АлександарПоповић СМРТОНОСНАМОТОРИСТИКА

10 Једнократно чинодејство у каквоћа

: Режија ЕГОНСАВИН

: Адаптација ЕГОНСАВИНИНЕБОЈШАРОМЧЕВИЋ: Сценограф ДАРКОНЕДЕЉКОВИЋ

: Костимограф СНЕЖАНАПЕШИЋРАЈИЋ: , Музика ЗОРАНЕРИЋ ВЛАДАПЕЈКОВИЋ: Лектор дрЉИЉАНАМРКИЋПОПОВИЋ

: Асистент редитеља ФИЛИПГРИНВАЛД: Организатор НИКОЛИНАВУЧЕТИЋ

: „ “Стручни сарадник БЛАГОЈЕДОБРОТА и група Гекон:ЛИЦА

, – МАРЕЛА грација ИСИДОРАМИНИЋ, – ДУЛЕ моториста на смрт НЕНАД ЈЕЗДИЋ

, – СИЛВАНА хавајка ДУБРАВКАМИЈАТОВИЋ- , – СВЕТИСЛАВ СВЕТААПОСТОЛОВИЧ наставник МЛАДЕНАНДРЕЈЕВИЋ

, – ГАНЕ КАФЕЏИЈА НЕНАДЋИРИЋ, – Ð МИЛИСАВА калауз НА АСЕКУЛИЋ

, – ЧИКАДРАГИ гост МИХАЈЛО ЈАНКЕТИЋ – КАТИЦА брадвица МИЛИЦАМИХАЈЛОВИЋ – МАРИЦА травица ТАЊАПЈЕВАЦ

– АНИЦА заовина МАРИЈАНАДУГАЛИЋ, – ПАВИЦА болничарка СОФИЈА ЈУРИЧАН

– Пацијенти ЈЕЛЕНАВЕЛКОВСКИи ЈЕЛЕНА ЈОКИЋ – , , Артисткиња ГАБРИЕЛАДОБРОТА МИНАШАРЕНАЦ АЛЕКСАНДРА, , .МАРКОВИЋ ЈЕЛЕНА РАДОВАНОВИЋ ИРЕНАМИНИЋитд

, .Догађа се на релацији одживота до опредељења и натраг за исте паре

„ 212 !“ДУГОУАТЕЉЕУ НИЈЕ БИЛОТАКОИСКРЕНОГ УЗБУЂЕЊА

, Бранка Криловић РТС

50. 2005. , На Стеријином позорју у Новом Саду године Зоран Ерић и Владимир ; Пејковић су добили Стеријину награду за оригиналну сценску музику

, ; , Михајло Јанкетић Стеријину награду за глуму Ненад Јездић Награду „ “ – “ ” Уредништва београдских ТВНовости Зоран Радмиловић за глумачку

.бравуру

, НаДанима Зорана Радмиловића у Зајечару Михајло Јанкетић је добио “ ” ; , Награду Зоранов брк за најбољег глумца вечери Ненад Јездић Главну награду Фестивала за најбољег глумца

50. РЕЧСЕЛЕКТОРА Стеријиног позорја Пошто је драматуршки згуснуо комад Смртоносна мотористика и тако га

, приближио реалистичкој веродостојности редитељ Егон Савин је направио , још један отклон али овај пут у правцу изворне поетике Александра

; . Поповића тај отклон се састоји у стилизованој игри глумаца Оваквим, приступом редитељ је сценски артикулисаоПоповићеву поетику апсурда и

- остварио сентиментално иронични тон у третману тог периферијског , полусвета ињегових љубавних згода кроз које се преламају опште одлике

- .мушко женских односа

ИванМеденица

:КРИТИКА

КАКОСУСЕВОЛЕЛИДУЛЕИМАРЕЛА… : Малиљуди у свом малом свету довољни су једаншалтер који је и пријемно

, , ! одељење у породилишту и кафанскишанк и кадија те тужи и кадија ти суди , Неколико болничких кревета јавни телефон са когаженице зивкају своје

„ “ , . пустоловне мужиће једна циркуска приколица у којој се воли и бије( .) , , СценографДаркоНедељковић Нема ту јунака ни лепотица великих речи и

. , , поетског красноречја Оно чега нема што је недосегнуто оношто недостаје , кад нам ускрате и одузму свештоживот украшава управо је тоживо месо

…Поповићевих трагикомедија

, , , , Нема лове али се човечић сналази нема среће али има срећице нема, , , . живота али сеживотари нема поезије али има тугешто је нема Ма какав био

, , , , живот упркос свему баналности и скучености артикулише вољу муку али и , . радост и лепоту елементарног нагона да сеживи волуцка Упркос свакој

, , муцавости и недостатку вештине изражавања овако огољен изван , мистификација и софистицирања живот је у Поповићевим комадима као и у

, , , представи Егона Савина речит емотивно слојевит натопљен смешним …сузама и горкастим смехотворством

- Представу отвара јато плавуша породиља у доњем вешу у интимномженском . - говоркању и јадању Ова сјајна слика сцена чини неку врсту рефрена у. , , , , представи Женска и мајчинска туга је дакако преголема а тумаче је са

неодољивом присношћу и топлином која је упознала студ и ситну лаж , ( ), покретљивог иживахногженског језика ИсидораМинић Марела Нада

( ), ( ), Секулић Милисава Калауз МилицаМихајловић Катица Брадавица Тања ( ), ( ).Пјевац Марица Травица АнаФранић Аница заовина

… , , Младен Андрејевић нас је са пуно духа уверио да историју не чине само , . историјске личности и да добре улоге нису само велике насловне роле

ДубравкаМијатовић као Силвана Хавајка убедљива је у бруталности и.ојађености

, , Дуле моториста на смрт Ненада Јездића суверено прелази пут од охолости и , бездушности до клошара од оног који понижава и одбацује до униженог и

, , одбаченог од разулареног циркуског момка до неке врстеМиткета дакле до . жала и искушења Уфиналу представе редитељ Егон Савин нас је подсећао на

. Бекетовог Годоа и на сонгове у стилу Бекетових комада У осталим улогама ( ), ( ), Михаило Јанкетић Чика Драги НенадЋирић Гане Софија Јуричан

