Слика на корици представља

- Велике сеобе Срба, судбина и наше породице (горњи део

корице)

- Село Жањевица, расадник Беата (зелена боја) и печат

прстена кнеза Јована Јока чукунунука кнеза

Милутина Беата, историјски поменутог 1646 године

(средњи део корице).

- Икона Св. Георгија наше крсне славе и Црква Св. Георгија

на Валу из 1404 године код Пилатоваца, где се родио наш

родоначелник Беат (доњи део корице).

ПРОМОТИВНОМ САБОРУ БЕАТА ГАЦКО 14.10.2012. ГОДИНЕ Драги моји Беати, Бејати, Беатовићи и Бејатовићи, драги моји сродници по: крви, вери, традицији, историји и свеукупном наслеђу. Изражавам огромно жаљење што сам Божјом вољом спречен, да данас, заједно са вама, присуствујем јединственом чину и узвишеном догађају, за све нас крвне сроднике, којима је свима, заједнички и исти корен и из њега израсло јединствено и поносно стабло, украшено прелепим гранама и извезено, тананим младицама. Нисам сигуран да ли смо свесни, какву вредност, какав драгуљ, нам је подарио и ставио у руке, наш Брано. Не можемо ни слутити, колико је времена, енергије, прегалаштва и надасве љубави уложио, у овај узвишени и по свему јединствен и надасве тежак посао. Он је Сизифовом упорношћу, гурао свој камен, знојио се и умарао, уклањајући све замке и препреке на које је, нажалост, често наилазио, али и неодустајао, све док га није, коначно, изгурао, на врх брда и попут олимпијског победника, ушао у ретке, који су тако тешку и сложену дисциплину, крунисали тријумфом, овековечили победом. Задивљујуће је, колико је желео, да сакупи, скоро сваку, злехудим временом и животним околностима, од гране, отргнуте и расејане гранчице, да их поново накалеми на своје гране, на своје јединствено стабло, да их врати своме корену. Вапијући, напросто ме преклињући и братски молећи, тражио је од мене, за све расејане, живе и почивше, са североамеричког континента наводећи их именом и презименом, било каква сазнања и податке о њиховом животу, о њиховој судбини. Да ли знамо, да ли смо свесни, да су многи наши сродници, окончали своје животе, а да им није имао ко, за упокојену душу, упалити свећу, а камо ли подићи надгробну плочу или пак споменик. Зато је ова, по свим стручним мерилима, врухунски обрађена и по много чему јединствена књига, њима једини запис, једина упаљена свећа, једини споменик. Она је уједно и свима нама, почившим и живим, највећа вредност, највећи запис, највеличанственији споменик, које не може од заборава, да отргне и уништи, ни време, ни ветрови, мразеви и олује. Велики Андрић је рекао, да пред временом, све нестаје, сем онога што је записано. Из свега наведеног, мислим да, заветнички треба да чувамо ову ретку драгоценост, да васпитамо и пренесемо у наследство, нашим наследницима, нашим потомцима, све оно, што је нама пренесено и дато у наслеђе. И на крају, надасве и из срца желим, а надам се, да делим мишљење и свих вас, да се посебно и с великим поштовањем обратим нашем Браниславу; стриче, од Бога ти надокнада, а од свих нас, вечита захвалност. Браћо моја, од Бога вам здравље, од мене братски поздрав Чикаго 07.10.2012. године Јевто Владов Бејатовић

И П А К Г А Ј Е И З Г У Р А О

Ово је интернетско, рачунарско или виртуелно стабло породице Беат које је, вероватно јединствено у свету урађено на овај начин. Оно је виртуална визија целокупног нашег родослова, на њему је окачено 1918 зелених листова на којима су сва имена забележена у родослову. Линком се скидају огранци и листови са свим подацима о појединцима. Ово колосално стабло је дело Милисава-Мила Беатовића Ф233, дипл. инж. Информатике, стварано пет шест година и у догледно време биће објављено на сајту. „ Гранчице једног огранка“ „Лист са подацима“

1

Црква Св. Ђорђа на Валу (стијени) је црква нашег братства Пилатовића, саграђена 1404. године. Првобитно је саграђен манастир Коравлица који су Турци спалили, па су наши преци ноћу на стијени (валу) градили црквицу 2x2 м. и дању је покривали грањем да је Турци не би нашли и срушили. Током градње преци срушише минарет џамије у Автовцу, те један камен уградише у цркву, па рекоше како је црква долетјела из Босне, ударила у минарет џамије у Автовцу и остала на Валу. Турци је више никада нису срушили и она стоји као свједок времена до данашњих дана на стијени изнад Билећког језера, недалеко од граничног прелаза са Црном Гором. Данашњи изглед црква је добила обновом 1925. године, захваљујући попу Марку Комненићу, синовцу попа Тодора. Поред цркве се налази и надгробни камен кнеза или бана Пилата.

2

Посебну захвалност дугујемо и изказујемо Радомиру–Рашу Милошеву Ф238 из Требиња, највећем донатору за штампу наших Родослова и досадашњих Сабора Беата.

Аутор

3

„Ништа човјека не издаје као памћење

и ништа не вара као ријеч, а само оно

што је записано – остаје“

ИВО АНДРИЋ

Р О Д О С Л О В БЕАТА, БЕАТОВИЋА, БЕЈАТА, БЕЈАТОВИЋА

АУТОР: БРАНИСЛА ПАВЛОВ БЕАТОВИЋ

КОАУТОР: ДАНИЛО ВЕЉКОВ БЕАТОВИЋ

СА ГРУПОМ САРАДНИКА ВЕЛИБОР М. Крсмановић, академик,др сци,

ПЕТАР Р. Беатовић, дипл. инж. Машинства,

МИЛАН В. Бејатовић, проф. географије,

ЂОРЂЕ - Ђока В. Бејатовић, дипл. економист,

ЈУЛКА С. Беатовић Ђурковић, др медицине,

ДАНИЦА-ДАНА С. Беатовић Никчевић, др медицине,

ЈОВАН О. Беатовић, дипл. правник

ВИКТОР М. Бејатовић, дипл. етнолог, антрополог,

МИЛИСАВ-Миле Беатовић дипл. инж. информатике,

МИЛОМИР М. Беатовић, маш. техничар,

МИЛАДИН В. Беатовић, пензионер,

СРЕТЕН М. Беатовић, дипл. инж. рударства

СТОЈАН Л. Беатовић, дипл. туризмолог,

ДАМИР В. Беатовић, др сци, агроном,

РАДИСЛАВ В. Беатовић, дипл. инж. машинства,

Гацко - Жањевица 2014

4

Проф. др Бранислав Беатовић

Р О Д О С Л О В

БЕ(Ј)АТ-ОВИЋА

ИЗДАВАЧИ:

Радомир Рашо Бејатовић, Момир Бејатовић, Петар Беатовић, Милан Бејатовић, Сретен Беатовић.

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК

ПРОФ. ДР БРАНИСЛАВ П. БЕАТОВИЋ

ЛЕКТОР И КОРЕКТОР

ПРОФ. ЂОРЂЕ ДАБАРЧИЋ

КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА КОРИЦА

Предраг Брко Беатовић

ШТАМПА

ТИРАЖ

100 PRIMERAKA

5

САДРЖАЈ:

Сажетак уз шему Основног стабла .................................................................... 8

Основно стабло ....................................................................................................... 9

Предговор другом издању .....................................................................................10

Предговор првом издању...................................................................................... 12

Увод ..........................................................................................................................16

О пореклу и трансформацији нашег презимена ................................................ 23

Етнолошко-етимолошко тумачење...................................................................... 25

Народно предање ................................................................................................... 26

Теза Виктора Бејатовића ...................................................................................... 28

Порекло породице Беат ....................................................................................... 31

Станишта Беата ...................................................................................................... 40

Сеобе Беата ............................................................................................................. 57

Основно о сродству ................................................................................................ 60

О родослову .............................................................................................................64

Историјски преглед ............................................................................................... 71

Кратак поглед у давну прошлост ......................................................................... 86

О животу у Херцеговини ...................................................................................... 98

Прилози ................................................................................................................. 99

Српски православни празници и обичаји .........................................................104

Обичаји за Васкрс .................................................................................................110

Причe ......................................................................................................................113

Херцеговачке српске народне ношње ................................................................117

6

ШЕМЕ И ОПИСИ УЗ ШЕМЕ ................................................................................ 119

Опис уз основну шему ........................................................................................... 121

Основне гране ......................................................................................................... 124

Основни огранци ....................................................................................................125

Опис уз шему 1. 1 Жањевица Братунац……............................................... 127

Опис уз шему 1. 3. 5.-7 Жањевица Македонија Србија….. ............................142

Опис уз шему 1. 3. 8 Жанјевица Автовац …….……........................................ 152

Опис уз шему 1. 3. 9 Жањевица Автовац Славонија………......................... 160

Опис уз шему 1. 4 Бодежишта ............................................................... 170

Опис уз шему 2.5 Бодежишта ................................................................. 186

Опис уз шему 3.6 Кокорине .................................................................... 196

Опис уз шему 3. 8. 9 Кокорине..................................................................... 205

Уз шему 4. Ћаварине-Соколац .................................................... 214

Опис уз шему 4 „ .....................................................226

Опис уз шему 4. 10 „ …….............................................. 233

Опис уз шему 4. 12. 33 „ ………........................................... 244

Опис уз шему 4. 12. 34 „ ....................................................249

Опис уз шему 4. 12. 36.7. 8 „ ................................................... 264

Опис уз шему 5. 13 Кокорина Мједеник ..............................................271

Опис уз шему 5. 14 Жањевица Автовац ............................................284

Опис уз шему 5. 15 Кокорина Миљевац ............................................ 291

Опис уз шему 6 Доњи Поплат……………………................................ 302

Они су писали родослов и дали своје прилоге .................................................. 305

Они су помагали у прикупљању и обради података .......................................... 316

7

ОВАЈ,

ДЕЦЕНИЈАМА СТВАРАН РОДОСЛОВ

ЈЕ ПОСВЕЋЕН СВИМ СРОДНИЦИМA

ДА ЧУВАЈУ СВОЈЕ ИМЕ, ПАМТЕ НАШУ

ПРОШЛОСТ И УЧЕ МЛАДЕ НЕЗАБОРАВУ.

8

САЖЕТАК УЗ ШЕМУ ОСНОВНОГ СТАБЛА

Суштина нашег родослова је Основно стабло породице Беат, Беатовић, Бејат, Бејатовић, (у наредним текстовима користиће се изворно презиме БЕАТ). Оно је сачињено на основу свих, до сада, расположивих података и метода: легенди, предања, казивања, породичних записа и читуља, понеким писаним историјским податком, патронимима и топонимима, методом континуума генерација. За поузданији избор из прикупљених података кориштена је и статистичка метода доминантне вредности, тј веће фреквентности податка. На овај начин са доста великом вероватноћом дошли смо до почетка XVII века и имена тројице браће: Илије, Баја и Јована. Од Илије и Јована развише се гране Беата, представљене у 17 шема, а од Баја настадоше Бајовићи. Ова три брата рођени су око 1700-те године. Њихов чукундеда је кнез Милутин Беат, историјски потврђена личност, рођен вероватно око 1600-те године. Легенде и предања нас воде у још дубљу прошлост у XV век на Косово и у Пилатовце, где се помињу наши преци.

Новак Мандић Студо у својој књизи - ЗЕМЉА ЗВАНА ГАЦКО I - каже да су одмах иза Косовске битке 1389. године, на простор Гацка стигла бројна братства из Рашке са простора Старог Влаха и са Косова те из неких крајева Македоније. Доселише се многе средњовјековне српске породице, међу којима и БЕАТИ.

У истој књизи, на страници 621. Студо пише следеће: „Беати су стара гацконска породица из XVII вијека. У историјским изворима помиње се као гацконски и херцеговачки главар кнез Милутин Беат из Гацка. Не каже се из кога је села. Он је у августу 1646. године био супотписник писма херцеговачких главара Которском провидуру“ (Историјски записи, Цетиње 1959. г. 325). У време потписивања поменутог писма, Милутин је вероватно имао четрдесетак година, те можемо претпоставити да је рођен око или на самом почетку XVII века. Из предања да је своју кћер удао у Рудине, одакле је доселио на Лебршник где су од раније имали торине, те да се и данас налазе омеђине куће коју називају омеђином кнеза Милутина, даде се закључити да је кнез Милутин из Жањевице и њен суоснивач.

Из наведених истраживања могу се закључити још неке битне чињенице: стабилно континуирано одржавање, постојање и развој породице и презимена у времену и простору. Друга, не мање битна чињеница је одржавање кроз векове крсне славе Св. великомученика Георгија – Ђурђевдана. У последњих 300 година забележен је само један случај промене славе, када су у XVII веку неки од наших предака преласком из Пилатоваца у Бобанску Шћеницу испод Требиња, због призетљења узели за крсну славу Никољдан. Такође, са великом вероватноћом, може се закључити да су практично сви Беати православне вере, изникли из једног корена и да су јединствена породица. То потврђују јединственост нашег презимена и заједничка крсна слава Ђурђевдан. (опширније у поглављу „Шеме и описи уз њих“)

9

10

ПРЕДГОВОР другом издању

Једно је желети да истина буде на нашој страни, а друго је искрена жеља да се буде на страни истине.

Ричард Вејтли

Наш родослов, као и многи други, није научни рад који захтјева вишеструку проверу и документовану потврду, са тачним наводом извора сваког унесеног податка. То је речено и у уводу у првом издању. Потпун научни приступ изради родослова захтјевао би читав тим мултидисцплинарно образованих сарадника, посете бројним архивама Балкана, Турске, Италије, Аустрије, Грчке и знатна финансиjска средства. Наш родослов је резултат огромних напора да се дође до што је могуће тачнијих података, на све расположиве начине, са неколико сарадника аматера и без икаквих финансијских средстава. Коришћена су црквена документа, читуље, гробљански натписи, фамилијарни записи (преношени са колена на колено), казивања и сећања, записани митови и легенде. Тако је настао наш родослов. Он је историја наше породице. Неки „научнији“ родослов остављамо за нека боља времена и неким будућим поколењима.

Подстакнут сазнањем да неко ради на родослову наше породице, Милисав – Миле Ф233 прије пет-шест година почео је да ради информатичком технологијом породично стабло Беата. Како су наши радови привођени крају и његов рад је постајао све интензивнији. Миле је направио колосално, вероватно јединствено дело у свету етнологије, дело које ће у догледно време бити објављено на интернету.

Прво издање нашег родослова изазвало је одушевљење великог броја сродника који су пожурили да потраже себе и своје ближње у њему. Највећи број је успео да се пронађе, а неки ретки нису имали среће. Утврђено је да су нека имена замењена или погрешно записана, те да је већи број података о појединцима остао незабележен. Зато је већ на промотивном састанку у Гацку 14. октобра 2012. године договорено да се прикупи што је могуће већи број нових података и утврде грешке које постоје у првом издању. Оцењено је да је постојећи текстуални део, по обиму и садржају добар, да га не треба мењати, осим исправити неке ситне грешке.

Око 300 књига родослова је код родственика и већина их је веома пажљиво прелистала и утврдила тачност, истинитост или непостојаност, за њих релевантних, података. Неки су веома савесно и детаљно урадили и доставили корекције и допуне, док је известан број, и поред низа молби и подсећања да то

11

ураде, остао нем, као и раније. Мање се урадило на шеми 3.6 Кокорина, која је и најслабије описана. Није довољно урађено ни на највећој грани 4, због недостатка података.

У неким шемама, због ограниченог простора, није било могуће унети и имена деце женских сродника Бе(ј)атовића, али су она унета у описима уз шеме.

Пред крај припрема за штампу, појавили су се подаци о једном мањем огранку чији се предак, Митар, одселио са делом породице из Жањевице, почетком 20-ог века. Анализом и консултацијама дошло се до закључка да се ради о Митру, Д30, шема 1.3.5.7, чији се један син одселио на југ Црне Горе, а други у Јашу Томић у Војводини, па је ова шема допуњена.

Дилема из првог издања: „ЗЕКО или ДРАГО ЗЕКО“ поуздано је решена детаљном анализом расположивих података и косултацијама са најбољим познаваоцима наше прошлости укључујући и Јована О. Беатовића. Опширније у шеми 1.4 Б4.

У својој 86-тој години, поново сам учинио све што је било могуће да дођем до одговарајућих података, упорно досађујући појединцима у дугим телефонским разговорима, молећи да ми их пошаљу. Податке нисам могао измишљати а искрено сам желео да будем на страни истине.

Питам се колико неки сродници заслужују да имају родослов иако нису, на све молбе, уложили ни најмањи напор да доставе потребне податке, бар за своје најближе? Шта ће им на то рећи њихови потомци, када виде да о њиховим ближим прецима, осим имена нема ништа више записано? И поред тога дошло се, на разне друге начине до повеликог броја података, те смо тако наше заједничке претке вратили из заборава.

Kомпензација или надокнада за све тешкоће и непријатности доживљене у току рада на родослову је намирена осећајем неизмерног задовољства због сазнања да је ово дело усрећило велики број појединаца, повезало блиске, а незнане, сроднике и већ дало видљиве резултате кроз, до сада одржане, Саборе наше породице који ће, надам се, постати традиција.

Аутор

12

П Р Е Д Г О В О Р првом издању

Проф. др Бранислав Павлов БЕАТОВИЋ, истраживао је податке о прецима још од млађих дана свог живота. Овај огроман посао и тежак задатак састојао се у проучавању изузетно великог броја историјско-научних информација, разних црквених докумената, читуља и гробљанских записа, као и података који су се у фамилијама преносили са генерације на генерацију, разним усменим или писаним легендама и другим доступним сазнањима. Наиме, Бранислав је унео у ово изузетно интересантно дело, уз велику помоћ (при финализацији) Данила В. Беатовића и бројних сродника који су се одазвали, информације о врло великом и јединственом братству које садржи гране са четири варијанте презимена - Беат, Бејат, Беатовић и Бејатовић - некако шематски написано Бе(ј)ат/овић. Како су они понекад у литератури и другим писаним документима називани Беати, то ћемо и ми у даљем тексту употребљавати тај заједнички индикатив.

Постанак и гранање Беата покрива просторе не само Балкана, односно бив. Југославије, него и известан број земаља Европе, Северне Америке са Канадом, Јужне Америке и Аустралије са Новим Зеландом, што би практично значило да Беата има вероватно на свим континентима. Нажалост, попис и подаци на горе набројаним просторима нису могли обухватити већину Беата, услед тешкоћа које је Бранислав описао у тексту ове књиге. Иако се, по његовом мишљењу, највећи број неевидентираних сродника и налази у Америци, овим радом обухваћено је око 1.800 имена, док је процена данас живих сродника негде око 1.560 особа, или око 500 породица.

Најстарији историјски утврђен предак Беата је кнез Милутин Беат, који је живео у XVII веку у Жањевици, (удаљеној дванаестак километара од Гацка, у Херцеговини). Од велике помоћи у истраживању Родослова била је чињеница да се радило о врло ретком, јединственом презимену. Тако се зна и да је већина предака Беата (ако не и сви) потекла из Жањевице, из времена кнеза Милутина Беата, а којих и данас има у том селу.

Додајмо да истраживања изнета у овом раду износе и неколико предања која дозвољавају даље (ретроактивно) продирање у прошлост. Тако нпр. предање каже да би још старији родоначелник породице Беат из XV века могао бити Беат, син Пилатов и Марин из Пилатоваца, код Билеће. На крају, неки још нешто старији подаци сугеришу да би Беати могли потицати са Косова, као резултат миграција Срба око (или после) Косовске битке, када су велике масе народа мигрирале под притиском турске инвазије.

Општа миграција становништва кроз стољећа и њихова стапања с релативним староседеоцима била је судбина већине потомака разних родова Беата. Та

13

стапања на великим просторима, са разним популацијама, преко генетски удаљених женских линија, била су генетски врло корисна, а чињена су углавном са фамилијама хришћанске, чешће православне вере. Појава великог броја потомака у дужим временским интервалима на различитим просторима указује на то да су Беати као генетска целина, уствари, статистички репрезентативна популација српског народа. Делимична баријера вероисповести, као и поштовање генезе потомства од крвно несродних родитеља, али не и препрека језичких разлика или дијалеката, утицали су на формирање неке врсте шире генетске равнотеже на овим просторима. Услед тога, може се рећи да је братство Беата настало углавном из генетског резервоара српског народа, преко генетски удаљених женских линија.

Поред научног интереса (историја, социологија, укључујући традицију и обичаје, култура и цивилизација, антропологија, генетика итд.), генеалошка анализа је изузетно привлачна и као могућност досезања у прошлост ретроактивним проматрањем порекла и читав сплет пратећих информација, карактерних особина и способности предака којима се субјективно идентификују потомци. Наиме, те анализе се некако своде на колективни ниво групе или популације у којој, међутим, јединке услед индивидуалне разноликости не морају имати оне особине које би се желеле понекад видети у већем броју и придодати их понаособ свим или неким потомцима. Осим виталности која има генетску подлогу, способност, храброст, моралне особине, патриотизам и осећај припадности, стечене су особине које се добијају у фамилији и окружењу, традицијом која је изграђивана дуготрајним развијањем народа, али које су биле и под извесним утицајем суседних народа.

Проучавање породичног порекла је од велике важности у време миграција, ратова, разних политичких и социјалних промена или поремећаја који могу захватити не само регионе него и државе, па и континенте. У тим условима људи губе контакт са својим коренима, чиме се јавља горућа потреба сазнања идентитета, родбинских односа, љубав према прецима од којих су настајали и жеља за посетом крајева предака.

Хаотична стања која су пратила миграције и сеобе биле су мукотрпне, путеви заливени крвљу, сузама, знојем, траумамa. Колико људских живота је изгубљено у суровој борби за преживљавање, цена је била огромна и несразмерна, али та несаломива виталност родова Беата као и читавог народа, умела је да нађе једну целовиту лепоту живљења, када су се макар и краткотрајно настањивали у бољим поднебљима. У овом Родослову идентификовано је неколико дуготрајнијих станишта Беата, од којих је вероватно најстарије Пилатовци, за које се везује и митско порекло Беата, као што смо поменули горе у овом Преговору, а о чему је више речено у осталим текстовима ове књиге.

Вратимо се сада у садашњост, са погледом у будућност. Проблеми технологије и производње основних добара, црпљење и прерада фосилних енергената, па и

14

развој нових технолошких процеса за употребу незагађујућих и неисцрпних природних енергија, као што знамо, нису ни научно ни економски несавладиви. Човек би могао, са капацитетима снаге и мудрости које поседује, као и лепоте живљења коју је способан препознати, да одговорније антиципира будућност и сагради један бољи и хуманији свет. Нажалост, препреке расподели добара и енергије, су одувек били трајно несавладив проблем, који више долази од егоистичне природе човека, него од његове реалне неспособности да тај проблем адекватно реши. Тако будућност човечанства, гледана кроз призму природе човека, не изгледа нимало ружичасто, ни данас, а ни сутра (оцењујући свеобухватну еволуцију догађаја чији смо сведоци). Братство Беата као и српски народ (у садашњем окружењу на Балкану), али не заваравајмо се, и већину региона чекају многе озбиљне тешкоће као и у прошлости, будући да се егоистична и деструктивна природа човека неће никаквим чудом променити. У логици рата (те фундаменталне, аутодеструктивне и природне карактерне особине човека), разноврсност средстава за оружана и политичко-економска разарања су још малициозније увећана и усавршена. Уз симултану планетарну активност човека која убрзано подрива и нарушава еколошку равнотежу и здравље саме планете, постепено и неминовно се приближавају неподношљивији климатски услови живота светске популације. То су одсудни изазови који чекају младе генерације.

На крају ових коментара о родослову, написаних за унутарњу употребу, додатно користим прилику да истакнем и тиме захвалим Браниславу П. Беатовићу за огроман уложени труд у ову грађу. Да се захвалим и Данилу В. Беатовићу који је ефикасно и експертно сарађивао у материјализацији овог родослова, као и свим оним који су се одазвали и суделовали у прикупљању података о разним гранама и потомцима Беата, остављајући нам податке од изузетне вредности, да их памтимо, проучавамо и допуњавамо трагајући за нашим коренима. Бранине велике способности, даровитост, наративни талент и енергија поткрепљени високом мотивацијом, потпуно су на висини изазова који ово дело представља. Са захвалношћу и надам се до следећег издања, где ће бити изложени додатни подаци о још непроученим родовима Беата.

Академик, Велибор Крсмановић др сци.

15

Део учесника београдског састанка 09.05.2009. године

16

У В О Д

( У овом и свим наредним текстовима користимо

наше изворно презиме БЕАТ)

Родослов – родословље – генеалогија је наука о постанку, пореклу, и развоју породице. Задатак му је да прати и проучава историју и родбинске везе унутар породице. Родослов није помодарство ни привилегија владарских и богатих породица. Он је духовна потреба и вредност сваког човека, посебно људи у дијаспори и оних у старијим годинама, а подсетник младима. Често постављамо себи питања: ко смо, одакле смо, када смо настали, као и о пореклу нашег јединственог презимена и породице. Питања су једноставна, али одговор на њих је веома захтеван и сложен, а изгледа ми да га ми учинисмо још сложенијим. Да ли зато нико раније није урадио и написао родослов наше целокупне породице? Било је више покушаја и они су се, углавном, завршавали одустајањем или израдом појединачних огранака, са по неколико породица.

Наши преци су нас задужили, а и заслужили су да их не заборавимо – да их оживимо барем у сећањима, кроз овај рад. Они су чували и бранили своје корене, достојанство и развој наше породице које није ничим укаљано. Жртвовали су се у тој одбрани, супротстављајући се свим освајачима, којих на овим просторима није било мало, а сви су они, до данашњих дана, ударали на оно нама најсветије, на веру православну и националност српску.

Историјски гледано једно за другим, ређала су се насиља и систематско уништавање српског народа и свега што је српско. Данашња правна наука то квалификује као геноцид. Цела наша историја је гола борба за опстанак и преживљавање. Најокрутнији, остављајући најдубље ожиљке, пошто су најдуже трајали, били су то „зулуми из турског вакта“. Та затирања српског националног и верског идентитета одвијала су се у два правца, физичком и духовном геноциду. Трајала су дуго, 500 година, и спровођена постепено, зато је њихово дејство оставило толико дубоке корене. Реализовани су убијањем, пљачкама и паљењем, потурчавањем, јаничарењем цвета мушке српске младости, одвођењем у ропство, силовањем, расељавањем, убијањем свештеника, забраном градње нових и уништавањем постојећих православних светиња и коначно асимилацијом, „потурица гори од турчина“. „У тешким временима турског ропства, кад Господ дозволи искушења, неки посусташе. Неки присилно, а неки упадоше у замку свог карактера па се потурчише и одрекоше вере прадедовске“. Последице те геноцидне османлијско-исламистичке филозофије на Балкану осећају се и данас. Од Косовског боја па на овамо ни један сукоб на овим просторима није прошао без утицаја те „злочиначке идеје“. Тај наш усуд почиње од Косова и траје преко свих српских земаља опет до Косова и данашњих дана.

17

Аустроугарске су методе биле софистицираније, временски ограничене на четрдесетак година, па ради тога знатно интензивније. Безбројни велеиздајнички процеси, на којима су суђени и осуђивани и наши непосредни преци, смртне пресуде вршене вешањем и стрељањем, клањем и спаљивањем, доживотне и вишегодишње робије, депортације, логори и казамати, вршене су не само над родољубима, већ и над мирним српским сељацима, женама па чак и над децом.

У поднаслову своје Црне књиге, Владимир Ћоровић је ставио: Патње Срба Босне и Херцеговине за време I светског рата. Уз јасну националну ознаку страдалника, пишчев акцент је очито постављен на ту тешку и врло јасну одредницу патње. И посредно и директно, из ове књиге дознајемо да никада у ранијој историји српског народа није познато толико систематско уништење у логорима који су значили смрт после големог изнуривања и патњи. Логори у Араду, Неџидеру, Шопроњу и Добоју постали су страшна српска губилишта. Прогутали су десетине хиљада наших предака.

Ово је био дуго припремани и планирани геноцид од стране аустроугарске камариле и ватиканске курије. Све страхоте тог монструозног плана сручиле су се пуном силом и на Србију у Првом св. рату, настали су невиђени погроми и уништавања свега што је било српско. Србија је у том рату изгубила 28% становништва или 1.247.435 убијених и умрлих војника и цивила и то све на својој земљи коју је крвљу бранила. Германофилима то није било довољно па су почели планирати ново и, по њиховом, коначно уништење Срба (Виктор Новак, МАГНУМ ЦРИМЕН, Загреб, 1948).

Немачко-усташки геноцидни погроми, знајући да имају мање времена од претходника, планирани су са најсвирепијим средствима и најмонструознијим начинима: десет за једнога, стотину за једнога, логори Јасеновац, Градишка, Бањица, Сајмиште, Јајинци и многа друга стратишта прогутали су стотине хиљада Срба, стараца, жена, деце, међу којима и велики број наших сродника. Пречесто су наши преци гинули ни криви ни дужни, бранећи и обезбеђујући опстанак и развој породице. Не смемо и нећемо да их заборавимо. Каже се да човек два пута умире: први пут када душу испусти, а други пут када га забораве. Зато их овим родословом враћамо у жива сећања и предајемо их, и себе са њима, нашим потомцима у сећања и незаборав, како би и они чували и неговали своје корене.

У том циљу ИНТЕГРАЦИЈА у родослову неизбежно мора наћи своје место с обзиром да значајан број наших сродника живи привремено или стално у расејању. Било да су имигрирали слободним избором, било да су присиљени ратним или неким другим околностима, интегрисали су се у новостечено друштво, не заборављајући своје порекло, свој језик, своју породицу и своје претке и корене. То подразумева обострано прихватљив и користан суживот имиграната и домаћина, пре свега упознавање језика, поштивање закона и вере домаћина, уграђивање и обогаћивање цивилизацијских тековина, те норми

18

понашања. При томе треба наћи видног начина да се не забораве културне, историјске, цивилизацијске, верске и друге вредности и обичаји свога народа и представљати их домаћину, што је и реципрочна бенефиција за народ домаћина.

Чињеница је да човек има само један живот и да настоји, а то треба разумети, учинити га што угоднијим, сигурнијим и перспективнијим. При томе се, у неким случајевима, заборављају поједине поменуте препоруке стицања обострано корисног суживота. Искуство нам, нажалост, показује да у неким породицама деца, већ у другом колену не знају наш језик, заборављају најближу фамилију, претке, обичаје народа из кога потичу и губе везу са завичајем, па би ови случајеви асимилације требали бити ређи примери. За ублажавање те тенденције имају значајну улогу цркве, културно-просветна друштва, спортски клубови, дипломатска представништва, представници у свим нивоима власти и свакако родослови породица и братстава.

Молимо наше сроднике у расејању који још нису заборавили наш језик, а буду у поседу овог родослова да га преведу на језик земље у којој живе, те да на тај начин оставе свом потомству да знају ко су им и какви су били преци. Било би добро тако преведен родослов ставити на увид и оним сродницима који су већ заборавили наш језик.

Родослов је појам пун добронамерних жеља, очекивања и обећања. Сви би радо имали родослов, али несразмер тих жеља и спремност да се помогне при његовој реализацији је велик. Израда озбиљнијег родослова је веома комплексан, сложен и дуготрајан посао, често у томе учествују и мултидисциплинарни стручњаци: етнолози, антрополози, антропогеографи, лингвисти, палеолингвисти, генетичари, историчари, социолози, правници. Ако су породице или братства веће и ако у својим редовима имају те, или бар дио тих стручњака, рад се нешто поједностављује и убрзава. У сваком случају је неопходна сарадња многих чланова породице ради давања потребних, што је могуће тачнијих, података о прецима и живим појединцима. Многе родослове раде аматери што је добрим делом случај и са нашим родословом. До података се долази (посебно код српских породица) најчешће на основу усмених казивања, предања, па и легенди и понеким писаним, историјски потврђеним податком. Освајачи, окупатори и непријатељи свих боја смишљено су уништавали нашу баштину, сваку писану реч, архиве, црквене и матичне књиге – духовни геноцид и зато су породични записи, казивања и предања драгоцени.

Ми смо у изради нашег родослова консултовали наведене стручњаке у границама наших могућности. Ипак основ су чинили поједини породични записи, читуље и казивања. Они су скупљани десетљећима, допуњавани, чувани по ладицама и сламарицама, које је често зуб времена учинио готово неупотребљивим, чекали су да се неко нађе да их прикупи, обједини и повеже у целину.

19

Познати су многи покушаји наших сродника да тај племенити посао ураде. Почињали су са пуно елана, успевали да нешта прикупе, добијали обећања подршке, која су нажалост најчешће изостајала и на крају су покушаји завршавали одустајањем или прибелешкама о својој породици, евентуално о њеном ужем огранку.

Прва сазнања о родослову, о нашем пореклу и досељавању потичу од 1934-36. године када су моја браћа Ђорђе и Владо, први из Београда, а други из Борова долазили на неколико дана одмора у Братунац и њиховим разговором са татом, који је тада био већ превалио седамдесету годину живота (памтим 1934. г. по атентату на краља Александра Карађорђевића у Марсељу). Да поменем да је тата добар део младости провео у Острошком манастиру, стјецишту породичних и племенских информација и био добар „памтиша“. То су били веома исцрпни и дуготрајни разговори, при којима су и гусле играле значајну улогу.

Волујаче, јадијаче,

Лебршниче, несретниче,

Зеленгоро, љута моро.

Тешко нама, међу вама,

У злу добро чекајући.

Татина су сећања досезала до прадеде Илије и прастричева Баја и Јована, а помињао је и Пилатовце и Косово. Доста година касније, сестрић Божидар–Божо Поповић, син Саве Тодорове из Жањевице радио је родослов Поповића и, успут, када би наишао на податке о Беатовићима записивао их је и обавештавао ме. Седамдесетих година у Сарајеву сам упознао др Јулку Стевову Беатовић-Ђурковић из Никшића, која је добрим делом располагала сазнањима о пореклу никшићких Беатовића. Инг. Душан-Душко Беатовић Илијин, пуковник, главни инспектор југославенске ратне морнарице, такође пореклом Никшићанин, радио је на родослову. У корену стабла које је сачинио, налазио се и Зеко, око чијег су се имена односно надимка појавиле контроверзе у вези са идентитетом тог претка.

Сва та сазнања о многим покушајима и неуспеху да се уради стабло наше целокупне породице са све четири варијанте нашег презимена - Беат, Беатовић, Бејат и Бејатовић - побудила су у мени неодољиву жељу да то ја покушам. Углавном су ми били познати узроци неуспеха, основни је незаинтересованост многих сродника да дају потребне податке. А из стеченог искуства закључио сам да ипак постоји известан број сродника који су заинтересовани и који су већ понешто урадили желећи то повезати са другима и објединити. То ме је охрабрило и одлучио сам покушати.

Мој приступ је био нешто другачији од претходника. Од детињства сам слушао о родослову, памтио и понешто записивао. Касније као инжењер бавио сам се научноистраживачким радом и била су ми позната правила приступа истраживању, па и у непознатим областима истраживања, што је био чест

20

случај. То је подразумевало, прије свега, наћи мотиве за улазак у истраживање, проценити ресурсе и реалност достизања циља, одлучити се да ли и у ком правцу кренути у реализацију, али и под којим условима одустати. Пре доношења одлуке потражио сам темељ својој мотивацији питајући се да ли покушавам немогуће, а познато је да када тражимо немогуће обрачунавамо се са неумољивом реалношћу. Сви претходни покушаји били су сизифовски, а шта је то Сизиф радио? Хомер у Илијади, у шестом поглављу, у 152-ом стиху каже да је Сизиф најлукавији човек, јер он гура камен на врх, а овај му се упорно враћа. Заправо покушава преварити богове желећи видети јесу ли свемогући. То сведоче Хомерови стихови: „Овде и Сизифа видјех гдје жестоких мука мучи…“ итд. Одлука је била свакако кренути, а одустати само под једним условом – природним одласком.

Кренуло се у реализацију у којој нису били предвиђени никакви рокови; урађен је оквирни програм: прикупљање литературе и учење о родослову, прикупљање података, упознавање што већег броја заинтересованих сродника и њихових сазнања о нашој породици, анимација за сарадњу, консултације са стручњацима, установама и обилазак најпознатијих станишта Беата. На основу наведених активности сачинити резиме и о томе на најпогоднији начин обавештавати што већи број сродника.

Након грађанског рата 1991-1995. г. интензивиран је рад. Повезао сам се са низом сродника који су имали шта да кажу и приложе. Инг. Петар Радованов из Жањевице дао је комплетан огранак Лукин, охрабрио ме и обећао пуну подршку што је и реализовао. Касније је сачинио и Видаков огранак. Ђока Видаков из Миљеваца дао је комплетан огранак Обренов; Милан Владов из Мједеника припремио је комплетан огранак Јованов, Миломир Марков представио је стабло гласиначких Беатовића; Виктор Микичин дао је огранак Радов, насељених у јужној Србији. Посетом Никшићу упознао сам др Дану Стевову Беатовић-Никчевић, са неисцрпним извором података. Као лекарка службовала је почетком каријере у западној Црној Гори, где припадају и Пилатовци и прикупила пуно података о нашим прецима. Највећи број прикупљених података био је у „слободноручној изради и рукопису“, у скицама и шемама. Шеме у већим и великим форматима пружају најбољи увид сродствених и генерацијских односа, па сам у доброј мери ту форму и ја користио.

Захваљујући бољим комуникацијама и Интернету омогућена је бржа и ефикаснија размена података са сродницима широм планете, чиме су створени услови да се прикупе подаци и од неких сродника из дијаспоре. Сви прикупљени систематизовани и упоређивани подаци су указивали на две чињенице које нас непобитно повезују, то су: Крсна слава Ђурђев дан и Жањевица као почетна локација порекла. Интересантно је да неки подаци указују на Косово и Пилатовце као наше још старије порекло, односно прапочетак.

21

Са горе поменутим сродницима одржавани су редовни контакти и договори, а у обради и тражењу најбољег представљања повезивања сродника придружио ми се сестрић, академик Велибор-Бора Крсмановић, унук Савке-Саве Тодорове Беатовић Поповић. Урађено је делимично Основно стабло Беата (ја у ручној, а Боро у Еxцел изведби) са најстаријим прецима чије се потомство могло континуирано пратити до данашњих дана. То су три брата Јован, Илија и Бајо, рођени између 1720. и 1740. године, док је име њиховог оца остало непознато. Стотинак година прије њих помиње се Милутин Беат, главар гатачки, који такође припада стаблу, наш најранији предак кога историја помиње. Такође је био претпостављен, на основу низа предања, родоначелник Беат, син Пилатов и Марин из Пилатоваца.

Оцењено је да је сазрело стање да се закаже скуп поменутих и других сродника за 9. мај 2009. године у Београду, што је и учињено. Очекивања су била да ће скупу присуствовати 10-12 сродника, али неочекивано окупило се 30 сродника из целе нам бивше Југославије. Одушевљење, еуфорија и радост осјећали су се од почетка до краја целодневног састанка. Размењени су подаци и искуства, договорен је начин рада и изабран Радни одбор који се обавезао интензивирати све активности. На састанку је Миладин Васиљев поделио шему са делимичним описом Кокоринског Маркова огранка.

Иза састанка, почиње најинтензивнији оперативни рад подстакнут одушевљењима и датим обећањима. Придружује ми се Данило Вељков, добар познавалац информатичке технологије, неопходне за обраду и прераду шема из претходних разних ручно рађених облика, дизајнирање нових и писање свих текстова. Истовремено је прикупљао, допуњавао и обрађивао целокупну Гласиначку грану Беатовића. Креће се у нова прикупљања података за допуну шема и пратећих описа уз шеме. Отворена је wеб-страница која је омогућила бржу и свеобухватнију комуникацију. Јавља се велики број сродника са питањима, предлозима и подацима са којима располажу и који их прикупљају од њима знаних сродника па их нама прослеђују. Тај је процес континуалан и захтевао је вишеструко обнављање шема и описа.

Дизајнирано је и урађено коначно Основно стабло фамилије Беатовић-Бејатовић-Беат-Бејат генерације О А Б Ц.

Договорен је концепт и садржај родослова. Већ смо имали његов основ-костур који је требало „обући“. Стожер нашег родослова чине: шема Основног стабла, опис уз шему Основног стабла и седамнаест шема грана и огранака, те текстуални опис свих појединаца у шемама.

Текстуални део чине, поред Предговора и Увода, Порекло презимена, Порекло породице, Станишта, Сеобе, О родослову, О сродству, О обичајима и крсној слави Ђурђевдану, Историјски део, О сродницима који су писали родослов.

Мора се напоменути да смо на све могуће начине покушавали доћи до што тачнијих и поузданијих података, „досађујући“ многим сродницима да нам их

22

доставе или нам укажу на оне који нам могу помоћи, прикупљали их са више страна, упоређивали и проверавали, те их уносили у шеме и описе шема. Нажалост, до података за многе сроднике, и поред свих настојања, нисмо успели доћи. То се посебно види у опису неких шема где су унесена само имена (и име оца.) Вероватно ће пожалити они које смо контактирали више пута и који нам нису послали податке, када се нађу у шемама и описима без икаквих података о себи и својима.

За највећи број података можемо рећи да су тачни. Грешке могу бити у датумима-годинама рођења и евентуално у неким именима или надимцима и да нису потпуни. Основа нашег родослова је тачна од почетка 17. века до данас. Од тог периода поуздано знамо да нам је извориште и расадник била ЖАЊЕВИЦА, село испод Лебршника, 12 км источно од Гацка, на 1200 м.н.в., из које потекоше сви наши преци, осим једне породице која је из Пилатоваца одселила у Бобанску Шћеницу код Требиња, а потом у Доњи Поплат. Знамо да нам је иста Крсна слава Ђурђевдан, да смо православне вере и по народности Срби. Утврђено је да је прво историјски поменуто име кнез Милутин Беат, гатачки главар, живео у Жањевици (1600-1680) г. На основу низа предања, са извесном поузданошћу претпостављен је родоначелник наше породице БЕАТ из прве половине 15. века, син Пилатов и Марин (сестра Ива Црнојевића) из Пилатоваца код Билеће.

Поред интензивног и напорног рада било је и непотребних одуговлачења и полемисања. Приликом коначног дефинисања Основног стабла дошло се до дилеме о идентитету једног претка, Драго звани Зеко или само Зеко. Вођене су вишемесечне расправе и када су прерасле у полемику, а у циљу да се настави рад превагнуло је мање аргументовано решење (опширније у опису уз шему 1.1 Б2. ДРАГО Зеко и опису уз шему 2.5 Б4 ЗЕКО).

У другом издању аргументовано је исправљена ова неправда, опширнује у опису уз шеми 1.4 Драго Зеко.

Такође је дошло до вишемесечних полемичких расправа око неких детаља о пореклу нашег презимена које су довеле у питање завршетак даљег рада. Међутим, због веома опречних приступа, а да би се рад привео крају, компромисно су усвојена мање образложена решења.

Свесни значаја сваке записане речи настојали смо проверити на све могуће начине прикупљене податке, које смо и по више пута преиспитивали и допуњавали. Наглашавали смо, где год је било могуће извор податка, да ли је претпостављен, узет од неког или цитиран. Па и поред тога, вероватно има и понека неуочена грешка и пропуст.

На крају се поставља питање да ли је ово био сизифовски посао? У целом току бављења родословом доживљавао сам веома различита искуства и сазнања, у контактима су ми повераване веома интимне исповести, судбине и очекивања. Највећим делом били су то лепи и пријатни доживљаји. Имао сам једну, можда,

23

идиличну представу о Беатима, вероватно на основу искуства са до тада познатим сродницима, морам признати да након свих искустава, а посебно доживљених у последњим годинама, скоро да је та представа сведена у реалне оквире. И коначно, иако је напор био сизифовски, камен је на врху, учвршћује се на два начина, wеб сајтом и књигом. Мој завет и савест су задовољени објављивањем на сајту.

На овом сајту је објављено све што смо урадили. Резултат, утврђена је јединственост и повезаност нашег целокупног братства, поуздано утврђено порекло и развој братства од почетка XVIII века, основано наговештен родоначелник и настанак породице у XV веку.

Штампање књиге родослова излази из мојих овлаштења, обавеза и могућности, то припада неком другом, вероватно (не)радном одбору изабраном на београдском састанку 9. маја 2009. године.

Сматрамо да је ово, до сада урађено, добра основа за прво издање нашег родослова. Остављамо у аманет млађим мултидисциплинарно образованим потомцима да на овим основама наставе и истраже наше претпоставке, продру више у давнине и ако је могуће, експлицитно утврде порекло нашег презимена и породице.

О ПОРЕКЛУ И ТРАНСФОРМАЦИЈИ НАШЕГ ПРЕЗИМЕНА

Презимена у српском народу су бројна и разноврсна. Стварана су у различитим политичким, историјским, економским и друштевним условима. Уз основну функцију идентификације, презимена имају посебан значај у родословљу. Презимена су показатељи у времену на место настанка поједине породице, односно рода, те показују развој, ширење, гранање и простирање родовских заједница. Презимена можемо сматрати и споменицима сеоба који упућују на места порекла и места нових насељавања у ближем и даљем окружењу и тако указују на сродство и порекло носиоца презимена. Презимена представљају вредне језичне споменике.

Посебна грана науке о језицима - ономастика бави се проучавањем презимена. Ономастичари деле презимена према настанку у четири основне групе:

- презимена настала од личног имена (одговор на питање: чији си?)

- презимена настала од личног надимка (одговор на питање: какав си?)

- презимена према пореклу (одговор на питање: одакле си?)

- презимена према занимању (одговор на питање: шта си?)

Презимена са наставком -евић или -овић су врло заступљена у нашем народу и представљају основни облик српских презимена, и презимена словенског порекла уопште.

24

Презиме које даје одговор на питање :”….чији си?” може бити формирано као патроним–по имену оца и матроним–по имену мајке (матроним би настајао у случају смрти оца).

Презименска основа може да буде различита, најчешће је то лично име родоначелника одређене фамилије. У највећем броју случајева то је очево, дједово или име неког другог мушког претка у директној линији сродства.

Претпостављамо да је као презименска основа нашег презимена употребљено лично име родоначелника, Беат или Бејат. О постанаку имена Беат постоји више претпоставки које ћемо навести у наставку овог поглавља. Један део нашег братства носи изворно непромењено презиме настало од имена Беат/Бејат. Други део братства носи презиме настало од личног имена родоначелника. На лично име родоначелника Беат додавањем присвојног наставка –ов настаје нова конструкција Беатов који одређује припадност носиоца оцу Беату – Беатов син… Додатком деминутивног наставка –ић на насталу конструкцију настаје Беатовић, који одређује Беатовог малог потомка. На овај начин је настало презиме Беатовић, Бејатовић које се задржало до данас.

Тамо где су се рано почеле водити матичне књиге и где је вођена добра администрација, првенствено на просторима Аустроугарске и Млетачке републике, на тим просторима су презимена фиксирана веома давно. Такође, тамо где је био јако изражен племенски систем, стара родовска имена су се дуго одржавала не мењајући се често.

Настанак данашњих презимена у Србији везује се за кнеза Александра Карађорђевића, који је 1851. године једним актом наредио успостављање трајних презимена по најстаријим и најзначајним прецима, а не по оцу како је до тада владало, па се дешавало да под једним кровом где живи више генерација постоји више презимена што је уносило приличну забуну у идентификацији и праћењу родбинских веза.

Прво нама, познато, помињање Беата на просторима Херцеговине износи Новак Мандић Студо у својој књизи - ЗЕМЉА ЗВАНА ГАЦКО I, на страни 610. каже: „Наиме, одмах иза Kосовске битке 1389. године, на простор Гацка стигла су бројна братства из Рашке са простора Старог Влаха и са Косова и из неких крајева Македоније. У до тада ретко насељено Гацко, доселиле су се многе средњовековне српске породице, међу којима и ове: Андрићи, ……………., БЕАТИ, …….“ Овај Студов податак иде у прилог налазу нашег сродника Божидара Поповића, сина Савке Беатовић из Жањевице, који је истражујући порекло своје породице по оцу Поповић, успут бележио и податке о Беатима када би на њих наишао. Тако је записао да је у дому кнеза Лазара, пре Косовског боја нашао младог официра Беата, на жалост није записао извор тог податка, али га Студов запис делимично потврђује у смислу постојања презимена Беат на поменутим просторима.

25

На основу писаних података презиме Беат је ушло на територију Херцеговине са досељеницима око 1389. године, када су се средњовековна српска властела и народ повлачили пред Турцима, са окупираних српских територија.

О пореклу презимена Беат, Беатовић, Бејат, Бејатовић постоји низ претпоставки, предања и тумачења, која нису сасвим подударна. У даљем тексту, као заједнички надимак Беати, изведен из презимена и практично коришћен надимак ће се користити као заједничко изворно презиме. Изворно презиме Беат је у словенским земљама јединствено јер је вероватно настало од истоветног корена речи Беат које на различитим језицима има различито значење. Претпостављамо да православни Беати потичу из једног корена, за шта нам основ даје Крсна слава као доказ припадности јединственом братству, једној лози, стаблу, породици. Сви православни Беати славе Ђурђевдан. Изузетак чини једна породица Беата, која је сеобом из Пилатоваца у Бобанску Шћеницу код Требиња „призетљењем“ узела Крсну славу Никољдан и променила презиме у Бејат.

Тумачења значења презимена се разликују по основу места и начина постанка презимена. У овом раду смо прикупили преко 1800 имена, повезаних директним родбинским везама, са правом можемо рећи да су на просторима бивше СФРЈ Беати православног порекла, истакнутог националног поноса, дефинисане етничке припадности српском народу и развијене националне свести на темељима српске историје и духовности. Доласком са српских подручја око 1389. године у Херцеговину, Гацко, фамилија и презиме Беат улази у просторе и време великих притисака и турских зулума. Захваљујући заштићеном положају неких насеља Беата, смештеним у слабо приступачним крајевима, удаљеним од главних путева, пре свега Жањевице и великом прираштају са почетка 18. века који је послужио као добра основа за брзо увећање броја Беата у 19. веку, раст броја Беата показује вековни континуитет биолошког и нациналног бића на нашим просторима.

ЕТНОЛОШКО-ЕТИМОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ

Етнолог, професор Радомир Ракић каже: „Ово, заиста необично презиме може се тумачити на различите начине. Тако, Италијани имају женско име Беата (=блажена, од беатус=блажен) али не и мушки пандан. Ми смо, међутим, још из прасловенске заједнице понели имена као Благој(е), Благота и сл. којима је у корену реч „благ“ (од које су и „блажен“ и „благо“) и које је дало хипокористик Блаж /Блажа/ Блажо. С обзиром на појаву презимена Беато и Беатовић у дубровачком крају, као и презиме Беат и Бејат а потом Беатовић и Бејатовић, најпре у околини Билеће, па у гатачком крају и у два села код Гацка, те у никшићком крају и даље, у Беранама – најуверљивијом нам се чини претпоставка или да је неком претку који се звао Блаж, из шале, односно тенденциозно име преведено на италијански Беато, или се као поморац, можда и сам тако прозвао. Име (или надимак) је затим, неизмењено, усвојено као презиме а касније се више или мање преиначавало. То би објашњавало и

26

завичај корена фамилије, као и делимичне трансформације презимена: од Беато, преко Беат, најприје Бејат а затим и Бејатовић, којему су поједини ревносни писари изостављали „ј“ као, наводно, неправилан израз неукости Срба“.

Др Велимир Михајловић у свом делу Српски презименик наводи и презиме Бејатовић као нови облик презимена познатог у Невесињу, Жањевици, Михољачама, Доњем Поплату и Миљевцу у Херцеговини, те у околини Вировитице и Вуковара. Презиме Бејатовић изведено је из непотврђеног мушког личног имена Бејат, од сложеног облика Белимир, Белослав.

Значење имена БЕЛОСЛАВ из кога је изведено мушко име Бејат - корен нашег презимена - старо славеносрпско име сложено од основа са значењем "белина + слава". Претпоставља се да је донето у наше крајеве из словенске прапостојбине. Од овог имена изведена су имена Беја, Бека, Беле, Бели, Белка, Белоје, Белота, Белош и Беља.

Можда је корисно поменути илирска племена Лабеати (Лабеатус) и Сарбеати, (по Херодоту Илири су Срби) које је прво живело око граница данашњих држава Албаније, Македоније и Србије. Средином IV столећа п.н.е., македонски генерал Пармен извојевао је победу над Илирима, након које су Лабеати прешли у унутрашњост територија данашње Црне Горе, североисточно од језера старовековног назива Лацус Лабеатис (данас Скадарско језеро). Најбоље утврђени град Лабеата био је Скадар на обали поменутог језера, а други град је Медун (Метеон Лабеатидис терреае), недалеко од Подгорице. Илирско племе Лабеати је својевремено било познато по властитом кованом сребреном новцу, вештинама трговине и морепловства. Лабеати по познатим подацима представљау типично градско становништво тог периода орјентисано на трговину, а веома мало на пољопривреду. Током истраживања нисмо пронашли податке који би нас повезали са Лабеатима (што није искључено) осим што корен речи Беат, истоветан са кореном нашег презимена, на овим просторима егзистира много раније, неких 1800 година пре званичног помињања презимена Беат.

НАРОДНО ПРЕДАЊЕ

Постоји предање о човеку Србину који је имао свој конак – хан - преноћиште са ковачко-поткивачком радионицом на караванском путу Дубровник-Фоча-Цариград, на релацији Билећа-Гацко у XIV или XV веку. Био је веома племенит, миран, веома радишан. У свако доба дана и ноћи прихватао би уморне кириџије из каравана, нахранио и сместио би и њих и њихове коње, евентуално би потковао обоселе коње и увек имао лепу реч за сваког госта. Са караванима су неретко путовале разне велможе којима није промакло да запазе доброту, љубазност и благост тог човека. У разговору за столом један од њих рече : „исте вир ест хомо оптимус ет интегерримус, проптереа мерито хабет номен БЕАТУС“, што би у слободном преводу значило „тај је муж добар и непорочан човек, стога

27

заслужује да носи име БЕАТУС“ – БЕАТ, тј. блажен(ик), а други на нашем језику додаде: „прави је БЕАТ“.

Наравно да се тумачења постанка презимена Беатовић разликују у зависности од верске припадности. „Католички извори за породице Беатовић католичке вероисповести, претпостављају да су Беати и Беатовићи настали досељавањем неког Беато-а из Италије у Дубровник чије је презиме трансформисано у Беат, а потом у Беатовић. Неки од потомака тих „изворних“ Беата преселио се негде у Херцеговину или Црну Гору и прешао у православље, те од њега настадоше православни Беати“. Постоји и претпоставка, да неки православни Беат склањајући се испред Турака долази у Дубровник и покатоличава се, од њега настадоше дубровачки Беатовићи. Др Илија Синдика у својој књизи Дубровник и околина садржаној у Српском етнографском зборнику Српске краљевске академије, под уредништвом Јована Цвијића књига 23, Београд 1926. наводи да је у Ошљу забележио 4 породице Беатовића, те у Котезима једну породицу Беато која је ту од 1831. године. Тумачења порекла и постанка презимена на нашим просторима су заиста комплексна и разнолика како због смена власти, народа и вера, тако због националне припадности породице чије порекло се тумачи, те отуда обостране тврдње о обостраним прелазима и променама вере. У задњих 200 година у Дубровнику и околини живи од једне до четири породице Беатовића. По скоријим подацима, на просторима бивше Југославије данас живи око 500 православних породица Беата, Бејата, Беатовића и Бејатовића, а католичких једноцифрен број. Неупоредиво већи број православних Беата у односу на Беатовиће католике (код католика не постоје облици презимена Беат, Бејат, Бејатовић) говори у прилог раног постојања породице и презимена Беат на простору Херцеговине што јој у континуитету обезбеђује веома добар демографски развој. Познато је да се процес исламизације под турском влашћу интензивно дешавао над становништвом Балкана, па вероватно и према фамилији Беат, која је очигледно избегла или се одупрла овом процесу, није забележен ни један случај потурчавања.

Постојање четвороваријантног презимена Беат, иде у прилог вековном континуалном постојању фамилије на нашим просторима, јер сама варијација говори о дугом временском периоду постојања у коме је дошло до промена изворног презимена уз задржавање јединствене презименске основе и порекла презимена. Разлога за трансформацију нашег презимена има више. Пре свега, стање писмености сродника и разних „писара“ кроз време постојања и формирања различитих учења, писања и читања, слушања и записивања, те се писало по једним правилима а читало другачије, па се некад записала говорна форма као неисправна писана, што је могуће довело и до појаве варијанти у нашем презимену. Беати и данас живе у регионима различитог дијалекта, ијекавски и екавски, у којима једну од битних разлика чини присутност слогова ије, је, и гласа ј, у изговору и писању па се преласком из једног у друго говорно подручје отварала могућност настајања разлике у презимену Беат. Није ретка појава да се понекад један брат презива Беатовић а други Бејатовић, што је

28

вероватно и последица дијалекта и начина говора у различитим подручјима расељавања.

ТЕЗА ВИКТОРА БЕЈАТОВИЋА

Виктор је дипломирани етнолог – антрополог. Изразио је жељу да изађе са сасвим новим приступом објашњењу порекла нашег презимена. Он полази од праисторијских и предисторијских тумачења о пореклу Словена тј. о прапостојбини-староседелаштву Словена на овим просторима.

Специфичност нашег презимена подстакла нас је да наведемо многа тумачења и предања до којих смо дошли, како бисмо својим потомцима оставили што бољу основу и смернице за будућа истраживања порекла презимена, па и породице.

Међутим, како овај обимни родослов доживљава своје издање у времену и тренутку које напокон почиње да открива истините, и у научном смислу необориве доказе у оквиру генеза многих народа, тако и ми морамо да се осврнемо на једну варијанту која ће вероватно многима бити збуњујућа, а која се управо односи на наше поднебље и на етногенезу Словена, самим тим и нас Срба на овом простору. Најновија открића руског научника А. А. Кљосова, пионира генетике у свету и неприкосновеног ауторитета у овој области, оснивача универзитетских дисциплина у Русији везаних за проучавање ДНК генеалогије и професора биологије на Харварду, дају једну нову слику везану за генезе народа, а нарочито у области доказаног експеримента и истраживања.

Резултате његовог истраживања можемо уклопити у један мозаик који одавно стоји скривен и недовршен, а који показује и доказује да смо ми Срби Словени са свим осталим словенским племенима староседеоци на овом простору. Ова тврдња, данас изречена завршава један мукотрпан процес наших пионира археологије и антропологије који су својим обимним, а у исто време савршено игнорисаним радом, започели причу о истини. Стари професор др Шљивић, његов ученик професор др Србољуб Живановић, данас признати светски антрополог који живи и ради у Лондону и председник међународне научне комисије за истину о Јасеновцу, чувени професор др Пешић, проналазач Винче и винчанског писма, па и словних знакова у Лепенском виру идентичних винчанским, имена су која својим проналасцима оповргавају, слободно можемо рећи, дуго пласирану, и у исто време, неистиниту теорију о пореклу Словена, која је често употребљавана у једном политичком контексту.

Коначну реч на истраживања о пореклу полазне словенске заједнице управо је дао и професор А. А. Кљосов који између осталог каже:

„Генеалошки побројани Словени припадају сасвим различитим родовима, и историје тих родова се сасвим разликују. Зато су западни и источни Словени као „етнокултурне заједнице“ – донекле различити појмови. Једни су махом католици, други – православци. Језик се приметно разликује, а има и других

29

„етнокултурних“ разлика. А у оквиру ДНК генеалогије – то је једно те исто, исти род, исти маркер у Y-хромозому, иста историја миграција, исти заједнички предак. Иста предачка хаплогрупа, најзад. Ето, стигли смо до појма „предачка хаплогрупа“, или „хаплогрупа рода“. Њу одређују маркери, или слика мутација у мушком полном хромозому. И код жена их има, али у другом координатном систему. Дакле, Словени – то је род Р1а1. Њих међу житељима Русије, Украјине и Белорусије има од 45 до 70%. А у древним руским и украјинским градовима, насељима – до 80%. Закључак – термин „Словени“ зависи од контекста. У лингвистици су „Словени“ – једно, у етнографији – друго, у ДНК генеалогији – треће. Хаплогрупа, род се образовао онда када ни нација, ни цркава, ни савремених језика није било. У том погледу је припадност роду, хаплогрупи – првобитна. Пошто припадност хаплогрупи одређују сасвим конкретне мутације у одређеним нуклеотидима Y-хромозома, може се рећи да свако од нас носи одређени маркер у ДНК. И тај маркер је у мушком потомству неистребљив, он може бити истребљен једино заједно са самим потомством. Нажалост, таквих случајева је у прошлости било исувише. Али то уопште не значи да је тај маркер – показатељ некаквог „соја“ људи. Тај маркер није везан за гене нити има икакве везе с њима, а управо гени и једино гени се у случају такве жеље могу повезати са „сојем“. Хаплогрупе и хаплотипови никако не одређују облик лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али, они заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом, на чијем почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи, за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија. Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре, лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се асимилују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у популацији. Хаплотипови и хаплогрупе се не „растварају“, не асимилују. Ма коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик стекли, ма које културноетничке карактеристике променили, иста та хаплогрупа, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Небитно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста или многобожац. Како ће бити показано у овом истраживању, чланови рода Р1а1 на Балкану, који су тамо живели пре 12.000 година, после двеста и нешто поколења су избили на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1, укључујући и аутора овог чланка. Петсто година касније, пре 4.000 година, они су, Прасловени, стигли до јужног Урала, а четиристо година касније су кренули у Индију, где сада живи око 100 милиона њихових потомака, чланова истог тог рода Р1а1. Рода Аријеваца. Аријеваца – зато што су они сами себе тако називали, и то је забележено у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци Прасловена или њихових најближих сродника. Никакве „асимилације“ хаплогрупе Р1а1 нити је било нити има, а и малтене истоветни хаплотипови се лако откривају. Идентични словенским. Још један талас Аријеваца, с истим хаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран, такође у трећем хиљадулећу пре наше ере, и постали су ирански

30

Аријевци. Најзад, још један талас представника рода Р1а1 кренуо је на југ и допро до полуострва Арабија, Оманског залива, где се сада налазе Катар, Кувајт, Уједињени Арапски Емирати, и тамошњи Арапи, добивши резултате тестирања ДНК, запрепашћено гледају сертификат тестирања с хаплотипом и хаплогрупом Р1а1. Аријевском, прасловенском, „индоевропском“ – назовите како хоћете, али је суштина иста. И ти сертификати одређују границе ареала похода древних Аријеваца. Ниже наведени прорачуни показују време тих похода – пре 4.000 година...“

Дакле, овај цитат пружа завршну реч на рад многих научника који су били игнорисани у својим тврдњама да смо ми староседеоци на Балкану, а да су све миграције словенских племена, а касније народа, управо кренуле одавде, што нас несумњиво доводи и до чињенице о пореклу Срба.

Мој циљ је био да пружим једну, досад необјављену тезу да је управо ово откриће помогло да се дође до једне танке нити о пореклу нашег презимена, а за које сам био убеђен да има корен у прасловенској, словенској, старосрпској, црквенословенској или савременој српској морфологији. За то ћемо консултовати неког лингвисту, још боље палеолингвисту који би дао свој непристрасни суд о тој тези, а то је да је порекло нашег презимена од глагола бити, што је данашњи облик, а његов имперфекат (прошло несвршено време) гради се од инфинитивне основе и три врсте наставака. За ову тезу интересантан је наставак -ЈАХ, -ЈАШЕ, -ЈАСМО, -ЈАСТЕ, -ЈАХУ – БЕЈАШЕ.

Карактеристике глагола БИТИ су: непрелазни, несвршени помоћни глагол. По изворима из књиге „Синоними и сродне речи српскохрватскога језика“ у издању Лексикографског завода – Свезнање – Београд, 1974. синоними глагола БИТИ су: постојати, наћи се, налазити се, битисати, тј. живети, трајати, остати, доћи, долазити, водити порекло, потицати, доликовати, почивати, бити од речи, држати се речи, бити у спору... . БИТИ у овом смислу значи: ЈЕСАМ, дакле, ПОСТОЈАТИ, КОЈИ ЈЕСТ, и служи за грађење неких сложених глаголских облика, те има широко значење постојања, живљења, егзистенције. Отуда су се и многи други глаголи сродног значења (постојати, живети...) изједначили са смислом глагола бити-јесам.

Постојати, значи бити у стварности, заузимати место у простору, у свести, сећању, осећању, уму.

БИТИСАТИ значи што и ПОСТОЈАТИ, бити у стварности, живети., наћи се, налазити се, дакле, бити присутан, живети значи постојати, бити, егзистирати, трајати, продужавати живот, ВОДИТИ ПОРЕКЛО, ПОТИЦАТИ, значи ИЗВОДИТИ ЛОЗУ, БИТИ ПОРЕКЛОМ ОД НЕКОГА, БИТИ НЕЧИЈИ ПОТОМАК.

Кључ за решење енигме порекла презимена ћу показати у синтези синонима и основног значења глагола БИТИ и граматичке творбе речи.

31

Како у старом српском језику има мноштво имена која су изведена из именица (Горан, Зоран), придева (Драган, Гордана, Тијана), предлога, па и глагола (Стојан од стајати, Видан од видети, Дејан од дејати итд.).

Други вид творбе имена је СЛАГАЊЕ од две или три просте речи у једну целину:

Божидар од БОГ и ДАР, Братислав од БРАТ и СЛАВА итд.

Тако, са становишта морфологије можемо тврдити да је по првом поменутом принципу творбе изведено и име БЕЈАТ, а са становишта лексике ову реч можемо тумачити као: онај који је постојао, онај који се нашао, онај који је битисао ту, онај који је живео, онај који је трајао, долазио, водио порекло, био од речи итд.

Мислим да је у односу на ове друге теорије, више него реална, само треба бити храбар и БИТИ спреман прочитати и прихватити најновија научна открића и доказе, да смо ми ипак староседеоци, те је у том контексту и светлу објашњење нашег презимена доста старије и озбиљније од било ког другог.

ПОРЕКЛО ПОРОДИЦЕ БЕАТ

Већина родослова, па и овај наш, своје темеље налази у усменом предању, легендама и митовима ствараним и преношеним кроз векове, са кољена на кољено, певаним уз гусле, причаним и препричаваним уз светлост славске свеће, луча и огњишта. Стални ратови, нестабилност и неизвесност опстанка на огњишту, уништавање духовног наслеђа и писаних документа од стране свих освајача, којих је био немали број. Ово у великој мери отежава рад на изради родослова.

Породице воде порекло из братстава, а братства из митова. Око њих се временом плету легенде, утолико неразмрсивије уколико сежу дубље у давнине. Братство је својеврсно сродство дигнуто на племенити степен крви, а у горштачким срединама чак са наглашеним обележјима нераскидивости. Горштаци или брђани имају посебан карактер. Патријархални дух неизбежно утискује печат у нарав тамошњих људи обједињених у братства и племена. Он битно утиче на њихов морал и на поимање дужности, а та околноност неизбежно обликује њихове представе о животу. Наша породица, наши преци обележени су тим врлинама.

Иако се презиме Беат помиње у неким записима и предањима на Косову прије Косовског боја, те податак да су се Беати у Гацко доселили након Косовског боја 1389. године, знатно већи број записа и предања нашу породицу вежу за Пилатовце, у којима се помиње Беат, син Пилатов; одлучили смо, на основу предања, прихватити Беата као родоначелника наше породице. За Пилатовце везано је име бана или кнеза Пилата, наводног зета Ивана Црнојевића,

32

господара Зете. Не може се поуздано утврдити да ли је Пилат стварна личност или је народна уобразиља створила имагинарни лик и поверила га колективном памћењу. Неки истраживачи Пилата смештају у веома широк временски период, 300 година прије Косовске битке, па до краја XV века. Милан Машанов Комненић каже: „После толико векова Пилатов лик неминовно подсећа више на творевину народне уобразиље него на конкретну личност у конкретном времену. Његова магловита силуета лебди на историјској позадини остављајући завидљив траг. Кнез и пастир, а вероватно и предводник каравана, са стадима и торинама на Баљцима и Лебршнику и тврдом кулом у доњим Пилатовцима, можда кнез Пилат својим именом скида вео са тајне. Јер, ако је веровати латинској изреци да је у имену саздана суштина, име Христовог судије није случајно дато једном брђанском пастиру и сеоском кнезу. То име није уобичајено, штавише оно је непознато словенском именослову. Изворно, оно је бесумње изведено из грчког, на коме значи стрелац и коњаник“.

На основу предања, Беати припадају братству насталом у Пилатовцима. Братство чине фамилије Комненићи, Шекарићи, Беати, Рончевићи, Савићи и Пушаре из Пилатоваца. Бан Пилат је родоначелник братства. Данас у Пилатовцима живе породице Комненића и Шекарића.

Историчари бана Пилата, због недостатка чињеница, смештају у веома широк временски период од 300 год. пре Косовске битке до 15. века.

Према овим подацима Пилат би могао бити реална личност која је живела половином XV века. По предањима из више извора Пилат и Мара (сестра Ивана Црнојевића), имадоше више синова, Комнена, Шекару, Беата, Ронча, Саву и Прша, славе Ђурђев дан. Од Беата, тече порекло наше фамилије Беат. То је период између 1430. и 1450. године.

Изворно презиме наше породице потиче од мушког имена Беат (постоје претпоставке и од имена Бејат), које се кроз време развија и трансформише у четири облика: Беати, Беатовићи, Бејати, Бејатовићи. Ми ћемо, у даљим општим описима, користити изворно презиме Беат, да не би фаворизовали било које друго. Овде треба посебно нагласити да целокупна наша породица, према предању, потиче из једног дома, дома Беата сина Пилатова, те да су све варијанте презимена равноправне и сви Беати фамилија, без обзира на бројност. Такође треба истаћи, да су Беати од свог постанка Срби, православне вероисповести без обзира на различита тумачења значења презимена (опширније у поглављу „ О пореклу нашег презимена“).

Јевто Дедијер у својој књизи „ХЕРЦЕГОВИНА – Антропогеографске студије“ говорећи о Жањевици каже: „Најстарија породица Рончевићи с Пилатоваца у Рудинама; овдје им је најприје била планина. С њима су исто братство Савићи. Славе Ђурђев дан - Бејатовића неки предак дошао је из Корита Рончевићима у најам, који га ожене својом дјевојком, а овај прими њихово крсно име.“ Када Дедијер говори о Кокорини, између осталог каже: „Додери, Беати, Пушаре и Шекаре, сви су једно братство, и сви потичу с Пилатоваца, славе Ђурђев дан.“

33

Поред ове контрадикторности нашли смо још низ доказа да и Дедијер може погрешити. Рончевићи, Беати, Савићи, Пушаре, Шекаре, Додери потичу из Пилатоваца, једно су братство и славе Ђурђевдан. Беати, Рончевићи, Савићи и Додери су истовремено доселили на Лебршничке катуне и заједнички основали Жањевицу. Многи који су писали о пореклу херцеговачких породица и презимена преписивали су – цитирали ову Дедијерову незлонамерну погрешку, па је било неопходно овде је објаснити.

Студо, у горе поменутој књизи на страници 621. помиње: „Беати су стара гацконска породица из XVII вијека. У историјским изворима помиње се као гацконски и херцеговачки главар кнез Милутин Беат из Гацка. Не каже се из кога је села. Он је супотписник писма херцеговачких главара Которском провидуру у августу 1646. године. Историјски записи Цетиње 1959. 325“. По патронимима потомака и омеђини куће коју народ назива кнез Милутинова омеђина, може се поуздано закључити да је кнез Милутин из Жањевице. Томе у прилог иде и предање о љубави Беатуше и једног од ријетких Савића, које је препричао Радислав Вукотин из Жањевице.

За највећи део прикупљених података о појединим везама гранама и огранцима наше фамилије можемо рећи да су тачни, уз могућност малих корекција везаних за поједина имена која су ненамерно изостављена или погрешно уписана. Израдом породичног стабла, комплексном временском анализом, водећи рачуна о познатим подацима и пратећи патрониме специфичне за српски народ, дошли смо до тренутно објављених података у шеми Основног стабла фамилије Беатовић, Бејатовић, Беат, Бејат. Овим истраживањем смо дошли до 1730. године и имена тројице браће Илије, Баја и Јована чији је, вероватно прадед Милутин. Од Илије и Јована остадоше гране Беата, док од Баја постадоше Бајовићи. Опширнији, појединачни подаци о потомству Илије и Јована налазе се у шемама и пратећим текстовима који су саставни део овог рада.

Поменули смо кнеза Милутина Беата који је живео негде од 1610. до 1680. али не могосмо поуздано утврдити и повезати његове непосредне потомке (синове и унуке). Милутин је наш најстарији предак историјски утврђен. Потврду да нам је Милутин предак налазимо и у патронимима, огранака описаног у шеми 2.5. Јован Јоко Б5 је вероватно чукунунук кнез Милутинов, а наследио је кнежевску дужност по традицији, доказ је сребрени печат-прстен са његовим инцијалима.

34

Од давнина Жањевица је расадник Беата. За њу се поуздано могла рећи она херцеговачка: „Свет насели, себе не расели“. Рекох могла, пошто је у Жањевици некада било и до 40 кућа, најбројнији су били Беати, а данас само једна. По аустријском попису од 1879. г. Жањевица је имала 36 кућа, 124 мушке и 128 женске чељади, док је Берушица имала 16 кућа. Из Жањевице је било сеоба, групних и појединачних, добровољних и присилних, на све стране; у Гацко, Автовац, Невесиње, Бодежишта, Кокорину, Никшић, Гласинац, Братунац, Црну Гору, Македонију, Србију, Славонију, па и у прекоморске земље. Може се рећи да данас Беата има на свим континентима.

Тренутно у Жањевици постоје остаци села и једна насељена кућа Беатовића са 3 члана; мајка Достиња - Дока са два неожењена сина, Владимиром и Будимиром. У тој кући кандило поносно и пркосно осветљава икону и лик нашег свеца Св. Ђорђа.

Легенда о љубави у Жањевици

У Жањевици за кршем постоје и сада омеђине од куће неког Милутина Беатовића који је имао 3 сина и двије кћери. Био је богат и угледан човек, кнез (вероватно је реч о главару Милутину Беату који се спомиње 1646. г.). Старија кћерка се заљуби потајно у згодног момка, једног од последњих Савића, даљег рођака, који у тучи убије неког Рончевића, баци га у јаму и све повери својој мајци. Пролазећи поред куће Савића на брата убијеног Рончевића нападне Савићев пас („кер“), а овај потегне кубуру и убије га без размишљања. Савићева мајка, која је знала тајну свог сина, не могавши отрпети убиство пса, не размишљајући добаци у љутњи кероубици увреду „Крвниче, нашао си да светиш брата на керу“. Тиме је одала сина јединца и он је морао побећи из Жањевице због крвне освете. Побјегао је у Босну и дуго се није јављао. Лијепа, из угледне породице дјевојка је имала пуно удварача и просаца, али она је чекала свог вољеног Савића. Отац је обећа неком момку из Рудина, одакле су Беатовићи доселили у Жањевицу. И дођоше сватови Рудињани да воде девојку. Беше јесен, пуни амбарови жита, земља расквашена од јесењих киша, блата до колена. Стадоше сватови Рудињани зачикавати домаћине „колико имате глиба, мора да је и млада глибава“. Не осташе дужни ни Жањевичани „боље и глибава него метиљава“. Прође и подне у надмудривању, пићу и пјесми. Савић је некако сазнао да му је дјевојка испрошена и да се удаје. Потајно дође у Жањевицу пред вече, исти дан када и сватови. Прикрије се код своје куме коју замоли да некако накратко извуче младу и доведе у своју кућу. Кумина кућа је била недалеко, са друге стране крша према реци. Када су се угледали Савић и Беатуша он је одмах упита: „Је ли вјера ђе и прије била“? Она одговори потврдно. Ноћ им је била савезник; по предању било је већ између десет и једанаест сати. Њих двоје се узму за руке и крадом побјегну пјешке преко Жањеваца, Иванче поља и Чемерна према Вратару (пролаз у кањону реке Сутјеске код Тјентишта) са намјером да побјегну у Босну. Примијетивши да нема младе сватови се узнемире, почну лупати по кући, зулум чинити, просипати жито из амбара. Милутин се досјети шта би могло бити и пошаље синове да блокирају Вратар,

35

сестру врате, а Савића убију. Браћа су била вриједни и „силни“ момци. На очеву заповијест зајашу коње и на коњима преко Платица, Драмешине и Чемерна, дужим али проходнијим путем, стигну први па направе засједу и пресретну сестру и Савића на Вратару. Сестра закуне Богом браћу да јој не кваре срећу и да их пусте, да јој не убију момка, јер ће и она себи одузети живот ако му шта нажао ураде. Сажале се браћа на сестру и пусте их да прођу. Врате се кући и кажу да их нису стигли. Да би смирио сватове, сачувао образ себи и сватовима и избјегао крвопролиће, Милутин сватовима дадне млађу кћер, дјевојчицу од дванаест година.

Стигоше Савић и Беатуша у Босну, изродише три сина. Савић поста чувен хајдук, али и по части и поштењу је био на гласу. Радо су се људи са њим пријатељили. Тако се спријатељи са неким Турчином. Овај га, по причама побратимио, звао га код себе на кућне свечаности као мила госта и пријатеља. Ни Савић није њему остајао дужан. Тако га једном приликом позове на крсну славу у своју кућу. Када се појело и попило и кад је расположење било на врхунцу Савић у знак великог поштовања и узајамног пријатељства дарује Турчину сабљу дамаскију коју је у хајдучкој борби отео неком Турчину кога је убио. На сабљи је био угравиран текст на арапском језику, што Савић није знао прочитати. Турчин сав озарен прими сабљу, као највећу част од пријатеља. Чита угравирани текст и са запрепаштењем констатује да је то сабља његовог "рахметли бабе", који је погинуо у борби са хајдуцима. Потегне сабљу из корица, замахне из све снаге и посијече главу свом пријатељу Савићу. Дјецу и жену није дирао, него је жени наредио: „Купи влашку копилад и иди куд хоћеш да те моје очи више не виде, ни тебе ни копилади“. Она у том јаду куд ће шта ће, покупи дјецу и у род у Жањевицу. Отац ни да чује. Неће да их прими, а дјеца мала све једно другом до ува. Најстарији није имао више од пет-шест година. Браћа онда умоле оца па их пусти на њихов дио. Дјеца мала, а живети се мора. Сместе их у један телечар преко потока, наспрам Милутинове куће, према Штављану. Најстарији син у пратњи млађих почне чувати овце, помагати у кућним пословима. Ујаци им дају за чобанију по једно јагње годишње. Дјеца вриједна и честита, па чувају и умножавају своје стадо. Предање каже да су они „заимали“ а Милутинови су назадовали у иметку. Како су они прирастали тако и стадо, сваке године све више и више док није достигло хиљаду и седамнаест грла. По народном вјеровању требало је вишак грла изнад хиљаду пустити у Лебршник вуковима, што су они и учинили. Међутим, после неколико дана свих седамнаест оваца се врате у тор који је био на "иљади", под гредом, према Рудовића стајама, што није био добар знак. Од тада је и код њих стадо и имање

почело да се смањује. Од те дјеце поново се развила породица Савића у Жањевици. Последњи се одселио из Жањевице у Гацко Обрен Савић са породицом око 1980-те године. Забележио Радисав Г101

36

Милан Машанов Комненић у својој ПОВЈЕСНИЦИ КОМНЕНИЋА пјева о Пилатову стаблу што се грана у друге огранке који плету братствени вијенац, па и о Беатовићима који припадају том братству:

Нико не зна када постанусмо

од Пилата, од кнеза крилата,

од Комнена међу комовима.

Онај што зна, нама не долази

но столује на небеском своду

и управља својим сазданијем.

Предак нам је Пилат, кнез рудински,

домодржац и отачко крило,

пастир вјерни Божјему пастиру.

Његово је име знаковито

из грчкога кољена поникло

да означи стријелца на коњу.

Тај изданак морлачког племена

и имењак Христовог судије

зет је био Црнојевић Ива.

Он је нашу лозу засновао

и с њом нама дао постојанство

које траје пет стотин' година.

Смутна доба застиру памћење,

невидом су обрасле зенице,

потамниле луче и огњила,

помрчина пала на тапије

а у маглу легли љетописи,

у давнину губе се корени

и у праху сахну покољења.

Гробослови нису родослови,

мртви мртве не воде у живе,

али јесу завјетна залога,

живи мртве враћају у живот

од праоца Аврама до данас

и од данас на вјеке вјекова

до другога Христова доласка.

У једно смо име сви сабрани,

једно зрно у једном решету,

једно стабло а многи огранци…

Наше сјеме ниче из памћења:

ми смо оно што се упамтило

и које се затим досањало.

Од предака пређу испредосмо

и на њу се потом нанизасмо,

постојимо као питаоци:

свак за сваког код свакога пита

ко је био и чија је својта,

од кога је и имали кога,

колико се и чиме прочуо

ил је залуд под мајку испао,

шта ће бити када га не буде

и какав ће спомен оставити.

Преци су нас принијели сунцу

да на њему срце огријемо

које мрзне од свих пострадања.

Ко не памти није га ни било,

заборав га брише и отреса

као вјетар што отреса росу

у раздање на горском пропланку.

У свакоме земном нараштају

имали смо по једног памтишу,

кроз њега је опет настајало

оно што је до тад упамћено.

Наши су се чувари памћења

кроз времена у вис настављали

као што се настављају љестве

од чворова и од конопаца

из давнина до којих не стижу

човјекова пуста поимања.

Сви они су сушти љествичинци

37

што се пењу у будућа неба

презирући под собом амбисе.

Поуздани то су родословци

Који наше име ужегоше

Сврставши га међу граничнике.

Сви потомци праоца Аврама,

покољења у свим племенима

кроз памћења постају честице,

напослетку оно пресуђује

и уводи у крајње суштаство

човекова хтења и учинке

што су свакој кушњи одољели

и заборав смогли надвладати.

А зар људи још игдје постоје

сем у зрачном окриљу памћења,

разасути временским стазама

чије правце Творац одређује?

Није човјек што и горско звијере

Да вјекује дивље у чопору,

но је биће које од настанка

у ближњему налази ослонца

и у сродству траје кроз вјекове.

Сва су братства тако настанула:

Крвно сродство најчвршћа је спона

Прибежиште од сваке невоље

И гнијездо гдје се птићи легу.

Пилатовци свима су нам кућа

гдје смо први огањ пропирили

на огњишту које се не гаси,

јер га свуда са собом носимо

кроз сеобе и уз поскитања.

Име нам је тог села предато

да подсјећа на страшно суђење

проконзула римског над Исусом.

Пилатовци и нијесу село

но успутни конак и селиште,

чудна скела гдје ријеке нема,

колијевка од станца камена

гдје се рађа а ређе остаје;

одатле се млади бираници

расипају свуда по свијету

као вјетар што пшенично зрње

развијава на житноме гумну.

Мало земље, а много потребе,

један чанак за премного уста…

Најмање се о хљебу живјело

а највише улудо гинуло.

Што се више рађало синова,

то је више бивало гробова.

Ми коротну капу не скидамо,

одавно је прирасла за главу:

од Косова никуд без колеча,

ни вијека никад без лелека.

Вазда вапај, јека и кукњава,

тужбалице изнад колијевки.

Овдје ништа не можеш добити,

Али можеш душу изгубити.

Стога смо се крсту приклонили

Под његовим окриљем скућили

те постасмо свештеничко братство

са двадесет и три духовника.

Пилатовци, по кнезу Пилату,

на размеђи ломној постадоше

приклониште његовом потомству:

од Ђурђева брда до Градина.

с Ристопоља све до Пустопоља,

од Мокрога дола до Обљаја,

с Погледала па до Међугорја,

уз Долове до Вучјега дола,

уз присоје уз љути илинштак,

38

низ осоје, с кишом и снијегом,

зрно паде и заметну клицу

кременитом нашему племену.

А из њега израсло је стабло

што се грана у друге огранке

који плету братствени вијенац.

Истородни насташе изданци:

Шекарићи и Радовановићи,

па Шутоње, Кукићи, Додери,

Рончевићи и Беатовићи,

Још Тупањци у кршном Подгорју

и Савићи у Гатачком пољу

и ускоци Тесле у Смиљану

гдје свјетлосни пониче Никола.

Комненића има на Гласинцу,

По Крајини и у Мркоњићу,

Поред Саве и око Нашица,

А стигли су под Белу Крајину,

До Гомирја и у Моравице.

Веле да је у давна времена

неки човјек по имену Сизиф

по налогу богова теглио

каменчину уз стрму планину

и чим би се врху примакнуо,

одмах му се камен отимао

и падао натраг у подножје,

а он би се за њиме враћао

и морао изнова теглити

сваког дана до последњег даха.

Комненићи њему наликују,

Товарећи муку и невољу,

Надају се да ће одољети

И до врха бреме изнијети,

У чему им цио вијек прође.

Сви успјеси њини и добици,

постигнућа, звања и похвале-

шта су друго него маштаније.

(А тако је и с другим људима.)

У чему су највише постигли-

од тога би ђаво побјегао.

А највише што су задобили-

то свој своме не би пожелио.

Нема муке коју избјегоше,

пострадање свако искусише,

турски колац и швапски конопац,

царски зиндан, маџарске логоре,

пострадање на Зиданом мосту,

казамате на Голом отоку,

мучилишта где се ваде душе.

Кад су смутна бивала времена,

брат је главу скривао од браће

у шкрипове гдје се коте гује,

зимовао с кртолом у трапу,

проводио љето с кртицама,

крсно име у шпиљи славио.

Комненићи бјеху свештеници

зажежени искром са истока

и жудећи за искром таворском

која жеже жеженим жишкама.

Ко је жедан, сушту жеђ отпија,

а коме је срце успламтјело,

иште пиће крилатих пламова

наслутивши страшно непојамство.

Са смрћу се ведро поиграва,

без ње му се не мили живјети,

а са њоме живи седмоструко.

Но какви су у нас свештеници,

молитвени заступници Творца?

Од вајкада ти су трпиоци

нагоњени муком и зулумом

39

одлагали крсте и путире,

прекидали свету литургију

и пламних се сабаља латали

излазећи на љута попришта.

Заточници у бесудној земљи

на рукама племе су држали,

на литицу пропели су цркву

светог Ђорђа на врлетном Валу

као да је с неба долетјела.

Не мре човјек кад испушта душу,

но када га заборав загрне,

заборав је коначни убилац

и поруга људскоме битију.

Инокосни на тврдој размеђи,

одавно смо постали селице

од невоље, јада и немања.

