизене. Ови тако изукрштани лични интереси на малом злобном двору начинили су и мене злобним ... Jа не осећам никакво задовољство да мрзим, чак ми се чини да би за мене била жалосна срећа да понижавам своjе неприjатеље кад бих их имао; али, jа немам неприjатеља ... Стоj! рече наjеданпут у себи, неприjатељ ми je Ђилети... Чудновато, задовољство коjе бих осетио да видим тог тако ружног човека да оде до сто ђавола остало je и после врло слабе наклоности коjу сам имао према малоj Мариjети... Она ниje ни издалека оно што je воjвоткиња од А..., коjу сам у Напуљу био дужан волети пошто сам jоj рекао да сам заљубљен у њу. Боже моj! колико ми je пута било досадно за време дугах састанака коjе ми je лепа воjвоткиња заказивала; никад ништа слично у похабаноj соби, коjа je служила и као куjна, у коjоj ме je мала Мариjета примила свега двапут, и то сваки пут на два минута. Па шта, боже, jеду ти људи! Баш je то да се човек сажали! Требало je да њоj и мамачи одредим пензиjу од три бифтека коjи ће се плаћати сваког дана... Мала Мариjета, додаде, одвраћала ме je од рђавих мисли коjе ми je улевала близина онога двора.

»Можда бих добро учинио да сам се одао кафанском животу, како вели воjвоткиња; она као да je нагињала овоме, а она je разумниjа од мене. Захваљуjући њеним доброчинствима, или само са овом пензиjом од четири хиљаде франака и главницом од четрдесет хиљада коjа je дата под камату у Лиону и коjу ми je мати наменила, имао бих увек коња и по коjи талир за ископавања и за собу за рад. Пошто изгледа да нећу сазнати за љубав, ово ће за мене бити велики извор среће; хтео бих, пре него што умрем, да jош jеданпут видим боjно поље Ватерло и да нађем ону ливаду на коjоj сам онако весело био скинут с коња и спуштен на земљу. Пошто бих обишао та места, враћао бих се често на оно величанствено jезеро; нема ничег лепшег на свету, бар за моjе срце. Нашто ићи тако далеко за срећом? Она ми je ту пред очима!

»Ах! рече Фабрис у себи, досетивши се, полициjа ме гони са jезера Комо, али jа сам млађи од људи коjи рукуjу том полициjом. Овде, додаде смеjући се, не бих нашао воjвоткињу од А..., али бих нашао коjу од оних младих девоjака тамо што ређаjу цвеће по калдрми, и доиста, волео бих je исто толико; лицемерство ме леди чак и у љубави, а наше велике госпође циљаjу на исувише узвишена дела. Наполеон им je дао уображене идеjе о начину живота и истраjности. »До ђавола! рече он наjеданпут, уклањаjући главу с прозора, као да се боjао да га не познаду и поред сенке огромног дрвеног капка коjи je чувао звоно од кише, ево долазе жандарми у парадноj униформи.« Доиста, десет жандарма, од коjих четворица подофицири, поjавише се у врху главне сеоске улице. Наредник их je размештао на сваких сто корака по jедног дуж пута коjим ће проћи литиjа. »Овде ме сви познаjу; ако ме виде, ето ме за тили час са обала jезера Комо на Шпилберг, где ће ми на сваку ногу прикачити ланац тежак сто десет ливара: какав бол за воjвоткињу!«

Фабрису je требало два-три минута док се ниjе сетио да се, пре свега, налази на висини од преко осамдесет стопа, да je место прилично мрачно, да људима коjи би га могли видети биjе у очи jако сунце и да се, наjзад, широко отворених очиjу, шетаjу улицама у коjима су све куће пре кратког времена окречене бело у част празника Светог Ђовите. Поред ових тако jасних разлагања, италиjанска душа Фабрисова била би убудуће неспособна да осети ма какво задовољство да ниjе између себе и жандарма ставио комад старог платна коjе je причврстио ексерима за прозор и на коме je направио две рупе за очи.



Звона су већ десет минута потресала ваздух, литиjа je излазила из цркве, мортарети су се чули. Фабрис окрете главу и познаде ову малу ограђену еспланаду над jезером, где се тако често, у младости, излагао да му мортарети пуцаjу између ногу, због чега je његова мати, у празничне дане, хтела да га од yјутру види поред себе.

Треба знати да мортарети (или мали мерзери) нису ништа друго до пушчане цеви, престругане тако да немаj у више од четири палца дужине; зато су сељаци грамжљиво скупљали пушчане цеви коjе je, од 1796, европска политика посеjала у изобиљу по ломбардиjским равницама. Кад буду скраћене на четири палца дужине, ове мале цеви напуне се до врха, наместе се на земљи у вертикалном положаjу, jедна бразда барута иде од jедне до друге; оне се поређаjу у три реда као какав батаљон, по две-три стотине њих, у близини неког места где треба да прође литиjа. Кад се литиjа приближи, припали се бразда барута, и тада настаjе општа пуцњава, врло неjеднака и страшно глупа; жене да полуде од радости. Ништа ниjе тако весело као прасак ових мортарета кад се слуша издалека на jезеру, ублажен таласањем воде; ова необична бука, коjа je тако често била радост његовог детињства, разагнала je сувише озбиљне мисли коjима наш jунак беше обузет; он узе велики астрономски доглед опатов и познаде већину људи и жена из литиjе. Многе лепе девоjчице, коjе je Фабрис оставио кад му je било jеданаест или дванаест година, биле су сад дивне жене, у пуном цвету наjбуjниjе младости; оне повратише одважност нашем jунаку, коjи би, да би говорио с њима, пркосио и самим жандармима.

Кад je литиjа прошла и вратила се у цркву на jедна побочна врата, коjа Фабрис ниjе могао да види, врућина постаде убрзо исувише велика, чак и горе на торњу; становници се вратише кућама, и у селу завлада потпуна тишина. Више великих чамаца напуни се сељацима коjи су се враћали у Белађо, у Менађо, и друга села на jезеру; Фабрис je чуо сваки удар весла: ова тако проста поjединост усхићавала га je; његову садашњу радост сачињавале су све оне недаће и нелагодности, коjе je налазио у заплетеном дворском животу. Како би био срећан у овом тренутку да се провоза jедну миљу по овом лепом jезеру, тако мирном, у коме се тако лепо огледала дубина неба! Он чу како се отворише доња врата на торњу; то je била стара служавка опата Бланеса коjа je носила jедну велику котарицу; Фабрис се с тешком муком уздржа да je не ослови. »Она ми je готово исто толико приjатељ колико и њен господин, говорио je y себи; уосталом, jа одлазим вечерас у девет часова; зар не би сачувала таjну, ако би се заклела, само за неколико часова? Али, рече Фабрис сам у себи, замерио бих се своме приjатељу! Могао би имати неприлике са жандармима!« И он пусти Гиту да оде не рекавши jоj ни речи. Ручао je одлично, а затим леже да проспава неколико минута; пробудио се тек у осам и по часова увече, опат Бланес дрмусао му je руку; била je ноћ.

Бланес je био преко мере уморан; као да je имао педесет година више него у очи тога дана. Више ниjе говорио о озбиљним стварима; седећи у своjоj дрвеноj наслоњачи, рече Фабрису: — Пољуби ме. Он га загрли неколико пута. — Смрт, рече он наjзад, коjа ће учинити краj овом тако дугом животу, неће имати ничега тако мучног као оваj растанак. Jа имам jедну кесу коjу ћу ти оставити код Гите, с налогом да вади из ње колико jоj треба, али да ти преда оно што буде остало ако икад будеш затражио. Jа je познаjем; после ове поруке, она je y стању, штедећи тебе ради, да не купи месо ни четири пута годишње, ако jоj не будеш дао изрична наређења. И ти сам можеш пасти у беду, и новчић старог приjатеља добро ће ти доћи. Не очекуj ништа од свога брата до свирепости и гледаj да зарадиш новаца радом коjи ће те учинити корисним друштву. Jа предвићам чудне буре; кроз педесет година можда се неће трпети беспосличари! Твоjа мати и твоjа тетка могу ти недостаjати, твоjе сестре мораће слушати своjе мужеве... Иди! иди! бежи! узвикну Бланес нагло. — Беше чуо у сату неки лаки шум коjи je значио да ће да избиjе десет часова; не хтеде чак допустити Фабрису ни да га пољуби последњи пут. — Похитаj! похитаj! викао му je; требаће ти бар jедан минут да сиђеш низ степенице; пази да не паднеш, то би било страшно предсказање.

Фабрис полете низ степенице и, кад дође на трг, стаде трчати. Тек што je стигао пред замак свога оца, звоно изби десет часова; сваки ударац одjекивао му je y грудима и уносио у њих неки немир. Он застаде да размишља или, боље рећи, да се преда страсним осећањима коjе му je уливало посматрање ове величанствене грађевине о коjоj je дан пре тако хладно судно. Усред ових сањарења пробудише га људски кораци: он погледа и виде око себе четири жандарма. Имао je при себи два одлична пиштоља, коjе за време ручка беше поново потпрашио; мали шум коjи je изазвао запињући их привуче пажњу jедног жандарма коjи га хтеде ухапсити. Он виде опасност коjа му je претила и помисли да пуца први; то je било његово право, jер то je био jедини начин да се одбрани од четири добро наоружана човека. На срећу, жандарми, коjи су ишли да празне крчме, нису се показивали неосетљиви према пажњи коjа им je указана на неколика ових приjатних места; они се не одлучише довољно брзо да учине своjу дужност. Фабрис побеже, трчећи што je могао брже. Жандарми потрчаше такође неколико корака, вичући: »Стоj! Стоj!« затим поново завлада тишина. На три стотине корака одатле Фабрис се заустави да мало одахне. »3бог шума моjих пиштоља умало ме не ухватише; сад би ми воjвоткиња зацело рекла, ако ми икад буде суђено да опет видим њене лепе очи, да моjа душа налази задовољства у посматрању онога што ће се догодити кроз десет година, а заборавља да гледа оно што се сад дешава поред мене.«



Фабрис уздрхта помисливши на опасност коjу je избегао; он удвоjи корак, али се убрзо не могаде уздржати да не трчи, што ниjе било особито мудро, jер je пао у очи неколицини сељака коjи су се враћали кућама. Одлучио се да стане тек у планини, више од jедне миље од Грианте, па и кад je стао, пробиjао га je хладан зноj од помисли на Шпилберг.

»Леп сам страх претрпео!« рече у себи. Кад чу звук своjих речи, доће га чисто срамота. »Не каже ли моjа тетка да ми je наjпотребниjе да научим праштати себи? Jа увек поредим себе са jедним савршеним моделом какав не може да постоjи. Е, лепо, праштам себи своj страх, jер сам, с друге стране био готов да браним своjу слободу, и сва четворица не би остала на ногама да ме воде у затвор. Ово што чиним у овоме тренутку ниjе воjнички; место да се брзо повучем, пошто сам своj задатак извршио и можда скренуо на себе пажњу своjих неприjатеља, jа се подаjем jедноj ћуди коjа je можда смешниjа но сва предсказивања доброга опата.«

Доиста, место да се повуче наjкраћом линиjом и да избиjе на обалу jезера Мађоре где га je чекао његов чамац, он пође дугим заобилазним путем да би видео своjе дрво. Читалац се можда сећа љубави коjу je Фабрис гаjио према jедном кестену коjи je његова мати посадила пре двадесет и три године. »Било би достоjно мога брата, рече себи, да je ово дрво посекао; али та створења не осећаjу нежне ствари; њему ниjе то ни на памет пало. Уосталом, то не би био рђав знак«, додаде он одлучно. Два часа касниjе поглед му je био пренеражен; пакосници или бура беху сломили jедну од главних грана младога дрвета и она je висила сасушена; Фабрис je своjим ножем одсече с поштовањем и лепо поравна засек да вода не би могла продрети у стабло. Затим, иако je за њега време било врло драгоцено, jер се дан примицао, он проведе добар час у копању земље око омиљеног дрвета. Кад je све ове лудости посвршавао, брзо настави пут ка jезеру Мађоре. Углавном, ниjе био ожалошћен, дрво се беше лепо развило, било je снажниjе но икад и, за пет година, скоро двапут веће. Грана je била само несрећан случаj без последица; jедном одсечена ниjе више шкодила дрвету, и оно ће jош више порасти пошто му je гранање почињало на већоj висини.

Ниjе прошао ни jедну миљу, кад jедан необично бео поjас оцрта на истоку врхове Резегон ди Лек, планине чувене у том краjу. Пут коjим je ишао напуни се сељацима; али, место да мисли, као воjник, Фабрис се разнежи при величанственом и дирљивом изгледу ових шума у околини jезера Комо. То су можда наjлепше на свету; нећу да кажем оне коjе доносе наjвише новик талира, како би рекли у Шваjцарскоj, него оне коjе наjвише говоре срцу. Слушати оваj говор у положаjу у коме се налазио Фабрис, изложен пажњи г. г. ломбардиjско - млетачких жандарма, била je права детињариjа. »Jа сам на пола миље од границе, рече наjзад себи, срешћу царинике и жандарме коjи врше своjе jутарње обилажење; ово одело од фине чохе биће им сумњиво, затражиће ми пасош: међутим, таj пасош носи пуним писменима исписано име намењено затвору; и тако, чека ме приjатна потреба да извршим jедно убиство. Ако, као и обично, жандарми иду по двоjица заjедно, не могу мирно чекати да ме jедан од њих шчепа за jаку па да пуцам; ако ме при паду задржи ма и jедан тренутак, ето мене у Шпилбергу« Обузет гнушањем, нарочито због потребе да пуца први, можда на неког бившег воjника свога тече грофа Пиетранере, Фабрис отрча да се сакриjе у шупље дебло jедног огромног кестена; он поново потпраши своjе пиштоље, кад чу да неко иде кроз шуму, певаjући врло лепо jедну дивну ариjу из Меркаданте коjа je тада била омиљена у Ломбардиjи. »Ово je добар знак», рече Фабрис. Ова песма коjу je побожно слушао одузе му оно мало љутине што се почела мешати са његовим размишљањима. Он погледа пажљиво низ друм у оба правца и не виде на њему никога. »Певач ће наићи каквим попречним путем», рече у себи. Готово у истом тренутку он угледа на коњу jедног собара, врло лепо обученог по енглески, коjи je jaxao ходом и водио jош jедног лепог коња од соjа, можда мало одвећ мршавог.

»Ах! рече Фабрис у себи, кад бих мислио као гроф Моска, приликом његових честих понављања да су опасности коjима je човек изложен увек мера његових права над ближњима, jа бих jедним метком из пиштоља размрскао главу овом момку, и кад бих jеданпут узjахао мршавог коња, брига мене за све жандарме на свету. Чим бих се вратио у Парму, послао бих новац том човеку или његовоj удовици... али то би било нешто ужасно!»

X

Непрестано придикуjући себи, Фабрис скочи на друм коjи води из Ломбардиjе у Шваjцарску; на овом месту био je четири - пет стопа ниже од шуме. »Ако се оваj човек уплаши, рече Фабрис, побећи ће у галопу и jа ћу остати овде као какав глупак.« У том тренутку био je на десет корака од момка коjи ниjе више певао; он виде у његовим очима страх; можда ће окренути натраг коња. Иако се не беше jош нинашта решио, Фабрис скочи и шчепа мршавога коња за узду.

— Приjатељу, рече момку, jа нисам обичан лопов, jа ћу вам одмах дати двадесет франака, али сам приморан да вам узмем вашег коња на заjам; убиће ме ако брзо не ухватим маглу. За мном су се надала четири брата Рива, велики ловци коjе без сумње познаjете; затекли су ме малопре у соби код своjе сестре, jа сам скочио кроз прозор, и ево ме. Они су изишли у шуму са своjим псима и наоружани пушкама. Сакрио сам се био у овом великом шупљем кестену, jер сам спазио jедног од њих кад je прелазио пут; али њихови пси ће ми наићи на траг! Зато ћу поjахати вашега коња и одjурити jедну



миљу с оне стране Кома; идем у Милано да паднем пред ноге вицекраљу. Вашег коња оставићу у пошти, с два наполеона за вас, ако пристаjете на леп начин. Али, ако се ма и наjмање успротивите, убићу вас овим пиштољима. Ако, кад будем отишао, пошаљете за мном у потеру жандарме, моj рођак, честити гроф Алари, царев коњушар, постараће се да вам испребиjаjу кости.

Фабрис je оваj говор измишљао док га je изговарао са врло мирољубивим изгледом. — Уосталом, рече смеjући се, моjе име ниjе никаква таjна; jа сам маркезино Асканио дел

Донго, моj je замак сасвим близу, у Грианти... Дакле, рече, подижући глас, пуштаjте тог коња! Собар, пренеражен, ниjе ни отворио уста. Фабрис узе пиштоље у леву руку, шчепа узду коjу je

момак пустио, скочи на коња и оде у галопу. Кад je био на три стотине корака, сети се да je заборавио дати обећаних двадесет фрнака и заустави се; на путу jош увек ниjе било никога сем момка коjи je ишао за њим у галопу; он му марамом даде знак да приђе, и кад je био на педесет корака баци му на пут шаку ситнине, па оде даље. Издалека je видео собара како скупља бачени новац. »Ово je неки доиста паметан човек, рече Фабрис смеjући се, ниjедну излишну реч да каже.« Он одjури брзо у правду jуга, заустави се у jедноj кућици по страни од друма и настави пут после неколико часова. У два часа уjутру био je на обали jезера Мађоре; убрзо спази своj чамац коjи je био на води и коjи на уговорени знак приђе обали. Он не виде ни jедног сељака коме би предао коња и зато пусти племениту животињу; три часа доцниjе био je y Белђирате. Ту се, налазећи се у приjатељскоj земљи, мало одмори; био je врло расположен, jер je y свему потпуно успео. Смемо ли рећи прави узрок његове радости? Његово дрво беше дивно израсло, а његову душу беше освежила дубока љубав коjу je нашао у загрљаjу опата Бланеса. »Веруjе ли он, заиста, рече Фабрис у себи, у сва своjа предсказања; или je, како ме je брат прогласио за jакобинца, за човека коjи не зна ни за бога ни за душу и коjи je способан на све, хтео само да ме приволи да не попустим искушењу да разбиjем главу каквоj животињи коjа би ми учинила неку пакост?« После два дана био je Фабрис у Парми, где je веома забављао воjвоткињу и грофа причаjући им до наjмање ситнице, као што je увек чинио, целу историjу свога пута.

Кад je дошао, Фабрис затече вратара и сву послугу у палати Сансеверина са знацима наjдубље жалости.

— Кога смо то изгубили? упита воjвоткињу. — Онаj красни човек кога су називали моjим мужем умро je у Бадену. Оставио ми je ову палату; то je било уговорено, али у знак доброг приjатељства додао je и jедан легат од три стотине хиљада франака коjи ме je довео у велику неприлику; нећу да га се одрекнем у корист његове нећаке, маркизе Раверси, коjа ми сваког дана чини срамне пакости. Ти, коjи си љубитељ уметности, треба да ми нађеш каквог доброг скулптора; подићи ћу воjводи споменик од три стотине хиљада франака.

— Гроф стаде причати о госпођи Раверси. — Узалуд сам покушавала да je умилостивим доброчинствима, рече воjвоткиња. Што се тиче

нећака воjводиних, све сам их начинила пуковницима или генералима. У накнаду за то, не прође ни jедан месец а да ми не упуте по коjе одвратно анонимно писмо; била сам приморана да узмем секретара коjи ће читати писма ове врете.

— И та анонимна писма њихов су наjмањи грех додаде гроф Моска; они држе читаву фабрику наjплодниjих достава. Двадесет пута могао сам цело то друштво извести пред суд, а Ваша Екселенциjа може већ мислити, рече обраћаjући се Фабрису, да ли би их моjе добре судиjе осудиле.

— Ово ми квари све остало, одговори Фабрис с безазленошћу врло смешном на двору; више бих волео да их осуде судиjе коjе суде по савести.

— Учинићете ми задовољство, ви коjи путуjете поуке ради, да ми дате адресу таквих судиjа; писаћу им jош вечерас пре него легнем у постељу.

— Да сам министар, ова несташица честитих судиjа вређала би моjе частољубље. — Мени се чини, одговори гроф, да Ваша Екселенциjа, коjа толико воли Французе и коjа им je

некад чак притекла у помоћ своjом непобедном мишицом, заборавља у овом тренутку jедно од његових великих начела: боље je убита ђавола но да ђаво убиjе вас. Волео бих да видим како бисте ви владали овим страшним душама, коjе по цео дан читаjу историjу Француске револуциjе, са судиjама коjе ослобађаjу људе коjе jа оптужуjем. Они би почели ослобођавати и оне коjи су несумњиво криви, и сваки од њих мислио би да je Брут. Него, да се понесем мало с вама: не осећа ли ваша тако осетљива душа неку грижу савести поводом оног лепог и мршавог коња кога сте оставили на обалама jезера Мађоре?

— Jа намеравам, рече Фабрис веома озбиљно, да надокнадим сопственику коња све трошкове око огласа и остале, по коме ће му га вратити сељаци коjи га буду нашли; читаћу прилежно миланске новине да нађем у њима оглас о изгубљеном коњу; jа знам врло добро његов опис.

— Заиста je простодушан, рече гроф воjвоткињи. Али шта би било с Вашом Екселенциjом, настави он смеjући се, да je, док je y галопу jурила на позаjмљеном коњу, овоме пало на ум да се спотакне? Отишли бисте на Шпилберг, драги моj нећаче, и сав моj утицаj jедва би достигао да вам се за jедно тридесет фунти смањи тежина ланаца на ногама. У овом приjатном месту провели бисте десетак година; ноге би вам можда отекле и почеле трулети и тада би вам их лепо одсекли ...



— Ах! забога, престаните с тим жалосним романом! узвикну воjвоткиња са сузама у очима. Видите да се вратио. — И jа се томе, можете ми веровати, радуjем више но ви, одговори министар врло озбиљно; али, наjзад, зашто ми ово свирепо дете ниjе затражило пасош под jедним пристоjним именем кад je хтело да пpeђe y Ломбардиjу? На прву вест о његовом хаганењу отишао бих у Милано, и приjатељи коje имам у тоj земљи пристали би да зажмуре и да претпоставе да je њихова жандармериjа ухапсила jедног поданика кнеза од Парме. Прича о вашоj трци лепа je, занимљива, признаjем то радо, настави гроф гласом мање jезивим; ваш излазак из шуме на друм доста ми се допада; али, међу нама буди речено, пошто je таj слуга имао ваш живот у своjим рукама, ви сте имали права да узмете његов. Ми ћемо створити Вашоj Екселенциjи сjаjну будућност, то ми бар госпоћа наређуjе, а jа не веруjем да ме и моjи наjвећи неприjатељи могу оптужити да сам се икад оглушио о њене заповести. Каква страшна туга за њу и за мене да се, у оноj правоj трци с препрекама на оном мршавом коњу, оваj нешто спотакао! Готово би било боље, додаде гроф, да сте сломили врат.

— Ви сте вечерас врло трагачни, драги приjатељу, рече воjвоткиња веома узбуђена. — Jер смо окружени трагичним догађаjима, рече гроф, такође узбуђен; ми овде нисмо у

Францускоj, где се све свршава песмом или затвором од jедне до две године, и jа заиста грешим што вам говорим о свим овим стварима смеjући се. Него, драги нећаче, претпостављам да ћу вас jедног дана начинити владиком, jер, искрено да говоримо, не могу почети с пармском архиепископиjом, као што хоће, с пуно разлога, госпођа воjвоткиња, овде присутна; у тоj епископиjи, где ћете бити далеко од наших мудрих савета, причаjте нам мало каква ће бити ваша политика.

— Убити ђавола пре него он мене, као што врло лепо кажу моjи приjатељи Французи, одговори Фабрис са жаром у очима; сачувати свима могућим средствима, рачунаjући ту и пиштољ, положаj коjи ми будете створили. У родословљу породице дел Донго читао сам опис живота оног нашег претка коjи je саградио замак Грианту. Пред краj свога живота, његов добар приjатељ Галеацо, воjвода милански, посла га да обиђе jедну тврђаву на нашем jезеру; боjали су се новог упада са стране Шваjцараца. »Него, учтивост налаже да напишем неколико речи команданту«, рече му милански воjвода при растанку. Он написа и предаде му jедно писмо од два реда; затим му затражи натраг писмо да га запечати. »Биће учтивиjе«, рече воjвода. Веспазиjано дел Донго крену на пут; али бродећи jезером опомену се jедне старе грчке приче, jер je био учен човек. Он отвори писмо свога доброг господара и нађе у њему заповест упућену команданту тврћаве да га погуби чим стигае. Сфорца, исувише занет комедиjом коjу je одигравао с нашим претком, беше оставио приличан размак између последњег реда писма и свог потписа. Веспазиjано дел Донго написа на празном простору заповест да га признаjу за главног гувернера свих тврђава на jезеру, а уништи заглавље писма. Пошто je дошао у тврђаву и био признат за гувернера, он баци команданта у jедан бунар, обjави рат Сфорци, и после неколико година замени своjу тврђаву за огромне земље коjе су обогатиле све гране наше породице и коjе ће и мени jедног дана донети приход од четири хиљаде ливара. — Ви говорите као какав академичар, узвикну гроф смеjући се; то што сте нам испричали леп je пример неустрашивости; али, човек има забавну прилику да ради овако примамљиве ствари тек сваких десет година. Jедно створење упола глупо, али непрекидно пажљиво и обазриво, врло често има задовољство да однесе победу над људима са уобразиљом. Због jедне лудости своjе уобразиље предао се Наполеон обазривоме Џону Булу, место да гледа да побегне у Америку. Џон Бул, у своjоj канцелариjи, слатко се смеjао његовом писму у коме je наводио Темистокла. У свим временима ниске Санчо Пансе одржаће на краjу краjева превагу над узвишеним Дон Кихотима. Ако будете пристали да не радите ништа особито, jа не сумњам да ћете бити врло поштован бискуп, ако не поштовања достоjан. Ипак, моjа примедба стоjи: Ваша Екселенциjа се понашала лакомислено у ствари с коњем; била je на два прста од вечитог затвора.

На ове речи Фабрис уздахну; он оста дубоко зачуђен. »Да ниjе то таj затвор коjи ми прети? — питао се. Да ниjе то злочин коjи нисам смео учинити?« Бланесова предсказања, коjима се толико подсмевао као пророчанствима, добиjала су у његовим очима важност правих прорицања.

— Но! шта ти je? рече му воjвоткиња зачуђено; гроф те je бацио у црне мисли. — Озарен сам jедном новом истином и, место да се буним против ње, моj je ум усваjа. Истина

je, ja сам био пред самим затвором коме не би било краjа! Али онаj собар био je тако леп у своме енглеском оделу! Штета je било убити га!

Министар je био очаран његовом увиђавношћу. — Допада ми се у сваком погледу, рече он гледаjући воjвоткињу. Рећи ћу вам, драги моj, да

сте освоjили некога кога je можда требало освоjити пре сваког другог. »Ах! помисли Фабрис, ево jедне шале на рачун мале Мариjете.« Варао се; гроф додаде: — Ваша еванђелска безазленост освоjила je срце нашег поштованог архиепископа оца

Ландрианиjа. Ових дана поставићемо вас за епископског намесника, и што je наjлепше у овоj шали, то je што ће сва три данашња епископска намесника, људи од вредности, радни, и од коjих су двоjица, мислим, били епископски намесници jош пре вашег рођења, jедним лепим писмом, упућеним свом архиепископу, тражити да ви будете први у рангу мећу њима. Ова господа позиваjу се пре свега



на ваше врлине, а затим на то што сте потомак славног архиепископа Асканиjа дел Донга. Чим сам сазнао колико се уважаваjу ваше врлине, сместа сам поставио за капетана синовца наjстариjег епископског намесника; био je поручник jош од онда кад je маршал Сише опсађивао Тарагону. — Иди сместа, тако необучен, да учиниш приjатељску посету своме архиепископу! узвикну воjвоткиња. Испричаj му о удаjи своjе сестре; кад буде чуо да ће бити воjвоткиња, наћи ће да си jош оданиjи цркви. Уосталом, ти не знаш ништа о оном што ти je гроф поверио о твом будућем наименовању.

Фабрис одjури у архиепископску палату; био je природан и скроман, то je држање коjе му je врло лако ишло од руке; напротив, морао je да се усиљава да игра улогу великог господина. Слушаjући причања, мало дуга, монсењера Ландрианиjа, говорио je себи: »Да ли je требало да опалим пиштољ на собара коjи je држао за узду мршавог коња?« Разум му je говорио да, али његово срце ниjе могло никако да се навикне на крваву слику лепог младог човека како пада с коња унакажена лица.

»Оваj затвор у коjи бих допао да се коњ, спотакао, да ли je то затвор коjим ми прете толика предсказања?«

Ово питање било je за њега од особите важности, и архиепископ je био задовољан његовом дубоком пажњом.

XI

По изласку из архиепископиjе Фабрис похита малоj Мариjети; jош издалека чуо je крупан глас Ђилетиjа, коjи беше наручио вино и частио се са шаптачем и усекњивачима свећа, своjим приjатељима. Мамача коjа je вршила дужност маjке, сама je одговорила на његов знак.

— Имамо пуно новости откако си отишао, узвикну она; два - три наша глумца оптужена су да су прославила jедном пиjанком дан великог Наполеона, a наша jадна трупа, коjу зову jакобинском, добила je заповест да напусти пармску државу, и живео Наполеон! Али се, кажу, министар изуо са извесном сумом. Тек jедно je несумњиво: Ђилети има новаца, не знам колико, али сам видела jедну шаку талира. Мариjета je примила од нашег управника пет талира на име путног трошка од Мантове и Венециjе, а jа jедан. Она je jош увек заљубљена у тебе, али се боjи Ђилетиjа; пре три дана, кад смо давали последњу представу, хтео je да je убиjе; ударно jоj je два жестока шамара и, што je наjгоре, поцепао je њен плави шал. Ако би хтео да jоj даш jедан плави шал, било би врло лепо од тебе, а ми бисмо рекле да смо га добиле на лутриjи. Пешачки добошарски каплар приређуjе сутра утакмицу; на свима угловима улице видећеш из обjава у колико часова. Дођи да нас посетиш; ако Ђилети буде отишао на утакмицу, тако да се можемо надати да ће остати дуже ван куће, jа ћу бити на прозору и даћу ти знак да се попнеш. Гледаj да нам донесеш нешто врло лепо, а Мариjета те воли страсно.

Силазећи низ увоjите степенице овог одвратног ћумеза Фабрис je био пун каjања. »Нисам се нимало променио, говорио je y себи; све моjе лепе одлуке коjе сам донео на обали нашег jезера, кад сам гледао на живот тако филозофским оком, одлетеле су. Moja je душа била у нарочитом расположењу; све je то био сан коjи je ишчезао пред озбиљном стварношћу. Сад би био тренутак да се дела,« рече Фабрис, враћаjући се у палату Сансеверина око jеданаест часова увече. Али je узалуд тражио у своме срцу потребну храброст да говори с оном узвишеном искреношћу коjа му je изгледала тако лака оне ноћи коjу je провео на обалама jезера Комо. »Наљутићу личност коjу наjвише волим на свету; ако будем говорио, изгледаћу као какав рђав глумац; jа доиста вредим нешто само у извесним тренуцима одушевљења.«

— Гроф je диван према мени, рече воjвоткињи пошто jоj je испричао своjу посету у архиепископиjи, и утолико више ценим његово понашање што, чини ми се, видим да му се не допадам богзна како; стога моjе држање према њему треба да буде исправно. Он врши нека ископавања у Сангињи, за коjа je jош необично загреjан, судећи бар по његовом прекjучерашњем путу; прешао je дванаест миља у галопу да би провео два часа са своjим радницима. Ако се нађу остаци статуа у античком храму, чиjе je темеље ту скоро открио, боjи се да му их не покраду; баш бих му предложио да одем у Сангињу на тридесет и шест часова. Сутра, око пет часова, треба поново да се видим с архиепископом, и тако ћу моћи да отпутуjем увече и да се користим ноћном свежином за путовање.

Воjвоткиња у први мах не одговори ништа. — Изгледа као да тражиш изговора да се удаљиш од мене, рече му затим с неисказаном

нежношћу; тек што си се вратио из Белђирате, нашао си већ разлог да поново одеш. »Ево згодне прилике да говорим, рече Фабрис у себи. Али на jезеру нисам баш знао шта

чиним; у своjоj одушевљеноj искрености нисам ни приметно да се моj комплимент завршава неучтивошћу. Требало би да кажем: Jа те волим као наjоданиjи приjатељ, итд., итд., али моjа душа ниjе способна за љубав. Зар то не значи: Jа видим да ме ви волите; али пазите, jа вам ту љубав не могу да узвратим? Ако ме доиста воли, воjвоткиња се може наљутити што сам погодио њена осећања, а увредиће je моjа бестидност ако осећа према мени само просто приjатељство... а такве се увреде не праштаjу.«



Док je одмеравао ове важне мисли, Фабрис се, и не примећуjући, шетао по салону, озбиљног лица и охоло, као човек коjи види несрећу на десет корака пред собом.

Воjвоткиња га je гледала с дивљењем; то ниjе више било дете коjе je видела кад се родило, то ниjе више био братанац увек готов да jоj се покорава; то je сад био озбиљан човек, чиjа би љубав била неисказана милина. Она устаде са дивана на коме je седела и полете му у загрљаj са заносом:

— Хоћеш, дакле, да побегнеш од мене? рече му. — Не, одговори он достоjанствено као какав римски император, али бих хтео да будем

паметан. Ова се реч могла тумачити на разне начине; Фабрис ниjе осећао довољно храбрости да иде

даље и да се изложи опасности да увреди ову дивну жену. Био je исувише млад, исувише подложан узбуђењу; његов ум ниjе му пружао никакву љубазну реченицу да би дао на знање оно што je хтео рећи. Обузет природном страшћу и поред свег умовања, он стиште у загрљаj ову дивну жену и обасу je пољупцима. У истом тренутку чу се топот грофових кола коjа су долазила у двориште и готово у исти мах оваj се поjави у салону; изгледао je врло узбућен.

— Ви изазивате заиста чудне љубави, рече он Фабрису, кога ове речи готово збунише. Архиепископ je имао вечерас аудиjенциjу, коjу му Његова Светлост даjе сваког четвртка; сад ми je кнез испричао да je архиепископ, врло збуњен, почео jедним веома ученим и напамет наученим говором коjи кнез у први мах ниjе разумео. Ландриани je завршио са изjавом како je по пармску цркву од велике важности да монсињоре Фабрис дел Донго буде наименован за његовог првог епископског намесника а потом, чим буде навршио двадесет и четири године, за његовог помоћника с правом на будуће нaслеђе. Ове су ме речи, признаjем, уплашиле, рече гроф: то je ићи мало одвећ брзо, и боjао сам се каквог зловољног испада кнежевог; али, он ме je погледао смеjући се и рекао ми на француском: »То je ваше масло, господине!« »Могу се заклети пред богом и пред Вашом Светлошћу, узвикнуо сам с наjвећом скрушеношћу, да нисам имао ни поjма о речима будуће наслеће.« И онда сам рекао праву истину, све оно што смо овде говорили пре неколико часова; додао сам, са заносом, да бих сматрао као врхунац наклоности Његове Светлости ако би ми засад благоизволела подарити какву малу епископиjу. Изгледа да ми je кнез поверовао, jер je сматрао за сходно да буде љубазан; рекао ми je сасвим отворено: »То je службена ствар између архиепископа и мене, то се вас ништа не тиче; старац ми je упутио као неки извештаj, врло дугачак и прилично досадан, после чега je учинио званичан предлог; jа сам му одговорио врло хладно да je дотични исувише млад, а нарочито сасвим нов на моме двору; да би готово изгледало да плаћам неку меницу коjу je цар вукао на мене ако бих овако високо достоjанство ставио у изглед сину jедног великодостоjника његове ломбардиjско - млетачке краљевине. Архиепископ ме je уверавао да не постоjи никаква препорука ове врсте. Била je велика глупост рећи то мени. Она ме je изненадила од стране човека тако мудрог; али, он je увек сметен кад говори са мном, а вечерас je био збуњениjи но икада, из чега сам извео да ову ствар жели ватрено. Рекао сам му да знам боље но он да ниjе било никакве високе препоруке у корист дел Донга, да му нико на моме двору не пориче способност, да се не говори сувише рђаво о његовом владању, али да се боjим да ниjе подложан одушевљавању и да сам се решио да никад не постављам на важне положаjе људе те врете на коjе jедан владалац не може никад да рачуна. На то сам, наставила je Његова Светлост, морао да издржим jедан високопаран говор, готово исто толико дугачак колико и први; архиепископ je узносио одушевљење дома божиjег. Неумешни човече, помислио сам, сасвим си забасао, доводиш у питање наименовање коjе je било готово одобрено; требало je да ућути и да ми топло захвали. Али не, он je наставио своjу предику с jедном смешном неустрашивошћу. Jа сам тражио какав одговор коjи не би био сувише неповољан за младога дел Донга, и нашао сам, и то доста срећан, као што ћете се уверити: Монсењеру, рекао сам му, Пиjе VII био je велики папа и велики светац; од свих владалаца он се jедини усудио рећи не тиранину коjи je видео целу Европу пред своjим ногама; е, видите! он je био подложан одушевљавању, што га je навело, кад je био бискуп у Имоли, да напише своjу чувену посланицу граћанина кардинала Кjарамонтиjа у корист републике цизалпиjске. Сиромах архиепископ био je запањен; и да бих га сасвим запрепастио, рекао сам му врло озбиљно: Збогом, монсењеру, требаће ми двадесет и четири часа да размислим о вашем предлогу. Jадни човек додао je неколико молби доста невешто срочених и доста незгодних после речи »збогом« коjу сам изговорио. Сад, грофе Моска дела Ровере, кажите воjвоткињи да нећу да одлажем за двадесет и четири часа ствар коjа jоj може бити приjатна; седите ту и напишите архиепископу моjе одобрење коjе ће учинити краj целоj овоj ствари.« Написао сам писмо, он га je потписао и рекао ми: «Носите га сместа воjвоткињи.» Ево писма, госпођо, и то ми je дало згодан изговор да имам срећу видети вас вечерас.

Воjвоткиња прочита писмо са усхићењем. За време дуге грофове приче Фабрис je имао времена да се прибере; ниjе изгледао нимало зачуђен овим догађаjем и примио je ствар као прави племић, коjи je сасвим природно увек мислио да има права на ова изванредна унапређења, на ове удесе среће коjи би каквог грађанина залудели; изjавио je своjу захвалност, али одмереним изразима, и наjзад рекао грофу:

— Добар дворанин треба да ласка великоj страсти; jуче сте изjавили боjазан да ваши радници



у Сангињи не краду делове античких статуа коjе би могли ископати; jа веома волим ископавања; ако ми допустите, ићи ћу да обиђем раднике. Сутра увече, после дужне захвалности у двору и код архиепископа, стићи ћу у Сангињу.

— Али, нагађате ли, рече воjвоткиња грофу, откуд та изненадна љубав архиепископа према Фабрису?

— Ниjе потребно да нагађам; епископски намесник, чиjи je брат капетан, рече ми jуче: »Отац Ландриани полази од освештаног начела да je архиепископ већи од свога намесника, и он je пресрећан што ће имати као свог потчињеног jедног дел Донга и што ће га обавезати. Све што истиче високо порекло Фабрисово повећава архиепископову личну срећу: да има таквог човека за помоћника! Друго, њему се допада монсењор Фабрис, не осећа се боjажљив пред њим; наjзад, има десет година како гаjи неодољиву мржњу према бискупу из Пjаченце, коjи jавно истиче своjе право да га наследи на пармскоj столици и коjи je, уз то, син jедног воденичара. Ради тога будућег наслеђа бискуп из Пjаченце ступио je у врло присну везу са маркизом Раверси, и сад због те везе архиепископ стрепи за успех своjе омиљене жеље да има jедног дел Донга у свом штабу и да му издаjе заповести.«

Другог дана, у рано jутро, Фабрис je руководио радовима на ископавању у Сангињи, према Колорну (то je Версаљ пармских кнежева); ова ископавања простирала су се у равници, у непосредноj близини друма коjи води из Парме на мост Казал - Мађоре, прве аустриjске вароши. Радници су пресецали равницу jедним дугачким ровом, дубоким осам стопа и сасвим уским; тражене су, дуж старог римског пута, рушевине jедног другог храма коjи je, како се говорило у околини, постоjао jош у средњем веку. Поред свих заповести кнежевих, више сељака подозриво je гледало на ове дугачке ровове коjи су ишли преко њихових имања. Ma шта им се говорило, они су уображавали да се тражи неко благо, и присуство Фабрисово било je нарочито погодно да спречи какву малу побуну. Њему ниjе било досадно; пратио je ове радове са жаром; с времена на време нашла би се по нека медаља, и он ниjе хтео дати радницима времена да се догоговоре између себе како да je украду.

Дан je био леп, могло je бита шест часова изjутра; он беше позаjмио jедну стару пушку, jедноцевку; погодио je неколико шева; jедна од њих, рањена, беше пала на друм. Jурећи за њом, Фабрис спази издалека нека кола коjа су долазила из Парме и ишла ка граници код Казал-Мађоре. Тек што беше поново напунио пушку, познаде у отрцаним колима, коjа су се приближавала у спором касу, малу Мариjету; поред ње су седели онаj велики клипан Ђилети и стара жена за коjу je говорила да jоj je маjка.

Ђилети помисли да je Фабрис стао овако насред пута, и с пушком у руци, да га увреди и чак, можда, да му отме малу Мариjету. Као храбар човек, он скочи с кола; у левоj руци имао je велики пиштољ, сав зарђао, а у десноj je држао мач, jош у корицама, коjим се служио кад je потреба позоришне дружине налагала да му се повери каква улога маркиза.

— Ах! зликовче! узвикну он, баш ми je мило што сам те нашао овде, на jедну миљу од границе; сад ћу да свршим с тобом, овде те више не штите твоjе љубичасте чарапе.

Фабрис je гледао малу Мариjету и ниjе се ни освртао на љубоморне узвике Ђилетиjеве, кад одjедном виде, на три стопе од своjих груди, врх зарђалог пиштоља; jедва je имао времена да удари по пиштољу, служећи се своjом пушком као штапом: пиштољ плану, али не рани никога.

— Стоj! повика Ђилети ветурину; у исто време скочи и дохвати за цев противникову пушку, држећи je уклоњену од свога тела; Фабрис и он вукли су пушку свак себи свом снагом. Ђилети, много снажниjи, стављаjући jедну руку пред другом, приближавао се стално орозу, и већ хтеде да отме пушку, кад Фабрис окиде да би спречио да je употреби. Пре тога je добро видео да су уста цеви била више од три прста изнад Ђилетиjевог рамена; пуцањ одjекну поред самог увета овог последњег. Он заста мало зачуђен, али се за трен ока прибра.

— Ах! хоћеш да ми размрскаш лобању, ниткове! Сад ћу да свршим с тобом. Ђилети баци корице свога маркиског мача и навали на Фабриса с особитом хитрином. Оваj

ниjе имао оружjа и виде да je пропао. Он побеже ка колима, коjа се беху зауставила на десетину корака иза Ђилетиjа, пређе на леву

страну и ухвати се руком за колску опругу, брзо се окрену око кола и прође поред самих десних врата коjа су била отворена. Ђилети, коjи се беше залетео са своjим дугачким ногама и ниjе се сетио да се ухвати за колску опругу, учинио je неколико корака у првом правцу док се зауставио. У тренутку кад je пролазио поред отворених врата Фабрис чу Мариjету коjа му полугласно рече:

— Чуваj се, убиће те. На! У истом тренутку Фабрис виде како из кола паде jедан велики ловачки нож; он се саже да га

дохвати, али га у истом тренутку погоди у раме Ђилетиjев мач. Фабрис се исправи и нађе се на шест палаца од Ђилетиjа, коjи га из све снаге удари балчаком по лицу; оваj je ударац био тако jак да je Фабрис био сасвим ошамућен. У том тренутку умало ниjе погинуо. За његову срећу, Ђилети je joш сувише био близу њега да би га могао пробости. Фабрис, кад je дошао к себи, побеже што je могао брже; трчећи, баци корице ловачког ножа и, окренувши се нагло, наће се на три корака од Ђилетиjа коjи га je гонио. Ђилети се беше залетео, и Фабрис му нанесе jедан убод; Ђилети je имао времена да



своjим мачем отклони мало ловачки нож, али je добио убод посред левог образа. Он прође сасвим близу Фабриса, коjи осети да je рањен у бутину; то je био Ђилетиjев нож коjи je оваj благовремено отворио. Фабрис одскочи удесно, окрену се, и наjзад се оба противника нађоше управо на борбеном одстоjању.

Ђилети je псовао као безбожник. »Ах! Заклаћу те, поповска хуљо!« понављао je сваки час. Фабрис беше задихан и ниje могао да говори; ударац балчаком у лице много га je болео и крв му je jако текла на нос. Он одби неколико удараца своjим ловачким ножем и управи неколико, ни сам не знаjући шта ради; учинило му се као да je на неком jавном часу борења. Ову мисао изазвало je y њему присуство његових радника коjи су, њих двадесет и пет до тридесет, направили круг око бораца, али на врло пристоjноj даљини, jер су се ови сваког тренутка затрчавали и налетали jедан на другога. Борба као да беше попустила; ударци нису више падали истом брзином, кад Фабрис рече у себи: »По болу коjи осећам на лицу мора да ме je унаказио.« Обузет беснилом на ову помисао, он скочи на свог неприjатеља, с врхом ловачког ножа напред. Нож се заби у десну страну Ђилетиjевих груди и изађе код левог рамена; у истом тренутку Ђилетиjев мач продре свом своjом дужином кроз Фабрисову мишицу; али мач je склизнуо под кожом и нанео само незнатну рану.

Ђилети паде; у тренутку кад му je Фабрис прилазио, гледаjући у његову леву руку коjа je држала нож, ова се рука механички отвори и испусти оружjе.

»Неваљалац je мртав«, рече Фабрис у себи. Он га погледа у лице; Ђилетиjу беше ударила крв на уста. Фабрис отрча колима.

— Имате ли какво огледало? повика Мариjети. Мариjета га je гледала у побледело лице и не одговори. Стара жена отвори врло хладнокрвно

jедну зелену ручну торбицу и пружи Фабрису мало огледало са дршком великом као длан. Фабрис je, огледаjући се, пипао лице: »Очи су здраве, говорио je у себи, то je већ много.« Затим je погледао зубе; зуби су сви читави.

— Откуд онда оволики бол? говорио je себи полугласно. Стара му жена одговори: — Отуда што вам je горњи део образа био нагњечен између Ђилетиjевог балчака и кости на

лицу. Образ вам je страшно отекао и поплавио; пустите одмах пиjавице и све ће проћи. — Да пустим одмах пиjавице! рече Фабрис смеjући се, и поврати му се сва његова

хладнокрвност. Видео je како су се радници окупили око Ђилетиjа и гледали га, не усуђуjући се да га додирну. — Та помогите том човеку! довикну им; скините му капут. Хтео je да настави али, подигавши очи, спази на три стотине корака на друму пет-шест људи

коjи су се пешке и уjедначеним кораком приближавали месту догађаjа. »То су жандарми, помисли; и како je човек убиjен, ухапсиће ме, и тако ћу имати част да

свечано уђем у Парму. Каква анегдота за дворане коjи су приjатељи госпође Раверси и коjи мрзе моjу тетку !«

Одмах, и муњевитом брзином, он баци зачуђеним радницима сав новац коjи je имао у џеповима и скочи у кола.

— Задржите жандарме да ме не гоне, довикну радницима, а jа ћу вас богато наградити; кажите им да сам невин, да ме je таj човек напао и хтео убити.

— А ти, рече ветурину, потераj коње галопом, добићеш четири златника ако пређеш преко Поа пре него што би ови људи могли да ме стигну.

— Разумем! рече ветурино; али, не боjте се; они људи тамо иду пешке, а сам кас моjих малих коња довољан je да их остави далеко иза нас.

Говорећи ово он их потера галопом. Нашег jунака увредиле су речи не боjте се коjе je употребио кочиjаш, увредиле су га зато што

je доиста осетио неисказан страх, после ударца балчаком коjи je добио по лицу. — Можемо проћи поред коњаника коjи нам долазе у сусрет, рече обазриви ветурино, коjи je

помишљао на четири златника, и људи коjи иду за нама могу им викнути да нас зауставе. (То je значило: повисите напоjницу.) — Ах! како си храбар, мали моj попо! узвикну Мариjета и пољуби Фабриса.

Стара жена гледала je кроз колска врата; после кратког времена она увуче главу. — Нико вас не гони, господине, рече Фабрису потпуно хладнокрвно, и нема никога на путу пред вама. Ви знате колико су аустриjски чиновници формалисте; ако вас виде да долазите овамо у галопу на обалу, Поа, ухапсиће вас, у то не сумњаjте.

Фабрис погледа кроз врата. — Касом, рече кочиjашу. Какав пасош имате? упита стару жену. — Три место jеднога, одговори она, и сваки нас je стао по четири франака; зар то ниjе страшно за бедне драмске уметнике коjи путуjу преко целе године! Ево пасоша г. Ђилетиjа; то ћете бити ви: а ево и наших пасоша, мог и Мариjетиног. Него, Ђилети je држао у свом цепу сав наш новац; шта ћемо сад?



— Колико je имао? упита Фабрис. — Четрдесет лепих талира од по пет франака, рече стара жена.

— То jест, шест и нешто стотине, рече Мариjета смешећи се; нећу да лажем мог малог попу! — Зар ниjе сасвим природно, господине, настави стара жена врло хладнокрвно, што сам

хтела да вас закачим за тридесет и четири талира? Шта je за вас тридесет и четири талира, док смо ми изгубиле нашег заштитника. Ко ће се сад старати да нам нађе стан, да се погађа с ветуринима кад путуjемо и да улива страх целом свету? Ђилети ниjе био леп, али je био погодан; и да ова мала ниjе била глупача да се у вас зацопа, никад Ђилети не би ништа приметно и ви бисте нам давали лепе талире. Уверавам вас да смо врло сироте.

Фабрис je био дирнут; он извади кесу и даде неколико златника строj жени. — Као што видите, рече jоj, остаjе ми свега петнаест; према томе, излишно je убудуће

измамљивати ми новац. Мала Мариjета обисну му се о врат, а старица му je љубила руке. Кола су непрестано ишла

ситним касом. Кад се издалека указаше жути диреци са црним пругама коjи су обележавали аустриjску границу, стара жена рече Фабрису:

— Боље бисте учинили да уђете пешке, са Ђилетиjевим пасошем у џепу, а ми, ми ћемо се зауставити за часак под изговором да се мало дотерамо. Уосталом, цариници ће вам прегледати ствари. Ви, ако хоћете да ме послушате, прођите кроз Казал - Мађоре немарним кораком; уђите чак у кафану и попиjте чашицу ракиjе; кад jедном будете изван села, бежите. Полициjа je ђаволски опрезна у Аустриjи; она ће убрзо дознати да je jедан човек убиjен; и како путуjете с пасошем коjи ниjе ваш, то je довољно да проведете две године у затвору. Изиђите на По десно излазећи из вароши, наjмите чамац и склоните се у Равену или у Ферару; напустите што пре аустриjске државе. За два златника моћи ћете купити друга пасош од каквог цариника; оваj би вам био кобан; имаjте на уму да сте убили човека.

Приближаваjући се пешке понтонском мосту код Казал - Мађоре, Фабрис je пажљиво читао Ђилетиjев пасош. Наш се jунак jако боjао; живо се опомињао свега оног што му гроф Моска беше рекао о опасности коjа му je претила ако би се вратио у аустриjске државе; међутим, видео je на две стотине корака пред собом страшни мост коjи му je отварао приступ у ову земљу, чиjа je престоница у његовим очима био Шпилберг. Али шта друго да ради? Воjводина Модена, коjа се граничила на jугу са пармском државом, издавала je овоj бегунце по jедноj нарочитоj конвенциjи; граница државе коjа се пружа у планинама према Ђенови била je исувише далеко; за његову недаћу сазнало би се у Парми много пре него што би се дочепао тих планина; остаjале су му, дакле, само аустриjске државе на левоj обали Поа. Док добиjу времена да пишу аустриjским властима да га ухапсе, проћи ће можда тридесет и шест часова или два дана. Кад се добро промислио, Фабрис спали помоћу цигарете своj сопствени пасош; за њега je y аустриjскоj држави било боље да буде скитница него Фабрис дел Донго, а било je могућно да га претресу.

Без обзира на сасвим природну одвратност коју je осећао повераваjући своj живот пасошу несрећног Ђилетиjа, оваj документ задавао je и материjалне тешкоће: Фабрис je имао наjвише пет стопа и пет палаца, а не пет стопа и десет палаца, како je у пасошу стаjало; имао je близу двадесет и четири године и изгледао je млађи; Ђилети je имао тридесет и девет. Признаћемо да се наш jунак добрих по часа шетао по насипу Поа, у близини понтонског моста, пре него што се решио да сиђе на мост. »Шта бих саветовао некоме коjи би се нашао на моме месту? рече наjзад у себи. Очевидно да пређе; било je опасно остати у пармскоj држави; може неки жандарм бити послан у потеру за човеком коjи je убио другог човека, па ма то било и у нужноj одбрани.« Фабрис претресе своjе џепове, поцепа све хартиjе и сачува само своjу мараму и кутиjу за цигарете; било je потребно да скрати преглед коме ће га подврћи. Сети се jедне страшне примедбе коjу су му могли учинити и на коjу ниjе могао да нађе добар одговор; казаће да се зове Ђилети, а све његово рубље носило je монограм Ф. Д.

Као што се види, Фабрис je био jедан од оних несрећника коjе мучи њихова машта; то je доста обична мана паметних људи у Италиjи. Jедан француски воjник, исто тако храбар, или чак и мање, одмах би се упутио преко моста, и не помишљаjући унапред на какву тешкоћу, али би исто тако показао при том сву своjу хладнокрвност, а Фабрис je био далеко од тога да буде хладнокрван кад му je на краjу моста jедан мали човек у суром оделу рекао:

— Уђите у полициjски одељак да вам прегледаjу пасош. Оваj одељак имао je прљаве зидове, с укуцаним ексерима о коjима су висиле луле и масни

шешири службеника; велики чамов сто, за коjим су службеници седели, био je сав покапан мастилом и вином; два-три дебела регистра, повезана у зелену кожу, носила су мрље свакоjаке боjе, а њихове обрезане стране беху потамнеле од руку. На регистрима наслаганим jедан на другом као стуб била су три дивна ловорова венца коjи су пре два дана послужили приликом неке цареве свечаности.

Фабрису падоше у очи све ове поjединости и срце му се стеже; тако je он плаћао дивну и приjатну раскош коjа се огледала у његовом лепом стану у палати Сансеверина. Био je приморан да уђе у ову прљаву канцелариjу и да се поjави у њоj као потчињени: имао je да претрпи испит.

Чиновник коjи пружи жуту руку да му узме пасош био je мален и црномањаст, носио je на



кравати неки накит од месинга. »Ово je неки грађанин рђаве нарави«, рече Фабрис у себи. Чиновник je изгледао необично изненађен читаjући пасош, и ово читање траjало je добрих пет минута.

— Вама се десио несрећан случаj, рече он странцу показуjући погледом на његов образ. — Ветурино нас je изврнуо са насипа на Поу. Затим поново завлада тишина, и чиновник je

оштро посматрао путника. «Готов сам, рече Фабрис у себи; сад ће да ми каже да му je жао што има да ми саопшти jедну

рћаву вест и да сам ухапшен.» Свакоjаке луде мисли прођоше кроз главу нашег jунака, коjи у том тренутку ниjе био много логичан. На пример, пало му je на памет да побегне кроз канцелариjска врата коjа беху остала отворена. »3бацићу са себе капут, скочићу у По, и без сумње ћу га моћи препливати. Све je боље но Шпилбрег.« Полициjски чиновник гледао га je нетремице у тренутку кад je прорачунавао изгледе на успех оваквог подвига; тако сте имали две лепе физиономиjе. Блиска опасност даjе гениjалности мудром човеку; она га, тако рећи, уздиже изнад њега самога; човеку од маште она улива у главу романе, истина одважне, али често будаласте.

Требало je видети гневно око нашега jунака под испитивачким погледом овог полициjског званичника, закићеног његовим бакарним накитом. »Кад бих га убио, говорио je Фабрис у себи, био бих осуђен за убиство на двадесет година робиjе или на смрт, што je заиста мање страшно но Шпилберг, са ланцем од сто двадесет фунта на свакоj нози и осам унциjа хлеба, наиме, хране, и то има да траjе двадесет година; тако бих изишао из тамнице тек у четрдесет и четвртоj години.« Фабрисова je логика заборављала да, пошто je спалио своj пасош, ништа ниjе казивало полициjском званичнику да je он бунтовник Фабрис дел Донго.

Наш jунак беше се доста уплашио, као што се види; уплашио би се jош и више да je знао какве су мисли мориле полициjског званичника. Оваj je човек био приjатељ Ђилетиjев; према томе, можете мислити колико je био изненађен кад je видео његов пасош у туђим рукама; у први мах хтео je да ухапси овог човека, али му паде на памет да je Ђилети могао продати своj пасош овом лепом младом човеку, коjи je очевидно учинио неку кривицу у Парми. »Ако га ухапсим, говорио je y себи, изложићу опасности Ђилетиjа; дознаће се лако да je про дао своj пасош; с друге стране, шта ће рећи моjе старешине ако се утврди да сам jа, приjатељ Ђилетаjев, визирао његов пасош коjи je био у туђим рукама?« Званичник устаде зеваjући и рече Фабрису:

— Причекаjте, господине; затим по полициjскоj навици додаде: Искрсла je jедна тешкоћа. Фабрис рече у себи: »Искрснуће моjе бекство.« Доиста званичник je изишао из канцелариjе на коjоj je оставио отворена врата; пасош беше

остао на чамовом столу. «Опасност je очевидна, помисли Фабрис; узећу своj пасош и полако ћу се вратити преко моста; жандарму ћу, ако ме буде питао, рећи да сам заборавио да визирам пасош код полициjског комесара у последњем селу пармске државе.« Фабрис je већ имао пасош у рукама, кад, на своjе неисказано чуђење, чу званичника са бакарним накитом како говори:

— Уф, не могу више да издржим; угуши ме врућина; идем у кафану да попиjем jедну кафу. Уђите у канцелариjу кад будете попушили своj у лулу, треба да визирате jедан пасош; странац je ту.

Фабрис, коjи je излазио на прстима, нађе се лице у лице с jедним лепим младим човеком коjи je, певушећи, говорио за себе: »Дед да завирим у таj пасош, да ставим своj потпис.«

— Куда господин иде? У Мантову, Венециjу и Ферару. — Дакле, у Ферару, одговори званичник звиждућући; он узе жиг, стави визу плавим мастилом

на пасош, написавши брзо речи: Мантова, Венециjа и Ферара на простору коjи je жиг оставио празан, затим направи руком неколико кругова по ваздуху, потписа, поново умочи перо у мастило за шару под потписом, коjу je ставио лагано и с наjвећом пажњом. Фабрис je пратио сваки покрет овог пера; званичник задовољно погледа своj потпис, додаде на њему пет-шест тачака и наjзад предаде пасош Фабрису, рекавши му немарно:

— Срећан пут, господине. Фабрис се удаљавао кораком чиjу je брзину гледао да прикриjе, кад осети да га неко ухвати за

леву руку и заустави; он по нагону спусти руку на дршку свога ножа, и да ниjе видео око себе куће, учинио би можда неку будалаштину. Човек коjи га je ухватио за леву руку, видећи га преплашена рече му као извињаваjући се:

— Три пута сам позивао господина, али се ниjе одазвао; да нема господин да приjави што за царину?

— Немам при себи ништа друго до своjу мараму; идем овде близу у лов код jедног сродника. Нашао би се у великоj неприлици да je замољен да именуjе тог сродника. Због велике

врућине и толиких узбуђења Фабрис je био мокар као да je пao y По. »Jа сам одважан кад имам посла с глумцима, али се изгубим пред званичницима с накитом од бакра; ово ћу употребити да напишем jедан комичан сонет за воjвоткињу.«

Чим je ушао у Казал - Мађоре, Фабрис се упути десно jедном ружном улицом коjа се спуштала ка Поу. »Веома ми je потребна помоћ Бахусова и Церерина« рече у себи и уђе у jедну радњу пред коjом je висила нека сива крпа привезана за мотку; на крпи je писало: Tpaториjа. Jедан рђав креветски



чаршав коjи je био разапет на два танка дрвена обруча и коjи je висио до на три стопе до земље заклањао je врата траториjе од сунчаних зракова. Jедна жена, упола нага и врло лепа, дочекала je нашег jунака с поштовањем, што му je причинило особито задовољство; он jоj одмах рече да je стра-ховито гладан. Док je жена спремала доручак, yђe jедан човек од своjих тридесет година; улазећи ниjе казао ни добар дан; одjедном он устаде са клупе на коjоj се беше извалио сасвим слободно и рече Фабрису:

— Eccellenza, la riverisco (поздрављам Вашу Екселенциjу). Фабрис je био врло расположен у том тренутку и, место да смишља мрачне планове, одговори

смеjући се: — А откуд ти познаjеш моjу Екселенциjу? — Како! Зар Ваша Екселенциjа не познаjе Лодовика, jедног од кочиjаша госпође воjвоткиње

Сансеверине? У Саки, на пољском добру на коje смо одлазили сваке године, увек бих се разболео од грознице; замолио сам госпођу за пензиjу и повукао сам се. Сад сам богат; место пензиjе од 12 талира годишње, на колико сам наjвише могао имати права, госпођа ми je рекла да ми одређуjе двадесет и четири талира да бих имао времена да пишем сонете, jер jа сам песник на простачком jезику, а господин гроф ми je peкао да се обратим њему ако икад будем несрећан. Jа сам имао част да возим монсињора jедном кад je ишао да се, као добар хришћанин, повуче у усамљеност у манастиру Вележа.

Фабрис погледа овог човека и познаде га донекле. То je био jедан од наjгиздавиjих кочиjаша дома Сансеверина; сад кад je био богат, како рече, све му je одело било груба поцепана кошуља и платнене чакшире, некад црне, коjе су му допирале до колена; пар ципела и похабан шешир допуњавали су одело. Уз то, ниjе се био обриjао читавих петнаест дана. Jедући своj омлет, Фабрис je разговарао с њим баш као да су jедан другоме равни; чинило му ce да je приметио да je Лодовико газдаричин љубавник. Он заврши брзо своj доручак, затим рече полугласно Лодовику:

— Имам да вам кажем нешто насамо. — Ваша Екселенциjа може слободно да говори пред њом, то je заиста добра жена, рече

Лодовико нежно. — Чуjте, приjатељи, настави Фабрис без устезања, jа сам несрећан и потребна ми je ваша

помоћ. Пре свега, у моjоj ствари нема ничега политичког; jа сам просто убио jедног човека коjи je хтео да ме убиjе зато што сам говорио с његовом драганом.

— Jадни млади човече! рече газдарица. — Нека Ваша Екселенциjа рачуна на мене! узвикну кочиjаш, с очима у коjима je пламтела

наjискрениjа оданост; куда Ваша Екселенциjа жели да иде? — У Ферару. Имам jедан пасош, али бих више волео да се не обjашњавам са жандармима

коjи су можда сазнали за ову ствар. — Кад сте послали онога на други свет? — Jутрос у шест часова. — Да нема Ваша Екселенциjа крвавих мрља на своме оделу? упита газдарица. — То сам и jа помислио, прихвати кочиjаш; уосталом, чоха овог одела исувише je фина; таква

се не виђа много по нашим селима и привући ће пажњу; купићу вам одело код Jевреjина. Ваша Екселенциjа je отприлике мога раста, само тања.

— Молим вас, немоjте ме звати Екселенциjом, то може привући пажњу на нас. — Добро, Екселенциjо, одговори кочиjаш излазећи из радње. — Ехе! узвикну Фабрис, а новац? Вратите се. — Какав новац! рече газдарица; он има шездесет и седам талира коjи вам стоjе на

расположењу. И jа имам, додаде спуштеним гласом, jедно четрдесет талира коjе вам даjем од свег срца; човек нема увек при себи новаца кад му се деси несрећан случаj.

Улазећи у траториjу, Фабрис беше скинуо капут због врућине. — Таj ваш прсник могао би вам створити неприлике ако би ко ушао; то лепо енглеско платно

привукло би пажњу. Онда даде бегунцу прсник од црнога платна коjи je био њенога мужа. Jедан висок млад човек

уђе у радњу кроз jедна унутрашња врата; био je одевен с извесном отменошћу. — То je моj муж, рече газдарица. Пиетро-Антониjо, рече мужу, господин je Лодовиков

приjатељ; догодила му се jутрос jедна велика неприjатност с оне стране реке, па би желео да побегне у Ферару.

— Ништа, превешћемо га, рече муж врло учтиво; имамо чамац Карла - Ђузепа. Због друге слабости, коjу ћемо признати онако исто отворено као што смо испричали његов

страх у полициjском одељку на краjу моста, нашем jунаку напунише се очи сузама; био je дубоко тронут савршеном оданошћу на коjу je наишао код ових сељака; исто тако помишљао je на особиту доброту своjе тетке; како би волео да je y стању да усрећи ове људе. Лодовико се врати с jедним завежљаjем у руци.

— Здраво, Лодовико, рече му муж сасвим приjатељски.



— Прођи се тога, одговори Лодовико врло узнемирено. Почело се говорити о вама; пало je у очи да сте се устезали улазећи у нашу виколо и остављаjући лепу улицу као човек коjи гледа да се сакриjе.

— Попните се брзо у собу, рече муж. Ова соба, врло велика и врло лепа, имала je сиво платно место окана на своjа два прозора; у

њоj су се налазиле четири постеље, свака шест стопа дугачка и пет висока. — Сад брзо, брзо! рече Лодовико; има jедан уображени жандарм новаjлиjа, коjи се удвара оноj

лепоj жени доле и коме сам предочио да се, кад буде ишао друмом, врло лако може срести с jедним пушчаним зрном; ако то псето чуjе за Вашу Екселенциjу, гледаће да вас ухапси овде да би изнео на рђав глас Теодолиндину траториjу.

— Шта je то, настави Лодовико видећи Фабрисову кошуљу крваву и ране превиjене марамицама, она се свиња бранила? Ово je сто пута више но што je потребно да будете ухапшени, а jа кошуљу нисам купио.

Он отвори без устручавања мужевљев орман и даде jедну од његових кошуља Фабрису, коjи убрзо би обучен као богат сељак. Лодовико скиде са зида jедну мрежу, стрпа Фабрисово одело у котарицу у коjу се меће риба, сиђе трчећи и изиђе брзо на стражња врата; Фабрис je ишао за њим.

— Теодолинда, викну он пролазећи поред радње, сакри оно што je горе, ми ћемо чекати у врбаку; а ти, Пиетро - Антонио, пошаљи нам брзо jедан чамац, платићемо добро.

Лодовико je превео Фабриса преко двадесетак jарака. Било je дасака врло дугачких и врло витких коjе су служиле као мостови на наjширим од ових jарака; по прелазу Лодовико je ове даске извлачио. Кад je дошао до последњег канала, журно je извукао и последњу.

— Сад можемо слободно да дишемо, рече, онаj пас жандарм имао би да пpeђe више од две миље да дође до Ваше Екселенциjе. Ала сте бледи! рече Фабрису; али нисам заборавио флашицу ракиjе.

— Баш je добро дошла: почињем осећати рану на бутини; а после, жестоко сам се уплашио у полициjском одељку на краjу моста.

— Веруjем, рече Лодовико; само не разумем како сте се, са онако крвавом кошуљом, усудили да уђете у такво место. Што се тиче рана, jа се у њима разумем: одвешћу вас на jедно место у хладовину где ћете моћи да одспавате jедан час; чамац ће ту доћи по вас, ако га уопште можемо добити; ако не, кад се будете мало одморили, прећи ћемо jош jедно два миље и одвешћу вас у jедну воденицу, где ћу сам узети чамац. Ваша Екселенциjа зна много више но jа; госпођа ће бити у очаjању кад буде сазнала за оваj несрећан случаj; казаће jоj се да сте смртно рањени, можда чак да сте онога мучки убили. Маркиза Раверси неће пропустити да раструби све рђаве гласове коjи могу заболети госпођу. Ваша Екселенциjа би добро учинила да jоj пише.

— А како да jоj доставим писмо? — Момци у воденици у коjу идемо добиjаjу дванаест марjаша дневно; за дан и по су у Парми,

дакле, четири франка за пут; два франка за цепање обуће; да се посао обавља за човека сиромаха као што сам jа изнело би шест франака; како je то за jеднога великаша даћу дванаест.

Кад су стигли на место одмора, у шуму jове и врбе, врло густу и пуну свежине, Лодовико je ходао даље више од jедног сата да потражи мастила и хартиjе.

— Боже моj! како je приjатно овде! узвикну Фабрис. Срећо! збогом, никад нећу бити архиепископ.

По своме повратку Лодовико га je затекао како дубоко спава и ниjе хтео да га буди. Чамац je дошао тек око заласка сунца; чим га je угледао у даљини, Лодовико пробуди Фабриса, коjи написа два писма.

— Ваша Екселенциjа зна много више но jа, рече Лодовико забринута лица, и боjим се да jоj се не замерим у души, ма шта она о томе рекла, ако додам нешто.

— Нисам jа тако глуп као што мислите, одговори Фабрис, и, ма шта рекли, ви ћете увек бити у моjим очима веран слуга моjе тетке и човек коjи je учинио све на свету да ме извуче из врло велике неприлике.

Требало je jош много других уверавања да се приволи Лодовико да говори; и кад се наjзад решио, он поче jедним уводом коjи je траjао добрих пет минута. Фабрис постаде нестрпљив, затим рече у себи: »Ко je томе крив? Наша таштина, коjу je оваj човек врло добро запазио са свог високог седишта.« Наjзад, оданост наведе Лодовика да се усуди говорили отворено:

— Шта не би маркиза Раверси дала писмоноши, кога ћете послати у Парму, да добиjе та два писма! Она су писана вашом руком, и према томе, судски су доказ против вас. Ваша Екселенциjа мислиће да сам наметљиво радознао; друго, можда ће се стидети да изнесе пред очи госпође воjвоткиње моj бедни кочиjашки рукопис; али, наjзад, питање ваше безбедности отворило ми je уста, мада ме можете сматрати дрским човеком. Зар не би могла Ваша Екселенциjа да ми издиктира та два писма? Тако бих био само jа компромитован, и то врло мало; у случаjу потребе рекао бих да сте ме срели насред поља, с рожаном мастионицом у jедноj и пиштољем у другоj руци, и да сте ми заповедили да пишем.



— Даjте ми руку, драги Лодовиче, узвикну Фабрис, и да вам докажем да нећу да имам таjне за приjатеља таквог као што сте ви, препишите ова два писма оваква каква су.

Лодовико разумеде сву величину овог знака поверења и био je необично дирнут; после неколико редова, како je видео да се чамац брзо приближава, рече Фабрису:

— Писма ће бити пре завршена ако Ваша Екселенциjа буде хтела да ми их диктира. Кад су писма била готова, Фабрис написа испод последњег реда jедно А и jедно Б, а на jедном

парчету хартиjе, коjе je згужвао, написа на француском: »Веруjте А и Б.« Требало je да писмоноша сакриjе ову згужвану хартиjу у свом оделу.

Кад je чамац био на домаку гласа, Лодовико викну чамџиjе по именима коjа нису била њихова; они не одговорише и пристадоше пет стотина хвати ниже, гледаjући на све стране да их ниjе спазио какав финанс.

— Jа вам стоjим на расположењу, рече Лодовико Фабрису; хоћете ли да лично однесем писма у Парму или хоћете да вас пратим у Ферару?

— Да ме пратите у Ферару услуга je за коjу готово нисам смео да вас замолим. Треба се искрцати и ући у варош не показуjући пасош. Признаћу вам да ми je врло одвратно путовати под именем Ђилетиjа, и ви сте jедини коjи би ми могао купити други пасош.

— Што ми то нисте рекли у Казал-Мађору? Знам jедног шпиjуна коjи би продао одличан пасош, и не скупо, за четрдесет до педесет франака.

Jедан од двоjице лађара коjи je био роћен на десноj обали Поа, те му, према томе, ниjе био потребан загранични пасош за одлазак у Парму, прими се да однесе писма. Лодовико, коjи je умео да весла, поузда се да одвезе чамац с оним другим. — На доњем Поу, рече наћи ћемо више наоружаних чамаца коjи припадаjу полициjи, и jа ћу их умети избећи.

Више од десет пута били су приморани да се криjу по малим и ниским адама, обраслим врбом. Трипут су излазили на суво да пропусте празан чамац пред полициjским чамцима. Лодовико се користио овим дугим тренуцима чекања да издекламуjе Фабрису неколико своjих сонета. Осећања су била доста тачна, али као отупљена изражавањем, и ниjе их било вредно ни написати; занимљиво je да je таj бивши кочиjаш имао страсти и погледе живахне и сликовите; али би постаjао хладан и обичан чим би узео да пише. »То je нешто сасвим противно ономе што видимо у свету, рече Фабрис у себи; сад људи знаjу све да изразе с много отмености, али срца немаjу шта да кажу.« Он разумеде да би наjвеће задовољство, коjе може учинити овом верном служитељу, било да исправи правописне погрешке у његовим сонетима.

— Подсмеваjу ми се кад покажем своjу исписану књижицу, говорио je Лодовико; али, кад би Ваша Екселенциjа била тако добра да ми издиктира правопис речи слово по слово, завидљивцима би jедино остало да кажу да правопис не чини гениjа.

Тек другог дана у ноћ могао се Фабрис искрцати, потпуно сигуран, у jедну шумицу jове, на jедну миљу од Ponte Lago Oscuro. Целога дана остао je скривен у jедном конопљишту; Лодовико je пре њега отишао у Ферару; ту je узео jедан мали стан код неког сиромашног Jевреjина, коjи je одмах схватио да ту може зарадити ако буде умео да ћути. Увече, у сумрак, Фабрис уђе у Ферару на jедном малом коњу; била му je баш потребна ова помоћ, jер га je на реци врућина изнурила; ударац ножем у бутину и ударац мачем коjи му Ђилети беше задао у раме у почетку борбе беху се упалили и изазвали грозницу.

XII

Jевреjин, власник стана, беше добавио jедног поверљивог хирурга, коjи, видећи, такође, да ту има новаца у кеси, рече Лодовику да му савест налаже да поднесе извештаj полициjи о ранама младог човека кога je Лодовико називао своjим братом.

— Закон je jасан, додао je; очевидно je да се ваш брат ниjе сам ранио, као што прича, приликом пада са лествица у тренутку кад je држао у руци отворен нож.

Лодовико одговори хладно том честитом хирургу да ће, ако му падне на памет да попусти наваљивању своjе савести, имати част да га, пре одласка из Фераре, нападне управо с отвореним ножем у руци. Кад je известно Фабриса о овом догађаjу, оваj га je jако укорио, али нису смели ни тренутак изгубити да побегну. Лодовико рече Jевреjину да хоће да изведе на ваздух свога брата; он оде по кола, и наши приjатељи изиђоше из куће да се у њу више и не врате. Читалац без сумње налази да су исувише дуга ова причања о свима овим мерама коje немање пасоша чини неопходним; ова врста брига не постоjи више у Францускоj; али у Италиjи, а нарочито у околини Поа, цео свет говори о пасошу. Кад су срећно изишли из Фераре као да иду у шетњу, Лодовико отпусти фиjакер, затим уђе у варош на другу капиjу и врати се по Фабриса jедном седиолом коjу беше наjмио за даљину од дванаест миља. Дошавши близу Болоње, наши приjатељи избише преко поља на друм што води из Фиренце у Болоњу; ноћ су провели у наjбедниjоj крчми коjу су могли пронаћи, и сутрадан, како je Фабрис осећао довољно снаге да мало иде, ушли су у Болоњу као људи коjи се шетаjу. Ђилетиjев пасош био je спаљен; за смрт глумчеву вероватно се знало; према томе било je мање



опасно да буду ухваћени као људи без пасоша, него као сопственици пасоша jедног убиjеног човека. Лодовико je познавао у Болоњи двоjицу-троjицу слугу из великих кућа; договорите се да он

оде до њих да се распита. Он им рече да долази из Фиренце и да путуjе са своjим младим братом; да се овоме спавало, те га je пустио да пође сам на jедан час пре сунца; требало je да га стигне у селу, где би он, Лодовико, сачекао да прође време велике врућине; али, како му брат ниjе стизао, Лодовико се решио да се врати и нашао je брата повређеног каменом и избоденог ножем на неколико места, и уз то покраденог од људи коjи су га напали; оваj брат био je леп младић, умео je да тимари коње и да кочиjаши, да чита и пише, и желео би да нађе место у каквоj доброj кући. Лодовико je оставио да дода, кад се укаже прилика, да су лопови, кад je Фабрис пао, побегли односећи са собом торбицу у коjоj je било њихово рубље са њиховим пасошима.

Кад je дошао у Болоњу, осећаjући се врло уморним и не усуђуjући се да без пасоша ступи у какву крчму, Фабрис уђе у огромну цркву Светога Петрониjа. Ту je нашао дивну хладовину и убрзо се осетио потпуно окрепљеним. »Баш сам незахвалан, рече одjедном у себи, улазим у цркву, и то да седнем као у некакву кафану!« Он паде на колена и топло захвали богу на очевидноj заштити коjу му je указивао откако je био тако несрећан да убиjе Ђилетиjа. Опасност, од коjе je jош и сад дрхтао, била je да га не познаду у полициjи у Казал - Мађоре. »Како онаj званичник, говорио je y себи, чиjе су очи одавале толико сумње и коjи je трипут прочитао моj пасош, ниjе приметно да jа немам пет стопа и десет палаца висине, да немам тридесет и осам година и да нисам богињава лица? Колико ти дугуjем, боже моj! И jа сам jош могао до овог тренутка чекати да ставим своjе ништавило пред твоjе ноге! Моjа охолост мислила je да таштоj људскоj обазривости имам да захвалим за срећу што сам се спасао од Шпилберга, коjи се већ отварао да ме прогута.«

Фабрис je провес више од jедног часа у овоj краjњоj скрушености, у присуству неизмерне доброте божjе. Лодовико му нечуjно приђе и стаде према њему. Фабрис, коjи беше покрио чело рукама, диже главу, и његов верни слуга виде сузе коjе су му браздале образе.

— Дођите кроз jедан час, рече му Фабрис доста опоро. Лодовико опрости оваj тон због побожности. Фабрис неколико пута очита седам покаjничких

псалама коjе je знао напамет; задржао се дуго на стиховима коjи су се односили на његов садашњи положаj.

Фабрис je молио бога да му опрости многе ствари, али, што je значаjно, ниjе му ни на ум пало да као грех сматра и намеру да постане архиепископ, jедино зато што je гроф Моска био први министар и налазио да ово место, као и отмени живот коjи он пружа, приличи воjвоткињином братанцу. Он га je желео, истина не ватрено, али тек помишљао je на њега, баш као на положаj министра или генерала. Ниjе му било ни на краj памети да се ова воjвоткињина намера могла тицати његове савести. Ово je значаjна црта религиjе за коjу je имао да захвали поукама миланских jезуита. Ова религиjа лишава човека одважности да мисли на ствари коjе нису обичне, а нарочито забрањуjе лично испитивање као jедан од наjвећих грехова; то би био корак ка протестантизму. Да човек зна шта je згрешио, треба да пита свога пароха или да прочита списак грехова коjи je штампан у књизи под насловом Припремање за свету таjну каjања. Фабрис je знао напамет списак грехова састављен на латинском jезику, коjи беше научио у духовноj академиjи у Напуљу. И тако, понављаjући таj списак, кад je дошао на члан о убиству, оптужио je себе пред Господом да je убио jедног човека, али у одбрани свога живота. Прешао je брзо, и не обраћаjући ни наjмање пажње, преко разних чланова коjи су се односили на грех симониjе (прибављање новцем црквених достоjанстава). Да му je ко предложио да да сто златника па да постане први намесник пармског архиепископа, он би ову помисао одбио с гнушањем; али иако ниjе био без духа, а нарочито без логике, ниjе му ни на ум пало да je утицаj грофа Моске, употребљен у његову корист, био jедна симониjа. У томе je триjумф jезуитског васпитања: навићи човека да не обраћа пажњу на ствари коjе су jасниjе него дан. Jедан Француз, одгаjен усред личних интереса и париске ирониjе, могао би, сасвим искрено, оптужити Фабриса за лицемерство баш у тренутку кад je наш jунак отварао своjу душу богу с наjвећом искреношћу и с наjдубљом тронутошћу.

Фабрис je изишао из цркве тек кад je припремио исповест коjу je намеравао учинити jош сутрадан; он нађе Лодовика где седи на степеницама пространог каменог перистила коjи се дизао на великом тргу испред фасаде Светога Петрониjа. Као што je после велике буре ваздух чистиjи, тако je и душа Фабрисова била спокоjна, срећна и као освежена.

— Сад ми je врло добро, готово не осећам више своjе ране, рече он Лодовику прилазећи му; али, пре свега, треба да вас молим за опроштаj; одговорио сам вам зловољно кад сте дошли да ми нешто кажете у цркви; испитивао сам своjу савест. Дакле, како стоjе наше ствари?

— Не може боље бити: погодио сам стан, заиста врло мало достоjан Ваше Екселенциjе, код жене jедног мог приjатеља, коjа je врло лепа и у наjприсниjем приjатељству с jедним од главних полициjских агената. Сутра ћу ићи да изjавим како су нам пасоши украдени; ова изjава биће примљена повољно; али ћу платити ношење писма коjе ће полициjа писати у Казал-Мађоре ради извештаjа: постоjи ли у тоj општини неки Лодовико Сен-Микели, коjи има брата, по имену Фабриса, у служби госпоће воjвоткиње Сансеверине, у Парми. Све je свршено siamo a cavallo (италиjанска



пословица: спасени смо). Фабрис се одjедном беше уозбиљио; он замоли Лодовика да га причека на часак, врати се у

цркву готово трчећи, и чим je ушао у њу, поново паде на колена; љубио je скрушено камене плоче. »Ово je чудо, Господе, узвикну он са сузама у очима: кад си видео моjу душу спремну да се врати на пут дужности, ти си ме спасао. Велики боже! могућно je да jедног дана будем убиjен приликом каквог сукоба; сети се, у тренутку моjе смрти, стања у коме се моjа душа налази у овом тренутку.« И у заносу наjживље радости Фабрис поново очита седам покаjничких псалама. Пре него што ће изићи, он приђе jедноj старици коjа je седела пред jедном великом Богородицом, поред гвозденог троугла коjи je био вертикално намештен на нози од истог метала. Ивице овог троугла биле су начичкане великим броjем малих шиљака, намењених свећицама коjе побожност верних припаљуjе пред славу Чимабуину Богородицу. Само седам свећа горело je кад je Фабрис пришао; он упамти ову околност с намером да о њоj доцниjе размишља натенане.

— Шта стаjу свеће? упита жену. — Два бажока комад. Доиста, оне нису биле дебље од увлаке за пера и нису имале ни стопу дужине. — Колико jош свећа може стати на вашем троуглу? — Шездесет и три, пошто има седам припаљених. »Ах! рече Фабрис у себи, шездесет и три и седам jесу седамдесет; и ово треба запамтити.» Он

плати свеће, пободе сам и припали првих седам, затим клече да се помоли богу и рече старици дижући се:

— То je за указану ми милост. — Умирем од глади, рече Фабрис Лодовику кад се нашао с њим. — Да не улазимо у крчму, хаjдемо у стан; газдарица ће нам купити све што треба за доручак;

украшће jедно двадесет марjаша и утолико ће више бити одана новом кираjџиjи. — То значи ништа мање него да умирем од глади jош jедан час, рече Фабрис смеjући се

весело као дете и уђе у jедну крчму у близини Светога Петрониjа. На своjе наjвеће изненађење виде за jедним столом, у близини стола за коjим je седео, Пепа, првог собара своjе тетке, оног истог што je некад дошао по њега у Женеву. Фабрис му даде знак да ћути; затим, пошто je брзо доручковао, с осмехом среће на уснама, устаде; Пепо пође за њим, и наш jунак по трећи пут уђе у цркву Светога Петрониjа. Из пажње Лодовико остаде да се шета по тргу.

