SISTEM ORGANA ZA

VARENJE KIČMENJAKA

• Crevni sistem se sastoji iz

niza uzastopnih delova u

kojima se odvijaju pojedine

faze varenja i apsorpcije.

• Crevo je pričvršćeno za

telesni zid trbušnom

maramicom –

mezenterijumom.

• Osnovna funkcija digestivnog sistema je

degradacija unete hrane i snabdevanje

ogranizma vodom, hranjivim materijama

ssektrolitima neophodnim za život.

• Da bi hrana mogla da se koristi u organizmu,

ona mora da se unese, svari i apsorbuje. Ova

tri procesa zahtevaju koordinaciju pokreta u

gastrointestinalnom traktu (GIT) i sekreciju u

odredjenim njegovim delovima.

• Ingestija obuhvata unošenje hrane u usnu duplju, žvakanje i gutanje.

• Digestija podrazumeva dalje usitnjavanje hrane i degradaciju makromolekula uz pomoć enzima do jedinjenja male molekulske mase koja mogu da se transportuju u krv. Ugljeni hidrati se razlažu do monosaharida, proteini do aminokiselina, a masti do monoglicerida i slobodnih masnih kiselina.

• Apsorpcija uključuje transport svarenih hranljivih materija iz lumena GIT u krv ili limfu.

• Uloge digestivnog sistema se ostvaruju

zahvaljujući njegovoj motornoj i

sekretnoj aktivnosti. Za motilitet GIT

odgovorni su glatki i poprečno prugasti

mišići. Sekretnu ulogu, u smislu

produkcije digestivnih sokova, vrše

egzokrine žlezde.

• Crevni kanal sačinjavaju :

1. usna duplja,

2. ždrelo,

3. jednjak,

4. želudac i

5. creva.

ciklostomataajkula

gmizavci

kokoš svinja čovek

vodozemci

JEDNJAK

ORGANI DIGESTIVNOG SISTEMA

JEZIK

PANKREAS

ŽELUDAC

USNA

DUPLJA

ŽDRELO

TANKO

CREVO

ANALNI

OTVOR

DEBELO

CREVO

PRAVO

CREVO

ŽUČNA KESA

JETRA

Usna duplja

• Usna duplja ima funkciju primanja

hrane, a kod vodozemaca ima

ulogu i u disanju.

• U usnoj duplji se nalaze pomoćni

organi za varenje: zubi, jezik,

pljuvačne žlezde, a kod sisara i

krajnici.

ŽVAKANJE• Žvakanjem se hrana u usnoj duplji sitni i melje. Žvakanje

se sastoji u kombinovanom delovanju poprečno prugastih mišića vilica, obraza i jezika. Ono je najvećim delom refleksna radnja koordinisana signalima iz centra u produženoj moždini. Pokreti žvakanja traju sve dok se ne formira kompaktan zalogaj hrane (bolus) koji može da se proguta.

• Žvakanje ima nekoliko uloga:

• Usitnjavanje hrane i olakšavanje gutanja

• Mešanje hrane sa pljuvačkom, čime započinje varenje skroba, a pljuvačka deluje i lubrikantno

• Dovođenje hrane u kontakt sa receptorima za ukus i miris.

• Zubi

• organska materija

dentin

• spolja su pokriveni

slojem tvrde gleđi.

• Unutrašnjost zuba je

ispunjena zubnom

pulpom (vezivno tkivo) u

kojoj se nalaze krvni

sudovi (ishranjuju zub) i

nervi.

• Koren zuba je pokriven

slojem cementa

(koštano tkivo)

gleđ

dentin

pulpa

cement

• Kod nižih kičmenjaka zubi

funkcionišu ograničeno vreme i

menjaju se celog života.

• Kod sisara postoje samo dve

zubne generacije (mlečni i

stalni). Kod nekih sisara zubi

stalno rastu pa su im krunice vrlo

visoke (kljove slonova, sekutići

glodara, očnjaci morževa).• Vidi skeletni sistem

Jezik• Jezik je kod

riba slabo razvijen i nepokretan, a kod kopnenih je vrlo pokretan i dobro razvijen.

