Srpske narodne pripovijetke Skupio ih i na svijet izdao

Vuk Stef. Karad�ži

U Be u u �štampariji Jermenskog manastira

1853

Sadr�žaj:

Vukov oglas za "Srpske narodne pripovetke", 1853 Pismo Jakovu Grimu Predgovor. Srpske narodne pripovijetke

1. Me edovi . 2. ardak ni na nebu ni na zemlji. 3. Nemu�šti jezik. 4. Zlatna jabuka i devet paunica 5. Stoj�ša i Mladen. 6. avo i njegov �šegrt. 7. Prava se muka ne da sakriti. 8. A�ždaja i carev sin. 9. Zmija mlado�ženja. 10. Opet zmija mlado�ženja. 11. Kome Bog poma�že, niko mu nauditi ne mo�že. 12. Zlatoruni ovan. 13. Usud. 14. Ko manje i�šte, vi�še mu se daje. 15. Milostiva snaha i nemilostiva svekrva. 16. Pravda i krivda. 17. O ina zakletva. 18. Za �što u ljudi nije taban ravan? 19. avolja ma�štanija i Bo�žja sila.

20. Pobratimski darovi. 21. Kalu er i etiri grje�šnika. 22. Kopanje blaga. 23. Lijepe haljine mnogo koje�šta u ine. 24. Djevojka br�ža od konja. 25. Djevojka cara nadmudrila. 26. udnovata tica. 27. Crno jagnje. 28. Careva k i ovca. 29. Tri jegulje. 30. udotvorni no�ž. 31. udnovata dlaka. 32. Pepeljuga. 33. Zla ma eha. 34. Ma eha i pastorka. 35. Opet ma eha i pastorka. 36. Kako su radile onako su i pro�šle. 37. Zla �žena. 38. Divljan 39. U cara Trojana kozje u�ši. 40. Car Dukljan. 41. evojka, udovica i pu�štenica. 42. Jedna gobela u kao a druga iz kala. 43. Solomuna proklela mati. 44. La�ž za opkladu. 45. Kralj i obanin. 46. Ko umije, njemu dvije. 47. Dva novca. 48. Me ed, svinja i lisica. 49. Lisica se osvetila vuku.

Vukov oglas za "Srpske narodne pripovetke", 1853 Oprostiv�ši se rje nika, ne dangube i ni malo rad sam se truditi eda bih jo�šte �što od smrti ugrabio i na svijet izdao. I tako evo najprije na�šijeh narodnijeh pripovijedaka, za koje mislim da e u svome rodu biti tako znatne kao �što su narodne pjesme u svome. Kao �što su pjesme ugled jezika na�še narodne poezije, tako e ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi. Kao �što sam pjesme �štampao u razli nijem narje ijama, kako sam koju gdje dobio, tako e biti na�štampane i ove pripovijetke: bi e ih iz Ba ke, iz Srijema, iz Srbije, iz Hercegovine, iz Boke Kotorske i t. d. Knjiga e ova osobito biti za mlade�ž i mu�šku i �žensku, a i stari ljudi i �žene ita e je s velikom radosti kako radi istoga narodnog jezika tako i radi narodnijeh misli u ovoj struci umotvorine naroda na�šega.

Knjiga e ova biti oko petnaest tabaka velika, i cijena joj je za prenumerante dvije cvancike i po u srebru, ili jedna forinta u novcima od hartije koji danas ovdje idu mjesto srebra, a za prenumerante iz Rusije jedna rublja u srebru (sü peres lko ). Po�što knjiga izi e na svijet, bi e joj cijena u srebru tri cvancike, a u hartiji jedna forinta i dvanaest krajcara ili tri forinte u �šajnu. Novci se ne i�štu naprijed, nego samo imena od prenumeranta za koje su skupitelji uvjereni da e knjigu odmah platiti kad je prime. Za skupljanje prenumeranta osobito molim onu gospodu koji su mi kupili prenumerante na rje nik. Vrijeme prenumeracije traja e do svr�šetka mjeseca Junija. Iz Srbije opet e najbolje biti da se imena od prenumeranta po�šalju u Biograd G. Jovanu Gavrilovi u, na elniku u pope iteljstvu finansije, a iz ostalijeh mjesta na mene, dodav�ši na pismu auf der Landstrasse, am Heumarket Nr. 517 in Wien. Gospodi skupiteljima da e se po obi aju jedanaesta knjiga na dar.

Mjesto ovijeh pripovijedaka mislio sam sad �štampati obi aje, ili upravo re i �život naroda na�šega, ali sam ovo za sad odgodio, da bih koje ljetos u Srbiji koje preko prijatelja svojijeh iz drugijeh krajeva o tome jo�š koje�šta doznao, tako e ovo, ako Bog da zdravlje, biti prva knjiga moja poslije pripovijedaka. U ovoj e knjizi biti gdjekoje stvari iz rje nika u red namje�štene i mnogijem koje im novijem ega u rje niku nema, sastavljene i potpunjene.

U Be u o Sreteniju 1852.

Vuk Stef. Karad�ži

Jakovu Grimu Slavnome Nijemcu Jakovu Grimu

Predragi i mnogopo�štovani prijatelju

Vi ste s pokojnijem Kopitarom najvi�še u inili te su se Srpske narodne pjesme na slavu naroda Srpskoga tako razglasile po svoj Evropi i po ostalome u enom svijetu. Osim toga Vi ste mene jo�š od 1823 godine, kako sam imao sre u u Kaslu s Vama se vidjeti i poznati, jednako nagovarali i opominjali da na�štampam �što i Srpskijeh narodnijeh pripovijedaka: evo Vam ovom knji�žicom ispunjujem tu �želju. Ja sam uvjeren da knji�žica ova nikome ne e biti milija nego Vama; za to sam se i usudio ukrasiti je Va�šijem slavnijem imenom. Za mene e bita osobita radost i sre a, ako Vi na ete da su i ove pripovijetke, prema pjesmama, dostojne naroda Srpskoga.

U Be u o Mu enicima 1853.

Va�š zahvalni prijatelj

Vuk Stef. Karad�ži

Predgovor. Godine 1821 ja sam u Davidovi evijem novinama na�štampao nekoliko na�šijeh narodnijeh pripovijedaka i zagonetaka, uz koje sam ovo kazao:

"Ja sam prije nekolike godine dana htio da izdam malu knji�žicu narodnijeh Srpskijeh pripovijedaka i zagonetaka, n bio sam im ovaj predgovor napisao:"

..Neka rodoljubivi Mu�šicki leti za Pindarom i za Horacijem, neka se dru�ži i poredi s Ramlerom, s Klop�štokom. s Der�žavinom i s Dmitrijevim; neka duboko zami�šljeni Solari istra�žuje i dokazuje kakijem su jezikom govorili zemljaci i vrsnici Rema i Romula; kome Srbinu Srpski jezik ne valja, neka ga popravlja po svome vkusu, i novi neka gradi; "Ne zavidim, na ast svakom svoje;" a ja u samo gotovo da skupljam ono �što je narod Srpski ve izmislio."

"Koliko se ovaj posao ini lasan toliko je i jo�š vi�še �širok i duga ak. itav ovje ij vijek trebao bi jednome bezbri�žnom ovjeku da skupi sve na�še narodne pjesme, pripovijetke, pripovijesti, zagonetke, obi aje i rije i). I kad bi se mislilo na svr�šetak, ne bi jo�š ni emu tome bilo ni po etka, ali po inja misli: samo neka se po ne, pa e svagda biti lak�še dodati i nastaviti nego li �što iznova po eti i na initi. A ovake narodnosti treba kupiti dok se nijesu prosvje�štenijem i novijem modama zagu�šile i iskorijenile."

"Pjesme, zagonetke i pripovijesti, to je gotova narodna knji�ževnost, kojoj ni�šta vi�še ne treba nego je vjerno, isto i nepokvareno skupiti; ali u pisanju pripovijedaka ve treba, misliti i rije i namje�štati (ali opet ne po svome vkusu nego po svojstvu Srpskoga jezika), da ne bi ni s jedne strane bilo pretjerano, nego da bi mogao i u en itati i prost slu�šati; a ja sam kazao u predgovoru k Srpskom rje niku kako je to za mene te�ško! Pa jo�š vidim da i pored sve muke i truda opet ostaju pogrje�ške! U tome neka me pravda Dositije, koji je u ovakoj struci pisanja gotovo poslije trideset godina popravio svoju jednu pogrje�šku, pa jo�š nije pogodio kako bi trebalo)".

Ovo je kazano onda, a sad uz ovu knji�žicu valja kazati jo�šte �što.

Pripovijetka u narodu na�šemu, osobito po ju�žnijem krajevima, najvi�še se zove pri a, kao �što se govori i pri ati mjesto pripovijedati, a gdje�što i gatka.

Na�še narodne pri e ili pripovijetke gotovo se mogu razdijeliti na mu�ške i na �ženske, kao i pjesme. �Ženske su pripovijetke one u kojima se pripovijedaju kojekakva udesa �što ne mo�že biti (i po svoj prilici samo e za njih biti rije gatka [...]); a mu�ške su one u kojima nema udesa, nego ono �što se pripovijeda rekao bi ovjek da je zaista moglo biti. Mnoge su mu�ške pripovijetke smije�šne i �šaljive. Mu�ške pripovijetke opet bi se mogle razdijeliti na duga ke i na kratke. Po ovome pravilu mu�ške su pripovijetke u ovoj knji�žici po broju ove: 25. (Djevojka cara nadmudrila), 41. ( evojka, udovica i pu�štenica), 42. (Jedna gobela u kao a druga iz kala), 44. (La�ž za opkladu), 45. (Kralj i obanin), 46. (Ko umije,

njemu dvije), 47. (Dva novca), 48. (Sve, sve, ali zanat), a ostale su sve �ženske. Kao �što ima pjesama za koje se upravo ne mo�že kazati ili su �ženske ili juna ke, tako ima i pripovijedaka koje su izme u �ženskijeh i mu�škijeh.

Pripovijetku ovdje 1. (Me edovi ) i 49. (Me ed, svinja i lisica) ja sam slu�šao od Te�šana Podrugovi a, pak sam ih poslije pisao kako sam ih upamtio; 18. (Za �što u ljudi nije taban ravan?), 32. (Pepeljuga), 37. (Zla �žena), 41. ( evojka, udovica i pu�štenica), 42. (Jedna gobela u kao a druga iz kala), 43. (Solomuna proklela mati), 44. (La�ž za opkladu) i 48. (Sve, sve, ali zanat) slu�šao sam jo�š u Tr�ši u, pak sam ih poslije pisao kako sam se opominjao, a 47. (Dva novca) slu�šao sam u Novom sadu od jednog prosjaka, pak sam je poslije pisao; 2. ( ardak, ni na nebu ni na zemlji) napisao mi je u Berlinu 1844 godine knez Mihailo M. Obrenovi , kao �što je on slu�šao u djetinjstvu od svojijeh dadilja; 3. (Nemu�šti jezik), 4. (Zlatna jabuka i devet paunica), 5. (Stoj�ša i Mladen), 6. ( avo i njegov �šegrt), 7. (Prava se muka ne da sakriti), 8. (A�ždaja i carev sin), 14. (Ko manje i�šte vi�še mu se daje) i 39. (U cara Trojana kozje u�ši) pripovijedao mi je i pisao 1829 godine u Zemunskome lazaretu Grujo Mehand�žij iz Sentoma�ša); 16. (Pravda i krivda), 19. ( avolja ma�štanija i Bo�žja sila), 20. (Pobratimski darovi), 21. (Kalu er i etiri grje�šnika), 22. (Kopanje blaga), 23. (Lijepe haljine mnogo koje�šta u ine), 24. (Djevojka br�ža od kolja), 26. ( udnovata tica), 27. (Crno jagnje), 28. (Careva k i ovca), 29. (Tri jegulje), 30. ( udotvorni no�ž), 31. ( udnovata dlaka), 33. (Zla ma eha) i 40. (Car Dukljan) poslao mi je iz Boke G. Vuk Vr evi ; 25. (Djevojka cara nadmudrila) i 38. (Divljan) poslao mi je G. pop Vuk Popovi iz Risna; 45 (Kralj i obanin) i 46. (Ko umije, njemu dvije) pisalo mi je 1835 godine po naredbi pomenutoga popa Vuka u Risnu jedno a e iz Srpske �škole; 11. (Kome Bog poma�že, niko mu nauditi ne mo�že), 12. (Zlatoruni ovan), 17. (O ina zakletva) i 35. (Opet ma eha i pastorka) poslao mi je Lazar Marjanovi , koji je bio Gr ki u itelj u Zemunu; 50. (Lisica se osvetila vuku) dao mi je napisanu G. Damjan Gruborovi , sve�štenik iz Hrvatske iz sela Ljubine (na suhoj me i u II banskoj regementi); 15. (Milostiva snaha i nemilostiva svekrva), 34 (Ma eha i pastorka) i 36. (Kako su radile onako su i pro�šle) poslala mi je gospo ica Milica Stojadinovi a iz Vrdnika; 9. (Zmija mlado�ženja) i 10. (Opet zmija mlado�ženja) poslao mi je Zemunski u itelj G. Dimitrije

obi ; kao �što je ova posljednja, ovaku mi je od prilike poslala i gospo ica Milica Stojadinovi a, a i G. Vasilije Jovanovi kad je bio u itelj u Zemunu dao mi je jednu napisanu; 13. (Usud) napisao mi je pomenuti Grujo Mehand�žij , a i Lazar Marjanovi poslao je jednu od prilike ovaku.

Kao �što se pjesme po narodu razli no pjevaju tako se i pripovijetke razli no pripovijedaju: ja sam pepeljugu imao napisanu i od gospo ice Milice Stojadinovi a i od G. obi a, ali je ovdje na�štampana onako kao �što sam je ja u djetinjstvu slu�šao. Pripovijetka je ova na�štampana i u Ljetopisu u I. . od godine 1842 s potpisom na kraju I. S. (Jovan Suboti ), i ova se od moje najvi�še po tom razlikuje �što u njoj o kravi nema ni spomena.

G. Atanasije Nikoli na�štampao je u Biogradu 1842 i 1843 godine dvije knji�žice: "narodne Srbske pripovedke", ali �šteta �što jezik u ovijem pripovijetkama niti je ist narodni niti je jezik na�šijeh narodnijeh pripovijedaka, nego u njima ima i gramati nijeh pogrje�šaka u na�šemu narodnom jeziku [...] i rije i kojijeh u na�šemu narodnom jeziku

nema [...], tako da bi ovjek na mnogo mjesta mogao re i da su pripovijetke ove prevo ene s Njema kog jezika. �– Poznato je da je G. or ije K. Stefanovi jo�š prije nekoliko godina skupio podosta na�šijeh narodnijeh pripovijedaka i poslao ih Matici Srpskoj da ih ona na�štampa, a ona ih predala nekome da ih popravi, pak tako ostalo i do danas, samo je od njih na�štampana jedna u III . Ljetopisa za godinu 1846. "S nü carevü i tri labuda".

Ja imam jo�š za jednu ovaku knji�žicu na�šijeh narodnijeh pripovijedaka, ali bi mi bilo vrlo milo kad bi mi jo�š koju ko poslao, osobito iz Hercegovine i iz Bosne i iz stare Srbije; samo molim svakoga koji bi ih pisao da on ne popravlja ni�šta, nego da pi�še upravo onako kao �što mu ih ko uspripovijeda, pa gdje bude potrebno da se koja rije premjesti ili doda ili izostavi, to u ja initi, kao �što sam radio i u ovima svima koje sam napisane dobio

U Be u o Mu enicima 1852.

v. s. k.

Srpske narodne pripovijetke

1. Me edovi .

U nekakome selu po u �žene u planinu da tra�že divljega bro a, i tako vrljaju i po planini jedna od njih za e i do e pred jednu pe inu iz koje izi e me ed te je uhvati i odvede unutra; i on e �žive i s njome, �žena zatrudni i rodi mu�ško dijete. Po�što dijete malo poodraste, �žena se nekako ukrade i ute e u selo ku i svojoj. Me ed je jednako koje�šta donosio i dijete hranio, kao mu prije i mater. Kad dijete naraste poveliko, ono navali da ide iz pe ine u svijet. Me ed ga stane od toga odvra ati govore i mu da je on jo�š mlad i nejak, a u svijetu ima zlijeh zvjerova koji se zovu ljudi, pak e ga ubiti. I tako se dijete malo poumiri i ostane u pe ini. Poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, i kad ga me ed druk ije nije mogao odvratiti, a on ga izvede pred pe inu pod jednu bukvu, pa mu re e: "Ako tu bukvu mo�že�š i�š upati iz zemlje, onda u te pustiti da ide�š u svijet, ako li ne mo�že�š, jo�š valja da sjedi�š kod mene." Dijete spopadne bukvu, pa povuci tamo povuci amo, ali ne mo�že da je i�š upa; onda se opet vrati s ocem u pe inu. Kad poslije nekoga vremena dijete opet navali da ide u svijet, me ed ga izvede pred pe inu i ka�že mu da ogleda mo�že li sad i�š upati bukvu iz zemlje. Dijete bukvu spopadne i i�š upa. Me ed mu onda re e da joj okre�še grane, pa zametnuv�ši je na rame kao kija u da ide u svijet. Dijete poslu�ša oca, i idu i tako po svijetu, do e u jedno polje e su se nekolike stotine plugova bile sastale te orali spahiji. Kad do e k ratarima, zapita ih eda bi imali �što da mu dadu za jelo. Oni mu odgovore da pri eka malo, sad e se njima donijeti ru ak, pa e ru aju oni onoliki, ru a e i on. Dok su oni jo�š to govorili, a to se pomole kola i konji i mazge i magarci s ru kom. Kad se ru ak donese, Me edovi re e da e on to sve sam

pojesti. Ratari se za ude i reku mu kako e on pojesti toliko jelo �što je doneseno za toliko stotina ljudi! On opet re e da ho e, i okladi se s njima: ako ne pojede da im da svoju kija u. ako li pojede da oni njemu dadu sve �što je gvozdeno na njihovijem plugovima. Ru ak se postavi, i Me edovi se naklopi te pojede sve, i jo�š da je bilo. Onda mu oni skupe s plugova sve �što je gvozdeno na jednu gomilu, a on usu e nekolike breze, pa sve pove�že i natakne na svoju kija u pa zametnuv�ši je na rame otide k nekakome kova u i re e mu da mu od onoga gvo�ž a skuje buzdovan na onu kija u. Kova se primi toga posla, ali mu se u ini da je gvo�ž a mnogo, pa ga sakrije gotovo pola, a od ostaloga buzdovan slupa kojekako. Me edovi u se u ini buzdovan mali prema onolikome gvo�ž u, a i ono �što ga je da nije na injen kao �što bi trebalo. Za to kad buzdovan nasade na kija u, Me edovi da bi ga ogledao jeli dobar, baci ga u nebo pak se podanj na etvorono�ži, te ga do eka u le a. Buzdovan nesre om kova evom prsne, onda Me edovi razmahne kija om te kova a ubije, pa otide u njegovu ku u i na e sve sakriveno gvo�ž e; i odnese ga sa onijem komadima od buzdovana drugome kova u, i ka�že mu da mu skuje buzdovan na kija u, ali mu re e da se ne �šali nego od svega gvo�ž a dobar buzdovan da skuje, ako nije rad pro i kao i onaj prije �što ga je kovao. Kova uv�ši jo�š prije �šta je bilo od onoga kova a, skupi sve svoje momke, pa ono sve gvo�ž e sastave ujedno i skuju buzdovan vrlo dobar koliko se igda moglo. Kad nasade buzdovan na kija u, Me edovi opet da bi ga ogledao, baci ga u nebo, i na etvorono�ži se podanj, ali se buzdovan ne razbije nego odsko i od le a..... Ispraviv�ši se Me edovi rekne: "Sad je buzdovan dobar," pa ga zametne na rame i po e dalje. Idu i tako na e u polju jednoga oeka e je upregao u ralicu dva vola te ore, i do�šav�ši k njemu zapita ga eda li ima �što zajelo. ovek mu odgovori: "Sad e moja k i donijeti meni ru ak, pak emo podijeliti �što je Bog dao." Me edovi mu stane kazivati kako je on pojeo sve �što je bilo pripravljeno za nekoliko stotima ratara, "a �šta e sad u jednome ru ku biti meni, �šta li e tebi?" U tome eto ti evojke s ru kom. Kako evojka ru ak postavi, Me edovi se odmah rukom hvati da

jede, a ovek mu ne dadne nego mu re e: "Ne! dok se ne prekrsti�š ovako kao i ja." Me edovi gladan ne imaju i kud kamo prekrsti se, pa onda po nu jesti, i najedu se obojica i jo�š im prete e. Me edovi gledaju i u ru kono�šu, koja je bila krupna i zdrava i lijepa evojka omili mu, i re e ocu njezinu: "Ho e�š li mi dati ovu svoju k er da se �ženim njome?" oek mu odgovori: "Ja bih ti je rado dao, ali sam je obrekao Brku." Me edovi na to rekne: "Bre �šta marim ja za Brka? Ja u Brka ovijem buzdovanom." A oek mu rekne: "Be i Brko je neki; sad e�š ga vi eti." U tome stane huka sjedne strane, dok se iza brda pomoli jedan brk i u njemu trista i �šezdeset i pet ti ijih gnijezda. Malo po malo pomoli se i drugi brk; eto i Brka. Kako do e k njima a on legne ni ice evojci glavom na krilo, i re e joj da ga pobi�šte. evojka ga stane biskati, a Me edovi ustav�ši polagano, raspali svojijem buzdovanom Brka u glavu; a Brko prstom na ono mjesto govore i evojci: ,.Eto ov e me ne�što ujede"; a Me edovi opet buzdovanom na drugo mjesto, a

Brko opet prstom na ono mjesto: "Evo ov e me opet ne�što ujede." Kad ga udari tre i put, Brko se opet pipne on e i srdito povi e: "Ta zar si slijepa? Evo ov e me ne�što kolje." Onda mu evojka ka�že: "Ne kolje tebe tu ni�šta, nego te evo oek bije." Kad Brko to uje, on se trgne i sko i na noge, a Me edovi ve bacio svoj buzdovan pa bje�ži preko polja, a Brko se naturi za njim. Me edovi polak�ši poizmakne pred Brkom, ali Brko nikako ne e da ga se mahne. Me edovi bje�že i tako do e na jednu vodu, i na e kod nje ljude na gumnu e viju �šem�šu, i povi e im: "Pomagajte, bra o, za Boga! evo me era Brko. �Šta u sad? kako u prije i preko ove vode?" A jedan od onijeh ljudi pru�ži mu lopatu govore i:

"Sjedi na lopatu da te prebacim." Me edovi sjedne na lopatu, a oek razmahne njome i prebaci ga na drugu stranu, a on bje�ži dalje. Malo za tijem eto ti pa gumno i Brka, pa zapita ljude: "Pro e li ovuda taki i taki oek?" A oni mu ka�žu da pro e. Brko ih zapita: "Kako prije e preko ove vode?" A oni mu odgovore: "Presko i." Onda se Brko zaleti, pa hop! preko vode na drugu stranu, pa po eraj za Me edovi em. Me edovi bje�že i uz jedno brdo vrlo sustane, a kad izi e na brdo, na e oeka na uzoranoj njivi koji je u torbi o vratu imao sjeme, pa po jedan put zagrabi �šakom te sije, a po drugi u usta te jede; ovome oveku povi e on: "Pomagaj, brate, za Boga! era me Brko, i evo ga sad e me sti i!

Nego �što u initi? Sakrij me e!" A oek odgovori: "Bogme Brko nije �šala. Ali ne znam e u ge sakriti; nego hodi ov e u moju torbu u sjeme." I tako ga uzme u torbu. Kad Brko

po tom do e, i zapita ga za Me edovi a, on mu ka�že da je on odavno onuda pro�šao, i do sad Bog zna kud je oti�šao. Onda se Brko vrati natrag. oek onaj siju i �žito zaboravi za Me edovi a, i uzme ga jedan put sa �žitom u �šaku, te metne u usta. Me edovi se popla�ši da ga ne proguta, te po ustima ovamo onamo dok sre om na e Jedan krnjav zub, te se u njemu ustavi i pri uti. Kad sija u ve e do e ku i, on povi e na snahe: "Dajdete, eco, one moje zubne a kalice, ne�što me �žulja u onome mome pokvarenom zubu." Snahe donesu dva velika gvozdena ra�žnja, pa po�što on zine, poduvre jedna s jedne druga s druge strane, dok Me edovi isko i iz zuba. Onda ga se sija tek opomene, i rekne mu: "A �žlje te sakrio! umalo te nijesam pro�žderao!" Iza toga po�što ve eraju i stanu se o sva emu razgovarati, zapita Me edovi doma ina �šta mu je bilo onome zubu, te je onako mimo sve ostale pokvaren. A doma in mu stane ovako pripovijedati: "Jednom po emo nas desetak su trideset konja u Dubrovnik po so. Idu i tako na emo jednu evojku kod ovaca, pa nas zapita kuda emo, a mi joj ka�žemo da idemo u Dubrovnik po so; a ona re e: ""�Šta da se mu ite tako daleko? Evo ima u mojoj pletava i ne�što soli �što je preteklo kad sam mrsila ovce, mislim da e vam svima biti dosta."" I tako on e pogodiv�ši se s njome, ona skine s ruke svoju pletiva u, a mi s konja svoje vre e, pa puni i mjeri, dok napunimo vre e za sve trideset konja. Po�što se on e s njome namirimo, vratimo se natrag. Ovo bija�še u jesen, i vrijeme bje�še dosta lijepo; ali jedan dan pred no kad bijasmo navrh

emerna, ne�što se naobla i pa okrene snijeg sa sjeverom da se pometemo i mi i konji. U tom se jo�š na ve u na�šu nesre u smrkne sa svijem, i tako tumaraju i ovamo onamo, dok jedan od nas sre om nabasa na jednu pe inu i povi e: ""Ovamote bra o! Evo suhote!"" Onda mi jedan po jedan ovamo, dok svi u emo i uvedemo sve tridesetero konja, pa konje rastovarimo i nalo�žimo vatru, te preno imo kao u ku i. Kad sjutradan svane, a to ima�š �šta vi eti: mi svi u jednoj ljudskoj glavi koja staja�še izme u nekakijeh vinograda. Dok se mi tome jo�š u asmo i konje tovarasmo, ne lezi vra�že! eto ti pudara od onijeh vinograda, pa uzme onu glavu s nama te metne u pra u, pa okrenuv�ši je nekolika puta sebi iznad glave, baci je preko vinograda da pla�ši vorke, i kad padnemo na jednome brdu onda ja pokvarim ovaj zub." �– I na ast vam la�ž.

2 ardak ni na nebu ni na zemlji.

Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu k er, koju je u kafezu hranio i uvao kao o i u glavi. Kad evojka odraste, jedno ve e zamoli se ocu svome da joj dopusti da izi e s

bra om malo pred dvor u �šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek �što izi e pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj �š epa evojku izme u bra e i odnese je u oblake. Bra a otr e br�že bolje k ocu i ka�žu mu �šta je bilo, i reku da bi oni radi svoju sestru potra�žiti. Otac im dopusti da idu da je tra�že, i da im svakome po konja i ostalo �što treba za put, i tako oni otidu. Po dugome putovanju nai u na jedan ardak, koji niti je na nebu ni na zemlji. Do�šav�ši on e, pomisle da ne e u onome ardaku biti njihova sestra, pa se odmah stanu dogovarati kako bi se unj popeli, i poslije dugoga promi�šljavanja i dogovora, dogovore se da jedan od njih svoga konja zakolje, i od ko�že konjske da okroje oputu, pa pritvrdiv�ši jedan kraj od nje za strijelu, da puste odozdo strijelu iz luka da se dobro za ardak prihvati, kako bi se uz nju peti mogli. Mla a dva brata reku najstarijemu da on svoga konja zakolje, ali on ne �š edne, pa ni srednji ne �š edne, onda najmla i zakolje svoga, od ko�že njegove okroji oputu, jedan kraj od nje ve�že za strijelu, pak je pusti iz luka u ardak. Kad do e da se penju uz oputu, opet najstariji i srednji ne �š ednu se peti, nego se popne najmla i. Popev�ši se gore, stane i i iz jedne sobe u drugu, i tako nai e pa jednu sobu u kojoj vidi svoju sestru e sjedi a zmaj joj metnuo glavu na krilo pa spava a ona ga bi�šte. Ona kad vidi brata svojega, upla�ši se i do ne ga tiho moliti da bje�ži dok se nije zmaj probudio, ali on ne �š edne, ve uzme buzdovan, pa razmahne njime i udari zmaja u glavu, a zmaj iza sna ma�ši se rukom na ono mjesto e ga je on udario pa re e evojci: "Ba�š ov e me ne�što ujede." Kad on to rekne, a carev ga sin jo�š jednom udari u glavu, a zmaj opet re e evojci: "Opet me ne�što ov e ujede." Kad on i tre i put zamahne da ga udari, onda mu sestra rukom poka�že da ga udari u �život, i on ga udari onamo, i kako ga udari, zmaj ostane na mjestu mrtav, a careva ga k i sturi s krila, pa pritr i bratu svome, te se s njime poljubi, pa onda uzev�ši ga za ruku stane ga voditi kroz sve sobe. Najprije ga uvede u jednu sobu u kojoj je bio jedan vran konj za jaslima privezan s cijelijem takumom od istoga srebra. Po tom ga odvede u drugu sobu, u kojoj je za jaslima stajao bijel konj s takumom od suhoga zlata. Najposlije ga odvede i u tre u sobu e je za jaslima bio kulatast konj i na njemu takum dragijem kamenjem iski en. Kad pro e te sobe, onda ga sestra odvede u jednu sobu u kojoj je evojka jedna sjedila za zlatnijem er efom i zlatnom �žicom vezla. Iz te sobe odvede ga u drugu u kojoj je druga evojka zlatne �žice ispredala. A najposlije uvede ga u jednu sobu u kojoj je tre a evojka biser nizala, i: pred njom na zlatnoj tepsiji od zlata kvo ka s pili ima biser kljucala. Sve ovo obi�šav�ši i vi ev�ši vrati se natrag u onu sobu e je zmaj mrtav le�žao, pa ga izvu e na polje i baci na zemlju a bra a kad ga vide, umalo ih groznica ne uhvati. Po tom najmla i brat spusti najprije sestru svoju bra i, ia onda sve tri evojke svaku s njezinijem radom, jednu za drugom; spu�štaju i evojke bra i, svaku je namjenjivao ija e koja biti a kad spusti tre u, i to onu s kvo kom i pili ima, on nju za sebe namijeni. Bra a njegova zavide i mu �što je on bio junak te je sestru na�šao i izbavio, presjeku oputu da on ne bi mogao si i, pa onda na u u polju jedno oban e kod ovaca, i preobuku ga i mjesto brata svoga ocu povedu, a sestri svojoj i evojkama o�štro zaprijete da nikome ne kazuju �šta su oni u inili. Poslije nekoga vremena dozna najmla i brat na ardaku da se bra a njegova i ono oban e onijem evojkama �žene. Onaj isti dan u koji se najstariji brat vjen avao, on

uzja�še na vranca, pa ba�š kad su svatovi iz crkve izlazili doleti me u njih, te svoga brata, mlado�ženju, udari malo buzdovanom u le a da se odmah s konja premetnuo, pa onda odleti opet natrag u ardak. Kad dozna da mu se srednji brat �ženi a on u ono isto vrijeme kad su svatovi iz crkve i�šli, doleti na ogatu, te i srednjega brata onako udari da se odmah s konja premetnuo, pa izme u svatova opet odleti. Na po�šljetku doznav�ši da se oban e

njegovom evojkom �ženi, uzja�še na kula�ša, i doleti u svatove ba�š kad su iz crkve izlazili, te mlado�ženju buzdovanom udari u glavu da je na mjesto mrtav pao, a svatovi onda ipe da ga uhvate, ali on ne �š edne ni bje�žati, nego ostane me u njima, pa se poka�že da je on najmla i carev sin a ne ono oban e, i da su ga bra a iz zavisti ostavila na onome ardaku u kome je on sestru na�šao i zmaja ubio, a to sve zasvjedo i i sestra i one evojke. Kad car to uje, on se naljuti na svoja dva starija sina i o era ih odmah od sebe, a njega o�ženi evojkom koju je sebi izabrao i ostavi ga nakom sebe da caruje.

3. Nemu�šti jezik.

U nekakva oveka bio jedan oban koji ga je mnogo godina verno i po�šteno slu�žio. Jednom idu i za ovcama uje u �šumi neku pisku, a ne znadija�še �šta je. Na taj glas otide on u �šumu da vidi �šta je. Kad tamo, ali se zapo�žarilo pa u po�žaru zmija pi�šti. Kad oban to vidi, stane da gleda �šta e zmija raditi, jer se oko nje sa sviju strana bilo zapo�žarilo, i po�žar se Jednako k njoj primicao. Onda zmija povi e iz po�žara: " obane, za Boga, izbavi me iz ove vatre!" Onda joj oban pru�ži svoj �štap preko vatre, a ona po �štapu iza e, pa njemu na ruku, pa po ruci domili do vrata i savije mu se oko vrata. Kad oban to vidi, na e se u udu, pa re e zmiji: "�Šta je to u zao as! ja tebe izbavih a sebe pogubih." Zmija mu odgovori: "Ne boj se ni�šta, nego me nosi ku i mome ocu. Moj je otac zmijinji car." Onda joj se oban sta e moliti i izgovarati da ne mo�že ostaviti svojih ovaca, a zmija mu re e: "Ne brini se ni malo za ovce; ovcama ne e bita ni�šta; samo hajde �što br�že." Onda oban po e sa zmijom kroz �šumu i najposle do e na jednu kapiju koja je bila od samih

zmija. Kad do u tu, zmija na vratu obanovu zvizne, a zmije se sve odmah raspletu. Onda zmija re e obanu: "Kad do emo u dvor k mome ocu, on e tebi davati �štagod zai�šte�š: srebra, zlata i kamenja dragoga, ali ti ne uzimaj ni�šta, nego i�šti nemu�šti jezik. On e se dugo zatezati, ali e ti najposle opet dati." U tome po u u dvor k ocu, i otac pla u i

zapita zmiju: "Za Boga, sinko! gde si?" A ona mu ka�že sve po redu kako je bio opkolio po�žar i kako je oban izbavio. Onda car zmijinji re e obanu: "�Šta e�š da ti dam za to �što si mi sina izbavio?" oban odgovori: "Ni�šta drugo ne u, nego da mi da�š nemu�šti jezik." A car re e: "Nije to za tebe, jer da ti to dam, pa da kome ka�že�š, ti bi odmah umro, nego i�šti drugo �štagod ho e�š da u ti." Na to mu oban odgovori: "Ako e�š mi �što dati, daj mi nemu�šti jezik, ako li mi to ne da�š, a ti s Bogom ostaj! meni drugo ne treba ni�šta." Pa po e da ide. Onda ga car vrati natrag govore i mu: "Stani! hodi ovamo, kad ba�š to ho e�š:. Zini." oban zine, a zmijinji mu car pljune u usta, pa mu re e: "Sada ti pljuni meni u usta." oban mu pljune u usta, a zmijinji car opet obaninu. I tako tri puta pljunu jedan drugome u usta, pa mu onda zmijinji car re e: "Sad ima�š nemu�šti jezik. Idi s Bogom, ali za glavu svoju nikom ne kazuj, jer ako ka�že�š kome god, odmah e�š umreti." oban po e kroz �šumu, i idu i uja�še i razumeva�še sve �što govore tice i trave i sve �što je na svetu. Kad do e k ovcama i na e ih sve na broju i na miru, le�že malo da se odmori. Tek �što legne, ali dolete dva gavrana te padnu na jedno drvo i po nu se razgovarati svojim jezikom govore i: "Kad bi znao ovaj oban, ovde gde le�ži ono crno �šilje�že ima u zemlji pun podrum srebra i zlata." oban kad uje to, otide svome gospodaru te mu ka�že, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i

krenu blago ku i. Ovaj je gospodar bio po�šten ovek pa sve blago dade obanu govore i mu: "Evo sinko, ovo je sve tvoje blago, to je tebi Bog dao. Nego ti na ini sebi ku u pa se �ženi, te �živi s otim blagom." oban uzme blago, na ini ku u, i o�ženiv�ši se stane �živeti, "i malo po malo izi e on najbogatiji ovek �– ne samo u onome selu nego u svoj okolini nije ga bilo. Imao je svoga ov ara, govedara, konju�šara, svinjara, mnogu imovinu i veliko bogatstvo. Jednom licem na Bo�ži re e on svojoj �ženi: "Spremi vina i rakije i svega �što treba, pa emo sutra i i na sala�š da nosimo pastirima neka se i oni provesele." �Žena ga poslu�ša i uradi sve kako je zapovedio. Kad sutradan otidu na sala�š, onda gazda u ve e ka�že svima pastirima: "Sad svi skupite se, pa jedite i pijte i veselite se, a ja u biti kod stoke svu no ." I tako gazda ostade i ostane kod stoke. Kad je bilo oko pono i, ali kurjaci zaurlaju, a psi zalaju: kurjaci govore svojim jezikom: "Mo�žemo li do i da u inimo �štetu, pa e biti mesa i vama?" A psi odgovaraju svojim jezikom: "Do ite da bismo se i mi najeli!" Ali me u psima bija�še jedan matori pas koji samo jo�š dva zuba imadija�še u glavi. Onaj matori pas stane govoriti kurjacima: "Tamo njima to i to! Dok su jo�š ova dva zuba meni u glavi, ne ete vi u initi �štete mome gospodaru." A to gazda sve slu�ša i razume �što oni govore. Kad ujutru svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku samo onoga matoroga psa da ostave. Sluge stanu govoriti: "Za Boga, gospodaru, �šteta je!" A gazda im odgovori: "�Što rekoh to da u inite." Pa se opravi sa �ženom ku i, i po u na konjma: pod njime bija�še konj, a pod �ženom kobila. Idu i tako ovek izmakne napred, a �žena zaostane. Onda konj pod ovekom zar�že: konj veli kobili: "Hajde br�že! �što si ostala!" A kobila odgovara: "E, lasno je tebi: ti nosi�š jednoga gospodara, a ja troje: nosim gazdaricu, i u njoj dete, pa u sebi �ždrebe." Na to se ovek obazre i nasmeje, a �žena to opazi, pa br�že obode kobilu i stigne oveka pa ga zapita za �što se nasmeja. On joj odgovori: "Ni za �što, samo onako." Ali �ženi ne bude to dosta nego saleti mu�ža da joj ka�že za �što se nasmejao. On se stane braniti: "Pro i me se, �ženo, Bog s tobom! �što ti je? ne znam ni sam." Ali �što se on vi�še branja�še, ona sve vi�še navaljiva�še nanj da joj ka�že za �što se nasmejao. Najposle joj ovek re e: "Ako ti ka�žem, ja u odmah umreti." Ona opet ni za to ne mare i jednako navali govore i da druk ije ne mo�že biti nego da joj ka�že. U tom do u ku i. Odsednuv�ši s konja, ovek odmah naru i mrtva ki sanduk i kad bude gotov, metne ga pred ku u pa ka�že �ženi: "Evo sad u le i u sanduk pa da ti ka�žem za �što sam se nasmejao; ali kako ti ka�žem, odmah u umreti." I tako legne u sanduk, pa jo�š jedan put obazre se oko sebe, kad ali onaj matori pas do�šao od stoke i seo mu elo glave pa pla e. ovek opaziv�ši to re e �ženi: "Donesi jedan komad hleba te podaj tome psu." �Žena donese komad hleba i baci pred psa, ali pas ne e ni da gledi, a petao do e i stane kljuvati u komad; onda pas re e petlu: "Nesre o nesita! tebi je do jela, a vidi�š gde gazda ho e da umre!" A petao mu odgovori: "Pa nek umre kad je lud. U mene ima sto �žena, pa ih svabim sve na jedno zrno proje kad gde na em, a kad one do u, ja ga pro�žderem; ako li se koja stade srditi, ja je odmah kljunom; a on nije vredan jednu da umiri." Kad to ovek uje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove �ženu u sobu: "Hodi �ženo da ti ka�žem." Pa sve batinom po njoj: "Eto to je, �ženo! Eto to je, �ženo!" I tako se �žena smiri i nikad ga vi�še ne zapita da joj ka�že za �što se smejao.

