Fakultet za uslužni biznisSremska KamenicaUniverzitet Educons

Predmet:

Uvod u menadžersko računovodstvo

Seminarski radTema: Analiza finansijske situacije privrednih društava

Predmetni nastavnik: Ime kandidata I broj dosijeaProf. dr Slobodan V. Vidaković Muždeka Dejan VII/521/08

Beograd 2010

Sadržaj:

Uvod.........................................................................................3

1. Finansijska situacija privrednih društava..................................5

1.1. Due diligence............................................................................8

1.2. Korporativno upravljanje i uloga računovodstvene profesije...10

2. Načela poslovanja privrednih društava....................................14

2.1. Zaštita poverilaca.....................................................................16

2.2. Vertikalna pravila finansiranja..................................................17

2.3. Horizontalna pravila finansiranja..............................................18

2.4. Ostala pravila finansiranja........................................................20

Zaključak..................................................................................21

Literatura..................................................................................22

2

Ciljna tačka ovog rada je identifikovanje jedne grupe pokazatelja (likvidnosti) i njihova primena na konkretnom primeru. Naime, kroz rad je data funkcionalna zavisnost između pozicija datih u finansijskom izveštaju kao osnova realne ocene finansijskog stanja kompanije. Za adekvatnu analizu finansijskog položaja preduzeća, korišćeni su opšti racio likvidnosti, reducirani racio likvidnosti, racio novčane likvidnosti i neto obrtna sredstva. Navedena racia prate i odgovarajuće referentne vrednosti.

Ključne reči: finansijska analiza, realno finansijsko stanje, likvidnost, racio brojevi.

Uvod:

Da bi se sagledala realna i objektivna finansijska situacija preduzeća, neophodno je izvršiti finansijsku analizu, koja opredeljuje prošlost i sadašnjost preduzeća, a predstavlja i osnovu (bazu) za predviđanje budućeg finansijskog stanja. Finansijska analiza bavi se utvrđivanjem funkcionalnih odnosa koji postoje između pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha, sa ciljem dobijanja verodostojne ocene o finansijskom položaju i aktivnosti preduzeća. Informacije dobijene finansijskom analizom predstavljaju polaznu osnovu za preduzimanje akcija usmerenih na popravljanje boniteta i trenda rasta i razvoja poslovanja preduzeća. S obzirom na to da su u bilansima prikazane samo monetarne vrednosti, takvi podaci imaju malu analitičku vrednost. Da bi ti podaci bili korisni za finansijsku analizu neophodno je između bilansnih pozicija uspostaviti odgovarajuće relacije.

Predmet analize su sredstva i izvori sredstava (podaci se dobijaju iz bilansa stanja) i poslovni rezultat, odnosno poslovni prihodi i rashodi (te podatke preuzimamo iz bilansa uspeha). Dakle, neposlovni prihodi i neposlovni rashodi (finansijski i vanredni) nisu predmet analize poslovanja preduzeća, a ni objekat izlaganja u ovom radu. Takođe, objekat izlaganja su samo poslovna sredstva i njihovi izvori, odnosno neposlovna sredstva i izvori neposlovnih sredstava su izvan okvira ovog rada.

Osnovni cilj finansijske analize je sagledavanje slabosti koje mogu dovesti do finansijskih problema u preduzeću u budućem periodu i preduzimanje adekvatnih mera za njihovo otklanjanje. Finansijska analiza treba da pruži odgovore o tome kakva je likvidnost preduzeća, kako menadžmet finansira investicije, da li preduzeće ostvaruje dovoljan iznos profita, da li akcionari primaju dovoljan iznos sredstava po osnovu vlasništva i slično.

3

1. Finansijska situacija privrednih društava

Finansijski položaj preduzeća primarno determiniše njegove mogućnosti finansiranja. Često se u teoriji i praksi umjesto termina finansijski položaj koriste termini finansijska pozicija ili finansijska situacija preduzeća. Finansijska situacija je uži pojam od finansijskog položaja i njime se uglavnom označava novčano stanje preduzeća. Polaznu osnovu finansijske analize predstavljaju finansijski obračuni na kojima se i temelji finansijska analiza, a to su bilans stanja, bilans uspeha i izveštaj o finansijskim tokovima. Ocjena finansijskog položaja preduzeća zasniva se na analizi finansijske ravnoteže, analizi pasive sa aspekta vlasništva tj. analizi zaduženosti, analizi mogućnosti održavanja realne vrijednosti sopstvenog kapitala u uslovima inflacije i analizi reproduktivne sposobnosti.

