Toni Parsons

Stari grobovi

PreveoNenad Dropuli

Naslov originala

Tony ParsonsThe Slaughter Man

Copyright Tony Parsons 2015

Translation copyright 2015 za srpsko izdanje, LAGUNA

Dragana Mati Radosavljevi

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomaete razvoj projekta odgovornog korienja umskih resursa irom sveta.

1996 Forest Stewardship Council A.C.SW-COC-001767

Za Juriko

Zloin odjekuje kroz vreme i kroz ivote. Retko koje ubistvo uniti samo jednu osobu.

Dojs Kerol Outs, Posle Blek Roka

Veina Cigana plai se mrtvaca.Rejmond Baklend,

Baklendova knjiga ciganske magije prie putnika, arolije i melemi

PROLOG

Trideset prvi decembar

Deaka je probudio oev krik.Negde iz tame hodnika, iza vrata roditeljske spavae sobe,

njegov otac je kriknuo kao da se svet iznenada raspao.Bilo je uasa, besa i bola u tom kriku, a deak je, jo ne

sasvim budan, ustao iz postelje i odkrinuo vrata, taman toli-ko da proviri ka mranom odmoritu ispred zatvorenih vrata spavae sobe. Iza njih je sada vladala tiina.

Tata?Stajao je i zurio u tamu, a uli su se samo njegovo ispre-

kidano disanje i pijani glasovi s ulice, u proslavi smrti jo jedne godine.

Zvono je zazvonilo u zadnjem delu kue, pokrenuto vetrom; duboki prodorni zvuk zvona u majinoj bati treperio je kao da oznaava kraj svega.

A iza vrata spavae sobe u dnu hodnika majka je zavritala.Vritala je i vritala, a kad je najzad uutala, njegov otac

je zajecao kao da mu se srce kida.Deak se guio od uasa i zapanjenosti.

Toni Parsons10

Njegov dobroudni spokojni otac, vedar ovek sporog oputenog osmeha, njegov otac koji nikada nije podigao ni glas, a kamoli ruku, ridao je kao da mu je oteto sve to voli.

Onda je deak uo glas koji nije poznavao.Uporan.Neljudski.Krkljav od besa.Neu da ti ponavljam, zapovedio je glas. Hou da gleda.A onda su zvuci izgubili svaki smisao.Zvuk nalik na cepanje drva. Krc... krc... krc... A uz tihe

jecaje iz spavae sobe u dnu hodnika uli su se i pijani povi-ci veseljaka iz drugog sveta.

Nita od svega toga nije delovalo stvarno.Deak se naslonio na vrata diui plitko i iskrzano, odjed-

nom svestan da mu suze teku niz lice.Negde u kui zalajao je pas, a taj poznati zvuk, taj neoe-

kivani podsetnik na svet koji razume, naterao je deaka da se pokrene.

Iunjao se iz svoje sobe; srce mu je snano tuklo, noge su mu oteale kao da su od olova, a klizava skrama znoja pre-krivala mu je telo.

Brzo se udaljio odmoritem od stravinih zvukova prema sestrinoj sobi.

Uao je i zatekao sestru kako sedi na krevetu, potpuno obuena za zabavu, suvih oiju, lica belog od oka; nespret-no je uzela telefon i ukucala broj devet.

Oboje su pogledali uvis kad se iz spavae sobe u dnu hodnika prolomila iznenadna bujica nasilja. Nepoznati, nedokuivi zvuci. Meso i kosti sudarali su se sa zidovima i podom u estokoj borbi. uli su se tupi udarci i prigue-no jeanje.

Zvuci borbe za goli ivot.

Stari grobovi 11

Video je sestru kako ponovo ukucava devetku.Zatvorio je oi, omamljen od munine.Ovo e se zavriti. On e se probuditi i runi san e se

okonati. Ali kad je otvorio oi, sve je bilo stvarnije nego ita to je ikada doiveo.

Sestrine ruke su drhtale dok je ukucavala broj devet trei i poslednji put.

Pas je besno lajao.A onda su se iz hodnika zauli teki koraci, bez ikakvog

prikrivanja.Dolazili su po njih.Vrata!, prosiktala je sestra i deak je skoio i zakljuao

ih u jednom pokretu.Onda je ustuknuo, zurei u zakljuana vrata.Neko je pokucao.Blago, gotovo veselo je pokucao zglobom kaiprsta.Pogledao je sestru.Vrata su se pribila uz okvir kao da ih gura mono rame.

Onda je drvo pucalo i mrvilo se pod udarcima noge.Hitna sluba. Kome da prosledim va poziv?Molim vas, rekla je devojka. Treba nam pomo.Onda je deak poleteo ka prozoru, otvorio ga i pustio u

sobu ledeni vazduh, a s njim zvuke udaljene muzike, zabave i smeha koji su ispraali poslednje minute poslednjeg dana stare godine.

Okrenuo se kad su vrata popustila, a tamna prilika iz hodnika provukla ruku kroz smrskano drvo da napipa klju ostavljen u bravi.

Prilika nije liila na oveka.Delovala je kao neka dublja tama, a kad je ula u sobu,

deak je osetio ogavni zadah znoja, krvi i seksa i nekakav

Toni Parsons12

industrijski miris starih automobila, neispravnih motora i barica mainskog ulja.

Iz sestrinog telefona uo se glas.Halo? Kome da prosledim va poziv? Halo?Onda je deak odjednom pao, survao se kroz ledeni

vazduh i gotovo istog trenutka uz bolni jecaj udario u pri-laznu stazu.

