Riard Flenegan GULDOVA KNJIGA 0 RIBI

Glavni i odgovorni urednik Miliko Mijovi

Urednik Vasa Pavkovi

Dizajn korica Natalija Petrovi

Tehniki urednik Jasmina ivkovi

Riard Flenegan

GULDOVA KNJIGA O RIBI

ROMAN U DVANAEST RIBA

NARODNA KNJIGA ALFA 2005

Naslov originala Richard Flanagan GOULDS BOOK OF FISH

Prevela Mirjana Adamovi

The painlings of fish by The Van Diemonian convict artist William Buelow Gould, from Goulds Book of fish, held by The Allport Uhrary and Museum of Fine Arts, Stale Ubrary of

Tasmania, are here reproduced wilh That body's kind permission.

Copyright 2001 by Richard Flanagan Marbled end papers copyright 2001 by Robert James McLaren Translation copyright za SCG ALFA-NARODNA KNJIGA, 2005.

1SBN 86-331-2350-9

.

Moja majka riba.

Vilijam Fokner

TRBUASTI MORSKI KONJI

Otkrie Knjige o ribi Lani starinski nametaj i povraaj vere Konga Mister Hang i Mobi Dik

Viktor Igo i Bog Meava Zato istorija i prie nemaju nita zajedniko Nestanak Knjige Smrt baba-tetke Mejzi Zavoenje Mujak morskog

konjia se poraa Pad

I

uenje koje sam osetio kada sam otkrio Knjigu o ribi nikako me ne naputa, svetluca poput onog fluorescentnog toma koji mi je

zarobio pogled tog neobinog jutra, bljeska se poput onih sablasnih kovitlaca koji su mi obuzeli um i opinili duu koji su tamo i tada otpoeli da raspliu moje smrznuto srce i, to je jo gore, zapetljali sav moj ivot u jedno bedno zamreno klupko o kojem ete itati u ovoj prii.

ta je to bilo u tom blagom bljeskanju to me je nagnalo da

pomislim da sam neprestano iznova preivljavao jedan te isti ivot

poput kakvog hinduistikog mistika zauvek zarobljen u Velikom toku, to je postalo moja sudbina, to mi je izmenilo karakter i to je stopilo moju prolost i moju budunost u neto jedinstveno i nedeljivo?

Da li je to bilo ono hipnotiko svetlucanje koje se u spiralama dizalo iz raskupusanog rukopisa iz kojeg su isplivavali morski

konjii i morski zmajevi i zvezdoaci donosei sa sobom zaslepljujuu svetlost u tek osvanuo tmuran dan? Da li je to bila ona tuna sujetna pomisao koja me je nagonila da verujem da su u

meni sadrani svi ljudi i sve ribe i sve stvari? Ili je to bilo neto

10 Riard Flenegan

prozainije loe drutvo i jo gore pie koje me je dovelo u ovaj udovini tesnac u kojem sam se naao?

Karakter i sudbina, dve rei, pie Vilijam Bulou Guld opisujui jednu te istu stvar od kojih je jedna neto opipljivija u vezi s im je, kao i uvek, bio u krivu.

Dragi, mili, aavi Bili Guld i njegove budalaste bajke o ljubavi,

o tako mnogo ljubavi da mu sada nije mogue, a ni tada nije bilo, da nastavi dalje. Ali plaim se da sam ve skrenuo s teme.

Mi se nai ivoti, nae due nalazimo, a tada sam ve poeo da verujem u uticaj njegove smrdljive ribe, u neprekidnom procesu

raspadanja i ponovnog stvaranja, a ova knjiga, kasnije sam otkrio,

pria je o mom srcu satkanom od gomile trulei. ak ni moje grozniavo pero nije u stanju da dokui moju

zanesenost, to tako snano ushienje, da se inilo da je onog trenutka kad sam otvorio Knjigu o ribi ostatak sveta sveta!

prekrila tama, a jedina svetlost u celoj vaseljeni bila je ona koja je

sijala s onih pohabanih listova pravo u moje zaprepatene oi. Bio sam bez posla, koga je i inae bilo tako malo na Tasmaniji

u to vreme, a sada ga ima jo i manje. Moda je moj um bio

prijemiviji za udesa no to bi inae bio. Moda sam, poput siromane devojice iz Portugalije koja vidi Bogorodicu jer ne eli da vidi nita drugo, bio slep kada je u pitanju moj sopstveni svet.

Moda, da je Tasmanija bila normalno mesto gde si mogao da

nae normalan posao, da provodi sate u gradskom prevozu u normalnoj guvi i nervozi da bi se vratio u normalan zatvor i gde

niko nije ni sanjao o tome kako je biti morski konji, nenormalne stvari kao to je to da postane riba ne bi ti se mogle dogoditi.

Kaem moda, ali da budem iskren, nisam siguran.

Moda se tako neto neprestano dogaa u Berlinu i Buenos Ajresu, a ljudima je suvie neprijatno da bi se na to svikli. Moda

se Bogorodica neprestano pojavljuje u nekim kvartovima Njujorka

ili u onom uasu od nebodera u Berlinu ili pak u zapadnim

predgraima Sidneja, a svi se pretvaraju da ona nije tu, nadajui se da e otii da ih vie ne bi dovodila u nepriliku. Moda se neka nova Fatima nalazi na irokim pustopoljinama Revezbi radnikog

Guldova knjiga o ribi 11

kluba i u vidu belog oblaia, lebdei iznad ekrana za poker koji grozniavo treperi svetleim slovima Blek Dek.

Moe biti da kada su svi okrenuti leima, lica usredsreenih na ekrane za poker, nema nikoga ko bi mogao da vidi onaj trenutak

kada jedna starica poinje da levitira i materijalizuje se u svom keno obliku. Moda smo izgubili sposobnost, ono esto ulo koje nam pomae da vidimo uda i doivimo vizije, da shvatimo da smo neto drugo, neto vie od onoga to mislimo. Moda se evolucija

odvija u suprotnom smeru due no to sumnjam i ve smo postali alosne, tupe ribe. Kao to rekoh, nisam siguran, a nisu ni jedini

ljudi u koje imam poverenja, Mister Hang i Konga.

Poteno govorei, doao sam do zakljuka da nema mnogo toga u ovom ivotu u ta ovek moe da bude siguran. Uprkos tome to vam se moe uiniti da postoji gomila dokaza za suprotno, ja cenim istinu, ali poto je Vilijam Bulou Guld nastavio da ispituje

svoje ribe dugo nakon to su uginule od njegovih beskonanih uzaludnih pitanja, gde se krije istina?

to se mene tie, sada su mi oduzeli knjigu i sve ostalo, a i ta su knjige do neverovatne bajke?

Bee jednom jedan ovek po imenu Sid Hamet koji otkri da nije onaj za koga sebe smatrae.

Nekad davno deavahu se uda i gore pomenuti Hamet verovae da ga je jedno od njih usisalo u sebe. Do tog dana ivljae

kako znae i umee, to bee drugaiji, blai nain da se kae da se njegov ivot sastojao od niza razoarenja. Otada poe patiti od okrutne bolesti verovanja.

Bee jednom jedan ovek po imenu Sid Hamet koji se ogledae u odsjaju udnovate knjige o ribi, njegova pria poinjae poput bajke a zavri se poput pesmice za decu, iha-iha na drvenom konjiu sve do Banburi Krosa.

Nekad davno deavahu se uasne stvari, ali to bee davno,

negde daleko i svi znamo da to nije ovde i sada i da se ne radi o

nama.

12 Riard Flenegan

II

Do tada sam provodio vreme kupujui stare komade trulog nametaja koje sam dodatno unakaavao svim moguim nasilnim sredstvima. Dok sam ekiem udarao po sirotim ormarima da bih istakao njihovu patetinu patinu, dok sam se istresao na starim komadima metalnog nametaja da bi se istakla bakarna trule i

dok sam urlao najgore psovke da bih se oseao bolje, zamiljao sam da su ti komadi nametaja turisti, njihovi neizbeni kupci koji

su kupovali ono za ta su pogreno mislili da su romantine starine iz davne prolosti, a ne ono to su zaista bili, svedoanstva trule sadanjice.

Moja baba-tetka Mejzi govorila je da je pravo udo to sam uopte naao posao, a ja sam verovao da ona valjda najbolje zna,

jer me je, kada mi je bilo sedam godina, odvela na stadion

Severnog Hobarta da na prekrasnoj rumenoj svetlosti kasne zime

na udotvoran nain doprinesem pobedi Severnog Hobarta u polufinalu. Poprskala je blatnjavo busenje na igralitu svetom

vodicom iz Lurda iz jedne boice. Veliki Don Devero bio je glavni trener, a ja sam bio obavijen crveno-plavom zastavom Demona

poput kakve egipatske mumificirane make; videle su se samo moje radoznale oi. Na pauzi posle tree etvrtine otrao sam da virim kroz gustu umu butina iz kojih su se irili vreli miomirisi i

sluam Velikog Dona Deveroa kako im nadahnuto govori.

Severni Hobart je gubio sa est golova razlike, te sam znao da

e svojim igraima rei neto veoma znaajno, a od Velikog Dona Deveroa nije se moglo oekivati da razoara svoje navijae. Prestanite da mislite na jebene enske, rekao je on. Ti, Roni,

zaboravi na Dodi. A ti, Nobi, to pre prestane da misli na Meri,

to bolje. I tako dalje. Bilo je sjajno sluati imena svih tih devojaka

znajui koliko one znae ovim dinovima i to u pauzi posle tree etvrtine. I kada su zatim pobedili, utirajui ko ludi, uverio sam se da su ljubav i voda nepobediva kombinacija.

Ali da se vratim svom poslu s nametajem. Bio je to, to bi

rekla Reni Konga (urim da kaem, da ne bi neko iz njene porodice

Guldova knjiga o ribi 13

ovo proitao i uzeo mi za zlo, da to nije bilo njeno puno italijansko prezime, ali inilo se da nekako odgovara njenom vitkom telu i tesnoj crnoj odei u koju je volela da odeva svoje bajne oblike), moja tadanja nadzornica dok sam bio na uslovnoj slobodi, posao

koji obeava, posebno kada bi pristizali turistiki brodovi puni debelih Amerikanaca. Sa svojim isturenim stomacima, udno tankim nogama i jo udnijim ogromnim belim cipelama poput taaka ispod ovih kolosalnih telesa, Amerikanci su liili na draesne ljudske znakove pitanja.

Kaem draesne, ali ono na ta u stvari mislim to je da su bili

puni para.

Imali su oni svoj ukus, veoma neobian, ali kad je u pitanju trgovina bili su mi dragi a i ja njima. Neko vreme Konga i ja

dobro smo prolazili s nekim starim stolicama koje je kupila na

aukciji kada se zatvorila jo jedna uprava nekog vladinog

ministarstva na Tasmaniji. Obojio sam ih emajl lakom u nekoliko

jarkih boja, onda ih imirglao, lagano preao preko njih rendetom

za povre i popiao se po njima te su tako mogle da prou pod etiketom ejker nametaja koji je pristigao na kitolovcima iz

Nantaketa u prolom veku, kao to smo govorili znakovima pitanja

kada bi se raspitivali u svojoj beskrajnoj potrazi na Junim morima

za velikim levijatanom.