( )…Павица

,МухаремПервићПолитика

ЉУБАВКАОПОГИБИЈА , Икона нашег авангардног позоришта данас веч класичан писац Александар

, „ “ Попович написао је Смртоносну мотористику као једну од својих фарси(„ 10 “), „ Једнократно чинодејство у каквоћа која се догађа на релацији од

, “. живота до опредељења и натраг за исте паре Већ овај увод и „ “ неинформисаном читаоцу говори колико су сочни Поповићеви текстови и

. колико уњима аутор вешто барата изразима и асоцијацијама Редитељ, , представе Егон Савин уз помоћНебојше Ромчевића сачинио је драматуршку

, адаптацију Смртоносне мотористике битно је скратио и обогатио изврсним , музичкимматеријалом Зорана Ерића и ВладимираПејковића чија је заслуга .неодољив сонг из наслова овог текста

, „ “, Најпре некритично забрањиван а онда некритично рабљен Александар, „ “, 212, Поповић родоначелник наше трагикомичне фарсе је и симбол Атељеа у

( , , којем је много и радо игран Љубинко и Десанка Крмећи кас Развојни пут …) БореШнајдера Последња фарса је званично проглашена за најбољи српски

XX .драмски текст у првих педесет година века

, Савин се определио за врло модеран имперсонални поступак приказивања . , , ликоваПоповићеве драме Са истим перикама жене су све као једна а од

, ( , ) мушкараца право на сопствени постмодерни значи у парчићима идентитет „ , “ ( ). , има само Дуле моториста на смрт Ненад Јездић Јездић Дулета игра лако

, . „ надахнуто из овог времена Представник тог поповићевског света , - “ ( београдске периферије који је увек мала гето целина Мирјана

), . , , Миочиновић Дуле је иПјеро и Арлекин Тужно смешан паметно глупав а… , , неодољив Јездић је дао изврстан тон читавом том каламбуру који је

, . , повремено био веома потресан и то нежељомАлександраПоповића кога су , , , најчешће поредили са Јонеском по бесмислености језика кога је много а

. мало значи У Смртоносној мотористици јасно се види да је Поповићев језик . , свет за себе Нимало обесмишљен он постаје главна карактерна особина

„ , “ ( , ), „ , “ његовој Марели грацији ИсидораМинић одлична Силвани Хавајки( , ), „ , “ ( , ), ДубравкаМијатовић одлична Аници заовиној Ана Франић одлична„ , “ ( , )… Катици брадвици МилицаМихајловић одлична Чаробном игром глумаца ( , , , , Младен Андрејевић НенадЋирић Нађа Секулић Михајо Јанкетић Тања

, ), Пјевац Софија Јуричан правим избором представе за репертоар модерног , : технолошког доба уверењем да се српска драматургија налази баш ту у

, . најфинијим нијансама овог језика који носи емоцију и истину УМотористици , , , , !нарочито која је заслужнашто је Београд једном бар заиста свет

, Драгана Бошковић Данас

Veoma mi se dopala ali se slazem da nije za svaciji ukus. Vecita tema musko-zenskih odnosa, u nekima cete se sigurno prepozntati. Jezic odlican. Ko voli ostar i gorak humor, sigurno ce mu se svideti predstava. Nije za one koje vole laku zabavu i primitivni humor tipa sviraj, pevaj brate.Gledala sam pedstavu pre par meseci i veoma mi se dopala. Posebno one scene sa zenama kroz vreme - sve se menja, ali se ustvari nista ne menja. Bas sam danima bila pod utiskom. Mislim da tematika vise lezi muskacima nego zenama.

OPISPošto je dramaturški zgusnuo komad Smrtonosna motoristika i tako ga približio realističkoj verodostojnosti, reditelj Egon Savin je napravio još jedan otklon, ali ovaj put u pravcu izvorne poetike Aleksandra Popovića; taj otklon se sastoji u stilizovanoj igri glumaca. Ovakvim pristupom, reditelj je scenski artikulisao Popovićevu poetiku apsurda i ostvario sentimentalno-ironični ton u tretmanu tog periferijskog polusveta i njegovih ljubavnih zgoda, kroz koje se prelamaju opšte odlike muško-ženskih odnosa.

Reč o delu: obilaznicom do izvoraAleksandar Popović, Smrtonosna motoristika; režija Egon Savin; igraju Nenad Jezdić, Mihajlo Janketić, Isidora Minić, Dubravka Mijatović i dr.; Atelje 212Put kojim je, u predstavi Smrtonosna motoristika Ateljea 212, reditelj Egon Savin dosegao vrlo specifičnu dramsku poetiku Aleksandra Popovića, bio je nekako posredan, zaobilazan. Reditelj i njegov saradnik na adaptaciji teksta Nebojša Romčević prvo su odstupili od Popovićevog prosedea i to tako što su dramaturškim intervencijama suzbili piščevu jezičku samodovoljnost i otklonili neke potpuno sporedne likove i za njih vezane digresivne narativne tokove (tu, prevashodno, mislimo na Kuftin lik i vašarske prizore). Na taj način je jedna tipična Popovićeva "dramska priča" – koja nije kauzalno razvijena, čiji su likovi lišeni verodostojnog razvoja i koja se rukovodi samodovoljnim pravilima igre – nekako zgusnuta i fokusirana; gotovo da možemo pregledno da pratimo razvoj događaja u jednom periferijskom ljubavnom četvorouglu.Pošto ga je dramaturški zgusnuo i tako približio (ali, samo približio!) realističkoj verodostojnosti, Savin je napravio, na nivou scenskog jezika, novi otklon, ali ovog puta u pravcu izvorne Popovićeve poetike. Taj teatarski otklon se svodi na stilizovanu glumačku igru i odgovarajuću mizanscensku postavku. Prva scena u kojoj četiri žene imaju potpuno paralelne, misaono nepovezane i jezički slikovite tirade na temu nesrećne ženske sudbine (s naglaskom na neprekidnom lancu abortusa), reditelj je rešio tako što im je stavio iste perike, posadio ih jednu do druge na bolnički krevet i dao im da govore nekim treperavim glasom, koji deluje kao parodija žalopojki; tako je ova apsurdna dramska situacija dobila odgovarajući scenski izraz. Dodatni nivo stilizacije, reditelj Savin je postigao svedenim, oslikanim dekorom s tipičnim periferijskim toposima (scenograf je Darko Nedeljković), kao i pevačkim, lutkarskim, pa i cirkuskim prizorima. Većina ovakvih scenskih rešenja ostvarivala je komično-lirski efekat.Međutim, željena stilizacija nije ravnomerno ostvarena u glumačkoj igri, a najbolji primer opet nudi ta uvodna scena. Dok je u igri Tanje Pjevac (Marica Travica), koja se razvija u jednu od vodećih glumica mlađe generacije, postignut organski sklad između persiflaže i emocije, dotle je igra Milice Mihajlović (Katica Bradvica) bila komičarski prenaglašena, suviše „koloritna" i u gestu i u tonu, kao neka površna parodija narodskih žena. U rasponu između te dve krajnosti kretale su se i skoro sve ostale ženske uloge: Ana Franić (Anica zaovina) ostvarila je potrebnu meru, Isidora Minić (Marela gracija) nije delovala dovoljno sigurno i žanrovski je lutala, dok je Dubravka Mijatović (Silvana Havajka) takođe preigravala.