Bilans stanja je izveštaj o finansijskom položaju preduzeća na određeni dan i on predstavlja „sliku“ imovine preduzeća u određenom trenutku. Bilans uspeha pokazuje uspešnost poslovanja preduzeća u određenom vremenskom periodu. Izveštaj o finansijskim tokovima daje odgovor na sledeća pitanja:

- Gde se usmerava profit?- Zašto dividende nisu veće?- Zašto su korišćeni pozajmljeni izvori sredstava?- Kako su finansirane investicije?

Da bi se obavila pouzdana analiza poslovanja preduzeća, neophodno je obezbediti ispravnost podataka, odnosno potrebno je da knjigovodstveni i drugi podaci o poslovanju preduzeća budu sastavljeni i prezentirani u skladu sa važećim privredno – finansijskim propisima i da budu ispravni i objektivni. Takođe je neophodna jednoobraznost podataka, odnosno da postupci ili metode koje se koriste za dobijanje podataka o poslovanju preduzeća budu unapred determinisani i da se ne mogu menjati prema trenutnim potrebama korisnika tih podataka. Ovaj zahtev je naročito značajan za potrebe komparativne analize, kada se porede preduzeća iz iste grane, za poređenja između grupacija, između obračunskih perioda za isto preduzeće i slično.

Pored nesporne koristi u analizi finansijskih izveštaja, racio analiza ima i određena ograničenja. Ova analiza povoljna je za mala i srednja preduzeća, a nepovoljna za analizu multinacionalnih kompanija. Ne može se „udenuti“ uticaj inflacije ili dezinflacije, usled primene principa istorijskog troška. Teško je generalizovati da li je neki racio „dobar“ ili „loš“, s obzirom da to zavisi i od vrste firme i od oblasti u kojoj firma posluje.

Racio analiza zasniva se na podacima iz bilansa stanja i bilansa uspeha. Upravo odnos između bilansnih pozicija izražen u matematičkoj formuli naziva se racio. U osnovne racie, odnosno pokazatelje, spadaju :- Pokazatelji likvidnosti

4

- Pokazatelji aktivnosti

- Pokazatelji finansijske strukture i- Pokazatelji rentabilnosti.

Pokazatelji likvidnosti imaju za cilj da ukažu na sposobnost preduzeća da plaća dospele novčane obaveze, uz održavanje potrebnog obima i strukture obrtnih sredstava i očuvanje dobrog kreditnog boniteta. Dobar je onaj finansijski položaj preduzeća, ako njegova finansijska ravnoteža obezbjeđuje likvidnost na dugi rok, ako je njegova finansijska struktura takva da obezbjeđuje nezavisnost društva u vođenju vlastite poslovne politike i istovremeno pruža sigurnost povjeriocima i ako društvo može obezbijediti finansiranje dijela proširene reprodukcije iz sopstvenih izvora finansiranja. Finansijska struktura kod preduzeća, čiji se položaj kvalifikuje kao prihvatljiv, obezbjeđuje mu relativnu nezavisnost, ali ne optimizira rentabilnost sopstvenih ulaganja. Prihvatljiv finansijski položaj imaju ona Preduzeća koja su u stanju da iz vlastitih izvora izfinansiraju samo prostu reprodukciju.

1.1. Due diligence

Due diligence nema standardnu definiciju, jer se njegov opseg i glavne karakteristike mijenjaju od slučaja do slučaja. Jedna opšta definicija mogla bi glasiti: due diligence proces je analiziranja nekog pravnog subjekta prije, za vrijeme i nakon poslovne transakcije koji ima svrhu povećati njenu transparentnost otkrivanjem informacija bitnih za uspješnost transakcije. Ne postoji ni jednoznačan prijevod toga termina u srpskom jeziku, ali jedan od mogućih, koji obuhvaca njegovu bit, jest “dubinsko snimanje”. Služi sagledanju ne samo prošlih događaja,već konačna ocjena mora sadržati procjene za budućnost. On je, dakle, jedan dio u procesu poslovne transakcije i služi saznavanju svih relevantnih informacija za obavljanje neke transakcije, i to zato da ne bi bilo neugodnih posttransakcijskih iznenađenja. Revizija je samo jedan dio due diligencea, no svakako jedan odnajbitnijih – kako po svojoj ulozi, tako i po redoslijedu izvršavanja analize u due diligenceu. Revizija je zakonom uredena , dok due diligence ovisi o zahtjevunalogodavatelja.U osamdesetim su godinama dvadesetoga stoljeca mnoga spajanja i pripajanjakompanija vršen uz površan due diligence, i cesto su takve transakcije završavalepadom vrijednosti kompanija, jer su tek naknadno otkrivene nepravilnosti,nezakoniti postupci i sl. U devedesetima takva su iskustva rezultirala zahtjevimaza obuhvatnijim due diligenceom. Takoder, stari pristup due diligenceu, koji jeviše bio orijentiran unutarnjim karakteristikama poduzeca i dodirljivoj imovini,sve više zamjenjuje holisticki pristup ispitivanja i sagledanja poduzeca kao sustava

