Univerzitet u Beogradu

MASTER: Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost

Predmet : EKSTREMIZAM I RELIGIJA

Tema: Izazovi verskog terorizma u vazdušnom saobraćaju

Mentor: Student:Dr. Darko Tanasković Ivan Perić

Br. indeksa: 027

UVOD

Savremeni terorizam, u uslovima globalizacije, predstavlja veliku pretnju po društvo i svakog pojedinca.

Kao složena politička pojava odlikuje se mnoštvom modaliteta ispoljavanja čije su zajedničke

karakteristike politička, etnička ili verska motivisanost, izazivanje straha i panike, nevine žrtve, težnja za

publicitetom i slično. Jedan od značajnijih i po efektima istaknutiji način ispoljavanja terorističkih

aktivnosti, jesu terorističke aktivnosti u avionskom (vazdušnom) saobraćaju, čija je uloga u modernom

društvu nemerljiva. Terorističke aktivnosti u avio-saobraćaju u svetu su posebno aktuelne zbog efekta

koji ostavljaju na široke mase, a čije ostvarivanje je cilj terorističkih organizacija. Modaliteti napada su

različiti, a kreću se od otmica aviona, podmetanja eksplozivnih naprava u vazduhoplovima i na

aerodromima, preko obaranja vazduhoplova sa zemlje, do sudara aviona ili otmica i samoubilačkih

udara aviona u neki objekat od važnosti na zemlji. Sve učestaliji incidenti prouzrokovani terorističkim

aktivnostima prouzrokovali su promene po pitanju bezbednosti aviosaobraćaja i sprečavanja novih

stradanja u vazdušnom saobraćaju. Shodno tome, međunarodna zajednica usvojila je mnoge

Konvencije a i tehnologija daje svoj doprinos.

Postoje različite vrste terorizma, ali će pažnja u ovom radu biti usmerena na savremeni verski fundiran

terorizam, koji je ,čini se na značaju najviše dobio nakon 11. septembra 2001 godine. Verski fundiran

terorizam predstavlja savremeni fenomen koji povezujemo sa islamskim terorizmom. Osnovna svrha

ovog rada je objasniti povezanost religije i terorizma, a posebnu pažnju treba obratiti na islamistički

terorizam.

Terorizam danas, u životu, literaturi i svetu uopšte uglavnom vezujemo za islam. Kada je islam u

pitanju , postoji široko rasprostranjeno shvatanje da podržava političko nasilje, a slika koja ga prati pruža

mu status violentne religije. Bitna je činjenica, koja se ne sme nikako zaboraviti da nije islam jedina

religija koja nema umeren odnos prema nasilju i ratu. Postoje primeri koji potkrepljuju ovu tvrdnju; a

možemo je pronaći kod Indusa, Jevreja, Sika, hrišćana.Kada govorimo o savremenom islamističkom

terorizmu, razloge treba potražiti i u drugim sferama sem religije, dakle u obzir treba uzeti i istorijska

dešavanja, interese vladajućih snaga.

1. Pojam i klasifikacija terorizma

„Terorizam je politički i nasilnički akt koji se kao takav odlikuje određenim karakteristikama. Najpre se

misli na činjenicu da je to u stvari akt kojim se prenosi određena poruka koja govori o ciljevima

delovanja kao i o namerama izvršioca terorističkog akta. Upravo zato teroristi nakon neke terorističke

akcije i preuzimaju odgovornost za izvršeno delo. Strah ili izazivanje straha je druga karakteristika i on

je efekat prema kome se teži radi ostvarivanja cilja. Osim navedenih karakteristika navode se još i

politički motivisana namera, organizovanost, nasilnost i brutalnost, raznovrsnost objekata i

ekonomičnost. Takođe jedna od osnovnih obeležja savremenog terorizma su i iznenađenje, odlučnost,

drskost, ofanzivnost, lukavstvo, pokretljivost i mnoge druge.“1

Uzroci savremenog terorizma su veoma magloviti, njegove dubinske dimenzije su zamračene još uvek

nevidljivom zavesom, što predstavlja najveći problem za globalnu antiterorističku borbu.

Uzroci terorizma se pothranjuju nagomilanim i veoma dubokim (geopolitičkim, etničkim, klasnim,

verskim, političkim...) protivurečnostima, neprihvatljivim postojećim uslovima života, kao i neostvarenim

ambicijama određenih društvenih grupa.

Klasifikacije terorizma se mogu izvršiti prema različitim principima deobe.

