Srbi u istonoevropskoj dijaspori

Dr Ljubivoje Cerovi

SRBI U MOLDAVIJI

Izdava: Ministarstvo Republike Srbije za veze sa Srbima izvan Srbije

Glavni i odgovorni urednik: Slavko Vejinovi

Beograd, 1997.

Srbi u srednjovekovnoj Moldaviji

Srbi u rusko-turskim ratovima u 18. veku na tlu Moldavije

Besarabija u 19. veku

Dositej Obradovi u Moldaviji

Srbi u Besarabiji

Istaknuti uesnici Prvog srpskog ustanka u Besarabiji

Sima Milutinovi Sarajlija u Kiinjevu

Pukin i Srbi u Besarabiji

Puteestvije Joakima Vujia po Besarabiji

U diplomatskoj slubi Rusije, Srbije i Crne Gore

Moldavija u 20. veku

Na teritoriji Moldavije, koju je naa narodna poezija nazivala Bogdanskom ili Basarabinom Zemljom, Srbi se poinju da naseljavaju prvom polovinom 15. veka, na imanja moldavske vlastele. Supruge moldavskih vojvoda, iz roda Brankovia i druge srpske vlastele, podizale su crkve i manastire u Moldaviji, ali i darivale manastire u Srbiji. U ovoj pravoslavnoj i romanskoj zemlji, u srednjem veku iveli su i stvarali mnogi srpski kulturni i duhovni pregaoci.

U vreme kada je teritorija Moldavije prikljuena Ruskom carstvu, posle propasti Prvog srpskog ustanka, u ovu zemlju naseljavaju se vojvode i znamenite linosti ustanka, beei ispred turske osvete. O Moldaviji su pisali srpski hroniari i putopisci, upoznavajui iru javnost o ovoj zemlji vrednih stanovnika, nepokolebljivih boraca za slobodu.

U novijoj istoriji, Srbi su se ukljuili u znaajne dogaaje koji su izmenili ovu zemlju: Prvi svetski rat, Oktobarska revolucija i Drugi svetski rat. Zajednika borba zbliila je pripadnike moldavskog i srpskog naroda.

Srbi u srednjovekovnoj Moldaviji

Tokom prolea, od antikog do srednjeg veka, preko pitome Moldavije, na putu od crnomorskih stepa u dananjoj Ukrajini, prema srednjoj i zapadnoj Evropi, prolazili su mnogi narodi, indoevropskog i mongolskog porekla. Od ranog srednjeg veka u Moldaviju, kao i itavo podneblje Besarbije, naseljavalo je stanovnitvo romanskog i slovenskog porekla.

Od 9. do 13. veka Moldavija se nalazila u sastavu Kijevske Rusije. U 10. veku stanovnitvo Moldavije je primilo hrianstvo od vizantijskih propovednika. Na taj nain Moldavci su se duhovno i kulturno razvijali u svetu pravoslavlja.

Od 10. do 13. veka Moldavija je bila izloena upadima mongolskih plemena, najpre Maara, potom Peenega i Kumana i konano Tatara. U 14. veku Moldavcima je vlast nametnula Kraljevina Ugarska. Prvom polovinom 14. veka Moldavija se oslobodila tuinske vlasti. Tada je vojvoda Basaraba, sa podruja Area u Vlakoj, dvadesetih godina 14. veka ujedinio rumunske zemlje izmeu Karpata i Dunava i postavio temelje Vlakoj. Posle nekoliko pobeda nad Tatarima (1325-1328) proirio je teritoriju i na istok, severno od Dunava, izmeu Pruta i Dnjestra. Od tada je ovo podruje poelo da se naziva Besarabijom.

Posle Basarabe, vlast u Moldaviji ponovo uspostavlja Ugarska, da bi 1359. godine vojvoda Bogdan proterao Maare, pa je Moldavija ostvarila samostalnost.

Drugom polovinom 14. i tokom 15. veka Moldavija je bila poprite na kojem je, preko Ugarske i Poljske, katolika crkva pokuavala da preobrati pravoslavno stanovnitvo u katolike, u emu nije imala uspeha.

Nastojanjima Poljske i Ugarske tokom 15. veka da potine Moldaviju pridruila se i Turska. U borbi protiv stranih zavojevaa, posebno Turaka, uzdigao se vojvoda Stefan Veliki (1457-1504). Posle pobede nad Turcima 1475. godine, uvrstio je svoju vlast u Moldaviji. U borbi protiv muhamedanstva i katolianstva, sklopio je 1497. godine savez sa ruskim velikim knezom Ivanom III. Uspeno je odbio i napad Poljske 1497. godine. Poznato je da je vojvoda Stefan Veliki darovao srpski manastir Hopovo na Frukoj gori.

Prve informacije o Moldaviji u srpskim tekstovima pominju se u "itiju Stefana Lazarevia", koje je 1435. godine napisao Konstantin Filozof. I u drugim srpskim srednjovekovnim spisima Moldavci se pominju kao Basarabi i Karabogdanci, a njihova zemlja kao Basarabina zemlja, Moldavska zemlja, Bogdanska zemlja, Karabogdanska itd. U srpskim narodnim pesmama kao to je "Dioba Jakia", pominje se Karabogdanska.

U prvoj polovini 17. veka Ivan Gunduli u "Osmanu" opisuje Hotinsku bitku koja se odigrala na Dnjestru u Basarabiji 1621. godine, izmeu Poljaka i Turaka i tu govori i o Bogdancima i o njihovoj zemlji Bogdaniji.

U vreme vladavine Petra IV Rarea (1526-1538. i 1541-1546) Moldavija je doivela nekoliko poraza od Turske. Posle upada sultana Sulejmana Velianstvenog 1538. godine, poelo je meanje Turske i u unutranje poslove Moldavije. Ono je pojaano tokom 17. i u 18. veku, to je dovelo do politikog i privrednog zaostajanja Moldavije.

Supruga Petra IV Rarea, "Gospoda Jelena", kerka poslednjeg srpskog despota od roda Brankovia - Jovana, bila je veliki mecena kulture u Moldaviji. U Botoanu je sagradila dve crkve. U jednoj od njih stoji natpis "Jelena despotovna, gospoda Petra vojvode, dti Joana despota". Jednu crkvu je podigla i u Suavi.

Brankovii, poslednja srednjovekovna vladarska porodica u Srbiji, potiu iz vremena Nemanjia. Najvii domet postigao je despot ura Brankovi, iji je unuk bio despot Jovan Brankovi.

Jelena Brankovi je pomagala suprugu i u diplomatskoj korespondenciji. O tome svedoi beleka moldavskog pisca Grigora Urekea, koji je drugom polovinom tridesetih godina 16. veka zabeleio: "Petar Rare dogovori se sa svojom enom Jelenom da sultanu Sulejmanu, turskom caru, poalje pismo sa velikim molbama da bi se saalio na njega i oprostio mu savijajui glavu pod carevu sablju i da bi poslao pismo Janou (Zapolji) maarskom kralju, kako bi mu ovaj dozvolio da napusti zemlju i ode u Carigrad i slui na carevoj Porti. I poto je Jelena znala srpska slova, ona napisa pismo caru, sa mnogo srdbi i albi."

Ubrzo je Turska slomila otpor Moldavije; 1538. nametnula svoju vlast i prikljuila juni deo Besarabije. Petar IV Rare postao je kroz tri godine ponovo vojvoda Moldavije, ali kao turski vazal.

Igumanu manastira Neamc, Makariju Srbinu, koji je kasnije postao episkop Romanske eparhije, Petar IV Rare je naloio da napie "Hroniku Moldavije", koja je obuhvatala prolost ove zemlje od Stefana Velikog do njegovog vremena. Makarijevu "Hroniku" nastavili su da piu njegovi uenici Eftimije i Azarije.

Obavetenje o srpskoj istoriji pruaju tri hronike Moldavije, koje su, u razna vremena, napisali Grigore Ureke, Miron Kostin i Jon Nekule.

Vredna pomena je i "Srpsko-moldavska hronika" iz 17. veka, koja se bavi istorijom i drugih balkanskih naroda.

Zabeleeno je da su telesnu gardu Petra IV Rarea inili Srbi.

Kerka Petra IV Rarea i Jelene, Roksanda, supruga moldavskog vojvode Aleksandra IV Lupunjana (1552-1561. i 1563-1568), darivala je 1567. godine manastir Mileevu, "u kome poiva telo svetoga Save". Njenom zaslugom, na Moldavskom dvoru su prihvaeni potomci Stefana Vukia Kosae, hercega od svetog Save. Prihvatila je "tri baratijenca i dvije sestre", kako stoji u pismu Dubrovanima 1566. godine koje je napisao Dragomir Srbin. Bili su to: Georgije, Pavle, Stefan, Katarina i Marija. Oni su sa Roksandom bili u rodbinskim vezama preko porodice Jakia.

Ime slavnog roda Brankovia koristili su i pojedini avanturisti. Tako je neki Jakov iz Irakliona na Kritu, uspeo da ubedi vojvodu Aleksandra i Rokandu da je potomak Brankovia, odnosno roak Roksandin. Kao potvrdu o njegovom visokom despotskom poreklu koristio je diplomu koju mu je dodelio car Svete Rimske Imperije Karlo V, u kojoj je stajalo da je naslednik loze Brankovia - Jakov despot i markiz Parosa i Naksosa. Uspeo je prevarom da se ak domogne vojvodskog moldavskog prestola i da vlada dve godine.

Aleksandrua Lupunjana je na vojvodskom prestolu 1568. godine nasledio njegov i Roksandin sin Bogdan, koji je vojvoda Moldavije bio do 1572. godine.

Druga polovina 16. veka u istoriji rumunskih zemalja bila je obeleena borbom vlakih i moldavskih vojvoda za zbacivanje turske vladavine. To je naroito dolo do izraaja za vreme vladavine vojvode Mihaja Hrabrog (1593-1601). Posle nekoliko izvojevanih pobeda nad Turcima, oslobodio je Vlaku, a zatim osvojio Moldaviju i Erdelj i prvi put u istoriji 1600. godine ujedinio sve tri rumunske zemlje.

U vojsci Mihaja Hrabrog nalazili su se i Srbi. Prema izvorima koji potiu od Mihajevog letopisa Nemca Baltazara Valtera, prekodunavski Srbi su poslali "knezu Mihaju" delegaciju sa predlogom da mu se pridrue, navodei da se u umama oko Kladova nalazi oko deset hiljada Srba, spremnih da stupe u akciju. Po navodima kardinala Malaspine, u vojsci Mihaja nalazili su se pored Rumuna, Maara i Srbi.