— Боже, монсењеру! Како ваше ране? Госпођа воjвоткиња страшно je забринута; целог jедног дана мислила je да сте мртви, остављени на неком острву у Поу; мораћу jоj сместа послати гласника. Има већ шест дана како вас тражим; три сам провео у Ферари обилазећи све крчме редом.

— Имате ли пасош за мене? — Имам три разна: jедан са именем и титулом Ваше Екселенциjе; друга само са вашим

именом, а трећи под измишљеним именом, Ђузепе Боси; сваки je пасош са двоструком полазном визом, према томе, хоће ли Ваша Екселенциjа да долази из Фиренце или из Модене. Треба само направити jедну шетњу ван вароши. Господин гроф волео би да одседнете у гостионици Del Pelagrino, чиjи je сопственик његов приjатељ.

Изгледаjући као да иде насумце, Фабрис се упути у десну црквену лађу, до места на коме су биле припаљене његове свеће; очи му се управише на Чимабуину Богородицу; затим рече Пепу, клекнувши:

— Треба да захвалим Господу за часак. Пепо клече такоће. На изласку из цркве Пепо примети како je Фабрис дао новац од двадесет франака првом просjаку коjи му je затражио милостињу; таj je просjак дигао толику вику из захвалности да се око дарежљивог Фабриса окупи читав роj свакоjаких просjака коjи обично красе трг Светог Петрониjа. Сви су хтели да добиjу нешто од златника. Жене, борећи се очаjно да ce yгypaју у метеж коjи га je окружавао, навалите на Фабриса, довикуjући му: ниjе ли истина да je хтео дати златник да се подели међу све сиромахе доброга бога. Измахуjући своjим штапом са златном jабуком, Пепо им заповеди да оставе његову Екселенциjу на миру. — Ах! Екселенциjо, прихватише све ове жене jош пискавиjим гласом, даjте jедан златник и за сироте жене!

Фабрис удвоjи корак, жене пођоше за њим вичући, а многи мушки просjаци, коjи су се били слегли из свиjу улица, подигоше као неку врсту мале буне. Сва ова гомила, ужасно прљава и енергична, викала je: Екселенциjо! Фабрис je имао муке док се опростио гунгуле; оваj призор вратио je његову уобразиљу у стварност. »Тако ми и треба, помисли, очешао сам се о олош.«

Две жене пратиле су га до капиjе Сарагосе кроз коjу je изишао из вароши; Пепо их заустави, претећи им озбиљно своjим штапом и бацивши им нешто ситнине. Фабрис се попе на дивни брежуљак Сан - Микеле ин Боско, обиђе jедан део вароши ван зидова, упути се jедном стазом, изби на пет стотина корака на флорентински друм, врати се у Болоњу и достоjанствено предаде полициjском званичнику jедан пасош у коме je његов лични опис био унет врло тачно. По овом пасошу звао се Ђузепе Боси, студент теологиjе. Фабрис примети на њему jедну малу мрљу од црвеног мастила, као случаjну, при дну листа, у десном углу. Два часа доцниjе пратио га je y стопу jедан



шпиjун због титуле Екселенциjо, коjу му његов пратилац беше дао пред просjацима на тргу Светога Петрониjа, мада у његовом пасошу ниjе стаjала никаква титула коjа би jедном човеку давала право да га његове слуге називаjу Екселенциjом.

Фабрис je приметно шпиjуна, али ниjе марио; ниjе више мислио ни на пасоше ни на полициjу и уживао je у свему као дете. Пепо, коjи je имао налог да остане поред њега, кад je видео да je врло задовољан са Лодовиком, волео je више да лично однесе воjвоткињи овако добре вести. Фабрис написа два врло дугачка писма личностима коjе су му биле драге; затим му паде на ум да напише и треће поштованом архиепископу Ландрианиjу. Ово писмо произвело je изврстан утисак; у њему je била врло тачно испричана борба са Ђилетиjем. Добри архиепископ, веома тронут, ниjе пропустио да оде и прочита ово писмо кнезу, коjи je пристао да га саслуша, прилично радознао да види како таj млади монсињоре правда jедно тако страшно убиство. Захваљуjући много-броjним приjатељима маркизе Раверси, кнез je, као и цела варош Парма, веровао да je Фабрис, уз помоћ двадесет до тридесет сељака, премлатио jедног рђавог глумца коjи je био тако дрзак да се такмичи са њим око мале Мариjете. На деспотским дворовима први вешт сплеткаш располаже истином, као што мода њом располаже у Паризу.

— Али, до ђавола! рече кнез архиепископу; те се ствари раде преко другога; вршити их лично ниjе обичаj; затим, глумац као што je Ђилети не убиjа се, него купуjе.

Фабрис ниjе ни слутио шта се догађа у Парми. У ствари, главно je било знати да ли ће смрт овог глумца, коjи je за живота зарађивао тридесет и два франака месечно, изазвати пад министарства ултра и његовог шефа грофа Моске.

Кад je сазнао за Ђилетиjеву смрт, кнез, жацнут самопоуздањем коjе je воjвоткиња показивала, беше наредио државном тужиоцу Расиjу да целу ову кривичну парницу води тако као да je y питању какав либерал. Фабрис, са своjе стране, сматрао je да je човек његовога положаjа изнад закона; ниjе рачунао да у земљи у коjоj се велика имена никад не кажњаваjу, сплетка може све, чак и против њих. Често je говорио Лодовику о своjоj потпуноj невиности коjа ће ускоро бити обjављена; наjвећи му je разлог био што ниjе био крив. Нашто му Лодовико рече jедног дана:

— Не разумем зашто Ваша Екселенциjа, толико мудра и учена, говори те ствари мени коjи сам њен одани слуга; Ваша Екселенциjа исувише je обазрива; те ствари добро je рећи jавно или пред судом.

»Оваj човек мисли да сам убица, па ипак ме воли», рече Фабрис у себи, веома изненађен. На три дана по одласку Пепа, Фабрис се jако зачуди кад му стиже jедно огромно писмо,

затворено свиленом врпцом као за време Луjа XIV, са адресом: Његовоj Екселенциjи пречасном монсењеру Фабрису дел Донго, првом епископском намеснику пармске диjецезе, канонику, итд.

»Па зар сам jа jош све то?« рече у себи смеjући се. Писмо архиепископа Ландриjаниjа било je ремек - дело логике и jасноће; имало je пуних деветнаест великих страна и причало je врло лепо о свему што се догодило у Парми приликом смрти Ђилетиjеве.

»Jедна француска армиjа под заповедништвом маршала Неjа, коjа би марширала на варош, не би изазвала веће узбуђење, писао je добри архиепископ; изузимаjући воjвоткињу и мене, драги моj сине, цео свет мисли да сте приредили себи задовољство да убиjете комедиjаша Ђилетиjа. И да вам се та несрећа десила, те се ствари заташкаваjу са две стотине златника и одсуством од шест месеци; али Раверси хоће да обори грофа Моску користећи се овим случаjем. Свет вас не куди због страшног греха убиства, него jедино због неумешности или, боље рећи, дрскости што се нисте изволели послужити каквим було (нека врста потчињеног убоjице). Jа вам овде верно износим оно што се говори око мене, jер откако се догодила ова страшна несрећа, jа свакодневно одлазим у три наjугледниjе куће у граду да бих имао прилике оправдати вас. И мислим да никад нисам чинио светиjу употребу од ово мало речитости коjу ми je небо благоволело подарити.«

Фабрису наjедном би jасно пред очима; многоброjна писма воjвоткињина, пуна приjатељских осећања, нису никад ништа причала. Воjвоткиња му се клела да ће занавек оставити Парму ако се он убрзо не врати у њу победоносно. »Гроф ће учинити за тебе, писала je y писму коjе je дошло с писмом архиепископовим, све што je човечански могућно. Што се мене тиче, ти си променио моj карактер овим лепим подвигом; сад сам постала тврдица као банкар Томбоне; отпустила сам све раднике; учинила сам и нешто више: издиктирала сам грофу списак моjе имовине, коjа je испала много мања но што сам мислила. По смрти доброга грофа Пиетранере, кога je, узгред буди речено, пре требало да осветиш место да се излажеш против jедног таквог створења као што je Ђилети, остала сам са хиљаду и две стотине ливара дохотка и пет хиљада франака дуга; сећам се, поред осталога, да сам имала два и по туцета париске беле сатинске обуће, а свега jедан пар за улицу. Готово сам се одлучила да примим три стотине хиљада франака коjе ми je оставио воjвода и коjе сам хтела да употребим да му подигнем величанствен споменик. Уосталом, твоj je главни неприjатељ, то jест моj, маркиза Раверси. Ако ти je дуго време у Болоњи, кажи само jедну реч и jа ћу доћи к теби. Шаљем ти четири нове упутнице,« итд., итд.

Воjвоткиња ниjе ни речи рекла Фабрису о томе шта се мислило у Парми о његовом случаjу; хтела je пре свега да га утеши, а, у сваком случаjу, смрт jедног тако простачког створења као што je



Ђилети ниjе jоj изгледала ствар такве природе да се може озбиљно пребацити jедном дел Донгу. »Колико ли су Ђилетиjа наши преци отправили на други свет, говорила je грофу, и никоме ниjе ни на памет пало да им зато пребацуjе.«

Врло зачуђен и назирући први пут право стање ствари, Фабрис стаде проучавати архиепископово писмо. На жалост, архиепископ je и сам мислио да je оваj боље обавештен но што je стварно био. Фабрис разумеде да je триjумф маркизе Раверси дошао нарочито отуда што je било немогуће наћи сведоке de visu ове кобне борбе. Собар коjи je први донео ову вест у Парму био je у сеоскоj крчми у Сангињи кад се она десила; мала Мариjета и стара жена коjа je служила као маjка беху ишчезле, а маркиза je поткупила ветурина коjи je терао кола и коjи je сад сведочио гадно. »Иако je истрага окружена наjдубљом таjанственошћу, писао je добри архиепископ своjим цицеронским стилом, и води je државни тужилац Раси, о коме ме jедино хришћанско милосрђе спречава да не говорим рђаво, али коjи je дошао до свог великог положаjа бездушним гоњењем несрећних оптуженика као што ловачки кер гони зеца; иако je Расиjу, велим, чиjу бестидност и подмитљивост ваша машта ниjе у стању да преувелича, вођење ове истраге поверио jедан љутити кнез, jа сам, ипак, успео да прочитам три саслушања ветуринова. На велику срећу, оваj несрећник противречи самом себи. И додаћу, пошто говорим свом првом намеснику, ономе коjи после мене треба да управља овом диjецезом, да сам позвао свештеника из парохиjе у коjоj живи оваj заблудели грешник. Рећи ћу вам, драги моj сине, али као исповедничку таjну, да таj свештеник зна већ, од ветуринове жене, броj талира коjе je оваj добио од маркизе Раверси; не бих смео рећи да je маркиза захтевала од њега да вас клевета, али je то вероватно. Талире je предао jедан несрећни свештеник коjи код те маркизе врши службу коjа ниjе тако часна и коме сам био приморан забранити богослужење по други пут. Нећу да вас замарам причањем разних других корака коjе сте морали очекивати од мене и коjи ми, уосталом, спадаjу у дужност. Jедан каноник, ваш колега у катедрали, коjи се уосталом, сећа, покоjи пут мало и одвише, утицаjа коjе му даjу добра његове породице, чиjи je, божjом вољом, остао jедини наследник, усудио се рећи код г. грофа Цурле, министра унутрашњих дела, да сматра ову ствар као доказану против вас (говорио je о убиству злосрећног Ђилетиjа); jа сам га дозвао преда се, и ту, у присуству моjа три намесника, мога исповедника и jош друга два пароха коjи су се затекли у чекаоници, замолио да нам саопшти, нама, браћи његовоj, поjединости потпуног убеђења коjе je, како каже, стекао против jедног од своjих колега у катедрали; несрећник je могао промуцати само неке недовољне разлоге; сви су устали против њега, и, мада сам сматрао за своjу дужност да додам врло мало речи, он je ударно y плач и учинио нас сведоцима потпуног признања своjе тешке заблуде, нашто сам обећао ћутање и у своjе име и у име свих личности коjе су присуствовале овом разговору, али под погодбом да унесе сву своjу ревност да исправи лажне утиске коjе су могли изазвати његови говори од пре петнаест дана.

»Нећу вам понављати, драги моj сине, оно што задецо већ одавно знате, то jест да су од тридесет и четири сељака, употребљених за ископавања коjа je предузео гроф Моска, и за коjе Раверси тврди да сте их наjмили да вам помогну у злочину, тридесет и два била у дну свога шанца, заузета своjим радом, кад сте дочепали ловачки нож и употребили га у одбрану свога живота од човека коjи вас je напао изненада. Двоjица од њих, коjи су били ван шанца, повикали су осталима: »Убшие монсењера!« Сам оваj узвик обелодањуjе потпуно вашу невиност. И знате шта? Државни тужилац Раси тврди да су та два човека нестала; jош нешто: пронађено je осам од људи коjи су били у дну шанца; шест њих изjавило je на свом првом испиту да су чули узвик: Убише монсењора! Знам, посредним путем, да су на свом петом испиту, коjи je био синоћ петорица изjавила да се не сећаjу добро да ли су непосредно чули таj узвик или им je то причао неко од њихових другова. Издате су заповести да ми се достави где стануjу ови радници и њихови пароси обjасниће им да навлаче на себе проклетство ако за љубав неколико талира прикриjу истину.«

Добри архиепископ улазио je y безброj поjединости, као што се може видети из ових коjе смо изложили. Затим je додао, служећи се латинским jезиком:

»Ово je ствар ништа мање него покушаj да се промени министарство. Ако будете осуђени, то може бити само на робиjу или на смрт, у ком ћу се случаjу jа умешати, изjављуjући са своjе архиепископске предикаонице да знам да сте невини, да сте просто бранили своj живот од jедног разбоjника и да сам вам наjзад jа забранио да се вратите у Парму док у њоj буду триjумфовали ваши неприjатељи; jа чак намеравам да jавно жигошем, као што заслужуjе, државног тужиоца; мржња према овом човеку je исто толико општа колико je ретко поштовање према његовом карактеру. Али, наjзад, уочи оног дана кад ће оваj судиjа обjавити ову тако неправедну пресуду, воjвоткиња Сансеверина напустиће варош, а можда чак и пармску државу; у овом случаjу ван сваке je сумње да ће и гроф дата оставку. И тада ће, врло вероватно, генерал Фабио Конти доћи на владу, а маркиза Раверси ће триjумфовати. Велико je зло у вашоj ствари што ни jедном вештом човеку ниje поверено да предузме потребне кораке како би доказао вашу невиност и изиграо покушаjе да се сведоци поткупе. Гроф мисли да он врши ту улогу; али он je исувише велики господин да се спусти до извесних поjединости; сем тога, у своме своjству министра полициjе, он je y првом тренутку морао издати наjстроже наредбе против вас. Наjзад, да ли то смем рећи? наш узвишени господар мисли да



сте криви или се бар прави да тако мисли и уноси мало срдитости у целу ову ствар«. (Речи коjе одговараjу изразима наш узвишени господар или се бар прави да тако мисли биле су на грчком, и Фабрис je био безгранично захвалан архиепископу што се усудио да их напише. Он je исекао перорезом оваj ред у његовом писму и сместа га уништио.)

Фабрис je двадесет пута застаjао читаjући ово писмо; потресли су га заноси наjживље захвалности; он одмах одговори jедним писмом од осам страна. Често je био принуђен да дигне главу да му сузе не би кануле на хартиjу. Сутрадан, у тренутку кад je хтео да затвори то писмо, нађе да je тон у њему исувише светски. »Написаћу га на латинском, рече у себи, тако ће уваженом архиепископу изгледати пристоjниjе.» Али, трудећи се да нађе лепе латинске реченице, доста дугачке и по угледу на Цицерона, он се сети да je архиепископ jедног дана, говорећи му о Наполеону, намерно називао овога Буонапарта; одjедном нестаде у њему узбућења коje га je уочи тог дана гануло до суза.

»О краљу Италиjе! узвикну, ту верност на коjу су ти се толики други клели за твога живота jа ћу сачувати према теби и после твоjе смрти. Он ме воли, нема сумње, али зато што сам jедан дел Донго, а он je син jедног обичног грађанина.« Да његово лепо писмо на италиjанском не буде изгубљено, Фабрис начини у њему неколико потребних измена и упути га грофу Моски.

Тог истог дана срео je Фабрис на улици малу Мариjету; она порумени од среће и даде му знак да пође за њом, али да jоj не прилази. Брзо дође до jедне капиjе и ту jош више навуче црну чипку коjа jоj je, по тамошњем обичаjу покривала главу тако да je нико не може познати; затим, окренувши се живо, рече Фабрису:

— Како то да идете тако слободно улицама? Фабрис jоj исприча своjе доживљаjе. — Велики боже! били сте у Ферари! А jа сам вас у њоj толико тражила! Знаjте да сам се завадила с оном старом женом, jер je хтела да ме води у Венециjу, где сам знала да нећете никад ићи, пошто сте у аустриjском црном списку. Продала сам своjу златну огрлицу да доћем у Болоњу; неко предосећање предсказивало ми je срећу да ћу вас ту срести; стара жена дошла je два дана после мене. И тако нећу да вас зовем да нам дођете: она би вам опет тако ружно тражила новац, чега се толико стидим. Живеле смо врло пристоjно од оног кобног дана коjи знате и нисмо потрошиле ни четвртину онога што сте jоj дали. Не бих хтела ићи у крчму Пелегрино да вас видим, то би значило jавно се излагати. Гледаjте да наjмите jедну собицу у каквоj пустоj улици, и кад буде Ave Maria (кад се смркне), jа ћу се наћи овде, под овом истом капиjом. Рекавши ове речи, она побеже.

XIII

Све озбиљне мисли беху заборављене при изненадноj поjави ове љупке личности. Фабрис поче живети у Болоњи сасвим весело и спокоjно. Ово безазлено расположење да се осећа срећним услед свега оног што му je испуњавало живот избиjало je у писмима коjа je упућивао воjвоткињи, и то толико да се ова расрдила. Фабрис jедва да je то приметно; само je скраћеним знацима исписао на броjчанику свога сата: »Кад пишем В ... не казати никад кад сам био прелат, кад сам био црквени човек, то je љути.« Он беше купио два мала коња коjима je био врло задовољан; презао их je y jедна наjмљена кола кад год je мала Мариjета хтела да види коjе од оних дивних места у околини Болоње; готово свако вече водно jу je на ренски водопад. При повратку заустављали би се код љубазног Крешентиниjа, коjи je себе помало сматрао за оца Мариjетиног.

»Вере ми! ако je то кафански живот коjи ми je изгледао тако глуп за човека од неке вредности, грешио сам што сам га одбиjао«, говорио je Фабрис у себи. Заборављао je да je одлазио у кафану само зато да чита лист Уставобранилац и да, како je био непознат целом бољем свету у Болоњи, ташта уживања нису ни наjмање доприносила његовоj садашњоj срећи. Кад ниjе био с малом Мариjетом, виђао се на опсерваториjи, где je похађао часове из астрономиjе; професор га беше jако заволео, и Фабрис му je позаjмљивао недељом своjе коње да се покаже са своjом женом на Корзу Монтањола.

Било му je мрско да учини што нажао каквом створењу, ма како мало било достоjно поштовања. Мариjета му ниjе никако дала да види стару жену; али jедног дана, кад je Мариjета била у цркви, он оде код мамаче, коjа поцрвене од љутине кад га угледа. »Сад се треба показати као дел Донго«, рече Фабрис у себи. — Колико Мариjета добиjа месечно кад je ангажована? упита он с висине, као што млад човек, коjи полаже на себе, улази у Паризу на балкон Веселог позоришта.

— Педесет талира. — Лажете као и увек; кажите истину, иначе, тако ми бога, нећете добити ни паре! — Па добро! Добиjала je двадесет и два талира у нашоj дружини у Парми кад смо били тако

несрећни да се упознамо с вама; jа сам добиjала дванаест талира, и свака je од нас давала Ђилетиjу, нашем заштитнику, по трећину од онога што je примала. Од тога je, готово сваког месеца, Ђилети куповао по какав поклон Мариjети; оваj поклон могао je вредети два талира.

— Опет лажете; што се вас тиче, ви сте добиjали свега четири талира. Али, ако будете добри према Мариjети, jа вас ангажуjем као да сам импресарио; сваког месеца добићете дванаест талира за вас и двадесет два за њу; али, ако jоj видим очи црвене, обуставићу плаћање.



— Ви се правите охолим, а нас ваша лепа племенитост упропашћуjе, одговори стара жена бесно; ми губимо avviamento (муштериjе). Кад нас снађе огромна несрећа да останемо без заштите Ваше Екселенциjе, неће за нас више знати ни jедна трупа, све ће бити попуњене; нећемо нигде наћи ангажмана и због вас ћемо умрети од глади. — Идите до ђавола! рече Фабрис одлазећи.

— Нећу да идем до ђавола, подли безбожниче, него идем просто у полициjу, коjа ће дознати од мене да сте монсињоре коjи je обесио своjу мантиjу о клин и да се зовете Ђузепе Боси исто колико и jа.

Фабрис беше већ сишао низ неколико степеница; он се врати. — Пре свега, полициjа зна боље но ти како ми je право име; али, ако ти падне на ум да ме поткажеш, ако учиниш ту подлост, рече jоj врло озбиљно, имаћеш посла с Лодовиком, и та твоjа стара мешина добиће не шест убода ножем, но два туцета, и одлежаћеш шест месеци у болници, и то без дувана.

Стара жена пребледе и притрча Фабрисовоj руци коjу je хтела да пољуби. — Примам са захвалношћу судбину коjу сте нам доделили, Мариjети и мени. Ви изгледате

тако добри да сам вас сматрала за глупака; имаjте на уму да и други могу пасти у исту заблуду; саветуjем вам да се увек држите што je могуће више као велики господин.

Затим додаде с jедноставном бестидношћу: — Промислите о овом добром савету. И како зима ниjе далеко, купићете Мариjети и мени две

добре хаљине од оног лепог енглеског штофа коjи продаjе дебели трговац на тргу Светога Петрониjа. Љубав лепе Мариjете пружила je Фабрису сву чар наjнежниjег приjатељства, што га je подсећало на сличну срећу коjу би могао наћи краj воjвоткиње.

»Али, зар ниjе чудновато, говорио je себи понекад, да нисам у стању предати се сав оном искључивом и страсном осећању коjе зову љубав. Код толиких веза коjе ми je донео случаj У Новари или у Напуљу, jесам ли икад наишао на жену чиjе бих присуство, чак и у првим данима, више волео од шетње на лепом непознатом коњу? Да ниjе и оно што зову љубав, додао je, такође, jедна лаж? Jа волим, без сумње, као што имам добар апетит у шест часова! Да ни je то та склоност, мало простачка, од коjе су они лажови направили љубав Отелову, љубав Танкредову? Или треба веровати да сам jа друкчиjе створен но други људи? Зашто би моjа душа била без страсти? То би била необична судбина!«

У Напуљу, нарочито у последње време, Фабрис je наишао на жене, коjе су, поносећи се своjим положаjем, своjом лепотом и друштвеним положаjем своjих обожавалаца, коjе су му оне жртвовале, тежиле да владаjу њиме. Чим je ову намеру прозрео, Фабрис je прекидао односе с њима на начин наjбучниjи и наjбржи.

»Међутим, говорио je себи, ако икад допустим да ме задовољство, без сумње врло живо, сувише занесе те будем добар с овом лепом женом коjа се зове воjвоткиња Сансеверина, jа ћу управо бити као онаj нерасудни Француз, коjи je jедног дана убио кокош са златним jаjима. Воjвоткињи имам да захвалим на jединоj срећи коjу сам икад осетио помоћу нежних осећања; моjе приjатељство према њоj je моj живот; уосталом, шта сам jа без ње? Бедан изгнаник, осуђен да мучно животари у запуштеном замку у околини Новаре. Сећам се да сам, за време великих jесењих киша, био приморан, увече, боjећи се незгода, да разапнем кишобран на небу своjе постеље. Jахао сам коња jедног пословног човека, коjи je то трпео из поштовања према моjоj плавоj крви, (према мом великом господству), али je почињао налазити да моjе бављење траjе већ доста дуто; отац ми беше одредио издржавање од хиљаду и две стотине франака и сматрао je да je навукао на себе проклетство што храни jедног jакобинца. Моjа jадна мати и моjе сестре штеделе су на хаљинама да ми омогуће да чиним ситне поклоне своjим драганама. Дарежљивост ове врсте парала ми je срце. Уз то, почела се наслућивати моjа беда и младо племство из околине само што ме ниjе сажаљевало. Пре или после каква уображена будала показала би своjе презирање према jедном сиромашном и у своjим намерама несрећном jакобинцу, jер jа у очима тих људи нисам ништа друго. Задао бих или бих сам добио какав тежи ударац мачем коjи би ме одвео у тврђаву Фенестрел, или бих поново био приморан да се склоним у Шваjцарску, увек са хиљаду и две стотине франака дохотка. Имам да захвалим воjвоткињи што су ме све ове недаће мимоишле; поред свега тога, она je та коjа осећа према мени особито приjатељство, коjе бих jа требало да осећам према њоj.

«Место овог глупог и бедног живота коjи би од мене начинио jедну суморну животињу, jедног глупака, jа већ четири године живим у великоj вароши и имам одлична кола, што ми ниjе дало да познам завист и сва ниска паланачка осећања. Ова исувише љубазна тетка стално ми пребацуjе што не узимам довољно новаца од банкара. Хоћу ли да покварим занавек оваj сjаjан положаj? Хоћу ли да изгубим jедину приjатељицу коjу имам на овоме свету? Довољно je да изговорим jедну лаж, довољно je да кажем jедноj дивноj жени, можда jединственоj на свету, а према коjоj осећам наjстрасниjе приjатељство:

Jа те волим, jа коjи не знам шта je то волети љубављу. Она би ми читав дан пребацивала као злочин недостатак ових заноса коjи су мени непознати. Мариjета, напротив, коjа не види шта je y мом



срцу и коjа миловање сматра заносом душе, мисли да сам луд од љубави и налази да je наjсрећниjа жена на свету.

»У ствари, ово нежно осећање, коjе се мислим зове љубав, пробудило се мало у мени само према оноj младоj Аникен, из крчме у Цондеру, у близини беглиjске границе.»

Са жаљењем испричаћемо овде jедно од наjружниjих дела Фабрисових; усред овог мирног живота бедна ћуд суjете докопала je ово срце неприступачно љубави и одвела га врло далеко. У исто време кад и он, налазила се у Болоњи чувена Фауста Ф ..., без поговора jедна од првих певачица нашега доба и можда наjћудљивиjа жена коjа je икад постоjала. Одлични млетачки песник Бурати написао je о њоj оваj чувени сатирични сонет, коjи je био у устима кнежева као и последњих сокачких дерана:

»Хтети и не хтети, обожавати и мрзети истога дана, бити задовољан само у несталности, презирати оно што свет обожава, док je свет обожава, Фауста има ове недостатке и jош многе друге. Зато не гледаj нипошто ову змиjу. Ако je гледаш, неразумни човече, заборављаш њене ћуди. Ако си срећан да je чуjеш, заборављаш самог себе, и љубав ће у часу створити од тебе оно што je Кирка учинила некад са друговима Одисеjевим.«

За сада je ово чудо од лепоте било опчињено огромним залисцима и неизмерном надувеношћу младог грофа M... у толикоj мери да je ниjе бунила његова одвратна љубомора. Фабрис je видео тог грофа у болоњским улицама и ниjе му се допала његова охолост с коjом се поjављивао на улици и изволео показивати свету своjу отменост. Оваj млади човек био je врло богат, мислио je да му je све допуштено, и како су његове рге-potenze навукле на њ претње, ниjе се поjављивао друкчиjе до окружен са осам до десет були (врста убоjица), у његовоj ливреjи, коjе беше довео са своjих имања у околини Брешиjе. Фабрисови погледи беху се jеданпут или двапут срели с погледима овог страшног грофа кад му се случаjно била указала прилика да чуjе Фаусту. Њега je изненадила анђеоска благост овога гласа; ниjе могао да замисли тако нешто; њему je имао да захвали за осећање блаженства коjе je било у суштоj противности са мирноћом његовога садашњег живота. »Да ниjе то наjзад љубав?« рече у себи. Врло радознао да упозна ово осећање, а и вољан да пркоси овом грофу M... чиjе je лице било страшниjе но лице ма кога добошарског каплара, наш се jунак упусти у детињариjу да исувише често пролази поред палате Танари, коjу гроф M... беше закупио за Фаусту.

Jедног дана, у сумрак, гледаjући да га спази Фауста, Фабрис би дочекан грохотним смехом грофових булиjа коjи су се налазили пред вратима палате Танари. Он отрча кући, узе оружjе и поново прође перед ове палате. Фауста, скривена иза своjих завеса очекивала je оваj повратак и била je задовољна њим. M..., љубоморан на цео свет, нарочито постаде љубоморан на г. Ђузепа Босиjа и упусти се у смешне претње; на то му наш jунак стаде слати свако jутро по jедно писмо у коме су биле само ове речи: »Г. Ђузепе Боси уништава досадне инсекте и стануjе у Реlegrino, via Larga, бр. 79.«

Гроф M..., навикнут на поштовање коjе му je свуда и на сваком месту осигуравало његово огромно богатство, његова плава крв и храброст његових тридесет слугу, ниjе хтео да трпи тон ових писама.

Фабрис je писао друга Фаусти. M... окружи шпиjунима овог супарника, коjи се можда допадао; пре свега, сазнао je његово право име, а затим да се за сада не може поjавити у Парми. После неколико дана гроф M..., његови були, његови дивни коњи и Фауста отпутоваше за Парму.

Фабрис, за инат, оде сутрадан за њима. Узалуд му je добри Лодовико давао дирљиве савете; Фабрис ниjе хтео ни да чуjе, и Лодовико му се, и сам врло храбар, дивио; уосталом, оваj га je пут приближавао лепоj драгани коjу je имао у Казал - Мађоре. Заузимањем Лодовиковим осам до десет бивших воjника из Наполеонових пукова ступише код г. Ђузепа Босиjа под именом слугу. »Ако само, рече Фабрис у себи, кад већ чиним ову лудост да идем за Фаустом, не дођем у додир ни са министром полициjе, грофом Моском, ни са воjвоткињом, jа излажем jедино себе. Доцниjе ћу рећи тетки да сам тражио љубав, ту лепу ствар коjу никад нисам срео. Неоспорно je да мислим на Фаусту, чак и кад je не видим. Али, волим ли успомену на њен глас или њену личност?« Не мислећи више на свештеничку кариjеру, Фабрис беше пустио бркове и залиске готово исто тако страшне као у грофа M..., што му je мало променило лице. Он се не настани у Парми, што би било исувише неразборито, него у jедном оближњем селу, усред шуме, на путу за Саку, где je био замак његове тетке. По Лодовиковом савету он се приjави у овом селу као собар jедног великог енглеског племића, врло оригиналног, коjи je трошио сто хиљада франака годишње на своjа ловачка задовољства и коjи ускоро треба да дође са jезера Комо, где се задржао због лова на пастрмке. На срећу, дивна мала палата, коjу гроф M ..., беше узео под закуп за лепу Фаусту, лежала je на jужном краjу вароши Парме, баш на путу за Саку, и Фаустини прозори гледали су на лепе стазе засађене великим дрветима, коjа су се пружала под високом кулом тврћаве. Фабрис ниjе био познат у овом пустом краjу; он ниjе пропустио да преко своjих људи прати грофа M..., и jедног дана, кад je оваj изишао из стана дивне певачице, он се усред дана смело поjави на улици; додуше, био je на одличном коњу и добро наоружан. Свирачи, они што у Италиjи иду по улицама и коjи су каткад одлични, спустише своjе контрабасове под прозорима Фаустиним; пошто су претходно посвирали, запеваше доста добро jедну кантату у њену част. Фауста се помоли на прозору и лако уочи jедног младог човека, врло учтивог, коjи



je, коњу насред улице, прво поздрави, а затим стаде гледати погледима коjи су речито говорили. И поред одела претерано енглеског кроjа, коjе je Фабрис обукао, она убрзо познаде писца ватрених писама коjа су била узрок њеном одласку из Болоње. »Какво необично биће, рече у себи; чини ми се да ћу га заволети. Имам уза се сто златника, могу, дакле, сасвим оставити овог страшног грофа M ... У ствари, он je без духа и сасвим обичан, а занимљив je jедино због зверског изгледа своjих људи.«

Сутрадан, сазнавши да Фауста свакога дана, око jеданаест часова одлази у варош на мису у ону исту цркву Светога Jована, у коjоj се налазио гроб његовог претка архиепископа Асканиjа дел Донга, Фабрис се усуди да оде за њом. Истина, Лодовико му беше набавио лепу енглеску перику са особито лепом црвеном косом. О боjи ове косе, боjи пламена што му je сагоревао срце, он састави jедан сонет коjи се Фаусти веома допао; нека непозната рука беше се постарала да га стави на њен клавир. Ова чарка траjала je добрих осам дана; али, Фабрис нађе да, поред сваковрсних своjих покушаjа, ниjе постигао никакав стварни напредак; Фауста ниjе пристаjала да га прими. Он отера у краjност са своjим настраним поступцима; она je доцниjе говорила да га се боjала. Фабриса je задржавао само остатак наде да ће осетити оно што се зове љубав, али му je често било дуго време.

— Да идемо, господине, понављао му je Лодовико; ви нисте заљубљени; видим да сте врло хладнокрвни и невероватно разумни. Уосталом, досад нисте ништа постигли; из чисте срамоте бежимо одавде.

Фабрис хтеде да отпутуjе у првом тренутку зловоље, кад дознаде да Фауста треба да пева код воjвоткиње Сансеверине. »Можда ће оваj божанствени глас сасвим запалити моjе срце«, рече у себи; и он се усуди да се прерушен увуче у ову палату, у коjоj су га све очи познавале. Можете замислити воjвоткињино узбуђење кад, пред сам краj концерта, примети jедног човека у ливреjи, коjи je стаjао до врата великог салона: ово je држање подсећало на некога. Она потражи грофа Моску, коjи jоj тек тада саопшти велику и заиста невероватну лудост Фабрисову. Њему се она свидела. Ова љубав према некоj другоj, а не према воjвоткињи, веома му се допадала; гроф, савршено отмен човек кад ниjе реч о политици, придржавао се начела да не може бити срећан сем уколико je воjвоткиња срећна. «Спашћу га од њега самога, рече он своjоj приjатељици; замислите колико би се радовали наши неприjатељи кад би га затворили у овоj палати! Зато jа и имам овде више од сто своjих људи и зато сам вам и тражио кључеве од великог бањског замка. Он се понаша као неизмерно заљубљен у лепу Фаусту и досад ниjе могао да je преотме од грофа M.... код кога ова луда живи као нека краљица." Лице воjвоткињино одавало je наjвећи бол: Фабрис je био, дакле, обичан развратник, потпуно неспособан за какво нежно и озбиљно осећање.

— И да се не поздрави са нама! то му никад нећу моћи да опростим! рече наjзад; а jа му jош пишем свакога дана у Болоњу!

— Jа веома ценим његову уздржљивост, одговори гроф; неће да нас доведе у неприлику своjим подвигом, и биће врло забавно слушати га кад о њему буде причао.

Фауста je била исувише неозбиљна да би умела да прећути оно што je занима; сутрадан по концерту, на коме су њене очи све ариjе упућивале овом младом човеку у ливреjи, она исприча грофу M... како je неки непознат млад човек стално посматра.

— Где га виђате? упита гроф jаростан. — На улици, у цркви, одговори Фауста збуњено. Хтела je одмах да поправи своjу несмотреност или бар забашури све што би могло подсетити

на Фабриса: она се упусти у бескраjно описивање jедног крупног младог човека са црвеном косом и плавим очима; мора да je какав врло богат и неспретан Енглез или какав кнез. На ову реч гроф M..., коjи се ниjе одликовао тачношћу запажања, уобрази, што je веома годило његовоj суjети, да таj супарник ниjе нико други до пармски престолонаследник. Оваj jадни меланхолички младић, кога je чувало пет - шест гувернера, подгувернера, професора, итд., итд., коjи га нису пуштали да изиђе док претходно не одрже савет, бацао je необичне погледе на све иоле лепше жене, коjима му je било допуштено да се приближи. На воjвоткињином концерту, по своме положаjу, седео je испред свих слушалаца, на jедноj усамљеноj наслоњачи, три корака од лепе Фаусте, и његови су погледи необично вређали грофа M... Ова лудост претеране суjете: имати jедног кнеза за супарника, веома je занимала Фаусту, коjа je поткрепи са стотину простодушно датих поjединости.

— Ваше je порекло, рече она грофу, исто тако старо као лоза Фарнеза, коjоj таj млади човек припада.

— Шта кажете? Исто тако старо? Y моjоj породици нема копилана!10

Случаj je хтео да гроф M... ниjе никад имао прилике да види изближе овог тобожњег супарника, што га je утврдило у ласкавом уверењу да има jедног кнеза за противника. Доиста, кад га потреба његовог подухвата ниjе звала у Парму, Фабрис се бавио у шуми око Саке и на обалама Поа. Гроф M... био je много поноситиjи, али и обазривиjи, откако je почео мислити да се такмичи за срце Фаустино с jедним кнезом; он je замоли врло озбиљно да унесе наjвећу уздржљивост у све своjе

10

Пиетро - Лодовико, први владалац из породите Фарнезе, тако чувен са своjнх врлина, био je, као што je познато, ванбрачни

син папе Паола III



поступке. Пошто jоj je пао пред ноге, као љубоморан и страстан љубавник, он jоj сасвим отворено изjави да његова част изискуjе од ње да не буде играчка младога кнеза.

— Допустите, не бих била његова играчка кад бих га волела; jа нисам видела ниjедног кнеза пред своjим ногама.

— Ако попустите, настави он са охолим погледом, jа се нећу можда моћи да осветим кнезу, али ћу се зацело осветити.

И он изађе, залупивши врата за собом. Да се Фабрис поjавио у том тренутку, добио би спор. — Ако вам je живот мио, рече jоj увече, опраштаjући се с њом после представе, пазите да

никад не дознам да je млади кнез долазио у вашу кућу. Њему не могу ништа, сто му мука! али, немоjте да се опоменем да вама могу све.

— Ах! драги моj Фабрисе, узвикну Фауста, кад бих знала где да те нађем! Увређена суjета може да одведе далеко jедног младог човека, богатог и jош од колевке

окруженог ласкавцима. Искрена љубав коjу je гроф M... осећао према Фаусти пробуди се свом жестином; ниjе га задржавала ни опасност да се бори с jединцем владаоца код кога се налазио, као што му ниjе ни на ум пало да види тога кнеза или бар да га прати. Не могући да га нападне друкчиjе, M... се усуди да га начини смешним. »Бићу за свагда протеран из пармске државе, рече у себи; али шта ме се тиче!« Да je покушао да осмотри положаj свога неприjатеља, гроф M... би дознао да jадни млади кнез не излази никад без пратње од три-четири старца, досадних чувара етикециjе, и да му je jедино допуштено задовољство на свету била минералогиjа. И дању и ноћу мала палата, у коjоj je Фауста живела и у коjоj се окупљало отмене пармско друштво, била je опседнута осматрачима; M... je знао, час по час, шта je она радила, а нарочито шта се радило око ње. Jедно се може похвалити у мерама обазривости овог љубоморног човека: ова тако ћудљива жена ниjе у први мах имала поjма о овоме поjачаном надзору. Извештаjи свих његових агената казивали су грофу M... да се jедан врло млад човек, с црвеном периком, врло често виђа под Фаустиним прозорима, али уjвек друкчиjе прерушен. »То je очевидно млади кнез, рече M... у себи, иначе, зашто би се прерушавао. Али, човек као jа ниjе створен да му уступи. Да ниjе било узурпациjе Млетачке републике био, бих и jа кнез владалац.» На дан Св. Стевана извештаjи пшиjуна добише мрачниjу боjу; као да су казивали да Фауста почиње да одговара на удварање непознатога. »Jа могу сместа да отпутуjем с том женом! рече M— у себи; али шта! У Болоњи сам бежао пред дел Донгом; овде сад да бежим пред jедним кнезом! Али шта ће рећи таj млади човек? Могао би помислити да je успео да ме поплаши! До врага! Jа сам из исто тако добре куће као и он.« M... je био бесан, али да би његов jад превршио меру, полагао je, пре свега, на то да у очима Фаустиним, за коjу je знао да je подругљива, не изгледа смешан због своjе љубоморе. На дан Св. Стевана, дакле, пошто je провео с њом jедан час и био дочекан с предусретљивошћу коjа му je изгледала врхунац лицемерства, он je остави у jеданаест часова докле се она облачила да иде на службу у цркву Светог Jована. Гроф M... врати се кући, узе похабано црно одело jедног младог богослова и одjури у цркву. Изабрао je место иза jедног од гробова што красе трећу капелу на десноj страни, одакле je испод руке jедног кардинала, коjи je представљен на коленима на своме гробу, видео све што се догађало у цркви; ова статуа заклањала je светлост у дну капеле и довољно га je крила. Убрзо спази Фаусту коjа je долазила, лепша но икада; била je y особитоj хаљини и пратило jу je двадесет обожавалаца из наjвиших кругова. Осмех и задовољство блистали су у њеним очима и на њеним уснама. «Очевидно, рече у себи љубоморни гроф, она се нада да ће овде наћи човека кога воли и кога, можда одавно, захваљуjући мени, ниjе могла да види.« Одjедном, наjживља радост као да се удвоjи у Фаустиним очима. »Моj je супарник овде, рече M ... у себи, и његовом суjетном гневу ниjе било границе. Како ли jа изгледам овде у поређењу с jедним младим кнезом коjи се прерушио?« Али, ма колико да се трудно, никако ниjе успео да пронађе тог супарника кога су његови жудни погледи тражили на све стране.

Пошто je очима прелетала по свим деловима цркве, Фауста je сваког тренутка заустављала своjе погледе, испуњене љубављу и срећом, на онаj мрачни кут где M... беше сакривен. У jедном страсном срцу љубав je склона да преувелича и наjситниjе поjединости; она изводи из њих наjсмешниjе закључке; ниjе ли тако jадни M... дошао до убећења да га je Фауста видела, да je поред свег његовог усиљавања приметила његову страшну љубомору, да je хтела да му je пребаци и да га у исти мах утеши овим тако нежним погледима?

Кардиналов гроб, иза кога ce M... беше склонио ради посматрања, био je за четири до пет стопа уздигнут над мермерним подом светога Jована. Кад се служба око jедног часа свршила, већина верних разиђе се, и Фауста отпусти варошке лепотане под изговором да хоће да се исповеди; остала je на коленима, и њене очи, сад нежниjе и светли je, биле су непомично управљене на M ...: откако je остало врло мало света у цркви, њени je погледи нису више целу прелетали пре него ће се, пуни среће, зауставити на кардиналовоj статуи. »Колика пажња!« говорио je гроф M... у себи, мислећи да њега гледа. Фауста, наjзад, устаде и нагло изиђе, пошто je рукама учинила неколико необичних покрета. M..., ван себе од љубави и готово сасвим излечен од своjе луде љубоморе, напусти своjе место да полети у палату своjе драгане и да jоj по хиљаду пута захвали, кад, пролазећи испред кардиналовог гроба, спази jедног младог човека у црном оделу; ово кобно створење клечало je дотле



краj самог натписа на гробу, тако да су погледи љубоморног љубавника коjи су га тражили могли прелазити и преко његове главе и не видети га.

Оваj млади човек устаде, пође живо, и у истом тренутку би опкољен седморицом - осморицом људи, доста незграпних, необичног изгледа, и коjи као да су били у његовоj служби. M..., похита за њим, али готово неприметно, у узаном пролазу коjи образуjе дрвени заклон од промаjе на улазним вратима, зауставише га ови незграпни људи коjи су штитили његовог супарника; наjзад, кад je после њих изишао на улицу, могао je само видети како су се затворила врата на jедним неугледним колима у коjа су, по неком чудном контрасту, била упрегнута два особита коња и коjа je y тренутку изгубио из вида.

Он се врати кући дашћући од гнева; убрзо дођоше и његови осматрачи коjи му хладно саопштише да je тог дана таjанствени љубавник, прерушен у свештеника, врло побожно клечао уза сам гроб на уласку jедне мрачне капеле у цркви Светога Jована. Фауста беше остала у цркви све док ниje скоро сав свет изишао, и тада je брзо изменила неке знаке с тим непознатим; правила je рукама као неке крстове. M... одjури неверници; први пут она не могаде сакрити своjу забуну: исприча му с лажном безазленошћу заљубљене жене како je као и обично ишла у цркву Светог Jована, али да ниjе видела у њоj тог човека коjи jоj ниjе давао мира. На ове речи M... je, ван себе од љутине, назва последњом женом, каза jоj све што je видео своjим очима, и како je дрскост њеног лагања расла са оштрином оптуживања, трже нож и полете на њу. Фауста му врло хладнокрвно рече:

— Па добро, све на што се тужите цела je истина, али jа сам покушала да je сакриjем од вас да ваша смелост не би дошла на мисао о безумноj освети коjа би нас обоjе могла упропастити; jер, знаjте то jедном засвагда, по моjим претпоставкама, човек коjи ми не да мира своjим удварањем на таквом je положаjу да не зна за сметње своjоj вољи, бар у овоj земљи.

Пошто je врло вешто наговестила да M... нема наjзад, никаква права на њу, она рече да вероватно неће више ићи у цркву Светог Jована. M... je био силно заљубљен, мало кокетериjе могло се придружити обазривости у срцу ове младе жене, и он се осети обезоружаним. Паде мy на ум да остави Парму; млади кнез, ма како да je моћан, ниjе могао ићи за њим, или, ако би и пошао, не би више био нешто веће од њега. Али му охолост предочи да би оваj одлазак, ипак, изгледао као неко бекство, и гроф M... не хтеде више ни да мисли на то.

»Он и не слути присуство мог малог Фабриса, рече у себи певачица очарана, и сад ћемо моћи да му се до миле воље наругамо!«

Фабрис ниjе знао за своjу срећу: нашавши сутрадан певачицине прозоре брижљиво позатваране и не видећи je нигде, шала му поче изгледати исувише дуга. Поче га гристи савест. »У какав положаj доводим jадног грофа Моску, њега, министра полициjе! Сви ће мислити да je моj саучесник; изгледаће да сам дошао да учиним краj његовоj срећи! Али, ако напустим циљ за коjим сам тако дуго ишао, шта ће рећи воjвоткиња кад jоj будем причао своjе љубавне покушаjе?«

Jедно вече кад je, готов да одустане од своjе намере, овако предиковао себи, шврљаjући под високим дрветима коjа су раздваjала Фаустину палату од тврђаве, он примети како га прати неки шпиjун врло малог раста; узалуд je, да би га се опростио (отарасио), прошао кроз неколико улица, ово микроскопско створење изгледало je као приковано за његове стопе. Изгубивши стрпљење, он замаче у jедну пусту улицу дуж Парме, у коjоj су његови људи били у засели; на jедан његов знак они скочише на jадног малог шпиjуна коjи паде пред њима на колена; то беше Бетина, Фаустина собарица; после три дана чаме и затвора, преобучена у мушко одело да се сачува од ножа грофа M..., од кога су се и њена госпођа и она веома боjале, она се беше одважила да дође и каже Фабрису да га њена госпођа воли страсно и да гори од жеље да га види; али да не може више да се поjављуjе у цркви Светог Jована. »Било je краjње време, рече Фабрис у себи; живела истраjност!»

Мала собарица била je врло лепа, што je тргло Фабриса из његових моралних сањариjа. Она му саопшти да шеталиште и све улице кроз коjе je те вечери прошла брижљиво и неприметно чуваjу шпиjуни грофа M... Они беху узели под закуп собе или у приземљу или на првом спрату; сакривени иза завеса и у дубокоj тишини, посматрали су све што се догађа на улици, чак и наjусамљениjоj, и слушали шта се говори.

— Кад би ти шпиjуни познали моj глас, рече мала Бетина, била бих, по повратку кући, без милости убиjена ножем, а са мном можда и моjа jадна господарица.

Оваj страх чинио jу je особито лепом у Фабрисовим очима. — Гроф M..., настави она, бесан je, и госпођа зна да je готов на све ... Заповедила ми je да вам

кажем да би волела да je на сто миља одавде, с вама! Затим исприча шта се догодило на дан Св. Стевана и jарост грофа M... коjи ниjе изгубио

ниjедан од љубавних погледа и знакова што их je Фауста тог дана, занета љубављу према Фабрису, слала овоме. Гроф беше потргао нож, шчепао Фаусту за косу, и да ниjе сачувала присуство духа била би изгубљена.

Фабрис одведе лепу Бетину у jедан мали стан коjи je имао у близини. Он jоj исприча да je из Турина, да je син jедне велике личности коjа се сад налази у Парми, што га je приморавало да буде веома обазрив. Бетина му одговори, смеjући се, да je он много већи господин но што хоће да изгледа.



Нашем jунаку требало je мало времена док je схватио да га ова красна девоjка сматра за ништа мање него престолонаследника главом. Фауста je почела да се боjи и да воли Фабриса; зато je узела на себе да не каже ово име своjоj собарици и да jоj говори о кнезу. Фабрис наjзад признаде лепоj девоjци да je тачно погодила.

— Али, ако се моjе име разгласи, додаде, поред све љубави о коjоj сам твоjоj госпођи дао толико доказа, бићу приморан престати да je виђам, а министри мога оца, те пакосне хуље, коjе ћу jедног дана збацити, послаће jоj одмах налог да напусти земљу коjу je досад своjим присуством улепшавала.

Пред зору Фабрис склопи с малом собарицом више планова за састанак са Фаустом; он дозва Лодовика и jош jедног од своjих људи, врло вештог, коjи се споразумеше с Бетином, док je он писао Фаусти наjлуђе писмо; ситуациjа je допуштала наjтрагичниjа претеривања и Фабрис се ниje устезао. Тек у саму зору растаде се он с малом собарицом, коjа je била врло задовољна опхођењем младог кнеза.

Поновљено je стотину пута да, сад кад се Фауста споразумела са своjим љубавником, оваj неће више пролазити испод прозора мале палате сем кад може бити примљен, што ће му се дати на знање нарочитим знаком. Али, Фабрис, заљубљен у Бетину и убеђен да je при краjу с Фаустом, не могаде мировати у своме селу на две миље од Парме. Сутрадан, око поноћи, на коњу и с добром пратњом, дође под прозоре Фаустине да отпева jедну ариjу коjа je тада била у моди и у коjоj je изменио речи. »Не раде ли тако господа љубавници?» говорио je y себи.

Од како je Фауста изjавила да жели љубавни састанак, сва ова трка изгледала je Фабрису исувише дуга. »Не, jа je не волим, говорио je y себи, певаjући доста рђаво под прозорима мале палате; Бетина ми се чини сто пута лепша од Фаусте, и волео бих да ме она прими у овом тренутку.« Фабрис, доста мрзовољан, враћао се у своjе село, кад на пет корака од Фаустине палате навали на њега петнаест до двадесет људи; четворица њих шчепаше за узду његовога коња, а друга двоjица ухватише га за руке. Лодовико и Фабрисови bravi бише нападнути, али успеше да побегну; они опалише неколико пиштоља. Све се то десило у jедном тренутку: педесет упаљених буктиња поjави се на улици за трен ока и као неком чаролиjом. Сви ови људи били су добро наоружани. Фабрис беше скочио с коња, иако су га два човека држала; он покуша да се пробиjе; штавише, рани jедног од људи коjи су му стезали мишице рукама сличним менгелама; али се веома зачуди кад му таj човек рече с наjвећим поштовањем:

— Ваша Светлост одредиће ми добру пензиjу за ову рану, што je за мене боље но да паднем у злочин повреде величанства ако бих потргао мач против свог кнеза.

»Ево управо казне за моjу глупост! рече Фабрис у себи, да навучем проклетство због греха коjи ми ниjе изгледао нимало приjатан!«

Чим се мали покушаj борбе завршио, поjави се неколико слугу у свечаним ливреjама с jедном позлаћеном и чудно ишараном носиљком: то je била jедна од оних смешних носиљки коjима се маске служе за време месоjеђа. Шест људи, с ножем у руци, замолише Његову Светлост да уђе у њу, рекавши да свеж ноћни ваздух може нашкодити њеном гласу; одавали су тобоже наjдубље поштовање, име кнежево понављали су готово сваки час и готово вичући. И спровод се крете. Фабрис изброjа на улици преко педесет људи за запаљеним буктињама. Могло je бити jедан час уjутру, цео свет беше изишао на прозоре, ствар се одигравала с извесном озбиљношћу. »Jа сам се боjао ножева од стране грофа M.... рече Фабрис у себи, а он се задовољава да ме исмеjе; нисам мислио да има толико укуса. Али, мисли ли он заиста да има посла с jедним кнезом? Ако зна да сам само Фабрис, нож ми не гине!«

Ових педесет људи с буктињама и двадесет наоружаних људи, пошто су се дуго задржали под прозорима Фаустиним, одоше да пропарадираjу испред наjлепших палата у вароши. Маjордомуси, распоређени с обе стране носиљке, питали су с времена на време Његову Светлост има ли да им изда какву заповест. Фабрис не изгуби главу; при светлости коjу су просипале буктиње видео je да Лодовико и његови људи прате спровод уколико je то било могућно. Фабрис je говорио у себи: »Лодовико има свега осам до десет људи и не сме да нападне.« Из своjе носиљке Фабрис je видео врло добро да су људи, коjима je ова рђава шала била поверена, били наоружани до зуба. Он се тобоже смеjао с маjордомусима коjи су му били на услузи. После више од два часа триjумфалног хода виде да су се упутили на краj улице у коjоj je била палата Сансеверине.

Кад су савиjали у улицу коjа тамо води, он брзо отвори предња врата на носиљци, прескочи преко jедне мотке, обори jедним ударцем ножа jеднога од слугу коjи му je принео буктињу у лице, доби и сам jедан ударац ножем у раме, друга jедан слуга осмуди му браду своjом запаљеном буктињом, и Фабрис, наjзад, дође до Лодовика коме узвикну: »Убиj! убиj све што носи буктиње!« Лодовико размахну мачем и ослободи га двоjице људи коjи се беху надали за њим. Фабрис трчећи дође до врата на палати Сансеверина; вратар беше из радозналости отворио мала врата, висока три стопе, направлена у великим, и гледао je зачуђено оваj велики броj буктиња. Фабрис уђе jедним скоком и затвори за собом ова мала врата; затим отрча у башту и побеже кроз друга врата коjа су водила у jедну пусту улицу. Jедан час после тога био je ван вароши; у свануће прешао je границу



државе Модене и налазио се у сигурности. Увече je дошао у Болоњу. »Ово je био леп поход, рече у себи; нисам чак могао ни да говорим са своjом лепотицом.« Он похита да се писмима извини грофу и воjвоткињи, писмима обазривим, коjа, описуjући оно што се догађало у његовом срцу, нису могла казати ништа jедном неприjатељу. »Био сам заљубљен у љубав, писао je воjвоткињи; чинио сам све на свету да je познам; али, изгледа да ми je природа ускратила срце да волим и да будем меланхоличан; не могу да се уздигнем изнад обичног задовољства«, итд.

Не може се ни замислити колико се у Парми говорило о овом догађаjу. Таjанственост je дражила радозналост; безброj људи беху видели буктиње и носиљку. Али, ко je био таj човек кога су отели и коме je била указивана толика пажња? Сутрадан ниjедна позната личност ниjе била одсутна из вароши.

Мали свет коjи je становао у улици из коjе je заробљеник побегао говорио je, истина, да je видео jедан леш; али по дану, кад су се становници усудили изаћи из своjих кућа, они не нађоше других трагова борбе до много крви по калдрми. Преко двадесет хиљада радозналаца дођоше преко дана да посете улицу. Италиjанске вароши навикле су на необичне призоре, али увек знаjу зашто и како. Оно што се Парми ниjе допало у овоj прилици то je што ни после месец дана, кад се престало говорити jедино о шетњи при буктињама, нико, захваљуjући обазривости грофа Моске, ниjе могао погодити име супарника коjи je хтео да преотме Фаусту грофу M... Оваj љубоморни и осветољубиви љубавник беше побегао у самом почетку шетње. По заповести грофовоj Фауста би затворена у тврђаву. Воjвоткиња се много смеjала овоj малоj неправди коjу je гроф допустио себи да би сасвим пресекао радозналост кнежеву, коjи би, иначе, могао доћи до имена Фабрисовог.

У Парми се виђао jедан учен човек коjи беше дошао са севера да пише историjу средњег века; он je тражио рукописе по библиотекама, и гроф му беше дао сва могућа допуштења. Али оваj научник, jош врло млад, показа се велика прзница; мислио je, на пример, да цео свет у Парми гледа да га исмеjе. Доиста су покоjи пут улични мангупи ишли за њим због огромне риђе косе коjу je с поносом показивао. Научник je мислио да су му у кафани тражили претеране цене за сваку ствар и ниjе плаћао ни наjмању ситницу док ниjе потражио цену у путопису извесне госпође Штарк, коjи je доживео око двадесет издања, jер je обазривом Енглезу означавао шта стаjе jедна ћурка, jедна jабука, чаша млека, итд.

Увече оног истог дана кад je Фабрис вршио ону насилну шетњу, научник са црвеном гривом беше се наљутио у своjоj кафани и извадио из џепа мале пиштоље да се освети камериjеру коjи му je тражио два марjаша за jедну осредњу брескву. Одмах су га ухапсили, jер je носити мале пиштоље велики злочин!

Како je оваj раздражљиви научник био дугачак и сув, грофу паде на памет, сутра уjутро, да га представи у очима кнеза као дрског човека коjи je, хотећи да преотме Фаусту грофу M..., био исмеjан. Ношење џепних пиштоља казни се у Парми са три године робиjе, али се ова казна никад не примењуjе. После петнаест дана затвора, за време коjих je научник видео само jедног адвоката коjи га je страшно уплашио суровим законима коjе je малодушност људи на власти прописала против оних што носе скривено оружjе, други jедан адвокат обиђе затвор и исприча му шетњу на коjу je гроф M... приморао jедног супарника коjи je остао непознат. Полициjа неће да призна кнезу да ниjе могла сазнати ко je таj супарник.

— Признаjте да сте се хтели допасти Фауста, да вас je педесет разбоjника напало у тренутку кад сте певали под њеним прозором, да су вас читав час шетали у носиљци указуjући вам само поштовање. Ово признање нема ничега што понижава; од вас се тражи само jедна реч. Чим je изговорите, и тако изведете полициjу из неприлике, она ће вас попети на jедна поштанска кола и одвести на границу, где ће вам пожелити лаку ноћ.

Научник се опирао месец дана; два-три пута хтео je кнез да га доведе у министарство унуграшњих дела и да присуствуjе његовом испиту. Али je на то наjзад и заборавио, кад се историчар, коме беше додиjало, реши да све призна, те би одведен на границу. Кнез je остао убеђен да je супарник грофа M... имао шуму риђе косе.

Три дана после оне шетње, док се крио у Болоњи и са верним Лодовиком тражио средства да наће грофа M ..., Фабрис дознаде да се и оваj криjе у jедном планинском селу на путу за Фиренцу. Гроф je имао уза се свега троjицу од своjих булиjа; сутрадан, кад се враћао из шетње, ухватише га осам људи под образинама коjи су се представили као пармски жандарми. Пошто су му везали очи, одведоше га у jедну крчму две миље дубље у планину, где je дочекан са свима могућим обзирима и где му je дата обилна вечера. Изнели су на сто наjбоља италиjанска и шпанска вина.

— Jесам ли jа државни затвореник? упита гроф. — Боже сачуваj, одговори му врло учтиво маскирани Лодовико. Ви сте увредили jедног

обичног господина подухвативши се да га прошетате у носиљци; он хоће да се сутра уjутро биjе с вама. Ако га у двобоjу убиjете, наћи ћете два добра коња, новац и припремљене конаке на путу за Ђенову.

— Како се зове таj разметљивац? упита гроф љутит. — Зове се Бомбас. Ви ћете сами бирати оружjе и имаћете добре, исправне сведоке, али jедан



од вас двоjице треба да умре! — То je, дакле, мучко убиство! рече гроф M... уплашен. — Не даj боже! то je просто двобоj на живот и смрт с jедним младим човеком кога сте у поноћ

водили кроз пармске улице и коjи би остао осрамоћен ако бисте остали у животу. Jедан од вас двоjице сувишан je на земљи; зато гледаjте да га убиjете; имаћете мачеве, пиштоље, сабље, све врсте оружjа коjе смо могли набавити за неколико часова, jер je ваљало хитати; болоњска je полициjа врло приљежна, као што можете знати, и не треба да спречи оваj двобоj потребан части младог човека кога сте исмеjали.

— Али, ако je таj млади човек jедан кнез... — То je jедан обичан човек као и ви, и чак много мање богат но ви, али хоће да се бори на живот и смрт, и натераће вас да се борите, то вам унапред кажем.

— Jа се не боjим ничега на свету! узвикну М... — То ваш противник наjватрениjе жели, одговори Лодовико. Сутра, рано уjутро, спремите се

да браните своj живот; напашће га човек коjи има разлога да буде врло љут и коjи вас неће штедети; понављам вам да ћете ви бирати оружjе; и напишите тестамент.

Сутрадан око шест часова уjутро донеше грофу M... доручак, затим отворише jедна врата у соби у коjоj су га чували и замолише га да пређе у двориште jедне сеоске крчме; то je двориште било ограђено живом оградом и доста високим зидовима; сва врата на њему била су брижљиво затворена. У jедном куту, на столу куда позваше грофа да приђе, било je неколико боца вина и ракиjе, два пиштоља, два мача, две сабље, хартиjе и мастила; око двадесет сељака било je на прозорима крчме, коjи су гледали у двориште. Гроф их je преклињао за милост.

— Хоће да ме убиjу, викао je, спасите ме! — Варате се или хоћете да преварите, довикну му Фабрис, коjи je био у противном углу

дворишта, поред стола са оружjем. Он беше скинуо капут, а лице му je било покривено jедном од оних образина од гвоздене жице

какве се налазе по борачким дворанама. — Позивам вас, додаде Фабрис, да узмете образину од гвоздене жице коjа je поред вас, а

затим да ми приђете с мачем или с пиштољима; као што вам je речено синоћ, вама je остављен избор оружjа.

Гроф M... правио je безброjне тешкоће и као да ниjе био нимало рад да се бори; Фабрис, са своjе стране, боjао се да не дође полициjа, мада су били у планини, на добрих пет миља од Болоње. Он, наjзад, упути своме противнику неколико наjтежих увреда, и тако, на своjу срећу, разгневи грофа M..., коjи шчепа мач и пође на Фабриса. Борба je почела доста млитаво.

После неколико минута прекиде je нека велика граjа. Наш jунак осети да се упустио у ствар коjа би целог његовог живота могла бити за њега предмет пребацивања или бар клеветничких оптуживања. Стога беше послао Лодовика у село да му набави сведоке. Лодовико je дао новаца странцима коjи су радили у jедноj оближњоj шуми; ови су доjурили с великом граjом, мислећи да треба убити неприjатеља, човека коjи je плаћао. Кад су дошли у крчму, Лодовико их замоли да добро отворе очи и да мотре да се коjи од ова два млада човека што се боре не понаша издаjнички и не прибегава недопуштеним средствима.

Борба, коjу за часак беху прекинули узвици сељака пуни претње, ниjе се настављала. Фабрис поново увреди надменост грофову.

— Господине грофе, довикну му, кад je човек безобразан, треба да je и храбар. Jа знам да су услови тешки за вас; ви више волите да плаћате људима коjи су храбри.

Гроф, поново уврећен, стаде му довикивати да je дуго посећивао борачку дворницу чувеног Батистина у Напуљу и да ће казнити његов безобразлук; грофа M ... попово обузе гнев и он се доста одважно упусти у борбу, што ниjе спречило Фабриса да му зада врло леп ударац мачем у груди, коjи га je задржао у постељи неколико месеци. Указуjући прву помоћ рањеноме, Лодовико му шану на уво:

— Ако оваj двобоj прокажете полициjи, биђете убиjени ножем у своjоj постељи. Фабрис побеже у Фиренцу; како се у Болоњи крио, тек je y Фиренци примио сва воjвоткињина

прекорна писма, - она ниjе могла да му опрости што je дошао на њен концерт, а ниjе покушао да говори с њом. Фабрис je био очаран писмима грофа Моске; она су одисала искреним приjатељством и наjплеменитиjим осећањима. Он je погодио да je гроф писао у Болоњу да би одстранно сумњу коjа би могла пасти на њега, односно двобоjа. Полициjа je била савршено праведна: утврдила je да су се два странца, од коjих je само jедан, рањени (гроф М...), био познат, борила мачевима пред више од тридесет сељака, међу коjима се при краjу борбе налазио и сеоски парох коjи се узалуд упињао да растави борце. Како име Ђузепа Босиjа ниjе било поменуто, после непуна два месеца Фабрис се усуди да се врати у Болоњу, убеђен више но икад да га je судбина осудила да никад не упозна племениту и духовну страну љубави. То je ça задовољством врло опширно обjаснио воjвоткињи; био je сит свог усамљеног живота и жудео je сад ватрено за лепим вечерима коjе je проводио између грофа и овоjе тетке. Откако je од њих отишао, ниjе више осетио приjатности доброга друштва.

»Толико су ми додиjали љубав коjу сам хтео да унознам и Фауста, писао je воjвоткињи, да, кад



би ми њена ћуд била jош наклоњена, не бих прешао ни двадесет миља да je опоменем на њену реч; зато не боj се, као што ми кажеш, да ћу отићи до Париза, где сад она, како видим, даjе представе са огромним успехом. Превалио бих све могуће миље да проведем jедно вече с тобом и с грофом, коjи je тако добар за своjе приjатеље.«

КЊИГА ДРУГА

Своjом сталном галамом ова република би нас спречила да уживамо у наjбољоj монархиjи.

(Књига II)

XIV

Док je Фабрис ишао у лов на љубав, дотле je y jедном селу у близини Парме државни тужилац Раси, коjи ниjе знао да je Фабрис тако близу њега, и даље водио истрагу по његовоj кривици као да je какав либерал: тобоже ниjе могао да нађе сведоке, или, боље рећи, заплашио je оне коjи би сведочили у Фабрисову корист; и, наjзад, после врло вештог рада од скоро годину дана, и отприлике два месеца по последњем повратку Фабриса у Болоњу, jедног извесног петка, маркиза Раверси, ван себе од радости, рече jавно у своме салону да ће пресуда, коjа je jош пре jедног часа донета против младог дел Донга, сутра бити поднета кнезу на потпис и да ће je оваj одобрити. Неколико минута доцниjе воjвоткиња je сазнала за ове речи своjе неприjатељице.

»Изгледа да грофа врло рђаво обавештаваjу његови агенти! рече она у себи; jош jутрос je мислио да се пресуда не може донети пре осам дана. Можда му не би било криво да удаљи из Парме мог младог епископског намесника; али, додаде певаjући, дочекаћемо да се врати, и jедног дана биће наш архиепископ.» Воjвоткиња зазвони:

— Искупите сву послугу у чекаоницу, рече своме собару, па и куваре; извадите код команданта сместа потребно одобрење да добиjем четири поштанска коња, и, наjзад, нека ти коњи, наjдаље за пола часа, буду упрегнути у моjа кола.

Све жене у кући биле су заузете спремањем сандука; воjвоткиња брзо обуче jедну путничку хаљину, не казуjући ништа грофу; на помисао да га мало исмеjе, била je сва радосна.

— Драги моjи, рече искупљеноj послузи, сазнала сам да ће моj jадни братанац бити у одсуству осуђен што je био тако дрзак да брани своj живот од jедног напасника, Ђилетиjа, коjи je хтео да га убиjе. Сваки je од вас могао видети колико je Фабрис по природи тих и скроман. С пуно права љута на ову тешку увреду, jа полазим за Фиренцу; свакоме од вас остављам плату за десет година; ако будете у невољи, пишите ми, и док будем имала и jедан цекин, биће коjа пара и за вас.

Воjвоткиња je мислила тачно оно што je говорила, и на њене последње речи послуга бризну у плач; и њоj самоj биле су очи влажне; она додаде узбућеним гласом:

— Молите се богу за мене и за монсењера Фабриса дел Донга, првог намесника диjецезе, коjи ће сутра уjутро бити осуђен на робиjу или, што би било мање глупо, на смрт.

Сузе слугу удвостручише се и мало-помало претворите се у готово бунтовничке узвике. Воjвоткиња се попе у своjа кола и одвезе се у кнежев двор. Иако je било у невреме, она замоли за аудиjенциjу преко генерала Фонтане, дежурног ађутанта; како ниjе била у свечаноj хаљини за приjем, ађутант се беше згрануо. Што се тиче кнеза, он ниjе био нимало изненађен, а jош мање љут због ове молбе за аудиjенциjу. »Видећемо сузе коjе ће пролити лепе очи, рече у себи трљаjући руке. Дошла je да моли за милост; но, да се jедном и ова охола лепота понизи! А и била je већ сувише несносна са своjим држањем независне жене! Ове тако речите очи као да су ми увек говориле, на наjмању ствар коjа би je увредила: Напуљ и Милано били би много приjатниjе боравиште но наша мала Парма. Додуше, jа не владам Напуљем или Миланом; али тек, ова велика госпођа дошла je да моли за нешто што зависи jедино од мене и што она гори од жеље да добиjе; jа сам увек мислио да ће ми долазак овог братанца омогућити да извучем за себе кад-тад неку корист.«

Док се смешно на ове мисли и предавао овим приjатним предвиђањима, кнез се шетао по своме кабинету, на чиjим je вратима генерал Фонтана стаjао непомичан као воjник у ставу »мирно«. Видећи светле очи кнежеве и опомињући се путничке хаљине воjвоткињине, он помисли да je дошло до распада монархиjе. Његовом запрепашћењу ниjе било више граница кад чу да му кнез рече:

— Замолите госпођу воjвоткињу да причека jедно четврт часа. Генерал ађутант окрете се на лево круг као воjник на паради; кнез се опет насмеши: «Фонтана

ниjе навикао, рече у себи, да ова охола воjвоткиња чека; зачуђено лице с коjим ће jоj саопштити jедно четврт часа чекања припремиће пут дирљивим сузама коje ће се у овом кабинету пролити.« Ово четврт часа било je право уживање за кнеза; ходао je чврстим и одмереним кораком, владао je. »Овде je сад главно не рећи ништа што ниjе на своме месту; ма каква да су моjа осећања према воjвоткињи, не треба никако заборављати да je то jедна од наjвећих госпоћа на моме двору. Како je Луj XIV говорио кнегињицама своjим кћерима кад je имао разлога да буде незадовољан с њима?« И његове очи зауставише се на слици великога краља.



Наjлепше je било то што кнезу ни на памет ниjе падало да се упита да ли да помилуjе Фабриса и какво би то помиловање било. Наjзад, после двадесет минута, верни Фонтана поново се поjави на вратима, али без иjедне речи.

— Воjвоткиња Сансеверина може ући, викну кнез театрално. »Сад ће почети сузе«, рече у себи, и као да се припрема на jедан такав призор извади своjу

мараму. Никад воjвоткиња ниjе била тако чила и тако лепа; као да ниjе имала ни двадесет пет година.

Кад je видео како њен ситан корак, брз и лак, jедва додируjе простирку, jадни ађутант умало сасвим не изгуби главу.

— Пре свега имам да молим Вашу Светлост за опроштење, рече воjвоткиња своjим лаким и веселим гласом; била сам тако слободна да изађем пред њу у оделу коjе управо не приличи, али Ваша Светлост толико ме je навикла на своjу доброту да сам се усудила надати се да ми и овом приликом неће замерити.

Воjвоткиња je говорила доста лагано да би имала времена да ужива у кнежевом лицу; оно je било дивно због дубоког чуђења и остатка достоjанствености коjу je joш одавао положаj главе и руку. Кнез je био као громом погођен; своjим танким, неприjатним и збуњеним гласом узвикивао je с времена на време, jедва изговараjући: како! како! Воjвоткиња, као из поштовања, пошто je свршила своj поздрав, даде му довољно времена да говори; затим додаде:

— Слободна сам надати се да ће Ваша Светлост благоволети опростити ми што сам у овом непристоjном оделу.

Али, док je овако говорила, њене подругљиве очи сиjале су тако живим сjаjем да га кнез ниjе могао поднети; он погледа у таваницу, што je код њега био знак наjвеће забуне.

— Како! како! рече опет; затим срећом нађе jедну реченицу: — Госпођо воjвоткињо, седите, молим вас.

И он сам примаче jедну наслоњачу са доста љубазности. Воjвоткиња ниjе остала неосетљива према овоj учтивости и ублажи жестину свога погледа.

— Како! како! понови кнез опет, намештаjући се на своjоj наслоњачи, на коjоj, рекао би човек, ниjе могао да нађе згодан положаj.

— Хоћу да се користим ноћном свежином да путуjем, настави воjвоткиња, и како моjе одсуство може потраjати дуже, нисам хтела да напустим државу Његове Узвишене Светлости а да jоj не захвалим на своj доброти коjу ми je, за ових пет година благоволела указивати.

На ове речи кнез, наjзад, разумеде у чему je ствар; он пребледе: то je био отмен човек кога je наjвише болело кад би се преварио у своjим предвиђањима; затим заузе величанствен став потпуно достоjан слике Луjа XIV, коjа му je била пред очима. »У добар час, рече у себи воjвоткиња, сад je човек.«

— А шта je повод том наглом одласку? упита кнез доста одлучним гласом. — Ту сам намеру одавно имала, одговори воjвоткиња, али jедна мала увреда нанета

монсињору дел Донго, кога ће сутра осудити на смрт или на робиjу, убрзала je моj одлазак. — А у коjу варош идете? — У Напуљ, мислим. Она додаде устаjући: — Остаjе ми само да се опростим од Ваше Узвишене Светлости и да jоj наjпонизниjе

захвалим на Њеноj некадашњоj доброти. Сад je она говорила тако одлучним гласом да кнез виде да je кроз две секунде свему краj;

пошто je одлазак био разглашен, знао je да je сваки споразум немогућан; она ниjе била жена коjа ће одустати од своjе намере. Он похита за њом:

— Али, ви добро знате, госпођо воjвоткињо, рече jоj узевши je за руку, да сам вас jа увек волео, и то приjатељством коме je само до вас стаjало да дате друго име. Jедно je убиство извршено, то се не може порицати; jа сам поверио истрагу своjим наjбољим судиjама ...

На ове речи воjвоткиња се исправи колико je висока; сваки траг поштовања и чак пристоjности ишчезе у трен ока; jасно се поjави увређена жена, и то увређена жена коjа се обраћа лицу за коjе зна да je неискрено. Са изразом наjвећег гнева и чак презирања она рече кнезу, удараjући гласом на сваку реч:

— Jа остављам занавек државу Ваше Светлости да никад више не чуjем име судиjе Расиjа и осталих срамних убица коjи су осудили на смрт мога братанца и толике друге; ако Ваша Светлост неће да унесе осећање горчине у последње тренутке коjе проводим поред jедног кнеза, учтивог и духовитог кад ниjе обманут, jа je наjпонизниjе молим да ме не подсећа на те срамне судиjе коjи се продаjу за хиљаду талира или jедан орден.

На jединствен и, пре свега, искрен тон коjим су ове речи биле изговорене, кнез уздрхта; он се у jедном тренутку побоjа да његово достоjанство не буде доведено у питање каквом jош непосредниjом оптужбом, али, углавном, његово узбуђење заврши се убрзо задовољством: он се дивио воjвоткињи; цела њена личност достигла je y том тренутку божанствену лепоту. »Боже! како je лепа! рече кнез у себи; мора се штошта прогледати кроз прсте jедноj тако jединственоj жени да jоj



можда нема равне у целоj Италиjи ... Ко зна, са мало добре политике можда не би било немогућно начинити je jедног дана своjом драганом; колика разлика између jедног оваквог створења и оне лутке маркизе Балби, коjа сваке године краде бар три стотине хиљада франака моjим jадним поданицима... Него, да ли сам je добро чуо? помисли одjедном; рекла je: осудили мога братанца и толике друге.« На то поново надjача гнев и, са висине достоjне наjвишег положаjа, кнез рече после кратког ћутања:

— А шта би требало урадити да госпођа не отпутуjе? — Нешто што ви нисте у стању урадити, одговори воjвоткиња наjгорчом ирониjом и нимало

прикривеним презирањем. Кнез je био ван себе, али je навици свога неограниченог владалачког позива имао да захвали

за моћ да одоли првом покрету. »Треба добити ову жену, помисли; то сам дужан себи, а затим je уништити презрењем ... Ако изађе из ове собе, никад je више нећу видети...« Али, ван себе од гнева и мржње, какав je био у том тренутку, како да нађе реч коjа би могла у исти мах задовољити обзире коjе je дуговао себи и навести воjвоткињу да не напусти сместа његов двор? »Не може се, помисли, ни поновити ни учинити смешним jедан гест«, и он стаде између воjвоткиње и врата од свога кабинета. Мало после тога чу како неко лагано куца на врата.

— Коjи je таj глупак, узвикну он псуjући свом снагом своjих плућа, коjи je таj глупак што ми сад досаћуjе своjим будаластим присуством?

Jадни генерал Фонтана показа своjе бледо, и сасвим збуњено лице и, као човек коjи je y агониjи, промуца ове речи:

— Његова Екселенциjа гроф Моска моли за част да буде примљен. — Нека уђе! рече кнез вичући; и кад се Моска поклонио, он му рече: — Ево, госпођа

воjвоткиња Сансеверина хоће овог часа да иде из Парме да би се настанила у Напуљу, а уз то понаша се према мени врло непристоjно.

— Како? рече Моска и пребледе. — Шта! ви нисте знали за таj одлазак? — Нисам о њему имао ни поjма; оставио сам госпођу у шест часова веселу и задовољну. Ове речи учинише на кнеза невероватан утисак. Он, пре свега, погледа Моску; његово све

веће бледило увери га да говори истину и да ниjе саучесник воjвоткињине ћуди. »У том случаjу, рече у себи, изгубио сам je занавек; и задовољство и освета, све оде у исти мах. У Напуљу ће састављати са своjим братанцем Фабрисом епиграме о великом гневу малог пармског кнеза.« Он погледа воjвоткињу: наjсилниjе презирање и гнев борили су се у њеном срцу; њене очи беху у том тренутку управљене на грофа Моску и тако фине црте ових лепих уста изражавале су наjдубље ниподаштавање. Цело jоj je лице говорило: подли дворанин! »И тако, помисли кнез, пошто jу je добро загледао, изгубио сам ово средство да je вратим у ову земљу. Већ у овом тренутку, ако изађе из кабинета, изгубљена je за мене. Богзна шта ће рећи у Напуљу за моjе судиjе. И са свом духовитошћу и божанственом моћи убеђивања коjе jоj je небо подарило цео ће jоj свет веровати. Створиће ми глас смешног тиранина коjи устаje ноћу да загледа испод своje постеље.» И тада, jедним вештим заобиласком, као да се шета да би стишао своjу узруjаност, кнез поново стаде испред врата свога кабинета; гроф je стаjао десно од њега, на три корака даљине, блед, поражен и обузет таквим дрхтањем да je био приморан да се наслони на столицу на коjоj je воjвоткиња седела у почетку аудиjенциjе и коjу кнез, у jедном тренутку гнева, беше далеко одгурнуо. Гроф je био заљубљен. »Ако воjвоткиња оде, и jа ћу за њом, говорио je у себи; али, хоће ли хтети да je пратим? то je питање.«

Лево од кнеза, стоjећи скрштених руку коjе беше притисла на груди, воjвоткиња га je гледала с дивним пркосом; потпуно и дубоко бледило беше наступило иза живог руменила коjе je до малопре оживљавало ову дивну главу.

Кнез je, насупрот овим двема особама, имао црвено лице и неспокоjан израз; његова лева рука грозничаво се играла крстом обешеним о ленту ордена, коjу je носио под оделом; десном руком гладио je браду.

— Шта ћемо сад? рече он грофу, не знаjући ни сам шта да ради и понесен навиком да га за све пита за мишљење.

— Заиста, не знам, Светлости, одговори гроф са изразом човека коjи je на издисаjу. Jедва je могао да изговори ове речи. Тон његовог гласа био je кнезу прва утеха коjу je његов

увређени понос нашао у аудиjенциjи, и то мало задовољство дало му je прилике за jедну реченицу спасоносну по његово самољубље.

— Е, видите, рече, jа сам наjразумниjи од свих троjе. Оставићу сасвим по страни своj положаj у свету; говорићу као приjатељ, и, додаде с jедним лепим осмехом благовољења коjи je подсећао на осмех из срећних времена Луjа XIV, као приjатељ коjи говори приjатељима: госпођо воjвоткињо, шта треба да учинимо па да заборавите на своjу пренагљену одлуку?

— Заиста, не знам ни сама, одговори воjвоткиња с дубоким уздахом; заиста, не знам ни сама, толико ми je Парма одвратна.

У овим речима ниjе било ни мало заjедљиве намере; видело се да из њених уста говори сушта искреност.



Гроф jоj се живо окрете; душа дворанина саблазнила се; затим управи на кнеза поглед пун молбе. С много достоjанствености и хладнокрвности кнез остави да прође неколико тренутака; затим, обраћаjући се грофу:

— Видим, рече, да je ваша лепа приjатељица потпуно изван себе; то je сасвим природно, она обожава свога братанца.

И окренувши се воjвоткињи с наjљубазниjим погледом и у исто време са изразом коjим се наводе речи из jедне комедиjе додаде:

— Шта човек треба да учини да се допадне тим очима? Воjвоткиња je имала времена да размисли; гласом одсечним и лаганим, и као да диктира своj

ултиматум, она одговори: — Његова Светлост написаће ми jедно љубазно писмо, од онаквих каква она уме тако лепо да

пише; казаће ми да, пошто ниjе ни мало уверена у кривицу Фабриса дел Донга, првог епископског намесника, неће потписати пресуду кад joj je буду подпели и да ће ова неправедна истрага бити коначно прекинута. — Како, неправедна! узвикну кнез и поцрвене до беоњаче, поново обузет гневом.

— То ниjе све, одговори воjвоткиња с римским поносом; jош вечерас, а, додаде гледаjући у сат, већ je jеданаест и четврт, jош вечерас Његова Светлоет поручиће маркизи Раверси да jоj саветуjе да оде на село како би се одморила од умора коjи jоj je морала проузроковати извесна кривична парница о коjоj je говорила у своме салону у почетку вечерашње забаве.

Кнез je корачао по своме кабинету као бесан. — Je ли ко икад видео овакву жену? узвикну, она нема према мени нимало поштовања. Воjвоткиња одговори с наjвећом учтивошћу: — Никад ми у животу ни на памет ниjе падало да не одам дужно поштовање Вашоj узвишеноj

Светлости; Ваша Светлост je благоволела рећи да говори као приjатељ приjатељима. Jа, уосталом, нимало не желим да останем у Парми, додаде гледаjући грофа с краjњим презиром.

Оваj поглед преломи кнеза, дотле врло неодлучног, мада би његове речи могле изгледати као нека обавеза: али, он ниjе нимало полагао на речи.