5

s kompleksnim unutarnjim i karakteristikama iz njegove makro i mikro okoline,koji ukljucuje i nedodirljivu imovinu. Sveobuhvatan due diligence ukljucuje analizufinancija i poreza, pravnu analizu, analizu tehnologije, ljudskih resursa, poslovnihoperacija i analizu nakon izvršene transakcije. Dakle, u proces je ukljucenoispitivanje makroekonomskih uvjeta, i uvjeta same industrije. U poduzecu kojenetko želi kupiti ispituje se cjelokupno poslovanje: oprema, imovina, kvalitetamenadžmenta, marketinga, proizvodnje, rizici koji iz toga proizlaze, itd. Ukratko,sve ono što bi kupca, odnosno prodavatelja moglo zanimati. To su ujedno i dvijestrane koje narucuju due diligence – kupac, da bi što objektivnije spoznao vrijednostonog što kupuje, i prodavatelj, da zna sa cime raspolaže pri prodaji. Iz navedenogaproizlaze i multidisciplinarnost i timski rad za vrijeme provodenja due diligencea.On prije svega ukljucuje tijesnu suradnju pravnika i ekonomista, ali postoje potrebei za ostalim strukama. Takoder, due diligence uvelike se razlikuje u ovisnosti odgrane djelatnosti, jer je svaka specificna i traži drugacije znanje.

Due diligence nema standardnu definiciju, jer se njegov opseg i glavne

karakteristike mijenjaju od slučaja do slučaja. Jedna opšta definicija mogla bi

glasiti: due diligence proces je analiziranja nekog pravnog subjekta prije, za vrijeme i nakon poslovne transakcije koji ima svrhu povećati njezin transparentnosti otkrivanjem informacija bitnih za uspješnost transakcije. Ne postoji ni jednoznačan prijevod toga termina u hrvatskome jeziku, ali jedan od mogucih, koji obuhvaca njegovu bit, jest “dubinsko snimanje”. Služi sagledanju ne samo prošlih događaja,već konačna ocjena mora sadržati procjene za budućnost. On je, dakle, jedan dio u procesu poslovne transakcije i služi saznavanju svih relevantnih informacija za obavljanje neke transakcije, i to zato da ne bi bilo neugodnih posttransakcijskih iznenađenja. Revizija je samo jedan dio due diligencea, no svakako jedan odnajbitnijih – kako po svojoj ulozi, tako i po redoslijedu izvršavanja analize u due

1.2. Korporativno upravljanje i uloga računovodstvene

profesije

6

Osnovni kriterijum upravljanja korporacijskim preduzećima je u njenom sastavu posredstvom većinskog vlasništva nad deonicama tih preduzeća. Velike korporacije, s obzirom na složenost svoje strukture, pristupaju procesima divizionalizacije organizacijske strukture i decentralizacije rukovođenja, te formiranju relativno autonomnih jedinica po delatnostima, profitnim centrima i strateškim poslovnim jedinicama, kako bi izbegli njihovu veliku tromost i podsticali prilagođavanje zahtevima okoline u kojoj deluju.

Korporacije imaju, posebno one najveće, na stotine pa i više lokalnih kompanija (preduzeća), širom sveta. Sve se te lokalne kompanije objedinjavaju u manji ili veći broj poslovnih područja, odnosno programa. Jedno poslovno područje odnosno program može objediniti veći broj fabrika iz različitih zemalja koje po srodnosti spadaju u određeno poslovno područje.