Meu komandantima vojvode Mihaja pominje se i upan Srbin Nikola, "komandant znatnog odreda konjice", koji se istakao u nekoliko bitaka. Srpski vojvoda Deli Marko u bitkama za ujedinjenje rumunskih zemalja predvodio je odred od hiljadu konjanika. U vreme Tridesetogodinjeg rata stao je na stranu erdeljskog kneza Gabora Betlena. U nameri da ostvari uticaj u Moldaviji, Betlen je pokuao da za njenog vojvodu nametne Deli Marka. Zapaeno mesto u rumunskoj oslobodilakoj vojsci imao je i Srbin ore Slankamenac. Sa svojih dve hilijade vojnika kao krajovski ban uestvovao je na strani Mihaja Hrabrog u nekoliko bitaka.

U vojsci Mihaja Hrabrog veliku slavu stekao je legendarni srpski junak Starina Novak, kojega Rumuni slave i kao Baba Novak. Poznat je i u bugarskoj narodnoj tradiciji. Ovog srpskog kapetana iz vojske Mihaja Hrabrog, slavni rumunski istoriar i osvedoeni prijatelj srpskog naroda, Nikolae Jorga okarakterisao je kao "junaka iz poetske legende". Rodom iz Porea, sa nekoliko hiljada svojih hajduka, meu kojima su bili Srbi, Vlasi i Bugari, vodio je bitke protiv Turaka po Srbiji i u Bugarskoj, da bi 1595. godine priao Mihaju Hrabrom. Od tada pa sve do svoje muenike smrti 1601. godine uestvovao je u vie bitaka, koje je Mihaj Hrabri vodio na podrujima Vlake, Moldavije i Erdelja.

Posle pogibije vojvode Mihaja Hrabrog, u Vlakoj i Moldaviji je ponovo uspostavljena turska vlast. Turska je opet poela da postavlja vlake i moldavske vojvode. Uprkos tome, u rumunskim zemljama jaao je antiotomanski pokret i postojala snana elja za nacionalnim osloboenjem. Olienje te borbe u Moldaviji je bio vojvoda Vasile Lupu (1634-1653), koji je uspeo da slomi mo bojara i ojaa vojvodsku vlast. U sukobima sa Rusijom, uvrstio je meunarodni poloaj Moldavije. U njegovo vreme dolo je do procvata kulture. Vojvoda Lupu je bio ktitor i srpskih pravoslavnih manastira. U njegovim poveljama pominju se manastiri Lepavina u Slavoniji, Mileevo u Srbiji i Trebinje u Hercegovini. Za vreme vladavine Vasile Lupua, uz pomo Kijevske duhovne akademije, 1640. godine u Seavi je otvorena Slavjano-grka akademija, i naredne godine podignuta i tipografija.

Naseljavanje Srba u Moldaviju poinje prvom polovinom 15. veka. Prvo srpsko naselje u Moldaviji - Srbi, pominje se 1423. godine. Nalazilo se na reci Rebriea. Srpsko naselje Selite na reci Prutu pominje se 1489. godine.

Podatke o Srbima u 16. i 17. veku daju strani putopisci. Rajhersdorf, Nemac iz Saksonije, opisujui Moldaviju 1541. godine, navodi da u ovom vojvodstvu ive i Srbi. Poljak Strihovski 1575. godine pie da Srbi ive u Besarabiji, istonoj provinciji Moldavije. Putopisac Krekvic, iz Transilvanije, 1685. godine navodi da Srbi ive u Moldaviji "od starina".

Petar, vojvoda Moldavije, 1588. godine, uz angaovanje bojara epteliija, naseljava Srbe na podruje nazvano Fontana Kapelnei. Godine 1598. zabeleeno je da srpsko stanovnitvo ivi u naselju Srbi, u regionu Suave.

Vojvoda Jeremija Movila, u povelji iz 1603. godine, navodi i Srbe meu stanovnicima koji su naseljavali Moldaviju. iveli su na podruju manastira Pobrata u naselju Veleni u oblasti Kigeija. Iste godine Srbi se pominju u naselju Srbeni kraj Brlada. Selo Srbi pominje se 1603. godine u distriktu Tutova. Srbi se pominju 1623. kao stanovnici Baloetija. Sela Srbeti i Gradina nalazila su se u oblasti Roman na reci Seretu. Naselje Srbi nalazilo se u distriktu Kovurlui. Selo Srbi pominje se u distriktu Tekui 1734. godine. U oblasti Bakau bila su dva naselja sa nazivom Srbi, a jedno Srbilor. U oblasti Suave pominjalo se vie naselja pod nazivom Srbi. Godine 1786. nekoliko sela u distriktima Dorohoj i Neamc nosilo je nazive Srbi. U 17. i 18. veku Srbi su iveli u naselju Habaeti u blizini Jaa.

Srbi u rusko-turskim ratovima u 18. veku na tlu Moldavije

Osamnaesti vek bio je obeleen rusko-turskim ratovima, kojima je bilo zahvaeno i podruje Besarabije.

Prvi u nizu rusko-turskih ratova dogodio se 1710-1711. godine. Tada je izveden uveni Prutski pohod armije cara Petra Velikog, kada je zajedno sa vojskom moldavskog vojvode Kantemira sa podruja Moldavije trebalo da bude proterana turska vojska. Meutim, ratne operacije se nisu zavrile uspeno po Rusiju i Moldaviju.

U ratu od 1735. do 1739. godine, kada je Turska poraena, Rusija je dobila proirenje na severni deo Besarabije.

estoke borbe voene su izmeu Rusije i turske na teritoriji Besarabije u ratu od 1768. do 1774. godine. Posle rata koji je okonan mirom u Kuuk - Kajnardiju, Rusija je dobila protektorat nad rumunskim kneevinama Vlakom i Moldavijom, u ijem se sastavu nalazila i Besarabija.

Rat voen od 1788. do 1791. godine doneo je novo proirenje Rusije na raun Turske na dananjem tlu Moldavije. Tada su Ruskom carstvu pripojene teritorije istono od Dnjestra, u Pridnjestrovlju, sa gradovima: Tiraspoljem, Grigoriopoljem, Slobozijom, Dubosarijem i dr.

U ratovima voenim protiv Turske u 18. veku, posebno su se isticali dva Srbina. Prvi je bio grof Sava Vladisavljevi Raguzinski, a drugi general ruske carske vojske Petar Popovi Tekelija.

U vreme neposredno posle Velikog rata (1683-1699), kada su Turci proterani iz veeg dela Panonske nizije, pojaao se oslobodilaki pokret u Moldaviji. U nastojanjima da protera Turke, moldavski vojvoda Dimitrije Kantemir je stupio u savez sa ruskim carem Petrom Velikim, koji je bio usmeren osloboenju Moldavije od Turske. U pripremama za zajedniko dejstvo Rusa i Moldavaca protiv Turaka 1710. godine znaajnu ulogu imao je savetnik cara Petra Velikog, Sava Vladisavljevi grof Raguzinski.

Grof Sava Vladisavljevi Raguzinski (1664-1738), carski savetnik, politiar, diplomata, putopisac, poliglota, jedan od najbogatijih ljudi u Ruskom carstvu, najvie se nalazio u slubi cara Petra Velikog.

Poticao je iz ugledne srpske vlastelinske porodice Vladisavljevia, iji lanovi su od davnina iveli u okolini Gacka. Poetkom 17. veka pod pritiskom begova engia izbegli su iz zaviaja. Savini preci su se iselili u Dubrovnik, dok se deo njih nastanio u Crnoj Gori, Boki Kotorskoj i u Trebinju.

Sava, sin kneza Luke Vladisavljevia iz Gackog, kolovao se u Dubrovniku, a krajem veka otiao je u Carigrad. Ovde ga je zapazio ruski poslanik, sa kojim je saraivao. Na njegovu preporuku, 1703. godine stupio je u slubu ruskog cara Petra Velikog. Znalac vie jezika (ruski, turski, italijanski, latinski i grki), irokog obrazovanja i visoke line kulture, sa diplomatskim iskustvom, postao je savetnik ruskog cara. Po njegovom zahtevu, odlazio je u diplomatske misije u Carigrad, na Portu. Za zasluge je dobio i dvorac trgovake koncesije u Azovu u Ukrajini. U bici kod Polave, kada je Rusija porazila vedsku, iju je vojsku predvodio kralj Karlo DII, Vladisavljevi je rukovodio itavom intendaturom ruske armije.

Za izvanredne zasluge car Petar Veliki dodelio mu je 1710. godine titulu dvorskog savetnika za pitanja pravoslavnog Istoka. Pored zasluga za sklapanje saveza ruskog cara sa moldavskim vojvodom Dimitrijem Kantemirom 1710. godine, posredovao je u organizovanju ustanka crnogorskih i hercegovakih plemena.

U periodu izmeu 1716. i 1722. godine, boravio je u Veneciji i Dubrovniku. eleo je da na svom imanju podigne pravoslavnu crkvu u Dubrovniku, ali mu to nije bilo dozvoljeno. Zbog toga je podigao crkvu u Topli, pokraj Herceg Novog.

Od cara Petra Velikog dobio je odgovoran i sloen diplomatski zadatak da sa rimskim papom zakljui Konkordat o ureenju pitanja vezanih za poloaj katolike crkve u Rusiji. Meutim, smrt pape Klimenta DI onemoguila je da se ovaj projekat ostvari. U Veneciji je dobio titulu patricija.

Posle smrti Petra Velikog 1725. godine carica Katarina I ga je imenovala za ambasadora u Kini, sa zadatkom da razrei pitanje granice izmeu ove dve velike imperije. Pregovore je vodio sa carem u Pekingu, a razgraniavanje je vreno na terenu. Rezultat ovih pregovora bilo je sklapanje Burinskog ugovora, kojim je tokom naredna dva veka obezbeen mir na ovoj dugoj granici. Po nalogu Ruskog dvora, Sava Vladisavljevi je na kineskoj granici podigao vie gradova, utvrenja i graninih postaja. Tako je 1727. godine osnovao grad Trojickosavski i podigao crkvu, posveenu Svetom Savi. Posle toga se vratio u Moskvu 1728. godine.

Po povratku iz Kine dobio je visoka ruska priznanja. Pored Ordena Aleksandra Nevskog, poklonjen mu je dvorac u Petrogradu i tri imanja. Napisao je vei broj radova, meu kojima se isticao opis putovanja u Kinu. Jo je tada zakljuio: "Sa Kinom ne bi trebalo ulaziti u rat, ako ne postoje krupni razlozi".

