slikarstvo i vajarstvo

7/29/2019 slikarstvo i vajarstvo

1/6

Slikarstvo i vajarstvo 20. veka

Miodrag B. Proti

Slikarstvo1. Epoha (1900-1950)2. Druga epoha - slikarstvo posle 1950.

Vajarstvo u 20. veku

Slikarstvo

1. Epoha (1900-1950)

U jednom saetom prikazu nije mogue izloiti sve procese srpskog slikarstva 20. veka i njihove rezultate umeuzavisnosti razliitih inilaca. Mogue je jedino nabrojati glavne struje, kole, pokrete i predstavnike:naznaiti skicu celine, i istai dve osnovne epohe: do 1950. i posle 1950.Podsetimo da se srpsko (i jugoslovensko) slikarstvo s poetka veka formiralo u dvema evropskimmetropolama, Minhenu i Parizu, zapoinjui obino u prvoj i zavravajui u drugoj.elju da se posredstvom individualne postigne u Srbiji kolektivna, nacionalna sloboda moderna umetnostmogla je samo ohrabriti. Meutim, dok se akademizam pozivao na uzore "vene umetnosti", nova umetnost -

nadahnuta slobodarskim idejama prosvetiteljstva - te uzore je tek stvarala ili je trebala da ih stvori. Ali iakademizam svoje osnovno ubeenje ars est imitatio naturae eli da uskladi bar s onim otkriima koja su umeuvremenu postala prihvaena. Zbog toga se oko 1900. u njemu i zapaa dvojstvo - jaka veza s tradicijomuz izvesne impresionistike novine: plenerizam, dnevna svetlost i jasna boja kao logina njena posledica.Re je dakle o pojavi novog u okvirima starog (Beta Vukanovi, 1872-1972, Marko Murat, 1864-1944,Dragomir Glii, 1872-1957, itd.). Kao opti stav, plenerizam, meutim, ne iskljuuje tadanje posebnestavove - simbolizam i secesiju, na primer, koji se meusobno pretapaju . Poto je secesija pokuaj novesinteze, ona, mada upadljivih formalnih obeleja, irom definicijom (Selz) obuhvata i simbolizam, njegovomistino verovanje da je vidljiva realnost simbol druge, nevidljive; da je bitna duhovna, romantina,tajanstvena senka stvari ne sama stvar, umbra vitae, ne vita po sebi; da je lepo dotaknuto prolaznou ionostranim. Poto ono to oko vidi nije samo to, ve i neto drugo, realno je, u funkciji suprotnog, irealnog ineizrecivog Leon Kojen, 1859-1934, rani period Nadede Petrovi, 1873-1915, Marko Murat, 1864-1944,

Milica Glii, 1855-1915, itd.). esta je, meutim, i jedna drukija sinteza tradicije i novog koja e bitiosobena i za izvesne docnije tenje tree decenije: valerski sklop i gradacija, volumen, iskljuenje iste bojeitd. (rana dela Koste Milievia, 1877-1920, i Milana Milovanovia, 1876-1964, Moe Pijade, 1890-1957,Ljubomira Ivanovia, 1882-1964, Borivoja Stevanovia, 1879-1976, itd.).U tom sklopu pojavio se u Srbiji i impresionizam. I to ne toliko "pariski" - iako su Milovanovi i Nadedaradili i u Parizu - koliko "minhenski" gde su se - u Abeovoj koli - meu buduim srpskim i jugoslovenskimslikarima irila nova shvatanja da bi se od 1904. ispoljila i na Prvoj jugoslovenskoj izlobi u Beogradu.Dnevnom svetlou i ritmikim treperenjem poteza i boja motiv nije vie samo osvetljen ve i rastvoren.Kosmiki fluid isijava iz svih sve samostalnijih plastikih inilaca: boje, linije, oblika. Ali je, za razliku odfrancuskog, srpski impresionizam sred nacionalnih borbi i ratova, ostao koliko bez heministike opijenosti ibleska toliko i bez velegradske vreve - skruen u blag, u patrijarhalnom, narodnom okviru (Nadeda Petrovi,rana dela, kasna dela Milana Milovanovia, Koste Milievia, Natalije Cvetkovi, 1888-1928, Branka