Jezik

Pljuvačne žlezde

• ne postoje kod riba jer kroz njihovu usnu duplju stalno prolazi voda.

• Razvile su se kod kopnenih kičmenjaka sa primarnom funkcijom vlaženja hrane.

• Kod otrovnih zmija se neke od njih razvijaju u otrovne žlezde.

• Kod sisara su razvijene podjezične, podvilične i zaušne.

• Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari ugljene hidrate.

PLJUVAČKA

• Pljuvačku luče tri para glavnih pljuvačnih žlezda i veći broj malih pljuvačnih žlezda rasutih po usnoj duplji. Dnevno se izluči 0.5- 1 litar pljuvačke.

• Pljuvačka je hipotoničan vodeni rastvor, sa manje natrijumovih i hloridnih, a više kalijumovih i bikarbonatnih jona u odnosu na plazmu. Glavni organski sastojci su enzim alfa-amilaza (ptijalin) i mucini.

zaušne.

podviličnepodjezične

Uloge pljuvačke:

• Zaštitna uloga

• Uloga u varenju skroba

• Lubrikantna uloga

1. Zaštitna uloga pljuvačke ogleda se u tome što ona hladi toplu hranu, ispira usnu duplju, čisti zube i deluje baktericidno zbog prisustva enzima lizozima.

2. Zahvaljujući ptijalinu, u usnoj duplji započinje varenje skroba i ono je ograničeno zbog kratkog zadržavanje hrane u ustima i inaktivacije ptijalina u kiseloj sredini želuca.

3. Lubrikantna uloga pljuvačke sastoji se u podmazivanju zalogaja i olakšavanju gutanja, vlaženju usana i olakšavanju funkcije govora.

GUTANJE

• Gutanjem se sažvakan i pljuvačkom natopljen zalogaj hrane brzo sprovodi iz usne duplje kroz ždrelo u jednjak i želudac.

• Gutanje može da se izazove voljno,međutim kad se hrana nađe u blizini ždrela, nastaje refleksni odgovor koji ne može da se kontroliše.

• Tokom gutanja, disanje je nakratko inhibirano, a ulaz u grkljan zatvoren, da bi se sprečio prelazak hrane u dušnik. Hrana se kroz jednjak potiskuje peristaltičkim pokretima čija je snaga srazmerna veličini zalogaja. Hrana kroz jednjak putuje oko 10 sekundi, a tečnost znatno brže.

• Refleks gutanja je složeni refleks koji započinje stimulacijom mehanoreceptora usne duplje i ždrela prisutnom hranom. Centar se nalazi u produženoj moždini.

Ždrelo

• Usna duplja se nastavlja na ždrelo koje prelazi u jednjak.

• Kod vodenih kičmenjaka (kolousta, riba i larvi vodozemaca) ždrelo je jače razvijeno i sadrži proreze za komunikaciju sa spoljašnjom sredinom.

• Kod suvozemnih je slabije razvijeno i preko pukotinastog otvora u vezi sa dušnikom, preko Eustahijeve tube sa srednjim uhom i preko unutrašnjih nosnih otvora (hoana) sa nosnom dupljom.

Jednjak

• jednjak je mišićna cev koja

sprovodi hranu do želuca.

• Kod mnogih ptica na njemu se

javlja proširenje – voljka, sa

mnogobrojnim sluznim

žlezdama čiji sekret

razmekšava hranu.

Želudac

• Predstavlja prošireni deo creva u kome se

hrana nagomilava i započinje varenje da

bi se zatim postepeno propuštala u crevo.

• Na želucu se razlikuju dva dela:

• kardijalni (deo gde jednjak prelazi u

želudac) i

• pilorični (graniči se sa crevom).

• Želudačne žlezde produkuju HCl i enzim

pepsin koji započinje varenje belančevina.

• Kod ptica se sastoji iz:

• žlezdanog (žlezde luče sluz i enzime) i

• mehaničkog dela (bubac).

• Bubac je veoma muskulozan i

obložen čvrstom prevlakom koja

pomaže drobljenju hrane, čime se

nadoknađuje nedostatak zuba.

