Sandra Braun SKRIVENI DOKAZ

Kada je četvorogodišnja ćerka obavesti da se u dvorištu njihove kuće nalazi nepoznati povređeni čovek, Onor Gilet mu bez razmišljanja priskače u pomoć. Međutim, iznenadiće se kada shvati da je to zapravo Li Koburn, čovek optužen za ubistvo koje se desilo prethodne noći. Opasan, naoružan i očajan, daje im obećanje da ih neće povrediti, a Onor nema izbora osim da mu poveruje.

Ubrzo shvata da ne može da potraži pomoć ni među najbližim ljudima oko sebe. Koburn joj otkriva da je on samo žrtva tajanstvene i opasne igre koju želi da okonča po svaku cenu. Ključ za rešavanje zagonetne misterije leži sakriven u njihovoj kući i istovremeno ih dovodi u ogromnu opasnost.

U trileru punom uzbudljivih iznenađujućih obrta, od FBI-ja u Vašingtonu do oronulog broda na obali Luizijane, Koburn i Onor će upasti u leglo korupcije, ljudskih izopačenosti i beskrupuloznih laži i prevara. Dok beže da sačuvaju goli život od ljudi koji su se zakleli da će ih štititi, na putu su da razotkriju identitet mračnog zločinačkog genija.

1

amice?” „Mmm?” „Mamice?” „Mmm?”

„U dvorištu je neki čika.” „Šta kažeš?” Četvorogodišnja devojčica stala je kod ćoška kuhinjskog stola i čežnjivo gledala fil

kojim je majka premazivala kolač. „Daj mi malo, mamice?” „Molim te, daj mi malo. Kad završim, daću ti da poližeš posudu.” „Napravila si čokoladni.” „Zato što ti najviše voliš čokoladu, a ja najviše volim tebe”, rekla je namignuvši joj. „I”,

dodala je otežući, „dodaću i mrvice čim završim s glazurom.” Emili se nasmešila, a potom se zabrinuto namrštila. „Bolestan je.”

„Ko je bolestan?” „Čika.” „Koji čika?” „U dvorištu.” Emiline reči konačno su se probile kroz urođeni majčinski filter koji je zanemarivao

nevažno dečje brbljanje. „Stvarno ima nekog napolju?” Onor je stavila premazani kolač na tacnu, vratila lopaticu u činiju s filom i odsutno obrisala ruke krpom dok je obilazila oko ćerke.

„Leži na zemlji jer je bolestan.” Emili je krenula za majkom iz kuhinje u dnevni boravak. Onor je pogledala kroz

prozor levo i desno, ali sve što je videla bio je travnjak prekriven travom svetog Avgustina, koji se blago spuštao prema doku.

Iza trošnih drvenih dasaka doka tromo su se kretale vode rukavca, s pokojim vilinskim konjicem koji je pretraživao vodenu površinu i mestimično je uznemiravao. Jedan ulični mačak, koji Onor nije shvatio ozbiljno kad mu je rekla da ovo nije njegov dom, vrebao je nevidljivi plen u zasadi činija jarkih boja.

„Em, nema tamo...” „Pored grma s belim cvetovima”, tvrdoglavo reče Emili. „Videla sam ga kroz prozor u

mojoj sobi.” Onor ode do vrata, otključa ih, smaknu rezu, stupi na trem i pogleda u pravcu grma

sirijskog hibiskusa. I bio je tamo, ležao je ničice, delimično na levom boku, lica okrenutog od nje, leve

ruke ispružene iznad glave. Ležao je nepokretno. Onor čak nije primetila ni da mu se grudni koš pomera, što bi značilo da diše.

Brzo se okrenula i nežno gurnula Emili nazad kroz vrata. „Dušo, idi u maminu sobu. Telefon mi je na stočiću. Donesi ga, molim te.” Ne želeći da preplaši kćerku, govorila je

mirno koliko je mogla, ali je ipak žurno stupila s trema i potrčala po rosnoj travi prema ispruženoj figuri.

Kad se približila, videla je da mu je odeća prljava, mestimično iscepana i umrljana krvlju. Nekoliko krvavih mrlja videlo se i na izloženoj koži njegove ispružene ruke i šake. Jedan ugrušak mu je umrsio pramen crne kose na temenu.

Onor je kleknula i dodirnula ga po ramenu. Kad je zaječao, odahnula je od olakšanja. „Gospodine? Čujete li me? Povređeni ste. Pozvaću pomoć.” Toliko brzo je skočio da ona nije imala vremena ni da ustukne, a kamoli da se

odbrani. Kretao se munjevitom brzinom i veoma precizno. Levom rukom ju je strelovito ščepao za vrat s leđa, dok joj je desnom zarivao kratku, tupu cev pištolja u blago ulegnuće gde su joj se spajala rebra. Uperio je pištolj nagore i ulevo, poravnavši ga pravo s njenim srcem, koje se nadimalo od straha.

„Ko je još tu?” Glasne žice slediše joj se od straha; nije mogla da odgovori. Stisnuo joj je vrat i

ponovio, zlokobno naglašavajući reči: „Ko je još tu?” Pokušala je nekoliko puta pre nego što je uspela da promuca: „Moja... moja ćer...”

„Osim deteta?” Odmahnula je glavom. Ili je bar pokušala. Ubistveno snažno ju je stiskao za vrat.

Mogla je da oseti pritisak svakog prsta. Njegove plave oči sekle su poput lasera. „Ako me lažeš...” Nije čak morao ni da završi pretnju da bi iz nje isterao jecaj. „Ne lažem. Kunem se.

Same smo. Nemojte nas povrediti. Moja ćerka... ima samo četiri godine. Nemojte je povrediti. Uradiću sve što hoćete, samo nemojte...”

„Mamice?” Onor srce preskoči i ona ispusti slabašan jecaj poput bespomoćne životinje uhvaćene

u klopku. Pošto još nije mogla da okrene glavu, samo je pogled skrenula prema Emili. Ona je bila udaljena nekoliko metara, stajala je ljupko na svojim krivim nogicama, s plavim uvojcima koji su joj uokvirivali milo lice i bucmastim prstićima što su provirivali ispod ukrasa na njenim sandalama u obliku ružičastih svilenih latica. Držala je mobilni telefon, zabrinutog izraza na licu.

Onor je bila preplavljena ljubavlju. Pitala se da li je ovo poslednji put kako vidi Emili živu i zdravu, i nedirnutu. Ova misao je bila toliko grozna da joj je naterala suze na oči, ali zbog deteta, ona ih namah treptanjem ukloni.

Nije primećivala da joj zubi cvokoću sve dok nije pokušala da progovori. Uspela je da prozbori:

„U redu je, zlato.” Pogled je vratila na lice čoveka, koga je samo mali pokret okidača delio od raznošenja njenog srca u paramparčad. Emili će ostati sama i prestravljena, njemu na milost.

Molim te. Onor ga je nemo preklinjala pogledom. A onda je to i prošaputala: „Preklinjem vas.”

Te čelične, hladne oči privlačile su njene poput magneta dok je polako sklanjao pištolj. Uperio ga je prema zemlji i postavio iza svoje butine da ga Emili ne vidi. Ali neposredna opasnost još je bila tu.

Sklonio je šaku s Onorinog vrata i okrenuo se prema Emili. „Ćao.” Nije se smešio kad je to rekao. S obe strane njegovih usta pojavile su se blede linije

poput zagrada, ali Onor nije ni pomislila da su one nastale kao posledica čestog osmehivanja.

Emili ga je stidljivo pogledala i ukopala vrh sandalice u debelu travu. „Zdravo.” Ispružio je ruku. „Daj mi telefon.”

Nije se ni pomerila, a kada je pucnuo prstima svoje ispružene šake, promrmljala je: „Nisi rekao molim te.”

Izgleda da je njemu molim te bio potpuno nepoznat koncept. Ali nakon par trenutaka, ipak je rekao: „Molim te.”

Emili zakorači prema njemu, ali zatim odmah stade i pogleda u Onor, tražeći dozvolu. Mada su Onorine usne skoro nekontrolisano drhtale, uspela je da ih namesti u nešto što je ličilo na osmeh. „U redu je, zlato. Daj mu telefon.”

Emili stidljivo prede razdaljinu koja ih je delila. Kad je bila dovoljno blizu da se mogu dodirnuti, nagnula se i ispustila telefon u njegov dlan. Njegova krvlju umazana šaka sklopila se oko njega. „Hvala.”

„Nema na čemu. Hoćeš da pozoveš deku?” Pogledao je Onor. „Deku?” „Dolazi večeras na večeru”, radosno obznani Emili. I dalje fiksirajući Onor, čovek otegnuto izgovori: „Je li tako?” „Da li voliš picu?” „Picu?” Ponovo je pogledao Emili. „Aha. Naravno.” „Mama kaže da smem da jedem picu za večeru jer pravimo žurku.” „Hm.” Ubacio je Onorin mobilni telefon u prednji džep prljavih farmerki, a onda joj

obuhvatio mišicu slobodnom rukom i podigao je dok je ustajao. „Izgleda da sam došao tačno na vreme. Hajdemo unutra. Ispričaćeš mi sve o večerašnjoj žurki.” Ne puštajući Onor, terao ju je da korača prema kući. Noge su joj bile toliko slabe da su je jedva nosile onih prvih nekoliko nesigurnih koraka. Emili je pažnju privukao mačak. Potrčala je za njim dozivajući ga: „Mac, mac”, dok je on bežao u živicu na drugom kraju dvorišta.

Čim se Emili dovoljno udaljila da ih ne čuje, Onor je rekla: „Imam nešto novca. Nije mnogo, dvesta dolara možda. Ima i nešto nakita. Možete sve da uzmete. Samo vas molim da ne povredite moju ćerku.”

Sve vreme dok je ovo govorila očajnički je gledala po dvorištu tražeći nešto što bi mogla da iskoristi kao oružje. Namotano crevo na stalku pored pristaništa? Saksija sa geranijama na poslednjem stepeniku? Jedna od cigala u zemlji, koje su oivičavale cvetnu leju?

Nikad ne bi stigla, čak i kada bi uspela da mu se izmigolji iz šaka; osećala je po jačini njegovog stiska da bi to bilo teško, ako ne i nemoguće. A još dok bi to i pokušavala, on bi jednostavno pucao u nju. Onda bi ostao sam, da s Emili radi šta god hoće. Ova misao joj potera žuč u grlo.

„Gde ti je čamac?” Ona se okrenu i pogleda ga tupo. Nestrpljiv, isturio je bradu prema pustom doku. „Ko je isplovio čamcem?” „Nemam ja čamac.” „Ne zajebavaj me.” „Prodala sam ga kad je... pre dve godine.” Izgleda da je odmeravao njenu iskrenost, a onda ju je pitao: „Gde ti je auto?” „Parkiran je ispred.”

„Ključevi su tamo?” Oklevala je, ali kad je pojačao stisak, odmahnula je glavom. „Unutra su. Vise pored

kuhinjskih vrata.” Krenuo je uza stepenice trema, gurajući je ispred sebe. Osetila je kako joj pištolj

udara u kičmu. Okrenula je glavu, spremivši se da zovne Emili, ali on je spreči. „Neka je zasad.”

„Šta ćete da uradite?” „Pa, prvo...”, rekao je, otvorio vrata i gurnuo je unutra ispred sebe. „Prvo ću da se

uverim da me nisi lagala kad si rekla da nema više nikog. A onda... pa videćemo.” Osetila je koliko je napet dok ju je gurao iz prazne dnevne sobe, a onda niz kratak

hodnik prema spavaćim sobama. „Nema nikoga osim Emili i mene.” Pištoljem je gurnuo vrata Emiline spavaće sobe. Vrata se otvoriše i otkriše prostor sav

u ružičastom. Niko se tu nije krio. I dalje podozriv, u dva koraka je prešao sobu i otvorio vrata ormana. Zadovoljan što ni tamo nikog nije bilo, izgurao je Onor nazad u hodnik prema drugoj spavaćoj sobi.

Dok su joj se približavali, nagnuo se i zarežao joj u uvo: „Ako tu ima nekog, prvo ću tebe da upucam. Kapiraš?” Nakratko je oklevao kao da joj pruža šansu da promeni tvrdnju da je sama, ali pošto je ostala nema, šutnuo je vrata vrhom čizme tako jako da su ona snažno udarila u zid iza njih.

Njena spavaća soba izgledala je ironično, skoro podrugljivo spokojno. Sunčevo svetlo, koje se probijalo kroz salone, crtalo je pruge po parketu, belom štepanom prekrivaču i bledosivim zidovima. Plafonski ventilator je terao čestice prašine da plešu po kosim zracima svetla.

Gurnuo ju je prema ormanu i naredio joj da otvori vrata. Tek delimično se opustio kad je zavirio u kupatilo i otkrio da je i ono prazno.

Pogledao je pravo u nju. „Gde ti je pištolj?” „Pištolj?” „Sigurno imaš bar jedan.” „Ne, nemam.” Zaškiljio je. „Kunem se”, rekla je. „Na kojoj strani kreveta spavaš?” „Šta? Zašto?” Nije ponovio pitanje već je samo nastavio da zuri u nju dok mu nije pokazala. „Na

desnoj.” Udaljivši se od nje, prišao je stoćiću s desne strane kreveta i proverio fioku. U njoj se

nalazila baterijska lampa i džepni roman, ali nije bilo oružja. A onda je, na njeno zaprepašćenje, s kreveta odgurnuo dušek, posteljinu i sve ostalo, dovoljno da bi mogao da pogleda ispod, ništa ne pronašavši osim rama s oprugama.

Isturivši bradu, dao joj je dao znak da ga izvede iz sobe. Vratili su se u dnevni boravak, a odatle u kuhinju, gde je pogledom šarao s jedne tačke na drugu, upijajući sve. Lice mu se ozarilo kad je ugledao kuku s obešenim ključevima kola.

Kad je primetila da ih je spazio, rekla je: „Uzmite auto. Samo idite.” Ignorišući to, pitao ju je: „Šta se tamo nalazi?”

„Vešernica.” Prišao je vratima i otvorio ih. Mašina za pranje veša i sušilica. Daska za peglanje

sklopljena u udubljenju na zidu. Čiviluk za sušenje donjeg rublja, na kom je i sada visilo nešto veša. Nekoliko čipkanih komada u pastelnim bojama. Jedan crni brusthalter.

Kad se vratio, tako ju je pogledao tim nordijskim očima da joj je lice prelila vrelina iako joj je telo oblio ledeni znoj od straha.

Koraknuo je prema njoj, a ona na to ustuknu; to je bila normalna reakcija na smrtnu opasnost, što je on za nju tada predstavljao. Nije se zavaravala da je ikako drugačije.

Čitava njegova pojava delovala je preteče, počev od jezivih očiju i koščate strukture lica. Bio je visok i vitak, a koža na rukama mu je bila zategnuta preko mišića, napetih poput biča. Nadlanica mu je bila sva čvornovata od debelih vena. U odeću i kosu su mu se zapleli ostaci iz bašte — grančice, komadi mahovine, listići. Njemu to izgleda ništa nije smetalo, baš kao ni sasušeno blato na čizmama i nogavicama farmerki. Smrdeo je na močvaru, znoj i opasnost.

U tišini, mogla je da ga čuje kako diše. Mogla je da čuje i otkucaje sopstvenog srca. Bila je potpuno usredsređena na njega i to ju je užasavalo.

Da ga savlada bilo bi nemoguće, a posebno jer bi samo jednim trzajem prsta pravo u nju ispalio metak. Stajao je između nje i fioke u kojoj su stajali noževi. Na pultu je stajalo lonče, još uvek napola ispunjeno jutarnjom kafom i dovoljno vruće da ga ošuri. Ali da bi dospela do nje, ili do noževa, morala bi da prođe pored njega, a to se nije činilo verovatnim. Nije verovala da je brža od njega, pa čak i kada bi uspela da stigne do vrata i pobegne, nikad ne bi ostavila Emili.

Razum i ubeđivanje činili su se kao njena jedina opcija. „Na sva vaša pitanja sam odgovorila iskreno, zar ne?” rekla je tihim i kolebljivim glasom. „Ponudila sam vam novac i sve dragocenosti...”

„Ne treba mi tvoj novac.” Pokazala je na krvave ogrebotine na njegovoj ruci. „Povređeni ste. Glava vam je

krvarila. Ja ću... Pomoći ću vam.” „Prva pomoć?” frknuo je podsmešljivo. „Bolje ne.” „Šta onda... šta želite onda?” „Da sarađuješ sa mnom.” „Kako?” „Stavi ruke na leđa.” „Zašto?” Načinio je nekoliko odmerenih koraka prema njoj. Ona ustuknu. „Slušajte.” Navlažila je usne. „Nemojte to da radite.” „Stavi ruke na leđa”, ponovio je smireno, ali naglašavajući svaku reč. „Molim vas.” Izgovorila je ovo kroz jecaj. „Moja devojčica. „Neću ti dvaput reći.” Prišao joj je za još jedan korak. Ona se ponovo udalji i nasloni se leđima na zid. Poslednjim korakom joj se približio na svega par centimetara. „Uradi to.” Instinkt joj je govorio da mu se usprotivi, da mu zarije nokte i šutne ga, u pokušaju

da spreči, ili bar odloži ono što se činilo neizbežnim. Ali pošto se plašila za Emilinu sudbinu u slučaju da mu se ne povinuje, uradila je kako joj je naređeno i spojila šake kod krsta, gurnuvši ih između sebe i zida.

Nagnuo se sasvim prema njoj. Ona je okrenula glavu na stranu, ali on ju je uhvatio za podbradak i okrenuo je prema sebi.

Rekao joj je kroz šapat: „Vidiš da mogu vrlo lako da te povredim?” Pogledala ga je u oči i kao obamrla potvrdila klimanjem.

„Ali neću te povrediti. Obećavam ti da neću povrediti ni tebe ni tvoje dete. Ali moraš da radiš sve što ti kažem. Dobro? Jesmo li se dogovorili?”

Mogla je da izvuče neku utehu iz ovog obećanja i pored toga što nije verovala u njega. Ali tog trenutka je shvatila ko je on i čitavo telo joj odjednom pretrnu od užasa.

Bez daha, ona hrapavo reče: „Vi ste... Vi ste sinoć pobili sve one ljude.”

2

obern. K-o-b-e-r-n. Ime Li, srednje ime nepoznato.” Narednik Fred Hokins iz tamburske policijske stanice skinuo je šešir i obrisao znoj s ćela. Ono mu je već bilo masno od vrućine, a nije bilo još ni devet sati. U sebi je prokleo prosečnu temperaturu priobalnog dela Luizijane. Čitavog života je živeo ovde, a pošto se

niko nikad ne privikne na sparnu vrelinu, što je bivao stariji, to mu je više smetala. Razgovarao je mobilnim telefonom sa šerifom susednog terabonskog okruga i

predočavao mu činjenice o sinoćnjem masovnom ubistvu. „Postoje šanse da je to samo pseudonim, ali to ime se pojavljuje na obrascima za zaposlenje i jedino je sa čim trenutno možemo da radimo. Uzeli smo otiske s njegovog auta... Da, i to je veoma čudno. Čovek bi pomislio da će zbrisati s lica mesta, ali njegov auto još se nalazi na parkingu za zaposlene. Možda je mislio da će ga brzo primetiti. Ili možda, kad razmislim, ako hladnokrvno ubiješ sedmoro ljudi, verovatno ne razmišljaš logično. Najbolje što možemo da pretpostavimo jeste da je otišao odatle pešice.”

Fred je napravio pauzu da predahne. „Već sam pustio njegove otiske u nacionalni sistem. Kladim se da će nešto isplivati. Tip kao što je ovaj sigurno ima ranije prekršaje. Šta god iskopamo biće prosleđeno, ali ne očekujem da dobijem dodatne informacije, pa ne bi trebalo ni ti da se nadaš. Iz ovih stopa počni da ga tražiš. Jesi li dobio moj faks?... Dobro. Kopiraj ga i podeli svojim zamenicima.”

Dok je šerif uveravao Freda u sposobnost njegovog odeljenja da pronađe čoveka u begu, Fred je klimnuo Doralu, svom bratu blizancu, koji mu se pridružio kod patrolnog automobila pored kog je stajao.

Bio je parkiran uz ivicu državnog auto-puta sa dve trake, u srebrnastoj senci koju je bacao bilbord sa reklamom kluba za gospodu, koji se nalazio u blizini njuorleanskog aerodroma. Sto kilometara do izlaza. Najhladnija pića. Najvrelije žene. Potpuno nage.

Sve je to Fredu zvučalo sjajno, ali sumnjao je da će u skorije vreme potražiti bilo kakvu zabavu. Bar dok Li Kobern ne bude optužen.

„Dobro ste čuli, šerife. Najkrvavije mesto zločina koje sam ikada imao nesreću da istražujem. Pravo pogubljenje. Sem Marset je upucan u potiljak iz neposredne blizine.”

Šerif je izrazio svoju zgađenost zbog okrutnosti zločina, a onda prekinuo vezu uz obećanje da će se odmah javiti ako psihopatu primete u njegovom okrugu.

„Brbljivac je dosadan kao proliv”, požalio se Fred bratu dok je prekidao vezu. Doral mu pruži plastičnu čašu. „Izgledaš kao da ti treba kafa.”

„Nemam vremena.” „Bolje ga nadi.” Fred nestrpljivo skide poklopac sa čaše i otpi malo. Glava mu se tržnu od

iznenađenja. Doral se nasmejao. „Pomislio sam da bi ti dobro došla jača, da te prodrma.” „Nismo za džaba blizanci. Hvala ti.” Dok je Fred pio kafu s velikodušno usutim alkoholom, gledao je u red patrolnih

automobila parkiranih duž ivice puta. Desetak uniformisanih ljudi iz raznih službi muvalo

se po okolini, neki su razgovarali mobilnim telefonima, drugi gledali mape, a većina je delovala zbunjeno i preplašeno poslom koji im predstoji.

„Kakva zbrka”, promrmlja Doral. „Kaži mi nešto što ne znam.” „Kao gradonačelnik, došao sam da ponudim bilo kakvu pomoć koju ja ili grad

Tambur možemo da pružimo.” „Kao glavni istražitelj na ovom slučaju, cenim podršku grada”, kaza Fred šaljivo. „Sad

kad smo završili sa zvaničnim sranjima, kaži mi, šta misliš kuda je pobegao?” „Ti si pandur, nisam ja.” „Ali ti si najbolji tragač kilometrima uokolo.” „Otkad je Edi poginuo, možda.” „Pa, Edi više nije tu, tako da si ti taj. Delom si pravi lovački pas. Pronašao bi i iglu u

plastu sena.” „Aha, ali igle nisu tako ljigave kao ovaj tip.” Doral je došao obučen ne kao gradski funkcioner, već kao lovac, budući siguran da će

ga njegov brat blizanac regrutovati za poteru. Skinuo je kačket i njime hladio lice dok je zurio prema ivici šume gde su se okupljali svi učesnici potere.

„Zbog te njegove ljigavosti sam se i zabrinuo.” Fred bi ovo priznao samo svom bratu. „Moramo da uhvatimo tog kučkinog sina, Dorale.”

„I to jebeno odmah.” Fred sasu ostatak svoje burbonom začinjene kafe i baci praznu čašu na suvozačko

sedište auta. „Spreman?” „Ako čekaš na mene, onda već kasniš.” Njih dvojica se pridružiše odredu za poteru. Kao njen organizator, Fred izdade

naređenje. Policajci se raspršiše i počeše da se probijaju kroz visoku travu, prema drveću na obodu guste šume. Goniči pustiše pse tragače.

Poteru su započeli na ovom mestu jer je jedan motociklista, koji je pokraj puta menjao probušenu gumu, sinoć video nekog čoveka kako trči prema šumi. Nije mislio na to sve dok krvavi zločin kod stovarišta Rojal traking kompanije nije jutros objavljen u lokalnim vestima. Procenjeno vreme kad se ubistvo dogodilo ugrubo odgovara vremenu kad je spazio jednu osobu — koju ne može da opiše jer je bila predaleko — kako nestaje u šumi, pešice i žurno. Nazvao je tambursku policiju.

Nije im to bilo od bogzna kakve pomoći, ali pošto nisu imali nikakvih drugih tragova, evo ih kako pokušavaju da pronađu trag koji će ih odvesti do navodnog masovnog ubice, izvesnog Lija Koberna.

Doral je pognuo glavu i proučavao zemlju. „Da li je Kobernu poznata ova teritorija?” „Ne znam. Možda je poznaje kao svoj dlan, a možda nikad u životu nije video

močvaru.” „Nadajmo se da je ovo drugo.” „U njegovim prijavama za posao piše da je pre Tambura živeo u Orindžu, u Teksasu.

Ali proverio sam adresu i lažna je.” „Znači da niko zasigurno ne zna odakle je došao.” „Nemamo ni koga da pitamo”, suvo reče Fred. „Oni s kojima je radio na stovarištu su

mrtvi.”

„Ali u Tamburu je već trinaest meseci. Sigurno nekog poznaje.” „Niko se još nije javio.” „A niko i neće, zar ne?” „Mislim da neće. Nakon onog sinoć, ko bi želeo da tvrdi da mu je prijatelj?” „Šanker? Konobarica? Neko kod koga je kupovao potrepštine?” „Policajci se raspituju. Jedan kasir iz Rauza koji mu je nekoliko puta naplatio

namirnice rekao je da je prilično ljubazan, ali da definitivno nije druželjubiv tip. Rekao je da je uvek plaćao u kešu. Proverili smo broj njegovog socijalnog osiguranja. Nema kreditnih kartica, nema dugova. Nema račun ni u jednoj banci u gradu. Unovčavao je svoje čekove od plate na jednom od onih mesta koja to rade za procenat.”

„Nije hteo da ostavlja nikakve tragove.” „I uspeo je.” Doral upita da li su se raspitivali kod komšija. „Lično sam ih ispitao”, odgovorio je Fred. „Svi u stambenoj zgradi ga znaju iz viđenja.

Žene misle da je na neki način i zgodan.” „Kako na neki način?” „Želele bi da ga pojebu, ali misle da je problematičan.” „I to je taj način?” „Naravno da je to taj način.” „Ko ti je to rekao?” „To je nešto što jednostavno znam.” Munuo je blizanca u rebra. „Znaš da se razumem

u žene bolje nego ti.” „Nemoj da mi prodaješ muda za bubrege.” Obojica su se zakikotali, a onda se Fred ponovo uozbilji. „Ljudi s kojima sam pričao

znali su da ne treba da se petljaju s Kobernom, što u stvari nije bio problem, jer je dolazio i odlazio a da nikom ne bi čak ni klimnuo u znak pozdrava.”

„Devojke?” „Niko ne zna da je ijednu imao.” „Momci?” „Niko ne zna da je ijednog imao.” „Pretražio si mu stan?” „Temeljno. Imao je garsonjeru u istočnom delu grada i nijednu prokletu stvar u njoj

koja bi nam nešto otkrila. Radna odela u ormanu. Gomila pita s piletinom u zamrzivaču. Čovek je živeo kao monah. Primerak umrljanog sportskog magazina na stočiću. Televizor, ali bez kablovske. Nijedna lična stvar na čitavom prokletom mestu. Nikakva sveska, kalendar, adresar. Ništa.”

„Kompjuter?” „Ne.” „A šta je s telefonom?” Fred je pronašao jedan mobilni telefon na mestu zločina i ustanovio da nije pripadao

nijednom od izrešetanih ljudi. „Dva skorašnja poziva, jedan onom očajnom kineskom restoranu što isporučuje na teritoriji grada i jedan dolazni od neke reklamne agencije.”

„I to je sve? Dva razgovora?” „Za trideset šest sati.” „Proklet bio.” Doral spljeska muvu koja ga je peckala.

„Proveravamo i ostale pozive iz telefona. Da vidimo čiji su brojevi. Ali ovog trenutka ne znamo o Liju Kobernu ništa više osim da je tamo negde i da ćemo najebati ako ga ne uhvatimo.” Snizivši glas, Fred dodade: „Više bih voleo da ga vratim u plastičnoj vreći nego s lisicama. Najbolje što može da nam se desi? Pronaći ćemo njegovo beživotno telo kako pliva u nekom rukavcu.”

„Meštani se uopšte ne bi žalili. Marseta su izuzetno cenili. Praktično je bio jebeni princ Tambura.”

Sem Marset bio je vlasnik Rojal traking kompanije, predsednik Rotari kluba i starešina u Katoličkoj školi Sveti Bonifacije, starešina izviđača i mason. Predsedavao je raznim odborima i obično bio na čelu parade kad se održavala pokladna proslava. Bio je stub društva i čovek kog je narod cenio i voleo.

Sada je bio samo leš s rupom od metka u glavi i, kao da to nije bilo dovoljno da ga ubije, još jednim metkom u grudima za svaki slučaj. Za ostalih šest žrtava pucnjave ljudi verovatno neće toliko žaliti, ali ubistvo Marseta je garantovalo da će se održati konferencija za štampu s televizijskim prenosom, i to već rano izjutra. Prisustvovale su brojne lokalne novine iz priobalnog dela države, kao i sve glavne televizijske stanice Nju Orleansa.

Fred je sedeo na čelu, za mikrofonom, a pored njega gradski funkcioneri, uključujući i njegovog brata blizanca. Njuorleanska policija pozajmila je tamburskoj policiji crtača koji je po opisima komšija napravio skicu Kobernovog lica,: belac, visine metar devedeset, prosečne težine, atletske građe, crne kose, plavih očiju; trideset četiri godine, sudeći po prijavama za posao.

Fred je završio konferenciju za novinare prekrivajući televizijske ekrane crtežima i upozoravajući meštane da budu uvereni da je Kobern još uvek u ovom području i da ga smatraju naoružanim i opasnim.

„Malo si preterao”, reče mu Doral, misleći na Fredove završne reći. „Bez obzira na to koliko je Li Kobern ljigav, svi će mu biti za petama. Mislim da nema šanse da pobegne odavde.”

Fred pogleda u brata i podiže jednu obrvu. „Stvarno misliš tako ili je to više neka želja?”

Pre nego što je Doral stigao da mu odgovori, zazvoni Fredov mobilni telefon. Pogledao je ko ga zove i nasmešio se bratu. „Tom van Alen. FBI dolazi u pomoć.”

3

obern se postepeno udaljavao od žene, ali je njen strah i pored toga bio skoro opipljiv. Dobro je. I treba da ga se plaši. Strah će je podstaći na saradnju. „Traže vas”, rekla je. „Ispod svakog kamena.” „Policajci, saobraćajci, dobrovoljci. Psi.”

„Čuo sam ih rano jutros kako kevću.” „Uhvatiće vas.” „Još nisu.” „Trebalo bi da bežite.” „Volela bi to, zar ne, gospodo Džilet?” Lice joj je postalo još ukočenije od straha, što je značilo da joj činjenica da zna kako

se preziva nije promakla. Nije nasumično izabrao baš njenu kuću da u njoj potraži skrovište. Kuća — kao i ona sama — bili su odredište.

„Mamice, maca je pobegla u žbunje i neće da izađe.” Kobern je bio leđima okrenut prema vratima, ali devojčicu je čuo kako ulazi i čuo je

kako joj sandale šljapkaju po parketu dok je išla prema kuhinji. Ali nije se okrenuo prema njoj. Pogled mu je ostao prikovan za majku.

Njoj je lice pobelelo kao kreda. Usne su joj ostale praktično bez krvi dok je pogledom munjevito prelazila s njega na dete. Ali Kobern joj u sebi odade priznanje što je zadržala bezbrižnost i raspoloženje u glasu. „To mace i rade, Em. Kriju se.”

„Kako to?” „Maca te ne poznaje, možda se plaši.” „To je šašavo.” „Jeste. Prilično je šašavo.” Ponovo je pogledala Koberna i odmah namerno dodala:

„Maca bi trebalo da zna da joj nećeš nauditi.” U redu je, nije glup. Shvatio je poruku. „Ako pokušaš”, blago je rekao, „ogrebaće te,

pa će te boleti.” Ne ispuštajući majčin prestravljen pogled, tutnuo je pištolj pod pojas farmerki i prebacio ivicu majice preko njega, pa se tek onda okrenuo. Dete je piljilo u njega s nekom nametljivom radoznalošću.

„Boli li te glavica?” „Šta?” Ona pokaza na njegovu glavu. Posegnuo je i dodirnuo zgrušanu krv. „Ne, ne boli me.” Obišao ju je dok je prilazio stolu. Još otkako je kročio u kuhinju usta su mu se punila

pljuvačkom od mirisa sveže ispečenog kolača. Skinuo je papir sa jednog kolača i odgrizao pola, nakon čega je proždrljivo strpao i drugu polovinu u usta, posegnuvši odmah za još jednim. Nije jeo još od juče u podne, a gazio je kroz močvaru čitave noći. Umirao je od gladi.

„Nisi oprao ruke”, reklo je dete. Progutao je kolač, praktično u komadu. „Šta?” „Trebalo bi da opereš ruke pre nego što jedeš.”

„Stvarno?” Sljuštio je papir s drugog kolača i odgrizao veliki komad. Dete svečano klimnu. „To je pravilo.”

Munjevito je pogledao ženu, koja je stala iza kćerke i zaštitnički postavila ruke na njena ramena.

„Ne poštujem ja pravila baš uvek”, rekao je on. Držeći ih na oku, prišao je frižideru, otvorio ga i izvadio plastičnu flašu s mlekom. Odvrnuo je poklopac, nagnuo flašu prema ustima i počeo da otpija u velikim gutljajima.

„Mamice, on pije iz...” „Znam, dušo. Ali ovog puta mu nećemo zameriti. Veoma je žedan.” Dete je zapanjeno posmatralo dok je ispijao najmanje trećinu mleka pre nego što se

zaustavio da udahne. Obrisao je usta bridom šake i vratio flašu u frižider. Dete je namreškalo nos. „Odelo ti je prljavo i smrdljivo.” „Upao sam u potok.” Njene oči se razrogačiše. „Slučajno?” „Otprilike.” „Jesi li imao mišice?” „Mišice?” „Umeš li da plutaš na stomaku?” Ne shvatajući, on pogleda majku. Ona reče: „Naučila je da pluta na stomaku, na

časovima plivanja.” „Ja još uvek moram da nosim mišice”, rekla je devojčica, „ali imam zlatnu zvezdicu na

mom sertifikatu.” Nervozno, majka ju je okrenula i poterala prema vratima dnevne sobe. „Mislim da je

vreme za Doru. Hajde idi malo da gledaš dok ja porazgovaram sa... sa našim gostom.” Ali devojčica upre nogama. „Ali rekla si da ću polizati posudu.” Majka je oklevala, a onda je uzela gumenu lopaticu iz posude s filom i pružila joj je.

Ona je radosno prihvati i reče mu: „Nemoj da jedeš više kolača. Treba da ostane malo za rođendan.” A onda odjuri iz prostorije.

Žena se okrenula prema njemu, ali ništa nije rekla dok nisu začuli zvuke televizijske emisije. Tek tada ona reče: „Otkud znate kako se prezivam?”

„Ti si udovica Edija Džileta, je li tako?” Ona je samo zurila u njega. „Hajde, nije to tako teško pitanje. Jesi li ili nisi?”

„Jesam.” „Znači, ako se nisi preudala...” Ona odmahnu glavom. „Onda je logično da te oslovim sa gospoda Džilet. Kako ti je ime?” „Onor.” Onor? Nikad nije čuo da se neko tako zove. A opet, ovo je bila Luizijana. Ljudi su

imali čudna imena, kao i prezimena. „Pa, Onor, ne moram da ti se predstavljam, zar ne?” „Rekli su da vam je ime Li Kolijer.” „Kobern. Drago mi je. Sedi.” Pokazao je na stolicu kod kuhinjskog stola. Oklevala je, a

onda izvukla stolicu i lagano sela na nju. Izvadio je mobilni telefon iz prednjeg džepa farmerki i ukucao broj, a onda vrhom

čizme zakačio nogu druge stolice i seo naspram nje s druge strane stola. Zurio je u nju dok je čekao da mu se neko javi.

Ona se vrpoljila u stolici. Spojila je šake u krilu i sklonila pogled od njega, a onda se,

skoro prkosno, ponovo okrenula prema njemu i ostala tako. Bila je preplašena nasmrt, ali se trudila da to ne pokaže. Žena je imala petlju i to mu se sviđalo. Više je voleo da se bakće s prkosom nego s cmizdrenjem i preklinjanjem.

Kad se javio snimljeni odgovor automatske sekretarice, opsovao je sebi u bradu, a onda sačekao na signal i rekao: „Znaš ko zove. Sve je otišlo dođavola.” Čim je prekinuo vezu, ona reče: „Imate i saučesnika?”

„Moglo bi se tako reći.” „Je li i on bio tamo za vreme... pucnjave?” Jedva da ju je i pogledao. Ona se obliznu, a donju usnu ugrize zubima. „Na vestima su rekli da je sedmoro ljudi

ubijeno.” „I ja sam prebrojao toliko.” Prekrstila je ruke na grudima i obgrlila laktove. „Zašto ste ih poubijali?” „Šta kažu na TV-u?” „Da ste bili nezadovoljni radnik.” On slegnu ramenima. „Mogla bi me nazvati nezadovoljnim.” „Nije vam se sviđalo to preduzeće?” „Nije. A posebno šef.” „Sem Marset. Ali ostali su bili samo radnici po smenama, kao i vi. Je li bilo

neophodno i njih ubiti?” „Jeste.” „Zašto?” „Bili su svedoci.” Njegova otvorenost ju je naizgled istovremeno i čudila i odbijala. Primetio je kako je

zadrhtala. Neko vreme je ostala nema i jednostavno piljila u sto. A onda je lagano podigla glavu i pogledala u njega. „Odakle ste znali mog muža?” „U stvari, nikad se nismo upoznali. Ali čuo sam za njega.” „Od koga?” „U Rojal trakingu se njegovo ime često spominjalo.” „Rođen je i odrastao u Tamburu. Svi su poznavali i voleli Edija.” „Sigurna si u to?” Delimično pometena, ona reče: „Jesam, sigurna sam.” „Pored ostalog, bio je i pandur, je li tako?”

„Kako to mislite pored ostalog7.” „Tvoj muž, pokojni i veliki Edi pandur, imao je nešto veoma vredno. Došao sam

ovamo da to uzmem.” Pre nego što je stigla da odgovori, njen mobilni telefon, koji je još uvek bio u

njegovom džepu, zazvoni, oboje prenuvši. Kobern ga izvadi iz džepa. „Ko je Stenli?” „Moj svekar.” „Deka”, reče, setivši se šta je dete reklo u dvorištu. „Ako ne odgovorim...” „Zaboravi.” Sačekao je da zvonjava prestane, a onda klimnuo prema kolačima. „Kome

je rođendan?” „Stenu. Dolazi na večeru da proslavimo.” „Kad? Bolje bi ti bilo da me ne lažeš.” „U pola šest.”

Bacio je pogled na zidni sat. To je bilo skoro osam časova od sada. Nadao se da če do tada već imati ono po šta je došao i da će otići daleko odavde. Mnogo toga je zavisilo od udovice Edija Džileta i od toga koliko je znala o muževljevim vannastavnim aktivnostima.

Osećao je da ga se zaista plaši. Ali njen strah mogao je biti posledica bilo čega, a jedan od razloga bi mogla biti i želja da zaštiti ono što ima i strepnja da će joj to oduzeti.

Ili je možda potpuno nevina i jedino se plaši opasnosti koju on predstavlja za nju i njeno dete. Očigledno su živele sasvim same tu u predgrađu. U kući nije bilo traga nijednom muškarcu.

Zato je sasvim prirodno što se plaši kad se pojavio okrvavljeni stranac i počeo jednoj usamljenoj udovici da preti pištoljem.

Usamljenički život se ne mora izjednačavati s vrlinom, pomislio je Kobern, podsetivši sebe na činjenicu da i on živi sam.

I izgled takođe može da prevari. Delovala je prilično nevino, a posebno u ovoj odeći. Bela majica kratkih rukava, šorts od teksasa i retro bele patike bile su bezopasne kao i domaći kolači iz modle. Plava kosa bila joj je vezana u rep. Oči joj behu smeđe, s primesom jasne zelene. Imala je onaj isprani izgled tipične američke devojke iz susedstva, osim što Kobern nikad nije živeo pored nekoga ko tako dobro izgleda.

Ugledavši oskudni donji veš na sušilici u vešernici, odjednom je shvatio koliko je prošlo otkad je poslednji put spavao sa nekom ženom. Gledajući blage obline pod belom majicom Onor Džilet i njene duge, glatke noge, postade svestan koliko bi voleo da već jednom prestane ta kletva apstinencije.

Ona je sigurno osetila tračak njegovih misli jer ga je, kada je podigao pogled s njenih grudi na lice, gledala ispunjena strahom. Brzo je rekla: „U velikoj ste nevolji, a ovde samo gubite vreme. Ne mogu da vam pomognem. Edi nije posedovao ništa naročito vredno.” Raširila je ruke kao da se pravda. „I sami možete da vidite kako skromno živimo. Kad je Edi nastradao, morala sam da prodam njegov čamac samo da bih pregurala nekako dok nisam ponovo počela da radim kao učiteljica.”

„Učiteljica.” „U državnoj školi. Drugi razred. Jedino što mi je Edi ostavio bilo je malo životno

osiguranje koje je jedva pokrilo troškove sahrane. U policiji je bio samo osam godina, pa penzija koju dobijam svakog meseca nije baš nešto. Sve to ide pravo u Emilin fond za koledž. Izdržavamo se samo od moje plate i ne možemo da se razbacujemo.”

Zastala je da udahne. „Niste dobro informisani, gospodine Koberne. Ili ste nešto pogrešno zaključili iz glasina. Edi nije imao ništa vredno, kao ni ja. Kada bih to imala, vrlo rado bih vam to dala da zaštitim Emili. Njen život mi vredi mnogo više od bilo čega što imam.”

Nekoliko trenutaka ju je zamišljeno posmatrao. „Lepo rečeno, ali nisam ubeđen.” Ustao je i posegnuo prema njoj, ponovo je uhvatio za biceps i naterao da ustane. „Hajde da krenemo od spavaće sobe.”

4

jegovo ulično ime bilo je Dijego. Oduvek su ga tako zvali i, koliko je znao, bilo je to njegovo jedino ime. Najranija sećanja koja je imao bila su o mršavoj crnkinji koja traži da joj donese cigarete, ili špric, a onda ga zasipa grdnjama ako to čini previše sporo.

Nije znao da li mu je ta žena bila majka ili ne. Ona to nije tvrdila, ali nije ni porekla jednom prilikom kad ju je pitao. On nije bio crn, bar ne sasvim. Ime mu je bilo špansko, ali to nije bezuslovno označavalo njegovo poreklo. U gradu kreolaca, gde su pomešane loze bile vekovne i uobičajene, on je bio melez.

Žena koje se sećao vodila je frizerski salon za pletenje kose. Radnja je bivala otvorena samo kada se njoj to prohtelo, što je bilo retko. Kad joj je bila potrebna brza lova, pušila je muškarcima u stražnjoj sobi. Kad je Dijego bio dovoljno porastao, slala ga je da joj sakuplja mušterije po ulici. Mamio je žene obećanjima da će dobiti najgušće pletenice u Nju Orleansu. A muškarce raznim drugim zadovoljstvima koja su ih čekala iza zavese od staklenih perli, što je odvajala radnju od neravnog trotoara.

Jednog dana se vratio, nakon što je isprosjačio nešto za jelo, i zatekao ženu mrtvu na podu prljavog kupatila. Zadržao se sve dok njen smrad nije bio previše čak i za njega, a onda napustio to mesto, ostavljajući naduveni ženin leš nekome drugom na grbači. Od tog dana bio je prepušten samom sebi. Njegova teritorija bila je deo Nju Orleansa u koji su se čak i anđeli plašili da zalaze.

Bilo mu je sedamnaest i bio je mudriji nego što je to inače slučaj sa mladićima njegovih godina.

U pogledu mu se to videlo dok je gledao ekran svog vibrirajućeg mobilnog telefona. Skriveni broj. Što je značilo Knjigovođa. Odgovorio je jednim osornim: „Šta je?”

„Nešto si nervozan, Dijego?” Nadrkan, pre bi se reklo. „Trebalo je mene da pošalješ da se pobrinem za Marseta. Ali

nisi. Pogledaj sad kakav svinjac tamo imaš.” „Znači li to da si čuo za stovarište i Lija Koberna?” „Imam TV. S ravnim ekranom.” „Zahvaljujući meni.” Dijego je ovo ostavio bez komentara. Knjigovođa nije morao da zna da njihov

poslovni odnos nije isključiv. Obavljao je povremene poslove i za druge klijente. „Vatreno oružje”, reče prezrivo. „Bučno je. Zašto su izrešetali to mesto? Ja bih

Marseta uklonio tiho, i sad ne bi bio takav cirkus u Tamburu.” „Poruka je morala biti poslata.” Ako se budeš zajebavao sa mnom, videćeš šta će ti se desiti. To je bila poruka. Dijego

pomisli na sve one koji su prešli Knjigovođu, saznali za masovno ubistvo, i celo jutro se sada osvrću preko ramena. I pored amaterizma kojim je izvršeno Marsetovo ubistvo, bez sumnje je predstavljalo odličan poziv na buđenje.

„Još uvek nisu pronašli Lija Koberna”, kaza Dijego, skoro podrugljivo.

„Nisu. Pomno pratim hajku. Nadam se da će ga pronaći mrtvog, ali ako to ne bude slučaj, moraće da nestane s lica zemlje. Kao i svi ostali s kojima je došao u dodir otkad je pobegao iz stovarišta.”

„Zato mene zoveš.” „Biće teško stići do nekoga pod policijskim nadzorom.” „Ja sam to apsolvirao. Mogu da mu priđem. Uvek uspem.” „Zbog toga si i pravi čovek za ovaj posao, ako bude neophodno. Tvoje veštine bile bi

uludo protraćene na Marsetov slučaj. Bilo je neophodno da napravim galamu i ostavim mnogo krvi. Ali sada kada je to gotovo, neću da ostavljam stvari nezavršene.”

Nema nezavršenih stvari. Nema milosti. Knjigovođina mantra. Svako ko bi odbio da zaprlja ruke, uglavnom bi postao sledeća žrtva.

Pre nekoliko nedelja, jedan mali Meksikanac pobegao je iz prenatrpanog kamiona kojim su ga švercovali u SAD. On i još njih desetak bili su predodređeni za neko ropstvo, ovog ili onog tipa. Klinac je sigurno znao kakva ga budućnost čeka. Dok su stajali na pumpi, i dok je vozač plaćao za benzin, klinac je zbrisao.

Na sreću, jedan saobraćajac koji se nalazio na Knjigovođinom platnom spisku, pronašao ga je kako stopira na auto-putu ka zapadu. Policajac ga je sakrio i naređeno mu je da reši taj problem. Ali pokazao se kao mekušac.

Knjigovođa je unajmio Dijega da se uključi i obavi prljavi posao. A onda ga je, nedelju dana nakon što je Dijego ucmekao klinca, Knjigovođa ponovo unajmio da se pozabavi vozačem čija je nesmotrenost omogućila malom da šmugne, zajedno s policajcem koji se pokazao kao previše pohlepan, ali bez petlje.

Nema nezavršenih stvari. Bez milosti. Knjigovođina nepopustljiva politika uterivala je strah u kosti i podsticala na pokornost.

Ali Dijego se nikoga nije plašio. Pa kada ga Knjigovođa upita: „Jesi li pronašao devojku koja je pobegla iz salona za masažu?”, on je drsko odgovorio: „Sinoć.”

„Ona više nije problem?” „Samo anđelima. Ili đavolu.” „Telo?” „Nisam idiot.” „Dijego, jedina stvar koja više iritira od idiota jeste pametnjaković.” Dijego podiže

srednjak prema telefonu. „Neko drugi me zove, moram da idem. Budi spreman.” Dijego gurnu ruku u džep pantalona i pomazi svoju britvu po kojoj je bio poznat. I

premda je Knjigovođa već prekinuo vezu, Dijego je rekao: „Ja sam uvek spreman.”

5

pčinjena svojom emisijom, Emili nije ni primetila Onor i Koberna dok su prolazili kroz dnevni boravak. Kad su stigli do Onorine spavaće sobe, istrgla je ruku iz njegovog stiska i protrljala nagnječeni biceps. „Ne želim da pucate u mene i sigurno neću rizikovati Emilin život, ili pobeći i ostaviti je ovde. Stvarno

nije potrebno da me maltretirate.” „To ću ja da odlučim.” Klimnuo je prema kompjuteru na pisaćem stolu. „Je li to bio

kompjuter tvog muža?” „Oboje smo ga koristili.” „Uključi ga.” „U njemu nema ničega osim mojih imejlova, đačkih ocena i mesečnog plana nastave.” On je i dalje nemo stajao, delujući mračno i opasno, sve dok ona nije otišla do stola i

sela. Kao da je večnost prošla dok se kompjuter nije uključio. Piljila je u monitor, gledala zamućeni odraz same sebe, ali sve vreme svesna njega koji stoji u blizini, smrdi na močvaru, emituje telesnu toplotu i predstavlja jasnu pretnju.

Krajičkom oka pogledala mu je šaku. Visila je opuštena i naslonjena na butinu. Ali ipak, znala je da iz njenog tela može da iscedi život kada bi je samo stegao oko guše. Zgadilo joj se kada je pomislila na tu šaku, obavijenu oko Emilinog ljupkog, mekog vratića.

„Hvala, gospodine Koberne”, prošaputala je. Nekoliko sekundi je prošlo pre nego što je upitao: „Za šta?” „Što niste povredili Emili.” Ništa nije rekao. „I što ste držali pištolj da ga ona ne vidi. Cenim to.” Još nekoliko sekundi je proteklo. „Ništa ne bih postigao kada bih preplašio i dete.”

Kompjuter je tražio šifru. Onor je brzo ukuca. Slova su se pojavljivala kao crne tačke na ekranu.

„Čekaj”, rekao je pre nego što je stisnula enter. „Obriši i ponovo ukucaj. Ovaj put polako.” Ponovo je ukucala slova.

„Šta znači slovo r?” „Rouzmari.” „O, r, Džilet. Nije baš originalna šifra. Lako se pogađa.” „Nemam šta da krijem.” „Hajde da proverimo.” Nagnuo se preko njenog ramena i počeo da pomera miša. Prelistavao je njene

imejlove, čak i one koji su obrisani, sve njene dokumente, koji bi mu bili interesantni da ide u drugi razred.

U jednom trenutku, ona ga ljubazno upita. „Želite li da sednete?” „U redu je.” Njemu možda jeste bilo u redu, ali njoj nije. Naginjao se preko nje dok je pomerao

miša, povremeno je dodirujući po leđima i ramenu. Konačno se zadovoljio shvativši da mu nijedan od dokumenata koje je otvorio nije ni od kakve koristi. „Da li je Edi imao šifru?”

„Koristili smo istu, kao i istu imejl adresu.” „Nisam video nijedan njegov imejl koji je dobio ili poslao.” „Svi su obrisani.” „Zašto?” „Zauzimali su prostor na kompjuteru.” Ništa nije rekao, ali osetila je kako je vuče za kiku i shvatila da je obmotava oko šake.

Kad ju je dobro uhvatio, okrenuo joj je glavu prema sebi. Sklopila je oči, ali je i dalje osetila njegov pogled na sebi.

„Otvori oči.” Sećajući se nedavnih misli o snazi njegovih ruku, učinila je kako joj je naređeno jer se

plašila da ne posluša. Oči su joj bile u visini njegovog struk. Blizina njenog lica njegovom telu, i prisnost koju je nagoveštavala, bila je uznemirujuća, a pretpostavila je da mu je to i namera. Želeo je da joj stavi do znanja ko je glavni.

Ali možda je ovo mogla da upotrebi u svoju korist. Nos joj se nalazio na svega par centimetara od ivice pištolja pod njegovom majicom. Ruke su joj bile slobodne. Da li bi mogla...

Ne. I pre nego što je završila svoju misao, odbacila ju je. Edi ju je naučio kako da puca iz pištolja, ali nikad se nije osećala sigurno kad je u rukama držala vatreno oružje. Ne bi mogla da ga čvrsto uhvati i opali pre nego što bi joj ga Kobern izbio ili oteo. Svaki pokušaj da to učini samo bi ga razbesneo. A šta onda? Nije se usuđivala ni da pomisli na to.

Koristeći njenu kiku kao polugu, okretao joj je glavu sve dok ga nije pogledala u lice. „Zašto si obrisala muževljeve imejlove?”

„Nema ga već dve godine. Zašto da ih čuvam?” „U njima su mogli da budu važni podaci.” „Ali nisu.” „Kažeš kao da si stvarno sigurna u to.” „I jesam”, prasnu ona. „Edi ne bi bio toliko nesmotren da u nekom imejlu ostavi

važne podatke.” Upiljeno ga je gledala kao da pojačava snagu svog argumenta. „Obavljaš li plaćanja s

ovog računara?” „Ne.” „Plaćaš neke račune?” Odmahnula je glavom onoliko koliko joj je njegova ruka dozvoljavala. „Nijedno od

nas dvoje ga nije koristilo za posao.” „A njegov poslovni kompjuter?” „U vlasništvu je policije.” „Nisu ti ga dali?” „Ne. Pretpostavljam da ga sad neki drugi policajac koristi.” Još neko vreme ju je pomno gledao u lice konačno shvativši da ipak govori istinu.

Pustio joj je kosu i odmakao se. Puštena, ustala je i udaljila se od njega prema vratima. „Idem samo da proverim Emili.”

„Ostani gde si.” Pogledom je pretražio prostoriju i kao da se iznenadio kada mu je nešto na stolu

privuklo pažnju. Brzo je prišao i podigao uramljenu sliku, a onda joj je tutnuo u ruke. „Ko su ovi ljudi?”

„Najstariji je Sten.” „Edijev otac? U sjajnoj je formi za čoveka svojih godina.” „Trudi se. To je Edi, što stoji pored njega.” „Druga dvojica? Blizanci?” „Fred i Doral Hokins. Edijevi najbolji prijatelji.” Smešeći se zbog dragog sećanja,

prešla je prstima preko staklene površine fotografije. „Tada su otišli na celonoćno pecanje u zaliv. Kada su se sledećeg popodneva vratili, pozirali su s ulovom i zamolili me da ih slikam.”

„Je li to brod koji si prodala?” „Ne, to je Doralov iznajmljeni brod. Katrina ga je odnela. On je sada naš

gradonačelnik. A Fred je policajac.” Oštro ju je pogledao, a onda tapnuo po staklu rama. „Ovaj tip je pandur?” „On i Edi su se zajedno upisali na policijsku akademiju i diplomirali u istoj klasi kao

policajci. On...” Na trenutak je odlutala i okrenula glavu, ali on je uhvati za bradu i okrenu je

prema sebi. „Šta?” pitao je. Nije smatrala da ima smisla izbegavati odgovor. „Fred predvodi poteru za vama.” „Kako znaš?” „Jutros je držao konferenciju za novinare. Obećao je da će vas brzo uhvatiti i

sprovesti pravdu zbog sedam ljudi koje ste ubili. Navodno.” Razmišljao je o ovome, a onda joj pustio bradu i oduzeo fotografiju. Na njeno

iznenađenje, okrenuo je sliku i počeo da sklanja metalne jezičke kako bi skinuo pozadinu s nogarom.

„Šta to radite?” „A na šta ti liči?” Rasturio je ram i unutra pronašao samo ono što je znala da će pronaći: fotografiju,

komad tvrdog zaleđa i staklo. Upiljeno je posmatrao fotografiju proverivši datum otisnut na pozadini.

„Deluju kao četvorica dobrih drugara.” „Tri momka su se sprijateljila još u osnovnoj školi. Sten je praktično odgajio blizance

Hokins zajedno s Edijem. Bili su nam od velike pomoći otkad nema Edija. Posebno su pažljivi prema Emili i meni.”

„Je li?” Polagano ju je pogledao. „Siguran sam da jesu.” Htela je da se izdere na njega zbog ove podsmešljive opaske. Ali ugrizla se za jezik,

verujući da je ispod njenog nivoa da brani svoju čast pred čovekom koji je umrljan krvlju svojih žrtava. Međutim, uzela mu je fotografiju i vratila je zajedno s delovima rama na sto.

„Kako je poginuo?” pitao ju je. „Edi. Od čega?” „U saobraćajnoj nesreći.” „Šta se dogodilo?” „Misle da je skrenuo da izbegne neku životinju, ili nešto slično. Izgubio je kontrolu i

zabio se u drvo.” „Bio je sam?” „Da.” Ponovo je zamišljeno pogledala fotografiju koja je tako savršeno zarobila

nasmejano lice njenog supruga. „Vraćao se s posla kući.”

„Gde su njegove stvari?” Ovo pitanje ju je trgnulo iz gorkog sanjarenja. „Šta?” „Njegove stvari. U obavezi si da čuvaš njegove lične stvari.” U svetlu trenutnog razgovora, njegova želja da pretura Edijevu imovinu predstavljala

je vrhunsku bezosećajnost i vređala ju je skoro više od pretnje pištoljem. Ona pogleda pravo u njegove ledene, bezdušne oči. „Vi ste jedan okrutni kurvin sin.”

Ali pogled mu postade još nepopustljiviji. Koraknuo je prema njoj. „Moram da vidim njegove stvari. Ili ćeš mi ih dati, ili ću ti prevrnuti kuću tražeći ih.”

„Samo izvolite. Ali nek sam prokleta ako vam pomognem.” „Oh, bojim se da ćeš to ipak učiniti.” Shvativši njegovu zluradu opasku, pogled joj prelete preko njegovog ramena prema

dnevnoj sobi gde je Emili još uvek uživala u jednoj od svojih omiljenih emisija. „Dete je bezbedno, gospodo Džilet. I ostaće bezbedno sve dok se ne budeš zezala sa mnom.”

„Ne zezam se.” „To znači da se razumemo, ni ja se ne zezam.” Govorio je lagano i opako, i bio dovoljno jasan. Ogorčena na njega, kao i na samu

sebe što mora da kapitulira bez borbe, hladno je rekla: „Pomoglo bi kada biste mi rekli šta tražite.”

„Pomoglo bi kada bi prestala da me zamajavaš.” „Ne činim to!” „Nisam baš siguran.” „Istina je! Nemam pojma šta želite ni o čemu govorite. Zlatne poluge? Akcije? Drago

kamenje? Kada bih imala tako nešto, zar ne mislite da bih to do sada već prodala?” „Keš?” „Izgledam li kao da imam keša na bacanje?” „Ne. Ne izgledaš. Ali sigurno to ne bi razglašavala, pošto bi bilo glupo.” „Na koji način glupo?” „Kada bi odjednom imala mnogo keša, pojavili bi se neki ljudi.” „Ljudi? Koji ljudi? Zašto bi došli? Ne shvatam.” „Mislim da shvataš.” Tokom ove uzavrele rasprave, približavao joj se sve dok nisu stajali licem u lice. Od

same blizine njegovog tela osećala se kao zatočena. Bilo je teško ne odmicati se od njega, ali odbila je da ponovo zaigra tu igru. Osim toga, neće mu pružiti zadovoljstvo da pokaže koliko je efektna njegova taktika zastrašivanja.

„A sada, poslednji put pitam”, rekao je, „gde su Edijeve stvari?” Prkosila mu je upiljenim pogledom, uspravljenim telom, pukom snagom svoje volje. Jedva se uzdržavala da mu ne kaže da se nosi dođavola. Ali Emili se zakikotala.

Svojim svilenkastim i piskutavim glasićem rekla je nešto likovima iz crtaća, a onda ciknula od oduševljenja i zapljeskala rukama.

Onorina hrabrost izvetre. Spustila je buntovničku bradu i umesto da mu kaže da se nosi dođavola, rekla mu je: „Ispod kreveta je jedna kutija.”

6

utovanje od doma Toma van Alena do lafejetskog odeljenja FBI-ja nije trajalo dugo. Često mu se činilo nedovoljno dugim. Bilo je to jedino vreme tokom dana kada je mogao da se isključi i da mu najkomplikovaniji zadatak bude da ostane u okviru saobraćajne trake i ograničenja brzine.

Dokotrljao se na prilazni put i priznao sebi da njegova kuća izgleda pomalo umorno i tužno u poređenju s ostalim iz komšiluka. Ali kako da ima vremena za popravke ili krečenje kad je i nešto toliko neophodno kao košenje travnjaka radio samo sporadično?

Do trenutka kad je ušao u kuću, sve one samokritične misli već su bile odbačene zbog urgentnosti situacije u Tamburu.

Dženis, čuvši da je stigao, žurno je izašla u hodnik s mobilnim telefonom u ruci. „Baš sam se spremala da te zovnem i pitam kad ćeš doći na ručak.”

„Nisam došao da jedem.” Skinuo je sako i okačio ga na čiviluk u hodniku. „Ono višestruko ubistvo u Tamburu...”

„Vesti su ga pune. Još niste uhvatili tog tipa?” Odmahnuo je glavom. „Moram i ja da idem tamo.”

„Zašto baš ti? Još rano jutros si poslao agente.” Rojal traking kompanija obavljala je međudržavne isporuke. Kad je krvoproliće

otkriveno u samom stovarištu, Tom, kao agent koji je vodio svoje odeljenje, odmah je obavešten. „Moja je politika da sam sagledam situaciju. Kako je Leni danas?”

„Kao i bilo kog drugog dana.” Tom se pravio da ne čuje gorčinu koja je izbijala iz glasa njegove supruge dok je išao

glavnim hodnikom prema sobi u zadnjem delu kuće, gde je bio zatočen njihov trinaestogodišnji sin.

U stvari, gde su on i Dženis takođe bili zatočeni. Nažalost, ova soba je bila epicentar njihovih života, njihov brak, njihova budućnost.

Neka abnormalnost u porođajnom kanalu prekinula je njihovom sinu dotok kiseonika i izazvala ozbiljno oštećenje mozga. Ne može da govori, hoda, pa čak ni da sedi sam. Njegove reakcije na stimulanse bile su ograničene na treptanje, ali samo povremeno, i na neke grlene zvuke, čije značenje ni Tom ni Dženis nikad neće moći da odgonetnu. Nisu imali načina da saznaju ni da li ih uopšte prepoznaje kad ih vidi, čuje ili dodirne.

„Uneredio se”, rekao je Tom kad je ušao u sobu i kada je osetio smrad. „Proverila sam ga pre pet minuta”, braneći se reče Dženis. „Promenila sam mu

posteljinu jutros i...” „To je posao za dvoje. Trebalo je da me sačekaš da ti pomognem.” „Pa, načekala bih se, zar ne?” Tom tiho reče: „Jutros sam morao da odem ranije nego obično, Dženis. Nisam imao

izbora.” Ona naglo ispusti vazduh. „Znam. Izvini. Ali nakon što sam mu namestila krevet,

morala sam da operem veš. Nije još vreme za ručak, a već sam iscrpljena.”

Zaustavio ju je kad je krenula prema krevetu. „Ja ću se pobrinuti za ovo.” „Ti već moraš da kreneš.” „Pet minuta ništa ne menja. Hoćeš li da mi napraviš sendvič, molim te? Poješću ga na

putu za Tambur.” Nakon što se pobrinuo za Lenija, otišao je u njihovu spavaću sobu i skinuo odelo i

obukao terensku odeću. Verovatno će biti pozvan da se pridruži poteri do kraja dana. Takvom poduhvatu može malo ili nimalo da doprinese, ali moraće da napravi gest i makar se priključi.

Obukao je farmerke i belu košulju kratkih rukava, navukao par starih patika i podsetio se da pogleda u gepek i proveri da li su tamo gumene čizme koje je imao običaj da nosi na pecanje.

Imao je on mnogo starih navika koje više nije poštovao. Kad je otišao u kuhinju, ugledao je Dženis s leđa. Bila je zaokupljena pravljenjem

sendviča, pa ju je posmatrao nekoliko sekundi bez njenog znanja. Nije sačuvala onu ljupkost koja ju je krasila kada su se upoznali. Trinaest godina od

Lenijevog rođenja ostavili su vidnog traga. Pokreti joj nisu više bili graciozni i tečni, već efikasni i odsečni, kao da će izgubiti ono što je potrebno za izvršenje trenutnog zadatka ako ne požuri i smesta ga obavi.

Vitko mlado telo kojim se nekad ponosila kao da se stanjilo i sada bi se moglo opisati kao suvonjavo. Rad i briga su joj izbrazdali linije oko očiju, a usne koje su nekad stalno bile na ivici osmeha, sada su neprestano stajale izobličene od razočaranja.

Tom je nije krivio za promene koje su nastale u njenom izgledu. I promene kod njega su takođe bile neprijatne. Nesreća i beznađe nepovratno su se urezali na njihova lica. Ono što je bilo još gore, promene nisu bile samo fizičke. Uzajamna ljubav bila im je drastično izmenjena neprekidnom tragedijom koja je predstavljala njihov zajednički život. Ljubav koju je osećao prema Dženis sada se više zasnivala na sažaljenju nego strasti.

Kada su se venčali, delili su interesovanja za džez, filmove i toskansku kuhinju. Planirali su da provedu čitavo leto u Italiji, na časovima kuvanja i degustacijama lokalnih vina tokom suncem okupanih popodneva.

To je bio samo jedan od njihovih snova koji su razoreni. Svakoga dana se Tom pitao koliko će još dugo moći da žive u trenutnom stanju.

Nešto mora da se promeni. Tom je to znao. Pretpostavljao je da i Dženis to zna. Ali nijedno od njih dvoje nije želelo da bude prvo koje će mahnuti belom zastavicom i predati borbu posvećenosti svom bespomoćnom sinu. Nijedno nije želelo da bude prvo koje će reći: „Ne mogu više ovako”, i predložiti ono što su se zakleli da neće učiniti, a to je da ga smeste u ustanovu koja bi mu pružila potrebnu negu.

Dobre ustanove bile su privatne i stoga skupe. Ali preveliki trošak bio je samo jedna od prepreka. Tom nije bio siguran kakva bi bila Dženisina reakcija ako bi predložio da promene svoju prvobitnu odluku u vezi sa Lenijevom negom. Plašio se da će ga odgovoriti od toga. I podjednako se plašio da neće.

Osetivši njegovo prisustvo, bacila je pogled preko ramena. „Šunka i sir sa ljutim senfom?”

„Može.” Obavila je plastičnu foliju oko sendviča. „Planiraš li da ostaneš čitavu noć?” „Ne mogu da te ostavim samu s Lenijem toliko dugo.”

„Snaći ću se.” Tom je odmahnuo glavom. „Vratiću se. Fred Hokins će mi dati sve beleške.” „Misliš na velikog mudraca tamburske policijske uprave?” Nasmešio se njenom sarkazmu. Upoznala je blizance Hokins poslednje godine u

srednjoj školi kada je njen otac odlučio da se preseli „na selo”, ispisao je iz njuorleanske parohijske akademije i prebacio u državnu školu u Tamburu. Iako udaljenost nije bila velika, dve sredine pripadale su različitim svetovima.

Dženis je pretrpela vrtoglavi kulturni šok i nikad zapravo nije oprostila svojim roditeljima što su je iščupali iz te najhitnije srednjoškolske godine i posadili je u „Babavil”. Smatrala je da su svi odreda u Tamburu seljačine, a posebno Fred Hokins i njegov blizanac Doral. Nije mogla da veruje da je jedan postao policajac, a drugi gradski službenik. Čak i po tamburskim standardima blizanci su prevazišli sva očekivanja.

„Svi u Tamburu žele da vide glavu ubice Sema Marseta na koplju i dišu Fredu za vratom da ga nade”, rekao joj je Tom. „Islednik procenjuje da je vreme smrti svih sedam žrtava ponoć, tako da je” — bacio je pogled na sat na mikrotalasnoj pećnici — „prošlo skoro dvanaest sati od početka istrage, a Fred nema nikakav značajniji trag.”

Dženis se trgnu. „Mesto zločina je opisano kao pravi pokolj.” „Fotografije koje su moji ljudi poslali nisu nimalo lepe.” „Šta je vlasnik kompanije radio u stovarištu u to doba?” „To ni Fredu nije bilo jasno. Gospoda Marset nije bila ni od kakve pomoći jer je bila

van grada. Frenk misli da je Kobern napravio nekakav problem, namerno se posvađao sa kolegama oko nečeg dovoljno ozbiljnog da bi poslovođa pozvao Marseta. Proveriće pozivane brojeve, ali razlog što je Marset bio tamo u neuobičajeno vreme još nije ustanovljen.”

„Da li je Li Kobern neki poznati smutljivac od ranije?” „Njegov poslovni dosije ne ukazuje na to. Ali niko ne tvrdi da ga dobro poznaje.” „To sam shvatila iz Fredove konferencije za novinare. Pored opisa i policijske skice

izgleda da nemaju baš mnogo o njemu.” „Dao je lažne podatke u prijavi za posao.” „Nisu ih proverili pre nego što su ga primili?” „Omaška zbog koje se kadrovsko sigurno sada kaje.” „Zašto je lagao na prijavi, pitam se. Da sakrije da ima dosije?” „Oko toga su se svi složili. Ali otisci prstiju do sada nisu otkrili da je ikada ranije

privođen.” Dženis se namršti. „On je sigurno jedan od onih otkačenjaka što se provlače kroz

pukotine društva sve dok ne urade nešto ovakvo. Onda ga svi odjednom primete. Ono što ne razumem jeste zašto se takvi luđaci uvek okome na nevine ljude. Ako je imao nešto protiv kompanije, zašto jednostavno nije uništio jedan od kamiona? Zašto je pobio tolike ljude?”

Kad je Tom upoznao Dženis, ona je bila osećajno, sažaljivo ljudsko biće koje se često zauzimalo za gubitnike. S godinama je nivo njene tolerancije naglo opadao.

„Kobern očigledno ne odaje neke vidljive znake ludila”, rekao je. „Kod luđaka se to inače teško primećuje.”

Tom se složio s ovom izjavom klimanjem glave. „Kobern je nedavno postavljen da nadzire tovarne liste. Možda je popustio pod pritiskom novih odgovornosti.”

„To je moguće.” Izraz njenog lica je ukazivao na to da zna nešto o popuštanju pod pritiskom.

Tom je uzeo limenku pića iz frižidera. „Bolje da krenem. Fred me čeka. Ako ti budem potreban, zovi me. Mobilni je uvek kod mene.”

„Bićemo u redu.” „Okrenuo sam Lenija kad sam ga oprao, pa ne moraš to da radiš neko vreme.” „Ne sekiraj se za nas, Tome. Idi. Radi svoj posao. Vodiću računa o svemu dok se ne

vratiš, šta god da se desi.” Oklevao je, želeći da kaže nešto što će je razveseliti, želeći da postoji nešto što bi

mogao da joj kaže. Ali znao je da toga nema, pa se izvukao iz kuće sa zaraslim travnjakom, osećajući kako se teret njihovog života teško naslanja na njegova pleća samo zato što on ne zna kako da ga učini boljim.

Nije osećao više samopouzdanja ni po pitanju situacije u Tamburu.

7

nor je izvukla zapečaćenu kutiju ispod kreveta. Kobern je vratio dušek, a onda, bez ikakve teatralnosti, istresao sadržaj kutije na snežnobeli prekrivač i počeo da pretura po Edijevim stvarima. Prvo što mu je privuklo pažnju bile su Edijeve diplome iz srednje škole, sa

univerziteta u Luizijani i policijske akademije. Izvadio je prvu iz kožne futrole i pregledao samu futrolu. Ali kada je pocepao postavu, Onor se pobunila: „Nema potrebe za tim!”

„Mislim da ima.” „Čuvam te dokumente za Emili.” „Ništa ne radim s dokumentima.” „Ništa nema ispod postave.” „Nema ispod ove.” Bacio je prvu futrolu na stranu i posegnuo za drugom, izvršivši

nad njom slično nasilje. Kad je završio sa svime, pregledao je Edijev ručni sat. „Prilično je nakinđuren.” „Ja sam mu ga poklonila za Božić.” „Gde si ga kupila?” „Kakve to ima veze?” „U nekoj radnji iz kraja?” „Poručila sam ga preko interneta. To je kopija jednog skupljeg.” „Koliko je koštao?” „Oko trista dolara.” „Ne hiljada?” „Hoćete da vidite račun?” „Ne, ali upravo si opovrgnula nešto što si ranije rekla. Rekla si da ne koristiš

kompjuter za kupovinu.” Ona umorno uzdahnu. „Poručivala sam neke stvari.” „A Edi?” „Ne znam za to, čak i da jeste.” Upiljeno ju je gledao, a onda se ostavio toga i prešao na Edijevu umrlicu. „Slomljen

vrat?” „Momentalno je umro. Bar su mi tako rekli.” Nadala se da je odmah umro i da se nije mučio. Medicinski istražitelj je rekao Stenu i

njoj da čak i da je preživeo povredu vrata, sigurno bi preminuo od brojnih unutrašnjih povreda pre nego što bi stigao do bolnice.

Nakon što je pregledao umrlicu, Kobern je prelistao knjigu gostiju sa sahrane. „Šta god da tražite, ne nalazi se tu.” Slamalo joj je srce što gleda kako stvari, koje su

samo njoj drage, pretura čovek čije su ruke krvave, i bukvalno i figurativno. Posebno ju je ljutilo kad je uzeo Edijev venčani prsten. Stajao je na Edijevom prstu od

onog dana kada su stajali pred oltarom i jedno drugom saopštili zavete, sve do onog dana kada je pozvana u mrtvačnicu da identifikuje njegovo telo.

Držeći prsten blizu očiju, Kobern je pročitao ugravirana slova. „Aha. Šta je ovo?” „Datum venčanja i inicijali.” Ponovo je pročitao gravuru, a onda u dlanu bacakao prsten, dok ga je zamišljeno

gledao. Na kraju je pogledao u nju i, nakon par trenutaka, ispružio šaku. Ona je ispružila svoju. Ispustio je prsten na njen dlan i prsti joj se sklopiše oko njega.

„Hvala.” „Ne treba mi više. Zapamtio sam gravuru.” Nekoliko puta je pregledao Edijev novčanik, a onda bukvalno prevrnuo kožu

naopako. Iz njega nije ispalo ništa osim nekoliko isteklih kreditnih kartica, Edijeva vozačka dozvola — pregledao je plastifikaciju da proveri je li zapečaćena sa svih strana — i kartica socijalnog osiguranja. Bile su tu i slike nje i Emili, isečene kako bi stale u providni plastični džep.

Podigao je ogoljeni privezak i mlatarao njime ispred njenog lica. „Privezak bez ključeva?”

„Skinula sam ključeve od kuće i sakrila ih napolju u slučaju da se zaključamo spolja. Ključevi policijskog auta i Edijeve kasete su vraćeni policiji.”

„Imaš li sef u banci?” „Ne.” „Da li bi mi rekla i da ga imaš?” „Ako bi od toga zavisio Emilin život, odvezla bih vas do banke. Ali nemam sef.” Nastavio je da pregleda stvari i ispituje je za svaki predmet koji se nalazio na

prekrivaču, prljajući ga svojom blatnjavom odećom. Ali sve je to bilo uzalud kao što je i pretpostavljala. „Gubite vreme, gospodine Koberne. Šta god da tražite nije tu.”

„Tu je. Samo ga još nisam pronašao. I možeš zaboraviti to gospodine. Samo Kobern je dovoljno.”

Ustao je s kreveta, podbočio se i okrenuo oko sebe gledajući po sobi. Nadala se da će brzo pronaći to što traži, a onda otići ne povredivši ni Emili ni nju. Ali to što nije nalazio ništa lagano ga je nerviralo i nije slutilo na dobro. Plašila se da će i ona i Emili postati žrtve njegove sve jače nervoze.

„Izvodi, poreske prijave. Gde je sve to?” Plašila se da ne sarađuje, pa je pokazala gore. „U kutijama na tavanu.” „Kako se ide na tavan?” „Iz hodnika.” Vukao ju je za sobom dok je izlazio iz spavaće sobe. Posegnuvši iznad glave za

tankim kanapom, povukao je vratanca, a onda rasklopio merdevine i mahnuo joj. „Penji se.”

„Ja?” „Neću te ostaviti ovde dole sa ćerkom.” „Neću pobeći.” „I nećeš. Postaraću se da bude tako.” Da se usprotivi njegovoj logici bilo bi uzaludno, pa je krenula uz merdevine bolno

svesna svojih izloženih nogu i pogleda koji će imati na njenu zadnjicu. Popela se što je brže mogla i zapravo joj je bilo drago što je kročila na tavan, mada je to uvek bilo mesto koje je radije izbegavala. Povezivala je tavane sa paukovim mrežama i glodarima. To su bila tužna mesta, mračne ostave gde su odbačene stvari iz nečijeg života ostavljene da

trule. Povukla je uzicu da uključi golu sijalicu što je visila s tavanice. Kutije su stajale

upravo tamo gde je i mislila da će biti. Uzela je prvu gurnuvši šake u proreze sa strana. Kobern je čekao kod uskog otvora da je prihvati i snese. Ponavljali su ovo dok ih nisu sve skinuli s tavana.

„Ovo je besmisleno”, rekla je dok je otresala prašinu s ruku, nameravajući da povuče uzicu i isključi svetlo.

„Čekaj malo. Šta je sa onima?” Proturio je glavu kroz otvor i pogledao uokolo, primetivši kutije koje se Onor nadala da neće primetiti. Bile su to standardne kutije oblepljene trakom. „Šta je u njima?”

„Božićni ukrasi.” „Ho-ho-ho.” „U njima nema ništa što si želeo da vidiš.” „Daj ih ovamo.” Nije poslušala istog trenutka. Gledajući odgore u njega, pitala se da li bi uspela da ga

dovoljno jako šutne u lice i slomi mu nos. Moguće. Ali ako promaši, mogao bi da je zatvori na tavanu i ostane sam s Emili. Koliko god to kukavički delovalo, Emilina sigurnost je zahtevala da odustane.

Jednu po jednu, dodala mu je i ostale tri kutije. Dok je sišla niz merdevine i zatvorila vrata tavana, on je već cepao traku s jedne od

kutija. Kad je raskrilio stranice, odatle nisu iskočili gizdavi ukrasi, već muška košulja. Pogledao ju je s očiglednim pitanjem u očima. Ona je ostala tvrdoglavo nema. Konačno je rekao: „Koliko dugo je mrtav?” Ono što je njegovo pitanje nagoveštavalo ju je donekle žacnulo pošto se i sama

mnogo puta pitala koliko će još čuvati savršeno očuvanu odeću zatvorenu na svom tavanu, pored toliko ubogih ljudi koji bi mogli da je iskoriste.

„Veći deo njegovih stvari sam dala”, rekla je braneći se. „Sten me je zamolio da mu dam Edijevu policijsku uniformu, pa sam mu dozvolila da je uzme. Neke stvari jednostavno nisam mogla...”

Ostavila je rečenicu nezavršenu, ne želeći da objašnjava jednom kriminalcu da neki delovi Edijeve odeće bude u njoj izrazito srećna sećanja. Davanje tih stvari bilo bi kao da se odriče i samih sećanja. Kako stvari stoje, ona su neumitno bledela i pored toga što im ona u tome nije pomagala.

Vreme je išlo dalje, a uspomene, bez obzira na to koliko drage, iščezavale su kako je ono proticalo. Mogao je da prođe i čitav dan, pa čak i nekoliko njih, da se ne seti Edija u nekoj određenoj situaciji.

Njegova smrt je ostavila rupu u njenom životu koja se činila kao da nema dna. Postepeno, ta praznina se lagano punila staranjem o detetu, samom užurbanošću života, sve dok nije, kako je vreme proticalo, naučila kako da uživa u životu i bez njega.

Ali radost života nosila je sa sobom i veliku dozu krivice. Nije mogla da se otme utisku kako i najmanje zrno njene sreće predstavlja monumentalnu izdaju. Kako se usuđuje da ikada ponovo uživa u bilo čemu kad Edija više nema?

Zato je i sačuvala nekoliko komada njegove odeće koji su je podsećali na lepe trenutke; a to što ih je sačuvala, držalo je osećaj krivice preživelog donekle na odstojanju.

Ali nije bila spremna da o ovoj psihologiji raspravlja s Kobernom. Pošteđena je

objašnjavanja kada se pojavila Emili. „Dora je gotova, kao i Barni, a ja sam gladna. Možemo li da ručamo?” Detetovo pitanje je podsetilo Koberna da ništa nije jeo dvadeset četiri sata osim dva

sočna kolača. Preturanje po kutijama s tavana će potrajati. Bolje da jede pre nego što počne s tim. Pokazao je udovici da krene prema kuhinji.

Nakon što je sa stola sklonila kolače i činiju sa filom, napravila je detetu sendvič sa puterom od kikirikija i želea. Tražio je jedan za sebe i gledao ju je dok ga je pravila, pribojavajući se da će mu možda nešto staviti. Izdrobljene tablete za spavanje, otrov za pacove. Nije bio previše poverljiv.

„Ovog puta moraš oprati ruke.” Dete je stavilo šamlicu sa svojim imenom ispred kuhinjske sudopere. Popelo se na nju. Čak i stojeći na prstima jedva da je mogla da dohvati slavinu, ali nekako je uspela i pustila vodu. „Možeš da koristiš moj Elmo sapun.”

Uzela je plastičnu flašu sa buljookim crvenim stvorenjem koje se cerilo sa etikete. Iscedila je malo tečnog sapuna na dlan, a onda mu pružila flašu. On je ovlaš pogledao Onor i video da ih posmatra sa strepnjom. Pomislio je da dokle god bude nervozna što je on blizu njenog deteta, neće pokušati ništa glupo.

I on i dete su oprali ruke, a onda ih pod slavinom isprali. Nakrivila je glavu prema njemu i pogledala ga. „Imaš li ti Elma?” On je otresao vodu s ruku i prihvatio krpu koju mu je pružila. „Ne, nemam... Elma.”

„S kim ti spavaš?” Nehotice se okrenuo prema Onor i tako stvorio vezu koja je bila skoro čujna, poput

kliktaja dva magneta. „Ni sa kim.” „Ne spavaš s nekim prijateljem?” „Ne u skorije vreme.” „Kako to?” „Eto, jednostavno je tako.” „Gde je tvoj krevet? Da li i tebi mama čita priče pred spavanje?” Prebacio je pažnju s

Onor ponovo na dete. „Priče? Ne, moja mama, ona je... pokojna.” „I moj tata je. On živi na nebu.” Oči joj se zacakliše. „Možda poznaje tvoju mamu na

nebu!” Kobern se nasmeja kroz nos. „Sumnjam.” „Plašiš li se mraka?” „Emili”, prekide je Onor. „Prestani da postavljaš toliko pitanja. Nepristojno je. Dođi

za sto da jedeš.” Svi su seli za sto. Udovica je bila spremna da iskoči, iz sopstvene kože samo ako bi joj

dobacio jedno bu. Nije jela. Istini za volju, i on je bio pometen ovom porodičnom scenom podjednako kao i ona. Od detinjstva nije bio u sličnoj situaciji. Bilo je čudno voditi razgovor s tako malom osobom.

Proždrljivo je pojeo sendvič, a onda uzeo jabuku iz korpe s voćem na stolu. Dete se igralo hranom.

„Emili, rekla si da si gladna”, opomenu je mama. „Ručaj.” Ali on ju je ometao. Dete nije skidalo oči s njega. Pomno je pratila sve što je radio.

Kada je zvučno odgrizao prvi zalogaj jabuke, rekla je: „Ja ne volim koru.” On je samo slegnuo ramenima i rekao punih usta: „Meni ne smeta.” „A ne volim ni zelene, nimalo. Samo one crvene.” „Zelene su dobre.”

„Znaš šta?” „Šta?” „Moj deka može da oljušti celu jabuku da mu se ne pokida kora. Kaže da voli da pravi

dugačke uvojke od kore, kao što je moja kosa. I znaš šta još?” „Šta?” „Mama to ne ume jer je devojčica, a deka kaže da to dečaci rade najbolje. A i mama

nema specijalni, magični nož kao dekin.” „Ma šta mi kažeš.” Pogledao je Onor, koja je grizla usne. „Kakav specijalni, magični

nož ima tvoj deka?” „Veliki. Nosi ga u futroli oko članka, ali ja ne smem da ga diram jer je jako oštar pa ću

se poseći.” „Uf.” Onor uz škripu odgurnu stolicu i ustade. „Vreme je za tvoju dremku, Em.” Njeno lice

se neposlušno namrštilo. „Ne spava mi se.” „Vreme je za odmor. Hajde.” Onorin glas nije dopuštao protivljenje. Detetovo lice još je bilo namršteno, ali sišla je

sa stolice i krenula iz kuhinje. Kobern je ostavio ostatak jabuke na tanjiru i krenuo za njima.

U kitnjastoj ružičastoj sobi, dete se popelo na krevet i ispružilo noge preko ivice. Majka joj je izula sandale i spustila ih na pod, a onda rekla: „Lezi. Vreme je za pajkenje.”

Devojčica je spustila glavu na jastuk i posegnula za platnenom dekom, toliko izbledelom i iscepanom da uopšte nije pripadala ovoj sobi. Podvukla ju je pod bradu. „Hoćeš li mi dati mog Elma, molim te?” Uputila je ovo pitanje Kobernu.

Ispratio je pravac njenog pogleda i ugledao crvenu plišanu igračku na podu, pored svoje blatom uprljane čizme. Prepoznao je iskeženo lice sa flašice sapuna za ruke. Sagnuo se i podigao ju je. Stvar je počela da peva, iznenadivši ga. On je brzo dade detetu.

„Hvala ti.” Privila ju je na grudi i srećno uzdahnula. Kobern u tom trenu pomisli kako se ne seća vremena u svom životu kada je iskusio

takvu vrstu zadovoljstva. Pitao se kakav je osećaj zaspati bez brige o tome da li ćeš se probuditi ili ne.

Onor se nagnula i poljubila svoje dete u čelo. Detetove oči su već bile zatvorene. Primetio je da su joj kapci skoro prozirni. Svud po sebi imali su majušne, purpurne vene. Nikad nije obratio pažnju ni na čije kapke osim kada bi neko na njega potegnuo oružje. Tada je taj neko u sledećoj sekundi uglavnom umirao ne stigavši ni da trepne.

Dok su izlazili iz sobe, igračka je i dalje pevala neku šaljivu pesmicu o prijateljstvu. Onor zatvori vrata za sobom i njim. Pogledao je kutije poredane uza zid, a onda izvadio njen mobilni telefon iz farmerki i vratio joj ga. Ona ga je začuđeno pogledala.

„Pozovi svog svekra. Znaš, onog što se trudi da ostane u formi. Onog s magičnim nožem pričvršćenim za članak. Kaži mu da je žurka otkazana.”

8

tovarište Rojal traking kompanije bilo je obeleženo policijskom trakom. Prostor odmah izvan te prepreke bio je krcat službenim vozilima i radoznalcima koji su došli da blenu u sve što se tu događalo. Stajali su u grupama, razmenjujući poslednja govorkanja oko masovnog ubistva i čoveka koji ga je počinio.

Navodno počinio, podseti sebe Sten Džilet dok je parkirao automobil i izlazio. Pre nego što je izašao iz kuće, kritički je procenio kako izgleda u velikom ogledalu u

kupatilu. Potapšao se po ravnom stomaku, prešao šakom po kratko podšišanoj kosi, namestio uštirkanu kragnu, proverio pregibe nogavica, sjaj na cipelama, i shvatio da mu je disciplina koju je stekao u vojničkoj karijeri dobro poslužila u civilnom životu.

Nikad mu nisu smetali skoro nemogući standardi američkih marinaca. Istini za volju, voleo bi da su bili još stroži. Da je lako biti marinac, svi bi to bili, zar ne? On je bio jedan od retkih koji su takvi rođeni, ponosni.

Bio je svestan koliko u sebi ima autoriteta dok se probijao kroz gužvu. Ljudi su se sklanjali da ga propuste. Zapovedničko držanje bilo mu je urođeno. Upravo zbog toga je i bio odlučio da obiđe mesto sinoćnjeg zločina i zbog toga ga niko nije zaustavio na putu prema žutoj traci.

Unutar nje, nekoliko metara udaljen, Fred Hokins zaneto je razgovarao sa šačicom ljudi, među kojima je bio i Doral. Sten je uhvatio Doralov pogled i ovaj mu pritrča, delujući zadovoljno što ih Sten prekida.

„Strašnu zbrku imamo ovde, Dorale”, kaza Sten. „Uobičajena papazjanija.” Doral izvadi cigaretu iz paklice koju je držao u džepu

košulje i primaknu joj upaljač. Primetivši Stenov osuđujući pogled, reče: „Dođavola, znam, ali ova situacija... A dve nedelje sam bio nepušač.”

„Meni je danas šezdeset pet i pretrčao sam osam kilometara još pre zore”, razmetao se Sten.

„Moš’ misliti. Svakog dana pretrčiš osam kilometara pre zore.” „Osim ako ne duva uragan.” Doral zakoluta očima. „A onda pretrčiš samo četiri.” Bila je to njihova stara šala. Doral usmeri dim koji je izduvavao dalje od Stena, pogledavši ga postrance. „Znao

sam da te ništa neće sprečiti da dođeš.” „Pa, zaista cenim što si mi uzvraćao pozive i obaveštavao me o svemu, ali ništa se ne

može uporediti sa neposrednim iskustvom.” Posmatrao je Freda koji se široko razmahao dok je govorio ljudima oko sebe.

Isprativši pravac Stenovog pogleda, Doral klimnu glavom prema visokom, mršavom čoveku koji je netremice gledao Freda. „Tom van Alen je upravo stigao. Fred ga informiše.”

„Šta misliš o njemu?” „Najgora vrsta mekušca. Ne previše bistar. Ni previše ambiciozan.” Sten se zakikota. „Znači, ako ova istraga krene naopako...” „On će biti okrivljen za to. Najvećim delom, u svakom slučaju. Ako federalci ne mogu

ovo da provale, kako se onda, dođavola, od lokalne policije to može očekivati?” „Dobra su zamena.” „Pa to je i bila ideja. Prebaciti odgovornost sa Freda na federalce. Naravno, pomno

ćemo motriti na sve što rade.” „Šta se još događalo iza scene?” Doral je govorio nekoliko minuta, ali nije rekao Stenu ništa što ovaj već nije znao ili

nagađao. Kad je Doral završio, Sten ga je pitao: „Nema svedoka?” „Jok.” „Kako je onda osumnjičen ovaj Kobern?” „Samo sedam zaposlenih se sinoć prijavilo. Ako uračunamo Sema koji je kasnije

došao, ovde je u ponoć bilo osam ljudi kad je pucnjava započela. Kobern jedini nedostaje. Ako ništa drugo, on bi bar trebalo da nas interesuje.”

„Kakav motiv je mogao da ima?” „Ukrstio je rogove sa šefom.” „Činjenica ili pretpostavka?” Doral slegnu ramenima. „Činjenica. Dok nam neko ne kaže drugačije.” „Šta znaš o tom čoveku?” „Pa, znamo da još uvek nije uhvaćen”, reče Doral ogorčeno. „Ljudstvo i psi su svud po

oblasti gde se veruje da je pobegao u šumu, ali ništa još nemamo. Žena koja živi u blizini kaže da joj nema čamca, ali pretpostavlja da su ga komšijska deca uzela i da ga nisu vratila. Policajci proveravaju taj trag. Videćemo.”

„Zašto i ti nisi tamo da ga tražiš? Ako iko može da ga nade. „Fred je hteo da odvede Van Alena tamo, poštara se da ga televizija snimi i bude

siguran da svi znaju da federalci rade na slučaju. Kao gradonačelnik, lično sam dočekao Van Alena i uveo ga u gužvu.”

Sten je o svemu tome razmislio, a onda pitao: „Šta je sa oružjem kojim su ubistva počinjena?”

„Islednik kaže da je Sem upucan iz pištolja velikog kalibra. Ostali su ubijeni automatskom puškom.”