Bila je to pria, verujte mi, koju su turisti kupovali, a samo prie te vrste bi i kupovali prava amerika pria, uzbudljiva i sa hepiendom o tome Kako smo ih nali ive i sreno ih vratili kui i neko vreme ta pria je odlino prolazila. I to tako dobro da smo ubrzo iscrpli nae zalihe pa je Konga morala da uspostavi

proizvodnu liniju za na biznis, na vreme napravivi ugovor sa

jednom tek pristiglom porodicom imigranata iz Vijetnama, a ja

sam priu uredno otkucao na maini i pridodao joj sertifikate o autentinosli izdate od jedne fiktivne organizacije koju smo nazvali Udruenje antikvara Van Dimenove zemlje.

Pria Vijetnamca (zvao se Lai Pu Hang, ali ga je Konga, koja je verovala u potovanje, zvala Mister Hang) bila je isto toliko

interesantna poput bilo koje stare prie o lovcima na kitove, samo

14 Riard Flenegan

to je njegov beg iz Vijetnama bio mnogo opasniji, a putovanje

preko okeana do Australije u pretrpanoj tronoj ribarskoj dunki

mnogo oajnije, a moram da dodam i da je bio izuzetno vet u rezbarenju u kitovoj kosti kolateralna korist, da tako kaem, s

im smo takoe napravili dobar posao. Kao uzorke za svoje rezbarije, Mister Hang je koristio ilustracije drvoreza iz jedne stare

edicije Mobi Dika iz Biblioteke savremene knjievnosti.

No, on i njegova porodica nisu imali ni Melvila, ni Imejala, ni

Kvikvega, ni Ahaba na palubi, nisu imali romantinu prolost, samo svoje muke i nevolje i snove poput svih nas, ali sve je to bilo

suvie uprljano, nepotkupljivo ljudski da bi predstavljalo ita

vredno pohlepnim znakovima pitanja. Ali da budem poten prema

njima, oni su samo tragali za neim to bi ih ogradilo od prolosti i od ljudi uopte, a ne za neim to bi se moglo pokazati bolno ljudski.

Oni su traili prie, shvatio sam, u kojima su ve bili zarobljeni, a ne prie u kojima bi se pojavili skupa sa pripovedaem kao sauesnici u bekstvu. Oni su oekivali od vas da kaete Kitolovci, na ta bi oni odgovarali Mobi Dik i priseali se prizora iz mini serije istog naziva, a vi onda moete da kaete

Antikvitet, da bi oni mogli da odgovore Poto je?

Eto, takve prie. Od one vrste koje se isplate.

Ne poput prie Mister Hanga, koju ni jedan znak pitanja nikada nije eleo da uje, to je izgledalo sasvim prihvatljivo za Mister Hanga, delimino stoga to njegova iskrena ambicija nije bila da postane voza parnog krana kao to je bio u gradu Hai-Pongu, ve pesnik, a taj san mu je omoguio da stekne nekakvu romantiarsku rezignaciju prema nezainteresovanosti oguglalog sveta.

Jer Mister Hang je verovao u knjievnost, bukvalno. Pripadao

je budistikoj sekti Kao Dai, koja je potovala Viktora Igoa kao boga. I uz oboavanje romana ovog boanstva, inilo se da Mister Hang zna (i kao da odrava izvesnu spiritualnu vezu sa njima) za

nekolicinu ostalih velikana francuske knjievnosti devetnaestog

Guldova knjiga o ribi 15

veka, o kojima ja nisam znao nita, pa ak ponekad ni njihova imena.

A budui da smo bili u Hobartu, a ne u gradu Hai-Pongu, turisti nisu davali ni piljiva boba na to ta Mister Hang voli, a bilo

je sasvim sigurno da nam ne bi dali ni cvancika za prie Mister Hanga o parnim kranovima, ili prie o njegovom ocu ribaru, ili o njegovoj poeziji, to e rei, o njegovom razmiljanju o vezi izmeu Boga i galske knjievnosti. I zato je Mister Hang iskopao malu

radionicu ispod svoje kue koja se nalazila na zemljitu bive Kompanije za vaenje cinka u Lutani i dao se na posao proizvodnje lanih antiknih stolica i rezbarenje erzaca u kitovoj kosti koji su

ukraavali nae jo pokvarenije podvale.

Ali ta nas je bilo briga, mene, Konge i Mister Hanga i njegove

porodice?

Turisti su imali novca, a nama je bio potreban; jedino to su

traili za uzvrat bilo je da ih laemo i varamo i da im govorimo za

njih najvaniju stvar na svetu, a to je da su bezbedni, da njihov

oseaj sigurnosti i nacionalni i individualni i duhovni nije nikakva loa ala koju s njima zbija kapriciozna sudbina iz iste dosade. Da im govorimo da nema nikakve veze izmeu onda i sada, da nisu duni da nose crni flor na rukavu ili da oseaju griu savesti zbog svoje moi i bogatstva i zato to ih svi mi ostali nemamo, da se ne oseaju loe to niko nee i ne moe da objasni zato bogatstvo nekolicine na tako tajanstven nain ini da velika veina ivi u bedi. Mi smo se ljubazno pretvarali da se radi o prodaji i kupovini stolica, o njihovim pitanjima o ceni i poreklu i

naim odgovorima na istu temu.

Ali nije se radilo o ceni i poreklu, uopte nije bila u tome stvar.

Turisti su insistirali na neizgovorenim pitanjima na koja smo

morali da im dajemo najbolje mogue odgovore. Oni su u stvari pitali Da li smo bezbedni?, a mi smo u stvari odgovarali Ne, ali

barikada nainjena od nepotrebnih stvari moe vam zakloniti pogled. I zato to oholost nije samo re starogrkog porekla ve i toliko duboko usaeno ljudsko oseanje da bi se moglo smatrati za nepogreiv instinkt, eleli su da znaju i ovo k je to naa greka,

16 Riard Flenegan

hoemo li ispatati?, a mi bismo u stvari odgovarali Hoete, i to polagano, ali lana antikna stolica moe da pomogne da se i mi i vi

bolje oseamo. Mislim, bio je to nain ivota koji iako nije bio ba najbolji, nije bio ni toliko lo i dok sam rado nosio onoliko stolica

koliko bih mogao da prodam, nisam bio spreman da ponesem sav

teret ovoga sveta na svojim pleima. Mogli biste da pomislite da je ovakav posao naiao na opte

odobravanje, da je nezadrivo napredovao, razgranavao se,

izrastao u unosan poduhvat svetskih razmera i nacionalnog

znaaja. Da je ak mogao da dobije i kakve nagrade za izvoz. Sigurno da bi u svakom drugom gradu koji ima i malo soli u glavi

recimo, u Sidneju ovakva prevara kakva se moe samo sanjati,

bila dobro nagraena. Ali ovo je, ipak, bio samo Hobart, gde su snovi iskljuivo privatna stvar.

Stiglo nam je nekoliko pisama od advokata hobartskih

antikvara, a potom i zvanina pretnja da e nas izvesti pred sud, pa smo sklonili dupe dalje od ovog plemenitog poduhvata nuenja utehe penzionisanim zatitnicima naroda posrnule imperije.

Kongu je neto nagnalo da se posveti eko-turizmu zajedno sa

vijetnamskim falsifikatorom starinskog nametaja, a ja sam se

bacio u potragu za nekim novim proizvodnim linijama.

III

Desilo se da se ba to zimsko jutro kasnije pokazalo kao

sudbonosno, ali mi je tada izgledalo samo jezivo hladno, a nalazio

sam se na dokovima Salamanke. U jednom starom skladitu

izgraenog od peanika, natrapao sam na jednu starinamicu, pre nego to su i nju pronali turisti da bi bila pretvorena u batu jo

jednog otmenog restorana.

Iza nekih demodiranih crnih ormara iz etrdesetih godina prolog veka koje ni jedan turista ne bi poeleo da kupi za oprost

greha, gnezdio se jedan stari metalni hladnjak za meso, koji sam s

dejom radoznalou da zavirim u sve to je zatvoreno, otvorio.

Guldova knjiga o ribi 17

Razaznao sam samo gomilu starih enskih asopisa, otkrie koje je bilo isto toliko pranjavo koliko i razoaravajue. I ve sam zatvarao vrata ormaria kada, ispod ove pranjave hrpe tihih aputanja o ljubavi i srceparajuih bajki o izgubljenim princezama, moj pogled privukoe neki kruti pamuni konci koji su veselo trali bez stida i srama i s nekom arhainom energijom, poput ekinja na licu moje baba-tetke Mejzi.

Vrata su zakripala kada sam ih ponovo irom otvorio i

paljivije se zagledao u unutranjost metalnog ormaria. Zapazio sam da konci tre iz nekakvog otrcanog poveza, s kojeg je delimino otpao hrbat. Paljivo, kao da se radi o ribi koja se bespomono praaka u mojoj ribarskoj mrei, posegao sam rukom i izvadio asopise, a ispod njih i ono to se ispostavilo da je jedna raskupusana knjiga.

Drao sam je ispred sebe.

Prineo sam je nosu.

udnovato, nije imala slatkasti miris budi kao ostale stare knjige, ve je mirisala poput reskog vetra to duva s Tasmanovog mora. Lagano sam preao kaiprstom preko korica. Mada je bila

prekrivena slojem crne praine, bila je svilenkasta na dodir. Kada

sam otklonio talog vekova, dogodila se prva od onih mnogih

izvanrednih stvari.

Trebalo je jo onda da shvatim da se nije radilo o obinoj knjizi i da zasigumo nije pripadala onom korpusu s kakvim bezveznjak

poput mene treba da se bake. Znao sam ili sam bar mislio da znam dokle dosee moje zloinstvo i verovao da sam nauio lekciju o tome kako rei ne svakoj budalatini koja me moe dovesti u opasnost.

Ali bilo je kasno. Bio sam kao to mi je reeno u toku jedne sudske parnice ve umean. Jer ispod tog finog sloja crne praine, deavalo se neto veoma neobino: s mramorastih korica blistao je priguen, pa sve jai i jai purpumi sjaj.

18 Riard Flenegan

IV

Bio je tmuran zimski dan.

Planina iznad grada bila je prekrivena snegom. Magla se dizala

s iroke reke i poput kakvog jorgana koji se lagano sputa

prekrivala dolinu u kojoj su se pruale uglavnom puste ulice

Hobarta. Kroz ledenu lepotu toga jutra, probie se nekoliko

ljudskih prilika umotanih u zimsku odeu, a onda nestadoe. Bela planina poe da sivi, a potom se sakri dremajui iza jednog tamnog oblaka. Na grad se lagano sputao san. Poput izgubljenih snova,

sneg je zapoeo svoj ples u ovom uukanom svetu. Sve ovo nije bez veze, jer ono to u stvari hou da kaem je da

je bilo hladno kao u grobu i deset puta tie i da po takvom vremenu

nema nikakvih nagovetaja, niega to me je moglo upozoriti na ono to se sprema. A sigurno je i to da po takvom vremenu nikome

nee pasti na pamet da zaluta u mranu, hladnu starinarnicu u Salamanki. ak se i vlasnik zgurio uz malu grejalicu na udaljenom kraju svoga carstva, leima okrenut meni, priguujui onu odvratnu himnu savremene maloprodaje, Vivaldijeva etiri godinja doba i pojaavajui uteni ton izvetaja s trka, tu zlatnu papuu zvuka.

Nije bilo nikoga na celom svetu da vidi, da zajedno sa mnom

prisustvuje tom udu kada se sav svet zbio u mrani oak starinske radnje, u venosti trenutka kada sam obrisao prainu sa korica neugledne knjige.