Pred smrt darovao je manastire u Herceg Novom i itomisliu, kao i crkvu u Topli.

Pored brojnih zasluga za svoj narod, Vladisavljevi je prvi na Ruskom dvoru postavio srpsko pitanje, kao glavni problem Balkana.

Sava Vladisavljevi Raguzinski je umro 1738. godine, u vreme vladavine carice Ane Ivanovne. Sahranjen je u Blagovetenskoj crkvi Aleksandra Nevskog u Petrograd, meu lanovima carske porodice.

Neposredno uoi izbijanja sukoba rusko-moldavskih snaga sa Turskom, grof Vladisavljevi je dobio zadatak da "obezbedi civilnu stranu rata". U ime ruskog cara vodio je pregovore sa moldavskom stranom. O tome govori moldavski hroniar Jon Nekule, koji za grofa Vladisavljevi kae da je "carev ministar, kojeg smatraju boljarom velikog znaaja, koji zna vie jezika". Sava Vladisavljevi je imao ovlaenje da svakom moldavskom pukovniku isplati 100, podoficiru 30, zastavniku i intendantu 10, a vojniku pet rubalja. Ujedno je redigovao ugovor izmeu ruskog cara Petra Velikog Romanova i moldavskog kneza Dimitrija Kantemira. Ovaj rat okonan je 1711. godine posle Prutskog pohoda Ruske vojske, porazom saveznika.

Posle poraza u ratu sa Turcima 1711. godine, Kantemir sa 11.000 Moldavaca prelazi u Rusiju, dobivi titulu kneza, prostrana imanja u Ukrajini i doivotnu penziju. Pisao je istorijske radove, meu kojima veliku vrednost ima "Hronika starodrevnosti romano-moldavsko-vlake", zatim "Istorijsko, geografsko i politiko opisanije Moldavije", na moldavskom jeziku, kao i "Istorija nastanka i pada Otomanske imperije". Bio je jedan od prvih istoriara koji su predvideli neminovni pad Turske imperije. U Rusiji je video veliku silu koja e Moldaviju osloboditi od turskog ropstva.

Izgubivi poverenje u rumunske vladare, Porta je poela na vlaki i moldavski presto da dovodi "fanariote" vie od jednog veka. Fanarioti su bili pripadnici uglednih grkih porodica u carigradskom kvartu Fanar, na Zlatnom rogu. Oni su bili veoma uticajni kod Porte, posebno u odnosu na pravoslavno stanovnitvo Turskog carstva. Vie od jednog veka - sve do 1821. godine bili su izborni kneevi Vlake i Moldavije.

U stvari, Turska je suoena sa opasnou gubitka rumunskih zemalja, odluila da obezbedi kontrolu nad privrednim i politikim ivotom ovih zemalja. Zato je ustanovljenje finariotskog reima bio odgovor Porte na afirmaciju borbe rumunskih zemalja za nacionalno osloboenje. Porti je bila potrebna verna uprava ne samo za odraavanje i poslunosti Moldavije i Vlake, ve i za sistematskiju eksploataciju njihovih izvora, u vreme kada poveanje trokova i izdravanje osmanlijske vojske i administracije vie nije bilo mogue podmirivati novim osvajanjima. Ustanovljen da bi drao u pokornosti Moldaviju i Vlaku, fanariotski reim je znatno ograniio i njihovu autonomiju.

U ruskoj vojsci drugom polovinom 18. veka posebno se isticao general Petar Tekelija.

Petar Tekelija (1720-1792), ruski carski general, potomak je aradske vlastelinske porodice, iji je rodonaelnik Jovan Popovi Tekelija bio junak bitke kod Sente i prvi zapovednik Pomorike granice. Poto je stekao ratno iskustvo na zapadnoevropskim bojitima, preao je u Rusiju. Kao komandant Srpskog husarskog puka i ruskih carskih korpusa, proslavio se u bitkama od Zapadne Evrope do Kavkaza. Ratovao je u Basarabiji. Njegova vojnika karijera bila je duga gotovo pola veka - od 1747. godine kada je pomorike graniare doveo u Rusiju, do smrti u poslednjoj deceniji 18. veka.

U slubi Ruskog carskog dvora, odlazio je u Pomorije da ubeuje Srbe da preu u jednovernu slovensku zemlju. Nepokolebljivo se na elu srpskih husara borio protiv Prusa u Sedmogodinjem ratu, intervenisao je u Poljskoj, ratovao protiv Turaka u Besarabiji.

Uoavajui, pored vojnikih, i diplomatske kvalitete Petra Tekelije, carica Katarina II mu je poverila teak zadatak da razvojai Zaporoku Seu. Doavi u centralno utvrenje Se, Tekelija je proitao kozakim stareinama Manifest o ukidanju Zaporoke See. Prvobitno jedinstveno negodovanje Kozaka pretvorilo se u meusobne podele, da bi se, na kraju, pomirili sa sudbinom. Tekelija je, zahvaljujui svom bogatom vojnodiplomatskom iskustvu, uspeo da razvojai Zaporoku Seu "bez prolivanja i jedne kapi krvi". Ovo je utrlo put organizovanoj dravnoj kolonizaciji i uspostavljanju carske vlasti na ovom nemirnom podruju.

U znak priznanja dobio je vie odlikovanja, meu kojima Orden Aleksandra Nevskog, kao i komandu nad armijom koja je imala zadatak da titi dravne granice prema Crnom moru.

U novom rusko-turskom ratu 1788. godine Tekelija je komandovao Kavkaskim korpusom. Posle nesrenog pada s konja, vojna karijera Petra Tekelije je bila zavrena. Umro je 1792. godine na svom imanju u Novom Mirgorodu.

Petar Tekelija se proslavio u ratovima protiv Turske i u Besarabiji. U rusko-turskom ratu (1768-1774) Srpski husarski puk, sa Petrom Tekelijom na elu, odneo je pobedu kod Hotina 1768. godine. Nove pobede srpski husari su odneli kod Fokana u Moldaviji i Braile na Dunavu. Posle bitke kod Rjabaja Mogile, u kojoj se Tekelija istakao, glavnokomandujui Rjumancev, u raportu carici, posebno istie njegov doprinos pobedi. Za zasluge u bici kod Kagula, u junoj Besarabiji 1770. godine unapreen je u in general-majora.

Besarabija u 19. veku

Bukuretanskim mirom, koji je usledio posle rusko-turskog rata (1806-1812), Rusija je dobila itavu teritoriju Besarabije u kojoj se nalazila dananja Moldavija. Ovo prikljuenje Besarabije Rusiji znailo je da je ova imperija izbila na obale Dunava i Pruta. To je imalo veliki vojno-politiki i strateki znaaj, u skladu sa nastojanjima Ruskog dvora da postane dominantan vojno-politiki inilac na karpatsko-balkanskom prostoru, gde su u velikoj veini iveli pravoslavni narodi. U tom smislu bili su dalji potezi diplomatije Rusije, koja je posle Bekog kongresa predstavljala vodeu evropsku silu. U tom kontekstu je bilo i nastojanje i delovanje Heterije, ije se sedite nalazilo u Odesi, a predvodnici ovog panhelenistikog pokreta bili su Grci, koji su zauzimali visoka mesta u ruskoj diplomatiji i u vojnoj hijerarhiji.

U nastojanjima Rusije da ovlada Balkanskim poluostrvom i izbije na Sredozemlje, znaajno mesto imao je Krimski rat (1853-1856). Otpoeo kao rusko-turski sukob, ubrzo je dobio evropsko obeleje, jer su se u njega umeale i evropske sile (Francuska, Austrija i Sardinija) u nastojanjima da spree prodor Rusije prema Sredozemlju. Pariskim mirom, Rusija je izgubila juni deo Besarabije, odnosno izlaze na Dunav i Crno more, koji su pripadali Rumuniji.

Rusko-turski rat i Berlinski kongres 1878. godine ponovo su se ticali i Besarabije, odnosno Moldavije. U nastojanjima da postane odluujui vojni i politiki inilac na Balkanu, Rusija je Sanstefanskim mirom 1878. godine stvorila Veliku Bugarsku, to bi joj osiguralo izlazak na Sredozemlje i odluujuu poziciju na Balkanu. Evropske sile, u nastojanjima da ovo spree, organizovale su Berlinski kongres 1878. godine. Na taj nain balkanske zemlje dole su u interesnu sferu Austrougarske. Rusija je dobila juni deo Besarabije, pa se ova teritorija ponovo u celini nala u sastavu Rusije. Na taj nain Besarabija je dobila izuzetan strateki poloaj u Ruskoj imperiji, koja se nije odricala ambicije da bude presudan inilac na Balkanskom poluostrvu. To je bio razlog da Besarabija bude predmet posebne brige Rusije, kako sa stratekog, tako i sa privrednog aspekta, kao jedan od razvijenijih delova Ruskog carstva.

Dositej Obradovi u Moldaviji

Od 1781. do 1782. godine u Moldaviji je boravio Dositej Obradovi, knjievnik, filozof, pedagog i narodni prosvetitelj. Najistaknutija linost doba prosvetiteljstva i racionalizma u nas, svojim stvaralatvom u potpunosti je izrazio sukobe izmeu shvatanja starog i novog doba, nastalih sredinom 18. veka. Prosvetiteljski pokret 18. veka u ijem je stvaranju uestvovao i Dositej odigrao je znaajnu ulogu u oslobaanju oveka od neprikosnovenih dogmi feudalizma.

Posle boravka na grkom ostrvu Hiosu i u Carigradu, Dositej je laom, deltom Dunava, dospeo u Galac, moldavsku luku na ovoj velikoj reci. Tamo se predstavio "mladom gospodinu" iz poznate moldavske porodice Balsa. Po njegovoj preporuci Dositej je otiao u Fokan. Tamo ga je prijateljski primio "spatar" Teodor Balsa. Posle kraeg boravka u ovom gradu, Dositej je otiao u Ja, glavni grad Moldavije. Doao je u dom Georgije Balse, "velikog principatorskog vestijarija". Ovde je francuskom jeziku poduavao sinovca moldavskog arhiepiskopa Gavrila Kalikamija. Od njega je Dositej "dobru plau imao".

U prolee 1782. godine preao je u grad Roman, kod episkopa Leona Ciuke. O ovome je napisao: "Kako sam ovde ono blaeno prolee i leto proveo, opisati nije mi vozmono. K jeseni polaze trgovci za Lajpsik, a ja imam blizu trista dukata. Evo, dakle, ono to elajemo vreme za Germaniju i dalje. Sovjetuju me moji dobri prijatelji da ostanem jot godinu dana i da steem vie. Ne, nipoto, jer se bojim da se ne usladim u novce, i u spokojstvo, pak ostah tu do groba."