Igra Nenada Jezdića u ulozi glavnog mužjaka, osionog vašarskog zabavljača i provincijskog švalera Duleta, bila je scenski temperamentna, a na prvi pogled bliža realističkom izrazu; kažemo na prvi pogled zato što Jezdić nije sprovodio stilizaciju naglašenim sredstvima, već je, naprotiv, i najokoštalije misaone floskule izgovarao vrlo ozbiljno i tako pravio komički efekat. Sličnu vrstu komičarske svedenosti i koncentracije, koju bismo u ovom slučaju mogli da odredimo kao basterkitonovsku, imao je Mladen Andrejević u ulozi dosadnog provincijskog nastavnika Svetislava, koji u sceni ljubavnog poraza pokazuje neku neočekivanu blagost i mudrost. Komičarsku bravuru, na momente malo prenaglašenu i samodovljnu, pružio je Mihajlo Janketić u ulozi sitne kafanske uštve, Čika Dragog.Ovim neobičnim pristupom – prvo udaljavanjem a onda približavanjem – Egon Savin je uspeo da scenski realizuje Popovićevu poetiku, da postigne neki sentimentalno-ironični ton u tretmanu tog periferijskog polusveta i njegovih ljubavnih zgoda, kroz koje se prelamaju neke opšte, komički pojednostavljene i šematizovane karakteristike muško-ženskih odnosa. Ali, to nekako nije dovoljno; ova predstava Ateljea 212 nije nam pružila odgovor na pitanje da li dramsko delo Aleksandra Popovića, ili bar ovaj konkretni komad, uspeva da prođe onaj famozni „test vremena", jer u njoj nije uspostavljen zaoštren, nov i savremenom svetu primeren ugao posmatranja.Ivan Medenica

Paradoksalni klasik ivan medenica POSLE GODINA ĆUTNJE, U NEPUNIH GODINU DANA, DESILO SE NEKOLIKO NOVIH IZVOĐENJA KOMADA ALEKSANDRA POPOVIĆA, KOJIMA SE PONOVO SKREĆE PAŽNJU NA DELO JEDNOG OD NAJORIGINALNIJIH I NAJSMELIJIH AUTORA SRPSKE DRAMSKE KNJIŽEVNOSTIIz predstave "Smrtonosna motoristika", Atelje 212

U srpskoj dramskoj književnosti, Aleksandar Popović je sigurno najmarkantniji "primerak" onih romantičnih (moglo bi se reći, po slobodnoj analogiji, i romantičarskih) spisateljskih figura u kojima su buran život i značajno delo nerazmrsivo objedinjeni. Kao što je dobro poznato, Popovićeva biografija je puna dramatičnih, neobičnih i pitoresknih podataka; pet godina tamnovanja na Golom otoku; "građanska smrt" i bavljenje raznim zanatima u tom periodu izopštenosti; ubedljiv i plodan umetnički prodor s velikim brojem drama od kojih većina nije objavljena, odnosno sačuvana; vera u komunističke ideje koja nije imala partijsko-politikantsku pojavnost, ali je, ipak, bila nekako bizarno dogmatska jer je dovela pisca, tokom devedesetih, u vezu sa srpskim, šizoidno-mutantnim izdanjem te leve ideologije. Ovi biografski podaci ne bi bili važni da nisu, u skladu s prepoznatom figurom "romantičnog pesnika", bili povezani s tematskim i formalno-jezičkim odlikama Popovićevog dramskog dela; tema Golog otoka javlja se u drami Mrešćenje šarana, dok se na jezičkoj raznolikosti periferijsko-zanatlijskog miljea, koji je autor iznutra poznavao, zasnivaju gotovo svi njegovi komadi.Spoljne okolnosti nisu samo uticale na nastanak drama Aleksandra Popovića; one su, u znatnoj meri, uslovile i njihovu recepciju. Kako je sam autor izbrojao, čak sedam njegovih komada bilo je zabranjivano na posredne načine – nikad zvaničnom odlukom – i to zbog, naravno, političkih aluzija koje su u njima plasirane. Manje je poznato da je prijem ovog dramskog opusa bio uslovljen i estetičkim razlozima, potrebom jedne grupe naših uglednih kritičara i teatrologa da se, početkom šezdesetih, i u srpskoj dramskoj literaturi pronađu autori koji će, po ugledu na tada veoma aktuelno stvaralaštvo Beketa i Joneska, raskinuti s tradicijom aristotelovske dramaturgije, realističkog prosedea i mimetičkog pozorišta.