Pogledao je u prozor na spratu.Njegova sestra je prebacila jednu nogu preko prozorskog

okvira, a druga joj je jo bila u sobi.Tamna prilika sigurno ju je zgrabila za vrat, jer se oigled-

no guila, da, deak je sada dobro video, debeli prsti obavi-li su se oko njenog lania i uvrtali ga kao to se uvre ogr-lica opasnog psa.

Crna prilika je pokuavala da je udavi.Onda je lani svakako pukao jer je ona postrance pada-

la kroz prozor, vrlo dugo, kako se inilo deaku, koji je hitro ustuknuo kad je tlo jurnulo uvis da je snano udari.

Onda je pomogao sestri da ustane, ona je s mukom poku-ala da hoda, ali neto joj nije bilo u redu s jednim kolenom kad su izali na ulicu.

iveli su u zatvorenom naselju na najvioj taki grada; est velikih kua iza visoke gvozdene kapije i visokih zidova od cigle s neupadljivom bodljikavom icom na vrhu.

itav London se pruao pod njima.inilo im se da ive na vrhu sveta.Ostavio je sestru nasred ulice da trlja krvava kolena i potr-

ao ka najblioj kui preko puta, pritisnuo zvono, zazivao u pomo, vikao neto o ubistvu.

Ali kua je bila potpuno mrana.Onda je video da su i gotovo sve druge kue u tom eksklu-

zivnom naselju mrane. Samo jedna, ona na kraju ulice,

Stari grobovi 13

bletala je od svetlosti i buke. Deak je dotrao do nje i zalu-pao na vrata.

Ali muzika je bila preglasna, a svi su se spremali za pono.uo je veselo blebetanje pijanih glasova na mnogo jezika.Poljski. Tagalog. panski. Italijanski. Pendapski. I rav

engleski.Vlasnici su na putu a posluga je priredila zabavu.I posluga ga nije ula.Onda je sestra krenula ka njemu, teko hramljui, osla-

njajui se punom teinom samo na jednu nogu.Oboje su pogledali gore kad je vatromet eksplodirao na

nebu. Ljudi u daljini su klicali, odjednom mnogo pijaniji i mnogo sreniji. Onda su se oboje okrenuli nazad ka svo-joj kui.

A negde duboko u utrobi kue malo dete je zaplakalo.Deak je opsovao.Ne moemo da ga ostavimo, rekla je njegova sestra.

Osea li miris?Naiao je miris paljevine, dima, baruta i budue vatre.To je od vatrometa, rekao je deak.Ona je zatresla glavom.Spaljuje nam kuu.Onda je i on video.Crni dim je izbijao kroz prozore u prizemlju.Ti idi, rekla je. Idi po pomo. Ja u izvui malog.Obrisao je lice i progutao tvrdu knedlu kad se njegova

sestra zateturala nazad prema kui u plamenu. Dim je ve bio gui, glasovi sa zabave odjednom su se pojaali i on je otkrio da ne moe da se makne.

DESET!Njegova sestra se samo jednom okrenula da ga pogleda,

lica obasjanog meseinom.

Toni Parsons14

DEVET!Gledao ju je kako hramlje uz prilaznu stazu i s mukom

ide ka bonoj strani kue. I znao je, bez ikakve sumnje, da je vie nikada nee videti.

OSAM!Drhtao je od hladnoe i straha. I pokuavao je da misli.SEDAM!Jo je uo slavlje iz kue s upaljenim svim svetlima, uo

je buku i smeh, ali sada mu je sve to delovalo daleko, udalje-no od svega to shvata, od svega to ima bilo kakvog smisla.

EST!Vrisnuo je, ophrvan panikom i nemoi.PET!Niko nije uo. Niko nije mario. Bio je potpuno sam.ETIRI!S najvieg brda Londona video je blesak boja i zvukova,

a po nebu iznad grada zaprtale su eksplozije. Bilo je pre-lepo, kao da je neki nemarni bog ispraznio kutiju dragulja po nebesima.

I znao je da je u stanju to da izvede. Proi e kroz gvoz-denu kapiju postavljenu da sprei ulazak siromanih i zlih, strae niz brdo i nai e pomo. Tako e uraditi. I ovaj runi san e se zavriti.

TRI!Njihov pas je ponovo lajao, a dim se jo zgusnuo. Nije

video svoju sestru. Njegova porodica sada se oslanja na njega.DVA!Potrao je ka gvozdenoj kapiji.JEDAN!Dok je nova godina nastupala, a nebo visoko nad njim

eksplodiralo, automobil je naleteo na njega i udario ga nisko po listovima.

Stari grobovi 15

SRENA NOVA GODINA!Kola su vozila vrlo brzo i prvo je pao leima na haubu,

a odmah zatim napred; zadnji tokovi preli su mu preko nogu i pretvorili ih u krvavu kau zgnjeenog mesa i smr-skanih kostiju.

Negde su ljudi klicali.Onda je leao na leima i zurio u ponono nebo svetlije

od podnevnog, odjednom iarano svim bojama, uta i crve-na i bela i zelena prskale su izmeu zvezda i polako padale na tlo, i bio je vrlo spokojan leei tako i posmatrajui nebo sve dok bol nije doao da ga uzme, bol koji tera na povra-anje, i deak je osetio stvarnost svojih unitenih nogu, a patnja je bila nepodnoljiva.