Куда год смо у свијет кретали,

носили смо мрву родне груде,

кућа нам је била на плећима,

окућница вазда у рукама.

Наши преци имали су више

гладних уста него родних њива,

у земљу се нијесу копали

но у камен код цркве на Валу

гдје су гробља као жртвеници.

Наше јато из једног гнијезда

расели се вољом и невољом,

наше стабло оде у огранке,

Пилатовци посташе плодиште

и расадник другијех братстава,

родно сјеме већ се расијало

земним шаром на четири стране.

Огранак се један отиснуо

кад Ђурђица сиђе у Мируше

гдје мирише зановјет и смиље

уз обале модре Требишњице,

гранао се скоро два вијека

док Мируше под воду одоше,

безумници кад их потопише

да тобоже благодет донесу

инокосној земљи Херцеговој.

Домаћини осташе без дома,

Поскитари силом постадоше,

Питомину покри водурина,

А око ње зинуше јаруге,

Љута драча и пусте голети.

Немањића два су манастира

Добрићево и Косијерово

премјестили тада на немјесто

као да су грдни савардаци.

Мируше су од тад глибна локва,

Трајан спомен тренутног безумља.

Огранак се други иселио

у Топлицу, изгубну границу

да грудобран буде и утврда.

Гдје би другдје вјечни селиоци

него опет у село Селишта,

јер се тако од старине звао

кутак поред куле Пилатове

одакле су на исток кренули

да источник буду на Косову.

Грудима су шанце подупрли

а од глава тврду караулу

истурили пред злом арнаутским

пркосећи сабљи и куршуму

на чукама изнад Куршумлије.

Страдање је од судбе потврда

Печаћена вјером успасене

И сваки је човјек на распећу

Ако правди и истини служи,

40

Ко не страда - скапава ко марва.

Нама зоре нијесу свитале

ко другима да се радујемо,

но да јасно збројимо по дану

колико је живих освануло

у овоме вучјем вијалишту.

И дан-дању у овој мрачари,

у држави која се не држи,

гдје се мјера човјештва стањила,

не гаси се луча праотаца,

него искре просипа кроз тмине,

низ путеве којима идемо,

а које је усуд одредио.

Ми братствени родослов живимо

Сваког трена и на сваком мјесту,

У вијенац завјетни плетући

Сва имена наших праотаца

Да бивају узор потомцима

И залога јача од закона,

Те да служе роду као Богу

Да страдају а не пропадају.

Милан Комненић

41

СТАНИШТА БЕАТА

Станишта Беата наводе се хронолошким редом по настајању породица и сеобама. Пилатовци су полазиште, а Жањевица расадник из кога поникоше преци који населише сва остала станишта, осим једне породице Бејата која је из Пилатоваца одселила у Бобанску Шћеницу, а касније у Доњи Поплат. Жањевица, празавичај свих Беата заслужује да се о њој каже све што се зна, што се у њој и око ње дешавало, што је омогућило њено трајање и опстанак до данашњих дана, ако Бог да и довијека.

БЕАТА ИМА НА СВИМ КОНТИНЕНТИМА

ПИЛАТОВЦИ - за које је везано порекло наше породице, по Милану Комненићу

"Пилатовци се налазе у Опутним рудинама. Рудина има неколико и често се пишу у једнини или у множини. Назив Рудина први пут се помиње у „Летопису попа Дукљана“ већ половином дванаестог столећа, док је у дубровачким архивима записано тек 1280. године. А према истраживањима Риста Ковијанића, Рудине се први пут наводе у судско-нотарским списима Которског архива 1327. године.

42

Шта значи то име? У свом „Рјечнику“ Вук Караџић објашњава да су рудине онај „крај где има доста живе траве за овце“, па ради прецизности наводи одговарајући латински израз пратум и немачку реч Дие Флур. При томе он наводи стихове из народне поезије: „Изјавио овце у рудине“ и „Док се гора преођене листом и рудине травом ђетелином“.

Према брижљивом одређењу Јевта Дедијера, крашка површ или висораван по имену Рудине простире се од Гацка на сјеверу, Требишњице на западу, Корјенића, Грахова и Пустог Лисца на југу до Никшићког поља и Голије на истоку. У том кршевитом и махом безводном подручју има неколико крајева са називом рудине. Конкретно, то су Билећке рудине, Бијеле рудине, Никшићке рудине и коначно Опутне рудине.

Најлогичније објашњење за назив Опутне рудине свакако пружа чињеница да се тај крај простире око караванског пута који је од Дубровника кроз рудине водио до Босне, Србије и Цариграда. Тај пут, назван Виа Рагуса, својевремено су изградили Римљани за походе својих легија. Полазио је од Плоча, те јужне дубровачке капије, потом ишао уз брдо Срђ до Бргата и код Царине (или Леденице) улазио у подручје ондашње српске државе. А тамо се спајао са цариградским друмом.

Узгред речено, из Дубровника се за пет сати хода стизало у Требиње, а одатле се преко Јасена, Љубомирског поља и Мириловића отприлике за исто време долазило у Билећу, „гдје за турског времена бијаше знаменити караван серај“.

Наши преци су били судбински везани за тај пут. Осим гајења стоке, ти сточари или Власи, (како су чешће називани) били су кириџије, дакле гоничи каравана. Највиђенији и најпоузданији људи ондашњих братстава у повоју (поглавито Малешевци и Пилатовци) били су крамари или провидури, дакле предводници каравана. Радили су углавном за Дубровчане којима су изнајмљивали своје издржљиве брдске коње. Караванима су обично преносили со, тканине, вуну, кожу и метале. Крамари су преузимали одговорност за караван, организовали заштиту од пљачкаша, исплаћивали коњоводце и пратили караване на дугим путовањима до одредишта. Каравани су бројали најчешће до двадесет пет коња, а тек у ретким случајевима бивало је и педесетак коња под товарима. У дубровачком архиву забележено је да се Херак Милошевић из катуна Малешевци и Владоје и Војћех Пилатовић из Катуна Пилатовци „обавезаше пренијети четрдесет и шест товара тканине и друге робе пер Босниам“. Било је то 1404. године. За сада би то могао бити први помен Пилатоваца и наших праотаца у писаним изворима уопште.

У Опутној рудини, 7 километара источно од Билеће налази се село и катун Пилатовци. Помиње се у дубровачким историјским изворима 1405. године. Власи из катуна Пилатовић („Влацхи де цатхоно Пиллатоуицх“) Вукац Пилатовић, Милић Брајковић и Владоје Пилатовић обавезују се у Дубровнику 22. јуна 1405. године на прегон робе дубровачким трговцима у Устиколину код Фоче, уз одређене договорене услове. (Див. цанц. XXXV, фол. 195, 22. VI 1405.)

43

Били су у саставу Херцеговине до Берлинског конгреса 1878. године када су припојени Црној Гори.

Дедијер у својој књизи „Херцеговина“ наводи да је „бан Пилат живио у Пилатовцима (Опутна рудина), а стоку држао на Баљцима. Народ мисли да на Баљцима у то вријеме није било правијех села, већ саме Пилатове торине“. Дакако, што се Пилатоваца тиче, сасвим је сигурно да су били настањено село коме је на челу стајао кнез или бан.

Може се само нагађати да ли је село Пилатовци добило име по бану Пилату или он своје име дугује селу. По ободу села, као и на другим местима старе Херцеговине, постоји много знакова који сведоче да су ти крајеви били настањени од давнина. Међу таквим знаковима је убла-каменом озидана и калдрмисана округла локва у засеоку Громилама, која се и данас користи за напајање стоке. Најупадљивије су такозване „гомиле“. Реч је о нагомиланом камењу које је подизано над древним некрополама. Њихово магијско и сакрално значење подробније је проучавао етнопсихолог Војин Матић. На једној песковитој голети недалеко од Мокрог Дола налазе се гробнице са стећцима и стелама, за које је народ веровао да потичу из римског доба. Међутим, уклесани ликови и слова сведоче да су ти гробови из богумилског времена, вероватно у распону од дванаестог до четрнаестог века. Обично су их називали грчким гробницама. У овим крајевима пре доласка Словена живело је „ромејско“, дакле грчко становништво. Знатнији део се иселио, а мањи је остао и измешао се са словенским придошлицама створивши мешавину коју су касније назвали Власима. Временом је тај појам изменио значење и њиме су током турског „земана“ називани брђани, сточари православне вере.

После толико векова Пилатов лик неминовно подсећа више на творевину народне уобразиље него на конкретну личност у конкретном времену. Његова магловита силуета лебди на историјској позадини остављајући заводљив траг. Кнез и пастир, а вероватно и предводник каравана, са стадима и торинама на Баљцима и Лебршнику и тврдом кулом у доњим Пилатовцима, можда кнез Пилат својим именом скида вео са тајне. Јер, ако је веровати латинској изреци да је у имену саздана суштина, име Христовог судије није случајно дато једном брђанском пастиру и сеоском кнезу. То име није уобичајено, штавише оно је непознато словенском именослову. Изворно, оно је без сумње изведено из грчког, на коме значи име стрелца и копљаника"

Потомци Пилатових и Мариних синова, Беата, Саве и Ронча одоше на Лебршник и основаше село Жањевицу.

КОРИТА

Корита леже са десне стране уз стари пут Дубровник –Босна - Србија- Цариград, назван Виа Рагуса. Налазе се на половини пута између Билеће и Гацка. Своје име добила су по вртачама сличним коритима којих овдје има много. Турци су га освојили 1466. и повјерили на управу неком субаши. За вријеме турске владавине припадала су разним кадилуцима: фочанском, херцегновском,

44

церничком, гатачком и билећком, а била су стално у саставу кључке капетаније. Од 1878. год. окупацијом Аустро-Угарске налазе се у билећком срезу, односно билећкој општини. Због геостратешког положаја и близине црногорске границе Турци су након заузимања у Коритима стационирали посаду аскера и почели изграђивати утврде. Стална пријетња били су им хајдуци и ускоци Баја Пивљанина, који су их нападали и рушили им утврде. Не зна се када су Турци изградили град-тврђаву са кулама, али је познато да је он обновљен по наређењу босанског везира 1756. године са опкопом око њега, што је обезбиједило већу сигурност Турцима у самом граду.

Ова чињеница иде у прилог претпоставци о већој сеоби Беата, Рончевића и Савића из Пилатоваца знатно прије утврђивања Корита, која су преузела улогу и значај од Кључа, утврђеног града Сандаља Хранића и царице Јелене.

Као што је речено у поглављу о поријеклу породице Беат, више породица Беата, Рончевића и Савића почетком XVII вијека селе се из Пилатоваца према сјеверу, преко Корита, ка планини Лебршник. Неке породице одмах продужавају пут, а неке остају извjесно вријеме у Коритима и касније се селе у већ основано село Жањевицу испод Лебршника.

Корита су позната по врло оштрим зимама и недостатку питке воде ради чега су грађене чатрње које су се користиле за напајање људи и стоке, као и за све друге потребе.

Непосредно уз поменути пут, сада магистрални, са лијеве стране налази се Корићка јама. На спомен табли пише: "Корићка јама. У ову јаму 4/5 јуна 1941. год. усташе су бациле 134 Србина овога краја. Кости звјерски уморених људи извађене су из јаме 1953. и 1956. године и похрањене у заједничку спомен-костурницу у центру села Корита".

ГАТАЧКА СЕЛА

( подаци по Јевти Дедијеру, датирају од око 1900. године,

па године које он помиње у досељавању треба рачунати од тад.)

У Гацку се разликују два морфолошка дијела: Поље и Површ. Тип и положај села у оба дијела је различит и разним приликама условљен. У Гатачком пољу разликујемо три антропогеографски важне површине и то: уравњено дно пољско, затим остатке старије, потпуно неуравњене површине, који у облику истањених ртова залазе дубоко у поље па су искидани као мање или више округласти хумови и разбацани по ивичним дијеловима пољским; они напосљетку као нижи суви подови затварају поједине партије алувијалне равнине пољског дна; напосљетку је важна пољска ивица, која обично представља карсним процесом нагрижене благе нагибе. Села су редовно или на

45

пољским ивицама или на ртовима и на заравнима и ивичним дијеловима пољским, а ријетко су на усамљеним хумовима. На самом дну пољском нема села због познатих хидрографских прилика, које чине становање и на неплављеним дијеловима немогућим.

У Површи су прилике друкчије јер и други пластички елементи условљавају положај села. Површ у својим нижим партијама представља голу, карсним процесом знатно изједену зараван. Кречњачки слојеви овдје су доста плитки, у нижим партијама избијају главе разних вододрживих стијена. Због тога, поред разних вртача, ова је област ипак разуђена: разна издужена сува улегнућа с континуалним нагибом иду у правцу према ријечним долинама. Њих прате на висинама 10-20 м. високи кречњачки одсјеци који леже на подлози од разних шкриљаца. Вртаче и ова издужена улегнућа чине за насеља најзгодније морфолошке елементе. Поред тога кречњачки одсјеци чине добру заштиту од сјеверних вјетрова, који у овој голој, високој заравни могу бити страховито јаки, а шкриљевита подлога условљава честа, мала, али стална врела. Ове заравни припадају такозваном покривеном карсту, јер је дробљење стијена веома знатно. Ово чини да просјечних година стрмна жита могу у изобиљу рађати. Ово су главни узроци што су села јако разбијена, и што се само мјестимице јављају мале групице кућа, у правцу улегнућа издужене.

ЖАЊЕВИЦА

( по Јевти Дедијеру, нашим сазнањима, виђењима и предањима)

Источно од Гацка, удаљена око 12 километара је Жањевица. Једно је од највисочијих херцеговачких села (око 1200 м.) под Лебршником, на источној и западној страни једног рта. У селу има више врела и чесама. Зими је необично хладно, вјетрови с Лебршника нанесу толико снијега да затрпају све долине, земља је снијегом покривена од Митрова до Ђурђева дне. Оранице изнад села у Лебршнику, плитке и мршаве. Косанице исто тако, и испаше око села. У оскудици земље, обрађују површине над амбисима, те косце вежу ужима.

Сви сељаци су слободни кметови; та је земља била њихова својина (планина) и онда, док су још из Рудина изгонили на планину.

У селу имају четири групе, јако раштрканих и по гајевима разређених кућа. Ради гнојења излазе са стоком по плећима Лебршника.

Село је добило име по брду изнад њега (Жањевица).

Најстарија је породица Рончевићи с Пилатоваца у Рудинама; овдје им је најприје била планина. С њима су исто братство Савићи. Славе Ђурђевдан. Неки предак Бејатовића дошао је из Корита Рончевићима у најам, који га ожене својом дјевојком, а овај прими њихово крсно име. (Ову Дедијерову погрешку о

46

Беатима смо објаснили у тексту о поријеклу породице Беат. Рончевићи и Беати блиски су рођаци и заједно су с Пилатоваца доселили на Лебршник). Рудовићи су Борисављевићи из Риђана код Никшића. Овдје их је населио ага. Милетићи су „недавно“ побјегли из Никшића, што су за турску награду убили неког Црногорца. Све породице славе Ђурђев дан.

Причају о некакву Митру Ћесару, који је имао много стоке и који је живио у пећини Зјатлу. (Жањевчани је називају ЂАТЛО). Има прича о закопаном благу, бакову месу, воску, о вилинским дворима у “Вилиној пећини“ и о аветима у Бајној пећини. У средњем вијеку ареал Жањевице је морао припадати познатој властелинској породици Владиславићима, чији су се посједи налазили у непосредној близини од Вучје јаме до Берушице и Јасеника.

Дедијер и већина истраживача који су писали о поријеклу презимена и породица (преузимали Дедијерове податке), наводе оснивање Жањевице у другој половини XIX века. Наша истраживања указују да је Жањевица знатно раније основана, вероватно у првој половини XVII вијека. Н. М. Студо наводи да се 1646. године помиње гацконски и херцеговачки главар Милутин Беат (не зна се из ког села) као супотписник писма Которском провидуру. Познато је да у Жањевици и данас постоји омеђина куће, коју стари називају „Милутинова омеђина“, а и једно предање (наведено у тексту о пореклу породице Беат) о богатом кнезу Милутину који је имао три сина и две кћери, а који, по свој прилици досели с Пилатоваца на Лебршник, са Рончевићима и Савићима.По аустријском попису 1879. године Жањевица је имала 36 кућа, 124 мушке и 128 женске чељади, док је Берушица имала 16 кућа. Да је тачан податак о оснивању Жањевице у другој половини XIX вијека, не би се могло за неколико година село толико развити и изградити. Сви преци Беата (осим Бејата из Бобанске Шћенице, касније Доњи Поплат) су потекли из „Жањевичког расадника“. Зато се с пуним правом за Жањевицу могло рeћи она херцеговачка: „Свет насели себе не расели“. Рекох могло, јер од оних некадашњих 36 кућа данас у Жањевици, поред остатака и омеђина има само једна кућа са три члана породице. Мајка, јунакиња ДОСТИЊА – ДОСТА са два неожењена сина Владимиром и Будимиром, у којој кандило поносно и пркосно осветљава икону и лик нашег свеца, Светог Ђорђа. За Досту, заиста треба рећи да је јунакиња Жањевице. Данима, месецима, годинама, са два своја сина и двестотињак оваца не да Жањевици да опусти, одржава је у животу и незабораву и срдачно са неизмерном љубављу дочекује ретке посетиоце из фамилије који долазе да обиђу своју прапостојбину, извориште готово свих Беата, свој празавичај..

Према народној песми „Погибија Гргуревића“, коју уз гусле пева Илија Вукмановић из Гацка, а коју је забележио Лука Гргић Бјелокосић, Жањевицу, Берушицу и Јасеник спалили су Дедага Ченгић и Сарош паша 1861. године у походу на Пиву са дванаест хиљада низама (турских војника).

1-Кућа Беатовића – део гране 1.3.8 (Поп Јован А1, Остоја Б3- Лука Ц8- Стојан Д35, Обрад Е57, Ратомир Ф70, Владимир Г64, Будимир Г65,Милимир Г66,Драгомир Г67); 2- Лука са омеђином куће Беатовића - део гране 5.14 (Тодор А5, Бајо Б14, Никола-Ц45,

47

Јован Д170, Михаило Е334). Потомци живе на Врбицама, између Гацка и Автовца (Радош, Урош, Предраг); 3-Позиција куће Беатовића, део гране 1.3.9; 4-Позиција омеђина куће Баја Беатовића. Потомци Баја Беатовића су Бајовићи, живе у селу Гареви, у гатачком пољу; 5-Ново гробље; 6-Позиција омеђине сеоске воденице; 7- Катуни Милетића; 8-Рт, катуни Рудовића; 9-Орловац, највисочији врх Лебршника; 10- Корито Жањевичке рекe; 11-Омеђина куће Беатовића грана 1.1 (Поп СаваБ1 - Павле Ц1,Тодор Ц2, Василија Ц3)- види следећу слику.

Жањевица, средње село – поглед према Орловцу и Пиви

(Црна Гора у правцу стрелице)

Народно предање о зазиђивању извора Жањевичке реке

( забележио Радислав Вукотин из Жањевице )

У подножју Орловца, највисочијег врха планине Лебршник, извире Жањевичка река. Извор се зове Студенац. По народном предању то је био јак извор воде. Коритом Жањевичке реке вода са Студенца тече до Клиња, где се спаја са водама Драмешинске и Врбске реке. Тако настаје најдужа понорница на свету са почетним именом Мушница, а завршава се са именом Омбла или Дубровачка ријека, мењајући свој назив од извора до ушћа равно 11 пута. У периоду од 1892. до 1896. године на саставу Жањевичке, Драмешинске и Врбске реке подигнута је брана и формирана акумулација Клиње. Језеро Клиње је најстарије вештачко језеро на Балкану.

Река Мушница даље тече кањоном што се између Михољача и Липника спушта у Гатачко поље. По предању, Гатачко поље је у нека давна времена било под водом, тако да се Мушница на излазу из кањона у селу Муља уливала у језеро.

Према историјским изворима, у тешким временима турског освајања Херцеговине, на двор Сандаља Хранића синовца и наследника Влатка Вуковића, 1411. године долази Јелена Балшић, кћерка српског кнеза Лазара.

48

Јелена Страцимировић Балшић се удала за Сандаља Хранића као удовица Ђурђа Балшића, господара Зете и дошла у Кључ у коме је боравила више од 20 година. Царица Јелена, једна од најучених жена тог времена, је направила план одбране и спровела опсежне радове на утврђивању града Кључа. План се заснивао на исушивању језера у Гатачком пољу и претварања горњег поља у обрадиво земљиште. На тај начин би биле задовољене повећане потребе за храном због великог броја војника и народа који се повлачио у Херцеговину пред Турцима. Истовремено, Церничко поље је требало потопити како би се утврдио град Кључ. У том циљу предузети су опсежни радови на промени тока реке Мушнице код села Срђевића, у Гатачком пољу. За исушивање поља је било неопходно смањити доток воде у Гатачко поље.

Предање каже да је царица Јелена ангажовала некаквог Грка да спроведе тај план. Он је предложио да се „зачепи“ извор Жањевичке реке, јер је Жањевичком реком дотицало највише воде до Клиња и даље Мушницом у поље. За тај подухват је тражио да му се обезбеде, поред радне снаге, камене плоче, сјерна вуна и сига. Царица му је то обезбедила и он је постепено зазиђујући успео да сузи отвор на извору, но није смео цео извор да зазида. Оставио је отвор кроз који је вода, иако пригушена, избијала у млазу дугачком неколико метара. После одређеног времена притисак је опао и млаз је спласнуо, а на другој страни, у Пиви, се појавио нови извор који је обогатио водом реку Пиву. И данас се на Студенцу виде слојеви камених плоча и везивног материјала који указују на истинитост народног предања. Поплаве које су погодиле овај крај Херцеговине 1975. године, су тај извор још више редуковале. Том приликом много извора у Жањевици је пресушило, а неки други су се појавили. Корито Жањевичке реке је добило други облик. Нестали су готово сви већи вирови, а током лета Жањевичка река готово да пресуши.

Студенац – структура

1-Камена плоча; 2-Везивни материјал, мека маса, може се сећи обичним ножем. По предању то је мешавина сјерне вуне и сиге.

49

Радислав је забележио и ово предање

о животу, љубави и страдању у Жањевици:

„На Лебршнику има један ком, који народ зове Ајов ком, у близини Рудовића колибе. Ајо Беатовић заљубио се у неку ђевојку у Жањевици, али пошто су обоје били сиромашни, он чобанче, њени је обећају неком виђенијем момку у Пиву. На дан свадбе он је био на Лебршнику код оваца. Са кома је посматрао сватове у пролазу како му одводе ђевојку и шенлуче. Сав очајан отисне се са тог кома и погине. Сахрањен је као самоубица ван гробља, са десне стране где се и данас виде остаци Ајовог гроба“.

ГОРЊА И ДОЊА БОДЕЖИШТА

Потоком су растављена на већи дио у осојној (Горња Бодежишта) и мањи дио у присојној страни (Доња Бодежишта). Горња под одсјецима планине Вучева, а Доња у равници. Ово је село најбогатије изворима, има их толико да свака кућа има своје засебно врело. Од вјетрова најгори је Сјеверац, који долаз с Волујака и све опусти. Југ овдје доноси редовно снијег; благ је вјетар „Невесињац“ (са запада). Њиве су око и испод кућа, косанице уз поток, а крчевине у Вучеву. Оранице махом на присојним, а косанице на осојним странама. Испаша и шума има у Вучеву и око села.

И у Горњим и у Доњим Бодежиштима куће су јако раштркане. У цијелом селу само двије групе збијених кућа. у Горњем имају двадесет и четири, а у Доњем десет кућа.

О постанку сеоског имена има само нагађања. Најстарија породица Жарковићи потиче из Срђевића. -Дамјанци су давно доселили из Дулића (Гацко), због сукоба с неким Муслиманом, кога су убили. Да не би изгубили своју главу даде Смаилаги своју земљу, а овај га насели у Бодежиштима. –Гутовићи су Божовићи из Требјесе код Никшића. Побјегли су од зулума никшићких Турака под окриље Смаилагино, који их насели у Бодежиштима. –Терзићи су старином из Трновице (Рудине), одакле су због турског зулума побјегли на Бодежишта. –Бејати су из Рудина прешли у Жањевицу, а Смаилага их преселио на Бодежишта. –Миловићи су старином Миљани из Бањана, прешли због крвне освете. На крвном миру би углављено да убојица мора селити, а остало братство остаје тамо. –Хаџићи су из Лисине у Пиви. Живјели су и у Босни. –Пековићи су од Снијежнице код Фојнице. Један им се стари оженио булом и побјегао у Босну. Њега и двојицу браће му Смаилага објесио, а остале узео за кметове и населио у ово село. –Попадићи су дошли из Гарева иза Петковића. –Миљанићи су доселили из Пиве још прије владике Рада због покоља с Црногорцима. –Вратковићи су Ђуричићи из села Вратковића (Гацко). –Грковићи су побјегли с Пржина (Гацко), у оно доба кад су имања манастира Папраће у том селу попаљена.

50

КОКОРИНА

У Гатачкој површи, сјеверозападно од Гацка, 10 км сјеверно од Фојнице, на обје стране Кокоринског потока, испод Брњца и Мједене главе, на надморској висини од 1250 и 1300 м смјештено је село Кокорина. Куће су груписане око главних извора, збијене у три групе: Горња Кокорина, Доња Кокорина и Дабовина.Јевто Дедијер каже да се село развијало множењем од три куће, којих је у његово вријеме (сам крај 19. в.) било 30. Данас Кокорина има више кућа него становника. Он даље каже да се не зна како је село добило име, али се зна да је у њему прије 100 година (значи прије више од 200 година, крај XVIII вијека) живио Стеван Кокорина и да је од турског зулума побјегао у Црну Гору. Иза његa је село остало пусто. Покушали су борачки муслимани да се одрже у њему, али нису могли; задњи је иселио Луковица, када се досељава Аџић из

Лисине из Пиве. Старином су Рајковићи из Петровића у Бањанима. Исто су братство с Носовићима, од којих је чувени хајдук Лимо. Дошли су првом половином XIX вијека, а сад их има 6 кућа. И Таушани су из Пиве. Веле да су од братства Баја Пивљанина. Звали су се Чепури. Таушан значи, на турском језику, зец. – Додери, Беати, Пушаре и Шекаре сви су једно братство, сви потичу с Пилатоваца. Прве двије породице дошле су прије 70 година као једна фамилија из Жањевице, а друге двије прије 55 год. из Пилатоваца. Има их 20 кућа.

Студо Мандић пише: „Из дубровачких извора знамо да су у 14. и 15. в. у 5 гатачких села боравили житељи са истоименим презименима и да се не завршавају на -ић (Гарева, Рибари, Добреља, Кокорина и Клобучари). Из првог турског пописа 1477. г. Кокорина се помиње као пусто село у посједу Хасана (са још 10 таквих села у Гацку)“. Шта је било са становништвом не зна се, али се може претпоставити. Из наведеног је, скоро сигурно, Кокорина добила име по житељима са истоименим презименом, пуно прије Стевана Кокорине. Сигурно се зна да је Кокорина била насељена у вријеме Драгутина и Милутина и мајке им краљице Јелене.Географски гледано, иако су Жањевица и Кокорина на приближно истој надморској висини, геостратешки се знатно разликују. Жањевица је била јако недоступна и била је катун „доње“ Херцеговине. Кокорина и Мједеник су на некој трансверзали која повезује Херцеговину са Босном и зато је њихова историја веома различита.

51

Кокорина зима 2012/13. године

МЈЕДЕНИК

( по Милану В. Бејатовићу )

Мједеник је у Борчу, на тераси с лијеве стране ријеке Неретве, наспрам думашких греда на надморској висини од 900 м, 20-так км сјеверозападно од Гацка. Име села је вјероватно, од грчке ријечи мједум-бакар. Када се Одисеј враћао на Итаку прао је ноге у мједеном суду. Зато би се рекло да је село старо.

У IV вијеку п.н.е. илирско племе Нерезија насељавали су горњи ток Неретве. Њихова племена су била брђанска, сточарска, гусарска и немирни ратници, пише В. Ћоровић. Њихова краљица Теута имала је, недалеко, испод Стога на Зеленгори ратно утврђење. Мноштво гомила су њихови остаци, Римљани их побјеђују 167. г.п.н.е. и долазе у долину Неретве.

Градине су праисторијски објекти (у Мједенику су Велика и Мала градина), уствари градови утврђења, грађени на неприступачним узвишењима, одакле се могло проматрати и бранити. Ћоровић сматра да су грађене у 12. и 9. в.п.н.е.

На Подима је некропола од 78 стећака од којих је украшена једна плоча и једанаест сандука (лозе, тролист, врпце, крстови и кругови) из 15. вијека. У

52

Градини на Подима је пронађен новчић са римским натписом, што значи да су градине касније користили и Римљани.

У средњем вијеку горњи ток Неретве зове се Жупа Вишев, пише Дукљанин. Име је добила по породици Вишевић, који су се ту зауставили по доласку од ријеке Висле у Пољској. У дубровачким архивским документима помиње се 1400-те године. Дубровачки хроничар Мавро Орбин је спомиње у 16-том вијеку. Вишевићи су познати као кнезови захумски. Дубровачки извори спомињу да је у Жупи Вишев боравио Сандаљ Хранић 16. јула 1406. г., а 1459. г.Херцег Стефан.

На истоку је граничила са Жупом Сутјеска, на сјеверу са Жупом Загорје, на југозападу са Жупом Невесиње, и на југоистоку са Жупом Гацко. Након турског освајања Жупа Вишев улази у састав Благајског кадилука.

Лазар Јованов Бејатовић је са великом породицом преселио из Кокорине у Мједеник 1910. године, гдје је од бега Гаџа купио имање са шест млина и двије ступе на Неретви. Породица се брзо развијала и множила. Највећи развој дешавао се између Првог и Другог свјетског рата. Послије Другог св. рата из Мједеника се Бејатовићи у великом броју расељавају, тако да је последњи одселио 1982. године. Данас Лазаревих потомака има широм свијета, од Гацка, Невесиња, Никшића, Чајнича, Сарајева, Бања Луке, Београда, Крушевца, Пожеге до Канаде и Америке. Седамнаест Лазаревих потомака је завршило факултете.

Борач има жупну климу, богат је шумом (у присоју храстовом, а у осојној страни су буква, јавор, јасен и нешто црногорице); водом (Неретва неискориштена као и Крупац и Придворица). Једно је од најбољих ловишта у БиХ (дивље свиње, медвједи, вукови, лисице, срне и дивокозе), наслоњено на национални парк „Сутјеску“. Пун воћа (шљива, крушка, јабука, орах, трешња, као и дивљег воћа, које је посебно вриједно). Има најбоље могуће услове за пчеларство, бољи мед се нигдје не може произвести. Одвајкада људи Борач зову „сиротињска мајка“ (лако се снаћи и породицу прехранити). Данас је Мједеник пуст.

Кућа Бејатовића у Мједенику спаљена на Васкрс 2005. г.

53

БАТКОВИЋИ И МИЉЕВАЦ

Два сусједна села, уз саму варош Невесиње, на брежуљкасту, неуравњену дну Невесињског поља. Сеоске куће и њиве су на терену од неогеног пијеска и облутка, испод којих су фине лакустријске глине, а кроз њих често избију на површину главе кречњачких слојева. Изузевши изданску воду коју хватају у „стублине“ и чатрње, у Батковићима нема живих врела, а од Миљевца у даљини од 1 до 2 км. је јако врело Буковик. Али, ипак, из оба села морају ићи по воду у варош. Клима је иста као и у осталим селима западне ивице Невесињског поља. Зиратне земље су око куће, а има је и у Лугу, равном пољу уз Заломку. Око села и по њивама има добрих храстових и стржевих гајева. Испаше су им на ближим брдима, што се дижу на западној ивици пољској. Имају више заједничких бара које косе „на пријеступ“. У Батковићима су сви кметови, осим Граховаца који су нешто откупили, а у Миљевцу сви, осим двије куће Жерајића и једног Бејатовића. Обично плаћају трећину. Поред укмећене, обрађују и приорачку земљу.

Оба су села разбијена, шумадијског типа. Батковићи се дијеле на Доњу Малу и Горњу Малу. У Доњој су : Ристићи (4 к.) …У Горњој су: Граховци (4 к.) …

Миљевац се дијели на четири мале: Посрано Брдо, Колаковина, Гвозд и Жерајића Хан. У првој махали живе: Бејатовићи (2 к.), Чоловићи (2 к.), Лисови (7 к.), Јововићи (1 к.), у другој: Радани (2 к), Ратковићи (1 к).и Михићи (1 .), у трећој: Солди (5 к.), Жерајићи (2 к.), Бејатовићи (2 к.), а у четвртој: Жерајићи (2 к.), Сикимићи (1 к.) и Папићи (1 к.).

Миљевац је, веле, добио име по лијепом положају. О Батковићима причају ово: Прије 200 до 250 година, није било никаква насеља гдје су данас Батковићи, Жиљево, Миљевац и Шурићи, већ само шума. У то доба дођу некакви пастири од манастира Житомислића и видећи пустињу, уставе се и заснују села. Међу тим пастирима био је један који се звао Батковац и по њему се прозваше Батковићи. Не зна се шта је послије било од тих пастира, само знају да је у Батковићима прије 150 година било седам кућа муслиманских. У Миљевцу се памти само то да је ага Коркут насељавао кметове који су морали крчити, и да је све те кметове куга поморила и само је остао један Ћабак…

У Миљевцу није иза куге остао нико, осим оног Ћабака. Иза куге су одмах доселили Жерајићи, старином Кривокапићи, они веле из Трешњева, а потомци Кривокапића на Планој веле да су из Кобиљ Дола. Славе Лазарев дан.

Прије 80 до 90 година доселише Бејатовићи из Кокорине. Славе Ђурђев дан…

НИКШИЋ

Стари град Оногошт, настао у IV вијеку као римско војно утврђење у Никшићком пољу, на раскршћу важних цестовних праваца који су повезивали уже територије и сусједне области, добро ситуиран на природном стјеновитом

54

хумку у пољу између Студеначких главица и Требјесе, живио је кроз три велика раздобља људске цивилизације. Кроз вијекове бива рушен, обнављан и дограђиван, мијењајући изглед и господаре, свједочећи о крупним друштвеним и историјским кретањима и промјенама времена у којима је опстајао и као римски каструм, и као објект у саставу одбране читаве области у средњем вијеку, као средиште Жупе у вријеме процвата српских држава и, напокон, као утврђени турски град. Од свог настанка готски Анагастум и средњовјековни Оногошт био је активна тврђава све до одласка посљедњих освајача. Рушевине овог старог града данас су културно-историјски споменик. Надомак Никшића, из правца Подгорице, високо у стијенама, налази се највећи духовни центар Црне Горе - манастир Острог. Острог је основао митрополит Василије у XII вијеку који је проглашен свецем чудотворцем. Данас се ту налазе његове мошти, а Острог је најпосјећеније православно светилиште на Балкану. И у самом граду налази се велика Саборна црква посвећена Св. Василију.

Никшић је ослобођен од Турака 1877. године када почиње његов брзи развој.

Новица Зеков Беатовић, придружујући се са оцем устаницима 1874. године, одмах по ослобођењу Никшића настањује се у њему, постаје угледан грађанин и од његa се развија никшићка грана Беатовића. Опширније у опису уз шему 2.4.

ДОЊИ ПОПЛАТ

Налази се у карсној заравни, југозападно од Стоца, на висини од 120 до 180 м. У селу нема живе воде, зато је саграђено безброј чатрња. Клима је доста блага. Сељаци су већином кметови, има их и слободних из братства Ружића и Михића, а има и приораца.

Село се дијели на шест махала: Хумац (? к.), Михића Махала (11 к.), Дугајлића Махала (5 к.), Карића Махала (7 к.), Ружића Махала (10 к.), Хрлина Махала (7 к.). Село је, дакле, разбијеног типа.

На Хумцу је некада становала породица Цмиљићи, која је држала половину села. Имање им узе турска власт, јер су противно наредби турске власти куповали у Далмацији црну со. Од њих су Јокићи у Поплату и Меркићи у Ријечицама. И у Ружића Махали била је некада једна кућа Мирковића, па се та махала звала Мирковина. Славе Ђурђевдан, од његова сина су Михићи, а од његове кћери Ружићи. Од Ружића су и Дугалићи. Мирковића је била и Карића Махала, а после се доселише Карићи из Попова. Славе Ђурђевдан. –Комненовића је породица поријеклом из Галичића у Попову. Зову их Башчованима. Славе Аранђеловдан. –Паје су прије 200 год. из непозната мјеста доселили. –Буђен, старином Бучин доселио се давно из Шуме на презиму у Столац, па се укметио на Доњем Поплату. Слави Аранђеловдан. –Бркићи су из Дола у столачком срезу. Довела их мати кад се преудала. Славе Никољдан. –Дабић је дошао као пуцар из Жрвња, па му дјецу прозваше Пуцарима. Слави Ђурђевдан. –Бејати су из Сјеница (Бобанска Шћеница) код Требиња. Славе

55

Никољдан. –Марићи су доселили из Веље Међе на читлук, а Обрадовићи из Доњег Храсна. Славе Никољдан. –Вукосав је поријеклом из Љубомира. Убио је харачлију и побјегао у Дабрицу, а одатле овдје на читлук Слави Никољдан.

-Оборина је из Попова. Славе Јовањдан. –Раније се доселио Колак из Попова због сиромаштва. Слави Лучиндан. –Рупар се доселио прије 40 год. с Трусине. Слави Никољдан. –Шешлије доселише прије 70 год. из Торича због сиромаштва. –Корјенић је 1875. преселио из Корјенића. Није забиљежено од ког је братства. –Божовић је дошао за најамника у Столац, па се удао за Карићушу. Слави Лучиндан. Осим Муслимана Корјенића и католика Марића, сви су православни.

ГЛАСИНАЦ-Ћаварине ( општина Соколац )

Ћаварине су село на југоисточном ободу Гласиначког поља, подно Жуља. Беатовићи у Ћаварине досељавају 1836. године и од тада у континуитету живе на овом простору. Село је било пусто прије досељавања Беатовића, како кажу без сљемена и кланице. И данас у дну села поред калдрмисане локве стоји Локвача – како је зову, крушка под којом су Беатовићи боравили док им нису саграђене прве куће. Ћаварине су село збијеног типа, заклоњено од сјеверног вјетра, без извора питке воде коју су до скора доносили из суседног села. Детаљнији описи Гласинца и Беатовића на Гласинцу налазе се у опису Шеме бр.4 и појединачних шема са ознаком 4..

ЋАВАРИНЕ

56

БРАТУНАЦ

Братунац, с обзиром на свој географски положај, непосредно уз Дрину и близину Сребренице, као познатог рударског налазишта, пута који је повезивао Подриње и Гласинац са Београдом, био је насељен већ од доласка Римљана. Доказ су многе ископине, које су, углавном, спорадично откриване у Братунцу и околини. Први пут се помиње 1381. године као раскршће значајних путева. Смештен је у североисточном делу Босне и Херцеговине, Република Српска.

О пореклу имена постоје више претпоставки. По једној верзији Братунац је добио име по братствима дубровачких свештеника „братовштинама“, који су насељавали подручје око Братунца и Сребренице у средњем веку, а по другој, више вероватној, Братунац је добио име по келтском насељу Братано, чији су остаци пронађени на локалитету Михаљевићи надомак Братунца.

Почетак економског развоја овог подручја веже се за почетак организоване производње и откупа дувана 1886. године, док је 1911. године изграђена прва модерна откупна станица и фабрика за прераду дувана на подручју Босне и Херцеговине.

Када је Павле Беатовић, 1897. године доселио у Братунац, тад је у њему било 5 кућа са 30 чланова. У то време Братунац катастарски није постојао као место, припадао је селима: Суха, Реповац и Подчауш. Тек 1898. године основан је и уписан као насељено место. Православна црква у Братунцу освештана је крајем 1911. године, а грађена је неколико година, посвећена је Успећу Пресвете Богородице. Председник одбора за изградњу цркве и први председник црквене општине био је Павле Беатовић. Мост на ријеци Дрини је изграђен 1926. године (Немци га руше 1941., а након ослобођења се поново подиже) и на тај начин су побољшани комуникациони услови који су били подстрек за развој читавог региона. Братунац је постао самостална општина 30. септембра 1927. године.

Може се рећи и за Братунац да је био расадник Беатовића. Од доласка Павла и Тодора поп Савиних, који имадоше 30 деце, развише се многобројне породице, које се великим делом и раселише. Данас у Братунцу живи седам породица Беатовића

57

БРАТУНАЦ ЦЕНТАР

СЛАВОНИЈА, ОКОЛИНА ВИРОВИТИЦЕ

Након Првог свјетског рата, између 1920. и 1922. године у неколико села на подручју Вировитице населиле су се породице Беата, добровољаца Српских ослободилачких ратова. Као добровољци добили су од државе земљу у посјед, коју су касније докупљивањем увећавали и ширили породице.

Пред Други свјетски рат у селу Митровица, сада Липовац биле су три куће (3) , а сада две (2) Беатовића.

У селу Градина биле су четири куће (4), а сада једна (1),

У селу Чемерница била је једна кућа (1), а сада ниједна (0),

У селу Брезовица било је пет (5) кућа, сада ниједна (0),

У Вировитици биле су двије (2) породице и сада су двије (2).

Видљиво је да је пред Други св. рат било 15 кућа-породица, а сада 5. Сви су били и сада су православни Срби.

СЕОБЕ БЕАТА

Сеобе народа од праисторијских времена до данас одвијале су се више невољом него вољом, дешавале су се у разним смјеровима и то су биле велике сеобе.

Сеобе Беата везане су за веће или мање сеобе Срба. Највећи број сеоба дешавао се након Косовске битке и османлијског освајања наших крајева. Хиљаде

58

братстава су се селила из Македоније, Косова, Југоисточне Србије, па и других области. Новак Мандић Студо у својој књизи – ЗЕМЉА ЗВАНА ГАЦКО I, на страни 610. каже: „Наиме, одмах иза Косовске битке 1389. године , на простор Гацка стигла су бројна братства из Рашке са простора Старог Влаха, са Косова и из неких крајева Македоније. У до тада ријетко насељено Гацко, доселиле су се многе средњовјековне српске породице, међу којима и ове: Андрићи, Антељевићи, Арменулићи, Бабићи,…., БЕАТИ и још око 200 братстава“. На сеобеној траси налазили су се Требиње, Билећа, Пилатовци, Корита, Автовац гдје су се поједине породице задржавале, па је неко од Беата, могуће остао у Пилатовцима или су Пилат и Мара једном свом сину дали име Беат, па се наше порекло везује за Пилатовце.

Биолошка стопа раста Беата се у Пилатовцима брзо увећава и након неколико генерација почињу се расељавати и при томе мењати презиме. У већој сеоби Комненића селе и неки Беати у Котор (Црна Гора) са презименом Беатовић. Једна породица сели се јужније у Бобанску Шћеницу код Требиња са презименом Бејат, призетљују се и узимају за крсну славу Никољдан. Касније пресељавају у Доњи Поплат код Стоца, вероватно тражећи питомије станиште и боље услове живота. Друга група породица са промењеним презименом Беатовић, укључујући Рончевиће и Савиће, сели се према северу. Неке породице остају у Коритима, док неке породице Беатовића, Рончевића и Савића одлазе на Лебршничке катуне, богате испашом, где су од раније држали стада. Ова сеоба била је, пре свега, условљена турским зулумима, а Лебршник је био (и данас је), врло неприступачан и ризичан турским хордама. Једна породица Савића, након неколико месеци, сели се у Црну Гору, одакле наставља пут у Босну. Неки остају у Шековићима код Власенице, а други се настањују у околини Бањалуке. Сеоба је обављена, вероватно, почетком XVII века.

Лебршник је изузетно суров у дугим зимама које трају од Митрова до Ђурђева дана. У југозападној, релативно питомој долини у подножју Лебршника, богатој изворима питке воде, нешто зиратне земље и богатих пашњака, сточари су основали село Жањевицу, давши јој име по једном брдашцу изнад ње. Постепено су се досељавале у Жањевицу и породице из Корита. Све породице у Коритима су у међувремену узеле презиме Бејатовић.

Жањевица се брзо развија и постаје расадник Беата. Почетком XIX века има четрдесетак кућа. По Аустријском попису из 1879. године, Жањевица је имала 36 кућа, 124 мушких и 128 женских чељади.

Године 1834. три Бајова сина; Драгић, Стојан и Војин селе се из Жањевице преко Фоче и једно време се задржавају у Јамићима на југозападу Јахорине, а потом се коначно насељавају на Гласинац, село Ћаварине код Сокоца. На тим просторима по стопи рађања, била је једна од највећих грана Беатовића.

Смаилага Ченгић је у првој половини XIX века под презименом Бејатовић преселио неколико породица у села Бодежиште и Кокорину. Ускоро из Кокорине једна породица сели се у Миљевац.

59

Када је Нуман-паша Ћуприлић у другој половини XIX века скршио побуну црногорских и херцеговачких племена, са собом је одвео око 2.000 породица и населио их на плато Романије. Међу тим породицама било је и Бејатовића.

Године 1874. Новица Беатовић Зеков из Бодежишта склања се у Никшић, а његова жена Илинка са двоје деце остаје у Бодежишту док га Турци потпуно спаљују, а њу са децом затварају у мостарски логор. Убрзо Аустријанци заузимају Мостар и Илинку са децом ослобађају након чега се придружује Новици у Црној Гори. Од њих настаје никшићки огранак Беатовића. Око 1885. године, Милош Зеков се сели из Бодежишта у Мостар. Касније, 1903. г., Јован Јоле Новичин одлази из Никшића преко Котора у Америку, ( Миннесота).

Од 1879. до 1882. године једна породица Бејатовића (Мићова ??) одселила се из Жањевице у ненасељени топлички крај, (Прокупље, Трстеник) у групи са војводом Пеком Павловићем, као борци у његовом батаљону. Знатно касније у Прокупље је доселио Бошко Бејатовић, који због служења у краљевској војсци, за време Другог св. рата 1945. г. бежи у Италију и исељава се 1949. г. у Мелбурн, Аустралија. Имао два сина Марка (Марк) и Ђорђа (Георг); а преминуо је 1993. године у Аустралији.

За Мићову селидбу занимљиво је казивање Слободана Обрадова, нежење, који повремено живи у Жањевици и Автовцу:

„Мушовић-бег из Никшића, оглоби са 50 двизица (двогодишњих овчица) Мићу Беатовића из Жањевице, који је имао пет синова. Како је овчице требао предати бегу наредне јесени и како је озбиљно схватио и прихватио задану му глобу, да би заварао бегове доушнике, Мићо почне сјећи и палити врхове коља за забијање у земљу (опаљени колци знатно дуже трају од неопаљених) и са њима почне ограђивати своје пашњаке, а у потаји се припреме, поткују коње наопачке, па по ноћи са цијелом породицом и стадом побјегну“.

Године 1897. Павле Беатовић са супругом Госпавом и троје деце; Јованком, Ђорђем и Ђурђом-Ђуком сели се из Жањевице у Братунац, а три године касније за њим долази и млађи му брат Тодор са супругом Јањом, и такође са троје деце; Јеленом, Савком-Савом и Стојанком. У Братунцу се породице Беатовића брзо увећавају и расељавају. Данас у Братунцу живи седам породица Беатовића.

Године 1905. Раде Бејатовић са супругом Инђијом рођ. Чорлија и повеликим бројем чланова породице крене из Жањевице у Црну Гору, где се задржава неколико месеци, а онда преко Рашке прелазе у јужну Србију. У пролеће 1906. године стижу у област Топлице, где их затиче велика поплава у којој страда већи део породице (од 6 до 9 чланова). Након поплаве преживели део породице се настањује у селу Статовац где бораве до 1932-34. године, када син Јефто са породицом одлази и настањује се у Мађаре код Скопља.

Године 1910. Лазар Бејатовић пресељава се из Кокорине у Мједеник.

60

Године 1912. Тома Бејатовић, јеромонах Теофан Митров из Бодежишта одлази у Америку. Вратио се у домовину 1939. године и распоређен у Црногорско-приморску епархију.

Након Првог светског рата Бе(ј)атовићи из Жањевице, Бодежишта и Кокорине, као Солунски добровољци населили су се између 1920. и 1922. године у Славонији у села између Вировитице и Осијека, Славонска Митровица, Брезовица, Сухо Поље.

Било је више локалних селидби из Жањевице, Бодежишта и Кокорине према Гацку, Невесињу и Автовцу. Након Првог и Другог св. рата, посебно из свих већих станишта (Жањевице, Бодежишта, Кокорине, Мједеника, Миљевца, Гласинца, Братунца и Никшића), сели се већина породица углавном према великим градовима (Београд, Нови Сад, Мостар, Сарајево), па и у прекоморске земље.

ОСНОВНО О СРОДСТВУ

По доктору права Светозару Вујановићу из Невесиња

Сроднички односи могу се засновати на разним чињеницама: биолошким односно крвним, правним, моралним, економским итд. С обзиром на основ (чињеницу) из које потиче, тј. на коме се заснива може бити крвно, тазбинско, грађанско, духовно и сродство по млеку.

61

Крвно сродство је сродство по рођењу, тј. заснива се на природној, крвној вези између појединих лица. Оно представља везу између лица која су рођењем произашла једно од другог, као што су родитељи и деца и која су рођењем произашла из једног заједничког претка, као што су браћа и сестре; овим лицима су заједнички преци њихови родитељи (отац, мајка, или само отац, или само мајка). Крвно сродство може бити брачно (настало рођењем у браку) и ванбрачно, (настаје ван брака). У нашем праву брачни и ванбрачни сродници углавном имају исти третман, осим неких разлика у области породичног и наследног права. Ради бољег и лакшег схватања питања сродника и њихових односа, неопходно је познавање одређених термина који се с тим у вези употребљавају:

1. Линија је ред сродника који проистичу један од другога. Она може бити права (директна) и побочна (споредна, коса или колатерална).

а) Права линија може бити узлазна (асцендентна) и силазна (дисцендентна).

Узлазна линија је она која обухвата претке извесног лица, који с тим лицем стоји у правој линији. Преци се деле по оцу и мајци. Преци по оцу су родитељи оца, родитељи њихових родитеља итд., а преци по мајци су мајчини родитељи, родитељи њених родитеља итд.

Силазна линија је она која обухвата потомке извесног лица, који с тим лицем стоји у правој линији. Родитељи са својом децом, унучадима, праунучадима итд. чине праву силазну линију. Сродници у силазној линији зову се једним именом-потомци. Потомство по сину зове се мушко, а по кћери женско.

а)Побочна линија обухвата сроднике који не произлазе рођењем један од другог, већ од једног заједничког им претка. Тако се у побочне сроднике убрајају браћа и њихово потомство, сестре и њихово потомство итд. Скица приказује побочне сроднике који потичу од једног родоначелника.

2. Унутар линија сродство се рачуна по степенима и њима се одређује удаљеност два крвна сродника. Два крвна сродника могу бити везана један за другог крвним сродством непосредно (веза између оца и сина или између мајке и кћери) или посредно (између деда и унука нема непосредне везе, већ је та веза посредна, тј. иде преко оца).

Број степени између два лица, која су у правој линији везана једно за друго, одређује се бројем рођења. Ту има толико степени колико има рођења између та два лица. Тако нпр. између оца и сина има један степен, јер има само једно рођење и то рођење сина. Између унука и деда имају два степена, јер имају два рођења: рођење унука и рођење његовог оца.

Степен сродства у побочној линији између два сродника одређује се на тај начин, што ће се утврдити колико има лица преко којих се везују два сродника. Нпр. два првобратучеда (први рођаци) везују се преко два оца и заједничког им деде. Ту има пет лица: два првобратучеда, два њихова оца и заједнички деда. Од тога треба одузети заједничког деду, па се добије број четири, који показује

62

колико има степена сродства између два првобратучеда. Тако се израчунавају степени сродства и за остале побочне сроднике.

Број степена сродства може се израчунати и тако што ће се утврдити колико има рођења између два сродника и од тога одузети једно рођење, па ће се добити број који показује у ком су степену сродства два крвна сродника.

3.Колено означава групу, односно круг сродника одређеног лица, који су рођењем произашли од њега самог, или од неког његовог претка, рачунајући и тог претка, као родоначелника колена. Другим речима, колено је назив, којим се свако лице, мушко или женско, обележава као предак заједно са својим потомством. Сваки предак има своје колено. Ближи предак заснива ближе колено. Или друкчије, колено је група сродника (парентела) који имају заједничког непосредног претка.

4.Лоза служи за одређивање сродничких веза у случајевима када се поставља питање сврставања сродника у оне који припадају мајчиној страни и оне који потичу с очеве стране. Лозу чине ред потомака по оцу или мајци, заједно са свим потомцима, мушким и женским, те предака као и они редови потомака по сину или кћерки. Према томе, постоји узлазна лоза, која почиње од одређеног лица и иде ка његовим прецима и силазна, која иде према његовим потомцима. Редови предака по оцу чине очеву лозу, а редови предака по мајци-мајчину лозу. Ред потомака, који потиче од сина и иде његовим потомцима, зове се синовљева лоза, а ред потомака који почиње од кћери и иде ка њеним

63

потомцима зове се кћерина лоза. Очева и синовљева лоза заједно назива се мушка, а мајчина и кћерина је женска лоза.

Крвно сродство има велики значај у друштву у разним областима живота. Тако, например, при склапању брака крвно сродство у правој линији без обзира на степен, а у побочној линији закључно са четвртим степеном сродства представља брачну сметњу; брак закључен између ових крвних сродника је апсолутно ништаван.

Тазбинско сродство (аффинитас) је однос сродства једног брачног друга са сродницима другог брачног друга. Основ овог сродства је брак, што значи да ванбрачни односи не заснивају сродство по тазбини.

Брачни друг се налази у истој линији и степену сродства по тазбини са сродницима свог брачног друга у којој се линији и степену сродства овај налази са својим крвним сродницима.

Овакво сродство у првом степену је брачна сметња, чије непоштовање повлачи апсолутну ништавност брака (е1.21. основног Закона о браку).

У овом случају, супруга је у првом степену тазбинског сродства са свекром и свекрвом, а у другом степену тог сродства са заовом (мужевом сестром), односно сестрин муж (зет) је у првом степену овог сродства са пунцем (тастом) и пуницом (таштом), а у другом степену са шурјаком.

Грађанско сродство (сродство по усвојењу) је сроднички однос који настаје вештачким путем, правним актом на основу закона, између усвојиоца (поочима, помајке) с једне и усвојеника (посинка, поћерке) и његових потомака са друге стране. Правни акт на основу кога настаје грађанско сродство је уговор који је закључење у свечаној форми и као такав увршћује се у формалне уговоре. Усвојење, док траје, представља брачну забрану, тј. између усвојиоца и усвојеника не може се склопити брак (чл.22. Закона о браку).

Духовно сродства (сродство по крштењу, сродство по кумству) је однос који настаје верским чином крштења између крштеног лица и његовог потомства, с једне и лица које је као кум учествовало у обреду крштења са друге стране. Ово сродство постоји по црквеном праву православне и католичке цркве. Позитивно право бивше Југославије не признаје му била какав значај.

Сродство по млеку је однос између дојиље, с једне и детета које је дојила и његовог потомства са друге стране. Ово сродство постоји по шеријатском праву. Позитивно право бивше Југославије не признаје му била какав значај.

64

О РОДОСЛОВУ

Родослов - родословље или генеалогија (од грчког "гене" - породица, род и "логос" - знање, наука) је наука о постанку, пореклу и развоју породице. Задатак родословља је да прати и проучава историју и родбинске везе унутар породице.

Предмет проучавања родословља у ужем смислу су: презимена (настанак, порекло и промене презимена племенских, братственичких, родовских и породичних), имена чланова породице, матични подаци чланова (датум и место рођења, крштења, венчања, смрти), родбинске везе између чланова породице као и њихове законске и обичајне везе (венчање, кумство, побратимство/посестримство), биографије чланова (које су састављене на темељу писаних и усмених извора и које осликавају личност у сваком погледу), фотографије, документи и литература, географска распрострањеност и миграција, утицај географских назива у оба смера, породични симболи и грбови итд.

Родослови могу бити усмени и преносе се с колена на колено. Затим могу бити писани родослови као монографија или у сличном облику. На крају имамо и сликовне односно графичке родослове који на разне, сликовите начине представљају основне податке о члановима породице (име, датум рођења и смрти) и родбинске везе. Ови последњи родослови често се раде у облику стабла па се за родослове уопште често употребљава израз родословно или породично стабло.

Обичај памћења и бележења предака био је познат још у античком добу, а углед и статус неког племића у великој мери зависио је од генеалошког стабла, односно од славе предака. У Старом завету налази се око 25 родословних спискова (потомци Каина, Адама, Ное, Јакова и других.) А у Новом завету, у јеванђељима по Матеју и Луки су родослови Исуса, којима се потврђује његово порекло од Давида и Месијанска улога.

У средњем веку родословље добива све више на значају.

У другој половини XII века "Летопис попа Дукљанина" је писан као дело општег историјског карактера, дело је анонимног аутора у којем се не спомиње ниједна година, већ приказује историја у облику непрекидног родословља. Због свог карактера познат је у науци као "Барски родослов".

Набрајање владара из лозе Немањића почињали су поменици, а родослови као засебна књижевна врста, писани су од друге половине XIV века до краја XVI века. У њима су приказана родословља Немањића, Лазаревића, Бранковића, Мрњавчевића и Јакшића. Родослови Немањића имали су за циљ да их представе као најстарију и најмоћнију владарску породицу на Балкану, али приказати и њихову светородност - власт која долази директно од Бога. Посебну врсту чине сликовни родослови, који су живописани прво као поворке владара (Милешева, Сопоћани), а касније лозе Немањића (Грачаница, Пећка патријаршија, Матејце, Дечани, Ораховица). Осим родословља владарских

65

породица захваљујући напорима генерација историчара, данас су познати родослови многих угледних властелинских породица.

У време вишевековне турске владавине велики део племићких породица избегао је у сусједне хришћанске земље и у њима покушавао, служећи новим господарима, одржати друштвени статус с крајњим циљем да се врате у Србију и заузму своје старе положаје (Под турском офанзивом Иван Црнојевић господар Зете 1479. са целом породицом и својом свитом напушта Зету и одлази у Млетке код својих савезника где остаје око две године).

Време је то када су се с времена на време појављивали родослови и грбовници, међу којима је свакако најпознатија збирка Краљевство Славена Дубровчанина Мавра Орбина. Било је то и време лажних родослова, којима су њихови састављачи покушавали на темељу кривотворених података да себи припишу право наследства српског престола.

У XIX веку у ослободилачким ратовима формирале су се владарске куће Карађорђевића и Обреновића, које су обновиле српску државу и уздигле је до нивоа краљевине. Истодобно поједине породице имају значајну улогу у историји обновљене државе тако да су на темељу разних докумената историчари били у могућности да употпуне родослове тих породица (нпр. Ненадовића).

Док историчари посебну пажњу посвећују родословним истраживањима владарских и других угледних и значајних породица, народ је у нашим крајевима од давнина велику важност придавао родословима који су се преносили са колена на колено усменим путем. На тај начин се преносило колективно памћење о прецима и по 10-15 колена уназад као и сазнање о рођацима и родбинским везама с другим породицама, родовима, братствима и племенима.

Кроз бурну и крваву историју српских народа, породице су често због миграција губиле везу са широм родовском заједницом што је често утицало на губитак и сазнања о породичном родословљу. Други главни разлог зашто је замро обичај преношења породичног родослова је у чињеници да је са крајем XIX и почетком XX века економска миграција становништва била у замаху због техничко-технолошких потреба и могућности, тако да се и на овај начин губила веза с родовским коренима. Трећи разлог лежи у чињеници да се тек обновом српских државе на почетку XIX века почињу водити матичне књиге и архиве, док је у многим другим европским државама то започето много раније. А и то мало архивске грађе често је страдало, било због властитог немара, било због систематског уништавања од стране многих окупатора. Ово само по себи говори о значају те архивске грађе за народ чији је главни начин преношења родословног сазнања и свести био усмени начин.

У наш родослов увели смо двије посебности; начин кодирања појединаца и праћење по женској линији до промене презимена, тј. до удаје. Комбиновали смо словнобројно кодирање. Великим словима смо означили генерације, а

66

арапским бројевима редни број појединца у генерацији. Словнобројни код је једнозначан и не могу два сродника имати исти код. За праћење женске линије у родослову, до њихове деце (која носе друга презимена и припадају другим родословима), одлучили смо се из два разлога; жене су нам мајке, сестре и кћерке, равноправне су са мушком популацијом. Други разлог је инцес- спречавање брачних односа између блиских крвних сродника.

Покушали смо одговорити и на низ горе поменутих питања у границама својих знања, могућности и пружене нам помоћи од стране наших сродника. Известан број сродника располагао је са подацима за своју ужу породицу за неколико колена уназад, неки и за нешто ширу породицу и ретки за већи огранак или деломичну грану. Нико није располагао са подацима о повезаности грана и огранака и о заједничком нам претку и изворишту, иако је било више покушаја. Писаних историјских података, готово да није ни било, а озбиљнијих стручних радова, осим књиге Јевта Дедијера антрополошкогеографска студија „Херцеговина“, коју су сви каснији истраживачи цитирали, је такође скроман број. Нажалост, Дедијер је у тој књизи, у односу на нас Беате, направио озбиљну ненамерну погрешку, у опису Жањевице, коју су сви каснији преузимали-цитирали, па наш предак бејаше слуга код Рончевића (видети детаље у делу „О пореклу породице“).

Подаци прикупљени од сродника највећим делом су прибелешке које су остављали преци, казивања старијих памтиша, читуље, предања и по који званични документ. Многи избледели и нагрижени зубом времена били су на ивици употребљивости. Сви ранији покушаји обједињавања и повезивања наше породице у јединствено стабло, што се чинило могућим, остало је безуспешно. Поред горе поменута три разлога за ретким родословима додао бих и четврти, недовољна спремност и мотивираност сродника да се ангажују у прикупљању података за своју породицу и помогну „Сизифу“.

Знао сам за раније покушаје многих сродника да тај племенити задатак реализују, укључујући и моју старију браћу Ђорђа и Владимира, те њихово, са жаљењем, прећутно одустајање због изостанка подршке осталих сродника, неспремних дати оно што су већ прикупили, основне податке о својој ужој породици. Слушао сам њихове расправе о тој теми, размени података и појединости до којих су дошли, када би лети на одмору боравили у Братунцу, један из Београда други из Борова (1934-36. г.,34-ту годину памтим по атентату на краља Александра Карађорђевића у Марсеју). То су показивали нашем, тада већ 70-тогодишњем оцу Павлу, који је провео добар део дечаштва и младости у манастиру св. Василија у Острогу, гдје су се стицали породични, братственички и племенски подаци, молећи га да их пажљиво саслуша и каже своје мишљење и допуне, а које би он са задовољством прихватао, нашироко им причао и подстицао их да истрају. Често би га замолили да своја сећања изнесе песмом уз гусле и светло петролејске лампе. Тата је то заиста бриљантно и са заносом радио. Често бисмо слушајући га, зору дочекали не трепнувши оком. Певало се о Пилату и Комнену барјактару, Смаил-аги Ченгићу, војводи Лазару Сочици, Богдану Зимоњићу, рођаку му Драгу Беату, који јуначки погибе бранећи Мошти

67

св. Василија Подострошког. Певао је о Лебршнику, његовим мећавама и сметовима, о његовим богатим пашњацима, пећинама у које су се склањали и људи и стока бежећи од временских неприлика или турских зулума, о Волујаку и Зеленгори. Доста тога ми се дубоко урезало у срце, а и у дечији ничим оптерећени мозак. И данас ми се све чешће враћају слике тих незаборавних породичних вечери и заносног гласа мог драгог старог оца стопљеног са звуцима гусала.

Када сам после неколико година сазнао да су моја браћа одустала од даљег рада на прикупљању и обради података за наш родослов, а знајући колико би то оца ожалостило, покушао сам дубље усадити у своја сећања оно што сам раније запамтио и још од њега сазнао. Размишљао сам ко би то могао и како наставити. Несретни други светски рат уништио је највећи део писаних материјала, док је један веома значајан део завршио у неким, мени недоступним ладицама у Београду и Паризу. Осећајући да су жарке жеље мог оца, браће и многих сродника, остале неостварене, одлучио сам се да их покушам остварити. Зарекао сам се својим прецима и својој прапостојбини ЖАЊЕВИЦИ (коју сам први пут, од језера Клиње, уз Жањевички поток пешке посетио, негде око 1975. г.), да ћу учинити све да допрем до што већег броја сродника, да их покренем да прегледају своје ладице, своја сећања, и сећања оних који нешто знају о пореклу. Сâм сам почео бележити, прикупљати, упоређивати и проверавати казивања старијих, прегледати предања, читуље, архивске и катастарске податке. Путем листа „ВЕСТИ – КОРЕНИ“ обратио сам се нашим водећим етнолозима, брачном пару Ракић, који су ми одговором у поменутом листу (01.04.2008.) и каснијим директним контактима пружали драгоцене податке и препоруке – савете.

Састао сам се у Београду 10.05.2008. г. са Стојаном Лукиним Бејатовић из Жањевице, пок. Мирком Симовим из Славонске Митровице и Миломиром Марковим из Ћаварина. Обавестио их о до тада урађеном, а Миломир нам је показао породично стабло на великом формату гласиначких Беатовића, урађено прије много година које је садржавало пар стотина имена обешених на гранчицама огромног стабла. Договорили смо даље контакте, како би се поново састали наредне године.

Обилазио сам и контактирао манастире Свети Василије Острошки, Пивски, Морачу, Рачу. Нисам пропустио да обиђем изворишта – расаднике БЕАТА: Пилатовце, Корита, Жањевицу, Гацко, Бодежишта, Кокорину, Мједеник, Миљевац, Никшић, Гласинац, укључујући и гробља у неким од њих.

Стварну и веома охрабрујућу подршку, са пуно података о Лукином огранку добио сам од Петра Радованова из Жањевице (који живи у Автовцу), од сестара докторица Јулке и Данице – Дане Стевових из Никшића о Зековом огранку, Ђорђа – Ђоке Видакова из Миљевца, комплетан огранак Обренов, Виктора Микичина из Смедеревске Паланке, припремио са свим подацима Радов огранак, те наставио сарадњу до краја рада, те Милана Владова из Мједеника, који скицира комплетну грану Јованову са највећим бројем потребних

68

података. Прикупљени подаци су ми помогли да са доста поуздања повежем у деломично Основно породично стабло највећи број наших породица од прве половине XVIII века, са најстаријим прецима чије се потомство може континуирано пратити до данашњих дана. То су Јован, Илија и Бајо, три брата рођени негдје између 1720. и 1740. године, али, име њихова оца остало нам је непознато. Стотињак година прије њих помиње се Милутин Беат, главар гатачки, који такође припада стаблу, наш најранији предак кога историја помиње. Такође је био претпостављен, на основу низа предања, родоначелник Беат, син Пилатов и Марин из Пилатоваца, рођен око 1450. године.

У обради података пружио ми је значајну, континуирану помоћ до завршетка овог рада мој сестрић академик Велибор – Боро Крсмановић, унук Савке Беатовић. Овако прикупљени и обрађени подаци охрабрили су ме да, у договору са горе поменутим сарадницима, закажем састанак Беата 9. маја 2009. године у Београду, где сам намеравао известити о урађеном и поделити бројне документе. Изнад свих очекивања окупило нас се тридесетак Беата из свих наведених станишта бивше нам Југославије. Радости и срећи није било краја, свесни да се први пут у историји организовано састаје толики број Беата. Упознали смо се, изменили податке, прегледавајући их уз гласне узвике: „Ево мојих предака и мојих и мојих“. На састанку нам је податке о Кокоринском огранку презентовао и поделио Миладин Васов из Кокорине, а Миломир Марков своје породично стабло на великом формату. Дуго су подаци упоређивани, допуњавани, кориговани и договарало се како даље наставити са радом. Нису изостала ни лепа обећања. Изабран је радни одбор, договорен план, програм и рокови рада. Организован је заједнички радни ручак, урађен безброј појединачних, групних и заједничких фотографија. Растали смо се у задовољству и уз најлепша обећања да се ускоро, у још већем броју, у једном од већих станишта Беата, вероватно, концем лета на Романији поново видимо са допуњеним подацима које ће сви присутни, а посебно чланови радног одбора, прикупити и доставити.

Како је време протицало, еуфорија је постепено утихнула, а несразмер обећањима показао је већи број присутних као и неки чланови радног одбора. Обећани састанак на Романији је прећутан, па и следећи у Гацку такође. Понудио ми је свесрдну помоћ Данило Вељков са Гласинца, који ми је поред прикупљања и обраде података о великој грани Беатовића са Гласинца, пружио неизмерну помоћ у уклапању, повезивању и обради осталих података, а посебно у компјутерској изради и обради шема. Известан број млађих сродника, реагујући на информације са нашег сајта, послао нам је доста података, предлога и информација о својим огранцима. Рајко Ратков из Славоније, Радислав Вукотин из Жањевице, Сретен Милорадов из Автовца, Небојша Бејат Миланов из Доњег Поплата, сви понудише и ревносно помогоше. Тако смо прикупљене податаке обрадили и сачинили Основно породично стабло са 17 шема грана и огранака Беата, Беатовића, Бејата и Бејатовића, са пратећим текстовима уз шеме за које смо имали потребне податке.

69

Нажалост, за многе сроднике нисмо успели добити ни основне податке, па смо из шема у опис уносили само њихова имена и име оца. Разлог је, вероватно, недовољан интерес и нека врста немара појединаца које сам безброј пута контактирао Е-маилом и/или телефоном, подстицао, молио да нам то доставе. Вероватно ће им бити жао када се „нађу“ у шемама, али без икаквих података о својим прецима, потомцима, па и о себи.

Уз сва настојања и средства која су нам била на располагању да успоставимо контакте са Беатима чији су преци одселили у Америку у XIX веку (а таквих има повећи број), остала су без резултата. Са извесним бројем сродника који су одселили у Америку у XX веку, или са њиховим потомцима успоставили смо контакте и унели их у одговарајуће шеме. Нажалост, никог од њих нисмо успели анимирати да посредује у повезивању са нама оних који су досељени у претходном веку, који су се већ асимилирали, заборавили наш језик и нису се могли користити нашим wеб-страницама.

Тек у овој завршној фази рада на родослову схватио сам зашто он није урађен раније, зашто су сви одустајали када су сачинили лозу своје породице, по усправној линији до деда, евентуално до прадеда или чукундеда, али се даље нису могли повезати.

Свесни смо да овај наш родослов није свеобухватан; вероватно да међу унесеним подацима има и неких грешака, непрецизности и недостатака у обележавању датума, сродства, имена, местима рођења и пребивања. Он није једина истина. Али се надамо да је добра основа за неко ново издање у догледно време, у коме ће се исправити неке наше непрецизности, допунити изостављеним породицама (и именима сродника) и евентуално поткрепити историјским, писаним архивским документима. То подразумева да овај родослов буде подстицај за још неколико младих мултидисциплинарно образованих Беата, да спремно и са задовољством посвете део свог времена, обезбеде средства, обиђу и прегледају релевантне архиве на просторима еx-Југославије, Беча, Венеције, Истанбула, Грчке, Бугарске и Албаније, или да ангажују професионалне стручњаке да оријентишу своја истраживања у правцу прецизно формулисаних питања. С обзиром да су се око порекла нашег презимена, па и породице водиле веома дуге полемике, ако и потомци оцене да је то најважније питање, на које није дат једнозначан одговор, нека организују комплексан научноистраживачки рад са ангажовањем и генетичара-форензичара како би, можда дошли до експлицитног одговора.

Осећам потребу да јасно кажем да целокупни родослов нисам ја урадио; ја сам био иницијатор и организатор прикупљања, сређивања и повезивања свих грана нашег јединственог презимена на овим просторима. Горе наведени и многи други, дали су ми своје мање, веће или комплетне огранке урађене на веома различите начине. Понеко само за своју најужу породицу, не знајући ком огранку или грани припадају, дали су ми подршку. Ми смо успели да све што је прикупљено средимо, повежемо и свим расположивим средствима најдубље продремо у прошлост, служећи се генерацијским континуумом, патронимима,

70

топонимима и свим другим методама. На тај начин утврдили смо основе и повезали све до сада познате делове грана и огранака, укључујући и огранак настао од породице која је из Пилатоваца одселила у Бобанску Шћеницу код Требиња, променила презиме у БЕЈАТ..

Овим радом желимо оставити писани траг о људима и њиховим судбинама, показати и освежити заборављене везе међу сродницима, сачувати претке од заборава. Кажу да сваки човек умире два пута, једном када испусти душу, а други пут када га забораве. Наш рад продужава сећање, кроз наше сазнање оживљава наше претке и предаје их нашим потомцима у незаборав. Треба да знамо ко су нам преци и ко нам је род, да припадамо колективном бићу које превазилази границе појединачних живота и продужава се кроз покољења. Само знањем чувамо себе, претке и целу фамилију Беата.

ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛРД

(Кратки историјски преглед узели смо од двојице аутора, Херцеговаца, који пишу о пореклу презимена и породица.)

О НАЈРАНИЈИМ ПОМЕНИМА СРБА

Новак Мандић Студо: „Српске породице војводства светог Саве“,

( из уводног дијела )

Срби су прастари индоевропски народ, старији од свих словенских народа, за који историјска наука још није утврдила његов прапочетак нити путеве којима је дошао или отишао са балканског простора у Азију и Западну Европу.

Корјени Срба потичу из неке дубоке прошлости јер се помињу са старозавјетним народима, а баварски географ их је забиљежио у IX вијеку нове ере као најстарији народ и рекао да су се од њих развили сви Словени. Срби се помињу у праисторији и протоисторији, као и на самом почетку нове ере код Плинија и Птоломеја (I вијек нове ере) и за њих се каже да су живјели на обалама Азовског мора у сусједству с Меоћанима, Власима, Серејима и другим тамошњим народима. Неки историчари их смјештају између сјеверозападног Кавказа и Азовског мора. У својој књизи „Географија“ Птоломеј пише да су Срби становали „између Кераунијских планина и реке Ра“, те би њихово стално станиште у I и II вијеку нове ере требало тражити – тврде антички историчари

71

– „у области централног Кавказа“ – тадашњој сјеверној Иберији у којој су боравили у прадавна времена. Тако констатују оновремени хроничари, па чак и антички писци као што је римски географ Помпоније Мела (I в.п.н.е – I в.н.е.) који у свом дјелу „Географија“ констатује да су Срби врло стари кавкаски и прикавкаски народ око ријеке Дона, који је у праисторији и у I в.н.е. живио између Азовског, Каспијског и Црног мора. Једни Срби су боравили на изворним подручјима Еуфрата, Тигра и језера Ван – прадавној домовини неких Срба – пише српски историчар, гроф Ђорђе Бранковић. Он је, каже, у неком изворнику нашао податак да „српском имену зачетије бити решче хошчут от текушчои води именем називаемои Зерби или Зерви, ва Месопотамии бивајемои“, те би, према овом податку географски положај и поријекло Срба били на Блиском истоку. Неки антички писци, као и сaвремени српски историчар у дијаспори Јован И. Деретић, мисле да су Срби као праисторијски народ старији од других народа у Европи и Азији. Деретић истиче, за разлику од других савремених историчара, да се Срби из Подунавља ширили на просторе Азије и западне Европе, а не обрнуто као што влада историјско мишљење (Ј.Деретић, Серби, народ и раса, Чикаго, 1996.).

У зборнику манастира Никољца код Бијелог Поља (рукопис) помињу се петорица браће: Кал, Сер, Мелфит, Вион и Арван, од којих су: Калвари, Сербље, Мелфитане, Венетинци и Арбанаси. Сва ова имена, осим Виона, налазе се на Кавказу и нигдје другдје, те је природно да поријекло Срба треба тражити тамо.

Историчар Реља Новаковић истиче „да је сасвим могуће да су једни преци Срба на Балканско полуострво дошли веома давно и то баш преко Месопотамије“, те се чини „да су се неки Срби у незапамћено време укључили у неке сеобе које су водиле са Блиског истока преко Мале Азије на јужни део Балканског полуострва или у Тракију и доње Подунавље“.

Непознати хроничар доводи у везу долазак Срба у Јеладу (Грчку). Ова се вијест нигдје другдје не помиње већ се само у вези са доласком Грка у Јеладу везује и долазак Срба на Балкан. Тако су, према овим хроничарским вијестима и Срби и Грци дошли из Мале Азије.

О античкој Србији у Анадолији знају и други истраживачи српске прошлости и хроничари који говоре „о Србима као о најстаријем језгру свих Словена“. И Порфирогенит пише да су Срби до VII вијека, „до доласка на југ, живели на тамошњем простору, од почетка“ и ово је доказ више да су припадали неком прастаром народу, вјероватно најстаријем слоју индоевропске групе народа за које наука још није утврдила када су се појавили, ни одакле су наишли и на којој су се основи груписали и на који начин“.

Готски писац из VI вијека Јордан (Јорнанд) који је користио нацрт Светске историје (Хроника) римског политичара, историчара и филозофа Касиодора званог Сенатор који је 519. године саставио свој нацрт свјетске хронике, пише да „ од извора Висле на огромном простору Винида живи бројни народ“, који се различито зову: Венети, Словени и Анти – произашли из једног корена-стабла,

72

прадавне еничке групације „несагледиве прошлости“, па се не зна „ни када је ни где је тај корен изникао“.

Баварски географ је у IX вијеку после Христа, набрајајући и описујући подручја сјеверно од Дунава, споменуо и Србе (Зервиане) моћан народ који је имао пространу земљу и од кога су настали остали словенски народи.

Након једног вијека од баварског хроничара, Константин VII Порфирогенит пишући о полапским Србима, о оним истим које помиње и баварски географ, каже да су прије доласка на Балканско полуострво, тамо гдје су живјели, боравили „од давнине“ или како неки други истраживачи и историчари кажу „од почетка“, тј. „одувек“.

Као прастари индоевропски народ, с Грцима, а можда и с другим народима или без њих, Срби су били старозавјетни народ на данашњим просторима у то давно вријеме.

Деретић у свом аналитичком разматрању историјског поријекла Срба пише да је „сербиско име, као име народа, а не име једног племена, било познато најкасније у време Ниновог похода, што значи – више од две хиљаде година пре Христа“. Он каже да се у записима из Мисира и са Блиског истока српско име „помиње већ у XV веку старе ере“, те да је од XIV вијека старе ере „широко заступљено у Европи, Азији и Африци“, гдје се „Серби свуда помињу као народ“, док су сва друга имена „племена сербиске расе“ само ужа племенска односно мјесна имена „као су имена сербиског имена“. Пред крај старе ере постојала је – пише Деретић – „он пре свега припада сербиској раси и сербиском народу. Словенско име се појавило врло касно, тек у VI веку, 552. године нове ере као једно од племена сербиског народа“:..(Ј. Деретић, Серби, Чикаго 1996. 341).

Извори које наводи господин Деретић не могу поуздано да пруже доказе и историјску потврду о постанку српских презимена до V вијека нове ере када се помињу прва презимена српског народа код династичких породица од Свевладовића (490.) до Немањића (1171.) од када је историјски помен српских породица науци боље познат. Имена која су наведена каo старозавјетна и праисторијска, античка и старосрпска служе нам искључиво као српска лична имена, али не као племенска и породична, а мој задатак је да у овом раду саопштим српска презимена до краја XV вијека до којих сам дошао истраживачким радом и кориштењем необјављених и објављених података, па ћу се у тим оквирима и задржати.

(Књигу Н.М. Студо: „Оснивачи Херцеговине“, постхумно је приредио и издао 2007. године Студов син Дарко у којој је на веома лаган и читљив начин препричана веома бурна и сложена историја Херцеговине).

73

ХЕРЦЕГОВИНА - ВОЈВОДСТВО СВЕТОГ САВЕ

Протекло је пуних 540 година откако Херцеговина и херцеговачки Срби, Херцеговци, живе под тим именом, а древне српске земље Травунија, Захумље и Паганија (Неретљанска област) на чијим је територијама Херцеговина формирана, помињу се у историјским изворима више од десет вијекова, као земље које су настањивали Срби још у VII вијеку наше ере.

Византијски цар-писац Константин Порфирогенит (912-959) помиње српске земље Травунију, Конавли, Захумље и Паганију као земље у којима живе Срби.

Историјски гледано, херцеговачка друштвена, историјско-културолошка и духовна прошлост биле су драматичне и богате догађањима и Херцеговина је вијековима била земља богате културне традиције бројних цивилизација које су се у њој смјењивале од праисторије до новог доба. Она је од раног средњег вијека била земља у којој су увијек већину становништва чинили Срби, па чак и онда када је била под турском окупацијом од 1465. до 1878. године, дакле пуних 413 година. За ово вријеме робовања под Турцима Османлијама, херцеговачки Срби су стекли свој национални осјећај у бунама, устанцима и у ослободилачким ратовима и обликовали га у борбама против својих непријатеља кроз дуги историјски ток времена.

Најснажнији печат Хумској земљи дали су: хумски кнез Михаило Вишевић, хумски кнез Љутовид и жупан Земљидраг у XI вијеку, велики жупан Немања у XII вијеку, родоначелник Немањића и његов полубрат хумски кнез Мирослав, Растко Немањић (Свети Сава) господар Хумске земље и први српски архиепископ и писац светих књига; Стефан Првовјенчани, први српски крунисани краљ, хумски велики кнез Андрија, архиепископ Данило, биограф и писац "Живота краљева и архиепископа српских", војвода Влатко Вуковић, велики војвода Сандаљ Хранић, родоначелник Херцеговине и оснивач "Војводства Светог Саве"; Херцег Стефан Вукчић Косача, Свети Василије Тврдошки и Острошки и Сава Владиславић Рагузински, дипломата на двору руског цара Петра Првог, који је 1728. године разграничио два највећа свјетска царства, Русију и Кину. Он је, на цариградској пијаци купио црнца Ханибала, прадједа руског пјесника Пушкина и поклонио га цару Петру у Петерсбургу чиме се и данас поносимо, те истичемо " да није било Гацконца и Херцеговца Саве Владиславића не би било ни Пушкина“.

Ни други Херцеговци, почевши од војводе Грдана Никшића и Јована Малешевца до Луке Вукаловића, Мића Љубибратића и Нићифора Дучића и цијелог корпуса духовних, културних и јавних радника Херцеговине на српским просторима до модерне поетике и дипломатије XX вијека коју је уздигао до узвишености херцеговачки пјесник и дипломата Јован Дучић - нису својом дјелатношћу и јавном ријечју заостајали иза својих великих претходника прошлих вијекова.

74

Херцеговина је онај географски простор на Балкану између Јадранског мора и планинског горја у унутрашњости континента уз токове ријека Неретве, горње Дрине, Пиве и Таре који су у VII вијеку наше ере населили Срби и на коме су основали своје прве архонтије, жупе и војводства, а нешто касније и своју прву краљевину. На тој су територији основане прве српске области: Травунија с Конавлима, Захумље, Паганија (Неретљанска област) и Загорска Србија у планинским странама, како пише византијски цар-писац Константин Порфирогенит половином X вијека.

Пространство данашње Херцеговине, коју сада српски народ назива Српска Херцеговина, у праисторији су насељавали херцеговачки прастановници Палеолићани, још у старокременом добу први палеолитски ловци на дивље животиње праљуди типа "хомо ерецтус". Ови "старокремени људи" оставили су своје трагове у старокременом културном насљеђу и у материјалној култури каменокремених артефаката, који су депоновани у културним мајданима источне Херцеговине.

Археолошко-историјска наука утврдила је праисторијски континуитет насељености Херцеговине од старијег палеолита на Гацконском пољу, средњег у Црвеној стијени у долини Требишњице и Ружиној пећини у Пустом Пољу и млађег у Бадњу код Боројевића у Стоцу у долини Брегаве, све до неолитских станишта на просторима цијеле Херцеговачке регије од Јадранског мора до дурмиторских висова и источних граница Старе Херцеговине, некадашњег Војводства Светог Саве.

Херцеговина је она српска земља која се простирала од Јадранског мора до ријеке Лима и од Котора до ријеке Цетине на западу, гдје је граничила с Хрватском.

У Херцеговини се праисторијски људски живот засновао још у квартару, када је прачовјек овладао ватром и израдом камено-кремених оруђа и оружја, негдје око милион и по до осам стотина хиљада година прије данашњости, што потврђују и археолошки налази и кремени артефакти старијег палеолитика са Околишта на Гацконском пољу. Од старијег и средњег каменог доба (палеолита и мезолита) па кроз млађе камено доба (неолит) бакрено доба, жељезно доба, илирски хеленизам и илирско доба па све до позног средњег вијека, кроз антички период, доба великих сеоба народа и рани средњи вијек у Херцеговини вријеме је сталне и континуалне насељености херцеговачког простора. Досадашњи археолошко-антрополошки налази упућују на закључак да су у Херцеговини у горе назначеном времену пребивали аутохтони становници Динариди, о којима наука још није јасно дефинисала своје, још увијек непотпуне закључке и сазнања.

Херцеговина је, с обзиром на свој геофизички положај и на временске прилике и неприлике у праисторији, протоисторији и у раном историјском добу на Балкану и у Европи, као област наслоњена на Јадранско море и Медитеран била насељена људским популацијама различитих култура и културних утицаја

75

Истока и Запада много прије од других крајева сусједних јој области у залеђу. Знатан дио праљудских станишта у Херцеговини идентификовано је и дјелимично археолошки истражено и научно објашњено. У истраживању праисторијских локалитета, нарочито гацконских, поред домаћих научника из Сарајева и Београда, запажено мјесто имали су и страни научници-палеолитичари из Француске (Париз и Бордо), Енглеске (Лондон), Америке (Мичиген), Италије (Рим).

У римско доба, још одмах на почетку римске владавине у Херцеговини почетком нове ере, саграђена је цеста Салона-Нарона-Скадар-Драч, која је ишла преко Тасовчића, Стоца, Моска, Паника код Билеће и даље за Скадар и Драч. Друга магистрална цеста повезивала је Нарону (данашњи Вид код Метковића) са Сарајевским пољем, одакле је водила ка Сави и Панонији, гранајући се и у другим правцима, пресијецајући Херцеговину и повезујући је са тадашњим сусједним јој областима и земљама. Најпрометнија римска цеста од Јадранског мора из Епидаура (Цавтата) водила је на Требиње и преко Рудина и Гацка ка унутрашњости Балканског полуострва.

Уз римске цесте и магистралне путеве ницала су римска насеља и утврђења, од којих су материјални остаци сачувани на цијелом подручју Херцеговине.