4. Zlatna jabuka i devet paunica

Bio jedan car pa imao tri sina i pred dvorom zlatnu jabuku koja za jednu no i ucveta i uzre i neko je obere, a nikako se nije moglo doznati ko. Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima: "Kud se to deva rod s na�še jabuke!" Na to e re i najstariji sin: "Ja u no as uvati jabuku, da vidim ko je to bere." I kad se smrkne, on otide pod jabuku pa legne pod njom da je uva, ali kad jabuke ve po nu zreti, on zaspi, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Onda on otide k ocu i ka�že mu sve po istini. Tada se ponudi drugi sin da uva jabuku, ali i on pro e kao i onaj: zaspi pod jabukom, pa kad se u zoru probudi, a to jabuka obrana. Sad do e red na najmla ega sina da i on uva jabuku; on se opravi, do e pod jabuku i namesti krevet pod njom, pa legne spavati. Kad bude ispred pono i, on se probudi pa pogleda na jabuku, a jabuka ve po ela zreti, sav se dvor sjaje od nje. U taj as doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku a deveta njemu u krevet, kako padne na krevet, stvori se devojka da je nije bilo lep�še u svemu carstvu. Tako su se njih dvoje grlili i ljubili do posle pono i. Pa onda devojka ustane, i zahvali mu na jabukama, a on je stane moliti da mu ostavi barem jednu; a ona mu ostavi dve: jednu njemu a drugu da odnese svome ocu. Devojka se po tom opet pretvori u paunicu i odleti sa ostalima. Kad u jutru dan osvane, ustane carev sin pa odnese ocu one obadve jabuke. Ocu bude to vrlo milo, i pohvali najmla ega sina. Kad bude opet u ve e, najmla i carev sin opet se namesti kao i pre da uva jabuku, i sa uva je opet onako, i sutradan opet donese ocu dve zlatne jabuke. Po�što je tako nekoliko no i jednako radio, onda mu bra a po nu zlobiti, �što oni nisu mogli jabuke sa uvati, a on je svaku no sa uva U tome se jo�š na e nekaka prokleta babetina koja im se obe a da e uhvatiti i doznati kako on jabuku sa uva. Kad bude u ve e, ta se baba prikrade pod jabuku, pa se podvu e pod krevet i onde se pritaji. Posle do e i najmla i carev sin, te legne kao i pre. Kad bude oko pono i, ali eto ti devet paunica, osam padnu na jabuku, a deveta njemu u krevet pa se pretvori u devojku. Onda baba polagano uzme devoj inu pletenicu, koja je visila niz krevet, pa je ose e, a devojka odmah ipi s kreveta, stvori se paunica pa poleti, a ostale paunice s jabuke za njom, i tako ih nestane. Onda ipi i carev sin pa povi e: "�Šta je to?" Kad tamo, ali baba pod krevetom, on zgrabi babu pa je izvu e ispod kreveta i sutradan zapovedi te je rastrgnu konjma na repovima. Paunice vi�še ne do u na jabuku, i za to je carev sin jednako tu�žio i plakao. Najposle naumi da ide u svet da tra�ži svoju paunicu, i da se ne vra a ku i dok je ne na e; pa onda otide k ocu i ka�že mu �što je naumio. Otac ga stane odvra ati i govoriti mu da se mahne toga, nego e mu on na i drugu devojku koju god ho e u svome carstvu. Ali je to sve bilo zaludu, on se spremi i jo�š s jednim slugom po e u svet da tra�ži svoju paunicu. Idu i tako zadugo po svetu, do e jedan put na jedno jezero, i onde na e jedne velike i bogate dvore, i u njima jednu babu, caricu, i jednu devojku babinu k er, pa zapita babu: "Za Boga, bako! eda li ti �što zna�š za devet zlatnih paunica?" A baba mu stane kazivati: "E moj sinko, znanja za njih: one dolaze svako podne ovde na ovo jezero, te se kupaju; nego se ti pro i paunica, ve evo ti moja k i, krasna devojka i toliko blago, sve e tebi ostati." Ali on jedva ekaju i da vidi paunice nije hteo ni slu�šati �što baba govori za svoju k er. Kad bude u jutru, carev sin ustane i opravi se na jezero da eka paunice, a baba potkupi slugu njegova i da mu jedan me�š i , kojim se vatra piri, pa

mu re e: "Vidi�š ovaj me�š i ; kad izi ete na jezero, a ti mu kri�šom samo malo duni za vrat, pa e zaspati te se ne e mo i s paunicama razgovarati." Nesretni sluga tako i u ini:

kad izi u na jezero, on na e zgodu pa svome gospodaru dune za vrat iz onoga me�š i a, a on siromah odmah zaspi kao mrtav. Tek �što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako do u, osam padnu na jezero, a deveta njemu na konja, pa ga stane grliti i buditi: "Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj du�šo!" A on ni�šta ne zna kao da je mrtav. Paunice po�što se okupaju, odlete sve zajedno. Onda se on odmah probudi pa zapita slugu: "�Šta je? jesu li dolazile?" A sluga odgovori da su dolazile i kako su osam pale u jezero, a deveta njemu na konja, i kako ga je grlila i budila. Carev sin siromah uju i to, da se ubije. Kad bude drugi dan u jutru, on se opet opravi sa slugom, sedne na konja, pa sve pored jezera �še e. Sluga opet na e zgodu te mu dune za vrat iz me�š i a, a on odmah zaspi kao mrtav. Tek �što on zaspi, ali eto ti devet paunica: osam padnu u jezero, a deveta njemu na konja pa ga stane grliti i buditi: "Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj du�šo!" Ali ni�šta ne poma�že: on spava kao mrtav. Onda ona re e sluzi: "Ka�ži gospodaru svome: jo�š sutra mo�že nas ovde do ekati, pa nas vi�še nikad ovde ne e videti." I tako opet odlete. Tek �što one odlete, probudi se carev sin pa pita slugu: "Jesu li dolazile?" A sluga mu odgovori: "Jesu i poru ile su ti da ih jo�š i sutra mo�že�š ovde do ekati, pa vi�še nikad ovde ne e do i." Ovi siromah kad to uje ne zna �šta e od sebe da radi: sve upa kosu s glave od muke i �žalosti. Kad tre i dan osvane, on se opet opravi na jezero, usedne na konja, pa sve pokraj jezera, ali nije hteo �šetati, nego sve stane tr ati da ne bi zaspao. Ali opet sluga nekako na e zgodu te mu dune iz me�š i a za vrat, a on odmah padne po konju i zaspi. Tek �što on zaspi, ali eto ti devet paunica, kako do u, osam padnu u jezero a deveta njemu na konja, pa ga stane buditi i grliti: "Ustaj hrano! ustaj srce! ustaj du�šo!" Ali ni�šta ne poma�že: on spava kao mrtav. Onda re e paunica sluzi: "Kad ti ustane gospodar, ka�ži mu neka smakne gornji klin na dolji, pa e me onda na i." S otim odlete sve paunice. Kako one odlete, a carev se sin probudi, pa zapita slugu: "Jesu li dolazile?" A sluga odgovori: "Dolazile su, i ona �što je bila pala tebi na konja, rekla mi je da ti ka�žem da smakne�š goran klin na donji, pa e�š je onda na i." Kako on to uje, istrgne sablju te ose e sluzi glavu. Posle toga po ne sam putovati po svetu, i tako putuju i za dugo, do e u jednu planinu, i onde zano i u jednoga pustinika, pa ga zapita ne bi li mu znao kazati �što za devet zlatnih paunica. Pustinik mu odgovori: "E moj sinko! sre an si, sam te je Bog uputio kuda treba. Odavde nema do njih vi�še od po dana hoda. Samo valja upravo da ide�š, pa e�š na i jedne velike vratnice, kad pro e�š one vratnice, dr�ži desno, pa e�š do i upravo u njihov grad, onde su njihovi dvori." Kad ujutru svane, carev sin ustane, opravi se, i zahvali pustiniku, pa po e kako mu je kazao. I tako putuju i nai e na velike vratnice, i pro�šav�ši ih, odmah uzme desno, i tako oko podne ugleda grad gde se beli, i vrlo se obraduje. Kad u e u grad, napita i dvor zlatnih paunica. Kad do e na vrata, ovde ga zaustavi stra�ža i zapita ko je i od kuda je, pa po�što se on ka�že, otidu te jave carici, a ona kako uje, kao bez du�še dotr i pred njega onako kao devojka, pa uzev�ši se s njim po ruke uvede ga u dvore. Tu bude velika radost, i posle nekoliko dana ven aju se njih dvoje, i on ostane �živeti onde kod nje. Posle nekoga vremena po e carica u �šetnju, a carev sin ostane u dvoru; carica mu na polasku da klju eve od dvanaest podruma, pa mu re e: "U sve podrume mo�že�š i i, ali u dvanaesti ne idi ni po �što, niti ga otvaraj, ne �šali se glavom!" S otim ona otide. Carev sin ostav�ši sam u dvoru, stane misliti u sebi: "�Šta bi to bilo u dvanaestom podrumu!" Pa onda stane otvarati podrume sve redom. Kad do e na dvanaesti, nije iznajpre hteo otvorati ga, ali ga opet stane kopati: �šta bi to bilo u tome podrumu! pa najposle otvori i dvanaesti podrum, kad tamo, ali nasred podruma jedno veliko bure sa gvozdenim obru ima odvranjeno pa iz njega izi e glas: "Za Boga brate! molim te! umreh od �že i; daj mi a�šu vode." Carev sin

uzme a�šu vode pa uspe u bure, ali kako je on uspe, odmah pukne jedan obru na buretu. Za tim opet iza e glas iz bureta: "Za Boga, brate! umreh od �že i; daj mi jo�š jednu a�šu vode." Carev sin opet uspe a�šu vode, a na buretu pukne jo�š jedan obru . Po tre i put izi e glas iz bureta: "Za Boga, brate! umreh od �že i; daj mi jo�š jednu a�šu vode." Carev sin uspe jo�š jednu a�šu vode, pukne obru i tre i; onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega, pa na putu uhvati caricu i odnese je. Posle do u slu�škinje i ka�žu carevome sinu �šta je i kako je, a on siromah od �žalosti nije znao �šta e raditi; najposle naumi opet da ide u svet da je tra�ži. I tako putuju i po svetu za dugo, do e na jednu vodu, pa idu i pokraj one vode opazi u jednoj lokvi malu ribicu gde se pra aka. Ribica kad vidi carevoga sina, stane mu se moliti: "Po Bogu da si mi brat! baci me u vodu; ja u tebi jedared vrlo trebovati, samo uzmi od mene jednu ljusku, pa kad ti zatrebam, samo je pro�širi malo." Carev sin digne ribicu, uzme od nje jednu ljusku, pa ribicu baci u vodu a ljusku zavije u maramu. Posle nekoga vremena idu i tako po svetu na e lisicu gde se uhvatila u gvo�ž a. Kad ga lisica opazi, re e mu: "Po Bogu da si mi brat! pusti me iz ovih gvo�ž a, ja u ti kadgod trebati, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo protri." On uzme od nje jednu dlaku pa je pusti. Opet tako idu i preko jedne planine na e kurjaka gde se uhvatio u gvo�ž a. I kurjak kad ga vidi, re e mu: "Po Bogu da si mi brat! pusti me, ja u tebi biti u nevolji, samo uzmi od mene jednu dlaku, pa kad ti zatrebam, samo je malo protri." On uzme dlaku od kurjaka pa ga pusti. Iza toga carev sin opet dugo putuju i srete jednoga oveka, pa ga zapita: "Za Boga brate! eda li si uo kad od koga gde su dvori zmaja cara?" Ovaj ga ovek lepo uputi ka�že mu i vreme u koje valja da je tamo. Onda mu carev sin zahvali, pa po e unapredak i jedva jednom do e u grad zmajev. Kad u e u zmajeve dvore, na e svoju ljubu, i oboje se vrlo obraduju kad se sastanu, pa se stanu razgovarati �šta e sad, kako e se izbaviti. Najposle se dogovore da be�že. Br�že bolje spreme se na put, sednu na konje pa be�ži. Kako oni umaknu iz dvora, a zmaj na konju do e; kad u e u dvor, ali carice nema; onda on stane govoriti konju: "�Šta emo sad? ili emo jesti i piti ili emo terati?" Konj mu odgovori: "Jedi i pij, sti i emo ih, ne staraj

se." Kad zmaj ru a, onda sedne na konja pa teraj za njima, i za tili as ih stigao. Kako ih stigne, caricu otme od carevoga sina pa mu re e: "Ti idi s Bogom, sad ti pra�štam za ono �što si mi u podrumu dao vode; ali se vi�še ne vra aj ako ti je �život mio." On siromah po e malo, ali ne mogav�ši srcu odoleti, vrati se natrag, pa sutradan opet u zmajev dvor, i na e caricu a ona sedi sama u dvoru i suze roni. Kad se nanovo vide�še i sasta�še, po e�še se opet razgovarati kako bi pobegli. Onda re e carev sin njojzi: "Kad do e zmaj, pitaj ti njega gde je dobio onoga konja, pa e�š mi kazati, da i ja tra�žim onakoga, ne bismo li mu kako utekli. "S otim otide iz dvora. Kad zmaj do e ku i, ona mu se stane umiljavati i previjati se oko njega, i od sva�šta se s njime razgovarati; pa mu najposle re e: "Ala ima�š brza konja! Gde ga dobi? tako ti Boga!" A on joj odgovori: "E gde sam ja dobio, onde ne mo�že svak dobiti. U toj i u toj planini ima jedna baba, pa ima dvanaest konja za jaslama da ne zna�š koji je od koga lep�ši. A ima jedan u bud�žaku konj kao da je gubav, tako se ini, ali je on najbolji; on je brat moga konja, njega ko dobije, mo�že u nebesa i i. Ali ko

ho e da dobije od babe konja, valja da slu�ži u nje tri dana: u babe ima jedna kobila i �ždrebe, pa tu kobilu i �ždrebe valja uvati tri no i, ko za tri no i sa uva kobilu i �ždrebe, baba mu da konja da bira kojega ho e. A ko se u babe najmi, pa za tri dana ne sa uva kobile i �ždrebeta, on je izgubio glavu." Sutradan kad zmaj otide od ku e, carev sin do e, pa mu ona ka�že sve �šta je ula od zmaja. Onda on otide u onu planinu k babi, i do�šav�ši k njoj re e joj: "Pomozi Bog bako!" A ona mu prihvati Boga: "Bog ti pomogao, sinko; a

koje dobro?" On joj re e: "Rad bih u tebe slu�žiti." Onda mu baba re e: "Dobro sinko. Za tri dana ako mi sa uva�š kobilu, da u ti konja koga god ho e�š; ako li ne sa uva�š, uze u ti glavu." Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao: "Daj baba glavu." Baba mu ovo sve poka�že, pa mu re e: "Vidi�š, ovi su svi bili u mene u najmu, pa nisu mogli kobile sa uvati." Ali se carev sin od toga ne popla�ši, nego ostane kod babe da slu�ži. Kad bude u ve e usedne on na kobilu la u polje a �ždrebe tr i uz kobilu." Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko pono i on zadrema na kobili i zaspi, a kad se probudi, a on opkora io nekaku kladu pa sedi na njoj i dr�ži ular u rukama. Kako to vidi, prepadne se pa sko i da tra�ži kobilu, i tako tra�že i je udari na nekaku vodu. Kad je vidi, onda se seti one ribice �što je iz lokve u vodu bacio, pa izvadiv�ši iz marame onu njezinu ljusku, protre je malo me u prstima, a ribica mu se u jedan put javi iz vode: "�Šta je pobratime?" A on joj odgovori: "Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je." A ribica mu re e: "Evo je me u nama, stvorila se riba a �ždrebe ribi ; nego udri ularom po vodi i reci: dura babina kobila!" Onda on udari ularom po vodi govore i: "Dura babina kobila!" A ona odmah postane kobila kao �što je i bila i izi e sa �ždrebetom na obalu. Onda je on zaulari i uzja�še pa ku i, a �ždrebe uz kobilu. Kad do e ku i, baba njemu da jesti, a kobilu uvede u konju�šnicu, pa sve �žara em: "U ribe kurvo!" A kobila joj odgovori: "Ja sam bila u ribama, ali su njemu ribe prijatelji pa me prokaza�še." Onda opet baba: "A ti u lisice!" Kad bude pred no , on usedne na kobilu, pa u polje a �ždrebe tr i uz kobilu. Tako je sedeo jednako na kobili, a kad bude oko pono i, on zadrema na kobili i zaspi, a kad se prene, a on opkora io nekaku kladu pa sedi na njoj i dr�ži ular u rukama. Kad to vidi prepadne se pa sko i da tra�ži kobilu. Ali mu odmah padne na pamet �što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame onu lisi ju dlaku, i protre je, a lisica u jedan put te predanj: "�Šta je pobratime?" A on odgovori: "Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je." A lisica mu odgovori: "Evo je me u nama, stvorila se lisica a �ždrebe lisi i ; nego udri ularom o zemlju pa reci: dura babina kobila!" On onda udari ularom o zemlju govore i: "Dura babina kobila!" a kobila postane kobila kao �što je i bila i u jedan put se sa �ždrebetom obri pred njim. Onda je on zaulari i uzja�še pa ku i a �ždrebe uz kobilu. Kad do e ku i, baba mu iznese ru ak, a kobilu odmah uvede u konju�šnicu, pa sve �žara em govore i: "U lisice kurvo!" A ona joj odgovori: "Bila sam u lisicama, ali su lisice njemu prijatelji, pa me prokaza�še." Onda opet baba: "A ti u kurjake!" Kad bude pred no , carev sin usedne na kobilu pa hajde u polje, a �ždrebe tr i uz kobilu. Tako je sedeo na kobili jednako, a kad bude oko pono i, on zadrema i zaspi na kobili, a kad se prene, a on opkora io nekaku kladu pa sedi na njoj i ular dr�ži u rukama. Kad to vidi, prepadne se posko i da tra�ži kobilu; ali mu odmah padne na pamet �što je baba kobili govorila, pa izvadi iz marame kurja ju dlaku, i protre je, a kurjak u jedan put te predanj: "�Šta je pobratime?" A on mu re e: "Utekla mi babina kobila, pa ne znam gde je." A kurjak mu re e: "Evo je me u nama, stvorila se kurja ica a �ždrebe kurja i ; nego udri ularom o zemlju, pa reci: dura babina kobila!" On onda udari ularem o zemlju govore i: "Dura babina kobila!" a kobila postane kobila kao �što je i bila i u jedan put se sa �ždrebetom obri pred njim. Onda je carev sin zaulari i uzja�še pa ku i, a �ždrebe uz kobilu. Kad do e ku i, baba mu da ru ak, a kobilu uvede u konju�šnicu pa sve �žara em govore i: "U kurjaka kurvo!" A kobila joj odgovori: "Bila sam u kurjacima, ali su kurjaci njemu prijatelji pa me prokaza�še." Onda baba iza e na polje a carev joj sin re e: "E baba, ja sam tebe slu�žio po�šteno, sad mi daj �što smo pogodili." Baba mu odgovori: "Sinko, �što je pogo eno ono

valja da bude. Eto od dvanaest konja biraj kojega ho e�š." A on re e babi: "Ta �šta u birati, daj mi onoga iz bud�žaka, gubavog, za mene nisu lepi." Onda ga baba stane odvra ati: "Kako bi ti uzeo onoga gubavog kod takih krasnih konja!" Ali on jednako ostane na svome govore i: "Daj ti meni koga ja ho u, tako je pogo eno." Baba ne imaju i kud kamo, da mu gubavoga konja, a on se onda s njom oprosti pa po e vode i konja na ularu. Kad ga odvede u jednu �šumu, otre ga i uredi, a konj sine kao da mu je zlatna dlaka. Onda on usedne na njega pa ga potr i, a on poleti ba�š kao tica, i za tili as donese ga pred zmajeve dvore. Carev sin kako u e unutra, odmah re e carici: "Spremaj se �što br�že." I tako se brzo spreme, sednu oboje na onoga konja, pa hajde s Bogom putovati. Posle malo kad zmaj do e i vidi da carice nema, rekne svome konju: "�Šta emo sad? ili emo jesti i piti ili emo terati?" A konj mu odgovori: "Jeo ne jeo, pio ne pio, terao ne terao, ne e�š ga sti i." Kad to zmaj uje, odmah sedne na konja pa poteraj. A njih dvoje kad opaze za sobom zmaja gde ih tera, prepadnu se, te stanu nagoniti konja da br�že tr i, ali im konj odgovori: "Ne bojte se, ne treba be�žati." Kad jedan put, ali zmaj ve da ih stigne, onda konj pod zmajem povi e konju pod carevim sinom i caricom: "Za Boga brate, pri ekaj me, ho u da crknem tebe vijaju i." A ovaj mu odgovori: "A �što si lud te nosi�š tu alu. Nogama uvreten, te njega o kamen pa hajde sa mnom." Kad to uje konj pod zmajem, a on mahne glavom i snagom, a nogama uvreten te zmaja o kamen; zmaj sav prsne na komade, a konj se s njima udru�ži. Onda carica usedne na ovoga konja, i tako otidu sretno u njezino carstvo i onde ostanu caruju i do svoga veka.

5. Stoj�ša i Mladen.

Bio jedan car pa imao tri k eri, i jednako ih dr�žao u potaji da nisu nikad na polje izlazile. Kad narastu za udaju, pusti ih otac prvi put u kolo. Ali tek �što se uhvate u kolo, dune nekakav vihar i sve tri odnese. Car se prepadne kad vidi da ih nestade, pa br�že po�šlje sluge na sve strane da ih tra�že, a po�što se sluge vrate i ka�žu da ih nigde nisu mogle na i, car se razboli i od �žalosti umre. Iza cara ostane carica trudna, i kad do e vreme da se breme ima, ona rodi mu�ško edo, i nadene mu ime Stoj�ša. Kad Stoj�ša malo poodraste, on nastane junak da je malo onakih bilo. Kad mu bude osamnaest; godina, zapita mater svoju: "Za Boga, majko, kako ti nisi vi�še dece rodila do samo mene?" A ona uzdahne i zapla e se, ali mu ne smedne kazati da je imala tri k eri pa da ih je nestalo, boje i se da ne bi Stoj�ša tumario u svet da ih tra�ži; i tako da ne bi i njega izgubila. Ali on kad vidi majku gde pla e, navali jo�š ve ma i stane je zaklinjati da mu ka�že �što je. Onda mu mata pripovedi sve po redu kako je imala tri k eri kao tri ru�že, i kako ih je nestalo, i kako su ih tra�žili uzalud na sve strane. Stoj�ša kad saslu�ša mater svoju, re e joj: "Nemoj plakati, majko. Idem ja da ih tra�žim." Mati kad to uje, udari se rukama u prsi: "Kuku mene kukavici! zar da majka ostane i bez sina!" pa ga stane odvra ati i moliti da ne ide, kazuju i mu kako je to bilo davno i Bog zna jesu li ve i �žive. Ali se on nije dao odvratiti, nego joj re e: "Ka�ži mi, kad je moj otac bio car, gde mu je oru�žje �što je pasao, gde li mu je konj �što ga je jahao." Onda mati vide i da se Stoj�ša okaniti ne e, re e mu da mu je otac kad je video toliku �žalost, pustio konja u ergelu a oru�žje na tavan bacio. Stoj�ša odmah na e na tavanu oru�žje sve pra�šno i zar alo, ali ga on lepo o isti i uredi te sine kao

novo kovano; pa onda otide u ergelu i na e o ina konja, pa ga dovede ku i i uvede u podrume i stane ga hraniti i timariti, te za mesec dana opravi se konj kao kaka tica, a i onako je bio krilat i zmajevit. Kad se Stoj�ša ve spremi da ide, re e materi: "Ima�š li, majko, kakav znak od mojih sestara da ponesem: ako da Bog te ih na em, da bi mi verovale da sam im brat?" Mati mu pla u i odgovori: "Ima, hrano moja, tri marame �što su one svojim rukama vezle," pa mu iznese marame i da. Onda on poljubi majku u ruku, pa usedne na konja i otide u svet da tra�ži svoje sestre. Idu i tako po svetu dugo vremena, do e jedan put pod jedan veliki grad. Pred onim gradom bila je jedna esma s koje je sav grad nosio vodu. Stoj�ša kad do e na onu esmu, napije se vode pa legne malo u hlad da se odmori pokriv�ši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. U tome do e jedna gospa po vodu i opazi Stoj�šu kraj esme u hladu. Kako opazi njega i maramu, a ona uzdahne, po tom to e i vodu jednako je unj gledala, i po�što nato i vodu nikako nije mogla da se odande otrgne nego je sve unj gledala. Stoj�ša to opazi pa je zapita: "�Što je, snaho, �što me tako gledi�š? Ili davno nisi videla oveka ili se u �što upoznaje�š?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu �što sam je svojom rukom vezla." Onda Stoj�ša ustane pa je zapita otkuda je i koga je roda, a ona mu ka�že da je carska k i iz toga i iz toga grada i da su bile njih tri sestre pa ih vihar odneo sve tri. Kad to uje Stoj�ša odmah joj se poka�že: "Ja sam tvoj brat. Mo�že�š li se setiti da je mati bila trudna kad je vas vihor odneo?" A ona se odmah seti i brizne plakati pa njemu oko vrata: "Slatki brate! mi smo sve tri u zmajevskim rukama. Ima njih tri brata zmaja, oni su nas odneli pa nas dr�že svaki u svome dvoru." Onda se uzmu za ruke, pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo do eka i ugosti, a kad bude pred no , ona mu re e: "Brate, sad e do i ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sila, rada bih te zakloniti da te ona sila ne opali, hodi sakrij se." A Stoj�ša joj odgovori: "Sestro moja, ka�ži ti meni �šta je njegov obrok." Onda ga sestra odvede u drugu sobu, kad tamo, ali vo pe en, pe ka hleba i akov vina," eto to mu je obrok" re e sestra, a Stoj�ša kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda sko i na noge i re e: "Aha, sestro, da bija�še jo�š!" Kad Stoj�ša tako ve era, re e mu sestra: "Sad e zmaj baciti buzdovan pred ku u da se zna da ide ku i." Tek �što ona to re e, a buzdovan zauji vi�še ku e, a Stoj�ša br�že istr i pred ku u pa mu ne dadne ni na zemlju pasti nego ga do eka u ruke pa ga zavitla preko zmaja ak na drugi hatar. Kad zmaj to vidi, za udi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim ku i. Kad do e pred dvor, izi e careva k i predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u dvoru?" A ona mu odgovori: "Moj brat". Zmaj je opet zapita: "A �šta je do�šao?" A ona mu odgovori: "Do�šao da me vidi." Onda zmaj srdito re e: "Bre nije on do�šao da te vidi, nego da te vodi." uju i Stoj�ša iz dvora ovaj razgovor izi e i on pred zmaja, a zmaj kako ga vidi stisne se na njega, a Stoj�ša ga do eka te se uhvate u ko�štac pa se ponesi. Jedan put Stoj�ša obori zmaja i pripu�ši ga, pa mu re e: "�Šta e�š sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti meni pod kolenima kao ja tebi, ja bih znao �šta bih." A Stoj�ša mu re e: "Ja tebi ne u ni�šta," pa ga pusti. Onda ga zmaj uzme za ruku, pa ga uvede u dvor i u ini veselje za nedelju dana. Kad pro e nedelja dana, zapita Stoj�ša zmaja za druga dva zeta, zmaja ognjevita, i zmaj ga uputi kuda e i i dok ne na e grad, gde su dvori drugoga zmaja, a onde re e mu da e uti za tre ega. Posle toga opravi se Stoj�ša na put, oprosti se sa sestrom i zetom, pa po e k drugome zmaju. Tako putuju i do e pod jedan grad, i pred gradom na e jednu esmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stoj�ša se onde napije vode pa legne malo u hlad da se odmori pokriv�ši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. Malo vreme postoji, al eto ti jedne gospe po vodu; kako ugleda Stoj�šu i

maramu, a ona uzdahne, po tom to e i vodu jednako je unj gledala, i po�što nato i vodu, nikako nije mogla da se otkine odande nego je sve unj gledala. Stoj�ša to opazi pa je zapita: "�Što je, snaho, �što me tako gledi�š? Ili davno nisi videla oveka ili se u �što upoznaje�š?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu �što sam je svojom rukom vezla." Onda Stoj�ša sko i na noge pa joj se odmah poka�že da je njezin brat, i pripovedi joj kako je bio i u druge sestre. A ona kad vidi brata, brizne plakati, pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u zmajev dvor; u dvoru sestra brata lepo do eka i ugosti, a kad bude pred no , ona mu re e: "Brate, sad e do i ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti da te onom silom ne opali, hodi sakrij se." A Stoj�ša joj odgovori: "Sestro moja, ka�ži ti meni �šta je njegov obrok?" Ona ga onda odvede u drugu sobu, kad tamo, a to dva vola pe ena, dve pe ke hleba i dva akova vina, "eto to mu je obrok" re e sestra Stoj�ši, a on kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda sko i na noge i re e: "Aha, sestro, da bija�še jo�š!" Kad Stoj�ša tako ve era, re e mu sestra: "Sad e pasti buzdovan pred ku u ak iz drugoga hatara, da se zna da ide zmaj." Tek �što ona to re e, a buzdovan zauji vi�še ku e, a Stoj�ša br�že istr i pred ku u pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga do eka u ruke pa zavitla njim ak na tre i hatar. Zmaj kad to vidi, za udi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim ku i. Kad do e pred ku u, izi e careva k i predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u ku i?" A ona mu odgovori: "Moj brat." Zmaj je opet zapita: "A �šta je do�šao?" A ona odgovori: "Do�šao da me vidi." Onda zmaj srdito re e: "Nije on do�šao da te vidi, nego da te vodi. " uju i Stoj�ša iz dvora ovaj razgovor, izi e i on pred zmaja, a zmaj kako ga vidi, stisne se na njega, a Stoj�ša ga do eka pa se uhvate u ko�štac te se ponesi. Najposle Stoj�ša obori zmaja i pripu�ši ga, pa mu re e: "�Šta e�š sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti meni pod kolenima kao �što sam ja tebi, ja bih znao �šta bih radio " A Stoj�ša mu re e: "Ja tebi ne u ni�šta", pa ga pusti, a zmaj ga onda uzme za ruku pa s njim u dvor, te se stanu veseliti za nedelju dana. Kad pro e nedelja dana, zapita Stoj�ša zmaja i za tre ega zeta, i zmaj ga uputi kud e i i dok ne na e grad gde su dvori i tre ega zeta. Posle toga opravi se Stoj�ša na put, oprosti se sa sestrom i zetom, pa po e da tra�ži tre ega zmaja. Idu i tako dugo vremena, do e opet pod jedan grad i pred gradom na e jednu esmu, s koje je sav grad vodu nosio. Stoj�ša se onde napije vode pa legne u hlad da se

malo odmori pokriv�ši se po licu jednom od one tri marame da ga muhe ne bi klale. Malo vremena za tim pro e, al eto ti jedne gospe po vodu. Kako ugleda Stoj�šu i maramu, a ona uzdahne, po tom to e i vodu jednako je unj gledala, i po�što nato i vodu, nikako nije mogla da se otkine odande nego je sve unj gledala. Stoj�ša to opazi pak je zapita: "�Što je, snaho, �što me tako gledi�š? Ili davno nisi videla oveka, ili se u �što upoznaje�š?" A ona mu odgovori: "Brate, poznajem u tebe maramu �što sam je svojom rukom vezla." Stoj�ša kad to uje, sko i na noge, pa joj se odmah poka�že da je njezin brat, i pripovedi joj kako je ve bio u drugih sestara. Ona kad vidi brata, brizne plakati pa njemu oko vrata. Posle se uzmu za ruke pa u dvor. U dvoru sestra brata lepo do eka i ugosti, a kad bude pred no , onda mu re e: "Brate, sad e do i ljutit zmaj ognjeviti, sve vatra iz njega sipa, rada bih te zakloniti, da te onom silom ne opali, hodi sakrij se." A Stoj�ša joj odgovori: "Sestro moja, ka�ži ti meni �šta je njegov obrok." Ona ga onda odvede u drugu sobu; kad tamo, a to tri vola pe ena, tri pe ke hleba i tri akova vina, "eto to mu je obrok" re e sestra Stoj�ši, a on kad to vidi, prekrsti noge pa sve opucka do mrve, pa onda sko i na noge i re e: "Aha, sestro, da bija�še jo�š!" Kad Stoj�ša tako ve era, re e mu sestra: "Sad e pasti buzdovan pred ku u ak iz tre ega hatara, to je znak da ide zmaj." Tek �što ona to re e, a buzdovan

zauji vi�še ku e, a Stoj�ša br�že istr i pred ku u pa mu ne dadne ni na zemlju pasti, nego ga do eka u ruke pa zavitla njim ak na etvrti hatar. Kad zmaj to vidi, za udi se: "Kakva to sila goni od mojega dvora!" Pa se vrati natrag i uzme buzdovan pa s njim ku i. Kad do e pred dvor, izi e careva k i predanj, a on se prodere na nju: "Ko ti je u dvoru?" A ona mu odgovori: "Moj brat." Zmaj je opet zapita: "A �šta je do�šao?" A ona mu odgovori: "Do�šao da me vidi." Onda zmaj srdito re e: "Nije on do�šao da te vidi, nego da te vodi." uju i Stoj�ša iz dvora ovaj razgovor, izi e i on pred zmaja, a zmaj kako ga opazi, stisne se na njega, a Stoj�ša ga do eka te se uhvate u ko�štac pa se ponesi. Jedan put Stoj�ša obori zmaja i pripu�ši na zemlju, pa mu re e: "�Šta e�š sad?" A zmaj mu odgovori: "Da si ti pod mojim kolenima kao ja �što sam pod tvojim, ja bih znao �šta bih radio." Onda mu Stoj�ša re e: "Ja tebi ne u ni�šta," pa ga pusti. Onda ga zmaj uzme za ruku pa ga uvede u dvor i stanu se veseliti za nedelju dana. Jedan put izi u u �šetnju, i �šegaju i se opazi Stoj�ša u avliji jednu veliku jazbinu �– oti�šla pod zemlju, pa onda re e: "A �šta je to, zete? Kako mo�že�š u svome dvoru trpeti toliku propast? Za �što to ne zaroni�š?" Zmaj mu odgovori: "E moj �šura, ne mogu ti od sramote ni kazati �šta je to. Ima ovamo jedan zmajevski car, pa s nama esto ima rat, i sad skoro imamo rok da se udarimo; pa kad se god pobijemo, svu nas trojicu nadbije, i �što ute e u ovu jazbinu ono ostane." Onda mu re e Stoj�ša: "Hajde zete, da udarimo nanj, dok sam i ja ovde da vam pomognem, eda bismo ga kako satrli." A zmaj odgovori: "Ja ne smem ni po �što pre roka." Kad Stoj�ša vidi da oni ne smeju da udare, onda se on sam digne da tra�ži cara zmajevskoga. Po�što jedva jedan put napita, do e pred dvore i opazi navrh dvora zeca gde stoji. Onda zapita dvorane �šta onaj zec navrh dvora radi. A dvorani mu odgovore: "Da se ko na e da skine onoga zeca, zec bi se sam zaklao, sam oderao, sam isekao, sam pristavio, pa se sam skuvao; ali to ne sme niko u initi za svoju glavu." Stoj�ša kad to uje, on uzleti na konju pa skine zeca, a zec se sam odmah zakolje, sam se odere, sam ise e i sam se pristavi k vatri. Onda Stoj�ša izi e na zmajev ardak pa legne u hlad, a dvorani kad vide �šta u ini, stanu mu govoriti da be�ži: "Be�ži,

juna e, kud te dvoje o i vode, dok nije do�šao zmaj, jer e�š zlo pro i ako te zate e." A Stoj�ša im odgovori: "�Šta ja marim za va�šega zmaja, neka do e nek se najede zeca." Kad malo as, eto ti zmaja; kako do e odmah opazi da zeca nema pa povi e na dvorane: "Ko je to uradio?" A oni mu ka�žu: "Do�šao jedan delija te skinuo zeca, i eno ga gore na ardaku." Onda im zmaj re e: "Idite i ka�žite mu nek mi ide iz dvora, jer ako mu do em,

ne e mu ni kost s ko�š u ostati." Dvorani izi u na ardak k Stoj�ši pa mu ka�žu �šta veli zmaj, a Stoj�ša se ose e na njih: "Idite ka�žite zmaju, ako mu je �žao zeca, neka mi izi e na mejdan." Kad oni to ka�žu zmaju, a zmaj cikne, sve vatra sipa iz njega, pa poleti s na ardak, a Stoj�ša ga do eka, pa se ponesi: niti se Stoj�ša daje oboriti, niti mo�že zmaja da

obori; najposle re e Stoj�ša zmaju: "Kako ti je ime?" A zmaj mu odgovori: "Moje je ime Mladen." Onda mu Stoj�ša rekne: "I ja sam najmla i u oca i majke;" pa se onda puste i zbrate, i tvrdu veru dadu jedan drugome da e bratinski �živeti. Posle nekoga vremena re e Stoj�ša zmaju: "�Šta eka�š one zmajeve �što be�že u onu jazbinu? Hajde ti da mi udarimo na njih i prije roka." Zmajevski car pristane, i tako po u njih dvojica, da udare na zmajeve. Kad ona tri brata zmaja uju da se Stoj�ša udru�žio i zbratio sa zmajevskim carem, i da sad obadvojica idu na njih, oni se upla�še pa skupe silnu vojsku, te izi u s vojskom preda njih, a ovi udare na celu vojsku, i sve razbiju i rasteraju, samo ona tri zmaja uteku u onu jazbinu. Onda ova dvojica br�že vuci slamu, pa guraj u onu jazbinu, pa onda zapale, i tako sva tri zmaja onde propadnu. Posle toga Stoj�ša opravi sve tri sestre, i krene sve blago iza sva tri zmaja, a zmaju pobratimu ostavi njihove dvore i svu njihovu dr�žavu, pa se digne

sa svojim sestrama u svoje carstvo, i sretno do u k materi, pa mu mati preda carstvo, te je carovao do svoga veka.

6. avo i njegov �šegrt.

Bio jedan ovek pa imao jedinca sina. Ovaj sin re e jedan put ocu: "Babo, �šta emo raditi? Ja ovako ne mogu �živeti; nego idem u svet da u im kakav zanat. Vidi�š kako je danas: koji zna najmanje zanata, taj svaki bolje �živi od svakoga te�žaka." Otac ga je dugo odvra ao govore i mu da i u zanatu ima brige i truda, i kako bi ostavio oca sama! Ali kad se sin nikako ne dadne odvratiti, najposle mu dopusti otac da ide da u i zanat. Onda se on digne u svet da tra�ži zanata. Putuju i tako udari na jednu vodu, i idu i pokraj te vode srete se s jednim ovekom u zelenim haljinama, pa ga ovek zapita kuda ide, a on mu odgovori: "Idem u svet da tra�žim majstora kakvog da u im zanat." Onda mu re e onaj ovek u zelenim haljinama: "Ja sam majstor, hodi k meni pa u i zanat kad ti tako srce

i�šte." Dete jedva do eka i po e s njim. Idu i oni tako pokraj one vode, na jedan put majstor sko i u vodu i stane plivati govore i detetu: "Hajde za mnom ska i u vodu, i u i plivati." Dete se stane odgovarati da ne sme, jer ga je strah da se ne utopi; a majstor mu odgovori: "Ne boj se ni�šta, nego ska i." Dete sko i u vodu i stane plivati s majstorom uporedi. Kad su bili nasred vode, uzme majstor dete za vrat pa s njim u vodu na dno. To je bio avo. On odvede dete u svoje dvore i preda ga jednoj staroj babi da ga u i, pa se opet vrati na ovaj svet. Po�što se on vrati i baba ostane sama s detetom, onda mu stane govoriti: "Moj sinko, ti misli�š da je ovaj ovek kakav majstor kao �što su majstori na onom svetu. Nije on onaki majstor, nego je avo. I mene je tako prevario i dovukao amo s onoga sveta, a i ja sam kr�štena du�ša. Nego poslu�šaj me �što u ti kazati. Ja u tebe u iti svemu njegovu zanatu, i on kadgod do e, pita e te jesi li �što nau io, a ti mu svagda ka�ži da nisi ni�šta, ako si rad da ga se kurtali�še�š i da se opet vrati�š na onaj svet." Posle nekoga vremena do e avo i zapita dete: "�Šta si nau io?" A ono odgovori: "Nisam jo�š ni�šta." I tako pro u tri godine dana, i kad bi god majstor zapitao dete �šta je nau ilo, ono bi mu svagda odgovorilo da nije ni�šta. Najposle ga zapita avo jo�š jednom: "Jesi li �štogod nau io?" A dete mu odgovori: "Nisam ni�šta, nego sam zaboravio i ono �što sam pre znao." Onda se avo rasrdi pa mu re e: "Kad ti do sad nisi ni�šta nau io, ne e�š nikad ni�šta ni nau iti, nego idi bez traga kud te o i vode i noge nose." Dete koje je ve dobro avolski zanat izu ilo bilo, odmah sko i na vodu i stane plivati ka kraju i isplivav�ši izi e na breg i otide kopu svome. Otac kako ga ugleda, daleko istr i predanj govore i: "Gde si, sine, za Boga!" A sin mu odgovori: "U io sam zanat." Iza toga pro e neko vreme i do e va�šar u obli�žnjemu jednome selu. Tada re e sin ocu: "Babo! hajdemo na va�šar." Otac mu odgovori: "A s im emo, sinko, kad nemamo nigde ni�šta?" �– "Ti za to nema�š brige," odgovori mu sin, i po u na va�šar. Idu i tako putem sin re e ocu: "Kad budemo blizu va�šara, ja u se stvoriti lep konj, �što ga ne e biti u celom va�šaru. Sav va�šar udi e mu se. A moj e majstor do i da kupi konja, i �štogod zaceni�š on e dati. Ali se nemoj �šaliti da mu da�š ular, nego kad novce primi�š, odmah mi ular skini s glave pa udri njime o zemlju." Kad do u blizu va�šara dete se pretvori u konja �što ga nigde nema. Starac povede konja po va�šaru, a sav se va�šar sle�že oko njega, pa se svi stado�še zgledati, jer niko ne sme ni da

zapita po �što je. Kad ali eto ti majstora: stvorio se Tur in pa zavio almu oko glave a spustio haljine do zemlje. Kako do e a on re e: "Ja u toga konja kupiti. Govori star e po �što je." �Što je god starac zaiskao, Tur in mu odmah izvadi gotove novce bez re i. Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca. Starac do�šav�ši ku i s novcima, zate e i sina kod ku e. Kad posle nekog vremena do e drugi va�šar, onda sin opet re e ocu: "Hajdemo, babo, na va�šar." Otac mu ve nije hteo ni�šta govoriti, nego odmah po e s njim. Kad su bili blizu va�šara, sin re e ocu: "Ja u se sad stvoriti jedna trgovina: �šatra puna robe, �što je na va�šaru ne e biti lep�še i bogatije. Ni nju ne e mo i niko kupiti, a majstor e moj do i, i plati e �štogod zaceni�š. Ali ne �šali se ne daji mu klju eve u ruke, nego kad novce primi�š, udri klju evima o zemlju." Tako i bude: kad se on stvori lepa trgovina, sav se va�šar stane diviti. Ali eto ti majstora, opet se stvorio Tur in kao i pre, pa pita starca: "Po �što?" Koliko je god starac zacenio, toliko je Tur in odmah platio, a starac kad primi novce, udari klju evima o zemlju. U taj as nestane i trgovine i kupca, nego od trgovine stvori se golub, a od Tur ina stvori se kobac, pa poteraj goluba! Dok su se oni tako vijali ovamo onamo, careva k i bila izi�šla pred dvor pa ih gledala, a golub u jedan put strelimke devojci na ruku, pa joj se pretvori prsten na rupi. Onda kobac padne na zemlju pa se stvori ovek, te otide k caru i ponudi mu se da ga primi u slu�žbu: slu�ži e ga tri godine dana, a ni�šta na svetu ne i�šte, ni hrane ni pi a ni odela, samo da mu car da onaj prsten s devoj ine ruke. Car ga primi i obe a se da e mu dati. Tako je onaj slu�žio a devojka prsten nosila, i vrlo joj je bio mio, jer je danju bio prsten a no u lep momak, pak joj govorio: "Kad do e vreme da me uzmu od tebe, ne daj me nikome u ruke, nego udri mnome o zemlju." Kad se navr�še tri godine dana, do e car ka k eri svojoj, pak je stane moliti da mu da prsten. Onda ona kao srdito baci prsten na zemlju; prsten prsne, a od njega se prospe sitna proja, i jedno zrno otkotrlja se pod carevu izmu; a sluga se u jedan put stvori vrabac, pa na vrat na nos stane proju zobati, i kad sva

zrna pozoblje, po e da i ono poslednje ispod careve izme kljune, ali od zrna u jedan put postane ma ak pa vrapca za vrat.

