50 AUTO BILD | Br. 2 · 3. februar 2010.

SEDAM DANA KROZ CRNOGORSKE VRLETIREPORTAŽA

U GNEZDU ORLOVAKada se popnete na najviši vrh i pogledate oko sebe osećaćete se kao da ste ušli uorlovo gnezdo. Sedam dana i 600 kilometara u nezaboravnoj avanturi kroz najvećedivljine Crne Gore

Kada me je vlasnik agen-cije „Offroad Adventu-re“, iz Ciriha, specijali-

zovane za organizaciju 4x4avantura, pitao da li mogu zanjegove klijente da osmislimsedmodnevnu turu kroz naj-ljuće crnogorske kamenjare,nisam se mnogo dvoumio, jertaj fascinantan prostor odlič-no poznajem. Ali, trebalo jebiti na visini zadatka i klijen-teli naviknutoj na egzotikupustinjskih dina Sahare (hitdestinacija u ponudi „OffroadAdventure“) priuštiti jednakudivljinu, pustolovinu i neizve-snost, ali u srcu Evrope. Pitaosam samo gde i kada grupaulazi u Crnu Goru, nakon če-ga je 600 km duga pustolovi-

Ponekad treba izaći izautomobila i zamahnutisekirom

Radna akcija naraščišćavanju puta preko Maganika

3. februar 2010. · Br. 2 | AUTO BILD 51

na mogla da otpočne...Bio je vreo letnji dan kada

sam se na periferiji Nikšićasastao sa grupom evropskih„off road“ avanturista, već po-malo izmorenih pokušajimada u zaleđu jadranske obale,prolazeći kroz Sloveniju i Hr-vatsku, pronađu neku oazudivljine gde bi mogli da pro-vode svoje nomadske noći.Koliko god i taj deo Balkanaobilovao prirodnim lepota-ma, zabrana kampovanja vanzvaničnih kampova primora-la ih je da odustanu od svojihuobičajenih kamperskih ritu-ala i sada su pre svega biliželjni da se otisnu u najvećuzabit koju Evropa može daponudi i da se ne vraćaju na

asfalt dok ne potroše zalihegoriva koje imaju u rezervo-arima i dopunskim kanisteri-ma. „Gospodo, dobro napu-nite te kanistere i nakupujtehranu u supermarketu, treba-će vam“, rekoh ja. „Sledećačetiri dana nećete prolazitikroz naseljena mesta, niti ćese neka benzinska pumpa na-ći na manje od 20 km vazdu-šne linije od vas, a tamo gdevas vodim uglavnom se i dan,danas putuje na konjima.“Delovali su zadovoljno, shva-tajući to kao obećanje da će sekonačno naći daleko od sva-ke vlasti i nadzora, tako sve-prisutnih tamo odakle dola-ze.

Plan za prva četiri dana iz-

gledao je ovako: stići od Nik-šića do Žabljaka, ali ne asfalt-nim putem preko Šavnika ilionim preko Plužina i Trse,već sve vreme preko visorav-ni i kamenjara, prateći najvi-ši greben u centralnoj CrnojGori, prešavši Maganik, Mo-račke planine, Lolu i Sinjaje-vinu, na putu od Kapetanovogjezera do Žabljaka nijednogtrenutka ne sišavši ispod1.300 m nadmorske visine. Toje netaknuta divljina u kojojsamo sporadično može da sesretne poneki gorštak sa svo-jim stadom ovaca i goveda, ukatunima koji su i po više de-setina kilometara udaljeni odmatičnih sela, gde provode zi-mu. Prostor očaravajućih

kontrasta, od ljutog krša pre-ko kojeg ne može ni da se ho-da, do beskrajnih, zelenih pa-šnjaka, od dubokih kanjonado stenovitih vrhova, od bez-vodnih stepskih visoravni dogustih šuma po okolnim do-linama, a sve to prošaranoprekrasnim ledničkim jezeri-ma – gorskim očima – koja sepred radoznalim putnikompojavljuju tako reći niotkud.