Измењано je jош неколико реченица; наjзад, гроф Моска доби налог да напише љубазно писмо коjе je воjвоткиња тражила. Он изостави реченицу да ће ова неправедна истрага бити коначно прекинута. »Довољно je, рече у себи, да кнез обећа да неће потписати пресуду коjа му буде поднета.» Кнез му погледом захвали потписуjући писмо.

Гроф je веома погрешио; кнез je био уморан и потписао би све. Он je мислио да се лепо извукао из незгоде, jер су целу ову ствар руководиле у његовим очима ове речи: »Ако воjвоткиња оде, моj ће двор пре него што проће осам дана бити страшно досадан.« Гроф примети да кнез исправља датум и да ставља сутрашњи. Он погледа на сат: била je скоро поноћ. У овом исправљању датума министар je видео само ситничарску жељу да се пружи доказ о тачности и доброj владавини. Што се тиче прогонства маркизе Раверси, ниjе написао писмо; кнез je осећао нарочито задовољство да шаље људе у прогонство.

— Генерале Фонтана! узвикну, отвараjући врата. Генерал се поjави с лицем тако зачуђеним и тако радозналим да воjвоткиња и гроф изменише

jедан весео поглед, и таj их je поглед помирио. — Генерале Фонтана, рече кнез, сешћете у моjа кола коjа чекаjу под колонадом, отићи ћете

маркизи Раверси и приjавићете jоj се; ако je y постељи, додаћете да вас jа шаљем, и кад уђете у њену собу, рећи ћете тачно ове речи, а не шта друго: »Госпођо маркизо, Његова Светлост препоручуjе вам да сутра, пре осам часова уjутру, отпутуjете у ваш замак Вележа; Његова Светлост саопштиће вам кад можете да се вратите у Парму.«

Кнез потражи погледом очи воjвоткиње, коjа му се, не захваљуjући му као што се надао, поклони с наjдубљим поштовањем и брзо изиђе.

— Каква жена! рече кнез обраћаjући се грофу Моски. Оваj je, очаран изгнанством маркизе Раверси коjе му je олакшавало све поступке као

министра, говорио добрих по часа као савршен дворанин; хтео je да утеши частољубље владаочево и растао се с њим тек кад je видео да je сасвим убеђен како анегдотична историjа Луjа XIV ниjе имала лепше странице од ове коjу je он оставио своjим будућим историчарима.

Вративши се кући, воjвоткиња затвори врата и рече да не пуштаjу никога, па ни самог грофа. Хтела je да остане сасвим сама и да мало размисли о сцени коjа се малопре одиграла. Радила je насумце и ради свог задовољства у дотичном тренутку; али, ма на какав корак да je себе навела, истраjала би одлучно. Не би себи пребацивала кад би повратила своjу хладнокрвност, jош мање би се покаjала; такав je био карактер ове жене, коме je имала да захвали што je jош у тридесет шестоj години била наjлепша жена на двору.

У овоме тренутку сневала je о томе какву би приjатност могла Парма да jоj пружи, као што би радила по повратку с каквог дугог пута, толико je од девет до jеданаест часова чврсто веровала да напушта ову земљу занавек.



»Jадни гроф изгледао je врло смешан кад je у кнежевом присуству сазнао за моj одлазак... У ствари, он je љубазан и ретко племенит човек. Оставио би своjа министарства да пође са мном... Али, стоjи и то да ми за пуних пет година ниjе имао да пребаци ни за какву погрешку. Колико би пред олтаром венчаних жена могло тако да каже своме господару? Ваља признати и то да се гроф не прави нимало важан и да ниjе уображен; не улива ни наjмање жељу да га човек превари; преда мном се увек чисто стиди своjе моћи ... Изгледао je врло смешан у присуству свога господара; да je ту, пољубила бих га... Али, низашта на свету не бих пристала да забављам jедног министра коjи je изгубио свој портфељ, то је болест коjу лечи само смрт и ... од коjе се умире. Каква би несрећа била бити млад министар! Треба да му о томе пишем; то je jедна од оних ствари коjе треба да зна званично пре него што се завади са своjим кнезом ... Али, jа сам заборавила на своjу добру послугу.«

Воjвоткиња зазвони. Њене су жене jош непрестано слагале ствари у сандуке; кола су била под капиjом и све се више пунила; сва послуга коjа ниjе била запослена беше се скупила око кола, са сузама у очима. Чекина, коjа je y нарочитим приликама улазила код воjвоткиње, саопшти jоj све ове поjединости.

— Кажи им да доћу горе. Jедан тренутак после тога она преће у чекаоницу. — Обећано ми je, рече им, да пресуду против мог братанца суверен (тако се говори у Италиjи)

неће потписати; зато сам одложила своj одлазак. Видећемо да ли ће моjи неприjатељи имати толико утицаjа да измене ову одлуку.

После кратког ћутања слуге повикаше: »Живела госпођа воjвоткиња!» и ударише у бурно пљескање. Воjвоткиња, коjа je већ била у оближњоj соби, поново се поjави као глумица коjоj пљескаjу, поклони се врло отмено своjим млађима и рече им:

— Приjатељи, хвала вам. Да им je jедну реч рекла, сви би у том тренутку пошли на двор да га нападну. Она даде знак

jедном постиљону, некадашњем криjумчару и човеку потпуно оданом, коjи пође за њом. — Обући ћеш се као имућан сељак, изићи ћеш из Парме како знаш, наjмићеш jедна кола и

отићи ћеш што брже можеш у Болоњу. Ући ћеш у Болоњу као човек коjи се шета, на флорентинску капију, и предаћеш Фабрису, коjи je y Пелегрину, jедан пакет коjи ће ти дати Чекина. Фабрис се криjе и зове се тамо г. Ђузепе Боси; пази да га случаjно не одаш и прави се да га не познаjеш; моjи ће неприjатељи послати можда шпиjуне да те прате. Фабрис ће те послати натраг кроз неколико часова или кроз неколико дана; нарочито у повратку треба да удвостручиш пажњу да га не издаш.

— Ах! људи маркизе Раверси! узвикну постиљон; ми их чекамо, и кад би госпођа хтела, њих би брзо нестало.

— Jедног дана можда; али да нисте ништа чинили без мог наређења, ако вам je глава мила. Воjвоткиња je хтела да пошаље Фабрису препис кнежевог писма; ниjе могла да одоли

задовољству да га забави и додаде неколико речи о сцени коjа je изазвала писмо; неколико речи претвори се у писмо од десет страна. Она поново дозва постиљона.

— Можеш поћи тек у четири часа, рече му, кад се капиjа отвори. — Jа сам мислио да проћем кроз велики канал; имао бих воду до гуше, али бих прошао ... — Не, рече воjвоткиња, нећу да излажем грозници jедног од своjих наjверниjих слугу.

Познаjеш ли ти кога код монсињора архиепископа? — Други кочиjаш je моj приjатељ. — Ево ти jедно писмо за тог светог прелата; уђи нечуjно у његову палату; нека те одведу

собару; не бих хтела да буде монсињора. Ако се већ затворио у своjу собу, проведи ноћ у палати и, како он обично устаjе зором, сутра изjутра, у четири часа приjави се у моjе име, замоли светог архиепископа за благослов, предаj му оваj пакет и прими писма коjа ће ти можда дати за Болоњу.

Воjвоткиња je слала архиепископу сам оригинал кнежевог писма; како се то писмо тицало његовог намесника, она га je молила да га чува у архиепископскоj архиви, где се надала да ће га прочитати господа епископски намесници и каноници, колеге њеног братанца; све то под погодбом наjвеће таjности.

Воjвоткиња je писала монсињору Ландрианиjу с фамилиjарношћу коjа je морала веома годити овом добродушном грађанину; сам потпис износио je три реда; писмо, врло приjатељско, завршавало се овим речима: Анђелина - Корнелиjа Изота Валсера дел Донго, воjвоткиња Сансеверина.

»Нисам се тако потписала, мислим, рече воjвоткиња у себи смеjући се, откако сам склопила брачни уговор с jадним воjводом; али се ти људи тако придобиjаjу, и у очима грађана карикатура чини лепоту.» Она не могаде довршити вече а да не попусти искушењу да напише jедно иронично писмо jадном грофу; извештавала га je званично, ради његовог управљања у односима с крунисаним главами, да се не осећа способном забављати jедног министра коjи je y немилости. »Кнез вам улива страх; кад га не будете више могли виђати, морала бих jа да вам уливам страх.« Она сместа посла ово писмо.

Са своjе стране, сутрадан jош у седам часова уjутро, кнез позва грофа Цурлу, министра унутрашњих дела.



— Поново, рече му, издаjте наjстроже наредбе свима кметовима да ухапсе господина Фабриса дел Донга. Jављаjу нам да ће се можда усудити да се поjави у нашоj држави. Како се оваj бегунац налази у Болоњи, где као да пркоси нашим судовима, поставите стражаре коjи га лично познаjу;

1° по селима на путу из Болоње у Парму; 2° у околини замка воjвоткиње Сансеверине у Саки и њене куће у Кастелнову; 3° око замка грофа Моске. Слободан сам очекивати од ваше високе мудрости, господине

грофе, да ћете умети сачувати у таjности ове заповести свога владаоца како за њих не би сазнао гроф Моска. Знаjте да хоћу да се ухапси господин дел Донго.

Чим je министар изишао, jедна таjна врата пропустите код кнеза државног тужиоца Расиjа, коjи приђе пресамићен и клањаjући се на сваком кораку. Лице овог неваљалца требало je насликати; оно je обjашњавало сву подлост његове улоге, и док су брзи и унезверени погледи његових очиjу давали да je свестан своjе вредности, дрско и немирно држање његових уста казивало je да уме да се бори против презирања.

Како ће ова личност бити од доста великог утицаjа на Фабрисову судбину, можемо рећи о њоj коjу реч. Био je висок, имао je лепе, врло паметне очи, али лице унакажено богињама; што се тиче духа, имао га je, и то много, и наjфиниjег; признавали су му да одлично зна правке науке, али се нарочито одликовао довитљивошћу. Ma како се поставља нека ствар, он je налазио лако, и за неколико тренутака, средства, правнички врло добра, за осуду или ослобоћење; нарочито je био ненадмашан као државни тужилац.

Таj човек, на коме би велика монархиjе могле позавидети пармском кнезу, имао je само jедну страст: да приjатељски разговара са великим личностима и да им се допадне своjим шалама. Мало га се тицало смеjе ли се моћни човек ономе што он говори или његовоj сопственоj личности, или збиjа одвратне шале на рачун госпође Раси; само да га види да се смеjе и да се понаша према њему приjатељски, па je био задовољан. Покоjи пут га je кнез, не знаjући више како да омаловажи достоjанство овог великог судиje, ударао ногом: ако би ударци заболели, стао би плакати. Али je нагон за лакрдиjу код њега био тако велики да je сваког дана салон каквог министра коjи му се подсмевао претпостављао свом сопственом салону где je деспотски владао над свим чиновништвом у земљи. Раси je нарочито створио себи jедан изузетан положаj по томе што je наjбезочниjем племићу било немогуће да га понизи; његов начин освете за увреде коjе су му целог дана наношене био je да их исприча кнезу, код кога беше стекао право да све каже; додуше, одговор je често био добар шамар коjи je болео, али он то никад ниjе примао за зло. Присуство овог великог судиjе разгаљивало je кнеза у његовим тренуцима зловоље и он се тада забављао вређаjући га. Види се, дакле, да je Раси био готово савршен дворанин: без стида и срама.

— Пре свега, ово мора остати таjна! рече му кнез не поздрављаjући га и понашаjући се према њему као према слузи, он, коjи je био тако учтив с целим светом. Под коjим je датумом ваша пресуда?

— Под jучерашњим, Светлости. — Колико je судиjа потписало? — Сва петорица. — А казна? — Двадесет година заточења, као што ми je Ваша Светлост рекла. — Смртна казна узбунила би свет, рече кнез као да говори самом себи; штета! Какав би утисак

то учинило на ону жену! Али, то je jедан дел Донго, а ово je име уважено у Парми због три архиепископа коjи су долазили готово jедан за другим. Рекосте, двадесет година заточења?

— Да, Светлости, настави Раси, стоjећи непрестано и пресамићен с претходним jавним покаjањем пред сликом Његове Светлости; сем тога, пост, о хлебу и води свакога петка и уочи свих великих празника, пошто je кривац познат као безбожник. Ово због будућности и да му се онемогући сваки напредак.

— Пишите, рече кнез: »Његова Светлост благоволела je милостиво саслушати наjпонизниjе молбе маркизе дел Донго, маjке кривчеве, и воjвоткиње Сансеверине, његове тетке, коjе су представиле како je y време злочина њихов син и братанац био врло млад и заведен, усталом, безумном страшћу према жени несрећног Ђилетиjа, те je одлучила, поред све грозе коjу jедно овакво убиство улива да казну, на коjу je Фабрис дел Донго осуђен, сведе на дванаест година заточења.» Даjте да потпишем.

Кнез потписа и стави jучерашњи датум; затим, враћаjући пресуду Расиjу, рече му: — Напишите одмах испод мог потписа: »Пошто се воjвоткиња Сансеверина поново бацила

пред ноге Његове Светлости, кнез je допустио да се кривац сваког четвртка по jедан час шета на тераси четвртасте куле назване кула Фарнезе.«

— Потпишите то, рече кнез, и нарочито ником ни речи ма шта да чуjете у вароши. Саветнику Де Капитаниjу, коjи je гласао за две године робиjе и чак бранио ово глупо мишљење, казаћете како му препоручујем да jош jедаред прочита законе и уредбе. Поново вам препоручуjем ћутање, и лаку ноћ.

Раси с много спорости учини три дубока поклона на коjа се кнез ни je ни осврнуо. Ово се догодило у седам часова уjутро. Неколико часова доцниjе рашчу се по вароши и по



кафанама вест о прогонству маркизе Раверси: цео je свет говорио у исти мах о овом великом догађаjу. Маркизино прогонство одагнало je из Парме за неко време досаду, немилосрдну неприjатељицу малих вароши и малих дворова. Генерал Фабио Конти, коjи je већ мислио да je постао министар, изговори се костобољом и неколико дана не изађе из своjе тврђаве. Граћанство, а за њим и народ, закључише из овога што се догађало да je jасно да je кнез одлучио дати пармску архиепископиjу монсињору дел Донго. Велики кафански политичари ишли су чак тако далеко да су тврдили како je оцу Ландрианиjу, садашњем архиепископу, поручено да се начини болестан и да поднесе оставку; дала би му се велика пензиjа из дуванске закупнине; то су знали поуздано. Ови гласови дођоше и до архиепископа, коjи се веома узнемири, и његово ватрено заузимање за нашега jунака увелико се смањи. Два месеца доцниjе ова лепа новост изишла je и у париским новинама с овом малом изменом: да ћe гроф Моска, братанац воjвоткиње Сансеверине, бити поставлен за архиепископа.

Маркиза Раверси била je бесна у свом замку Вележа; то ниjе била обична жена, од оних коjе мисле да ће се осветити тиме што ће упућивати увредљиве изразе на рачун своjих неприjатеља. Већ сутрадан по њеноj немилости витез Рискара и три друга њена приjатеља изићоше пред кнеза по њеном налогу и замолише га за допуштење да je песете у њеном замку. Његова Светлост прими ову господу наjљубазниjе, и њихов долазак у Вележу био je велика утеха за маркизу.

Пре него што je истекла друга недеља, у њеном замку било je тридесет личности, сви они коjима je либерално министарство требало да да положаjе. Свако вече маркиза je држала редовни савет са своjим наjбоље обавештеним приjатељима. Jедног дана, кад je примила много писама из Парме и Болоње, она се рано повуче: наjоданиjа собарица уведе прво тадашњег љубавника грофа Балдиjа, младог човека необичне лепоте и врло безначаjног, а доцниjе витеза Рискару, његовог претходника; оваj je био малог раста, црн физички и морално; почео je као наставник геометриjе у племићкоj гимназиjи у Парми, а сад je био државни саветник и витез неколико ордена.

— Jа имам jедну добру навику, рече маркиза овоj двоjици, да никад не уништавам никакву хартиjу, и то je срећа; ево овде девет писама коjе ми je Сансеверина писала у разним приликама. Ви ћете обоjица отпутовати у Ђенову, потражићете међу робиjашима jедног бившег бележника по имену Бурати, као што се зове велики венециjански песник, или Дурати. Ви, грофе Балди, седите за моj сто и пишите ово што ћу вам диктирати:

»Пало ми je нешто на памет и зато ти пишем ово неколико речи. Jа идем у своjу кућицу близу Кастелнова; ако хоћеш да дођеш да проведеш са мном дванаест часова, бићу врло срећна; чини ми се да нема велике опасности после онога што се ту скоро догодило; облаци се растураjу. Међутим, заустави се пре него уђеш у Кастелново; на путу ћеш наћи jедног од моjих људи; они те сви лудо воле. На овом малом путу задржаћеш, разуме се, своjе име Боси. Кажу да имаш браду као наjдивниjи капуцинац, а у Парми су те виђали само с пристоjним лицем епископског намесника.«

— Разумеш ли, Рискара? — Потпуно; али пут у Ђенову излишна je раскош; jа познаjем у Парми jедног човека коjи,

истина, ниjе jош на робиjи, али ће зацело тамо стићи. Он ће дивно фалсификовати Сансеверинин рукопис.

На ове речи гроф Балди разрогачи своjе тако лепе очи: тек je сад разумео. — Ако познаjеш ту часну пармску личност, чиjем се унапређењу надаш, рече маркиза

Рискари, очевидно познаjе и она тебе; њена драгана, њен исповедник, њен приjатељ, могу бити продани Сансеверини; више волим да одложим ову малу шалу за неколико дана и да се не излажем никаквом случаjу. Отпутуjте кроз два часа као добри jагањци, немоjте се састаjати ни с ким у Ђенови и вратите се што пре.

Витез Рискара побеже смеjући се и говорећи кроз нос као Полишинел: Треба се паковати, говорио je трчећи на смешан начин. Хтео je да остави Балдиjа самога са госпођом. После пет дана Рискара врати маркизи њеног грофа Балдиjа свег изубиjаног; да би скратили пут за шест миља, превели су га преко jедне планине на мазги; он се клео да никад више неће ићи на далека путовања. Балди предаде маркизи три примерка писма коjе му беше издиктирала и пет - шест других писама истог рукописа коjа je саставио Рискара и коjа би се можда могла корисно употребити убудуће. Jедно од ових писама било je пуно лепих шала о страху коjи je кнез осећао ноћу и о жалосноj мршавости маркизе Балби, његове драгане, коjа je, веле, остављала трагове штипаљке на наслоњачама на коjима би мало поседела. Човек би се заклео да су сва ова писма била писана руком госпође Сансеверине.

— Сад знам несумњиво, рече маркиза, да je љубљени Фабрис дел Донго у Болоњи или у околини ...

— Jа сам исувише болестан, узвикну гроф Балди прекидаjући je; молим вас да ме разрешите тог другог пута, или бар да ми дате неколико дана одмора да повратим своjе здравље.

— Jа ћу се заузети за вас, рече Рискара. Он устаде и поче говорити тихо маркизи. — Добро, пристаjем, одговори ова смешећи се. — Будите спокоjни, ви нећете ићи, рече маркиза Балдиjу доста презриво.



— Хвала, узвикну оваj од срца. Доиста, Рискара се попе сам у поштанска кола. Одмах после два дана проведена у Болоњи

спазио je y колима Фабриса и малу Мариjету. »Врага! рече у себи, изгледа да се наш будући архиепископ нимало не устручава; требало би ово доставити воjвоткињи коjа ће се jако обрадовати.« Рискара je требало само да прати Фабриса па да дозна где стануjе; сутрадан уjутро оваj je добио писмо ђеновљанске израде; нашао je да je мало кратко, али ниjе ништа посумњао. Помисао да се опет види с воjвоткињом и с грофом чинила га je пресрећним, и он, не осврћући се на Лодовикове савете, узе на пошти jеднога коња и одjури у галопу. Ниjе ни слутио да на кратком одстоjању за њим иде витез Рискара, коjи je, дошавши на шест миља од Парме, на поштанску станицу пре Кастелнова, имао задовољство да види како се свет купи на тргу пред месним затвором; ту беху довели нашег jунака, кога су, у тренутку кад je мењао коња, познала на пошти два агента коjе беше изабрао и послао гроф Цурла.

Мале очи витеза Рискаре сиjале су се од радости; са примерним стрпљењем проверио je све што се догодило у овом малом селу, а затим посла курира маркизи Раверси. После овога, пошао je улицама као да иде да види врло интересантну цркву и да потражи jедну Пармиђанову слику за коjу му рекоше да постоjи у селу, и наjзад се нађе с кметом коjи се пожурио да ода пошту jедном државном саветнику. Рискара je изгледао зачуђен што кмет ниjе сместа послао у пармску тврђаву завереника у чиjем je хапшењу имао срећу да учествуjе.

— Постоjи боjазан, додаде Рискара хладно, да његови многоброjни приjатељи, коjи су га прекjуче тражили да му олакшаjу пролазак кроз државу Његове Светлости, не сретну жандарме; ових бунтовника било je бар дванаест до петнаест, на коњима.

— Intelligente pauca! узвикну кмет лукаво.

XV

Два часа доцниjе, са лисицама на рукама и привезан дугачким ланцем за кола у коjа га беху попели, jадни Фабрис пошао je за пармску тврђаву у пратњи осам жандарма. Ови су имали заповест да поведу све жандарме из села кроз коjа je спровод требало да прође; сам кмет лично пратио je овог важног затвореника. Око седам часова по подне, кола, у пратњи све пармске дечурлиjе и тридесет жандарма, пређоше преко лепог шеталишта, прођоше поред мале палате у коjоj je пре неколико месеци становала Фауста и, наjзад, стигоше пред спољна врата тврђаве, у тренутку кад су генерал Фабио Конти и његова кћи излазили. Гувернерова кола, пре но што су дошла на покретни мост, зауставише се да пропусте кола за коjа je Фабрис био привезан; генерал викну одмах да се затворе градске капиjе и брзо сиђе у канцелариjу на уласку да види у чему je ствар; ниjе био мало изненађен кад je познао затвореника, коjи се беше сав укочио привезан за кола за време тако дугог пута; четири жандарма беху га скинули и однели у тамничку канцелариjу. »Дакле, у моjоj je власти, рече у себи суjетни гувернер, таj чувени Фабрис дел Донго коjим као да се од пре годину дана високо пармско друштво заклело да се искључиво бави.«

Двадесет пута видео се генерал с њим на двору, код воjвоткиње и на другим местима, али ничим не хтеде одати да га познаjе; боjао се да се не компромитуjе.

— Нека се састави, довикну тамничком писару, врло исцрпан записник о томе како ми je уважени кмет из Кастелнова предао овог затвореника.

Барбоне, писар, човек страшан са величине своjе браде и свога ратоборног држања, начини се важниjим но обично; мислио би човек: неки немачки тамничар. Сматраjући да je воjвоткиња Сансеверина спречила да његов старешина, гувернер, постане воjни министар, био je безобразниjи но иначе према затворенику; ословљавао га сa voi, како се у Италиjи говори слугама.

— Jа сам прелат свете римске цркве, рече му Фабрис достоjанствено, и први намесник ове диjецезе; само моjе порекло даjе ми права на извесне обзире.

— Не знам jа о томе ништа! одговори писар безобразно; докажите ми ваше наводе и покажите сведоџбе коjе вам даjу права на ове врло часне титуле.

Фабрис ниjе имао сведоџбе и не одговори. Генерал Фабио Конти, коjи je стаjао перед свог писара, гледао je овога како пише, не дижући очи на затвореника да не би био приморан рећи да je то заиста Фабрис дел Донго.

Наjеданпут Клелиjа Конти, коjа je чекала у колима, чу страшну ларму у стражари. Писар Барбоне даjући врло безобразан и врло дуг опис затвореникове личности нареди му да раскопча одело да би се могло проверити и утврдити стање и броj огреботина коjе je добио приликом борбе са Ђилетиjем.

— Не могу, рече Фабрис смешећи се горко; нисам у стању да се повинуjем господиновим заповестима, не допуштаjу ми лисице!

— Шта! узвикну генерал безазлено, затвореник има лисице? у унутрашњости тврђаве! То je противно правилима, за то je потребна наредба ad hoc. Скините му лисице.

Фабрис га погледа. »Што je jезуит! помисли; читав час гледа ове лисице коjе ме страшно муче, а сад се тобоже чуди!«



Жандарми скинуше лисице; чули су да je Фабрис братанац воjвоткиње Сансеверине, па похиташе да покажу према њему медену учтивост коjа je била у противности са писаревом неотесаношћу; овога као да je то жацнуло, и он рече Фабрису, коjи je остао непомичан:

— Дед! брже, покажите нам те огреботине коjе сте добили од jадног Ђилетиjа приликом убиства.

Фабрис jедним скоком полете на писара и удари му такав шамар да je Барбоне пао са столице на генералове ноге. Жандарми шчепаше за руке Фабриса, коjи je остао непомичан; генерал лично и два жандарма коjи су били поред њега похиташе да дигну писара чиjе je лице било обливено крвљу. Друга два жандарма, коjи су били даље, потрчаше да затворе врата од канцелариjе, мислећи да затвореник хоће да побегне. Наредник коjи им je био старешина помисли да млади дел Донго не може да покуша озбиљно бекство пошто се налазио у унутрашњости тврђаве; при свем том, и по жандармском нагону, приђе прозору да спречи неред. Према овом отвореном прозору, и на два корака од њега, стаjала су генералова кола: Клелиjа се беше повукла у дно да не буде сведок жалосног призора коjи се догађао у канцелариjи; кад je чула сву ову вику, она погледа.

— Шта je то било? упита наредника. — Госпођице, то je млади дел Донго ударно жесток шамар оном безобразном Барбону! — Шта! то су г. дел Донга довели у затвор? — Њега главом, рече наредник; због високог порекла овог jадног младог човека чине се

толике формалности; jа сам мислио да je госпођица обавештена. Клелиjа ниjе више остављала прозор; кад су се жандарми, коjи су окружавали сто, мало

размакли, она спази затвореника. »Ко би ми рекао, помисли, кад сам га срела на путу код jезера Комо, да ћу га први пут после тога видети у овако жалосном положаjу?... Дао ми je руку да се попнем у кола његове маjке... Jош онда je био с воjвоткињом! Да ниjе њихова љубав почела у то време?«

Читалац треба да зна да су у либералноj странци, коjоj су били на челу маркиза Раверси и генерал Конти, подвлачили да не сумњаjу у љубавну везу коjа je тобоже постоjала између Фабриса и воjвоткиње. Гроф Моска, кога су страшно мрзели, био je, овако варан, предмет сталних пошалица.

»И такo, помисли Клелиjа, сад je сужањ, и то сужањ своjих неприjатеља! jер, у ствари, гроф Моска, и кад би човек хтео веровати да je анђео, биће очаран овим хапшењем.«

У то се зачу у стражари грохотан смех. — Jакопо, рече Клелиjа нареднику узбуђеним гласом, шта се то десило? — Генерал je упитао оштро затвореника зашто je ударно Барбона; монсињор Фабрис

одговорио je хладно: »Назвао ме je убицом; нека покаже уверење и сведоџбе коjе га овлашћуjу да ме овако назива«; и сви се смеjу.

Jедан писмени тамничар замени Барбона; Клелиjа виде овога како излази бришући марамом крв коjа je jако текла са његовог страшног лица; псовао je као безбожник: »Ова животиња Фабрис, говорио je гласно, умреће само од моjе руке. Преварићу џелата«, итд., итд. Беше застао између прозора од канцелариjе и генералових кола да види Фабриса и његове се псовке удвостручише.

— Идите своjим путем, рече му наредник; не псуjе се тако пред госпођицом. Барбоне диже главу да погледа у кола и његове се очи сукобише с Клелиjиним, коjоj се оте

узвик пун ужаса: никад дотле ниje видела изблиза тако зверски израз лица. »Он ће убити Фабриса! рече у себи, треба да известим дон Чезара.« То jоj je био стриц, jедан од наjуважениjих свештеника у вароши; генерал Конти, његов брат, беше му израдио место економа и првог тамничког свештеника.

Генерал се поново попе у кола. — Хоћеш ли да се вратиш кући, рече своjоj кћери, или ћеш да ме чекаш, можда дуго, у

дворском дворишту? Треба да идем да поднесем владаоцу извештаj о свему овоме. Фабрис je излазио из канцелариjе у пратњи три жандарма; водили су га у собу коjа му je била

намешена; Клелиjа je гледала кроз прозор на колима; затвореник je био врло близу ње. У том тренутку она одговори на очево питање овим речима: »Ићи ћу с вама.« Кад je чуо ове речи у своjоj непосредноj близини, Фабрис подиже очи и сусрете поглед младе девоjке. Нарочито му je пао у очи меланхоличан израз њеног лица. »Како се пролепшала, помисли, откако смо се срели у близини Кома! Какав израз дубоке мислености! ... Право имаjу што je упоређуjу с воjвоткињом; какво анђеоско лице!« Барбоне, раскрвављени писар, коjи ниjе стао код кола случаjно, заустави jедним покретом три жандарма коjи су спроводили Фабриса и, обишавши позади око кола да дође до прозора где je генерал, рече му:

— Како je затвореник учинио дело насиља у кругу тврђаве, у смислу члана 157 правилника, не би ли требало ставити му лисице за три дана?

— Идите до ђавола! узвикну генерал, кога je ово хапшење ипак доводило у неприлику. Њему je било стало да не изводи из стрпљења ни воjвоткињу ни графа Моску; уосталом, како

ће гроф примити ову ствар? Убиство jедног Ђилетиjа било je y суштини jедна ситница и само су сплетке успеле да од ње направе нешто.

За време овог кратког разговора Фабрис je изгледао диван међу овим жандармима; беше то заиста лице наjпоносниjе и наjплеменитиjе; његове фине и нежне црте и осмех пун презира, коjи му je



играо на уснама, били су у приjатноj супротности са суровим изгледом жандарма коjи су га окружавали. Али све то чинило je, такорећи, само спољни део његове физиономиjе; он je био опчињен небесном лепотом Клелиjином и његово око сдавало je краjњу задивљеност. Она, дубоко замишљена, ниjе ни помишљала да уклони главу с прозора; он je поздрави с полуосмехом у коме се огледало наjдубље поштовање; затим, после кратког ћутања, рече jоj:

— Чини ми се, госпођице, да сам некад, близу jедног jезера, већ имао част да вас видим у пратњи жандарма.

Клелиjа поцрвене и толико се збуни да не нађе ни jедну реч да му одговори. »Какав отмен изглед међу овим простачким створењима!« говорила je у себи у тренутку кад jоj се Фабрис обратно. Дубоко сажаљење и, рећи ћемо, готово тронутост, коjа je беше обузела, одузеше jоj присуство духа потребно да нађе ма коjу реч; она примети да ћути и поцрвене jош више. У том тренутку жандарми повукоше резе на градскоj капиjи; нису ли кола Његове Екселенциjе чекала бар читав минут? Шкрипа je под овим сводом била тако велика да Фабрис, баш да je Клелиjа и нашла коjу реч да одговори, не би je могао чути.

Понета коњима коjи су прешли у галоп одмах иза покретног моста, Клелиjа je говорила у себи: »Морала сам му изгледати врло глупа!» Затим. одjедном додаде: »И не само глупа; сматраће да имам ниску душу, мислиће да нисам одговорила на његов поздрав зато што je он сужањ, а jа гувернерова кћи.«

Ова помисао бацила je y очаjање ту младу девоjку коjа je имала узвишену душу. »Што моjе понашање чини сасвим недостоjним, додаде, то je што сам некад, кад смо се видели први пут, такође, у пратњи жандарма, како он рече, jа била сужањ, а он ми учинио услугу и извукао ме из врло велике неприлике... Jест, ваља признати, моjе понашање било je врло ружно, у исти мах и неваспитање и незахвалност. Jадни младић! Сад кад je у невољи цео ће се свет показати незахвалним према њему. Лепо ми je рекао онда: »Хоћете ли се сетити мога имена у Парми?« Колико ме мора сад презирати! А тако je лако било рећи коjу учтиву реч! Треба признати, заиста, да je моjе понашање према њему било свирепо. Некад, да ми ниjе племенито понудио кола своjе маjке, jа бих морала ићи пешке по прашини испред жандарма или, jош много горе, jахати за леђима jедног од тих људи, тада je моj отац био ухапшен, а jа без одбране! Jест! моjе je понашање било врло ружно. И како je jедно створење као он морало то живо осетити! Каква разлика измеђy његовог тако племенитог лица и мога поступка! Каква отменост! Какво спокоjство! Како je изгледао jунак, окружен своjим гадним неприjатељима! Сад разумем воjвоткињину љубав: кад je овакав у jедноj неприjатноj прилици коjа може имати страшних последица, какав мора изгледати кад му je душа срећна!«

Кола гувернера тврђаве остала су више од jедног и по часа у дворском дворишту, па ипак, кад je генерал изашао из кнежеве собе, Клелиjи се не учини да je остао сувише дуго.

— Шта мисли Његова Светлост? упита Клелиjа. — Његове речи говориле су: затвор! а његов поглед: смрт! — Смрт! велики боже! узвикну Клелиjа. — Да ћутиш! настави генерал зловољно; баш сам луд што одговарам jедном детету. За то време Фабрис се пео уз три стотине осамдесет степеница ко je су водиле у кулу

Фарнезе, нов затвор саграђен на тераси велике куле, на огромноj висини. Ни jедан jедини пут ниjе помислио, разговетно бар, на велику промену коjа je настала у његовоj судбини. »Какав поглед! говорио je y себи; колико je ствари изражавао! Какво дубоко сажаљење! Као да je говорила: «Живот je такав сплет невоља! Не жалостите се сувише због овог што вам се догодило! Зар нисмо на овоj земљи зато да будемо несрећни?« Како су оне њене лепе очи гледале у мене, чак и кад су коњи поjурили с толиком тутњавом испод свода!«

Фабрис je сасвим заборавио да буде несрећан. Клелиjа je отишла са своjим оцем у више салона; до вечери нико jош ниjе знао за новост о

хапшењу великог кривца, jер то je било име коjе су дворани два часа доцниjе дали овом jадном неразборитом младићу.

То вече примећено je на Клелиjином лицу више живости но обично; а та живост, изглед да узима учешћа у ономе што je окружава, то je нарочито било оно што je недостаjало овоj лепоj девоjци. Кад су упоређивали њену лепоту са воjвоткињином лепотом, изглед као да je ништа не узбуђуjе држање као да je изнад свега, нарочито je давало преваге њеноj супарници. У Енглескоj, у Францускоj, земљи таштине, били би вероватно сасвим противног мишљења, Клелиjа Конти била je jош одвише витка девоjка коjа се могла упоредити са лепим фигурама Гвидовим; нећемо крити да се, по основима грчке лепоте, овоj глави могло замерити на цртама мало jаче обележеним; на пример, усне, пуне наjдирљивиjе љупкости, биле су мало дебље.

Jединствена особитост овог лица, на коме се огледала безазлена љупкост и небески одблесак наjплеменитиjе душе, била je y томе што оно, мада je било наjређе и наjнеобичниjе лепоте, нимало ниjе личило на главе грчких статуа. Воjвоткиња je, напротив, имала мало одвише познату идеалну лепоту и њена права ломбардиjска глава подсећала je на сластвен осмех и нежну меланхолиjу лепих Иродиjада Леонарда да Винчиjа. Колико je воjвоткиња била жива, пуна духа и лукавости, предаjући се



страсно, ако се тако може рећи, свима предметима коjи су у току разговора излазили пред очи њене душе, толико je Клелиjа je била тиха и тешко узбудљива, било из презирања онога што jу je окружавало, било из туге за неком одсутном химером. Дуго се мислило да ће, наjзад, отићи у калуђерице. У двадесетоj години било jоj je одвратно ићи на бал, и, ако je ишла са своjим оцем, ишла je jедино из покорности и да не би нашкодила интересима његове амбициjе.

»Биће ми, дакле, немогућно, понављала je исувише често простачка Генералова душа, иако ми je небо подарило за кћер наjлепшу и наjчедниjу девоjку у држави нашег владаоца, да извучем отуда какве користи за себе! Моj je живот исувише усамљен, имам само њу на овоме свету, и била би ми неопходно потребна каква породица коjа би ме подржала у друштву и отворила ми известан броj салона у коjима би моjа вредност, а нарочито моjа способност за министарство, биле постављене као неоспорне базе сваког политичког расуђивања. Али, моjа кћи, тако лепа, тако честита, тако смерна, постаjе зловољна чим какав млад човек, коjи добро стоjи на двору, покуша да jоj се удвара. Чим такав просилац буде одбиjен, бива мање мрачна, и видим je готово веселу све дотле док се какав нов просилац не поjави. Наjлепши човек на двору, гроф Балди, jавио се и ниjе jоj се допао; за њим je дошао наjбогатиjи човек у држави Његове Светлости, маркиз Крешенци; она вели да би je он унесрећио.«

»3аиста, говорио je генерал другом приликом, очи моjе кћери лепше су од очиjу воjвоткињиних, нарочито по томе што у ретким приликама имаjу дубљи израз; али, кад се таj дивни израз види? Никад у неком салону где би му се могла указати част, него у шетњи, кад je сама са мном, при коjоj ће je разнежити, на пример, невоља каквог одвратног геjака. »Сачуваj нешто трага од тог дивног погледа, говорио сам jоj покоjи пут, за салоне у коjима ћемо се поjавити вечерас.» Узалуд! Ако приставе да иде са мном у друштво, њено отмено и чедно лице узима израз слепе покорности, доста охол и нимало охрабруjући.« Као што се види, генерал ниjе пропуштао ни jедан корак да нађе пристоjног зета, али je говорио истину.

Дворани, коjи немаjу шта да гледаjу у своjоj души, обраћаjу пажњу на све: они беху залазили да се нарочито у ове дане кад се Клелиjа ниjе могла одлучити да се отргне из своjих милих сањариjа и да покаже да je нешто занима воjвоткиња, радо задржавала поред ње и гледала да je наведе на разговор. Клелиjа je имала пепељасто плаву косу коjа се врло благо спуштала на образе особите боjе, али обично мало одвише бледе. Само je облик чела могао дати на знање пажљивом посматрачу да оваj тако отмени изглед, ово држање толико изнад обичнога, долази од дубоког немара према свему што je простачко. То je било одсутство а не немогућност интересовања за нешто. Откако jоj je отац постао гувернер тврђаве, Клелиjа je била срећна, или бар безбрижна, у свом тако високом стану. Страшан броj степеница уз коje je ваљало попети се да се дође до гувернерове палате, коjа je била на тераси велике куле, одбиjао je досадне песете, и Клелиjа je, захваљуjући томе, уживала манастирску слободу; то je било готово идеал среће коjу je jедно време мислила да потражи у манастирском животу. Њу би обузела нека врста ужаса и на саму помисао да своjу омиљену самоћу и своjе наjтаjниjе мисли стави на располагање каквом младом човеку коjи би као муж имао права да наруши сав оваj унутрашњи живот. Ако самоћом ниjе постигла срећу, бар je успела да избегне сувише болна узбуђења.

Оног дана кад je Фабрис одведен у тврђаву, воjвоткиња се нашла са Клелиjом на забави код министра унутрашњих дела грофа Цурле; цео je свет правио круг око њих; то вече Клелиjа je лепотом надмашила воjвоткињу. Очи младе девоjке имале су израз тако необичан и тако дубок да су биле готово несмотрене; у њеном погледу било je сажаљења, било je и срџбе и гнева. Веселост и блиставе идеjе воjвоткињине као да су изазивале у Клелиjи бол коjи се граничи са ужасом. »Какав ли ће бити плач и уздаси ове jадне жене, говорила je y себи, кад буде сазнала да je њен љубавник, онаj млади човек тако племенитог срца и тако отменог лика, допао затвора! Па они владаочеви погледи коjи су га осудили на смрт! О, неограничена власти, кад ћеш престати да притискуjеш Италиjу! О, ниске и подле душе! А jа сам кћи jедног тамничара! и нисам оповргла ово отмено своjство, jер нисам одговорила Фабрису! А он ми je раниjе био добротвор! Шта ли мисли о мени у овом тренутку, сам у своjоj соби, поред мале лампе коjа му je jедино друштво?« Огорчена овом помишљу, Клелиjа je бацала погледе пуне гнушања на величанствено осветљене салоне министра унутрашњих дела.

»Никад, говорило се у кругу дворана коjи се образовао око ове две лепотице и коjи je гледао да се умеша у њихов разговор, никад оне нису разговарале тако живо и у исто време тако присно. Да ниjе воjвоткиња, увек спремна да отклони мржње коje je изазивао први министар, помишљала на какву добру удаjу Клелиjину!« Ова претпоставка ослањала се на jедну околност коjа се дотле никад ниjе запазила на двору: у очима младе девоjке било je више пламена и чак, ако се тако може рећи, више страсти но у очима лепе воjвоткиње. Ова, опет, била je зачуђена и, може jоj се рећи у похвалу, очарана таквом новом љупкошћу коjу je открила у младоj усамљеници; читав час гледала jу je ça задовољством коjе се доста ретко осећа пред jедном супарницом. »Ама шта je то? питала се воjвоткиња; никад Клелиjа ниjе била тако лепа и, може се рећи, тако узбудљива: да jоj срце ниjе проговорило? Али, у том случаjу, зацело je љубав несрећна, jер има мрачне туге у дну ове тако нове живахности. Него, несрећна љубав ћути. Да не треба успехом у друштву придобити каквог несигурног



вереника?« И воjвоткиња je пажљиво посматрала младе људе коjи су их окружавали. Ниjе нигде видела какав необичан израз, него свуда мање - више задовољну уображеност. »Ово je право чудо, говорила je y себи воjвоткиња, зловољна што не може да погоди шта je y ствари... Где ли je гроф Моска, то тако довитљиво створење? Не, не варам се, Клелиjа ме посматра пажљиво и као да сам за њу предмет неког сасвим новог интересовања. Да то ниjе деjство каквог налога коjи je дао њен отац, таj ниски дворанин? Веровала сам да je ова племенита и млада душа неспособна да се спусти до новчаних интереса. Да нема генерал Фабио Конти какву важну молбу да упути грофу?«

Око десет часова jедан воjвоткињин приjатељ приђе jоj и рече неколико речи тихим гласом; она страшно пребледе; Клелиjа je узе за руку и усуди се да je стегне.

— Захваљуjем вам и сад вас разумем ... ви имате лепу душу, рече воjвоткиња упињући се да се савлада; jедва je имала снаге да изговори оно мало речи.

Она упути много осмеха домаћици, коjа устаде да je испрати до врата последњег салона: ова почаст одавала се само кнегињама по крви и била je за воjвоткињу свирепа нелогичност, с обзиром на положаj у коме се налазила. Зато се много смешила на грофицу Цурлу, али поред свег нечувеног напора никако ниjе могла да jоj каже ниjедну реч.

Очи Клелиjине напунише се сузама кад je видела воjвоткињу како пролази кроз ове салоне, у таj мах пуне наjотмениjег друштва. »Шта ће бити с том jадном женом, рече у себи, кад се буде нашла сама у своjим колима? Било би несмотрено од мене да jоj се понудим да je пратим; не усуђуjем се... Колико би се jадни сужањ ипак утешио, седећи у некоj грозноj соби, према своjоj малоj лампи, кад би знао да je толико вољен! Како je страшна самоћа у коjу су га бацили! а ми, ми смо овде у тако сjаjним салонима! Какав ужас! Да ли има начина да му се достави коjа реч? Велики боже! то би било издати оца; његов je положаj тако тежак између двеjу странака! Шта ће бити с њим ако се изложи страсноj мржњи воjвоткиње, коjа располаже вољом првог министра као господара у три четвртине послова? С друге стране, кнез води стално рачуна о ономе шта се догађа у тврђави; с њим се ниjе шалити у тим стварима; страх чини човека свирепим... У сваком случаjу Фабриса (Клелиjа ниjе више говорила г. дел Донга) треба жалити! ... За њега ниjе у питању опасност да изгуби jедно пробитачно место, него нешто сасвим друго! ... А воjвоткиња! ... Како je љубав страшна страст!... а, међутим, сви ови отмени лажови говоре о њоj као о извору среће! Људи жале жене у годинама зато што не могу више да осете или да улиjу љубав ... Никад нећу заборавити ово што сам малочас видела; каква нагла промена! Како су воjвоткињине очи, тако лепе, тако сjаjне, постале тужне, угашене, после кобних речи коjе je маркиз H ... казао!... Мора да je Фабрис заиста достоjан да буде вољен!«

Усред ових врло озбиљних размишљања, коjа су обузимала сву душу Клелиjину, разговори удварача коjи су je стално окружавали изгледали су jоj неприjатниjи но обично. Да би их се опростила, она приђе jедном прозору отвореном и упола заклоњеном свиленом завесом; надала се да нико неће имати смелости да пође за њом у ову врсту склоништа. Оваj прозор гледао je на читаву шумицу поморанџи засеjаних у земљи, тако да су их сваке зиме морали покривати кровом. Клелиjа je са уживањем удисала мирис овог цвећа, и ово задовољство као да je уносило мало мира у њену душу... Он изгледа врло отмено, али улити толику страст jедноj тако дивноj жени! ... Она je имала част да одбиjе удварање нашег кнеза, и да je само хтела, била би краљица његове државе... Отац вели да je владаочева љубав ишла дотле да би се оженио њом ако би икад постао слободан... И ова љубав према Фабрису траjе већ толико времена! Има добрих пет година како смо их видели близу jезера Комо ... Jест, има добрих пет година, рече у себи после кратког размишљања. То ми je пало у очи jош онда кад су толике ствари пролазиле неопажене испред моjих детињских очиjу. Како су се оне две госпоће дивиле Фабрису!...

Клелиjа с радошћу примети да се ни jедан од младих људи коjи су толико облетали око ње ниjе усудио прићи балкону. Jедан од њих, маркиз Крешенци, беше учинио неколико корака у намери да jоj приђе, али се заустави код стола за коjим се картало. »Да бар, говорила je y себи, под моjим малим прозором на палати тврћаве, jединим коjи je y хладу, имам поглед на лепе поморанџе као ове, моjе мисли не би биле тако тужне; али имам пред собом огромно тесано камење куле Фарнезе... Ах! узвикну уз jедан нагао покрет, можда су га у њу сместили. Jедва чекам да говорим с дон Чезаром! Он ће бити мање строг но генерал. Моj ми отац задело неће ништа рећи кад се вратимо у тврђаву, али ћу дознати све од дон Чезара... Jа имам новаца, могла бих купити неколико поморанџиних стабала коjа би ми, намештена под прозором мога голубарника, заклонила онаj дебели зид куле Фарнезе! Колико ће ми таj зид бити мрскиjи сад кад познаjем jедну од личности коjу криjе од светлости! ... Jест, ово je трећи пут како сам га видела; jеданпут у двору, на балу о кнегињином рођендану; данас, окруженог жандармима, кад je онаj гнусни Барбоне тражио да му се ставе лисице, и, наjзад, близу jезера Комо ... Има отада пет година. Како je онда изгледао обешењак!

Како je гледао жандарме, и како су га необично погледале мати и тетка! Нема сумње, тог дана било je неке таjне, нечега нарочитог међу њима; онда ми се учинило да се он боjао жандарма ...« Клелиjа уздрхта: »Како сам била безазлена! Без сумње je jош онда воjвоткиња осећала неку наклоност према њему ... Како нас je засмеjала после неколико тренутака кад су се госпође, иако очевидно забринуте, мало навикле на присуство jедне туђинке!... И jа сам вечерас могла да не



одговорим кад ме je ословио!... О, незнање и боjажљивости! како често личите на оно што je наjцрње! И jа сам таква сад кад ми je прошло двадесет година!... Имала сам потпуно право што сам помишљала на манастир; стварно, jа сам створена за повучен живот. Достоjна кћи jедног тамничара! мора да je рекао. Он ме презире, и чим буде могао писати воjвоткињи, говориће jоj о моjоj непажњи и воjвоткиња ће мислити да сам дволична девоjчица; jер, наjзад, вечерас je могла мислити да сам имала много саучешћа у њеноj несрећи.«

Клелиjа примети да се неко приближава, очевидно у намери да стане поред ње на гвозденом балкону прозора, то jоj je било врло неприjатно, мала je због тога пребацивала себи; сањариjе из коjих су je тргли нису биле без извесне приjатности. »Ову досадну личност лепо ћу дочекати!« помисли. Она окрете главу с охолим погледом, кад угледа боjажљиво лице архиепископа коjи je готово неосетно прилазио балкону. »Оваj свети човек нема понашања, помисли Клелиjа. Што долази да узнемируjе jедну сироту девоjку као што сам jа? Моj мир ми je све што имам.« Она га поздрави с поштовањем, али и охоло, кад jоj прелат рече:

— Госпођице, знате ли за страшну новост? Очи младе девоjке беху већ узеле сасвим друга израз; али, по упутствима коjа jоj je отац сто

пута поновио, одговори као да ништа не зна, иако су jоj очи сасвим противно говориле. — Нисам ништа чула, монсењеру. — Моj први намесник, jадни Фабрис дел Донго, коjи je крив колико jа за смрт оног зликовца

Ђилетиjа, насилно je одведен из Болоње, у коjоj je живео под лажним именом Ђузепе Боси; затворили су га у вашу тврђаву; дошао je y њу везан за кола коjа су га возила. Неки тамничар, по имену Барбоне, коjи je y своjе време помилован, пошто je убио jедног од своjе браће, хтео je лично да изврши насиље над Фабрисом; али, таj млади приjатељ ниje човек коjи ће отрпети увреду. Он je бацио под ноге свога подлог противника, нашто су га затворили у ћелиjу на двадесет стопа под земљом, ставивши му лисице на руке.

— Лисице нису! ... — А! дакле, ви нешто знате, узвикну архиепископ. — И старчеве црте изгубише унеколико

израз дубоке душевне клонулости. — Али, пре свега, може неко прићи овом балкону и прекинути нас; хоћете ли бити тако добри да лично предате дон Чезару оваj моj пастирски прстен?

Млада девоjка узе прстен, али ниjе знала где да га остави да га не би изгубила. — Метните га на палац, рече архиепископ; и он га сам стави. Могу ли рачунати да ћете га

предати? — Можете, монсењеру. — Хоћете ли ми обећати да ћете чувати као таjну ово што ћу вам рећи, чак и у случаjу ако

нађете да не можете да прихватите моjу молбу? — Свакако, монсењеру, одговори млада девоjка сва уздрхтала кад je видела мрачан и

озбиљан израз коjи je старчево лице наjедном добило. Наш поштовани архиепископ, додаде она, не може ми дати налоге коjи не би били достоjни и њега и мене.

— Кажите дон Чезару да му препоручуjем свога посинка: знам да му полицаjци, коjи су га насилно одвели, нису дали времена да узме своj молитвеник; молим дон Чезара да му преда своj, и ако господин, ваш стриц хоће да пошаље сутра кога у архиепископиjу, jа ћу му дати другу књигу за ону коjу буде дао Фабрису. Сем тога, молим дон Чезара да преда г. дел Донгу прстен коjи носи та лепа рука.

Архиепископа прекиде генерал Фабио Конти, коjи беше дошао по своjу кћер да je води кући; ту се заметну кратак разговор коjи je прелат водио доста вешто. Не говорећи ништа о новом затворенику, он удеси тако да га ток разговора природно наведе да каже извесна морална и политичка начела; на пример: Има у животу дворова тренутака кризе коjи за дуго одлучуjу о животу наjвећих личности; било би врло несмотрено претворити у личну мржњу стање политичког удаљења коjе je врло често прост резултат супротних положаjа. Понесен мало дубоким болом, коjи je изазвао у њему тако неочекивано хапшење, архиепископ je чак рекао да на сваки начин човек треба да сачува положаj коjи ужива, али да би била излишна несмотреност навући услед тога неодољиву мржњу упуштаjући се у извесне ствари коje ce не заборављаjу.

Кад je генерал био у колима са своjом ћерком, рече jоj: — Ово се може назвати претњом ... Претити човеку моjе врсте! То су биле jедине речи коjе су отац и кћи измењали за време од двадесет минута. Примаjући архиепископов прстен, Клелиjа се беше одлучила да извести оца, кад буду у

колима, о малоj услузи за коjу je прелат беше замолио; али, после речи претња изговорене љутито, била je уверена да ће отац спречити извршење поруке; она покри таj прстен левом руком и стеже га страсно. За све време, колико им je требало од министарства унутрашњих дела до тврђаве, питала се да се неће огрешити ако не каже све своме оцу. Она je била врло побожна, врло боjажљива, и њено срце, обично тако мирно, купало je неуобичаjеном жестином; али, наjзад се зачу: Стој! стражара на бедему изнад капиjе кад су се кола приближила пре него што je Клелиjа нашла згодне изразе да склони оца да je не одбиjе, толико се боjала да ће бити одбиjена. Пењући се уз три стотине шездесет



степеница коjе су водиле у генералову палату, Клелиjа не смисли ништа. Она похита да говори своме стрицу, коjи je покара и одби да ишта учини.

XVI

— Дакле! узвикну генерал чим je угледао свога брата дон Чезара, сад ће воjвоткиња потрошити сто хиљада талира да би ми се наругала и спасла затвореника.

Али, ми смо засад приморани да оставимо Фабриса у његовом затвору, на врху пармске тврђаве; тамо га чуваjу добро, и ми ћемо га наћи у њему можда мало промењеног. Пре свега, позабавићемо се двором, где ће врло замршене сплетке, а нарочито страсти jедне несрећне жене, решити његову судбину. Пењући се уз три стотине деведесет степеница свога затвора у кули Фарнезе, пред очима гувернеровим, Фабрис, коjи се толико боjао тог тренутка, нађе да нема времена да мисли на своjу несрећу.

Кад се вратила кући, после забаве код грофа Цурле, воjвоткиња jедним покретом отпусти своjе собарице; затим, онако обучена, паде на своjу постељу: »Фабрис je, узвикнула je гласно, у власти своjих неприjатеља, и можда ће га због мене отровати!« Како да насликамо тренутак очаjања коjи je настао после овог излагања ситуациjе код jедне жене тако мало разумне, тако потчињене тренутном осећању и, мада то ниjе себи признавала, тако безумно заљубљене у младог затвореника? Настали су неартикулисани узвици, неисказани изливи гнева, грчевити покрети, али ниjедна суза. Беше отпустила све млађе да сакриjе те сузе; мислила je да ће бризнути у плач чим остане сама; али сузе, то прво олакшање великих болова, не наиђоше никако. Љутина, гнев, осећање потчињености према кнезу исувише су господарили овом охолом душом.

»Како сам дубоко понижена! узвикивала je сваког тренутка; мене вређаjу, а, што je jош горе Фабрисов живот излажу опасности; и jа да се не осветим! Стоj, кнеже! ви ме убиjате, добро, у власти вам je; али jа ћу после узети ваш живот! Ваj! jадни Фабрисе, шта би ти имао од тога? Каква разлика између овога дана и онога кад сам хтела да напустим Парму! Међутим, онда сам мислила да сам несрећна! ... Каква заслепљеност! Хтела сам да учиним краj свима навикама угодног живота; ваj! и не знаjући била сам пред догађаjем коjи ће занавек одлучити моjу судбину. Да гроф, са своjе подле удворичке навике, ниjе изоставио речи неправедна истрага у оном кобном писму коjе ми je дала кнежева таштина, били бисмо спасени. Имала сам више среће но вештине, ваља признати, кад сам дирнула у његову суjету у погледу његове драге Парме. Тада сам му припретила своjим одласком, тада сам била слободна ... Боже моj ! како сам сад заробљена! Сад сам, ево, прикована у овоj гадноj помиjари, а Фабрис спутан ланцима у тврђави, у оноj тврђави коjа je за толике угледне људе била предсобље смрти; а из страха да не напустим његово легало не могу више да владам овим тигром.

»Он je толико паметан да осећа да се никада нећу удаљити од гнусне куле за коjу je моjе срце приковано. Сад увређена суjета може улити овом човеку наjнастраниjе мисли; њихова необична свирепост само би подстакла његову невероватну суjету. Ако се врати на своjе некадашње речи отужне галантности, ако ми каже: »Примите удварање вашег роба, или ће Фабрис умрети«, онда ће се поновити стара прича о Jудити ... Да, али ако je то за мене само самоубиство, за Фабриса je убиство; онаj наш глупави престолонаследник и подли џелат Раси обесиће Фабриса као мог саучесника.«

Воjвоткиња je била као ван себе: ова алтернатива из коjе ниje знала како да изиђе мучила je ово несрећно срце. Њена збуњена глава ниjе видела никакву другу могућност у будућности. Читавих десет минута била je као избезумљена; наjзад, уморни сан замени за неколико тренутака ово страшно стање; живот je био исцрпен. Убрзо се нагло пробуди и седе на постељу; чинило jоj се да кнез хоће у њеном присуству да одсече главу Фабрису. Како je унезверено гледала око себе! Кад се наjзад увери да нема пред очима ни кнеза ни Фабриса, она поново паде на постељу и умало не изгуби свеет. Била je физички толико слаба да ниjе имала довољно снаге да промени положаj. «Боже моj! кад бих могла да умрем! рече у себи... Али, какав кукавичлук! jа да оставим Фабриса у несрећи! Не знам више шта говорим ... Вратимо се стварности; посматраjмо хладнокрвно гнусан положаj у коjи сам запала од своjе воље. Каква кобна лакомисленост! Да дођем на двор jедног неограниченог кнеза! тиранина коjи познаjе све своjе жртве; сваки њихов поглед чини му се као пркос његовоj власти. Ваj! на то нисмо помишљали ни гроф ни jа кад сам напуштала Милано: мислила сам на приjатности jедног љубазног двора; нешто мање, додуше, али нешто слично лепим данима за време кнеза Евгениjа.

»Ми не можемо да замислимо ни издалека шта je то власт jедног деспота коjи познаjе из виђења све своjе поданике. Спољашњи je облик деспотизма исти као и у другим владавинама; ту су судиjе, на пример, али ту je Раси; чудовиште, њему не би изгледало ништа необично да обеси свога оца ако би му то кнез заповедно... он би то назвао своjом дужношћу ... Придобити Расиjа! Како сам несрећна! немам за то никакво средство. Шта му могу понудити? Сто хиљада франака, можда; а говори се да му je кнез, приликом последњег замаха ножем од кога се спасао захваљуjући гневу неба према овоj несрећноj земљи, послао десет хиљада златних цекина у jедноj касици. Уосталом, коjа би га сума новца могла придобити? Ова прљава душа, коjа у погледима људи ниje видела ништа друго до презирање, има сад овде задовољство да види страх, па чак и поштовање; може jош постати и



министар полициjе, и зашто не? Тада ће три четвртине овдашњег становништва бити његове удворице и дрхтаће пред њим онако исто ропски као што он сам дрхти пред владаоцем.

»Кад већ не могу да побегнем из овог мрског места, треба да будем у њему од користи Фабрису: да живим сама, усамљена, очаjна! Шта онда могу да учиним за Фабриса? Зато, напред, несрећна жено; врши своjу дужност; иди у друштва, прави се да не мислиш више на Фабриса ... Да се правим да сам те заборавила, мили анђеле!«

На ове речи воjвоткиња бризну у плач; наjзад je могла плакати! После jедног часа, коjи je поклонила људскоj слабости, она опази, мало утешена, да jоj мисли почињу бивати ведриjе. »Имати чаробни ћилим, рече у себи, отети Фабриса из тврђаве и склонити се с њим у какву срећну земљу где нас не могу гонити. Париз, на пример. Ту бисмо живели, пре свега, са хиљаду и двеста франака коjе ми пуномоћник његовог оца шаље са тако смешном тачношћу. Jа бих могла искупити jедно сто хиљада франака од остатка мог богатства!» Воjвоткињина машта сликала je редом, са неисказаним уживањем, све поjединости живота коjи би водила на три стотине миља од Парме. »Он би тамо, говорила je у себи, могао ступити у службу под измишљеним именом. Са службом у неком пуку ових храбрих Француза, млади Валсера убрзо би изишао на глас; наjзад би био срећан.«

Ове радосне слике изазваше по други пут сузе, али оне сад беху приjатне. Joш je, дакле,. било среће у свету! Ово стање траjало je дуго; jадна жена грозила се да се врати разматрању страшне стварности. Наjзад, како je зора почињала обележавати белом пругом врхове дрвета у њеноj башти, она напреже сву своjу снагу.

»Кроз неколико часова, рече у себи, бићу на боjном пољу; требаће радити, и ако ми се деси нешто неприjатно, ако кнезу падне на ум да ми приговори коjу реч поводом Фабриса, нисам сигурна да ћу моћи сачувати сву своjу хладнокрвност. Треба, дакле, сад и без одлагања донети одлуке.

»Ако ме оптуже за злочин против државе, Раси ће узаптити све што се налази у овоj палати; првог овог месеца гроф и jа спалили смо, по обичаjу, све хартиjе коjе би полициjа могла злоупотребити; а он je министар полициjе! зар то ниjе смешно? Jа имам три брилиjанта од извесне вредности; Фулђанцо, моj некадашњи веслач из Грианте, отпутоваће сутра за Женеву да их остави на сигурно место. Ако Фабрис икад умакне (боже моj, помози ми! и она се прекрсти), неизмерна подлост маркиза дел Донга наћи ће да je грех послати хлеба човеку кога гони jедан законити кнез; тада ће бар наћи моjе брилиjанте и имаће хлеба.

»Отпустити грофа ... Да останем сама с њим, после овога што се догодило, то ми je немогућно. Jадни човек! ниjе рђав, напротив; само je слаб. Ова простачка душа ниjе на висини наших. Jадни Фабрисе! Што не можеш за часак да будеш овде са мном, да се посаветуjемо о опасностима коjе нам грозе!

»Претерана обазривост грофа омела би све моjе планове, а после не треба да га вучем са собом у пропаст... Jер, зашто ме таштина овог тиранина не би бацила у затвор? Да сам спремала заверу... шта je лакше доказати? Кад би ме послао у своjу тврђаву и кад бих могла, помоћу злата, говорити с Фабрисом ма и jедан часак, с каквом бисмо одважношћу заjедно пошли у смрт! Али, оставимо се тих лудости; његов Раси саветовао би му да сврши са мном отровом; моjа поjава на улици у осуђеничким колима могла би узбудити осетљивост његових драгих Пармљана... Али шта! Вечито роман! Ваj! Треба опростити ове лудости jедноj сиротоj жени чиjа je судбина тако жалосна! У ствари, кнез ме неће послати у смрт; али ништа лакше него да ме баци у затвор и да ме у њему задржи; наредиће да се у jедном куту моjе палате сакриjу разне сумњиве хартиjе, као што су урадили са оним jадним Л... Тада су три судиjе, не сувише велики неваљалци, jер ће постоjати оно што они називаjу писменим доказима, и дванаестак лажних сведока довољни. Могу, дакле, бити осуђена на смрт као завереник; и кнез, у своjоj безграничноj милости, имаjући у виду да сам некад имала част бити примљена на двору, претвориће моjу казну у десет година заточења. Али jа, да бих остала доследна своме напраситом карактеру, коjи je дао повода маркизи Раверси и другим моjим неприjатељима да кажу толико глупости, jа ћу се храбро отровати. Свет ће бити бар тако добар да то поверуjе; али jа се кладим да ће се Раси поjавити у моjоj ћелиjи да ми љубазно донесе, од стране кнежеве, бочицу стрихнина или перуђиjског опиjума.

»Да, треба jавно да се завадим с грофом, jер нећу и њега да повучем са собом у пропаст, то би било срамно; jадни човек волео ме je тако безазлено! Jа сам била глупа што сам веровала да у правог дворанина остаjе довољно душе да буде способан за љубав. Кнез ће, врло вероватно, наћи какав изговор да ме баци у затвор; боjаће се да не заведем jавно мнење у Фабрисову корист. Гроф je пун части; он ће одмах учинити оно што ће пузавци двора, дубоко зачуђени, назвати лудошћу: напустиће двор. Jа сам пркосила кнежевоj моћи оно вече кад je писао оно писмо; зато могу очекивати све од стране његове увређене суjете: зар ће човек, по роћењу кнез, заборавити утисак коjи сам то вече изазвала у њему? Уосталом, гроф je, кад се будемо завадили, у бољем положаjу да буде од користи Фабрису. Али, ако се гроф, кога ће моjа одлука бацити у очаjање, буде светио?... Не, та му мисао неће никад пасти на памет; он нема ниску душу кнежеву; гроф може, с болом у срцу, премапотписати jедан сраман декрет, али je частан човек. А после, због чега да се свети? Због тога што ћу му, пошто сам га волела пет година и нисам ни наjмању увреду нанела његовоj љубави, рећи:



»Драги грофе, била сам срећна да вас волим; сад се таj пламен угасио; не волим вас више; али познаjем скроз ваше срце и сачуваћу према вама дубоко поштовање; ви ћете увек бити моj наjбољи приjатељ.»

»Шта може да одговори jедан отмен човек на овако искрену изjаву? »Узећу новог љубавника, тако ће бар свет мислити. Том љубавнику рећи ћу: »У ствари, кнез je

y праву да казни Фабрисову будалаштину; али на дан свога рођења наш милостиви владалац зацело ће му вратити слободу.« Тако ћу добити шест месеци. Нови љубавник, кога ми мудрост одређуjе, био би онаj продани судиjа, онаj подли џелат, онаj Раси... то би га попело у редове племства, и, стварно, jа бих му отворила приступ у високо друштво. Опрости, драги Фабрисе! толики подвиг ниjе ми могућан. Шта! то чудовиште, jош умрљано крвљу грофа П. и Д.! Пала би у несвест од ужаса кад би ми се приближио, или бих пре шчепала нож и зарила га у његово гадно срце. Немоj тражити од мене немогућне ствари!

»Jест, нарочито треба да заборавим Фабриса и да не показуjем ни трага гнева према кнезу, да повратим своjу обичну веселост, коjа ће изгледати jош приjатниjа овим прљавим душама, прво зато што ће изгледати да сам се без срџбе покорила њиховом владаоцу, а после и зато што ћу, далеко од тога да им се ругам, обратити пажњу да истакнем њихове лепе ситне заслуге; на пример: честитаћу грофу Цурли на лепоти белог пера на његовом шеширу, коjи му je курир донео из Лиона и због коjега je сав срећан.

»Треба да изаберем љубавника из странке маркизе Раверси ... Ако гроф оде, то ће бити министарска странка; она ће имати власт. Неки ће приjатељ госпође Раверси управљати тврђавом, jер ће Фабио Конти постати министар. Како ли ће кнез, човек отмен, паметан, навикнут на диван рад грофов, моћи радити с тим волом, с тим краљем глупака, коjи се целог свог века бавио овим великим проблемом: треба ли воjници Његове Светлости да носе на своме оделу, на грудима, седам дугмади или девет? Ти су ми глупаци толико завидели, и у томе je за тебе опасност, драги Фабрисе, што ће сада ти глупаци решавати о моjоj и твоjоj судбини! Дакле, не треба допустити да гроф поднесе оставку! нека остане, ма морао трпети понижавања! Он стално мисли да je дати оставку наjвећа жртва коjу jедан први министар може да учини; и кад год му његово огледало каже да стари, он ми нуди ову жртву: с њим, дакле, треба сасвим раскинути; а помирити се само у случаjу ако нема другог средства да се спречи његов одлазак. Разуме се, на растанку с њим понашаћу се врло приjатељски; али, после удворичког изостављања речи неправедна истрага у кнежевом писму осећам да ми je потребно, како га не бих омрзла, да га неколико месеци не видим. Оне судбоносне вечери његова ми памет ниje била потребна; требало je само да пише оно што му jа кажем, требало je само да напише ове речи коjе сам постигла своjом одлучношћу; његове навике ниског дворанина однеле су превагу. Сутрадан ми je peкао да ниjе могао дати своме кнезу да потпише jедну бесмислицу, да je требало добити владалачко писмо о помиловању; али, боже моj! од таквих људи, од тих чудовишта суjете и злобе коjа се зову Фарнези, узима се што се може.« На ову помисао воjвоткиња поново успламте гневом. »Кнез ме je преварио, говорила je y себи, и како подло!... За тога човека нема извињења: паметан je, вешт, лепо расуђуjе; само су страсти у њему ниске. Двадесет пута гроф и jа запазили смо то: његова душа постаjе простачка само кад уобрази да неко хоће да га увреди. Но, злочин Фабрисов нема никакве везе с политиком; то je jедно наjобичниjе убиство каквих има годишње на стотину у његовоj несрећноj држави: гроф ми се заклео да je прикупио наjтачниjа обавештења и да je Фабрис невин. Таj Ђилети ниje био без храбрости: видећи се на два корака од границе, одjедном je пао у искушење да се опрости jедног супарника коjи се допадао.«

Воjвоткиња се дуго задржала да испита je ли могућно веровати да je Фабрис крив, не што je налазила да je неки велики грех, код таквог племића као што je био њен братанац, што се опростио дрскости jедног лакрдиjаша, него je, y своме очаjању, почела унеколико осећати да ће бити приморана борити се да докаже Фабрисову невиност. »Не, рече наjзад у себи, ово je непотребан доказ: он je, као jадни Пиетранера, увек имао оружjе у свим своjим џеповима, а тога дана имао je уза се само jедну рђаву пушку jедноцевку, па и њу je узаjмио од jедног радника. Мрзим кнеза зато што ме je преварио и то на наjподлиjи начин; после свог писма коjим му прашта, насилно je одвео jадног младића из Болоње. Али, таj ће рачун бити пречишћен.»

Око пет часова уjутру изнурена овим дугим наступом очаjања, воjвоткиња зазвони за своjе собарице; ове вриснуше. Кад су je спазиле на постељи потпуно обучену, с брилиjантима, бледу као њено рубље и затворених очиjу, учини им се да je виде изложену на свечаноj постељи после смрти. Мислиле би да je сасвим онесвешћена да се нису опоменуле да je звонила за њих. Неколико врло ретких суза текло je с времена на време низ њене неосетљиве образе; обарице на jедан њен знак разумедоше да хоће да je положе у постељу.

Двапут после забаве код министра Цурле гроф се беше приjавио код воjвоткиње; оба пута одбиjен, он jоj написа да има да je пита за савет по своjоj личноj ствари: треба ли да остане на своме положаjу после увреде коjа му je нанета? Гроф je додао: »Млади човек je невин; али, и да je крив, да ли je било потребно да се он ухапси а jа, као његов jавни заштитник, да не будем о томе извештен?« Воjвоткиња je видела ово писмо тек сутрадан.



Гроф ниjе имао врлине; може се чак додати да му je оно што либерали називаjу врлином (тражити срећу што већег броjа) изгледало обмана; сматрао je за дужност да тражи, пре свега, срећу грофа Моске дела Ровере; али je био пун части и савршено искрен кад je говорио о своjоj оставци. Никад у животу ниjе слагао воjвоткињу; ова, уосталом, ниjе поклонила ни наjмање пажње његовом писму; она се беше, и то с тешким болом, решила: претварати се да je заборавила Фабриса; после овог напора све jоj je било равнодушно.

Сутрадан, у подне, гроф, коjи je десет пута долазио у палату Сансеверине, би наjзад примљен; кад je видео воjвоткињу, запрепастио се... »Као да jоj je четрдесет година! рече у себи, а jуче jош била je тако дивна, тако млада! Цео ми je свет рекао да je, за време дугог разговора са Клелиjом Конти, изгледала исто тако млада и jош заносниjа.«

Глас, тон воjвоткињин беху исто тако необични као и њена поjава. На оваj тон, лишен сваке страсти, сваког човечанског интереса, без гнева, гроф пребледе; он га подсети на jедног од његових приjатеља коjи je, на неколико месеци пре тога, будући на самрти, и пошто je већ примио причешће, хтео да говори с њим.

После неколико минута воjвоткиња могаде да му се обрати. Она га погледа, и очи jоj остадоше угашене.

— Растанимо се, грофе, рече му гласом слабим али разговетним, коjи се трудила да учини љубазним; растанимо се, потребно je! Бог ми je сведок да je, за ових пет година, моjе понашање према вама било беспрекорно. Ви сте ми пружили сjаjан живот место досаде коjа би била моj жалосни удес у Грианти; да ниjе било вас, дочекала бих старост неколико година раниjе... С моjе стране, jедина ми je брига била старати се да будете срећни. Зато што вас волим, предлажем вам ово растаjање, à l'amiable, како би казали Французи.

Гроф ниjе разумео. Воjвоткиња je била приморана да му више пута понови своjе речи. Њега обузе самртничко бледило; он паде на колена поред њене постеље и рече све што дубоко чуђење, а затим наjживље очаjање, могу улити jедном паметном човеку коjи je страсно заљубљен. Сваки час je нудио да поднесе оставку, па да оде са своjом приjатељицом у неко повучено место на хиљаду миља од Парме. — Ви се усуђуjете да ми говорите о одласку, а Фабрис je овде! узвикну она, наjзад, придижући се у пола.

Али како je приметила да je помињање Фабрисовог имена учинило мучан утисак, она додаде после кратког одмора и стежући лако грофову руку:

— Не, драги приjатељу, нећу вам рећи да сам вас волела с оном страшћу и с оним заносом коjи се, како ми се чини, не осећаjу после тридесете, а jа сам већ врло далеко од тих година. Вама су зацело рекли да сам волела Фабриса, jер знам да се то говори на овом пакосном двору. (У току овог разговора очи jоj први пут засветлише кад je изговорила реч пакосном.) Кунем вам се пред богом и животом Фабрисовим да измећу њега и мене ниjе било ничега што не би могло поднети око неке треће личности. Нећу вам рећи ни то да га волим као што би га волела сестра; jа га волим по нагону, тако да кажем. Волим у њему његову храброст тако просту и тако савршену да се може рећи да je ни сам ниjе свестан; опомињем се да je ово дивљење према њему почело по његовом повратку са Ватерлоа. Био je jош дете, иако je имао седамнаест година; његово велико неспокоjство било je да зна да ли je стварно учествовао у бици, и у случаjу да jесте, да ли je могао рећи да се борио иако ниjе учествовао у нападу ни на jедну батериjу, ни на jедну неприjатељску колону. За време озбиљних претресања овог важног питања почела сам налазити у њему савршену љупкост. Његова велика душа отварала се преда мном; колико би вештих лажи на његовом месту измислио jедан добро васпитан млад човек. Наjзад, jа не могу бити срећна ако ниjе срећан он. Видите, ово тачно слика стање мога срца; ако ово и ниjе истина, то je бар све што могу да видим.

Охрабрен овим тоном искрености и поверљивости, гроф хтеде да jоj пољуби руку; она je трже с неком врстом гнушања.

— Свршено je, рече му, jа сам жена од тридесет и седам година и налазим се на прагу старости; већ осећам сву клонулост свога доба, и можда се налазим на ивици гроба... Taj je тренутак страшан, како кажу, а мени се, мећутим, чини да га желим. Осећам наjгори знак старости: моjе je срце угасила ова страшна несрећа, више не могу да волим. У вама, драги грофе, видим само сенку човека коjи ми je био драг. Рећи ћу и нешто више: само ме захвалност гони да вам овако говорим.

— Шта ће бити са мном? понављао jоj je гроф, са мном коjи осећам да вас више волим но првих дана кад сам вас вићао у Скали!

— Да ли да вам признам, драги приjатељу: говорити о љубави досадно ми je и изгледа ми непристоjно. Будите храбри, рече, покушаваjући да се насмеши, али узалуд; будите човек паметан, разложан човек коjи уме да се снађе у свакоj прилици. Будите према мени оно што сте стварно у очима незаинтересованих: наjвештиjи човек и наjвећи политичар кога je Италиjа дала за последњих неколико векова.

Гроф устаде и ћутећи прошета неколико тренутака. — Не могу, драга приjатељице, рече jоj наjзад; мене раздире наjсилниjа љубав, а ви тражите



да питам за савет своj разум! За мене разум више не постоjи! — Молим вас, не говоримо више о љубави, рече она преким тоном; и ово je било први пут,

после два часа разговора, да њен глас узме неки израз. Гроф, и сам у очаjању, покуша да je утеши. — Он ме je преварио, узвикну воjвоткиња, не слушаjући разлоге надању коjе jоj je гроф

излагао, преварио на наjподлиjи начин! И њено самртно бледило ишчезе за тренутак; али, у овом истом тренутку силног узбуђења,

гроф опази да Воjвоткиња нема снаге да подигне руке. »Боже моj! je ли могућно, помисли, да je само болесна? У том случаjу то би био почетак неке

врло озбиљне болести.» И пун неспокоjства, он предложи да позову чувеног Разориjа, првог лекара у држави и у целоj Италиjи.

— Хоћете, дакле, да учините задовољство jедном странцу да сазна сву величину мога очаjања? ... Je ли то савет jедног издаjника или jедног приjатеља? И она га чудно погледа.

»Свршено je, рече гроф у себи с очаjањем, она ме више не воли! и, штавише, не ставља ме чак ни у ред обичних часних људи.«

— Знаjте, додаде гроф, говорећи с наjвећом услужношћу, да сам, пре свега, хтео да сазнам све поjединости о хапшењу коjе вас je бацило у очаjање, и, чудна ствар! не знам jош ништа поуздано; наредио сам да се испитаjу жандарми из оближње станице; они су видели да je затвореник дошао путем из Кастелнова и добили су заповест да иду за његовим колима. Одмах сам послао Бруна, чиjа вам je ревност и оданост добро позната; наредио сам му да иде од станице до станице и да сазна где je и како Фабрис ухапшен.

Кад je чула Фабрисово име, воjвоткиња се лако стресе. — Опростите, приjатељу, рече грофу чим je могла да проговори; те ме поjединости веома

занимаjу, даjте ми их све, изложите ми и наjситниjе околности. — Дакле, госпођо, настави гроф са извесном лакоћом да би je мало разонодио, хтео бих да

пошаљем jедну поверљиву личност Бруну и да наредим овоме да истражуjе све до Болоње; тамо су можда ухватили нашег младог приjатеља. Откада je његово последње писмо?

— Од уторника, пре пет дана. — Je ли отварано на пошти? — Не примећуjе се да je отварано. Треба да вам кажем да je писано на страшноj хартиjи;

адреса je исписана женском руком и носи име jедне старе праље коjа je рођака моjе собарице. Праља мисли да je посреди нека љубав, и Чекина jоj накнађуjе поштарину не додаjући ништа.

Гроф, коjи беше сасвим узео тон пословног човека, покуша да у разговору с воjвоткињом утврди кога je дана Фабрис могао бити одведен из Болоње. Тек тада опази, он коjи je умео тако лепо да се сналази, да je то тон коjим je требало говорити. Ове поjединости занимале су несрећну жену и као да су je мало разгалиле. Да гроф ниje био заљубљен, та би му jедноставна мисао пала на памет чим je ступио у собу. Воjвоткиња га отпусти да би могао без одлагања послати нове заповести верноме Бруну. Како се узгред повела реч и о томе да ли je пресуда постоjала пре но што je кнез потписао писмо упућено воjвоткињи, ова са извесном хитњом уграби ту прилику да каже грофу:

— Нећу да вам пребацуjем што сте изоставили речи неправедна истрага у писму коjе сте писали и коjе je он потписао; нагон дворанина избио je y вама у том тренутку; и не слутећи, претпоставили сте интерес свога господара интересима своjе приjатељице. Ви сте ставили своjе поступке мени на располагање, драги грофе, и то одавно, али вам ниjе у власти да промените своjу природу; ви имате велики таленат за министра, али ви имате и инстинкт тог заната. Изостављање речи неправедна упропастило ме je; али од мене je далеко и помисао да вам то пребацуjем на било коjи начин: била je то погрешка инстинкта, али не и воље.

— Имаjте на уму, додаде она, мењаjући тон и са заповедничким изразом, да ме отмица Фабриса ниjе одвећ ожалостила, да никад нисам ни помислила да идем из ове земље и да осећам дубоко поштовање према кнезу. То je оно што имате ви да кажете, а ево шта jа хоћу вама да кажем: Како намеравам да убудуће сама подешавам своjе понашање, хоћу да се растанем са вама на леп начин, то jест, као добра и стара приjатељица. Сматраjте да ми je шездесет година; млада жена je y мени умрла, не могу ништа више на свету да преувеличавам, не могу више да волим. Али бих била jош несрећниjа него што jесам ако би ми се десило да упропастим вашу будућност. Може ући у моjе планове давање утиска да имам неког младог љубавника, и не бих хтела да вас видим ожалошћена. Могу вам се заклети срећом Фабрисовом, — она застаде неколико тренутака после ове речи, — да вам никад нисам била неверна, и то пуних пет година. То je доста дуго, рече; и покуша да се насмеши; њени тако бледи образи развукоше се, али jоj се усне не могаху отворити. Кунем вам се, штавише, да ми то никад ниjе била намера ни жеља. Пошто сте ово чули, оставите ме.

Гроф изиђе очаjан из палате Сансеверина; видео je чврсту намеру воjвоткиње да се растане с њим. И никад ниjе био тако силно заљубљен. То je jедна од ствари на коjе морам често да се враћам, jер су невероватне ван Италиjе. Вративши се кући, он посла шест разних личности на пут за Кастелново и Болоњу с потребним писмима. »Али то ниjе све, рече у себи несрећни гроф; може се



кнезу прохтети да погуби ово несрећно дете само зато да се освети због тона коjи je воjвоткиња узела према њему оног дана кад je написао оно кобно писмо. Jа сам осећао да je воjвоткиња прешла границу коjу не треба никад прекорачити, и само да бих поправио ствар учинио сам невероватну глупост да изоставим речи неправедна истрага, jедине коjе су везивале владаоца... Али, да ли те људе везуjе шта? То je, без сумње, наjвећа погрешка у моме животу; оставио сам случаjу све што je могло бити за мене од користи; сад ваља поправити ту глупост заузимљивошћу и вештином. Али ако не будем могао ништа постићи, жртвуjући и нешто од свог достоjанства, напустићу тог човека; са своjим сновима о високоj политици, са своjим идеjама да постане уставни краљ Ломбардиjе, видећемо како ће ме заменити... Фабио Конти je jедан глупак, а дар Расиjев своди се на то да законски отпрати на вешала човека коjи ниjе у вољи власти.«

Кад се jедном коначно одлучио да напусти министарски положаj ако строгости према Фабрису пређу строгост обичног затвора, гроф рече у себи: »Ако ме ћуд суjете овог човека, несмотрено изазваног, буде стала среће, бар ће ми остати част ... Него, пошто ми ниjе нимало стало до мога положаjа, могу себи допустити стотину ствари коjе би ми, jутрос jош, изгледале сасвим немогуће. На пример, покушаћу све што je човечански могућно да Фабрис побегне из затвора... Боже! узвикну гроф прекидаjући се, и очи му се прекомерно отворите као да му се указала непредвиђена срећа, воjвоткиња ми ниjе ништа говорила о бекству; да ниjе jеданпут у своме животу била неискрена и да завада ниjе само жеља да изневерим кнеза? Богме, то je већ готова ствар.«

Грофово око поново доби сву своjу сатиричну живост. »Оног љубазног судиjу Расиjа плаћа господар за све пресуде коjе нас срамоте пред Европом, али то ниjе човек коjи ће одбити да га платим и jа да би издао господареве таjне. Та животиња има jедну љубавницу и jедног исповедника; али љубавница му je сувише нискога рода да бих могао говорити с њом; сутрадан испричала би наш разговор свима суседним пиљарицама.« Поново оживавши услед овог зрачка наде, гроф je већ био на путу за катедралу; зачуђен лакоћом свога корака, смешио се поред свег бола: »Што ти je, рече, не бити више министар.» Ова катедрала, као и многе цркве у Италиjи, служи као пролаз из jедне улице у другу; гроф виде издалека jедног од архиепископових намесника коjи je пролазио кроз цркву.