7. Prava se muka ne da sakriti.

Bio jedan siromah ovek, pa se pribije u nekakva bogata oveka da slu�ži bez pogodbe. Tako je slu�žio godinu dana, a kad se navr�ši godina, on do e gospodaru svome i zai�šte da mu plati �što misli da je zaslu�žio. Gospodar izvadi jedan nov i pa mu re e: "Na, to ti je slu�žba." Sluga uzme onaj nov i , i zahvali gospodaru, pa onda otide na jedan potok gde je voda bila vrlo brza. Kad do e na potok re e sam u sebi: "Bo�že milostivi! �šta je to da sam zaslu�žio samo jedan nov i za celu godinu dana? Ali Bog zna jesam li i toliko zaslu�žio. Evo u sad da ogledam: baci u ovaj nov i u vodu, pa ako ne potone, onda sam ga zaslu�žio, ako li potone, nisam ga zaslu�žio." Pa se onda prekrsti govore i: "Bo�že milostivi! ako sam zaslu�žio ovaj nov i , neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." To rekav�ši baci nov i u potok, a nov i odmah potone na dno. Onda se on sagne te izvadi nov i iz vode, pa ga odnese gospodaru natrag govore i: "Gospodaru! evo ti nov i natrag, ja ga jo�š nisam zaslu�žio, nego u te slu�žiti jo�š jednu godinu dana." I tako stane na novo slu�žiti, i kad se opet navr�ši godina dana, on do e gospodaru i zai�šte,

da mu plati �što misli da je zaslu�žio. Gospodar opet izvadi nov i pa mu re e: "Na, to ti je slu�žba." On uzme nov i i zahvali gospodaru, pa opet otide na onaj potok, prekrsti se i baci nov i u potok govore i: "Bo�že, milostivi! ako sam ga pravo zaslu�žio, neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." Kako ga baci u vodu, a nov i odmah padne na dno, a on se sagne, te ga izvadi pa opet odnese gospodaru govore i: "Evo ti, gospodaru, nov i natrag, jo�š ga nisam zaslu�žio, nego u jo�š jednu godinu da te slu�žim." Tako opet po ne slu�žiti, pa kad izi e i tre a godina, on otide gospodaru i zai�šte da mu plati �što misli da je zaslu�žio. Gospodar mu opet da nov i , a on ga uzme i zahvali, pa otide opet na potok da vidi jeli ga sad zaslu�žio. Kad do e na potok, prekrsti se pa baci nov i u vodu govore i: "Bo�že milostivi! ako sam zaslu�žio ovaj nov i , neka pliva povrh vode, ako li nisam, neka potone na dno." Kad nov i padne u vodu, po ne plivati povrh vode. Onda on veseo uzme iz vode nov i , i metne ga u d�žep, pa otide u �šumu i na ini malu kolebinu, i onde stane �živeti. Posle nekoga vremena uje on da se stari njegov gospodar sprema na galiji preko mora ak u drugo carstvo, pa otide sa svojim nov i em k njemu, i stane ga moliti da bi mu kupio �što u drugome carstvu za njegov nov i . Gospodar se obe a i uzme njegov nov i , pa po e na put. Putuju i tako na e kraj mora nekaku decu koja su bila iznela ma ka da ga ubiju i u more bace. Kad on to vidi, pritr i k njima, pa ih zapita: "�Šta je to deco?" A oni mu odgovore: " ini �štetu, pa ho emo da ga ubijemo." Onda on izvadi onaj nov i svojega negda�šnjega sluge, pa im pru�ži da mu dadu ma ka. Deca to jedva do ekaju, pa uzmu nov i a trgovcu dadu ma ka. On odnese ma ka na galiju pa po e dalje putovati; i tako putuju i jedan put dune jaki vetar te odnese galiju Bog zna kuda, da za tri meseca nije mogla iza i na svoj pravi put. Kad vetar stane, gospodar od galije nije znao gde je, i po�šav�ši jo�š malo dalje, do e pod jedan grad. Kad se uje u gradu da je do�šla galija iz nepoznate zemlje, navale mnogi da je gledaju, i jedan od onih ljudi koji je bio vrlo bogat, pozove gospodara od galije na ve eru. Kad tamo, ali gospodar od galije ima �šta i videti: mi�ševi i pacovi tr e na sve strane i sluge s batinama stoje te brane da ne natr e na sto. Onda on re e doma inu: "Za Boga, brate, �šta je to?" A doma in mu odgovori: "Tako je, brate, uvek kod nas, da ne mo�žemo od toga zverinja na miru ni ru ati ni ve erati. Jo�š kad spavamo svaki imamo svoj sanduk, pa se u sanduk zatvorimo, da nam ne bi u�ši poizodgrizalo." Onda se gospodar od galije seti svoga za nov i kupljenoga ma ka, pa re e doma inu: "Ja imam u galiji zverku koja bi to sve zatrla za dva tri dana." Doma in na to odgovori: "Brate, ako ima�š taku zverku, daj je ovamo, ja u ti napuniti galiju samoga srebra i zlata, samo ako je istina �što ka�že�š." Posle ve ere otide gospodar od galije te donese svoga ma ka, i re e doma inu da le�žu bez sanduka, ali oni opet ne smednu ni po �što, nego on sam ostane tako da spava. Onda on pusti ma ka, a ma ak kad opazi tolike mi�še i pacove po ne ih hvatati i daviti pa sve na gomilu svla iti, a i mi�ši i pacovi poznav�ši ko je tu, stanu be�žati kud koji. Kad u jutru dan osvane, i oni poustaju, ali nasred sobe velika gomila mrtvih mi�ševa i pacova, a po sobi slabo je koji jo�š tr ao, nego su izvirivali iz jama. A posle tri dana nije se mogao ni jedan ni videti. Onda doma in za ma ka napuni putniku galiju punu srebra i zlata. Po tom na�š putnik po e s galijom ku i. Kad do e ku i svojoj, do e mu stari sluga njegov da ga pita �šta mu je doneo za onaj nov i . Gospodar mu iznese jedan mermer kamen, lepo otesan na etiri ugla, pa mu da: "Na, to sam ti kupio za nov i ." Sluga se tome vrlo obraduje, pa uzme kamen i odnese u svoju kolebu te na ini od njega sto. Sutradan otide sluga u drva, pa kad se vrati ku i, a to se onaj kamen pretvorio u zlato te sija kao sunce, sva se koleba od njega svetli. Kad on to

vidi, upla�ši se pa otr i svome gospodaru i ka�že mu: "Gospodaru, �šta si ono ti meni dao? Ono nije moje, hodi da vidi�š." Gospodar do e, i kad vidi kakvo je Bog udo u inio, onda mu re e: "Nije fajde, moj sinko! kome Bog tome i svi sveti; hodi ovamo evo tvoga blaga." Pa mu da sve �što je god doneo na galiji, i da mu k er svoju te se o�ženi njome.

8. A�ždaja i carev sin.

Bio jedan car pa imao tri sina. Jednom najstariji sin po e u lov, pa kako izi e iza grada, sko i zec iza grma a on za njim, te ovamo te onamo dok ute e zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec, nego a�ždaja, pa do eka careva sina te ga pro�ždere. Kad posle toga pro e nekoliko dana a carev sin ne dolazi ku i, stanu se uditi �šta bi to bilo da ga nema. Onda po e srednji sin u lov, pa kako izi e iza grada, a zec sko i iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok ute e zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego a�ždaja, pa ga do eka te pro�ždere. Kad posle toga pro e nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag nijedan, zabrine se sav dvor. Onda i tre i sin po e u lov, ne bi li i bra u na�šao. Kako izi e iza grada, opet sko i zec iza grma a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok ute e zec u onu rekavicu. A carev Sin ne htedne i i za njim, nego po e da tra�ži drugoga lova govore i u sebi: "Kad se vratim, na i u ja tebe." Po tom hodaju i dugo po planini, ne na e ni�šta, pa se onda vrati u onu rekavicu, kad tamo, ali u rekavici jedna baba. Carev sin joj nazove Boga: "Pomozi Bog, bako!" A baba mu prihvati: "Bog ti pomogao, sinko!" Onda je zapita carev sin: "Gde je, bako, moj zec?" A ona mu odgovori: "Moj sinko, nije ono zec, nego je ono a�ždaja. Toliki svet pomori i zatomi." uju i to carev sin, malo se zabrine, pa re e babi: "�Šta emo sad? tu su valja da i moja dva brata propala." Baba mu odgovori: "Jesu bogme ali nije fajde, nego sinko idi ku i, dok nisi i ti za njima." Onda joj on re e: "Bako, zna�š li �šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprosti�š te napasti." A baba mu se ute e u re : "O moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud." Onda on nastavi: "Slu�šaj dobro �što u ti kazati. Kad do e a�ždaja, pitaj je kuda ide i gde je njezina snaga, pa sve ljubi ono mesto gde ti ka�že da joj je snaga, kao od miline, dokle je isku�ša�š, pa e�š mi posle kazati kad do em." Posle carev sin otide u dvor, a baba ostane u rekavici. Kad do e a�ždaja, stane je baba pitati: "Ta gde si za Boga? Kuda tako daleko ide�š? Nikad ne e�š da mi ka�že�š kuda ide�š." A a�ždaja joj odgovori: "E moja bako, daleko ja idem." Onda joj se baba stane umiljavati: "A za �što tako daleko ide�š? Ka�ži mi gde je tvoja snaga. Ja da znam gde je tvoja snaga, ja ne znam �šta bih radila od miline, sve bih ono mesto ljubila." Na to se a�ždaja nasmeje, pa joj re e: "Onde je moja snaga u onom ognji�štu." Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognji�šte, a a�ždaja kad to vidi, udari u smeh da joj re e: "Luda �ženo! nije tu moja snaga. Moja je snaga u onom drvetu pred ku om." Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a a�ždaja opet u smeh pa joj re e: "Pro i se luda �ženo, nije tu moja snaga." Onda baba zapita: "Da gde je?" A a�ždaja stane kazivati: "Moja je snaga daleko, ne mo�že�š ti tamo oti i. ak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna a�ždaja, a u a�ždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome je vrapcu moja snaga." Baba kad to uje, re e a�ždaji: "To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti." Sutradan kad a�ždaja otide iz rekavice, carev sin do e k babi, pa mu baba ka�že sve �što je ula od a�ždaje. Onda on otide ku i, pa se preru�ši: obu e pastirske

haljine i uzme pastirski �štap u ruke, te se na ini pastir pa po e u svet. Idu i tako od sela do sela i od grada do grada najposle do e u drugo carstvo i u carev grad, pod kojim je u jezeru bila a�ždaja. Do�šav�ši u onaj grad stane raspitivati kome treba pastir. Gra ani mu ka�žu da treba caru. Onda on upravo k caru. Po�što ga prijave, pusti ga car preda se, pa ga zapita: "Ho e�š li uvati ovce?" A on odgovori: "Ho u, svetla kruno!" Onda ga car primi i stane ga svetovati i u iti: "Ima ovde jedno jezero, i dokraj jezera vrlo lepa pa�ša, pa kako izjavi�š ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera, ali koji god oban tamo otide, onaj se vi�še ne vra a natrag za to, sinko, ka�žem ti, ne daj ovcama na volju kud one ho e nego dr�ži kuda ti ho e�š." Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovce, i uzme sa sobom jo�š dva hrta �što mogu zeca u polju sti i, i jednoga sokola �što mo�že svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde. Kako on izjavi ovce, odmah ih pusti k jezeru, a ovce kako do u na jezero, odmah se razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na jednu kladu a hrte i gajde pod kladu, pa zasu e ga e i rukave te zagazi u jezero pa stane vikati: "O a�ždajo, o a�ždajo! ta izi i mi danas na mejdan da se ogledamo, ako �žena nisi." A�ždaja se odzove: "Sad u, carev sine, sad." Malo as, eto ti a�ždaje, velika je, stra�šna je, gadna je! Kako a�ždaja izi e, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda re e a�ždaja: "Ta pusti me, carev sine, da zamo im svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre a�ždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u elo, jo�š bih te vi�še bacio." A�ždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred ve e, on se lepo umije i opravi, sokola mete na rame a hrte uza se i gajde pod pazuho pa krene ovce i po e u grad sviraju i gajde. Kad do e u grad, sav se grad slegne kao na udo gde on do e a pre nijedan oban nije mogao do i s onoga jezera. Sutradan carev sin opravi se opet, i po e s ovcama upravo k jezeru. A car po�šlje za njim dva konjanika da idu kradom da vide �šta on radi, te se oni popnu na jednu visoku planinu otkuda e dobro videti. A oban kako do e, metne hrte i gajde pod kladu onu, a sokola na nju, pa zasu e ga e i rukave te zagazi u jezero pa povi e: "O a�ždajo, o a�ždajo! izi i mi ka mejdan da se jo�š ogledamo, ako �žena nisi." A�ždaja mu se odzove: "Sad u, carev sine, sad." Malo as, eto ti a�ždaje, velika je, stra�šna je, gadna je! pa se uhvate popojaske te se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda re e a�ždaja: "Ta pusti me, carev sine, da zamo im svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre a�ždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u elo, jo�š bih te vi�še bacio." A�ždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred no , carev sin: krene ovce kao i pre, pa ku i sviraju i u gajde. Kad u e u grad, sav se grad uskoleba i stane se uditi gde oban dolazi ku i svako ve e, �što pre nijedan nije mogao. Ona dva konjanika jo�š su pre

od carevoga sina bila do�šla u dvor i pripovedila caru sve po redu �šta su uli i videli. Sad kad car vide obana gde se vrati ku i, odmah dozove k sebi svoju k er i ka�že joj sve �šta je i kako je, "nego" veli "sutra da ide�š s obaninom na jezero, da ga poljubi�š u elo." Ona kad to uje, brizne plakati i stane se moliti ocu: "Nigde nikoga nema�š do mene jedinu pa i za mene ne mari�š da poginem." Tada je otac uzme sloboditi i hrabriti: "Ne boj se, k eri moja, vidi�š, mi promenismo tolike obane, pa koji god izi e na jezero, ni jedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s a�ždajom bori, pa mu ni�šta ne naudi. Ja se uzdam u Boga da on mo�že tu a�ždaju svladati, samo idi sutra s njime, eda bi nas oprostio te napasti �što toliki svet pomori." Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta oban, usta i devojka, pa se sta�še opremati na jezero. obanin je veseo, veseliji nego

igda, a devojka careva tu�žna, suze proliva, pa je oban te�ši: "Gospo o seko, ja te molim

nemoj plakati, samo u ini �što re em, kad bude vreme, ti pritr i i mene poljubi pa se ne boj." Kad po o�še i kreto�še ovce, oban putem jednako veseo, svira u gajde veselo, a devojka ide pokraj njega pa jednako pla e, a on ka�što pusti dulac pa se okrene njojzi: "Ne pla i zlato, ne boj se ni�šta." Kad do u na jezero, ovce se odmah razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na kladu a hrte i gajde poda nju, pa zasu e ga e i rukave pa zagazi u vodu i povi e: "O a�ždajo, o a�ždajo! izi i mi na mejdan da se jo�š ogledamo, ako �žena nisi." A�ždaja se odzove: "Sad u, carev sine, sad." Malo as, eto ti a�ždaje, velika je, stra�šna je, gadna je! Kako izi e, uhvate se popojaske pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, tada besedi a�ždaja: "Ta pusti me carev sine da zamo im svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine." A carev joj sin odgovori: "Bre a�ždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u elo, jo�š bih te vi�še bacio." Kako on to re e, a careva devojka pritr i i poljubi ga u obraz, u oko i u elo. Onda on mahne a�ždajom i baci je u nebeske visine, te a�ždaja kad padne na zemlju sva se na komade razbije, a kako se ona na komade razbije, sko i iz nje divlji vepar, pa nagne begati, a carev sin vikne na obanske pse: "Dr�ži! ne daj!" a psi sko e te za njim, pa ga stignu, i odmah ga rastrgnu, ali iz vepra sko i zec, pa nagne preko polja, a carev sin pusti hrte: "Dr�ži! ne daj!" a hrti za zecom te ga uhvate i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevome sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac, a on dr�ž vrapca. Kad uhvati vrapca, re e mu: "Sad da mi ka�že�š gde su moja bra a." A vrabac mu odgovori: "Ho u, samo mi nemoj ni�šta u initi. Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri �šibljike; podseci one tri �šibljike, pa udri njima po korenu;odmah e se otvoriti gvozdena vrata od velikoga podruma, u onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih, i bogatih i siromaha, i malih i velikih, i �žena i devojaka, da mo�že�š naseliti itavo carstvo; onde su i tvoja bra a." Kad vrabac to sve iska�že, carev ga sin odmah za vrat te udavi. Car glavom bija�še izi�šao i popeo se na onu planinu od kuda su oni konjanici gledali obana, te i on gledao sve �što je bilo. Po�što oban tako do e glave a�ždaji, po ne se i suton hvatati, i on se lepo umije, uzme sokola na rame a hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa sviraju i krene ovce i po e dvoru carevu, a devojka pored njega jo�š u strahu. Kad do e u grad, sav se grad slegne kao na udo. Car koji je sve njegovo juna�štvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju k er, te s mesta u crkvu pa ih ven aju i u ine veselje za nedelju dana. Po tom se carev sin ka�že ko je on i od kud je, a car se onda i sav grad jo�š ve ma obraduje, pa po�što carev sin navali da ide svojoj ku i, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put. Kad budu kod one rekavice, carev sin zaustavi sve pratioce pa u e unutra te podse e one tri �šibljike, i udari njima po korenu, a gvozdena se vrata odmah otvore, kad tamo, a to u podrumu svet Bo�žij. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlaze i tako jedan za drugim, eto ta i bra e njegove; on se s njima zagrli i i�žljubi. Kad ve sav narod izi e, zahvale mu �što ih je popu�štao i izbavio i otidu svaki svojoj ku i. A on sa svojom bra om i mladom otide ku i svome ocu, i onde je �živeo i carovao do svoga veka.

9. Zmija mlado�ženja.

Bila jedna sirota �žena koja nije imala od srca poroda pak se molila Bogu da joj da da zatrudni makar zmiju rodila. Bog joj da te zatrudni, i kad do e vreme, rodi zmiju. Zmija kako se rodi od majke odmah ute e u travu i nestane je. Sirota �žena jednako je �žalila za zmijom i plakala gde joj Bog ispuni �želju te rodi, pa joj porod pobe�že neznano ni kud je ni kako je. Kad tako pro e dvadeset godina onda zmija do e i progovori materi: "Ja sam ova tvoja zmijica �što si me rodila pa sam od tebe u travu pobegla; sad sam, majko, do�šla k tebi da mi prosi�š u cara devojku te da me �ženi�š." Mati se obraduje iznajpre kad vidi svoj porod, ali se odmah zabrine kako bi smela ona za zmiju i u svojoj sirotinji prositi u cara devojku! A zmija joj opet re e: "Idi mati, ne premi�šljaj ni�šta, jer zna�š da su svakoj devojci vrata otvorena; a ako ti je ba�š car ne da, ne e ti glave uzeti. Makar ti �šta car kazao, kad se vrati�š ne osvr i se dok na�šoj ku i ne do e�š." Na to se ona skloni pa po e k paru. Kad do e u carev dvor, sluge je ne htenu odmah pustiti pred cara, a ona se stane moliti i tako je jedva puste. Kad izi e pred cara, re e mu: "Svetli care! Eto tvoje sablje, a evo moje glave. Ja nisam dugo vreme imala od srca poroda, pak sam se molila Bogu da mi da da zatrudnim makar zmiju rodila, i on mi da te zatrudnim, a kad do e vreme, rodi se zmija, i kako se rodi, pobegne u travu i nestane je. Sad po�što je pro�šlo dvadeset godina, zmija do e k meni i posla me k tebi da prosim u tebe za nju devojku." Car se na to nasmeja pa joj re e: "Da u ja za tvoga sina devojku, ako na ini upriju od moga dvora do svoga od bisera i dragoga kamenja." Onda se mati vrati ku i ne obziru i se, i kako je i�šla od careva dvora, sve se za njom uprija gradila od bisera i dragoga kamenja do pred njezinu ku u. Kad mati ka�že zmiji �šta joj je car rekao, onda joj ona opet rekne: "Idi mati sad da vidi�š ho e li mi car dati devojku, tak �šta ti god odgovori, kad se vrati�š, opet se ne osvr i do na�še ku e." Mati se opet podigne, i kad izi e pred cara, zapita ga, eda li e joj sad za sina dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin na ini dvore bolje od mojih, da u mu devojku." Onda se mati vrati ku i i idu i putem nije se osvrtala, a kad do e svojoj ku i, a to mesto njezine ku e dvori bolji od carevih. Kad mati ka�že zmiji �šta je car rekao, onda joj zmija opet rekne: "Idi mati da vidi�š ho e li mi car sad dati devojku pa �šta car rekao da rekao, kad od njega po e�š ne osvr i se do na�še ku e." Kad mati do e pred cara ona mu ka�že da su u njena sina dvori bolji od carevih i zapita ga ho e li joj ve dati devojku, a car joj odgovori: "Ako tvoj sin uzima u svome dvoru sva�šta bolje nego �što je u mome, da u mu devojku." Onda mati po e ku i, i idu i nije se osvrtala, a kad do e ku i, ali u njenoj ku i triput bolje nego u carevom dvoru: sve zlatni jeleni, ko�šute, tice, kvo ke, pili i, zecovi, sve zlatno. Kad mati ka�že zmiji �šta je car rekao, zmija joj rekne: "Idi mati opet caru, te ga pitaj ho e li mi sad dati devojku." Kad mati otide k caru i ka�že mu da u dvoru njena sina ima sva�šta bolje nego u njegovu, onda car rekne svojoj k eri: "K eri moja! Tebi sad valja po i za ovu zmijicu, jer on sva�šta ima bolje od nas." Tako zmijica skupi svatove i odvede carevu k er te se ven a s njome. Posle nekoga vremena zmijina �žena zatrudni. Onda je stane pitati mati, stanu je pitati sestre i svi njezini: "Kako ti sa zmijom ostade trudna?" A ona se nije htela izdati, nego je sve govorila: "Tako mi je Bog dao te sam trudna ostala." Najposle uzme je svekrva pitati: "Snaho moja, kako je to? Kako ti sa zmijom spava�š?" Ona se onda izda svekrvi govore i: "Mati moja! on nije zmija, ve je on momak da lep�šega nema. Svako ve e on izlazi iz one zmijinje ko�šulje, a ujutru se opet u nju zavla i." Kad mati zmijina to uje, vrlo se obraduje i za�želi videti

svoga sina kad izi e iz zmijinje ko�šulje, pa zapita snahu kako bi ga mogla videti, a snaha joj re e: "Kad po emo legati, ja u izvaditi klju iz vrata, pa kad se stane skidati, onda e�š ga videti kroz rupu." Kad mati tako vidi svoga sina, onda stane misliti kako bi u inila

da on onaki ostane do veka. Jednom re e snasi svojoj: "Hajde, snaho, da mi njegov svlak izgorimo: ja u u�žariti pe i u vatru ga baciti neka izgori." A snaha joj odgovori: "Bojim se, majko, da mu �što ne bude." A mati re e: "Ne e njemu biti ni�šta, nego kako ga vru ina obuzme, a ti uzmi hladne vode pa ga pomalo polivaj dok svlak ne izgori." I tako se dogovore, te mati u�žari pe , pa kad u ve e izi e momak iz zmijinje ko�že i legne spavati, one nekako ukradu onaj svlak pa ga bace u pe . Kako svlak stane goreti, odmah njega stane vru ina obuzimati, a one ga sve vodom polivaj i tako ostane �živ. A kad ga popusti vru ina i prene se od sna, on oseti smrad od svlaka, pa sko i na noge i povi e: "�Šta uradiste da od Boga na ete? Kuda u ovaki?" A mati i �žena salete ga: "Pa bolje da si taki, i bolje da si me u ljudima. " I tako ga jedva uti�šaju. Kad to uje tast njegov, odmah mu jo�š za svoga �života preda carstvo, i tako on postane car, te je carovao sretno do svoga veka.

10. Opet zmija mlado�ženja.

Bila jedna carica koja nije imala od srca poroda, pa se jednako molila Bogu da joj da da rodi. Jedno ve e mole i se tako uzdahne i re e: "Ta daj mi, Bo�že, od srca poroda, da bi i ljuta zmija bila!" Posle nekoga vremena ona se oseti trudna, i kad bude na tom doba, rodi zmiju, pa je stane negovati, hraniti, dojiti, kao svaka mati svoje dete. Ta zmija za dvadeset i dve godine nije od sebe pustila nikakva glasa, d kad joj se navr�še dvadeset i dve godine, ona progovori i re e ocu i materi: "Sad ho u da me �ženite." A oni joj odgovore: "Ko e dati za zmiju devojku, koja li e devojka po i za zmiju?" "E," odgovori im zmija, "vi ne gledajte od carskoga ili gospodskog roda, nego onu koje e do i u carstvo da �živi." Na to mu reku otac i mati da bi on sam sebi izabrao koju ho e. On onda na e sam jednu sirotu i po�šlje oca da mu je prosi. Otac otide i devojku zaprosi, a ona onako u sirotinji po e rado i veselo. Posle je prstenuju, dovedu je i ven aju ih, i zmija stane �živeti sa svojom nevestom, te ti ona bogme zatrudni. Onda re e svekrva snasi: "Kako, erko, za Boga, ostade trudna sa zmijom?" A ona joj ne htedne odmah kazati, ali kad je svekrva zaokupi nekoliko dana jednako za to pitati, najposle joj re e da on nije zmija nego momak da ga lep�šeg u svetu nema, "preko dan je" veli "zmija, ali kako ve e do e, on svu e sa sebe onu zmijinju ko�šulju te izi e momak, lepota na svetu. Kad bi samo i danju onakav bio kao �što no u biva, ali kako zora zabeli, on se opet uvu e u svoju ko�šulju i postane zmija." Svekrva kad to uje, vrlo se obraduje, pa re e snasi: "E kad je tako, to emo mi u initi da on takav ostane kakav je no u s tobom." Pa se onda dogovore �šta e raditi. Kad bude u ve e, a on svu e ko�šulju zmijinju sa sebe, te je kao i prije metne pod uzglavlje, pa legne spavati Kad ga prvi san uhvati, �žena mu polako izvu e ko�šulju ispod glave, i materi kroz pend�žer doda, a mati je odmah baci u vatru. Kako ko�šulja po ne goreti a on sko i od sna pa povi e: "�Šta to uradi, da od Boga na e�š! Sad me vidi�š, pa me vi�še ne e�š videti dok ne podere�š gvozdene opanke i ne satre�š gvozden �štap tra�že i me, niti e�š se s tim detetom �što ti je pod srcem pre rastati dokle ruku preko tebe ne

prebacim." To izre e pa ga nestane. Ona je posle nosila ono dete pune tri godine, i na posletku joj dotu�ži pa naumi tra�žiti svoga mu�ža. I tako na ini gvozdene opanke i gvozden �štap pa po e u svet. Idu i tako i tra�že i ga svuda, do e k sun evoj majci i na e je gde pe �žari i golim rukama vatru izgr e. A ona kad to vidi, br�že bolje odre�že svoj skut pa joj ruke njim umota, a sun eva je majka zapita: "Od kud ti ovde, rajska du�šice?" Ona joj odgovori: "Nevolja me, majko, naterala," pa joj pripovedi kako je stradala, kako je mu�ž prokleo i kako ide po svetu te ga tra�ži, "pa sam" veli "do�šla pitati tvoga sina, ne bi li mi mogao on zanjga �što kazati, nije li ga gde video, jer on preko svega sveta prelazi " Sun evoj se majci na to vrlo ra�žali, pa joj re e da se skloni malo za vrata: "Eto ide sunce umorno, a mo�že biti da su ga i oblaci naljutili, pak ti u ljutini mo�že �što u initi, ve se pritaji dok se ono ne odmori." I ona se skloni za vrata, ali eto ti sunca, pa nazvav�ši materi dobar ve e, re e joj: "Majko! tu miri�še rajska du�šica." A majka mu odgovori: "Nema tu, sinko, nikoga; ta ne mo�že ovamo ni tica doleteti, a kako bi rajska du�šica do�šla?" Sunce joj odgovori: "Ima, ima, majko, nego neka izi e slobodno, ne u joj ni�šta." Ona onda izi e, pak mu pripovedi svu svoju nevolju, najposle mu re e: "Jarko sunce! ti sija�š po celome svetu, nisi li gdegod videlo takoga i takoga oveka." Sunce joj odgovori da ga ono nije danju nigde videlo, i po�šalje je k mesecu da pita njega nije li ga on gde video no u. Na pohodu odande pokloni joj sun eva majka zlatnu preslicu sa zlatnom kudeljom i sa zlatnim vretenom. Kad ona otide k mesecu, na e mese evu majku kod ku e, pa je poljubi u ruku i nazove: "Pomozi Bog, mese eva majko!" A ona joj odgovori: "Bog ti pomogao, rajska du�šice. A od kud ti ovde?" Onda joj ona ka�že svu nevolju svoju, i kako je bila kod sunca, i poka�že joj �što joj je njegova majka poklonila, i re e kako je sunce poslalo da pita meseca nije li on gde video njezina mu�ža. Mese eva joj majka odgovori da se malo skloni za vrata, jer e sad do i mesec ljutit i umoran, i ona se skloni, kad ali eto ti meseca, kako do e, nazva materi dobro jutro, pa joj re e: "Ovde miri�še rajska du�šica." A mati mu odgovori: "Nema, sinko, nikoga; ta ovamo ne mo�že ni tica doleteti, a kako e rajska du�šica do i?" Mesec joj opet re e: "Ima, majko, ima, nego neka izi e slobodno, ne u joj ni�šta." Onda ona izi e, pa mu pripovedi sve �što je i kako je, pa mu najposle re e: "Sjajni mese e! ti sja�š celu no po svemu svetu, nisi li gdegod video takoga i takog oveka?" A mesec joj odgovori: "Rajska du�šice, ja ga no u na zemlji nisam nigde video, nego idi ti k vetru, te njega zapitaj nije li ga gde video, on prevr e drvlje i kamenje i zavla i se svuda." Kad ona odande po e, pokloni joj mese eva majka zlatnu kvo ku s pili ima. Po tome ona do e k vetrovoj majci, te joj pripovedi sve kako je stradala, i kako je do�šla da pita njenoga sina vetra nije li on gdegod video takoga i takog oveka. Vetrova joj majka na to re e: "Ukloni se malko za vrata, rajska du�šice, jer e sad

moj sin srdit do i, pa te mo�že svu izdrapati." I ona se skloni za vrata, kad ali eto ti vetra, duva, ru�ši, kr�ši, prevr e gdegod �što na e, sav izgreben i poderan, pa kako do e, nazva materi pomoz Bog! pa joj re e: "Majko! ovde miri�še rajska du�šica." A ona mu odgovori: "Bog s tobom sinko! ovamo ne mo�že ni tica doleteti, a kako e rajska du�šica do i?" Vetar joj odgovori: "Ima, majko, ima, ve neka izi e slobodno, ne u joj ni�šta." I tako ona izi e pred vetra, i pripovedi mu nevolju svoju; a vetar joj odgovori: "Ja sam ga video, on je ak u drugome carstvu, tamo se o�ženio i caruje. Nego moja e ti majka dati zlatan razboj sa zlatnom pre om i ekrkom, pa kad do e�š u onaj grad, a ti namesti prema carevome dvoru taj razboj, pa tkaj, i pusti kvo ku i pili e pak ih hrani, i iznesi preslicu." Ona tako i u ini. Kad do e u onaj grad, i opanci joj se poderu i �štap prebije; ona prema carevome dvoru namesti razboj, pusti kvo ku s pili ima, i iznese preslicu, pa stane tkati. Ali je carica

ugleda s dvora, pa stane govoriti sama sebi: "O Bo�že moj! ja sam carica, pak nemam zlatnog razboja ni preslice, ni zlatne kvo ke ni pili a", i po�šlje svoga slugu k �ženi da je pita ho e li prodati te stvari. Ona odgovori: "Ja ne u prodavati, nego da me pusti carica da preno im jednu no s carem njenim, pa u joj dati preslicu." Carica oben elu i cara i dopusti joj preno iti s njima. Car kako legne u postelju, on se zanese i kao mrtav uti�ša se, a ona kad ostane sama s njim, stane mu govoriti: "Svetli care, sunce ogrejalo! baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." Ali car niti �što vidi ni uje. Sutradan ona da carici zlatnu preslicu sa zlatnim povesmom i zlatnim vretenom, a carica zai�šte i kvo ku s pili ima, a ona joj rekne da e joj dati ako je pusti jo�š jednu no da preno i s njenim carem. Carica pristane i na to, pa cara opet oben elu i, i tako se car opet zanese i ne uje kad ona stane vikati: "Svetli care, sunce ogrejalo! baci desnu ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." Kad bude ujutru, stra�ža pripovedi caru kako ve dve no i ona �žena s njime spava, i jednako vi e da prebaci desnu ruku preko nje, ne bi li se rastala s njegovim detetom. Kad carica primi kvo ku s pili ima, zai�šte i razboj sa zlatnom pre om i ekrkom, i �žena joj obe a ako joj dopusti jo�š jednu no s njenim mu�žem da preno i. Ona dopusti u misli da mu�ža opet opoji, ali on doznav�ši od slugu �šta je i kako je, metne u ve e pod bradu sun er, te unj saspe ono pi e koje mu carica donese, i tako ostane pri sebi. Kad legnu u krevet, on se u ini kao da spava, a ona povi e: "Svetli care, sunce ogrejalo! prebaci ruku preko mene, ne bih li se rastala s tvojim detetom." A car kad to uje, odmah ruku preko nje prebaci, i onaj as po ne se ona truditi, i rodi mu mu�ško edo zlatoruko i zlatokoso. Po tom on ostavi onu zemlju i caricu a s prvom se �ženom i detetom vrati u pre a�šnje carstvo svoje.

11. Kome Bog poma�že, niko mu nauditi ne mo�že.

Bio ovek i �žena, pa imali tri sina. Najmla i bio najlep�ši i odve dobar, pa su ga druga bra a dr�žala za budalu. Sva trojica ve dorastu za �ženidbu, a otac ih ne �ženi ni jednoga, jer je bio siromah. Onda re e najstariji k ocu: "Babo, ho u da me �ženi�š." A kad to uje srednji, re e i on: "I mene, babo, i ja sam za �ženidbu." A kad uje i najmla i, i on re e: "I mene, babo, i ja sam za �ženidbu." Sad se otac na e u nevolji pa se stane dogovarati sa svojom �ženom �šta e raditi. Najposle se dogovore, te otac dozove sinove preda se pa im re e: "Idite u kakvu varo�š te zaslu�žite po maramu, pa koji donese najlep�šu maramu, onoga u �ženiti." Po tom oni po u sva trojica zajedno, ali starija dvojica stanu putem jednako ru�žiti najmla ega i smejati mu se, ia ga najposle oteraju od sebe, te on udari drugim putem mole i se Bogu da mu da dobru sre u. I tako idu i do e na jednu vodu. Na onoj vodi s druge strane bio je veliki grad i u gradu carski dvor. Car je od onoga grada bio vrlo zao i opak, pa je umrüo pre vremena i u dvoru mu ostala jedinica k i. Onu su carsku k er mnogi prosili, ali ko je god od prosilaca do�šao u dvor i onde zano io, onaj vi�še nije �živ osvanuo, jer se car bio povampirio pa dolazio no u te davio. Kad najmla i brat do e na onu vodu i stane hodati pokraj nje misle i kako bi pre�šao na onu stranu, ugleda ga kroz pend�žer careva k i, pa zapovedi momcima te ga prevezu i dovedu preda nju. On kad izi e pred carsku k er, malo se zbuni i popla�ši; ali careva k i kako ga vidi, zagleda se u njega pa ga zapita otkuda je i kuda je naumio; a on joj ka�že otkuda je i

pripovedi joj sve po redu kako ima jo�š dva brata i kako sva trojica ho e da se �žene, a otac im siromah, pa im rekao da donese svaki po jednu maramu ku i pa koji donese najlep�šu da e onoga �ženiti. Kad to uje careva k i, rekne mu: "Ti e�š ve eras ovde ostati kod mene i no iti, pak emo u jutru gledati za maramu." Kad bude pred no , nahrani ga lepo i napoji, pa ga odvede u jednu sobu svu zelenu, i re e mu: "Nemoj da se pla�ši�š, tu e no as dolaziti i lupati oko tebe da te pla�še, ali ti se ne boj." On kao prostak nije mogao ni zaspati od uda, nego se jednako udio gde je do�šao, kad ali oko pono i stane lupa po sobi i vika: "Ovaj je do�šao da primi carstvo; ovome ne mo�žemo ni�šta u initi." On se Bogu molio jednako i tako ta no pro e i on ostane �živ i zdrav. Kad zora zabeli, on ustane pa sedne. Svi su u dvoru mislili da e ga izvu i mrtva iz sobe kao i druge prosioce. Kad careva k i po�šlje jednoga od dvorana da vidi jeli on �živ, i ako je �živ, da ga dovede preda nju, dvoranin se za udi kad ga na e u sobi gde sedi �živ i zdrav, pa mu onda re e: "Hajde, zove te na�ša carica." Kad on izi e preda nju, i ona se sama za udi kako je ostao �živ, pa mu da doru ak, i po�što doru kuje, da mu u hartiji zavijenu svilenu maramu, zlatom vezenu, pa mu rekne: "Evo nosi svome ocu, i ako ti jo�š �što ka�že, opet do i ovamo k meni." On joj zahvali na marami i na konaku, pa po e ku i; kad tamo, a to ve do�šla i druga dva brata. Onda oni izvade svaki svoju maramu: njihove bile kojekakve, a kad on svoju izvadi, svi se za ude, pa ona dva brata sko e na njega: "Otkuda tebi to? Ti si to negde ukrao." Najposle otac da bi ih umirio, re e im: "Znate li �šta? Idite jo�š jedan put u svet, pa koji donese lanac da se devet puta obavije oko na�še ku e, onoga u �ženiti." Tako se bra a umire i starija dvojica otidu kuda su znali, a najmla i upravo k carevoj k eri, pa kad izi e preda nju, ona ga zapita: "�Šta ti je sad otac kazao?" A on joj odgovori: "Kazao da donesem lanac koji se mo�že obaviti devet puta oko na�še ku e." Ona ga opet lepo nahrani i napoji pa ga uvede u �žutu sobu i re e mu: "Ne boj se ni�šta, opet e dolaziti no as da te pla�še; a ujutru emo gledati za lanac." Tako su i onu no dolazile aveti i pravile stravu kojekakvu oko njega, ali on ostane zdrav i �živ. Kad bude ujutru, opet do e dvoranin po njega, i odvede ga pred caricu. Ona mu opet da doru ak, i po�što doru kuje, da mu malu kutijicu i re e mu: "Evo nosi ocu, ali ni po �što ne otvaraj dok ne do e�š ku i, pa ako ti otac jo�š �što ka�že, a ti opet do i ovamo." On joj lepo zahvali, pa po e ku i i na e bra u kod ku e. Starija bra a donela po lanac koji se nije mogao ni jedan put omotati oko ku e; onda najmla i da ocu kutiju, a kad je otac otvori i izvadi iz nje zlatan lanac, oni se svi udive, pa starija bra a sko e nanj, gotovo da ga ubiju: "Ti e�š na�šu ku u oboriti, ti si to negde ukrao." Otac ih stane opet umirivati i ti�škati, pa im najposle re e: "Idite, dovedite svaki devojku pa u vas svu trojicu o�ženiti." Onda starija bra a otidu kuda su znali, a najmla i upravo k carevoj devojci, pa joj ka�že �šta im je otac sad kazao. Carica mu na to rekne: "Sad treba jo�š u jednoj sobi da preno i�š, pa emo onda i za to gledati." Po�što ga opet nahrani i napoji, odvede ga u crvenu sobu da preno i. Onde je onu no jo�š ve u stravu pretrpeo nego pre a�šnje obe no i: tu je bila stra�šna lupa, vika, zveka lanaca i stra�šni glasovi: "Taj ho e moje carstvo da primi!" vukli su s njega i haljine, ali se njega nisu smeli taknuti, a on se jednako Bogu molio, i Bog ga sa uva zdrava i onu no . Ujutru kad ga izvedu �živa i zdrava pred carevu k er, ona odmah dovede berbere te ga obriju i umiju, pa onda iznese gosposke haljine te ga preobuku, pa sedne s njim na ko ije i otide u crkvu te se s njime ven a. Posle toga ostanu u njezinu dvoru jo�š tri dana u veselju, pa onda po u k ocu njegovome, i udese te no u do u u njegovo selo. Kad do u pred ku u, uju viku i vide da je veselje: �žene se ona dva brata; onda on povi e ispred ku e: "O

doma ine!" Kad otac to uje, on istr i pred ku u i za udi se kad vidi takove goste pred

svojom ku om. Onda ga sin zapita: "Mo�žemo li no iti ovde?" A otac mu odgovori: "Drage volje, ali imamo veselje u ku i, a nemamo mnogo soba, pa e vam prosti ljudi zaglu�šati i vikom dosa ivati." Na to on odgovori: "Ni�šta za to; ja sam to rad, nisam nikad uo; a i moja �žena jo�š vi�še je rada." I tako u u unutra u jednu sobu, a u drugoj veselje.