• Kod preživara je želudac veliki i složen. Izdeljen je na 4 dela:

1. burag – najveći deo koji može da primi veliku količinu hrane; tu se nalaze bakterije koje proizvode enzim celulazu koja vari celulozu –jedino preživari, zahvaljujući ovim bakterijama, mogu da vare celulozu;

2. kapulja – sa mrežasto naboranom sluzokožom; tu se hrana meša sa sokom, a zatim se vraća u usnu duplju na ponovno žvakanje (preživanje);

3. litonja – deo u koji se hrana vraća posle preživanja;

4. sirište – tu se vrši varenje.

burag

sirište

litonja

kapulja

Želudac

preživara

MOTILITET ŽELUCA• Mišićni sloj zida želuca izgradjen je od tri sloja

longitudinalno, cirkularno i koso postavljenih glatkih mišićnih ćelija .

• Zahvaljujući motilitetu:• Želudac služi kao rezervoar hrane

• Omogućeno je sitnjenje hrane i mešanje sa želudačnin sokom

• Pražnjenje želuca kontrolisanom brzinom.

• Hrana uobičajenog sastava zadržava se u želucu 2-6h. Za to vreme mehaničkim usitnjavanjem i delovanjem enzima pretvara se u masu konzistencije paste koja se zove himus.

• Pražnjenje želuca se vrši potiskivanjem male količine himusa (2-7 ml) kroz pilorusni sfinkter.

SEKRETNA AKTIVNOST

ŽELUCA• Želudačni sok je produkt sekrecije nekoliko

tipova egzokrinih žlezda sluzokože želuca. G ćelije sluzokože luče i jedan hormon-gastrin.

• Sastav:

• Glavni sastojci želudačnog soka, pored vode, su:

• Hloridna kiselina (HCl)

• Pepsinogeni

• Unutrašnji faktor

• pH čistog sekreta je 1-2

• HCl luče parijetalne ćelije žlezda

sluzokože.

• HCl želudačnog soka ima višestruke uloge:

• Pomaže varenje proteina na više načina:

denaturiše proteine hrane i olakšava delovanje

pepsina, vrši aktivaciju pepsinogena u pepsin i

obezbeđuje optimalan pH za delovanje pepsina

• Visoka koncentracija HCl deluje baktericidno

• HCl rastvara soli kalcijuma i gvožđa iz hrane i

omogućava apsorpciju ovih elemenata.

• Pepsini su proteaze želudačnog soka. Sintetišu se u glavnim (peptičnim) ćelijama želudačnih žlezda kao neaktivni prekursori pepsinogeni. Aktivaciju u pepsine vrši vodonikov jon u lumenu želuca. Pepsini započinju varenje proteina u digestivnom traktu i hidrolizuju ih do polipeptida različite dužine.

• Unutrašnji faktor sintetišu parijetalne ćelije.To je glikoprotein neophodan za apsorpciju vitamina B 12. Unutrašnji faktor je jedini produkt sekrecije želuca neophodan za život.

• Mukus debljine oko 1 mm, pokriva sluzokožu želuca i štiti je od mehaničkih oštećenja grubljom hranom ili hemijskog oštećenja sa HCl ili enzimima. Mukus luče mukozne (peharaste) ćelije žlezda i epitelne ćelije slobodne površine sluzokože. Epitelne ćelije luče i vodenastu tečnost bogatu i bikarbonatom koji daje alkalitet mukusu.

Crevo• Najvažnija faza procesa varenja

odvija se u crevu u kome se vrši iapsorpcija svarenih hranljivihmaterija.

• U vezi sa tim dolazi do povećanjanjegove površine na različite načine.

• Kod viših kičmenjaka ono je manje iliviše izduženo (duže je kod biljojedanego kod mesojeda) i obrazuju sesitni iztaštaji koji su označeni kao vili(crevne resice). Tako npr. kod čoveka,površina resica iznosi 10 m² ili 5 puta više odpovršine kože.

• Crevo se sastoji od dva dela:

1. prednjeg, tankog creva;

2. zadnjeg, debelog creva.

• Granica između njih je

obeležena jednim slepim

izraštajem – slepim crevom.

Ptice imaju dva slepa creva.

Tanko crevo

• Početni deo tankog creva je

dvanaestopalačno crevo (duodenum),

u koji se ulivaju odvodi jetre i

pankreasa.