Područje korporativnog upravljanja obuhvata korporativni pravni okvir i praksu donošenja odluka u nadzornim odborima i upravama korporacija, razne aspekte korporativnih finansija, zakona koji regulišu poslovanje vrednosnim papirima, stečajne zakone, zakone koji regulišu poslovanje finansijskih institucija, odnose sa zaposlenima, ugovorno pravo i teoriju, vlasnička prava i organizaciju internog informisanja i kontrole.

Svesna važnosti odgovornog i etički utemeljenog ponašanja poslovnih subjekata, svetske korporacije usvojile delimično na vlastitu inicijativu, a i po preporuci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), etički Kodeks u poslovanju kojim su se obavezala poštovati načela etike u svim svojim poslovnim odnosima. Prihvaćena je obveza delovanja u skladu s načelima odgovornosti, istinitosti, transparentnosti, kvaliteta, poštovanja dobrih poslovnih običaja prema poslovnim partnerima, poslovnom i društvenom okruženju i vlastitim zaposlenima.

OECD je definisao i obrazložio šest principa korporativnog upravljanja:

1. Obezbediti osnov za efikasan okvir korporativnog upravljanja2. Prava akcionara i bitne vlasničke funkcije3. Fer tretman akcionara 4. Uloga poverilaca u korporativnom upravljanju 5. Obelodanjivanje i transparentnost 6. Odgovornost menadžmenta

Korporativno upravljanje treba da promoviše vladavinu prava i da jasno artikuliše podelu odgovornosti među različitim nadzornim i regulatornim organima i organima za sprovođenje zakona.

Nadzorni, regulatorni organi i organi za sprovođenje zakona treba da imaju ovlašćenje, integritet i sredstva za ispunjenje svojih obaveza na profesionalan i

7

objektivan način. Osim toga, njihove odluke treba da budu pravovremene, transparentne i detaljno obrazložene.

Okvir korporativnog upravljanja treba da zaštiti i olakša ostvarenje prava akcionara.

Osnovna prava akcionara treba da obuhvate pravo na: 1) sigurne metode registracije vlasništva; 2) prenos akcija; 3) pravovremeno i redovno dobijanje relevantnih informacija o kompaniji; 4) učešće i glasanje na generalnoj skupštini akcionara; 5) izbor i zamenu članova odbora; 6) udeo u dobiti kompanije.

Akcionari treba da imaju pravo da učestvuju u odlučivanju i budu dovoljno informisani o odlukama koje se odnose na temeljne korporativne promene, kao što su: 1) izmene statuta ili osnivačkog akta ili sličnog regulatornog dokumenta kompanije; 2) odobrenje dodatnih akcija; 3) vanredne transakcije, uključujući prenos svih ili gotovo svih sredstava tako da to zapravo za rezultat ima prodaju kompanije.

Akcionari treba da imaju mogućnost da efektivno učestvuju i glasaju na generalnoj skupštini akcionara i treba da budu informisani o pravilima, uključujući i proceduru glasanja, koja regulišu održavanje generalne skupštine.

Struktura kapitala i aranžmani koji omogućavaju pojedinim akcionarima da steknu stepen kontrole nesrazmeran njihovom učešću u kapitalu, treba da budu obelodanjeni.

Tržištu korporativne kontrole treba omogućiti da funkcioniše na efikasan i transparentan način.

Treba omogućiti ostvarenje prava na vlasništvom svim akcionarima, uključujući i institucionalne investitore, kao i omogućiti im da se između sebe konsultuju o pitanjima u vezi sa njihovim osnovnim pravima kao akcionara na način definisan Principima, uz izuzetke kojima se sprečava zloupotreba. Poverioci, pojedini zaposleni i njihova predstavnička tela moraju nesmetano da komuniciraju o nezakonitostima, neetičkoj praksi uprave, zbog čega njihova prava ne smeju biti kompromitovana.

Zemlje članice OECD-a, kao i one koje to nisu, moraju stvoriti uslove za obelodanjivanje i transparentnost, tj. obezbediti blagovremeno i ispravno obelodanjivanje svih značajnih informacija koja se odnose na akcionarsko

8

društvo kao što su finansijska situacija i poslovni uspeh kompanije, ciljevi kompanije, većinsko vlasništvo akcija i glasačka prava, politika zarada uprave i ključnog izvršnog menadžmenta, informacija o članovima uprave uključujući njihovu kvalifikaciju, proces selekcije, pitanja na nižem nivou i nezavisnost prema upravi, proceni rizika, pitanja koja se odnose na zaposlene i ostale poverioce, upravljačkoj strukturi i politici, a posebno o sadržaju bilo kojeg pravilnika ili politike korporativnog upravljanja, te procese u kojima se implementira.