— Кад сам вас већ срео, рече му, хоћете ли бити тако добри да уштедите моjоj костобољи страшан умор од пењања до монсењера архиепископа. Био бих му веома захвалан ако би хтео да сиђе до сакристиjе.

Архиепископ je био очаран овом поруком, имао je хиљаду ствари да каже министру за Фабриса. Али, министар погоди да су те ствари само фразе и не хтеде ништа да чуjе.

— Какав je човек Дуњани, намесник цркве Светог Павла? — Ситна памет и велика амбициjа, одговори архиепископ; мало савесности и краjња

сиротиња, jер и ми имамо пороке! — Охо! монсењеру! узвикну министар, ви сликате као Тацит. И он се опрости с њим смеjући се. Чим се врати у министарство, нареди да се позове опат

Дуњани. — Ви сте исповедник мога одличног приjатеља Расиjа; зар он нема ништа да ми каже? И без даљег разговора и других церемониjа, он отпусти Дуњаниjа.

XVII

Гроф je замишљао себе као да je ван министарства. »Да видимо, рече, колико ћемо моћи да имамо коња када будем пао у немилост, jер ће се моjе повлачење тако назвати.« Гроф срачуна своjу имовину: ушао je y министарство са осамдесет хиљада франака; на своjе велико изненађење нађе да, кад све узме у рачун, његова садашња имовина не износи ни пет стотина хиљада франака. »То je двадесет хиљада ливара дохотка наjвише, рече у себи. Мора се признати да нисам нимало паметан! Нема ниjедног грађанина у Парми коjи не мисли да имам бар сто педесет хиљада ливара дохотка; а кнез je y том погледу већи грађанин но сваки друга. Кад ме буду видели у беди, рећи ће да умем вешто да криjем своjе богатство. Заиста, узвикну, ако останем министар jош три месеца, ова ће се сума удвостручити.« Ова му мисао пружи изговор да пише воjвоткињи и он га жудно искористи; али да се не би писмом замерио, с обзиром на њихове тадашње односе, он га испуни цифрама и рачунима. »Имаћемо свега двадесет хиљада ливара дохотка, писао jоj je, да живимо сви троjе у Напуљу, Фабрис, ви и jа. Фабрис и jа имаћемо заjеднички jедног коња за jахање.» Тек што je министар послао писмо, приjавише му државног тужиоца Расиjа; он га прими са охолошћу коjа се граничила с неучтивошћу.

— Како, господине, рече му, ви насилно одводите из Болоње jедног завереника кога jа штитим, штавише хоћете да га смакнете, а мени не кажете ни речи! Знате ли бар име мога наследника? Je ли то генерал Конти или ви сами?

Раси je био поражен; био je исувише мало навикнут на отмено друштво, те ниjе могао да погоди да ли гроф говори озбиљно; он jако поцрвене и промуца неколико готово неразумљивих речи; гроф га je гледао и уживао у његовоj забуни. Одjедном се Раси прибра и са савршеном лакоћом, као Фигаро кога je гроф Алмавива ухватио на делу, узвикну:



— Знате шта, господине грофе, хоћу да будем сасвим отворен према Вашоj Екселенциjи; шта ћете ми дати да одговорим на сва ваша питања као што бих одговорио на питања свога исповедника?

— Орден светога Павла (то je парамски орден) или новац, ако ми можете пружити прилику да вам га дам.

— Више волим орден светога Павла, jер даjе право на племство. — Шта, драги тужиоче, зар jош цените наше бедно племство? — Да сам племић по роћењу, одговори Раси са свом безочношћу свога заната, сродници људи

ко je сам отпратио на вешала мрзели би ме, али ме не би презирали. — Лепо, спашћу вас презирања, рече гроф, али ме излечите од мога незнања. Шта

намеравате с Фабрисом. — Право да вам кажем, кнез je y великоj недоумици: боjи се да га, занети лепим очима

Армидиним — опростите што се овако слободно изражавам, али то су дословне речи владаочеве — боjи се да га, занети особито лепим очима коjе су и њега самог мало тронуле, не оставите, а ви сте jедини човек за послове Ломбардиjе. Штавише, рећи ћу вам, додаде Раси тишим гласом, да je ово особита прилика за вас и коjа вреди ордена светога Павла, коjи ћете ми дати. Кнез би вам подарио, у знак народног признања, леп комад земље у вредности од шест стотина хиљада франака, коjи би оделио од своjих добара, или поклон од три стотине хиљада франака у талирима, ако бисте пристали да се не мешате у судбину Фабриса дел Донга или бар да му не говорите о њоj сем jавно.

— Надао сам се нечем бољем, рече гроф; не мешати се у Фабрисову ствар, значи завадити се с воjвоткињом.

— То и кнез каже; цела je истина да je страшно љут на госпођу воjвоткињу, међу нама буди речено; и он се боjи да му, у накнаду за заваду са том лепом госпођом, сад кад сте удовац, не затражите руку његове рођаке, старе кнегање Изоте, коjоj je свега педесет година.

— Добро je погодио, узвикну гроф; наш je господар наjмудриjи човек у своjоj држави! Грофу никад не беше пала на памет смешна мисао да се ожени том матором кнегањом; ништа

не би било горе за човека коме су дворске церемониjе биле смртно досадне. Он се стаде играти своjом бурмутицом на малом мермерном столу коjи се налазио у близини

његове наслоњаче. Раси виде у овом покрету, коjи je одавао забуну, могућност добре користи; његове очи засиjаше.

— Ако, господине грофе, узвикну он, Ваша Екселенциjа буде примила или земљу од шест стотина хиљада франака или поклон у готову, jа je молим да не узима другог преговарача од мене. Jа бих се подухватио, додаде тишим гласом, да повећам поклон у готову, или чак да додам државноj земљи jедну доста велику шуму. Ако би Ваша Екселенциjа изволела унети мало љубазности и обзира у разговору са кнезом о оном балавцу што je ухапшен, можда би се могла подићи на степен воjводства земља коjу би jоj понудило народно признање. Понављам Вашоj Екселенциjи: кнез за оваj мах мрзи воjвоткињу, али je у великоj неприлици, и то толикоj да сам више пута помислио да постоjи нека таjна околност коjу ниjе смео да ми призна. Углавном, овде се може наћи jедан златан маjдан, ако вам будем продавао његове наjповерљивиjе таjне, и то сасвим слободно, jер се мисли да сам ваш заклети неприjатељ. У суштини, ако je страшно љут на воjвоткињу, он je y исти мах уверен, као и сви ми, да ви jедини на свету можете успешно да приведете краjу све таjне кораке односно миланске ствари. Хоће ли ми Ваша Екселенциjа допустити да jоj верно поновим речи владаочеве? рече Раси падаjући у ватру: често се у положаjу речи налази известан смисао коjи никакав превод не може дата, а ви ћете моћи да видите у њему више но што jа видим.

— Допуштам све, рече гроф расеjано, удараjући и даље о мермерни сто своjом златном бурмутицом, допуштам све и бићу захвалан.

— Даjте ми наследно племство, независно од ордена, и бићу више но задовољан. Кад говорим кнезу о племству, он ми одговара: »Таква хуља као ти, племић! Требало би одмах сутрадан затворити дућан; нико у Парми не би више хтео да добиjе племство.« Што се тиче миланске ствари, кнез ми je пре три дана рекао: »Само je таj препредењак у стању да држи конце наших интрига; ако га отерам или ако оде за воjвоткињом, треба да се одрекнем наде да ћу jедног дана бити либералан владар кога цела Италиjа обожава.»

На ове речи гроф дахну душом: »Фабрис неће умрети«, рече у себи. Никад у своме животу ниjе могао Раси водити овако интиман разговор са првим министром;

био je ван себе од среће отварали су му се изгледи да ускоро одбаци своjе име коjе je y земљи постало синоним свега што je ниско и подло; ситан свет давао je име Раси бесним псима; од пре неког времена воjници су изазивали jедан другога на двобоj зато што их je неко од њихових другова називао Раси. Наjзад, ниjе прошла ни jедна недеља а да се ово несрећно име не уоквири у какав свирепи сонет. Његов син, млад и невин, ђак од шеснаест година, био je избациван из кафана чим би му се сазнало име.

Болно сећање на све ове неприjатности његова положаjа наведе га да учини jедну несмотреност.

— Имам jедно имање, рече грофу, примичући своjу столицу министровоj наслоњачи, коjе се



зове Рива; хтео бих да будем барон Рива. — Зашто не? рече министар. Раси je био ван себе. — Онда ћу бити тако слободан, господине грофе, и усудићу се да погодим мету ваших жеља;

ви тежите да добиjете руку кнегиње Изоте, и то je отмена тежња. Кад jедном постанете сродник, онда сте ван опасности да паднете у немилост, везали сте нашег кнеза. Нећу вам крити да му je ваш брак са кнегињом Изотом мрзак; али кад би ваша ствар била поверена каквом човеку вештом и добро плаћеном, не бисте морали очаjавати за успех.

— Очаjавао бих, драги бароне; унапред се ограђуjем од свих речи коjе бисте могли рећи у моjе име; али, онога дана, када ова сjаjна веза буде наjзад испунила врхунац моjих жеља и створила ми тако висок положаj у држави, jа ћу вам дати триста хиљада франака од свога новца или ћу саветовати кнезу да вам у знак наклоности подари оно што сами будете претпоставили овоj суми.

Читалац налази да je оваj разговор дуг; међутим, ми смо га поштедели читаве половине тог разговора коjи je траjао jош два часа. Раси оде од грофа опиjен срећом; гроф остаде с великом надом да ће спасти Фабриса, а одлучниjи но икад да поднесе оставку. Налазио je да je његовом утицаjу потребно да буде обновљен доласком на власт таквих људи као што су Раси и генерал Конти; уживао je y могућности коjу je назирао да се освети кнезу: »Он може нагнати воjвоткињу да отпутуjе, узвикнуо je, али ће се зато одрећи наде да буде уставни краљ Ломбардиjе.» (Ова химера била je будаласта: кнез je био наметан човек, али се сањаjући о њоj лудо у њу заљубио.)

Гроф je био ван себе од радости журећи воjвоткињи да jоj саопшти своj разговор с државним тужиоцем. Врата су за њега била затворена; вратар се готово ниjе усуђивао да му призна ову заповест коjу je добио из уста своjе госпође. Гроф се ожалошћен врати у министарство; несрећа коjа га je задесила потпуно je уништила радост коjу му je причинно његов разговор с кнежевим повереником. Немаjући више воље да се ма чим позабави, лутао je тужан по галериjи слика, кад после jедно четврт часа доби писмо ове садржине:

»Пошто je цела истина, драги и добри приjатељу, да смо одсад само приjатељи, треба да ми долазите само трипут недељно. Кроз петнаест дана свешћемо ове песете, увек тако драге моме срцу, на две месечно. Ако хоћете да ми учините по вољи, обjавите ову врсту раскида; кад бисте хтели да ми вратите готово сву љубав коjу сам некад осећала према вама, изабраћете какву нову приjатељицу. Што се мене тиче, jа намеравам да живим врло раскошно: много ћу одлазити у друштва, штавише, наћи ћу можда каквог паметног човека перед кога ћу заборавити на своjу несрећу. На сваки начин, као приjатељу, прво место у срцу оставићу вама, али нећу више да се каже да моjим поступцима управља ваша мудрост; нарочито хоћу да се зна да сам изгубила сваки утицаj на ваше одлуке. Jедном речjу, драги грофе, будите уверени да ћете ми увек бити наjмилиjи приjатељ, али никад шта друго. Не помишљаjте више, молим вас, на повратак онога што je било, све je свршено. Рачунаjте увек на моjе приjатељство.«

Оваj завршетак био je велики ударац за грофову срчаност; он написа кнезу jедно лепо писмо коjим je подносио оставку на сва своjа звања и упути га воjвоткињи с молбом да га пошље у двор. После кратког времена доби своjу оставку поцепану начетворо, а на чистоj страни оставке воjвоткиња беше изволела написати: Не, по хиљаду пута не!

Тешко би било описати очаjање jаднога министра. »Има право, признаjем, говорио je y себи сваког тренутка; оно моjе изостављање речи неправедна истрага страшна je несрећа; оно ће можда изазвати смрт Фабрисову, а ова моjу.« Гроф коjи ниjе хтео да се поjави на двору владаочевом пре него што буде познат, с неисказаним болом у души написао je своjом руком motu poprio коjим се Раси одликуjе орденом светога Павла и добиjа наследно племство; уз оваj акт гроф je приложио jедан извештаj од пола стране у коме су кнезу били изложени државни разлози коjи су препоручивали ову меру. Нашао je неку врсту меланхоличке радости да од ова два акта направи два лепа преписа коjа je послао воjвоткињи.

Он се губио у претпоставкама; трудно се да погоди како ће убудуће бити понашање жене коjу je волео. »То не зна ни она сама, говорио je у себи; само je jедно извесно: да низашта на свету неће променити одлуку коjу ми je jедном саопштила.« Што je jош повећавало његову несрећу, то je што ниjе могао да наће да je воjвоткиња за oсуду. »Она ми je учинила милост волећи ме; престала je да ме воли после jедне погрешке коjа je, истина, нехотична, али коjа може да буде од страшних последица; немам никаква права да се тужим.» Сутрадан уjутро гроф je сазнао да je воjвоткиња поново почела да одлази у друштва; уочи тога дана поjавила се у свима кућама коjе су примале. Шта би било да су се срели у истом салону? Како да jоj говори? Каквим тоном да je ослови? И како да не говори с њом?

Сутрадан био je страшан дан; на све стране говорило се да ће Фабрис бити погублен; варош je била узбуђена. Додавало се да je кнез, с обзиром на његово високо порекло, благоволео одлучити да му се одсече глава.

»Jа сам таj коjи га убиjа, рече гроф у себи; не могу се више надати да ћу икад видети воjвоткињу.« Поред свег овог доста простог умовања, не могаде се уздржати да не оде трипут до њених врата; доиста, да не би пао у очи, ишао je к њоj пешице. У свом очаjању имао je чак одважности да jоj пише. Двапут беше позвао Расиjа, али државни тужилац не дође. »Изневерила мe



хуља«, рече гроф у себи. Идућег дана три велике новости узруjавале су високо пармско друштво, па чак и грађанство.

Фабрисово погубљење било je извесниjе но икад; а, сасвим необична допуна ове новости, воjвоткиња ниjе уопште изгледала сувише очаjна. По свему судећи, жалила je доста умерено свога младог љубавника; међутим, с бескраjном вештином користила се бледилом после jедне доста озбиљне болести коjа jу je снашла у исто време кад je и Фабрис ухапшен. Грађани су по овим поjединостима распознавали хладно срце jедне велике дворске госпође. Међутим, из пристоjности и као жртву сени младога Фабриса, она беше прекинула своjе односе са грофом Моском. »Каква неморалност!« узвикнули су пармски jансенисти. Али воjвоткиња, ствар невероватна, изгледала je већ расположена да услиши удварања наjлепших младих људи на двору. Падало je y очи, поред других необичних ствари, да je била врло весела у разговору с грофом Балдиjем, садашњим љубавником маркизе Раверси, и да га je много дирала због његових честих одлазака у замак Вележа. Ситно грађанство и народ били су гневни због Фабрисове смрти, коjу су ови добри људи приписивали љубомори грофа Моске. Дворско друштво такође се занимало много грофом, али да му се наруга. Трећа од великих новости коjе смо поменули била je оставка грофова; цео се свет подсмевао смешном љубавнику коjи je, у своjоj педесет шестоj години, жртвовао тако сjаjан положаj болу што га je напустила jедна жена без срца и коjа му je већ одавно претпостављала jедног младог човека. Jедини je архиепископ имао духа, или, боље рећи, срца, да погоди да част ниjе допуштала грофу да остане први министар у земљи у коjоj, и не питаjући га, хоће да одсеку главу jедном младом човеку, његовом штићенику. Новост о грофовоj оставци излечила je од костобоље генерала Фабиjа Конти, као што ћемо рећи на свом месту кад будемо говорили о начину на коjи je сироти Фабрис проводио своjе време у тврђави, док се цела варош распитивала о часу његовог погубљења.

Идућег дана гроф виде Бруна, тог оданог повереника кога беше послао у Болоњу; гроф се разнежи у тренутку кад je оваj човек ушао у његов кабинет; његова поjава подсећала га je на срећно стање у коме се налазио кад га je послао у Болоњу, готово по споразуму са воjвоткињом. Бруно je долазио из Болоње у коjоj ниjе ништа сазнао; ниjе могао наћи Лодовика, кога кмет у Кастелнову беше задржао у сеоском затвору.

— Послаћу вас опет у Болоњу, рече гроф Бруну; воjвоткиња ће полагати на жалосно задовољство да сазна поjединости о Фабрисовоj несрећи. Обратите се жандармериjском нареднику коjи je старешина станице Кастелново.

— Али не! узвикну гроф прекинувши се; идите сместа у Ломбардиjу и даjте доста новаца свима нашим повереницима. Циљ ми je да добиjем од свих тих људи извештаjе наjповољниjе природе.

Пошто je добро разумео циљ повереног му задатка, Бруно стаде одмах писати своjа пуномоћства. У тренутку кад му je давао последња упутства, гроф прими jедно писмо потпуно неискрено али врло добро написано, рекао би човек да приjатељ пише приjатељу и моли га за неку услугу. Приjатељ коjи je писао био je главом кнез. Како je чуо о извесним намерама о повлачењу, преклињао je свога приjатеља, грофа Моску, да остане министар; молио га je у име приjатељства и опасности у коjоj се налази отаџбина и наређивао му je као господар. Додао je да му je краљ H ... ставио на располагање две ленте свога ордена, да je jедну задржао за себе, а Другу шаље своме драгом грофу Моски.

»Ова je животиња моjа несрећа! узвикну гневно гроф пред пренераженим Бруном, и мисли да ме заведе оним истим лицемерним фразама коjе смо толико пута заjедно састављали да бисмо ухватили на лепак какву будалу.« Он одби орден коjи му je понуђен; у своме одговору рекао je да му стање здравља оставља врло мало наде да jош дуго отправља тешке послове министарства. Гроф je био бесан. После jедног тренутка приjавише му државног тужиоца Расиjа, кога je дочекао као неког црнца.

— Шта видим! Зато што сам вам дао племство почињете бивати безобразни! Зашто нисте дошли jуче да ми захвалите, као што вам je била света дужност, господине слуго?

Раси се ниjе освртао на увреде; тим тоном примао га je кнез посведневно; али je хтео да буде барон и оправда се духовито. Ништа ниjе било лакше.

— Кнез ме je држао прикованог за сто целог jучерашњег дана; нисам могао да изиђем из двора. Његова Светлост дала ми je да препишем своjим ружним судиjским рукописом пуно дипломатских докумената, тако глупих и тако брбљивих, да ми се заиста чини да jоj je jедини циљ био лишити ме слободе. Кад сам се, наjзад, могао опростити, око пет часова, цркаваjући од глади, кнез ми je заповедно да идем право кући и да то вече не излазим. Доиста, видео сам двоjицу од његових личних шпиjуна, коje добро познаjем и коjи су се до поноћи шетали моjом улицом. Jутрос, чим сам могао, послао сам по кола коjа су ме довезла до уласка у катедралу. Сишао сам с кола врло лагано, а затим трчећи прошао кроз цркву, и ево ме. Ваша Екселенциjа je y овом тренутку човек коме наjватрениjе желим да угодим.

— А jа, господине угурсузе, jа се не дам обманути свима тим причама, мање-више вешто сроченим. Ви сте прекjуче одбили да ми говорите о Фабрису; jа сам поштовао ваше устручавање и



ваше заклетве на чување таjне, мада су заклетве за човека таквог као што сте ви само средство за изговор. Данас, хоћу истину. Какви су то глупи гласови по коjима je таj млади човек осуђен на смрт као убица глумца Ђилетиjа?

— Нико не може дати Вашоj Екселенциjи боља обавештења о тим гласовима, пошто сам их jа сам пронео по заповести владаочевоj; и, сад ми паде на ум, можда ме je само зато и задржао jуче цео дан као заробљеника да би ме спречио да вам саопштим ову ствар. Кнез коjи не мисли да сам глупак, могао je бити уверен да ћу вам донети своj орден и замолити вас да га приденете.

— На ствар! узвикну министар, и без много причања. — Нема сумње, кнез би волео да има смртну пресуду против г. дел Донга, али, као што без

сумње знате, има само осуду на двадесет година робиjе, коjу je, одмах сутрадан по изрицању, заменио са дванаест година у тврђави, с тим да осуђеник свакога петка и других верских празника проведе о хлебу и води.

— Зато што сам знао за ту осуду само на затвор уплашио сам се од гласова о скором погубљењу коjи су се проносили по вароши; jа се сећам смрти грофа Паланце, коjу сте ви тако вешто извели.

— Тада je требало да добиjем орден! узвикну Раси не долазећи у забуну; требало je причврстити дугме док ми je било у рукама и док je наш човек желео ту смрт. Jа сам тада био глупак; а сад, наоружан овим искуством, усуђуjем се саветовати вам да се не угледате на мене данас.

Ово поређење изгледало je не може бити неукусниjе грофу, коjи се морао уздржавати да не удари Расиjа ногом.

— Пре свега, настави оваj с логиком jедног познаваоца права и савршеним уверењем човека кога ништа не може да увреди, пре свега, не може бити речи о погубљењу реченога дел Донга; кнез то не сме учинити, времена су се jако променила! и наjзад jа, као племић коjи се нада да помоћу вас постане барон, jа му нећу ићи на руку. Међутим, као што Ваша Екселенциjа зна, џелат може да добиjе налог само од мене, а витез Раси, кунем вам се, неће такав налог никад дати против г. дел Донга.

— И добро ћете учинити, рече гроф мерећи га строгим погледом. — Разликуjмо добро! настави Раси с осмехом. Jа сам само за службена погубљења, и ако г.

дел Донго умре од грчева, немоjте то мени приписивати. Кнез je, не знам зашто, веома љут на Сансеверину. (Три дана пре тога Раси би рекао воjвоткињу, али je, као и цела варош, знао да je она прекинула све односе с првим министром.) Грофу je пало у очи ово изостављање титуле у таквим устима и може се судити о задовољству коjе му je оно причинило; он управи на Расиjа поглед пун силне мржње. »Драги анђеле, рече затим у себи, не могу ти друкчиjе доказати своjу љубав но покораваjући се слепо твоjим заповестима.«

— Право да вам кажем, рече државном тужиоцу, jа баш не водим тако много рачуна о разним ћудима госпође воjвоткиње; али како ми je она представила обешењака Фабриса, коjи би боље учинио да je остао у Напуљу и да ниjе долазио овамо да нам задаjе посла, стало ми je до тога да не буде погубљен за време мог министровања, и даjем вам своjу реч да ћете бити барон на осам дана по његовом изласку из затвора.

— У том случаjу, господине грофе, бићу барон тек после дванаест година, jер je кнез преко мере љут и његова je мржња према воjвоткињи тако велика да се труди да je сакриjе.

— Не разумем Његову Светлост; зашто jоj je потребно да криjе своjу мржњу кад њен први министар више не штити воjвоткињу? Само, нећу да ме оптужуjе за нитковлук, а нарочито не за љубомору; jа сам довео воjвоткињу у ову земљу, и, ако Фабрис умре у затвору, ви нећете бити барон, али ћете можда бити убиjени ножем. Него оставимо те ситнице; jа сам срачунао своjу имовину и jедва сам нашао 20.000 ливара дохотка; а сад намеравам да наjпонизниjе поднесем владаоцу своју оставку. Имам неке наде да ће ме употребити напуљски краљ: ова велика варош пружиће ми разоноду коjа ми je y овом тренутку потребна и коjу не могу наћи у jедноj варошици као што je Парма; остао бих кад бисте ми израдили да добиjем руку кнегиње Изоте. Итд., итд.

Разговор je траjао врло дуго у овом смислу. Кад je Раси устао, гроф му сасвим равнодушно рече:

— Ви знате да се говори да ме Фабрис вара, у том смислу да je био jедан од љубавника воjвоткињиних; jа не веруjем овим гласовима, и да бих их демантовао, желим да доставите Фабрису ову кесу.

— Али, господине грофе, рече Раси уплашен и посматраjући кесу, у њоj je огромна сума, а правила...

— За вас, драги моj, може бити огромна, настави гроф с изразом наjдубљег презирања; jедан грађанин као што сте ви, шаљући новац своме приjатељу у затвору, мисли да се упропашћуjе ако му да десет дуката; али jа хоћу да Фабрис прими ових 6.000 франака, а нарочито да двор не зна ништа о овоj пошиљци.

Како je Раси, уплашен, хтео да одговори, гроф нестрпљиво затвори врата за њим. »Ови људи, рече у себи, виде власт само иза дрског опхођења.« После ових речи, оваj велики министар учини нешто тако глупо да се чисто устручавамо да кажемо шта je учинио. Он отрча у своjу собу за рад по



jедну воjвоткињину слику у миниjатури и обасу je страсним пољупцима. »Опроста, драги анђеле, узвикну, што нисам бацио кроз прозор, и то сопственим рукама, овог слугерању коjи се усуђуjе говорити о теби, с извесном фамилиjарношћу; али што показуjем овакво прекомерно стрпљење то je да тебе послушам, а он неће ништа изгубити што ће причекати.»

После дугог разговора са сликом, грофу, коjи je осећао да му je срце умрло у грудима, паде на памет jедна смешна мисао и он jоj се предаде с детињском журбом. Нареди да му се донесе одело с орденима и оде у посету староj кнегињи Изоти. Никад у животу ниjе к њоj ишао сем приликом Нове године. Нађе je окружену великим броjем паса и накинђурену, и чак окићену брилиjантима као да иде у двор. Пошто je изjавио боjазан да не узнемирава Њену Светлост коjа je вероватно хтела да изиђе, Светлост одговори министру да je jедна пармска кнегиња дужна увек да буде овако обучена. Први пут откако га je снашла несрећа гроф се умало не насмеjа. «Добро сам учинио што сам дошао, рече у себи, и jош данас треба да се изjасним.« Кнегиња je била очарана што jоj je дошао у посету човек тако чувен са своjе памети и први министар; jадна стара девоjка ниjе била навикла на сличне посете. Гроф поче с jедним вештим предговором о огромноj даљини коjа ће увек раздваjати jедног обичног племића од чланова jедне владаjуће породице.

— Треба правити разлику, рече кнегиња: кћи jедног француског краља, на пример, нема никакве наде да ће jедног дана понети круну; али тако ниjе у пармскоj породици. Зато ми, Фарнези, треба увек да чувамо извесно достоjанство у нашоj спољашности; и jа, jадна кнегиња какву ме видите, не могу рећи да je савршено немогућно да jедног дана будете моj први министар.

Ова помисао, своjом непредвиђеном чудноватошћу, по друга пут необично развесели jаднога грофа.

Кад je изишао од кнегиње Изоте, коjа беше jако поцрвенела слушаjући љубавну изjаву првога министра, оваj наиђе на jедног од дворских официра: кнез га je хитно звао.

— Болестан сам, одговори министар, очаран што може да буде неучтив према своме кнезу. »Аха! бесно узвикну, терате ме у краjност, а овамо хоћете да вам служим; али знаjте, кнеже, да

у овом веку ниjе довољно добити власт од Провиђења; треба много памети и велики карактер па успети бити деспот.»

Пошто je отправио дворског официра, коjи je био саблажњен савршеним здрављем овог болесника, грофу се учини забавно да оде до двоjице дворана коjи су имали наjвише утицаjа на генерала Фабиjа Конти. Што je наjвише ужасавало министра и лишавало га сваке храбрости, то je што je гувернер тврђаве био оптужен да je jедном смакнуо jедног капетана, свог личног неприjатеља, помоћу перуђиjске водице.

Гроф je знао да je воjвоткиња последњих осам дана просула грдан новац да би прибавила везе у тврђави; али je, по њему, било мало наде на успех; све су очи биле исувише отворене. Нећемо причати читаоцу све покушаjе подмићивања коjе je чинила ова несрећна жена; она je била очаjна и повереници сваке врсте, савршено одани, помагали су jоj. Али можда постоjи само jедна врста послова коjа се обавља наjтачниjе на малим деспотским дворовима: то je чување политичких затвореника. Воjвоткињино злато учинило je само то да из тврђаве буде отпуштено осам до десет људи разног чина.

XVIII

И тако, поред све своjе оданости притворенику, воjвоткиња и први министар могли су учинити за њега врло мало. Кнез je био гневан, двор и свет били су против Фабриса и очарани што га je снашла несрећа: био je исувише срећан. Поред свег злата коjе je пуним шакама просипала, воjвоткиња ниjе могла да се помакне ни за jедан корак у опсади тврђаве; ниjе прошао ни jедан дан а да маркиза Раверси или витез Рискара нису саопштили ма какву нову опомену генералу Фабиjу Конти. Подржавали су његову слабост.

Као што смо рекли, на дан затварања Фабрис je био одведен наjпре у гувернерову палату. То je лепа мала зграда, подигнута прошлога века по нацртима Ванвителиjа, коjи jу je саградио на сто осамдесет стопа висине, на платформи џиновске округле куле. Са прозора ове мале палате, усамљене на леђима огромне куле као камилина грба, Фабрис je видео околину и Алпе у великоj даљини; у подножjу куле пратио je оком ток Парме, планинске речице, коjа се, савиjаjући десно на четири миље од вароши, улива у По. Преко леве обале ове реке, коjа je образовала као неки низ огромних белих тачака посред зелених поља, његово очарано око jасно je видело сваки врх огромног зида коjи Алпи образуjу на северу Италиjе. Ови врхови, стално покривени снегом, чак и тада, у августу, делуjу освежаваjуће усред ових жарких равница; око може да уочи и њихове наjмање поjединости, а, мећутим, далеко су преко тридесет миља од пармске тврћаве. Оваj тако пространи видик лепе гувернерове палате заклањала je на jедном краjу ка jугу кула Фарнезе, у коjоj je журно спремана jедна соба за Фабриса. Ова друга кула, као што се читалац можда сећа, била je подигнута на платформи велике куле, у част jедног престолонаследника коjи, сасвим противно Тезеjевом сину Хиполиту, ниjе одбио наклоности jедне младе маћехе. Кнегиња je нашла смрт после неколико часова, а кнежев син пуштен je на слободу тек после седамнаест година, приликом ступања на престо иза



очеве смрти. Ова кула Фарнезе, у коjу je после три четврти часа доведен Фабрис, врло ружна споља, диже се на неких педесет стопа изнад платформе велике куле и пуна je громобрана. Преварени кнез, коjи je био саградио оваj затвор видљив са свих страна, дошао je на чудновату мисао да убеди своjе поданике како он постоjи већ годинама: зато му je и дао име Кула Фарнезе. Било je забрањено говорити о овоj грађевини, иако се из свих краjева вароши Парме и оближњих равница врло лепо видело како зидари слажу камење коjе образуjе ову петоугаону зграду. Да би се доказало да je стара, стављен je изнад две стопе широких и четири стопе високих врата, на коjа се у њу улазило, jедан диван барељеф коjи je представљао Александра Фарнезе, славног генерала, како приморава Хенрика IV да се удаљи из Париза. Ова кула Фарнезе, подигнута на тако лепом видику, има приземље дугачко наjмање четрдесет корака, сразмерно широко и пуно здепастих стубова, jер ова соба, пространа преко мере, нема више од петнаест стопа висине. У њоj je била смештена стража, а из њене средине водиле су степенице коjе су се увиjале око jедног стуба; то су биле мале гвоздене степенице, врло лаке, jедва две стопе широке, израђене као филиграни. Овим степеницама, коjе су се тресле под тежином тамничара коjи су га спроводили, Фабрис дође у простране собе преко двадесет стопа високе, коjе су образовале величанствени први спрат. Оне су некад биле наjраскошниjе намештене за младога кнеза, коjи je y њима провес седамнаест наjлепших година свога живота. На jедном краjу овог одељења показаше новом затворенику jедну велелепну капелу; њени зидови и свод беху потпуно обложени црним мермером; стубови су били, такође, црни и наjотмениjих размера, поређани дуж црних зидова не додируjући их, а сами зидови украшени мноштвом мртвачких глава од белог мермера, огромних размера, лепо изваjаних и постављених изнад укрштених костиjу. »Леп проналазак мржње коjа не може да убиjе, рече Фабрис у себи; и каква ђаволска мисао да ми се то покаже!«

Jедне гвоздене степенице у врло лаком филиграну, такође, направљене око jедног стуба, водиле су на друга спрат овог затвора, и у собама овог другог спрата, високим око петнаест стопа, од пре годину дана давао je генерал Фабио Конти доказа о своjоj гениjалности. Пре свега, под његовом управом, ударене су jаке решетке на прозорима ових соба у коjима су некад становале слуге кнежеве и коje ce налазе на преко тридесет стопа изнад каменог пода коjи je чинио платформу велике округле куле. У ове собе, од коjих je свака имала по два прозора, долазило се кроз jедан мрачан ходник у средини грађевине; и у овом врло тесном ходнику уочио je Фабрис jедна за другим троjа гвоздена врата од огромних решетака коjе су се дизале до самога свода. Због планова, пресека и подизања свих ових лепих проналазака, читаве две године имао je генерал сваке недеље аудиjенциjу код свога господара. Завереник, смештен у коjу од ових соба, не би се могао потужити jавности да се с њим нечовечно поступа, а, међутим, ниjе могао општити ни с ким на свету нити учинити и наjмањи покрет а да се не чуjе. Генерал беше наместио у свакоj соби велике храстове даске коjе су образовале као неке клупе три стопе високе, и то je био његов наjвећи проналазак, проналазак коjи му je давао права на положаj министра полициjе. На овим клупама направио je од дасака колибу, врло звучну, десет стопа високу, коjа je додиривала зид само са стране прозора. Са остале три стране био je мали ходник, четири стопе широк, између главног затворског зида од огромног тесаног камења и дашчаних преграда колибе. Ове преграде, начињене од дебелих дасака орахових, храстових и чамових, биле су често повезане гвозденим клинцима и безброjним ексерима.

У jедну од ових соба, саграђених пре годину дана, ремек-делу генарала Фабиjа Конти, коjа беше добила лепо име Пасивна покорност, уведоше Фабриса. Он притрча прозорима. Изглед са ових прозора са решеткама био je величанствен: скривао je само jедан мали део хоризонта, на северозападу, кров лепе гувернерове палате коjа je имала свега два спрата; у приземљу су биле смештене штабне канцелариjе. Фабрисове очи прво привуче jедан прозор на другом спрату, у коме се налазио, у лепим кавезима, велики броj свакоjаких птица. Фабрис се забављао слушаjући их како певаjу и гледаjући их како поздрављаjу последње зраке вечерњег сутона, док су се тамничари врзмали око њега. Оваj прозор са кавезима био je свега двадесет и пет стопа далеко од његовог а налазио се на пет - шест стопа ниже, тако да je гледао птице одозго.

Те вечери била je месечина, и у тренутку кад je Фабрис улазио у своj затвор месец се величанствено дизао на хоризонту, десно, изнад планинског ланца Алпа, према Тревизу. Било je тек осам и по часова увече, и на другом краjу хоризонта, на западу, сjаjно наранџасто руменило савршено je оцртало обрисе виса Визо и остале врхове Алпа, коjи полазе од Нице ка вису Ћени и Турину. И не помишљаjући на своjу несрећу, Фабрис je био узбуђен и очаран овим узвишеним призором. »Дакле, у овом чаробном свету живи Клелиjа Конти; са своjом замишљеном и озбиљном душом она мора да ужива у овом изгледу више но други ко; овде се човек осећа као у усамљеним планинама на сто миља од Парме.» Тек пошто je провео више од два часа на прозору, дивећи се овом хоризонту коjи je говорив његовоj души, а често и заустављаjући своj поглед на лепоj гувернеровоj палати, Фабрис одjедном узвикну: »Ама, je ли ово доиста затвор? Je ли то оно чега сам се толико боjао?« Место да на сваком кораку види неприjатност и повод за огорченост, наш je jунак пустио да га очара благост затвора.

Одjедном, његову пажњу нагло подсети на стварност нека страшна лупа: његова дрвена соба,



доста слична кавезу, а нарочито врло звучна, затресе се веома jако; псећи лавеж и цика допуњавали су наjнеобичниjу граjу. »Шта! Зар тако брзо да се спасем ?« помисли Фабрис. После jедног тренутка смеjао се као што се можда никад нико ни je смеjао у затвору. По генераловоj заповести, у исто време кад и тамничари, доведено je и jедно енглеско псето, врло љуто, намењено чувању угледних затвореника и коjе je требало да проведе ноћ у тако вешто удешеном простору око Фабрисовог кавеза. Пас и тамничар требало je да спаваjу у простору широком три стопе, остављеном између каменог тла у соби и дрвеног пода, по коме заробљеник ниjе могао да крочи ни jедан корак а да га не чуjу.

Но, при доласку Фабрисовом, соба Пасивне покорности била je заузета од jедно стотину огромних пацова коjи се разбежаше на све стране. Пас, нека врста шпанског ловачког кера укрштеног са енглеским фоксом, ниjе био нимало леп, али се показао врло жив. Био je привезан за под од камених плоча испод пода дрвене собе; али кад осети како пацови промичу сасвим близу њега, он се напреже тако силно да успе да извуче главу из огрлице. И тада настаде она дивна битка чиjа je тутњава пробудила Фабриса, коjи je сневао нимало суморне снове. Пацови, коjи су се могли спасти првог уjеда, склонише се у дрвену собу; псето се попе за њима преко шест степеница коje су водиле са каменог пода у Фабрисову колибу. И тада настаде jош страшниjа тутњава: колиба се тресла из темеља. Фабрис се смеjао као луд и плакао je од силнога смеха; тамничар Грило, коjи се смеjао исто тако, беше затворио врата; псу коjи je jурио за пацовима ниjе сметао никакав намештаj, jер je соба била сасвим празна; скоковима ловачког пса сметала je само гвоздена пећ у jедном углу. Кад je пас савладао све своjе неприjатеље, Фабрис га позва, помилова и успе да му се допадне. »Ако ме икад види да прескачем преко неког зида, рече у себи, оваj неће залаjати.« Али ова врло вешта политика била je jедно уображење с његове стране; у душевном стању у коме се налазио он je био срећан да се игра с овим псом. Jедном чудноватошћу, о коjоj ниjе размишљао, нека потаjна радост владала je y дну његове душе.

Пошто се добро заморио трчећи са псом, Фабрис рече тамничару: — Како се зовете? — Грило, на служби Вашоj Екселенциjи у свему што допуштаjу правила.

— Е лепо, драги Грило, неки Ђилети хтео je да ме убиjе насред друма, jа сам се бранио и убио сам га; убио бих га опет кад бих се нашао у сличноj прилици; али при свем том хоћу да живим веселим животом док сам ваш гост. Замолите ваше старешине за допуштење и донесите ми рубље из палате Сансеверина; сем тога, купите ми доста вина из Астиjа.

То je доста добро пенушаво вино коjе се прави у Пиjемонту, Алфиjериjевоj отаџбини, и коjе je на великом гласу, нарочито у класи љубитеља коjоj припадаjу тамничари. Осам до десет ове господе преносило je y дрвену Фабрисову собу нешто античког и jако позлаћеног намештаjа, коjи je узиман с првог спрата из бившег стана младога кнеза; сви су с побожношћу задржали у мислима речи у прилог вина из Астиjа. Ma колико да се радило, Фабрис je за ову прву ноћ био бедно смештен; али je изгледало да му се jедино ниje допадало што нема боцу доброг вина.

— Ово je неки добар човек, рекоше тамничари одлазећи, и добро би било кад би му наша господа допустила да добиjа новаца.

Кад je остао сам и мало се прибрао после свег овог лома: »Jе ли могућно да je ово затвор! рече Фабрис у себи гледаjући огромни хоризонт од Тревиза до врха Визо, пространи ланац Алла, рисове покривене снегом, звезде, итд, па jош и прва ноћ у затвору! Сад разумем зашто Клелиjа Конти ужива у овоj ваздушноj самоћи; овде je човек на хиљаду миља изнад ситничарства и злобе коjи нас тамо муче. Ако су оне птице под моjим прозором њене, онда ћу je видети... Да ли ће поруменити кад ме спази?« Претресаjући ово велико питање, затвореник заспа врло касно у ноћ.

Одмах сутрадан по овоj ноћи, првоj коjу je провео у затвору и за време коjе ниjе ниjедан-пут изгубио стрпљење, Фабрис je био упућен да разговара jедино са енглеским псом Фоксом; тамничар Грило гледао га je, истина, увек врло љубазним очима, али jедна нова заповест бранила му je да говори, а ниjе доносио ни рубље ни вино.

»Да ли ћу видети Клелиjу? рече Фабрис у себи чим се пробудио. Него, да ли су оне птице њене?« Птице беху почеле цвркутати и певати, и на овоj висини то je био jедини звук коjи се чуо у ваздуху. Пространа тишина коjа je владала на овоj висини изазивала je y Фабрису осећање пуно новине и задовољства; он je ça заносом слушао испрекидано и тако живо цвркутање коjим су његови суседи птице поздрављале дан. Ако су њене, она ће се поjавити за часак у овоj соби, ту, под моjим прозором«; и, разгледаjући огромне ланце Алпа, према чиjим je наjнижим бреговима пармска тврћава изгледала да се диже као неки истакнути положаj, његови погледи враћали су се сваког тренутка на дивне кавезе од лимуновог и махагониjевог дрвета, коjи су се, украшени позлаћеном жицом, дизали насред светле собе коjа je служила за птице. Што je Фабрис дознао тек касниjе, та je соба била jедина на другом спрату палате коjа je имала хлада од jеданаест часова до четири: била je заклоњена кулом Фарнезе.

»Како ће ми бити тешко, рече Фабрис у себи, ако место божанског и замишљеног лица коjе очекуjем и коjе ће, можда, мало поцрвенети ако ме спази, угледам крупно лице неке собарице



простакуше, одређеке да негуjе птице! Али, ако видим Клелиjу, да ли ће ме удостоjити свога погледа? Богме, треба човек да подеси своjе држање ако хоће да буде запажен; моj положаj треба да има извесне повластице; уосталом, ми смо обоjе сами овде и тако далеко од света! Jа сам затвореник, оно што генерал Конти и остали бедници те врете зову jедан од њихових потчињених... Али она je тако паметна, или, боље рећи, има толико душе, као што мисли гроф, да можда, како он вели, презире занат свога оца; отуда би и долазила њена меланхолиjа. Племенити узрок туге! Наjзад, jа нисам сасвим странац за њу. С каквом ме je љупкошћу пуном скромности поздравила синоћ! Сећам се врло добро да сам jоj, приликом нашег сусрета у близини Кома, рекао: »Доћи ћу jедног дана да видим ваше лепе слике у Парми; хоћете ли се сетити овог имена: Фабрис дел Донго?« Да га ниjе заборавила? Била je тада тако млада!»

«Него збиља, рече Фабрис у себи зачуђено, прекидаjући ток своjих мисли, jа сам заборавио да будем гневан. Да не носим у себи jедну од оних великих храбрости каквих je античко доба показало свету неколико примера? Да нисам неки jунак и не слутећи то? Како, jа коjи сам се толико боjао затвора, у затвору сам, а ни на памет ми не пада да будем тужан! Овде се заиста може рећи да je страх био сто пута већи од зла. Шта! потребно je да размишљам па да будем тужан што сам допао овог затвора, коjи, како вели Бланес, може да траjе десет година као десет месеци? Да ниjе чуђење што сам у овом новом стану учинило да заборавим бол коjи би требало да осећам? Можда ће ово добро расположење, независно од моjе воље и не тако мудро, престати одjедном, можда ћу наjеданпут пасти у мрачно очаjање коjе би требало да осећам. У сваком случаjу, врло je чудновато да човек буде у затвору и да мора размишљати па да буде тужан. Заиста, враћам се на своjу претпоставку, можда имам велики карактер.«

Фабрисове сањариjе прекиде тамнички столар коjи беше дошао да узме меру за капке на прозорима; оваj je затвор био сад први пут употребљен, те беху заборавили да га у овом битном делу допуне.

»И тако ћу, рече Фабрис у себи, бити лишен овог величанственог погледа.« И он покуша да се ожалости због овог лишења.

— Како! узвикну одjедном говорећи столару, зар нећу више видети ове лепе птице? — А! госпођицине птице, коjе она толико воли! рече оваj човек добродушно; и оне ће бити

скривене, нестаће, ишчезнуће као и све остало. Столару je било исто тако строго забрањено да говори као и тамничарима, али се оваj човек

беше сажалио на затвореникову младост: он га обавести да ови огромни капци, намештени на наслонима прозора тако да се удаљаваjу од зида дижући се увис, треба да оставе затвореницима само изглед неба. — То се чини ради морала, рече му, да би се у души затвореника повећала спасоносна туга и жеља за поправком; генерал je, додаде столар, измислио и то да скине окна и да их на прозорима замени масном хартиjом.

Фабрису се веома допао епиграмски начин изражавања столаревог, врло редак у Италиjи. — Волео бих да имам какву птицу ради разоноде, jа их необично волим, купите ми jедну од

собарице госпођице Клелиjе Конти. — Шта! ви je познаjете, узвикну столар, кад тако добро знате њено име? — Ко ниje чуо за ту тако чувену лепотицу? Али, jа сам имао част да je више пута видим у

двору. — Jадноj госпоћици врло je досадно овде, додаде столар; она проводи живот са своjим

птицама. Jутрос je купила лепа поморанџина дрвета, коjа су по њеноj заповести намештена на вратима куле, под вашим прозором; да ниjе оног венца, могли бисте их видети.

У овом одговору било je драгоцених речи за Фабриса; он нађе начина да да нешто новаца столару.

— Jа чиним две погрешке у исти мах, рече му оваj човек; говорим с Вашом Екселенциjом и примам новац. Прекосутра, кад будем дошао да наместим капке, имаћу птицу у џепу, и, ако не будем сам, правићу се да сам je пустио; шта-више, ако узмогнем, донећу вам и jедан молитвеник; мора да вам je врло тешко што не можете да идете у цркву.

»И тако, рече Фабрис у себи чим je остао сам, те су птице њене, али кроз два дана нећу их више видети.« На ову помисао његов поглед доби тужан израз. Наjзад, на његову неисказану радост, после тако дугог ишчекивања и толиких погледа, Клелиjа дође око подне да нахрани своjе птице, Фабрис оста непомичан и не дишући; стаjао je припиjен уз огромне решетке свога прозора. Приметно je да Клелиjа ниjе дизала очи к њему; али њени покрети били су некако збуњени, као покрети некога коjи осећа да га гледаjу. И кад би хтела, jадна девоjка не би могла заборавити онаj тако фини осмех коjи je видела на затворениковим уснама, уочи тог дана, у тренутку кад су га жандарми водили из стражаре.

Мада je, судећи по свему, с наjвећом пажњом мотрила на своjе поступке, у тренутку кад je пришла прозору она врло неприметно поцрвене. Прва помисао Фабрисова, коjи беше приљубио лице уз гвоздене решетке свога прозора, била je да учини jедну детињариjу и да лупне руком о ове



решетке, што би изазвало известан шум; затим га сама помисао на овакву непристоjност ужасну. «Заслужио бих да осам дана шаље собарицу да храни птице.« Овакви обзири не би му пали на памет у Напуљу или у Новари.

Он jу je живо пратио очима: «Нема сумње, говорио je y себи, отићи ће а неће ни погледати на оваj бедни прозор, иако je управо преко пута.« Али, враћаjући се из дубине собе, коjу je Фабрис, захваљуjући своме вишем положаjу, видео врло лепо, Клелиjа се ниjе могла уздржати да га у ходу не погледа, и то je било довољно да Фабрис помисли да je може поздравити. »Нисмо ли овде сами на свету?« рече у себи да би се охрабрио. На оваj поздрав млада девоjка оста непомична и обори очи; затим Фабрис виде како их врло лагано диже; и очевидно, савлаћуjући саму себе, она поздрави затвореника покретом наjозбиљниjим и наjодмерениjим, али не могаде наметнути ћутање своjим очима; иако, вероватно, ни сама ниjе знала, оне су неко време изражавале наjживље саучешће. Фабрис примети да je толико поцрвенела да jоj се румен брзо раширила до самих рамена, са коjих, кад je пришла прозору, због врућине беше уклонила jедан шал од црне чипке. Нехотични поглед коjим je Фабрис одговорио на њен поздрав удвоjио je забуну младе девоjке. »Како би она jадна жена била срећна, говорила je Клелиjа у себи, мислећи на воjвоткињу, кад би га ма и за тренутак могла видети као што га jа видим!»

Фабрис je имао нешто мало наде да ће je поздравити при одласку; али, да би избегла ову учтивост, Клелиjа се повуче врло вешто, поступно, од кавеза до кавеза, као да je при краjу требало да храни и птице коjе су биле до самих врата. Она, наjзад, изиђе. Фабрис je остао непомичан гледаjући у врата на коjа je Клелиjа изишла: био je други човек.

Од тог тренутка, jедини предмет његових мисли био je да зна како ће моћи да je и даље виђа, чак и кад буду намештени они страшни капци пред прозором коjи je гледао у гувернерову палату.

Уочи тог дана увече, пре него што ће лећи, наметнуо je себи дуг и досадан посао да сакриjе наjвећи део злата коjе je имао у неколико рупа, коjима су пацови украсили његову дрвену собу. »Треба вечерас да сакриjем и своj златни сат. Зар нисам чуо како се помоћу стрпљења и опруге од сата може сећи дрво, па чак и гвожће? Моћи ћу, дакле, престругати оваj капак!« Таj посао око скривања сата, коjи je траjао читаве часове, ниjе му се учинио дуг; помишљао je на разна средства да дође до свог циља и на оно што je знао од столарског заната. »Ако будем умео, говорио je себи, моћи ћу лепо исећи jедан комад храстове даске коjа ће образовати капак у делу коjи буде лежао на прозорском наслону; таj ћу комад вадити и намештати према приликама; даћу Грилу све што имам само да га склоним да не примети ово мало лукавство.« Сва Фабрисова срећа била je отада везана за могућност извршења овог посла, и он ниjе мислио нинашта друго. »Ако успем само да je видим, срећан сам... Не, рече у себи, треба и она да види да je ja видим.» Целе ноћи глава му je била пуна столарских проналазака, и ниjе, можда, ниjеданпут помислио на пармски двор, на кнежев гнев, итд., итд. Признаћемо да исто тако ниjе помислио ни на бол коjим je воjвоткиња морала бити обузета. Он je с нестрпљењем чекао сутрашњи дан; али се столар не поjави више: вероватно je сматран y тамници за либерала. Побринули су се да пошаљу другог, сурова лица, коjи je само злослутним мрмљањем одговарао на све љубазности коjе je Фабрисов разум гледао да му упути. Неке од многих покушаjа воjвоткињиних да ступи у преписку с Фабрисом нањушили су многоброjни агенти маркизе Раверси, коjа je посведневно обавештавала о томе, плашила, вређала у његовом самољубљу генерала Фабиjа Конти. Сваких осам часова шест стражара смењивано je y дворници са стотину стубова у приземљу; сем тога, наместио je гувернер по jедног тамничара на свим гвозденим вратима у ходнику, а jадни Грило, jедини коjи je виђао затвореника, био je ocyђен да не излази из куле Фарнезе, сем сваких осам дана, што му je падало врло тешко. Он изли своjу зловољу на Фабриса, коjи je био толико мудар да одговори само овим речима:

— Што више вина, приjатељу. И даде му новаца. — Ето, чак и то што нас теши за све недаће, узвикну Грило љутито, гласом jедва чуjним, чак и

то нам забрањуjу да примамо, и требало би да одбиjем, али jа ипак примам; уосталом, таj je новац бачен улудо, jа вам ништа ни о чему не могу рећи. Заиста, мора да сте велики кривац, у целоj je тврђави настао прави дармар због вас; услед сплеткарења госпође воjвоткиње већ су троjица од нас отпуштени.

Да ли ће капак бити готов пре него што дође подне? То je било велико питање због кога je Фабрисово срце jако куцало целог другог jутра; он je броjао све четврти коjе су избиjале на градском сату. Наjзад, кад je избило три четвртине после jеданаест, капак не беше jош дошао; Клелиjа се поново поjави да нахрани птице. Свирепа погреба беше толико осмелила Фабриса, а опасност да je више не види изгледала му je толико изнад свега да се усудио, гледаjући Клелиjу, учинити прстом покрет као да струже капак; наравно, чим je спазила оваj покрет, тако бунтован у затвору, она му климну главом и повуче се.

»Шта! рече Фабрис зачуђено, да ниjе толико неразумна да види глупу фамилиjарност у покрету коjи je налагала неодољива потреба? Хтео сам je замолити да, хранећи своjе птице, изволи погледати по коjи пут у тамнички прозор, чак и кад буде заклопљен огромним дрвеним капком; хтео сам jоj дати на знање да ћу учинити све што je човечански могућно само да могу да je видим. Боже!



ако не дође сутра због овог несмотреног покрета?« Оваj страх, коjи je нарушио Фабрисов сан, оствари се потпуно: сутрадан Клелиjа се не поjави у три часа, кад je било довршено намештање два огромна капка испред Фабрисових прозора; разни њихови делови беху подигнути са еспланаде велике куле помоћу конопаца и чекрка, привезаних споља за гвоздене прозорске пречаге. Додуше, скривена иза jедне завесе у своме стану, Клелиjа je ça страхом пратила сваки покрет радника; видела je врло добро самртно неспокоjство Фабрисово, али je, ипак, имала храбрости да одржи обећање коjе je себи дала.

Клелиjа je била велика присталица либерализма; у своjоj првоj младости беше озбиљно схватила сва разлагања о либерализму коjа je слушала у друштву свога оца, коjи je jедино хтео да се истакне; отуда je стала презирати и готово мрзети поводљив карактер дворана; отуда њена одвратност према браку. Откако je дошао Фабрис, осећала je грижу савести: »Моjе недостоjно срце, говорила je y себи, стало je сад на страну људи коjи хоће да издаду мога оца! Он се усуђуjе давати ми знак да хоће да преструже врата! ... Али, помисли одмах затим с болом у души, цела варош говори о његовоj блискоj смрти! Можда je сутра таj кобни дан! С чудовиштима коjа над нама владаjу, шта на овом свету ниjе могућно! Колико благости, колико jуначке озбиљности у овим очима коjе ће се можда занавек затворити! Боже моj! Какве ли мораjу бити воjвоткињине муке! Веле да je сва очаjна. На њеном месту jа бих убила кнеза ножем, као храбра Шарлота Корде.«

Целог овог трећег дана свога тамновања Фабрис je био љут до краjности, али jедино зато што се Клилиjа ниjе поjављивала. Љутња за љутњу. Требало je да jоj кажем да je волим, узвикнуо je, jep je био дошао до овог открића. Jа не помишљим на затвор и утеруjем у лаж Бланесово пророчанство — из величине душе; не, толика ми част не припада. И поред своjе воље мислим на онаj поглед тихог саучешћа, коjи je Клелиjа бацила на мене кад су ме жандарми водили из стражаре; оваj je поглед избрисао цео моj прошли живот. Ко би рекао да ћу тако благе очи наћи на оваквом месту, и то у тренутку кад ми je поглед упрљало лице Барбоново и г. генерала гувернера. Небо се указало усред ових подлих створења. И како да не волим лепоту и не желим да je опет видим? Не, нисам jа из великодушности равнодушан према свима ситним неприjатностима коjима ме затвор изнуруjе.« Прелазећи брзо све могућности, Фабрисова машта дође на могућност да буде пуштен на слободу. »Нема сумње, приjатељство воjвоткињино учиниће чуда за мене. Али, jа бих jоj захвалио за слободу само краjем усана; ова места нису она у коjа би човек пожелео да се врати! Кад jедном будем ван затвора, будући да смо овако издвоjени од друштва, нећу готово никад видети Клелиjу! Па какво ми стварно зло доноси затвор? Кад би Клелиjа била тако добра да ме не мучи своjом љутњом, шта бих jош имао да молим бога?«

Увече тог дана, не видевши своjу лепу сусетку, паде му на ум jедна сjаjна мисао: гвозденим крстом на броjаницама, коjе се раздаjу притвореницима при уласку у затвор, поче, и то с успехом, бушити капак. »Ово je можда несмотрено, рече у себи пре него ће почети. Нису ли столари рекли преда мном да ће их колико сутра заменити фарбарски радници? Шта ће ови рећи ако нађу прозорски капак пробушен? Али, ако не учиним ову несмотреност, сутра je нећу моћи видети. Шта! своjом кривицом да je не видим читав jедан дан, и то кад ме je увређена оставила.» Несмотреност Фабрисова била je награђена; после петнаест часова рада он виде Клелиjу, и, да би срећа била потпуна, како ниjе мислила да je он види, она je дуго остала непомична и очиjу упртих у оваj огромни капак; Фабрис je имао довољно времена да прочита у њеним очима знаке наjнежниjег саучешћа. На краjу посете очевидно je била заборавила да да храну птицама и одстоjала je читаве минуте непомична, посматраjући прозор. Душа jоj je била дубоко потресена; мислила je на воjвоткињу, чиjа jоj je тешка несрећа улила толико сажаљења; а, међутим, почела je да je мрзи. Ниjе могла да разуме дубоку меланхолиjу коjа jоj je обузимала душу и љутила се на саму себе. Два-три пута, у току ове посете, Фабрис из нестрпљења умало ниjе заљуљао канак; чинило му се да не може бити срећан док не покаже Клелиjи да je види. »Међутим, говорио je y себи, кад би знала да je тако лако видим, онако боjажљива и повучена, без сумње би се уклонила испред мога погледа.«

Сутрадан je био много срећниjи (од каквих све ситница љубав не ствара срећу!); док je она тужно гледала огромни капак, он успе да провуче комад жице кроз отвор коjи гвоздени крст беше начинио и поче jоj давати знаке коjе je она очевидно разумела, бар у смислу да су хтели рећи: »Jа сам ту и видим вас.«

Идућих дана Фабрис je имао недаћа. Хтео je да из огромног капка извади комад даске, велики колико шака, коjи би му дао могућности да види и да буде виђен, то jест да говори, бар знацима, о ономе што се дешава у његовоj души; али се догоди да шум мале, врло несавршене тестере, коjу je направио од опруге свог сата, изрезане крстом, узнемири Грила коjи je читаве часове проводио у своjоj соби. Фабрису се, додуше, чинило да je строгост Клелиjина била све мања што су биле веће материjалне тешкоће коjе су сметале сваком општењу; он je врло добро запазио да више ниjе обарала очи или тобоже гледала птице кад je покушавао да jоj да знак свога присуства помоћу малог комада жице; био je задовољан кад je видео да никад ниjе пропустила да се поjави у соби с кавезима тачно у тренутку кад je избиjало jеданаест и три четврти и готово je уобразио да je он узрок ове тако велике тачности. Зашто? Ова мисао не изгледа разложна; али, љубав примећуjе ниjансе невидљиве равнодушном оку и изводи из њих безгранично последице. На пример, откако ниjе више видела



затвореника, Клелиjа je, готово одмах по уласку у собу с кавезима, дизала очи ка његовом прозору. То je било оних тужних дана кад нико у Парми ниjе сумњао да ће Фабрис ускоро бити погубљен; jедини он ниjе то знао; али ова страшна мисао ниjе више остављала Клелиjу; како би, према томе, пребацивала себи што толико води рачуна о Фабрису? Та чекала га je смрт! И то за ствар слободе! Jер je било исувише глупо погубити jедног дел Донга само зато што je убио мачем jедног комедиjаша. Таj лепи млади човек припадао je, истина, другоj jедноj жени! Клелиjа je била дубоко несрећна, и, не признаjући себи одређено зашто управо води толико рачуна о његовоj судбини, говорила je y себи: »Ако га одведу на губилиште, jа ћу побећи у неки манастир, и док сам жива нећу се више поjавити у овом дворском друштву кога се гнушам. Углаћене убице!« Осмог дана Фабрисовог тамновања десило се нешто због чега се jако застидела: нетремице и занета своjим тужним мислима гледала je y капак коjи je крио затвореников прозор; тог дана не беше Фабрис jош дао никакав знак свога присуства; одjедном, jедан мали комад капка, нешто већи од шаке, би уклоњен: он je погледао весело, и она виде његове очи коjе су je поздрављале. Клелиjа ниjе могла издржати оно неочекивано искушење; она се брзо врати своjим птицама и стаде их хранити, али je толико дрхтала да je просипала воду коjу им je давала, а Фабрис je сасвим лепо могао да види њено узбуђење; она не могаде да поднесе ово стање и реши се да побегне трчећи.

Оваj тренутак био je неупоредиво наjлепши у Фабрисовом животу. С каквим би заносом одбио слободу да му je y том тренутку понуђена!

Сутрашњи дан био je дан великог очаjања воjвоткињиног. Цео свет у вароши сматрао je за сигурно да je сa Фабрисом свршено; Клелиjа ниjе имала жалосне одважности да покаже према њему окрутност коjе ниjе било у њеном срцу, провела je час и по у соби за птице, гледала je све његове знаке и често му одговарала, бар изразом наjживљег и наjискрениjег интересовања; остављала га je по неколико тренутака да сакриjе од њега своjе сузе. Њена женска кокетериjа живо je осећала несавршенство употребљеног начина споразумевања: да су говорили, на колико би разних начина могла покушати да погоди каква je управо природа осећања коjе je Фабрис имао према воjвоткињи! Клелиjа ниjе готово више могла да се заварава: она je осећала мржњу према госпоћи Сансеверини.

Jедне ноћи Фабрис je озбиљниjе мислио на своjу тетку; био je зачуђен: имао je муке да се спомене њенога лика; успомена коjу je сачувао беше се из основа променила; за њега je, y оваj мах, имала педесет година.

»Боже! узвикну одушевљено, како сам паметно урадио што jоj нисам казао да je волим!« Дошао je био дотле да готово више ниjе могао да разуме како je налазио да je тако лепа. У овом погледу мала Мариjета остављала je на њега утисак мање осетне промене; то je отуда што никад ниjе уображавао да његова душа има ма каква удела у љубави према Мариjети, док je често мислио да сва његова душа припада воjвоткињи. Воjвоткиња од А... и Мариjета изгледале су му сад као две младе голубице чиjа je сва драж лежала у слабости и простодушности, док му je узвишена слика Клелиjе Конти, испуњаваjући сву његову душу, чак уливала страх. Он je исувише добро осећао да ће га вечита срећа његовога живота приморати да рачуна на кћер гувернерову и да je оваj у власти да га начини наjсрећниjим човеком. Свакога дана стрепео je да одjедном, неопозивом ћуди њене воље, не буде краj овом необичном и прекрасном животу коjи je налазио поред ње; међутим, она je већ испунила блаженством прва два месеца његова тамновања. То je било време кад je генерал Фабио Конти двапут недељно говорио кнезу:

— Могу дати своjу часну реч Вашоj Светлости да затвореник дел Донго не говори живоj души и да проводи живот у наjдубљем очаjању или у спавању.

Клелиjа je два - трипут дневно обилазила своjе птице, покаткад на неколико тренутака; да je ниjе толико волео, Фабрис би видео да je вољен; али je y том погледу био у очаjноj сумњи. Клелиjа беше наместила jедан пиjано у соби за птице. Удараjући у дирке, да би звук овог инструмента могао обjавити њено присуство и забавити стражу коjа се шетала под прозорима, она je одговарала очима на Фабрисова питања. Само на jедно питање ниjе никад одговарала, и чак би, у извесним приликама, побегла, и понекад се целога дана не би поjављивала; то je било онда кад би Фабрисови знаци показивали осећања чиjе je признање било врло тешко не разумети; у том погледу била je неумољива.

И тако, мада скучен у jедном доста малом кавезу, Фабрис je био веома запослен; цео његов живот био je употреблен на решавање овог тако важног питања: »Да ли ме воли?« Резултат безброjних опажања коjа су се непрестано обнављала, али исто тако непрестано доводила у сумњу, био je оваj: »Сви њени намерни поступци кажу не, али оно што je ненамерно у покрету њених очиjу као да признаjе да je приjатељски расположена према мени.«

Клелиjа се надала да неће никад бити наведена на признање и, да би отклонила ову опасност, одбиjала je, с претераном љутином, jедну молбу коjу jоj je Фабрис више пута упућивао. Оскудица средстава коjа je jадни сужањ употребљавао требало je, изгледа, да улиjе Клелиjи више милосрђа. Он je хтео да ошпти с њом помоћу слова коjа je исписивао на своме длану комадом угља, драгоценим открићем што га je учинио у своjоj пећи; образовао би речи слово по слово, редом. Оваj проналазак умножио би средства за разговор, jер би допустио да се ствари кажу jасно. Његов прозор био je



удаљен од Клелиjиног отприлике двадесет и пет стопа; била би то исувише велика срећа разговарати изнад глава стражара коjи су се шетали пред гувернерском палатом. Фабрис je сумњао да га Клелиjа воли; да je имао иоле искуства у љубави, не би сумњао; али жена ниjе никад заузимала његово срце; уосталом, он ниjе ни слутио о jедноj таjни коjа би га бацила у очаjање да je за њу знао; било je увелико говора о удаjи Клелиjе Конти за маркиза Крешенциjа, наjбогатиjег човека на двору.

XIX

Амбициjа генерала Фабиjа Конти, распаљена до безумља неприликама коjе су искрсле усред кариjере првог министра Моске и коjе као да су наговештавале његов пад, довела га je дотле да je почео жестоко нападати своjу кћер; понављао jоj je непрестано и љутито да ће она уништити његову срећу ако се наjзад не реши да учини избор; са навршеном двадесетом годином краjње je време да се одлучи; овоj свирепоj усамљености, на коjу je њено неразумно jогунство осуђивало генерала, треба jедном да буде краj, итд. итд.

Пре свега, да би избегла ове врло честе наступе очеве зловоље, Клелиjа се беше склонила у собу за птице; у њу се могло доћи само преко jедних врло незгодних дрвених степеница коjе су за генералову костобољу представљале озбиљну сметњу.

За последњих неколико недеља Клелиjина je душа била толико узнемирена, она сама знала jе тако мало шта треба да жели, да се, иако ниjе одређено дала реч свом оцу, готово обавезала. У jедном наступу гнева, генерал je узвикнуо да ће je послати да чами у наjтужниjем пармском манастиру и да ће je оставити ту све дотле док се не одлучи да учини своj избор.

— Ви знате да наша кућа, иако врло стара, нема ни шест хиљада ливара дохотка, док се имовина маркиза Крешенциjа пење на преко сто хиљада талира годишње. Цео свет на двору признаjе му да je врло добре нарави; никад никоме ниjе дао повода да се на њега потужи; врло je леп човек, млад, врло добро стоjи код кнеза, и кажем вам да само наjвећа луда може одбити његову брачну понуду. Кад би то одбиjање било прво, можда бих га и могао поднети; али ви сте већ пет - шест прилика, првих на двору, одбили, ви, мала глупачо. И шта ће бити с вама, молим вас, ако ме ставе у пензиjу? Како би ликовали моjи неприjатељи кад би ме видели да стануjем на каквом другом спрату, jа, о коме je толико пута било речи да будем министар! До сто ђавола, не! Доста сам због своjе доброте играо улогу Касандра. Даћете ми какав добар разлог против овог jадног маркиза Крешенциjа, коjи je био тако добар да се заљуби у вас, коjи пристаjе да вас узме без мираза и да вам осигура, за случаj да останете удова, тридесет хиљада ливара дохотка, с коjима бих могао бар платити стан; говорићете ми разумно или ћете се, сто му мука! удати за њега кроз два месеца!

Од целог овог говора само je jедна реч потресла Клелиjу: то je претња да буде послата у манастир, и, према томе, удаљена из тврђаве, и то у тренутку кад je Фабрисов живот, како je изгледало, висио о концу, jер ниjе прошао ни jедан месец а да се глас о његовоj блискоj смрти не пренесе по вароши и на двору. Ma какве разлоге давала себи, ниjе се могла решити да се изложи овоj опасности: да се одвоjи од Фабриса, и то у тренутку кад je стрепела за његов живот! То je било у њеним очима наjвеће зло, или бар наjнепосредниjе.

Не значи да je њено срце, чак и ако се не удаљи од Фабриса, очекивало неку срећу; она je била уверена да га воjвоткиња воли, и њену je душу раздирала страшна љубомора. Непрестано je мислила о преимућствима те жене, коjоj су се сви без разлике дивили. Краjња уздржљивост на коjу je себе осудила према Фабрису, говор знацима на коjи га je ограничила, боjећи се да не учини неку несмотреност, све као да се беше скупило да je лиши средстава да ма шта ближе дозна о његовим односима са воjвоткињом. Тако je свакога дана све jаче осећала страшну несрећу да има супарницу у срцу Фабрисовом, и свакога дана све се мање усуђивала да се излаже опасности тиме што би му дала прилике да каже праву истину о ономе што се догађало у том срцу. А како би jоj, међутим, годило да чуjе признање његових правих осећања! Како би била срећна кад би могла да отклони страшну сумњу коjа jоj je тровала живот!

Фабрис je био несталан; у Напуљу je био познат као младић коjи лако мења своjе драгане. Поред све обазривости коjа се намеће улози jедне госпођице, откако je била каноникиња и одлазила у двор, не питаjући никад, али слушаjући пажљиво, Клелиjа беше сазнала какав су глас уживали млади људи коjи су редом просили њену руку; и међу свима тим младим људима Фабрис je био наjнесталниjи у стварима срца. Сад je био у затвору, било му je дуго време, и удварао се jединоj жени коjоj je могао говорити; ништа простиjе, чак ништа обичниjе! И то je чинило Клелиjу неутешном. Кад би чак сасвим поуздано сазнала да Фабрис не воли више воjвоткињу, каквог би поверења могла имати у његове речи? Кад би чак и поверовала у искреност његових изjава, какво би поверење могла имати у траjност његових осећања? И наjзад, да би очаjање у њеном срцу било потпуно, ниjе ли Фабрис већ далеко одмакао у свештеничкоj кариjери? Ниjе ли био на прагу да занавек постане калуђер? Ниjе ли очекивао наjвећа достоjанства у служби цркве? »Да ми je остао и наjмањи траг здравог разума, говорила je y себи несрећна Клелиjа, зар не би требало да побегнем? Зар не би требало да преклињем оца да ме затвори у какав врло удаљен манастир? Међутим, на моjу наjвећу несрећу, баш страх да не будем удаљена из тврђаве и затворена у какав манастир руководи свима моjим



поступцима! Таj ме страх приморава да се претварам, натеруjе ме на гнусну и срамну лаж да тобоже примам услуге и jавно удварање маркиза Крешенциjа.«

Клелиjин je карактер био дубоко разложан; у целом свом животу ниjе имала себи да пребаци никакав несмишљен корак, а њено понашање у овоj прилици било je врхунац безумља; по томе можете судити о њеним патњама! ... Оне су биле утолико свирепиjе што ниjе имала никаквих илузиjа. Заволела je човека кога je безумно волела наjлепша жена на двору, жена коjа je, y многом погледу, била изнад ње, Клелиjе! Па и сам таj човек, да je био слободан, не би био способан за озбиљну љубав, док ће она, што je исувише добро осећала, имати jедну jедину љубав у своме животу.

И тако, са срцем коjе je мучила наjстрашниjа грижа савести, долазила je Клелиjа сваког дана у собу за птице; привлачена на ово место као против своjе воље, њено неспокоjство мењало je предмет и постаjало мање свирепо, грижа савести нестаjала je за неколико тренутака; она je, с неисказаним лупањем срца, очекивала тренутак када ће Фабрис отворити прозорче направљено на огромном капку коjи je заклањао његов прозор. Често га je присуство тамничара Грила у његовоj соби спречавало да помоћу знакова разговара са своjом приjатељицом.

Jедно вече, око jеданаест часова, чу Фабрис неки врло необичан жагор у тврђави: у мраку, легавши на прозор и промоливши главу кроз отвор на капку, чу jасно неку jачу граjу на великим степеницама званим три стотине степеница, коjе су из првог дворишта у унутрашњости округле куле водила на камену еспланаду, на коjоj je била саграђена гувернерова палата, у затвор Фарнезе у коме се налазио.

Отприлике на средини, на сто осамдесетоj степеници, ове степенице прелазиле су са jужне стране jедног пространог дворишта на северну; ту се налазио jедан врло лак и врло узан гвоздени мост, насред кога je стаjао jедан чувар. Taj je човек смењиван сваки шест часова и био je приморан устаjати и склањати се да се може прећи преко моста коjи je чувао и коjим се jедино могло доћи у гувернерову палату, у кулу Фарнезе. Довољно je било обрнути два пута jедну опругу, од коjе je кључ гувернер носио уза се, па да се оваj гвоздени мост одjедном спусти у двориште, у дубину од преко сто стопа; после ове просте предохране, како у целоj тврђави ниjе било других степеница и како je свако вече у поноћ jедан ађутант доносио гувернеру у кабинет, у коjи се улазило кроз његову собу, конопце са свиjу бунара, он je остаjао потпуно неприступачан у своjоj палати и свакоме без разлике било je немогућно да дође до куле Фарнезе. То je Фабрис врло добро запазио на дан свога уласка у тврћаву, а то му je и Грило, коjи je, као и сви тамничари, волео да хвали своjу тамницу, више пута обjаснио. Тако ниjе имао нимало наде да побегне. Међутим, често се опомињао jедног начела опата Бланеса: «Љубавник мисли чешће да дође до своjе драгане, но муж да сачува своjу жену; затвореник мисли чешће на бекство, но тамничар да закључа врата; према томе, ма какве биле препреке, и љубавник и затвореник успеће.«

То вече Фабрис je врло лепо чуо како велики броj људи прелази преко гвозденог моста, званог сужњев мост, jер je некад jедан сужањ Далматинац успео да побегне бацивши чувара у двориште.

»Долазе овамо да неког одведу; можда ће одвести мене да ме обесе; али ту може бити нереда, и треба се њиме користити.« Он беше узео своjе оружjе и извадио већ нешто злата из неколико своjих скровишта, кад наjеданпут застаде:

»Баш je човек чудна животиња! узвикну. Шта би рекао неки невидљиви гледалац кад би видео моjе припреме? Да не мислим случаjно да побегаем? Шта би било са мном сутрадан по моме повратку у Парму? Зар не бих учинио све на свету да се вратим краj Клелиjе? Ако буде нереда, користићу се њиме да се увучем у гувернерову палату; можда ћу моћи говорити с Клелиjом, можда ћу се усред нереда усудити да jоj пољубим руку. Генерал Конти, по природи врло кеповерљив и исто толико суjетан, поставио je пет стражара да му чуваjу палату, на свакоме углу зграде по jедног, а петог на уласку; али, срећом ноћ je врло мрачна.» Фабрис нечуjно приђе да види шта раде тамничар Грило и његов пас; тамничар je дубоко спавао у jедноj воловскоj кожи коjа je висила о четири конопца и била окружена простом мрежом; пас Фокс отвори очи, устаде и лагано приђе Фабрису да га оваj помилуjе.

Наш се затвореник лагано попе уз шест степеница коjе су водиле у његову дрвену колибу; жагор jе постаjао тако jак у подножjу куле Фарнезе, и то управо пред вратима, да помисли да се Грило може пробудити. Наоружан свим своjим оружjем, Фабрис jе био готов на све, кад одjедном чу наjлепшу симфониjу на свету; то jе била серенада коjу су приређивали генералу или његовоj кћери. Он удари у луд смех. »А jа већ помишљао да размахнем ножем! Као да серенада ниjе ствар несравњено обичниjа него насилно одвођење за коjе jе потребно присуство осамдесет људи у jедном затвору или каква побуна!« Музика jе била одлична, и она се учини дивна Фабрису, чиjа душа већ дуго ниjе имала никакве забаве; он проли приjатне сузе; у своме усхићењу упућивао jе наjнеодољивиjе речи лепоj Клелиjи. Али, сутрадан у подне, нађе jе тако меланхоличку, она jе била тако бледа и гледала га jе очима у коjима jе покоjи пут читао толико гнева, да се ниjе осећао довољно овлашћеним да jе пита за серенаду; боjао се да не буде неучтив.

Клелиjа jе и те како имала разлога да буде тужна; то jе била серенада коjу jоj jе приредио маркиз Крешенци; овако jавни корак био je y неку руку званична обjава заручења. До самог дана серенаде, и до девет часова увече, Клелиjа jе давала наjлепши отпор, али jе била слаба и попустила



jе пред очевом претњом да ће сместа бити послата у манастир. »Шта! Зар да га више не видим!« рекла je y себи плачући. Узалуд jоj jе разум додавао: »Нећу

више видети тог човека коjи je y сваком погледу моjа несрећа, нећу више видети тог воjвоткињиног љубавника, нећу више видети тог превртљивца коjи je имао десет познатих драгана у Напуљу и све их изневерио, нећу више видети тог амбициозног младића коjи ће, ако преживи затвор на коjи je осуђен, бити рукоположен за свештеника! За мене би био злочин гледати га и даље кад буде ван ове тврђаве, и његова природна несталност уштедеће ми то искушење; jер, шта сам jа за њега? Згодан повод да са мање досаде проведе неколико часова свакога свог дана у затвору.« Усред свих ових увреда, Клелиjа се сети осмеха с коjим je посматрао жандарме коjи су га окружавали кад je излазио из затворске канцелариjе да се попне у кулу Фарнезе. Сузе jоj навреше на очи: »Драги приjатељу! шта не бих учинила за тебе! Ти ћеш ме упропастити, то знам, таква ми je судбина; и сама себе упропашћуjем на свиреп начин, присуствуjући вечерас овоj страшноj серенади; али сутра, у подне, видећу опет твоjе очи!«

И управо сутрадан после овог дана кад je Клелиjа учинила тако велику жртву младоме затворенику, кога je волела тако силном љубављу, управо сутрадан после овог дана када je, свесна свих његових мана, жртвовала своj живот, пао je Фабрис у очаjање због њене хладноће. Да je, употребљаваjући jедино несавршени jезик знакова, ма и наjмање повредио Клелиjину душу, она вероватно не би могла уздржати сузе и признала би Фабрису све што je осећала према њему; али, он ни je имао довољно смелости, боjао се исувише да не увреди Клелиjу: могла га je казнити престрогом казном. Другим речима, Фабрис ниjе имао нимало искуства у врсти узбуђења коjе изазива вољена жена; то je било осећање коjе он никад дотле ниjе имао, чак ни у наjслабиjем виду. Требало му je осам дана после оне серенаде да поново обнови с Клелиjом уобичаjено срдачно приjатељство. Jадна девоjка оружала се строгошћу, умирући од страха да се не изда, а Фабрису се чинило да je свакога дана у све горим односима с њом.

Jедног дана, а било je тада скоро три месеца како je Фабрис био у затвору, без икакве везе са спољним светом, па ипак нимало несрећан, Грило се беше задржао одвећ дуго уjутро у његовоj соби; Фабрис ниjе знао како да га уклони, био je y очаjању; наjзад, дванаест и по беше већ откупало кад je могао отворити два прозорчета, стопу висока, коjа беше начинио на кобноме капку.

Клелиjа je стаjала на прозору, гледаjући непомично у Фабрисов капак; њене згрчене црте изражавале су наjживље очаjање. Чим je угледала Фабриса, даде му знак да je све пропало; она брзо седе за пиjано и, певаjући тобоже jедан речитатив из опере коjа je тада била у моди, рече му речима коjе je прекидало очаjање и страх да их не разумеjу стражари коjи су се шетали под прозором:

— Боже моj! ви сте jош у животу? Како je велика моjа захвалност богу! Барбоне, тамничар чиjу сте дрскост казнили оног дана кад сте овамо дошли, беше ишчезао, ниjе више био у тврђави; преконоћ се вратио, и од jуче, имам разлога веровати, гледа да вас отруjе. Непрестано се шуња по нарочитоj куjни у коjоj се за вас спрема храна. Не знам ништа поуздано, али моjа собарица мисли да ово зверско лице долази у куjну jедино у намери да вас лиши живота. Умирала сам од неспокоjства кад сам видела да се не поjављуjете, мислила сам да сте мртви. Уздржаваjте се од сваке хране до новог упутства; Учинићу све на свету да вам доставим нешто мало чоколаде. У сваком случаjу, вечерас у девет часова, ако божjом добротом имате какав конац или ако можете да начините од вашег рубља врпцу, спустите je ça вашег прозора на поморанџе; jа ћу привезати за њу канап коjи ћете извући и помоћу тог канапа додаћу вам хлеба и чоколаде.

Фабрис беше сачувао као неку драгоценост комадић угља коjи je нашао у пећи у своjоj соби: он похита да се користи узбуђењем Клелиjиним и да напише на длану низ слова коjа су, исписана jедно за другим, образовала ове речи:

»Волим вас, и живот ми je драг само зато што вас видим; нарочито ми пошаљите хартиjе и jедну писаљку.«

Као што се Фабрис и надао, превелики страх коjи je читао у Клелиjиним цртама спречио je младу девоjку да прекине разговор после ове тако смеле речи: волим вас; она само показа да се веома срди. Фабрис je мудро додао:

— Како данас дува jак ветар, чуо сам врло слабо опомене коjе сте ми изволели дати певаjући, звук пиjана наткриљуjе глас. Какав je, на пример, то отров о коме ми говорите?

На ове речи страх младе девоjке поново изби сасвим; она стаде хитно исписивати мастилом крупна писмена на странама jедне књиге коjу je исцепала, и Фабрис je био ван себе од радости кад je наjзад видео да je, после три месеца труда, успостављен оваj начин дописивања за коjи je досад узалуд молио. Ниjе био вољан да напусти ово мало лукавство коjе му je тако лепо испало за руком, желео je да пише писма и претварао се сваки час да не разуме добро речи чиjа je слова Клелиjа редом излагала његовим очима.

Она мораде напустити собу за птице да отрчи до свог оца; боjала се више свега да не дође да je потражи; његова неповерљива природа ниjе могла бити ни мало задовољна великом близином прозора ове собе и капка коjи je заклањао затвореников прозор. И самоj Клелиjи пало je на памет неколико тренутака пре тога, кад jу je Фабрисово одсуство бацило у тако страшно неспокоjство, да би



се jедан камичак увиjен у комад хартиjе могао убацити у горњи део капка; ако би случаj хтео да се тамничар, коме je поверено од чувара Фабриса, не налази у његовоj соби, ово би био поуздан начин дописивања.

Наш заточеник похита да од рубља направи неку врсту узице; и увече, нешто после девет часова, чу врло лепо лаке ударце о сандуке с поморанџама коjи су се налазили под његовим прозором; он спусти своjу узицу коjа му донесе врло дугачак канап, помоћу кога je извукао наjпре нешто чоколаде, а затим, на своjе неисказано задовољство, свитак хартиjе и писаљку. Узалуд je поново спуштао канап, ниjе добио више ништа; мора бити да су се стражари били приближили поморанџама. Али je Фабрис био изван себе од радости. Он похита да напише Клелиjи jедно бескраjно дугачко писмо; чим га je завршио, привезао га je за канап и спустио. Више од три часа чекао je да дође ко да га узме и више пута га je извлачио да понешто у њему промени. »Ако Клелиjа не види моjе писмо вечерас, говорио je себи, док je jош узбуђена мислима о отрову, можда ће већ сутра уjутро одбацити далеко од себе мисао да прими писмо.«

Међутим, Клелиjа ниjе могла одбити да сиђе у варош са своjим оцем. Фабрис je то готово и помислио кад je, око дванаест и по часова, чуо да се враћаjу генералова кола; познавао je топот коња. Колико се силно обрадовао кад je, на неколико минута пошто je чуо како генерал прелази преко еспланаде и стража му одаjе почаст, осетио трзање канапа, коjи ниjе престаjао држати обавиjен око руке! За оваj канап било je привезано нешто врло тешко; два лака потреса дадоше му знак да га извуче. Стало га je доста муке док je тешки предмет коjи je извлачио прешао преко врло jако истуреног венца под његовим прозором.