Terorizam se prema svojim glavnim ciljevima može podeliti na sledeće tri grupacije:

1. Ideološki motivisan terorizam

1.1. Levičarski terorizam

1.2. Desničarski terorizam

2. Etno-separatistički terorizam

3. Verski fundiran terorizam

3.1. Terorizam sekti

3.2. Terorizam fundiran na na interpretacijama velikih religija

Prema sredstvima koja teroristi pretežno koriste, ili se spremaju da koriste, može se izvršiti sledeća klasifikacija terorizma na:

1.1. Klasični (konvencionalni) terorizam

1.2. Biohemijski terorizam

1.3. Nuklearni terorizam

Prema metodima koje teroristi pretežno koriste može se izvršiti sledeća klasifikacija terorizma na:

2.1. Klasični (konvencionalni) terorizam

2.2. Samoubilački terorizam 2.3. “Sajber“– terorizam (upotreba interneta u terorističke svrhe)

2.4. Narko-terorizam

Klasifikacija terorizma prema akterima-subjektima terorizma

1. Individualni terorizam

2. Terorizam organizacija i ilegalnih grupa

1 Prof. Simeunović, Dragan, "Terorizam", opšti deo, Pravni fakultet u Beogradu, 2009.

3. Institucionalni terorizam (državni i sl.)

Prema tipu prostora svog pretežnog ispoljavanja terorizam se deli :

1. Urbani (gradski)

2. ruralni (seoski).

2. Islamski fundamentalizam

Medu najvećim svetskim religijama, islam je druga po veličini i ona koja najbrže raste. Geografski,

snaga islama je koncentrisana u Aziji i Africi; procenjuje se, na primer, da će preko polovine

afričke populacije uskoro biti muslimani. Medutim, on se takode širi na Evropu i druga područja.

Islam sigurno nije, i nikad nije bio, samo „religija". On je pre kompletan način života s uputstvima za

moralno, političko i ekonomsko ponašanje, kako za pojedince, tako i za nacije. U okviru islama

postoje dva glavna ogranka, koji su se razvili tokom 50 godina od smrti Muhameda (632. g. n.

e.). Suniti čine većinu muslimana, dok šiiti obuhvataju tek nešto više od jedne desetine muslimana

koji su koncentrisani u Iranu i Iraku.

Kroz istoriju islama, postojao je sukob izmedu religije i politike. Islamski fundamentalisti žele da

uspostave primat religije nad politikom. Ovo u praksi znači osnivanje „islamske države", teokratije

kojom, umesto svetovnog, vlada duhovni autoritet i u kojoj se primenjuje shari'a, božansko

islamsko pravo, zasnovano na principima izraženim u Kuranu. Ovo posebno važi za islamske

ekonomske ideje. Kuran, na primer, podržava instituciju privatne svojine na osnovu čega neki tvrde

da on usvaja kapitalizam. Medutim, on takode zabranjuje lihvarstvo ili profiterstvo što je, po

drugima, pokazatelj naklonosti prema socijalizmu.

Oživljavanje islamskog fundamentalizma u 20. veku započelo je osnivanjem Muslimanskog bratstva

u Egiptu 1928. godine. Mada je Egipat 1922. godine dobio nominalnu nezavisnost, a 1936.

godine mu je priznata puna nezavisnost, Velika Britanija je u toj zemlji zadržala moćno ekonomsko

i vojno prisustvo. Bratstvo se proširilo na Jordan, Sudan i Siriju, gde su osnovane filijale koje su

obuhvatale džamije, škole, omladinske klubove, čak i poslovna preduzeća. Bratstvo je obučavalo

mlade ljude, fizički i vojno, kako bi ih pripremilo za Aolazttijihad, grubo prevedeno kao „sveti rat",

kroz koji bi oni ostvarili svoje ciljeve.