• U zidu tankog creva nalaze se žlezde

koje luče velike količine sluzi i enzime.

Sluz kao omotač štiti crevnu sluzokožu

od dejstva enzima.

SEKRETNA AKTIVNOST

TANKOG CREVA

• Produkt čiste egzokrine sekrecije tankog creva

teško je izolovati jer se u duodenumu izlivaju i

žuč i pankreasni sok.

• Sekret tankog creva je vodeni rastvor elektrolita

koji sadrži brojne enzime, ali oni najverovatnije

potiču iz deskvamiranih enterocita.

• Tanko crevo ima važnu endokrinu ulogu.

Peptidni hormoni koji produkuju endokrine ćelije

njegove sluzokože imaju uloge u regulaciji

motiliteta, sekrecije i rasta GIT.

Pankreas• Leži u krivini dvanaestopalačnog creva.

• Kod mnogih riba pankreas je rasut u

vidu mnogobrojnih žlezdanih čvorova u

crevnoj mezenteri.

• Pankreas luči pankreasni sok u kome

su enzimi u neaktivnom stanju (npr.

tripsinogen, himotipsinogen) da bi se

aktivirali dospevanjem u duodenum

(postaju aktivni tripsin i himotripsin).

Sastav pankreasnog soka• Pankreasni sok je tečnost alkalne

reakcije koja je posledica velikog sadržaja

bikarbonata. Dnevno se izluči 1-1.5 l

pankreasnog soka.

• Vodenastu komponentu bogatu

bikarbonatom produkuju epitelne ćelije

zidova pankreasnih kanala.

• Enzimsku komponentu sintetišu acinusne

ćelije. Enzimska komponenta sadrži

enzime za varenje svih važnih sastojaka

hrane.

• Proteaze pankreasnog soka

su:

• Tripsin

• Himotripsin

• Karboksipeptidaza A i B

• Elastaze

• One se u soku nalaze u neaktivnom obliku, kao tripsinogen, himotripsinogen, prokarboksipeptidaze i proelastaze.

• Aktivacija se vrši u tankom crevu.

• Tripsinogen se specifično aktivira u tankom crevu pod uticajem enzima enterokinaze koji potiče iz enterocita.

• Nastali tripsin autokatalitički aktivira tripsinogen, a vrši i aktivaciju himotripsinogena i karboksipeptidaze.

• Tripsin i himotripsin su endopeptidaze koje skraćuju polipeptidne lance do manjih peptida, a

• karboksipeptidaze su egzopeptidaze koje odvajaju aminokiseline sa C-terminalnog kraja peptida.

• Pankreasni sok sadrži i alfa-amilazu koja

je identična ptijalinu pljuvačke. Ona cepa

skrob do maltoze.

• U pankreasnom soku su prisutne lipaze,

enzimi koji razgrađuju masti hrane i

njihove degradacione produkte.

• To su:

• Pankreasna lipaza

• Pankreasna esteraza

• Fosfolipaza A

Jetra• To je najveća žlezda u organizmu kičmenjaka.

Jetrin sekret je žuč koja se sakuplja u žučnoj kesi, a odatle kroz žučni kanal izliva u duodenum.

• Žuč ne sadrži enzime, ali omogućava varenje masti tako što vrši njihovu emulgaciju (razbija ih na sitne kapljice).

• Pored toga jetra obavlja još niz značajnih funkcija: u njoj se glikoza pretvara u glikogen, predstavlja skladište vitamina i gvožđa, transformiše otrovne materije u neotrovne (sva krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim ulazi u opšti krvotok) i dr

• Glavna uloga jetre u varenju

ostvaruje se putem sekrecije žuči.

• Žuč stvaraju hepatociti i epitelne

ćelije sluzokože zidova žučnih

kanala.

• Žuč se iz jetre izlučuje kontinuirano,

ali se između obroka deponuje u

žučnoj kesi. U tanko crevo žuč se

izliva samo tokom obroka.

SASTAV ŽUČI• Hepatociti produkuju žučne soli, holesterol,

lecitin, žučne boje i izotonični rastvor elektrolita.