„I?” Doral se okrenu prema svom mentoru. „Ali nijedno oružje nije pronađeno na mestu

zločina.” „Što nas navodi na pomisao da je Kobern naoružan do zuba.” „I nema šta da izgubi, što ga čini opasnim. Državni neprijatelj broj jedan.” Doral je primetio brata kako im maše. „Vreme je da ga spašavam odande.” Bacio je

cigaretu i ugasio je. Sten reče: „Kaži Fredu da ću se večeras priključiti dobrovoljcima.” „Zašto ne sad?” „Onor mi sprema rođendansku večeru.” „Tamo kod nje? Daleko je to. Kada ćeš je ubediti da se preseli u grad?” „Polako napredujem”, šlaga Sten, svestan činjenice da ga Doral neprekidno zadirkuje

zbog stalne rasprave sa snajom. Sten je želeo da se ona preseli u grad. Ona se tome protivila. Shvatao je njenu želju da

ostane u kući u koju su se ona i Edi uselili kao mladenci. Mnogo su uložili da od nje naprave dom, provodeći skoro sve vikende mukotrpno je menjajući da bude onakva

kakvom su je želeli. Prirodno je što je tako čvrsto vezana za nju. Ali lakše bi mu bilo da pazi na nju i na Emili kada bi mu bile bliže i nije nameravao

da popusti sve dok se Onor ne opameti i ne počne da razmišlja kao i on. „Naći ću vas posle zabave”, rekao je Doralu. „Neće to biti prekasno.” „Nadam se da ćemo do tada uhvatiti Koberna. Ako to ne bude slučaj, raspitaj se okolo

u slučaju da odmah ne nađeš mene ili Freda. Bićeš nam potreban.” „Prevelik zalogaj?” „Ne za Freda i mene.”

* * *

Kobern je mislio da će Onor Džilet oberučke prihvatiti šansu da razgovara sa svojim svekrom, ali ona se pobunila. „Ne treba da dođe pre pola šest. Do tada ćeš već otići.”

Nadao se da je tako. Ali nije želeo da se matori pojavi ranije. Klimnuo je prema telefonu u njenoj ruci. „Izmisli nešto. Ubedi ga da ne dolazi.”

Pritisnula je brzo biranje da ga pozove. „Ne pokušavaj ništa vickasto”, upozorio je Kobern. „Pusti na zvučnik.” Učinila je kako

je tražio i on ču jezgrovitost u čovekovom glasu kad je odgovorio. „Onor? Zvao sam te danas.”

„Izvini. Nisam mogla da se javim.” Odmah ju je upitao: „Je li sve u redu?” „Bojim se da ćemo morati da odložimo žurku. Zakačile smo nešto. Neki stomačni

virus. Čula sam da trenutno hara neki. Dvoje dece iz Vikend biblijske škole...” „Krećem.” Kobern pomamno poče da odmahuje glavom. „Ne, Stene”, brzo je rekla. „Zarazićemo te, a stvarno nema potrebe da i ti to zakačiš.” „Meni se to nikad ne događa.” „Pa, osećala bih se stvarno loše kada bi se razboleo. Osim toga, prilično smo dobro.” „Mogao bih vam doneti gejtorejd i slane krekere.” „Imam sve to. A najgore je već prošlo. Em je uspela da popije malo sprajta. Sad spava.

Osećamo se malo isceđeno, ali sigurna sam da je ovo jedna od onih stvari koje prođu za dvadeset četiri časa. Sutra uveče ćemo da napravimo žurku.”

„Mrzim to da odlažem zbog Emili. Svideće joj se poklon.” Ona se slabo nasmeši. „Pa tebi je rođendan.”

„Što mi daje za pravo da razmazim svoju unuku, ako mi se hoće.” Pozadinska buka, koja je bila prilično glasna za vreme njihovog razgovora, pretvorila

se u pravu larmu. „Kakva je to buka? Gde si ti?”, pitala je Onor. „Upravo izlazim iz Rojalovog stovarišta. Ako si bila bolesna, možda nisi čula šta se

ovde sinoć dogodilo.” Ukratko joj je sve ispričao. „Fred drži masu pod kontrolom. Doral me je uputio u sve.”

Očiju uprtih u Koberna, rekla je: „Izgleda da je taj čovek opasan.” „Trebalo bi da se trese od straha. I pored toga što je praznik, svaka značka iz pet

okolnih okruga je u potrazi. Veoma brzo će opkoliti ubicu, a kada se to desi, neka bude srećan ako ga ne obese o najbliže drvo. Svi su na ivici nerava i žele da osvete Sema

Marseta.” „Ima li novih tragova?” „Čamac neke žene je sinoć ukraden. Upravo to proveravaju. A i FBI se priključio.” Onor odobravajuće promrmlja nešto što se moglo rastumačiti na gomilu različitih

načina. Sten Džilet to prihvati kao znak da je sasvim iznurena. „Odmori se dok možeš. Nazvaću kasnije da vidim kako ste vas dve, ali u

međuvremenu, ako ti nešto treba...” „Zvaću te, obećavam.” Razmenili su pozdrave i Sten Džilet prekide vezu. Kobern ispruži ruku i, oklevajući,

Onor ispusti mobilni telefon u nju. U međuvremenu, on je koristio svoj telefon da ponovo nazove broj koji je ranije već zvao. Čuo je istu snimljenu poruku. „Koji je danas praznik?”

„Juče je bio Četvrti. A pošto je pao u nedelju...” „Danas je državni praznik. Sranje. Nisam mislio na to.” Oba telefona je stavio u džep, a onda ustao i počeo da razmišlja o kutijama koje je

nameravao da preturi. „Koliko će mala spavati?” „Sat vremena. Možda malo duže.” „Dobro, hajde u spavaću.” Gurnuo joj je lakat, ali ona je to ignorisala. „Zašto? Mislila sam da želiš da pregledaš

fascikle.” „I hoću. Posle.” Njeno lice se ukoči od straha. „Posle?” „Posle.”

9

urkao ju je prema spavaćoj sobi. Srce joj je luđački tuklo i kako je kročila u sobu, uspaničeno je pogledom počela da traži moguće oružje. „Sedi na krevet.” Nije bilo ničeg što je mogla da dohvati i upotrebi pre nego što puca u nju, ali bar je mogla da pokuša i suprotstavi mu se. Okrenula se prema njemu i prkosno ga

pitala: „Zašto?” Izvukao je pištolj iz pojasa farmerki. Nije ga uperio u nju, ali čak i to što ga je držao

pored sebe i blago burencetom tapkao butinu, delovalo je dovoljno preteče. „Sedi na ivicu kreveta.”

Učinila je ono što joj je naređeno, ali nepokorno. On je unazad izašao kroz vrata u hodnik. Držeći je na oku, nogom je ugurao otvorenu

kutiju s odećom iz hodnika u spavaću sobu, pomerajući je po parketu sve dok nije bila u njenom domašaju.

„Izvadi neku odeću koju mogu da obučem. Nije mi bitno šta nađeš, ali možda tebi jeste. Ne želim da oskrnavim neki sveti komad odeće.”

Trebalo joj je malo vremena da shvati kako je neće silovati i da jedino od nje želi da mu nađe čistu odeću. Ali ne bilo kakvu. Već onu koju je Edi nosio.

Zaustila je da mu kaže da što se nje tiče može da istruli u toj svojoj krvavoj odeći. Ali tada bi on jednostavno sam nešto uzeo iz kutije, tek to ionako ne bi imalo smisla.

Kleknula je pored kutije i počela da pretura po odeći, izabravši na kraju par iznošenih farmerki i majicu kratkih rukava, s grbom Tigrova Državnog univerziteta Luizijane. Podigla je to sve da on vidi.

„Donji veš? Čarape?” „To nisam sačuvala.” „Dobro, ponesi odeću sa sobom u kupatilo.” „U kupatilo? Zašto?” „Da se istuširam. Zgadio mi se sopstveni smrad.” Pogledala je kroz vrata susednog kupatila, a onda se ponovo vratila do njega. „Ostavi

otvorena vrata. Možeš da me vidiš odavde.” „To ne dolazi u obzir.” Kratko je mahnuo pištoljem prema kupatilu. Ona je lagano ustala i krenula prema njemu. Pokazao joj je da sedne na nisku

komodu, što je i učinila, gledajući prestrašeno kako zatvara vrata i namiče rezu. Otvorio je vrata tuš-kabine i pustio vodu, a onda je, nakon što je spustio pištolj na

ukrasnu policu daleko van njenog domašaja, izuo čizme, jednu po jednu. Čarape su bile sledeće. Svukao je i majicu i bacio je na pod.

Gledala je u ispresecane linije maltera na popločanom podu, ali perifernim vidom mogla je da vidi njegov vitki trup sa nešto malja na prsima. I jednu tetovažu u obliku bodljikave žice koja mu je opasavala levu mišicu.

Ponadala se da će zaboraviti mobilne telefone u džepovima farmerki, ali videla je kako ih vadi i stavlja na policu pored pištolja. Iz džepova je takođe izvadio i svežanj

novčanica i komad papira koji je bio čvrsto savijen u obliku pravougaonika, veličine karte. I on je, takođe, završio na polici.

Onda su se njegove ruke prebacile na šlic farmerki i vešto otkopčale dugmad iz prilično istrošenih rupa. Bez imalo stida, gurnuo je pantalone niz noge i kročio iz njih, šutnuvši ih u stranu. Na kraju su došle na red i gaće.

Onorino srce je toliko snažno tuklo da je svaki otkucaj osećala u bubnim opnama. Zaboravila je, ili nije dozvolila sebi da razmišlja o posebnom mirisu golog muškog tela, njegovom obliku i svim onim zanimljivim detaljima.

Pošto se bojala Koberna, jer je predstavljao fizičku pretnju, bila je bolno svesna njegove golotinje dok je stajao svega nekoliko centimetara udaljen, i zračio veoma stvarnom, dominantnom i primitivnom muškošću.

Ispod Edijeve odeće, koja joj je počivala u krilu, šake je stisnula u pesnice. Uprkos svojoj odluci da se ne plaši, držala je oči otvorene. Ali one su se nekako same od sebe sada čvrsto zatvorile.

Nakon vremena koje se činilo kao večnost, osetila je kako se odmiče od nje i ulazi u tuš-kabinu. Nije zatvorio vrata. Kad ga je pogodio mlaz vruće vode, ispustio je uzdah zadovoljstva.

To je bio trenutak koji je čekala. Skočila je, odbacila odeću na pod i ispruženih ruku se bacila prema polici.

Samo da bi otkrila da na njoj nema ničega. „I mislio sam da ćeš pokušati.” Ljutito, okrenula se prema kabini. On je nehajno sapunjao šake dok je voda padala

preko njih. Uz izveštačen osmeh, glavom je klimnuo prema uskom visokom prozoru na zidu kabine. Na popločanom ispustu, sigurni i suvi, stajali su pištolj, mobilni telefoni, novac i presavijeni komad papira.

Uz prigušeni jecaj očaja, ona se baci prema vratima i pritisnu kvaku. Uspela je čak i da otvori vrata pre nego što joj je sapunjava šaka preletela preko ramena i zalupila ih, a onda ostala naslonjena na njih. Drugu ruku joj je stavio na kuk, naslonivši brid na kost, a dlanom i prstima joj lagano pritisnuvši oblinu stomaka.

Mokri pritisak njegovog dlana bio je jasan i vreo kao žig, dok se pribijao uz nju, stiskajući je između sebe i vrata. Krajičkom oka je iz neposredne blizine videla tetovažu bodljikave žive, koja je izgledala nepopustljivo kao i čvrsti mišić koji je opasavala.

Zaledila se od straha. Ni on se nije pomerao, osim što su mu se pluća brzo podizala i spuštala na njenim leđima. Odeća joj je reagovala poput sunđera za njegovu mokru kožu. Voda se cedila i kapala joj niz listove golih nogu. Mehurovi sapunice su se pretvarali u tečnost na njegovoj šaci, koja je još uvek čvrsto počivala na vratima.

Udasi su mu bili brzi i vreli na njenom vratu. Nagnuo je glavu prema njenom ramenu u trenutku dok su mu se kukovi izvijali nagore. Bilo je to ono prepoznatljivo i suptilno uklapanje dva tela, savršeno sinhronizovano i odgovarajuće. I bilo je dovoljno da Onor zapne vazduh u grlu.

„Isuse.” Reč je izgovorio kroz jedva čujni uzdah koji mu je dopro duboko iz grudi i ni najmanje nije bio inspirisan verom.

Onor se nije usuđivala da se pomeri, nije se usuđivala čak ni da diše, plašeći se šta bi i najmanji pokret mogao da izazove.

Pola minuta je prošlo. Postupno, napetost u njegovom telu je splasla i on popusti

stisak, ali tek neznatno. Strogim glasom, rekao je: „Dogovorili smo se. Ti sarađuješ, i nećeš biti povređena.”

„Ne verujem ti da ćeš se pridržavati dogovora.” „Onda smo kvit, gospođo. Upravo si izgubila sve privilegije.” Pustio ju je i udaljio se.

„Sedi i ostani tu, ili ću, tako mi boga...” Toliko ozbiljno je ovo izgovorio da se nije potrudio čak ni da ponovo zaključa vrata

kupatila. Njena kolena popustiše taman kad je stigla do komode. Teško se spustila na nju, zahvalna što ju je komoda izdržala.

Ponovo je ušao u kabinu i ona je, mada nije gledala u tom pravcu, kako podiže sapun s poda, a onda se naizmenično sapunja i pere kako bi skinuo prljavštinu sa sebe.

Namirisala je svoj šampon kad je odvrnuo poklopac bočice. Znajući da će morati da savije glavu pod tuš kako bi je isprao, pitala se da li će smeti ponovo da pokuša da pobegne kroz vrata. Ali nije verovala svojim nogama da će je nositi i nije znala šta će on uraditi ako ponovo pokuša a ne uspe.

Prostorija se zamaglila i u njoj je otoplilo od pare, dok konačno nije zavrnuo slavine. Osetila je kako poseže kroz otvorena vrata kabine i uzima peškir sa držača. Nekoliko trenutaka kasnije, podigao je Edijeve stare farmerke i navukao ih, a onda i izbledelu ružičastu majicu kratkih rukava.

„Glava mi ponovo krvari.” Kada je podigla pogled i dalje je jednom rukom navlačio majicu preko vlažnog tela,

dok je drugom pokušavao da zaustavi krvarenje iz glave. Jarkocrvena krv se probijala između njegovih prstiju.

„Pritisni peškir na to. jako pritisni.” Ustala je i otvorila ormarić iznad umivaonika. „Bolje da to ispereš peroksidom.”

Pružila mu je flašicu. Odvrnuo je poklopac i učinio kako mu je predložila, velikodušno sipajući peroksid pravo na ranu. Trgnula se. „je li duboko? Možda mora da se šije.”

„Ovo je dovoljno zasad.” „Kako se to dogodilo?” „Trčao sam pognute glave, pokušavajući da vidim zemlju. Naleteo sam na nisku

granu nekog drveta.” Bacio je krvavi peškir na pod. „Šta te briga, uostalom?” Ništa na ovo nije odgovorila, a nije ni mislila da on to očekuje. Uzeo je stvari sa

ispusta pod prozorom iz kabine. Zadenuo je pištolj za pojas Edijevih farmerki. Bile su mu malo kratke, primeti Onor, a pojas tek neznatno veći. Mobilni telefoni, novac i neobičan komad papira završili su u prednjim džepovima. A onda je, pokupivši čarape i čizme, rekao: „Sad možeš da otvoriš vrata.”

Dok su izlazili iz kupatila, Onor je rekla: „Dok smo bili ovde zaključani, neko je možda bio da te traži. Bio bi u klopci.”

„Pomislio sam na to, ali to me nije mnogo brinulo. Zahvaljujući tvom svekru znam gde je potraga koncentrisana.”

„Gde si ukrao čamac?” „Kilometrima daleko odavde. Biće im potrebno dosta vremena da ponovo pronađu

moj trag.”

* * *

„Jesi li sigoran?” Gospođa Arlita Tibodu sumnjičavo pogleda. „To su ti luda, zla deca, uvek u nekoj nevolji. Sigorno s drogiraju.”

Tom van Alen propusti Freda Hokinsa, dozvolivši policajcu da intervjuiše vlasnicu malog čamca koji je nestao u blizini mesta gde je Li Kobern poslednji put viđen. Ili se bar misli da je viđen. Takođe nije potvrđeno da je on čovek koji je bežao u šumu, a kog je motociklista s probušenom gumom primetio, ali to je bilo sve što su imali pa su pratili taj trag kao da je pravi.

Trojica dečaka sumnjive reputacije, koji su živeli četvrt kilometra od gospode Tibodu, ispitani su i odbačeni kao optuženi za kradu čamca. Sinoć su bili u Nju Orleansu s nekoliko drugova i motali se po Francuskoj četvrti. Prespavali su — preciznije, onesvestili se — u kombiju koji je pripadao jednom od drugova i vratili se kućama, mamurni i krvavih očiju, taman kad se tamburska policija pojavila da ih ispita.

Ovo je objašnjeno gospođi Tibodu, koja nije bila spremna da ih odmah otpiše kao krivce.

„Morala sam da ih oteram pre nekoliko dana. Videla sam ih tu dole kod pristaništa kako nešto petljaju oko mog čamca.”

„Njihovi prijatelji mogu da potvrde gde su bili još od sinoć u osam sati”, rekao joj je Fred.

„Hm, dobro.” Frknula je. „Bilo kako bilo, taj čamac nije vredeo baš mnogo. Nisam ga koristila još otkad mi je muž umro. Pomislila sam mnogo puta da ga prodam, ali nikad nisam.” Iscerila se, otkrivši šupljinu na mestu gde bi trebalo da se nalazi zub. „Sada kada je ubica pobegao u njemu, vredeće mnogo više. Ako ga pronađete, ne dajte nikome da ga dira.”

„Dobro, gospođo, nećemo.” Fred dodirnu svoju kapu u znak pozdrava i prođe pored dva ptičara koja su se

ispružila na tremu. Kad je sišao niz stepenice, otvorio je paklicu žvaka i ponudio Toma. „Ne, hvala.” Tom obrisa tanak mlaz znoja s čela i mahnu rukom prema roju mušica

što su počele da ga opsedaju. „Misliš li da je Kobern uzeo čamac?” „Možda se čamac sam odvezao i otplovio sa strujom”, reče Fred. „Ali ona se kune da

je bio dobro privezan. U svakom slučaju, moramo pretpostaviti da je u pitanju Kobern i pokušati da ga nađemo.”

Od frustracije je Fredov odgovor zvučao jetko, čak naređujuće. Tom je osetio da se policajčevo strpljenje lagano tanji. Što je Kobern bio duže na slobodi, veće su mu bile šanse da pobegne. Fred je počeo da oseća pritisak. Zato je prilično žustro počeo da žvaće žvaku.

„Zvali su me iz kancelarije dok si razgovarao sa gospodom Tibodu”, reče Tom. „Pretragom kamiona ništa nije pronađeno.”

Prva stvar koju je uradio sinoć, nakon što su ga obavestili o višestrukom ubistvu, bila je naređenje da se svi kamioni Rojalovog voznog parka zaustave i detaljno pretraže.

„Nisam ni mislio da će”, odgovori Fred. „Ako je Kobern i imao saučesnika koji ga je odvezao u kompanijskom kamionu, ili nekog drugara koji mu je pomogao da pobegne, mogao ga je ostaviti bilo gde.”

„Svestan sam toga”, osorno kaza Tom. „Ali vozači su zadržani i ispitani bez obzira na sve. A uz pomoć kompanijskih deklaracija, proveravamo sve koji su bili u tom stovarištu u poslednjih mesec dana. Kobern se možda uortačio s nekim ko radi u bilo kojoj od kompanija s kojima Rojal sarađuje. A možda je našao i više od jednog saučesnika.”

„Ništa ne nedostaje iz stovarišta.” „A da mi za to znamo”, naglasi Tom. „Kobern je možda krao neko vreme, malo po

malo, pa to još nisu otkrili. Možda njegov lopovluk nije isplivao sve do danas, pa kad ga je Sem uhvatio, ovaj je poludeo. Bilo kako bilo, imam par agenata koji rade na tome.”

Fred je slegnuo ramenima kao da želi da kaže kako su to sati savezne vlade i ljudstvo koje se uzalud angažuje. Zlobno je dodao: „Možeš da ispitaš Koberna o tome kad ga uhvatimo.”

„Ako to budemo mi.” „Bićemo mi”, zareža Fred odlučno. „Još uvek je u ovoj oblasti ili ja nisam tri-četvrt

Kejdžunac.” „Zašto si tako siguran?” „Osećam ga kao nakostrešene dlake na svom vratu.” Tom ništa ne reče. Neki policajci imaju urođene veštine za rešavanje zločina koje su

ih inspirisale za odabir karijere. Tom nije bio jedan od njih. Uvek je želeo da bude FBI agent i da radi u takvom okruženju, ali nikad se nije zavaravao da poseduje izvanredne sposobnosti detekcije ili dedukcije. Oslanjao se isključivo na ono što je naučio, i na procedure.

Znao je da nije ona seksi, glamurozna predstava jednog FBI agenta kakvu je Holivud prikazivao — čovek čeličnog pogleda, gvozdene vilice, koji prkosi mecima automatske puške dok jurca za gangsterima u brzim automobilima.

Opasnosti s kojima se Tom suočavao bile su od sasvim druge sorte. Nakašljao se kako bi se otresao te uznemirujuće misli. „Znači, misliš da je Kobern tu

negde?” Zaklonio je oči od sunca, koje još uvek nije skliznulo iza krošnji. Čuo je helikopter koji lebdi nedaleko odatle, ali nije mogao da ga vidi zbog bleštavila. „Helikopter će možda pronaći čamac.”

„Možda. Ali verovatno neće.” „Neće?” Fred prebaci žvaku na drugu stranu usta. „Već dva sata leti uokolo. Mislim da je

Kobern dovoljno pametan da ne dozvoli da ga tako lako uoče. Nije baš da helikopter može neopaženo da mu se primakne. U međuvremenu, i naši čamci kilometrima pretražuju...”

Oštar pisak privuče im pažnju prema klimavom doku, nekih pedesetak metara od kuće gospođe Tibodu. Doral Hokins mahao je rukama visoko iznad glave. Van Alen i Fred otrčaše do travnate padine koja je bila zatrpana đubretom, ostacima dvorišnih i garažnih rasprodaja, kupljenih, a posle toga ostavljenih na milost i nemilost slanom vazduhu.

Pridružili su se Doralu i nekolicini uniformisanih policajaca koji su se okupili na obali rukavca.

„Šta si našao, brate?”, upita Fred. „Delimičan otisak stopala. I nešto još bolje, krv.” Doral ponosno pokaza na nešto što

je očigledno predstavljalo isprskanu krv, nedaleko od jasnog otiska u svežem blatu. „Juhu!” Fred čučnu da bolje ispita prvi pravi trag koji su pronašli. „Nemoj se previše uzbuđivati”, dodade Doral. „Izgleda kao peta kaubojske čizme.

Možda pripada nekom od onih idiota tinejdžera o kojima je stara gospođa trabunjala.” „Rekla je da su bili ovde dole kod njenog pristaništa pre svega par dana”, primeti

Tom. „Proverićemo njihovu obuću”, reče Fred. „Ali jedna od žena iz Rojalovih kancelarija

zvučala je kao da joj je Kobern zapao za oko. Opisala ga je veoma podrobno. Skroz do samih čizama.” Iscerio se prema dvojici svojih ljudi. „Rekla je da ga nikad nije videla da je obuo nešto drugo osim kaubojskih čizama.”

„Šta misliš o ovoj krvi?”, upita Tom. „Svega nekoliko kapi, nije lokva, što znači da nije jako povređen.” Fred pljesnu po

butinama dok se uspravljao i pozivao jednog od ostalih policajaca: „Dovedi ovamo one momke iz laboratorije pri šerifovoj kancelariji.”

Postavio je još dvojicu drugih policajaca da paze na taj deo. „Šest metara u širinu. Od kuće do vode. I kažite gospođi Tibodu da drži svoje proklete pse dalje odavde.”

„Možda pronađu njegov miris”, s nadom kaza Tom. Fred podrugljivo frknu. „Te dve vreće buva? A gde su bili kad je Kobern krao čamac?”

Dobro pitanje. Gomila stranaca se muvala po dvorištu i nijedan pas nije ni zarežao. Doral, koji je zurio preko zejtinjave vode zaliva, palcem je gurnuo svoj kačket nagore,

prema potiljku. „Mrzim što vam kvarim zabavu, ali ako je Kobern ovde ušao u zaliv...” „Sjebali smo se”, dodao je Fred, shvativši šta je želeo da kaže njegov blizanac. „Baš sam to mislio”, žalosno kaza Doral. Tom je mrzeo što mora da prizna da nema pojma o čemu pričaju, ali morao je da

pita: „Šta si mislio?” „Pa, Kobern je”, poče Doral, „odavde mogao da nestane u pet različitih pravaca.”

Pokazao je prema pritokama koje su oticale u najširi deo zaliva, iza poseda gospode Tibodu.

„Svih tih pet kanala granaju se u druge, a oni još dalje u druge. To je prava mreža. Što nam ostavlja kilometre vodenih puteva i močvare za pretragu.” Fredovo ushićenje brzo je splašnjavalo. Podbočio se gledajući preko vodene panorame. „Sranje. Do sad je već trebalo da u šakama imamo tog kurvinog sina.”

„Tu se slažem s tobom”, reče Doral. „Radio je na utovaru, za ime sveta”, mrmljao je Fred. „Koliko pametan može biti?” Tom se uzdržao od komentara o očiglednom, ali je ipak rekao: „Izgleda kao da je ovo

mesto namerno izabrao, zar ne? Kao da je znao da se svi ovi potoci sastaju u jednoj tački.” „Kako je to mogao da zna ako nije odavde?”, pitao je Doral. Fred je izvadio žvaku iz usta i bacio je u mračnu i mutnu vodu zaliva. „To znači da je

do kraja isplanirao kuda će pobeći.” Tomov mobilni telefon poče da vibrira. Izvadio ga je iz džepa. „Moja žena”, rekao je

dvojici muškaraca. „Bolje da se javiš”, reče Fred. Tom ni sa kim nije podelio situaciju u svojoj kući, ali bio je siguran da su ih ljudi

ogovarali iza leđa. Leni nikad nije pominjan, ali svi koji su znali Van Alenove, makar samo po imenu, znali su za njihovog sina. Neko ko je onesposobljen kao Leni izazivao je sažaljenje i radoznalost, zbog čega ga Tom i Dženis nikada nisu izvodili u javnost. Želeli su da poštede ne samo sebe, već i svog bespomoćnog sina, poniženja koje izaziva buljenje ljudi.

Čak i njihovi prijatelji — bivši prijatelji — pokazali su morbidnu radoznalost koja je postala toliko neprijatna da su on i Dženis prekinuli sve svoje veze. Nisu se više družili ni sa kim. Osim toga, njihovi prijatelji su izrodili normalnu, zdravu decu. Bilo je bolno slušati njihove priče o školskim predstavama, rođendanskim zabavama i fudbalskim utakmicama.

Okrenuo im je leđa i javio se. „Da li je sve u redu?” „Jeste”, odgovorila mu je. „Zovem samo da vidim šta radiš. Kako napreduje?” „Zapravo, upravo smo pronašli nešto važno.” Podelio je s njom skorašnje otkriće.

„Dobra vest je da smo najverovatnije uspeli da pronađemo njegov trag. A loša je da on vodi pravo u zaliv. To je đavolski velika oblast pod močvarom za pretraživanje.”

„Koliko ćeš se zadržati?” „Upravo sam se spremao da krenem nazad. Ali nemoj da me čekaš za večeru. Moram

da svratim do kancelarije pre nego što dođem kući. Kako je Leni?” „Uvek to pitaš.” „Uvek želim da znam.” Ona uzdahnu. „Dobro je.” Tom se taman spremio da joj se zahvali što ga obaveštava, ali ugrizao se za jezik.

Vređalo ga je što oseća da bi trebalo da joj se zahvali što mu odgovara na pitanje o stanju njihovog sina. „Vidimo se uskoro”, rekao je i momentalno prekinuo vezu.

Pronalazak otiska i krvi podstaknuo je klonule policajce koji su bili uključeni u poteru. Poslati su odmorni psi tragači. Gospođa Tibodu je urlala sa zadnjeg trema kako bi neko trebalo da plati za štetu načinjenu po dvorištu i na pristaništu. Fred i Doral su je ignorisali deleći zaduženja raznim odeljenjima.

Tomu se učinilo kako bi ovo bilo zgodno vreme da se izgubi. Njegov nestanak će proći nezapaženo, i neće im nedostajati.

10

oteru za Koberom omešće pomrčina. Zbog toga se Knjigovođa sneveselio kada je video da sunce zalazi. Egzekucija Sema Marseta iziskivala je čitavu nedelju promišljanja i planiranja i Knjigovođa se pripremio za posledice. Mogla se očekivati snažna reakcija, sasvim sigurno, jer što je bila jača reakcija zajednice zbog ovako

krvavog zločina, to je bio veći pritisak na one kojima je trebalo očitati bukvicu. U ovom slučaju, bio je to jedan saobraćajac. Njegov sprovod se protegao kilometrima.

Pojavili su se uniformisani policajci iz brojnih država, ne znajući, ili ne mareći, što je on bio nemoralno kopile koje je primalo mito za okretanje glave kad god su kamioni nosili drogu, ili oružje, pa čak i ljudska bića, prevožena međudržavnim putem 10 kojim je on patrolirao.

Knjigovođi je još preneseno da bi se taj policajac povremeno okoristio i nekom od devojaka pre nego što bi je vratio u paklenu prikolicu kamiona, ili već u koje god vozilo da ju je prevozilo. Kolale su glasine da više voli device i da ih nikada nije vraćao u stanju u kom ih je pronašao.

Kad su pronašli njegov leš iza zadnjeg levog točka patrolnog automobila, glave skoro odsečene, urednici novina i televizijski stručnjaci osudili su divljaštvo i zahtevali da se ubica odlikovanog saobraćajca uhvati i osudi najstrožom kaznom za ovo brutalno klanje. Ali za svega nekoliko dana gnev javnosti preusmerio se na udarne vesti o preranom otpuštanju holivudske starlete sa lečenja bolesti zavisnosti.

To je bilo moralno raspadanje modernog društva. Ako niste mogli s njim da se nosite, onda bolje da se u njemu uljuljkujete. Došavši do tog zaključka nekoliko godina ranije, Knjigovođa se usredsredio na podizanje sopstvenog carstva. Ali ne u industriji umetnosti, ni finansija, pa ni nekretnina, već korupcije. Bilo je to Knjigovođino sredstvo za rad. Dok se bavio isključivo takvim artiklima, posao je cvetao.

Da bi se uspelo u bilo čemu, potrebno je biti nemilosrdan. Trebalo je postupati odvažno i odlučno, ne ostavljati stvari nedovršenim, i ne pokazivati samilost prema konkurentima ili izdajnicima. Poslednja osoba koja je shvatila Knjigovođine principe, na teži način, bio je Sem Marset. Ali Marset je bio tamburske zajednice najmiliji sin.

Tako da je, kad je sunce skliznulo ispod horizonta i pomrčina zavladala, Knjigovođa sebi priznao da je mreškanje prljave vode nakon ubistva poprimilo proporcije plimnog talasa.

I to sve zbog Lija Koberna. Koji mora biti pronađen. Ućutkan. Istrebljen. Knjigovođa je bio siguran da će se to dogoditi. Koliko god taj čovek mislio da je

pametan, nije mogao da umakne Knjigovođinoj širokoj mreži iz koje nije bilo izlaza. Bilo je vrlo verovatno da će poginuti od ruke njegovih revnosnih, ali nespretnih progonilaca. Ako se to ne desi i ako ga ipak privedu, pozvaće Dijega da eliminiše problem. Dijego je bio sjajan kad je nešto trebalo obaviti krišom. Pronaći će način da dođe do Koberna kad ga ne budu pazili. Upotrebiće svoju britvu vešto i osetiće vrelo šikljanje Kobernove krvi na

svojim rukama. Knjigovođa mu je zavideo na tome.

Do sutona je Onorina kuća izgledala kao da ju je pogodila oluja. Emili se iz svog dremeža probudila tačno na vreme. Kutija soka, pakovanje keksa tedi

grejam i beskrajno gledanje TV-a umirilo ju je. Ali čak ni njen omiljeni Diznijev crtani nije je predugo odvraćao od njihovog posetioca.

Pokušala je da održi dijalog sa Kobernom, dosađujući mu pitanjima, dok ju je Onor sve vreme ućutkivala neuobičajeno grubo. „Ostavi ga na miru, Emili.” Plašila se da će ga brbljanje njene kćerke, a da ne govorimo o Elmovom pevanju, iznervirati do tačke kada će preduzeti drastične mere da sve to prekine.

Dok je prelistavao bukvalno svaku knjigu s polica u dnevnoj sobi, Onor je Emili rekla da je u nekoj vrsti potrage za blagom i da ne želi da ga ometaju. Emili je posumnjala u ovo objašnjenje, ali se vratila svom crtanom filmu bez dalje rasprave.

Došlo je i poslepodne. Bilo je to najduže popodne u Onorinom životu, čak i duže od onih dana nakon Edijeve smrti, koji su ličili na užasan san iz kog nije uspevala da se probudi. Vreme je prestalo da ima smisao. Svaki sat se samo prelivao u sledeći. Dok je bila u tom omamljujućem stanju prolazili su dani, a da ih ona nije skoro ni primećivala.

Ali danas, vreme je bilo izuzetno bitno. Svaka sekunda bila je važna. Jer će na kraju ipak iscuriti.

A onda će ih on ubiti. Tokom čitavog dana je odbijala da prihvati ovo kao ishod, plašeći se da bi to od svega

stvorilo neminovnost. Ali kako se dan bližio kraju, nije više mogla da se zavarava. Vreme je lagano isticalo za nju i za Emili.

Dok je Kobern podizao svaki komad nameštaja kako bi pogledao ispod, ona se čvrsto uhvatila za jedan tračak nade: nije ih odmah ubio, što bi bilo daleko svrsishodnije nego da se bakće s njima. Pretpostavila je da su pošteđene momentalne smrti samo zato što je mislio damu ona može biti od koristi u potrazi. Ali ako se uveri da ništa ne zna i njena upotrebljivost nestane, šta će onda biti?

Sumrak je konačno prevladao sunčevu svetlost, a Onorina nada nestade s njom. Kobern je uključio stonu lampu i pogledao nered koji je napravio u njihovoj inače

urednoj kući. Kad ju je konačno pogledao, videla je koliko su mu oči zakrvavljene, a plave dužice izgledaju kao divlje dok su užareno sjaktale iz mračnih, zasenčenih duplji. Bio je to čovek u begu, čovek s misijom koju nije uspeo da ispuni, čovek čija je frustracija stigla do tačke pucanja.

„Dođi ovamo.” Onorino srce poče da bije bolno jako i brzo. Da li bi trebalo da se baci preko Emili i

pokuša da je zaštiti, ili da ga napadne, ili moli za milost? „Dođi ovamo.” Nepromenjenog izraza na licu, ona mu priđe. „Sada ću početi da razbijam zidove i plafone, da čupam podne daske. Je li to ono što

hoćeš?” Ona se skoro srušila od olakšanja. Još nije bio gotov. Ona i Emili još uvek imaju

vremena. Još uvek ima nade da će se spasti. Poricanje da njena kuća krije bilo kakvo blago, nije umanjilo njegovu rešenost, pa je

ona pokušala s drugačijom taktikom. „Potrajaće to. Sad kad je pao mrak, trebalo bi da

odeš.” „Ne dok ne nađem ono po šta sam došao.” „Zar je to toliko bitno?” „Ne bih se mučio ovoliko da nije.” „Šta god da je u pitanju, potrošio si previše dragocenog vremena tražeći to na

pogrešnom mestu.” „Ja ne mislim tako.” „Ja znam da je tako. Nije ovde. Zašto onda lepo ne odeš dok još imaš šanse da

pobegneš?” „Brineš sa za mene?” „Zar se ti ne brineš?” „Šta je najgore što može da mi se desi?” „Mogao bi da nastradaš.” Podigao je jedno rame. „Onda ću nastradati i ništa mi od svega toga neće biti bitno.

Ali u ovom trenutku ja sam živ, tako da je još uvek bitno.” Onor se pitala da li mu je stvarno bilo toliko svejedno da li će umreti, ali i pre nego

što je to stigla da pomene, Emili zacvrkuta: „Mamice, kad će deka doći?” Crtani se završio i sve što se videlo na TV-u bila je eksplozija vatrometa. Emili je

stajala pored nje, s Elmom kog je držala u pregibu ruke. Onor kleknu i pomazi je po leđima.

„Deka večeras ipak neće doći, sunce. Sutra ćemo imati žurku. Sutra će biti još bolja”, brzo je ovo dodala kako bi predupredila protest koji je počeo da se pojavljuje na Emilinim usnama. „Znaš, baš sam luda, zaboravila sam da kupim kape za žurku. Ne možemo da imamo dekinu žurku bez kapa. Videla sam jednu koja izgleda kao dijadema.”

„Kao princezina?”, upitala je, misleći na jedan od likova iz crtaća. „Baš kao princezina. Sa šljokicama.” Spustivši ton glasa do uzbuđenog šapata, dodala

je: „A i deka mi je rekao da ima za tebe poklon iznenađenja.” „Kakav?” „Ne znam. Da mi je rekao, onda to ne bi bilo iznenađenje, zar ne?” Emiline oči su se

zacaklile. „Mogu li ipak da dobijem picu za večeru?” „Naravno. Plus kolač.” „Jupi!” Emili otrča do kuhinje. Onor ustade i pogleda Koberna. „Već joj je prošlo vreme za večeru.” On se ugrizao za donju usnu, pogledavši prema kuhinji, a onda mrdnuo bradom u

tom pravcu. „Samo neka bude brzo.” A to im uopšte neće biti problem jer, dok su stigli do kuhinje, Emili je već izvadila

picu iz frižidera. „Hoću ovu sa salamom.” Onor je zagrejala malu picu u mikrotalasnoj. Dok ju je postavljala pred Emili, Kobern

je pitao: „Imaš li još toga?” Zagrejala je i njemu jednu picu, a onda je poslužila, a on je jeo halapljivo, kao i ručak. „Šta ćeš ti jesti, mamice?” „Ja nisam gladna.”

Kobern ju je pogledao i podigao jednu obrvu. „Stomačni virus?” „Uništen apetit.” On nehajno slegnu ramenima, ode do frižidera i posluži se još jednom picom. Kad je došlo vreme za Emilin kolač, ona je navaljivala da i Onor uzme jedno parče.

„E, sad je to prava zabava”, cvrkutala je. Onor je stavila kolače na papirne tanjire s motivom istraživačice Dore i, kako bi

obradovala Emili, svečano ih poslužila. „Ne zaboravi na mrvice.” Onor donese teglicu s pulta i dade je Emili. Kobern se taman spremio da zagrize svoj

kolač kada ga je Emili pljesnula po ruci koja je počivala na stolu. On je naglo povukao kao da ga je ujela kobra.

„Svi ćemo zajedno. Moraš prvo da staviš mrvice.” Pogledao je u ispruženu teglu sa mrvicama kao da je u pitanju mesečeva prašina,

potom rekao jedno osorno hvala, uzeo je od Emili i istresao slatke ukrase na kolač pre nego što joj je to vratio.

Bio je napet, nervi su mu se istanjili do krajnjih granica, i to je bilo sve očiglednije. Plafonsko svetlo iznad stola za ručavanje bacalo je senku na njegove istaknute jagodice, čineći da donja polovina njegovog lica deluje još mršavije i grublje. Položaj ramena i teško disanje odavali su kod njega jasne znake umora. Onor ga je nekoliko puta uhvatila kako brzo trepće kao da pokušava da odagna pospanost.

Zaključivši da mu umor usporava reakcije i otupljuje čula, Onor odluči da ga posmatra i čeka na priliku da krene u akciju. Bila joj je potrebna samo jedna njegova nanosekunda slabosti, samo jedan treptaj nepažnje.

Problem je bio u tome što je i sama bila iscrpljena. Osećanja koja su se kretala od užasa do gneva čitavog dana bila su prenapregnuta, ostavljajući je sasvim bez snage. Emilino vreme za spavanje došlo je kao olakšanje. Onor ju je presvukla u pidžamu.

Dok je Emili bila u kupatilu, Onor je rekla Kobernu: „Može da spava u mom krevetu.” „Može da spava i u svom.” „Ali ako je sa mnom, možeš obe da nas paziš u isto vreme.” On samo jednom odlučno trgnu glavom u znak neodobravanja. Rasprava je uzaludna.

Ona neće pobeći iz kuće bez Emili i on je to znao. Ako ih odvoji, neće pokušati da pobegne.

Dok je Onor čitala nezaobilaznu priču za laku noć, Kobern je pretražio Emilin orman, gurajući u stranu ofingere i lupkajući po zadnjoj stranici. Izvadio je i cipele i kucnuo po daskama petom kaubojske čizme, slušajući da li negde postoji šupljina.

Stisnuo je svaku plišanu igračku iz Emiline menažerije, zbog čega se Emili kikotala. „Nemoj zaboraviti da zagrliš Elma”, rekla je i s poverenjem mu pružila igračku.

On ju je okrenuo i rastvorio platneni deo na leđima, spojen čičak trakom. „Ne!” viknula je Onor. On joj uputi pogled ispunjen sumnjom. „To je samo mesto za baterije”, kaza Onor, znajući da se Emili potrese ako vidi Elma

rasporenog. „Molim te.” Pregledao je unutrašnjost igračke, pa čak sklonio i baterije i pogledao ispod njih, i

konačno, zadovoljan činjenicom da u igrački ništa nije skriveno, zatvorio ju je i vratio Emili.

Onor je nastavila da čita. Priča za laku noć je stigla do svog srećnog završetka. Onor je slušala kako Emili izgovara molitvu pred spavanje, poljubila je u oba obraza, a onda je nešto jače zagrlila, produžavajući zagrljaj zbog straha da je ovo možda poslednji put da svoju kćerku ušuškava pred spavanje.

Pokušala je da sačuva taj trenutak, da ga zapečati u svoje srce i um, zapamti miris i osećaj Emilinog nežnog malog tela, koje se činilo tako sićušno, krhko i ranjivo. Materinska ljubav cepala joj je srce.

Ali kad-tad, morala je da je pusti. Spustila je nežno Emili na jastuk i naterala se da izađe iz sobe. Kobern je čekao u hodniku, odmah pored vrata. Kad ih je zatvorila, pogledala je u nemilosrdnu masku na njegovom licu.

„Ako... mi učiniš nešto nažao, molim te ne dozvoli joj da to vidi. Ona ti nije nikakva pretnja.

Nikakve svrhe nema da i nju povrediš. Ona...” Zazvoni mobilni telefon. Shvativši da je u pitanju njen telefon, izvadio ga je iz džepa, pogledao ekran i dodao

joj ga. „Isto kao i pre. Pusti na zvučnik. Saznaj sve što možeš o poteri za mnom, ali neka ne bude očigledno.”

Ona se javila sa: „Ćao, Stene.” „Kako se osećaš? Emili je dobro?” „Znaš kakva su deca. Ona se od ovakvih stvari oporave mnogo brže nego odrasli.” „Žurka je još uvek pomerena za sutra, je li tako?” „Naravno.” Gledajući Kobernove krvave oči, pitala je: „Ima li ikakvih vesti o

beguncu?” „Još uvek je na slobodi, ali samo je pitanje vremena. U begu je već dvadeset četiri

sata. Ili je već mrtav ili je toliko slab da je postao lak plen.” Ispričao joj je za ukradeni čamac i mesto sa kog se Kobern otisnuo. „Desetak čamaca

pretražuje kanale i činiće to cele noći. Čitava oblast vrvi od policajaca.” „Ali ako ima čamac. „Nije taj čamac baš toliko pouzdan, koliko sam shvatio. Niko ne misli da će daleko

stići.” „Možda je već potonuo”, dodala je Onor. „U tom slučaju, ako nije potonuo s njim, pronaći će oni već neki trag. Imaju odlične

goniče i pse koji pretražuju čvrsto tlo.” Poželeo joj je da se dobro odmori, a onda su se pozdravili i prekinuli vezu. Dok joj je

Kobern uzimao telefon, osećala se potišteno. Stenove vesti nisu obećavale ništa dobro ni za nju ni za Emili. Dok su se Kobernove šanse da pobegne umanjivale, tako su i njihove šanse postajale sve slabije.

Ali umesto da pokaže očajanje koje je osećala, istakla je beznadežnost njegove situacije.

„Umesto da razbijaš zidove moje kuće, zašto ne odeš odavde dok još možeš? Uzmi moj auto. Do zore bi mogao da pređeš...” Ali naglo prestade da govori kad je začula grleno rezanje malog motora koji se približavao i bivao sve glasniji. Okrenula se od Koberna i strugnula prema dnevnoj sobi.

Ali ako su Kobernovi refleksi bili usporeni od iscrpljenosti, naglo ih je razbudio zvuk motornog čamca. Ščepao ju je pre nego što je prešla pola prostorije. Jednom rukom ju je uhvatio oko struka kao kleštima i pribio je uz sebe, dok joj je drugom veoma snažno

zapušio usta. „Nemoj se sada glupirati, Onor”, prošaputao joj je u uvo. „Izađi napolje pre nego što

stignu do trema. Govori dovoljno glasno da te i ja čujem. Ako osetim da pokušavaš da im daš neki znak, neću oklevati da reagujem. Seti se da sam za njih samo plen, tako da nemam šta da izgubim. Pre nego što pomisliš da se zezaš, pomisli na mene kako stojim iznad kreveta tvoje ćerke.”

Motor čamca je sad bio u leru. Videla je svetla kako plešu kroz drveće i čula glasove muškaraca.

„Kapiraš?” ponovio je, blago je tresući. Ona klimnu. Polagano ju je pustio i povukao ruku s njenih usta. Okrenula se prema njemu.

Prodahtala je: „Preklinjem te, nemoj je povrediti.” „Od tebe zavisi.” Okrenuo ju je i gurnuo pištoljem, upirući njime u donji deo njenih leđa. „Idi.” Noge su joj klecale. Uhvatila je kvaku i nekoliko puta duboko udahnula, a onda

otvorila vrata i istupila na trem. Dva čoveka su dolazila stazom od doka, baterijskim lampama pretražujući imanje,

dok su jarkim zracima svetlosti probijali grmlje. Imali su značke na uniformama. Futrole s pištoljima su im bile opasane oko kukova. Jedan od njih je podigao ruku u znak pozdrava.

„Vi ste gospoda Džilet?” „Jesam.” „Ne uzbuđujte se, gospodo. Mi smo šerifovi zamenici.” Setivši se Kobernovih uputstava, sišla je stepenicama s trema na nivo zemlje. Znala je

da će ih on posmatrati s prozora Emiline sobe. Upozorenje joj je odjekivalo u glavi i od toga joj se stomak podizao.

Trudeći se da svoj strah odglumi kao radoznalost, pitala je: „Da li nešto nije u redu? Kako mogu da vam pomognem?”

Predstavili su se i pokazali svoja dokumenta. „Tražimo osumnjičenog za sinoćnje masovno ubistvo u Tamburu.”

„Čula sam za to. Užasno je.” „Jeste, gospodo. Imamo razloga da verujemo da je još u ovom regionu.” „Oh.” Zamenik je rukom umirujuće mahnuo po praznom prostoru među njima. „Mogao bi

da bude kilometrima daleko odavde, ali pretražujemo sve kuće u ovom zalivu, nadajući se da neko može da nam pruži neke korisne informacije.” Istrtljao je najosnovnije fizičke karakteristike čoveka koji se krio u njenoj kući. Onor ga je zamislila kako s pištoljem u ruci stoji iznad Emili.

A kad je drugi zamenik pitao: „Jeste li videli nekog ko odgovara ovom opisu, gospodo?”, ona je odmah odgovorila: „Ne.”

„A nekog ko je prošao danas u malom čamcu?” Odmahnula je glavom. „Ali nisam obraćala pažnju. Ćerka i ja patimo od stomačnog

virusa.” „Žao mi je što to čujem.” Onor to prihvati klimanjem glavom. „Jeste li sami, gospodo?” „Samo moja ćerka i ja.”

„Molim vas, budite obazrivi, gospođo Džilet, i ako vidite nešto neobično, odmah pozovite policiju.”

„Naravno.” „A najbolje bi bilo da sva vrata i prozori budu zaključani.” „Uvek je tako.” Jedan od zamenika je već dodirivao svoju kapu u znak pozdrava. Drugi je uzmaknuo

jedan korak. Spremaju se da odu! Šta sada da radi? Mora nešto da uradi! Neki znak rukom? Ja sam plen za njih i nemam šta da izgubim. „Nećemo vas više uznemiravati. Laku

noć.” Okrenuli su se i počeli da se udaljavaju. Ne sme da ih pusti da odu! Za ime sveta, učini nešto, Onor! Ali šta je mogla da učini a

da ne dovede Emilin život u opasnost? Od tebe zavisi. Da, zavisi od nje. Od nje zavisi život njenog deteta. Ali kako? Kako? Iznenada, jedan

od zamenika se okrenuo. „Oh, gospođo Džilet?” Ona zaustavi dah. „Poznavao sam vašeg supruga”, rekao je. „Bio je dobar policajac.” Srce joj je potonulo, a s njim i nada da će ih upozoriti na neposrednu opasnost koja

joj preti. Promrmljala je: „Hvala vam.” On ponovo dotače obod svoje kape, okrenu se i nastavi da silazi niz padinu prema

pristaništu. Ona se okrenula, uspela uz stepenice i ušla nazad u kuću. Kobern je stajao na prolazu

između dnevnog boravka i hodnika, između nje i Emili. „Uključi svetlo na tremu. Stani tako da te vide i mahni im.” Poslušala je njegova uputstva, sumnjajući da zamenici uopšte i gledaju prema njoj, ali

čak i da jesu, nije bilo verovatno da mogu da vide suze koje joj se slivaju niz obraze. Zamenici se ukrcaše u svoj čamac, dadoše gas i lagano se okrenuše u zalivu. Za svega

par sekundi nestali su s vidika. Zujanje motora nestajalo je u ništavilo. Onor zatvori vrata. Naslonila se na njih i prislonila čelo na glatko drvo. Osetila je

Koberna kako se pomera negde iza nje. „Poslušna si cura. Emili je zdrava i čitava, i spava kao beba.” Ova izveštačena boja glasa bila je za nju poslednja kap. Osećanja koja se u njoj

skupljaju čitavog dana stigla su do tačke ključanja. Ni ne razmišljajući o tome, ne zastavši da razmotri posledice, ona se okrenu i pogleda pravo u njega.

„Muka mi je od tebe i tvojih pretnji. Ne znam ko si i zašto si ovamo došao, ali neću to više da trpim. Ako ćeš me svakako ubiti, više bih volela da to uradiš odmah. A ako ne...” Posegnuvši iza sebe, ona okrenu kvaku i otvori vrata. „Ako ne, zaveži već jednom i gubi se iz moje kuće!”

On pruži ruku da zatvori vrata. Iskoristivši priliku, Onor trgnu pištolj iz pojasa njegovih farmerki. Ali iznenadila ju je neočekivana težina oružja. Oštro ju je udario po zglobu. Ona kriknu od bola i pištolj joj iz ruke pade na pod i kliznu preko glatkih dasaka.

Oboje su krenuli prema njemu u istom trenutku. Onor se bacila na pod baš kad ga je on šutnuo van domašaja. Ona zabatrga po podu za njim. Sve što je trebalo da uradi jeste da ga dovoljno dugo zadrži u ruci i samo jedanput opali. Zamenici će čuti pucanj.

Kolenima i laktovima je bolno udarala po podu dok je četvoronoške puzala prema oružju. Dodirnula je hladni metal, ali umesto da ga čvrsto uhvati, prstima je odgurnula pištolj svega nekoliko centimetara predaleko.

Kobern ju je opkoračio i puzao preko nje, posežući i pokušavajući da ščepa pištolj pre nego što ona to učini.

Naprežući svaki mišić, ona istegnu čitavo svoje telo. Šaka joj se sklopila oko cevi pištolja.

Ali pre nego što je uspela da privuče ruku i sasvim ga prihvati, on joj pribi zglob za pod, prstima koji su se činili kao od metala. „Pusti to.”

„Idi dođavola.” Pokušavajući da ga zbaci sa sebe, vrpoljila se pod njegovom težinom. On je samo

pritisnu još jače, istiskujući vazduh iz nje. „Pusti.” Umesto toga, ona naglo cimnu ruku i oslobodi se od njegovog zahvata. On sočno opsova dok je uvlačila pištolj pod sebe, čvrsto ga stiskajući na grudi. A onda

su počeli da se bore. Onor je ležala ravno koliko je mogla, ali on je uspeo da ugura šake između nje i poda,

u pokušaju da joj iz ruke istrgne oružje. Bila je to borba na život i smrt i on je u njoj pobedio. Brektala je za vazduhom do trenutka kad je on čvrsto uhvatio pištolj i iščupao ga iz njenog sve slabijeg stiska.

Cimnuo ga je ispod nje. Onor, stenjući zbog poraza, potpuno klonu i poče da jeca. Prevrnuo ju je na leđa. Klečao je i dalje povrh nje. Šake su mu, dok je u jednoj držao

pištolj, počivale na butinama. Teško je disao, a lice mu je bilo iskrivljeno od gneva. I ona pomisli: To je to. Ovo je trenutak kada ću umreti. Ali ne njeno zaprepašćenje, on odbaci pištolj u stranu, spusti joj obe šake na ramena i

leže teško povrh nje. „Zašto si, jebote, to uradila...? Mogao je da opali i pogodi te. Veoma glupo, idiotski, ženo. Zar ne znaš...” Naizgled ostavši bez reči, on joj snažno protrese ramena. „Zašto si to učinila?”

Razlog za njen pokušaj je bio više nego očigledan: Borila se za svoj život. Zašto joj postavlja tako glupa pitanja?

Zadihano dišući, ona reče: „Kaži mi samo jedno — i molim te neka bude istina — hoćeš li nas ubiti?”

„Ne.” Streljao ju je pogledom i, malo grubljim glasom, ponovio: „Ne.” Očajnički je želela da mu veruje, zbog čega je bila blizu da joj se to stvarno i dogodi.

„Zašto bih se onda obazirala na tvoje pretnje? Zašto bih činila bilo šta što tražiš?” „Zato što to ide u tvoju korist.” „Moju? Ja čak ni ne znam šta tražiš! Šta god da je u pitanju, ta stvar koja ti treba...” „Jeste stvar zbog koje je poginuo tvoj muž.”

11

nogo vremena je prošlo od večere kada se Tom konačno vratio kući. Zatekao je Dženis u Lenijevoj sobi kako ga briše sunđerom, što su radili svake večeri pre nego što bi ga presvukli u pidžamu. Ujutro su ga oblačili u trenerku. Naravno, nije bilo bitno šta ima na sebi, ali presvlačenje im je bilo preko

potrebno za osećaj kolike-tolike normalnosti. Tom spusti aktovku na pod i poče da zavrće rukave košulje. „Draga, zašto me nisi

sačekala?” „Nisam znala kada ćeš se vratiti, a i htela sam da ga sredim za noć kako bih mogla da

se konačno ispružim.” „Izvini. Hteo sam da završim papirologiju za Tambur pre sutrašnjeg dana, jer će biti

ludnica. Uvek je tako posle praznika. A sada, dok je ova kriza u toku, biće dvaput gore.” Kad je prišao krevetu, laktom ju je odgurnuo. „Sedi. Ja ću završiti.” Pre nego što je

zamočio sunder u lavor s toplom vodom, Tom se nadvio nad sina i poljubio ga u čelo. „Ćao, Leni.”

Lenijeve oči ostale su nepokretne. Nedostatak reakcije je Toma ispunio poznatim očajem. Zamočio je sunđer u vodu i, nakon što je iscedio višak, počeo da trlja Lenijevu ruku.

„Kako napreduje?” pitala je Dženis. „Šta?” „Ta kriza u Tamburu?” Lenijeva ruka je bila mrtav teret kad ju je Tom podigao kako bi mu oprao pazuh.

„Osumnjičeni je još uvek u begu. Mislim da je budala ako se zadržava u ovom kraju. Čini mi se da je pronašao nekog drugara kamiondžiju i otišao iz južne Luizijane što je dalje mogao.”

„Postoji li takva osoba kao što je drugar kamiondžija?” Smestila se u lejzi-boj naslonjač i podvukla stopala pod sebe. Velika fotelja poslužila bi kao krevet u kome je neko od njih dvoje uvek spavao kada je Leni imao gadnu noć.

„Još takvog nismo pronašli, ali proveravamo s kompanijama koje sarađuju s Rojalom. Fred Hokins misli da je to gubljenje vremena. Misli da je Kobern još u blizini.” Osmehnuo joj se. „Oseća ga kao nakostrešene dlake na svom vratu.”

„Dragi bože”, narugala se. „Šta je sledeće? Čitanje kokošjih creva? Nadam se da se ne oslanja na šesto čulo da pronađe masovnog ubicu.”

„Biće potrebne kojekakve veštine.” „Je li Fred Hokins dorastao zadatku?” Tom je počeo da pere Lenijeve noge i stopala. „Ako ništa drugo, bar je motivisan.

Gospođa Marset je nazvala lično komesara policije i pritisnula ga, što je on prosledio niz hijerarhiju i ljudstvo. Marsetova crkva večeras održava molitveno bdenje uz sveće. Pritisak dopire i od boga i od vlade, a Fred lagano počinje da ga oseća.”

„Zvučao je prilično samouvereno nešto ranije.” Mahnula je prema televizoru, koji je stajao na komodi nasuprot kreveta, i koji je

neprekidno bio uključen u nadi da će neki program možda izazvati bilo kakvu Lenijevu reakciju. Slika je bila na ekranu, ali zvuk je bio isključen.

„Fred je večeras uživo odgovarao na pitanja novinara”, rekla je Dženis. „Delovao je uvereno da su otisci stopala i krv koje si pronašao veliki prodor.”

Toma je zadovoljilo što je ona prikladno impresionirana njegovim doprinosom, koji je bio blago prenaglašen.

Iskoristivši njenu pažnju, on proširi priču. „Jesam li ti spomenuo gospodu Arlitu Tibodu?” Anegdota o živopisnoj i krezuboj ženi izazvala je Dženisin smeh. Primetio je tragove žene u koju se zaljubio i koju je na kraju i zaprosio.

Prisetio se tog dana kao jednog od najsrećnijih u životu, a on se nadmetao za tu titulu u njegovom sećanju čak i sa danom kada su se venčali. Nakon što je stavio dijamantski prsten na njen prst, vodili su ljubav na ulegnutom krevetu u njegovom zagušljivom, skučenom stanu. Bilo je vatreno, znojavo i gimnastičarski, a nakon toga su proslavili venčanje podelivši flašu piva.

Poželeo je da može da vrati vreme na to poslepodne i još jednom vidi Dženisine obraze zarumenjene, usne meke i nasmejane, a oči zacakljene od zadovoljstva i sreće.

Ali kada bi mogao da navije sat na taj dan, ne bi više imali Lenija. Sledeća misao koja se ovaplotila u njegovom umu bila je nevoljna i izdajnička, i on

istog trena bi posramljen zbog nje. Ispustio je sunđer u plastični lavor i pogledao Dženis. Sudeći po njenom izrazu, i

njene misli su se kretale sličnom putanjom, ili bar nekom dovoljno sličnom, zbog čega je osećala podjednaku dozu krivice.

Ustala je iz fotelje kao da pokušava da pobegne od sopstvenih misli. „Idem da spremim večeru dok ti ovde završiš. Omlet, može?” Ne sačekavši da joj odgovori, napustila je sobu kao da je sam đavo goni.

Deset minuta kasnije sedeli su nad omletom i jeli u savršenoj tišini, razmenjujući samo kratke fraze prisilnog razgovora. Tom se sećao vremena kada nisu stizali sve da izgovore, i kada su govorili jedno drugome uglas, prepričavajući događaje od proteklog dana.

Kad je završio obrok, odneo je plastični tanjir do sudopere i pustio vodu preko njega, a onda se sabrao i vratio svojoj ženi.

„Dženis, hajde da razgovaramo.” Ona ostavi viljušku na ivicu tanjira i spusti ruke u krilo. „O čemu?” „O Leniju.” „Nešto posebno?” „Možda je došlo vreme da promenimo mišljenje o njegovoj nezi.” Evo, konačno je to

rekao. Munja ga nije pogodila, niti je izjava izazvala bilo kakvu reakciju kod njegove

supruge. Ona je samo piljila u njega s izrazom koji je bio toliko čvrst koliko i barikade protiv uragana.

Nastavio je da navaljuje. „Mislim da bi trebalo da razmislimo o mogućnosti — samo mogućnosti — da ga smestimo u neku ustanovu.”

Ona okrenu glavu od njega i stisnu usne. Dajući joj trenutak, on skloni ostatak

sudova i pribora sa stola i odnese ih do sudopere. Ona konačno prekide napetu tišinu. „Obećali smo mu, kao i jedno drugome, Tome.” „Jesmo”, tmurno odgovori on. „Ali kad smo se zavetovali da ćemo zauvek biti pored

njega, mislim da smo gajili mrvu nade da će jednog dana bar donekle napredovati, steći neke sposobnosti. Je li tako?”

Ona nije ni porekla, niti potvrdila da je gajila tako slabu nadu. „Mislim da se to nikada neće dogoditi.” Ovo je bilo nešto što su oboje znali, ali

nijedno to nije glasno priznalo. Nakon što je to izgovorio, Tomov glas puče od emocija. Čvrsto stisnutih usana, Dženis reče: „Što je još jači razlog da dobije najbolju moguću

negu.” „O tome ti i pričam. Nisam siguran da mu je mi pružamo.” Ona se istog trena uvredi,

ali on progovori ponovo pre nego što je stigla da bilo šta kaže. „To nije kritika usmerena protiv tebe. Tvoje strpljenje i izdržljivost me zapanjuju. Iskreno. Ali briga za njega te lagano ubija.”

„Preteruješ.” „Da li preterujem? Sve to te cepa na komade, i telesno i umno. Svakodnevno nalazim

znake da je tako.” „Možeš da pogledaš u moju dušu?” Njen sarkazam je bio efektniji nego što bi to direktni prekor ikada mogao biti.

Protrljao je oči, dok su ga današnje aktivnosti sustizale, kao i mnogo šta drugo. „Molim te, nemoj ovu temu činiti još težom nego što već jeste. Boli me i sama činjenica da predlažem da ga smestimo u ustanovu. Zar ne uviđaš to?”

„Zašto onda to pominješ?” „Zato što jedno od nas dvoje mora. Propadamo kao ljudska bića, Dženis. I ne govorim

samo o nama dvoma. Mislim i na Lenija. Kako možemo znati da činimo najbolje za njega?” „Mi smo njegovi roditelji.” „Brižni roditelji, da, ali neuvežbani u tome kako da ga negujemo. Postoje specijalisti

za pacijente kao što je Leni.” Ona ustade i prošeta se po kuhinji kao da traži neki izlaz da pobegne. „Ovo je

besmislen razgovor. Čak i da se složimo oko toga da bi to za njega bilo najbolje, ne možemo da priuštimo neku privatnu instituciju. A što se tiče neke moderne ludare koju vodi država — zaboravi. Nikad ga ne bih smestila na neko takvo mesto.”

Njeno optuživanje da bi on učinio tako nešto mu je zasmetalo, ali nije dozvolio sebi da bude uvučen u svađu. Gađao je u srž problema. „Dugujemo to sebi, kao i njemu, da obiđemo neka bolja mesta i vidimo kakva su.” Oklevao je, a onda pitao: „Da li bila spremna da uradiš to da finansije nisu problem?”

„Ali jesu.” „A da nisu?”, dodao je čvrsto. „Šta, planiraš da dobiješ na lutriji?” I ponovo, osetio je žaoku njenog sarkazma, ali propustio ju je. Rekao je dovoljno za

jedno veče. Dao joj je temu za razmišljanje. Znao je da kada bi i dalje svrdlao po ovoj temi, automatski bi ispao loš momak, ali jedno od njih dvoje je moralo to da bude, a Dženis to nikada ne bi mogla.

Držala je oproštajni govor svoje generacije, bila istaknuti diplomac Vanderbilta i zvezda u usponu jednog investicionog preduzeća. A onda je sudbina prekinula, ne samo obećavajuću karijeru, već i čitav njen život.

Sve je morala da žrtvuje zbog Lenija, a priznavanje poraza nije bilo opcija. U njenom umu, smeštanje Lenija u instituciju bilo je isto kao i potpuna predaja, isto kao i priznanje da joj — i to iznova — nije ostavljena mogućnost da završi nešto što je započela.

Uzdahnuo je. „Bolje da legnem i zaspim dok još mogu. Neće me iznenaditi ako me pozovu usred noći.”

„Zbog čega?” „Agenti koje sam ostavio u Tamburu znaju da me pozovu ako se desi nešto.” Zastao je

kod vrata. „I ti si gotova. Dolaziš?” „Ne još. Umorna sam, ali nisam pospana. Mislim da ću ostati još malo.” „Igraš onu igru s recima preko telefona, sa prijateljicom iz Japana?” „Singapura.” Nasmešio se. Igranje igara bila je neka vrsta razonode, i preraslo je skoro u zavisnost.

„Nadam se da pobeđuješ.” „Vodim za četrdeset tri poena, ali imam jedno j koje još nisam resila.” „Pronaći ćeš već neku reč”, rekao je uvereno. „Samo nemoj da ostaneš prekasno.” Dva sata kasnije, Tom je i dalje bio sam u krevetu. Ustao je i bosonog prešao hodnik.

Nakon što je proverio Lenija, zatekao je Dženis kako u svom sobičku zaneseno zuri u ekran mobilnog telefona, potpuno zaokupljena u hobi koji joj je očigledno bio mnogo veće uživanje od spavanja s njim u krevetu.

Ne odavši se da je posmatra, okrenuo se i vratio u spavaću sobu.

12

obern je postepeno povukao šake s Onorinih ramena. Ustao je s nje i uzeo pištolj, ponovo ga zadenuvši za pojas. Ona je ostala da leži i posmatra ga. „Bila je to đavolski glupa stvar koju si učinila”, rekao je. „Da si omaškom povukla okidač, jedno od nas dvoje sad bi bilo mrtvo, i ako bi se ispostavilo da si to ti, ja

bih ostao sam sa tvojom ćerkom.” Bilo je grubo ovo što je rekao, ali zbog toga je upravo to i učinio. Njena kćerka bila je

dugmence koje pritisne kad god želi nešto od nje, a sada je želeo da prestane da zeva u njega kao grgeč na suvom.

Znao je da ga je čula, pošto je trepnula. Ali ostala je potpuno nepokretna, i u jednom trenutku panike pitao se da je nije ozbiljno povredio dok su se borili.

Čudio se zašto mu je to bitno. „Jesi li dobro?” Ona klimnu. Oslobođen ove brige, okrenuo se i pogledao nered koji je napravio u njenoj kući. Kad

je jutros ušao, sve je bilo na svom mestu. Živelo se tu, ali bilo je uredno i čisto. Domaćinski. Mirisalo je na sveže kolače.

Sad je čitavo mesto bilo uništeno, a on nije imao uspeha tokom svoje premetačine. Ćorsokak.

Što je manje-više sumiralo život i putešestvije Lija Koberna, koji će napustiti ovaj svet sa nekoliko brutalnih ubistava na svojoj grbači. Sedam žrtava kojima nije bila pružena šansa i koje su umrle pre nego što su shvatile šta im se dogodilo.

Psujući upola glasa, protrljao je slepoočnice. Bio je umoran. Ne, više nego umoran. Iscrpljen. Iscrpljen od utovarivanja i istovarivanja onih prokletih kamiona. Iscrpljen od onog tužnog, jednosobnog stana u kom je živeo poslednjih trinaest meseci. Iscrpljen od života u celini, a od svog života posebno. Kao što je rekao Džiletovoj udovici, ako bi poginuo, što će se verovatno uskoro dogoditi, biće mrtav, i ništa od svega ovoga neće biti važno.

Ali proklet bio ako sada nije važno. Kako je spustio šake sa čela, shvatio je da još uvek nije spreman da ga đavo povede sa sobom. „Ustaj.”

Ona se stresla, prevalila na stranu i odgurnula u sedeći položaj. On ispruži ruku. Posmatrala je njegovu šaku nekoliko sekundi, a onda se uhvatila i pustila ga da je podigne.

„Šta si imao na umu?” Glas joj je bio bez daha i drhtav, ali znao je na šta je mislila. Umesto da odgovori na

pitanje, on je potera prema hodniku a potom i u spavaću sobu, gde joj je pustio ruku. Stigavši do kreveta, zbacio je prekrivač, koji je inače bio besprekoran, ali je sada bio uprljan i neuredan zbog njega.

„Moram da legnem, što znači da i ti moraš da legneš.” Ona je stajala na istom mestu i gledala ga kao da ne razume jezik kojim govori. „Lezi”, ponovio je. Krenula je prema krevetu, ali je ostala s druge strane i piljila u njega kao da je neka

egzotična životinja koju nikada pre nije videla. Nije bila sva svoja. Čitavog dana je proučavao njene reakcije na stvari koje je izgovarao i činio, da bi znao koje su joj slabosti i koje strahove da probudi kako bi mogao njome da manipuliše.

Video ju je užasnutu, pokornu, očajnu, pa čak i razjarenu. Ali ovo je bio novi izraz, i nije znao kako da ga protumači. Možda je udarila glavom o pod kad se borila s njim oko pištolja.

„Ono što si rekao o Ediju...” Zastala je da proguta. „Na šta si mislio?” „Šta sam rekao? Ne sećam se.” „Rekao si da ga je to što tražiš ubilo.” „Nisam to rekao.” „Upravo to si rekao.” „Mora da si me pogrešno čula.” „Nisam te pogrešno čula!” Pa, dobro. Ponovo se ponašala normalno, a ne kao zombi koji joj je zaposeo telo.

Njeno malo, zgodno telo, koje je pružalo tako lep osećaj dok je bilo uz njegovo. „Edijeva smrt je bila nesreća”, izjavila je. „Ako ti tako kažeš.” Okrenuo se od nje i počeo da pretura gomilu odeće koju je ranije

bio izvadio iz fioka njenog plakara. Osetio ju je kako mu prilazi, samo otkucaj srca pre nego što ga je ščepala za ruku i

okrenula prema sebi. On joj je to dopustio. Neće prestati sve dok ne dobije objašnjenje. Sve dok joj ne zapuši usta, a to stvarno nije želeo da uradi osim ako ga primora.

„Šta to ovde tražiš?” „Ne znam.” „Kaži mi.” „Ne znam.” „Kaži mi, proklet bio!” „Ne znam!” Istrgao je ruku i sagnuo se da podigne par čarapa. Providnih, crnih čarapa. Kad se

ponovo okrenuo k njoj, ona ga je upitno gledala pravo u oči. „Stvarno ne znaš?” pitala ga je. „Koji deo u ne znam nisi razumela?”

Uhvatio ju je za ruku i počeo da joj obmotava čarapu oko zgloba. Nije se opirala. U stvari, delovala je ravnodušno prema ovome što je radio.

„Ako znaš nešto o Ediju ili o tome kako je poginuo što možeš da mi kažeš. .. Molim te”, rekla je.

„Sigurno možeš da shvatiš zašto želim to da znam.” „U stvari, ne shvatam. On će i dalje biti mrtav. Kakve onda to veze ima?” „Velike veze. Ako njegova pogibija nije bila slučajna, kao što si natuknuo, volela bih

da znam zašto ga više nema i ko je za to odgovoran.” Spustila je šaku preko njegove. Prestao je da joj obmotava čarapu oko zgloba. „Molim te.”

Oči su joj bile obojene raznim nijansama zelene boje, koja se stalno menjala. Primetio je to prvi put kad su bili u dvorištu, kada joj je gurnuo cev pištolja u stomak. Tada su se njene oči raširile od straha. Video ih je kako sjaje od gneva. A sada su blistale od neprolivenih suza. A tu su, kao i uvek, bile i ostale međunijanse.

Pogledao je u njihove prepletene ruke. Ona je svoju podigla, ali nije prekinula kontakt pogledom. „Ti misliš da Edijeva nesreća nije bila slučajna?”

Oklevao je, a onda odmahnuo glavom. Udahnula je kroz usne. „Misliš da je neko izazvao saobraćajku i postarao se da izgleda

kao nesreća?” Ništa nije rekao. Oblizala se. „Ubijen je zbog nečega što je imao?” On klimnu. „Nešto što je neko drugi

želeo.” „Nešto vredno?” „Ljudi koji su to želeli su mislili tako.” Posmatrao je igru emocija na njenom licu dok je upijala to. A onda se njen pogled

vrati na njega. „Vredno i tebi?” On odsečno klimnu. „Nešto poput novca?” „Moguće. Ali mislim da nije. Više kao neka kombinacija za bravu. Broj računa banke

na Kajmanskim ostrvima. Nešto poput toga.” Ona je odmahivala glavom sva zbunjena. „Edi nikad ne bi imao tako nešto. Osim ako

je čuvao informaciju kao dokaz.” „Ili...” Ona konačno shvati njegovu insinuaciju i strese se od nje. „Edi nije učestvovao ni u

kakvoj kriminalnoj aktivnost. Sigurno ne misliš to da kažeš.” On se osmehnu kroz frktaj. „Ne, naravno da ne želim.”

„Edi je bio pošten do koske.” „Možda. A možda i nije. Ali isprečio se na putu pogrešnoj osobi.” „Kome?” „Knjigovođi.” „Kome?” „Da li je Edi poznavao Sema Marseta?” „Da, naravno.” „Zašto naravno?” „Pre nego što smo se uzeli, Edi je tezgario kao radnik obezbeđenja za gospodina

Marseta.” „U stovarištu?” „Na čitavom posedu.” „Koliko dugo?” „Nekoliko meseci. Imali su nekoliko provala, manjih vandalizama, pa je gospodin

Marset unajmio Edija da patrolira noću. Provale su prestale. Svejedno, gospodin Marset je bio mirniji kad je imao čuvara. Ali Edi je odbio njegovu ponudu za stalno zaposlenje.” Bledo se osmehnula. „Želeo je da bude pandur.”

„Koliko dobro si ga poznavala?” „Sema Marseta? Samo površno. Bio je starešina u našoj crkvi. Zajedno s njim sam

radila jedno tromesečje u Društvu za zaštitu istorijskog nasleđa.” „Starešina crkve, istorijsko društvo, malo sutra”, frknuo je. „Bio je pohlepni,

beskrupulozni kurvin sin.” „Koji je zaslužio da ga upucaju u glavu.” On podiže jedno rame. „Brzo i bezbolno.” Njegova nehajna izjava bila joj je odvratna. Pokušala je da se udalji, tek tada shvativši

da joj je zglob vezan. Počelo je da joj se vrti u glavi dok je grebala čarapu koja joj je bila umotana oko

zgloba. „Skidaj ovo s mene. Skidaj!”

Zgrabio je ruku kojom je fanatično počela da odmotava čarapu i počeo oko nje da obmotava drugu čarapu. „Ne. Ne!” Udarala ga je u šake, a onda počela da ga udara po licu slobodnom rukom.

Izbegavao ju je dok je mlatarala. Psujući, gurnuo ju je na krevet i našao se na njoj za tren oka.

Kolenom joj je pritisnuo levu ruku i brzo joj desnu ruku privezao za gvozdeno uzglavlje.

Samo ju je strah da ne probudi Emili sprečavao da vrišti iz sveg glasa. „Pusti me!” Ali nije. Podigao joj je levu ruku i kraj čarape privezao oko jedne od uvijenih

gvozdenih rešetki, nemilosrdno je stegnuvši. Pomamno je čupala vezove. Od panike se zaduvala. „Molim te. Klaustrofobična sam.”

„Jebe mi se.” Sišao je s kreveta i stao da je pogleda, dišući duboko od napora. „Odveži me!” Ne samo da je ignorisao ovaj zahtev, već je izašao iz prostorije. Jako se ujela za donju

usnu kako ne bi vrisnula. Ostavio joj je oko deset centimetara slobode za svaku šaku, dozvolivši im da joj počivaju na jastuku pored glave, ali to što je bila labavo vezana nije umanjivalo osećaj da je u klopci. Obuzeta panikom, ponovo je pokušala da se oslobodi.

Ali uskoro je postalo očigledno da su njeni napori beskorisni i da samo uludo troši snagu. Prisilila je sebe da prestane da se rita i da duboko i smireno diše. Ali razum joj nikad nije pomogao da se oslobodi klaustrofobije, pa se to nije dogodilo ni sada. Samo ju je dovoljno umirio kako bi joj se smanjila brzina bila i disanja, do nivoa koji nisu bili opasni po život.

Mogla je da čuje Koberna koji se muvao po kući. Pretpostavila je da proverava brave na vratima i prozorima. Ironija toga je kod nje izazvala prasak histeričnog smeha koji joj se omakao pre nego što je uspela da ga spreči.

Primorala se da leži nepokretno i govori što je ravnije moguće. „Poludeću. Stvarno. Hoću. Ne mogu to da podnesem.”

„Nemaš izbora. Osim toga, ne možeš nikoga drugog da okriviš osim samu sebe.” „Samo me odveži i obećavam ti...” „Ne. Moram da spavam. Moraš da ležiš tu pored mene.” „I hoću.” Pogledao ju je skeptično. „Kunem se.” „Dogovorili smo se. Ti si to prekršila. Dvaput. I tako skoro ubila jedno od nas dvoje.” „Ležaću ovde i neću se micati. Obećavam da ništa neću uraditi. Dobro?” Zbog njihove nedavne borbe ponovo mu se otvorila rana na glavi. Tanak mlaz krvi

slio mu se niz čelo. Obrisao ga je, a onda pogledao crvene pruge na prstima pre nego što ih je obrisao o nogavicu farmerki. Edijevih farmerki.

„Jesi li me čuo?” „Nisam gluv.” „Neću pokušavati da pobegnem. Kunem se. Samo mi odveži ruke.” „Izvini, gospodo. Ali izgubio sam i ono malo poverenja koje sam imao, a nisam ga

imao skoro uopšte. Sad lezi mirno i ćuti ili ću ti nabiti nešto u usta, a onda ćeš stvarno osetiti klaustrofobiju.”

Stavio je pištolj na noćni stočić, a potom isključio lampu. „Moramo da ostavimo svetlo”, rekla je, ne govoreći glasno. Pomisao na krpu u ustima

ju je užasavala. „Emili se plaši mraka. Ako se probudi, a svetlo ne gori, uplašiće se i početi da plače. Doći će da me traži. Molim te. Ne želim da me vidi ovakvu.”

Oklevao je, a onda se okrenuo. Pogledom je pratila njegove mračne obrise dok je izlazio u hodnik i palio plafonsko svetlo. Njegova silueta izgledala je krupno i preteče dok se vraćao u spavaću sobu.

Još je strašnije izgledao dok se spuštao na leđa, svega nekoliko centimetara od nje. Ni sa kim nije bila u krevetu još od Edija. Sa Emili, naravno. Ali Emilinih dvadesetak kilograma jedva da su ulegali dušek. Ona nije ljuljala krevet dok se penjala na njega, niti je pravila ulegnuće, zbog čega se Onor sada svojski trudila da ostane na svojoj strani i ne skotrlja se na njega.

Pokreti i zvuci njegovog nameštanja pored nje zvučali su poznato, pa ipak strano. Ovaj čovek, što je ležao pored nje, nije bio Edi. Disanje mu je bilo drugačije. I samo njegovo prisustvo pružalo je drugačiji osećaj od onog koji je izazivalo Edijevo prisustvo.

I nekako, to što se ne dodiruju delovalo je intimnije od toga da to u stvari čine. Kada se konačno udobno smestio, nije se meškoljio. Krajičkom oka, pogledala je i

proverila da li je sklopio oči. Prsti su mu bili opušteni i počivali su mu na stomaku. Ona je ležala ispravljeno, nepokretno i kruto kao daska, pokušavajući da spreči

potpuni napad panike. Bila je vezana i nije mogla da se oslobodi, to je bila istina. Ali rekla je samoj sebi, strogo, da više nije u smrtnoj opasnosti. Brojala je otkucaje srca kako bi tempo kako-tako držala pod kontrolom. Trudila se da joj svaki udisaj bude dugačak i dubok.

Ali ni ove vežbice nisu bile ništa delotvornije od razuma. Njena teskoba je nastavljala da raste sve dok ponovo nije počela da cima vezove,

natežući ih koliko god je mogla. „Samo se još više zateže”, rekao joj je. „Odveži me.” „Spavaj.” Jecaj joj se ote i ona stade da čupa vezove sve dok uzglavlje nije počelo da ritmički

udara u zid. „Prestani!” „Ne mogu. Rekla sam ti da ne mogu to da podnesem, stvarno ne mogu.” Toliko pomamno je vukla čarape da je od trzaja nadlanicama počela bolno da udara

po gvozdenim rešetkama uzglavlja. Od bola je panika u njoj samo više jačala, sve dok nije počela bezumno da se batrga. Nogama je vitlala po vazduhu kao da pokušava da prestigne i pretrči osećaj gušenja. Petama je veoma snažno upirala o dušek. Glava joj se klatila s jedne na drugu stranu jastuka.

„Ššš, ššš. Smiri se. Sve je u redu. Ššš.” Postepeno je počela da shvata šta se događa. Kobern se naginjao nad nju. Svakom

rukom je držao po jednu njenu ruku, a palčeve joj čvrsto postavio na dlanove. Glas mu je bio umirujući šapat.

„Ššš.” Palčevima je počeo da je masira u malim krugovima. „Duboko diši. Sve će biti u redu.”

Ali ona nije disala duboko. Nakon svakog isprekidanog izdisaja, nije sledio udisaj. A kada je on nagnuo glavu da je pogleda u lice, i sam je prestao da diše.

Lice mu je bilo veoma blizu njenom, dovoljno blizu da ona može da mu pogleda oči

koje su je posmatrale u usta, a onda i prsa, od čega je postala veoma svesna svojih grudi. Čak ni ta polutama nije mogla da umanji plavi blesak njegovih očiju kad ju je ponovo pogledao.

Kako bi sprečio njeno grčenje, postavio joj je nogu na butine. Prepone su mu bile priljubljene uz njene kukove. Kobernovo uzbuđenje bilo je očigledno. I Onor shvati da je savršena mirnoća odaje da to oseća.

Izgledalo je kao večnost dok su ležali tako, zamrznuti u istom položaju, ali je verovatno sve trajalo samo par sekundi. A onda je sočno opsovao u trenutku kad joj je pustio ruke i skotrljao se s nje. Ležao je ponovo na leđima, blizu, ali bez dodira. Sada je samo jednom rukom prekrio oči.

„Nemoj više da mi glumiš to.” Nije to bila nikakva gluma, ali nije mu protivurečila. Nije naglasio kakva je kazna

čeka, ako ponovo pošašavi. Ali gruboća njegovog glasa upozorila ju je da ga ne testira.

13

at vremena pre svitanja pronađen je čamac koji je pripadao Arliti Tibodu. Izgleda da je bio odvučen u šumarak čempresa kako bi ostao skriven. Dva šerifova zamenika su se probijala kroz močvaru kada ga je jedan od njih primetio pod moćnom svetlošću svoje baterijske lampe. I on i njegov partner su

mobilnim telefonima razglasili vest i, za sat vremena nakon otkrića, dvadesetak iscrpljenih, ali ushićenih policajaca, sjatilo se na to mesto.

Fred Hokins, koji se nalazio u policijskoj stanici u centru Tambura kad je saznao vest, uspeo je prilično blizu da priđe helikopterom, pozajmljenim od njuorleanske policije. Čim je helikopter sleteo, malim motornim čamcem su ga pokupile kolege policajci, koji su ga odvezli ostatak puta. Doral je već bio tamo kad je stigao.

„Propustio je vodu”, rekao mu je Doral, prešavši odmah na stvar. Uperio je zrak svetla na delimično potopljeno korito čamca. „Bar imamo novu polaznu tačku.”

„Ne znamo zasigurno da je u pitanju Kobern.” „Pa, ili je on, ili je u pitanju neka bizarna slučajnost.” Doral je obasjao krvave mrlje na

veslu. „Još krvari. Ali najgori deo je to što...” Nije završio, već je baterijskom lampom osvetlio okolni predeo. Bila je to monotona i

siva, pusta divljina kod koje se nijedan kvadratni metar nije mogao razlikovati ni od jednog drugog, osim možda po nekoj drugoj smrtonosnoj životinji koja vreba iz svog varljivog spokoja.

„Aha”, uzdahnu Fred, shvativši na šta cilja njegov brat. „Ali kao što si rekao, imamo novi trag od kog možemo da krenemo.”

„Bolje bi bilo da prijaviš ovo.” „Slažem se.” Fred obavi razgovor. U sledećih pola sata, stiglo je još policajaca, data su im uputstva, a onda su poslati da

pretraže novu teritoriju. Uzbunjeni su i FBI agenti iz kancelarije Toma van Alena. „Javite Tomu”, naložio im je Fred. „Mora da zna za ovo momentalno. Možda ću morati da pozovem federalce kao pojačanje. Oni imaju mnogo bolje igračke od nas.”

Dok je palio cigaretu, Doral je povukao Freda u stranu. „Šta ćemo sa Stenom? Da ga zovnem, pa da pokupi neke od jučerašnjih dobrovoljaca da se priključe?”

Fred je piljio u istočni horizont, ili već šta je od njega mogao da vidi kroz gusti čempresov lug.

„Hajde da sačekamo posle svitanja. Sten više zna o prikradanju nego što smo ti i ja zaboravili. A i neki od ovih drugih momaka napraviće više štete nego koristi.”

Doral je izduvao pramen dima. „Nemoj da farbaš najvećeg farbara, brate. Ne treba ti gomila dobrovoljaca u ovoj gomili, kao što ti nisu potrebni ni cajkani. Pa ni federalci. Nećeš da bilo ko pričepi tog Lija Koberna, osim tebe samog.”

Fred se isceri. „Uvek si mogao da me čitaš kao knjigu.” „Zato što smo slični.” Priključili su se ostalima. Pregledali su mape. Počeli su da traže i po vodenim

putevima, koji su činili zamršene petlje. „Kobernu će biti potrebna pijaca voda”, Fred je podsetio ljude. Otkako se izlila nafta, niko zdrav u glavi ne bi pio vodu ni iz jednog kanala. „Zna li iko od vas za neku pecarošku kućicu, kamp, baraku, kolibu, ili nešto slično u ovom delu? Bilo koje mesto gde može da pronađe pijaću vodu?”

Spomenuli su nekoliko mogućnosti. Poslali su ljude da ih provere. „Postupajte obazrivo”, Fred ih je upozoravao dok su odlazili malim čamcima kojima su se vozikali čitave noći. „Ugasite motore pre nego što se približite.”

Doral se javio da krene najmanje prometnim putem, a Fred ga je pustio. „Ako iko može da se probije kroz taj deo a da se ne izgubi, onda si to ti. Neka ti telefon bude pri ruci, a i ja ću učiniti isto. Ako bilo šta vidiš, mene prvo nazovi.”

„Ne moraš to dvaput da mi kažeš. U međuvremenu, vratićeš se u policijsku stanicu?” „Šta, pa da mi dosađuju novinari?” Fred odmahnu glavom. „Vidi.” Njihova mapa bila

je prostrta na delu tla koji je bio relativno suv. Bliznaci se nadnesoše nad nju i Fred prstom poče da prati bledoplavu liniju koja je označavala dugačak, uski rukavac. „Je li vidiš kuda ovo na kraju vodi?”

„Do Edijeve kuće.” Blizanci su se gledali dugo i intenzivno. Fred prvi progovori. „To me pomalo muči.” Doral reče: „Čitaš mi misli. Sten je trebalo još sinoć da ode tamo na rođendansku

žurku, ali mi je kasnije rekao kako je Onor otkazala druženje zato što ona i Emili imaju nekakav stomačni virus. Ne bi bilo zgoreg da ih obiđemo.”

Fred je složio mapu i ugurao je u zadnji džep pantalona svoje uniforme. „Bolje ću se osećati ako to uradim. Osim toga, neko mora da pretraži taj zaliv. Pa mogao bih to biti i ja.”

Kad se Onor probudila, ono što ju je najviše iznenadilo nije bila činjenica da su joj ruke odvezane od uzglavlja, već što se uopšte i probudila. Nije očekivala da će zaspati i zapanjilo ju je što jeste. Svetlost praskozorja je bila ružičasta.

Ležala je sama u krevetu. Đipila je i otrčala do Emiline sobe. Vrata su bila odškrinuta, baš kako ih je sinoć

ostavila. Emili je mirno spavala, uvojci boje putera rasuti po jastuku, a lice zariveno u „kebence”, dok buckasta ručica čvrsto grli Elma.

Onor izađe i protrča kroz dnevni boravak, pravo u kuhinju. Sobe su bile prazne, polumračne i tihe. Ključevi su nedostajali s kuke pored zadnjih vrata, a kada je pogledala kroz prozor, videla je da njen auto više nije tamo parkiran.

Kobern je otišao. Možda je verglajući motor automobila bilo ono što ju je probudilo. Ali kuća je odisala

nekom posebnom mirnoćom, zbog čega joj se činilo da je otišao i ranije. „Hvala bogu, hvala bogu”, šaputala je dok je trljala nadlaktice zbog hladnoće. Sasvim

su joj se naježile, ali to je bio dokaz da je živa. Nije verovala da će otići i da ni nju ni Emili neće povrediti. Ipak su nekako preživeli iscrpljujuće dugačak dan i noć s masovnim ubicom.

Od olakšanja odjednom oseti slabost. Ali samo na tren. Mora da obavesti vlasti o ovome što se dogodilo. Mogli bi da

nastave njegovo praćenje odavde. Mogla bi da ih pozove, da im da registarski broj svog auta. Oni...

Ali ovaj sled misli beše okrutno prekinut novim shvatanjem. Kako će pozvati bilo koga? Njen mobilni telefon je poslednji put bio kod Koberna, a više nije imala fiksni. Sten je pokušao da je odvrati od namere da ga isključi, ali ona se žalila kako je to postalo potpuno nepotreban mesečni izdatak.

I eto, zdravorazumska ideja joj se sada vratila u lice kao bumerang. Brzo je ponovo pregledala kuću u potrazi za svojim telefonom. Ali nije ga pronašla,

kao što nije ni očekivala. Kobern je bio i previše pametan da ga ostavi. To što ga je uzeo odložiće trenutak kada ona konačno obavesti vlasti i obezbediće mu preko potrebno vreme da bi što dalje odmakao.

Bez telefona, auta, ili čamca... Čamac. To ju je i probudilo! Ne njen auto koji je verglao, već motorni čamac koji smanjuje

gas. Sada kada se već sasvim probudila, prepoznala je razliku, čitav život je provela okružena čamcima.

Otrčala je do glavnih vrata, skinula rezu i bukvalno preskočila trem i sjurila se niz stepenice, prizemljila se grubo i skoro pala ničice. Rukama se nekako odgurnula, a onda nastavila da trči niz padinu, dok su joj patike klizile po rosnoj travi. Uspela je da se održi na nogama ostatak puta do pristaništa.

Njeni koraci su šuplje odzvanjali po trošnim daskama, preplašivši pelikana na drugoj obali. Bučno klepećući krilima, odleteo je. Zaklonila je oči od izlazećeg sunca dok je gledala u obe strane zaliva, tražeći pogledom čamac.

„Onor!” Srce joj je poskočilo kada se okrenula u pravcu odakle je poziv dopro. Fred Hokins

izbijao je malim ribarskim čamcem ispod lisnate krošnje jedne vrbe. „Frede! Hvala bogu!” Poterao je čamac brže i za nekoliko sekundi stigao do doka. Onor je bilo toliko drago

što ga vidi, da je skoro ispustila konopac koji joj je bacio. Kleknula je i obmotala ga oko metalnog klina.

Fred samo što je spustio stopalo na dok kad mu se Onor baci u zagrljaj. On je rukama obavi.

„Onor, Isuse, šta se desilo?” Ona čvrsto stisnu njegovo krupno telo, a onda ga pusti i odstupi korak. Ima vremena

za zahvalnost. „Bio je ovde. Čovek koga tražite. Kobern.” „Kučkin... Imao sam neki čudan predosećaj pre nekih trideset minuta kad smo

pronašli... Jesi li dobro? Emili?” „Dobro smo. Dobro. On... nije nas povredio, ali je...” Zaćutala je i progutala vazduh.

„Uzeo mi je auto. Telefon. Zato sam i potrčala prema doku. Učinilo mi se da čujem motor. Ja.