Informacije se moraju pripremiti u skladu sa najkvalitetnijim računovodstvenim standardima. Kako bi se deoničarima obezbedile nepristrasne ocene finansijske situacije i uspeha kompanije angažuju se nezavisni revizori za obavljanje godišnje revizije.

Uprava ima funkciju obezbeđenja integriteta računovodstva i sistema finansijskog izveštavanja kompanije, uključujući i nezavisnu reviziju, kao i sistem internih kontrola, a naročito sistem upravljanja rizicima, finansijsku i operativnu kontrolu, te usklađenost sa zakonskum propisima i relevantnim standardima.

Kanali širenja informacija moraju svim korisnicima obezbediti jednak i blagovremen pristup. U nekim kompanijama postoji služba koja brine samo za investicionu javnost i direktno izveštava upravu.

Uloga računovodstvene profesije je da računovodstvenim informacijama zaštiti jednakost između akcionara, posebno između većinskih i manjinskih, interese poverilaca, naročito onih koji sudeluju u upravljanju kompanijom.

Objavljivanje računovodstvenih informacija treba da sadrži i obezbedi:

Finansijske i operativne rezultate kompanije Ciljeve kompanije sadržane u planovima Učešće deoničara Informacije o platamauprave i menadžmenta (uključujući i njihove

kvalifikacije) Informacije o transakcijama sa povezanim strankama Informacije o procenama rizika (specifičnih rizika industrije i geografskih

područja, tržišnih rizika, rizika koji se odnose na derivatne instrumente i izvanbilansne transakcije)

Informacije moraju biti u skladu sa visokim računovodstvenim standardima Godišnju reviziju moraju obavljati nezavisne, sposobne i kvalifikovane

ovlaščene računovođe, koji treba da prezentuju finansijsku situaciju i uspeh kompanije na fer način

Eksterni revizori moraju da budu odgovorni akcionarima kompanije Kanali informacija moraju da budu dostupni svim korisnicima informacija Okvir za korporativno upravljanje mora da bude dopunjen finansijskim

analizama, savetima i informacijama relevantnih brokerskih kuća i rejting agencija, zbog donošenja poslovnih odluka

9

2. Načela poslovanja privrednih društava

Načelo sigurnosti zahteva da se finansiraju oni poslovni poduhvati iz kojih će se uloženi novac sigurno vratiti, tj. kod kojih je najmanji rizik. Kada preduzeće ulaže novčana sredstva u sopstvene poslovne aktivnosti, postoji rizik ostvarenja negativnog finansijskog rezultata, a kada ulaže u tuđe aktivnosti, postoji rizik nemogućnosti naplate potraživanja.

10

Ovo načelo obuhvata i zaštitu poverilaca od nemogućnosti naplate potraživanja – povećanjem sopstvenog kapitala.

Načelo stabilnosti zahteva sposobnost stabilnog finansiranja preduzeća, tj. sposobnost preduzeća: da iz sopstvenih izvora finansira prostu reprodukciju, da iz sopstvenih i pozajmljenih izvora finansira razvoj, i da pri tom, učešćem sopstvenog kapitala svede rizik na minimum.Ovo načelo zahteva jačanje sopstvenog kapitala, jer tako preduzeće ima stabilnost.

Načelo likvidnosti: U širem smislu, likvidnost je sposobnost pretvaranja imovine iz jednog oblika u drugi (novčani/nenovčani) – preduzeće je likvidno ako u njemu imovina ima nesmetani kružni tok, a nelikvidno ako sporo teče ili sa prekidima zbog poremećaja u nekoj fazi toka (nabavci, prodaji...).

U užem smislu, likvidnost je sposobnost nenovčane imovine da se pretvori u novac, tj. sposobnost unovčivosti imovine. Imovina se može grupisati kao imovina: 1. stepena likvidnosti – najlikvidnija (novac, potraživanja koja su odmah

naplativa i kratkoročne h.o.v. odmah unovčive), 2. stepena (potraživanja i HoV), 3. stepena (sva ostala kratkoročna imovina i zalihe).