PISAC: Aca PopovićPopovićeve čudne farse, s nepovezanim pričama, mehaničkim likovima, jezičkom hipertrofijom i samodovoljnom zaigranošću, došle su kao poručene ovoj grupi stručnjaka, te su oni od ovog autora napravili najvećeg modernistu i revolucionara srpske posleratne drame. Doduše, nije trebalo sprovesti kritičarsko učitavanje da bi se došlo do ovakvih zaključaka, a ni dotični autori nisu preterivali u analogijama; naprotiv, Slobodan Selenić i Mirjana Miočinović su, u svojim briljantnim studijama, relativizovali nasilne paralelele i analizirali Popovićevo delo – iako su ga stavljali u kontekst tadašnjih poetičkih kretanja u svetu – kao autohtono i originalno.Pitanje koje se ovde otvara jeste da li i danas neki spoljni razlozi presudno utiču na recepciju dela Aleksandra Popovića, tačnije – na izostanak te recepcije. Naime, od autorove smrti 1996. godine njegovi komadi se sve ređe izvode na našim pozornicama, a jedan od retkih izuzetaka u tom nepriličnom tretmanu predstvaljalo je izdanje izabranih Popovićevih drama, iza koga opet stoje nekako apartni izdavači – Verzal pres i Vojno-izdavački zavod. Pokušaj da se ovakav odnos objasni nekom vrstom ostrakizma zbog autorovog političkog stava tokom devedesetih ne deluje preterano ubedljivo; danas se, uostalom, više niko ne seća Popovićevog angažmana iz tog perioda, ostala su samo neka maglovita sećanja da su njegovim uverenjima manipulisali oni koji su se tada predstavljali kao nastavljači levih ideja. Drugi mogućni razlog je imanentno umetničke prirode: on se sastoji u pretpostavci da Popovićeve drame nisu, kako se to obično kaže, preživele svoje vreme, da su se pokazale kao prevaziđeni trend jedne epohe.Taman kada je ovo tumačenje počelo da dobija potporu, dogodio se nagli obrt: u nepunih godinu dana, desilo se nekoliko novih izvođenja Popovićevih dela, u Kruševcu, Zrenjaninu, Beogradu. Najzaslužnija osoba za taj revival je reditelj Egon Savin, koji je postavio Svinjskog oca u Kruševačkom pozorištu i, pre samo nekoliko dana, Smrtonosnu motoristiku u Ateljeu 212 (o ovoj drugoj predstavi vidite tekst u okviru). Ponajpre ove predstave mogu da pruže odgovor na dilemu koju smo otvorili: da li je ovaj dramski opus preživeo svoje vreme, da li je njegova formalna apartnost bila samo smeli izazov tradiciji, da li njegove teme dosežu univerzalni, vanvremenski značaj.Radikalnost na planu forme je bitna kao iskorak u trenutku kada je komad nastao, ali ona teško može da bude, pogotovu ako je teatarski ključ pronađen i isproban, povod za nova scenska čitanja. Dakle, dolazimo do zaključka da dramu, za nova tumačenja, prevashodno preporučuje njena tematska aktuelnost, značenjski potencijal, moć da se izdigne do univerzalne šifre ljudske sudbine. U predstavi Svinjski otac pronađena je ta univerzalna šifra, jer je priča o posesivnoj i manipulativnoj majci, koja ugrožava ljubavni i svaki drugi život svog sina slabića, postala metafora bolesnog, patrijarhalnog sveta (ako ovo nije pleonazam, jer je patrijarhalni svet po definiciji – bolestan). Takva majka može da bude pasivni, ali i presudni pokretač mnogih nesreća koje palanački momci prave: od šenlučenja do ratnih zločina. Nasuprot ovom slučaju, u predstavi Smrtonosna motoristika nije pronađen novi ugao interpretacije, tako da sve ostaje u okvirima relativno bezazlene i značenjski uopštene farse na temu muško-ženskih odnosa… S obzirom na ovakav saldo, reklo bi se da je potrebno sačekati nove postavke Popovićevih drama da bi se moglo, na nešto pouzdaniji način, odgovoriti na postavljenu dilemu. Dotle ćemo se radovati svakoj novoj predstavi rađenoj po komadima jednog od najoriginalnijih i najsmelijih autora srpske dramske književnosti.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=406677

"Da li je Aleksandar Popović bio najplodniji srpski i ranije jugoslovenski dramski pisac posle drugog Svetskog rata – a možda i uopšte? Verujem da je odgovor DA! Da li je Aleksandar Popović

NAJBOLJI dramski pisac posle Drugog Svetskog rata u bivšoj Jugoslaviji? – Odgovor je DA! Naime on je od velikog broja zvaničnih i delegiranih kritičara koji su baš o tome i većali – proglašen najboljim, a njegov komad Razvojni put Bore Šnajdera – najboljim komadom posle rata u Jugoslaviji!…Pisao je i drame i farse i dramolete i TV serije od godinu dana i dečje drame i priče i pesme i decje pesme i političke komade (Druga vrata levo..KaPe dole..Bora Šnajder…Tamna je noć)…I ljubavne drame sa periferije…Pisao je i pisao i živeo i radio i grešio…Postojanje jednog Aleksandra Popovića bila je čast za jedan tako nezahvalan narod kao što smo mi…Dakle – govorimo o jednom mega - DADAISTI u savremenoj domaćoj drami – čoveku koji je pisao kako niko kod nas do njega nije pisao – nešto kao mladi Alfred Žari ali i kao Nušić i kao Sterija istovremeno…Dakle – gledali smo sinoć ponovo jednog Aleksandra Popovića u fascinantnoj režiji sve boljeg i sve smelijeg Egona Savina. Ovo je koliko ja znam treće delo Popovica koje režira Savin i čini mi se daleko najbolje i daleko najhrabrije. Zapravo Savin je našao ključ u postmodernom pozorištu – koje praktično na velikim scenama kod nas nije do sada ni postojalo – našao je pravi ključ da predstavi DADAIZAM-iz-predgrađa veselog i bogatog Ace Popovića. Veliki ansambl glumaca – Isidora Minić, Nenad Jezdić, Dubravka Mijatović, Mladen Andrejević, Nenad Ćirić, Mihajlo Janketić, Milica Mihajlović, Nađa Sekulić i mnogi, mnogi drugi …u fantastičnoj i jednostavnoj – pravoj DADA scenografiji Darka Nedeljkovića i u kostimima Snežane Pešić – Rajić, - odigrali su priču o likovima koji se zovu Marela-Gracija; Motorista na smrt, Silvana – Havajka, Katica – bradvica…I tako dalje i tako dalje…A igrali su sve i svašta – od ljubavne lirike do priče o neuspelom laičkom abortusu…pitali su se šta je i kakav je svet i od čega se pravi politika…ogovarali su i blesavili se, uzletali u snovima i prevrtali se pod nebesima protiv sile zemljine teže…voleli se i mrzeli, umirali i rastavljali se zauvek – do sutra – pa opet…Gledali smo jedan sveukupni ćaknuti zevzek-život kako nastaje i rastaje se sa nama i sa drugima da bi se prerušio i ušanio u novu i neočekivanu priu i dogadjaj. Izvanredna igra sa sadržajima i doskočicama – bogata životom priča o životu i životima. Ova je predstava snažni omaž velikom i sve većem Aleksandru Popoviću. Taj omaž mu je sastavio Egon Savin i dokazao da se sveže čitanje uvek isplati ako se ima razloga i načina da se to doživi i proživi. Postmoderni prosede nije puka igrarija kako se možda izmetnuo ovaj žanr nastao iz očaja i nepoverenja u jednu istinu. Postmodernizam shvatam kao slobodnu konkurenciju ključeva i stremljenja, priča i sadržaja – koji se svi – kad se izbore u slobodnoj konkurenciji za opstanak – tu se pred nama dokazuju i pokazuju. E baš takav jedan ključ ključeva našao je Egon Savin sa glumcima i ostalim saradnicima da nas ponovo i još jednom uputi da se pogledamo u naše ogledalo vremena. Uspelo, nema šta!"http://www.bgsvetionik.com/novosti/kultura/pozoriste/predstave/smrtonosna-motoristika.html