Gledao je vatromete kako plamte nebom ne videi ih zapra-vo jer nije mogao da misli ni na ta drugo osim na bol. Povratio je veliku knedlu krvi dok se tamna prilika saginjala nad njim.

Molim vas, rekao je deak. Pomozite mi.Tamna prilika ga je podigla.Snanim rukama. Dobrim rukama.Deak nije bio siguran da li je to pametno. Nije znao

treba li da se pomera. Moda to i nije najpametnije. Ali bio je slab od zahvalnosti.

Dok nije onjuio istu onu ogavnu meavinu ustajalog znoja i starog ulja, smrad ujedno mehaniki i ljudski.

Dok nije video da su ake i miice koje ga nose lako kao pero umrljane krvlju njegove porodice.

Vatrometi nad Londonom bili su sada ludilo boja.Ali dok su ga te ruke nosile nazad ostacima njegove poro-

dice, deak se rado prepustio tami, pa nije video rakete kako eksplodiraju i nije video kako umiru.

JANUAR

Avetinjski domovi Londona

1Prvi januar je bio beskrajan, plav i leden. Usamljeni pucanj u stambenoj zgradi pocepao je dan.

Bacio sam se iza najblieg automobila i teko pao na tlo. Sitni kamici zarili su mi se u dlanove, a lice mi je bilo mokro od znoja koji nije imao nikakve veze s vremenom.

Svaki pucanj ispaljuje se u gnevu. Ovaj je bio pun ubistva. Otvorio je pukotinu u nebu bez oblaka i istisnuo iz mene sve osim sirovog straha. Nekoliko dugih trenutaka leao sam sasvim nepomino pokuavajui da povratim dah. Onda sam ustao na kolena i pribio se leima uz plavo-uto vozilo Jedinice za oruane intervencije. Srce mi je tuklo kao ludo, ali disao sam lake.

Pogledao sam naokolo.Specijalci su ve bili na nogama i zurili gore u stanove

ispod borbenih lemova, a akama u crnim konim rukavi-cama stezali su jurine automatske puke Hekler i Koh. Meu njima je bilo nekoliko uniformisanih policajaca i detektiva u civilu kao ja. Svi smo se skrivali iza vozila. Pitolje glok kali-bra 9 mm izvukli smo iz futrola na boku.

Toni Parsons20

Negde u blizini ena je opsovala. Bila je sitna, plavokosa, bliila se etrdesetoj. Mlada ali ne premlada. Detektiv vii inspektor Patria Vajtstoun. Moja efica. Bila je u demperu s irvasima. Dobila ga je na poklon za Boi. Niko sam sebi ne bi kupio demper s irvasima. Verovatno ga je dobila od sina. Klincu je to sigurno delovalo kao dobra ala. Gurnu-la je naoari uz nos.

Policajac pogoen!, viknula je. Stomana rana!Pogledao sam iza kola i video uniformisanu policajku

kako lei na leima nasred ulice i zove u pomo. Drala se za stomak. Zapomagala je u savreno plavo nebo.

Molim te, Gospode... molim te, Isuse...Kad je pogoena? Pre pola minuta? S metkom u stoma-

ku trideset sekundi traju veoma dugo. Traju itavu venost.Postoji razlog to je veina stomanih rana nanesenih

vatrenim orujem smrtonosna, a veina uboda noem u sto-mak nije. Seivo oteti jednu ogranienu oblast, ali metak luta naokolo i unitava sve to mu se nae na putu. Ako no promai arteriju i creva, a rtva dovoljno brzo stigne do ane-steziologa i hirurga i izbegne infekciju mada veina zliko-vaca nije dovoljno obzirna da sterilie seivo pre nego to ga upotrebi onda ima dobre izglede da preivi.

No stomana rana iz vatrenog oruja prava je katastro-fa. Metak tokom te mikrosekunde evrda naokolo i unita-va brojne organe. Tanko crevo, debelo crevo, jetru, slezinu i, to je najgore, aortu, glavnu arteriju iz koje se granaju sve ostale. rtva s pokidanom aortom brzo iskrvari.

Ako vas neko ubode noem u stomak, dovoljno je da imate samo malo sree i brzo ete se vratiti svojoj porodi-ci. Ako vas neko pogodi metkom u stomak, najverovatnije neete vie videti svoju porodicu, imali sree ili ne.

S noem u stomaku zazivate u pomo.

Stari grobovi 21

S metkom u stomaku zazivate Boga.uo sam jo jednu promrmljanu psovku, a onda je Vajt-

stounova ustala i potrala, sitna ena u demperu s irvasima, presamiena, drei kaiprstom naoari na nosu.

Duboko sam udahnuo i potrao za njom, oborene glave, svakom elijom tela napet u oekivanju drugog pucnja.

unuli smo pored ranjene koleginice. Vajtstounova je primenila neposredni pritisak na ranu, spustila je ake ranje-nici na stomak i pokuavala da zaustavi krvarenje.

Ja sam pokuavao da se setim pet kritinih inilaca za pomo u sluaju rane od metka. Na obuci su nas uili da proverimo jesu li disajni putevi isti, da li rtva die, da li krv cirkulie, da li je rtva pokretna to znai ima li ote-enja kimene modine i vrata i da li postoji izlazna rana, kao i da proverimo ima li drugih povreda. No za sve to je bilo prekasno. Krv je kuljala i bojila bluzu u tamniju plavu boju. Video sam da mrlja postaje crna.

Ostani s nama, duo, rekla je Vajtstounova, blago i tiho kao majka detetu, snano pritiskajui ranu ve krvavim rukama.