Оваj предмет коjи je с толико муке извукао био je боца пуна воде увиjена у мараму. С наjвећим уживањем оваj млади човек, коjи je тако дуго живео у потпуноj усамљености, обасу ову мараму пољупцима. Али je немогућно насликати његово узбућење кад je, наjзад, после толико дана узалудне наде, нашао jедан комадић хартиjе прикачен за мараму чиодом.

»Пиjте само ову воду, живите о чоколади; сутра ћу учинити све на свету да вам дотурим хлеба; обележићу га са свих страна малим крстовима исписаним мастилом. Страшно je рећи, али да знате: Барбону je можда ставлено у дужност да вас отруjе. Како нисте осетили да ми je ствар о коjоj говорите у вашем писму неприjатна? Не бих вам ни писала да вам не прети велика опасност. Малопре сам видела воjвоткињу, здрава je, као и гроф, али je jако ослабила. Не пишите ми више о оноj ствари: нећете ваљда да ме наљутите?«

Клелиjина врлина учинила je велики напор да напише претпоследњу реченицу овог писамцета. Цео свет, у дворским круговима, тврдио je да госпођа Сансеверина показуjе велико приjатељство према грофу Балдиjу, том тако лепом човеку, некадашњем приjатељу маркизе Раверси. Jедно je било извесно: да се он на наjсрамниjи начин завадио с том маркизом коjа му je пуних шест година служила као маjка и увела га у друштво.

Клелиjа je била приморана да поново напише ово кратко писамце, писано на брзу руку, jер je у првоj редакциjи провиривало нешто о новоj љубави коjу je светска пакост приписивала воjвоткињи.

»Каква нискост с моjе стране! узвикнула je; говорити Фабрису рђаво о жени коjу воли! ...« Сутрадан уjутро, много раниjе но што ће сванути, Грило уђе у Фабрисову собу, остави у њоj je

дан доста тежак пакет и изгуби се без иjедне речи. У том je пакету био невелики хлеб обележен са свих страна малим крстовима, нацртаним пером. Фабрис их обасу пољупцима; био je заљубљен. Поред хлеба налазио се jедан фишек омотан са много хартиjе; у њему je било шест хиљада франака у цекинима; наjзад, Фабрис нађе jедан леп молитвеник, сасвим нов; jедна рука, коjу je почео познавати, беше исписала са стране ове речи:

»Отров! Пазите на воду, на вино, на све; живети о чоколади, гледати да пас поjеде jело, коjе не такнути; не треба се показати неповерљив, неприjатељ ће потражити какво друго средство. Не чинити никакву несмотреност, за име бога! никакву лакомисленост!«

Фабрис журно уништи ова драга слова коjа су могла компромитовати Клелиjу и исцепа велики броj листова из молитвеника помоћу коjих направи неколико азбука; свако слово било je читко исписано раздробљеним угљеном, раствореним у вину. Ове азбуке биле су суве кад се у jеданаест часова и три четврти Клелиjа поjавила на два корака иза прозора. «Главно je сад, рече Фабрис у себи, да пристане да их употреби.» Али, срећом, десило се, да je Клелиjа имала да каже младом затворенику пуно ствари о покушаjу тровања; псето jедне служавке било je цркло што je поjело jело коjе je њему било намењено. Далеко од тога да што примети против употребе азбуке, Клелиjа и сама беше спремила jедну дивну, писану мастилом. Разговор вођен на оваj начин, доста неугодан у првим тренуцима, траjао je ипак око час и по, то jест све дотле док je Клелиjа могла остати у соби за птице. Два-три пута, кад je Фабрис допустио себи забрањене ствари, она ниjе одговорила и уклонила се за часак да нахрани птице.

Фабрис беше постигао да му увече, кад му буде слала воду, достави и jедну од азбука исписаних мастилом коje су се много боље виделе. Он не пропусти да напише jедно врло дугачко писмо, у коме je брижљиво избегавао да говори о љубави, бар на начин коjи би je могао увредити. Ово му je средство успело; писмо му je било примљено.



Сутрадан, у разговору помоћу азбуке, Клелиjа му ниjе ништа пребацила; jавила му je да je опасност од тровања мања; Барбона су напали и готово премлатили људи коjи су се удварали слушкињама у гувернеровоj палати; вероватно се неће више усудити да се поjави у куjнама. Клелиjа му признаде да се њега ради усудила украсти од оца противотров и послала му га je; главно je било оставити одмах свако jело коjе би имало неки необичан укус.

Клелиjа je поставила много питања дон Чезару, али ниjе могла дознати одакле су оних шест стотина цекина коjе je Фабрис добио: у сваком случаjу то je био врло добар знак; строгост je попуштала.

Ова епизода са отровом учинила je веома много за ствар нашег заробљеника; међутим, никад ниjе могао добити ни наjмање признање коjе би личило на љубав, али je био срећан да живи у наjвећем приjатељству с Клелиjом. Свако jутро, а често и увече, разговарали су дуго помоћу азбуке; свако вече у девет часова Клелиjа je добиjала дугачко писмо, и понеки пут jе одговарала на њега са неколико речи; слала му je новине и нешто књига; наjзад, Грило je био толико придобиjен да je доносио Фабрису хлеб и вино коjе му je сваки дан предавала Клелиjина собарица. Тамничар Грило беше из тога извео да се гувернер не слаже с људима коjи су наложили Барбону да отруjе младог монсињора, и то му je било врло мило, као и свима његовим друговима, jер je y затвору постала изрека: довољно je погледати у лице монсињора дел Донга, па да вам да новаца.

Фабрис je постао врло блед; сасвим недовољно телесно кретање шкодило je његовом здрављу: изузимаjући то, никад ниjе био тако срећан... Разговор између Клелиjе и њега био je присан и покоjи пут врло весео. Jедини тренуци у животу Клелиjином коjи нису били испуњени кобним предвиђањима и грижом савести били су тренуци коjе je проводила у разговору с њим: Jеднога дана била je толико несмотрена да му каже:

— Дивим се вашоj пажњи; иако сам гувернерова кћи, никад ми не говорите о жељи да побегнете из затвора.

— То je зато што ми ни на ум не пада тако луда жеља, одговори jоj Фабрис; кад бих се вратио у Парму, како бих вас видео? А живот би ми био убудуће неподношљив кад не бих могао да вам кажем све што мислим... Не, не баш све што мислим, ви сте томе поставили границе; тек, и поред све ваше строгости, живети а не видети вас сваки дан била би за мене већа патња но оваj затвор! Никад у своме животу нисам био оволико срећан! ... Ниjе ли занимљиво да ме je срећа очекивала у затвору?

— О томе би се много штошта могло казати, одговори Клелиjа, са изразом коjи je одjедном постао претерано озбиљан и готово мрачан. — Како! узвикну Фабрис врло узнемирен, да нисам у опасности да изгубим то тако мало место коjе сам задобио у вашем срцу и коjе je моjа jедина радост на овом свету?

— Тако je, рече му она, имам разлога мислити да се не понашате према мени поштено, мада вас иначе сматраjу у друштву за врло добро васпитаног човека; али, о томе нећу данас да говорим.

Оваj необичан увод унео je много забуне у њихов разговор и често су и jедно и друго имали пуне очи суза.

Државни тужилац Раси тежио je стално да промени име; био je сит имена коjе je сам себи стекао и хтео je да постане барон Рива. Гроф Моска, са своjе стране, употребио je сву своjу вештину да поjача код овог проданог судиjе страст за баронством, као што je код кнеза гледао да поjача безумну наду да постане уставни краљ Ломбардиjе. То су била jедина средства коjа je могао измислити да одгоди Фабрисову смрт.

Кнез je говорио Расиjу: — Петнаест дана очаjања и петнаест дана наде, тим режимом, кога се треба стрпљиво

држати, успећемо да сломимо карактер те охоле жене; оваквим смењивањем благости и строгости укроти човек и наjдивље коње. Примените строго ово средство што разjеда.

Заиста, сваких петнаест дана проносили су се по Парми нови гласови коjи су обjављивали блиску смрт Фабрисову. Ови гласови бацали су несрећну воjвоткињу у наjвеће очаjање. Верна своjоj одлуци да не повуче и грофа са собом у пропаст, она га je виђала свега двапут месечно; али за своjу свирепост према овом jадном човеку била je кажњена сталним алтернативама мрачног очаjања у коме je проводила живот. Узалуд je гроф Моска, савлађуjући страшну љубомору коjу je y њему изазивало удварање грофа Балдиjа, тог тако лепог човека, писао воjвоткињи кад je ниjе могао видети и достављао jоj сва обавештења за коjа je имао да захвали ревности будућег барона Риве, воjвоткињи би било потребно, да би могла поднети свирепе гласове коjи су се стално проносили о Фабрису, да проводи живот са паметним и нежним човеком као што je Моска; ништавило Балдиjево, коjе jу je остављало њеним мислима, стварало jоj je живот страшним, а гроф ниjе имао могућности да jоj саопшти разлоге због коjих ниjе требало губити наду.

Под разним, доста вештим изговорима оваj министар беше успео да измами кнежев пристанак да се у jедан приjатељски замак, у самом центру Ломбардиjе, у околини Сарона, сместе архиве свих врло замршених интрига помоћу коjих je Ранучо - Ернест IV гаjио савршено луду наду да постане уставни краљ ове лепе земље.

Преко двадесет од ових врло незгодних докумената било je исписано или потписано кнежевом



руком, и у случаjу да Фабрисов живот буде озбиљно угрожен, гроф je имао намеру изjавити Његовоj Светлости да ће ова документа предати jедноj великоj сили, коjа би га jедном речjу могла уништити.

Гроф Моска мислио je да je сигуран у будућег барона Риву; боjао се само отрова; Барбонов покушаj jако га je узнемирио, толико да се одлучио на jедан корак безуман на први поглед. Jедно jутро дошао je пред врата тврђаве и дозвао генерала Фабиjа Конти, коjи je сишао до бастиона изнад врата; ту, шетаjући с њим приjатељски, рекао му je без устезања, после кратког увода, слатко-киселог и пристоjног:

— Ако Фабрис умре на сумњив начин, та се смрт може мени приписати; сматраће ме за љубоморног човека, и то би за мене била страшна брука коjу сам се решио да не отрпим. Дакле, да бих опрао себе, ако Фабрис умре од какве болести, jа ћу вас убити своjом руком; рачунаjте на то.

Генерал Фабио Конти одговори врло достоjанствено, помену своjу храброст, али грофов поглед остао му je y памети.

На неколико дана доцниjе, и као да се договорио с грофом, државни тужилац Раси учини jедну несмотреност, врло необичну код jедног таквог човека. Опште признање везано за његово име, коjе je служило за пословицу нижем сталежу, чинило га je болесним откако je имао основане наде да га се може ослободити. Он упути генералу Фабиjу Конти званичан препис пресуде коjом je Фабрис био осуђен на дванаест година затвора. По закону то je требало да буде учињено одмах сутрадан по ступању Фабрисовом у затвор; али, што je нечувено у Парми, у овоj земљи таjних мера, то je да се правосуће усудило учинити овакав jедан корак без изричног наређења владаочевог. Доиста, како очувати наду да се сваких петнаест дана поjачава страх воjвоткињин и укроћуjе ова охола природа, по речима кнежевим, кад je званичан препис пресуде изишао из суда? Уочи дана кад je примио званичну пошиљку државног тужиоца Расиjа, генерал Фабио Конти дознаде да je званичник Барбоне био премлаћен кад се касно увече враћао у тврђаву; из тога je извео да се на извесном месту више не помишља да се опросте Фабриса; и, из просте обазривости, коjа je спасла Расиjа од непосредних последица његове тешке погрешке, ниjе говорио кнезу ништа, приликом прве аудиjенциjе коjу je добио, о званичном препису пресуде коjа му je доставлена. Срећом по спокоjство jадне воjвоткиње, гроф беше сазнао да je невешт покушaj Барбонов био само прохтев личне освете и доставио je овом службенику опомену о коjоj смо говорили.

Фабрис je био врло приjатно изненађен кад je, после сто тридесет и пет дана тамновања у доста тесном кавезу, добри свештеник дон Чезаре дошао по њега jедног четвртка да га изведе у шетњу на осматрачницу куле Фарнезе; ниjе на њој провео ни десет минута, а Фабрису, опијеном свежим ваздухом, позли.

Дон Чезару послужи оваj случаj као изговор да му одобри свакодневну шетњу од пола часа. То je била погрешка; ове честе шетње брзо су повратиле нашем jунаку снагу коjу je злоупотребио.

Било je више серенада; савесни гувернер трпео их je само зато што су његову кћер Клелиjу, чиjи му je карактер уливао страх, обавезивале према маркизу Крешенциjу; он je некако осећао да између њега и ње нема никакве додирне тачке и стално се боjао неке ћудљиве одлуке с њене стране. Могла je побећи у манастир, и он би био обезоружан. Уосталом, генерал се боjао да сва ова музика, чиjи су звуци могли допрети до наjдубљих ћелиjа, коjе су биле одређене за наjокорелиjе либерале, не криjе неке знаке. Свирачи су му, такође, сами собом уливали неповерење; зато су их, чим би се серенада завршила, закључавали у велике ниске дворнице гувернерове палате, коjе су преко дана служиле као штабне канцелариjе, и отварали им врата тек сутрадан уjутро кад увелико сване. Сам гувернер лично, стоjећи на сужњевом мосту, наређивао je да се претресу у његовом присуству и враћао им je слободу понављаjући им по неколико пута да ће сместа обесити онога од њих коjи се буде дрзнуо да прими ма и наjситниjу поруку за неког затвореника. А знало се да je, из страха да се не замери, био човек коjи ће одржати реч, тако да je маркиз Крешенци морао троструко плаћати своjе свираче, коjима се ово спавање у затвору ниjе нимало свиђало.

Све што je воjвоткиња с тешком муком могла добити од плашљивости jеднога од ових људи било je да прими jедно писмо коjе ће предати гувернеру. Писмо je било упућено Фабрису; у њему се jако жалила на зао удес што за ових пуних пет месеци откако je y затвору његови приjатељи нису могли ступити с њим ни у какву везу.

Чим je ушао у тврђаву, придобиjени свирач пао je на колена пред генерала Фабиjа Конти и признао му je да je jедан њему непознат свештеник толико наваљивао на њега да прими jедно писмо упућено господину дел Донго да се ниjе усудио одбити; али, веран своjоj дужности, хита да га преда у руке Његове Екселенциjе.

Екселенциjи je ово веома поласкало; она je знала средство коjим je воjвоткиња располагала и стрепела je да не буде изиграна. У своjоj радости, генерал je однео ово писмо кнезу, коjи je био усхићен.

— И тако чврстина моjе администрациjе успела je да ме освети! Та охола жена пати ево већ пет месеци! Али ових дана наредићемо да се приправи губилиште, и њена луда уобразиља помислиће одмах да je оно намењено маломе дел Донгу.



XX

Jедне ноћи, око jедног часа, лежећи на прозору, Фабрис беше промолио главу кроз отвор начињен на капку и посматрао je звезде и огроман хоризонт коjи се видео са куле Фарнезе. Његове очи, лутаjући по околини доњега Поа и Фераре, опазише случаjно неку необично малу, али доста живу светлост коjа као да je полазила са врха неке куле. »Ова светлост задело се не види из равнице, рече Фабрис у себи, а обим куле не да jоj да се види одоздо; ово ће бити какав знак за неку удаљену тачку.» Наjеданпут примети да се ова светлост поjављуjе и нестаjе у врло кратким размацима. »Ово нека девоjка говори своме љубавнику из оближњег села.« Он изброjа девет блесака jедан за другим. »Ово je И,« рече. Доиста, И je девето слово у азбуци. Затим je, после извесног прекида, дошло четрнаест блесака. »То je H.« Наjзад, опет после извесног прекида, само jедан блесак. »То je A; реч Ина.«

Како се обрадовао и зачудио кад су узастопни блесци, увек у кратким размацима, испунили ове речи:

»INA PENSA A ТЕ.« Очевидно: Ђина мисли на тебе. Он сместа одговори узастопним светлуцањем своjе лампе на отвору коjи je направио: »ФАБРИС ТЕ ВОЛИ!« Ово општење траjало je до зоре. Ова ноћ била je сто седамдесет трећа ноћ његовог

сужањства, и саопштено му je да се већ четири месеца ови знаци понављаjу сваке ноћи. Али цео свет их je могао видети и разумети; због тога jош те прве ноћи почело се са скраћивањем; три блеска, jедан за другим у врло кратким размацима, означавали су воjвоткињу; четири, кнеза; два грофа Моску; два кратка блеска са два лагана значила су бекство. Уговорено je да се убудуће употребљава стара азбука alia Monaco, коjа je, да не би била погођена од радозналих лица, изменила обичан ред слова и дала им произвољан: А, на пример, добило je броj 10; Б, броj 3; то jест, три блеска лампе значила су Б, десет блеска А, итд.; размак између два блеска раздваjао je речи. Заказан je састанак за сутрадан у jедан час по поноћи, и сутрадан дошла je воjвоткиња у ову кулу коjа je била на четврт миље од вароши. Њене очи напунише се сузама кад je видела знаке коjе je давао Фабрис, за кога je тако често мислила да je мртав. Она му сама рече помоћу лампе:

— Волим те, буди храбар, чуваj здравље, не губи наду. Крепи своjу снагу у соби, требаће ти снажне руке.

»Нисам га видела, говорила je y себи воjвоткиња, од оног Фаустиног концерта, када се поjавио на вратима мога салона у оделу слуге. Ко би тада рекао да нас чека оваква судбина!»

Воjвоткиња je сигналима известила Фабриса да ће ускоро бити ослобођен захваљуjући кнежевоj доброти (могао je неко ове сигнале разумети); затим му je поново стала говорити нежне речи; ни je могла да се отме од њега. Само су je опомене Лодовикове, коjи jоj je постао десна рука зато што je био од користи Фабрису, могле склонити, кад се дан почео помаљати, да престане са значима коjи би могли привући пажњу каквог неваљалца. Ова више пута поновљена вест о скором ослобођењу бацила je Фабриса у дубоку тугу. Приметивши je сутрадан, Клелиjа je била тако несмотрена да га упита за узрок те туге.

— Боjим се да ћу се jако замерити воjвоткињи. — А шта то може захтевати од вас што бисте jоj одбили? узвикну Клелиjа обузета наjживљом

радозналошћу. — Хоће да изиђем одавде, одговори jоj он, а jа на то нећу никад пристати. Клелиjа не могаде одговорити; она га погледа и заплака се. Да jоj je могао говорити изблиза,

можда би у том тренутку добио признање о осећањима чиjа га je неизвесност често бацала у дубоко очаjање; осећао je живо да je за њега живот без Клелиjине љубави само горка туга и несносна чама. Чинило му се да ниjе било вредно живети ради оне среће коjа му je изгледала занимљива пре него што je упознао љубав, и мада самоубиство ниjе jош било у моди у Италиjи, помишљао je на њега као на средство ако би га судбина одвоjила од Клелиjе.

Сутрадан примио je од ње jедно врло дугачко писмо. »Треба, драги приjатељу, да знате истину; откако сте овде, врло се често мислило у Парми да

вам je дошао последњи дан. Ви сте, истина, осуђени само на дванаест година тамнице; али je, на несрећу, немогућно сумњати у то да вас гони свемоћна мржња, и двадесет пута побоjала сам се да отров не учини краj вашем животу; зато не пропуштаjте ниjедно могућно средство да изиђете одавде. Ви видите да због вас заборављам на наjсветиjе дужности; судите о блискоj опасности по стварима коjе се усуђуjем да вам кажем и коjе тако мало доликуjу моjим устима. Ако je неопходно потребно, ако нема другог средства спасења, бежите. Сваки тренутак коjи проведете у овоj тврђави може довести ваш живот у наjвећу опасност; помислите да постоjи на двору jедна странка коjу помисао на злочин ниjе никад спречила у њеним намерама. И зар не видите да све намере ове странке стално осуjећава превелика вештина грофа Моске? Али нађено je поуздано средство да га уклоне из Парме: то je воjвоткињино очаjање; а зар ниjе цео свет уверен да ће ово очаjање бити изазвано смрћу jедног



младог затвореника. Само ова реч, коjа je без одговора, довољна je да оцените своj положаj. Велите да осећате приjатељство према мени; помислите пре свега да несавладљиве тешкоће не допуштаjу да ово осећање икад добиjе извесну сталност међу нама. Ми смо се срели jедном у нашоj младости, пружили смо jедно другом руку у данима невоље; судбина ме je довела на ово мучно место да ублажим ваше патње, али jа бих вечито пребацивала себи кад би вас наде, коjе ништа не оправдава и неће никад оправдати, навеле да се не користите сваком могућном приликом да сачувате своj живот од овако страшне опасности. Jа сам изгубила спокоjство душе због страшне несмотрености коjу сам учинила кад сам изменила с вама знаке доброг приjатељства. Ако наше детињско играње с азбуком буди у вама наде тако мало основане и коjе по вас могу бити тако кобне, jа бих се, да бих се оправдала, узалуд опомињала Барбоновог покушаjа... Испало би да сам вас jа бацила у опасност много страшниjу, много извесниjу, мислећи да вас спасавам тренутне опасности; и моjа je несмотреност занавек неопростива ако je пробудила у вама осећања коjа вас могу навести да не слушате савете воjвоткињине. Ви ме, видите, приморавате да вам поновим: спасаваjте се, jа вам то наређуjем ...«

Ово писмо било je врло дугачко; извесна места, као jа вам то нарећуjем, коjа смо малопре исписали, улили су тренутно слатке наде Фабрисовоj љубави. Чинило му се да су осећања у писму доста нежна, иако су изрази били врло обазриви. У другим тренуцима задавала му je бол његова потпуна неупућеност у ову врсту борбе; у овом Клелиjином писму видео je само просто приjатељство или чак наjобичниjу човечност.

Уосталом, све што му je писала ниjе га побудило ни за часак да промени своjу намеру: претпостављаjући да су опасности коjе му je предочавала биле стварне, je ли срећа што je виђа сваког дана, плаћена каквом тренутном опасношћу, била исувише скупа? Какав би живот водио кад би се поново склонио у Болоњу или у Фиренцу? Jер, кад би се спасао тврђаве, ниjе се могао више надати да ће добити допуштење да живи у Парми. Штавише, и кад би се кнез толико променио да га пусти на слободу (што je било тако мало вероватно, пошто je он, Фабрис, за читаву jедну моћну странку постао средство да се обори гроф Моска), какав би живот проводио у Парми, одвоjен од Клелиjе великом мржњом коjа je делила две странке? Jеданпут или двапут месечно, можда, случаj би их саставио у истим салонима; али и тада, какав би разговор могао водити с њом? Кад би нашао оно присно приjатељство у коме je сад свакога дана уживао по неколико часова? Шта би био салонски разговор према разговору коjи су водили помоћу азбуке? »И кад бих оваj тако приjатан живот и ову тако jединствену срећу морао купите по цену неких малих опасности, где je ту зло? Зар не би и то била срећа кад бих тако нашао макар и слабу прилику да jоj дам доказа о своjоj љубави?«

У Клелиjином писму Фабрис je видео само згодан повод да je замоли за састанак: то je био jедини и сталан предмет свих његових жеља. Говорио je с њом свега jеданпут, и то само неколико тренутака у часу кад je улазио у затвор, а отада je протекло више од двеста дана.

Био je jедан лак начин да се састане с Клелиjом: добри опат дон Чезаре допуштао je Фабрису по пола часа шетње на тераси куле Фарнезе сваког четвртка дању; али осталих дана у недељи, ова шетња, коjу би могли запазити сви становници из Парме и околине и тако навући озбиљну сумњу на гувернера, обављала се тек кад падне ноћ. На терасу куле Фарнезе водиле су само степенице малог звоника на капели, тако тужно украшеноj црним и белим мермером, коjе се читалац можда сећа. Грило je водио Фабриса у ову капелу, он му je отварао мале степенице звоника; дужност му je била да иде с њим; али како су вечери почињале бивати свеже, тамничар га je пуштао самог, закључавао га у звонику коjи je водио на терасу и враћао се у своjу собу да се огреjе. Па зар се Клелиjа jедно вече, у пратњи своjе собарице, не би могла наћи у капели код црног мермера?

Цело дугачко писмо коjим je Фабрис одговорио на Клелиjино писмо било je срачунато на то да je придобиjе за оваj састанак. Уосталом, он jоj je саопштавао наjискрениjе, као да je реч о некоj другоj личности, све разлоге коjи су га одлучивали да не напусти тврђаву.

»Излагао бих се сваког дана по хиљаду пута очевидноj смрти ради среће да говорим с вама помоћу наше азбуке коjа нас више ни за тренутак не задржава, а ви хоћете да преварим себе и да избегнем у Парму, или можда у Болоњу, или чак у Фиренцу! Хоћете да одем далеко од вас! Знаjте да ми je тако шта немогућно; узалуд бих вам дао своjу реч; не бих je могао одржати.«

Резултат ове молбе за састанак био je одсуство Клелиjино, коjе je траjало пуних пет дана; за време ових пет дана долазила je y птичиjу собу само у тренуцима кад je знала да Фабрис не може употребити мали отвор прорезан на капку. Фабрис je био очаjан; из овог одсуствовања закључио je да, иако je било извесних погледа коjи су будили у њему безумне наде, никад ниjе улио Клелиjи друга осећања до осећања простог приjатељства. »У том случаjу, говорио je у себи, нашто ми живот? Нека ми га кнез одузме, то би ми добро дошло; разлог више да не напуштам тврћаву.« И са дубоким осећањем одвратности одговарао je сваке ноћи на знаке коjи су му давани малом лампом. Воjвоткиња je мислила да je сасвим полудео кад je y извештаjу са знацима, коjи jоj je Лодовико подносио свако jутро, прочитала ове чудновате речи: »Нећу да бежим; хоћу да умрем овде!«

За време ових пет дана, тако мучних за Фабриса, Клелиjа je била несрећниjа но он; падала jоj je на ум ова мисао, тако болна за jедну племениту душу: »Дужност ми je да побегнем у какав



манастир, далеко од тврђаве; кад буде сазнао да нисам више овде, а то ћу му поручити по Грилу и осталим тамничарима, Фабрис ће се тада одлучити да покуша бекство. Али отићи у манастир значи одрећи се за свагда да видим Фабриса; и то одрећи се да га видим кад je дао тако очигледан доказ да осећања коjа су га могла некад везивати за воjвоткињу више не постоjе!« Какав би дирљивиjи доказ љубави могао дати jедан млад човек? После седам дугах месеци затвора, коjи су озбиљно нарушили његово здравље, одбиjао je да се врати у слободу. Jедан несталан младић, како су дворани насликали Фабриса у Клелиjиним очима, жртвовао би двадесет драгана да изиђе из тврђаве jедан дан раниjе, а шта не би урадио да изиђе из затвора у коме je отров свакога дана могао учинити краj његовом животу?

Клелиjа се обесхрабрила; она je учинила велику погрешку што ниjе потражила уточишта у каквом манастиру, jер би jоj то у исти мах пружило сасвим природно средство да прекине с маркизом Крешенциjем. Кад je ту погрешку већ учинила, како да одоли том младом човеку тако љубазном, тако природном, тако нежном, коjи je излагао своj живот наjстрашниjим опасностима ради просте среће да je посматра на прозору?

После пет дана страшне борбе, проткане тренуцима презирања према самоj себи, Клелиjа се одлучи да одговори на писмо коjим je Фабрис молио за срећу да говори са њом у капели од црног мермера. У ствари, одбиjала га je, и то изразима доста оштрим; али од тог тренутка изгубила je свако спокоjство; свакога тренутка машта jоj je сликала Фабриса како подлеже деjству отрова; по шест до осам пута дневно долазила je y птичjу собу; осећала je неодољиву потребу да се своjим очима увери да je Фабрис жив.

»Ако je jош у тврђави, говорила je y себи, ако je изложен свима ужасима коjе странка Раверси снуjе можда против њега у циљу да отера грофа Моску, то je само зато што сам била тако малодушна да не побегнем у манастир! Каква би разлога имао да остане овде кад би био уверен да сам отишла одавде занавек?«

Ова тако боjажљива и у исти мах тако поносита девоjка изложила се опасности да je тамничар Грило одбиjе; штавише, изложила се свима тумачењима коjима би оваj човек могао пропратити њено необично понашање. Понизила се толико да га je позвала и рекла му уздрхталим гласом, коjи je одавао сву њену таjну, да ће Фабрис за коjи дан бити пуштен у слободу, да воjвоткиња Сансеверина у тоj нади чини наjживље кораке, да je често потребно добити од затвореника сместа одговор на извесне предлоге коjи су учињени и да га позива, њега, Грила, да допусти Фабрису да направи отвор на капку коjи je заклањао његов прозор да би му могла саопштавати знацима вести коjе je више пута дневно добиjала од госпође Сансеверине.

Грило се насмеши, увераваjући je о свом поштовању и своjоj оданости. Клелиjа му je била неизмерно захвална што ниjе додао ниjедну реч; било je очевидно да je врло добро знао све што се већ више месеци догађало.

Чим je тамничар отишао од ње, Клелиjа даде знак коjи беше уговорила да дозове Фабриса у особитим приликама; она му признаде све што je учинила. »Ви хоћете да умрете од отрова, додала je; ja се надам да ћу бити толико храбра, jедног од ових дана, да оставим оца и да побегаем у какав удаљени манастир. Ето за шта ћу вам бити обавезна; надам се да се тада нећете више противити плановима коjи вам могу бити предложени да се спасете одавде. Све дотле док сте овде, jа преживљавам страшне и безумие тренутке; никад у свом животу нисам допринела ничиjоj несрећи, а сад ми се чини да сам jа узрок што ћете умрети. Таква помисао би ме бацила у очаjање и кад би био у питању човек коjи ми je потпуно непознат; сад можете судити шта осећам кад помислим да je jедан приjатељ, чиjе ми безумље да je озбиљног повода да се жалим, али кога, наjзад, толико времена виђам сваки дан, баш у овом тренутку у самртним мукама. Покоjи пут осећам потребу да од вас лично чуjем да сте у животу. Само да бих се ослободила овог страшног бола понизила сам се толико да молим за услугу jедног потчињеног коjи ме je могао одбити и коjи ме може jош издати. Уосталом, била бих можда срећна кад би ме потказао моме оцу; сместа бих отишла у манастир и не бих више била и нехотични саучесник вашег тешког безумља. Али, веруjте ми, ово не може дуго траjати, ви ћете се покорити наредбама воjвоткињиним. Jесте ли задовољни, свирепи приjатељу? Jа вас молим да радите против мога оца! Зовните Грила и даjте му какав поклон.»

Фабрис je био толико заљубљен, и наjпростиjи израз Клелиjине воље бацио га je y такав страх, да чак ни ово необично саопштење ниjе било за њега извесност да je вољен. Он дозва Грила коме je издашно платио за све услуге у прошлости, а што се тиче будућности, рекао му je да ће за сваки дан у коjи му буде допустио да се служи отвором добити по jедан цекин. Грило je био очаран овим условима.

— Да говорим с вама отворено, монсењеру; хоћете ли пристати да сваки дан jедете своjе jело хладно? Има jедно врло просто средство да се сачувате од отрова. Али вас молим за наjвећу поверљивост, jедан тамничар треба све да види, а ништа да не погоди, итд. итд. Место jедног пса имаћу их више, и ви ћете им лично давати да окусе од сваког jела коjе будете хтели jести; што се тиче вина, даваћу вам своjе и пићете само из боца из коjих jа будем пио. Али ако Ваша Екселенциjа хоће да ме упропасти за навек, довољно je да повери ове поjединости и самоj госпођици Клелиjи; жене су



увек жене; ако се сутра завади с вама, прекосутра ће, да би се осветила, испричати цео оваj проналазак своме оцу, коjи би се веома обрадовао кад би имао разлога да обеси jедног тамничара. После Барбона, то je можда наjпакосниjе створење у тврђави, и у томе je права опасност за вас; он уме да се користи отровом, будите уверени, и не би ми опростио што сам дошао на мисао да имам три - четири мала пса.

Приређена je опет jедна серенада. Сад je Грило одговарао на сва Фабрисова питања; међутим, беше се зарекао да буде обазрив и да не изда госпођицу Клелиjу коjа je, по њему, иако на путу да се уда за маркиза Крешенциjа, наjбогатиjег човека у пармскоj држави, при свем том водила љубав, уколико су то зидови затвора допуштали, са љубазним монсињором дел Донго. Одговарао je на последња питања овога о серенади, кад у своjоj непромишљености додаде:

— Мисли се да ће се ускоро оженити њом. Можете судити о деjству ове jедноставне речи на Фабриса. Те ноћи одговорио je на сигнале лампом само да jави да je болестан. Сутрадан уjутро, jош у десет часова, чим се Клелиjа поjавила у птичиjоj соби, упитао je, тоном свечане учтивости, сасвим новим међу њима, зашто му ниjе отворено рекла да воли маркиза Крешенциjа и да ће се ускоро удати за њега.

— Зато што ништа од свега тога ниjе истина, одговори Клелиjа нервозно. Додуше, остатак њеног одговора био je мање одређен; Фабрис jоj скрену пажњу на то и

користи се том приликом да понови своjу молбу за састанак. Клелиjа, видевши да je њена искреност доведена у сумњу, пристаде готово одмах, напомињући да ће занавек бити осрамоћена у очима Грила. То исто вече, кад je ноћ била потпуна, она се поjави у пратњи своjе собарице, у капели од црног мермера; застала je на средини, поред кандила коjе je горело; собарица и Грило измакоше се на тридесетак корака, близу врата. Сва уздрхтала, Клелиjа беше спремила леп говор; циљ jоj je био да не учини никакво признање коjе би je компромитовало, али логика страсти je неумитна; силна жеља да сазна истину не допушта jоj да чува ништавне обзире, као што je y исто време краjња оданост коjу осећа према ономе кога воли лишава страха да не увреди. Фабрис je, пре свега, био засењен Клелиjином лепотом, jep je већ осам месеци гледао овако изблиза само тамничаре. Али име маркиза Крешенциjа поврати у њему сав гнев, коjи се поjачао кад je jасно видео да Клелиjа одговара са обазривом уздржљивошћу; Клелиjа je и сама осетила да поjачава сумњу место да je растера. Ово осећање било je за њу исувише мучно.

— Jесте ли задовољни, рече му са извесном љутином и са сузама у очима, што сте ме натерали да пређем преко свега што дугуjем самоj себи? До 3. августа прошле године осећала сам одвратност према људима коjи су гледали да ми се допадну. Осећала сам презирање безгранично и вероватно претерано према карактеру дворана; све што je било срећно на том двору било ми je мрско. Напротив, нашла сам изузетне особине код jедног затвореника коjи je 3. августа доведен у ову тврђаву. Осећала сам, и не схватаjући у први мах, све муке љубоморе. Дражи jедне лепe жене, коjу сам добро познавала, биле су ударци ножа за моjе срце, jер сам мислила, и jош мислим помало, да je таj затвореник воли. Ускоро се наваљивања маркиза Крешенциjа, коjи je просио моjу руку, удвостручише; он je врло богат, а ми немамо ништа. Jа сам их одбиjала сасвим отворено, док моj отац ниjе изговорио кобну реч манастир; тада сам схватила да, ако напустим тврђаву, нећу више моћи да бдим над животом затвореника чиjа ми je судбина лежала на срцу. Предузела сам била све мере обазривости да он до тог тренутка и не наслути страшне опасности коjе су грозиле његовом животу. Била сам се зарекла да никад не издам ни свога оца ни своjу таjну; али та жена, тако невероватно окретна, тако паметна, са тако страшном вољом, коjа je штитила тог затвореника, понудила му je, тако претпостављам, средства да се спасе; он их je одбио и хтео да ме убеди да не пристаjе да напусти тврђаву да се не би удаљио од мене. Тада сам учинила jедну велику погрешку; борила сам се пет дана; требало je да се сместа склоним у какав манастир и да напустим тврђаву; оваj корак пружао ми je сасвим просто средство да раскинем с маркизом Крешенциjем. Jа нисам имала храбрости да напустим тврђаву, и сад сам изгубљена девоjка; заволела сам jедног несталног човека; знала сам какво je било његово владање у Напуљу; каквог сам разлога имала да веруjем да се он променио? Затворен у строгом затвору, почео je да се удвара jединоj жени коју je могао видети; она му je била разонода у досади. Како je могао говорити с њом само са извесним тешкоћама, ова забава добила je лажан облик страсне љубави. Пошто je y друштву стекао извесно име због своjе храбрости, оваj затвореник уобразио je да ће доказати да његова љубав ниjе само обична пролазна ћуд, излажући се доста великим опасностима да би и даље виђао личност коjу мисли да воли. Али чим буде у каквоj великоj вароши, поново окружен друштвеним дражима, биће опет оно што je био увек: отмен човек одан разузданом животу и ашиковању; а његова сирота другарица из затвора завршиће своjе дане у неком манастиру, заборављена од тог неозбиљног створења, и са неизмерном тугом што му je признала своjу љубав.

Оваj историjски говор, коjи смо изложили у главним потезима, прекидао je Фабрис, као што можете мислити двадесет пута. Он je био силно заљубљен и потпуно убеђен да никад ниjе волео док ниjе видео Клелиjу и да je судбина његовог живота да живи само за њу. Читалац без сумње погађа како je лепо говорио, кад собарица опомену своjу госпођу да je откуцало jеданаест и по часова и да



се генерал може сваког тренутка вратити; растанак je био свиреп. — Видим вас можда последњи пут, рече Клелиjа затворенику: jедна мера коjа очевидно иде у

рачун сплетки маркизе Раверси може вам дати мучну прилику да докажете да нисте нестални. Клелиjа остави Фабриса гушећи се у сузама и умирући од стида што не може да их сакриjе од

своjе собарице, а нарочито од тамничара Грила. Други разговор био je могућан тек онда кад генерал буде рекао да ће провести вече у друштву; и како je од Фабрисовог затварања, коjе je изазвало радозналост дворана, нашао за паметно да готово стално пати од костобоље, његови одласци у варош, потчињени захтевима мудре политике, одлучивани су често тек у тренутку кад се пео у кола.

Од ове вечери у мермерноj капели Фабрисов живот био je непрекидан низ радосних усхићења. Велике сметње, додуше, као да су jош стаjале на путу његовоj срећи; али je, ипак, осећао неизмерну и готово неочекивану радост што га воли божанствено створење коjе je испуњавало све његове мисли.

Трећег дана по овом састанку сигнали лампом завршише се врло рано, отприлике око поноћи; у тренутку кад су се завршавали, Фабрису умало ниjе разбила главу jедна велика оловна кугла, коjа je, убачена у горњи део капка на његовом прозору, пробила окна од хартиjе и пала у његову собу. Ова врло велика кугла ниjе била ни издалека толико тешка колико се могло мислити према њеноj величини. Фабрису пође лако за руком да je отвори, и он нађе у њоj писмо од воjвоткиње. Помоћу архиепископа, коме je брижљиво ласкала, она беше придобила jедног воjника у тврђави. Оваj човек, вешт праћкаш, варао je стражаре поставлене на угловима и на вратима гувернерове палате или се споразумевао с њима.

»Треба да се спасеш помоћу ужета: сва стрепим износећи ти оваj необичан предлог; има више од два месеца како се устежем да ти ово кажем; али ситуациjа je свакога дана све тамниjа и може се очекивати нешто наjгоре. Збиља, почни одмах давати знаке своjом лампом за доказ да си примио ово опасно писмо; означи П, Б, и Г à la monaca, то jест, четири, дванаест и два; нећу бити ни жива ни мртва док не видим оваj сигнал. Jа сам у кули, одговорићемо ти ça H и О, седам и пет. Кад добиjеш одговор, немоj давати више никакав сигнал и jедино се стараj да разумеш моjе писмо.»

Фабрис одмах послуша и даде уговорене сигнале, за коjима су дошли наговештени одговори; затим настави да чита писмо.

»Може се очекивати нешто наjгоре; то су ми изjавила три човека у коjа имам наjвише поверења, пошто су ми се заклели на jеванђељу да ће ми рећи истину, ма како свирепа била за мене. Први од ових људи запретио je хирургу потказивачу у Ферари да ће га напасти са отвореним ножем у руци; други je онаj што ти je рекао, по твоме повратку из Белђирата, да je било много обазривиjе испалити jедан метак из пиштоља на собара коjи je ишао кроз шуму певаjући и водио у поводу jедног лепог коња, мало мршавог; трећег не познаjеш; то je jедан друмски крадљивац, моj приjатељ, човек необично одлучан и храбар колико и ти; зато сам га нарочито и питала да ми каже шта би требало да радиш. Сва троjица су ми рекла, не знаjући ни jедан да сам питала и осталу двоjицу за мишљење, да je боље изложити се опасности да сломиш врат него провести jош jеданаест година и четири месеца у непрекидном страху од врло вероватног тровања.

»Треба месец дана да се вежбаш у соби у пењању и спуштању помоћу везаног конопца. Затим ћеш, jедног празничног дана кад се гарнизон тврђаве буде частно вином, покушати бекство; имаћеш три конопца од свиле и кудеље у дебљини лабудовог пера; први од осамдесет стопа да се спустиш тридесет и пет стопа колико има од прозора до шумице од поморанџи; друга од три стотине стопа, и ту je тешкоћа због тежине, да се спустиш сто осамдесет стопа колико je висок зид велике куле; трећи од тридесет стопа послужиће ти да се спустиш низ бедем. Jа непрекидно проучавам велики зид на истоку, то jест према Ферари; jедна пукотина проузрокована земљотресом била je испуњена потпорним зидом коjи образуjе косу раван. Моj друмски крадљивац уверава ме да би био у стању сићи том страном без велике тешкоће, излажући се jедино незнатним огреботинама услед суљања косом равнином коjу образуjе таj потпорни зид. Вертикални je размак свега двадесет и осам стопа сасвим до доле; та се страна наjмање чува.

»Међутим, узевши све у обзир, моj крадљивац, коjи je трипут бежао из затвора и кога би волео кад би га познавао, мада он мрзи људе твог сталежа, моj друмски крадљивац, велим, окретан и лак као и ти, мисли да би боље било да се спустиш западном страном, управо према малоj палати у коjоj je некад становала Фауста, коjу добро познаjеш. За ову страну решио би се зато што je ту зид, иако с врло малим нагибом, готово сав обрастао жбуњем; ту има стабљика дебелих као мали прст коje врло лако могу да повреде човека ако не обрати на њих пажњу, али коjе су, у исти мах, врло згодне да се човек задржи. Баш сам jутрос гледала ту западну страну одличним догледом: наjзгодниjе би место било управо испод jедног новог камена коjи je намештен у огради пре две - три године. Управо испод овог камена наћи ћеш пре свега jедан чист простор од двадесетину стопа; ту треба прећи врло лагано (ти осећаш како ми срце дрхти кад ти даjем ова страшна упутства, али храброст се састоjи у томе да човек уме да изабере наjмање зло, ма колико да je и оно страшно); после чистог простора наићи ћеш на осамдесет или деведесет стопа врло високог жбуња, по коме лете птице, а потом на простор од тридесет стопа на коме су само трава, жути шебоj и jагорчевина. Затим, приближаваjући се земљи,



двадесет стопа жбуња, и, наjзад, недавно олепљених двадесет и пет до тридесет стопа. »3а ову би ме страну одлучило то што се ту налази вертикално, испод новог камена у горњоj

огради, jедна дрвена колиба, коjу je неки воjник подигао у своjоj башти и коjу инжењерски капетан, на служби у тврђави, хоће силом да поруши; она je седамнаест стопа висока, покривена je кровином, а кров jоj додируjе велики зид тврђаве. Таj ме кров привлачи; у страшном случаjу несреће он би ублажио пад. Кад тамо стигнеш, наћи ћеш се у кругу бедема коjи се доста небрижљиво чуваjу; ако би те ухватили, опали пиштоље и брани се неколико минута. Твоj приjатељ из Фераре и jош jедан храбар човек, онаj што га зовем друмским крадљивцем, имаће лествице и неће оклевати да се попну на таj доста низак бедем и да ти притекну у помоћ.

»Бедем има свега двадесет и три стопе висине и врло велики нагиб. Jа ћу бити у подножjу овог последњег зида с великим броjем оружаних људи.

»Надам се да ћу ти доставити пет - шест писама овим истим путем. Понављаћу непрестано исте ствари другим изразима да бисмо постигли потпуну сагласност. Ти погађаш с каквим ти срцем кажем да човек, коjи je мислио да je требало испалити пиштољ на собара и коjи je, уосталом, наjбоље створење и пун каjања, веруjе да ћеш проћи с jедном пребиjеном руком. Друмски крадљивац, коjи има више искуства у оваквим стварима, мисли да ће те слобода, ако се будеш спуштао врло лагано, а нарочито ако не будеш журио, стати свега неколико огреботина. Велика je тешкоћа набавити конопце; на то jедино мислим читавих петнаест дана откако ме ова велика мисао не оставља ни за тренутак.

»Не одговарам на ону лудост, jедину непаметну ствар коjу си рекао у своме животу: »Нећу да се спасем!» Човек коjи je био за пиштољ на собара узвикнуо je да ти je досада помрачила ум. Jа ти не криjем да се боjимо врло блиске опасности, коjа ће можда ускорити дан твог бекства. Да ти обjави ову опасност лампа ће поновити више пута узастопце:

»Ватра избила у замку!« »Ти ћеш одговорити: »Да нису изгореле моjе књиге?« Ово писмо имало je joш пет - шест страна поjединости; било je писано микроскопским словима

на врло финоj хартиjи. »Све je то врло лепо и врло добро смишљено, рече Фабрис у себи; jа дугуjем вечиту

захвалност грофу и воjвоткињи; они ће можда мислити да сам се уплашио, али jа нећу да побегнем. Je ли икад ико побегао из места у коме се налази на врхунцу среће да би отишао у страшно прогонство где ће бити без свега, па чак и без ваздуха за дисање? Шта бих радио после jедног месеца проведеног у Фиренци? Прерушио бих се и дошао да се шуњам око врата ове тврђаве и да вребам jедан поглед!«

Сутрадан Фабрис се уплаши; био je на прозору око jеданаест часова, посматраjући величанствени предео и очекуjући срећни тренутак да види Клелиjу, кад Грило, као без душе, упаде у његову собу:

— Брзо! брзо! монсењеру! Лезите одмах у постељу и начините се болесним; ево иду три судиjе. Хоће да вас узму на испит: промислите добро пре него што одговорите, долазе да вас спетљаjу.

Говорећи ове речи, Грило je хитао да затвори мали отвор на капку, гурао je Фабриса у постељу и бацио на њега три-четири огртача.

— Кажите да вам je врло тешко и говорите мало, нарочито тражите да вам се понове питања како бисте добили времена да размислите.

Судиjе уђоше. »Као да су побегли с робиjе«, рече Фабрис у себи кад je видео ова три подла лица, а не три судиjе; били су у дугачким црним хаљинама. Они поздравише достоjанствено и без иjедне речи заузеше три столице коjе су се налазиле у соби.

— Господине Фабрисе дел Донго, рече наjстариjи, тешко нам пада тужан задатак коjи нам je поверен. Дошли смо да вам jавимо за смрт Његове Екселенциjе г. маркиза дел Донга, вашег оца, другог великог маjордомуса, маjора краљевине Ломбардиjско - млетачке, витеза ордена, итд., итд., итд.

Фабрис бризну у плач; судиjа настави: — Госпођа маркиза дел Донго, ваша мати, саопштава вам ову вест jедним писмом: али како je

y њему додала неприличие напомене, jучерашњом одлуком суд je решио да вам се то писмо саопшти само у изводу, и таj ће вам извод писар Бона прочитати.

По свршеном читању судиjа приђе Фабрису, коjи je непрестано лежао, и показа му у писму његове маjке ставове коjи су му у препису прочитани. Фабрис виде у писму речи неправедно затварање, свирепа казна за злочин коjи ниjе злочин, и разумеде одмах шта je био повод доласку судиjа. Уосталом, у своме презирању према нечасним судиjама, он им рече само ово:

— Jа сам болестан, господо, убиjа ме чамотиња, и ви ћете ме извинити што не могу да устанем.

Кад су судиjе отишле, Фабрис je jош дуто плакао; затим рече у себи: »Да нисам лицемер? Чинило ми се да га нисам волео.«

Тог дана и идућих Клелиjа je била врло тужна; позвала га je више пута, али je jедва имала



храбрости да му каже неколико речи. Уjyтpo петога дана по првом састанку рече му да ће увече доћи у мермерну капелу.

— Могу вам казати само неколико речи, каза му чим je ушла. Толико je дрхтала да се морала ослонити на собарицу. Пошто je ову послала на врата капеле: — Даћете ми часну реч, додаде гласом jедва разумљивим, даћете ми часну реч да ћете послушати воjвоткињу и покушати да побегаете оног дана кад вам она буде наредила и на начин коjи вам буде предложила, или ћу се сутра уjутро склонити у неки манастир, и кунем вам се да, док сам жива, нећу ни jедне речи проговорити с вама.

Фабрис оста нем. — Обећаjте, рече Клелиjа са сузама у очима и као ван себе, или je ово последњи пут што

разговарамо. Живот коjи сте ми створили страшан je: ви сте овде због мене, и сваки дан може бити последњи дан вашег живота.

У том тренутку Клелиjа je била тако слаба да се морала ослонити на jедну огромну наслоњачу, коjа je раниjе била намештена на средини капеле за затвореног кнежевића; умало ниjе изгубила свест.

— Шта треба да обећам? рече Фабрис утучен. — Знате шта. — Кунем вам се онда да ћу свесно поћи у наjвећу несрећу и осудити себе да живим далеко од

свега оног што наjвише волим на овом свету. — Обећаjте то одређениjе. — Кунем се да ћу послушати воjвоткињу и побећи оног дана када она буде хтела и како буде

хтела. А шта ће бити са мном кад будем далеко од вас? — Закуните се да ћете се спасти, ма шта се догодило. — Како! да се нисте решили да се удате за маркиза Крешенциjа чим више не будем овде? — Ох! боже! какву мислите да имам душу?... Та закуните се, иначе нећу имати ни jедног

тренутка душевног мира. — Па лепо, кунем вам се да ћу побећи одавде оног дана кад госпођа Сансеверина буде

наредила и ма шта се дотле догодило. Пошто je добила ову заклетву, Клелиjа je била тако слаба да je била приморана повући се

пошто je захвалила Фабрису. — Све je било спремно за моjе бекство сутра уjутро, рече му, да сте упорно хтели да останете.

У овом тренутку видела бих вас последњи пут у своме животу, на то сам се заветовала Богородици. Сад, чим будем могла изићи из своjе собе, отићи ћу да испитам страшни зид испод новог камена на огради.

Сутрадан изгледала му je толико бледа да га je то jако заболело. Она му рече са прозора птичиjе собе:

— Не обмањуjмо себе, драги приjатељу; како наше приjатељство ниjе без греха, уверена сам да ће нас задесити нека несрећа. Приликом вашег бекства спазиће вас и онда сте изгубљени занавек, ако не нешто горе; али, ипак, треба задовољити људску мудрост, она нам наређуjе да све покушамо. За спуштање с велике куле треба вам jак конопац од преко две стотине стопа дужине.

Ma колико да се трудим откако знам за воjвоткињин план, могла сам набавити jедино конопце коjи скупа jедва да имаjу педесетину стопа. По jедноj заповести гувернеровоj, сви конопци коjи се нађу у тврђави спаљуjу се и свако вече склањаjу се конопци с бунара, тако слаби, уосталом, да се често кидаjу кад извлаче своj лаки терет. Али, молите се богу да ми опрости: jа, изопачена кћи, радим против свога оца и настоjавам да му задам неисказани бол. Молите се богу за мене, и, ако спасете живот, заветуjте се да ћете цео посветити његовоj слави. — Ево, шта ми je пало на памет: кроз осам дана изићи ћу из тврђаве да присуствуjем свадби jедне сестре маркиза Крешенциjа. Вратићу се увече као што се пристоjи, али ћу учинити све на свету да се вратим врло касно, и Барбоне неће можда смети да ме загледа изближе. На тоj свадби маркижеве сестре биће наjвеће госпође са двора, па без сумње и госпођа Сансеверина. Тако вам бога! учините да ми jедна од тих госпођа преда пакет добро увезаних конопаца, не сувише дебелих и сведених на наjмању запремину. Макар се хиљаду пута изложила смрти, употребићу чак и наjопасниjа средства да таj пакет конопаца унесем у тврђаву, без обзира, ваj! на све моjе дужности. Ако моj отац за то сазна, никад вас више нећу видети; али ма каква била судбина коjа ме чека, бићу срећна у границама сестринског приjатељства ако будем могла допринети да се спасете.

То исто вече, споразумеваjући се помоћу лампе, Фабрис извести воjвоткињу о jединственоj прилици да се унесе у тврђаву довољна количина конопаца. Али je преклињао да ово чува у таjности и од самога грофа, што je изгледало чудновато. »Он ниjе при себи, помисли воjвоткиња, затвор га je изменио, гледа на ствари трагично.« Сутрадан, jедна оловна кугла, бачена праћком, донесе затворенику глас о наjвећоj опасности; личност коjа je примила на себе да унесе конопце, jављено му je, y буквалном смислу спасавала му je живот. Фабрис похита да саопшти ову вест Клелиjи. Ова оловна кугла донела je Фабрису и врло тачан опис зида са западне стране, коjим je требало да се спусти са велике куле у простор међу бедемима; са овог места било je затим доста лако побећи,



пошто бедеми, као што je познато, нису имали више од двадесет и три стопе висине, а чувани су доста небрижљиво. На полеђини плана био je исписан ситним лепим рукописом jедан диван сонет: нека племенита душа бодрила je Фабриса да побегне и да не понижава своjу душу и упропашћуjе своjе тело с jеданаест година тамнице колико je jош имао да издржи.

Овде нас jедна потребна споредна ствар, коjа унеколико обjашњава воjвоткињину смелост да саветуjе Фабрису тако опасно бекство, приморава да прекинемо за часак причање о овом смелом подухвату.

Као и све странке коjе нису на власти, странка Раверси ниjе била сасвим jеднодушна. Витез Рискара мрзео je судиjу Расиjа, кога je оптуживао да je због њега изгубио jедну велику парницу у коjоj Рискара, у ствари, ниjе био у праву. Преко Рискаре кнез je добио jедно писмо без потписа коjим je извештен да je Фабрисова пресуда званично послата гувернеру тврђаве. Маркизи Раверси, том вештом шефу странке, био je врло неприjатан оваj непромишљени корак и она je о том одмах известила свога приjатеља државног тужиоца; она je налазила да je сасвим природно што je оваj хтео да извуче макар шта од министра Моске док je Моска на власти. Раси неустрашиво оде у двор, рачунаjући да ће проћи с неколико удараца ногом: кнез се ниje могао лишити jедног вештог правника, а Раси беше израдио да се прогнаjу као либерали jедан судиjа и jедан адвокат, jедини људи у држави коjи би могли заузети његово место.

Кнез, ван себе, обасу га грдњама и пође на њега да га туче. — То je само Писарева расеjаност, одговори Раси с наjвећом хладнокрвношћу; уосталом, то je

законом предвиђено и требало je учинити сутрадан по затварању господина дел Донга у тврђаву. Писар, врло ревностан, мислио je да je то заборавио и биће да ми je поднео писмо на потпис као обичну формалност.

— И ти мислиш да ћу jа поверовати тако невештим лажима? узвикну разjарени кнез; боље признаj да си се продао оном лупежу Моски и да ти je зато дао орден. Али, ово неће проћи на батинама; предаћу те суду, збацићу те срамно.

— Чикам вас да ме предате суду! одговори Раси с поуздањем (он je знао да je то сигурно средство да умири кнеза); закон je на моjоj страни, а ви немате другог Расиjа, коjи би умео да га обиђе. Нећете ме ни збацити, jер има тренутака кад je ваша нарав строга, тада сте жедни крви, али у исто време полажете на то да сачувате уважење паметних Италиjана; ово je уважење jедно sine qua non за вашу амбициjу. Наjзад, позваћете ме натраг приликом првог акта строгости коjи буде изискивала ваша природа, и, као и обично, jа ћу вам прибавити сасвим уредну пресуду коjу ће изрећи плашљиве и доста честите судиjе и коjа ће задовољити ваше страсти. Нађите у вашоj држави другог човека тако корисног као jа!

Рекавши ово, Раси побеже; прошао je ça jедним добрим ударцем лењира и пет-шест удараца ногом. Изишавши из двора, отишао je на своjе имање Рива; боjао се помало удараца ножем у првом наступу гнева, али je исто тако био уверен да ће га, пре него што протекне петнаест дана, курир позвати натраг у престоницу. Време проведено на селу употребио je да нађе какво поуздано средство за везу с грофом Моском; лудовао je за титулом барона и мислио je да кнез исувише много полаже на племство, ову некад узвишену ствар, те да му га неће никад дати, док je гроф, врло поносит на своjе рођење, jедино уважавао племство доказано повељама пре године 1400.

Државни тужилац се ниjе преварио у своjим предвиђањима: протекло je jедва осам дана како je био на свои имању, кад му jедан кнежев приjатељ, коjи je ту случаjно дошао, посаветова да се без одлагања врати у Парму; кнез га прими смеjући се, затим се врло уозбиљи и закле га на jеванђељу да ће држати у таjности оно што ће му поверити. Раси се заклео врло озбиљно, и кнез, очиjу зажарених од мржње, узвикну да неће бити господар у своме двору докле Фабрис дел Донго буде у животу.

— Не могу, додаде, ни да отерам воjвоткињу, ни да трпим њено присуство; њени ми погледи пркосе и не даjу ми да живим.

Пошто je пустио кнеза да се надугачко изjасни, Раси, претвараjући се да je y великоj забуни, наjзад рече:

— Нема сумње, учиниће се по жељи Ваше Светлости, само ствар je врло, врло тешка: нема изгледа да се jедан дел Донго може осудити на смрт за убиство jедног Ђилетиjа; већ je необично тешко било извући из тога дванаест година робиjе. Сем тога, све ми се чини да je воjвоткиња пронашла три сељака коjи су радили на ископавању у Сангини и коjи су се налазили ван шанца у тренутку кад je онаj зликовац Ђилети напао дел Лонга.

— А где су ти сведоци? упита кнез љутито. — Мислим да су прикривени у Пиjемонту. Требало би измислити неку заверу против живота

Ваше Светлости ... — То je средство опасно, рече кнез; наводи људе да помишљаjу на то. — Међутим, рече Раси с привидном безазленошћу, то je цео моj званични арсенал. — Остаjе отров... — Али ко ће га дати? Онаj глупак Конти? — Кажу да му то не било први пут...



— Требало би га прво раздражити, настави Раси; уосталом, кад je отправио на онаj свет капетана, ниjе имао ни тридесет година и био je заљубљен и неизмерно мање плашљив но данас. Без сумње, све треба да уступи испред државних разлога; али, овако изненада и на први поглед, не видим другу личност за извршење владаочевих наредаба до извесног Барбона, тамничког писара, кога je господин дел Донго оборио jедним шамаром оног дана кад je ступио у затвор.

Кад се кнез jедном расположио, разговору ниjе било краjа; он га заврши остављаjући своме државном тужиоцу рок од месец дана; Раси je тражио два. Сутрадан добио je таjни поклон од хиљаду цекина. Размишљао je пуна три дана; четвртога, вратио се на своjе раниjе гледиште коjе му je изгледало сасвим тачно: »Jедини гроф Моска имаће срца да одржи реч коjу ми je дао, jер, наименовавши ме бароном, не даjе ми оно што сам уважава; secundo, ако га о свему известим, вероватно ћу избећи да учиним злочин за коjи сам готово унапред плаћен; tertio, осветићу прва понижавања коjа je претрпео витез Раси.« Идуће ноћи он саопшти грофу Моски цео своj разговор с кнезом.

Гроф се таjно удварао воjвоткињи; истина, виђао jу je у њеноj палати свега jеданпут или двапут месечно, али готово сваке недеље, и кад год je умео створити прилику да говори о Фабрису, воjвоткиња je, y пратњи Чекине, долазила касно увече да проведе неколико тренутака у грофовоj башти. Умела je да завара чак и свога кочиjаша, коjи jоj je био одан и коjи je мислио да je госпођа у посети у некоj оближњоj кући.

Можете мислити да je гроф, чим je саслушао страшну таjну државног тужиоца, одмах дао воjвоткињи уговорени знак. Иако je била поноћ, она га замоли преко Чекине да одмах дође. Очаран као љубавник овим изгледом интимности, гроф се, међутим, устезао да каже воjвоткињи све; боjао се да се не избезуми од бола.

Пошто je прво бирао изразе да ублажи кобну вест, он jоj, наjзад, рече све; ниjе био у стању да сачува таjну за коjу га je молила. За последњих девет месеци тешка несрећа била je од великог утицаjа на ову одлучну жену, она je беше очеличила, и воjвоткиња не удари у плач и jадиковање.

Сутрадан увече дала je Фабрису сигнал велике опасности: »Ватра избила у замку.« Он одговори врло добро: »Да нису изгорела моjе књиге?« Исте ноћи била je тако срећна да му дотури jедно писмо у оловноj кугли. Осам дана после

овога била je свадба сестре маркиза Крешенциjа, на коjоj je воjвоткиња учинила jедну огромну несмотреност коjу ћемо саопштити на одговараjућем месту.

XXI

У доба своjих невоља, пре скоро годину дана, имала je воjвоткиња jедан необичан сусрет: jедког дана кад je имала луну,

11 као што се вели у том краjу, отишла je изненада у вече у своj замак Саку, са оне

стране Колорна, на брегу коjи се диже изнад Поа. Годило joj je да улепша ово имање: волела je велику шуму на брегу коjа се пружала до самога замка; проседала je y њоj стазе у живописним правцима.

— Вас ће одвести разбоjници, лепа воjвоткињо, рекао joj je jедног дана кнез; немогућно je да шума, по коjоj се зна да шетате, остане пуста.

Кнез je бацио jедан поглед на грофа, у кога je мислио да изазове љубомору. — Jа се не боjим. Светлости, одговори воjвоткиња безазлено, кад се шетам по своjим шумама;

успокоjава ме ова мисао: нисам учинила зла никоме; ко би ме могао мрзети? Оваj одговор сматран je за врло смео, подсећао je на увреде коjе су наносили либерали, људи

врло дрски. На дан шетње о коjоj говоримо, воjвоткињи падоше на ум кнежеве речи кад je приметила

jедног врло рђаво одевеног човека коjи je ишао за њом издалека кроз шуму. Кад je воjвоткиња изненада завила у страну, настављаjући своjу шетњу, таj непознати нађе се тако близу ње да се она уплаши. У првом узбуђењу позва свога чувара лова, кога беше оставила на хиљаду корака одатле, међу цвећем у непосредноj близини парка. Непознати je имао времена да jоj приђе и паде jоj пред ноге. Био je млад, врло леп човек, али страшно одевен; хаљине су му биле поцепане на више места, али му je y очима сиjао огањ jедне ватрене душе.

— Осуђен сам на смрт, jа сам лекар Феранте Пала, умирем од глади и jа и моjе петоро деце. Воjвоткињи je пало у очи да je страшно мршав; али су му очи биле тако лепе и пуне тако нежног усхићења да су отклањале сваку помисао на злочин. Палађи je, помисли она, требало да да овакве очи светом Jовану у пустињи, кога je ту скоро израдио у катедрали. На светог Jована подсећала je невероватна мршавост Ферантова. Воjвоткиња му даде три цекина коjе je имала у своjоj кеси, извињаваjући се што му даjе тако мало, jер je пре тога исплатила jедан рачун своме баштовану. Феранте jоj топло захвали.

11

1 То jест кад je била зле воље



— Ваj! рече jоj, некад сам становао по варошима, виђао отмене жене; али откако сам, вршећи своjе граћанске дужности, осуђен на смрт, стално живим у шуми и ишао сам за вама не да вас молим за милостињу или да вас покрадем, него као дивљак кога je опчинила анђелска лепота. Већ тако давно нисам видео лепе беле руке.

— Устаните, рече му воjвоткиња, jер беше остао на коленима. — Допустите ми да останем овако, рече jоj Феранте; оваj положаj доказуjе ми да у овом

тренутку не вршим никакву крађу и успокоjава ме; jер треба да знате да крадем да бих могао да живим откако су ми стали на пут да се бавим своjим занимањем. Али, у овом тренутку jа сам само обичан смртан човек коjи обожава узвишену лепоту.

Воjвоткиња виде да je мало луд, али се не уплаши; у очима овог човека видела je да има душу пуну жара и добру, а ниje, уосталом, ни мрзела необичне физиономиjе.

— Jа сам, дакле, лекар и удварао сам се жени апотекара Саразина из Парме; он нас je затекао и отерао je жену са троjе деце за коjу je с разлогом посумњао да су моjа а не његова. Доцниjе сам добио jош двоjе. Маjка и петоро деце живе у краjњоj беди, у колиби коjу сам своjим рукама саградио на jедну миљу одавде, у шуми. Jер jа морам да се чувам жандарма, а jадна жена неће да се одвоjи од мене. Осуђен сам на смрт, и сасвим праведно: ковао сам заверу. Jа мрзим кнеза коjи je тирании. Будући без новаца, нисам побегао. Моjа je несрећа jош много већа, и хиљаду пута требало je да се убиjем; jа не волим више несрећну жену коjа ми je дала петоро деце и упропастила се због мене; волим другу. Али ако се убиjем, петоро деце и маjка буквално ће умрети од глади.

Оваj човек говорио je искрено. — Па од чега живите? упита воjвоткиња тронуто. — Маjка дечиjа преде; наjстариjа кћи на храни je на jедном либералском маjуру где чува овце;

а jа, jа крадем на путу од Пjаченце до Ђенове. — Како мирите крађу са вашим либералним начелима? — Бележим имена људи коjе сам покрао, и ако икад будем шта имао, вратићу им покрадене

суме. Сматрам да jедан народни трибун као што сам jа врши jедан посао коjи, због тога што je опасан, вреди сто франака месечно; зато никад не узимам више од хиљаду и две стотине франака годишње. Варам се, покоjи пут украдем и по коjу сумицу већу од ове, jер на оваj начин подмируjем трошкове око штампања моjих дела.

— Каквих дела? — »Да ли ће... икад имати скупштину и буџет?« — Шта, рече воjвоткиња зачуђена, ви сте, господине, jедан од наjвећих песника овога века,

чувени Феранте Пала? — Чувен можда, али врло несрећан зацело. — И човек вашег дара, господине, мора да краде да би могао живети? — Можда зато и имам нешто дара. Досад су сви наши писци, коjи су се прочули, били људи

коjе je плаћала влада или црква коjу су хтели да поткопаjу. Jа, primo, излажем своj живот; secundo, помислите, госпођо, каква ме размишљања обузимаjу кад идем у крађу! Jесам ли у праву, питам се? Да ли човек у положаjу трибуна чини услуге коjе вреде стварно сто франака месечно? Jа имам две кошуље, одело коjе видите на мени, нешто рђавог оружjа, и уверен сам да ћу скончати на вешалима; мислим да нисам користољубив. Био бих срећан да ниjе ове кобне љубави због коjе сам толико несрећан поред маjке моjе деде. Сиротиња ми je тешка зато што je ружна; jа волим лепе хаљине, беле руке...

Гледао je воjвоткињине руке тако да je обузе страх. — Збогом, господине, рече му; могу ли шта учинити за вас у Парми? — Мислите покоjи пут о овоме питању: оно има за дужност да буди срца и да им не допусти

да се успаваjу у лажноj, чисто материjалноj срећи коjу даjу монархиjе. Услуга коjу чини своjим суграђанима вреди ли сто франака месечно? ... Moja je несрећа што волим, рече гласом врло меким, и скоро je две године како ми je душа испуњена jедино вама, али досад сам вас виђао не уливаjући вам страх.

И он побеже с невероватном брзином коjа je изненадила воjвоткињу и успокоjила je. »Жандарми би имали муке да га стигну, помисли она; доиста je луд.«

— Луд je, рекоше jоj њени људи; ми сви знамо већ одавно да je jадни човек заљубљен у госпођу; кад je госпођа овде, виђамо га како лута по наjвишим краjевима шуме; и чим госпођа оде, он редовно долази да седне на иста места на коjима се госпођа задржала; марљиво купи цвеће коjе би испало из њеног букета и дуго га чува за своjим похабаним шеширом.

— И ви ми никад ништа нисте рекли о тим лудостима, рече воjвоткиња готово с пребацивањем.

— Боjали смо се да госпођа не каже министру Моски. Jадни Феранте тако je добар! Никад никоме ниjе учинио зла, а осудили су га на смрт зато што воли нашег Наполеона.

Она не рече министру ни речи о овом сусрету, и како je отпре четири године ово била прва таjна коjу je од њега прикрила, десет пута била je приморана да наjеданпут застане усред неке



реченице. Идући пут дошла je y Саку са златом; Феранте се не поjави. После петнаест дана дође поново; Феранте, коjи je неко време ишао за њом, провлачећи се кроз шуму на сто корака даљине, устреми се на њу као кобац и паде jоj пред ноге као први пут.

— Где сте били пре петнаест дана? — У планини иза Новиjа, да покрадем мазгаре коjи су се враћали из Милана где су продали

зеjтин. — Узмите ову кесу. Феранте отвори кесу, узе из ње jедан цекин, коjи пољуби и метну у недра, и врати je. — Враћате ми кесу, а, међутим, крадете! — Наравно; тако сам се зарекао, никад не треба да имам више од сто франака; међутим,

маjка моjе деце има сад осамдесет франака, а jа двадесет и пет; прекршио сам, дакле, своj завет за пет франака, и кад би ме у овом тренутку обесили, осећао бих грижу савести. Оваj цекин узео сам зато што je од вас и што вас волим.

Нагласак ове врло просте речи био je веома искрен. »Оваj човек заиста воли«, рече воjвоткиња у себи.

Тог дана изгледао je сасвим изгубљен. Рече да у Парми има људи коjи му дугуjу шест стотина франака и да би с том сумом могао поправити своjу колибу у коjоj сад његова jадна дечица зебу.

— Па jа ћу вам дати тих шест стотина франака, рече воjвоткиња врло узбуђена. — Али, онда би мене, jавног радника, противничка странка могла клеветати и казати да се

продаjем. Воjвоткиња, тронута, понуди му jедно таjно прибежиште у Парми ако jоj се закуне да своj занат

неће обављати у овоj вароши, а нарочито да неће извршити ни jедну од осуда на смрт коjе je, како je говорио, имао in petto.

— Ако ме обесе због моjе необазривости, рече озбиљно Феранте, сви они лупежи, тако штетни по народ, живеће jош дуго година, и ко ће за то бити крив? Шта ће ми рећи моj отац кад ме буде примио горе?

Воjвоткиња му je говорила много о његовоj дечици коjоj je влага могла проузроковати смртоносне болести; и он, наjзад, прими таjно склониште у Парми.

За оно пола дана што je после венчања провео у Парми, воjвода Сансеверина беше показао воjвоткињи jедно врло необично таjно склониште на jужном углу палате истог имена. Зид фасаде, коjа потиче из средњег века, био je дебео осам стопа; он je био издубљен, и ту се налазило jедно таjно склониште, двадесет стопа високо, али само две широко. Одмах до њега налазио се чувени резервоар воде, коjи се помиње у свим путописима, чудесна творевина XII века, направљен у време кад je цар Сигисмунд опсађивао Парму и придодат доцниjе палати Сансеверина.

У ово склониште улазило се покретањем jедног огромног камена на гвозденоj осовини, намештеноj у средини зида. Воjвоткиња je била тако дубоко тронута Ферантовим лудилом и судбином његове деце, за коjу je упорно одбиjао сваки поклон коjи je имао неке вредности, да му je допустила да се користи овим склоништем доста дуго. Она га поново виде после jедно месец дана, опет у шуми Саке, и како je тог дана био нешто прибраниjи, он jоj изговори jедан од своjих сонета, коjи jоj се учини исто толико добар или бољи од свега што je наjлепше створено у Италиjи за последња два века. Феранте je са њом имао састанак; али његова се љубав разбукта, постаде несносна, и воjвоткиња увиде да се ова страст повинуjе законима свих љубави коjе доведу до могућности да се укаже зрак наде. Она га врати у шуму и забрани му да jоj се обраћа; он се сместа покори, и с jединственом благошћу. Тако су ствари стоjале кад Фабрис би затворен. Три дана доцниjе, пред саму ноћ, jедан капуцинац поjави се пред вратима палате Сансеверина; имао je, рече, да саопшти jедну важну таjну господарици. Ова je била тако несрећна да га je пустила: то je био Феранте.

— Овде се дешава jедно ново безакоње за коjе народни трибун треба да зна, рече jоj оваj до лудила заљубљени човек. С друге стране, као сваки обичан човек, додаде, jа могу дати госпођи воjвоткињи Сансеверини само своj живот, и jа ћу jоj га ставити на располагање.

Ова тако искрена оданост од стране jедног крадљивца и лудака дубоко je тронула воjвоткињу. Говорила je дуго с овим човеком кога je сматрала за наjвећег песника северне Италиjе и плакала je много. »Оваj човек разуме моjе срце«, говорила je у себи. Сутрадан он се поново поjави, опет у време Ave Maria, прерушен као слуга у ливреjи.

— Нисам ни остављао Парму; чуо сам за jедну гнусобу коjу моjа уста неће поновити; али ево ме. Помислите, госпођо, шта одбиjате! Створење коjе видите пред собом ниjе нека дворска лутка, него човек! — Био je на коленима кад je изговарао ове речи тоном коjи им je давао важности. — Jуче, рекох у себи, додаде, плакала je у моме присуству; значи да je мало мање несрећна.

— Али, господине, помислите каквим сте опасностима окружени, вас ће ухапсити у овоj вароши!

— Трибун ће вам рећи: госпођо, шта je живот кад дужност говори? Несрећан човек, човек кога боли што не осећа више нимало страсти према врлини откако га сажиже љубав, додаће: госпођо воjвоткињо, Фабрис, срчани човек, погинуће можда; не одбиjаjте другог срчаног човека коjи вам се



нуди! Ево гвозденог тела и душе коjа се на овом свету jедино боjи да вам ниjе неприjатна. — Ако ми и даље будете говорили о своjим осећањима, затворићу вам своjа врата занавек. Воjвоткиња je то вече имала намеру да саопшти Феранту да ће одредити jедно мало

издржавање његовоj деци, али се побоjа да му ово не да повода да се убиjе. Чим je отишао, она помисли, обузета црним предосећањима: »Jа, такође, могу умрети, и даj,

боже, да то буде, и то што пре! ако нађем човека, достоjног овог имена, коме бих препоручила мог jадног Фабриса.«

Jедна мисао наjеданпут паде на памет воjвоткињи: она узе лист хартиjе и jедним писменом, у коју је унела неколико правничких израза коjе je знала, признаде да je примила од господина Феранте Пала суму од двадесет и пет хиљада франака под изричном погодбом да сваке године плаћа госпоћи Саразини и њеноj деци доживотну ренту од хиљаду и пет стотина франака. Воjвоткиња додаде: »Сем тога завештавам доживотну ренту од три стотине франака свакоме од њених петоро деде, под погодбом да Феранте Пала указуjе своjе лекарске услуге моме братанцу Фабрису дел Донго и да му буде као брат. Jа га молим за то.« Она потписа, антидатира ову обавезу као да je издата пре годину дана и склони je.

Два месеца доцниjе Феранте се опет поjави. То je било у тренутку кад je варош била узруjана гласовима о Фабрисовом скором погубљењу. Да ли ће се оваj тужни обред извршити у тврђави или под дрвећем на jавном шеталишту? Више људи из народа изишло je то вече да се прошета испред градске капиjе да види подиже ли се губилиште; оваj призор узбудио je Феранта. Он затече воjвоткињу обливену сузама и немоћну да говори; она га поздрави руком и показа му jедну столицу. Феранте, прерушен тога дана као капуцинац, био je диван; место да седне, он клече и побожно се помоли богу полугласно. У jедном тренутку кад je воjвоткиња изгледала нешто мирниjа, Феранте, не напуштаjући своj положаj, прекиде за часак своjу молитву да каже ове речи:

— Он поново нуди своj живот. — Промислите шта говорите, узвикну воjвоткиња с оним дивљим погледом коjи, после плача, наговештава да гнев побеђуjе разнеженост.

— Он нуди своj живот да спречи Фабрисову судбину или да га освети. — Може се указати прилика, одговори воjвоткиња, у коjоj бих могла примити жртвовање вашег

живота. Она га je гледала са строгом пажњом; блесак радости сину у његовом погледу; Феранте живо

устаде и диже руке к небу. Воjвоткиња оде и узе лист хартиjе, сакривен у таjноj фиjоци jедног ормана од ораховине.

— Читаjте, рече Феранту. То je био дар у корист његове деце, о коме смо говорили. Сузе и jецање не дадоше Феранту да прочита краj; он паде на колена. — Вратите ми ту хартиjу, рече воjвоткиња. И пред њим je спали на свећи. — Не треба, додаде, да се моjе име види ако вас ухвате и погубе, jер je y питању ваша глава. — Бићу радостан да умрем шкодећи тиранину; а jош ће ми већа радост бити да умрем за вас.

Кад смо с тим начисто, не помињите ми више новац; у томе бих видео увредљиву сумњу. — Ако се посумња на нас, посумњало би се и на мене, одговори воjвоткиња, па потом и на

Фабриса: само стога, а не зато што сумњам у вашу храброст, захтевам да човек коjи ме je yjeo за срце буде отрован, а не убиjен. Из истог разлога, коjи je за мене важан, наређуjем вам да учините све што може да се спасете.

— Извршићу вашу наредбу верно, тачно и обазриво. Jа предвиђам, госпођо воjвоткињо, да ће моjа освета бити удружена са вашом; и кад то не би било, опет бих вас послушао верно, тачно и обазриво. Могу у овоме и не успети, али ћу употребити сву своjу човечанску снагу.

— Треба отровати Фабрисовог убицу. — То сам погодио, и, за ових двадесет и седам месеци откако проводим оваj скитнички и

гнусни живот, често сам помишљао на овакво дело за своj рачун. — Ако ме откриjу и осуде као саучесницу, настави воjвоткиња с поносом, нећу да кажу да сам

вас завела. Нарећуjем вам да не покушавате видети ме пре него дође време нашоj освети; нећете га отровати док вам не дам сигнал. Његова смрт у овом тренутку, на пример, била би за мене пре кобна но корисна. Та смрт требаће вероватно да дође тек кроз неколико месеци, али ће доћи. Захтевам да таj човек умре од отрова, и више бих волела да остане у животу него да погине од пушчаног метка. Са разлога коjе нећу да обjашњавам, захтевам да своj живот сачувате.

Феранте je био очаран овим заповедничким тоном коjи je воjвоткиња употребила према њему: очи су му светлеле од велике радости. Као што смо рекли, био je страшно мршав; али се видело да je био врло леп у раноj младости, и мислио je да je jош оно што je био. »Да ли сам jа сишао с ума, рече у себи, или воjвоткиња хоће, кад jоj будем дао доказ своjе оданости, да ме учини наjсрећниjим човеком на свету? Уосталом зашто не? Зар jа не вредим колико она лутка гроф Моска, коjи, у овоj прилици, ниjе могао учинити за њу ништа, па чак ни припремити бекство монсињора Фабриса?«

— Jа могу захтевати његову смрт колико сутра, настави воjвоткиња увек оним истим



заповедничким тоном. Вама je познат онаj огромни резервоар воде на углу палате, у непосредноj близини таjног склоништа коjим сте се покаткад користили; има jедно таjно средство да се сва та вода пусти на улицу; то ће, ето, бити сигнал за моjу освету. Ако будете у Парми, видећете, а ако будете у шуми чућете да се велики резервоар у палати Сансеверина провалио. Радите одмах, али отровом, а нарочито излажите своj живот што можете мање. Нека никад нико не дозна да сам jа била умешана у ову ствар.

— Речи су излишне, одговори Феранте с одушевљењем коjе je jедва савлађивао; jа сам већ начисто са средствима коjа ћу употребити. Живот тог човека сад ми je мрскиjи но што je био, пошто се нећу усудити да вас видим док je он у животу. Чекаћу сигнал да се провалио резервоар.

Он нагло поздрави и оде. Воjвоткиња га je гледала како одлази. Кад je био у другоj соби, она га зовну. — Феранте! узвикну, узвишени човече! Он се врати као да му je било криво што га задржава; лице му je y том тренутку било заиста

дивно. — А ваша деца? — Госпођо, она ће бити богатиjа од мене; ви ћете им можда дати неко мало издржавање. — Узмите ово, рече му воjвоткиња пружаjући му jедну повелику кутиjу од маслиновог дрвета,

ту су сви брилиjанти коjи су ми jош остали; вреде педесет хиљада франака. — Ах! госпођо, ви ме понижавате! ... рече Феранте с ужасавањем и лице му се сасвим

промени. — Нећу вас никад видети пре дела; узмите, jа то захтевам, додаде воjвоткиња с такве висине

да Феранте би поражен, он метну кутиjу у џеп и изиђе. Врата беше затворио за собом. Воjвоткиња га поново позва; он се врати неспокоjан;

воjвоткиња je стоjала на средини салона; она му полете у наручjе. После jедног тренутка Феранте се готово онесвести од среће; воjвоткиња се изви из његовог загрљаjа и очима му показа врата.

»Ово je jедини човек коjи ме je разумео, рече она у себи; тако би радио и Фабрис кад би могао да ме чуjе.«

Биле су две ствари у воjвоткињином карактеру: хтела je увек оно што je jедном наумила; никад ниjе поново претресала оно што je jедном већ било решено. Поводом тога наводила je речи свога првог мужа, љубазног генерала Пиетранере: »Каква дрскост према, мени самом! говорио je он; зашто бих мислио да сам данас паметниjи но кад сам се одлучио?«

Од тог тренутка поново се опажала нека веселост у воjвоткињином карактеру. Пре судбоносне одлуке, при сваком кораку коjи je предузимала, при свакоj новоj ствари коjу je видела, осећала je своj потчињени положаj према кнезу, своjу слабост и обману; кнез je, по њоj, беше подло преварио, а гроф Моска, због своjих удворичких склоности, мада невино, беше потпомагао кнеза. Чим се одлучила на освету, она осети своју снагу, сваки корак њеног ума чинио jу je срећном. Jа сам склон веровати да неморално задовољство коjе се налази у освети у Италиjи лежи у машти овог народа; људи из других земаља не опраштаjу у правом смислу, они заборављаjу.

Воjвоткиња je поново видела Пала тек последњих дана Фабрисовог тамновања. Као што сте можда погодили, он je био таj коjи je изнео мисао о бекству; на две миље од Саке постоjала je y шуми jедна кула из средњег века, упола порушена и висока преко сто стопа; пре него што ће по други пут говорити воjвоткињи о бекству, Ференте je замолио да пошаље Лодовика с поузданим људима да наместе лествице уз ту кулу. Он се, у воjвоткињином присуству, попе уз те лествице и спусти се помоћу обичног конопца са чворовима; ово je поновио трипут, а затим наново обjаснио своjу мисао. На осам дана после тога Лодовико се спустио са ове старе куле помоћу конопаца; тада je тек воjвоткиња саопштила ову мисао Фабрису.

Последњих дана пред овим покушаjем, коjи je заточенику могао проузроковати смрт, и то на више начина, воjвоткиња ниje имала ни тренутка мира сем кад je поред ње био Феранте; храброст овог човека електрисала je њену; али ви ћете поjмити да je ово необично друштво морала крити од грофа. Ниjе се боjала да се не наљути, него би je ожалостиле његове напомене коjе би удвостручиле њена страховања. Шта! узети за поверљивог саветника jедног познатог лудака, уз то осуђеног на смрт! И човека, додавала je воjвоткиња говорећи самоj себи, коjи би, према томе, могао починити тако чудне ствари! Феранте се налазио у воjвоткињином салону у тренутку кад je гроф дошао да jоj саопшти разговор коjи je кнез имао са Расиjем; и кад je гроф отишао, она je имала муке да спречи Феранта да сместа не приступи извршењу своjе страшне намере!