Načelo solventnosti predstavlja sposobnost plaćanja svih obaveza u roku njihovog dospeća. Nesposobnost plaćanja je insolventnost. Insolventnost se lančano širi: dužnici ne plaćaju obaveze poveriocima, pa ni oni ne mogu da plaćaju svojim poveriocima. Može se proširiti na celu privredu. Načela likvidnosti i solventnosti su međusobno uslovljena

• koeficijent solventnosti = raspoloživi novac / dospele obaveze

Načelo rentabilnosti je sposobnost da se ostvare što veći finansijski rezultati sa što manjim ulaganjima. Preduzeće je rentabilno ako postiže pozitivan finansijski rezultat, tj. kad ima višak prihoda nad rashodima - ako ostvari gubitak, ono je nerentabilno. Ovo načelo zahteva da se novčana sredstva ulažu u poslove u kojima će se najviše oploditi. Preduzeće treba da teži da mu bude što niži trošak finansiranja iz tuđeg kapitala, jer je tada viši bruto finansijski rezultat, a time i stopa prinosa raste.

• stopa prinosa ukupnog kapitala = bruto finansijski rezultat / ukupan kapital

Načelo fleksibilnosti označava sposobnost preduzeća da se prilagođava različitim uslovima finansiranja:1) sposobnost preduzeća da pribavlja dodatni kapital (iz sopstvenih i tuđih izvora),

11

2) sposobnost da pre vremena otplaćuje dugove, čime će kamatu svesti na prihvatljivu meru, 3) sposobnost preduzeća da se prilagodi izmenjenim uslovima poslovanja – da može da pokrije potrebe za dodatnim kapitalom / da vrati pozajmljeni.

Načelo rizika finansiranja - Najznačajniji rizici koji se javljaju u vezi sa finansiranjem preduzeća su:

1. rizik ostvarenja negativnog finansijskog rezultata – zbog pada proizvodnje, prodaje ili prodajnih cena (ovaj rizik je manji kod preduzeća koja imaju manje fiksne troškove)

2. rizik poverilaca da neće naplatiti svoja potraživanja – zbog preteranog finansiranja dugom i insolventnosti preduzeća (ovaj rizik je manji kod preduzeća koja imaju veći sopstveni kapital)

Načelo povoljne slike finansiranja - Bilans preduzeća daje sliku njegove finansijske situacije. Na osnovu toga se ocenjuje bonitet i atraktivnost ulaganja u preduzeće. Zato je u interesu preduzeća da se u javnosti stvori što povoljnija slika o njegovoj finansijskoj situaciji (što se postiže primenom svih načela finansiranja). Važni su podaci o odnosu kratkoročnog i dugoročnog finansiranja, odnosu imovine i dugova.

Načelo nezavisnosti finansija - Preduzeće treba da bude nezavisno u finansiranju i vođenju poslovne politike. Nezavisnost se povećava povećavanjem udela sopstvenog kapitala u finansiranju i smanjenjem tuđeg. Poverioci će tražiti veće obezbeđenje od preduzeća koja nemaju dobar bonitet i kreditnu sposobnost, a time se tim preduzećima sužavaju prava nad založenim delovima imovine. Preduzeće je zavisno od finansiranja iz tuđih izvora i kada ne može povećati svoj kapital emisijom akcija (zbog nedovoljne rentabilnosti, nedovoljnog neto dobitka), međutim, ne sme po svaku cenu izbegavati finansiranje dugom (nedostatak finansijskih sredstava - emisija akcija→promena vlasničke strukture).

3. Zaštita poverilaca

Utvrđivanje i postavljanje pravila finansiranja bilo je inspirisano prvenstveno zahtevom principa zaštite poverilaca, čija se osnovna intencija sastoji u utvrđivanju imovinskog bilansa koji otkriva realnu garantnu supstancu, koja će poveriocima da omogući nadzor sigurnosti i održanja kapitala, pri čemu kao

12

garantna supstanca za poverioca služi sopstveni kapital (osnovni kapital, rezerva i neraspoređeni dobitak).1

Za kreditora najveću sigurnost pretstavlja rentabilnost, odnosno sposobnost zarađivanja dužnika. Drugim rečima, kreditor obezbeđenje svojih potraživanja nalazi u dobrom uspehu poslovanja kreditiranog.

Korisnicima kredita poštovanje principa sigurnosti omogućava izbegavanje prevelikog zaduživanja, fleksibilnost u finansiranju, stabilnost u poslovanju, nezavisnost u razvoju i td.