Policajka je bila veoma mlada. Verovatno je, puna idea-la, stupila u policiju da pobolja svet.

ok joj je iscedio svaki traak boje iz lica.ok od gubitka krvi, ok od rane vatrenim orujem. Pri-

metio sam da na srednjem prstu leve ruke ima mali vere-niki prsten.

Umrla je uz ujan uzdah i krvavu penu na usnama. Video sam kako oi moje efice sijaju od suza i kako stiska usne u tvrdu liniju istog besa.

Pogledali smo balkon iznad nas.I na njemu je stajao ovek.ovek koji je u jednom trenutku prvog dana nove godi-

ne odluio da pobije itavu svoju porodicu. Tako su nam

Toni Parsons22

javili iz centrale hitnih slubi. To je bio njegov plan. To ga je sused kroz zid uo da vie pre nego to je pokupio svoje ukuane i pobegao.

ovek na balkonu drao je puku. Nekakvu crnu lova-ku puku. Imala je laserski mlaz za ciljanje, mutne jarkoze-lene boje kao svetlosna sablja Luka Skajvokera. Izgledala je kao igraka. Ali nije bila igraka. Video sam zeleni mlaz kako ara po tlu po travnjaku ispred zgrade, po asfaltu ulice i zastaje kad je stigao do nas.

Nismo se micali. Sve je stalo. Zelena takica se zausta-vila na meni, a zatim na Vajtstounovoj. Kao da ne moe da odabere.

Mrtva je, Pat, rekao sam.Znam, odgovorila je Vajtstounova.Osvrnuli smo se ka plavim i zelenim vozilima s dreavim

utim oznakama. Izmeu vozila video sam tupi metalni sjaj glokova i heklera, srednjovekovnu oblinu borbenih lemo-va, lica napeta od adrenalina.

Vajtstounova je neto doviknula ljudima. Zeleni laserski mlaz crne lovake puke zaigrao je preko irvasa na njenom demperu i tu se smirio.

Oborite ga!, rekla je.Onda sam uo njihove glasove.Imam pogodak!, rekao je neko.Ali pucanj nije usledio.Pomislio sam na duge razgovore koji slede posle svakog

pucnja. Na automatsku suspenziju i beskrajne analize, sumnje i ispitivanja svakog ispaljenog metka. Na mogunost odlaska u zatvor i gubitka posla. Nije ni udo to oklevaju da pucaju.

Ali ovog puta nisu zato oklevali.Kad sam ponovo pogledao balkon, video sam da ovek vie

nije sam. Uz njega je stajala ena, glave umotane nekakvom

Stari grobovi 23

maramom, mada s te razdaljine nisam uspeo da razaznam da li zbog mode ili zbog vere.

Vreao ju je. Rekao joj je sve rune rei kojima mukar-ci uvek vreaju ene. Onda kao da ju je gurnuo, uhvatio za vrat neto s poda i prodrmusao ga.

Dete. Ne starije od dve godine. Kleei uz mrtvu devoj-ku, videli smo da je bucmasto kao i sva deca u tom uzrastu. Dete se uvijalo kao ivotinjica pod mukama kad ga je ovek podigao preko ograde balkona.

Na etvrtom spratu.A ispod samo beton.ovek je neto vikao. ena pored njega je plakala, a on

ju je i ne gledajui udario kundakom crne lovake puke u lice. Zateturala se unazad.

Onda je dete odjednom padalo.ena je vrisnula.Pucaj!, povikao je neko.Jedan jedini prasak kao da se oglasio odnekud sasvim

blizu mog potiljka, a istog trenutka krv je pokuljala iz rupe na vratu oveka na balkonu. Nije pao. Zateturao se unazad i proleteo kroz prozorsko okno, a kad nam je nestao s vidi-ka, pomislio sam kako smo krhki, kako nas je lako slomiti, kako smo uvek blizu propasti.

Onda sam potrao, obua mi se klizala po travi skliskoj od leda, nesvesno sam zazivao Boga u pomo pruajui ruke prema detetu koje pada.

Ali bio sam predaleko, nije bilo dovoljno vremena, a dete je padalo i padalo.

2Pijaca mesa Smitfild bila je tiha.Proao sam kroz veliki luk pijace drhtei od rane smrti

prvog dana nove godine, proao sam pored starih crvenih telefonskih govornica i table na mestu na kom je ubijen Vili-jam Volas. Nije jo bilo ni etiri po podne, a sunce je ve zala-zilo za kupolu Katedrale Svetog Pavla.

S druge strane trga pruao se niz radnji. Bile su zatvorene zbog praznika, ali iz stana iznad jedne ula se muzika. Vio-line, flaute i bubnjevi svirali su u pomamnom ritmu. Pesma je govorila o devojci po imenu Sali Maklenan. Irska muzika. Vesela muzika. Verovatno Pougsi, pomislio sam. Tabla pred mranom radnjom bila je izlizana od vremena.

MARFI I SINKuni i industrijski vodovod i grejanje

Verodostojni i Pouzdani

Obiao sam prodavnicu i popeo se stepenicama do sta-nova. Neki stanari ve su izneli boine jelke iz kua, ali kod

Stari grobovi 25

Marfijevih se jo slavilo. Trebalo im je dosta vremena da uju zvono uz pesmu ejna Makgauana o Sali Maklenan i viku dece i odraslih.