• Žučne kiseline su najzastupljeniji sastojak suve materije žuči. One nastaju oksidacijom holesterola. Molekul žučne kiseline je izrazito polaran i zato žučne kiseline već u žuči stvaraju agregate sa holesterolom i lecitinom koji se zovu micele.

• Osnovne uloge žučnih kiselina u varenju i apsorpciji masti su:

• Emulgovanje masti unetih hranom u sitne kapljice, čime se olakšava delovanje lipaza

• Formiranje mešovitih micela rastvorljivih u vodi sa produktima varenja masti, čime se olakšava apsorpcija produkta varenja masti.

• Egzokrina funkcija ogleda se u lučenju pankreasnog soka koji se preko Virsungovog izvodnog kanala izliva u nishodni deo duodenuma (dvanaestopalačnog creva).

• Dnevno pankreas čoveka izluči oko 2000ml soka.

• Osnovni sastojci pankreasnog soka su enzimi za varenje hrane i to najvažniji među njima su tripsin, himotripsin, lipaza i amilaza.

Debelo crevo

• Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i soli.

• U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje. U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog izbacivanja.

• Kod većine kičmenjaka u završni deo creva se izlivaju odvodi bubrega i polnog sistema. Taj deo creva je kloaka, koja je u vezi sa spoljašnjom sredinom preko kloakalnog otvora.

• Kod sisara nema kloake već je završni deo creva pravo crevo. Kod njih je kloaka razdvojena na trbušni deo, u koji se izlivaju bubrežni i polni odvodi i leđni deo –pravo crevo, koje se završava analnim otvorom.

PROCESI U DEBELOM CREVU

• Glavna uloga mu je da apsorbuje vodu i

elektrolite i formira, transportuje i evakuiše

feces. Sluzokoža debelog creva ima i

sekretnu ulogu; u lumen se sekretiraju

mukus, bikarbonatni i kalijumov jon.

• Fekalna masa se formira apsorpcijom

vode. Mukus, koga luče mnoge peharaste

ćelije sluzokože debelog creva, pomaže

vezivanje fekalne mase i ima lubrikantno

delovanje.

• Čvrste materije u fecesu uključuju celulozu

i druge nesvarljive sastojke hrane,

deskvamirane ćelije crevne sluzokože,

mucine, nešto masti i neorganske

sastojke. Feces sadrži i ogromnu količinu

živih i mrtvih bakterija, kao i vitamine u čijoj

sintezi učestvuju bakterije kolona.

• Pražnjenje debelog creva se vrši

refleksnim putem (refleks defekacije).

VARENJE I APSORPCIJA

• Varenje glavnih sastojaka hrane se

sastoji u čitavom nizu hemijskih

procesa koji se odigravaju određenim

redosledom i uključuju veliki broj

enzima poreklom iz sekreta

pljuvačnih žlezda, želuca i egzokrinog

pankreasa.

• Delovanje enzima potpomažu HCl iz

želudačnog soka i žuč iz jetre.

• Varenje je najintezivnije u tankom

crevu.

UGLJENI HIDRATI

• Ugljeni hidrati prisutni u ljudskoj ishrani

su polisaharidi, disaharidi i

monosaharidi. Od polisaharida se vare

samo amilopektin (biljni skrob) i

glikogen (životinjski skrob).

• Varenje skroba počinje u usnoj duplji

pod uticajem alfa-amilaze pljuvačke,

ptijalina, ali se prekida u želucu zbog

inaktivacije enzima u kiseloj sredini.

• Varenje ugljenih hidrata se

nastavlja u tankom crevu pod

uticajem pankreasne alfa

amilaze.

• Ona, kao i ptijalin, razlaže skrob

od maltoze, maltotrioze i alfa-

graničnih dekstrina.

• Nastali monosaharidi, pre svega

glukoza, apsorbuju se u početnim

delovima tankog creva.

PROTEINI• Za razliku od ugljenih hidrata,

proteini moraju da se unose hranom.

Normalno se celokupna količina

hranom unetih proteina svari i

apsorbuje.

• Varenje započinje u želucu pod

uticajem pepsina koji cepa molekule

proteina do peptida različite dužine.