Словени и Авари разорили су Салону код Сплита 614. године и Нарону код Метковића 621. и означили почетак једног новог доба, доба раног средњег вијека или ранословенски период.

Херцеговина је била раскршће друмских праваца и култура од најранијих људских кретања палеолитских популација, балканских сточарских племена у праисторијско и раноисторијско доба, великих сеоба народа на јужне просторе ка Јадрану и миграционих кретања бројних влашких групација у средњем вијеку, па све до најновијих миграционих кретања становништва у наше доба.

Кроз Херцеговину је у средњем вијеку и у турско доба пролазио најфреквентнији друм, називан Дубровачки пут (Виа Рагуса) каравански, трговачко-дипломатски и војни пут, којим су као путним коридором Истока и Запада пролазили и трговци и дипломати и војске и каравани од Јадрана у унутрашњост и обратно. Овим путем су ишли и дипломати и емисари: Французи, Италијани, Шпанци и други Европљани са Запада на Исток и источни дипломатски представници и мисионари у западне европске земље. Херцеговачким друмовима су пролазили и цареви и краљеви, архонти и жупани, војводе и кнежеви, царски изасланици и дипломате највишег ранга и Истока и Запада, паше и везири; све војске и војсковође од римских легиона и тешких пјешака, скитачких сјеверних племена и словенских ратника до византијских пукова и франачких крсташа, српских витезова и турских азијатских освајача, мађарских и бугарских чета и војски најновијег времена; њима су пролазили крсташи у "свети хришћански рат" и долазили освајачи "Херцегове земље" једни са Запада, а други са Истока. Готово на сваком кораку Херцеговине стоји и данас "ин ситу" безброј нијемих свједока херцеговачке

76

далеке и богате прошлости, или је на каменој лапиди написана кратка епитафска порука о животу који је био:

"Био сам оно што си,

бићеш оно што сам..."

Прве значајне податке о простору на коме живе Срби Херцеговци саопштио је византијски цар-писац Константин VII Порфирогенит половином X вијека у свом познатом дјелу "Де администрандо империо" (О управљању државом). Ово је значајно зато јер из царевих података сазнајемо које су просторе населили Срби по доласку на Балкан у VII вијеку, ако не и раније, како неки истраживачи мисле. Сам цар-писац, каже: "... А кад пређоше реку Дунав, покајавши се јавише цару Ираклију преко заповедника, који је тад управљао у Белограду, да им да другу земљу за насеље. Како су тада и "садашња Србија" и Паганска и такозвана Захумска земља и Травунија и Конавли, које су биле под влашћу ромејског цара, како су тад те земље биле опустеле због Авара (јер су оданле прогнали Романе, који сад станују у Далмацији и Дирахију) то цар насели те Србе у тим земљама".

Дакле, ромејски (византијски) цар Ираклије (610-641) населио је Србе на опустошене просторе свога царства у Конавлима, Травунији, Захумљу и Паганији (Неретљанској области). Срби Пагани истог су поријекла као и становници земље Захумљана, Травуњана, Конављана, и "садашње Србије" у планинским странама. Сви су ови простори насељени у исто или у приближно исто вријеме за владавине ромејског цара Ираклија.

Граница између Срба и Хрвата, по досељавању на Балканско полуострво, налазила се на ријеци Цетини. О томе је и сам цар Константин Порфирогенит сачувао народну традицију о племенском савезу далматинских Словена, "под вођством Хрвата до ријеке Цетине на југу и о племенском савезу Словена јужно од Цетине до Дукље на југу, до Рашке на истоку и горњег тока Босне на сјеверу, под вођством Срба".

Порфирогенитова "садашња Србија" подудара се са Дукљаниновим Подгорјем" у чијем су саставу биле жупе: Никшић, Морача, Комарница, Пива, Гацко, Невесиње, Вишева, Ком, Дабар, Неретва и Рама. Сједиште Подгорја и сједиште подгорских господара до XII вијека било је у Оногошту (Никшићу).

Приморске српске области на челу с Травунијом и Требињем у коме је била престоница српског жупана Бела успоставиле су војно-политичку заједницу са "садашњом Србијом" краља Часлава и са Рашком у чијем је саставу била Дринска жупанија са сједиштем у Фочи на Дрини.

Језгро српске државе и развој у првим вијековима њеног постојања, према Порфирогенитовим вијестима и тумачењима тих вијести, треба тражити на географским просторима које су населили Захумљани, Неретљани, Травуњани, Конављани и Дукљани. Поред ове Србије (тзв. Приморске Србије) од Цетине до Бојане у јужном приморју са острвима: Брачом. Хваром, Корчулом и Мљетом

77

постојала је и друга Србија у унутрашњости, која се све више развијала на рачун прве, и њу Порфирогенит помиње као "садашњу Србију" (Серблиа медитерана). Босна и Рашка су приказане као саставни дијелови Србије.

Дакле, "садашња Србија" развила се из првобитног језгра у Приморју. Исток Србије почео се називати у иностранству Расијом и под тим се именом први пут помиње 1189. године.

Владимир Ћоровић, историчар и Херцеговац, пише да су се српска имена груписала "у планинским пределима од Саве и Пливе до Лима и Западне Мораве и од Цетине до Бојане, дакле поглавито у подручју Босне и Херцеговине, Новог Пазара, западне Србије, јужне Далмације и Црне Горе..." На овим су подручјима Срби формирали своју прву архонтију (кнежевину), области и жупе, своје прве административно-управне јединице, а нешто касније и државу.

Раносредњовјековним српским земљама управљали су српски архонти (кнежеви) и жупани, од којих је најпознатији Бела Урош, требињски жупан који води поријекло од оних кнезова који су Србе довели на Балканско полуострво.

Из историје је познато да је захумски кнез Михајло Вишевић учествовао на сабору у Сплиту 925. године и да је, према неким историјским изворима, представљао цијелу Србију (Приморску и Загорску), као и да је био њен краљ, мада је познато да је и Петар Гојниковић био кнезом Загорске Србије у чијем се саставу налазила и Паганија. Дакле, од 903. до 933. године постојале су двије Србије - Приморска и Загорска.

У трећој деценији IX вијека ослободили су се византијске власти Срби, Захумљани, Неретљани, Травуњани, Конављани и Дукљани за вријеме владавине византијског цара Михаила II (820-829) и постали "самоуправни и самостални, покоравајући се искључиво својим архонтима". Од овога времена и почиње права историја српског народа на Балкану. Господари Травуније, Конавала, Захумља и Паганије увијек су били под влашћу архонта Србије, од првог требињског архонта Крајине, сина требињског жупана Бела, до великог жупана Немање који је обновио и учврстио своју "дедину" и образовао јединствену српску државу Немањића.

Херцеговина је у својој дугој историји још од времена досељавања Срба на њену територију имала значајну улогу на балканској војној и политичкој позорници у обликовању међународних односа средњовјековних народа и држава, у формирању савеза и успостављању међудржавних односа и пријатељстава са свим сусједима, међу којима је прворазредно мјесто имао Дубровник, саграђен у VI вијеку на пустим и стрмим стијенама између Травуније и Захумља. Херцеговина је била изложена честим нападима сусједних земаља: Византије, Бугарске, Мађарске и сараценских гусарских чета из Африке и са Јонског мора, с којима је водила тешке и разарајуће ратове.

78

Историја српских земаља у "Приморској Србији", све до њиховог уједињења у Немањину Србију, бременита је многим сукобима и великим немирима које су изазивали мјесни управљачи појединих области и сусједни народи, настојећи да на војничком пољу побиједе разједињене српске области. Неколико су вијекова херцеговачки управљачи одолијевали непријатељским насртајима и успјели су да сачувају своју територију и војно-политичку снагу и самосталност, мада су били изложени сталним и жестоким сукобима с Византијом, Бугарском и Мађарском.

Почевши од требињских раносредњовјековних владара и господара травуњске архонтије, од жупана Беле и архонта Крајине, па преко жупана Грда (умро између 1151. и 1178.) и жупана Прибилше (1241.), до краљице Јелене Анжујске, жене Уроша Првог, која је у Требињу имала свој краљевски двор 1296. године, Травунија је имала власт над девет жупа: Конавли, Жрновица, Драчевица, Врм, Врсиње, Крушевица, Љубомир, Фатница и Рудине.

Од Михајла Вишевића, сина кнеза захумског, коме је, кажу извори, "прадјед био шести архи-жупан Вишеслац", потомак онога кнеза који је довео Србе у приморску српску земљу Херцеговину, па све до Немање, средњовјековним областима данашње Херцеговине до доласка Турака, управљали су насљедни владаоци.

Првобитна земља коју су населили Срби у залеђу Јадранског мора, временом се смањивала и сужавала непосредно у залеђу Јадранске обале, јер су српски владари поклањали, а нешто касније и продавали поједине дијелове територије, острва или предјеле уз морску обалу. Тако је српски кнез Војислав (око 1040-1050) "из пријатељства према Дубровчанима" даривао им Жупу, Ријеку Дубровачку, Груж и "цијело подручје до Орашца" код данашњег Трстеног, плодни предио. Његовим ће примјером касније бити подстакнути цар Душан који је 1333. године поклонио раније речена српска острва и Пељешац; Сандаљ Хранић и Павловићи (око 1420) који су продали Конавле.

Херцеговачки простор био је настањен у континуитету од најранијег времена до нашег доба. Палеолитско-неолитска станишта "кремених људи", протоисторијски локалитети, античка насеља и средњовјековни градови, ситуирани су од Јадранског мора до дубоко у унутрашњост континента. То су данас само материјални остаци ранијих цивилизацијских култура које су миленијумима егзистирале у Херцеговини.

Разумије се, не могу се поменути све грађевине нити набројати остаци материјалних култура Херцеговине, већ само они најзначајнији, и који чине преломне епохе у животу људских цивилизација на херцеговачким просторима. Од старијег палеолита на Гацконском пољу и мезолита у Ружиној пећини у Пустом Пољу, па преко Бадња код Боројевића у Стоцу у долини Брегаве, Зелене пећине изнад Буне у Благају код Мостара, Варваре код Прозора, Градине изнад Ошанића код Стоца, Љескове главице у Љубомиру код Требиња, Качња код Билеће, Грчког града у гацконској Површи и бројних других, до античке и

79

средњовјековне архитектуре, на херцеговачком географском простору ситуирано је на стотине градина и хиљаде камених гомила и мноштво сакралних објеката и некропола средњег вијека. Од најстаријих градова које помиње Константин VII Порфирогенит, међу којима и град Требиње (данашње Полице) па све до Благаја, Почитеља, Видошког, Коштунграда, Мичевца, Клобука, Винчаца, Торича, Вратара, Тођевца, Сокола, Самобора, Медвјед града, Оногошта и десетине других, до гацконског Кључа који се 1426. године помиње као пријестоница великог војводе Сандаља Хранића и његове жене Јелене Сандаљевице; касније херцега Стефана и његових синова Влатка и Владислава и до пада Херцег Новог под Турке 1482. године, по Херцеговини је расута баштинска култура њених стародревних становника српског рода.

На мјесту данашњег Мостара помиње се 1452. године мост преко Неретве са двије куле. Касније је код тог моста саграђен 1566. "Стари мост" који је био "окићен" двјема кулама: кула на лијевој обали звала се Херцегуша, а на десној Хелебинка или Ћеловина. Данас тога моста више нема. Срушен је 9. новембра 1993. године мржњом Хрвата према Муслиманима, која је била јача од његове историје и древне античке и оријенталне културе. Обновљен је 2004. године.

Међу најстарије црквене грађевине о којима су сачувани помени у историјским изворима и у народној традицији, убрајају се: манастир Бања у Рисну, који је саградио Немања, црква Св. Петра у Завали у Поповом пољу, црква Пресвете Богородице у Невесињу, црквица у Ошанићима код Стоца, остаци три црквице код Билеће (Ружица код врела Требишњице, Црквина у Ораху код Паника и Мистихаљ уз Требишњицу), као и материјални остаци неколико цркава код Коњица и више десетина Црквина по источној Херцеговини чија старост није довољно испитана и временски дефинисана.

У храму Св. Димитрија у Домркама (Гацко) чувало се писмо Светог Саве, а ту је првобитно био сахрањен и краљ Урош Први.

Као што је речено, раносредњовјековне српске области на источној Јадранској обали пролазиле су свој тежак пут осамостаљивања и уједињавања, а понекад су падале и у зависност византијским, бугарским, мађарским и босанским управљачима. Од Михаила Вишевића (910-950), првог познатог кнеза Захумља па све до појаве Стефана Немање (1114-1200), историја Захумља је мало позната. Од времена владавине Немање српска држава доживљава обнову и нагли успон и успијева да под својом доминацијом окупи и задржи све старосрпске области у непосредном залеђу Јадранског мора.

Од најранијих српских кнежева и жупана, на данашњем херцеговачком простору, трајала је драма дуга и непрестана, животна драма народа "у планинским странама" и на средњојадранској обали са острвима, народа који је учествовао или изблиза посматрао ратне чинове и људске судбине изазване злоћом и мржњом једних против других, који су се међусобно сатирали у времену и простору.

80

Од битке на Церничком пољу 1043. године између краља Доброслава (Војислава) и хумског кнеза Љутовида, па до битке на Равном између Гацка и Пиве 1367. године, између српског кнеза Лазара и босанског бана Твртка Првог, с једне, и жупана Николе Алтомановића с друге стране, историја српских области у средњовјековној Херцеговини била је драматична догађајима и великим сукобима.

Неки историчари сматрају да Немањино поријекло треба тражити у Захумљу или у Травунији, одакле је и почео његов владарски успон, када је 1172. године збацио рашког жупана Владимира и прогласио се великим жупаном. Од времена његовог владања настајали су српски краљеви; први првовјенчани краљ био је Стефан Првовјенчани који је постао краљем свих Срба 1217. године. Он је био први крунисани краљ "обновљене, проширене и реорганизоване српске државе", а његов млађи брат Сава постао је Првим архиепископом српским уз одобрење патријарха Источне цркве 1219. године.

У Херцеговини је о Немањићима сачувана народна традиција у топонимима, предањима и у усменој народној поезији. Сеоце Немањице под Градином код гацконског Кључа има Немањино име; двије цркве у Гацку везане су за Немањиће - Стефана Првовјенчаног и Светог Саву (црква у Домркама и црква у Јелици код Надинића). У Благају код Мостара био је манастир светаца Кузмана и Дамјана, у истом мјесту нађен је у католичком гробљу један одломак веће плоче на коме се помиње Немањино име.

Неки истраживачи и дубровачки хроничари средњег вијека помињу Љубомир код Требиња као мјесто Немањиног поријекла. Дакле, први Немањићи су чврсто везани за Херцеговину, од Немање до Драгутина и Милутина, српских краљева и Немањиних праунука, а да се и не говори о краљу Урошу Првом који је био прави господар Хума.

Од Јадранског мора до источних граница некадашње Херцеговине, особито у ширем подручју Дурмитора и у средњовјековном Подгорју, ситуирано је више десетина споменика материјалне културе који се везују за Немањиће.

"До Немањине акције", писао је Ћоровић, "Србија није прелазила Мораву; на север није ишла преко Рудника, а на југоисток не даље од Пећи и Ђаковице. Главна снага српског народа беше, према томе, у планинском подручју источне Херцеговине, средишње и источне Босне, Новог Пазара и југозападне Србије од реке Босне до Ситнице и Западне Мораве. Ниједна од богатих долина, ни Косово ни Велика Морава, ни Метохија ни Мачва не беху тада потпуно у српској власти. Српска племена, недовољно повезана међусобно, и без вере у успех, понешто и заплашена судбином својих словенских саплеменика на истоку, који беху постали плен Бугара и Византинаца, остају у својим планинама читавих пет векова; а када се крајем XII века јавила набујала снага за експанзију, онда је њен пут био унапред одређен. Као планинска лавина спустиће се тада та племена у суседне долине и већ за два века они ће загосподарити њима и

81

одржаће се на том подручју кроз све векове своје историје..." (Владимир Ћоровић, Историја Срба, I, стр. 72).

Треба, дакле, имати на уму да сви Срби потичу из матичне раносредњовјековне Србије, што се види и из интитулација првих владалаца Немањића. Немања је у својој титули имао ове српске земље: Дукљу, Далмацију, Травунију, Босну, Славонију, Рашку и Илирик; његов син Стефан Првовјенчани у својој широј титули има ове српске земље: "... Први венчани краљ ове српске земље, Дукље, Травуније, Далмације и Захумља", а његов син краљ Урош Први, потписује се као "Самодржац све српске земље и Поморске и Хумске". Он се, иначе, сматрао правим господарем Хума.

Захумљем су у првој половини XII вијека владали независни кнезови и жупани. Хумски велики кнез Андрија (око 1220.) и његови синови Богдан и Радослав, називани су жупанима. Жупан Радослав, "син кнеза Андрије од Захумља" био је хумским жупаном 1254. године.

За вријеме владавине босанског бана Твртка Првог (1363-1391.) Херцеговини су се приближили турски освајачи, који су у јесен 1386. године преплавили Хумску земљу. Двије године касније у Хумску земљу је продрла већа турска војска под заповједништвом Шахин-паше, једног од најспособнијих војсковођа турске војске у то доба. Твртко је, свјестан опасности по српске земље, послао свог најбољег војсковођу рудинског војводу Влатка Вуковића са седам хиљада Хумљана и Травуњана, Срба Херцеговаца у сусрет Шахин-паши који је предводио осамнаест хиљада турских ратника. Војвода Влатко и хумски војсковођа Радич Санковић, господар Невесиња, дочекали су Турке у Рудинама и потукли их до ногу 27. августа 1388. године "у кршевитој дрази код Билеће".

Након тога, нешто мање од годину дана догодила се пресудна битка на Косову пољу, на Видовдан 1389. године.

Пред турском најездом, одмах иза Маричке битке 1371. године и послије Косова, на просторе Херцеговине доселило је на стотине српских породица и племена из југоисточних српских земаља од Бугарске, западне Македоније, западне Србије, Старог Влаха, и са Косова и Метохије, до некадашњег Подгорја и Старе Херцеговине, које су претежно нашле своје привремено уточиште у Травунији и у Захумљу, све до пада Херцеговине под Турке, да би, потиснуте даљим турским освајањима, кренуле на запад уз Јадранску обалу и Динару ка Крајинама и Лици гдје ће и остати све до Балканских грађанских ратова (1991-1995).

Управо, од ове највеће сеобе Срба са простора Херцеговине и потиче она позната изрека: "Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели"!

Након Косовске битке у српским земљама Травунији, Захумљу и Паганији владала је феудална анархија између обласних господара који су се отимали о територије и међусобно ратовали уз помоћ Турака, час на једној час на другој

82

страни, што је убрзало процес освајања српских простора од стране турских освајачких поробљивача.

Сандаљ Хранић, синовац и насљедник Влатка Вуковића, знатно је проширио и заокружио своје посједе за вријеме свога доста дугог владања (1392-1435), који су се простирали од Милешеве до Цетине, а неко су вријеме у његовој власти били и Будва и Котор, посједи којима је управљала кћерка српског кнеза Лазара Јелена Балшићка до 1411. године, када је дошла на Сандаљев двор у Кључу.

У вријеме највећег успона Херцеговине у њој је живјела Јелена Страцимировић Балшић која се 1411. удала за Сандаља Хранића као удовица Ђурђа Балшића, господара Зете и дошла у гацконски Кључ у коме је боравила више од 20 година. Ту је написала и своје "Отписаније богољубно", лирско-религиозни спјев у коме говори о сукобу православља и Цркве босанске. Њен утицај на тадашње прилике у Херцеговини био је значајан, јер се радило о познатој и образованој личности са српског двора.

Сандаљ и она су, заправо, припремили оно што је, нешто касније, отјелотворио Херцег Стефан. Осим тога, Јелена је предано и веома умјешно радила на учвршћивању духовних темеља православља у Херцеговини.

Сандаљеве земље је наслиједио синовац му Стефан Вукчић Косача (1436-1466), родоначелник Херцеговине, и још их је више проширио, а затим се 1448. године прогласио за "Херцега од Светога Саве", чиме је истакао своју независност од Босне. Ни његово проглашење за херцега ни осамостаљивање нису успорили турска освајања поцијепаних српских области. Турци су већ 1465. године заузели и његову територију, осим неких градова и уског појаса у Приморју с градом Новим (данашњи Херцег Нови). Турски упад у Херцеговину искористили су Млечани и заузели Приморје од Неретве до Цетине (Крајину), некадашњи простор Паганије или Неретљанске области, који ће у каснијим вијековима бити каменом спотицања у српско-хрватским односима око права посједовања морске обале и мора.

Од Захумља, Травуније, Паганије и Подгорја образована је Стара Херцеговина као територијална и етничка цјелина која је заузимала простор од Јадранског мора до Милешеве и од Котора до Цетине. Као такву признали су је и Турци и издвојили су је из Босанског вилајета и формирали посебну територијално-административну јединицу, Херцеговачки санџак, са сједиштем санџакбега у Фочи и Пљевљима, а нешто касније у Мостару.

У турској историји познатог турског историчара Садедина из друге половине XVI вијека, у поглављу "О освојењу Херцегове Земље", стоји:

"...У близини земље Босне (Босна вилајет) налази се Херцеговина (Херсек дијари) која се на западу граничи са Јадранским морем. У њој се налазе неприступачне тврђаве и високи градови".

83

Херцеговина се под тим именом први пут помиње у недатираној објави Дубровчанину Франку, издатој у Скопљу 1464. године. Објава је написана на српском језику.

До растакања православља у Херцеговини на "стару вјеру" и на ислам, као што сам већ истакао, дошло је у другој половини XV вијека када је разорено духовно језгро српског народа у Старој Херцеговини губитком властите државе и територије.

Извјесно вријеме "Херцеговом земљом" управљали су Херцегови синови Влатко и Владислав, Херцеговићи, све до коначног слома Херцеговине када је под турску власт пао и град Нови у Боки Которској 1482. године. Од пада Новог па све до 1878. године, пуних 396 година, "Војводство Светог Саве", "Херцегова земља", Херцеговина, налазила се под турском влашћу.

Заузимањем Херцеговине, посљедњег упоришта српског народа на Балкану, насилно је пресјечен етнички, историјски и државотворни континуитет херцеговачких Срба, који су били приморани на вишевјековни обесправљени статус и понижавајући ропски живот. Вијековима се српски народ Херцеговине оглашавао својим бунама и устанцима, од буне војводе Грдана Никшића 1597. године до Херцеговачког устанка 1875. године, тражећи своје национално историјско право на сопствену територију и слободан живот које им је додијелио византијски цар Ираклије још у VII вијеку.

Све мировне конференције и конгреси великих сила, то треба посебно овдје истаћи, ишли су на штету српског народа "Војводства Светог Саве" и територијалних граница Старе Херцеговине.

Карловачким миром 1669. године Венеција је задржала дио Далмације до Динаре око Книна, Вргорца и Габеле, а у Боки је добила обалски појас од Херцег Новог до Рисна. Тада су чланови Свете лиге (Аустрија, Пољска и Венеција) и Турска, уз посредовање Енглеске и Холандије, крчмиле српске територије и земље Светог Саве након завршетка Бечког рата између Турске и Аустрије (1683-1699).

Аустрија је према одредбама Бечког конгреса (1815) завладала српским и словенским земљама у Јадранском појасу и у непосредном подручју Дубровачке Републике, које је прогласила за своје посједе, противно принципу легитимитета, на којима је тобоже требало да се оснује нови међународни поредак. На том Конгресу, руском цару Александру Првом није пошло за руком да покрене Источно питање, толико важно за рјешавање српског националног статуса на Балкану.

Берлинским конгресом (1878) Херцеговина је изгубила нови велики дио својих територија, а њени устаници су били приморани да, према одредбама тога Конгреса, положе своје устаничко оружје, што је и учињено на Горичком пољу код Требиња пред аустријским окупаторским трупама. Тако су херцеговачки

84

устаници, све што су добили на бојном пољу, изгубили за "зеленим берлинским столом".

Лондонским миром 1913. године образована је нова балканска земља Албанија под султановом влашћу, за чије је формирање узет дио јужне Јадранске обале која је припадала српском народу и удионом српском кнезу и господару Валоне Мркши Жарковићу, а Лондонским пактом, тајним споразумом, 1915. године, Италија је добила територијалне уступке на српским и словенским просторима: острва до Мљета, Задар и Шибеник са залеђем.

Женевска конференција о уједињењу југословенских земаља (1918), која је прокламовала уједињење свих југословенских народа у државу Срба, Хрвата и Словенаца, само је одгодила рјешавање српског националног питања, које ни до дан данас није ријешено, а рјешава се и силом и перфидном политиком са крајњим исходом веома неповољним по нас Србе, било гдје да живимо.

Херцеговина је земља српског народа од VII вијека нове ере, епска и јуначка земља и дио српске државе од VII до XII вијека. У њој је било сједиште најранијих хумских кнезова, првог српског просвјетитеља Светог Саве и првог српског крунисаног краља Стефана Првовјенчаног. Захумљем или Хумском земљом управљали су велики жупан Немања, родоначелник владарске породице Немањића и његов син Растко Немањић (Свети Сава) за кога су везани бројни меморати сачувани у народном сјећању и преношени с генерације на генерацију у облицима усменог стваралаштва да би се трајно депоновали у српску народну традицију Херцеговине и смјестили у њену културну баштину као историјско, културно и духовно благо, с поукама и порукама будућим генерацијама Срба Херцеговаца.

Ристо Миличевић у својој књизи : „Херцеговачка презимена“ обрадио је Херцеговину од давнина до данашњих дана.

ХЕРЦЕГОВИНА

Херцеговина, нарочито јужна и југоисточна,

има по правилу добар сој људи. То је земља

са много камена, а мало свега осталог,

али то мало што роди храњиво је и племенито

и са водом и ваздухом даје здраве и

разумне људе.

Иво АНДРИЋ

85

У предговору књизи Риста Миличевића: „ХЕРЦЕГОВАЧКА ПРЕЗИМЕНА“ др Миливој Родић каже :“Одавно већ трају жива интересовања истраживача за Херцеговину. Вук Караџић, Александар Гиљфердинг, Јован Цвијић, Јевто Дедијер, Владимир Ћоровић – само су нека имена из плејаде истакнутих проучавалаца који су својски зарањали у прошлост и народни живот, у културу и традицију ове јужне балканске области и о томе оставили капитална дјела. Близу двије стотине стручњака и публициста од великог угледа и репутације, а различитих профила и научних усмјерења, проучавало је, у прошлом и овом стољећу, феномене природе и поднебља и проблеме материјалне и духовне културе на херцеговачком подручју. Није једноставно одговорити, али упутно се одмах запитати: шта је то могло тако пресудно утицати да Херцеговина постане до те мјере привлачна област бројним научним радницима и књижевним ствараоцима? Историјска су догађања томе свакако дала свој обол, али не само она. Више је удјела имала културно-историјска, географска, етнолошкотрадицијска аутохтоност области, одакле су вијековима отицале велике сеобе народа у друге крајеве, а колијевка се ипак непрестано пунила и Херцеговина остала као компактан географски простор и изразита зона патријархалне културе.

Међутим, ма колико да су та историјска, антропогеографска, етнолошка, фолклористичка, лингвистичко-дијалектолошка и друга слична истраживања била темељита и свеобухватна, остало је увијек доста посла и за касније научне прегаоце. Најбољи уџбеник свих знања и података о Херцеговини била је студија Јевте Дедијера. У свом животном дјелу велики научник је дао исцрпан и објективан приказ антрополошких прилика у Херцеговини на почетку XX вијека“.

Др Миливој Родић након свеобухватне и исцрпне анализе закључује: „Књига Ристе Милићевића „Херцеговачка презимена“ у овом је тренутку велики културни добитак. Њен је примарни задатак био да пружи што исцрпније објашњење о поријеклу херцеговачких породица и о настанку презимена, све у свјетлу Цвијићеве и Дедијерове антропогеографске школе, што је успјешно и остварено“.

86

КРАТАК ПОГЛЕД У ДАВНУ ПРОШЛОСТ

„Географски простор који се више од пет вијекова назива Херцеговина, а људи који на том простору живе Херцеговцима, претходно је обухватао три древне историјске области: Травунију, Захумље и Паганију (Неретвљанску област). Ове земље од чијих је територија у XV вијеку формирана Херцеговина помињу се у историјским изворима још у VII вијеку нашег доба.

Нема поузданих података о томе када овај географски простор насељавају први људи. Постоје мишљења да и у овом, каменитом и брдовитом крају најстарији трагови живота људи потичу из палеолита или старијег каменог доба. Те прве људе, херцеговачке прастановнике, назваше палеолићанима. Кажу да припадају типу „хомо-ерактус“, дајући им епитет „старо-камени људи“. Неки чак тврде да су нам оставили трагове свог постојања у културном насљеђу „камено-кремених артефаката“ који су депоновани у културним „мајданима“ и врлетима данашње Херцеговине.

Новијим археолошким истраживањима ове тврдње су и доказане. У пећини Бадањ код Стоца откривен је цртеж на стијени. Цртеж приказује животињу сличну коњу и још неке симболичне знакове. Научници сматрају да ова „Бадањска гравура“ представља „изванредно умјетничко дјело палеолитског човјека“.

87

О људима неолита или млађег каменог доба зна се нешто више. Остаци њихове културе нађени су на више мјеста. Откривена су налазишта у гатачком Грацу, Бухову код Мостара, Неуму и другим мјестима.

Сматра се да су становници неолитског доба у овим крајевима живјели веома давно, четири до пет па и више хиљада година прије нове ере. Становали су претежно по пећинама. У науци има мишљења да је то било неко прастаро балканско становништво „неиндоевропског поријекла“, тзв. Пелазги……..

Негдје на почетку друге хиљаде година прије нове ере у наше крајеве долазе народи индоевропског поријекла: Илири, Трачани, а по некима и Грци. Тврди се да су то били најстарији, по имену познати, становници данашње Херцеговине.

И л и р и, са којима и почиње историја ових наших крајева, доселили су се у X вијеку прије нове ере. Није поуздано утврђено одакле су дошли и гдје им је била прадомовина. Око овог питања има разних мишљења, која полазе од поставке да су Илири „поријеклом из области Лужице до њиховог сасвим аутохтоног поријекла на југу“ (па и у Херцеговини). Неки сматрају да су Илири поријеклом са Кавказа.

Илири су били организовани у племена. Свако је племе држало одређену територију. Ардијеји су насељавали десну обалу Неретве. Област Аутаријата пружала се од горњег тока Неретве далеко на југоисток и заузимала је већи дио данашње Херцеговине. Племе Даорси било је настањено између Неума и Стоца. Попово и дабарску котлину настањивали су Дерместри. Племе Нерезија је живјело „око горње и средње Неретве, око Мостара, Невесиња и Гацког…“. Око ушћа Неретве били су настањени Манији. Ово су племе потискивали већ поменути Ардијеји „или од Латина звани Вардеји који су живјели на подручју Неретве до Скадра“. За њих историчари кажу да су „представљали главни државотворни елеменат илирске државе III и II века“ прије нове ере.

На Ошанићима код Стоца постојало је илирско насеље и древни град Даорсон. Ту је пронађен и новац с натписом „Даорсон“, што упућује на закључак да је у околини Стоца био центар племена Даорси. За Ошаниће се тврди да су једино, до сада откривено, илирско градско насеље у Херцеговини. Ту је откривен градски трг, остаци јавних зграда, рушевине кућа са степеништима, цистерне за воду…Град је био утврђен огромним каменим блоковима „чија дужина достиже понекад и до три метра“. Зид ових камених блокова назван је „Киклопски зид“. Рушевине Ошаничке градине, својом монументалношћу, обликом и амбијентом у којем се налазе, подсјећају на много старије зидове и капије древне Микене у Грчкој. Због тога су неки археолози ову градњу и назвали „нашом Микеном“….

О Трачанима и њиховим племенима нема неких поузданих података који нам казују да су заиста живјели на тлу Херцеговине. Неке вијести упућују на то да их је и било, али су их Илири потиснули према истоку.

88

Грка ( Јелина, Хелена) вјероватно нешто је и било у јужним крајевима Херцеговине. Познате су њихове колоније дуж Јадранског приморја, а и народна традиција о старим Грцима још увијек живи. Али, неких поузданих доказа о њиховом боравку на овим просторима нема. Успомена на старе Грке сачувана је у народним предањима и легендама. Прича се да је име брда Леотар више Требиња грчког поријекла, да је име Леотар настало од надимка „Елутерос“, којег је, према легенди, бог Бахус добио када је мирио завађена божанства и позивао их на слогу.

Усмена народна традиција каже да су у стара гробља, са стећцима или без њих, сахрањивани „Грци“ – људи који су у нека давна времена живјели на херцеговачком тлу. Због тога су та гробља називана „грчка гробља“, из чега произилази да су стари становници Херцеговине били гркоправославне вјероисповијести. По једном предању ти стари Грци су се за вријеме „велике глади“ одселили у Турску, а по другом побјегли су из Херцеговине од „вјетра сухограда“…

Елементи грчке културе продирали су у Херцеговину из грчких колонија на нашој јадранској обали, а трговци су „први крчили путеве којима су продирали разни елементи грчке културе“. Отуда је ширена грчка писменост, религија и политички утицај. Везе Грка и Илира, поред осталог, потврђују и „брачне везе истакнутих илирских породица са Грцима“ (подвукао Р.М.).

На подручју читаве Херцеговине још увијек живе легенде и приче о старим Грцима, а о овом проблему наука није још казала последњу ријеч.

Историјски извори указују да су у неким предјелима Херцеговине живјели Келти или Гали – припадници западне групе индоевропских народа. Њихов је траг остао „у подручју око Коњица, гдје се међу именима налазе и оваква чисто келтског поријекла: Јакус, Бајо, Имцелио“.

Говорећи о „херцеговачком народу римског времена“, Јевто Дедијер констатује да се често мисли „да су Римљани затекли у овој земљи само илирска племена. Ријетко се говори о Келтима, који су у 4. вијеку прије Христа продрли у Босну, освојили је, протјерали Илире на југ и исток, а сами се настанили у плодне долине…“. По свему судећи, Римљани нису затекли у Херцеговини само илирска племена.

Римљани су на Балкан почели продирати у другом вијеку прије нове ере. Освајали су просторе на којима су живјели Илири, Трачани, Грци и Келти. У почетку свог надирања, нарочито послије побједе над Даорсима (167. године н.е.). Римљани су освојене дијелове Балканског полуострва подијелили у три административне области. Територија данашње Херцеговине припадала је области (провинцији) Далмацији.

У освојеним крајевима Римљани уводе свој привредни и социјални систем и шире своју културу. Илири и други затечени народи веома брзо осјећају „благодети“ њиховог система. Латински језик и Римска култура доминантно се

89

учвршћују у новоосвојеним крајевима. Наступио је период сурове романизације затеченог становништва, период експлоатације и пљачке, што је доводило до отпора старосједилаца. Због тога Римљани организују врло снажан државни апарат. Доводе јаке војне јединице, подижу нова насеља, изграђују путеве и подузимају опсежне мјере како би нормализовали стање и освојене територије што прије укључили у живот своје велике империје.

По Херцеговини су Римљани интензивно ширили своју културу, подизали нова насеља око садашњег Мостара, Коњица, Стоца, Требиња, Билеће, Посушја, Габеле,…Посебну пажњу поклањали су поправци старих и изградњи нових путева да би и на тај начин лакше продирали кроз херцеговачке и друге крајеве.

У Херцеговини се интензивно почело развијати виноградарство и гајење јужног воћа. Познато је да је Херцеговина у том периоду производила квалитетна вина, уље и разне врсте житарица. И занатство је постало значајна привредна грана. Развијају се нови занати који до тада нису постојали: столарски, грнчарски, златарски и други. Поклањана је посебна пажња сточарству и сточарској производњи. Овакав интензиван привредни развој допринио је да је у народној традицији римски период запамћен као „златно доба“ Херцеговине.

Културно и трговачко средиште Римљана у Херцеговини била је Нарона (Вид на ушћу Неретве). У овом римском граду постојало је позориште као значајна културна институција. Из Нароне се вршила колонизација у оближње крајеве око Габеле и Неретве, гдје се насељавају породице у историји познатих презимена „као што су Атилији и Папији“. Одатле су се неке породице селиле на друга мјеста. У Читлуку је, на примјер, живјела породица Сафинија, чије је главно средиште била Нарона“.

И у области Требиња Римљани су имали своја насеља. Римских насеља било је у Џивару, Љубомиру, на подручју Паника и другим крајевима. У селу Талежи (Шума требињска) пронађена је бронзана статуа богиње Дијане. „Кип је шупаљ, а десна рука је изгубљена. Очи су од сребра. Висина кипа је 10,4 цм.. Дијана је ту приказана као ловац са подигнутим хитоном, са ловачким чизмама и тоболцом на леђима како јури за звјерком“…

На подручју Паника (Билећа) откривено је римско насеље, а у Љубомиру су пронађени примјерци златног новца цара Консантина V. У Чичеву ископан новац цара Нићифора Фоке, а у селу Арсланагића Мост је нађен новац Птоломеја, краља Мауританије, с почетка наше ере.

То све довољно јасно говори о присуству Римљана и на територији која ће се назвати Херцеговином. Римска владавина у овим крајевима била је дуга и сурова. Оружани отпор и устанци Илира били су неуспјешни, а често су се и трагично завршавали. Из равничарских топлих предјела илирска племена бјежала су у брда остављајући све иза себе.

90

Римским освајачима морао је доћи крај. На просторе тога моћног царства продиру други народи, долазе друга племена која се, такође, мијешају са старосједиоцима. Досељеници подижу нова насеља, формирају се нови родови и породице.

Прва словенска племена јављају се на границама оба дијела Римског царства при крају IV вијека. Њихове прве и јаче провале на Балканско полуострво падају у прву половину VII вијека.

Почетком VII вијека словенско племе Срби насељава територију данашње Херцеговине. О томе нам је први оставио значајне податке византијски цар и писац Константин VII Порфирогенит у свом познатом дјелу „Де администрандо империо“ (О управљању царством), објављеном половином X вијека. Сматра се да је византијски цар Ираклије (610-641) населио Србе у опустошене дијелове царства – на простор Травуније, Захумља, Паганије…Дакле, на географски простор који ће се много касније назвати Херцеговином.

При заузимању ових области Словени се нису одмах и дефинитивно насељавали у њима. Извјесна племена су још дуго била у кретању, тражећи најпогоднија мјеста за стални боравак. То је довело до међусобних мијешања и заједничких кретања, те до стварања „нових племена са новим именима добивеним према областима, које су запосјели. Тако су настали нпр. Дукљани, Требињани, Новљани, Захумљани, Неретљани, итд“. Племена су имала бројне и велике породице, а стварала су и племенске савезе који се сматрају зачецима друштвеног живота код Јужних Словена.

Затечено романско становништво Словени су назвали Власима, и то не само оне који су се повлачили у брда, живјели у катунима, већ и оне око Требиња, Дубровника, Котора, у подручју Неретве… Долазило је и до мијешања са старосједиоцима и до постепеног нестајања разлика између новодошлих и старосједилаца. Изгледа да су „баш из оваквих симбиоза са елементима романско-илирским настала презимена Зотовићи, Капори, Бокуни итд. На то подсјећају и називи неких племена као на примјер Бурмази код Стоца, требињско племе Скробимези…Јирчек сматра, да се баш из оваквих пастирских катуна развио највећи дио племена (Зубци, Бањани, Дробњаци), а тако се и назив сточарских Влаха постепено пренио на Словене“.

У наше крајеве Словени су дошли са старом, многобожачком вјером. У новој средини затекли су хришћанство које постепено прихватају. Процес покрштавања текао је брже у западним крајевима гдје је био јачи утицај Рима. У осталим крајевима примање хришћанства текло је нешто спорије и са утицајем Византије. Византија је за покрштавање Словена ангажовала свештенике који су знали словенски језик. Према Ђурђеву „варварски народи су улазили у средњоевропску историју развитком државног живота у њих, а примање хришћанства било је знак њиховог повезивања са европским развитком“.

У областима које су касније ушле у састав Херцеговине продор хришћанства није текао лако. Изгледа да се“незнабоштво најдуже задржало на подручју

91

Травуније и сузбијено је тек доласком словенских учитеља Ћирила и Методија. На путу у Рим, на позив Папе Николе I, они су се задржали овдје и основали прву епископију… Највјероватније, да се вријеме покрштавања Требињана може ставити најкасније у 879. годину за владе византијског цара Василија I Македонца (837-886)“. Прије општег покрштавања „само је хришћанин био кнез Петрислав. Због тога су га Травуњани протјерали, а када су примили хришћанство за кнеза су изабрали његовог сина Павлимира“ #…

Почетком XII вијека, за владавине жупана Десе у Травунији (према М. Орбинију, он је сахрањен у Требињу) сазријевају услови за припајање и осталих области око ње држави Немањића. До тога је дошло 1186. године. Тако је, ширећи своју власт у XII вијеку, српски велики жупан Стефан Немања у састав своје државе укључио и територију данашње Херцеговине. То се догодило после смрти жупана Десе и послије неуспјелог покушаја дукљанског владара Михаила да поврати стари углед своје државе. Овим догађајем отпочиње једно ново раздобље у животу Херцеговине, којом ће господарити припадници моћне династије Немањића. Од тада Немањићи улазе у историју и народну традицију Херцеговине.

Стефан Немања, син рашког жупана Завиде оснивач је моћне династије (и породице) која је на српском етничком простору одиграла изузетну улогу. На територији данашње Херцеговине Немања је, касније и његови потомци, учвршћивао православну цркву, подизао цркве и манастире, прогонио богумиле и њихово учење које је из Босне продирало у Захумље и Травунију. Водио је и борбу против утицаја католичке цркве у овим крајевима. Поменућемо само неке чланове породице Немањића који су имали значајан утицај и улогу у Херцеговини. То су били Стефан Првовјенчани и Вукан, који су се међусобно сукобљавали, али их је измирио трећи најмлађи брат Сава. Затим, то су три сина Стефана Првовјенчаног: Радослав, Владислав и Урош I. Хумски кнез Мирослав био је Немањин брат, а Николићи, познати властелински род у Попову, Мирослављеви су потомци.

Период владавине Немањића пратиле су бројне међусобне трзавице и сукоби око власти, до чега је долазило и на тлу данашње Херцеговине. Карактеристичан је био сукоб између краља Уроша I и његовог сина Драгутина. У бици на Гатачком пољу у јесен 1276. године Драгутин је побиједио оца.

Владавина Немањића у областима које су доцније ушле у састав Херцеговине трајала је дуго, од 1180. до 1371. године, до гушења династије Немањића.

Традиција Немањића у источној Херцеговини је изузетно жива. Сачувана је у топонимима, предањима и народној поезији. Мало гатачко село Немањице носи Немањино име, а црква у Домркама име Стефана Првовјенчаног. Манастири Косјерево и Добрићево помињу се у једној народној пјесми о Немањићима:

92

Ко начини у Домркам“ цркву,

До велико благо Немањића...

----------------------------

Ко начини до два манастира,

Добрићево и Косијерево,

До велико благо Немањића...

Народно предање помиње Љубомир код Требиња као мјесто Немањиног поријекла и као „имање“ Немањића. У Попову својевремено могла се чути прича о попу Стевану „прародитељу Немањину“, по коме је Попово поље и добило име… Дакле, историја и традиција чврсто повезују Немањиће и Херцеговину.

*

У источној Херцеговини је исто тако развијена народна традиција и мит о Косову, посебно о прослављеном и у пјесми опјеваном јунаку Милошу Обилићу. За Милоша се у једној пјесми каже да је „јуначко кољено“, мајка му је „Јања чобаница од Србије из Херцеговине“. Баба му је, пјесма даље каже, „змаје од облака“. Милоша својатају многа племена, посебно црногорска и из старе Херцеговине. Племе Бањани сматра га својим претком. „Породи га мајка Херцеговка“, каже у једној својој пјесми Андрија Качић Миошић.

Милошева историјска личност овјенчана је, дакле, славом и кроз мит и легенду. Историјски и митски лик овог косовског јунака улијевао је снагу и јунацима Херцеговине. То илуструје и стих старе пјесме која се одавно памти:

Гацко поље широко

На теби је сив' соко

Јунак Богдан Зимоњић

Стари Милош Обилић...

Период турске владавине у Херцеговини отпочео је прије заузимања Хецег-Новог и трајао је више од четири вијека, од 1463. до 1876. године. Послије освајања српске деспотовине (1459) и босанског краљевства (1463), Турци су продрли у Херцеговину. Падао је дио по дио њене територије и већ у другој половини 1465. под турском окупацијом нашла су се значајна подручја Херцегове земље, а ускоро и читава Херцеговина.

У Херцеговини су, као и у другим освојеним подручјима, Османлије успоставиле своју власт и друштвено уређење. Године 1470. формиран је Хецеговачки санџак. Тиме се ова област издвојила из Босанског санџака. Прво сједиште херцеговачких санџак-бегова било је у Фочи, гдје је остало до 1522. године када је привремено премјештено у Мостар. Тада се јављају и називи „мостарски санџак“ и „мостарски паша“.

93

Већ у почетку турске владавине у нашим крајевима настају крупне политичке и друштвене промјене које ће снажно утицати на културне и вјерске токове, а тиме и на живот херцеговачких породица. Упоредо са освајањем појединих крајева текао је и процес исламизације становништва, а и други друштвени и економски процеси. Мостар, Требиње, Столац и још нека насељена мјеста постепено добијају источњачки изглед, с великим шаренилом етничких група које су живјеле у одвојеним махалама. У освојеним крајевима Османлије интензивно раде на развијању исламске културе, чији се утицај осјећа међу хришћанским становништвом.

Читав период турске владавине за народ Херцеговине био је посебно тежак. Херцеговци су се морали исељавати, дизали су буне и устанке, одметали се у хајдуке. Истина, било је исламизираних Херцеговаца који су заузимали истакнуте положаје у турском царству, као што су познате херцеговачке беговске породице: Ченгићи, Капетановићи, Ресулбеговићи, Ризвановићи. ( О њима и осталим опширније у другом дијелу књиге).

Међу херцеговачким феудалним породицама овог „турског времена“ често је долазило до отворених сукоба и борби за власт и веће богатство. То нарочито долази до изражаја крајем XVIII и почетком XIX вијека. Познати су сукоби Ризванбеговића и Шарића у Стоцу. Дадића и Вољевица у Мостару … Карактеристични су међусобни сукоби Ризванбеговића, у којима се посебно истиче Али-ага Ризванбеговић „који у борби за власт води беспоштедне борбе са својом браћом и излази као побједник. Све те њихове борбе осјетио је народ на својим имецима и животима“# Ови и слични сукоби су се преламали преко леђа сиромашних породица и обесправљене сиротиње коју су тада називали рајом.

Против окрутног режима Османлија бунила се раја, а и „царски јаничари, њихови заповједници и муслиманско становништво када би босански везири настојали да по својим мјерилима уведу већи ред и законитост, како су то они поимали и схватали“. Многи побуњеници из редова муслиманског становништва одвођени су у Травник, у везиров конак, и тамо остављали „русу главу“. Занимљива је једна од „највећих буна мостарских муслимана против султановог намјесника и опоре ћуди управљача у Стамболу“, која је избила почетком XIX вијека. Буну је повео угледни мостарски првак тога времена Али-ага Дадић са својим присталицама. На Дадићевој страни, поред муслимана, било је и „доста мостарских хришћана“. Када је, послије тешких и крвавих борби „прса у прса“, царска војска угушила ову побуну, „међу прогнанима и осуђенима на смрт било је и доста мостарских католика и православних“. Послије овог догађаја и уласка царске војске у Мостар настала су, за овај слободарски град, тешка времена#.

*

Одлуком Берлинског конгреса 1878. године Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину. Иако су Херцеговци својим чувеним устанком окончали вишевјековну власт Турака на овом тлу, нису добили слободу. Дошао је нови

94

окупатор, дошла је друга, моћна царевина: Аустро-Угарска. Нови систем власти се битно разликовао од претходног. И тај систем, тако доноси битне промјене, ускраћује народу битна права и грађанске слободе.

Аустроугарска власт заводи најкрући колонијално-бирократски систем владавине. У Херцеговини се врше масовна хапшења и отпремање људи у логоре. Изричу се смртне пресуде и становништво се излаже суровој експлоатацији и терору. Ово је посебно дошло до изражаја у источној Херцеговини. Само на подручју Требиња, у току Првог свјетског рата, било је објешено и стријељано више стотина људи. Слично је било и у другим мјестима. У Мостару су „најбољи домаћини“ позатварани, одведени у тамнице и осуђени на вишегодишњу робију.

У политици продирања према истоку (Дранг нацх Остен) Аустро-Угарска је и Херцеговину убрајала у прву етапу свог учвршћивања на Балкану. У том циљу изграђују се нове саобраћајнице: цесте и жељезничке пруге којима ће повезивати освојене крајеве. Поред изградње путних комуникација, у градовима се подижу нове управне, јавне и стамбене зграде „по средњоевропским узорима“ (посебно у Мостару). Тако, према народној изреци, свако зло доноси и неко добро. Хроничари тог времена забиљежили су да главни град Хецеговине Мостар „полако почиње да свлачи своје оријентално рухо и добија неке ознаке запада“. Али по његовим „сокацима има још много фереџа, шалвара и сарука“. Упоредо са овим фолклором „све се више срећу и европски цилиндери и женске тоалете по бечкој и пештанској моди. Уз народну пјесму и говор чују се сад и њемачке, и мађарске, и чешке, и талијанске ријечи којима се споразумијевају официри, војска и ново чиновништво“#.

Један од основних задатака аустроугарске власти био је систематски рад на духовном сатирању народа. Својом идеологијом и политиком „она је тровала људе узајамним неповјерењем и злурадошћу. Над завађеним није никад тешко владати и она је свесна тога, из те максиме створила државни принцип. У сваку заједницу између православних и муслимана или између Срба и Хрвата бацано је одмах семе раздора, свеједно у ком облику“.* Али, историја, та стара „учитељица живота“, каже да сваком освајачу мора доћи крај. Тако је, завршетком Првог свјетског рата, пропала владавина „бечког ћесара“ и на просторима Херцеговине.

*

У својој бурној прошлости Херцеговина је била, дакле, поприште на коме су се сударале војске и страни интереси. Илири, Римљани и други древни народи испољавали су своје интересе за ову кршевиту земљу. На њеном тлу сучељавали су се интереси Млетачке и Дубровачке републике, Турске царевине и Аустро-Угарске монархије.

Ти вјековни сукоби проузроковани су осјетљивошћу географског простора Херцеговине као дијела Балкана који се налази на свјетској „вјетрометини“, на размеђи између источне и западне културе и цивилизације. У овој земљи

95

егзистирају три међусобно супротстављене религије са својом духовношћу и традицијом. Све је ово ишло у прилог страним завојевачима у спровођењу познате девизе „завади па владај“ и праксе међусобног сатирања народа.

Херцеговина је, тако, вијековима бивала и „свачија“ и “ничија“ земља. Прелазила је из руку једних у руке других освајача. Њена територија је дијељена, на њој су постављане границе, гомилане стране војске. Земља би остајала пуста, али би поново била насељена.

Херцеговац је свикао да на свом тлу гине за слободу, али је крв пролијевао и на бојиштима Тирола, Галиције, Буковине… често је бивао жртва сопственог незнања и тренутног занешењаштва.

За Херцеговину се некада говорило да је земља у којој“Цар царује, граничар тугује, а с народом туга и пушка другује“. Та мукотрпна прошлост дубоко се урезала у психу Херцеговаца.

Све је то, на свој начин, допринијело настанку овако великог броја разноврсних, често необичних, смијешних, па и погрдних презимена херцеговачких породица.

„ХЕРЦЕГОВИНА“ – ИСТОРИЈА, ЛЕГЕНДА, ПОЕЗИЈА

Историчари су утврдили да је име Херцеговина везано за Сандаља Хранића и његовог насљедника. Сандаљ је, пише К. Јирчек у свом чувеном дјелу „Историја Срба“, „заснивач нове територијалне јединице која се, од времена његова насљедника и његова синовца Стевана, назива Херцеговином. Ово име потпуно је потиснуло старе обласне називе Хум и Захумље“. #

Академик Радован Самарџић, и сам Херцеговац поријеклом, о имену Херцеговина каже: „У току феудалних нереда у босанској држави једна велика област се издвојила до те мере да је добила карактер посебне државе (подвукао Р.М.). У јужним крајевима босанске краљевине са средишњом територијом у старом Хуму, одржао се у борби са другом властелом, а затим ојачао ослањајући се на Турке Стефан Вукчић Косача# синовац и наследник Сандаља Хранића. Он је својом облашћу господарио из тврдог града Благаја, над ушћем Буне у Неретву, и ширио своје поседе иступањем против деспотовине и ратовањем против босанског краља, коме је узео Требиње и жупу Врм са Клобуком; од Црногораца је преотео Медун и Соко, а од хрватског бана Омиш и Пољице. Његово осамостаљење, 1448. праћено је узимањем титуле „херцега од Св. Саве“, због чега је његова земља названа „Херцеговином“. #

Историчар Владимир Ћоровић, такође Херцеговац, користећи се турским изворима, даје прецизне податке о овом имену: „Хецеговина - која се под тим именом јавља први пут 1. фебруара 1454. у једном писму војводе Иса-бега – одржала се двадесет година дуже од Босне, али у вечним трзајима. Иза смрти Херцега Степана (1446.) његова три сина заступаху три разна гледишта и не

96

даваху земљи племенитијег схватања о дужност према отаџбини. У завади с браћом, један од њих, Стеван, отишао је чак Турцима и као Ахмет Херцеговић јавио се, да сврши обрачун. Године 1482. пао је, најпосле, и Нови, на мору, последње уточиште слободне Херцеговине“. #

Многи писци узимају 1448. годину, када се Стеван (Стефан, Шћепан) Вукчић назвао „Херцегом од Светог Саве“,као годину постанка Херцеговине. Међутим, има мишљења по којима је погрешно узимати 1448. као годину постанка Херцеговине. „Уколико се полази од територије, онда постанак треба тражити још у време Сандаља Хранића почетком XV века. Ако се полази од назива, онда треба узети турско освајање, јер се у то време назив Херцеговина појавио“. #

О постанку имена Херцеговина своје „тумачење“ имају народна предања и легенде. Тако се у Херцеговини дуго одржала једна стара турска прича која никакве везе нема са херцегом Стјепаном. Према овој причи турски војници-низами, када су се после ратовања по овим нашим крајевима враћали кући на одсуство, у својим причањима често су говорили: „Пара јок, херсенг чок“ (Новца нема, камења много). Ову је причу, каже предање, чуо и султан и по оном „херсенг“ дао овим крајевима име Херцеговина. Херцеговина је заиста пуна камења.

Историјско и легендарно име ове камените и, по много чему, необичне земље уткано је у значајна и бројна литерарна и ликовна остварења. Опјевали су је пјесници, описали путописци, дипломате, историчари, географи, етографи… Њени романтични, често сурови, а понегдје и стравични предјели инспирисали су познате ликовне умјетнике да је на својим платнима „овјековјече“. Драж и љепоте Херцеговине осликане су у нашем пјесништву.

Јован Дучић, дипломата и пјесник истанчаног сензбилитета, у својој ХЕРЦЕГОВИНИ објављеној 1938. године не говори директно о свом завичају и његовим чарима, али у завршној строфи констатује:

„Знаће да је само она земља светла

Где никад још није пала суза срама;

Где су деца на мач име оца метла

Што живи у химни и молитвама...“

У цјелокупном Дучићевом књижевном опусу толико је пуно мотива, слика боја и звукова Херцеговине да би се знатан број његових пјесама могао сврстати у циклус „Стихови о Херцеговини“…

Пјесник и гуслар Недељко Попара пјева:

„Пјесму ову цио вијек снујем

И своме је роду посвећујем

Ко што сваки Херцеговац чини

97

Био сјетан или у ведрини.

Па и онај што пјесме не пише

С њима живи све док душа дише.

-----------------------------

Херцеговци свуда сте на гласу

По врлини, мудрости и стасу,

И са вама витке Херцеговке,

Смеђе, плаве или црнооке,

Душе меке, к'о јеле високе...“

А неки непознати пјесник оставио је иза себе и ово мудро слово:

„Поскок скаче,

камено гњездо брани,

какво је, такво је, његово је,

ово је земља Херцеговина.“

ПС: Овај знак # је библиографски код аутора историјског прегледа.

98

О ЖИВОТУ У ХЕРЦЕГОВИНИ

Данило Вељков Беатовић

Камен ко камен. Громаде што задиру у небо плијене моћи и љепотом узвишеног, прикивају поглед и одузимају дах. А тамо горе, испод громада, уз вјетрени оркестар, окамењени сватови ухваћени у посљедњем такту фијука стоје као кажњена поворка и опомињу... Кажу , украли су невесту, кажу проклети су, кажу стигла их казна за прекршени обичај или казна због неспојивог спајања. Можда се баш на том мјесту помијешала крв и скаменила у опомену што вијековима окреће главу пролазнику како га не би снашла зла судбина каменог кола.

На камену се рађа, на камену се умире, камен се оре, камен рађа, све је на камену, од камена у камену, све је камено, чак и ријеч, осмјех, поглед, срце, судбина...

Окрвављен камен темељац носи камене темеље док их у крви не развале да не остане ни камен на камену.

Каменом се куне, каменом се лијечи, каменом о камен смирују узрујани рој не би ли се матица приватила.

–Ко тебе каменом ти њега љебом - кажу стари. А ко то каменом дијели правду а ко љебом купује мир? Камен ко оружје, па цијела је Херцеговина наоружана, ђе год се макнеш само оружје око тебе, је ли то земља вјечне борбе и куповања мира. Каменом се борило за камен, каменим зидинама се бранило, каменим зидом ограђивало, камен је живот што толики камен сакупи због камена.

Најљепши камени мостови, баш тамо држе на окупу камене обале ријека, и тананом нити спајају неспојиво, баш тамо ђе вода раздвоји човјек у нади поново споји.

99

П Р И Л О З И

ПРАЗНИЦИ И ОБИЧАЈИ СРБА ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ

О КРСНОЈ СЛАВИ И ОБИЧАЈИМА

( Из књиге: „Охридски пролог св. Николај жички“,

и књига о крсној слави Димитрија Калезића и Милоша Слијепчевића)

У породичном животу Срба у току године постоји више свечаности. Све њих прате одређени обреди који вијековима остају исти, а понекад се нешто и мијењају. Тај богати ћилим народних обичаја чувају матрицу као гарант свога идентитета.

Међу овим феноменима нашег народног живота свакако централно мјесто заузима крсна слава. Цвијић ју је постулирао као национално обиљежје Срба. Она је искључиво српски обичај. Она се не мијења већ наслеђује. Она је наш најдубљи изданак и најочигледнији знак препознавања. Ова појава је изванредно сложена, веома слојевита значењем и богата пратећим обичајима, те је зато предмет изучавања многих наука, а нарочито Теологије и Етнологије. Име потиче, пише Димитрије М. Калезић, од „дизања у славу“ ; епитет крсна од глагола крстити, и с почетка се односио на лично, а не на породично славље, а сложен назив крсна слава настао је њиховим спајањем у једну цјелину.

Наша крсна слава коју славе српска православна црква и вјерници 6. маја је свети великомученик Георгије. Према народним обичајима, Ђурђевдан је празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усјеве. Празник светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску вјеру, обиљежава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.

Који дан прије славе свештеник освећује водицу (закрсти воду). За ту прилику у кући треба имати: чинију са чистом водом, зелену гранчицу (најбоље босиљка), мању свијећу, кадионицу са жаром, тамјан и списак укућана и читуљу умрлих. Пред иконом Св. Ђорђа свештеник обавља обред. Пожељно је да на обреду буду сви укућани присутни. Освећену водицу кућа третира као светињу, њом се мијеси славски колач.

Славски колач, као профора, од пшеничног је брашна. Он има украсе на горњој страни који одражавају молитвене тежње породице. На њему су слова ИС ХС НИ КА (Исус Христос побјеђује). Ту су још фигуре плодова воћа, поврћа, житарица и др. Слова се утискују дрвеним печатом на коме су урезана. По ободу на горњој страни је трострука плетеница. Домаћин колач ујутру носи у цркву, а ако не, колач се може резати и у слављеничком дому што је чешћи случај. Сам колач симболише Исуса Христа који је хљеб живота.

100

Уочи славе припрема се славско жито (кољиво), које се данас и заслађује медом, стављају ораси, грожђе... Ријеч кољиво потиче од грчке ријечи коливон што значи „зрно“. Кувано жито је библијски симбол којим се илуструје жива веза овоземаљског и загробног живота, по ријечима Св. Јована Златоустог:

„Најприје треба да зрно иструне, па онда да род роди.“

Вино је један од основних симбола у хришћанству и симболише Крв Исуса Христа, невину крв проливену за наше спасење.

Колач, кољиво и вино се носе на дан славе у цркву ако је могуће гдје се врши сјечење колача и благосиљање жита и вина. Ако не, то се обавља у дому када се устаје у Славу Божију.

Свјетлост је симбол добра, Бога. Њу добијамо од свијеће и кандила, који су ватра која даје свјетлост. Ватра чисти нечисто, а свјетлост одгони таму и тиме разгони нечисте духове. Свијећа се прави од пчелињег воска, а пчела је симбол марљивости и чистоте. Свјетлост из кандила долази од уља маслинова, а маслина је симбол мира између Бога и човјека.

Тамјан је миришљава сагорива материја.

Славски обред почиње паљењем славске свијеће и устајањем у Славу Божију свих присутних (домаћих и званица). Када домаћин пали свијећу говори:

Помози Боже и данашњи Св. Ђорђе и дај добро овом дому и свим људима, умножи свако добро у свијету, дај свој мир и благослови све па и овај дом.

Затим сви говоре Оченаш. Славска свијећа симболизује претварање мрака у свјетлост, она нам освјетљава пут у царство Христово, њен пламен освјетљава наш ум и загријава наше срце, да би доживјели пуни смисао славе и Св. Ђорђа као заштитника нашег дома. Затим се окаде икона, славска свијећа, кандило, славски колач, жито и вино, сви присутни и све просторије у кући. Мирис тамјана благотворно утиче на расположење присутних и потенцира осјећање молитвености.

Долибаша, (најугледнија званица) диже Здравицу у Славу Божију:

Во имја Христа, а помози Боже и данас и вазда, акобогда! Здрави сте ми, браћо моја драга, десно и лијево, сретно и лијепо, што год велимо да се Бога бојимо и да устанемо у високу славу божију, која може да нам поможе, акобогда!

(Сви устају. Ако је Божић, чита домаћин, а ако је слава, долибаша чита -Верују или -Оченаш)

Ђе се слава славила ове године, славила се и догодине, много љета у здрављу и весељу, акобогда! У здравље ћабе цркве Јерусалима, цвијета на сред бијелог свијета , и осталије мирскијех цркава, живота и доброг здравља, у здравље наших свештеника и

101

учитеља, владика, попова и калуђера, живота и добра здравља, у здравље нас ктитора и приложника, живота и доброг здравља! Што смо нарекли за нашу ћабу цркву у Јерусалему, она се познавала међу осталим црквама и манастирима као звијезда Даница међу осталим звијездама и сјала само седмерином више одсада него досада, акобогда и милост божија! Што смо нарекли за остале цркве и манастире, које су узгор, Бог их узгор и подржао. Које су се обруниле и обрушиле, Бог дао добру годину. а бољу господу (или: мирну дружину), па се и оне из гомиле извадиле, те се поградиле и покрасиле с вана кречом и каменом а изнутра крстовима и иконама, а највише младим свештеницима, који чају на камену, у камену и у суву дрвету, те се Богу моле и за своје стадо око себе, Богу се молили, браћи се додворили, своје и наше душе привели ка Христову спасењу, акобогда и милост божија! Што смо споменули нас ктиторе и приложнике, који год јунак цркви ходио, Богу се молио, цркви прилог приносио, врата јој позлатио, својој души мјесто хватао, као сретни и Богу мили хришћанин, акобогда! Ко јунак био нејак, а срцем жудио, јаки му Бог помогао, ове године приложио колико могао, а догодине колико сам желио, акобогда! Здрави сте ми браћо моја драга, од лијепе славе божије, која може да нам поможе!

Пије и даје да сви пију редом.

Потом слиједи ломљење крсног колача кога сви присутни окрећу с десна у лијево док долибаша говори Здравицу уз крсни хљеб:

Наш брат домаћин софру поставио, а око ње своје кумове и пријатеље искупио као сретни и Богу мили Србин, акобогда! Ко му ове године дошао, дошао му и догодине, много љета и година, а ко није могао доћи, дао Бог да дође кад може, а све у здрављу и весељу, акобогда! Брат домаћин крсну славу славио и никад је не оставио, ни он ни његова чеда након њега, него је славио, а Господ му милостиво помагао, акобогда! Брат домаћин крсни колач на софру поставио и крсну свијећу прислужио, послужила га срећа у његов дом и под његов кућни кров, акобогда! Које су га руке красиле, оне се златиле. Које су га мијесиле, оне се познавале међу својим другама и сијале као Даница звијезда међу звијездама, акобогда! Колико је у њему било зрнаца, толико у нашег брата домаћина оваца, а колико га је окретао млинац, толики у нашег брата домаћина био сирац, акобогда и милост божија!

После устајања у Славу Божију слиједи славски ручак на коме се и даље ређају здравице које су углавном молитвене, које су настајале као народне пјесме, пуне оптимизма и ведрине, окренуте ка будућности.

102

Слава је оцрквењена и уцрквењена и представља синтезу општерелигијских и општечовјечанских вриједности које су приложене Богочовјечанској заједници Цркви. Њена примарна намјена је упућеност светитељу, заштитнику дома као посредника Богу, непресушном извору светости и свакога добра.

Пригодна пјесма св.Ђорђу простога народа српског уз гусле,

Свети Ђорђе на коњу високу

Од аждаје избави ђевојку,

На копљу му знаменије крста,

Оружје свето, непобједно,

Тим оружјем аждају порази,

Здраву оцу ђевојку поврати,

Самог Бога добротом задужи,

Вјенцем славе Бог му се одужи.

Свети Ђорђе са срцем јуначким,

Све богатство раздаде убогим,

А част свјетску и славу одбаци

Рад имена Христа Побједнога,

Муке прими, муке драговољне,

Тјело скруши рад спасења души,

Самог Бога добротом задужи

Вјенцем славе Бог му се одужи.

Ђорђе свети и победоносни

И сад ходи са копљем крстатим,

Правду брани, неправду кажњава,

Ко га виђе с вјером и плакањем,

Ко га моли с душевним кајањем,

Ђорђе свети у помоћ му лети.

Ђорђе Бога добротом задужи,

Вјенцем славе Бог му се одужи.

ЂУРЂЕВДАН - наша Крсна Слава

Биографија светог Георгија

Свети Георгије (275 - 303) је живео у време цара Диоклецијана, великог прогонитеља присталица тада непризнате хришћанске вере.

Георгије је већ у двадесетој години доспео до чина трибуна у служби цара Диоклецијана, који је у њега полагао велике наде.

Млади трибун, како каже предање хришћанске цркве, одважно је ступио пред цара и саопштио му да је хришћанин, чиме је започело његово страдање за веру.

Под његовим утицајем, многи су примили веру Христову, а међу њима и царева жена Александра.

103

Цар Диоклецијан, осудио је Георгија на окове, тамницу и страшна мучења која нису променила његова убеђења. Осудио је на смрт одсецањем главе и Георгија и своју жену Александру, која је издахнула на стратишту пре погубљења.

Српска православна црква и верници 6. маја прослављају Светог Георгија. Према народним обичајима, Ђурђевдан је празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве. Празник светог Георгија, једног од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, обележава се у свим храмовима Српске православне цркве и једна је од најчешћих слава православних Срба.

Ђурђевдан се у народу сматра за границу између зиме и лета, празник који се односи на здравље укућана, удају и женидбу младих, плодност стоке и добре усеве.

Црква на овај дан обележава погубљење светог Георгија, које се десило 6. маја 303. године.

Данас је Ђурђевдан, један од највише слављених празника код Срба. Кићење капија и улазних врата венчићима од пољског цвећа само је једна од светковина којих је на дан светог Ђорђа, који је убио аждају, више него на било који други пролетњи празник.

Ђурђевдан обилује светковинама и обредима из древних, претхришћанских времена у сточарским пределима. У тим крајевима су и до данас уз Ђурђевдан сачувани обичаји који сведоче о светковини општег буђења у природи - обредна прва мужа оваца, жртвовање јагњета, ритуално купање, ђурђевдански уранци крај кладенаца или чесама као природних светилишта, девојачко плетење венца уз пригодно 'венчево певање':

(„О Ђурђеву уранак се спрема, ништа лепше од пролећа нема“)

Велики празник Ђурђевдан је и од такозване деобне важности, јер узима се као завршетак зимској половини године, односно почиње летња половина године - ђурђевданско полугође када се пале и 'мангупске фуруне' (почиње топло време). На Ђурђевданак (хајдучки састанак) и Митровданак (хајдучки растанак) некада се и држави плаћао данак - два пута годишње - за Ђурђевдан и Митровдан. Марва се на Ђурђевдан шибала врбовим и дреновим прућем ради здравља и напретка стада и крда. У неким крајевима стока се кадила тамјаном, а у мравињак су закопавали сточни колач (сточни поскур), грумен соли и живо кокошије јаје да преноће, не би ли се стока множила као мрави (колико мрава - толико брава).

Свети Георгије се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега, стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на икони представља многобожачку силу која је "прождирала" бројне невине хришћане.

104

Свети Георгије ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац "незнабоштву".

Под победом коју је свети Георгије однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина. Жена на икони је можда и сама царица Александра, жена цара Диоклецијана и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву.

СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ПРАЗНИЦИ И ОБИЧАЈИ

Б О Ж И Ћ

Од дана Христовог рођења започиње хришћанска ера, и од тог дана хришћански народи, а и остали свет, почињу бројати године.

За спомен рођења Христова, још од апостолских времена установљен је велики празник - Божић. Свети Јован Златоусти каже да је Божић извор за све празнике хришћанске, јер да није било Христовог рођења, не би било ни крштења, ни васкрсења, ни других.

Иако је Васкрс највећи хришћански празник, празник над празницима, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније прослављају и обилују нашим лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића чине најлепшим и најсвечанијим периодом у целој календарској години.

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света. Та чињеница, да је то празник рађања новог живота, празник деце и детињства, празник родитељства, очинства и материнства, украсио је код Срба овај празник најлепшим верским обичајима и обредима. Сви ти обичаји и обреди имају један основни смисао и своде се на један циљ: Умолити Бога да сачува и увећа породицу и имање домаћина. Све је то изражено у краткој народној здравици и молитви о Божићу:

"Дај, Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећава имовина у пољу, тору и обору!"

У овом периоду су најважнији следећи празници: Детињци, Материце, Оци, Туциндан, Бадњидан, Божић. За сваки од ових дана и празника везани су наши лепи обичаји.

Детињци

У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За

105

везивање се обично користи: каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детињце, Материце и Оце, има вишеструку симболику. Прво симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно шта је човек добро у свом животу учинио.

Материце

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Детињце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Оци или Очеви

Овај празник се празнује последње недеље пред Божић. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детињци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на коме се окупи цела породица. Ови празници и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се, да је породица темељ једнога друштва државе и цркве.

Туциндан

На два дана пред Божић, 5. јануара, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" (убијала) крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда, убијено или ошамућено прасе или јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

Бадњидан

Мисли се да је код старих, многобожачких Срба, постојао неки бог Бадња, чији је кип био дељан од дрвета. Примивши хришћанство, уочи дана када се нови

106

Бог родио, Срби су свог старог Бадњу бацили у ватру, а пошто им је он био врло драг, тај обичај понављају на свако Бадње вече, а бадњак на једном крају намажу медом, који деца лижу, да би тиме показали како им је бадњак сладак и драг.

Црква је бадњаку дала нови смисао: грејући се око бадњака, укућани се загревају љубављу, искреношћу и слогом, а светлошћу његовом разгоне мрак незнања и празноверја, и озарују се и обасипају радошћу и миљем, здрављем и обиљем.

Шта је бадњак?

Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво, које се на Бадњи дан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.

Како се сече бадњак?

Пре изласка сунца, на Бадњи дан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико, да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.

Шта симболише бадњак?

Бадњак симболично представља оно дрво, које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини, када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.

Бадње вече

Бадње вече, практично спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу каже за неке особе, које су пријатељски блиске и везане да су као "Божић и Бадњи дан". Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и

107

женску чељад речима: "Добро вече! Честит Божић и Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина са зоби и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу где се обавља вечера на Бадњи дан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.

Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.

Слама

После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уносио бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама симболизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.

Вечера уочи Божића

Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар "Рождество твоје...", помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.

Божић

Да би се Хришћани достојно припремили за Божић установљен је пост од 28. децембра до 6. јануара увече, који није тако строг као Ускршњи. Он одговара зимском, годишњем одмору. Међутим, Божић, ма у који дан пао, мрсни је дан.

Најрадоснији празник међу свим празницима, код Срба је Божић. Празнује се три дана. Први дан Божића је увек 7. јануара. На Божић ујутро, пре свитања, звоне сва звона на православним храмовима, пуца се из пушака и прангија и објављује се долазак Божића и Божићног славља.

Домаћин и сви укућани облаче најсвечаније одело, и одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. После службе у цркви се прима нафора и прво се она узима на Божић. Људи се поздрављају речима:

"Христос се роди!" и отпоздрављају: "Ваистину се роди!"

Ваља напоменути да се овако поздравља и говори све од Божића до Богојављења. Када домаћин дође кући из цркве, поздрави све укућане са овим

108

радосним божићним поздравом, и они му отпоздраве љубећи се међусобно и честитајући једни другима празник.

Положајник – Полазник

На Божић, рано пре подне, у кућу долази специјални гост, који се обично договори са домаћином, а може бити и неки случајни намерник, и он се посебно дочекује у кући, и зове се положајник.

Положајник поздрави дом Божићним поздравом, љуби се са укућанима и одлази код шпорета. Отвара врата на шпорету или пећи, раније на огњишту, џара ватру и говори здравицу:

"Колико варница, толико срећица, колико варница толико парица (новца), колико варница толико у тору оваца, колико варница толико прасади и јагањаца, колико варница, толико гусака и пилади, а највише здравља и весеља, Амин, Боже дај".

Положајник симболично представља оне Мудраце који су пратили звезду са Истока и дошли новорођеном Христу на поклоњење. Домаћица после тога послужи положајника, и дарује га неким прикладним поклоном. Он је човек, који на Божић, и за целу наредну годину доноси срећу у кућу.

Чесница

Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу, која се зове чесница. У њу се ставља златни, сребрни или обични новчић, одозго се боде гранчицом бадњака, и та чесница има улогу славског колача на Божић. Када чесница буде печена, износи се на сто где је већ постављен Божићни ручак. Домаћин од печенице за Божић сече најпре леву плећку, главу и део од ребара. Када сви стану за сто, домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, преда неком млађем кадионицу који кади целу кућу. Уколико неко зна пева божићни тропар, а ако не, чита се "Оченаш" наглас. Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Чесница се окреће као славски колач, прелива вином и на крају ломи. Она се ломи на онолико делова колико има укућана. Онај ко добије део чеснице у којој је новчић, по народном веровању, биће срећан целе те године. Када се заврши ломљење чеснице, укућани једни другима честитају празник и седају за трпезу.

Божићна печеница

Према народним обичајима, једна врста жртве која се приноси Богу и вуче корене из времена веровања пре хришћанства, а помиње се и у старозаветним књигама. Порекло је сигурно из времена многобоштва, а Црква је овај обичај прихватила и благословила, са образложењем да после Божићног поста, који траје шест недеља, јака и мрсна храна добро дође.

109

За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице, остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме.

Божић у урбаној средини

Поставља се питање како славити Божић данас, у измењеним условима живота, нарочито у урбаним срединама, где нема ни ватре ни огњишта, шуме, дрвећа и где је немогуће на високе спратове подизати велико дрво и сламу. Срби су Божић, исто као и крсну славу, славили у тешком ратним условима у рову, на стражи, на фронту, тим пре га је лакше славити у светлим, пространим, топлим и комфорним становима, у градским срединама. Уместо великог дрвета у цркви се узме освећена гранчица бадњака и сламе. Све се то, заједно са печеницом, уочи Божића уноси у кућу и ставља испод славске иконе на источном зиду стана или куће.

ОБИЧАЈИ ЗА ВАСКРС

Теодорова субота

У суботу прве недеље Часног поста, пада празник светог Великомученика Теодора Тирона. Тога дана се у православним домовима кува жито као за славу. Тако се слави успомена на један догађај из првих векова хришћанства. Наиме, у време римског цара Јулијана Апостате 362. године, када је било гоњење хришћана као у време Нерона, нареди овај цар да се све намирнице по цариградским пијацама и радњама попршћу крвљу од жртвених животиња, како би се хришћани оскрнавили и не би могли да се причесте. Међутим, свети Теодор Тирон јави архиепископу цариградском Евдоксију, да хришћани Цариграда не купују ништа од намирница, него да у својим домовима, те недеље кувају пшенично жито и мешају са медом, и то узимају уместо хране. Хришћани тако и ураде, и достојни се причесте у недељу Православља. Као успомену на тај догађај, у овај дан, домаћице кувају жито као за славу, и служе своје укућане и госте који тога дана дођу у кућу.

Лазарева субота - Врбица

Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила.

Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни

110

опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.

Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Велика недеља

Ова недеља се зове још и Страсна седмица, у којој се слави успомена на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа. Ове седмице се у нашим храмовима врше посебна богослужења, и пожељно је да верници у њима редовно учествују. У овој недељи су најважнији празници Велики четвртак и Велики петак. На Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио свету тајну причешћа, зато је добро да се тога дана причестимо. На тај дан увече, чита се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају јеванђеља народ у цркви клечи.

На Велики петак, када се слави успомена на Христово распеће, у нашим храмовима, поподне износи се Плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб) , коју верници целивају све до Васкрса. Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов) , испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се верници после целивања Плаштанице, провлаче испод стола на који је положена Плаштаница. По народном веровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лепу жељу, и та жеља ће бити испуњена.

Ове недеље црква заповеда најстрожи пост без рибе и уља. На Велики петак пожељно је ништа не јести све до изношења Плаштанице.

В А С К Р С

Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.

За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везан обичај даривања јајима.

111

Јаје је симбол обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.

Фарбање васкршњих јаја

Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио, чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја боји (фарба) на Велики петак, у дан када се, иначе, ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму.

Како се фарбају јаја?

Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице која је освећена у току васкршњег поста. На шпорету ври вода са бојом (варзилом) , домаћица у њега спушта јаја, пазећи да равномерно буду обојена, а деца обигравају око матере, и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове се "чуваркућа".

Пре фарбања јаја се могу "шарати". Наиме, са растопљеним воском и пером за писање, или нечим сличним, на јаје се наноси топљени восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања, на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише Х. В. и В. В. (Христос Васкрсе и Ваистину Васкрсе) , цртају крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.

Симболика

Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалена Мироносница (то је она девојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по васкрсењу), путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: "Христос Васкрсе". Црвена боја симболише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују.

Васкршње славље

Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се

112

међусобно поздравља речима: "Христос Васкрсе!" и "Ваистину Васкрсе!" Тај поздрав траје све до Спасовдана. Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оченаш" и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

Туцање јајима

На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, "Христос Васкрсе" и "Ваистину Васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.

Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама.

Побусани понедељак

Први понедељак после Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обележава као и Задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васкршња јаја на гроб и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.

113

П Р И Ч Е

( везане за Херцеговину, Гацко и Жањевицу)

СЕОСКА СВАДБА У ГАЦКУ

Стево Р. Делић, 1906.г.

( Пратећи обичаје у Гацку и околини, Стево биљежи

и доста честу појаву договорених бракова)

......................................

Врло често се догађало, а и сада је у обичају, да нејаку дјецу вјере, па чак и нерођену. Ово чине родитељи, што се међу собом воле и милују, па да још веће пријатељство ухвате: а понекада их је на ово и љута невоља гонила. Женидба је обично, кад дјеца порасту и буду за миловања и врло се ријетко догађа, а да до женидбе не дође. Тако је дата ријеч и попита ракија на бари у Гатачком пољу између Јована Шолаје из Лазарића и Јола Савића из Жањевице. У Јована је био син у бешици Раде, а у Јола кћи Мара — такође у бешици. Жене су пластиле, а дјеца у хладу спавала. У то ће се мала Мара пробудити и заплакати, а Јованова жена заискати дијете да подоји. Жене јој не даду говорећи — „Бог зна шта може временом бити, могли би се они узети, па да им ти пометеш. (сродство по млијеку које се и данас понегдје поштује)!“ Ту жене развезу, па удри доље, па удри горе, док се и људи умијешаше, па најпослије скочи Јован и докопа ракију и понуди Јолу. Он прими и наздрави, па ракију попи, а кћер обећа. И остали се ракијом обредише и честиташе. Раде иде у Метохију у школу; свршио је ове године други разред. Мара чува овце по Жањевици. Они знају да су им родитељи задали божју вјеру, па чекају док одрасту....

Стево биљежи и обичаје крађе цура, понекад због тога што дјевојка није вољела момка, а понекад да се избјегну трошкови свадбе.

................................

Симо Окиљевић је био у пандурима и око му запе за дјевојку Рончевића из Жањевице. Знао је, да му је не дају, а неће га ни дјевојка, па он с Јахом Никшићем и осталим пандурима уграби дјевојку и замакне с њом преко Лебршника. Дигну се Рончевићи, њена родбина, у потјеру и напану на кућу Симову, гдје му нађу стара оца и мајку. Ухвате их те бију, док су душу у њима чули. За то Рончевиће похвата суд и ухапси. Симо је с друштвом и с дјевојком петнаест дана ходао по шуми и онда је доведе кући. Она, црна образа, немајући куд камо, остане код њега.

Многи су ми отмичари приповиједали, да у оваким случајевима затискивају дјевојци уста марамом, да не виче: залијевају је ракијом, да клоне и да се не отимље. Кад је доведу у шуму, онда помогну момку, да је осрамоти. Узму јаку

114

соху, провуку је дјевојци кроз рукаве од кошуље и она остане разапета и не само да не може рукама маћи, него се не може од сохе ни преврнути, ни дићи, него лежи наузнак. Једине јој остају ноге за обрану, али и то савлада дружина, а најприје ракија. Момак остаје у шуми по мјесец и два, а догађало се и по читаву годину и више. Још бих требао навести отмицу жена, но уза сав мој труд не нађох томе примјера у Гацку, док тим народна пјесма обилује.

.........................................

Каже Стево да код гатачких Срба није уобичајена куповина дјевојака, али богатији људи су жељели за снају дјевојку из виђеније куће.

Дође Ристо Милинковић из Липника у војводе Зимоњића и запроси кћер за братића. Војвода га је одбијао, околишавајући из далека. Ристу — као богату човјеку — учини се криво, е му Богдан не да кћери, па ће одсјећи: „А зашто ми је нећеш дати, господин' војвода! Зар не знаш, да је у мене трећи тор у Гацку?! — „Јадан не био! Ја не дајем дјевојке за тор, но за момка и кућевића!“ узврати војвода — „но ти тражи добру вашку за тора!“ И да је било до пара — Ристов би тор и Ристов иметак могло купити у војводе кћер!

ЖАЊЕВИЧКЕ ЗИМЕ И СЊЕГОВИ

( Казивање Савке - Саве Беатовић Поповић )

Сава је кћерка Тодорова и Јањина рођ. Рудовић. Сјећајући се свог дјетињства у Жањевици, посебно истиче догађај свог ујака Живка Рудовића. Имали су велико стадо оваца које су напасали на Волујаку, а у зимском периоду су их затварали у једну пећину која је примала по 1.000 оваца. Живко је једног зимског дана отишао на Волујак да положи овцама. У повратку са Волујака у Жањевицу отисне се сњежни усов и затрпа Живка, на његову срећу, уз неко дрво. Пошто се Живко није вратио кући на вријеме, од куће су пошли да га траже. Наишли су на усов и почели га претраживати. Користили су дуге штапове заоштрене на врху, са зарезима, које су дубоко, пажљиво забадали у снијег. При једном забадању наишли су на нешто тврђи еластичан отпор, кад су извукли штап на заоштреном врху нашли су трагове вуне са Живкове кабанице и охрабрени почели одгртати снијег; затекли су га живог. Направили су носила, однијели га кући и он је дошао себи. Остао је жив и после тога живио пуно година. Живко је са породицом, после Првог свјетског рата одселио у Урошевац.

115

СМАИЛ-АГА ЧЕНГИЋ - МИТ И СТВАРНОСТ

( Чедо Баћовић )

( ДЕДАГА ЧЕНГИЋ И СУЛА РУДОВИЋ )

Дедага је увијек имао по десетак најамника, међу којима је био и један Рудовић из Жањевице, отресит момак.

Дедага је имао обичај да се прије спавања свуче у предсобљу и да ту остави и наргилу на којој је пушио. Једну ноћ слуге се стану разговарати ко би се усудио да у зору обуче све пашино одијело и запали на наргилу и тако да причека пашу. Рудовић рече:

- Ја ћу, само да ми дате двије јалове краве, а ако ја не смједнем, да ја дам вама двије.

У зору Рудовић уждије свијећу, обуче сву ђеисију Дедагину, пригрне ћурак и запали на наргилу.

Чим сване, Дедага се дигне из постеље, и кад изађе на врата, види Рудовића у свом одијелу, пошути мало па рече:

- За колико, Рудо?

- За двије јалове краве, пашо!

-Аферим, Рудо, једна моја, а једна твоја.

О Б Р А Д

( Момо Капор )

Обрад Милићевић, родом из села Звијерине у Херцеговини, где не успијева ништа друго сем Херцеговаца, одлучи да се 1922. пријави за жандара у Билећи. Прође све испите. Био је здрав к'о дрен, паметан, поштен и храбар, погађао је у мету, трчао брже од осталих, руковао сабљом и бајонетом, бацао најдаље камена с рамена, није пушио ни пио, а био је, као што се зна, из добре фамилије...

На крају, пошто га примише у жандаре, требало је да потпише решење, али он одби да то учини.

„Зашто нећеш да потпишеш?“, упиташе га.

„Не умијем“, одговори. „Нијесам писмен“.

'Како, јадан, нијеси... Писмен? Па како ћеш писати пријаве и записнике кад се што деси? '

116

И тако га и поред свега не примише у жандаре, те се он исели у Америку, куда отпутова италијанским шипом „Сан Ђовани ди Месина“ из луке Котор, где је неки Дубровчанин, по имену Балтазар Гради, сакупљао Херцеговце за рад у рудницима Бјут Монтане.