Vrata je otvorila moja ki Skaut. Zadihana, zajapurena petogodinjakinja. Zabavljala se kao nikad u ivotu. S njom su bili crvenokosa evon, moda godinu dana mlaa od nje, i njen mali brat Dejmon, kao i crveni panijel kralja arlsa, zadihan od radosti. Na pas Sten, za kojim je srameljivo nju-kalo crno krivonogo tene, meanac kog nisam ranije video.

Ne moramo jo da idemo, zar ne?, rekla je Skaut ume-sto pozdrava.

A ko je ovo?, upitao sam umesto otpozdrava gledaju-i meanca.

To je Biskvit, rekla je evon.Pojee rolovanu kobasicu, prorekla je gospoa Marfi

pojavivi se iza dece.Skaut je otrala s drugaricom, a malian i psi poli su za

njima. Gospoa Marfi me je uvela u kuu, gde su me raz-dragano pozdravili njen mu Veliki Majki mrav doteran mukarac sede kose i uredno potkresanih brkova, ni najma-nje krupan i njihov sin Mali Majki, crnokosi div od tride-setak godina. evon, ena Malog Majkija, dojila je bebu u plavom. Bebu Majkija.

Boina jelka je svetlucala i bletala. Kirsti Makol i ejn Makgauan priali su bajku o Njujorku. Dobio sam tanjir rolovanih kobasica i pivo. Zurio sam u bocu kao da nikad u ivotu nisam video pivo.

Kasno je za kafu, rekla je gospoa Marfi. Treba da se naspava.

Klimnuo sam glavom i zahvalio Marfijevima to su uvali Skaut, a oni su se uglas pobunili i rekli kako im uopte nije

Toni Parsons26

bilo teko, da je ona vrlo mila i da se lepo drui s klincima. To su najbolji ljudi koje poznajem.

Pretpostavljam da je njihova porodica mala. Uprkos svim stereotipima o irskim katolicima, Mali Majki je jedinac. No tri narataja Majkija delovala su kao brojno pleme u pore-enju sa mnom, Skaut i Stenom.

Marfijevi rade kao vodoinstalateri i video sam da ak ni danas nemaju predaha. Veliki Majki je tragao po ajpedu gde da uglavi enu iz Barneta kojoj je pukla cev, a Mali Majki razgovarao je s nekim ovekom iz Kamdena o pokvarenom kotlu. A kad je meni zavibrirao telefon, znao sam da ni moj radni dan jo nije zavren.

Pogledao sam poruku. Bila je sumorna. Ugao levog oka mi je zaigrao. Spustio sam ruku preko telefona da sakrijem poruku od Marfijevih.

Otac i sin saaljivo su me gledali.Praznik, rekla je gospoa Marfi. Vreme guve.

Velika kua uzdizala se u ograenom naselju na Hajgejtu.Bata, pisalo je na kapiji.Ovo je najvia taka Londona, krajnji sever najbogatijeg

gradskog pojasa. Vazduh je ovde sve i mirisan. Stajao sam pred elektrinom kapijom drei slubenu legitimaciju i udi-sao gotovo alpski povetarac.

Uniformisani pozornik upisao me je u dnevnik ulaska. Kapija se otvorila. Prema meni je u cipelama s visokim potpe-ticama koraala detektiv pozornik Edi Ren. Crvenu kosu je podigla, a izgledala je kao da je dobila poziv ba kad je kre-nula u veernji izlazak.

Ponovo sam pogledao ograeno naselje. Jesu li sve ove kue zakljuane i prazne?

Stari grobovi 27

London sada ima vie milijardera nego bilo koji grad na svetu, pa su mnoge skupe nekretnine kupljene i ostavljene prazne, a vrednost im vrtoglavo raste.

Bogatai uvek imaju kuda da odu.Neke jesu, ali ne i naa, rekla je Renova. To je porodi-

na kua, Makse. Malo je oklevala, kao da ni sama ne veru-je. Roditelji i dvoje iparaca. Otmena kua. Izgleda da su pogubljeni.

Kapija se zatvorila za nama.U naselju je bilo est velikih kua. Policijska traka bila je

razvuena ispred jedne, a iza trake su istraitelji mesta zlo-ina oblaili bela zatitna odela, a uniformisani pozorni-ci trupkali nogama da se ugreju. Zimsko vee se sputalo i plava svetla naih vozila prosecala su tamu.

Iza visokih zidova ograenog naselja video sam neto nalik na divlju zelenu umu koja se prostire unedogled. No izmeu stabala i ludaki isprepletenog grmlja videli su se veliki krstovi, kameni aneli i obrisi starih grobnica. Bilo je to groblje koje je priroda osvojila.

Hajgejtsko groblje.Uniformisani policajci kucali su na vrata ostalih kua

na ijim su prozorima treperila boina svetla. Na sredini puta zakrenog naim vozilima jednog pripadnika privat-nog obezbeenja sasluavao je mladi crni islednik, detektiv inspektor Kertis Gejn. Video me je, klimnuo glavom i spu-stio ruku straaru na rame. Ovome su usta bila razjapljena od oka. Bio je bosonog.

Straar nas je pozvao, rekla je Renova. Obilazio je nase-lje, video otvorena ulazna vrata i uao u kuu.

I proao kroz itavu kuu, rekao sam ja.Tu ne moemo nita, odgovorila je Renova. Istrai-

telji su uzeli otiske njegove obue i lako e ih eliminisati.

Toni Parsons28

Pokazala je elektronsku kapiju. On smatra da niko ne moe da ue bez njegovog znanja.

Uli su sa zadnje strane, rekao sam. S druge strane zida je groblje Zapadni Hajgejt.