Popovia, 1882-1944, i drugih).Ako je iz plenerizma zasijao impresionizam, iz impresionizma je buknuo ekspresionizam Nadede Petrovi,najznamenitijeg slikara epohe, koji stvara koliko po diktatu "unutranje neophodnosti" i duha vremena tolikoi po diktatu posebnih srpskih drutvenih prilika. Upoznavi dela Van Goga, Munka i Kandinskog, uvela jebrz, silovit nain slikanja a time i novu koncepciju vremena kao zbira trajanja svakog pojedinanog poteza,uz to i posebnu "lokalnu boju", ak etnografsku crtu.Posle potresa koje je doneo Prvi svetski rat, duhovna klima se iz osnova menja: umesto "svetlosti slobode" iiste boje - "konstruktivna" i "sintetina" forma. Ali uprkos tom optem svojstvu umetnost tree decenije

1


2/6

jeste protivurena: s jedne strane, vekovni grko-rimski ideal podravanja odbacuje, s druge ga - ponovoprihvata; tradiciju estoko osporava, ali je svojom tenjom k sintezi i vaskrsava. Ispoljio se dakle spektar odavangardizma do tradicionalizma: od "Jugo-dade", "Zenita" i nadrealizma (Dragan Aleksi, LjubomirMici, Marko Risti, itd.), iji se aktivitet sve ee navodi i u stranim istorijama i monografijama kaointegralni deo ovih pokreta - do sezanizma, postkubizma, ekspresionizma oblika i neoklasicizma.Istovremeno se nastoji balkanizovati "Dada", suprotstaviti Istok Zapadu, sruiti "barnumska" evropskacivilizacija (zenitizam) i produiti evropeizacija Balkana. Zajedniki imenitelj tih suprotnih pogleda jeste,

meutim, vrst oblik, koji je impresionizam bio razorio. Teili su mu umetnici koji su ili za Sezanom.Sezan se pojavljuje ne samo kao ishodite ve i kao utoite, omoguivi razvoj u razliitim pravcima: kneokubizmu - shvatanjem slika kao sistema istih, geometrizovanih, "apsolutnih" oblika, ka ekspresionizmu- zaokupljenou karakterom, deformacijom predmeta i pojaavanjem oblika, kneoklasicizmu - tenjom kaapsolutnom, optem, konanom.Prve, poetne kubistike, postkubistike i ekspresionistike radikalne tenje decenije (Jovan Bijeli, 1886-1964, Petar Dobrovi, 1890-1942, i Sava umanovi, 1896-1942) bile su ipak prolazne (naroito oneavangardne) u, inae, velikim opusima svih slikara, je su se ubrzo zavrile inverzivno, neoklasicizmom.Sezan je, uostalom, i sam eleo da stvori "neto solidno i trajno, kao umetnost muzeja" umetnost graena je iugledanjem na renesansne majstore. Uopte, u ovoj epohi "nomadizma" i ova tradicionalistika galaksijasadri ve pomenuta imena: uz Mila Milunovia, 1897-1973, Ignjata Joba, 1895-1936. (Jedino je za lanovegrupe "Zograf", Vasu Pomorica, 1893-1961 i ivorada Nastasijevia, 1893-1966, ona ostala trajno utoite.)

Krajem tree decenije tvorci "konstruktivnog", "sintetinog" slikarstva, proavi kroz sve njegove stupnjeve,postali su dakle njegovi ruitelji: vraaju se suprotnom ekspresionizmu boje i gesta (izuzetak je Milunovi),nastavljaju Nadedu. Tako Sava umanovi, najavljujui slikara "napretka" i "povratka", 1927. slika u ParizuPijanu lau, estetiki sasvim suprotnu svome Skulptoru u ateljeu iz 1921.Ponavljanja Nadede, u stvari, nema, jer su socijalna sredina, iskustva i istorijski trenutak u etvrtoj decenijirazliiti. Nov ekspresionizam personalno je raznorodniji i poetiki razueniji pa ima sva obeleja svojeosnovne poetike: zaokupljen je subjektivnom, promenljivom slikom stvarnosti i ivota: "ovekomsjedinjenim sa prirodom" (Van Gog); snanim izrazom, istom elementarnom bojom, jakom linijom ipotezom; etikim i estetikim dilemama: In interiore homine habitet veritas (sveti Avgustin); principom"poetskog sklada" (Fry), "subjektivnog integriteta" (Read). Ali je, osim etikog, oigledan i etniki momenat:njegovi pripadnici esto lokalizuju svoje simbole, Konjovi ih vezuje za Vojvodinu, Bijeli za Bosnu,Dobrovi i Job za Dalmaciju, Zoran Petrovi za folklor, figure u narodnim nonjama, itd.... U odnosu na