SMRTONOSNA MOTORISTIKAčetvrtak, 29 januar 2009 11:06Sinoć je pred prepunom salom Doma kulture odigrana "Smrtonosna motoristika", pozorišta "Ateljea 212", u režiji Egona Savina.

Tekst potpisuje, uvek savremeni Aleksandar Popović, čije je komade jedan od naših pozorišnih autoriteta, Bojan Stupica, prokomentarisao rečenicom «Da li je ovaj čovek normalan kad tako piše!», što je i tada i sada moglo da se tumači samo pohvalno. Adaptaciju teksta, uradili su za ovu priliku Egon Savin, i Nebojša Romčevič, scenografiju Darko Nedeljković, a kostim Snežana Pešić - Rajić.

Glumačke bravure Nenada Jezdića i Dubravke Mijatović, potpomognute sjajnim minijaturama Miše Janketića, Mladena Andrejevića. Isidore Minić, Milice Mihajlović oslikale su studiju muško-ženskih odnosa i ljubavi čiji mehanizmi funkcionišu na isti način u bilo kom vremenu i socijalnom miljeu. Smela režija u postmodernom duhu, odlična scenografija i iskusan glumački ansambl učinili su ovu predstavu vrsnim pozorišnim doživljajem, što su Valjevci sudeći po aplauzu umeli da prepoznaju.

.a n t r f i l e

Kako treba s ljudima, Kako se čovek ne rađa, Kako se za jednu stotku postaje srećan i zadovoljan, Kako treba s ženama i Kako čoveku treba želeti sve najlepše u životu* * *DULE: Nema je... Bojim se da je nije tramvaj pregazio, a moj buđelar je kod nje... Nije mi za pare, nego zbog legitimacije...DULE: ...nego ti je to kao bojler, došao sam ja do zaključka... kad ga nemaš, ti crče da ga imaš... a dobiješ li ga, čini ti se kao da si se s njim i rodio... i ne misliš da ga imaš... nego tek ako ti ga neko skine, ti osetiš da ne možeš bez njega!... I to ti je sve na hokus-pokus! Ako si samo za trenutak neoprezan, gotovo je, oženjen si!... a posle smrti nema kajanja...* * *SILVANA: Ako ja ne znam kako se zameću tragovi, onda ne znam ko zna?... ki-ki... Al' moja je deviza: onde, ovde, tuda svuda... i nikad ne noćiti na istom mestu više od tri noćivanja!... i po ulici bilo sunce ili hladovina, bez naočara za sunce ne idi, zbog sode, jer hoće to žene da upražnjavaju kad im muževima skineš kajmak s buđelara!...* * *KATICA: Ne misli na to; kažem ti... kao da nije ni bilo... zaboravi najbolje!... ja to tako radim, kao da ga i nema... pokupim svoju dečicu, idem kod sestre u posetu... ili uzmem da šijem jastučnice... otvaram rupice na jorganskim čaršavima, spremam zimnicu, čistim šporet...

..p i s a c

Aleksandar Popović / BiografijaRođen 1929. u Beogradu, gde je i završio gimnaziju. Deset godina je radio kao asfalter, zidar, moler, cinkograf, staklorezac..., pa se 1958. pojavljuje u književnosti. Profesionalno se opredeljuje za pisanje i prvih šest godina intenzivno sarađuje sa dečjim dramskim redakcijama skoro svih naših radio-stanica. Krajem 1964. igrana je i prva njegova drama na sceni - Ljubinko i Desanka. Aleksandar Popović je jedna od najimpozantnijih, ako ne i najimpozantnija figura naše pozorišne baštine. Tačan broj njegovih napisanih dela nije do kraja utvrđen, a to je posledica "piščeve rasipničke nebrižljivosti", koja je "tipična za pozorišnog čoveka koji piše za scenu i od pozorišta očekuje sve, pa i to da mu sačuva tekstove; tako su se mnogi rukopisi zagubili ili nepovratno nestali." (M. Miočinović). Zna se da je napisao četrdesetak pozorišnih komada (Ljubinko i Desanka, Čarapa od sto petlji, Mrešćenje šarana, Razvojni put Bore šnajdera, Smrtonosna motoristika, Baš- bunar...), pedeset radio drama (Crveni Arhimed, Bajka o putu, Strašne stvari, Grlica...), dvanaest TV drama (Nameštena soba, Ni crno, ni belo, Kad se setim sreće, Svinjski otac...), oko pet stotina TV emisija (Na slovo, na slovo, Vaga za tačno merenje...) i desetak dečjih romana (Kako se voli Vesna, Sudbina jednog Čarlija, Devočica u plavoj haljini...).