Poput koe pegave morske trube ulovljene u noi, korice knjige osule su se pulsirajuim purpurnim flekama. I to sam vie trljao, fleke su se irile, dok cele korice nisu poele da blistaju. I kao to se deava ribaru u noi kada ulovi pegavu morsku trubu, na moje ruke su se lepile fluorescentne purpume takice, blistajui i trepui, poput treptanja svetlosti kakvog egzolinog grada vienog iz aviona. Dok sam podizao svoje blistave ruke licu i u udu ih okretao tako bliske a tako tue u meni kao da je ve poela da se odvija neka udesna metamorfoza.

Guldova knjiga o ribi 19

Spustio sam knjigu na sto koji je stajao tik uz starinski

hladnjak za meso, prevukao sam svojim sjajnim palcem preko

mekanog stomaka knjige, preko pohabanih, krhkih stranica i

otvorio korice. Na moje uenje, knjiga se otvorila na strani sa slikom trbuastog morskog konjia. Svuda oko morskog konjia, poput nanosa morske trave i algi, tiskala su se slova. Tu i tamo na

stranicama knjige bilo je jo riba naslikanih vodenim bojama.

Bila je to, moram priznati, strana zbrka, neke prie bile su aljkavo ispisane olovkom preko mastila, a ponegde obrnuto. A

kada mu je ponestalo mesta za pisanje na kraju knjige, pisac je

jednostavno okrenuo knjigu i izmeu ve ispisanih redova nastavio da pie svoje prie u suprotnom smeru i naopake. Ako to nije bilo dovoljno zbunjujue a bilo je bilo je jo i brojnih beleaka i fusnota zbijenih na marginama, ponekad i umetnutih listova

papira, a jednom i neto to je izgledalo kao komad osuene riblje

koe. Pisac kao da je upotrebio svaki dostupni materijal komade

starih jedara, stranice iskinute iz bog zna kojih drugih knjiga,

komade platna i rafije od starih vrea kao povrinu za ispisivanje slova neitkim rukopisom koji je najee bilo teko deifrovati.

Kao rezultat sveg tog haosa ispalo je da itam knjigu koja u stvari nije imala ni poetak ni kraj. Bila je poput arenog kaleidoskopa u kome se neprestano smenjuju slike: poneka

neobina, poneka iritirajua, poneka ak i zanosna, ali sve u svemu nije liila na neto to moe jednostavno da otvori i zatvori, a to se oekuje od normalne knjige.

Ipak, pre nego to sam bio toga svestan, bio sam potpuno

opinjen priama koje su pratile slike riba ako se tako uopte mogu nazvati, jer knjiga je bila vie nalik kakvom dnevniku;

ponekad se radilo o stvarnim dogaajima utopljenim u ovozemaljsko blato, a zatim bi prela na tako lude stvari da mi se

inilo kao da je u pitanju kakva hronika snova i nonih mora. Ovaj fantazmagorian zapis nainio je osuenik, izvesni

Vilijam Bulou Guld, kome je u interesu nauke 1828. godine hirurg

kanjenike kolonije na Sara Ajlendu naredio da naslika sve ribe koje su se tamo mogle uloviti. Ali dok je bio obavezan da slika ribe,

20 Riard Flenegan

pisanje je bio samo dodatni teret, a ne njegova dunost. Pisanje

ovakvih hronika bilo je osuenicima najstroe zabranjeno, pa zato i opasno. Svaka pria bila je ispisana mastilom u drugoj boji, koje je, kako to opisuje ovaj pisac-robija, pravio od raznih sredstava

dovijajui se prema onome to mu je bilo pri ruci: crveno od kengurove krvi, plavo od praha kakvog ukradenog dragog kamena i

tako dalje.

Autor je ispisivao svoje delo u boji, tanije, ini mi se da je oseao u boji. Neu da kaem da je trabunjao o vinskom rumenilu zalaska sunca ili azurnom plavetnilu mirnog mora. Hou, zapravo, da kaem da je njegov svet poprimio takve nijanse koje su ga

potpuno obuzele, kao da je sav svemir nastao od boja, a ne

obrnutim sledom. Da li je to udo boje, pitao sam se, predstavljalo iskupljenje za sav uas ovog sveta?

Ova mistina duga satkana od pria, uprkos a govorei istinu, moda ba zato sirovog stila i mnogih nedoslednosti,

tekoa pri itanju, svoje udovine lepote, a da i ne pominjem njene smene i ponekad neverovatne trenutke, tako me je obuzela,

da mora da sam je proitao ve vie od polovine pre nego to sam se dozvao pameti.

Naao sam neku staru krpu na podu kojom sam trljao ruke

dok ih nisam skoro raskrvario da bih se oslobodio svetlucavog

purpura i vratio knjigu u metalni hladnjak za meso, koji sam

onomad kupio posle malo cenkanja, po pristojnoj ceni koju su

metalni ormarii imali pre nego to su i oni, kao i sva ostala starudija, uli u modu.

Ni do dana dananjega nemam pojma kakve su mi bile namere

kada sam izaao napolje na snenu meavu, borei se s nezgrapnim metalnim ormariem za meso. Mada sam znao da u moi da ga isprskam sprejom u nekoj od tradicionalnih boja, proglasim ga

starinskim muzikim kabinetom i prodam za cenu dvostruko veu nego to sam ga platio, i dok sam na kraju ak pregovarao sa zubarom da mu dam stare enske asopise za ekaonicu, a da mi on za uzvrat stavi plombu, i dalje nisam imao pojma ta da uradim

sa Knjigom o ribi.

Guldova knjiga o ribi 21

Na svoju sramotu, moram da priznam da sam u poetku oseao snaan poriv da iz knjige istrgnem slike riba, uramim ih i prodam kakvom antikvaru ili galeristi, ali to sam vie itao i ponovo itao Knjigu o ribi te ledene noi, naredne noi i jo mnogih noi nakon te, sve sam manje eleo da od nje profitiram.

Pria me je opinila, pa sam poeo da nosim knjigu svuda sa sobom, kao da je bila kakav moni talisman, kao da je sadrala neku magiju koja bi mogla da mi prenese ili objasni neto od

sutinske vanosti za mene. Ali ta je to bilo od sutinske vanosti,

nisam mogao ni tada a ni sada nisam u stanju da dokuim. Jedino to mogu sa sigurnou rei je da kada sam je odneo

istoriarima i bibliofilima i izdavaima na procenu, mislei da e se i oni odueviti mojim otkriem, doao sam do alosnog zakljuka da sam ja jedini koga je knjiga opinila.

Mada su se svi sloili da je Knjiga o ribi zaista vrlo stara,

mnogo toga sama pria, ribe koje toboe verno oslikava, osuenici i uvari, upravnici kaznene kolonije koje opisuje kosile su se sa poznatim istorijskim injenicama i kao da su elele da zapodenu svau. Ova ratoborna knjiga, tako su mi rekli, bila je beznaajan, mada pomalo udan proizvod delimino oteenog uma iz davnih vremena.

Kada sam uspeo da ubedim muzeje da testiraju papir, mastilo i

boje, da je datiraju pomou radioaktivnog ugljenika i ak skeniraju pomou CAT sistema i to stranu po stranu, potvrdili su da su svi materijali i tehnike autentini za ono vreme. Ipak, pria je potirala samu sebe u tolikoj meri, da su muzejski strunjaci umesto da atestiraju da je u pitanju originalno delo od istorijske vanosti,

estitali meni na kvalitetu falsifikata i poeleli mi sve najbolje na mom daljem radu u turizmu.

V

Zadnju nadu polagao sam u uvenog istoriara kolonija profesora Romana de Silvu i u narednih nekoliko dana poto sam

mu poslao knjigu moja nada je ak i porasla, a zatim se srozavala

22 Riard Flenegan

tokom svih onih dugih nedelja ekanja na odgovor. Napokon, jednog kinog etvrtka popodne nazvao je njegov sekretar da mi kae da e profesor biti slobodan i da moe da me primi na dvadeset minuta kasnije tog istog popodneva u svom kabinetu na

univerzitetu.

Naao sam se pred ovekom ija reputacija nije bila samo u neskladu ve i u potpunoj suprotnosti s njegovim izgledom. Greviti trzaji pri pokretima profesora de Silve, njegova sitna graa i istureni stomak, njegova crno ofarbana kosa zaeljana u stilu tediboja u ubu na glavi siunoj poput glavice iode, liila je na nesreni spoj izmedu lutke Elvisa Prislija i nervoznog leghorn petlia.

Bilo je jasno da Knjiga o ribi stoji na optuenikoj klupi, a profesor je otvorio neto to je liilo na podeblju evidenciju koja bi mogla da pomogne optubi da se sluaj zavri porazom, odluan u nameri da se na razgovor ni po koju cenu ne pretvori u dijalog.

Okrenuo mi je lea, posegao u fioku i onda s iznenadnim trzajem koji je trebalo da pojaa dramatinost, ali je ispao nezgrapan tresnuo je na sto kuglu i lanac od livenog gvoa. Zauo se zvuk kao da se lomi drvo, ali se profesor de Silva ve uiveo u svoju ulogu i, mora mu se odati priznanje, nije dozvolio da

ga bilo ta omete.

Eto, vidite, gospodine Hamet, rekao je on.

utao sam. ta vidite, gospodine Hamet?"

utao sam. Kuglu i lanac, gospodine Hamet, da li je to ono to vidite?

Kuglu i lanac koje su nosili osuenici, zar ne? eleo sam da se u neemu sloimo, pa sam klimnuo glavom. Ne, gospodine Hamet, ne vidite vi takvo to. Podvala,

gospodine Hamet, to je ono to vi vidite. Ono u ta vi piljite su

kugla i lanac koje su napravili bivi robijai pri kraju devetnaestog

veka da bi prodali turistima koji su dolazili da posete zemlju strave

i uasa u kanjenikoj koloniji Port Artur, to je ono u ta vi gledate.

Guldova knjiga o ribi 23

Jeftin, laan, turistiki suvenir je ono to vi vidite, gospodine Hamet. Obian ki koji nema veze s istorijom.

Zastao je, zabio svoj maleni kaiprst u dlakavu nozdrvu iz koje

su virile tako otre i dugake crne dlake da bi noni leptir mogao da se u njih zaplete, a potom nastavio.

Istorija, gospodine Hamet, je ono to ne moete da vidite.

Samo istorija ima snagu. Falsifikati, ne.

Bio sam impresioniran. S obzirom na moju profesiju, inilo mi se kao da se radi o mom plemenitom umeu. A izgledalo je i kao da se moe dobro prodati. I dok sam tamo stajao razmiljajui kakve su kovake sposobnosti Mister Hanga i da li da pozovem Kongu i obavestim je o mogunosti nove unosne proizvodnje na koju sam sluajno natrapao i na to kako da doteram priu i pridodam joj erotske konotacije, kakve bi nai prijatelji Amerikanci odmah

uoili u tom proizvodu (Ima li iega na ovom svetu to ih odmah ne podseti na seks?, pitala je Konga jednog dana, a Mister Hang je

odgovorio Ljudi), profesor Roman de Silva je bacio na sto to

sam ja smatrao krajnjim nepotovanjem Guldovu Knjigu o ribi

pored kugle i lanca.

ovo, ovo nije nita bolje. Stari falsifikat, moda, gospodine Hamet i tu je poeo da me fiksira svojim melanholinim, znalakim pogledom mada ne znam ni da li sam upotrebio pravi pridev.

Okrenuo se, stavio ruke u depove i stao da gleda kroz prozor

na parking koji se nalazio nekoliko spratova nie, kako mi se

uinilo, veoma dugo. Ali ipak samo falsifikat.