Kad u u u sobu i nameste se, pokloni im se mati njegova kao gospodi, a oni joj reku: "Blago tebi kad ima�š dva veselja u jedan put!" A ona im odgovori: "E moja gospodo! jedno mi je veselje, a drugo �žalost: imala sam jo�š jednoga sina pa oti�šao u svet i propao, Bog zna kako je i gde je." Posle malo iza e on na polje, pa preko onoga gosposkoga odela obu e svoje stare siroma�ške haljine i poklopi se �še�širom pa u e u onu sobu gde je bilo veselje i stane za vrata. Kad ga vide bra a, povi u na oca i mater: "Kamo te se da vidite svoga hvaljenog sina �što ide i krade koje�šta!" Kad ga otac opazi, re e mu: "Nesre o, gde si bio do sad? kamo tebi devojka?" A mati opet stane naricati: "Kuku mene kukavici, za �što me tako ubija�š!" Kad on to vidi i uje, re e im: "Nemojte me tako huliti; dobro e biti, ako Bog da", pa onda zbaci sa sebe siroma�ške haljine i ostane u onima gosposkima; a oni kad to vide, bra a se upropaste i popla�še i stanu ga moliti da im oprosti, a otac ga i mati zagrle i stanu ga ljubiti. Sad se nanovo u ini veselje za nekoliko dana. Posle najmla i sin odvede oca i mater sa sobom, a bra i svojoj dade spahiluke, te su od ono doba gosposki �živeli.

12. Zlatoruni ovan.

Bio jedan lovac, pa kad jednom otide u lov u planinu, izi e predanj ovan sa zlatnom vunom. Lovac kad ga opazi potegne iz pu�ške da ga ubije, a ovan se zatr i te njega pre rogovima ubije. Lovac padne na mesto mrtav, i dru�štvo njegovo kad ga posle na e, ne znaju i ko ga je ubio, odnese ga ku i i ukopa. Posle toga �žena ovoga lovca obesi njegovu pu�šku o klin. Kad joj se sin opa�še snagom, on zai�šte od matere onu pu�šku da ide s njom u lov, a mati mu je ne htedne dati govore i: "Ni po �što, sinko! otac je tvoj poginuo s tom pu�škom pa ho e�š i tebi glave da do e?" Jednom on ukrade pu�šku i otide u lov. Kad do e u �šumu, onaj ovan sa zlatnom vunom izi e i predanj, pa mu re e: "Tvoga sam oca ubio, pa u i tebe." A on se upla�ši pa rekne: "Pomozi Bo�že!" i nategne pu�šku te ubije ovna. Sad se obraduje gde je ubio zlatoruna ovna, �što ga u carstvu nema, pa zdere ko�žu s njega i odnese ku i. Malo po malo pro uje se to do cara, i car zapovedi da mu se donese ta ko�ža da vidi kakvih jo�š zverova ima u njegovu carstvu. Kad onaj momak odnese ko�žu i caru poka�že, car mu re e: "I�šti �šta ho e�š da ti dam za tu ko�žu." A on mu odgovori: "Ne u je prodati ni po �što." U onoga cara bio je doglavnik stric onoga momka, pa svome sinovcu nije bio prijatelj, ve zlotvor. On re e caru: "Kad on ne e tu ko�žu tebi da da, gledaj da mu skrhamo vrat, zapovedi mu da u ini �što ne mo�že biti." I tako nau i cara te dozove mom e i re e mu da posadi vinograd i da za sedam dana donese s njega nova vina. Mom e kad to uje, stane plakati i moliti se da on to ne mo�že u initi, niti to mo�že biti; a car mu opet re e: "Ako za sedam dana to ne uradi�š, nije na tebi glave." On onda pla u i otide ku i i ka�že materi �šta je i kako je, a mati kad uje, odgovori mu: "Jesam li ti kazala, sinko, da e tebi ona pu�ška do i glave kao i ocu tvome." Pla u i tako mom e i misle i �šta e raditi i kuda e, da bi ga nestalo, izi e iza sela i podobro se od njega udalji. Kad na

jedan put jedno devoj e izi e predanj, i zapita ga: "Za �što, brate, pla e�š?" A on joj srdito odgovori: "Idi s Bogom, kad mi pomo i ne mo�že�š", i po e dalje, a devoj e pristane za njim i stane ga moliti da joj ka�že, "mo�že biti" veli "da u ti pomo i". Onda on stane pa joj re e: "Kaza u ti, ali sam Bog da mi pomogne, drugi mi niko ne mo�že pomo i", i pripovedi joj sve �šta ga je sna�šlo i �šta mu je car zapovedio. Ona kad ga saslu�ša, re e mu: "Ne boj se, brate, nego idi i i�šti u cara na kom e mestu da bude vinograd, pa neka ti ip�šartaju, a ti uzmi torbu i u nju struk bosiljka, pa idi na ono mesto i lezi te spavaj, a za sedam dana ima e�š gro�ž a zrela." On se na to vrati ku i i ka�že materi kao od muke kako se s devoj etom na�šao i �šta mu je kazalo. A mati kad uje, re e mu: "Idi, sinko, idi ogledaj, i onako si propao." Onda on otide k caru i zai�šte mesto za vinograd i da mu se i�šparta gde e biti brazde. Car mu da sve i u ini kako je iskao; a on uzme torbu o rame i u nju struk bosiljka, pa neveseo legne onde spavati. Kad ujutru ustane, a to vinograd posa en; drugo jutro �– listao, �– do sedam dana bilo ve gro�ž e zrelo u njemu, a to je bilo vreme kad nigde nema gro�ž a. On nabere gro�ž a, izmulja i odnese caru slatka vina i u marami gro�ž a. Kad car to vidi vrlo se za udi i svi u dvoru. Onda stric onoga momka re e caru: "Sad emo mu zapovediti drugo �što zaista ne e mo i u initi." Pa nau i cara te dozove ono mom e i re e mu: "Od viljevskih zuba da mi na ini�š dvor." On kad to uje, otide ku i pla u i i pripovedi materi �šta mu je sad car zapovedio, i re e joj: "Ovo, majko, niti mo�že biti, niti ja mogu svr�šiti." A mati mu odgovori: "Idi, sinko, opet: iza sela, ne bi li te Bog namerio na onu devoj icu." On izi e iza sela, i kad do e na ono isto mesto gde je pre onu devojku na�šao, ona izi e opet predanj pa mu re e: "Opet si, brate, neveseo i pla an." A on joj se stane tu�žiti �šta mu je sad zapove eno. Ona kad ga saslu�ša, re e mu: "Lako e biti i to; nego idi k caru i i�šti la u i u njoj trista akova, vina i trista akova rakije, i uz to jo�š dvadeset dun era, pa kad do e�š na la i tu i tu izme u dve planine, zagradi vodu �što je onde, pa uspi u nju sve vino i rakiju. Viljevi e onamo do i da piju vodu, pa e se opiti i popadati, a dun eri onda neka im sve zube izre�žu pa ih nosi na ono mesto gde

car ho e da mu se grad sagradi, pa lezi te spavaj, a za sedam dana bi e grad gotov." Onda se on vrati ku i i pripovedi materi kako je bio opet s devojkom i �šta mu je ona kazala. A mati mu opet re e: "Idi, sinko, ne bi li Bog dao da ti opet pomogne." On otide k caru i izi�šte sve, pa onda otide i svr�ši kako mu je devojka kazala: viljevi do u te se opiju i popadaju, a dun eri im iseku zube i donesu na ono mesto gde e se grad zidati; on u ve e metne u torbu struk bosiljka, pa otide onamo i legne spavati, i tako za sedam dana bude grad gotov. Kad car vidi gotov grad, vrlo se udivi pa re e stricu onoga deteta, svome doglavniku: "E sad �šta da mu radim? Ovo nije ovek, Bog zna �šta je." A on mu odgovori: "Jo�š jedno da mu zapovedi�š, pa ako i to svr�ši, zaista je ne�što vi�še od oveka;" i tako opet nagovori cara, te dozove mom e i re e mu: "Sad jo�š da mi dovede�š carsku devojku iz drugoga carstva iz toga i iz toga grada. Ako mi je ne dovede�š, na tebi nema glave." Mom e kad to uje, otide materi svojoj i ka�že joj �šta je car zapovedio; a ona mu re e: "Idi, sinko, tra�ži opet onu devojku, ne bi li Bog dao da te opet izbavi." On otide iza sela i na e onu devojku, pa joj pripovedi �šta mu je opet zapove eno. Devojka kad ga saslu�ša, re e mu: "Idi i�šti u cara galiju, i u njoj da se na ini dvadeset du ana, i u svakome du anu da bude trg od druge ruke, sve bolji od boljega; i i�šti da se izberu najlep�ši momci, pa neka ih lepo obuku i nameste za kalfe, u svaki du an po jedan. Pa e�š onda ti po i na toj galiji i sre�š e�š prvo i prvo oveka a on nosi �živu orlu�šinu, pa ga pitaj ho e li je prodati, on e kazati da ho e, a ti mu podaj �štogod zai�šte. Posle e�š sresti drugoga gde nosi �šarana u unu, sve su mu zlatne kralju�šti, i toga �šarana kupi po �što po to. Tre ega e�š sresti a on

nosi �živa goluba, i za goluba podaj �štogod zai�šte. Od orla e�š iz repa i�š upati jedno pero, od �šarana kralju�št, a od goluba iz levoga krila jedno pero, pa e�š ih pustiti sve. Kad otide�š u drugo carstvo pod onaj grad, a ti otvori sve du ane i naredi neka svaki momak pred svojim du anom stoji. Onda e do i svi gra ani i gleda e trg i divi e se, a devojke koje do u po vodu, govori e po gradu: Govore ljudi: od kako je ovoga grada, jo�š ovake galije nije bilo ni ovaka trga. To e za uti i careva devojka, pa e se iskati u oca da je pusti da i ona vidi. Kad ona do e sa svojim drugaricama u galiju, ti je vodi sve iz du ana u du an, i iznosi trg svakojaki preda nju sve lep�ši i lep�ši, i sve je zabavljaj dok se malo posumra i, pa kad se posumra i, a ti kreni galiju, �– u taj e mah pasti tama da se ni�šta ne vidi. U devojke e biti tica na ramenu �što je uvek kod sebe ima, pa kad vidi da la a ide, ona e pustiti onu ticu s ramena svoga da obznani u dvoru �šta je i kako je. A ti onda zapali perce od orla, te e ti orao odmah do i, a ti mu ka�ži neka uhvati ticu, i orao e je uhvatiti. Posle e devojka baciti jedan kami ak u vodu, te e galija odmah stati, a ti onda uzmi kralju�št

od �šarana i zapali je, i �šaran e ti odmah do i, a ti mu ka�ži da na e i proguta onaj kami ak, �šaran e ga na i i progutati, a galija e odmah po i. Posle ete dugo putovati na miru, pa ete najposle do i izme u dve planine, onde e se galija okameniti i veliki ete strah pretrpeti, i devojka e te terati da joj donese�š �žive vode, a ti onda od goluba perce zapali, i golub e ti odmah do i, a ti mu podaj staklence i on e ti doneti �žive vode; po tom e se odmah galija krenuti i do i e�š sretno ku i s carskom devojkom." Po�što mom e saslu�ša devojku, otide ku i i ka�že materi sve, pa onda otide k caru i zai�šte sve �što mu je trebalo; car mu nije mogao odre i, nego mu da, i tako se on krene s galijom. Putuju i tako svr�ši na putu sve kao �što mu je re eno, i do e pod onaj grad u drugome carstvu, i kao �što mu je devojka kazala, on u ini sve, do epa se carske k eri i sretno s njome do e natrag. U gradu car i njegov doglavnik s carevih pend�žera ugledaju galiju izdaleka gde ide, pak re e doglavnik caru: "Sad ga pogubi kako izi e iz galije, druk ije mu ne mo�že�š dosaditi." Kad galija ve stane u kraj, onda stanu izlaziti na breg svi redom, najpre devojka sa svojim drugaricama pa onda momci a najposle on, a car namesti d�želata te kako se pomoli iz galije, odse e mu glavu. Car je mislio onu carsku k er za sebe uzeti, te kako ona izi e iz galije, on prisko i k njoj te je stane milovati, a ona se okrene od njega pa re e: "Kamo onaj �što se trudio za mene?" A kad vidi da mu je glava odse ena, odmah uzme �živu vodu, te ga prelije i sastavi glavu, i on opet o�živi kao i bio. Kad car i njegov doglavnik opaze da je on o�živeo, re e doglavnik caru: "Taj e sad jo�š vi�še znati nego �što je znao, jer je bio i mrtav pa opet o�živeo." Car za�želi doznati da li se zaista vi�še zna kad se nanovo pro�živi, pa zapovedi da i njemu odseku glavu, i da ga devojka �živom vodom pro�živi. Po�što caru odseku glavu, carska k i ne htedne ni da zna za njega, nego odmah napi�še ocu knjigu i ka�že sve kako je bilo i da ona ho e da po e za ono mom e, a otac njezin otpi�še da narod primi ono mom e za cara, ako li ne e da e on dignuti krajinu na njih. Narod odmah prizna da je pravo da on uzme carevu k er i da caruje. I tako ono mom e o�ženi se carevom devojkom i postane car, a ostali momci �što su s njim i�šli i�žene se onim devojkama �što su bile pored carske k eri i postanu velika gospoda.

13. Usud.

Bila dva brata zajedno u ku i, pa jedan sve radio, a drugi jednako besposli io i gotovo jeo i pio. I Bog im da te steku u sva emu: u govedima, u konjma, u ovcama, u svinjama, u elama i u svemu drugome. Onaj koji je radio jednom pomisli u sebi: "�Što bih ja i za

ovoga lenivca radio? Bolje da se odelim, pa da za sebe radim, a njemu �što drago!" I tako jedan put re e svome bratu: "Brate, nije pravo, ja sve radim a ti ni u emu ne poma�že�š, nego samo gotovo jede�š i pije�š. Ja sam naumio da se podelimo." Ovaj ga stane odvra ati: "Nemoj brate, ta dobro nam je obojici, ti ima�š sve u rukama i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kakogod ti uradi�š." Onaj drugi ostane pri svome, i tako se privoli i ovaj pa mu re e: "Kad je tako, da ti je prosto, eto deli sam kako zna�š." Onda onaj podeli sve po redu pa svak svoje uzme preda se: neradin uzme za stoku govedara, za konje konju�šara, za ovce ov ara, za koze kozara, za svinje svinjara, za ele kovand�žiju, pa im re e: "Ostavljam sve svoje dobro na vama i na Bogu;" pak stane �živeti kod ku e kao i pre e. A onaj drugi brat trudio se oko svoga dobra sam kao i pre e, uvao i nadgledao, ali napretka nikakva nije video, nego sve propast, od dana na dan sve gore dokle tako ne osiroma�ši da ve nije imao ni opanaka nego i�šao bos. Onda re e u sebi: "Idem k bratu svome da vidim kako je u njega." I tako idu i nai e na livadi na stado ovaca; kad tamo a kod ovaca nema obana nego jedna prelepa devojka sedi pa prede zlatnu �žicu. On nazvav�ši joj "Pomozi

Bog," zapita je ije su joj ovce, a ona mu odgovori: " ija sam ja onoga su i ovce." A on je zapita: "A ija si ti?" Ona mu odgovori: "Ja sam tvoga brata sre a." Onda se on ra�žljuti da joj re e: "A da gde je moja sre a?" Devojka mu odgovori: "Tvoja je sre a daleko od tebe." "A mogu li je na i?" zapita on, a ona mu odgovori: "Mo�že�š, potra�ži je." Kad on to uje i vidi da su ovce brata njegova dobre da ne mogu bolje biti, ne htedne dalje ni i i da

gleda drugu stoku, nego odande upravo otide k bratu. Kad ga brat ugleda, ra�žali mu se i zapla e: "Kamo se od toliko vremena?" Pa vide i ga gola i bosa, odmah mu da jedre opanke i novaca. Posle toga po�što su se nekoliko dana pro astili, digne se onaj brat da ide ku i svojoj. Kako do e ku i, uzme torbu na rame i u nju hleba, i �štap u ruke, pa po e u svet da tra�ži svoju sre u. Putuju i tako do e u jednu veliku �šumu i idu i kroz nju na e jednu sedu matoru devoj uru pod jednim grmom gde spava, pa izmahne �štapom te je opali po stra�žnjici, a ona se jedva digne i jedva otvori o i od krmelji, pa mu progovori: "Moli se Bogu �što sam zaspala, a da sam budna bila, ne bi ti dobio ni tih opanaka." Onda joj on re e: "A ko si ti da ja ne bih dobio ni ovih opanaka?" A ona mu odgovori: "Ja sam tvoja sre a". Kad on to uje stane se busati: "I ti li si moja sre a, Bog te ubio! Ko tebe meni dade?" A ona se odmah ute e: "Mene je Usud tebi dao." On je onda zapita: "A gde je taj Usud?" A ona mu odgovori: "Idi pa ga tra�ži." I u taj je mah nestane. Onda ovek po e da tra�ži Usuda. Idu i tako do e do jednoga sela, i vidi u selu veliku gazdinsku ku u i u njoj veliku vatru, pa pomisli u sebi: "Ovde valja da je kako veselje ili slava," pa po e unutra; kad on unutra, a to na vatri veliki kazan, kuva se u njemu ve era, a pored vatre sedi doma in. ovek onaj u�šav�ši u ku u, nazove doma inu: "Dobar ve e!" A doma in mu prihvati: "Bog ti dobro dao!" pa mu re e da sedne do njega, pa ga stave pitati otkuda je i kuda ide, a on mu sve pripovedi kako je bio gazda, i kako je osiroma�šio, pa kako sad ide Usudu da ga pita za �što je siromah. Po tom zapita doma ina za �što on toliko silno jelo gotovi, a doma in mu re e: "E moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje dru�žine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo e�š videti kad stanemo

ve erati �šta e raditi." A kad sednu ve erati, sve je grabilo jedno od drugoga, i onaj veliki kazan s jelom za tili as pro e. Posle ve ere do e redu�ša te pokupi sve kosti na jedru gomilu pa ih baci za pe , a on se stane uditi gde mlada baci kosti za pe , dok u jedan put izi u dve stare oklepane ve�šti, suhe kao aveta i po nu sisati one kosti. Onda on upita doma ina: "�Šta ti je ono za pe kom, brate?" A on mu odgovori: "Ono je, brate, moj otac i mati, kao da su se okovali na ovome svetu, ne hte�še cr i jedan put ovoga sveta." Sutradan na pohodu re e mu doma in: "Brate, opomeni se i mene, ako gde na e�š Usuda, i zapitaj ga kakva je ovo nesre a, te ne mogu svoje dru�žine nikako da zasitim, i za �što mi otac i mati nikako ne umiru." On se obe a da e ga pitati pa se oprosti s njime i po e dalje da tra�ži Usuda. Idu i tako posle dugoga vremena jedno ve e do e u drugo selo, pa se zamoli u jednoj ku i da ga prime na konak. Oni ga prime i upitaju ga kuda ide, a on im ka�že sve po redu �što je i kako je. Onda mu oni po nu govoriti: "Za Boga, brate, kad tamo ide�š, pitaj i za nas za �što nam se goveda ne dadu nego sve natra�ške idu." On im se obre e da e pitati Usuda, pak sutradan po e dalje. Idu i tako do e na jednu vodu, pa po ne vikati: "O vodo! o vodo! prenesi me!" A voda ga upita: "Kuda ide�š?" A on joj ka�že kuda ide. Onda ga voda prenese, pa mu re e: "Molim te, brate, pitaj Usuda za �što ja nemam roda u sebi." On obe a vodi da e pitati, pa onda po e dalje. Idu i tako za dugo, najposle do e u jednu �šumu, i onde na e jednoga pustinika, pa ga upita ne bi li mu mogao kazati �što za Usuda. Pustinik mu odgovori: "Idi ovud preko planine pa e�š do i ba�š pred njegov dvor, ali kad izi e�š pred Usuda, ni�šta ne govori, nego �štogod on radi ono radi i ti, dokle te god on sam ne zapita." ovek zahvali pustiniku da po e preko planine. Kad do e u Usudove dvore, ima �šta i videti: u dvoru kao da je carevina, tu su sluge i slu�škinje, sve se u�žurbalo, a Usud sedi sam za gotovom sofrom pa ve era. Kad ovek to vidi, sedne i on za sofru pa stane ve erati. Posle ve ere legne Usud spavati, legne i on. Kad bude oko pono i, stane stra�šno tutnjiti i iz tutnjave za uje se glas: "O Usude! o Usude! rodilo se danas toliko i toliko du�ša, podaj im �šta e�š." Onda Usud ustane, pa otvori sanduk s novcima, i stane bacati po sobi sve same dukate, govore i: "Kako meni danas, tako njima do veka." Kad ujutru dan osvane, ali nema onih dvorova velikih, ve mesto njih srednja ku a; ali i u njoj opet ima svega dosta. Kad bude pred ve e, sedne Usud za ve eru, sedne i on s njim, a niko ne govori ni re i. Posle ve ere legnu spavati. Kad bude oko pono i, po ne stra�šno tutnjiti, i iz tutnjave za uje se glas: "O Usude! o Usude! rodilo se danas toliko i toliko du�ša, nego daj im �šta e�š." Onda Usud ustane, i otvori sanduk s novcima, ali nema dukata, nego srebrni novci i gdekoji dukat. Usud stane prosipati novce po sobi govore i: "Kako meni danas, tako njima do veka." Kad ujutru dan osvane, ali nema ni one ku e, nego mesto nje stoji manja, i tako je Usud svaku no radio, a ku a mu se svako jutro smanjivala, dok najposle od nje postane mala kolibica, te Usud uzme motiku i stane kopati, onda i onaj ovek uzme motiku te stane kopati, i tako su kopali vas dan. Kad bude u ve e, uzme Usud komad hleba, pa odlomi od njega polovinu te da i njemu. Tako ve eraju, i posle ve ere legnu spavati. Kad bude oko pono i, opet po ne stra�šno tutnjiti, i iz tutnjave za uje se glas: "O Usude! o Usude! danas se rodilo toliko i toliko du�ša, podaj im �šta e�š." Onda Usud ustane i otvori sanduk, pa stane prosipati sve same d�žid�že i gde koji marja�š nadni arski vi u i: "Kako meni danas, tako njima do veka." Kad ujutru svane, a koleba se pretvori u velike dvore kao �što su bili prvi dan. Onda ga Usud zapita: "�Šta si do�šao?" On mu ka�že sve po redu svoju nevolju i da je do�šao da ga pita za �što mu je dao zlu sre u. Onda mu Usud re e: "Ti si video kako sam prvu no dukate prosipao, i �šta je posle bilo. Kako je meni bilo onu no kad se ko rodio, onome e onako biti do

veka. Ti si se rodio sirotinjske no i, ti e�š biti siromah do veka A tvoj se brat rodio sretne no i, on e biti sretan do veka. Nego kad si se zakanio i toliko si se trudio, kaza u ti kako e�š se pomo i. Ima u tvoga brata k i Milica; ona je sre na kao i otac joj. Kad otide�š ku i,

a ti uzmi k sebi Milicu, pa �štogod ste e�š sve ka�ži da je njezino." Onda on zahvali Usudu, pa mu opet re e: "U tome i u tome selu ima jedan bogat seljak i svega ima dosta, samo je nesretan u tome �što mu se eljad nikad ne mogu da nasite: izjedu na jedan obrok pun kazan jela, pa im je i to jo�š malo. A otac i mati onoga seljaka kao da su se okovali na ovome svetu, ostareli i pocrneli i osu�šili se kao aveti, a ne mogu da umru. On me je molio, Usude, kad sam kod njega bio na konaku, da te pitam �šta bi to bilo." Onda mu Usud odgovori: "To je sve za to �što ne po�štuje oca i matere; njima baci iza pe ke da jedu, a da ih metne u za elje, pa prvu a�šu rakije i prvu a�šu vina njima da da, oni ne bi ni polak onoga jeli, i du�še bi se one oprostile." Po tom on opet zapita Usuda: "U tome i u tome selu kad sam no io u jednoj ku i, tu�žio mi se doma in kako mu se goveda ne dadu nego sve natra�ške idu; pa me molio da te pitam �šta bi to bilo." A Usud mu odgovori: "To je za to �što on o krsnom imenu najgore zakolje, a da zakolje �što najbolje ima, sve bi se �štrkljala goveda." Onda ga on zapita i za vodu: "�Šta bi to bilo da ona voda nema roda?" A Usud mu odgovori: "Za to nema �što nije oveka nikad udavila; ali ne �šali se, ne kazuj joj dok te ne prenese, jer ako joj ka�že�š, odmah e te udaviti." Onda on zahvali Usudu, pa po e ku i. Kad do e na onu vodu, voda ga zapita: "�Šta je kod Usuda?" A on joj odgovori: "Prenesi me, pak u ti onda kazati." Po �što ga voda prenese, on potr i, pa kad odmakne podaleko, a on se osvrne pa povi e: "O vodo! o vodo! nisi nikad oveka udavila, za to roda nema�š." Kad voda to uje, a ona se razlije preko obale, pa za njim, a on be�ži, te jedva ute e. Kad do e u ono selo k onome oveku �što mu se goveda nisu dala, on ga jedva do eka: "�Šta je, brate, za Boga! Jesi li pitao Usuda?" On mu odgovori: "Jesam, i Usud ka�že: kad slavi�š krsno ime, a ti zakolje�š najgore, a da zakolje�š �što najbolje ima�š, sve bi ti se �štrkljala goveda." Kad on to uje, re e mu: "Ostani, brate, u nas, eto do na�šega krsnog imena nema tri dana; pa ako bude istina, da ti dam jabuku." On ostane onde do krsnoga imena. Kad do e krsno ime, doma in ubije najboljega junca, i od onoga asa marva se stane �štrkljati. Posle toga doma in mu pokloni petoro goveda, a on mu

zahvali i po e dalje. Kad do e u ono selo k onome doma inu �što je imao nesitu eljad, doma in ga jedva do eka: "Kako je, brate, za Boga! �šta veli Usud?" A on mu odgovori: "Usud veli: oca i matere ne po�štuje�š, nego im baca�š za pe ku da jedu; a da ih metne�š u za elje, pa prvu a�šu rakije i prvu a�šu vina njima da dati, ne bi ti eljad ni pola toliko jela, a otac i mati bi ti se upokojili." Kad doma in to uje, ka�že �ženi, a ona odmah umije i o e�šlja svekra i svekrvu, pa ih lepo preobu e, a kad do e ve e, doma in ih posadi u za elje i prvu a�šu rakije i prvu a�šu vina njima da�š. Od toga asa ne mogo�še eljad ni polak jesti koliko su donde jela, a sutradan i otac i mati prestave se. Onda mu doma in da dva junca, a on mu zahvali pa po e ku i. Kad do e u svoj zavi aj, stanu ga sretati poznanici i pitati: " ija su ti to goveda?" A on svakome odgovara�še: "Bra o, Milice moje sinovice." Kako do e ku i, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti: "Daj mi, brate, Milicu da je moja. Vidi�š da nemam nikoga." A brat mu odgovori: "Dobro, brate, evo ti Milice." On uzme Milicu pa je odvede ku i, i posle toga ste e mnogo, ali je za sve govorio da je Mili ino. Jedan put izi e na njivu da obi e �žito, a �žito lepo, ne mo�že lep�še biti. Na to udari onuda jedan putnik pa ga zapita: " ije je to �žito?" a on se prevari pa re e: "Moje." U koji mah on to re e, �žito se upali i stane goreti, a on kad to vidi, potr i za

ovekom: "Stani, brate, nije moje, nego je Milice moje sinovice". I tako se �žito odmah ugasi, i on s Milicom ostane sre an.

14. Ko manje i�šte, vi�še mu se daje.

Bila tri brata, pa na belome svetu ni�šta vi�še nisu imali do jednu kru�šku, te bi tu kru�šku redom uvali: jedan bi ostao kod kru�ške, a druga dvojica i�šla bi na nadnicu. Jedno Bog po�šlje an ela da vidi kako ova bra a �žive, pa ako zlo �žive da im da bolju hranu. Kad an eo Bo�žij si e na zemlju, pretvori se u prosjaka, pa do�šav�ši k onome �što uva kru�šku zamoli ga da mu da jednu kru�šku. On uzbere od svojih kru�šaka, pa mu da i re e: "Evo ti od mojih kru�šaka, od bratinskih ne mogu ti dati." An eo mu zahvali i otide. Kad sutradan ostane drugi brat da uva kru�šku, do e opet an eo pa ga zamoli da mu da jednu kru�šku. I on mu uzbere od svojih kru�šaka pa mu da i re e: "Evo ti od mojih kru�šaka, od bratinskih ne mogu ti dati." An eo i njemu zahvali i otide. Kad bude red na tre ega brata da uva kru�šku, opet do e an eo i zamoli i njega da mu da jednu kru�šku. I on mu uzbere od svojih kru�šaka pa mu da i re e: "Evo od mojih kru�šaka, od bratinskih ne mogu ti dati." Kad bude etvrti dan, an eo se na ini kalu er, pa do e rano ujutru i zate e ih svu trojicu kod ku e, pa im re e: "Hajdete za mnom da vam dam bolju hranu." Oni po u za njim bez re i. Kad do u na jedan veliki potok, voda te e, sve uji, onda zapita an eo najstarijega brata: "�Šta bi ti da ti je?" A on odgovori: "Da je sve vino od ove vode, pa da je moje." An eo prekrsti �štapom, a to mesto vode pote e vino: tu se burad opravljaju, tu se vino sipa, ljudi rade, selo itavo. Onda ga an eo onde ostavi i re e mu: "Eto ti �što si �želeo, sad �živi." Pa uzme onu dvojicu i po e s njima dalje. Kad do u na jedno polje, a tu golub prekrilio polje. Onda zapita an eo srednjega brata: "�Šta bi ti sad �želeo?" A on mu odgovori: "Da su to sve ovce, pa da su moje." Bo�žij an eo prekrsti polje �štapom, a to sve mesto golubova ovce: tu su stanovi, jedne �žene stoku muzu, jedne mleko razlivaju, jedne skorup skidaju, jedne sir sire, jedne maslo tope; tu se na ini i kozara, jedni seku, jedni mere, jedni novce primaju, ljudi rade, selo itavo. Onda mu re e an eo: "Eto ti �što si �želeo." Pa uzme najmla ega brata i po e s njim preko polja pa ga zapita: "A �šta bi ti hteo?" On mu odgovori: "Ja ne bih ni�šta drugo, ve da mi Bog da �ženu od prave krvi Hri�š anske." Onda mu an eo re e: "O! to je te�ško dobiti; u svemu svetu samo tri imaju: dve su �žene a jedna je devojka, i nju prose dvoji prosioci." Idu i tako za dugo, do u u jedan grad gde je bio car i u njega k i od prave krvi Hri�š anske. Kako do u u grad odmah otidu k caru da prose u njega devojku. Kad oni tamo, a dva cara do�šla da je prose i metnuli jabuke na sto. Onda i oni svoju jabuku metnu pored onih. Kad ih car sagleda, re e svima koji su se onde desili: "�Šta emo sad: ono su carevi, a ovo su kao prosjaci prema njima?" Onda e an eo re i: "Znate li �šta? Ovako da uredimo: neka uzme devojka tri loze, pa neka posadi u ba�š i namenjuju i koju kome ho e, pa na ijoj lozi sutra bude gro�ž e, za onoga neka po e devojka." Oni svi na to pristanu: devojka posadi tri loze u ba�š i i svakome nameni po jednu. Kad ujutru, a to na lozi onoga siromaha gro�ž e. Onda car nemadne kud, nego da k er onome bratu najmla emu, pa odmah u crkvu te se ven aju. Po�što se ven aju, an eo ih odvede u �šumu pa ih ostavi onde i oni stanu �živeti u �šumi za godinu dana. A kad se navr�ši godina, re e Bog opet an elu: "Idi vidi kako one sirote �žive. Ako te�ško �žive, podaj im bolju hranu." Kad an eo si e na zemlju, opet se

pretvori u prosjaka pa otide k onome �što mu potok te e vinom i zamoli u njega a�šu vina, a on ga odbije govore i: "Da ja dajem svakome po a�šu vina, ne bi toga bilo." Kad to uje an eo, prekrsti �štakom, a potok pote e vodom kao i pre, pa onda re e onome bratu: "Nije to za tebe; idi ti pod kru�šku, pa uvaj kru�šku."Po tom otide an eo odande i do e k onome drugom �što su mu ovce polje prekrilile, i zamoli se da mu udeli kri�šku sira, a on ga odbije govore i: "Da ja delim svakome po kri�šku sira, ne bi toga bilo." Kad to uje an eo, prekrsti �štakom, a to od ovaca prnu golubovi, pa onda re e onome bratu: "Nije to za tebe; idi ti pod kru�šku, pa uvaj kru�šku." Najposle otide an eo i najmla emu da vidi kako i on �živi, kad tamo, a on sa svojom �ženom u �šumi �živi siroma�ški u jednoj kolebi. On se zamoli da ga prime da preno i, a oni ga sa svim srcem prime i stanu se moliti da im oprosti �što ga ne mogu do ekati kako bi �želeli, "mi smo" veli "siromasi ljudi." An eo im odgovori: "Ni�šta za to, ja sam zadovoljan onim �što ima." Oni onda �šta e da rade? �žita nisu imali da mese pravi hleb, nego su tukli koru od kojekaka drve a i od toga hleb mesili. Takovi hleb umesi �žena i sad za gosta i metne ga pod crepnju da se pe e. Pak stanu razgovarati gosta. Kad posle oni ogledaju jeli im taj hleb pe en, a to pod crepnjom pravi hleb, narastao, ni�šta ti lep�še, i digao crepnju nad sobom. Kad oni to vide, dignu ruke Bogu: "Hvala ti, Bo�že, te mo�žemo gosta ugostiti!" Po�što iznesu hlebac pred gosta, donesu tikvu s vodom, pa kad stanu piti, a to u tikvi vino. Onda an eo prekrsti �štakom kolebu, i na onome mestu stvore se carski dvori i u njima svega dosta. Tada ih blagoslovi an eo i ostavi onde, te su sretno �živeli do svoga veka.

15. Milostiva snaha i nemilostiva svekrva.

Bila snaha i svekrva. Svekrva bija�še lukava i nemilostiva na sirote, a snaha dobra kao dobar dan u godini: kad bi do�šla kakva sirota pred ku u, svekrva bi je obravnicom oterala, a snaha bi svoj zalogaj siroti udelila; kad bi mleko od ovaca nosila ku i, ona gde bi god videla rupicu na putu, odmah bi rekla: "Ovde mora biti kaka bubica," pak bi joj usula mleka. �Što je ona tako milostiva bila, svekrva je mrzila na nju, te bi je i gla u patila: zatvarala bi hleb od nje, i tako bi do dva po tri dava sirota gladovala. Jedan put svekrva se te�ško razboli, i le�že i molila je Boga: kad umre da je pu�šta opet na ovaj svet, da ne da snasi kojekakim bitangama deliti. Kad umre i sahrane je, svet je jeo i pio na da i, a kad se razi e, snaha opere sudove, pa odnese pomije u valov svinjama, te uspe, pa onda ode te pusti svinje. Kad svinje dotr e valovu, grde, obilaze oko njega, a ne e da piju pomija. Ona se stane uditi �što im je, kad tamo, a to pomija ni kapi, a oko valova zemlja suha, nisu istekle! Sutradan u ve e opet tako, i tako za sedam ve eri. Kad bi osmo ve e, ona ka�že mu�žu da on uspe svinjama da jedu. Kad mu�ž uspe, i pustiv�ši svinje kad vidi kako su izmr�šavile, stane �ženu grditi �što ih nije hranila, ve ih tako upustila da izmr�šave. Onda mu ona pripovedi �šta je i kako je, a on potr i valovu da vidi jeli prazan, kad tamo prazan! On se stane krstiti i uditi �šta bi to bilo! U taj mah njegova mati ispod valova progovori: "Sine! tamo na onome svetu ja sam ti u mukama: svaka sirota �što je uzdahnula kad sam je s vrata oterala �– onaj uzdisaj svaki se pretvorio onde u trn, na tome trnju le�žim; a koja je sirota na mene zaplakala, svaka njezina suza vri u kazanu, u njemu se kuvam. A �što sam Boga molila da me �šalje s onoga sveta da ku u nadgledam da snaha

bitangama ne deli, za to mi je su eno da dolazim na ovaj svet da jedem sa svinjama. A tvojoj �ženi postavljene su tri od zlata trpeze, na njima sama ru�ža i bosiljak. Pitaj je ho e li mi dati jednu da se smirim." Mu�ž onda otide �ženi u ku u, te joj ka�že sve �šta je i kako je, a ona kad to uje, dotr i k valovu da vidi svekrvu, pa kad je vidi kakva je izmu ena, zapla e se, a svekrva je stane zaklinjati da joj da jednu trpezu, jer joj je tako su eno: ako joj snaha udeli jednu trpezu, onda e joj se pola greha oprostiti, i ne e vi�še morati na ovaj svet dolaziti da sa svinjama jede. Snaha joj re e: "Ja tebi poklanjam sve tri trpeze: �što sam do sad inila, neka je za tebe, a od sad da mi da Bog za sebe da zaslu�žim." Onda svekrve nestane, i nikad vi�še nije dolazila.

16. Pravda i krivda.

U jednoga kralja bila dva sina, jedan bje�še lukav i nepravedan, a drugi dobar i pravedan. Po�što im otac umre, re e nepravedni pravednome: "Hajde od mene, ne emo vi�še zajedno �življeti, i evo ti trista cekina i jedan konj, to ta je dio od svega �što nam je od oca ostalo, vi�še ti nema ni�šta." On uzme trista cekina i konja, pa po e govore i: "Hvala Bogu! koliko me dopade od cijeloga kraljevstva!" Poslije nekoliko vremena sreto�še se ova dva brata u putu ja�šu i oba na konjma. Pravedni nazva nepravednome: "Pomozi ti Bog, brate!" A onaj mu odgovori: "Jaoh ti Bog dao! �Što vazda Boga spominje�š? Sad je bolja krivda nego li pravda." Tada mu re e dobri: "Hajde da se okladimo da nije bolja krivda od pravde." I tako se okladi�še u stotinu zlatnijeh cekina, i reko�še koga najprije sretu da im o tome sudi. Idu i malo naprijeda sreto�še na konju avola, koji se bje�še pretvorio u kalu era, pa ga zapita�še da im ka�že ali je bolja pravda ali krivda. avo re e: "Krivda", i tako dobri izgubi stotinu cekiva. Ali se opet oklade u drugu stotinu, pak i u tre u, i po osudi avola koji se razli no pretvarao i pred njih izlazio, izgubi dobri sve tri stotine cekina, pak po tom i konja. Onda re e: "Hvala Bogu! ve nemam cekina, ali imam svoje o i, okladi u se jo�š jednom i u njih." Tako se okladi u svoje o i da je bolja pravda nego li krivda. Tadar njegov brat i ne tra�že i drugoga suda izvadi no�ž pak mu izvadi oba oka i re e mu: "Sad neka ti pomo�že pravda kad si bez o i." On �žalostan zahvali Boga, i re e: "Ja nemam o i za pravdu Boga, nego te molim, brate moj, da mi dade�š vode u kakav sud da kvasim usta i da umivam rane, i da me izvede�š i ostavi�š pod jelom vi�še izvora." Brat ga poslu�ša i dade mu u sudu vode, i izvede ga i ostavi pod jelom vi�še vrela. On e on jadan stoje i u u neko doba no i e do o�še vile na izvor, i kupaju i se po e jedna drugima govoriti: "Znate li, druge, da se ogubala u kralja evojka; kralj je sazvao sve ljekare, ali je niko ne mo�že izlije iti. Ali da zna pak da sad uzme ove vode iza nas i da je njome okuplje, u dan i no ostala bi zdrava, a tako i da je ko gluh, slijep, hrom, iscijelio bi se od ove vode." U tom zapjeva�še kokoti, i vile po o�še. Onda nevoljnik ispod jele dobata na nogama i rukama do vode, pak najprije umije o i i odmah progleda; po tom zahvati u sud vode i po e hitro u onoga kralja �što mu bje�še �š er gubava, pak re e: "Do�šao sam da izlije im kraljevu �š er, ako me pusti, u dan i no bi e zdrava." Kad kralj razumije, pu�šti ga u kamaru ka evojci, a on naredi te je okuplju onom vodom. Kad pro e dan i no , evojka ostade ista i zdrava od gube. Kralj se veoma obraduje, i dade mu pola kraljevstva i �š er za �ženu, i tako on postane kraljev zet i prvi do kralja. To se odmah razglasi po svemu onome kraljevstvu, te do e u u�ši i bratu njegovu, koji govora�še da je bolja krivda nego pravda. On pomisli da je

onaj na�šao pod jelom sre u, pa po e i sam da je tra�ži: najprije uze u sud vode, i otide pod jelu, pak izvadi no�žem svoje o i. Kad bi u neko doba no i, do o�še vile da se kuplju, i stado�še govoriti kako se izlije i kraljeva �š i, "valja da nas je" reko�še, "neko slu�šao kad smo govorile da bi se ovom vodom iza nas izlije ila. Mo�že biti da nas i sad ko slu�ša, po imo vi eti. "Kad one po o�še i pod jelu do o�še, na o�še onoga koji bje�še do�šao tra�žiti sre u i govora�še da je bolja krivda od pravde, te ga �š epa�še za etvrti pa ga rastrgo�še. I tako mu prokletniku pomo�že krivda.