njegovu patetinu razmahnutost, intimizam i poetski realizam suprotne su struje, nadahnute geslomvraanja prirodi i neposrednom unutranjem ivotu. I ove dve poetike nastavljaju izvesne trenutkeimpresionizma, njegovu toplinu i strast mirnog ivota i prisustva u njemu. Poetski realizam je, meutim,vie napregnut i melanholian (Stojan Aralica, 1883-1980, Ivan Radovi, 1894-1973, Nedeljko Gvozdenovi,1902-1988, Ivan Tabakovi, 1898-1977, Marko elebonovi, 1902-1987, Kosta Hakman, 1899-1961, PetarLubarda, 1907-1970, Pea Milosavljevi, 1908-1987, Ljubia Soki, 1914, i drugi).Pomenimo i jednu vanu okolnost: u "ruiastoj" etvrtoj deceniji, uoi Drugog svetskog rata, srpskoslikarstvo se podelilo na "umetnost radi umetnosti" i na "umetnost radi ideje". Poetike prve, preovlaujue,ve smo izneli. Poetike druge, "angaovane" jesu nadrealizam, socijalna umetnost, umetnost u ratu irevoluciji i socijalistiki realizam. Beogradski nadrealizam, iskazan almanahom "Nemogue", asopisom"Nadrealizam danas i ovde" itd. - okupljao je pesnike i esejiste koji su neposredno sudelovali u aktivitetupariske grupe (Breton - M. Risti) i svojom likovnom eksperimentacijom uvodili sasvim nov prilaz slikarstvu

i slici - stotinkom crtea, fotograma ("rejograma"), kolaa i asamblaa... I teorijskim iskazima u "Antizidu"(M. Risti, V. Bor) i "Nacrtu za jednu fenomenologiju iracionalnog" (Koa Popovi, M. Risti). Socijalnaumetnost, pak, iza koje je stajala komunistika partija, uobliava se oko 1930. kao umetniki i politiki stav.Osim Pariza, u jednom, i Moskve, u drugom smislu, na njeno formulisanje delovali su i primeri iz drugihzemalja, posebno Maserel, Kete Kolvic, Neue Sachlicheit (Diks, Gors, Bekman), raskru drutvene kritike isatire. Njen poetak vezuje se za izlobu Mirka Kujaia (1901), 1932, s uokvirenom proleterskom cokulom(ore Andrejevi Kun, 1904-1964, ure Todorovi, 1907-1986, Radojica Noje ivanovi, 1903-1944,Vinko Grdan 1900-1980, Pivo Karamatijevi, 1912-1963, Bora Baruh, 1911-1942). U toku okupacije i rata

2


3/6

slikarstvo je samo tinjalo - nacizam je ljudske vrednosti cinino izneveravao i unitavao. Pojedini umetniciipak su imali snage da rade ak i u logorima, u Nemakoj i Italiji, i u Narodnooslobodilakom ratu. Poosloboenju, revolucija je od umetnika zahtevala da napuste "sjajnu usamljenost" i postanu propovednicinovih ideja; da se odreknu svoje slobode, napuste "formalizam" a usvoje dogmatski i nasilniki socijalistikirealizam. Ipak, razlika izmeu radova "saputnika" i ubeenih pristalica je oigledna.