• Glavnu ulogu u varenju proteina

imaju proteaze pankreasnog soka:

tripsin, himotripsin, karboksipeptidaze

i elastaze.

• One razgrađuju proteine i peptide do

malih peptida.

• Postoje i peptidaze koje dalje

razgrađuju male peptide do

aminokiselina, dipeptida, tripeptida i

tetrapeptida.

• Završna digestija proteina odigrava se

u:

• lumenu tankog creva,

• četkastom pokrovu enterocita i

• citoplazmi enterocita.

• Za aminokiseline postoji nekoliko

transportnih mehanizama, ali za sve je

zajedničko da se kotransportuju sa

natrijumovim jonom.

MASTI• Glavne masti u prosečnoj ishrani su

trigliceridi.

• Masti se vare u duodenumu pod uticajem lipolitičkih enzima pankreasnog soka.

• Da bi ovi enzimi mogli da deluju, masti moraju da se emulguju pomoću žučnih kiselina.

• Najvažniji lipolitički enzim je pankreasna lipaza koja hidrolizuje trigliceride do dve slobodne masne kiseline i monoglicerida.

• Iz produkata digestije masti i

micela žučnih kiselina formiraju se

mešovite micele.

• Micele su hidrosolubilne i ulaze u

nepokretni vodeni sloj između

crevnih resica. Sastojci micela

difunduju u vodeni sloj, a onda,

kao liposolubilni, lako difunduju

kroz membranu četkastog

pokrova.

• U enterocitu produkti varenja masti odlaze

na glatki endoplazmin retikulum gde se

vrši reesterifikacija monoglicerida do

triglicerida. Iz novosintetisanih lipida se

obrazuju hilomikroni.

• To su sferne lipidne kapljice različite

veličine

• Hilomikroni se procesom egzocitoze

izbacuju iz enterocita u intersticijelni

prostor i ulaze u limfne kapilare čiji endotel

ima dovoljno velike međućelijske prostore.

VODA I ELEKTROLITI• U normalnim uslovima 99% vode i jona se

apsorbuje iz lumena digestivnog trakta.

• Dnevno se u creva unese oko 2 l vode u

obliku tečnosti i hrane, a još 7 l se izluči u

obliku sekreta egzokrinih žlezda

digestivnog trakta i iz jetre.

• Ako se fecesom eliminiše oko 200 ml, oko

8800 ml se reapsorbuje pasivno na

osnovu osmotskog gradijenta.

• Natrijumov jon se apsorbuje celom dužinom creva, ali najintenzivnije u tankom crevu. Apsorpciju u tankom crevu stimuliše hormon aldosteron.

• Kalijumov jon se apsorbuje u tankom crevu, dok se u debelom crevu i apsorbuje i sekretira, pri čemu je sekrecija intenzivnija. Sekreciju stimuliše aldosteron.

• Bikarbonatni jon koji potiče iz pankreasnog soka i žuči do kraja jejunuma se uglavnom reapsorbuje. U ileumu i kolonu bikarbonatni jon se sekretira u zamenu za hloridni jon koji se apsorbuje.

• Kalcijumov jon se apsorbuje u proksimalnom delu tankog creva. Transport kroz luminalnu membranu se vrši olakšanom difuzijom preko nosača čiju sintezu stimuliše vitamin D hormon.

VITAMINI

• Vitamini su organska jedinjenja koje

sintetišu biljke i mikroorganizmi.

• U organizmu čoveka nastaju samo

vitamini D3 i PP.

• Izvor vitamina su namirnice biljnog i

životinjskog porekla.

• Hrana sadrži ili vitamine ili njihove

prekursorne oblike provitamine koji se

u organizmu pretvaraju u vitamine.

• Podela vitamina je izvršena

na osnovu njihove

rastvorljivosti na:

• liposolubilne vitamine:

• A, D, E i K i

• hidrosolubilne:

• vitamin C i vitamine B grupe.

• Liposolubilni vitamini mogu da se

deponuju u većoj količini, naročito u

jetri.

• Hidrosolubilni vitamini su prisutni u

ECT i brzo se izlučuju preko bubrega.

• Od hidrosolubilnih vitamina deponuje

se uglavnom vitamin B12.