Kameno carstvo Maganika

Željni visokogorske hlado-vine, brzo smo sa puta premaMorakovu počeli da se penje-mo ka vrletima Maganika,napredujući ka Kutskom br-

du. Začas smo se našli na vi-še od 1.500 m nadmorske vi-sine, na visoravni koja spajašumovitu planinu Prekornicui ljuti krš Maganika, ostavivšisvaki trag civilizacije dalekoiza sebe. Retki, i pomalo sa-sušeni borovi stavljali su namdo znanja da smo sve bliženajljućem krasu Evrope, čijanam se kamena gromadauskoro ukazala u svojoj za-strašujućoj krečnjačkoj beli-ni.

Maganik je nešto što je zai-sta teško zamisliti dok ne vi-dite; ogromni krečnjački blo-kovi, puni pukotina i škrapa,rasuti su na sve strane, kao daje neki nebeski zidar rasuosvoje cigle. Na obroncima Ma-

Postrojeni konvojiza crkve Ružice

na Sinjajevini

Sve je tu: nije nam potrebna nikakva turistička infrastruktura

ganika, po tim blokovima, izkamenih pukotina rastu boro-vi, dok su sami vrhovi – Me-đeđi, Trešteni, Kokotov i osta-li – potpuno goli, predstavlja-jući jedan neverovatan kame-ni lavirint u kojem pešak vrlolako može da se izgubi. Vodeima samo u katunima Maga-nik, Poljana i Vragodo, i na jošnekoliko česama duž puta ko-jim, pored konja i ovaca, retkokada prođe bilo šta na točko-vima. Odmakavši četrdesetakkilometara od Nikšića, usredničega, naš konvoj je konačnodošao u priliku da se opusti ida, prvi put na ovom proputo-vanju, opušteno podigne svojlogor, bez straha da bi mogaoda se pojavi neko ko bi imskrenuo pažnju da ne mogutu da ostanu.

Sledeća stanica nalazila sesa severne strane Maganika:Kapetanovo jezero, jedno odvećih planinskih jezera u Cr-noj Gori, ugnježđeno na ju-žnim obroncima Moračkihplanina. Mogli smo do njega ikraćim putem, ali sam odlu-čio da gostima pokažem i le-pote kanjona Mrtvice, nakončega je usledio uspon ka Ve-ljem Duboku i Kapetanovomjezeru, koji je zadao dosta gla-vobolja: na nagibu koji je do-stizao i 20 odsto i na kojem jetrebalo savladati 1.400 mukupnog uspona, mašinamazaista nije lako kada je napo-lju temperatura +40 kolika je

bila tog dana. Ali, nestvaranprizor Kapetanovog jezera iokoline u potpunosti je anu-lirao sećanje na puzanje podterence sa alatom u ruci togadana, pruživši nam savršenomesto za konak.

Naredna dva dana praktič-no nismo videli drveće – biloje to vreme za ključni visoko-gorski proboj, malo znanimputevima od Krnovskog poljapreko planine Lole ka Sinja-jevini, jednim grebenom gdesu me svi „poznavaoci“ krajakoje sam pitao uveravali dapovezanog puta nema, a kojisam sasvim slučajno, ipak, ot-krio u jednom od istraživanjaprethodnih godina...

Durmitor i nepreglednikrš Sinjajevine

Prešavši Lolu i Semolj, sti-gli smo konačno i do Sinjaje-vine, najveće krševite visorav-ni u Crnoj Gori i planine kojazauzima najveću površinu odsvih crnogoskih planina. Si-njajevina je jedno ogromno,zatalasano prostranstvo ka-mena i trave, iz kojeg tu i ta-mo stidljivo izviruje ponekouzvišenje, preko koga ne po-stoji puno puteva. Jedino štoćete na tih pedesetak kilome-tara susresti jesu sporadičnikatuni, od kojih je tek ponekinaseljen. Dramatičniji reljefna Sinjajevini susrešćete sa-mo na njenom krajnjem jugu,

gde se prema Morači završa-va stenovitim grebenom Ba-binog Zuba i Umova, kao i naseveroistoku, na šumovitimpadinama prema kanjonuTare, potpuno drugačijim odostatka planine.