2. Druga epoha - slikarstvo posle 1950.

Period srpske umetnosti posle 1950. obeleen je procesima kontinuiteta i diskontinuiteta.Kontinuitet uglavnom oliavaju slikari predratnih pokolenja, jo u punoj snazi, koji posle sloma socrealizma i raskida saSSSR-om aktuelizuju varijante kolorizma i ekspresionizma. Konjovi svoj vojvoanski predeo zgunjava u afektivnu,izrazito ekspresivnu ifru; Zoran Petrovi "estetikom runog" i estinom slikarskog ina dosee snanu ubedljivost

plastinog; Bijeli - "apstraktnim predelom" dodiruje action painting. U novoj stilizaciji traju i odjeci poetskog realizmai intimizma, koji su ili lirski dinamizovani (Radovi, Milosavljevi, Gvozdenovi) ili blago geometrijski strukturirani(Lj. Soki).I diskontinuitet prvo oliavaju pristalice istog pokolenja koje su personae dramatis trenutka, zatim mladi. Pre svih, PetarLubarda (1907-1974), ijom istorijskom izlobom 1951. zaokret i poinje. Legende iz nacionalne istorije i crnogorskiepski predeo svodi na nov obrazac autonomne slike, na mnogoznanu jarko obojenu metaforu. Mediteranskomduhovnom podneblju pripada i Milo Milunovi (1897-1967), koji je, uprkos zvuku linije, plave i mrkocrvene boje,ouvao svoju kartezijansku osnovu. Izrazito je plodan rez koji je nainio Ivan Tabakovi svojim "radijalnim"slikarstvom, spajanjem naunih saznanja i metafizikog ina, onirizmom i poetikom "vienja sa sveu".Mladi se okupljaju oko nekoliko umetnikih grupa - "Samostalni", "Jedanaestorica", "Decembarska grupa", zatim"Medijala", enformelisti - u kojima su se razvile upeatljive stvaralake linosti i poetike geometrizma, fantastike,figuracije i apstrakcije razliitih tipova.Posle ekspresionizma boje i gesta, formulie se, meu mladima u "Decembarskoj grupi", geometrizam. Poeo je kaofigurativan, pa preao u asocijativan ("apstraktni predeo") i, na kraju, u apstraktan (Lazar Vozarevi, 1925-1968, MladenSrbinovi, 1925-1992, Stojan eli, 1925-1992, Miodrag B. Proti, 1922). Poimanjem povrinskog, istog,"dekorativnog", prvi put je osporen "proivljeni" nain nijansiranja svakog santimetra, iluzionistiki dubinski prostorzamenjen je topolokim, povrinskim. U platnima esto velikih dimenzija postignuti su frontalnost i simetrinost,regulativno sredite, novo shvatanje predmeta. Time su docnije, ezdesetih i sedamdesetih, olakani i prelaz naapstrakciju kao formalni minimum koji tei duhovnom maksimumu, obnavljanje naslea konstruktivizma isuprematizma, tenja ka apsolutnom, k redu, skladu i srazmeri kao oznakama moralnih vrednosti. Olakano je iaktuelizovanje srednjovekovne vizantijske i narodne tradicije arhetipskih simbola (Lazar Vozarevi, Mladen Srbinovi,Lazar Vujaklija, 1914, Aleksandar Tomaevi, 1921-1968, itd.). U okviru iste grupe Zoran Petrovi, 1921, anticipiraenformel, Milo Baji, 1917, apstraktni ekspresionizam, Aleksandar Lukovi, 1924. onirinu priu.

Fantastika, magina umetnost, ije su ideje 1930-1932 beogradski nadrealisti donekle izloili ("udesno", "nemogue"itd.), poinje, meutim, izlobama Bobe Jovanovi 1924, Marija Maskarelija 1918, Milana Popovia 1915-1969. i IgoraVasiljeva 1928-1954. Zatim nalazi utoite u "Medijali", privuenoj mitom, onostranim, Nachseite ivota i umetnosti.Oslanjajui e na narativni smer nadrealizma (Mundus est fabula) njeni lanovi u osnovi su se suprotstavljali esteticimodernizma este decenije. Uz Dalija, uzori su, ponovo, stari majstori i plastini sistemi prolosti. Na delu je ideja oobnovi "integralne slike", o sintezi shvaenoj zbirno, literarno, ne intenzivno, likovno. "Realistiki" i logino slikaju seezoterine alogine vizije. Te ideje najsistematskije je razvio Leonid ejka, 1932-1970, koliko svojim slikarstvom tolikoi svojim tekstovima (Traktat o slikarstvu). Iz sveta "soba nadohvat vulkana" prei e pred smrt, u bela, ista prostranstvasvojih "ubrita". U tom krugu potekli su i neki od najizrazitijih predstavnika dananje figuracije (Dado uri, 1933,Vladimir Velikovi, 1935, Ljuba Popovi, 1934, danas svi u Parizu, i Radomir Relji, 1938). Kao svojevrsni vidmagine umetnosti izdvajaju se slikari simbola: Radomir Damnjanovi, 1936, Branko Milju, 1936, Radovan Kragulj,1934, istovremeno oznaavajui i prelaz k novoj figuraciji i, paradoksalno, novim tendencijama /Naivna umetnost je