Као што каже стара пословица: „Херцеговина сав свијет насели, а себе опет не расели.“

После многих потуцања, Обрад, којем су у Невјорку уписали ново име О'Брајен, тражећи мјесто слично родној Звјерини, насели се на северозападу државе Аризоне, према граници Калифорније, испод планине Кросман. Живио је сиромашно бавећи се оним чим се бавио и на Звјерини - узгајао овце чије је месо продавао у оближњем граду Хаваса Ситију. Држава Аризона му дала сто јутара потпуно неплодне земље за симболичну цијену од пет долара.

Једнога дана док је копао велику рупу да направи чатрњу, исту онакву као што је имао у Херцеговини (у том крају није било друге воде сем кишнице), изненада потече нафта. Постао је тако богат преко ноћи. Саградио је пространу кућу у колонијалном стилу, а за своју душу подигао једну сасвим малу, камену, као што је била она у којој се родио, са огњиштем, гредама и овнујским кожама на којима је спавао сањајући Звјерину.

И тако, дође и дан да се његова компанија споји са Стандард ојл компанијом, која је из Феникса послала чувеног адвоката да се потпишу уговори. Али он одби да стави свој потпис!

„Због чега нећете да потпишете уговор?“, упита га запањени адвокат.

„Нијесам писмен“, одговори он.

„Господине О'Брајен“, рече адвокат, „ви сте један од најбогатијих људи у Аризони. Шта бисте тек постали да сте знали да пишете!“

„Постао бих жандар у Билећи“, одговори Обрад.

117

ХЕРЦЕГОВАЧКЕ СРПСКЕ НАРОДНЕ НОШЊЕ

Ђурђа супруга Живкова Бејатовић (Д184) Ђорђе -Ђока Бејатовић (Ф541)

( 1884 – 1959 ) 1940. МИЉЕВАЦ

118

Миљевац 1945. године. Даница Бејатовић рођ. Малешевић,

супруга Видакова Е 350, са сином Ђоком од 5 година Ф 541

119

Ш Е М Е

И ОПИСИ УЗ ШЕМЕ

( -седамнаест шема,

-седамнаест описа уз шеме)

120

121

ОПИС УЗ ОСНОВНУ ШЕМУ

Основно стабло фамилије Беат је рађено на основу малог броја записа и појединачних радова, до којих се дошло прикупљањем предања и казивања, о пореклу наше фамилије. Бурна ратна дешавања, помори, сеобе, пљачке, планско уништавање и одношење докумената од стране окупатора, остављају велику празнину у архивима што значајно отежава документовану израду родослова. Комбинујући оно мало записа до којих смо дошли по архивима са предањима која су преживела векове, и појединачно прикупљеним подацима успели смо сачинити породично стабло наше фамилије. Са великим трудом и вољом смо повезивали појединачне гране водећи рачуна о везама и могућим грешкама којих вероватно има у 16-17. веку за који нисмо имали релевантне податке. Надамо се да ће неки нови млађи Беати наставити са истраживањима, исправкама и допунама овог рада.

Једна од теорија порекла и значења нашег презимена води нас дубоко у прошлост и веже за прапостојбину словенског народа. Трансформација презимена од изворног до садашњих облика говори о континуираном постојању наше фамилије кроз векове.

Новак Мандић Студо у својој књизи – ЗЕМЉА ЗВАНА ГАЦКО каже да су одмах иза Косовске битке 1389. године, на простор Гацка стигла бројна братства из Рашке са простора Старог Влаха и са Косова те из неких крајева Македоније. Доселише се многе средњовјековне српске породице, међу којима и БЕАТИ.

Истраживање историјских извора даје нам делимичне податке и временске смернице, док нас предање води у далеку прошлост, на почетак 15. века и Бана Пилата, можда имагинарног родоначелника за кога нисмо нашли историјску потврду сем народног предања које се очувало у времену и простору. Од Пилатових синова Комнена, Шекаре, Беата, Саве, Ронча и Прша настаде братство заједничке крсне славе, Ђурђевдан. Од Беата након неколико генерација, за које немамо података, настаде данашња фамилија Беата, како смо је јединствено назвали, са четири презимена Беатовић, Бејатовић, Беат, Бејат.

Фамилија Беат се у Пилатовцима умножава и шири одакле се после неколико генерација расељава по околним местима и формира нова села. Најчешћа места сеобе су била већ позната места на која су изгонили стоку и катуни на којима су боравили већи део године напасајући благо.

Неки од Беата се селе на југ Херцеговине, испод Требиња у Бобанску Шћеницу, са презименом Бејат, призетљују се и прихватају славу Никољдан. Као познати

122

предак ове гране наше фамилије наводи се Михо Бејат( Б16 ) рођен око (1800-810) године, док за раније претке немамо података.

На југоисток у Котор се одселио један број наших сродника са Комненићима, који су узели презиме Беатовић, али нисмо до сада дошли до података о њима. Други правац сеобе је на север, где делом Беати остају на Коритима, а делом иду на лебршничке катуне, како би у неприступачним пределима обезбедили сигурност од османлијских освајача. У подножју Лебршника, у условно речено питомој долини, оснивају село Жањевицу, богату изворима питке воде, нешто зиратне земље и обиљем пашњака.

Са Беатима се досељавају Савићи и Рончевићи, да би убрзо неки Савићи херцеговачким путем (Виа Рагуса) преко Фоче и Гласинца одселили за Босну у Шековиће и негдје у околину Бањалуке.

На страници 621. Студо у књизи – ЗЕМЉА ЗВАНА ГАЦКО пише следеће: „Беати су стара гацконска породица из седамнаестог вијека. У историјским изворима помиње се као гацконски и херцеговачки главар кнез Милутин Беат из Гацка. Не каже се из кога је села. Он је супотписник писма херцеговачких главара Которском провидуру у августу 1646. године. Историјски записи Цетиње 1959. 325“. У време потписивања поменутог писма, Милутин је вероватно имао четрдесетак година, те можемо претпоставити да је рођен на самом почетку XVII века. Из предања да је своју кћер удао у Рудине, одакле је доселио на Лебршник где су од раније имали торине, те да се и данас налазе омеђине куће коју називају омеђином кнеза Милутина, даде се закључити да је кнез Милутин из Жањевице и њен суоснивач.

Претпостављамо да се двије генерације након кнеза Милутина Беата у Жањевици у првој половини XVIII века рађају Јован, Илија и Бајо.

За прикупљене податке о појединим везама, гранама и огранцима наше фамилије до извесне границе можемо рећи да су тачни, уз могућност малих корекција везаних за поједина имена која су изостављена или погрешно наведена. Израдом породичног стабла, комплексном временском анализом, водећи рачуна о познатим подацима и пратећи патрониме специфичне за српски народ, дошли смо до тренутно објављених података у Основној шеми фамилије Беатовић, Бејатовић, Беат, Бејат. Овим истраживањем смо дошли до 1730. године и имена тројице браће Илије, Баја и Јована. Од Илије и Јована остадоше гране Беата, док према подацима до којих смо дошли од Баја, постадоше Бајовићи. Опширнији, појединачни подаци о потомству Илије и Јована налазе се у шемама које су саставни део овог рада.

У овом периоду долази до формирања садашњег презимена Беатовић, о чему је детаљно описано у делу о настанку презимена. У Жањевици је некад било и до 40 кућа, па се с правом може рећи да је она расадник фамилије Беат.

123

Тренутно у Жањевици постоје остаци села и једна насељена кућа Беатовића са 3 члана у којој кандило поносно и пркосно осветљава икону и лик нашег свеца Св. Ђорђа.

Како претраживати шеме?

Ради лакшег сналажења и праћења родбинских веза у изради смо применили одређена правила која омогућују једноставно праћење података.

-Генерације су смештене у колоне А;Б;Ц.................Х;И и акобогда још много нових генерација и колона, а ознака генерације је и први знак у коду, док је редни број сродника дат арапским бројем. Нпр: А1 је код за Поп Јована, Б4 је код за Баја итд.....Носиоци грана су А генерација Јован .........Бајо .........итд, њихов непоновљиви кодни број је први број у означавању шеме, нпр. Шема 1 је потомство поп Јована или Шема 4 је потомство Бајово итд.... Због ограниченог простора и великог броја потомака појединачне гране су обрађене у више шема које су означене на следећи начин: потомство поп Јован А1, и сина му поп Саве Б1 је обрађено у Шеми 1.1, потомсво поп Јована А1 и сина му Остоје Б3 је обрађено у Шеми 1.3 а ако се иде даље кроз потомство онда се потомство поп Јована А1, сина му Остоје Б3 и унука Луке Ц8 налази у Шеми 1.3.8. Сваку претрагу почињати од основне шеме јер су овде назначена основна места из којег воде порекло појединачне гране фамилије.

-Плавом бојом су обележени мушки потомци.

-Розе бојом су обележени женски потомци.

-Необојена су имена директних потомака Беатовићки.

Наш рад је јединствен по томе што смо унели познате прве потомке-децу Беатовићки те на тај начин сачували везу међу родбином по женској линији.

Кодни број је јединствен и непоновљив за свако име и састављен је од ознаке генерације и броја појединца, нпр. АЊА I 302 . На основу кодних бројева, који су поређани у растућем низу, лако се може пронаћи било које име без претходног знања предака или потомака или ознаке шема.

АЊА 302

НИНА 220

ЂОРЂЕ 1

124

ОСНОВНЕ ГРАНЕ

Родоначелник гране БРАТУНАЦ, ХЕРЦЕГОВИНА

А1. Поп ЈОВАН Илијин БЕ(Ј)АТОВИЋ, рођен у Жањевици око 1770-780. г. оженио се Добреном Пекић, сестром Живковом из Дробњака, док се друга сестра удала за Риста Сочицу, оца Лазарева. Као свештеник столовао је у Дробњацима, а једно време и у Пиви.

Родоначелник гране БОДЕЖИШТА , КОКОРИНА

А2. МИЛУТИН Бе(ј)атовић рођен око 1780-790. године. Током истраживања и повезивања у временском континууму дошли смо до закључка да је потребно убацити једну генерацију код Зека тј. Зековог претка, како би се уклопиле генерације. Тачан податак о Зековом претку није познат (постоје озбиљна предања да је Зеко Драго поп Савин брат) те је ово начин да успоставимо тачну временску везу. Свакако да је прихватљива промена уколико се дође до тачних или приближно тачних података. Име Милутин није потврђено, али га као претпостављено име, с обзиром на претка и неколико потомака, те топонима, остављамо до нових тачнијих сазнања. Постоје индиције да су Зеко и Јоко рођена браћа уз могућност да су им пуна имена Илија и Јован што би било могуће по правилима патронима, по којима се једном сину даје ђедово име а другом сину стричево име, и ово правило давања имена је прилично поштовано до половине XIX века.

Родоначелник гране КОКОРИНА

А3. ВУКАЛО Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1771. године.

Родоначелник гране ЋАВАРИНЕ–општина Соколац, Република Српска

А4. БАЈО Беатовић рођен око 1770-780. године у Жањевици. Име Бајо је добио по стрицу Бају, очевом брату.

Родоначелник гране МИЉЕВАЦ А 5. ТОДОР Беатовић рођен око 1770-780. године у Жањевици.

125

ОСНОВНИ ОГРАНЦИ

Родоначелник огранка Братунац

Б1. Поп САВА, поп Јованов, рођен у Жањевици 1830. г. оженио Виду Пејовић из Пиве, село Миљковац. Постоји неколико казивања о смрти попа Саве и сва се односе на погибију у свадби сина Павла 1884. коме су водили младу из Пиве у Жањевицу и на Лебршнику је пао са коња и погинуо…

Б2. ДРАГО поп Јованов, рођен 1825. у Жањевици. Имао је ћерку Ђурђу, док за остале потомке немамо сазнања.

Родоначелник огранака у Србији, Македонији,

Славонији, Гацку –Автовац

Б3. ОСТОЈА Јованов, рођен око 1800-810. год. у Жањевици, ожењен из Дробњака...

Остојин огранак се раселио у неколико праваца: Србија, Македонија, Гацко-Автовац.

Родоначелник огранка БОДЕЖИШТА

са деловима огранка у Мостару, Београду, Никшићу……

Б4. ЗЕКО ( Милутинов), рођен 1825. године у Жањевици, млад се преселио у Бодежиште, вероватно у већој селидби у првој половини XIX века, када их је Смаил-ага Ченгић преселио под презименом Бејатовићи. Зеко је вероватно надимак а не пуно име, претпостављено пуно име би могло бити Илија по ђеду Илији. Детаљније погледати у шеми 1.1 Б2.

Родоначелник огранка БОДЕЖИШТА – Славонија

Б5. ЈОКО – Јован (Милутинов) рођен у Жањевици око 1810-820. године. Његови потомци су након I светског рата насељени на добровољачку земљу у Славонију.

Б6. МИХО БЕЈАТ, рођен око 1800. године.По Јефту Дедијеру, Бејати из Шћенице код Требиња доселили су у село Поплат. Славе Никољдан. На основу процјене године рођења Михо Бејат је смештен у Б генерацију (око 1800. године.) док је за узлазну грану, преко 4 генерације, везан у периоду око 1650. године. Имена Михових предака нису позната као ни тачан период и место везивања за узлазну грану, стога се овакво повезивање може сматрати претпостављеном везом, све до коначне потврде у неком од будућих радова. Они, у сваком случају припадају нашем стаблу, што је потврђено преселењем из Пилатоваца.

126

127

ОПИС УЗ ШЕМУ 1.1

Грана поп ЈОВАНОВА А 1

Огрранак попа САВЕ Б 1

Поп ЈОВАН Илијин БЕ(Ј)АТОВИЋ, рођен у Жањевици око 1770-780. године. Оженио се Добреном Пекић, сестром Живковом из Дробњака, док се друга сестра удала за Риста Сочицу, оца Лазарева. Као свештеник столовао је у Дробњацима, а једно време и у Пиви. Живели су у заједничкој кући браћа Јован, Милутин и Вукало до веће сеобе у првој половини 19-ог века, када их Смаилага Ченгић расељава, Милутина у Бодежишта, а Вукала у Кокорину. Истовремено сели неке Тодорове у Кокорину, а нешто раније Бајове на Гласинац. Јован са два сина, Савом и Остојом (Милутином) остају у Жањевици, док сина Драго са рођацима сели у Бодежишта.

Б1. Поп САВА поп Јованов и Добренин, рођен у Жањевици 1830. г. Оженио је Виду Пејовић из Пиве, село Миљковац, рођену 1838., умрла и сахрањена 1913. г. у Братунцу на градском гробљу као попадија. За време смрти и место сахране попа Саве поуздано се не зна. Постоји неколико сличних казивања о његовој смрти и сва се односе на погибију у свадби сина Павла 1884. коме су водили младу из Пиве у Жањевицу и на Лебршнику је пао са коња и погинуо. Богословију је завршио у манастиру Рачи, а столовао у Пивско-Гатачкој парохији у црквама Берушица поред Жањевице, Орах и Смријечно у Пиви. Поп Сава и његова браћа су рођаци од две сестре са војводом Лазаром Сочицом.

Б2. КОСТА поп Јованов и Добренин рођен око 1815 год. умро у 10-ој години.

Б3. ОСТОЈА Јованов, рођен око 1800-810. год. у Жањевици, ожењен из Дробњака.

Б4. ДРАГО ЗЕКО поп Јованов и Добренин, рођен 1825. г. у Жањевици, више у опису уз шеми 1.4

Ц1. ПАВЛЕ поп Савин и Видин, рођен 1864. г. у Жањевици. Одселио у Братунац 1897. г. У раном детињству остаје без десног ока, ради чега је носио маску на том оку, што му је у знатној мери утицало на животно определење. Вишегодишњим боравком у Острошком манастиру стекао свештеничко знање, које је требало женидбом 1884. потврдити и звањем. Због очеве смрти на свадби није се запопио, и супруга му, због велике жалости убрзо умире од „јектике“ – ТБЦ, а он одлази у неки манастир близу Фоче. Одатле је обилазио Подриње, па и Братунац, где се одлучује населити. Вратио се у Жањевицу и 1886. г. Оженио је Госпаву

Додеровић из Додера, рођену 1865. г. Повремено одлази у Братунац, купује земљу, од неке штале прави кућу за становање, са огњиштем у средини просторије и 1897. г. са породицом, женом и троје деце коначно досељава у Братунац. Један је од првих грађана Братунца са Вуком Живановићем и

128

Мујагом Буљубашићем, када Братунац добија статус насељеног места. Покреће иницијативу за изградњу цркве у Братунцу, оснивају црквену општину и одбор за изградњу цркве и он постаје први и дугогодишњи председник црквене општине. Црква је грађена неколико година и освештана је 1911. г. Нешто раније је саградио и своју нову кућу, са одговарајућим господарским објектима, веома савремену за то време, у којој је отворио трговину мешовитом робом и кафану. Аустроугарска војска је користила једно складиште за ускладиштење војне опреме и наоружања. Ово је био повод да аустроугарске власти Павлову супругу Госпаву, одмах након атентата у Сарајеву ухапсе, оптуже и осуде на смрт вешањем. Оптужена је за саучесништво са атентаторима на Фердинанда: „због злочина против оружаних снага државе, почињеног проказивањем скровишта војног материјала српским комитама и чување материјала који је истима припадао“. Обешена је осмог октобра 1914. године у Тузли. Није дозволила џелату да јој стави црни повез на очи, одгурнула га је и викнула: „Живела слобода, живела Србија“ и сама одгурнула столицу испод себе.

Павле је истовремено, суђен и осуђен на дугогодишњу робију на „Велеиздајничком процесу Србима“ у Бањалуци. Тамновао је са својим братом Тодором и сином Ђорђем у злогласном логору Арад у Румунији. Њега и Тодора спасио је слом Аустро–Угарске.

Павле се поново оженио 1918. године Станисавом Илић, рођеној у селу Грабовица код Братунца (1891-1956) године. Станисавиног првог мужа заробили су као комиту и стрељали Аустро -Угари на самом почетку I светског рата. Станисава је била млађа од Павла 27 година. Браком склопљеним непосредно иза рата 14.01.1918. године затиче шесторо Павлове деце из првог брака од којих је Јованка била старија од ње годину дана, а остали нешто млађи. Већина деце које је Станисава затекла у Павловој кући била су са средњошколским образовањем, а она неписмена сељанчица. Својом мудрошћу и урођеном добротом успела је са њима успоставити веома присан однос који је владао до њене смрти. Станисава је са Павлом родила шесторо деце, усађивала и усадила у све нас осећај међусобне неизмерне љубави, скромности и непохлепности, поштења и помагања другим. Била нам је најбољи учитељ. Била је надарена и веома склона народном лекарству; лечила је „струне“- дизање спуштеног желуца, намештала је уганућа, зацељивала ране травама, помагала многим женама при порођају, па и мудрим саветима сваком ко је то од ње тражио. У целом сребреничком срезу прије II светског рата била је само једна мала болница у Сребреници са једним лекаром, Асимом Чемерлићем. С обзиром да се највећи број комуникација према Сребреници одвијао кроз Братунац, то је Станисаву – Цају чинило познатом, у народу цењеном и поштованом, вероватно и зато што је своју даровитост давала потпуно

бесплатно. И сам доктор, кад би га заболео стомак тражио је помоћ од ње. Сахрањена је уз свог Павла у породичном гробљу у Братунцу. Павла убише усташе 28.02.1945. године у Братунцу.

129

Ц2. ТОДОР поп Савин и Видин, рођен је у Жањевици (1868-1936) г. а одселио се у Братунац 1900. године. Оженио је прво Јању Пејовић из Рудовића, рођену (1876- 1914), а онда оженио Спасу Томић из Сребренице, (1881-1933). Суђен и осуђен као и Павле.

Ц3. ВАСИЛИЈА поп Савина и Видина, рођена у Жањевици (1861-1932) г. Удата за Тривуна Симића у село Подравање код Сребренице. Тривуна су у Тузли Аустроугари осудили на смрт вјешањем 1914. и при вешању пукне конопац (био је веома снажан горштак), после тог га пуштају на слободу.

Д1. ЈОВАНКА Павлова и Госпавина, рођена у Жањевици (1890-1924) године. Удата за Лазаревић ??, и сахрањена у Тузли.

Д2. ЂОРЂЕ Павлов и Госпавин, рођен у Жањевици 1894. г. и доселио у Братунац 1897. г. као трогодишњак. Школовао се у Београду, а оженио 1927. Ивку Мештровић из Сплита (1913-1999). Сахрањен је kao председник удружења

добровољаца ослободилачких ратова Србије уз све државне почасти на Новом београдском гробљу, парцела 34, гроб 142. Шта на вест о његовој смрти пишу „ВЕСТИ“, понедељак, 25. јануар 1988. године:

„ПРОРЕЂУЈУ СЕ СТАРИ РАТНИЦИ. СВИ НА ПРАГУ СТОТЕ. ПРЕ ДВА ДАНА СМРТ ЈЕ ПОТПИСАЛА ЖИВОТ ЂОРЂУ БЕАТОВИЋУ (94) ПРЕДСЕДНИКУ УДРУЖЕЊА ДОБРОВОЉАЦА ОСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА СРБИЈЕ 1912-1918. ВЕЛИКОМ ПАТРИОТИ, НЕКАДАШЊЕМ МЛАДОБОСАНЦУ, ДРУГУ ПРИНЦИПОВОМ, ЈУНАКУ СА СОЛУНСКОГ ФРОНТА.“

Његова ратна прича почела је страшно, а завршила се лепо, слободарски.Дан после Сарајевског атентата, на Видовдан 1914. године ухапсили су га у Братунцу. Оптужили за велеиздају због познанства с атентаторма и Петром Кочићем песником Босне. Пред објаву рата Србији довели у апсану и оца му Павла. Али силној Аустро-Угарској монархији то није било довољно. МајкуГоспаву одвојили од преостало петоро деце, и преко планина, по киши спровели до Тузле. Због прикривања и помагања „одметника“ војни суд ју је осудио на смрт.

Хроничар Јанко Михајловић стекао је тужну прилику да забележи: „Последње речи Госпавине биле су -ЖИВЕЛА СЛОБОДА“! Још је нешто хтела рећи али је џелат већ био омчу стегао око врата. Издахнула је, изгледа, без бола.

130

Ђорђе је преживео казамат у Братунцу и затвор у Сребреници, и нечувено мучилиште у злогласном Араду. Због тешког стања на фронтовима, мобилисан је у аустроугарску казнену регименту, те послат у Корушку на фронт према Италијанима. Већ други дан с нераздвојним другом Радославом Милинковићем организује пребег Италијанима, српским савезницима. Двоумили су се само пред загонетком: - Да ли да пузимо или да трчимо? Прекрстили су се и решили: Да летимо преко тих 600 метара брисаног простора. Успели су. С фронта их пребацише у Рим у српско посланство, одатле на Крф. Са Дринском дивизијом првог позива дошао је на Солунски фронт - причао нам је својевремено стари ратник. – Нисам се, на жалост дуго борио, само неколико неђеља. Испод Соколца, у борби с Бугарима рањен сам 18. новембра 1917. године. Метак којим је рањен у леву бутину до смрти је остао у левој препони. Брзо је излечен у енглеској болници и враћен на фронт. После Солуна, у јесен 1918. вратио се у свој Братунац, забележено је - „народна гарда и многи други су га дочекали са заставом и музиком, од великог весеља пуцало се на све стране, певало и играло“. Ето, човек такве ратне одисеје, ведри и смирени ЂОРЂЕ БЕАТОВИЋ био је последњу деценију председник Удружења добровољаца ослободилачких ратова Србије 1912-1918“.

Ђорђе је био суштински демократа, био је пријатељ и блиски сарадник председника Демократске странке Љубе Давидовића и народни посланик у Скупштини Југославије. Такође је био велики миротворац. Почетком II св. рата у Источној Босни и Западној Србији покушавао је мирити четнике и партизане, што се у то време није никоме свиђало и умало није изгубио главу.

Био је висок, коштуњав, веома леп човек, интелигентних и продуховљених црта лица. Написао је и објавио двије књиге:

„БРАТУНАЦ И ОКОЛИНА У МОЈИМ СЕЋАЊИМА“,Београд, 1981. и

„ВЕЛЕИЗДАЈНИЧКИ ПРОЦЕСИ СРБИМА У АУСТРО–УГАРСКОЈ“,

Београд 1989. (посмртно.)

Коаутор овог дела, новинар Драгољуб Милановић написао је „Ђорђу у спомен“:

„Нема више Ђорђа Беатовића. Има његовог дела, његовог бунта и жара, снаге и родољубља, љубави и поштења, али њега нема. Није дочекао да види странице књиге које је, сећајући се патњи и искушења, борби и страдања, с големом тугом и невиђеним полетом исписивао. Однела га је смрт, али не у заборав него у – вечно памћење“.

Д3. ЂУРЂА - Ђука Павлова и Госпавина, рођена 1897. у Жањевици, удата у Бајину Башту 1925. за Вељу Дуњића, умрла у Београду 1999. где је и сахрањена.

Д4. ВЛАДИМИР Павлов и Госпавин, рођен у Братунцу 1900. ожењен 1928. у Сарајеву Радојком Шљивић. Умро је у Београду 1955. године. Био је до почетка II св. рата финасијски директор „БАТА“ Борово. Шестог априла 1941. у 4 сата у

131

зору Владимира хапсе усташе (два сата пре почетка бомбардовања Београда), некако се извлачи исто јутро и бежи преко Хан Пијеска за Сарајево где се у вечерњим сатима сусреће са пратњом краља Петра II Карађорђевић, који такође бежи према Црној Гори на путу за Лондон и упозорава их о причама усташа да краља треба пресрести у Сарајеву. Комадант гарде одлучује да одустану од маршруте преко Сарајева за Црну Гору, те крену преко Рогатице у Никшић.

Одмах по доласку Немаца у Сарајево Владимира хапсе и пребацују у Београдски затвор. Ослобађа га Тома Максимовић, бивши генерални директор „Бате“, а актуелни Комесар за избеглице у Недићевој влади и именује га за директора српских избегличких домова СИД у Бањи Ковиљачи и Матарушкој Бањи где треба сместити по око 4.000 деце из Босне и Херцеговине и Хрватске. Поред ових бања оснивао је и организовао домове у Врњачкој Бањи, те Књажевцу, у овим и многим другим домовима збринуто је и преживело око 75-80.000 избегле деце у Србију. Због његовог хуманог залагања на организацији и спашавању избегличке деце, па и старих и немоћних особа, Међународни Црвени Крст за хуманост из Женеве додељује му највећу међународну медаљу. Сахрањен на Новом београдском гробљу, парцела 43, гроб 339.

Д5. ВУКОСАВА-Вука Павлова и Госпавина, рођена у Братунцу 1904. године, умрла у Београду 1931. године.

Д6. ДЕСАНКА-Деса Павлова и Госпавина, рођена у Братунцу 1907. године, удата за Ђуру Сарапу, дипломату и министра у Недићевој влади, емигрирали у САД 1945. г. Деса је умрла у Америци 1947. године.

Д7. АЛЕКСАНДАР-Ацо Павлов и Станисавин, рођен у Братунцу 27.12.1918. (по старом календару), оженио се Марином Савић из Вољавице код Братунца, рођеном (1915-1991) године. Ацо је умро у Братунцу 1993. године.

Д8. ДАРИНКА-Дара Павлова и Станисавина, рођена у Братунцу (1921-1996), удата за Ратка Стевановића из Факовића (1915-1984). Сахрањени су у Братунцу.

Д8.1 ВИДА Павлова и Станисавина, рођена 3.2.1923. г. Често вероватно због недостатка калцијума кришом јела кречни малтер, умрла као девојчица 03.01.1927. године, а сахрањена на породичном гробљу у Братунцу. На истом гробном мјесту Бранислав Павлов за живота је подигао гробницу себи и супрузи Драгици.

Д9. СЛАВКА-Слава Павлова и Станисавина, рођена у Братунцу (1926-1991), удата за Душана Судара из Кордуна (1909-1989) год. Сахрањени су у Братунцу.

Д10.БРАНИСЛАВ-Брано Павлов и Станисавин, рођен у Братунцу 04.07.1928. године, ожењен Драгицом Сушац рођена 25.03.1928, дипл.инг. шумарства, кћерком Антовом из Церна код Љубушког, вјенчани у Илиџи 1953. године. Преминула у шетњи макарском Ривом 13.10.2013. године. Била је професор у

132

Шумарској школи у Илиџи-Сарајево, цењена, поштована и вољена од свих који су је познавали. Брано, дипл. инг. машинства, магистар и доктор техничких наука, научни саветник, редовни професор Универзитета. „Још као дете заинтересован за израду родослова, прикупљао податке и чувао од заборава. Са великим трудом и напором повезивао родбинске гране и огранке, тежио сазнању ко смо и одакле смо. Његов рад и упорност представљају основ и највећи допринос изради родослова наше фамилије“ (додао Данило В. Беатовић)

Д11. ЦВЕТА-Сека Павлова и Станисавина, рођена у Братунцу 1930. године, удата за Глигу Глигића из Београда. Сека је умрла 2008. године, а Глиго 2010. године. Сахрањени су у Београду.

Д12. ЈЕЛЕНА-Јела Тодорова и Јањина, рођена у Жањевици 1891. године, а доселила у Братунац 1900. године. Удата за Симу Миловановић из Вишеграда, где је умрла и сахрањена.

Д13. САВКА-Сава Тодорова и Јањина, рођена у Жањевици 1893. године, доселила у Братунац 1900. године. Удата за Васу Поповића из Сребренице (1891-1971), а умрла у Београду 1989. године и сахрањена у Сребреници.

Лебршнички ваздух и жањевичка вода одгојили су чисту, бистру, племениту и надасве добру људску душу. Сава, иако нешколована није била неука, говорила је, поред српског, немачки и мађарски језик. Била је изузетно надарена. Каже њена унука: „Бака није ни књижевник ни песник, него жена којој су песме биле саставни део живота. Читала је народне песме и приче и у песмама је нашла себе – открила своју склоност ка поезији. Песме је писала веома лако, а инспирације су јој биле љубав према својима, тешки тренуци и трагедије“.

Из њених песама извире љубав према ближњима, велики патриотизам и домољубље, који долази до изражаја нарочито у песмама написаним за време ратова.

РОДНОМ КРАЈУ

Гацко моје, мили завичају, Гацко моје зато теби хвала.

Жањевице најмилији крају, Девета ми сад ће деценија,

Волим тебе и твој крш и стијене, Теби хвала грудо најмилија.

Ти си здрављем обдарила мене. Збогом Гацко, збогом завичају

У теби сам свјета угледала, мој се живот већ примиче крају.

На ту земљу прво ногом стала. Жањевице моје родно мјесто,

У теби ме мајка задојила, желим доћи, спомињем те често.

С Лебршника водом напојила. Жеља ми је постојбино мила,

Ваздуха сам свјежег удисала, да ја видим гдје сам се родила.

133

Зато теби неизмјерно хвала. Седамдесет девет ми је љета,

У теби сам прво рекла „Мајко“ моја нога по теби не шета.

И сунце ме обасјало жарко. Друго ништа говорити немам,

Мом животу ти си темељ дала, сад се теби у посјету спремам.

Савка је написала велики број песама о свом детињству, Жањевици, својој деци, аустрогарским погромима над Србима, хапшењу јој оца, стрица, рођака и посебно стрине Госпаве коју злотвори обесише у Тузли 1914. године. У породичној збирци објављено је педесетак одабраних песама.

Јуначки се носила и у II светском рату са недаћама које су пратиле њену породицу. Усташе су јој у самом почетку рата одвели старијег сина Велимира – Вељу Поповића у Јасеновачки логор, а такође и брата Ранка Беатовића, где су их мучки побили маљевима. Она их је веома дирљиво опевала у својим песмама.

Д14. СТОЈАНКА-Стоја, Тодорова и Јањина, рођена у Жањевици 1897. а удата за Саву Петровића (1888-1941). године. Умрла и сахрањена у Тузли 1949. године.

Д15. МИЛИЦА Тодорова и Јањина, рођена у Братунцу (1901/??), удата за Влада Абрамовића.

Д16. БОГДАН - Божо, Тодоров и Јањин, рођен у Братунцу (1905-1964) г. Ожењен Миром Јаковљевић из Вуковара (1919-1969) г. Сахрањени у Вуковару.

Д17. МИРКО Тодоров и Јањин, рођен у Братунцу (1910-1988) године. Ожењен Јеленом Ђорђевић (1924-2006) године. Сахрањени у Београду.

Д18. ДРАГОМИР –Драго, Тодоров и Јањин, рођен у Братунцу (1909-1998), а умро и сахрањен у Салашу Ноћајском у Мачви. Првоборац, носилац Споменице 1941. године.

Д19. РАНКО Тодоров и Јањин, рођен у Братунцу 1911. Био руководилац изградње творнице обуће „БАТА“ из Борова у Високом, гдје се оженио

Споменком. У самом почетку рата 1941. ухапшен је и одведен у злогласни усташки логор ЈАСЕНОВАЦ гдје је мучки убијен маљем 1943. године.

Д20. МИЛО Тодоров и Спасин, рођен у Братунцу 1918. г. Радио у творници обуће „Бата“ Борово, живео и оженио се у Вуковару 1938. са Катицом која је умрла и сахрањена у Вуковару 1953. г. Био је руководилац производње у „Бати“, касније „Борово“. Поново се оженио 1955. Веселинком Дакић из Вуковара, (1920-1988) г. Мило је умро 22.01.2011. године, сахрањен је у Вуковару.

Д21. МИЛКА Тодорова и Спасина, рођена у Братунцу 1922. године. Удала се у Чехословачку за Властимила Сибила и родила два сина, Властимила и Милослава. Умрла у Чешкој 2009. године.

134

Д22. ДАМЊАН Симић, Василијин и Тривунов. Рођен око 1905. године у планинском селу Подравање, 4 сата хода пјешице од Сребренице. Имао је 5 синова и 4 кћери. Био је људина у правом смислу речи, висок, плећат, великих и густих бркова, плавих очију. Имали су велико стадо оваца, ( преко хиљаду), крдо говеда, огромне пашњаке. Била је то складна и хармонична породица. Одмах по капитулацији Југославије и успостави усташке власти у Сребреници 1941. године Дамњана затварају у сребренички затвор, муче га на све могуће начине, чупајући му бркове длаку по длаку. Истовремено се врше невиђени злочини над Србима у селима сребреничког среза, спаљују се села, Букова Глава, Прибићевац, Подравање и многа друга уз покољ свих који им падну у руке. То условљава бјежање преживјелих у планинске збјегове, организовање одбране и „наоружавање“ вилама, сјекирама, моткама и покојим ватреним оружјем. Дамњан успијева побјећи из затвора и доспјети до збјегова. Организује са двојицом преживелих од седам браће Челоња, и воде све „што је могло поћи и потећ, на запету пушку ударити“. У самом почетку лета 1941. године, у цик зоре народ је напао Сребреницу. Дамњан је познавао сваку стопу, сваки грм, а и митраљеска гнезда на Бојни (која је открио који дан раније бежећи ноћу из затвора). Он се привукао у непосредну близину најопаснијем гнезду тешког митраљеза Шварц лозера за којим је видео команданта Сребренице сатника са још двојицом усташа, који су већ „ватрено деловали“. Из непосредне близине Дамњан је ускочио у митраљеско гнездо и дебелим храстовим коцем смирио усташе, чиме је неутралисао најопаснију тачку одбране. Сребреница је веома брзо ослобођена, а мањи део усташа и њима склоних је у паници побегао кроз Братунац и са братуначком усташијом према Зворнику. У Полому их је дочекао Јездимир Дангић и Перо Ђукановић, а што је њимa промакло докрајчио је у Зелињу Љељо Петковић. Истог дана у предвечерје у Братунац су стигли ослободиоци.

Д23. БОЖАНА, удата Петковић, Василијина и Тривунова...

Д24. НИКОЛИЈА, удата Орашанин, Василијина и Тривунова...

Д25. ВЕСЕЛА, удата Јовановић, Василијина и Тривунова...

Д26. АНЂА, удата ............., Василијина и Тривунова...

Д27. САВКА, удата Петковић, Василијина и Тривунова...

Д28. МИТАР Бакрач, Ђурђин и Ристов...

Д29. АНДРИЈА Бакрач, Ђурђин и Ристов...

Д29.1 МИЛУША Бакрач, Ђурђина и Ристова...

Е1. МИРА Ђорђева и Ивкина, рођена у Београду 1932. године, умрла и сахрањена у Београду 2008. године. Била је једна од ретких која је имала интереса и смисла за одржавање финих родбинских веза, посебно са својом генерацијом. Помагала преживелим учесницима ослободилачких ратова

135

Србије 1912 - 1918, на чему јој се на дирљив начин писмом захваљују преживели стари ратници.

Е2. ДУБРАВКА- Буба, Ђорђева и Ивкина, рођена у Београду 1935. године, удата за Драгомира Драгчета Радивојевића, новинара.

Е3. ДУШАН Владов и Радојкин, рођен у Бихаћу (1930-2002), а вјенчао се у Паризу 1960. г. са Симон Ришард из Париза (1940-2004). Сахрањени су у српском делу гробља Тхиаис.

Е4. МИЛАН –Мишо, Владов и Радојкин, рођен у Приједору 1935. године, умро у Београду 1955. године.

Е5. ВЕЉО Сарапа, Десин и Ђукин, рођен у Берлину 1940. год. Живи у САД.

Е6. ТОМИСЛАВ-Томо, Александров и Марин, Братунац (1936-18.1.2011), електромашински инжењер, ожењен Елзом Винкешевић, учитељицом из Братунца, која је рођена 1940. године.

Е7. ЉУБОМИР - Љубо, Александров и Марин, рођен у Братунцу 1940. год. дрварскомашински инжењер, ожењен Гином Јовановић економистицом, рођена у Црвици код Скелана 1949. године.

Е8. ПАВЛЕ - Бато, Александров и Марин, рођен у Дрлачама код Љубовије 1944. године, правник, ожењен Василијом Стјепановић, службеницом из Братунца, рођена 1951. године.

Е9. ДЕСАНКА - Сека, Александрова и Марина, рођена у Братунцу 1952. године. Удата у Шапцу за Ђорђа Чолића.

Е10. РАДЕНКО - Раде Стевановић, Дарин и Ратков, рођен у Факовићима код Братунца 1941. године. Живи у Лазаревцу.

Е11. МИРЈАНА Стевановић, Дарина и Раткова, рођена у Братунцу 1946. године, професорица, удата за Илију Станарчевића, рударског инжењера.

Е12. НЕДЕЉКО - Бато Стевановић, Дарин и Ратков, рођен у Братунцу 1949. године, ожењен Рајком Николић из Братунца, рођеном 1953. године.

Е13. РАДЕ Судар, Славин и Душанов из Кордуна, рођен 1946. године у Кљаићеву, Бачка, електротехничар, ожењен Смиљком Николић из Кравице код Братунца, рођена 1954. године. Живе у Братунцу.

Е14. РАДМИЛА Судар, Славина и Душанова, рођена у Братунцу 1954. године. Удата за Ивицу Милинића из Никшића, живе у Никшићу.

Е15. РАНКА Бранова и Драгичина, рођена у Сарајеву 24.06.1955. године, основно образовање и гимназију завршила на Илиџи, политолошки факултет новинарство у Сарајеву, удата за Новака Попића политолога, рођеног

136

06.02.1955. године, весељака, смиреног, толерантног, способног и успешног човека. Имају два сина; Бојан и Борко. Ранка, изузетно вредна и педантна до перфекције, па то, не само да очекује него и захтева од осталих. Таква је била од најранијег детињства. Веома је брижна и добра мајка, строга и захтевна, уочава најмање пропусте, како једна стара пријатељица рече: „плаха као срна, осјетљива као виолина“, непрестано је бдела над синовима, нежалећ ни време ни труд и одгојила их у веома честите, пажљиве и поуздане људе, свакако уз свесрдну Нолетову помоћ. До почетка грађанског рата у Југославији радили су и живели у Сарајеву. Након избеглиштва краће време бораве у Београду, а затим одлазе у Канаду где раде и лепо живе.

Е16. БИЉАНА Бранова и Драгичина, рођена на Илиџи 20.12.1960. године, основно образовање и гимназију завршила на Илиџи, а филозофски факултет, светска књижевност и педагошку академију у Сарајеву, учитељица. Удата за Иву Селака, професора из Макарске, рођеног 19.11.1959. године, имају усвојеног сина Дарија. Биљанина животна жеља била је да ради са децом и зато је након завршеног факултета и врло лепог запослења уписала и завршила педагошку академију. Чим је завршила академију напустила је текући посао и прешла у основну школу у Храсници код Сарајева где је радила до почетка грађабског рата у Југославији. Након пар година чекања запослила се у о.ш. у Макарској где су избегли. Била је и остала најпожељнија и најбоља учитељица у Макарској; неки родитељи кажу и у целој Хрватској. Отимали су се родитељи да децу упишу у Биљанин разред. И не само то Биљана је јединствена као кћерка и као човек. Не зна се које био сретнији родитељи са њом или она са родитељима, пошто су цео живот живели скупа у потпуној хармонији, узајамној подржци и сигурности. Раде и живе у Макарској.

Е17. МИЛЕНА -Микица Глигић, Цветина и Глигова, рођена у Београду 1950. године. Живи у Београду.

Е18. МИРЈАНА -Мира Глигић, Цветина и Глигова, рођена у Београду 1950. године. Живи у Београду.

Е19. ЗОРА Поповић, Савкина и Василијева, рођена у Братунцу (1914-2002) године. Удата за Милана Крсмановића из Узовнице код Љубовије (1908-1992) г.

Е20. ВЕЛИМИР-Вељо Поповић, Савкин и Василијев, рођен у Братунцу 1917. г. Ожењен Љубицом Ашкерић из Сребренице, имали кћерку Оливеру. Веља 1941. г. усташе на превару хватају, спроводе у злогласни логор Јасеновац и мучки га маљем убијају 1943. године. Тужна га је мајка Савка до своје смрти у дирљивим песмама оплакивала.

Е21. КОВИЉКА-Сека Поповић, Савкина и Василијева, рођена у Братунцу (1919-2004). Удата за Миладина Рачића, свештеника (1915-1986) године.

Е22. МИРОСЛАВА-Мира Поповић, Савкина и Василијева, рођена у Братунцу 1921. г. удата за Остоју Лазаревића из Сребренице, живи у Београду.

137

Е23. МИЛЕНА Поповић, Савкина и Василијева, рођена у Братунцу (1923-2005) године. Живела у Београду, удата за Часлава Крсмановића, ??/1970. г. Сахрањени у Београду.

Е24. БОГДАН – Божо Поповић, Савкин и Василијев, рођен у Братунцу 1926. године, мајор ЈНА у пензији, ожењен Јеленом Мићковић, живе у Београду. Радећи на родослову Поповића прикупио доста података о Беатима, Беатовићима.

Е25. НЕМАЊА Стојанкин БЕАТОВИЋ је рођен 3. марта 1917. год. у Братунцу. Као дете са осамнаест месеци Немању смештају у дечији дом у Новом Кнежевцу. Мајка Стојанка се удала и засновала породицу са Петровић Савом и родила ћерке Љубицу и Олгу. Из дечијег дома Немању усваја или узима у хранитељство

занатлија - ужар - Драгутин из Новог Кнежевца. Одрастајући и учећи занат у Драгутиновој породици Немања упознаје девојку Анастасију – Стану, своју будућу супругу, која је похађала кројачки занат код Драгутинове супруге. Немања и Анастасија су склопили брак 24.2.1940. год. и узели заједничко презиме Беатовић - девојачко презиме Немањине мајке Стојанке. Стојанка је заклела своју ћерку Љубицу да нађе брата Немању, што је Љубица и учинила након II светског рата, када је преко Црвеног крста нашла и упознала брата по мајци у Новом Кнежевцу. Податке о свом пореклу и широј родбини Немањини потомци сазнају захваљујући истраживањима везаним за овај рад. Брак Немање и Анастасије је благословен лепим потомстовом које су оставили са презименом Беатовић. Немања је преминуо 15.11. 1995. године.

Е26. ЉУБИЦА -Љуба Петровић, Стојина и Савова, рођена у Братунцу (1923-1991) године. Удата за Рада Кљаића (1923-2007) године. Сахрањени у Сарајеву.

Е27. ОЛГА Петровић, Стојина и Савова, рођена у Братунцу 1932. године. Била удата за Срећка Приморца, живи у Сарајеву.

Е28. ГОРДАНА Божова и Мирина, рођена у Вуковару 1948. године, проф. биологије, удата за Пантелију Ковачевића правника, живе у Вуковару.

Е29. АЛЕКСАНДАР –Ацо, Мирков и Јеленин, рођен 1950. год. у Београду, по занимању поморски официр–капетан брода. Ацо је ожењен Невенком ...рођ.1939. године.

Е30. ДЕЈАН Мирков и Јеленин, рођен 1954. год. у Београду, по занимању дипл. агроном, ожењен Зором Стевановић рођ. 1954. г. по занимању проф. агрономије. Други брак је засновао са Светланом Митровски, живе у Америци.

Е31. ЗОРАН Ранков и Споменкин, рођен у Високом 1941. године, правник, ожењен Љиљаном, био веома везан за цјелокупну фамилију Беатовића. Умро и сахрањен у Београду 1997. године.

138

Е32. БРАНКА, Милова и Веселинкина, рођена у Вуковару 1956. године, доктор медицине, удата за Слободана Мацута др медицине, живе у Вуковару.

Е33. ВЛАСТИМИЛ Сибил, Милкин и Властимилов, живи у Чешкој.

Е34. МИЛОСЛАВ Сибил, Милкин и Властимилов, живи у Чешкој.

Ф1. ПРЕДРАГ Радивојевић, Бубин и Драгчетов.........

Ф2. НЕВЕНА Радивојевић, Бубина и Драгчетова......

Ф3. ВЕНСАН –Веско, Душков и Симонин, рођен у Паризу 1963. године, ожењен Београђанком Даницом Влатковић, живи у Паризу.

Ф4. ПРЕДРАГ –Брко, Томов и Елзин, рођен у Братунцу 1966. године, фотограф, ожењен Донком Дугалић 1969. године.

Ф5. НЕНАД –Нено, Томов и Елзин, рођен у Братунцу 1969. године, ожењен Надом Бојчић из Љубовије 1969. године.

Ф6. ОЛИВЕРА Љубова и Гинина, рођена у Братунцу 1970. године, професорица, живи и ради у Братунцу.

Ф7. ВЛАДИМИР –Владо, Љубов и Гинин, рођен у Братунцу 1976. године, економиста, ожењен Татјаном Божић.

Ф8. МАРЈАНА –Маја, Павлова и Василијина, рођена у Братунцу 1975. године, агрономка, удата за Дејана Живановића.

Ф9. БРАНИСЛАВ -Бранко, Павлов и Василијин, рођен у Братунцу 1979. године, машински инжењер.

Ф10. ВЛАДИМИР-Владица Чолић, Десанкин и Ђорђев, рођен у Шапцу 1978. године.

Ф11. БОЈАН Попић, Ранкин и Новаков, рођен у Сарајеву 24.06.1983. године, финансијски аналитичар-менаџер. Оженио Ивану Танасковић рођ. 05.06.1983. у Сарајеву, од оца Небојше и мајке Снежане рођ. Миленковић, вјенчани 15.05. 2013. уКичинеру, Онтарио Канада, имају сина Ноа- Бранислава, живе у Ватерлоу, Канада.

Ф12. БОРКО Попић, Ранкин и Новаков, рођен у Сарајеву 29.01.1985. године, проф. енглеског језика и кошаркашки менаџер, живи у Ватерлоу, Канада.

Ф13. ДАРИО –Дадо Селак, Биљане и Иве, рођен у Бјеловару 1999. године. Живе у Макарској.

Ф14. ДАНИЦА Немањина и Анастасијина, рођена 15.09.1940. год. У Стапару, пензионер, живи у Новом Саду. Даница је удовица Гвојић Борислава.

139

Ф15. ЂОРЂЕ Немањин и Анастасијин, рођен 27.02.1944 г. У Мокрину, био ожењен са Горданом Јанковић, засновао породицу и живео у Бечеју. Радио је као форензичар при Суп-у, Бечеј. Преминуо 27.10.1998. године.

Ф16. МИЛИЦА Немањина и Анастасијина, рођена 03.10.1950. године, у Апатину, у браку са Бузаш Жељком родила сина и ћерку. Живи у Новом Саду.

Ф17. БОЈАНА Ковачевић, Горданина и Пантелијина, рођена у Вуковару 1979. године, студент.

Ф18. ДУШАН Александров и Невенкин, рођ. 1975. године у Београду.

Ф19. СМИЉАНА Дејанова и Зорина рођ. 1975. године у Београду.

Ф20. НЕМАЊА Дејанов и Зорин рођ.1981. године у Београду.

Ф21. СТЕФАН Дејанов и Зорин рођ. 1990. године у Београду.

Ф22. ЈЕЛЕНА Зоранова и Љиљина, рођена у Високом.

Ф23. БОЈАНА Зоранова и Љиљина, рођена у Високом

Ф24. НАТАША Мацут, Бранкина и Слободанова, рођена у Вуковару 1984. године, студент фармације.

Ф25. БРАНИСЛАВ Мацут, Бранкин и Слободанов, рођен у Вуковару 1985. године, студент медицине.

Ф26. МИЛОШ Мацут, Бранкин и Слободанов, рођен у Вуковару 1995. г.одине, ученик.

Г 1. СТЕФАН Весков и Даничин, рођен у Паризу 1996. године.

Г 2. ВАЊА Предрагова и Донкина, рођена у Братунцу 1996. године.

Г 3. ИВАНА Предрагова и Донкина, рођена у Братунцу 2001. године.

Г 4. ОГЊЕН Ненадов и Надин, рођен у Братунцу 1995. године.

Г 5. ДУЊА Ненадова и Надина, рођена у Братунцу 1998. године.

Г 6. АНА Симић, Оливерина и Миланкова, рођена у Шапцу 1994. године.

Г 7. МАРИНА Владова и Тањина, рођена у Братунцу 2006. године.

Г 8. ЂОРЂЕ Владов и Тањин, рођен у Братунцу 2009. године.

Г 8.1 САЊА Живановић, Марјанина и Дејанова, рођена у Братунцу 25.08.2008. године.

Г 8.2 ИРЕНА Живановић, Марјанина и Дејанова, рођена у Братунцу 17.09.2011. године.

140

Г 8.3 НОАХ БРАНИСЛАВ Попић Бојанов и Иванин, рођен 17.11.2013. године у Ватерлоу Канада.

Г 9. ТАТЈАНА Гвојић, Даничина и Бориславова, рођена 1971. године. Живи и студира у Новом Саду.

Г10. НЕМАЊА Гвојић, Даничин и Бориславов, рођен 1977. године. Живи у Међугорју.

Г11. СРЂАН Ђорђев и Горданин, рођен 02.04.1972. године у Бечеју. Са супругом Горданом има синове Ђорђа и Дејана. Живи у Бечеју.

Г12. ИГОР Ђорђев и Горданин, рођен 22.04.1974. године. Ожењен са Славком Марчић. Са породицом живи у Новом Бечеју.

Г13. ЈЕЛЕНА Ђорђева и Горданина, рођена 04.12.1981. год. У Бечеју, удата, живи у Молу.

Г14. ЂОРЂЕ Бузаш, Миличин и Жељков рођен 1982. године.

Г15. МАРИЈА Бузаш, Миличина и Жељкова рођена 1983. године.

Х1. ЂОРЂЕ Срђанов и Горданин, рођен 21.06.1999. године, ученик основне школе у Бечеју.

Х2. ДЕЈАН Срђанов и Горданин, рођен 22.01.2002. године, ученик основне школе у Бечеју.

Х3. ИВАНА Игорова и Славкина, рођена 05.07.1999. године, ученица основне школе у Бечеју.

Х4. ДУШАН Игоров и Славкин, рођен 27.06.2002. године, ученик основне школе у Бечеју.

141

142

ОПИС УЗ ШЕМУ 1.3.5-7

Грана поп ЈОВАНОВА А 1 Огранак ОСТОЈА Б 3 РАДЕ Ц 5 ДРАГО Ц 7 ЖИВКО А 1. Поп ЈОВАН, Илијин, БЕ(Ј)АТОВИЋ, рођен у Жањевици око 1770-780. г. Оженио се Добреном Пекић, сестром Живковом из Дробњака. Као свештеник столовао је у Дробњацима, а једно време и у Пиви. Више у опису шеме 1.1 Б 1. Поп САВА поп Јованов, рођен 1830. године. Опширније у опису шеме 1.1 Б 2. КОСТА поп Јованов, рођен 1815. године. Умро у десетој години. Б 3.ОСТОЈА поп Јованов и Добренин, рођен око 1800-810. године у Жањевици, ожењен из Дробњака. У неким казивањима га зову Милутин. Имао пет синова и кћерку. Након велике сеобе Беата око 1840-е у Бодежишта и Кокорину остаје са братом поп Савом у Жањевици где се развија бројна породица. Ц 4. ЈАЊА Остојина... Ц 5. РАДЕ (Бејат) Остојин, рођен 1860. год. ожењен Инђијом Чорлија из села Жањевице 1906. г. ( по неким подацима сеоба се дешавала 1903. а по некима 1905/6.) Део породице креће у Црну Гору, где се задржава неколико месеци, а онда преко Рашке одлази за Јужну Србију. У области Топлице их затиче велика поплава у којој страдају Андрија, Стојко, Јегда, и још осморо људи из ове групе, укупно једанаесторо. Најстарији у овој групи досељеника је био Раде. Након Топлице одлазе у село Статовац и ту бораве до 1932/34. када се селе у село Мађаре недалеко од Скопља. Други део породице се 1905/1906. из Жањевице сели у Кокорину , па (непоуздано) прелазе у Мједеник(Борач), одакле се због усташког терора 1942. год. враћају у Кокорину. Део овог расељавања подразумева сеобе у Далмацију, Славонију и Војводину.

143

Ц 6. ЖИВКО Остојин, рођен око 1845. године. За сада немамо податке о потомству. Након смрти брата Драга Беата, замијенио га је Живко на мјесту команданта батаљона. Истакнути јунак у даљим борбама. Ц 7. ДРАГО Беат Остојин, рођен 1841. године. Ожењен......познати црногорски јунак. Ево шта о Драгу Остојином пише др Љубо Ј. Михић у својој књизи: Љубиње са околином, стр 285: „Официр, Живко Бејат је изабран после његовог погинулог брата Драга Бејата у састав батаљона Доње Гатачког.“ „Застава“ од 28. августа (9 септембра) 1877. године јавља: „Драго Бејат сестрић Лазара Сочице (три пута рањаван): на Јаворку, на Леденицима код куле Ченгића и на Љубињу, а четврти пут сада на висове Острошке у главу. Он је био људина средњег раста, година 36, прси и плећа широка, мишица дебелих, бркова велики. Љекар руски Петар Алек Гец казао је, да још личнијега и снажнијега човјека није у животу видио што дичнога јунака Драга Бејата при самој смрти 9. августа 1877. године на Цетињу. Било је још низ сличних казивања, међутим као што се на сваки податак и предање може изрећи дилема тако је и у овом случају. Као што ће се касније рећи Јован Бе(ј)атовић 1770-780. био је пашеног са Ристом Сочицом, оцем Лазаровим, па су Јованова деца Остоја, Драго и Сава били рођаци са Лазаром од две сестре, а унуцима Јовановим Лазар је други стриц, а не ујак. Лазар је имао две сестре, али се ни једна није удала за Бејата или Бејатовића, него за Бојовића и Мићановића. Живко и Драго Бејат и Лазар и Раде Бе(ј)атовић су Остојини синови, Драго је добио име по свом стрицу, млађем Остојином брату Драгу, а они су Беатовићи, као и њихов брат, поп Сава. Ц 8. ЛУКА Остојин, рођен 1838. године, шема 1.3.8... Ц 9. ЛАЗАР Остојин, рођен око 1820-1825. године. Име Лазар је претпостављено име Остојиног сина за које немамо потврду, али је могуће по патронимским правилима. Шема 1.3.9... Д 30. МИТАР Радов Беатовић, рођен око 1875.г. живео и умро у Жањевици.

Био ожењен Петром Ребић. Имао је три сина и двије кћери. У већој сеоби Беата из Жањевице преко Црне Горе 1903/5/6.г. коју предводи Раде селe и Митров део породице. Постоје предпоставке да се већ из Црне Горе поједини делови породице селе у раличитим правцима. Раде са синовима Јефтом и малим Луком, те бројном породицом крећу за Јужну Србију, док Ђуро Митров одлази на југ Црне горе, Херцег Нови, Котор.

Податке за Митров огранак прикупили и доставили Петар Г59 Радованов и Ђока Ф541 Видаков

Д 31. ЛУКА Радов, рођен 1905. године у Автовцу код Гацка. Као беба учествовао у сеоби за Македонију. На путу заноћише крај Пусте реке где их захвати невреме и набујале воде те се у невремену подави њих једанаесторо, док су малог Луку успели да спасу.

144

Д 32. ЈЕФТО Радов, рођен 1880. године, вероватно у Жањевици, преминуо 22.06.1963. године. Са супругом Госпавом рођ. Ђурић (1888-1967), и породицом 1906. године напушта Жањевице и сели за Србију, са братом Луком и браћом од стрица – Драговим синовима. На обалама Пусте реке 11 чланова породице настрада у невремену и набујалој реци. Био је у комитима и заробљеништву у Бугарској, одакле бежи и враћа се у Срби Д 32.1 митра Радова и Инђијина… Д 33. НН Драгов, тренутно непознато име, имао два сина, Лазар и Јоле. Д 34. ИЛИЈА Драгов, рођен око 1862. године живео је на Степенику па се са породицом преселио у Жањевицу. У љето 1905/1906. године са супругом Савом напуштају Жањевице и одлазе за Нови Ђурђевац. Подаци о овом преселењу су веома оскудни, али се зна о страшној трагедији на обалама Пусте реке. Е 35. ЂУРО Митров и Петрин, рођен око 1892/3.год у Жањевици, ожењен Станом Трипчевић. Имали су два сина и три кћери, Немамо позданих података о његовом доласку у околину Котора, па на основу неких индикација, предпоставља се да се Ђуро, као десетогодишњак одвојио од Радове групе у селидби, северним делом Црне Горе и отишао, или га је неко одвео и удомио у село Мердари-Луштица на отоку Кртола код Херцег Новог. Овим би се могло објасити да је Ђуро узео крсну славу свог удомитеља па цели овај огранак слави Св.Вартоломеја. Познато је да Срби зрелијих година не мјењају крсну славу, што је изузетна карактеристика Беата. Кажу да је Ђуро био добар и добро стојећи домаћин. Имао је своју сушару пршта, па радо сушио и сусједима. Био је путар, па се говорило: „Ђе Ђурина лопата дође ту на путу нема рупа“. Неко од ђеце му није било најбољег здравља, па му је, што у госте што збо лечења, долазио рођак чувени народни лекар Стево Беатовић из Никшића, такође и Душко Илијин. Стевов синовац који је био главни инспектор Југосавенске ратне морнарице са седиштем у Тивту. E 36. AНЂА Митрова и Петрина, рођена у Жањевици, била удата заСавића у околину Лесковца, имала синаВељка и шест кћери… E 37.ТРИФКО Митров и Петрин, рођен у Жањевици. Погинуо у првом св. Рату. E 38. СТОЈА Митрова и Петрина удата за Борисављевића… E 39. JОВАН ЈОВАНЧИЋ Митров и Петрин, родио се 1895.г. у Жањевици, а умро 1988.г. у Зрењанину где је и сахрањен. Надимак је добио због малог раста. Био је ожењен Краљевић Анетом из Црквица код Билеће. Био је Солунски добровољац и добио је добровољачку земљу у Кањижи на коју није никада отишао. Колонизацијом је 1946.г. доселио у село Јаша Томић у Војводини. Имао је четири сина и кћерку. Три прва сина су умрли као деца и то Никола и Вукашин у Жањевици, а Слободан у Јаша Томићу. Син Момчило рођен 1947.г.

145

Е 40. ДУШАН Лукин, рођен 28.07.1928. године… Е 41. МИЛАН Лукин, рођен 18.12.1933. године... Е 42. ЗЛАТАНА Јефтова, рођена у Ђурђевцу 1910. године, удата за Папића. Са породицом живела у Тополи код Лебана. . Преминула 08.05.1962. године. Е 43. МИРКО Јефтов, рођен 1915. године, преминуо 06.09.2002. Био је oжењен Љубицом и имали двоје деце. Е 44. ЉУБИЦА Јефтова, (1920-1950) године. Љубица је била удата за Милорада Гашовића из Гајтана. Није имала потомства. Умрла је 07.07.1995. год. Е 45. БОЖИДАР Божо Јефтов, (1921-07.09.1953) г. Божидар је био ожењен Милојком из Лесковца. Као припадник краљеве војске емигрирао 1945. године у Италију, одакле је 1949. године преселио у Аустралију, где се оженио и добио синове Марка и Ђорђа. Божидар је умро у Аустралији 08.09.1993., где је и сахрањен. Е 46. РАДОВАН Јефтов, (1924-1994). Радован је био ожењен Радмилом Ристић из Скопља. Са породицом је живео у Ваљеву. Имали сина и ћерку. Е 47. МИЛОВАН Јефтов, 14.03.1927 – 01.03.1996 године. Милован је био ожењен Даринком из Синђелић, Скопље, која је умрла 18.03.1993. живео у Скопљу. Имали су сина и кћерку. Е 48. МАРКО Јефтов, рођен 1931. године у селу Нови Ђуревац, општина Статовац, умро је марта 2012 Марко је био ожењен Бранком. Живео је у Смедеревској Паланци. Има два сина од којих је један (Зоран) преминуо 06.09.2002. године. Е 49. НЕНАД Јефтов, (1935-14.03.1996) године. Ненад је био ожењен и живео у Скопљу. Имао је два сина. Умро је 24.11.2005. године. Е 50. ЛАЗАР, Драгов унук, погинуо на Солунском фронту, у бици на Кајмакчалану, сахрањен код Скочивира. Е 51. ЈОЛЕ, Драгов унук, немамо податке. Е 52. СТЕВАН Илијин, немамо податке. Е 53. ОБРЕН Илијин, 19.1.1892-1980. Рођен је на Степенику и као дете са родитељима преселио у Жањевицу. У сеоби 1905. године за Нови Ђурђевац преживљава набујале воде Пусте реке. Обрен је учесник ратова од 1912-1918. Први и Други балкански рат и Први светски рат. Године 1936. Обрен се сели за

146

Македонију, и живи у Скопљу до краја живота. Обрен је био ожењен Јеленом Алексић (1893-1979) године . Ф 26. АНДРИЈА Ђуров и Станин, рођ. 01.12.1933.г. у селу Мардари-Луштица, Херцег Нови, био ожењен Љубицом Ерцеговић,рођ. 23.08-1937.г. из Грбља Котор. Био помоћни моториста у војном бродоградилишту у Тивту где га је запослио Душко Беатовић Илијин, умро 1981. године. Ф 27. ПЕТРИЦА Ђуров и Станина, удата за Тронато, имала два сина, живела у Италији. Ф 28. АНЂА Ђурова и Станина, Митровић. Ф 28.1 ИВАНА Ђурова и Станина, Рашковић. Ф 29. МИЛАН Ђуров и Станин, рођ. 1928.г. у селу Мердари-Луштица, Херцег Нови, био ожењен са Соњом из Подгорице. Био је ваздухопловни капетан прве класе, имао је двије кћерке. Умро 1962. године. Ф 29.1 МОМЧИЛО Јованов и Анетин, рођен 1947.г. у Јаша Томићу. Живи у Зрењанину, економиста, ожењен Златинком Весин рођена 1944.г. умрла 2007.г. Имају кћерку Весну, удату у Зрњанин за Шашић Милана и они имају сина Немању. Ф 30. ЖАРКО Душанов, рођен 28.03.1954. године, ожењен......... Ф 31. СЛАВИЦА Душанова, рођена15.04.1957. године, удата......... Ф 32. РАДМИЛА Папић Златанина, рођена 31.08.1932.године Ф 33. РАДИВОЈЕ Папић Златанин, (21.11.1934-08.09.1998) године. Ф 34. ЈАНИЦА Папић Златанина, рођена 03.05. 1937. године. Ф 35. БРАНИСЛАВ Папић Златанин, (14.10.1939-17.02.2002) године..... Ф 36. ЧЕДА Папић Златанин, рођен 31.10.1944. године....... Ф 37. БОЖИДАР Папић Златанин, рођен 24.01. 1947. године........... Ф 38. БРАНИСЛАВ - Бране Мирков, рођен 1941. године. Преминуо 07.10.1974. Био је ожењен, има ћерку. Ф 39. ДРАГАН Мирков, рођен децембра 1950. године. Ожењен, живи у Аустралији, има ћерку Љубицу.

147

Ф 40. БОЖИДАР Мирков, рођен 25.02.1954. године. Преминуо 20.02.1996. Био је ожењен, има ћерку Милену. Ф 41. МАРКО Божидаров, живи у Мелбурну, Аустралија... Ф 42. ЂОРЂЕ Божидаров, живи у Мелбурну, Аустралија.., Ф 43. ЈОВИЦА Радованов, рођен22.06.1955. ожењен Зорицом, живи у Ваљеву. Ф 44. СНЕЖАНА Радованова, рођена20.01.1953. у Скопљу, удата, живи у Београду Ф 45. АЛЕКСАНДАР Милованов, ожењен, живи у Београду .. Ф 46. ЉИЉА Милованова, рођена 03.10.1953. живи у Скопљу, неудата. Ф 47. МИКИЦА Марков, рођен 02.08.1956.,био ожењен Аницом рођеном 17.04.1956., живи у Смедеревској Паланци. Ф 48. ЗОРАН Марков, ожењен, има ћерку Јовану. Умро 06.09.2002. живео у Београду. Ф 49. ТОМИЦА Ненадов, ожењен Душанком, живи у Скопљу. Ф 50. ТИХОМИР Ненадов, ожењен Виолетом, живе у Скопљу. Ф 51. ИЛИЈА Обренов, рођен 1922. године. Погинуо у партизанима 1944. године у борбама код Прокупља, као припадник Јужно-моравске бригаде. Ф 52.ЛАЗАР Обренов, рођен 1930. год. Живи у Београду са супругом Десанком. Ф 53. ЖИВКА Обренова, удата за Милутиновић Младена , живе у Скопљу. Ф 54. МИЛОРАД Обренов, рођен 5.2.1937. године, ожењен са Стојком Јакимовски рођ. 1942. године, живи у Скопљу. Г 16. НЕВЕНКА Андријина и Љубицина, рођена 1956.г. у Котору, удата за Крста Милошевића, рођеног 1957.г. Завршила ср. угоститељску школу, пензионерка. Има ћерку Слободанку и сина Слободана. Г 17. ПЕТРИЦА Андријина и Љубицина, рођ.1959.г. у селу Мардари-Луштица, Херцег Нови, удата за Милорада Павловића, рођ. 1954.г. живе у Херцег Новом. По занимању куварица. Има сина Драгана. Г 18.СОЊА Андријина и Љубицина, рођ. 1960.г.у селу Мардари-Луштица, Херцег Нови, удата за Уроша Миковића, рођ.1957.г., куварица, живи у Херцег Новом, има ћерку Јелену.

148

Г 19.МИЛАН Андријин и Љубицин, рођ. 16.07.1964.г. у селу Мардари-Луштица, Херцег Нови, ожењен Емиром Бехљуљевић 27.01.1966,г. Из Плава, живе у Херцег Новом. Завршио ССС. Има сина Андрију и кћерку Љубицу. Г 19.1 ЈАДРАНКА Миланова и Сањина, удата Влаховић. Г 19.2 СУЗАНА Миланова и Сањина, удата Машковић. Г 19.3 ВЕСНА Момчилова и Златинкин, рођену у Зрењанину, удату за Шашић Милана, имају сина Немању Г 20. ДАНИЛО Жарков, рођен 24.10.1954. године… Г 21. СЛАЂАНА Жаркова, рођена 01.01.1986. године... Г 22. МАРТИН Славичин,... Г 23. НИНА Славичина,... Г 24. ВЕСНА Бранова,... Г 25. ЉУБИЦА Драганова, рођена 1983. године. Живи у Аустралији. Г 26. МИЛЕНА Божидарова, рођена 1983. године... Г26.1 МАЈКЛ Ђорђев, живи у Мелбурну, Аустралија... Г 27. МЛАДЕН Јовичин, рођен 15.03.1984. живи у Ваљеву. Г 28. БОЈАНА Јовичина, рођена 09.10.1979., удата, има ћерку Јану и Мину, живи у Ваљеву. Г 29. АНУШКА Снежанина и Божидарова,рођ.15.07.1979. у Ваљеву Г 30. МАЈА Снежанина и Божидарова, рођ. 14.07.1982. у Ваљеву Г 31. СИМОН Александров......... Г 32. МАРИЈА Александрова..., живи у Београду Г 33.ВИКТОР Микичин и Аницин, рођен 1977. године, дипломирао генеалогију. Ожењен Јелисаветом, рођ. Милановић 21.08.1977. живи и ради у Крагујевцу. Својим радом допринео прикупљању података о Радовом Ц5 огранку, и веома активно се ангажовао у финализацији родослова. У текстуалном делу изложио занимљиву тезу о пореклу нашег презимена Бејат. Супруга Јелисавета лекторисала је низ текстова.

149

Г 34. ЈОВАНА Зоранова има кћррку Сењу Г 35. ИВАНА Томичина........ Г 36. БОЈАНА Томичина............ Г 37. МАРКО Тихомиров........ Г 38. ИВАН Тихомиров.......... Г 39. ГОРАН Лазаров (1967-2009). Г 40. ВЛАДА Милутиновић рођ. 1951. год. Живкин и Младенов Милутиновић. Г 41. СНЕЖАНА Милутиновић рођ 1952. године, Живкина и Младенова. Г 42. САША Милорадов, рођен 1963. године. Ожењен... Г 43. ДЕЈАН Милорадов, рођен 1966. године. Ожењен.. Х 5. СЛОБОДАН Невенкин… Х 5.1 СЛОБОДАНКА Невенкина… Х 6. ДРАГАН Петрицин… Х 7. ЈЕЛЕНА Соњина… . Х 8. АНДРИЈА Миланов, рођ. 02.06.1988.г. у Котору. Живи у Херцег Новм, завршио средњу угоститељску школу, приватник. Х 9. ЉУБИЦА Миланова, рођ. 16.07.1992.г. у Котору. Живи у Херцег Новом, завршила гимназију, студира на правном факултету за привреду и правосуђе у Новом Саду. Х 9.1 НЕМАЊА Веснин и миланов, живе у Зрењанину. Х 10. ЖАРКО Веснин... Х 11. ЈАНА Бојанина рођена18.07.2008, у Ваљеву. Х 11.1 МИНА Бојанина рођена 21.06.2011. у Ваљеву. Х 12. КОНСТАНТИН Викторов и Јелисаветин, рођен 2009. године, живи са родитељима у Крагујевцу.

150

Х 12.1 МИХАИЛ Викторов и Јелисаветин, рођен фебруара 2010. у Крагујевцу. Х 12.2 СЕЊА Јованина… Х 13. МАРКО Сашин, рођен 1997. године… Х 14. ДЕА Дејанова, рођена 1994. године...

151

152

ОПИС УЗ ШЕМУ 1.3.8 Грана ЈОВАНОВА А 1 Огранак ОСТОЈА Б 3 ЛУКА Ц 8 А 1. Поп ЈОВАН (Илијин) БЕ(Ј)АТОВИЋ, рођен у Жањевици око 1770-780. Оженио се Добреном Пекић, сестром Живковом из Дробњака. Као свештеник столовао је у Дробњацима, а једно време и у Пиви. Б 1. Поп САВА Јованов, рођен 1830. године. Опширније у опису шеме 1.1 Б 2. ДРАГО Јованов, рођен 1835. године. Опширније у опису шеме 1.1 Б 3. ОСТОЈА Јованов, рођен око 1800-810. године у Жањевици, ожењен из Дробњака. Ц 5. РАДЕ Остојин, рођен 1860. године. Опширније у опису шеме 1.3.5-7 Ц 6. ДРАГО Беат Остојин, рођен 1841. године. Опширније у опису шеме 1.3.5-7 Ц 7. ЖИВКО Остојин, рођен око 1845. године. Ц 8. ЛУКА Остојин, рођен 1838. године. Ц 9. ЛАЗАР Остојин, (1820-1825) године. Име Лазар је претпостављено име Остојиног сина за које немамо потврду, али је могуће по патронимским правилима. Шема 1.3.9........ Д 35. СТОЈАН Лукин, (1859-1936) је био ожењен са Госпавом Рончевић, занимљива личност вриједна помена. Живио је у родној Жањевици са браћом Јефтом, Мићом, Пиљом и сестром Ђурђом. Браћа Мићо и Пиљо се послије Балканских ратова одселише у околину Житног потока (данас мјесна заједница у општини Прокупље). Стојанов брат Јефто погину од снежне лавине. По природи бунтовник, Стојан, се није мирио са тадашњим начином живота и привређивања на селу па је изабрао трговину као занимање. У то вријеме се бавио трговином стоком на велико. Трговао је на ширем подручју Дубровника на југу, до Саве на северу и подручја Пиве на истоку. Познато је да је трговао и пријатељевао са Војводом Лазаром Сочицом и имао бољег коња, како неко рече. Тај њихов присан однос је додатно утврђивала чињеница да је Војвода Лазар Сочица био у блиској вези са попом гатачко-пивским Савом Беатовићем. Није радио уобичајене сеоске послове па је сада тешко судити да ли је био нека врста тадашњих менаџера или авантуриста. Могуће да је то била и нека врста

153

присилног занимања бар у почетку јер је у то вријеме на релативно малом подручју села Жањевице обитавало 36 домаћинстава са 252 становника ( попис Аустроугарски из 1879. године). Идеја слободе и патриотизма је била дубоко у његовом бићу ( много пута доказано и за остале сроднике) чији је организовани облик у то доба била организација Црна рука. Послије убиства престолонаследника Аустроугарске Фердинанда у Сарајеву 1914. са породицом је избјегао у Црну Гору где је уживао гостопримство до пада исте, тако да пада у ропство Аустроугарске војске. Породица бива затворена у сабирни логор у Требињу где од последица тамновања умиру дјеца Крсто, Мијушко и Милосава, а сам Стојан бива спроведен у Окружни затвор у Сарајево. Тамновао је двије године, изашао са 36 килограма и преживио захваљујући одбрани да је неписмен. Вјероватно је био писменији од својих прогонитеља. Стојан се вратио у своју родну Жањевицу 1918. године са дјецом : Лука - мобилисан од стране Аустроугарске са 16 година, Обрад и Митра. Поштован од свих, постао је и један свијетао примјер од стране кума мухамеданске вјере из Бахори, Таловића (предак Расима Таловића који је до деведесетих година живио у Гацку). Када се вратио на згариште кум Таловић му је дао двије козе са јарадима да прехрани породицу. Неки лопов из сусједног села током ноћи уђе у подрум и украде тај дар. Стојан се обрати куму и он му овај пут даде краву па ако могне да је некад врати, ако не опет добро, и пет оваца на дар. Након неколико година Стојан се уредно одужи куму, како тада, тако и писањем сада. Д 36. ЈЕВТО Лукин, погинуо од снежне лавине. Јевто је био ожењен и оставио потомство. Д 37. МИЋО Лукин, након Балканских ратова одселио у Житни поток код Прокупља. Д 38. ПИЉО Лукин, након Балканских ратова одселио у Житни поток код Прокупља. Д 39. ЂУРЂА Лукина, удата за Мастиловића, село Краварево, Гацко. Д 40. ??? Лукина ћерка којој не знамо име али знамо да је удата у Бањане, садашња Никшићка област у Црној Гори. Е 55. ЛУКА Стојанов, (1896-1971), као колониста одселио у Међу, општина Житиште у Банату. Ожењен са Петром Атељевић. Није познато зашто, али је дошло до промене презимена у трећем кољену (Е ) па се презиме код рођене браће Луке и Обрада ( Лука у свом презимену има слово „ј“- Бејатовић, а Обрад нема слово „ј“- Беатовић) без њихове воље као административна грешка јавља и као такво траје до данас. У овом периоду то њихови потомци и не примећују осим визуелно и с вјером у Бога се надају да их то убудуће неће спречавати да остану једна сродна и блиска фамилија. Ово сигурно важи и за све остале наше сроднике чија су презимена неодговорном администрацијом и утицајем локалног дијалекта добила другачије облике:

154

Беатовић, Бејатовић, Беат, Бејат. Као једину константу за нашу четвороимену фамилију имамо Крсну славу св. Великомученика Георгија- Ђурђевдан 6. мај по Јулијанском календару. Е 56. КРСТО Стојанов, преминуо у аустроугарском логору у Требињу у периоду 1914-1918. год. Е 57. ОБРАД Стојанов, (1903-1990). Живио у Жањевици, општина Гацко, Република Српска. Ожењен са Станом Милошевић. Е 58. МИЈУШКО Стојанов, преминуо у аустроугарском логору у Требињу у периоду 1914-1918. год. Е 59. МИЛОСАВА Стојанова, преминула у аустроугарском логору у Требињу у периоду 1914-1918. год. Е 60.МИТРА Стојанова, удата Пушара, село Меданићи, општина Гацко, Република Српска. Е 61. ТОДОР Јевтов, (1893-1944) године. Није имао потомство. Е 62. АНЂА Јевтова, удата за Шућура, место Добриња, Сарајево. Е 63. ТОМО Мићов, до сада немамо податке о потомству. Е 64. ДУШАН Пиљов, погинуо у Првом светском рату између 1914-1918. год. Е 65. ДРАГОЉУБ Пиљов, ожењен, има потомство.......... Ф 60. ИЛИЈА Лукин, (1921-1942) године. Преминуо од последица рањавања у току рата. Ф 61.ЂОРЂИЈЕ Лукин, рођен 1924. године. Ожењен са Босом Дамјанац има потомство, живи у Међи, општина Житиште, Банат. Ф 62.МИРКО Лукин, рођен 1928. године. Супуга Дагица Толмачев, има потомство, живи у Новом Саду. Ф 63.СТОЈАН Лукин, рођен 1941. године. Супруга Петра Јовановска, има потомство, живи у Београду. Ф 64. МИЛЕВА Лукина, удата за Тепавчевића, живи у Међи, општина Житиште, Банат. Ф 65. БОСА Лукина, удата Стаменковић...........

155

Ф 66. РАДОЈКА Лукина, удата за Зиројевића, живи у Херцег Новом, Црна Гора. Ф 67. АНЂА Лукина, удата Скоко.......... Ф 68. РАДОВАН Обрадов, рођен 1931. године. Живи у Автовцу , Гацко, Република Српска. Ожењен са Митром Тадић, има потомство. Ф 69. МИЋО Обрадов, (1935-1999). Живио и радио у Гацку. Мићо је био ожењен са Босиљком Ненадић и имао потомство. Ф 70. РАТОМИР Обрадов, (1941-2000). Живио у Жањевици и у Муљима, општина Гацко, био је ожењен са Достињом - Достом Хрњез и имао потомство. За Досту треба рећи да је јунакиња Жањевице. Данима, месецима, годинама, са два своја сина, нежењама, Владимиром и Будимиром и двестотињак оваца не да Жањевици да опусти, одржава је у животу и срдачно са неизмерном љубављу дочекује ретке посетиоце из фамилије који долазе да обиђу завичај. Ф 71. СЛОБОДАН Обрадов, рођен 1946. год. Живио у Жањевици, сада живи у Муљима, општина Гацко, Република Српска. За њега се може рећи да живи боемски. Веома упућен у казивања и предања о нашој фамилији и пружио нам је доста драгоцених података. Ф 72. ДАРИНКА Обрадова, (1938-2005). Није се удавала. Ф 73. СЛАВОЈКА Обрадова, удата за Ивковића, село Грачаница, општина Гацко, Република Српска. Ф 74. ДРАГАН Драгов,........... Ф 75. МИОДРАГ Драгов,............ Г 45. МИЛУТИН- Баја, Ђорђијев, рођен 1954. године. Дипл. геолог, ожењен, живи и ради у Новом Саду. Г 46.ДРАГУТИН-Дада, Ђорђијев, рођен 1956. године. Завршио је Вишу угоститељску школу, ожењен са Зорицом Србакоски има децу, живи и ради у Београду. Г 47.МИРА Ђорђијева, удата за Станојевића, живи у Међи, општина Житиште, Банат. Г 48. МИЛАН- Миле, Мирков, рођен 1953. год. Живи и ради у Новом Саду. Г 49. ЈЕЛИЦА Миркова, удата Васиљевић...... Г 50. МИЛИЦА Миркова, удата Јокић........

156

Г 51. БОБАН Стојанов, рођен 1962. године. Ожењен са Надом........ живи и ради у Београду. Г 52. АЛЕКСАНДРА Сања, Стојанова, рођена 1971 . год. Живи у Београду. Г 53. НЕБОЈША Тепавчевић, Милевин ............ Г 54. ГОРАН Стаменковић, Босин......... Г 55. БИЉАНА Стаменковић, Босина...... Г 56. ВЛАСТИМИР Скоко, Анђин......... Г 57. ВЕСНА Скоко, Анђина........ Г 58. МОМЧИЛО Радованов, рођен 1961. год. Ожењен са Анкицом Ивковић и имају потомство, живи у Автовцу, Гацко, Република Српска. Г 59. ПЕТАР Радованов, рођен 1962. године. Дипл. инг. машинства. Ожењен са Владенком Ковачевић, дипл. социолог, имају потомство; живи и ради у Гацку, Република Српска. Петар је отац, супруг и домаћин. Први се одазвао Брановом позиву за сарадњу, прикупио и приложио цјелокупни огранак Лучин, изузетно се залаже за израду овог рада, прикупља податке и одржава присне односе са широм фамилијом. Воли своју породицу, Жањевицу, Гацко, Лебршник и Пиву, воли своју Републику Српску. Човек широког осмеха и великог срца. Породица какву треба пожелети и упознати. Имали смо част да упознамо Петра, његову супругу и децу, да обиђемо Жањевицу, Лебршник и Пиву, да станемо на земљу наших предака. (Данило Беатовић) . Г 60. МИЛЕНА Радованова, удата за Секулића, место Бандићи, Даниловград, Црна Гора. Г 61. НЕВЕНКА Радованова, удата за Филиповића, место Грубевац, Барајево, Србија. Г 62. ДАНКО Мићов, рођен 1964. године. Ожењен са Миром Дамњановић (Виша туристичка школа), живи и ради у Костолцу, Србија. Г 63.ДАНИНА Мићова, удата за Тодоровића, место Добреља, Гацко, Република Српска. Г 64. ВЛАДИМИР Ратомиров, рођен 1969. године. Живи у Жањевици, Гацко, Република Српска. Г 65. БУДИМИР Ратомиров, рођен 1973. године. Живи у Жањевици, Гацко, Република Српска.

157

Г 66. МИЛИМИР Ратомиров, рођен 1975. године. Живи у Муљима, Гацко, Република Српска. Г 67. ДРАГОМИР Ратомиров, рођен 1977. године. Живи у Муљима, Гацко, Република Српска. Г 68. ВЕСНА Ратомирова, удата за Гутовића, место Муља, Гацко, Република Српска. Г 69. ДРАГАН Ивковић, Славојкин........ Г 70. МИЛЕНА Ивковић, Славојкина........ Г 71. МИРА Ивковић, Славојкина........ Г 72. РАДОВАН Драганов,............ Г 73. МОМЧИЛО Миодрагов,.......... Г 74. РАДОЈЕ Миодрагов, .............. Х 20. ИЛИЈА Драгутинов, рођен 1984. године. Живи и ради у Београду. Х 21. ТИЈАНА Драгутинова, рођена 1993. године, ученик, живи у Београду. .... Х 22. ОБРАД Станојевић, Мирин .............. Х 23. САЊА Станојевић, Мирина.............. Х 24. ДРАГИЊА Миланова, рођена 1983. године, правник, живи и ради у Новом Саду......... Х 25. СВЕТЛАНА Миланова, рођена 1985. године. Завршила је Вишу педагошку школу, живи и ради у Новом Саду. Х 26. ДРАГАН Васиљевић, Јеличин.......... Х 27. СОФИЈА Васиљевић, Јеличина....... Х 28. ВЛАДИМИР Јокић, Миличин......... Х 29. НИКОЛА Јокић, Миличин......... Х 30. НИНА Бобанова, рођена 1998. године, ученик , живи у Београду.

158

Х 31. ОБРАД Момчилов, рођен 1992. године, ученик, живи у Автовцу, Гацко, Република Српска. Х 32. ДАРИЈА Момчилова, рођ. 1989. године, ученик, живи у Автовцу, Гацко, Република Српска. Х 33. ЈОВАНА Петрова, рођена 1992. године, ученик, живи у Автовцу, Гацко, Република Српска. Х 34. ИВАНА Петрова, рођена 1996. године, ученик, живи у Автовцу, Гацко, Република Српска. Х 35. МИЛАН Петров, рођен 1998. године, ученик, живи у Автовцу, Гацко, Република Српска. Х 36. ВЛАДИМИР Секулић, Миленин........... Х 37. ВИЛОЕТА Секулић, Миленина ........... Х 38. МИХАИЛО Филиповић, Невенкин........... Х 39. КРСМАН Данков, рођен 2009. године, живи са родитељима у Костолцу. Х 40. ИВА Данкова, рођена 2009. године, живи са родитељима у Костолцу. Х 41. МАРИЈА Тодоровић, Данинина........ Х 42. МИЛОШ Тодоровић, Данинин........ Х 43. БОРКО Гутовић, Веснин...... Х 44. СРЂАН Гутовић, Веснин...... Х 45. ЈЕЛЕНА Гутовић, Веснина...... Х 46. СТЕФАН Радованов............ Х 47. ДУШАН Радојев............ Х 48. ДАНИЦА Радојева............

159

0 - А1 Д Ц Б Е ф Г

ОСТОЈА ≈1800 3

ДРАГО 6

РАДЕ 5

ЛУКА 8

ЖИВКО 7

ПОП САВА 1

ДРАГО 2

ШЕМА 1.1

ШЕМА 1.1

ШЕМА 1.3.5-7

поп ЈОВАН 1 ≈1780-790

ИЛИЈА ≈1736

НН XI. ≈1710

НН I.