Dositej je u jesen 1782. godine napustio Moldaviju. Na molbu Leona Ciuke, episkopa iz Romana, u Haleu je primio "u nadzirateljstvo njegova dva mladia Aleksandra Ciuku, sinovca njegova i Gerasima, dijakona, koje je pre mene tamo slao". Naao ih je u Haleu, gde su studirali. Ovde je skinuo sveteniku odobru i zauvek obukao graansko odelo. Ovaj prelomni trenutak u svom ivotu, opisao je ovim reima: "Ovde se preobuem u svetske grene haljine, kao i ostali ljudi eloveskoga ina, dam se zapisati u katalog universiteta i poem sluati filosofiju, estetiku i naturalnu teologiju."

Boravak u Moldaviji ostavio je snaan utisak na Dositeja. To je izrazio u pismu Haralampiju Mamuli, sveteniku u Trstu, koje mu je uputio iz Lajpciga, aprila 1783. godine. U njemu je posebno istakao da je na njega nezaboravni utisak ostavilo "veliko stvaranje blagovordnih boljara moldavskih za vospitanje i nauku njihove dece: ne ima sad mladi u Jau, koji ne zna, osim svog jezika, jelinski i francuski, mnogi latinski i talijanski". Neprocenjive zasluge za ovo, nastavlja Dositej, pripadaju episkopu romanskom Ciuki, iju ljubav prema nauci i domovini "nije mogue dovoljno opisati". Ovaj znalac vie jezika, utemeljiva bogate biblioteke u Romanu, koju je stvorio o svom troku, prevodilac sa francuskog i grkog jezika na moldavski, zaduio je kulturu svoje zemlje.

Kada je iz Moldavije dospeo u Lajpcig, Dositej je 1783. godine tampao "prvu ast" svog znamenitog dela "ivot i prikljuenija".

Od svih dela, od kojih su mnoga znaila prekretnicu u istorijskom razvoju srpske knjievnosti i predstavljaju visoke domete u literarnom pogledu, ovo autobiografsko delo predstavlja njegov najzreliji spis. Na zanimljiv i pristupaan nain, ukazivao je na primer vlastitog fizikog i duhovnog sazrevanja.

Ocenjujui "ivot i prikljuenija" Dositej Obradovi, istoriar knjievnosti Borivoje Marinkovi je naglasio: "elei da priom o sebi i svom ivotu utie vaspitno, pre svega na mlade generacije, koje su tek ulazile u prostore obasjane najnovijim ljudskim dostignuima, stvarao je literaturu blisku legendama starozavetnih proroka. Kreui se u granicama tipinog pedagokog romana 18. stolea, koji u procesu sticanja ivotnih iskustava ima zadatak da izvri minucioznu analizu individualnog formiranja, Dositej je na vlastitom primeru, po obrascima velikih pisaca, izneo psiholoki problem line transformacije od beslovesnog stvorenja do visoko obrazovanog intelektualca".

Srbi u Besarabiji

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, vod Karaore Petrovi sa vostvom ustanka preao je Savu i stupio na tlo Austrije septembra 1813. godine. Ovde ga je doekao Austrijski general Crvenka i pod straom otpratio do manastira Fenek u blizini Zemuna. Sa Karaorem su doli Jakov Nenadovi, Mladen Milovanovi, Sima Markovi, Luka Lazarevi, Pavle Cuki i drugi. Oni su prebaeni u Varadinsku tvravu. Deo vojvoda prebaen je u Aradsku tvravu. O ovome u knjizi "ivot i dela velikog ora Petrovia vrhovnog voda, oslobodioca i vladara Srbije i ivot njegovih vojvoda i junaka" govori Konstantin Nenadovi.

Karaore je decembra 1813. godine poslao arhimandrita Spiridona Filipovia, ruskog predstavnika u Srbiji, u Ruski logor na Rajni, gde se nalazio car Aleksandar I sa molbom da ishoduje kod austrijskog cara da se odsele u Rusiju. Meutim, Beki dvor je obavestio vostvo ustanka da e biti upueni u tajersku. austrijanci su u Grac sproveli Karaora i njegovog starijeg sina Aleksu. Srpske vojvode takoe su rasporeene po tajerskoj. Porodice su im ostale da ive u Novom Sadu.

Konano, juna 1814. godine, Karaore je dobio paso za Rusiju. Iz tajerske vojvode su najpre dole u Novi Sad po porodice. Karaore i vojvode su sa porodicama 17. septembra 1814. godine krenule iz Novog Sada, preko Temivara i Erdelja za Rusiju. U besarabijski grad Hotin stigli su 26. oktobra 1814. godine. Ovde su dobili smetaj i izdravanje. Karaore je dobio 1.000 carskih dukata godinje, Mladen Milovanovi i Jakov Nenadovi po 500, a ostale vojvode 400, 300 i manje dukata. Karaoru i vojvodama se pridruio i vo bune u Srbiji 1814. godine Hadi Prodan Gligorijevi.

Januara 1815. godine u Hotinu je Karaore odrao sastanak sa vojvodama, na kojem su naznaeni dalji potezi vostva ustanka u odnosu na zatitu srpskog stanovnitva u Turskoj.

U Hotinu su se srpske vojvode "dogovorile da naine molbu caru Aleksandru, u kojoj e opisati svirepstva turska, koja se tad u Srbiji zbivaju, i zamole ga da pomiluje srpski narod u Srbiji, koji je rtva Bukuretanskog mira. I ako nita drugo, u tadanjim tekim po Rusiju okolnostima uiniti - bolje - ne moe, bar da piu sultanu da prestanu pae od see i nabijanja na kolja Srba".

Molbu su Karaore i vojvode ruskom caru Aleksandru I poslali u Pariz, po Mladenu Milovanoviu.

Ubrzo je u Hotin vodu Karaoru vesti sa Ruskog carskog dvora doneo Mladen Milovanovi da im imperator Aleksandar I poruuje da je savetovao Turcima "da od rata sa Srbijom odustanu i da se pridravaju Bukurekog traktata". Milovanovi je obavestio Karaora "da je Napoleon pobeen i u zatoenje poslat pa da je ratovanje svreno, tako da e se i car Aleksandar uskoro u Petrograd povratiti". Karaore je oekivao da ga ruski car pozove u audijenciju.

Konano, poetkom 1816. godine, vod Karaore je sa vojvodom Jakovom Nenadoviem otiao u Petrograd ruskom caru.

Nije naiao na razumevanje na Carskom dvoru: "Zalud su bili izgovori carskog i carevog, da tome nije sad vreme, da su u Rusiji od francuskih ratova jot presne rane da ona kad bi na Portu ustala, ako bi to i korisno bilo pravoslavlju, celu evropsku politiku vrealo bi. No svi ti razlozi, bili su za njega uzaludni. On ostane pri svom miljenju. I kad vidi i uveri se Karaore, da se tad slabo u rusku pomo nadati moe, ostavi Petrograd i vrati se natrag alostan, u Hotin!"

Namera Carskog dvora bila je da Srbima koji su izbegli u Besarabiju sa Karaorem naseli granino podruje prema Turskoj. Na taj nain bila bi organizovana Vojna granica prema turskoj, kao to je uinjeno pre vie od est decenija na Dnjepru i Donu, odnosno u Novoj Serbiji i Slavjanoserbiji.

Od tada su nade Karaora u povratak u Srbiju, gde bi digao narod na ustanak, bile usmerene prema Heteriji.

Nacionalnooslobodilaki pokret grkog naroda - Heterija, dobio je ime po antikom uzoru. Naime, jo su u Homerovo doba tajna politika, religiozna i vojnika udruenja nazivana heterijama. Naziv Heterija, dobilo je prvo panhelenistiko udruenje, koje je 1795. godine osnovao Konstantinos Rigas, poznat kao Riga od Fere. Ovog pesnika, borca za slobodu, zarobili su Austrijanci i predali Turcima, koji su ga, zajedno sa njegovim saborcima, pogubili na Kalemegdanu, beogradskoj tvravi, 1798. godine.

Heterija je obnovila rad 1814. godine, inspirisana herojskom borbom srpskog naroda u Prvom srpskom ustanku. Heterija je iste godine obnovljena i u Atini i Odesi.

Vod Karaore je doao u dodir sa vostvom Heterije 1816. godine, dok se nalazio u Petrogradu, u audijenciji kod cara Aleksandra I. Ovde ga je sa idejama Heterije upoznao grof Joanis Kapodistrijas, ruski ministar inostranih poslova.

Realizujui dogovor sa vostvom Heterije, Karaore je sa ruskim pasoem, aprila 1817. godine, preao u Jo u Moldaviji. Posle duih zadravanja u ovom gradu i u Bukuretu, jula 1817. godine je preao u Srbiju. Prolo je nepune etiri godine od vremena kada je iz nje otiao. Za to vreme ovde je dolo do velikih promena. Poto je uspeno poveo Srbe u Drugi ustanak 1815. godine, knjaz Milo, nesporni vo srpskog naroda, posle ratnih uspeha, u bitku za nacionalno osloboenje krenuo je putevima diplomatije. U tome je imao podrku Rusije. Vod Karaore zavrio je ivot u Radovanjskom Lugu, kada su ga ubili ljudi knjaza Miloa. Tragian kraj koji je doiveo vod Karaore simbolino je oznaio pobedu stava da e se Srbija u borbi za nacionalno osloboenje oslanjati na sopstveni nacionalni program, prilagoen optim meunarodnim prilikama.

Prema planu vostva Heterije, ustanak balkanskih naroda izbio bi u Moldaviji, Vlakoj i u Grkoj. U skladu sa ovom odlukom, general Ipsilanti je iz Besarabije poveo Heteriste u Moldaviju 1821. godine i zauzeo glavni grad Ja. Sa druge strane, stremei jednom cilju, osvajanju Bukureta, vlake ustanike predvoene Heteristima iz Oltenije poveo je Tudor Vladimiresku.

Kada je bio u pitanju ustanak balkanskih narod, a koji su 1821. godine pokrenula Heterija, Rusija svoju poziciju nije shvatila kao mogunost stavljanja na elo oslobodilakog pokreta balkanskih naroda ve je raunala da e kao velika sila uspostaviti red, i to "kada bi imperativna i neodoljiva potreba dokazala da turska vlada svim sredstvima ne moe ponovo da uspostavi stanje stvari u skladu sa ouvanjem mira". U ovakvim okolnostima, Heterija je trebalo da stvori takvo stanje u Moldaviji i Vlakoj, bez uplitanja Rusije, kako bi Sveta alijansa ovlastila Rusiju da uspostavi red. Zato je Rusija trebalo da se pojavi samo kao sila koja zvanino nema nita sa dogaajima u rumunskim zemljama, ve sa ovlaenjem Svete alijanse u funkciji uspostavljanja mira.