Tamo je Karl Marks, zar ne?Marks je na Istonom Hajgejtu, s druge strane Svejn

lejna, u delu otvorenom za javnost. S druge strane ovog zida je Zapadni Hajgejt, zatvoren za javnost. Otvara se samo za povremene obilaske s vodiem i za pogrebe.

Renova je sumnjiavo pogledala groblje u umi. U polu-tami su se videli samo kameni aneli pognutih glava.

Jo sahranjuju ljude ovde?Klimnuo sam glavom. Tuda bih ja uao, rekao sam i

navukao zatitne gumene rukavice.Pokazali smo legitimacije pozorniku iza trake i on nas je

takoe upisao. Bili smo u ranoj fazi intervencije i istraite-lji mesta zloina jo nisu uli u kuu. Ve su se pripremili za posao, obukli su bele kombinezone i mantile i navukli plave rukavice, ali morali su da saekaju da stariji istraitelj vidi mesto zloina i da ga zvanini fotograf snimi u zateenom stanju, nedirnutog, uasnog kakvog smo ga pronali. Jer kad jednom svi uemo unutra, sve emo poremetiti i izmeniti.

uo se nejasni elektronski amor digitalnih radija, a iz daljine zvuk novih policijskih vozila koja jure na mesto zlo-ina, sirenama cepaju tamu i rotacionim svetlima boje no u plavo. Svi e morati da saekaju da detektiv vii inspektor Patria Vajtstoun obavi taj kljuni prvi pregled.

Ba pre nego to smo stigli do otvorenih ulaznih vrata ispred kojih su ekala dvojica uniformisanih policajaca, Renova je stala.

Pogledaj, rekla je.

Stari grobovi 29

U oblinje bunje bila je duboko zarivena motka. Bila je duga oko tri metra, nainjena od bambusa, a na vrhu je imala komad srebrnastog metala u obliku slova S. Mesarsku kuku. Motka je podseala na vrlo grub tap za pecanje. A mi smo upravo tako zvali taj popularni nain provale i ulaska.

Pecaljka, rekla je Renova. Sigurno je tako omoguio pristup. Okrenula se i pozvala jednog istraitelja mesta zlo-ina. Moete li ovo da uzmete i spakujete, molim vas?

Motka je sigurno bila proturena kroz prorez za potu, a mesarska kuka zakaila je sveanj kljueva nehajno baen pored vrata.

Svi misle da su bezbedni, rekao sam vrtei glavom.Iz kue se oseao jak miris benzina.Beli reflektori osvetljavali su dugaki beli hodnik prema

ogromnom atrijumu na dva nivoa, otvorenom prostoru sa zadnjim zidom od stakla. Neko je pokuao da ga zapali. Dvo-jica viih vatrogasnih oficira pregledala su crnu mrlju koja je potpuno prekrivala jedan visoki zid i pola poda kuhinje i trpezarije. U trpezariji je bio sto za dvanaest osoba. Kroz stakleni zid video se samo mrak.

Inspektorka Vajtstoun je stajala nad polunagim leom. Bilo je to telo iparca s ulaznom ranom od metka na sredi-ni ela. Noge su mu bile rairene pod neprirodnim uglom, a oi jo otvorene.

Makse, rekla je Vajtstounova tiho, skinula naoari i pro-trljala oi. Ovo je bio naporan dan i na licu joj se videlo da je iscrpljena. No zvuala je mirno, profesionalno, spremno za posao. ta je ovo bilo, ta misli?, upitala me je. Devet milimetara?

Deak je izgledao kao da je ustreljen iz neposredne blizine.Tako izgleda, rekao sam. Pod je bio prekriven uglaa-

nim parketom i oekivao sam da u videti zlatni valjak aure.

Toni Parsons30

Ne vidim aure, rekao sam.Nema aura, odvratila je Vajtstounova, pa smo utke

razmislili o tome.Ubica je odvojio vreme da pokupi aure. To je znaajno.ta mu je bilo s nogama?, upitao je Gejn. Izgleda kao

da ga je neko udario maljem.Ili kao da ga je udario automobil, rekla je Edi Ren palji-

vo posmatrajui deaka. Mislim da je izlazio. Ima kamen-ie na akama i podlakticama.

U jednom uglu stajala je korpa za psa, za velikog psa, a na zadnjem delu pisalo je ZOVEM SE BADI.

ta je bilo sa psom?, upitao sam.Gejn je eksplodirao.Sa psom?, rekao je. Zabrinut si za psa? Stojimo ovde

u krvi do kolena, a ti brine zbog psa?Nisam mogao to da objasnim Gejnu. Pas je takoe bio

lan porodice.Je li neko obiao zlatnu ribicu?, rekao je Gejn. Kako

je hrak? Izmeri hrku puls, Vulfe, molim te. I, za ime sveta, proverite ta je s papagajem.

U redu, uutkala ga je Vajtstounova. Idemo gore da vidimo ostalo.

Ogromni stakleni zid odjednom je zabletao.Istraitelji mesta zloina ukljuili su reflektore u zadnjoj

bati.Napolju je bio kameni vrt, vijugave pruge ljunka oko

stena sline jezeru od kamenia. Japanski vrt. U sredini je stajalo zvono iz hrama, zeleno zvono umrljano vekovima, i zvonilo je na vetru.

Neko vreme stajao sam nepomino pred ovom neoeki-vanom lepotom. U uglu je leao pas, zlatni retriver. Izgledao je kao da spava. Ali znao sam da ne spava.