I okrenut meni leima, nastavio je da blebee na nain, pomislio sam, tipian za generacije napaenih studenata, priajui prozoru i parkingu kako kanjenika kolonija na tom ostrvu opisanom u Knjizi o ribi bar na povrini izgleda isto kao ona koja je

postojala na dotinom ostrvu na koje su proterivani samo najokoreliji robijai, kako njena lokacija sasvim odgovara poznatim

injenicama; pusti otok u velikom zalivu okruen neprohodnim predelima na zapadnom delu Van Dimenove zemlje, predeo koji se

24 Riard Flenegan

nije nalazio ni na jednoj geografskoj karti toga vremena, pusto

nitavilo koje su ondanji kolonijalni kartografi nazvali

Transilvanija.

Onda se okrenu prema meni, po stoti put zabacujui unazad svoju ubu punu peruti.

Istorijska je injenica da je izmeu 1820. i 1832. godine Sara Ajlend bio najuasnije mesto na koje su slali kanjenike u celoj

Britanskoj imperiji, ali skoro nita u Knjizi o ribi ne slae se sa

istorijskim podacima o tom paklenom ostrvu. Nekoliko imena iz

vae neobine hronike nalazi se u zvaninim dokumentima toga vremena, ali njihov identitet i njihov ivot se sasvim razlikuju od

onoga to je opisano u ovoj ... ovoj papazjaniji.

ako bih hteo da pretraujem po istorijskim zapisima, nastavio je profesor, ali ve sam tada znao da on mrzi Knjigu o ribi i da trai istinu u injenicama, a ne u priama, da istorija za njega nije nita drugo do samo pretekst za alosni fatalizam u vezi sa

sadanjicom, da je ovek s takvom kosom podloan plitkoj nostalgiji koja neizostavno izaziva oseanje da je ivot isto toliko prizeman koliko i on sam, otkrio bih da Sara Ajlendom nije vladao

pljaka tiranin, niti je ostrvo ijednog trena predstavljalo trgovaku luku takvog poloaja i nezavisnosti da bi moglo postati zasebna trgovaka dravica, niti je pak sruen do temelja u nekom apokaliptinom poaru kako to pie u ovoj kataklizminoj hronici, kakva jc vaa Knjiga o ribi. Nastavio je da blebee zaklanjajui se jedinom stvari u kojoj je bio superioran: reima.

Rekao je da bi Knjiga o ribi jednog dana mogla da pronae svoje mesto u neslavnoj, mada ne i turoj, istoriji australijskih

knjievnih falsifikata. U toj oblasti nacionalne knjievnosti,

smatrao je, Australija se s pravom visoko kotira na globalnom

planu.

Ne moram da dodam, dodao je on s lukavim osmehom,

upola skrivenim ubom koja je visila preko njegovog lica poput

Guldova knjiga o ribi 25

pijanca kome se povraa, da ako biste izdali ovu knjigu kao roman, mogla bi da dobije znaajne knjievne nagrade.

Moda je Knjiga o ribi imala svoje nedostatke mada to

nisam eleo da priznam ali nikad ne bih ni pomislio da je bila

toliko dosadna i pompezna da bi je neko mogao smatrati

nacionalnom knjievnou. Primio sam profesorovu primedbu kao znak neuljudne ale na moj raun i zavrio sastanak jednim kratkim zbogom, uzeo Knjigu o ribi i otiao.

VI

U poetku, argumenti koje sam uo ubedie me da je knjiga samo dobro uraena, ludaka podvala. Ali kao neko ko dobro poznaje umetnost podvale, ko zna da podvala nije u tome da

govori lai ve da potvruje pretpostavke, knjiga, ako je bila podvala, nije imala nikakvog smisla, jer se nita u njoj nije slagalo s

mojim pretpostavkama o tome kakva je bila prolost.

Knjiga se pretvorila u zagonetku koju sam odluno eleo da reim. Prekopao sam Dravnu arhivu Tasmanije, ija je uredna, neupadljiva urbana fasada u sutoj suprotnosti sa kompletnim

podacima o jednoj totalitamoj dravi koji su u njoj pohranjeni.

Zakljuio sam da e mi malo ta od toga biti od pomoi, s izuzetkom mudrog i dostojanstvenog arhivara, gospodina Kima

Pirsa, s kojim sam poeo da pijanim. Ali uz ono to je profesor de Silva nazvao nesumnjiviin

neloginostima" Knjige o ribi, stajao je jo i problem identiteta samog hroniara (lacuna lacunae, kako je rekao profesor de Silva; izraz koji mi je bio isto toliko nerazumljiv koliko i on sam),

Vilijama Bulou Gulda.

U podacima o robijaima, gospodin Pirs je pronaao nekoliko

Vilijama Guldova, a upoznao me je i sa ivim Bilijem Guldom kod

Nade i lengera; bio je to slikar alkoholiar koji je slikao u akvarelu ptice sa zejom usnom (slikar, a ne ptice) kod Deteta okeana, kao i sa Pitom, zakupnikom male udobne toionice Kruna.

26 Riard Flenegan

Samo jedan od istorijskih Vilijama Guldova (tj. pokojnih) imao

je slinosti sa autorom Knjige o ribi, bio je kriminalac sline provinijencije, a imao je i istu tetovau iznad leve sise crveni

lenger s plavim krilima oko koga je bilo ispisano LJUBAV I

SLOBODA. Bio je to onaj Vilijam Bulou Guld, povratnik-osuenik, umetnik, kome je po dolasku u kanjeniku koloniju na Sara Ajlendu 1828. godine hirurg dao u zadatak da slika ribu.

Ali dok se to slagalo u detalje sa onim to je bilo opisano u

Knjizi o ribi, podaci o istorijskom Guldu bili su u sutoj suprotnosti

s onim Guldom koji me je tako opinio. inilo se kao da je autor Knjige o ribi, pripoveda Vilijam Bulou Guld, roen sa seanjem, ali bez iskustva i bez prolosti na koje se moe osloniti i kao da je

proveo vek izmiljajui neto to nije postojalo, u udnoj veri da e njegova mata postati njegovo iskustvo i tako objasniti i izleiti problem njegovog izgubljenog seanja.

Posle sveg tog zameateljstva, moete da zamislite moje

iznenaenje kada sam u tiini biblioteke Olport pronaao drugu Knjigu o ribi u kojoj su se nalazile zanosne slike identine onima iz Knjige o ribi iz Salamanke, osim u jednoj stvari: slinost je bila tolika da sam izgubio dah.

Pozvao sam na stranu ljubaznog gospodina Pirsa, koji mi je bio

od velike pomoi, i objasnio mu zato mi se oteo uzdah iznenaenja.

Ispriao sam da definitivno ne postoji samo jedna, ve dve knjige o ribi; kako su ta dva dela koja su slina jedno drugom kao jaje jajetu, bila istovremeno sasvim ista, a ipak tako sutinski

razliita. Dok jedna (Knjiga o ribi iz Olportske biblioteke) nije sadrala ni jednu jedinu re, druga (Knjiga o ribi iz Salamanke) vrvela je od rei kao okean od ribe, a ova jata rei obrazovala su hroniku koja je objanjavala genezu slika. Jedna knjiga zborila je

autoritetom rei, druga autoritetom tiine i bilo je nemogue rei koja je bila misterioznija.

Zaista, ree gospodin Pirs, nudei mi bez rei tablete protiv goruice, njihova misterioznost se pojaava time to je svaka od njih iskrivljeni odraz one druge.

Guldova knjiga o ribi 27

Odjurio sam kui, dograbio svoj primerak iz hladnjaka za meso sa skrivenog mesta iza ogledala u kupatilu i otiao u oblinji hotel

da se utopim u piu i ribi. I ovde, pre nego to nastavim dalje, moram da pomenem i

drugu neobinu osobinu Knjige o ribi, uz njene samosvetlee korice, znaajnu osobinu koja kao da je bila odraz samog ivota. Ve sam pomenuo kako je izgledalo da se knjiga zapravo i ne zavrava. Ali to nije cela istina. Pa i sada oklevam pre no to u to napisati; ta je osobina tako udnovata da je neverovatna ona odbija da se zavri.

Svaki put kada bih otvorio knjigu, iz nje bi ispao kakav

komadi papira s nekim novim otkriem o kome jo nisam itao ili bih pak natrapao na neke zabeleke koje sam nekako propustio u

prethodnom itanju, ili bih pronaao dve zalepljene strane koje ranije nisam primetio i koje bi, kada bi se paljivo razdvojile,

sadrale nove elemente prie to bi me primoralo da nanovo sagledam celinu u jednom sasvim novom svetlu. Tako bi se, kada

god bih otvorio Knjigu o ribi, misteriozno pojavljivalo neko novo

poglavlje. Ni te veeri dok sam sedeo sam u Republici bivoj Imperiji nije bilo drugaije, osim to sam znao, ak i u svojoj bezumnoj strasti, po samoj prirodi sadraja da je ono to sam itao sa sve veim uasom, poslednje poglavlje koje u ikada itati.

Kako sam se primicao ovom zakljuku tako su stranice pod mojim prstima prvo postajale vlane, zatim mokre, i napokon, dok

mi je srce tuklo kao ludo, disanje se ubrzavalo, poeo sam da drhtim i da se guim od neobjanjivog oseaja da sada itam rei ispisane na samom dnu okeana.

U stanju krajnje neverice dospeo sam do onoga za ta sam

znao da je kraj. Znao sam da se vie nee misteriozno pojavljivati raznobojna poglavlja i zagledajui se u udu u uasnu priu o Vilijamu Bulou Guldu i njegovoj ribi, naruio sam jedan uzo da bih umirio drhtanje ruku, sasuo ga u grlo i progutao u jednom

nesigurnom gutljaju, a zatim spustio au na podmeta i jo uvek omamljen, oteturao do toaleta.

Kada sam se vratio, video sam da je povrina bara poiena.

28 Riard Flenegan

Osetio sam kako mi se grlo stee i kako gubim dah.

VII

Na baru nije bilo podmetaa. Nije bilo prazne ae od uza. Nije bilo ... ni Knjige o ribi!

Pokuao sam da progutam, ali usta su mi se osuila. Pokuao

sam da stojim uspravno, ali sam se zanosio obuzet strahom od

koga me je hvatala vrtoglavica. Trudio sam se da ne dozvolim da

me obuzme panika, no moje je srce tuklo uz zagluujuu buku; talas za talasom uasnog straha razbijao se o obale moje due.

Tamo gde sam ostavio Guldovu Knjigu o ribi nije bilo nieg, u stvari, osim jedne prljave barice koju je barmen obrisao sunerom i iscedio u sudoperu.

Tek sam tada shvatio da se Knjiga o ribi vratila onamo odakle

je i dola, da je, to je bilo paradoksalno, ba kao to se Knjiga o

ribi za mene zavrila, za nekog drugog tek poinjala. I tek tada mi nije bilo nita jasno. to je jo gore, niko ko je bio

u hotelu te noi, ni barmen ni nekolicina gostiju, nisu mogli da se sete da su je ikada videli. Zahvatio me je uas, beskrajan i ogroman

kao naputanje.