Preokret u ustanku rumunskih kneevina pod vostvom Heterija nastao je u trenutku kada su se ustanike vojske nale pred Bukuretom, a nisu uspostavile meusobnu vezu. Umesto toga, Insilantijevi ljudi su pogubili Vladimireskua. U situaciji akcione nesposobnosti ustanike vojske koja se iskazala prilikom opsade Bukureta, ruski car Aleksandar I je osudio Ipsilantijevu akciju i ovlastio Tursku da poalje trupe i u rumunske zemlje. Ipsilanti je pobegao u Erdelj, gde su ga austrijske snage uhapsile i zatvorile . U zatvoru je proveo sedam godina sve do 1828. kada je umro.

Sa rumunskim ustanicima za osloboenje Vlake i Moldavije 1821. godine borili su se i mnogi Srbi. Meu njima se posebno isticao Hadi Prodan Gligorijevi, voa bune u Srbiji 1814. godine. U ustanikoj vojsci je bio pandurski kapetan.

U heteristiki pokret za osloboenje rumunskih kneevina bili su ukljueni i vojvode Petar Dobrnjac i Milenko Stojkovi, koji su, plaei se Karaoreve osvete, 1811. godine pobegli u Vlaku, a potom u Kiinjev. Ovde su se 1821. godine ukljuili u heteristiki pokret, zbog ega ih je prekorevao knjaz Milo, govorei kako "bunu heterista hoe da prenesu u Srbiju, gde je mir tako potreban i delotvoran". Zapretio im je da e i sam "zajedno sa Turcima ustati protiv njih, ako se usude tu bunu preneti ovamo preko Dunava".

Istaknuti uesnici Prvog srpskog ustanka u Besarabiji

Posle propasti ustanka u Besarabiju se sa Karaorem na elu naselilo oko hiljadu izbeglih srpskih porodica. Meu njima su bili istaknuti uesnici Prvog srpskog ustanka.

U Besarabiji ivela je i Karaoreva porodica. Supruga i deca nastavili su da ive u ovoj zemlji i posle njegove smrti.

Supruga Jelena bila je ki oberkneza Nikole od Masloeva, mesta koje se nalazi u Jasenici. Nikola je bio "carski beratlija", jer mu je zvanje utvreno sultanovim beratom (ukazom). Imao je pravo da uza se dri dvesta momaka.

Karaore i Jelena su imali etiri kerke: Savu, Saru, Polu i Stamenku. Sara i Stamena su otile u Besarabiju, gde su ivele sa svojim porodicama. Jelena je posle Karaoreve smrti vodila brigu o sinovima.

Aleksa, stariji Karaorev sin, roen je 1801. godine u Topoli. U Beogradu je uio kolu Dositeja Obradovia. Sa roditeljima je doao u Besarabiju 1814. godine. Car Aleksandar I uzeo ga je u Gardijski korpus. Poto je zavrio Vojnu akademiju, oenio se Moldavkom Marijom, kerkom dvorskog marala Nikolaja Trokina. Aleksa i Marija su iveli na svom posedu u Skiljenu, na reci Prutu. Imali su sina Georgija (oku). Neposredno posle njegovog roenja majka je umrla, a neku godinu kasnije, 1830. i Aleksa, koji je sahranjen u Kiinjevu.

Aleksandar, mlai Karaorev sin, roen je 1806. godine u Topoli. Sa roditeljima je 1814. godine dospeo u Hotin. Posle smrti oca nastavio je kolovanje. iveo je sa majkom u oskudici do 1822. godine, kada im je vraena oeva penzija, tako da je mogao da nastavi sa kolovanjem. U Hotinu se 1830. oenio Persidom, kerkom Jevrema i unukom Jakova Nenadovia. U Besarabiji je iveo do 1830. godine, kada prelazi u Krajovu, gde je iveo do 1830. godine. Tada prelazi u Srbiju, postavi autantom kneza Mihaila Obrenovia. Posle povlaenja kneza Mihaila 1842. godine postao je knez Srbije. Vladao je do 1858. godine, kada je pobegao u Vlaku, a u Srbiji je ponovo bio knez Milo Obrenovi. Umro je u izbeglitvu, u Temivaru 1885. godine.

Veina srpskih izbeglica ostala je u Besarabiji do 1830. godine, kada je Srbija sultanovim Hatierifom dobila autonomiju, a Turci iseljeni, izuzev vojnih poseda po gradovima. Poto je prola opasnost od moguih turskih represalija, izbegle srpske porodice iz Besarabije poele su da se vraaju u domovinu. Posle Hatierifa, knjaz Milo Obrenovi je u Besarabiju poslao deputate Avrama Petronijevia i Cvetka Rajevia sa pismom kojim je Srbe koji su tamo iveli pozvao da se vrate u Srbiju. To je bilo u skladu i sa stavom Rusije da su se posle Hatierifa stekli uslovi da se vojvode i drugi uesnici Prvog srpskog ustanka koji su iveli u Besarabiji vrate u Srbiju. Meu njima nekolicina su se posebno isticala.

Jakov Nenadovi, roen 1765. godine u Brankovini, bio je jedan od vienijih vojvoda, predsednik Sovjeta i popeitelj unutranjih dela. Sa Karaorem je napustio Srbiju i 1814. godine stigao u Besarabiju. Sa Karaorem se nalazio u deputaciji na dvoru kod cara Aleksandra I u Petrogradu 1816. godine. U Srbiju se vratio 1831. godine. Umro je 1836. godine u rodnoj Brankovini.

Jevrem, sin Jakova Nenadovia, roen 1793. u Brankovini, u vreme ustanka bio je vojvoda. U Besarabiju je dospeo 1814. godine. Godine 1815. ukljuio se u vojnu slubu, a general Senjajev u Varavi ga je unapredio u in porunika. Ubrzo je dobio rusko plemstvo. Uestvovao je u Napoleonovim ratovima, dospevi do Pariza. Posle rata vratio se u Hotin, gde je 1828. godine, za vreme rusko-turskog rata postavljen za intendanta u ovom gradu. U Srbiju se vratio 1831. godine, kada je postao dravni savetnik. Umro je u Beogradu 1867. godine.

Mladen Milovanovi, roen 1760. godine u Botunju u kragujevakom kraju, bio je vojvoda, predsednik Peraviteljstvujueg sovjeta, vojni popeitelj. Posle propasti ustanka, dospeo je 1814. godine u Hotin.

Skup ustanikih stareina odran je u Hotinu poetkom 1815. godine, posle Hadi Prodanove bune, u vreme kada su Turci sprovodili teror nad Srbima.

U ime Karaora i srpskih vojvoda juna 1815. ruskom caru Aleksandru I, koji se tada nalazio u Parizu, upuen je Mladen Milovanovi. Poto je uspeno zavrio misiju, "Mladen posle tog svrenog dela vrati se iz Pariza u Hotin i o tom Karaora i vojvode izvesti".

Mladen Milovanovi se vratio u Srbiju 1822. godine. Po nalogu knjaza Miloa ubijen je 1823. godine.

Petar Dobrnjac, vojvoda mlavski, roen je 1771. godine. Istakao se u mnogim bitkama. Zbog neslaganja sa Karaorem, zajedno sa Milenkom Stojkoviem, napustio je Srbiju 1811. godine, da bi se 1812. godine nastanio u Kiinjevu. Ovde je od ruske vlade dobijao 300 dukata godinje i iveo od trgovine i penzije. U vie mahova pokuavao je da se vrati u politiki ivot Srbije. Umro je u Jau 1828. godine, gde se vie godina leio.

Milenko Stojkovi, rodom iz Klievca u blizini Poarevca, jedan je od najistaknutijih vojvoda Prvog srpskog ustanka. Uestvovao je ili vodio ustanike u vie bojeva. Posle proterivanja iz Srbije 1811. godine, iveo je u Kiinjevu, gde je dobijao rusku penziju u visini 300 dukata godinje. Posedovao je zemlju i bavio se trgovinom. U vreme pokuaja ruske vlade da ubedi Srbe u Besarabiji da postanu graniari, ukljuio se u agitaciju, ali ga srpske izbeglice nisu prihvatile. Sa Dobrnjcem ukljuio se u heteristiki ustanak 1821. godine. Umro je u Bahisaraju 1831. godine.

Pop Luka Lazarevi roen je 1774. godine u nahiji abakoj. U vreme Prvog srpskog ustanka bio je tamnavski vojvoda, isticao se u mnogim bitkama. Posle propasti ustanka, sa srpskim vojvodama je preao u Hotin 1814. godine. Po povratku bio je protivnik dinastije Obrenovia, pa ga je knez Mihajlo Obrenovi zatvorio. U vreme Aleksandra Karaorevia bio je lan Dravnog saveta. Umro je u apcu 1852. godine.

Leontije Lambrovi, mitropolit beogradski od 1801. do 1813, poreklom Grk iz Jedrena, bio je veliki protivnik Karaorev. Sa ruskim predstavnikom Rodofinikinom meao se u unutranje stvari Srbije. Posle propasti ustanka 1813. godine, nastanio se u Kiinjevu, gde je umro 1822. godine.

Lazar Arsenijevi - Batalka rodio se u Bukoviku 1793. godine. Uio je u Jugovievoj koli u Beogradu. Posle propasti ustanka dospeo je u Kiinjev, gde je "uio decu bogatijih srpskih begunaca, i tako iveo". Dolazi oje u dom Nenadovia gde je upoznao i oenio se sa njihovom roakom Stanom. U Srbiju se vratio 1827. godine. Posle dolaska kneza Aleksandra Karaorevia na vlast 1842. godine, bio je savetnik i ministar pravde i prosvete. Umro je 1869. godine u Beogradu.

uro Milutinovi Slepi roen je 1770. godine u Grahovu. Kao mlad izgubio je vid, a za vreme Prvog srpskog ustanka prenosio je poruke izmeu mitropolita Petra I Petrovia i voda Karaora Petrovia. U Beogradu je uio Veliku kolu. Posle propasti Prvog srpskog ustanka, 1814. godine izbegao je u Hotin. Kada su iz Petrograda u Hotin dolazili Milenko Stojkovi i Petar ardaklija sa predlogom Ruskog dvora da Srbe nasele na granici du Dnjestra "sa pravima obinih doseljenika" uro se pobunio. Obratio se Srbima reima: "Zar vi slobodni Srbi da budete prosti kozaci, i da zaboravite svoju krasnu otadbinu." Zatim se obratio Stojkoviu reima: "Gospodine Stojkoviu! Mojsije je izbavio svoj narod. Izbavite vi i nas pomaui nam se vratimo u svoje otaastvo." U Srbiju se vratio 1817. godine. iveo je u domu Miloa Obrenovia i uio njegove sinove. Bio je jedan od kulturnih poslanika u Beogradu u vreme robe Srbije za sticanje nacionalne nezavisnosti. Umro je 1844. godine u Beogradu.