17. O ina zakletva.

Bio jedan starac pa imao tri sina i jednu k er. Kad do e vreme da starac umre, on dozove svoja sva tri sina pa ih zakune da sestru dadu prvome ko do e da je prosi, makar ko bio. Kad po smrti o inoj pro e neko vreme, do e jedan starac na dvokolicama te zaprosi devojku. Dva starija brata ne htednu mu je odmah dati, gde je star i siromah, ali najmla i navali da je dadu opominju i ih o ine zakletve na samrti. I tako je dadu za starca i starac je odvede svojoj ku i. Posle nekoga vremena otide najstariji brat sestri u pohode, kad tamo, a to ku a velika ne mo�že bolja biti. Sestra se vrlo obraduje kad vidi brata, i kad je brat zapita kako �živi, ona mu odgovori: "Dobro, ne mo�že bolje biti." Kad je brat sestri do�šao, starca nije bilo kod ku e, ali malo as do e i on, i vrlo mu milo bude kad vidi �šuru pa mu re e: " asti emo se i veseliti, samo najpre da ide�š na mome konju da mu donese�š trave, ali onde da nakosi�š gde konj zakopa nogom, a ne gde je tebi volja." �Šura mu re e: "Dobro, zete, ho u." Pa onda uzja�še na konja i otide. Idu i tako do e na srebrnu upriju; kad sagleda upriju i vidi da je sva od srebra, polako mi se, pa sja�še s konja, te istrgne jednu srebrnu talpu govore i: "Mogu se pomo i." Po tom nakosi trave gde je njemu volja bila ne ekaju i dokle konj nogom: zakopa, pa uzja�še opet na konja i vrati se natrag. Do�šav�ši ku i namesti konja u konju�šnicu, i metne travu predanj, pa otide u ku u. Kad do e u ku u, starac ga zapita jeli namirio konja i jede li konj travu, a on odgovori da jeste i da jede. Onda starac re e: "Dobro, da vidim i ja." Pa izi e u konju�šnicu, kad tamo, a konj nije ni takao. Starac pozna da trava nije nako�šena onako kao �što je on kazao; za to odmah isprati �šuru neugo�š ena da ide od kuda je i do�šao. Onaj do�šav�ši ku i ne ka�že bra i svojoj kako je kod zeta pro�šao, nego rekne srednjemu bratu: "Pozdravio te zet da mu i ti ide�š u goste." Posle nekoga vremena otide srednji brat sestri u pohode; ali i on pro e kao i onaj prvi: i njega po�šlje zet onako po travu, a on kad do e na srebrnu upriju polakomi se kao i onaj, te istrgne jednu srebrnu talpu, i ne nakosi trave kao �što mu je zet rekao, nego po svojoj volji. Kad se vrati k zetovoj ku i, zet i njega uhvati u la�ži, i po�šalje ku i neugo�š ena kao i prvoga. Kad i on do e ku i, ne ka�že nikome kako je pro�šao kod zeta, nego rekne najmla emu bratu: "Pozdravio te zet da mu ide�š u goste." Posle nekoga vremena otide i najmla i brat, sestra kad ga ugleda, vrlo se obraduje, pa mu re e: "Samo, brate, nemoj da u ini�š kao �što su na�ša bra a u inila." On nije znao �šta su oni u inili, a ni sestra mu nije htela vi�še ni�šta kazati do samo to. Kad do e zet ku i, i on se �šuri vrlo obraduje, pa mu re e: " asti emo se i veseliti, samo idi najpre na mome konju te mu donesi trave, ali gde konj nogom zakopa onde da nakosi�š, a ne gde je tebi volja." On uzja�še na konja i otide po travu. Kad do e na onu upriju za udi se njenoj krasoti, ali mu

isto �žao bude �što joj nema i onih dveju talpi, pa kad do e na sredu, pogleda i s jedne i s druge strane, i vidi ispod nje gde u jednome velikom kazanu klju a voda, i u njoj se kuvaju ljudske glave, a orlovi ih odozgo upaju. Za tim pre�šav�ši preko uprije do e u jedno selo, i prolaze i krozanj uje sa sviju strana pevanku i veselje, pa se za udi gde sve selo peva i veseli se, te zapita jednoga: "Kako je to, brate, u vas sve veselo?" A onaj mu odgovori: "Za �što ne bi bilo, kad nam je svaka godina rodna i svega imamo izobila." Kad izi e iza sela, na e na putu dve ku ke gde se kolju jednako; pa ih stane razva ati, ali ne mogav�ši ih razvaditi, okani se i otide dalje. Idu i tako do e u drugo selo i prolaze i krozanj vidi gde je u njemu sve �žalosno i pla no, pa re e jednome: "Ja pro oh kroz jedno selo, i videh sve veselo, a za �što je u vas sve tako �žalosno?" Seljak mu odgovori: "Kako ne e biti �žalosno, kad nas tu a tu e svake godine, pa nemamo ni�šta." Kad izi e iza onoga sela, na e dva bravca a oni se jednako kose. On ih stane razva ati, ali zaludu, i ne mogav�ši ih razvaditi, ostavi ih i po e dalje. Najposle ga konj donese na jednu prekrasnu livadu. Kad budu nasred livade, konj stane pa zakopa nogom, a on sko i s konja i nakosi trave, pa se vrne natrag ku i. Kad do e ku i, uvede konja u konju�šnicu, pa mu polo�ži travu i konj odmah stane jesti. Zet kad vidi da mu je �šura konja namirio, vrlo mu bude milo, pa mu re e: "Ti si moj �šura; sad emo se veseliti i gostiti." Pa onda sednu za trpezu i stanu ve erati. Za ve erom re e mu starac: "Sad da mi ka�že�š �šta si video?" A on mu odgovori: "O moj zete, iskazati se ne mo�že �šta sam video. Prvo sam video srebrnu upriju vrlo lepu, ali je nagr ena gde joj nema dveju talpi. Ko ono uze, ubio ga �živi Bog!" Starac mu na to rekne: "Ono su tvoja bra a ukrala; kako su inili onako su i pro�šli. Nego mi kazuj �šta si drugo video?" �Šura odgovori: "Na sredi pod uprijom video sam veliki kazan gde klju a, i u njemu glave mrtva ke a odozgo ih orlovi upaju." Na to zet re e: "Onaka je ve na muka na onome svetu. �Šta si jo�š video?" �Šura nastavi dalje: "Video sam selo sve veselo." Zet mu na to re e: "Ono su ljudi Bogu po volji; svakoga rado do ekaju i ugoste i siromaha ne teraju prazna ispred svojih ku a. Kazuj �šta si jo�š video." A �šura mu dalje ka�že: "Video sam na putu dve ku ke gde se jednako kolju." Zet na to: "Ono su dve jetrve. �Šta si jo�š video?" �Šura odgovori: "Video sam drugo selo i u njemu sve neveselo." Starac mu re e: "Onde nema nikakve pravde i nikakve sloge niti znadu za Boga. �Šta si jo�š video?" �Šura odgovori: "Video sam dva brava gde se jednako kose." Na to zet: "Ono su bra a koja se dobro ne �žive. Kazuj �šta si jo�š video." �Šura mu re e: "Video sam prekrasnu livadu. Onde bih ti stajao tri dana da se one krasote nagledim." Na to zet re e: "Onaki je raj onoga sveta; ali je te�ško do njega do i." �– Posle toga jo�š su se dugo dana gostili i veselili. Najposle se �šura digne da ide ku i, a zet ga lepo opravi sa velikim darom i re e mu da ga je odmah poznao da je po�šten ovek, �što je navalio da se ispuni o ina zakletva, i da e biti sretan a bra a njegova nesretna.

18. Za �što u ljudi nije taban ravan?

Kad su avoli otpali od Boga i utekli na zemlju, onda su i sunce odnijeli sa sobom, pa ga avolski car nabio na koplje i nosio na ramenu. Kad ve zemlja protu�ži Bogu da ho e sva

da izgori od sunca, onda Bog po�šlje svetog Aran ela, da gleda kako da uzme sunce od avola. Kad si e sveti Aran el na zemlju, a on se udru�ži s avolskim carem; ali se

avolski car osjeti �šta on ho e, pa se dobro uzme u pamet. Hodaju i tako po zemlji njih dvojica zajedno do u na more i stanu da se kupaju; a avo udari koplje sa suncem u zemlju. Po�što se malo prokupaju, onda re e sveti Aran el: "De da ronimo, da gledamo koji mo�že dublje." A avo mu odgovori: "Hajde de." Onda sveti Aran el zaroni, i iznese u zubima pijeska morskoga. Sad treba i avo da zaroni, ali se boji da mu sveti Aran el dotle ne odnese sunce. U tom mu padne na um, te pljune na zemlju, i od njegove pljuvanke postane svraka da mu uva sunce dok on zaroni i iznese u zubima morskoga pijeska. Kako avo zaroni, a sveti Aran el prekrsti rukom more, te na njemu postane led od devet ar�šina debeo; pa onda spopadne sunce i pobjegne k Bogu, a svrake stane kreka. Kad avo uje svra ij glas, onda ve vidi �šta je, pa se br�že bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne mo�že na polje! Onda se br�že bolje vrati opet na dno mora, te uzme kamen i njim probije led, pa onda poteci za svetijem Aran elom! Onaj bje�ži, a ovaj za njim! Taman kad sveti Aran el kora i jednom nogom k Bogu na nebo, onda avo stigne, te mu noktima iz tabana u druge noge i�š upa veliki komad mesa. Kad sveti Aran el do e sa suncem onako ranjen pred Boga, onda zapla e: "�Što u, Bo�že, ovako grdan?" A Bog mu re e: " uti, ne boj se; ja u narediti da svi ljudi imaju tako na tabanu kao malu dolinu." I tako Bog uredi, te u sviju ljudi postane na tabanima u obadvije noge kao mala dolina. I tako ostane i do danas.

19. avolja ma�štanija i Bo�žja sila.

Krene jedno jutro carev sin u lov. Gacaju i preko snijega po ne mu to iti krv iz nosa, pa gledaju i kako je krv crljenu po bijelu snijegu lijepo vi eti pomisli u sebi: "Oh da mi je vjen ati evojku da je bijela kao snijeg, a rumena kao krv!" U toj misli idu i srete jednu babu i upita je ima li e takijeh evojaka, a ona mu odgovori da ima naprijed u onoj gori jedna ku a bez vrata a samo jedan prozor na ku i kroz koji se ulazi i izlazi, i u toj ku i da ima taka evojka, "ma" re e mu "sinko moj! kogod je tamo hodio da je prosi, nijedan se nije vi�še vratio." �– "Bogme ako i ne u" odgovori carev sin, "ja idem, nego jeli ovo put?" Po�što baba to u, sa�žali joj se pak se ma�ši u njedra i izvadi jedan bokuni kruha, i dade ga carevu sinu govore i: "Na ovo kruha, ali ga uvaj kao zjenicu od o i." On uzme kruh i krene dalje i do malo srete opet drugu babu. Ona ga upita kuda e, a on joj ka�že da ide prositi evojku tu i tu, a baba ga stave odvra ati govore i mu isto �što i ona prva, a on joj re e: "Bogme, baba, idem da bih se i ne vratio." Onda mu baba da jedan lje�šnik govore i mu: "Dr�ži pri sebi ovi lje�šnik, jere e ti slu�žiti." On uzev�ši lje�šnik po e dalje, kad opet do malo na e tre u babu e sjedi ukraj puta, i ona ga upita kud ide, a on joj ka�že da ide prositi evojku tu i tu. Kad baba za u po ne ga pla u i zaklinjati da se pro e te evojke kazuju i mu �što i one prve, ali on ni nje ne �š e poslu�šati. Ondar mu baba da jedan orah govore i mu: "Uzmi ovi orah, uvaj ga do potrebe." On se za udi ovijem darovima, pak upita ovu tre u babu �što e re i da mu je ona najprva dala malo kruha, potonja lje�šnik a ona orah. Baba mu re e: "Kruh kad do e�š pred ku u baci onijem zvjeradma da te ne izjedu, a kad ti do najve e muke bude, upitaj najpri e lje�šnika pa oraha." Po tom carev sin krene dalje dok nabasa u nekaku gustu goru i u gori ugleda onu ku u. Kad do e pred ku u sko i nanj mno�štvo svakojake zvjeradi, a on kako mu je rekla ona baba, baci ono

kruha pa svako od zvjeradi po�što primirisa ono kruha pade potrbu�ške i rep savi poda se. Sad �– ku a vrata nema a prozor visoko �– ne mo�že da se pripne, dok na jedan mah vidi e niz prozor nekaka �žena spu�šta svoje kose zlatne, te on pritr i i uhvati se za one kose, te ga izvu e u ku u; kad ko je? ona ista evojka. Obeseli se jedno drugome, pa mu evojka re e: "Moli Boga e se moja mater nije doma namjerila, nego po�šla da bilje kroz goru bere da njim mladi e zama ijava i u zvjerad pretvara, kao �što je u inila svijema onijem koji su me prosili i tebe umalo ne rastrgo�še da ti Bog ne pomo�že; nego bje�žimo!" Onda oni bje�ži gorom �što bolje mogu. Bje�že i obazru se, kad li njezina mater za njima tr i, oni se prepado�še, a baba ve da ih stigne, ali u muci pade na um carevu sinu oni lje�šnik, pak ga izvadi i upita: "Ah za Boga! �šta emo sad?" A lje�šnik mu odgovori: "Otvori me." Po�što ga otvori, buknu�še iz njega �žestoke rijeke, te majci put prekido�še. Ali ona ta e �štapom u vodu, voda se razdvoji na dvoje: te ona za njima. Po�što vi e�še da e ih opet sti i, izvadi carev sin oni orah pak zavika: "A ti kazuj �šta emo!" "Razbij me!" odgovori mu orah, i kako ga razbi, sinu iz njega oganj da se za malo sva gora ne zapali. Ali majka evoj ina pljune u oganj, te se u oni as udune, pa jednako za njima u po eru. Ondar

carev sin vi e da su ovo avolja ma�štanija, prekrsti se put istoka i kliknu jakoga Boga u pomo , dok pu e munja iz neba te sa�že�že evoja ku majku, i pod njom se zemlja prosjede, te joj kosti satopi, i tako carev sin s evojkom zdravo doma odbje�že, evojku pokrsti i vjen a je sebi za �ženu I Bog mi te veselio!

20. Pobratimski darovi.

Pri aju ljudi da je u stara vremena bio nekakav silan oek koji se nikad Bogu ne molja�še, ni u crkvu ida�še, niti se po zakonu ispovijeda�še ni pri e�š iva�še, nego u svaka bezakonja upada�še, da je cijeli grad od njega na jadima bio. Od vi�še sile nije htio o�ženiti se kao �što Gospod Bog zapovijeda, nego naumi da vjen a a�ždaju kako e vi�še zlo initi, i uputi se u nekaku pustinju e su stra�šna jezera, ali ne pogodi puta, i tako ga no stigne te u nekakoj pe ini zano i. Tek �što zaspao bje�še, uje u pe ini klopot svakojakijeh veriga, tutnjavinu kao gromovi, dok u tome i probudi se. Kad evo ti na jedan put svanu u pe ini kao dan, i tu�šta i tama od svake vrste ljudi, crnijeh, crljenijeh i �žutijeh, u razli ite haljine obu eni, a pred njima jedan starac bijele kose i brade kao ovca, na dvije dvorogaste �šljake, koji mu re e: "koji si ti?" A on mu u strahu odgovori: "Putnik iz daleke zemlje, i va�š drug." Na to mu starac odgovori:" Ako si na�š, treba da se pobratimi�š sa mnom, ako �želi�š sre an da bude�š." On na to pristane i pobratimi se sa starcem. Po�što se pobratimi�še, re e mu starac: "E pobratime, sad da se darujemo, ja u tebe darovati snagu i blago, a ti mene za oba ova dara samo svoju du�šu." Ovi ovjek premda je bio opak, opet promisli ho e li dati svoju du�šu, ali ga strah nagna, te se darova�še. Starac zapahnu njega duhom, te u oni as ste e krila, rep i male ro�š i e na glavi, i dade mu jedan �štap dvorogi, crljen kao vatra, govore i mu: "Evo ti ovi �štap, kad ti go bude potreba od novaca, njime u �štogo kucne�š ondole e izlaziti na stotine onake aspre kake ti namijeni�š." Obraduje se ovi ovjek, te ujutro kad svane odvoji se od pobratima te onaki kakav je krenu, i idav�ši za dugo po ine pod jednijem velikijem kamenom, pa po ne da ku�ša sre u u �štapu. Kucne njim u kam govore i: "Sve �žuti cekini da budu!" I cekini iz kamena poreva�še tako da njega pritisko�še

i zamalo ne udavi�še, a on zavika: "Pobratime! pobratime! pogiboh!" U to dole e mu pobratim govore i"Evo me, �šta je?" A on mu odgovori: "Evo pritisko�še me cekini, ho e da me udave." A pobratim mu re e: "Reci: ""dosta ve "", pa ne e vi�še izlaziti." Po �što on re e: "dosta ve " i cekini prestado�še izlaziti, re e mu starac: "Uzmi koliko mo�že�š, pak hajde od mjesta do mjesta, te kupuj du�še za blago." Onda on oprostiv�ši se s pobratimom uputi se te k jednome gradu. Kad do e na jednu raskrsnicu na jedan put nestade aspri s ple i; on se obazre i ugleda jednoga kalu era na jednome o�šku e sjedi i brojanice u rukama dr�ži. "Ha!" re e sam u sebi "idem onoga kalu era prevariti i ho u da iz njega cekini izviru." Pa se primakne kalu eru i kucne ga �štapom govore i: "Sve cekini i talijeri." Ali na mjesto aspri rastopi mu se �štap u ruci, a kalu er prekrsti one brojanice pak mu ih nata e na glavu i re e: "Da vaskrsne Bog!" I on se u oni as strese i provr�že se ovjekom kakav je i bio Ondar mu kalu er re e: "O Hri�š anine! Hri�š anine! pokaj se od

svojijeh grijehova, i moli se Bogu i zahvali mu koji je uo pla roditelja tvojijeh na nebu u oni as kad si du�šu svoju prodao, pak se pro i avoljijeh aspri, nego se trudi." oek mu se pokloni, zahvali i u ruku ga poljubi pa ode doma i pokaja se i kao pravi Hri�š anin do duboke starosti �življe. I Bog s nama!

21 Kalu er i etiri grje�šnika.

Bio nekakav bogougodni kalu er, bijele brade i glave, koji se vazda Bogu molja�še. Putuju i jednom notnjo nanese ga put pokraj jedne crkve e se Hri�š ani kopaju. Kad do e pred vrata od avlije crkovne ugleda tri konja, jednoga crljena kao krv, drugoga crna kao ugalj, a tre ega �žuta kao afran, e obigravaju tamo amo okolo grobova i okolo crkve. Ali kad vi e�še kalu era, ne znade im se strva kao da ih zemlja pro�ždrije. Kalu er po�što vi e �šta bi, ukloni se malo za jedno drvo, dok evo ti opet ona ista tri konja, do o�še na jedan grob i nad njim stado�še nogama tu i i u svu vrisku drijeti se, dok evo ti iza e iz groba jedan oek sredovije an, no gromoradna stasa, onako prekr�štenijeh ruka i noga kao �što su ga kad je umrüo u grob vrgli. Konji okolo njega jednako skakahu i vri�štijahu, ma ga ne doticahu, niti on njima �što odgovara�še no sve plaka�še. Kalu er boje i se da konji �što ne u ine oeku, pritr i k njima iznenada, i zakle ih nebom i zemljom da svaki stane na svome mjestu, te konji stado�še. Onda kalu er ta e �štapom najpri e oeka, pa konje redom. Tek �što kojega taknu, mrtvi o�življe a konji se u ljude provrgo�še; pa ih upita: "Koji ste i �što ste vi? Jedan po jedan ispovjedite mi se na tajno ili pred svijema, ako mogoh da vam pomognem." Onda re e oni oek: "O e duhovni! ovo su bili moji nesretnji sinovi, i ja sam sva tri jednu ve er kad su spavali zaklao svojom rukom, pak sam tajao i nikad nikomu kazao, pa ni popu na ispovijesti, nego sam mislio ispovi eti pri smrti, ali me ugrabi prije nego pop prispje." �– "A vama �šta je?" upita kalu er ona tri sina. "Mi roditelja svojijeh nijesmo �š eli slu�šati, nego protivu njihove volje sve druk ije radili, a ne pokajali se." Tadar kalu er izvadi iz torbice petrailj i trebnik, pa najpri e re e onoj trojici: "Pitajte ocu svojemu pro�štenje," a ocu: "Sada ti pokaj se od grijehova;" te tako u ini�še, pa potkupi svu etvoricu pod petrailj i o ita im opro�štenu molitvu. Po tom oni poljubi�še kalu era u ruku i po�što se izme u sebe izgrli�še i i�žljubi�še suze rone i otido�še svaki u svoj

grob, a kalu er svojim putem kazuju i narodu da se kaje i da ne bi koji bez ispovijesti po�šao s ovoga svijeta.

22 Kopanje blaga.

Nekakav oek usni blago: do e mu na san jedno dijete krilato i kao snijeg bijelo, govore i mu: "Hajde u ono najvi�še brdo �što zna�š, tu e�š na i veliki bor, i pod borom trorogi kam iz kojega pi�šti voda kao suza; iskopaj ispod kamena toliko dubine koliko je on visok, pa e ti se otvoriti obla jedna d�žara sa zlatnijem zaklopom puna aspri, digni zaklop i on e ostavi a aspre nosi, i nikomu se vje�št ne ini da te ljuta guja ne uvjede." Kad se oek probudi obeseli se, digne se, obu e se i trkom put onoga mjesta e mu je re eno, i kad ugleda oni bor i pod njim kam suzoviti i trorogi, onako sam ulo�ži kopati, i tek �što je tre i put kljukom udrio u zemlju, za u ozdol jedan glas kao etinjski: "Pro ' se, ko si, te rabote danas!" Kad on ovo u, od straha pade na zemlju i kao zaklan zaspa. U ta mu isti as do e opet na san ono isto dijete govore i mu: "Ti si ustanuo, umio si se, obukao si se, krenuo si na put, i rabotu si zapo eo, a prekrstio se nijesi; a moli Boga za �što ga moli�š: da ti nije mene bilo, umio bi kazati �šta bi ti se dogodilo; nego kad ustane�š, prekrsti se kao �što Bog zapovijeda; pri e no koju mu drago rabotu zapo ne�š, vazda valja da se najpri e prekrsti�š." Kad se oek probudi i rastrijezni, kad li se ne nalazi na onome mjestu e je bio od straha panuo, nego u nekakvome bostanu punanu cvije a, pa se prekrsti, uzme svoju kljuku i motiku te opet na ono isto mjesto po e e mu je bilo re eno, i pri e nego po ne rabotati prekrsti se prema suncu, koje u oni trem izla�ža�še, u tri puta govore i: "Sunce na istok a jaki Bog na pomo !" Te ulo�ži da kopa zemlju, ali s nekim strahom da ne bi opet uo kakav glas ozdol. Kopaju i i izgr u i zemlju, kad li �– zasja mu se ne�što kao da mu sve �žrake sun ane u o i sinu�še, kad li �što je? zmaj spava na onome blagu i po�što oek vi e da od njega nikako ne moga�še blago da uzme, u tri maha zakumi ga da se mi e. Na to se zmaj probudi i re e mu: "Ja se odolen ne mi em, jer niti je tvoje ni moje blago ovo, ma sa svijem tijem, ako prebroji�š sve izvore koliko ih ima u ovoj planini i da mi do e�š da ka�že�š, maknu u ti se s mjesta, a druk ije nikako." Kad ovo u oni oek, za e od izvora do izvora i po ne ih brojiti redom po gori, ali se pomete i nikako im broja ni kraja nije mogao na i. Onako trudan sjedne ispod jednoga visokoga drveta, da takoga u svijetu nije, i za uje navrh njega e se dvojica u velike degaju, pa pogleda, kad li dole eo vilenik i vila, i vilenik ho a�še da mu vila ne�što silom ka�že, a vila boje i se zakle mu se govore i: "Tako mi sedamdeset i sedam izvora �što je u ovoj planini, ne znam." Vila neg e pole e, a vilenik upazi ovoga oeka i re e mu da ide na ono blago i da ga nosi. On po e kad li zmaja ne nalazi, nego di�že oni zaklop od zlata te na d�žari bje�še, i po era sve blago �što u njoj na e, a zaklop od nje ostavi.

23. Lijepe haljine mnogo koje�šta u ine.

Imao nekakav car jedinicu �š er, preko mjere lijepu, pa od vi�še sile i nje ljepote proglasi u svijet: koji se mladi na e da pogodi kakav biljeg ima ova evojka i na kojemu mjestu, da e je dati njemu za �ženu i da e mu dati polovinu carstva svoga, a koji ne pogodi da e se provr i u jagnje ili ostanuti bez glave. Ovo se udo razglasi po svijetu tako da je na hiljade prosilaca od svakuda pristupljivalo, ali sve zaludu, i toliko sila mladi a u jagnjad se prometnula, a sila vasiljena opet bez glave ostanulo. Ovi glas za u i jedan mladi , siromah no provrtan i domi�šljat, pa se slakomi na lijepu evojku i na polovinu carstva, te ode k evojci, ali ne daje prosi, nego samo da je vidi i da je ne�što pita. Do�šav�ši u carev dvor �– �šta e�š da vidi�š? navrvlje�še okolo njega Bog zna koliko jagnji a od svake vrste i ska u i uzanj stane ih bleka, i to bje�še znak kao da ga odvrate od te misli da se ne bi i on jagnjetom provrgao, a one glave �što bjehu osje ene i na ko i e pobjene u redu po e svaka suze prolijevati. Kad on to vi e, prepade se i ho a�še natrag da bje�ži, no ga do eka nekakav oek vas u krvave haljine obu en, krilat i s jednijem okom u glavi, koji zavika: "Stan'! kuda e�š? natrag! jere si poginuo." U to se povrati te k carevoj evojci koja ga do eka i re e mu: "Jesi li do�šao i ti da me prosi�š za �ženu?" "Ne, estita carice, nego sam uo da se misli�š s dobrijem asom udavati, pak sam do�šao da te pitam jeli ti potreba od

kakvijeh haljina za vjen anje." "Kakijeh haljina ima�š?" upita ga ona, a on joj odgovori: "Imam ga e od mramora, ko�šulju od rose, faculet u kome su �žice �žrake sun ane a potka zvijezde i mjesec, i crevlje od suhoga zlata ni tkate ni kovate; sad ako �želi�š sve ovo kupiti, zapovjedi da po em donijeti, ma samo ovo da zna�š: kad stane�š provati jednu po jednu od ovijeh haljina, ne u niko kod nas da bude, nego nas dvoje, pa ako ti valja�še, lasno emo se pogoditi, ako li ne valja�še, ondar ih nikomu ne u kazivati nego u ih dohraniti svojoj nevjesti." Prevari se careva �š er te mu re e da donese sve ovo. I on po e i sve donese, a Bog zna od kuda je on ovo dobavio i imao. Oni se onda, zatvore u jednu kamaru, i ona po ne najprije obukovati ga e, a on podviruj ne e li joj biljegu vi eti ego na nogama, dok svojom sre om vi e joj zvijezdu zlatnu na desnom koljenu, pa kad

vi e, ni�šta ne re e, nego sam u sebi pomisli: blago meni jutros i do vijeka! Po tom stane careva �š er provati ko�šulju i drugo ostalo, ali on ve nije ni pazio ima li kakav drugi biljeg, i sve joj po e kao daje o njoj krojeno. Onda se oni pogode za cijenu i ova plati koliko se pogodi�še, i on novce svoje ponese, pa nakom nekoliko dana izo ene se �što najljep�še moga�še i po e prositi u cara evojku Kad izi e pred cara, re e mu: "E estiti care! Ja sam do�šao da prosim tvoju �š er, nego da mi je da�š." "Dobro" odgovori car, "nego zna�š li ti kako se prosi moja �š er? i pazi dobro, ako joj ne pogodi�š biljega, ti si poginuo, a ako pogodi�š, na poklon ti ona i polovina carstva mojega." On se pokloni caru i re e: "Evalaj caru i taste moj! kad je tako, ona je moja. Ona ima zlatnu zvijezdu na desnome koljenu." Za udi se car udu otkuda on ovo zna, ali mu ne bi ku kamo, nego mu je da i on se s njome vjen a. Kad je bilo da mu ocijepi polovinu carstva, re e mu zet: "Na poklon ti carstva polovina! samo da povrati�š ove jadne du�še kakve su i bile." U to car re e da u njegovoj volji to ne stoji, nego u njegove �š ere "a tvoje" re e "�žene". Ondar on zamoli svoju �ženu i ona mu re e: "Pu�šti mi krv ispod ove zvijezde, pa neka svako jagnje od nje samo lizne jezikom a glavu svaku poma�ži njome po donjoj usni, pa e se jagnje svako provr i opet ovjekom, a glave e o�življeti i postati ljudi kao �što su i prije bili." On tako i uradi, i po�što se svak provr�že kakav je bio, on ih sazva sve u svatove, pak s

evojkom doma Pjevaju i i lubardaju i, i tu ih asti pi em i jestivom, pa najposlije svaki svojoj ku i, a on sa svojom mladom osta, i ve Bog zna �šta je od njih bilo, a sad se spominjalo.

24 Djevojka br�ža od konja.

Bila je nekaka evojka koja nije ro ena od oca i majke, nego je na inile vile od snijega izva ena iz jame bezdanje prema suncu Ilijnskome, vjetar je o�živio, rosa je podojila, a gora li�š em obukla i livada cvije em nakitila i naresila. Ona je bila bjelja od snijega, rumenija od ru�žice, sjajnija od sunca, da se take na svijetu ra alo nije niti e se ra ati. Ona pusti glas po svijetu da e u taj i u taj dan na tome i na tome mjestu biti trkija, pa koji je mladi na konju prete e da e biti njegova. Ovo se u malo dana razglasi po svemu svijetu, te se prosaca skupi hiljade na konjma da ne zna�š koji je od kojega bolji. I sam carev sin do e na trkiju. evojka stane na biljegu i svi prosioci narede se na konjma a ona izme u njih bez konja, nego na svojijem nogama, pa im onda re e: "Ja sam onamo postavila zlatnu jabuku, koji najpri e do nje do e i uzme je, ja u biti njegova, a ako ja prva k njoj do em i uzmem je pri e vas, znadite da ete vi svi mrtvi na ono mjesto ostati, nego pazite dobro �što inite." Konjanici svi se pogledaju i svaki se u sebe uzda�še da e zadobiti evojku, pa reko�še izme u sebe: "Znamo odista da ne e ona ni jednome od nas na nogama odbje i, nego neko od nas, a ko, togaj e Bog i sre a danas pomo i." Te tako kad evojka rukom o ruku pljasnu, svi poteko�še u jedan trem. Kad je bilo na po puta, bogme evojka odvojila bje�še, jer pusti nekaka mala krila ispod pazuha. U to ukori jedan drugoga, te prio�šinu�še i obodo�še konje, i pristigo�še evojku. Kad ona vi e, izvadi jednu dlaku iz glave, te baci i oni isti as uzraste stra�šna gora da ne znado�še prosci e e vi kuda e, no tamo amo te za njom, a ona opet daleko im odvojila, a oni obodi konje i opet je stigo�še. A kad evojka vi e zlu i goru, pusti jednu suzu, dok �– buknu�še stra�šne rijeke, te se za malo svi ne potopi�še, za evojkom niko vi�še ne pristaja�še do samoga careva sina, te on plij na konju te za njom, ali po�što vi e da mu je evojka odmakla, zakle je tri puta imenom Bo�žjim da stane i ona stade na onome mjestu na kojemu se na e; onda je on uhvati, te za se na konja vr�že, i prepliva na suho, pa se uputi jednom planinom doma, ali kad do e u najviso iju planinu, obazre se, kad li mu evojke nema.

25 Djevojka cara nadmudrila.

Jedan siromah �življa�še u jednoj pe ini i nema�še ni�šta do jednu �š er, koja bija�še mnogo mudra i i a�še svuda u pro�šnju, pa i oca svoga u a�še kako e prositi i pametno govoriti. Do e jednom siromah k caru da mu �štogo udijeli; car ga upita okle je i ko ga je nau io mudro govoriti. Ovi mu odgovori okle je i kako ga je �š er nau ila. ,.A �š er tvoja od koga se nau ila?" upita car, a siromah odgovori: "Bog je nju umudrio i na�ša jadna siroma�ština." Tada mu car dade trideset jaja i re e mu: "Ponesi ovo tvojoj �š eri i reci joj

neka mi iz tijeh jaja izle�že pilad, pak u je dobro darovati, ako li pak ne izle�že, ho u te staviti na muke." Siromah otide pla u i u pe inu i ka�že sve �š eri. Ona pozna da su jaja varena, i re e ocu da po e po inuti a da e se ona za sve brinuti. Otac je poslu�ša i otide spavati, a ona dohvati pinjatu i nastavi na vatru punu vode i boba, ia kad svari bob, zovne ujutro oca i re e mu da uzme ralo i volove pak da ide orati pokraj puta kuda e pasati car, i re e mu: "Kad vidi�š cara, uzmi bob pak sij, i vi i: ""haj volovi, pomozi Bo�že da rodi vareni bob."" Kad te car zapita kako mo�že roditi vareni bob, a ti reci: kao i iz varenijeh jaja izle i se pilad." Siromah poslu�ša �š er pa otide te stane orati; kad ugleda cara e ide, on stane vikati: "Haj volovi, pomozi Bo�že da rodi vareni bob." uv�ši car ove rije i, stane na putu i re e siromahu: "Siroma�še, kako mo�že roditi vareni bob?" A on mu odgovori: " estati pare, kao i iz varenijeh jaja izle i se pilad." Stavi se car odmah da ga je �š er nau ila, pa zapovjedi slugama te ga uhvate i dovedu predanj, pa mu onda pru�ži povjesmo lana govore i: "Uzmi to, i od toga ima�š u initi guminu i jedra sva �što je od potrebe za jedan brod; ako li ne, izgubi e�š glavu." Ovi siromah s velikijem strahom uzme povjesmo i pla u i otide doma i ka�že sve svojoj �š eri. �Š er ga po�šlje da spava obe avaju i da e ona sve to u initi. Sjutradan uzme mali komad drveta, pak probudi oca i re e mu: "Na ti ovo drvo i ponesi ga caru neka mi od njega napravi ku elju i vreteno i stative i ostalo �što trebuje, pak u ja njemu napraviti sve �što nare uje." Siromah poslu�ša �š er i iska�že caru sve kao �što ga je ona nau ila. Car uv�ši ovo za udi se i stane misliti �šta e initi, pa onda dohvati jednu malu a�šicu i re e mu: "Uzmi ovu a�šicu i ponesi tvojoj �š eri neka mi njom preseka more da ostane polje." Siromah poslu�ša i pla u i ponese �š eri onu a�šicu i ka�že joj sve �što je car rekao. evojka mu re e da ostavi do sjutra i da e ona sve u initi A sjutradan zovne oca i da mu litru stupe i re e "Ponesi ovo caru i reci mu neka ovijem zatisne sve izvore i sva jezera, pak u ja presekati more." Siromah otide i ovako caru re e. Car vide i da je evojka mnogo mudrija od njega, zapovjedi mu da je dovede pred njega; a kad je dovede i oboje se poklone pred njim, onda je car zapita: "Pogodi, evojko, �šta se mo�že najdalje uti?" evojka odgovori " estiti care, najdalje se mo�že uti grom i la�ž." Tada se car dohvati za bradu i obrnuv�ši se svojoj gospodin zapita ih: "Pogodite koliko valja moja brada?" Kad jedni stanu govoriti ovoliko drugi onoliko, onda evojka odgovori svijema da nijesu pogodili, pak re e: "Careva brada valja koliko tri ki�še ljetne." Car se za udi pa re e: " evojka je najbolje pogodila." Pa je onda zapita ho e li biti njegova �žena, i da druk ije ne mo�že biti nego tako. evojka se pokloni i re e: " estiti care! kako ti ho e�š neka bude, samo molim da mi napi�še�š na karti svojom rukom, ako bi se kad go na me rasrdio i mene od sebe o erao, da sam gospo a uzeti iz tvoga dvora ono �što mi je najmilije." Car joj ovo odobri i potpi�še. Po�što pasa nekoliko vremena, car se na nju ra�žljuti i re e joj: "Ne u te vi�še za �ženu, nego hajde iz moga dvora kud zna�š." Carica mu odgovori: "Svijetli care, poslu�ša u, samo me pusti da preno im a sjutra u po i." Car joj dopusti da preno i, onda carica kad su bili pri ve eri pomije�ša mu u vino rakiju i neka mirisna bilja, i nude i ga da pije govora�še mu: "Pij care veselo, jer emo se sjutra rastati, i vjeruj mi da u biti veselija nego kad sam se s tobom sastala." Car se opjani i zaspi, a carica spravi karocu i ponese cara u kamenu pe inu. Kad se car u pe ini probudi i vidi e je, povi e: "Ko me ov e donese?" A carica mu odgovori: "Ja sam te donijela." Car je upita: "Za �što si ti to od mene u inila? dali ti nijesam rekao da vi�še nijesi moja �žena?" Onda mu ona izvadiv�ši onu kartu re e: "Istina je, estiti care, da si mi to kazao, ali pogledaj �što si na ovoj karti potpisao: �što mi bude najmilije u tvojemu domu da ponesem sobom kad od tebe po em." Car vide i to, poljubi je i povrate se opet u carski dvor.

26 udnovata tica.

Bio jedan oek siromah. Jedno jutro po e od ku e da dobavi otkud kruha svojoj e ici i �ženi; idu i putem vidi jednu ti icu �šarenu e krilima lepe e a njega gleda, te on nju uhvati i vrati se s njome doma. Pokrije je jednom sitkom da ne bi pobjegla, pa se opet povrati za kruh, ali ne mogu i nig e ni otkle dobaviti vrati se jadan i �žalostan doma bez zalogaja kruha. Tek �što uljeze u ku u, e ica sko e oko njega onako gladni i ka�žu mu da je tica snijela dva jaja, i jedno od ece re e mu da po e u pazar ova dva jaja da proda, i �što od njih uhvati da im za ono kruha kupi. Nasmije se otac put njega, no i uzdahne govore i: "Jadno dijete! �što u za ovaka mala dva jaja uhvatiti?" No ono mu odgovori da e mnogo i mnogo uhvati. On po e su ova dva jaja u pazar, i srete na vratima od grada nekakva oeka, koji tek �što vi e jaja pritr a k njemu i upita ga �šta i�šte za njih, a on mu odgovori:

"�Što da�š, teke da mogu kupiti za sebe i za svoju eljad kruha." oek mu pru�ži zlatni cekin govore i: "Evo ti za njih ovi cekin, a evo ti ovi drugi da mi ka�že�š otklen ti ova jaja." On mu sve ka�že, i kad ga onaj oek zapita bi li mu i ticu prodao, on odgovori da bi za dobru cijenu; te oni zajedno natrag. Kad do u u ku u i ovi oek vidi ticu, re e: "Evo ti sto zlatnijeh cekina za nju!" Te mu je on da. Ovi oek zakolje ticu i okine glavu i izvadi iz nje srce pa re e: "Ispecite mi ovu glavu i ovo srce da izjedem." Oni navrte na ra�žanj srce i glavu i dadu jednome etetu da obr e. Oni se oek zabavi u razgovoru s ostalom kutnjom eljadi, a e ica okolo onoga pe enja skupe se i pri e nego se dobro i ispeklo, dva eti a

�– onako gladni �– izjedu jedan glavu a drugi srce, pa pobjegnu. Malo poslije evo ti onoga trgovca da vidi jeli pe eno, pa kad vidi �šta je, udri se �šakom u elo i zalele e �što je vi�še mogao ne �žale i onijeh sto cekina �što je za ticu izbrojio, nego �što se prevario i izgubio sre u na ovome i na onom svijetu, i kukaju i otide doma. Sjutradan ujutro ona dva eti a probude se, kad li onome �što je izio srce osvanulo pod glavom sto zlatnijeh cekina, a oni �što je izio glavu po ne kazivati odu i materi �štogo ko ini u svijetu, pa i �što kraljevi misle. I tako svako jutro prvome osvitalo po sto cekina pod glavom, a oni drugi znao �što ko misli i ini. Tako oni obogate i potkupe narod da jednoga od njih dva stave za kralja, i dopade onoga �što je srce izio. Brat njegov �što je glavu izio od zavisti i kao najpametniji oek na svijetu, po ne mrzjeti na svoga brata kralja, te �šta e kako li e da ga smakne s

ovoga svijeta, naumi da ga ubije, i da on mjesto njega kraljuje, pa jednu ve er kad mu brat zaspi ubije ga, pa ga raspori i na e u njemu ono srce od tice, pa ga izjede a utrobu svoga brata opet za�šije. Sjutradan glas kroz narod: "umrüo kralj! koga emo za kralja?" Te tamo te amo, te vi�še te ni�že, te ura te fura, bogme brata mu, njega te njega. Kad postane kralj, i svako mu jutro po ne pod glavom osvitati po sto cekina, on zaprosi u cara evojku i car mu je da i vjen aju se po zakonu. Nova kraljica vide i prvo i drugo jutro da

njezinu mu�žu osvi e ispod glave po sto cekina, za udi se i tre e jutro kridimice ukrade mu�žu pedeset a pedeset ostavi mu; ali kad joj se mu�ž probudi i ne na e punane sto, kidi�še joj tako da je pogubi, te ona od straha baci nanj one cekine a on padne u nesvijest i po ne bljuvati te i ono srce izbaci; u taj mah do e nekaka ruka bijela kao na gori snijeg te ugrabi srce i za u se glas e zavika: "Ovo je moje bilo, a sad da vi je prosto." Ovo je bila du�ša njegova brata, a ruka je bila njegova sjen. Malo po tom povrne se duh u kralja i po�što

vi e �što je i kako je, po e se kajati od svojijeh grijehova, i do smrti svoje kajao se i siromasima dijelio.