Medutim, fundamentalizam je ostao na margini svetske politike, pošto su arapske vođe ili računale

na Zapad ili su, nakon uspona Gamala Abdela Nasera u Egiptu, podržavale neki oblik arapskog

socijalizma. Naser je 1956. godine nacionalizovao Suecki kanal i, preživevši vojnu intervenciju

Velike Britanije, Francuske i Izraela, postao neosporni vođa arapskog sveta. Socijalizam je Nasera

podstakao da iskuje bliske diplomatske odnose sa Sovjetskim Savezom i da zabrani

Muslimansko bratstvo. Medutim, egipatski poraz u Arapsko-izraelskom ratu 1967. godine u velikoj

meri je diskreditovao ideje arapskog socijalizma i pružio priliku za rast fundamentalističkog

pokreta. Uprkos kraju kolonijalne vladavine, zemlje Bliskog istoka i severne Afiike potpuno su bile

svesne svoje produžene ekonomske zavisnosti od Zapada ili od Sovjetskog Saveza i svoje

političke nemoći, čiji je simbol bio opstanak države Izrael. U takvim okolnostima, vaskrsli

nacionalizam je ponovo poprimio oblik islamskog fundamentalizma. Od 70-tih godina,

fundamentalističke grupe su nicale u većini islamskih zemalja i dobijale sve veću podršku medu

mladima i politički angažovanima.

U žiži ovog procesa je bio Iran, gde je 1979. godine narodna revolucija dovela na vlast ajatolaha

Homeinija i učinila da Iran sebe proglasi „islamskom republikom". Primer Irana, koji se potpunije

ispituje u sledećem odeljku, u vezi sa šiitskim fundametalizmom, inspirisao je fundamentalističke

grupe u mnogim delovima sveta. Godine 1981. Muslimansko bratstvo je izvršilo atentat na

egipatskog predsednika Sadata; a lideri nekoliko islamskih zemalja, na primer, Pakistana i

Sudana, pod sve većim pritiskom fundamentalista, uvele su šerijatsko pravo. Fundamentalizam je

posebno bio izražen 80-tih godina u Libanu koji je gra-danskim ratom podeljen izmedu hrišćana i

muslimana i okupiran, na jiigu od Izraela, a na severu od Sirije. Delovi Bejruta su došli pod kon-

trolu fundamentalističkih grupa kao što je Hezbolah, u čijoj je pozadini bio Iran. Hezbolah je izvršio

izvestan broj kidnapovanja zapadnih talaca koja su dobila veliki publicitet.

Dalje napredovanje islamizma poprimilo je raznolike oblike. U Tur-skoj, ustavni oblik

fundamentalizma je dobio na značaju kroz uspeh Partije pravde i razvoja (AFCP) na izborima

2002. godine koju su prethodne godine formirale ranije zabranjene islamske grupe. U

Avganistanu, Iranski sveštenik i politički lider Sin i unuk šiitskih sveštenika, Homeini /Ruhollah

Khomeini/ je dobio religijsko obrazovanje i bio jedan od najistaknutijih učenjaka u glavnom

teološkom centru Komu, sve dok 1964. godine nije proteran iz Irana. Njegov povratak iz egzila

1979 godine zapalio je narodnu revoluciju kojom je svrgnut Šah, ostavljajući ajatolaha (doslovno

„dar Alaha") kao vrhovnog vodu prve islamske države na svetu, sve do njegove smrti.

Mada je Homeini već 40-tih godina izneo ideju o islamskoj vlasti, njegov koncept

institucionalizovane klerikalne vladavine, osnove „islam-ske republike", nije se pojavila sve do

kraja 60-tih, Homeinijev pogled na svet je bio ukorenjen u jasnoj podeli na ugnjetavane, pod

kojim se uglavnom podrazumevaju siromašni i isključeni narodi trećeg sveta, i ugnjetače koji se

vide kao dvostruki satana: SAD i Sovjetski Savez, kapitalizam i komunizam, Zapad i Istok. Tako

je islam postao teopolitički projekat čiji jc cilj preporod islamskog sveta tako što bi se otresao

okupacije i iskvarenosti koji dolaze spolja, medutim, snagu revolucionamog fundamentalizma

je demonstrirao talibanski režim, uspostavljen 1997, ali svrgnut 2001. godine vojnom akcijom

pod dirigentskom palicom Sjedinjenih Država, Talibani su bili primer radikalno novog

fundamentalizma koji je odbijao kompromis s bilo kakvim idejama, islamskim ili drugačijim,

koje su odstupale od njihovog pogleda na svet. Ovaj fundamentalizam je bio zasnovan na

ekstremnom obliku deobandizma, grane sunitskog hanefitskog islama koji se razvio u

britanskoj Indiji, ali je svoje najdublje korene imao u Pakistanu. Talibani su pokušavali da

iskorene sve oblike „neislamske" iskvarenosti i da nametnu kruto i represivno tumačenje

šerijatskog prava. Žene su bile potpuno isključene iz obrazovanja, ekonomije i javnog života

uopšte. Cenzura je bila tako stroga da su sve muzičke forme bile zabranjene. Talibanska

vladavina je bila veoma autoritarna, s političkom moći koja je bila koncentrisana u rukama

male grupe talibanskih sveštenika, pod vrhovnim vodstvom Mula Omara /Mullah Omar/.