— Сад сам пун снаге! узвикнуо je оваj лудак; сад више не сумњам у законитост свога поступка! — Али у тренутку гнева коjи ће неминовно наступити Фабрис би био погублен! — Тако би бар избегао опасност овог спуштања; оно je могућно, па и лако, додаде Феранте;

али таj млади човек ниjе довољно вешт. Прослављена je свадба сестре маркизе Крешенциjа, и на свечаности коjа je том приликом

приређена срела се воjвоткиња с Клелиjом и тако могла да говори с њом не изазиваjући никакву сумњу посматрача овог отменог друштва. Воjвоткиња лично предала je Клелиjи завежљаj конопаца у



башти у коjу беху изишле за часак да се надишу свежег ваздуха. Ови конопци, израђени наjбрижљивиjе, пола од кудеље, пола од свиле, са чворовима, били су врло танки и доста савитљиви; Лодовико беше испитао њихову jачину: они су у свима своjим деловима могли носити терет од осам квинтала а да се не прекину. Били су сложени тако да образуjу више пакета у облику jедне књиге in-quarto; Клелиjа их узе и обећа воjвоткињи да ће бити учињено све што je човечански могућно да ови пакети дођу у кулу Фарнезе.

— Али, jа ce боjим ваше урођене боjажљивости; уосталом, додаде учтиво воjвоткиња, какву вам наклоност може уливати jедан непознат човек?

— Г. дел Донго je несрећан, и jа вам обећавам да ће бити спасен моjом помоћу! Али воjвоткиња, не рачунаjући много на присуство духа jедне младе девоjке од двадесет

година, беше предузела и друге мере не казуjући то гувернеровоj кћери. Као што je било природно претпоставити, гувернер се налазио на свечаности приређеноj поводом удаjе сестре маркиза Крешенциjа. Воjвоткиња рече у себи: »Ако бих му дала какво средство за успављивање, могло би се у први мах помислити да га je ударила капља, и тада би се, место да га однесу у тврћаву у његовим колима, могло с нешто мало вештине удесити да превагне мишљење да je боље послужити се носилима коjа би се случаjно нашла у кући у коjоj je свечаност приређена. Ту би се, такође, нашли и разборити људи, прерушени као радници употребљени за свечаност, коjи би се у општоj забуни предусретљиво понудили да пренесу болесника до његове палате, коjа je била тако високо. Ови људи, предвођени Лодовиком, носили би доста велику количину конопаца, вешто скривених под оделом.« Види се да je воjвоткиња стварно изгубила памет откако je стала озбиљно помишљати на Фабрисово бекство. Опасност по ово мило створење падала je исувише тешко њеноj души, а нарочито траjала je исувише дуго. Из претеране предострожности умало ниjе осуjетила ово бекство, као што ће се видети. Све je било извршено како je мислила, с том разликом што je средство за успављивање изазвало исувише jако деjство; цео je свет мислио, па и сами стручњаци, да je генерала ударила капља.

На срећу, Клелиjа у очаjању, ниjе ни слутила о овом воjвоткињином злочиначком покушаjу. У тренутку кад су у тврђаву улазила носила на коjима je генерал лежао полумртав, био je такав неред да су Лодовико и његови људи ушли сасвим слободно; претресени су тек обичаjа ради на сужњевом мосту. Кад су однели генерала до његове постеље, одведени су у куjну где их je послуга врло добро почастила; али, после ове закуске, коjа je траjала готово до саме зоре, обjаснише им да тамнички обичаjи налажу да остатак ноћи проведу закључани у ниским дворанама палате; сутрадан кад сване пустиће их на слободу гувернеров помоћник.

Ови људи беху нашли начина да предаjу Лодовику конопце коjи су им били поверени, али je Лодовико имао много муке да привуче Клелиjину пажњу. Наjзад, у тренутку кад je ова прелазила из jедне собе у другу, он jоj показа да je пакете с конопцима оставио у мрачном куту jедног салона на првом спрату. Клелиjу je веома изненадила ова необична околност; у њоj се одмах породи страшна сумња.

— Ко сте ви? упита Лодовика. И на његов врло неодређен одговор, она додаде: — Требало би да кажем да вас ухапсе; ви или ваши отровали сте мога оца!... Признаjте

сместа какав сте отров употребили да би тамнички лекар могао преписати потребне лекове; признаjте одмах, иначе ни ви ни ваши саучесници нећете никад изићи из ове тврђаве!

— Госпођица нема права што се толико уплашила, одговори Лодовико с наjвећом љубазношћу и учтивошћу; нема овде ни помена о отрову; из неувиђавности дата je генералу извесна количина лауданума, и изгледа да je слуга коме je оваj задатак поверен усуо неколико капи више но што je требало; нама ће то вечито остати жао; али госпођица ми може веровати да, богу хвала, нема никакве опасности: г. гувернера треба лечити као човека коjи je погрешком узео сувише jаку дозу лауданума; али имам част поновити госпођици, слуга коме je оваj злочин стављен у дужност ниjе употребио прави отров, као Барбоне кад je хтео отровати монсињора Фабриса. Ниjе тражена освета за опасност коjу je претрпео монсињор Фабрис, томе несрећном слузи поверена je само jедна флашица у коjоj je био лауданум, нашто се кунем госпођици! Разуме се, ако будем званично узет на испит, порећи ћу све. Уосталом, ако госпођица ма коме буде шта рекла о лаудануму и отрову, ма то било и добром дон Чезару, Фабрис ће бити убиjен госпођичином руком. Она ће занавек онемогућити све планове о бекству; а госпођица зна боље но jа да монсињора неће да отруjу обичним лауданумом; исто тако зна да je неко дао свега месец дана рока за оваj злочин и да je већ више од недеље дана прошло како je ова кобна заповест примљена. На таj начин, ако учините да ме ухапсе, или ако само кажете jедну реч дон Чезару или ма ком другом, ви ћете смести сва наша подузећа за више од месец дана, и зато с правом могу рећи да ћете своjом руком убити монсењера Фабриса.

Клелиjу беше уплатила необична мирноћа Лодовикова. »И тако, рече у себи, ево где мирно разговарам са тровачем мога оца, и то тровачем коjи

употребљава биране изразе у разговору са мном! И до свих ових злочина довела ме je љубав!...« Грижа савести jедва jоj je остављала снаге да говори; она рече Лодовику:



— Jа ћу вас закључати у овом салону. Отрчаћу да кажем лекару да je оцу дат само лауданум; али боже моj! како ћу му рећи да сам то лично сазнала? Затим ћу се вратити да вас ослободим. Него, рече Клелиjа, враћаjући се у трку с врата, je ли Фабрис знао шта о лаудануму?

— Боже сачуваj, госпођице, он на то не би никад пристао. После, нашто та излишна поверавања? Ми радимо с наjвећом обазривошћу. Треба спасти живот монсењеру, коjи ће за три недеље од данас бити отрован; заповест за то дата je од некога чиjа воља обично не наилази на сметње; и, да све кажем госпођици, говори се да je страшни државни тужилац Раси добио оваj налог.

Клелиjа побеже уплашена; тако je рачунала на савршену честитост дон Чезара да се, са извесном обазривошћу, усудила казати му да je генералу дат лауданум и ништа друго. Не одговараjући jоj, не питаjући je, дон Чезаре отрча лекару.

Клелиjа се врати у салон у коме беше закључала Лодовика у намери да га салети питањима о лаудануму. Али га тамо не нађе више: беше успео да побегне. На jедном столу спази кесу пуну цекина и jедну малу кутиjу с разним врстама отрова. Кад их угледа, она се стресе. »Ко ми jамчи, помисли, да je мои оцу дат само лауданум и да воjвоткиња ниjе хтела да се освети за Барбонов покушаj?»

»Боже моj, узвикну она, ево ме сад у вези са тровачима мога оца! И пуштам их да беже! А можда би таj човек, стављен на муке, признао друго шта а не само лауданум!»

Клелиjа паде на колена плачући и топло се помоли Богородици. За то време, тамнички лекар, врло зачуђен вешћу коjу je добио од дон Чезара и по коjоj je

имао посла само с лауданумом, преписа одговараjуће лекове коjи убрзо отклонише наjопасниjе симптоме. Генерал мало-помало дође к себи кад je почело свањивати. Његов први корак, као доказ да je при свести, био je таj што je обасуо грдњом пуковника, другог команданта тврђаве, коме беше пало на памет да изда неколико наjобичниjих заповести док je генерал био у несвести. Гувернер се затим грдно наљути на jедну куварицу коjоj je пало на ум да, доносећи му чорбу, употреби реч »капља«.

— Jесам ли jа у годинама, узвикну, да ме удари капља? Само моjи огорчени неприjатељи могу проносити такве гласове. Уосталом, je ли ми пуштена крв да би клеветници смели говорити о капљи?

Заузет припремама око свога бекства, Фабрис ниje могао да схвати необичну вреву коjа je испуњавала тврђаву у тренутку кад су у њу уносили полумртвог гувернера. У први мах помислио je да му je преиначена пресуда и да долазе да га погубе. Али кад виде да нико не улази у његову собу, помисли да je Клелиjу неко потказао, да су jоj по повратку у тврђаву одузели конопце коjе je по своj прилици носила са собом и да су тако сви његови планови о бекству убудуће били онемогућени. Сутрадан, у саму зору, уђе му у собу неки њему непознат човек коjи, без иjедне речи, остави у њоj котарицу воћа; под воћем je било ово писмо:

»Обузета великом грижом савести због онога што je учињено, не, богу хвала, по мом пристанку, него поводом jедне идеjе коjу сам имала, заветовала сам се пресветоj Богородици да се, ако ми њеним светим посредовањем отац буде спасен, нећу никад противити његовим заповестима; удаћу се за маркиза чим ме буде поново затражио и никад вас више нећу видети. Међутим, сматрам да ми je дужност довршити оно што je започето. У идућу недељу, при повратку са службе на коjу ће вас одвести по моjоj молби (припремите своjу душу, jер можете погинути при свом тешком подухвату), при повратку са службе, велим, одгодите што je могуће дуже своj повратак у собу; у њоj ћете наћи све што вам je потребно за намишљен подухват. Ако погинете, душа ће ме болети! Можете ли мене оптуживати да сам допринела вашоj смрти? Ниjе ли ми сама воjвоткиња више пута поновила да странка Раверси преовлађуjе? Желе да привежу кнеза jедном свирепошћу коjа ће га занавек одвоjити од грофа Моске. Воjвоткиња ми се кроз плач клела да ниjе остало никакво друго средство: умрећете ако не покушате ништа. Jа не могу више да вас погледам, заветовала сам се на то; али ако ме у недељу увече видите сву у црнини, на уобичаjеном прозору, то ће бити знак да ће те ноћи све бити спремно, уколико ми то допусте моjа слаба средства. После jеданаест часова, у поноћ или око jедног часа, поjавиће се на моме прозору jедна мала лампа; то ће бити одлучан тренутак; препоручите се своме свецу, навуците брзо свештеничко одело коjим сте снабдевени и бежите.

»3богом, Фабрисе, jа ћу се молити богу и лити горке сузе, то ми можете веровати, док будете изложени тако великим опасностима. Ако умрете, jа вас нећу преживети. Боже моj! шта говорим! Али ако успете, нећу вас никад више видети. У недељу, после службе, наћи ћете у своме затвору новац, отрове, конопце, што вам шаље она страшна жена коjа вас страсно воли и коjа ми je трипут поновила да се на ово треба одлучити. Бог и света Богородица нека вам буду у помоћи!«

Фабио Конти био je тамничар вечито неспокоjан, вечито несрећан, сањаjући стално како му je неко од његових затвореника побегао; мрзело га je све што je било у тврђави; али како несрећа упућуjе све људе на исте одлуке, jадни затвореници, чак и они коjи су били везани ланцима у ћелиjама високим три стопе, широким три стопе и дугачким осам стопа, и у коjима нису могли ни стоjати ни седети, сви затвореници, чак и ти, велим, дошли су на мисао да се о њиховом трошку одслужи Те Deum кад су сазнали да je њихов гувернер ван опасности. Двоjица-троjица од ових несрећника написали су и сонете у част Фабиjа Контиjа. Колико je несрећа утицала на ове људе! Нека оном коjи им замери додели судбину да проведе годину дана у jедноj ћелиjи високоj три стопе, са



осам унциjа хлеба дневно и без хране свакога петка! Клелиjа, коjа je напуштала очеву собу само да се помоли богу у капели, рече да je гувернер

решио да весеље буде тек у недељу. Те неделе уjутро Фабрис je присуствовао служби и благодарењу; увече je био ватромет, а у ниским дворанама замка разделена je воjницима четири пута већа количина вина од оне коjу je гувернер одобрио; нека непозната рука беше чак послала и неколико буради ракиjе коjе су воjници провалили. Племенитост воjника коjи су се опиjали ниjе хтела да пет воjника, коjи су били на стражи око палате, трпе због свог положаjа; чим би стигли у своjе стражаре, jедан верни слуга давао им je вино, а они коjи су били на стражи у поноћ и за време остатка ноћи добили су од неке непознате руке и по чашу ракиjе, и сваки пут би боца била заборављена краj стражаре (што je доказано приликом истраге коjа je поведена).

Неред je траjао дуже но што je Клелиjа мислила, и тек око jедног часа Фабрис, коjи jош пре осам дана беше престругао обе решетке на своме прозору, оном што ниjе гледао у птичиjу собу, поче скидати капак; радио je готово над главом стражара коjи су чували гувернерову палату; они нису ништа чули. Он беше направио свега неколико нових чворова на огромном конопцу, потребном за спуштање са ове страшне висине од сто осамдесет стопа. Оваj конопац омотао je око свог тела преко груди; он му je много сметао, jер му je обим био огроман; чворови му нису дали да се лепо сложи, те се више од осамнаест палаца удаљавао од тела. »Ово je наjвећа сметња«, рече Фабрис у себи.

Кад je оваj конопац тако удесио, Фабрис узе онаj с коjим се мислио спустити тридесет и пет стопа коjе су раздваjале његов прозор од еспланаде на коjоj je била гувернерова палата. Али, како се ипак, ма колико да су стражари били пијани, ниjе могао спустити управо на њихову главу, он изиђе, као што смо рекли, кроз други прозор своjе собе, онаj што je гледао на кров jедне простране стражаре. По jедноj болесничкоj ћуди, чим je проговорио, генерал Фабио Конти наредио je да се две стотине воjника сместе у ту стражару коjа je читав век била напуштена. Говорио je да, пошто су га отровали, намераваjу да га убиjу у постељи, и тих две стотине воjника требало je да га чуваjу. Можете мислити какво je деjство ова непредвиђена мера произвела у Клелиjином срцу; ова побожна девоjка осећала je врло добро у коjоj мери ради против свог оца, и то оца, коjи je готово био отрован због затвореника кога je волела. У непредвићеном доласку ове две стотине воjника видела je готово одлуку Провиђења коjе jоj je забрањивало да иде даље и да спасава Фабриса.

Али, цео свет у Парми говорио je о затворениковоj блискоj смрти. О том тужном предмету говорило се чак и на свечаности коjа je приређена приликом удаjе сињоре Ђулиjе Крешенци. Кад за такву jедну ситницу, као што je несрећан ударац мача нанет jедном глумцу, човек Фабрисовог порекла ниjе пуштен на слободу ни после девет месеци тамновања, и поред протекциjе првог министра, значи да се у ту ствар умешала и политика. Према томе, било je узалуд бавити се више њиме, говорило се; ако je властодршцима било незгодно да га погубе jавно, он ће убрзо умрети од неке болести. Jедан бравар, коjи je био позват у палату генерала Фабиjа Контиjа, говорио je о Фабрису као о затворенику коjи je одавно отправљен на онаj свет и чиjу су смрт прећутали из политичких разлога. Речи овог човека натерале су Клелиjу да се одлучи.

XXII

Тог дана Фабриса су спопале неке озбиљне и неприjатне мисли; али, уколико су избиjали часови коjи су га приближавали тренутку бекства, осећао се чио и добро расположен. Воjвоткиња му беше писала да ће га свеж ваздух опити и да, чим буде ван затвора, неће бити у стању да иде; у том случаjу ипак je било боље да се изложи опасности да буде ухваћен него да се сурва са зида високог сто осамдесет стопа. »Ако ме та несрећа задеси, говорио je Фабрис, лећи ћу перед ограде, одспаваћу jедан час, па ћу поново на поcao. Кад сам ce заклео Клелиjи, више волим да паднем с врха бедема, ма колико био висок, него да стално размишљам о укусу хлеба коjи jедем. Како страшне болове мора трпети човек кад умире отрован! Фабио Конти неће много бирати, даће ми арсеник коjим труjе пацове у своjоj тврђави.«

Око поноћи, jедна од оних густих и белих магли коjе По шири покаткад по своjим обалама покри наjпре варош, а затим се попе на еспланаду и бедеме међу коjима се диже велика кула тврђаве. Фабрису се учини да се са ограде на платформи не виде више ситни багремови коjи су окружавали воjничке баште у подножjу зида од сто осамдесет стопа. »Ово je ванредно«, помисли.

Ускоро, пошто je откуцало пола часа по поноћи, мала лампа указа се као сигнал на прозору птичиjе собе. Фабрис je био готов; он се прекрсти, затим привеза за постељу мали конопац низ коjи je требало да се спусти тридесет и пет стопа, колико га je раздваjало од платформе на коjоj je била палата. Спустио се срећно на кров стражаре у коjу je уочи тог дана било смештено две стотине људи као поjачање коjе смо већ поменули. На несрећу, воjници не беху jош поспали ни у дванаест и три четврти колико je тада било; прелазећи наjпажљивиjе преко крова покривеног крупном ћерамидом, Фабрис их je чуо како говоре да je ђаво на крову и да би требало покушати убити га из пушке. Неколико гласова изjавило je да je таква жеља врло безбожна; други су говорили да би их гувернер, ако не би убили ништа, све стрпао у завор што су бадава узбунили гарнизон. Цела ова препирка учинила je да Фабрис, прелазећи преко крова, што више похита и направи jош већу тутњаву.



Међутим, у тренутку кад je висећи о конопцу, прошао испред прозора, срећом удаљених четири до пет стопа због крова коjи je стрчао, ови су били начичкани баjонетима. Неки су тврдили да je Фабрису, онако лудом, пало на памет да игра улогу ђавола и да je бацио воjницима шаку цекина. Jедно je извесно: да je посеjао цекине по поду своjе собе и да их je такође посеjао у пролазу од куле Фарнезе до ограде, по платформи, колико да забави воjнике коjи су могли поћи у потеру за њим.

Кад je доспео на платформу, окружен стражарима, коjи су обично сваких четврт часа понављали читаву реченицу: Све je мирно око мог стражарског места, он се упути огради на западноj страни и потражи нови камен.

Што изгледа невероватно и што би дало повода да се посумња у истинитост ове ствари да цела варош ни je била сведок, то je да стражари, размештени дуж ограде, нису видели и ухапсили Фабриса: уистину, магла коjу смо поменули, беше се почела пети, и Фабрис je причао да му je, кад je био на платформи, изгледало да се попела већ до половине куле Фарнезе. Али та магла ниje била тако густа и он je врло лепо видео стражаре, од коjих су се неки шетали. Додао je да се, гоњен неком натприродном снагом, дрско поставио између два стражара коjи нису били далеко jедан од другога. Ту je мирно одмотао велики конопац коjи je имао око тела и коjи се у два маха замрсио; требало му je много времена док га je одмрсио и разастро преко ограде. Чуо je како воjници говоре са свих страна, решен да прободе ножем првог коjи би му пришао. «Нисам се ни мало збунио, додао je, чинило ми се да вршим неку церемониjу.»

Он привеза конопац, коjи je наjзад одмрсио, за отвор на огради ради отицања воде, попе се на ту исту ограду и топло се помоли богу; затим, као какав jунак из витешког доба, помисли за часак на Клелиjу. »Колико се разликуjем, рече у себи, од оног лакомисленог и раскалашног Фабриса, коjи je ушао овде пре девет месеци!« Затим се стаде спуштати са ове чудесне висине. Радио je механички, говорио je, као што би радио усред дана, спуштаjући се пред приjатељима ради опкладе. Око средине висине одjедном осети да му руке малаксаваjу: учинило му се чак да je y jедном тренутку пустио конопац, али га одмах поново ухвати; можда се, казивао je, задржао на жбуњу низ коjе je клизио и коjе га je гребло. Осећао je с времена на време jак бол у леђима, толико jак да често ниjе могао да дише. Наишло je лелуjање коjе je било врло неприjатно; конопац га je непрестано враћао на жбуње. Додирнуло га je неколико доста великих птица, коjе je пробудио и коjе су полећући налетале на њега. У први мах мислио je да су га стигли људи коjи су силазили из тврђаве истим путем коjим и он да га ухвате и спремао се да се брани. Наjзад je дошао до подножjа велике куле без других повреда, сем што су му руке биле раскрвављене. Причао je да му je, од средине куле, нагиб коjи je ова образовала био од велике користи, додиривао je зид спуштаjући се и биље коjе je расло између камења задржавало га je много. Кад je стигао доле, у воjничке баште, пао je на jедан багрем, коjи му je одозго изгледао четири до пет, а стварно био петнаест до дваде-сет стопа висок. Jедан пиjанац, коjи je ту спавао, сматрао га je за лопова. При паду с дрвета Фабрис je готово угануо леву руку. Он потрча бедему, али су му, говорио je, ноге биле као од памука, ниjе више имао нимало снаге. Поред све опасности, сео je и попио оно мало ракиjе што му je остало. Одспавао je неколико тренутака, тако да ниjе знао где je; пробудивши се, ниjе могао да схвати како може да види дрвеће кад се налази у своjоj соби. Наjзад му страшна истина поново изиђе пред очи. Одмах се упути бедему, на коjи се испе jедним великим степеиицама. Стражар коjи je био у близини хркао je у своjоj стражари. Фабрис нађе jедан топ коjи je лежао у трави и привеза за њега своj трећи конопац; али оваj je био одвећ кратак, и тако паде у jедан блатњав jендек у коме je могло бити за jедну стопу воде. Док се дизао и гледао да разазна где je, осети како га шчепаше два човека; он се за часак уплати; али убрзо чу краj своjих ушиjу шапутање: »Ах! монсињоре! мон-сињоре!« Разумео je неjасно да су ово воjвоткињини људи; одмах после тога пао je y дубоку несвестицу. После извесног времена осетио je како га носе неки људи, коjи су ишли не говорећи ништа и врло брзо; затим су се зауставили, што га je jако онеспокоjило. Али ниjе имао снаге ни да говори, ни да отвори очи; осећао je како га неко стеже; одjедном познаде мирис воjвоткињиног одела. Таj му мирис поврати свест; он отвори очи; могао je изговорити само ове речи: »Ах! драга приjатељице!« Затим je опет пао у дубоку несвестицу.

Верни Бруно, са одредом полицаjаца оданих грофу, био je y резерви на две стотине корака; сам гроф био je скривен у jедноj кућици у непосредноj близини места где je воjвоткиња чекала. Да je било потребно, не би се устезао латити се мача са неколико пензионисаних официра коjи су му били присни приjатељи; сматрао се обавезним да спасе живот Фабрису, коjи му je изгледао да je у великој опасности и коjи би, у своjе време, имао помиловање потписано кнежевом руком да он, Моска, ниjе учинио будалаштину и хтео да сачува владаоца да не потпише jедну глупост.

Од поноћи, окружена људима наоружаним до зуба, воjвоткиња je, не говорећи ни речи, ходала испред бедема тврђаве; ниjе могла да се скраси на jедном месту, мислила je да ће се морати борити да отме Фабриса од људи коjи би га гонили. Ова ватрена уобразиља беше предузела стотину мера коjе би било исувише дуго овде излагати и коjе су биле невероватно непромишљене. Рачунало се да je те ноћи било на ногама преко осамдесет агената спремних да се боре за нешто изузетно.

Срећом, Феранте и Лодовико били су на челу свега тога, а министар полициjе ниjе био неприjатељски расположен; али, самом грофу пало je у очи да нико ниjе одао воjвоткињу и да он сам



као министар ниjе ништа знао. Воjвоткиња je потпуно изгубила главу кад je поново видела Фабриса; грчевито га je стезала у

наручjу, а затим пала у очаjање кад je видела да je крвава; то je била крв Фабрисових руку; мислила je да je опасно рањен. Уз припомоћ jедног од своjих људи скидала му je одело да га превиjе, кад Лодовико, коjи се срећом ту нашао, стрпа силом воjвоткињу и Фабриса у jедна мала кола коjа су била спремљена у башти у близини варошке капиjе и коjа одjурише у наjвећем трку да пређу По у близини Саке. Феранте, са двадесет добро наоружаних људи, образовао je заштитницу и jамчио своjом главом да ће зауставити гониоце. Гроф, сам и пешице, напустио je околину тврђаве тек два часа доцниjе кад je видео да се ништа не миче. »Сад сам и jа велеиздаjник,» говорио je ван себе од радости.

Лодовико je био дошао на изврсну мисао да поведе у jедним колима jедног младог хирурга коjи je био на служби у воjвоткињином дому и много лично на Фабриса по своме држању.

— Бежите, рече му, у правцу Болоње; потрудите се да будете врло неспретни и гледаjте да вас ухапсе; тада противречите самом себи у вашим одговорима и наjзад признаjте да сте Фабрис дел Донго; нарочито гледаjте да добиjете у времену; то ће вас стати месец дана затвора, али госпођа ће вам дати педесет цекина.

— Ко мисли на новац када служи госпоћи? Он оде, и после неколико часова би затворен, што je изазвало смешну радост генерала

Фабиjа Контиjа и Расиjа, коjи je видео да му je с Фабрисовом опасношћу одлетело и његово баронство.

За бекство се сазнало у тврђави тек у шест часова уjутро, а тек су се у десет усудили да известе кнеза. Воjвоткиња je била тако добро услужена да je, и поред дубоког сна Фабрисовог, за коjи je мислила да je смртоносна несвестица, због чега je трипут заустављала кола, прешла чамцем преко Поа кад je избиjало четири часа. На левоj обали било je одморних коња; прешли су jош две миље с наjвећом брзином, а затим се задржали више од jедног часа ради оверавања пасоша. Воjвоткиња je плаћала тако расипнички да je свуда изазивала сумњу у овоj земљи, у коjоj je сваки странац сумњив. Лодовико jоj опет притече у помоћ: рече да je госпођа воjвоткиња ван себе од бола због сталне грознице младога грофа Моске, сина пармског првог министра, кога je водила да га прегледаjу лекари у Павиjи.

Тек на десет миља са оне стране Поа пробудио се Фабрис сасвим; jедно му je раме било нагњечено и имао je пуно огреботина. Воjвоткиња се и даље тако необично понашала да je сопственик jедне сеоске крчме, у коjоj су ручали, помислио да има пред собом неку кнегињу царске крви и хтео jоj je указати почаст коjа jоj je, по његовом мишљењу, припадала, кад Лодовико рече том човеку да ће кнегиња неминовно наредити да га затворе ако му буде пало на ум да раструби ствар.

Наjзад, око шест часова стигоше на пиjемонтску териториjу. Тек ту je Фабрис био у потпуноj сигурности; одведоше га у jедно сеоце подаље од друма, превише му руке, и он поново одспава неколико часова.

У том селу учинила je воjвоткиња нешто не само страшно у погледу морала, него и веома кобно по спокоjство целог њеног живота. На неколико дана пре Фабрисовог бекства, jедног дана кад цела Парма беше изишла пред градску капиjу да види у дворишту губилиште, коjе се подизало у његову почаст, воjвоткиња беше показала Лодовику, коjи je постао све и сва у њеноj кући, таjну помоћу коjе се из jедног малог гвозденог рама, врло вешто скривеног, вадио камен коjи je образовао дно чувеног резервоара воде у палати Сансеверина, дело из дванаестог века, о коме смо већ говорили. Док je Фабрис спавао у крчми овог сеоцета, воjвоткиња je послала по Лодовика. Он je мислио да je сишла с ума, толико су били необични погледи коjе je на њега управљала.

— Ви мора да очекуjете, рече му она, да ћу вам дати неколико хиљада франака; не, то нећете добити; jа вас познаjем, ви сте песник и брзо бисте таj новац поjели. Jа вам даjем своjу малу земљу у Ричарди, на jедну миљу од Казал-Мађора.

Лодовико jоj паде пред ноге ван себе од радости, увераваjући je наjискрениjе да ниjе ради новца допринео спасавању монсињора Фабриса, да га je необично заволео откако je имао част возити га jедном као воjвоткињин трећи кочиjaш. Кад се овом човеку, коjи je стварно имао срца, учинило да je доста задржао jедну тако велику госпођу, он хтеде да иде; али му она, сjаjних очиjу, рече:

— Останите! Ходала je без иjедне речи по овоj механскоj собици, гледаjући с времена на време Лодовика

чудним погледом. Наjзад, оваj човек, видећи да том необичном ходању нема краjа, помисли да треба да ослови своjу госпођу.

— Госпођа ми je дала тако претеран поклон, тако изнад свега онога што je jедан сиромашак као jа могао замислити, нарочито тако изнад слабих услуга коjе сам имао част учинити jоj, да ми савест не допушта да задржим госпођину земљу у Ричарди. Част ми je вратити ову земљу госпођи и замолити je да ми одреди пензиjу од четири стотине франака.

— Колико сте пута у своме животу, рече му она с наjмрачниjом охолошћу, колико сте пута чули да сам одустала од намере коjу сам jедном изразила?



После ове реченице, воjвоткиња je ходала jош неколико минута, затим одjедном стаде и узвикну:

— Фабрис се спасао случаjно, и зато што je умео да се допадне оноj младоj девоjци: да ниjе био љубазан, био би мртав. Можете ли то порећи? рече, идући право ка Лодовику, са очима у коjима се огледао наjмрачниjи бес.

Лодовико узмаче неколико корака, мислећи да je сишла с ума, што га je веома обеспокоjило због земље коjу je имао добити у Ричарди.

— Слушаjте, настави воjвоткиња гласом врло благим и веселим, и сасвим промењена, хоћу да моjи добри људи у Саки проведу jедан весео дан кога ће се дуго сећати. Отићи ћете у Саку. Имате ли шта против тога? Да се не излажете каквоj опасности.

— Врло мало, госпођо; ни jедан становник Саке неће никад рећи да сам био у пратњи монсињора Фабриса. Уосталом, ако смем рећи госпођи, горим од жеље да видим моjу земљу у Ричарди; тако ми je смешно што сам поседник!

— Твоjа ми се веселост допада. Закупац Ричарде дугуjе ми, мислим, три или четири године закупнине; поклањам му половину онога што ми дугуjе, а другу половину ове заостале закупнине уступам теби, али под овом погодбом: отићи ћеш у Саку, рећи ћеш да je прекосутра празник jедне моје светитељке, и то вече, кад будеш стигао, осветлићеш наjраскошниjе моj замак. Не штеди ни новац ни труд; имаj на уму да je реч о наjвећоj срећи у моме животу. То сам осветљење одавно припремила; има више од три месеца како сам у подруму замка сместила све што може да послужи за ову племениту свечаност; оставила сам код баштована све што je потребно за jедан величанствен ватромет. Приредићеш га на тераси што гледа на По. Имам у своjим подрумима осамдесет и девет великих буради вина; направићеш у моме парку осамдесет и девет извора вина. Ако сутрадан jедна jедина боца вина остане непопиjена, рећи ћу да не волиш Фабриса. Кад извори вина, осветљење и ватромет буду у наjвећем jеку, повући ћеш се обазриво, jер je могућно, и jа ce томе надам, да ће у Парми све ове лепе ствари изгледати као дрскост.

— То ниjе могућно него извесно, као што je исто тако извесно да ће државни тужилац Раси, коjи je потписао пресуду за монсињора, пући од jеда. И чак ... додаде Лодовико боjажљиво, ако би госпођа хтела учинити своме сиромашном слузи веће задовољство него што je поклон половине заостале закупнине од Ричарде, она би ми допустила да се мало нашалим с тим Расиjем ...

— Ти си прави човек! узвикну воjвоткиња са заносом, али ти изрично забрањуjем да учиниш ма шта Расиjу; желим да буде jавно обешен, доцниjе. Што се тиче тебе, пази да те не ухапсе у Саки; све би било покварено ако бих тебе изгубила.

— Мене, госпођо! Кад будем рекао да празнуjем дан jедне од госпођиних светитељки, ако би полициjа послала тридесет жандарма да праве какве сметње, будите уверени да, пре него што би стигли до црвеног крста коjи je на средини села, ниjедан од њих не би био на коњу. Становници Саке нису глупи људи; сви су они препредени криjумчари и обожаваjу госпођу.

— Наjзад, настави воjвоткиња с необично отвореним изразом, ако хоћу да напоjим вином своjе добре људе у Саки, хоћу да потопим становнике у Парми; исто вече кад моj замак буде осветљен, узми наjбољег коња из моjе штале, одjури у моj у палату у Парми и отвори резервоар.

— Дивна мисао! узвикну Лодовико, смеjући се као луд; вина честитим људима у Саки, и воде грађанима у Парми, коjи су били тако уверени, бедници, да ће монсињор Фабрис бити отрован као jадни Л...

Лодовикова радост била je неизмерна; воjвоткиња je блогонаклоно гледала његов лудачки смех; он je непрестано понављао:

— Вина онима у Саки, и воду онима у Парми. Госпоћа без сумње зна боље но jа да je, кад je оно несмотрено испражњен резервоар пре jедно двадесет година, било за читаву стопу воде у неколико пармских улица.

— И воде онима у Парми! настави воjвоткиња смеjући се. Шеталиште пред тврђавом било би пуно света да су одсекли главу Фабрису... Цео га свет назива великим кривцем... Само пази да то извршиш вешто, да никад жива душа не дозна да си ту поплаву ти извео, а jа наредила... Фабрис, па ни сам гроф, не треба да знаjу за ову луду шалу. Него, заборавила сам на сиротињу у Саки; иди напиши моме поверенику писмо коjе ћу jа потписати: казаћеш му да на дан светковине раздели сто цекина сиротињи у Саки и да те у свему послуша у погледу осветљења, ватромета и вина; нарочито да сутрадан не остане ни jедна пуна боца у моjим подрумима.

— Повереник госпођин наћи ће се у неприлици само због jедне ствари. Од пре пет година како има замак, госпођа ниjе оставила ни десет сиромаха у Саки.

— И воде онима у Парми! понови воjвоткиња певушећи. Како ћеш да извршиш ову шалу? — Моj план je готов: отићи ћу из Саке у девет часова, у десет и по моj ће коњ бити у крчми на

путу из Казал - Мађоре и моjе земље у Ричарди, у jеданаест часова бићу у своjоj соби у палати, а у jеданаест и четврт биће воде за оне у Парми, и то више но што желе, да пиjу у здравље великог кривца. После десет минута изићи ћу путем за Болоњу. У проласку поклонићу се дубоко тврђави коjу су монсињорова храброст и госпођин ум осрамотили; упутићу се преко поља jедном путањом коjа ми



je добро позната и вратићу се у Ричарду. Лодовико диже очи ка воjвоткињи и уплаши се: она je укочено гледала у голи зид на шест

корака од ње, и, ваља признати, поглед jоj je био страшан! »Ах! jадна моjа земљо! помисли Лодовико; госпођа je заиста сишла с ума!« Воjвоткиња га погледа и погоди му мисао.

— А! господине Лодовиче, велики песниче, ви хоћете поклон написмено: донесите ми брзо лист хартиjе.

Лодовико ниjе чекао да му се понови ова заповест, и воjвоткиња написа своjом руком подужу признаницу, антидатирану за годину дана, коjом je изjављивала да je примила од Лодовика Сан - Микелиjа суму од осамдесет хиљада франака и да му je дала у залог своjу земљу у Ричарди. Ако му по истеку дванаест месеци не би вратила речених осамдесет хиљада франака, земља у Ричарди остала би Лодовикова своjина.

»Лепо je, рече у себи воjвоткиња, дати jедном верном слузи отприлике трећину оног што остаjе мени самоj!«

— Jош нешто! рече воjвоткиња Лодовику; после шале с резервоаром, даjем ти свега два дана да се провеселиш у Казал - Мађору. Да би ова продаjа имала вредности, кажи да je то посао закључен пре годину дана и више. Врати се к мени у Белђирате, и то без и наjмањег одлагања; Фабрис ће ићи можда у Енглеску, куда ћеш га ти пратити.

Сутрадан рано воjвоткиња и Фабрис били су у Белђирате. Настанили су се у овом чаробном селу; али неизмеран бол очекивао je воjвоткињу на овом

лепом jезеру Мађоре. Фабрис се беше сасвим изменио; jош првих тренутака, кад се пробудио из свог, у неку руку, летаргичног сна после бекства, воjвоткиња je приметила да се у њему догађа нешто необично. Дубоко осећање коjе je врло брижљиво крио било je доста чудно, било je ништа мање но ово: био je y очаjању што ниjе више у затвору. Наравне, оваj узрок своjе туге ниjе признавао, он би давао повода питањима на коjа ниjе хтео да одговара.

— Шта! говорила му je воjвоткиња зачућена, таj страшни осећаj, кад те je глад приморавала да jедеш, да би одржао живот, нека од оних одвратних jела коjа ти je слала тамничка куjна, таj осећаj: да ово jело нема неки нарочити укус, да се не труjеш у овом тренутку, зар те таj осећаj ниjе ужасавао?

— Помишљао сам на смрт, одговарао je Фабрис, као што држим да на њу помишљаjу воjници: то je била ствар могућна, за коjу сам тврдо веровао да ћу je избећи своjом вештином.

И тако, какво неспокоjство, какав бол за воjвоткињу! Овим створењем, обожаваним, необичним, живим, оригиналним, беше сад на њене очи овладала дубока сета; претпостављао je самоћу чак и задовољству да говори о свему, отворена срца, своjоj наjбољоj приjатељици на свету. Био je увек добар, предусретљив, захвалан према воjвоткињи; као и некад, дао би сто пута своj живот за њу; али му je душа била другде. Често су прелазили по четири - пет миља по овом дивотном jезеру без иjедне речи. Разговор, измена хладних мисли убудуће могућна међу њима, можда би изгледали приjатни другима; али они су се jош сећали, нарочито воjвоткиња, какав je био њихов разговор пре оне кобне борбе с Ђилетиjем коjа их je раздвоjила. Фабрис je требало да исприча воjвоткињи како je провео девет месеци у jедном страшном затвору, а испало je да je о овом тамновању имао да каже само речи кратке и непотпуне.

»То се морало jедном догодити, говорила je воjвоткиња себи с мрачном тугом. Бол ме je направио старом или он доиста воли, и jа заузимам тек друго место у његовом срцу.« Понижена, поражена овим наjвећим од свих могућих болова, воjвоткиња je покоjи пут говорила себи: »Да je небо хтело да Феранте сасвим полуди или да га изда храброст, чини ми се да бих била мање несрећна.« Од тога тренутка ово полукаjање затровало je поштовање коjе je воjвоткиња имала према свом сопственом карактеру. »И тако, говорила je себи с извесном горчином, каjем се због jедне своjе одлуке. Jа, дакле, нисам више jедна дел Донго!«

»Тако je небо хтело, понављала je: Фабрис je заљубљен; а по ком бих праву хтела да не буде заљубљен? Je ли икад jедна jедина права љубавна реч измењена између нас?«

Ова тако паметна мисао одузе jоj сан, и, наjзад, што je показивало да су старост и душевна клонулост наступиле за њу с изгледом на jeдну славну освету, била je сто пута несрећниjа у Белђирате но у Парми. Што се тиче личности коjа je могла проузроковати необичну замишљеност Фабрисову, у том погледу ниjе могло бити никакве разложне сумње: Клелиjа Конти, та тако смерна девоjка, радила je против свог оца пошто je пристала да опиjе гарнизон, а Фабрис никад ниjе говорио о Клелиjи. »Али, додавала je воjвоткиња удараjући се очаjно у груди, да гарнизон ниjе био пиjан, сва моjа средства, сав моj труд, све би то било узалуд; и тако, она га je спасла.»

Са наjвећим тешкоћама добила je воjвоткиња од Фабриса поjединости о догађаjима те ноћи, »коjа би, говорила je y себи, раниjе била међу нама предмет сталног разговора! У оно срећно време он би читав дан причао, и то са жаром и све живљом веселошћу, и наjмању поjединост коjу би ми пало на памет да истакнем.«

Како je требало све предвидети, воjвоткиња je сместила Фабриса на обали Локарна, шваjцарске вароши на краjу jезера Мађоре. Сваки дан долазила je по њега чамцем да се дуго и дуго возаjу по jезеру. Jедном приликом, кад jоj je пало на ум да се попне у његов стан, нађе зидове његове



собе покривене великим броjем слика вароши Парме коjе беше набавио из Милана или из саме Парме, земље коjа би требало да му je мрска. Његов Мали салон, претворен у атеље, био je претрпан прибором за акварелисање, и она га затече како довршава трећи изглед куле Фарнезе и гувернерове палате.

— Само би jош требало, рече му мало заjедљиво, да по сећању израдиш лик оног љубазног гувернера коjи je хтео да те отруjе. Него знаш шта? настави воjвоткиња, требало би да му пишеш и да му се извиниш што си био тако слободан да побегнеш и да омаловажиш његову тврђаву.

Jадна жена ниjе ни слутила да je говорила истину: чим je стигао на сигурно место, Фабрису je прва брига била да напише генералу Фабиjу Контиjу jедно савршено учтиво писмо и у извесном погледу врло смешно; молио га je за опроштаj што je побегао, истичући као разлог своjе веровање да je jедном од потчињених у затвору било наређено да га отруjе. Мало je водно рачуна о ономе што пише, надао се да ће Клелиjа видети ово писмо и лице му je било обливено сузама док je писао. Завршио je писмо jедном заиста чудном реченицом: усудио се рећи да je, налазећи се у слободи, често зажалио за своjом собицом у кули Фарнезе. То je била наjглавниjа мисао његовог писма; надао се да ће je Клелиjа разумети. У свом расположењу за писање, а увек у нади да ће то неко прочитати, Фабрис je изjавио захвалност дон Чезару, том добром свештенику коjи му беше позаjмио теолошке књиге. Неколико дана доцниjе Фабрис je замолио малог књижара из Локарна да оде у Милано, где je оваj књижар, приjатељ чувеног библиомана Реине, купио наjраскошниjа издања оних дела коjа je дон Чезаре позаjмио Фабрису. Добри свештеник примио je ове књиге и jедно лепо писмо у коме je стоjало да су, у тренуцима грозничавости, коjи се можда могу опростити jедном бедном затворенику, маргине ових књига унакарађене смешним примедбама; стога се моли да их замени у своjоj библиотеци новим књигама коjе узима слободу да му пошаље уз наjтоплиjу захвалност.

Фабрис je био тако безазлен да je jедноставно назвао примедбама она бескраjна шкрабања, коjима беше испунио маргине jедног примерка in - folio дела светога Jеронима. У нади да ће моћи вратити ову књигу добром свештенику и заменити je другом, беше записао дан по дан на маргинама тачан дневник о свему што му се у затвору дешавало; велики догађаjи нису били ништа друго до усхићења божанске љубави (реч божанска замењивала je другу jедну коjу ниjе смео да напише). Ова божанска љубав бацала je затвореника покоjи пут у дубоко очаjање; други пут опет неки глас, коjи je чуо из ваздуха, уливао му je неку наду и изазивао у њему неизмерну срећу. Све ово, срећом, било je исписано тамничким мастилом, направлении од вина, чоколаде и чађи, и дон Чезаре бацио je на ово само jедан поглед, стављаjући у своjу библиотеку књигу светога Jеронима. Да je читао редом, видео би да je затвореник jедног дана, мислећи да je отрован, био блажен што ће умрети на непуних четрдесет корака од онога што je наjвише волео на овоме свету. Али ако не свештениково, друго jедно око прочитало je ову страну после бекства. Ова лепа мисао: умрети у близини оного што човек воли! изражена на стотину разних начина, била je пропраћена jедним сонетом из кога се видело да душа, одвоjена после паклених мука од свог трошног тела у коме je провела двадесет и три године, гоњена природним нагоном среће ка свему ономе што je jедном постоjало, неће одлетети на небо и помешати се с хоровима анђела чим буде слободна и у случаjу да jоj грехови буду опроштени од страшног суда, него да ће, срећниjа после смрти но што je била за живота, отићи на неколико корака од затвора, у коме je, такође, дуго патила, и састати се с оним што je волела на овом свету. »И тако бих, гласио je последњи стих овог сонета, нашао своj раj на земљи.«

Иако се у пармскоj тврђави говорило о Фабрису као о подлом издаjнику, коjи je погазио наjсветиjе дужности, ипак je добри свештеник дон Чезаре био очаран кад je видео лепе књиге коjе му je неко непознато лице послало; jер je Фабрис био тако пажљив да му пише тек на неколико дана после пошиљке, боjећи се да његово име не буде повод да му се пошиљка врати с гнушањем. Дон Чезаре ниjе о овоj пажњи ништа рекао своме брату, коjи би на само име Фабрисово плануо гневом; али je после бекства овог последњег обновио своjе раниjе присно приjателлство са своjом љупком синовицом; и како je некад беше научно неколиким латинским речима, показа jоj лепа дела коjа je добио. То je путник и желео. Клелиjа одjедном страшно поцрвене: беше познала Фабрисов рукопис. Велики и врло узани комади жуте хартиjе беху размештени на разним местима књиге као залоге. И како je истина да, посред ниских новчаних питања и безбоjне хладноће наjобичниjих мисли коjе испуњаваjу наш живот, поступци коjе побуђуjе права љубав ретко кад не изазову своjе деjство, као да их неко наклоњено божанство води руком. Клелиjа, по нагону и мислећи на jедну jедину ствар на овом свету, замоли стрица да jоj да стари примерак светога Jеронима да га сравни с примерком коjи je недавно добио. Како да опишемо њену радост, посред мрачне туге у коjу je беше бацило Фабрисово одсуство, кад je нашла на листовима старог светог Jеронима сонет о коме смо говорили и мемоаре, писане из дана у дан, о љубави коjу je Фабрис осећао према њоj!

Jош првог дана знала je сонет напамет; певала га je, наслоњена на своj прозор, пред сада пустим прозором на коме je тако често гледала како се поjављуjе jедан мали отвор на капку. Оваj капак био je скинут и положен на судски сто да послужи као доказ у jедноj глупоj кривичноj парници коjу je Раси повео против Фабриса за дело бекства, или, како се државни тужилац изражавао смеjући се и сам, што je измакао милости jедног великодушног кнеза!



Сваки Клелиjин поступак био je за њу предмет жестоке гриже савести, и откако je постала несрећном, ова грижа савести била je све већа. Она je гледала да мало ублажи пребацивања коjа je себи упућивала, опомињући се завета да никад више не види Фабриса, завета коjи je учинила Богородици приликом полутровања генераловог и коjи je сваког дана понављала.

Њен се отац беше разболео због Фабрисовог бекства, и уз то умало ниjе изгубио своjе место кад je кнез у своме гневу отпустио све тамничаре у кули Фарнезе, похапсио их и послао у варошки затвор. Генерала je делом спасло и заузимање грофа Моске, коjи je више волео да га види затвореног на врху његове тврђаве него као вредног и опасног супарника у дворским круговима.

У току петнаест дана, колико je траjала неизвесност о немилости генерала Фабиjа Контиjа, стварно болесног, одлучила се Клелиjа да принесе жртву о коjоj je раниje била известила Фабриса. Нашла je за паметно да буде болесна на дан општег весеља коjи je био и дан Фабрисовог бекства, као што се читалац можда сећа; била je болесна и сутрадан и, jедном речjу, умела je да се понаша тако да сем тамничара Грила, коме je нарочито било поверено да чува Фабриса; нико ниjе ни слутио о њеном саучесништву, а Грило je ћутао.

Али чим je престала бити неспокоjна с те стране, Клелиjу обузе jош свирепиjе оправдана грижа савести. »Какав разлог на овом свету, говорила je себи, може да умањи злочин jедне кћери коjа ради против свог оца?«

Jедно вече, пошто je готово цео дан провела у капели и у плачу, она замоли свога стрица дон Чезара да оде с њом генералу, чиjи су je наступи гнева плашили утолико више што би сваки час осуо клетвама Фабриса, тог гнусног издаjника.

Кад je изишла пред оца, имала je одважности да му каже да je стално одбиjала дати своjу руку маркизу Крешенциjу зато што ниjе осећала нимало наклоности према њему и што je била уверена да неће бити срећна у том браку. На ове речи генерал плану, и Клелиjа je имала доста муке да поново дође до речи. Она додаде да, ако њен отац, заведен великим маркижевим богатством, мисли да треба изрично да jоj нареди да пође за њега, она je готова покорити се. Генерал je био врло зачуђен овим закључком коjи ниjе ни наjмање очекивао; али му се ипак обрадова.

— И тако, рече свом брату, нећу спасти на то да стануjем на другом спрату ако због ружног поступка оног покварењака Фабриса изгубим своjе место.

Гроф Моска ниjе пропустио да се покаже дубоко увређеним због бекства оног неваљалца Фабриса и згодном приликом понављао je речи коjе je измислио Раси о недостоjном поступку тог младог човека, великог простака, уосталом, коjи je измакао кнежевоj милости. Ову духовиту реченицу, коjу су отмени кругови примили, народ ниjе прихватио. Остављен своме здравом разуму и сматраjући Фабриса врло кривим, он се дивио одлучности коjа je била потребна да се човек спусти низ тако висок зид. Што се тиче полициjе, обрукане овим неуспехом, она беше званично пронашла да je вод од двадесет воjника, придобиjених новцем воjвоткиње, те жене тако страшно незахвалне и чиjе je име изговарано само са уздахом, додао Фабрису четворе лествице повезане уjедно, сваке од четрдесет и пет стопа дужине; Фабрис je пружио конопац коjи je привезан за лествице, и сва je његова заслуга што je те лествице привукао к себи. Неколико либерала познатих са своjе необазривости, а међу њима и доктор С ..., агент кога je кнез плаћао непосредно, додавали су, излажући се неприjатностима, да je ова свирепа полициjа варварски стрељала осам несрећних воjника коjи су олакшали бекство овог незахвалника Фабриса. Тада су овога стали нападати чак и прави либерали као човека коjи je своjом лакомисленошћу проузроковао смрт осморице jадних воjника. Тако мали деспотизми своде на нулу важност jавног мнења.

XXIII

Усред ових општих напада jедини je архиепископ Ландриани остао веран ствари свога младог приjатеља; он je смело понављао, чак и на кнегињином двору, правно начело по коме у свакоj парници треба оставити jедно уво слободно од сваке предрасуде да би чуло и правдање одсутног лица.

Одмах сутрадан по Фабрисовом бекству неколике личности беху примиле jедан доста слаб сонет у коме се ово бекство славило као jедно лепо дело овог века и Фабрис упоређивао са анћелом коjи je сишао на земљу раширених крила. Другог дана увече цела je Парма понављала jедан диван сонет. То беше Фабрисов монолог при спуштању низ конопац, у коме je претресао разне догађаjе из свога живота. Оваj сонет постао je чувен са два величанствена стиха; сви зналци познали су стил Феранта Пала.

Али овде би ми ваљало потражити епски стил; где човек да нађе боjе да наслика буjицу гнушања коjа су одjедном поплавила сва честита срца кад се чуло за бестидно осветљење замка у Саки? Све je листом гракнуло против воjвоткиње; чак и прави либерали налазили су да се овим осветљењем на варварски начин излажу опасности jадна сумњива лица по разним затворима и сасвим излишно до краjности дражи срце владаочево. Гроф Моска изjавио je да некаданашњим приjатељима воjвоткињиним не остаjе ништа друго него да je забораве. Опште гнушање било je, дакле, jеднодушно; странцу коjи би прошао кроз варош пала би у очи одлучност jавног мнења. Али у



овоj земљи у коjоj умеjу да цене задовољство због освете, величанствено осветљење Саке и свечаност приређена у парку за преко шест хиљада сељака имали су огроман успех. Цео свет у Парми причао je да je воjвоткиња разделила хиљаду цекина своjим сељаиима; на таj начин се обjашњавао прилично рђав дочек приређен тридесеторици жандарма коjе je полициjа тако глупо послала у ово сеоце на тридесет и шест часова после оне величанствене вечери и општег одушевљења коjе je за њом дошло. Дочекани камењем, жандарми побегоше, а двоjица од њих, коjи беху пали с коња, били су бачени у По.

Што се тиче провале великог резервоара воде у палата Сансеверина, она je прошла готово неопажено: неколико улица било je преконоћ мање - више поплављено и сутрадан je изгледало да je падала киша. Лодовико ниjе пропустио да полупа окна на jедном прозору палате, чиме се обjаснио улазак лопова. Чак су нађене и jедне мале лествице. Само je гроф Моска познао гениjе своjе приjатељице.

Фабрис се беше сасвим решио да се врати у Парму чим буде могао; он посла Лодовика да однесе jедно дугачко писмо архиепископу, и оваj верни слуга врати се да преда пошти у првом пиjемонтском селу, у Саназару западно од Павиjе, jедно писмо на латинском, коjе je честити прелат упутио своме младом штићенику. Ми ћемо додати jедну ситницу коjа ће, као и многе друге без сумње, изгледати излишка у земљама у коjима нису више потребне предострожности. Име Фабрис дел Донго ниjе никад било написано; сва писма коjа су му била намењена била су упућена Лодовику Сан - Микелиjу, у Локарно у Шваjцарскоj или у Белђирате у Пиjемонту. Завоj je био од просте хартиjе, печат рђаво утиснут, адреса jедва читка, и покоjи пут украшена порукама достоjним jедне куварице; сва писма била су датирана из Напуља на шест дана пре првог датума.

Из пиjемонтског села Саназара, близу Павиjе, Лодовико се у наjвећоj хитњи врати у Парму: поверен му je био задатак коме je Фабрис придавао наjвећу важност: требало je ништа мање него предати Клелиjи Конти jедну свилену мараму на коjоj je био штампан jедан Петраркин сонет. Истина je да je jедна реч била измењена у том сонету. Клелиjа je ту мараму нашла на своме столу, на два дана по примљеноj захвалности маркиза Крешенциjа, коjи je изjављивао да je наjсрећниjи човек на свету; ниjе потребно рећи какав je утисак произвео у њеном срцу оваj знак сталног сећања.

Лодовико je требало да се постара да прикупи и све могуће поjединости о ономе што се дешавало у тврђави. Он je изjавио Фабрису тужну вест да je женидба маркиза Крешенциjа готово свршена ствар; ниjе прошао скоро ни jедан дан да ниjе приредио какву свечаност у част Клелиjе у унутрашњости тврђаве. Наjбољи доказ да се ради о женидби jесте то што je маркиз, неизмерно богат и, према томе, велика тврдица, као што већ обично бива код имућних људи на северу Италиjе, чинио огромне припреме, а, међутим, узимао девоjку без мираза. Истина, суjета генерала Фабиjа Контиjа, коме je била врло неприjатна ова примедба, прва коjа je пала на памет свима његовим суграђанима, купила je jедну земљу од преко три стотине хиљада франака, и ту земљу, он коjи ниjе имао ништа, платно je готовим новцем, по своj прилици маркижевим. Зато je генерал и изjавио да ту земљу даjе у мираз своjоj кћери. Али трошкови око тог преноса, коjи су изнели преко дванаест хиљада франака, изгледали су сасвим глуп издатак маркизу Крешенциjу, човеку врло логичном. Са своjе стране, маркиз je наручио у Лиону да му се израде величанствене тканине, у врло лепим и за око примамљивим боjама, по нацртима чувеног Палађиjа, болоњског сликара.

Ови тапети, од коjих je сваки имао по нешто из грба породице Крешенци, коjа je, као што je целом свету познато, водила порекло од чувеног Кресцентиуса, римског конзула у години 985, требало je да украсе седамнаест салона из коjих се састоjало приземље маркижеве палате. Тканине, сатови и полиjелеjи стаjали су у Парми преко три стотине педесет хиљада франака вредност нових огледала, додатих онима коjа je кућа већ имала, пела се на две стотине хиљада франака. Изузимаjући два салона, чувена дела Пармиђана, наjвећег сликара у земљи после божанственог Коређа, све собе првог и другог спрата биле су сад заузете познатим сликарима из Фиренце, Рима и Милана, коjи су украшавали фрескама. Фокелберг, велики шведски ваjар, Тенерани из Рима и Маркези из Милана радили су од пре годину дана десет барељефа коjи су представљали десет славних дела Кресцентиуса, тог заиста великог човека. Већина фресака на таваници такође се односила унеколико на његов живот. Свет се наjвише дивио таваници на коjоj je Хаjез, из Милана, представио како Кресцентиуса у Jелисеjским пољима примаjу Франческо Сфорца, Лоренцо Величанствени, краљ Роберт, трибун Кола ди Риенци, Макиавели, Данте и остали великани средњег века. Дивљење према овим одабраним људима сматрало се као епиграм против тадашњих властодржаца.

Све ове дивне поjединости привлачиле су искључиво пажњу пармског племства и буржоазиjе и парале су срце нашег jунака кад их je читао испричане, с безазленим дивљењем, у jедном преко двадесет страна дугачком писму коjе Лодовико беше издиктирао jедном царинику из Казал - Мађора.

»А jа сам тако сиромах! говорио je Фабрис у себи, четири хиљаде ливара дохотка свега и за све! Заиста je велика дрскост од мене што сам се усудио да будем заљубљен у Клелиjу Конти, за коjу се чине сва ова чудеса.»

Jедан jедини став дугачког писма Лодовиковог, али написан његовим рђавим рукописом,



извештавао je Фабриса да je увече, као човека коjи се криjе, срео jадног Грила, његовог некадашњег тамничара, коjи je био затворен, па после пуштен. Оваj му je човек затражио као милостињу jедан цекин, и Лодовико му je дао четири у воjвоткињино име. Бивши тамничари, ту скоро пуштени из затвора, њих дванаест, спремали су се да почасте ножевима (trattamento di cortellate) нове тамничаре, њихове наследнике, ако их икад сретну ван тврђаве. Грило je казао да се скоро сваког дана приређуjе серенада у тврђави, да je госпођица Клелиjа Конти врло бледа, често болесна, и друге сличне отвари. Ове недотупавне речи учиниле су да je Лодовико обратном поштом добио налог да се врати у Локарно. Он се врати, и поjединости коjе je испричао усмено биле су jош тужниjе за Фабриса.

Можете судити колико je оваj био пажљив према jадноj воjвоткињи; пре би умро но што би пред њом поменуо име Клелиjе Конти. Воjвоткиња je мрзела Парму, а за Фабриса je све што je подсећало на ову варош било у исти мах и узвишено и дирљиво.

Воjвоткиња je мање но икад заборављала на своју освету; била je тако срећна пре Ђилетиjеве смрти! А сад, каква jоj je судбина! Живи у очекивању jедног страшног догађаjа о коме не би нипошто рекла ни речи Фабрису, она коjа je некад, приликом свог споразума са Ферантом, мислила да ће толико обрадовати Фабриса кад му буде саопштила да ће jедног дана бити освећен.

Можете сад замислити колико су били приjатни Фабрисови разговори са воjвоткињом: суморно ћутање владало je готово увек међу њима. Да би повећала приjатности њихових односа, воjвоткиња беше попустила искушењу да учини jедну пакост своме одвише драгом братанцу. Гроф jоj je писао скоро сваког дана; курире je привидно слао као у време њихових љубавних односа, jер су његова писма увек носила жиг неке шваjцарске варошице. Jадни човек мучио се да не говори сувише отворено о своjоj љубави а да саставља занимљива писма; воjвоткиња би их jедва прелетела расеjаним погледом. Ваj! шта може верност jедног уваженог љубавника кад je срце рањено хладноћом онога кога више волите?

У току два месеца воjвоткиња му je одговорила свега jеданпут, и то да га замоли да испита терен код кнегиње и види да ли би, и поред оне дрскости с ватрометом, било са задовољством примљено писмо коjе би она, воjвоткиња, написала. Писмо коjе je требало да преда, ако нађе за сходно, тражило je место кнегињиног почасног витеза, коjе je пре кратког времена остало празно, за маркиза Крешенциjа и желело je да му се то место да с обзиром на његову женидбу. Воjвоткињино писмо било je ремек-дело: то je било наjдубље и наjлепше изражено поштовање; у таj удворички стил ниjе унета ниjедна реч чиjе последице, чак и наjудаљениjе, не би биле приjатне кнегињи. Зато je одговор одисао нежним приjатељством коjе je одсутност стављала на муке.

»Моj син и jа, писала jоj je кнегиња, нисмо имали ниjедно колико толико приjатно вече после вашег тако наглог одласка. Моjа драга воjвоткиња не сећа се, дакле, више да ми je она повратила саветодавни глас у наименовању чиновника мени лично придодатих? Она сматра дакле, за потребно да ми даjе разлоге за маркижево наименование, као да њена изражена жеља ниjе за мене наjглавниjи разлог? Маркиз ће добити то место, ако jа ишта могу; али ће у моме срцу бити увек jедно место, и то прво за моjу драгу воjвоткињу. Моj се син служи апсолутно истим изразима, истина мало незгодним у устима jедног младића од двадесет и jедне године, и моли вас за примерке минерала из долине Орте, у близини Белђирата. Ваша писма, коjа ће, надам се, бити честа, можете слати преко грофа, коjи вас jош увек мрзи и кога нарочито волим због ових осећања. Архиепископ вам je, такође, остао веран. Ми се сви надамо да ћемо вас опет видети jедног дана; не заборавите да то треба да буде. Маркиза Гислери, моjа прва коморкиња, на путу je да промени оваj свет бољим; жао ми je ове jадне жене, утолико више што одлази у незгодно време; њена болест подсећа ме на име коjе бих некад с толико задовољства ставила на место њеног да сам само могла добити ово жртвовање независности од оне jединствене жене коjа je, напуштаjући нас, однела са собом сву радост мога малог двора.« итд., итд.

Воjвоткиња се, дакле, свакодневно виђала с Фабрисом свесна свога настоjања да се убрза брак коjи га je бацао у очаjање. Тако су покоjи пут четири до пет часова проводили у вожњи по jезеру не говорећи ни речи. Фабрис je био потпуно и савршено одан воjвоткињи; али je мислио на друге ствари, и његова безазлена и проста душа ниjе знала шта да каже. Воjвоткиња je то видела и због тога je патила.

Ми смо заборавили да на своме месту испричамо како je воjвоткиња узела jедну кућу у Белђирате, дивном селу коjе je имало све што je његово име обећавало (наиме, лепу jезерску окуку). Са стаклених врата свога салона воjвоткиња je могла да стане ногом у своj чамац. Узeла je била jедан врло прост за коjи су била довољна четири веслача; она их je наjмила дванаест и удесила тако да има по jедног из сваког села у околини Белђирате. Кад се трећи или четврти пут нашла на средини jезера са овим добро пробраним људима, она им нареди да престану веслати.

— Jа вас све сматрам за своjе приjатеље, рече им, и хоћу да вам поверим jедну таjну. Моj братанац Фабрис побегао je из затвора, и можда ће, на превару, покушати да га поново ухвате, мада je на вашем jезеру, у краjу у коме влада слобода. Будите на опрези и известите ме о свему што чуjете. Овлашћуjем вас да уђете у моjу собу у свако доба дана и ноћи.

Веслачи одговорише са одушевљењем; она je умела да задобиjе љубав своjих људи. Али ниjе



мислила да je y питању поновно хватање Фабриса: све ове мере, на коjе пре кобне заповести за отварање резервоара у палати Сансеверина не би ни помислила, предузимала je себе ради.

Обазривост je беше нагнала да узме за Фабриса jедан стан у пристаништу Локарна; он je сваког дана долазио да je види или je она одлазила у Шваjцарску. О приjатности њихових сталних састанака може се судити по овоj ситници. Маркиза и њене кћери долазиле су двапут да их виде, и присуство ових туђинки било им je врло приjатно; jер, и поред крвног сродства, може се назвати туђинком личност коjа не зна ништа о нашим наjмилиjим интересима и коjу виђамо свега jеданпут годишње.

Воjвоткиња се налазила jедно вече у Локарну, код Фабриса, са маркизом и њеним двема кћерима. Декан из околине и парох беху дошли да поздраве госте. Декан, коjи je био таjни ортак у jедном трговачком предузећу и добро обавештен о новостима, рећи ће у jедан мах:

— Умро je пармски кнез! Воjвоткиња страшно пребледе и jедва се усуди да каже: — Да ли су саопштене поjединости? — Не, одговори декан; jавља се само за смрт, и то je извесно. Воjвоткиња погледа Фабриса. »То сам за себе учинила, рече у себи; учинила бих и хиљаду

пута горе ствари, а он je ето ту перед мене, равнодушан и мислећи на другу!« Воjвоткиња ниjе имала снаге да поднесе ову страшну мисао; она паде у дубоку несвестицу. Сви се ужурбаше да jоj притекну у помоћ; али, дошавши к себи, она примети да се Фабрис мање трудно но декан и парох: он беше утонуо у сањариjе као и обично.

»Мисли да се врати у Парму, рече у себи воjвоткиња, и можда да поквари Клелиjину удаjу за маркиза; али jа ћу га спречити да то учини.« Затим, сетивши се присуства двоjице свештеника, живо додаде:

— То je био велики владар, и кога су много клеветали! То je за нас огроман губитак. Свештеници се опростише, и воjвоткиња, да би остала сама, рече да хоће да легне. »Нема сумње, говорила je y себи, обазривост ми налаже да са своjим повратком у Парму

причекам месец - два; али осећам да нећу имати толико стрпљења; овде патим исувише. Ова стална замишљеност, ово ћутање Фабрисово, неиздржљив су призор за моjе срце. Ко би ми рекао да ће ми бити досадно у шетњи с њим по овом дивном jезеру, и у тренутку кад сам, да га осветим, учинила више но што му могу рећи! После оваквог jедног призора смрт ниjе ништа. Сад плаћам заносе среће и детињске радости коjе сам имала у своjоj палати у Парми кад сам у њоj примала Фабриса по његовом повратку из Напуља. Да сам рекла jедну реч, све би било свршено, и, у ближим односима са мном, он не би можда ни помислио на ону малу Клелиjу; али та реч била ми je страшно одвратна. Сад ме je она победила. Ништа простиjе: њоj je двадесет година; а jа, измењена бригом, болесна, jа сам двапут стариjа од ње!... Треба умрети, треба учинити краj! Жена од четрдесет година има неке вредности само за људе коjи су je волели у њеноj младости! Сад могу наћи jедино суjетна задовољства, а вреди ли за то живети? Разлог више да идем у Парму и да се забављам. Ако би се ствари окренуле на известан начин, одузели би ми живот. Па шта онда? Умрећу величанствено и пред саму смрт, али тек тада, рећи ћу Фабрису: »Незахвалниче! за тебе умирем!« ... Да, за ово мало живота што ми остаjе могу наћи забаве jедино у Парми; представљаћу у њоj велику госпођу. Каква срећа кад бих сад могла уживати у свима оним одликовањима коjа су некад загорчавала живот госпоћи Раверси! Онда je, да бих угледала срећу, требало само да погледам у очи зависти ... Моjа суjета има jедну срећу; изузимаjући можда грофа, нико неће погодити какав je догађаj учинио краj животу мога срца... Волећу Фабриса, жртвоваћу се за његову срећу, али он не треба да раскине Клелиjину удаjу и да се ожени са њом ... Не, то неће бити!«

Воjвоткињ je дошла дотле са своjим тужним монологом, кад чу у кући неку велику граjу. «Добро je! долазе да ме ухапсе; Феранте je вероватно ухваћен и одао ме je. Тим боље! Бар ћу

имати неко занимање! бранићу своjу главу. Али, primo, не треба да допустим да ме ухвате.» Воjвоткиња полуобучена побеже у дно своjе баште: помишљала je већ да прескочи преко

jедног ниског зида и да побегне у поље, али виде да неко улази у њену собу. Она познаде Бруна, поверљивог грофовог човека: био je сам с њеном собарицом. Она приђе стакленим вратима. Taj je човек говорио собарици о ранама коjе je задобио. Воjвоткиња се врати у собу, и Бруно jоj готово паде пред ноге, молећи je да не каже грофу у коjе je глуво доба дошао.

— Одмах по кнежевоj смрти, додаде, гроф je издао наредбу свима поштанским станицама да не даjу коње поданицима пармске државе. Према томе, jа сам дошао до Поа с домаћим коњима; али при изласку из чамца кола су ми се претурила, поломила, покварила, и добио сам тако озбиљне повреде да нисам могао поjахати коња као што ми je била дужност.

— Лепо, рече воjвоткиња, сад je три часа уjутро; казаћу да сте дошли у подне; али немоjте да ме утерате у лаж.

— Опет сам се уверио колико je госпођа добра. Политика у jедном књижевном делу, то вам je пуцањ пиштоља усред неког концерта, нешто

грубо нашта човек, међутим, не може да не обрати пажњу.



Ми ћемо говорити овде о врло ружним стварима и коjе бисмо из више разлога хтели прећутати; али смо приморани да пређемо на догађаjе коjи спадаjу у наш делокруг, пошто им je позорница људско срце.

— Али, боже моj! како je умро таj велики кнез? упита воjвоткиња Бруна. — Био je y лову на птице селице, у барама, дуж Поа, на две миље од Саке. Упao je y jедну

jаму коjу je скривала густа трава: био je сав зноjав и тако га je ухватила грозница; одмах су га пренели у jедну усамљену кућу, где je умро после неколико часова. Други опет веле да су умрли и г. г. Катена и Бороне и да су овоj несрећи узрок бакарни судови сељака код кога су свратили, коjи су били jако зелени. Код тог су човека доручковали. Наjзад, усиjане главе, jакобинци, коjи причаjу о ономе што желе, говоре о отрову. Знам да би моj приjатељ Тото, дворски коначар, умро да ниjе било племенитог створења jедног геjака коjи се, изгледа, много разуме у медицини и коjи му je дао врло необичне лекове. Али, већ се више не говори о кнежевоj смрти; у ствари, то je био свиреп човек. Кад сам пошао, народ се скупљао да премлати државног тужиоца Расиjа; хтели су, такође, да запале капиjе тврђаве да би спасли затворенике. Али се говорило да ће Фабио Конти пуцати из топова. Други су уверавали да су градске тобџиjе сипале воду у своj барут и да нису хтели да убиjаjу своjе суграђане. Али, ово je jош много занимљивиjе; док ми je хирург из Сандолара превиjао моjу jадну мишицу, дошао je jедан човек из Парме и причао како je народ нашао на улици Барбона, оног злогласног тамничког писара, премлатио га, а затим обесио о jедно дрво на шеталишту коjе je било наjближе тврђави. Народ je кренуо да разбиjе ону лепу кнежеву статуу у дворскоj башти; али г. гроф je довео jедан батаљон гарде, построjио га пред статуом и саопштио народу да ниjедан од оних коjи би ушли у башту неће изићи жив, и народ се поплашио. Али, што je заиста необично, и што ми je таj човек, коjи je долазио из Парме и био некад жандарм, више пута поновио, то je да je г. гроф изударао ногом генерала П ..., команданта кнежеве гарде, и са два воjника извео га из баште, пошто му je искидао нараменице.

— То сасвим личи на грофа, узвикну воjвоткиња с наjвећом радошћу коjу, минут пре тога, ниjе предвидела; он неће никад трпети да се вређа наша кнегиња; а што се тиче генерала П ..., из оданости према своjим законитим господарима, он ниjе хтео да служи узурпатору, док je гроф, мање осетљив, био у свима борбама у Шпаниjи, што му je на двору често пребацивано.

Воjвоткиња беше отворила грофово писмо, али je читање прекидала да упути Бруну стотину питања.

Писмо je било врло занимљиво; гроф je употребљавао наjтужниjе изразе, а, међутим, наjживља радост избиjала je из сваке његове речи; избегавао je поjединости о кнежевоj смрти и завршио je писмо овим речима:

»Ти ћеш се, без сумње, вратити, мили моj анђеле, али ти саветуjем да дан - два причекаш курира кога ће ти кнегиња послати, како се надам, данас или сутра; твоj повратак треба да буде величанствен, као што je одлазак био дрзак. Што се тиче великог кривца коjи je уза те, намеран сам да му суди дванаест судиjа, сазваних из свих краjева ове државе. Али, да би то чудовиште било кажњено као што заслужуjе, треба пре свега да поцепам у парампарчад прву пресуду, ако ова постоjи.«

Воjвоткиња беше поново отворила писмо: «Друга jедна ствар: наредио сам да се изда мунициjа за два гардиjска батаљона; хоћу да се

борим и да што боље заслужим надимак Свирепи, коjим су ме либерали одавно почаствовали. Она матора мумиjа, генерал П..., усудио се говорити у касарни да треба ступити у преговоре с упола побуњеним народом. Пишем ти ово на улици; полазим у двор, у коjи ће продрети само преко мене мртвога. Збогом. Ако умрем, умрећу ипак обожаваjући те, као што сам и живео. Немоj заборавити да подигнеш три стотине хиљада франака уложених на твоjе име код Д... у Лиону.

»Онаj убоги грешник Раси блед je као смрт, и без перике; немаш поjма како изгледа! Народ хоће пошто-пото да га обеси; учинили би му велику неправду, он заслужуjе да буде рашчеречен. Склонно се у моjу палату и трчао je за мном улицом; не знам шта ћу с њим ... нећу да га водим у кнежев двор; то би изазвало буну на тоj страни. Ф... ће видети колико га волим; моjа прва реч Расиjу била je: »Потребна ми je пресуда против г. дел Донга, као и сви преписи коje можете имати; и кажите свима тим неправедним судиjама, коjи су узрок овоj побуни, да ћу их повешати, као и вас, драги приjатељу, ако ма шта проговорите о тоj пресуди коjа ниje никад постоjала.« У име Фабрисово послао сам архиепископу чету гренадира. Збогом, мили анђеле! моjа ће палата бити спаљена и тако ћу изгубити твоjе дивне портрете. Хитам у двор да збацим оног бесрамног генерала П ... коjи чини глупости; он подло ласка народу, као што je некад ласкао покоjном кнезу. Сви ови генерали страшне су кукавице; мораћу, чини ми се, наименовати себе за главног команданта.»

Воjвоткиња, помало злурадо, ниjе послала да пробуде Фабриса; осећала je према грофу неко дивљење коjе je веома личило на љубав. »Када добро промислим, рече у себи, треба да пођем за њега.« Она му одмах одговори и посла jедног од своjих људи. Те ноћи воjвоткиња ниjе имала времена да буде несрећна.

Сутрадан у подне она угледа jедан чамац са десет веслача, коjи je брзо секао jезерску воду;



Фабрис и она ускоро распознаше jедног човека коjи je имао на себи ливреjу пармског кнеза: то je доиста био jедан од његових курира, коjи je, пре него што je ступио на земљу, довикнуо воjвоткињи: »Буна je угушена!» Оваj курир предаде jоj више писама од грофа, jедно дивно писмо од кнегиње и указ кнеза Рануча - Ернеста V, на пергаменту, коjим je наименована за воjвоткињу од Сан - Ђованиjа и велику коморкињу кнегиње удове. Оваj млади кнез, велики зналац минералогиjе, и кога je она сматрала за глупака, имао je толико духа да jоj напише jедно писамце, али у коме je на краjу било љубави. То je писмо почињало овако:

»Гроф вели, госпођо воjвоткињо, да je задовољан са мном; до душе, издржао сам неколико пушчаних метака поред њега и коњ ми je био рањен; кад видим колико се говори о оваквоj jедноj ситници, живо пожелим да учествуjем у каквоj правоj бици, али да то не буде против моjих поданика. За све треба да захвалим грофу; сви моjи генерали, коjи нису никад били у рату, показали су се као прави зечеви; двоjица или троjица побегли су, чини ми се, до Болоње. Откако ми je jедан велики и тужан догађаj дао власт, нисам потписао указ коjи ми je био толико приjатан као указ коjим сте наименовани за велику коморкињу моjе маjке. Моjа маjка и jа сетили смо се да сте се jедног дана дивили лепом изгледу коjи има palazzeto Сан - Ђовани, коjи je некад припадао Петрарки, бар тако кажу; моjа маjка благоволела je поклонити вам ову малу земљу; а jа, не знаjући шта да вам дам и не усуђуjући се да вам понудим све што вам припада, наименовао сам вас за воjвоткињу моjе државе; не знам да ли сте довољно учени да знате да je Сансеверина римска титула. Ту скоро подарио сам ленту мога ордена нашем часном архиепископу, коjи je показао толико енергиjе, тако ретке код људи од седамдесет година. Нећете ми замерити што сам позвао натраг све прогнане госпође. Кажу ми да убудуће треба да се потписуjем тек пошто напишем речи ваш благонаклони; жао ми je што овако расипам уверавање коjе je потпуно истинито само кад пишем вама

Ваш благонаклони

Ранучо - Ернест«

Ко не би рекао, по овим изразима, да ће воjвоткиња уживати наjвећу милост? Међутим, она je нашла нешто врло необично у другим грофовим писмима коjа je добила два часа доцниjе. Он ниjе давао никаква обjашњења, али jоj je саветовао да одложи на неколико дана своj повратак у Парму и да пише кнегињи да je болесна. При свем том воjвоткиња и Фабрис отпутовали су за Парму одмах по ручку. Циљ воjвоткињин, коjи ниjе себи признавала, био je да убрза женидбу маркиза Крешенциjа; Фабрис je, пак, путовао с неисказаним заносом среће, коjи je изгледао смешан његовоj тетки. Надао се да ће ускоро видети Клелиjу; рачунао je да je одведе и против њене воље, ако то буде jедино средство да спречи њену удаjу.

Путовање воjвоткиње и њеног братанца било je врло весело. На последњоj станици пред Пармом Фабрис се заустави за часак да обуче свештеничко одело; иначе je био обучен као човек коjи je у жалости. Кад се вратио у воjвоткињину собу, она му рече:

— Има нечега сумњивог и необjашњивог у грофовим писмима. Добро би било да останеш овде неколико часова; послаћу ти курира чим будем говорила с овим великим министром.

Фабрис je с тешком муком послушао оваj мудри савет. Претерана радост, достоjна дечка од петнаест година, обележила je дочек коjи je гроф приредио воjвоткињи, називаjући je своjом женом. Дуго ниjе хтео да говори о политици, и кад се наjзад прешло на жалосни догађаj, он jоj рече:

— Врло си добро учинила што си спречила Фабриса да дође званично; ми смо овде усред реакциjе. Погоди само кога ми je кнез дао за колегу као министра правде! Расиjа, драга моjа, Расиjа с коjим сам на дан наших крупних догађаjа поступао као са каквим нитковом, што и jесте. Збиља саопштавам ти да je збрисано све што се овде догађало. Ако прочиташ наше новине, видећеш да je jедан писар из тврђаве, по имену Барбоне, умро услед пада с кола. Што се тиче шездесет и толико ниткова, коjи су изгинули приликом напада на кнежеву статуу у башти, они су живи и здрави, само су на путу. Гроф Цурла, министар унутрашњих дела, ишао je лично у стан свакога од своjих злосрећних jунака и раздао њиховим породицама или њиховим приjатељима по петнаест цекина с налогом да кажу како je покоjник на путу и под врло строгом претњом да ће бити затворени ако им падне на памет да наговесте да je погинуо. Jедан човек из мог министарства, министарства спољних послова, послат je y мисиjу новинарима у Милану и Турину да их замоли да не говоре о овом жалосном догаћаjу, то je утврђен израз; таj човек треба да оде до Париза и Лондона и да у свим новинама демантуjе, и то готово званично, све што би се могло рећи о нашим нередима. Друга jедан повереник упућен je y Болоњу и Фиренцу. Jа сам слегнуо раменима. Али, наjзанимљивиjе je, y моjим годинама, што сам у jедном тренутку био одушевљен кад сам одржао воjницима говор и покидао нараменице оне кукавице генерала П .... У том тренутку дао бих своj живот за кнеза, без устезања; сад признаjем да би било врло глупо скончати на таj начин. Данас би кнез, ма колико да je добар млад човек, дао сто талира да умрем од какве болести; не усућуjе се jош да ми иште оставку, али разговарамо што je могућно мање и jа му шаљем пуно ситних извештаjа писмено, као што сам радио и с покоjним кнезом после Фабрисовог затварања. Кад je реч о Фабрису, нисам поцепао пресуду донету против њега из



простог разлога што ми je онаj лупеж Раси jош ниjе дао. Према томе, врло сте добро учинили што нисте допустили Фабрису да дође овамо званично. Пресуда je jош увек извршна; не веруjем, међутим, да би се Раси усудио да затвори нашег нећака данас, али je могуће да се усуди на то кроз петнаест дана. Ако Фабрис хоће пошто - пото да уђе у варош, нека се настани код мене.

— Али шта je узрок свему томе? узвикну воjвоткиња зачуђено. — Убедили су кнеза да се понашам као диктатор и спаситељ отаџбине и да мислим поступати

с њим као с дететом; уз то jош, говорећи о њему, употребио сам, изгледа, кобну реч: дете. То може бити истина, тог дана био сам тако одушевљен: на пример, видео сам у њему одраслог човека, jер се ниjе много уплашио од пушчане ватре коjу je тада, први пут у своме животу, чуо. Он je врло разуман и држање му je чак боље но очево; укратко, срце честито и добро; али то искрено и младо срце узбуђуjе се кад му се прича какав препреден подвиг и мисли да човек треба да има и сам црну душу да тако шта примети; помислите какво je васпитање добио!...

— Ваша Екселенциjа требало je да има на уму да ће он jедног дана бити господар и требало je да постави уз њега каквог паметног човека.

— Пре свега, имамо пример опата Кондиjака, коjи, je позват од маркиза де Фелино, мога претходника, направио од свога ученика глупака над глупацима. Оваj je ишао на литиjе, а 1796. ниjе умео да преговара са генералом Бонапартом, коjи би утростручио његову државу. Сем тога, никад нисам мислио да ћу остати министар десет година без прекида. Сад, кад сам се разочарао у свему, и то од пре месец дана, хоћу да прикупим jедан милион пре него што оставим самоj себи ову пометену земљу коjу сам спасао. Да ниjе било мене, Парма би била република jедно два месеца с песником Феранте Палом као диктатором.

На ову реч воjвоткиња поцрвене; гроф ниjе знао ништа. — Вратићемо се на обичну монархиjу осамнаестог века: исповедник и љубазница. У ствари,

кнез воли само минералогиjу и, можда, вас, госпоћо. Откако je ступио на владу, његов собар, чиjег сам брата произвео за капетана — таj брат има девет месеци службе — његов собар, велим, улио му je y главу да треба да буде срећниjи но други, jер ће његов лик бити утиснут на талирима. Услед ове лепе замисли наишла je досада.

»Сад му треба ађутант као лек досади. Али, кад би ми понудио таj милион коjи нам je потребан да живимо лепо у Напуљу или Паризу, не бих пристао да будем лек његовоj досади и да свакога дана проводим четири до пет часова с Његовом Светлошћу. Уосталом, како сам паметниjи од њега, он би ме после месец дана сматрао за право чудовиште.

»Покоjни кнез био je зао и завидљив, али je ратовао и командовао корпусима воjске, што му je дало извесно држање; у њему je било градива за jедног кнеза, и jа сам могао бити министар, добар или рђав. Али са његовим честитим, безазленим и заиста добрим сином jа сам приморан да будем сплеткаш. Сад сам, ето, супарник и последње женске главе у замку, и то много слабиjи супарник, jер ћу презирати стотину потребних поjединости. Пре три дана, на пример, jедноj од ових жена, коjе свако jутро разносе беле пешкире по собама, пало je на ум да кнеза наведе да изгуби кључ од jедног свог енглеског стола; на то je Његова Светлост одбила да решава све предмете чиjа су се акта налазила у томе столу. Истина, за двадесет франака могле су се извадити даске коjе су чиниле дно стола или употребите калауз, али ми Ранучо - Ернест V рече да би то могло пробудити рђаве навике код дворског бравара.