27 Crno jagnje.

Bio jedan carev sin koji se bje�še zarekao da se ne e o�ženiti dotlen dotlen go u snu ne vidi evojku koja e mu re i: "Ja sam tvoja, ja u ti biti sretnja i rodi u ti sina sa sjajnom zvijezdom na elu." I ovo nikomu ne kaziva�še dok jednu no u snu javi mu se nekakva prelijepa �žena i re e mu: "�Što juna e ini�š te se ne �ženi�š? Eno ti tri sirote evojke bez oca i majke u jednoj ku i pozemlju�ši koja je na troje razdijeljena i pred svakom opleten �šarapod, i svaka po sebe razli itu rabotu posluje: jedna veze, druga plete, a tre a pjevaju i pr iju �šije. Nego kad se probudi�š, hajde u lov, i uputi se k najbli�žemu selu, na putu e�š sresti jedno jagnje crno bez biljega sa zlatnijem ro�š i ima, i ono e te pred evoja ku ku u dovesti." Kad se ujutro carev sin probudi, obraduje se i kako mu je rekla ona �žena tako i u ini. Podrani rano te sa slugama u lov krene. Kad na putu sretne ono crno jagnje, re e slugama: "Vi hajte a, ili me ov en pri ekajte, pa kad me vidite, tadar mi se nadajte." Po tom on po e za jagnjetom dok ugleda ku icu na tri �šarapoda, i u svakome po evojka e rabotaju kako mu je ona �žena bila kazala; i za u en ljepoti onijeh evojaka,

ne moga�še razlikovati koja je od koje ljep�ša, pa im nazove: "Pomoz' bog" Jedna mu od nji, najstarija re e: "Bog daj budi gospodinu!" druga: "Dobra ti sre a delijo!" a tre a: "Sa sre om do�šao sretnji i presretnji juna e!" Za udi se carev sin na ovake odgovore, a najvi�še na ovi najpotonje evojke i promisli u sebe da e biti sre an i presre an ako ovu uzme, te snimi s desne ruke prsten i stavi joj na ruku govore i joj: "Ti si moja zaru nica." Pa otolen svoj put, te doma. Kazuje ocu sve �šta je i kako; otac mu se vrlo obraduje i veliko veselje u ini. One druge dvije sestre po�što vi e�še da im se sestra najmla a vjeri preko njih �živijeh i starijih, po nu joj o glavi raditi i domi�šljati se kako e je obestrviti, i dogovore se te dozovu jednu vje�šticu, babu iz sela, koja je znala ma ijati, i obe aju joj sve �što imaju ako �što u ini da se njihova sestra ne uda; te ova baba da im jednu travu i re e im: "Da ete joj ovu travu da popije ujutro na �šte srca u vodi nena etoj, i kako je popije do i e joj pamrak u glavu, te e u goru pobje i, i kad se u gori na e, ve se doma ne vr e, nego e se samodaviti u pustinji ili e je zvjerad rastr i; a kada do e oni oek, ono je carev sin, re i ete mu da je sama pobjegla." Kako im ova baba re e, tako bezdu�šnice i u ine; dadu joj onu travu u vodi, pa teke popi, po e tamo amo bje�žati te u pustinju kao izvan sebe. Sjutra dan opet do e carev sin da svoju zaru nicu na e, ali mu svasti odgovore da je sama jutros rano nekud pobjegla i da ni�šta ne znadu kuda se strvila, i po nu kao plakati i �žaliti je pred njim. Carev sin odmah br�že bolje za njom u goru da je tra�ži, kao pomamljen; kad �– uje neg e da neko zavija i pla e, te on po glasu tr i, kad li na e svoju zaru nicu e se pribila pri jednome kamenu na pola mrtva od velikoga straha i pla a; on pretr i k njoj i pla u i je prigrli i zavi e: "Ha blago mene, evo mi je!" Ona ga poznade, i teke u njegov glas, i ona njega zagrli, te od velike radosti i pla a njemu na ruke ispijenu. Kad to vi e carev sin, izvadi no�ž iza pasa, te sam sebe ubi, i oboje mrtvi na zemlju pado�še. U ovi isti as �– Bo�žja volja! �– car spava�še, i u snu ona ista �žena �što je carevu sinu na snu dolazila, pojavi se caru govore i: "Ustaj na noge, tvoj je sin mrtav i

tvoja snaha; nego uzmi travu �što pod uzglavnicom na e�š i tr i u tu i u tu goru, na i e�š ih oboje jedno do drugoga mrtvo, pa poma�ži rane sinu i dobro travu o�žmi da mu od nje sok u ranu uljeze, a snasi srce nama�ži, i triput reci: ustanite nesretnji pa sretnji, ako Bog da." Probudi se car i upla�šen prevrne uzglavnicu i na e pod njom travu �žutu kao �žukovi cvijet, te poteci na konju put one gore e mu je re eno. Kad tamo, na e sina i snahu pru eni jedno pokraj drugoga, i po ne na�žimati sok od one trave sinu u rane a snasi srce mazati njome, i ne izrekao bje�še tre u rije : "ustanite nesretnji pa sretnji, ako Bog da!" oboje ustado�še na noge kao da im ni�šta nije bilo. Mrtvi se za ude kako uskrsnu�še, a otac raduju i se povede ih u svoj dvor, pa ih vjen a, i prve godine rodi mlada carica sina sa zlatnom zvijezdom na elu.

28 Careva k i ovca.

Ima�še nekakav car �ženu koju preko na ina milova�še. Oni od svoga srca nemadijahu ni�šta drugo do jednu jedinicu �š er, koja ve bje�še prispjela za udaju. Ova carica razboli se i kad vidi da ne e ostati, nego da e umrijeti, zazove mu�ža cara, i suze rone i, na etiri oka re e mu: "Evo se pribli�žila po�šljednja ura moje a�še, i ja u umrijeti pri e no tre i kokoti zapoju, i ja znam da se ti ne mo�že�š pro i da se ne �ženi�š, i bila ti sre a! i prosto ti bilo od Boga i od mene gre�šnice! ali tako ti ovoga i onoga svijeta, uj me i poslu�šaj me �što u ti re i: evo ti prsten, i koju evojku na e�š i isprosi�š, nemoj je vjen ati ako joj ovi prsten ne uzme dobro na prvi prst desne ruke, i zaklinjem te po triput od neba do zemlje, da onu evojku sebe vjen a�š mjesto mene kojoj pristane najljep�še na ruku, a ako me ne poslu�ša�š,

sve �što radio i o emu se Bogu molio sve ti uzalud i naopako obr�šilo, i od tebe ne ostalo traga." Car joj se obe a i zakune da ne e vjen ati nikakve evojke ako joj dobro ne uzide oni prsten, i ako je ne bi na�šao, da se ne e ni o�ženiti. Carica mu na to odgovori: "Na i e�š je, samo ne prestupi kletve da te ljuta zmija ne uvjede," i tek �što ovo izre e, izdahnu.

Car po smrti �ženinoj po�šlje sluge po onome gradu da obiduju sve evojke ho e li kojoj oni prsten dobro i i, ali kad u gradu ne na o�še, posla ih po bijelome svijetu da tra�že eda bi se po sre i koja na�šla, ali sve zaludu. Sluge se vrnu�še nakom toliko sile vremena i ka�žu caru da u svijetu evojke ne na o�še kojoj ne bi ili prevelik ili preuzak ovi prsten. Car se na udu na e �šta e kako li e: htio bi se �ženiti, a evojke nema, htio bi kletvu prestupiti, ali ne smije od straha da ga ne postigne, i onako uzmu en u mislima, baci oni prsten, te e e? nego odsko i s doline te njegovoj istoj �š eri na skut, a ona vide i zlatni i lijepi

prsten, uzme ga te stavi na prvi prst od desne ruke, i pru�žaju i ruku put svoga oca re e mu: "Vi i tata, kako mi lijepo stoji." Kad vi e car, onesvjesnu od uda, i za cijelo po dana razabrati se nije mogao, dok njegova �š er u to sko i i kao da ga rukama potkrijepi i zagrli, po ne od �žalosti nad njim plakati, dok se na jedan put osvijesti i re e �š eri: "Ti si moja �žena, tako je zar Bog osudio, i ti e�š biti carica mjesto svoje pokojne matere." �Š er mu se stane uditi �šta zbori, i kao za luda i nesvijesna oeka cijeniti ga, ali nakom dugoga prepiranja vi e ve da nije ku kamo, te ona �šta e, da je otac ne vjen a i da pas pasu kao prikazanije ne kazuje, naumi da ubije sama sebe, te tako i u ini: uzme o in hand�žar te njime sama sebe usred srca. Otac po�što vi e poru i za bajalicu te mu ona re e: "Evo ti svirala, pak joj nad glavom sviri od �žraka do mraka, i o�življe e ti." Car tako i u ini, i teke

stane zvijukati okolo mrtve �š eri, ona sjede, a otac je zagrli i odmah naredi da se sjutradan pripravi �što treba za svadbu. Kad �š er ovo do uje, uzme o inu sablju te sama sebe lijevu ruku osije e, a desnu u ognju izgori. U jutru sluge pripravljaju svadbu, a jedan od njih doka�že caru kako mu je vidio �š er bez, ruka. Otac joj pote e i kad je vidi, opet br�že bolje za bajalicu, te mu ona da nekakve trave, i teke joj ru ne pateljke namaza, izniko�še ruke kakve su i bile. Car ondar stavi �š er pod stra�žu da ne bi opet �što od svoga �života sama sebi u inila, te tako ne mogu i ve ni�šta, �šetaju i se tamo amo kroz kamaru ugleda neg e u nekakvome o�šku od ku e nekakav �štap vas od suhoga zlata, na kojemu pi�še krvavijem slovima: "Ne ti i me." Ona se za udi �šta to mo�že biti, prihvati �štap u ruke, i tek �što ga po e prevrtati preko prsta od ruke, u oni isti as ona se prometnu ovca, i po e kroz ku u blejati. Kad vi e�še sluge, svi se od straha i od uda prepado�še i pobjego�še kazuju i caru, dok i sam car vi e, i br�že bolje opet za bajalicu, a ona mu odgovori da lijeka ne zna nikakoga, nego da druge bajalice dobavlja. Car po tom ho a�še na mnoge bajalice, ali mu svaka odgovori da tome lijeka ne zna i tako ne mogu i �š eri svoje povratiti, vi�še se ne o�ženi. Po tom je ovca sve er uz cara skakutala i blejala, a on je njivio i gojio kao svoje dijete, i kad car umre, u oni dan umre i ovca.

29 Tri jegulje.

Bija�še jedan ribar, koji jednom za tri dana zasobice ni�šta drugo ne moga�še uhvatiti u mre�žu nego samo po jednu jegulju. Uhvativ�ši tre i dan tre u jegulju, naijedi se i re e: "Vrag uzeo i ovako ribanje, kad se ni�šta drugo ne uhvati nego po jedna jegulja." U to jedna od one tri jegulje progovori i re e mu: "Nemoj tako, jadan oe e, proklinjati; ti ne zna�š �šta si uhvatio; ti si uhvatio za se veliku sre u, nego zakolji jednu od nas tri i prekini na etvero, pa jedan komad daj �ženi da izije, drugi ku ki, tre i kobili, a etvrti usadi vi�še ku e: ondar e ti roditi �žena dva blizanca sina, ku ka okotiti dva psa, kobila o�ždrijebiti dva ata, a vi�še ku e izniknu e ti dvije sablje zlatne." Poslu�ša ribar jegulju i u ini sve kako mu je ona rekla, i sve mu se ovo dogodi prve godine: rodi mu �žena dva blizanca, ku ka dva hrta, kobila dva ata, a vi�še ku e mu izniknu dvije sablje. Kad mu sinovi prispiju u neka doba godina, jedan od njih dva re e ocu: "Tata! vidim da si ti oek siromah i da nas ne mo�že�š hraniti, nego ja u uzeti jednoga konja, jednoga psa i jednu sablju pa odoh po svijetu: mlad sam, zelen sam, pa e mi glava tu mi hrana." Rekav�ši ovo ocu obrne se k bratu govore i: "Brate s Bogom! ja po oh glavom po svijetu, uvaj ku u i radi o koristi, oca po�štuj; i evo ti ova bo ica punana vode, dr�ži je pri sebi, a kad vidi�š da ti se voda u njoj zamuti. znadi ondar da sam ti poginuo." Ovo izre e te otlen svoj put. Hodaju i po svijetu do e u nekakav veliki grad i �šetaju i krozanj upazi ga careva �š er, i unj se smrtno zaljubi i re e ocu caru da ga zove u ku u, te je on poslu�ša. Kada ovi mladi uljeze u carski dvor, i evojka kade ga dobro sagleda i upazi sablju, psa i konja da je sve mimo i �šta na svjetu lijepo, jo�š se ve ma zaljubi i ocu re e: "Tata! ja ho u vjen ati ovoga mladi a." Na ovo car pristane, a ni mladi u ne bi �žao, te stvar pogo ena: vjen aju se po zakonu. Jedno ve e stoje i on sa �ženom svojom na prozoru, ugleda ne daleko od ku e nekaku veliku goru e sva u velikome plamenu plamti, pa upita �ženu �šta je ono, a ona mu odgovori: "Ne pitaj me, gospodaru! ono je udovita gora, �što preko dan sijeva a po no i

gori, i kogo k njoj po e da vidi �što je, ostane u oni trem mutav i na ono mjesto udure en." On nje ne slu�šaju i uzja�še na svoga konja, pripa�še svoju sablju i povede svoga psa, te put ove gore. Kad do e u goru, upazi jednu babu e sjedi na jednom kamenu stancu, i dr�ži u jednoj ruci �štap, a u drugoj nekakvu travu. Tek �što babu vidi, upita je �što je ova gora ovaka, a ona mu re e da pristupi naprijed pak e znati. On pristupi i baba ga uvede u nekaku avliju ogra enu kostima juna kijem, a po avliji toliki ljudi mutavi i udure eni stoje. Tek po�što u ovu avliju uljeze, ostade i on i konj mu i pas mutav i okameni se na onome mjestu e se na�šao. U ta isti trem zamuti se bratu mu bo ica vode, te on javi ocu i majci da je njegov brat a njihov sin mrtav, i da ga ide tra�žiti; te on od mjesta do mjesta, od grada do grada, dok nanese ga sre a u onaj isti grad i pred carev dvor. Kada ga car ugleda, uhvati mu�štuluk �š eri govore i joj: "Evo ti mu�ža!" Ona istr i, i vide i evera koji bija�še isto kao brat, kao da si jabuku razrezao po napoli, a vide i istoga konja, istoga psa, istu sablju, pritr e oboje i car i �š er k njemu i po nu ga ljubiti i u ku u voditi misle i car da mu je zet a �š er mu da joj je mu�ž. Ovi eti za udi se ovoj njihovoj ljubavi, dosjeti se da su ga uzeli na mjesto brata, te se i on stane pokazivati kao da je njezin mu�ž i carev zet. Kad je bilo k ve eru, po u lijegati, i �žena ga kao mu�ža zovne �šnjome da le�že, no on tek �što le�že, izvadi sablju i stavi je izme u sebe i nje. Ona mu se za udi �šta mu je, a on joj re e da mu se razbio san, pak se digne, stane na prozor, pa onu udesnu goru kad vidi, upita je: "Ma �ženo moja! ka�ži mi �što ona gora gori." Ona mu

odgovori: "Za Boga, da li ti nijesam jo�š onu ve er kazala kakva je gora." "Kako kakva je?" upita je on opet, a ona mu odgovori: "Da kogo onamo po e, ostane mutav i udure en, pak sam se bila prepala da nijesi po em onamo po�šao." uv�ši on to, dosjeti se jadu, te jedva do eka doklen mu dan do e. Kad svanu, on uzja�še na svoga konja, pripa�še sablju i povede psa pa se uputi k onoj gori, te kad opazi onu babu, izvadi sablju i nasrne s konjem, a nadr�ška psa, ne govore i ni rije i. Baba se prepane i povi e da je ne posije e. "Brata mi na dvor!" povi e on. Onda mu baba dovede brata i povrati mu govor i du�šu. Kad se bra a vi e�še i za zdravlje raspita�še, krenu put doma. U putu re e brat koji bija�še udure en: "Ah brate za Boga, daj da se povratimo i da izbavimo one ljude koji su zatravljeni kao �što sam i ja bio." Te tako i urade: povrate se i uhvate babu, te joj otmu onu travu i po nu mazati one ljude dok svi govoriti i micati se po e�še. Kad tako svi koji su on e zatravljeni bili o�žive, ubiju onu babu, te ova dva brata k carevoj ku i a ostali svaki svojoj; i la�ž uo, la�ž kazao, i Bog mi te veselio!

30 udotvorni no�ž.

Nekakav mladi u ini kletvu da se ne e o�ženiti drugom no carevom evojkom, te jedan dan stopice krene u cara i zaprosi evojku. Car ne smiju i mu re i da mu je ne da, re e mu: "Dobro sinko, da u ti evojku, ali najdalje do osam dana da mi dobavi�š konja jednoga neoko ena bijela bez biljege, drugoga nejahana crljena s crnom glavom, i tre ega nepotkivana crna s bijelom glavom i bijelijem nogama i da ih mene daruje�š, a mojoj carici onoliko blaga koliko bi mogli ovi tri konja do erati; a ako ovo ne dobavi�š, tvoja evojka ne e biti." Mladi kad to u, nagna se na svakojake misli, pak najposlije zahvali

caru na evojci i po e s Bogom natrag kako je i do�šao. Sre om, kad se on s carem

razgovarao, sve je slu�šala careva �š er i virjela mladi a, koji joj se ljep�ši u ini od i kakva na ovome svijetu oeka, te ona u ta as napi�še knjigu poslanicu te je po�šlje za njim po jednoj najvjernijoj sluzi, u kojoj mu pi�še da sjutra u jutro rano kradom do nje do e, i da inako ne u ini ako �želi da nju uzme za �ženu. Kad knjigu opremi, onu istu no ukrade ocu iz potaje jedan udotvorni no�ž, pa s njime sjutradan u jutro u susret onome mladi u, koji bje�še po�šao kako mu je ona pisala. Teke se sastanu, uhvate jedno drugo za ruku dok se poznadu i jedno drugom doka�že da se ljube, i zakunu se da ih ne e drugo ni�šta razdvojiti vako crna zemlja. Tadar careva �š er re e mu: "Evo ti ovoga konja ispod mene, nanj uzja�ši te brzo u vilenu goru put istoka, i kad do e�š na jednu trorogu glavicu, obrni se s desne na lijevu dok upazi�š jednu bisernu livadu i po njoj pasu svakojaki konji, te odaberi onaka tri konja kakva ti je moj otac narekao, ali ako bi se prepali, a ti izvadi ovaj no�ž i put sunca okreni da se obasja livada, onda e ti svi konji sami do i i kao jagnjad padnuti pred tobom, te e�š ih tako pohvatati i sa sobom dovesti. Kad konje pohvata�š, pogledaj oko sebe dok ugleda�š jedan epariz nasred one livade, korijen mu je mjeden, grane srebrne a perja zlatna; po i k njemu i udri no�žnicom od no�ža u korijen, i otvori e ti se silnovite i od svake si�že aspre, te uzmi i natovari one tri konja i s njima ovamo bje�ži, te e�š tako mojega oca cara smiriti i mene e ti on pokloniti." uv�ši mladi ovo obeseli se, te uzja�še na onoga evoj ina konja i za ene za pas onaj udotvorni no�ž pa uprav k onoj gori uputi se, i kad do e na onu glavicu, ugleda livadu i po livadi konja svakojakijeh; kad si e u livadu, konji se po nu pla�šiti, a on izvadi no�ž i okrenu put sunca, te sinu da se sva livada zasja kao na gori sunce kad ogrije, i evo ti od svakuda svakojakijeh konja k njemu, i kako koji dolazi, tako na prva koljena pred njim pada, a on po ne birati i izabere onaka tri kakva mu je car naru io. Kad konje izabere, ondar stane te tamo amo pogleda i vidi nasred livade oni epariz, te on k njemu, kucne no�žnicom od onoga no�ža u korijen, dok �šta e�š vi eti? otvore se i po nu se prosipati iz korijena silne aspre; ondar on napuni vre e i natovari na one tri konja, pa k caru. Kad do e pred cara i kad car vidi konje i aspre, za udi se i ve mu inako nije moglo biti, nego mu obe a �š er za �ženu, upita ga kakvu e pr iju i koliko e pr ije tra�žiti, a on mu odgovori: " estiti care! evojku tvoju �š er za glavno, a tvoj no�ž udotvorni za dobit." I ovo mu oboje car daruje, te on doma natrag s evojkom i no�žem pjevaju i.

31 udnovata dlaka.

Bio je jedan oek, mnogo siromah i punan ece tako da ih nikako hraniti nije mogao, i vi�še puta se kanio da ih jedno jutro pobije da ne gleda jada e mu od gladi umiru, ali mu �žena branja�še. Jednu no do e mu u snu jedno dijete i re e mu: " oe e! vidim da si sumao du�šu da izgubi�š i da pokolje�š onu jadnu svoju e icu, a znam da ti je nevolja, nego e�š ujutru na i pod svojom uzglavnicom jedno ogledalo, jedan faculet crljen, i jednu

vezenu maramu, to sve troje uzmi kridimice i ne kazuj nikome pa hajde u tu i u tu goru, u njoj e�š na i jednu rijeku, pa hajde uza nju dok joj do e�š na izvor, on e e�š na i jednu evojku sjajnu kako sunce, prosutijeh kosa niz ple i i golu kao od majke ro enu, i uvaj

se da te ljuta zmija ne uvije, nemoj rije i progovoriti, jer ako progovori�š zatravi e te i pretvori e te u ribu ili u �što drugo pak e te izjesti; a ako re e da je pobi�šte�š po glavi,

obi�šti je, pa prebiraju i njezine kose gledaj na i e�š jednu dlaku crljenu kao krv, istrgni je i bje�ži natrag, pa ako se ona dosjeti i za tobom po ne tr ati, baci joj najpri e vezenu maramu, pa faculet, pa najposlije ogledalo, onda e se ona zabaviti, a ti onu dlaku prodaj kakvu bogatu oeku; nego nemoj da te prevare, jer ova dlaka nebrojeno blago valja; te e�š se tako obogatiti i svoju ecu prehraniti." Kad se ovi siromah probudi na e sve pod

uzglavnicom kao �što mu je dijete na snu reklo pa onda put one gore, kad u njoj na e rijeku, on pokraj nje hajde, hajde, dok do e na izvor. Obazrev�ši se da vidi e je evojka ugleda je nad jezerom e zrake sun ane u iglu udijeva, te po er evu veze na postavu kojemu su �žice od juna kijeh per ina. Teke vi e, pokloni joj se, a ona ustade na noge i upita ga: "Otkuda si neznani juna e?" A on mu '! Ona ga opet zapita: "Koji si? �što si do�šao?" i mnogo drugo koje�šta, a on mu i kao kamen, rukama pokazuju i kao da je nijem i da i�šte pomo i. Onda mu ona re e da sjede njojzi na skut, a on jedva do eka i sjede, a ona mu podvr�že glavu da je pobi�šte. On preme u i dlake po glavi kao da je bi�šte, jedva na e ovu dlaku crljenu, pa je odvoji od druge kose, izguli je. ipi joj sa skuta pa bje�ži natrag �što bolje mo�že. Ona se dosjeti pa sustopice trkom za njim. A on obazrev�ši se kad vidi da e ga sti i, baci na put maramu vezenu kako mu je re eno, a ona kad vi e maramu, sa�že se i po e da je pregleda tamo amo ude i se onome vezu dok on podobro odma e. A evojka stavi maramu u njedra, te opet za njim. On kad vide da e ga stignuti, baci crljeni faculet, a ona se opet zabavi ude i se i zagledaju i, dok oni jadni oek opet podobro odma e, a evojka se ra�žljuti te baci na put i maramu i faculet, te tr ke u po eru za njim. Opet on kad vi e da e ga sti i, baci ogledalo. evojka kad nabasa na ogledalo kojega jo�š nigda nije vi ela, digne ga pa po�što sebe u njemu vi e, ne znaju i da je ovo ona nego misle i da je nekaka druga nalik na nju zablenu se u ogledalo, te oek odmakne daleko da ga ve nije mogla sti i. A ona kad vi e da ga sti i ne mo�že, vrati se natrag, a oni oek svojoj ku i zdravo i veselo. Do�šav�ši doma poka�že �ženi onu dlaku i pripovjedi sve �šta mu se prikojasilo, a ona mu se po ne rugati i smijati, ali on nju ne slu�šaju i po e u nekakav grad da proda onu dlaku. Skupi se oko njega svakojijeh ljudi i trgovaca: neko daje cekin, neko dva, te sve vi�še, sve vi�še, dok do u do stotine zlatnijeh cekina, u tome za ovu dlaku uje i car te dozove ovoga oeka i re e mu da e mu dati za nju hiljadu cekina, i on mu je proda. Kad �šta je ta dlaka? Car je rascijepi uzdu�ž s vrha do dna, i u njoj na e zapisano mnogo znatnijeh stvari kad se �šta doga alo u stara vremena od postanja svijeta. Tako oni oek obogati i pro�življe sa svojom �ženom i ecom. A ono dijete �što je na snu dolazilo, bio je andio poslan od Gospoda Boga koji je htio da potpomo�že ovoga jadnoga oeka, i da se otkriju tajne koje nijesu bile javne do onda.

32 Pepeljuga.

Prele evojke kod goveda oko jedne duboke jame, a do e nekakav starac bijele brade do pojasa, pa im re e: " evojke! uvajte se vi te jame, jer da koje od vas upadne vreteno u nju, one bi se mati odmah pretvorila u kravu." Ovo rekav�ši starac otide, a evojke onda ude i se njegovijem rije ima priku e se jami jo�š bli�že i stanu se u nju nadvirivati i

razgledati je, dok se jednoj, koja je bila najljep�ša izme u njih, izmakne vreteno iz ruke i padne u jamu. Kad ona u ve e do e ku i, a to joj se mati pretvorila u kravu i stoji pred

ku om. Po tom ona stane ovu kravu goniti na pa�šu s ostalijem govedima. Poslije nekoga vremena otac se ove evojke o�ženi udovicom koja dovede jednu svoju k er. Ma eha stane odmah mrziti na svoju pastorku osobito za to �što je ona bila mnogo ljep�ša od njezine k eri: zabranjivala joj je da se umiva, e�šlja i preobla i, i svakojako je tra�žila uzroke da je kara i mu i. Jednom joj dade ujutru punu torbu ku elje pa joj rekne: "Ako ovo sve danas ne oprede�š i u koko�šku ne smota�š, ne idi mi dove e ku i, ubi u te."

evojka sirota idu i za govedima prela je koliko je mogla, a kad na podne goveda polije�žu u plandi�štu, ona vide i da se na ku elji ne poznaje �što je oprela, stane plakati. Kad je vidi ona krava �što joj je bila mati e pla e, zapita je �što joj je, a ona joj ka�že sve redom �što je i kako je. Onda krava tje�še i je rekne joj da se za to ne brine ni malo: "Ja u" veli "ku elju uzimati u usta i �žvakati pa e se na moje uho pomoliti �žica, a ti je uhvati pa odmah motaj na koko�šku." Tako i u ine: krava stave ku elju u usta uzimati i �žvakati a evojka na uho njezino �žicu izvla iti i motati, i odmah budu gotove. Kad evojka u ve e

ma esi da veliku koko�šku, ma eha joj se vrlo za udi, pa joj sjutridan da jo�š vi�še ku elje, a kad ona i ovo oprede i smota kao i ono prije i uve e donese koko�šku gotovu, ona pomisli u sebi da to njoj poma�žu njezine drugarice, pa joj tre i dan da jo�š vi�še ku elje, ali kradom po�šalje za njom i svoju k er da gleda ko to njoj poma�že presti i motati. Kad se ova poslana evojka privu e te vidi kako krava ku elju uzima i �žva e a pastorka na njezino uho pre u mota, ona se vrati ku i i ka�že sve materi svojoj. Po tom ma eha navali na svoga mu�ža da se krava ona zakolje; mu�ž je iznaprije �ženu od toga odvra ao, ali najposlije kad se �žena nije �š ela okaniti, pristane i on na to, i ka�že joj da e je u taj i u taj dan zaklati. Kad pastorka za to dozna ona stane jednako plakati, a kad je krava zapita za �što pla e i ona joj ka�že sve �što je i kako je, re e joj krava: "Mu i ti, ne pla i, ve kad mene zakolju, da ne jede�š od mene mesa, ve kosti moje da pokupi�š, pa da ih za ku om pod tijem i pod tijem kamenom zakopa�š u zemlju, pa kad ti bude kaka nevolja do i na moj grob i na i e�š pomo ." Kad kravu zakolju i meso joj stanu jesti, evojka nije �š ela okusiti izgovaraju i se da nije gladna i da ne mo�že, nego pokupi sve njezine kosti pa ih zakopa e joj je krava kazala. evojci je ovoj bilo ime Mara, ali kako je poslije toga najvi�še radila i slu�šala u ku i: nosila vodu, gotovila jelo, prala sudove, mela ku u i radila sve ostale ku evne poslove, i kako se tako najvi�še oko vatre nalazila, prozovu je ma eha i njezina k i pepeljugom. Jednom u ne elju ma eha opremiv�ši se sa svojom k eri u crkvu prospe po ku i punu kopanju prosa pa re e pastorci: "Ti pepeljugo! ako ovo sve proso ne pokupi�š i ru ak ne zgotovi�š dok mi iz crkve do emo, ubi u te." Po�što one otidu u crkvu, evojka sirota stane plakati govore i u sebi: "Za ru ak mi nije brige, lasno u ga

zgotoviti, ali ko e toliko proso pokupiti!" U tom joj padne na um �što joj je krava rekla ako kad bude u nevolji da ide na njezin grob i da e na i pomo , pa otr i odmah onamo, kad tamo, ali �šta da vidi! na grobu stoji velika ki sanduk otvoren pun svakojakijeh dragocjenijeh haljina, a na zaklopcu njegovu dva bijela goluba, pa joj reku: "Maro! uzmi iz sanduka haljine koje ho e�š, pa se obuci i idi u crkvu, a mi emo proso pokupiti i ostalo sve urediti." Ona vesela uzme prve haljine s vrha sve od same svile, pak se obu e i otide u crkvu. U crkvi sve se, i �žensko i mu�ško, za udi njezinoj ljepoti i njezinijem haljinama, a najvi�še �što niko nije znao ko je ona i otkuda je, a osobito joj se za udi i oko na nju baci carski sin koji se on e desio. Kad bude ispred svr�šetka letur ije, ona se iz crkve iskrade pa bje�ži ku i, pa svukav�ši svoje haljine ostavi ih u sanduk, a on se sam zatvori i nestane ga, a ona br�že k vatri, kad tamo a to proso pokupljeno, ru ak gotov i sve ure eno. Malo postoji, al eto ti joj ma ehe sa k erju svojom iz crkve, i vrlo se za ude kad vide sve

ure eno pa i proso pokupljeno. Kad bude u drugu ne elju, ma eha se sa svojom k erju opet spremi u crkvu i na pohodu prospe jo�š vi�še prosa po ku i pa ka�že pastorci kao i prije: "Ako to sve proso ne pokupi�š: i ru ak ne zgotovi�š i ostalo sve ne uredi�š dok mi do emo iz crkve, ubi u te." Po�što njih dvije otidu u crkvu, pastorka odmah k materinu grobu, kad tamo, a to sanduk opet otvoren kao i prije i na zaklopcu stoje dva bijela goluba, pa joj reku: "Obuci se ti, Maro, pa idi u crkvu, a mi emo proso pokupiti i ostalo sve urediti." Onda ona uzme iz sanduka haljine sve od istoga srebra, pak se obu e i otide u crkvu. U crkvi joj se opet za udi sve jo�š vi�še nego prije, a carev sin o iju ne smeta�še s nje; ali kad bude ispred svr�šetka letur ije, ona se izme u naroda nekako ukrade, te bje�ži ku i, pak se br�že bolje svu e i haljine ostavi u sanduk, pa k vatri. Kad joj ma eha sa svojom k erju do e iz crkve, jo�š ve ma se za ude kad vide proso pokupljeno, ru ak gotov i ostalo sve ure eno, i nikako se nijesu mogle do uditi. Kad bude u tre u ne elju, one se opet spreme u crkvu, pa na pohodu ma eha prospe jo�š vi�še prosa po ku i i ka�že pastorci kao i prije: "Ako ovo proso sve ne pokupi�š, ru ak ne zgotovi�š i ostalo sve ne uredi�š dok mi do emo iz crkve, ubi u te." Po�što one otidu iz ku e, pastorka odmah k materinu grobu i na e opet sanduk otvoren i na zaklopcu dva bijela goluba koji joj reku da se obu e i da ide u crkvu a da se ne brine ni za �što u ku i. Onda ona uzme iz sanduka haljine sve od suha zlata pak se obu e i otide u crkvu. U crkvi joj se svi za ude jo�š ve ma, a carev je sin bio namislio da je ne pu�šta kao i prije, ve da je uva da vidi kuda e. Kad bude ispred svr�šetka letur ije te ona po e da ide, a carev sin za njom ustopice, i

tako ona izme u naroda provla e i se i bje�že i nekako joj spadne papu a s desne noge, i ona ne imaju i kad tra�žiti je pobjegne bosonoga a carev sin uzme joj papu u. Do�šav�ši ona ku i svu e se i haljine ostavi u sanduk pa odmah k vatri kao i prije. Carev sin potom za e s onom papu om njezinom da je tra�ži po svemu carstvu ogledaju i svakoj evojci papu u na nogu, ali kojoj duga, kojoj kratka, kojoj uska, kojoj �široka, ne mo�že ni jednoj da pristane. I tako idu i od ku e do ku e do e i ku i njezina oca. Ma eha njezina kad je vi ela da e carev sin do i i njihovoj ku i da tra�ži onu evojku, ona nju pred ku om sakrije pod korito. Kad carev sin do e s papu om i zapita imaju li kaku evojku u ku i, ona mu ka�že da imaju i izvede mu svoju k er. Kad joj papu u on ogleda na nogu, ali joj papu a ne mo�že ni na prste da se navu e; onda carev sin zapita imaju li u ku i jo�š kaku evojku, a ona mu ka�že da nemaju vi�še nikake. U tom pijevac sko i na korito pak

zapjeva: "Kukurijeku, evo je pod koritom." Ma eha povi e: ,.I�š, orao te odnio!" Carev sin uv�ši to, potr i br�že bolje ka koritu te ga digne, kad tamo, a to pod njim ona ista evojka

�što je bila u crkvi i u onijem istijem haljinama u kojijem je tre i put bila, samo bez papu e na desnoj nozi. Kad je carev sin ugleda, on se gotovo obeznani od radosti, pa joj br�že bolje papu u nazuje na desnu nogu, i vide i da joj je ne samo taman na nogu nego da je upravo i onaka kao i ona �što joj je na lijevoj nozi, odvede je svome dvoru i o�ženi se njome.

33 Zla ma eha.

Bio nekakav oek vrlo bogat i imao zlu i preopaku �ženu s kojom se drugi put vjen ao, a imao je od prve �žene samo jednu �š er blagu kao andio, dobru kao kruh, da joj u onome

mjestu nije druge bilo, a pri tom bija�še i lijepa kao vila od gore, visoka kao jela, a tanka kao �šibika, a rumena kao jabuka i u licu bijela kao gorski lijer. Ali vrag koji vazda o zlu nastoji, potakne ovu ma ehu da nije mogla svoju pastorku koliko krv na o ima vi eti, i mnogo bi je puta �š ela ubiti ili e obestrviti da je od svoga mu�ža smjela. Jednom do e zapovijest od cara da svaki ko pu�šku nosi ide na vojsku, te po e i ovi oek, i kad je htio krenuti dozove svoju �ženu i zakune je svakijem kletvama da mu uva �š er da joj se ne bi �što dogodilo doklen se on s vojske vrati; i ona mu se ku ka zakune i obe a da e je ljubiti i uvati kao svoje dva oka u glavi. Kad mu�ž njezin otide, ona ti bogme u ta isti as dozove sluge i naredi im da sjutra zorom odvedu ovu sirotu evojku kao u pro�šetnju u jednu obli�žnju goru, i kad je u goru uvedu, da je zavedu stramputicama i zbande od puta neka je ubiju i njezine dvije ruke osje ene do iza �šaka i srce da joj donesu, a ako ovo ne donesu, re e im i zaprijeti da e ona to od njih mjesto pastorke uraditi. Ujutro u prosvitanje ustanu sluge i priprave se na put, i otidu te probude evojku kazuju i joj da im je gospo a njezina ma eha naredila da je vode u pro�šetnju, na koje ona sirota ne znaju i �šta joj se pripravlja dobrovoljno pristane i �šnjima se uputi. Kad do u u nekaku gustu �šumu zavedu je kako im je ona bezdu�šnica naredila, sve�žu je za jedno drvo i ho ahu je ubiti, ali je stade piska i vide i da je prevarena po ne moliti, plakati i zaklinjati da je ne ubiju, ali kad joj oni kaza�še kako im je zapovjedila gospo a i da druk ije ne smiju vako da obadva glavom plate, onda im ona opet re e: "Ah nemojte me ubiti, a proste vam moje ruke, evo ih posijecite, a i srce bih vam svoje dala kad bih znala da bih bez njega mogla �življeti." Ra�žali se slugama te joj samo ruke osjeko�še a za srce dogovori�še se da odgovore gospo i da su ga putem izgubili, i tako se natrag vrate a nju nesretnjicu onako ostave samu u pustinji bez ruka i bez i esove pomo i. Kad doma do u, jave gospo i kao �što su se dogovorili i ona ih obdari. Ali Bog kao Bog �– hvala njemu i slava! �– u oni as u koji su njojzi ruke osje ene, u ini te ocu njezinu do e u snu nekakav oek i re e mu: "Vrati se doma ovaj as, jer je tvoja �š er �život izgubila po zapovijesti

tvoje bezbo�žne �žene, nego tra�ži u vojsci crna konja bez biljega, bijelu bedeviju bez biljega, ata vrana prijed nejahana i �ždrebnu kobilu, i od svakoga uzmi po tri dlake repne, izgori na oganj, pa onijem prahom pospi rane svojoj �š eri, te e odmah biti kao �što je prijed bila." Kad se probudi nesretnji otac, vas zabunjen na e sve kako je snio i tr i trkom doma. Kad doma upita �ženu za �š er, ona mu odgovori da je neg e odbjegla i da ne zna e je, no on sko i na nju i na sluge govore i ako mu ne ka�žu e mu je �š er da e ih sve sabljom iskomadati. �Žena a�ša te a�ša, a sluge bogme prepanu se i sve jedno po jedno ka�žu �što je i kako je bilo, te on zapu i pred sobom dvije svoje sluge s golom sabljom u ruci, a oni pred njim kazuju i mu put do u u onu goru, kad li na u evojku vi�še mrtvu nego �živu, ne�što od muke bez ruka, ne�što od gladi i samotinje a ne�što od straha. Po�što je otac vi e zaplaka se pa pade nad njom, i vide i je bez ruka posu je onijem prahom od repova konjskijeh, te ona o�življe u oni as i druge joj ruke izniko�še �– ne od mesa, nego od suhoga zlata. Tada on svoju zlatnoruku �š er odvede doma, a �ženu prive�že konjma za repove i naredi svojijem slugama te je tako odvuku do onoga mjesta e su mu �š eri ruke osjekli i on e je konji raskinu, te pasju du�šu ispusti.