Sima Milutinovi Sarajlija u Kiinjevu

Sima Milutinovi Sarajlija, pesnik, pretea srpskog romantizma, roen je 1791. godine u Sarajevu. Uestvovao je u ustancima i bunama srpskog naroda za nacionalno osloboenje. Napisao je "Istoriju Srbije" i "Istoriju Crne Gore". Bio je poetski uitelj i vaspita mladog Rada Petrovia Njegoa, budueg crnogorskog vladike Petra II i pisca "Gorskog vijenca".

U istoriji srpske knjievnosti, kao lirski pesnik, Milutinovi je oznaen kao pretea Branka Radievia, a inspirisao je i Njegoa na "visoke misaone uzlete i dramatsko prikazivanje istorijskih dogaaja".

U Kiinjev Sima Milutinovi je dospeo 1819 . godine tragajui za roditeljima, koji su u ovu varo izbegli posle propasti Prvog srpskog ustanka. Naao je samo oca, jer mu je majka u meuvremenu umrla.

Za vreme viegodinjeg Milutinovievog boravka u Kiinjevu, u glavnom gradu Besarabije iveli su mnogi istaknuti uesnici Prvog srpskog ustanka. Ovde je okonao pisanje svog najznamenitijeg dela "Srbijanke".

"Srbijanka" predstavlja opsenu pesniku istoriju Prvog srpskog ustanka, u petnaest hiljada stihova srpskih narodnih deseteraca. Spev sadri niz uspelih pesnikih slika, impresivnih portreta glavnih uesnika u ustanku i dramatinih prikaza herojskih borbi. U sutini "Srbijanka" je predstavljala prvi vei pokuaj stvaranja u duhu narodne poezije i spada meu znaajan dela srpske nacionalno-romantiarske poezije.

italaka publika je oduevljeno primila "Srbijanku". Poreena je sa "Ilijadom, pa je nazivana i "Srbijada". Sima Milutinovi je za ivota slavljen i hvaljen kao retko koji srpski pesnik. Tako je srpska omladina iz Budima i Pete Simu Milutinovia ovenala na sveanosti na Orlovom brdu "jelovim vencem i peninim klasom".

Na preporuku Srba u Kiinjevu, novana sredstva za tampanje "Srbijanke" Simi je obezbedio Jovan Rizni, bogati srpski trgovac iz Odese, koji se proslavio kao mecena u kulturi. Obezbedio mu je tri hiljade talira za tampanje i jo po sto talira za naredne tri godine, dok se knjiga na zavri. Milutinovi je ispunio obeanje dato Jovanu Rizniu i "Srbijanka"se 1826. godine pojavila u Lajpcigu.

Sima Milutinovi se dopisivao iz Besarabije sa Vukom Karadiem. Sauvana su dva njegova pisma upuena Vuku. Prvo je uputio iz Renija, 30. septembra 1819. godine, kada je na putu za Kiinjev, stigao na ovaj grad na Dunavu. U pismu u kojem je veliao stvaralako delo Vuka Karadia, posebno je pozdravio Spiridona Filipovia, koji je jedno vreme boravio u Beu, pre nego to e doi u Rusiju. Meutim, u vreme kada je pisao pismo Vuku, arhimandrit Spiridon je, kao stareina manastira Giravke, iveo nedaleko od Kiinjeva.

Pre nego to e otii iz Besarabije, Sima Milutinovi se pismom iz Kiinjeva obratio Vuku Karadiu i 6. maja 1823. godine.

O radu na izdavanju "Srbijanke" Sima Milutinovi je pisao Vuku Karadiu iz Lajpciga 12. novembra 1825. godine: "Ranije si poeo i mlogo uinio; no dati navrim slutnju tvoju davnanju, da u ja nekada Serbiadu soiniti". U pismu posebno naglaava da mu je "dobru sentenciju izrekao i doktor filozofije Platon Simeonovi, Serbin iz Kamenice iznad Varadina rodom, a sad je u Odeskom liceju, prvij najsposobnij profesor". Istie da ga je i to podstaklo da sve uini da "Srbijanka" izae pred svet.

U vreme Siminog boravka u Kiinjevu, veliku podrku mu je pruao Stefan ivkovi.

Stefan ivkovi je roen u kneini Raanjskoj. Kao bogati trgovac, 1804. godine preao je u Zemun, odakle je srpske ustanike snabdevao municijom, orujem, hranom i drugim potrebama. Kada su ustanici oslobodili Beograd, vratio se u domovinu. Bio je lan srpske deputacije koja je ila u Carigrad, da bi pregovarala sa Portom. Potom je iveo na svom imanju. Pomagao je sirotinju, ali je i Praviteljstvujuem sovjetu davao pozajmice i po deset hiljada dukata. Bio je zatoen zbog saradnje sa Petrom Dobrnjcem i Milenkom Stojkoviem 1811. godine. Poto ga je amnestirao vod Karaore, otiao je u Besarabiju, u Kiinjev. Ovde je dolazio u kontakt sa mnogim Srbima koji su se nalazili u Besarabiji. To se moe razabrati i iz njegove prepiske sa Vukom Karadiem. U pismu Vuku 1823. godine ivkovi govori o Srbima koji su u to vreme iveli u Besarabiji. Naime, Vuk se interesovao za mitropolita Leontija Lambrovia, arhimandrita Spiridona Filipovia, ruskog akademika Atanasija Stojkovia, vojvode: Jakova Nenadovia, Luku Lazarevia, Petra Dobrnjca i "ostale sve Srblje nae". Posebno se interesovao za Simu Milutinovia i njegovog oca Milutina. Na kraju je napisao: "Ako je tu e Aleksa Karaorevi i njega mi ljubezno pozdravite".

Lik Stefana ivkovia, narodnog dobrotvora, Sima Milutinovi je opisao u "Srbijanki".

ivkovi se u Srbiju vratio 1835. godine kada je dobio penziju od knjaza Miloa Obrenovia. Ne mogavi da naplati dugove koje mu dunici nisu vraali, razoaran odlazi u Ukrajinu i nastanjuje se u Poltavi, gde je i umro.

Pukin i Srbi u Besarabiji

Aleksandar Sergejevi Pukin (1799-1837), veliki ruski pesnik, rodonaelnik nove ruske literature, boravio je tri godine u Kiinjevu i godinu dana u Odesi meu Srbima (1820-1824).

Pukin se sa naprednim idejama upoznao na Liceju u Carskom Selu. U stvaralatvu mladog Pukina sjedinili su se patriotski ponos i borba ruskog naroda, nasuprot ugnjetavanju i izrabljivanju koju je vodila carska vlada. Iz tog perioda vodio je borbu epigramima upuenim caru Aleksandru I Drutveni bunt koji je izrazio u politikim i antireligioznim stihovima izazvalo je revolt cara Aleksandra I koji je odluio da Pukina poalje u progonstvo u Sibir ili u Solovecki manastir. Prvobitnu odluku, pod uticajem Pukinovih drugova, car je zamenio progonstvom na jug, pod izgovorom da je razmeten u Jekaterinoslav, u kancelariju generala N. I.Inzova. Poto je zbog bolesti neko vreme boravio na Krimu, septembra 1820. godine dospeo je u Kiinjev, u kancelariju pomenutog generala, sada namesnika Besarabijske oblasti. Ovde je ostao do jula 1823. godine i povezao se sa revolucionarnim pokretom ruske inteligencije i oficira.

U vreme Pukinova boravka u Kiinjevu i Odesi, u ovim gradovima nalazili su se mnogi Srbi. Dok su u Kiinjevu, posle propasti ustanka, iveli sa porodicama mnogi ustanici, dotle su u Odesi, u staroj srpskoj trgovakoj koloniji, iveli i stvarali brojni Srbi, zasluni za kulturu svoje dijaspore i nove domovine, kao i naroda iz kojeg su potekli.

Kod Pukina, koji je u Kiinjevu iveo u kui grkog trgovca Liprandija, dolazili su mnogi vieni Srbi. Bili su to intelektualci, vojvode i uesnici Prvog srpskog ustanka, kao i bogati trgovci.

Sa Pukinom se susretao ruski akademik Srbin Atanasije Stojkovi, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu, koji je iveo u Petrogradu. U Kiinjev je esto dolazio zbog imanja koje je kupio u Besarabiji.

Vojvoda Jakov Nenadovi, popeitelj unutranjih dela u Karaorevoj Srbiji, sa sinom Jevremom, husarskim carskim oficirom, dolazio je kod Pukina. Dolazio je i Stefan ivkovi, knjievnik koji je Pukina upoznao sa delima Vuka Karadia. U Kiinjevu je u to vreme boravio i knjievnik Lazar Arsenijevi-Batalaka koji je uio decu bogatijih srpskih izbeglica.

U Kiinjevu se Pukin upoznao sa Karaorevim sinom Aleksom Petroviem, ruskim carskim oficirom i njegovim sestrama i majkom. Najmlaoj Karaorevoj keri, Stamenki, spevao je jednu od svojih "srpskih" pesma, unosei u svoje pesnitvo legendarni i mitski lik voe srpske revolucije.

U vreme boravka u Besarabiji, Pukin je iao i u Izmail, gde je bio u domu Srbina Nikole Slavia. Ovde je upoznao Irinu, roaku Slavievu, koja mu je pevala srpske narodne pesme; prevodei ih na ruski. Verovatno je to ona Jekaterina Slavi, koja se, zajedno sa Nikolom Slaviem, nalazila meu pretplatnicima Vukovih izdanja iz Odese.