posebna oblast figurativnog, koja posle 1950. naroito dolazi do izraaja (Emerik Feje, Janko Brai, itd.)/.

Iz razliitih tipova figurativnog i asocijativnog - slika je esto prelazila u odgovarajuu oblast apstraktnog. Osimepizodino posle Prvog svetskog rata (Mihailo Petrov, 1902-1983, Jovan Bijeli, Ivana Radovi), ono se, apstraktno, uSrbiji faktiki i ispoljava tek posle 1950. godine. U okviru prve, antigeometrijske, intuitivne struje razaznaje se jo 1951.u grupi "Jedanaestorica" prvo slikarstvo akcije, apstraktni ekspresionizam, lirska apstrakcija, u kojem se spoljni fizikigest izjednaava s unutranjim duhovnim pokretom. Estetika brzine i rizika menjaju odnos prema predmetu i

perceptivnom uopte, a i klasinu psihologiju stvaranja. Stvaranje postaje impuls unutarnje energije, jedinstvo gesta,znaka i samog slikarskog ina (Milorad Bata Mihajlovi, 1923, Petar Omikus, 1926, Milo Baji, 1915, oreIvakovi, 1930, i drugi). Druga struja, enformel, dolazi neto docnije - krajem este decenije. Ona razgrauje oblik i

3


4/6

sliku svodi na pepeo i zgarite, traei zatim u njemu kosmike iskre sveta, ne izbegavajui ni neslikarske materijale -lim, kanap, sargiju, gips. U tome se ponekad nasluti ekvivalent pojedinih nalaza fenomenologije i egzistencijalizma, adelimino dadaistikog i nadrealistikog zavetanja (Branko Proti, 1931, Mia Popovi, 1923, Zoran Pavlovi, 1932,ivojin Turinski, 1935, Lazar Vozarevi, Filo Filipovi, 1924, Vladislav Todorovi, 1933, Vera Boikovi, 1920, idrugi). I enformel je preao u "svoju" figuraciju (Zoran Pavlovi, Mia Popovi, koji se, oko 1970, uvajui "pansku"crno-belu artikulaciju, okree "priorima", figuri i mrtvoj prirodi).U koordinatama tako sloenih iskustava Drago Kalaji, 1943, meu prvima zalazi u podneblje pop-arta, naracije iznakova urbanog sveta; Duan Otaevi, 1940, sliku privodi reljefu i, sve ee, sagraenom predmetu obasjanom

obrtom i humorom. To drukije, analitiki, ini i Milica Stevanovi, 1933. Pa, svako na svoj nain, Predrag Nekovi(1938), Bojan Bem (1936), Dragan Mojovi, 1942, Bora Iljoski 1942, koji nastavlja geometrizam. I drugi koji podatakspajaju s konceptom i onirikim nabojem /Tokom celog razdoblja posle 1950. traje i jedno tie slikarstvo tradicionalnogvienja sveta - Radenko Mievi (1920), Milo Kei (1910), Milo Cmeli (1925) itd/.Oko 1970. u Beogradu i Novom Sadu snano je, uostalom, prisutna konceptualna umetnost, koja redefinie pojamumetnika i umetnosti, i to podjednako u krugu "mistinom" i "tautolokom" (Marina Abramovi, Damnjan, VladanRadovanovi, Zoran Popovi, Raa Todosijevi, Urkom, Nea Paripovi i dr.) Grupa "143" (u Novom Sadu, grupa"KOD", grupe "E"), obeleena je meavinom kontestacije, "kulture u negativnom stavu" (refleks 1968), neodadaizma iistraivanja ideje o umetnosti (Art as idea as idea). Bitno je smanjena fizikalnost dela ("bestelesna umetnost") a time isamo oblikovanje; ublaavaju se ili briu granice izmeu razliitih medija. Koriste se fotografije, dijagrami, tekstovi,matematike formule, ankete, sheme i sl. i veruje se u Kosutovu misao da je opta ideja o umetnosti vanija od ideje o