34 Ma eha i pastorka.

Bila jedna devojka koja je imala ma iju, pa ma ija na nju mrzila da je o ima ne vidi za to �što je ona bila lep�ša od ma ijine k eri koju je dovela. Pored ma ije omrzne na nju i njezin otac i stane je psovati i biti samo da bi �ženi ugodio. Jedan put rekne njemu �žena: "Hajde, ove e, da mi ovu tvoju devojku po�šljemo u svet neka sebi sre u tra�ži." A on joj

odgovori: "A kuda je znamo, �ženo, poslati? kud je devojka sama pristala?" Ona mu re e: "Ti, ove e, ako ne e�š to u initi, ja ne u s tobom �živeti, nego ti nju sutra odmah vodi od ku e, pa je zavedi gde u �šumu, odakle sama ne e znati ku i do i, a ti se ukradi od nje pa be�ži ku i." On siromah pristane na to i rekne joj. "Barem spremi joj �što na put, da ne umre prvi dan u �šumi od gladi." Ma ija joj umesi poga u, pa sutradan kako svane, zavede je otac daleko u �šumu, pa se ukrade od nje i vrati se ku i. Ona sirota ostav�ši sama tumarala je itav dan po �šumi, ali iz nje nikako nije mogla izi i. U tome prispe i mrak i ona se popne na jedno drvo da preno i, da je na zemlji ne bi izelo kako zverinje. I celu no su kurjaci po zemlji ispod nje urlikali da je sirota od straha jedva �živa ostala. Kad ujutru svane, ona si e s drveta i po e opet po �šumi ne bi li kako iz nje izi�šla, ali �šuma sve gu�š a a kraja nikako. Kad se priku i opet ve e, i ona stane tra�žiti zgodno drvo za no i�šte, dok u jedan put opazi gde se ne�što kroz pomr inu u �šumi belasa. Ona pomisli ne e li to sre om biti kakva ku a, pa po e onamo. I zaista na e ku u lepu i veliku; vrata su bila otvorena, ona u e unutra, kad tamo, sobe ne mo�že lep�še biti, i na astalu u jednoj sobi sve a gori. Ona pomisli da je to ku a kakvih pustaija, ali se nije stra�šila misle i u sebi: "Pustaija se boje samo bogati, ljudi, a ja ih se nemam za �što bojati; kaza u im da u ih sva�šta slu�šati i raditi za onu koru hleba �što e mi dati." Pa izvadiv�ši svoju poga u iz torbe prekrsti se i stane jesti. Tek po ne jesti, al eto ti jednoga petla, koji stane skakati za poga om, a ona mu stane po malo mrviti. Ne postaja malo do e i jedna mala va�š ica, stane se oko nje umiljavati, a ona joj odlomi par ence poga e pa je uzme na krilo, po ne je milovati, i hraniti iz ruke. Za tim do e i ma ka, ona i ma ki odlomi poga e pa joj da. Na jedan put uje veliki bat i mumlanje, sva protrne kad vidi lava gde u sobu u e, ali lav odmah stade mahati repom, i oko nje se umiljavati; ona se malo oslobodi, pa pru�ži i njemu poga e, i lav uzme, pa joj stane ruku lizati i ona se sa svim oslobodi pa po ne lava milovati i hraniti poga om, dok u jedan put uje zveku od oru�žja, i htede od straha pasti, dok eto ti u sobu u e nekako stvorenje u medve oj ko�ži; petao, va�ška, ma ka i lav otr e odmah predanj, i stanu se oko njega umiljavati i ci ati od radosti. Ona sirota ni pomislila nije da je to ovek, nego je mislila da je Bog zna kaka zverka i ekala je samo kad e je spopasti i rastrgnuti. Al to stra�šno stvorenje skide sa lica medve u ko�žu, i zbaci medve inu sa sebe, i sinu sva soba od njegovih zlatnih haljina. Devojka iza velikoga straha isto se obeznani kad vidi u gosposkim haljinama prekrasnoga mladi a. Ali on pristupi k njojzi, i re e joj: "Ne boj se, draga du�šo, ni�šta; ja nisam nikakav r av ovek, ja sam carski sin, pa kad ho u da lovim, do em ovamo, a ovu medve inu nosim da me ko ne bi poznao, niti i ko zna da sam ja ovek, do ti sad, nego ko me god vidi, misli da sam kaka avet i be�ži od mene; i u ovu ku u ne sme niko da u e, ni blizu nje pro e, jer vide i znadu da ja ovde stojim, a ti jedna nisi se pla�šila ovamo do i, valjada si znala da ja avet nisam?" Ona mu stane pripovedati da ona o njemu i njegovoj ku i ni�šta nije znala, ve da je ma ija oterala, i sve redom iska�že kako je bilo. Kad on sve uje, ra�žali mu se zdravo, pa joj re e: "Ma ija je na tebe mrzila, a Bog te miluje; ja ho u da te uzmem; ho e�š li po i

za mene?" "Ho u" rekne ona. Sutradan on je odvede svome ocu u dvor, i tamo se ven aju. Posle nekoga vremena izmoli se ona da ide da vidi svoga oca, mu�ž je pusti, i ona se obu e sva u zlato, pa do e k ocu. Otac joj nije bio kod ku e, ve ma ija koja kad je vidi, upla�ši se da nije pastorka do�šla da joj se osveti, i potr i pred nju govore i: "Vidi�š, ja sam te na tu sre u uputila." Pastorka je zagrli i poljubi se s njome i s njenom k erju. Zdravo joj �žao bude �što oca nije na�šla kod ku e, ali polaze i dade i ma iji dosta novaca. Ma ija za njom prete i pesnicom rekne: " ekaj nesre o! ne e�š ti sama tako i i, odmah sutra i moja e k i." Kad u ve e do e joj mu�ž, a ona po ne mu govoriti: "Zna�š �šta je, ove e! ja velim neka ide i ova moja devojka u svet da tra�ži sre u, vidi�š, onu smo poslali,

pa se ne vra a, mo�že biti da do sad zlato na njoj trepti." ovek uzdahne pa pristane i na to. Sutradan ona spremi svojoj k eri kola a i pe enja pa je opravi sa ocem u �šumu. Otac je zavede kao i onu prvu, pa ode ku i. Ona kad vidi da oca nema, po ne tra�žiti put ku i, pa nai e na onu ku u u �šumi odmah; u e unutra, kad vidi da nigde nikog nema u celoj ku i, zaklju a vrata, govore i: "Sam Bog da do e ne u mu otvoriti." Izvadi iz torbe pe enje i kola e pa metne na astal i po ne ve erati, al eto ti petla, va�ške i ma ke, stanu se oko nje umiljavati da bi im �što dala, a ona kao besna: "Do avola! nemam ni ja koliko mi treba, a da dam vama." Pa ih po ne tu i, a va�ška stane dre ati, a kad lav dreku uje doleti, pa �š epa devojku, i svu rastrgne. Sutradan do e carski sin sa �ženom u lov, ona odmah pozna svoju sestru po haljini, pokupi svu par ad od nje te odnese ma iji, i na e svoga oca kod ku e, on se vrlo obraduje kad vidi svoju k er za carskim sinom udatu. A kad uje �šta je sa �ženinom k erju bilo, �žao mu bude, "ali joj je" re e "mati to zaslu�žila kod Boga, jer je na tebe badava mrzila. A eno je" veli "na bunaru, idem da joj ka�žem." Kad �žena uje �šta je od njene k eri, ona po ne oveku govoriti: "Ja ove e ne mogu tvoje k eri o ima gledati, ve hajde da mi njih oboje ubijemo, ako ne e�š, ja u sad sko iti u bunar." "Pa sko i!" odgovori ovek "ja svoga deteta ubiti ne mogu." "Dobro kad ne e�š, i ja je gledati ne mogu." Pa sko i u bunar.

35 Opet ma eha i pastorka.

Bio ovek udov i imao jedno mu�ško i jedno �žensko dete, pa se o�ženi na novo i druga mu �žena dovede pastorku. Ova �žena sve je volela svome detetu, a na ono dvoje pastor adi mrzila i svakojako ih mu ila. Najposle re e mu�žu: " uje�š, ove e; ja ove troje dece vi�še ne mogu gledati, nego ih vodi iz ku e, ili ne emo ni nas dvoje zajedno hleba jesti."

ovek je stane bla�žiti: "Ta nemoj �ženo, za Boga! kuda znam s njima?" "Makar kuda," odgovori �žena, "odvedi ih u planinu, pa ih ostavi u planini, �što im drago." Najposle navrati mu�ža te joj re e da e sutra odvesti decu u planinu i onamo ih ostaviti. A to sve slu�šala njegova k i, pa pla u i ka�že bratu svome, koji je bio mla i od nje: "moj brate! na�š otac ho e sutra da nas odvede u planinu, pa da nas onamo ostavi. Nego zna�š �šta emo raditi? Da napunimo d�žepove pepela, pa putem za sobom pomalo da prosipamo, kad u mene nestane, onda ti, pa emo posle iz planine po pepelu mo i do i ku i. Kad bude ujutru oni se sirote ukradu, te napune d�žepove pepela, i kad ih otac zovne da idu s njim, oni po u. Idu i tako zadugo deca su prosipala za sobom pomalo pepela. Kad ih otac dovede usred �šume, re e im: "Sedite ovde malo, sad e tata do i." Deca sednu, i on se

tako ukrade od njih i otide ku i, a deca ekaju i onde oca ogladne, i kad bude pred no , ona se po pepelu vrate natrag ku i; ali kad do u tamo, ne smednu odmah u i unutra, nego se pod strehom sakriju kraj pend�žera da uju �šta se u ku i radi i govori. U to vreme ovek i �žena bili su za ve erom, pa po�što ve eraju, rekne �žena: "Da je ovde sad ono na�še dvoje dece, dali bismo im ovo malo korica, te bi i oni mogli ve erati." A deca onda kroz pend�žer: "Evo nas majko!" pa utr e unutra. Kad ih zapitaju kako su do�šli, mu�škarac ka�že upravo da su do�šli po pepelu. Kad deca po tom ve eraju i legnu spavati, �žena opet navali na oveka da ih sutradan odmah vodi opet, a ona e pepeo sakriti. Deca to uju opet, pa kad ujutru rano ustanu, ne na�šav�ši pepela nakupe mekinja u d�žepove, pa kad ih otac opet povede u planinu, oni stanu pomalo prosipati mekinje. Kad ih otac odvede daleko u �šumu, on im nalo�ži vatru, pa uzev�ši tikvu po e kao na vodu rekav�ši deci da sede kod vatre, a on e sad do i, i tako se od njih ukrade i otide ku i, a deca ostanu sama u planini. Deca su dugo sedila kod vatre i ekala oca, a kad vide da njega nema, a no se priku i, ona po u po mekinjama ku i, kad tamo, a to nekake zverke nai�šle te mekinje sve pojele. Deca kad to vide, briznu plakati pa se vrate k vatri. U tom udare onuda nekaki ivuti, pa kad opaze vatru, do u k deci pa ih zapitaju �šta rade ovde, i imaju li jo�š koga onde, a po�što im deca pripovede sve �šta je i kako je, reku im ivuti da idu s njima i da e im u njih dobro biti. Deca pristanu na to i po u s ivutima, i ivuti ih odvedu svojoj ku i. Oni kod ku e nisu nikoga imali do samo jednu mater, pa kad do u ku i, mu�ško dete zatvore da se goji a devojku ostave da im mater slu�ša. Kad se dete dobro uhrani i ugoji, ivuti polaze i na posao nekakav zapovede materi da ga ispe e pa kad do u dove e s posla da ga pojedu. Devoj ica je za ono vreme �što je kod ivuta provela, bila uved�žbala ne�što ivutski, te je razumela �što su ivuti materi kazali za njenoga brata, pa otide i ka�že bratu: "Brate, danas

ivuti odo�še nekuda i zapovedi�še materi da te ispe e; nego mi da gledamo da babu turimo u pe ." Kad bude posle podne, u�žari baba pe i izvede dete da ga u nju turi, pa mu re e da sedne na lopatu. Onda devoj ica re e babi: "Majko! on je jo�š mlad i nejak, pa ne zna kako to treba, nego sedi ti najpre da on vidi." Baba to u ini i sedne, a oni za lopatu te s njom u pe i baba se ispe e. Onda deca be�ži iz ku e, i be�že i do u na jednu vodu i na njoj na u most, te br�že pre u na onu stranu i do u u �šumu. Kad ivuti u ve e do u gladni ku i, viknu mater da im donese jesti, ali u ku i nigde nikoga, nego osete miris od pe enja, kad izvuku pe enje iz pe i, poznadu svoju mater pa br�že bolje za decom u poteru. Kad do u na onu vodu, a to udarila plaha ki�ša i most odnela, i oni ne mogav�ši pre i preko vode, vrate se natrag. Deca tumaraju i kojekuda po planini najposle do u na jedan izvor, i kod onoga izvora na u jednu �ženu, i nazovu joj pomozi Bog! pa se napiju vode i sednu da se odmore. Onda re e �žena devoj ici: " erko! da ti legnem glavom na krilo da me malo poi�šte�š." A ona joj odgovori: "Drage volje, majko." I tako �žena legne devojci glavom na krilo, pa je onda zapita od kuda su njih dvoje. Devoj e joj pla u i pripovedi sve �šta je i kako je, pa joj najposle re e: "Majko! kako ti miri�še glava!" Onda �žena ustane s njezina krila, pogledi �žalosnu i pla nu devoj icu, pa joj re e: "Kudgod hodila, sretna bila, kad plakala, biser ti i�šao iz o iju mesto suza, i kad govorila, ru�ža ti zlatna iz usta izlazila!" Posle toga �žena poka�že deci kuda e iza i na put, i deca otidu a �žena ostane kod izvora. Deca izi�šav�ši na put otidu ku i. Devoj ica kako opazi ma iju i oca, brizne plakati, a ma ija kako vidi da joj mesto suza biser iz o iju ide, ra�širi ruke, pa je stane grliti i ljubiti: "Blago meni kad si mi do�šla! A gde si mi tako bila?" Devoj ica kad stane pripovedati, a iz usta sve zlatna ru�ža. Onda se ma ija jo�š ve ma za udi, pa je zapita: "Gde si taku blagodet na sebe dobila?" Devoj ica joj ka�že kako su u planini tu i tu na�šli �ženu

na izvoru pa je �žena blagoslovila. Onda ma ija zapita: "A jeli ta �žena jo�š tamo? da i ja svoju er k njoj po�šljem da dobije tu blagodet." Devoj ica joj odgovori da je iza njih onde ostala. I tako ma ija stane govoriti svojoj k eri da ide onamo, a ona se zatezala i suprotila, ele najposle mati je kojekako namoli i ona otide i na e onu �ženu na izvoru. Kad do e na izvor, mesto da joj nazove pomozi Bog, ne re e joj ni�šta, nego u sebi promrmlja "Eto one �ženturine, ubio je Bog!" Pa se napije vode i sedne kod izvora kao �što su joj kazali. �Žena odmah pristupi k njoj pa joj re e: "Da ti legnem glavom na krilo da me malo poi�šte�š." A ona joj odgovori: "Ho u da, Bog zna kakva ti je glavurina", i stane plakati: "Ne bih ja ni do�šla ovamo, da me nije moja matere�šina oterala." Onda je �žena pogledi, pa joj re e: "Tamo njoj krvave suze iz o iju letele kad plakala, a kad govorila, tamo ona prskala i balila te te ne mogli ljudi slu�šati." Posle toga devojka se vrati ku i maji svojoj, a maja je jedva do eka i ra�širi ruke pred nju, a kad ona progovori, stane prskati i baliti, da se mati upropasti �šta joj je. Devojka onda okrene plakati: "Ti si mi kriva," a suze krvave polete joj niz obraze. �– Za onu se sirotu devojku posle pro uje do cara, te car po�šlje po nju i uzme je za svoga sina, a ona uzme i svoga brata k sebi, te su tako sretno �živeli. A ona druga devojka sa svojom materom i o uhom ostane onako.

36 Kako su radile onako su i pro�šle.

Bila jedna devojka pa imala ma iju, i ma ija imala k er �što je dovela, pa mrzila na pastorku, tukla je i grdila od kud je god i�šla, patila je gla u i golotinjom da bi je samo kakogod sa sveta nestalo; al �što je ona nju gore dr�žala, to je ona sve zdravija i lep�ša bivala. Kad ma ija vidi da joj ovako dosaditi ne mo�že, otera je od ku e kad joj je otac nekud na put bio oti�šao. Ona i�šla ne znaju i ni sama kuda, najposle zai e u �šumi, pa tumarala tamo amo tra�že i kud e da iza e, dok smotri na daleko vatru gde se svetli pa onda hajd k onoj strani od kud je vatra svetlila. Kad tamo a to mala kolebica, nepo i�š ena i u njoj vatra ra�štrkana i ve se zgorela. Ona lepo uzme metlu pa po isti kolebu, vatru skloni, i jo�š drva donese te bolju nalo�ži pa sedne da eka ko e do i. Kad u ve e, Bo�že! duva vetrina, kr�še se drva misli�š sve e iz korena izvaliti. Ona se sakrije za kolebu drk u i od strahote, al eto ti ala ide, kako do e u kolebu, stade mirisati la re e: "Ovde ima rajska du�ša; iza i, rajska du�šo! ne u ti ni�šta." Devojka iza e, onda joj ala ka�že: "Jesi li ti moju kolebu po istila i moju vatru nalo�žila?" A ona odgovori: "Jesam." "Dobro," ka�že ala, "sad me malo poi�šti." Devojka sedne, ala joj metne glavu na krilo i po ne da je poi�šte, kad tamo, ali glava puna crvi, pa smrdi kao buba. "Smrdi li moja glava? devojko!" zapita je ala; a ona odgovori: "Ne smrdi, majko! ve miri�še kao smilj." Sutradan rano polaze i ala devojci zapovedi da nahrani njenu �živinu i da skuva ve eru. Devojka stane mamiti �živinu, kad al Bo�že! skupi�še se eje, sovuljage, vrane, kurjaci, lisice, jazavci, tvorovi, �što je god u Boga �životinje, sve se skupi na hranu; devojka ih lepo nahrani, i sve se razi e. Kad u ve e opet do e ala, zapita je jeli nahranila njenu �živinu. "Jesam" ka�že. Po�što je tako stajala neko vreme kod ale, rekne joj ala: "Ako ho e�š, idi ku i; za to �što si me lepo slu�žila uzmi od onih sanduka koji ho e�š, pa ponesi ku i." Devojka uzme najlak�ši sanduk, a ala je zapita za �što uzima najlak�ši. "Znam" veli "da u njemu najmanje ima; a ja za ovo nekoliko dana nisam vi�še ni zaslu�žila." I tako otide, kad do e ku i sa sandukom i

otvori ga, a to u njemu sve sami dukati! Kad ma ija to vidi ona odmah otera i svoju k er da donese sanduk dukata. Njena k i nai e na onu istu kolebu; al niti je htela vatre staknuti, ni spremiti. Kad u ve e do e ala onako isto s vetrom, zapita je: "Rajska du�šo! �što nisi moju vatru stakla i moju kolebu po istila?" A ona joj odgovori: "Nisam ni kod svoje ku e istila." "Dobro, dobro," ka�že ala, "a ti me malo poi�šti." Tek devojka zaviri u glavu, stane pljuvati: "Pi! udna smrada! ja te bogme ne mogu poiskati." "Dobro, dobro!" opet ka�že ala. �– Sutradan ala opet ode a njoj zapovedi da �živinu nahrani, kad devojka vidi kakva je �živina, uzme batinu, pa kom nogu, kom glavu, kom krilo odbije, i tako sve rastera. Kad u ve e do e ala, zapita je jeli �živina nahranjena. �– "Jeste da! kakva ti je ono avolska �živina? Kakva je onako sam je i nahranila, batinom." "Dobro, dobro," ka�že joj

ala. Kad bude ujutru, ka�že joj da ide ku i: "Dosta si me" veli "slu�žila; eto uzmi koji ho e�š od tih sanduka pa nosi ku i." Devojka izbira najte�ži, pa odnese. Kad ga donese ku i, br�že i ona i ma ija otvore ga da vide silno blago u onako te�škom sanduku. Kad se nadvire nad sanduk, a dve guje isko e iz njega pa jedna mater a jedna k er za o i, te im ispiju o i. Kako su pravo radile onako su i pro�šle.

37 Zla �žena.

Putovao nekud oek sa �ženom, pa udare preko livade skoro poko�šene, onda oek re e: "Ala �ženo! lijepo ti je ova livada poko�šena!" A �žena: "Zar ti je napalo na o i, te ne vidi�š da to nije ko�šeno, nego stri�ženo!" A oek opet: ,Bog s tobom, �ženo! Kako e se livada stri i? to je ko�šeno, eto vidi�š otkosa." �– I tako oek dokazuju i da je ko�šeno, a �žena da je stri�ženo, svade se, i oek udari �ženu, pa joj stane vikati da u uti; a �žena pristane pored puta uz oeka, pa mu unese dva prsta pod o i, i njima strigu i kao no�žicama, stane vikati: "Stri�ženo! stri�ženo! stri�ženo!" Idu i ona tako pored puta, a ne gledaju i preda se nego oeku u o i i u svoje strickanje, nagazi na nekakvu jamu, koja je od ozgo bila pokrivena

otkosima, i u nju upadne. Kad vidi oek e se ona strovali i zamkne u jamu, a on re e: "A! tako tebi valja!" Pa otide svojim putem i ne nadviruju i se nad jamu. Poslije nekoliko dana ra�žali se oeku pa stane u sebi govoriti: "Hajde da je izvadim, ako jo�š bude �živa! Kaka je taka je; a mo�že biti da e se u napredak �što i popraviti;" pa uzme u�že i otide nad jamu, pa pusti u�že u jamu i stane vikati da se uhvati za u�že, da je izvu e na polje. Kad ve opazi da je u�že zateglo, a on onda povuci! Kad ve u�že prikupi blizu kraja, ali ima �šta vi eti: mjesto �žene, uhvatio se za njega avo, s jedne strane bijel kao ovca, a s druge crn kao �što i jest. oek se upla�ši, pa po e da upusti u�že, a avo povi e: "Dr�ži, da si mi po Bogu brat! izvuci me na polje, pa me ubij ako mi ne e�š �života pokloniti; samo me izbavi odavde." oek primi za Boga, i izvu e avola na polje. avo odmah zapita oeka kakva ga je tu sre a donijela da ga izbavi, i �šta je tra�žio u toj jami; a kad mu oek ka�že da mu je tu prije nekolika dana upala �žena, i da je do�šao sad da je izvadi, onda avo povi e: "�Šta pobratime, ako Boga zna�š! Pa to tvoja �žena! i ti mogao s njom �življeti! I opet do�šao da je izvadi�š! Ta ja sam u tu jamu upao prije toliko vremena, pa mi je iz najprije istina bilo te�ško, a poslije sam se bio kojekako navikao; ali kako ta prokleta �žena do e k meni, malo za ova nekolika dava ne crkoh od njezina zla: sa erala me bila u kraj, pa vidi�š kako mi je ova strana �što je bila od nje, osije ela, sve od njezina zla! �– Pro i je se, ako Boga zna�š!

Ostavi je tu e je; a evo ja u tebe u initi estita, �što si me od nje izbavio" pa i�š upa iz zemlje jednu travku, i pru�ži je oeku: "na ti ovu travu, te je ostavi; a ja idem, pa u u i u k er toga i toga cara; iz svega e carstva do i ljekari i popovi i kalu eri da je lije e i da mene eraju, ali ja ne u izi i dokle go ti ne do e�š; a ti se na ini ljekar, pa i ti do i da je lije i�š i samo je okadi ovom travom, a ja u odmah izi i, po tom e tebi car dati svoju k er, i uze e te da caruje�š s njime." oek uzme travu, te ostavi u torbu, pa se oprosti s pobratimom i rastanu se. Poslije nekoliko dana pukne glas da je bolesna careva k i: u�šao avo u nju. Skupe se iz cijeloga carstva ljekari i popovi i kalu eri, ali zaludu, ne mo�že

niko ni�šta da u ini. Onda oek uzme torbu s travom, te objesi o vratu, i uzme �štap u �šake, pa zapali pje�šice u carsku stolicu, i upravo u careve dvore. Kad se priku i sobama e boluje careva k i, vidi e lete ljekari i ljekarice; popovi, kalu eri i vladike ate molitve, svje�štavaju masla, dr�že denija, i zovu avola da izi e, a avo jednako vi e iz evojke i ruga im se, po e i on tamo sa svojom torbom, ali ga ne pu�štaju unutra; onda on otide u ku u upravo carici, pa joj ka�že da je i on ljekar, i da ima travu kojom je on do sad i�š erao nekoliko avola. Carica, kao svaka mati, sko i br�že bolje i odvede ga evojci u sobu. Kako ga avo opazi, on mu progovori: "Tu si pobratime?" �– "Tu sam." �– "E dobro! a ti ini svoje, pa u ja izi i; ali ti vi�še da ne ide�š za mnom e se ja oglasim, jer ne e dobro

biti" (ovo su oni tako govorili da niko drugi nije mogao uti ni razumjeti osim njih dvojice). oek izvadi svoju travu iz torbe, te okadi evojku, a avo izi e, i evojka ostane zdrava kao od majke ro ena. Svi ostali ljekari kao posramljeni razi u se kud koji, a ovoga zagrle car i carica kao svoga sina, pa ga uvedu u riznicu, te ga preobuku i dadu za njega svoju jedinu k er, i pokloni mu car pola carstva svoga. Poslije nekoga vremena otide onaj isti avo te u e u k er drugoga ve ega cara, koji je bio kom�šija s ovijem. Udare svud po carstvu tra�žiti joj lijeka, a kad ne na u, onda razberu kako je i ovoga cara k i bila tako bolesna, pa je izlije io nekakav ljekar, koji je sad njegov zet. Tada onaj car napi�še knjigu tvome kom�šiji, i moli ga da mu po�šlje onoga ljekara �što mu je k er izlije io, da izlije i i njegovu k er od onake bolesti, pa e mu dati �štogo i�šte. Kad to car ka�že svome zetu, a zet se opomene �što mu je najposlije kazao pobratim na rastanku, pa ne smije da ide, nego se stane odgovarati da je on ve pobacio lije enje, i da vi�še ne zna lije iti. Kad to odgovore onome caru, a on po�šlje drugu knjigu, i ka�že da e dignuti vojsku i zametnuti krajinu ako mu car ne po�šlje svoga ljekara. Kad ovom caru do e takovi glas, on ka�že svom zetu da druk ije biti ne mo�že, nego da treba i i. Kad se carev zet vidi na nevolji, spremi se i otide. Kad do e carevoj k eri, a avo se za udi, pa povi e: "A! pobratime, �šta e�š ti ov e? Nijesam li ja tebi kazao, da ti vi�še ne ide�š za mnom?" �– "E! moj pobratime!" progovori carev zet, "ne idem ja da tebe eram iz careve k eri, ve te tra�žim da te pitam �šta emo sad? izi�šla moja �žena iz jame, pa �što tra�ži mene, kojekako; ali tebe! �što mi je nijesi dao izvaditi iz jame." �– "�Šta naopako! izi�šla tvoja �žena!" povi e avo, pa sko i iz careve k eri, i ute e ak u sinje more, i vi�še se nikad ne vrati me u ljude

38 Divljan

Pop i ak hodili kroz jednu veliku planinu, pa ih on e uhvati no . Vide i oni da ve ne mogu taj dan prispjeti kuda su bili naumili, stanu gledati tamo amo kroz planinu e bi

preno ili, i ugledaju oganj daleko u jednoj pe ini. Primaknu se oni blizu i nazovu: "Dobar ve e, ima li to tamo?" Kad li �šta vide? ni ljudi ni nikoga drugog, do jednog divljeg oeka s jednijem okom navrh glave. Zapitaju ga: "Ho e�š li nas pustiti u ku u?" On im odgovori da ho e. Ali na vrata od pe ine bija�še privaljena velika plo a, koju sto ljudi ne bi moglo poma i. Divljan ustane, digne plo u, pusti ih unutra, pa opet plo u na vrata privali; potakne im veliki oganj i sjednu grijati se. Po�što se malo razgriju, po ne ih divljan pipati iza vrata, da vidi koji je pretlji da ga zakolje i ispe e, i napiplje popa pretljega, spopane ga i ubije, navrti na ra�žanj i metne kraj ognja da se pe e. Kad ak to vidi, dosjeti se i svome jadu, ali ute i iz pe ine nije mogao nikako. Po�što se pop ispe e, zove divljan aka da s njim jede, a ak jadni ne �š ene, ve mu odgovori da nije gladan. "A ho e�š" re e divljan "i na sramotu, ako ne e�š pa lijepo." ak �šta e? ve sjedne s njim, divljan prokleti jede, a ak me e u usta pa opet baca u kraj. "Je i" stane vikati divljan, "jer u i tebe sjutra ovako." Po�što se divljan najede, legne kraj ognja, a ak po ne eljati jedan mali �šiljak. Upita ga divljan: "�Šta elja�š ta �šiljak?" ak mu odgovori da se kod ovaca sjede i besposlen nau io vazda tako eljati. pa da ga je i sad ta volja dopala. Divljan zatvori oko i zaspi, a ak jadni vide i da se i njemu sjutra no�ži pod grlo spravlja, domisli se te oni �šiljak zavrti divljanu u oko i oslijepi ga. Divljan slijep sko i kao mahnit i aku re e: "Neka, da je Bogu hvala! izvadi ti mene ovo jedno oko, kad ne umjeh ja tebe obadva, ali mi ute i ne e�š." Kad ujutru svane, napiplje divljan vrata od pe ine i vide i da su zatvorena po ne po pe ini brbati tamo amo da aka uhvati, ali ga ne mogne na i nikako, jer je imao u pe ini mnogo stoke, te se ak domisli i oguli jednog ovna, pa se obu e u onu ko�žu i izmije�ša me u ovce. Divljan ve vidi da mu od mnoge stoke ne mo�že ni�šta, pa po e na vrata od pe ine, otvori jedan kraj od vrata i po ne stoku vabiti da jedno po jedno izbaca. ak u onoj ko�ži ovnujskoj stane se primicati s ovcama ne bi li i njega izbacio, i tako malo po malo primi u i se do e do njega, divljan ga uhvati i izbaci me u ostalijem ovnovima. Kad se ak dohvati poljane, i vidi svu stoku pred sobom, vikne divljana: "Ne tra�ži me" re e, "ja sam ve na polju." Divljan kad vidi da mu je utekao, domisli se �što e, otvori vrata sa svijem, i pru�ži mu jedan �štap govore i: "Kad si mi ve utekao, na ti ovi �štap da era�š stoku, jer ti bez njega ne e nijedna krenuti." ak nesretni prevari se, i po e da uzme �štap; ali kako ga se prihvati, prijenu mu jedan prst pri njemu; vi ev�ši da je poginuo stane skakati oko divljana tamo amo da ga ne dohvati, u to padne mu na um britvica koju je pri sebi imao, izvadi je i osije e oni prst �što mu pri �štapu prijenuo bio i ute e. Onda se po ne divljanu rugati i smijati eraju i pred sobom stoku. Divljan onako slijep pristane za njim, te tako do u dojedne velike vode i ak vidi da e ga ve mo i u vodu utopiti, pa po ne zvi�ž eti okolo njega rugaju i mu se. Divljan primi u i se malo po malo da bi ga uhvatio primakne se uprav nad vodu, a ak mu onda pritr i iza le a i tisne ga u vodu te se divljan utopi. Onda ak s mirom i s Bogom o era stoku i do e zdravo ku i, ali bez popa.

39 U cara Trojana kozje u�ši.

Bio jedan car koji se zvao Trojan. U toga cara bile su u�ši kozje, pa je redom zvao berbere da ga briju; ali kako je koji i�šao nije se natrag vra ao, jer kako bi ga koji obrijao, car

Trojan bi ga zapitao �šta je video na njemu, a berberin bi odgovorio da je video kozje u�ši; onda bi ga car Trojan odmah posekao. Tako do e red na jednog berberina, ali se ovaj u ini bolestan pa po�šlje svoga momka. Kad ovaj izi e pred cara, zapita ga car, �što nije majstor do�šao, a on odgovori daje bolestan. Onda car Trojan sedne te ga momak obrije. Momak briju i cara opazi da su u njega kozje u�ši, ali kad ga Trojan zapita �šta je u njega video, on odgovori da nije video ni�šta. Onda mu car da dvanaest dukata i re e mu da od sad uvek dolazi on da ga brije. Kad momak otide ku i, zapita ga majstor kako je u cara, a on mu odgovori da je dobro i da mu je car kazao da ga svagda on brije i poka�že mu dvanaest dukata �što je od cara dobio, ali mu ne ka�že da je u cara video kozje u�ši. Od to doba ovaj je momak jednako i�šao i Trojana brijao, i za svako brijanje dobijao po dvanaest dukata, i nije nikome kazivao da car ima kozje u�ši. Ali ga najposle stane mu iti i gristi gde ne sme nikome da ka�že, te se po ne gubiti i venuti. Majstor to opazi pa ga stane pitati �šta mu je, a on mu na mnogo zapitkivanje najposle odgovori da ima ne�što na srcu, ali ne sme nikome kazati, "a da mi je" veli "da kome god ka�žem, odmah bi mi odlahnulo." Onda mu majstor re e: "Ka�ži meni, ja ne u nikome kazati; ako li se boji�š meni kazati, a ti idi duhovniku, pa ka�ži njemu; ako li ne e�š ni njemu, a ti izi i u polje iza grada, pa iskopaj jamu te zavuci glavu u nju pa u tri puta zemlji ka�ži �šta zna�š, pa onda opet jamu zatrpaj." Momak izbere ovo tre e: otide iza grada u polje, pa iskopa jamu, te u nju zavu e glavu i u tri puta rekne: "U cara Trojana kozje u�ši." Pa onda zagrne zemlju, i tako se smiri i otide ku i. Kad posle toga pro e neko vreme, ali iz one jame nikla zova, i tri pruta narasla lepa i prava kao sve a. oban ad kad na u zovu, odseku jedan prut i od njega na ine sviralu, ali kad po nu svitati, svirala izdaje glas: "U cara Trojana kozje u�ši." To se odmah razglasi po svemu gradu, a najposle i car Trojan sam sobom uje kako deca sviraju: "U cara Trojana kozje u�ši." uv�ši to car Trojan odmah dozove onoga berberskoga momka, pa ga zapita: "More �šta si ti oglasio narodu za mene?" A on se siromah stane pravdati da nije nikome ni�šta kazao, ali da je video �šta on ima. Onda car istrgne sablju da ga pose e, a on se prepadne pa sve po redu iska�že, kako se zemlji ispovedao, pa kako je sad na onome mestu "narasla zova, od koje svaka svirala izdaje onaki glas. Onda car sedne s njim na kola i po e na ono mesto da vidi jeli istina, kad tamo, ali jo�š samo jedan prut na u. Car Trojan zapovedi da se na ini svirala od onoga pruta da vidi kako e svirati. Kad oni na ine sviralu i po nu svirati, a svirka izdaje glas: "U cara Trojana kozje u�ši." Onda se car Trojan uveri da se na zemlji ni�šta ne mo�že sakriti, pa onome berberinu oprosti �život, i posle dopusti da svaki mo�že dolaziti da ga brije.

40 Car Dukljan.

Bio je jedan car te se zvao car Dukljan. Jedan dan love i on po dubokijem alugama i gustijem grmenima ugleda jedno jezero te se �šumke primakne k njemu eda bi �što ulovio. Nadnesav�ši se malo nad jezero ugleda krilata konja i na njemu krilata oeka zlatnijeh kosa dugijeh do peta e iz jezera izlazi. Kad ih car vi e, potaja se i stade virke da gleda e e �šta li e ovi oek. Kad tek �što na suho izide, side s konja i dohvati nekaku sviralu

dugu prevjenu i �šarenu kao najve a zmija i po e u nju svirjeti da se od mila Boga ne

moga�še slu�šati, i na ovi glas po e se sve kamenje i drve e �šikati. Car se upla�ši pa zapne strijelu na ovoga oeka i ljuto ga obrani kroz obadva krila. oek padne s konja i vrisne od muke i �žalosti da se do neba moga�še uti, i zavi e: "Moli Boga, oe e, te si ti mene vi eo pri e nego ja tebe." Po�što car vi e e obrani oeka, pritr i k njemu s golom sabljom, a on fuk te u jezero onako ranjen; onda car uhvati onoga konja, uzja�še ga te s njim bje�ži doma. Ali teke �što ga bje�še uzjahao, izniko�še i kralju krila, a kralj se prepade te si e s njega i uhvativ�ši ga za fuzdu povede ga, i malo idu i nestade mu krila te tako doma do e. Do�šav�ši doma ka�že sve �što se zbilo, i konja uvedu u konju�šnicu me u ostale konje. Carev sin uju i za to jezero krene jedno jutro kridimice od oca, te po kazivanju o inu nabasa na jezero, ali ne do e �šumke nego sa zapetom strijelom, ali pri e nego do e do jezera upazi izvan jezera jednu �ženu sredovije nu e raspletenijeh kosa pla e i njega gleda, te on na onome mjestu pade u nesvijest kao mrtav. U koji as on tu zakovrnu, u ta as oni krilati konj po ne u carevoj konju�šnici vri�štati i krilima udarati da se od velike uke i treske i sav carev dvor zatrese. Car sko i da vidi �šta mu je, dok konj re e caru: "Ako �želi�š sina svoga �živa vidjeti, vr i me na mjesto oklen si me doveo." Car se prepane te onako na konja gola uzja�še, kad se konj polja dohvati, prele e kao munja do jezera. Kad tamo, vidi car sina mrtva prostrta i nad njim onu �ženu e pla e i e mu o i vadi jednom dlakom iz glave. Cara stade lelek za sinom a konja vriska za onom �ženom, dok zavika konj: "Sada mijenjajmo sina za sina, a otac da mu je prost." Onda ona �žena povrati o i carevu sinu i zadune ga, i kad o�življe, dade ga caru a on njojzi konja.

( Daklem se misli da je konj bio sin one �žene, a onaj ovjek �što ga je car ranio njegov otac.)

41 evojka, udovica i pu�štenica.

Bio oek neo�ženjen, pa ga jedni nudili evojkom, drugi udovicom, tre i pu�štenicom. Sad on nije znao koju e uzeti, jer su po sebi sve tri bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu da ga pita: ili je bolje uzeti evojku ili udovicu ili pu�štenicu; a starac mu ka�že: "Sinko! ja ti na to ne umijem ni�šta kazati, nego idi Premudrome (t. j. Solomunu), on e ti znati kazati �šta je bolje: pa do i poslije da mi ka�že�š �šta ti je rekao." Onda oek otide Solomunovu dvoru. Kad do e pred dvor, pitaju ga sluge �šta e, a on im ka�že da ide Premudrome. Onda ga uzme jedan sluga, te ga uvede u dvor, pa pru�ži ruku na jedno dijete, koje bje�še uzjahalo na �štap pa tr e po dvoru: "Eno ono je Premudri." oek se za udi, pa pomisli u sebi: "�Šta e ono dijete meni znati kazati! Ali ve kad sam do�šao dovde, hajde da vidim �šta e re i!" Pa se onda uputi k Solomunu; a kad do e k njemu, on stane lijepo sa svojim konjem, pa ga zapita �šta e, a oek mu ka�že sve redom �šta je i kako je. Onda mu Premudri odgovori: "Ako uzme�š evojku, ti zna�š; ako uzme�š udovicu, ona zna; ako li uzme�š pu�štenicu, uvaj se moga konja!" pa se onda okrene, i oeka malo predre krajem �štapa preko nogu, i stane opet trkati po dvoru. Onda oek pomisli u sebi: "Ba�š sam prava budala! ja mator oek, pa sam do�šao etetu da me svjetuje kako u se �ženiti;" pa se vrati natrag, i otide onom starcu da ga pita kome ga je poslao po svjet! Kad do e starcu, i vi u i na njega i srde i se ka�že mu sve kako je pro�šao s Premudrijem, onda

mu starac re e: "E moj sinko! nije to Premudri ni�šta uzalud rekao: ako uzme�š evojku, ti zna�š, to e re i: ona e dr�žati da ti sve zna�š bolje od nje, pa e te slu�šati kakogo ti ho e�š; ako uzme�š udovicu, ona zna, to e re i: ona je ve jednom bila �žena, pa sad misli sve da zna, za to ne e te �š eti slu�šati, nego e sve �š eti da ti zapovijeda; ako li uzme�š pu�štenicu, uvaj se moga konja (pa tebe �štapom preko nogu), to e re i: uvaj se da te ne o�že�že

onako kao �što je i prvog mu�ža o�žegla."

42 Jedna gobela u kao a druga iz kala.

�Žena Premudroga Solomuna zagleda se u nekaka drugoga cara, i namisli da ostavi prvoga mu�ža i da bje�ži ovome drugome; ali nikako nije mogla da se ukrade, jer je je Solomun vrlo uvao; za to se dogovori s ovijem drugijem carem te joj po�šalje ne�što te popije pa se u ini kao mrtva. Kad ona tako umre, Solomun joj osije e mali prst u ruke da vidi jeli zaista umrla, i kad vidi da �žena ne osje a ni�šta nego da je mrtva, onda je zakopa. A onaj car naredi svoje ljude, te je no u iskopaju i donesu njemu i on joj opet nekako povrati �život, i uzev�ši je za �ženu stane s njome �življeti. Kad Premudri Solomun dozna �šta je bilo od njegove �žene, on se digne da je tra�ži, i povede sa sobom podosta naoru�žanijeh ljudi, pa kad do e blizu stolice onoga cara �što mu je �ženu uzeo, ostavi ljude u �šumi kazav�ši im kad uju truba da zatrubi, onda da idu na njezin glas njemu u pomo nose i svaki pred sobom

po zelenu �šumnatu granu, a on otide sam u carev dvor. Kad tamo, a to �žena sa slugama sama u dvoru, a car oti�šao u lov. Kad �žena opazi svojega prvog mu�ža, ona se popla�ši, ali ga opet nekako prevari te ga u jednoj sobi zatvori. Kad car do e iz lova, �žena mu ka�že da je do�šao Premudri Solomun, i da je u toj i u toj sobi zatvoren: "nego" veli "idi sad odmah k njemu u sobu te ga posijeci; ali se nemoj �šaliti da i �što po ne�š s njim govoriti, jer ako ga pusti�š samo jednu rije da progovori, prevari e te." Car s golom sabljom u rukama otvori vrata, i po e k Premudrome Solomunu da mu osije e glavu. Solomun je mirno i bez straha sjedio na jastuku, pa kad vidi ovoga e ide k njemu sa sabljom, a on se nasmije. Kad car to vidi, nije se mogao uzdr�žati da ga ne zapita za �što se smije, a Solomun mu odgovori da se smije e car cara ho e da pogubi na �ženskom uzglavlju. Car ga onda upita: "A da kako?" A Solomun mu odgovori: "Ja sam ve u tvojim rukama; sve�ži me pa izvedi na polje iza grada te me pogubi na vidiku, pa prije nego me pogubi�š, zapovjedi da se tri puta zatrubi u trubu da uje svatko i ko ho e da mo�že do i da vidi, pa e po i i gora da gleda e car cara gubi." Car to poslu�ša osobito da vidi da li je istina da e i gora po i da gleda e car cara gubi. Pa onda sve�že Solomuna i metne ga na jedna prosta kola, pa ga sa svojim momcima i dvoranima povede na polje da pogubi. Kad su tako i�šli Solomun se kroz kola bio zagledao u prednje to kove, �što, se u jedan put nasmije. Car koji je pored njega jahao na konju zapita ga �što se smije, a on mu odgovori: "Smijem se gledaju i kako jedna gobela u kao a druga iz kala." Onda car okrenuv�ši glavu od njega rekne: "Hvala Bogu, ljudi govore Premudri Solomun, a on budala!" Kad u tom do u na mjesto e ho e da ga pogube, car zapovjedi te se jedan put zatrubi. Kako uju trubu vojnici Solomunovi, oni se krenu. Kad se drugi put zatrubi, oni se stanu primicati, ali se ljudi nijesu vi eli nego samo zelene grane pred njima kao gora. Car se tome vrlo za udi i uvjeri se da je istina �što mu je Solomun kazao, pa zapovjedi te se zatrubi i tre i put; u tom Solomunovi

vojnici stignu na ono mjesto te Solomuna otmu, a cara i sve njegove momke i dvorane pohvataju i pobiju.