Ovaj novi radikalni fundamentalizam takode je dobio izraz kroz niz novih Jihadi" grupa koje su

se pojavile od 90-tih godina, od kojih je najznačajnija Al kaida, predvodena Osamom bin

L.adenom. Za ove grupe, privrženost islamu dobija obMkjihad-a pod kojim se podrazumeva

sveti rat koji se vodi posebno protiv SAD i Izraela (jevrejsko-hrišćanski krstaši), a ključni cilj je

uklanjanje stranog uticaja iz Saudijske Arabije. Takav militantni islamizam prikazuje terorizam i

samoubilačke napade, као što su oni koji su se dogodili 11, septembra 2001. godine, i na Baliju 2002.

go-dine, kao legitimne, pa i pročišćujuće izraze političke i društvene borbe. Kritičari islama vide

takve razvoje kao svedočanstvo o temeljnoj nespojivosti islamskih vrednosti sa vrednostima

liberalno-demokratskog Za-pada. Iz ove perspektive, islamu je svojstvena totalitarnost po tome što

je cilj izgradnje „islamske države", zasnovane na shari 'a pravu, nepokolebljivo antipluralistički i

inkompatibilan sa konceptom podele na javno i privatno. Upotreba terora i nasilja, dokazuje se,

samo je ekstremna manifestacija ovog totalitamog potencijala.

Medutim, takav pogled na islam ozbiljno iskrivljuje njegova centralna načela koja ne pružaju

nikakvu podršku terorizmu, već su, umesto toga, privržena miru, poštovanju i pravdi. Po proroku

Muhamedu, na primer Jihad, nije politička borba protiv nevernika, već unutrašnja borba: borba da

se, putem moralne discipline i privrženosti islamu, postane bolja osoba. Kao i sve druge religijske

tradicije, islam sadrži takvu raznolikost pogleda i otvoren je za takav niz inteipretacija, da bi se

mogao upotrebiti za opravdanje skoro bilo koje stvari ili akcije. Ono što je specifično za religijski

fundamentalizam, na kraju krajeva je to što on iznosi novu interpretaciju religijskih učenja, a onda

zahteva da ona bude nesporan autoritet.

3. Nastanak "verskog" terorizma

Verski identitet je snažniji od svih drugih identiteta jer je vezan za božiju “pravdu” i milost. Bog je neka

vrsta poslednjeg (konačnog) utočišta čovekovog, “azil” posle iskušenja i neuspeha. Pojedinac sve radi u

ime Boga i po “naređenju” Boga. Zbog toga je i verski terorizam snažno ukorenjen u pojedinačni i

kolektivni identitet, bezobziran i surov po izboru ciljeva i izvršenju akcija i veoma rasprostranjen. On je

istovremeno i najstariji oblik terorizma2, a često je povezan sa etničkim terorizmom (uzajamno se

podstiču).

Uspon savremenog verskog terorizma povezan je sa iranskom islamskom revolucijom iz 1979. godine.

Od tada se stalno povećava broj grupa i organizacija koje šire ideje islamskog fundamentalizma,

podstiču na borbu protiv “nevernika”, pokazuju gotovo bezgranični fanatizam u odbrani čistote

islamskog identiteta. Tako je verski terorizam potisnuo (zamenio) ideološki terorizam, a u etničkom i

nacionalnom terorizmu zauzeo centralno mesto i postao osnovni mobilišući faktor. Pošto je širenje vere i

odbrana verskog identiteta “božiji zadatak i cilj”, to se nasilje i terorizam u svesti verskih fundamentalista

pojavljuje kao sredstvo “božijeg cilja” a na putu do “božijeg cilja” nema prepreka, niti ima onih koji nevino

stradaju. Tu nema praštanja za onoga ko se ohrabri da “vređa” ili ospori verski identitet.3 Koreni verskog

terorizma nalaze se i u raznim vidovima frustriranosti, osećanju potčinjenosti, progonjenosti i

ugroženosti, u prisustvu različitih teorija zavere i neprijateljskih namera “onih drugih”, u mističnom i

iracionalnom poimanju “božije zapovesti”4, u motivima očuvanja “svetih mesta”, u ideologiji “krvi i tla”, u

želji da se eliminiše zamišljeni neprijatelj.