БЕАТ

БАН ПИЛАТ ≈1430

МИЛУТИН ≈1600

ЛАЗАР

ГЛИГОР ≈1840-850

ВИДАК ≈1840-850 42

МИЛАН Вукола 68

Х

ШЕМА 1.3.5-7

ПАВЛЕ 66

МАРКО 67

41

СИМО 76

ЂОРЂЕ 77

ДУШАН 89 ВЕЛИМИР 72

МИРЕЛА 73

МИЛАН 80

СТЕВАН 81

ЂОРЂЕ 82

МИРКО 83

ГОРДАНА Г60

ДАНИЈЕЛА

ЈЕЛИСАВЕТА 84 БРАНИСЛАВ 63

РАДМИЛА 62

ВЛАДИМИР 86 ДАМИР 67

ДИЈАНА Д66

РАДОЈКА 87

РАДА 65

РАДОВАН 64

ДУШАНКА 88

РАНКО ЛАЗАР 80 РАТКО 95

РАЈКО

75

74

СЛОБОДАН 96

СЛОБОДАНКА 97

БРАНКО 76

ДРАГОСЛАВ 77

МИЛОСАВА

РАТКО

МАРКО

ДУШАНКА

СОФИЈА

78

90

91

92

93

МИЛОВАН 79

МИЛА 94

БОРИС 70

МИРЈАНА 71

9

ШЕМА 1.3.8

ТАЊА 1

ТАМАРА 2

МАРКО 3

МАРКО 5

ДАМЈАН 4

Г60

Д66

И

Грана поп Јован А 1Огранак Остоја Б 3

Лазар Ц 9Жањевица АвтовацСлавонија

Делимично стабло фамилије Беатовић

шема 1.3.9

РАДОЈКА ДОЈА

НИКОЛА 68

БРАНИСЛАВ 69

85

ПЕТРА 69

САВА 70

ВИДА 71

РОСА 72

САРА 73

АНИЦА 74

??? 75

РАДЕ 81

ВАСО 82

ОБРЕН 87

ДРАГАН 98

ВЕСЕЛИН 99

МИРА

МИЛАН 78

СТЕФАН 79

МИЛАДИН 80

АНДРЕА 81

ОГЊЕН 82

НИКОЛИНА 83

ВУКОТА 88

РАДИСЛАВ 101

РАДИСЛАВКА

БРАНИСЛАВКА

АНДРЕЈ 84

СЕРГЕЈ 85

МИХАИЛО 86

МИЛЕНА

ЈЕЛЕНА

СЛАЂАНА

НИКОЛА

ИВАНА

ИВАН

ДРАГАНА

МИЛОСАВА

ДАНИЦА

РАДОЈКА

БОЖО 104

МИЛОРАД 83

89.

100

102

103

105

87

88

89

90

91

92

ИКОНИЈА

МИЛИВОЈЕ 86

ЈЕЛА

84

85

89

89.

ЗОРА

МИЛОРАД

106

107

Д66

160

ОПИС УЗ ШЕМУ 1.3.9

Грана поп ЈОВАНОВА А 1

Огранак ОСТОЈА Б 3

ЛАЗАР Ц 9

А 1. Поп ЈОВАН Илијин Бе(ј)атовић, рођен у Жањевици око 1770-780. г. Оженио се Добреном Пекић, сестром Живковом из Дробњака. Као свештеник столовао је у Дробњацима, а једно време и у Пиви.

Б 1. Поп САВА поп Јованов, рођен 1830. год. Опширније у опису шеме 1.1

Б 2. ДРАГО поп Јованов, рођен 1825. год. Опширније у опису шеме 1.1

Б 3. ОСТОЈА поп Јованов, рођен око1800-810. год. у Жањевици, ожењен из Дробњака.

Ц 5. РАДЕ Остојин, рођен 1860. год. Опширније у опису шеме 1.3.5-7

Ц 6. ДРАГО Беат Остојин, рођен 1841. год. Опширније у опису шеме 1.3.5-7

Ц 7. ЖИВКО Остојин, рођен око 1845. год.

Ц 8. ЛУКА Остојин, рођен 1838. год. Опширније у опису шеме 1.3.8

Ц 9. ЛАЗАР Остојин, рођен око 1820-825. године. Током прикупљања података нисмо дошли до познатих података за овај Остојин огранак, али смо на основу генерацијских и временских анализа дошли до закључка да је потребно увести једно ново име и генерацију; Лазар, које по патронимским правилима одговара месту на коме се налази, свакако да је ово само претпостављено име и да је потребно наћи потврду овог имена у накнадним истраживањима. Водећи се сазнањем да су Стојан Д38, Глигор Д41 и Видак Д42 имали куће на раздаљини једва двадесетак метара, те да им је земља измешана и уско повезана, претпостављамо да су сва тројица потекла из једне куће, заједнице, коју је основао Остоја Беатовић -Б3.

Д 41. ГЛИГОР Лазаров , рођен око 1840-1850. године........

Д 42. ВИДАК Лазаров, рођен око 1840-1850. год., живио је у Жањевици, био ожењен Јешом Зеленовић, која је умрла у Грачаници на крају Првог св. рата, по изласку из Аустро-угарског логора у Требињу. Видак је умро прије почетка Првог св. рата.

Имао је редом седам кћери и као осмог је добио сина Милана-Вуколу.

161

Е 66. ПАВЛЕ Глигоров, рођен око 1875. године у Жањевици

Е 67. МАРКО Глигоров рођен 1866.г. у Жањевици. Ожењен са Цвијетом рођ. Горановић од Никшића. Имао синове Милована и Лазара те кћер Милосаву. Године 1914. кренуо да се пресели код рођака у Братунац али га ухвати мобилизација у Сарајеву те је дјецу и супругу оставио код родбине у Трешњевици(Улог). После рата се вратио у Улог где је радио на државном послу. Био познат по изузетном поштењу(старији људи су у том крају 80-их година 20. века кад би чули наше презиме питали“А шта ти је био Марко“). Син Лазар кад се скућио у Славонији позвао га код себе где после пар месеци умире,1938.г. у 72. години живота.

Е 68. МИЛАН – Вукола, Видаков, (1886-1957) године, Солунски добровољац од 1914-1918. у црногорској и српској војсци. После рата добио земљу у Панчевачком риту, добровољачко уверење бр. 6286/33. Живео у Жањевици ожењен са Јованом Милетић (1889-1970). Милан је имао једанаесторо деце, од којих је четворо: Васо, Милорад, Драгана и Иконија страдало у аустроугарском логору у Првом св. рату, пар дана пре распуштања логора. Био је врстан косац и гуслар.

Е 69. ПЕТРА Видакова, удата у Жањевици за Милоша Рончевића, имала двоје деце, сина Луку и кћерку Ђуку.

Е 70. САВА Видакова, удата за Васовића у Пиву, имала кћерку Виду,...

Е 71. ВИДА Видакова, удата за Пјешчића у Криводо у Црној Гори ,....

Е 72. РОСА Видакова, удата за Тепавчевића у Вратковиће, имала сина Риста,..

Е 73. САРА Видакова, остали подаци за сада непознати ....

Е 74. АНИЦА Видакова, удата за Шкиљевића у Изгори, имала сина Радомира, живио и умро у Гацку, био директор у Угоститељству у Гацку.

Е 75. .........???............ (непознато име) Видакова кћерка,....

Ф 76. СИМО Павлов, рођен у Жањевици 1900. године. Војску Краљевине Југославије служио 1920. године у Зеленици (Црна Гора - Бока Которска). После војске жени се Анђом (рођ. Вуковић) из места Убли (Црна Гора). Убрзо добијају прво дете – сина Милана који умире неколико месеци након рођења и сахрањују га на Ублима. Двадесетих година прошлог века Симо и Анђа селе се у Славонију (Осијек). Са њима одлази и Симов брат Ђорђе. У Осијеку Симо ради као трамвајџија, док Ђорђе добија посао у жандармерији. Ђорђе тих година трагично гине, утапа се у реци Дрини приликом потере за Јовом Станисављевићем – Чаругом. Симо и Анђа у Осијеку добијају сина Мирка. Из Осијека прелазе у Митровицу крај Вировитице. Тамо добијају синове Стевана, Ђорђа и Владимира и ћерку Јелисавету. Почетком Другог светског рата (1941. година) Симова породица је протерана у Србију. Благодарећи самом Богу

162

укрцавају су у воз који води у Србију, а не у Јасеновац. Такође, захваљујући Милану Недићу који их прима у Србију, не остају преко реке Саве у НДХ. На самом почетку рата смештени су у месту Цуљковић (Шабац) где Симо и Анђа добијају ћерку Радојку. Затим прелазе у Велику Крушевицу крај Рековца где живе код породице Милосављевић. Током рата Анђа се разбољева и умире. Син Мирко одлази у партизане, а Стеван и Ђорђе гину од гранате. Анђа, Стеван и Ђорђе сахрањени су у Великој Крушевици. После рата Симо и остатак породице добијају кућу у Новој Пазови, у којој живе пола године, а затим се враћају у Славонију (Митровица). Повратком у Митровицу, Симо се поново жени Милком (рођ. Ракић) из Лике која са собом доводи из првог брака ћерку Радојку (удата Огорелица). Радојка је до удаје живела са породицом Беатовић у Митровици. Она и њезина деца: Никола и Бранимир су и данас веома прихваћени и поштовани од породице Беатовић. У свом другом браку са Милком, Симо добија ћерку Душанку и сина Душана. Симо умире после болести 1954. године.

Ф 77. ЂОРЂЕ Павлов, добија посао у жандармерији у Осијеку. Ђорђе трагично гине, утапа се у реци Дрини приликом потере за Јовом С. Чаругом.

Ф 78. МИЛОСАВА Маркова, рођена 1909.г. у Жањевици. Удата за Јефта Глоговца. Има синове Ратка и Марка те кћерке Софију и Душанку. Умрла у Сарајеву 1990. године.

Ф 79. МИЛОВАН Марков, можда најстарије или средње Маркове дијете,не зна се година рођења. Умро као младић око 1918.г. од злогласне Шпанске грознице.

Ф 80. ЛАЗАР Марков рођен 1914.г. у Жањевици. Ожењен Јеленом (Недељка) рођ. Манојловић (умрла 2000.г.). Има синове Ратка и Слободана и ћерке Милу (умрла по рођењу) и Слободанку. Као младић од 17 година дошао у Славонију код рођака Сима. После пар година се закућио и оженио.1941. г. протеран у Србију. После рата колонизован у Новој Пазови али се ипак вратио у Митровицу на разрушено огњиште. Опет кренуо из почетка и изградио заједно са породицом угледно домаћинство. Увек имао меру у раду и одмору. Умро као цењен и поштован домаћин, изненада, 1998.г. имао је 85.година.

Ф 81. РАДЕ Миланов, (1905-1928) год., рођен и умро у Жањевици. Био је најстарије Миланово дијете. Преживио је као дијете аустроугарске логоре али је умро у 23-ој години живота од компликација насталих усљед пуцања дијафрагме при дизању тешког терета.

Ф 82. ВАСО Миланов, преминуо при крају Првог светског рата у аустро-угарском логору у Требињу, неколико дана прије распуштања логора.

Ф 83. МИЛОРАД Миланов, преминуо при крају Првог светског рата у аустро-угарском логору у Требињу, неколико дана прије распуштања логора.

163

Ф 84. ДРАГАНА Миланова, преминула при крају Првог светског рата у аустро-угарском логору у Требињу, неколико дана прије распуштања логора.

Ф 85. ИКОНИЈА Миланова, преминула при крају Првог светског рата у аустро-угарском логору у Требињу, неколико дана прије распуштања логора.

Ф 86. МИЛИВОЈЕ Миланов, (1922-1945) године, погинуо при повлачењу, на Зиданом мосту (Словенија) у Другом свјетском рату као припадник јуришног одреда краљеве војске.

Ф 87. ОБРЕН Миланов, (1928-2000) године, са супругом Божидарком Рудовић и породицом живио у Жањевици, а крајем седамдесетих преселио у Гацко где остаје до краја живота.

Ф 88. ВУКОТА Миланов, рођен 1937. год. са супругом Софијом Никчевић и породицом живио у Жањевици, а у јесен 1972. преселио у Гацко где и сада живи.

Ф 89. ДАНИЦА Миланова, рођена 1932. године, удата за Рудовића, живи у Гацку.

Ф 89.1 МИЛОСАВА Миланова, (1920-1999) године. Удата за Дубљевића, живела и умрла у Изгорима.

Ф 89.2 ЈЕЛА Миланова, (1925-1983) године, живела и умрла у Жањевици.

Г 80. МИЛАН Симов, (мајка Анђа) рођен 1921. године, а само након неколико месеци умире. Сахрањен је у мести Убли.

Г 81. СТЕВАН Симов, (мајка Анђа) (1923-1943). Рођен 1923. године у Митровици (Вировитица). Погинуо током Другог светског рата у Србији. Након рата на предлог Савеза бораца НОР-а 29.11.1950. године од Министарства одбране ФНРЈ постхумно добија Споменицу.

Г 82. ЂОРЂЕ Симов, (мајка Анђа) (1928-1943). Рођен је 1928. године у Митровици (Вировитица). Погинуо током Другог светског рата у Србији. Након рата на предлог Савеза бораца НОР-а 29.11.1950. године Президијума Сабора Народне Републике Хрватске посмртно добија Споменицу.

Г 83. МИРКО Симов (мајка Анђа) (1925-2009). Мирко је рођен 1925. године у Осијеку. У Другом светском рату учествује као припадник партизанског одреда. Након рата завршава високе војне школе и службује као официр ЈНА у већем броју градова Југославије: Сплит, Сарајево, Сомбор, Нови Сад... и на крају Београд, где завршава Правни факултет и Факултет политичких наука. Ради као предавач на Високој војној школи у Београду, обавља и дужност помоћника начелника Војно медицинске академије у Београду (ВМА). Жени се Надом (рођ. Младеновић) из Бујановца са којом добија Гордану и Данијелу. Пензионисан је у чину пуковника. Преминуо је 2009. године у Београду.

164

Г 84. ЈЕЛИСАВЕТА Симова, (мајка Анђа), рођена 1934. године у Митровици (Вировитица). После Другог светског рата одлази код тетке Госпаве (рођ.Вуковић) Перишић у Котор где се школује. Тамо се удаје за Сретена Латковића са којим добија ћерку Радмилу и сина Бранислава. Живи у Ријеци.

Г 85. РАДОЈКА - ДОЈА Симова, (мајка Анђа) рођена 1942. године у Цуљковићу (Шабац). Удата је за Јелић Милана. Живи у Обилићеву крај Вировитице. Има сина Радована и ћерку Раду.

Г 86. ВЛАДИМИР Симов (мајка Анђа) рођен 1937. год. у Митровици (Вировитица). Током радног века ради у Пољопривредном комбинату Вировитица (ООУР Градина). Пензионер, живи у Градини крај Вировитице. Ожењен је са Љиљаном (рођ. Мастиловић) из Митровице са којом има ћерку Дијану и сина Дамира. Код Симових синова Мирка и Владимира је приметна разлика у презимену која се провлачи кроз цијелу фамилију, а то је слово Ј које у овом случају чини разлику а резултат је очигледне правописне форме (да је не зовемо грешком) при уписивању у матичне књиге.

Г 87. РАДОЈКА, удата Огорелица; мајка Милка је довела са собом кад се удала за Сима Бејатовића. Радојка је у Симовој породици била прихваћена као заједничко дијете. У току прикупљања података Радојку су наводили као Симову кћерку, родбинска веза са Радојком и њеном дјецом је изузетно јака те смо је оставили у родослову Беатовића, али у шеми није повезана везом као директан потомак Беатовића.

Г 88. ДУШАНКА Симова, (мајка Милка), рођена 1947. године у Митровици (Вировитица). Удата је за Цабунац Тому. Радила је као професор енглеског језика у средњој школи. Сада је у пензији и живи у Белом Манастиру. Има сина Бориса и ћерку Мирјану.

Г 89. ДУШАН Симов i Милкин, рођен 1951. године у Митровици код Вировитице. До рата 1991. године ради у пољопривредној задрузи Градина. Сада има приватну фирму која се бави производњом поврћа. Има сина Велимира и ћерку Мирелу.

Г 90. РАТКО Милосавин...

Г 91. МАРКО Милосавин...

Г 92. ДУШАНКА Милосавина...

Г 93. СОФИЈА Милосавина...

Г 94. МИЛА Лазарова рођена 1938.г.,убрзо по рођењу умрла.

Г 95. РАТКО Лазаров, рођен 1941.г. у Јадранској Лешници(Лозница). Ожењен Босом(Јована)рођ. Вишњевац. Има синове Рајка и Ранка. Познати

165

пољопривредник, почетком 70-их година 20. вијека међу првима производио преко 10 тона кукуруза и пшенице по хектару. Вишегодишњи рекордер по ратарској производњи у Хрватској. Одликован Медаљом рада. Цењен и поштован као домаћин. Пензионер , живи (и још увек ради) у Митровици(Вировитица). Дао значајан допринос прикупљању података за овај огранак.

Г 96. СЛОБОДАН Лазаров, рођен 1945. г. у Новој Пазови. Ожењен Невенком(Јакова)рођ. Бркић. Има сина Бранка. Као војник и припадник гарде био упућен у мисију УН на Синају 1967.г.,а избијањем Израелско-арапског рата заробљен и одведен у заробљеништво у Израел одакле се сретно вратио. После војске постао припадник МУП-а где се дошколовавао и завршио радни век као начелник СУП-а. Пензионер,живи у Вировитици.

Г 97. СЛОБОДАНКА Лазарова, рођена 1947.г. у Митровици(Вировитица). Удата за Стевана Половину. Има сина Драгослава. После завршене средње школе, запослила се у Бељу где је завршила радни век. Пензионерка, живи у Осијеку.

Г 98. ДРАГАН Обренов, рођен 1959. године, возач, ожењен са Миленком Тепавчевић, живи и ради у Гацку, има двоје деце.

Г 99. ВЕСЕЛИН Обренов, рођен 1969. године, машински техничар, ожењен са Наташом Антељ, живи и ради у Гацку, има двоје деце.

Г 100. МИРА Обренова, рођена 1962. године, удата Јеремић, живи и ради у Гацку, има двоје деце.

Г 101. РАДИСЛАВ Вукотин, рођен 1966. год. Дипл. инг. машинства. Ожењен са Мирјаном Џевер, живи и ради у Новом Саду – Буковац, има троје деце. Својим радом на прикупљану података допринео изради ове шеме и родослова.

Г 102. РАДИСЛАВКА Вукотина, рођена 1963. године, удата Бајчетић, живи и ради у Гацку, има четворо деце.

Г 103. БРАНИСЛАВКА Вукотина, рођена 1968. године, удата Рогач, живи и ради у Новом Саду, има двоје деце.

Г 104. БОЖО Дубљевић, Милосавин рођ.1956. живи у Гацку, има двоје деце.

Г 105. РАДОЈКА Дубљевић, Милосавина, рођ. 1947. год. живи у Фочи.

Г 106. ЗОРА Дубљевић, Милосавина, удата Шупић, живи у Требињу, има двоје деце.

Г 107. МИЛОРАД Дубљевић, Милосавин, живио и преминуо у Изгорима 1999. године.

166

Х 60. ГОРДАНА Миркова, (1953-1998) године. Рођена је 1953. године у Београду. Трагично је преминула у Милану 1998. године. Факултет политичких наука је завршила у Београду и радила је као професор у средњој школи. Удала се за Боровац Зорана са којим је добила ћерке Тању и Тамару и сина Марка. Тања, Тамара и Марко данас живе у Милану.

Х 61. ДАНИЈЕЛА Миркова, рођена 1967. године у Сплиту. Завршила је Вишу медицинску школу у Београду. Живи у Београду (Нови Београд) и ради на Војно медицинској академији (ВМА).

Х 62. РАДМИЛА Јелисаветина, рођена 1960. године у Котору. Удата је за Младена Ђурановића са којим има синове Звонка и Ненада. Живи у Ријеци.........

Х 63. БРАНИСЛАВ Јелисаветин, рођен 1962. године у Котору. Ожењен је Лидијом са којом има два сина: Сретена и Ненада. Живи у Котору..........

Х 64. РАДОВАН Радојкин, рођен 1962. године у Обилићеву. Ожењен је Слободанком (рођ. Цвијановић). Има два сина: Стефана и Милана. Живи и ради у Београду (Котеж).

Х 65. РАДА Радојкина, рођена 1964. г. у Обилићеву. Живи и ради у Београду.

Х 66. ДИЈАНА Владимирова, рођена 1968. године у Вировитици. Завршила је Правни факултет у Новом Саду. Удата је за Ваканајц Зорана из Осијека. Има два сина: Дамјана и Марка. Живи у Новом Саду (Ново Насеље) где са мужем Зораном има приватну фирму.

Х 67. ДАМИР Владимиров, рођен 1970. године у Вировитици. Завршио је Пољопривредни факултет у Новом Саду. Запослен је на Пољопривредном факултету у Београду као стручни сарадник где завршава докторске студије из области Лековитог биља. Живи у Београду (Земун). Дамир је својим радом допринео изради и прикупљању података за Павлове (Е66) потомке.

Х 68. НИКОЛА Радојкин,............

Х 69. БРАНИСЛАВ Радојкин, .............

Х 70. БОРИС Вујић, Душанкин, рођен 1970. године у Белом Манастиру. Ожењен је Ђурђицом, има ћерку Лару. Живи и ради у Новом Саду.

Х 71. МИРЈАНА Душанкина, рођена 1975. године у Белом Манастиру. Удата је. Живи у Лондону.

Х 72. ВЕЛИМИР Душанов, рођен 1976. године у Митровици (Вировитица). Ради у трговачком ланцу Лидл у Вараждину, где и живи.

Х 73. МИРЕЛА Душанова, рођена 1978. године у Митровици (Вировитица). Ради у трговачком ланцу Лидл у Вировитици, где и живи.

167

Х 74. РАЈКО Ратков, рођен 1968. године у Вировитици. По занимању инжењер информатике. У току основног и средњег образованња био вишеструки првак из историје и математике на општинским и регионалним такмичењима. После завршене средње школе студирао у Новом Саду. Радио у више домаћих и страних фирми. Тренутно ради као консултант продаје у француској фирми Мр. Брицолаге. Живи у Новом Саду.

Х 75. РАНКО Ратков, рођен 1971. године у Вировитици. По занимању пољопривредни техничар. После завршене полљопривредне школе почео се бавити пољопривредом али су немили догађаји 90-их година прекинули рад. Поново наставио почетком овог вијека где је сад водећи произвођач поврћа те проширио породично имање и основао породичну фирму за производњу и трговину поврћем. Живи и ради у Митровици(Вировитица).

Х 76. БРАНИСЛАВ- Бранко Слободанов, рођен 1979. године у Вировитици. По занимању економиста. Основну и средњу школу завршио у Вировитици. Одмах по завршетку школовања се запослио. Ради у фирми Тргоцентар у Вировитици. Живи у Вировитици..

Х 77. ДРАГОСЛАВ Слободанкин син, рођен 1969. године........

Х 78. МИЛАН Драганов, рођен 1996. године, ученик у Гацку.

Х 79. СТЕФАН Драганов, рођен 2005. године........

Х 80. МИЛАДИН Веселинов, рођен 1999. год. ученик, живи у Гацку.

Х 81. АНДРЕА Веселинова рођена 1998. год. ученица, живи у Гацку.

Х 82. ОГЊЕН Јеремић, Мирин, рођен 1986. год. живи у Гацку.

Х 83. НИКОЛИНА Јеремић, Мирина, рођена 1989. год. студент.

Х 84. АНДРЕЈ Радиславов, рођен 1999 . год. ученик у Новом Саду.

Х 85. СЕРГЕЈ Радиславов, рођен 2001. год. ученик у Новом Саду.

Х 86. МИХАИЛО Радиславов, рођен 2005. год. живи у Новом Саду.

Х 87. МИЛЕНА Бајчетић, Радиславкина, рођена 1987. године, машински техничар, живи у Гацку.

Х 88. ЈЕЛЕНА Бајчетић, Радиславкина, рођена 1987. године, машински техничар, удата Копривица, живи у Гацку.

168

Х 89. СЛАЂАНА Бајчетић, Радиславкина, рођена 1989. године, студира графички дизајн на ФТН, удата Супић, живи у Новом Саду.

Х 90. НИКОЛА Бајчетић, Радиславкин, рођен 1998. године, ученик, живи у Гацку.

Х 91. ИВАНА Рогач, Браниславкина, рођена 1987. године, студент на Стоматолошком факултету у Новом Саду.

Х 92. ИВАН Рогач, Браниславкин, рођен 1992. год. фудбалер Црвене Звезде.

И 1. ТАЊА Боровац, Горданина, рођена 1979. године.

И 2. ТАМАРА Боровац, Горданина, рођена 1982. године.

И 3. МАРКО Боровац, Горданин, рођен 1984. године.

И 4. ДАМЈАН Вакањац, Дијанин , рођен 1998. године.

И 5. МАРКО Вакањац, Дијанин, рођен 2003. године.

169

170

ОПИС УЗ ШЕМУ 1.4 Грана поп ЈОВАНОВА А 1 Огранак ЗЕКОВ Б 4 Допунске податке за друго издање дао ЈОВАН Ф145 Обрадов А 1. Поп ЈОВАН Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1780-790. године. Детаљније у шеми 1.1 А 2. МИЛУТИН Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1780-790. године. Детаљније у шеми 2.5 А 3. ВУКАЛО Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1771. год. Детаљније у шеми 3. Б 4. ДРАГО Зеко поп Јованов и Добренин, рођен око 1825. године у Жањевици. (овде се исправља грешка учињена у првом издању). Од ране дечачке младости показивао је изузетну склоност за траварство и намештање уганућа и ломова костију. Кад би змија ујела овцу она би блекнула и потрчала тражити неку траву. Драго је то брзо уочио и пратио овцу да види коју је то траву одабрала и утврдио да сваки пут изимају исту. Тако је закључио која је трава ефикасан лек против змијског уједа. Кад би овца или коза сломиле ногу он је то намјештао и , удлагам и кучином имобилизовао. Касније је помагао и људима и веома успешно их лечио. Вероватно је то био разлог да га при већој селидби Смаилагини њуди уврсте у Милутинову породицу и преселе у Бодежишта као 15-тогодишњака. Убрзо се о његовим лекарским способностима прочуло по целој Херцеговини. Драго и Лазар Сочица су били први рођаци, од двије сестре, пошто су њихови очеви, поп Јован Драгов и Ристо Лазаров оженили двије сестре Пекићке из Дробњака. Драго је био старији од Лазара тринаест година, па с'обзиром на склоност и способност народном лекарству, чим је Лазар формирао Пивске побуњеничке одреде Драго им се као „видар-лекар“ придружио и врло успешно лечио рањенике, ради чега је добио статус официра. Приликом женидбе Лазар је замолио рођака да му буде Стари сват што је овај са задовољством прихватио. У сватовима се Драгов Зекан по свему истицао и био најокићенији коњ и у поласку по Младу, а још више у повратку водећи Младу. Кажу да му је Лазар дао назив ЗЕКО по његовом Зекану. Брат му од стрица Милутина Јован звани Јоко, из исте куће и истогодишњак са њим, био јуначина ко од брда одваљен, кажу два највиђенија момка и коњаника у том делу Херцеговине. Докторице Јулка и Даница-Дана из Никшића са усхићењем су преносиле своја чувења и знања о свом чукундеду Драгу Зеки, рођаку му Јоку и кћери Ђурђи. Дана је студирала Медицину у Сарајеву са кћерком најчувенијег херцеговачког народног лекара травара Садика Садиковића, који је о Зеку и Новици изражавао најлепше похвале као о народним лекарима Источне Херцеговине.

171

Обе су биле поносне што су својим студијама медицине наставиле стогодишњу традицију својих предака Зека, Новице и Стева. Слична сећања има и Јован Ф145 Обрадов, чукунунук Јоков који живи, углавном у Чикагу, а повремено и у Србији. Изузетно начитан и уман човек, вероватно најбољи познаваоц порекла Бодежких и Славонских Беата. Детињство је провео са бабом Анђелијом и ђедом Милутином који су му, као дечачићу од неколико година, причали о вољеној Херцеговини приче које се не завршавају него настављају. Слушао је о свом чукундеду Јоку и чукунстрицу Зеку, да су били нераздвојни, да су били браћа, а можда и браћа од стрица. Кад је видео шему коју је радио Душан Е109 праунук Зеков, а на основу казивања оца му Илије Д63 и стрица Стева Д69 у којој је Ђође Д2 Павлов Ц1 у директној линији сродства, прихватио је ове старије податке као веродостојније који потврђују да су Јоко и Зеко браћа од стрица. Пред велику херцеговачко црногорску битку 1874/5, зеко који је већ у одреду војводе Сочице позива сина Новицу, већ чувеног излечитеља да им се придружи и смешта га у Никшић, а синовца Павла оставља код калуђера у Острошком манастиру. Доводи и синовце Драга и Живка Беата, Остојине у Доње - Гатачки батаљон, гдје се посебно истичу. Лазар Сочица им је био стриц, а не ујак како пише Подгоричка „Застава“ бр. 133 од 28.08.1877. године. Б 5. ЈОВАН ЈОКО Милутинов, рођен око 1823. год. Детаљније у шеми 2.5 Ц 10. МИЛОШ Зеков, рођен у Бодежиштима ??/??. преселио се у Мостар, имао 3 сина......... Ц 11. МИТАР Зеков, рођен у Бодежиштима??/?? имао 5 синова........ Ц 12. НИКОЛА Зеков, рођен у Бодежиштима ??/??. Био Солунски добровољац, два пута се женио, са првом женом је имао 2 сина, Ђура и Илију, (који је погинуо као Солунски добровољац) и кћерку Цвијету. Са другом женом, Ђурђом Ђуричић, имао 3 сина, Милана, Панта и Петра. Ц 13. НОВИЦА Зеков, рођен у Бодежиштима (1850-1917), жени се Илинком Мастиловић (1855-1924), из Краварева. Отац, црногорски официр, око 1874. г. пресељава Новицу у Никшић, где остаје до краја живота и од њега се развија никшићка грана Беатовића. У то време Турци све становнике Бодежишта, укључујући и његову жену Илинку са два мала сина, затварају у мостарски затвор. Ускоро Аустрија окупира Босну и Херцеговину и један високи официр при обиласку затвора ослободи Илинку са синовима уз образложење да Његово Величанство цар аустријски не дозвољава да буду затворене мајке са децом. Илинка одлази у Црну Гору и налази Новицу, након што је у Горњим Бодежиштима наишла на згариште њихових кућа. Новица се придружује Жупском одреду црногорске војске где се у борбама против Турака истиче храброшћу и добија два ордена за храброст. Посебно се истакао у за њега најзначајнијој бици под Острогом, где му је тешко рањен рођак Драго Беат

172

(Остојин) , који после тога умире на Цетињу. За ратне заслуге Новица је добио од Господара Црне Горе земљу у Никшићу, на Капином Пољу 103 рала (1 рало = 1820 м2). Новица је од оца Зека наследио дар лечења рањеника намештањем костију и видањем рана травама, што је користио за време устанка, а и касније на обострану корист. Изградио је на Капином Пољу велику кућу коју је народ називао Кула Новичина и у коју је често навраћао Књаз Никола (владар Црне Горе). Новица је сахрањен са супругом на градском гробљу у Никшићу. Ц 14. ЂУРЂА Зекова, удата за Риста Бакрач на Горанско, имали синове, Митра и Абдрију и кћерку Милицу Д 45. ВАСО Милошев, рођен (1870-1922) године, ожењен Илинком Сорајић из Тасовчића код Чапљине. Д 46. МИРКО Милошев, за сада немамо података........ Д 47. ТОША Милошев, за сада немамо података........

Д 48. ТОМА јеромонах ТЕОФАН Митров, рођен у Бодежиштима 14.10.1890. године. Одлази у САД 1912. г. гдје ради у Црвеном крсту, а 1919. г. долази у руски манастир Св. Тихона у Пенсилванији као искушеник. Монашки чин је примио 1921. г. а нешто касније је постао јерођакон. Као сарадник епископа Мардарија Ускоковића, неуморно радио на организовању црквеног живота Срба у Америци. Био је сарадник свих добротворних установа Срба у тој земљи. Посебан труд је уложио на оснивању манастира Светог Саве у Америци.

Тома јеромонах Теофан је познат као добар гуслар и пјесник. У отаџбину се вратио 1939. године и од стране патријарха Гаврила распоређен у Црногорско-приморску митрополију, гдје га је митрополит Јоаникије рукоположио у чин јеромонаха 28. августа 1940. године, а 9. марта исте године одликовао Црвеним појасом. Пред почетак Другог светског рата дошао је на службу у манастир Косјерево. Ту су га комунисти ухапсили на Бадњи дан 1942. године, а затим убили и бацили у јаму Видно код Вучедола. Д 49. САВА Митров рођен у селу Бодежишта, добровољац од 1914. до 1916. године у Херцеговачком одреду црногорске војске. Као тежак рањеник пребачен у Бизерту на лечење, а после опоравка радио у фабрици аутомобила „Пежо“ у Француској, да би се поново нашао међу борцима током пробоја Солунског фронта. Носилац је Албанске споменице. Живео је у Бодежиштима и Гацку. Сахрањен је у Гацку. Д 50. СТОЈА Митрова, немамо података. Умрла је као седамнаестогодишња девојка од туберколозе.

173

Д 51. АЛЕКСА Митров, немамо података......... Д 52. АЋИМ Митров, рођен у Бодежиштима, био ожењен и имао потомство, стријељан од стране партизана у Улињу 1942. године. Д 53. АНДРИЈА Митров, био ожењен и имао потомство..... Д 54. МИЛУНА Митрова, немамо података......... Д 55. БОШКО Митров, рођен у Бодежиштима. Био је припадник четничког покрета од његовог оснивања. Претпоставља се да је погинуо 1945. године у борби са партизанима на Лијевчу пољу. Д 56. ЦВИЈЕТА Николина, била је удата за Панта Којића и живели у Новој Брезовици код Вировитице, где су колонизовани после Првог св. Рата. Имали су кћерку Радојку која је после Другог св.рата избегла и живела у Чикагу, удала се за Ђорђа Јововића полицијског инспектора. Радојка и Ђорђе имали су троје веома талентоване деце која су завршила престижни чикашки универзитет. Д 57. ЂУРО Николин, је био ожењен и имао потомство. О Ђуру смо, нажалост, добили мало података, а свакако да вреди записати и ово мало података о заиста великом човеку. Поседовао је несвакидашњу госпоственост, мир и уљудност, поштован од свих који су га познавали. Пре Другог св. рата био је начелник војног округа на Косову. Након рата је преселио у Качарево код Београда где је школовао децу. Кажу да је Ђуро био најмлађи црногорски официр, веома образован човек који је говорио неколико страних језика. Ђуро је носилац Карађорђеве звезде и Ордена Легије части као и низа других ордена и признања Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. Д 58. ИЛИЈА Николин, рођен у селу Бодежишта; добровољац од 1914. до 1916. године у Херцеговачком одреду црногорске војске, после рата добио обвезнице... Д 59. МИЛАН Николин, Умро ка дете. Д 60. ПАНТО Николин и Ђурђин, Цвијетин и Ђурин млађи брат. "Чика Панта" како га памте Краљевчани. Живео је у Краљеву, није се женио. Био је легенда, доајен Краљевачког угоститељства. Провео је дуг радни век у хотел Паризу као обер келнер, као шеф сале и сјајан и омиљен угоститељ. Д 61. ПЕТАР Николин и Ђурђин, је био ожењен Краљевчанком Јагодом, имали су сина Митра. Био је жандармеријски официр. Пред крај другог св. рата избегао је и живео у Енглеској. Успео је да у Енглеску доведе супругу и сина Митра који се тамо школовао. Када је Петар отишао у пензију са породицом се вратио у Краљево где је живео до смрти

174

Д 62. ЈОВАН - Јоле Новичин и Илинкин, рођен у Никшићу око 1885. г. а отишао у Америку 1903. г. преко Котора и населио се у Квин Минесоту где је радио у рудницима; тамо је умро у 43-ој години живота, око 1928. године. Јоле се оженио Анђом Николић пореклом из околине Никшића, имали су четворо деце; Божидар-Бошко рођен 1921. г. Владимир, Јелена, Марија, рођена 1928. г. Д 63. ИЛИЈА Новичин и Илинкин, рођен у Никшићу (1892-1950) г. Ожењен Десанком Миленковић Драгутиновом из Београда, (1897-1982) г. Основну школу завршава у Никшићу, а Вишу трговачку академију у Београду, скупа са Миланом Стојадиновићем, каснијим предсједником Владе Краљевине Југославије, који му постаје кум и крштава му кћерку Олгу. Почетком Првог св. рата одлази у српску војску као топџија. Илију заробљавају Аустријанци као наредника и проводи 4 године у официрском логору Бордогасон. По повратку у Краљевину Југославију добија високе положаје у Влади и једно време обавља дужност шефа контролне комисије Министарства финансија. Почетком Другог Светског рата, један део Владе са Миланом Стојадиновићем и Илијом Беатовићем бродом одлази за Грчку, где их заробљавају Немци и Илија поново доспева у ропство. По повратку у Нову Југославију у првој Влади Бориса Кидрича добија исто место које је имао и у предратној Југославији. Д 64. МИТАР Новичин и Илинкин, вероватно умро као мало дијете....... Д 65. ЛУКА Новичин и Илинкин, вероватно умро као мало дијете....... Д 66. ВЕЛИКА Новичина и Илинкина, рођена на Капином Пољу, Никшић, 1884. године. Д 67. ВАСИЛИЈА Новичина и Илинкина, рођена на Капином Пољу, Никшић, 1888. године. Д 68.МАРИЈА-Мара, Новичина и Илинкина, рођена на Капином Пољу 1895. године. Д 69. СТЕВО Новичин и Илинкин, рођен у Никшићу (1894-1973) године. Ожењен Јаном (Бајовом) Ђукић из Студенца код Никшића (1903-1988) године. Сахрањени на градском гробљу у Никшићу. Од малена је радио са својим оцем Новицом помажући сломљеницима (локално архаични израз) и рањеницима и тако учио занат. Поред тога је ишао у школу и био веома добар и бистар ђак. Самостално је први прелом наместио (удлажио) кад је имао 15 година. Као добровољац Црногорске војске 1915. године одлази у I св. рат. Стева су Никшићани памтили само по добру, звали су га „човјек златних руку“ којима је лијечио и неизлечиво, намјештао поломљене и исправљао криво срасле и повријеђене кости. Имао је невјероватне способности да вида и зацјељује ране. Лијечио је све који би му се обратили од сиротиње до професора медицинских факултета. О Стеву је писала наша и страна штампа наводећи

175

његове изузетне способности лијечења. Поред овога њега је красило и изузетно душевно богатство, па су га многи Црногорци кумили и сматрају да се сврстао у ред људи са највише кумстава у Црној Гори, каже бројао их је до 300. Између осталог пише о њему Б. Крковић у Никшићким новинама 12.јул.1991. г. Био је и велики патриота и националист. Очевим примјером пошле су и две кћерке Јулка и Даница, завршиле Медицински факултет и постале веома познате и цијењене љекарке. Колико је Стево био цијењен говори и чињеница да је у његовој кући у Капином Пољу, код Никшића, преноћио престолонаследник Петар II Карађорђевић са 7. на 8. април 1941. године на путу за Лондон, одакле је полетио са малог аеродрома у близини. Ради овога послератне власти нису Стева гледале благонаклоно. Разлог су нашли у причи о краљевом злату. Наводно малолетни краљ Петар са мајком Маријом и дворском свитом понели су толико злата да није могло све стати у авион који их је око 10 сати понео у Грчку, па су оставили један део злата и неке особе из пратње. Исти дан поподне, из правца Боке италијанска војска заузима Никшић и упадају у Стевову кућу тражећи злато и људе који су остали иза Краља. Део тог злата откривен је 1953. г. у пећинама Острошког манастира. Није само ово био разлог послератним властима да прогоне Стева, он је био способан човек, врло богат и утицајан, био је већински власник Никшићке пиваре. Био је веома близак са свештенством Острошког манастира, његов чест посетитељ и донатор. Један је од тројице који су знали где се чувају три хришћанске реликвије, три најсветија предмета у хришћанству: Рука св. Јована Крститеља, Икона Филермоси и Честице Часног Крста. Оне су у ретким приликама, посебним гостима манастира Острог показиване како би се целивале и како би им се поклонили. Стевова Јана, како су Стевову супругу звали познаници, била је посебна и изузетна жена, мајка и патриоткиња. Рођена 1893. године у, по чојству и јунаштву, познатој кући Ђукић у Студенцима код Никшића. О њој на погребном испраћају 1988. у Никшићу Вељко Сјеклоћа између осталог каже: „Спартанке учаху своје синове да је од Пелопонеза веће само Сунце, а нас су аналфабете училе да је образ већи и од Пелопонеза и од Сунца. Имање за главу, главу за образ, а образ низашта на свијету. Ми смо дјеца без бабица и јаслица. МАЈКЕ нам се нијесу сунчале по плажама овога свијета. Нокте на прстима подрезивале су да ко не види. За породични објед нијесу сједале, но са одстојања гледале као слику властите среће……… Таква је била и наша Јана“. Вељко рече нас су АНАЛФАБЕТЕ училе….., мислећи при томе да Јана није имала ни једног дана школе, а била је веома мудра и начитана. Често гостујући, у народној црногорској ношњи код свог дјевера Илије у Београду упознала је будућег предсједника владе Југославије Милана Стојадиновића и књижевника Јована Дучића, који су били чести гости њихове куће у Капином Пољу у Никшићу. Стицај околности некада резултира невјероватним ситуацијама у животу појединаца. Као што је напред речено Стево је био и до краја живота остао националиста, а супруга му Јана почетком II св. рата поста и до смрти оста комуниста. Брак им је био и остао хармоничан.

176

Д 70. МИКА Новичина вјероватно умрла као дијете.............. Е 75. МИЛАН Васов и Илинкин, рођен у Мостару (1908-1941) г. Био је веома вриједан и угледан човјек. Убише га усташе 1941. године и не зна му се за гроб. Е 76. ЈОВАН Васов и Илинкин, рођен у Мостару 1912. године, а умро и сахрањен у Бањалуци 2000. године. Завршио електричарски занат у Паризу. Био у Легији странаца у Африци. Е 77. САВЕТА Васова и Илинкина, рођена у Мостару (17.12.1904-1985) год. Глумачку каријеру започела 1922. г. у путујућим позориштима, затим је у сезони 1924/25. г. била члан сарајевског Народног позоришта да би се поново вратила у Путујуће позориште Чика Мише Миловића. Била је члан ”Београдске комедије” Душана Животића, Народног позоришта Дринске бановине и сарајевског Народног позоришта 1948/49. године. Чланица Народног позоришта у Мостару је од његовог оснивања 1949. год. гдје је прославила 30 година умјетничког рада (16.03.1952). Савета је пензионисана у Народном позоришту у Зеници.

Савета Беатовић Е 78. ЈОВАНКА Васова и Илинкина, рођена у Мостару......... Е 79. МИЛКА Васова и Илинкина, рођена у Мостару......... Е 80. РАНКА Васова и Илинкина, рођена у Мостару........... Е 81. ДРАГИЦА Васова и Илинкина, рођена у Мостару........... Е 82. РАТКО Мирков........... Е 83. МИЛИЦА Тошина........... Е 84. МИТАР Савин............

177

Е 85. ДУШАН Савин........ Е 86. БОСИЉКА Савина......... Е 87. МИЛЕВА Савова........... Е 88. ИКОНИЈА Савина......... Е 89. НОВКА Аћимова, удата Вајагић, (1929-2007) год. Умрла у Новом Саду. Е 90.МАРИЈА Аћимова, рођена 1931. год. Погинула у Бодежиштима 1942. год. Е 91. СТАНА Аћимова, рођена 1933. г. удата Мудринић, живи у Бијелом брду код Осијека. Е 92.ТОМИСЛАВ Аћимов, рођен 1935. године, живи у Језерима на острву Муртеру код Шибеника. Е 93.МОМЧИЛО Андријин, рођен 1937. године у Бодежиштима. Погинуо у саобраћајној несрећи у околини Београда. Остала је супруга Десанка са сином Андријом и кћерком Бранком. Е 94.МИЛАН Андријин, рођен 1940. године у Бодежиштима. Пензионер, живи у Београду, ожењен Недељком Косановић, са којом има сина Петра и кћерку Јелену. Е 95. МИЛОШ Андријин, рођен 1945. године. у Бодежиштима. Пензионер, живи у Београду. Ожењен Љиљаном Вујић са којом има синове Ивана и Бојана. Е 96. СТОЈА Андријина, погинула када су усташе 1942. године напале и запалиле село. Е 97. ДОСТАНА Ђурова... Е 98. ВОЈИСЛАВ -Војо Ђуров... Е 99. НИКОЛА Ђуров... Е100. СТАНКА -Ћана Ђурова и ??,рођена око 1933. г., завршила је Економски факултет у Београду, била професорка и директорка економске школе у Београду. Била је одлична и једна од најлепших студентица на економском факултету. Била је татина мезимица, кажу да је Ђуро знао да каже: "Ја имам Ћану и још четворо деце"

178

Е101. ЈОЛЕ Ђуров... Е102. МИТАР Петров, живи и ради у Краљеву као професор енглеског језика, ожењен Лепосавом, имају сина Бојана и кћерку Катарину која има кћерку Невену Е103. БОЖИДАР – Бошко Јолетов и Анђин, рођен у Квин Минесоту УСА 1921. године. Уписао се на војну ваздухопловну академију и постао пилот у 22-гој години, почетком Другог светског рата. Након капитулације Италије 1943. године Американци отварају ваздухопловну базу у Авијану у Италији, одакле почињу бомбардовања нафтних налазишта и постројења Плоешти у Румунији. Из те базе Бошко је летио изнад завичаја свог оца, изнад Никшића. Негде у јесен 1943. године након битке на Сутјесци, многи партизански рањеници били су смјештени у село Брезна 30 км од Никшића, где је импровизован аеродром за савезничке авионе који су долазили по рањенике и спашене савезничке авијатичаре, те их превозили у болнице у Италији. У једном од тих долазака, одмах након слетања авиона нагрнули су из оближњих шума рањеници и народ са циљем да што пре укрцају рањенике из страха од њемачких авиона. У току укрцаја, пилот тог авиона гласно је упитао окупљене да ли неко познаје Стева Беатовића и то на течном српском језику. Неко из масе му одговори да га познаје, али да Стево живи у 30 км удаљеном Никшићу. Са правом се претпоставља да је то био Бошко. Пред крај рата Бошко прелази у базу у Енглеској из које свакодневно бомбардују одређене циљеве у Немачкој. На свом 64-том лету (последње бомбардовање Берлина) Бошков авион је оборен изнад Берлина непосредно пред капитулацију Немачке. Бошко је погинуо у овој акцији и проглашен је Херојем америчке авијације, са највишим орденом. Е104. ВЛАДИМИР Јолетов и Анђин, рођен у Квин Минесоту УСА 1923. године. Правник, живео у Сијетлу. Е105. ЈЕЛЕНА Јолетова и Анђина, рођена у Квин Минесото, УСА 1925. год. Е106. МАРИЈА Јолетова и Анђина, рођена у Квин Минесоту УСА 1927. године. Удата за Личанина из Коренице, професорица........... Е107. НОВИЦА Илијин и Десанкин, рођен у Београду (1922-1982), године, није се женио. Е108. ДРАГОЉУБ – Драган Илијин и Десанкин, рођен у Београду (1922-1999) г. Ожењен Станушом Лакићевић (1922-1999) године, професорицом из Београда. Предфакултетско школовање завршио у Београду, као и Рударски факултет. Као изузетно добар ученик, а уз то и син високог државног угледника одабран је са још 15 ученика који су учили и дружили се са престолонаследником Петром Карађорђевићем. Са њим је проводио и љетне распусте на острву Локрум код Дубровника. Био је изузетно успешан и као студент, носилац је „Златног индекса“. И у радном веку био је веома успешан, као научник-истраживач, између осталог произвео је и патентирао бездимно

179

гориво из домаћих угљева, руководио Технолошко-рударским институтом, редовни професор на Рударском факултету у Тузли. Сахрањен у Београду. Е109. ДУШАН – Душко Илијин и Десанкин, рођен у Београду (1929-2004), a ожењен Кармелом (Ивановом) Перовић, рођеној у Загребу 1932. год. економистицом, веома успјешном и интелигентном. Душко основно и средње образовање стиче у Београду, а Стројарско-бродограђевни факултет у Загребу као војни стипендист. Брзо напредује у служби, по чиновима и дужностима. Са чином пуковника постаје главни инспектор Југославенске ратне морнарице, са које дужности одлази у пензију. Живио је Сплиту. Умро је у Никшићу, сахрањен је на Мирогоју у Загребу. Е110. ОЛГА Илијина и Десанкина, рођена у Београду (1926-1992) године. Није се удавала. Е111. ЈУЛКА Стевова и Јанина, рођена у Никшићу (1929-2006), као четврто дете, удата за Новака Ђурковића из Штедима код Никшића( xx/1992), правника, судију. Јулка је била одличан ученик кроз цело школовање укључујући и Медицински факултет који је завршила у Сарајеву у рекордном времену. Била је веома успешна лекарка специјалиста педијатрије, цењена, тражена и поштована од свих родитеља деце, њених пацијената. Јулка ми је међу првима пружила драгоцене податке о Зековој грани Беатовића, подстицала ме и храбрила да устрајем на изради нашег родослова, истраживању корена и порекла и повезивању свих грана нашег јединственог презимена. Грађански рат 1991-1995. године у Југославији затекао ју је у Сарајеву где је до пред сами крај боравила у изузетно тешким условима када је изгубила и супруга Новака. Умрла је у Београду 2006. године, а сахрањена је у породичној гробници у Никшићу. Е112. БОСА Стевова и Јанина, рођена у Никшићу 1925. године, а умрла 1935. године од вируса полија, као ученица IV разреда основне школе. Е113. МОМЧИЛО - Момо Стевов и Јанин, рођен у Никшићу (1935-2008). Ожењен Даром (Љубо) Марушић, из Дабовића испод Острога. Имали су четворо деце, два сина и двије кћери. Студирао је Ветерину у Загребу и Право у Београду. Цео радни век провео је у Жељезари Никшић као комерцијалиста. У поодмаклој старости пратиле су га велике трагедије; два одрасла сина у неколико година су трагично окончали своје животе. Умро је и сахрањен у породичну гробницу са својим оцем, мајком и синовима. Е114. ДАНИЦА – Дана Стевова и Јанина, рођена у Никшићу 1941. године. Удала се за Предрага Никчевића 1971. године. Родила сина Божидара – Лола 1975. године. Наставила породичну традицију од Зека, Новице и Стева да лечи људе и завршила Медицински факултет у Сарајеву, специјализирала медицину рада. Највећи део радног века провела је у Жељезари Никшић као руководилац

180

здравства. Након завршеног Медицинског факултета запошљава се у западној Црној Гори у подручјима гдје су се рађали и живели први Беатовићи – Беати. Као лекарка Беатовићка наишла је на многа предања и казивања о „њеним прецима“ која су јој преносили њени пацијенти и пријатељи. Пуно тога је записала и запамтила и мени на најлепши начин предочила што ми је помогло да то суочим са подацима из других извора. Потврђена су предања о БЕАТУ сину бана Пилата и Маре Црнојевић из Пилатоваца. И данас када је поприлично начетог здравља свесрдно ми помаже и ако овај рад на родослову резултира књигом то је и њен дио заслуге. Е115. ЈОВАНКА – Јока Стевова и Јанина, најмлађе њихово дете, рођена у Никшићу 1943. г. Као ученица основне школе и гимназије била је најбоља ученица са петицама из свих предмета. Металуршки факултет у Београду завршила је са највећом оценом у рекордном року. Радила је у Жељезари Никшић као начелник сектора за развој, истраживање и контролу. Упамћена је као водећи, врхунски стручњак за никшићке челике. Удала се 1974. за Владимира Ковачевића и 1975. г. родила кћерку Милицу, умрла је 2005. године. Ф 90. ВАСО Миланов (1936-1971), ожењен са Ковиљком Марин 1963. године. Ф 91. ПУНИША Миланов (1938-1941) године............. Ф 92. ГОРДАНА Јованова............ Ф 93. ВЛАСТИМИР-Власта Јованкин-Јокин, рођен, вероватно у Мостару око 1940.г. завршио Правни факултет у Београду, као студент запослио се у ВАГОН ЛИ и ту је остао до пензије. није се женио, живи у Земуну. Кажу да располаже изванредном документацијом о Беатима. На жалост сазнали смо да је Власта преминуо почетком 2012.год. Ф 94. ВЕРА ??? Милкина............. Ф 95. ДОБРИЛА ??? Милкина............. Ф 96. МИРЈАНА ??? Милкина............. Ф 97. РАНКА ??? Милкина............. Ф 98. БРАНКА ??? Милкина............. Ф 99. СЛОБОДАН ??? Ранкин ............. Ф100. ВЕРА ??? Ранкина ............. Ф101. НИНОСЛАВ ??? Драгичин .............

181

Ф102. СТАНИСЛАВ ??? Драгичин ............. Ф103. ГОРАН Митров и Његосавин, рођен у Гацку 1966. године. Завршио Саобраћајни факултет у Сарајеву. Живи и ради у Гацку. Дао значајан допринос у прикупљању података о огранку Беатовића из Бодежишта. У поседу је сребреног печат-прстена Јокова Б 5. Ф104. ЗОРАН Митров и Његосавин, рођен у Гацку 1971. године. Завршио Вишу графичку школу. Ожењен са Зорицом са којом има кћерку Маријану. Живи и ради у Гацку. Ф105. ГОРДАНА Митрова и Његосавина, рођена у Гацку 1968. године. Завршила Машински факултет у Подгорици гдје живи и ради. Удата за Дарка Бајића са којим има троје деце: Милену, Ивану и Огњена. Ф105.1 МИЛЕНКО Милевин и ................ Ф105.2 МИОДРАГ Милевин и ................ Ф105.3 ОЛГА Милевина и ................ Ф106. ВЛАДИМИР Томиславов, рођен 1959. год. Живи у Хелсинкију, Финска. Ф107. БОРИСЛАВ Томиславов, рођен 1963. године. Живи у Загребу. Ф108. АНДРИЈА Момчилов и Десанкин, рођен у Београду 1973. године. Ожењен, има две ћерке: Ирину и Сару. Ф109. БРАНКА Момчилова и Десанкина, рођена у Београду 1979. године. Удата, живи и ради у Дубаију. Ф110. ПЕТАР Миланов и Недељкин, рођен у Београду 1976. године. Завршио спортску академију и Филолошки факултет. Објавио збирку поезије „Боја мог живота“. Бави се тренерским послом у кошарци. Ф111. ЈЕЛЕНА Миланова и Недељкина, рођена у Београду 1978. године. Завршила Економски факултет у Београду. Ф112. ИВАН Милошев и Љиљин, рођен у Београду 1976. године. Завршио Економски факултет у Москви. Живи и ради у Београду. Ф113. БОЈАН Милошев и Љиљанин, рођен у Београду 1986. године. Ф114. МИРЈАНА Војиславова ............. Ф115. СЛАВИЦА Војиславова .............

182

Ф116. ВЛАДИМИР Николин ............. Ф117. ДАЛИБОРКА Николина ............. Ф118. БОЈАН Митров ............. Ф119. КАТАРИНА Митрова, удата ............. Ф120. ГЕОРГ Владимиров и .............., рођен у Сиетлу, САД.......... Ф121. ВАЛТЕР Владимиров и.......... рођен у Сиетлу, САД .......... Ф122. СЛОБОДАН Драгољубов и Станушин, рођен у Београду 1959. године. Ожењен Слободанком Дабић из Београда. Имају двоје деце, кћерку Милену и сина Павла. Слободан је успешни београдски адвокат. Ф123. ДРАГАНА Драгољубова и Станушина, рођена у Београду (1956-2008) године. Била удата за Ненада Богдановића (био градоначелник Београда), имају двоје деце, Немању и Милицу. Ф124. ИЛИЈА Душанов и Кармелин, рођен у Београду 04.03.1957. године. Ожењен Увшић Сањом. Бродостројарски инжењер, имају кћерку и сина. Живи и ради у Загребу. Ф125. ИВИЦА Душанов и Кармелин, рођен 24.12.1958. године у Котору, професор, глумац. Живи и ради у Сплиту, неожењен. Ф126. ДАРКО Ђурковић, Јулкин и Новаков, рођен у Сарајеву 1957. године. Студирао Медицински факултет у Сарајеву, живи и ради у Београду. Ф127. СРЂАН Ђурковић, Јулкин и Новаков, рођен у Сарајеву 1967. године. Ф128. СЛОБОДАН Момчилов и Дарин, рођен у Никшићу 1968. године. Трагично преминуо 1989. године. Ф129. СТЕВАН Момчилов и Дарин, рођен у Никшићу 1971. године. Трагично преминуо 1994. године. Ф130. ИЛИНКА Момчилова и Дарина, рођена 1965. год. у Никшићу. Завршила Пољопривредни факултет, удата за Ненада Никића, живи у Никшићу. Ф131. ВЕСНА Момчилова и Дарина, рођена 1967. године у Никшићу. Завршила је Медицински факултет. Ради у Подгорици, живи у Никшићу.

183

Ф132. БОЖИДАР Никчевић, Даничин и Предрагов, рођен 1975. године. Дипломирани економиста, живи у Никшићу. Ф133. МИЛИЦА Ковачевић, Јованкина и Владова, рођена 18.08.1975. г.у Никшићу,где је завршила основно и средње образовање, Правни факултет завршила у Подгорици, гдје живи и ради у институцији Обдусмена. Има троје деце са супругом Игором Брновићем; Огњен 2005, Богдан 2007 и Кристина 2010. године. Г110. МИЛАН Васов, рођен 1959. године, са супругом Санком (Кузман) живео и радио у Мостару до рата у БиХ, а 1994. одлазе за Канаду. Живе у Ванкуверу. Г111. СЛАЂАНА Васова, рођена 1963. године, удата за Сеада Марића и живе у Ванкуверу, Канада. Г112. ОГЊЕН ........???....... Горданин..... Г113. МАРИЈАНА Зоранова........... Г113.1 МИЛЕНА Бајић, Горданина и Даркова, рођена 1996. г. у Подгорици. Г113.2 ИВАНА Бајић, Горданина и Даркова, рођена 1999. г. у Подгорици. Г113.3 ОГЊЕН Бајић, Горданин и Дарков, рођен 2007. г. у Подгорици. Г114. СТЕФАН Владимиров, рођен 5.2.1990. године, ученик, живи у Хелсинкију, Финска ............ Г115. НИКОЛИНА Владимирова, рођена 5.2.1990. године, ученица, живи у Хелсинкију, Финска.... Г116. ОГЊЕН Владимиров, рођен 7.12.2000. године, ученик, живи у Хелсинкију, Финска........ Г117. ЛУЦИЈА Бориславова, живи у Загребу....... Г118. САРА Андријина .......... Г118.1 ИРИНА Андријина .......... Г119. НЕВЕНА ............???.........Катаринина......... Г120. ПАВЛЕ Слободанов ............. Г121. МИЛЕНА Слободанова .............

184

Г122. НЕМАЊА ......???.......Драганин ........... Г123. МИЛИЦА ........???........ Драганина.......... Г124. ВАЊА Илијина и Соњина, рођена у Загребу 1980. године. Дипл. еколог........ Г125. САША Илијина и Соњина, рођена у Загребу 1983. године, студент Екологије............. Г126. ПАВЛЕ Никић, Илинкин и Ненадов......... Г127. КАТАРИНА Никић, Илинкина и Ненадова............ Г128. ВИДАК Никић, Илинкин и Ненадов............. Х100. САРА Миланова рођена 1992. године у Мостару, живи и студира у Ванкуверу........ Х 101. ЕМИЛ ......???........Слађанин, рођен 1993. године, живи у Ванкуверу .... Х 102. ЕДДY......???........Слађанин, рођен 1998. године, живи у Ванкуверу ..... Х 103. ВИТО ......???........Вањин и ................. рођен 2009. године......

185

186

ОПИС УЗ ШЕМУ 2.5

Грана МИЛУТИНОВА А 2

Огранак ЈОВАН ЈОКО Б 5

А 1.Поп ЈОВАН Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1780-790. године. Детаљније у шемама 1.1

А 2. МИЛУТИН Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1780-790. године. Током истраживања и повезивања у временском континууму дошли смо до закључка да је потребно убацити једну генерацију код Зека тј. Зековог претка, како би се уклопиле генерације. Тачан податак о Зековом претку није познат (постоје озбиљна предања да је Зеко – Драго, поп Савин брат) те је ово начин да успоставимо тачну временску везу. Свакако да је прихватљива промена уколико се дође до тачних или приближно тачних података. Име Милутин није потврђено, али га као претпостављено име, с обзиром на претка и неколико потомака, остављамо до нових тачнијих сазнања. Постоје индиције да су Зеко и Јоко рођена браћа уз могућност да су им пуна имена Илија и Јован што би било могуће по правилима патронима, по којима се једном сину даје ђедово име, а другом сину стричево име, и ово правило давања имена је прилично поштовано до половине XIX века.

А 3. ВУКАЛО Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1771. године. Детаљније у шеми 3......

Б 4. ЗЕКО Милутинов, рођен 1825. год. године у Жањевици, млад се преселио у Бодежиште. Детаљније у шеми 2.4......

Б 5. ЈОВАН-ЈОКО Милутинов, рођен око 1823. године у Жањевици и у већој селидби Беата у првој половини XIX века из Жањевице у Бодежишта и Кокорине сели у Бодежишта. Био је веома снажан и плећат младић, а уз то и памећу обдарен, па како потиче из кнежевске породице Милутинових потомака постаје и у Бодежиштима кнез и предводник устаника који се придружују војводи Лазару Сочици у борбама за ослобођење Херцеговине и Црне Горе од Турака. Његов значај у том времену доказује и сребрени печат (штамбиљ) - прстен са његовим инцијалима, који је у поседу његовог чукунунука Горана Бејатовића у Гацку.

Током израде родослова писмом Брану Д10 се јавио Јован Беатовић Ф145 Обрадов из Чикага, и послао драгоцене податке за Јокову грану које до његовог јављања нисмо имали.

Јован пише следеће: „Према свему расположивом ............и што сам чуо од мојих предака, земљака и људи које сам знао - о нашем пореклу: верујем да смо ми потомци Милутина Беата кога у књизи „ Земља звана Гацко“ помиње Студо .......стр 325........Верујем то из разлога што сам много пута чуо од бабе и деде да смо ми кнежевска и поповска кућа и увек смо били одани држави и круни и

187

увек блиски цркви. И данас у Гацку, Билећи, Невесињу, Никшићу нас ословљавају са Беати“.

„То да смо поповска кућа можда потиче од твога деде Саве ( обраћа се Брану Павловом), а као дете памтим да је код нас долазио Томо (Теофан) Беатовић калуђер –јеромонах, он је некада служио у Америци као свештеник у Ст. Пол Минесота, он се уочи самог рата вратио у Југославију 1941. г. и служио у неком манастиру на Косову где су га балисти стрељали“.

„Од кнеза Милутина за кога сам сигуран да је предак мога деде по коме је и добио име и обично се имена угледних људи у свакој породици понављају, а то стално позивање да смо кнежевска кућа ти говори о томе – као и оно да смо поповска кућа да су твој деда Сава и мој прадеда Божо ближи рођаци“.

„После кнеза Милутина из средине 17. в. (1646.) моје следеће сазнање имам о мојем чукундеди Јовану ( Јоку ) Беату који је како сам чуо од бабе и деде био јунак у буни – устанку Херцеговачко-босанском 1875. г. о чему је била испевана песма.

Јоко је учествовао у великој бици код Липника (поред Гацка). Он је био четовођа, довео је 80 момака из Гатачке површи у ту битку. Мислим да је чукунбаба била од Окиљевића, деда Милутин се рођакао са њима“.

„Јован је имао два сина Божа ( мога прадеду) и Игњата. Божо је био ожењен од Братића, Госпавом Братић – то ми је била прабаба, изузетно угледна и племенита, моја баба Анђелија причала је лепо. Причала ми је како је код њих долазио и војвода Богдан Зимоњић и да је Госпава кувала најбољу цицвару.

Ц 15. БОЖО Јоков ожењен са Госпавом Братић , имали су четворо дјеце...........

Јован о свом прадеди пише следеће:“ Од времена мог прадеде Божа и деде Милутина живели смо у Горњим Бодежиштима где је рођен и мој отац Обрад 1906. године. Били су доста имућни, имали су добре испаше и доста живади и на стотине оваца и коза, и до 40 грла рогате марве и увек по два добра јахаћа коња. У Врат....у су имали млине са ступама за јечам и за ваљање сукна. Те млине су звали Беатови млини, а мога деду Милутина су звали Милутин Беат“.

„И деда и отац су били црквени људи и увек се постило и Богу молило-славило. Владике су код нас долазиле – ја сам лично знао Владислава -Херцеговског, Емилијана – Славонског, садашњег Митрополита Загребачког Јована Павловића који је долазио код мога оца у Градину, а владика Емилијан је служио опело кад је умро деда Милутин“.

Ц 16. ИГЊАТ Јоков, ожењен са Луцијом Аџић, имали су троје дјеце............

Ц 17. ГОША Јокова......

Д 75. МИЛУТИН Божов, Солунски добровољац, носилац Ордена заслуга за народ и Ордена Краља Николе. Милутин је био „КНЕЗ“ Градински и тај посао је обављао изузетно добро иако није био много школован, захваљујући вештини

188

газдовања и управљања стеченој у властитом домаћинству. Јован пише: “Од мојих из куће знам да је деда Милутин долазио у Братунац код Павла рођака. Посебно је био близак са Илијом, Слободановим дедом, они су били велики радикали. Зна се да су моји преци пре Бодежишта као и твоји пре Братунца живели у Жањевици“.

„Мој деда Милутин је оженио Анђелију Бољановић из Данића. Имали су два сина Петра (Пеко) и Обрада, мог оца. Пеко је погинуо – нестао крајем II св. рата. Милутин и Анђа су имали и 4 ћерке: Мару –Жарковић, Зорку – Прстојевић, Росу – Мањак, Дуњу – Авдаловић“.

* „Ја добро памтим деду Милутина, он је живео преко 80 година, а умро је 1948. г. Он памти Велику буну 1875. године. Значи он је имао десетак година кад је била буна – твој деда Сава је савременик мог прадеда Божа. Милутин је био веома познат и признат у Гацку и Херцеговини, а нарочито у Црној Гори. Он је 1912. г. био добровољац у Црногорској војсци. У Балканском рату истакао се јунаштвом и од Краља Николе лично био одликован. Краљ му је доделио Беговску кућу у Пљевљима, после Балканског рата се вратио у Гацко и ту су га Аустријанци ухапсили и отерали у Арад као Ђорђа – Павла „........

*..“и обрео се на Солуну као добровољац и био рањен у раме и однео у гроб аустријски шрапнел. После I светског рата се колонизовао у Славонију код Вировитице где сам и ја рођен 1936. г. A 1941. године смо избегли у Србију и потуцали се по Лозници, Прњавору, Церу, манастиру Чокешина. Тад су се Милутин и Обрад ( отац) виђали са Владом, Душковим оцем, сином Павловим, у Лозници – Бањи Ковиљачи где је Владо водио дом за избеглу децу“.

„Вероватно после тог кнеза Милутина Беата из 1647. г. и Јована - Јока из 1875. г. деда Милутин је један од значајнијих људи и био је доста имућан и гонио ............ крда у Дубровник и у Сарајево“.

Старина са брковима између два свештеника је деда Милутин

189

**„Знао се са владикама и поповима. Саградио је цркву у Славонији између два рата, он је био главни организатор око колонизације и био је пријатељ генерала Хаџића и помогао је многима из Херцеговине да добију земљу. Био је велики радикал и одлазио је често у Београд код Илије. Његов рођак по мајци Милован Братић – краљевски официр био је четнички командант Поцерја и кад смо избегли 1941. г. и Милутин и стриц Пеко и мој отац Обрад су четовали код Дангића и Рачића. Знам да је Дангић Душков кум“.

Д 76. ЈОВАН Божов..........

Д 77. МИЛИЦА Божова, удата у Придворицу за Гојковић Петра.

Д 78. ГОЈА Божова, удата у Бодежишта за Васа Гута-Гутовића. После I св. рата живио у Градини – Славонија.

Д 79. ЈОВАНА Игњатова, удата за Дамјанац Сима у Трајин до

Д 80. СТОЈА Игњатова, удата за Паић Петра у Билећу.

Д 81. ТРИФКО Игњатов, погинуо 1941. године на Борчу.........

Е120. МАРА Милутинова, удата у Бодежишта за Жарковић Ђура-Станишу, носиоца Карађођеве Звезде. После I св. рата живели у Новој Градини –Славонија.

Е121. ПЕТАР-Пеко Милутинов и Анђелијин. Био је вредан и храбар човек, цењен и поштован од мештана Нове Градине-Славонија, где је од оца Милутина наследио кнежевску дужност. Почетком Другог св. Рата и погрома над Србима цела породица Беатовића је избегла у Србију. Петар одлази у четнике и бори се по Босни. Вероватно у пролеће 1943.г. прелази у партизане и убрзо постаје политички комесар бригаде Друге пролетерске дивизије Пека Дапчевића. Петар је био ожењен са Милицом Жарковић и имали су три сина и двије ћерке…Унука Александра каже: „По мојим сазнањима деда Петар је био политички комесар бригаде у партизанима и да је нестао 1946. год. негде код Неготина, одакле се последњи пут јавио баки. О њему нема података, који је прави разлог нестанка, да ли убиство или погибељ то се не зна, нити је бака Милица (дев. Жарковић рођена1903. год., умрла1989. године), икад сазнала. Синовац Јован Обрадов каже: „Памтим 6 мај 1945.г. На Ђурђевдан, тада сам га видео у Новој Пазови, био је у официрској униформи, оцу и деди је причао да је у бригади дивизије Пека Дапчевића, те да му је Пеко наклоњен и да му је обећао, по окончању рата, помоћи да окупи фамилију разбацану по избегличким домовима широн Србије. Највероватније да је ликвидиран пошто га је неко препознао.“

Е122. ЗОРКА Милутинова, удата у Дубљевиће за Прстојевић Благоту. После I св. рата живио у Сопјанској греди –Славонија.

Е123. РОСА Милутинова удата за Мањак Бранка у Браићевиће, а након I св. рата живели у Новој Градини – Славонија.

190

Е124. ОБРАД Милутинов, (1906-1987). Супруга Бојана Говедарица (1913-1996). Као пољопривредник живео у Градини код Вировитице. . Обрад је од оца Милутина наследио „кућу са именом“ која је и после Милутинове смрти остала раскрсница и стјециште многобројне родбине и пријатеља, да су у њу долазили владике и свештеници прво, па тек онда ишли у друге куће да чинодејствују. Обрад је до краја живота био председник црквено-школске општине. Црква у Градини је порушена у другом св. Рату и никад није обновљена. И поред тога сваког 9 августа, на дан Св. Пантелије Обрад је организовао на темељима порушене цркве Службу Божију и црквени сабор са народним весељем коме су присуствовали Срби из целог среза, уз обред и народно весеље, то је било тако увек док је Обрад био жив. Обрад је био и одборник Црвеног Крста помажући ратној сирочади и удовицама. Знао је доста и око стоке, био народни ветеринар, узгајао расне врсте свиња па су и други домаћини користили његова искуства. До краја живота био је велики истински Светосавац и монархиста.

Е125. ДУЊА Милутинова, удата за Авдаловић Стевана из Степена.

Е126. РАДОВАН Трифков, живи у Градини..........

Е127. РАДОЈКА Трифкова, удата за Буху Анђелка у Нову Градину–Славонија.

Е128. ДАНИЛО Трифков. Радио као шеф полиције у Матуљама у околини Пуле, преминуо 1986. године.

Е129. ВЕЉКО Трифков.......

Е130. НОВАК Трифков......

Е131.СЛАВОЈКА Трифкова, удата за Којић Николу у Нову Брезовицу- Славонија.

Е132. ИГЊАТ Трифков, je рођен 1928.г. Преминуо 1984.г. Сахрањен на Сурчинском гробљу

Е133. НОВКА Трифкова, била удата и имала сина Рајка.

Ф140. ДАНИЦА Петрова, (1931-1999) године. Удата за Вуковић Вукоту, живела у Батајници, није имала потомство.

Ф141. ЈЕЛА-Јелена Петрова, рођена (1938-1933). Удата за Неђу Војновића у Даљ код Вуковара има сина Милоша и ћерку Бојану.

Ф142. КОМНЕН Петров, рођен 1928. године, ожењен са Драгицом Марковић. Као пољопривредник живео у Градини код Вировитице одакле се 1994. године преселио у Сланкамен код Новог Сада.

Ф143. САВО Петров, рођен 1935. године, машински инжењер, ожењен са Секом Љубицом Зиројевић, дипл. ецц., рођена 1946. год. Имају кћерку

191

Александру. До 1992. године живели у Сарајеву, а затим се селе за Београд, где живе и данас.

Ф144. ДУШАН Петров, дипл. ецц. рођен 1937. године. Са супругом Радом живео у Загребу, након чега се селе у Старе Бановце.

Ф145. ЈОВАН Обрадов и Бојане Говедарице, рођен 1936. год. у Градини код Вировитице где је завршио основно образовање, гимназију учио у Сенти, а Правни факултет и три семестра постдипломских студија завршио у Београду, дипломирани правник. Одлази у Париз 1963. год., а затим у САД у Чикаго, Сент Петерсбург и форт Лодерделу на Флориди. Неко време живео и у Викторији на Ванкуверском острву у Канади. Тренутно бивствује између Србије и Чикага. Својим подацима значајно обогатио опис овог огранка и целе гране. Писао је песме; родољубиве, пригодне и са поводом, Оде (дивио се великим људима и њиховим делима), а и аутобиографске као „СТРАНЕ СВЕТА“ где нам је у три строфе испричао цео свој живот. После ратног детињства, бежанија, странствовања, туђинковања, потуцања по Истоку и Западу и Северу и Југу. П Схватио је да су најважније стране света ДОЛЕ ГОРЕ и дали падамо или се пењемо као људи.

Стране света

Хераклитов свет су чинила четири елемента Мој, четири зараћене стране света Док Север ратује са Југом Исток је Западу мета

У срцу моме су путокази За изгубњене страна света Куда су минуле војске поражених и победника Јаве моје су раскшћа светаца и разбојника

Млечни пут мога ума мраку и светлу је постаја И степениште стрмоглаво што води до пакла од раја

Од лутања вртоглавице море Заборавио сам да су стране света И Доле и Горе.

Њ е г о ш и в р е м е У Паризу 1963. Поводом прославе

150-о годишњице Његошевог рођења Снага судбе зачета у речи Бронзом наших срца која болно јечи Бродолом планина може да дозове.

Звездама сјај краду оне вечно горе Сенка, мртва стража што чува просторе; Векови у воду преточени да гоне Његове вечите млинове.

192

Копа оседлани простор Зауздано врем рже Одјеци хора Богова по нашој крви круже.

Муњи су отете од злата кочије Слепци воде светом писце историје.

Камен на камен и небо се слеже Без корена стабло живот не досеже.

Корење је наше небу окренуто Не познаје јесен нити лишће жуто.

Чашом вере море се долије Будућност је нож у срцу трагедије.

Ф146. БОЖИДАР Обрадов (1939-1945) године. Умро као дете од епидемије.

Ф147. ПУНИША Обрадов, рођен 1945. год. Маш. инжењер, ожењен са Весном Поповић, живео у Чикагу. Умро је маја 2010. године у Чикагу, где је и сахрањен.

Ф148. МИХАЈЛО Обрадов, (1948-1954) године.

Ф149. МИЛУТИН Обрадов, рођен 1951 год., студирао економију, радио годинама у Народној банци, а сада ради као виши саветник у осигурању. Дописник је београдског спортског журнала, има две кћерке, живи у Сенти.

Ф150. СВЕТЛАНА Радованова.......

Ф151. ДУШАНКА Радованова........

Ф152. ДАНИЈЕЛА Данилова..........

Ф153. ВЕЛЕМИР Данилов........

Ф154. БРАНКА Вељкова, рођена 1953.г. у Вировитици. Удата за Давидовић Стева, имају двоје деце Вељко и Катарина. Живе у Београду

Ф155. ДУШАНКА Вељкова, рођена 1952.г., удата за Зорана Лазаревића, имају двоје деце; милош и Милица. Живе у Сурчину.

Ф156. САША Новаков..........

Ф157. МИШО Новаков............

Ф158. ЛИДИЈА Игњатова, из Сења се сели за Јоханесбург где ради као књижевница.......

Ф159. РАЈКО .......???.... Новкин.......

Г140. МИЛОШ Војновић Јеленин, рођен 1956. год. а преминуо 1999. год.

Г141. БОЈАНА Војновић Јеленина, рођена 1959. године, живе у Даљу.

193

Г142. МИЛОРАД – Бато Комненов, рођен 1967. године, пољопривредни техничар, ожењен са Мирјаном Влашић, живе и раде у Инђији.

Г143. РАЈКА Комненова, рођена 1961. године. Завршила Шумарски факултет, у браку са Бухњак Звонком имају сина Дениса, живе у Копривници.

Г144. МИРА Комненова, рођена 1963. године. Живи и ради као преводилац у Загребу.

Г145. АЛЕКСАНДРА Савова, рођена 1968. године. Дипл. инж. архитектуре, удата за Миодрага Обрадовића, рођ. 1958. године, др тех. наука машинства. Са супругом и ћерком Теодором рођ. 2006. године, живи у Београду.

Г146. СТАНИСЛАВА Душанова, са супругом и сином живи у Бановцима, Земун............

Г147. ПЕТАР Душанов са супругом Ружицом живи у Белегишу.

Г148. МИХАИЛО Пунишин, рођен 1975. године, живи и ради у Чикагу. Иако је рођен далеко од Србије Михаило је одрастао и васпитан је у Српском духу. Он је од 1993 до 1995 у три маха провео по пола године у Српским крајинама и Републици Српској где је помагао Српском народу у борби за опстанак. Сарађивао је са Српском Новинском агенцијом СРНА у ширењу истине о праведној борби Српског Народа. И у Чикагу је учествовао у многим националним активностима. Био је повремено и водитељ Српског Радио Програма Агенције Тесла. Ради као менаџер у шпедицији.

Г149. КСЕНИЈА Пунишина, рођена 1980. године, студирала на Хорт истерн универзитету у Чикагу бизнис менаџмент, живи и ради у Чикагу.

Г150. БЕАТА Милутинова, рођена 1977. године. Дипломирани економиста, живи и ради у Сенти.

Г151. БОЖАНА Милутинова, рођена 1980. године. Са супругом Стефановић Нинославом живи и ради у Суботици.

Г152. ......???.......Велемиров, .........

Г153. ......???.......Велемиров, .........

Г154. СИНИША Сашин.........

Г155. НОВИЦА Сашин.........

Г156. ДАНИЈЕЛА Мишова........

Г157. ЈОВАНА Мишова........

Х110. ТЕА Милорадова, рођена 2001. године. Живи са родитељима у Инђији.

Х111. УРОШ Милорадов, рођен 2003. године. Живи са родитељима у Инђији.

194

Х112. ДЕНИС Бухњак (Рајкин)..........

Х113. ТЕОДОРА. (Александрина), рођ. 2006. године. Живи са родитељима у Београду.

Х114. НИКОЛА Станиславин,........

Х115. МИХАЈЛО Петров, живи са родитељима у Белегишу.

Х116. АНА Петрова, рођена 2009. године, живи са родитељима у Белегишу.

Х117. ТИЈАНА Стефановић, Божанина, рођена 2004. године. Живи са родитељима у Суботици.

Х118. ВЕЉКО Стефановић, Божанин, рођен 2006. године. Живи са родите

љима и Суботици.

195

Д Ц 0 - А3 Е ф

НИКОЛА 9

ПАНТО 7

СИМО 8

Б Г

Делимично стабло фамилије Беатовић - Бејатовић

шема 3.6 Грана Вукало А3

Кокорина

ВУКАЛО 3 ≈1771

ИЛИЈА ≈1736

НН XI. ≈1710

НН I.

БЕАТ

БАН ПИЛАТ ≈1430

МИЛУТИН ≈1600

ЈОВАНА 18

РАДЕ 19

ВАСИЉ 20

МАРКО 6

СТАНА 96

СТАНА 94

МАРА 93

РИСТО 92

ГОСПАВА 91

ЛУЦИЈА 90

СОФИЈА 140

МИЛОВАН 95

НИКОЛА 170

ЈЕЛКА 141

БОРИВОЈЕ 142

СЛАВКО 143

ЖАРКО 144

СЛАВОЈКА 145

ВЛАТКО 175

МИРА 176

МАРИНА ВЕРИЦА

177

178

РАЈКО

БРАНИСЛАВ

БОРИВОЈЕ

179

180

181

ДУШАН НИКОЛА

171

172

ВАЊА 173

МИЛАН

МАЈА

174

1755

СЛАВКО 170

МИРКО 171

ЗОРА 172

ПЕТАР 173

БОСИЉКА 174

РАЈКА 182

ВУКАЛО Вуле 21

ЦВИЈЕТА 97

МИТАР

ИЛИЈА

ТРИФКО 100

ВИДАК 99

ВАСИЉ Васо 98

101

102

ДАРИНКА

МИЛОСАВА

СТАНА

СПАСЕНИЈА

МИЛОШ

ИКОНИЈА

ПЕТАР

ВУКОТА

МИЛАДИН

МИЛАНКА

146

147

148

149

150

151

152

153

154

155

МИЛОСАВА

БЛАГОЈЕ

ИЛИЈА

ВУКОСАВА

ЂОРЂЕ

ДАНИЦА

БОРКА

МИЛЕНКО

СМИЉА 156

157

158

159

160

161

162

163

164

АЛЕКСАНДАР 191

МИЛАНКА 192

МЛАДЕН ЈАСМИНКА

196

197

ДУШАН 200

АЛЕКСАНДАР

RACHELLE

АЛЕКСАНДРА

КАСАНДРА

179

178

177

176

ВЛАДИМИР

ТАМАРА

180

181

ЂОРЂЕ

НЕМАЊА

182

183

АНИЦА 183

ЂОРЂЕ 184

МИЛОШ 185

МИЛАДИН 186

СЛАВОЈКА 187

ДРАГОЉУБ 188

БРАНИСЛАВ 189

ДОБРИЛА 190

МИШО 193

БОСИЉКА 194

СЛАВОЈКА 195

ДРАГАН 198

ЗЛАТА 199

201

202

ЂОЛЕ 22

ПЕКО 23

ЉУБА 103

ОБРЕН

МАРКО

САВА

104

105

БОГДАН 106

107

АНИКА

ЂОРЂЕ

НОВАК

165

166

167

АНЕТА

ПЕКО

БОРО

168

169

170

ВЛАДО 171

ДРАГАН 172

МИЛИМИР 174

МИЛИМИРКА 175

РАДЕНКА

СЛАВИША

ДРАЖЕНКО

203

204

205

ЗВЈЕЗДАНА

ВЕДРАНА

ВЕДРАН 206

208

207

БОЈАН 210

АДРИЈАНА

ОГЊЕН

212

211

БОГДАН

МЛАДЕН

215

216

КРИСТИНА

МИЛИЦА 184

186

АЛЕКСАНДРА

МАТИЈА

189

190

ИРОС 187

ЉУБИЦА 173

ДЕЈАНА

СТАША 188

209

ДАНИЦА 185

ОЛИВЕРА 213

ГОРДАНА 214

СЛАВИША 217

САЊА 218

Огранак Марко Б6

ШЕМА 3.8-9

ШЕМА 3.8-9

BLAGOJE 24

АНДРЕЈ 187.1

196

ОПИС УЗ ШЕМУ 3.6

Грана ВУКАЛОВА А 3

Огранак МАРКОВ Б 6

А 1. Поп ЈОВАН Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1780-790. године. Детаљније у шемама 1.....

А 2. МИЛУТИН Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1785-795. године. Детаљније у шемама 2.....

А 3. ВУКАЛО Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1771. године.

Б 6. МАРКО Вукалов...........

Б 7. ПАНТО Вукалов...........

Б 8. СИМО Вукалов...........

Б 9. НИКОЛА Вукалов...........

Ц 18. ЈОВАНА Маркова, удала се у Фојницу код Гацка за Петра Гузину ......

Ц 19. РАДЕ Марков ......

Ц 20. ВАСИЉ Марков, момак, нежења, погинуо као хајдук 1878. године у Гливи код Билеће, пронашао га брат Раде.

Ц 21. ВУКАЛО-Вуле Марков ......

Ц 22. ЂОЛЕ Марков ......

Ц 23.ПЕКО-Петар Марков, нежења, као учесник рата умро у Драчу, Албанија.

Ц 24. БЛАГОЈЕ Пантов ......

Д 90. ЛУЦИЈА Радова, удата за Додер Благоја на Плочнику.......

Д 91. ГОСПАВА Радова, удата за Аџић Рајка у Придворицу .......

Д 92. РИСТО Радов, момак, погинуо у шуми од букве док је секао дрва.

Д 93. МАРА Радова, удата за Самарџића у Загорје.

Д 94. СТАНА Радова, дјевојка , умрла пред I св. рат.

Д 96. СТАНА Вукалова, умрла као једногодишња дјевојчица.

197

Д 95. МИЛОВАН Радов. Жена му се звала Анђа. Доселили су из Славоније у Београд негде 1967/68 године. Милован је сахрањен на Централном гробљу у Београду.

Д 97. ЦВИЈЕТА Вукалова, дјевојка , умрла кад је имала 20 година.

Д 98. ВАСИЉ - Васо Вукалов (1886-1970) године. Васо је био ожењен са Павом Попадић из Дубраве, имају потомство..........Након Анексије Босне и Херцеговине Васо одлази у Америку одакле се 1916. године јавља на позив српске владе и у Солуну ступа у редове српске војске. Након војне обуке, као војник VII пешадиjског пука Дунавске дивизије I српске армије, учествовао у пробоју Солунског фронта. Једно време током ратних операција носио ратну заставу своје јединице. Након рата Васо је одликован Златном медаљом Милоша Обилића за храброст, демобилисан уз решење за колонизацију и насељава се 1922. године у Славонију – Нова Брезовица код Вировитице. Васо је 1970. године сахрањен у Новој Брезовици. Данас у Новој Брезовици нема Беатовића.

Д 99. ВИДАК Вукалов, убио га коњ као седмогодишњег дечака.

Д 100. ТРИФКО Вукалов, умро као дете са три ипо године.