43 Solomuna proklela mati.

Premudri Solomun jedno u razgovoru re e pred materom svojom da se svaka �žena mo�že prevariti. Mati ga za to vrlo iskara govore i mu da to nije istina. Poslije toga neg e Solomun materi svojoj nekako doka�že da je i ona kao i ostale �žene. Mati se njegova za to vrlo rasrdi pa ga prokune da ne umre dok ne vidi morske dubine i nebeske visine. Po�što Solomun ve ostari i ve mu se dosadi �življeti na ovome svijetu, stane se starati kako bi se oprostio materine kletve, da bi mogao umrijeti. Najprije sakuje gvozden kov eg, veliki kako mo�že on u njemu sjediti; na zaklopcu ovoga kov ega utvrdi jedan kraj od gvozdenijeh veriga koje su bile tako duga ke kao �što je od prilike mislio da je more duboko. Po tom u�šav�ši u kov eg zapovjedi �ženi da ga zaklopi pa da baci u more a ona da dr�ži drugi kraj od veriga, pa po�što kov eg padne na dno mora, onda da ga izvu e na brijeg. �Žena kov eg zatvori i zaklopi i baci u more; ali dokle je jo�š dr�žala kraj od veriga i nije mogla kov ega da izvu e, do e neko te je prevari da su Premudroga s njegovijem kov egom zajedno ve odavno ribe pro�ždrle i da ga ve nikad na suho izvu i ne mo�že, ve neka pusti kraj od veriga, pa neka ide ku i. Onda ona verige ispusti, te sve sa prevelikom te�žom svojom pritisnu Premudroga u kov egu na dnu mora. Poslije toga avoli na u svetoga Jovana �štaku i kapu i ode�ždu, pa se svade ne znaju i kako e to

podijeliti, i najposlije reku: "Hajdemo k Premudrome da nas on namiri." I tako doznav�ši e je Premudri, otidu k njemu na dno mora, i dozvav�ši ga ka�žu mu za �što su do�šli; a on

im iz kov ega odgovori: "Kako u vas ja iz kov ega namiriti, kad niti vidim vas ni onoga oko ega se sva ate? Nego me iznesite na brijeg pa u vas onda namiriti." avoli onda odmah uzmu kov eg s Premudrijem te iznesu na brijeg. Kad Premudri izi e iz kov ega i uzme u ruke od avola ono oko ega su se posva ali kao da vidi �šta je i �šta koje vrijedi, on prekrsti �štakom, a avoli se odmah razbjegnu kud koji, te njemu ostane sve. Tako je Premudri vi eo morske dubine, pa onda stane misliti kako e jo�š vi eti nebeske visine. Za to uhvati dva noja, pa im za nekoliko dana ne da ni�šta jesti dok dobro ogladne, pa im onda prive�že za noge veliku kotaricu u koju on u e i sjedne dr�že i rukama vi�še sebe i vi�še nojeva na duga kom ra�žnju pe eno jagnje. Nojevi �žele i da bi pecivo dohvatili, polete u visinu i tako su sve le eli dokle Premudri ne udari ra�žnjem u nebo, pa onda obrne ra�žanj na ni�že te ga nojevi snesu na zemlju. Tako je vi eo i nebeske visine i poslije je umrüo.

44 La�ž za opkladu.

Poslao otac dijete u vodenicu, pa mu kazao da ne melje nig e u vodenici e na e osa. Kad do e dijete u jednu vodenicu, a to u njoj sjedi oso: "Pomoz' Bog, oso!" �– "Bog ti

pomogao, sinko!" �– "Bih li ja mogao tu malo samljeti?" �– "Bi, za �što ne bi, evo e se moje sad izamljeti, pa onda melji koliko ti drago." �– Ali dijete pomisli �šta mu je otac rekao, pa izi e na polje i po e uz potok u drugu vodenicu. A oso br�že bolje uzme malo �žita, pa otr i drugijem putem prije eteta, te i u onoj vodenici malo zaspe. Kad dijete do e u drugu vodenicu i vidi da je i u njoj oso, a ono po e u tre u; a oso opet uzme malo �žita, pa otr i drugijem putem prije eteta i u tre u vodenicu, te zaspe; tako i u etvrtu. Kad se ve etetu dosadi onda pomisli u sebi: valja da je u svakoj vodenici oso;

pa sprti svoju torbu s le a i ostane da melje s osom. Kad se osino izamelje, i dijete zaspe svoje, onda oso re e: "Hajde, sinko, da umijesimo kola od tvoga bra�šna!" Dijete jednako dr�ži u pameti �što mu je otac kazao da ne melje u vodenici e na e osa, ali sad ve pomisli: �što je tu je; pa re e osu: "Hajde de." oso ustane, pa razgrne etinje bra�šno u mu njaku, a etetu re e da donosi vodu u pregr�štima. Dijete stane donositi vodu, i oso po ne pomalo zakuvavati; tako malo pomalo dok se sve izamelje, i oso sve bra�šno zakuva, pa onda umijesi jednu veliku poga u, pa razgrnu vatru te je zapre u da se pe e. Kad se poga a ispe e i izvade je iz vatre pa prislone uza zid, onda oso re e etetu: "Zna�š, sinko, �šta je? Ovu poga u ako podijelimo, nema ni meni ni tebi, ve hajde da la�žemo, pa koji koga nadla�že onaj neka nosi svu poga u." Dijete pomisli u sebi: ve se sad nema kuda, pa re e: "Hajde de! po ni ti." Onda oso po ne koje�šta lagati, ovamo onamo, a kad se ve izla�že i umori, onda mu dijete re e: "E moj oso! ako ti vi�še �što ne zna�š, to je sve ni�šta; stani da ja tebi ka�žem jednu pravu istinu. Kad ja bijah u mlado doba stari oek, onda mi imadijasmo mnogo ko�šnica, pa bih ih ja svako jutro brojio, i sve bih ele prebrojio, a ko�šnica ne mogu. Kad jedno jutro prebrojim ele, a to nema najboljega elca; onda ja br�že bolje osedlam pijevca, pa uzja�šem na njega, i po em tra�žiti elca. Kad

do eram trag do mora, a to on oti�šao preko mora, a ja za njim tragom. Kad prije em preko mora, a to oek uhvatio moga elca u ralicu, pa ore za proso. Ja povi em na njega: ""To je moj elac; od kud tebi moj elac?" "A oek odgovori:" "Brate! ako je tvoj, eto ti ga."" Pa mi da elca, i jo�š punu torbu prosa od izora. Onda ja uprtim torbu s prosom na le a, a sedlo s pijevca prebacim na elca, te elca uzja�šem, a pijevca povedem u povodu, da se odmara. Kad budem preko mora, onda mi nekako pukne jedna uprta na torbi, te se sve proso prospe u more. Kad prije em preko mora, u tom stigne i no , a ja onda sja�šem s elca, pa ga pustim da pase, a pijevca sve�žem kod sebe, pa mu metnem sijena, a ja

legnem: spavati. Kad ujutru ustanem, a to vuci do�šli te zaklali i izjeli moga elca: le�ži med! po dolu do lanka, a po brdu do koljena. Onda po nem misliti u �što u pokupiti med. U tom padne mi na um da imam jednu malu sjekiricu, pa je uzmem i za em u �šumu da ulovim kaku zvjerku da zgulim mje�šinu. Kad tamo, a to dvije srne ska u na jednoj nozi. Onda ja potegnem sjekiricom, te im prebijem onu nogu, pa ih uhvatim, te zgulim s njih tri mje�šine, i pokupim u njih sav med, pa pritovarim na pijevca i odnesem ku i. Kad do em ku i, a to mi se rodio otac, pa mene po�šlju Bogu po vodicu. Sad ja po nem misliti kako u se popeti na nebo, dok mi pade na um ono moje proso �što se prosulo u more. Kad tamo do em, a to ono palo na vla�žno mjesto pa uzraslo do neba; te ja uz njega hajde na nebo. Kad se gore popnem, a to moje proso uzrelo, pa ga Bog po�žnjeo i umijesio od njega hljeb, pa udrobio u vru e mlijeko, te jede. Nazovem mu ja: Pomoz' Bog! A on mi odgovori: Bog ti pomogao; i da mi vodicu. Kad se vratim natrag, a to mojom nesre om udarila ki�ša, pa do�šlo more i sve proso poplavilo i odnijelo! Sad se ja zabrinem kako u si i na zemlju! Dok mi padne na um da mi je duga ka kosa: kad stojim do zemlje, kad sjednem do u�šiju; pa uzmem no�ž, pa sve dlaku po dlaku odrezuj pa navezuj. Kad stigne

mrak, a ja onda zave�žem na dlaci jedan uzao, pa ostanem na njemu da preno im. Ali �šta u sad bez vatre! Kresivo sam imao, ali nema drva! U jedanput padne mi na um da imam

u zubunu jednu �šiva u iglu, pa je izvadim te iscijepam, pa napalim vatru i sit se ogrijem, pa legnem pored vatre spavati. Po�što zaspim a mojom nesre om sko i varnica te pregori dlaku, a ja strmoglav na zemlju te propadnem do pojasa. Obrnem se tamo amo ne bih li se kako izvadio, a kad vidim da se ne da, onda br�že otr im ku i te donesem motiku te se otkopam, pa odnesem vodicu. Kad do em ku i, a to �žeteoci �žanju po polju. Prigrijala vru ina, voljani Bo�že! da pogore �žeteoci. Onda ja viknem: Kamo �što ne dovedete ov e onu na�šu kobilu �što je dva dni duga a do podne �široka, a po le ima joj vrbe porasle; neka na ini hlad po njivi. Br�že bolje otr i moj otac, te dovede kobilu, i �žeteoci lijepo stanu �žeti po hladu. A ja uzmem �žban, pa odem na vodu. Kad tamo, a to se voda smrzla; onda ja skinem svoju glavu, te njom probijem led, i zahvatim vode. Kad donesem vodu �žeteocima, a oni povi u: ""kamo ti glava?"" Ja se ma�šim rukom, a to nema glave, zaboravio je na vodi. Onda se br�že bolje vratim natrag; kad tamo, a to lisica do�šla pa vadi mozak iz moje glave te jede; a ja polagano hajde hajde, te se privu em blizu, pa potegnem lisicu nogom u stra�žnjicu, a ona se upla�ši, pa od straha p.. e, i isp.. e tefter; kad ga ja otvorim, a to u njemu pi�še: meni poga a, a osi g.. . o." Onda dijete ustane, pa uzme poga u i otide ku i, a oso ostane gledaju i za njim.

45 Kralj i obanin.

Nekakav kralj imao jednu k er, koja je bila mnogo lijepa. Nje se ljepota bila razglasila po svijetu. Tu su ti i�šli kraljevi i carevi da je prose, ili od uda samo da je vide. Ali otac njezin nije je stio nikome drugome dati do onome koji bi se na�šao mudriji od njega da ga kako prevari. To za uje na daleko jedan bogati oek, pa kre e iz daleke zemlje, i pro�šav�ši mnoge zemlje i gradove nanese ga jedno ve e put pred ku u jednoga bogatog oeka. Kad zapita mo�že li no iti, doma in ga jedva do eka i odgovori mu da mo�že, za �što ne bi! Doma in radi gosta odmah zakolje brava, i kad ga iznesu za ve eru, ostave od njega glavu obanu, koji bje�še u planini kod stoke. Kad sjutradan svane, krene se putnik dalje svojijem putem da prosi u kralja evojku. Idu i kroz planinu na e obana od one ku e e je bio na konaku, i nazvav�ši mu Bo�žju pomo , re e: "Dobro pase�š! "A on mu odgovori: "Pasem da ih napasem." Putnik opet re e: "Ja sam sino u vas na konaku bio." A oban mu odgovori: "Neka si bio; put te nanio." Onda opet putnik: "Kad sam do�šao u va�š dom, za mene su brava zaklali." A oban: "Kad ljudi dolaze, za njih valja meso da se i kolje." Opet putnik: "Za tebe smo glavu ostavili." A oban: "Glava glavi i ide." Opet putnik: " eljad od ku e metnu�še je na policu, a do e ku ka pa izjede." A oban: "Za nju je i bila." Opet mu re e putnik: "Tvoj otac do e te ubi onu ku ku." A oban: "Ako su je ubili, to je i zaslu�žila." Opet putnik: "Po�što je ubi�še, baci�še je na buni�šte." A oban: "Ako su je na buni�šte bacili, on e je i �živa le�žala." Kad putnik uje e oban tako na svaku odgovara, vrlo se za udi i pomisli u sebi da bi on bio dobar za prosca one kraljeve �š eri, pa mu re e: "Tako ti vjere, primakni se bli�že da jo�š malo zborimo." A oban mu odgovori: ,Pri ekaj malo dok vratim ovce." Pa onda oban otr i te povrati ovce, pa se primakne onome oeku; a oek mu re e: "Evo sam krenuo k tome i tome kralju da prosim

u njega evojku, ali on evojke svoje ne da nikome drugome do onome koji bi se na�šao mudriji od njega da ga kako prevari. A ja vi u da si ti hitre pameti, i da umije�š dobro i mudro zboriti, bi li dakle po�šao sa mnom k tome kralju, eda bi mi kako evojku isprosio?" Na to re e oban: "Ja u po i." Pa otole zajedno krenu i do u u grad e je �življeo oni kralj. Kad do u na kraljeva vrata on e ih do eka stra�ža pa ih zapita: "Kud idete?" A oni ka�žu stra�ži: "Mi idemo ka kralju da prosimo evojku." A stra�ža odgovori: "Svakome je slobodno pro i ko ide da prosi evojku." Pa ih propusti. Kad izi u gore pred kralja, onda oni bogati oek progovori: "Pomozi Bog, na�š svijetli kralju!" A kralj mu pomo prihvati: "Bog vam dobro dao, eco!" Pa onda re e onome bogatom oeku: "�Što je do�šao oni vlah u gruboj robi?" A oban ne dade oek da odgovara, nego se sam ute e i re e: "Ako sam ja vlah u gruboj robi, ja imam vi�še blaga nego oni u lijepoj robi, i suvi�še imam tri hiljade ovaca. Pa u jednu dubodolinu muzem, u drugoj sirim, a u tre u smok sla�žem." Onda mu kralj re e: "To je dobro kad ti toliko blago ima�š." A oban prihvati: "Nije ovo dobro, nego je zlo." A kralj mu re e: "Okle mo�že biti zlo kad ti ka�že�š toliko dobro?" Onda oban odgovori: "E, vas mi se po�šteti smok, i u ini se gnoj." Onda kralj re e: "Jazuk! toliko se �štete u ini." A oban prihvati: "To mene nije zlo, nego mije dobro." A kralj re e: "Kako, more?" Tada oban odgovori: "Ja uzeh plug i volove, pa uzorah tri stotine dana, te sve posijah �šenicu." A kralj mu onda re e: "To je dobro kad si toliko �šenice posijao." A oban prihvati: "Valaj nije dobro, no je zlo." A kralj re e: "�Što, jadan?" Odgovori oban: "Prometnu mi se ona �šenica: sve niko�še bukve i jele." Tada kralj re e: "Oh, tu bi mnogo �štete!" A oban prihvati: "Tu mene nije �štete, ve mi je korist." Veli mu kralj: "Kako ti mo�že biti korist kad ti se toliko �šenice prometnu?" oban mu odgovori: "Jere nale e jedno jato ela, pa sve priti�šte one bukve i jele, ni se vi e grane ni korijena." Tada veli car: "To je dobro kad toliko dole e ela." A oban prihvati: "Valaj nije dobro, no je zlo." Opet car: "�Što, more?" A oban odgovori: "Pripe e sunce Ilijinsko, pa se otopi oni kljuk i med pa se prosu po dolini vas." Tada kralj re e: "Valaj i jest tu bilo zla." A oban prihvati: "Valaj nije zla, nego dobra." Opet pita kralj: "Kako more?" A oban odgovori: "Ja uhvatih jednu buhu, i zaklah je, pa je odrijeh na mijeh i nabih tri stotine tovara." Tada kralj re e: "Valaj ba�š jest to la�žno zboriti." A oban odgovori: "Ako je la�žno zboriti, ti si za istinu vjerovao. Ja sam te dosta prevario, nego daj evojku, ja sam je zaslu�žio." Car ne mogne ni kud ni kamo, nego obanu da evojku, a oban je da bogatu oeku, a bogat oek da obanu silno nebrojeno blago.

46 Ko umije, njemu dvije.

Bio stric i sinovac, pa re e jedno sinovac stricu: "Hajde, striko, da idemo u etu." Stric pristane i po u. Idu i putem sustignu jednoga oeka e vodi dva brava na uzlici. Tada re e sinovac stricu: "Hajde da ukrademo ona dva brava." A stric mu odgovori: "Kako emo, jadan bio, ukrasti, kad ih vodi za uzlicu?" A on mu re e: "Lasno emo ih ukrasti,

pusti ti mene." Pa onda otide pobrzo naprijed, pa izuje jedan opanak, pa ga baci na put kuda e udariti onaj s bravima, pa se sakrije ukraj puta. Kad naljeze onaj �što era dva brava, digne opanak pa ga opet baci govore i: "�Što e mi ovi jedan?" uv�ši to sinovac otr i opet naprijed, pa i drugi opanak izuje i baci na put, pa se opet sakrije. Kad onaj s

bravima opet naljeze, i vidi jo�š jedan opanak, onda mu bude �žao �što onaj prvi nije uzeo, pa sve�že svoja dva brava kraj puta za jedno drvo, pa se povrne da ga uzme, da oba sastavi. U tome se oni pri�šuma pa odrije�ši dva brava i odvede stricu. Poslije toga po u dalje stric i sinovac da etuju. Idu i tako vide jednoga oeka e ore njivu su dva vola. Tada re e sinovac stricu: "Hajde da mu ukrademo jednoga vola iz rala." A stric mu odgovori: "Kako emo, jadan bio, ukrasti vola ispred oeka?" A on re e: "Lasno emo ukrasti. No po i na oni kamen pa sjedi i vi i jednako: "" udim se,"" pa kad on do e k tebi da te pita emu se udi�š, a ti mu ka�ži da se udi�š njemu �što ore na jednom volu." Stric poslu�ša sinovca, otide i sjedne na kamen pa ga stane vika: " udim se! udim se!" Kad se onome oeku �što ora�še ve dodija slu�šaju i ga, ustavi volove, pa otide i upita ga: " emu se udi�š, jadan bio?" A onaj mu s kamena odgovori: " udim se tebe �što ore�š s jednijem volom." A ora mu odgovori: "Ne orem sjednijem nego su dva." Pa se br�že bolje vrati k ralu da vidi jesu li mu obadva vola, kad tamo, a sinovac se pri�šumao i ukrao vola iz rala. Tako stric i sinovac u eraju vola i dva brava. Idu i otole do u na jednu pe inu. On e stanu pa zakolju jednoga brava, ogule ga i pripeku. A po�što ga ispeku, onda stric re e sinovcu: "Hajde da jedemo." A sinovac mu odgovori: "Sad emo, striko, dok se malo ohladi. Nego dokle mi hajde da se pla�šimo, pa koji koga popla�ši onaj prvi da po ne jesti." Stric pristane na to, pa izi e pred pe inu i stane baukati: "Bau! bau! bau!" A sinovac mu odgovori iz pe ine: "Ne bojim ti se ja baukanja; ti si, striko." Tada u e stric unutra, a sinovac izi e na polje pa uzme mje�šinu od zaklanoga brava, te je napu�še pa udri po njoj palicom i vi i: "Jaoh za Boga! nijesam ja, nego striko." Stric u pe ini kad to za uje, prepadne se misle i da je do�šao onaj �što su mu brave ukrali, pa na drugu stranu bje�ži doma bez ni�šta, i tako sinovcu ostane, sve. �– Ko umije, njemu dvije.

47 Dva novca.

Bio nekakav siromah ovek, koji se svakojako prometao, pa najposle nabere vre u mahovine i metnuv�ši odozgo malo vune ponese na va�šar da proda sve mesto vune s vre om zajedno. Idu i tako na va�šar sastane se s jednim ovekom, koji je isto tako poneo na va�šar vre u �še�šarica da proda mesto oraha, kojima je odozgo s vrha �še�šarice bio malo pokrio. Po�što na pitanje �šta koji ima u vre i jedan odgovori da nosi na va�šar orahe a drugi vunu, navale obojica da pazare hespap onde na putu. Onaj �što je imao mahovinu dokazuju i da je skuplja vuna od oraha zai�šte prida, ali kad vidi da onaj �što je imao �še�šarice ne da prida ni�šta, nego ho e onako da pazare jedno za drugo, on pomisli da su bolji i orasi nego mahovina. I tako posle dugoga cenkanja pogode se da onaj �što je imao �še�šarice da onome drugom dva novca prida, ali ne imaju i ni njih kod sebe ostane mu ih du�žan, i kao za bolju tvr u da e mu ih za celo vratiti pobrate se. Promeniv�ši sad vre e pobegne jedan na jednu a drugi na drugu stranu misle i svaki da je drugoga prevario, a kad do u svaki svojoj ku i i izru e hespap iz vre a, onda vide da ni jedan upravo nije prevaren. Posle nekoga vremena digne se onaj �što je imao mahovinu da tra�ži svoga pobratima i da i�šte dva novca, i na�šav�ši ga u jednom selu kod popa u najmu ka�že mu: "Ti, pobratime, prevari mene." A on mu odgovori: ,Vala, pobratime, i ti si mene." Po tom onaj stane iskati dva novca govore i da ono valja platiti �što je obre eno i pobratimstvom

potvr eno. I ovaj pristane da valja platiti, ali se stane izgovarati da nema dva novca, "nego" veli "u moga popa za ku om ima velika jama u zemlji, u koju on esto silazi, i po svoj prilici bi e u njoj novaca ili kakih drugih skupocenih stvari; nego hajde dove e spusti ti mene u jamu, pa kad je oplenimo, onda emo dobit podeliti, i ja u ti platiti dva novca." Ovaj na to pristane. Kad bude u ve e, popov najamnik na e vre u i u�že, pa oti�šav�ši s pobratimom nad jamu, u e u vre u, i pobratim ga sve�že preko srede, pa spusti u jamu. Kad ovaj dole izi e iz vre e, i po jami tuc tamo tuc amo ne na e ni�šta do �žita, pomisli u sebi: "Ako ja pobratimu sad ka�žem da nema ni�šta, on mo�že oti i i mene u jami ostaviti, pa �što u sutra od popa kad me na e u jami?" Pa onda opet u e u vre u, i dobro se sve�že u�žem, pa povi e pobratimu: "Pobratime, vuci vre u, puna je sva�šta!" Vuku i pobratim vre u, pomisli u sebi: "�Šta da ja ovo delim s pobratimom? Bolje je da ja ovo nosim sam, a on neka gleda kako e izi i iz jame." Pa uprtiv�ši vre u s pobratimom na le a, pobegne preko sela: a za njim pristane mnogo pasa laju i i gone i ga. Kad malo posustane, i vre a mu se niz le a ponisko obesi, onda pobratim iz vre e povi e: "Di�ži, pobratime, ujedo�še me psi!" Kad ovaj to uje, a on baci vre u na zemlju. Onda onaj iz vre e rekne: "Tako ti, pobratime, �š a�še mene da prevari�š?" A onaj mu odgovori: "Vala i ti si mene prevario." I onde posle dugoga razgovora obre e onaj �što je du�žan dva novca da e ih jama no platiti kad mu pobratim drugi put do e, pa se rastanu. Posle mnogo vremena ovaj �što je bio u popa u najmu ste e svoju ku icu i o�ženi se, i jedan dan sede i sa �ženom pred ku om opazi poizdaleka pobratima gde se uputio u pravo k njegovoj ku i, pa povi e �ženi: "�Ženo! eto moga pobratima! Du�žan sam mu dva novca. Sad se ve nema kud kamo, jer sam mu obrekao platiti ih kad me na e. Nego ja idem le i u ku i, a ti me pokrij, pa se prenema�ži i jau i, i ka�ži da sam umro, te e se on onda vratiti natrag." Pa onda legne u ku i nale a�ške i prekrsti ruke, a �žena ga pokrije i stane jaukati. U tom pobratim pred ku u, i nazvav�ši joj "Pomozi Bog!" zapita jeli to ku a toga i toga; a �žena mu prenema�žu i se odgovori: "Jest, kuku mene kukavici, evo ga u ku i gde le�ži mrtav." Onda pobratim rekne: "Bog da mu du�šu prosti! On je bio moj pobratim. Mi smo zajedno radili i trgovali, i kad sam ga tako na�šao, barem u ekati da ga otpratim do groba i da bacim zemlje nanj." �Žena mu rekne da e mu biti dugo ekati dokle ga stanu sahranjivati, ve neka ide. Ali on odgovori: "Bo�že sa uvaj! kako bih ja ostavio tako svoga pobratima?

eka u makar bilo tri dana, dokle ga ne sahrane." Kad �žena u ku i ka�že to mu�žu polako, mu�ž joj re e neka ide popu te mu ka�že da je on umro, ve neka ga nose u crkvu, oko koje je po brdu bilo i groblje, ne e li pobratim onda oti i. Kad �žena otide i to popu ka�že, pop sa nekolika oveka do e, te onoga nazovi mrca metnu na nosila, i odnesav�ši ga u crkvu onako na nosilima ostave ga nasred crkve, da onde po obi aju preno i, pak e ga sutradan opojati i sahraniti. Kad pop s ostalim ljudima po e iz crkve, pobratim ka�že da on pobratima svoga, s kojim je toliko mnogo trgovao i soli i hleba jeo, ni po �što ne e ostaviti sama, nego da e ga svu no uvati. I tako ostane u crkvi. Onu no udare onuda nekaki hajduci koji su ne ije dvore bili poharali, i mnogo blago i ruho i oru�žje bili zadobili; i kad budu pored crkve i vide unutra sve u gde gori, reknu me u sobom: "Hajdemo u ovu crkvu da podelimo svoju dobit." Kad pobratim vidi gde ljudi s oru�žjem ulaze u crkvu, on se sakrije u jedan ugao; a hajduci u�šav�ši unutra posedaju i blago podele sve kalpacima, a ruho i oru�žje kako se moglo. Oko svega se pogode i namire, samo ostane jedna sablja, za koju su gdekoji od njih mislili da vredi mnogo novaca. Onda jedan uzev�ši je u ruke, sko i na noge govore i: "Stani da je o ovoga mrca ogledamo jeli taka kao �što je hvalite: ako mu od jednom ose em glavu, ba�š je dobra." Pa onda po e k

nosilima, ali se nazovi mrtvac u jedan put ispravi i sedne vi u i: "Mrtvi! kamo te se?" A pobratim iz ugla: "Evo nas, svi smo gotovi." Kad hajduci to uju, onaj pobaci sablju, a oni drugi ostave svoje delove na gomilama, pa sko e i pobegnu bez obzira. Po�što daleko otidu, onda re e haramba�ša: "O bra o za Boga! mi hodismo po gori i po svakim mestima i danju i no u, bismo se s ljudima, i udarasmo na kule i dvorove, i ni oda �šta se ne popla�šismo do no as od mrtvih ljudi! Ima li koji junak me u nama da se vrati natrag da vidi kako je sad u onoj crkvi?" Jedan veli: "Ja ne u," drugi veli: "Ja ne smem," tre i veli: "Ja bih volij udariti na deset �živih nego li na jednoga mrtvog," dok se najposle jedan ne na e te re e da e on i i. I on vrativ�ši se natrag privu e; se polagano pod crkveni prozor eda bi �što uo, a u crkvi pobratimi podelili sve hajdu ko blago i ruho i oru�žje, pak se najposle oko dva novca svadili i gotovo po upali. Hajduk ispod prozora ni�šta drugo nije mogao uti do viku: "Kamo meni dva novca? Daj moja dva novca!" U tome onaj �što je bio du�žan opazi hajduka pod prozorom, pa br�že bolje rukom kroz prozor te mu zgrabi kapu s glave, pa je pru�ži pobratimu: "Aratos ti dva novca! Evo ti za dva novca." Kad hajduk vidi �šta od njega bi, on be�ži bez obzira, i do�šav�ši u dru�žinu pola mrtav povi e: "Bra o hvala Bogu kad �živi pobegosmo! Mi blago delismo kalpacima, a sad ustali svi mrtvi, pa svakome jedva po dva novca dopalo, a jednome ni to nije moglo izi i, nego uze�še moju kapu te mu dado�še za dva novca."

48.

SVE, SVE, ALI ZANAT.

Po e nekakav car sa svojom �ženom i sa k eri da se �šeta po moru na la i. Kad malo odmaknu od brijega onda dune vjetar pa ga baci ak u nekakvu zemlju e se o njegovu carstvu ni�šta i ne uje (kao ni on o ovome �što do sad ni�šta nije uo ni znao). Kad izi u na suho, on nije smio ni kazati da je car, a novaca nijesu imali sa sobom ni�šta, a ne znaju i nikaka zanata, nijesu se mogli druk ije hraniti nego se on najmi da uva seoska goveda. Po�što tu pre�žive tako nekolike godine, ugleda sin cara od one zemlje njegovu k er, koja je bila vrlo lijepa i ve dorasla do udaje, pa ka�že svom ocu i majci da se drugom nikakom evojkom ne e o�ženiti do k eri govedara iz toga i iz toga sela! Otac i mati i drugi

dvorani stanu ga odvra ati da se pro e te sramote: kako bi on carski sin uzeo govedarsku k er kod tolikijeh drugijeh carskijeh i kraljevskijeh k eri! Ali sve za ludu; on ka�že: "Ja nju, ja nijednu!" Kad ve vide da druk ije ne mo�že biti, onda car po�šlje jednoga svog vezira da javi govedaru da e car da mu uzme k er za sina. Kad vezir otide i javi to govedaru, a govedar ga zapita: "Kakav zanat zna carev sin?" Vezir se upropasti: "Bog s tobom, oe e! kako e carev sin znati zanat? �Što e zanat carevu sinu? Zanate ljudi u e da se hrane njima, a carev sin ima zemlju i gradove." Govedar ka�že opet: "E, ako ne zna nikakva zanata, ja mu ne dam svoje k eri." Vezir se vrati, te ka�že caru �šta govori govedar. Sad postane udo jo�š ve e. Oni su mislili da e to za govedara biti najve a sre a i dika �što mu carski sin uzima k er, a on pita kakav zanat zna carev sin! Car po�šlje drugoga vezira, ali govedar ka�že jedno te jedno: "Dok carev sin" veli "ne nau i kakav go zanat, i ne donese mi svoju rukotvorinu, dotle nema ni�šta od prijateljstva!" Kad se i ovaj

vezir vrati te ka�že da govedar ne da evojke dok carev sin ne nau i kakav go zanat (samo nek je zanat), onda carev sin za e po ar�šiji da gleda kakav je zanat najlak�še nau iti. Hodaju i od du ana do du ana i gledaju i kako razli ni majstori rade, do e na du an e se pletu rogo�žine, i to mu se u ini najlak�ši zanat, pa ga po ne u iti i nau i za nekoliko dana, pa onda oplete sam jednu rogo�žinu, te je odnesu govedaru, i ka�žu mu da je carev sin nau io zanat, i da je to njegova rukotvorina. Govedar uzme rogo�žinu u ruke, te je zagleda sa sviju strana, pa onda zapita: "Koliko to vrijedi?" A oni mi ka�žu: " etiri pare." "E!" veli "dobro! etiri pare danas, etiri sjutra, to je osam, a etiri prekosjutra, to je dvanaest i t. d. Da sam ja taj zanat znao, ne bih danas uvao seoskijeh goveda." Pa im onda ka�že ko je on i kako je tu do�šao; a ovi se onda obraduju jo�š ve ma �što uzimaju evojku od cara, a ne od govedara, i s najve ijem veseljem vjen aju momka i evojku i

provedu svadbu; pa onda dadu ovome caru la e i vojsku, te otide preko mora i na e svoju zemlju.

49 Me ed, svinja i lisica.

Udru�že se me ed i svinja i lisica, pa se dogovore da oru zemlju i da siju �šenicu da se hrane. Zapitaju jedno drugoga �šta e koje raditi i kako e sjeme na i. Svinja re e: "Ja u provaliti ko�š, i ukra�š u sjeme; i ja u svojom surlom uzorati." Me ed re e: "Ja u posijati." A lisica re e: "Ja u svojim repom podrljati." Uzora�še, posija�še. Do e �žetva. Sta�še se razgovarati kako e po�žeti. Svinja re e: "Ja u �žeti." Me ed re e: "Ja u snoplje vezati." Lisica re e: "Ja u klasje kupiti." Po�že�še i snoplje poveza�še. Sad se sta�še dogovarati kako e vrije i. Svinja re e: "Ja u gumno na initi." Me ed re e: "Ja u snoplje snijeti, i ja u i vrije i." Svinja re e: "Ja u pretresati, i rastavi u slamu od �šenice." Lisica re e: "Ja u svojim repom trniti pljevu sa �šenice." Svinja re e: "Ja u ovijati;" a me ed re e: "Ja u �žito razdijeliti." Ovrho�še. Me ed �žito podijeli; ali ga ne podijeli pravo: jer ga svinja zamoli, te joj dade samo slamu, a �šenicu svu uze sam, lisici ne dade ni�šta. Rasrdi se lisica, pa otide na tu�žbu, i kaza im da e im dovesti jednoga carskog oeka koji e �žito pravo razdijeliti. Upla�ši se svinja i me ed, pa re e me ed svinji: "Zakopaj se ti, svinjo, u slamu, a ja u se popeti na ovu kru�šku." Zakopa se svinja U slamu, a me ed se pope na kru�šku. Lisica otide te na e ma ku, paje pozva u dru�štvo, da idu na gumno da hvataju mi�še. Znaju i ma ka da na gumnu ima dosta mi�ša po e rado, pa sad iznad puta sad ispod puta tr i za ticama. Opazi je me ed s kru�ške poizdaleka, pa ka�že svinji: "Zlo svinjo! eto lisice e vodi stra�šnoga bumba�šira: ogrnuo urak od kune, pa i krilate tace hvata oko puta." U tom se ma ka ukrade me edu iz o iju, pa kroz travu do e na gumno, i tra�že i mi�ša stane �šu�škati po slami. Svinja podigne glavu da vidi �šta je, a ma ka pomisli od njezine surle da je mi�š pa sko i te svinju �šapama za nos. Svinja se upla�ši pa rukne i sko i te nada u potok; a ma ka se prepadne od svinje, pa nada uz kru�šku; a me ed pomisli da je ona ve svinju udavila, pa ide sad na njega, pa od straha padne s kru�ške na zemlju, te se razbije i crkne, a lisici ostane sve �žito i slama.

50 Lisica se osvetila vuku.

Jedna lisica umijesi od zemlje kola e, i ispekav�ši ih nama�že ih medom, pak onda tijem kola ima do e k tu arima i zai�šte jedno tu e u njih, a ona njima da da medenijeh kola a. Tu ari joj ne �š enu dati tu eta, nego joj ka�žu da ide k svinjarima, da e joj oni dati prase. Onda ona otide k svinjarima i zai�šte u njih jedno prase, a ona njima da da medenijeh kola a. Svinjari joj ne �š enu dati praseta, nego je po�šlju ka govedarima, da e joj oni dati tele. Onda ona otide ka govedarima i zai�šte u njih jedno tele, a ona njima da da medenijeh kola a. Govedari joj ne �š enu dati teleta, nego je oprave ka konju�šarima, da e joj oni dati �ždrijebe. Onda ona do e i ka konju�šarima, pa zai�šte i u njih da bi joj dali jedno �ždrijebe za medene kola i e. Konju�šari joj dadu jedno �ždrijebe, a ona njima kola e, ali im dobro prikri i da ni po �što ne lome kola a dok ona ne prije e preko onog brda. Oni je poslu�šaju, ali kad poslije prelome i zagrizu, vide da su kola i od zemlje i da ih je lisica prevarila, pak onda odmah za njom u po eru, ali ona bija�še ve daleko umakla na svojoj dobiti, te se oni vrate prazni i umorni natrag. Lisica do�šav�ši svojoj ku i metne �ždrijebe u ko�šaru, i stane ga timariti: svaki dan mu je donosila travice zelene i vodice studene, ali kad bi god polazila po travu i po vodu, svagda bi prikri ila �ždrebetu da pazi na njezin glas i na njezine rije i: "Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice", pa ni na kakav drugi glas da ne otvora vrata na ko�šari. Jednom do e vuk koji je vi�še puta slu�šao kako lisica �ždrebetu vi e da otvori vrata, pa stane i on svojim krupnijem glasom vikati: "Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice." Ali �ždrijebe pozna da to nije onaj tanki glas lisi in, pa mu ne �š e otvoriti, a vuk kad to vidi, sakrije se za sjek od ko�šare. Malo vremena za tijem postoji, al eto ti lisice s vodom i sa travom. Kako do e pred ko�šaru stane po obi aju na vratima tanko govoriti: "Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice.'' �Ždrijebe poznav�ši glas njezin odmah joj otvori, pak stane pripovijedati kako je neko dolazio i govorio kao i ona da mu otvori vrata, ali krupnijem glasom, i kako ono nije �š elo otvoriti. Onda lisica re e: "Ne otvoraj ni po �što na krupan glas, ve na vrlo tanak." Sjutradan kad lisica opet otide po vodu i travu, do e vuk koji je za sjekom slu�šao sav njihov razgovor, pa se stisne �što je ve ma mogao i po ne vrlo tankijem glasom: "Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice." Jadno �ždrijebe prevari se pa otvori vrata, a vuk njega za vrat te ga uvali i svega pojede, samo glavu i rep ostavi, pa onda otide a vrata se na ko�šari za njim zatvore kao �što su i bila. Kad poslije do e lisica, po obi aju stane zvati: "Kobo, kobilice! otvori mi vrata: nosim ti studene vodice i zelene travice." Ali niti se ko javlja niti vrata otvora. Onda ona proviri kroz brvna i kad opazi u ko�šari samo glavu i rep od �ždrebeta, odmah se svome jadu dosjeti, te obije vrata i stave ridati i naricati nad mrtvom glavom �ždrebetom, a najposlije od te�ške tuge i �žalosti otide pa se umrtvi na putu. Malo za tijem udari onuda jedan oek s kolima, i na�šav�ši lisicu na putu digne je i baci u kola misle i kad do e ku i da je odere. Ovaj je oek imao u kolima u torbi tri sirca. Lisica koja se bila utajala, digne se polako pak izvu e sva tri sirca iz torbe, pa pobjegne s njima. Kad podobro umakne, a ona pojede dva sirca odmah, a tre i natakne na vrat, pa onda po e dalje. Idu i tako sukobi se s vukom, koji joj je �ždrijebe ujio, a vuk kad vidi u nje sirac zapita je otkuda joj, a ona mu odgovori da je izlokala iz vode. "A e je ta voda?" zapita opet vuk, a lisica mu re e: "Hodi, ja u ti pokazati." To bija�še oko pono i o u�štapu, i nebo bija�še vedro. Lisica dovede vuka na jednu vodu, i pokazav�ši mu u vodi mjesec,

re e: "Eno vidi�š koliki je sirac u vodi, nego lo i, pa e�š ga izlokati kao i ja svoj �što sam izlokala." Onda siromah vuk lo i, lo i, dok mu trgne voda nazad. Lisica mu onda jamu zatisne, pa mu re e: "Lo i, vujo, sad e�š izlokati." A vuk siromah opet lo i, lo i, dok mu voda trgne i na u�ši. Lisica mu zatisne u�ši, pa mu opet re e: "Lo i, vujo, sad e�š izlokati." A vuk siromah opet lo i, lo i, dok mu trgne voda na nos i na usta. Onda mu lisica zatisne i nos i usta, pa uzja�še nanj i re e da je bolesna i da ne mo�že i i, ve da je on nosi. Jadni vuk po ne je nositi, a ona otegne pjevati; "Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi." I kad je ona ovo jednako ponavljala, zapita je vuk: "�Šta ti, teto, govori�š?" A ona mu ka�že: "Ni�šta, vujo, bunacam." Pa opet udesi: "Bolan zdravu nosi, bolan zdravu nosi;" i tako jednako do pred jednu ku u u kojoj su bili svatovi. uju i svatovi �što lisica govori, izi u pred ku u i po nu hvaliti njezinu pjesmu, a ona im ka�že da bi i bolje pjevala da ih ho e pustiti u ku u a za tijem i na tavan. Svatovi ih puste. Po�što vuk s te�škom mukom iznese lisicu na tavan, koji je bio od ljese, ona onda otvori sve jame vuku, i izlije se sva voda iz njega te polije dolje svatove. Svatovi polete na tavan, lisica sko i s tavana i ute e, a jadnoga vuka svega isprebijaju. Kad se poslije sastanu vuk i lisica, zapita jedno drugo kako ute e; vuk odgovori da je sav isprebijan i da je jedva utekao; tako i lisica re e. Sad lisica pozove vuka da preskakuju preko jedne sto�žine sijenske, koja je on e blizu bila. Vuk je i to poslu�ša naopako po sebe. Po�što nekoliko puta presko e, re e lisica vuku da dobro ne preskakuje, da preve na stranu ska e, a ne upravo iznad sto�žine. Onda on po e da presko i upravo iznad sto�žine, te se na nju nabode. Lisica vide i to obeseli se vrlo i re e vuku: "Mi i, vujo, mi i, sad e�š sa i." A vuk mi u i do era do dna sto�žine; onda ga ona ostavi svete i mu se: ,Odavno ja oko tebe derem opanke; jer si ti moje �ždrijebe ujio."