Prolo je nekoliko munih, obeshrabrujuih nedelja u kojima sam bezuspeno vrio pritisak na policiju da istrai ovu oiglednu krau. Otiao sam u starinarnicu u Salamanki u pustoj nadi, obmanjujui sam sebe da je na neki voleban nain, putem osmoze, knjiga vraena u prolost. Neprestano sam se vraao u Republiku i satima pretraivao ispod bara, kopao po kantama za

smee, u svojoj upornoj potrazi rasterivao decu koja su skakutala na skejtbordima iza hotela, neprestano gnjavio goste i osoblje, dok

me nisu izbacili i zabranili mi svaki dalji ulazak. Satima sam piljio

u prljavi ispust kanalizacije u nadi da e knjiga tu vaskrsnuti. Ali posle nekoliko meseci, morao sam da se suoim sa

stranom istinom.

Guldova knjiga o ribi 29

Knjiga o ribi, njena bezbrojna udesa i njena grozna pria koja se neprestano irila i razrastala, nepovratno je izgubljena. Izgubio

sam neto jako vano, a za uzvrat. sam stekao jednu udnu bolest: uasnu bolest neuzvraene ljubavi.

VIII

Putovanje? Nekakav hobi?, pitao je doktor Bandi glasom

mekim poput pamuka koji sam za samo pet minuta otkako sam

uao u njegovu ordinaciju, omrzao isto koliko i sve ostalo u vezi

doktora Bandija. Kada sam obukao koulju i ponovo seo ispred

njega, rekao mi je da nije utvrdio nita loe u vezi sa mojim

zdravljem, da mi moda treba neto novo neto drugo za ta u se zainteresovati. Neprestano je brbljao da li sam moda

razmiljao da se ulanim u neki sportski klub? Da se pridruim nekoj grupnoj terapiji za mukarce?

Osetio sam isti gubitak daha kao onaj to me je spopao u

biblioteci Olport, a nakon toga i u baru one sudbonosne veeri kada je nestala Knjiga o ribi. Istrao sam iz njegove ordinacije. Budui da je doktor Bandi odbio da uvai injenicu da sam bolestan, nisam smatrao nerazumnim da odbijem da uvaim

njegov lek. A ionako nisam imao novca za putovanja, nisam eleo

da se bavim nekim hobijem, a imao sam i jaku averziju prema

javnom poniavanju uestvovanja u triatlonu, kao i zagrljajima sa zubarima Novog doba pod nekakvim atorima gde oni veoma

ozbiljno golicaju jedan drugog perukama, neprestano blebeui o tome kako nikada nisu upoznali svoje oeve.

Prejedao sam se do besvesti, provodio noi zagledan u beskrajni mrak u koji nikad neu moi da prodrem, a trenuci buenja, ti beskrajni trenuci, bili su spunjeni komarnim snovima o morskim biima i moja neobjanjiva bolest potrajala je veoma dugo.

I kako to obino biva, nadovezivale su se i druge nesree. Baba-tetka Mejzi umrla je od trovanja salmonelom. Satima sam

sedeo pored njenog groba. Poeo sam da verujem da se knjiga nije

30 Riard Flenegan

mnogo razlikovala od zamrznutih pita s utisnutiin datumom od pre

dve decenije, koje je ona s takvim apetitom izvadila iz zamrzivaa oekujui da ih mikrotalasna penica na udesan nain vaskrsne. Knjiga je bila poput terena Severnog Hobarta kojem je bilo

potrebno nekoliko kapi svete vodice iz Lurda i seanja na staru ljubav. Poverovao sam da me knjiga negde eka.

Moda je to bio razlog to se moja bolest pretvorila u misiju. Ili

moda samo moje radovanje velianstvenim udesima koje je Guld opisao i naslikao, objanjava moju odluku da ponovo napiem

Knjigu o ribi; knjigu za koju nee biti irokog interesovanja, akademske opravdanosti ili novane nagrade, niega osim ludosti jedne alosne strasti.

Po seanju, dobrom i loem, pouzdanom i nepouzdanom, koristei loe prepise katkad i itavih poglavlja i kratke beleke o poduim delovima knjige koje sam svojevremeno napravio i uz

izvanrednu pomo olportske Knjige o ribi bez rei, odakle sam preslikavao slike, bacio sam se u ovaj oajniki poduhvat.

Moda je Mister Hang sa svojim svetilitem Viktoru Igou u

pravu: da bi napisali knjigu, ak i ovako nespretnu poput ove koju upravo itate, morate da shvatite da je ono to treba da oseate prema likovima koji ive na njenim stranicama, samo i jedino

ljubav. Moe biti da je itanje i pisanje knjiga poslednja odbrana ljudskog dostojanstva, jer nas na kraju podseaju na ono na ta nas je Bog nekad davno podseao. I to je isparilo u ovom dobu nemilosrdnog ponienja da smo vie od samih tela, da imamo

due. To, i jo mnogo vie.

Ili moda ne.

Jer jasno je da je to za Boga predstavljalo i suvie veliki teret,

taj posao oko podseanja ljudi na to da su neto vie od gladnog praha i zaista, pravo je udo da je On to izdrao tako dugo pre no to je odustao. Ne da mu zameram i sam ponekad oseam istu teku odvratnost prema onome to sam stvorio ali niti oekujem niti elim da knjiga uspe tamo gde On nije. Moja elja je bila samo

da napravim barku mada nezgrapnu u kome e se sve Guldove ribe vratiti u more.

Guldova knjiga o ribi 31

Ali moram da se prepustim narastajuem bolu u sebi, jer ovih dana vie ne znam ta je seanje a ta otkrovenje. Koliko e knjiga koju ete proitati biti verna originalu je okosnica svih mojih odnosa sa nekolicinom ljudi koji su imali privilegiju da proitaju originalnu Knjigu o ribi. Konga garantovano neodgovorno

tvrdi da nema razlike. Ili bar ne sutinske razlike. A istina je da je

knjiga koju ete itati istovetna s knjigom kakve se ja seam i da sam dao sve od sebe da i zanosnost itanja i udesnost Guldovog sveta ostanu verodostojni.

Mada sam se nadao da bi mogao znati, Mister Hang nije znao.

Tog vlanog popodneva kada smo seli ispred vatre u kaminu kod

Nade i lengera i kada sam mu postavio ta muna pitanja jedinoj osobi za koju sam bio siguran da neto zna o knjigama oekujui da e rei neto to bi umirilo moje sve uznemirenije srce, Mister Hang je ponudio staromodno miljenje da su autor i njegovo delo

nerazdvojivi i na nain koji mi se inio jako tur ispriao (pijui perno, jo jedan udan francuski obiaj) kako je Flober, poto su ga neprestano gnjavili da im kae ko je zapravo gospoa Bovari, naposletku uzviknuo, kako je Mister Hang tvrdio s nadahnuem i u oajanju,

Madamme Bovary, cest moi!

Nakon ove nerazumljive anegdote Mister Hang je izgledao kao

da likuje, a ni ja ni Konga koji nismo znali francuski, a nismo

poznavali ni literaturu ak ni posle njegovog prevoda (Madam Bovari, to sam ja!) nismo postali nita mudriji.

Moda je, mudrovao sam, de Silva u pravu. Moda je to

samo podvala.

Ko jebe de Silvu, rekla je Konga lica pocrvenelog od besa i

alkohola, ko jebe sve!

Sigurno, rekoh, sigurno.

A u stvari uopte nisam bio siguran.

Krenuo sam od utenog zakljuka da su knjige produeni jezik boanske mudrosti, a zavrio s jedva naziruim oseajem da su sve knjige velike budalatine, osuene na veno nerazumevanje.

32 Riard Flenegan

Mister Hang kae da u poetku, knjiga moe da predstavlja novi nain poimanja ivota itav jedan novi univerzum ali ubrzo ne postaje nita vie od fusnote u istoriji knjievnosti; ulizice

joj se dive, savremenici je prezira, a niko je ne ita. Sudbina joj je teka, usud apsurdan. Ako je itaoci ignoriu, ona umire, ako joj aplaudiraju generacije koje dolaze osuena je na veito pogreno tumaenje; njen autor sc prvo proglaava bogom, a potom, sem ukoliko nije u pitanju Viktor Igo, samim avolom.

S tim zakljukom, Mister Hang ispija svoj perno i odlazi. Nakon toga Konga postaje mazna, primie se, naslanja se na

mene pa se ljuljamo i posremo poput usamljenog amca na podivljalom moru; skrivenim pokretom sputa raku ispod mojih

prepona i povlai moja jaja kao gajtan na klakson trabi. Bi bi! Zavravamo u njenom krevetu, lica i tela isprepletenih

senkama koje bacaju gomile neprodatog ejker nametaja,

rakotvorina izbeglicc to veruje da je Viktor Igo Bog, a Ema Bovari

Gistav Flober, i u jednom trenu njena strast se gasi.

Pogled joj bludi.

Usne joj drhu. K si ti?, uzvikuje glasno. K? Uplaena je, tako strano uplaena, ona vidi nekog drugog, ali

ko je to nemam pojma. Jer njeno telo na mah postaje mrtvo i

opstaje samo u najgorem stanju podavanja, a ja, podlo nastavljam

jo malo, dok oseaj sopstvenog uasa ne prevlada ak i moju nesavladivu ivotinjsku elju i ja se povlaim.

Zato odlazi?, uzvikuje Konga, ali drugaijim glasom i ja shvatam da je dola sebi.

Ne odlazi, vrati se ovamo, kae Konga i iri ruke; laknulo mi

je, pa se ponovo penjem na nju. A njoj opet pogled bludi, telo se

umrtvljuje i ona neprestano uzvikuje: K si ti? Ko si ti? Ko si ti? i plae i ovog puta zaista elim da se izvuem iz tog zaaranog kruga; ustajem, na brzinu se oblaim, dok Konga neprestano uzvikuje, mekim glasom, stvamo uznemirena Ali zato? Zato ide?, a ja

odlazim jer nemam nametaja koji bih joj mogao dati da je uteim,

Guldova knjiga o ribi 33

nemam lanih antiknih stolica i stolova da umire njenu tunu

savest, jer ne mogu odgovoriti ni sebi ni njoj ko sam ja i ko je ona, a

jo manje o emu je u Knjizi o ribi re. Kako sam joj mogao rei u tako poznom asu kad melanholija

pada zajedno s veernjom rosom, da sam obuzet snanom varkom da je Vilijam Bulou Guld bio roen samo zbog mene: da je proveo sav svoj ivot za mene, da je naa sudbina zauvek sjedinjena?

Jer, vidite, ponekad stvari izgledaju tako neuhvatljive kao ova

knjiga, kao niz velova i kad podignete jedan, iza njega je uvek jo

jedan dok na kraju ne doete do praznine bez rei, do zvuka mora, velikog Indijskog okeana kroz koji vidim svojim duhovnim okom

Gulda kako se primie Sara Ajlendu, a zatim sc gubi u daljini; taj zvuk, taj prizor, lagano pulsira u meni napred, nazad, napred,

nazad.

Sruio sam se u jednu staru ukastu stolicu u Konginoj mranoj dnevnoj sobi, posramljen to sam pao na tako niske grane i, da toga uopte nisam bio svestan, vrsto sam zaspao, s jednim jedinim upornim pitanjem koje se okretalo poput nekog

beskrajnog kruga duboko u mojoj svesti.

Ko sam ja ... ?, pitalo je uporno. Ko sam ja ... ?

IX

Traio sam odgovor za ono to je za mene postajalo sve vea zagonetka, nalazei utoite na mestima rezervisanim samo za tupave i one koje je pregazilo vreme, bolesne, stare i neeljene: u

starim pabovima s trepuim svetlima njihovih novih Blek Dek maina s tupim mucavim zvukom koji se duama izgubljenim u

njima inio tako udesan, zavrtao ih u neki spoljani svemir koji nagovetava smrt.