Stari grobovi 31

Kad sam se okrenuo, video sam da su Vajtstounova, Gejn i Renova ve otili na sprat.

Kad sam poao za njima, video sam da je zid stepenita prekriven mnotvom fotografija. Bile su to crno-bele foto-grafije snimljene s ukusom i smetene u uske crne okvire. Prikazivale su porodicu koja je ivela u ovoj divnoj kui.

Video sam da je to bila savrena porodica.inilo mi se da na osnovu ovih snimaka mogu da ispri-

am njihovu priu. Majka i otac izgledali su kao da su se venali mladi, da su zdravi, sreni i zaljubljeni doivotno.

Mukarac je bio krupan, atletske grae i vedrog lica, imao je mladolikih etrdeset i neto. Njegova moda deset godina mlaa ena bila je zapanjujue lepa i izgledala mi je neka-ko poznato. Liila je na Grejs Keli imala je upravo takvu lepotu koja deluje kao greka prirode.

Ako je bilo nevolja, nisam mogao ni da ih zamislim. Imali su novac, zdravlje i jedno drugo. Imali su i dvoje dece, dea-ka i devojicu, i gledao sam ih kako rastu dok sam se penjao uz stepenice.

Bili su to lepi klinci, sportisti. Video sam snimak devoj-ice na igralitu za hokej; imala je moda dvanaest godina, a na ozbiljnom licu video joj se narandasti titnik za zube. A deak, njen brat, radosno je drao pehar okruen svojim fudbalskim timom. Teko sam prihvatio da je to nasmejano dete sada onaj le u prizemlju.

Blizu vrha stepenica deak i devojica imali su etrnaest--petnaest godina, bili su gotovo mladi i devojka. Video sam da je deak neto stariji od devojice, ali ne vie od godine. Tu je bila i fotografija cele porodice pod boinom jelkom. Zatim snimak iz nekog restorana na plai. Na kasnijim foto-grafijama pojavljivao se i zlatni retriver; izgledao je kao da se

Toni Parsons32

smeje od sree to je zavrio u ovoj savrenoj porodici. A na poslednjoj fotografiji ena koja lii na Grejs Keli drala je dete.

Deaka od oko etiri godine. Pretpostavio sam da je ta prinova bila neoekivana. ivoti su im bili puni. Zid za foto-grafije bio je pun. Verovatno nisu ni pomiljali da e imati jo dece. A onda je doao ovaj deki i stavio peat na njihovu sreu. Da, izgledao je kao da su mu etiri godine.

Godinu dana mlai od Skaut, pomislio sam.Policijski fotograf silazio je niz stepenice.Dodirnuo sam ga po miici.Potpuno ste sigurni da nema preivelih?, upitao sam.Lekar jo nije stigao, pa smrt nije zvanino proglaena.

Ali bio sam gore, i tamo nema niega osim leeva, gospodi-ne. ao mi je.

Neto se uzburkalo u meni i snano sam progutao.itava porodica.Gejn je bio u pravu. Krv do kolena.Na odmoritu je bilo jo jedno telo. Devojica, sva dote-

rana za doek Nove godine, leala je na boku. Nisam video ulaznu ranu, ali oko vrata je imala neto nalik na krvavu ogr-licu. S kraja hodnika, iz glavne spavae sobe, uo sam glaso-ve. Krenuo sam ka njima pripremajui se za ono to me eka.

ena koja je liila na Grejs Keli bila je u krevetu, lica pokri-venog koprenom plave kose. Jastuk je bio umrljan krvlju, ali nisam video ulaznu ranu. Kao i njena ki, bila je po svemu sudei ubijena jednim metkom u potiljak.

Izgleda da su doli po oca, rekla je Vajtstounova.Oevo nago telo bilo je naslonjeno na toaletni stoi. Bio

je ustreljen dva puta, u oba oka, iz neposredne blizine, i pra-zne duplje zurile su u nas. Duboko sam udahnuo i naterao se da pogledam rupe pune zgnjeenog tkiva. Oreol krvi i mozga poprskao je toaletni stoi.

Stari grobovi 33

Tako izgleda, rekao je Gejn. Doli su po oca, a onda odlu-ili da pobiju itavu porodicu. enu. Ker. Sina. Oni su pogu-bljeni. Ali otac to je bilo lino.

Nas etvoro smo stajali kao oaloeni.A ta je s malim sinom?, upitao sam.Tiina je rasla kao neto smrtonosno.Kakvim malim sinom?, upitala je Vajtstounova.

Ekipa za specijalne potrage stigla je za petnaest minuta.Oni su deo Komande za protivteroristika i zatitna dej-

stva. Prikupljaju dokaze posle teroristikih napada i iste teren pre dravnih poseta i vanih sveanosti. Takoe sara-uju i s Ubistvima.

Dok smo ekali da stignu, pretraili smo svaki ugao kue tragajui za malim mrtvim telom. Onda su strunjaci meto-dino rastavili kuu na delove.

Podigli su tepihe, iupali su parket i izbuili rupe u zido-vima. Pregledali su tavan, kante za smee i slivnike. Pogledali su u klasinu penicu, u mikrotalasnu penicu i u mainu za pranje rublja. A kad su sve to obavili ne naavi nita, izali su u japanski vrt i isprevrtali uredno sivo kamenje. Onda su preli preko zida i uli u groblje.