Smrtonosna motoristika prvi put je izvedena u Savremenom pozorištu (Scena na Crvenom krstu), 7. aprila 1967; reditelj Nebojša Komadina, scenograf, kostimograf Zuko Džumhur, muzika Enriko Josif, koreograf Irena Kiš. Podela: Branka Mitić (Marela), Mića Tatić (Dule), Irena Prosen (Silvana), Nada Kasapić (Katica Bradvica), Žiža Stojanović (Anica Zaovina), Renata Ulmanski (Marica Travica), Ljubiša Bačić (Gane), Nikola Milić (Kufta Paganini), Dušan Poček (Svetislav - Sveta Apostolović), Radoslav - Đaša Pavlović (Dragi), Zoran Stojiljković (Šandor), Rista Đorđević (Pera), Ljiljana Šljapić (Pavica), Dragoslav Ilić (Milisav), Milka Gazikalović, Miodrag Milovanov (Dvoje koji su došli iz nekog drugog komada)

Sâm sam birao svoj put...Ne treba gubiti iz vida da sam ceo svoj život proživeo isključivo od svoje reči, bez ijednog društvenog položaja i bez ma kakve privilegije.Nisam član nijedne organizacije i nisam siguran da li me Udruženje pisaca još uvek drži u evidenciji.Nikada se nisam prihvatio nijednog oblika društvene ili kulturne vlasti.I ako posle svega treba da kažem šta danas mislim o svojoj sudbini kao čoveka i spisatelja, reći ću: moja je prošlost bila burna i teška, ali nije bila ni bedna ni besmislena. Možda uopšte nisam bio u pravu, u većini sam bio u ogromnoj manjini, ali ostao sam veran svom nastojanju da nikada ne napišem ono što ne mislim.Dakle, niko mi ni za šta nije kriv i ni na koga se ne žalim, a ponajmanje na svoje drugove komuniste, i pogotovo ne u ovom gorkom času kad po nama kljuje i ala i vrana sa svih šesnaest strana sveta.Ja sam svesno birao svoj put i ni za šta na svetu ga ne bih menjao ni danas, kao što nisam ni juče, i kao što neću ni sutra.Ne mogu da žalim ako sam ovakvim svojim stavom koga razočarao, zato što u ovom pogodnom trenutku nisam čakljom zahvatio po mutnoj vodi da izvučem otud nečiji prljavi veš, bez obzira što to nikome živom ne bi služilo za čast, a ponajmanje meni. Oprostite, takve rabote nikada nisu bile predmet mojih misli i dela, jer ja sam isanjan u drugom snu na putu ka jednom lepšem i dostojanstvenijem društvu. Aleksandar POPOVIĆ (Časopis Scena, januar-februar 1990)Teatro-logija...Aleksandar Popović je jedan od onih pisaca koji ima svoj svet; on u njemu pronalazi teme, i u njega travestira čak i one mitove koji ne pripadaju najdoslovnije tom svetu; taj svet se materijalizuje govorom i materijal je govora, on je samostalna činjenica...Taj svet je svet beogradske periferije; tipične velegradske periferije, koja je gotovo uvek mala geto-celina, "milje" u uskom, dvosmislenom značenju te reči. U njoj ne žive ljudi tek prispeli iz sela, nego onaj mali svet što generacijama živi u predgrađima i jedva zalazi u centar, a potreban centru, jer ga opslužuje, u prvom redu zanatima i svojim sumnjivim poslovima: šnajderi, vodoinstalateri, voskari, moleri, limari; zatim svet periferijske zabave (kafedžije, muzikanti, pelivani), sirotinja bez zanimanja, i po koji periferijski inteligent...Ljubavnoj temi vezanoj za svet s margina grada, za svet problematičan i jadan, obezbedio je dostojanstvo među prvima Bihner svojim Vojcekom. Do tada je književna tradicija, snažno obeležena viteško-kurtoaznim idealom, znala samo za srećne ljubavi slugu i sluškinja, seljaka i seljanki, srećne jer su lišene dostojanstva patnje. A ljubavna patnja, ako se i pojavljivala (setimo se Molijerovih seljaka iz Don Žuana ili Držićevih "ubogih pastira") morala je izgledati smešno. Popovićeva Smrtonosna motoristika farsična je varijacija upravo na temu ljubavnih jada, ali i jedna periferijska ljubavna priča sa sentimentalnim i melodramatskim prizvukom

karakterističnim za tu vrstu povesti. Ponovo, dakle, imamo jednu paradoksalnu dramsku tvorevinu u čiji sastav ulaze elementi farse i farsično-sentimentalni spojevi kakve nalazimo, možda, još samo u Čaplinovim filmovima. To da je u ovoj priči reč o "kontroverzama muškog i ženskog pola" pokazuje već i Popovićeva podela prostora na dva tipična "ispovedna" mesta: na bolnicu (za žene) i kafanu (za muškarce). Tematsku simetriju otkrivaju i naslovi odeljaka: "prvi krak" - Kako treba s ljudima, i "drugi krak" - Kako treba s ženama. Tim osnovnim prostorima-znacima treba dodati još dva: prostor periferijske zabave (koji nije bez sličnosti sa Bihnerovim vašarištem, gde momci dovode cure) i park s kioskom-bifeom, koji je prava periferijska lirska oaza. Tu otkrivamo prirodnu (dramsku) funkcionalnost prostora: goli naturalizam bolnice, surova vulgarnost kafane, razdraganost kratkih vašarskih radosti, čednost skverova koji služe izmirenju i rastancima. U Smrtonosnoj motoristici ispričana je moderna varijanta parabole o bludnom sinu, periferijskom Don Žuanu, Duletu, "motoristi na smrt", o odanoj mu Mareli, "graciji", o zavodnici Silvani, "Havajki"... Među njih će se uplesti, dospevši iz provincije, Svetislav - Sveta Apostolović, nastavnik istorije, da bi poput starinskog "meštra od skule", izgovarao humanističke fraze, koje u tom svetu instinkta i amoralnosti zvuče besmisleno, smešno i naivno. Međutim, njegov "filozofski" rezime ima, uprkos neprimerenosti "učenih slika", neke setne istinitosti. Pošto ga je napustila Marela, vrativši se ojađenom Duletu, on velikodušno, i džentlmenski, predaje poklone koje joj je kupio: "Ponesite joj sve ovo... i recite joj da joj drug Svetislav - Sveta Apostolović želi sve najbolje u životu!... Jer u suštini nije važno ko je zbog čega srećan i nesrećan... uvek je to u istoriji bilo tako... važno je da se sve nezadrživo kreće napred... a uspomene nisu ništa drugo nego piramide u koje mi sahranjujemo neke dragocene i balsamovane delove svoga života... ima u tome nečeg lepog..." Mirjana MIOČINOVIĆ (A. Popović, Izabrane drame, Predgovor)