„Sigurna si da je Kobern ukrao...” „Da, da. Pojavio se ovde juče.” „Sve vreme je bio ovde?” Ona pomamno klimnu. „Ceo dan juče. Celu noć. Probudila sam se tek pre par

minuta. Nestao je. Ne znam u koliko sati je otišao.” Grudi su je bolele koliko je snažno disala. Prstima ih je pritisnula. Osećajući koliko je potresena, Fred joj spusti ruku na rame. „Dobro, smiri se. Uhvati

dah i ispričaj mi sve što se dogodilo.” Ona proguta i nekoliko puta duboko udahnu. „Juče ujutro...” Neprestano

zastajkujući, ona opiše kako je Kobern došao i celodnevno mučenje koje je usledilo posle toga. „Dva šerifova zamenika su naišla sinoć.” Bez daha se prisetila šta se događalo. „Možda je trebalo da pokušam da im kažem da je unutra, ali i Emili je bila tamo. Plašila sam se da će.

„Učinila si ispravnu stvar”, rekao joj je, umirujuće je stisnuvši za rame. „Je li povređen? Pronašli smo tragove krvi.”

Rekla mu je da ima ranu na glavi. „Prilično je duboka ta posekotina, čini mi se. Ogrebao se i izgulio dok je prolazio kroz žbunje, ali inače nije povređen.”

„Naoružan?” „Imao je pištolj. Pretio mi je njime. U jednom trenutku sinoć čak smo se i borili oko

njega. Držala sam ga, ali mi ga je oduzeo.” Prešao je rukom preko umornog lica. „Isuse, mogla si da pogineš.” „Toliko sam se plašila, Frede. Nemaš pojma.” „Mogu misliti. Ali najvažnije je da se samo nakratko sklonio i otišao, a da vas nije

povredio.” „Nije došao ovamo da se skloni. Znao je ko sam. Znao je Edija. U stvari, čuo je za

Edija. Došao je ovamo smišljeno.” „Molim? Je li ga je Edi hapsio?” „Mislim da nije. Rekao je da se nikad nisu sreli. On je rekao... On... On...” Nije mogla

da kontroliše mucanje, i Fred je to osetio. „Dobro. Sad si dobro.” Promumlao je reči ispunjene brigom, dopunjene s par sočnih

kletvi. Zagrlio ju je i okrenuo prema kući. „Moram ovo da prijavim. Hajdemo unutra.” Onor se potpuno oslonila na njega, uzdajući se u njegovu podršku dok su se penjali

uz padinu. Sada kada je kriza prošla i ni ona ni Emili nisu više bile u opasnosti, počela je da drhti. Uz dolazak pomoći, hrabrost koju je imala da zaštiti samu sebe i Emili, napustila ju je. Kako je njen prijatelj rekao, mogla je da pogine. Ona je bila sigurna da će se upravo to i dogoditi.

Puna spoznaja činjenice da je zamalo izbegla smrt pogodila ju je i dovela na ivicu suza. Čula je za ovaj fenomen, da ljudi reaguju neverovatno srčano za vreme kriznih situacija, a onda se potpuno raspadnu nakon što prežive.

„Rasturio je kuću”, rekla je Fredu kako su se približili tremu. „Uporno je tvrdio da je Edi poginuo zato što je posedovao nešto izuzetno vredno.”

Fred skeptično frknu. „Ne Edi kog sam ja poznavao.” „Pokušavala sam da ga ubedim da greši. Ali nije mi verovao. Potpuno mi je rasturio

kuću ni zbog čega.” „Šta je tražio? Novac?” „Ne. Ne znam. Ni on nije znao. Ili je bar tako rekao. Ali je uporno tvrdio — šta god da

je u pitanju — da je to razlog što je Edi poginuo.” „Poginuo je u saobraćajnoj nesreći.” Stupivši na trem, pogledala ga je i slegnula ramenima. „To Koberna nije pokolebalo.” Fred namah stade kad su ušli u dnevnu sobu i kad je video štetu koju je Kobern

načinio. „Bokte. Nisi se šalila.” „Prestao je taman kad se spremao da probije zidove i izvali podove. Bio je mrtav

ozbiljan misleći da imam nešto što je Edi čuvao svojim životom.” „Odakle mu to?” Podigla je obe ruke, pokazujući da ni ona sama ne zna. „Ako bi to mogao da otkriješ,

možda bi saznao motiv za ubistvo onih sedam ljudi.” Uzeo je mobilni telefon s pojasa i počeo da ukucava brojeve. „Moram da obavestim

ostale.” „Ja idem da proverim Emili.” Na prstima je prešla hodnik i prišla Emilinim vratima. Virnuvši kroz prorez, laknulo

joj je kad je videla kako se Emili okreće na leđa, ali i dalje spava. Da je bila budna, shvatila bi Fredov dolazak kao prijateljsku posetu i zbunila bi se ako on ne bi odmah prestao sa svime što je radio i počeo da se igra s njom.

Osim toga, kao udovica policajca, Onor je znala da je čekaju sati ispitivanja. Uskoro bi trebalo da pozove Stena da dođe i odvede Emili na čitav dan. Umeo je da bude previše zaštitnički nastrojen i naporan, ali danas će joj dobro doći njegova pomoć.

Zasad je čvrsto zatvorila vrata dečje sobe, nadajući se da će još malo odspavati. Kada je ponovo ušla u dnevni boravak, Fred je bio tamo gde ga je i ostavila, s

mobilnim telefonom na uvu. „Gospoda Džilet nije sigurna u koje vreme se iskrao, pa ne znamo koliku prednost ima, ni u kom pravcu je krenuo. Ali vozi njen auto. Čekaj.” Prekrio je mikrofon. „Koji je broj na tablicama?”

Ona mu ga izdeklamova i on ga ponovi u slušalicu, a onda opisa izgled i model automobila.

Podigao je obrve u nemom pitanju: Da li mu je dala tačne podatke? Ona klimnu. „Izdajte poternicu za tim autom, odmah. Obavestite komesara o ovome i recite mu

— zahtevajte od njega — da mi obezbedi svakog slobodnog policajca.” Nakon što je prekinuo, nasmešio joj se sažaljivo.

„Za vrlo kratko vreme kuća će vrveti od pandura i spolja i iznutra. Biće još gora nego što je sada, plašim se.”

„Nema veze, samo ga vi uhvatite.” Vratio je telefon u držač na pojasu. „Ah, uhvatićemo mi njega. Ne može biti daleko.” Nije još sasvim završio ovu rečenicu kada se vrata s treskom otvoriše a Kobern ulete

pravo unutra. Obema rukama je držao pištolj, a cev je bila uperena u potiljak Fredove lobanje. „Da se nisi pomerio!”, zaurlao je Kobern.

A onda, jarkocrvena eksplozija razletela se pravo iz centra čela Freda Hokinsa.

14

nor je šakama prekrila usta da spreči vrisak, i potpuno zapanjena gledala kako Fredovo telo pada ničice. Kobern ga prekorači i krene prema njoj. Pod dejstvom adrenalina, ona se okrenu i strugnu u hodnik. Ščepao ju je za ruku s leđa. Dok ju je vraćao, zamahnula mu je drugom rukom pravo u glavu.

Sočno opsovavši, uhvatio ju je u zagrljaj, pribio joj ruke uz telo i podigao s poda. Naslonio ju je uza zid sa žestinom koja joj je izbila dah i postavio se između njenih nogu kako bi njeno ritanje bilo potpuno neefektno.

„Slušaj! Slušaj me!” govorio joj je, dok joj je njegov vreli dah zapahivao lice. Borila se kao divlja mačka da se oslobodi, ali kad su se udovi pokazali kao beskorisni,

pokušala je da ga udari čelom. Uspeo je da izmakne glavu u poslednjem trenu. „Ja sam federalni agent!” Ona se potpuno umiri i zinu. „Hokins — je li to njegovo ime?” Ona klimnu glavom. „On je pobio sve one ljude. On i njegov brat blizanac. Kapiraš? On je loš momak, a ne

ja.” Onor je piljila u njega ukočeno i skeptično dok je gutala vazduh. „Fred je policajac.” „Nije više.” „Bio je...” „Ubica. Gledao sam kako puca Marsetu u glavu.” „Ja sam videla kako ubijaš Freda!” „Nisam imao izbora. Već je držao pištolj u ruci i spremao se...” „Nije čak ni znao da si ovde!” „... da te ubije.” Ona naglo usisa vazduh i, nakon što ga je kratko držala, izdahnu ga u jednom trenu.

Suvo je gutala. „To je nemoguće.” „Video sam kako je krenuo u ovom pravcu. Malo sam se sklonio. Da nisam, sad bi bila

mrtva, kao i tvoje dete. A ja optužen za još dva ubistva.” „Zašto bi... Zašto...?” „Kasnije. Sve ću ti ispričati. Ali sada, samo mi veruj kada ti kažem da bi te ubio da ja

nisam prvo ubio njega. Dobro?” Ona je lagano odmahivala glavom. „Ne verujem ti. Ti ne možeš biti pandur.” „Nisam pandur.” „Federalni agent?” „FBI.” „Još manje verovatno.” „Džej Edgar se svakog dana prevrće u grobu, ali tako stoje stvari.” „Pokaži mi svoju značku.” „Tajni zadatak. Najtajniji mogući. Nemam identifikaciju. Moraćeš da mi veruješ.” Ona je gledala u njegove nepopustljive, ledene oči nekoliko trenutaka, a onda suzno

promucala: „Proteklih dvadeset četiri časa si proveo zastrašujući me.”

„To je deo čitave igre. Morao sam da delujem ubedljivo.” „Pa eto, ja sam ubeđena. Ti si kriminalac.” „Razmisli malo”, ljutito je rekao. „Da sam ubica u begu, bila bi mrtva još juče. Fred bi

jutros pronašao tvoje telo. Kao i tvoje male devojčice. Možda kako pluta negde u nekom potoku, kao hrana za ribe, ako je pre toga ne bi pojeli aligatori.”

Ote joj se jecaj iz grla i ona s gađenjem okrenu glavu od njega. „Gori si od kriminalca.”

„Govorili su to i ranije. Ali u najskorijoj budućnosti ja sam ti jedina šansa da ostaneš živa.”

Suze zbunjenosti i straha pomućivale su joj vid. „Ne shvatam kakve ja imam veze sa svim ovim.”

„Nemaš ti. Ima tvoj pokojni muž.” Pustio ju je jednom rukom i nju gurnuo u džep farmerki, nakon čega je izvadio presavijeni komad papira koji je primetila dan ranije.

„Šta je to?” „Tvoj muž je nekako povezan sa onim ubistvima u stovarištu.” „Nemoguće.” „Ovo će te možda ubediti.” Protresao je presavijeni papir, a onda ga okrenuo kako bi

mogla da pročita ono što je napisano. „Ime tvog muža, zaokruženo i podvučeno, sa znakom pitanja pored.”

„Odakle ti to?” „Iz Marsetove kancelarije. Jedne noći sam se tamo uvukao. Pronašao sam ovo u

dnevnom planeru.” „To bi moglo da znači svašta.” „Pogledaj datum.” „Dva dana pre Edijeve pogibije”, promrmljala je. Gledala je u Koberna pometeno, a

onda pokušala da mu otme papir. „A-a.” Izmakao ga je van njenog domašaja i gurnuo nazad u džep. „Možda će mi

trebati kao dokaz. Zajedno sa svime čemu ti možeš da posvedočiš.” „Ja ništa ne znam.” „Kasnije ćemo o tome. Sada moramo odmah da se čistimo odavde.” „Ali...” „Nema ali”, rekao je snažno, potkrepivši to mahanjem ruke. „Uzimaš dete i krećeš sa

mnom pre nego što se pojavi Hokins broj dva.” „Doral?” „Kako god da se prokleto zove. Moš’ se kladiti da juri ovamo ko muva bez glave.” „Policija je na putu ovamo. Fred ih je obavestio da si bio ovde. Čula sam ga.” Pustio ju je toliko nenadano, da je skoro skliznula niza zid. Vratio se za sekund, s

mobilnim telefonom u rukama. „Ovo je njegov službeni telefon”, rekao joj je, držeći ga tako da ga vidi.

„Poslednji poziv, pre sat vremena.” Bacio je telefon na pod. „Ovaj telefon. Taj je jednokratni.” Palcem je brzo pritiskao po njemu. „Poslednji broj koji je pozvan pre tri minuta. Nije policija.”

Pritisnuo je dugme za ponovno pozivanje i ona prepoznade Doralov glas kad se ovaj javio. „Sve u redu?”

Kobern momentalno prekide vezu. „Sad zna da ništa nije u redu.” Telefon poče

ponovo da zvoni skoro istog trena. Kobern ga isključi, ugura u džep farmerki i klimnu prema Emilinoj sobi.

„Uzimaj dete.” „Ne mogu samo...” „Gine ti se?” „Ne.” „Hoćeš da ti koknu ćerku? Neće mu trebati mnogo da je uguši jastukom preko lica.” Ona se trgnu od te grozne slike. „Zaštitićeš nas. Ako je istina ovo što kažeš, zašto ne

uhapsiš Dorala?” „Ne mogu još da se razotkrijem. A ne smem da te predam policiji jer je čitavo

prokleto odeljenje prljavo. Ne bih mogao da te zaštitim.” „Poznajem blizance Hokins već godinama. Bili su najbolji prijatelji mog muža. Sten ih

je praktično podigao. Nemaju razloga da me ubiju.” Podbočio se. Grudi su mu se snažno podizale i spuštale od uzbuđenja. „Jesi li rekla

Fredu da sam došao ovamo da nešto tražim?” Kratko je oklevala pre nego što je jednom klimnula glavom. „Eto, zbog toga bi te Fred ubio. Po Knjigovođinom naređenju.” „Pomenuo si tog Knjigovođu sinoć. Ko je to?” „Voleo bih da znam. Ali sad nemam vremena za objašnjavanje. Samo moraš da mi

veruješ da, pošto Fred više ne može da te ubije, Doral će to sigurno učiniti.” „To ne može biti istina.” „Ali jeste.” On je to izgovorio kao činjenicu, bez ublažavanja. Dve reči. Ali jeste. Ona je i dalje

oklevala. „Slušaj”, reče on, „hoćeš da ostaneš ovde i kršiš prste oko podeljene lojalnosti? Sjajno.

Ja odoh. Imam posao koji moram da dovršim. Bila bi mi od pomoći, ali mi nisi neophodna. Sve što pokušavam jeste da ti spasem kožu. Ako ostaneš, bićeš prepuštena Doralu na milost i nemilost. Srećno ti bilo.”

„Ne bi on mene povredio.” „Đavola ne bi. Ako misli da imaš neku informaciju, gadno će te povrediti, tebe ili

tvoje dete. Nemoj sumnjati u to. A onda, bilo da mu kažeš nešto korisno ili ne, ubiće te. Zato ostani i umri, ili kreni sa mnom. Brojim do pet da odlučiš. Jedan.”

„Možda ne lažeš, ali nisi u pravu.” „U pravu sam. Dva.” „Ne mogu samo tako da odem s tobom.” „Kad Hokins dođe, mene neće biti tu, a ti mu onda objasni — ili bar pokušaj da mu

objasniš — kako je njegov dragi upokojeni brat blizanac završio s metkom u glavi. Sigurno ga neće preplaviti razumevanje. Tri.”

„Doral ne bi podigao ni prst na mene. Na Emili? Edijevo dete? Nema ni govora. Poznajem ga.”

„Kao što si mislila da poznaješ njegovog brata policajca.” „I za Freda si pogrešio.” „Četiri.” „Kažeš mi da si ti na dobroj strani, a ja treba da ti verujem na reč?” Glas joj je ogrubeo

i zašištao od emocija. „Poznajem te ljude. Verujem im. A tebe ne poznajem!”

Nekoliko sekundi ju je gledao, a onda je uhvatio za grlo kako bi joj mirno držao glavu. Približio joj je lice i prošaputao: „Poznaješ me. Znaš da sam onaj koji kažem da jesam.”

Njen puls je jako tukao pod njegovim snažnim prstima, ali njegov prodorni pogled ju je držao prikovanu uza zid.

„Jer da nisam, sinoć bih te pojebao.” Držao ju je još nekoliko sekundi, a onda spustio ruku i odmakao se. „Pet. Ideš li ili ne?”

Doral Hokins baci stolicu prema zidu, a onda, gnevan što se nije raspala kao u filmovima, nastavi da je udara o zid iznova i iznova sve dok se drvo nije rascepalo. Zavitlao je njuorleanski telefonski imenik prema prozoru dnevne sobe. A onda je, stojeći usred srče od razbijenog prozora, zgrabio šakom pramen svoje proređene kose i jako povukao, kao da pokušava da je strgne sa skalpa.

Bio je zbunjen. Napola u agoniji, napola u sirovoj životinjskoj razjarenosti. Njegov blizanac je ležao mrtav na podu Onorine kuće s rupom od metka posred

glave. Doral je viđao i gore rane. Izazivao je gore od ovih. Kao s onim tipom koji je iskrvario nasmrt, lagano i vrišteći, nakon što ga je rasporio lovačkim nožem.

Ali bratovljeve smrtonosne rane bile su nešto najgadnije što je video, jer mu se činilo kao da gleda u sopstvenu posmrtnu masku. Krv nije imala vremena čak ni da se zgruša.

Onor ga ne bi ubila. To je sigurno bio onaj kurvin sin Kobern. Tokom poslednjeg razgovora Fred je, govoreći prigušenim i užurbanim glasom kako

ga Onor ne bi čula, rekao da se njihov plen, Li Kobern, zbližavao s njom sve vreme dok su oni jurcali uokolo ko bez glave, tražeći ga po močvari punoj ko zna kakve gamadi.

„Je li još uvek tamo?”, uzbuđeno je pitao Doral. „Nemamo baš toliko sreće. Zbrisao je.” „Koliko ima prednosti?” „Nekoliko minuta, ili možda sati. Onor kaže da je, kad se probudila, već bio otišao.

Uzeo je njen auto.” „Je li ona dobro?” „Uzrujana je. Blebeće.” „Šta je Kobern tamo radio?” „Čitava kuća je prevrnuta naglavce.” „Znao je za Edija?” „Kad je pristao u ovom zalivu, imam neki gadan osećaj da jeste, tako se čini.” „Kako je to moguće?” „Ne znam.” „Šta je Onor rekla?” „Kaže da je tražio nešto što je Edi platio svojim životom.” „Jebiga.” „I ja sam to isto pomislio.” Nakon kratke pauze, Doral je tiho pitao: „Šta ćeš sad da radiš?” „Krenuću za njim.” „Mislim na Onor.” Fredov uzdah se glasno začuo preko telefonske veze. „Knjigovođa mi nije ostavio

izbora. Kad sam prijavio da ću obići Edijevu kuću... Pa, znaš.”

Da, Doral je znao. Knjigovođa nije uzimao zarobljenike, i nije bilo bitno da li je u pitanju porodični prijatelj ili žena i dete. Nema nezavršenih stvari. Nema milosti.

Freda je to izjedalo, ali uradiće ono što mora da uradi, jer je znao da je to neizbežno. Takođe je bio svestan i užasnih posledica koje su trpeli svi koji ne bi izvršili naređenje.

Završili su razgovor razumevši jedan drugoga da će se pobrinuti za trenutni problem, tako da će do vremena kada mu se Doral pridruži kod Džiletovih moći da prijave u šerifovu kancelariju užasno dvostruko ubistvo Onor i Emili.

Prikačiće i ova ubistva Kobernu, koji je ostavio otiske prstiju svud po Onorinoj kući. Bilo je blatnjave, krvave odeće u kupatilu, za koju će se dokazati da je njegova. Personal organa reda biće naelektrisan. Fred je znao da koristi prave reči s medijima, tako da će oni popiti priču i zaigrati zajedno s njima. Uskoro će čitava država želeti da raščereči Lija Koberna, jedinog osumnjičenog za masakr u stovarištu, ubicu žene i deteta.

Bio je to dobar plan, koji je otišao dođavola. Doral je prvih deset minuta proveo u bolu i tugi. Ali kad se napad tuge smirio,

obrisao je sline i suze s lica i naterao sebe da osećanja ostavi po strani sve dok ne bude u stanju da se njima pozabavi na miru, i umesto toga pokušao da iznova proceni trenutnu situaciju. Koja je smrdela. I to do daske.

Ono što je bilo još gore, jeste činjenica da je Fredovo telo predstavljalo jedini dokaz. Nije bilo ni traga od Onor i Emili, kao ni njihovih tela, ni u, ni oko kuće. Ako ih se njegov brat i rešio, dobro je sakrio njihova tela.

Ili je — što je predstavljalo stvarno veliki problem — Kobern zaskočio Freda pre nego što je ovaj uspeo da sredi Onor i njenu kćerku. Ako je to bio slučaj, gde su one sada? Kriju se dok neko ne dođe da ih spase? Moguće. Ali to znači da će, čim ih pronađe, morati da ih ubije, a od te pomisli bilo mu je neugodno.

Postojala je i treća mogućnost, a ona je predstavljala najgori mogući scenario: Kobern i Onor su pobegli zajedno.

Dorala je to mučilo. To je predskazivalo sve moguće probleme i on nije znao kako da ih reši. On je bio lovac, ne detektiv, i bezmalo nikakav strateg, osim kad je u pitanju prikradanje. Osim toga, nije bilo na njemu da određuje kojim kursom bi trebalo da krene potonja akcija. Pustiće Knjigovođu da to sam iznađe.

Kao i Kum u filmu, Knjigovođa je insistirao da istog trenutka sazna loše vesti. Doral ga je pozvao, a Knjigovođa odgovori na poziv već posle prvog zvona. „Imaš li Koberna?”

„Fred je ubijen.” Sačekao je reakciju, ali nije je zaista očekivao, kao što je nije ni dobio. Čak ni

uzbuđeni uzvik, a kamoli neko promrmljano saučešće. Knjigovođu zanimaju samo činjenice i zanimaju ga odmah.

I pored toga što mu je bilo neprijatno kao donosiocu loših vesti, Doral je opisao scenu u Onorinoj kući i preneo sve što mu je Fred rekao pre nego što je ubijen. „Primio sam još jedan poziv s njegovog telefona, ali čim sam se javio, veza se prekinula. Ne znam ko je zvao, a sad kad ga pozivam, isključen je. Telefona nema. Pronašao sam njegov službeni telefon u hodniku. Ne znam šta se dogodilo Onor i Emili. Ni traga ni glasa od njih. Nema ni Fredovog pištolja. I... I...”

„Još loših vesti? Ispljuni već jednom, Dorale.” „Kuća je prevrnuta naglavce. Onor je rekla Fredu da je Kobern došao da traži nešto

što je Edi sakrio.”

Tišina koja je usledila bila je zaglušujuća. I Doral i Knjigovođa su razmišljali o kobnim posledicama Kobernove potrage po Onorinoj kući. To sigurno nisu smeli da odbace kao običnu i bizarnu slučajnost.

Doral je mudro ćutao pokušavajući da spreči da mu pogled ponovo padne na bratov leš. Ali nije uspevao u tome, i svaki put kad ga je pogledao, osetio je užasan gnev. Niko ne sme da ponižava nijednog Hokinsa na takav način. Kobern će mu to platiti, i to skupo.

„Da li je Kobern pronašao to što je tražio?” Ovo je bilo pitanje kog se Doral najviše plašio, pošto na njega nije imao odgovor. „Ko

to zna?” „Ti bi trebalo da znaš, Dorale. Pronađi ih. Saznaj šta znaju ili uzmi to što imaju, a

onda ih skembaj.” „Ne moraš da me podsećaš.” „Ne moram? Tebi i tvom bratu rekoh da niko ne izađe iz tog stovarišta živ.” Doral

oseti kako mu lice gori. „I dozvoli mi da naglasim nešto”, nastavi Knjigovođa, „nema mesta za još jednu

grešku. Ne sada kada smo na pragu otvaranja jednog sasvim novog tržišta koje će biti samo naše.”

Mesecima je Knjigovođa opsednut zaključivanjem posla sa novim kartelom iz Meksika, kom je bila potrebna uspostavljena i pouzdana mreža koja će im obezbeđivati zaštitu dok budu prenosili svoju robu preko Luizijane. Droga i devojke ići će u jednom pravcu, a oružje i teška artiljerija u drugom. Bilo su to veliki igrači, spremni da plate pozamašne sume za miran san.

Knjigovođa se namerio da dobije taj posao. Ali ništa se neće dogoditi dok stopostotna pouzdanost ne bude zagarantovana. Ubistvo Sema Marseta je trebalo da bude brzo i krvavo rešenje problema. „Neka bude glasno”, reče Knjigovođa njemu i Fredu, ironično.

Ali iako to niko nikad neće priznati, masovno ubistvo je izazvalo paniku u osinjaku. Sada su bili u fazi za kontrolu štete, a kako bi zaštitio sopstvene interese, Doral će morati da nastavi da igra igru. Nije imao izbora.

„Sledeći put kad te pozovem, Dorale, biće to s drugog,telefona. Ako Kobern ima Fredov telefon...”

„Ima i tvoj broj.” „Osim ako je tvoj brat uradio kako mu je naređeno i očistio listu brojeva svaki put

kad razgovaramo. Ali za svaki slučaj, prebaciću se na drugi telefon.” „Razumeo.” „Nađi Koberna.” „I to sam razumeo.” On i Fred su već imali žrtveno jagnje kojem će poturiti ubistva u stovarištu. Ali

dokerski radnik koji je uspeo da pobegne s krvavišta, taj Li Kobern, učinio je od sebe još boljeg „osumnjičenog”.

Računali su na to da će ga pronaći sat vremena nakon ubistva, šćućurenog, kako se trese od straha i moli svog tvorca da ga spase od zla. Kasnije su planirali da posvedoče kako je fatalno ranjen u pokušaju bekstva od policajca koji je pokušavao da ga uhapsi, Freda Hokinsa.

Ali Kobern je dokazao da je pametniji nego što su očekivali. Zavarao je Freda i njega. I pored toga što su ga gonili naoružani ljudi i psi tragači, stigao je do kuće Onor Džilet i

proveo dosta dragocenog vremena tamo pretražujući je. Nije trebalo biti raketni naučnik i shvatiti...

„Znaš, nešto sam razmišljao.” „Ne plaćam te da razmišljaš, Dorale.” Ova uvreda je bolela, ali on je ipak nastavio. „Ovaj tip, Kobern, pojavio se pre godinu

dana i nekako zaslužio poverenje Sema Marseta. Počinjem da mislim kako on i nije baš običan doker, neko ko je slučajno nabasao na unosnije parčiće Marsetove operacije i odlučio da se ubaci. Čini se da je — koja reč mi treba? Prekvalifikovan. Nije kao i svaki drugi zaposleni u nekoj auto-prevoznoj kompaniji.”

Nakon još malo napete tišine, Knjigovođa prozbori zajedljivo: „Jesi li to sasvim sam smislio, Dorale?”

15

ošto je Onorina kuća bila van oboda grada, zapadala je u nadležnost šerifove kancelarije. Zamenik, koji je bio i jedini istražitelj ubistava u svom odeljenju, preživao se Kroford. Doral nije uspeo da zapamti i ime. Doral je upravo prepričavao kako je pronašao telo svoga brata kada je Kroford

pogledao preko njegovog ramena i promrmljao: „Dođavola, ko je to? Ko ga je pustio da prođe?”

Doral se okrenu. Sten Džilet je sigurno ubedio uniformisane policajce koji su ograđivali mesto zločina trakom oko imanja. Zastao je tek neznatno na pragu, a onda, videvši Dorala, pravom linijom krenuo prema njemu.

„To je Sten Džilet, Onorin svekar.” „Sjajno”, reče detektiv. „Poslednji koji nam treba.” Doral je delio detektivovo mišljenje, ali je zadržao osećanja za sebe nabacivši

odgovarajuće smrknut izraz lica dok mu je stariji čovek prilazio. Bivši marinac nije ni okrznuo pogledom Fredovo telo, koje je već bilo spakovano u

plastični džak i upravo u tom trenutku podizano na kolica za transport do ambulantnih kola, pa u mrtvačnicu. Umesto toga je zalajao kao da podređenom izdaje nekakvo naređenje:

„Je li istina? Onor i Emili su kidnapovane?” „Pa, nisu ovde, a Kobern je bio ovde.” „Bože, pomozi.” Sten je prešao šakom po svojoj kratko podšišanoj kosi, pa pozadi niz

vrat, dok je izgovarao čitavu seriju psovki. A onda je oštro pogledao Dorala. „Šta ti tražiš ovde? Zašto ga ne tražiš?”

„I hoću, čim me zamenik Kroford pusti da odem.” Mahnuo je prema zameniku i obavio letimično upoznavanje. „On istražuje...”

„Uz sve dužno poštovanje prema vašoj istrazi”, reče Sten, prekinuvši Dorala i obrativši se zameniku bez imalo poštovanja koje je spomenuo, „ono može da čeka. Fred je poginuo obavljajući dužnost, što je rizik koji svaki policajac potpuno prihvata. Mrtav je i ništa ne može da ga vrati. U međuvremenu, dvoje nevinih ljudi je nestalo, a verovatno ih je kidnapovao čovek za kog se veruje da je beskrupulozni ubica.”

Glavom je klimnuo prema Doralu. „On je najbolji lovac u ovome kraju. Trebalo bi da je napolju i traži Onor i Emili, nadajući se da će ih pronaći pre nego što budu ubijene, a ne da stoji ovde i priča s tobom o nekome ko je već mrtav. I da imaš imalo pameti i ti bi jurio za beguncem i njegovim taocima umesto što čamiš ovde, na jedinom mestu na kom ih očigledno nema.”

Glas mu je bivao sve glasniji sa svakom reči, tako da je njegova tirada završila u pravom urliku koji je zaustavio sve aktivnosti što su se oko njih dešavale. Svi su se okrenuli i zapanjeno blenuli. Sten, potpuno crven i narogušen od pravične ozlojeđenosti, kao da to nije primećivao.

Zamenik, i to mu je išlo na čast, nije pokleknuo pod Stenovom žestokom kritikom.

Bio je nekoliko centimetara niži i od Stena i od Dorala, i fizički potpuno neugledan, onoliko koliko to čovek može da bude. Ali nije uzmakao ni mrvu. „Ovde sam po službenoj dužnosti, gospodine Džilete. Što znači da sam trenutno ovde jedini.”

Doralu se činilo da Sten samo što nije eksplodirao, ali Kroford nije ni trepnuo. „Naguziću onog koji vas je pustio da pređete traku do mesta zločina, ali kad ste već ovde, pokušajte da budete od pomoći. To što me vređate i naređujete okolo neće vas dovesti nigde drugde osim što ćemo vas ispratiti odavde, a ako se budete opirali, i uhapsiti i strpati u zatvor.”

Doral je pomislio da je Sten na ivici da trgne svoj nož po kom je čuven i podbije ga zameniku pod gušu. Ali pre nego što se to dogodilo, Doral se ubacio: „Popusti malo, Kroforde. Upravo je primio potresne vesti. Pusti me da porazgovaram s njim. OK?”

Zamenik je prebacivao pogled s jednog na drugog čoveka. „Par minuta dok popričam s islednikom. A onda, gospodine Džilete, želim da prođete sa mnom kroz kuću i vidite da li nešto nedostaje.”

Sten pogleda oko sebe u sveopšti nered. „Kako uopšte to mogu da ustanovim?” „Ne znam, ali neće škoditi da pogledamo. Možda primetite nešto što će nam pomoći

da saznamo zašto i kuda ih je Kobern odveo.” „To je najbolje što umeš?”, upita Sten. Zamenik je samo ponovo nabacio svoj čelični stav, a onda dodao: „Nekoliko minuta”,

i otišao. Ali se odjednom vratio. „Ko vas je obavestio? Kako ste stigli ovamo tako brzo?” Sten se ljuljuškao napred-nazad na stopalima, kao da ne želi da odgovori. Konačno je

kazao: „Juče mi je Onor rekla da su ona i Emili bolesne. Očigledno je bila prinuđena da mi to

kaže, kako ne bih dolazio. Jutros sam se zabrinuo i odlučio da dođem i proverim kako su. Kad sam stigao, zatekao sam kuću okruženu policijskim automobilima. Jedan od policajaca mi je rekao da strahujete šta se dogodilo.”

Kroford ga ponovo odmeri i reče: „Ništa ne dirajte”, a onda se okrenuo da popriča s islednikom. Doral munu Stena u ruku. „Hajde Vamo.”

Krenuli su niz hodnik. Doral je prošao pored Emiline sobe, ali Sten je zastao kod otvorenih vrata, a onda i ušao. Prišao je krevetu i nekoliko trenutaka zurio u njega, nakon čega je čitavu prostoriju pregledao svojim orlovskim pogledom.

Delujući zabrinuto, pridružio se Doralu i krenuo za njim u Onorinu sobu. Oštrim vojničkim jezikom izrazio je gađenje prema načinjenoj šteti.

„Slušaj”, kaza Doral, morajući ovo da istrese pre nego što se zamenik Kroford ne pojavi.

„Obećaj mi da nećeš potpuno odlepiti.” Sten mu ništa nije obećao, samo je piljio u njega. Doral reče: „Kroford je nešto primetio i prokomentarisao.” „Šta?” Doral pokaza na krevet. „Izgleda da je dvoje ljudi tu sinoć spavalo. Neću ništa da

sugerišem”, žurno je dodao. „Samo kažem da je Kroford to primetio.” „Šta je hteo time da kaže?” Sten je pitao kroz usne koje su se jedva micale. „Da je

moja snaja spavala s čovekom kog traže zbog sedam ubistava?” Doral podiže jedno rame, bio je to gest istovremeno i neodređen i saosećajan.

„Postoji li ikakva šansa, Stene, i najmanja moguća šansa, znaš, da je ona upoznala ovog

tipa pre nego što se on ovde juče pojavio?” „Ne.” „Siguran si? Znaš da svi koje Onor...” „Siguran sam.” „Sve žene koje je Fred juče ispitivao — komšinice, ženu koja radi u auto-prevoznoj

kompaniji — skoro sve se slažu da je ovaj tip pravi macan.” „Ako je Onor s Lijem Kobernom”, reče Sten, glasom koji je vibrirao od jarosti, „onda

se to dogodilo protiv njene volje.” „Verujem ti”, reče Doral, osporavajući svoj nagoveštaj koji je izneo pre svega par

sekundi. „Dobra vest je da ni njen ni Emilin leš nisu pronađeni zajedno s Fredijevim.” Prvi put

Sten prokomentarisa Doralov gubitak. „Moje saučešće.” „Hvala.” „Jesi li javio majci?” „Nazvao sam najstariju sestru. Ona sad ide kod mame da joj saopšti.” „Slomiće joj se srce. Prvo tvoj tata i Monro. Sad ovo.” Doralov otac i drugi najstariji od Hokinsovih osmoro dece poginuli su na bušotini pre

nekoliko godina. Mama će teško primiti Fredovu smrt. Doral je već mogao da čuje njeno kukanje i plakanje. Njegova sestra je mnogo bolje pripremljena da se izbori sa tom scenom nego on. Osim toga, on sad ima svoje probleme s kojima mora da se pozabavi.

„Postoji još nešto čega bi trebalo da budeš svestan, Stene”, rekao je, govoreći tiho. „Slušam.” „Pre nego što si stigao, Kroford je postavljao dosta pitanja o Ediju.” Stena je ovo

iznenadilo i momentalno uzbunilo. „Kakva pitanja?” „Direktna. Primetio je da je Edijeva odeća razbacana svud po kući. Preturano je po

starim fasciklama. Rekao je da mu se čini da je Kobern tražio nešto što je pripadalo Ediju. Ja sam to porekao, ali Kroford se stalno iznova vraćao na to.”

„Ona fotografija nas četvorice, što je slikana nakon pecanja.” Doral je nastavio prigušenim glasom. „Kroford je primetio da je izvađena iz rama. Sve je strpao u kesu kao dokazni materijal. A-ha”, rekao je, primetivši Stenovo iznenađenje i nezadovoljstvo.

„Jesi li mu se usprotivio?” „Rekao je da će možda uspeti da s toga skinu Kobernove otiske.” „Slab izgovor. Sve što je u kući bi moglo da ima Kobernove otiske.” Doral podiže oba

ramena. „Samo ti kažem. Bila je to slika Edija, a Kroford se zakačio za ideju da je Kobern

tražio nešto što ima veze s njim.” „Ali nije rekao šta.” Doral odmahnu glavom. Kroford izabra taj trenutak da se umeša. Ušavši u sobu, rekao je: „Gospodine Džilete.

Jeste li primetili nešto neuobičajeno?” Sten se pribra. „Je li to trebalo da bude šaljivo?” Ne sačekavši odgovor, uzvratio je

verbalnim napadom. „Kao građanin i poreski obveznik, podsećam vas da radite sve što je potrebno, da koristite sve resurse koje imate, kako biste vratili moju snaju i unuku sigurne kući.”

Krofordovo lice pocrvene, ali mu glas ipak ostade ravan. „Svi želimo Koberna pod ključem i siguran povratak vaše porodice.”

„To zvuči kao pro forma sranje”, reče Sten. „Sačuvajte svoja banalna obećanja za nekog ko je dovoljno glup da ih shvati ozbiljno. Ja tražim akciju. Ne zanimaju me smernice koje vam nalaže vaš priručnik. Hoću da se ovaj kriminalac pronađe, ubije ako je potrebno, a da mi se moja snaja i unuka vrate nepovređene. Tada možemo da se družimo, i samo tada, zameniče. I ako možda slučajno ne dopirem do vas, mogu da vas i zaobiđem. Lično poznajem šerifa.”

„Ja znam koje su moje dužnosti, gospodine Džilete. I obavljaću ih u skladu sa zakonom.”

„Lepo. Sad kad znamo ko šta ima da radi, vi radite ono što morate, a ja ću isto tako.” „Nemojte uzimati zakon u svoje ruke, gospodine Džilete.” Sten je ovo ignorisao,

pogledao oštro Dorala a onda, bez ijedne reči više, odmarširao.

16

o nije moj auto.” Kobern prebaci pogled s retrovizora kako bi pogledao Onor. „Otarasio sam se tvog.” „Gde?”

„Nekoliko kilometara od tvoje kuće gde sam uzeo ovaj.” „Ukraden je?” „Ne, pokucao sam na vrata i pitao mogu li da ga pozajmim.” Ignorisala je sarkazam.

„Vlasnici će ga prijaviti.” „Stavio sam tablice s nekog drugog auta.” „Sve to si obavio u međuvremenu kad si otišao i vratio se da zaustaviš Freda?” „Ja brzo radim.” Razmišljala je o svemu tome, a onda primetila: „Rekao si da si video Freda u čamcu.” „Put se pruža uz zaliv. Vozio sam bez svetala. Video sam svetlo na njegovom čamcu i

stao kraj puta da vidim o čemu se radi. Ugledao sam ga i odmah prepoznao. Shvatio sam šta će ti uraditi ako mu kažeš bilo šta od onog što sam ti rekao. Vratio sam se. Srećom po tebe da jesam.”

Ona i dalje nije bila ubeđena u njegovu priču, a on nije mogao da je krivi zbog toga. Juče kad je banuo u njen život, ona je stavljala glazuru na rođendansku tortu. Od tada je pretio i njoj i njenom detetu s uperenim pištoljem. Maltretirao ju je i rvao se s njom. Uništio joj je kuću i vezao je za krevet.

Sada je trebalo da predstavlja dobrog momka koji ju je nagovorio da pobegne iz rođene kuće, jer su ljudi koje poznaje i kojima veruje godinama u stvari masovne ubice koje nameravaju da ubiju i nju. I treba da bude krajnje sumnjičava.

Nervozno je trljala šakama butine, obučena u farmerke umesto u jučerašnji šorts od džinsa. Povremeno bi preko ramena pogledala devojčicu, koja se na zadnjem sedištu igrala tom svojom crvenom igračkom. Ona i poderana ponjava koju je zvala kebence, i Onorina ručna torba, bilo je sve što im je dozvolio da ponesu sa sobom. Bukvalno ih je isterao samo s onim što su imale na sebi.

Bar je odeća koju su nosile bila njihova. On je nosio stvari pokojnika. I to ne prvi put. Šapatom, Onor ga upita: „Misliš li da je videla?” „Ne.” Tokom jurnjave kroz kuću, Onor je izmislila igru za Emili u kojoj je trebalo da zatvori

oči sve dok ne izađu iz nje. Iz praktičnih razloga, Kobern ju je nosio iz njene ružičaste spavaće sobe do auta. Držao je ruku na njenom potiljku, i lice priljubljeno uz vrat, za slučaj da pokuša da vara u igri i otvori oči, i vidi leš Freda Hokinsa na podu u dnevnom boravku.

„Zašto mi nisi juče rekao da si FBI agent? Zašto si bio tako bezobziran?” „Nisam ti verovao.” Pogledala ga je uz zbunjenost koja je bila istinska.

„Ti si Džiletova udovica”, objasnio je. „Što je dovoljan razlog da donekle sumnjam u tebe. A još kad sam video tu fotografiju, njega i njegovog tatu kako se grle s dvojicom tipova koje sam video kako ubijaju ono sedmoro tamo u stovarištu, čuo kako ih hvališ kao najdraže prijatelje, šta je trebalo da pomislim? U svakom slučaju, bio sam, a i dalje sam, ubeđen da je to što je Edi imao sada kod tebe.”

„Ali to nije istina.” „Možda. Ili imaš i jednostavno ne znaš o čemu se radi. Bilo kako bilo, više ne mislim

da nešto namerno kriješ od mene.” „Zašto si promenio mišljenje?” „Čak i da si pokvarena, mislim da bi mi dala sve što tražim samo da ne povredim

tvoju devojčicu.” „U pravu si.” „Došao sam do tog zaključka nešto pre nego što je svanulo. Pomislio sam da bi

trebalo da te ostavim na miru. A onda sam video Hokinsa kako se približava tvojoj kući. Iznenadna promena plana.”

„Da li stvarno treba da verujem kako je Fred ubio Sema Marseta?” „Ja sam bio svedok.” Kratko ju je pogledao i video da očekuje da joj to objasni.

„Zakazan je neki sastanak za nedelju u ponoć, u stovarištu.” „Sastanak Marseta i Freda?” „Marseta i Knjigovođe.” Ona protrlja čelo. „O čemu pričaš?” On udahnu i sabra misli. „Međudržavni auto-put 10 seče pravo kroz Luizijanu,

severno od Tambura.” „Prolazi kroz Lafejet i Nju Orelans.” „Tačno. M-10 je najjužniji međudržavni put od obale do obale, a blizina Meksika i

zaliva čini ga glavnom linijom snabdevanja za dilere drogom, krijumčare oružja i trgovce ljudima. Veliki tržni centri su ključni gradovi kroz koje prolazi — Finiks, El Paso, San Antonio, Hjuston, Nju Orelans — od kojih svi imaju velike magistrale što se pružaju u pravcu sever-jug i sa njima se presecaju.”

„Što znači...” „Povezuju M-10 sa svakim većim gradom u kontinentalnim Sjedinjenim Državama.”

Ona ponovo klimnu. „Dobro.” „Svako vozilo pored kog se provezeš — bukvalno svako, od kamioneta, preko pikapa,

do porodičnog kombija — sve može da prenosi drogu, lekove, oružje, devojke i momke koje će prisiliti na prostituciju.” Pogledao ju je. „Da li me i dalje pratiš?”

„Sem Marset je posedovao Rojal traking kompaniju.” „Osvojila si zlatnu medalju.” „Ti u stvari kažeš da su vozači Sema Marseta umešali svoje prste u ove nelegalne

transporte?” „Ne njegovi vozači. Sem Marset, tvoj crkveni starešina, i šta ono beše u muzeju

istorije. I nije imao prste samo u tome. Glavni je baja. Mislim — bio. U nedelju uveče stavljena je tačka na njegov život u kriminalu.”

Razmislila je o ovome, proverila da vidi da li se dete još igra svojom igračkom, a onda pitala: „A gde se ti tu uklapaš?”

„Moj zadatak je bio da se ubacim u Marsetovu operaciju, otkrijem s kim sarađuje,

kako bi velike zverke postavile gomilu zamki. Bili su mi potrebni meseci da pridobijem predradnikovo poverenje. A onda, tek kad je Marset to odobrio, poverene su mi i tovarne liste. Njegova kompanija prevozi mnogo legalne robe, ali video sam i dosta krijumčarene.”

„A ljude?” „Sve osim toga. Što je dobro, jer bih morao da zaustavim tu isporuku, pa bih se tako

razotkrio. Dok se to dešavalo, morao sam da propustim da prođe mnogo nelegalne robe. Ali moje šefove nije interesovao samo jedan tovar tekstilne robe u kom je skrivena kutija automatskih pušaka. Biro je želeo ljude koji šalju i one što primaju. Još nisam imao dovoljno dokaza da uhvatim veliku ribu.”

„Poput Marseta.” „Njega i veće od njega. Ali pun pogodak bio bi Knjigovođa.” „Ko je to?” „Dobro pitanje. Biro za njega nije ni znao sve dok nisam stigao ovamo i shvatio da

neko podmazuje šine.” „Upravo si me izgubio.” „Knjigovođa je organizator. On ide kod ljudi koji bi trebalo da sprečavaju svu tu

ilegalnu trgovinu, a onda ih podmićuje ili im preti da okrenu glavu.” „On podmićuje policajce?” „Policajce, saobraćajce, agente na mernim stanicama, ljude koji obezbeđuju

zaplenjena vozila, bilo kog ko bi mogao da koči trgovinu.” „Knjigovođa isplaćuje zvaničnike...” „A onda uzima veliku proviziju od krijumčara jer garantuje njima i njihovoj robi

siguran prolaz kroz državu Luizijanu.” Razmislila je o tome, a onda rekla: „Ali još nisi saznao njegov identitet.” „Nisam. Nedostaje mi ključni element.” Zastao je na raskrsnici i okrenuo glavu,

ozbiljno je pogledavši. „I po to si došao u moju kuću.” „Tako je.” Skinuo je nogu sa kočnice i ubrzao preko raskrsnice. „MP neće...

Ministarstvo pravde”, dodao je da joj pojasni, „neće podizati optužnicu sve dok ne bude apsolutno sigurno da neće izgubiti na sudu. Možemo se nagoditi s nekim ko će svedočiti protiv Knjigovođe u zamenu za blažu kaznu, ali potrebni su nam i čvrsti dokazi. Dokumenta, izvodi, telefonske liste, poništeni čekovi, priznanice, imena, datumi. Dokumentacija. Dokazi. Mislim da je to imao tvoj pokojni suprug.”

„Misliš da je Edi biti umešan u sve to?” pitala je. „Droga? Oružje? Trgovina ljudima? Gospodine Koberne, tu si se žestoko prevario.”

„Istina je da ne znam s koje strane tog biznisa je radio tvoj muž. Ali bio je pobratim sa blizancima, a za mene je to prokleto sumnjivo. A to što je pandur samo je prednost, baš kao što je to bilo slučaj s Fredom.”

„Edi je bio pošten pandur.” „Naravno da misliš tako, logično je. Pa ti si njegova udovica. Ali video sam kako su

njegovi ortaci pokosili sedmoro ljudi a da nisu ni trepnuli. Ja bih bio osmi da nisam pobegao.”

„Kako ti je to uspelo?” „Očekivao sam da se nešto dogodi. Sastanak je trebalo da bude miran, bez oružja. Ali

bio sam oprezan jer Knjigovođu bije glas da je nemilosrdni kučkin sin. Sećaš se pre

nekoliko nedelja — bilo je u vestima — onaj mali Meksikanac što je pronađen u jarku u blizini Lafejeta, prerezanog grkljana?”

„Nisu ga identifikovali. Znaš ko je to bio?” „Ne znam mu ime. Ali znam da ga je jedan od Knjigovođinih klijenata prevozio do

kluba u Nju Orleansu koji opslužuje...” Bacio je pogled u retrovizor. Dete je pevalo zajedno s Elmom. „Opslužuje klijente s debelim novčanikom koji imaju sklonosti ka nastranostima. Ovaj dečak je znao šta ga čeka. Pobegao je dok su natakali gorivo. Veliki broj ovakve dece je previše uplašen da bi otišao kod policije, ali jedno dete bi moglo da se okuraži. Očigledno se Knjigovođa toga pribojavao. Njegovi ljudi su uhvatili ovog klinca pre nego što im je naneo štetu.” Pogledao ju je i promrmljao:

„Verovatno je i bolje što je mrtav. Nedugo nakon što su pronašli njegovo telo, jedan saobraćajac je pronađen takođe prerezanog grkljana. Imam neke slutnje da su ova dva ubistva nekako povezana.”

„Misliš li da je taj Knjigovođa neki javni zvaničnik?” „Mogao bi biti. A možda i nije. Nadao sam se da ću u nedelju uveče saznati ko je on”,

rekao je kruto. „Kuva se nešto veliko. Načuo sam samo glasine, ali mislim da Knjigovođa pokušava da nađe novog klijenta. Neke grozne tipove koji ni najmanje nisu tolerantni prema greškama.”

Ona je ponovo masirala čelo. „Odbijam da poverujem da je Edi bio umešan u bilo šta slično. A ne mogu da poverujem ni u to za Sema Marseta.”

„Marset je bio tu samo zbog novca. Bio je bogataš koji je profitirao na porocima, ali nije bio nasilan. Ako bi mu neko stao na put, on bi ga upropastio. Obično finansijski. Ili bi ga uhvatio u nekoj hotelskoj sobi s pantalonama spuštenim do članaka, pa bi ga ucenjivao. Ili nešto tome slično. On je smatrao da je telo trinaestogodišnjeg dečaka u jarku, krcatog larvama, ipak loše za posao.

„To je bila samo još jedna od stvari koje je Marset zamerao Knjigovođi. Zahtevao je da sednu, pretresu sve nesuglasice i raščiste vazduh. Knjigovođa se složio.”

„Ali ga je prevario.” „Blago rečeno. Umesto Knjigovođe, pojavili su se blizanci Hokins. Pre nego što je i

stigao da se istrese na njih zbog ove izmene, Fred ga je koknuo. Doral je imao automatsku pušku. Otvorio je vatru na ostale, ubivši prvo mog predradnika. U trenutku kad sam ih video na vratima, nanjušio sam klopku i sakrio se iza nekih sanduka, ali znao sam da su me videli. Kad su svi ostali popadali, krenuli su za mnom.”

Prišao je pružnom prelazu, ali zbog toga nije usporio. Auto poskoči preko šina. „Iz predostrožnosti sam sa sobom na posao te noći poneo pištolj i još jedan mobilni telefon. Ostavio sam onaj drugi namerno. To ih je sigurno malo zadržalo. Jurcaće za pozivima s tog telefona. U svakom slučaju, izašao sam iz stovarišta živ i nekako stigao do neke napuštene zgrade. Jedan od blizanaca ju je pretražio, ali krio sam se sve dok nije otišao. Onda sam zbrisao prema reci, krenuo i konačno stigao do tebe pre nego što su me stigli.” Ponovo ju je pogledao. „Ostalo znaš manje-više.”

„I šta sada? Kuda idemo?” „Nemam pojma.” Toliko brzo je okrenula glavu da joj je pucnuo vrat. „Šta?” „Nisam planirao toliko unapred. U stvari, nisam računao da ću preživeti prvu noć.

Mislio sam da će me ubiti neki previše nervozan policajac ili već neko ko je na

Knjigovođinom spisku.” Pogledao je preko ramena na zadnje sedište. „A ono što sigurno nisam očekivao, to je da na vratu imam ženu i dete.”

„Pa, izvini zbog neprijatnosti koje smo ti izazvali”, kaza Onor. „Možeš da nas odbaciš do Stenove kuće i nastaviš dalje svojim putem.”

On se vrlo kratko nasmeja. „Zar ne kapiraš? Kao da me nisi slušala? Ako Doral Hokins i Knjigovođa misle da znaš nešto što može da im šteti na sudu, tvoj život ne vredi ni pišljiva boba.”

„Kapiram zaista. Sten će nas zaštititi sve dok...” „Sten, onaj sa fotografije svi za jednog jedan za sve, sa tvojim pokojnim mužem i

blizancima Hokins? Taj Sten?” „Sigurno ne misliš...” „Zašto ne?” „Sten je bivši marinac.” „Pa i ja sam. Pogledaj kakav sam ja ispao.” Imao je pravo. Oklevala je, a onda lojalno rekla: „Moj svekar bi štitio Emili i mene do

poslednjeg daha.” „Možda. To još uvek ne znam. I sve dok ne saznam, ostajete sa mnom i nikog ne

pozivate.” Pre nego što je bilo šta drugo rekla, začuli su zavijanje sirena. Za svega nekoliko

sekundi, dva policijska automobila su se pojavila na putu, na mestu gde se spaja s horizontom. Približavali su se veoma brzo.

„Doral je sigurno pronašao leš svoga brata.” Iako su mu se mišići stegnuli od napetosti, zbog čega je još jače stisnuo volan

ukradenog auta, Kobern održa brzinu, neprekidno gledajući napred. Policijski automobili uz cijuk projuriše pored njih.

„Policijski automobili”, cvrkutalo je dete. „Mamice, policijski auto.” „Vidim, dušo.” Onor se nasmeši prema njoj, a onda se ponovo okrenu k njemu. „Emili

će trebati hrana. Mesto za spavanje. Ne možemo se samo vozikati u ukradenom automobilu i izvrdavati policiji. Šta ćeš da radiš s nama?”

„Upravo ću saznati.” Pogledao je sat na upravljačkoj tabli i video da je na istočnoj obali prošlo devet sati.

Skrenuo je s glavnog puta na sledećoj raskrsnici. Asfalt uskoro nestade pred šljunkom, a šljunak pred zemljanim putem, i put se konačno završi ćorsokakom pored stajaće vode prekrivene sočivicom.

Imao je tri telefona. Fredov, koji osim onog poslednjeg poziva bratu nije imao drugih poziva. Ali pošto ga je Fred koristio u nelegalne svrhe, Kobern nije ni očekivao da tu otprve pronađe Knjigovođin broj. Bilo kako bilo, zadržaće ga. Ali iz predostrožnosti, bateriju je izvadio.

Onorin telefon nisu smeli da koriste pošto bi ga vlasti locirale triangulacijom. I iz njega je izvadio bateriju.

Što je ostavilo samo Kobernov aparat u igri, onaj jednokratni koji je kupio pre nekoliko meseci i koji zapravo nije ni koristio sve do danas. Uključio ga je, ustanovio da ima signala i ukucao broj s nadom da će na njegov poziv neko odgovoriti.

„Koga zoveš?” pitala je Onor. „Potpuno odlepiš svaki put kad se pomerim.”

„Možeš li da me kriviš za to?” „Zapravo ne.” Pogledao je njene laktove i nadlaktice, na kojima su se videle masnice. Nadlanice su

joj takođe bile pokrivene masnicama, jer je njima udarala po uzglavlju kad ju je vezao za njega. Zažalio je što je morao da je fizički sputava, ali neće joj se zbog toga izvinjavati. Bila bi još gore povređena da to nije učinio.

„Ne moraš više da brineš, neću te napadati”, rekao joj je. „A neću više ni mlatarati pištoljem. Nemoj više da strepiš, važi?”

„Ako sam i nervozna, to je zato što sam jutros prisustvovala ubistvu u rođenoj kući.” Već je rekao sve što ima o tome i neće sad više da opravdava svoj postupak. Ako

dobiješ priliku da smakneš divljeg kriminalca kakav je bio Fred Hokins, nećeš se mnogo premišljati. Povući ćeš prokleti okidač. Inače si ti taj koji više neće disati.

Koliko je do sada video ljudi koji umiru? Koliko njih je video koji umiru nasilnom smrću? Previše da počne da broji ili da se seća. Ali pretpostavio je da je zelenooku učiteljicu ipak šokiralo to čemu je prisustvovala, i taj događaj će zauvek u sebi povezivati s njim. Tu nema pomoći. Međutim, ovaj poziv bi mogao da okonča njeno trzanje od svakog njegovog pokreta.

Taman se spremao da prekine vezu i pokuša ponovo, kada se javila jedna žena. „Kancelarija zamenika direktora Hamiltona. Kome da preusmerim vaš poziv?”

„Ko ste vi? Dajte mi Hamiltona.” „Šta da kažem, ko ga traži?” „Slušaj, zajebi sve to. Daj mu telefon.” „Šta da kažem, ko ga traži?” Proklete birokrate. „Kobern.” „Izvinite, šta ste rekli?” „Kobern”, nestrpljivo je ponovio. „Li Kobern.” Nakon napete pauze žena s druge strane veze je rekla: „To je nemoguće. Agent Li

Kobern nije živ. Umro je pre više od godinu dana.”

17

ijegov telefon je počeo da vibrira, ali iz puke tvrdoglavosti, sačekao je nekoliko sekundi pre nego što se javio. „Ko je?” „Koga si očekivao?”, upita Knjigovođa podjednako sarkastično. „Jesi li pronašao svog begunca?”

„Pokazao se kao veći problem nego što se prvobitno mislilo.” „Nemoj reći? Ona dva klovna su stvarno zajebala, a? Da ga puste da tako zbriše.”

Hteo je da doda: Tako ti i treba kad nisi meni poverio posao, ali je ipak odlučio da ne iskušava sreću. Nije se oslanjao isključivo na Knjigovođu za prihode, ali njihov poslovni odnos — ako se uopšte mogao tako nazvati — bio je prilično unosan.

Već godinama, otkako je napustio onaj frizerski salon, živi na ulici, pronalazi sklonište gde god može, snalazi se za hranu i odeću. Preživeo je zbog prepredenosti koja se preko nekog nepoznatog donora našla u njegovom mutnom genetskom miksu, i nije mu trebalo mnogo da prihvati tu promenu, krađa i sakupljanje bili su samo plus. Jedina valuta koja je nešto značila bio je novac.

Dijego se usredsredio na njegovo sticanje. Primetio je, shvatio i dokazao da brzo uči. Tržište za njegove posebne veštine bilo je ograničeno. Posao mu je cvetao bez obzira na ekonomsku klimu u bilo kojoj drugoj grani trgovine. U stvari, najviše posla je imao kad god su vremena postajala teška i preovladujući zakon jačeg iz džungle još strože sprovođen.

Do najranijeg tinejdžerskog doba stekao je reputaciju iznenadne i eksplozivne naravi, pa su i najžešći od najžešćih poštovali njegovu krhku građu i sitno telo, i najčešće ga zaobilazili u širokom luku. Nije imao prijatelja, ali je imao ponekog suparnika, pošto je svega nekoliko njih bilo podjednako dobro.

Za državu Luizijanu on nije postojao. Njegovo rođenje nije zabeleženo, pa nikad nije išao u školu. Mada praktično nepismen, pomalo je umeo da čita, dovoljno da se provuče. Tečno je govorio španski, a i to je pokupio s ulice. Nije mogao da pokaže rodni grad na mapi, ali ga je poznavao kao svoj džep. Nikad nije čuo za deljenje i tablicu množenja, ali je ipak munjevito umeo da izbroji velike sume novca. I već je izračunavao koliko će naplatiti Kobernovo smaknuće.

„Pa je li taj tip uhvaćen ili nije?” „Nije. Sredio je Freda Hokinsa.” Dijega je ovo iznenadilo, ali se uzdržao od komentara. „Sad su svi na kraju živaca. Ako Kobern preživi hapšenje, hoću da budeš spreman za

akciju.” „Uvek sam spreman.” „Možda ćeš morati da se pobrineš i za jednu ženu s detetom.” „To će te ekstra koštati.” „I očekujem to.” Nakon ledene tišine, Knjigovođa reče: „Što se tiče one kurve...” „Pobrinuo sam se za to. Rekao sam ti već.”

„Aha, jesi. Okupirale su me druge stvari. Čujemo se.” Razgovor se prekide bez ijedne reči više.

A nisu ni bile potrebne. Razumeli su jedan drugoga. Bilo je tako od samog početka. Nekoliko godina ranije, neko ko je poznavao nekog, prišao mu je u vezi s jednim poslom. Da li je bio zainteresovan? Jeste.

Pozvao je broj koji su mu dali, saslušao Knjigovođinu regrutujuću tiradu i shvatio da mu ovakva vrsta saveza — neodređena — sasvim odgovara. Obavio je taj prvi posao i plaćen je za to. On i Knjigovođa otada zajedno obavljaju poslove.

Ubacio je telefon u futrolu prikačenu za kaiš, pognuo ramena i gurnuo šake duboko u džepove pantalona. Prsti desne šake čvrsto se sklopiše oko britve.

Još od Katrine, neki delovi grada su bili prave ratne zone kojekakvih bandi. Dijego je bio nezavisni borac i pokušavao je da se drži podalje od svih sukoba, ali bilo je nemoguće ostati neutralan, i kao posledica toga on je postao neprijatelj svih bandi.

Naizgled je ostao usredsređen na prljavi trotoar pod gumenim đonovima dubokih patika, ali je u stvari pogledom oprezno vrludao, vrebajući na opasnost od svake senke i neprestano očekujući zasedu.

Nije mnogo zazirao od policije. Oni su bili šala. Ponekad loša, ali i dalje smešna i ništa oko čega se preterano brinuo.

U tom varljivom, pognutom stavu, gmizao je pločnikom i skrenuo levo u prvu uličicu na koju je nabasao, rasteravši bubašvabe i dve mačke koje su se šunjale. Sledećih pet minuta je vijugao kroz napuštene zgrade pune istrulelih industrijskih mašina i smeća koje su ostavili beskućnici što su ove građevine koristili kao privremena svratišta.

Ovaj lavirint uličica nije bio zbunjujuć za Dijega. Poznavao je svaki centimetar. Kretao se kroz njega uvek drugačijim i kružnim putanjama, kako bi bio siguran da ga niko ne prati. Niko ga nije mogao pronaći ako to on sam nije želeo.

Nakon dosta godina života po raznim mestima koje je pronalazio, sada je imao stalno mesto boravka, mada se ono nije nalazilo ni na jednoj poštanskoj ruti. Dva puta je obišao napuštenu zgradu pre nego što je prišao zakatančenim vratima čiji je jedini ključ imao on sam. Kad je ušao, iznutra je namakao rezu na metalna vrata.

Prekrila ga je potpuna tama, ali to nije predstavljalo smetnju. Lako je pronašao put kroz hodnike čiji su zidovi bili crni od buđi. Stalno su bili mokri. Kišnica se slivala niz tri sprata i sakupljala se u ustajale bare na neravnim podovima.

Duboko u utrobi ove nekadašnje fabrike za konzerviranje pasulja Dijego je sebi načinio dom. Otključao je vrata unutrašnjeg svetilišta, skliznuo unutra i namakao čvrstu rezu.

Vazduh u ovoj odaji bio je hladniji i suvlji zbog improvizovanog ventilacionog sistema, koji je napravio adaptirajući originalni uz pomoć otpadnih materijala koje je s vremenom sakupio. Na podu je ležao skupi orijentalni tepih koji je ukrao iz kamiona parkiranog u Francuskoj četvrti. Pretvarao se da je jedan od dostavljača. Niko mu se nije usprotivio kad je prebacio tepih preko ramena i otišao s njim. I sav ostali nameštaj bio je pribavljen na sličan način. Dve lampe su ga dočekale svetlom dobrodošlice.

Sedela je na ivici kreveta i češljala kosu četkom koju je Dijego juče ukrao. Ali zlatnu ribicu je platio. Prolazio je tada pored prodavnice za kućne ljubimce koju nikad ranije nije video. Ugledao je ribice u akvarijumu. Sledeće čega se seća bilo je kako kući nosi jednu od njih u plastičnoj kesi. Osmeh koji mu je uputila kad joj je uručio poklon vredeo je triput

više od novca koji je dao za ribicu. Nikad nije imao ljubimca. A sada je imao dva. Zlatnu ribicu i devojku. Ime joj je bilo Izobel. Bila je mlađa od njega godinu dana, mada je delovala još mlađe.

Kosa joj je bila glatka i toliko crna da se presijavala. Padala joj je ravno do ramena, čineći tako blistavi veo oko njenih obraza.

Bila je nežne građe, sa strukom koji je mogao obema šakama da obuhvati. Dijego je shvatio da bi mogao da joj polomi udove skoro bez ikakvog napora. Grudi su joj bile male, jedva da su napinjale majicu koju je ukrao za nju. I mada je imao mnogo žena svih uzrasta i veličina, nežna lepota Izobelinog malenog tela u njemu je budila groznicu, nedostatak daha i slabost od želje.

Ali nikad je nije na taj način dodirnuo. Niti će. Njene krhke i mladalačke odlike učinile su je veoma traženom među klijentelom

salona za masažu. Muškarci su obožavali da ih masiraju njene male šake. Mnogi su je tražili. Imala je stalne mušterije. Njena tananost bila je uzbudljiva jer je činila da se oni koji se znoje zbog nje osećaju muževnije, krupnije, čvršće, jače.

Kao i hiljadama drugih, i njoj i njenoj porodici je obećano da će uživati u mnogo boljem životu u Sjedinjenim Državama. Garantovan joj je posao u otmenom hotelu ili nekom finom restoranu, gde će zarađivati više novca za nedelju dana nego što je njen otac zarađivao za godinu.

Kada konačno otplati dug za uslugu što su je prebacili u Države, i lepo se smesti, što će potrajati svega nekoliko godina, počeće da zarađuje novac koji će poslati svojoj porodici, što će verovatno biti sasvim dovoljno da i njen mlađi brat dođe u SAD. Činilo se da se bajka lagano obistinjuje. Ostavila je svoju porodicu ucveljenu ali s nadom, i popela se u kamion koji je krenuo prema granici.

Pakleno putovanje je potrajalo pet dana. Ona i osmoro drugih ležali su tesno zbijeni u postelji dostavnog vozila, prekriveni samo nekom šperpločom. Tokom čitavog putovanja davali su im veoma malo hrane i vode, uz svega nekoliko prilika da se olakšaju.

Jedna od devojaka, ne starija od Izobel, razbolela se i dobila temperaturu. Izobel je pokušala da nekako sakrije činjenicu da je devojka bolesna, ali vozač i veoma naoružan čuvar, koji se s njima vozio, otkrili su ih za vreme jednog od retkih zaustavljanja. Kamion je jednostavno otišao bez nje. Ostavljena je pored puta. Ostali su upozoreni da će takođe biti ostavljeni ako se budu mešali ili bunili. Izobel se često pitala da li je devojka umrla pre nego što ju je neko pronašao.

A to je bio tek početak Izobeline noćne more. Kad je vozilo konačno stiglo na svoje odredište, naterali su je da se obuče u

provokativnu haljinu, koju je platila svojim minđušama, i gurnuli da radi u bordelu. Nikog nije poznavala. Čak i oni koji su zajedno s njom bili dovezeni u Države i s

kojima je sklopila kvazi prijateljstva, zasnovana na zajedničkom strahu i očaju, poslati su na neka druga mesta. Nije znala čak ni u kom je gradu ni u kojoj državi. Nije razumela jezik kojim joj je prvi pohotni muškarac pevušio dok joj je nasilno oduzimao nevinost.

Mada nije razumela njegove reči, potpuno je shvatala šta se dogodilo. Upropašćena je, postala je oštećena roba. Sada nijedan nežan i brižan čovek neće hteti da se oženi njome. Bila je osramoćena. Familija će je se odreći. Njeni izbori su tog trenutka postali ograničeni na nastavljanje „zabavljanja” klijenata ili na samoubistvo. Ali samoubistvo je bilo smrtni greh, karta u jednom pravcu za prokletstvo.

U osnovi, jedinu razliku je predstavljao izbor između dve vrste pakla u kom će ispaštati.

Zbog toga su i sada njene oči, crne i tečne poput mastila, izgledale tako ranjene i uklete kao kad ju je Dijego prvi put video. Poslat je da isporuči upozorenje upravniku salona za masažu, za koga je Knjigovođa tvrdio da ne plaća zaštitu koju su mu obezbedili za poslednju isporuku devojaka.

Dijego je primetio Izobel dok je izlazila iz jednog od separea za „tretmane”; čvrsto je stiskala tesni satenski ogrtač oko svog majušnog tela, a suze su joj se slivale niz obraze. Kad ga je videla kako je posmatra, okrenula se od njega sva posramljena.

Vratio se nekoliko dana kasnije, ali ovaj put kao klijent. Tražio je nju. Kad je ušla u prostoriju, prepoznala ga je. Primetno utučena, počela je da se svlači. On ju je odmah uverio kako želi samo da razgovara.

U sledećih sat vremena sažalio se na njenu životnu priču. Ne sama zla sudbina, već magični način na koji je ispričala svoje nevolje, bilo je ono što je Dijega primoralo da joj ponudi pomoć da pobegne. Uhvatila ga je za ruku, poljubila je, dok su joj se suze slivale na nju.

Sada je, dok je prilazio krevetu, ona spustila četku i stidljivo se nasmešila, očima ne više ispunjenih patnjom, već blistavim pogledom punim zahvalnosti.

Seo je pored nje, ostavivši malo prostora između. „Como esta?” „Bien.” Uzvratio joj je stidljivim osmehom i kratko samo gledao u nju. To vreme je trajalo

toliko dugo da se, kad je podigao ruku prema njoj, ona trgnula. „Ššš.” Nežno, spustio je dlan na njen glatki obraz. Mazio joj je kožu palcem, diveći se

njenoj somotskoj glatkoći. Pogledao je vrat i primetio koliko je tanan i ranjiv. Oko vrata je imala tanki srebrni lančić sa krstom. Posmatrao je puls koji je tukao skoro neosetno ispod malog raspeća što se presijavalo pod svetlošću lampe.

Britva u džepu mu je postala teška kao olovo. Standardna isplata bila je petsto dolara. Brzo bi bilo gotovo. Jedan rez i rešiće je svih muka. Neće se više ničega bojati, pa čak

ni prokletstva. Oslobodio bi je, zapravo. Oslobodio bi je grabežljivih muškaraca i oštrog prekora njenog raspetog boga. I još bi izvršio Knjigovođina naređenja.

Ubivši je, Dijego bi ostao dobar sa Knjigovođom, a malo i slatko telo ove divne devojke nikad više ne bi bilo oskrnavljeno.

Ali umesto da joj zarije britvu u grlo, on ju je mazio vrhovima prstiju, dodirivao krst i blagim rečima, izgovorenim na španskom, uveravao da je sada konačno sigurna. Govorio joj je da će se brinuti za nju, da više ne treba da se plaši, da će je zaštititi. Noćna mora koju je živela dve godine upravo se završila.

Dijego joj se na ovo zakleo životom. I čineći tako, povukao je konačno liniju preko koje neće preći. Naređeno mu je ne

samo da ubije Izobel, već da nauči pameti i onog koji joj je pomogao da pobegne iz salona za masažu, kao i da tu osobu takođe ubije.

Knjigovođa nije imao pojma da je sam Dijego za to odgovoran. Upijajući predivan prizor, miris i osećaj koji je predstavljala Izobel, čuvao je u sebi

dve proste engleske reči za Knjigovođu. „Jebi se.”

18

ori, možda bi htela da... znaš... pogledaš ovo.” Njena recepcionerka ju je dovoljno dobro poznavala i znala je da ne sme da je prekida dok je sa polaznicima kursa, a posebno kada je tu gojazna i fizički zapuštena gospoda Perkins. Tori je umorno pogledala Amber, a onda rekla

učenici: „Još šest ovih, molim vas.” Stenjući, žena duboko čučnu. Tori se okrenula svojoj recepcionerki i oporo rekla: Šta?” Recepcionerka pokaza prema nizu televizora s ravnim ekranima prikačenim za zid

kod beskrajnih traka za vežbe. Na jednom je bila repriza neke emisije, na drugom poduža reklama u kojoj je neka zvezda sapunica nagvaždala o čudesima izvesne kreme za lice. A na trećem je jedna njuorleanska stanica emitovala veoma važne vesti.

Tori je gledala nekoliko sekundi. „Prekidaš me da čujem šta ima novo po pitanju pucnjave u Rojal traking kompaniji? Osim ako je begunac trenutno u ženskoj sauni bez peškira, zašto bi to bio moj problem?” Okrenula se prema gospodi Perkins, čije je lice lagano dobijalo boju cvekle. Tori se pitala da nije možda ipak trebalo da joj traži samo pet komada.

„To je tvoja prijateljica”, kaza Amber, recepcionerka. „Onor? Misle da je kidnapovana.”

Tori brzo pogleda Amber, a onda ponovo u ekran. Tek tada je prepoznala Onorinu kuću iza reportera koji je izveštavao s lica mesta, dok je natpis pri dnu obaveštavao gledaoce o samom događaju.

Zapanjena, gledala je nekoliko sekundi pre nego što je shvatila da je TV utišan. „O bože, šta kaže?”

„Šta se događa?” stenjala je gospođa Perkins. Tori ju je ignorisala i mahnula joj da krene ka spravama za vežbanje, prema zidu s

televizorima. Zgrabila je daljinski i uperila ga prema uređaju. Nakon nekoliko pokušaja uspela je da uključi zvuk i pojača na najjače.

„... izgleda da ju je kidnapovao Li Kobern, osoba koju traže zbog masovnih ubistava u Rojal traking kompaniji u nedelju uveče, gde je, sa još šest žrtava, tragično ubijen i oblasni čelnik Sem Marset.”

„Hajde, hajde”, mrmljala je Tori nestrpljivo. Još nije bila ubeđena da se recepcionerka njenog zdravstvenog centra nije možda zbunila. Zaposlila je Amber samo zato što je veoma dobro izgledala u opremi za vežbanje. Duga kosa, lepi zubi i grudi su joj zaista išli u prilog, jedino što joj je manjkalo bile su sive ćelije.

Ovog puta, međutim, dobro je shvatila o čemu se radi. Kad se reporter konačno vratio na priču o tome zašto svoj izveštaj podnosi ispred Onorine kuće, Tori je slušala uz rastuću nevericu i teskobu.

„Vidiš?”, prošaputala joj je Amber u uvo. „Rekla sam ti.” „Ćuti”, prasnu Tori. „Policija i FBI agenti su na licu mesta, sprovode temeljnu istragu, ali iz činjenica koje

su vlasti prikupile, veruje se da su gospođa Džilet i njena četvorogodišnja kćerka na silu odvedene iz svog doma. Kratko sam porazgovarao s gospodinom Džiletom, svekrom tobožnje žrtve, koji je odbio da da intervju za ovo javljanje. Mada, rekao mi je da do sada nije primio nikakav zahtev za otkup.”

Reporter je spustio pogled na svoje beleške. „Čini se da se u kući odvijala nekakva borba, kao i da je čitavu kuću neko detaljno pretražio. Gospodin Džilet kaže da je nemoguće utvrditi nedostaje li nešto. Što se tiče tela policajca Freda Hokinsa, koje je pronađeno unutar kuće...”

„Isuse”, uzdahnula je Tori, pljesnuvši se šakom po grudima. „... nema dodatnih informacija osim što izgleda da je u pitanju ubistvo u stilu

smaknuća.” Reporter je pogledao u kameru. „Policija i ostale državne i lokalne agencije zamolile su građane da obrate pažnju ne bi li spazili osumnjičenog i njegove taoce. Ovo je skorija fotografija Onor Džilet i njene kćerke.”

Fotografija koju joj je Onor poslala s poslednjom božićnom čestitkom ispuni ekran. „Ako ih neko vidi, istog trena neka obavesti nadležne. Ovo su sve informacije koje trenutno posedujem, ali izveštavaću vas o razvoju događaja čitavog dana. Ostanite uz nas kako biste čuli najnovije vesti o ovom slučaju.”

Stanica je nastavila emitovanje kviza, a neki moroni su skakutali uokolo i vrištali zbog svog potpuno novog usisivača. Tori je prigušila zvuk i bacila daljinski u Amberine iznenađene ruke.

„Preuzmi gospodu Perkins. Treba da radi još petnaest minuta kardio-vežbi. Nazovi Pem i reci joj da me zameni u jedan, dolazi Klajv Donovan, i neka me pokrije za čas na biciklima. Nemoj da me zoveš osim ako nije nešto veoma bitno, i za ime sveta, ne zaboravi da uključiš alarm i zaključaš vrata kad večeras završiš.”

„Kuda ti ideš?” Tori se nije potrudila da joj odgovori dok je žurno prolazila pored Amber. Nije

dugovala nikakvo objašnjenje ni svojoj zaposlenoj ni učenicima. Njena najbolja prijateljica je kidnapovana. Kidnapovana, gospode bože. A i Emili.

Morala je nešto da preduzme, a počeće tako što će otići pravo kući i spremiti se za sve što joj ostatak dana donese, mada se pribojavala šta bi to moglo da bude.

U kancelariji se zadržala samo koliko je trebalo da zgrabi svoj mobilni telefon i tašnu, a onda je izašla kroz ulaz za zaposlene, sa zadnje strane zdravstvenog centra, i sela u svoju korvetu. Startovala ju je i uz riku odjurila s parkinga.

Auto je onoliko dobro odgovarao na Torinu brzu vožnju koliko i ona sama na nespretne seksualne nasrtaje svog muža koji joj ga je i kupio. Bio je prva klasa u salama za sastanke svojih raznoraznih preduzeća, ali ga je u spavaćoj sobi samopouzdanje potpuno napuštalo. Tori je odlučila da da sve od sebe kako bi se slatki, stidljivi čovek osećao kao King Kong među čaršavima. I uspevala je u tome. Sve do trenutka kad je doživeo srčani udar i umro malo pre njihove prve godišnjice venčanja.

To je bio jedini od tri njena braka koji se završio, a da ona to nije želela. Bila je tužna nedeljama nakon smrti muža, pošto joj je gospodin Širah bio zaista drag. Zato je i zadržala njegovo prezime kada je dobila priliku da bira između druga dva koja će pridodati svom devojačkom prezimenu. Osim toga, volela je kako zvuči kada se izgovara. Tori Širah. Imalo je neku egzotičnu notu koja je pogodovala njenom stilu i vatrenom karakteru.

Druga stvar po kojoj joj je ostao u dragom sećanju bila je zaostavština kojom je

finansirana izgradnja njenog modernog i seksi zdravstvenog centra, prvog i jedinog te vrste u široj okolini Tambura.

Dok je vozila, ukucala je Onorin broj mobilnog telefona. Istog trena se linija prebacila na govornu poštu. Proklevši crveno svetlo, samo je projurila, a onda prelistala kontakte da proveri ima li slučajno broj Stena Džileta. Imala ga je. Nazvala je taj broj. Sproveo ju je pravo do govorne pošte.

Projurila je pored školskog autobusa koji je prevozio decu do dnevnog kampa, i raskrsnicu dalje stigla do kolskog prilaza svog doma. Uz škripu guma zaustavila je vetu i za svega nekoliko sekundi bila u kući. Ispustila je tašnu na pod u hodniku, preskočila je, krenula niz hodnik i svukla preko glave trenerku, i dalje u pokretu.

Bacila je gornji deo trenerke na krevet upravo u trenutku kada se javio jedan glas iza nje: „Jesu li čvrste kao što su nekad bile?”

„Šta bre...” naglo se okrenula. Iza vrata njene spavaće sobe stajao je Doral Hokins i pohotno je gledao. „Šta radiš, dođavola? Usrala sam se od straha, Dorale!”

„To je i bio plan.” „Uvek si bio šupak.” Ne obraćajući pažnju na svoje gole grudi, podbočila se u

kukovima. „Šta tražiš ovde?” „Nazvao sam klub. Kurvica koja se javila na telefon rekla mi je da si upravo otišla. Bio

sam svega par ulica daleko.” „Nisi mogao da me sačekaš napolju kao svaki normalan čovek?” „Mogao sam, ali odavde je mnogo bolji pogled.” Zakolutala je očima. „Opet... šta tražiš tu? Čuo si za Freda, ne?” „Ja sam pronašao njegov leš.” „Uf. Pa to je grozno.” „Pričaj mi.” „Žao mi je.” „Hvala ti.” Počela je da biva toliko gnevna da je poželela da ga prodrma. „Možda sam tupa,

Dorale, ali i dalje ne kapiram šta tražiš tu kad ti je brat upravo ubijen. Izgleda mi da imaš pametnijih stvari nego da bleneš u moje sise.”

„Moram da postavim Onor nekoliko pitanja.” „Onor?” „Onor?”, ponovi on, oponašajući je. Odbacivši masku ljubaznosti, prišao joj je,

uhvatio je za lice i stisnuo ga dok se nije izobličilo. „Ako nećeš da ti to tvoje botoksirano lice ugazim kao zrelu urmu, bolje da mi odmah kažeš gde je Onor.”

Tori se nije dala baš tako lako zaplašiti, ali nije bila ni budala. Vrlo dobro je bila upoznata s Doralovom reputacijom. Otkad mu je Katrina uništila

ribarski brod, nije imao drugih sredstava za život osim male plate koju mu je grad isplaćivao. Pa ipak je sasvim lepo živeo. Nije imala na osnovu čega da pretpostavi da se Doral bavi nečim nelegalnim, ali ne bi se iznenadila ni kad bi saznala da to ipak čini.

On i Fred su uvek bili dežurni smutljivci, koji su u osnovnoj i nižoj srednjoj školi maltretirali podjednako i učenike i nastavnike. Do više srednje su već počinili niz sitnih krivičnih dela: pokrali su neke ratkapne, porazbijali stadionske reflektore pucajući iz lovačkih puški i terorisali klince koji im se nisu ulagivali. Da nije bilo Stena Džileta, koji ih je zauzdao, verovatno bi već odavno potonuli. Neki kažu da ih je samo njegov uticaj

spasao sigurnog zatvora. Ali ono što im ide na čast, jeste činjenica da su bili veoma pažljivi prema Onor otkako

je Edi poginuo. Ipak su kolale glasine da njih dvojica, i pored Stenove intervencije i uticaja, nisu baš sasvim preobraćeni u poštene i vredne, i da je Fred postao policajac samo da bi legalizovao zajedničke sklonosti ka maltretiranju.

Tori nije imala prilike da proveri tračeve o njihovim nitkovlucima, pošto se retko kad s njima sretala. Dok su još išli u školu, izašla je s Doralom nekoliko puta. On je postao zao i nepristojan kad ga je zaustavila kod druge baze i nije mu dala da nastavi dalje. On ju je nazvao kurvom, a ona je uzvratila recima da čak i kurve imaju svoje standarde. Otada ne može da je vidi.

Sada je delovao podlo i opasno, i već je počeo da je povređuje. Imala je dovoljno iskustva s muškarcima i znala je da će, ako pokaže koliko se plaši, samo izazvati još veće iživljavanje. Išla je ona tim trnovitim putem sa mužem broj jedan. Prokleta bila ako ponovo njime krene. Čak i sa slaboumnim siledžijom kakav je bio Doral, najbolja odbrana je napad.

Izbacila je koleno i pogodila ga pravo u prepone. On zaječa, spusti ruke s lica da zaštiti genitalije i odskoči unazad van njenog

domašaja. „Ne dodiruj me, Dorale.” Zgrabila je trenerku koju je bacila pre nekoliko trenutaka i

navukla je preko glave. „Ružan si, glup si, i zašto misliš da znam gde je Onor?” „Ne zajebavam se, Tori.” Izvukao je pištolj iz futrole koja mu je bila iza leđa. „O ne, pištolj!” uzviknula je visokim falsetom. „Da nije ovo trenutak u kom bi trebalo

da se onesvestim? Da preklinjem za milost? Skloni to pre nego što nekoga povrediš, mislim mene.”

„Hoću da znam gde je Onor.” „Pa učlani se u jebeni klub!” viknula je. „Svi žele da znaju gde je. Izgleda da ju je oteo

neki ubica.” Mogla je da pusti suzu kad god je to bilo zgodno, ali ove koje su sad potekle bile su prave.

„Čula sam na TV-u i pravo iz kluba došla ovamo.” „Zašto?” „Da se spremim za slučaj...” „Za kakav slučaj?” „Za svaki slučaj.” „Misliš da će te nazvati.” Izgovorio je ovo da zvuči optužujuće. „Ne. Nadam se da

hoće, ali po ovome što kažu o tom Kobernu, pomišljam na najgore.” „Misliš da će se rešiti nje i Emili.” „Jebote, koji si ti genije.” Nije reagovao na ovu uvredu. „Je li skoro razgovarala s tobom o Ediju?” „Naravno. Stalno priča o njemu.” „Pa da, mislim, da li ti je rekla nešto o njemu? Nešto bitno. Da li je podelila s tobom

neku tajnu o njemu?” Ona iskrivi glavu i prodorno ga pogleda u oči. „Ti još duvaš?” Nagnuo se preteći

prema njoj. „Prekini s tim sranjem, Tori. Da li je?” „Nije!” uzviknula je, gurnuvši ga u grudi. „O čemu pričaš? Ne znam ništa ni o kakvoj

tajni. Kakvoj tajni uopšte?”

Posmatrao ju je neko vreme, kao da pokušava da je prozre laže li ga, a onda je promucao:

„Zaboravi.” „Ne, neću da zaboravim. Zašto si došao ovamo? Šta tražiš? Isti tip koji je upucao tvog

brata odveo je Onor i Emili. Zašto ih ne tražiš?” „Nisam siguran da ih je oteo.” Ovo ju je iznenadilo. „Kako to misliš?” Nagnuo se još više prema njoj. „Ti i Onor ste ovakve.” Podigao je šaku na centimetar

od njenog nosa i prekrstio srednjak preko kažiprsta. „Ako je poznavala ovog tipa..:” „Misliš tog Koberna?” „Da, Koberna. Lija Koberna. Da li ga je znala?” „Gde bi Onor mogla da upozna utovarivača s doka koji se pretvorio u masovnog

ubicu?” Gledao ju je još neko vreme, a onda se okrenuo i otišao iz sobe, gurnuvši pištolj nazad

u futrolu na krstima, dok je teško koračao kroz hodnik. „Čekaj malo.” Tori ga uhvati za lakat i okrenu k sebi. „Šta hoćeš da kažeš? Da je

otmica nekakva podvala?” „Neću ništa da kažem.” Otrgao je ruku iz njenog stiska i ovog puta on uhvatio nju za

mišicu. „Ali neću te ni na trenutak ispuštati iz vida. Ako se čuješ sa svojom ortakinjom Onor,

bolje bi ti bilo da mi kažeš.” Prkosno je podigla bradu na tu očiglednu pretnju. „Ili šta?” „Ili ću te povrediti, Tori, i ovog puta se ne zajebavam. Možda si sada bogata, ali dotle

si došla prodajući svoju pičku najboljem ponuđaču. Jedna mrtva kurva više neće predstavljati veliki gubitak za ovaj svet.”

19

učkin sin!” Kobern prosikta ovu prostotu iz obzira prema detetu. Što se njene majke tiče, koja se već namrštila na njega što mu se malo ranije već omaklo sranje, sada je piljila u njega kao da mu rog izrasta nasred čela. Mlatarao je mobilnim telefonom. „Pretpostavljam da si čula ovo.”

„Da je agent Li Kobern mrtav već godinu dana? Da, čula sam to.” „Očigledno nije baš sve dobro razumela.” „Ili sam ja progutala tvoju priču i sada sam...” „Vidi”, rekao je, ljutito je prekinuvši. „Ni ja nisam tražio da budem s tobom, kapiraš?

Hoćeš da se vratiš kući i oprobaš sreću sa Doralom Hokinsom ili već s nekim ko je u Knjigovođinom džepu? Lepo. Idi. Pridržaću ti vrata.”

Ovo nije bilo lepo, naravno, ali ne bi je pustio čak i da je odlučila. Potpuno sama, neće dugo preživeti. Opisuju ga kao hladnog i bezosećajnog, i svi pridevi se poklapaju. Ali čak i njemu bi bilo neprijatno da ženu sa četvorogodišnjim detetom pošalje u sigurnu smrt. Osim toga, koristiće mu, i sad i kasnije, da izgradi slučaj oko Knjigovođe. Verovatno je znala mnogo više nego što je toga bila svesna. Dok ne iščupa i poslednju informaciju iz nje, ostaće s njim.

S druge strane, i ona i dete biće bolno naporan problem. Nije računao na to da će morati da vodi računa o još nekom, osim o samom sebi, i to

sve dok ga Hamilton ne primi nazad, što je samo po sebi trebalo da bude opasno, a posebno u okolini svih ovih budala koje vitlaju oružjem verujući da je on obični ubica i kidnaper. Manje-više se pomirio s idejom da neće iz svega toga izaći neokaljan, ako uopšte i preživi.

Ali sada je bio odgovoran za Onor i Emili Džilet, a uz tu odgovornost dolazila je i posvećenost tome da prežive, čak i ako on sam u tome ne uspe.

U osnovi povukavši svoju ponudu da ode, rekao je: „Znala to ili ne, ti poseduješ ključ koji može da rasturi Knjigovođin zločinački klan.”

„Po ko zna koji put...” „Kod tebe je. Samo treba da shvatimo o čemu se radi i gde da tražimo.” „Onda me odvedi do najbliže kancelarije FBI-ja i predaj me. Svi zajedno ćemo to

potražiti.” „Ne mogu.” „Zbog?” „Zbog toga što ne mogu da se razotkrijem. Još ne. Upravo sada Hokins i Knjigovođa

misle da sam obični utovarivač s doka koji je samo imao sreće što je umakao. Jedan očevidac masovnog ubistva. Što je loše. Ali ni blizu loše kao očevidac koji je istovremeno i tajni FBI agent. Ako to otkriju, meta na mojim leđima može biti samo veća.”

„Ali FBI će te zaštititi.” „Kao što se policajac Fred Hokins iz tamburske policije spremao da zaštiti tebe?” Nije morao dvaput to da kaže. Poslagala je kockice. „Knjigovođa ima i lokalne FBI

agente na svom spisku?” „Nisam baš spreman da se kladim u život da nije tako, a ti?” Dao joj je malo vremena

da odgovori. Ona to nije učinila, što je bilo isto kao da je rekla: Ne, nisam ni ja. „Ne bi sedela tu da ne veruješ makar u nešto od svega ovoga što sam ti rekao.”

„Sedim ovde jer verujem da bi, ako si i nameravao da nas povrediš, učinio to još juče kad si stigao. A isto tako, ako je sve što si mi rekao istina, onda su naši životi, moj i Emilin, stvarno u opasnosti.”

„Do sada si u pravu.” „Ali najvažniji razlog što sam pošla s tobom ima veze s Edijem.” „Šta je s njim?” „Postavio si neka pitanja na koje želim da dobijem odgovor. Prvo, da li je njegova

smrt stvarno bila nesreća?” „Namešteno je da izgleda kao nesreća, ali mislim da nije tako.” „Moram da znam”, rekla je osećajno. „Ako je poginuo u nesreći, to je jedna stvar.

Tragična, ali prihvatljiva. Sudbinska. Božja volja. Šta god. Ali ako je neko izazvao sudar u kom je poginuo, želim da taj neko bude kažnjen.”

„Sasvim na mestu. Koje je drugo pitanje?” „Da li je Edi bio loš ili dobar policajac? Ali na to već imam odgovor. Želim da se i ti

uveriš u to.” „Meni je savršeno svejedno”, rekao je, zaista misleći tako. „Mrtav je. Sve što me

zanima je da identifikujem Knjigovođu i prekinem njegovu prljavu rabotu. Ostalo, uključujući i reputaciju tvog muža, meni je potpuno nevažno.”

„Pa, meni je veoma važno. A biće važno i Stenu.” Mahnula je prema mobilnim telefonima koje je još uvek držao u rukama. „Trebalo bi da ga nazovem i kažem mu da smo dobro.”

On je odmahnuo glavom i oba telefona vratio u džepove. „Biće van sebe kad čuje da nas nema.” „Siguran sam da hoće.” „Plašiće se da se dogodilo najgore.” „Da ste prepušteni na milost i nemilost jednom ubici.” „On neće znati da nije tako. I zato, molim te...” „Ne.” „To je okrutno.” „I život je. Ne možeš da ga zoveš. Ne verujem mu.” „Pa tvoj princip je da ne veruješ.” „Eto, počinješ polako da shvataš.” „Ali veruješ meni.” Pogledao ju je iskosa. „Odakle ti ta ideja?” „Pošto me tegliš okolo sa sobom, sigurno mi bar donekle veruješ.” „Ne baš nešto naročito. Verovatno mnogo manje nego što ti veruješ meni. Ali sviđalo

ti se to ili ne, nas dvoje zavisimo jedno od drugog.” „Kako to?” „Potrebna ti je moja zaštita da bi preživela. A ti si potrebna meni kako bih dobio ono

po šta sam došao.” „Nebrojeno puta sam ti ponovila...”