„S obzirom na to da se islam doktrinarno smatra savršenom i konačnom Istinom i univerzalnom religijom

koja treba da se proširi na ceo svet i donese spasenje svekolikom ljudskom rodu, a da je džihad

sredstvo i put njenog širenja, logično proizlazi da će razlozi za vođenje „svetog rata na Alahovom putu“

prestati tek onda kad se stigne do kraja tog puta.“5

Oreol “mučenika” je metafora koja ukazuje na dubinu korena verskog terorizma i njegovu pokretačku i

mobilišuću snagu u jednoj verskoj zajednici. On zavodljivo ostavlja privid jedinog sredstva koje je

preostalo slabijima, manjima, beznačajnima, nesposobnima i prezrenima. A u stvari, ako se pažljivije

pogleda “mučenik” je onaj koji ne želi da napreduje, već nastoji da eliminiše bolje, sposobnije, jače,

naprednije. “Mučenik” je postao glavni elemenat verskog identiteta i poželjna vrlina u delu savremenog

islama. Smrt kao vrlina suprotstavlja se životu kao najvišoj vrednosti koju je potvrdila ljudska civilizacija i

koju ističu gotovo svi pogledi na svet, pa i religija6. Ovde se treba prisetiti mišljenja Karla Popera koji 2 Jevrejska sekta poznata pod imenom zeloti (ili ziloti), što je imalo značenje “fanatični ratnik”, “neumereni borac”, borila se 60-tih godina prvog veka posle Hrista protiv Rimskog carstva ubijajući pred očima izbezumljene mase na javnim mestima (obično na pijacama) pripadnike nejevrejske vere, ali i Jevrejina koga bi ta grupa proglasila izdajnikom. U Indiji je u VII veku n. e. postojao verski kult “siledžija” koji je vršio teror ritualnim ubistvima ljudi žrtvujući ih u čast hinduističke boginje straha Kali. U XI i XII veku u Siriji i Iranu postojao je verski teroristički pokret “asasin”.3 Čuvena fatva koju je izdao ajatolah Homeini (njom se osuđuje na smrt književnik Salman Ruždi) obavezuje svkog muslimana da je izvrši čim mu se ukaže pogodna prilika. Ubica izraelskog premijera Jicaka Rabina odlučno je izjavio da se ne kaje jer je “delovao po naređenjima Boga”.4 Metafora “božija zapovest'' postaje izgovor za različite akcije i planove čiji su subjekti pojedinci i grupe. Takva mistična predstava o tajnosti i zapovesti otvara različite mogućnosti izbora vremena, mesta i ciljeva terorističkih akcija, ona dalje znači da »zapovest« može biti na različit način primljena i shvaćena da svako ima pravo da na sebe preuzme obavezu izvršenja »zapovesti« i odabere instrumente za njeno izvršenje, da svako ima alibi za posledice takve akcije jer potiču od nekoga u čiju »ispravnost« nema sumnje ni upitnosti.5 Darko Tanasković, Islam, dogma i život, SKZ Beograd str. 1506 “…Oni vole džihad, oni se bore za islam, oni su ljudi koji vole da umru”, prenosi novinaru svoje utiske o avganistanskim fanaticima jedan vojni instruktor iz Pakistana. “...moja sudbina je da postanem ljudska bomba zato što sam Palestinac” ističe u oproštajnom pismu jedan bombaš samoubica pre polaska na izvršenje zadatka. “...Musliman voli smrt i mučeništvo kao što Jevreji vole život” poručuje jedan palestinski muftija(www.wikipedia.com/terorizam)

kaže da je verovatnoća da će se život naći na drugim nebeskim telima u odnosu jedan prema milion i da

je upravo zbog toga život velika tajna i ujedno dragocenost. Sa stanovišta ljudskih prava, pravo na život

je osnovno ljudsko pravo, ono je iznad (po Ivanu Šijakoviću): svega, iznad svake ideje, akcije,

programa, namere i težnje. Poštovanje života (podjednako svog i tuđeg) pokazatelj je kulturnog

napretka i emancipacije čoveka, društvene zajednice i društva uopšte. Život je kroz ceo ljudski rod

simbolizovao izvor, polet, nadahnuće, a smrt je značila usahnuće, konačnost, neumitnost.