Д 101. ИЛИЈА Вукалов, дете , умро са две године.

Д 102. МИТАР Вукалов, 1896-1974, ожењен Плема Кртолица 1900-1992 из Луковица. Живели у Брезовици код Вировитице. Митар је био Солунски борац. Преселили се из Славоније у Сурчин 1970. године. Обоје сахрањени на Сурчинском гробљу.

Д 103. ЉУБА Ђолова, удата Никитовић ......

Д 104. ОБРЕН Ђолов ......

Д 105. МАРКО Ђолов ......

Д 106. БОГДАН Ђолов ......

Д 107. САВА Ђолова, удата за Дивљана ......

Е 140. СОФИЈА Милованова. Удата за Kосавицу Радована у Нову Градину-Славонија. За време последњег рата су избегли у Сланкамен. Имају троје деце (Славко, Мирко, Зора). Софија је умрла у Сланкамену ту је и сахрањена.

Е 141. ЈЕЛКА Милованова, удата за Уљаревић (Стеван) Мирка у Нову Брезовицу, Славонија.

Е 142. БОРИВОЈЕ-БОРО Милованов је рођен у Херцеговини у Гацку 1925. год. Супруга му се звала Мара рођена 1935 год. Био је официр (род војске артиљерија тенковске јединице). Службовао једно време у Илирској Бистрици у Словенији.

198

У пензију је отишао са чином потпуковника.Умро је 1990.год и сахрањен је на Бежаниском гробљу у Београду.

Е 143. СЛАВКО Милованов је рођен у Смедеревској Паланци 1928.год. Ожењен Ружицом ??? , рођеној 1930/31 год. Славко је радио као трговац у Ц-маркету где је дочекао пензију, Једно време је био шеф продавнице "Фонтана" у Kнез Михајловој улици у Београду где је дочекао пензију. То је била прва фрее шоп продавница у Београду. Умро је 2013.год. Сахрањен је на Централном гробљу у Београду.

Е 144. ЖАРКО Милованов је рођен 1931 год у Новој Брезовици код Вировитице. Супруга Даринка Осмокровић рођена 1933.год, домаћица. Жарко је радио као трговац у Ц-Маркету у Београду. Умро 2011. год септембра месеца а Даринка маја 1999.год . Сахрањени су на гробљу Лешће у Београду.

Е 145. СЛАВОЈКА Милованова, удата за Вајагић Петра у Вировитицу, Славонију.

Е 146. ДАРИНКА - Дака Васиљева, (1920-1943). Била је удата за Самарџија (Милош) Новицу у Спојанску Греду, Славонија. Умрла у Србији у време II св. рата.

Е 147. МИЛОСАВА Васиљева, (1922-1924). Умрла као дијете са двије године.

Е 148. СТАНА Васиљева, (1925-1926). Умрла са годину и по.

Е 149. СПАСЕНИЈА - Јела Васиљева, рођена 1926. године, удата за Гојковић (Ђоко) Обрена у Нову Градину, Славонија. Данас живи у Новом Саду.

Е 150. МИЛОШ Васиљев, (1928-1928), дијете, умро од шест месеци.

Е 151. ИКОНИЈА - Кона Васиљева, рођена 1929. године, удата за Буху (Васо) Тихомира у Нову Градину, Славонија. Данас живи у Сарајеву.

Е 152. ПЕТАР Васиљев, (1931-1931), дијете, умро са шест мјесеци.

Е 153. ВУКОТА Васиљев, (1933-1942), убијен у II св. рату од стране њемачке кажњеничке експедиције 1942. године у Цуљковићима код Шапца. Сахрањен са петоро убијених чланова породице Лазић.

Е 154.МИЛАДИН Васиљев, рођен 30.4.1938. године у Новој Брезовици, ожењен са Радмилом Ћекић из Црвенке, пензионер, данас живи у Београду. По казивањима: Васа и Митра Вула-Марковог, Милована Рада-Марковог, Обрада Милутина-Божовог, Момчила - Мома и Милана Андрије-Митровог и Марка Ђола-Марковог, прикупио податке са дјелимичним описом, за комплетну Вукалову грану из Кокорине. На основу казивања, прве податке Миладин је записао још 1959. године да би исте допуњавао 1969. и 2009. године.

Е 155. МИЛАНКА Васиљева, (1943-1944), дијете, умрла са једанаест мјесеци у Комаранима у току II св. рата.

199

Е 156. СМИЉА Митрова, дијете, умрла са једну годину.

Е 157. МИЛЕНKО је рођен 29.08.1925 године у Брезовици код Вировитице.Радио је као правник у Заједници мировинског инвалидског осигурања у Вировитици. Ожењен Ангелином Грабић рођена 05.01.1932.године у Нарти-село крај Бјеловара.Била је наставница и радила је у дечијем вртићу у Вировитици. На тим радним местима су се и пензионисали.Kао пензионери су се преселили 1990 године у Нови Београд где су купили стан. Ангелина је умрла 12.05.2013. год. и сахрањена је на Бежанијском гробљу-Нови Београд.

Е 158 МИЛОСАВА је удата за Бранка Буху. Живели су у Градини. За време последњег рата преселили су се у Сремчицу код Београда. Имају троје деце; Михајло, Босиљка, Славојка. Милосава је умрла и сахрањена на гробљу у Сремчици.

Е 159 БЛАГОЈЕ је рођен 1929.год у Брезовици код Вировитице. Завршио је Војну академију. Био је капетан по чину у ваздухопловству. Службовао једно време у Загребу а потом у Београду. Ожењен са Зорком Танацковић, учитељица. Живео на Новом Београду. Благоје је кремиран на Новом гробљу 2012. године.

Е 160. ИЛИЈА Митров, умро као дијете.

Е 161 ВУКОСАВА-Вука удата за Вукоја Додера. Живели у Осијеку. Преселили су се у Петроварадин код Новог Сада. Имају двоје деце; Злата, Драган

Е 162 ЂОРЂЕ Митров, 1935-1999, ожењен Милосавом Зиројевић рођена 1939 год. Доселили из Славоније 1970 год. Направили кућу у Сурчину поред Љубомира Јовановог Беатовића. Радио је у Ц-Маркету као трговац. Сахрањен на Сурчинском гробљу.

Е 163 ДАНИЦА-Дана, удата за Душана Зиројевића. Нису имали деце. Живе у Сремчици код Београда. Дана је умрла и сахрањена је на гробљу у Сремчици.

Е 164. БОРКА Митрова је удата за Драгана Дамљановића. Живе у Осијеку. Имају две кћери; Светлана и Горана.

Е 165. АНИКА Обренова, удата ......

Е 166. ЂОРЂЕ Обренов , ожењен има дјецу.......

Е 167. НОВАК Обренов ......

Е 168. АНЕТА Маркова ......

Е 169. ПЕКО Марков ......

Е 170. БОРО Марков, ожењен, има сина и двије ћерке.......

Е 171. ВЛАДО Марков, ожењен, има дјецу.............

Е 172. ДРАГАН Марков, ожењен, има дјецу....... ......

Е 173. ЉУБИЦА–Љуба Богданова, удата за Јањић Бора у Сарајево, Илиџа.

200

Е 174. МИЛИМИР Богданов, ожењен има два сина ......

Е 175. МИЛИМИРКА Богданова, удата за Иконић Радомира у Сарајево.

Ф 170. СЛАВКО Косавица, Софијин и Радованов.......

Ф 171. МИРКО Косавица, Софијин и Радованов.......

Ф 172. ЗОРА Косавица, Софијина и Радованова.......

Ф 173. ПЕТАР Уљаревић, Јелкин и Мирков .......

Ф 174. БОСИЉКА Уљаревић, Јелкина и Миркова .......

Ф 175 ВЛАТКО Боров је рођен 1959.год у Илирској Бистрици у Словенији. Дипл. машински инжињер. Живи у Београду. Ожењен Биљаном. Има двоје деце, син Никола и једну кћерку.

Ф 176 МИРА Борова је рођена 1956.год у Словенији у Илирској Бистрици. Дипл. економиста. Удата. Муж јој је умро. Ради у општини у Барајеву код Београда. Живи у Барајеву. Има два сина.

Ф 177 МАРИНА Славкова је рођена 1956.год у Београду. Удата је и има два сина (Славко и ???)

Ф 178 ВЕРИЦА Славкова је рођена 1971. год. у Београду, удата, има сина и кћер ( Ивана и ?)

Ф 179 РАЈКО Жарков је рођен 15.11.1954.год у Вировитици. Ожењен Светланом Kрповић рођена 1955.год. Рајко је машински техничар а Светлана је технолог. Живе у Београду.

Ф 180 БРАНИСЛАВ Жарков је рођен 1956.год. Ожењен са Светланом Kаралић професорка немачког језика тренутно ради у банци .Бранислав је таксиста. Живе у Београду.

Ф 181 БОРИВОЈЕ Жарков је рођен 1959 год у Вировитици. Ожењен Мирјаном Секулић економиста рођена 1959.год у Београду. Живе и раде у Београду.

Ф 182. РАЈКА Вајагић, Славојкина и Петрова .......

Ф 183. АНИЦА Самарџија, Даринкина и Новичина .......

Ф 184. ЂОРЂЕ Гојковић, Спасенијин и Обренов .......

Ф 185. МИЛОШ Гојковић, Спасенијин и Обренов .......

Ф 186. МИЛАДИН Гојковић, Спасенијин и Обренов .......

Ф 187. СЛАВОЈКА Гојковић, Спасенијина и Обренова .......

Ф 188. ДРАГОЉУБ Буха, Иконијин и Тихомиров .......

201

Ф 189. БРАНИСЛАВ Буха, Иконијин и Тихомиров .......

Ф 190. ДОБРИЛА Буха, Иконијина и Тихомирова .......

Ф 191. АЛЕКСАНДАР Миладинов, рођен 14.9.1968. године. Ожењен са Аме риканком Бевин Цаунд, живи и ради у Америци. Има три ћерке и сина....

Ф 192 МИЛАНКА Миленкова, рођена 23.03.1957.году Вировитици. Завршила је гимназију. Радила у Ц-Маркету у Београду.Удата за Блажимира Јоковића из Гуче који је рођен 15.05.1958.год. Професор књижевности ради у Библиотеци града Београда. Имају кћер Јелену рођену 22.06.1992. у Београду, студент музичке академије. Живе на Новом Београду.

Ф 193. МИШО Буха, Милосавин и Бранков ..........

Ф 194. БОСИЉКА Буха, Милосавин и Бранков ..........

Ф 195. СЛАВОЈКА Буха, Милосавин и Бранков ..........

Ф 196 МЛАДЕН Благојев рођен 1956 год. у Загребу. Завршио Вишу школу (ФОН). Ожењен са Марином, имају двоје деце; Владимир и Тамара. Живе на Новом Београду.

Ф 197 ЈАСМИНА Благојева је рођена у Загребу 1959 год. Радила је у Војно рачунском центру у Београду где се и пензионисала. Није се удавала. Живи у Београду.

Ф 198. ДРАГАН Додер, Вукосавин и Вулов..........

Ф 199. ЗЛАТА Додер, Вукосавина и Вулова..........

Ф 200 ДУШАН Ђорђев је ожењен са Љиљом, пореклом босанка, иначе пре удаје је живела са родитељима и братом у Падинској Скели код Београда, имају два сина; Ђорђе и Немања. Живе у Сурчину.

Ф 201. .........???..........Дамјановић, Боркина и Драганова.......

Ф 202. .........???..........Дамјановић, Боркина и Драганова.......

Ф 203. РАДЕНКА Ђорђева .......

Ф 204. СЛАВИША Ђорђев, ожењен, има три ћерке .......

Ф 205. ДРАЖЕНКО Ђорђев .......

Ф 206. ВЕДРАН Боров, ожењен, има сина.......

Ф 207. ВЕДРАНА Борова .......

Ф 208. ЗВЈЕЗДАНА Борова .......

202

Ф 209. ДЕЈАНА Владова.......

Ф 210. БОЈАН Владов, ожењен, има ћерку........

Ф 211. ОГЊЕН Драганов .........

Ф 212. АДРИЈАНА Драганова .........

Ф 213. ОЛИВЕРА Јањић, Љубина и Борина ..........

Ф 214. ГОРДАНА Јањић, Љубина и Борина ..........

Ф 215. БОГДАН Милимиров, ожењен, има двије ћерке.......

Ф 216. МЛАДЕН Милимиров .........

Ф 217. СЛАВИША Иконић, Милимиркин и Радомиров ..........

Ф 218. САЊА Иконић, Милимиркин и Радомиров ..........

Г 170. НИКОЛА Влатков, студент...

Г 171. ДУШАН Рајков ...

Г 172 НИКОЛА Рајков је рођен 09.03.1995.год у Београду. Ученик четврте године средње економске школе. Душан Рајков је рођен 02.04.1992.год у Београ

Г 173 ВАЊА Браниславов, рођен 1994.год. Студент Више електротехничке школе у Београду.

Г 174 МИЛАН Боривојев је рођен 1983.год. Завршио Мегатренд у Београду. Ради у немачкој фирми уИнђији.

Г 175 МАЈА је рођена 1986. год. Завршила Мегатренд у Београду. Запослена у некој рента цар фирми у Београду.

Г 176. КАСАНДРА Александрова, рођена 8.11.1992. године, студент, живи у Америци...

Г 177. АЛЕКСАНДРА Александрова, рођена 22.9.1994. године, ученица, живи у Америци...

Г 178. РАЦХЕЛЛЕ Александрова, рођена 8.9.1996. године, ученица, живи у Америци...

Г 179. АЛЕКСАНДАР Александров, рођен 19.7.2001. године, ученик, живи у Америци...

Г 180. ВЛАДИМИР Младенов ...

Г 181. ТАМАРА Младенова...

Г 182. ЂОРЂЕ Душанов старији син студира Ветерину .

203

Г 183 НЕМАЊА Душанов је завршио Трговачку школу и ради као трговац у ИДЕИ. Живи са родитељима у Сурчину.

Г 184. МИЛИЦА Славишина ...

Г 185. ДАНИЦА Славишина ...

Г 186. КРИСТИНА Славишина ...

Г 187. ИРОС Ведранов ...

Г 187.1 АНДРЕЈ Ведранов,...

Г 188. СТАША Бојанова ...

Г 189. АЛЕКСАНДРА Богданова ...

Г 190. МАТИЈА Богданова ...

204

205

ОПИС УЗ ШЕМУ 3.8.9

Грана ВУКАЛОВ А 3

Огранак СИМО Б 8

НИКОЛА Б 9

А 1. Поп ЈОВАН Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1780-790. године. Детаљније у шемама 1.1

А 2. МИЛУТИН Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1785-795. године. Детаљније у шемама 2...

А 3. ВУКАЛО Илијин Бе(ј)атовић рођен око 1771. године.

Б 6. МАРКО Вукалов, опширније у шеми 3.6...

Б 7. ПАНТО Вукалов, опширније у шеми 3.6...

Б 8. СИМО Вукалов...

Б 9. НИКОЛА Вукалов...

Ц 25. ЈОВАН Симов је рођен 1882. г. у Кокорини. Ожењен Аницом Зиројевић, рођена 1888. г. Из Кокорине 1922. год. долази на „добровољачку земљу“(земљу коју је краљ делио добровољцима) у Славонију, у Нову Брезовицу код Вировитице. Био је учесник Првог светског рата као добровољац. Умро је 1955. год., у Новој Брезовици, где је и сахрањен. Аница долази 1970. год. са сином и снајом (Љубомиром и Љепосавом) у Сурчин где су саградили себи кућу. Умрла је 1974. год. и сахрањена на сурчинском гробљу. Имали су четворо деце: Милорад, Плема, Љубомир и Драгутин.

Ц 26. ГРУЈО Симов је рођен 1867. год. у Кокорини. Ожењен Анђом Марковић из Надинића, рођена 1870. год. Умро је 1950. год. Са њом има једанаесторо деце: Сава, Дамљан, Бранко, Стоја, Светозар, Миљан, Новак, Богдан, Милорад, Спасоје и Томо. Живот је провео у (Горњој) Кокорини. Био је имућан и промућуран газда. Плаћао је најамнике да му обављају разне послове око косидбе, плашћења сена и сл. То је било домаћинство које се бавило искључиво сточарством и од тога живело. Имао је доста грла стоке оваца, крава, волова и обавезно коња који је служио само за јахање. Сахрањен је на гробљу у Кокорини. Прошле, 2011. год. захваљујући залагању Комнена Беата, његовог брата Милимира (Вуканови синови), Ђорђа-Ђоке Бејата, као и потомака породица Таушан, Аџић и још неких скупљен је новац и гробље је врло лепо уређено и ограђено. Ђока је нашао камен са уклесаним Грујовим именом.

Ц 27. ЈАЊА Симова, удата за Жарковића у Крушчицу.......

206

Ц 28.АНДРИЈА Николин, рођен у Кокорини 1867. године, а умро 1952. г. Оженио се Маљевић Ђурђом рођ.1873. г. и имали су шесторо дјеце.

Ц 29. ЂУРЂА Николина ...

Д108. ПЛЕМА Јованова, рођена 1914. године у Кокорини. Удата за Илију Мандића после Првог св. рата, живи у Округљачи, Шумадија. Имала је неколико деце али су јој као бебе сва помрла. Остала је само кћер Аница али је и она млада умрла. Плема је умрла у Округљачи где је и сахрањена.

Д109. МИЛОРАД Јованов, рођен 1920. год у Кокорини. Погинуо је 1944. г. у партизанима код села Амајлије код Бијељине. Припадао је 23-ој бригади 45-е дивизије; није имао потомство, није се женио.

Д110. ДРАГУТИН Јованов, рођен 03.01.1922. год. у Кокорини. Ожењен Маром Кужета из Будаковца, Славонија, која је рођена 01.09.1926. године у Слуњу, Кордун. Драгутин је радио као шеф рачуноводства у фирми „Огњен Прица“ у Вировитици. Ту се пензионисао и 1984. год. купујe кућу у Добановцима код Београда и исте године се пресељава. Учесник је Другог светског рата. У партизанима је био од 1943. г. на територији БиХ и Србије. Умро је 14. фебруара 2000. год. Мара је умрла у децембру исте 2000. год. Сахрањени су обоје на гробљу у Добановцима. Имају двоје деце: Радојка и Радован.

Д111. ЉУБОМИР Јованов, рођен 22.08.1924. год. у Новој Брезовици код Вировитице. Ожењен Љепосавом Зиројевић рођеној 15.02.1931. год. Дошао из Славоније 1970. год. у Сурчин. Љубомир се запослио у Градском саобраћајном предузећу у Београду где је дочекао пензију. Био је у избеглиштву за време Другог светског рата од 1941-44. у Србији у месту Рековац. Крајем 1944. год. долазе у Нову Пазову где су били 1945. год. а потом се по ослобођењу враћају у Славонију. Живе у својој кући у Сурчину. Немају потомство.

Д112. НОВАК Грујов, српски добровољац, погинуо код Ниша на бугарској граници у ратним операцијама након пробоја Солунског фронта. Дошао је из Америке у добровољачком одреду од 4266 добровољаца који су од марта 1917. до маја 1918. год. дошли на Солунски фронт. Био је наочит и кршан момак и зато му је дато да буде барјактар тј. да носи српску заставу. Кад је војска стала да одмори сео је под једно дрво држећи заставу. Залутали метак га је погодио у главу. Од њега је остао пиштољ колт који је донео из Америке. Био је сакривен негде у појати у Кокорини.

Д113. ТОМО Грујов је рођен 15.02.1898. год. у Кокорини. Ожењен Маром Супић из Врбе, Гацко, рођене 17.07.1910. год. Завршио је у то време четири разреда школе што је било тад добро образовање. Учествовао је у Првом светском рату као шеснаестогодишњак. Учесник је Другог светског рата. У књизи Херцеговина у НОБ-у издавач „Војно дело“ на страни 202. пише:“У Гатачком срезу формирана је Гатачка омладинска чета чији је командир био Миленко Окиљевић. За вријеме Треће непријатељске офанзиве ова чета истакла се у борби против надмоћних талијанских снага –дивизије Каћатори

207

деле Алпи која је покушала из Гацка да се пробије на ослобођену територију. При батаљону „Петар Радовић“ у Невесињско-гатачкој површи формирана је такође омладинска чета од 30-50 бораца. Командир чете био је Томо Бејат, комесар Никола Зиројевић.“ Томо је после рата био народни одборник. Добио је Oрден заслуга за народ трећег реда. Остварио борачку пензију. С обзиром да је Мара као дете једно време живела у Голубинцима у Срему видела је колико је тамо лагоднији живот па је вршила притисак да се имање у Херцеговини прода и да са преселе у Срем. Кћи Јела са супругом се настањује у Сурчину. Мара шаље сина Воја на школовање код њих. Мара и Томо су 1963. год. продали имање Вукану Бејату (данас у тој кући живе Вуканова сестра Вида и син Милимир) у Херцеговини и исте године су дошли у Сурчин. Томо је умро 27.02.1983. год. а Мара 17.03.1985. год. Обоје су сахрањени у породичној гробници на сурчинском гробљу. Имали су петоро деце: Јован, Љубомир, Војислав, Јела и Милимирка.

Д114. СПАСОЈЕ Грујов је рођен 16.05.1902. год. у Кокорини. Прешао је са стрицем Јованом у Нову Брезовицу 1922. год. На земљи коју је добио на основу браће добровољаца саградио је себи кућу сам својим рукама. Оженио се Зорком Зиројевић рођеном 01.05.1920. год. у Браићевићима код Гацка. За време Другог светског рата са породицом је био у избеглиштву у Мајуру код Шапца.Умро је 1981. год. а Зорка 1986. год. Обоје су сахрањени на гробљу у Новој Брезовици.

Д115. ДАМЉАН Грујов, као момак од 20-так година разболео се и умро.

Д116. БОГДАН Грујов, као дете умро од шпанске грознице.

САВА Грујова, удата у Колешко за Алексића. Са њим има кћерку Смиљу. Он је погинуо, а она се опет удала за Ковачевића у Трешњевицу и имала са њим троје деце. (Недељко, Јован и Љубица).

СТОЈА Грујова, са 18 година умрла од упале мозга.

СВЕТОЗАР Грујов је умро као дете (10 год) од шпанске грознице.

МИЉАН Грујов, умро као дете (12 год) од шпанске грознице.

МИЛОРАД Грујов, умро од шпанске грознице (18 год).

БРАНКО Грујов, момак (27 год), убили га муслимани на кућном прагу у Кокорини. Није био ожењен, нема потомство.

Д117. ВУКАН Андријин, рођен 1901. г. у Кокорини, оженио се са Госпавом Мастиловић из Изгори рођ.1898., имали су шесторо дјеце (Вукосава1931-1933. Милорад 1933-1935. Новица 1940-1942. помрли као дјеца), те Милоша, Драгињу и Милушу. Из Кокорине се сели у Читлук – Невесиње1956. а 1963. г. селе се у Рељево – Сарајево гдје живи до смрти, 1951. године.

Д118. МИРКО Андријин, рођен 1905. г. у Кокорини умро 1983. г. у Сарајеву. Ожењен Даницом Шолајом са којом има троје дјеце; Милосава, Милинко и

208

Десанка. У другом браку са Марковић Милушом рођ. 1919. г. и има четири сина; Никола, Милимир, Славко и Драгиша.

Д119. ЉУБИЦА Андријина, рођена 1903. г. Удала се за Милошевић Рада на Риља и имају четворо дјеце; Благоје, Дринка, Никола и Владо.

Д120. ЗОРКА Андријина, рођена 1909. године. Удала се у Кокорину за Аџић Аћима и имала двоје дјеце.

Д121. БОСИЉКА Андријина, рођена 1907. г. Удала се у Шипачно – Невесиње за Дамјанац Данила и нису имали дјеце.

Д122. ГОЈА Андријина, рођена 1912. г. Удала се у Касин До – Сарајево за Ристана и нису имали дјеце.

Е176. РАДОЈКА Драгутинова, рођена 1949. год. у Новој Брезовици. Удата за Влада Акшамовића. Са њим има двоје деце: Младен и Милена. Живи у Београду.

Е177. РАДОВАН Драгутинов, рођен 15.02.1952. год. у Новој Брезовици. Ожењен Ружицом Станојевић рођена 08.05.1952. г. из Мраморка. Ружица је по струци дефектолог. Сада је у пензији. Радован је завршио Пољопривредни факултет у Београду. После факултета одлази у Ковин где ради у општини. Данас има приватну агенцију за књиговодство. Живе у Ковину. Имају двоје деце: кћер Драгана и син Павле.

Е178. ЈЕЛА Томова, рођена 30.07.1930. год. у Кокорини. Удата за Благоја Слијепчевића из Борча. Има троје деце: Лазо, Бранислав и Веселинка. Благоје и Јела су живели са својим синовима у Сурчину. Јела умрла 14.11.2009. год. а Благоје 1996. год. Сахрањени су обоје на сурчинском гробљу. Дошли у Сурчин 1949-50. год. из Борча.

Е179. ЉУБОМИР Томов –Љубо, рођен 24.11.1932. год. у Кокорини. Ожењен Радојком Ковачевић из Колешка са Рибаљ Тега, Невесиње рођеном 26.01.1935. год. Као момак и за себе а и уместо брата Воја ишао на обавезне радне акције (да овај не би прекидао школовање). Био је акцијаш у Брчком и кад се градила фабрика „Иво Лола Рибар“ у Железнику код Београда. Завршио је шумарску школу. Ишао је у подофицирску школу три године у Бјеловару. Радио у Карађорђеву код Шида до 1969. год. кад прелази у Сурчин и запошљава се у Ц- Маркету где дочекује као службеник пензију. У Сурчин је дошао први пут 1950. год. где купује земљу и за себе и за брата. Љубомир на плацу поред брата прави себи кућу 1964. год. Исте год. Томо и Мара прелазе од Воја да живе у тој кући. Томо и Мара су живели са Љубом и његовом породицом, а 1989. год. је направио нову кућу на темељима старе. Љубо је умро 29.06.2009. год. а после њега умире и Радојка 20.01.2010. год. Обоје су сахрањени у породичној гробници на сурчинском гробљу. Имају двоје деце: кћер Пејка и син Милисав.

Е180. ВОЈИСЛАВ Томов –Војо, рођен 23.05.1935. год. у Кокорини. Ожењен Даницом Дангубић рођена 08.11.1935. год. Њени су доселили са Косова у

209

Сурчин. Војо је дошао у Сурчин 1952. год. код сестре Јеле и зета Благоја Слијепчевића да учи школу. Завршио је трогодишњу трговачку школу у Сомбору. Тамо је био у интернату а праксу је имао у Сурчину. Цео радни век је био пословођа самопослуге у Сурчину. Кућу је направио 1960. год. Томо и Мара су 1963. год. дошли из Херцеговине да живе код њега. Има две кћери: Радица и Снежана.

Е181. МИЛИМИРКА Томова, рођена 14.12.1939. год. у Кокорини. Удата за Милка Братића из Борча, има сина Микојана. Живи у Сурчину у својој кући. Милко је умро 2011. год.

СЛАВКО Спасојев рођен 1938. год. умро као дете 1940. год.

Е182. КОНСТАНТИН Спасојев, рођен 02.06.1940. год. у Новој Брезовици. Завршио је Вишу пољопривредну школу у Крижевцима, агроном по струци. Радио и руководио У ПИК Вировитица све до 1991. год. Ожењен Маријом Аушпергер рођеном 14.07.1945. год. у Молве, општина Ђурђевац (код Копривнице). Марија је радила као учитељица у Вировитици. Сада је у пензији. Живи у својој кући у Вировитици. Константин је умро 21.05.1997. год. Сахрањен је на гробљу у Новој Брезовици. Имају једно дете: сина Немању.

Е183. МИЛОШ Вуканов, рођен 1934. г. у Kокорини, основну школу завршио у Фојници. Учитељску школу у Требињу, вишу педагошку у Сарајеву. Службовао као учитељ у Риљима од 1951 год. до 1953 год., у Наданићима од 1953 год. до 1955 год., у Борћу од 1955 год. до 1956 год., у Улогу од 1956 год. до 1960 год. Године 1961 са породицом одлази за Сарајево, гђе предаје на више основних и средњих школа. Дипломирао психологију и педагогију на факултету у Сарајеву, пензионисан 1991

године. Са Десанком Прстојевић заснива брачну заједницу 1952 год. са којом има два сина Момира и Радомира, са Десанком се разводи у Сарајеву 1963 год. Остаје да живи у Рељеву код Сарајева са два сина и родитељима које из Невесиња пресељава у Рељево, гђе купују кућу и земљу. Године 1969 жени се други пут са Сикимић Радојком са којом има сина Санимира –

Саша. Са Радојком прави породичну кућу у Рељеву, гђе живи до 1996 године када бива принуђен да напусти кућу и оде у Српски дио Сарајева. Умро је 1999 године,и сахрањен у гробљу Врањеш у Српском Сарајеву.

210

Е184. ДРАГИЊА Вуканова, рођена 1937. г. у Кокорини, а удата за Додер Сава (1934-2001). Живи у Требињу, има троје дјеце; Милена удата за Куљанина, живе у Бијељини, имају два сина, Миленко ожењен са Драженком Дасовић и имају два сина, живе у Требињу и Милимира ожењеног са Самоуковић Младенком имају двоје дјеце; живе у Америци.

Е185. МИЛУША Вуканова, рођена 1939. г. у Кокорини, удата за Андријашевић Анђелка из Читлука (1934-2004), живи у Читлуку, Невесиње. Има троје дјеце; Снежана 1959. г. удата за Ђуђевић Радомира; Ново, рођен 1961. у Читлуку, оженио се са Зиројевић Јеленом 1993. г. немају дјеце, погинуо у отаџбинском рату 1994. г. на Вележу. Слободан рођен 1967.г. ожењен са Радиславом Иванишевић и имају троје женске дјеце; Сузану, Ану и Тању; живе у Читлуку.

Е186. МИЛОСАВА Миркова, рођена 1930. г. Удата за Додера и има синове; Момир (1955-2002), Драгомир (1966-2002) кћери Наду,( удата за Братића) и Даницу.

Е187. МИЛИНКО Мирков (1935-1992). Ожењен Цабо Анђелком, имају две кћери: Весна и Светлана.

Е188. ДЕСА Миркова рођена 1939., удата за Штаку, има три кћери: Јадранку, Бранку и Ранку.

Е189. НИКОЛА Мирков (1947-1994). Погинуо на сарајевском ратишту, одликован Орденом „Милан Тепић“. Ожењен са Милком Петковић 1954. г. Имају кћер Бојану.

Е190. МИЛИМИР Мирков, рођен 1950. г. Ожењен са Зором Пинић.

Е191. СЛАВКО Мирков, рођен 1955. г. Ожењен са Велемирком Атељевић.

Е192. ДРАГОМИР Мирков, рођен 1960. г. Ожењен са Славицом Радан 1967. г.

Ф230.ДРАГАНА Радованова, рођена у Београду. Удата за Филипа Кљаића, има једно дете, сина Душана. Живи у Београду.

Ф231. ПАВЛЕ Радованов, рођен 18.12.1984. год. у Београду. Ожењен Јеленом Јолић из Београда, рођена 07.08.1985. год. у Београду. Приватни предузетник. Имају једно дете : син Алекса. Живе у Ковину.

Ф232. П Е И К А Љубомирова, рођена 26.07.1956. год. у Кокорини. Цео радни век провела као банкар (Центро банка, Марфи банк). Сада је у пензији. Није се удавала. Живи са снајом и братом у Сурчину.

Ф233. МИЛИСАВ-Миле Љубомиров–Миле, рођен 16.01.1960. године у Кокорини. Инжењер информатике, запослен тренутно у немачкој компанији као менаџер. Ожењен Светланом Ердељан из Купинова, рођена 26.06.1968. год. у Земуну, агроекономиста. Радила на Пољопривредом факултету у Београду 10

211

год. као асистент. Немају деце. Милисав је учесник рата 1999. год. Живе у Сурчину у својој кући. У дужем периоду финализације родослова значајано помагао у прикупљању и обради података за овај огранак, а нарочито за шему 3 која је у првом издању скромно описана. Миле је урадио нешто што нас све радује, а посебно ће бити драгоцено за "информатичке" генерације које долазе. Урадио је, вероватно на јединствен у свету начин нашег родослова, на интернету у облику огромног стабла са свим именима поменутим у родослову о којима се линком могу добити сви расположиви подаци.

Ф234. РАДИЦА Војиславова, рођена у Земуну 04.02.1959. год. удата за Бранка Миличевића. Живи у Реснику, Београд у својој кући. Пре годину дана (2011.) Бранко је умро.

Ф235. СНЕЖАНА Војиславова, рођена 19.08.1962. год. у Земуну, није се удавала, живи са родитељима у Сурчину.

Ф235.1 МИКОЈАН Милимиркин и Милков Братић

Ф236. НЕМАЊА Константинов, рођен 15.10.1973. год. у Вировитици. Ожењен Николином Ковачић, рођена 23.09.1976. год. из Вировитице. Имају кћер Нивес. Живе и раде у Вировитици. Имају стан.

Ф237. МОМИР Милошев, рођен 1954. г. у Гацку. Први разред Основне Школе завршава у Улогу, други у насељу Неђарићи у Сарајеву, а остале у насељу Рељево у Сарајеву. Средњу Школу завршио 1973 године у Сарајеву послије чега одлази у Њемачку у Биелефелд код мајке са намјером да тамо нађе посао. Из Њемачке се враћа 1974. године у јануару да служи војску, гђе је прво био у ауто јединици Славонска Пожега те из ауто јединице пребацују га у Kарловац пјешадија. По одслужењу војног рока за мјесто боравка бира Сарајево, а не Њемачку. У Сарајеву 1975. године добива посао у Заводу Црврна Застава Kрагујевац што га читав живот веже за ауто индустрију. Жени се са Поповић Вером 1976. године и добија двоје дијеце Андријану 1978. године и Синишу 1981. године. Године 1992 одбија да напусти Сарајево нуђено му у Београду да бира земљу у Европи у коју би избјегао, а он породицу из Београда враћа у Сарајево на Илиџу. На Илиџи остаје читаво вријеме рата. Активно учествује у отаџбинском рату од 04.04.1992.године до 21.02.1996.године. Борац је прве категорије одликован за храброст 28.06.1993.године. У фебруару 1996.године по дејтонском споразуму са осталим србима напушта Сарајево и одлази у Требиње. У Требињу неуспјева да се прилагоди и послије доста проблема 1997. године напушта Требиње и одлази за Kраљево, а послије за Београд. Из Београда враћа се у Сарајево продаје сву своју непокретну имовину и купује кућу у Српском Сарајеву мјесто Тилава, гђе и сада живи. „Момо је веома активан при организовању састанака Беата и штампања Родослова. Велики је весељак и другарчина“

Ф238. РАДОМИР Милошев рођен 1957. г. у Невесињу завршио основну и средњу школу, и грађевински факултет у Сарајеву. Ожењен са Радмилом Рутешић 1960. из Требиња, имају два сина; Милана и Страхињу. Учесник у

212

Отаџбинском рату. Посједује грађевинско предузеће „БЕЈАТ“ у Требињу гдје живи са породицом. Рашо је човек велике и широке славенске душе. Увек расположен и спреман да сваком помогне и каже лепу реч. Веома је вредан, способан, поуздан и одговоран, човек, изврстан организатор, добар и патријархалан домаћин. Има прекрасну породицу са којом ужива у удобном дому и огромном иманњу у најлепшем делу Требиња. У активности око родослова се укњучио при доношењу одлуке о штампању књиге. Најзаслужнији је што се интернетски материјал претворио у штампану књигу првог, па и другог издања, великим донацијама. Такође је заслужан за успешну организацију промотивног састанка родослова 14.10 2012. г. у Гацку и Првог Сабора Беата 14.07,2013.г. у Требињу, опет са значајним донацијама.

Ф238.1 САНИМИР- Саша Милошев, рођен 1970. г. у Сарајеву, гдје је завршио основну и средњу школу. Ожењен Јеленом Радан са којом има двоје дјеце, Николину 1998. и Николу 2002. Учесник Отаџбинског рата, живи у Источном Сарајеву.

Ф238.2 МИЛЕНА Драгињина и Савова, удата за куљанина, живе у Бјељини, има два сина.

Ф238.3 МИЛЕНКО Драгињин и Савов, ожењен са Драженком Дасовић, имају два сина, живе у Требињу.

Ф238.4 МИЛИМИР Драгињин и Савов, ожењен са Самауковић Младенком, имају двоје деце, живе у Америци.

Ф238.5 СНЕЖАНА Милушина и Анђелкова, рођ.1959, удата за Ђурђевић Радомира.

Ф238.6 НОВО милушин иАнђелков, рођ.1961. у Читлуку, ожењен Зиројевић Јеленом, немају деце. Погинуо у отаџбинском рату 1994. на Вележу,

Ф238.7 СЛОБОДАН Милушин и Анђелков, рођ. 1967. ожењен Радиславом Иванишевић, имају троје женске деце; Сузану, Ану и Тању, живе у Читлуку.

Ф239. ВЕСНА Милинкова, рођена 1961. године, удата Гавриловић, има сина Светислава.

Ф240. СВЕТЛАНА Милинкова, рођена 1966. године, удата Тамбур, имају Дарка, Мају, Анђелу, Драгана.

Ф241. АЛЕКСАНДАР Николин, рођен 1974. г. Ожењен Нинковић Даворком. Учесник рата 1992-1995. запослен у ветеринарској станици Источна Илиџа, отац двоје деце; Бојан и Марија.

Ф242. БОЈАНА Николина, рођена 1979. удата Лаловић, има кћер Николету 2003.

213

Ф243. ДРАГАНА Милимирова, рођена 1981. г. Удата за Божић Пантелију. Живи и ради у Новом Саду.

Ф244. ДРАГАН Милимиров, рођен 1983. г. Живи и ради у Новом Саду.

Ф245. СУЗАНА Славкова, рођена 1983. г. Живи и ради у Немачкој,није удата.

Ф246. НИКОЛА Драгомиров, рођен 1985. г. Похађа гимназију у Источном Сарајеву.

Ф247. ВЛАДИМИР Драгомиров, рођен 1999. г.

Г195. АЛЕКСА Павлов, рођен 21.09.2010. год. у Ковину.

Г196. САЊА Радичина,…

Г197. ЈЕЛЕНА Радичина,…

Г198. НИВЕС Немањина, рођена 09.12.2010. год. у Вировитици.

Г199. АНДРИЈАНА Момирова, рођена 1978., удата за Клепић Сашу, имају Ану и Вука, живе и раде у Источном Сарајеву.

Г200. СИНИША Момиров, рођен 1981. године у Сарајеву гдје завршава основну школу, средњу школу у Београду, а Полицијску академију у Сарајеву, као и факултет спорта и тјелесног одгоја. Ожењен са Снежаном Панџић са којом има сина Андрију, кћерке Теодору и Марију. Запослен као полицајац у Министарству унутрашњих послова кантона Сарајево.

Г201. МИЛАН Радомиров, рођен 1984. г. у Требињу гдје завршава основну и средњу школу, Грађевински факултет у Београду, живи и ради у Требињу.

Г202. СТРАХИЊА Радомиров, рођен 1985. г. у Требињу, гдје завршава основну и средњу школу, Економски факултет у Сарајеву. Ожењен Јеленом Бојбаша, имају два сина. Живе и раде у Требињу.

Г202.1 НИКОЛИНА Санимирова, рођена 1998. године у Сарајеву.

Г202.2 НИКОЛА Санимиров, рођен 2002. године у Сарајеву.

Г203. БОЈАН Александров, рођен 2000. године.

Г204. МАРИЈА Александрова, рођена 2003. године.

Х 49. ЛУКА Страхињин, рођен 2008. године у Требињу.

Х 50. РАДОМИР Страхињин, рођен 2012. године у Требињу.

Х120. АНА Клепић Андријанина, рођена 2006 године у Сарајеву. Живи у Сарајеву

Х121. ВУК Клепић Андријанин, рођен 2009 године у Сарајеву. Живи у Сарајеву

214

Х122. АНДРИЈА Синишин и Снежанин, рођен 2012 год. у Сарајеву.

Х123. ТЕОДОРА Синишина и Снежанина, рођена 2009 год. у Сарајеву.

Х124. МАРИЈА Синишина и Снежанина, рођена 2014.год. у Сарајеву.

Х125. ЛУКА Страхињин, рођен 2008 године у Требињу.

Х126. РАДОМИР Страхињин, рођен 2012 године у Требињу.

грана 4 Ћаварине – Соколац

Кажу да је тамо постојала „Црква на гласу“ за коју се далеко чуло, па по томе цијела једна област у Источној Босни доби име Гласинац. Случајно или не и данас се црквено звоно са звоника цркве Св. Илије у Сокоцу чује у Неправдићима, Сиљевом пољу и Обрама, областима које су некад припадале Гласинцу у ширем смислу ријечи. Једно је тачно, што смо даље од Гласинца он је већи и захвата много шире подручје од онога које тамошњи живаљ зове Гласинцем. Гласинцем сматрају само најнижи дио поља под планином Романијом са њене источне стране. У старије вријеме тај дио поља није ни насељаван ни обрађиван, у турско вријеме ту су била три хана, а сада се, тамо гдје их никад није било, дуж магистралног пута преко Гласинца подижу домаћинства и привредни објекти. Ову цјелину у најужем смислу називамо Гласиначко поље, да би се након формирања Сокоца прозвало и Соколачко поље што је рјеђе у употреби. Гласиначко поље је затворен басен дугачак 12 и широк 2 км настао тектонским поремећајем, дислокацијом, (спуштањем), док су остали облици настали под утицајем снажне ерозије. У давна времена Романија је била извориште јаких водотокова који су обликовали ниже предјеле. Плитак оранични слој, богатство пашњацима, кршевити обод поља и нестабилно дно са дубоким вртачама у формирању чине Гласиначко поље типичним крашким пољем. Ове особине поља су одредиле места формирања села на Гласиначком пољу, по ободу поља, ближе шумама и изворима воде на узвишенијим дијеловима, како би само поље остало за узгој житарица и испашу стоке. Тако су се на узвишеном ободном дијелу поља са југоисточне стране, испод Млађа, око старе калдрмисане локве, формирале Ћаварине.

Уз веће, Гласиначко поље, је везано и мање Видрићко поље, затим Лубурић, или како се још зове Рељино поље, удаљено нешто више од 3 километра од Сокоца, испод планине Копито. Заједно са Жљебовима, Гласиначко, Видрићко и Лубурић поље чине Гласинац у ширем значењу. У овим пољима током године активне су ријеке понорнице. На Гласиначком пољу је Решетница дуга око 9 км која настаје од неколико извора око Сокоца, тече кроз поље и понире у Мегари, да би се у Бањ стијени на подручју Рогатице, појавила као Говјештица. У

215

Лубурић пољу протиче и понире Леава која извире у селу Мичиводе. Осим поменутих ријека и рјечица на подручју Гласинца активно је и неколико мањих извора: врело Соколац, Хумке, Мијатовића врело, Геруша у Жљебовима, Бандуша у Бандином оџаку и неколико мањих извора у околним мјестима.

Поред врела на Гласинцу је постојао и већи број бунара, чија градња се приписује Грцима. Многи су покривени каменом плочом на којој је отвор за протурање суда и вађење воде. Овакви бунари су се звали „под плочом“, а дно и зидови бунара су озидани каменом. Бунаре су градили мајстори из Далмације које су у народу звали „гоге“. Стари бунари одржали су се и данас у безводним подручјима у којима су касно изграђени водоводи.

У још ширем смислу Гласинац захвата много већи простор, коме се не могу одредити тачне границе. У Средњој и Северној Босни Гласинцем зову цио крај у ком православни сељаци носе бијеле тозлуке и црне пеленгаће. У најширем смислу Гласинац обухвата цио крај од Рогатице до Власенице и од Закома до Кнежине, што је немогуће тачно ограничити и заокружити у јединствену цјелину. До оваквог проширења појма Гласинац дошло је у току XVIII и XIX вијека кад се на Гласинац и околне области населило православно становништво из источнохерцеговачких племена и као такав Гласинац је и етнички увучен у предио Старог Влаха, коме иначе географски припада.

Гласинац је једно од најпознатијих праисторијских налазишта на подручју бивше Југославије и Европе. Др Миленко Филиповић у свом раду о Гласинцу биљежи податак о 20.000. громила, на сразмерно малом простору, као јединственом историјском локалитету у свијету. Гласинац је познат по великом броју некропола и стећака расутих по цијелој површини ове области. По неким процјенама има више од 10.000 стећака на овим просторима. Бројност громила и стећака као нијемих свједока времена и данас је фасцинантна и говори о бројној, напредној, и специфичној цивилизацији која се развијала на Гласинцу, по неким ауторима називана Гласиначка култура. Ово је Гласинац у другој половини 19. вијека смјестило у центар интересовања археолошких истраживања овог подручја. Вриједи напоменути да је на Гласинцу пронађена Кадионица, у облику птице на постољу са четири точка, највреднији предисторијски експонат Бечког музеја. Археолошка истраживања на Гласинцу дају небројене податке из најстаријих историјских периода. Захваљујући истраживањима зна се да је на подручју Гласинца, у предисторијско доба, постојала цивилизација чије се вишевјековно постојање завршава око 300. год. прије нове ере. Носилац те цивилизације било је велико илирско племе Аутаријати.

Велики број градина и громила из периода Аутаријата говори о густо насељеном Гласинцу, што није био случај у каснијим периодима све до друге половине XIX вијека. Поредећи бројке из прошлости и садашњости, није тешко закључити да се хиљадама година број становника у овој области није мијењао, што само показује да су чести помори, освајања, ратови и расељавања са овог

216

подручја битно утицали на број становника. Број становника на Гласинцу прије 2.300 година је приближно једнак броју становника из 70-их година XX вијека.

О богатству Аутаријата говори податак да су имали, по врстама и количини, више металног оружја, накита и оруђа, него гласиначки сељак у XIX вијеку.

Доласком Келта на ова подручја у IV вијеку прије нове ере, нестаје Гласиначка култура и племе Аутаријата као носиоци ове културе. О нестанку Аутаријата говори легенда о снијегу који је падао 7 година и натjерао становништво да напусти Гласинац. Прича се да су некад на Гласинцу били виногради па кад је прва оморика никла мудри људи дигоше народ и одселише са подручја које је погодила велика хладноћа. Било како било, предисториjски народ и становништво, на нивоу Гласиначке културе која је трајала око 600 година, нестаје са Гласинца, и никада се становништво Гласинца више није уздигло на тај ниво. Истраживањима је утврђено да између Илирског становништва Гласинца до IV вијека п.н.е. и каснијег становништва нема никакве непосредне везе, пошто је готово цјелокупно данашње становништво Гласинца поријеклом од релативно скорашњих досељеника.

Од доласка Келта па кроз цијели римски период Гласинац је био ријетко насељен. Са доласком Келта извршена је прва позната смјена становништва на Гласинцу, каквих ће касније кроз историју бити још. Остаци из латенског доба, које је претходило доласку Римљана у ове крајеве, на Гласинцу су малобројни, што нам говори да је Гласинац у то вријеме био слабо насељен те да је изгубио културно историјски значај који је имао прије доласка Келта.

Након гушења великог илирског устанка, тек иза 9-ог вијека п.н.е. настаје Римско доба у унутрашњости Босне. На Гласинцу нису нађени значајнији остаци насеља из Римског доба којих свакако није ни било због спуштања насеља у равнице. У римско доба је преко Гласинца водио пут из Средње Босне на Дрину. О становништву Гласинца у Римско доба не зна се ништа, не може се рећи ни да ли је становништво тог доба надживјело римску владавину.

Послије диобе Римског царства Босна припада Западном царству које се није одржало, од V до VII вијека н.е. У Босни се смјењују разни народи, да ли је и који од њих дуже боравио на Гласинцу, нарочито Готи, нема никаквих података. Све до пред крај средњег вијека нема ни података о животу Срба на простору Гласинца. О Гласинцу прије XV вијека има мало писаних података на основу којих би се могао извести закључак о етничким приликама на овим просторима. У историји средњег вијека Гласинац се као саставни дио босанске државе није истицао ни по чему.

К. Јиричек налази податке да се на Гласинцу помиње царина 1429. и 1430. године, а након тога у судским списима у Дубровнику налази још података из периода 1401. - 1430. У овим списима се веома често помиње Гласиначка црква поред које се налазила царина. Гласиначка црква је у то вријеме била главно

217

мјесто на Гласинцу, што потврђује велика некропола око ње, и све до у новије вријеме, сједиште Гласинца било је у близини овог мјеста. Из трговачких уговора о преносу робе из Дубровника у унутрашњост сазнајемо да су Обре (село Буђ, општина Пале) и Мокро били саставни дио Гласинца да би се у новије вријеме прикључили другим регијама и општинама. На Гласинцу је у то вријеме постојала често помињана Црква, називана Црква или Гласинац, позната и у Дубровнику. Црква се налазила на данашњој Црквини, недалеко од раскршћа у Подроманији, на мјесту укрштања путева из Врхбосне и из Борча, престонице Павловића. По предању на том месту је била црква, а око ње је некропола. Стећци су разноврсних облика и величина, неки са орнаментима, на једном у близини куће Ћајића се налази крст. Неколико стећака је узидано у темеље цркве на Сокоцу. Кроз Црквину и сусједне Бјелосављевиће водили су путеви, а ту је била и царина.

Од свих путева који воде преко Гласинца најважнији је онај који спаја долину Босне са долином Дрине коју пресијеца и иде ка Косову и Скопљу и то је тзв. Босански пут. На Гласинцу се Босански пут дијелио на два крака: један крак је водио преко Рогатице у Вишеград и даље према Косову (Цариградски пут), а други крак је водио преко Власенице у Зворник. Босански пут је један од важних путева Балкана којим су непрекидно ишли каравани коња.

Осим ових путева преко Гласинца води и Херцеговачки пут којим се из Херцеговине долазило у Прачу па преко Понора у Јакшин До. Овим путем су Хере, сточари и кириџије пролазили и гонили стоку на презиму у Посавину.

Средњовјековне некрополе су редовно, па и на Гласинцу, на истакнутим мјестима, главицама, косама и покрај старих путева.

Обилазећи некрополу 2010. наилазим на шокантне призоре машинског раскопавања некрополе, разгуране стећке, расуте тахте и кости. Да ли је то дјело монструозног ловца на закопано благо који у незнању имаде снаге и образа да помјера стећке испод којих не нађе блага. И тада се сахрањивало као и православни народ сада, па су се умјесто ковчега око покојника стављале само тахте – даске. Интересантно је да велики број стећака путује - тоне у земљу и да се код неколицине споменика једва назире врх обрастао травом. Питам се да ли ће неке нове генерације имати прилику да виде ову некрополу или ће се она, само себи знаним разлогом, склонити са лица земље и утонути у таму завјештаног мира и вјечног заборава.

На основу писаних докумената може се закључити да се средњовјековно становништво Гласинца, које су Дубровчани звали Власима, бавило сточарством и преносом робе. За Беатовиће на Гласинцу неки истраживачи тврде да носе презиме Влашког поријекла, иако се зна да су на Гласинац доселили око 1836. из области Пиве, па се овај податак не може користити као доказ о постојању Влаха на Гласинцу поготову што смо током истраживања и

218

писања овог рада дошли до нових сазнања о поријеклу презимена и породице Беата којој припада Гласиначки огранак Беатовића.

Главно становништво на Гласинцу у каснијем средњем вијеку представљају Срби. Доказ оваквој тврдњи су многа патронимична имена села која су остала из старијег доба као што су нпр. Вукосављевићи, Врањевићи, Неправдићи, Паржевићи и друга. У вјерском погледу међу средњовјековним становништвом Босне било је православаца, католика, и присталица „ босанске цркве“ богумила. Постојање знамените цркве, употреба крста, окретање гробова на исток и подизање споменика говори у прилог тврдњи да је тадашње становништво Гласинца било, вјероватно, православне вјере. Сматрајући некрополе хришћанским и православним гробљима, нови православни становници Гласинца, су већину својих нових гробаља подигли на или поред средњовјековних некропола, док је ријеткост муслиманско гробље поред некрополе.

Посебну групу старина на Гласинцу чине грчки бунари за које се сматра да потичу из средњег вијека, јер данашње становништво не гради такве бунаре. То су зидани бунари, често дјелимично покривени каменом плочом, из којих се вода вади судом везаним на конопац. У Ћаваринама се налазе два бунара под плочом; једна плоча донијета са Каностревачког бунара из Смртића. Овој групи старина припада и калдрмисана локва у дну Ћаварина на којој Беатовићи и данас напајају стоку.

Постоје и предања, нарочито код гласиначких муслимана, о грчкој краљици Јерини, за коју кажу да је градила град на Пуховцу, калдрму преко Гласинца за Зворник, те да је подигла град у Зворнику. Ова предања живе само у Источној Босни, нарочито у сливу ријеке Дрине.

Предање о Рељи Крилатици на Гласинцу говори како су Реља, Марко Краљевић и Милош Обилић бацали камена па је Марко бацио камен из Рељина (Лубурић) у Гласиначко поље где и данас близу села Куле стоји велики отесан камен назван Марков Камен.

Средњовјековне старине на Гласинцу сматрају грчким, јер се прича да су ту некада живели Грци, или Каури како их зову муслимани. По предању једних, тих Грка је нестало одједанпут, отјерао их снијег који је падао седам година, док други причају да су босоноги побјегли по снијегу који је пао на Петровдан или Илиндан.

Изгледа да је средњовјековног становништва Гласинца нестало или се прориједило изненада те да народно предање донекле има право. Недовршени стећак код Дробњачке воде у Балтићима стоји као једини доказ истинитости предања. Стећак стоји недовршен на мјесту где је почето његово клесање и прекинуто вјероватно због неке нагле промјене, исељавања или изумирања због чега стећак никад није постављен на мјесто коме је намијењен. Можда су томе

219

били повод Турци или некаква епидемија којих је у каснијем периоду било много. Тог ранијег становништва није било много, али се свакако задржао мали број становника који је одржао континуитет и пренио предања и топографске називе каснијим становницима Гласинца. О пустоши на Гласинцу у овом периоду говоре многа села, гробља, бунари и путеви зарасли у густе шуме, које су искрчене тек у XIX вијеку, док је у турско доба био насељен само нижи дио оквира поља.

Турци су већ од краја XIV вијека проваљивали у Босну до коначног слома босанске државе 1463. године. Надирање Турака у Босну покреће исељавање становништва из Босне, још прије слома босанске државе 1388. угрожено становништво се сели према Дубровнику. Такве сеобе су биле нарочито масовне и честе после Косовске битке, али нема писаних података у учешћу гласиначког живља у овим сеобама.

Словенац Б. Курипешић 1530. године у свом путопису Босну дијели на Доњу и Горњу Босну којој припада Гласинац. Он у напоменама о Горњој Босни наводи да су становници у тој области и Срби и Турци: Срби имају своје свештенике и цркве, али је највише Турака који имају своје тимаре. Турци тиранишу Србе. Краљевина Босна није добро насељена. Узроци су на првом мјесту честе куге, затим што Хришћани (Срби, Ћићи и мартолози), због силних терета и намета бјеже, и трећи најјачи што Турци одводе младе и способне људе у јаничаре. У Босни је поред путева земља слабо обрађена. То је стога што Турци путујући час овамо час онамо, узимају од Хришћана све што они имају без икакве накнаде. Стога сиромашни људи иду у планине и на плодне висине с цијелом имовином и тамо траже земљу. #

За Гласинац из друге половине XV и у току XVI вијека можемо рећи да нестаје домаћег хришћанског становништва. У православном становништву није било континуитета, нестало је и гласиначке цркве, јер се она за турског времена не помиње, умјесто ње се у XVII вијеку помиње џамија на Гласинцу, по предању саграђена од материјала од цркве, а 1928. године иста ова џамија је пренесена у муслиманско село Невосеоце.

Путописци Француз Кикиле, А.Пуле и Евлија Челебија о Гласинцу на почетку друге половине XVII вијека пишу као о регији врло живог путничког саобраћаја. На Гласинцу су подигнути ханови и беговски оџаци и неколико муслиманских села. У то вријеме на Гласинцу би могло бити и православног становништва. Народ Гласинца у то вријеме страда од куге и хајдука. Појава хајдука говори о постојању православног становништва, јер су хајдуци већином били православни Срби. Куга и хајдучија су битно утицали на етнички развој Гласинца.

Крајем XVII и почетком XVIII вијека муслимани на Гласинцу доживљавају врхунац ширења и благостања, живе у већини данашњих гласиначких села, док је на повећање њихове бројности утицао прилив избјеглица из Славоније и

220

Угарске. Несретан свршетак ратова од 1683-1699. означио је почетак пропадања турске империје, пада муслимана у нашим крајевима и ширења православног живља у селима.

Босански паша Нуман - паша Ћупурлић 1714. године након напада на Црну Гору један дио заробљених Црногораца, око 3000 заједно са женама и дјецом пресељава на простор око Гласинца. Потомци ових досељеника чине већину данашњег становништва Романије и Гласинца. Највише се досељавало из Дробњака, Пиве, Бањана, Никшића и Гацка. Повлачењем границе након окупације Босне и Херцеговине прекинута је ова изузетно јака струја досељавања.

Куге на нашима просторима је било и прије Турака, али без значајног утицаја на етнички састав становништва. Куге и гладне године за вријеме Турака имају много већи утицај и значај на етнички састав становништва јер за последицу имају смјену становништва. Највеће пустошење Гласинца кугом дешавало у XVIII вијеку када се на ове просторе насељавао највећи број становника из Херцеговине. Од XIV до XVIII вијека куга се појављивала преко двадесет пута у различитим регионима, на Гласинцу и око њега, а народ се бјежањем у планине покушао спасити од пошасти која је харала међу становништвом. Прича се да су једино Ћајићи преживјели кугу.

Зна се да је колијевка хајдучије била Босна, прецизније речено колијевком хајдучије се сматра Романија. Кроз пјесме опјеване и тако сачуване, ликове хајдука препознајемо у становништву ове области. Помињу се Старина Новак, Бајо Пивљанин, Лимун-харамбаша, Павле Јелисавчић и Ристо од Вишњице. Хајдуковали су и Петар Грамзов, Илија Мирисављевић и Јово Јаковљевић са Пала. Памти се и харамбаша Маринко Леовац а прича се и о браћи Марку и Танаску. Нарочито живо памћење је везано за Голуба Бабића што 1872. разби турску пошту на Романији и однесе сав новац. Цијелом југоисточном Босном су четовали хајдуци из херцеговачких племена Гацка, Пиве, Дробњака, Бањана и Никшића, а истиче се Ћерасим Бајагић. Под притиском хајдучких чета проређено турско становништво из Гласинца и околине склањало се у градове и већа турска насеља, а на њихова мjеста насељавало се српско становништво југоисточне Херцеговине. Турци су у неколико наврата покушали разбити хајдучију на Романији али су тек аустро-угарске власти успјеле потпуно угушити хајдучију.

Како је Гласинац раскршће путева, у турско вријеме посебно у XVII и XIX вијеку Гласинац постаје зборно мјесто турске војске, па се ту окупљала турска војска која је ишла да се бори против устаника Првог српског устанка. Последњи пут Гласинац је био војна чекаоница 1914-1915. године када је на њему било зборно мјесто аустроугарске војске за фронт према Србији.

Према изтраживањима Миленка С. Филиповића насељавање живља на простор Романије и Гласинца од којих води поријекло данашње становништво, почело

221

је тек крајем 18. вијека, пошто је цио крај услед куге и других невоља био опустио.

Највише досељеника у том времену је стигло из Источне Херцеговине, (садашњи дијелови Републике Српске и Црне Горе.) који су 1878. године припали Црној Гори ( Пивска област).

Са преласком у 19. вијек настаје нови период насељавања Гласинца, који траје све до 1878. године и родови који су дошли у том периоду већином су и остали на Гласинцу. Поред доласка православног живља пред окупацију Босне, Гласинац је захватио талас насељавања никшићких и колашинских муслимана. Међу православним досељеницима из Херцеговине нарочито се истичу групе из Пиве и Дробњака који су се насељавали на празна мјеста или читлуке.

Др Миленко С. Филиповић у свом дјелу Гласинац антропогеографско-етнолошка расправа објављеном 1950. године пише о Гласинцу, насељима и становништву овог подручја. Између осталог на страни 230. поменутог дјела пише:

“ Беатовићи (8к), и Марићи (7К.,Ђурђевдан). Зову се Војиновићи. Марићи су прозвани по баби Мари. Старином су из Пиве. Род је на Гласинцу толико разгранат да су се почели узимати међу собом. Дедови су били најпре у Жањевици (Гацко), па су прешли у Јамиће ( Дрина). Била се одметнула три Црногорца у хајдуке, и дедови их издржавали три године. Турци их потерају да прокажу хајдуке. Да избегну да их Турци набију на колац они се дигну паши у Сарајево и замоле га да их премести у другу нахију. Он им рече да имају села Ћаварине и Селишта (према Копиту), али да тамо нема ни куће ни кланице. Онда се они поврате и о Петровдану дигну „робље“ и стоку и пређу у Ћаварине. Били су месец дана под крушком. Наредио онда паша, па су им кроз месец дана начињене две куће. Биће отада сто година : неки веле да је то било тачно 1836. „

О Ћаваринама, др Филиповић пише следеће:

„Село је издужено око пута који долази из Смртића, а куће су мало у страни. Испод кућа је широки до. До испод Ђурове Колибе-Провалија који постаје од два мања дола (Газдин до и Ребра ), који оба вежу за Млађ. Живе воде има далеко од села, на Млађу, а зими носе воду с бунара, који се напуне кишницом. У селу је седам таквих бунара, који су служили ранијим „турским селима“, а на два од њих су старинске плоче. Зирати су испод и око кућа: Поткуњица, Поћетениште, Велика њива, Дукатаревина, Маловића Торина, Ребра, За Брдом, Милутинов До. Око села има приватних гајева, „забрана“: Велики Гај, Бунарић, Велика Њива, Млађ. По гајевима и око њих су испаше. У селу живе само православни и њихових 16 кућа су – сем једне Одовића – на окупу. Гробље је у Читлуцима.

222

Под Великим Гајем је неко старо гробље, у ком може да буде око педесет оптрачених гробова. Не зна се чије је. Друго старо гробље, такође непознато (можда муслиманско), је на њиви Поткућници Манојла Марића. Велика старинска локва у селу је сва калдрмисана. Скупља толико воде да не пресушује ни током сушних година. Пре куге у селу су били муслимани. Куће су им биле на месту Ђуровој Колиби, у старини испод Великог Гаја и Ћетеништа. Зна се по имену за буљугбашу Церу Ћаварину. Куга их је све поморила. Под Великим Гајем су биле и две православне куће , у којима су били момци тих Ћаварина“.

Становништво Гласинца се доста разликује од остатка Мулалука, како су на Гласинцу звали сусједни дио Сарајевског среза, од кога га дијели Романија. Разлике су у говору, у ношњи, у кући и у начину живота. На Гласинцу је становништво у толикој мјери херцеговачко са сачуваним херцеговачким особинама, да становништво предјела на северу од Гласинца, сматра да је Гласинац у Херцеговини. По свом данашњем етничком положају Гласинац је дио Старог Влаха, области у којој преовлађује херско становнишво, а обухвата подручје од Гласинца преко Таре и Златибора према Косову.

Прелаз испод турске под аустријску власт на Гласинцу је обиљежен страдањима православног живља од стране побуњених муслимана уз помоћ арбанашких одреда. Отимачина, крађе, убијање, остављају дубоке трагове и у каснијем периоду.

Први свјетски рат доноси Гласинцу нова страдања. На Гласинцу су концентрисани велики одреди аустријске војске који су одатле слати на фронт Лозници и Вишеграду. Уз помоћ домаћих потказивача, шуцкора, Аустријанци хапсе велики број национално освешћених становника Гласинца и одводе у логоре Добој, Арад, Нежидер из којих се мало ко вратио. Октобра 1914. аустријска војска је починила најстрашнија злодјела над старцима, женама и дјецом православних Срба, убијала, силовала и палила куће. Са продором српске и црногорске војске на Гласинац већина православног живља напушта своје домове, оставља неколико стараца да чувају имање, одлази са војском да би се вратила тек након краја рата. Споменик српским добровољцима, учесницима ратова за одбрану Србије 1912 – 1918. носи имена и сећање на 360 добровољаца са подручја Романије, међу којима има и Беатовића.

Други свјетски рат 1941-1945. на просторе Гласинца доноси нова страдања. Споменици, спомен чесме, спомен костурнице расуте по Гласинцу чувају успомену на животе положене за слободу и идеале. У тами заједничких костурница почивају партизани, заједно, без крста , без мјесеца, под звијездом петокраком. Само на спомен костурници у Парку бораца Романије стоје исписана имена 969 бораца, а има их још уписаних по околним мејстима. И у ове спискове Беатовићи се животима уписаше.

223

Нови свјетски поредак на Гласинац доноси нови рат 1992. ново страдање, нови споменици, нова гробља. Сахрањена младост, храброст, љубав, сахрањени јунаци. Нова гробља никоше на Гласинцу, крстови у војничком поретку, младост и снага српског народа сахрањена под крстом у по ко зна који пут окрвављену земљу Гласинца. Поново је страдао народ Гласинца. На спомен обиљежју српским борцима погинулим у одбрамбено-отаџбинском рату на ратиштима у околини Сарајева стоје уписана имена 1250 бораца, а Спомен соба чува сјећање на 650 погинулих српских бораца Соколачке општине међу којима су и Беатовићи.

Општина Соколац налази се на ширем платоу Гласинца, у подножју Романије, у источном дијелу Републике Српске. Граничи се са општинама Рогатица, Хан Пијесак, Пале и Источни Стари Град (Сарајево), а сјеверним дијелом са општином Олово у Федерацији БиХ.

Са површином од 689 квадратних километара убраја се у веће општине у Републици Српској. Општина Соколац има 12 мјесних заједница са 95 насељених мјеста, у којима живи нешто више од 15.000 становника.

Општина и сам Соколац су познати по планини Романији, која се простире југозападно од Сокоца, са највишим врхом Велики Лупоглав, високим 1652 м. На јужној страни Романије, изнад Пала је Новакова пећина, док су на западној страни планине Црвене стијене, са барјаком опјеваним у многим народним пјесмама. Ријеке Каљина и Биоштица са својим притокама припадају сливу ријеке Босне, уливају се у ријеку Кривају на подручју општине Олово. Врело Берег се налази у селу Берег и улива се у Ракитницу која такође извире на подручју општине Соколац.

Кроз Соколац данас пролазе важни путни правци Сарајево – Београд, а од раскршћа у Подроманији води пут за Рогатицу, Вишеград и Ужице.

Филиповић пише да средином XIX вијека у Сокоцу није било ни једне куће те да је земљиште на коме се налази данашњи град припадало селу Балтићи. Прве куће са којима је Соколац почео да се развија су саграђене 1852. године, убрзо потом саграђен је и први хан око кога је никло насеље.

Црква св. пророка Илије грађена је од 1873. до 1876. године, а освjештана је 1881. године. Соколац добија основну школу 1875. године, да би нешто касније тридесетих година XX вијека Соколац постао главно састајалиште народа на Гласинцу и попримио је изглед друмског насеља. Осим школе 1930. године у Сокоцу је постојала жандармеријска станица, зграда општине, једна пилана, неколико трговачких и занатских радњи, 46 кућа.

Привредно-демографски успон Соколац доживљава током 70-их година XX вијека када су интезивно грађени привредни и инфраструктурни објекти захваљујући којима Соколац стиче статус регионалног центра.

224

Након отаџбинско–одбрамбеног рата Соколац доживљава нагли демографски развој услед прилива српског становништва са околних подручја погођених ратним сукобима.

Соколац данас представља привредно културно-образовни центар Гласинца у ширем смислу ријечи.

Село Ћаварине смјештено подно Млађа и данас је веома живо, мада је примјетан процес старења и одлива становништва у оближњи Соколац. У центру села се налази Спомен чесма изграђена у знак захвалности мјештанима, борцима учесницима Другог свјетског рата. Чесма је реконструисана 2008. године и на њу је постављена спомен плоча са именима 22 погинула борца отаџбинског рата. Све до 70-их година XX вијека Ћаварине су имале Велику основну школу коју су похађали ученици из Ћаварина и околних села, да би након затварања школе ученици пјешке или аутобусима путовали у Соколац. Након затварања, школа је имала функцију помоћног војног објекта за смјештај и обуку војске.

Основни разлог одлива младог становништва је дугогодишњи недостатак воде и лоша повезаност са Сокоцем.

Тек почетком XXI вијека Ћаварине добијају водовод и асфалтну везу са Сокоцем.

225

0 - A3 Б Ц Д Е

СТОЈАН Гавро 11

ДРАГИЋ 10

СТАНКО Гавро 31

ПЕРО Перла 30

СИМО 32

МИТАР 132

ДРАГИЋ 130

ШЋЕПАН 131

СИМО 195 МАРКО ВЕЛИКИ 196 ЈОВАНКА 197 ЗОРКА 198

АНЂЕЛКО 199

МИЛИВОЈЕ 200 ДУШАН 201 ИЛИЈА 202 РАДИВОЈЕ 203

ВУКАШИН 204 ВУКОСАВА 205

САВА 134

РАДЕ 135

СПАСОЈЕ 136

МИЛОВАН 137

БОЈО 214 МИЛОВАН 215 ОБРАД 216 ДАША 217 ЈОКА 218

БОЖАНА 133

ВОЈИН 12

ВАСИЉ 37

РИСТО 152

МИЛАДИН 265 АРСЕН 266 ВАСО 267

ЛАЗАР Кићо 153

МИЛУТИН 151

ПЕРО 35

ЂОКО Ђођа 34

ПЕРО 146

МАНОЈЛЕ 145

ЛАЗАР 143

АЛЕКСА 142

МИТАР Војновић 147

ДАНИЛО 255

МАШАН Машо 254

МИЛОШ 253

РАЈКО 252

МИАЈЛО 144 ПЕРО 251

ТОДОР 246

ЉУБО 245

ИЛИЈА Ико 244

ЈОВО 243

АЛЕКСА 242

ЈОВО 33

ВОЈИН Војо 141

МИЛОВАН Мина

140

МИЛОШ 139

ЈЕВРЕМ 138

ДРАГО 240

КОВА 235 СТАНОЈКА 236 ВЕЉКО 237 НИКОЛА 238

МИРКО 230 МАРКО МАЛИ 231 ЈОВАН 232 МИЛИЦА 233 АНИЦА 234

МИЛОШ 239

МИЛАНА 241

ЈОКА 247 ЈЕЛКА 248 АНЂЕЛКА 249 ПЕТРА 250

МИЛАН 257

БОЖО Мића 256

ДЕСА 268

СПАСЕНИЈА 247 269 МИХАЈЛО 270 РАДОЈКА 271 МИЛАН 272 ИВАН 273 ЖАРКО 274

МАНОЈЛЕ 36 ЛАЗАР Лазо 149

ВАСО 148

АРСЕН 150

БОГДАН 261 РАДЕ 262 БОГДАНКА 263 СТОЈАНКА 264

БАЈО ≈1770-80 4

ЈОВАН ≈1740

НН XI. ≈1710

НН I.

БЕАТ

БАН ПИЛАТ ≈1430

МИЛУТИН ≈1600

Грана БАЈО А 4ЋАВАРИНЕСОКОЛАЦ

Делимично стабло фамилије Беатовић

шема 4

ВОЈНОВИЋИ

226

Наставак са претходне стране

СПАСОЈЕ 38

БОГДАН 154

ШЋЕПАН 156

ДАНИЦА 275 ЈОВАНКА 276 СПАСОЈЕ 277 ДЕСАНКА 278 САВА 279 МИТРА 155

ОПИС УЗ ШЕМУ 4

0. поп ЈОВАН Бе(ј)атовић рођен око 1740. године у Жањевици, стара Херцеговина, општина Гацко. На основу досадашњих сазнања Јован је имао два брата : Илију од кога се формирао велики део фамилије Беата и Баја од кога су по предању постали Бајовићи који и данас живе на подручју општине Гацко. У Жањевици и данас постоје остаци камених темеља са лијеве стране, поред пута узводно према Додерима, за које се претпоставља да су били кућа из које су потекли Беатовићи који су се одселили на Гласинац у село Ћаварине. ........

А 4. БАЈО Јованов Беатовић рођен око 1770-780. године у Жањевици. Име Бајо је добио по стрицу Бају, очевом брату. Опширније шеме 4...........

Б 10. ДРАГИЋ, Бајов, опширније шема 4.10

Б 11. СТОЈАН – Гавро, Бајов, рођен око 1800-810. године, није имао потомство.

Б 12. ВОЈИН Бајов, опширније у шеми 4.12....

Ц 30. ПЕРО – Перла Драгићев, опширније шема 4.10

Ц 31. СТАНКО – Гавро Драгићев, умро млад без потомства.

Ц 32. СИМО Драгићев, опширније шема 4.10

Ц 33. ЈОВО Војинов, опширније шема 4.12.33.

Ц 34. ЂОКО - Ђођа Војинов, шема 4.12.34

Ц 35. ПЕРО Војинов, није имао потомство.

Ц 36. МАНОЈЛЕ Војинов, шема 4.12.36,7,8

Ц 37. ВАСИЉ Војинов, шема 4.12.36,7,8

Ц 38. СПАСОЈЕ Војинов, шема 4.12.36,7,8

227

Д---шема 4.10

Д130. ДРАГИЋ Перлин, име добио по ђеду Драгићу, као пољопривредник са супругом Петром Хршум и породицом живео у Ћаваринама.

Д131. ШЋЕПАН Перлин, пољопривредник, са супругом Даницом Марић и породицом живео у Ћаваринама.

Д132. МИТАР Перлин, са супругом Божаном Јовичић живео и радио у Ћаваринама.

Д133. БОЖАНА Перлина, удата за Ковачевић Јована, родила петоро дјеце.

Д134. САВА Перлина, два пута се удавала. Први пут Сава је била удата за Мирковића, а други пут за Пејановића са којим је имала пород.

Д135. РАДЕ Симов, ожењен са Василијом Самарџија, имају потомство.

Д136. СПАСОЈЕ Симов, био ожењен, имао је кћерку Јоку....

Д137. МИЛОВАН Симов, погинуо 1914. године, није имао потомство.

Д---шема 4.12.33

Д138. ЈЕВРЕМ Јовов, био ожењен, има потомство..........

Д139. МИЛОШ Јовов, умро млад без потомства.

Д140. МИЛОВАН –Мина Јовов, ожењен са Стојом Лубарда, имају потомство........

Д141.ВОЈИН -Војо Јовов, ожењен Јоком Пандуревић, имају двоје дјеце.....

Д---шема 4.12.34

Д142. АЛЕКСА Ђоков, није имао потомство.

Д143. ЛАЗАР Ђоков, рођен око 1870. године, два пута се женио, има потомство.

Д144. МИАЈЛО Ђоков, је живио и умро у Ћаваринама, био је ожењен Госпавом.

Д145. МАНОЈЛЕ Ђоков, рођен око 1870. године, био ожењен Јањом Гутаљ са Понора.

Д146. ПЕРО Ђоков, добио име по стрицу Перу, али као и стриц, умрије без потомства.

228

Д147. МИТАР Ђоков ВОЈНОВИЋ, због недостатка земље у Ћаваринама, мајка Анђа је купила имање на Каловитим Брдима код Пала и преселила сина Митра да тамо заснује породицу и домаћинство. Повријеђен оваквим поступком одвајања од родитеља и напуштања Ћаварина, Митар промијени презиме Беатовић и узе презиме Војновић по ђеду Војну. И данас на Каловитим брдима живи јака фамилија Војновића пореклом од Беатовића. У овом раду ће бити поменута имена Митрових синова, како би се могли повезати у неком свом раду за родослов Беатовића.

Д---шема 4.12.36,7,8

Д148. ВАСО Манојлов, није имао потомство.

Д149. ЛАЗАР -Лазо Манојлов, (1804-1942). Са супругом Цвијом Ерић живјели на имању „под брдом“ (Брејаковићи) које су купили од муслимана.........

Д150. АРСЕН Манојлов, није имао потомство.

Д151. МИЛУТИН Васиљев , није имао потомство.

Д152. РИСТО Васиљев, ожењен са Аном Вуковић имају потомство.......

Д153. ЛАЗАР-Кићо Васиљев, ожењен са Станом Глуавић имају потомство.......

Д154. БОГДАН Спасојев, ожењен са ...........

Д155. МИТРА Спасојева, удата за Солдара.........

Д156. СТЈЕПАН-Шћепан Спасојев, умро млад.

Е---шема 4.10

Е195. СИМО Драгићев, био ожењен са Милком Цвијетић, имали су деветоро дјеце.......

Е196. МАРКО Велики Драгићев, (1910-1997). Познат као Марко Велики. Марко Велики је био ожењен Тијаном Глуховић (1909-1992), и имали су шесторо дјеце.....

Е197. ЈОВАНКА Драгићева, удата за Јоловић Боја......

Е198. ЗОРКА Драгићева, удата за Ђурковић Илију..........

Е199. АНЂЕЛКО Шћепанов, погинуо 1914. године, без потомства.

Е200. МИЛИВОЈЕ Шћепанов, рођен 1912. године, са супругом Радојком Пајић живио у Ћаваринама имали су петоро дјеце........

Е201. ДУШАН Шћепанов, погинуо 1940. год. без потомства.

229

Е202. ИЛИЈА Шћепанов, познатији као Бибо, погинуо 1943. године, без потомства.

Е203. РАДИВОЈЕ –Браћо Шћепанов. Браћо је био ожењен Милком Косорић, имају два сина.

Е204.ВУКАШИН–Вујо Митров, ожењен Станојком Загајац, имају потомство.

Е205. ВУКОСАВА Митрова, познатија као Сека......

Е214. БОЈО Радов, ожењен Савом Ђуровић, имају четворо дјеце........

Е215. МИЛОВАН Радов, умро млад без потомства.

Е216. ОБРАД Радов, умро млад без потомства.

Е217. ДАША Радова, удата за Копривицу Рајка......

Е218. ЈОКА Спасојева, удата за Боровину у Јамиће на Јахорини.

Е---шема 4.12.33

Е230. МИРКО Јевремов, ожењен Миленом Пушоња, имају троје дјеце.....

Е231. МАРКО Мали, са супругом Росом Пржуљ живио у Ћаваринама, имају четворо дјеце......

Е232. ЈОВАН Јевремов. Погинуо 1944. године.

Е233. МИЛИЦА Јевремова, удата за Косорића......

Е234. АНИЦА Јевремова, удата.......

Е235. КОВА Милованова-Минина, удата за Савчић Момира.......

Е236. СТАНОЈКА Милованова-Минина, удата за Марић Миланка .......

Е237. ВЕЉКО Милованов-Минин, рођен 1923. године у Ћаваринама, погинуо 1944. године.

Е238. НИКОЛА Милованов-Минин, погинуо 1945. године.

Е239. МИЛОШ Милованов-Минин, рођен 1932. године, ожењен са Анђом Марић рођ. 1933. год. имају потомке ........

Е240. ДРАГО Војинов, умро млад без потомства.

Е241. МИЛАНА Војинова, удата за Ђерић Бошка са Борика, Рогатица.

230

Е---шема 4.12.34

Е242. АЛЕКСА Лазарев , умро је млад без потомства.

Е243. ЈОВО Лазарев, (1910-1992). Јовова супруга се звала Митра Милинковић рођена 1924. год у Кадином селу у Мокром, имали су петоро дјеце........

Е244. ИЛИЈА - Ико Лазарев, (1905-1981). Са супругом Радојком Косорић (1912-1981) живио у Ћаваринама. Имали су шесторо дјеце.........

Е245. ЉУБО Лазарев, (1918-1954). Са супругом Анђелком Телетина родом из Праче живео у Ћаваринама. Имали су сина и ћерку..........

Е246. ТОДОР Лазарев, умро млад без потомства.

Е247. ЈОКА Лазарева, удата за Мракића у Рогатицу.

Е248. ЈЕЛКА Лазарева, рођена 1918 год. у збјегу, удата за Зрилића у Кључ.

Е249. АНЂЕЛКА Лазарева, удата за Марић Петра.

Е250. ПЕТРА Лазарева, удата Каностревац.

Е251. ПЕРО Миајлов, (1857-1954). Док је био дијете оста без оца, оженио се Милком Маловић, имали су петоро дјеце......

Е252. РАЈКО Манојлов, (1918-1991). Родбина га је често звала Рајкан.

Е253. МИЛОШ Манојлов, умро млад без потомства.

Е254. МАШАН – Машо Манојлов, ожењен Добрилом-Добром Максимовић, имју сина....

Е255. ДАНИЛО Манојлов. Припадник краљеве војске, гардиста. Мучки убијен 1945. године од стране партизанске војске.

Е256. БОЖО – Мића Манојлов, (1904-1974). Оженио Софију Боровину, имали су петоро дјеце......

Е257 МИЛАН Манојлов, умро без потомства.

Е258. РАДЕ Војновић Митров.

Е259. АЛЕКСА Војновић Митров.

Е260. МИЛИВОЈЕ Војновић Митров.

Е---шема 4.12.36,7,8

Е261. БОГДАН Лазарев, (1933-2001). Био ожењен са Павом Ољачом. Живио у Бачком Новом Селу, имају потомство.......

231

Е262. РАДЕ Лазарев, рођен 12.09.1929. године, са супругом Зорком Ћиковић имау двоје дјеце........

Е263. БОГДАНКА Лазарева, рођена 1940. године, није се удавала,.........

Е264. СТОЈАНКА Лазарева, рођена 1941. године, са супругом Пурда Антуном има двије ћерке...

Е265. МИЛАДИН Ристов, (1933-1987). Са супругом Ковиљком Солдар живио у Ћаваринама, имају потомке.....

Е266. АРСЕН Ристов, рођен 1928. године, ожењен са Станојком Мирковић, живи у Ћаваринама, имају троје дјеце......

Е267. ВАСО Ристов, рођен 1921. године у Ћаваринама, погинуо новембра 1943. године.

Е268. ДЕСА Ристова, рођена 1930. године, удата за Солдар Ивана.

Е269. СПАСЕНИЈА - Спаса Лазарева - Кићова, удата за Ђерића.

Е270. МИКАЈЛО Лазарев – Кићов, рођен 1918. године у Ћаваринама, 27. октобра 1943. године.

Е271. РАДОЈКА Лазарева - Кићова, удата Шаренац.

Е272. МИЛАН Лазарев - Кићов, умро са 18 година без потомства.

Е273. ИВАН Лазарев - Кићов, (26.12.1928-03.12.1985). Са супругом Дивном Миљковић има три сина.....

Е274. ЖАРКО Лазарев - Кићов, (20.08.1931-16.10.2005). Са супругом Рајком Јоковић има сина......

Е275. ДАНИЦА Богданова, удата за Каповић Петка.

Е276. ЈОВАНКА Богданова, удата за Шевкушић Цвијана.

Е277. СПАСОЈЕ Богданов, ожењен са Новком Ђерић, имају троје дјеце........

Е278. ДЕСАНКА Богднова, није се удавала.

Е279. САВА Богданова, није се удавала, живи на Сокоцу.

232

ДАНИЛО

Б Ц Д Е ф ГФ Г Х

ВОЈИН 12

СТОЈАН Гавро 11

ДРАГИЋ 10

ПЕРО Перла 30

ДРАГИЋ 130

СИМО 32

СИМО 195

МАРКО ВЕЛИКИ 196

РАЈКА 257

СЛАВКА 258

ДРАГИЊА 256

МИРА 228 МИЛИВОЈЕ 229 СНЕЖАНА 230 ДРАГАН 231 МИМЧИЛО 232 ДРАГО 233 РАДМИЛА 234 МИЛАНА 235 ЖЕЉКО 236 МИЛАДА 237

ЈОВАНКА 197

ЗОРКА 198

МИЛОВАН 265 СПАСОЈЕ 266 СТОЈКА 267 ДРАГА 268

МИЛИЈА 250

ПЕТАР Пејо 251

ДРАГО 252

ГОЈКО 253

СТОЈКО 254

ЉИЉАНА 220

СНЕЖАНА 221

ЖЕЉКО 222

ЖЕЉКА 223

ПРЕДРАГ 134 ЂОРЂЕ 135

СЕРЂО 224 ТАТЈАНА 225

ДАРИО 136

РАНКО 255 МАЈА 226 ИВАНА 227

ВЕЛА 259 МИРОСЛАВ 238 МИРОСЛАВКА 239

ЈЕЛА 260 БОГДАН 240 БИЉАНА 241

МИЛАНКО 261 СВЕТЛАНА 242

ДРАЖЕНКО 243 СЕРГЕЈ 139 ТАМАРА 140

МИЛОЈКА 262 АНДРИЈА 244 ПАВЛЕ 245 ЈЕЛЕНА 246

МИЛОМИР 263 МАРКО 247 248

МИРА 264 МИЛЕ 249 РАДЕ 250

ШЋЕПАН 131

СТАНКО Гавро 31

АНЂЕЛКО 199

ДУШАН 201

ИЛИЈА 202

РАДИВОЈЕ Браћо 203

ДУШАН 274

ВЕЛЕМИР 275

МИЛИВОЈЕ 200

СЛАВКО 269 МИЛИВОЈЕ 251

ЗДРАВКО 270

БОЈАН 252

АЛЕКСАНДРА 253 НИНА 143 БОРИС 144 ЖЕЉКА 145

АНИЦА 271 ДРАГАН 254

СТЕВКА 272 ВЕСНА 255 САША 256

МОМИРКА 273 ДАНКА 258 ДРАГАНА 259

ПУНИША 257

АНЂЕЛА 141

МИТАР 132

ВУКОСАВА 205

ВУКАШИН ВУЈО 204

МИТАР 276

СНЕЖАНА 260

ПАУНА 261 АНЂЕЛА 262

СЛАВИЦА 277 ЈОВАНА 263

ДАНИЈЕЛА 130 НИКОЛА 131

ИГОР 132

СОЊА 133

ДОРИС 137

ИРИНА 138

0 - А4

ШЕМА 4.12 МИЛОВАН 137

СЛАВИША 264

РАДЕ 135

БОЈО 214

МИЛОВАН 215 ОБРАД 216

ЖИВКО 279

ВОЈКА 278 ГОРАН 265 МИЋО 266 НЕБОЈША 267

ВОЈИН 280 ТИЈАНА 268

НОВКА 281 ГОРДАНА 270

ЛУКА 146

АЛЕКСАНДРА 147

СПАСОЈЕ 136

БОЖАНА Б133

САВА С134

ДАША Д217

ЈОКА Ј218

МИЋА 206 ОБРЕН 207 РИСТО 208 МИТАР 209

??? 210 МИТАР 211 МИКАИЛО 212

??? 213

Б133

С134

Е

МИЛАН 284

МИЉА 282 ДРАГО 283

САВО 285 СЛАВКО 286 РАЈКО 287 ДАРИНКА 288 ВОЈКА 289 НЕДА 290 РАДА 291

Д217

Ј218

Ф

Е

ф

KРИСТИЈАН 142

БАЈО ≈1770-80 4

ЈОВАН ≈1740

НН XI. ≈1710

НН I.