„Znam šta si mi rekla, ali...” „Mamice?” Dečji glas ih je prekinuo. Onor je skinula uznemireni pogled s njega i pogledala svoju

kćerku. „Šta je, zlato?” „Jesi li ljuta?” Onor pruži ruku prema zadnjem sedištu i potapša Emili po kolenu. „Ne, nisam ljuta.” „Je li Kobern ljut?” Kad je čuo kako dete izgovara njegovo ime, stegla mu se utroba. Nikad nije čuo svoje

ime izgovoreno dečjim glasom. Zvučalo je drugačije. Onor iscedi iz sebe jedan osmeh i kroz zube šlaga. „Ne, ni on nije ljut.” „Ali izgleda kao da jeste.” „Nije. Samo je... samo je. Dao je sve od sebe da ne deluje ljutito. „Nisam ljut.” Ali dete ovo nije ubedilo. Ne

sasvim, ali promenilo je temu. „Moram da piškim.” Onor pogleda Koberna sa nemim pitanjem na licu. On slegnu ramenima. „Ako mora

da ide, mora da ide.” „Možemo li da se odvezemo na neku benzinsku pumpu? Mogla bih da je odvedem...” „A, ne. Može to da obavi u žbunju.” Onor se raspravljala nekih petnaest sekundi, a onda je požurena jecajem:

„Mamiceee.” Otvorila je vrata auta i izašla. Dok je pomagala Emili da side sa zadnjeg sedišta, rekla joj je da će poći u avanturu i povela je za ruku iza automobila.

Kobern nije čuo ništa osim tajnovitih šapata. Emili se jednom zakikotala. Pokušao je da iz glave izbaci praktične nevolje koje žensko biće ima dok piški u velikom prostranstvu i da se umesto toga usredsredi na mnogo hitnije probleme. Poput odluke o tome šta dalje. Kako je Onor rekla, ne mogu se vozikati u ukradenom automobilu.

Kuda da krenu? Sigurno ne kod njega. Tamo mu je spremna zaseda. Nije verovao ni Stenu Džiletu da će ih zaštititi. Bio je blizak sa blizancima Hokins i postoji šansa da je i sam Sten nepošten. Onor je bila sigurna u njegovu ljubav i odanost prema njoj i Emili, ali Kobern nije bio spreman da to prihvati, ne bez nekog dokaza. A možda je on u stvari samo pokorni bivši marinac koji bi znao da mu je dužnost da odmah pozove vlasti. U tom slučaju opet mora da ispadne iz igre.

Kad je sve bilo gotovo, Emili je otvorila suvozačka vrata i nasmešila mu se. „Obavila sam to!”

„Čestitam.” „Mogu li da se vozim napred?”, pitala je. „Ne, ne možeš.” Onor ju je odvela do zadnjih vrata. „Ali nemam svoje sedište.” „Ne, nemaš.” Osuđujuće je pogledom ošinula Koberna što je i dečje sedište ostavio

zajedno s njenim autom. „Hajde, samo ovog puta ćemo prekršiti pravilo”, rekla je Emili dok joj je pomagala da se veže.

Kad je konačno sela na suvozačko mesto, Kobern ju je pitao: „Znaš li kuda bismo mogli da odemo?”

„Misliš, da se sakrijemo?” „Tačno to mislim. Moramo da se sklonimo s vidika sve dok ne dođem do Hamiltona.”

Ona zamišljeno klimnu. „Znam kuda možemo da odemo.”

Toma van Alena su probudili rano tog jutra sa zapanjujućim vestima da je Fred Hokins mrtav i da Onor Džilet i njeno dete nisu pronađeni u svom domu. I ubistvo i kidnapovanje pripisani su Liju Kobernu.

Kad je Tom podelio ove vesti sa Dženis, onda je to primila s potpunom nevericom, a zatim i sa žaljenjem:

„Osećam se grozno što sam juče tako pričala o Fredu.” „Ako ti je za utehu, umro je skoro momentalno. Verovatno nije ništa osetio.” Dodao

je još da je Doral pronašao njegovo telo. „To je grozno. Bili su tako bliski.” Nakon trenutka tišine, pitala je: „Šta su oni uopšte

radili kod Onor Džilet?” Ispričao joj je o pronalasku čamca. „Bio je nekoliko kilometara od kuće, ali dovoljno

da se zabrinu, pa je Fred otišao da proveri. Doral kaže da je, kad je Fred stigao, kuća već bila rasturena.”

„Rasturena?” Opisao je u kakvom je kuća bila stanju, kako mu je to objasnio zamenik šerifa

Kroford. „Fredovo telo je ležalo odmah kod ulaznih vrata. Kobern mu se navodno prikrao s

leđa.” „Baš kao što je ubio i Sema Marseta.” „Tako izgleda. Bilo kako bilo, moram da idem i sve sam pogledam.” Mrzeo je što mora da ode iz kuće pre nego što joj pomogne sa mukotrpnom

jutarnjom rutinom oko Lenijevog pranja, oblačenja i hranjenja. Pošto Leni nije mogao ni da žvaće ni da guta, hranio se uz pomoć cevi za hranjenje. Obedi nikad nisu bili prijatni.

Dženis je, međutim, shvatala da ga dužnost zove. Rekla mu je da će moći sama da se pobrine oko svega u kući i da se ne brine. „Ovo je krizna situacija. Potreban si negde drugde.” Dok ga je ispraćala, prošaputala mu je u uvo: „Pazi se”, i čak mu na prstima prišla da ga poljubi u obraz.

Najveći deo njegovog posla predstavljalo je sedenje za stolom. Pretpostavio je da svi uzbudljivi elementi upravo ovog slučaja malo bolje pojašnjavaju Dženis ono što je zamišljala, kad joj je pričao zašto želi da postane FBI agent. Iznenadio ju je i obradovao kad joj je uzvratio poljubac.

Dva puta se izgubio lutajući sporednim putevima dok je tražio kuću Džiletovih, i stigao je taman kad se Kroford spremao da krene. Upoznali su se i rukovali. Kroford ga je uputio u stvari.

„Predao sam sve našem istražnom timu. Imaju pune ruke posla s ovim. Vaši agenti su bili i otišli. Naći ćemo se ponovo u gradu, gde ćemo postaviti telefonske linije, organizovati radnu grupu, podeliti posao. Tamburska policija se ponudila da nam obezbedi prostor na poslednjem spratu, gde bi trebalo da napravimo komandni centar.”

„Da, pričao sam sa mojim ljudima dok sam se dovozio. Naglasio sam da je saradnja ključ i da je prioritet pronalazak gospode Džilet i deteta pre nego što im se nešto desi.”

Kroford ga je pogledao s jednim prećutnim: Ne seri, koje je Tom pokušao da zanemari. „Da li je Doral Hokins bacio imalo svetla na stvar?”

„Ne baš. Rekao mi je da je primio uzbuđen poziv od svog brata negde pred samu

zoru. Stigao je što je pre mogao. Fredov čamac stajao je privezan kod doka. Prvi nagoveštaj da nešto nije kako treba bila su otvorena vrata kuće.”

„Šta on misli o ovom neredu ovde?” pitao je Tom. „Mislite osim toga što je zatekao telo svog brata? Isto je pomislio što i ja. Neko — moramo da pretpostavimo da je u pitanju Kobern — tražio je nešto.”

„Šta?” „Niko ne zna.” „Je li pronašao?” „Niko ne zna. Izgleda da niko nema pojma šta Kobern traži. Ni Doral, ni svekar

gospođe Džilet.” Ispričao je Tomu o preranom dolasku Stena Džileta na mesto zločina i opisao bivšeg

marinca od glave do pete. „Pravi je davež, ali u trenutnoj situaciji ni ja verovatno ne bih bio prijatniji”, priznao je zamenik.

Istražitelj je otišao, ali je Tomu dozvolio da prošeta po kući. Bio je dovoljno uviđavan da ne ometa tehničare koji su mukotrpno preturali po neredu i pokušavali da prikupe dokaze. Ušao i je i izašao za nekoliko minuta.

Za povratak do Lafejeta od kuće Džiletovih trebalo mu je preko sat vremena, i kada je ušao u kancelariju, učinio je to s olakšanjem što je neprijatna dužnost sada iza njega.

Ali nije ni seo za sto, a telefon je zazvonio. Pritisnuo je trepćuće dugme interfona. „Da?”

„Zamenik direktora Hamilton, zove iz Vašingtona.” Tomu se stomak spustio u prepone kao otkačeni lift. Nakašljao se, progutao, zahvalio

radnici s centrale i pritisnuo drugo trepćuće dugme. „Agent Van Alen.” „Zdravo, Tome. Kako si?” „Dobro, gospodine. A vi?” Klint Hamilton je, uz uobičajenu osornost, odmah prešao na razlog svog poziva.

„Imate pravo brdo govana tamo dole.” Tom, pitajući se kako je dođavola Hamilton čuo za to, poče da izvrdava. „Poslednjih

nekoliko dana je prilična gužva.” „Prepričaj mi.” Tom je nekoliko sledećih minuta pričao bez prekida. Nekoliko puta je zastao kako bi

proverio da se veza nije slučajno prekinula. Tokom tih pauza, Hamilton nije govorio, ali Tom je čuo kako diše, pa je nastavio da govori.

Kad je završio, Hamilton je nekoliko trenutaka ćutao, dovoljno dugo da Tom maramicom obriše vlažnu gornju usnu. Hamilton je polagao velike nade u njega. To pouzdanje u njegove sposobnosti sada je na ispitu i nije želeo da ovaj bude razočaran.

Kad je Hamilton konačno progovorio, zapanjio je Toma svojim pitanjem. „Je li on bio jedan od tvojih agenata?”

„Molim?” „Taj čovek, Kobern. Da nije bio tvoj agent na tajnom zadatku, u istrazi protiv Sema

Marseta i njegovih kamiona?” „Ne, gospodine. Nikad nisam čuo za njega sve dok nisam otišao na mesto zločina,

kod stovarišta, i od Freda Hokinsa saznao ime osumnjičenog.” „Fred Hokins je sad mrtav.” „Tako je.”

Nakon još jedne značajne pauze, Hamilton reče: „Dobro, nastavi.” „Ja... ovaj... Zaboravio sam gde...” „Spomenuo si mi da tvoji agenti tesno sarađuju sa tamburskom policijom.” „Da, gospodine. Nisam hteo da ih zaobilazim pa da se naljute. Ubistva kod stovarišta

su u njihovoj nadležnosti. Šerifova kancelarija vodi ubistvo Freda Hokinsa. Ali ako se utvrdi da je gospoda Džilet zaista oteta...”

Hamilton ga grubo prekide. „Znam ja čija je nadležnost, Tome. Vratimo se na Sema Marseta. Bio je u savršenoj poziciji da se uključi u nelegalan međudržavni prevoz ljudi.”

Tom se nakašlja. „Da, gospodine.” „Da li je pronađena ikakva takva veza?” „Ne, ništa zasad.” Rekao je Hamiltonu da je sprovedena pretraga svih kamiona iz

voznog parka, ispitivanje svakog vozača i ostalih zaposlenih. „Odredio sam agente da pronađu i ispitaju sve koje možemo da dovedemo u vezu sa stovarištem u poslednjih trideset dana, ali do sada nikakav nelegalan šverc nije otkriven.”

„Koji motiv je osumnjičeni imao da ubije svog šefa i kolege?” „Pokušavamo to da ustanovimo, gospodine. Ali Kobernov stil života nam to otežava.” „Na koji način?” „Opisali su ga kao usamljenika. Bez prijatelja, porodice, slabo se družio s kolegama.

Niko ga nije dobro poznavao. Ljudi...” „Daj mi svoju najbolju procenu, Tome”, reče Hamilton uz skoro opipljivo

nestrpljenje. „Pogađaj. Zašto ih je pobio?” „Bio je nezadovoljni radnik.” „Nezadovoljni radnik.” Hamilton ovo kaza bez modulacije u glasu, i sigurno bez

imalo entuzijazma. Tom je smatrao da bi bilo najbolje da oćuti. Hamilton konačno reče: „Ako je Kobern bio ljut samo na šefa, ako je odlepio zbog

omalovažavanja na doku za utovar, ili ako je zakinut za prekovremeni rad, zašto bi otišao u kuću mrtvog pandura i okrenuo je naglavačke? Ako je bežao sa mesta masovnog ubistva, zašto se krio u kući udovice i deteta skoro dvadeset četiri sata? A ako ih je i odveo, zašto je to učinio? Zašto ih se jednostavno nije rešio odmah i na licu mesta? Zar te to netipično ponašanje ne žulja kao kokica zaglavljena među zubima?”

Ovo su sve bila retorička pitanja. Tom je radio u lafejetskoj isturenoj kancelariji sa Klintom Hamiltonom veoma kratko, ali i to je bilo dovoljno da nauči da ovaj čovek nikad nije trošio dah na nepotrebne reči.

Kad je Hamilton unapređen u Vašington, preskočivši oblasnu kancelariju u Nju Orleansu, predložio je Toma za svog naslednika. Tom je već tada bio svestan da je Hamiltonova podrška bila dočekana sa skepsom jednih i s protivljenjem drugih. Hamilton se borio za Toma, i dobio je tu bitku.

Svakog dana kada bi ušao u kancelariju u kojoj je Hamilton nekad sedeo, Tom je osetio ponos što nasleđuje tako sposobnog i poštovanog agenta, kog su se čak i bojali. Doživeo je i napad panike da neće uspeti da opravda njegove standarde ili očekivanja. I to u bilo kom smislu.

Kada je bio potpuno iskren prema sebi, išao bi toliko daleko da je mislio kako mu je Hamilton dobacio tu kosku zbog Lenija. Kipteo bi od gneva zbog poniženja i ozlojeđenosti ako bi samo i pomislio kako je njegovo nameštenje došlo iz sažaljenja, a smatrao je da je

upravo to u pitanju. Takođe se pitao odakle Hamiltonu sve te informacije. Nije samo čuo za Marsetovo

ubistvo i nagađao o svemu što se dogodilo posle toga, već je bio odlično obavešten do detalja. Što znači da je razgovarao s nekim u lokalnoj kancelariji i pre nego što ga je nazvao. I to ga je mučilo.

Međutim, nije želeo da Hamilton nasluti njegovu nesigurnost, pa je namestio samouveren ton. „I sam sam sebi postavio ista ta pitanja, gospodine. I uznemirujuća su.”

„U najmanju ruku. Ukazuju na to da nije u pitanju mentalno iskliznuće, da to nije samo obično iživljavanje luđaka sa ličnim problemima. Što znači, Tome, da je posao koji ti predstoji tačno definisan.”

„Da, gospodine.” „Prva stvar na redu jeste da ih pronađeš.” „Da, gospodine.” Nakon teške pauze, dugačke poput nosača aviona, Hamilton izgovori kratko: „Čekam

da mi se javiš”, i prekinu vezu.

20

ledeći Onorina uputstva, Kobern je vozio ukradeni auto niz usku zemljanu uličicu. Bila je zarasla u korov i izdanke biljaka koji su udarali o pod automobila. Četrdesetak metara do odredišta, zaustavio se i užasnuto zablenuo u napušten ribarski brod za lov na račiće, a onda okrenuo glavu i upitno pogledao Onor.

Ona ga je, braneći se, pitala: „Imaš neku bolju ideju?” „Aha. Samo da ga ne porinemo.” Skinuo je nogu s kočnice i nastavio dalje, prišavši oprezno, mada je bilo bukvalno

nemoguće da ih neko na toj olupini čeka u zasedi. Samo luđak bi se popeo na ovu olupinu, koja je izgledala kao da će se svakog trena sama od sebe raspasti.

„Kome ovo pripada?” pitao je. „Meni. Nasledila sam ga kad mi je otac umro.” Kobern nije znao apsolutno ništa o brodovima bilo koje vrste, ali je boravio u

obalskom delu Luizijane dovoljno dugo da prepozna priobalni brod za lov na račiće. „U tome je lovio račiće?”

„Živeo je na njemu.” Brodić je delovao sposoban za plovidbu koliko i slomljeno palidrvce. Bio je dopola

potopljen u vodu, u lenjom kanalu za koji je Onor tvrdila da se na kraju uliva u Meksički zaliv. Ali s ovog izdignutog položaja, kanal je izgledao kao jaruga puna stajaće vode.

Kobern je pomislio kako brod sigurno nije zaplovio već godinama. Bršljan je zaposeo čitav trup. Farba na komandnoj kabini, odnosno onome što je od nje ostalo, sva se nadula i sljuštila. Prozorska okna, bar ona koja su još stajala, bila su ispucana i toliko prljava da se staklo jedva razaznavalo. Metalni ram, koji je držao mrežu za lov s leve strane, stajao je iskrivljen pod uglom od četrdeset pet stepeni, izgledajući kao slomljeno krilo neke velike ptice.

Iz upravo svih ovih razloga bio je napušten, a verovatno i zaboravljen, što im je išlo u prilog.

„Ko zna da ovo stoji ovde?”, pitao ju je. „Niko. Tata ga je dovezao ovamo da pregrmi Katrinu, a onda odlučio da tu i ostane.

Živeo je ovde sve dok se nije razboleo i naglo zanemoćao. Preselila sam ga u dom. Bio je tamo svega nedelju dana, a onda je umro.”

„Pre koliko vremena je to bilo?” „Samo nekoliko meseci pre Edijeve nesreće. Što je Edijevu smrt činilo još težom za

mene.” Bolno se osmehnula. „Ali drago mi je što tata nije doživeo da me vidi kao udovicu. To bi ga zaista potreslo.”

„A tvoja majka?” „Umrla je pre mnogo godina. Tada je tata prodao kuću i preselio se na brod.” „Da li tvoj svekar zna za ovo ovde?” Ona odmahnu glavom. „Sten u stvari nikad nije odobravao stil života mog oca, koji je

bio prilično... boemski. Sten ga baš i nije obilazio. Naročito nije voleo što mu je Emili

izložena.” „Izložena? Boemski život je zarazan?” „Sten je izgleda tako mislio.” „Znaš”, rekao je, „što više znam o ovom tvom svekru, to mi se on manje dopada.” „I on sigurno isto misli o tebi.” „Neću moći da spavam zbog toga.” „Sigurna sam da nećeš.” Pokupila je kosu i, nakon što je neko vreme gledala u brod,

rekla: „Sten misli samo dobro.” „Da li?” To je pogodilo lošu žicu. Vrlo brzo mu je odgovorila. „A šta se to tebe tiče?” „Ovog trenutka me se tiče, jer moram da znam hoće li nas tražiti na ovoj prokletoj

olupini.” „Neće.” „Hvala.” Otvorio je vrata i izašao. Jedna zmija mu se promigoljila između nogu. Opsovao je

sebi u bradu. Nije se nešto naročito plašio zmija, ali više je voleo da ih ne vidi. Otvorio je zadnja vrata i posegnuo za Emili, koja je već otkačila pojas i pružala ruke

prema njemu. Podigao ju je, a onda odneo na drugu stranu i predao Onor. „Ne spuštaj je. Video sam...” Prekinuo je da govori, a onda samo nastavio da nemo

pomiče usne. Onorine oči se razrogačiše od straha dok je gledala u zemlju. „Vodena zmija?” „Nisam stigao da je pitam.” Izvadio je pištolj iz pojasa, ali ga je brzo sakrio kad se Emili okrenula prema njemu.

„Koberne?” „Šta je?” „Jesmo li još uvek u ‘turi’?” „Mislim da to može tako da se nazove.” „Mama tako kaže.” „Onda, aha, još smo u avanturi.” „Možemo li dugo da budemo u njoj?”, cvrkutala je. „Zabavno je.” O, da, stvarno je luda zabava, pomislio je dok je krenuo ispred njih, obazrivo birajući

put prema brodu. Ime broda je bilo jedva vidljivo zbog oguljene farbe, ali uspeo je da ga odgonetne. Značajno je pogledao Onor preko ramena. I to pogledom koji je ona ignorisala.

Po svom projektu, stranice broda bile su plitke. Lako se popeo na njega, a čizmu je spustio na gomilu španske mahovine i nekog drugog prirodnog trunja. Izvežbanim okom pogledao je okolo, tražeći tragove nekog ko je skoro bio ovde, ali paučina i šumska stelja bili su dokaz da na palubi dugo niko nije boravio, verovatno niko još od dana kada je Onorin tata preseljen u dom, gde je i umro.

Zadovoljan što su sami, šutnuo je u stranu zamotuljak mahovine kako bi raščistio mesto za Emili kada ju je Onor dodala. Spustio ju je na palubu. „Ne mrdaj.”

„Dobro, Koberne, neću.” Jednom kad je prešla granicu i upotrebila njegovo ime, izgleda da je rado koristila

svaku priliku da to čini. Nagnuo se napred, ispružio Onor ruku i pomogao joj da se popne i prede preko. Kad

se ukrcala, pogledala je zatrpanu palubu. Kobern je na tren spazio tugu na njenom licu,

pre nego što je se otresla i bodro rekla: „Ovuda.” Uzela je Emili za ruku i upozorila je da pazi gde staje, a onda ih povela oko kabine, do

vrata, gde je zastala i pogledala Koberna. „Možda bi ti trebalo da uđeš prvi.” Obišao ju je i gurnuo vrata, koja su se tome opirala sve dok nije upotrebio rame.

Unutrašnjost komandne kabine nije bila u ništa boljem stanju od palube. Kontrolna tabla bila je prekrivena izgužvanom ciradom na kojoj su se nakupile barice nataložene kišnice. Neka grana je razbila jedan od prozora toliko davno, da je dobar sloj lišaja stigao da izraste i po njenoj kori.

Onor je razgledala uz očiglednu utučenost. Ali sve što je rekla bilo je: „Dole”, i pokazala na uski prolaz sa stepenicama koje su vodile nadole.

On je oprezno silazio i morao je da se sagne, kako ne bi udario glavom dok se provlačio kroz ovalni otvor u nisku kabinu. Smrdelo je na plesan i trulež, slanu vodu i mrtvu ribu, motorno ulje i marihuanu.

Kobern pogleda unazad, u Onor koja je stajala na stepenicama. „Pušio je travu?” Klimnula je u znak odobravanja uz blago sleganje ramenima. „Znaš li gde je čuvao

zalihe?” Ona se izbečila, a on se iscerio, a onda se ponovo okrenuo prema maloj odaji. Tu se

nalazio mali šporet s dva gorionika na butan, potpuno prekriven paučinom. Vrata malog frižidera bila su otvorena.

„Struja?”, pitao je Kobern. „Ima generator. Ne znam da li još uvek radi.” Sumnjajući u to, Kobern se zamislio. Otvorio je dvostruka vrata ostave i otkrio mišji

izmet na golim policama, a osim toga ništa drugo. Bila su tu dva kreveta koje je odvajao prolaz ne širi od trideset centimetara. Pokazao je prema vratima na zadnjem zidu kabine. „Toalet?”

„Ne preporučujem ti to. Nisam išla tamo ni dok je tata živeo ovde.” Ništa zapravo nije preporučivalo ovaj brod, osim što je delovao nepromočivo. Pod je

bio užasno prljav, ali je bio suv. „Možemo li ovde da ostanemo?” pitala je. „Nadajmo se da nećemo morati duže od nekoliko sati.” „A onda?” „Radim na tome.” Prišao je jednom od kreveta i otkrio goli dušek, proverivši ima li stenica. Ne

pronašavši nijednu, okrenuo se ka Onor i ispružio ruke da prihvati Emili. Onor mu je dodade. Spustio ju je na krevet.

Ona nabra nos. „Užasno smrdi.” „Gadno”, kaza Kobern. „Sedi tu i ne silazi.” „Hoće li ovo biti naša kuća?” „Neće, zlato”, odgovori Onor s odglumljenom veselošću dok se stiskala u kabini iza

Koberna. „Samo smo u poseti. Sećaš li se kad je deda živeo ovde?” Dete je odmahnulo glavom.

„Deda živi u kući.” „Ne deka Sten. Tvoj drugi deka. On je živeo na ovom brodu. Volela si da mu dolaziš u

posetu.” Emili je samo bledo gledala. Kobern je osetio da je Onor pogodilo što je Emili zaboravila svog dedu, ali je to dobro

podnela. „Ovo je deo naše avanture.” Dete je bilo dovoljno pronicljivo da shvati kad je lažu, ali i dovoljno pametno da to

oćuti kad mu je majka na ivici da poklekne. Prozrevši Onorin lažni entuzijazam, čvrsto je prigrlila ćebence i uključila Elma, koji je započeo svoju veselu pesmicu.

Onor je progovorila šapatom: „Koberne, moramo da nabavimo makar malo hrane i vode.”

„Kad kažeš mi, misliš na mene.” Bila je dovoljno uljudna da makar odglumi da joj je žao. „Tako je. Izvini.” Podigla je

ruke. „Nisam bila ovde otkad sam sahranila oca. Nisam bila svesna...” Nije više imala šta da

kaže i samo ga je bespomoćno gledala. „Molim te, dozvoli mi da nazovem Stena.” Umesto da se upusti u istu zamornu rutinu, Kobern otvori uski plakar i pronađe tamo

metlu koju joj je pružio. „Daj sve od sebe. Vratiću se što pre budem mogao.” Kad je već prošlo dva sata, a on se još uvek nije bio vratio, Onor je počela nervozno

da tabana po palubi, pogledom pretražujući kraj puta kojim su došli, želeći da se on pojavi, i pokušavajući da čuje zvuke dolazećeg automobila pored kreštanja ptica na nebu.

Pokušavala je da svoju nervozu ne prenese na Emili, koja je postajala sve mrzovoljnija i kenjkavija. Bilo joj je toplo, bila je gladna i žedna. Kuda je Kobern otišao? i Kada se vraća? bila su pitanja koja je ponavljala svakih pet minuta, sve dok Onor na kraju nije izgubila i ono malo strpljenja koje joj je ostalo i prasnula. „Prestani to da me zapitkuješ.”

Nije znala odgovore na Emilina dosadna pitanja, ali su je mogući odgovori užasavali. Najviše ju je plašilo da ih je Kobern napustio.

Njen otac je odabrao da ovde usidri brod zato što je okolna šuma bila močvarna, skoro potpuno neprohodna i pružala je kakvu-takvu zaštitu od uragana. Odabrao je da se ovde „povuče” pošto je voleo izolovanost ovog mesta. Mesto je bilo daleko od svih utabanih staza i do njega se teško stizalo.

Štaviše, nije morao da plaća zakup za mesto u marini, a ovde je mogao i da izbegne mrske atake na svoju slobodu, stvari poput pravila i propisa, zakona i uredbi, naknada i poreza.

Postao je bukvalno pustinjak i izbegavao je kontakt sa spoljnim svetom koliko god je to bilo moguće. Po njenom saznanju, ona i Emili bile su jedine osobe koje su ikada ovamo došle. Čak ni Edi nije dolazio s njom.

Kobern ju je pitao zna li za neko dobro mesto gde bi mogli da se sakriju. Ovo je bio izvrstan izbor, ali sada je poželela da je informaciju zadržala za sebe. Kvaliteti koji su ovo mesto činili dobrim skrovištem bili su isti oni koji su nju mogli da dotuku. Najbliža veza s civilizacijom bio je dvotračni oblasni put, a on se nalazio na više od osam kilometara odatle. Ne bi mogla toliko da prepešači, ne s Emili na grbači, i ne bez vode.

Zatočena je ovde sve dok se Kobern ne vrati ili... Nije sebi dozvolila da misli o ili. Kad sunce zađe i bude mrak, kako će pomoći Emili

da se ne plaši? Kako će i sama ostati hrabra? Nije postojao način, kao što nije imala ni sredstvo da s nekim dođe u kontakt.

Kobern je odbio da joj ostavi telefon. „Kunem se da ga neću koristiti.” „Zašto onda hoćeš da ti ga ostavim?”

„Možda budemo imali nekih problema. Možda nekog ujede zmija.” „Skloni im se s puta i neće ti ništa.” „Sigurna sam da ima aligatora.” „Nismo u filmu Ajkula. Neće oni uskakati u brod.” „Ne možeš samo tako da nas ostaviš ovde!” „Ne, mogao bih da vas zavežem.” To ju je ućutkalo. Želela je da pođe s njim, ali nije htela da to pokaže pred Emili.

Njihova svađa bi je uplašila, a Onor je znala da bi ionako bila uzaludna i rezultirala bi ničim drugim do još jačeg bola u mišićima i brojnijim modricama.

Odsutno je trljala jednu takvu na laktu, sve ogorčenija na Kobernov odlazak i sopstveni strah. Nije bila bespomoćna. Bila je samohrani roditelj, živela je sama, na udaljenom mestu, i to više od dve godine. Sa svakim problemom se suočavala hrabro pošto nije imala drugog izbora. Naravno, Sten, blizanci, i ostali prijatelji bili su tu kao potpora. Ako je zapala u neki škripac i tražila pomoć, svi su trčeći priskakali.

Ovog puta je bilo drugačije. Bila je potpuno sama. Ali za ime boga, nije bila bespomoćna. Ona...

„Koberne!” viknula je Emili. Poletela je s kreveta na kom je sedela i pojurila preko palube, bacivši se na njega i

obgrlivši mu kolena rukama. „Jesi li mi nešto doneo? Mamica mi je rekla da ćeš mi doneti nešto za ručak.”

Onor je srce kucalo u grlu. Stajao je na palubi svega nekoliko metara od nje, a ona nije čula ni najmanji zvuk koji bi najavio njegov dolazak. Imao je bejzbol kapu i naočare, koje je sada skinuo, zakačivši ih jednim krajem za kragnu majice. Edijeve majice, podseti se ona. Čizme i nogavice u visini potkolenice bile su mokre i voda s njih je kapala po prljavoj palubi.

Primetivši da je to pogledala, on reče: „Došao sam s druge strane, duž obale zaliva.” Emili je skakutala na prstima. Ne skidajući pogled s Onor, iz džepa farmerki je

izvadio jednu lizalicu i dao joj je. Ona nije čak ni tražila Onorinu dozvolu pre nego što je skinula ružičasti omot.

„Kako se kaže, Emili?” „Hvala, Koberne. Obožavam grožđe. Grožđe mi je omiljeno.” Naravno, Onor pomisli da bi svaki ukus koji je doneo momentalno postao njen

omiljeni. Nije čak ni tražila dozvolu da pojede slatkiš pre ručka, već je gurnula lizalicu u usta.

Onor ju je pustila da to uradi. „Zašto si došao tuda? Gde je auto?” „Ostavio sam ga na istom mestu. Pomislio sam da vas je neko možda već našao.

Nisam hteo da upadnem u zamku.” Znalački ju je pogledao. „Mislila si da ću vas ostaviti ovde, priznaj?” Ne govoreći više, sišao je s broda i počeo da korača prema putu.

Emili izvadi lizalicu iz usta i zakuka: „Kuda on ide?” „Pobogu, Emili, odmah se vraća.” Slepo divljenje njene kćerke prema njemu počelo je

da je nervira. Za samo nekoliko minuta se vratio, vozeći kamionet čija je crna farba izbledela do

sive nijanse zbog slanog vazduha zaliva. Bio je star nekoliko godina i imao nalepnicu Tigrova Državnog univerziteta Luizijane. Onor je izgledao kao stotine drugih crnih kamioneta koji su pretrpeli iste efekte korozivne priobalne klime, sa potpuno istom

nalepnicom na vratima. Zbog čega ga je sigurno i ukrao. Zaustavio ga je pored broda, izašao i uzeo nekoliko kesa iz prtljažnika. „Pomozi mi.”

Dodao je kese Onor i vratio se po još. Nakon što joj je sve dao, rekao je: „Sada ću da sakrijem kamionet.”

„Zašto?” „Neko bi mogao da upuca gume.” Nije ga pitala kako misli da njih troje stignu peške do kamioneta, u slučaju da

započne neka pucnjava. Očigledno je bio mnogo iskusniji od nje u tim stvarima. Dok se vratio na brod i sišao niz stepenice, već je bila napravila tri sendviča sa

puterom i bananama. Ona i Emili sele su na jedan krevet, a on na drugi. Emili, sva srećna, upita: „Je li ovo izlet?”

„Otprilike.” Onor se nagnu da je poljubi u čelo, osećajući krivicu što se malopre istresla na nju.

Kobern je u kesama doneo hranu koja je mogla odmah da se jede i nije je trebalo čuvati u frižideru. Doneo je i paket flaširane vode, baterijsku lampu, sprej protiv insekata, vlažne maramice i prskalicu sa sredstvom za dezinfekciju ruku.

Kada se najela, Emili je zevnula. Pobunila se kad joj je Onor predložila da legne i malo se odmori, ali je vrlo brzo nakon toga ipak zaspala.

Kobern se poslužio kutijom keksa. „Napravila si čudo od ovog mesta.” Onor ga pogleda s mesta na kom je sedela, gde je rashlađivala Emili prastarim

časopisom koji je pronašla u fioci. „Je li to bilo sarkastično?” „Ne.” Nakon što je otišao, krenula je s metlom, čisteći prljavštinu s poda i paučinu sa svih

površina. Pronašla je nekoliko čaršava složenih u spremištu ispod kreveta. Iznela ih je na palubu da ih protrese, a onda ih raširila na krevete. Čaršavi više nisu bili puni buba ni larvi, mada su i dalje smrdeli na buđ. Ali su, ruku na srce, bili daleko prihvatljiviji od isflekanih golih dušeka.

„Ali nisam se usudila da upotrebim toalet”, priznala je. „To je verovatno bio mudar potez. Video sam nekoliko kofa na palubi. Napuniću ih

vodom iz zaliva. Ti i Emili možete to da koristite.” Bilo joj je drago što je problematična tema pretresena i prestala je to da spominje.

„Sad kada imamo vodu, mogu da obrišem neke površine koje smo prinuđeni da dodirujemo.”

„Ali štedi na vodi.” „Hoću.” A onda mu je postavila pitanja koja su je mučila. „Jesi li uspeo da dođeš do

onog tvog čoveka? Hamiltona?” „Pokušao sam. Neka žena se javila. Zahtevao sam da mi ga da na vezu. Stalno je

ponavljala da sam ja mrtav.” „Šta misliš otkud to?” On slegnu ramenima i zagrize keks. „Hamilton još uvek neće da razgovara sa mnom.” „Šta misliš o tome?” „Ništa.” „Nisi zabrinut.” „Ne paničim osim ako baš ne moram. To je uludo trošenje energije.” Zapamtila je ovo za kasnije mozganje ili razgovor. „Jesi li pogledao Fredov telefon i

sačuvane brojeve?” „Nema nijedan, što sam i očekivao. Ima samo jedan zapis o pozivu, onaj poslednji

upućen bratu. Ovaj telefon je bio za kratkoročnu upotrebu.” „Jednokratni”, rekla je, podsetivši ga na reč koju je ranije već upotrebio. „Nema nikakvih zapisa o pozivima. Odbaciv. Praktično mu se ne može ući u trag.” „Kao i tvoj.” „Čuvao sam ga za crne dane. U svakom slučaju, mislim da je koristio ovaj telefon da

bi bio u kontaktu sa svojim bratom i Knjigovođom, i da je uvek brisao brojeve iz dnevnika poziva. Ako ga ikada budem doturio tehničarima, mogli bi da ga rasture i vide postoje li neke korisne informacije. Ali zasad, Fredov telefon nam nije ni od kakve pomoći. Svejedno, držaču bateriju van njega.”

„Zašto?” „Nisam baš upućen u savremenu tehnologiju, ali mislim da postoje stručnjaci koji

mogu da lociraju telefon čak iako je isključen. Sve što im treba je broj. Dok god je baterija u telefonu, on odašilje neki signal.”

„Stvarno?” Slegnuo je ramenima. „Čuo sam nešto o tome.” „Koliko im treba? Mislim, da pronađu telefon.” „Nemam pojma. To nije nešto u čemu sam stručan, ali neću uopšte da rizikujem.” Pre četrdeset osam sati ne bi mogla sebe da zamisli kako vodi razgovor o

jednokratnim telefonima i ovakvim stvarima. Niti bi ikada mogla da zamisli čoveka poput Koberna, koji jede keks u isto vreme dok priča o čoveku kog je ubio pre svega nekoliko sati.

Nije bila sasvim sigurna šta da misli o Liju Kobernu, a ponajviše ju je uznemiravala činjenica da uopšte želi nešto o njemu da misli.

Promenivši temu, ona upita: „Odakle ti kamionet?” „Imao sam sreće. Spazio sam jedno usamljeno poštansko sanduče sa gomilom pošte,

što je potpuno siguran znak da stanari nisu kod kuće. Kuća se nalazi daleko od puta. Ključevi su visili na klinu s unutrašnje strane zadnjih vrata kuće. Baš kao i kod tebe. Poslužio sam se. Nadajmo se da se vlasnici neće vratiti kući bar još nekoliko dana i da neće prijaviti kako im nema kamioneta.”

„Pretpostavljam da si stavio tablice s nekog drugog vozila.” „S. P.” Protumačivši njen tupi pogled, on objasni: „Standardna procedura. Zapamti to

ako ikad kreneš putem kriminala.” „Sumnjam da će se tako nešto desiti.” „I ja.” „Sumnjam da sam skrojena za život na ivici.” Lagano ju je ponovo pogledao. „Mogla bi da iznenadiš samu sebe.” Kad su im se

pogledi susreli, bili su vreli i napeti. Pošto joj je bilo neprijatno, ona skrenu pogled. „Jesi li kupio ili si ukrao namirnice?” „Kupio.” Setila se novca koji je nosio u džepu farmerki. „Nisi se plašio da te neko ne

prepozna?” „Kapu i sunčane naočare sam pronašao pod tablom kamioneta.” „Ja sam te prepoznala i pored toga.” On se zakikotao. „Nisu gledali u mene.”

„Oni?” „Zastao sam kod pecaroške prodavnice u nekoj nedođiji. Spor dan. Nijedna druga

mušterija u lokalu. Na parkingu je samo stajao kamion koji raznosi vodu.” Bacila je pogled na dvadeset četiri flaše umotane u plastiku. „Ukrao si to iz kamiona?” „Ništa lakše. Kad sam ušao u prodavnicu, dostavljač je bio iza pulta sa kasirkom.

Ruke su mu bile u njenim gaćicama, a usta na bradavici. Videli su samo jedno drugo. Pokupio sam stvari, platio i brzo izašao. Neće me se sećati, sećaće se samo da ih je neko prekinuo.”

Onorini obrazi se zarumeneše od stida zbog slike koju je opisao. Pitala se da li je priča istinita, pa čak i da jeste, zašto ju je tako živopisno opisao? Da je uzbudi? Pa, uzbudila se, ali ako je Kobern i mario ili to primetio, nije joj stavio do znanja dok je proveravao ručni sat.

„Pokušaću ponovo da nađem Hamiltona.” Uzevši svoj telefon, ponovo je izabrao broj, ali ovog puta Onor ču kako se javlja neki

čovek. „Hamilton.” „Kučkin sine. Zašto si me izjebao?” Ovaj je učtivo odgovorio: „Čovek na mom položaju ne može biti previše obazriv,

Koberne. Ako je blokiran broj pozivača, ja se ne javljam.” „Predstavio sam se.” „Nakon što sam čuo vesti, trebalo je da znam da si ti. Trenutno si u gadnom sosu. Ili

da kažem u hrpi govana?” „Aha, to je stvarno smešno.” „Pa i nije baš. Masovno ubistvo. Kidnapovanje. Prevazišao si samog sebe, Koberne.” „Ne moraš da me podsećaš na to. Da nisam u nevolji, ne bih te zvao.” Prebacivši se na

mnogo ozbiljniji ton, čovek s druge strane reče: „Da li dobro pretpostavljaju? Žena je s tobom?”

„I njeno dete.” „Jesu li dobro?” „Jesu, sasvim. Izašli smo na piknik.” Nakon mučne, poduže pauze, Kobern ponovo

progovori: „U redu su. Hoćeš li da je čuješ?” Ne čekajući odgovor, pružio je Onor telefon. Ruke su joj drhtale dok ga je podizala do

uva. „Halo?” „Gospodo Džilet?” „Da.” „Ja sam Klint Hamilton. Želim da me pažljivo saslušate. Molim vas, zbog svog deteta,

kao i zbog vas samih, ne potcenjujte značaj ovoga što ću vam reći.” „Dobro.” „Gospodo Džilet, nalazite se u društvu jednog veoma opasnog čoveka.”

21

ori je snažno zalupila vrata za Doralom, namakla rezu, a onda sledećih pola sata samu sebe proklinjala što Doralu Hokinsu nije izbila zube zbog one poslednje opaske. I još dugo nakon što je otišao iz njene kuće, a ona imala vremena da se donekle

smiri, njegova pretnja je i dalje zlokobno odjekivala. Bila je u najmanju ruku uznemirujuća. Nije se plašila za sebe, međutim, i te kako se plašila za Onor.

Tori je bila samoj sebi dovoljna, nezavisna i naučila je da se brine za sebe. Ali nije se ustručavala da zatraži pomoć, ako bi procenila da joj je neophodna. Okrenula je broj.

„Tori, dušo. Baš sam mislio na tebe.” Njegov glas je momentalno umirio njene napete živce. Uskladivši se s njegovim seksi

tonom, pitala je: „Na šta si mislio?” „Sedeo sam tako, sanjario, i pitao se da li na sebi imaš gaćice ili ne.” „Naravno da nemam. Ja sam jedna napaljenica. Zašto inače misliš da sam te pozvala?” To ga je oraspoložilo. Iskašljao se kikotom bivšeg pušača. Imao je petnaestak

kilograma viška i jarkocrvene kapilare na nosu, od ispijenih okeana burbona za svih svojih pedeset osam godina. Ali bar je mogao da priušti da pije najbolje.

Ime mu je bilo Bonel Volas i imao je više novca od samog boga, a čuvao ga je u njuorleanskoj banci, koja je bila u privatnom vlasništvu njegove porodice još od vremena kada su Španci upravljali državom Luizijanom, odnosno od početka vremena, šta je već bilo pre od ta dva.

Njegova ljubljena žena od trideset i nešto godina umrla je od raka pre godinu dana. Plašeći se iste sudbine, Bonel je odbacio cigarete, smanjio piće na pet do šest dnevno i upisao se u Torin zdravstveni klub. Što je, manje-više, zapečatilo njegovu sudbinu.

Postao je suprug kandidat broj četiri, i to mu je bilo sasvim u redu, jer je sunce izlazilo i zalazilo u gaćicama koje je Tori sada tvrdila da nema na sebi.

„Možeš li nešto da mi učiniš, Bonele?” „Samo kaži, šećeru.” „Jedna moja prijateljica je u opasnosti. Od one vrste opasnosti što je zovemo na život

i smrt.” Istog trena zaboravio je na svoj šaljivi ton. „Isuse.” „Možda će mi trebati novac u vrlo kratkom roku.” „Koliko?” Tek tako. Bez ikakvih pitanja. Srce joj se nadulo od ljubavi. „Nemoj pristajati tako brzo. Biće mi potreban ozbiljan keš. Možda čak i milion ili

više.” Tori je imala na umu otkup i pitala se kolika je trenutna tarifa za sigurno izbavljenje mlade udovice i njene kćerke. „Mogu ja to. Ali možda neću biti u stanju da pristupim računu na vreme. Kaži mi šta se dešava. Mogu li nekako drugačije da pomognem?”

„Jesi li čuo za ženu i dete koji su jutros kidnapovani?” Jeste, čuo je. Tori mu je prepričala ono što nije znao. „Ne mogu ni da zamislim kroz

šta ona i Emili upravo prolaze. Ne znam šta da radim, ali ne mogu samo da sedim ovde skrštenih ruku. Uz tvoju pomoć, mogu bar da držim lovu na gotovs ako njen svekar primi poziv od otmičara. Sten je finansijski stabilan, ali neće imati toliki novac.”

„Samo mi javi šta ti treba, kad ti treba, i tvoje je.” Zastao je, a onda dodao: „Udaljen sam samo jedan telefonski poziv od tebe, Tori. Bogami, sigurno si se razbolela od brige. Želiš li da dođem i budem pored tebe?”

Zbog njegove odrasle dece i zbog politike da zaposleni u klubu ne mogu da se zabavljaju s klijentelom, svoju vezu držali su u tajnosti. Njegova spremnost da odbaci sve, napusti banku usred radnog vremena i priskoči joj u pomoć značila je mnogo više od puke ljubaznosti i brige.

Glasom zagušenim od emocija rekla mu je: „Jesam li ti već rekla koliko si srce? Koliko mi značiš?”

„Stvarno to misliš?” „Mislim”, odgovorila je, neumanjenom iskrenošću koja ju je i samu iznenadila. „Pa, to je dobro. Pošto i ja osećam isto.” Kad se učlanio u njen klub, odmah ju je privukao njegov osvajački stil. Zanemarila je

njegovo krupno telo i proverila društveni status. Shvativši koliko vredi, bacila je oko na njega.

On je, provevši poslednjih pet godina svog braka negujući bolesnu ženu, bio zreo za zabavu, seks, za Torina nepristojna zadirkivanja, flert i laskanje. Bonel Volas bio je zastrašujuć i poštovan poslovni čovek, pronicljiv u svim svojim špekulacijama, ali pitom kao mače u Torinim talentovanim i veoma iskusnim rukama.

Međutim, s vremenom se vezala za njega i to nije bio samo običan lov na bogatog muža. Ispod mekušca kog je stvorio dobar život otkrila je čestito srce, dobrog prijatelja i, pre svega, dobrog čoveka. Zaista joj je prirastao za srce, a za nju to je bilo nešto najbliže istinskoj ljubavi.

Razmenili su poljupce preko telefona i nerado prekinuli vezu. Dok je privijala telefon na grudi, osmeh joj je opstajao na usnama nekoliko minuta. Ali kad je zazvonilo zvonce na vratima, ispustila ga je, odjurila do vrata i otvorila ih.

Na pragu je stajao Sten Džilet. Da je došao i sam Elvis, ne bi bila toliko šokirana. Nije volela Onorinog svekra, a prezir je bio obostran. Skoro opipljiv. Nijedno od njih

dvoje nije krilo uzajamnu antipatiju. Sve to je išlo mnogo dalje od puke različitosti dva lica istog novčića.

Jedino što im je bilo zajedničko bila je njihova ljubav prema Onor i Emili, i ništa drugo osim zajedničke privrženosti ne bi Stena dovelo na njen prag.

Srce joj se praktično zaustavilo. Uhvatila se za vrata kako ne bi pala. „O, bože. Mrtvi su?”

„Nisu. Bar se nadam da nisu. Mogu li da uđem?” Klonuvši od olakšanja, sklonila se u stranu. On je umarširao — jedini način na koji se

njegov korak mogao opisati — preko njenog praga, koji je bez sumnje smatrao kapijom Gomore, a onda stao i pogledao oko sebe kao da procenjuje neprijateljski logor. Pretpostavila je da, do neke mere, to i jeste tako. Njen nameštaj je bio ukusan i skup, a njegove usne stisnute od krutog neodobravanja kad se okrenuo prema njoj.

„Kako si saznala?” Pitala se kako je uspeo da mu jednostavno pitanje zazvuči kao da se sprema da joj

zabije opiljke bambusa pod nokte. Ali okolnosti su nalagale da ostane civilizovana. „Videla sam na vestima.”

„Nisi se čula sa Onor?” „Zašto me svi to pitaju?” Oči mu se suziše dok ju je gledao. „Ko te je to još pitao?” „Doral. Bio je ovde kad sam se vratila iz kluba. Kao i ti, izgleda da je mislio da će

Onorin otmičar napraviti predah i dozvoliti joj da me nazove.” „Ne treba mi tvoj sarkazam.” „A meni ne treba tvoje impliciranje da možda znam šta se događa sa Onor i Emili, a i

dalje stojim ovde i prezirem te svakim, i najmanjim, delom svog bića. Bila bih već negde i pokušavala da ih vratim. Što odmah nameće pitanje, zašto ti nisi tamo negde i tražiš ih, umesto što si došao da mi okadiš kuću svojom uskogrudom, osuđujućom samopravičnošću?”

Toliko o civilizovanosti. On se narogušio. „Možeš li bar na nanosekund da pomisliš kako mi je ipak više stalo

do blagostanja udovice mog sina i njenog deteta, jedine porodice koju imam, nego do toga da te vređam?” Tori je tačno znala zašto je došao. Briga za Onor i Emili prevazilazile su i njenu mržnju. Izbacivši to iz sebe, povukla se. „Ne, Stene, uopšte ne mislim tako kako kažeš. Znam da ih voliš.” Na svoj drzak i posesivni način, došla je u iskušenje da doda, ali nije. „Sigurno prolaziš kroz pakao.”

„Blago rečno.” „Zašto ne sedneš? Mogu li nečim da te ponudim? Voda? Sok? Nešto žestoko?” Skoro se nasmešio, ali se suspregao. „Ne. Hvala.” Nije seo, ali ostao je da stoji usred

dnevne sobe, osećajući se loše. „I ja ih volim, znaš”, meko je rekla. „Kako mogu da pomognem? Šta znaš što mediji

ne znaju?” „Ništa. Stvarno ništa.” Prepričao joj je razgovor sa Doralom i zamenikom Krofordom. „Kuća je bila u haosu.

Kroford je izgleda bio više zainteresovan za to šta nedostaje, a činjenica da Onor i Emili nisu tu bila mu je na drugom mestu.”

„On je zamenik šerifa u nekoj zabiti. Da li je uopšte dorastao zadatku da ih vrati u jednom komadu?”

„Nadam se da jeste. Naravno i FBI je takođe uključen u slučaj. Pozvali su i pomoć iz drugih okruga, i njuorleansku policiju.” Prošao je jedan krug po sobi, ali videla je da je zabrinut.

„Nešto te muči. Šta?” Okrenuo se prema njoj. „Možda nije ništa.” Nekoliko sekundi se rvao sa odlukom da

izbaci to iz sebe, a onda joj postavio naizgled nepovezano pitanje. „Da li si ikada stavljala Emili na spavanje?”

„Pre neke dve nedelje. Onor me odvela na hamburgere. Ispratile smo Emili u krevet, a onda se opustile i ubile flašu vina.”

Rekavši mu to, udarila ga je ispod pojasa, jer ju je smatrao lošim uticajem na Onor. Od trenutka kad su se upoznali držao ju je za kurvu, nepodoban materijal za

prijateljicu snaje jednog Stenlija Džileta. Za šta je Tori iskreno i savršeno bolela briga. Njeno i Onorino prijateljstvo bilo je sklopljeno još dok su bile devojke i opstalo je uprkos

različitim pravcima kojima su krenuli njihovi životi. Divila se Onorinom načinu života, ali joj nije zavidela. Nije za nju bio život u

romantičnom domu. Udaja za srednjoškolsku ljubav nije za nju predstavljala pojam vrele romanse. Edi je bio odličan suprug i otac, i sviđao joj se što voli Onor i usrećuje je. Njegova smrt je bila prava tragedija.

Ali Sten ga je održavao u životu, i prisutnog, do tačke kada je Onor osećala krivicu ako bi čak i pomislila da s nekim počne da se vida. Upravo to je bila tema o kojoj su razgovarale nad flašom tog odličnog pino noara.

Ne prvi put, i tada je Tori nagovarala Onor da počne da izlazi, upoznaje nove ljude, posebno muškarce. „Tvoja žalost traje dvaput duže od prihvatljivog. Moraš da počneš da uživaš, a mislim to u najbukvalnijem mogućem smislu. Šta te zadržava?”

„Slomiću Stenu srce ako počnem s nekim da se zabavljam”, setno je odgovorila Onor. Tori joj je rekla da nije udata za Stena, i kome je uopšte bitno šta on misli.

Onor je očigledno bilo bitno. Pošto je dozvoljavala Stenu da je sprečava u mogućnosti da ima ikakvu budućnost. Držao ju je prikovanu za prošlost i za muža koji je mrtav i sahranjen.

Ali to je bila tema za neki drugi dan. Danas, morali su da se pozabave jednom mnogo hitnijom.

„Šta si mislio kad si spomenuo Emilino smeštanje u krevet?” pitala je. „Ona uvek spava s dve stvari.” „S ćebencetom i Elmom.” „Nisu jutros bile u krevetu.” Dok je Tori o ovome razmišljala, on je nastavio. „A nisu

bile ni u Onorinom. Nigde ih nisam video.” „Otmičar koji dozvoljava Em da ponese svoje krevetske drugare? Hmm.” Prisetila se

Doralove aluzije na to da navodna otmica možda uopšte nije otmica. U šta se to Onor upetljala?

Kao da joj čita misli, Sten reče: „Verujem u čuvanje tajni.” Ništa nije komentarisala. „Znam koliko ste Onor i ti bliske. Ne shvatam vaše prijateljstvo. Ne odobravam ga.

Ali ga poštujem.” „Dobro.” „Ali ovo su kritične okolnosti, Viktorija.” To što je upotrebio njeno puno ime podvuklo je ozbiljnost situacije. Kao da je to

trebalo posebno da naglašava. „Ako ti se Onor poverila. „Da je ušla u vezu sa čovekom po imenu Li Kobern? Je li na to ciljaš? Prestani da

okolišaš, Stene. Odgovor je ne. Onor mi se ne poverava o svakoj misli ili osećanju koje ima, ali mislim da bih znala da se viđala s nekim. Nek sam prokleta, ali slavila bih da je to slučaj. Ako je ovog čoveka i poznavala, kunem se da za to nisam znala.”

Primio je njen odgovor s karakterističnim stoicizmom. Kašljucnuo je u pesnicu, tako joj stavljajući do znanja da ima još nešto na umu. „Kroford je postavio Doralu mnogo pitanja o Ediju. Kroford izgleda radi pod pretpostavkom da on ima neke veze sa svim ovim.”

„Pretpostavljam da me je zato Doral pitao o tome.” „Šta te je Doral pitao?” „Da li je Onor nedavno otkrila neku tajnu o Ediju.” Slegnula je ramenima. „Optužila

sam ga da je drogiran.”

„Znači da nema nikakve tajne?” Zevala je u njega nekoliko sekundi, a onda pogledala po sebi poznatoj sobi, kao da

očekuje da ugleda neki natpis na zidu koji bi joj objasnio zašto su odjednom svi kao poludeli. Kad ga je ponovo pogledala, rekla je: „Stene, nemam blagog pojma o čemu pričaš.”

„Neću tolerisati nikakve negativne komentare o svom sinu.” „Zamenikovi komentari su bili negativni?” „Ne baš. Ali zvučalo je kao da pokušava da pronađe neku vezu između Edija i onoga

što se dogodilo Semu Marsetu kod stovarišta u nedelju. To je besmisleno. Ne znam zašto je Kobern tražio Onor i prevrnuo njenu kuću, ali i on i Kobern greše ako misle da je Edi bio umešan u bilo šta...”

Tori je ponudila reč koju se nije mogao naterati da izgovori. „Nelegalno.” Sačekala je; Sten ništa nije rekao. „Slažem se s tobom. Edi je bio izviđač, uzoran građanin, pošten pandur. Zašto se onda brineš?”

„Ne brinem se.” „Mene si prevario.” Prekrstila je ruke ispod grudi i pažljivo ga procenila. „Ni krdo

divljih konja te ne bi dovuklo u dom glavne kurve Tambura. Pa ipak, evo te u mom brlogu razvrata s pitanjima koja nemaju nikakvog smisla za mene, ali za tebe očigledno imaju. I za Dorala.”

On je tvrdoglavo ostao nem. Nastavila je. „Doralov brat je jutros ubijen. Tvoje snaje i unuke nema. Pa ipak, ta

navodna tajna, koja uključuje čoveka mrtvog preko dve godine, naterala vas je obojicu da nasrćete na mene, i to u trenutku kada bi trebalo da prevrćete svaki kamen u potrazi za mojom prijateljicom i njenom malom devojčicom. O čemu se radi, Stene?”

Bez ijedne reči, on krenu prema vratima i otvori ih. „Čekaj!” Pridružila mu se na pragu. Od pogleda kojim ju je prostrelio zgrušalo bi se

sveže mleko. Nije ustuknula zbog njega, ali je spustila glas. „Boli me uvo šta misliš o meni. U stvari, više bih uživala kada bih malo počupala to tvoje američko naduvano paperje. Ali volim Onor. I volim Emili. Hoću da mi se vrate, čitave i zdrave.”

Ostao je krut i nepokretan, ali nije izleteo iz kuće. I dalje govoreći tihim i racionalnim tonom, ona je nastavila: „Samo da znaš,

pripremila sam veliku sumu novca da ti stoji na raspolaganju ako, i kada, dobiješ zahtev za otkup. Nemoj biti tvrdoglav i ponosan, Stene. Nemoj glumiti nadmenog idiota. Niko ne mora da zna da je novac došao iz mojih kurvinskih ruku. Pusti me da to učinim. Ne za tebe. Za njih.”

Ostao je rezervisan kao i uvek, ali je rekao: „Hvala ti. Obavestiću te.”

22

norine oči ostale su uprte u Koberna dok je čovek na vezi ponavljao u kakvoj se opasnosti nalazi. Pošto ona ništa nije odgovarala, Hamilton ju je pozvao. „Gospodo Džilet?” „Da”, rekla je promuklo, „ja... ja slušam.”

„Kobern je smrtonosan. Uvežban je da to bude. Ali činjenica da vas je oteo umesto da vas je ubio.

„Nije me oteo, gospodine Hamiltone. Dobrovoljno sam pošla s njim.” Nekoliko sekundi je prošlo pre nego što je Hamilton bilo šta rekao. A onda je

pročistio grlo i uljudno pitao da li Kobern lepo postupa prema Emili i njoj. Razmislila je o njegovim pretnjama, stvarnim i prećutnim, snažnom stiskanju,

glavnoj tuči oko pištolja, ali se takođe setila i činjenice da je pokupio Emilino ćebence i Elma kad su odlazili iz kuće. Pomislila je koliko je rizikovao da bude uhvaćen dok im je kupovao hranu i vodu.

I pomislila je na to kako se vratio umesto da ih napusti. Rekla je Hamiltonu: „Sasvim smo u redu.”

„Drago mi je što to čujem. Dajte mi sad Koberna.” Dodala mu je telefon. Rekao je: „Pričaj.”

„Prvo ti.” Ispričao je Hamiltonu o masovnom ubistvu i svemu što se dogodilo nakon toga. Bio

je jezgrovit i završio je recima: „Nisam imao izbora do da odvedem i nju i dete odande. Bili bi mrtvi da nisam.”

„Siguran si da je taj policajac kog si ubio ubica Sema Marseta?” „Video sam ga.” „Zajedno s njegovim blizancem.” „Tako je.” Hamilton duboko udahnu i snažno izdahnu. „Dobro. Osim identiteta ubice kod

stovarišta i pogrešne pretpostavke da je gospođa Džilet kidnapovana, sve se slaže s onim što mi je Tom van Alen rekao.”

„Tom van Alen. Ko je van Alen?” „Moj naslednik tamo dole.” „Kad si razgovarao s njim?” „Kad je postalo očigledno da si napravio pravo sranje.” „Razgovarao si sa tim Van Alenom pre nego što si primio moj poziv?” „Želeo sam da steknem utisak o situaciji iz njegovog ugla. Želeo sam neprerađenu

verziju. Čak sam ga pitao da li si ti njegov tajni agent.” „Ju-ju, pravi si šaljivdžija.” „Morao sam da znam šta ima o osumnjičenom.” „I mene kanda isto to zanima.” „Što se lokalnih zakonobranilaca tiče, ti si nedruštveni doker koji je malo skrenuo i

pobio nekoliko kolega. To je dobro. Sad kad sam porazgovarao s tobom, priznaću Van Alenu da sam ga prevario kako bih dobio njegovu neiskrivljenu procenu, a onda ću ga angažovati da prihvati tebe i gospodu Džilet. Kada ti, ona i dete budete sigurni, smislićemo kako da se vratimo i počistimo to.”

Kobern se namršti, gricnu se za donju usnu i netremice pogleda Onor. Konačno se oglasi:

„Nipošto.” „Izvini?” „Nema šanse. Ne želim još uvek da se vratim.” „Nemoj da brineš za svoj tajni zadatak. Ostaće netaknut. Zvanično obaveštenje biće

da si stradao od rane koju si sam izazvao tokom sukoba sa federalnim agentima. Obavićemo hapšenja na osnovu informacija koje si do sada prikupio, ali niko neće znati odakle su potekle. Bićeš prebačen na neki drugi zadatak u drugom delu zemlje i niko ništa neće posumnjati.”

„Zvuči odlično. Osim što ovde još uvek nisam obavio posao do kraja.” „Dobar si bio, Koberne”, pohvalio ga je Hamilton. „Izlaziš iz svega ovoga živ, što nije

malo postignuće. A i razotkrio si neke ključne ljude iz Knjigovođine organizacije. Imam ljude od San Antonija do ključnih pozicija na istoku, skroz do granice Misisipija u Alabami, koji jedva čekaju da počnu hapšenja, i to čim im dam zeleno svetlo. Jutros si iz igre izbacio jednog od glavnih Knjigovođinih pomoćnika.”

„Ali nemamo Knjigovođu.” „Ja sam zadovoljan.” „Ja nisam. Nešto krupno se sprema. Želim da ga isteram na čistinu pre nego što se to

desi.” „Nešto krupno; šta na primer?” „Novi klijent. Ako bih morao da pogađam, rekao bih jedan meksički kartel. Mislim da

je upravo zato Sem Marset smaknut. Cmizdrio je zbog dva kamiona koja su mu zaustavljena i pretražena. U njima nije bilo ničeg, osim zemlje za saksije, ali Marset se prepao, pošto mu je garantovano da nijedan njegov kamion neće biti pretražen. Knjigovođa je želeo da ga ućutka. Ne treba mu nikakvo žalbeno odeljenje, a posebno ne sad.”

Hamilton porazmisli o ovome, a onda reče: „Ali novi savez nije zapečaćena stvar.” „Visi u vazduhu.” „Možeš li da identifikuješ kartel?” „Ne. Vreme mi je isteklo u nedelju veče.” Hamilton ponovo uze malo vremena da razmisli. Kobern je gledao kako ga Onor

posmatra. Konačno Hamilton reče: „Idemo s ovim što imamo. Sa ili bez ovog visećeg dogovora,

izgradio si ceo slučaj. Dovoljno je.” „To je sranje i ti to znaš. Nijedan federalni tužilac neće ovo ni taci osim ako ne bude

imao vruće oružje ili očevica koji će se zakleti na život da bi pravda bila sprovedena, a niko to neće učiniti, čak i da mu se garantuje novi identitet u najzabačenijem kutku Mongolije, jer se svi useru u gaće na pomen Knjigovođe. Istovremeno bi to za Biro bila prava marketinška noćna mora. Sem Marset je za tebe samo ime, ali u ovim krajevima svi su u njega gledali kao u sveca. Ako budeš provlačio njegovo ime kroz blato, bez pravog dokaza

o korumpiranosti, ili ga optužiš za nešto što ne može da se potvrdi, sve što ćeš postići jeste ozlojeđenost među pokornim građanima i gomila kriminalaca pod opštom uzbunom. A onda će se i ovi iz Agencije za suzbijanje narkomanije popišmaniti i okriviti nas što smo sve i jednog dilera oterali u podzemlje. Isti slučaj ćeš imati i sa Biroom za alkohol, duvan i oružje, Pograničnom policijom, Ministarstvom za unutrašnju bezbednost. Svi će podivljati i povući započete planove, a mi ćemo se vratiti na sam početak s isukanim kitama u rukama. Ako me sada povučeš, tačno to će se dogoditi. Za nedelju dana ili nešto više, kad se stvari slegnu, krijumčari će se vratiti snabdevanju svojih mušterija. Nastaviće da ubijaju jedni druge, zajedno s nevinim posmatračima, i to kad god neki dogovor propadne, a te žrtve visiće nad tvojom glavom, a i nad mojom jer nisam obavio posao do kraja.”

Hamilton sačeka nekoliko trenutaka, a onda reče: „Bravo, Koberne. To je bio veoma strastven govor, kapiram te.” Ponovo je prestao da govori. „Dobro. Ostaješ. Ali koliko god bio dobar, ne možeš sve sam da počistiš, a posebno sada kada si osumnjičen za masovno ubistvo. Ovi sa značkama tamo dole voleli bi da malo vežbaju gađanje na tebi. Biće ti potrebna podrška. Van Alen će ti je obezbediti.”

„Jok. Knjigovođa ima obaveštajce u svakom policijskom odeljenju, u šerifovoj kancelariji, gradskoj kući, pa i sudnici. Svaki jebeni drkadžija je potencijalni doušnik.”

„Kažeš da misliš da je i Van Alen...” „Kažem — daj mi četrdeset osam sati.” „Sigurno nisi ozbiljan.” „Dobro, trideset šest.” „Šta će ti?” Kobern se još jače usredsredio na Onor. „Imam nešto što bi moglo sve da protrese iz

temelja.” „Šta to?” „Ne mogu ti kažem.” „Ne možeš ili nećeš?” „Sam izaberi.” „Sranje.” Onor je mogla da oseti Hamiltonovo razočarenje. I preko telefona, čula ga je kako

teško izdiše. Konačno reče: „To nešto uključuje i gospodu Džilet, jesam li u pravu?” Kobern ništa ne reče.

„Ni ja nisam početnik, Koberne”, kaza Hamilton. „Ne očekuješ valjda stvarno da poverujem kako si izabrao baš njenu kuću, od svih kuća u priobalju Luizijane, da se sakriješ, i da ti je dok si bio tamo jednostavno došlo da rasturiš čitavu kuću. Ne možeš da očekuješ da poverujem da je ona bez nekog hiperubedljivog motiva krenula s tobom sama od sebe, nakon što te je videla kako joj ubijaš porodičnog prijatelja nasred dnevne sobe. I sigurno ne očekuješ da ti poverujem da si baš ti, od svih ljudi, uzeo pod svoju zaštitu udovicu i dete samo zato što imaš dobro srce, kad je više puta postavljeno pitanje da li ga uopšte imaš.”

„Hajde sad, to me stvarno vređa.” „Znam da je pokojni muž gospode Džilet bio policajac. Znam da je nedavno ubijeni

Fred Hokins bio njegov prijatelj. E sad, nazovi me luđakom, ali od svih tih slučajnosti proradio mi je instinkt, a čak i na loš dan u to se prokleto dobro možeš pouzdati.”

Kobern odbaci sarkazam. „Nisi luđak.”

„Dobro. Šta ona to ima?” „Ne znam.” „Zna li ko je Knjigovođa?” „Kaže da ne zna.” „Veruješ li joj?” Kobern ju je streljao pogledom. „Aha.” „Pa šta je onda to što ima?” „Ne znam.” „Prestani da me zajebavaš, Koberne.” „Ne radim to.” Hamilton opsova u bradu. „Dobro, ne moraš da mi kažeš. Kad se vratiš u Vašington,

porazgovaraćemo o neposlušnosti, zajedno s dugačkom listom prestupa koje si...” „Sad koristiš taktiku zastrašivanja? Hajde, samo napred, izbaci me iz tog svog

smrdljivog biroa. Vidi da li mi se jebe za to.” Hamilton se još više razjario. „Obezbediću Van Alenu sve što budem mogao da te

pronađe i privede, ako bude potrebno i silom, zbog sigurnosti te žene i deteta.” Kobern čvrsto stegnu zube. „Hamiltone, ako to uradiš, one će sigurno umreti. I to

vrlo brzo.” „Slušaj, poznajem Van Alena. Sam sam ga postavio na to mesto. Garantujem ti, nije

energičan, ali...” „Šta je onda?” „Birokrata.” „To je ko poručeno. Kakav je?” „Blag. Izmučen, čak. Privatni život mu je sranje. Ima sina s posebnim potrebama,

tragični slučaj koji bi trebalo da je na celodnevnoj nezi u domu, ali nije.” „Otkud to?” „Tom o tome ne priča. Ali ako bih morao da pogađam, čini mi se da visoki troškovi

čitavu stvar čine nemogućom.” Agent Kobern napravi onaj zamišljeni i namršteni izraz lica koji je Onor počela da

prepoznaje. „Daj mi četrdeset osam sati. Za to vreme, proveri Van Alena. Ako uspeš da me ubediš

da je pošten, vratiću se. Uz malo sreće, do tada ću imati nešto o Knjigovođi.” „U međuvremenu, šta ćeš da radiš s gospodom Džilet i detetom?” „Ne znam.” „Daj mi je da pričam s njom.” Kobern joj dade telefon. „Tu sam, gospodine Hamiltone.” „Gospođo Džilet, jeste li slušali naš razgovor?” „Jesam.” „Izvinite zbog psovki.” „Nema veze.” „Šta vi mislite?” „O čemu?” „O svemu što smo pričali.” „Da li je Li Kobern njegovo pravo ime?” Ovo pitanje ga je naizgled zateklo. Trebalo mu je nekoliko sekundi pre nego što je

odgovorio potvrdno, ali ona nije bila ubeđena u njegovu iskrenost. „Zašto je žena iz vaše kancelarije rekla da je mrtav?”

„Tako sam joj ja naredio. Zbog Kobernove sigurnosti.” „Objasnite mi to, molim vas.” „Nalazio se u veoma opasnoj situaciji tamo dole. Nisam smeo da rizikujem da neko

posumnja da je on agent pa da nazove kancelariju FBI-ja i tamo izvuče potvrdu za to. Zato sam kroz kanale Biroa proturio informaciju da je poginuo na zadatku. Taj podatak se nalazi čak i u našoj bazi podataka, u slučaju da neki haker upadne u sistem.”

„Vi ste jedina osoba koja zna da je živ?” „Ja i moja pomoćnica koja se javila na telefon.” „A sada i ja.” „Tako je.” „Znači da će, ako mu se nešto dogodi, svaka informacija koju mi je preneo u vezi sa

Semom Marsetom i Knjigovođom, ili bilo šta što sam slučajno pokupila, postati ekstremno vredno Federalnom birou i Ministarstvu pravosuđa.”

On nevoljno odgovori. „Da. I Kobern je spreman da ugrozi vaš život kako bi sačuvao tu informaciju. Recite mi iskreno. Šta to imate? Šta to Kobern traži?”

„Čak ni ja ne znam, gospodine Hamiltone.” Shvatila je da proverava njenu iskrenost tokom duge pauze koja je usledila. A onda je

pitao: „Da li bilo šta od ovog govorite pod prinudom?” „Ne.” „Onda mi pomozite da vam pošaljem još agenata. Doći će i pokupiti vas i vašu ćerku.

Nećete morati da strepite od bilo kakve Kobernove odmazde. Neće vas povrediti. Garantujem vam svojom karijerom. Ali morate se predati da bih mogao da vas zaštitim. Recite mi gde ste.”

Izdržala je Kobernov upiljeni pogled nekoliko dugih trenutaka dok je njen zdrav razum vodio rat s nečim dubljim, nečim iskonskim što nikako nije mogla da imenuje. Nagonilo ju je da zanemari unutrašnji oprez, da prestane da igra na sigurno, da se odrekne svega što zna i prepusti se onome šta oseća. Osećaj je bio toliko jak da ga se istovremeno i plašila. Plašila ga se još više nego što se plašila čoveka koji ju je gledao prodornim plavim očima.

Ali ipak mu se prepustila. „Zar niste čuli šta vam je Kobern rekao, gospodine Hamiltone? Ako pošaljete druge

agente po nas, nikad nećete uhvatiti Knjigovođu.” I pre nego što je Hamilton stigao da odgovori, okrenula je telefon prema Kobernu.

On ga uze iz njene ruke i reče: „Šteta, Hamiltone. Ništa od trgovine.” „Jesi li joj isprao mozak?” „Četrdeset osam sati.” „Mučio je zalivanjem vode preko krpe?” „Četrdeset osam sati.” „Isuse. Daj mi bar broj telefona.” „Četrdeset osam sati.” „Dobro, proklet bio! Dajem ti trideset šest. Trideset šest, i to je...” Kobern prekide i

baci telefon na krevet, a onda upita Onor: „Misliš li da će ova krntija moći da pluta?”

23

ad se Tom vratio kući, Dženis je bila sasvim obuzeta svojom igrom na mobilnom telefonu. Nije čak ni registrovala njegovo prisustvo sve dok joj nije prišao s leđa i pozvao je po imenu, a ona skočila kao oparena. „Tome! Nemoj!” „Izvini što sam te prepao. Mislio sam da si me čula kad sam ušao.” Pokušao je, ali

nije uspeo da sakrije ogorčenost. Igrala je igru recima s nekim kog nikad nije srela i ko je živeo na drugoj strani sveta. Njegov svet se rušio. Delovalo mu je to kao nepravedna neravnoteža. Na kraju krajeva, sve što je činio, činio je pokušavajući da dobije njeno odobravanje, da podigne nivo njenog poštovanja i učini zajednički užasni život malo boljim.

Naravno da nije bila njena krivica što je imao loš dan. Nije zaslužila da bude žrtva toga. Ali osećao se poraženim i ogorčenim, pa je umesto da izgovori nešto što bi dovelo do svađe, ostavio svoju aktovku u dnevnoj sobi tamo gde ju je zatekao, i otišao u Lenijevu sobu.

Dečakove oči bile su sklopljene. Tom se pitao da li se jednostavno nisu otvorile nakon treptanja ili je Leni zaista spavao. Da li je sanjao? Ako jeste, o čemu? Postavljanje ovakvih pitanja predstavljalo je čist mazohizam. Nikada na njih neće dobiti nikakav odgovor.

Nastavio je da zuri u nepokretnog dečaka i prisećao se nečega što se dogodilo ubrzo nakon Lenijevog rođenja, kada su i on i Dženis još uvek pokušavali da se pomire s razmerama njegovih ograničenja i time kakav će uticaj imati na njihovu budućnost. Nazvao ih je katolički sveštenik. Došao je da ih uteši i ohrabri, ali njegove fraze o Božjoj volji samo su ih uznemirile i razjarile. Nakon samo pet minuta pošto je došao, Tom ga je ispratio na vrata.

Ali duhovnik je rekao jednu stvar koju je Tom upamtio. Rekao je da neki ljudi veruju da onesposobljene osobe poput Lenija imaju direktnu vezu s Božjim umom i srcem, i da, iako ne mogu da opšte s nama na zemlji, neprekidno komuniciraju sa Svemogućim i njegovim anđelima. To je sigurno bila još jedna besmislica koju je sveštenik izvadio iz svog kako-da-služite-svojoj-pastvi priručnika, ali ponekad je Tom tako očajnički želeo da veruje u to.

Sada se sagnuo i poljubio Lenija u čelo. „Kaži poneku lepu reč i za mene.” Kad se vratio u kuhinju, Dženis, koja mu je pripremila obrok, postavila je samo jedan

tanjir za sto i izvinila mu se: „Nisam znala kad ćeš se vratiti kući, ni da li ćeš se vratiti, pa nisam kuvala.”

„Dobro je ovo.” Seo je za sto i raširio salvetu u krilu. Mada su salata od račića, puterom namazan baget i iseckana dinja bili predivno aranžirani na tanjiru, on nije imao apetita.

„Želiš li možda čašu vina?” Odmahnuo je glavom. „Moram nakratko da se vratim u kancelariju. Moram da

budem tamo ako se nešto desi.” Dženis je sela na stolicu preko puta. „Izgledaš izmrcvareno.”

„Osećam se izmrcvareno.” „Ništa novo o otmici?” „Ništa, i svi, uključujući i šintere, izašli su da ih traže. Ili njihova tela.” Dženis prekrsti

ruke na stomaku i obgrli se. „Ne govori to.” Spustio je lakat na sto i nagnuo glavu u šaku, trljajući oči prstima. Dženis posegnu preko stola i prekri šaku koja je ostala spuštena pored vinske čaše.

„Mislim da ih neće ubiti, Tome.” „Zašto ih je onda odveo?” „Otkup?” „Nije zvao. Prisluškujemo svekrov kućni telefon. Primio je mnogo zabrinutih poziva

od poznanika, ali ništa osim toga. Isto je i sa mobilnim.” Podigao je viljušku i zamišljeno kuckao njome po ivici tanjira, ali nije uzeo ni zalogaj. „Mislim da ovo nema veze s otkupom.”

„Zašto to misliš?” „Kobern se ne uklapa u profil tipova koji izrešetaju sve na svom radnom mestu, ili

kancelariji, ili školi.” „Otkud to?” Shvativši da neće ni jesti, spustio je viljušku i pokušao da organizuje misli koje su

skakutale svud po njegovoj glavi. „Tipično je da ovakvi tipovi imaju konačni i prkosni stav prema prljavom, pokvarenom svetu i svima koji su se o njih ogrešili. Tako im svega, ima da iznesu svoj stav na nezaboravan način, a onda sagore u bleštavom plamenu slave. Ako ne izvrše samoubistvo na licu mesta, obično odu kući, ubiju ženu i decu, svoje roditelje, njene roditelje, koga god, a onda ubiju sebe.” Spustio je ruke i pogledao Dženis. „Možda neko vreme drže taoce pre nego što ih ili ubiju ili puste. Ali uglavnom ne nestanu s njima.”

„Shvatam sve što kažeš, ali...” Blago je zaklimala glavom. „Izvini, Tome. Ne znam kako da odgovorim pošto ne znam na šta misliš.”

„Mislim na to da Li Kobern nije baš masovni ubica iz udžbenika.” „Postoji li uopšte takvo nešto?” „Naravno da ima izuzetaka, ali on ne odgovara prihvatljivom profilu.” Oklevao je, a

onda dodao: „Čak je i Hamilton to osetio.” „Klint Hamilton? Mislila sam da je on sad u Vašingtonu.” „I jeste. Ali zvao me je danas, želeo je da zna šta se dođavola ovde događa i šta ja

povodom toga preduzimam.” Dženis ispusti slabi uzdah straha. „Proverava te?” „U osnovi, da.” „Baš ima petlju.” Odgurnula je stolicu i pokazala na njegov netaknuti tanjir. „Hoćeš li

jesti to?” „Izvini, neću. Dobro izgleda, ali...” Završio je bespomoćnim sleganjem ramena. Odnela je tanjir do pulta, proklinjući njegovog prethodnika ispod glasa. „Ako je

mislio da nisi dorastao zadatku, zašto te je postavio na to mesto?” Ono što je Tom verovao da je odgovor na to pitanje sadržalo je previše poniženja da

bi se izgovorilo, a posebno pred Dženis. Gnušala se defetizma. A posebno se toga gnušala kod svog supruga.

On reče: „Ne znam odakle Hamiltonu informacije, verovatno od drugih agenata iz kancelarije, ali sigurno je primetio da Kobernov modus operandi ima neke nelogičnosti

koje sam i ja primetio. Čak me je pitao da li je Kobern agent iz moje kancelarije, na tajnom zadatku u auto-prevoznoj kompaniji.”

Praskavo se nasmejala, a onda se toliko brzo pribrala da je to delovalo komično. „Da li je?”

Tom je pogleda s iskrivljenim osmehom. „Nije. Bar ga nisam ja postavio na taj zadatak.” Osmeh mu nestade s lica. „Neko iz Nju Orleansa s višim činom je to mogao, pretpostavljam. Ili neko iz neke druge agencije.”

„A da te o tome ne obavesti?” Jedva da je i slegnuo ramenima, ponovo ne želeći da prizna kako je nedosledan. Ili da

to njegove kolege misle o njemu. Pridružila mu se za stolom. „Hamilton nema prava da se meša. Naravno, čovek ima

nečuveno velik ego.” „Nisi ga čak ni upoznala.” „Uzimajući u obzir sve što si mi pričao o njemu, toliko je pun sebe i naduvan da

sumnjam da bi uopšte prošao kroz ova vrata.” Odlučio je da joj ne kaže da on nije jedini koji se s Hamiltonom danas čuo. Mnogi

agenti nisu odobravali njegovo nameštenje i nisu to krili. Ali bilo je i onih agenata koji su ga, bilo usmeno bilo stavom, podržavali.

Jedna od njih, analitičarka podataka, priznala mu je danas da su i neki drugi agenti primili poziv od Hamiltona. „Iz nekog razloga”, rekla mu je u četiri oka, „ovaj slučaj se nekako pojavio na Hamiltonovom radaru. Pomno ga prati i raspituje se o tebi.”

„Šta se raspituje?” Podigla je ruke, dlanovima nagore. „Neću da se petljam u kancelarijsku politiku,

Tome. Treba mi ovaj posao. Ali mislila sam da bi trebalo da znaš da te posmatraju.” Tom joj se zahvalio. U toku dana je osetio kako mu šapuću iza leđa. Što je možda bila

samo njegova paranoja, ali ipak mu se činilo tako. Prezirao je što se Hamilton nameće. Kakav god da je razlog za to, bilo je uvredljivo i zabrinjavajuće.

Odgurnuo je stolicu i ustao. „Bolje da se vratim.” Izašao je iz kuhinje pre nego što se nastavio mučan razgovor. Umio se u kupatilu i

uzeo aktovku iz dnevne sobe. Dženis ga je presrela kod zadnjeg izlaza s kesom u kojoj je bila užina. „Za svaki slučaj, ako ti bude zatrebalo. Keks sa puterom od kikirikija i jedna jabuka.”

„Hvala.” Nije ga ovog puta poljubila, a nije ni on nju. Ali pre nego što se okrenuo, spustila je

šaku na njegovu ruku. „Dobro radiš svoj posao, Tome. Ne dozvoli da te Hamilton ili bilo ko drugi ubedi u suprotno.”

Slabašno joj se osmehnuo. „Neću. Svinjarija je sve to, Hamilton je u pravu.” „U kom smislu?” „Svaka budala koja prati ovaj slučaj shvata da nije u pitanju obična otmica. Po svemu

sudeći, gospoda Džilet je prisustvovala Kobernovom ubistvu Freda Hokinsa. Ubice ne ostavljaju očevice. Kobern ima neki razlog što je drži u životu.”

24

oral je obavio neizbežnu posetu svojoj mami. Kao što je bilo i očekivano, ona je bila potpuno skrhana od bola. Rođake su obletale oko nje, stiskale joj šake i prislanjale vlažne krpe na čelo. Brojanice su zveckale dok su se molile za Fredovu dušu i tražile utehu za najbliže koje je

ostavio. Nije više bilo mesta u kuhinji za svu hranu koju su doneli prijatelji, porodica i

komšije. Erkondišn je vodio unapred izgubljenu bitku protiv nadolazeće oluje, koja je spustila pritisak na barometru i podigla vlažnost.

Muški deo, kako bi izbegao dramu što se odvijala u kući, iznosio je pretovarene tanjire u dvorište. Sedeli su u baštenskim stolicama, gladili puške i sačmare na kolenima, što je za njih bilo kao da češkaju svoje lovačke pse iza uva. Dodavali su jedni drugima flaše jeftinog viskija i, tihim glasovima, smišljali osvetu protiv Fredovog ubice.

„Bolje da ga uhvati policija pre nego što meni padne šaka”, rekao je jedan bliži rođak, opaki kučkin sin što je izgubio oko u Vijetnamu, ali je i dalje bio sposoban da puca bolje od bilo koga, osim možda od Dorala.

„Do sutra u ovo vreme imaću jaja tog Koberna u maloj tegli. Pazite šta vam kažem”, zaklinjao se jedan drugi, starosti ispod zakonske granice za konzumaciju alkohola, ali već toliko pijan da se skoro preturio s balvana na kom je sedeo.

Jedan od Doralove mlade braće urlao je na svoju nemirnu decu, koja su se vijala po dvorištu.

„Pokažite malo jebenog poštovanja!” dovikivao im je, a onda se zaklinjao da se neće smiriti dok Kobern ne bude mrtav. „Ne mogu da budem fin prema ljudima koji se zajebavaju s našom familijom.”

Čim su pojeli hranu i ispraznili flaše, natovarili su se u svoje kamionete i krenuli prema naznačenim teritorijama da nastave potragu za ubicom svog rođaka.

Doral se oprostio sa ucveljenom majkom, nekako se iščupao iz njenog vlažnog i snažnog zagrljaja i otišao kad i ostali, osim što je otišao sam. Uprkos tome što je bio napola pijan, lako se provezao kroz vijugave puteljke velikom brzinom. Čitavog života je prolazio ovim putevima i znao ih je do detalja. Vozio je tuda i mnogo pijaniji nego što je to bio večeras. Zajedno s Fredom. Zajedno s Edijem.

Pomisao na Edija prizvala mu je u sećanje i pecaroški izlet, zabeležen na uramljenom slajdu koji je Kroford spakovao kao dokaz. Doral se sećao te ekskurzije kao najlepše provedenih zajedničkih trenutaka sve četvorice.

Posle misli o tom danu, um mu je odlutao do pecaroškog čamca i vremena pre Knjigovođe. On i Fred su bili siromašni i čitavog života su vodili tegobnu borbu da sastave kraj s krajem. Fred je finansijsku stabilnost potražio u policijskim snagama. Ali uniforma i rad u smenama nisu bili za Dorala. On je uživao u fleksibilnosti.

Kupio je čamac na kredit koji mu je odobrio jedan bankar, toliko krut da je skoro škripao dok je koračao. Kamata je bila prava zelenaška, ali Doral apsolutno nikad nije

zakasnio s ratom. Godinama je vozio pecaroške ture po Meksičkom zalivu, trpeći gomile bogatih i

pijanih kučkinih sinova — doktora, advokata, mešetara i sličnih — koji su mislili da su daleko iznad jednog običnog pecaroša-vodiča s kvrgavim šakama i kejdžunskim akcentom. Podnosio je njihovo verbalno zlostavljanje, povraćanje njihovog skupocenog pića, kuknjavu o vrućini i suncu, nemirnom moru i ribama koje neće da sarađuju. Tolerisao je njihova sranja pošto mu je normalan život zavisio od toga.

Na neki način, bio je zahvalan Katrini što je uništila njegov brodić i svemu tome stala na kraj. Nema više ljubljenja izopačenih guzica za Dorala Hokinsa, hvala lepo.

Tada je Knjigovođa prišao njemu i Fredu sa idejom kako da zarade novac. Posao je trebalo da bude daleko zanimljiviji i unosniji od svih koje bi ikada sami mogli da smisle. Čak i u državi u kojoj su učene bile uobičajena pojava poput rečnog raka, plan je obećavao da će postati truli bogataši.

Doral nije zazirao od mogućih opasnosti. Isplata je vredela rizika. Sviđalo mu se da živi na ivici i uživao je u internoj šali da je danju javni radnik, a noću nešto sasvim drugo.

Opis njegovih dužnosti uključivao je zastrašivanje, sakaćenje, pa čak i ubistvo ako je to bilo neizbežno. Imao je prirodnu sklonost za proganjanje i lov, a sada je od toga još mogao i da zaradi. Jedina razlika je u tome što je plen u ovim slučajevima bio ljudske vrste.

I evo ga kako jurca puteljcima, a plen je Li Kobern. Kao i udovica i dete njegovog najboljeg prijatelja.

Kad mu je zazvonio mobilni telefon, tek neznatno je usporio kako bi se javio, ali nakon što je čuo hitnu poruku koju je pozivalac ostavio, do poda je stisnuo kočnicu i uz klizanje se zaustavio, podigavši oblak prašine koji je prekrio čitav automobil. „Da li ti mene zajebavaš?”

Čulo se mnogo pozadinske buke, ali se pozivalac koji je šaputao postarao da bude dovoljno čujan. Nije baš da je Doral želeo da čuje ovo što je trebalo da prenese.

„Mislio sam da bi bilo dobro da znaš to, kako bi preneo Knjigovođi.” „Hvala ni za šta”, promrmljao je Doral. Prekinuo je i sklonio auto s puta, pustivši ga

da u leru radi na ivici jarka, nakon čega je prvo pripalio toliko željenu cigaretu, a onda nazvao Knjigovođu.

Već je bio potpuno trezan. Preskočio je tradicionalne pozdrave. „Kolaju glasine da je Kobern federalni agent.”

Knjigovođa ne reče ništa, samo se čulo sporo i duboko disanje. Podmuklo. Doral, predviđajući kipteći vulkan koji samo što nije eruptirao, obrisao je grašku

znoja koja mu se skotrljala niz slepoočnicu pravo u ugao oka. „Kad si čuo to?” „Deset sekundi pre nego što sam te nazvao.” „Ko ti je rekao?” „Jedan od naših špijuna u policiji. On je čuo od nekog kretena što radi s njima i

šerifovim ljudima na otmici. Kažu da je Kobern agent koji je na tajnom zadatku.” Usledila je duga pauza. A onda: „Pa, kako si jutros oštroumno primetio, zaista deluje

neuobičajeno pametno za radnika na doku. Samo mije žao što to nisi shvatio pre nego što si ga pustio da pobegne iz stovarišta.”

Doralu se utroba stegnula poput pesnice, ali ništa nije rekao. „Šta je s Onorinom prijateljicom? Je li se javljala otkad si je jutros posetio?” „Tori nije izašla iz kuće. Stvarno mislim da se nije čula s Onor jer inače ne bi samo

sedela tamo i čekala. Mada, jedno jesam saznao, a to je da ima novog dečka. Nekog bitnog bankara iz Nju Orleansa po imenu Bonel Volas.”

„Znam ga. Imamo novac u toj banci.” „Ne seri? Pa, sreo sam u podzemnoj onu kurvicu s recepcije kluba kad je krenula na

ručak. Udesio sam da izgleda kao slučajan susret. Spopao sam je, ali nisam izvukao mnogo. Jedva je čekala da se istrtlja o Tori, koju je nazivala kraljevskom K, sa sve velikim prvim slovom; ovo je bio citat.”

Doral je sad već lakše disao. Bio je zadovoljan što ima nešto pozitivno da raportira nakon ove glasine o Kobernu. Nije bio besposlen čitavog dana. Bio je delotvoran i pokazao napredak. Bilo je bitno da Knjigovođa to zna.

„Kurvica — ime joj je Amber — misli da Volas ne želi da njegovi klijenti, ili nadmeni prijatelji, saznaju kako mu je potreban lični trener, zato je počeo da dolazi ovamo dole da vežba. Ima debeli stomak, ali još deblji novčanik. Tori ga je spopala u najkraćem mogućem roku. Zarila je svoje kandže u njega i sad je pobenavio. Tori je u zabludi da je njihova veza tajna, ali svi zaposleni znaju da gospodin Bonel Volas ne pumpa samo mišiće kad god svrne u Tambur.”

Nakon poduže pauze, Knjigovođa reče: „Korisna informacija, u slučaju da nam zatreba. Na nesreću, to te nije nimalo približilo Kobernu, je li tako?”

„Nije.” „Ti i Fred ste nam ostavili pravi haos, Dorale. I to u vreme kad nam on najmanje

treba. Bez obzira na to ko je Kobern, trebalo je da bude mrtav zajedno s ostalima. Ne zaboravljam ko ga je pustio da pobegne. Pronađi ga. Ubij ga. Nemoj me ponovo razočarati.”

Jeftini viski se sjurio u Doralovo grlo, užaren i gadan. Uz grgotanje ga je progutao. „Kako smo Fred i ja mogli znati...”

„Vaš je posao da znate.” Knjigovođin ton sekao je do koske, zagušivši bilo kakav izgovor koji je Doral možda imao. I tek za svaki slučaj ako se poruka nije primila, Knjigovođa doda: „Čuo si me koliko visoko cenim Dijega i njegovu britvu.”

Koža se naježila na Doralovim znojem orošenim rukama. „Jedini problem koji imam kad koristim Dijega jeste to što se sve prebrzo dogodi toj

osobi koja me je izneverila. Jednostavno ne pati dovoljno dugo.” Doral je jedva stigao da izađe iz auta pre nego što se ispovraćao na kolovoz.

25

nor je zaprepašćeno shvatila da Kobern ozbiljno planira da pokrene brodić za lov na račiće njenog oca. A Kobern je bio gluv za njen protest. Nakon svega nekoliko minuta postoje prekinuo s Hamiltonom, Kobern je bio za kormilom, skinuvši ciradu kojom je bila prekrivena kontrolna tabla.

„Znaš li kako se pokreće motor?” nestrpljivo je pitao, mahnuvši prema kontrolama. „Da, ali moramo prvo da uđemo u vodu, a to ne možemo.” „Moramo. Moramo da odemo na drugo mesto.” Nekoliko puta u sledećih sat vremena je pokušala da ga ubedi da je to nemoguć

poduhvat, ali Kobern se nije dao odvratiti. Pronašao je zarđalu mačetu u kutiji za alat, na palubi, i sada je njome mlatio zapetljanu vegetaciju koja se zakačila za trup. Bio je to veoma naporan rad. Ponovo je pokušala da ga odgovori.