..r e d i t e l j

Egon Savin / Biografija Rođen 1955. u Sarajevu. Pozorišnu i radio režiju završio na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je i sada redovni profesor, a kao gostujući profesor predaje režiju na FDU na Cetinju. Režirao je brojne domaće (Čudo u Šarganu, Laža i paralaža, Gospoda Glembajevi, Putujuće pozorište Šopalović, Kir Janja, Sveti Georgije ubiva aždahu...) i strane klasike (Sirano de Beržerak, Mletački trgovac...), komade moderne dramaturgije (Stanje šoka, Buba, Kaj sad...), kao i dramatizacije (Zločin i kazna, Oblomov, Elektra). Do sada je dva puta režirao tekstove Aleksandra Popovića (Mrešćenje šarana u Srpskom narodnom pozorištu i Tamna je noć u Tetaru kult u Beogradu).Dobitnik je nekoliko Sterijinih nagrada za režiju (Tri čekića Deane Leskovar,1989, Laža i paralaža Jovana Sterije Popovića, 1992, Čudo u Šarganu Ljubomira Simovića,1993. i Mrešćenje šarana, 1997) i Sterijine nagrade za adaptaciju Elektre Danila Kiša, 1998. Dobitnik je i mnogih drugih značajnih pozorišnih nagrada, među kojima je i nagrada "Bojan Stupica".

..k r i t i k a

...Mali ljudi u svom malom svetu: dovoljni su jedan šalter koji je i prijemno odeljenje u porodilištu i kafanski šank, i kadija te tuži, i kadija ti sudi! Nekoliko bolničkih kreveta, javni telefon sa koga ženice zivkaju svoje "pustolovne" mužiće, jedna cirkuska prikolica u kojoj se voli i bije. (Scenograf Darko Nedeljković.) Nema tu junaka, ni lepotica, velikih reči i poetskog

krasnorečja. Ono čega nema, što je nedosegnuto, ono što nedostaje kad nam uskrate i oduzmu sve što život ukrašava, upravo je to živo meso Popovićevih tragikomedija...Nema love, ali se čovečić snalazi, nema sreće, ali ima srećice, nema života, ali se životari, nema poezije, ali ima tuge što je nema. Ma kakav bio život, uprkos svemu, banalnosti i skučenosti, artikuliše volju, muku ali i radost i lepotu elementarnog nagona da se živi, volucka. Uprkos svakoj mucavosti i nedostatku veštine izražavanja, ovako ogoljen, izvan mistifikacija i sofisticiranja, život je u Popovićevim komadima kao i u predstavi Egona Savina, rečit, emotivno slojevit, natopljen smešnim suzama i gorkastim smehotvorstvom...Predstavu otvara jato plavuša-porodilja u donjem vešu u intimnom ženskom govorkanju i jadanju. Ova sjajna slika-scena čini neku vrstu refrena u predstavi. Ženska i majčinska tuga je, dakako, pregolema, a tumače je, sa neodoljivom prisnošću i toplinom koja je upoznala stud i sitnu laž pokretljivog i živahnog ženskog jezika, Isidora Minić (Marela), Nada Sekulić (Milisava Kalauz), Milica Mihajlović (Katica Bradavica), Tanja Pjevac (Marica Travica), Ana Franić (Anica zaovina)....Mladen Andrejević nas je, sa puno duha, uverio da istoriju ne čine samo istorijske ličnosti, i da dobre uloge nisu samo velike naslovne role. Dubravka Mijatović kao Silvana Havajka ubedljiva je u brutalnosti i ojađenosti.Dule, motorista na smrt, Nenada Jezdića suvereno prelazi put od oholosti i bezdušnosti do klošara, od onog koji ponižava i odbacuje do uniženog i odbačenog, od razularenog cirkuskog momka do neke vrste Mitketa, dakle do žala i iskušenja. U finalu predstave reditelj Egon Savin nas je podsećao na Beketovog Godoa i na songove u stilu Beketovih komada. U ostalim ulogama Mihailo Janketić (Čika Dragi), Nenad Ćirić (Gane), Sofija Juričan (Pavica)... Muharem PERVIĆ (Kako su se voleli Dule i Marela, Politika, Beograd)

Ikona našeg avangardnog pozorišta, danas več klasičan pisac Aleksandar Popovič, napisao je Smrtonosnu motoristiku kao jednu od svojih "farsi" ("Jednokratno činodejstvo u 10 kakvoća"), koja se "događa na relaciji od života do opredeljenja i natrag, za iste pare". Već ovaj uvod i neinformisanom čitaocu govori koliko su "sočni" Popovićevi tekstovi i koliko u njima autor vešto barata izrazima i asocijacijama. Reditelj predstave, Egon Savin uz pomoć Nebojše Romčevića, sačinio je dramaturšku adaptaciju Smrtonosne motoristike, bitno je skratio i obogatio izvrsnim muzičkim materijalom Zorana Erića i Vladimira Pejkovića, čija je zasluga neodoljiv song iz naslova ovog teksta.Najpre nekritično zabranjivan, a onda nekritično "rabljen", Aleksandar Popović, rodonačelnik naše "tragikomične farse", je i simbol Ateljea 212, u kojem je mnogo i rado igran (Ljubinko i Desanka, Krmeći kas, Razvojni put Bore Šnajdera...) Poslednja farsa je zvanično proglašena za najbolji srpski dramski tekst u prvih pedeset godina XX veka.Savin se opredelio za vrlo moderan, impersonalni postupak prikazivanja likova Popovićeve drame. Sa istim perikama, žene su sve kao jedna, a od muškaraca, pravo na sopstveni (postmoderni, znači u parčićima) identitet ima samo "Dule, motorista na smrt" (Nenad Jezdić). Jezdić Duleta igra lako, nadahnuto, iz ovog vremena. Predstavnik tog popovićevskog "sveta beogradske periferije, koji je uvek mala geto-celina" (Mirjana Miočinović), Dule je i Pjero i Arlekin. Tužno smešan, pametno glupav, a neodoljiv... Jezdić je dao izvrstan ton čitavom tom kalamburu, koji je, povremeno, bio veoma potresan. i to ne željom Aleksandra Popovića, koga su najčešće poredili sa Joneskom, po besmislenosti jezika, koga je mnogo, a malo znači. U Smrtonosnoj motoristici jasno se vidi da je Popovićev jezik svet za sebe. Nimalo obesmišljen, on postaje glavna karakterna osobina njegovoj "Mareli, graciji" (Isidora Minić, odlična), "Silvani, Havajki" (Dubravka Mijatović, odlična), "Anici, zaovinoj" (Ana Franić, odlična), "Katici, bradvici"