pojedinim umetnostima.Oko 1980. nastaje preokret, ikonoklaste smenjuju ikonoduli, bestelesnu umetnost - telesna: doba postmoderne, trans-

avangarde, "praznine", "dekonstrukcije", "nivelacije", "retro-stava", povratka, neologizma, sve ono to obeleava krajnaeg milenijuma i veka (Mileta Prodanovi, 1959, Miki orevi, Aleksandar uri, 1953, Nada Alavanja, 1952, TahirLui, 1949, Milo obaji, 1945, edomir Vasi, 1948 itd.)Posle svega reenog moe se zakljuiti da se u srpskom slikarstvu 20. veka nazire nekoliko trajnih problema jer su se

postavljali i reavali u gotovo svakoj deceniji. To su njegova autonomija, samobitnost i misija, njegova domaa ievropska recepcija, ua, dogmatska, unapred postavljena definicija nacionalne umetnosti, i, druga, otvorena, koja se neodreuje a priori, prema nekom zadatom modelu, ve utvruje a posteriori. Izmeu njega, drutvene sredine i istorijskogtrenutka postojalo je privlaenje i odbijanje, napeta meuzavisnost. Ali, uprkos esto traginim ogranienjima, ne moese porei da su ideje koje su odgovarale vremenu i razvoju jaale, a druge, suprotne, opadale /to se vidi i iz razvoja iorganizacije umetnikog ivota. Evropska umetnost prvo je paradoksalno, ula u beogradske zbirke, pa u umetnikiivot. Kralj Milan se smatra jednim od prvih kupaca francuskih impresionista, Tuluz-Lotreka i drugih, a knez Pavlevlasnikom prestine zbirke starih majstora - El Grekov Laokon, danas u Vaingtonskoj nacionalnoj galeriji, bio je dorata u Beogradu, itd. Srpska umetnost posle 1950. obila je sa jugoslovenskom, sve zemlje i kontinente i bila izlagana u

najveim galerijama i muzeja - a svetska u beogradskim muzejima i galerijama - prvenstveno u novom Muzejusavremene umetnosti u Beogradu./

Vajarstvo u 20. veku

U odnosu na slikarstvo, srpsko vajarstvo ima drukiju sudbinu: do polovine 19. veka takorei nije ni postojalo. Pre togaivelo je u vidu crkvene ornamentalne i narodne plastike, zatim folklora, ali ne i skulpture u uem smislu. Uzrok jenjegovom kasnom javljanju u injenici da je pravoslavna crkva - za razliku od katolike - bila prema njemu netrpeljiva.Zato se i pojavljuje naporedo s porastom upliva svetovne, graanske vlasti na umetnost. I dok poetkom 20. veka srpskoslikarstvo ima svoju istoriju i svoju tradiciju, svoje uspone i svoje padove, istorija srpskog vajarstva tek poinje - u

podneblju akademizma, odnosno neoklasicizma, romantizma, realizma, verizma i simbolizma - i prvih znakova novog usmislu impresionistikog, rodenovskog ili secesionistikog shvatanja.Prva i druga decenija donose, dakle, samo relativne novine. Trea, meutim, donosi bitne promene - "konstruktivno","sintetino" poimanje, na mahove i avangardizam, etvrta - povratak intimnom, realnom i socijalnom: primenjeni