„Hamilton ti je dao reč. Ne veruješ mu da će je održati?” „Ne.” „Ali on je tvoj šef. Nadređeni, supervizor? Kako god da to zovete u FBI-ju.” „Sve je to on. I jedino što mu verujem je da će prvo pokriti svoje dupe. Seti se, Li

Kobern više ne postoji.” „Dao nam je trideset šest sati.” „Neće se držati toga.” „Zašto to misliš?” „Znam kako razmišlja.” „A zar on ne zna kako ti razmišljaš?” „Aha, i baš zbog toga moramo da požurimo. Upravo dok razgovaramo, verovatno

pokušava da locira moj mobilni telefon.” „Nisi mu ga dao. Rekao si da se jednokratni ne mogu pronaći. Rekao si...” „Ma da, rekao sam. Ali ne znam ja sve”, promrmljao je. Nervozno je pogledala u nebo, gde su se oblaci nagomilavali u kretnji prema

Meksičkom zalivu. „Hoće li poslati helikopter?” „Verovatno ne. Hamilton će se uvek odlučiti za nešto neprimetnije, nešto što nas

neće upozoriti. Osim toga, nadolazi oluja. Neće dolaziti iz vazduha.” „Zašto onda toliko žuriš?” Zastao je kako bi nadlanicom obrisao znoj s čela. „Zato što možda i grešim.” Ali što su napornije radili, to se situacija činila beznadežnijom. Onor predloži da

okušaju sreću s nedavno ukradenim kamionetom. „Niko ne traži taj kamionet. Sam si to rekao.”

„Dobro, i kuda ćemo?” „Do nekog ko može da nam pomogne.” „Nekog?” „Nekog koga znam čitavog života i ko će nas primiti bez ikakvih pitanja.”

„Ne. Ne možemo to. Posmatraće sve koje znaš.” „Mogli bismo da prenoćimo u kamionetu.” Ja bih mogao”, rekao je. „Mi ne bismo.” Na kraju je prestala da troši energiju na pokušaje da ga ubedi. Manjkalo joj je

izdržljivosti i veštine, ali trudila se da mu pomogne i činila je sve što je od nje tražio. Emili se probudila iz dremeža. Bila je brbljiva i uzbuđena što se nešto dešava. Smetala

je, ali Kobern je bio iznenađujuće strpljiv s njom. Stajala je na palubi i bodrila ih dok su zajedno, prislonivši leđa na pramac, gurali očišćeno plovilo s obale u vodu.

Kobern je proverio propušta li i, ne pronašavši nijedan problem, pridružio se Onor za kontrolama. Otac ju je naučio kako da startuje motor i da upravlja. Ali otada su prošle godine. Nekim čudom, prisetila se svih koraka i kada je motor živahno zarikao, nije znala ko se više iznenadio, ona ili Kobern.

Pitao ju je za gorivo. Proverila je merač. „U redu je. Tata se pripremao za uragan. Ali ostali merači...” Neznalački ih je gledala. „Ne znam šta je sve ovo ostalo.”

Raširio je požutelu nautičku mapu preko kontrolne table. „Znaš li gde se nalazimo?” Pokazala je njihovu lokaciju. „Negde ovde. Ako krenemo na jug prema obali, više

ćemo se izložiti. S druge strane, još jedan brod za račiće u marini, zajedno s ostalima, neće biti tako upadljiv. Dublje u kopno zalivi su uži. Ali ima mnogo više mesta zaklonjenih drvećem. A i vode su pliće.”

„Pošto ćemo sigurno morati da iskačemo, glasam za pliću vodu. Samo nas odvedi što dalje možeš.”

Pratila je napredak na mapi. Brektali su nekih osam kilometara kroz vijugave zalive pre nego što je motor počeo da kašlje. Vode su postajale gušće od vegetacije. Nekoliko puta, Onor je za dlaku promašila granje čempresa koje je štrcalo iz neprozirne površine.

Kobern je munu u lakat. „Tamo. Dobro je kao i bilo gde drugde.” Onor je upravila brod bliže blatnjavoj obali, gde je gusto rastinje čempresa pružalo

delimičan zaklon. Kobern izbaci sidro. Ona ugasi motor i pogleda u njega očekujući dalje instrukcije.

„Raskomotite se.” „Šta?” viknula je. Presavio je mapu i ugurao je u džep farmerki, a onda proverio pištolj i spustio ga na

kontrolnu tablu, daleko van Emilinog domašaja. „Ja ću uzeti Hokinsov magnum. A ti uzmi ovaj. Spreman je za pucanje. Sve što treba da uradiš je da ga uperiš i povučeš oroz.”

„Šta ćeš ti?” Pre nego što je i završila svoje pitanje, on je izašao iz kormilarnice. Dok je stigla do

palube, on se već preko ivice spuštao niz bok broda u vodu do kolena. „Koberne!” „Ne mogu da ostavim kamionet tamo.” Oklevao je, a onda psujući ispod glasa, izvadio

njen mobilni telefon i bateriju iz džepa. „Pretpostavljam da bi trebalo da ti ostavim telefon. Za svaki slučaj, ako mi se nešto desi. Ali se nadam da ga nećeš upotrebiti. Ako već moraš nekog da zoveš, pozovi 911, i samo 911.” Dodao joj je dva dela telefona.

„Kako si...” „Srećom po nas, tvoj je stariji. Lakše je nego s novijim modelima.” Skinuo je poklopac

sa zadnje strane telefona i pokazao joj kako da vrati bateriju. „Poravnaj zlatne tračice i neka dobro legne. I Emili bi to mogla.” Oči su im se susrele. „Ali...”

„Obećavam ti da neću, osim ako se ne vratiš.” Jednom je klimnuo, a onda se okrenuo od broda.

Šljapkao je dok se nije probio do čvrste podloge, a onda nestao u niskom rastinju.

* * *

Dijego je bio u kupovini u meksičkom supermarketu kad mu je telefon ponovo zavibrirao. Izašao je iz radnje kako bi se javio. „Imaš li nešto za mene?”

„Imam”, odgovori Knjigovođa. „Želim da pratiš nekog sledećih par dana.” „Šta? Da pratim nekog?” „Zar ne rekoh to upravo?” „Šta je s Kobernom?” „Samo učini kako kažem, Dijego. Čovekovo ime je Bonel Volas.” Koga briga kako mu je prokleto ime? Nije Kobern. Pre nego što je uspeo da artikuliše

svoje pritužbe, date su mu dve adrese, jedna banke u Ulici Kanal, a druga stana u Garden distriktu. Nije mu objašnjeno zašto je ovog čoveka potrebno pratiti, ali u stvari, Dijego za to nije ni mario. Bio je to usran posao.

Uz prenaglašenu dosadu, pitao je: „Želiš li da zna da ga prate?” „Ne još. Javiću ti kad bude potrebno nešto drugo. Ako bude potrebno.” „Dobro.” Njegov smion ton nije izmakao Knjigovođi. „Da li te ometam u nečemu, Dijego?” Aha, pomisli on. Ometaš me u dobro plaćenom ubistvu. Umesto toga, obratio se

Knjigovođi defanzivno. „Nisam plaćen za devojku iz salona za masažu.” „Nemam dokaz da je zaista mrtva.” „Šta želiš, da ti u kutiji pošaljem njenu glavu poput onih meksičkih lešinara?” „Nema potrebe za tim. Ali nema ničega na vestima o nekom pronađenom telu.” „Neće ni biti. Postarao sam se za to.” „Ali nisi mi dao nikakve detalje.” „Poput?” „Kad si je pronašao, da li je bila s nekim?” „Nije. Bila je u lovu na mušterije tamo gde je sidrište za rečne brodove.” „Na šetalištu.” „Kako god.” „Bila je sama? Bez makroa? Neko joj je pomogao da pobegne. Nikad ne bi skupila

hrabrost da sama pobegne.” „Sve što znam jeste da je bila sama kad sam je pronašao. Bez makroa, jer bi inače

imala više posla”, rekao je, uglavivši kikot pored svega što je rekao. „Bila je laka roba. Dogovorio sam pušenje za deset dolara i kad sam je smotao pod

stubove, prerezao sam joj grkljan. Iz predostrožnosti, rasporio sam joj i stomak, napunio ga kamenjem i potopio je u reku. Ako se telo ikada pojavi, neće sigurno više ličiti na sebe.”

Od ovakve priče o Izobel grčila mu se utroba, ali morao je da sačuva uobičajenu masku. Smeh i foliranje bili su lažni, ali morao je da bude uverljiv.

Knjigovođa ga pusti da čeka neodređeno vreme, pre nego što ponovo progovori. „U redu. Sutra možeš da pokupiš novac. Gde želiš da ti ga ostavim?”

Isplata je dolazila u vidu koverte s kešom, a ostavljana mu je na naznačenom mestu koje se svaki put menjalo. Saopštio je Knjigovođi da je ovog puta u pitanju hemijska

čistionica koja je ostala napuštena još od Katrine. „Na pultu stoji stara registar kasa. Neka ostave u fioci.” „Biće tamo. U međuvremenu, obaveštavaj me o Bonelu Volasu. Želim da znam sve šta

radi a nije deo njegove svakodnevne rutine.” „Uf, kao da je to malo jači jebeni posao.” Pre nego što je Knjigovođa stigao da

odgovori na ovo, Dijego je prekinuo vezu i vratio se u prodavnicu. Uzeo je još jedna kolica i krenuo iz početka. Nikad ništa nije ostavljao bez nadzora, plašeći se da je neki prijemnik ili nešto još gore postavljeno u to.

Ali koliko god koverat sa pet stotina dolara bio primamljiv, nije ga pokupio nekoliko dana. Prvo je samo osmatrao zgradu u kojoj se nalazila hemijska čistionica, da bi bio siguran kako mu nikakva zamka nije postavljena. Knjigovođa njemu možda donekle i ne veruje. Ali on Knjigovođi ne veruje uopšte.

Kiša je već bila počela kad je izašao iz prodavnice s onim što je kupio i konzerviranom šunkom koju je ukrao. Bez obzira na vreme, krenuo je dužim, nepravilnim putem kući, često gledajući preko ramena i prilazeći ćoškovima s britvom u ruci.

Izobel ga je dočekala uz ljubak osmeh i suv peškir. Njen stid prema njemu je svakoga dana bivao sve manji. Počinjala je da mu veruje, da biva sigurna u to kako je on neće povrediti ili prodati njene usluge.

Prestao je da je dodiruje. Nije više verovao sebi ni dok ju je milovao po obrazu, pa čak ni dok mu je pogled na nju topio srce, ali i nadimao kitu od želje.

Noću je čvrsto svojom malenom šakom stiskala srebrno raspeće i padala u san sva u suzama. Budila se uz vriske iz noćnih mora. Kad su je sustizala užasna sećanja, dugo bi jecala, zaklanjajući lice i stenjući, preplavljena sramom što je seksualno opštila sa stotinama muškaraca.

Ali za Dijega je ona bila čista i nevina. On je bio taj koji je zao, koji je zaprljan ništavilom što se nikada ne može sprati. Njegov dodir bi je ukaljao i ostavio joj ožiljak na duši. Zato se uzdržavao i voleo je samo očima i ispunjenim srcem.

Ispraznio je kese sa potrepštinama. Podelili su kutiju sladoleda. Uključio je svoj ajpod i mogao se zakleti da muzika zvuči mnogo bolje samo zato što je deli s njom. Smejala se kao dete dok joj je zlatna ribica slala poljupce iz akvarijuma.

Razmišljao je o njoj kao o anđelu koji je ispunio njegovu podzemnu prostoriju nečim što je bilo jarko i čisto poput sunčeve svetlosti. Kupao se u njenoj svetlosti koju nije želeo da napušta.

Knjigovođin glupavi zadatak može da pričeka sat ili dva.

Onor je sedela na krevetu pored svoje usnule kćerke, slušajući kišu i otkucaje svog ustreptalog srca, kad je začula neki udarac i bukvalno osetila vibracije. Izvadila je pištolj ispod dušeka i uperila ga pravo ispred sebe, krenuvši uza stepenice i vireći kroz otvor. „Ja sam”, kaza Kobern.

Potpuno se opustivši, ona spusti pištolj pored tela. „Skoro sam prestala da se nadam.” „Dugo mi je trebalo da se vratim do kamioneta, a posebno jer sam se kretao po

kopnu. Dok sam stigao već je bio pao mrak i kiša je pljuštala. Onda sam još morao da pronađem i put. Na mapi su ucrtani samo zalivi. Konačno sam pronašao put od tucanika koji se pruža na oko petsto metara odavde.”

Za Onor je bilo čudo što je uopšte i pronašao put nazad.

„Sve u redu?”, pitao je. „Emili je htela da te sačeka dok se vratiš, ali jele smo, pa se onda malo igrale Elmom.

Počela sam da joj pričam priču i ona je zaspala.” „Možda je bolje tako.” „Jeste. Inače bi se plašila mraka, a nisam želela da palim lampu. Mada sam razmišljala

o tome da je ostavim na palubi kao orijentir za tebe. Plašila sam se da nas nećeš pronaći u mraku. Ostavio si mi premalo uputstava pre nego što si otišao.”

Ako je i primetio nagoveštaj prekora, ignorisao ga je. „Dobro si postupila.” Oči su joj se upravo privikle na tamu i pomalo je mogla da ga vidi. Odeća mu je bila

natopljena, a kosa zalepljena za glavu. „Odmah se vraćam”, rekla mu je. Sišla je stepenicama i vratila pištolj ispod dušeka, a onda prikupila nekoliko stvari i

vratila se u kormilarnicu. Dodala mu je prvo flašu vode. Zahvalio joj je, otvorio je i iskapio. „Pronašla sam ovo.” Pružila mu je složene platnene pantalone i majicu kratkih

rukava. „Stajalo je u jednom od ormana. Pantalone će ti biti kratke, a i smrde na buđ.” „Nema veze. Suve su.” Svukao je sa sebe Edijevu mokru majicu i zamenio je onom

koja je pripadala njenom ocu, a onda počeo da otkopčava farmerke. Okrenula mu je leđa. „Jesi li gladan?” „Aha.” Ponovo je sišla stepenicama i uključila lampu taman koliko joj je trebalo da pronađe

hranu koju je spremila za njega. Dok se vratila u kormilarnicu, on je presvukao pantalone. Spustila je hranu na tablu. „Zaboravio si da nabaviš otvarač za konzerve.”

„Uzeo sam one koje imaju patent.” „Ali ne i ananas. A naravno, Emili je baš to htela.” „Izvini.” „Pronašla sam otvarač u fioci ispod rerne. Rđav je, pa ćemo se možda malo zatrovati

olovom, ali je bar pojela ananas.” Prstima je uzimao hranu pripremljenu od konzerviranog belog mesa, komada

ananasa i slanih krekera. Sve je to sprao još jednom flašom vode koju mu je Onor donela odozdo. Donela mu je i keks da utoli očiglednu glad za slatkim.

Sedeo je na podu, leđima oslonjen na tablu. Ona je sedela u kapetanskoj stolici svoga tate, koja je pretrpela zub vremena kao i sve ostalo na brodu.

Tišinu je prekidalo samo pljuštanje i krckanje keksa. „Pada gore nego ikad”, primetila je. „Aha.” „Zbog kiše bar nema komaraca.” Počešao se po podlaktici. „Ali evo nisu svi otišli.” Uzeo je još jedan keks iz paketa i

odgrizao pola. „Hoće li nas pronaći?” „Hoće.” Primetivši da ju je otvoren odgovor prepao, dodao je: „Samo je pitanje

vremena, što umnogome zavisi od toga kada će Hamilton da pokrene čitavu mašineriju. Verovatno je to već uradio.”

„Ako nas pronađu. „Kada.” „Kada nas pronađu, hoćeš li...”, tražila je pravu reč. „Mirno poći?” Klimnula je. „Ne, neću.” „Zašto?”

„Kao što sam rekao i Hamiltonu, neću odustati dok ne priklještim tog kučkinog sina.” „Knjigovođu.” „Ovo više nije samo zadatak. Ovo je sad jedan na jedan, on protiv mene.” „Kako je to zapravo išlo? Mislim, posao između njega i Marseta?” „Pa da vidimo. Ovo je samo primer. Svaki put kad kamion pređe iz jedne države u

drugu, mora da se zaustavi na mernoj stanici. Jesi li videla ove oznake koje se protežu preko međudržavnih puteva blizu granica?”

Ona odmahnu glavom. „Uglavnom ne prelazim državne granice, ali svejedno, ne, nikad to nisam primetila.”

„Većina ljudi ne primećuje to. Izgledaju kao semafori. Ali to su u stvari mašine sa X-zracima koje skeniraju kamione i tovar i neprekidno ih nadgledaju. Agenti primete neki kamion koji izgleda sumnjivo, ili se nije zaustavio na mernoj stanici i onda ga zaustave i pretraže.”

„Osim ako je osoba koja nadgleda potkupljena i pusti ga da prođe.” „Pogodak. Knjigovođa je napravio pravo tržište radeći samo to. Poslovna strategija

mu je da potkupi ljude koji sprovode zakon i tako od čitave akcije napravi običnu šalu. Neko ko se bavi trafikingom, platiće za zaštitu i prihvatiti to kao trošak za sam posao.”

„Sem Marset je bio...?” „Klijent. Verujem jedan od prvih, ako ne i prvi.” „Kako je došao do toga?” „Pored poštenog posla, Marset je bio i veoma aktivan krijumčar nelegalne robe. Pošto

je radio i pošteno, niko ništa nije sumnjao. A onda su Marsetove kamione počeli redovno da zaustavljaju i maltretiraju mu vozače. Pojačana budnost ga je preplašila. A najgore od svega, starešina Svetog Bonifacija nije želeo da bude uhvaćen. I eto ga Knjigovođa s rešenjem problema.” Kobern se iscerio.

„Stvar je u tome što je Knjigovođa i stvorio problem.” „Tako što je organizovao pretrage.” „A Marset je to verovatno znao. Ali ako je Knjigovođa mogao da mu zabija klipove u

točkove, mogao je da se pobrine i da se oni uklone. Bilo je ili da plati Knjigovođi za zaštitu, ili da rizikuje da ga uhvate s tovarom droge. Život kojim živi otišao bi dođavola.”

„Ostali bi bili prinuđeni da postupe isto.” „I jesu. Knjigovođa sada ima veoma veliku bazu klijenata. Neki od njih vode velike

komercijalne operacije poput Marseta. Ostali su mali i nezavisni. Ljudi koji su ostali bez posla zbog izlivanja nafte sa kamionetom i sa ustima koja moraju da nahrane. Odvezu se do južnog Teksasa, pokupe nekoliko stotina kilograma marihuane, prevezu je u Nju Orleans i deca imaju šta da jedu sledećih nedelju dana.

„Krše zakon, ali još je veći kriminalac onaj koji zarađuje na tome što im omogućava da postanu prestupnici. Krijumčari mnogo rizikuju da budu uhvaćeni, a kada se to i desi, ne mogu da odaju organizatora jer retko kad znaju ko je to. Znaju samo ko im je kontakt, a ta osoba je nisko u hijerarhiji.”

„Ako je Marset bio tako dobra mušterija, zašto je ubijen? Spomenuo si Hamiltonu nešto u vezi s njegovim kukanjem.”

„Stvari su neko vreme glatko tekle. Što je bilo zgodno. A onda je Knjigovođa postao pohlepan, počeo je da povećava svoju proviziju za pružene usluge. Marsetu nije bila potrebna kristalna kugla da shvati kako će, bez nekog ograničenja, troškovi neprekidno

rasti i uskoro će se veliki deo zarade preliti u nadoknadu za Knjigovođu. Ali ako odbije da plati...”

„Uhvatiće ga, razotkriti i poslati u zatvor.” „Tako je. A Knjigovođa to može pošto njegovi pipci sežu duboko u čitav pravni

sistem. Pa je Marset, kao pravi diplomata, i pomalo naivan kako se ispostavilo, predložio da se u nedelju sastanu i dogovore uslove s kojima bi obojica mogli da žive.”

„A tebi je postalo sumnjivo.” „Knjigovođa je jebeni Čarobnjak iz Oza. Nisam ga video kako ulazi u to stovarište,

rukuje se i pregovara.” „Je li Marset zna ko je on?” „Ako je i znao, umro je a da nikom nije rekao. Pretražio sam sva njegova dokumenta,

pročitao svaki komad papira koji mi je pao šaka, uključujući i onaj s imenom tvoga muža.” „Sigurno ne misliš da je Edi Knjigovođa.” „Ne, Knjigovođa je živ i zdrav.” „Kako misliš da se Edi uklapao u čitavu priču?” „Rekla si da je tezgario za Marseta. Možda je bio s one nelegalne strane njegovog

posla. Ili je bio pokvareni pandur na Knjigovođinom platnom spisku. Možda se muvao s obe strane, ili se čuvao za nešto ozbiljnije. Možda je učena bila njegova igra. Ne znam.”

Uporno ga je gledala, sve dok uz dozu oklevanja nije dodao: „Ili je bio pandur koji je pokušavao da izgradi slučaj protiv jednog od njih, ili obojice. Ali kvaran ili pošten, možda je pokušao da se zaštiti tako što je skupljao neke čvrste dokaze koje je mogao da upotrebi kako je već planirao.”

Onor je bila nepokolebljiva po pitanju Edijevog poštenja, ali ipak je odlučila da ne navaljuje dalje. „Rojal traking. Jesu li svi zaposleni nepošteni?”

„Uopšte ne. Ona šestorica koja su poginula s Marsetom jesu. Imao je posebne knjige koje su samo on i još jedan tip videli. Ljudi u zvaničnim kancelarijama, pa čak i članovi porodice, nisu znali za paralelne aktivnosti.”

„Kako je to moguće?” On slegnu ramenima. „Možda se nisu previše udubljivali. Ili nisu hteli. Sve što su

znali jeste da je posao išao ekstremno dobro u vreme krize.” „Oni će onda biti u redu? Gospoda Marset?” „U smislu gonjenja, da. Neće joj biti lako kada istina o njenom mužu bude otkrivena.” Onor podiže noge na ivicu kreveta, obavi kolena rukama i nasloni bradu na njih. Tiho

je rekla: „Ubiće te.” Zagrizao je još jedan keks, ništa ne rekavši. „Doral ili neko iz klana Hokinsovih. Pa čak i pošteni policajci, koji te vide samo kao

ubicu Sema Marseta, radije će te privesti mrtvog nego živog.” „Hamilton je već svima rekao da sam mrtav. Pitam se kako će se izvući iz toga.” „Kako možeš da se zezaš s tim? Ne smeta ti što si mogao da pogineš?” „Ne naročito.” „Ne razmišljaš o smrti?” „Samo se čudim što me još nije zadesila.” Onor otkide zanokticu koja joj se napravila dok su čistili brod. „Ti znaš kako se rade

neke stvari.” Pogledala ga je. On ju je upitno gledao. „Preživljavanje. Mnogo stvari.”

„Ne znam kako se peku kolači.” Prvi put otkako ga je pronašla kako leži u njenom dvorištu šalio se s njom, ali nije

dozvolila da je to omete. „Jesi li sve te veštine naučio u marincima?” „Većinu.” Čekala je, ali on nije objasnio. „Ti si bio neka drugačija vrsta marinca od mog svekra.” „A on je uzor za svakog marinca?” „Baš tako.” „Onda da, bio sam drugačiji. Nije bilo marševnog stroja za marinca poput mene.

Imao sam uniformu, ali sam je obukao svega nekoliko puta. Nisam pozdravljao oficire i niko nije pozdravljao mene.”

„Pa šta si onda radio?” „Ubijao ljude.” I mislila je da će to čuti. Čak se i zavaravala da će joj priznati a da nju to neće žacnuti.

Ali ove reči su joj došle kao blagi udari u prsa, i plašila se da će udarci biti još jači ako bude čula još, pa zato nije nastavila sa ispitivanjem.

Pojeo je i poslednji keks i stresao mrve sa šaka. „Moramo da se bacimo na posao.” „Posao?” Bila je toliko iscrpljena da ju je čitavo telo bolelo. Pomislila je da će, ako

sklopi oči, zaspati tu gde je i sedela. Bio dušek prljav ili ne, radovala se što će leći pored Emili da spava.

„Kakav posao?” „Ponovo ćemo da prođemo kroz sve.” „Kroz šta?” „Kroz Edijev život.”

26

ijego se prišunjao imanju pod velom mraka, kiše i gustog, oblikovanog žbunja. Dom Bonela Volasa bio je jedna od palata na Aveniji Svetog Čarlsa. S tačke posmatranja jednog uljeza, bila je to prava jebena tvrđava. Baštensko svetlo bilo je odlično postavljeno da naglasi ljupkost. Rizik koji je predstavljalo bio je neznatan.

Dijego je video stotine putanja da izbegne veštačku mesečinu. Problematični su, međutim, bili reflektori koji su iz prizemlja osvetljavali spoljašnje

zidove i prelivali ih hiljadama vati svetla. Senka pod takvim svetlom bila bi deset metara visoka i izgledala bi kao mrlja od mastila na bleštavoj beloj cigli.

Odmerio je savršeno održavani travnjak i auto od osamdeset hiljada dolara, parkiran na kružnom prilazu, i procenio kako je kvalitet bezbednosnog sistema sigurno najbolji koji se može kupiti. Savremeni spojevi sigurno su na svim vratima i prozorima, sa detektorima pokreta i senzorima na staklima u svakoj prostoriji uz, po svemu sudeći, nevidljivi zrak što se pruža svud oko imanja. Ako ga neko pokvari, nečujni alarm će se aktivirati, i do trenutka kad uljez stigne do kuće, policija bi ga već opkolila.

Nijedna od ovih prepreka nije upad činila nemogućim, ali su sve predstavljale poteškoće koje bi Dijego najradije izbegao.

Kroz prednje prozore mogao je da gleda u prostoriju koja je izgledala kao radna soba. Jedan zdepast, sredovečan čovek sedeo je u velikoj fotelji, nogu podignutih na otoman, i razgovarao telefonom često otpijajući iz čaše koju je držao pri ruci. Delovao je opušteno, ne hajući za to što je osvetljena soba bila sasvim izložena i što ga svi s ulice mogu videti.

Sve je to samo po sebi bilo nekakvo saopštenje. Gospodin Volas se osećao sigurnim. U ovom komšiluku, neko ko je izgledao kao Dijego odmah je budio sumnju. Bio je

uveren u svoju sposobnost da bude nevidljiv kad je to potrebno, ali i pored toga, pažljivo je osmatrao okolinu zbog patrolnih kola i radoznalih suseda koji su šetali svoje pse. Kiša mu je zapadala za kragnu i slivala se niz leđa. Nije se obazirao na to. Čučao je tako, ne pomerajući ništa osim očiju kada bi povremeno razgledao okolinu.

Posmatrao je i čekao da se nešto dogodi. Ništa se nije dešavalo, osim što je gospodin Volas zamenio telefon časopisom koji mu je okupirao pažnju skoro čitavih sat vremena. Onda je sasuo ostatak pića i izašao iz sobe, isključivši svetlo kad je izlazio. Svetlo na drugom spratu se uključilo, ostavši tako manje od deset minuta i nakon toga nestavši.

Dijego se nije pomerio s mesta, ali nakon sat vremena, kad je postalo očigledno da je Volas otišao u krevet, odlučio je da će svoje vreme mnogo bolje provesti na nekom drugom mestu. Nastaviće s osmatranjem ujutro. Knjigovođa za to nikad neće saznati.

Otpuzao je sa svog osmatračkog mesta i prepešačio nekoliko raskrsnica do komercijalnog dela, gde je nekoliko barova i restorana još uvek bilo otvoreno. Primetio je jedan automobil na mračnom parkingu bez nadzora i uzeo ga da se doveze na manje od kilometar i po do kuće, odakle je nastavio pešice, znajući da će automobil, u nekoliko minuta, urbani predatori ogoliti do točkova.

Ostatak puta prešao je peške i ušao u zgradu ne uključivši svetlo. Nije načinio ni

najmanji zvuk dok je ulazio u svoje podzemne prostorije. Prvi put Izobel je spavala snom bez noćnih mora. Lice joj je bilo spokojno.

Ali Dijego nije bio spokojan i nije spavao. Sedeo je posmatrajući Izobelino bezbrižno lice i pitao se zašto je Knjigovođa tako

sposobnom čoveku kao što je on dodelio tako glupav posao da „drži na oku” Bonela Volasa.

„Ne znam.” Onorin glas je ogrubeo od ponavljanja te dve iste reči. Dva sata je Kobern, koji je

naizgled bio neumoran, gnjavio s pitanjima o Edijevom životu, vraćajući se unazad čak do njihovih tinejdžerskih dana.

„Tad ga nisam čak ni poznavala”, umorno se bunila. „Odrasla si ovde. On je odrastao ovde.” „Bio je tri razreda ispred mene. Nismo pogledali jedno drugo sve dok on nije postao

apsolvent, a ja tek brucoš.” Želeo je da zna sve o svim aspektima Edijevog života. „Kad mu je umrla majka? Kako

je umrla? Da li je imala porodicu s kojom je bio blizak?” „Hiljadu devetsto devedeset osma. Išla je na hemoterapiju zbog raka dojke. Telo joj je

oslabilo zbog tretmana i umrla je od upale pluća. Imala je jednu sestru. Edijevu tetku.” „Gde ona živi?” „Ne živi. Umrla je 2002, čini mi se. Kakve veze ona, ili bilo šta od svega ovog, ima s

tim što tražiš?” „Nešto je kod nekog ostavio. Nešto je negde ostavio. Neki dokument. Svesku.

Dnevnik. Ključ.” „Koberne, prošli smo kroz sve ovo. Ako takva stvar uopšte postoji, ja i ne znam za

nju, a kamoli gde da je tražim. Umorna sam. Molim te, zar ne možemo da sačekamo do jutra i nastavimo onda?”

„Možda ćemo ujutro biti već mrtvi.” „Ah da, možda ću umreti od iscrpljenosti. U tom slučaju, kakve veze ima?” Prešao je šakom po bradi. Dugo i uporno ju je posmatrao kroz tamu, i ona taman

pomisli kako će konačno popustiti, kad on reče: „Ti ili njegov tata. Jedno od vas dvoje to mora da ima.”

„A zašto ne neki drugi pandur? Fred ili Doral? Osim sa Stenom i sa mnom, Edi je bio najbliži s blizancima.”

„Šta god da je u pitanju, sigurno ima veze s njima. Da imaju to, uništili bi ga. Ne bi obletali oko tebe dve godine.”

„Čekaju da to odjednom obelodanim?” „Ili samo da se postaraju da se to nikada ne dogodi.” Dok je razmišljao, stalno se

pesnicom udarao u dlan druge šake. „Ko je Edijev sudar proglasio nesrećom?” „Policajac koji je izvršio uviđaj.” Prestao je da pomera šake. „Pusti me da pogodim. Fred Hokins.” „Ne. Drugi pandur. Zatekao se tamo prvi. Edi je već bio mrtav kad je stigao.” „Kako se zove taj policajac?” „Zašto?” „Želim da znam kako se zatekao tamo, na mestu nesreće.” Onor brzo ustade i izađe

na palubu, ali ostade blizu spoljnog zida kormilarnice kako bi je uski ispust krova zaštitio od kiše. Kobern krenu za njom. „Šta je?”

„Ništa. Treba mi vazduha.” „Malo sutra. Šta je?” Naslonila se na zid, preumorna da bi se raspravljala s njim. „Policajac koji je

istraživao Edijevu saobraćajnu nesreću pronađen je kako pluta u zalivu nekoliko nedelja kasnije. Izboden.”

„Osumnjičeni?” „Nema ga.” „Nerešeno ubistvo.” „Pretpostavljam. Nikad ništa više nisam čula o tome.” „Temeljni kučkini sinovi, zar ne?” Stao je rame uz rame s njom, piljeći u kišu. „Šta je

Edi voleo da radi? Da se kugla? Igra golf? Šta?” „Sve to. Bio je dobar sportista. Voleo je da lovi i peca. To sam ti već rekla.” „Gde je njegova oprema za lov i ribolov?” „Kod Stena.” „Torba za golf?” „Kod Stena. Kao i njegova kugla i luk i strela koje je dobio za dvanaesti rođendan.”

Rekla je ovo ogorčeno, ali je zamišljeno klimnula. „Pre ili kasnije, moraću da posetim Stena.” Pre nego što je stigla da bilo šta kaže,

tražio joj je da opiše Edija. „Video si njegovu sliku.” „Mislim na karakter. Je li bio ozbiljan i studiozan? Veseo? Ćudljiv? Zabavan?” „Miran. Savestan. Ozbiljan kad se to traži, ali voleo je da se provodi. Obožavao je da

priča viceve. Voleo je da pleše.” „Voleo je da vodi ljubav.” Shvatila je da je želeo da je iznervira, ali nije htela da mu priušti to zadovoljstvo.

Pogledavši ga pravo u oči, rekla je: „Veoma.” „Je li bio veran?” „Jeste.” „Sigurna si?” „Sasvim.” „Ne možeš biti sigurna.” „Bio je veran.” „Jesi li ti?” Zurila je u njega. Slegnuo je. „Dobro, bila si verna.” „Imali smo dobar brak. Nisam imala tajni, a nije ni Edi.” „Imao je jednu.” Zastao je na momenat kako bi ovome što je rekao dao poseban

značaj, a onda spustio ton do šapata. „Svi imaju tajne, Onor.” „Oh, stvarno? Kaži mi jednu od svojih.” Ugao usana mu se neznatno podigao. „Svi osim mene. Ja nemam nijednu tajnu.” „Kakav apsurd. Obavijen si gomilom tajni.” Prekrstio je ruke na grudima. „Pucaj.” „Gde si odrastao?” „U Ajdahu. Blizu granice s Vajomingom. U senci Tetona.” Ovo ju je iznenadilo. Nije znala šta je očekivala da čuje, ali ovo sigurno nije. Nije

delovao kao njena predstava čoveka koji je odrastao na planini. Naravno, mogao je vrlo

lako da je slaže, da izmisli bilo kakvu prošlost kako bi zaštitio svoj identitet. Ali zaigrala je dalje. „Čime se tvoj otac bavio?”

„Pićem. Uglavnom. Kad je radio, bio je to posao mehaničara u auto-salonu. Zimi je vozio grtalicu.”

„Pokojni je?” „Već godinama.” Ljubopitljivo ga je gledala. Nije odgovorio na prećutno pitanje toliko dugo da je

mislila i da neće. Konačno je progovorio: „Imao je tog svog starog konja kog je držao u toru iza kuće. Ja

sam mu dao ime, ali nikad nisam čuo da ga bilo kako zove. Retko ga je jahao. Retko ga je i hranio. Ali jednog dana ga je osedlao i odjahao. Konj se vratio. On nije. Nikad nisu pronašli njegovo telo. Naravno, nisu ga baš dugo ni tražili.”

Onor se pitala da li je ogorčenost koja je bojila njegov glas usmerena prema ocu alkoholičaru ili tragačima koji su prestali da traže njegove ostatke.

„Tata je tog konja jahao skoro do smrti, pa sam ga ubio.” Prekrštene ruke su mu pale sa strane. Piljio je u kišu. „Nikakav velik gubitak. Nije to bio baš neki konj.”

Onor je pustila da čitav minut prođe pre nego što ga je pitala za majku. „Ona je bila Kanađanka francuskog porekla. Žestoke naravi. Kad je bila ljuta,

prebacivala se na francuski, koji se nikad nije potrudila da me nauči, pa polovinu vremena nisam uopšte razumeo šta urla na mene. Ništa lepo, u to sam siguran. Kakogod, razišli smo se kad sam završio srednju školu. Dve godine sam išao na koledž, odlučio da to nije za mene i priključio se marincima. Na prvom zadatku sam čuo da je umrla. Odleteo sam u Ajdaho. Sahranio je. Kraj priče.”

„Braća ili sestre?” „Ne.” Njegovo lice bilo je lišeno emocija, kao što je i njegov život bio lišen ljubavi s bilo koje

strane. „Nemam rođaka, tetaka, stričeva i ujaka, nikoga”, rekao je. „Kada umrem, neće svirati

trubica. Neće biti plotuna iz dvadeset i jedne puške i nikog neće biti tu da primi savijenu zastavu. Samo ću postati deo istorije i nikom se za to neće jebati. A posebno meni.”

„Kako možeš da kažeš tako nešto?” Okrenuo se prema njoj, opazivši njeno iznenađenje. „Zašto te to ljuti?” Sad kad ju je pitao, shvatila je da je stvarno ljuta. „Želim da znam kako neko, bilo ko,

može da bude toliko ravnodušan kad govori o sopstvenoj smrti. Zar ni malo ne ceniš život?”

„Ne baš.” „Zašto?” „Šta to tebe briga?” „Pa ti si bratsko ljudsko biće.” „Aha. A ti brineš o čovečanstvu u celini, da li je to u pitanju?” „Naravno.” „Je li?” Okrenuo je čitavo telo prema njoj, sve dok samo desno rame nije ostalo

naslonjeno na zid kormilarnice. „Zašto nisi molila Hamiltona da dođe i izbavi te?” Nije ispratila ovu promenu teme. „Šta?” „Hamilton. Zašto mu nisi rekla gde si kako bi mogao da pošalje nekoga da te

pokupi?” Ona uzdahnu uz drhtaj. „Zato što ne znam kome smem da verujem nakon svega što

sam videla i čula u proteklih dan i po. Pretpostavljam da bih mogla da kažem da sam izabrala manje zlo.” Želela je da ovo zvuči šaljivo, ali njegove usne nisu se ni makle.

Nagnuo se par centimetara prema njoj. „I zašto još?” „Ako je kod mene nešto što može da osudi Knjigovođu, onda bi trebalo da

pomognem da to pronađeš.” „Aha. Patriotska dužnost.” „Moglo bi to i tako da se nazove.” „Hmm.” Približio joj se još, a zbog njegove blizine počela je da oseća sopstveni puis, koji je

postao jači i brži. „I... zbog... ovog što sam ti već rekla.” Obišao ju je i stao ispred nje, naizgled ne osećajući kišu koja je padala po njemu.

„Kaži mi ponovo.” Grlo joj se steglo, i to ne samo zato što je morala da izvije glavu unazad kako bi ga

pogledala u lice. „Zbog Edija.” „Da sačuvaš njegovu reputaciju.” „Tako je.” „Zato si ovde sa mnom?” „Da.” „Mislim da nije zbog toga.” A onda se naslonio na nju. Prvo butinama, zatim stomakom, grudima i konačno

usnama. Ispustila je slab jecaj, ali smisao toga je i njoj samoj bio nejasan, sve dok nije shvatila da su joj ruke instinktivno krenule i zagrlile ga, počele da stiskaju njegova leđa i ramena, a šake da ga nezaustavljivo i gramzivo osećaju.

Poljubio ju je rastvorenih usana, jezikom, a kad mu je ona uzvratila, osetila je brujanje koje joj je zavibriralo duboko u grudima. Bio je to onaj zvuk čežnje koji nije čula veoma dugo. Muževan i puten, ispunio ju je i uzbudio.

Uhvatio joj je glavu svojim velikim šakama. Gurnuo je svoju butinu između njenih, visoko, i trljao se o nju, nastavivši da je ljubi kao da joj isisava dah iz grudi. Ona je uživala u svakom neočekivanom dodiru.

Prekinuo je poljubac samo da bi prislonio vrele usne na podnožje njenog vrata. Odlučno i posesivno, šakom je uhvatio za dojku, stisnuo je, preoblikovao prema svojoj šaci, osetio tvrdu bradavicu i prosiktao od zadovoljstva.

I to osvesti Onor. „Šta ja to radim?”, uzdahnula je. „Ne mogu.” Odgurnula ga je od sebe. On je stajao, ne

mogavši da prekine pulsiranje u glavi i ramenima, a grudi su mu se podizale i spuštale dok je piljio u nju kroz tamu.

„Izvini”, rekla je, osećajući to iz dubine svoje duše. Ali da li je žalila zbog njega, ili zbog sebe? Žalila što je dozvolila da se to desi, ili što ga je zaustavila?

Nije znala, a nije želela ni sebi da dozvoli da to preispituje. Projurila je kroz vrata kormilarnice, niza stepenice, pravo u kabinu.

Emili se probudila, sela i pogledala oko sebe. Bilo je još uvek malo mračno, ali mogla je da vidi, nije se uplašila. Mamica je bila

tamo, ležala je pored nje na smrdljivom krevetu. Kobern je bio na drugom. Oboje su spavali.

Mamica je ležala na strani, sa šakama pod obrazom. Kolena je toliko privukla sebi da ih je naslonila na stomak. Da su joj oči bile otvorene, gledala bi pravo u Koberna. On je ležao na leđima. Jedna od njegovih ruku počivala je na stomaku. Druga je visila preko ivice kreveta. Prsti njegove ruke skoro su dodirivali mamicino koleno.

Prigrlila je Elma i povukla ćebence za sobom dok se pomerala ka ivici kreveta i silazila s njega. Nije trebalo da bosonoga korača po podu pošto je bio prljav. Mamica je to rekla. Ali nije želela da sedne na njega i nazuje sandalice, pa se na vrhovima prstiju popela uz stepenice i pogledala u prostoriju sa svim onim zabavnim stvarčicama.

Mamica ju je posela u iskrivljenu stolicu i rekla joj da je to nekada bila stolica njenog dede, i da joj je dopuštao da mu sedi u krilu dok je upravljao brodom. Ali pošto je bila beba, ne može toga da se seti. Mada, želela je da može. Vožnja broda je sigurno zabavna.

Mamica je juče morala da ga vozi, a kada je pitala Koberna da li sme i ona, rekao je ne, jer žure, a i da ima pametnija posla nego da je zabavlja. Ali onda je rekao možda kasnije, videće.

Kobern joj je rekao da se ne približava polomljenim prozorima jer bi mogla da se poseče. Pitala ga je zašto staklo može da poseče ljude, on je rekao da ne zna, jednostavno je tako i da se drži podalje od prozora.

Kiša je prestala da pada, ali nebo je izgledalo mokro, kao i drveće koje je videla. Mamici se verovatno neće svideti ako se još udalji, pa se na vrhovima prstiju vratila

dole. Mamica se nije ni pomerala, a nije ni Kobern, osim što mu se stomak naduvavao i izduvavao kako je disao. Pritisnula je svoj stomak. I njen se naduvavao i izduvavao.

Onda je pogledala zabranjeni telefon i bateriju koji su ležali u podnožju Kobernovog kreveta.

Juče, dok su njena mamica i Kobern raščišćavali žbunje s broda, pitala je da li sme da igra igricu Tomas i drugari na mamicinom telefonu. Oboje su rekli „Ne!” u isto vreme, osim što je Kobern to rekao malo glasnije od mamice. Nije razumela zašto su rekli ne, pošto ponekad, kad mamica nije koristila telefon, puštala ju je da se igra na njemu.

Mamica sad nije koristila telefon, pa se sigurno neće ljutiti ako se malo poigra. Gledala je Koberna dok je pokazivao mamici kako da vrati bateriju. I ona bi to mogla.

Kobern je to rekao. Nije se pomerio kad ga je uzela. Poravnala je zlatne trake na bateriji i smestila je, baš

kao i Kobern, a onda uključila telefon. Kad su se sve one lepe sličice pojavile na ekranu, pritisnula je sličicu Tomasa i drugara. Od svih igrica najviše je volela slagalice.

Jako se usredsredujući počela je s točkovima, dodala je motor i dimnjak, i sve ostale delove, sve dok se nije pojavio čitav Tomas.

Svaki put kad bi slagala slagalicu, mamica bi joj rekla koliko je pametna. Mamica je znala koliko je pametna, ali Kobern nije. Želela je da mu stavi do znanja da je pametna.

Došunjala se do uzglavlja njegovog kreveta i spustila se do njegovog lica. „Koberne?”, prošaputala je.

Oči su mu se otvorile. Pogledao ju je začuđeno, a onda pogledao prema mamici koja je spavala, pre nego što je ponovo pogledao u nju. „Šta?”

„Rešila sam slagalicu.” „Šta?”

„Slagalicu sa Tomasom. Na mamicinom telefonu. Resila sam je.” Podigla je da vidi sliku, ali joj se učinilo da je nije stvarno pogledao, jer je toliko naglo iskočio iz kreveta da je glavom udario u plafon.

27

amenik šerifa, Kroford, iznenadio se kad je otkrio da je njihovo odredište bio napušteni brod za račiće, koji kao da nije sposoban ni da pluta već se samo nekim čudom održava na vodi. Kako je inače to išlo sa skrovištima, bio je to jadan izbor. Prvo, bilo je to veoma nepouzdano plovilo. Što je bilo dovoljno loše samo po sebi.

Ali je isto tako bilo smešteno kilometrima duboko u negostoljubivoj teritoriji i usred lavirinta zaliva u kom bi se svako mogao potpuno izgubiti pre nego što stigne do Meksičkog zaliva, ako je to uopšte bila planirana ruta bega.

Možda Kobern i nije toliko pametan koliko su mislili. Možda je postao očajan. Koristeći samo signale rukama za komunikaciju sa ljudima koji su bili s njim, prišli su

brodu kriomice i ekstremno obazrivo. Tim se, delujući iz privremenog komandnog centra u tamburskoj policijskoj stanici,

čiji su članovi bili on sam, dva druga zamenika, tri tamburska policajca, dva FBI agenta i jedan saobraćajac, baš zatekao u prostoriji i ćeretao kada je stigao tehničar i obznanio da je počeo da prima signal s Onorinog mobilnog telefona.

Pokušaj da ga locira triangulacijom bio je uspešan. Usledilo je sat vremena mučne rasprave oko toga kako bi izolovanom mestu najbolje

trebalo prići. Vazduhom, kopnom ili vodom? Kada su odlučili da je kopno najbolja opcija u smislu iznenađenja, Kroford je prepustio teren najbližem čoveku kog je i tamburska policija i šerifova kancelarija imala kao oficira za specijalne operacije, koji je proveo svega nekoliko časova obuke iz te oblasti u svoje slobodno vreme i o svom trošku.

Podelio je svoje ograničeno znanje o materiji i zaključio rečima: „Nemojte zajebati stvar tako što ćete upucati ženu ili dete”, što je i Kroford čitavoj grupi mogao i sam reći za pet sekundi, a kamoli za trideset pet minuta.

Nagužvali su se u tri službena terenca i vozili kroz maglu i sumaglicu satima, kako se činilo, mada svega četrdesetak minuta, sve do trenutka kad nisu mogli dalje, čak ni u vozilima sa pogonom na sva četiri točka.

Osim toga, Kroford nije želeo da njihov dolazak bude najavljen bukom motora. Nastavili su pešice, ali sada pognuti među drvećem, tražeći znake života na brodu s kog je telefonski signal stizao. Kroford je mislio da je u pitanju čudo što uopšte u blizini ovog mesta postoji neki mobilni repetitor, ali nije mu padalo na pamet da preispituje naklonost bogova, kao ni dalekovidost mobilnog operatera.

Sunce je izlazilo, ali istočni horizont bio je toliko gusto prekriven oblacima da zora skoro ništa nije mogla da učini s mračnom i sumornom atmosferom. Voda u zalivu, koja je delovala kao otekla od sinoćne obilne kiše, bila je savršeno nepokretna, kao i španska mahovina što je visila s grana drveća u gustim snopovima. Bilo je previše rano čak i za ptice. Tišina je bila gusta kao pamuk.

Kroford je mahnuo ljudima da nastave dalje. Nisu imali drugog izbora osim da rizikuju da budu primećeni dok su prelazili razdaljinu između oboda gustiša i obale zaliva. Kad je Kroford stigao do broda, čučnuo je pored trupa, ponovo proverio oružje, a onda se

popeo preko ograde i nečujno stupio na palubu. I drugi su krenuli za njim, ali Kroford je bio prvi koji je ušao u kormilarnicu, prvi koji je čuo sočnu psovku i kretanje iz podnožja, prvi koji je uperio oružje u čoveka koji se peo stepenicama.

Sten Džilet je istupio iz prolaza u kormilarnicu podignutih ruku. U jednoj od njih je držao mobilni telefon. „Zameniče Kroford. Zakasnili ste.”

Rasplakao je dete. Kad joj je oteo mobilni telefon iz ruke, ispustila je krik koji bi probudio i mrtve. Ako

niko drugi, njena majka je sva pretrnula iskočila iz kreveta. Ščepao je dete koje je urlalo i bukvalno ga prebacio preko ramena, oslobodivši tako

drugu ruku da pokupi Elma i ćebence. Gurnuo ih je u njene bucmaste ruke, a onda zgrabio i Onor i povukao i nju — dok se bunila — uza stepenice, kroz kormilarnicu, pa na palubu.

Da je sam, trebalo bi mu svega minut da napusti brod, pregazi zaliv, a onda pretrči kilometar kroz usisavajuće blato do mesta gde je ostavio kamionet. Čak i pri polusvetlu praskozorja, nestao bi odatle za tren oka, odnosno koliko mu je sada trebalo samo da side s broda. Onor se nećkala da zagazi u vodu, ali gurnuo ju je, a ona je prskajući na sve strane nekako izašla iz plićaka. Dvaput se spotakla tokom ludačke trke do kamioneta.

A sve to vreme dete mu se čvrsto držalo za vrat, jadikujući mu u uvo, iznova i iznova: „Nisam namerno.”

Kad su stigli do kamioneta, ona je još uvek ridala. Predao ju je Onor, koja se popela na suvozačko sedište. Zalupio je vrata, optrčao oko haube, skočio na vozačko sedište i ugurao ključ u kontakt-bravu. Točkovi su se zavrteli u blatu, ali na kraju ipak dobiše snagu i kamionet polete napred.

Već su bili dobrano odmakli od broda za lov na račiće, ali on nije spuštao svoj gard. Onorin mobilni telefon bio je kao prokleto svetlo na svetioniku, i dovešće policiju pravo do njih. Čim otkriju da oni više nisu na brodu, potera će se nastaviti.

Nije znao u koje vreme je dete uključilo majčin telefon. Nekoliko minuta pre nego što ga je probudila? Nekoliko sati? Ali morao je da pretpostavi najgore i zbog toga je bio prilično iznenađen što su uopšte pobegli. U najboljem slučaju, sigurno nemaju veliku prednost.

Zato je isključio prisustvo jecajućeg deteta i njegove majke i koncentrisao se na to da se što je moguće više udalji od broda, i to u najkraćem mogućem vremenu, a da se ne izgubi baš sasvim, da ne sleti u zaliv ili udari u drvo.

Onor je smirivala Emili, pevušila joj dok ju je čvrsto grlila na grudima i mazila je po kosi. Dete je konačno prestalo da plače, mada, kad god bi ih ovlaš pogledao, suočio bi se s četiri oka puna prekora.

Na kraju je stigao do asfaltiranog puta. Ne želeći da ga zaustave zbog prebrze vožnje, otpustio je gas i pitao Onor ima li ikakvu predstavu gde se nalaze.

„Južno i istočno od Tambura, bar mislim. Kuda si želeo da ideš?” Kuda je želeo da ide? Jebeš ga ako je znao: U ovom trenutku, sve što je činio bilo je sagorevanje dragocenog benzina, pa se

zaustavio na parkingu prometnog kamionskog stajališta, gde kamionet neće biti uočljiv među tolikim sličnim vozilima. Po svemu sudeći, kombinacija benzinske pumpe i prodavnice robe široke potrošnje bila je okupljalište radnika koji su se nalivali kafama,

pušili i natrpavali doručkom iz mikrotalasne pre polaska na posao. Skoro čitavih trideset sekundi nakon što je ugasio kamionet, niko ništa nije rekao.

Konačno je pogledao dve ženske osobe koje su tako bolno komplikovale njegov život. Nameravao je da im saopšti nekoliko nebiranih reći, ali dete mu se obratilo rekavši: „Izvini, Koberne, nisam htela.”

Zatvorio je usta. Nekoliko puta je trepnuo. Pogledao je Onor, a pošto ni ona ništa nije rekla, ponovo je pogledao dete, čiji su vlažni obrazi i dalje počivali na Onorinim grudima. Promrmljao je:

„Izvini što sam te rasplakao.” „U redu je.” Njena majka, međutim, nije bila u raspoloženju za praštanje. „Prepao si je nasmrt.

Mene si prepao nasmrt.” „Aha, a i ja bih se prepao nasmrt da sam se probudio i ugledao dvocevku Dorala

Hokinsa.” Onor se očigledno ugrizla za usnu i prećutala opasku koju je želela da izgovori.

Umesto toga, sagnula se i poljubila Emili u teme. Zbog ovog gesta utehe nekako se osetio još gore što je uznemirio dete. „Slušaj, rekao

sam da mi je žao. Kupiću joj... neki... balon ili nešto slično.” „Ona se plaši balona”, rekla je Onor. „Plaše je kada pucaju.” „Onda ću joj kupiti nešto drugo”, rekao je razdražljivo. „Šta voli?” Emilina glava se

uspravila kao da je na federu. „Volim Tomasa i drugare.” Kobern ju je kratko gledao, a onda je zbog besmislenosti čitave situacije odjednom

izgubio kontrolu i počeo da se smeje. Gledao se oči u oči sa zlikovcima kojima je najbolja šansa da se izvuku bila da ga skrate za glavu. Bio je pod jakom vatrom iz automatskog oružja, izbegao je projektil raketnog bacača, iskočio iz helikoptera samo nekoliko sekundi pre nego što se on srušio. Prevario je smrt toliko puta da se to nije dalo izbrojati.

Zar ne bi bilo smešno da ga ucmekaju zbog Tomasa i drugara? Onor i Emili su ga podozrivo posmatrale, i on shvati da ga nijedna od njih nikad nije

čula kako se smeje. „Neka interna šala”, odgovorio je. Ponovo srećna, Emili upita: „Možemo li sada da doručkujemo?” Kobern je razmislio,

a onda tiho rekao: „Zašto da ne, dođavola?” Izašao je i otvorio kutiju za alat koja je stajala pričvršćena za zadnji deo kabine. Juče

je tamo našao teksas jaknu. Smrdela je na benzin i bila je masna, ali ju je ipak obukao. Stojeći u procepu otvorenih vrata, nagnuo se unutra. „Šta želite?”

„Hoćeš da idem i ja?” „Mislim da ne.” „Još uvek mi ne veruješ?” „Nije to u pitanju. U ovoj rulji...” Pogledom je prelazio preko njene raščupane kose i

iritiranih naušnica. Odmerio je njenu tesnu majicu i jasno definisane oblike ispod nje, za koje je sa sigurnošću znao da su prava stvar, a ne lažnjaci. „Privukla bi pažnju.”

Znala je na šta misli pošto su joj se zarumeneli obrazi. Prekinula je sinoćni poljubac, ali to ne znači da joj se nije dopao. Zapravo, shvatio je da joj se mnogo dopao. I previše. Ostao je na palubi pola sata nakon što je onako pobegla, a kada je konačno sišao, znao je da je još uvek budna, iako se pretvarala da nije tako.

Čak i nakon što je legao u krevet, bio je nemiran i uzbuđen još dugo. Ako se uzbudila

zbog tog poljupca koliko se i on uzbudio, nije ni čudo što sada crveni i ne može da ga pogleda u oči.

Glave okrenute u stranu, rekla je: „Bilo šta što doneseš biće dobro.” Stavio je na glavu kapu i naočare koje je pronašao u kamionetu i, kako je i očekivao,

utopio se s ostalim mušterijama. Sačekao je u redu za mikrotalasnu, a onda odneo svoje podgrejane sendviče za doručak do kase i platio. Čim je kesu s hranom predao Onor, startovao je kamionet i odvezao ih.

Dok je vozio, jeo je sendvič i srkutao kafu koja je bila začinjena cikorijom i okrepljujuće jaka. Ali um mu se nije bavio ni vrućom hranom ni kafom, jer je bio zauzet procenjivanjem situacije i odlukom o pravcu akcije. Bio je u stisci i nije bio siguran kako da nastavi.

Kao onomad u Somaliji kad mu je oružje zakazalo baš kad ga je meta primetila. Morao je da napravi izbor: Napustiti misiju i sačuvati sopstvenu kožu ili ispuniti zadatak i možda to skupo platiti.

Imao je samo nanosekund da odluči. Bacio je oružje i obema rukama polomio tipu vrat. Ni sada nije imao baš mnogo vremena za odlučivanje. Još uvek nije video svoje

progonioce, ali je osećao njihovu žurbu da ga pronađu. Izgledi nisu bili na njegovoj strani, ali još uvek nije bio spreman da baci peškir,

napusti misiju i pusti Knjigovođu da nastavi svoj posao. Nije čak bio spreman ni da okrene Hamiltona i zatraži pojačanje od Toma van Alena,

pošto nije baš u potpunosti verovao ni sopstvenoj agenciji. A ni Biro verovatno nije verovao njemu.

Što se FBI-ja ticalo, on je podilkanio i pokosio sve u onom skladištu, u nedelju veče. Ako Birou bude od koristi da ga proglasi veteranom koji pati od posttraumatskog stresnog poremećaja, onda će upravo to i uraditi i niko, pa verovatno ni ova žena s kojom sedi u ukradenom kamionetu — i koja bi da se ljubi s njim u strašno-želim-da-te-jebem fazonu — neće verovati drugačije.

Sve su šanse da neće uspeti da se zadrži u okolini i vidi kako se razilazi dim od ovog slučaja. Neće biti na raspolaganju da skine sa sebe ljagu zbog masakra u stovarištu. Završiće samo kao ime na nadgrobnom spomeniku i hladiće se u sramoti. Ali tako mu boga, neće pasti od Knjigovođine ruke bez žestoke borbe.

Ovo jutros bilo je za dlaku. Siguran u to koliko je siguran da diše, uključenje telefona je do te proklete kade od broda dovuklo čitave gomile, po svemu sudeći upravo s Doralom Hokinsom kao predvodnikom čopora. Da ga Emili nije probudila, bili bi svi pobijeni u krevetima.

To što je rizikovao svoj život, to je od njega zahtevao posao. Da rizikuje njihov, nije bilo šanse. Konačno odlučivši, on reče: „Spomenula si juče da imaš nekog ko može da nam pomogne.” Onor ga pogleda. „Tori.”

„Tetka Tori”, cvrkutnula je Emili. „Ona je zabavna.” Pol Onorinog prijatelja ne bi trebalo da mu smeta ni na koji način. Ali bio je

iznenađen koliko mu je milo što je čuo da je u pitanju žena. „Dobra prijateljica?” „Najbolja. Emili misli da je porodica.” „Veruješ joj?” „Beskrajno.”

Zaustavio se van puta, još malo išao dok nije stao, a potom izvadio mobilni telefon iz džepa pantalona. A onda, okrenuvši se Onor, veoma jasno rekao: „Moram da se resim vas dve.”

„Ali...” „Nema ali”, rekao je odlučno. „Jedino što moram da znam, kad me se rešite, hoćete li

pozvati konjicu?” „Misliš na Dorala?” „Njega, policiju, FBI. Sinoć, nabrojala si sve razloge zbog kojih si krenula sa mnom.

Jedan od njih bilo je nepoverenje prema vlastima. Da li to i dalje stoji?” Ona klimnu. „Kaži to.” „Neću pozvati konjicu.” „Dobro. Da li misliš da će te tvoja prijateljica sakriti na nekoliko dana?” „Zašto na nekoliko dana?” „Zato što mi je Hamilton toliko dao.” „Dao ti je manje od toga.” „Hoće li te sakriti?” „Ako je zamolim.” „Ona ne bi izneverila tvoje poverenje?” Ni na trenutak ne oklevajući, ona nedvosmisleno odmahnu glavom. „To znači da ni

ona ne sme da pozove konjicu”, rekao je. „To je poslednje što bi Tori uradila.” Bilo je protiv njegove prirode, kao i treninga i vežbe, da bilo kome veruje. Ali nije

imao izbora osim da Onor ukaže poverenje. Čim se skloni s vidika, mogla bi odmah da napujda Dorala Hokinsa na njega, ali to će biti rizik koji će morati da preduzme.

Alternativa je da ona i Emili ostanu s njim. Ako tako postupi, mogle bi vrlo lako da poginu ili budu povređene. Mislio je da ni op sam, koji je preživeo nezamislive okrutnosti, za poneke je i sam bio kriv, ne bi mogao da podnese da gleda kako umiru. Njegova krivica je bila što se nalaze tu gde jesu. Trebalo je da Onor ostavi blaženo nesvesnom.

Ali priznavanje je bilo samo uludo trošenje energije, a za žaljenje ionako nije imao vremena.

„Dobro. Sada ćeš da to bezgranično poverenje u prijateljicu testiraš. Koji joj je broj?” „Neće pomoći da ti zoveš. Moram ja.” On je odmahnuo glavom. „Ako ti pozoveš, postaćeš umešana.” „Umešana? U šta?” Pogledao je Emili, koja je pevala zajedno s Elmom. Pesmica mu je isprva išla na živce,

ali do sada se već bio navikao na nju i većinu vremena je uspevao da je isključi kao da je ne čuje. Ponovo pogledavši Onor, tiho je rekao: „Umešana u bilo koje sranje koje može da se desi kad mi istekne krajnji rok.” Njene zelene oči su ostale prikovane za njegove; u njima je pročitao nepostavljeno pitanje. „Ako i ne učinim ništa više, pobrinuću se bar za Dorala Hokinsa.”

„Pobrinuti?” „Znaš na šta mislim.” „Ne možeš samo da ga ubiješ”, prošaputala je. „Aha, mogu. Hoću. Učiniću to.” Okrenula je glavu i kroz staklo umrljano insektima gledala u smrknuto nebo. Vidno

potresena, rekla je: „Ej, meni je sve ovo toliko strano.”

„Shvatam to. Ali meni nije, zato i moraš da veruješ mojoj proceni.” „Znam da sumnjaš u Stena. Ali on bi...” „Nije opcija.” „On je moj svekar, Koberne. On nas voli.” On je još više spustio ton, kako ne bi omeo Emili u pevanju. „Želiš li da Emili bude

svedok sukoba između njega i mene? Pošto znaš da će se na kraju sigurno upravo to desiti. Da li misliš da će me samo pustiti da mu uđem u kuću i počnem da preturam po Edijevim stvarima? Neće. Bilo da je kriv za partnerstvo s Knjigovođom ili Marsetom, bilo da je pošten građanin koji čuva čisto ime svog pokojnog sina, smetaće mu što se naturam. I to silom. I ne samo to, biće još i posebno nadrkan što sam uvukao tebe i njegovu unuku u sve to.”

Izraz njenog lica ju je odao. Znala je da je u pravu. Ali ipak, nastavila je da deluje očajno neodlučna. Pustio ju je nekoliko sekundi pre nego što ju je ponovo pitao. „Koji je Torin broj?”

Ona je tvrdoglavo podigla bradu. „Izvini, Koberne. Ne mogu.” „Ne veruješ joj dovoljno?” „Ovo je moja zbrka. Kako mogu da uvučem Tori u nju? I nju ću dovesti u opasnost.” „Gadan izbor, znam. Ali jedini je koji imaš. Osim...” Klimnuo je glavom prema Emili.

„Ako veruješ Doralu Hokinsu da će poštedeti bar njen život. Ja se ne bi kladio na to. Ti možda možeš.”

Mračno ga je pogledala. „Uvek potegneš istu tu stvar.” „Zato što uvek upali. Koji je Torin broj?”

28

pre nego što je kroz zastore proverila svetlost dana, po instinktu je znala da joj je telefon zazvonio u nepristojno vreme. Zastenjala je i zarila lice duboko u jastuk kako bi se sklonila od buke. A onda se, setivši se jučerašnjih događaja, prevrnula prema natkasni i ščepala slušalicu. „Halo?”

„Tori, jesam li te probudila?” Nije Onor i nije Bonel, što su bili jedini ljudi na zemaljskoj kugli kojima je možda

mogla da oprosti što je zovu u ranu zoru. „Ko je to?” „Amber.” Tori se namrštila i skljokala nazad na krevet. „Šta je? Bolje bi ti bilo da je nešto

dobro.” „Pa, kako si mi naredila, prvo što svakog jutra uradim nakon što isključim alarm jeste

da uključim saunu i džakuzi u obe svlačionice kako bi se ugrejale. Onda, kada sva svetla u studiju budu uključena, otključam ulazna vrata pošto možda ponekad ima ljudi koji čekaju...”

„Za ime sveta, Amber, pređi na stvar.” „Tek tada sam preslušala govornu poštu na glavnom broju. Ovog jutra, neko je

ostavio jako čudnu poruku u 5.58, svega nekoliko minuta pre nego što sam otvorila.” „Pa, koja je poruka?” „Šta to Barbi vidi u Kenu?” Tori se odmah uspravila u krevetu. „To je sve što je rekla?” „U stvari, u pitanju je muškarac.” Tori o tome razmisli nekoliko trenutaka, a onda reče: „Pa, zar nisi ukapirala da se

neko zeza? Nemoj me više zamarati s ovakvim glupostima.” „Hoćeš li doći danas?” „Ne računaj na to. Pokrivaj me.” Tori završi razgovor i ustade iz kreveta. Preskočila je sređivanje frizure, što nikad nije

preskakala, i hitro se obukla u prvo što je dohvatila kad je posegnula u orman. Zatim je, zgrabivši ključeve i tašnu, izašla na prednja vrata.

Ali na pola puta do automobila na prilazu, primetila je jedan karavan parkiran kod ivičnjaka s druge strane ulice, na otprilike trećini razdaljine do ćoška. Bilo ko u njemu imao bi neometan pogled na njenu kuću. Nije mogla da kaže da li za volanom nekog ima ili ne, ali Doralove reči joj se vratiše. Neću te ni na trenutak ispuštati iz vida.

Možda gleda previše kriminalističkih serija na TV-u, možda je super-paranoična, ali nikad nije videla nijedan karavan u svojoj ulici, prijateljica joj je juče oteta i preti joj i maltretira je lokalna vucibatina.

Radije će ispasti paranoična nego glupa. Umesto da nastavi prema svom autu, sagnula se i pokupila jutarnje izdanje novina

koje je ležalo na mokroj travi. Pretvarajući se da čita prvu stranu i glumeći da nehajno

šetka, vratila se nazad do kuće i zvučno zatvorila vrata za sobom. Zatim je brzo protrčala kroz kuću, iskliznula na zadnja vrata i, presekavši putić koji se

nije mogao videti s ulice, prešla preko travnjaka, koji se pretapao u imanje što se nalazilo oko kuće direktno iza njene. U kuhinji je gorelo svetlo. Pokucala je na vrata.

Pojavio se zgodan i mišićav mlad čovek. U naručju je držao lepu mačku. Tori ju je prezirala, a osećanje je bilo obostrano. Ali obožavala je čoveka, pošto joj je jednom prilikom rekao kako bi u sledećem životu želeo da bude bezosećajna diva-kučka poput nje.

Bio je to njen učenik koji nikad nije zakasnio na čas. Dobro definisani bicepsi napinjali su se dok je gurao komarnik i mahao joj da uđe. „Kakvo iznenađenje! Dušo, vidi ko nam je došao u posetu. Tori.”

Njegov partner u ovom jedinom gej braku u Tamburu, čije je telo bilo podjednako mišićavo, ušao je u kuhinju dok je uguravao ukrasno dugme u rupice na rukavu. „Pakao mora da se zamrznuo! Nisam znao da ustaješ ovako rano. Sedi. Kafa?”

„Hvala, ne. Slušajte me, momci, mogu li da pozajmim auto? Moram da idem... negde... pomalo žurim.”

„Nešto nije u redu s tvojom vetom?” „Nešto se čudno čuje. Bojim se da će crći pa ću ostati na putu.” Mrzela je što izgovara tako očiglednu laž. Bili su odlične komšije i godinama postali

bliski prijatelji koji su izlivali skupoceno vino i izražavali saučešće svaki put kada bi se ponovo razvela. Ili udala, kad smo već kod toga.

Pogledali su je, zatim jedan drugog, a onda ponovo nju. Znala je da znaju da ih laže, ali ako bi pokušala da objasni, odvezli bi je do najbliže dilkarnice.

Konačno onaj s mačkom upita: „Leksus ili mini-kuper?”

Kad ugleda Stena, Kroford uzviknu: „Šta je ovo, dođavola?” Pod nekim drugim okolnostima, Sten bi možda uživao u zamenikovom poniženju i

zbunjenosti, ali i sam se osećao poprilično poniženim. Nenaviknut da ispada budala, upirao se svim silama da sačuva dostojanstvo, a svoj gnev pod kontrolom. I nije Kroford bio taj na kog je hteo da se istrese. Bio je to čovek koji mu je pre dvadeset četiri sata oduzeo Onor i Emili.

„Mobilni telefon moje snaje”, rekao je, pružajući ga Krofordu. Ovaj ga zgrabi od Stena. „Znam šta je i kome pripada. Otkud, dođavola, kod vas i šta

radite ovde s njim?” „Pa, ono što sigurno ne radim jeste da ne igram Tomasa i drugare”, uzvrati Sten. Kroford uključi telefon. Sa ekrana mu se cerila nacrtana parna lokomotiva. „To je Emilina omiljena igrica”, kaza mu Sten. „Znači bili su ovde.” „Ovo je odeća mog pokojnog sina”, rekao je, mahnuvši prema vlažnoj gomili na

brodskoj tabli. „Dole ima hrane i vode. Prazne konzerve i papiri. Da, definitivno su bili ovde, ali više

nisu.” Na Krofordovo zaprepašćenje i Doral im se pridružio popevši se iz kabine. Zamenik

vrati pištolj u korice i postavi ruke na kukove. „Gospođa Džilet vas je sigurno nazvala i rekla vam gde je. Zašto me niste obavestili?”

„Onor nikoga nije nazvala”, kruto kaza Sten. „Već sam proverio dnevnik poziva. Obrisan je. Čak ni pozivi koje smo juče razmenili nisu više tamo.”

Zamenikove oči su se prebacivale s jednog na drugog, zaustavivši se na Doralu uz neki optužujući blesak. „Ako vas nije nazvala, onda je neki prijatelj tvog pokojnog brata, iz policijske stanice, sigurno dojavio da smo uhvatili signal.”

Naravno, bio je u pravu. Policajac, koji je bio prijatelj i Freda i Dorala, nazvao je Dorala s vestima o ovim najnovijim dešavanjima. Iz lojalnosti,

Doral je zauzvrat nazvao Stena. Dok je Kroford tek sastavljao tim, njih dvojica su jurišali na ovo mesto.

Ali čak i s prednošću, stigli su svega nekoliko minuta pre Kroforda, što je Stenu bilo dovoljno da proceni kako je klimavi brod ipak nedavno bio naseljen. Čaršavi na krevetima su još uvek bili topli, mada mu je bilo mrsko da to prizna, a posebno pred Doralom. Užasavala ga je pomisao na to da su udovica njegovog pokojnog sina, i Emili, naravno, toliko bliski s Lijem Kobernom.

Kobern nije bio toliko nesmotren da slučajno ostavi telefon. Učinio je to namerno, koristeći ga kao mamac da privuče policiju do broda, dok beži odatle i odvodi Stenovu porodicu sa sobom.

To je bilo razdražujuće. On i Doral su raspravljali o Kobernovoj prepredenosti pre dolaska Kroforda i

njegovog tima. „Podmitio sam svakoga koga sam umeo, Stene”, rekao je Doral s gađenjem. „Niko ne

sme, i neće reći, sigurno.” Nije mnogo trebalo da kroz policijske kancelarije, a onda i van njih, procuri glasina

da je Li Kobern možda federalni agent koji radi na tajnom zadatku u auto-prevoznoj kompaniji Sema Marseta.

Što se toga tiče, Stenova osećanja su bila podeljena. Nije sasvim odlučio šta da misli o tome i kako to, ako je uopšte istina, utiče na njega.

Ali Doral jeste. Rekao je Stenu: „Meni je to nebitno, ovako ili onako. Kobern je ubio mog brata, i to hladnokrvno. Ne interesuje me da li je zločinac, maloumnik, ili princ tame, ima da ga koknem.”

Sten je shvatao ovakvo mišljenje. Bez obzira na to ko je i šta je Kobern, od Stena je načinio neprijatelja kad je bacio sumnju na Edija. A sada je i Onorina reputacija kompromitovana. Ako je Kobern uzeo Onor i Emili kao osiguranje za beg, zašto ih do sada već nije pustio? Ako je razlog za njihovu otmicu bio otkup, zašto ga već nije tražio?

I ako je Onor talac, zašto im nije ostavila nekakav trag koji bi mogli da prate? Bila je pametna cura. Sigurno je znala da desetine pripadnika policije i dobrovoljaca pretražuju okolinu za njom i Emili. Sigurno je mogla da pronađe neki način i ostavi im suptilne znake.

Ako je želela. To je i izjedalo Stena. Kakvu je to moć ovaj čovek imao nad njom? Doral je glasno komentarisao skučenost prostorija u kabini potpalublja, a onda

pogledao u Stena podignutih obrva. A sada je i Sten bio siguran da Krofordove misli idu istim kolosekom.

Sten je blefirao. Zauzevši agresivan stav, rekao je Krofordu: „Predlažem da prestanete da gubite vreme i počnete da tražite mesto na koje je Kobern odveo moju familiju.”

„Sam ću se za to pobrinuti”, rekao je Doral i pošao. Zamenik Kroford ispruži čvrsto ruku da ga zaustavi. „Zar nemaš neku sahranu da

isplaniraš?”

„Šta to znači?” „Znači da ja shvatam zašto želiš da uloviš ubicu svog brata i osvetiš se. Ali ovo je stvar

za policiju. Niko te nije zvao da učestvuješ. I ako pronađem ko vas informiše iz policije, ili iz šerifove kancelarije, zakucaću mu gaće za prvu ogradu.”

Doral skloni Krofordovu ruku u stranu. Cereći se, rekao je: „Platio bih da to vidim”, a onda napustio brod.

Kroford naredi dvojici policajaca da pretraže brod za nekim tragovima, počev od kabine. Teško lupajući sišli su niz stepenice. Ostale je poslao da pretraže okolinu za tragovima stopala, guma, bilo čega.

Kad su on i Sten ostali sami, Kroford reče: „Nije mi promaklo ime broda, gospodine Džilete.

Onor.” „Pripadao je njenom ocu.” „U prošlom vremenu?” „Umro je pre nekoliko godina.” „Ona je vlasnik sada.” „Pretpostavljam.” Onor nije spominjala ni svog oca ni njegov brod otkad je preminuo.

Nikad mu nije palo na pamet da pita šta se dogodilo sa brodom. A i nije to bilo neko vredno nasledstvo.

Kroford reče: „Mogli ste spomenuti ovaj brod još juče.” „Nisam mislio na to. U svakom slučaju, nisam znao gde je usidren.” „Nije vas bilo briga?” pitao je, zvučeći iznenađeno. Ili možda skeptično. „Ne. Nisam voleo njenog oca. Bio je jedan ostareli hipik što puši travu i naziva sebe

lovcem na račiće, ali je u stvari čitavog života bio propalica koja nikad nije imala za šta pas da je ujede. Nosio je perle i sandale, za ime sveta. Pogledajte ovo”, rekao je, podigavši ruke. „Živeo je na ovom brodu. Stanje u kom se on nalazi govori o tome kakva je osoba bio.”

„Pa ipak je vaša snaja pobegla i sakrila se ovde.” Sten napravi preteći iskorak prema zameniku. „Vređa me pomisao na to da se Onor

krije od mene.” Ali Kroford ne beše zastrašen. Nije ustuknuo. „Čuli ste glasine da je Kobern

federalac.” Izrekao je ovo kao činjenicu. Sten nije komentarisao. Kroford se znalački namršti. „Hajde, gospodine Džilete. Čuli ste glasine. Šta mislite o

tome?” Sten nije nameravao da bilo šta potvrdi ili porekne ovom čoveku u kog je imao veoma

malo poverenja. „Jedino što me brine jeste siguran povratak moje snaje i unuke. Ja ču vas sada napustiti i pokušati sam da ih pronađem.”

Kroford iskorači u stranu da mu prepreči put. „Prvo nekoliko stvari.” Zastao je na tren, a onda dodao: „Gospoda Džilet očigledno ima pristup svom mobilnom telefonu. Zašto onda nije pozvala 911? Ili vas? Ako želi da je pronađu, zar ne bi učinila upravo to umesto što je pustila malo dete da se igra na njemu?”

Sten je izvežbao izraz lica da mu se ne menja. „Rekli ste nekoliko stvari.” „Možda biste voleli da razmislite s kim se hvatate u kolo.” „Zašto?” „Dobio sam preliminarni balistički izveštaj. Metak koji je usmrtio Freda Hokinsa ne

poklapa se ni sa jednim od onih koji su ispaljeni u masovnom ubistvu u stovarištu.”

Sten je ovo brzo objasnio. „Kobern je mogao da baci oružje koje je koristio u stovarištu.

Verovatno se sada nalazi na dnu zaliva. Nekim drugim je ubio Freda.” „Ili”, reče zamenik, naglasivši svoje reči, „on uopšte nije ubica iz stovarišta.”

29

na je mačka.” Ovo je prvo što je neko od njih dvoje izgovorio u poslednjih pet minuta. Čak je i Emili sedela mirno i tiho u Onorinom krilu, prestavši da se igra izmišljene igre sa Elmom i zapadnuvši u neku zamišljenu tišinu.

Kobern pogleda Onor. „Molim?” „Od Tori će ti ispasti oči. Prava je mačka.” „Bez obzira na to šta je Tori”, rekao je suvo, „ona još uvek nije ovde.” „Biće.” „Čekamo je više od sata.” „Ona je vredna dama.” „U šest sati ujutro?” „Njen zdravstveni centar se rano otvara.” Mada je znala da Tori ne otvara sama

svakog jutra, pokušavala je da uveri Koberna, a verovatno i samu sebe, da će se Tori ipak pojaviti. „Na kraju će neko ipak proveriti poslovnu liniju i glasovne poruke. Da si nazvao njen mobilni...”

„Već smo prošli kroz to.” I jesu. Odbio je da pozove Torin privatni telefon iz istog razloga iz kog nije želeo da

Onor sama pozove. „Bilo šta što pođe po zlu, pašće na moja leđa, ne na tvoja”, rekao je. „Tori i ja možemo biti optužene za saučesništvo i navođenje.” „Mogla bi da kažeš da sam ti pretio detetom.” „Na to bih se mogla zakleti.” „Eto vidiš.” Sada je, dok su sedeli i čekali bilo kakav znak od Tori, Onor rekla: „Čim dobije

poruku, doći će. Samo moramo da budemo strpljivi.” Ali on je izgledao kao čovek kome je strpljenje iscurilo još pre sat vremena, kad su

stigli na određeno mesto. Osvrnuo se i, ne prvi put, izdahnuo vazduh tiho izgovarajući reči da ih Emili ne čuje: „Lake smo mete. Potpuno smo izloženi.”

„Pa šta si ti očekivao od tajnog sastajališta?” „Očekivao sam neke zidove”, uzvratio je odmah. „Sigurno je. Niko ne zna za ovo osim Tori i mene.” „Možda je zaboravila tu šašavu šifru.” „Nije zaboravila.” „Šta to znači, uopšte?” „To znači da je Ken seljačina.” On prosikta još jednu prostotu. Dobro, rečenica jeste bila šašava, uzimajući u obzir njihove godine. Ali kad su se ona

i Tori prvi put zaklele, bile su još kikotave šiparice. Nastavile su da je koriste kroz tinejdžersko doba kad god je jedna od njih morala da se momentalno sastane s drugom. Značila je: „Ostavljaj sve, dolazi odmah, u pitanju je hitan slučaj.”

Naravno, kad su bile u srednjoj školi, hitni slučajevi su narasli do adolescentskih

rana, poput patnje za nekim dečkom, patnje zbog omraženog nastavnika ili loše ocene, a u Torinom slučaju, čak i jedne menstruacije koja nije došla na vreme. Današnji hitni slučaj bio je stvaran. „Zašto na ovom mestu?”, pitao je.

„Mesto” je bio jedan prastari hrast čije je korenje bilo deblje od Onor, a vijugalo se po zemlji u svim pravcima, počev od ogromnog debla. Izdržao je vekove uragana, mrazeva, građevinskih preduzimača i ostalih opasnosti. Impozantan i veličanstven, delovao je skoro veštački, poput nečega što je holivudski scenograf konstruisao i zadenuo na čistinu.

„Susretanje na ovako pustom mestu doprinosilo je uzbuđenju koje smo imale kad smo bežale, čini mi se. Otkrile smo ovo mesto onog dana kad sam dobila vozačku dozvolu. Išle smo u istraživanje, jer smo tad konačno mogle. Naišle smo na drvo, ovde usred nedođije, i prisvojile ga. Otada, nalazimo se ovde da pričamo o stvarima koje su toliko svete da ne možemo o njima preko telefona.” Činilo joj se da on to baš i ne shvata sasvim. „Tinejdžerke mogu da budu strašno dramatične, Koberne. To je hormonalno.”

Ispustio je nekakav neverbalni zvuk koji ona nije razumela, a nije bila sigurna ni da želi. Prolazeći prstima kroz Emilinu kosu, rekla je zamišljeno: „Pretpostavljam da će se i Emili iskradati da se nađe sa...”

Prestala je da govori kada se Kobern uspravio, odjednom sav napet. „Kakav automobil ona vozi?”

„Korvetu.” „Onda to nije ona.” Posegnuo je za pištoljem za pojasom. „Čekaj! To nije njen auto, ali jeste Tori. I sama je.” Mali, nepoznati crveno-beli automobil trupkao je preko klimavog drvenog mosta a

onda nastavio utabanim puteljkom prema drvetu, zaustavivši se na nekih dvadesetak metara od njega. Onor otvori suvozačka vrata kako bi je Tori videla. Emili se iskobeljala, skočila na zemlju i potrčala vičući radosno: „Tetka Tori!”

Tori je izašla iz mini-kupera i čekala da uhvati Emili i podigne je u naručje. „Kako si porasla! Neću moći ovo još dugo da radim.”

„Znaš šta”, rekla je Emili, oslobodivši se Torinog zagrljaja. „Šta?” „Kobern kaže da bi mi, kad bih se samo malo smirila i pustila ga da razmišlja, kupio

sladoled. Samo ne sada. Kasnije. I znaš šta još. Spavali smo na brodu gde je nekad živeo moj deka. Ne deka Sten, moj drugi deka. Kreveti su bili čudni i nisu lepo mirisali, ali nije bilo važno jer smo bili u avanturi. Probudila sam Koberna, a on je onda rekao jednu ružnu reč. Ali mamica mi je rekla da odrasli kažu to ponekad kad su ljuti. Ali Kobern nije ljut na mene, već na sitovaciju.”

Kad se Emili malo smirila, Tori je rekla: „Bože, bože. Baš imamo o čemu da pričamo, zar ne?”

Preko Emilinog ramena je gledala u Onor i slala stotine neizgovorenih pitanja. Poljubila je Emili u obraz, a onda je spustila. „Pusti me da popričam s tvojom mamom na sekund.”

Raširila je ruke prema Onor, i njih dve se zagrliše. Nekoliko trenutaka su samo čvrsto držale jedna drugu. Konačno Tori je pusti i ušmrka suze. „Ubiću te što me ovako plašiš. Razbolela sam se od brige.”

„Znala sam da hoćeš, ali nije moglo drugačije.” „Zbog svih tih vesti sam se uplašila... Ma, užasno mi je drago što vidim da ste ti i

Emili još uvek u jednom komadu. Je li on...? A ti...? O bože, tako mi je laknulo”, osećajno kaza Tori. „Izgledate kao nešto što je mačka dovukla, ali osim toga, delujete u redu.”

„Pa i jesmo. U suštini. Žao mi je što si toliko brinula zbog nas. Nije mi dao da te pozovem sve do jutros. Čak ni onda nije mi dao da te sama pozovem. Nisam bila sigurna da li ćeš dobiti poruku. Ali on...”

„Kad kažeš on, misliš na njega?” Tori je gledala Koberna dok im se približavao. Kad joj se pogled vratio na Onor, njene savršeno oblikovane obrve bile su podignute. Govoreći u pola glasa, rekla je: „Otmičar? Ih, da sam ja te sreće.”

Ignorišući ovu opasku, Onor ih upozna. „Tori Širah. Li Kobern.” Tori mu se zavodljivo osmehnu, osmehom kom muškarci nisu mogli da odole.

„Očarana sam.” On nije pokazao da je primetio ni reći pozdrava ni osmeh. Umesto toga, gledao je na

drugu stranu mosta koji je Tori prešla kako bi stigla do njih. „Je li ti uključen mobilni telefon?”

Zateklo ju je pitanje koje je postavio na tako direktan način, ali odgovorila je momentalno: „Da.”

„Daj ga.” Pogledala je u Onor, a kad je Onor klimnula, odbacila je koketeriju, izvadila mobilni telefon iz torbice u autu i dala mu ga. Kobern ju je pitao: „Jesu li te pratili?”

„Ne.” A onda: „Hej!”, kad je izvadio bateriju iz telefona. „Sigurna si?” „Postarala sam se da budem sigurna.” Rekla mu je za karavan koji je videla parkiran

na ulici tog jutra. „Nije mi se dopalo kako izgleda, pa sam izašla pozadi i pozajmila minija od komšija. Niko me nije pratio.”

„Zašto ti je bio sumnjiv taj karavan?”, pitao je. „Mislila sam da neko možda nadgleda kuću. Doral Hokins je bio juče kod mene.”

Nastavila je da pripoveda šta se događalo. „Više je nego nadrndan što si mu ucmekao brata. Bar tako kažu, da si ti upucao i ubio Freda.”

Na njeno prećutano pitanje, Kobern je jedva i klimnuo. Ona ga je zamišljeno posmatrala, ali pošto objašnjenje nije ponuđeno, nastavila je.

„Doral mi je rekao da ako se čujem s Onor, bolje da ga odmah obavestim ili...” „Pretio ti je?” upitala je Onor. Tori slegnu ramenima. „Hajde da kažemo da je bio dovoljno jasan. Ali nek se jebe.

Kao i Sten.” „Kad si pričala sa Stenom?” Prisetila se razgovora. „Jedi me što uopšte moram nešto da mu priznam, ali moram

da kažem da je ipak bio manje ogavan nego inače. Čini mi se da mu je strah malo otupio inače oštru ivicu.”

„Čega se plaši?”, upita Kobern. Tori se zasmeja. „Ostavio si za sobom trag od mrtvih tela, a onda si nestao, odvevši

Onor i Emili sa sobom. Sten ima pravo da bude više nego zabrinut, zar ne misliš tako?” „Kobern nije poubijao one ljude u stovarištu”, rekla je Onor. „I nije odveo ni mene ni

Emili na silu.” Tori je prebacivala pogled s nje na njega, a onda komično rekla: „To sam negde

ukapirala.” A onda je, spustivši ruke na butine i pogledavši svoj rastureni telefon, pitala: šta ćemo onda?”

„Činjenica je da je on...” „Ne.” Stavio je ruku na Onorinu kako bi je sprečio da otkrije njegov identitet. „Jedina

stvar koju mora da zna je da ti i Emili morate ostati pod zemljom sve dok se sve ovo ne sredi.”

„Zaslužuje objašnjenje”, usprotivila se Onor. „Rekla si da će pomoći bez ijednog pitanja.” „Znam da sam to rekla. Ali nije fer pustiti je da i dalje misli kako si ti...” „Jebe mi se šta ona misli.” „E pa, meni je bitno. Ona misli da si ti ubica.” „I jesam.” „Jesi, ali...” „Izvinite.” Tori podiže ispružen dlan kako bi zaustavila Onor, ali se obratila Kobernu.

„Zadrži svoje tajne za sebe. Već sam se javila da pomognem.” A onda je rekla Onor: „Emili ga se ne plaši, a deca bi trebalo da su dobri indikatori nečijeg karaktera. Poput pasa.”

„Emili ima četiri godine. Zaluđena je njime jer je novina.” „Aha, pa ja verujem njenim instinktima. Verovatno i više nego što verujem tvojim. U

svakom slučaju, pozvali ste me i došla sam. Recite mi šta želite da uradim.” „Odvedi ih iz Tambura”, rekao je Kobern pre nego što je Onor stigla da progovori.

„Odmah. Ne zaustavljaj se, ne vraćaj se kući, ne govori nikome da odlaziš. Možeš li to?” „Naravno. Kuda si mislio?” „Ništa nisam mislio”, pogledao je Onor, koja je odmahivala glavom. „Brod mog oca

bio je moj jedini kec.” Tori reče: „Ja imam kuću s druge strane jezera Pontčartrejn. Preko mosta. Hoće li to

biti dobro?” „Ko zna za nju?”, pitao je Kobern. „Muž broj dva. Dobila sam je od njega kad smo se razvodili. Kuća je zalog u zamenu

za moje ćutanje u vezi sa... Nije bitno. Postalo je gadno. U svakom slučaju, jedini razlog što sam poželela kuću jeste da napakostim drkadžiji. Ne koristim je skoro uopšte, čak mi se ni ne sviđa. Mesecima nisam bila tamo.”

Onor ih je slušala, ali je gledala Emili, koja je i dalje na sebi imala odeću koju joj je u žurbi obukla prethodno jutro, pre nego što su pobegli iz svoje kuće. Kosa joj je bila neočešljana. Na kolenu je imala malo blata i šav na rukavu bio joj je pocepan. Spavala je na neudobnom, smrdljivom krevetu.

Pa ipak je delovala savršeno zadovoljna i bezbrižna, srceparajuće nesvesna ozbiljnosti situacije. Pronašla je štap i srećno pevušila dok je vrhom crtala šare po blatu.

„Biće joj potrebne neke stvari”, rekla je Onor. „Nabavićemo sve što joj treba.” Tori je umirujuće potapša po ruci. „Niko me ne traži.

Ja ću se pobrinuti za sve.” Kobernu je dodala: „Ali sačekaću dok ne stignemo skoro sasvim tamo, pa ću tek onda da stanem i pazarim.”

„Od sada, nema korišćenja kreditnih kartica. Imaš li dovoljno keša?” „Imam ja nešto”, podseti ga Onor. „Novac je jedina stvar oko koje ne moramo da se brinemo”, reče Tori. „Mogu da

uzmem sve što nam treba. Sve što treba jeste da tražim.” „Od koga?” Kobern je želeo da zna. „Od mog sadašnjeg dečka.” „Ne. Niko ne sme da zna gde ste.”

„Neće nikome reći.” „Još kako će reći. Ako padne šaka pravim ljudima, reći će.” Kazao je to toliko ubeđeno da se čak i Tori uplašila od onog na šta je mislio.

„Udružićemo sredstva i nekako se snaći.” Delovao je zadovoljno ovim, ali je istakao da Onor i Emili moraju što pre da se

sakriju, kako ih niko ne bi primetio. „Jasno”, reče Tori. „Niko neće ni pomisliti da me traži u ovom automobilu.” Ali tada

se izraz na njenom licu smračio. „Jedina osoba zbog koje treba da brinemo jeste Sten. Ako pokuša ponovo da me nađe, a ja ne odgovorim, nanjušiće neku zvrčku. Ja sam najlogičniji izbor ako Onor od nekog želi da zatraži pomoć.”

„Možda će shvatiti da ste zajedno, ali neće znati gde ste”, primeti Kobern. Tori se okrenula ka Onor. „Je li to u redu s tobom? Između njega i mene nema ni

mrve ljubavi, ali čovek je van sebe od brige za tobom i Em.” „Znam da deluje okrutno što ga držimo u mraku.” Onor ovlaš pogleda Koberna, ali ne

vide da je popustio u svojoj odluci. „Ali tako mora biti. Bar još neko vreme.” „Imaš svoje razloge”, reče Tori. „Ali zazirem od konačnog obračuna kad Sten sazna da

sam ja obezbedila prevoz kad si bežala od kuće.” „Ja ne idem s tobom.” Onorina izjava je sasvim zapušila Torina usta. Ali Kobern je ipak bio malo rečitiji.

„Kurac ne ideš!” Nemo se raspravljala oko ovoga sa samom sobom i došla do zaključka da ne može

samo da opere ruke od svega ovoga, što bi bila najsigurnija i najpraktičnija stvar koju može da uradi. Ali došlo joj je, i to ne samo u jednom zaslepljujućem trenutku prosvetljenja, već postupno, tokom poslednjih nekoliko dana, da joj je dozlogrdilo da bude sigurna i praktična.

Od Edijeve pogibije često ju je ljutilo Stenovo mešanje u njen život, ali ona nije činila ništa da to spreči. Dozvolila je njemu i drugima da je štite, da je vode kroz teška vremena i da nadgledaju njene odluke kao da je dete kome je potrebna stalna kontrola.

Bila je mnogo nezavisnija dok je bila udata. Edi ju je smatrao sebi jednakom, ženom kojoj je dozvoljeno i koja je stvarno ohrabrivana da formira sopstveno mišljenje i dela po sopstvenom nahođenju.