Kada prelazite preko Sinja-jevine, imate osećaj kao da senalazite u nekim stepamacentralne Azije – potpuno gu-

bite osećaj za udalje-nost. Lako vam semože desiti da se ki-lometrima približava-te nekom orijentirukoji vam je delovao daje tu, nadohvat ruke, ada imate utisak kaoda mu se i ne približa-vate. Iako je prostorogroman, nema punonačin da ga četvoro-točkašem presečete sjednog do drugog

kraja. Zapravo, postoji samojedan konkretniji puteljak ko-jim se stiže od zaseoka kojigravitiraju ka Žabljaku do ka-tuna sa Mojkovačke strane –svaki drugi pokušaj da „izmi-slite“ sopstveni prolaz prekonaizgled ne tako strmih i kr-ševitih vrhova rezultiraće ta-ko što ćete zabasati u nepro-hodan kamenjar pre ili kasni-je. Kada vam u takvoj zabitipopucaju creva rashladnogsistema, ostaje vam samo daimprovizujete sa priručnimmaterijalom koji imate u te-rencu (nije valjda da ne nosi-

te sa sobom bilo šta što bi mo-glo da posluži?) i da kaniste-re sa svojim dragocenim zali-hama vode potrošite na po-novno punjenje rashladnogsistema, kako biste se nekakodokopali civlizacije.

Mi smo preko Sinjajevineprešli čak dvaput, putem kojije imao samo jedan uski za-jednički koridor – u odlaskukroz samo središte visoravni,a u povratku prateći šumovi-te padine kanjona Tare doklegod se moglo, stigavši do pre-lepog, smaragdno zelenogZabojskog jezera, uronjenogu gustu četinarsku šumu. Po-što je voda na većem delu Si-njajevine izuzetno retka, ne-ma puno mesta na visoravnipogodnih za konak. U odla-sku smo odabrali bunar Smr-dan, mesto gde se nekadaokupljalo hiljade grla stokekako bi se napajala ovom dra-gocenom tečnošću. A voda saSmrdana je, suprotno njego-vom imenu, bistra i pitka, pra-va planinska.

Stigavši u Žabljak, pred krajčetvrtog dana probijanja krozcrnogorske vrleti, ponovosmo videli civilizaciju, ali tonije bilo ono čemu smo težili– bila je to samo prilika da senapune ispražnjeni rezervoa-ri i obnove zalihe svežih na-mirnica, nakon čega smo br-že-bolje krenuli u veliki krugoko Durmitorskog masiva,preko kanjona Sušice i Trse,

52 AUTO BILD | Br. 2 · 3. februar 2010.

REPORTAŽA

Kamp na Kapetanovom jezeru

Kada parkirate naKapetanovom jezeru iprotegnete noge do vrhaStožac, ukazuje vam seovaj pogled na Tali

Na usponu premaKapetanovom jezeru

Buđenje u šatoru na dnukanjona Sušice

Transport namirnica prekoMaganika uglavnom seobavlja ovako

Jedino prevozno sredstvokoje prolazi svuda

Ako ste vlasnik terenca i vozite ga po divljini, morate da budete spremni i na ovakve situacije

Kada pukne nosač na stabilizatoru volana, treba imati alat pri ruci

Operacija na naprslom crevu

SEDAM DANA KROZ CRNOGORSKE VRLETI

3. februar 2010. · Br. 2 | AUTO BILD 53

PROLAZ PREKO LOLEPrečica kojom se preko planineLole može stići od Moračkih pla-nina do Sinjajevine ne vodi ni pre-ko prevoja između Velikog i Ma-log Zebalca, kako upućuju staretopografske karte, ni preko Boro-vog brda, već severnije, pratećinekoliko kilometara samu ivicuBiovskih strana, a zatim skreće