Pukin je, posredstvom svojih prijatelja, 1823. godine preao u dom Jovana Riznia, najbogatijeg trgovca u Odesi, carskog savetnika, direktora Dravne banke u Kijevu, mecene mnogih srpskih knjievnika, meu ikojima i Sime Milutinovia. U njegovom domu nalazio se nadaleko poznati knjievni salon, u koji su dolazile znamenite linosti iz politikog, trgovakog i kulturnog ivota Odese. Ovamo su dolazili i pojedini Srbi, meu kojima, sem pomenutog Sime Milutinovia Sarajlije, i profesor univerziteta Platon Simonovi, popeitelj Odeskog naunog okruga, zatim Dimitrije Knjaevi, srpski knjievnik Dimitrije Tirol i mnogi drugi. Dua knjievnog salona bila je supruga Riznieva - Amalija, koja je pripadala uvenoj srpskoj grofovskoj porodici Nako iz Banata. U njenu ast Pukin je ispevao pesme posveene "gospoi Rizni". Ove tople lirske pesme ule su u sve zbirke Pukinove lirike, a njeni portreti crtani njegovom rukom, nalaze se u Pukinovom rukopisu "Evgenije Onjegin".

U brojnim susretima sa Srbima, Pukin se upoznao sa njihovom istorijom, narodnim stvaralatvom i akterima ustanka.

U Besarabiji se Pukin naao u isto vreme kada je Srbija, posle Drugog ustanka, kretala u pravcu osvajanja potpune nacionalne slobode. O junacima srpske revolucije, pre svega njenim predvodnicima, Pukin je sluao od Srba u Kienjevu.

U napisu "Pukinove srpske pesme", Milorad Pavi istie da Pukinovo interesovanje za voe srpske revolucije "oigledno pretee u korist Karaora, jer je njemu posvetio vie prostora i panje". Lik Miloa Obrenovia lien je traginih primesa, dok je, za Pukina, Karaore "tragian junak, gotovo mitska linost, prestupnik i heroj, slobode vojnik, i oceubica, vredan i slave i uasavanja, buntovnik pokriven svetom krvlju, iji je i grob straan". Posthumno objavljena Pukinova pesma o Karaoru prikazuje Miloa kao "zlotvora koji alje u Hotin oveka sa nalogom da satre Karaora". U ovoj pesmi Milo je prikazan kao "podlac i duman krvni" voda Karaora.

Zakljuujui studiju o voama srpske revolucije, viene oima Pukina, Milorad Pavi kae: "Oigledno, tragini heroj Karaore, zagonetan i posle smrti, Pukinu je vie odgovarao nego Milo Obrenovi, koji je sigurnim koracima kretao ka uspehu. Veza Karaora sa Heterijom, a Pukin je lino znao Karaoreve prijatelje iz vrha Heterije, kao to su Ipsilantijevi, grki ustanak koji je sledio srpskom, Bajronovo prisustvo i smrt u slubi Heterije, morali su u oima ruskog pesnika doneti Karaoru jedno naknadno osvetljenje, ija je snaga postajala sve vea. U oima Pukina Karaore je video budunost iako je bio onaj koji gubi".

Puteestvije Joakima Vujia po Besarabiji

Veliki srpski teatarski pregalac Joakim Vuji, poetkom etrdesetih godina 19. veka odluio se na putovanje po istonoevropskim zemljama, od Ugarske do dalekog Krima. Ovaj "slaveno-serbski literator", roen je 1772.godine u Baji, iroj publici poznatiji kao dramski pisac i prevodilac, glumac, jedan od utemeljivaa pozorinog ivota u Srba, pod kraj ivota postao je putopisac i 1845. godine u Beogradu objavio knjigu pod naslovom: "Puteestvije po Ungariji, Vlahiji, Moldaviji, Besarabiji, Hersonu i Krimu".

Putujui po zemljama u nekoliko drava, u kojima su iveli brojni narodi, davao je podatke i impresije o ljudima, naseljima, prirodi, o prolosti krajeva kroz koje je prolazio. Na putu je, povremeno, nailazio i na Srbe, koji su tamo iveli.

Na svom "putestviju" Vuji je detaljno pisao i o Besarabiji. Najpre je dao osnovne podatke i istorijat ove oblasti: "Oblast Besarabija ili zemlja leaa izmedu rekama Dnjestrom, Prutom i Dunavom s gradovi Hotinom, Benderom, Akermanom, Kilijom i Ismailom, prisojedinjena je k Rosiji leta 1812. pri zakljueniju traktata bukuretskog, gedi Porta otomanska prinudena je bila predrenu zemlju skupno s gradovi Rosije ustupiti. Jest ona vea od Kraljevstva Niderlandskog, vea je i od Kraljevstva Saksonskog, nego ne znam je li vea ona i ot Kraljevstva Bavarskog. No, meni se ini, da ona i Bavariju veliinom njenom prevashodi, zato ona u duini sodri 550 versti, a u irini od 60 do 180 i vie. Posle Besarabija od severa granii se sa Roijom, a imeno s Gubernijom Podolskom ot vostoka s rekom Dnjestorm, koja nju razdeljva od Hersona, ot poldna s rekom Dunavom i Crnim morem, koja nju razdeljava ot Bolgarije, a ot zapada rekom Prutom, koja nju razdeljava od Moldavije".

Joakim Vuji navodi da se u Besarabiji nalazi oko dve hiljade crkava i dvadeset manastira, od kojih 14 mukih, a 6 enskih.

U Besarabiji ivi preko milion stanovnika, navodi Vuji, najvie Moldovana, koji govore "vlaki", ili "skoro svaki govori rosijski jezik, a ovaj poeli su oni uiti ot onoga vremena, ot kada su pod prosveteniju upravljenije blagopolune Rosije doli". U ovoj etniki sloenoj sredini najvie je bilo Moldavaca. "Posle Moldovana sleduju Rosijani, Greci, Bolgari, neki Serblji, Jermeni i idi, a najposle ima u Besarabiji i Nemaca".

Besarabija se delila na Donju i Gornju. Za Donju Besarabiju Vuji kae: "Dolina Besarabija ot Varoi Rene do samoga Akermana kuda sam ja prolazio jest svuda ravna, kako god i naa Baka, ili Banat. Nema tu nigde brega ili kakve planine, a naipae to nikakvo drvo pri putu, a krome puta videti se moe, razve i neki seli, i tu su drvca veoma mala, a sela su svugde po mali dolina i nije ih mono videti pree, dokle god ovek k njima ne doe, nego po melnicama (mlinovima), izdaleka poznati se moe, gde je selo, zato su one izvan sela po mali bregovi ponametene".

Za zemlju Vuji kae da je "osobito dobra i plodonosna na kojoj razliiti usevi rode, kao ti: ito, ra, jeam i zob, potom bogate livade daju prekrasnu visoku s oveka travu pak se senom razense mnogoislena stada ovaca, koza, konji, a naipae rogate marve". Zakljuuje da je "Besarabija jedna blagoslovena i sa svim plodorodijama krome jedni drva ukraena zemlja". Sem toga, Besarabija je bila bogata rekama i imala je mnotvo divljih ivotinja.

Posle "puteestvija" po Odeskom i Krimskom kraju, Vuji je dospeo do Gornje Besarabije. Najpre je doao u Tiraspolj. O tome kae: "Ovo je jedna mala varo, koja moe imati do 400 domova, a itelja blizu 5.000, ot kojih mnogi jesu idi, koji s razliitim vetinama trgovinu njiovu vode".

Vuji definie i pojam Gornje Besarabije, koja se prostire "ot varoi Rene do grada Akermana, posle ot grada Bendera do varoi kuljana, i to se zove Gornja Besarabija".

Opisujui zemlju, Vuji kae da je "zaista blaga, dobra i osobito plodorodna. Jest istina, da je ona bregovita i gorohlomna, obae nigde kamenja po gorama ne ima, kako po Serbiji, nego je svuda ona ista, i gde se god u nju jedno zerno baci, tamo ono storjanu korist i polzu trudoljubivome zemljodelcu prinese. Istina po Gornjoj Besarabiji nema reki, kako god po Donjoj krome reke Pruta i Dnjestra, nego po dolini nahode se velike i bogate livade, koje s dobrovkusnim senom domanu marvu rane i prikormljivaju, posle nalaze se veliki i mnogi ritovi s lepom trskom, i s araznoga vida ribom. A gore i planine opet daju izobilna, dobra i zdrava drva, istonici opet umni prekrasnu i dobrovkusnu vodu, pak je po njoj milo i veselo putovati tako, kako god i po Ungariji, ot Budimske strane. Jednim slovom Gornja Besarabija jest sa svima prirodnima i jestestvenima blagodejanijama i bogatstvima ot svevinego tvorca obdarena, naipae s rogatom marvom i drugom domanom ivotinjom".

Na putu prema Gornjoj Besarabiji, Vuji je preao reku Dnjestar i uao u grad Bender. U njegovoj okolini, poto je 1709. godine bio poraen od vojske Petra Velikog, vedski kralj Karlo DII je beei od Rusa pobegao u Bender, traei sultanovu zatitu. Vuji se pita: "Blagi boe, udna su dela tvoja. Gde je tokoholm, vedski prestolni grad, i gde jer opet Bender, kuda su siromaha Karla kozaki knuti doterali bili".

Putujui Besarabijom u sredinjem delu je dospeo u Kiinjev: "Ova varo, jest dosta velika i moe imati preko 4.000 domova, a itelji su: Rosijani, Moldovani, neki Srbi, Greci, Bolgari, Armeni, Karanti, Nemci". Ovaj grad lei "na jednom neravom mestu, to jest i na bregu i u dolini, pak pokraj nje nikakva reka ne tee, nego samo jedan potok na kome neke vodenice vide se. Ova varo razdeljena je na novu i staru varo. U staroj varoi nita primeenija dostojno videti je mono, nego samo mnoge krive i tesne ulice, pak mnogi duani s mnogi razni hespapi napoljnjeni, a domovi su po starom turskom obiaju od sami drva nainjeni. Takode i duani su po turski i epenci ustrojeni. Ova stara varo ima pijacu dosta veliku, na kojoj se skoro sva prepitatelna sredstva u izobilju nai se mogu i za kopejke kupiti. Nego to se tie nvoe varoi, ova zaisa u ustrojeniju domova, raspoloeniju ulica i uredeniju politieskom ni krilo ne ustupa Odesi, samo to jednom trgovinom oskudeva. A sve drugo to je u Odesi, to je i ovde". U tom smislu posebno istie Sabornu crkvu, u sreditu eparhije za oblast Kiinjeva i Hotina, "koja je na sredi ove nove varoi osnovana, iznutra prekrasno ukraena". Sem Saborne, Vuji opisuje i vie drugih pravoslavnih crkava, istovremeno navodei da su u Kiinjevu postojale i katolike, protestantske i jevrejske crkve. Vuji je opisao i zdanja u kojiam su bile smetene kole i politike ustanove.