»Досад му je било савршено немогућно да три дана узастопце буде исте воље. Да се родио као господин маркиз таj и таj, и богат, оваj млади кнез био би jедан од наjугледниjих људи на своме двору, нека врста Луjа XVI; али како ће, са своjом побожном простодушношћу, одолети свима вештим замкама коjима je окружен? Тако je салон ваше неприjатељице Раверси моћниjи сад но икад; у њему су пронашли да сам jа пуцао на народ и био решен радиjе да убиjем три хиљаде људи, ако то буде потребно, него да се скрнави статуа кнеза коjи je био моj господар, да сам затровани либерал, да сам хтео да се потпише устав, и стотину сличних глупости. Са овим причањима о републици лудаци нам не би дали да уживамо ни у наjбољоj монархиjи. Наjзад, госпођо, ви сте jедини члан садашње либералне странке, чиjи сам jа, по тврђењу моjих неприjатеља, вођ, о коме се кнез ниjе неповољно изразио, архиепископ, увек потпуно честит човек, пао je y велику немилост што je разложно говорио о ономе што сам jа назвао несрећним даном.

»Сутрадан по дану коjи се jош ниjе називао несрећним, кад je jош била истина да je буна постоjала, кнез je рекао архиепископу да ће ме начинити воjводом како не бисте, полазећи за мене, морали узети мању титулу. Данас, мислим да ће Раси, коме сам jа израдио племство кад ми je продавао таjне покоjног кнеза, бити наименован за грофа. Пред таквим jедним унапрећењем jа ћу играти улогу глупака.«

— А jадни кнез обрукаће се. — Нема сумње; али, у ствари, он je господар, своjство коjе за непуних петнаест дана изглади

сваки смешан корак. И тако, драга воjвоткињо, учинимо као оно у трик - траку: идимо. — Али нећемо бити нимало богати. — У ствари, ни вама ни мени ниjе потребна раскош. Ако ми дате у Напуљу jедно место у ложи



у Сан Карлу и jедног коња, jа сам више но задовољан; ни вама ни мени неће никад већа или мања раскош створити известан положаj, него задовољство коjе ће тамошњи паметни људи наћи можда у томе што ће доћи код вас на шољу чаjа.

— Али, рећи ће воjвоткиња, шта би било да сте се оног несрећног дана држали по страни, као што се надам да ћете и убудуће чинити?

— Трупе су се братимиле с народом, три дана се убиjало и палило (jер овоj земљи треба сто година па да република не буде у њоj jедна бесмисленост), затим петнаест дана пљачкало, док два - три пука из иностранства нису дошла и учинила свему краj. Феранте Пала био je усред народа, веома храбар и помаман као обично; имао je, без сумње, дванаестак приjатеља коjи су радили у споразуму с њим, од чега ће Раси направити jедну дивну заверу. Што je извесно, то je да je, y невероватно похабаном оделу, капом и шаком делио злато.

Задивљена свима овим вестима, воjвоткиња похита да захвали кнегињи. У тренутку када je улазила у собу, дворкиња jоj предаде мали златан кључ коjи се носи о

поjасу и коjи je знак наjвеће власти у оном делу двора коjи зависи од кнегиње. Клара Паолина убрзо отпусти све присутне; кад je остала сама са своjом приjатељицом, изjашњавала се неко време само упола. Воjвоткиња ниjе много разумевала шта све то треба да значи и одговарала je с великом уздржљивошћу. Наjзад, кнегиња бризну у плач, паде на груди воjвоткињи и узвикну:

— Поново ће наступите времена моjе несреће; моj син поступаће са мном горе но његов отац. — Jа ћу то спречити, одговори живо воjвоткиња. Али, пре свега, молим Вашу Светлост да

овом приликом благоизволи примити моjу наjвећу захвалност и моjе дубоко поштовање. — Шта хоћете да кажете? упита кнегиња с наjвећим неспокоjством, боjећи се оставке. — Да ми Ваша Светлост, кад год ми допусти да окренем надесно покретну браду оне

порцуланске фигуре што je на камену, допусти и то да називам ствари њиховим правим именем. — Je ли само то, драга воjвоткињо? узвикну Клара Паолина и устаде да сама постави фигуру

у жељени положаj; говорите, дакле, сасвим слободно, госпођо велика коморкињо, рече гласом веома умилним.

— Госпођо, настави ова, Ваша Светлост je сасвим тачно видела право стање; и ви и jа изложене смо наjвећим опасностима; пресуда против Фабриса ниjе опозвана; према томе, онога дана кад се буду хтели мене опростити и вас увредити, њега ће затворити. Наш je положаj гори но икад. Што се мене лично тиче, jа ћу се удати за грофа и настанићу се с њим у Напуљу или у Паризу. Последњи доказ незахвалности, чиjа je гроф жртва у овом тренутку, потпуно му je омрзнуо сваки посао, и, да ниjе у питању Ваша Светлост, саветовала бих му да остане у овом вашару само ако би му кнез дао какву огромну суму. Молићу Вашу Светлост за допуштење да кажем да гроф, коjи je имао сто тридесет хиљада франака кад je дошао на власт, jедва да има данас двадесет хиљада ливара дохотка. Узалуд сам му jа одавно говорила да мисли на своjу имовину. За време мог одсуства он се завади са кнежевим закупцима пореза, коjи су били лупежи; гроф их je заменио другим лупежима коjи су му дали осам стотина хиљада франака.

— Како! узвикну кнегиња зачуђено. Боже моj, што ми je то неприjатно! — Госпођо, одговори воjвоткиња с наjвећом хладнокрвношћу, треба ли да окренем нос

порцуланске фигуре налево? — Боже моj, не, узвикну кнегиња, али ми je неприjатно што je такав jедан човек као што je

гроф дошао на мисао да на овакав начин стекне новац. — Да ниjе учинио ту крађу, презирали би га сви честити људи. — Боже моj! je ли то могућно? — Госпођо, настави воjвоткиња, изузимаjући мога приjатеља маркиза Крешенциjа, коjи има

три до четири стотине хиљада ливара дохотка, цео свет овде краде; и како да се не краде у jедноj земљи у коjоj захвалност за наjвеће услуге не траjе ни месец дана? Само je, дакле, новац нешто стварно, што остаjе иза немилости. Jа ћу бити тако слободна, госпођо, да вам кажем страшне истине.

— Jа вам то допуштам, рече кнегиња с дубоким уздахом; међутим, оне су ми врло, врло неприjатне.

— Слушаjте, госпођо; кнез, ваш син, врло честит човек, може вас учинити много несређниjом но његов отац; покоjни кнез имао je карактера колико и остали свет; наш садашњи владалац ниjе сигуран да ће исту ствар хтети три дана узастопце; према томе, да би човек био сигуран у њега, треба стално да буде с њим и да га не пушта да говори ни с ким. Како ову истину ниjе тешко погодити, нова странка ултра, под вођством оне две добре главе, Расиjа и маркизе Раверси, гледаће да да кнезу љубазницу. Та љубазница добиће допуштење да се обогати и да додели по коjе потчињено место, али ће морати jемчити странци за сталност господареве воље. Мени, да бих заузела своjе место на двору Ваше Светлости, потребно je да Раси буде изгнан и презрен; сем тога, хоћу да Фабрису суде наjчеститиjе судиjе коjе се могу наћи: ако та господа утврде, као што се надам, да je невин, биће сасвим природно одобрити господину архиепископу да му Фабрис буде помоћник и наследник. Ако не успем, гроф и jа повући ћемо се; у том случаjу, при поласку, оставићу оваj савет Вашоj Светлости: да никад не опрости Расиjу и да никада не излази из државе свога сина. Изблиза, таj добри син неће jоj



никад учинити какво озбиљно зло. — Jа сам са свом потребном пажњом пратила ваша разлагања, одговори кнегиња смешећи

се; треба ли да узмем на себе да нађем љубазницу своме сину? — То не, госпоћо, али постараjте се да ваш салон буде jедини где се забавља. Разговор je текао бескраjно у овоме смислу; доброj и паметноj кнегињи отварале су се очи. Jедан воjвоткињин курир оде да каже Фабрису да може ући у варош, али таjно. Jедва да га je

ко приметно; проводио je живот, прерушен у сељака, у дрвеноj кућици jедног продавца кестења, преко пута градске капиjе, под дрвећем на шеталишту.

XXIV

Воjвоткиња je припремила врло приjатне забаве у двору, коjи никад дотле ниjе видео толико веселости; никад ниjе била љубазниjа но те зиме, а, међутим, живела je усред наjвећих опасности: али, док су те опасности траjале, ниjе jоj се десило ни двапут да са извесним болом помисли на необичну Фабрисову промену. Млади кнез долазио je врло рано на приjатне вечерње забаве своjе матере, коjа му je стално говорила:

— Та идите, владаjте; опкладила бих се да на вашем столу има преко двадесет извештаjа коjи чекаjу jедно да или не, и нећу да ме Европа оптужуjе да сам од вас начинила краља лењивца како бих владала место вас.

Ове напомене биле су утолико неумесне што су се увек jављале у наjнезгодниjим тренуцима, то jест када je Његова Светлост, пошто je савладала своjу боjажљивост, узимала учешћа у каквоj друштвеноj игри, коjа jу je веома занимала. Двапут недељно приређивани су пољски излети на коjе je кнегиња, под изговором да задобиjе за новог владаоца љубав његовог народа, позивала наjлепше жене из грађанског сталежа. Воjвоткиња, коjа je била душа овог веселог двора, надала се да ће ове лепе грађанке, коjе су све са страшном завишћу гледале на велику срећу грађанина Расиjа, испричати кнезу коjе од безброjних неваљалстава овог министра; кнез je, мећутим, поред других детињастих поjмова, мислио да има морално министарство.

Раси je био довољно паметан да осети колико су ове сjаjне вечерње забаве на кнегињином двору, припремљене од стране његове неприjатељице, биле за њега опасне. Он ниje хтео да преда грофу Моски на закону основану пресуду изречену против Фабриса; према томе, требало je или воjвоткиња или он да ишчезне са двора.

На дан народног покрета, чиjе je постоjање сад било отмено порицати, раздаван je новац народу. Раси узе то за полазну тачку. Одевен горе но обично, обилазио je наjбедниjе домове у вароши и проводио по читаве часове у разговору са њиховим сиромашним становницима. За оволику своjу ревност био je добро награђен: после петнаест дана оваквог живота сазнао je поуздано да je Феранте Пала био потаjни вођ побуне и, штавише, да je оваj човек, сиромах целог свог живота као сваки велики песник, продао осам до десет брилиjаната у Ђенови. Поред осталих, помињано je пет скупоцених каменова коjи су стварно вредели преко четрдесет хиљада франака и коjи су, на десет дана пред кнежеву смрт, уступљени за тридесет и пет хиљада франака зато што je продавцу, како се говорило, био потребан новац.

Како да се опише неисказана радост министра правде кад je за ово сазнао? Он je примећивао да je сваког дана био предмет подсмеха на двору кнегиње удове и више пута му се и сам кнез, у службеном разговору с њим, насмеjао у лице са свом младићком безазленошћу. Ваља признати да je Раси имао необично простачке навике: на пример, чим би се повео какав разговор коjи га je занимао, прекрстио би ногу преко ноге и ухватио ципелу руком; ако би га разговор све више занимао, раширио би своjу црвену памучну мараму преко колена, итд., итд. Кнез се много смеjао шали jедне од наjлепших жена међу грађанкама, коjа je, знаjући, уосталом, да има врло лепу ногу, узела подражавати оваj отмени став министра правде.

Раси замоли за нарочиту аудиjенциjу и рече кнезу: — Да ли би Ваша Светлост хтела дати сто хиљада франака да тачно дозна од чега je умро

њен узвишени отац? С том сумом правосуђе би било у стању да похвата кривце, ако их има. Кнежев одговор ниjе могао бити негативан. После неког времена Чекина извести воjвоткињу како jоj je понуђена велика сума за

допуштење да jедан златар разгледа брилиjанте њене госпође и да je она љутито одбила ову молбу. Воjвоткиња je укори што je то учинила, и на осам дана после тога Чекина je показала брилиjанте. На дан показивања ових брилиjаната гроф Моска постави по два поуздана човека код сваког пармског златара и у поноћ дође да каже воjвоткињи да љубопитљиви златар ниjе нико друга до брат Расиjев. Воjвоткиња, коjа je то вече била врло весела (у двору се играла jедна комедиjа dell' arte, то jест комедиjа у коjоj свака личност измишља диjалог у току говора, пошто je само план комедиjе обjављен иза кулиса), воjвоткиња, коjа je играла jедну улогу, имала je као љубавника у комаду грофа Балдиjа, некадашњег приjатеља маркизе Раверси, коjа je била присутна. Кнез, наjстидљивиjи човек у своjоj држави, али врло леп момак и обдарен наjнежниjим срцем, проучавао je улогу грофа Балдиjа и хтео да je игра на идућоj представи.



— Имам врло мало времена, рече воjвоткиња грофу, jер се поjављуjем у првоj сцени другог чина; зато пређимо у стражарску дворану.

Ту, усред дванаест сражара, коjи су сви наjвећу пажњу обраћали на разговор првог министра и велике коморкиње, воjвоткиња рече свом приjатељу смеjући се:

— Ви ме увек грдите кад казуjем таjне без потребе. Захваљуjући мени дошао je на престо Ернест V; ваљало je осветити Фабриса, кога сам онда волела много више но данас, мада увек врло невино. Jа знам добро да не веруjете у ову невиност, али свеjедно, кад ме волите поред свих моjих злочина. Дакле, ево вам jедан прави злочин: jа сам све своjе брилиjанте дала jедном врло занимљивом лудаку, по имену Феранте Пала, чак сам га и пољубила, да би смакао са света човека коjи je хтео да отруjе Фабриса. Где je ту зло?

— Тако je, дакле, дошао Феранте до новца за своjу буну! рече гроф мало запрепашћен; и ви ми све то причате у стражарскоj дворани?

— Зато што се журим, а Раси je на трагу злочина. Истина, никад нисам говорила о буни, jер мрзим jакобинце. Промислите о овоме, па ми реците своjе мишљење кад се сврши комад.

— Рећи ћу вам одмах да треба изазвати код кнеза љубав... Али само да то буде у поштеноj намери.

Уто позваше воjвоткињу да изиђе на позорницу, и она отрча. Неколико дана после тога воjвоткиња доби преко поште jедно велико глупо писмо, потписано

именем jедне њене раниjе собарице; та je жена молила за неку службу на двору, али je воjвоткиња на први поглед приметила да то ниjе ни њен рукопис ни њен стил. Кад je преврнула лист да прочита другу страну, воjвоткињи паде пред ноге jедна мала чудесна икона Богородице, увиjена у штампан лист неке старе књиге. Пошто je бацила jедан поглед на икону, воjвоткиња прочита неколико редова старог штампаног листа. Очи jоj се засветлише; на њему je нашла ове речи:

«Трибун je узео сто франака месечно, не више; с осталим новцем покушао je да распали свети огањ у душама коjе je себичност била заледила. Лисац ми je на трагу, и зато нисам покушао да последњи пут видим обожавано створење. Рекох у себи: она не воли републику, она коjа ме je далеко надмашила духом, као и љупкошћу и лепотом. Уосталом, како да човек створи републику без републиканаца? Да се случаjно не варам? Кроз шест месеци, с микроскопом у руци, обићи ћу мале америчке вароши и видећу треба ли и даље да волим jедину супарницу коjу имате у мом срцу. Ако примите ово писмо, госпођо грофице, и ако га ничиjе непозвано око не буде прочитало пре вас, оборите jедан од малих jесенова засађених на двадесет корака од места на коме сам се усудио ословити вас први пут. Тада ћу, под великим баштенским жбуном, коjи сте jедном запазили у моjим срећним данима, закопати jедну кутиjу у коjоj ће бити ствари коjе даjу повода да се клеветаjу људи мога мишљења. Заиста, не бих писао да ми лисац ниjе ушао у траг и да ниjе у стању да дође до оног небесног створења. Погледати жбун кроз петнаест дана.«

»Пошто има штампариjу на располагању, рече воjвоткиња у себи, ускоро ћемо имати збирку сонета; богзна какво ће ми име дати у њима!«

Воjвоткињино каћиперство хтеде да учини jедан опит; осам дана била je болесна и двор ниjе више имао лепих вечерњих забава. Кнегиња, врло љута због свега што je, из страха од свога сина, морала да чини од првих тренутака свога удовиштва, провела je ових осам дана у jедном манастиру у близини цркве у коjоj je покоjни кнез био сахрањен. Оваj прекид вечерњих забава оставио je кнеза сасвим без посла и знатно умањио уплив министра правде. Ернест V увидео je сву досаду коjа би му загрозила ако би воjвоткиња оставила двор или само престала ширити по њему веселост. Забаве поново почеше и кнеза стадоше све више занимати комедиjе dell' arte. Намеравао je да узме и сам неку улогу, али се ниjе усуђивао да призна ову амбициjу. Jедног дана, поцрвеневши jако, рече воjвоткињи:

— Зашто не бих играо и jа? — Ми смо сви овде на служби Ваше Светлости; ако ми изволите дати налог, jа ћу припремити

план за jедну комедиjу у коjоj ће наjлепша места из улоге Ваше Светлости бити са мном; и како првих дана цео свет запиње мало у говору, ако Ваша Светлост буде гледала у мене с нешто пажње, jа ћу jоj казивати одговоре коjе треба да да.

Све je било удешено с невероватном вештином. Врло стидљивог кнеза било je срамота да буде стидљив; труд, коjи je воjвоткиња уложила да ова урођена стидљивост не пати учинио je дубок утисак на младог владаоца.

На дан његовог првог ступања на позорницу представа je почела пола часа раниjе но обично, и у салону, у тренутку кад се прелазило у позоришну дворницу, било je свега осам до десет стариjих госпођа. Ова лица нису нимало импоновала кнезу; уосталом, одгаjена у Минхену у строгим монархистичким начелима, она су увек пљескала. Користећи се своjом влашћу као велика коморкиња, воjвоткиња закључа врата кроз коjа су нижи дворани улазили у позоришну дворницу. Кнез, коjи je имао књижевних склоности и био лепог стаса, извукао се врло добро у првим сценама; понављао je паметно реченице коjе je читао у воjвоткињиним очима или коjе му je она полугласно казивала. У jедном тренутку, када су ретки гледаоци бурно пљескали, воjвоткиња даде знак, главна



врата се отворише и дворницу за тили час испунише многоброjне лепе жене на двору, коjе, налазећи да кнез дивно изгледа и да je сав срећан, стадоше пљескати;

— Ако се не варам, рече коморкиња кнегињи, Раси гледа да нам учини неку пакост; саветовала бих Вашоj Светлости да закаже за сутра представу; кнез ће играти рђаво и, у свом очаjању, он ће вам нешто рећи.

Кнез je доиста играо врло рђаво; jедва се чуо и ниjе умео да заврши реченице. Кад се свршио први чин, само што му сузе нису удариле на очи; воjвоткиња je стаjала краj њега, али хладна и непомична. Кад се у jедном тренутку нашао насамо с њом, у глумачкоj соби, кнез затвори врата.

— Никад, рече jоj, нећу моћи одиграти друга и трећи чин; нећу нипошто да ми се пљеска из учтивости; вечерашње пљескање парало ми je срце. Саветуjте ми шта да радим.

— Изићи ћу на позорницу, дубоко ћу се поклонити Њеноj Светлости, а затим публици, као прави управитељ позоришта, и рећи ћу да je глумцу, коjи je играо улогу Лелиjа, изненада позлило, те ће се представа завршити с неколико музичких комада. Гроф Руска и мала Гизолфи jедва ће дочекати да могу показати своjе сладуњаве гласове пред овако сjаjним скупом.

Кнез узе воjвоткињину руку и пољуби je ça заносом. — Што нисте човек, рече jоj, дали бисте ми jедан добар савет. Раси ми je донео сто осамдесет

и два доказа против тобожњих убица мога оца; сем исказа, има и оптужба од преко две стотине страна; све то треба да прочитам, а, поврх свега, дао сам реч да нећу о томе ништа рећи грофу. Ово води право на муке. Он већ тражи да се насилно одведе из Француске, у близини Антиба, Феранте Пала, таj велики песник коме се толико дивим. Он тамо живи под именем Понсе.

— Оног дана када будете обесили jедног либерала, Раси ће гвозденим ланцем бити везан за министарску столицу, а он то баш и хоће; али Ваша Светлост неће више моћи обjавити ни обичну шетњу два часа унапред. Jа нећу казати ни кнегињи ни грофу узвик бола коjи вам се отео из груди; али како по своjоj заклетви не треба ништа да криjем од кнегиње, била бих срећна ако би Ваша Светлост хтела рећи своjоj маjци оно што je саопштила мени.

Ова je мисао скренула бол пропалог глумца коjи je тиштао владаоца. — Лепо, jавити моjоj маjци; идем у њен кабинет. Кнез остави кулисе, преће преко салона коjим се долазило у позориште, грубо отпусти великог

коморника и дежурног ађутанта коjи су ишли за њим; са своjе стране, кнегиња нагло напусти представу; дошавши у кабинет, велика коморкиња дубоко се поклони маjци и сину и остави их саме. Можете мислити колико се двор узруjао; такве га ствари чине толико занимљивим. После jедног часа кнез се поjави на вратима кабинета и позва воjвоткињу; кнегиња je била обливена сузама; лице њеног сина било je промењено.

»Ево слабих душа коjе су зловољне, рече у себи велика коморкиња, и коjе траже згодан повод да се наљуте на некога.« Пре свега, маjка и син грабили су се ко ће да исприча све поjединости воjвоткињи, коjа се трудила да у своjим одговорима не изнесе никакав суд. Пуна два часа три глумца ове досадне сцене нису изишла из улога коjе смо малопре обележили. Кнез je пошао лично по две огромне торбе коjе Раси беше оставио на његовом столу; излазећи из кабинета своjе маjке, нађе цео двор коjи je чекао.

— Одлазите, оставите ме на миру! узвикну тоном врло неучтивим и коjи никад дотле ниje употребио.

Кнез ниjе хтео да га виде како лично носи торбе: jедан кнез не треба ништа да носи. Дворани се изгубише за трен ока. Враћаjући се, кнез je нашао само собаре коjи су гасили свеће; он их љутито отера, као и jадног Фонтану, дежурног ађутанта, коjи je из ревности погрешио и остао.

— Цео свет се упео вечерас да ме наљути, рече он зловољно воjвоткињи, враћаjући се у кабинет.

Воjвоткињу je сматрао врло паметном женом и било му je веома криво што она намерно ниjе хтела да каже своjе мишљење. Она, опет, беше се одлучила да не каже ништа док je изрично не запитаjу за њено мишљење. Протекло je jош око пола часа док се кнез, коjи je полагао на своjе достоjанство, реши да jоj се обрати:

— Ви, госпођо, не кажете ништа. — Jа сам овде на служби кнегињи и дужност ми je да брзо заборавим све што се преда мном

говори. — Онда вам, госпођо, рече кнез jако поцрвеневши, заповедам да ми кажете своjе мишљење. — Злочини се кажњаваjу да се не би поновили. Да ли je покоjни кнез био отрован то je велико

питање; да ли су га отровали jакобинци — то би Раси хтео да докаже; jер би тада постао за Вашу Светлост оруђе потребно занавек. У том би се случаjу Ваша Светлост, коjа почиње владати, могла надати многим вечерима као што je ово. Ваши поданици говоре сви, што je цела истина, да je Ваша Светлост добра; докле год не обеси неког либерала, она ће уживати оваj глас и нико задело неће ни помислити да jоj спреми отров.

— Ваш je закључак очевидан, узвикну кнегиња зловољно; ви нисте за то да се казне убице мога мужа.



— То je по своj прилици зато, госпођо, што ме за њих везуjе присно приjатељство. Воjвоткиња je видела у кнежевим очима његово уверење да се она потпуно слаже с његовом

маjком у погледу мера коjе му je ваљало предузети. Између ове две жене измењане су доста брзо заjедљиве речи, после коjих je воjвоткиња изjавила да неће више ништа рећи, и она je остала верна своjоj одлуци; али, после дуге препирке са своjом маjком, кнез jоj поново заповеди да каже своjе мишљење.

— Кунем се Вашим Светлостима да то нећу учинити! — Али, то je права детињариjа! узвикну кнез. — Jа вас молим да говорите, госпођо воjвоткињо, рече кнегиња достоjанствено. — Jа вас преклињем, госпођо, да ме разрешите тога; али Ваша Светлост, додаде воjвоткиња

обраћаjући се кнезу, чита одлично француски: да би стишала наше узруjане духове, хоће ли бити тако добра да нам прочита jедну Ла Фонтенову басну?

Кнегиња нађе да je ова реч нам врло дрска, али се показа зачуђеном и расположеном у исти мах кад се велика коморкиња, коjа беше врло хладнокрвно отишла да отвори библиотеку, врати с jедном књигом Ла Фонтенових басана; она je брзо прелиста, а затим рече кнезу пружаjући му je:

— Преклињем Вашу Светлост да прочита целу басну.

ВРТАР И ЊЕГОВ ВЛАСТЕЛИН

Jедан љубитељ вртарства, Полуграђанин, полуратар, Имао у jедном селу Доста лепу башту, и уз њу градину. Цео оваj простор ограђен врзином: Ту je лепо расло зеље и салата, Миришљави jасмин, маjчина душица, Колико за букет на дан лепе Марго. Но ову дивоту нарушит jедан зец. Те се властелину наш човек потужи: — Таj проклети зека ту ти се залеже Свако вече, jутро, не боjи се замке; Батина ни камен ту ти не помаже. Мора да je чаробник. — Чаробник, видећу, Рече властелин: да je и сам ђаво, Миро ће га, Поред свег лукавства, ухватити жива. Те напасти jа ћу да вас ослободим. — А кад? — Без чекања. jош колико сутра. И он тачно дође са људима своjим. — Да ручамо прво: пилићи су добри! По свршеном jелу дигоше се ловци; Све ти то оживе, спремати се поче; Рогова и труба наста страшна jека. Зачуди се ратар оволиком чуду. Наjгоре je било што je jадна башта Доведена била у жалосно стање: Оде сва салата, лукови и цвеће, Одоше зелени и поврће разно. Добри човек рече: — Тако то господа. Но нико да чуjе; керови и људи Починише штете за времена мало Више но зечеви околине целе Што би починили за година десет. Кнежеви неjаки, све спорове своjе Расправљаjте мирно сами међу собом. Лудост je молити краљеве за помоћ; Њих не треба звати за спорове своjе, Ни пуштати никад у државе ваше.

После овог читања настало je дуто ћутање. Кнез je ходао по кабинету, пошто je оставио књигу на своjе место.

— Но, госпоћо, рече кнегиња, хоћете ли говорити? — Не, госпођо, никако, док ме Његова Светлост не буде поставила за министра; говорећи,



изложила бих се опасности да изгубим своjе место велике коморкиње. Настало je ново ћутање коjе je траjало добрих четврт часа; наjзад се кнегиња опомену улоге

коjу je некад играла Мариjа Медичи, мати Луjа XIII; тих претходних дана читатељка je, на тражење велике коморкиње, читала одличну Историjу Луjа XIII од Базена. Кнегиња, мада jако увређена, помисли да би воjвоткиња врло лако могла отићи из земље, и тада би се Раси, коjи jоj je уливао неисказан страх, могао угледати на Ришељеа и издеjствовати да je син прогна. У том тренутку кнегиња би дала све на свету да понизи своjу велику коморкињу, али ниjе могла. Она устаде и, с осмехом мало претераним, приђе воjвоткињи, узе je за руку и рече jоj:

— Но, госпођо, докажите ми своjе приjатељство и говорите. — Кад je тако, свега две речи: спалити у овом камину све хартиjе коjе je она гуjа Раси

прикупио и никада му не признати да су спаљене. Она додаде на уво кнегињи, сасвим тихо и приjатељски: — Раси може бити Ришеље! — Али, до ђавола! те ме хартиjе стаjу преко осамдесет хиљада франака! узвикну кнез љутито. — Светлости, одговори воjвоткиња одлучно, ето шта стаje служити се зликовцима ниског

порекла. Камо среће да изгубите читав милион на да никад не поклањате вере подлим неваљалцима коjи нису дали вашем оцу да мирно спава за последњих шест година његове владавине.

Речи ниско порекло необично се допадоше кнегињи, коjа je налазила да гроф и његова приjатељица исувише цене памет коjа je увек у блиском сродству са jакобинизмом.

За кратко време дубоког ћутања, коjе je испунило кнегињино размишљање, сат на двору изби три часа. Кнегиња устаде, дубоко се поклони сину и рече му:

— Моjе ми здравље не допушта да дуже наставим разговор. Никад не узимаjте за министре људе ниског порекла; ви ме нећете никад разуверити да вам таj ваш Раси ниjе украо половину новца коjи сте, по његовом тражењу, утрошили на шпиjунажу.

Кнегиња узе две свеће из свећњака и спусти их у камин тако да их не угаси; затим, прилазећи своме сину, додаде:

— Ла Фонтенова басна однела je превагу у моме разуму над праведном жељом да осветим мужа. Хоће ли ми Ваша Светлост допустити да спалим ове списе?

Кнез je стоjао непомичан. »Има заиста глуп израз, рече воjвоткиња у себи; право каже гроф: покоjни кнез не би нас

оставио да чекамо до три часа уjутро да би се одлучио.« Кнегиња, стоjећи непрестано, додаде: — Онаj мали тужилац веома би се понео кад би знао да су због његових хартиjетина, пуних

лажи, удешених да му израде унапређење, пробделе целу ноћ две наjвеће личности у држави. Кнез шчепа као бесан jедну од торби и изручи њену садржину у камин. Велика количина

хартиjе умало ниjе угасила свеће; соба се напуни димом. Кнегиња виде у очима свога сина искушење да шчепа боцу с водом и спасе ове хартиjе коjе су га стаjале осамдесет хиљада франака.

— Отворите прозор! викну она воjвоткињи зловољно. Воjвоткиња брзо изврши ову заповест; чим je то учинила, све хартиjе плануше у jедан мах; у

камину се зачу jако пуцкарање и ускоро je било очевидно да се упалио. У кнеза je била ситна душа за све новчане ствари; њему се учини да види своjу палату у

пламену и сва богатства у њоj уништена; он отрча прозору и викну стражу гласом коjи беше сасвим променио. Пошто су воjници на кнежев глас са журбом истрчали у двориште, кнез се врати камину коjи je вукао ваздух кроз отворен прозор са доиста страшном хуком; он изгуби стрпљење, стаде псовати, пређе преко кабинета два - трипут као човек коjи je изван себе и наjзад изиђе трчећи.

Кнегиња и њена велика коморкиња остадоше стоjећи jедна према другоj, не говорећи ни речи. »Да се не поврати гнев? рече у себи воjвоткиња; ма шта се десило, jа сам парницу добила.« И

већ се спремала да буде дрска у своjим одговорима, кад jоj jедна мисао сену кроз главу; она виде другу торбу коjа je била нетакнута. »Не, добила сам парницу само упола.« Она рече кнегињи доста хладно:

— Заповеда ли ми госпођа да спалим и остатак ових хартиjа? — А где ћете да их спалите? запита кнегиња зловољно. — У камину у салону; ако их будем бацала jедну по jедну, нема опасности. Воjвоткиња метну испод руке торбу препуну хартиjа, узе jедну свећу и пређе у оближњи салон.

Задржала се мало и видела да су у тоj торби били искази сведока, уви у своj шал петшест свежњева хартиjе, спали остатак врло брижљиво, а затим оде не опростивши се с кнегињом.

»Ово je баш краjња непристоjност, рече у себи смеjући се; али са своjим изигравањем неутешне удовице умало ниjе учинила да изгубим главу на губилишту.»

Кад je чула топот воjвоткињиних кола, кнегиња се страшно наљути на своjу велику коморкињу. Иако je било исувише касно, воjвоткиња позва грофа; оваj je био у двору због пожара, али се

убрзо врати са изjавом да je ватра угашена. — Оваj мали кнез стварно je показао много одважности и jа сам му срдачно честитао.



— Погледаjте брзо ове исказе и спалимо их што пре. Гроф прочита и пребледе. — Богами, дошли су сасвим близу истине; ова je истрага врло вешто воћена, сасвим су на

трагу Феранта Пала; и ако оваj проговори, имаћемо тешку улогу. — Али он неће проговорити, узвикну воjвоткиња; он je частан човек. Спалимо, спалимо! — Jош не. Допустите ми да прибележим имена дванаесторице или петнаесторице опасних

сведока коje ћу бити тако слободан да уклоним ако Раси икад буде хтео да почне истрагу изнова. — Напоменућу Вашоj Екселенциjи да je кнез дао реч да неће ништа рећи своме министру

правде о нашем ноћашњем састанку. — Из малодушности и страха од пребацивања, одржаће je. — А сад, драги моj грофе, могу рећи да je ова ноћ много учинила за наш брак; нисам хтела да

вам донесем као мираз jедну кривичну парницу, и то због греха коjи сам учинила за љубав другога. Гроф je био заљубљен; он je узе за руку и узвикну, очи су му биле пуне суза. — Пре него што одете, саветуjте ми како да се понашам према кнегињи; jа сам преморена,

играла сам комедиjу jедан час на позорници и пет часова у кабинету. — Своjим неучтивим одласком довољно сте се осветили кнегињи за њена заjедања коjа су

била само знак слабости. Понашаjте се сутра према њоj као што сте се понашали jутрос; Раси ниjе jош у затвору нити прогнан, а ни Фабрисову пресуду нисмо jош поцепали.

»Тражили сте од кнегиње да донесе неку одлуку, што увек изазива зловољу код владалаца, па чак и код првих министара; наjзад, ви сте њена велика коморкиња, то jест њена мала службеница. Преокретом, коjи je неизбежан код слабих људи, Раси ће кроз три дана бити у већоj милости но икад; он ће гледати да обеси кога: док не буде навукао кнеза на злочин ниjе сигуран ниушта.

»Приликом ноћашњег пожара повређен je jедан човек; то je неки кроjач коjи je заиста показао изванредну неустрашивост. Сутра ћу склонити кнеза да се ослони на моjу руку и да посети са мном кроjача; бићу наоружан до зуба и добро ћу отворити очи, уосталом, млади кнез ниjе jош омрзнут, а jа хоћу да га навикнем да се шета улицама; тако ћу подвалити Расиjу, коjи ће зацело бити моj наследник и неће моћи да допусти овакве несмотрености. У повратку од кроjача провешћу кнеза поред статуе његовог оца; њему ће пасти у очи ударци камена коjи су обили комад римске тоге коjом га je блесави ваjар огрнуо; и, наjзад, кнез ће заиста показати мало памети ако сам не дође до овог закључка. »Ето, шта човек добиjа вешањем jакобинаца», нашта ћу jа одговорити: »Треба их обесити десет хиљада или ни jедног. Вартоломеjска ноћ уништила je протестанте у Францускоj.«

»Сутра, драга приjатељице, пре моjе шетње, приjавите се кнезу и кажите му: »Синоћ сам код вас вршила службу jедног министра, давала сам вам савете и, по вашим наредбама, замерила сам се кнегињи; треба да ми платите.» Он ће мислити да му се тражи новац и намргодиће се; ви ћете га оставити у тим несрећним мислима што можете дуже; затим ћете рећи: »Молим Вашу Светлост за наређење да Фабрису суде противречно (што значи: у његовом присуству) дванаест наjуважениjих судиjа у вашоj држави.» И, не губећи времена, поднећете му на потпис jедан мали декрет написан вашом лепом руком, коjи ћу вам jа издиктирати; разуме се, у таj декрет унећу да се прва пресуда поништава. На све ово има само jедан приговор, али ако будете водили ову ствар брзо, надам се да неће пасти кнезу на памет. Он вам може рећи: »Треба да се Фабрис сам врати у затвор у тврђави«, нашта ћете одговорити: »Приjавиће се варошком затвору«. (Ви знате да сам тамо jа господар; ваш ће братанац долазити свако вече да вас види.) Ако вам кнез одговори: »Не, његово je бекство окрњило част моjе тврђаве и jа хоћу, pro forma, да се врати у собу у коjоj je био«, ви ћете онда рећи: »Не, jер тамо би био под влашћу мога неприjатеља Расиjа«, и jедном од оних женских реченица, коjима сте ви тако вични, наговестићете му да, ради придобиjања Расиjа, можете овом испричати ноћашњи auto - da - fe; ако буде остао при своме, кажите му да идете на петнаест дана у своj замак Саку.

»Позваћете Фабриса и посаветоваћете се с њим о овом кораку коjи га може одвести у затвор. Да све предвидимо, ако би ме, док je он у затвору, исувише нестрпљиви Раси отровао, Фабрис може бити изложен опасности. Али je ово мало вероватно; ви знате да сам узео jедног француског кувара коjи je врло весео човек и прави досетке, а досетке се не слажу са убиством. Jа сам већ рекао нашем Фабрису да сам пронашао све сведоке његовог лепог и храброг дела; очевидно je да je Ђилети хтео њега да убиjе. О овим сведоцима нисам вам говорио зато што сам хтео да вам приредим jедно изненађење, али je оваj план пропао; кнез ниjе хтео да потпише. Казао сам нашем Фабрису да ћу му зацело израдити велики свештенички положаj, али ћу имати доста муке ако његови неприjатељи ставе замерку онима у Риму да je оптужен за убиство.

»Oсећате ли, госпођо, да ће му, ако не буде суђен на наjсвечаниjи начин, име Ђилети бити сметња целог његовог живота? Била би велика малодушност избегавати суђење кад je човек уверен да je невин. Уосталом, и да je крив, jа ћу учинити да буде ослобођен. Кад сам говорио с њим, ватрени младић ниjе ми дао да довршим, узео je службени зборник и заjедно смо изабрали дванаест судиjа, наjчеститиjих и наjспособниjих; кад смо саставили листу, пребрисали смо шест имена коjа смо заменили са шест правника, моjих личних неприjатеља, и како смо могли наћи свега два неприjатеља, узели смо четири хуље одане Расиjу.



Оваj грофов предлог страшно je забринуо воjвоткињу, и не без разлога; она, наjзад, попусти разуму и по диктирању министровом написа декрет коjи je именовао судиjе.

Гроф je отишао од ње тек у шест часова уjутро; она покуша да спава, али узалуд. У девет часова доручковала je с Фабрисом, коjи je горео од жеље да му се суди; у десет часова била je код кнегиње, коjа ниjе примала никога; у jеданаест часова видела je кнеза на jутарњем подворењу, коjи je без икакве примедбе потписао декрет. Воjвоткиња je послала декрет грофу и легла.

Било би можда занимљивиjе испричати Расиjев бес кад га je гроф натерао да, у кнежевом присуству, премапотпише декрет коjи je оваj то jутро потписао; али догађаjи не трпе одлагања.

Гроф je претресао вредност сваког судиjе и нудио да измени имена. Али читаоца су можда замориле све ове поjединости поступка, као и све ове дворске сплетке. Из свега довде испричаног може се извести оваj наук: да човек коjи се приближи двору доводи у питање своjу срећу, ако je срећан, а у сваком случаjу доводи своjу будућност у зависност од сплетака какве собарице.

С друге стране, у Америци, у републици, треба човек по цео дан да се озбиљно улагуjе уличним дућанџиjама и да постане глуп као и они; а тамо нема опере.

Кад je увече устала, воjвоткиња се jако забрину: Фабриса нигде ниjе било; наjзад, око поноћи, на представи у двору, доби од њега писмо. Место да оде у варошки затвор, где je гроф био све и сва, отишао je y своjу стару собу у тврђави, пресрећан што ће становати на неколико корака од Клелиjе.

Ово je био догађаj од огромних последица: на том месту био je изложен тровању више но икад. Ова лудост бацила je воjвоткињу у очаjање; она му опрости повод, безумну љубав према Клелиjи, jер je ова, наjзад, требало кроз неколико дана да се уда за богатог маркиза Крешенциjа. Ово безумље поврати Фабрису сав утицаj коjи je некад имао на воjвоткињину душу.

«Она проклета хартиjа коjу сам поднела на потпис донеће му смрт! Како су људи глупи с њиховим поjмовима о части! Као да треба водити рачуна о части у неограниченим владавинама, у земљама у коjима je jедан Раси министар правде! Требало je просто - напросто примити помиловање коjе би нам кнез потписао онако исто лако као и сазивање овог ванредног суда. Шта мари, уосталом, што je jедан човек Фабрисовог порекла мање - више оптужен да je убио лично, и с мачем у руци, jедног лакрдиjаша као што je Ђилети!«

Чим je добила Фабрисово писмо, воjвоткиња отрча грофу, кога нађе сасвим бледог. — Боже моj, драга приjатељице, баш немам среће с тим дететом, и ви ћете се опет љутити на

мене. Међутим, могу вам доказати да сам синоћ дозвао варошког тамничара, ваш би братанац сваког дана долазио к вама на чаj. Страшно je то што je и вама и мени немогућно рећи кнезу да се боjимо отрова, и то отрова коjи би дао Раси; ова сумња изгледала би му врхунац покварености. При свем том, ако захтевате, jа сам готов да идем у двор; али знам унапред одговор. Рећи ћу вам и нешто више: нудим вам jедно средство коjе не бих употребив за себе. Откако сам на власти у овоj земљи, нисам уклонио са света никад ниjедног човека, и ви знате да сам у овом погледу такав глупак да се покоjи пут, пред ноћ, jош сећам она два шпиjуна коjа сам мало олако стрељао у Шпаниjи. Дакле, хоћете ли да вас курталишем Расиjа? Опасност коjа Фабрису прети од њега неизмерна je; он му je поуздано средство да ме натера да одем из земље. Оваj предлог веома се допаде воjвоткињи, али га не усвоjи.

— Нећу, рече грофу, да вас у нашоj повучености, под оним лепим напуљским небом, увече море црне мисли.

— Али, драга приjатељице, мени се чини да нам jедино остаjе да бирамо међу црним мислима. Шта ће бити с вама, шта ће бити са мном, ако Фабрис умре од неке болести?

Препирка поводом овог предлога разви се jош жешће и воjвоткиња je заврши овом реченицом: — Раси има да захвали за своj живот томе што вас волим више но Фабриса; не, нећу да

загорчам све вечери наше старости, коjе ћемо проводити заjедно. Воjвоткиња одjури у тврђаву; генерал Фабио Конти био je сав срећан што jоj je могао

супротставити изричан текст воjних закона: нико не може ући у државни затвор без кнежевог одобрења.

— Али маркиз Крешенци и његови свирачи долазе у тврђаву сваки дан? — За њих сам добио одобрење од кнеза. Jадна воjвоткиња ниjе знала за сву своjу несрећу.

Генерал Фабио Конти сматрао je да je лично обрукан Фабрисовим бекством: кад je оваj дошао у тврђаву, ниjе требало да га прими, jер ниjе имао никакав налог за то. »Али, рекао je y себи, само ми га небо шаље да повратим своjу част и да се спасем срамоте коjа би укаљала моjу воjничку кариjеру. Сад не треба пропустити прилику: он ће зацело бити ослобођен, и остаjе ми мало дана да се осветим.»

XXV

Долазак нашег jунака бацио je Клелиjу у очаjање; jадна девоjка, побожна и искрена према самоj себи, ниjе могла себи прикривати да за њу никад неће бити среће далеко од Фабриса; али се беше заветовала Богородици, кад jоj je отац био полуотрован, да ће се за његову љубав жртвовати и удати за маркиза Крешенциjа. Била се заветовала да никад не види Фабриса и већ je осећала



страшну грижу савести због признања учињеног у писму коje je писала Фабрису уочи његовог бекства. Како описати оно што се дешавало у овом тужном срцу кад je, меланхолично посматраjући летење своjих птица и подигавши очи, по навици и с нежношћу, ка прозору са кога je Фабрис некад гледао, видела овога како je поздравља с нежним поштовањем. Помислила je да je неко привиђење коjе je бог допустио да би je казнио; затим jоj свирепа стварност сену кроз главу. «Ухватили су га, рече у себи, и сад je пропао!« Она се сећала онога што се говорило у тврђави после његова бекства; и последњи тамничари сматрали су да су смртно увређени. Клелиjа погледа Фабриса, и оваj je поглед, и против њене воље, казивао своjу љубав коjа jу je бацала у очаjање.

«Мислите ли, изгледало je да каже Фабрису, да ћу наћи срећу у раскошноj палати коjа се спрема за мене? Моj ми отац стално понавља како сте сиромашни као и ми. Боже моj! с каквом бих срећом делила с вама то сиромаштво! Али, на жалост! ми никад више не треба да се видимо.«

Клелиjа ниjе имала снаге да употреби азбуку; гледаjући Фабриса, осети да jоj je зло и паде на jедну столицу краj прозора. Глава jоj je лежала на прозорском наслону; и како je хтела да га гледа до последњег тренутка, лице jоj je било окренуто Фабрису, коjи га je могао цело видети. Кад je после неколико тренутака отворила очи, први jоj je поглед био упућен Фабрису; она опази сузе у његовим очима, али су ове сузе биле последица неизмерне среће: видео je да га Клелиjа ниjе заборавила. Ово двоjе младих остадоше неко време као очарани гледаjући jедно у друго. Фабрис се усуди да, као пратећи себе на гитари, отпева неколико импровизованих речи коjе су казивале: »Вратио сам се у затвор да бих вас поново видео; сад ће ми судити.«.

Ове речи као да су пробудиле сву врлину Клелиjину; она брзо устаде, сакри очи и наjживљим покретима покуша да му обjасни да не треба никад више да га види; то je обећала Богородици, а погледала га je из заборава. Како се Фабрис усуђивао и даље да изражава своjу љубав, Клелиjа побеже расрђена, заклињући се самоj себи да га никад више неће видети, jер су то биле тачно речи њеног заветовања Богородици: »Моjе га очи никад више неће видети.« Ове речи беше исписала на jедном парчету хартиjе, коjе jоj je стриц Чезаре допустио да спали на олтару у тренутку приношења жртве за време службе.

Али, поред свих заклетви, Фабрисово присуство у кули Фарнезе вратило je Клелиjу на њен раниjи начин живота. Обично je проводила све своjе дане сама у своjоj соби. Чим je дошла к себи од непредвиђеног узбуђења коjе jу je обузело кад je угледала Фабриса, почела je обилазити палату и, тако рећи, обнављати познанство са свима своjим потчињеним приjатељима. Jедна врло брбљива старица, запослена у куjни, рече jоj таjанствено:

— Овог пута господар Фабрис неће изићи из тврђаве. — Неће учинити погрешку да прескаче преко зидова, рече Клелиjа; али ће изићи на врата, ако

буде ослобођен. — А jа вам кажем и понављам Вашоj Екселенциjи да ће изићи из тврђаве само с ногама

напред. Клелиjа страшно пребледе, што старица примети и сместа престаде са своjом говорљивошћу.

Она рече у себи да je била несмотрена што се тако изразила пред гувернеровом ћерком, чиjа ће дужност бити да свакоме каже како je Фабрис умро од болести. Враћаjући се у своjу собу, Клелиjа срете тамничког лекара, jедног честитог и страшљивог човека, коjи jоj врло збуњено рече да je Фабрис тешко болестан. Клелиjа се jедва држала на ногама; она свуда поче тражити свога стрица, доброг опата дон Чезара, и наjзад га нађе у капели где се топло молио богу; лице му je било сасвим пренеражено. Зазвоните за ручак. За столом браћа не проговорите ни речи између себе; само пред краj jела гувернер упути брату неколико врло осорних речи. Оваj погледа слуге, коjе изиђоше.

— Генерале, рече дон Чезаре гувернеру, част ми je известити вас да ћу напустити тврђаву: даjем оставку на своj положаj.

— Браво! брависимо! да ме учините сумњивим! А зашто, молићу? — Моjа ми савест то налаже. — Ви сте прави поп! ништа се не разумете у питањима части. »Фабрис je умро, рече у себи Клелиjа; отровали су га о ручку или ће то учинити сутра.« Она

одjури у птичиjу собу, решена да пева пратећи се на пиjану. «Исповедићу се, рече у себи, и опростиће ми се што сам погазила своj завет да спасем живот jедног човека.« Колико се запрепастила кад je, дошавши у птичjу собу, видела да су капци замењени даскама притврђеним за гвоздене решетке! Изван себе, она по куша да опомене затвореника са неколико речи коjе je више викала но певала. Ниjе било никаквог одговора: мртва тишина владала je y кули Фарнезе. »Свршено jе«, помисли. Она сиђе као изван себе, затим се поново попе да узме оно мало новаца што je имала и мале брилиjантске минђуше; узгред узе и комад хлеба коjи je остао од ручка и коjи je био оставлен у орману за jело. »Ако je jош жив, дужност ми je да га спасем.» Она се охоло упути малим вратима на кули; ова су врата била отворена и тек што je било доведено осам воjника у собу са стубовима у приземљу. Клелиjа смело погледа ове воjнике; намеравала je да се обрати нареднику коjи им je био старешина; оваj ниjе био ту. Клелиjа похита на мале Гвоздеве степенице коjе су се увиjале око jедног стуба; воjници су je гледали врло зачућено, али се, jамачно због њеног шала од чипака и њеног



шешира, не усудише да jоj ишта кажу. На првом спрату ниjе било никога; али кад je дошла на друга, на уласку у ходник коjи je, ако се читалац сећа, био затворен са троjа врата од гвоздених решетака и коjи je водно у Фабрисову собу, нађе jедног непознатог тамничара коjи jоj преплашено рече:

— Ниjе jош ручао. — Знам, рече Клелиjа достоjанствено. Оваj се човек не усуди да je заустави. Двадесет корака даље Клелиjа нађе на првоj од шест

дрвених степеница коjе су водиле у Фабрисову собу другог тамничара, врло старог и врло црвеног, коjи je седео и коjи jоj одлучно рече:

— Госпођице, имате ли допуштење од гувернера? — Зар ме не познаjете? Клелиjа je y том тренутку осећала натприродну снагу, била je као изван себе. »Спасавам свога

мужа«, говорила je y себи. Док je стари тамничар узвикивао: — Али, моjа ми дужност не допушта... — Клелиjа се брзо

попе уз шест степеница; она jурну на врата: огроман кључ био je у брави: била jоj je потребна сва снага да га обрне. У таj мах стари тамничар, упола пиjан, ухвати je за доњи краj хаљине; она живо уђе у собу, затвори врата поцепавши хаљину, и како их je тамничар гурао да уђе за њом, она навуче резу коjа jоj je била под руком. Погледа по соби и виде Фабриса, коjи je седео за jедним врло малим столом на коме je био ручак. Она jурну на сто, претури га и, шчепавши Фабриса за руку, рече му:

— Да ниси jео? Ово ословљавање са ти усхити Фабриса. У своjоj збуњености, Клелиjа први пут беше

заборавила на женску смерност и откривала je своjу љубав. Фабрис je баш хтео да почне кобни ручак; он je узе у загрљаj и обасу je пољупцима. »Оваj

ручак je био отрован, помисли; ако jоj кажем да га нисам jео, вера ће повратити своjа права и Клелиjа ће побећи. Напротив, ако ме буде гледала као самртника, успећу да ме не оставља.

Она жели да нађе какво средство да раскине мрску удаjу, и случаj нам га пружа: тамничари ће се искупити, обиће врата, и пући ће таква брука да ће се маркиз Крешенци можда уплашити и одустати од брака.»

За време ћутања, коjе je било испуњено овим размишљањима, Фабрис осети да Клелиjа већ покушава да се извуче из његовог загрљаjа.

— Jош не осећам болове, рече jоj, али ће ме они убрзо оборити пред твоjе ноге; помози ми да умрем.

— Ох! моj jедини приjатељу! рече му Клелиjа, и jа ћу умрети с тобом. Она га je грчевито стезала у своме наручjу.

Била je тако лепа, упола обучена и у стању тако велике страсти, да Фабрис не могаде одолети готово нехотичном покрету. Ниjе наишао ни на какав отпор.

У заносу страсти и племенитости, коjи наилази после врхунца среће, он jоj не размишљаjући рече:

— Не треба да недостоjна лаж укаља прве тренутке наше среће: да ниjе било твоjе одважности, jа бих већ био леш или бих се превиjао у ужасним мукама, али баш сам хтео да почнем jести кад си ти ушла и нисам ни дарнуо ова jела.

Фабрис се дуже задржао на овим страшним сликама да би отклонио гнев коjи je већ читао у Клелиjиним очима. Она га je глодала неколико тренутака, борећи се са два силна и супротна осећања, а затим му паде на груди. У ходнику се чула велика граjа, троjа гвоздена врата отварала су се и затварала с трескањем, говорило се с виком.

— Axl да имам оружjе! узвикну Фабрис; али сам га морао дати да би ме пустили унутра. Зацело долазе да ме дотуку. Збогом, Клелиjо моjа, jа благосиљам смрт, jер ми je донела срећу.

Клелиjа га пољуби и даде му jедан мали нож са дршком од слонове кости, чиjе сечиво ниjе било дуже од сечива jедног перореза.

— Не даj да те убиjу, рече му, и брани се до последњег тренутка; ако моj стриц опат чуjе граjу, он je храбар и честит човек, он ће те спасти; jа идем да им говорим.

Рекавши ово, похита вратима. — Ако те не убиjу, рече му са жаром, држећи резу од врата и окренувши главу к њему, не

узимаj никакво jело, боље ти je умрети од глади. Оваj хлеб носи увек уза се. Граjа се приближавала; Фабрис силом уклони Клелиjу, заузе њено место поред врата и,

отворивши их у наjвећоj љутини, излете на дрвено степениште од шест степеница. У руци je имао мали нож са дршком од слонове кости и умало њиме не прободе блузу генерала Фонтане, кнежевог ађутанта, коjи живо узмаче, вичући преплашено:

— Та jа долазим да вас спасем, господине дел Донго. Фабрис се поново попе уз шест степеница и рече у себи: «Фонтана долази да ме спасе«;

затим, враћаjући се генералу на дрвеним степеницама, хладно се обjасни с њим. Дуго га je молио да му опрости због поступка изазваног гневом:

— Хтели су да ме отруjу, оваj ручак преда мном отрован je; jа сам био толико паметан да га не



дирнем, али ћу вам признати да ми се оваj начин ниjе допао! Кад сам чуо како се пењете, помислио сам да долазе да ме дотуку ножевима. ... Господине генерале, jа вас молим за наређење да нико не улази у моjу собу; уклонили би отров, а наш добри кнез треба све да зна.

Генерал, врло блед и сасвим збуњен, издаде ову наредбу врлим тамничарима коjи су ишли за њим; ови људи, посрамљени што je отров откривен, пожурише да сиђу; сишли су први, тобоже да не задржаваjу на тако тесним степеницама кнежевог ађутанта, а у ствари да побегну и да се изгубе. На велико чућење генерала Фонтане, Фабрис се задржа добрих четврт часа на малим гвозденим степеницама око стуба у приземљу; хтео je да да Клелиjи времена да се сакриjе на првом спрату.

После више безумних корака, воjвоткиња беше успела да се пошаље генерал Фонтана у тврђаву; успела je случаjно. Кад je оставила грофа Моску, врло узнемиреног као и она, одjурила je у двор. Кнегиња, коjа je осећала нарочиту одвратност према енергиjи, сматраjући je за нешто простачко, помислила je да je воjвоткиња сишла с ума и ниjе изгледала нимало расположена да предузме за њу какав нарочити корак. Воjвоткиња, изван себе, била je сва обливена сузама и сваки час je понављала:

— Али, госпођо, кроз четврт часа Фабрис ће умрети од отрова. Видећи савршену равнодушност кнегињину, воjвоткиња се избезуми од бола. Она не дође на

ону моралну мисао коjа не би измакла жени васпитаноj у jедноj од оних религиjа на северу, коjе допуштаjу лично испитивање савести: »Прва сам употребила отров и умрећу од отрова.« У Италиjи овакве мисли, у страсним тренуцима, изгледаjу неукусне, као што би у Паризу, у оваквоj прилици, изгледао неукусан какав каламбур.

Воjвоткиња, у очаjању, одважи се да оде у салон у коме je био маркиз Крешенци, на служби тог дана. По воjвоткињином повратку у Парму, оваj jоj беше топло захвалио за место почасног витеза на коjе, да ниjе ње било, не би никада могао рачунати. Уверавања о безграничноj оданости нису изостала с његове стране. Воjвоткиња му приђе са овим речима:

— Раси ће да отруjе Фабриса коjи je y тврђави. Метните у џеп комад чоколаде и боцу воде коjе ћу вам дати; попните се у тврђаву и повратите ми живот изjавивши генералу Фабиjу Конти да ћете раскинута веридбу с његовом ћерком ако вам не допусти да лично предате Фабрису ту воду и ту чоколаду.

Маркиз пребледе и његово лице, место да га ове речи оживе, показа наjгрубљу забуну; он ниjе могао да веруjе у тако страшан злочин у толико моралноj вароши као што je Парма, у коjоj je владао jедан тако велики кнез, итд.; и jош je ове отужне ствари говорио лагано. Jедном речjу, воjвоткиња je нашла човека честитог, али не може бити слабиjег, и коjи ниjе у стању да се одлучи да нешто предузме. После двадесет сличних фраза, испрекиданих нестрпљивим узвицима госпође Сансеверине, он дође на jедну особиту мисао: заклетва коjу je положио као почасни витез ниje му допуштала да се меша у ствари уперене против владе.

Ко би могао да замисли страву и очаjање воjвоткиње, коjа je осећала како време лети? — Али, бар отидите до гувернера; кажите му да ћу до самог пакла гонити Фабрисове убице!... Очаjање je повећало воjвоткињину природну речитост, али сав оваj жар само je jош више

плашио маркиза и удвостручавао његову неодлучност; после jедног часа био je мање расположен да нешто уради но у првом тренутку.

Ова несрећна жена, коjа je доспела до краjњих граница очаjања, осећаjући да гувернер не би ништа одбио jедном тако богатом зету, паде чак на колена пред њим; маркижева малодушност као да се тад jош повећа; пред овим необичним призором побоjа се да се и сам несвесно не компромитуjе; али се догоди нешто чудновато: маркиза, коjи je, y ствари, био добар човек, гануше сузе и клечање jедне жене тако лепе и, нарочито, тако моћне.

»И jа сам, овако велики племић и овако богат, рече у себи, можда ћу jеднога дана бити на коленима пред каквим републиканцем!« Маркиз се заплака, и наjзад се споразумеше да га воjвоткиња, као велика коморкиња, приjави кнегињи, коjа би му дала допуштење да преда Фабрису jедну малу котарицу за коjу би рекао да не зна шта je y њоj.

Уочи тог дана, пре него што je воjвоткиња сазнала за безумии одлазак Фабрисов у тврђаву, представљена je y двору комедиjа dell' arte, и кнез, коjи je y век за себе задржавао да игра улоге љубавника с воjвоткињом, био je тако страстан говорећи jоj о љубави да би изгледао смешан кад би у Италиjи заљубљен човек или кнез то уопште могао бити.

Кнез, врло стидљив, али узимаjући увек врло озбиљно све што се тиче љубави, срете у jедном ходнику двора воjвоткињу, коjа je сасвим збуњеног маркиза Крешенциjа водила кнегињи. Њега je тако изненадила и засенила лепота пуна узбуђења, коjу je очаjање давало великоj коморкињи да се, први пут у своме животу, показа одлучан. Jедним заповедничким покретом отпусти маркиза и стаде по свима правилима изjављивати љубав воjвоткињи. Ову изjаву без сумње je одавно био саставио, jер je y њоj било доста паметних ствари.

— Кад ми већ обзири мога положаjа забрањуjу врхунац среће да се оженим са вама, заклећу вам се светим причешћем да се нећу никада оженити без вашег писменог допуштења. Jа сам свестан тога да због мене губите руку првог министра, човека мудрог и врло љубазног; али њему je педесет и



шест година, а мени свега двадесет и две. Чини ми се да бих вам нанео увреду и заслужио ваше одбиjање кад бих вам говорио о користима коjе немаjу ничега заjедничког с љубављу; али све што полаже на новац у моме двору говори с дивљењем о доказима љубави коjе вам гроф пружа, стављаjући вам на располагање све што има. Jа бих био пресрећан да се у томе угледам на њега. Ви ћете боље употребит моjу имовину но jа сам и имаћете на потпуном располагању годишњу суму коjу моjи министри предаjу управнику крунских добара; тако ћете ви, госпођо воjвоткињо, одлучивати колико ћу моћи трошити сваког месеца.

Воjвоткиња je налазила да све ове поjединости траjу сувише дуго; опасност у коjоj се Фабрис налазио цепала jоj je срце.

— Ви, дакле, не знате, Светлости, узвикну она, да у овом тренутку труjу Фабриса у вашоj тврђави! Спасите га и веруjем све!

Склоп ове реченице био je потпуно неспретан. На саму реч отров сва топлина и сва искреност коjе je оваj jадни морални кнез уносио у оваj разговор ишчезнуше за трен ока; воjвоткиња опази ову погрешку тек кад je било доцкан поправити je и њено се очаjање jош више повећа, што je изгледало немогућно. »Да нисам поменула отров, рече у себи, пустио би Фабриса на слободу ... Ох, драги Фабрисе, додаде, суђено je, дакле, да ти jа прободем срце своjим глупостима!»

Воjвоткињи je требало много времена и кокетериjе да врати кнеза на његове изjаве страсне љубави, али он оста веома уплашен. Сад je само разум говорио из њега; душу му беше следила пре свега помисао на отров; а затим она друга помисао, исто толико неприjатна колико je прва била страшна: »У моjоj се држави даjе отров а да jа о том ништа не знам. Раси хоће, дакле, да ме осрамоти у очима Европе! Бог зна шта ћу читати идућег месеца у париским новинама!«

Одjедном душа овог младог човека, тако стидљивог, умукну и његов ум дође на jедну мисао. — Драга воjвоткињо! ви знате колико сам вам одан. Ваше ужасне мисли о отрову нису

основане, надам се, али су ме ипак забринуле; због њих сам готово заборавио за тренутак на љубав коjу осећам према вама, jедину коjу сам у свом животу осетио. Знам да нисам довољно љубазан; jа сам jедно заљубљено дете; али, наjзад, ставите ме на испит.

Кнез je падао у ватру док je говорио. — Спасите Фабриса и веруjем све! Нема сумње, мене заноси безуман страх jедне материнске

душе; али, пошаљите сместа у тврђаву по Фабриса да га видим. Ако je jош у животу, пошаљите га из двора у варошки затвор, где ће остати читаве месеце, ако Ваша Светлост захтева, до дана суђења.

Воjвоткиња виде са очаjањем да се кнез, место да jедном речи прихвати овако просту ствар, натмурио; био je врло црвен, посматрао je воjвоткињу, а затим je оборио очи и лице му je пребледело.

Мисао о отрову, изнета у незгодан час, изазвала je y њему мисао достоjну његова оца или Филипа II, али се не усуђиваше да je изрази.

— Слушаjте, госпођо, рече jоj наjзад као с усиљавањем и гласом врло мало љубазним, ви ме презирете као неко дете, и чак као неко створење коjе нема ничега отменог; зато ћу вам рећи jедну страшну ствар, али коjа ми je y овом гренутку пала на ум због велике и искрене љубави коjу осећам према вама. Кад бих ма и наjмање поверовао у отров, jа бих већ учинио шта треба, то би ми дужност налагала; али у вашоj молби jа видим само jедну страсну ћуд, чиjу важност, молим вас за допуштење да то кажем, можда не видим. Ви хоћете да урадим нешто не питаjући своjе министре, jа коjи владам тек од пре три месеца! Молите ме да учиним jедан велики изузетак од мог уобичаjеног реда, коjи, признаjем то, сматрам врло разложним. Ви сте, госпођо, овде у овом тренутку неограничени владар и даjете ми наде у оно што je за мене све и сва; али кроз jедан час, кад то уображење о отрову, кад та мора буде ишчезла, моjе присуство биће вам неприjатно, пашћу код вас у немилост, гоcпoђо. Зато ми je потребна ваша заклетва: закуните ми се, госпоћо, да ћу, ако вам Фабрис буде враћен жив и здрав, за три месеца од данас до бити од вас све што моjа љубав може пожелети као наjвећу срећу; ви ћете осигурати срећу целог мог живота ако ми ставите на распологање jедан час вашег и будете потпуно моjа.

У том тренутку сат на двору изби два часа. »Ах! можда je већ доцкан«, помисли воjвоткиња. — Кунем вам се! узвикну она с унезвереним очима. На то кнез сместа постаде друга човек; он одjури на краj ходника где се налазио ађутантски

салон. — Генерале Фонтана, одjурите у тврђаву у наjвећем трку, попните се што можете брже у собу

у коjу je затворен г. дел Донго и доведите ми га; треба да говорим с њим кроз двадесет минута, и кроз петнаест ако je могуће.

— Ах! генерале, узвикну воjвоткиња коjа je ишла за кнезом, jедан минут може бити судбоносан по моj живот. По jедном извештаjу, коjи je без сумње лажан, постоjи опасност да Фабрис буде отрован; чим будете на домету гласа, викните му да не jеде. Ако je већ jео, даjте му нешто за повраћање, кажите да jа то захтевам, употребите силу ако устреба; кажите му да идем за вама и будите уверени да ћу вам бити обавезна целог свог живота. — Госпођо воjвоткињо, коњ ми je оседлан, сматраjу ме за доброг jахача, одjурићу у трку, бићу у тврђави осам минута пре вас.



— А jа, госпођо воjвоткињо, узвикну кнез, jа вас молим да ми поклоните четири минута од тих осам.

Ађутант беше ишчезао; то je био човек коjи je jедино био способан да добро jаше. Чим je затворио врата за собом, млади кнез, коjи je, изгледа, имао душевне jачине, узе воjвоткињу за руку.

— Будите тако добри, госпоћо, рече jоj с љубављу, да пођете са мном у капелу. Воjвоткиња, први пут збуњена у своме животу, пође за њим без речи. Кнез и она пређоше

живо целу дужину великог дворског ходника, пошто се капела налазила на другом краjу. Кад су ушли у капелу, кнез клече готово исто толико пред воjвоткињу колико пред олтар.

— Поновите заклетву, рече страсно; да сте били праведни, да ми оваj несрећни кнежевски положаj ниjе шкодио, ви бисте ми из сажаљења према моjоj љубави допустили оно што ми сад дугуjете, jер сте се заклели.

— Ако видим Фабриса неотрованог, ако кроз осам дана буде jош у животу, ако га Његова Светлост наименуjе за помоћника и будућег наследника архиепископа Ландрианиjа, моjу част, моjе женско достоjанство, све ћу бацити под ноге и припашћу Његовоj Светлости.

— Али, драга приjатељице, рече кнез боjажљиво и нежно у исти мах, што je изгледало врло смешно, jа се боjим какве преваре коjу не разумем и коjа би могла уништити моjу срећу; умро бих од бола. Ако ми архиепископ изнесе какав од оних црквених разлога коjи развлаче ствари годинама, шта ће бити са мном? Ви видите да сам jа сасвим искрен; да ви према мени нисте помало jезуита?

— Не, искрено: ако Фабрис буде спасен, ако га, силом своjе власти, поставите за помоћника и будућег архиепископа, лишићу се части и бићу ваша. Ваша Светлост обавезуjе се да стави: одобрава се на молби коjу ће вам монсењер архиепископ поднети од данас за осам дана.

— Потписаћу вам празан лист хартиjе; владаjте нада мном и над моjом државом, узвикну кнез обливен руменилом среће и стварно изван себе.

Он затражи и другу заклетву. Био je тако узбућен да je заборавио на стидљивост коjа му je била толико урођена и у овоj дворскоj капели, у коjоj су били сами, тихим гласом рече воjвоткињи ствари коjе би, изговорене три дана раниjе, сасвим измениле мишљење коjе je имала о њему. Али je и код ње очаjање, коjе je проузроковала опасност у коjоj се Фабрис налазио, уступило место гнушању због обећања коjе jоj je изнуђено.

Воjвоишња je била врло узруjана због овога што je учинила. Што jош ниjе осећала страшну горчину изговорених речи, то je зато што je сву своjу пажњу била обратила да сазна да ли генерал Фонтана може на време стићи у тврђаву.

Да би се опростила безумно нежних речи овог детета и да би променила мало ток разговора, она похвали jедну чувену слику Пармиђанову изнад главног олтара капеле.

— Будите тако добри и допустите ми да вам je пошаљем рече кнез. — Примам, одговори воjвоткиња; али дозволите ми да пођем у сусрет Фабрису. Сасвим збуњена, рече своме кочиjашу да потера коње у галопу. На мосту градског шанца

срете генерала Фонтану и Фабриса, коjи су излазили пешице. — Да ниси jео? — Нисам, чудом неким. Воjвоткиња се обисну о врат Фабрису и паде у несвест коjа je траjала читав час, и прво

изазвала боjазан за њен живот, а затим за њен ум. Гувернер Фабио Конти беше пребледео од гнева кад je угледао генерала Фонтану; толико je

одуговлачио да поступи по кнежевоj заповести да се ађутант, коjи je претпостављао да ће воjвоткиња заузети место свемоћне љубазнице, наjзад, наљутио. Гувернер je рачунао да развуче Фабрисову болест два-три дана, »а сад ће генерал, рече у себи, коjи je дворски човек, наћи тог безобразника како се превиjа у боловима коjи ме свете за његово бекство.»

Фабио Конти, врло замишљен, заустави се у стражари у приземљу куле Фарнезе, из коjе je пожурио да удаљи воjнике; ниje хтео сведоке за призор коjи ће наступити. Пет минута доцниjе запањио се од чуда кад je чуо Фабрисов глас и видео овога како, чио и весео, описуjе затвор генералу Фонтани. Он се изгуби.

Фабрис се показа прави џентлмен приликом састанка с кнезом. Пре свега, никако ниjе хтео да изгледа као дете коjе се плаши ни од чета. Кнез га je благонаклоно питао како се осећа.

— Светлости, као човек коjи je мртав гладан, пошто, срећом, нисам ни доручковао ни ручао. Пошто je имао част захвалити кнезу, он замоли за допуштење да се види са архиепископом

пре него што оде у варошки затвор. Кнез беше страшно пребледео кад je y његову детињу главу ушла мисао да отров ниjе просто уображење воjвоткињино. Запет овом страшном мишљу, он ниjе у први мах одговорио на Фабрисову молбу да се види са архиепископом: зато je сматрао за дужност да великом љубазношћу поправи своjу расеjаност.

— Изиђите сами, господине, прођите улицама моje престонице без икакве пратње. Око десет или jеданаест часова отићи ћете у затвор, у коме, надам се, нећете остати дуго.

Сутрадан по овом великом дану, наjзначаjниjем у његовом животу, кнез je замишљао да je мали Наполеон; читао je био негде да je овог великог човека волело неколико лепих жена на његовом



двору. Кад je већ замишљао да je Наполеон по успеху код жена, сети се да je то био и пред пушчаним мецима. Срце му je jош било раздрагано чврстином његова поступања са воjвоткињом. Свест да je извршио нешто тешко начинила га je сасвим другим човеком за петнаест дана; постао je осетљив за племените мисли, показивао je извесну jачину духа.

Тог дана прво je спалио грофовску повељу спремљену за Расиjа, коjа je већ месец дана лежала на његовом столу. Сменио je генерала Фабиjа Конти и затражио од пуковника Лангеа, његовог наследника, праву истину о отрову. Ланге, честит воjник, Пољак, заплаши тамничаре и рече кнезу да су хтели отровати доручак г. дел Донга, али je требало посветити у ствар одвећ велики броj личности; предузете су биле боље мере за ручак и, да ниjе дошао генерал Фонтана, г. дел Донго био би изгубљен. Кнез се запрепасти; али како je стварно био веома заљубљен, била му je утеха што je могао рећи себи: »И тако, стварно сам спасао живот г. дел Донга, и воjвоткиња неће смети погазити реч коjу ми je дала.» Он дође на другу jедну мисао: »Моj je занат много тежи но што сам мислио; цео свет признаjе да je воjвоткиња необично паметна жена; политика je овде у складу са моjим срцем. Било би за мене божанствено кад би хтела бити моj први министар.«

Увече, кнез je био толико љут због ужаса коjи je открио да ниjе хтео учествовати у комедиjи. — Био бих пресрећан, рече воjвоткињи, кад бисте хтели владати моjом државом као што

владате моjим срцем. Да почнем, казаћу вам како сам провео данашњи дан. И он jоj исприча врло тачно: спаљивање Расиjеве грофовске повеље, наименовање Лангеа,

његов извештаj о отрову, итд., итд. — Jа имам врло мало искуства за владање. Гроф ме понижава своjим шалама; шали се чак и

на седницама министарског савета; а у друштву говори ствари чиjу ћете истинитост оспорити; каже да сам дете с коjим ради шта хоће. И кад je неко кнез, госпођо, ипак je човек, и те га ствари љуте. Да бих доказао да су причања г. Моске претерана, натерали су ме да узмем за министра оног опасног неваљалца Расиjа, и ето таj генерал Конти мисли да je оваj jош моћан и зато не сме да призна да су га он или госпођа Раверси склонили да смакне вашег братанца; дошло ми je да просто предам суду генерала Фабиjа Конти; судиjе би виделе да ли je крив за покушаj тровања.

— Али, кнеже, зар ви имате судиjе? — Како! рече кнез зачуђен. — Ви имате учене правнике коjи иду улицама озбиљног лица; али они ће увек судити како

жели странка коjа преовлађуjе на вашем двору. Док je млади кнез, згранут, говорио речи коjе су много више одавале његову безазленост но

његову оштроумност, воjвоткиња je говорила у себи: »Иде ли ми у рачун да допустим да Конти изгуби част? Зацело не, jер би тада удаjа његове кћери за оно честито ништавило, маркиза Крешенциjа била немогућна.«

О овоме се заподену бескраjан разговор између воjвоткиње и кнеза. Кнез je био задивљен. За љубав удаjе Клелиjе Конти за маркиза Крешенциjа, али под овим изричним условом коjи je

љутито саопштио бившем гувернеру, кнез га je помиловао за покушаj тровања; али по савету воjвоткињином прогнао га je до удаjе његове кћери. Воjвоткиња je мислила да не воли више Фабриса љубављу, али je, ипак, ватрено желела удаjу Клелиjе Конти за маркиза; у томе je налазила неодређену наду да ће мало - помало престати Фабрисова повученост.

Кнез, ван себе од среће, хтео je то вече да смени са скандалом министра Расиjа. Воjвоткиња му рече, смеjући се:

— Знате ли jедну Наполеонову реч? Човек коjи се налази на високом месту и кога цео свет гледа, не сме допустити себи пренагљене покрете. Али, већ je сувише касно, оставимо послове за сутра.

Хтела je да добиjе времена да пита за мишљење грофа, коме je врло верно испричала цео разговор на забави, изостављаjући, наравно, кнежеве честе алузиjе на обећање коjе jоj je загорчааало живот. Воjвоткиња je замишљала да учини себе тако неопходном да би могла добити неограничено одлагање изjављуjући кнезу: »Ако будете толико сурови да ме натерате на то понижење, коjе вам никад нећу опростити, сутрадан ћу напустите вашу државу.«

Кад га je воjвоткиња запитала за мишљење о Расиjевоj судбини, гроф се држао филозовски: генерал Фабио Конти и Раси отишли су на пут у Пиjемонт.

Jедна необична тешкоћа искрсла je y Фабрисовој парници: судиjе су хтеле да га ослободе акламациjом, и то jош на првом већању; гроф je морао употребити претњу да би парница траjала бар осам дана и да би се судиjе потрудиле да саслушаjу све сведоке. »Ови су људи увек исти«, рече он у себи.

Сутрадан по своме ослобоћењу Фабрис дел Донго заузе, наjзад, место помоћника доброга архиепископа Ландрианиjа. Истог дана кнез je потписао потребна документа да Фабрис буде наименован за помоћника с правом наследства архиепископске столице, и за непуна два месеца заузео je ово место.

Цео свет je честитао воjвоткињи на озбиљном држању њенога братанца; у ствари, оваj je био у очаjању. Одмах сутрадан по његовом ослобођењу, за коjим je дошло смењивање и прогонство



генерала Фабиjа Конти и висока милост воjвоткиње, Клелиjа се беше склонила код грофице Контарини, своjе тетке, жене врло богате и старе, коjа се jедино бринула за своjе здравље. Клелиjа je могла видети Фабриса; али неко коjи би познавао њено раниjе заузимање и видео je како се сад понаша, могао би помислити да je с престанком опасности за човека кога je волела престала и њена љубав према њему. Фабрис je не само пролазио што je чешће могао, колико пристоjност допушта, поред палате Контарини, него je после нечувених мука успео да наjми jедан мали стан према прозорима првог спрата. Jедном приликом Клелиjа случаjно беше пришла прозору да види неку литиjу, али се сместа повуче као престрављена: беше спазила Фабрисa, y црном оделу, али као врло сиромашног радника, како je гледао са jедног прозора овог бедног стана са окнима од масне хартиjе као у његовоj соби у кули Фарнезе. Фабрис би волео да може себе убедити да га Клелиjа избегава због немилости у коjу je пао њен отац и коjу je jавно мнење приписивало воjвоткињи, али му je врло добро био познат други jедан узрок овог удаљавања и ништа га ниjе могло ослободити његове меланхолиjе.

Он ниjе марио ни за своjе ослобођење, ни за ступање у лепу службу, прву коjу je имао да врши у своме животу, ни за своj лепи положаj у друштву, наjзад ни за ревносна подворења свих свештеника и свих богомољаца у диjецези. Дивни стан коjи je имао у палати Сансеверина ниjе му више био довољан. На своjе особито задовољство воjвоткиња je била принуђена да му уступи цео друга спрат своjе палате и два лепа салона на првом, коjи су вечито били пуни личности што су чекале на тренутак да учине своjе подворење младоме архиепископовом помоћнику. Одредба о будућем наслеђу архиепископске столице учинила je y земљи невероватан утисак; сад су истицали као Фабрисове врлине сва своjства његова карактера, коjа су раниjе толико саблажњавала jадне и глупе дворане.

За Фабриса je био велики филозофски наук да буде потпуно равнодушан према свима овим почастима и много несрећниjи у овом величанственом стану са десет момака у ливреjи но што je био у дашчаноj соби и кули Фарнезе, окружен одвратним тамничарима и у сталном страху за живот. Његова маjка и његова сестра воjвоткиња В... коjе су дошле у Парму да га виде у његовоj слави биле су изненађење његовом дубоком тугом. Маркиза дел Донго, сад наjмање романтична међу женама, толико се поплашила да je мислила да су му у кули Фарнезе давали какав отров са спорим деjством. Поред све своjе уздржљивости, мислила je да треба да му говори о овоj тако необичноj тузи, и Фабрис je одговорио само сузама.

Многоброjне користи, последице његовог сjаjног положаjа, само су изазивале у њему незадовољство. Његов брат, та суjетна душа заражена наjодвратниjом себичношћу, послао му je писмо као неку готово званичну честитку и у њему приложио упутницу на педесет хиљада франака да би могао, писао je нови маркиз, да купи коње и кола достоjне његова имена. Фабрис посла ову суму своjоj млађоj сестри коjа je била рђаво удата.

Гроф Моска беше наручио да се лепо преведе на италиjански генеалогиjа фамилиjе Валсера дел Донго, коjу je некад, на латинском, обjавио пармски архиепископ Фабрис. Штампао jу je врло раскошно, напоредо с латинским текстом; бакрорези су били приказани дивним литографиjама коjе су рађене у Паризу. Воjвоткиња je хтела да леп Фабрисов портрет буде ставлен поред портрета некадашњег архиепископа. Оваj превод штампан je као Фабрисово дело израђено за време његовог првог тамновања. Али, све je било уништено код нашег jунака, чак и суjета тако урођена човеку; он не хтеде да прочита ни jедну страну овог дела коjе je њему приписивано. Његов положаj у друштву приморао га je да jедан дивно повезан примерак однесе кнезу, коjи je сматрао да му дугуjе одштету за свирепу смрт коjоj je био тако близу и одобрио му Слободан улазак у његову собу, милост коjа je давала права на титулу Екселенциjа.

XXVI

Jедини тренуци када je Фабрис имао неког изгледа да се ослободи своjе дубоке туге били су они коjе je проводио скривен иза jедног стакленог окна, коjим je заменио окно од масне хартиjе на прозору свога стана прекопута палате Контарини, у коjу се Клелиjа беше склонила; оно мало пута што jу je видео откако je изишао из тврђаве био je дубоко ожалошћен приметном променом коjа му je изгледала рђав знак. Откако je погрешила, Клелиjино лице добило je нешто отмено и веома озбиљно; рекао би човек да jоj je тридесет година. У овоj тако необичноj промени Фабрис je видео одсев неке чврсте одлуке. »Свакога тренутка, мислио je, она се заклиње самоj себи да ће остати верна завету датом Богородици и да ме никад неће видети.«

Фабрис je само донекле погађао Клелиjину несрећу; она je знала да се њен отац, коjи je пао у дубоку немилост, може вратити у Парму и поjавити на двору (без кога je живот за њега био немогућан) тек на дан њене удаjе за маркиза Крешенциjа; зато je писала оцу да жели ову удаjу. Генерал се тада налазио у Турину, болестан од туге. У ствари, Клелиjа je због ове крупне одлуке била остарила за десет година.

Она je врло добро видела да Фабрис има jедан прозор прекопута палате Контарини, али je била тако несрећна да га види свега jеданпут; чим би спазила главу или облик човека коjи би лично



мало на њега, сместа je затварала очи. Њена дубока побожност и уздање у Богородичину помоћ били су jоj досад jедина утеха. Болело jу je што не осећа никакво поштовање према своме оцу; њен будући муж изгледао jоj je право ништавило и на висини осећања отменога света; наjзад, обожавала je човека кога ниjе требало никад да види и коjи je, међутим, имао право на њу. Све ово личило jоj je на потпуну несрећу, и признаjемо да je имала право: после своjе удаjе требало би да живи на две стотине миља од Парме.

Фабрису je била позната Клелиjина велика скромност; знао je колико би jоj био неприjатан сваки необичан поступак коjи би се препричавао, ако би се за њега сазнало. При свем том, нагнан своjом претераном меланхолиjом и Клелиjиним погледима коjи су га стално избегавали, он покуша да придобиjе двоjицу слугу госпође Контарини, њене тетке. Jедног дана, пред саму ноћ, обучен као неки паланчанин, Фабрис дође пред врата палате где га je чекао jедан од придобиjених слугу; он се приjави као да долази из Турина и да доноси за Клелиjу писма од њенога оца. Слуга однесе његову поруку и одведе га у jедно огромно предсобље на првом спрату палате. Ту je Фабрис провео наjнеспокоjниjе четврт часа у своме животу. Ако би га Клелиjа одбила, за њега ниjе више било наде на спокоjство. »Да бих учинио краj досадним бригама коjе ми je натоварило моjе ново звање, лишићу цркву jедног рђавог свештеника и под неким измишљеним именем склонићу се у какав картузиjански манастир.« Наjзад, слуга дође и jави му да je госпођица Клелиjа Конти вољна да га прими. Одважност сасвим напусти нашег jунака; умало ниjе пао од страха пењући се уз степенице на други спрат.

Клелиjа je седела за jедним малим столом на коме je била само jедна свећа. Чим je познала прерушеног Фабриса, она побеже и сакри се у дно салона.

— Тако се ви старате о мом спасењу! довикну му она криjући лице рукама. Ви, међутим, знате да сам се, кад ми je отац био на самрти од отрова, заветовала Богородици да вас више нећу видети. Оваj завет погазила сам само оног дана, наjнесрећниjег у мом животу, кад сам доиста мислила да треба да вас отргнем од смрти. Много je већ и то што с натегнутим и, без сумње, грешним изговором пристаjем да вас слушам.