• U cirkulaciji se liposolubilni vitamini

nalaze kompleksovani sa proteinima

plazme, što im povećava rastvorljivost i

stabilnost.

• Količina vitamina u

organizmu određena je

intenzitetom:

• apsorpcije u digestivnom

traktu,

• konverzije provitamina,

• aktivacije i

• ekskrecije.

LIPOSOLUBILNI VITAMINIVITAMIN A

• Vitamin A se u organizmu nalazi u obliku

alkohola (retinol), aldehida (retinal) i

kiseline (retinoinska kiselina).

• Svi oblici su aktivni.

• U digestivnom traktu vitamin A se

apsorbuje olakšanom difuzijom, a u

enterocitima se ugrađuje u hilomikrone,

pa preko limfe prelazi u cirkulaciju. U krvi

se vezuje za retinoil-vezujući protein.

• Vitamin A je neophodan za:

Normalan rast organizma

Formiranje kostiju

Obnovu epitelnih tkiva

Normalno funkcionisanje retine

Normalnu reproduktivnu sposobnost oba

pola

Sintezu kortikosteroida

Sintezu mukopolisaharida mukoznih

sekreta epitela.

• Mehanizam delovanja

vitamina A:

• modulacija genske aktivnosti,

slično steroidnim hormonima

• Ekstranuklearna delovanja,

odnosno deluje kao red-oks

sistem.

• Prirodni izvori vitamina A:

• šargarepa

• spanać

• džigerica

• riblje ulje

• mlečni proizvodi

• voće

• Avitaminoza

• Kokošije slepilo

• kseroftalmija

VITAMIN D

• Vitamin D obuhvata grupu srodnih

steroidnih jedinjenja od kojih najveći

značaj imaju vitamini D2 i D3.

• Oni nastaju iz provitamina pod uticajem

UV zraka. Konverzija provitamina D3 u

vitamin D3 vrši se u koži.

• Deponuje se u masnom tkivu i mišićima.

U plazmi se nalazi vezan za globuline

plazme.

• Vitamin D se u organizmu konvertuje u vitamin D

hormon.

• Njegova glavna uloga da pomaže transport

kalcijuma u organizmu.

• Vitamin D hormon deluje na brojna tkiva, ali glavna

delovanja su mu u

• tankom crevu, gde pomaže apsorpciju kalcijuma i

• u kostima, gde deluje na osteoblaste i osteocite i

stimuliše sintezu transportera za kalcijumov jon.

• Ako se vitamin D, što je slučaj i sa vitaminom A,

unosi u velikim dozama ima toksične efekte.

• Prirodni izvori vitamina D:

• Džigerica

• Žumance

• Riblje ulje

• Mlečni proizvodi

• Avitaminoza

• rahitis

VITAMIN K

• Vitamin K je neophodan za

koagulaciju krvi jer učestvuje u

sintezi protrombina, VII, IX i X

faktora koagulacije.

• Prirodni izvori vitamina K:

• Zeleno povrće

VITAMIN E

• Vitamin E je zajedničko ime za grupu

jedinjenja tokoferola, od kojih je najvažnije

alfa-tokoferol.

• Delovanje vitamina E:

• Kao antioksidans sprečava oksidaciju

masnih kiselina, vitamina A i C i tiolske

grupe određenih enzima

• Ima dokaza o njegovoj ulozi u metabolizmu

nukleinskih kiselina, eritropoezi i sintezi

koenzima Q.

HIDROSOLUBILNI VITAMINIVITAMIN C

• Vitamin C je najčešće redukciono sredstvo u organizmu i na toj osobini mu se zasniva uloga.

• Nalazi se u svim tkivima i telesnim tečnostima, ali ga najviše ima u nadbubrežnoj žlezdi, hipofizi, žutom telu jajnika i timusu.

• Ovako široka rasprostranjenost ukazuje na njegov izuzetan fiziološki značaj.

•

• Vitamin C deluje kao kofaktor u brojnim biološkim procesima:

• značajan za očuvanje strukturnog integriteta vezivnih tkiva, kostiju i bazalnih membrana.

• Potreban je za nastajanje noradrenalina.

• Potreban je za sinteze steroida kore nadbubrega.