4. Terorizam u vazdušnom saobraćaju

Ako jedno lice ili više njih silom ili uz pretnju sile nametne svoju vlast posadi aviona i prisili je da se

pokorava njenim (njihovim) željama, naročito u pogledu pravca leta, reč je o otmici aviona.

Svaki čin otmice vazduhoplova je, u stvari, teroristički, akt – krivično delo s visokim stepenom

društvene opasnosti. Do saznanja o izvršenom krivičnom delu otmice vazduhoplova, dolazi se veoma

jednostavno, otmičari se veoma brzo oglase i ostave svoju poruku, sa ucenom i pretnjom da će

likvidirati putnike i članove posade i uništiti vazduhoplov ukoliko se u predviđenom roku ne udovolji

njihovim zahtevima. Oni tada ne kriju ni organizaciju kojoj pripadaju ni motive zbog kojih su oteli

vazduhoplov, a to se može zaključiti iz analize sadržaja njihovog zahteva. Otmica vazduhoplova je,

dakle, krivično delo iz oblasti organizovanog međunarodnog kriminaliteta.

4.1. Istorijat

Prve otmice aviona u civilnom putničkom saobraćaju, a jedna od prvih dogodila se na našim prostorima, kad je ekipa informbirovaca otela avion "Dakotu DC-3" i otišla u Bukurešt, 1948. godine, bile su tek crtica u novinama. Tek šezdesetih otmice putničkih aviona stižu na prve strane – kada su postale fenomen, zahvaljujući Kubancima koji su hteli po svaku cenu na Kubu ili sa Kube u Majami. Ali i to je više bio način transporta nego terorizam, makar i s političkom porukom u pozadini. Stvar postaje ozbiljna sa otmicama aviona kao najlakšim načinom uzimanja talaca s jasnim političkim ciljem: puštanje uhapšenih saboraca, uz obavezan zahtev da se političke deklaracije otmičara čitaju preko televizije. Sledile su višestruke otmice aviona i njihovo uništavanje, masakri putnika na aerodromima (Rim, Lod kod Tel Aviva) i uopšte velik nastup transnacionalnog terorizma. Organizacije poput Palestinaca svih vrsta, Japanaca, Nemaca, Italijana, Baskijaca, Iraca i drugih počele su da koordiniraju – uz pomoć tajnih službi Varšavskog ugovora. Ta je eskalacija bila zaustavljena preventivnim merama (stroge kontrole putnika, obaveštajni rad itd.) ali i efikasnim intervencijama raznih specijalnih snaga. Uspesi specijalnih snaga Izraela (Saiyeret) na aerodromu Entebe u Ugandi 1976. i Nemačke (GSG-9) u Mogadišu 1977. doveli su do prekretnice i preispitivanja kod obe strane: pokazalo se da i za to ima leka.

Tih godina, sredinom sedamdesetih, počinje ozbiljna utakmica između terorista i tajnih službi ugroženih zemalja. Velikih udara sve je manje: nemačka mreža praktično je uništena; italijanske Crvene brigade

beleže svoj poslednji i najveći udar otmicom i ubistvom Alda Mora; japanska Ujedinjena crvena armija marginalizovana je; Palestinci se okreću lokalnim akcijama i međusobnim borbama. Međunarodni terorizam kakav je plašio svet od minhenske Olimpijade 1972. našao se u defanzivi. Nastupilo je relativno zatišje, ali je prag osetljivosti javnosti ostao relativno visok. Teroristički napadi osamdesetih bili su ređi, mada ne i opasni: Libija je bila bombardovana zbog učešća u rušenju aviona u više navrata, sa mnogo žrtava. Ta je zemlja povezana i s rušenjem aviona kod Lokerbija, Škotska, decembra 1988. (259 mrtvih). Nove akcije morale su da budu spektakularnije. To su shvatile američke desničarske i rasno-suprematističke milicije, pa su krenule u spektakularne akcije, kakve su bile napadi na Svetski trgovački centar u Njujorku februara 1993. (šest mrtvih, 1000 ranjenih), dizanje u vazduh zgrade saveznih organa u Oklahoma Sitiju aprila 1995. (168 mrtvih).