Ова последња реченица толико je зачудила Фабриса да му je требало неколико тренутака да се обрадуjе. Очекивао je наjвећи гнев и Клелиjино бекство: наjзад му се поврати присуство духа и он угаси ону jедину свећу. Иако je мислио да je добро разумео Клелиjине заповести, сав je дрхтао прилазећи дну салона, где се она беше склонила иза jедног канабета; ниjе знао да ли je неће увредити ако jоj пољуби руку; она je сва треперила од љубави и полете му у загрљаj. — Драги Фабрисе, рече му, колико je времена требало да дођеш! Не могу да говорим с тобом дуже од jедног тренутка, jер je то несумњиво велики грех; кад сам се заветовала да те више никад не видим, свакако сам мислила и да не говорим с тобом. Али, како си могао тако душмански да се окомиш на мог jадног оца зато што je хтео да ти се освети? Jер, наjзад, он je први био готово отрован да би било олакшано твоjе бекство. Зар ниjе требало да учиниш нешто и за мене, jер сам толико изложила своj добар глас да бих те спасла? Уосталом, сад си сасвим везан за свештенички позив, више ме не би могао узети за жену, чак и кад бих нашла начина да одбиjем оног одвратног маркиза. После, како си се усудио, оно вече кад je пролазила литиjа, да покушаш да ме видиш по дану и да тако на наjочигледниjи начин погазиш свето обећање коjе сам дала Богородици?

Фабрис jу je стезао у загрљаjу, изван себе од изненађења и среће. Разговор коjи je почео о оволиким стварима, коjе су имали да кажу jедно другом, дуго ниjе

могао бити завршен. Фабрис jоj исприча праву истину о изгнанству њеног оца: воjвоткиња у ту ствар ниjе била нимало умешана, из простог разлога што ни за часак ниjе помислила да je мисао о отрову потекла од генерала Контнjа; она je увек сматрала да je на ту мисао дошла странка Раверси, коjа je хтела да одагна грофа Моску. Ова историjска истина, надугачко изложена, учинила je Клелиjу срећном; она je била неутешна што би морала мрзети некога коjи je припадао Фабрису. Сад ниjе више гледала воjвоткињу љубоморним очима.

Срећа, коjа je ово вече започела, траjала je свега неколико дана. Добри дон Чезаре дође из Турина и, налазећи смелости у савршеноj честитости свога срца,

усуди се да изиђе пред воjвоткињу. Пошто jу je замолио да не злоупотреби поверљиво саопштење коjе ће jоj учинити, признаде да je његов брат заведен погрешним поjмовима о части и убеђен да je Фабрисовим бекством изазван и обрукан у очима целога света, мислио да треба да се освети. Дон Чезаре ниjе говорио ни два минута и већ je постигао оно што je хтео: његова савршена врлина тронула je воjвоткињу коjа ниjе била навикла на овакве призоре. Оваj jоj се допаде као нешто ново.

— Убрзаjте удаjу генералове кћери за маркиза Крешенциjа и jа вам даjем своjу реч да ћу учинити све што од мене стоjи да генерал буде примљен као да се вратио с пута. Jа ћу га позвати на ручак; jесте ли задовољни? Нема сумње, у почетку биће неке затегнутости и генерал не би требало да хита с тражењем да се врати на положаj гувернера тврђаве. Али, ви знате да сам jа приjатељски расположена према маркизу, и стога нећу бити злопамтило према његовом тасту.

Наоружан овим речима, дон Чезаре рече своjоj синовици да je y њеним рукама живот њенога оца, коjи се разболео од очаjања. Већ je неколико месеци прошло како се ниjе поjавио ни на jедном двору.



Клелиjа зажеле да види оца, коjи се под лажним именем беше склонно у jедно село близу Турина, jер je уобразио да ће пармски двор тражити од туринског његову екстрадикциjу да би га предао суду. Она га нађе болесног и готово лудог. Jош то вече написала je Фабрису писмо коjим je с њим за навек раскинула. Примивши ово писмо, Фабрис, коjи je испољавао карактер сасвим сличан карактеру своjе драгане, повуче се у манастир Вележу, у планини, на десет миља од Парме. Клелиjа му je написала писмо од десет страна: била му се заклела раниjе да се никад неће удати за маркиза без његовог пристанка; сад га je за таj пристанак молила, и Фабрис jоj га даде из свог уточишта у Вележи, писмом пуним наjчистиjег приjатељства.

Кад je примила ово писмо, чиjи jу je приjатељски тон, ваља признати, наљутио, Клелиjа утврди сама дан свога венчања, чиjе су свечаности jош више поjачале сjаj коjи je те зиме блистао на пармском двору.

Ранучо - Ернест V био je, y ствари, тврдица; али je био до ушиjу заљубљен и желео je да привеже воjвоткињу за своj двор; зато je молио маjку да прими jедну врло замашну суму и да приређуjе свечаности. Велика коморкиња умела je особито вешто да искористи ово повећање богатства: пармске забаве те зиме подсећале су на лепе дане миланског двора и на љубазног принца Евгениjа, вицекраља италиjанског, чиjа je доброта тако дуго задржана у успомени.

Помоћничке дужности беху позвале Фабриса натраг у Парму; али он изjави да ће, из побожности, наставити своj повучени живот у малом стану коjи je, на наваљивање свога заштитника, монсењера Ландрианиjа, примио у архиепископиjи; и он се затвори у њему с jедним jединим слугом. На таj начин ниjе присуствовао ниjедноj од тако сjаjних свечаности на двору, због чега je стекао у Парми и у своjоj будућоj диjецези огроман глас светитеља. Неочекивано деjство ове повучености, на коjу je Фабриса навела jедино његова дубока и безнадежна туга, било je да je добри архиепископ Ландриани, коjи га je увек волео, и коjи je, y ствари, и дошао на мисао да га узме за свога помоћника, осетио према њему неку завист. Архиепископ je с правом мислио да треба да иде на све дворске свечаности, као што je обичаj у Италиjи. У овим приликама носио je своjе свечано одело коjе je безмало било исто као и одело коjе je имао на себи у своjоj катедрали. Стотине слугу искупљених у дворском предсобљу са колонадом редовно би поустаjале и замолиле за благослов монсењера, коjи je изволео да застане и да им га да. У jедном од ових тренутака свечане тишине чуо je монсењер Ландриани jедан глас коjи je говорио:

— Наш архиепископ иде на игранке, а монсињоре дел Донго не излази из своjе собе. Од тог тренутка био je y архиепископиjи краj огромноj наклоности коjу je Фабрис дотле уживао;

али, он je могао да лети своjим сопственим крилима. Цело ово понашање, изазвано jедино очаjањем у коjе га je бацила Клелиjина удаjа, сматрано je као последица просте и узвишене побожности и богомољке су читале као неку побожну књигу превод генеалогиjе његове породице, из коjе je избиjала наjбезумниjа суjета. Књижари су приредили jедно литографисано издање његовог портрета, коjе je разграблено за неколико дана, нарочито од простих људи; гравер, из незнања, беше израдио око Фабрисовог лика неколико украса коjи су смели бити употребљени само за портрете владика и на коjе jедан помоћник ниjе имао права. Архиепископ виде jедан од тих портрета и његовом гневу ниjе више било граница; он позва Фабриса и упути му наjоштриjе прекоре изразима коjи су са прекомерне љутине били покаткад врло неуљудни. Фабрису ниjе било нимало тешко, као што можете мислити, да се понаша како би се понашао Фенелон у сличноj прилици; он саслуша архиепископа с наjвећом понизношћу и с наjдубљим поштовањем; и кад je оваj прелат престао говорити, он му исприча целу историjу превода ове генеалогиjе, коjи je израђен по наредби грофа Моске у време његовог првог тамновања; оваj je превод обjављен у чисто световном циљу и њему je увек изгледао мало прикладан за човека његовог положаjа. Што се тиче портрета, он ниjе знао за ово друго издање, као ни за прво; и кад му je књижар, за време његове повучености, послао у архиепископиjи двадесет и четири примерка овог другог издања, он je послао слугу да купи и двадесет пети; кад je на оваj начин дознао да се портрет продаjе по франак и по, послао je сто франака као цену за она двадесет и четири примерка.

Сви ови разлози, мада изложени наjуљудниjе од човека коjи je осећао другу тугу у своме срцу, просто су избезумили архиепископа; отишао je тако далеко да je оптуживао Фабриса за лицемерство.

»Ето што су ти простаци, рече Фабрис у себи, чак и кад су паметни!« У таj мах задавало му je озбиљниjу бригу нешто друго: писма његове тетке коjа je наjодлучниjе

захтевала да се врати у своj стан у палати Сансеверина или бар да jоj дође покоjи пут да je види. Фабрис je био уверен да ће ту слушати о сjаjним свечаностима коjе je маркиз Крешенци приредио приликом своjе женидбе; међутим, ниjе био сигуран да то може поднети а да не сврати пажњу на себе.

Кад се обављао обред венчања, било je већ пуних осам дана како се Фабрис посветио потпуном ћутању, пошто je наредио своме слузи и људима из архиепископиjе, с коjима je имао везе, да га никако не ословљаваjу.

Сазнавши за ову нову афектациjу, монсењер Ландриани стаде позивати Фабриса много чешће но обично на врло дуге разговоре; натерао га je чак и на конференциjе са извесним сеоским



свештеницима коjи су тврдили да je архиепископиjа повредила нека њихова права. Фабрис je све ове ствари примао с потпуном равнодушношћу човека коjи je обузет другим мислима. »Било би за мене боље, помисли, да одем у калуђере; патио бих мање у кршевима Вележе.

Он оде да се види с тетком и не могаде задржати сузе кад jу je пољубио. Она нађе да се толико променио, његове очи, чисто веће услед превелике мршавости, толико су се сиjале, а сав je изгледао тако слаб и несрећан у своjоj црноj и похабаноj мантиjи простог свештеника, да при овом првом сусрету ни воjвоткиња не могаде уздржати сузе; али тренутак после тога, кад je чула да je своj овоj промени у спољашности овог лепог младог човека узрок Клелиjина удаjа, њу обузеше осећања готово jеднака по своjоj жестини осећањима архиепископовим, мада вештиjе прикривена. Била je толико бездушна да се у говору дуго задржавала на извесним живописним поjединостима коje су пале у очи на красним свечаностима што их je приредио маркиз Крешенци. Фабрис ниjе одговарао; али му се очи грчевито затворите и он постаде блеђи но што je био, што би у први мах изгледало немогућно. У овим тренуцима тешког бола његово бледило je прелазило чисто у зелено.

Наиђе гроф Моска, и оно што виде, и што му je изгледало невероватно, излечи га, наjзад, сасвим од љубоморе коjу му je Фабрис стално уливао. Оваj вешти човек употребио je наjпробраниjе и наjумешниjе обрте не би ли пробудио у Фабрису мало интересовања за ствари овога света. Гроф je увек осећао према њему много уважења и доста приjатељства; како га ниjе више сузбиjала љубомора, ово приjатељство постаде у овом тренутку готово одано. »Наjзад, он je скупо платно своj лепи положаj», рече гроф у себи, опомињући се Фабрисових недаћа. Под изговором да му покаже Пармиђанову слику, коjу кнез беше послао воjвоткињи, гроф поведе Фабриса на страну. — Слушаjте, драги приjатељу, говоримо као људи: могу ли да учиним што за вас? Не треба да се боjите моjих питања; али, наjзад, може ли вам новац бити од користи, може ли вам власт послужити? Говорите, jа вам стоjим на расположењу; ако више волите да пишете, пишите ми.

Фабрис га нежно пољуби и поче говорити о слици. — Ваше je понашање ремек-дело наjвештиjе политике, рече му гроф, враћаjући се на лаки тон

разговора; ви припремате себи врло лепу будућност; кнез вас уважава, народ вас поштуjе, због ваше црне похабане мантиjе монсењер Ландриани проводи рђаве ноћи. Jа имам нешто мало искуства у стварима и уверавам вас да не знам какав бих вам савет могао дати да усавршите оно што видим. Вашим првим кораком у друштво, у двадесет петоj години, постигли сте савршенство. На двору се много говори о вама. А знате ли чему имате да захвалите за ово одликовање, jединствено у вашим годинама? Вашоj црноj похабаноj мантиjи! Воjвоткиња и jа располажемо, као што знате, некадашњом Петраркином кућом, на оном лепом брежуљку усред шуме, у околини Поа; ако вам икад додиjаjу ситне пакости коjе ствара завист, мислио сам да бисте могли бити наследник Петраркин, чиjе би име уздигло ваше.

Гроф се много мучио да изазове осмех на овом аскетском лицу, али не могаде у томе успети. Ову промену чинило je упадљивиjом то што je y последње време Фабрисово лице имало jедину ману да пружи покаткад, без узрока, израз чулне чежње и веселости,

Гроф га ниjе пустио да оде док му ниjе казао да би, поред све његове повучености, била можда афектациjа не поjавити се на двору идуће суботе на кнегињин рођендан. Ова реч била je ударац ножа за Фабриса. »Боже моj! рече у себи, што сам долазио у ову палату?» Он ниjе могао да помисли на случаjан сусрет са Клелиjом у двору а да не уздрхти. Ова мисао сузбила je све остале; он помисли да му je као jедино средство остало да дође у двор тачно у тренутку кад се отвараjу врата на салонима.

Доиста, име монсињора дел Донга било je обjављено мећу првима на свечаноj забави и кнегиња га je примила с наjвећом пажњом. Фабрисове очи гледале су непомично у велики сат, и у тренутку кад je оваj показивао двадесети минут његовог присуства у овом салону он устаде да се опрости, кад кнез уђе код своjе маjке. Пошто му je учинио своjе подворење, Фабрис се вешто приближавао вратима, кад се на његов рачун догоди jедна од оних дворских ситница коje je велика коморкиња умела тако лукаво да изведе: дежурни коморник потрча за њим и рече му да je назначен за кнежеву партиjу виста. У Парми ово je велика част и далеко изнад ранга коjи je архиепископски помоћник имао у друштву. Играти виста с кнезом била je велика част и за самог архиепископа. На коморникове речи Фабрис се осети као погођен ножем у срце, и мада je био смртни неприjатељ сваке сцене пред светом, хтеде да му каже да му je изненада позлило, али се сети да би био изложен разним питањима и изjавама сажаљења, што би му било jош несносниjе но игра. Тог дана било му je одвратно да говори.

Срећом, у броjу знатниjих личности коjе беху дошле да учине своjе подворење кнегињи налазио се и старешина фрањеваца. Оваj калуђер, врло учен човек, достоjан такмац Фонтана и Дивоазена, беше заузео место у jедном повученом куту салона; Фабрис стаде испред њега да не би видео врата и поче говорити с њим о теологиjи, али ниjе могао спречити да му уво не чуjе приjављивање г. маркиза и госпође маркизе Крешенци. Фабрис, противно своме очекивању, осети како у њему плану гнев.

»Да сам Борсо Валсера, рече у себи (то je био jедан од генерала првога Сфорце), пришао бих



да прободем тог неотесаног маркиза, и то баш овим малим ножем са дршком од слонове кости, коjи ми je Клелиjа дала оног срећног дана, и показао бих му што се усудио да буде толико дрзак да се с том маркизом поjави на месту где сам jа.«

Лице му се тако промени да му старешина фрањеваца рече: — Да ниjе Вашоj Екселенциjи зло? — Страшно мe боли глава... ова ми светлост не годи... и остао сам само зато што сам одређен

за кнежеву партиjу виста. На ову реч старешина фрањеваца, коjи je био грађанског порекла, толико се збуни да се, не

знаjући шта ће, стаде клањати Фабрису, коjи опет, збуњен из сасвим других разлога, стаде говорити с необичном учтивошћу; он je приметно да je иза њега завладела велика тишина и ниjе хтео да се окрене. Наjедаред, гудало удари о пулт, музика засвира jедну ритурнелу и славна госпођа П... отпева Чимарозину ариjу, некад тако чувену:

Quelle pupille fenere! Фабрис се држао добро код првих тактова, али његовог гнева убрзо нестаде и он осети

неодољиву потребу да се исплаче. »Боже моj! рече у себи, какав смешан призор! па jош у овом оделу!« Учини му се паметниjе да говори о себи.

— Ове претеране главобоље, кад се од њих отимам, као вечерас, рече он старешини фрањеваца, завршуjу се код мене сузама, коjе би могле дати повода оговарању код људи нашег положаjа; зато молим Вашу Пречасност да ми допусти да плачем гледаjући je и да она томе не поклања нимало пажње.

— Наш отац провинциjал из Катанзаре пати од исте слабости, рече старешина фрањеваца, и отпоче тихим гласом jедну бескраjну причу.

Глупост ове приче, коjа je набраjала до ситница и вечерње оброке овог провинциjала, изазва смех код Фабриса, што му се одавно ниjе десило; али он убрзо престаде слушати старешину фрањеваца. Госпођа П ... je божанствено певала jедну ариjу од Перголеза (кнегиња je волела стару музику). На три корака од Фабриса чуо се неки лак шум; први пут то вече он окрену главу. У наслоњачи, коjа je проузроковала ову малу шкрипу паркета, седела je маркиза Крешенци, чиjе се очи, пуне суза, сукобише са Фабрисовим коjе нису нимало биле у бољем стању. Маркиза обори главу; Фабрис jу je и даље гледао неколико тренутака; посматрао je ову главу окићену брилиjантима, али му je поглед изражавао гнев и презирање. Затим, говорећи у себи: »И моjе те очи неће никад погледати«, окрете се пречасном оцу и рече му:

— Моjа ме слабост спопала више но икад. Доиста, Фабрис je силно плакао више од пола часа. Срећом, jедна Моцартова симфониjа,

страшно осакаћена, као што je обичаj у Италиjи, притече му у помоћ и поможе му да утре сузе. Он се добро држао и ниjе окренуо поглед ка маркизи Крешенци; али госпођа П... поново

запева, и Фабрисовом душом, коjу су сузе олакшале, завлада потпун мир. Тада му се живот jави у новоj светлости. »Да се не заваравам, рече у себи, да je jош одмах у првим тренуцима могу потпуно заборавити? Да ли би ми то било могућно?« Он дође на ову мисао: Могу ли бити несрећниjи но што сам од пре два месеца? И ако ништа не може да поjача моj бол, зашто да се уздржавам од задовољства да je видим? Она je заборавила на своjу заклетву; нестална je. A зар нису све жене такве? Али ко би jоj могао порећи небесну лепоту? Има поглед коjи ме заноси до усхићења док сам приморан усиљавати се да бих погледао жене коjе важе као наjлепше! Па зашто да се не предам заносу? То ће ми бар донети коjи тренутак мира.«

Фабрис je познавао нешто мало људи, али ниjе имао никаква искуства у питањима љубави, иначе би знао да ће то тренутно задовољство коме би се предао учинити узалудним сав његов двомесечни труд да заборави Клелиjу.

Ова jадна жена дошла je на ову свечаност само зато што jу je муж натерао; хтела je да оде после пола часа под изговором да jоj ниjе добро, али jоj маркиз рече да би позивање кола ради одласка, кад je jош много кола долазило, било нешто ван обичаjа и чак би се могло тумачити као нека посредна критика свечаности коjу je кнегиња приредила.

— Као почасни витез, додаде маркиз, дужан сам остати у салону, на служби кнегињи, све дотле док цео свет не оде: може се указати потреба, и указаће се зацело, да се издаjу какве заповести послузи коjа je тако небрижљива; зар хоћете да какав обичан кнегињин штитоноша присвоjи ту част?

Клелиjа се помири са судбином; она не беше видела Фабриса; издала се да ниjе ни дошао на ову свечаност. Али, у тренутку кад je концерт требало да почне и кад je кнегиња допустила госпођама да седну, Клелиjа, врло мало окретна у оваквим стварима, пусти да jоj уграбе наjбоља места у кнегињиноj близини и би приморана да потражи какву наслоњачу у дну сале у повученом куту где се Фабрис беше склонно. Кад je дошла до своjе наслоњаче, одело фрањевачког старешине, необично на оваквом месту, привуче њену пажњу и она у први мах и не примети сувоњавог човека у простом црном оделу, коjи je с њим говорио; међутим, известан таjни покрет заустави њене очи на овом човеку. Цео свет овде има униформу или одело богато извезено; ко ли може бити таj млади човек у



тако простоj црноj одећи? Гледала га je с напрегнутом пажњом, кад jедна госпођа, дошавши да заузме место, помаче њену наслоњачу. Фабрис окрете главу; она га не познаде, толико се беше променио. У први мах рече у себи: »Како оваj човек личи на њега; биће да je његов стариjи брат; али jа сам мислила да je он свега неколико година стариjи од њега, а ово je човек од четрдесет година. Одjедном га познаде по jедном покрету уста.

»Несрећник, колико je патио!« рече у себи. И она обори главу опхрвана болом, а не да би остала верна своме завету. Срце jоj je било узруjано услед сажаљења; колико je боље изгледао после девет месеци затвора! Она га ниjе више гледала; али и не окренувши очи према њему, видела je све његове покрете.

После концерта спазила га je како прилази кнежевом столу за картање, намештеном на неколико корака од престола; она одахну кад je Фабрис на таj начин био сасвим далеко од ње.

Али, маркизу Крешенциjу било je веома криво што му je жена тако далеко од престола; цело вече убеђивао je jедну госпођу, коjа je седела на три наслоњаче од кнегиње и чиjи му je муж дуговао извесну суму, да би добро учинила да промени место с маркизом. Како се jадна жена томе противила, што je било сасвим природно, он потражи мужа дужника, коjи наговори своjу бољу половину да послуша жалостан глас разума, и тако je маркиз имао задовољство да постигне размену; он оде по своjу жену.

— Ви ћете увек бити исувише скромни, рече jоj. Зашто идете тако оборених очиjу? Мислиће да сте нека од оних грађанки коjе се и саме чуде откуд да буду овде и коjима се цео свет чуди што их овде види. Ова луцкаста велика коморкиња ради све тако коjешта! И jош говоре како треба стати на пут ширењу jакобинства! Имаjте на уму да ваш муж заузима прво мушко место на кнегињином двору; и кад би чак републиканци успели да укину двор, па и само племство, ваш би муж ипак био наjбогатиjи човек у овоj држави. То je ствар о коjоj ви не водите довољно рачуна.

Наслоњача у коjу je маркиз имао задовољство да посади своjу жену била je удаљена свега шест корака од кнежевог стола за картање; Клелиjа je видела Фабриса само са стране, али jоj се учинио тако мршав, нарочито толико изнад свега што се дешавало на овом свету, он коjи некад ниjе пропуштао ни jедан догађаj а да не каже своjу реч, да je наjзад дошла до овог страшног закључка: Фабрис се сасвим променио; њу je заборавио; овако je омршавио због строгих постова коjима се његова побожност подвргавала. У овом тужном убеђењу утврдио jу je разговор свих њених суседа; име архиепископовог помоћника било je свима у устима; тражени су узроци великоj милости коjа му je указана: он, тако млад, да игра с кнезом! Сви су се дивили учтивоj равнодушности и охолости с коjом je бацао карте, чак и кад je секао Његову Светлост!

— Ово je просто невероватно! узвикивали су стари дворани; милост његове тетке сасвим му je завртела главу... Али, даће бог, то неће дуто траjати; наш владалац не воли такво надмено понашање. Воjвоткиња приђе кнезу; дворани коjи су стоjали на врло пристоjноj даљини од стола за картање, тако да су од кнежевог разговора могли чути тек по неку реч, приметили су да je Фабрис много поцрвенео. »Мора да му je тетка, рекоше у себи, очитала добру лекциjу због његове охоле равнодушности.« Фабрис беше чуо Клелиjин глас: одговарала je кнегињи, коjа je, обилазећи званице, ословила жену свога почасног витеза. Дође тренутак кад je Фабрис морао да промени место у висту, тако да се нађе баш према Клелиjи и неколико пута предаде се срећи да je посматра. Jадна маркиза, осећаjући да je Фабрис гледа, сасвим изгуби присуство духа. Више пута заборавила je на своj завет: у жељи да погоди шта се догађа у Фабрисовом срцу гледала га je непомично.

Кад се кнежева партиjа карата завршила, све госпође поустаjаше да пређу у трпезариjу. Тако je настао мали неред. Фабрис се нађе у непосредноj близини Клелиjе; био je jош веома одлучан, али познаде врло слаби мирис коjи je она употребљавала за своjе хаљине: оваj осећаj промени из основа све на шта се одлучио. Он jоj приђе и, полугласно, као да говори самом себи, изговори два стиха из оног Петраркиног сонета коjи jоj беше послао са jезера Мађоре, штампаног на свиленоj марами:

Колико сам био срећан кад су мислили да сам несрећан,

И како се сад моjа судбина изменила!

»Не, ниjе ме заборавио, рече Клелиjа у себи сва радосна. Ова лепа душа ниjе нестална!»

Не, промене код мене нећете видети, Лепе очи, што ме научисте волети.

усуди се Клелиjа да понови у себи ова два Петраркина стиха. Кнегиња се повуче одмах после закуске; кнез оде с њом и не поjави се више у салама за

примање. Чим се за ово сазнало, цео свет хтеде отићи у исти мах; у предсобљима je настао велики метеж; Клелиjа се нађе сасвим близу Фабриса; она се сажали на дубоку тугу коjа му се огледала на лицу.

— Заборавимо прошлост, рече му она, и задржите ову приjатељску успомену. Говорећи ове речи, она намести своjу лепезу тако да je он могаде узети.



Све се промени у Фабрисовим очима; он зачас би сасвим други човек. Одмах сутрадан изjавио je да je краj његовоj повучености и поново je заузео своj дивни стан у палати Сансеверина. Архиепископ je говорио и мислио да je кнежева милост што га je примио за своj карташки сто сасвим занела памет овог новог свеца; воjвоткиња je видела да се споразумео са Клелиjом. Ова мисао, удвоjивши бол изазван успоменом на jедно кобно обећање, сасвим je одлучи да се за неко време удаљи с двора. Свет се дивио њеном безумљу. Шта! удаљити се с двора у тренутку кад je изгледало да милост коjом je била обасута нема граница! Гроф, сав срећан откако се уверио да између Фабриса и воjвоткиње нема љубави, говорио je своjоj приjатељици:

— Оваj нови кнез оличена je врлина, али jа сам га назвао дететом; да ли ће ми то икад опростити? Има само jедно средство да се стварно измирим с њим: да се уклоним за извесно време. Показаћу према њему наjвећу љубазност и наjдубље поштовање, после чега ћу се разболети и замолити за отпуст. Ви ћете ми то допустити, пошто je Фабрисова будућност осигурана. Али, хоћете ли за мене поднети неизмерну жртву, додаде он смеjући се, да промените узвишену титулу воjвоткиње за другу, много мању? Задовољства ради остављам овде све ствари у неразмрсивом нереду; имао сам четири - пет радника у разним своjим министарствима; све сам их ставио у пензиjу пре два месеца зато што читаjу француске новине и заменио сам их глупацима првога реда. По нашем одласку кнез ће се наћи у таквоj неприлици да не сумњам да ће, поред све одвратности према Расиjу, бити приморан да га позове натраг, и jа очекуjем само заповест од тиранина, коjи располаже моjом судбином, да напишем наjљубазниjе писмо своме приjатељу Расиjу и да му кажем да се с пуно разлога надам да ће се ускоро одати признање његовоj способности.

XXVII

Оваj озбиљан разговор водио се сутрадан по Фабрисовом повратку у палату Сансеверина; воjвоткиња je била jош под утиском радости коjа се огледала у свима Фабрисовим поступцима. »И тако, говорила je y себи, она мала лицемерка преварила ме je! Ниjе могла дати отпора своме љубавнику ни пуна три месеца.«

Вера у срећан свршетак дала je младоме кнезу, овом тако малодушном створењу, храбрости да воли; он беше нешто сазнао о припремама за одлазак у палати Сансеверина; и његов собар Француз, коjи je мало веровао у врлину великих госпођа, охрабри га у погледу воjвоткиње. Ернест V учини нешто што су строго осудили и кнегиња и сви озбиљни људи на двору; народ je у томе видео печат чудесне милости коjу je воjвоткиња уживала. Кнез дође у њену палату да je види.

— Ви одлазите, рече jоj озбиљним гласом коjи се воjвоткињи учини одвратан, ви одлазите; хоћете да ме преварите и да погазите своjу заклетву! Међутим, да сам само десет минута оклевао да вам помилуjем Фабриса, он би био мртав. И ви ме остављате несрећног! А да ниjе било ваше заклетве, jа никад не бих имао храбрости да вас оволико волим! Ви, дакле, немате части?

— Промислите добро, кнеже. У целом вашем животу je ли икад било времена коjе би се по срећи могло равнати са четири последња месеца? Ваша слава као владаоца и ваша срећа као љубазног човека, усуђуjем се да то поверуjем, нису никад биле на овоj висини. Ево, какав вам споразум предлажем: ако благоизволите пристати, нећу бити ваша љубавница за jедан пролазни тренутак и услед заклетве коjу ми je страх измамио, али ћу посветити све тренутке свог живота да вас учиним срећним, бићу увек оно шго сам била за ова четири месеца, и можда ће jедном љубав крунисати приjатељство. Не бих се смела заклети да то неће бити.

— Онда, рече кнез очаран, узмите другу улогу, будите нешто више, владаjте и нада ином и над моjом државом, будите моj први министар; нудим вам брак какав допуштаjу жалосни обзири мог положаjа; сличан пример имамо у нашем суседству: напуљски краљ недавно се оженио воjвоткињом од Партане. Jа вам нудим све што могу: брак исте врсте. Додаћу и jедну жалосну политичку идеjу да вам покажем да нисам више дете и да сам о свему добро промислио: нећу вам нарочито истицати положаj коjи сам себи намећем да бих био последњи владалац своjе лозе и бол што ћу за живота гледати како велике силе располажу моjом земљом на случаj моjе смрти; благосиљам ове стварне неприjатности, пошто ми даjу jедну прилику више да вам докажем колико вас уважавам и волим.

— Зацело не у Парми, у овоj земљи тровача. — Онда идите, госпоћо воjвоткињо, рече кнез гневно, и понесите са собом моjе презирање. Како je хтео да оде, воjвоткиња му рече тихим гласом: — Кад je тако, дођите овде вечерас у десет часова, у наjстрожем инкогниту, и преварићете се

у рачуну. То ће бити последњи пут што ћете ме видети, а jа бих цео своj живот посветила да вас учиним срећним, уколико jедан апсолутни кнез може то бити у овом веку jакобинаца. Помислите само шта ће бити са вашим двором кад мене више не буде овде да га извлачим из његовог природног мртвила и његове злобе.

— А ви, опет, одбиjате пармску круну, и више него круну, jер не бисте били обична кнегиња коjом се кнез оженио из политичких разлога и коjу не воли; моjе je срце сасвим ваше, и ви бисте занавек били апсолутни господар свих моjих поступака и моjе владе.

— Да, али би кнегиња ваша мати имала права презирати ме као подлу сплеткашицу.



— Jа бих у том случаjу прогнао кнегињу и одредио jоj пензиjу. Jош три четврти часа траjали су ови оштри одговори. Кнез, коjи je имао осетљиву душу, ниjе

могао да пусти воjвоткињу да оде. Рекли су му да жене, после првог тренутка, добивеног ма на коjи начин, увек попуштаjу.

Отеран од дубоко увређене воjвоткиње, он се усуди доћи, сав уздрхтао и врло несрећан, у десет часова мање три минута. У десет и по часова воjвоткиња се попела у кола и отпутовала за Болоњу. Чим je била ван кнежеве државе, написала je грофу:

»Жртва je принесена. Немоjте захтевати од мене да будем весела jедно месец дана. Фабриса нећу више видети. Чекам вас у Болоњи, и кад будете хтели, бићу грофица Моска. Само jедно тражим од вас: немоjте ме никад терати да се вратим у земљу коjу сам напустила и имаjте увек на уму да ћете место 150.000 ливара дохотка имати 30 до 40.000 наjвише. Сви су вас глупаци гледали задивљено; одсад ће вас само утолико уважавати уколико се будете хтели спустити да схватите све њихове ситне мисли. Сам си то хтео, Жорже Дандене!«

Осам дана доцниjе обjављено je венчање у Перуђи, у цркви у коjоj су грофови преци били сахрањени. Кнез je био у очаjању. Воjвоткиња беше добила од њега три - четири писма и ниjе пропустила да му их у завоjу врати неотворена. Ернест V показао се према грофу не може боље бити, а Фабрису je дао ленту свога ордена.

— То ми се наjвише допало при растанку. Растали смо се, говорио je гроф новоj грофици Моска дела Ровере, као наjбољи приjатељи на свету; дао ми je jедну шпанску ленту и брилиjанте коjи вреде колико и лента. Рекао ми je да би ме начинио воjводом да ниjе ово задржао као средство да се вратите у његову државу. Замољен сам, дакле, да вам изjавим — лепа мисиjа за jедног мужа — да ћу, ако благоволите вратити се у Парму, ма то било само на месец дана, бити наименован за воjводу под именем коjе ћете ви изабрати и да ћете добити лепо пољско имање.

То je воjвоткиња одбила с гнушањем. После сцене на дворском балу, коjа je изгледала доста одлучна, Клелиjа као да je заборавила

на љубав коjу je, изгледа, jедан тренутак и сама осећала; наjстрашниjа грижа савести беше обузела ову поштену и побожну душу. То je Фабрис врло добро разумео, и поред све наде коjом се заваравао, мрачна туга ипак je овладала његовом душом. Овог пута, међутим, та туга ниjе га одвела у усамљеност као у време Клелиjине удаjе.

Гроф беше замолио свога нећака да му тачно jавља шта се дешава на двору, и Фабрис, коjи je почео схватати колико му дугуjе, обећао je самом себи да ће ову мисиjу вршити као честит човек.

Као варош и двор, ни Фабрис ниjе сумњао да његов приjатељ не намерава да се врати у министарство, и то с више власти но што je икад имао. Предвиђања грофова убрзо су се обистинила: ниjе прошло ни шест недеља од његовог одласка, а Раси je био први министар, Фабио Конти министар воjни; затвори коjе гроф беше готово испразнио поново су се пунили. Позиваjући ове људе на власт, кнез je мислио да се свети воjвоткињи, био je као избезумљен од љубави а нарочито je мрзео грофа Моску као супарника.

Фабрис je имао много посла; монсењер Ландриани, стар седамдесет и две године, беше jако ослабио и готово ниjе ни излазио више из своjе палате, те га je помоћник замењивао у скоро свима његовим дужностима.

Маркиза Крешенци, обузета грижом савести и уплашена исповедником, нашла je jедно одлично средство да избегне Фабрисове погледе. Под изговором прве трудноће од своjе сопствене палате направила je затвор; али ова палата имала je огромну башту. Фабрис je нашао начина да продре у њу и на стази, коjу je Клелиjа наjвише волела, остави букет цвећа коjе je било тако размештено да je означавало речи као што je она радила свако вече за време последњих дана његовог тамновања у кули Фарнезе.

Маркизу je веома наљутио оваj покушаj; њену душу руководила je час грижа савести, час љубав. Неколико месеци ниjе ниjеданпут сишла у башту своjе палате, и чак ниjе хтела ни да погледа у њу.

Фабрис je почео веровати да je занавек растављен од ње и очаjање беше почело обузимати његову душу. Свет у коме je живео ниjе му се нимало допадао, и да ниjе био тврдо уверен да гроф не може наћи души мира ван министарства, повукао би се сасвим у своj мали стан у архиепископиjи. Било би му приjатно да се сав преда своjим мислима и да не чуjе више људски глас сем приликом вршења своjих дужности.

»Али, говорио je у себи, у раду за грофа и грофицу Моску нико ме не може заменити.« Кнез му je и даље поклањао наjвећу пажњу коjа га je стављала у први ред на двору, и за ову

милост великим делом имао je да захвали самом себи. Краjња уздржљивост, коjа je код Фабриса долазила услед равнодушности, повећана чак до одвратности према свима наклоностима или ситним страстима коjе испуњаваjу људски живот, жацнула je суjету младога кнеза; често je говорио да Фабрис има толико духа колико и његова тетка. Безазлена душа кнежева видела je истину упола; то je отуда што му нико ниjе прилазио с истим осећањима с коjима му je прилазио Фабрис. Ни наjобичниjем дворанину ниjе могло измаћи да уважење коjе je Фабрису указивано ниjе било уважење према jедном



обичном архиепископском помоћнику, jер je било веће но сва пажња коjу je владалац указивао архиепископу. Фабрис je писао грофу да би он, Фабрис, ако би кнез икад био толико паметан да види у какав су неред довели његове послове министри Раси, Фабио Конти, Цурла и остали њима равни, био природан канал коjим би гроф учинио потребан корак, не излажући одвише своjе частољубље.

»Да ниjе сећања на ону кобну реч дете, писао je он грофици Моски, коjу je jедан врло даровити човек казао за jедну узвишену личност, та би узвишена личност већ узвикнула: »Вратите се што пре и растераjте сву ову жгадиjу!» Ако би жена тог врло даровитог човека изволела учинити први корак, ма како безначаjан био, гроф би био позван натраг с великом радошћу; али ће се вратити на много лепша врата ако буде хтео чекати да воћка сазри. Уосталом, у кнегињиним салонима страшно je досадно; jедина су разонода у њима лудост Расиjа, коме je, откако je постао гроф, племство завртело мозак. Ту скоро издате су строге наредбе да се ниjедна личност коjа не може да докаже осам колена племства не усуди више доћи на кнегињине вечерње забаве (тако стоjи у наредби). Сви они коjи имаjу права да уjутро дођу у велику галериjу и да се нађу при владаочевом проласку кад иде на службу, уживаће и даље ову повластицу; али нови племићи мораће доказати осам колена. Отуда изрека: да je Раси без колена.«

Можете мислити да оваква писма нису поверавана пошти. Грофица Моска одговарала je из Напуља: »Свакога четвртка имамо концерт а сваке недеље примање; у нашим салонима не може човек да се макне. Гроф je веома задовољан своjим ископавањима, троши на њих хиљаду франака месечно, и из абруцких планина довео je раднике коjима плаћа свега двадесет и три марjаша дневно. Треба да нам дођеш. Ево већ више од двадесет пута, господине незахвалниче, како вам шаљем оваj позив.«

Фабрис ниjе хтео да се одазове овом позиву; и наjпростиjе писмо, коjе je свакога дана писао грофу или грофици, изгледало му je готово несносан кулук. Опростиће му се кад се има, на уму да je протекла скоро читава година и да за то време ниjе могао проговорити ни речи с Клелиjом. Сви његови покушаjи да на неки начин ступи с њом у везу одбиjени су с гнушањем. Уобичаjено Фабрисово ћутање, на коjе га je нагонило осећање досаде свуда сем приликом вршења своjих дужности и на двору, уз савршену чистоћу његовог владања, изазвало je према њему тако необично поштовање да се наjзад одлучио да послуша савет своjе тетке.

»Кнез те толико уважава, писала му je она, да треба да се надаш скороj немилости; он ће те обасути знацима своjе непажње, и свирепо презирање дворана доћи ће за његовим. Они мали деспоти, ма колико били честити, мењаjу се као мода, и из истог разлога: из досаде. Против владаочеве ћуди можеш наћи утехе само у проповедништву. Ти тако лако састављаш стихове! покушаj да говориш пола часа о вери; у почетку ћеш говорити jереси; али плати jедног ученог и поверљивог теолога коjи ће присуствовати твоjим проповедима и указати ти на погрешке коjе будеш учинио, па ћеш их сутрадан исправити.«

Бол коjи носи у души несрећна љубав чини да све што изискуjе пажњу и делање постаjе тежак кулук. Али je Фабрис мислио да би углед код света, ако би га стекао, могао jедног дана бити од користи његовоj тетки и грофу, према коме се његово поштовање повећавало из дана у дан све више уколико су му послови давали прилике да упозна људску злобу. Он се одлучи да проповеда, и његов успех, припремљен његовом мршавошћу и похабаним оделом, био je беспримеран. У његовим беседама осећао се дах дубоке туге, коjи je, уз лепо лице и причања о великоj милости коjу je уживао на двору, освоjио одмах сва женска срца. Оне пронађоше да je био jедан од наjхрабриjих воjсковођа у Наполеоновоj воjсци. Ова бесмислица убрзо je била ван сваке сумње. По црквама, у коjима je проповедао, места су унапред задржавана; сиромаси су, ради шпекулациjе, заузимали места jош од пет часова уjутро.

Уcпex je био такав да je Фабрису пала на памет мисао, коjа je све изменила у његовоj души, да би, ма из пуке радозналости, и маркиза Крешенци могла jедног дана доћи да присуствуjе jедноj од његових проповеди. Очарани слушаоци одjедном приметише да се његов дар удвостручио; кад je био узбуђен, допуштао je себи слике пред чиjом би смелошћу и наjвештиjи беседници уздрхтали; покоjи пут, заборављаjући се, предавао се тренуцима страсног надахнућа, и сви би присутни ударали у плач. Али je његово око aggrottato узалуд тражило, међу толиким лицима окренутим предикаоници, лице чиjе би присуство било за њега тако велики догађаj.

»Али ако икад будем доживео ту срећу, рече он себи, или ће ми позлити или нећу знати шта да кажем.« Да би избегао ову последњу незгоду, био je саставио неку врсту молитве, нежне и страсне, коjу je увек остављао на jедноj малоj столици поред предикаонице; намеравао je да почне читати оваj састав ако би га икад маркизино присуство довело у положаj да не може да говори.

Jедног дана дознаде од маркижевих слугу коjи су били у његовоj служби да су издате наредбе да се за сутрадан спреми ложа Крешенци у великом позоришту. Било je годину дана како се маркиза ниjе поjавила ни на jедноj представи, и само због jедног чувеног тенора, због кога je сала била свако вече пуна, одступила je од своjих навика. Фабрис се необично обрадовао. »Наjзад ћу je моћи гледати цело jедно вече! Кажу да je врло бледа.« И он покуша да замисли како je могла изгледати она лепа глава побледела услед душевне борбе.



Његов приjатељ Лодовико, запрепашћен оним што je називао безумљем свога господара, нађе с много муке jедну ложу на четвртоj галериjи, готово према маркизиноj. Jедна мисао прође Фабрису кроз главу: »Надам се да ћу je навести да дође на проповед и изабраћу неку врло малу цркву да бих je могао видети.« Фабрис je проповедао обично у три часа. Jош уjутро оног дана кад je требало да маркиза иде у позориште он обjави да ће службеним послом остати целог дана у архиепископиjи и да ће изузетно одржати проповед у осам и по часова увече у малоj цркви Посете Свете Мариjе, коjа je била управо према jедном крилу палате Крешенци. Лодовико предаде калуђерицама, у име Фабрисово, огромну количину свећа с молбом да што jаче осветле своjу цркву. Дошла je читава чета гренадира, и пред сваком капелом постављени су стражари с ножем на пушци да спрече крађе.

Проповед je била заказана за осам и по часова увече, а већ у два часа црква je била дупке пуна; може се замислити врева у мирноj улици у коjоj се дизала отмена архитектура палате Крешенци. Фабрис je обjавио да ће у славу Богородице Милосрћа говорити о милосрђу коjе свака племенита душа треба да има према несрећнима, чак и кад би били криви.

Прерушен с наjвећом пажњом, Фабрис уђе у своjу ложу у позоришту чим су се врата отворила и док jош ниjе било осветљено. Представа je почела око осам часова, и после неколико минута, на своjу велику радост коjу нико ниjе у стању схватити ако je ниjе осетио, он виде како се врата на ложи Крешенци отвараjу; мало после маркиза уђе; ниjе je видео тако добро од оног дана кад му je дала своjу лепезу. Фабрис je мислио да ће се угушити од радости; осећао je тако необично узбуђење да je рекао у себи: »Можда ћу умрети! Како би лепо било завршити на оваj начин овако бедан живот! Можда ћу пасти у овоj ложи; верници, искупљени у цркви, неће ме видети и сутрадан ће дознати да се будући архиепископ заборавио у jедноj ложи у опери, и то прерушен као слуга, и у ливреjи! Збогом, моjе добро име! Али шта ми je стало до имена!»

Међутим, око осам часова и три четврти, Фабрис савлада самог себе; он изиђе из ложе и с тешком муком пешке дође до места где je требало да скине послужитељско одело и узме друго, пристоjниjе. Стигао je y цркву тек око девет часова, тако блед и слаб да се по цркви пронео глас како г. архиепископов помоћник неће то вече моћи проповедати. Може се мислити колико су му неге указале калуђерице на вратима њихове унутрашње собе за разговор, где се беше склонно. Ове госпође говориле су много; Фабрис их je замолио да га оставе самог на неколико тренутака, а затим похита на предикаоницу. Jедан од његових пратилаца беше му jавио, око три часа, да je црква Посете пуна, али људи из наjнижих друштвених слоjева, коjе je по своj прилици привукло осветљење. Кад je ступио на говорницу, Фабрис се приjатно изненади видећи да су сва седишта заузели млади, лепо одевени људи и наjотмениjе личности.

Његова je проповед почела са неколико реченица коjима се извинио и коje су дочекане с пригушеним узвицима дивљења. Затим дође страстан опис несрећника према коме треба имати милосрћа у славу Богородице Милосрћа, коjа je и сама толико пропатила на земљи. Говорник je био врло узбуђен; било je тренутака када je jедва могао изговорити речи тако да га чуjу у свима краjевима ове мале цркве. У очима свих жена и великог броjа људи изгледао je и сам као несрећан човек према коме треба имати милосрђа — толико je био блед. На неколико минута после првих реченица коjима се извинио пало je свима у очи да ниjе при свом обичном душевном расположењу; налазили су да je то вече много тужниjи и нежниjи но обично. У jедан мах спазише му у очима сузе; у истом тренутку зачу се међу слушаоцима опште jецање, тако гласно да je сасвим прекинуо проповед.

За овим првим прекидом дошло je десет других; чули су се узвици дивљења, плач, и сваког тренутка понављали су се гласови, као: »Ах! света Богородице! Ах боже моj!« Узбуђење у овом одабраном друштву било je тако опште и тако неодољиво да се нико ниjе стидео да гласно плаче, и људи коjи су то чинили нису изгледали нимало смешни своjим суседима.

За време одмора коjи je уобичаjен у половини проповеди рекоше Фабрису да баш нико ниjе остао у позоришту; jедна jедина госпођа видела се jош у своjоj ложи, маркиза Крешенци. За време овог кратког одмора чу се одjедном нека велика вика; то су верници решавали да се подигне статуа г. помоћнику. Његов успех у другоj половини говора био je тако огроман и тако светски, изливи хришћанске скрушености били су у толикоj мери замењени узвицима дивљења сасвим грађанским, да je сматрао за потребно, силазећи с предикаонице, да упути слушаоцима неку врсту прекора. На то сви изиђоше у исти мах, с држањем коjе je имало нечега необичног и крутог, и кад су били на улици, стадоше бурно пљескати и клицати:

— Е viva del Dongo! Фабрис брзо погледа у своj сат и отрча jедном малом прозору са решетком коjи je осветљавао

узани пролаз што je водно из одељења ка оргуљама у унутрашњост манастира. Из пажње према огромноj и необичноj гомили коjа je испуњавала улицу вратар Крешенциjеве палате беше наместио дванаестину буктиња у гвоздене руке што стрче из зидова палата зиданих у средњем веку. После неколико минута, и много пре но што су узвици престали, догоди се оно што je Фабрис с толико неспокоjства очекивао: маркизина кола, враћаjући се из позоришта, указаше се на улици; кочиjаш je био приморан да их заустави, и она су у наjспориjем ходу, уз велику вику, дошла до капиjе.



Маркиза je, као и сва несрећна срца, била дирнута узвишеном музиком, али jош више потпуном празнином позоришта кад jоj je сазнала узрок. Усред другог чина, док je дивни тенор jош био на сцени, чак и људи из партера одjедном су почели напуштати своjа места и одлазити да огледаjу срећу и покушаjу да уђу у цркву. Кад je видела да jу je светина зауставила пред капиjом, маркиза бризну у плач. »Нисам учинила рђав избор!« помисли.

Али баш због тог тренутка разнежености одлучно се успротивила наваљивању маркиза и свих домаћих приjатеља, коjи нису могли да схвате зашто неће да чуjе jедног тако необичног проповедника. Наjзад, говорили су, он je надмашио и наjбољег тенора у Италиjи! »Ако га видим, пропала сам!« мислила je маркиза.

Узалуд je Фабрис, чиjи je дар изгледао сваког дана све сjаjниjи, проповедао jош неколико пута у овоj истоj цркви у близини палате Крешенци; никад ниjе видео Клелиjу, коjа се наjзад и наљутиља због овог намерног узнемиравања њене пусте улице, пошто jу je одагнао из њене баште.

Разгледаjући лица у жена коjе су га слушале, Фабрис je доста давно уочио jедно ситно, врло лепо црномањасто лице из чиjих je очиjу избиjао пламен. Ове дивне очи биле су обично обливене сузама одмах после осме или десете реченице проповеди. Кад je био приморан да говори ствари дуге и њему самом досадне, Фабрис je радо одмарао своjе погледе на овоj глави чиjа му се младост допадала. Дознао je да се ова млада особа зове Анета Марини, jединица и наследница наjбогатиjег трговца чоjом у Парми, коjи je умро пре неколико месеци.

Убрзо je име Анете Марини, кћери трговца чоjом, било у свима устима: она се беше силно заљубиља у Фабриса. Кад су почеле чувене проповеди, било je уговорено да се уда за Ђакома Расиjа, наjстариjег сина министра правде, коjи jоj ниjе био неприjатан; али чим je двапут чула монсињора Фабриса, изjавила je да неће више да се уда; и како су je питали за узрок овако необичне промене, одговорила je да ниjе достоjно jедне честите девоjке да се уда за jедног човека кад осећа да je силно заљубљена у другог. Њена родбина тражила je y први мах без успеха ко би могао бити таj други.

Али топле сузе, коjе je Анета лила на проповедима, наведоше на пут истине; кад су je маjка и стричеви упитали да не воли монсињора Фабриса, она смело одговори да се, кад су већ открили истину, неће понижавати и лагати; додала je да, пошто нема никакве наде да се уда за човека кога обожава, неће дозволити ни то да jоj вређа очи глупо лице контина Расиjа. Овако исмеjан, син човека коме je цело грађанство завидело, постаде за два дана предмет разговора целе вароши. Одговор Анете Марини учинио се врло леп и цео га je свет понављао. О томе се говорило у палати Крешенци, као што се говорило свуда.

Клелиjа ниjе хтела ни уста да отвори о овом предмету у своме салону; али je испитивала своjу собарицу, и идуће недеље, пошто je саслушала службу у капели своjе палате, узе собарицу у своjа кола и оде на другу службу у парохиjи госпођице Марини. Ту je нашла на окупу сву варошку господу коjу je био привукао исти разлог; та су господа стоjала у близини врата. Убрзо, по великом покрету коjи je настао међу њима, маркиза погоди да госпођица Марини улази у цркву; била je на врло згодном месту да je види, и, поред све своjе побожности, ниjе поклањала нимало пажње служби. Клелиjа нађе у овоj граћанскоj лепотици известан израз одлучности коjи би, по њоj, у наjбољем случаjу могао доликовати жени удатоj пре више година. Уосталом, онако мала, била je особито лепог стаса, а њене очи, како кажу у Ломбардиjи, као да су разговарале са стварима коjе су гледале. Маркиза побеже пре свршетка службе.

Одмах сутрадан приjатељи дома Крешенци, коjи су долазили свакодневно да проведу вече, причали су о jедном новом подвигу Анете Марини. Како jоj je мати, боjећи се да не учини неку лудост, стављала врло мало новца на располагање, Анета je понудила jедан диван прстен од брилиjаната, поклон од оца, чувеном Хаjецу, коjи се у то време бавио у Парми због украшавања салона у палати Крешенци, и замолила га да jоj изради портрет г. дел Донга, али je хтела да оваj портрет буде у обичном црном оделу, а не у свештеничком. И jеднога дана маjка мале Анете била je врло изненађена и jош више саблажњена кад je y соби своjе кћери нашла величанствен портрет Фабриса дел Донга, у наjлепшем раму коjи je икад позлаћен у Парми за последњих двадесет година.

XXVIII

Понесени догађаjима, нисмо имали времена да оцртамо смешну багру дворана коjима je киптео пармски двор и коjи су на забаван начин пропраћали Анетину љубав. Што у овоj земљи малог племића, са три-четири хиљаде ливара дохотка, чини достоjним да присуствуjе, у црним чарапама, кнежевом устаjању, то je, пре свега, што ниjе никад читао ни Волтера ни Русоа; оваj услов ниjе тешко испупити, затим je требало умети говорити с тронутошћу о владаочевоj киjавици или о последњем сандуку с минералима, коjи je оваj добио из Саксонске. Ако човек, после тога, ниjе ни jедног дана преко године изостао са богослужења, ако je међу своjе присне приjатеље могао да уброjи два-три крупна калуђера, кнез би га благоволео ословити jеданпут годишње, петнаест дана пре или петнаест дана после првог jануара, и то би му дало велику важност у његовоj парохиjи, а порезници му не би смели сувише досађивати ако би закаснио с плаћањем годишње суме од сто франака, коjом су била



оптерећена његова мала добра. Г. Гонцо je био jедан кукавац ове врсте, врло отмен, коjи je, сем jедног малог добра што га je

имао, добио на заузимање маркиза Крешенциjа jедно дивно место са дохотком од хиљаду сто педесет франака годишње. Оваj je човек могао да jеде код своjе куће, али je имао jедну страст: био je задовољан и срећан само кад се налазио у салону какве високе личности коjа би му с времена на време рекла: »ћутите, Гонцо, ви сте обичан глупак!« Оваj суд диктовала je срдитост, jер je Гонцо готово увек био паметниjи од високе личности. Говорио je о свему и с доста отмености; сем тога, био je готов да промени мишљење чим би приметно да се домаћин намрштио. У ствари, иако je био врло вешт кад je у питању његова корист, у своjоj глави ниjе никад имао ниjедну мисао, и, кад кнез не би имао киjавицу, био би понекад у неприлици у тренутку кад je улазио у какав салон.

Што je y Парми изнело Гонца на глас, то je диван тророги шешир, украшен црним, мало похабаним пером, коjи je носио чак и кад je био у фраку; али je требало видети начин на коjи je носио то перо, било на глави било у руци; у томе je била сва вештина и одлика. Распитивао je с правим страхом о стању здравља маркизиног псетанцета, а да je избила ватра у палати Крешенци, ставио би своj живот на коцку да спасе jедну од оних лепших наслоњача од златног броката, за коjе су се већ толико година лепиле његове кратке панталоне од црне свиле кад би се случаjно усудио да за часак на њих седне.

Седам до осам личности ове врсте долазило je свако вече у седам часова у салон маркизе Крешенци. Чим би поседали, jедан слуга, дивно обучен у жуту ливреjу сву ишарану сребрним ширитима и у црвени прслук коjи je допуњавао његову господственост, пришао би по шешире и штапове ових бедника. За њим би одмах jедан собар донео врло, врло малу шољу кафе на сребрноj мрежастоj нози; и сваких пола часа jедан настоjник, са мачем о бедрима и у господственом руху францускога кроjа, доносио je и нудио сладолед.

На пола часа после ситних дворана у похабаном оделу долазило je пет - шест официра коjи су говорили гласно и сасвим по воjнички, препирући се обично о броjу и врсти дугмади коjу треба да има воjничка униформа да би врховни командант могао односити победе. Не би било мудро поменути у овом салону какве француске новине; jер кад би новост била чак и наjприjатниjа, на пример, да je педесет либерала стрељано у Шпаниjи, остало би, ипак, да je онаj коjи je причао читао француске новине. Врхунац вештине свих ових људи je да сваких десет година добиjу повишицу пензиjе од 150 франака. На таj начин, кнез са своjим племством дели задовољство да влада над сељацима и граћанима.

Главна личност у салону Крешенци био je, без поговора, витез Фоскарини, човек врло честит; зато je и био помало у затвору под свим владама. Био je члан оне чувене миланске скупштине коjа je одбацила Наполеонов закон о увођењу jавних књига — црта врло ретка у историjи. Витез Фоскарини, пошто je двадесет година био приjатељ маркижеве матере, остао je y кући човек од утицаjа. Био je увек готов да исприча какву шаљиву причу, али ништа ниje измакло његовом оштром оку, и млада маркиза, коjа се у души осећала кривом, дрхтала je пред њим.

Како je Гонцо био ропски одан великоме племићу, коjи га je често вређао и jеданпут или двапут годишње натеривао на плач, прешло му je у страст да му чини ситне услуге; и да ниjе био спречен обзирима краjњег сиромаштва, могао би понекад успети, jер ниjе био без извесне количине оштроумља и много више дрскости.

Овакав каквог га знамо, Гонцо je прилично презирао маркизу Крешенци, jер му никад у своме животу ниjе упутила какву учтивиjу реч; али наjзад, била je жена чувеног маркиза Крешенциjа, кнегињиног почасног витеза, коjи je jеданпут или двапут месечно говорио Гонцу:

— Ћути, Гонцо, страшно си глуп. Гонцо опази да je све што се говорило о малоj Анети Марини за часак будило маркизу из

сањалаштва и равнодушности у коjоj je обично остаjала све до jеданаест часова; тада je спремала чаj и нудила сваког присутног, називаjући га његовим именом. После тога, у тренутку кад je хтела да се повуче, изгледала je мало расположениjа, и таj су тренутак обично бирали да jоj рецитуjу сатиричне сонете.

У Италиjи састављаjу одличне сонете; то je jедина врста књижевности коjа jош има мало живота; она, у ствари, не подлеже цензури, и посетиоци дома Крешенци обjављивали су увек своj сонет овим речима: »Хоће ли госпођа маркиза допустити да се пред њом рецитуjе jедан врло рђав сонет?« И кад би сонет изазвао смех и био поновљен два-трипут, jедан од официра увек би узвикнуо: »Господин министар полициjе требало би да нареди да се мало повешаjу творци оваквих гадости.« Грађанска друштва, напротив, дочекивала су ове сонете с наjискрениjим дивљењем, а прокураторски писари продавали су њихове преписе.

По извесноj радозналости коjу je маркиза показивала, Гонцо закључи да су исувише пред њом хвалили лепоту мале Марини, коjа je, уосталом имала читав милион, и да je маркиза на њу љубоморна. Како je ça своjим сталним осмехом и своjом савршеном безочношћу према свему што ни je племићко имао приступа свуда, Гонцо jош сутрадан дође у маркизин салон, држећи своj шешир с пером некако победоносно, на начин на коjи га je носио свега jеданпут или двапут годишње кад би му



кнез рекао: »3богом, Гонцо«; пошто je с пуно поштовања поздравио маркизу, Гонцо се не удаљи као обично да седне у наслоњачу коjа му je принесена; он стаде усред круга и дивљачки узвикну:

— Видео сам портрет монсењера дел Донга. Клелиjа би толико изненаћена да се морала ослонити на своjу наслоњачу; она покуша да одоли бури, али убрзо би приморана да изиђе из салона.

— Мора се признати, jадни моj Гонцо, да сте врло неспретан човек, узвикну надувено jедан официр коjи je довршавао четврти сладолед. Зар не знате да je архиепископов помоћник, коjи je био jедан од наjхрабриjих пуковника Наполеонове воjске, учинио велику пакост маркизином оцу изишавши из тврђаве у коjоj je командовао генерал Конти као што би изишао из Стекате (главна црква у Парми)?

— Jа заиста не знам многе ствари, драги капетане, и обичан сам глупак коjи преко целог дана прави погрешке.

Оваj одговор, сасвим у италиjанском духу, изазвао je смех на рачун сjаjног официра. Маркиза се убрзо врати; беше се наоружала храброшћу и унеколико се надала да ће се и сама моћи дивити овом Фабрисовом портрету о коме се причало да je одличан. Говорила je с похвалом о дару сликара Хаjеца. И не знаjући упућивала je приjатне осмехе Гонцу, коjи je подругљиво гледао официра. Како су се сви остали домаћи приjатељи предавали истом задовољству, официр побеже, са смртном мржњом према Гонцу; оваj je ликовао, и увече, кад je полазио, би позван на ручак за сутрадан.

— Друга jедна новост! узвикну Гонцо сутрадан по ручку, кад су слуге изишле; наш архиепископски помоћник заљубио се у малу Maрини!...

Можете мислити колико се узруjало Клелиjино срце кад je чула овакву необичну вест. И сам маркиз био je узбуђен.

— Али, Гонцо, приjатељу, ви говорите коjешта као обично! И требало би да се с мало више уздржљивости изражавате о личности коjа je имала част да jеданаест пута буде у партиjи виста Његове Светлости.

— Е, видите, господине маркиже, одговори Гонцо с непристоjношћу људи ове врсте, jа вам се могу заклети да би он исто тако желео да одигра jедну партиjу и с малом Марини. Али довољно je да вам се ове поjединости не допадаjу; оне не постоjе више ни за мене, коjи, пре свега, не желим да увредим свога драгог маркиза.

Маркиз се увек после ручка повлачио да мало отпочине. Тог дана ниjе то учинио; али би Гонцо пре одгризао jезик но што би додао ма и jедну реч о малоj Марини; а сваког тренутка отпочињао je говор, срачунат тако да се маркиз могао надати да ће се вратити на љубав мале грађанке. Гонцо je y великоj мери располагао оном италиjанском вештином коjа се састоjи у томе да се с уживањем одлаже жељена реч. Jадни маркиз, коjи je умирао од радозналости, би приморан да учини први корак: он рече Гонцу да, кад има задовољство да руча с њим, jеде двапут више. Гонцо не разумеде и стаде описивати jедну дивну галериjу слика коjу je оставила маркиза Балби, љубазница покоjног кнеза; три-четири пута говорио je о Хаjецу са спорошћу и наjвећим дивљењем. Маркиз помисли: »Добро je! Сад ће доћи на портрет коjи je наручила мала Марини!» Али то Гонцо ниjе хтео учинити. Изби пет часова, што расрди маркиза, коjи беше навикао да седа у кола у пет и по часова, после спавања, и да иде на Корзо.

— Ево какви сте са вашим глупостима! рече грубо Гонцу; због вас ћу доћи на Корзо после кнегиње, чиjи сам почасни витез и коjа може да ми изда какву заповест. Но! похитаjте! кажите ми у мало речи, ако можете, шта je с том тобожњом љубављу монсењера помоћника?

Али je Гонцо хтео да сачува ову причу за маркизу коjа га je позвала на ручак; зато, у врло мало речи, смандрља тражену историjу, и маркиз, упола поспан, оде да отпочине. Гонцо je caсвим друкчиjе поступао с jадном маркизом. Она беше остала тако млада и безазлена усред свога великог богатства да je сматрала за дужност поправити суровост коjом се маркиз малопре обратно Гонцу. Очаран овим успехом, он je поново нашао сву своjу речитост и сматрао je за задовољство, као и за дужност, да уђе с њом у бескраjне поjединости.

Мала Анета Марини давала je по цекин за свако место коjе би jоj задржали за проповед; долазила je увек са две своjе тетке и бившим благаjником свога оца. Ова места, коjа je задржавала jош уочи проповеди, обично су бирана према самоj предикаоници, али мало у правцу главног олтара, jер je приметила да се помоћник често окретао олтару. Свет je и то запазио да су се не ретко тако изразите очи младог проповедника радо заустављале на младоj наследници, тоj тако примамљивоj лепотици, и то по своj прилици с извесном пажњом, jер чим би упро поглед у њу, његова je проповед постаjала учена: била je пуна цитата и ниjе више имала оне живахности коjа je полазила из срца; присутне жене, коjе je проповед готово одмах престаjала занимати, стале би гледати малу Марини и оговарати je.

Клелиjа je трипут тражила да jоj се понове све ове необичне поjединости. Кад су jоj поновљене и трећи пут, дубоко се замислила: израчунала je да je прошло тачно четрнаест месеци како ниjе видела Фабриса. Да ли би био велики грех, говорила je y себи, ако би провела jедан час у цркви, не да види Фабриса, него да чуjе jедног славног проповедника? «Уосталом, сешћу сасвим



далеко од предикаонице и погледаћу Фабриса само jеданпут кад уђем и друга пут на свршетку проповеди... Не, говорила je y себи, нећу да видим Фабриса, него да чуjем чудесног говорника.« Усред свих ових размишљања маркиза je осећала грижу савести; њено je понашање за последњих четрнаест месеци било тако лепо! »Наjзад, помисли, да би се мало помирила са самом собом, ако je прва жена коjа буде дошла вечерас већ ишла да чуjе проповеди монсињора дел Донга, ићи ћу и jа; ако ниjе ишла, нећу ни jа.«

Кад се jедном на ово одлучила, маркиза учини срећним Гонца рекавши му: — Гледаjте да дознате ког ће дана помоћник држати проповед и у коjоj цркви. Вечерас, пре

него што одете, имаћу можда да вам дам jедан налог. Чим je Гонцо отишао на Корзо, Клелиjа изиђе у башту на ваздух. Ниjе приметила да већ десет

месеци ниjе крочила у њу. Била je живахна, весела, румена. Увече, чим би у салон ушао коjи од досадних гостиjу, срце би jоj заиграло од узбуђења. Наjзад, приjавише Гонца, коjи на први поглед спази да ће бити потребан jедно осам дана. «Маркиза je љубоморна на малу Марини, помисли он, и заиста би била занимљива комедиjа у коjоj би маркиза играла главну улогу, мала Анета улогу субрете, а монсињоре дел Донго љубавника! Два франка улазница не би било нимало скупо.« Био je ван себе од радости и цело вече упадао je свакоме у реч и причао наjсмешниjе анегдоте (на пример, о чувеноj глумици и маркизу Пекињиjу, коjу уочи тог дана беше чуо од jедног француског путника). Маркиза, са своjе стране, ниjе могла да се скраси на месту; шетала je по салону, прелазила у галериjу до салона, у коjоj je маркиз понамештао само слике од коjих je свака стаjала преко двадесет хиљада франака. Ове слике говориле су то вече тако jасно да су мориле маркизину душу узбуђуjући je. Она чу, наjзад, како се отвараjу двокрилна врата и похита у салон; то je била маркиза Раверси. Али, упућуjући jоj уобичаjене поздраве, Клелиjа осети да je глас издаjе. Она двапут понови питање, коjе маркиза у први мах ниjе ни чула:

— Шта мислите о проповеднику о коме сви толико говоре? — Jа сам га сматрала за обичног смутљивца, достоjног братанца чувене грофице Моске; али

кад je последњи пут држао проповед у цркви Посете, прекопута вас, био je тако божанствен да га, сва мржња на страну, сматрам за наjречитиjег човека кога сам икад чула.

— Ви сте, дакле, присуствовали његовим проповедима? рече Клелиjа дршћући од среће. — Како, рече маркиза смеjући се, ви ме, значи, нисте слушали? Не бих пропустила ниjедну

низашта на свету. Кажу да je болесних груди и да ће ускоро престати да држи проповеди. Чим je маркиза изишла, Клелиjа позва Гонца у галериjу. — Готово сам се одлучила, рече му, да чуjем тог толико хваљеног проповедника. Кад ће опет

говорити? — Идућег понедељка, то jест кроз три дана; и рекао би човек да je погодио намеру Ваше

Екселенциjе: говориће у цркви Посете. Све ниjе било обjашњено; али, Клелиjа ниjе више имала гласа да говори; она пређе пет - шест

пута преко галериjе, не рекавши ни речи. Гонцо je мислио: »Освета je мучи. Како човек може бити толико дрзак да побегне из затвора, нарочито кад има част да га чува тако велики jунак као што je генерал Фабио Конти!«

— Уосталом, треба похитати, додаде он с фином ирониjом; груди су му начете. Чуо сам од доктора Рамба да неће ни годину дана живети. Бог га кажњава што je преступио побегавши издаjнички из тврђаве.

Маркиза седе на диван на галериjи и даде знак Гонцу да седне и он. После неколико тренутака пружи му jедну кесицу у коjоj je било неколико цекина.

— Задржите ми четири места. — Хоће ли бити допуштено бедноме Гонцу да се увуче у пратњу Ваше Екселенциjе? — На сваки начин; задржите пет места... Ниjе ми нимало стало, додаде она, да будем близу

предикаонице; али бих волела да видим госпођицу Марини, за коjу кажу да je тако лепа. Маркиза ниjе била ни жива ни мртва за време ова три дана коjи су je делили од толико

очекиваног понедељка, дана проповеди. Гонцо, за кога je била особита част да га виде у пратњи jедне тако велике госпође, беше обукао своjе француско одело с мачем; то ниjе све; користећи се близином палате, наредио je да се однесе у цркву jедна дивна позлађена наслоњача, намењена маркизи, што су грађани сматралн за краjњу непристоjност. Можете мислити како je било jадноj маркизи кад je видела ову наслоњачу и кад су je наместили баш према предикаоници. Клелиjа je била толико збуњена, оборених очиjу и прибиjена у jедан угао ове огромне наслоњаче, да ниjе имала одважности ни да погледа малу Марини, коjу jоj je Гонцо показивао прстом с безочношћу од коje ниjе могла да доће к себи. Сва створења коjа нису била племићког порекла нису представљала баш ништа у очима дворана. Фабрис се поjави на предикаоници; био je тако мршав, тако блед, тако изнурен, да се Клелиjине очи одмах напунише сузама. Фабрис рече неколико речи, затим застаде као да je одjедном изгубио глас; узалуд je покушавао да изговори коjу реченицу; он се окрену и узе jедну исписану хартиjу. — Браћо, рече, jедна несрећна душа, достоjна вашег сажаљења, моли вас, кроз моjа уста, да



се помолите богу за краj њених мука, коjе ће престати само њеном смрћу. Фабрис прочита врло лагано оно што je било на хартиjи; али глас му je био такав да je, пре

него што je дошао до половине молитве, цео свет плакао, чак и Гонцо. »Бар нећу пасти у очи«, рече маркиза у себи бризнувши у плач.

Читаjући исписану хартиjу, Фабрис дође на две - три мисли о стању несрећног човека за кога je тражио молитву верних. Убрзо му се стадоше роjити мисли. Иако je изгледало да се обраћа присутнима, говорио je jедино маркизи. Своj говор завршио je мало раниjе но обично, jер су му сузе, ма колико се уздржавао, тако навирале да ниjе више могао jасно да изговара речи. Добре судиjе налазиле су да je ова проповед мало необична, али по своjоj дирљивости бар равна чувеноj проповеди при осветљењу. Што се тиче Клелиjе, тек што je саслушала првих десет редова молитве коjу je Фабрис читао, сматрала je као тежак злочин што je могла провести четрнаест месеци да га не види. Вративши се кући, леже у постељу да би сасвим слободно могла мислити на Фабриса; и сутрадан Фабрис доби ово писамце:

»Рачуна се на вашу част; потражите четири храбра човека у чиjу сте поверљивост сигурни и сутра, у тренутку кад на Стекату избиjе поноћ, нађите се у близини малих врата што носе броj 19, у улици Светога Павла. Имаjте на уму да можете бити нападнути; не долазите сами.» ; Познавши оваj божанствени рукопис, Фабрис паде на колена и бризну у плач.

— Jедва jедном! узвикну после четрнаест месеци и осам дана! Збогом, проповеди! Било би врло дуго описивати све врсте лудости коjима су тог дана била обузета срца Фабриса

и Клелиjе. Мала врата назначена у писамцету била су врата од врта с поморанџама у палати Крешенци, и Фабрис je нашао начина да их десет пута види тог дана. Он узе оружjе и сам, мало пре поноћи, брзим кораком прође поред тих врата, кад, на своjу неисказану радост, чу jедан добро познат глас коjи му je врло тихо говорио:

— Уђи, приjатељу мога срца. Фабрис уђе обазриво и заиста се нађе у врту с поморанџама, али према jедном прозору са

jаким решеткама, високом три - четири стопе. Била je густа помрчина. Фабрис беше чуо неки шум на том прозору и испитивао je решетку руком, кад осети неку руку, провучену кроз гвоздене шипке, коjа узе његову и принесе je устима.

— Jа сам, рече му jедан мили глас; дошла сам да ти кажем да те волим и да те питам хоћеш ли да ми се покораваш.

Можете мислити какав je био одговор, колика je била радост и чуђење Фабрисово. После првих заноса, Клелиjа му рече:

— Заветовала сам се Богородици, као што знаш, да те никад не видим; зато те примам у овако дубоком мраку. Хоћу да знаш да ће, ако ме икад натераш да те видим по дану, међу нама све бити свршено. Али, пре свега, нећу да држиш проповеди пред Анетом Марини, и немоj мислити да сам jа учинила ону глупост и наредила да се донесе наслоњача у божjи дом.

— Мили моj анђеле, нећу више ни пред ким држати проповеди; држао сам их jедино у нади да ћу те jедног дана видети.

— Не говори тако; сети се да мени ниjе допуштено да те видим. Овде молимо за допуштење да без иjедне речи прескочимо време од три године. У доба кад се наша прича наставља било je већ давно како се гроф Моска вратио у Парму као

први министар, моћниjи но икад. После ове три године божанске среће, Фабрисову душу обузе jедан прохтев нежности коjи je

све изменио. Маркиза je имала jедног красног синчића од две године, Сандрина, коjи je био радост своjе маjке; био je увек с њом или на коленима маркиза Крешенциjа; Фабрис, напротив, ниjе га виђао готово никад; он ниjе хтео да се дете навикне да воли другог оца. У њему се заче намера да узме дете пре него што његове успомене буду сасвим jасне.

У дугим свакодневним часовима када ниjе могла да види свога приjатеља, маркизу je тешило Сандриново присуство; jер треба да признамо jедну ствар коjа ће изгледати чудновата северно од Алпа: да je маркиза поред свих своjих погрешака остала верна своме завету; она je обећала Богородици, као што се можда сећате, да неће никад видети Фабриса; такве су биле њене изричите речи; према томе, примала га je само ноћу и у њеном стану тада никад ниjе било светлости.

Али га je његова приjатељица примала свако вече; и што je наjзанимљивиjе, усред jедног двора коjи je распињала радозналост и досада, Фабрисове предохране биле су тако вешто срачунате да се ова amicizia, како кажу у Ломбардиjи, ниjе ни наслутила. Њихова љубав била je толико jака да je покоjи пут долазило и до заваде; Клелиjа je била врло склона љубомори, али je овим свађама готово увек био повод нешто друго. Фабрис je злоупотребио неке jавне свечаности да се нађе на истом месту с маркизом и да je гледа; она би тада нашла какав изговор да оде и дуго ниjе примала свога приjатеља.

На пармском двору чудили су се што се ниjе знало ни за какву љубав жене коjа се толико одликовала лепотом и умом; она je изазвала љубави коjе су биле повод многим лудостима, и Фабрис je често био љубоморан.



Добри архиепископ Ландриани je одавно преминуо; побожност, примеран начин живота и речитост Фабрисова учинише да се на њега брзо заборави. Стариjи брат Фабрисов умро je такође и сва породична добра припадоше њему. Од тог времена он je сваке године делио капеланима и паросима своjе диjецезе сто и неколико хиљада франака коjе je доносила пармска архиепископиjа.

Било би тешко замислити часниjи, уважениjи и корисниjи живот од Фабрисовог, кад све поремети оваj његов прохтев нежности.

— Због твог завета, коjи поштуjем и коjи je, међутим, несрећа мога живота, пошто нећеш да ме видиш дању, рече он jедног дана Клелиjи, jа сам принуђен да живим стално сам, без икакве друге разоноде до рада; па и рада немам довољно. Док сам овако строго и тужно проводио дуге свакодневне часове, пала ми je на ум jедна мисао коjа ме мучи и против коjе се од пре шест месеци узалуд борим: моj ме син неће волети; никад не чуjе моjе име; одгаjен je у приjатноj раскоши палате Крешенци, jедва да ме познаjе. Оно мало пута што га сретам, мислим на његову маjку, на чиjу ме божанску лепоту, коjу не могу да видим, подсећа; он задело налази да ми je лице озбиљно, што, за децу, значи тужно. — Па лепо, рече маркиза, чему води цео таj говор коjи ме плаши?

— Хоћу да имам свога сина; хоћу да стануjе са мном; хоћу да га виђам сваког дана; хоћу да се навикне да ме воли; хоћу и сам да га волим до миле воље. Кад већ зао удес, jединствен на свету, захтева да будем лишен среће коjу толике нежне душе уживаjу и да проводим своj живот далеко од свега што обожавам, хоћу бар да имам поред себе jедно створење коjе ће ме подсећати на тебе и коjе ће те у неку руку замењивати. Послови и људи падаjу ми тешко у моjоj насилноj самоћи; ти знаш да je амбициjа увек била за мене празна реч од тренутка кад сам био тако срећан да ме Барбоне затвори; и све што ниjе узбућење душе изгледа ми глупо у меланхолиjи коjа ме обузима кад сам далеко од тебе.

Може се разумети бол коjим je патња њеног приjатеља испунила душу jадне Клелиjе; њена туга била je утолико дубља што je осећала да je Фабрис био донекле у праву. Чак се питала да ли би требало да погази своj завет. Тада би примала Фабриса дању, као и сваку другу личност, а њена честитост била je толико примерна да je нико не би оговарао. Говорила je себи да би се с много новаца могла разрешите свога завета; али je y исто време осећала да овакво сасвим светско решење не би успокоjило њену савест и да би je гневно небо можда казнило за оваj нови злочин.

С друге стране, ако би пристала да попусти тако природноj жељи Фабрисовоj, ако би гледала да не учини несрећном ову нежну душу коjу je тако добро познавала и чиjе je спокоjство тако необично реметио њен чудни завет, како би се могао отети jединац син jедног од наjвећих италиjанских великаша а да се превара не откриjе. Маркиз Крешенци потрошио би огромне суме, ставио би се лично на чело истраге, и пре или после отмица би била позната. Био je само jедан начин да се ова опасност отклони: требало je послати дете далеко, у Единбург, на пример, или у Париз; али материнска љубав ниjе могла на то да се одлучи. Друго средство коjе je Фабрис предложио, стварно наjпаметниjе, имало je нечега што je слутило на зло и било je jош страшниjе у очима ове збуњене матере; требало je, говорио je Фабрис измислити болест: детету би било све горе и горе, и наjзад би умрло за време каквог одсуства маркиза Крешенциjа.

Одвратност коjа се код Клелиjе пела до ужаса изазва прекид, коjи ниjе могао дуго траjати. Клелиjа je говорила да не треба кушати бога, да je таj мали син плод jедног греха и да бог не

би пропустио да га узме к себи ако би jош изазивали небесни гнев. Фабрис je поново истицао своjу необичну судбину.

— Положаj, говорио je Клелиjи, у коjи су ме довели случаj и моjа љубав, приморава ме на вечиту самоћу; jа не могу, као већина моjе сабраће, да ужинам у присном друговању, пошто ме ви примате само у мраку, што своди, тако рећи, на тренутке део мог живота коjи могу да проведем с вама.

Ту je било много проливених суза. Клелиjа се разболе; али она je толико волела Фабриса да му ниjе могла стално одбиjати страшну жртву коjу je од ње тражио. Привидно, Сандрино леже у кревет; маркиз одмах позва наjчувениjе лекаре, и Клелиjа од тог тренутка дође у jедну страшну неприлику коjу не беше предвидела: требало je спречити да то обожавано дете не узме ни jедан од лекова коjе су лекари преписивали, а то ниjе била лака ствар.

Задржано у постељи дуже но што je требало за његово здравље, дете се стварно разболе. Како да каже лекару узрок ове болести? Растрзана двама супротним осећањима, подjеднако драгим, Клелиjа замало ниjе полудела. Да ли je требало пристати на привидно оздрављење и на таj начин жртвовати сав плод тако дугог и мучног претварања? Фабрис, са своjе стране, ниjе могао да опрости себи притисак коjи je чинио на срце своjе приjатељице, ни да одустане од своjе намере. Беше нашао начина да га сваке ноћи уведу код болесног детета, што je изазвало нов заплет. Маркиза je долазила да обиђе свога сина, и Фабрис je покаткад био приморан да je види при светлости свећа, што je jедном и болном срцу Клелиjином изгледало страшан грех и предсказивало Сандринову смрт. Узалуд су наjславниjи богослови, питани за мишљење о покорности датом завету у случаjу ако би његово вршење било очевидно убитачно, одговарали да се не може сматрати да je завет на грешан начин



прекршен докле га личност, везана обећањем према божанству, не врши не из таштог задовољства чуда, него да не проузрокуjе очевидно зло; маркиза je при свем том била очаjна, и Фабрис схвати да ћe његова чудна мисао изазвати смрт Клелиjе и њенога сина.

Он се обрати за помоћ своме присном приjатељу грофу Моски, кога, поред свег тога што je био стари министар, трону ова љубавна историjа, коjа му je великим делом била непозната.

— Jа ћу вам удесити да маркиз одсуствуjе бар пет - шест дана; кад то хоћете? Неко време после тога Фабрис дође да каже грофу како je све припремљено да се могу

користити маркижевим одсуствовањем. Два дана доцниjе, кад се на коњу враћао са jедног имања у околини Мантове, разбоjници, по

своj прилици наjмљени из личне освете, одведоше маркиза, не злостављаjући га ни наjмање, и сместите га у jедан чамац коме je требало три дана да сиђе низ По и пређе исти пут коjи Фабрис беше некад прешао после познатог двобоjа са Ђилетиjем. Четвртог дана разбоjници оставише маркиза на jедном пустом острву у Поу, пошто су га претходно брижљиво покрали, одузевши му новац и све што je имало ма и наjмању вредност. Маркиз je тек после два дана успео да се врати у своjу палату у Парми: затекао jу je застрту црнином, а сву послугу ожалошћену.

Отмица Сандрина, врло вешто изведена, имала je кобан свршетак: дете, таjно смештено у jедну велику и лепу кућу, где je маркиза готово сваког дана долазила да га види, умре после неколико месеци. Клелиjа уобрази да jу je снашла праведна казна што je погазила своj завет дат Богородици: за време Сандринове болести виђала je Фабриса тако често при осветљењу, а двапут чак и усред дана, и с тако нежним заносом! Она надживе свега неколико месеци свога милог сина, али je бар имала ту срећу да умре на рукама свог приjатеља.

Фабрис je био исувише заљубљен, исувише побожан да би прибегао самоубиству; надао се да ће наћи Клелиjу у бољем свету, али je био толико паметан и осетио да много штошта има да поправи.

Неколико дана по Клелиjиноj смрти потпиcao je више аката коjима je одредио по хиљаду франака на име пензиjе сваком свом слузи; за себе je задржао толико исто; своjе земље, коjе су доносиле готово сто хиљада лира дохотка, поклонно je грофици Моски; исту суму дао je своjоj маjци, а остатак очевог имања своjоj сестри коjа je била рђаво удата. Сутрадан, пошто je надлежнима упутио оставку на архиепископско звање и на сва места коjима га у току времена беху обасули милост Ернеста V и приjатељство првог министра, он се повуче у пармски картузиjански манастир, коjи лежи у шумама у близини Поа, на две миље од Саке.

Грофица Моска се ниjе противила да њен муж поново буде министар, али ниjе хтела пристати да се врати у државу Ернеста V. Живела je у Вињану, на четврт миље од Казал-Мађора, на левоj обали Поа, и, према томе, у аустриjскоj држави. У своjоj дивноj палати у Вињану, коjу jоj гроф беше подигао, примала je четвртком цело високо пармско друштво, а свакога дана своjе многоброjне приjатеље. Фабрис не би пропустио ни jедан дан да не дође у Вињано. Грофица je, jедном речjу, изгледала врло срећна, али je врло кратко време надживела Фабриса, кога je обожавала и коjи je провео свега годину дана у своме манастиру.

Пармске тамнице биле су празне, гроф огромно богат, а Ернест V обожаван од своjих поданика, коjи су његову владавину упоређивали с владавином тосканских великих воjвода.

К Р А Ј

Documents

Stendal - Parmski Kartuzijanski Manastir