Otkad je postala udovica, kao da je dobila okove. Postala je nesigurna i oprezna, plašila se da se preseli, ili da razmotri neka druga radna mesta, ili da učini bilo šta drugo do da ostane udobno smeštena u rutini sačinjenoj od sećanja na srećniju prošlost. Stenov nadzor pothranjivao je njenu plašljivost. Nije joj se dopadala žena koja je postala. Nedostajala joj je ona mnogo sigurnija Onor Džilet koja je nekada bila.

Spremna da se suprotstavi Kobernu, rekla je: „Neću ti dozvoliti da me oteraš.” „Nećeš mi dozvoliti? Samo me gledaj, curo.” „Ti si taj koji me je u sve ovo uvukao.” „Tada nisam imao izbora. Sada imam.” „Isto kao i ja.” „E tu grešiš. Moj izbor je jedini koji se računa, a ja biram da odeš sa svojom

prijateljicom.” „Isteraću ja ovo, Koberne.” „Mogla bi da pogineš.” Pokazao je prema Emili koja se i dalje igrala štapom. „Želiš da

od nje napraviš siroče?” „Umeš ti i bolje”, ljutito mu je uzvratila. „Ali ovog puta me nećeš zaplašiti ili prisiliti.

Želim odgovore na pitanja o Ediju.” „Ja ću ti ih naći.” „To jednostavno nije to. Ja moram da ih nađem.” „To nije tvoj posao.” „Mislim da jeste!” „Je li? Otkud to?” „Otud što to nisam učinila ranije.” On uvuče bradu. Ni ona sama nije očekivala da izbrblja kako je muči krivica, ali sad kada je to već

učinila, nastavila je dalje. „Trebalo je da insistiram na temeljitijoj istrazi Edijeve nesreće. Nisam. Rekli su mi da je nesreća, a ja sam objašnjenje prihvatila zdravo za gotovo. Nikad nisam postavila nijedno jedino pitanje o tome, pa čak ni onda kada je veoma brzo ubijen policajac koji je pronašao Edija. Dozvolila sam da svi zuje oko mene i lagano preuzmu sve moje odluke na sebe.” Uperila je kažiprst u svoje grudi. „Ja donosim ovu odluku. Ostajem u igri sve dok ne saznam šta se stvarno dogodilo s mojim mužem.”

Tori spusti šaku na Onorinu ruku. Blago je rekla: „To je zaista časno i sve, draga, ali...” „Ne radim ovo samo zbog sebe. Potrebna sam mu.” Klimnula je prema Kobernu iako

su se i dalje gledali. „Potrebna sam ti. Sam si tako rekao.” On promuca psovku. „Tako sam rekao, ali tada...” „... si me obrađivao, znam. Ali ubedio si me da sam nezamenljiva. Ne možeš da

pronađeš ono što tražiš bez moje pomoći. Ne na vreme. Imaš kratak rok. Bez mene nećeš znati gde da tražiš. Nećeš čak znati ni kojim putem treba da ideš ovde. Morao si da me pitaš za pravac, jutros, sećaš se?”

Zatvorio je usta. Onor reče: „Znaš da sam u pravu.” Kuvao je u sebi nekoliko trenutaka, ali Onor je znala da je dobila ovaj razgovor i pre

nego što je Tori vratio telefon i počeo da ponavlja svoja uputstva. Kad je pitao, ona im je dala širi opis mesta na kom se nalazila njena jezerska kućica.

„Na dva sata vožnje je odavde, zavisi od auto-puta i saobraćaja na mostu. Treba li da vas zovem kad stignemo?”

„Ima li fiksni telefon u kući?” Ona mu kaza broj, koji je i Onor zapamtila, kao što je znala da to Kobern čini. Rekao

je: „Mi ćemo vas zvati. Nemoj se javljati na telefon, osim ako zazvoni jednom, a onda ponovo nakon dva minuta. I isključi mobilni. Izvadi bateriju.”

Onor se pobunila. „A šta ako bude imala neki hitan slučaj u zdravstvenom centru? Niko neće znati kako da je nade.”

Tori mahnu na ovu opasku. „To je samo zgrada, a ti i Em ste mi porodica. Osim toga, osigurana je do daske.”

Konačno, svi detalji kojih su uspeli da se sete su pretreseni i došlo je vreme da se Onor oprosti od Emili.

Boreći se da spreči suze, Onor ju je čvrsto zagrlila, podsetivši se da iako je srceparajuće što je napušta, to je ujedno i najbolja stvar koju može da uradi za svoje dete. Rizik da Emili postane slučajna žrtva ako ostane s njom i Kobernom jednostavno je prevelik.

Onor i sama stavlja svoj život na kocku, ali to je bilo nešto što mora da uradi zbog Edija. Pa čak i zbog same sebe.

Emili je bila i previše uzbuđena što će provesti vreme sa svojom tetkom Tori, da bi primetila Onorine emocije. „Da li ćete i ti i Kobern doći na jezero?”

„Možda kasnije. Zasad, ti ideš sama sa tetkom Tori. Samo ti! Kao velika devojčica. Zar to nije zabavno?”

„Je li ovo deo avanture?” Onor se mučila da ostane dovoljno pribrana. „Ovo je najbolji deo.” „Najbolje je bilo spavanje na brodu”, prisećala se Emili. „Možemo li opet tamo da

spavamo? Možda ću i ja moći da vozim.” „Videćemo.” „I Kobern je to rekao, ali mislim da bi me on pustio.” Nagnuvši se prema njoj, Onor je

rekla: „Moraš da kreneš. Poljubi mamicu.” Emili je cmoknula Onorin obraz s oduševljenjem, a onda podigla ruke prema

Kobernu. „Koberne? Ljubac.” On se držao kao da je na stražarskom mestu i očigledno mu je bilo neprijatno što je

toliko izložen, a beše i nestrpljiv zbog razvučene scene opraštanja. Sada mu se glava odjednom trznu i pogled mu pade na Emili.

„Ljubac”, ponovi ona. Nakon podužeg oklevanja, sagnuo se. Emili mu se okačila oko vrata i poljubila ga u

obraz. „Ćao, Koberne.” „Ćao.” Uspravio se, brzo se okrenuo i počeo žurno da korača prema kamionetu.

„Požuri”, dobacio je Onor preko ramena. Emili se uspentrala na zadnje sedište mini-kupera. Onor baš nije bila presrećna što će

se voziti bez sigurnosnog sedišta, ali Tori je obećala da će voziti posebno obazrivo sve dok ne bude stala i mogla da ga kupi.

Kad je došlo vreme da se dve žene rastanu, Tori ju je sumnjičavo pogledala. „Sigurna si da radiš pravu stvar?”

„Nisam baš sasvim sigurna. Ali moram to da uradim.” Tori se žalostivo nasmeši. „Oduvek si bila prava mala izviđačka.” Čvrsto je zagrlila

Onor. „Ne mogu čak ni da se pretvaram da shvatam to, ali sam bar dovoljno pametna da kapiram da mi predaješ Emilin život u ruke. Pre ću umreti nego što dozvolim da joj se nešto desi.”

„Znam da hoćeš. Hvala ti za ovo.” „Ne moraš da mi zahvaljuješ.” Dve prijateljice razmeniše duge poglede neizgovorenog poverenja, a onda je i Tori

ušla u mini. Kad je Onor zatvorila vrata auta za njom, Tori je rekla kroz otvoren prozor: „Ne zanima me ko je ni šta je Kobern, samo se nadam da ćeš se s nekim konačno kresnuti.”

30

lint Hamilton je već deset minuta razgovarao s Tomom van Alenom, koji mu je prepričavao sve jutrošnje događaje. Zvučao je kao da to nerado čini, okleva i pravda se, što nije iznenadilo Hamiltona, jer je zaključak izveštaja bio da je Kobern ponovo izvrdao i nadmudrio vlasti.

Kad je Van Alen završio, Hamilton mu odsutno zahvali, a onda ostade nem skoro čitav minut dok je prihvatao i analizirao nove informacije. Konačno je pitao: „Ima li ikakvih znakova borbe na brodu?”

„Šaljem vam neke slike imejlom. Jedan naš agent je uradio slajdove i unutra i spolja. Kao što ćete videti, tamo je pravi lom, ali ako me pitate ima li sveže krvi ili nečeg sličnog, onda je odgovor ne.”

„Kobern je tamo ostavio telefon koji je bio uključen?” „Zamenik Kroford i ja smo se složili oko toga da ga je namerno ostavio.” „Da bi sve privukao na brod dok odlazi u sasvim drugom pravcu.” „Tako je, gospodine.” Hamilton nije sumnjao da je to bila Kobernova namera. „Otisci cipela. Da li ukazuju

na to da je gospođa Džilet bila odvučena s broda? Tragovi grebanja petama, nešto slično?” „Ne, gospodine. U stvari, Kroford je odmah izjavio kako ona uopšte nije talac kako se

prvobitno mislilo.” „Osećam da ima još.” „Pa, nemamo nikakve tragove koji pokazuju da je ona pokušavala da pobegne od

Koberna.” „Kako bi i mogla a da ne rizikuje život svog deteta?” „Shvatam, ali kako je Kroford istakao, očigledno ima pristup svom telefonu, pa ipak

nije ga upotrebila da pozove policiju.” Sve što je Tom izgovarao delovalo je još uverljivije od onog što je Hamilton čuo od

udovice u jučerašnjem telefonskom razgovoru. Napustivši zakon i red, dugogodišnje verne prijatelje, pa čak i svog svekra, koji je po svemu sudeći bio lični pas čuvar, Onor Džilet se uortačila sa Lijem Kobernom.

„A šta je sa tragovima guma?” „Njihovi tragovi su nas odveli do tragova guma, dve stotine metara od broda. Trag se

jasno vidi i već je određen tip. Gume su standardna verzija nekoliko modela fordovog kamioneta, modela iz 2006. i 2007. godine.”

„Isuse. To sužava izbor na nekoliko hiljada kamioneta samo u Luizijani.” „To je ogroman broj vozila, da, gospodine.” „Siguran sam da su lokalci pokrenuli potragu za ukradenim fordovim kamionetima.” „Nijedan još niko nije prijavio.” Ne iznenađuje. Kobern je veoma pažljivo odabrao vozilo. „Državne agencije su naredile da svaki fordov kamionet iz ovih godina bude

zaustavljen i pregledan”, govorio je Van Alen. „U međuvremenu, gospodin Džilet je veoma

zabrinut za svoju snaju i unuku. Došao je pravo ovamo s broda i bio...” „Objasni mi šta je radio tamo kad su došli naši.” Van Alen je ispričao da Kroford sumnja kako Doral Hokins i Sten Džilet imaju

direktnu vezu s tamburskom policijom. „Kroford misli da imaju svoje krtice čak i u šerifovoj kancelariji. Sudnici. Svugde.”

„Stara garda sistem, a?” primeti Hamilton. „Da, gospodine.” Van Alen nastavi da opisuje mentalni sklop Stena Džileta. „Šiznuo je

na Krofordovu opasku da mu se snajka spandala — njegove reči — s Kobernom. Napravio je pravu scenu u hodniku, insistirao da se vidi sa mnom, zamarao me što nisam ovog novajliju zamenika postavio na pravo mesto. Rekao mi je da sam zanemario svoje dužnosti i da će, ako mu porodica završi mrtva, njihova krv biti na mojim rukama. Što”, dodao je uz uzdah, „znam i bez podsećanja.”

Hamilton je razmišljao šta da mu kaže, a onda rekao: „Tome, gospoda Džilet i njena devojčica jesu u opasnosti, ali im ona ne preti od Koberna. On je jedan od naših. On je naš agent.”

Nakon kratke pauze, Van Alen reče: „Kroford me izravno pitao da li je. Ja sam rekao ne.”

„Otkud on to da nanjuši?” „Kaže da se šuška okolo o tome.” To je bilo zabrinjavajuće. Glasina je sigurno potekla iz same kancelarije Toma van

Alena, i to bazirana na lovu u mutnom koji je Hamilton juče preduzeo. Njegova ispitivanja očigledno nisu bila baš toliko suptilna koliko je mislio. Ostavivši se toga na momenat, pružio je Tomu neke informacije o Kobernu.

„Regrutovao sam ga pravo iz marinaca i sam ga obučio. On je jedan od najboljih tajnih agenata u Birou. Uvek je radio veoma duboko, ali nikad ovoliko duboko koliko je bio u Marsetovoj kompaniji. Odveo je gospodu Džilet i njenu devojčicu iz kuće zbog njihove zaštite. Juče sam razgovarao s njom telefonom. Kobern nije takao ni nju ni dete. Niti će. Što se toga tiče, možeš biti spokojan.” Zastao je, a onda nastavio: „Ono što bi trebalo da te brine jeste curenje informacija iz tvoje kancelarije.”

Van Alen dugo, dugo ništa nije rekao, ali Hamilton je osetio kako njegov sporogoreći fitilj lagano dogoreva i širi vrelinu čak i kroz telefon. Kad je progovorio, glas mu je drhtao od gneva:

„Zašto ste me namerno obmanuli u vezi s Kobernom?” „Zato što mu je misija osetljiva. Pre nego što otkrijem ko je on, morao sam da znam

kako ga posmatrate.” „Napravili ste od mene budalu.” „Ne, ja...” „Kako biste vi nazvali ovu debelu manipulaciju?” „Taktikom, Tome.” Hamilton podiže glas kako bi parirao ljutitom tonu Van Alena.

„Tamo se događa neko gadno sranje, i svi su osetljivi na korupciju.” „To je sranje od odgovora.” „I naš posao je sranje. Kako bi bio dobar u njemu, ne smeš nikome da veruješ.” „Ako mi niste verovali, zašto ste me postavili na ovaj posao? Ili je baš to razlog? Zato

što mi niste verovali?” „Postavio sam te zato što si bio, i jesi, najbolji čovek za taj položaj.”

Van Alen se gorko nasmeja. „Pa, u svetlu moje pozicije, možete li mi reći zašto je Kobern ubačen u auto-prevoznu kompaniju Sema Marseta?”

„Da li je ova linija sigurna?” „Da li je bilo koja?” „Tačno tako”, suvo reče Hamilton. „Jutros je čitava zgrada pregledana. Sigurniji smo da sigurniji nikad nećemo biti. Šta

je bila Kobernova misija?” Hamilton je prošao kroz Kobernovu operaciju deo po deo. „U osnovi, došao je da

razotkrije sve igrače. Otkrio je mnogo više nego što se nadao.” „Knjigovođu.” „Knjigovođu. Kobern kaže da je bio na pragu da ga identifikuje.” „Pa zašto onda niste organizovali njegov povratak, da podeli s nama sve što zna?” „Pokušao sam”, odgovori Hamilton. „Ali ne želi.” „Zašto?” „Hoće da završi ono što je započeo.” „Kako plemenito”, sarkastično kaza Van Alen. „Istina je da ne veruje svojoj kancelariji

kao ni svojim kolegama iz FBI-ja.” Hamilton ništa ne reče. Nekim izjavama jednostavno nije trebalo obrazloženje. „Kako se gospoda Džilet uklapa u sve ovo?” pitao je Van Alen. „Ne ona lično. Verovatno njen pokojni muž. Kobern misli da je Džilet poginuo s

nekim tajnama o Knjigovođi.” „To objašnjava zašto Sten Džilet neprekidno laje o lažnim optužbama protiv

pokojnog sina.” „Dodaj onda još jedan razlog što mrzi Koberna. A tu je onda i taj Doral Hokins, koji je

namerio da osveti brata. Meta na Kobernovim leđima postaje sve veća svakim minutom koji provede napolju.”

„Što njegovu želju da ostane skriven čini savršeno razumljivom.” „Situacija je veoma nestabilna i čitava stvar može žestoko da nam se obije o glavu.”

Stigavši do suštine, Hamilton sačeka nekoliko trenutaka, a onda kaza: „Zato si mi i potreban u najboljoj formi, Tome.”

„Želite da ih dovedem.” „Želim. Dovedi ih sa bilo kakvim saznanjima koje imaju o Knjigovođi. Moramo da

privedemo stvar kraju.” „Shvatam, gospodine.” „Jedino što shvatanje nije dovoljno, Tome. Moram da znam da mogu da računam na

tebe.”

31

im je Kobern seo u kamionet, postavio je ruke na volan i pokušao da ignoriše vlažno mesto na obrazu gde ga je Emili poljubila. Želeo je da se obriše, ali ako to uradi priznaće da je tu i da ga je osetio. Bolje da mu ne pridaje nikakvu važnost. Ali dok je gledao kako mini-kuper zalazi za krivinu s druge strane mosta, shvatio je da će mu

nedostajati detetovo ćeretanje. Kad mu se Onor pridružila u kamionetu, namrgođeno ju je pogledao što zaostaje, ali

ništa nije rekao pošto je neuspešno pokušavala da zadrži suze, a poslednje što mu sad treba jeste napad plača.

Startovao je motor, srećan što konačno odlazi s ovog takozvanog tajnog sastajališta. Dok su prelazili škriputavi drveni most, Onor reče: „Rekao si Tori da su vlasti do sada već počele da traže ovaj kamionet. Zašto to misliš?”

Objasnio joj je za tragove guma koje su ostavili u blizini broda. „Nema šanse da su im promakli. Ako su ove gume stavljene na kamionet još u fabrici, tražiće upravo ovaj tip i model.”

„Što znači da rizikujemo da nas zaustave.” „Dok ne nabavimo novu đuntu.” „Planiraš da ukradeš još jedan auto?” „Planiram.” „Od koga?” „Od iste porodice koja nam je obezbedila i ovaj kamionet.” Vozili su se skoro dvadeset minuta nekim pokrajnim putevima na kojima bi se možda

i domaćini izgubili. Ali Kobern je imao fotografsko pamćenje mesta na kojima je bio i besprekoran osećaj za pravac, tako da je uspeo da ponovo pronađe kuću gde je ukrao kamionet.

Kuća je bila udaljena oko osamsto metara od najbližih komšija. Ležala je ugrubo nekih sedamdeset metara od druma, a sakrivala ju je gusta šumica borića. Poštansko sanduče kod isključenja bilo je jedini znak da tu uopšte i postoji neka kuća. Sanduče je još uvek bilo krcato od nepokupljene pošte.

Dok je lagano terao kamionet niz privatni prilaz, osetio je olakšanje što je video da se ništa nije promenilo otkad je bio ovde osamnaest sati ranije. Vlasnici se nisu vratili.

„Kako si stigao ovamo juče?” pitala je Onor. „Kako si je pronašao?” „Vozio sam se uokolo tražeći automobil koji će biti lako ukrasti. Primetio poštansko

sanduče. Prošao pored njega, ostavio onaj drugi auto neka tri kilometra odavde, a onda požurio nazad pešice.” Zaustavio je kamionet na prvobitno mesto, iza kuće, i isključio motor.

„Lepo mesto”, primetila je ona. On slegnu ramenima. „Moguće. Poslužiće svrsi.” Onor, gledajući zamišljeno u prozore s kapcima sa zadnje strane kuće reče: „Bila sam

udata za policajca koji se zakleo da će čuvati ljude i dobra. Da li ikada osećaš krivicu što

kradeš automobile ili upadaš na tuđi posed?” „Ne.” Okrenula je glavu prema njemu s kombinacijom užasa i razočaranja na licu. Obe ove stvari činile su ga nervoznim. „Ako te grize savest zbog upada i krade auta,

trebalo je da odeš sa svojom prijateljicom. Ali zbog Edija, htela si s ovim da ideš do kraja. Ako želiš da ideš do kraja i ostaneš živa, bolje da počneš malo drugačije da razmišljaš.”

„Drugačije kao ti?” „Kao ja? Ne. Drugačije kao loši momci koji prevoze mlade devojke iz grada u grad da

budu seksualne robinje degenericima. Tako razmišljaj. A tvoj dragi Edi je možda bio sastavni deo svega toga.”

Otvorio je vrata kamioneta i istupio. Nije se okrenuo da vidi da li ga Onor prati. Znao je da hoće. Bio je to jeftin trik, ali je bio efektan da je trgne iz griže savesti.

Osim toga, dosta mu je bilo svetog Edija. A i ko zna? Možda se Edi specijalizovao baš za trgovinu devojkama.

Garaža je bila na nekih dvadesetak metara od kuće. Stepenice napravljene sa spoljne strane vodile su do prostorija iznad nje, ali Koberna je zanimao samo auto koji je video u garaži juče kad je provirio kroz prozor na vratima. Stajala je tu neka staromodna reza zaključana katancem, ali upotrebio je pajser iz kutije za alat s kamioneta i za nekoliko sekundi već podizao garažna vrata.

Automobil je bio bar desetak godina star, ali je, uprkos sloju prašine, limarija bila u dobrom stanju i nijedna od guma nije bila izduvana. Ključevi su visili iz kontakt-brave. Ušao je, napumpao pedalu gasa nekoliko puta, okrenuo ključ i zadržao dah. Bilo je potrebno nekoliko pokušaja i malo ubeđivanja, ali motor se pokrenuo. Merač je pokazivao više od polovine rezervoara goriva. Izvezao je automobil iz uske garaže dovoljno da može da zatvori vrata, a onda povukao ručnu i izašao iz njega.

Spustio je garažna vrata i popravio rezu kako bi izgledala, bar iz daljine, kao da je nedirnuta. Onda je pogledao u Onor, koja se nemo pušila od jarosti, i isturio bradu prema suvozačkom sedištu.

„Ulazi.”

„Ima li bezbednosni sistem?” „Ima.” „Znaš li šifru?” „Znam.” „Da li zadnje dvorište ima ogradu?” „Ima.” „Možemo li da uđemo da nas ne vidi?” „Verovatno. Kod ćoška na zadnjoj strani, postoje spoljna vrata koja vode u garažu.

Ima kodiranu bravu, ali znam šifru. Iz garaže se može ući u kuhinju.” Već su dva puta prošli pored kuće Stena Džileta, ali Kobern je želeo da bude prokleto

siguran da neće utrčati u pažljivo postavljenu zamku. Nije imao izbora do da preuzme taj rizik. Morao je da ude u tu kuću.

Odražavajući Džiletov karakter, njegova kuća je bila najurednija u ulici. Bila je izgrađena u kejdžuanskom stilu, a njen beli kreč bio je toliko svež da su od gledanja bolele oči. Ni jedna jedina vlat trave nije kvarila savršenu ivicu staze i glavnog prilaza kući.

Američka zastava visila je na jednom od četiri kvadratna stuba na prednjem tremu, koji su pružali potporu nadstrešnici s crvenim limenim krovom. Bila je toliko savršena kao da je poručena pravo iz kataloga.

Kobern se ponovo provezao i obišao ceo blok. „Nije tu”, reče Onor, ovog puta naglasivši reći, pošto mu je to rekla već nekoliko puta. „Kako možeš biti sigurna?” „Pošto ne ostavlja auto u garaži, osim noću. Da je kod kuće, auto bi bio na prednjem

prilazu.” „Možda je ovo posebna prilika.” Dva bloka dalje od Džiletove ulice nalazio se zeleni pojas s malim igralištem. Dva

automobila su bila parkirana na parkiralištu. Jedan je sigurno pripadao mladoj majci koja je snimala video svoje kćerke koja je naglavačke visila sa razboja, a druga tinejdžeru koji je udarao tenisku lopticu o zidić.

Niko ih nije ni pogledao dok je Kobern zaustavljao auto na prilazu. Dokle god se porodica iz one kuće ne vrati, smatrao je ovaj auto relativno sigurnim vidom transporta. Niko ga neće tražiti. Kakogod, manje je sumnjiv parkiran ovde, nego u susednoj ulici gde bi mogao da pobudi radoznalost.

Pogledao je Onor, koja je, kako mu se činilo, i dalje bila srdita zbog primedbe koju je izrekao na račun njenog supruga. „Spremna?”

Izraz njenog lica je govorio ne, ali ona ipak klimnu da i izađe iz auta. „Nismo u nekoj naročitoj žurbi”, rekao je. „Samo par u laganoj šetnji. Dobro? Ne bi škodilo da se nasmešiš.”

„A to kaže čovek koji uopšte ne zna šta je to.” Ušli su u korak i hodali duž ivice trave, neprimećeni od strane onih s igrališta. Mama

se smejala i dovikivala naređenja kćerki, koja je i dalje visila naglavačke i pravila smešne grimase prema kameri. Teniser je imao slušalice ajpoda u ušima i bio je potpuno nesvestan okoline.

Podgurkujući Onor pored sebe, Kobern je išao rubom zelenog pojasa, a onda ušao u dvorište koje se graničilo s njim. Onor je pogledala oko sebe nervozno. „A šta ako vlasnik izađe i pita nas šta radimo?”

„Pas nam je otrčao pre nego što smo stigli da uhvatimo povodac. Nešto slično. Ali niko neće pitati.”

„Otkud znaš?” „Jer ako nas vidi, po svemu sudeći će nas prepoznati i momentalno obavestiti policiju.

Ja sam naoružan i opasan, sećaš se?” „Dobro, šta će se onda desiti kad čujemo sirene koje se približavaju?” „Ja bežim glavom bez obzira.” „A šta ću ja?” „Ti padaš na zemlju, plačeš i zahvaljuješ im što su te spasli od mene.” Ali ideja je bila besmislena jer im se niko nije obratio, stigli su do zadnjeg ćoška

Stenove kuće bez problema. Onor podiže pločicu koja je prekrivala tastaturu i ukucala šifru. Kobern je sačekao da čuje metalni znak, a onda je okrenuo bravu i otvorio vrata gurnuvši ih.

Skliznuli su u garažu i zatvorili vrata za sobom. Dnevno svetlo koje se probijalo kroz tri visoka prozora omogućavalo im je da vide put do kuhinjskih vrata. Onor je kročila

unutra i isključila sigurnosni sistem. Upozoravajuće pištanje je prestalo. Ali kad je htela da krene dalje u kuhinju, spustio joj je ruku na rame i odmahnuo

glavom. Nije mu se dopadala lakoća s kojom su provalili u kuću. Zato je ostao na pragu, napetih mišića, spreman da skoči.

Nisu sve tišine bile iste. Imale su osobine koje se mogu razlikovati ako si obučen za to. Šezdeset dugih sekundi je osluškivao, sve dok konačno nije bio siguran da je kuća zaista prazna. Tek tada je sklonio ruku s Onorinog ramena. „Mislim da je sve u redu.”

Ni većina operacionih sala nije bila sterilnija od kuhinje Stena Džileta. Kobern je shvatio da je ova sterilnost odraz samog čoveka. Hladnog, bezličnog, nepopustljivog, bez ijednog kutka koji bi mogao biti zatrpan nekim emocionalnim otpacima.

Što je, shvatio je, takođe bio opis koji je važio i za njega samog. Odbacivši tu misao, pitao je Onor gde se nalaze Edijeve stvari.

„Po čitavoj kući, zapravo. Odakle hoćeš da počneš?” Povela ga je u sobu koja je bila Edijeva dok je odrastao. „Nije se mnogo promenila

otkad sam prvi put bila ovde. Edi me je doveo da upoznam Stena. Bila sam strašno nervozna.”

Kobernu se živo jebalo za to i njegova ravnodušnost je izgleda bila očigledna jer je ona privela svoju tužnu priču kraju i sada je stajala u sredini sobe, ruku čudno prekrštenih na grudima.

„Šta je?” pitao je. „Čudno je boraviti u ovoj kući, u ovoj sobi. „Bez Edija?” „Htela sam da kažem sa tobom.” Nekoliko odgovora mu se ovaplotilo u glavi, ali svi su bili vulgarni ili na neki način

neodgovarajući, a on sad nije imao vremena za svađu koju bi neprikladan komentar neizbežno izazvao. Zadržavši mišljenja za sebe, usmerio ju je prema pisaćem stolu. „Isprazni fioke. Ja ću početi od ormana.”

Pružio im je potpuno isti detaljni tretman koji su imali i ormani u Onorinoj kući. Činilo se da Džilet nije bacio ništa što je pripadalo njegovom sinu. Odolevajući iskušenju da jurca, Kobern se trudio da mu nešto ne promakne ili da neki predmet ne odbaci pre nego što ga dobro pretraži.

Misleći da su Edijeve policijske uniforme najlogičnije mesto za skrivanje, Kobern je pregledao svaki šav, postavu i džep svakog komada, tražeći nešto ušiveno u odelo. Nije pronašao ništa osim postave.

Kad je prošlo sat vremena, a on nije pronašao ništa, počeo je da oseća pritisak vremena. „Da li je Džilet odsutan iz kuće preko dana?” pitao je Onor.

„Bavi se raznim stvarima, ali nisam baš detaljno upoznata s njegovim rasporedom.” „Misliš li da je sada odsutan i bavi se nekom od tih stvari?” „Ne. Mislim da upravo traži Emili i mene.” „I ja mislim.” Još jedan sat je prošao, pojačavajući frustraciju. On je radio u pozajmljenom vremenu

koje mu je lagano izmicalo. Pogledao je Onor da joj postavi još jedno pitanje o dnevnim aktivnostima njenog svekra, ali ono je nestalo pre nego što je postavljeno.

Sedela je na velikom krevetu i preturala po kutijama s uspomenama, od kojih su većina bile medalje i lente koje je Edi osvajao na sportskim takmičenjima tokom školovanja. Tiho je plakala.

„Šta nije u redu?” Podigla je glavu. Suze su joj potekle iz očiju. „Šta nije u redu? Šta nije u redu? Ovo

nije u redu, Koberne. Ovo!” Odbacila je metalnu stvar koju je trljala prstima i odgurnula kutiju od sebe toliko da je ona skliznula preko ivice kreveta i prevrnuta pala na pod. „Osećam se kao pljačkaš grobova.”

Šta je želela da joj kaže? Izvini, u pravu si, hajdemo odavde. Pa nije nameravao to da kaže, zar ne? Te tako nije rekao ništa. Trenutak je prošao dok su samo gledali jedno u drugo.

Konačno je ispustila rezigniran uzdah i obrisala suze s obraza. „Nije važno. Ne očekujem da razumeš.”

Bila je u pravu. Nije razumeo zašto ju je sve to toliko potreslo. Pošto on jeste jednom opljačkao grob. Nakon što je temeljito tragao za preživelima u desetkovanom selu, u kom čak ni oskudna stoka nije pošteđena, zaronio je u jamu gde se nalazila gomila tela nabacanih jedna preko drugih.

Probijao se kroz istrulele leševe mrtvih beba i golih starica, snažnih ljudi i trudnih žena, tražeći neke tragove koji bi mu otkrili koje je od zaraćenih plemena krivo za ovaj masakr. Imao je naređenja da tako postupi. Ono što pronađe nije bilo naročito bitno, jer će odgovorna strana uskoro pretrpeti odmazdu, podjednako užasnu.

Nije uspeo da pronađe nikakve informacije. Sve što je njegova pretraga iznedrila bila je čutura s vodom koja je na neki čudesan način izbegla kuršume ispaljene u jamu iz automatskog oružja. Njegova je skoro već bila prazna, pa je svukao kaiš s ramena mrtvog čoveka, tačnije dečaka, od ne više od dvanaest ili trinaest godina, činilo se, i prebacio ga preko ramena dok se ispentravao iz masovne grobnice.

To je bilo mnogo gore od ovog. Ali Onor za to nije morala da zna. „Gde je Stenova soba?”

Dva sata kasnije kuća Stena Džileta bila je u sličnom stanju kao Onorina kad je Kobern završio s njom. A i ishod je bio isti. Nikakav.

Mislio je da možda Stenov kompjuter sadrži neke inkriminišuće informacije, ali čak ni pristup njemu nije zahtevao nikakvu šifru. Kobern je pretražio dokumente i pronašao tek nešto više od nekoliko pisama urednicima, koja je Sten sastavljao bilo kao podršku ili protivljenje političkim člancima.

Imejlovi su bili uglavnom prepiska s bivšim marincima i odnosili su se na buduća ili prošla okupljanja. Bio je tu izveštaj o napretku raka prostate jednog bivšeg saborca i obaveštenje o smrti jednog drugog.

Isto tako, sajtovi koje je Sten posećivao bili su posvećeni bivšoj službi, organizacijama veterana i svetskim vestima, nikako ničemu pornografskom ili u vezi sa proturanjem nelegalnih supstanci.

Potraga za toliko željenim saznanjem pretvorila se u veliki, debeli promašaj. Konačno, jedino mesto koje nisu pretražili bila je garaža. Kobern nikada nije živeo u

kući s garažom, ali je znao kako bi one trebalo da izgledaju, a ova je bila prilično tipična, osim jedne ogromne razlike: bila je savršeno organizovana.

U posebnom delu, jedan savršeno održavan ribarski čamac stajao je na svojoj prikolici. Lovačka i ribolovačka oprema bila je toliko lepo složena da je izgledala kao da se nalazi u izlogu prodavnice. Duž zadnjeg dela radnog stola, pažljivo obeležene kante s

bojom stajale su savršeno poravnate. Ručni alat bio je uredno pokačen na panel sa zakačaljkama. Snažna kosilica i trimer, zajedno sa crvenom kantom za gorivo, stajale su na postolju od cigala.

„Sranje”, kaza Kobern sebi u bradu. „Šta?” „Potrebni su nam dani da prođemo kroz sve ovo.” Klimnuo je prema maloj platformi

koja je bila montirana odmah ispod tavanice u ćošku. „Šta je tamo?” „Uglavnom Edijeva sportska oprema.” Merdevine napravljene od debelih greda behu zakačene za zidove. Kobern se uspeo i

stupio na platformu. „Dodaj mi nož.” Onor uze jedan s radnog stola i dodade mu ga. Njime je isekao traku kojom je bila zalepljena velika kutija. Unutra je pronašao streličarsku metu, bejzbol, košarkašku, fudbalsku i ragbi loptu.

„Pazi.” Jednu po jednu, bacao ih je dole. Kugla za kuglanje bila je na dnu kutije. Rupe za

prste bile su prazne. Kobern otvori drugu kutiju u kojoj je pronašao dresove za svaki sport, bejzbol rukavicu, ragbi kacigu, zaštitnike za ramena. Sve je to pregledao. Ništa nije pronašao.

Kad je sišao, Onor je držala ragbi loptu i prevrtala je u rukama. Prelazila je prstom preko kožnog šava. Smešeći se, rekla je: „Edi je bio bacač u srednjoškolskom timu. Kad je maturirao, tim je prešao u višu ligu. Tad smo počeli da se zabavljamo. Baš te sezone. Bio je prenizak da i na koledžu igra ragbi, ali je i dalje voleo taj sport i uvek je voleo da baca ako bi našao nekoga ko je želeo da hvata.”

Kobern ispruži ruku. Onor mu dade loptu. Zario je oštricu noža u nju. Ona je vrisnula i refleksno posegnula da mu otme loptu, ali on je bušio nožem kako

bi povećao rupu, a onda je tresao kako bi sve, ako uopšte nečeg ima, ispalo. Ali ništa nije ispalo. Bacio je probušenu loptu na radni sto.

Kad se ponovo okrenuo, ona ga je ošamarila. Jako. „Ti si užasna osoba”, rekla je. „Najhladniji, najbezdušniji, najokrutniji stvor kog sam

ikada videla.” Zastala je da zajeca. „Mrzim te. Stvarno te mrzim.” U tom trenutku, i on je samog sebe prilično mrzeo. Bio je ljut, a nije znao zašto.

Ponašao se kao potpuni kreten, a nije znao zašto. Nije shvatao svoj nagon da je povredi i razljuti, ali delovalo mu je kao da ne može da se zaustavi.

Napravio je korak prema njoj i to hotimično zastrašujuće. „Ne sviđam ti se?” „Prezirem te.” „Stvarno?” „Da!” „Jesi li mi zato sinoć do grla usisavala jezik?” Gledala ga je kipteći pet sekundi, onda se okrenula od njega, ali pre nego što je

načinila ijedan korak on je pružio ruku i vratio je. „Zato si u stvari ljuta, je li tako? Zato što smo se poljubili.” Spustivši lice bliže njenom, prošaputao je: „I svidelo ti se.”

„Bilo je grozno.” Nije joj poverovao. Nije želeo da poveruje. Ali primorao je sebe da naizgled ne mari

da li se to njoj svidelo ili ne. Pustio joj je ruku i odstupio. „Nemoj se nervirati zbog toga. Ljudi su životinje, a životinje se pare. Isto tako i kijaju i kašlju i prde. Shvati tako i ovaj poljubac. Opusti se. Nisi prevarila svog mrtvog muža.”

Ote joj se uvređeni štucaj, ali pre nego što je uspela da išta razgovetno kaže, on je izvadio mobilni telefon i uključio ga. Hamilton je do sada sigurno saznao za jutrošnji jedva izbegnuti susret kod brodića za lov na račiće. Kobern je želeo da sazna kakav je ishod.

Pokrenuo je poziv. Hamilton je momentalno odgovorio. „Koberne?” „Pogodak.” „Jutros si stvarno bio brz.” „Za dlaku.” „Taman koliko treba. Gde si sad?” „Pokušaj ponovo.” „Dogovorio sam se sa Tomom van Alenom da prihvati tebe i gospodu Džilet. Čvrst je

kao Gibraltar. Biće sigurno. Dajem ti svoju reč.” Kobern je izdržavao Onorin pogled. Obraz ga je još uvek pekao od njenog šamara, na

istom mestu gde je njena kćerka ostavila svoj vlažni oproštajni poljubac. Nije navikao da se bakće s ljudima koji svoje emocije sasvim otvoreno pokazuju, a ove Džiletove napravile su umetnost od toga. Nije ni čudo što je neraspoložen.

„Koberne?”, pozva ga Hamilton, ponovivši mu ime već treći put. „Nazvaću te”, rekao je i prekinuo vezu.

32

agao te je.” Tom van Alen napravio je pokret ramenom koji je mogao biti i sleganje iz ravnodušnosti, ali i iz odobravanja. „Ne baš otvoreno.” „Namerno te je obmanuo”, rekla je Dženis. „Kako bi ti to nazvao, ako ne tako?” Nazvao bi ga laganjem. Ali nije pred Dženis želeo da koristi tu reč da bi opisao kako

ga je Hamilton izmanipulisao. U osnovi, branio je Hamiltonovu manipulaciju, zbog čega je i mrzeo sebe. Ali ako bi priznao koliki je lakovernik, svojoj ženi bi delovao još komičnije.

Došao je kući da joj pomogne oko Lenija, koji ih je veći deo noći držao budnima, neprekidno stenjući. Bio je to poziv u pomoć koji su dobro poznavali. Ti žalosni zvuci bili su jedini vid saopštenja da nešto nije u redu. Grlobolja? Upala uha? Grč? Glavobolja? Nije imao temperaturu. Svakoga dana su ga pregledali zbog dekubitisa. Pošto nisu znali šta ga tišti, ništa nisu mogli da učine i olakšaju mu, pa im je to, kao roditeljima, bilo pravo mučenje.

Možda se samo uplašio, pa ga je njihovo prisustvo pored kreveta smirivalo, pošto je na kraju ipak zaspao. Ali noć je bila gadna. To, zajedno sa Tomovom profesionalnom krizom, činilo je da danas oboje budu posebno osetljivi.

Nakon što su se pobrinuli za Lenija, odbio je ponudu da mu Dženis pripremi ručak i umesto toga odabrao je dnevnu sobu kao mesto gde će joj saopštiti Hamiltonovu podvalu. Primetio je da je kompjuter uključen, a kada je to spomenuo, priznala je da je nekoliko sati provela istražujući veb stranice boljih domova za zbrinjavanje, na razumnoj udaljenosti.

Tom je to prihvatio kao korak napred. Nekakav. Paradoksalno je bilo što je korak napred vodio bliže kraju. Skoro da je osetio olakšanje što ima još jednu krizu koja mu skreće pažnju sa ove.

„Kako znaš da ti sada govori istinu?”, pitala je Dženis. „Misliš na to da je Kobern tajni agent?” „Taj čovek ne izgleda kao FBI agent, ništa više nego...” „Ja.” Njen uvredeni izraz lica bio je poput priznanja da joj je uzeo reć iz usta. Pokušala je

da to porekne. „Htela sam da kažem da Kobern zvuči kao da je pošašavio. Pobio je osmoro ljudi, uključujući i Freda Hokinsa.”

„Hamilton tvrdi da Kobern nije ubio one ljude u stovarištu.” „Ko je onda?” „Nije rekao.” „Zna li uopšte?” Tom slegnu ramenima. Ona glasno izdahnu, otvoreno uznemirena. „Znači, i dalje igra mozgalice s tobom.” „On je paranoik.” Hamilton je izravno optužio Tomovo odeljenje da je izrešetano

rupama kroz koje cure informacije. Zamenik Kroford je gunđao zbog krtica po raznim službama koje sprovode zakon. „Svako je paranoik, ako ima razlog”, rekao je Dženis.

„Zašto Kobern nije tebe pozvao u pomoć kad je sve otišlo dođavola? Zašto je pobegao

nakon masakra, prevrnuo kuću Džiletovih i učinio da izgleda kao kriminalac?” „Želeo je da sačuva tajni zadatak još neko vreme. Osim toga, isključivo sme

Hamiltonu da se obraća. On ga je i postavio u Marsetovu kompaniju, i za to niko nije znao. Ja nisam bio čak ni Kobernov kontakt za odstupnicu.”

„Sve do sada.” Dženis nije čak ni pokušavala da prikrije gorčinu u glasu. „Sad kad je Hamiltonov dečko stigao do litice, prebacuje na tebe zadatak da ga prihvatiš. Ti znaš šta to znači, zar ne? To znači da će, ako nešto krene po zlu, na tebe pasti sva krivica. Na Klinta Hamiltona neće, on zdrav i čitav sedi u svojoj kancelariji u Vašingtonu.”

Bila je u pravu, naravno, ali ljutilo ga je što je ova nagrizajuća ozlojeđenost dobila formu u vidu reći koje izgovara njegova žena. Promrmljao je: „Možda se ništa neće ni dogoditi.”

„Kako to misliš?” „Prvo, Hamilton treba da nazove Koberna, koji se vrlo stidljivo s vremena na vreme

javljao. A onda treba da ga ubedi da mi se preda, e to će biti malo teža nagodba.” „Zašto mu ne bi odgovarali sigurnost i zaštita?” „Ne veruje mi — Mirou — da ću mu to pružiti. Da veruje, nazvao bi me odmah, baš

kao što si rekla. Iskreno, bio bi lud da nije oprezan. Ako je Marset bio umešan kao što se šuška, samo bog zna kakve je dokaze Kobern sakupio. Svako ko je nezakonito trgovao s Marsetom verovatno ima nekog ko Kobernu radi o glavi. A onda su tu i lične osvete. Čuo sam da je Doral Hokins žedan njegove krvi. Kao i svekar gospode Džilet. Opšta hajka je malo zabrinula Hamiltona.”

„On hoće Koberna živog.” „On hoće dokaze koje je Kobern prikupio.” Bacio je pogled na sat a onda krenuo za

svojim sakoom. „Moram da se vratim. Da im se nađem pri ruci i budem spreman ako se nešto dogodi.”

Dok je prolazio pored nje u pravcu vrata, ona ga uhvati za ruku da ga zadrži. „A šta ako to ne učini?”

„Ako ko ne učini šta?” „Ako se Kobern ne preda?” „Za mene status kvo. Neću ispasti heroj, ali neću imati prilike ni da zeznem.” „Nemoj tako da pričaš o sebi, Tome.” Ustala je i zagrlila ga. „Nemoj tako čak ni da

misliš. Ovo bi mogla biti prilika da pokažeš kakvog si kova.” Njeno pouzdanje u njega bilo je neumesno, ali cenio je lojalnost. „Samo sam dovoljno

naoštren da iskoristim priliku.” „Dobro je! Pokaži Hamiltonu zube. I Kobernu. I svima.” „Daću sve od sebe.” Izraz njenog lica se smekšao. „Šta god radio, budi oprezan.” „Hoću.” „Taj čovek možda jeste FBI agent, ali je i opasan.” „Biću oprezan. Obećavam.” Pre nego što je otišao, ušao je u Lenijevu sobu. Dečakove oči bile su otvorene, ali

ležao je nepomično, nemo, upiljeno, i Tom skoro požele onaj nemir od prošle noći. Tako je bar pokazivao da nešto oseća, da sa svojim ocem deli makar izvesnu dozu ljudskosti. Bilo kakva veza je bolja od nikakve.

„Sve bih uradio za tebe Leni”, prošaputao je. „Sve. Nadam se... da to ipak znaš.” Tom

dotaknu sinovljevu kosu, a onda se nagnu i poljubi ga u čelo. Stigao je već do ulaznih vrata kad je shvatio da je ključeve ostavio u dnevnoj sobi.

Vratio se istim putem i taman se spremio da kroči u prostoriju kad je odjednom stao. Dženis se vratila na svoje mesto na sofi. U rukama je imala mobilni telefon, a

palčevima je furiozno tapkala po ekranu. Za manje od minuta, on i njegovi problemi bili su odbačeni i zaboravljeni. Bila je potpuno obuzeta svojim svetom, svetom u kom on nije imao nikakvu ulogu.

Setio se toga baš pre nekoliko dana — ili je to bilo juče? — kad ju je zatekao isto ovako potpuno obuzetu svojim telefonom.

„Dženis?” Ona poskoči. „Isuse, Tome!”, uzdahnula je. „Mislila sam da si otišao.” „Očigledno.” Spustio je aktovku na ivicu stola i prišao joj. Ustala je. „Jesi li nešto

zaboravio?” Ton glasa joj je bio neprirodno visok, a osmeh neuobičajeno vedar. Klimnuo je prema telefonu u njenoj ruci. „Šta to radiš?” „Igram igru rečima.” „Daj mi da vidim.” Ispružio je ruku. „Šta? Zašto?” „Daj mi da vidim.” „Interesuje te moja igra?” Postavila je ovo pitanje uz lažni kikot. „Otkad se ti...”

Zamahnuo je i istrgnuo joj telefon iz ruke. „Tome?”, viknula je iznenađeno. A onda ljutito: „Tome!”, izgovorila je prodornim tonom koji se slagao s gestom,

prilikom kog je ispružila šaku dlanom nagore zahtevajući da joj vrati mobilni telefon. A onda je, pošto nije poslušao već ga izmakao van domašaja čitajući poruku s malog

ekrana, ona ponovo izgovorila njegovo ime, ali ovog puta kroz blagi, žalosni, pokajnički uzdah.

„Zovem te da bi bio u pripravnosti. Budi spreman da kreneš čim ti se javim.” Dijego sarkastično frknu. „Šta? I propustim svu zabavu?”

Bio je kod palate u Garden distriktu pre svitanja i pratio je Bonela Volasa kad se ovaj izvezao kroz glavnu kapiju. Sada je već satima osmatrao bankarev automobil na mestu na kom stoji još od 7.35 tog jutra, kad ga je Volas parkirao na svoje označeno mesto, na parkingu za zaposlene, pored zgrade banke.

Gledanje kako sunce izbeljuje farbu visokog sjaja bilo je dosadno do bola. Pored toga što mu je bilo dosadno, Dijego je najviše mrzeo što ovoliko dugo

besposlici. Uvek je bio u pokretu, poput ajkule, nevidljivo je krstario ispod površine, udarao snažno i brzo pre nego što bi krenuo dalje. Fluidan. To je bila prava reč. Voleo je da bude fluidan, nikako nepokretan.

U osnovi, išlo mu je na živce što je Knjigovođa držao šargarepu za Koberna, a njemu dodelio besmislen posao koji bi svaki moron mogao da obavi. Setio se desetine drugih stvari u kojima bi kudikamo više uživao, između ostalog i da provodi vreme sa Izobel, kod kuće.

Kod kuće. To je termin kojim je u sebi nazivao svoj podzemni bunker. Knjigovođa ga je sprečavao da uživa u trenutno najprijatnijoj razonodi.

„Osećam neko nezadovoljstvo u tvom glasu, Dijego.” Ostao je natmureno ćutljiv. „Postoji razlog zbog kog pratiš Volasa.”

Pa, do sada je razlog za to izmicao Dijegu. A nije mu zaista ni bilo bitno. Knjigovođa je upravo sada bio na telefonu, a izgledi za neki uzbudljiviji i kudikamo unosniji posao ga podstakoše. „Danas je dan kad ću skembati Koberna?”

„Kobern je tajni FBI agent.” Dijegovo srce poskoči, ali ne od strepnje, nemira, ili straha, već od uzbuđenja. Da

smakne federalca, kakav je to trip, čoveče. „Ti znaš šta to znači, Dijego.” „To znači da je pečen.” „To znači”, Knjigovođa kaza mrzovoljno, „da ćeš morati da se krećeš uz ekstreman

oprez, ali hitro. Kad ti dam zeleno svetlo, nećeš imati baš mnogo vremena.” „Daj mi onda vremena. Kaži mi sada, gde i kad?” „Detalji tek slede. Znaćeš šta želim da znaš, kad ja odlučim da ti to saopštim.” Što je Dijego sebi preveo kao činjenicu da Knjigovođa takođe još uvek ne zna sve

detalje. Iscerio se, misleći o tome koliko to mora da je uznemirujuće. Ali nije bio glup, i želeo je taj posao, pa je odgovorio prenaglašenom poniznošću. „Biću spreman kad god ti budem potreban.”

Knjigovođa je uglavnom imao poslednju reč, pa i ovog puta nije načinio izuzetak. „Njuorleanske vlasti još nisu pronašle telo one kurve.” „Rekao sam ti. I neće.” „Što nameće izvesna pitanja, Dijego.” „Kakva pitanja?” „Otkud to da si tako siguran u to?” I tog trenutka veza se prekide.

33

nor i Kobern vratiše se na parking na igralištu bez ikakvih incidenata. Majka i dete su otišli. Tinejdžer je pravio pauzu od teniskog treninga i sada je ležao pod drvetom sa slušalicama na ušima, baveći se nečim na mobilnom telefonu. Nije primetio par koji se spakovao u ukradeni auto i otišao.

Tek tada Onor je pitala Koberna za kratak razgovor sa Hamiltonom. „Šta je rekao?” „Želi da se predamo Tomu van Alenu. Dao mi je reč da je Van Alen pošten i da ćemo

biti sigurni pod njegovim nadzorom.” „Da li mu veruješ?” „Ako je Van Alen toliko pošten, zašto ga Hamilton nije obavestio o mojoj operaciji?

Sada je, potpuno iznenada, Hamilton odlučio da mu veruje. To me čini nervoznim. Moram da se gledam oči u oči s Van Alenom da bih mogao da procenim koliko je pouzdan, a tu priliku neću dobiti dok mu se ne predam.”

„A ona druga strana? Koliko je u mogućnosti da nas zaštiti?” „U to još manje verujem.” Pogledao ju je. „Ne znam šta da ti kažem, ponestaje mi

opcija.” „I meni se čini. Pribegao si bušenju potpuno nedužnih lopti.” Ignorisao je to, ali ona

ionako nije zaista očekivala da joj se izvini. „Stvar je u tome što znam da sam u pravu.” Pogledao ju je kao da je izaziva da mu

protivureči. „Dobro, recimo da je Edi imao nešto, koliko dugo još možeš sam to da tražiš? Hoću

reći”, kazala je, požurivši da nastavi pre nego što je prekine, „uz svu tehnologiju koju FBI ima na raspolaganju, kada bi radio s drugim agentima, uz pravu armiju službenika, da li bi imao veće šanse da pronađeš ono što je Edi sakrio.”

„Moje iskustvo s armijom službenika? Stvari tada obično odu dodavola, a ovde mislim u kolosalnim razmerama. Čak i dobri agenti budu obogaljeni birokratskim procedurama, a federalna vlada toga ima na kilometre i kilometre, a najveći deo je oko Ministarstva pravosuđa. Zato me je Hamilton i poslao da radim sam.”

„I zato je sada samo tvoj život ugrožen.” On slegnu ramenima. „To dolazi s poslom.” Onda je dotakao svoja prsa da to naglasi.

„Mojim poslom. Ne tvojim.” „Ja sam tu jer sam tako izabrala.” „Pogrešno si izabrala.” Držali su se oboda grada, gde su tu i tamo kuće stajale u manjim grozdovima bez

organizovanog komšiluka, poput ovog koji su napustili. Tužni tržni centri i usamljene prodavnice ili su ispražnjene ili su zatvorene; neke napuštene posle Katrine da se nikad ponovo ne otvore, a druge žrtve ekonomske propasti izazvane izlivanjem nafte za koje je kriv Britiš petrol.

Kobern stade na parking jednog od tržnih centara u čijem sastavu su bile: prodavnica Dolar dženeral, berbernica i mala prodavnica robe široke potrošnje i pića, karakteristična

po domaćoj kejdžunskoj kobasici i zaštitnim rešetkama na svim prozorima. Ugasio je motor, a onda izbacio lakat kroz otvoren prozor i prekrio usta i bradu

šakom. Nekoliko minuta je sedeo nepomično, naoko duboko zamišljen, ali oči su mu se neprekidno kretale, gledajući svakoga ko je ulazio ili izlazio iz bilo koje radnje, i oprezno procenjujući svaki automobil koji bi se zaustavio na parkingu.

Konačno je spustio ruku i uzeo mobilni telefon. „Ovo će biti brzo, važi?” Ona klimnu. „Šta god kažem Hamiltonu, ti samo potvrdi.” Ona klimnu, ali ne toliko sigurno. „Moraš sada da mi veruješ.” Fiksirao ju je plavim očima. Ona mu ponovo klimnu.

„Dobro onda.” Pozvao je broj. Začula je Hamiltonov odsečan glas. „Nadam se da me zoveš da mi kažeš da si se

opametio.” „Ima jedan stari voz na napuštenoj pruzi.” Dao je Hamiltonu lokaciju na obodu Tambura. Ona je poznavala širi kraj, ali nikad

nije primetila prugu, kao ni stari voz ostavljen tamo. „Samo Van Alen”, rekao je. „I stvarno to mislim. Osetim li da počinju da me podilaze

žmarci niz kičmu, nema nas više. Pustiću gospodu Džilet Van Alenu. Ali zadržaću dete kod sebe dok ne budem siguran da je sve...”

„Koberne, to...” „... će tako da bude. Deset sati.” Prekinuo je i isključio telefon.

Kad je Sten podigao garažna vrata pomoću daljinskog upravljača koji mu je stajao na viziru protiv sunca, Edijeva košarkaška lopta iskotrljala se na prilaz. To je moglo da znači samo jednu stvar.

Isključio je motor i izašao. Dok je to činio, izvukao je nož iz korica pričvršćenih oko nožnog zgloba. Prišao je zjapećem ulazu u svoju garažu s oprezom, ali odmah je video da nikoga nema unutra.

Kad je ugledao Edijevu izduvanu loptu na radnom stoluv obuzeo ga je ledeni gnev.

Odmerio je nož, uživajući u poznatom osećaju koji je proizvodio u njegovoj šaci. Sten se kretao brzo, ali tiho prema vratima koja su vodila u kuhinju. Okrenuo je

ručku, a onda gurnuo vrata. Upozoravajući zvuk alarma nije se začuo. Niko ga nije zaskočio. Kuća je bila nema, potpuno mirna. Istančani instinkt govorio mu je da nikoga nema unutra. Ali i pored toga, držao je nož spremnim dok se kretao iz prostorije u prostoriju, procenjujući štetu.

Kobern. Upravo tada i tu Sten je rešio da će ga, kada se nade s njim oči u oči, rastaviti na

sastavne delove, i to istom nemilosrdnošću kojom je Kobern rasturao njegovu kuću, a posebno Edijevu sobu.

Stojeći na pragu spavaće sobe koja je, sve do danas, najvećim delom ostala nepromenjena od Edijeve mladosti, Sten je pokušao da proceni da li nešto nedostaje. Međutim, to je bilo skoro potpuno bez značaja. Soba je oskrnavljena i to je bilo gore od krade.

Ovako detaljno preturanje po sobi iziskuje mnogo vremena. Sate, kako je Sten procenio. Skoro nemoguć zadatak za čoveka koji to radi sam.

Onor. Ova misao natera Stenovo srce da se zgrči. Zar je njegova snaja stvarno učestvovala?

Sten je pokušao da porekne da je to uopšte i moguće. Kao Edijeva udovica, da li bi ona, više nego bilo ko drugi, trebalo da čuva njegovo ime neukaljanim, ako ne zbog sebe, a ono zbog Emili? Ali dokaz koji je stajao pred njim ukazivao je na to da je pomagala čoveku koji je resio da potpuno uništi Edijevu reputaciju.

Sten je njenu izdaju osećao veoma snažno. Pre nego što načini fatalnu grešku, mora da je nade, da je bar malo urazumi.

Da bi to postigao, čitavog dana je naporno tragao. Bio je blizu toga da u kancelariji FBI-ja od sebe napravi potpunu budalu psujući Toma van Alena, u kog je imao još manje poverenja nego u zamenika Kroforda ili službe koje njih dvojica predstavljaju. Ako želi da Onor i Emili budu pronađene i vraćene kući, sve počiva na njemu.

Obišao je sva mesta kojih je mogao da se seti, na kojima bi mogla da bude. Okrenuo je nekoliko Onorinih kolega s fakulteta, neke prijatelje i poznanike, ali nije imao uspeha. Čak je i sveštenik u crkvi gde je išla na službu tvrdio da se nije čuo s njom, ali da se moli za njen i Emilin siguran povratak. Sve s kojima je pričao Sten je verbalno pritegao i verovao je da bi znao da li ga je neko slagao.

Doral, koji je postavio jednog čoveka da osmatra kuću Tori Širah, obavestio ga je da ona čitavog dana nije izlazila osim da pokupi novine, i to u cik zore. Njen auto je još uvek na prilazu.

Stenovi najdublji instinkti govorili su drugačije. Setio se mesta u okolini koje mu je Edi jednom prilikom pokazao, mesta za koje je Onor verovala da je njena tajna. Edi se poverio Stenu, uz dobranu količinu ogorčenosti, da je pratio Onor jedne noći, kada je nakon kratkog telefonskog poziva iznenada izašla iz kuće s nekim neubedljivim i prozirno lažnim objašnjenjem.

Ali njen misteriozni izlazak pretvorio se u ništa drugo do sastanak s Tori. Edi se tome zdušno smejao, govoreći da je njen tajni sastanak verovatno neka navika još iz školskih dana.

Bilo je vrlo moguće da je to bila samo tradicija koja se nastavljala. Kad je Sten razgovarao s Tori prethodnog dana, ona je delovala iskreno potresena i

zabrinuta zbog navodne otmice Onor. Pitao se da li se tada poigravala s njim. Ili joj je otada Onor već poslala signal za uzbunu koji je namerno sakrila od njega i policije.

Zato se, sledeći upravo taj instinkt, odvezao do onog izolovanog mesta. U godinama koje su usledile nakon što mu je Edi otkrio to mesto, stari drveni most se još više rasklimao. Živo hrastovo drvo kao da se još više proširilo, a korenje postalo još kvrgavije.

Sten je odmah primetio tragove guma koji su izgledali kao da su nedavno načinjeni. Ali nisu ga nešto posebno zainteresovali. Onor i njena prijateljica sigurno nisu jedine osobe koje su otkrile ovo živopisno mesto. Savršeno je izolovano za tinejdžere koji traže gde će parkirati i ljubakati se, pušiti travu ili piti ukradeno piće. Filmske kompanije neprekidno tragaju za ovakvim slikovitim mestima za svoja snimanja.

Taman se spremao da krene i negde drugde nastavi svoju potragu, kad je primetio neka slova koja su bila iscrtana u blatu. Gledao ih je naopako, ali kad je čučnuo da ih bolje pogleda s prave strane, kroz siktaj je ispustio dugačak izdah.

Izdubljena u blatu, slova su bila nejednaka i kriva, ali čitljiva: Emili. Na povratku u grad, nazvao je Dorala. „Tvom čoveku su potrebne dobre batine. Tori

Širah nije više u kući. Već sa Onor i Emili.” Dogovorili su se da se nadu u Stenovoj kući da se dogovore kako će pronaći tu

Širahovu, verujući da će, ako se stvarno potrude, sigurno dobiti informaciju o tome gde se Onor nalazi.

Sada se, čuvši vrata automobila, Sten vratio istim putem kroz kuću i u garažu. Doral je već stajao tamo, podbočen, očiju uprtih u probušenu loptu.

Okrenuo se kad mu je Sten prišao. „Taj kurvin sin.” „To još nije sve. Moja kuća izgleda potpuno isto kao Onorina.” Doral ispusti dugačak izdah koji je sa sobom doneo i nekoliko probranih reči. „Ima li

kakvih znakova da su Onor i Emili takođe bile ovde?” Sten izgovori jedno jezgrovito ne, i to je bilo sve. Nije ni sa kim nameravao da podeli

svoje sumnje u Onorinu lojalnost. „Ali znam gde su bile u jednom trenutku, i to nedavno, a Tori Širah je verovatno bila s njima.”

Doralov telefon zazvoni. Podigao je prst kako bi Stenu pokazao da sačeka dok primi poziv. Saslušao je, a onda je odgovorio: „Čim saznaš.”

Kad je prekinuo vezu, iskezio se. „Možda nam Tori neće ni trebati. To je bio moj čovek iz kancelarije FBI-ja. Kobern hoće da preda Onor.”

„Kada? Kako?” „Moj čovek čeka detalje.”

34

amilton je dao veoma precizne instrukcije za vreme nalaženja. „Ako budeš tamo kad Kobern stigne, biće sumnjičav. Ako zakasniš, verovatno će odustati od čitavog plana i nikad više nećeš videti ni njega ni gospodu Džilet. Zato budi tamo svega nekoliko minuta ranije.”

Tom van Alen je stigao na naznačeno mesto tačno dva minuta pre deset sati. Isključio je motor auta, i nakon što je prestalo pucketanje motora koji se hladio, tišina je bila potpuna osim zvuka njegovog sopstvenog disanja i isprekidanog zrikanja jednog zrikavca.

Nije on bio skrojen za ovakve špijunske stvari. Znao je to. Hamilton je to znao. Ali Kobern je postavio uslove i nije im bio ostavljen nijedan drugi izbor do da prihvate.

Zarđali voz nalazio se Tomu zdesna, poput neke mračne otekline spram okolne tame. Prošlo mu je kroz glavu da se Kobern možda krije negde u vozu, posmatra i čeka, uveravajući se da su njegovi uslovi ispunjeni pre nego što isporuči gospođu Džilet.

Moleći se bogu da ne zabrlja, Tom smaknu rukav i pogleda osvetljene kazaljke svog ručnog sata. Svega trideset sekundi je prošlo otkako je došao. Pitao se da li će mu srce izdržati pojačano lupanje sledećih minut i po.

Posmatrao je kako sekundara otkucava još nekoliko sekundi, obeležava vreme koje je proteklo otkad je nazvao kući.

Proizveo je nevoljni zvuk krajnjeg očaja dok mu se u glavi odmotavala scena koja se odigrala danas po podne kad je uhvatio svoju ženu s mobilnim telefonom. Uhvatio na delu, takoreći.

Zamahnuo je i istrgnuo joj telefon iz ruke. „Tome?”, viknula je iznenađeno. A onda ljutito: „Tome!” I konačno: „Tome”, blagim, žalosnim, pokajničkim jecajem dok je čitao tekst sa ekrana.

Neke reči su bile toliko razmetljivo seksualne, da se osetio kao da iskaču i udaraju ga. Ali nije mogao da ih poveže sa Dženis. Svojom ženom. S kojom nije upražnjavao bračne obaveze već... Nije mogao čak ni da se seti kad se to poslednji put desilo.

Ali kad god da se to dogodilo, reči koje je čitao s ekrana njenog mobilnog telefona nikada nisu bile deo predigre niti su bile prošaputane u vrelini strasti. Tačnije, pre ovog trenutka mogao je da se opkladi u mesečnu platu da jezik poput ovog nikad nije prešao preko njenih usana, i da ga se gnuša. Gori od skarednog, bio je to najprljaviji žargon engleskog jezika.

Prešao je na poslednju poruku koju joj je neko — ko? — poslao. Bio je to pohotni poziv, u kom se na vrlo jasan način objašnjavalo do detalja šta će joj pošiljalac uraditi. Odgovor koji je tako revnosno sklapala bio je podjednako slikovito pristajanje.

„Tome...” „Ko je to?” Pošto ga je samo pogledala, pomičući usne a ne izgovarajući reči, ponovio je

pitanje, naglašavajući svaku reč. „Niko... Ne znam... on je samo ime. Svi koriste šifrovana imena. Niko ne zna...”

„Svi?” Kucnuo je na reč „poruke” u gornjem levom ćošku ekrana kako bi izlistao spisak

pošiljalaca od kojih je dobijala tekstualne poruke. Kucnuo je na jednu i pojavilo se nekoliko koje su razmenili. Onda je pogledao neke koje je poslao neko drugi sa podjednako sugestivnim šifrovanim imenom. Imena su bila drugačija, ali je sadržaj poruka bio odvratno isti.

Bacio je telefon na sofu i pogledao je s nekim užasnutim čuđenjem. Njoj je glava klonula napred, ali samo na tren, a onda ju je zabacila pogledavši ga pravo

u oči. „Odbijam da budem postiđena ili da se izvinjavam.” Ove reči kao da je sasipala na njega, pre nego što ih je izgovarala.

„S ovim sa čim moram da živim iz dana u dan”, vikala je, „sam bog zna da mi treba nešto da se zabavim. To je razonoda! Prilično patetična i prosta, to priznajem. Ali bezopasna. Ništa mi ne znači.”

Piljio je u nju, pitajući se ko je ta osoba pred njim. Imala je Dženisino lice, njenu kosu, njenu odeću. Ali bila je potpuni stranac.

„Meni ipak nešto znači.” Uzeo je ključeve od kola i izašao iz sobe, ostavivši je da potrči za njim i doziva ga.

Sigurno je nešto osetila u tonu njegovog glasa, ili pročitala nešto s njegovog lica što ju je uplašilo i izbilo odvažnost iz njenog prkosa. Postoje poslednje što je čuo bilo: „Ne ostavljaj me!”

Zalupio je vrata kad je izašao.

Sada su mu, nekoliko sati kasnije, zvuk zalupljenih vrata i njena molba odjekivali u glavi.

Bio je toliko prokleto gnevan. Prvo Hamiltonove spletke. A onda je još otkrio da mu rođena žena razmenjuje prljave poruke s bog zna kim. Perverznjaci. Seksualni zavisnici. Okretao mu se stomak od same pomisli na to.

Ali da je ostavi? Da je ostavi da se muči s Lenijem sama, kada ne može ni nekoliko sati da izdrži bez pomoći? To nije mogao da učini. Nije samo mogao da napusti njihovu situaciju i ostavi je da se sama s njom bori. I pored toga što je želeo da ostavi nju, nije mogao da napusti Lenija.

Zapravo, nije znao šta da radi sa svim ovim. Verovatno neće uraditi ništa. Nedelanje je izgleda bio način na koji su se on i Dženis bavili većinom problema. Bili

su bez prijatelja, bez seksa, bez imalo sreće, jednostavno zato što nijedno od njih dvoje nije preduzelo ništa da zaustavi propadanje. Njen seksting je bio samo još jedan aspekt njihovih života za koji će se pretvarati da ne postoji.

Bili su stranci koji su živeli u istoj kući, muškarac i žena koji se veoma dugo poznaju, koji su se nekada smejali i voleli, a koji su sada prikovani zajedno odgovornošću koju nijedno nije moglo da napusti.

Isuse, toliko su jadni. Protrljao je lice šakama i naložio sebi da se usredsredi na posao koji mu predstoji.

Proverio je vreme. Tačno deset sati. Postaraj se da te primeti, rekao mu je Hamilton. Otvorio je vrata auta, izašao, krenuo napred i zaustavio se nekoliko metara od haube. Ruke je držao opušteno pored tela, neznatno razmaknute, baš kako mu je Hamilton

naložio. Zrikavac je nastavio da ispunjava noćni vazduh svojom hrapavom larmom, ali

glasnije od toga Tom je čuo lupanje svog srca, svoje neravnomerno disanje. Nije čuo čoveka. Uopšte. Ništa ga nije upozorilo da je on tu sve dok mu cev pištolja nije bila zarivena u

podnožje lobanje. Kad je Kobern rekao Onor šta treba da radi, ona je protestovala: „To se ne slaže sa

tvojim planom.” „To se ne slaže s planom koji sam izložio Hamiltonu.” „Nikad nisi nameravao da me pošalješ kod Van Alena?” „Zaboga ne. Neko u ovoj operaciji radi za Knjigovođu. Možda je to Van Alen, a možda

i nije, ali neko jeste prljav. Verovatno čak i gomila njih. Knjigovođa će se uplašiti onoga što možda znaš, ili sumnjaš, i želeće da te ukloni podjednako jako kao i mene.”

„Pa ne može samo da me upuca.” „Naravno da može. Rekao sam ti, situacije poput ove, razmene talaca posebno, vrlo

lako odu dođavola. Nekada i namerno. Tako da bi mogla da postaneš slučajna žrtva.” Bila je to otrežnjujuća misao zbog koje je ućutala na nekoliko trenutaka. Parkirao je

ukradeni auto u garaži bivše farbarske i limarske radionice, gde su šuplje školjke automobila bile ostavljene na milost i nemilost protoku vremena. Kad ga je pitala kako zna za ova skrovita mesta, odgovorio je: „Posao mi je da znam.”

Nije objašnjavao, ali je shvatila da je napravio nekoliko ruta za beg, planirajući unapred za slučaj kad ne bude imao vremena. Poput noćas.

Čekali su u zagušljivoj garaži duže od sata pre nego što je počeo da joj daje uputstva. „Ostani ovde”, rekao je. „Ili ću se vratiti za nekoliko minuta posle deset, ili neću uopšte. Ako se ne vratim, odvezi se. Pokupi Emili i...”

„I šta?” upitala je kad je prestao da govori. „Zavisi od tebe. Ili ćeš nazvati svog svekra ili Dorala. Kaži im gde si i bićeš srdačno

primljena nazad u jato. Bar na neko vreme.” „Ili?” „Ili nastavi da voziš i beži najdalje što te ovaj auto može odvesti. Onda nazovi

Hamiltona. Kaži mu da nećeš nikome drugome da se predaš osim isključivo njemu. On će doći i pokupiti te.”

„Zašto mora da bude ovako ili onako?” „Zato što sam došao u tvoju kuću u ponedeljak ujutro. Sad bih više voleo da nisam.

Ali jesam. Zato zahvaljujući meni, Knjigovođa i svi s njegovog spiska pretpostavljaju da nešto znaš. I dobri momci će pretpostaviti isto. Moraš da odlučiš u kom timu hoćeš da igraš.”

Zamišljeno ga je gledala. „Pa već jesam, zar ne?” Gledao je i on u nju, a onda rekao: „Aha, dobro. Slušaj onda.” Dao joj je svoj mobilni

telefon, izdeklamovao telefonski broj i rekao joj da ga zapamti. „Hamiltonov? Zar nije u telefonu?”

On odmahnu glavom. „Obrišem dnevnik posle svakog poziva. I ti bi trebalo to da radiš. Jesi zapamtila?”

Ponovila mu je broj. Onda je on sve to ponovio, naglašavajući joj da nikome ne bi trebalo da veruje, osim

možda Tori. „Za nju sam imao dobar osećaj. Mislim da te ona nikad neće izdati, ali bi mogla da te razotkrije nenamerno.”

„Kako?” „Nemamo baš posla s totalnim imbecilima. Tori je jutros zbrisala. Postaće sumnjičavi

kada shvate da je nema. Pokušaće da joj udu u trag, nadajući se da će ih odvesti do tebe.” „Zašto to misliš?” „Zato što bih ja to uradio.” Ona se bledo nasmešila, ali um joj je bio zauzet pokušajem da zapamti sve što joj je

govorio. „Kako misliš da će Van Alen reagovati kad se pojaviš umesto mene?” „Nemam pojma. Ali saznaću to relativno brzo. Zapamti ovo, ako se ne vratim za neko

razumno vreme, to znači da je sve otišlo bestraga. Tad se čisti odavde.” Kad je rekao sve što je imao da kaže, izašao je iz auta, prešao prstom po podu garaže

gde se nakupila prljavština sa motornim uljem, a onda taj peskoviti talog razmazao po licu i rukama.

Onda se vratio u auto, proverio okvir da bude siguran da je metak u cevi i ponovo ga zadenuo za pojas. Njoj je predao Fredov revolver. Bio je ogroman, težak i zlokoban.

Kobern je sigurno osetio njeno gađenje. „Zvuči poput topa i bljuje vatru kad puca. Možda nećeš pogoditi svoju metu, ali ćeš je sigurno uplašiti. Nemoj se truditi da ne povučeš oroz, inače ćeš biti mrtva. Dobro?”

„Dobro.” „Onor.” Prebacila je pogled s pištolja na njega. „Bićeš mrtva”, ponovio je, naglasivši to. Ona

klimnu. „Ne spuštaj gard ni za sekund, ni za nanosekund. Seti me se kako ti to govorim. Kad

se osetiš najsigurnijom tad si najranjivija.” „Setiću se.” „Dobro.” Duboko je udahnuo, ispustio dah naglo, a onda izgovorio reći od kojih je

Onor strepela. „Treba da krenem.” „Nije još ni devet sati.” „Ako su snajperisti tamo. „Snajperisti?” „... moram da znam gde su.” „Jasno si stavio do znanja Hamiltonu da Van Alen mora doći sam.” „Voleo bih da je Van Alen jedini zbog kog moram da brinem.” Spustio je levo stopalo na pod garaže i spremio se da izađe iz auta, ali je zastao.

Nekoliko sekundi je ostao tako, a onda je okrenuo glavu i pogledao je preko ramena. „Kakva su inače deca, tvoje je sasvim dobro.” Otvorila je usta da odgovori, ali shvatila je da ne može, pa je završila samo klimajući

glavom. „A lopta? Grozno je to što sam uradio. Izvini.” Onda je otišao, senka mu se hitro kretala po đubretu kojim je pod garaže bio zatrpan,

na kraju skliznuvši kroz smaknuta vrata od valovitog lima. Točkići su zacvileli po rđavim šinama dok ih je zatvarao za sobom. Ona je ostala sama u tami.

I tu je sad već više od sat vremena, sedi u ukradenom automobilu, u napuštenoj ljušturi neke zgrade, a jedino društvo su joj miševi koje povremeno čuje kako grebuckaju po đubretu, i njene uskomešane misli.

Brinula se za Emili i Tori. Kobern joj je dozvolio da nazove kuću. Nakon što je pustila da jednom zvrcne i ponovo nazvala, Tori se javila, uverivši je da su sigurno stigle i da je sve u redu. Ali to je bilo pre nekoliko sati. Nešto se možda dogodilo otada, a ona za to ne može da zna.

Setila se Stena i koliko se sigurno brine za njih, pa onda i koliko se loše oseća što mu je čitavu kuću prevrnula naopako. Pored sve svoje strogoće, njegova ljubav prema Emili bila je istinska. U to nije posumnjala ni na trenutak.

Da li će ikada razumeti da je ono što je uradila, uradila isključivo da sačuva Edijevu reputaciju? Na kraju krajeva, zar nije to mnogo bitnije od kutije sa medaljama za trke i dostignuća iz školskih dana?

Ali bojala se da Sten to neće gledati na taj način i da joj nikada neće oprostiti što je oskrnavila svetinju Edijeve sobe. Gledaće na njene postupke kao na izdaju, i to ne samo njega samog, već i Edija i njihovog braka. Odnos sa Stenom mogao bi da pretrpi nepopravljivu štetu.

Misli su joj se često vraćale na Koberna i poslednje reci koje joj je uputio. Kad je on u pitanju, ono što je rekao o Emili bilo je veoma ljupko. Njegovo izvinjenje što ju je uopšte uvlačio u sve ovo, što je probušio loptu, bilo je značajno jer je retko kad objašnjavao ili se izvinjavao za nešto što je uradio. Kad se izvinio Emili što ju je rasplakao, učinio je to toliko nevešto.

Grozno je to što sam uradio. To možda nije bilo najelokventnije izvinjenje, ali Onor nije preispitivala iskrenost. Njegove oči i njihova zapanjujuća osobenost, još izraženija čudnom maskom na licu, izražavala je žaljenje podjednako kao i reči koje je izgovarao. Izvini. Verovala je da mu je stvarno žao.

Zbog teškog detinjstva postao je cinik, a stvari koje je video ili učinio dok je služio svojoj zemlji otvrdnule su mu srce još više. Često je bio surov, verovatno zato što je mogao da posvedoči tome koliko je okrutnost efektna za postizanje rezultata. Šta god da je govorio ili radio bilo je nepatvoreno i neposredno, zato što je znao da oklevanje može biti pogubno. Nije se brinuo za moguće kajanje jer nije očekivao da doživi zrelo doba kada čovek često preispituje najosnovnije odluke i postupke iz svog života.

Sve što je radio, radio je kao da mu život zavisi od toga. Način na koji je sve radio — jeo, izvinjavao se... ljubio — radio je kao da to čini

poslednji put. Ova misao je dovela Onorino umno putovanje do potpunog zakočenja, i ona dožive

iznenadno prosvetljenje. „O, bože.” Bio je to jecaj, izgovoren u tišini, potekao pravo iz srca. Odjednom se davši u pokret, gurnula je vrata auta i žurno izašla. Posrtala je preko

otpadaka na svom putu dok se kretala prema vratima garaže. Bila joj je potrebna sva snaga koju je imala da gurne teška vrata niz nepodmazane šine, dovoljno široko da stvori jaz kroz koji može da se provuče, što je i učinila, ni ne pomislivši na to kakve sve opasnosti vrebaju s druge strane.

Zastala je samo na sekund da se sabere, a onda se dala u mahniti trk u pravcu šina. Kako nije shvatila ovo ranije? Kobernova uputstva bila su oproštaj. Nije očekivao da

će se vratiti sa svog sastanka s Van Alenom i na neki svoj nevešti, nesentimentalni način, pozdravljao se s njom.

Sve vreme govori kako ne očekuje da će preživeti, a noćas je otišao umesto nje,

verovatno se žrtvujući kako bi je spasao. Ali njegovo razmišljanje nije ispravno. Niko u nju neće pucati. Ako Knjigovođa veruje

da ona poseduje nešto što njega inkriminiše, neće je ubiti sve dok ne otkrije šta je to i ne uzme ga od nje.

Kriminalcima je bila neophodna kao što je neophodna i Kobernu, i Hamiltonu, i Ministarstvu pravosuđa. Ono što Knjigovođa možda misli da ona zna ili ima, bilo je dobro poput pancira.

Ali Kobern nije imao takvu zaštitu. Ona je bila njegova zaštita.

35

obern?” Kobern pritisnu pištolj još čvršće uz Van Alenov vrat. „Drago mi je.” „Očekivao sam gospodu Džilet.” „Nije mogla da stigne.” „Je li ona dobro?”

„Sasvim. Samo se zadržala nakratko.” „To nije smešno.” „Nije ni trebalo da bude. Samo želim da tebe, kao i strelce koji me drže na noćnom

nišanu, obavestim da, ako me ubiju, gospođu Džilet i dete nikad neće pronaći.” Van Alen blago klimnu glavom. „Bili ste jasni s Hamiltonom, koji je bio jasan sa

mnom. Nema nikakvih strelaca.” „Ispričaj mi još jedan fazon.” „Istina je.” „Bežični mikrofon? Govoriš li u korist svih koji nas trenutno slušaju tamo negde?” „Ne. Možete da me pretresete ako mi ne verujete.” Kobern spretno obiđe Van Alena, ali mu zadrža pištolj uperen u glavu. Kad je došao

licem u lice s čovekom, odmerio ga je. Originalni jahač kancelarijskog stola. Nesiguran. Daleko od poznatog terena.

Pretnja po njega bila je skoro nepostojeća. Prljav ili pošten? Kobern je pretpostavio da je čist, pošto je delovao kao da nema

muda ni pameti da bude nešto drugo. Zbog čega je i poverovao da ovaj stvarno ne zna za snajperistu na vodotornju preko

Kobernovog levog ramena, na sedam sati. Ili onog na prozoru vagona na četiri sata. Ili onog kog je primetio na krovu stambenog kompleksa, tri bloka dalje.

Taj snajperista bi morao biti veoma, veoma dobar, pošto je ugao užasan, ali moglo se to obaviti; nakon što bi skinuo Kobernovu glavu, kopile bi imalo sve vreme sveta da umakne.

Ili je Van Alen stvarno majstor da se pravi glup, ili je stvarno neobavešten, što je još gore.

„Gde su gospođa Džilet i dete?”, pitao je. „One su moja glavna briga.” „I moja. Zbog čega sam ja tu, a ne ona.” Kobern spusti pištolj pored sebe. Van Alen isprati ovaj pokret, delujući kao da mu je sad lakše što više ne bulji u cev.

„Ne verujete mi?” „Ne.” „Koji sam razlog dao za to?” „Nijedan. Jednostavno ću morati da te preskočim.” „Nikome ne verujete.” „Polisa za očuvanje života.” Van Alen nervozno obliza usne. „Meni možete verovati, gospodine Koberne. Ne

želim da ovo krene po zlu ništa manje nego vi. Da li je gospođa Džilet u redu?”

„Jeste, a ja želim da se postaram da to tako i ostane.” „Verujete da je u opasnosti?” „Aha, verujem.” „Zato što poseduje inkriminišuće podatke o Knjigovođi?” Zbog neke veoma male šanse da Van Alen laže kad tvrdi da nema na sebi bežični

mikrofon, Kobern nije želeo da odgovori na ovo pitanje. „Evo ovo će se dogoditi. Naredićeš lokalnoj policiji da opozove traganje za mnom. Kao i ti, i ja sam agent Federalnog istražnog biroa na zadatku. Ne mogu da imam za petama gomilu seljačina lakih na obaraču.”

„Kroford neće zaboraviti onih osam ubistava.” „Detektiv za ubistva?” „Iz šerifove kancelarije. On istražuje ubistvo Freda Hokinsa. Na neki način je nasledio

ubistva kod stovarišta kad je Fred...” „Kapiram”, reče Kobern, presekavši ga. „Nagovori tog Kroforda da mi odobri mali

predah dok ne budem mogao bezbedno da privedem gospodu Džilet. Onda ću mu veoma detaljno ispričati sve o pucnjavi kod stovarišta, kao i o Fredu Hokinsu.”

„Neće pristati.” „Zavrni mu ruku.” „Možda ako mi date neku korisnu informaciju koju bih mogao da prosledim...” „Hvala, ali ne hvala. Tvoja kancelarija je bušna ko sito, a ni on nije bolji.” Van Alen

uzdahnu, delujući zabrinuto. „Sve je to u vezi s Knjigovođom, jesam li u pravu?” „Jesi.” „I krupno je?” „Opet si u pravu.” „Možete li bilo šta da mi kažete?” „Mogu. Neću.” „Zašto?” „Zato što da je trebalo da znaš, Hamilton bi ti već rekao. Odmah na početku bi ti

rekao za mene.” Čovek se žacnuo na ove reći, kao da ga je zabolelo što to čuje. Sigurno je osetio i

Kobernovu rešenost pa je odlučio da odustane od pogađanja, jer je besmisleno. „Dobro, daću sve od sebe u vezi s Krofordom. Šta ćete vi da radite?”

„Nestaću. Dovešću gospodu Džilet, ali niko o tome neće biti obavešten. Sam ću odabrati vreme i mesto.”

„Nisam siguran da će to moći tako.” „Zbog koga?” „Hamiltona. Rekao mi je da vam kažem da je vreme isteklo.” „Hamilton može komotno da se jebe. Prenesi mu da sam to rekao. Ne, još bolje, sam

ću mu reći. I dalje sam na tragu nečemu, i nameravam da završim posao za koji me je zadužio. Ako moraš da mu se vratiš s nekim informacijama, kaži mu to. A sad, hajdemo u auto.”

„Zašto?” „Učinićemo da deluje kao da sam pošao mirno.” „Da deluje?” Van Alen pogleda oko sebe, dva puta, Kobern pomisli da ovaj glumi

svoje neznanje, bio je dobar u tome. „Da deluje kome?”

„Snajperistima koji me gledaju preko nišana.” „Ko bi želeo da vas ubije?” Kobern se namršti na njega. „Daj, Van Alene. Znaš ti dobro ko. I jedini razlog što me

još uvek nisu smaknuli je što još uvek ne znaju gde se nalazi Onor Džilet. Ti i ja ćemo šesti u auto i odvesti se.”

„A šta onda?” „U nekom trenutku između ovog mesta i tvoje kancelarije u Lafejetu, izaći ću. Kad

stigneš, a ono iznenađenje! Više nisam u autu s tobom. Ko god da se tamo prvi pojavi jeste osoba koju bi trebalo odmah da uhapsiš, pošto je to osoba koja je postavila snajpere. Kapiraš?”

Van Alen klimnu, i Kobern se iskreno nadao da je bio sigurniji od ovoga što je njegovo klimanje izražavalo.

Kobern reče: „Hajdemo.” Van Alen se okrenuo i prišao vozačkoj strani auta i otvorio vrata. Kabinsko svetlo se

upalilo, uverivši Koberna još jednom u to da ovaj agent nije imao nikakvo terensko iskustvo. Ali bilo mu je drago zbog svetla jer je tako mogao da proveri zadnje sedište. Niko se nije bio šćućurio pozadi.

Otvorio je suvozačka vrata i taman se spremio da uđe kad je opazio neku kretnju perifernim vidom. Okrenuo se prema vozu. Jedna senka proletela je ispred praznine između dva teretna vagona. Kobern se sagnuo da pogleda ispod voza i s druge strane je ugledao par nogu koji je sprintao. Počeo je da puzi u tom pravcu i stigao skoro do voza kad je zazvonio neki mobilni telefon.

Kobern okrenu glavu, spazi Van Alena koji je posegnuo ka pojasu, za telefonom koji zvoni. Kobern pogleda ispod voza i u čoveka koji je tuda bežao. A onda je Van Alenu doviknuo: „Ne!”

Onor se zaduvala i s leve strane ju je bolelo, ali nastavila je da trči punom brzinom. Nije razmišljala o tome koliko je pruga daleko od farbarske i limarske radionice sve dok nije počela da prelazi tu razdaljinu. Trčanje kroz mrak i po nepoznatom terenu činilo je to sve još težim.

Ovo je bila industrijska zona grada koju su sačinjavala skladišta, mehaničarske radnje i mala proizvodna postrojenja, a sve je zvrjalo prazno preko noći. Dva puta je naišla na ćorsokake i morala da se vraća, i činila je to sve sporije što je dalje trčala.

Samo jednom je stala i dala sebi nekoliko trenutaka da pokuša da povrati dah. Naslonila je leđa na trošan zid od cigle, koji je činio jednu ivicu uličice. Gutala je vazduh. Obema rukama je stiskala bok pokušavajući da ublaži bol.

Međutim, nije stajala dugo. Pacovi su trčkarali u blizini. Nije videla psa koji je režao na nju iza zaštitne ograde u mračnijem delu uličice, ali zvuk joj prizove grozne slike.

Nastavila je dalje. Konačno je stigla do pruge. Bila je obrasla korovom, ali čelične šine odbijale su malo

okolnog svetla i malo olakšale napredovanje, mada joj je srce bilo na ivici da prepukne od napora. Pluća su se mučila. Bol u boku terao ju je da uzdiše.

Ali nastavila je da trči jer je Kobernov život vrlo lako mogao da zavisi od toga da li će stići do njega. Nije želela da on umre.

Kad je konačno spazila stari voz u blizini vodotornja, vrisnula bi od sreće, samo da je

imala dovoljno vazduha da proizvede bilo kakav zvuk. To što je ugledala svoj cilj ulilo joj je dodatnu snagu i ona poče da pumpa nogama još brže.

Razaznala je neki automobil parkiran u blizini voza. Videla je dve prilike koje su stajale ispred haube. Dok je gledala, one su se razdvojile. Kobern je pošao s druge strane, prema suvozačkom mestu. Vozač je ušao i zatvorio vrata.

Samo trenutak kasnije vatrena lopta buknula je u vazduhu, osvetlivši sve uokolo crvenim sjajem pakla.

Udarni talas eksplozije obori Onor na zemlju.

36

oral je imao neprijatno zadovoljstvo da obavesti Knjigovođu. „Moj čovek iz FBI kancelarije imao je taman toliko vremena da postavi bombu u auto i programira mobilni telefon. Ali sve se dogodilo tačno onako kako je trebalo. Beng! Nisu imali nikakve šanse.” Tišina s druge strane je bila skoro opipljiva.

Doral je nastavio. „Sam sam se uverio s vrha vodotornja. Svi smo se momentalno izgubili iz te oblasti. Niko ne može da zna da smo uopšte i bili tamo.” I dalje tišina.

Doral se nakašlja. „Mada, ima jedna stvar.” Knjigovođa je čekao kameno nem. „Ono tamo nije bila Onor. Bio je to Kobern.” Nesiguran u to kako će Knjigovođa

primiti ovaj deo vesti, on žurno dodade: „Što je još bolje kad malo porazmisliš. Lakše će biti pronaći Onor nego što bi bilo baviti se njime.”

„Ali to nisu bile tvoje instrukcije. To nije bio moj plan za Koberna.” Doral je shvatao Knjigovođino razočaranje. Između Koberna i Onor, agent na tajnom

zadatku je prirodno krupniji trofej. Iz ličnih razloga, Doral bi uživao da ga ubije na mnogo bolniji i dugotrajniji način. Umesto toga, kučkin sin samo je nestao. Dobio je momentalnu smrt namenjenu Onor i Tomu van Alenu.

Kad su mu saopštena naređenja, nekoliko sati ranije, Doral je diplomatski ispitao potrebu da se ubije FBI agent. „On stvarno ništa ne zna.”

Na šta Knjigovođa odgovori: „On je u savršenoj poziciji da upropasti stvar, čak i nenamerno. I ćorava koka tu i tamo ubode neko zrno. A i Meksikancima će dobro izgledati to što smo ubili federalnog agenta.”

„Noćas smo sredili čak dva tipa iz FBI-ja”, kaza Doral sada. „To bi stvarno trebalo da impresionira taj kartel.”

Ali Knjigovođa izgleda da ipak nije bio baš toliko impresioniran. Isuse, šta još treba da uradi da nadoknadi to što je pustio Koberna da umakne iz

stovarišta? Sada kada su Kobern i Van Alen mrtvi, jedina preostala pretnja bila je Onor. Bila je samo pion, ali opasan pion koji mora biti uklonjen. Doral je to prihvatao. Baš kao što je prihvatao što je morao da ubije Edija.

On i Fred su pokušali da ubede Knjigovođu da razmisli o tom nalogu. Pokušali su da se cenkaju za njegov život. Da li je Edi, njihov drugar iz dečačkog doba, zaista morao da umre? Možda bi neko strogo upozorenje ili pretnja, stvarna ili prećutna, bili dovoljni.

Nema nezavršenih stvari. Nema milosti. Knjigovođa nije želeo da napravi ustupak čak ni sa Edijem. Prešao je granicu. Morao je da nestane. Naređenje je bilo izgovoreno jezikom koji bi i jednogodišnjak mogao da razume, ali zbog svih koje je to doticalo, on i Fred su se postarali da sve bude brzo i bezbolno koliko je moguće, a da ipak sve izgleda kao nesreća.

Doral se nadao da može tako nešto lako da smisli za Onor. Ali ako umre na ružan način, može da krivi samo tog prokletog Koberna; prvo zato

što ju je uvukao — jer Doral je bio ubeđen da ona nije znala Edijevu tajnu — a onda i zato što joj je ukrao brzu smrt koju je mogla da dobije.

Naravno, pre nego što Doral može bilo šta da uradi, moraće prvo da je pronađe.

Vešto pročitavši njegove misli, od čega se Doral uvek ježio, Knjigovođa reče: „Kobern je mrtav, a on je bio jedina osoba koja je znala gde je Onor. Kako planiraš da je pronađeš?”

„Pa, sada kada se Kobern pretvorio u pepeo, ona se možda više neće kriti.” „Spreman si da sačekaš to?” Podrazumevalo se da čekanje možda baš i nije dobra ideja. „Ne, naravno da ne.

Usredsrediću se na Tori Širah. Pošto sam ubeđen da ćemo, kada je pronađemo, pronaći i Onor i Emili.”

„Za tvoje dobro, iskreno se nadam da si u pravu, Dorale. Bar jednom.” Knjigovođa prekide vezu ne rekavši ništa više. Doral zaklopi telefon i shvati da mu se,

dok je startovao kamionet, ruke tresu. Nije mu čak ni čestitano što je sredio Koberna, šupka koji je kriv za čitav ovaj fijasko.