Postoji više pravila finansiranja koja su sistematizovana u dve grupe:-Vertikalna pravila finansiranja (pasiva bilansa stanja, tj. sastav kapitala prema poreklu i ročnosti)-Horizontalna pravila finansiranja (odnosi između pojedinih delova aktive i pasive, tj. odnosi između pojedinih delova imovine i kapitala)

3.1. Vertikalna pravila finansiranja

Vertikalna pravila finansiranja određuju kakav treba da bude odnos pojedinih delova pasive – izvora finansiranja.Dele se: po poreklu (sopstveni i tuđi) i po raspoloživosti (kratkoročni i dugoročni).

1 Preuzeto: Vidaković, S. (2007), Finansijski due diligence privrednih društava, str. 57

13

Smatra se da odnos sopstvenih i tuđih izvora treba da bude 1:1. To znači da preduzeće treba da se finansira 50% iz sopstvenih, a 50% iz tuđih izvora, odnosno da tuđi izvori ne treba da budu veći od sopstvenih.

Poštovanjem ovog pravila preduzeće obezbeđuje: 1) sigurnost povratka kapitala poveriocima – jer je 1 din. duga u pasivi

pokriven sa 2 din. imovine u aktivi, 2) prihvatljive troškove finansiranja pozajmljenim kapitalom – manji nego da je 60%, 3) nezavisnost preduzeća u vođenju poslovne politike – ravnopravno je sa poveriocima jer ulažu isto kapitala i 4) finansijsku prilagodljivost (fleksibilnost) u pogledu pribavljanja kapitala – jer ima dobru kreditnu sposobnost

Odnos osnovnog (sopstvenog) i rezervnog kapitala – rezervni kapital nastaje raspoređivanjem dela neto dobitka.Poslovanje je sigurnije ako preduzeće ima veći rezervni kapital, jer on pruža veću sigurnost povratka uloženog kapitala vlasnicima u slučaju prestanka rada preduzeća.

Većina autora smatra da i ovaj odnos treba da bude 1:1, što bi značilo da rezervni kapital treba da iznosi 25% od ukupnog kapitala (sopstvenog i tuđeg) - međutim, ovo pravilo nije naišlo na širu primenu, a ne postoji jedinstveno mišljenje kakav ovaj odnos treba da bude.

:

3.1. Horizontalna pravila finansiranja

14

Horizontalna pravila finansiranja ukazuju kakv treba da bude odnos između pojedinih delova aktive (imovine) i pojedinih delova pasive (izvora) da bi se postigla i održavala solventnost i rentabilnost preduzeća.

Među ovim pravilima su najvažnija: 1) zlatno bankarsko pravilo, 2) zlatna bilansna pravila, 3) finansiranje najdugoročnijih ulaganja, i 4) finansiranje kratkoročnih ulaganja.

Prema zlatnom bankarskom pravilu: banke treba svoje kratkoročne depozite da koriste za kratkoročne plasmane, a dugoročne depozite za dugoročne plasmane, čime će osigurati solventnost i rentabilnost. Banka može delimično da odstupi od ovog pravila i deo kratkoročnih depozita plasira na dugi rok a da ne naruši solventnost i rentabilnost. To joj omogućava:

1) obnavljanje kratkoročnih depozita – tako što jedni ulažu novac dok drugi podižu, 2) taloženje novca – u bankama uvek postoji ˝novčani talog˝ koji se može upotrebiti za dugoročne plasmane (ali kontrolisano), 3) povezanost komitenata banke – novac se prebacuje s računa na račun u okviru iste banke, i 4) međubankarsko kreditiranje – ako banka postane insolventna, koristi kredite drugih banaka

Prema zlatnom bilansnom pravilu u užem smislu: dugoročna ulaganja u aktivu, (osim ulaganja u stalnu kratkoročnu (obrtnu) imovinu), treba finansirati iz dugoročnih izvora finansiranja Prema zlatnom bilansnom pravilu u širem smislu: dugoročna ulaganja, uključujući i ulaganja u stalnu obrtnu imovinu, treba finansirati iz dugoročnih izvora (sopstvenih i tuđih, prednost sopstveni)