U toku svojih puteestvija kroz treperavu svetlost ove zemlje

nedoije pozivao bih svakoga ko se tog trenutka nije kockao i iji problemi nisu izgledali nita vei od mojih, da popije pie sa mnom i kae mi ta misli o mojoj prii i mojim slikama fotografskim reprodukcijama slika iz olportske Knjige o ribi, pohabanim od

34 Riard Flenegan

upotrebe koje bih tada spustio na bar uz svoju priu. I postavljao im pitanja.

Nekolicina je smatrala da su slike sirove ali da nisu loe, a da je

pria parafraziram potpuno luda. S obzirom da sam od akademika s kojima sam se susretao u vreme istraivanja poprimio

naviku da se bespotrebno sporim, pokuavao bih da ubedim svoje

prijatelje u piu da moda u ludilu lei istina, ili u istini ludost. K je bila tvoja mati i kakve je tajne aputala na tvoje detinje

uvo?, zahtevao bih njihov odgovor. Da li je bila riba?, poinjao bih da viem. Je l bila?

Svet je bio glup od samog poetka, rekao je neko, ne u odgovor, ve rugajui mi se, od tada je postao samo jo gluplji.

Putujte sa mnom kroz vreme, dovikivao bih takvima, glupi

buljavi cipovi i zlatne morske zmajice! Odjezdite sa mnom daleko od ove zemlje prljavih podmetaa i omamljujue zabave tamo gde moete pronai svoje srce! Kojom to dalekom zemljom ele vae due da krstare? ta to kida vae utrobe i pohodi vae snove? Koje

vas to seni iz prolosti stavljaju na takve muke? Koja ste vi morska

ivotinja?

Ali da budem iskren, nisu mi ba bili od neke pomoi. Nisu imali odgovore na moje milion i jedno pitanje. Poinjali su da me izbegavaju pre no to bih i zinuo, zujei pored mene da potroe ostatak svojih otpremnina, invalidskih penzija i socijalne pomoi, punei do vrha plastine ae za koka- kolu metalnim noviima za automate, hitajui da sednu za kockarske maine omamljeni savrenim odrazom svojih tekih sudbina u okretanju njihovih

tokova. Nekolicina onih to bi pokazali bilo kakvo zanimanje

zavitlavali su me i podsmevali mi se kada bih objanjavao da su

znaenja Guldove Knjige o ribi beskonana, dok su mi ostali, koji su me poznavali, govorili da bi bilo bolje da se vratim svom poslu i

varam bogate Amerikance umesto to zavaravam samog sebe. Neki

nepoznat ovek raspalio me je po gubici tako jako da sam pao sa stolice. Svi su se smejali dok me je polivao pivom iz moje krigle i

Guldova knjiga o ribi 35

pevuio Plivaj, ribice! Otplivaj nazad u more. Svi su se valjali od

smeha, svi, osim Mister Hanga, koji je upravo uao u bar.

Mister Hang me je uhvatio ispod mike i izvukao napolje. Dok

sam leao jeei na mokrom asfaltu plonika, posegao je rukom u unutranji dep mog kaputa, pronaao i ispraznio moj novanik. Onda se uspravio, obeao da e se vratiti, ako Viktor Igo d, s dovoljno novca da zapone novi posao s lanim umetnikim slikama. Utopio se u tucavom neonskom svetlu.

Onima koji su proplivavali pored mog pruenog tela i ulazili u bar da bi se kockali, moje slike zvezdoataca i srebrnih Zevsovih riba bile su beskorisne isto koliko i red od dva limuna i jednog

ananasa, razoaravajue poput promaenog flea. U njihovim oima, ono to je falilo ribama bio je natpis koji trepuim svetlima oznaava nau zajedniku sudbinu -

Igri je kraj.

X

Kada je Mister Hang izgubio sav moj novac, vratio se, obeao je da e mi vratiti pare i odveo me svojoj kui pri staroj kompaniji cinka u Lutani. Uli smo tiho, jer su mu ena i deca spavali. Nestao

je u kuhinji da nam skuva supu i ostavio me u malenoj prostoriji

koja je ujedno bila i dnevna soba i trpezarija.

U uglu je bilo postavljeno svetilite Viktoru Igou. Na zelenoj

plianoj tkanini stajao je crveni plastini ram i u njemu fotokopirana litografija ovog velikana, a okolo su bile poreane dve neupaljene svee i etiri izgorela mirisna tapia, nekoliko romana u mekanim koricama i nekoliko smeuranih kajsija.

Uz ovaj oltar stajao je akvarijum u kome je Mister Hang drao

velikog trbuastog morskog konjia i jedno veoma slino stvorenje, dugako itavu stopu, prekriveno finim listolikim perajima, za koje mi je kasnije rekao da je vlatnoperi morski zmaj, a oba su bila

poput slika koje sam video u Knjizi o ribi. Zagledao sam se u udna stvorenja koja su spokojno plutala u vodi.

36 Riard Flenegan

Opasan ronastim obruima, usta izduenih u njukicu, trbuasti morski konji mahao je svojim malim perajima tako energino kao kakva stidljiva debitantkinja lepezom. Grudna peraja, pomou kojih je upravljao svojim pokretima, nalazila su mu se na obrazima i liila mi na kombinaciju bakenbarda i elisa. U to se pojavio i Mister Hang s dva tanjira supe koja se puila. Kada ih

je spustio na sto, poeo je da mi pria o osobini morskog konjia da se transformie, o tome kako mujak raa stotine majunih morskih konjia koji se izleu iz jaja smetenih u velikoj kesi na njegovom stomaku.

I tada, kao porueno, morski konji poe da se poraa. Posmatrao sam kao omaijan kako se pred mojim oima praaka i uvija i svakog minuta izbacuje po jednog ili dva crna maliana iz

otvora na sredini izboenog stomaka i dok se on bolno napinje, mali crni tapii poinju odmah da plivaju; prepoznatljive su im samo krupne oi i isturene njukice, roje se poput malih uvojaka. Liili su mi na Guldove izgubljene rei, pa se i sam osetih pomalo kao siroti morski konji po zavretku dugog poraanja sa izravnatim stomakom, iscrpljen napornim pokretima.

Skrenuo sam pogled na vlatnoperog morskog zmaja, koji je, tu

sam se morao sloiti s Mister Hangom, bio velianstveno bie. Plivao je horizontalno kao riba, a ne vertikalno kao morski konji, ali su mu pokreti, kao i u morskog konjia, bili prelepi: kretao se gore-dole, napred i postrance poput cepelina ukrtenog s

helikopterom, kao skakavac u bogato ukraenom ruhu. Njegove

blistave boje bile su zanosne trup ruiasto crven s ljubiastocrnim i srebrnasto-plavim pegama osutim utim takicama, a oko trupa na sve strane vijorile su se vlati njegovih peraja slezove boje. I pored toga, plivao je sa spokojnom

gracioznou i neobinom melanholijom. Uz udovinu lepotu, isijavao je i tugu.

Tada jo nisam bio vlatnoperi morski zmaj, te nisam mogao da

osetim beskrajni uas njegovog zatoenitva. Zamiljao sam da sam shvatio njegovu stravinu hladnokrvnost, ali tek itav ivotni vek kasnije zaista u biti u stanju da razumem njen pravi razlog:

Guldova knjiga o ribi 37

oseanje da sve stvari, i dobre i loe, jednako je nemogue izbei. A ipak, mada je sve razumeo, vlatnoperi morski zmaj kao da nije

mario zbog ovog nerazumevanja.

Pribliio sam lice staklu, zagledao se izbliza, pokuavao da

dokuim tu novonastalu misteriju. Zakljuio sam da lepota vlatnoperog morskog zmaja potie iz kakve evolucione potrebe, da privue suprotni pol ili se stopi sa arenim koralnim grebenima. Ali tek sada shvatam da je lepota revolt ivota prema samom

ivotu, da je morski zmaj bio najsavreniji od svih stvari, sam po

sebi pesma.

I nastupi iznenadni trenutak transformacije: prosveenje je suvie blaga re za potres koji sam doiveo. Bio je to san, ali tek sam kasnije shvatio da buenja nee biti. Svojom izduenom njukicom morski zmaj je s druge strane dodirivao staklo za koje

sam bio priljubljen. Njegove radoznale oi pokretale su se nezavisno jedno od drugog, ali su oba oka bila uperena u mene pod

razliitim uglovima. ta li je hteo da mi kae? Nita? Neto? Oseao sam se kao da sam optuen, kriv. Poeh da apuem kroz staklo, skoro itei od besa. Da li mi je postavljao pitanja na koja nisam znao odgovore? Ili mi je morski zmaj saoptavao nekakvim

nemutim jezikom: ja u se pretvoriti u tebe. A da li u se ja, pitao sam se, pretvoriti u tebe? Osim to je slabano pokretao listolika peraja, znao sam da se

morski zmaj nije pomerao dok sam ja mrmljao, samo me je fiksirao

i proimao znalakim pogledom svojih neposlunih oiju. Zautao sam. Moda ga suvie dugo posmatram.

Bilo kako bilo, tek momentalno osetih istovremeni napad

mune vrtoglavice i divlje slobode. Bio sam bez teine, tla, strukture, padao sam, prevrtao se, promicao kroz staklo i vodu

pravo u oko morskog zmaja, a potom sam s one strane posmatrao

odrpanca koji pilji u mene, oveka koji bi, duboko sam se nadao, napokon mogao da ispria moju priu.

PRVIH 40 STRANA GULDOVE KNJIGE 0 RIBI JE IZGUBLJENO, TE NJEGOV DNEVNIK POINJE OD 41. STRANE.

MORSKI VILENJAK

Invazija Australije Nesreni nesporazum Bure crnih bisera Kralj & ja Greka an-Babefa

Odibona Ptice u ulozi buruja Kapetan Pinbek & Francuzi Rat crnih Bandit Klukas Njegova

perfidnost Gundelj Tragina smrt oveka koji je zaustavio toak Vatromet rei

I

Moja mala uloga u velikoj invaziji Van Dimenove zemlje, kako

smo je tada zvali ili Tasmanije, kako starosedeoci vie vole da je

zovu jer se stide pria kao to je ova koju u upravo ispriati do sada nije nigde zabeleena, ali verujem da je moja uloga takva da je

vredi i zapisati i na nju se osvrnuti.

Od onog trenutka 1803. godine kada sam kao sasvim mlad

momak iskoio s kitolovca, sa pitoljem gospodina Benksa zataknutim za leima, za sluaj da mi popusti odlunost & zagnjurio se u uzburkane vode Rizdon Kouva i ja & ova zemlja nali

smo se u nevolji.

Pola sam plivao, pola se koprcao do obale s onim za ta sam

zamiljao da je zastava Unije koju sam vrsto zabio u pesak na obali i obeleio teritoriju slavne nacije, ija se zastava vila iznad mene na ogromnom prostranstvu koje se prualo ispred mojih

oiju. Ali kada sam salutirao & ponosno podigao pogled, ono to se zaista vijorilo iznad mene bio je jedan pouteli arav prekriven mutnim oblacima koji su bili posledica dugih iscrpljujuih

40 Riard Flenegan

popodneva koje je porunik Bouen provodio sa samoanskom princezom Lalom-Ruk.

Dobio sam sedam godina za krau line imovine, plus jo etrnaest za nepotovanje stareinstva & jo dvadeset osam godina zbog ismevanja krune. Nisu mi odrezali, moram da priznam,

doivotnu robiju, to bi predstavljalo svojevrsnu samilost, ve veno zatoenitvo.