Dalja eskalacija bila je neizbežna i tada na scenu stupa Osama bin Laden sa svojom mrežom. To više nije terorizam koji znamo, nasilje s političkim ciljem u uobičajenom smislu reči (razmena talaca, politički ustupak, čitanje saopštenja na televiziji, odmazda); to je korak dalje: užas samoubilačkog fanatizma koji ne preza ni od čega. Samoubilački akt terorizma nije novost: poznat su od početka, ali je bio akt svesnog samožrtvovanja za određenu ideju, precizno usmereni na metu; prva je 1793. bila Šarlota Korde, Kornejeva unuka, žena koja je ubila Maraa, iz protesta protiv Terora, svesna da će platiti glavom. Sledili su razni: ruski narodovoljci, francuski, španski i italijanski anarhisti, očajni antifašisti u Italiji i Nemačkoj; kasnije palestinski bombaši samoubice, japanska Crvena armija itd. Razlika je, međutim, kvalitativna: samoubilačke akcije do 11. septembra bile su koliko-toliko ograničene – od ubistva jedne ličnosti, preko bombaških napada na vojnike (Liban 1983: 241 mrtav Amerikanac, 58 Francuza) do masakra putnika na aerodromima kao uzorka onoga što bi se moglo dogoditi. Napadi od 11. septembra postavili su novo pravilo igre svojom neočekivanošću, svojom nezamislivošću i svojim medijskim uspehom.

4.2. Dan koji je promenio život u SAD - 11. septembar 2001. godine

Napadi 11. septembra 2001. bili su serija koordinisanih terorističkih napada protiv Sjedinjenih Američkih

Država koji su se dogodili u utorak, 11. septembra 2001. godine. Prema zvaničnom izvještaju Komisije

911, 19 osoba u službi Al Kaide, mreže militantnih vahabijskih organizacija, otelo je 4 američka aviona.

Dva su udarila u Svetski trgovinski centar (STC) na Menhetnu u Njujorku, po jedan u svaki soliter u 17

minuta razlike, ubrzo nakon čega su se oba solitera srušila. Treći avion je udario u Pentagon, glavno

sedište Ministarstva odbrane SAD u Vašingtonu. Četvrti avion se srušio u ruralnom delu Pensilvanije

130 km istočno od Pitsburga nakon što su putnici pružili otpor otmičarima.

Izveštaj komisije 9/11 je pokazao da su napadači pretvorili otete avione u najveće samoubilačke bombe

u istoriji, te su izvršili najubitačnije napade ikad počinjene protiv Sjedinjenih Američkih Država. Napadi

11. septembra su relativno najznačajniji događaj koji se do sada desio u 21. veku u smislu opštih

ekonomskih, socijalnih, kulturnih i vojnih posledica koje su usledile u Sjedinjenim Američkim Državama i

mnogim drugim delovima sveta.

U napadu je stradalo oko 3000 ljudi.

Upad Amerikanaca u Avganistan bio je reakcija na teroristički akt 11. septembra. Ipak kampanja koja je

započela kao blickrig uskoro se pretvorila u dugotrajni rat uz korišćenje partizanskih metoda od strane

protivnika.

Pri tome SAD nisu uspele da ga dobiju. Naprotiv, situacija u Avganistanu godinama je postajala samo

gora, a probleme zbog haosa koji vlada u toj zemlji osećaju i države koje nemaju sa njim zajedničke

granice.

„Prema mojoj naredbi oružane snage SAD nanele su udare kampovima za pripremu terorista koji

pripadaju organizaciji Al-Kaida, kao i vojnim objektima pokreta Taliban u Avganistanu „– tim rečima se

Džordž Buš mlađi obratio naciji, proglašavajući početak avganistanske kampanje.

Sledeći korak, kao nastavak reakcije na događaje od 11. septembra bio je ulazak u Irak.

4.3 Preventivno delovanje protiv terorizma u vazduhoplovstvu

Da bi se preventivnim delovanjem sprečile neželjne posledice eventualnim otmicama

vazduhoplova, potrebno je stalno usavršavanje jedinica za borbu protiv terorizma, kao i stalna dogradnja

sistema tehničke zaštite i kontrole na aerodromima, kako putnika, njihovog prtljaga, tako i opreme koja

se transportuje avionima i helikopterima. Ali, imajući u vidu metode terorističkih aktivnosti, čak i velika

kontrola još nije garant bezbednosti. Kada je u pitanju terorizam u međunarodnom vazdušnom

saobraćaju, stručnjaci smatraju da nema potpune zaštite bez potpune obustave letenja. Da bi se

preventivnim delovanjem umanjio broj ovakvih krivičnih dela, pored ostalog neophodno je: detaljno

pretresanje putnika prilikom ulaska na aerodrom; detaljna kontrola ručnog prtljaga; sprečavanje