Najdugoročnija ulaganja su ulaganja u:1) zemljište, 2) akcije drugih preduzeća i trajni ulozi u druga preduzeća, 3) stalnu obrtnu imovinu – deo kratkoročne imovine (obrtnih sredstava) koji je stalno prisutan u preduzeću: minimalne zalihe sirovina i materijala, minimalne zalihe nedovršenih proizvoda, minimalne zalihe gotovih proizvoda, 4) građevinske objekte, 5) osnovno stado – deo koji je namenjen za rasplod (obrtno je za klanje) i 6) pokriće gubitka.Poželjno je da se najdugoročnija ulaganja finansiraju iz sopstvenih izvora, pošto su to trajni izvori koji se ne vraćaju - na ovaj način se lakše održava dugoročna finansijska ravnoteža, kao i solventnost

15

Tuđi kapital (dug) se sa svakom otplatom anuiteta smanjuje, što može narušiti dugoročnu finansijsku ravnotežu i dovesti do insolventnosti - ovaj nedostatak se može prevazići ako se glavnica dugoročno pozajmljenog kapitala supstituiše iz finansijskog rezultata (zadržani dobitak)

Ulaganja u kratkoročnu imovinu (obrtna sredstva) treba finansirati iz kratkoročnih izvora (osim stalne obrtne imovine), pošto se ta ulaganja pretvaraju u novac i vraćaju najkasnije u roku od jedne godine, koliko traju i kratkoročni izvori finansiranja.

Sezonske zalihe se mogu finansirati iz kratkoročnih dugova, iz obaveza prema dobavljačima i sl.

Kratkoročna potraživanja od kupaca treba finansirati iz kratkoročnih obaveza prema dobavljačima.

Kratkoročne hartije od vrednosti i kratkoročne plasmane treba finansirati iz kratkoročnih dugova, pri čemu treba nastojati da prinos od tih ulaganja bude veći od troška za njihovo finansiranje, ili bar njemu jednak.

3.2. Ostala pravila finansiranja

Pravilo finansiranja 2:1 – podrazumeva da odnos kratkoročne (likvidne) imovine i kratkoročnih izvora finansiranja (dugova) treba da bude 2:1.

16

To znači da na svaka 2 din. kratkoročnih ulaganja dolazi 1 din. kratkoročnog duga. Ovo pravilo znači da preduzeće jednu polovinu kratkoročne imovine treba da finansira iz kratkoročnih, a drugu iz dugoročnih izvoraMože se primeniti samo kod preduzeća kod kojih stalna obrtna imovina čini 50% kratkoročne imovine, pa nije našlo širu primenu.

Pravilo finansiranja 1:1 (acid-test)

Kod ovog pravila, iznos novca, kratkoročnih hartija od vrednosti i kratkoročnih potraživanja treba da bude jednak iznosu kratkoročnih izvora finansiranja, tj: novac + HoV + kratkoročna potraživanja = kratkoročni izvori (obaveze)

Ovo pravilo zahteva da na svaki kratkoročno uloženi dinar (gotovinu, HoV, potraživanja) dolazi jedan dinar duga. Komplementarno je sa zlatnim bilansnim pravilom u širem smislu.

Zaključak:

17

Da bi se sagledala realna i objektivna finansijska situacija preduzeća, neophodno je izvršiti finansijsku analizu, koja opredeljuje prošlost i sadašnjost preduzeća, a predstavlja i osnovu (bazu) za predviđanje budućeg finansijskog stanja.

Finansijska analiza bavi se utvrđivanjem funkcionalnih odnosa koji postoje između pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha, sa ciljem dobijanja verodostojne ocene o finansijskom položaju i aktivnosti preduzeća. Informacije dobijene finansijskom analizom predstavljaju polaznu osnovu za preduzimanje akcija usmerenih na popravljanje boniteta i trenda rasta i razvoja poslovanja preduzeća. S obzirom na to da su u bilansima prikazane samo monetarne vrednosti, takvi podaci imaju malu analitičku vrednost. Da bi ti podaci bili korisni za finansijsku analizu neophodno je između bilansnih pozicija uspostaviti odgovarajuće relacije.

Osnovni cilj finansijske analize je sagledavanje slabosti koje mogu dovesti do finansijskih problema u preduzeću u budućem periodu i preduzimanje adekvatnih mera za njihovo otklanjanje. Finansijska analiza treba da pruži odgovore o tome kakva je likvidnost preduzeća, kako menadžmet finansira investicije, da li preduzeće ostvaruje dovoljan iznos profita, da li akcionari primaju dovoljan iznos sredstava po osnovu vlasništva i slično.

Literatura:

18

-Vidaković, S. (2007). Finansijski due diligence privrednih društava. Novi Sad: Mala knjiga

19