A manje ili vie kasnije se tako i pokazalo. Ali naredne godine

uspeo sam da zbriem i dokopam se Amerike na nekom kitolovcu

odakle sam se konano vratio u Englesku gde sam iveo kao pacov krijui se pod raznim imenima narednih dvadeset godina, a onda su me ponovo uhvatili & opet transportovali ovamo. Jedina

stvar zbog koje jo uvek pokuavam da se odrim nije nada da u jednog dana biti osloboen, ve pomisao da e oni jednog dana uiniti pravu stvar i ubiti me, kao to je to trebalo da uine pre mnogo godina.

Elem, onog davnog dana je porunik Bouen, u svom besu, shvatio dolazak nekoliko stotina Aboridina koji su stigli zajedno s

porodicama da love kengure kao objavu rata & naredio naim

tobdijama da otvore vatru na gomile ljudi koji su se tiskali na

obali, ostavljajui na pesku leeve etrdeset petoro mukaraca, ena & dece & jo ko zna koliko ranjenih koje su njihovi

sunarodnici odvukli da umru u svojim udaljenim taborima.

Gospodin Benks je bio oduevljen kada je video da je veina crnih tela ostala skoro netaknuta, kao i dobar deo artefakata

kopalja, finih ogrlica od koljki, korpi od trske, koa i tome slino i dok sam ja ekao suenje privezan za jedno drvo, ostali osuenici dali su se na odsecanje & stavljanje crnih glava u salamuru.

Gospodin Benks je bio jako zadovoljan kada je dobio pola tuceta

buradi u kojima su se bukale crne glave; oseao je, kako je rekao, da e one umnogome rasvetliti nae znanje o ovim izrodima ljudske vrste.

Kad morska voda pone da zapljuskuje moje ranjave none lanke, misli mi se vraaju na one plutajue crne glave s mleno belim mrtvim oima zgusnutim u neverici, a ni one ni ja tada jo

Guldova knjiga o ribi 41

nismo mogli da vidimo u kolike e me nevolje crne glave jednog dana dovesti. Kada ponovo osetim otro peckanje oko gnojnih

krasta i rana koje se grozde oko mojih nonih lanaka poput koljki ispod alki od mojih okova, znam da nadolazi plima. Tada se ova

elija, sagraena u podnoju litica od peanika ispod nivoa vode u vreme plime jedna od onih prokaenih ribljih elija o kojima ste bez sumnje itali u laljivim ulinim lecima o surovom utamnienju burejndera Meta Brejdija i njegovoj naknadnoj karijeri ustanika napuni vodom preko moje glave.

Ne, neu se udaviti: i ja u, kao i oni pre mene, drati glavu iznad vode u onih jedva stopu vazduha koji ostaje pri vrhu elije kada plima dostigne najvii nivo. Ponekad se otpustim i prepustim

plutanju po svom malenom carstvu, nadajui se da u umreti. Ponekad razmiljam o prednostima ovog kupanja dva puta na dan:

izgleda da me je oslobodilo vaiju, a elija, mada vlana i mada odie otrim mirisom na morsku travu, ne smrdi na govna i

ustajalu mokrau, smrad koji obino vlada u zatvorskim elijama. Dve prednosti: sasvim dovoljan izazov za moje moi mentalne

aritmelike. A plutajui u hladnoj vodi, drhturei i tresui se kao da sam na probi za stari skakutavi ples ispod veala koja me ekaju, ponekad se otkaim pa mi se ini da opet slikam ribe.

Zovite me kako hoete: i drugi to ine a mene nije briga; ja nisam ja. Na ovaj ivot nema uticaja ovekova pria, taj beznaajni kofer koji vue sa sobom, u kom odrasta i u kom umire. Ili bar tako kae bodljikava riba jeinka, a ona uvek gura svoj zatupasti nos

tamo gde mu nije mesto.Ono to sledi moda hoe a moda i nee biti istinita pria, ali nije vano. Meutim, sada kada je jeinka mrtva, a ni starog Danca vie nema, jednostavno hou da ispriam priu o svojim bednim slikama pre no to im se i sam pridruim.

Ne stoga to mislim da je budunost poput ove mrane, vlane elije na ijim mokrim zidovima od peanika moete da ureete svoje ime uz imena svih onih koji su tu boravili pre vas, pre nego

to nestanete kao poslednja plima, isparite; ne zbog tatine, puste

vere da bi moja seanja mogla da poslue bar kao dokaz, kao razbijena olupina slobode, koja bi mogla da omili moje uspomene

42 Riard Flenegan

potomstvu. U svakom sluaju, daleko sam od toga da polaem bilo kakvu nadu u takve igre. Istina je da sam u poetku imao udnu elju da se ispovedim, kasnije je to jednostavno postala loa

navika, isto toliko neizbena & jadna kao to je & da eem svoja valjiva jaja.

Nije da elim da dokaem da se sa mnom loe postupa. Daleko

od toga. Ponekad mi bace lonac kae & olju ili iniju ueglog prokislog masla. Ponekad im se nasmeim & ako & kada se

posebno dobro oseam, uzvratim im gaajui ih komadom govneta koje sam sauvao posebno za tu priliku. Ponekad me posle ovako uspene razmene dobro isprae, a ja sam im zbog toga zahvalan,

jer vidim da im je ipak stalo do mene. Mnogo vam hvala, mili moji,

kaem ja, hvala, hvala, hvala. I oni se tome od srca smeju, &,

izmeu batinanja i lansiranja govneta, mogu vam rei da se odlino slaemo. n to je dobro u vezi kanjenike kolonije na ostrvu, apuem vratima svoje elije, to je to smo svi u istim govnima & robijai & tamniari & crveni mundiri & sam Komandant. Zar ne? Zar ne?

Ne, prodere se tamniar Pobdoj s druge strane dok navlai zasun na vrata, ali ja ga ne ujem jer on jo ne ulazi u priu, a kada bude uao, obeavam vam da kao ni ja, ni on nee biti poteen.

Znam da treba da objasnim od samog poetka zato & kako sam poeo da slikam ribu & zato su mi slike ribe postale tako vane, ali zaista, nita mi vie nije jasno & itavu stvar je teko pojmiti a kamoli objasniti. Mogu vam rei da uopte ne postoji nijedna slika ni jednog jedinog osuenika & da je slikanje takvih slika teak prekraj koji se kanjava najstroim kaznama.

udna je injenica, ako bolje razmislite, to nema nikakvih vizuelnih zabeleki koje su preivele iz tog vremena & sa tog mesta,

ni jedne jedine slike osakaenih & slomljenih ljudi, pa ak ni samog Komandanta. Istina, ima pisanih podataka o koloniji koji se nalaze

u velikoj Arhivi misterioznom skladitu ija se lokacija uva u tajnosti od robijaa da im ne bi palo na pamet da eprkaju po svojim podacima. U toj grobnici poput lavirinta, kako se pria, pohranjeni su svi podaci svakog pojedinog robijaa & svaki dogaaj

Guldova knjiga o ribi 43

na ostrvu podrobno je zabeleen; nijedan detalj nije dovoljno

beznaajan da bi izbegao katalogizaciju i bio unet u hronike. Ali ja ne pretendujem na to da su moje ribe nekakva

alternativa, nekakva Arhiva obrnuta naopake, s nalija. Moje ambicije nisu ni gargantuanske ni pojmljive.

U najboljem sluaju, knjiga predstavlja samo otvorena vrata koja vas pozivaju da zakoraite u praznu kuu, a kada ste uli unutra na vama je da smislite sve ostalo & to najbolje to moete.

Sve to ja mogu da vam pokaem makar s trunkom ubeenja je neto malo od onoga to mi se ovde dogodilo a zato i otkud, to

su pitanja o kojima blebeu sudije u crnim kapicama i napuderisanim vlasuljama, nadobudni & njima slini: krivica, greh, motivacija, inspiracija, ta je dobro, a ta je loe ko zna? Ko

mari? Sve to vam mogu rei je da mi je u pauzi izmeu batinanja i visoke plime Pobdoj doneo komad jeftinog papira koji je ukrao iz

Arhive, na kom mi je naredio da naslikam romantine pastoralne scene sa straarima: sreni eteoci i rustikalni idioti kao to je i sam Pobdoj & zaprege koje prelaze preko potoka obasjanih

suncem, koje bi mogao da proda ili razmenjuje za neto drugo.

Nezgrapni Pobdoj lii na meavinu oveka i irafe; toliko je visok da kada ue u moju eliju mora da se presavije u struku, pa izgleda kao da mi se klanja, mada bi u naoj situaciji trebalo da

bude obrnuto. A ja moram da se spustim toliko nisko da bih se

njemu naklonio, da svojim dahom uzburkavam zamuljene barice

na kamenom podu pored naih nogu & uznemiravam svoje drugare

to se grozde u tami, rakove & pueve & koljke koji dele sa mnom

ovaj polusvet.

Hvala, hvala, hvala, govorim svima onima to uivaju u tome

to ivim u morskom mulju & dajem se na posao hitro kao neko ko

se sprema da napravi neku svinjariju pre no to se voda popne, jer

svakog dana treba da zavrim ne samo jednu sliku, ve imam tri zadatka: prvo, da naslikam jednu ljupku pastorainu scenu za

Pobdoja; drugo, da naslikam ribu za sebe; & tree neto s im neprestano kasnim & nikako da kaem sve to je potrebno & to

elim da ispiem zabeleke koje e propratiti moje ribe.

44 Riard Flenegan

II

Budui da je uvanje bilo kakvih privatnih podataka o ostrvu osuenicima najstroe zabranjeno i kanjava se jo otrije nego slikanje, moram da budem izuzetno paljiv. Pobdoj svakog dana

kada pokupi svoju sliku uzima boje & papir & proverava koliko je

boje potroeno & da li koliina papira koji je preostao odgovara onome to sam mu rekao da sam potroio na grube skice, a potom

da obriem dupe to je retka privilegija koju Pobdoj u svojoj

beskrajnoj velikodunosti ponekad doputa krivoguzom momku

poput mene, smatrajui da osetljivi ispusti jednog Umetnika nisu svikli na ponienja.

Svakog dana maznem po nekoliko listova papira za svoju

knjigu o ribi koje paljivo skrivam & svakog dana paljivo

namestim u uglu elije, do koga dopire svetlo kada se otvore vrata; jedan te isti izguvani list papira koji uvam specijalno za tu priliku, a koji sam obojio jarko zelenim i braon prugama. Tako

vlaan & obojen slui kao potvrda moje prie da koristim papir za linu higijenu i, verujem, slae se & sa mojim nainom ishrane & mojim pritubama Pobdoju da imam strane greve u stomaku. Hvala bogu, Pobdoj se do sada nije uputao u dublja istraivanja

po tom pitanju.

Imam boje, ali nemam mastila, pa se snalazim koristei bilo ta to mi je pri ruci danas sam, na primer, raeao nekoliko krasta na laktu & umaem svoje pero nainjeno od ajkuline kosti u krv koja polagano curi, da napiem ono to sada itatc. Krv je gua od vode, kako se kae, ali zar nije i kaa & zato ne pridajem vie

simbolike vanosti onome to inim no to bih pridavao zobenim pahuljicama. Kada bih imao boicu dobrog indijskog mastila bio bih mnogo sreniji, a & malo manje bi me bolelo. A opet, daleko od toga da je moja pria crno-bela, pa moda zapisivanje u skerletnoj boji nije da ne odgovara. Molim vas, nemojte da se gadite; u

poreenju s drugim izluevinama moga tela ovih dana: zelenkastim balama, utim gnojem & tenim sranjem, moja je krv izuzetno ista & prelepa & podsea me na to da uvek ima neeg to

Guldova knjiga o ribi 45

je isto & prelepo; ako vas ne mrzi da zavirite ispod krasta & otvorenih rana.