Umesto toga, dobio je samo još jednu skrivenu pretnju. I dalje je bio na Knjigovođinoj listi usranih, mestu na kojem niko nije želeo da bude.

Odvezao je svoj kamionet sa natrpanog parkinga ispred kafane, gde se, čak i pre nego što je nazvao Knjigovođu, zaustavio da nazdravi svom uspehu sa auto-bombom. Uključio se u kolonu vozila koja su krenula prema mestu u blizini pružnih šina, gde je automobil Toma van Alena odleteo dođavola i još uvek se pušio. Privlačio je radoznalce kao moljce divovska sijalica.

Njegovom egu prijalo je saznanje da je on izazvao svu ovu strku. Šteta što nije mogao da se hvali time.

Neki od radoznalaca osetili su udar eksplozije, drugi su je čuli, nekoliko ih je videlo vatrenu loptu koja je osvetlila taj deo grada. Doral je morao da parkira dva bloka dalje od pruge i ostatak puta prede pešice... po drugi put iste noći.

Oblast je bila okružena hitnim službama. Uniformisani policajci i dalje su bili potrebni da zadržavaju pristižuću gomilu na udaljenosti i da raščišćavaju put za dolazeća hitna vozila. Bleštava stroboskopska svetla davala su čitavoj sceni neki nadrealni izgled.

Novopridošli su postavljali pitanja onima koji su već bili tu. Doral je čuo desetak različitih verzija o onome što se dogodilo i ko je za to

odgovoran, od kojih nijedna nije bila tačna. Bila je tu Al Kaida, pa onda dileri droge koji su imali laboratoriju u gepeku automobila, i na kraju dvoje očajnih ljubavnika koji su odlučili da zajednički izvrše samoubistvo. Dorala su zabavljale sve te pretpostavke.

Primio je saučešća zbog smrti svog brata blizanca, koji je bio žrtva ovog talasa zločina. Masovno ubistvo u nedelju. Otmica u utorak. A sada i automobil-bomba. Zabrinuti građani su želeli da znaju šta se to dogodilo s njihovim mirnim gradićem?

Igrajući ulogu gradonačelnika, Doral je natmureno jemčio da gradske vlasti i lokalne snage zakona daju sve od sebe da uhvate odgovorne i stanu na kraj seriji nasilnih zločina.

Sat vremena se ljubazno bavio građanstvom kada je spazio kako islednik udaljava kombi od izgorelog automobila. Doral se premestio da bude pored vozačkog mesta, kad se kombi zaustavio dok su mu policajci obezbeđivali prolaz kroz gomilu.

Doral je mahnuo isledniku da spusti prozor. On posluša i kaza: „Hej, Dorale. Uzbudljivo je noćas, a?”

Doral cimnu glavom u pravcu automobila Van Alena. „Znaš li ko je u pitanju?” „Vozač?” Odmahnuo je glavom. „Nemam pojma. Nije bilo dovoljno toga za

određivanje identiteta pukim gledanjem.” Utišavši se, dodao je: „Ali nemoj me citirati. I tablice su uništene. Pokušavaju da pronađu broj šasije, ali metal je tako vruć...”

„A šta je s onim drugim?” „S kojim drugim?” „Sa drugom osobom. Sa suvozačke strane.” Pokazao je palcem preko ramena. „Neko

je rekao da ih je bilo dvoje.” „Onda je neko pogrešio. Samo je jedan.” „Šta?” „Nikog nije bilo na suvozačkoj strani.” Doral posegnu kroz otvoreni prozor i ščepa čoveka za kragnu. Iznenađen iznenadnim

pokretom, islednik gurnu Doralovu ruku u stranu. „Hej, šta je s tobom?” „Jesi li siguran? Samo jedno telo?” „Kao što sam rekao, samo jedno.” Zemlja je počela da popušta pod Doralovim

nogama. Kobern je delimično bio pod vozom kad je bomba eksplodirala, što ga je spasio.

Aktivirana kad se Van Alen javio na mobilni telefon, eksplozija je momentalno raznela Van Alena i uništila automobil.

Kad je Kobern ispuzao ispod vagona s druge strane, zasula ga je kiša vrelih krhotina, prijeći mu kožu, kosu i odeću. Nemajući vremena da se baci na zemlju i kotrlja, otapkao je veliki deo najopasnijih progoretina dok je bezglavo jurcao duž voza.

Čovek u vagonu spasao mu je život. Da nije počeo da beži, Kobern bi stajao pored otvorenih suvozačevih vrata kad se Van Alen javljao na telefon. Optrčao je vagon i čučećki se kretao duž korovom obrasle pruge, pokušavajući da se sagne što je moguće više spram vatrenog bleska gorećeg automobila.

Skoro je pao preko Onor pre nego što ju je ugledao, pa čak i tako mu je bio potreban sekund da shvati kako je hrpa na šinama u stvari neko telo, žena, Onor.

Potpuno uspaničeno, pomislio je: Oh, Isuse, povređena je. Mrtva je? Ne! Sagnuo se i prstima stisnutim uz vrat pokušao da joj opipa puls. Reagovala je tako što

ga je pljesnula po rukama i stravično zaurlala. Bilo mu je drago što je živa, ali je u isto vreme bio ljut što je sebe dovela u opasnost. Obavio joj je ruku oko struka, pokupio je sa zemlje i naslonio na sebe.

„Prestani da vrištiš! Ja sam.” Noge su joj popustile i ona se skljokala. „Jesi li povređena?” Okrenuo ju je i, držeći je uspravljenu za ramena, pregledao. Nije imala nikakve

povrede koje je mogao da vidi, ništa jezivo poput komada stakla koji joj izbijaju iz tela, ili smrskane kosti koje joj štrče kroz kožu, niti dubokih posekotina. Oči su joj bile otvorene i upiljene u njega, ali dezorijentisane. „Onor!” Blago ju je zatresao. „Moramo da bežimo odavde. Hajde, odmah!”

Naglo ju je cimnuo za ruku kad je počeo da trči, verujući da će ona krenuti za njim. I jeste, mada je posrnula nekoliko puta pre nego što je konačno uspostavila ravnotežu. Kad su stigli do garaže, on je otvorio vrata, gurnuo je unutra, a onda ih ponovo zatvorio. Nije čak ni sačekao da mu se oči priviknu na tamu, već ju je po osećaju odveo do auta. Smestio je na suvozačevo mesto, a onda obišao auto i ušao s vozačeve strane.

Skinuo je majicu i upotrebio je da obriše mast koja mu je prekrivala lice i ruke. Na majici su se pojavile i krvave mrlje. Pogledao se u retrovizoru. Izgledao je onako ko je i bio: čovek koji je jedva izbegao da postane buktinja tako što se zavukao ispod teretnog voza.

Posegnuo je na zadnje sedište i uzeo bejzbol kapu koju je pronašao u kamionetu. Malo mu je zaklonila lice. Znao je da će svi na ulicama Tambura u sledećih pola sata biti veoma zainteresovani za eksploziju, a ne za čoveka u bejzbol kapi koji vozi staru limuzinu.

Pogledao je Onor. Njeni zubi su cvokotali i snažno se grlila kao da pokušava da ostane u jednom komadu od žestokih potresa koji su je spopadali. Nije čak ni pokušao da je dozove iz te ošamućenosti. Zasad, bilo je čak i dobro što se skoro isključila.

Izašao je iz auta i otvorio garažna vrata. Kad se ponovo vratio u auto, spustio je šaku Onor na glavu i gurnuo je ispod nivoa prozora. „Ostani van vidokruga.” Pokrenuo je motor i izvezao se iz garaže, prema odredištu koje je samo on znao.

Ovaj posao je bio sranje. Do sada je Dijego trebalo da spira Kobernovu krv sa svog noža. Umesto toga, čitav

dan beše proćerdan. Mogao je da ga provede s Izobel. Čak je mislio da je postalo dovoljno sigurno da je

izvede i napolje. Mogli su da odu u park, sede na klupi i hrane patke, legnu zajedno na ćebe pod neko drvo. Nešto tako.

Viđao je ljude koji su radili takve stvari i prezirao je tako neproduktivnu dokolicu. Ali sada je shvatao zašto ljudi uživaju u tome. To je imalo veze sa boravkom u blizini druge osobe i ne dopuštanjem da bilo šta poremeti uživanje što ste joj blizu.

Mogao je čitav dan da provede gledajući Izobeline oči i mameći kratke, stidljive osmehe od nje, možda je čak i smelo uhvati za ruku. Možda je mogao prvi put da vidi kako joj kosa i koža izgledaju na suncu, kako joj povetarac s reke pripija odeću uz nežno telo koje ga toliko muči.

Mogao je da uživa u tome. Mogao je da uživa u ubijanju federalca. Umesto toga, dangubio je dadiljajući auto ovog debeljka. Bonel Volas nije čak ni izlazio iz banke da ruča. Parkirao je svoj auto na parkiralištu

za zaposlene, jutros, i tamo je ostao sve dok nije krenuo kući u pet i deset. Knjigovođa je rekao da ga prati, pa ga je Dijego pratio kroz saobraćajni špic. Otišao je pravo kući.

Petnaest minuta nakon što je ušao u kuću, jedna crnkinja, koja je vozila sportski auto i nosila uniformu, otišla je. Provezla se kroz kapiju imanja, a ona su se za njom automatski zatvorila.

To se dogodilo pre više sati i niko drugi nije ni došao ni otišao. Dijegu je bilo dozlaboga dosadno. Ali ako je Knjigovođa želeo da mu plati da gleda

kapiju, onda će to i raditi. Bar zasad. Ali nikad više. Nakon što pokupi nadoknadu za ovaj posao, plus još pet stotina koje je dobio za navodno Izobelino smaknuće, kupiće sebi novi telefon i nestaće s Knjigovođinog radara.

Kao da je izazvao poziv, njegov mobilni telefon mu zavibrira. Izvadio ga je iz pojasa i javio se.

„Jesi li spreman za malo akcije, Dijego?” „Da znaš da jesam.” Knjigovođa mu izdade nove naloge, ali oni su bili daleko od onog što je priželjkivao

da čuje čitavog dana. „Zajebavaš me, je li tako?” „Ne.” „Mislio sam da sam u pripravnosti za federalca. ‘Budi spreman, Dijego. Čim saznam,

Dijego’“, oponašao ga je. „Šta je bilo s tim?”

„Promena plana, ali povezano je.” „Kako?” „Bila je ovo duga i teška noć. Samo učini kako ti kažem i bez raspravljanja.” Dijego je buljio u veliku belu kuću i razmišljao o Knjigovođinom nalogu. Bio je tu, a

već je uložio pakleno mnogo vremena; bolje da to i uradi. Mrmljajući, pitao je: „Šta hoćeš da uradim s njim posle toga?”

„Glupo pitanje. Znaš odgovor. Prioni. Treba mi ta informacija što je pre moguće. Odmah.”

Jebalo te odmah, pomisli Dijego dok je prekidao. Čekam te čitavog usranog dana. Nekoliko sledećih minuta ostao je na svom tajnom mestu i analizirao palatu. Kao i

pre, mentalno je prošao kroz sve razloge zašto je upad u kuću rizičan. Ništa mu se to nije sviđalo. Imao je loš predosećaj u vezi s ovim poslom, a imao ga je

još otpočetka. Zašto jednostavno ne posluša svoj instinkt i napusti sve, a Knjigovođa neka nađe nekog drugog da obavi to?

Ali onda se setio Izobel. Želeo je da joj kupi lepe stvari, a nije mogao stalno da krade. Bio mu je potreban novac, i to posebno ako je planirao kraći odmor i neko vreme koje će provesti s njom. Knjigovođin novac bio je dobar. Sat, najviše dva, i zaradiće pozamašnu svotu. Nakon što to pokupi, nikad više neće raditi za Knjigovođu.

Konačno odlučivši, izašao je iz svog skrovišta. Držeći se senki i krećući se pod okriljem jedne od njih, pronašao je mesto u zadnjem delu Volasovog imanja gde je loza na zidu bila debela, a osvetljenje slabo.

Prešao je preko zida.

37

esto je i dalje bilo napušteno. Katanac na vratima izdvojene garaže stajao je tačno onako kako ga je Kobern ostavio. Crni kamionet nije pomeran s mesta na koje je parkiran tog jutra. Zaustavio je automobil pored i zajedno izađoše. Onor, zamagljenog uma, pogledala ga je tražeći uputstva.

„Hajde da vidimo šta je tamo gore.” Klimnuo je prema sobi iznad garaže. Uspeli su se uza stepenice do spoljašnjeg zida. Vrata na vrhu stepenica bila su zaključana, ali za deset sekundi Kobern je pronašao ključ iznad dovratka. Otključao je i otvorio vrata, a onda opipao unutrašnju stranu zida za prekidačem i uključio svetlo.

Malu prostoriju je očigledno naseljavao mlad muškarac. Posteri i zastavice raznih klubova bili su prikačeni na zidove. Krevet je bio prekriven prekrivačem sa slikom stadiona. Dva jelena kapitalca zurili su jedan u drugog sa naspramnih zidova, preko prostorije čiji su podovi bili prekriveni čistim, ali izlizanim parketom. Noćni stočić, komoda s fiokama i plavi vinilni lejzibeg bili su jedini nameštaj.

Kobern prede sobu i otvori jedna vrata, otkrivši orman u kom je stajala kutija za varalice, štapovi i mašinice, nekoliko komada zimske odeće spakovane u kese sa patentom i par lovačkih čizama koje su uspravno stajale na podu.

Ista takva vrata su vodila u kupatilo koje nije bilo mnogo veće od ormana. Nije bilo kade, samo tuš-kabina od oblikovanog fiberglasa koji je neznatno izgubio boju.

Onor je stajala u sredini sobe i posmatrala Koberna dok je pretraživao bez imalo skrupula. Ali njoj je to sve bilo veoma pogrešno. Poželela je da se čuje neka pozadinska buka. Poželela je malo veći prostor i još jedan krevet. Poželela je da Kobern ne bude nag do pojasa.

A najviše je poželela da suze koje joj pritiskaju očne kapke konačno presuše. Kobern isproba česme nad umivaonikom. Nakon malo treskanja cevi u zidovima i

grgotavih zvukova, voda je potekla iz obe česme. Pronašao je čašu u ormariću iznad lavaboa, napunio je hladnom vodom i pružio je Onor.

Zahvalno ju je prihvatila i iskapila. On je gurnuo glavu u lavabo i pio pravo iz česme. Kad se uspravio, obrisao je usta nadlanicom. „Dome, slatki dome.”

„Šta ako se porodica vrati?” „Nadam se da neće. Bar ne dok ne upotrebimo njihov tuš.” Pokušala je da se nasmeši, ali pomisao na to je verovatno splasnula. Bar je osećaj bio

takav. „Ko je razneo automobil?” „Knjigovođa ima nekog u kancelariji FBI-ja. Nekoga ko ima pristup informacijama.”

Usne mu oformiše tanku ljutitu liniju. „Neko ko će umreti čim otkrijem njegov identitet.” „A kako ćeš to učiniti?” „Pronaći ću skriveno blago tvog bivšeg muža i kladim se da ćemo pronaći tu osobu.” „Ali nismo ga pronašli.” „Nismo gledali na pravo mesto.” „Da li je Van Alen...”

„Nije imao pojma.” „Šta je rekao kada si se pojavio umesto mene?” Govoreći jezgrovito, Kobern se prisetio kratkog razgovora s Tomom van Alenom.

Onor ga nije znala, ali znala je da se oženio devojkom iz Edijevog razreda iz srednje škole. „Dženis.” Kobern, koji je nastavio da priča dok je njen um lutao, pogledao ju je čudno. „Šta je?” „Izvini, razmišljala sam o njegovoj ženi. Ime joj je Dženis, ako se dobro sećam. Noćas

je postala udovica.” Onor je mogla da saoseća. „Njen muž je trebalo da bude pametniji”, reče Kobern. „Naivno kopile stvarno je

mislilo da smo tamo sami.” „Neko mu je smestio da umre.” „Zajedno s tobom.” „Osim što si ti zauzeo moje mesto.” Slegnuo je ramenima tobože ravnodušno. Ona je progutala osećanje koje je činilo da je grlo boli i usredsredila se na nešto

drugo. Pokazala je prema njegovom ramenu. „Boli li te to?” Okrenuo je glavu i pogledao komad oprljene kože. „Mislim da je komad užarene

postave iz automobila pao na mene. Malo peče. Ništa strašno.” Pogledom je prešao preko nje. „Šta je s tobom? Jesi li ti negde povređena?”

„Nisam.” „Mogla si da budeš. Ozbiljno. Da si bila bliže automobilu kad je eksplodirao, poginula

bi.” „Onda sam imala sreće.” „Zašto si izašla iz garaže?” Pitanje ju je zateklo nespremno. „Ne znam. Jednostavno sam to uradila.” „Nisi uradila ono što sam ti rekao. Nisi se odvezla.” „Nisam.” „Pa zašto nisi? Šta si planirala da uradiš?” „Ništa nisam planirala. Reagovala sam nagonski.” „Htela si da se prepustiš Van Alenu na milost i nemilost?” „Ne!” „Šta onda?” „Ne znam!” Pre nego što je stigao bilo šta da kaže o tome, ona je pokazala prema

njegovoj glavi. „Kosa ti je oprljena.” Odsutno je prošao šakom kroz kosu dok se približavao komodi s fiokama. U jednoj je

pronašao majicu, a u drugoj farmerke. Majica će poslužiti, ali farmerke su bile desetak centimetara kraće i desetak centimetara šire u struku. „Moraću i dalje da se snalazim s pantalonama tvog tate.”

„Oboje smo u priličnom haosu.” Još uvek je na sebi imala odeću koju je imala i juče ujutro kad su otišli iz kuće. Otada je pregazila močvaru, pretrčala blatište i jedva izbegla eksploziju.

„Ti ćeš prva pod tuš”, rekao je. „Tebi je gore nego meni.” „Upravo zbog toga nećeš hteti da uđeš tamo posle mene. Samo napred. Ja ću da

proverim ima li nešto za jelo u kući.” Bez ijedne reči više, otišao je. Bezvoljna, Onor je piljila u zatvorena vrata i slušala

kako on silazi niz spoljašnje stepenice. A onda je nekoliko minuta stajala potpuno nepokretna, bez imalo snage da se pomeri. Konačno, naterala je samu sebe.

Sapun je bio od one vrste koja se može pronaći u svlačionicama, ali velikodušno ga je koristila, i čak oprala njime kosu. Mogla je čitave noći da se banja u vrućoj vodi, ali setivši se da je ona Kobernu još potrebnija nego njoj, izašla je čim se dobro oprala od sapunice.

Peškiri su bili tanki, ali su umirujuće mirisali na tajci. Prstima je rasplela zamršene krajeve kose, a onda obukla prljavu odeću. Ali nije mogla da se natera da stopala ugura u vlažne patike. Iznela ih je sa sobom.

Kobern se vratio, donevši sa sobom najosnovnije namirnice, poput onih koje je doneo na brod njenog oca. Sve je poređao povrh komode s fiokama.

„Nije bilo kvarljive hrane u frižideru, sigurno su planirali da neko vreme budu odsutni. Ali pronašao sam jednu usamljenu pomorandžu.” Već ju je bio ogulio i podelio. „I ovo.” Podigao je kuhinjske makaze, od one vrste koja se koristila za čerečenje piletine. „Za tvoje farmerke. Samo donji deo nogavica je stvarno prljav.”

On ih je već iskoristio na pantalonama njenog tate. Bile su presečene u visini kolena. Uzela je makaze od njega. „Hvala.”

„Navali.” Pokazao je prema hrani, a onda otišao u kupatilo i zatvorio vrata. Ona nije jela još od sendviča iz svratišta za kamione, ali nije bila gladna. Jeste,

međutim, upotrebila makaze na svojim farmerkama i ostavila im krzave, vlaknaste krajeve nešto iznad kolena. Bilo je to sto puta bolje od tkanine koja je bila kruta od stvrdnutog blata i močvarne vode.

Plafonsko svetlo je jarko bleštalo, pa ga je isključila i uključila malu lampu za čitanje na noćnom stočiću. Zatim je otišla do prozora i razmakla jeftine zavese bez ikakvih ukrasa.

Dan je bio oblačan, ali oblaci su se proredili. Sada su samo pramenovi plutali preko mladog meseca. Ja vidim mesec i mesec vidi mene. Od pesme koju su ona i Emili zajedno pevale steglo joj se srce, kao i od čežnje za kćerkom. Do sada bi već čvrsto spavala, snažno grleći svog Elma i ćebence.

Onor se pitala da li je plakala kad je trebalo da legne, kad je želja za domom uvek bila najjača. Da li joj je Tori ispričala priču, saslušala njenu molitvu? Naravno da jeste. Čak i da se toga nije setila, Emili bi je podsetila.

Bože, blagoslovi mamicu i deku, i bože, blagoslovi taticu na nebu. Emili je izgovarala istu molitvu svake večeri. A poslednje večeri, dodala je: Bože, blagoslovi Koberna.

Čuvši kako izlazi iz kupatila, Onor žurno obrisa suze s obraza i okrenu se prema sobi. On je obukao skraćene pantalone i preveliku majicu koju je uzeo iz fioke. Bio je bos. A sigurno je pronašao i brijač pošto se obrijao.

Pogledao je isključeno plafonsko svetlo, a onda i lampu na natkasni, pre nego što je spustio pogled na nju. „Zašto plačeš?”

„Nedostaje mi Emili.” Podigao je glavu u znak potvrde da shvata. Pogledao je hranu. „Jesi li išta pojela?”

Odmahnula je glavom. „Otkud to?” „Nisam gladna.” „Zašto plačeš?”, ponovo ju je pitao. „Ne plačem. Ne više.” Ali još dok je ovo izgovarala, nove suze joj se sliše niz obraze.

„Zašto si rizikovala život?” „Šta?” „Zašto si izašla iz garaže pešice? Zašto si išla prema vozu?” „Rekla sam ti. Samo sam... ja sam... ne znam.” Poslednje dve reči su izašle nošene

jecajem. Krenuo je prema njoj. „Zašto plačeš, Onor?” „Ne znam. Ne znam.” Kad je stigao do nje, još jednom je to izgovorila promuklim

šapatom: „Ne znam.” Dugo, činilo se duže nego ikad, ništa nije radio i samo je gledao duboko u oči. Onda

je podigao ruke i s obe strane njenog lica prstima joj prošao kroz vlažnu kosu, na kraju je uhvativši za glavu.

„Da, mislim da znaš.” Nakrivivši se, poljubio ju je podjednako strastveno kao i prethodne noći, ali ovog

puta nije se bunila zbog osećaja koje je izazvao. Nije mogla čak i da je želela. Bilo je eksplozivno i vrelo i ona se potpuno prepustila.

Pokreti njegovog jezika, vešte usne, pa čak i stisak velikih šaka, dok ih je pomerao po njenim kukovima i privlačio je prema sebi, činili su poljubac veoma senzualnim i budili skrivene i zavodljive pramenove uzbuđenja duboko u njenom telu. A kada je promrmljao blizu njenih usana:

„Hoćeš li opet stati?” ona je odmahnula glavom i privukla ga da nastavi da je ljubi. Uhvatio je rub njene majice i gurnuo je uz telo, nakon čega joj je otkopčao grudnjak i

rukama obujmio dojke. Onor zaječa od zadovoljstva kad ju je blago povukao vrhovima prstiju i uzdahnu njegovo ime kad je pognuo glavu i sklopio usne oko njene bradavice.

Jednom rukom je otkopčao svoje pantalone, a onda podigao glavu i hipnotisao je užarenim pogledom svojih plavih očiju dok ju je uzimao za ruku, stavljao je na sebe i pomerao gore-dole. Sklonio je ruku, ali njena je ostala na njemu i ritmično ga gladila. Prosiktao je psovku od iznenađenja i užitka kad je palcem pomazila sam njegov vrh.

Nagnuvši se prema njoj, s usnama na njenom uhu, prošaputao je: „Čini mi se da će mi se svideti način na koji se jebeš.”

Ljubili su se žestoko i strastveno dok je nogama skidao pantalone i svlačio majicu preko glave. Skinuo je i njoj majicu i grudnjak podjednako brzo, a onda pao na kolena i otkopčao joj farmerke i svukao ih niz noge zajedno s gaćicama. Spustio joj je jedan poljubac tek nešto ispod pupka dok ju je povlačio za sobom na pod.

Uguravši se među njene butine, ispružio se povrh nje, a onda i prodro u nju. Samo jednom. Dok je sve ovo radio, postupao je bez imalo oklevanja ili izvinjenja što je poseduje celu. Razrogačila je oči i zaustavila dah. Gledajući je netremice, ušao je još dublje, jedva se imalo i izvukavši, pre nego što se ponovo duboko zario.

Sviđala joj se njegova težina, uživala je u vrelini čiste kože, maljama na prsima koje su joj milovale grudi, u njegovoj muževnosti. Smelo, privukla je koleno bliže telu i, promenivši ugao njegovih prodora i trenje, desetostruko pojačala užitak.

Bilo je neverovatno. Skoro nepodnošljivo. Ugrizla se za donju usnu. Prekrila je oči podlakticom, dok je drugom rukom pokušavala da zaustavi spiralu kojom je padao njen univerzum, tako što je pokušala da zarije vrhove prstiju u daščani pod. Ali nastavila je da klizi, klizi, klizi prema...

„Onor.”

Dahćući, spustila je ruku s očiju i pogledala ga u lice. „Stavi ruke na mene. Pretvarajmo se da ovo nešto znači.” Uz jecaj, ona obavi ruke oko njega i pritisnu mu leđa, a onda spusti šake na njegove

guzove i privuče ga da još dublje prodre u nju. On zaječa, zaroni lice u udubljenje njenog vrata i zaljulja telo na njoj. Orgazam je eksplodirao u njoj u isto vreme kad je i on svršio.

Nimalo se nije pretvarala.

38

a Klinta Hamiltona, čekanje je bilo agonija. Pre sat vremena jedan agent iz Lafejeta nazvao je da ga obavesti kako se zakazani sastanak između Onor Džilet i Toma van Alena katastrofalno završio u eksploziji automobila-bombe.

Od trenutka kad je primio ove zapanjujuće vesti, Hamilton je naizmenično tabanao po svojoj vašingtonskoj kancelariji i sedeo s laktovima na stolu, podupirući glavu dok je masirao čelo. Razmišljao je o tome da cugne iz flaše džeka koju je držao u donjoj fioci stola. Izdržao je. Kakva god da je sledeća vest koja stiže iz Tambura, morao je da je sačeka bistre glave.

Čekao je. Koračao. Nije bio strpljiv čovek. Očekivani poziv je stigao nešto posle jedan sat po istočnom vremenu. Na nesreću,

dodatne informacije su potvrdile da je Tom van Alen poginuo u eksploziji. „Moje saučešće, gospodine”, rekao je agent iz Luizijane. „Znam da ste ga posebno

cenili.” „Da, hvala”, odsutno odgovori Hamilton. „A gospođa Džilet?” „Van Alen je bio jedini nastradali.” Hamilton skoro ispusti telefon. „Šta? Gospođa Džilet? Kobern? Dete?” „Ne znamo gde su”, odgovori agent. Zbunjen, Hamilton o tome razmisli, ali nije uspeo da iznađe objašnjenje. Upitao je:

„Šta kaže lokalna vatrogasna brigada o eksploziji?” Rečeno mu je da je protivpožarni inspektor iz Nju Orleansa pozvan da pomogne u

istrazi. Agenti Biroa za alkohol, duvan i oružje takođe su pozvani. Ima mnogo pitanja bez odgovora, ali oko jedne stvari vlasti su se složile: Samo je jedno telo pronađeno u izgorelom automobilu.

Hamilton je pitao da lije Van Alenova supruga obaveštena. „Želim sam da je nazovem, ali ne pre nego što bude službeno informisana.”

„Dva agenta su poslata u dom Van Alenovih.” „Obaveštavaj me o tome. Hoću isto tako da znam i sve ostalo što čuješ, bilo da je

službeno, bilo da su govorkanja. Sve. A posebno o Kobernu i gospodi Džilet.” Završio je razgovor i lupio pesnicom po stolu. Zašto ga dođavola Kobern nije izvestio

o svojoj trenutnoj poziciji i situaciji? Proklet da je! Mada, nevoljno je samom sebi priznao, automobil-bomba nije nešto što je pothranjivalo poverenje u sopstvenu agenciju, zar ne?

Hamilton je odlučio da situacijom tamo dole ne može više da se rukovodi preko međugradske telefonske linije. Morao je da ode tamo. Kasno je shvatio da je trebalo da mlažnjakom odleti za Luizijanu odmah nakon što je primio prvi poziv u pomoć od Koberna. Otada, govna su se samo gomilala.

Obavio je niz poziva i obezbedio sebi dozvolu pretpostavljenih. Zatražio je mali tim agenata istreniran za specijalne operacije. „Ne manje od četiri i ne više od osam. Potrebni su mi u Lengliju, potpuno opremljeni i spremni da se ukrcaju u mlažnjak u pola tri.”

Svi sa kojima je razgovarao pitali su ga zašto vodi i ljudstvo i opremu tamo dole, kad može da iskoristi osoblje iz oblasne kancelarije u Nju Orleansu.

Njegov odgovor je za sve bio isti. „Jer ne želim da iko sazna da dolazim.”

Kad se oglasilo zvono na vratima, Dženis van Alen potrčala je da otvori, svesna da na sebi ima samo spavaćicu, ali ne brinući za nedostatak pristojnosti. Imala je telefon u rukama i zabrinut izraz na licu kad je otvorila ulazna vrata.

Dva stranca su joj uzvraćala poglede. Jedan je bio muškarac, a drugi žena, ali su im tamna odela i ozbiljni izrazi bili praktično identični.

„Gospođa Van Alen?”, žena izvadi kožni novčanik s identifikacionom karticom i pruži je Dženis. I njen partner učini isto. „Ja sam specijalni agent Bet Tarner, a ovo je specijalni agent Vord Ficdžerald. Mi smo iz Tomove kancelarije.”

Dženisine grudi se podigoše i spustiše nekoliko puta veoma kratko. „Gde je Tom?” „Možemo li ući?”, ljubazno upita žena. Dženis odmahnu glavom. „Gde je Tom?” Oni

su ostali ćuteći, ali njihovo stoičko držanje je govorilo samo za sebe. Dženis zakuka i uhvati se za vrata kako bi se pridržala. „Mrtav je?” Specijalni agent Tarner posegnu prema njoj, ali Dženis otrgnu ruku pre nego što je

žena stigla i da je dodirne. „Mrtav je?” ponovila je, ali ovog puta kroz hrapavi jecaj. A onda joj kolena popustiše i ona se skljoka na pod.

Dva agenta FBI-ja su je podigla i pridržala između sebe, napola je noseći u dnevni boravak, gde su je spustili na sofu. Čitavo vreme Dženis je vrištala Tomovo ime.

A onda su agenti Tarner i Ficdžerald počeli da joj postavljaju pitanja. Imate li nekog koga bismo mogli da pozovemo da dođe i bude sa vama? „Ne”, jecala je u šake. Vaš sveštenik? Prijateljica? „Ne, ne.” Neki član porodice kog bi trebalo obavestiti? „Ne! Samo mi recite šta se dogodilo.”

Možemo li da vam skuvamo čaj? „Ništa mi ne treba! Hoću samo Toma! Hoću mog muža!” Da li je vaš sin... Očigledno su znali za Lenija, ali nisu znali kako da postave pitanje u vezi s njim.

„Leni, Leni”, zapevala je žalosno. „O, bože.” Zarila je lice u šake i jecala. Tom je voleo njihovog sina. Koliko god beznadežno bilo da će mu ikada biti uzvraćena, Tomova ljubav prema Leniju nikad nije jenjavala.

Specijalni agent Tarner sela je pored nje i utešno je zagrlila oko ramena. Ficdžerald se malo sklonio i sada je stajao na drugom kraju prostorije leđima okrenut njima, i tiho govorio u mobilni telefon.

Tarnerova je rekla: „Imaćete svu podršku Biroa, gospođo Van Alen. Tom je bio cenjen i poštovan.”

Dženis otrese njenu ruku i jako požele da je ošamari. Toma uopšte nisu poštovali i, kako je sam Tom to rekao, veoma malo njegovih kolega agenata ga je simpatisalo.

„Kako se to dogodilo?” „Još uvek pokušavamo da otkrijemo...” „Kako se to dogodilo?” oštro ponovi Dženis. „Bio je sam u autu.” „Svom autu?”

„Parkirao je u blizini neke napuštene pruge.” Dženis podiže uzdrhtale prste do usana. „O, bože. Samoubistvo. Mi... mi smo se

posvađali posle podne. Bio je ljut kad je otišao. Pokušavala sam da ga nazovem, da mu... objasnim. Izvinim. Ali nije hteo da se javi na telefon. O, bože!”, naricala je i naglo ustala.

Tarnerova je ščepa za ruku i povuče je da sedne nazad na sofu. Milovala ju je po ruci. „Tom nije sebi oduzeo život, gospodo Van Alen. Poginuo je na dužnosti. Prvobitni izveštaj kaže da je bomba bila podmetnuta u njegov auto.”

Dženis zinu u nju. „Bomba?” „Eksplozivna naprava, da. Puna istraga je već započeta.” „Ali ko... ko...” „Boli me što moram da vam kažem da je osoba koju sumnjičimo takođe agent.” „Kobern?”, prošaputa Dženis. „Znate za njega?” „Naravno. Prvo zbog masakra kod stovarišta. A onda mi je Tom ispričao da je on bio

agent na tajnom zadatku.” „Jesu li bili u kontaktu?” „Ne koliko ja znam. Mada mi je Tom rekao ranije da će ga možda zadužiti da prihvati

Koberna.” Pročitala je bolni izraz na njenom licu. „To je dužnost koju je Tom izvršavao?” „Gospoda Džilet je trebalo da bude kod pruge. Tom je otišao da se sastane s njom.” „Kobern mu je smestio?” „Pokušavamo da ustanovimo...” „Molim vas, recite mi da je Kobern uhapšen.” „Na nesreću nije.” „Isuse Hriste, zašto nije? Šta ste vi ljudi radili? Kobern je očigledno lud. Da je

uhvaćen ranije, kao što je trebalo, Tom bi još uvek bio živ.” Prisebnost ju je potpuno napustila. Ridala je: „Čitav jebeni Biro čini gomila nesposobnjakovića i upravo zbog toga je Tom mrtav.”

„Gospođo Van Alen?” Dženis skoči. Nije bila svesna da im se Ficdžerald priključio sve dok joj nije spustio

ruku na rame i izgovorio njeno ime. Ispružio je svoj telefon prema njoj. „Za vas.” Ona je zinula u njega, zatim u telefon, i na kraju ga prihvatila od njega i primakla

uhu: „Halo?” „Gospodo Van Alen? Ovde Klint Hamilton. Upravo sam čuo za Toma. Želeo sam da

vas nazovem i kažem vam lično koliko duboko...” „Jebi se.” Prekinula je vezu u vratila telefon agentu. A onda se na silu pribrala. Obrisala je lice i nekoliko puta duboko udahnula, i kad je

osetila da vlada sobom, ustala je i krenula prema vratima. Izašla je iz prostorije s recima: „Sami izađite. Moram da pogledam svog sina.”

39

esi li?” „Šta?” „Kao i ja...” Onor ostavi neizgovoreno pitanje u vazduhu. Kobern okrenu glavu i pogleda je. „Ne. Pretvarao sam se. Nisi osetila?” Ona se

stidljivo nasmeši i zagnjuri mu lice u grudi. Zagrlio ju je. „Svidelo mi se.” „Više nego kad kijaš ili kašlješ?” „Razmisliću, pa ću ti javiti, a?” Ona se poluglasno nasmeja. Preselili su se s poda na krevet i sada su ležali prepletenih nogu. Blago je dunula u

malje na njegovim grudima koje su je golicale. „Kako se zvao?” „Ko?” „Konj kog si morao da ubiješ. Dao si mu ime. Kako se zvao?” Pogledao ju je a onda sklonio pogled. „Zaboravio sam.” „Ne, nisi”, rekla je nežno. Ležao je savršeno nepomičan i veoma dugo ništa nije rekao, a onda: „Dasti.” Naslonila je pesnicu na njegove grudi i spustila bradu povrh nje, a onda ga pogledala

u lice. Izdržao je nekoliko trenutaka, a onda je ipak pogledao. „Svakoga dana kada bih došao iz škole on bi dokaskao do ograde kao da mu je drago što me vidi. Voleo me je, mislim. Ali samo zato što sam ga hranio.”

Ona je podigla ruku i prešla mu palcem preko ivice brade. „Sumnjam da je to bio jedini razlog što te je voleo.”

Napravio je neki ravnodušan pokret ramenom. „Bio je konj. Šta je on znao?” A onda je ponovo okrenuo lice prema njoj i rekao: „Glupo je da o tome uopšte i pričamo.” Povukao je pramen njene kose, a onda ga zamišljeno gledao dok ju je trljao između prstiju. „Lepa je.”

„Hvala ti. Videla je i bolje dane.” „I ti si lepa.” „Hvala ti još jednom.” Proučio je sve crte njenog lica, ali na kraju, oči mu se zaustaviše na njenim očima.

„Nisi bila ni sa kim još od Edija?” „Ne.” „Meni je bilo lepo. Ali mislim da te je možda bolelo.” „Malo u početku. A onda više nije.” „Izvini. Nisam mislio na to.” Promuklim šapatom, ona reče: „Nisam ni ja.” Bilo je to mučno priznanje, ali bilo je istinito. Bilo joj je drago što pomisao na Edija

nije pokvarila trenutak mada, čak i da jeste, to je ne bi sprečilo da bude s Kobernom. Dva muškarca, dva potpuno drugačija iskustva. Edi je bio divan i vatren ljubavnik i

zauvek će u sebi čuvati divne uspomene na njega. Ali Kobern je imao očiglednu prednost.

Bio je živ, topao, krepak i dopadala mu se. Poljubac mu je bio mek i seksi. Ruke su im istraživale jedno drugo. Otkrila je ožiljke

na njemu koje je ljubila i pored toga što se on tome neuspešno protivio. Rekao joj je da je nevaljala kada mu je jezikom okrznula bradavicu, ali isto tako i da voli nevaljale. Rukom je klizila po čvrstim mišićima njegovog stomaka i pratila konture tela čitavim putem do međunožja.

„Uradi ono palcem”, prošaputao je. Poslušala ga je, a kada je pokupila vlažnost, izbacio je sijaset psovki.

Vrhovi njegovih prstiju su bludeli do najosetljivijih mesta na njoj, koja kada je milovao ostavljao ju je bez daha. Uzbudila se i napela u centru svog bića i ponovo počela da se besramno pribija uz njega. Spustio je glavu na njene grudi, zadržao se tamo dugo, voleći je svojim usnama.

Podigao joj je ruku iznad glave i poljubio osetljivi pazuh, a onda se spustio niz grudni koš, postepeno je okrećući sve dok je nije polegao na stomak. Pomerio joj je kosu u stranu i blago zagrizao zadnji deo vrata, a onda počeo da je ljubi niz kičmu.

Dah mu je bio vreo na njenoj koži kad se kratko nasmejao. „Vidi, vidi. Ko bi rekao?” Znajući šta je otkrio, jednostavno je rekla: „Nisi obradio temu tetovaža.” Ona je,

međutim, onomad provela nekoliko minuta diveći se bodljikavoj žici oko njegovog bicepsa.

„Nisam, ali kurvin pečat? Učiteljica drugog razreda? Sećam se svoje učiteljice iz drugog razreda i ozbiljno sumnjam da je imala tetovažu u donjem delu leđa.” Nagnuo se napred i zagrizao joj ušnu školjku. „Ali me neverovatno uzbuđuje kad na to pomislim. Šta te nagnalo?”

„Dva uragana kod Peta O’Brajena. Edi i ja smo proveli trodnevni vikend u Nju Orleansu dok je Sten čuvao Emili.”

„Napila si se?” „Tek malo. Ali lako me je ubediti.” Kobern se, ljubeći je čitavim putem, spustio skroz dole i sada je jezikom iscrtavao

nadražujuće krugove oko tetovaže. „Šta je to?” „Kineski simbol. Možda japanski. Ne sećam se.” Zastenjala je od zadovoljstva. „U

stvari, dok mi to radiš ne mogu ni da razmišljam.” „Ne? A šta se desi kad ti radim ovo?” Ugurao je ruku između nje i dušeka i počeo da

je masira spreda, dok joj je sve vreme teško ležao na leđima. „Onog dana u tvom kupatilu...”, promrmljao je, usnama joj dodirujući uvo. „Kad sam te pritisnuo uz vrata.”

„Aha.” „Ovo sam hteo da ti radim. Da te diram... ovde.” Ono što je radio isprekidalo joj je dah, ali uspela je da prozbori: „Jako sam se plašila.” „Mene?” „Onoga što bi mi možda uradio.” „Da te povredim?” „Ne, da učiniš da se osećam kao sada.” On se ukočio. „Je li to istina?” „Sramota me je, ali jeste.” „Okreni se”, zarežao je. Pomogao joj je da se okrene na leđa, a onda kleknuo između njenih nogu i počeo da

trlja usne o njen stomak. Meko ju je ljubio u bedro i udubinu ispod njega. A onda je počeo da je trlja nosom nešto niže.

„Koberne?” „Ššš.” Dlan je smestio između njenih bedara i prstima joj milovao stomak dok je palac

zaronio da je razdvoji i nadraži. A onda ju je dole duboko poljubio. Dvostruko milovanje ustima i palcem nateralo ju je da ga dahćući doziva i čitavim napetim telom preklinje da ne prestaje.

I nije prestajao. Ali već je bio u njoj kad je stigla do kraja, bio je u njoj kad je osetila kako se zajedno s njom rasterećuje; kada je konačno skupila snage da otvori oči, on je još uvek je bio tu, gladio joj je lice šakama i palčevima mazio jagodice.

Napetost njegovog izraza na licu izazvala je njenu upitnu reakciju: „Šta je?” „Nikad nisam bio veliki ljubitelj misionarske poze.” Ne sasvim sigurna kako da odgovori na ovo, jednostavno je rekla: „Je li?” „Uvek mi je bio draži svaki drugi položaj.” „Zašto?” „Zato što to nije imalo nikakve veze sa uživanjem.” „Šta nije imalo veze?” „Gledanje u ženino lice.” Promrmljao je ovo kao da je bio zbunjen. Njoj se grlo steglo. Pružila je ruku i pomazila ga po obrazu. „Poželeo si da gledaš u

moje?” Nastavio je da netremice gleda u njene oči nekoliko trenutaka, a onda se toliko naglo

povukao kao da je emocionalno povlačenje podjednako konačno kao i fizičko. Ne želeći da se to dogodi, krenula je za njim, okrenuvši se na stranu prema njemu.

On je ležao na leđima gledajući u plafon, odjednom potpuno uzdržan. Izgovorila je njegovo ime. Okrenuo je samo glavu prema njoj. Tiho je rekla: „Kad ovo bude gotovo, nikada te više neću videti, je li tako?” Sačekao je

tren ili dva, a onda iznenada klimnuo glavom. „Pa da”, prošaputala je, žalosno se nasmešivši. „Nisam ni mislila.” Vratio se gledanju u plafon i ona pomisli kako je to kraj svemu. A onda je rekao:

„Pretpostavljam da to menja tvoje mišljenje o ovome.” „Ovome?” „Jebanju. Ali znala si šta te čeka”, rekao je ovo kao da mu ona to osporava. „Ili je bar

trebalo da znaš. Nisam tajio ko sam, kakav sam. I da, hteo sam te golu od prvog trenutka kad sam te video, i čak ni to nisam krio. Ali ja nisam tip za bukete i srculenca. Nisam čak ni tip za čitavu noć. Ja se ne držim za ruke. Ja se ne mazim...” Zastao je, opsovao. „Ja ništa od svega toga ne radim.”

„Ne, ali zato rizikuješ svoj život da sačuvaš moj. I to si učinio više nego jednom.” Okrenuo je glavu i pogledao je.

„Stalno si me ponovo pitao zašto sam izašla iz garaže”, rekla je. „Sad ja tebe hoću nešto da pitam. Zašto si se ti vraćao?”

„A?” „Rekao si mi da, ako se ne vratiš nekoliko minuta posle deset, treba da se odvezem i

pobegnem iz Tambura što dalje mogu. E sad, što se tebe tiče, to sam i uradila. Nakon što si

skoro poginuo u onoj eksploziji, sa opekotinom na ramenu, oprljene kose, mogao si da otrčiš u bilo kom drugom pravcu kako bi umakao, ali nisi. Kad si me našao na pruzi, trčao si prema garaži. Prema meni.”

Ništa nije rekao, ali vilica mu se stegnula. Ona se nasmešila i pribila se uz njega, poravnavši telo s njegovim. „Ne moraš da mi

daješ cveće, Koberne. Ne moraš čak ni da me grliš.” Spustila mu je glavu na grudi odmah ispod brade. Rukom je obgrlila njegov vrat. „Dozvoli da ja zagrlim tebe.”

40

ijego je držao oštricu britve pod adamovom jabučicom Bonela Volasa. Volas se pokazao kao tvrdoglavi kučkin sin. Upad u kuću ispao je lakši nego što je Dijego mislio. Alarm nije bio uključen, pa nije morao odmah da ga napadne i posle beži kao lud dok se ne pojave panduri.

Umesto toga, mogao je da se ušunja i upozna s kućom pre nego što je Volas i saznao da je uopšte tu.

Mislio je da je sve pregledao, sve dok nije shvatio da se Volas nalazi u radnoj sobi u prednjem delu kuće, gde ga je video prethodne noći, izloženog pogledima bilo koga ko bi se zadesio na ulici.

Zvuk iz televizora sakrio je njegove korake i on se popeo uz zakrivljene stepenice. Na spratu su bile spavaće sobe s obe strane dugačkog hodnika, ali je Dijego uskoro saznao koja pripada gospodaru kuće. Sivo prugasto odelo, koje je Volas nosio u banci onog dana, stajalo je prebačeno preko udobne fotelje. Elegantne cipele su stajale usred sobe, a kravata u podnožju divovskog kreveta.

Dijego se razbaškario u ormanu kroz koji se moglo čak i prošetati. Dugih sat i po prošlo je pre nego što se Volas popeo gore.

Iz unutrašnjosti ormana Dijego je čuo piskutanje sigurnosnog sistema dok je Volas ukucavao šifru da bi ga uključio preko noći. Što je naravno predstavljalo problem. To znači da Dijego neće moći da izađe iz kuće a da ne uključi alarm. Ali odlučio je da o tome ne brine dok za to ne dođe vreme. Prvo je trebalo da smisli kako da savlada čoveka koji je bio dvaput veći.

Volas kao da je znao šta da uradi kako bi mu bilo lakše. Čim je ušao u spavaću sobu, krenuo je u pokrajno kupatilo i otkopčao pantalone. Koristio je obe ruke da nacilja.

Dijego mu je prišao s leđa, jednu ruku mu stavio na čelo i povukao unazad u isto vreme podbivši mu britvu pod izloženo grlo. Volas je kriknuo, ali ne toliko od straha koliko od šoka. Refleksno je obema rukama posegnuo unazad i pokušao da se okrene kako bi se odbranio od svog napadača. Pišaćka se razlila po zidu iza šolje.

Dijego se poseče po nadlanici tako pokazavši da se ne šali. „Ako se budeš borio, prerezaću ti grkljan.”

Volas prestade da se bori. Teško dišući pitao je: „Ko si ti? Šta hoćeš? Novac? Kreditne kartice?

Uzmi sve. Nisam te video. Ne mogu da te identifikujem. Uzmi šta god hoćeš i odlazi.” „Hoću tvoju kučku.” „Šta?” „Tvoju kučku, Tori. Gde je?” Volasa je ovo iznenadilo. Dijego je praktično mogao da oseti misli koje su strelovito

kolale kroz bankarevu glavu dok ju je čvrsto držao pribijenu uz grudi. „O... ona nije ovde.” „Znam to, debilu. Šta misliš, zašto sam ti stavio britvu pod grkljan? Hoću da znam

gde je.”

„Zašto?” Dijegova ruka je skočila kao varnica i Volasu ostavila centimetar dugu posekotinu na

obrazu. „Jao!” „O, izvini. Je li to bolelo?” Zario je koleno u Volasova leđa, nateravši ga da se izvije, ali

nije sasvim uspeo. Čovek je bio težak i sve mu je bilo teže da ga drži. „Spusti se na kolena.” „Zašto? Pa sarađujem potpuno. Ne borim se.” „Na kolena”, rekao je Dijego, cedeći ove reči kroz zube. Volas posluša. Dijegu je ovaj ugao mnogo više prijao. Obezbeđivao mu je više slobode

i mogućnosti. A bila je to i poza prosjaka, koja je išla Dijegu u prilog. „Kaži gde je Tori.” „Ne znam. Nisam je ni video ni čuo danas.” Dijego fiknu britvom i resica Volasove ušne školjke pade čoveku na rame. On ponovo

kriknu. „Sledeći put ide celo uvo. A onda te Tori više neće hteti, debeli nitkove. Kao ni bilo

koja druga pička, kad smo već kod toga, pošto ćeš izgledati kao nakaza. Gde je Tori?” Trik s uvom je uglavnom uspevao. To je tipično bila poslednja stvar pre nego što su

Dijegu govorili ono što je želeo da zna, a onda bi stvar priveo kraju jednim dubokim rezom preko grla. Imao je jednog koji je izdržao sve dok oba uva i nos nisu otišli, ali taj je bio izuzetno čvrst.

Dijego se nadao da bankar neće toliko izdržati. Nije voleo što se zadržava u njegovoj kući. Palo mu je na pamet da je Volas možda aktivirao nečujni alarm, neko dugme za paniku koje je obavestilo policiju o uljezu i napadu.

Tako je nakon pet minuta ovog mučenja bio spreman da završi s Volasom i zauvek Knjigovođi kaže adios. „Još samo ovaj put te pitam. Toliko ti dajem, i to samo zato što sam fin momak. Gde je Tori?”

„Kunem ti se da ne znam”, reče Volas. „Rano jutros sam dobio kratku poruku u kojoj mi saopštava da mora vrlo brzo da ode iz grada.”

„Kuda je otišla?” „Nije mi rekla.” „Gde ti telefon?” „Ostavio sam ga u kancelariji.” „Ti misliš da sam idiot!” Urlik mu je odjeknuo od mermernih zidova kupatila.

Otfikario je parče Volasovog drugog uva. Volas usisa vazduh, ali ovog puta nije vrisnuo. „Bacio sam telefon na stolicu kad sam

krenuo ovamo da pišam. Idi vidi. Uverićeš se.” „Uverio sam se da me zajebavaš.” „Ne, ne radim to. Kunem se.” „Hoćeš da odem i vidim da li ti je telefon u spavaćoj sobi? Dobro. Jedino što ću prvo

morati da te ubijem, jer te neću pustiti sve dok mi ne kažeš ono što želim da znam ili dok ne budeš mrtav.” Pustio je da se to slegne. „Meni je svejedno, ali sebi bi mogao da olakšaš.”

„Mislim da ćeš me svakako ubiti.” „Kaži mi gde je Tori.” „Ne znam.” „Gde je?”

„Kad bih znao, bio bih s njom.” „Gde je?” „Ne znam. Ali čak i da znam, ne bih ti rekao.” „Reci mi ili ćeš umreti u sledećih pet minuta.” „Ništa ti neću reći. Volim je.” Dijego se kretao kao zmija koja napada, ali nije prerezao čovekov grkljan. Umesto

toga, udario mu je glavu o ve-ce šolju. Krupni čovek s treskom pade na pod. Čelo mu ostavi zanimljiv trag krvi na beloj porcelanskoj šolji.

Dijego uze peškir s monogramom kako bi očistio britvu, a onda ju je sklopio i izašao iz kupatila. Mobilni telefon bio je tačno tamo gde je Volas rekao da će biti. Dijego, sa svog dobrog osmatračkog mesta, iz plakara, nije primetio da ga je bacio na putu ka klonji.

Veoma brzo je strčao u prizemlje izbegavajući prozore s prednje strane kuće. Ušao je u kuću, zaobišavši kuhinju. Bilo je uključeno samo jedno svetlo a i ono je bacalo svetlost previsoko. Podigao je Volasov telefon prema njemu i otvorio poruke. Tori. Osam i četrdeset sedam ujutro. Rekla je da hitno odlazi iz grada, ali nije rekla gde. Sledeće što je Dijego pogledao bio je dnevnik poziva. Mnogi su bili upućeni Tori. Nijedan nije uputila ona. Debeljko mu je govorio istinu.

Dijego upotrebi njegov telefon da nazove Knjigovođu. „Imam broj telefona Tori Širah.”

„Treba mi njena lokacija.” Dijego izdeklamova broj i objasni poruku. „Sve je divno i krasno”, kruto kaza Knjigovođa, „ali gde je ona?” „Volas ne zna.” „Nisi to izvukao iz njega?” „Ne zna.” „Ne zna? Sadašnje vreme?” „Koja je svrha da ga ubijemo?” „Šta je sad s tobom, Dijego? Mrtav čovek ne može da te identifikuje.” „Ne može ni Volas. Nije me video.” Nakon napete pauze, Knjigovođa reče: „Gde si sada?” „Još uvek u kući.” „Pa pokušaj ponovo. Ostali su mu prsti na rukama i nogama, penis.” „To ništa neće pomoći.” Iznad svega, Dijego je verovao svojim instinktima, a Volas se

činio kao tip koji će umreti štiteći svoju draganu. „Kaže da ne zna gde je i ja mu verujem”, naglasio je Knjigovođi. „Nema nezavršenih stvari, Dijego.”

„Kažem vam, nije me video i nijednom vas nisam spomenuo.” „Nikad nijednu žrtvu nisi ostavio u životu. Zašto sada? Zašto si smekšao?” „Nisam. Ali nisam ni skrenuo s uma. Ubistvo Volasa biće rizično jer ne mogu samo da

se iskradem iz kuće. U trenutku kad otvorim vrata, sve odlazi dođavola. Ako ne mogu da pobegnem policiji, ne želim da budem uhvaćen s mrtvacem.”

„Odbijaš da ispuniš ono što ti tražim?” „Ono što tražiš ne može se ispuniti. Nema smisla ubijati čoveka zbog informacije

koju nema.” Usledila je duža tišina, a onda: „Ovo je već drugi put ove nedelje da si me razočarao, Dijego.”

Svilenkast ton Knjigovođinog glasa posla žmarce niz Dijegovu kičmu.

Svako ko je znao bilo šta o Knjigovođi znao je šta se dogodilo s ljudima koji su ga razočarali ili nisu uspeli u onome što im je zadao. Dijego se nije plašio da bude ubijen. Ali je bio previše talentovan da bude proćerdan. Ne, Knjigovođa će upotrebiti neki drugi način da ga kazni, neki drugi...

Iznenadno shvatanje stuštilo se na njega kao tona cigala. Ovo je već drugi put. Dijegov stomak se zgrčio. Osetio se kao da će povratiti. Prekinuo je vezu i, ne

razmislivši o posledicama, otvorio kuhinjska vrata. Zvono alarma poče da urla. Zvuk je bio zaglušujuć, ali Dijego jedva da ga je i registrovao. Strah koji je bučao u njegovoj glavi predskazivao je nešto daleko gore od hapšenja.

Potrčao je po kamenoj terasi pa preko travnjaka. Dok je stigao do zida imanja, već se zaduvao, ali nije zastao ni na tren da povrati dah. Peo se uza zid koristeći lisnatu lozu kao nogostupe i rukohvate. Kad je stigao do vrha, prebacio je noge i skočio. Teško je pao na zemlju četiri metra niže. Kolena su mu apsorbovala udarac i bolelo je kao đavo, ali ga to nije usporilo.

Čuo je hujanje dolazećih policijskih sirena, ali krenuo je najdirektnijom putanjom prema ukradenom automobilu i pored toga što je to značilo da će biti na otvorenom za razliku od skrivanja u senkama.

Niko ga nije presreo. Kad je stigao do automobila, bio je mokar od znoja i tresao se toliko nekontrolisano da je jedva uspeo da ga pokrene. Ne hajući da li će to privući pažnju, odvojio se od ivičnjaka uz škripu guma.

Nagnuo se na volan, stežući ga prstima, avetinjski belim od straha i razjarenosti. Nikad nije naučio da se moli i nije poznavao boga, zato se cenkao s apstrakcijama i vatreno se priklanjao svakoj bezimenoj vrhovnoj moći koja je htela da ga čuje.

Prekršio je svoje nikad prekršeno pravilo i odvezao se pravo do svoje zgrade. Gume su se zadimile kad je zaustavio automobil uz vrludavo kočenje. Izleteo je iz njega, ne mareći što je motor i dalje radio, a vrata ostala otvorena.

Plamenik je bio upotrebljen da se iseče katanac na spoljnim vratima, koja su ostala otvorena. Dijego zaroni kroz njih u potpunu tamu. Trčao je kroz memljive hodnike i sleteo niza stepenice koje je znao i bez gledanja.

Kad je stigao na donji nivo i video vrata svog vlasništva otvorena, namah je stao. Dahtao je užasno stružući, i to je bio jedini zvuk u čitavoj zgradi. Mislio je da će umreti od bola u grudima. Skoro se nadao da će se to dogoditi, pa neće morati da sazna.

Ali morao je. Naterao je sebe da ode do osvetljenog dovratka i pogleda u sobu koja je predstavljala

njegov sigurni raj. Sve do noćas. Izobel je ležala nauznak na krevetu. Skinuli su je golu i namestili u skarednu pozu.

Lice joj je bilo unakaženo. Na udovima su bile masnice i ogrebotine. Bilo je tragova ujeda, toliko duboko ostavljenih da su joj probili zlaćanu kožu. Bilo je i sasušenog semena. I krvi.

Bio je zadržan čitavog dana kako bi Knjigovođini ljudi mogli na miru da terorišu, muče i ubiju Izobel i, učinivši to, nauče Dijega mučnu lekciju iz slepe poslušnosti.

Jedino je njena predivna, svilenkasta kosa izbegla torturu. Kad je Dijego kleknuo pored kreveta, pomazio je njenu kosu, kosu kojoj je pevušio, na kojoj je držao svoje lice i plakao.

Kolena su mu utrnula mnogo pre nego što je konačno ustao na noge. Namestio je Izobelino telo kako bi povratio njenu čednost. Nežno joj je otkopčao srebrno raspeće.

Poljubio je isečene i natečene usne; njihov prvi poljubac istovremeno beše i poslednji. Konačno, navukao je ćebe preko nje.

Pregledao je sobu, sve pažljivo proveravajući, odlučivši da tu nema ničega što bi želeo da spase, pa čak ni skupoceni tepih. Isuo je zlatnu ribicu u šolju i pustio vodu. Bilo je to milosrdno ubistvo. Bolje to nego da se skuva do smrti.

Napravio je gomilu od svojih stvari na podu u sredini sobe, potpalio ih upaljačem i sačekao da bude siguran da će se zapaliti. Kad je okrenuo leđa prostoriji, plamenovi su već lizali krevetske prekrivače, Izobelin posmrtni odar.

Lagano i tegobno, prošao je kroz čitavu bivšu fabriku do nivoa ulice. Već je mogao da oseti dim i shvatio da vatri neće mnogo trebati da proguta celu zgradu.

Auto je nestao, naravno. Nije bilo bitno. Krenuo je niz trotoar hodajući blizu zgrade, držeći desnu ruku oko britve u džepu pantalona i razmišljajući o mogućnosti da Knjigovođa možda još uvek nije završio s njim.

On svakako nije bio gotov s Knjigovođom.

41

ad se Bonelu Volasu povratila svest, ležao je nauznak na podu svog kupatila. Neko se naginjao nad njega, sijajući mu baterijskom lampom u oko, koje je pritom držao otvorenim šakom u rukavicama. „Gospodine Volase, čujete li me?” „Isključi to prokleto svetlo.” Svetlost mu je svrdlala krhotine bola kroz vrh

lobanje, i to iznutra. Medicinski tehničar nije učinio ono što ga je zamolio. Umesto toga otvorio je Volasovo drugo oko i mahnuo mu lampicom na svega centimetar od očne jabučice.

Volas pljesnu po ruci u plavoj rukavici. Ili je bar pokušao. Pogodio je ništa drugo do samo vazduh i shvatio da vidi duplo i da je ciljao prema pogrešnoj slici.

„Gospodine Volase, lezite mirno, molim vas. Imali ste potres mozga.” „Dobro mi je. Jeste li ga uhvatili?” „Koga?” „Kučkinog sina koji mi je ovo uradio.” „Zadnja vrata su bila otvorena kada smo stigli. Napadač je pobegao.” Volas se mučio

da sedne dok je par medicinskih tehničara pokušavao da ga zadrži. „Moram da pričam s pandurima.”

„Pregledaju imanje, gospodine Volase.” „Dovedite ih.” „Kasnije možete da razgovarate s policajcima. Biće im potrebna vaša izjava. U

međuvremenu, prebacićemo vas na urgentno i obaviti rendgen...” „Nikuda vi mene nećete prebaciti.” Volas odgurnu mladićevu ruku, a ovaj put je

savršeno naciljao. „Skini ruke s mene. Dobro mi je. Moram da upozorim Tori. Donesite mi moj telefon. Na fotelji u spavaćoj sobi.”

Dva tehničara su se konsultovala pogledima. Jedan se uspravio i nestao u dovratku. Samo sekund kasnije, vratio se: „Nema telefona na fotelji.”

Volas prigušeno zastenja. „Uzeo mi je telefon. U mom telefonu je njen broj.” „Čiji broj?” „Isuse! Šta misliš? Torin.” „Gospodine, molim vas ležite i dozvolite nam...” Zgrabio je mladića za kragnu uniforme. „Rekao sam ti, dobro sam. Ako se nešto

dogodi Tori, prvo ću da dođem kod vas i napravim vam pakao od života. Zato bi vam bolje bilo da mi dovedete pandura odmah!”

Kobern je bio uvežban da spava efikasno, kao što je bio uvežban da sve obavlja efikasno. Probudio se nakon dva sata, osećajući se osveženo, ako ne i sasvim oporavljeno.

Onor je još uvek ležala kao da je stopljena s njim. Desna ruka mu je potpuno utrnula. Peckala ga je, ali ju je ostavio u sendviču između njenih dojki. Nije želeo da je probudi sve dok nije morao. Osim toga, ruci je tamo bilo lepo.

Njena desna ruka počivala je na njegovim grudima i šokiralo ga je što je u snu svoju levu ruku stavio preko njene i držao je tako, tačno na svom srcu.

Morao je da prizna: prirasla mu je za srce. Ova stidljiva učiteljica drugog razreda, koja je bila verna svom suprugu, ali koja se jebala s njim istom vatrenošću s kojom se pre dva dana borila s njim, uvukla mu se pod zlu staru kožu.

Crte njenog lica bile su meke i ženstvene, ali nije bila meka kad je i gde je to bilo bitno. Čak i onda kada je bio spreman da je zadavi što radi nešto nesmotreno, divio se njenoj odvažnosti. Verovao je da bi ga ubila, ili umrla pokušavajući to, da je povredio njeno dete.

Razmišljanje o Emili natera ga da se nasmeši. Mala brbljivica. Lakše mu je sada kada zna da je na sigurnom, ali mu nije bilo drago što je se rešio, iako je mislio da će mu biti drago. Verovatno je više nikad neće videti i nikad više neće pogledati neko od onih crvenih buljookih stvorenja a da ne pomisli na nju. Isto tako je znao da će ga, kad god se bude setio njenog poljupca u obraz uz toliko poverenje i prihvatanje, uvek malo zaboleti negde u blizini srca.

Kao i sada što je bolelo. Ali odbacio je te misli. U poslednje vreme, razmišljao je o mnogo tupavih sranja i nije

uspevao sebi da objasni sopstvenu sentimentalnost osim što je ovo bila jedna šašava, upropašćena misija i da je takva još otkako je pobegao iz stovarišta. Nije ni čudo što je postao mek. Nije ni čudo što, umesto da planira šta će sledeće da radi, leži tu i upija toplinu Onorine golotinje i dopušta joj da se sliva u njega poput nekog isceljujućeg balzama.

Bila je prokleto slatka. Čvrsta i vrela i skliska od želje za njim. Neverovatno. I kada je shvatio da je prvi ljubavnik kog je primila otkako joj je poginuo suprug,

osećao se kao Supermen. Ali upravo tada je i sve postalo zbunjujuće, kada je preraslo iz običnog jebanja u nešto drugo, kada je želeo da oseti njene ruke na svom telu, kad je želeo da joj stavi do znanja da nije samo neko sećanje ili avet, već čovek od krvi i mesa koji je rastura, dovodi je do vrhunca. Želeo je da joj stavi do znanja da je to on.

I to ga je plašilo. Nikad u životu nije imao potrebu ni želju da nekome treba ili da ga neko želi. Dobra stvar je bila što je ova postavka kratkotrajna i kada se završi može samo da

ode, bez ikakvih obaveza. Vratiće se svojim prethodnim životima i nikad jedno drugo više neće videti. Sasvim jasno je rekao kako će biti i ona je to prihvatila.

Pa, dobro, sjajno, pustio ju je da se priljubi uz njega da spava. Ako želi da ga grli, lepo. Lepo. Sve dok oboje shvataju da je prisnost privremena.

Ali nije mogao da ospori da je bilo jako dobro imati je pored sebe. Svaki njen udah lebdeo mu je preko kože. Meka, glatka unutrašnjost njenih butina ležala je povrh njegove. Dojke su bile kao jastuk za njegovu ruku. Nadlanica mu je ugnežđena stajala u pregibu njenih butina, i kada bi samo okrenuo šaku i obuhvatio je dlanom...

Pevac mu se razbudio i nabrekao. Mogli su da urade to makar još jednom, zar ne? Zašto bi to škodilo? On nikom neće

reći. Ona sigurno neće. Ako okrene šaku prema njoj i počne tamo da je miluje, probudiće se nasmejana i snena, opet spremna za njega.

Poljubiće se. Erotično. Usta će joj biti tako prokleto zavodljiva, zaranjao bi u njih ponovo i ponovo da upije ukus koji mu je sad već toliko poznat. Dodirnuće joj bradavice

jezikom, a ona će palcem protrljati vrh njegovog penisa i osetiti da samo što nije eksplodirao, a onda će se naći u njoj, u stalnom pokretu.

Ili možda neće. Možda će uraditi nešto što sa ženom nikada nije uradio. Možda će jednostavno... biti. Sasvim nepokretan. Nikakvog pokreta neće biti osim lupanja njihovih srca. Neće želeti da se sve završi pa da pređe na nešto drugo, fizički možda sit, ali osim toga nedirnut.

Ne, možda će se ovog puta samo naslađivati što je pripojen uz drugu osobu, onoliko blizak s njom koliko to dvoje ljudi može biti. Uživaće u tome što je pripojen s Onor.

Možda će je, dok su tako zbijeni jedno uz drugo, poljubiti. I ako ga ona poljubi onako kako to obično čini, verovatno će se izgubiti. Moraće da krene dalje. Neće imati izbora.

Nakon toga, zadirkivaće je što je bila laka, a ona će se praviti kako je napravila izuzetak. Zadirkivaće je zbog tetovaže, tako zločesto smeštene između dve jamice, odmah iznad zgodnog dupeta.

Majstor za tetovažu je jedan srećni kučkin sin što je imao tako sočan pogled dok je stvarao svoju majstoriju. Verujem da je otezao koliko god je mogao, rekao bi. Onda bi joj rekao da bi se time bavio u sledećem životu. Bio bi tatu-majstor koji se specijalizovao za učiteljice iz osnovne škole, što su se našljokale uragana i idu da se tetoviraju na mestima koja ne mogu...

Baš svi da vide. Spora misaona kompozicija u njegovoj glavi odjednom ispade iz koloseka. Odgurnuo ju je sa sebe i skočio iz kreveta. „Onor, budi se!” Prenuta iz dubokog sna,

pridigla se na laktove i zaklonila oči od bleštavila kad je upalio plafonsko svetlo. „Šta nije u redu? Je li neko došao?”

„Ne. Okreni se.” „Šta?” „Okreni se na stomak.” Spustio je koleno pored nje, na krevet i okrenuo je na lice. „Koberne!” „Rekla si ubediti!” „Šta? Pusti me da ustanem.” Postavio je široku šaku na njenu zadnjicu i nije joj dao da se podigne. „Tvoja tetovaža.

Rekla si da si bila cvrcnuta i da te je bilo lako ubediti. Ubediti da se tetoviraš?” „Da. Nije mi se dopala ideja isprva, ali Edi je...” „Insistirao?” „Edi nikad nije insistirao da bilo šta uradim.” „Aha, samo je istrajavao.” „Tako nekako. Nije prestao da me zadirkuje. Na kraju sam ipak pristala.” Kobern je klečao pored nje i proučavao komplikovani dizajn. „I on je odabrao mesto.” „Rekao je da je seksi.” „I jeste. Najviše na svetu. Ali mislim da nije zato hteo da bude tu.” Kobern začkilji

gledajući uvijenu šaru dok ju je pratio vrhom prsta. „Šta piše?” „Ništa ne piše.” Gledala ga je preko ramena. „Rekla sam ti, to je neki kineski simbol.” „Mora da znači nešto jer inače zašto bi baš taj izabrala?” „I nisam. Edi je. U stvari...” Kobernova glava se uspravi. Pogledi su im se susreli. „On ga je osmislio.” Piljili su jedno u drugo nekoliko sekundi, a onda je Kobern rekao: „Upravo smo

pronašli mapu s blagom.”

Neki neodređeni period vremena Tori je gledala svoj prazan mobilni telefon. I neodređeno dugo je čeznutljivo želela da napuni bateriju i nazove Bonela. Žudela je da se čuje s njim. Pa šta ako nije neverovatno zgodan i dobro građen? Nije bio ni gad. Sviđao joj se. Znala je da je njegovo obožavanje iskreno i moglo je da preraste iz zaluđenosti u — zašto da ne misli tako — ljubav u punom zamahu. Zabrinuo se zbog njenog iznenadnog odlaska, pitajući se zašto je odlučila da ode u nepoznato bez objašnjenja i zašto ne odgovara na pozive koje joj sigurno upućuje.

Ako je sabrao dva i dva, sigurno je ukapirao da je njen odlazak iz grada u vezi sa prijateljicom o kojoj mu je pričala, onoj što je kidnapovana. Možda je kasno saznao za Onor i potragu za njom i Emili.

Nakon što je Bonelu poslala kratku poruku s obaveštenjem da odlazi iz grada, ispratila je Kobernova uputstva doslovce, mada je sumnjala u neophodnost takve predostrožnosti. Pola sata nakon što je stigla u kuću, ona i Emili već su pravile kolače od blata, na igralištu u blizini obale jezera. Toliko je uživala da je bilo veoma lako zaboraviti, barem na mahove, razlog zbog kog su njih dve uopšte pošle na ovaj izlet.

Ali kad god bi se setila groznih okolnosti, doživela bi napad želje za Bonelom i potrebe da joj se nađe u blizini. Isto tako je osećala i mrvu ozlojeđenosti prema Kobernu i njegovim strogim naređenjima. Tori je imala neku urođenu odbojnost prema pravilima i najveći deo života je provela prkoseći im.

Njena ozlojeđenost je rasla sa svakim proteklim satom, sve do ovog trenutka kada, dok leži u krevetu i priželjkuje Bonelovo puteno prisustvo, odlučuje da nikakvo zlo neće izazvati jednim razgovorčićem kojim će ga uveriti da je dobro, da je napaljena kao i uvek i da joj očajnički nedostaje.

Uspravila se i spremila da posegne za telefonom sa noćnog stočića. Ali umesto toga, vrisnu. Neki čovek sa skijaškom maskom stajao je ispred kreveta.

Jurnuo je i rukom u rukavici joj prekrio usta kako bi zarobio njen vrisak. Borila se s njim kao panter iz močvare, pomerala je glavu pokušavajući da otrese njegovu ruku s lica, a onda upotrebila i zube i nokte kad je odlučila da ga napadne. Njeno neverovatno mišićavo i zategnuto telo nije služilo samo za pokazivanje. Bila je jaka kao većina muškaraca i imala reflekse da takvu snagu efektno iskoristi. Njen napadač je jedva izbegao udarac petom, usmeren pravo u njegove testise trzajem pneumatskog čekića.

Pokušala je da mu strgne skijašku masku s lica, ali obavio joj je prste oko zglobova i tako naglo je povukao da je čula kako joj pucaju kosti. Protivno svojoj prirodi, vrisnula je od bola.

Tada ju je on onesvestio udarivši je u slepoočnicu drškom pištolja. Pomrčina joj pade na oči poput ponjave od baršuna. Poslednja misao joj je bila o Emili i Onor i koliko ih je nesrećno izneverila.

Doral svuče masku i nagnu se nad Torino raskrečeno telo, naslonivši se na kolena u pokušaju da povrati dah i uvuče nazad krv koja mu je kapala iz nosa. Kučka je uspela da zada makar jedan dobar udarac.

Ali pokazaće joj od čega je skovan. Pokazaće joj da nije čovek koji trpi takva sranja od jedne žene. Još joj duguje za onaj put, u srednjoj školi, kad ga je ne samo odbila, već je to učinila smejući se njegovim nespretnim pokušajima da je zavede.

Pomisao na to kako će je konačno naučiti pameti ispunila ga je i izazvala mu napetost u preponama. Posegnuo je za šlicem pantalona.

Međutim, još dok se petljao s cibzarom, zaustavio se i ponovo promislio. Knjigovođi se ovo ne bi dopalo. Ne zbog obzira, već zbog trenutka.

Knjigovođa je nestrpljivo čekao njegov poziv, a ovog puta bolje bi bilo da su dobre vesti.

Automobil-bomba nije uspela da raznese ni Koberna ni Onor. Knjigovođu je ta vest razbesnela još više nego što je Doral očekivao, pa je predvideo nešto slično reakciji Hitlera kad je dobio vesti o propasti Trećeg rajha.

„Prokleti idiote! Rekao si mi da je tamo.” „Bio je. Video sam ga.” „Kako je onda pobegao?” „Ne znam...” „Zašto se nisi onda uverio da je mrtav pre nego što si otišao?” „Auto je bio u plamenu. Nije bilo načina da...” „Muka mi je od tvojih izgovora, Dorale.” Nastavilo se ovako sledećih nekoliko minuta. Ali Doral je više voleo ovaj nadmeni ton

od hladnog i udaljenog tona Knjigovođinih poslednjih reči. „Ako ne možeš bolje od ovoga, onda mi nisi ni potreban, jesam li u pravu?”

U tom trenutku Doral shvati da osim ako ne isporuči Koberna i Onor, mrtav je čovek. Ili. Palo mu je na pamet da zaista ima još jednu opciju. Mogao bi da ubije Knjigovođu. Ta izdajnička pomisao prosvrdlala je put u njegov um i obmotala se oko njegove

uobrazilje. Maštao je o njoj i zaključio da su izgledi strašno privlačni. Zašto da ne? Najvažnije zašto da ne? bilo je to što bi Knjigovođin kraj bio i kraj njegovih prihoda.

Ali ko može da kaže da on ne bi mogao da preuzme čitavu operaciju, sada kada je temelj tako pedantno postavljen?

Kako bi uštedeo vreme, Doral odluči da odloži tu primamljivu misao za neko buduće razmatranje a u međuvremenu da pronađe Onor i Koberna. Želeo je tog šupka mrtvog bilo da je Knjigovođa to naredio ili ne.

S tim ciljem na umu, nazvao je Amber, onu šupljoglavu recepcionerku iz Torijevog zdravstvenog centra. Predstavio se kao tip kog je upoznala u sendvičari prethodnog dana i koji ju je pitao da izađe s njim na piće.

Glumila je da nije laka ženska. Bilo je već jedanaest sati, rekla je zlovoljno. Zašto je tako kasno zove? Mora da otvori centar u šest ujutro.

Doral je rekao prvu stvar koja mu je pala na pamet. „Ono što mrzim je da vidim dobro dete kao što si ti kako ga obmanjuju.”

„Kako to misliš?” „Tori intervjuiše druge devojke za tvoje mesto.” Ova sasvim moguća laž delovala je kao magični štapić. Pozvala ga je da dođe do nje

na jednu čašicu pred spavanje, i sve što joj je bilo potrebno bila su dva votka-tonika da bi počela da nabraja sve prednosti koje Tori Širah ima u odnosu na nju, uključujući i kuću na jezeru Pontčartrejn koju je otela bivšem mužu.

Ostavio je Amber s obećanjem da će je uskoro častiti večerom u Komander palasu i

momentalno je prijavio svoje otkriće Knjigovođi. Siguran da je našao pravi trag, sam se ponudio da se odveze do Torine kuće na jezeru i proveri.

Trud mu se isplatio. I to mnogostruko. Nije locirao Koberna i Onor, ali pronašao je Emili koja je spavala u jednoj od gostinskih soba, a to je bilo skoro podjednako dobro. Što pre prijavi nešto pozitivno Knjigovođi, lepša će biti radna atmosfera i zdravije za sve.

Proklinjući sopstvenu zdravorazumsku odluku, koja ga je sprečila da proba ono za čim žudi još od adolescencije, zakopčao se, a onda nagnuo i prošaputao: „Tvoja pičkica nikad neće saznati šta je propustila.”

Odmakao se i uperio pištolj u Torinu glavu.

Hamiltonov mlažnjak sleteo je na lafejetski aerodrom u 3.40 po centralnom vremenu, zbog čega je odmah u startu imao sat vremena prednosti. Aerodrom je bukvalno još uvek bio zatvoren u to doba jutra, tako da je jedino osoblje koje je zatekao bila posada sa piste.

Hamilton je bio prvi koji je izašao iz aviona. Ljubazno je pozdravio čoveka s podupiračima i rekao mu da su oni izvidnica, koju je poslalo Ministarstvo unutrašnjih poslova da pripremi obezbeđenje za predstojeću posetu visokog predstavnika vlade.

„Stvarno, koga? Predsednika?” „Nije mi dozvoljeno da kažem”, ponovi Hamilton, smešeći se ljubazno. „Ne znamo

koliko dugo će nam trebati za ovo. Naši piloti će ostati s avionom.” „Da, gospodine.” U međuvremenu, šestorica koja su se iskrcala s Hamiltonom istovarila su opremu i

utovarila je u dva crna saburbana sa zatamnjenim prozorima, koje je Hamilton tražio da ih sačekaju na pisti.

Ako se mladić i pitao zašto je izaslaniku iz Ministarstva unutrašnjih poslova potrebno automatsko oružje i oprema specijalnih timova, mudro je zadržao za sebe svoju ljubopitljivost.

Za nekoliko minuta nakon što je mlažnjak sleteo, tim je već odjurio u saburbanima. Hamilton je dao vozaču Van Alenovu kućnu adresu i on ju je uprogramirao u ugrađeni GPS. Hamilton je prvo hteo da svrati do njega i izjavi saučešće njegovoj udovici. Toliko je makar dugovao Tomu. Toliko je dugovao i njoj. Na kraju krajeva, on je bio taj koji je poslao Toma na sastanak kod napuštene železničke pruge.

Bilo je strašno neuviđavno nazvati u ovo doba, ali nadao se da je budna, okružena prijateljima, komšijama i rodbinom, koja je požurila kod nje kada je saznala vesti o Tomovoj smrti.

Međutim, ono čega se plašio, bilo je da će je zateći samu. Okolnosti u kojima je živeo njihov sin izazivale su ekstremnu izolaciju samog para, a velikim delom su to i sami sebi učinili. Sudeći po onome što je Hamilton znao o Dženis, ne bi ga čudilo da se potpuno povuče iz društva sada kada je Tom mrtav.

Agenti iz Tomove kancelarije, koji su doneli tragične vesti, prijavili su Hamiltonu da su zamoljeni da odu ubrzo nakon što su obavili grozni zadatak.

Agenti koji su poslati da je ispitaju u vezi s ubistvom supruga, imejlom su mu javili da je gospoda Van Alen bila raspoložena za saradnju i da je odgovarala na sva njihova pitanja, ali ih je ispratila čim su završili razgovor i odbila ponudu da sveštenik ili savetnik ostanu s njom preko noći.

Hamiltona je oštro prekinula i opsovala, i glatko odbila da s njim razgovara kad je

drugi put nazvao. Snažno je osećao da su i svi ostali pokušaji da joj se izrazi saučešće dočekani na sličan način.

Nadao se da greši. Nadao se da će zateći kuću krcatu ljudima, što će činiti taj susret manje čudnim, manje upadljivim, a svrhu posete manje očiglednom.

Mada je najvažniji razlog posete bio izražavanje saučešća, imao je i zadnje namere. Može se to nazvati probnim izletom.

Postojala je mala šansa da Dženis zna nešto o Knjigovođi, čak iako su to mrvice informacija koje je Tom razbacivao i koje je ona s vremenom možda pokupila i sastavila, poput nekoga ko slaže prosute delove slagalice. Čak i slučajno, delovi su se povezivali i stvarali makar delimičnu sliku.

Hamilton je morao da sazna šta to Dženis van Alen zna. U međuvremenu, nije uludo trošio vreme dok je putovao kombijem. Obavio je poziv

šerifu Tambura i tom prilikom zahtevao da ga povezu sa zamenikom Krofordom. Rekli su mu da je Kroford u privremenom komandnom centru, ali da je otišao niz hodnik do klonje.

„Kad se vrati, recite mu da me nazove. Na ovaj broj.” Prekinuo je vezu i ponovo pogledao telefon da proveri je li Kobern pokušao da ga

dobije. Ništa. Dva minuta kasnije telefon mu je zavibrirao u ruci. Kratko je odgovorio: ..Hamilton.”

„Ovde zamenik Kroford. Tražili ste da se javim. Ko ste vi?” Hamilton se predstavi. „Biro je noćas izgubio jednog čoveka. Mog čoveka.”

„Toma van Alena. Moje saućešće.” „Da li vi istražujete slučaj?” „Prvobitno jesam. Kada je Van Alen identifikovan, vaši momci su preuzeli. Zašto ne

razgovarate s njima?” „I jesam. Ali mislim da ima nešto što znate samo vi jer je u vezi sa vašim drugim

slučajevima.” „Slušam.” „Tom van Alen je otišao do tog napuštenog voza s jednom jedinom namerom, a to je

da prihvati gospodu Džilet i sprovede je u zaštićeni pritvor.” Krofordu je trebalo malo da upije ove informacije, a onda je upitao: „Kako znate?” „Znam jer sam ja pregovarao s Lijem Kobernom o tome.” „Shvatam.” „Sumnjam”, kaza Hamilton. „Bez uvrede.” Zamenik je bio nem nekoliko trenutaka, ali da li zbog ogorčenosti ili koncentracije,

Hamilton nije znao. Niti ga je bilo briga. Kroford reče: „Imamo samo jedno telo u mrtvačnici. Šta se onda dogodilo s

gospođom Džilet?” „Odlično pitanje, zameniče.” „Da li je Kobern smestio Van Alenu?” Hamilton se zakikota. „Da je Kobern hteo Van Alena mrtvog, ne bi se mučio da

postavlja bombu.” „Šta vi meni onda govorite gospodine Hamiltone?” „Neko je osim Koberna i mene znao za taj sastanak, a ko god da je to bio, želeo je da

gospođa Džilet bude mrtva. Neko je postavio bombu u auto nadajući se da će ubiti dve

muve jednim udarcem, pandurovu udovicu i lokalnog FBI agenta. Nekoga je to uparivanje učinilo užasno nervoznim, pa je delao ishitreno i smrtonosno da ga spreči.”

„Neko. Imate li nekih ideja?” „Onaj ko sluša i ovaj razgovor.” „Ne kapiram.” „Sutra malo ne kapiraš. Vaše odeljenje je pravo jebeno sito. Kao i policija, a nažalost,

sumnjam i na Tomovu kancelariju.” Zastao je kako bi zameniku ostavio vremena da se pobuni. Bilo je očigledno da to ne čini. Bilo da je Kroford prljav ili ne, sigurno nije video svrhu u poricanju ovih optužbi. „Ne kažem vam kako da radite svoj posao, zameniče...”

„Ali?” „Ali ako ne želite gomilu leševa veću od ove koju trenutno imate, udvostručite napore

i ljudstvo da pronađete gospođu Džilet i Koberna.” „Da li je ona s njim dobrovoljno?” „Jeste.” „Tako sam i mislio. Da li Kobern radi za vas?” Hamilton ništa ne reče. „Da li ju je Kobern, ne znam, regrutovao iz nekog razloga? Tako to meni izgleda. Šta

smeraju njih dvoje zbog čega svi žele da ih ubiju?” Hamilton ni na ovo ništa ne odgovori. Zamenik uzdahnu. Hamilton je mogao da ga zamisli kako prolazi prstima kroz kosu.

Ako je uopšte ima. „Tri dana se veoma uspešno drže ispod linije radara, gospodine Hamiltone. Ne znam šta bih još mogao da uradim, a posebno pošto su, kako kažete, ostale snage uvek nekoliko koraka ispred mene. Ali ako mi se posreći i uspem da ih isteram na čistac, šta onda?”

Hamilton sažeto reče: „Ja sam prva osoba koju moraš da pozoveš.”

42

ad je Kobern zaustavio automobil kod ivičnjaka ispred kuće Stena Džileta, Onor reče: „Zamislila sam nas kako se ušunjavamo kao što smo to uradili posle podne.” „Umoran sam od gubljenja vremena. Vreme je da se on i ja konačno suočimo.”

Dok su išli niz prednji prilaz, ona ga nervozno pogleda. „Šta ćeš da radiš?” „Ti ćeš zazvoniti. Ja preuzimam odatle.” Video je da je muči to što se spremaju da urade, ali je odlučno stupila na trem i

zazvonila. Čuli su kako zvono odzvanja iz kuće. Kobern nasloni leđa na zid pored vrata. Onor vide kako vadi pištolj iz pojasa, i to je preplaši. „Šta hoćeš s tim?” „Možda mu neće prijati naše društvo.” „Nemoj ga povrediti.” „Neću osim ako me natera na to.” „Uzima lekove za visoki krvni pritisak.” „Onda se nadam da će dvaput razmisliti pre nego što pokuša nešto glupo.” Začuvši približavanje koraka, on šakom preseče po vazduhu. Vrata su se otvorila, a

onda se nekoliko stvari dogodilo u hitrom sledu. Alarmi sistem poče upozoravajuće da pišti.

Sten uzviknu od iznenađenja što vidi Onor, ščepa je za ruku i povuče preko praga. Kobern iskoči na dovratak, iza Onor, i šutnu vrata da se sasvim otvore. Naredi Onor

da isključi alarmni sistem. A onda ju je sklonio s puta na bezbedno kad se Džilet bacio napred i posekao kroz

vazduh nožem u predelu grudi. „Ne!”, vrisnu Onor. Kobern izvi leđa, uvukavši stomak, ali vrh oštrice proseče preveliku majicu i zakači

kožu. Koberna više iznenadi svirepost napada nego povreda, i odmah shvati da je Džilet to i planirao.

Iskoristio je prednost Kobernovog iznenađenja i izbio mu pištolj iz ruke. Kobern prosikta psovku i pokuša da uhvati Džiletovu ruku s nožem. Promašio je i

Džilet napravi još jedan opak luk sečivom, ovog puta zakačivši kožu na Kobernovom ramenu.

„Stani, matori”, povika Kobern dok je izbegavao još jedan ubodni potez nožem. „Moramo da porazgovaramo s tobom.”

Džilet to kao da nije čuo. Nastavio je da divljački napada Koberna. Onor, koja je isključila alarmni sistem što je neprekidno pištao, praktično je

zaplakala. „Stene, molim te! Stani!” Ili je starac bio toliko poludeo da više ništa nije čuo, ili je odlučio da ignoriše njenu

molbu. Izgledao je potpuno odlučan da ubije ili ozbiljno osakati Koberna, ne dajući mu nikakav izbor do da bude podjednako agresivan. Od starog marinca je očekivao otpor, oštre uzvike, možda i neko busanje. Ali nije očekivao ovako otvoren napad.

Obojica su se borila na pobedu. Padali su preko nameštaja, prevrtali lampe, obarali slike sa zidova. Udarali su se, šutirali a i branili. Kobern nije imao dovoljno vremena da pronađe svoj pištolj i nacilja, a da pritom ne pruži Džiletu odličnu priliku da mu zarije nož. Zato su se borili prsa u prsa, kako su obojica bila uvežbana da se bore, kao da je u pitanju neko takmičenje na život i smrt.

A čitavo vreme Onor ih je molila da prestanu. „Odustani”, režao je Kobern u trenutku kad je ponovo odbio nož. Ali Džilet nije popuštao. Osetio je krv. I to Kobernovu. Kad se oštrica njegovog noža

spojila s Kobernovom podlakticom, presekavši je načisto do koske, Kobern zacvile kroz psovku. Pomislio je: Dođavola s godinama ovog starca, njegovim visokim pritiskom i nek se nosi njegov semper fi.1 Napadao je svom snagom i nastavio bi i dalje, da od jednog dobro plasiranog udarca u glavu nije posrnuo i zateturao se nauznak.

* * *

Kobern je krenuo za njim i ščepao ga za ruku u kojoj je držao nož. Džilet nije pustio nož svojevoljno, niti bi to ikad učinio. Ali Kobern mu je zavrtao zglob sve dok Džilet nije viknuo u agoniji. Prsti mu popustiše stisak oko drške noža i on ispade iz njegove ruke.

Kobern ga polegnu licem na pod, postavi mu koleno na leđa i savi mu ruke unazad, prema lopaticama.

Onor je sad već glasno jaukala. Kobern joj se obrati: „Tamo je kolut lepljive trake, na radnom stolu u garaži. Donesi

je.” Otišla je da uradi ono što joj je rekao, izgleda shvatajući da bi rasprava oko toga samo

produžila i njegovu i Džiletovu patnju. Kako god, Kobernu je bilo drago što ništa ne mora da joj objašnjava, jer je jedva smogao snage da i ovo izgovori.

Ležeći s obrazom na podu, Džilet zareza: „Ti si mrtav čovek.” „Nisam još.” Ali posekotina na ruci mu je gadno liptala. Onor se vratila s koturom trake. Kobern joj reče da otkine parče i njime veže ruke

svog svekra. Ona je pogledala čoveka čije je prezime nosila, a onda u Koberna, i odmahnula glavom u znak protivljenja.

„Slušaj”, kaza Kobern, dahćući od iscrpljenosti, „možda će mi trebati da svedoči, poslednje što hoću je da ga povredim ili ubijem. Ne možemo da uradimo to zbog čega smo došli ako budem morao da se borim s njim, a on će nastaviti da se bori ako ga ne onesposobim.”

Nije bio siguran da će uspeti da savlada Džileta ako bude dobio drugu priliku i nastavio napad. Mora da ukroti ovog žilavog matorca dok ima snage da to učini, pre nego što mu povređena ruka postane neupotrebljiva. Treptao je od znoja u očima gledajući Onor.

„Moramo da ga vežemo, to je jedini način na koji mogu da garantujem da nijedan od nas neće gadno povrediti ili ubiti onog drugog. Nemoj me sada ostaviti na cedilu, Onor. Otkini parče te proklete trake.”

1 Semper fidelis (Int.) — U Americi dobro poznat moto marinaca, u značenju uvek lojalan (Prim, prev.)

Oklevala je, ali je na kraju odmotala komad s kotura i odgrizla ga, a onda obmotala Džiletove zglobove. Zajedno su ga privezali za stolicu koju je Onor donela iz kuhinje na Kobernov zahtev.

Čovekovo lice je bubrilo, crvenelo od krvi i Onor primi punu snagu njegovog neprijateljstva.

„Mislio sam da te poznajem.” „I poznaješ me, Stene.” „Kako možeš ovo da radiš?” „Ja? Napao si Koberna kao da ćeš ga ubiti. Nisi mi — nam — ostavio nikakav izbor.” „Uvek postoji izbor. A ti si napravila neke prilično loše.” U međuvremenu, Kobern je čvrsto zamotavao traku oko posekotine na ruci

pokušavajući da zaustavi krvarenje. Onor je kleknula ispred svog svekra i preklinjuće gledala u njegovo lice. „Stene,

molim te...” „Čak i da nemaš nikakvo poštovanje prema sećanju na Edija, kako se usuđuješ da se

igraš životom moje unuke.” Kobern je znao da ju je Džiletov podrugljiv ton dovodio do ludila, ali ona odgovori

hladnim glasom: „Stene, zapravo, upravo štitim Emili i sebe.” „Tako što si se udružila s njim?” „On je vladin agent.” „Kakav to agent simulira otmicu?” „Znala sam da ćeš izludeti od brige. Htela sam da te pozovem i kažem ti šta se zaista

dogodilo, ali nisam smela jer bih tako ugrozila našu sigurnost. Moju. Emilinu. Kao i Kobernovu. On je na tajnom zadatku u veoma opasnoj poziciji i...”