mešanja prekontrolisanih putnika sa onima koji tek stižu na aerodrom; pregled prtljaga savremenom

elektronskom opremom; identifikacija prtljaga, kako se ne bi otpremio nijedan prtljag bez vlasnika, kao i

zabrana da putnici sami donose svoj prtljag do aviona; neprekidno obezbeđenje aviona koji miruju i

uvođenje neprekidne patrolne službe unutar aerodromske staze i van nje. Budući da je pojava

vazdušnog terorizma uvijek aktuelna u savremenim međunarodnim odnosima, da bi se ona postepeno

eliminisala, potrebno je i dalje, i to s pojačanim intenzitetom, preduzimati akcije, kako na

međunarodnom tako i na nacionalnom planu. Parcijalni pristup u iznalaženju efikasnijih metoda u borbi

protiv savremenog terorizma ne ohrabruje. Individualni terorizam i grupni terorizam, inspirisani političkim

i ideološkim motivima, ne mogu se iskorijeniti bez eliminisanja dubinskih motiva i uzroka koji dovode do

takvih manifestacija nasilja.

Kada je otmica politički motivisana, tj. kada ona predstavlja teroristički akt, politička prinuda u

vazdušnom saobraćaju označava prisiljavanje predstavnika vlasti da učine političke ustupke u zamjenu

za živote talaca otetih u vazduhoplovu. Politička iznuda jeste prisiljavanje jedne ili više osoba upotrebom

sile ili pretnjom silom, s namerom da počinilac pribavi sebi ili nekom drugom političku korist. Politička

ucena u vazdušnom saobraćaju je svaka teroristička radnja u vazdušnom saobraćaju kojom se

ugrožavaju životi ljudi, vazduhoplovi i aerodromski objekti a pojedinci ili grupe ljudi primoravaju da učine

nešto protiv svoje volje. Postoje mnogi primeri u svetu koji upozoravaju na opasnost od savremenog

terorizma u vazdušnom saobraćaju. Više se ne može samo govoriti o pretpostavkama o opasnosti koja

može da usledi nakon terorističkih aktivnosti u vazdušnom saobraćaju, danas je to, nažalost, surova

realnost.

ZAKLJUČAK

Terorizam je veliki (možda i najveći) problem savremenog društva. Možda je bolje reći da je terorizam prepreka na putu razvoja savremenog sveta kao globalnog društva. On je postao pojava, pojam, misao i termin koji je ušao u svakodnevni život savremenog čoveka. Uporedo sa razvojem i napretkom čovečanstva, u tehničkom, materijalnom i kulturnom pogledu, razvija se i terorizam, samo još bržim tempom. Terorizam se stalno menja po formi, sadržini, tipovima i oblicima organizovanja, načinima delovanja, tehničkoj opremljenosti i slično.

Diplomatija je najmoćnije oružje svake zemlje u borbi protiv savremenog terorizma koji , ohrabren globalizacijom , nesmetano u mnogim pogledima, prevazilazi državne granice.Tako terorističke grupe i organizacije svoje mreže razapinju po cijeloj planeti.Vešto vođena, diplomatija je vezivno tkivo koje sve antiterorističke mere objedinjuje u jednu , kompaktnu i vješto povezanu cjelinu.Bez efikasne diplomatije, antiterorističke mjere i aktivnosti su razjedinjene i nepovezane , a time i neefikasne.Na planu borbe protiv savremenog terorizma diplomatija se ne odnosi samo na profesionalne diplomate, koji rade u inostranstvu već i na sve funkcionere koji izvršavaju druge zadatke, specijalizovane i povezane sa borbom protiv terorizma.

LITERATURA:

1. Dragan Simeunović, Nacija i Globalizacija, Zograf, Beograd, 2009.

2. Darko Tanasković, Islam, dogma i život, SKZ Beograd, 2008.

3. Radoslav Gaćinović, Terorizam u političkoj i pravnoj teoriji, Evro-Giunti, Beograd, 2010.

4. Endru Hejvud, Političke ideologije, Zavod za izdavanje udžbenika, beograd, 2005.

5. Miloš Vasić, Pretnja i odgovor, VREME br. 626 2. Januar 2003.

6. Dr. Gaćinović, Radoslav; “Terorizam”, Grafomark, Beograd, 2005

7. Darko Tanasković, Islam i mi Beograd, 2000. , Partenon, beograd

8. Dragan simeunović, Političko nasilje,1989. Radnička štampa, Beograd

9. http://www.vreme.co.rs/