• Potreban je za sintezu purina i timina, odnosno DNK.

• Neophodan je za inkorporaciju gvožđa u feritin.

• Redukuje gvožđe i prevodi ga u oblik koji se lakše apsorbuje iz digestivnog trakta.

• Potreban je za integritet celularnog trakta.

VITAMIN B1

• Vitamin B1 sadrži sumpor u svom molekulu.Lako se resorbuje u tankom crevu. U crevnoj sluzokoži se pretvara u aktivan oblik tiamin pirofosfat ( TPP).

• Uloge vitamina B1:

• TPP učestvuje u velikom broju metaboličkih procesa kao koenzim najmanje 24 enzima. Kofaktor je u reakcijama dekarboksilacije alfa-keto kiselina (pirogrožđana, alfa–ketoglutarna kiselina), prenošenja fragmenata od 2 ugljenikova atoma sa jednog ugljenog hidrata na drugi, u reakcijama pentozofosfatnog puta i dr. Iz ovoga proizilazi da je TPP neophodan za normalan metabolizam ugljenih hidrata i ishranu svih tkiva.

• TPP ima važnu ulogu u mehanizmima uključenim u sprovođenje akcionih potencijala u perifernim nervima i u nervno-mišićnoj transmisiji.

VITAMIN B2

• Vitamin B2 ulazi u sastav

koenzima FMN i FAD, aktivnih

grupa flavoproteina koji su važni

enzimi tipa dehidrogeneza.

• Vitamin B2 je uključen u procese

oksidativne fosforilacije koji su od

vitalnog značaja.

VITAMIN PP

• Vitamin PP se nalazi u obliku

nikotinske kiseline (niacin) i njenog

amida, nikotinamida (niacinamid).

• Aktivni oblici su NAD i NADP koji su

koenzimi ili kosupstrati brojnih

dehidrogeneza.

• Kao sastavni delovi ovih koenzima

učestvuju u biološkim oksidacijama.

VITAMIN B6

• Vitamin B6 se javlja u tri oblika: piridoksin, piridoksamin i piridoksal.

• Vitamin B6 je koenzim u velikom broju metaboličkih procesa:

• U obliku piridoksal fosfata koenzim je enzima koji katalizuju oko 40 tipova enzimskih reakcija u koje spadaju: dezaminacije, transaminacije, dekarboksilacije, desulfhidracije i dr.

• Piridoksal fosfat je koenzim nekoliko enzima uključenih u metabolizam triptofana.

• Neophodan je za sintezu GABA u CNS.

FOLNA KISELINA

• Folna kiselina ima ključnu ulogu u

metabolizmu jer je kofaktor enzima

uključenih u biosintezu prekursora

nukleinskih kiselina.

• Potrebna za sintezu timina; baze

koja ulazi u sastav DNK, za sintezu

purinskih baza i za redukciju

ribonukleotida u

deoksiribonukleotide.

VITAMIN B12• Ovaj vitamin se resorbuje u terminalnom delu ileuma.

• U digestivnom kanalu se vezuje za unutrašnji faktor koji ga štiti od degradacije. Pri resorpciji se vitamin odvaja od unutrašnjeg faktora.

• U cirkulaciji se vitamin B12 nalazi vezan za proteine transkobalamine.

• Deponuje se u jetri. Kao i većina vitamina B grupe i B12 se aktivira u tkivima

• Vitamin B12 je neophodan za:

• Normalnu eritropezu

• Održavanje integriteta mijelinskog omotača nervnih vlakana

• Obnavljanje epitela u digestivnom kanalu

• Direktno ili indirektno je uključen u metabolizam nukleinskih kiselina, proteina i ugljenih hidrata.

VITAMIN H

• Funkcioniše kao koenzim u reakcijama

karboksilacije.

PANTOTENSKA KISELINA

• Pantotenska kiselina je zastupljena u

svim biljnim i životinjskim tkivima.

• Ulazi u sastav koenzima A (CoA).

• Ovaj koenzim ima ključnu ulogu u

metabolizmu ugljenih hidrata, masti i

proteina.

• U obliku acetil-CoA uključen je u sintezu

masnih kiselina, holesterola, steroida,

Ach i dr. jedinjenja.