„I odlepio je”, dodao je, još jednom ga prezrivo pogledavši. „Podilkanio. Događa se to stalno.”

Kobern je već izgubio živce zbog njega, ali Onor je nastavila da mu se obraća veoma razumnim tonom. „Nije odlepio. Pričala sam s njegovim pretpostavljenim iz Vašingtona, s čovekom po imenu Klint Hamilton. On ima apsolutno poverenje u Koberna.”

„Pa si pomislila da i sebi to dozvoliš?” „Istina je da sam to osetila i pre nego što sam razgovarala s gospodinom

Hamiltonom. Kobern nam je spasao živote, Stene. Zaštitio je Emili i mene od ljudi koji žele da nam naude.”

„A ko to želi?” „Blizanci Hokins.” Džilet kao da je izlajao smeh, ali je, gledajući njen ozbiljni izraz na licu, odmah zatim

rekao: „Mora da se šališ.” „Uveravam te da ne.” „To je smešno.” Razjareno je pogledao Koberna. „Kakvim je to glupostima kljukaš?”

Okrenuvši se ka Onor, rekao je: „Ta dvojica ti ne bi dlaku s glave skinula. Doral ne prestaje da traži tebe i Emili otkad ste nestali. Njegov brat je mrtav, ali on...”

„Neprekidno traži od vas informacije o njima, o tome gde bi mogle da budu i ko ih možda čuva?” Kobern stade pored Onor kako bi se Džiletu obratio direktno.

Džiletova brada se stisnu. „Doral je bio veoma odan prijatelj. Ne jede ništa, ne spava.

Svaki kamen je prevrnuo.” „I dobija informacije od svojih krtica u policiji?” Džilet ništa ne reče. „Doral je to koristio da bude jedan korak ispred vlasti, jesam li u pravu? Umesto da

žali, on očajnički pokušava da nas pronađe pre nego što to učini bilo koje odeljenje za sprovođenje zakona. Zašto, pitam se?” Pustio je Džileta da nekoliko sekundi žvaće te informacije, pre nego što je nastavio. „Doral i Fred Hoking su ubili Marseta i ostalu šestoricu.”

Starac je piljio u Koberna, a onda se nasmejao suvim, sumornim smehom. „To ti kažeš. Ti koji si trenutno optužen za to masovno ubistvo.”

„Fred bi ubio Onor, verovatno i Emili, da ja njega nisam ubio pre toga. Još od nedelje u noć, Doral pokušava da počisti nered koji su on i njegov brat ostavili u tom stovarištu. A to je stvarno bio nered. Sem Marset i ostali nisu imali nikakve šanse. Blizanci su ih pokosili.

„I samo si ti ostao da o tome pričaš.” „Tako je.” „Ne verujem ti. Ja znam te momke praktično čitavog života.” „Da li ste sigurni da ih poznajete? Jeste li sigurni da znate na šta su sve spremni? Na

primer, da li vam je Doral rekao da je provalio u kuću Tori Širah i iznenadio je? Aha”, izgovorio je ovo i primetio mrvu iznenađenja na starčevom licu.

„A kada mu je ona rekla da joj se Onor nije javljala, on joj je pretio da mu se obavezno javi ako i kada se to dogodi. Da li vam je Doral to spomenuo, gospodine Džilete? Nije bitno. Vidim već da nije.”

„Otkud znaš za to?” „Otkud vi ne znate?” „Pa, ako si to čuo od te kurve, primetio bih da ti je izvor donekle nepouzdan.”

Usredsredio se ponovo na Onor. „Da li je Emili s njom?” „Emili je na sigurnom.” „Ali ne od moralnog kvarenja.” „Hajde da zasad odložimo opanjkavanje Torinog karaktera”, reče Kobern. „Nemamo

vremena za to.” „Oko toga se slažem s tobom, Koberne. Vreme ti je isteklo.” „Stvarno?” Kobern se nagnuo, primakavši svoje lice Džiletovom. „Kažeš to prilično

ubeđeno. Kako znaš da mi je vreme isteklo?” Džiletove oči se delimično suziše. Kobern nastavi. „Blizanci Hokins jesu pametni, ali ipak mislim da nisu dovoljno da bi

vodili organizaciju prefinjenu poput Knjigovođine.” Džilet pogleda iza Koberna u Onor. „O čemu ovaj priča?” „Hej.” Kobern gurnu čovekovo koleno, privukavši njegovu pažnju na sebe. Kad se

Džiletove razjarene oči usredsrediše na njega, on nastavi: „Neko s autoritativnim karakterom i božanskim kompleksom davao je Fredu i Doralu naređenja. Ja bih svu svoju lovu stavio na tebe.”

„Nemam pojma o čemu pričaš.” Kobern tobože pogleda na ručni sat. „Ti ili ostaješ budan do veoma kasno u noć, ili

ustaješ prilično rano. Zašto nisi pospan ako smo te probudili kad smo zvonili? Zašto nisi obučen u pidžamu ili donji veš? Umesto svega toga, evo te, gospodine Džilete, potpuno odevenog. Imaš čak i cipele na nogama. Otkud to? Zašto si tako sav skockan cakum-

pakum ovako rano ujutro?” Džilet je samo piljio. „Znaš li kako to meni sve zajedno izgleda?” nastavi Kobern. „Kao da si u pripravnosti

za nešto. Za šta? Za konačni obračun sa mnom, federalnim agentom koji je malo protresao tvoj kriminalni lanac?”

Džilet je zračio neprijateljstvom, ali je ćutao. Kobern se lagano uspravio, ali je nastavio da zuri u čoveka. .Jedini razlog zbog kog se

možda dvoumim, jeste što zaista ne mogu da te zamislim kako naređuješ ubistvo nekog ko ti je rod rođeni. Ne zato što možda imaš neke moralne prepreke, već zato što tvoj prenaduvani ego ne bi dozvolio da uništavaš sopstveni DNK.”

Džiletu je ovo bilo dosta. Počeo je da cima traku kojom je bio vezan, stiskajući zube od frustracije i gneva. „Ti blatiš moju ličnost. Uvredio si me kao čoveka i kao patriotu. A osim toga, potpuno si lud.” Prebacio je pogled na Onor. „Za ime sveta, zašto samo stojiš tu i ništa ne govoriš? Isprao ti je mozak i naterao te da poveruješ u to?”

„Ubeđen je da Edijev sudar nije nesrećan slučaj.” Džilet prestade da se koprca naglo kako je i počeo. Pogledom je preskakao s nje na

Koberna, konačno završivši na njemu. Kobern klimnu. „Edi je poginuo zato što je imao neke optužujuće dokaze o dosta ljudi. Ne samo o onim sitnim propalicama, već i istaknutim, izvanrednim građanima, poput Sema Marseta, i osoblju policije koje potpomaže promet droge, oružja, pa čak i ljudi.”

Onor reče: „Ubili su Edija pre nego što je uspeo da ih otkrije.” „Ili”, suprotno kaza Kobern, „pre nego što je uspeo da ih uceni.” „Dilovanje drogom? Ucene? Moj sin je odlikovani policajac.” „Aha, pa, ja sam agent federalne vlade, ali ti si me pre pet minuta optužio da sam

poludeo. To se stalno događa, sam si to rekao.” „Ali ne i mom sinu!” Džilet je urlao takvom žestinom da je izbacivao pljuvačku. „Edi

nije bio lopov.” „Onda to i dokaži”, izazva ga Kobern. „Ako si toliko prokleto siguran u Edijevu čast,

ako si čist od bilo kakve kriminalne aktivnosti, trebalo bi da si rad da nam pomogneš da pronađemo to što je Edi sakrio pre nego što je poginuo.”

Onor stupi korak bliže svom svekru. „Verujem da je Edi poginuo kao heroj, a ne kao žrtva nesreće. Moji postupci bi se mogli protumačiti kao meni nesvojstveni, čak bizarni. Ali, Stene, sve što sam uradila, uradila sam sa samo jednom svrhom, a to je da raspršim čak i najmanji nagoveštaj sumnje u to da je Edi bio korumpiran.”

„Ovaj čovek”, kaza Džilet, mahnuvši bradom prema Kobernu, „kojem tvrdiš da veruješ, jeste onaj koji je Edijevu reputaciju doveo u pitanje. Zar ti to ne deluje kao paradoks?”

„Kobern sumnja u sve i svakoga. To je njegov posao. Ali bez obzira na to šta Kobern kaže ili u šta sumnja, ja nisam izgubila veru u Edija.” Zastala je, a onda tiho upitala: „Da li si ti?”

„Naravno da nisam!” „Onda mi pomozi da dokažem koliko je hrabar bio. Pomozi nam da pronađemo ono

što tražimo.” Naglo je ispustio vazduh. Pogledao je nju pa Koberna, s otvorenom antipatijom u

vatrenom pogledu.

Kobern oseti da je starcu potreban podstrek. „Otkud to da me toliko mrziš?” „Baš moraš da pitaš?” „Objasnili smo ti zašto sam poveo Onor i Emili, zašto sam ih držao podalje od tebe.

Sada kada znaš da nisam otimač, sada kada znaš da su sigurne, mislim da bi malo zahvalnosti što sam im spasao život bilo sasvim na mestu. Umesto toga, napadaš me, skoro si mi odsekao ruku. Ne bi ni razgovarao sa mnom da te nisam privezao za tu stolicu. Mrziš me po opredeljenju, Džilete. Zašto?” Sačekao je kratko, a onda rekao: „Da li je to zato što misliš da su moje sumnje u vezi s Edijem sasvim pogrešne? Ili zato što se plašiš da su tačne?”

Džiletov pogled postade još zlokobniji, ali on konačno procedi pitanje: „Šta je dođavola to što vas dvoje tražite?”

„Ne znamo, ali imamo jedan trag.” Kobern pokaza prema njoj. „Pokaži mu.” Ona okrenu leđa Džiletu, podignu košulju i prevrnu pojas kako bi otkrila donji deo

leđa. Objasnila mu je kada i kako je tetovaža nastala. „Taj produženi vikend se dogodio samo dve nedelje pre Edijeve pogibije. Edi je sam nacrtao izgled tetovaže za majstora. Nije želeo da me dovede u opasnost tako što će mi to dati, pa mi je ostavio trag gde to da nađem.”

„Još uvek ne znaš šta je to?” pitao je Sten. „Ne, ali Kobern je ukapirao da na tetovaži piše Hoksi8.” Bilo je potrebno neko vreme da se odgonetnu brojke skrivene u komplikovanim

spiralama i zavijucima naizgled nasumične šare. Potrebno vreme i doza intimnosti koji su bili neophodni da se reši zagonetka nisu promakli Džiletu.

„Ti si spavala s ovim tipom.” Mada je starac bio narogušen od osude dok je izgovarao ove reći, Onor nije ni

trepnula. „Da, jesam.” „U cilju očuvanja integriteta tvog supruga. I ti hoćeš da mi kažeš da u to treba da

poverujem?” Pogledala je Koberna, a onda pogledala svog svekra pravo u oči. „Iskreno, Stene, ne

zanima me uopšte u šta ti veruješ. Jedini razlog što sam spavala s Kobernom je to što sam želela. To nema nikakve veze s Edijem. Osuđuj me do srži, ali odmah ti kažem da tvoje mišljenje o ovome meni ništa ne znači. Nije mi bila potrebna tvoja dozvola da spavam s Kobernom. Ne moram da se pravdam. Ne kajem se. A neću se ni izvinjavati, ni sad, ni nikad.” Slegnula je ramenima. „I šta Hoksi8 znači?”

Kobern je istog trena znao da je Džilet shvatio da je poražen. Izgaženi ponos transformisao ga je i fizički. Brada mu je pala u manje ratoboran položaj. Ramena se opustiše, postupno, ali primetno. Svirepost u pogledu mu upadljivo oslabi i u glasu mu se osetio zamor kad je progovorio. „Hoksi su bili fudbalski tim iz Baton Ruža. Edi je jednu sezonu igrao s njima. Bio je broj osam.”

Kobern upita: „Ima li neku uramljenu fotografiju tog tima? Spisak? Trofej? Dres?” „Ništa od toga. Bila je to nekakva leva liga i brzo se raspala. Ono što su uglavnom

radili bilo je okupljanje subotom posle podne i ispijanje piva posle utakmica. Igrali su u šortsevima i majicama s kratkim rukavima. Ništa posebno. Nemaju fotografije tima.”

„Drži ga na oku”, Kobern reče Onor, a onda ode od njih u Edijevu sobu, gde se setio da je pronašao par kramponki u ormanu. Pregledao je svaku patiku, ali verovatno mu je nešto promaklo.

Izvadio je kramponke iz ormana, gurnuo prste u desnu, a onda izvadio postavu. Ništa. Okrenuo je patiku, proučio đon i shvatio da mu treba neki alat kako bi ga odvojio. Pregledao je levu patiku na isti način, ali kad je pocepao postavu, minijaturni komad papira ispade mu u krilo.

Bio je presavijen jednom kako bi bio ravan ispod tabana, bez nabiranja. Otvorio je papir i pročitao reč koja je bila ispisana: LOPTA.

Potrčavši iz sobe, skrenuo je oko ćoška toliko brzo da je okrznuo rame, od čega mu se ruka protresla i poslala strelu bola pravo do mozga. Toliko ga je zabolelo da su mu suze krenule, ali nastavio je da trči.

„Šta je?” upita ga Onor dok je protrčavao kroz dnevnu sobu. Prolazeći pored nje, on joj pljesnu malu poruku u šaku. „Lopta za fudbal.” „Vratio sam je u kutiju na platformi”, doviknu Džilet za njim. Kobern prođe kroz kuhinju i dospe u garažu za nekoliko sekundi. Uključio je svetlo, a

onda obišao Džiletov auto i žurno se uspeo uz merdevine do platforme. Pokidao je poklopac kutije i uspravio je, uhvativši fudbalsku loptu pre nego što je odskakutala s platforme na pod garaže. Protresao ju je, ali nije čuo da se nešto unutra pokreće.

Zagrlivši loptu u pregibu lakta, vratio se u dnevnu sobu. Dok su Onor i Džilet nestrpljivo gledali, on pritisnu loptu kao da proverava zrelost lubenice. Primetivši da je jedan od šavova loše zašiven, ni blizu kao fabrički šavovi na ostatku lopte, uzeo je Džiletov nož s poda i upotrebio ga da proseče šav. Povukao je kožni preklop koji je napravio.

USB mu pade mu na dlan. Pogledao je Onor. Sadržaj ovog USB-a ili će rasteretiti ili optužiti njenog pokojnog

muža, ali Kobern nije mogao sebi da dozvoli da razmišlja o tome kakav će to uticaj možda imati na nju. Godinu dana je proveo radeći na Marsetovom tovarnom doku i čekao da to naplati, a sada je konačno imao to što je čekao.

Džilet je zahtevao objašnjenje za USB i njegov značaj. Kobern ga je ignorisao, brzo je otišao do glavne spavaće sobe, uključio kompjuter, koji je bio u pripremnom modu, i ugurao USB u prorez. Edi se nije zamarao šiframa. Na USB-u je bio samo jedan dokument i kada je Kobern kliknuo na njega, odmah se otvorio.

Pregledao je sadržaj, a kada mu se Onor pridružila, nije mogao da sakrije svoje oduševljenje.

„Ima imena ključnih ljudi i kompanija duž čitavog koridora I-10, odavde do Finiksa, gde se najveći deo robe iz Meksika rastura. Ali ono što je još bolje, ima i imena korumpiranih državnih službenika. A znam da su informacije tačne jer prepoznajem neka od imena. Marset je imao neke dogovore s njima.” Pokazao je na jedno ime sa spiska. „Ovaj tip radi na mernoj stanici i potplaćen je. Ovaj je diler polovnim automobilima iz Hjustona, on obezbeđuje kombije. Dva pandura iz Biloksija. Isuse, pogledaj sve ovo.”

„Ediju je sigurno trebalo mnogo vremena da sakupi ove informacije. Kako je došao do njih?”

„Ne znam. I ne znam da li su njegovi motivi bili plemeniti ili kriminalni, ali nama je ostavio robu. Neka od ovih imena su nadimci — Bucko, Rikša, Šamu. Dijego ima zvezdicu pored imena. Sigurno je jako bitan za organizaciju.”

„Da li je Knjigovođa identifikovan?” „Ne, koliko vidim, ali ovo je vraški dobar početak. Hamilton će se upišati u gaće.”

Izvadio je mobilni telefon iz džepa i pokušao da ga uključi, ali odmah je primetio da mu je

baterija crkla. „Sranje!” Brzo je izvadio Fredov telefon iz džepa i ugurao bateriju. Kad se uključio, i

on video ispis na ekranu, namrštio se. „Šta je?” pitala je Onor. „Doral je zvao tri puta. I to sve u poslednjih sat vremena.” „To nema mnogo smisla. Zašto bi zvao Freda?” „I ne bi”, zamišljeno kaza Kobern. „Zove mene.” Savladan slutnjom koja u trenutku

umrtvi oduševljenje od pre nekoliko trenutaka, pritisnuo je dugme za poziv. Doral se javio posle prvog zvona. Radosnim glasom rekao je: „Halo, Koberne. Lepo od

tebe što mi konačno uzvraćaš poziv.” Kobern ništa ne reče. „Neko ovde želi da te pozdravi.” Kobern je čekao, srca stegnutog u grlu. Elmova pesma začula se iz slušalice sasvim jasno i glasno.

43

ad je Onor čula pesmu, obema rukama je prekrila usta, ali ipak poče da vrišti i iza njih. Kobern nije nečujno vrištao, ali se osećao isto tako. Strah, njemu potpuno strano osećanje, potresao ga je do srži, a snaga kojom se to dogodilo zapanjila ga je. Odjednom mu je bilo jasno zašto je strah tako moćna motivacija,

zašto je svodio očvrsnule ljude na njanjavu decu, zašto su ljudi pred licem straha bili spremni da prodaju svog boga, zemlju, bilo šta, samo da pretnja nestane.

Um mu postade sled slajdova sa užasnim slikama koje je viđao na bojištima, dečja tela izgorela, istučena i unakažena, toliko da više nisu bila u ljudskom obliku. Njihova mladost i nevinost nisu ih štitile od nasilnih, beskrupuloznih egomanijaka koji zahtevaju potpunu predaju. Poput Knjigovođe. A Knjigovođa je imao Emili. „Dobro, Dorale, privukao si mi pažnju.”

„I mislio sam da će tako biti.” Njegov zlobni kikot je pekao. „Ili blefiraš?”, upita Kobern. „Voleo bi.” „Pevajući Elmo se lako nabavlja. Kako da znam da je Emilin?” „Lepu kućicu ima Tori ovde na jezeru.” Kobernova šaka skupi se u pesnicu. Kroz stisnute zube on procedi: „Povredi tu

devojčicu i...” „Njena sudbina zavisi od tebe, ne od mene.” Onor je i dalje držala šake preko usta. Iznad šaka, oči su joj bile suzne, razrogačene i

ukočene od bola. Ako ude u beskrajnu raspravu s Doralom, to Emili neće vratiti živu i zdravu. Mada ga je izjedalo, zaboravio je pretnje i pitao koji su uslovi da se Emili vrati.

„Jednostavno je, Koberne. Ti nestaješ. Ona živi.” „Pod nestajem, misliš umirem.” „Ako ništa drugo, pametan si.” „Dovoljno pametan da preživim automobil-bombu.” Doral ovo nije prokomentarisao.

„To su uslovi.” „Uslovi su ti sranje.” „A i nisu za pregovaranje.” Svestan da ga za vreme koje je proveo u razgovoru mogu pronaći, Kobern kratko

upita: „Gde i kada?” Doral mu reče kuda da ide, kada da bude tamo i šta da radi kad stigne. „Ako

ispoštuješ ove instrukcije, Onor se odvozi s Emili. Onda ostajemo samo ti i ja, drugar.” „Jedva čekam”, kaza Kobern. „Samo još jedna stvar.” „Koja?” „Pošto si sve ovo tako dobro izbrljavio, zašto i dalje dišeš? Knjigovođa sigurno ima

neki razlog što te drži u životu. Razmisli o tome.”

Doral prekide vezu, mrmljajući bujicu groznih psovki.

Kobern se samo poigravao sa njim. Toga je bio i više nego svestan. Ali Kobern je bio dobar u tome.

Dodirnuo je u Doralov najgori strah: Nije bio ništa drugo do prilično nepouzdan čovek, i posle svega što je krenulo naopako u protekla sedamdeset dva sata, takođe i prilično potrošan.

Pogledao je preko ramena na zadnje sedište, gde je Emili spavala, omamljena benadrilom koji joj je dao kako se ne bi plašila ili bunila kad je postalo jasno da njen ujka Doral laže o tome zašto je odnosi usred noći iz Torine kuće na jezeru.

Taman kad se spremao da povuče oroz i završi Torin život, jedan piskutavi glasić javi mu se iza leđa. „Ćao, ujka Dorale.”

On se okrenuo i ugledao Emili kako stoji u dovratku Torine spavaće sobe, u pidžami, sa Elmom i ćebencetom u rukama i, što je najgore od svega, sasvim srećna što ga vidi.

„Tetka Tori i ja smo pravile kolače od blata. I znaš šta još? Sutra će me pustiti da se igram njenom šminkom. Otkud to da nosiš rukavice? Nije hladno napolju. Zašto je tetka Tori na podu?”

Trebalo mu je nekoliko sekundi da obradi njeno neočekivano prisustvo. Nastavila je da ide dublje u sobu i sa svega nekoliko sekundi na raspolaganju, pogodi ga nalet inspiracije.

„Sakrila je oči i broji jer ćemo da se igramo žmurke.” Potpuno verujući u to, Emili poče da se igra s njim. Odšunjala se dole s njim, pravo u

auto koji je za celu noć pozajmio od rođaka, na zadnje sedište, čitavo vreme prigušujući konspirativni kikot. Odmakli su nekoliko kilometara od kuće kad se sve to pretvorilo u brigu.

„Mislim da nas tetka Tori neće pronaći ako se sakrijemo ovako daleko.” A zatim: „Vodiš me kod mamice? Gde je Kobern? Kupiće mi sladoled. Hoću da ih vidim.”

Pitanja su postala brojna i zamarajuća i njemu bi drago što je jedna od njegovih sestara jednom prilikom spomenula efektnost tečnog antihistamina na umirivanje dece. Zaustavio se u dragstoru koji je radio od sedam do jedanaest, kupio čašu ledenog sladoleda i flašicu leka, i nakon što je popila začinjeno ledeno piće, Emili je čvrsto zaspala.

Tada je nazvao Knjigovođu da prijavi svoj uspeh. Nije bio pohvaljen za dobro obavljen posao, ali mu se učinilo da je čuo uzdah olakšanja. „Proveri da vidiš hoće li se Kobern javiti na telefon tvog brata. Dogovori se s njim.”

Sada je sve bilo na svom mestu i trebalo je samo da sačeka naznačeno vreme. Okrenuo se napred, ne mogavši da gleda Emilino anđeosko lice i prizna kolika je gnjida što je iskoristio njenu privrženost. Pa to je Emili, za ime sveta. Edijevo dete. Ubio je njenog oca. Moraće da joj ubije i majku. Gorko je pomislio kako je pretvaranje jednog slatkog detenceta poput Emili u siroče baš neka jebeno dobra karijera, zar ne?

Pitao se kako je uspeo da potone tako duboko, a da to ne primeti. Toliko duboko je zaglibio, da više nije mogao da vidi ni površinu.

Izabrao je ovaj put i sad više nema povratka. Isprva je mislio da je zatvaranje svih odstupnica dobra stvar. Odbacio je stari život kao što zmija odbacuje svoju kožu. Konačno završivši s dubokim klanjanjem pecaroškoj klijenteli na iznajmljenom brodiću, i sa zelenaškim kreditorom, okrenuo je leđa tom poslu i zamenio uslužnu delatnost za avanturu i nasilništvo. Uživao je što ima dozvolu da maltretira i zastrašuje i, ako je potrebno, ubija.

Međutim, gledajući unazad, setio se kako su oni dani na čamcu bili mnogo manje komplikovani nego što su danas. Posao je bio mukotrpan, a prihod je zavisio od činilaca koji nisu bili pod njegovom kontrolom, pa ipak se tih vremena sećao s nostalgijom koja se graničila sa žaljenjem.

Ali kada se zaposlio kod Knjigovođe, sklopio je savez sa đavolom, a to je bilo zavetovanje za ceo život. Nije se moglo nanovo. Nije više mogao da ubaci svoj život u rikverc.

A što se tiče njegove grandiozne ideje da eliminiše Knjigovođu i preuzme kontrolu nad operacijom, koga je zavaravao? Nikada Se to neće dogoditi. Čak i da ima hrabrost da pokuša tako nešto, pogrešio bi i svakako završio mrtav.

Ne, držaće se puta koji je izabrao sve dok ne dospe u ćorsokak. Ali pre nego što izađe iz svega ovoga, bilo dvadeset godina ili dvadeset minuta od

sada, ubiće Lija Koberna zato što je ubio Freda.

Odmah nakon što je prekinuo razgovor s Doralom, ukucao je broj Torine kuće na jezeru i dobio snimljeni odgovor sekretarice.

„Koji je broj Torinog mobilnog?” pitao je Onor, nadajući se da ga Tori nije poslušala i da je vratila bateriju u telefon.

Spustila je ruke s usta. Usne su joj bile bele od pritiska prstiju. Jedva da su se i pomerale dok je tupo recitovala broj.

I taj poziv je prosleđen pravo na govornu poštu. „Nek se nosi!” Ona drhtavo upita: „Koberne? Je li Emili živa?”

„Da su je ubili, ne bi imali čime da se cenkaju.” Bio je siguran da je želela da mu veruje. I on sam je želeo da veruje u to. Ona je

štucnula. „Da li je drži tamo u kući na jezeru?” „Zvučalo je kao da je u autu.” „Misliš da je Tori...” Nije mogla da se natera da dovrši pitanje i završila je u jecaju. Kobern ukuca 911, a kada se operaterka javila dao joj je adresu Torine kuće. „Žena na

toj adresi je napadnuta. Pošaljite policiju i ambulantna kola. Razumeli ste?” Naterao je operaterku da ponovi adresu, ali kada je počela da postavlja pitanja, prekinuo je.

Onor je sva drhtala. „Hoće li ubiti moju bebu?” Koliko god da je istina bila loša, nije hteo da je laže. „Ne znam.” Ispustila je zvuk toliko očajnog beznađa da je on utešno zagrlio i privukao je čvrsto

prema sebi, spustivši obraz povrh njene glave. „Moramo da pozovemo policiju, Koberne.” Kad on ništa nije odgovorio, ona podiže glavu i pogleda ga. „Možemo”, rekao je tiho. „Ali ti smatraš da ne bi trebalo.” „Ona je tvoje dete, Onor. Ti moraš da doneseš tu odluku. Kako god odlučiš, ja ću se

povinovati. Ali mislim da će, ako uvučeš i pandure u to, Knjigovođa saznati za nekoliko minuta.”

„I Emili će biti mrtva.” On turobno klimnu. „Verovatno. Knjigovođa neće odstupiti. Moraće da sprovede

svoju pretnju do kraja, inače će delovati slabo. A to neće dozvoliti. Znam da to nije ono što želiš da čuješ, ali neću da izmišljam.”

Ona se grizla za donju usnu. „Kancelarija FBI-ja?”

„Ništa tamo nije bolje. Uzmi za primer Van Alena.” „Znači sve počiva na nama?” „Daću sve od sebe da joj spasem život.” „Sve od sebe.” Oboje su znali šta to znači. „Takav je dogovor, zar ne? Ti za Emili.” „Takav je dogovor.” Ali nije to rekao uz uobičajeno sleganje ramenima. Nije više bio

ravnodušan prema sopstvenoj smrtnosti kakav je bio pre samo par dana. Smrt više nije bila mogući ishod koji je prihvatao uz nonšalanciju.

„Ne želim da umreš”, rekla je promuklo. „Možda i neću. Imam još jednog keca u rukavu.” Pustio ju je, seo za kompjuterski sto i pristupio sadržaju s USB-a. „Nemamo vremena za to.” Onor je stajala pored njegovog ramena, kršeći šake. „Gde

su odveli Emili? Jesi li je čuo kako plače?” „Ne.” Ona žalosno jauknu. „Da li je to dobro ili loše? Sigurno je preplašena. Zašto nije

plakala? Misliš li da to znači... Šta misliš, šta to znači?” „Pokušavam da ne razmišljam o tome.” Njeno skoro histerično stanje bilo je opravdano, ali pokušao je da je isključi dovoljno

dugo kako bi se koncentrisao na ono što mora hitno da uradi, ali da ne napravi nijednu grešku. Otvorio je Džiletov pretraživač interneta, prijavio se na imejl servis preko pretraživača i uz pomoć svoje šifre pristupio imejl nalogu. Dokument s USB-a je poslao kao dodatak uz imejl, a onda unazad prošao čitav proces brzo se odjavivši i zatvorivši pregledač, ali ne pre nego što se setio da obriše istoriju pregledanja, kako niko ne bi mogao da sazna, bar ne za neko kratko vreme, da je posetio bilo kakav imejl servis.

Imejl adresa na koju je poslao dokument bila je dodeljena samo jednom kompjuteru, koji se mogao uključiti šifrom, koju su isključivo znali samo on i Hamilton. Lokacija na kojoj se nalazio kompjuter bila je poznata takođe samo njima dvojici.

Obavivši posao, izvukao je USB iz proreza, ustao i spustio šake na Onorina ramena. „Da nije bilo mene, mogla si umreti od starosti, a da nikad ne saznaš značaj te tetovaže. Ništa od svega ovoga se ne bi desilo.”

„Izvinjavaš se?” „Tako nekako.” „Koberne”, rekla je, pomamno odmahujući glavom. „Ne interesuje me sad nikakvo

izvinjenje.” „Ne izvinjavam se zbog ovoga što radim. Već zbog ovog što se spremam da te

zamolim da uradiš. Ako želiš svoju Emili da se živa...” „Uvek nju koristiš da me nateraš na nešto.” „Zato što uvek pali.” „Kaži mi šta hoćeš da uradim.”

Odmah nakon razgovora s Hamiltonom, Kroford izađe iz zgrade čiji su zidovi imali uši i mobilnim telefonom pozove policajce i šerifove zamenike kojima je bezgranično verovao. Zatražio je njihovu momentalnu pomoć. Bio je imperativ da pojačaju potragu za gospodom Džilet, njenom kćerkom i Lijem Kobernom.

Imao je kratak i tajni sastanak sa onima koje je uvrstio na spisak i koje je zamolio za diskreciju. Neke je zamolio da ponovo posete oblasti koje su već obišli. „Vratite se do onog

čamca, Kobernovog stana, kuće gospođe Džilet. Možda nam je nešto promaklo.” Ostale je odaslao da prate razne tragove, sve od šašave babe iz Sajpres strita koja je

najmanje jednom dnevno prijavljivala kako je videla Musolinija, Mariju Kalas i Isusa — ko kaže da nije možda Koberna zamenila jednim od njih? — do ruralnog para koji se vratio sa dvonedeljnog krstarenja po Mediteranu, da bi otkrio da je za vreme njihovog odsustva neko ukrao automobil iz zaključane garaže, da im je kuhinja skroz ispreturana i da je stan iznad garaže naseljavalo, kako se čini, najmanje dvoje ljudi. Provala je izgledala skorašnja. Peškiri u kupatilu još su bili vlažni.

To su verovatno bili ćorsokaci, ali bar je bio aktivan, a ne reaktivan, a i nije voleo što ga po ruci pljeska Hamilton iz velikog, zlog FBI-ja. Odlučio je da sam ispita svekra gospođe Džilet.

Sten Džilet, koji se pojavljivao gde god se odvijala neka akcija, imao je, kako se činilo, direktnu liniju do lokalnih organa vlasti. Njegova umešanost trebalo je da se završi kad mu je sin poginuo. Ali nije. I to je smetalo Krofordu. I to mnogo. Koliko tačno je Džilet znao o takozvanoj Onorinoj otmici? Šta je to zadržavao za sebe?

Nije želeo da čeka da se razdani kako bi Džiletu postavio ova pitanja. Probudiće ga i žestoko krenuti na njega. Ljudi izvučeni iz kreveta bili su grogi i dezorijentisani i mnogo lakše grešili, između ostalog, davali informacije koje inače ne bi.

Ali kada je stigao do Džiletove kuće i video da je iznutra osvetljena kao božićno drvce, Kroforda probode žaoka zebnje. Marinac veteran možda ima naviku da ustaje rano, ali ovako rano?

Kroford izađe iz auta i krenu prilazom. Prednja vrata su stajala otvorena. Izvukao je službeni pištolj iz futrole. „Gospodine Džilete?”

Ne dobivši odgovor, pokucao je pištoljem po njima i pošto ni tada nije dobio odgovor, odgurnuo je vrata i kročio u dnevnu sobu, koja je izgledala kao da je kroz nju prošao ciklon. Kapi i tragovi krvi bili su jarkocrveni na krem tepihu.

U sredini prostorije, sigurno privezan trakom za stolicu, sedeo je Sten Džilet. Glava mu je klonula na grudi. Izgleda da je bio u nesvesti. Ili je bio mrtav. Krećući se brzo, ali pažljivo zaobilazeći krvave mrlje, Kroford krenu prema njemu dozivajući ga.

Čovek zastenja i podiže glavu taman kad je Kroford stigao do njega. „Ima li nekoga u kući?”, prošaputao je zamenik.

Džilet odmahnu glavom i promuklo odgovori. „Otišli su.” „Oni?” „Kobern i Onor.” Kroford posegnu za svojim mobilnim telefonom. „Šta to radiš?” upita Džilet.

„Prijavljujem ovo.” „Zaboravi. Prekidaj! Neću da mi snaju uhapse kao običnog kriminalca.” „Treba vam lekar.” „Rekao sam zaboravi. Dobro sam.” „Kobern vas je pretukao?” „On izgleda još gore.” „Gospođa Džilet je saučesnik?” Njegove usne se stisnuše u čvrstu, pravu liniju. „Imala je svoje razloge.” „Poštene?” „Ona tako misli.”

„Šta vi mislite?” „Hoćeš li ti mene osloboditi iz ove stolice ili nećeš?” Kroford vrati pištolj u futrolu. Dok je rasecao traku oštrim vrhom peroreza, Džilet mu

je prepričavao šta se događalo. Dok je završio priču, bio je slobodan, trupkao je da povrati osećaj u nogama, savijao i istezao prste da poboljša cirkulaciju.

„Poneli su taj USB sa sobom?” pitao je Kroford. „Kao i fudbalsku loptu.” „Šta je bilo na tom USB-u?” „Nisu hteli da mi kažu.” „Pa, to je sigurno bilo nešto važno ili se vaš pokojni sin ne bi toliko trudio da to

sakrije.” Džilet na to ništa ne reče. „Jesu li vam rekli kuda idu?” „Šta misliš?” „Jesu li nešto spomenuli? Jeste li nešto uspeli da čujete?” „Bili su u strašnoj žurbi kad su odlazili. Dok su trčali ovuda, tražio sam da mi kažu šta

se događa. Kobern je zastao, nagnuo se, pogledavši me pravo u oči. Podsetio me je da kada marinac ima neki zadatak da obavi, ne dozvoljava da mu bilo šta stane na put da to završi. Potvrdio sam mu to i pitao ga i šta s tim? Onda je rekao: ‘Pa, ja sam bivši marinac i imam jedan zadatak da obavim. Namerno ili ne, ali mogao bi da mi budeš prepreka. Zato bi trebalo da shvatiš zašto ovo radim.’ A onda me je kučkin sin odalamio, onesvestio me. Sledeće što znam, ti se pojavljuješ.”

„Imate modricu na bradi. Jeste li dobro?” „Da li te je ikada šutnula mazga?” „Ne verujem da ste videli kojim automobilom...” „Nisam.” „Gde vam stoji kompjuter?” Džilet ga povede niz hodnik u glavnu spavaću sobu. „Verovatno je u pripremnom

modu.” Kroford sede za pisaći sto i uključi kompjuter. Pogledao je imejl server, početnu

stranu pretraživača interneta, pa čak i Džiletova dokumenta. Nije pronašao ništa, niti je to očekivao.

„Kobern nam ne bi ostavio trag koji bismo mogli lako da pratimo”, rekao je. „Mada, poneo bih sa sobom vaš kompjuter. Dao ga mojim tehničarima s odeljenja, da vide mogu li da otkriju šta je bilo na tom USB-u. Pretpostavljam da sve što trenutno možemo...”

Namah je zastao kad je ustao i okrenuo se. Sten Džilet je držao karabin u jednoj ruci i upereni revolver u drugoj.

44

obern je.” Hamilton je urlao na njega preko telefona. „I bilo je vreme. Proklet bio, Koberne! Jesi li još uvek živ? Gospođa Džilet? Dete? Šta se dogodilo s Van Alenom?” „Onor je sa mnom. Ona je dobro. Ali imaju njenu ćerku. Baš sam pričao s

Doralom Hokinsom. Knjigovođa hoće da se trampi. Ja za Emili.” Hamilton zvučno izdahnu. „Pa, to bi bilo to.”

„Stvarno.” Nakon kratke pauze, Hamilton upita: „Van Alen?” „Onor ga nije ni videla, ja sam. Posumnjao sam na zamku, i mislio sam da je on

postavio. Kako se ispostavilo. „Tom je bio čist.” „Možda.” „Možda? Koliko sam razumeo praktično je oduvan.” „I loše momke umeju da pređu. Bilo kako bilo, odgovorio je na poziv pre nego što

sam stigao da ga upozorim.” „Gde si sada?” „Kasnije. Slušaj, pronašao sam ono što sam tražio. Ispostavilo se da je u pitanju USB

pun optužujućih podataka.” „O kome?” „Mnogima. Lokalcima. Ali neki i nisu. Gomila raznog sranja.” „Video si to?” „Držim to u ruci.” „U zamenu za Emili.” „Ako do toga dođe. Mislim da neće.” „Šta bi to sad trebalo da znači?” „Znači da ne mislim da će do toga doći.” „Nema više jebenih zagonetki, Koberne. Kaži mi gde si, poslaću...” „Poslao sam ti imejl pre nekoliko minuta.” „Ništa mi nije stiglo od tebe na telefon.” „Nisam ti poslao na obični imejl. Znaš gde treba da gledaš.” „Znači, dobre stvari?” „Da.” „Ali nema Knjigovođinog identiteta.” „Otkud znaš?” „Da ima, prvo bi mi to rekao.” „U pravu si. Nismo imali baš toliko sreće. Ali uz pomoć ovog doći ćemo do njega.

Skoro sam siguran u to.” „Sjajno obavljeno, Koberne. Sad mi reci. „Nema vremena. Moram da idem.” „Čekaj! Ne možeš ovo da obaviš bez podrške. Možeš da ušetaš u još jednu zamku.” „To je rizik koji moram da preduzmem.”

„Nema šanse. Svadaću se s tobom zbog ovoga. Razgovarao sam sa zamenikom Krofordom. Mislim da mogu mirno da garantujem za njega. Nazovi ga i...”

„Ne dok Emili ne bude s Onor. Ona će onda obavestiti vlasti.” „Ne možeš sam da se suprotstaviš ovim ljudima.” „To su uslovi razmene.” „To su uslovi svake razmene!”, urliknuo je Hamilton. „Niko se ne pridržava uslova.” „Ja se pridržavam. Ovog puta da.” „Zbog tebe će poginuti ta devojčica!” „Možda. Ali sigurno će poginuti ako se panduri i federalci pojave tamo.” „Ne mora da bude tako. Možemo...” Kobern prekide, a onda i isključi telefon. „Kladim se da je imao par lepih reći da mi

saopšti”, rekao je Onor dok je bacao telefon na zadnje sedište. „Misli da bi trebalo da pozoveš pojačanje.”

„Baš kao u filmovima. Daj mu da odlučuje i dovešće specijalce, helikoptere, svaku značku u okolini od osamdeset kilometara od tačke susreta i malu armiju stalonea zbog kojih će sve otići u kurac.”

Nakon par trenutaka ona tiho reče: „Bila sam veoma ljuta na tebe.” Pogledao ju je s nemim interesovanjem.

„Kad si probušio Edijevu ragbi loptu.” „Aha, znam. Obraz me još uvek peče tamo gde si me ošamarila.” „Mislila sam da si bezrazložno okrutan. Ali intuicija ti je u stvari bila ispravna. Samo

si izabrao pogrešan sport.” Nije to bila intuicija zbog koje je zario nož u ragbi loptu. Već ljubomora. Sirova,

žestoka, životinjska ljubomora zbog izraza njenog lica dok je gladila šavove na ragbi lopti, i s ljubavlju se prisećala svog pokojnog muža. Ali biće bolje za oboje da ne ispravlja njen pogrešan zaključak. Bolje da misli o njemu da je intuitivni drkadžija, nego ljubomorni, čežnjivi ljubavnik.

Trljala se po nadlakticama, što je bio znak zabrinutosti. „Onor.” Kad se okrenula prema njemu, rekao je: „Mogu da nazovem Hamiltona. Da mu kažem da pošalje konjicu.”

„Pre dva dana, ne bi mi dao tu opciju”, rekla je, grlenim glasom i intimnim. „Koberne, ja...”

„Nemoj. Šta god da si htela da kažeš, nemoj.” Njen nečitljiv izraz lica uzbunio ga je više nego da je ispalila granatu na njega. „Nemoj me gledati tim telećim pogledom. Nemoj gajiti nikakva romantična osećanja prema meni samo zato što sam ti rekao da si lepa ili zato što ti se dopala srceparajuća priča o tamo nekom matorom konju. Seks? Rasturila si me. Želeo sam te i ti si želela mene, i mislim da smo oboje u to bili sigurni i pre nego što smo se poljubili na brodu, samo je bilo pitanje vremena. Osećaj je bio fantastičan. Ali ne zanosi se mišlju da sam drugačija osoba od one koja se ušunjala u tvoju baštu. I dalje sam zao. I dalje sam ja.”

Pokušavao je da zvuči surovo, pošto je bilo bitno da to shvati. Za sat, možda manje, ovako ili onako, izaći će iz njenog života brzinom kojom je i ušao. Želeo je da taj izlazak bude što je moguće manje bolan za nju, čak i ako to znači da je sada povređuje. „Nisam se promenio, Onor.”

Ona mu se bledo osmehnu. „Ja jesam.”

Torine oči odbijale su da se otvore, ali primala je isprekidane utiske o nekom kretanju i svetlosti i zvucima, od koji su svi bili pojačani do granice bola, i praćeni nekim gadnim mrakom, toliko apsolutnim da je gutao svaki nadražaj sve dok se ona nije ponovo, uz trzaj, vratila u svesno stanje.

„Gospođice Širah, ostanite s nama. Ozbiljno ste povređeni, ali ste već na putu ka urgentnom centru. Možete li da me čujete? Stisnite mi ruku.”

Kakav glup zahtev. Ali poslušala je i nagrađena glasom je koji je potom rekao: „Odgovara na podsticaj, doktore. Još dva minuta.”

Pokušala je da obliže usne, ali jezik joj je bio debeo i odbijao je saradnju. „Emili.” „Emili? Traži Emili. Zna li neko ko je Emili?” „Nikog drugog nije bilo u kući.” Tama se ponovo spustila, izazvavši isprekidane glasove da se gube i vraćaju. „Ne, gospođice Širah, nemojte pokušavati da se pomerite. Moraćemo da vas

privežemo za kolica. Imate ranu od metka u glavi.” Ranu od metka? Doral je imao na glavi onu glupu skijašku masku. Borila se s njim

zbog... Emili! Mora da pronađe Emili. Pokušala je da se uspravi, ali nije mogla. Pokušala je da ostane svesna, ali nije mogla.

O, bože, opet mi se vraća to crnilo. Kada je ponovo izronila iz njega, svetla su bila jarka i pored sklopljenih očnih kapaka

i bilo je mnogo komešanja i užurbanosti oko nje. Čudno, imala je osećaj da lebdi iznad svega toga i sve posmatra iz daljine.

Je li to Bonel? Zašto ima taj šašavi zavoj oko glave? Je li mu to uvo krvavo? Stiskao je njenu ruku. „Zlato moje, ko god da te je povredio...”

Je li on to plače? Bonel Volas? Bonel Volas plače? „Sve će biti u redu. Kunem ti se. Sve ću učiniti. Prebrodićeš ti ovo. Moraš. Ne mogu

da te izgubim.” „Gospodine Volase, moramo da je odnesemo u operacionu salu.” Osetila je kako je

Bonelove usne dodiruju. „Volim te, srećo. Volim te.” „Gospodine Volase, molim vas, pustite nas.” „Hoće li preživeti?” „Daćemo sve od sebe.” Odgurali su je od njega, ali on ju je držao za ruku sve dok nije morao da je pusti.

„Volim te, Tori.” Pokušala je da prekorači ovaj prisilni zaborav, ali dok ju je on gutao, umom je

vrištala: I ja volim tebe.

Pošto je Kobern pokušavao da izvede samostalni performans, Hamilton je morao da pronađe način da ga u tome spreči pre nego što se sve pretvori u potpunu propast. Smrt Toma van Alena nije uverila Koberna u agentovu nevinost, stoga je bilo bitnije nego ikada da Hamilton porazgovara s njegovom svezom udovicom kako bi procenio koliko zna, ako nešto uopšte i zna.

Ali kada su on i njegov tim stigli do doma Van Alenovih, kako je Hamilton predvideo, tamo nije bilo drugih vozila. Udovica je provodila noć sasvim sama. Ali nije spavala. Svetla su bila upaljena u kući.

Hamilton izađe iz saburbana, pređe prilaz, zazvoni na vrata i ostade da čeka. Pošto nije odgovorila, pitao se da li možda ipak spava. Možda se, ako je sinu potrebna neprekidna nega, svetla u domaćinstvu Van Alenovih nikada ne isključuju.

Ponovo je zazvonio, a onda i pokucao. „Gospođo Van Alen? Klint Hamilton je”, doviknuo je kroz drvena vrata. „Znam da je ovo izuzetno teško vreme za vas, ali bitno je da odmah porazgovaramo.” I dalje ne dobijajući nikakav odgovor, pokušao je s kvakom. Bila je zaključana. Posegnuo je za mobilnim telefonom, prelistao kontakte i pronašao kućni broj telefona. Okrenuo ga je i čuo kako telefon zvoni negde duboko u kući.

Nakon petog zvona, prekinuo je i viknuo prema vozilima parkiranim kod ivičnjaka. „Donesite ovna.”

Tim specijalaca pridružio mu se na tremu. „Ovo nije upad. Gospođa Van Alen je trenutno veoma osetljiva. Tu je i dečak koji je nesposoban za samostalan život. Obratite pažnju.”

Za nekoliko sekundi provalili su kroz glavna vrata. Hamilton je nahrupio, a ostali se rastrčaše po sobama za njim.

Hamilton pronađe Lenijevu sobu na kraju širokog glavnog hodnika. Soba je imala slatkast prezasićen zadah, svojstven bolesnicima prikovanim za krevet. Ali osim bolničkog kreveta i ostalih medicinskih aparata, sve je bilo savršeno normalno. Televizor je bio uključen. Lampe su pružale umirujuće ambijentalno svetlo. Bilo je slika po zidovima, a tu je bio i višebojni tepih na sredini poda.

Međutim, slika nepokretnog dečaka koji je ležao na prilagođenom krevetu bila je skoro gotska. Oči su mu bile otvorene a pogled prazan. Hamilton pride ivici kreveta da se uveri da diše.

„Gospodine?” Hamilton se okrenuo prema policajcu koji ga je pozvao s dovratka. Nije rekao ništa,

ali njegov pogled je govorio: Situacija, dok je glavom s kacigom klimao prema drugom delu kuće.

Doral je primetio automobilska svetla kako se približavaju iz bočne ulice. Šou počinje. Sedeći u pozajmljenom automobilu, povukao je poslednji dim, a onda je kvrcnuo

kroz otvoreni prozor. Cigareta je ocrtala ognjeni luk u tami pre nego što je pala na kolovoz i nastavila da gori.

Uključio je telefon i nazvao Knjigovođu. „Stigao je tačno na vreme.” „Dolazim uskoro.” Doralovo srce poskoči. „Šta?” „Čuo si me. Ne mogu sebi da priuštim da ponovo nešto zajebeš.” A onda linija zaćuta. Bio je to šamar pravo u lice. Ali pretpostavio je da je saradnja s meksičkim kartelom

visila o koncu, pa Knjigovođa nije želeo da rizikuje da još nešto pođe po zlu. A ovo više i nije bio isključivo posao. Nije ovo kao s Marsetom koji je kvario poslove.

A nije ni kao sa saobraćajcem koji nije izvršio naređenje. Nije ni kao sa svima ostalima. Ovo je bilo drugačije. Knjigovođa je imao privatne poslove da posvršava s Lijem Kobernom.

Kobern je zaustavio auto na nekih četrdesetak metara, čulo se neravnomerno rezanje motora u leru i mirovanju, ispod nepokrivenih tribina ragbi stadiona, gde je Doral odabrao da ovo obavi. U ovo doba godine mesto je bilo pusto. Nalazilo se na obodu grada. Idealna

lokacija. Kobern je svetla ostavio na dugačkoj poziciji. Sam automobil je izgledao kao malo

bolja krntija, ali nekako je delovao preteče, podsećajući Dorala na priču Stivena Kinga o automobilu koji je poludeo i počeo da ubija ljude. Doral je odbacio tu smešnu misao. Kobern se ponovo poigrava s njegovim umom.

Ali federalac nije nameravao da priđe bliže sve dok ne vidi da Doral zaista ima Emili. Doral se pobrinuo da se svetla u kabini ne upale kad izađe iz auta. Sagnuvši se da

bude niži od automobila, otvorio je zadnja vrata, ugurao šake pod Emiline ruke i podigao je. Telo joj je bilo mlitavo, disanje duboko, a san spokojan dok ju je spuštao na svoje levo rame.

Kakav bi to čovek iskoristio dvadesetak kilograma tešku, slatku malu devojčicu da spase sopstvenu kožu?

On bi. On je bio taj čovek. Kobern se poigrao njegovim mozgom i učinio da se oseća manjim od makovog zrna,

da bude nervozan i nesiguran u sebe. Ali nije mogao sebi da dozvoli da u to poveruje jer bi bio potpuno neupotrebljiv. Sve što je želeo bila je samo jedna šansa sa Kobernom. Ako mora da iskoristi Emili kako bi završio s Kobernom, pa, to je život; niko nikad nije rekao da je život fer.

Stavio je desnu ruku, ruku kojom je držao pištolj, na sredinu Emilinih leđa, tako da može lako da se vidi. Onda je ustao i obišao oko prednje strane automobila, primoravši sebe da izgleda kao da vodi glavnu reč, da ima kontrolu, savršeno opušten, mada su mu zapravo dlanovi bili klizavi od znoja, a srce tuklo kao ludo.

Kobernov auto poče da klizi napred brzinom puža. Doralova utroba se skvrčila. Zmirnuo je pod svetlošću farova. Auto se približio na pet-šest metara od njega i stao. On doviknu: „Isključi farove.”

Vozač izađe, ali i pored bleštavila, prepoznao je Onorinu figuru. „Šta je ovo dođavola? Gde je Kobern?” „Poslao je mene. Rekao je da mene ne bi upucao.” „Pogrešio je.” Sranje! Doral nije računao na to da će morati da ubije Onor licem u lice. „Odmakni se od automobila i podigni ruke da mogu da ih vidim. Kakav trik Kobern

pokušava da izvede?” „Nisu mu potrebni trikovi, Dorale. Ni ja mu više nisam potrebna. Priklještio te je

zahvaljujući Ediju.” „Kakve Edi ima veze sa svim ovim?” „I te kako ima. Kobern je pronašao dokaze koje je on prikupljao.” Doralova usta se

osušiše. „Ne znam o čemu pričaš.” „Naravno da znaš. Zato si ga i ubio.” „Jesi li ozvučena?” „Nisam! Kobern već ima ono po šta je došao. Nije ga briga šta će biti sa mnom ili

Emili, sada. Ali mene jeste briga. Hoću moju ćerku.” Doral još čvršće stisnu pištolj. „Rekao sam ti da odstupiš od auta.” Ona je iskoračila iza otvorenih vrata podignutih ruku. „Ništa neću pokušavati,

Dorale. Prepuštam te pravnom sistemu. Ili Kobernu. Nije mi bitno. Bitna mi je samo Emili.” Glas joj je pucao u trenutku kad je izgovarala kćerkino ime. „Ona te voli. Kako si mogao to da joj uradiš?”

„Iznenadila bi se kada bi znala šta sve čovek može da uradi.” „Da li je...?” „Sasvim je dobro.” „Ne pomera se.” „Za ovo možeš da okriviš samo svog prijatelja Koberna. Za sve ovo.” „Zašto je Emili tako mirna?” „Gde je Kobern?” „Je li mrtva?” Onor histerično vrisnu. „Gde je...” „Već si je ubio, priznaj!” Njeno kreštanje probudilo je Emili. Ona se promeškoljila, a onda podigla glavu i

promrmljala: „Mamice?” „Emili!” viknula je i ispružila ruke. Doral poče da se udaljava prema svom automobilu. „Izvini, Onor. Kobern je zasrao.” „Emili!” Čuvši svoju majku, Emili poče da se previja u njegovom naručju. „Emili, smiri se”,

prosiktao je. „Ja sam, ujka Doral.” „Hoću svoju mamicu!” Jaukala je i počela da ga udara malim pesnicama i šutira u

butine. Onor je nastavila da doziva njeno ime. Emili mu je vrištala u uvo. Pustio ju je. Ona je

skliznula na kolovoz, a onda otrčala prema autu, pravo prema jarkim farovima. Doral je uperio pištolj u Onorine grudi. Pre nego što je uspeo da opali, nešto ga je snažno udarilo po glavi, dovoljno da mu

zazvoni u ušima. Istog trena se svetla automobila isključiše, a par zraka zameniše dva jarka ružičasta

kruga na crnom polju. On poče brzo da trepće, pokušavajući da povrati vid, shvatajući koja je Kobernova

strategija. Da ga oslepi, prodrma, zagluši, a onda napadne s leđa. Taman se okrenuo na vreme da primi pun udar Kobernovog zamaha, dok se ovaj bacao preko haube Doralovog automobila, sletevši na njega kao vreća cementa i srušivši ga nauznak na beton.

„Federalni agent!”, viknuo je. Kobernov udarac izbi vazduh iz Dorala, ali ovaj se čitavog života borio. Instinkt se

uključi zajedno s talasom adrenalina. Uspeo je da izvuče pištolj. Odjeknu pucanj.

Kobern odgurnu Dorala. Nije bilo mnogo krvi, zapravo, pošto mu je Kobern iz pištolja opalio pravo u grudi, i

to s neposredne blizine. U smrti nije delovao tako zlokobno, samo zapanjeno, kao da se pita kako je nekoga tako pametnog kao njega mogla ubiti jedna fudbalska lopta. Doral je uvek gonio svoj plen. Njegova meta je uvek bila ispred njega. Nije se setio da pogleda iza leđa.

„Trebalo je da naučiš od svog brata. Ja ne pregovaram”, prošaputao je Kobern. Potapkao je po telu i pronašao Doralov mobilni telefon. Plašio se da bi nekako

zgodno mogao nestati prilikom policijske istrage, pa ga je ubacio u džep pre nego što se uspravio i žurno krenuo prema autu gde je Onor sedela na suvozačevom mestu, stiskala

Emili, klatila se napred-nazad i tiho joj pevušila. „Je li dobro?” „Mlitava kao krpa i veoma pospana. Mora da joj je dao nešto. Da li je...” „U paklu.” „Odbio je da se preda?” „Nešto poput toga.” Zastao je a onda dodao: „Ti si bila dobra.” Ona se drhteći

nasmeši. „Bojala sam se.” „I ja sam.” „Ne verujem ti. Ti se ničega ne plašiš.” „Za sve postoji prvi put.” Njegove reči izražavale su mnogo sadržajniju poruku od one

koju bi sebi ikada dozvolio da pošalje. Ali Onor je izgleda shvatala i poruku i zašto ništa više neće da kaže. Dugo su se gledali, a onda on bodro reče: „Odvedi Emili kod doktora, neka je pregleda.”

Podigla je Emili sa sebe i nežno je spustila na zadnje sedište. „Šta ćeš ti da radiš?” pitala je Onor. „Prijaviću ovo Hamiltonu. Želeće da čuje i najmanje detalje. Želeće da sačekam ovde

dok stignu agenti. A onda...” „Li Kobern?” Tihi glas koji je dopro otpozadi oboje ih je iznenadio. Onor je pogledala iza njega i

izrazila zbunjenost. Kobern se okrenuo. Žena nije imala nikakav izraz na licu kad je povukla oroz.

45

obern se uhvati za stomak i pade na kolovoz. Onor vrisnu. Kobern ču Emili kako reaguje na zbrku, pitajući sneno gde je njen Elmo. Ali zvuci kao da su dopirali do njega iz svetlosne čiode s kraja jednog veoma dugog tunela. Borio se da ostane pribran, ali bila je to đavolski teška borba.

Dva puta je pre ovoga pogođen. Jednom u rame a jednom u list. Ovo je bilo drugačije. Ovo je bilo gadno. Viđao je saborce i neprijatelje pogođene u trbuh, i većina je umrla. Od metka malog kalibra bili ste podjednako mrtvi kao i od velikog.

Nekako je uspeo da se pridigne u polusedeći položaj, i dalje držeći dlan preko pumpajuće rupe u stomaku. Naslonio se leđima na bok automobila i pokušao da izoštri sasvim prosečnu ženu koja ga je pogodila.

Upravo je naređivala Onor da ne mrda iz auta. Već ga je bila razoružala. Video je svoj pištolj kako leži na betonu nedaleko odatle, ali mogao je isto tako da bude udaljen i čitav kilometar. Fredov magnum nalazio se ispod vozačevog sedišta, ali Onor nije mogla da ga uzme a da i sama ne bude pogođena.

Jecala je i pitala ženu: „Zašto? Zašto?” „Zbog Toma”, odgovorila je. Tako znači. Žena Toma van Alena. Udovica. Bar neće umreti ne znajući zašto. Ali za

jednu ženu koja je upravo počinila zločin iz osvete, delovala je izuzetno hladnokrvno. Nije čak delovala ni ljutito, i Kobern se pitao zašto.

„Da Tom nije otišao do one napuštene pruge da se nađe s Kobernom”, rekla je, „još bi bio živ.”

Krivila ga je za smrt svog muža koja se zbila noćas. Sinoć, Kobern ispravi samog sebe. Istočni horizont obli rumenilo praskozorja. Pitao se da li će doživeti da vidi kako se sunce diže na horizontu. Bilo bi lepo imati pogled na još jedno svitanje.

Nije mogao da podnese misao da će iskrvariti dok ga Onor gleda. A šta ako se Emili probudi i vidi kako krv lipti iz njega? Uplašiće se, iako je sve do sada učinio sve što je mogao kako bi je zaštitio i sačuvao od straha.

Već je provukao Onor i nju kroz dovoljno sranja. Ono što je bilo čudno, izgleda da se obema sviđao. Bar malo, u svakom slučaju. Samo što im nije priredio još jednu traumu, a neće biti tu čak ni da se izvini zbog toga.

Uvek je mislio da će, kad konačno bude izvučen i njegov broj, to doći mnogo kasnije nego što treba, i da će se on s tim pomiriti. Ali, bože, ovo je stvarno bez veze.

Užasan trenutak. Samo što je naučio kako se vodi ljubav sa ženom. Ne samo da se zadovolji erekcija, već da se stvarno upije osoba kojoj to telo pripada. Sad mu tako mnogo znači da sazna tu razliku, kad je gotov i pogođen.

Aha, ovo je stvarno, stvarno grozno. Kakve su to luckaste misli kojima se zabavlja, kada bi trebalo da pokušava i shvati

nešto. Nešto što mu izmiče za dlaku. Proklet bio, šta je to? Nešto bitno, ali izazivajuće neuhvatljivo. Nešto što mu namiguje kao poslednja prkosna zvezda koju vidi na sve

svetlijem nebu, odmah iznad glave Dženis van Alen. Nešto što je trebalo već da shvati. Nešto...

„Kako si znala?” Sve dok nije dahćući postavio to pitanje, nije shvatao o čemu se radi. Dženis van Alen pogleda u njega. „Šta?”

Vazduh mu je šištao između usana. Treptao je pred sve gušćom tamom nesvesti. Ili smrti.

„Otkud znaš da sam ja bio kod pruge?” „Tom mi je rekao.” Bila je to laž. Da joj je Tom bilo šta rekao pre nego što je otišao na taj sastanak, rekao

bi joj da će se sresti s Onor, pošto je to osoba koju je Tom tamo očekivao. Tom više nije bio tu da joj posle svega kaže drugačije.

Čula je to od nekoga drugog. Koga? Sigurno ne od agenata koji su poslati da je obaveste o smrti njenog supruga. Oni to nisu znali. Čak ni Hamilton nije znao do pre pola sata, kada mu je sam rekao šta se dogodilo kod pruge.

Jedini ljudi koji su mogli da joj kažu bili su oni koje je primetio kod pruge, oni koji su podmetnuli bombu i koji su bili tamo da vide je li obavila ono što je trebalo — zbrisala Toma van Alena i Onor.

Onor je preklinjala da pozove pomoć. „Umreće”, jecala je. „U tome je i poenta”, hladno odvrati Dženis van Alen. „Ne razumem kako možeš da kriviš Koberna. On je federalni agent kao što je bio i

tvoj muž. Tom je samo radio svoj posao, kao i Kobern. Pomisli na svog sina. Ako Kobern umre, ti ideš u zatvor. Šta će biti s tvojim sinom tada?”

Odjednom, Kobern se sagnu napred i prostenja kroz stisnute zube. „Molim te, dozvoli mi da mu pomognem”, preklinjala je Onor. „Nema mu više pomoći. Umire.” „I šta onda? Hoćeš li i mene ubiti? Emili?” „Neću nauditi detetu. Šta ti misliš kakva sam ja to osoba?” „Ništa bolja od mene.” Rekavši to, Kobern žestoko zamahnu nožem Stena Džileta,

koji je izvukao iz kaubojske čizme dok je bio nagnut. Zakačio je zglob Dženis van Alen i, kako mu se učinilo, verovatno presekao Ahilovu tetivu. Ona vrisnu. Noga joj klecnu i nakon toga, smogao je dovoljno snage da je prevrne gurnuvši joj obe noge.

„Onor!” Pokušao je da vikne, ali iz njega se začuo samo hroptaj. Ona je bukvalno ispala iz auta, zgrabila pištolj koji je Dženis ispustila padajući i

uperila ga u nju, naredivši joj da se ne pomiče. „Koberne?” pozvala ga je bez daha. „Drži pištolj uperen u nju. Konjica je stigla.” Onor shvati da su policijski automobili jurcali prema njima sa horizonta iz desetak

raznih pravaca. Prvi koji je stigao imao je šerifove oznake. Dok je zaustavljao vozilo, vozač je ostavio tragove guma na kolovozu. On i njegov putnik, Sten, za tren oka su izašli iz auta. Uniformisani čovek je već imao pištolj u rukama. Sten je poneo svoj lovački karabin.

„Onor, hvala bogu da si dobro”, kaza Sten dok joj je pritrčavao. „Gospodo Džilet, ja sam zamenik Kroford. Šta se dogodilo?” „Ona je pucala u Koberna.” Kroford i još dva zamenika preuzeše čuvanje Dženis, koja se previjala na kolovozu,

držala se za zglob i naizmenično stenjala od bola i proklinjala Koberna. Ostali koji su

istrčali iz automobila pritrčali su Doralovom lešu. Sten pruži ruke prema Onor i zagrli je. „Naterao sam Kroforda puškom da me povede

sa sobom.” „Drago mi je da si tu, Stene. Pobrini se za Emili, molim te. Eno je na zadnjem

sedištu.” Onor se iskobelja iz njegovog zagrljaja i doviknu osoblju hitne službe koje se iskrcavalo iz ambulantnih kola, a onda pade na kolena pored Koberna.

Pomazila ga je po kosi, po licu. „Nemoj umreti. Da se nisi usudio da umreš.” „Hamilton”, rekao je on. „Šta?” Klimnuo je kad se ona okrenula. Dva crna saburbana dovezla su policajce koji su

imali jurišnu opremu na sebi, zajedno s čovekom koji je izgledao zastrašujuće u odnosu na njih, iako je bio obučen samo u odelo s kravatom.

Krenuo je pravo prema njoj i Kobernu, mada su mu oči lutale okolo, upijajući različite elemente užasne scene. „Gospoda Džilet?”, rekao je dok joj je prilazio.

Ona mu klimnu. „Kobern je gadno ranjen.” Hamilton mu smrknuto klimnu. „Zašto ti nisi u Vašingtonu?”, zakrčao je Kobern. „Zato što imam dozlaboga problematičnog agenta što radi za mene, a ne poštuje

naređenja.” „Sve držim pod kontrolom.” „Bojim se da nije baš tako.” Ton mu je bio zajedljiv, ali Onor je bila sigurna da mu je

ozbiljnost Kobernove rane bila sasvim jasna. „Žao mi je što nisam stigao na vreme da ovo sprečim. Bili smo u njenoj kući”, rekao je, klimnuvši prema Dženis, kojoj su pružali prvu pomoć drugi bolničari.

„Pronašli smo dokaze da planira da pobegne. Čak i iz zemlje. Pronašli smo beleške, poruke na raznim telefonima, koje ukazuju na to da planira osvetu protiv Koberna zbog onog što se desilo Tomu. Kontaktirao sam Kroforda, koji je upravo saznao za pucnjavu u ovom kraju. Ostavio sam jednog čoveka da ostane s njenim sinom i došao ovamo što sam pre mogao.”

„Pusti to”, kaza Kobern jednom od bolničara koji je pokušavao da mu ubode infuziju u ruku. Malo se borio s bolničarem i pobedio, uspevši da ugura šaku u džep pantalona — onih platnenih koje su nekada pripadale Onorinom ocu, a sada bile natopljene krvlju.

Izvadio je mobilni telefon i podigao da Hamilton može da ga vidi. „Doralov je. Nekoliko trenutaka pre nego što je izašao iz ovog automobila, obavio je razgovor.”

Dok je neprekidno pravio pauze u govoru, a glas mu sve više slabio, Kobern svojim krvavim palcem poče da prebira po telefonu. Pritisnuo je osvetljeni broj i rekao: „Zvao je Knjigovođu.”

Samo sekund kasnije, sve glave se okrenuše prema zvuku zvonjave mobilnog telefona koji je dopirao iz džepa vindjakne Dženis van Alen.

Onor je sledećih sat i po proteklo u izmaglici. Nakon što je došlo do zapanjujućeg otkrića da je Dženis van Alen u stvari Knjigovođa, Kobern izgubi svest, zbog čega je bolničarima bilo kudikamo lakše da mu pruže neophodnu pomoć i odnesu ga do helikoptera hitne pomoći koji su pozvali.

Onor je mislila da je pravo čudo što je Emili prespavala čitav traumatičan događaj. S druge strane, san koji je toliko dubok zabrinjava. Prebačena je u urgentni centar ambulantnim kolima.

Onor je bilo dozvoljeno da se odveze u bolnicu zajedno s njom, ali kad su stigle, njen

zahtev da ostane s Emili bio je odbijen. Dok je Emili pregledao tim pedijatara, Onor i Sten nervozno su čekali sa šoljama

mlake kafe koju su kupili iz automata. Među njima dvoma se osetila neka čudna atmosfera koju nikada pre nisu doživeli.

On konačno reče: „Onor, dugujem ti izvinjenje.” „Teško. Nakon svega onoga što sam uradila u tvojoj kući? Nakon što sam te ostavila

privezanog za stolicu? Nakon što sam pustila Koberna da ti uzme tvoj magični nož?” Kratko joj se nasmešio, ali bilo je jasno da želi nešto da kaže. „Pokušala si da mi

objasniš svoje motive. Ja nisam slušao. Otpisao sam ih bez razmišljanja.” „Bilo je to previše za prihvatanje odjednom.” „Jeste, ali moje izvinjenje se proteže i dalje od ovoga što se dogodilo u poslednjih

nekoliko dana. Još otkad je Edi poginuo”, rekao je s nelagodom, „držao sam te pod strogom kontrolom. Ne, nemoj pokušavati da to porekneš kad oboje znamo da je to istina. Ja sam se plašio da ćeš upoznati nekog muškarca, zaljubiti se, udati se, da ću biti istisnut iz tvog života. Tvog i Emilinog.”

„To se nikada ne bi dogodilo, Stene”, nežno je rekla. „Ti si naša porodica. Emili te voli. Kao i ja.”

„Hvala ti na tome”, rekao je promuklo. „Ne kažem to tek tako. Iskreno ne znam šta bih radila bez tebe za ove dve godine. Bio

si tu i nikada neću moći da ti se dovoljno zahvalim za sve što si učinio za nas.” „Mada umem da budem opasno težak.” Ona se nasmešila i nežno rekla: „Ponekad.” „Rekao sam nekoliko veoma ružnih primedbi o tvom privatnom životu. Izvini.” „Znam da te vređa kad misliš na Koberna i mene zajedno.” „Kao što si rekla, to se mene...” „Ne, pusti me da završim. Shvatila sam da je Edi znao da moju tetovažu može da

otkrije samo moj ljubavnik. Ko bi drugi mogao da je vidi? Imao je poverenja u mene da ću mudro odabrati ko će to biti. Edi je znao da će on morati da bude pošten čovek jer inače ne bih mogla da budem prisna s njim.”

Zastala je pre nego što je nastavila. „Volela sam Edija. Znaš to, Stene. Ljubomorno ću ga čuvati u srcu do poslednjeg daha. Ali...” Posegnula je za njegovom rukom i stisnula je dok je dodavala:

„Ali ne mogu da ga čuvam i svom u životu. Moram da pustim sve to i nastavim dalje. Isto kao i ti.”

On je klimnuo, ali verovatno nije sebi smeo da dozvoli da nešto kaže. Oči su mu bile sumnjivo vlažne. Onor je bila srećna što se tako dobro drži. I dalje ga je držala za ruku kad im se pridružio zamenik Kroford.

„Vaša prijateljica, gospođica Širah? Njuorleanska policija je odgovorila na vaš poziv u pomoć. Našli su je samu u kući. Ima ranu od metka u glavi.”

„Šta! O, bože moj!” On odmahnu rukom. „Obavili su operaciju da joj izvade metak. Razgovarao sam s

njenim prijateljem, čovekom po imenu Bonel Volas, koji je s njom. Ona je u lošem, ali stabilnom stanju. Hirurg je rekao gospodinu Volasu da mu se čini da metak nije naneo nikakvu trajnu štetu. Bio je uzdržan, prirodno, ali je rekao da će se sasvim oporaviti.”

Klonuvši od olakšanja, Onor nasloni glavu na Stenovo rame. „Hvala bogu.”

„Gospodin Volas mi je dao broj svog mobilnog. Zamolio vas je da ga nazovete kad budete hteli. Ima mnogo šta da vam kaže i mnogo toga što želi da čuje. Ali želeo je da znate da ga je gospođica Širah prepoznala i da su razmenili nekoliko reči. Njena prva briga je bila da li ste vi i Emili dobro. Rekao joj je da ste spašene i da ste dobro.”

„Uskoro ću ga nazvati. Jeste li čuli nešto o gospođi Van Alen?” „Nju leče pod strogim nadzorom.” „A Kobern?” pitala je promuklo. „Znate li nešto o njemu?” „Bojim se da ne”, odgovori Kroford. „Siguran sam da će se Hamilton javiti čim bude

imao šta da vam kaže.” Čekanje se pokazalo kao beskrajno, ali nedugo posle toga, pedijatar koji je pregledao

Emili došao je s dobrim vestima. Potvrdio je da je pojela veliku količinu antihistamina. „Prebaciću je u sobu i ostaviti da se naspava. Biće pomno posmatrana. Ali ne bi trebalo da ima bilo kakve dugoročne posledice.” Dodirnuo je Onorinu ruku utešno. „Nisam primetio bilo šta što bi mi reklo da je na bilo koji način povređena.”

Njoj i Stenu je bilo dozvoljeno da budu prisutni dok su Emili prebacivali u privatnu sobu. Ona je delovala mala i bespomoćna ležeći tako u bolničkom krevetu, ali u odnosu na ono što je moglo da joj se dogodi, Onor je bila zadovoljna i ovim.

Naginjala se nad nju, mazila je po kosi, uživala što je dodiruje, kad je Sten tiho pozvao po imenu. Ona ustade i okrenu se.

Hamilton je stajao odmah kod vrata. Gledajući je pravo u oči, prišao joj je lagano. „Mislio sam da bi najbolje bilo da vam lično saopštim.”

„Ne”, zajecala je. „Ne. Ne...” „Žao mi je”, rekao je. „Kobern se nije izvukao.”

Epilog

Šest nedelja kasnije.

„Zvučite iznenađeno, gospodine Hamiltone. Zar vam Tom nikada nije spomenuo koliko sam inteligentna? Nije? E, pa jesam. Mnogo njih ne zna da sam, pre nego što se Leni rodio, a ja bukvalno postala zatvorenik u rođenoj kući, imala blistavu budućnost kao poslovni savetnik i finansijski planer. Svi moji planovi za karijeru su propali. A onda sam, pre nekoliko godina, kada mi je sasvim dojadilo da vodim život u senci, odlučila da primenim svoje sposobnosti na jedno, hm, malo drugačije polje. A bila sam u savršenoj poziciji za to. Ko bi posumnjao na sirotu Dženis van Alen, majku užasno onesposobljenog deteta, ženu čoveka koji nema ni najmanje samopouzdanja i ambicija, da je upravo ona pokrenula i upravljala organizacijom toliko uspešnom kao što je to bila moja?” Utom se nasmejala.

„Ironično je što mi je Tom u stvari dao ideju. Pričao je o ilegalnoj trgovini, neograničenim zaradama koje se mogu ostvariti, vladinim uzaludnim pokušajima da zaustavi sve veću poplavu. Najviše je govorio o posrednicima čiji je rizik da budu uhvaćeni minimalan, pošto su uglavnom skriveni iza paravana koji im stvara ugled. To mi je zvučalo prilično pametno i privlačno.

Tom je bio neproveren i prilično naivan izvor informacija. Ja sam postavljala pitanja, on mi je odgovarao. Objasnio mi je kako hvataju kriminalce. Sve što je trebalo da uradim jeste da doprem do ljudi koji su ih hvatali i onda im, uz pomoć Dorala i Freda Hokinsa, ponudim velikodušnu sumu za otaljavanje. Krijumčari su mi plaćali za pružanje zaštite. A oni koji nisu, zažalili su. Većina je na odsluženju kazne. Nisu mogli da me prokažu i tako se pogode za kraću ili blažu kaznu jer niko nije znao ko sam. Uvek su između nas bili posrednici. Dobro sam plaćala svoje zaposlene, ali čak i tako, zarada je prevazišla moja očekivanja. To je bilo bitno. Vidite, morala sam da štedim za onaj dan kad Leni više ne bude smetnja. Nakon što umre, nisam nameravala da se zadržavam tu. Bilo mi je dosta te kuće, Toma i mog života. Zaradila sam pozamašnu i luksuznu penziju. Nikad nisam prezirala Lenija, ali sam prezirala pelene koje sam morala da menjam, obroke koje sam morala da mu upumpavam u stomak, katetere... Pa, ne morate da slušate sve to. Hoćete da znate za Knjigovođu. Pametno ime, zar ne mislite? U svakom slučaju, milioni dolara me čekaju u bankama po čitavom svetu. Pravo je čudo šta sve može da se uradi preko Interneta. Ali onda se pojavio Li Kobern i morala sam da ubrzam svoj plan za beg iz zemlje. Leni...” Ovde joj glas ogrube. „Leni ionako nikad ne bi primetio razliku. Nije baš da bih mu nedostajala, je li tako? U zamenu za priznavanje krivice, obećavate mi da će biti smešten u najbolju ustanovu u zemlji?”

„Imate moju reč za to.” „I dobiće Tomovu penziju?” „Svaki cent ići će za negu njegovog sina.”

„Tom bi to želeo. Bio je posvećen Leniju. Često sam se divila njegovoj sposobnosti da voli Lenija na način na koji ja to nisam mogla. Pokušala sam, ali...”

Nakon kratke pauze, rekla je: „Te seksualne poruke... to jednostavno nisam ja. Želim da znate da ja smatram da je to odvratno. To je jednostavno način za šifrovanu komunikaciju. Ne bih Doralu ili Predu Hokinsu slala provokativne poruke. Bože. Molim vas. Ne, to je samo bio način da objasnim sve to bavljenje telefonom u slučaju da Tom nešto posumnja. Razumete?”

„Razumem”, Hamilton učtivo ponovi. „Da li ste imali bilo kakve strepnje zbog ubistva Toma?”

„Naravno! Bila je to najteža stvar koju sam kao Knjigovođa morala da uradim. Doral je pokušao da me odgovori od toga, ali drugog načina jednostavno nije bilo. Osim toga, učinila sam Tomu uslugu. Bio je nesrećan. Verovatno još i više nego ja. On je robovao svom poslu, baš kao što sam ja robovala kući. On nije bio dobar u svom poslu. Vi bi od svih to trebalo najbolje da znate, gospodine Hamiltone. Vi ste doprineli njegovoj nesreći. Znao je da nikad neće moći da ispuni vaša očekivanja.”

„Mislio sam da Tom ima potencijala i da mu samo fali samopouzdanje da to shvati. Mislio sam da će uz moje vodstvo i ohrabrivanje...”

„To su stvarno sporna pitanja, zar ne, gospodine Hamiltone?” „Pretpostavljam da jesu.” „Boli me kad pričam o njemu. Oplakala sam ga. Iskreno, jesam. Ali ovako, Tom je

poginuo časno. Čak donekle i herojski. Mislim da bi to više voleo nego da umre potpuno nepoznat.”

Nakon još jedne pauze, rekla je: „Mislim da je to sve. Želite li da nešto potpišem?”

Hamilton pruži ruku preko stola i pritisnu dugme da zaustavi snimak. Onor i Sten, koji su pozvani u okružnu kancelariju u Nju Orleans da saslušaju

snimljeno priznanje Dženis van Alen, sedeli su nepomično dok je ono trajalo, zapanjeni nehajnošću s kojom je pre nekoliko dana priznavala svoje zločine Hamiltonu.

„Ona je ubila Edija”, tiho je rekla Onor. „Kao i mnogo drugih ljudi”, reče Hamilton. „Sudeći po informacijama na tom USB-u,

definitivno napredujemo. Ali”, rekao je uz uzdah, „kako je rekla, skoro uzalud. Kriminalci se umnožavaju trendom mnogo bržim nego što ih mi hvatamo. Ali ne odustajemo.”

„Nema ništa u tom dokumentu što optužuje Edija”, izjavio je Sten. „Nikog blizanci Hokins nisu prevarili više od mene. Da, koristio sam Dorala da dođem do informacija, znajući da on ima svoje uši u policiji, ali nikad nisam ni najmanje posumnjao u to šta oni zapravo rade. Ostajem pri svom. Možete to proveriti.”

„I jesam”, reče Hamilton, ljubazno mu se nasmešivši. „Vi ste čisti kao suza, gospodine Džilete. I ništa iz tog dokumenta ne upliće vašeg sina u bilo kakvu mutnu radnju. Po proceni načelnika tamburske policije, jednog poštenog čoveka, Edi se ponudio da obavi tajnu istragu. Verovatno je naslutio nešto kad je tezgario u Marsetovoj kompaniji. U svakom slučaju, načelnik je to odobrio, ali kad je Edi poginuo nije povezao nesreću sa Edijevom tajnom istragom, koja po njegovom saznanju nije iznedrila nikakve dokaze. Edi ih je dao vama”, rekao je obrativši se Onor.

Ona pogleda u svog svekra, spusti šaku na njegovu podlakticu i stisnu je. A onda pokaza prema rikorderu. „Koliko je prošlo otkako je gospođa Van Alen ovo snimila do

trenutka kad je....” „Ubijena?”, upita Hamilton. Onor klimnu. „Nekoliko minuta. Njen advokat je insistirao na tome da se izjava uzme u izolovanoj

kancelariji u centru za rehabilitaciju, gde je bila na terapiji zbog svog povređenog članka. Ispred vrata su stajala dva federalna šerifa. Ona je sedela u invalidskim kolicima. Ja i još jedan agent smo išli pored nje. Advokat joj je gurao kolica. Kako smo izašli iz kancelarije da je vratimo u sobu, jedan mladić se pojavio niotkud. Zamahnuo je na šerifa nekom britvom i rasporio mu obraz. Drugi FBI agent pokušao je da izvuče oružje kad mu je mladić prerezao grkljan. Agent je umro nekoliko minuta kasnije. Gospođa Van Alen bila je isečena neverovatno brzo, ali gadno. Britva joj je prošla kroz vrat, skoro do kičme i to od uva do uva. Bila je to užasna smrt. Imala je dovoljno vremena da shvati da umire. Mladić je, međutim, momentalno umro od fatalne rane iz vatrenog oružja.”

Na vestima je prijavljeno da ga je Hamilton upucao dvaput u grudi i jednom u glavu. „Bila je to samoubilačka misija”, kaza Hamilton. „Sigurno je znao da ne postoji šansa

da bilo kako pobegne. Nije mi ostavio izbor.” „A nije ni identifikovan?” „Ne. Nije identifikovan, o njemu nemamo apsolutno ništa. Niko se nije pojavio da

traži njegovo telo. Ne znamo u kakvoj je vezi s Knjigovođom. Sve što imamo je britva i srebrno raspeće na lančiću.”

Nakon trenutka ćutanja, Hamilton ustade, dajući im tako znak da je sastanak završen. Rukovao se sa Stenom. Onda je prihvatio Onorinu šaku s obe svoje. „Kako je vaša ćerka?”

„Dobro joj je. Ne seća se ničega od te noći, hvala bogu. Neprestano priča o Kobernu i želi da zna kuda je otišao.” Nakon čudne tišine, nastavila je. „A Tori je otpuštena iz bolnice. Bili smo dvaput da je vidimo. O njoj se brinu privatne medicinske sestre u domu gospodina Volasa.”

„Kako je ona?” „Priređuje im pravi pakao”, suvo kaza Sten. „Ona će”, kaza Onor, smejući se, „ona će biti sasvim dobro, što je pravo čudo. Prvi

put u svom životu Doral nije dovoljno precizno pogodio svoju žrtvu.” „Drago mi je što su se oboje oporavili”, kaza Hamilton. „A vas pohvaljujem što ste ko

zna koliko puta pokazali neverovatnu hrabrost i stabilnost, gospođo Džilet.” „Hvala vam.” „Čuvajte sebe i svoju devojčicu.” „Hoću.” „Hvala vam što ste došli danas.” „Cenimo što ste nas pozvali”, reče Sten. Okrenuo se i krenuo prema vratima. Onor se zadržala, ne odvajajući pogled od Hamiltona. „Biću ovde, Stene. Daj nam

nekoliko minuta.” Izašao je iz kancelarije i kad je čula da se vrata za njim zatvaraju, rekla je: „Gde je?” „Izvinite?” „Nemojte se praviti glupi, gospodine Hamiltone. Gde je Kobern?” „Nisam siguran da razumem na šta mislite.” „Malo sutra ne razumete.” „Želite li da znate gde je sahranjen? Nije sahranjen. Telo mu je kremirano.”

„Lažete me. On nije umro.” On uzdahnu. „Gospodo Džilet, znam koliko uznemirujuće...” „Nemojte se ophoditi prema meni kao da sam Emilinih godina. Čak bi i ona mogla da

prozre vaša sranja. Gde je?”, ponovila je, naglašavajući svaku reč. Kolebao se nekoliko trenutaka, a onda joj pokazao da sedne u fotelju i seo za svoj sto.

„Rekao mi je da ako ikad pitate...” „Znao je da ću pitati.” „Naredio mi je da vam ne kažem da je preživeo. U stvari, zapretio mi je fizički da vam

ne kažem da je živ. Ali ako me ikada pitate, naterao me je da mu obećam da ću vam dati ovo.”

Otvorivši fioku stola, izvadio je odatle beli koverat. Oklevao je, kako se Onor činilo čitavu večnost, pre nego što ga je gurnuo preko stola prema njoj. Srce joj je tuklo tako snažno i brzo da je jedva uspevala da diše. Šake su joj se zaledile i ovlažile, i dok su drhtale, ugurala je nekako palac u preklop i otvorila ga. Unutra se nalazio jednom presavijeni komad papira s redom teksta napisanim čitko.

Značilo je nešto. Dah joj se ote s usana. Zatvorila je oči čvrsto i pritisnula papir na grudi. Kad je

otvorila oči, one su bile vlažne od suza. „Gde je on?” „Gospodo Džilet, molim vas, prihvatite moje upozorenje i shvatite da vam ga

upućujem samo iz iskrene brige za vas i vašu ćerku. Kobern...” „Recite mi gde je.” „Zajedno ste prošli veoma teško iskušenje. Veoma je prirodno da ste se emotivno

vezali za njega, ali vi i on nikad ne biste mogli biti zajedno.” „Gde je on?” „Slomiće vam se srce, a sami ćete biti krivi za to.” Ustala je, spustila šake na sto i nagnula se na svega par centimetara od njega. „Gde.

Je. On?”

* * *

Poslednje dve nedelje je svakog dana dolazio na aerodrom, još otkad je mogao da na nekoliko minuta u cugu ustaje iz kreveta. Trećeg puta je primećen kako pretura po prtljagu i jedan agent aerodromske bezbednosti ga je pritisnuo i tražio od njega da mu objasni šta smera.

Pokazao je tom tipu značku. Mada više nije ličio na lice s fotografije — bio je nekoliko nijansi bleđi, skoro desetak kilograma lakši, a kosa mu je bila duža i neuredna — tip je uspeo da ga prepozna. Izmislio je neku bezveznu priču o tajnom zadatku i rekao mu da ako se ne udalji i ne ostavi ga na miru, razotkriće ga, a onda će da nadrlja što je upropastio čitavu operaciju.

Od tog trenutka, ostavili su ga na miru. Još je morao da koristi štap, ali je mislio da će, uz malo sreće, baciti prokletinju za

nedelju-dve. Jutros je prešao čitav put od spavaće sobe do kuhinje bez njega. Ali nije verovao samome sebi da će moći da se muva po veoma prometnom delu za podizanje prtljaga, gde su ljudi uglavnom grabili svoje kofere i otrčavali prema pultovima gde su se

iznajmljivali automobili, burno dočekivali svoje dospele rođake ili jednostavno nisu gledali kuda idu. Nakon svega što je prošao, nije želeo da ga pokosi bilo koji usputni prolaznik.

Čak i sa štapom, oznojio se dok je stigao do klupe na kojoj je obično sedeo i čekao dolazni let iz Dalasa, jer ako putujete iz Nju Orleansa do Džekson Hola, po svemu sudeći prolazite kroz dalaski aerodrom.

Klupa mu je obezbeđivala pogled na svakog putnika koji je izlazio u glavni hol. Proklinjao je sebe što je bio budala. Verovatno je nasela na Hamiltonovu laž; čovek je umeo da bude ubedljiv. Li Kobern je bio mrtav za nju. Kraj priče.

Jednog dana, daleko u budućnosti, cupkaće svoje unuke na kolenu i pričati im o avanturi koju je jednom imala sa jednim FBI agentom. Emili će se negde kao kroz maglu možda sećati toga, ali i to je bilo pod znakom pitanja. Koliko dugo jedna četvorogodišnja devojčica uopšte može da pamti? Verovatno ga je već zaboravila.

Dok priča tu priču unucima, Onor će verovatno izostaviti onaj deo sa vođenjem ljubavi. Možda će, a možda im i neće pokazati svoju tetovažu... ako je do tada ne ukloni.

Čak i ako je posumnjala u njegovu smrt i primila njegovu poruku, možda je nije dobro shvatila. Možda se čak nije ni sećala kako je za vreme vođenja ljubavi rekao: „Stavi ruke na mene. Pretvarajmo se da ovo nešto znači.”

Ako ikada dobije priliku da to ponovo učini, reći će više. Mnogo jasnije će joj reći da to zaista nešto znači i da mu nije bitno da li su njene ruke na njemu ili nisu. Kada bi dobio još jednu priliku, rekao bi joj...

Dođavola, ništa ne bi morao ni da joj kaže. Ona bi jednostavno znala. Pogledala bi ga na onaj svoj način i on bi znao da zna kako se on oseća. Baš onako kako se osećala kada joj je ispričao da je morao da ubije Dastija.

Kako se zvao? Zaboravio sam. Ne, nisi. Ni ne teravši ga da to izgovori, znala je da je taj dan kada je morao da ubije konja bio

najteži u njegovom sećanju. Sve ubijanje koje je posle došlo nije toliko uticalo na njega poput tog. I Onor je to znala.

Kada je mislio na nju i njene oči, usta ili telo, to mu je pričinjavalo bol. Bio je to bol koji je dopirao mnogo dublje od onog koji je imao u stomaku, gde su ga dovoljno dobro zakrpili samo da ne iskrvari, ali su ga upozorili da ne radi ništa naporno bar šest meseci zbog rizika od krvarenja u trbušnoj duplji.

Noću je uzimao jake lekove, kako bi dovoljno dugo odgodio bol da može da zaspi, ali ništa nije mogao da uradi kako bi prestalo da ga boli od čežnje za Onor, od želje da je dodirne, okusi, oseti pored sebe, spava s njenom rukom na svom srcu.

Pa čak i da je razumela šta je želeo da joj kaže u toj šifrovanoj poruci, da li je želela da bude s njim? Da li bi želela da Emili bude s njim dvadeset četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji? Da li bi želela da na njeno dete utiče čovek poput njega, koji poznaje gerilsku taktiku, zna kako se ubija golim rukama, a čak ni ne zna ko su Elmo i Tomas i drugari?

Kako bi prešla preko toga, morala bi u njemu da vidi nešto što možda ni on sam nije znao da se tamo nalazi. Stvarno bi morala da ga želi. Morala bi da ga voli.

Interni razglas poče da krči, trgnuvši ga iz sanjarenja. Objavljivali su dolazak dnevnog leta 757 iz Dalasa. Utroba mu je bila prišivena dobro i čvrsto, ali to je nije sprečilo da poskakuje. Obrisao je vlažne dlanove o farmerke i klimavo se uspravio, teško se oslanjajući

na svoj štap. Nazvao je sebe mazohistom što se primoravao na ovo mučenje iz dana u dan. Ohrabrivao je sebe zbog razočaranja jer kući mora da se vrati sam. Ohrabrivao se

zbog sreće koju nikad za života nije upoznao. Gledao je vrata kroz koja će proći.

Zahvalnice

ahvaljujući mobilnim telefonima, ljudi skoro da ne mogu da nestanu. To je dobro ako se neko izgubi u divljini i treba ga spasti. A loše ako ste pisac romana koji pokušava da spreči da mu protagonist bude pronađen. Zato želim da se zahvalim Džonu Kesbonu koji mi je obezbedio informacije koje

su se pokazale kao neprocenjive. Dok ovo pišem, tehnologija prikazana u ovom romanu je vrhunska. To ne znači da sutra već neće biti zastarela. Napredak u ovoj industriji beleži se svakodnevno. Zato, ako do vremena kada budete čitali ovu knjigu tehnologija bude smešno zastarela, molim vas, progledajte mi kroz prste. Dala sam sve od sebe, otišavši toliko daleko da i sama kupim jedan „jednokratni”, samo da isprobam šta se s njim može, a šta ne.

Još želim da se zahvalim mom prijatelju Finliju Meriju, koji me je, više nego jednom, uputio prema pravoj osobi koja je mogla da mi pomogne s informacijama. Da nije bilo njega, ne bih upoznala gospodina Kesbona, koji je postao poznat kao moj „tip za telefone”.

Hvala vam obojici.

Sandra Braun