Sunce je izalo tek neto pre osam sati. A kad je izalo, pri-padnici ekipe za specijalne potrage jo su na kolenima puzili centimetar po centimetar preko zelenih breuljaka Hajgejta. Nekoliko sati pre svitanja detektiv vii inspektor Vajtstouno-va poslala je obavetenje da je jedno dete nestalo.

No, kad je sunce izalo, nai ljudi jo su puzili po groblju, rasplitali prastare puzavice i obasjavali svetiljkama pranja-ve kripte, a iz ume su ih pratile oi anela bezizraznih lica.

3Nestali deai srameljivo nam se osmehivao sa zida Sobe za teke zloine broj dva.

Nestala deca uvek se osmehuju na fotografijama. Od toga se srce cepa, od tih detinjih radosnih osmeha ovekoveenih na plai ili na roendanu, dok niko i ne sanja ta budu-nost sprema.

Svi znate kako ovo ide, rekla je inspektorka Vajtstoun. Naemo ih brzo...

Nije dovrila jer smo svi dobro znali ta sledi.Ili ih ne naemo nikad.Ovu surovu injenicu utuvljivali su nam u glavu od prvog

dana obuke. Sve statistike pokazuju da nestala deca koja nisu brzo pronaena verovatno nee biti naena iva. Ako ne naemo tog deaka za dvadeset etiri sata ili za najvie sedam dana onda emo najverovatnije nai njegovo telo strpano u ostavljeni kofer, baeno u kontejner za smee, na dnu reke ili u plitkom grobu. Kada deteta nema vie od sed-mice, srean kraj je retka pojava.

Stari grobovi 35

Posle cele noi provedene u kui na brdu doli smo pravo u Sevil rou broj dvadeset sedam.

A nasmejani deak sada je imao ime.Bredli Vud.Bredli je imao etiri godine i iskrivljen osmeh. U nekom

trenutku tokom noi policijski lekar zvanino je proglasio da su njegovi majka, otac, sestra i brat mrtvi. Gledajui nasme-eno lice Bredlija Vuda, pitao sam se u kakav emo ga ivot vratiti kad mu porodice vie nema.

Iskapio sam jo jedan trostruki espreso i izbacio te misli iz glave.

Prvo ga nai.U maloj ruci drao je omiljenu igraku. Dvadesetak cen-

timetara visoku plastinu figuricu oveka u beloj koulji, crnom prsluku i visokim izmama. Pogledao sam paljivi-je i prepoznao Hana Soloa, koopernog kapetana Mileni-jumskog sokola.

Kako stojimo sa rtvama?, upitala je Vajtstounova, ski-nula naoari i obrisala ih papirnom salvetom iz kafea. Izgle-dala je iznureno. Svi smo bili iznureni. Naa ekipa za istragu ubistva provela je itavu no na mestu zloina, a onda u zoru dola pravo u stanicu Centralni Vest end i celo jutro radi-la na identifikaciji rtava. Sada je bilo rano popodne i bledo zimsko sunce ve je zalazilo za krovove Mejfera.

Porodica Vud, rekao sam i pritisnuo taster na lapto-pu. rtve.

Na zidu STZ-2 bio je veliki televizijski ekran i na njemu se iznenada pojavila jedna od porodinih fotografija koje sam prvi put video na stepenitu porodinog doma Vudovih.

Smeili su nam se. Zgodna ena i mukarac. Njihovo dvoje iparaca. Bogati, dobro graeni, lepi. Snimljeni su u nekom skijalitu, zbijeni i nasmejani, s malim Bredlijem u sredini.

Toni Parsons36

Bred, otac porodice, bio je sportski agent, a majka Meri domaica. Deak Marlon imao je petnaest, a devojica Paj-per etrnaest godina. Oboje su ili u privatne kole u Hemp-stedu. A mlai sin je Bredli.

Vajtstounova je zatresla glavom. Zato mi se ini da ih poznajem?, upitala je.

Prepoznala si majku, rekao sam ja. Meri Vud nekada se zvala Meri Gatling i kratko vreme bila je slavna.

Vajtstounova je iznenaeno zatreptala iza naoara. Meri Gatling sa Zimskih olimpijskih igara devedeset etvrte?

Klimnuo sam glavom. Odranih u norvekom gradu Lilehameru. Zvali su je Ledena Devica.

Meri Vud je bila Ledena Devica?, rekla je Vajtstouno-va. Devojka koja je izjavila da nee spavati ni sa kim dok se ne uda.

To je ona. Bila je reprezentativka Velike Britanije u spu-stu. Nije osvojila medalju, ali se nala u novinskim naslovi-ma kad je objavila da e uvati devianstvo dok se ne uda. Bila je to velika vest nekih pet minuta.

Upoznala je mua na Igrama u Lilehameru, zar ne?Tako je. Breda Vuda. Amerikanca iz ikake radnike

porodice. Na Olimpijskim igrama uestvovao je u biatlonu. To je kros-kantri skijanje i streljatvo. Malo je nedostajalo da osvoji medalju. Upoznao je Meri u olimpijskom selu.

To je Ledena Devica, rekla je Vajtstounova vrtei gla-vom u udu. Meri Gatling. Ostala je lepa, zar ne?

Gatling?, upitala je Renova. Kao Gatlingovi domovi? Graevinska kompanija?

Upravo tako, potvrdio sam ja. Meri je bila najstarija ki Viktora Gatlinga. Potekla je iz ozbiljno bogate porodice. Njen stari poeo je ezdesetih godina kao kurir vlasnika uderica. Onda je kupio jednosoban stan u Totenhemu, doterao ga i