"konstruktivni", "sintetini", intimizam, realizam i socijalnu umetnost, peta - umetnost u ratu i obnovi zemlje -socijalistiki "angaovani realizam". Posle 1950. nastaje novo doba, konceptualni prelom.Moe se rei da je u 19. veku srpsko vajarstvo imalo samo jedno znaajnije ime, Petra Ubavkia (1852-1910), koji mu uvremenski i poetiki i pripada: klasicizam dodirnut romantizmom koji tei naturalizmu i verizmu (Ciganka 1885,Kraljica Natalija, 1887, Vuk Karadi, 1889). Ali, treba prilino smelosti da se i druga dvojica za nae prilike znaajnihvajara ozbiljno uzmu u obzir pri razmatranju njegove geneze: ore Jovanovi (1861-1953) i Simeon Roksandi (1874-1943). Prvi je sav u podneblju 19. stolea: naturalizam zbratimljen s literaturom, akademizam Minhena s akademizmomPariza. Drugi je topliji, blii. Upliv utvrenih, akademskih shema na njegovo stvaranje manji je i njegovo oseanje

4


5/6

ivota i forme je prisnije i ivlje. Njihov naturalizam finije je vrste. U dva-tri portreta i u figurama dece, u poznatomRibaru, postignut je sklad izmeu plastinih i emotivnih vrednosti.Akademizam s poetka 20. veka ima dve osnovne meusobno uslovljene odlike: relativnu stabilnost, aknepromenjivost jezika, naina oblikovanja, i mimezis kao optu filozofiju umetnosti. To potvruju i dela Jana Konjareka(1878-1952), Dragomira Arambaia (1881-1945), Paka Vuetia (1871-1925), ivojina Lukia (1889-1934) i drugih,navodei nas na zakljuak da akademizam od 1870. do 1920. traje u Srbiji dosta intenzivno (a kasnije kao subistorijska

pojava, oslabljeno, sve do 1950) u razliitim vidovima. Iako tei atemporalnoj umetnosti, kodifikacija "venih","nepromenljivih" normi, obuhvata, u stvari, repertoar oblika od neoklasicizma preko barokizovanog romantizma do

verizma, naturalizma ili secesije i simbolizma. Zasnovan na dvojstvu znaenja, na pokuaju da se materijalno prevazie iuputi transcendentalnom, koji se na mahove pojavi u delima Tome Rosandia (1878-1959) - na primer Bolesna (1906),svojim teatralnim sentimentalizmom podsea na Blaenu Lodoviku Albertoniju Lorenca Berninija, zatim u delima JanaKonjareka, Poslednji dah (1906), Portret S. Pandurovia (1907). Zadravajui donekle dualizam privida i sutine,simbolizam nastoji da ga smanji ili ak i ukine: njegovo bie nije skriveno ve otkriveno. Simbol je vie traen u

prividu, u slikama stvarnosti ije tajne neposredno izazivaju naa pitanja i nau zebnju, ne u prirodi plastinog sklopa. Iakademizam, dakle, ima svoje kretanje i svoju morfologiju.Posle toga, u drugom periodu, srpsko vajarstvo evoluira. Transpozicija stie do stilizacije uvajui karakter modela:Toma Rosandi ve s ornatom i dijapazonom starog majstora, umnogome slian Metroviu i umnogome razliit odnjega; Sreten Stojanovi (1898-1960), Burdelov ak, snaan portretist, minuciozan analitiar i rustino elementaran uisto vreme; Stevan Bodnarov (1905-1993). Posebnu ulogu imaju ivojin Luki (1889-1934), Petar Palaviini (1887-1958) i Risto Stijovi (1894-1974), mediteranski sabrani, majstori figurine i pesnici enskog tela, i docnije DuanJovanovi ukin (1891-1945). Sva etvorica svedoe o presudnom rezu koji se u treoj deceniji dogodio. Prvi put se

pojavljuje skulptura kao zatvoreni monolit na koji prostor nalee. U njoj je odnos prostor - oblik jednoobrazan, bezmeusobnog proimanja, bez ritma punog i praznog. Frontalna, statina, ona kao da je zagnjurena u prostor kome seodupire svojom pravilnom uglaanom punoom, neprobojnom gustinom i onom energijom koja polazi iznutra, izsredita oblika. U etvrtoj se, meutim, dogodio zanimljiv obrt: protagonisti te "sintetine", "konstruktivne" poetike(Palaviini: Don Kihot, Portret Rastka Petrovia itd.) "izneveravaju" taj prototip operativnom "intimistikom" primenomi promenom opteg stava, funkcionalnim preobraajem istog obrasca iezavanjem geometrizma koje su diktiralasocioloka svojstva srpske sredine. Uopte, raspon srpskog vajarstva ovoga perioda poinje minijaturom a zavrava se