БЕАТ

БАН ПИЛАТ ≈1430

МИЛУТИН ≈1600

Грана БАЈО А 4Огранак ДРАГИЋ Б 10ЋАВАРИНЕСОКОЛАЦ

Делимично стабло фамилије Беатовић

шема 4.10

233

ОПИС УЗ ШЕМУ 4.10

Грана БАЈОВА А 4

Огранак ДРАГИЋ Б 10

Ћаварине -Соколац

0. ЈОВАН Бе(ј)атовић рођен око 1740. године у Жањевици, стара Херцеговина, општина Гацко. На основу досадашњих сазнања Јован је имао два брата : Илију од кога се формирао велики део наше фамилије Беата и Баја од кога су по предању постали Бајовићи који и данас живе на подручју општине Гацко. У Жањевици и данас постоје остаци камених темеља поред пута, узводно према Додерима, за које се претпоставља да су били кућа из које су потекли Беатовићи који су се одселили на Гласинац у село Ћаварине. ........

А 4. БАЈО Јованов Беатовић рођен око 1770-780. године у Жањевици. Име Бајо је добио по стрицу Бају, очевом брату.

Б 10. ДРАГИЋ Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. године. Супруга Јована.

Б 11. СТОЈАН – Гавро Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. године није имао потомство.

Б 12. ВОЈИН Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. г. опширније у шеми 4.12.

Ц 30. ПЕРО – Перла Драгићев, као дијете са седам-осам година 1836. године дошао у Ћаварине, био ожењен Симаном Гашевић, живео и радио као угледан домаћин и пољопривредник.

Ц 31. СТАНКО – Гавро Драгићев, момак јаке конституције, умро млад без потомства.

Ц 32. СИМО Драгићев, ожењен од Бјелаковића, живео као пољопривредник у Ћаваринама.

Д130. ДРАГИЋ Перлин, име добио по ђеду Драгићу; био ожењен Петром Хршум, живео као пољопривредник у Ћаваринама.

Д131. ШЋЕПАН Перлин, пољопривредник, са супругом Даницом Марић живео у Ћаваринама. Коњском запрегом превозио је робу из Сарајева за потребе Хан Стјеница, Крама и Сокоца (шећер, уње, рижа...). Ђеци би дјелио свилене бомбоне и сомун (бјели хљеб) а домаћицама шећер,ратлокум и кафу.Остао је неизбрисив у сјећању и памћењу као угледан домаћин Ћаварина и Гласинца.

Д132. МИТАР Перлин, са супругом Божаном Јовичић живео и радио у Ћаваринама.

234

Д133. БОЖАНА Перлина, удата за Ковачевић Јована, имала петоро дјеце.

Д134. САВА Перлина и Симанина, удата за Мирка Пејановића са којим је имала два сина; Митра и Микаила. Мирко је избегао из Црне Горе због крвне освете. По њему Пејановиће зову Мирковићи. Д135. РАДЕ Симов, ожењен са Василијом Самарџија, имају потомство.

Д136. СПАСОЈЕ Симов, био ожењен, имао је кћерку Јоку......

Д137. МИЛОВАН Симов, погинуо 1914. године, није имао потомство.

Е195. СИМО Драгићев, добио име по стрицу Симу, био ожењен са Милком Цвијетић.

Е196. МАРКО Велики Драгићев, (1910-1997). Познат као Марко Велики јер је у близини живео Марко Јевремов, па им по висини дадоше надимке - Марко Велики и Марко Мали. Марко Велики је био ожењен Тијаном Глуховић (1909-1992). Живели су у Ћаваринама.

Е197. ЈОВАНКА Драгићева, удата за Јоловић Боја.

Е198. ЗОРКА Драгићева, удата за Ђурковић Илију.

Е198.1. ВЕЉКО Драгићев, умро као дете у Ср бији 1916. год. Перлина породица је за време првог св. Рата избегла у Србију, на подручје Златибора – село Шљивовица

Е199. АНЂЕЛКО Шћепанов, погинуо 1914. године; без потомства.

Е200. МИЛИВОЈЕ Шћепанов, рођен 1912. године, са супругом Радојком Пајић живео у Ћаваринама. Политички комесар чете у 2. батаљону 6. источнобосанске бригаде; у НОБ-у од 1941. године, члан КПЈ од 1940. године. Погинуо на брду Кошур код Тјентишта 9. јуна 1943. године.

Е201. ДУШАН Шћепанов, погинуо 1940. године, без потомства.

Е202.ИЛИЈА Шћепанов, познатији као Бибо, погинуо 1943. године, без потомства.

Е203. РАДИВОЈЕ–Браћо Шћепанов, 1923/2001. Браћо је био ожењен Милком Косорић, имају два сина, Душка и Велимира. Био је предсједник мјесне заједнице Ћаварине и одборник СО-е Соколац. Заслужан је за развој Ћаварина (школства, водовода, пута) и друштвено политичког рада села Ћаварина.

Е204. ВУКАШИН –Вујо Митров, ожењен Станојком Загајац...........

Е205. ВУКОСАВА Митрова, познатија као Сека, била удата за Милана Сабљића из Дрвара. Носилац партизанске споменице НОБ-е 1941-1945 године. Има сина Славишу Сабљића новинара. Кћерка Славица се није удавала. Живи и ради у Бања Луци.

235

Е206. МИЋА Ковачевић, Божанин и Јованов.

Е207. ОБРЕН Ковачевић, Божанин и Јованов.

Е208. РИСТО Ковачевић, Божанин и Јованов.

Е209. МИТАР Ковачевић, Божанин и Јованов.

Е210. ......???....... Ковачевић, Божанина и Јованова.

Е211. МИТАР Пејановић, Савин и .......

Е212. МИКАИЛО Пејановић, Савин и .......

Е213. .......???......... Пејановић, Савина и .....

Е214. БОЈО Радов, ожењен Савом Ђуровић. Кад је Бојо умро, Сава се преудаде за Јегдић Косту из Паржевића, и пређе у Паржевиће са дјецом. Са Костом Сава није имала дјеце.

Е215. МИЛОВАН Радов, умро млад без потомства.

Е216. ОБРАД Радов, умро млад без потомства.

Е217. ДАША Радова, удата за Копривицу Рајка......

Е218. ЈОКА Спасојева, удата за Боровину у Јамиће на Јахорини.

Ф250.МИЛИЈА Симов, рођен 1920. год. ССС, милиционер, супруга Гроздана Боровчанин 1940. године, пензионер, живи у Суботици......

Ф251. ПЕТАР – Пејо Симов, погинуо 1941. године, без потомства.

Ф252. ДРАГО Симов, убише га четници у Соколовићима 1943. год. као дете са тринаест година.

Ф253. ГОЈКО Симов, ожењен са Ђуком Церовић..........

Ф254. СТОЈКО Симов, (1934-2000). Био ожењен са Личи........, живео у Сарајеву, после рата преселили у Словенију.

Ф255. РАНКО Симов, рођен 8.6.1939. год. Дипл. инг. машинства, ожењен Љиљом Анђелић (1947.) наставницом, живе у Суботици.........

Ф256. ДРАГИЊА – Драга Симова, (1924-1997). Удата за Јовичић Јована у Гучево, Рогатица.

Ф257. РАЈКА Симова, рођена 1926. године, удата за Ковачевић Милоша.

Ф258. СЛАВКА Симова, (1928-2009). Два пута се удавала. Први Славкин супруг је био Бартула Милан, а други пут се удала за Цицовић Брана на Пале.

236

Ф259. ВЕЛА Маркова, рођена 1934. године, ССС, удата за Јоловић Вељка на Соколац.

Ф260. ЈЕЛА Маркова, рођена 1936. године, ССС, удата за Гашевић Момира, Ветерник, Нови Сад.

Ф261.МИЛАНКО Марков, рођен 1938. године, шумарски техничар, са супругом Маријом Гајић, учитељицом, живели у Олову па се преселили на Соколац.

Ф262. МИЛОЈКА Маркова, рођена 1948. године, завршила Вишу социјалну школу, удата за Кукић Милана из Билеће, живе у Београду.

Ф263. МИЛОМИР Марков, рођен 1951. год. завршио Вишу електрошколу, ожењен са Весном Пантовић (1956. ССС, писац дјечије поезије). Живе и раде у Београду. Миломир је још 1976/77. године делимично прикупио податке који су кориштени за овај рад.

Весна је песникиња за децу, истанчаног осећаја за риму и дечију душу. Читајући њене песме осетите лепоту и музикалност риме, осетите се дететом узраста за који је песма написана. Њене су песме разумљиве, јасне, са захтевном поруком, лако прихватљивом дечијој души. Позив су деци да буду добра, пуна љубави, племенитости, да воле друге и другачије. Хвала ти Весна на љубави коју пружаш деци и свима који воле децу и тако настави.

ДЕЦИ СВЕТА

Нека запевају сва деца света

Нека пева цела планета

нек сви свима руке пруже

да живе лепше,

да живе дуже.

Нека се дечије коло плете

нека бело дете воли црно дете,

у име деце,

молим те свете.

Нек љубав цвета ко ружа у мају,

нека се дечија срца једно другом дају,

да заборавимо на ратове и пароле,

да се сви воле, да се воле…

237

Ф264. МИРА Маркова, рођена 1942. год. Удата за Галавић Ратка у Нови Сад.

Ф265. МИЛОВАН Јоловић, Јованкин и Бојов. Погинуо од четника 1945.год.

Ф266. СПАСОЈЕ Јоловић, Јованкин и Бојов. Утопио се у Београду док је био на одслужењу војне обавезе 1952.год. Ожењен Цветом Петрић, имају сина Миша рођ. 1951.год.

Ф267. СТОЈКА Јоловић, Јованкина и Бојова, удата за за Вељка Марића, имају троје деце; Славица, Милорад и Нада.

Ф268. ДРАГА Ђурковић, Зоркина и Илијина.

Ф269. СЛАВКО Миливојев, 1932/1990. Машински инжењер био ожењен Миланом Церовић. Имају сина Миливоја-Мики

Ф270. ЗДРАВКО Миливојев, 1938/2003, грађевински техничар са супругом Јањом Јанковић живи на Сокоцу.

Ф271. АНИЦА –АНА Миливојева, 1934, завршила вишу комерцијалну школу у Сарајеву, удата за Лозо Дамјана из Мостара, имају сина Драгана који живи у Прагу – Ческа.

Ф272. СТЕВКА Миливојева, 1936, учитељица удата за Косорић Жарка, инж. шумарства, магистар економије. Имају кћерку Весну и сина Сашу. Живи на Сокоцу као пензионер.

Ф273. МОМИРКА Миливојева, 1943. удата за Пурковић Винка возача, имају троје дјеце. Сина Пунишу и кћерке Данку и Драгану, живе на Палама.

Ф274. ДУШАН - Дуле Браћов, радио као ВКВ возач у међународној шпедицији. Дуле је дао невероватно много тачних података који су кориштени у овом раду. Живи са мајком и братом у породичној кући у Ћаваринама.

Ф275. ВЕЛЕМИР - Јејо Браћов, грађевински инжењер, живи са мајком и братом у породичној кући у Ћаваринама.

Ф276. МИТАР - Бато Вујов, са супругом Гином Голијанин живи на Сокоцу.

Ф277. СЛАВИЦА Вујова и Станојкина, удата 1951. за Танкосић Слободана, имају кћерку Јовану која је завршила економски факултет, живе у Београду.

Ф278. ВОЈКА Бојова, удата за Марић Андрију.

Ф279. ЖИВКО Бојов и Савин, рођен у Ћаваринама, ожењен Душком Ђилас. Живео и радио у Сарајеву. Погинуо у саобраћајној несрећи.

Ф280. ВОЈИН Бојов, са супругом Ингрид живи у Њемачкој.

238

Ф281. НОВКА Бојова, удата за Лимић Угљешу.

Ф282. МИЉА Копривица, Дашина и Рајкова.

Ф283. ДРАГО Копривица, Дашин и Рајков.

Ф284. МИЛАН Копривица, Дашин и Рајков.

Ф285. САВО Боровина, Јокин и ...........

Ф286. СЛАВКО Боровина, Јокин и ...........

Ф287. РАЈКО Боровина, Јокин и ...........

Ф288. ДАРИНКА Боровина, Јокина и ...........

Ф289. ВОЈКА Боровина, Јокина и ...........

Ф290. НЕДА Боровина, Јокина и ...........

Ф291. РАДА Боровина, Јокина и ...........

Г220. ЉИЉАНА Милијина, рођена 1964. год. ВСС, удата за Ковачевића у Крагујевац.

Г221. СНЕЖАНА Милијина, рођена 1965. год. Завршила Медицински факултет, удата за Маврак Горана, живе у Суботици.

Г222. ЖЕЉКО Гојков, ожењен Јањом Војновић.

Г223. ЖЕЉКА Гојкова и Ђукина, удата за Младена Попића, живе у Сокоцу.

Г224. СЕРЂО Стојков и Личин, завршио Машински факултет, ожењен Индиром Потуревић, имају двоје децеДарио и Дорис, живи у Италији.

Г225. ТАТЈАНА Стојкова, завршила Машински факултет, са супругом Гајић Гораном живи у Аустралији.

Г226. МАЈА Ранкова, рођена 6.6.1975. године. Лекар педијатар, живи и ради у Суботици.

Г227. ИВАНА Ранкова, рођена 7.1.1978. године. Професор књижевности, удата, живи и ради у Новом Саду.

Г228. МИРА Јовичић, Драгињина и Јованова. Проф хемије, удата за Ацу Благојевића, умрла 20.10.1983.g. живели у Бања Луци. Имају сина Владимира који живи у Америци.

Г229. МИЛИВОЈЕ Јовичић, Драгињин и Јованов, ожењен Бранком Лучић, има сина Слободана и кћерку Александру, живи и ради у Канади.

239

Г230. СНЕЖАНА Јовичић, Драгињина и Јованова, Проф. књижевности. Удата за Чеда Кубуру, имају две ћерке; Мирјану и Марину. Живе у Бања Луци.

Г231. ДРАГАН Јовичић, Драгињин и Јованов, завршио позоришну академију, ожењен Миром Брачуљ, имају кћерку Јану, живе у Сарајеву.

Г232. МОМЧИЛО Ковачевић, Рајкин и Милошев, Проф. хемије, ожењен Јасном Мијатовић, имају сина Срђана, Живе у Бања Луци.

Г233. ДРАГО Ковачевић, Рајкин и Милошев, ожењен Леном Ђурковић, имају двоје деце; Огњена и Слађану. Живе у Сокоцу.

Г234. РАДМИЛА Ковачевић, Рајкина и Милошева, удата за Мила Каповића, имају двоје деце; Сашу и Сању. Живе у Подпећинама.

Г235. МИЛЕНА Бартула, Славкина и Миланова, наставница физике и математике. Понзионеркам, живи на Палама.

Г236. ЖЕЉКО Цицовић, Славкин и Бранов, фипл. Економиста, ожењен Надом Ласица, имају два сина; Ђорђа и Филипа, живи у Новом Саду.

Г237. МИЛАДА Цицовић, Славкина и Бранова, завршила политологију-новинарство. Удата за Николу Поповића, живе у Новом Саду.

Г238. МИРОСЛАВ Јоловић, Велин и Вељков, рођен `956.год. Живео у Херцг Новом и Сокоцу.

Г239. МИРОСЛАВКА Јоловић, Велина и Вељкова, удата за Зораљна Марковића, имају двоје деце; Душицу и Младена.

Г240. БОГДАН Гашевић, Јелин и Момиров, рођен 1958.год. дипл. инг. Електротехнике, рди у Електропривреди Србије. Ожењен Тањом, имају сина Луку. Живе у Новом Саду.

Г241. БИЉАНА Гашевић, Јелина и Момирова, рођена 1961.год. дипл. економиста. Живи и ради у Канади.

Г242. СВЕТЛАНА Миланкова, професор књижевности, удата за Братић Александра, живе у Београду.

Г243. ДРАЖЕНКО Миланков, завршио Средњу електротехничку, ожењен са Бојевић Снежаном, живе на Сокоцу.

Г244. АНДРИЈА Кукић, Милојкин и Миланов, Милојкин и Миланов, рођен 1970.год. завршио гимназију, живи у Београду.

Г245. ПАВЛЕ Кукић, Милојкин и Миланов, рођен 1961.год. дипл. правник, има сина Милана, живи у Београду

240

Г246. ЈЕЛЕНА Кукић, Милојкина и Миланова, рођена 1976.године, проф информатике. Удата за Владу Петровића, имају кћерку Катарину, живе и раде у Београду.

Г247. ДАНИЛО Миломиров и Веснин, рођен 1979. год. завршио гимназију, ожењен Надом Ковачевић, имају сина Вукашина. Живе и раде у Београду.

Г248. МАРКО Миломиров, рођен 1982. године,дипл. инг.заштите на раду, ожењен Ангелином– Анђелом Андрић из Бајине Баште, имају сина Стефана, живи и ради у Београду.

Г249. МИЛЕ Галавић, Мирин и Ратков. Ожењен са Ворком, имају двоје деце; Ану и Алексу, живе и раде у Новом Саду.

Г250. РАДЕ Галавић, Мирин и Ратков. Ожењен Данијелом, имају две кћерке; Николину и Катарину, живе и раде у Новом Саду.

Г251. МИЛИВОЈЕ - МИКИ Славков и Миланин, 1962.год. дипл. инжењер машимства, ожењен са Дејаном Косовић из Гацка, имају кћерку Мају, живе у Торонту-Канада.

Г252. БОЈАН Здравков рођен 1974.год. ожењен Бранком Томић, имају Анђелу и сина Кристијана. Ради у Основном суду у Сокоцу. Са породицом живи у Сокоцу

Г253. АЛЕКСАНДРА Здравкова, рпђ. 1973 год. удата за Марковић Ненада. Завршила високу школу за услужни бизнис., ради у Електродистрибуцији Соколац. Са породицом живи у сокоцу.

Г254. ДРАГАН Лозо Анин и Данјанов, рођ.1969.год. жииви и ради у Прагу-Ческа.

Г255. ВЕСНА Косорић Стевкина и Жаркова,рођ.1960.год., удата за Шушњевић Радивоја, имају синове Предрага и Срђана. Живи у Зворнику, ради у Јахорина осигурању.

Г256. САША Косорић, Стевкин и Жарков, рођ.1961.год. инжењер грађевине, ожењен Весном Витомир, имају кћерке Сању, Наташу и Теодору. Живи и ради у Сокоцу.

Г257. ПУНИША Пурковић, Момиркин и Виков, рођ.1964.год. ожењен Станом Маловић, имају кћерку Невену и сина Његоша. Живи и ради у Палама-

Г258. ДАНКА Пурковић, Момиркина и Винкова, рођ.1965.год., удата за Ненада Кунтоша возача, имају кћерке Мирјану, Јовану и Борјану. Живи и ради у Палама.

241

Г259. ДРАГАНА Пурковић, Момиркина и Винкова, рођ.1975.год. била удата за Александра Вукадина, имали кћерку Софију која је убијена на Палама 2013.год. Живи са родитељима на Палама.

Г260. СНЕЖАНА Митрова, живи са родитељима у Сокоцу.

Г261. ПАУНА Митрова, живи са родитељима у Сокоцу.

Г262. АНЂЕЛА Митрова, живи са родитељима у Сокоцу.

Г263. ЈОВАНА Славичина и Слободанова живи у Београду са родитељима.

Г264. СЛАВИША Марић, Војкин и Андријин.

Г265. ГОРАН Марић, Војкин и Андријин.

Г266. МИЋО Марић, Војкин и Андријин.

Г267. НЕБОЈША Живков, рођен у Паржевићима. Завршио Медицински факултет, хирург у Клиничком центру Нови Сад. Ожењен са Весном Топић. Живе у Петроварадину.

Г268. ТИЈАНА Војинова............

Г269. ГОРДАНА Лимић, Новкина и Угљешина.

Х130. ДАНИЈЕЛА Ковачевић, Љиљанина и Зоранова, рођена 1986. године, дипл. економиста.

Х131. НИКОЛА Ковачевић, Љиљанин и Зоранов, рођен 1907. године

Х132. ИГОР Маврак, Снежанин и Горанов, рођен 1997. године.

Х133. СОЊА Маврак, Снежанина и Горанова, рођена 1993. године.

Х134. ПРЕДРАГ Жељков и Јањина, живе у Соколцу.

Х135. ЂОРЂЕ Жељков и Јањина, живе у Соколцу.

Х136. ДАРИО Серђов и Индирин, рођен 1992. године.

Х137. ДОРИС Серђова и Индирина,...

Х138. ИРИНА Никитовић, Иванина и Горанова, рођена 2002. године,

Х138.1 ФИЛИП Братић, Светланин и Александров.

Х139. СЕРГЕЈ Драженков и Снежин.

Х140. ТАМАРА Драженкова и Снежина.

Х140.1 ВУКАШИН Данилов и Надин, рођен 2012. год.

242

Х140.2 СТЕФАН Марков, рођен 2013. године

Х141. АНЂЕЛА Бојанова........

Х142. КРИСТИЈАН Бојанов........

Х143. НИНА Марковић, Александрина и Ненадова.

Х144. БОРИС Марковић, Александрин и Ненадов.

Х145. ЖЕЉКА Марковић, Александрина и Ненадова.

Х146. ЛУКА Небојшин, рођен 25.11. 1995. ученик Змај Јовине Гимназије у Новом Саду.

Х147. АЛЕКСАНДРА Небојшина, рођена 9.1.1997. године ученица основне школе у Новом Саду.

243

244

ОПИС УЗ ШЕМУ 4.12.33

Грана БАЈОВА А 4

Огранак ВОЈИН Б 12

ЈОВО Ц 33

Ћаварине -Соколац

0. ЈОВАН Бе(ј)атовић рођен око 1740. године у Жањевици, стара Херцеговина, општина Гацко. На основу досадашњих сазнања Јован је имао два брата : Илију од кога се формирао велики део Беата, и Баја од кога су по предању постали Бајовићи који и данас живе на подручју општине Гацко. У Жањевици и данас постоје остаци камених темеља поред пута, узводно према Додерима, за које се претпоставља да су били кућа из које су потекли Беатовићи који су се одселили на Гласинац у село Ћаварине. ........

А 4. БАЈО Јованов Беатовић рођен око 1770-780. године у Жањевици. Име Бајо је добио по стрицу Бају, очевом брату.

Б 10. ДРАГИЋ, Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. године. Шема 4.10

Б 11. СТОЈАН – Гавро Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. године није имао потомство.

Б 12. ВОЈИН Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. године.

Ц 33.ЈОВО Војинов, живео у Ћаваринама, био је ожењен и имао потомство.........

Ц 34. ЂОКО - Ђођа Војинов, шема 4.12.34

Ц 35. ПЕРО Војинов,...........

Ц 36. МАНОЈЛЕ Војинов, шема 4.12.36,7,8

Ц 37. ВАСИЉ Војинов, шема 4.12.36,7,8

Ц 38. СПАСОЈЕ Војинов, шема 4.12.36,7,8

Д138. ЈЕВРЕМ Јовов, био ожењен, има потомство..........

Д139. МИЛОШ Јовов, умро млад без потомства.

Д140. МИЛОВАН –Мина Јовов, ожењен са Стојом Лубарда.......

Д141.ВОЈИН -Војо Јовов, ожењен Јоком Пандуревић.......

Е230. МИРКО Јевремов, ожењен Миленом Пушоња.......

245

Е231. МАРКО Мали, са супругом Росом Пржуљ живео у Ћаваринама, а надимак Мали добио јер је био нижи од Марка Великог, Драгићевог сина.

Е232. ЈОВАН Јевремов, борац 3. батаљона 6. источнобосанске бригаде, рођен 1920. године у Ћаваринама, Соколац.У НОБ-у од 1941. године, члан КПЈ, погинуо на планини Деветак априла 1944. године, као заменик командира чете.

Е233. МИЛИЦА Јевремова, удата за Косорића......

Е234. АНИЦА Јевремова, удата.......

Е235. КОВА Милованова-Минина, удата за Савчић Момира.......

Е236. СТАНОЈКА Милованова-Минина, удата за Марић Миланка .......

Е237.ВЕЉКО Милованов-Минин, рођен 1923. године у Ћаваринама, земљорадник, у НОБ-у од јануара 1943. године, погинуо у Соколовићима, Соколац, октобра 1944. године.

Е238. НИКОЛА Милованов-Минин, погинуо у НОР-у 1945. године.

Е239. МИЛОШ Милованов-Минин, рођен 1932. године, ожењен са Анђом Марић рођ. 1933. год.

Е240. ДРАГО Војинов, умро млад без потомства.

Е241. МИЛАНА Војинова, удата за Ђерић Бошка са Борика, Рогатица.

Ф300. МИЛАН Мирков, ожењен Олгом Кокоровић..........

Ф301. МИЛАНКА Миркова, удата за Станишић Бранислава.........

Ф302. ЗОРА Миркова, удата за Јоловић Драга.....

Ф303. ЧЕДО Марков, ожењен Радом Зорановић........

Ф304. МИЛАНА Маркова, удата за Марковић Милорада......

Ф305. ЈОВАН Марков, ожењен са Данком Дамјановић........

Ф306. СЛОБОДАН Марков, ожењен са Јеленом Тошић, живи у Руменки поред Новог Сада.

Ф307. ВИНКА Косорић, Миличина и ..............

Ф308. МИЛЕНА Косорић, Миличина и ..............

Ф309. СТЕВИЦА ........................Аничин.........

Ф310. ЈЕЛЕНА ........................Аничина.........

Ф311. ДАНИЛО Савчић, Ковин и Момиров.

246

Ф312. ВЕРА Савчић, Ковина и Момирова.

Ф313. МИОДРАГ Марић, Станојкин и Миланков.

Ф314. РАДОЈКА Марић, Станојкина и Миланкова.

Ф315. МИЛОЈКА Марић, Станојкина и Миланкова.

Ф316. ЈАДРАНКА Марић, Станојкина и Миланкова.

Ф317. НАДА Милошева, рођена 1953. год. удата за Самарџију Миломира........

Ф318. БРАНКО - Бране Милошев, рођен 1956. год. Са супругом Милијаном Божић живи у Ћаваринама.

Ф319. БРАНКА-Брана Милошева, рођена 1957. године, удата за Цревар Бошка, живи у Ковиљу поред Новог Сада.

Ф320. ВЕСНА Милошева, рођена 1963. године, удата за Радовић Рајка.

Ф321. РЕЉА Ђерић, Миланин и Бошков.

Ф322. РАДЕ Ђерић, Миланин и Бошков.

Ф323. ВЛАДЕ Ђерић, Миланин и Бошков.

Ф324. ДЕСА Ђерић, Миланина и Бошкова.

Ф325. МИЉА Ђерић, Миланина и Бошкова.

Ф326. ПЕРКА Ђерић, Миланина и Бошкова.

Ф327. НАДА Ђерић, Миланина и Бошкова.

Ф328. РАЈКА Ђерић, Миланина и Бошкова.

Г280. БОБАН Миланов, са супругом Миленком Поњарац живи на Сокоцу.

Г281. ЗОРА Миланова, са супругом Слађом Ђерић живи у Београду.

Г282. СНЕЖАНА Станишић, Миланкина и Браниславова.

Г283. СВЕТЛАНА Станишић, Миланкина и Браниславова.

Г284. СЛАВКО Јоловић, Зорин и Драгов.

Г285. СЛАЂА Јоловић, Зорина и Драгова.

Г286. РАНКА Чедова, удата......

Г287. ДАНКА Чедова, удата......

Г288. МИЛАДА Марковић, Миланина и Милорадова.

247

Г289. ЗОРИЦА Марковић, Миланина и Милорадова.

Г290. НАДА Марковић, Миланина и Милорадова.

Г291. НЕМАЊА Јованов............

Г292. ЈОВАНА Јованова, удата, живи у Београду............

Г293. ЂОРЂЕ Слободанов, живи у Руменки поред Новог Сада.

Г294. ЈЕЛЕНА Слободанова, живи у Руменки поред Новог Сада.

Г295. ИВАНА Самарџија, Надина и Миломирова.

Г296. МИРЈАНА Бранкова, рођена 1981. год. удата за Даниловић Бориса, живе у Сокоцу.

Г297. БИЉАНА Бранкова, рођена 1983. год. удата за Јањуш Бранимира, живе у Сокоцу.

Г298. ЈЕЛЕНА Бранкова, рођена 1986. год. удата за Кусмук Рада, живе у Сокоцу.

Г299. МИЛАН Цревар, Бранкин и Бошков.

Г300. МИЛАНА Цревар, Бранкина и Бошкова.

Г301. НЕМАЊА Радовић, Веснин и Рајков.

Г302. ДРАГАНА Радовић, Веснина и Рајкова.

Х158. ЈАНА Бобанова, рођена 2012. године

Х159. ЛЕНАБобанова, рођена 2012. године

Х160. АНА Зоранова, са родитељима живи у Београду.

Х161. ДАРКО Зоранов, са родитељима живи у Београду.

Х162. МАША Зоранова, са родитељима живи у Београду.

Х163. МАРКО Даниловић, Мирјанин и Борисов, са родитељима живи у Сокоцу.

Х164. ДАМЈАН Даниловић, Мирјанин и Борисов, са родитељима живи у Сокоцу.

Х165. СОЊА Кусмук, Јеленина и Радова, са родитељима живи у Сокоцу.

248

249

ОПИС УЗ ШЕМУ 4.12.34

Грана БАЈОВА А 4

Огранак ВОЈИН Б 12 ЂОКО Ц 34

Ћаварине -Соколац

0. ЈОВАН Бе(ј)атовић рођен око 1740. године у Жањевици, стара Херцеговина, општина Гацко. На основу досадашњих сазнања Јован је имао два брата : Илију од кога се формирао велики део наше фамилије Беата и Баја од кога су по предању постали Бајовићи који и данас живе на подручју општине Гацко. У Жањевици и данас постоје остаци камених темеља поред пута, узводно према Додерима, за које се претпоставља да су били кућа из које су потекли Беатовићи који су се одселили на Гласинац у село Ћаварине.....

А 4. БАЈО Беатовић рођен око 1770-780. године у Жањевици. Име Бајо је добио по стрицу Бају, очевом брату.

Б 10. ДРАГИЋ Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. године. Шема 4.10

Б 11. СТОЈАН – Гавро Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. године, није имао потомство.

Б 12. ВОЈИН Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. године.

Ц 33. ЈОВО Војинов, опширније у шеми 4.12.33.

Ц 34. ЂОКО - Ђођа Војинов, рођен око 1830-1840. године, био ожењен Анђом Терзић са Хан Пијеска. Прича се да је Ђоко имао хиљаду оваца, те их једну зиму гонио на Јахорину да зимују. На Јахорини је било спремљено сијено за силне овце али се нико није надао оштрој дугој зими. Сијена је полако нестајало, Ђоко је овце хранио листином, кресао је храст и букву са сувим лишћем. Изгладњеле овце почеше угињавати, а Ђоко поче да спашава шта се спасити даде па поче гулити коже са угинулих оваца како би их продао. Зима се те године одужи те много оваца поцрка од глади и студени. Кад се Ђоко у прољеће врати са Јахорине у Ћаварине, на коњима донесе неколико товара кожа и доћера кући нешто преживјелих оваца. Кажу кад је Ђоко стигао кући, уђе у кућу и поздрави се са чељадима, узе гусле те запјева, па леже да се одмори. Како леже тако и душу испусти.

Ц 35. ПЕРО Војинов,...........

Ц 36. МАНОЈЛЕ Војинов, шема 4.11.36,7,8

Ц 37. ВАСИЉ Војинов, шема 4.11.36,7,8

Ц 38. СПАСОЈЕ Војинов, шема 4.11.36,7,8

250

Д142. АЛЕКСА Ђоков, кажу био виђен и јак момак, прекину се и умрије на некој трци са вршњацима, није имао потомство.

Д143. ЛАЗАР Ђоков, рођен око 1870. године, два пута се женио, прва супруга се звала Сава Копривица, а друга супруга се звала Ана Шука.

Д144. МИАЈЛО Ђоков, је живио и умро у Ћаваринама, био је ожењен Госпавом............ Како је Миајло умро млад, Госпава се после његове смрти два пута удавала и са собом водила сина Пера. Кажу да је Перо два пута био мајци у сватовима. Госпава се други пут преудала за терзију( кројач народних ношњи) у Шенковићима, који је Пера научио терзијском занату.

Д145. МАНОЈЛЕ Ђоков рођен око 1870. године, био ожењен Јањом Гутаљ са Понора. У селу су бабу Јању звали Цинца. Манојле је био кириџија и трговац. Самарицама и коњима је преносио робу трговачким путевима који су водили преко Гласинца. Снабдевао је ханове, продавнице које је држао његов син Божо-Мића у Ћаваринама и на Хан Краму. Једне зиме Манојле оде по робу, жито и ракију у неко село поред Хан Пијеска и заноћи код неког домаћина. Жив зору није дочекао, умро је у сну. Прича се да је снијег био јако велики те да су Манојла на два коња донијели кући у Ћаварине.

Д146. ПЕРО Ђоков, добио име по стрицу Перу, али као и стриц, умрије без потомства. Перо је дочекао дубоку старост у дому за стара лица у Бијељини, кажу био је господин и носио одијело.

Д147. МИТАР Ђоков ВОЈНОВИЋ, због недостатка земље у Ћаваринама, мајка Анђа је купила имање на Каловитим Брдима код Пала и преселила сина Митра да тамо заснује породицу и домаћинство. Повријеђен оваквим поступком одвајања од родитеља и напуштања Ћаварина, Митар промијени презиме Беатовић и узе презиме Војновић по ђеду Војну. И данас на Каловитим брдима живи јака фамилија Војновића пореклом од Беатовића. У овом раду ће бити поменута имена Митрових синова, како би се могли повезати у неком свом раду за родослов Беатовића.

Е242. АЛЕКСА Лазарев, добио име по стрицу Алекси, умро је млад без потомства.

Е243. ЈОВО Лазарев, (1910-1992). Јовова супруга се звала Митра Милинковић рођена 1924. год у Кадином селу у Мокром. У II св. рату Јово је као и сви Беатовићи из Ћаварина, сем Машана и Данила, био у партизанима те га заробе четници у Шенковићима и пред стрељање га одведу у команду на суђење. Милисав Илић, четнички командат, Јовов друг из Краљеве војске, препозна Јова, па га упита да ли има сина за крштење да се окуме и тако ојачају своје пријатељство. Јово је тад имао сина Милоша, па Милисав заказа крштење са четничким попом. Кад поп чу да треба крстити Беатовића из Ћаварина рече да би га радије стријељао него крстио. Крштење се отказа, кумство пропаде, а Милисав пусти Јова на слободу.

251

Јовови Милош и Драго и ово су ми причали.

Кад је склопљено примирје после II св. рата, а војске још нису биле повучене, крене 20-30 људи пјешке из Сокоца у Зворник да купе хране. У Зворнику купише кукуруза и кренуше назад, а негде изнад Зворника их зауставе усташе, похапсе, па са све кукурузима одведу команданту усташке војске на испитивање. Јово исприча да их је невоља и глад наћерала на пут, те да је све порушено и попаљено. На питање „ Виђаш ли ми бабу (оца)......“ Јово одговори команданту да му је видио оца жива и причао са њиме. Усташки командир је био из Ракитнице, село близу Ћаварина. Кад то чу командир, бабу по Јову посла поздраве и килу духана, а даде и Јову једну килу, свима даде хране за пута и пропуснице. Цијела група се жива и здрава врати у Соколац, а Јово на леђима донесе џак од педесет кила кукуруза у Ћаварине. Јово је овај џак на леђима носио 130 километара од Зворника до Ћаварина.

Е244. ИЛИЈА - Ико Лазарев, (1905-1981). Са супругом Радојком Косорић (1912-1981) живео у Ћаваринама.

Е245. ЉУБО Лазарев, (1918-1954). Борац 3. батаљона 6. источнобосанске бригаде, земљорадник, учесник НОБ-а од 1941. године, члан КПЈ, крајем рата командир чете. Са супругом Анђелком Телетина родом из Праче живео у Ћаваринама.

Е246. ТОДОР Лазарев, умро млад без потомства.

Е247. ЈОКА Лазарева, удата за Мракића у Рогатицу.

Е248. ЈЕЛКА Лазарева, рођена 1918 год. у збјегу, удата за Зрилића у Кључ.

Е249. АНЂЕЛКА Лазарева, удата за Марић Петра.

Е250. ПЕТРА Лазарева, удата Каностревац.

Е251. ПЕРО Миајлов, (1857-1954). Док је био дијете оста без оца, мајка га је водила са собом, па причају да је Перо два пута у сватове мајци ишао. Оженио се Станијом Маловић, радио као терзија( кројач народних ношњи) на три општине. Радио је идући од куће до куће, становао је код онога коме би шио одијела, и остајао све док би имао посла. Кажу да је Перо био необично мудар и паметан, те да су му многи долазили по савјет. За зарађен новац шивењем куповао би младу јунад и давао на изор-рад са воловима док не порасту, а кад порасту Перо би их продавао у Сарајеву. Изор се није плаћао, са воловима се служило и бринуло као о својима, а власник их је продавао кад одрасту. Перо је знао имати и по четердесет пари волова на изору. Јевреј из Сарајева, са којим је трговао воловима, Перу понуди злато или новац. Перо узе злато. Прича се да је Перо имао пун ћуп злата, неки су га и видјели, али га никад нико није нашао, ваљда је негдје и дан данас закопан.

Перу су многа дјеца умирала мала све док се његовом шури-шогору (женин брат) није приснило да ће Перова жена родити мушко дијете, а он да направи

252

колијевку од глогова дрвета без ексера, новорођени син ће преживјети ако га ставе у глогову колијевку. Родио се Перо - Малко и остао жив.........

Код Пера је често долазио Јеврем Беатовић из Ћаварина. Једном Јеврем заноћи па га ставише са Пером у кревет да преспава. Кад су се ујутро пробудили Јеврем рече Перу:

“ Пост ти се оладио, што ти мене нарезили ноћас“.

Перо је живио 97 година, никад није боловао ни болестан био, и кад леже у кревет за три дана умрије.

Е252. РАЈКО Манојлов, (1918-1991), а родбина га често звала Рајкан. Као мали Рајко је боловао неку болест са високом температуром, па од велике жеђи оста нијем и паралисан. Цео живот је провео у породици Јова Беатовића, чувао овце и помагао колико је могао. Рајка многи памте као насмијаног, ведрог и брижног човека. Волео је дјецу и омладину и често се дружио са њима.

Е253. МИЛОШ Манојлов, умро млад без потомства.

Е254. МАШАН – Машо Манојлов, ожењен Добрилом-Добром Максимовић.

Е255. ДАНИЛО Манојлов, виђен момак, као четника, краљевог гардисту, Данила заробише партизани, али пошто га препознаше, наредише да га пусте. Кад Данило окрену леђа, партизани га убише пуцњима у леђа. Убијен је 1945. године. Није имао потомство.

Е256. БОЖО – Мића Манојлов, (1904-1974). Софију Боровину, прелепу девојку из Долова, просили су многи богати људи али ни за кога није пошла. Кад је дошла баба Јања да је проси, просу дукате по столу па рече“ Узми снао колико ти драго“, и тако прелепу Софију испроси за сина Божа. Божо је био спретан трговац и брзо стекао двије куће са дућанима. Једну кућу са дућаном имао је у Ћаваринама, из ове куће преселио се са породицом на Хан Крам где је у близини школе саградио кућу са продавницом. Кад је почео Други свјетски рат, Божо са породицом напушта Крам и сели се за Бању Ковиљачу. У процесу испитивања и мучења Софија задобија тешке телесне повреде од којих умире 1943. године. За Софијин гроб се не зна, вероватно је сахрањена на гробљу на коме је, након исељења посмртних остатака у заједничку гробницу, саграђена фабрика целулозе у Лозници. Након Софијине смрти породица се разилази, са Божом је остала ћерка Душанка, а синови се разишли по хранитељским породицама. Први пут, након 45 година, поново су се сва Божова дјеца окупила на једном месту 1982. године, код Вељка на Сокоцу. После овога окупљања никада се више нису окупили.

Некад као млад Божо је радећи са воловима на Романији повредио кољено, наговоре га да на повреду привије гавез што и учини, од чега му срасте кољено и Божо цео живот остаде инвалид. (познато је неколико случајева срастања зглоба од гавеза).

253

У рату обје куће изгорјеше, а земљу је Божо продавао. Многи га памте као боема, продавца лозова, и човека са окретаљком на вашарима. Умро је у дому за стара лица у Сарајеву и сахрањен на гробљу Баре.

Е257 МИЛАН Манојлов, умро без потомства.

Е258. РАДЕ Војновић Митров.

Е259. АЛЕКСА Војновић Митров.

Е260. МИЛИВОЈЕ Војновић Митров.

Ф350. КОВИНА Јовова, рођена 1943. године, није имала потомство.

Ф351. МИЛОШ Јовов, рођен 17.11.1941. г. Са супругом Иванком Росић живео у Ђурђину, радио као возач „Суботицатранса“ . Са породицом сели у Сарајево које напушта током рата у Босни и Херцеговини. Сада живи у Брањеву код Зворника.

Ф352. ЂОКО Јовов, (1946-1972). Са супругом Станом Маловић живео у Ђурђину, трагично настрадао на жељезничкој станици у Суботици.

Ф353. ДРАГО Јовов, рођен 1948.г. ожењен Радом Поповић. До рата 1991. год. Живели и радио у љубљанској банци у Сарајеву. Почетком рата налази се на сарајевским барикадама, а потом је извео чету на Неџариће где је рањен крајем јуна 1992.г. Брзо се враћа у борбену јединицу и убрзо постаје командант батаљона,више пута је рањаван. О Драгу каже Јован Ф145 Обрадов који је као добровољац, са синовцем дошао из Чикага да бране Републику Српску: "Радећи за СРНУ на Палама ја и мој синовац Михаило сазнали смо да је Драго Беатовић комадант батаљона у зворничкој бригади. Одлучили смо упознати се са њим и пријавити се у нјегову јединицу. Нашли смо га у команди и одмах нас је одвео у њихово Брањево, где смо упознали и старијег Драгова брата Милоша. За Драга сам од свих да је изузетан војник и човек. Драго уместо да нас прими у његову јединицу послао нас је у Власеницу у команду где су им потребни људи који говоре стране језике. Он то није случајно урадио- рекао ми је касније да његов батаљон је у сталним офанзивним дејствима и где се највише гине. Кад смо се растајали видео сам да су му дотрајале ципеле и ја сам скинуо своје специјалке-тактичке војне ципеле и дао му их - срећа је да смо оба носили број 43, ја сам продужио у неким патикама. Причао ми је да му је најтеже кад му погине војник и када то мора саопштити родитељима.

Ф354. ЉУБО - Мићо Јовов, рођен 1957. године, са супругом Љиљаном Косорић из Читлука живи и ради у породичној кући у Ћаваринама.

Ф355. МИЛКА Икова, рођена 1937. год. са супругом Копривица Миодрагом живела у Сокоцу. Преминула у Београду јула 2011. године.

Ф356. МИЛАНКА Икова, рођена 1934. године. Удата за Бабић Илију - Ика, живи на Сокоцу.

254

Ф357. ДАНА Икова, рођена 1937. године, Удата за Недељковић Милорада, живи у Београду.

Ф358. МИЛАНА Икова, рођена 1938. године, са супругом Милинковић Анђелком живи у Старој Пазови.

Ф359. ВЛАДЕ Иков, рођен 1940. године, ожењен Мирјаном Станковић , живи у Београду.

Ф360. ВЕСЕЛКА Икова, рођена 1947. године, удата за Милутиновић Момчила, живи у Сарајеву.

Ф361. СЛАВКО Љубов, ожењен Владанком Чворо, живи у породичној кући у Ћаваринама.

Ф362. СЛАВКА Љубова, удата за Бјековић Недељка, живи на Сокоцу.

Ф363. РАЈКО Мракић Јокин и ..........

Ф364. ДРАГИЦА Мракић Јокина и ..........

Ф365. ...???... Мракић Јокина и ..........

Ф366. МИЛАН Зрилић Јелкин и ..........

Ф367. БРАНКО Зрилић Јелкин и ..........

Ф368. МИЛКА Зрилић Јелкина и ..........

Ф369. ДЕЛИВОЈЕ Марић, Анђелкин и Петров.

Ф370. БОГДАН Марић, Анђелкин и Петров.

Ф371. РАЈКО Марић, Анђелкин и Петров.

Ф372. БОГДАНКА Марић, Анђелкина и Петрова.

Ф373. СЛОБОДАНКА Марић, Анђелкина и Петрова.

Ф374. РАДЕ Каностревац, Петрин и ..........

Ф375. ВЛАДЕ Каностревац, Петрин и ..........

Ф376. КОВИЉКА Каностревац, Петрина и ..........

Ф377. ПЕРО - Малко Перов, рођен 1894. године, погинуо 1917. године као Солунски добровољац. Перо Малко је завршио Трговачку академију у Тузли и оженио се Даринком са којом је имао ћерку Милицу. Жена Даринка и ћерка Милица умријеше од тифуса док је Перо био на Солунском фронту. Перо је уписан у споменик Солунским добровољцима у Сокоцу.

Ф378. ЈЕФИМИЈА Перова, рођена 1896. године, удата за Живковић Аћима.

255

Ф379. ЈЕЛКА Перова, рођена (1898-199..) године, удата за Ковачевић Милана у Паржевиће.

Ф380. МИЛИЦА Перова, (1900-1997). Удата у Гучево за Јовичић Јова.

Ф381. МИЛОРАД Перов, рођен (1905-1990) године, ожењен Милком Марковић, живео у Шенковићима. Завршио терзијски занат и био врстан и веома прецизан мајстор. За време II св. Рата Милорад је био у Чичиној јединици, после рата га прогласе кулаком и цела породица паде у немилост kомунистичке власти и прође најстрашнија мучења и тортуре.

Kasnije 70-tih godina dođu komunisti i zamole Milorada da pokloni najlepšu narodnu nošnju koju je imao Titu za rođendan i on im da..Po priči bila je raskošna dolama ukrašena vezom i šujtašima.Milorad je bio blag, ali dostojanstven.Nije mnogo pričao, imao je istančan smisao za ironiju i umeo je da pripoveda smešne anegdote koje su uvek imale pouku.Kažu da je on najviše ličio na svog oca Peru.

Ф382. МИЛОМИР Машанов, ожењен, има ћерку Раду.........

Ф383. ВЛАДО - Ћоро Божов-Мићин, (1928-1996). Два пута се женио. Са Цицом је имао ћерку Гордану, а са другом супругом Милицом има сина Сањина –Вању. Радио као возач међународне шпедиције у „Центротрансу“ Сарајево. До рата 1991. године живео у Сарајеву па се преселио у Зворник. Сахрањен у гробљу у Каракају.

Ф384. ДУШАНКА Божова-Мићина, удата за Ханџић Екрема у Сарајево. Душанка је рођена 20.4.1930. године. Млада се удала за Екрема, па је преправљен датум рођења како би се могли вјенчати без присуства родитеља. Неколико мјесеци се крило да се Душанка удала за Екрема, да би после тога Душанкин отац и браћа били повремено смештени у зетовој кући, одакле су завршавали школе и одлазили на посао. Екрема су звали Хаџија јер је био имућан човјек, вриједно радио као приватник - каменорезац - познат по изради умјетничких предмета од камена, вазни, лампи, кандила.....а слободно вријеме је проводио пецајући са супругом по ријекама и језерима широм Југославије. Душанка и Екрем су до задњег дана живјели живот у љубави и међусобном поштовању. Душанка је умрла 8.12.1996. и сахрањена је у атеистичком дијелу гробља Лав у центру Сарајева, а три године касније 21.9.1999. године поред ње је сахрањен и њен Екрем.

Ф385. ЈОВАН Божов-Мићин, (1934-2010). Период после II св. рата проводи удомљен у Новом Кнежевцу. Са супругом Браниславом Љубенко живио у Сарајеву. Умро је у 77. години живота, по многима најуспјешнији предсједник кога је имала соколачка општина. На тој функцији био је само три године – од 1977. до 1980. али је у том кратком периоду ова општина доживјела прави препород. Из Сарајева, са мјеста директора предузећа „Парк“, дошао је у Соколац да, како је говорио, уради све што може за бољи живот становника овог краја. Старији Сокочани сјећају се и времена када је Јован Беатовић дошао у ово мјесто као млади агроном. Било је то крајем педесетих и почетком

256

шездесетих година прошлог вијека. Као директор тадашње Земљорадничке задруге био је најзаслужнији за препород соколачке пољопривреде. Посљедње дане живота провео је у свом Сокоцу. Јован Беатовић сахрањен је 13. јануара на сарајевском гробљу „Баре“. Ф386. ВЕЉКО Божов-Мићин, (11.05.1935-05.06.2005). Период после II св. рата проводи удомљен у Белој Цркви. Завршио коларски занат, радио као кондуктер у градском превозу у Сарајеву, један од првих возача - тракториста у Сокоцу, багериста, возач камиона у „Шипад-транспорту“. Ожењен са Обренијом Гутаљ са Добре Воде. Ф387. СИНИША Божов-Мићин, рођен 1938. године. Са супругом Персом-Сејом Грбић живео до рата 1991. год у Сарајеву, а после се са породицом преселио у Београд где и сада живи. Синиша са Луцом Хрговац има кћерку Ксенију. Г320. МЛАДЕНКА Милошева, рођена 06.09.1979. г. ССС, удата за Јовановић Миленка, живи у Београду. Г321. СРЂАН Милошев, (05.12.1966-27.06.1992). Срђан се родио у Суботици. Дјетињство је провео у Ђурђину где је похађао основни школу. Добар, послушан, вриједан и паметан , пуно је времена проводио са братом и сестром. Након пресељења у Сарајево завршава средњу школу и уписује Машински факултет. Срђан је погинуо у Озренској улици у Сарајеву, као добровољац Војске Републике Српке. Указом Председника Републике Српске др Радована Караџића, Срђан је постхумно одликован Сребреном медаљом за храброст. Срђан је сахрањен у породичном гробљу Беатовића у Ћаваринама. Г322. МЛАДЕН Милошев, (31.07.1972- .. 12.1988). Младен је тешко оболео као мало дете. Умро је у дому за децу са посебним потребама у Ветернику, Нови Сад. Г323. ЂОКО -Фаца Драгов, рођен 07.01.1974. године у Сарајеву, војни музичар у пензији, држи приватну школу гитаре. Са супругом Јасном (Светозар) Ђокић, живи у Подгорици.

Г324. БОРИША Драгов, рођен 01.05.1976. у Сарајеву, ожењен са Душицом Раљић, живе у Брањеву код Зворника.

Г325. КОВИНА Љубова-Мићова, удата за Станишић Милана на Пале.

Г326. ИГОР Љубов-Мићов, рођен 1983. године, живи са родитељима у Ћаваринама. Г327. МОМЧИЛО Љубов-Мићов, рођен 1993. године, живи са родитељима у Ћаваринама. Г328. МИЛАДА Копривица, Милкина и Милорадова.

257

Г329. МИРЈАНА Копривица, Милкина и Милорадова. Г330. ОЛГА Бабић, Миланкина и Илијина. Г331. ВЕРА Бабић, Миланкина и Илијина. Г332. МИРОСЛАВ Недељковић, Данин и Милорадов. Г333. ДАЈАНА Недељковић, Данина и Милорадова. Г334. СЛАЂА Милинковић, Миланина и Анђелкова. Г335. СЛАВИЦА Милинковић, Миланина и Анђелкова. Г336. ГОРДАН Милинковић, Миланин и Анђелков. Г337. БРАНКО Владов, живи у Београду………. Г338. МАЈА Владова, удата, живи у Београду………. Г339. ДРАГАНА Славкова. Драгана има сестру Микицу, близнакињу. Живи са родитељима у Ћаваринама. Г340. МИЛА Славкова. Микица има сестру Драгану, близнакињу. Са супругом Хастор Јасенком живи у Шведској. Г341. МИОДРАГ Славков, ожењен са Бојаном Маринковић, живи на Сокоцу. Г342. СРЂАН Бјековић, Славкин и Недељков. Г343. НАТАША Бјековић, Славкина и Недељкова. Г344. МИЛИЦА Перова, умрла од тифуса у време I св. рата. Г345. ДАРИНКА Живковић, Јефимијина и Аћимова. Г346. РАДОМИР Живковић, Јефимијин и Аћимов. Г347. ДЕСА Живковић, Јефимијина и Аћимова. Г348. БРАНКА Живковић, Јефимијина и Аћимова. Г349. ВЕЉКО Живковић, Јефимијин и Аћимов. Г350. МАРА Живковић, Јефимијина и Аћимова.

258

Г351. РАДОЈКА Ковачевић, Јелкина и Миланова. Г352. ДАРИНКА Ковачевић, Јелкина и Миланова. Г353. БОЖО Ковачевић, Јелкин и Миланов. Г354. СТОЈКА Ковачевић, Јелкина и Миланова. Г355. ВОЈКА Ковачевић, Јелкина и Миланова. Г356. ДУШАН Ковачевић, Јелкин и Миланов. Г357. КОВИЉКА Ковачевић, Јелкина и Миланова. Г358. МИЋО Ковачевић, Јелкин и Миланов. Г359. НЕНАД Ковачевић, Јелкин и Миланов. Г360. МИЛОЈЕ Ковачевић, Јелкин и Миланов. Г361. ДРАГО Јовичић, Миличин и Јовов. Г362. ВОЈКА Јовичић, Миличина и Јовова. Г363. САВО Јовичић, Миличин и Јовов. Г364. БОРКА Јовичић, Миличина и Јовова. Г365. КОВИЉКА Јовичић, Миличина и Јовова. Г366.РАДЕНКА Милорадова, рођена 1924. године, удата за Планинчић Тодора у Рогатицу. Г367. ДРАГО Милорадов, (1926-1997), ожењен са Драгицом Јовичић, живио на Сокоцу. Драга са 15 година затворише као четничког симпатизера у Соколовићима. У затвору је преживио најстрашније тортуре и мучења , све до вјешања и избацивања голог на снијег. Након рата Драго завршава за столара, и Вишу дрвну школу, радио као професор у Средњошколском центру у Сокоцу. Г368. МИЛЕНА Милорадова, рођена 1928. године, удата за Вуковић Драга у Обртиће код Рогатице. Г369. СТОЈКА Милорадова, рођена 1934. године, удата за Вукојчић Паја, веома талентована и вредна кројачица, живи у Београду.

259

Г370. МИЛОШ Милорадов, (1938-1988), са супругом Ковиљком Пилиндавић живео у Београду. Једном га као дете ухвате момци из села па га мучише и бацаше по ријеци, отад Милош промуца што му остаде за цео живот. Ваљда због тога никад није волео Шенковиће. ИНТЕРВЕНЦИЈА кћерке Весне након изласка књиге Родослова из штампе Синоћ сам пронашла Ваш блог и отворила документ где се помињу моји најближи Беатовићи и морам вам признати да сам се растужила јер су Вас о мом оцу потпуно погрешно информисали. Ја вам се обраћам с молбом да то поправимо ако је могуће.

Мој отац је Милош Беатовић (Г370) Милорадов и Милкин син, рођен у Шенковићима 1939. Испричана вам је(вероватно неспретно) анегдота из раног датињства мог оца о малтретирању старијих дечака док је чувао говеда...он је дошао кући толико уплакан да никако није могао да исприча шта се догодило, али никада није муцао нити му је то остало до краја живота...а плакао је додатно јер су му говеда отишла у "забран"док су га ови бацали по потоку ,па је дошао "пољак"(чувар државног поља) и отерао му говеда ...имао је 6 или 7 година и тај догађај се препричавао касније као смешан. Овај догађај није ни од каквог знацаја за његов живот. Волео је Шенковице, само смо живели у Београду па смо одлазили 2 пута годишње...може неко помислити далеко од очију...

Мој тата је био ,како кажу, прави Беатовић...благ и добродушан.Веома вредан и педантан иако је радио као возач. Оженио је Kовиљку Пилиндавић из Kнежине (мама је била трговац) живели су у Соколцу,1973. се селе у Београд.

Тата је радио у "Аутомобилском" Београд, где је добио "Првомајску награду" као најбољи радник, био је и секретар партије и делегат у ЦK, било је и златних значки од мерцедеса и фијата за небројене километре које је прелазио по свету, био у уређивачком одбору часописа који је издавало предузеће. Радио је тежак посао , али се сваки одмор завршавао у Шенковићима да помогне оцу и брату ...

Нажалост мој тата је погинуо 1988. туђом грешком на граничном прелазу Шентиљ у Марибору. Да иронија буде већа погинуо је као пешак.

Г371. СТАНИЈА - Цана Милорадова, рођена 1941. године, удата за Витомир Милана, живи на Сокоцу. Станија је са великим одушевљењем причала о своме дједу, оцу и најужој родбини. . Г372. РАДА Миломирова, удата у Плоче……. Г373. ГОРДАНА Владова-Ћорова, ћерка из Владовог првог брака, удата……. Г374. САЊИН-Вања Владов-Ћоров, син из Владовог другог брака, до рата 1991. године живео у Сарајеву, сада живи са мајком Милицом у Зворнику.

260

Г375. ИБРАХИМ Ханџић, Душанкин и Екремов. Г376. МИРСАДА Ханџић, Душанкина и Екремова. Г377. ДРАЖЕН Јованов, рођен 1960. године, др електротехнике, са супругом Малином и дјецом живи и ради у Канади. Г378. СРЂАН Јованов, рођен 1964. године, мр грађевинарства, ожењен, живи у Америци. Г379. МИЛАНКО - Мића Вељков, рођен 17.08.1961. Гимназију завршио у Сокоцу. Ожењен са Дајаном Косорић из Сокоца. У ратним сукобима, 1992. године тешко рањен у Озренској улици у Сарајеву. Ради као возач у међународној шпедицији. Г380. ДАНИЛО Вељков, рођен 08.02.1964. године. Основну школу и гимназију завршио у Сокоцу. Дугогодишњи члан Културно умјетничког друштва „Соколац“, бригадир Омладинске радне бригаде „Хероји Романије“. Дипломирао на Пољопривредном факултету смјер -Заштита биља у Новом Саду 1988. године. Ожењен са Ержебет - Анђом Менеши из Новог Сада. У овом раду дао изузетно велики допринос у прикупљању и обради података, изради шема и описа, често несхваћен, али упоран и истрајан. Овим радом жели оставити писани траг о људима и судбинама, сачувати претке од заборава, показати заборављене везе међу сродницима. Данило са супругом Ержебет и сином Александром живи и ради у Новом Саду. Изузетна заслуга за успешан, брз и креативан рад на шемама нашег родослова, прије свих припада снајки Анђи. Њена мотивација, пуна елана и професионалног знања резултирала је врло успешним креацијама, посебно шема Основног стабла и осталих шема. Била је поуздана подршка и сарадник Данилу. Снајка хвала ти, у име свих Беата што ће наш родослов изгледати лепо. Г381. КСЕНИЈА Синишина ћерка са Луцом…… Г382. АЛЕКСАНДАР- Саша Синишин, ради као тв. сниматељ, ожењен са Ханом Обрадовић , живи у Београду. Г383. СОФИЈА Синишина, студент, живи са родитељима у Београду. Х179. ЛАРА Ђокова –Фацина, рођена 2006. године, са родитељима живи у Подгорици. Х180. ЈЕЛЕНА Ђокова–Фацина, рођена фебруара 2009. године, са родитељима живи у Подгорици Х181 ЛАЗАР Ђоков- Фацин ??

261

Х182. ИСИДОРА Боришина, рођена 04.10. 1999. године, са родитељима живи у Брањеву. Х183. ЈОВО Боришин, рођена 27. 03. 2003. године, са родитељима живи у Брањеву. Х184. КАТАРИНА Боришина, рођена 20.10. 2010. године, са родитељима живи у Брањеву. Х185. МАЈА Станишић, Ковинина и Миланова. Х186. МИЛИЦА Станишић, Ковинина и Миланова. Х187. НЕМАЊА ………….Мајин…. Х188. МИЈА Хастор, Микичина и Јасенкова. Х189. СТЕФАН Миодрагов, са родитељима живи на Сокоцу. Х189.1 АНДРЕЈ Миодрагов, са родитељима живи на Сокоцу. Х190. ВЛАДИМИР Планинчић, Раденкин и Тодоров, рођен 1947. живи у Београду Х191. ИЛИНКА Планинчић, Раденкина и Тодорова, рођ.1949.,живи у Вишеграду Х192. ДОБРИЛА Драгова, 1851-2011. удата за Јовичић Милосава у Рогатицу. Х193. ЈАДРАНКА Драгова, рођена 1957. била бабица по занимању, удата за Марковић Драгана у Београд. Х194. ДОБРИСЛАВКА Вуковић, Миленина и Драгова, рођена 1950. живи у Сокоцу Х195. ДОБРИСЛАВ Вуковић, Миленин и Драгов, рошен 1953. живи у Сокоцу Х196. ЉИЉА Вукојчић, Стојкина и Пајова, rođena 1953.u Rogatici ,završila ekonomski fakultet u Beogradu, . Х197. МИРА Вукојчић, Стојкина и Пајова, rođena 1953.u Rogatici ,završila ekonomski fakultet u Beogradu, . Х198. ВЕСНА Милошева, se rodila 1969. u Sarajevu.Skole je zavrsila u Beogradu.Udala se za Slobodana Rajkovica iz Bg.Kao profesor knjizevnosti radila dok nije dobila blizance Filipa i Nikolu 2004.Sada je preduzetnik u svom preduzecu

262

Х199. ВАЛЕНТИНА Милошева, Х200. СУЗАНА Витомир, Цанина и Миланова. rodj.1963. u Sokolcu ,profesor knjizevnosti Х201. ИЛИЈА Витомир, Цанин и Миланов. Х202. .......???......... Горданин син ………. Х203. .......???......... Горданин син ………. Х204. ТЕОДОРА Дражанова, рођена 2002. године, са родитељима живи у Канади. Х205. АЛЕКСАНДРА Драженова, рођена 2006. године, са родитељима живи у Канади. Х206. ВУКАШИН Миланков - Мићин, рођен 02.12. 1987. године, студент у Фочи. Х207. ЈЕЛЕНА Миланкова -Мићина, рођена 12.10.1989. године, студент у Фочи. Х208. АЛЕКСАНДАР Данилов, рођен 06.11.1995. године у Суботици. Ученик Змај Јовине гимназије, живи са родитељима у Новом Саду. Х209. МИЛА Александрова-Сашина, рођена 01.06.2009. живи са родитељима у Београду. И 6. МИРОЉУБ Јовичић, Добрилин и Милосавов. И 7. МЛАДЕН Јовичић, Добрилин и Милосавов. И 8. ВЛАДИМИР Марковић, Јадранкин и Драганов. И 9. ЈЕЛЕНА Марковић, Јадранкина и Драганова.

И 10. FILIP Rajković, Vesnin I Slobodanov, rođ.2004. И 11. NIKOLA Rajković, Vesnin I Slobodanov, rođ. 2004. И 12. NESTOR Dobmann, Valentinin I Ginterov, rođ. 2007.

263

ф Е Г Д Ц Х Б 0-A4

ВОЈИН 12

БАЈО ≈1770-80

СТОЈАН Гавро 11

НИНА 220

ДРАГИЋ 10 ШЕМА 3.1

СТЕФАН 22НЕМАЊА 22

ЂОКО Ђођа 34

ПЕРО 35

МИЛУТИН 151

РИСТО 152

ВАСО 267

ДЕСА 268 ДРАГАН 412

ДРАГИЊА 413

МИЛАДИН 265

ЖЕЉКО 407 АЉОША 396

НИКОЛА 39

СНЕЖАНА 408 БОБАН 398

МАЈА 399

АРСЕН 266

ЉУБОМИР 409

РАДОМИР 410

МИЉА 411

БРАНКО 400

СЛОБОДАН 401

СЛАЂАНА 402

ЛАЗАР Кићо 153

СПAСЕНИЈА 269

БОРО 414

МИХАЈЛО 415

ВАСИЉ 37

СПАСОЈЕ 38

МИKАЈЛО 270

ЖАРКО 274 ЖЕЉКО 424 ЖАРКО 40

МИЛАН 40

ИВАН 273

МИЛАН 421

ДРАГАН 422

АНА 40

МАРИЈА 40

ЗОРАНА 40

БОБАНА 40

ЗОРАН 423 ИВИЦА 40

РАДОЈКА 271

РАДИВОЈЕ 417

ДРАГИВОЈЕ 418

МИЛОРАД 419

МИЛЕНКО 420

БОГДАН 154

СТЈЕПАН 156

МИТРА 155

ГОРАН 430

ГОРДАНА 431

БОГДАНА 432 МЛАДЕН 410

ГОРДАН 411

ДАНИЦА 275

ЈОВАНКА 276

СПАСОЈЕ 277

ДЕСАНКА 278

САВА 279

ПЕТКО 425

МИРА 426

МИЛЕ 427

СЛОБОДАН 428

НАДА 429

МИЛЕ 281

МИЉА 280

МИЛАН 272

ДРАГАН 416

МАНОЈЛЕ 36

АРСЕН 150

ЛАЗАР Лазо 149

ВАСО 148

БОГДАН 261

РАДЕ 262

БОГДАНАКА 263

СТОЈАНКА 264

ДРАГАН 400

ЈАСНА 402 ДУШАН 392

ДУШАНКА 393

БРАНКА 403

БРАНИСЛАВ 404

БРАНИСЛАВ 39

ИВАНА 39

САЊА 405

ТАЊА 406

НОВАК 401 КАТАРИНА ЈОВО 33 ШЕМА 4.12.33

МАРАНДА 390

ШЕМА 4.12.34 39

ЈОВАН ≈1740

НН XI. ≈1710

НН I.

БЕАТ

БАН ПИЛАТ ≈1430

МИЛУТИН ≈ 1600

4

Грана БАЈО А 4Огранак ВОЈИН Б 12

Manojle C 36Vasilj C 37Spasoje C 38

ЋАВАРИНЕСОКОЛАЦ

Делимично стабло фамилије Беатовић

шема 4.12.36.7.8

ЛАЗАР 223

264

ОПИС УЗ ШЕМУ 4.12.36.7.8

Грана БАЈОВА А 4

Огранак ВОЈИН Б 12

Манојле Ц 36

Васиљ Ц 37

Спасоје Ц 38

Ћаварине - Соколац

0. ЈОВАН Бе(ј)атовић рођен око 1740. године у Жањевици, стара Херцеговина, општина Гацко. На основу досадашњих сазнања Јован је имао два брата : Илију од кога се формирао велики део наше фамилије Беата и Баја од кога су по предању постали Бајовићи који и данас живе на подручју општине Гацко. У Жањевици и данас постоје остаци камених темеља поред пута, узводно према Додерима, за које се претпоставља да су били кућа из које су потекли Беатовићи који су се одселили на Гласинац у село Ћаварине. ........

А 4. БАЈО Беатовић рођен око 1770-780. године у Жањевици. Име Бајо је добио по стрицу Бају, очевом брату.

Б 10. ДРАГИЋ Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. године. Шема 4.10

Б 11. СТОЈАН – Гавро Бајов, Беатовић рођен око 1800-810. године није имао потомство.

Б 12. ВОЈИН Бајов Беатовић рођен око 1800-810. године. Шема 4.12

Ц 33. ЈОВО Војинов, опширније у шеми 4.12.33.

Ц 34. ЂОКО - Ђођа Војинов, рођен око 1830-1840. године, опширније у шеми 4.12.34.

Ц 35. ПЕРО Војинов,...........

Ц 36. МАНОЈЛЕ Војинов, ожењен са Маром Буква из Калиманића.......

Ц 37. ВАСИЉ Војинов, ожењен са ...............

Ц 38. СПАСОЈЕ Војинов, са супругом Ружом Дрињак живео у Ћаваринама.

Д148. ВАСО Манојлов, није имао потомство.

Д149.ЛАЗАР -Лазо Манојлов, (1804-1942). Са супругом Цвијом Ерић живели на имању „под брдом“ (Брејаковићи) које су купили од муслимана. Након

265

Лазарове погибије у II св. рату супруга Цвија се са децом, 1947. године, пресељава у Бачку - Бачко Ново Село на обали Дунава. Општина Бач.

Д150. АРСЕН Манојлов, није имао потомство.

Д151. МИЛУТИН Васиљев, није имао потомство.

Д152. РИСТО Васиљев, ожењен са Аном Вуковић..............

Д153. ЛАЗАР-Кићо Васиљев, ожењен са Станом Глуавић............

Д154. БОГДАН Спасојев, био је ожењен, осам мјесеци након рођења ћерке Саве Богдану умире супруга.

Д155. МИТРА Спасојева, удата за Солдара.........

Д156. СТЈЕПАН Спасојев, умро са 20 година без потомства.

Е261. БОГДАН Лазаров, (1933-2001). Био ожењен са Павом Ољачом. Живио у Бачком Новом Селу.

Е262. РАДЕ Лазаров, рођен 12.09.1929. године, са супругом Зорком Ћиковић живи у Бачком Новом Селу. У свом месту познат као изузетан пчелар.

Е263. БОГДАНКА Лазарова, рођена 1940. године, није се удавала, живи у Бачком Новом Селу.

Е264. СТОЈАНКА Лазарова, рођена 1941. године, са супругом Пурда Антуном живи у Бачу.

Е265. МИЛАДИН Ристов, (1933-1987). Са супругом Ковиљком Солдар живео у Ћаваринама.

Е266. АРСЕН Ристов, рођен 1928. године, ожењен са Станојком Мирковић, живи у Ћаваринама.

Е267. ВАСО Ристов, рођен 1921. године у Ћаваринама, земљорадник, борац 3. батаљона 6. источнобосанске бригаде, у НОБ-у од 1941. године, погинуо новембра 1943. код Враголова, Рогатица; био командир вода.

Е268. ДЕСА Ристова, рођена 1930. године, удата за Солдар Ивана.

Е269. СПАСЕНИЈА - Спаса Лазарова - Кићова, удата за Ђерића.

Е270. МИКАЈЛО Лазаров – Кићов, борац 3. батаљона 6. источнобосанске бригаде, рођен 1918. године у Ћаваринама, Соколац. Учесник НОБ-а од 1941. године, члан КПЈ, погинуо у Соколовићима, код Сокоца 27. октобра 1943. године као командир чете.

Е271. РАДОЈКА Лазарова - Кићова, удата Шаренац.

266

Е272. МИЛАН Лазаров - Кићов, умро са 18 година без потомства.

Е273. ИВАН Лазаров - Кићов, (26.12.1928-03.12.1985). Са супругом Дивном Миљковић живео у Нишу.

Е274. ЖАРКО Лазаров - Кићов, (20.08.1931-16.10.2005). Са супругом Рајком Јоковић живео у Бачком Новом Селу.

Е275. ДАНИЦА Богданова, удата за Каповић Петка.

Е276. ЈОВАНКА Богданова, удата за Шевкушић Цвијана. Јованка је све вријеме II свјетског рата била припадник партизанских јединица.

Е277. СПАСОЈЕ Богданов, ожењен са Новком Ђерић. Спасоје и Десанка су близнаци, рођени 1923. године.

Е278. ДЕСАНКА Богданова. Десанка и Спасоје су близнаци рођени 1923. Десанка се није удавала и цијели живот је провела у домаћинству са братом Спасојем и његовом породицом.

Е279. САВА Богданова, рођена 1934. године, са осам мјесеци остала без мајке.Три године школе завршила у Словенији одакле се вратила кући у Ћаварине. Радила као куварица у ресторану „Шипад Романија“. Није се удавала, живи на Сокоцу.

Е280. МИЉА Солдар, Митрина и ..........

Е281. МИЛЕ Солдар, Митрин и ..........

Ф400.ДРАГАН Богданов, рођен 26.08.1958. године, ССС-пољопривредни техничар, са супругом Бежиком Поларечки живи у Вајској код Бача, Република Србија.

Ф401. НОВАК Богданов, рођен 26.08.1973. године, ССС, живи у Бачу са супругом Наташом Радосављевић.

Ф402. ЈАСНА Богданова, рођена 1960. године, удовица Копољ Нова, погинуо 1992. године. Живи у Билећи.

Ф403. БРАНКА Радова, рођена 1963. године, била удата за Тешан Златка, након развода задржала девојачко презиме Беатовић.

Ф404. БРАНИСЛАВ Радов, рођен 1958. године, последњи пут се јавио из Бејрута 1978. године од када не постоје никакве информациоје о њему.

Ф405. САЊА Пурда, Стојанкина и Антунова.

Ф406. ТАЊА Пурда, Стојанкина и Антунова.

267

Ф407. ЖЕЉКО Миладинов, рођен 30.01.1961. године, Дипл.ецц., са супругом Данијелом Вучетић живи на Сокоцу.

Ф408. СНЕЖАНА Миладинова, удата за Тошић Новака.

Ф409. ЉУБОМИР Арсенов, рођен 31.01.1952. год. ССС, ожењен са Споменком Ковачевић.

Ф410. РАДОМИР Арсенов, рођен 1954. године.........

Ф411. МИЉА Арсенова, рођен 1956. године, удата за Секулић Вељка на Соколац.

Ф412. ДРАГАН Солдар, Десин и Иванов.

Ф413. ДРАГИЊА Солдар, Десина и Иванова.

Ф414. БОРО Ђерић, Спасенијин и ........

Ф415. МИХАЈЛО Ђерић, Спасенијин и ........

Ф416. ДРАГАН Ђерић, Спасенијин и ........

Ф417. РАДИВОЈЕ Шаренац, Радојкин и .........

Ф418. ДРАГИВОЈЕ Шаренац, Радојкин и .........

Ф419. МИЛОРАД Шаренац, Радојкин и .........

Ф420. МИЛЕНКО Шаренац, Радојкин и .........

Ф421. МИЛАН Иванов, (16.12.1952-08.04. 2000). Капетан I класе. Супруга Јелица-Јела Велинов из Сурдулице.

Ф422. ДРАГАН Иванов, рођен 14.12.1954. године, потпуковник, ожењен са Горданом Мијајловић из Књажевца.

Ф423. ЗОРАН Иванов, рођен 18.10.1956. године, ССС, кувар, ожењен са Снежаном Николић из Чечине -Дољевац, живи у Нишу.

Ф424. ЖЕЉКО Жарков, рођен 06.11.1955. године, ССС, ожењен са Стојком Делић из Каљине, Соколац БиХ, живе у Бачком Новом Селу.

Ф425. ПЕТКО Каповић, Даничин и Петков.

Ф426. МИРА Каповић, Даничина и Петкова.

Ф427. МИЛЕ Ћевкушић, Јованкин и Цвијанов.

Ф428. СЛОБОДАН Ћевкушић, Јованкин и Цвијанов.

Ф429. НАДА Ћевкушић, Јованкина и Цвијанова.

268

Ф430. ГОРАН Спасојев, живи у Сокоцу.

Ф431. ГОРДАНА Спасојева, живи у Сокоцу.

Ф432. БОГДАНА Спасојева, удата за Боровчанин Вељка, живи у Сокоцу.

Г390. МАРАНДА Драганова, рођена 08.06.1984. године, ССС, удата за Бобинац Дамира у Бођане код Бача.

Г391. КАТАРИНА Новакова, живи у Бачу.

Г392. ДУШАН Копољ, Јаснин и Новов.

Г393. ДУШАНКА Копољ, Јаснина и Новова.

Г394. БРАНИСЛАВ Тешан, Бранкин и Златков.

Г395. ИВАНА Тешан, Бранкина и Златкова.

Г396. АЉОША Жељков, рођен 06.09.1988. године, студент, живи у Сокоцу.

Г397. НИКОЛА Жељков, рођен 01.09.1997. године, ученик , живи у Сокоцу.

Г398. БОБАН Тошић, Снежанин и Новаков.

Г399. МАЈА Тошић, Снежанина и Новакова.

Г400. БРАНКО Љубомиров, живи на Сокоцу..........

Г401. СЛОБОДАН Секулић, Миљин и Вељков.

Г402. СЛАЂАНА Секулић, Миљина и Вељкова.

Г403. АНА Миланова, рођена 07.02.1982. године, живи у Сурдулици, студент у Нишу.

Г404. МАРИЈА Миланова, рођена 24.10.1989. године, живи у Сурдулици, студент у Нишу.

Г405. ЗОРАНА Драганова, дипл. психолог, живи и ради у Књажевцу.

Г406. БОБАНА Драганова, студент економије , живи у Књажевцу.

Г407. ИВИЦА Зоранов, рођен 29.11.1984. године, ССС, маш. техничар, живи у Нишу.

Г408. ЖАРКО Жељков, рођен 26.10.1983. године, ССС, живи и ради у Бачком Новом Селу.

Г409. МИЛАН Жељков, рођен 08.03.1987. године, ССС, ожењен са Биљаном Томовић, живи и ради у Бачком Новом Селу.

Г410. МЛАДЕН Боровчанин, Богданин и Вељков.

269

Г411. ГОРДАН Боровчанин, Богданин и Вељков.

Х220. НИНА Бобинац, Марандина и Дамирова.

Х221. СТЕФАН Бранков, рођен 21. 05. 2000. године...........

Х222. НЕМАЊА Бранков, рођен 12. 10. 2009. године............

Х223. ЛАЗАР Миланов, рођен 09.07.2010. живи са родитељима у Бачком Новом Селу.

270

271

ОПИС УЗ ШЕМУ 5.13

Грана ТОДОР А 5

Огранак ЈОВАН Б 13

Кокорина

Мједеник

0. ЈОВАН Бе(ј)атовић рођен око 1740. године у Жањевици, стара Херцеговина, општина Гацко. На основу досадашњих сазнања Јован је имао два брата : Илију од кога се формирао велики део наше фамилије Беата и Баја од кога су по предању постали Бајовићи који и данас живе на подручју општине Гацко.

А 5. ТОДОР Јованов Беатовић рођен око 1770-780. године у Жањевици.

Б 13. ЈОВАН Тодоров, рођен око 1800-810. године,је био ожењен од Јакшића са Степена.

Б 14. БАЈО Тодоров, опширније у опису шеме 5.14

Б 15. ОБРЕН Тодоров, опширније у опису шеме 5.15

Ц 39. СТАНОЈЕ Јованов, …

Ц 40. ПЕТАР Јованов, …

Ц 41. ЛАЗАР Јованов БЕЈАТОВИЋ, (1835-1912), био ожењен са Митром Мучибабић из Фојнице. Лазар се 1910. године преселио из Кокорине у Мједеник, где је од бега Гаџа купио имање са шест млина и двије ступе на Неретви. Послије II св. рата из Мједеника су се многи раселили тако да 1982. године у Мједенику није више било Бејатовића. Данас Лазаревих потомака има широм света од Гацка, Невесиња, Чајнича, Сарајева, Бања луке, Београда, Крушевца, Пожеге, Никшића до Канаде и САД. Седамнаест Лазаревих потомака је завршило факултет.

Ц 42. ГЛИГОР Јованов,је био ожењен, имао је кћерке, Новка удата за Зимонића, Биада удата за Скока, Мара удату за говедарицу и Јела за Хрњеза

Ц 43. ДРАГО Јованов, био ожењен Стојом Граховац из Ластавице код Невесиња, имали Ђурђу удата за Саву Мучибабића и Гоју удата за Ђорђа Вучинића из Невесиња.

Ц 44. .....ћерка... Јованова којој не знамо име....

Д 157. КОСА Станојева.

Д 158. МИЛУТИН Петров, ожењен Стојом Скоко из Југовића. Имали су Ружу и Анђу. Ружа удата за Васа Ђоговића у Невесиње, имали су Данила, Душана,

272

Милеву, Бојану и Дану. Анђа је била удата за Вељка Копривицу у Градину, имали су Милутина, Милисава, Анику и Милосаву.

Д 159. ЈОВАН Петров.

Д159.1 ВИДА Петрова.

Д159.2 МАРА Петрова.

Д160. РАДОСЛАВ- РАЈКАН Лазаров, (1870-1931). Био ожењен Госпавом Зиројевић из Криводола. Имали су потомке: Станка, Петра, Алексу, Митра, Васа, Марка, Стану, Саву и Митру. Бавио се пољопривредом и сточарством до краја живота. Живио је у Мједенику гдје је и сахрањен. Послије Отаџбинског рата (1992-1995) сви Бејати-Бејатовићи из Мједеника који су били сахрањени на гробљу у мједенику су ексхумирани и пренесени у нову заједничку гробницу у Кокорини, одекле су и отишли у Мједеник.

Д161. ЂУРЂА Лазарова нема потомака.

Д162. ИГЊАТ Лазаров, (1868-1944). Био ожењен Симаном Окиљевић са Платица, има ли су: Новицу, Бошка, Милоша, Ристу, Луку, Николу, Лазара, Милицу и Цвију.

Д163. БОГДАН Лазаров, отишао у Америку и тамо млад умро.

Д164. ЈЕВТО Лазаров, (1883-1925), био ожењен, први пут Милицом Маљевић из Грачанице, са њом је имао Влада и Десанку, а други пут Ђурђом Буха са Морина, са њом је имао Вукана и Виду. Послије тешке прехладе релативно млад је умро.

Д165. НОВКА Глигорова, била за Зимоњића у Гареву.

Д166. ЈЕЛКА Глигорова, била удата за Хрњеза у Дубљевиће.

Д167. БИЈАДА Глигорова, била удата за Скока у Врбовац.

Д167.1 МАРА Глигорова била удата за Говедарицу у Кифино село

Д168. ГОЈА Драгова била удата за Ђорђа Вучинића из Невесиња, имали су Нова, Дану, Десу и Босу.

Д169. ЂУРЂА Драгова, била удата за Саву Мучибабића из Трновице, , који је 1916 године погинуо у Аустроугарској (Тирол). Ђурђа се враћа са сином Томом код Милутина и Стоје, који нису имали мушке дјеце.

Е310. СТАНКО Рајканов, (1896-1934), био ожењен Анђом Буха из Домрка. имали су: Видака, Перу, Стевана, Анику, Гојка и Косу. Преселио се из родитељима из Кокорине у Мједеник,

Е311. ПЕРО Рајканов, (1910-198..), био ожењен Аником Самарџић из Колешка, имају: Радомира и Персу. Преселио се из Кокорине у Мједеник. Са Аником и сином Радомиром 1950 године селе се у Вогошћу код Сарајева и запошљава се у

273

"ПРЕТИС" гдје стиче пензију. До краја живота живи у Вогошћи гдје је и сахрањен.

Е312. АЛЕКСА Рајканов, (1900-1942). такође као дијете преселио из Кокорине у Мједеник заједноп са родитељима, имају кћерку Радојку. Био ожењен Спасенијом Скоко из Придворице. Убиле га усташе 1942. године у болесничкој постељи у властитој кући.

Е313. МИТАР Рајканов, (1919-1926), умро као дијете.

Е314. МАРКО Рајканов, (1902-1982). Сародитељима као дијете преселио из Кокорине у Мједеник, гдје је живио до краја живота. Био ожењен Митром Дубљевић из Изгори, имају: Момчила, Гоју, Мару, Рада и Младена. Бавио се зермљорадњом. Умро 1982 године у Мједенику гдје је и сахрањен.

Е315. СТАНА Рајканова, била удата за Благоја Скока у Врбовац, имали су Вука, Мома, Анету, Борику и Шћепу.

Е316. ВАСО Рајканов, (1912-1919), умро као дијете, био близанац са Митром (Е313)

Е317. САВА Рајканова, била удата за Милутина Аџића у Југовиће, имали су Рада, Бора и Милеву.

Е318. МИТРА Рајканова...

Е319. НОВИЦА Игњатов, (1895-1927). Био је Солунски добровољац, убили га комшије муслимани 1927 године. Имао добровољачку земљу у Градини код Вировитице, гдје је и живио. Био ожењен Љубицом Ковач из Неданића. Имали су Милана, Мирка и Милицу

Е320. БОШКО Игњатов, рођен 1899-1927. у селу Мједеник, био ожењен Маријом Копривица из Бањана. Убили га комшије муслимани 1927 године. Био је Солунск добровољац од 1914. до 1916. године у саставу Херцеговачког одреда црногорске војске, због своје љепоте, угледа и храбрости именован је за барјактара. После рата добио је добровољачку земљу у селу Градина, Вировитица.

Е321. МИЛОШ Игњатов, (1902-1977), је био ожењен Синђом Мастиловић из Изгори, имају: Даницу, Борику, Љубицу, Анђу, Миљана, Будимира, Радомира, Здравка и Младена. Из Кокорине 1919 године отишао у Мједеник, ту живио до краја живота, био познат као добар мајстор за дрво.

Е322. РИСТА Игњатова, била удата за Крста Мучибабића, живјели у Кањижи. Имају Миодрага, Славка, Мома, Анку и Милеву.

Е323. ЛУКА Игњатов, (1904-1984). Био ожењен Јованком Стајић из Невесиња. имају: Славојку, Славка, Игњата, Милеву, Јелу, Борислава,Драгана, Драгицу Десанку. Био је добро вриједан и велики мајстор за дрво.

274

Е324. НИКОЛА Игњатов, био ожењен Јованком Попадић са Дубраве, имали Милену и Новицу Погинуо 1943 године у Србији.

Е325. ЛАЗАР Игњатов, (1914-1977). Био ожењен Ђурђом Зиројевић из Криводола, живио, радио и умро у Сарајеву (Вогошћа) гдје је и сахрањен. За свој рад у намјенској индустрији вишеструко награђиван. Био познат по својим талентима (изради гусала, пјевању и свирању уз гусле и писању епских стихова). Његова најпознатија пјесма-поема је о страдању нашег народа у селу Придворици у другом свјетцком рату . Био је дружељубив и омиљен како у породици тако и међу пријатељима.

Е326. МИЛИЦА Игњатова, била удата за Перишу Скока из Врбовца. Живјели су у Сутјесци код Зрењанина, имали су Милоша, Милована, Косу, Савку, Ристу, Милу и Слободанку.

Е327. ЦВИЈА Игњатова, била удата за Дубљевића из Јабуке.

Е328. ВИДА Јевтова, 1922. је била глувонијема, врло интелигентна, педантна и уредна; сваки посао радила је савршено. Билаје омиљена у породици.