naglo na istok, spuštajući se laga-no ka prevoju Semolj. Ovo je de-onica na kojoj ćete možda imati inajjači osećaj da ste negde van po-znatog sveta, uronjeni u mešavi-nu oskudnog rastinja, kamen i pla-ninske vrhove dokle god se pogledpruža. Na jednom mestu proći će-te i pored drevnog groblja – ovo

nije tako retka pojava u vrletimaCrne Gore. Narod ovog kraja po-znat je po tome što svoje svetinjepodiže na najneobičnijim mesti-ma, pa je tako poznata i crkva Ru-žica na Sinjajevini (pored kojesmo, takođe, u toku ove avantu-re prošli), koja predstavlja tradi-cionalno mesto okupljanja.

ponovo se odmakavši na bez-bednu udaljenost od bilo če-ga što bi moglo da podseća naurbano. Bio je to lep, dinami-čan krug oko planine kojazbog svojih lepota s razlogomuživa status nacionalnog par-ka, ali i pored prizora od ko-jih zastaje dah, moji gosti suostali prilično ravnodušni naovu, stotinak kilometara du-gu etapu, zbog činjenice da nanjoj ima isuviše asfalta – ipakje Durmitor za neke „obične“turiste, pre nego za pustolove.

Peti dan smo završili vraća-jući se preko Sinjajevine poredZabojskog jezera, a šestog da-na smo pokušali da improvi-zujemo prečicu ka crkvi Ruži-ci, ali smo na kraju ipak mora-li da se vratimo onom, jednom,jedinom voznom putu, krozStaračko polje. Mada, prostorSinjajevine nudi još dosta pri-like za istraživanje i možda čakneka iznenađujuća otkrića, alisvakako ne kada vodite čitavkonvoj za sobom.

Šumovita Bjelasica

Silazak sa Sinjajevine pre-ma Mojkovcu na neki način jeoznačio kraj ove visokogor-ske avanture po Crnoj Gori načetiri točka, iako je ostao jošjedan dan, rezervisan za pre-lazak Nacionalnog parka „Bi-ogradska gora“ i planine Bje-lasice. Bjelasica je šumovita iprilično pitoma u odnosu na

ono što smo prelazili pret-hodnih dana, sa mnogo ma-nje krša, a njeni putevi su do-voljno dobri da se njome mo-že prokrstariti čak i putnič-kim automobilom. To ne zna-či da je manje lepa, ali su ne-kako čula ovih avanturistaprethodnih dana bila „izba-ždarena“ na ozbiljnije izazo-ve i veću pustoš, daleko ređesusrete sa ljudima, tako da jeprelazak preko Bjelasice po-slednjeg dana bio, na neki na-čin, „aklimatizacija“ za povra-tak u civilizaciju.

Za sedam dana ovog krsta-renja kroz najdivljije i najre-đe naseljene predele CrneGore prevezli smo skoro 600km, od čega je oko 90 odstovan asfaltnih puteva, često povrlo zahtevnim, kamenitimstazama kroz planinu. Pro-sečna nadmorska visina nakojoj smo se kretali bila jeoko 1.600 m, a tokom sredi-šnja četiri dana avanture ni-jednom se nismo spustili is-pod 1.200 m visine. Moji go-sti su se vratili kući u Nemač-koj i Švajcarskoj puni utisa-ka, sigurni da nije neophod-no otići čak u Saharu ili Mon-goliju u potrazi za egzotič-nom avanturom – ona možeda se iskusi i ovde, na Balka-nu, u srcu Evrope. Treba sa-mo imati dovoljno hrabrosti ipoći putevima kojima se ret-ko ide.

Aleksandar Veljković

Konvoj u potrazi zaalternativnim prilazomcrkvi Ružici

Crkva Ružica na Sinjajevini

Kapetanovo jezero

Na krečnjačkim blokovima Maganika izbrazdanimškrapama borići se bore za malo zemlje

Aleksandar Maksimoć

Zaista je teško održati ’saobraćajnioptimizam’, ali moramo da počnemo

nekako da menjamo sebe, a samimtim i situaciju.

Zbog čegaučestvujem

Sve o akciji - na strani 17