Idui na sever, Vuji je dospeo u varoicu Kalari, sa 300 domova, u kojima je ivelo 4.000 stanovnika, od kojih su "ponajvie Moldovani, malo ima i Rosijana, nego samo ida. Ova varoica jest dosta obina, u kojoj na jednom bregu vidi se i jedna ot drva soinjena crkva, u kojoj bogosluenje biva moldovanskim jezikom. Dole opet po poijaci jesu duani".

Od ove varoice, veli Vuji, "poinju velike ume a visoke planine bivati, a ot pol puta Kiinjeva do reenoga ovog mesta Kalaria samo neke male ume ukazuju se. I tako putujui doemo do jedne visoke planine, posle izijdemo gore na nju, pak posle spustimo se s planine, a ja taki s leve strane opazim monastir. Bio je to manastir Hravka. Arhimandrit manastira bio je Srbin Spiridon Filipovi od Sundei".

Iz manastira Giravke, odnosno Hravke, Vuji je krenuo put Skuljana. U ovoj varoici od 200 domova ivelo je oko 1.500 dua. Bio je to granini prelaz iz Rusije u Moldaviju. Dospeo je u glavni grad Moldavije - Ja. Tu se zavrilo "puteestvije" Joakima Vujia po Besarabiji.

U diplomatskoj slubi Rusije, Srbije i Crne Gore

U "Puteestviju" Joakim Vuji opirno govori o znamenitom Srbinu Spiridonu Filipoviu, koji je, pre nego to je postao arhimandrit manastira Giravke u blizini Kiinjeva, bio u diplomatskoj slubi ruskog cara Aleksandra I, srpskog voda Karaora i crnogorskog vladike Petra I Petrovia.

Roen 1779. godine u ibeniku, Spiridon Filipovi se kolovao u rodnom gradu, a zatim u Zadru i Veneciji, da bi po povratku u zaviaj, otiao u manastir Savinu, u Boki Kotorskoj, gde se zamonaio. Ovde ga je kao obrazovanog i inteligentnog zapazio vladika crnogorski Petar I Petrovi Njego. Stupio je u rusku slubu, u vremenu prodora Napoleonove vojske na podruje Jadrana. Posle dolaska u Petrograd, car Aleksandar I alje ga u rusko predstavnitvo u Srbiju. Uivao je veliko poverenje voda Karaora. Odravao je veze izmeu Karaora i mitropolita Petra I. Po elji Karaora, odlazio je sa porukama ustanikog vostva ruskom caru. Posle propasti Prvog srpskog ustanka otiao je u Rusiju, gde je obavljao diplomatske poslove za Ruski dvor. Na sopstveni zahtev, Spiridon Filipovi je napustio diplomatsku slubu i vratio se monakom ivotu. Ruski car ga je putio u Besarabiju, u Kiinjev.

U Kiinjevu se javio mitropolitu Gavrilu, koji je vest o njegovom dolasku ve dobio. Ovde se Spiridon Filipovi zadrao tri meseca, da bi oktobra 1818. godine dobio upravu nad manastirom Giravkom u svojstvu arhimandrita. Godine 1824. odlukom arhiepiskopa kiinjevskog i hotinskog Dimitrija, arhimadrit Spiridon je imenovan za predsednika Duhovne konzistorije.

Manastir Giravka se nalazio u jadnom stanju kada je u njega doao arhimandrit Spiridon Filipovi "od Sundei".

Odmah poto je doao u manastir, do temelja je poruio staru crkvu i sagradio "novu od samog tverdoga kamena i cigli sobstvenim izdivenijem i trudom po ukusu rosijskome, a planu neke Pavlovske cerkve u Peterburgu vodruzeti". On je poloio kamen temeljac i posvetio hram Voznesenju Hristovom. Sem toga je "ovu novu cerkvu i iznutra velelepno ukrasio". Uredio je manastirske konake, ekonomiju, posebno batu. Svodei utisek o ovom uzornom manastiru, Joakim Vuji je zapisao: "Jednim slovom, to kaem, da sam ja ovaj lepi i ukraeni monastir Giravku Malim Jerusalimom, naimenovao, i ovim samoga imenom svagda zvao".

U manastiru je bilo 15 monaha i mirskih lica i jo 28 manastirskih slugu. Manastiru su pripadala i dva sela Giravka i Palanka, sa oko 800 dua.

U manastiru Giravki Vuji je sreo Teodora Petrovia, prijatelja arhimandrita Filipvoia, koji je organizovao bergu groa. Tada je saznao da je Petrovi "iz nekog Serbskoga sela nadaleko ot Odese". U stvari, bio je potomak Trebjeana, koji su se 1804. godine doselili iz Crne Gore u Rusiju. Po odluci ruske vlade naselili su se u Serbsko Selo, "dan hoda" severno od Odese, na ukrajinskoj stepi. Njihovu istoriju, borbe sa Turcima, "razure" i seobu u Rusiju, opisao je srpski knjievnik Dimitrije Tirol u knjizi "Kazivanje starih Trebjeana". Boravei u Odesi od 1839. do 1841. godine, Tirol je sakupio bogatu pisanu i usmenu istorijsku grau, koju je kao knjigu objavio po povratku u Beograd 1842. godine.

"Putestvenije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Besarabiji, Hersonu i Krimu" Joakim Vuji je napisao u manastiru Giravki, a tampao u Beogradu 1845. godine. Umro je dve godine kasnije.

Moldavija u 20. veku

Dvadeseti vek doneo je velike promene u ivotu naroda Moldavije.

Za vreme Prvog svetskog rata, srpski zarobljenici, koji su se kao mobilisani vojnici Austrougarske nali na Istonom frontu, predavali su se ruskoj vojsci i okupljali u oblasti Odese. Odavde, na njihov zahtev, u dogovoru izmeu srpske i ruske vlade, odlazili su u Srbiju, ukljuujui se u sastav srpske vojske, koja je postizala velike pobede nad snagama Centralnih sila. Dobrovoljci su se kretali junim delovima Besarabije i Dunavom dolazili u Srbiju. Njihov put presekla je Bugarska 1915. godine, kada je ula u rat na strani Centralnih sila, pa vie nije dozvoljavala da se srpski dobrovoljci prebacuju Dunavom. Uprkos prekinutim vezama sa matinom zemljom, srpski dobrovoljci su se u sve veem broju okupljali na tlu june Ukrajine, pripremajui se za rat na strani Srbije. Kao deo saveznikih snaga, srpski dobrovoljci su zajedno sa ruskom i rumunskom vojskom, preko Besarabije i luke Reni na Dunavu, odlazili na front u Dobrudu i tamo se 1916. godine borili protiv vojske Centralnih sila, koju su inile nemake, austrougarske, turske i bugarske jedinice. Deo srpskih zarobljenika koji se naao u Besarabiji, ukljuio se i u Oktobarsku socijalistiku revoluciju 1917. godine.

Oktobarska socijalistika revolucija u Rusiji zahvatila je i Moldaviju. Tokom novembra 1917. godine vlast Sovjeta narodnih komesara u Rusiji priznali su sovjeti veih centara u Moldaviji, kao to su bili u Kiinjevu, Benderu, Tiraspolju, Ungenu i drugim naseljima. U Kiinjevu je osnovan Revolucionarni sovjet za Besarabiju. U uspostavljanju sovjetske vlasti u ovoj oblasti uestvovali su i vojnici sa Rumunskog fronta, kao i iz mesnih garnizona po gradovima.

Krajem 1917. i poetkom 1918. godine, Moldaviju su zaposele jedinice Crvene garde i uspostavljena je sovjetska vlast. Intervencijom vojske Antante, februara 1918. godine, itavo podruje Besarabije izmeu Dnjestra i Pruga, do Dunava i Crnog mora, zaposela je Kraljevina Rumunija, u emu je imala podrku vojske zapadnoevropskih zemalja. Besarabija je do juna 1940. godine bila u sastavu Kraljevine Rumunije. Bila je podeljena na osam upanija.

Februara 1920. godine Crvena armija je zaposela lev obalu Dnjestra. Pridnjestrovlje (Levobrena Moldavija) je ukljueno u sastav Sovjetskog Saveza. Do 1924. godine bilo je sastavni deo Odeske gubernije. Odlukom sovjetske vlade, oktobra 1924. godine osnovana je Autonomna Moldavska Sovjetska Socijalistika Republika. Moldavija je kao autonomna republika ukljuena u sastav Ukrajinske Sovjetske Socijalistike Republike. Glavni grad Moldavske ASSR od 1928. godine bio je Tiraspolj.

Na zahtev vlade SSSR-a, rumunske trupe su napustile Besarabiju juna 1940. godine. Tada je najvei deo Besarabije, zajedno sa Pridnjestrovljem, ukljuen u Moldaviju. Oktobra 1940. godine na ovom podruju proglaena je Moldavska Sovjetska Socijalistika Republika, iji je glavni grad postao Kiinjev. Severni deo Besarabija, Hotinski okrug, kao i juni, prema Dunavu i Crnom moru, Izmailski i Akermanski okrug, prisajedinjeni su Ukrajini.

Juna 1941. godine Moldavska SSR je meu prvima postala rtva nacistike agresije na SSSR. Tada se Rumunija pod diktaturom Jona Antoneskua, ukljuila u agresiju na Sovjetski Savez i zaposela itavu Besarabiju i jugozapadni deo Ukrajine. Ovde je do avgusta 1944. godine bila uspostavljena rumunska okupaciona vlast. itavo vreme rata Moldavci su se zajedno sa Ukrajincima i Rusima borili protiv faistike okupacione vlasti generala Antoneskua.

U prolee 1944. godine Crvena armija je oslobodila severne i istone delove Moldavije od faistikih okupacionih snaga. Posle Jako-kiinjevske operacije, avgusta 1944. godine, osloboena je Moldavija, a 24. avgusta 1944. godine i glavni grad Kiinjev.

U bitkama voenim prilikom oslobaanja Moldavije i proterivanja nacistikih agresora uestvovali su i Srbi. Borci Prve jugoslovenske brigade, septembra 1944. godine, posle Jako-kiinjevske operacije, nastavili su svoj oslobodilaki put prema domovini, u koju su uli preko Turn Severina. Neto kasnije, preko Moldavije je prola i Druga jugoslovenska brigada. I na kraju prola je i Druga tenkovska jugoslovenska brigada i stigla u domovinu.

Tokom pola veka posle Drugog svetskog rata Moldavija je doivela veliki prosperitet u svim domenima ivota. Za jo vei napredak stvoreni su uslovi od kada je Republika Moldavija postala suverena i nezavisna drava.