(Milica Mihajlović, odlična)... Čarobnom igrom glumaca (Mladen Andrejević, Nenad Ćirić, Nađa Sekulić, Mihajo Janketić, Tanja Pjevac, Sofija Juričan), pravim izborom predstave za repertoar modernog tehnološkog doba, uverenjem da se srpska dramaturgija nalazi baš tu: u najfinijim nijansama ovog jezika, koji nosi emociju i istinu. U Motoristici naročito, koja je zaslužna što je Beograd, jednom bar, zaista, svet! Dragana BOŠKOVIĆ (Ljubav kao pogibija, Danas, Beograd)

…Zapravo Savin je našao ključ u postmodernom pozorištu - koje praktično na velikim scenama kod nas nije do sada ni postojalo - našao je pravi ključ da predstavi dadaizam-iz-predgrađa veselog i bogatog Ace Popovića. Veliki ansambl glumaca - Isidora Minić, Nenad Jezdić, Dubravka Mijatović, Mladen Andrejević, Nenad Ćirić, Mihajlo Janketić, Milica Mihajlović, Nađa Sekulić i mnogi, mnogi drugi ... u fantastičnoj i jednostavnoj - pravoj DADA scenografiji Darka Nedeljkovića i u kostimima Snežane Pešic - Rajić, - odigrali su priču o likovima koji se zovu Marela-Gracija; Motorista na smrt, Silvana - Havajka, Katica - bradvica... I tako dalje i tako dalje... A igrali su sve i svašta - od ljubavne lirike do priče o neuspelom laičkom abortusu... pitali su se šta je i kakav je svet i od čega se pravi politika... ogovarali su i blesavili se, uzletali u snovima i prevrtali se pod nebesima protiv sile zemljine teže... voleli se i mrzeli, umirali i rastavljali se zauvek - do sutra - pa opet... Gledali smo jedan sveukupni ćaknuti zevzek-život kako nastaje i rastaje se sa nama i sa drugima da bi se prerušio i ušančio u novu i neočekivanu priču i događaj. Izvanredna igra sa sadržajima i doskočicama - bogata životom priča o životu i životima. Ova je predstava snažni omaž velikom i sve većem Aleksandru Popoviću. Taj omaž mu je sastavio Egon Savin i dokazao da se sveže čitanje uvek isplati ako se ima razloga i načina da se to doživi i proživi. Postmoderni prosede nije puka igrarija kako se možda izmetnuo ovaj žanr nastao iz očaja i nepoverenja u jednu istinu. Postmodernizam shvatam kao slobodnu konkurenciju ključeva i stremljenja, priča i sadržaja - koji se svi - kad se izbore u slobodnoj konkurenciji za opstanak - tu se pred nama dokazuju i pokazuju. E baš takav jedan ključ ključeva našao je Egon Savin sa glumcima i ostalim saradnicima da nas ponovo i još jednom uputi da se pogledamo u naše ogledalo vremena. Uspelo, nema šta! Goran CVETKOVIĆ (Atelje 212 ponovo igra Acu Popovića, Radio Beograd 2)

Dugo u Ateljeu 212 nije bilo tako iskrenog uzbuđenja kao da je sam Aca Popović tu negde. Ovacije pre svega njemu što je omogućio da se među kloniranim, štancovanim protuvama ukažu i ljudi od krvi i mesa, falični ali topli... Marginalni i formalno beznačajni, oni ni na šta ne utiču, nikoga ne menjaju niti žele da budu promenjeni, njihov zakon je instikt, a ljubav revolucija koju plaćaju najbliži. Naročito žene. Trpe od prirode i muškarca. Jedan takav, preteran i problematičan, tumačenjem Nenada Jezdića postaje neodoljivi. Sjajna minijatura Miše Janketića i zen gluma Mladena Andrejevića. Isidora Minić i Milica Mihajlović najbolje su u ženskom korpusu predstave. Vanvremeni, potrebni samo sebi, Popovićevi junaci bez ostatka žive svoj mali život izvan svakog napredovanja. Kako je njihova duhovna i govorna logistika zacementirana, reditelj Egon Savin na njima samo isprobava formu i dizajn, što će reći sadašnjost. Popovićevski, infantilan način izbegavanja svake odgovornosti, odbija da bude bilo kakva metafora savremenoj anarhiji sa tragičnim posledicama. Smrtonosna motoristika je omaž kako piscu tako i periodu kada je Atelje pravio predstave za specifičnu razonodu.Branka KRILOVIĆ (Dnevnik RTSa)

TV teatar: Smrtonosna motoristika

Režija Egona Savina, glumačke bravure Nenada Jezdića, Isidore Minić, Dubravke Mijatović i Miše Janketića čine ovu predstavu Ateljea 212 svojevrsnim omažom kultnom piscu Aleksandru Popoviću, ali i periodu kada je ovo pozorište pravilo specifičnu razonodu kulturnoj publici Beograda.

U duhu najboljih Popovićevih komada o staležu sa margine, o ljudima beznačajnim, neambicioznim, koji žive svoj mali život bez ostatka, napisan je tekst Smrtonosne motoristike, gde su raznorazne protuve, alkoholičari, prostitutke i proste žene predstavljani realno, ali veselo, sa simpatijama, pa njihovi problemi više nisu skrajnuti na periferiju, već postaju univerzalna životna pitanja.