javnim spomenikom. Zbog svoje naglaene praktine svrhe (spomenik, bista) ono se i menjalo neto sporije odslikarstva.I posle 1945, a naroito posle 1950, tu injenicu potvruje delo Petra Palaviinija, Rista Stijovia i Sretena Stojanovia.Dok su slikari njihove generacije uinili napor da vlastite asovnike izravnavaju s istorijskim asovnikom, oni suuglavnom nastavili svoju predratnu poetiku: P. Palaviini je stvarao nene enske aktove u kamenu i bronzi, R. Stijovi,rustiniji, u drvetu, aktove i ivotinje, a S. Stojanovi, pored psiholokog portreta - iji je osniva - i monumentalnu

plastiku. Mnogi mlai vajari obogatili su, meutim, tradicionalni figurativni koncept linim oseanjem i stilom (NikolaJankovi, 1926, itd.). Drugi su ga radikalnije preobrazili dramatinom ekspresijom (Mira Jurii, 1928, Matija Vukovi,1925-1985, Jovan Soldatovi, 1920, Nandor Glid, 1924, Vida Joci, 1921) ili veom i mirnijom autonomijom oblika(Boris Nastasijevi, 1926, Mia Popovi, 1925, Aleksandar Zarin, 1923, Momilo Krkovi, 1929, Neboja Mitri, 1931-1989, itd.).Ozbiljnije promene i nove poetike u srpsko posleratno vajarstvo unose skulptori koji se kreu od asocijativnogantropomorfizma ka njegovom naputanju, organskim ili geometrijskim smerom. Olga Jevri (1922) posle sigurnouproenih portreta u smislu egipatski vrstog, zbijenog volumena, okrenula se novom konceptu: amorfne oblike kaodate u prirodi povezuje u dinamian odnos arabeskom prvih gvozdenih ipki, koje isijavaju dvojaku vrednost,konstruktivnu i ekspresivnu. Olga Jani (1929), ije delo ima pak, ma koliko transponovano i svedeno, prizvukklasinog: iskljuivo upotrebljava kamen i bronzu, i seanje - do jue zaokupljena ljudskim telom, teite pomera kaorganskim oblicima iz prirode. Bliska joj je Ana Beli (1912), ali i razliita po upotrebi novog materijala i polihromije.Treba istai Ota Loga (1931), njegovu skulpturu-simbol, Jovana Kratohvila (1924), Lidiju Mii (1932), KostuBogdanovia (1930), Tomislava Kauzlaria (1934), Velizara Mihia (1933), Miloa Saria (1927) i nekoliko izuzetnihvajara najmlae "postmoderne" generacije (Sran Boji).Dugi niz umetnika preobrazio je i stvorio moderno srpsko vajarstvo u rasponu od novog antropomorfizma do njegovognaputanja u pravcu organske asocijativne ili apstraktne forme ili u pravcu geometrinog purizma, odnosno dananjeg

postmodernizma, koji, ponekad, svojom memorijom nastavlja "veito kruenje istog", ponekad ga, meutim, naputatraei novu definiciju dela, vajarstva i same umetnosti, najee brisanje granica izmeu medija. Uopte, u razdoblju

posle 1950. izrazio je dananje njegove bitne tenje koje su angaovale sve materijale, kako klasine tako i one koje jestvorila tehnoloka civilizacija, i sve moi oveka - afektivne, ideoloke i graditeljske. Pri tome primetan je i procesmutacije samog medija - pojava boje znak je njegove povremene tenje ka slikarstvu, odnosno, tanije - slikarstva ka

5


6/6

reljefu i masi. Iluzionistika predstava jedne mrtve prirode, ili prizora, preobraava se ponekad u stvarni i u stvarnomprostoru postojei predmet, ili "dogaaj". Tako se vajarstvo na mahove pojavljuje i kao posledica slikarstva koje je,stremei ka vizuelno-taktilnoj upeatljivosti i stvarnom prostoru, promenilo svoj ontoloki status.

6

Documents

slikarstvo i vajarstvo