Е329.ВУКАН Јевтов, (1921-1984). Био ожењен Ђурђом Елез из Изгори. Њихови су: Милимир, Комлен, Милева и Ковиљка. Имају кућу у Гацку од 1981 године. Вукан је био велики мајстор и ловац. Био је у Јуришном батаљону код Милорада Поповића ка врло цијењен борац.

Е330. ДЕСАНКА Јевтова, (1908-1909).

Е331. ВЛАДО Јевтов, (1910-1999), је први пут био ожењен Василијом Драганић са Цргова, њихови су: Милан, Милорад, Јевто, Милица и Тонка а други пут Радојком Стајић из Врбовца и имали сина Митра. Одселили 1980 у Бојишта код Невесиња.

Е331.1 ДАНА Гојина.

Е331.2 ДЕСА Гојина.

Е331.3 БОСА Гојина.

Е331.4 ТОМА Ђурђин је био ожењен Божаном Вуковић из Наданића, имају: Сава, Драга и Савку. Одселили у Бојишта код Невесиња 1961 године.

Ф450. ПЕРСА Станкова, била је удата за Влада Тодоровића у Добреља. Имају Милоша, Слободана, Мила, Радојку, Драгу, Брену, Стану и Стојанку.

275

Ф451. СТЕВАН Станков, био ожењен, био ожењен Љубом Медан из Ортијеша код Мостара где је одселио 1950. године, имају: Душана и Олгу.

Ф452. ВИДАК Станков, (1921-2000). Био ожењен Пејком Елез из Изгори, Имају: Душана и Олгу, радио као лугар на Зеленгори, живио у Миљевин.

Ф453. АНИКА Станкова, била удата за Луку Ненадића, живјели су у Фојници и Трнову, имају Горана, Зорана и Весну.

Ф454. ГОЈКО Станков, (1934-1993), био ожењен Цвијом Драгичевић из Улога, имају: Драгана и Дујану. Као учитељ гојко је дуго службовао по школама на подручју Гацка и Калиновика и извео многе генерације одличних ученика који су касније били одлични средњошколци и студенти. Године 1970. одлази у Сарајево и ради као управник студентским домовима.

Ф455. КОСА Станкова, (1935 - 1945)

Ф456. ПЕРСА Перова је удата за Драгишу Јашића, имају Владимира и Весну, живе у Бајиној Башти.

Ф457. РАДОМИР Перов рођен 1947 године, професор, ожењен професорицом Слободанком Шаренац из Сокоца. У периоду од 1998 до 2012. радио у дипломатији БиХ у земљама Западне Европе. Сада живе у Београду, имају кћерке Јелену и Зоју.

Ф458. РАДОЈКА Алексина, удата за Милана Ковачевића из Пресједовца, имају: проф, др Милоша, Милана, Косу и Миланку. Мужа Миланка убили муслимани 1992. у Сарајеву. Радојка живи у Источном Сарајеву.

Ф459. ГОЈА Маркова, удата за Бошка Михића, имају Здравка и Здравку, живе на Романији,

Ф460. МОМЧИЛО Марков, рођен 1938. у Мједенику, грађевински инжењер, сада у пензији, ожењен Маријом Столић из Ћилипа код Дубровника, имају сина Бориса, живе у Источном Сарајеву.

Ф461. МАРА Маркова, рођен 1938. у Мједенику, грађевински инжењер, сада у пензији, ожењен Маријом Столић из Ћилипа код Дубровника, имају сина Бориса, живе у Источном Сарајеву.

Ф462. МЛАДЕН Марков, рођен 1951. у Мједенику ожењен Саветом Кујовић из Плужина-Пива, имају сина Марка. Младен возач у Никшићу, гдје и сада живе.

Ф462.1 РАДОСЛАВ-РАДЕ Марков, рођен 1946. у Мједенику, преминуо 1950 године као дијете у недостатку медицинске помоћи.

276

Ф463. БУДИМИР Милошев, , (1946-1971). Погинуо у Сплиту под чудним и никад разјашњеним околностима.

Ф464. ЗДРАВКО Милошев, рођен 1952., ради у РиТЕ Гацко као ВКВ електричар, живи у Гацку.

Ф465. ДАНИЦА Милошева, рођена 1936., удата за Божидара Крстојевића у Краварево, имају Доброслава, Васа и Милицу.

Ф466. МЛАДЕН Милошев, (1954-2007). Био ожењен Душанком Никитовић из Сливаља имају: Вању и Борку. Душанка живи у Гацку.

Ф467. БОРИКА Милошева, рођена 1938., удата за Глигора Мучибабића из Трновице, имају Весну и Тању. Борика са Весном и њеном породицом живи у Аустралији, а Тања живи са породицом у Источном Сарајеву.

Ф468. ЉУБИЦА Милошева, рођена 1939., удата за Обрада Ковача из Миларева, имају Предрага и Миланку, живе у Сарајеву.

Ф468.1 АНЂА Милошева (1940-ћ1949)

Ф468.2 МИЉАНА Милошева, рођена 1944, преминула исте године

Ф468.3 РАДОМИР Милошев (1949-1950)

Ф469. СЛАВОЈКА Лукина, удата за Душана Братића из Плочника, имају Миодрага и Свјетлану.

Ф470. СЛАВКО Лукин, рођен 1945., ожењен Радојком Зиројевић са Дубраве, живе у Гацку имају Милорада и Бошка. Славко је ВКВ тесар.

Ф471. МИЛЕВА Лукина, рођена 1948., удата за Миломира Ракановића из Горажда, имају Бојану и Срђана, живе у Кичинеру, Канада. Срђан је погинуо несретним случајем у лову.

Ф472. ИГЊАТ Лукин, (1946-1995), ожењен Богданком Тадић из Чајнича, имају Лазара и Владимира. Игњат погинуо на Горажду као борац ВРС. Богданка живи у Чајничу.

Ф473. ЈЕЛА Лукина, рођена 1951., удата за Срета Ковачевића у Требиње, имају Слађану и Слободанку.

Ф474. БОРИСЛАВ Лукин,рођен 1954., ожењен Јелом Сладоје са Обља, живе у Ужичкој Пожеги, имају: Раду, Драгану и Свјетлану. Борислав је ВКВ тесар.

Ф475. ДРАГАН Лукин, рођен 1957., ожењен Радом Додер из Калиновика, живе у Гацку, имају: Милоша и Марију. Драган је угоститељ, а Рада економиста.

Ф476. ДРАГИЦА Лукина, рођена 1959., удата за Милету Марковића у Наданиће, имају: Милана, Драгану, Гордану и Ивану.

277

Ф477. ДЕСА Лукина, рођена 1966., удата за Драгишу Мастиловића из Изгори, имају: Срђана и Сању.

Ф478. МИЛЕНА Николина, умрла у току Другог свјетцког рата у Србији.

Ф479. НОВИЦА Николин, живио у Вараждину гдје је и умро. Био ожењен Паулом и имају: Симону и Николу. Живе у Вараждину

Ф480. РИСТА Лазарова, рођена 1951. у Сарајеву, дипломирала не Економском факултету , удата за професора Предрага Мандића из Наданића, имају сина Дејана који је афирмисани графичар и илустратор, магистрирао на Факултету примјењених умјетности у Београду и кћерку и Вању која је завр4шила Економски факултет, живе у Београду.

Ф481. ПРЕДРАГ Лазаров, рођен 25.01.1957 у Сарајеву, гдје је и дипломирао на Правном факултету. Погинуо је 08.11.1992.год. у Пазарићу гје је отишао добровољно са својим саборцима да ослободе мученике из злогласног тарчинског силоса. Био је помоћник команданта бригаде за морал, хуманиста, цијењен и поштован. Постхумно одликован МЕДАЉОМ ЗАСЛУГА ЗА НАРОД. Био је ожењен са Славицом Бутулија. Славица са синовима Милошом и Марком живи у Торонту у Канади.

Ф482. МИЛИМИР Вуканов, рођен 1953 год., живи у Кокорини, Бави се пољопривредом.

Ф483. МИЛЕВА Вуканова, рођена 1951 год., удата за Миливоја Аџића из Изгори, имају: Веселина, Весну, Стану и Драгану, живе у Гацку.

Ф484. КОВА Вуканова, рођена 1967 год., удата за Милана Јегдића из Гареве, имају Радована, Даницу, Милицу и Сандру, живе у Гареви.

Ф485. КОМЛЕН Вуканов, рођен 1958 год., ожењен Радиславком Вишњевац из Вишњева, имају: Синишу, Будимира и Јелену. Ради у УиТ Гацко, живе у Гацку.

Ф486. МИЛАН Владов и Василијин (дев. Драганић), рођен 3.12.1951. године у Гацку гдје завршава гимназију. На Природно-математичком факултету у Сарајеву завршава студиј географије. Неожењен. Дуги низ година марљиво је прикупљао и сређивао податке о Бејатовићима који из Кокорине преселише у Мједеник и помогао нам да те податке повежемо у заједничко стабло Беата. Његов допринос изради и штампању родослова је немјерљив. У свакој прилици је прискакао у помоћ и његова је заслуга преовладавајућа у штампању првог издања. Живи и ради као директор ОШ "Ристо Пророковић" у Невесињу.

Ф487. МИЛОРАД Владов, рођен 1953год, пензионер, ожењен Радојком Елез из Изгори, живе у Читлуку код Невесиња.

Ф488. МИЛИЦА Владова, рођена 1955 год., удата за Рада Ристића у Невесиње, имају: Драгана и Владимира, живе у Невесињу.

278

Ф489. ЈЕВТО Владов, рођен 1958 год., дипломирани правник, ожењен Снежаном Јовановић, фармацеута из Ваљева, имају сина Милана. Живе у Чикагу у Америци. Јевто из првог брака има сина Александра, који живи у Чикагу. У току прикупљања података за израду родослова Јевто је био главна веза са Америком и дао значајан допринос.

Ф490. ТОНКА Владова, рођена 1956 год, живи у Читлуку код Невесиња.

Ф491. МИТАР Владов, рођен 1966 год., машински техничар, ожењен Свјетланом Таушан, економски техничар, из Сарајева, умају: Владимира, Баја и Јовану, живе у Бојиштима код Невесиња.

Г420. ОЛГА Стеванова, рођена 1959 год., удата за Влада Рачића у Гајдобу, имају: синове Стевана и Јакова и кћерку Владиславу, живе у Гајдобри, Војводина.

Г421. ДУШАН Стеванов, (1957-2008), ожењен Сабином Хаџић из Мостара, имају Алена и Аниту.

Г422. МИЛАНКА Видакова, рођена 1958 год., економиста, живи у Торонту, Канада.

Г423. СТАНКО Видаков, рођен 1951 године, ожењен Миленом Бајат дипл, инж. Грађевинарства, имају: Драгана и Драгану, живе у Београду. Станко је члан Руске академије наука, редовни професор Универзитета у Крагујевцу, докторирао на Правном факултету у Београду 1982 године. Био на студијском боравку у Москви и Минхену четири године. Држао предавања на универзитетима широм свијета. Објавио преко 130 научних радова. Преко 20 година је секретар, генерални секретар и председник Удружења за Кривично право и Криминологију Србије. Учествовао са рефератима на многим међународним конгресима Међународног удружења за Кривично право и Криминологију

Г424. РАДЕНКО Видаков, рођен 1962 год., инжењер агрономије, ожењен Љиљом, економиста из Београда, имају Ђорђа, живе у Торонту, Канада.

Г425. ЗДРАВКО Видаков, рођен 1954 год., туризмолог, ожењен Сузаном Турањанин из Дубровника, имају: Влада, Сунтију, Стефана и Анђелу, живе у Винипегу у Канади.

Г426. ДИЈАНА Гојкова, рођена 1964 год., ССС, удата за Здравка Новаковића, живи у Њемачкој. Дијана из првог брака има Ану.

Г427. ДРАГАН Гојков, рођен 1967 год., ССС, ожењен Санелом Јакубовић из Сарајева, живи у Сарајеву.

Г428. ЈЕЛЕНА Радомирова, рођена 1978 год., докторица стоматологије, удата за Рајка Ракочевића, живе у Београду.

279

Г429. ЗОЈА Радомирова, рођена 1981 год., дипломирани просторни планер, мастер географ, оба факултета студирала и дипломирала у Београду, живи у Београду.

Г430. БОРИС Момчилов, рођен 1967 год., завршио Грађевински фскучтет у Београду, те дипломирао на Економском факултету у Београду. Бави се приватним бизнисом. ожењен Маријом Бујанић из Зајечара, имају синове: Немању и Матеја, живе у Београду.

Г431. МАРКО Младена-Марковог, рођен 1989 год., апсолвент на Електротtehničkom fakultetu u podgorici, живи у Никшићу.

Г432. ВАЊА Младена -Милошевог, рођена 1989 год., студент Филозофског факултета u Istočnom Sarajevu, живи у Гацку.

Г433. БОРКА Младена-Милошевог, rođena 1992 god., студент Економије на Палама,живи у Гацку

Г434. МИОДРАГ Славков, рођен 1969 год., грађевински инжењер, ожењен Горицом Милетић из Крушевца, живе у Крушевцу, имају: Уроша и Нину.

Г435. БОШКО Славков, рођен 1973 год., ожењен Бранком Његуш, трговачки техничар, живе у Гацку.

Г436. ВЛАДИМИР Игњатов, (1975-2001), погинуо у саобраћајној несрећи у Београду.

Г437. ЛАЗАР Игњатов, рођен 1978 год., живи и ради у Бањалуци.

Г438. РАДА Бориславова, рођена 1977 год., удата за Милана Јовичића, имају Луку и Андреја, живе у Ужицу.

Г439. ДРАГАНА Бориславова, рођена 1994 год., средњошколка, живи у Пожеги.

Г440. СВЈЕТЛАНА Бориславова, рођена 1990 год., завршила Учитељски факултет, живи у Пожеги.

Г441. МИЛОШ Драганов, рођен 1994 год., средњошколац у Гацку.

Г442. МАЈА Драганова, рођена 1994 год., средњошколка у Гацку.

Г442.1 НИКОЛА Новичин,…

Г442.2 СИМОНА Новичина,…

Г443. МИЛОШ Предрагов, рођен 1990 год. студент Економије у Торонту, Канада.

Г444. МАРКО Предрагов, рођен 1992 год., студент Економије у Торонту, Канада.

280

Г445. СИНИША Комленов, завршио Високу школу унутрашњих послова у Бањалуци, живи и ради у Гацку. Синиша је био врло активан у прикупљању података, преносу информација и организацији промотивног састанка у Гацку.

Г446. БУДИМИР Комленов, рођен 1987 год., завршио Факултет безбједности и заштите у Бањалуци. Живи и ради у Гацку.

Г447. ЈЕЛЕНА Комленова, рођена 1994 год., средњошколка у Гацку.

Г448. НЕМАЊА Милорадов, рођен 1982, машински техничар, ради у Сочију у Русији.

Г449. АЛЕКСАНДАР Јевтов, рођен 1990 год., студент Психијатрије у Чикагу, САД.

Г450. МИЛАН Јевтов, рођен 2009 год., живи у Чикагу САД.

Г451. ВЛАДИМИР Митров, рођен 1994 год., средњошколац у Невесињу.

Г452. БАЈО Митров, основношколац у Невесињу.

Трагично страдао 01.07. 2012. године у 15. год.

Мили наш Бајо, Црни дане, а црна судбино. Жалост је спустила своја црна крила, тежа од олова и хладнија од студеног камена над нашим домом, усуд који прати нашу породицу се наставља. Данас нема друге истине до бола, ни друге стварности до туге, јер црна гуја се одмотала и ујела. Мили наш, твоје зло је и наше зло, јер видјесмо звијезду падалицу, узалуд је дозивати птицу заувијек слетјелу. Црни гавранови круже око твога имена, данас си нада без онога ко се нада, твоје најмилије обузела је туга, данас и студени камен сузу лије. Знано је и то: Кратког су вијека они које красе само врлине, Бог себи

узима најбоље. Ниси добио што си заслужио, Бог те одредио за нешто боље. Као да чујем да говориш: Боже сачувај ме од среће, пут којим ходим већ ми је тијесан, чаробни свијет математичких формула је у тишини небеског мира, а мами, тати, брату и сестри остављам дипломе са такмичења, мислим да их није мало. А мајка те гледа, имаш лице анђела, лебдиш у кругу од свјетлости, душа се одваја од тијела, анђео те узнесе на небо, мајка се осврће и цвили и молитву чита и срце пуца, али ти се не осврну. Ни твоја те невиност и недужност не спасише, иако си имао и лик и душу анђела. Не тјеше је ни твоје ријечи: Најмилији моји, вољећу вас и ујутру и навече, гледаћу вас вјечно склопљених очију, сјећаћу се само мамине, татине, братове и сестрине љубави и доброте и нека сте благословени сјећањем на мене. Данас нема дана осим овога што је дошао, дана који је суморан и тужан, јер невјероватно је да постоје родитељи и синови, радост и срећа и посмртни одар. Тужно је кад се вене у клици и зачетку, док те гријех ни сјенком није дотакао. Мили наш Бајо, био си драги камен наших жеља, али судбина снове сурва у

281

рушевине, осташе патња и туга у затвореној књизи пуној бола. Душа ти је била чиста и танана, као сузама испрана, била је твој знамен свакога дана, снагом и чистотом твоје отмене душе био си господин. Твоји образи, тако блиједи, били су осјенчени бојом свитања, на уснама осмијех који је кратко трајао, твоја малена свијећа брзо се угаси. Лако је било читати твоју душу, јер си био отворена ума и срца, пун божанствене хармоније, у твојој души се могло огледати, ум ти је у срцу почивао, али твоју судбину то није одредило. Твоје срце је горјело пламеном Христа, у њему смо могли наћи себе, љубав, истину, праштање, а ја (стриц Милан) занавијек свој гријех који се не прашта већ патњом окајава. Мили наш, Бог нам те је дао да гледамо себе кроз тебе, али ми се данас мјеримо твојом несрећом. Наш Бајо је рођен прије 15 година овдје у Невесињу, од оца Митра и мајке Свјетлане, рођене Таушан. Са њима, братом Владимиром и сестром Јованом живио је кратко окружен неизмјерном љубави и радости, али ево више без права на наду и срећу. Мили наш, твоја душа је у блаженству небеског мира, почивај окружен анђелима и обасјан свјетлости Божијом. Ако у бескрајној тишини осјетиш да некога срце и душа боли, чујеш тужне јецаје, или те поквасе сузе нечије, знај да су то они који те највише воле и којима заувијек недостајеш и знај да си у свакој нашој ријечи, сузи, успомени и патњи. Нека је покој лијепој и невиној души, најмилији наш! У Невесињу, 2. јула 2012. године.

Г453. ЈОВАНА Митрова, рођена 1999 год., основношколка у Невесињу.

Х230. АЛЕН Душанов, рођен 1978 год., трговачки техничар, живи у Мостару.

Х231. АНИТА Душанова, рођена 1983 год., економски техничар, удата за Синишу Савића у Мостар, имају Виктора и Ирис.

Х232. ДРАГАН Станков, рођен 1978 год., адвокат, оженјен Јованом Јовановић /правница), имају сина Видака, живи у Београду.

Х233. ДРАГАНА Станкова, рођена 1091 год., докторанкиња, ради на Полицијској академији у Београду, удата за Радомана Чворовића, архитекту, имају: Луку и Ању, живе у Београду.

Х234. ЂОРЂЕ Раденков, рођен 1993 год., студент, живи у Торонту, Канада.

Х235. АНЂЕЛА Здравкова, рођена 1988 год., студент у Винипегу, Канада.

Х236. СИНТИЈА Здравкова, рођена 1986 гог., на докторским студијама у Винипегу, Канада.

Х237. СТЕФАНИ Здравкова, рођен 1990 год., на докторским студијама у Винипегу, Канада.

Х238. ВЛАДО Здравков, рођен 1992 год., студент у Винипегу, Канада.

Х239. НЕМАЊА Борисов, рођен 2008 год., живи у Београду.

Х239.1 МАТЕЈА Борисов, рођен 2009., живи у Београду.

282

Х240. УРОШ Миодрагов, рођен 2002 год., основна школа у Крушевцу.

Х241. НИНА Миодрагова, рођена 1996 год., средњошколка у Крушевцу.

Х242. ТИЈАНА Бошкова, рођена 2004 год., основна школа у Гацку.

Х243. КАТАРИНА Бошкова, рођена 2007 год., живи у Гацку.

Х244. ЈЕЛЕНА Бошкова, рођена 2011 год., живи у Гацку.

И 10. ВИДАК Драганов рођен 2007. живи у Београду.

283

ТОДОР ≈1770-80

ЈОВАН ≈1740

НН XI. ≈1710

НН I.

БЕАТ

БАН ПИЛАТ ≈1430

МИЛУТИН ≈ 1600

Д Ц Б Е ф Г 0-А5 Х

ОБРЕН 15

БАЈО 14

НИКОЛА 45

ЈОВАН 46

МИТАР 171

ЂУРЂА 172

ГОСПАВА 173

СТАНА 174

СТОЈА 175

МИЛИЦА ?? 176

??? 177

АНИЦА 178

БЛАГОЈЕ 337

МИЛОВАН 340

МИЛОРАД 341

ДАНИЦА 339

АНГЕЛИНА 338

ЈОВАН 170

СТАНОЈКА 332

ПЕТАР 333

МИХАИЛО 334

САВА 335

БОЖО 336

БОРКА 500

ТАЊА 501

МИЛОШ 502

РАДОШ 503

УРОШ 504

ПРЕДРАГ 505

5

ЈОВАН 13 ШЕМА 5.13

СЛАЂАНА 506 ВУК 470

ДАНИЛО 507

МИЛОВАН 508

РАДОЈКА 509

СОФИЈА 510

МИЛИЈАНА 511

РАДОМИР 512

РАДОЈКА 513

РАДМИЛА 514

ДРАГИЦА 515

МИЛУН 516

МОМИР 517

ЧЕДОМИР 518 ТАМАРА 471

ИВАНА 472

НЕНАД 519 МИТАР 473

АНЂЕЛА 474

МИРА 520 МИЛОРАД 475

ВЛАДИМИР 476

ЦМИЉА 521 ГОРДАНА 477

ОБРЕН 478

СРЕТЕН 522

ДУШАНКА 523 АЛЕКСАНДАР 482

МИЛИЦА 483

БРАНКА 524

ИГОР 484

НЕМАЊА 485

МАЈА 486

ЈОВАН 479

БОЈАН 480

АЛЕКСА 481

СТАНА 525

ПРЕДРАГ 487

ЂОРЂИЈЕ 488

ЈЕЛЕНА 489

ШЕМА 5.15

Грана ТОДОР А 5Огранак БАЈО Б 14ЖАЊЕВИЦА АВТОВАЦ

Делимично стабло фамилије Беатовић

шема 5.14

ВЛАДИМИР 462

НИКОЛА 463

НЕМАЊА 464

БИЉАНА 465

ТАМАРА 466

МИЛОШ 467

ТЕОДОРА 468

НЕВЕНА 469

505.1

НАТАША 505.2

МИЛИЦА 505.3

284

ОПИС УЗ ШЕМУ 5.14 Грана ТОДОРОВА А 5 Огранак БАЈО Б 14 Жањевица Автовац 0. ЈОВАН Бе(ј)атовић рођен око 1740. године у Жањевици, стара Херцеговина, општина Гацко. На основу досадашњих сазнања Јован је имао два брата : Илију од кога се формирао велики део наше фамилије Беата и Баја од кога су по предању постали Бајовићи који и данас живе на подручју општине Гацко. А 5. ТОДОР Беатовић рођен око 1770-780. године у Жањевици. Б 13. ЈОВАН Тодоров, рођен око 1800-810. године, ожењен од Јакшића. Опширно у шеми 5.13 Б 14. БАЈО Тодоров, опис шеме 5.14 Б 15. ОБРЕН Тодоров, опширније у опису шеме 5.15 Ц 45. НИКОЛА Бајов, рођен 1865. године............... Ц 46. ЈОВАН Бајов, рођен око 1860. године, по непровереним подацима Јован је био ожењен са Милицом Савић. Д170. ЈОВАН Николин, рођен 1886. године............. Д171.МИТАР Јованов, (1882/7-1963). Митар је био ожењен Станом Шкиљевић ( ....-1965), из Шкиљевић пољане покрај Гацка. Митар је са петорицом затвореника побјегао из Аустроугарског логора у Автовцу и прикључио се добровољачкој јединици Пека Вукомановића. Добровољац од 1914-1918. године у црногорској и српској војсци, рањен на Солунском фронту и лијечио се у Бизерти у Алжиру, а касније се пребацио у Марсељ-Француска, до повратка кући у Жањевицу 1921. године. Заједно са Српском војском Митар је прешао преко Абаније. После рата добио земљу у Панчевачком риту, добровољачко уверење бр. 7950/39. Митар и баба Стана (звали смо је Шкиљуша) су сахрањени у породичној гробници у Автовцу. Д172. ЂУРЂА Јованова, удата за Марковића на Петровиће, Црна Гора......... Д173. ГОСПАВА Јованова, удата за Кртолицу у Луковице код Гацка..........

285

Д174. СТАНА Јованова, удата за Говедарица Николу на Михољаче код Гацка. Стана је умрла на порођају па су њено име дали кћерки која је тад рођена. Д175. СТОЈА Јованова, удата за Банаша, живели на југу Србије........... Д176. ...................Јованова кћерка којој не знамо име. Д177. ...................Јованова кћерка којој не знамо име. Д178. АНИЦА Јованова.......... Е332. СТАНОЈКА Јованова, рођена 1926. године.................. E333. PETAR Jovanov, 1929/1996, oženjen bio sa Stevkom (rođ. Despotović). Stevka živi u

Danilovgradu.

E334. MIHAJLO Jovanov, 1932/2009, oženjen bio sa Slavkom (rođ. Milović 1934). Slavka živi u porodičnoj kući na Vrbici kod Gacka.

E335. SAVA Jovanov, rođen 1936. godine, oženjen sa Vinkom (rođ. Ignjatić 1944). Žive u Banja Luci.

E336. BOŽO Jovanov, rođen 1939. godine, oženjen sa Jelom Vukomanović (1944) , žive u Trebinju

E337. BLAGOJE Mitrov, 1914./2004. Oženjen sa Radmilom /2013 ( poreklom sa Kosova).

Najstariji od Mitrove djece, školovao se u Gacku i Sarajevu, završio tehničku školu. Kao poručnik Kraljeve vojske zarobljen na Mađarskoj granici i deportovan u Nacistički logor u Njemačkoj gde je proveo četiri godine u zarobljeništvu. Iz logora se vratio u Žanjevicu 1945. godine kad mu se niko živom nije nadao, potom je otišao u Zenicu i završio Mašinski fakultet, radio u Zenici, a nakon „informbiroa“ prešao u Srbiju i prvo radio u Trepči a potom do penzije u fabrici kablova u Svetozarevu. Blagoje i Radmila sahranjeni su u porodičnoj grobnici u Jagodini.

Е338. АНГЕЛИНА Митрова, (1922-1996), bila u дата за Симуновић Антонија у село Стубицу.......... Е339. ДАНИЦА Митрова, рођена 1926. године била удата за Кравић Данила у Автовац где и данас живи. Е340. МИЛОВАН – Мирко Митров, (1928-1991). Био ожењен са Јованком Тепавчевић (1932-2008) из села Вратковића. Милован и Јованка су сахрањени у породичној гробници на гробљу у Автовцу. Е341. МИЛОРАД Митров, (1923-1997). Био ожењен са Дуњом Ћоровић из села Шљивовица са границе Црне Горе и Херцеговине. Милорад је сахрањен у породичној гробници на гробљу у Автовцу, а Дуња (рођена Ћоровић) живи са сином Сретеном у породичној кући у Автовцу.

286

F500. BORKA Petrova, rođena 1961. godine. Udata Novković. Živi u okolini

Podgorice.

F501. TANJA Petrova i Stevkina, rođena 04.09.1968. godine u Sarajevu, gdje završava osnovnu i srednju školu i mašinski fakultet. Magistraturu tehničkih nauka završava u Podgorici, gdje i radi u El. Privredi Crne Gore kao odgovorni inženjer za mašinske poslove. Udata za Borislava Manojlovića,dipl. el ing. Imaju kćer Nikolinu 2000. god. i Vladimira 2002. god.

F502. MILOŠ Mihailov, 1957/1992. Tragično izgubio život 1992 godine.

F503. RADOŠ Mihailov, rođen 1958.godine, oženjen sa Milenijom (rođ. Doderović 1960). Žive u porodičnoj kući Vrbica-Gacko, zaposleni na RiTE Gacko.

F504. UROŠ Mihailov, rođen 1964. godine, oženjen sa Željka (rođ. Raše 1968). Žive u Gacku.

F505. PREDRAG Mihailov, rođen 1965. godine, oženjen sa Oliverom (rođ. Okiljević 1978), žive u Gacku. Predrag je ratni vojni invalid, radi na RiTE Gacko.

F505.1.NEBOJŠA-NEŠO Savin, rođen 1974 godine, živi sa roditeljima u Banja Luci.

F505.2NATAŠA Savina, 1972/1992 djevojka, tragično nastradala u Sarajevu.

F505.3MILICA Božova, rođena 1995 godine, sa Božom i Jelom živi u Trebinju.

F506. SLAĐANA Blagojeva i Radmilina, rođena 1955 godine diplomirani ekonomista, udata za Vučurević Miroljuba, žive i rade u Beogradu.

F507. DANILO Simunović, rođen 1950 Angelinin i Antonijev, živi i radi u Plužinama-Crna Gora.

F508. MILOVAN Simunović, 1946/1995 Angelinin i Antonijev. Oženjen bio sa Radom Tepavčević 1949/. Sin Milovanov-Milutin sa majkom živi u Stubici i Plužinama.

F509. RADOJKA Simunović rođena 1945 godine, udata Vukomanović, Angelinina i Antonijeva, živi u Jaseniku-Gacko.

F510. SOFIJA Simunović rođena 1954 godine, udata Škiljević, Angelinina i Antonijeva, živi u Gacku. Ima sina Radovana 1987 godište.

F511. MILIJANA Simunović rođena 1958 godine, udata Šupić, Angelinina i Antonijeva, živi u Gacku. Sin Božo rođen 1999 i kćer Vesna rođena 1993.

F512. RADOMIR Kravić ,rođen 1952 godine Daničin i Danilov, živi u Avtovcu, radi u RiTE Gacko.

287

F513. RADOJKA Kravić, rođena 1956 godine, udata Grubačić , Daničina i Danilova. Ima sinove Vladimira i Milana.

F514. RADMILA Kravić, rođena 1959 godine, udata Papović ,Daničina i Danilova. Ima sinove Radoslava i Vladimira.

F515. DRAGICA Kravić, rođena 1964 godine, udata Bjeletić , Danicina i Danilova, ima sina Luku.

F516. MILUN Milovanov, rođen 1955. godine, sa suprugom Jelenom živi i radi u Gacku , nastanjen u selu Mulja kraj Avtovca.

F517. MOMIR Milovanov, rođen 1957. godine, živi i radi u Beogradu........

F518. ČEDOMIR Milovanov, rođen 1963. godine, oženjen od familije Barzut iz Trebinja, sa suprugom Rajkom i porodicom živi i radi u Gacku, nastanjen u Avtovcu.

F519. NENAD – Joja Milovanov, rođen 1969. godine, oženjen sa Rankom Lažetić iz sela Dobrelja kraj Gacka, penzionisani ratni vojni invalid, živi sa porodicom u Gacku.

F520. MIRA Milovanova, rođena 1959. godine, udata za Davidović Mihajla-Mikelju , nastanjena u selu Rudo polje pored Gacka.

F521. CMILJA Milovanova, rođena 1962. godine, prvi put udata za Pejurić Rašu , a drugi put udata za Damjanac Milutina, živi i radi u Gacku.

F522. SRETEN Miloradov i Dunjin, rođen 1972. godine , oženjen sa Jelicom Samardžić iz Nevesinja, žive u porodičnoj kući u Avtovcu. Sreten je zaposlen na RiTE Gacko, Рударски fakultet i magistraturu tehničkih nauka završio je u Beogradu. Sreten je prikupio podatke za Bajov ogranak i pomogao nam oko povezivanja u jedinstveno stablo Beata.

F523. DUŠANKA Miloradova, rođena 1961. godine, udata za Zirojević Milimira , živi u Gacku.

F524. BRANKA Miloradova, rođena 1963. godine, udata za Gordić Vukašina , živi u Gacku.

F525. STANA Miloradova, rođena 1967. godine, udata za Bujišić Miodraga u Podgoricu, gde živi i radi.

G462. VLADIMIR Radošev rođen 1990, student mašinskog fakulteta u Novom Sadu.

G463. NIKOLA Radošev rođen 1989, student filološkog fakulteta u Novom Sadu.

G464. NEMANJA Urošev rođen 2000, sa roditeljima živi u Gacku.

288

G465. BILJANA Uroševa rođena 1996, sa roditeljima živi u Gacku.

G466. TAMARA Uroševa rođena 1994, sa roditeljima živi u Gacku.

G467. MILOŠ Predragov rođen 2000, sa roditeljima živi u Gacku.

G468. TEODORA Predragova rođena 1998, sa roditeljima živi u Gacku.

G469. NEVENA Predragova rođena 2001, sa roditeljima živi u Gacku.

G470. VUK 1987 Slađanin i Miroljubov, završio saobraćajni fakultet, živi sa roditeljima u Beogradu.

G471. TAMARA Čedomirova , rođena 2003. godine, živi sa roditeljima u Avtovcu.........

G472. IVANA Čedomirova , rođena 2008. godine, živi sa roditeljima u Avtovcu.........

G473. MITAR Nenadov , rođen 1999. godine, živi sa roditeljima u Gacku.........

G474. ANĐELA Nenadova , rođena 2009. godine, živi sa roditeljima u Gacku.........

G475. MILORAD Davidović, rođen 1990 Mirin i Mikeljin, student.

G476. VLADIMIR Davidović, rođen 1992 Mirin i Mikeljin, student.

G477. GORDANA Pejurić, rođena 1980 godine, Cmiljina i Rašina, živi u Nišu.

G478. OBREN Damjanac, rođen 1996 godine, Cmiljin i Milutinov, učenik teološke škole na Cetinju.

G479. JOVAN Sretenov, rođen 2002.godine, sa roditeljima živi u Avtovcu.

G480. BOJAN Sretenov, rođen 2004.godine, sa roditeljima živi u Avtovcu.

G481. ALEKSA Sretenov, rođen 2008.godine, sa roditeljima živi u Avtovcu.

G482. ALEKSANDAR Zirojević, rođen 1987 Dušankin i Milimirov, profesor filozofije, živi i radi u Novom Sadu.

G483. MILICA Zirojević, rođena 1984 Dušankina i Milimirova, udata Radulović, živi u Novom Sadu.

G484. IGOR Gordić , rođen 1984 godine, Brankin i Vukašinov, profesor engleskog jezika, radi u Srpskom Sarajevu

G485. NEMANJA Gordić, rođen 1988 godine, Brankin i Vukašinov, profesionalno se bavi košarkom.

G486. MAJA Gordić , rođena 1995 godine, Brankina i Vukašinova, sa roditeljima živi u Gacku.

289

G487. PREDRAG Bujišić, rođen 1993 godine, Stanin i Miodragov, student PMF-a u Podgorici.

G488. ĐORĐIJE Bujišić , rođen 2002 godine, Stanin i Miodragov, sa roditeljima živi u Podgorici.

G489. JELENA Bujišić, rođena 1997 godine, Stanina i Miodragova, sa roditeljima živi u Podgorici.

290

291

ОПИС УЗ ШЕМУ 5.15

Грана ТОДОРОВА А 5

Огранак ОБРЕН Б 15

Кокорина

Миљевац

0. ЈОВАН Бе(ј)атовић рођен око 1740. године у Жањевици, стара Херцеговина, општина Гацко. На основу досадашњих сазнања Јован је имао два брата : Илију од кога се формирао велики део наше фамилије Беата и Баја од кога су по предању постали Бајовићи који и данас живе на подручју општине Гацко.

А 5. ТОДОР Беатовић рођен око 1770-780. године у Жањевици.

Б 13. ЈОВАН Тодоров, рођен око 1800-810. године, ожењен од Јакшића, са Степена, шема 5.13

Б 14. БАЈО Тодоров, опширније у опису шеме 5.14

Б 15. ОБРЕН Тодоров, (1810-1890). Родоначелник Бејата у Миљевцу где је насељен од невесињског аге Коркута око 1830. године. Имао је три сина.

Ц 47. ЛАЗО Обренов, (1845-1919). Ожењен први пут од Радовановића из Врањске, а други пут са Звијер Ђурђом (1855-1920). Имао је шесторо дјеце.

Ц 48. ПЕРО Аџо Обренов, (1839-1920). Ожењен од Вучетића из села Шумићи, није имао дјеце.

Ц 49. МИХАЈЛО Обренов (1837-1907). Три пута се женио; од Перина из села Батковићи, од Ројевића из Кифина Села и Капетанића из села Баљака. Имао је четири сина и ћерку.

Д179. ОБРЕН Лазов и Ђурђин, (1882-1925). Земљорадник, ожењен са Василијом Торовић (1883-1978) из села Рогаче –Невесиње, земљорадник. Iмао седморо дјеце, живио и умро у Миљевцу.

Д180.МИЛИЦА Лазова и Радованушина, (1875.-1910). Рођена у Миљевцу, удала се за за Гаша Брења на Оџак-Невесиње где је и сахрањена. Имала је сина Шпира Е3482.

Д181. САВА Лазова и Ђурђина, (1880-1928). Рођена у Миљевцу, удала се за Благоја Тодоровића у Бојиште –Невесиње где је и сахрањена. Имала је синове

292

Саву Е3482, Ђоку Е3483, Милана Е3484, Алексу Е3485, Рада Е3486 и ћерку Јелку Е3487 удату за Крста Савића у Крекове.

Д182. СОКА Лазова и Ђурђина, рођена у Миљевцу 1899. године где је и сахрањена 1917. године. Није се удавала.

Д183. ДУШАН Лазов и Ђурђин, (1896-1980). Рођен у Миљевцу, земљорадник. Ожењен са Маром Бошњак из Читлука - Невесиње. Други пут се женио са Босом Радић – Драговић. Није имао дјеце.

Д184. ЖИВКО Лазов и Ђурђин, (1886-1974). Рођен и умро у Миљевцу, земљорадник. Кнез села од 1920-1941. године. Ожењен са Ђурђом Ковачевић из Миљевца. Има два сина. „Био је изузетно снажан, средњег раста, широких плећа, широког лица са густим дугим брковима. На такмичењу у „теглењу клипа“ одржаном 1906.године на Илиндан код цркве у Удрешњу ушао у финале, противник му је био Обрад Кљакић из Удрешња. Кљакићи су сви крупни и високи преко два метра. У том дуготрајном надметању један другог нису могли одићи и услед великих напрезања Обраду „пукне срце“ и на месту умре. После тог немилог и трагичног догађаја Живко се никад више није такмичио“.

Д185. СТОЈАН Михајлов и Перинушин, (1860-1944). Рођен у Миљевцу, а умро у Срему, непознато место. Земљорадник, ожењен од Зупца.

Д186. ПЕТАР Михајлов и Капетанушин, (1892-1967). Рођен и умро у Миљевцу. Земљорадник, два пута се женио са Граховац Ружом из Шурића и са Станом Михић из Миљевца, имао је шесторо дјеце.

Д187. МАРА Михајлова и Перинушина, домаћица, била удата за Солда Васиља у Миљевац. Рођена, живела и умрла у Миљевцу.

Д188. КРСТО Михајлов и Ројушин, (1880-1911). Земљорадник, рођен и умро у Миљевцу. Ожењен од Тодоровића са Рогаче – Невесиње. Имао је два сина.

Д189. СИМО Михајлов и Капетанушин, (1886-1915). Земљорадник, рођен у Миљевцу, погинуо у I светском рату. Био је ожењен од Радојичића и имао је кћерку Божу.

Е342. СПАСОЈЕ Обренов и Василијин, (1907-1989). Земљорадник, живео у Миљевцу, ожењен са Петром Милошевић рођ.1911. из Лапчевине – Невесиње. Има шесторо дјеце. „Био је изузетно снажан човек, средњег раста, широких плећа и рамена, великих дугих бркова. У своје доба био је мерило снаге, тако ако је неко градио кућу и ако би људи питали који је нијесу виђели „каква је“, онај који је причао о кући одговорио би: „шта ћу ти причати Спасоје Бејатовић би је могао подићи“.

Е343. ЦВИЈА Обренова и Василијина, (1904-1994). Домаћица, удата за Васа Савића у Крекове-Невесиње где је и сахрањена. Имала 3 сина и кћерку.

293

Е344. РОСА Обренова и Василијина, (1910-1999). Домаћица, удата за Јова Кравића у Тртине –Невесиње, где је и сахрањена. Имала три сина и кћерку.

Е345. БРАНКО Обренов и Василијин, (1914-1941). Земљорадник, није се женио, рођен и сахрањен у Миљевцу.

Е346. АНИЦА Обренова и Василијина, (1912-2000). Домаћица, живот провела у Миљевцу, удала се за Вучковић Трипа у Миљевцу, није имала дјеце.

Е347. ЛАЗО Обренов и Василијин, (1920-1942). Земљорадник, погинуо 1942. године у селу Биограду –Невесиње, сахрањен у Миљевцу. Није се женио.

Е348. ЈОКА Обренова и Василијина, (1924-2002). Домаћица, живела у Миљевцу, удата за Таминџију Влада са Удрежња- Невесиње, родила два сина и кћерку. Сахрањена у Миљевцу.

Е349. БЛАГОЈЕ Живков и Ђурђин, (1910-1941). Рођен и сахрањен у Миљевцу, земљорадник, ожењен са Савом Милићевић из Лакта-Невесиње. Има три сина и двије ћерке.

Е350. ВИДАК Живков и Ђурђин, (1913-1941). Рођен и сахрањен у Миљевцу, земљорадник, ожењен са Даницом Малешевић из Шеховине-Невесиње. Има сина Ђорђа-Ђоку.

Е351. ТОДОР Стојанов и Зупчушин, (1904-1956). Рођен у Миљевцу, умро у Срему, непознато мјесто. Има сина Ф 5411 и три кћерке Ф5412, Ф5413 и Ф5414

Е352. МАРА Стојанова и Зупчушина, (1892-1947). Осим податка да је рођена у Миљевцу и удата за Дабића, других података немамо.

Е353. БОСИЉКА Петрова и Ружина, (1919-1963). Рођена у Миљевцу, домаћица, удата за Тодоровића.

Е354. ДАНИЛО Петров и Ружин, (1911-1994). Живио у Миљевцу, земљорадник, ожењен са Стојом Граховац из Батковића-Невесиње. Има три кћерке и два сина.

Е355. СМИЉА Петрова и Ружина, (1923-1965). Није се удавала, живот провела у Миљевцу као домаћица.

Е356. МЛАДЕН Петров и Ружин, (1921-1942). Рођен у Миљевцу, погинуо у Биограду-Невесиње, сахрањен у Миљевцу, земљорадник, није се женио.

Е357. ДАНИЦА Петрова и Станина, (1926-1991). Рођена у Миљевцу, удата за Радуловића, живјела у Мостару.

Е358. МИЛЕ Петров и Станин, (1929-1953). Рођен и сахрањен у Миљевцу, нежења.

294

Е359. МИРКО Крстов и Торушин, (1906-1983). Живио у Миљевцу, земљорадник ожењен од Жерајића из Луке –Невесиње. Има три кћерке и два сина.

Е360. НИКОЛА Крстов и Торушин, (1904-1959). Живио у Миљевцу где је и сахрањен, земљорадник ожењен од Гушића са Рогача –Невесиње. Има три кћерке и сина.

Е361. БОЖА Симова и Радојичушина, (1911-1963). Живјела у Миљевцу где је и сахрањена, домаћица, није се удавала.

Ф530. ОБРАД Спасојев и Петрин, (1934-2002). Рођен и сахрањен у Миљевцу, лимар по занату, радио у фабрици „Соко – Мостар“ ожењен са Надом Марић из села Одбина-Мостар. Има три сина.

Ф531. ВАСИЛИЈЕ Спасојев и Петрин, рођен у Миљевцу 1936. године, електричар по занату, радио у фабрици „Соко – Мостар“ , ожењен са Даницом Михић из Одбине-Мостар. Има два сина.

Ф532. БОШКО Спасојев и Петрин, рођен у Миљевцу 1939. године, сад живи у Мелбурну –Аустралија, аутомеханичар по занату, ожењен са Јоком Скочајић из села Горњи Дрежањ-Невесиње. Има два сина.

Ф533. РАТКО Спасојев и Петрин, рођен у Миљевцу 1941. године, сад живи у Канади. Ожењен са Тањом Калуђеровић – Цетиње, бравар по занату. Има двије кћерке.

Ф534. МИЛОЈКА Спасојева и Петрина, (1944-1998). Рођена у Миљевцу, живјела у Мелбурну где је и сахрањена, домаћица, била удата за Милићевић Милана из Лакта-Невесиње, има једну кћерку.

Ф535. ДРАГАН – Лазо Спасојев и Петрин, рођен у Миљевцу 1951. године где и сада живи; 20 година је живио и радио у Мелбурну, сада је пензионер у Миљевцу, механичар по занату, ожењен са Бранком Ковачевић из Миљевца. Има кћерку и сина.

Ф536. МИЛАН Благојев и Савин, (1933-1994). Рођен и сахрањен у Миљевцу, по струци механичар. Ожењен са Јелом Савић из Крекова - Невесиње. Има двоје дјеце.

Ф537. ВЛАДИМИР Благојев и Савин, (1935-2009). Рођен и сахрањен у Миљевцу, земљорадник. Ожењен са Јованком Сикимић из Миљевца - Невесиње. Има троје дјеце.

Ф538. МИЛКА Благојева и Савина, рођена 1937. године у Миљевцу, сада живи у Невесињу. Удата за Ивановић Спаса (1928.) из Удрежња-Невесиње. Домаћица. Има двије кћерке.

295

Ф539. МАРА Благојева и Савина, рођена 1940. године у Миљевцу, сада живи у Гајдобри-Бачка. Удата за Гаћину Чеда. Домаћица. Нема дјеце.

Ф540. МИЛОШ Благојев и Савин. Рођен 1941. године у Миљевцу, сада живи у Хановеру Њемачка. Аутомеханичар. Ожењен са Миром Николић из Гроцке - Београд. Има два сина.

Ф541. ЂОРЂЕ – Ђока Видаков и Даничин. Рођен у Миљевцу 1940. године, колонизиран у Гајдобру-Бачка. Дипл. економиста. Сада живи у Новом Саду. Ожењен са Анком Лубурић (1947.) која је рођена у Гајдобри, а родитељи пореклом из села Брестице - Билећа. Својим радом и залагањем око прикупљања података за своју ближу родбину Ђока је дао значајан допринос изради овог родослова. Прикупио је комплетне податке за миљевачки огранак Бејатовића. Један је од првих и најактивнијих сарадника и подстицатеља да се наш родослов доведе до краја, тј. до штампања књиге. Дао је значајан допринос и у истраживању порекла породице и појединих истакнутих појединаца у свим гранама наших сродника.

Ф542. РАЈКА Данилова и Стојина, рођена у Миљевцу 1944. године, домаћица. Удата за Перишић Пера из Лапчевина–Невесиње. Има кћерку Г5211 и сина Г5212.

Ф543. БОСА Данилова и Стојина, рођена у Миљевцу 1947. године, сахрањена у Калиновику 2002. године. Наставница. Удата за Сладоја Митра из Калиновика. Има два сина Г5213 и Г5214.

Ф544. ЉУБА Данилова и Стојина, (1950-2003). Рођена и сахрањена у Миљевцу, секретарица. Удата за Перишић Милију из Лапчевина – Невесиње. Има четири ћерке Г5215, Г5216,Г5217 и Г5218.

Ф545. ЉУБО Данилов и Стојин, рођен 1953. године у Миљевцу, шумарски инжењер. Ожењен са Јелицом Чабрило из Бијења- Невесиње, живи у Миљевцу, има сина и три кћери.

Ф546. ЂОРЂО – Ђока Данилов и Стојин, рођен 1957. године у Миљевцу где и сада живи, металац. Ожењен са Јадранком Ковач из Батковића - Невесиње, има сина и кћерку.

Ф547. НАДЕЖДА Миркова и Жерајушина, рођена 1941. године у Миљевцу, живи у Гајдобри - Бачка. Домаћица-пензионерка, удата за Зубац Гојка (1937), немају дјеце. . Вратила се у Миљевац после смрти супруга Гојка, сестре Стаке и брата Бранислава 2012. године и сада живи са сестром Драгицом у Миљевцу.

Ф548. ДРАГА Миркова и Жерајушина, рођена 1946. године у Миљевцу где и сада живи. Пензионерка, није се удавала.

Ф549. СТАКА Миркова и Жерајушина, рођена 1949. године у Миљевцу, умрла05.05.2012. године гдје је и сахрањена. Трговац, није се удавала.

296

Ф550. МИЛОРАД Мирков и Жерајушин, рођен 04.04.1952. године у Миљевцу, школовао се у Мостару, Загребу, Дубровнику, Крагујевцу, Београду, радио у Скопљу, Мостару, Загребу, Скандинавији, Дубровнику, Ваљеву, Новом Саду и Београду. Сада ради и живи у Новом Саду. Правник криминалиста, дипл ецц.,Доктор правних наука, редовни професор и продекан за наставу на правном факултету, универзитета Привредна Академија у Новом Саду. Ради и на универзитету Витез у Травнику на економском и правном факултету и на Високој Пословној школи Београд. Ожењен са Ћеранић Браниславком из Гацка. Има кћерку Гордану и сина Гордана. Супруга Браниславка ради у БИМК-у Нови Сад, виша трговачка школа.

Ф551. БРАНИСЛАВ Мирков и Жерајушин, рођен 1955. године у Миљевцу где и сада живи. Умро 01.08.2012. године и сахрањен у Миљевцу, нежењен и није имао дјеце.

Ф552. РАНКО Николин и Гушићушин, рођен 1931. године у Миљевцу где и сада живи. Радник. До пензије радио у Зеници. Ожењен од Јамина из Читлука. Има сина и двије кћерке.

Ф552.1 МИЛА,Николина и Гушићушина, рођена1935. године у Миљевцу.

Ф553. ЗОРА Николина и Гушићушина, рођена 1933. године у Миљевцу, сада живи у Зеници.

Ф554. ДЕСА Николина и Гушићушина, рођена 1938. године у Миљевцу...........

Г500. ПРЕДРАГ Обрадов и Надин, рођен 1960. године у Мостару, сада живи у Бањалуци. Техничар, ожењен, има двије кћерке и сина.

Г501. МИРОСЛАВ Обрадов и Надин, рођен 1963. године у Мостару, сада живи у Канади. Техничар, ожењен, има три кћерке и сина.

Г502. ВУКАШИН Обрадов и Надин, рођен 1972. године у Мостару, сада живи у Канади. Техничар, ожењен, има два сина и кћерку.

Г503. ДРАГОСЛАВ Василијев и Даничин, рођен 1963. године у Мостару, сада живи у Канади. Техничар, ожењен, има два сина.

Г504. ВЕЛИБОР Василијев и Даничин, рођен 1965. године у Мостару, сада живи у Миљевцу. Техничар, ожењен са Сањом Буквић, има кћерку.

Г505. СЛАВИША Бошков и Јокин, рођен 1967. године у Миљевцу, сада живи у Мелбурну- Аустралија. Техничар, ожењен Аустралком, има три сина.

Г506. НЕБОЈША Бошков и Јокин, рођен 1979. године у Мелбурну- Аустралија. Техничар, ожењен Милком Раданов рођеној у Аустралији. Имају два Сина

297

Г507. ВЕСНА Раткова и Тањина, рођена 1976. године у Канади гдје живи, технолог, није удата.

Г508. СУЗАНА Раткова и Тањина, рођена 1973. године у Мелбурну-Аустралија, живи у Канади, технолог.

Г509. ДРАГАНА Драганова и Бранкина, рођена 1989. године у Мелбурну- Аустралија, сада живи у Миљевцу, студент.

Г510. ЈОВАН Драганов и Бранкин, рођен 1993. године у Мелбурну- Аустралија, сада живи у Миљевцу , средњошколац.

Г511. БРАНКА Миланова и Јелина, рођена 1956. године у Невесињу. Дипл. ецц. Сада живи у Батковићима- Невесиње, удата за Радојичић Милоша.

Г512. БРАНО Миланов и Јелин, рођен 1959. године у Невесињу где и сада живи, аутомеханичар. Ожењен са Зором Савић из Крекова - Невесиње. Има двије кћерке.

Г513. БЛАГОЈЕ Владимиров и Јованкин, рођен 1959. године у Миљевцу где и сада живи. Металац по струци. Ожењен са Радмилом Бештић из Залома -Невесиње. Има двије кћерке и сина.

Г514. БИЉАНА Владимирова и Јованкина, рођена 1961. године у Миљевцу, сада живи у Залужју - Невесиње, удата за Вујичић Рашу, има два сина.

Г515. ВИДАК Владимиров и Јованкин, рођен 1965. године у Миљевцу где и сада живи. Женио се три пута: Тијаном Лукета из Крекова, Оливером из Медвеђе са југа Србије, и Маром Бухом из Миљевца, са сваком супругом има по једног сина, а са Маром 2. Играо фудбал у Вележу из Невесиња и Мостара, Леотару из Требиња, Бечеју, Будви, Будућности из Подгорице, Морнару из Бара, Хајдуку из Београда, у Белгији, Луксембургу, а сада игра и тренер је у Вележу из Невесиња.

Г516. ГОРАНА Милкина и Спасова, рођена 1961. удата за Бојичића у Невесиње.

Г517. ЖЕЉКА Милкина и Спасова, рођена 1964. у Невесињу, ради у банци.

Г518. НЕНАД Милошев и Мирин, рођен 1976. године у Хановеру где и сада живи. Трговац, ожењен има кћерку.

Г519. ДЕЈАН Милошев и Мирин, рођен 1981. године у Хановеру где и сада живи. Аутомеханичар, неожењен.

Г520.ВИДАК Ђорђев - Ђокин и Аникин, рођен 1968. године у Гајдобри - Бачка. Живи у Минхену - Њемачка, Дипл. електроинжењер. Ожењен са Виолетом Митић из Раткова- Оџаци. Има кћерку и сина.

298

Г521. ВЛАДИМИР Ђорђев - Ђокин и Аникин, рођен 1970. године у Оџацима - Бачка. Живи у Новом Саду, Дипл. правник. Ожењен са Ружицом Кнежевић из Попова - Бијељина. Има два сина.

Г522. ДЕЈАНА Љубова и Јеличина, рођена 1987. године у Миљевцу где и сада живи, студент...

Г523. ПЕТАР Љубов и Јеличин, рођен 1989. године у Миљевцу где и сада живи.

Г524. ДРАГАНА Љубова и Јеличина, рођена у Миљевцу где и сада живи.

Г525. МИЛИЦА Љубова и Јеличина, рођена у Миљевцу где и сада живи.

Г526. СТЕФАН Ђорђов - Ђокин и Јадранкин, рођен 1989. године у Миљевцу где и сада живи.

Г527. АЛЕКСАНДРА Ђорђова-Ђокина и Јадранкина, рођена у Миљевцу........

Г528. ГОРАН Милорадов и Ћеранушин, рођен 05.04.1981.године у Дубровнику, школовао се у Дубровнику, Требињу, Подгорици, Новом Саду, Крагујевцу, Нишу и Београду. Магистар правних наука и мастер економије, деокторант правних и економских наука. Ради у урбанизму Нови Сад. Ожењен са Царевић Радмилом из Новог Сда и имају кћерке, Нину рођену 05.11.2010 године и Јовану рођану 07.12.2012 године. Супруга Радмила мастер економије и докторант на економским наукама, ради у информатици у Новом Саду.

Г529. ГОРДАНА Милорадова и Ћеранушина , рођена05.04.1977. године у Дуб ровнику,, школовала се у Дубровнику, Требињу, Подгорици, Новом Саду,, Београду, доктор економских наука. Ради у Београду у Московској банци и на универзитету Привредна Академија, правни факултет Нови Сад.

Х250. АЛЕКСАНДРА Предрагова, рођена 1988. године.

Х251. ДРАГАНА Предрагов, рођена 1992. године.......

Х252. АЛЕКСАНДАР Предрагов ............

Х253. БОЈАНА Мирославова, рођена 1987. године.............

Х254. БОРКА Мирославова, рођена 1988. године.............

Х255. БОШКО Мирославов, рођен 1990. године.............

Х256. БОРЈАНА Мирославова,.............

Х257. .........................Вукашинов син.................

Х258. .........................Вукашинов син.................

Х259. .........................Вукашинова ћерка.................

299

Х260. ФИЛИП Драгославов........................

Х261. АЛЕКСА Драгославов........................

Х262. СОФИЈА Велиборова и Сањина...........

Х263. СТЕФАН Славишин, рођен 04.11.1997.

Х264 . АЛЕКСАНДАР Славишин, рођен 27-01.1999.

Х265. НИКОЛАЈ Славишин, рођен 27.01.1999.

Х266. ВУКАШИН Небојшин, рођен 18.04.2012. у Аустралији

Х266.1 РАТКО Небојшин, рођен 03.08.2013. у Аустралији

Х267. ГОРДАНА Бранова и Зорина, рођена 1985. године у Невесињу где и сад живи.

Х268. ТАТЈАНА Бранова и Зорина, рођена 1988. године у Невесињу где и сад живи.

Х269. МИЛИЦА Благојева и Радмилина, рођена 1986. године у Невесињу где и сада живи.

Х270. СЛАВИЦА Благојева и Радмилина, рођена 1988. године у Невесињу где је удата за Стајић Жељка.

Х271. ДЕЈАН Благојев и Радмилин, рођен 1993. године у Миљевцу.................

Х272. СЛАВИША Биљанин и Рашов..........

Х273. ЂОРЂЕ Биљанин и Рашов..........

Х274. НЕМАЊА Видаков и Тијанин, рођен 1993. године, ученик у Подгорици.

Х275. БРАТИСЛАВ Видаков и Оливерин, рођен 1997. године у Подгорици, ученик у Бару.

Х276. МИХАЈЛО Видаков и Марин, рођен 2007. године у Миљевцу где и сада живи.

Х276.1 ЖИВКО Видаков и Марин, рођен 2012. године у Миљевцу, где и сада живи.

Х277. МИЈА Ненадова, рођена 09.06.2007. године у Хановеру где и сада живи.

Х278. ЛАРА Видакова и Виолетина, рођена 1997. године у Келну, живи у Минхену, ученица.

300

Х279. МАКСИМ Видаков и Виолетин, рођен 2001. године у Келну, живи у Минхену, ученик.

Х280. ФИЛИП Владимиров и Ружичин, рођен 2005. године у Новом Саду где и сада живи.

Х281. МИХАЈЛО Владимиров и Ружичин, рођен 2008. године у Новом Саду где и сада живи.

(Наведене податке сакупио из разговора са Живком Бејатовићем(1886-1974), Спасојем Бејатовићем (1907-1989), Данилом Бејатовићем (1911-1994), скинуо са надгробних споменика на гробљу Миљевац и из личног сазнања записао Бејатовић (Видака) Ђорђе - Ђока. )

301

Грана МИХО Б 16ПОПЛАТСВ. НИКОЛА

Делимично стабло фамилије БЕЈАТшема 6

Ц Б Д Е Ф Г 0-А

НН XI. ≈1710

НН

НН I.

БЕАТ

БАН ПИЛАТ ≈1430

НН

ЈОВАН

4

БАЈО

4

ИЛИЈА

4

НН ≈1710

НН

МИХО ≈1800

6

ГАВРИЛО Гашо ≈1820-830

50

ЛУКА

??? 52 ВАСИЉ 192

ЂУРО

САВА 191

НИКОЛА

ДАНИЛО

МИТАР Димитрије

АНЂА 560

АНЂЕЛКО Дика

СЛАВИЦА 550

ЖЕЉКО

РАТКО ДАРКО

МИЛЕНКО НАТАША

НЕЛА 554

ЂУРО

ЉИЉАНА 555

НИКОЛИНА 557

ТИХОМИР

РАЈКО

РАДМИЛА 566

МИЛАН

МАРА 568

НЕБОЈША

СОЊА 559

ЛУКA ≈1830 51

НИКОЛА

НЕНАД

Х

HH

4

190

370

371

372

561

562

563

564

565

567

300

552

553

556

558

551

301

MИЛАН 373

ЂОРЂЕ 299

AЊА 302

302

ОПИС УЗ ШЕМУ 6

Бочни огранак МИХО БЕЈАТ Б 6

ПОПЛАТ

Крсна слава Св. Никола

По Јефту Дедијеру, Бејати из Сјенице код Требиња доселили су у село Поплат. Славе Никољдан. На основу процјене године рођења Михо Бејат је смештен у Б генерацију (око 1800. године.) док је за узлазну грану, преко 4 генерације, везан у периоду око 1650. године. Имена Михових предака нису позната као ни тачан период и место везивања за узлазну грану, стога се овакво повезивање може сматрати претпостављеном везом, све до коначне потврде у неком од будућих радова. Небојша Миланов Бејат је, обилазећи Завичај 2011. године утврдио да су се Бејати у Доњи Поплат доселили из Бобанске Шћенице која се налази у општини Равно на путу Требиње – Дубровник. Доказ за то је и сада постојећи топоним, један дио села се назива Бејатова долина.

Б 6. МИХО БЕЈАТ , рођен око 1800. године...........

Ц 50. ГАВРИЛО Гашо, Михов, рођен 1825. године,

Ц 51. ЛУКА , Михов, (1830-1890) године, ожењен са Маром (1841-1927).

Ц 52. .................Михова кћерка , Васиљева мајка, удата за Карића у Поплат.

Д190. ЂУРО Гаврилов, ожењен са Маром Андрић. Опличићи.

Д191. САВА Гаврилова, (1870-1935) године, удата за Бодирога Јова (1870-1915) године.

Д192. ВАСИЉ Карић (Михов унук од кћерке).

Е370. НИКОЛА Ђуров и Станин, (1898-1974), ожењен са Станом (Риста) Буквић (1900-1982). Горње Храсно.

Е371. ДАНИЛО Ђуров, (1899-1988). Ожењен са Цвијом (Арсена) Милошевић (1910-2001). Хрђуси.

Е372. МИТАР –Димитрије Ђуров, (1901-1990). Ожењен Босиљком Бабаљ (1906-1995). Банчићи.

Е373. МИЛАН Ђуров, (1912-1942). Погинуо у Поплату.

Ф560. АНЂА Николина, (1924-1980). Удата за Милић (Душана) Божа (1923-1997). Србац.

303

Ф561. АНЂЕЛКО - Дика Николин, рођен 1926. године, супруга Мила Судиња из Сукошана-Задар, , живео и caxpањен у Задру.

Ф562. РАТКО Николин, (1928-1993), ожењен са Панић Љепосавом 1928. Сахрањен у Сарајеву.

Ф563. МИЛЕНКО – Мишо Николин, (1931-2008). Ожењен са Душанком (Сава) Шкоро 1939. из Баћевића. Сахрањен у Београду.

Ф564. ЂУРО Николин (1934-2010). Ожењен Самијом (Омера) Хајдаревић 1934. из Стоца. Живио исахрањен у Мостару.

Ф565. РАЈКО Данилов (1933-2009). Ожењен Иванком Шутало, Сарајево, сахрањени у Оребићу.

Ф566. РАДМИЛА Данилова, рођена 1936. године, удата за Самарџију Мирка (1928-2009). Б. Петровац. Живи у Бачкој Паланци

Ф567. МИЛАН Митров, рођен 1947. ожењен са Василијом (Михајло) Медан, Ортијеш. Живи у Бања Луци.

Ф568. МАРА Митрова, рођена 1943. године, удата за Пауновић (Тихомир) Божа у Марковицу-Чачак, где живи.

Г550. СЛАВИЦА Анђелкова, удата за Керан ( Мире) Срећка у Задар где и сада живи.

Г551. ЖЕЉКО Анђелков, ............. живи у Велењу.

Г552. ДАРКО Ратков, ожењен од Тушевљака из Сарајева, живи у Аустралији.

Г553. НАТАША Миленкова и њен муж Довер Јожи, живе у Марибору.

Г554. НЕЛА Миленкова и њен муж Крањц Радо, живе у Марибору.

Г555. ЉИЉАНА Ђурова, рођена 1956. године, удата за Алечковић (Идриз) Златка 1954. г. из Мостара. Живи у САД.

Г556. ТИХОМИР Ђуров, рођен 1960. године, ожењен са Ренатом (Алија) Слипчевић 1963. г. из Мостара. Живе у Норвешкој, имају два сина и кћер.

Г557. НИКОЛИНА Ђурова, рођена 1974. год. Удата за Феријанчић ( Еуген ) Ива из Јабланице, живе у Мостару.

Г558. НЕБОЈША Миланов, рођен 1976. године у Мостару, живи у Бањалуци.

Г559. СОЊА Миланова, рођена 1979. године у Мостару, живи у Бањалуци. Удата за Плавшић Игора, имају сина Луку.

304

Х299. ЂОРЂЕ Дарков и ....................живи у Аустралији.

Х300. НИКОЛА Тихомиров ..........живи у Норвешкој.

Х301. НЕНАД Тихомиров ..............живи у Норвешкој.

Х302. АЊА Тихомирова .................живи у Норвешкој.

305

О Н И С У П И С А Л И

Р О Д О С Л О В

306

БРАНИСЛАВ П. БЕАТОВИЋ

Бранислав Беатовић је рођен 04.07.1928. год. у Братунцу. Син је Станисаве Беатовић, рођене Илић из Грабовице код Братунца и Павла Беатовића рођеног у Жањевици, Херцеговина. Основну школу (4 разреда) завршио је у Братунцу.

Почетком јануара 1942. године са целом породицом пребегао је у Србију. Са многобројном српском децом смештaн је у српске избегличке домове (СИД) у Матарушкој бањи, Београду и коначно у руднику Тресибаба – Подвис код Књажевца, са још

тридесеторо деце. Ту почиње изучавати токарски занат и похађати занатску школу, до почетка августа 1943. када због опасности од окупационих немачких и бугарских јединица кришом, по ноћи, пресељавају у Соко бању. На релацији Рудник – Соко бања оперисао је Озренски партизански одред који је извео извлачење деце. На путу према Соко бањи командант одреда одабрао је четворицу петнаестогодишњих одраслијих дечака, међу којима и Бранислава и задржао их у одреду, а осталу децу пребацили су у Соко бању. Одред је касније укључен у 23-ћу бригаду 45-те српске дивизије.

Борбени пут водио је Бранислава са планине Ртањ, Озрена преко Ниша,Ужица, Ваљева, Шапца, Сремског фронта, Мајевице, Романије, босанског Озрена до Београда. Трајао је тај пут од 08.08.1943. до 09.05.1945. године. Два пута је рањаван у тим борбама, када се на крају враћа у родни Братунац.

Почетком септембра 1945. г. наставља изучавање заната у Сарајеву, где га крајем исте године завршава и постаје квалификовани радник. Проглашен је 14 пута ударником и 37 пута био добровољни давалац крви, у пригодним приликама.

У Сарајеву завршава машински смер средње техничке школе и Машински факултет, као стипендиста „Енергоинвеста“ из Сарајева. При истом предузећу се запошљава у Институту за Термотехнику и Нуклеарну Технику (ИТЕН) на истраживању у области заваривања.

Магистрирао је на загребачком Свеучилишту под менторством проф. Милана Радојковића са београдског Техничког Факултета. Докторску дисертацију радио је у Инститиуту Електро Сварке (ИЕС) им. Е.О. Патон у Кијеву-Украјина и Институту ВНИЕСО Лењинград (Санкт Петербург), где ју је и одбранио. На

307

Универзитету у Сарајеву изабран је за Научног Саветника - Редовног професора, где је био и члан Универзитетског савета.

Oбјавио је преко две стотине стручних и научних радова, аутор је два патента из области релаксације заосталих напона (вибрације и енергија експлозива) заштићеним у Југославији, СССР-у, ЕУ, САД, Kанади, Јапану. Носилац је Ордена Рада са златним венцом, добитник је са сарадницима Двадесетседмојулске награде за свеукупни допринос развоју БиХ, те награде за развој науке „Веселин Маслеша“. Суоснивач је, члан, вишегодишњи председник и носилац златне плакете Друштва заваривача БиХ. Почасни је члан Друштава заваривача свих југославенских република. Био је генерални секретар у једном мандату и председник у три мандата Савеза друштава заваривача Југославије. Учесник је био на низу конгреса Међународног Института за заваривање (IIV-IIW), у Прагу, Штокхолму, Лозани, Бостону…, Новосибирску. Организатор је и учесник многих међународних савјетовања и главни уредник зборника радова са тих савјетовања. У пензију одлази почетком 1992. године.

308

ВЕЛИБОР М. КРСМАНОВИЋ

Велибор (Милан) Крсмановић рођен је 08.11.1932. у Прешеву. Унук је Савке - Саве Поповић рођене Беатовић у Жањевици (Херцеговина) и Василија - Васе Поповића из Братунца (Босна) ; Бојке Крсмановић рођене Трифуновић у Цулинама (Србија) и Велизара Крсмановића из Узовнице (Србија). Родитељи су Зора Крсмановић, рођена Поповић у Братунцу и Милан Крсмановић рођен у Узовници (Србија).

Основну школу започео је у Ђевђелији, а завршио је у избеглиштву у Љубовији, Србија (1943. г.), недалеко од Братунца и Узовнице, у крају његових предака (у средњем Подрињу). По завршетку Другог св. рата похађао је гимназију у разним градовима Србије (Лозница, Алексинац, Крушевац, Ниш, Земун и Београд, где је завршио тадашњу Велику

матуру 1952. г. у Првој мушкој гимназији). То је било везано за природу очеве професије као државног службеника. Наиме, његов отац Милан био је неуморни и пожртвовани дувански стручњак и као такав проглашаван је за ударника, а једним изумом и за новатора, док је целог живота био политички неангажован.

Тадашње честе селидбе, понекад и у току школске године, биле су необичне и за ток школовања, и за развитак детињства и младости. Ипак, сваки школски распуст награђивао је Велибора благодетима непроменљиве и чаробне Узовнице код деде Велизара Крсмановића, где је живела многобројна родбина, са пуно деце и радости у игри, дружењу, шалама. Живот се одвијао и уз сеоске радове (жетве, вршидбе...) , који су били проткани лепим традиционалним обичајима. Иако је Велибор годинама стицао корене љубави и топлине идиличне Узовнице (којој се редовно враћао сваког лета и дограђивао своју психу снагом и лепотом), сталне селидбе и известан дисконтинуитет у школовању утицали су несумњиво на његову личност, па се није могао задржати дуже ни у Београду. Тако се нашао у Белгији, затим у Француској, а у међувремену и у Америци и Канади, али још и данас са топлином носи у себи и кључеве минулог детињства чији су корени остали у Узовници.

Радио је у периоду 1961-1967. г. као инжењер у научном истраживању на Бриселском универзитету у Белгији, оријентишући се постепено и неминовно према раду и животу у Француској (будући да је још као дете био фасциниран том земљом, под неодољивим утицајем његовог деде Велизара Крсмановића, који је био у заједничким артиљеријским јединицама са француском војском, на Солунском фронту у Првом светском рату, тако да је незаобилазно и високо

309

уздизао Француску, док је Велизаров брат Обрен за време тог истог рата, био лични писар Војводе Путника у Ници, у Француској. Тако је Велибор, још од детињства био детерминисан да једног дана оде у ту легендарну Француску). У тој оптици 1965. г. брани Докторат из Биохемије на Универзитету у Лилу, да би нешто касније добио радно место у француском Националном Центру за Научно Истраживање (Ц.Н.Р.С.), када 1967. г. из Брисела прелази на Универзитет у Лил као водећи истраживач и Ментор за докторате Биохемије, а касније добија и звање директор - професор научног истраживања. Године 1972. брани на истом универзитету и други докторат, овога пута француски Државни докторат пожељан у то доба за даљу универзитетско - истраживачку каријеру у Француској. Као директор - професор, у оквиру исте институције (ЦНРС), 1975. г. одлази на Универзитет у Љон, где поред научног истраживања одржава наставу из ретровирусологије и генетике, све до одласка у пензију (1998).

У оквиру иностраних програма научне сарадње ЦНРС-а, радио је на Универзитету Yале САД (1969-71) и у Канадском Националном Центру за Научно Истраживање (НРЦ, Оттава 1988-1990). У току каријере, у својству ментора, руководио је истраживањем 30-ак постдипломаца и доктораната на Универзитету у Лилу и Љону, и са сарадницима пријавио је два патента и објавио стотињак научних радова. Изабран је за иностраног члана САНУ 1994. године.

ДАНИЛО В. БЕАТОВИЋ

ДАНИЛО Вељков, рођен 08.02.1964. године. Основну школу и гимназију завршио је у Сокоцу. Дугогодишњи је члан Културно-умјетничког друштва „Соколац“, бригадир Омладинске радне бригаде „Хероји Романије“. Дипломирао је на Пољопривредном факултету, смјер Заштита биља у Новом Саду 1988. године. Ожењен са Ержебет – Анђом Менеши из Новог Сада.

У овом раду дао је изузетно велики допринос у прикупљању и обради података, изради шема и описа, често несхваћен, али упоран и истрајан. Овим

радом жели оставити писани траг о људима и судбинама, сачувати претке од заборава, показати заборављене везе међу сродницима.

Данило са супругом Ержебет и сином Александром живи и ради у Новом Саду. Данило је уложио огроман труд и многе непроспаване ноћи у компјутерску обраду Основног стабла и свих осталих шема, те описе уз шеме, допунио грану гласиначких Беата, прикупио и обрадио највећи дио података за њих, учествовао у допуни и корекцији неких текстова, ради чега му припада неизмјерна захвалност.

310

ПЕТАР Р. БЕАТОВИЋ

Рођен 12.07.1962. године на Петровдан као треће дијете од оца Радована и мајке Митре, рођене Тадић. У то вријеме моји родитељи су живјели у Жањевици, у породичној заједници са дједом и бабом, двојицом стричева и двије тетке. Отац се због заснивања радног односа и школовања дјеце преселио 1965. године у Автовац гдје и сада у породичној кући живи. Ја сам, као и мој брат и сестре, завршио основну школу у Автовцу. Гимназију сам завршио 1981. године, те након уписа на факултет одлазим на одслужење војног рока у Делнице. Након одслужења војног рока 1982. године

започињем студије на Машинском факултету у Мостару. Студије сам завршио редовно и дипломирао у марту 1987. године. Као стипендиста Рудника и Термоелектране Гацко засновао сам радни однос у мају 1987. године, у струци за коју сам се и школовао. Оженио сам се у марту 1992. године са Владенком рођеном Ковачевић из Наданића. Од 1992. године живио сам и радио у Гацку. Изградњом стана на породичном огњишту у Автовцу враћам се са породицом 2009. године гдје сада живим. Ту сам гдје сам, са надом да имам добар осјећај за правду, ред, рад, патриотизам. Поносан сам на своје достојанствено држање у деведесетим годинама када сам био дио свог народа и као војник и као човјек. Себе сматрам православним Србином, човјеком који воли и поштује своје, а поштује и туђе. Највећим животним успјехом сматрам своју породицу (супругу и своје троје дјеце - Јовану, Ивану и Милана). Најважније ствари у животу, по мојим критеријумима су породица, здравље, отаџбина и слобода као универзална вриједност. (Петар се први одазвао на позив за сарадњу на изради родослова, прикупио и приложио целокупни огранак Лучин (Ц8) и Видаков (Д42). Подстицао, посредовао и активно доприносио да се израда родослова приведе крају, те да у облику књиге угледа светло дана.

311

МИЛАН В. БЕЈАТОВИЋ

Рођен сам 3. децембра 1951. године у селу Мједеник, општина Гацко, од оца Влада и мајке Василије, рођене Драганић. У Мједенику сам завршио четири разреда основне школе, остатак и гимназију у Гацку, као одличан ученик. Студиј географије на Природно-математичком факултету у Сарајеву завршио сам за три године са просјечном оцјеном 8,81.

Кратко сам радио у Првој гимназији и Основним школама ,,Алекса Шантић“ и ,,Бранко Радичевић“, а од 1976. године до 1992. године у Четвртој гимназији у Сарајеву.

Од априла 1992. до маја 1994. године учествовао сам са Гатачком бригадом у стварању Републике Српске, на шта сам најпоноснији у животу. Од маја 1994. године до септембра 1997. године био сам директор Средњошколског центра ,,Перо Слијепчевић“ у Гацку; послије тога до краја 2003. године радио у приватној фирми ,,Свислион“ у Новом Саду. Од марта 2004. године радим у Основној школи ,,Свети Сава“ у Гацку.

Васпитан сам у кући гдје је православље полазна животна тачка, са молитвом на уснама се радило, одлазило, долазило, рађало, путовало...., у кући гдје је Божија заповијест,, љуби ближњега свога као самога себе“ имала свети ореол. Ми дјеца смо се посебно радовали крсној слави, данима прије смо набрајали баке, ђедове, ујаке, ујне, кумове и пријатеље који ће нам доћи. У посебном сјећању ми је наше дјечије маштање да је Свети Ђорђе најљепша слава, јер је он витез на бијелом коњу који убија аждају. Радо се сјећам прича оца и стричева о нашој породици Бејатовић, ко смо, откуд у Гацку, откуд у Мједенику, ко су Солунски добровољци из Жањевице, ко из Бодежишта, ко из Кокорине, ко из Мједеника, гдје је ко добио добровољачку земљу, ко је и гдје у бијелом свијету, ко је факултет завршио, ко на функцији...

Чудно тихе, уз лампу, биле су приче да смо ми Бејатовићи господска породица, гдје се чак ни јетрве или снахе и свекрве нису свађале, а камоли дешавале,, прљавштине “ као тамо негдје, а у кући је живјело, између два рата 40 чељади.

Чему сва ова прича из мог родног дома? Због оних који мисле да су код Срба родбински односи специјални, и посебно младих Бејатовића, који одрастају на

312

свим континентима свијета, доста њих се никада неће срести. Касно је кад као одрасли сазнају да ,,од свога сунца најјаче грије“ или ,, тешко своме без свога“.

Завршавам биографију ријечима свога оца да се ,,највиши круг може написати између два човјека“ и својим животним искуством, оном Андрићевом : ,,Тешко оном ко не вјерује људима, а још теже оном ко вјерује“.

Поносан на нас, с вјечном љубави драги моји Бејатовићи,

ваш Милан Бејатовић

(Милан је дуги низ година, стеченим искуством и овом Андрићевом, веома стрпљиво и упорно прикупљао и обрађивао податке о својим Бејатовићима. Међу првима се придружио и активно учествовао у изради заједничког нам родослова. Прикупио је податке за комплетан Јованов (Б13) огранак, Кокорина – Мједеник. Свесрдно се ангажовао у активностима око штампања родослова).

ЂОРЂЕ - ЂОКА В. БЕЈАТОВИЋ

Родио сам се 08.08.1940. г. у селу Миљевац код Невесиња, Херцеговина, од оца Видака (1913-1941), и мајке Данице рођ. Малешевић из села Шеховина код Невесиња.

У децембру 1945. године колонизирани смо у село Гајдобра, општина Бачка Паланка, Војводина. Завршио сам Економски факултет у Суботици. После тога сам се запослио у текстилној фабрици ИТЕС „Иво Лола Рибар“ Оџаци, Бачка. Радио сам на радном месту комерцијалног директора и заменика генералног

директора. Почетком 1988. г. прешао сам у Нови Сад, где сам до пензионисања радио у мојој приватној фирми.

Оженио сам се 1967. г. са Аником Лубурић (1947) из мог села Гајдобра. Добили смо два сина; Видака, (електроинжењер), који сада ради у Немачкој и Владимира, (дипломирани правник) који живи и ради у Новом Саду. Имамо три унука, Максима, Филипа, Михајла и унуку Лару.

(Ђока је међу првима сарађивао на изради родослова. Припремио је и приложио комплетан Обренов (Б15) огранак са описом и константно сарађивао на прикупљању и повезивању података и других огранака. Константно је подржавао и подстицао активности око штампања родослова).

313

ЈУЛКА БЕАТОВИЋ ЂУРКОВИЋ

ЈУЛКА Стевова и Јанина, рођена у Никшићу (1929-2006) као четврто дете, удата за Новака Ђурковића из Штедима код Никшића ( xx/1992), који је био правник, судија. Јулка је била одличан ученик кроз цело школовање укључујући и Медицински факултет који је завршила у Сарајеву у рекордном времену. Била је веома успешна лекарка специјалиста педијатрије, цењена, тражена и поштована од свих родитеља деце, њених пацијената.

Јулка ми је међу првима пружила драгоцене податке о комплетној Зековој грани Беатовића, подстицала ме и

храбрила да устрајем на изради нашег родослова, истраживању корена и порекла и повезивању свих грана нашег јединственог презимена.

Грађански рат 1991/1995. у Југославији затекао ју је у Сарајеву где је до пред сами крај боравила у изузетно тешким условима када је изгубила и супруга Новака. Умрла је у Београду 2006. г. а сахрањена у породичној гробници у Никшићу.

ДАНИЦА – Дана БЕАТОВИЋ НИКЧЕВИЋ

ДАНИЦА – Дана Стевова и Јанина, рођена је у Никшићу ратне 1941. године. Удала се 1971. г. за Предрага Никчевића из Никшића да би 1975. г. родила сина Божидара – Лола. Наставила је породичну традицију од Зека, Новице и оца Стева и завршила Медицински факултет у Сарајеву, касније специјализирала Медицину рада.

Највећи део радног века провела је у Диспанзеру медицине рада у Жељезари Никшић као специјалиста, касније и Начелник службе. Након

завршеног Медицинског факултета запошљава се у западној Црној Гори у подручјима гдје су се рађали и живели први Беатовићи – Беати. Као лекарка Дана је наилазила на многа предања и казивања о прецима Беатовићима која су јој преносили пацијенти и пријатељи. Пуно тога је записала и запамтила и мени на најлепши начин предочила. То ми је помогло приликом упоређења са подацима из других извора. Потврђена су предања о БЕАТУ сину бана Пилата и Маре Црнојевић из Пилатоваца. И данас, када је поприлично начетог здравља свесрдно ми помаже из Никшића и ако овај рад на родослову резултира књигом то је и њен дeо заслуге.

314

ВИКТОР М. БЕЈАТОВИЋ

ВИКТОР Микичин је рођен 09.04.1977. године у Београду. Гимназију је завешио у Смедеревској Паланци 1995. год. Дипломирао је на Филозофском факултету, катедра за етнологију и антропологију и радио као професор верске наставе. Ожењен je, и са супругом Јелисаветом рођ. Милановић има два сина, Константина и Михаила. Живи и ради у Крагујевцу.

Својим радом допринео je прикупљању података о Радовом Ц5 огранку. Изложио у родослову нову тезу о пореклу презимена Бејат.

МИЛОМИР М. БЕАТОВИЋ

МИЛОМИР Марков, рођен 1951. год. Завршио је Вишу школу; ожењен са Весном Пантовић (1956. г. ССС, писац дјечије поезије). Живе и раде у Београду.

Миломир је још 1976-77. године прикупио податке о гласиначким Беатовићима (грана Бајова А4) и представио их у облику разгранатог стабла великог формата који су коришћени за овај рад.

МИЛАДИН В. БЕАТОВИЋ

Миладин Васиљев, рођен 30. 4. 1938. године у Новој Брезовици. Ожењен са Радмилом Ћекић из Црвенке; пензионер, данас живи у Београду. По казивањима: Васа и Митра Вула - Марковог, Милована Рада- Марковог, Обрада Милутина - Божовог, Момчила- Мома и Милана Андрије - Митровог и Марка Ђола- Марковог, прикупио податке са дјеломичним описом, за Вукалову (А3) грану из Кокорине. На основу казивања, прве податке Миладин је записао још 1959. године да би исте допуњавао 1969. и 2009. године.

315

СТОЈАН Л. БЕАТОВИЋ

Име ми је Стојан Беатовић, од оца Луке и мајке Петре (рођене Атељевић). Рођен сам као осмо дете 27. маја 1941. године у селу Жањевица, општина Гацко. Брат Илија је погинуо у НОБ-у, а моји родитељи са седморо деце (Ђорђо, Мирко, Милева, Радојка, Анђа, Боса и Стојан) су колонизовани 1945. године у село Међа код Зрењанина. У Међи сам завршио Основну школу. Средњу школу завршавам у Београду. Запошљавам се у Стручној угоститељској школи и радим као стручни учитељ у школској радионици - хотел Палас, до 1965. год. Након тога се запошљавам у туристичкој агенцији - Путник, где

сам до 1969. год. Од 1969 - 1972. г. радио сам у хотелу Унион. У хотелу Национал радио сам од 1972. године до одласка у пензију 2002. г. У току радног односа сам се усавршавао и завршио следеће школе: Вишу економску школу, затим Природно-математички факултет - одсек туризам, и стекао звање Дипломирани туризмолог. Био сам ожењен супругом Петром (Јовановски) која је преминула 2007. г. Имам двоје деце. Сина Бобана (1962) и ћерку Александру (1970). Од сина Бобана и снаје Наде имам унуку Нину (1999).

Стојан је врло поуздан и одговоран код преузетих обавеза. Међу првима прискаче у помоћ, организује активности у Београду, посредује при прикупљању и преношењу података. Оперативни организатор првог састанка Беата деветог маја 2009. године у Београду.

ДАМИР В. БЕАТОВИЋ

ДАМИР Владимиров, рођен 1970. године у Вировитици. Завршио је Пољопривредни факултет у Новом Саду. Запослен је на Пољопривредном факултету у Београду као стручни сарадник где завршава докторске студије из области Лековитог биља. Живи у Београду (Земун).

Дамир је својим радом допринео изради и прикупљању података за Павлове (Е66) потомке.

316

ОНИ СУ ПОМАГАЛИ У ПРИКУПЉАЊУ ПОДАТАКА:

-Ратко Беатовић (Г95), домаћин,

-Рајко Беатовић (Х74), машински техничар,

-Горан Бејатовић (Ф103), саобраћајни инжењер,

-Гордана Бејатовић (Ф105), машински инжењер,

-Тања Беатовић-Манојловић (Ф500), машински инжењер,

-Драгана Бејат-Божић (Ф243), студент,

-Милан Бејат (567), из Поплата,

-Небојша Бејат (Г558),

-Тихомир Бејат (Г556),

-Владимир Беатовић (Ф106),

-Митар Беатовић (Е102)

-Слободан Беатовић (Ф122) дипломирани правник-адвокат