Nema veze, boja je ionako samo jedna tragedija koju ne treba

uzimati ozbiljno: Dobro se vidi da je Bog oblio Njutna bojama,

pie Akermanov dlakavi pajta Bili Blejk. A Bilija Blejka ak ni sopstvena ena nikad nije videla da se okupao, pa nije ni udo to su njegove ideje isto toliko zrele kao & njegovo smrdljivo prisustvo.

to se mene tie, otkako je Njutn svojom prizmom razbio belu svetlost u spektar boja: rasuta svetlost duge za mene ne predstavlja

nita drugo do sam ovaj smeni pali svet.

Kad mi se voda popne do stomaka, skrivam svoju ribu & te

krvave misli, a zatim viem na vratima dok se Pobdoj ne pojavi da uzme svoju sliku robijaa-straara. A kakvo tek sjajno mesto imam

za svoju knjigu o ribi! Skrivam je u udubljenju u zidu pri vrhu elije koja se iri iza tanke pukotine u prvom redu blokova od peanika, a prostor je veliine tri vekne hleba. Ponekad dok plutam po svojoj eliji za vreme visoke plime & dok moja dugaka nosina samo to ne udara o plafonske grede, zamiljam da se & sam nalazim u

udubljenju sa svojom knjigom o ribi, zamiljam da je to moj dom

zatien od celog sveta, dom u koji sam se sklonio. ini mi se da Pobdoj zna ali se pravi lud: to mi je jedina nagrada za slike

robijaa-tamniara koje on dobija od mene svakog dana. Ili se moda samo plai da e razbiti glavu ako je podigne da pogleda gore.

Ipak, Pobdoj zna da slikam ribe, siguran sam u to.

III

Kralj, s kojim delim eliju, nita ne odaje Pobdoju. U stvari, Kralj ne odaje skoro nita nikome, nita ne govori & sam je skoro

nita & posveuje sve svoje vreme tihom optenju s anelima. Zbog toga sam mu zahvalan.

On je izuzetan ovek, taj Kralj. On je sveprisutan, neizbean. Moe ga osetiti po povrini itavog svog tela. Ponekad mi se ini da je samo sluz koja pue uza zidove. A ponekad opet osetim

46 Riard Flenegan

prema njemu neku udnu ljubav, a moje divljenje prema njegovim znaajnim dostignuima uopte se ne dovodi u pitanje. Iz dana u dan on raste & to ne samo u mojim oima ve, mora se priznati, & u svom sopstvenom telu, postaje sve korpulentniji, a ipak nenih i

poetinih kretnji: Kralj se valja, Kralj se buka, Kralj se ljulja na talasima. Kako to ini, to izrastanje, pa ta dostojanstvenost, nemam rei. Mi ostali postajemo smeurani kao crvljiva zrna od onog malo ime nas hrane, ali Kralj se rascvetava. Kao drutvo, pravi je mudrac, zagonetan. Ponekad mi se ini da njegove narastajue, plutajue dimenzije sve vie ukazuju na prisustvo neeg morsko-boanskog nego to sam to u poetku primeivao.

U raspravama Kralj ume da razvije izvanrednu taktiku,

dozvoljava svom protivniku meni da iznosi svoje miljenje sve

dotle dok se ne zaplete & ne zamrsi do besmisla ili

kontradiktornosti. Moe mu se prigovoriti da ne govori nita novo,

ali to izlae izuzetno dobro.

Na primer: jednog dana, kao s vrstim uverenjem, saoptio sam mu da su kotski prezbiterijanci stvorili brojna dela od

izuzetne teoloke vanosti. Tipino za njega, trebalo mu je vremena da odgovori, ali sam znao da razmilja. Nema ni jednog teolokog

dela vrednog pomena koje su stvorili ti nekonformistiki derai ovsa. Ja o svemu tome nisam imao pojma, ali igrom sluaja u jednom od Hirurgovih kataloga koje je dobijao od knjiara iz

Londona primetio sam naslov Aberdin o Sumerijancima.

Naoruan ovim slabanim, verovatno sasvim beznaajnim znanjem, zabio sam mu pitanje kao no: Moda si itao sjajno izlaganje Aberdina o Sumerijancima?

Nije nita rekao, nije mi odgovorio. Bilo je to poput optube,

neizreeno je govorilo vie od rei. Oseao sam kako mi se uzlupalo srce & kako sam silno pocrveneo & sve je bilo golovo &, obojica

smo to znali, bio sam raskrinkan kao varalica, a tipino za njega, nije ni zucnuo, niti je to ikad pomenuo.

Guldova knjiga o ribi 47

Ima neeg velianstvenog u njemu to proizvodi utisak kraljevske grandioznosti. ak i Pobdoj se skameni od samog oseaja Kraljevog prisustva, mada Pobdoj, ne uoava sve ono to ja vidim; on ipak trlja nos, krivi lice & siguran sam da stiska mar kao to se to deava u prisustvu velike moi ili uasnog smrada.

Ja bih, istina, voleo da je Kralj otvoreniji, da lake komunicira

s ljudima. Ali on se uopte ne trudi oko Pobdoja & mada mu

objanjavam kakve su sve koristi od drutvenog ivota, on ne eli

da uestvuje ni u mom bacanju govneta, ni u Pobdojevom batinanju. Ali to je njegov izbor & znam da za to ima jako dobre

razloge. Hrast se ne povija poput vrbe. Ima & drugih stvari osim

zdravo-prijatelju-divno-je-to-smo-se-sreli, lanog pretvaranja &

te druge stvari obeleavaju Kralja kao izuzetnog oveka. Drugi primer: njegova boja koe. Mnogi od nas u ovim

elijama blei su od Hirurgovog belog povoca. Ali Kralj, kao da manifestuje nekakav nasledni kraljevski poremeaj, moda kakvu habzburku pigmentaciju; svakog je dana sve tamniji, koa mu je

crnja, a u poslednje vreme, postaje onespokojavajue zelenkasta. Ali on ne pati od toga da pati: ni re albe ili neugodnosti ne prelazi preko njegovih usana.

Dok plovim po naoj bednoj eliji, ponekad se osvrnem sa pa ajde da priznam zaviu na svoj ivot u vreme kada sam tek doao ovamo. Jer kada sam stigao, verovao sam da je ovekov ivotni put sve & svja u ovom ivotu, mada je moj ivotni put u to

vreme bio poput putanje topovskog uleta ispaljenog u kanalizaciju koje se kotrlja kroz govna, ali se ipak kotrlja.

Iz Pobdojevih tupih pseih oiju itam da on zna da mi je ovo drugi pokuaj s ribom; vidi da slikam po seanju na svoju prvu knjigu o ribi koju su mi tako okrutno oduzeli. Ali ono to Pobdoj

ne zna, to je zato ih ponovo slikam. Ono to Pobdoj ne zna, to je

da u poeti da piem anale svog ivota otisnute u krvi.

48 Riard Flenegan

IV

Pre nego to sam poeo da piem, upitao sam Kralja: Kako da otponem jednu tako vanu hroniku? Opevanjem nekog novog postanja? Pojanjem o ribi & o oveku osuenom na izgon to je u davno doba napustio zemlju Englesku & prispeo u zemlju Van

Dimenovu, u ovu ostrvsku tamnicu; koliko su teke bile njegove

patnje dok je putovao kopnom & morem u vlasti bogova za koje je

mislio da su ve odavno mrtvi jer njegov je zloin zahtevao zasluenu kaznu?

Ne. Video sam da Kralj misli da je bolje posrati se & to

razmazati po stranicama nego pisati takvo smee. Ma ko bi ikad poeleo da iznova opeva ovu zemlju?

Kralj zna isto tako dobro kao & ja u stvari & mnogo bolje

da e ovo mesto & njegovi patetini stanovnici biti mnogo sreniji ako ih neprestano budu prodirale iste izanale pesme & slike Starog sveta, ako im se nanovo & nanovo ponavlja ista ona pria koju neprestano sluam jo od onog dana kad sam pao u ruke

Bristolskom sudu kriv si & tvoja je greka & manje si vredan &

sluae sve nove pojce & sva nova mazala kako ponavljaju istu tu glupost kao & sudije u crnim kapicama & perikama. Dugo nakon

to se ove zatvorske reetke budu raspale, opet e ih ispevati & premazati bojom & drae te utamnienog & zauvek tvoji, sreno e ti pevati & crtati: Manje si vredan! Manje vredan! Manje vredan!

Umetnici! Ha! Tamniari due!, grmeo sam na Kralja. Pesnici! Ha! Cvilei psi srca! ono to ja ovde piem & slikam su Eksperiment & Proroanstvo ne meri ni jedno ni drugo pomou kratkog tapa Literature & Umetnosti, tih bolesnih & pokvarenih

merila.

Da bih to bolje razjasnio stvar, zapretio sam Kralju na onaj

nain koji je imao tako sjajan efekat na Pobdoja & kada je video ta imam u ruci spreman da ga zavitlam, nije izustio ni re kritike, nije bio lud ni da zucne. Ipak, kao i uvek, bio je u pravu, pa sam

Guldova knjiga o ribi 49

umesto opevanja nove zemlje i nove rase koja se raa, zapoeo da piem samo runu istinu & to ovako:

Ja sam Vilijam Bulou Guld osueni ubica, slikar & jo sijaset nevanih stvari. Primoran sam da vam saoptim da sam zbog

nedostatka svemoguih vrlina najnepouzdaniji vodi kome bi trebalo da verujete, ovek mrtav pre svog vremena, krivotvoritelj osuen u mranom oku Bristolskog suda onog sparnog popodneva 10. jula 1825. godine, kada je sudija primetio, ako nita

drugo, da moje ime dobro pasuje uz imena ostalih osuenika sa liste iz Njugejtskog zatvora, a potom, skinuo svoju kapicu & osudio

me na smrt veanjem.

Sudnica je bila puna tamne drvenarije koja je trebalo da stvori

ozbiljnu atmosfem. Da bih osvetlio sve to alosno, tamno drvo,

trebalo je da mu ispriam priu koju sada priam vama: o tome kako se ivot najbolje shvata kao ala kada otkrije da se sav Raj &

sav Pakao sadre u neem sasvim beznaajnom: u musavom aravu, u lovu na kengure, u oima ribe. Ali ne rekoh nita, uveliko precenjujui mo utanja. A sudija, verujui da sam ponizan, promeni svoju presudu u progon u Van Dimenovu zemlju.

Biliju Guldu, zbunjenom i bez nade, nareeno je da slika velianstveno morsko boanstvo Proteja koji na udnovat nain na ta me je Hirurg zajedno sa svojim psom Latinom neprestano

podseao moe da uzme oblik bilo kog morskog bia. Trebalo je da slikam ribe, vidite, sve vrste morskih ivotinja: ajkule, rakove,

sipe, lignje & pingvine. Ali kada sam zavrio svoje ivotno delo,

odmakao sam se & pogledao & na svoj uas video da se sve te slike

stapaju u jednu, u sliku mog sopstvenog lica.

Da li sam ja Protej ili je & Protej samo jedan klipan poput

mene? Da li sam besmrtan ili samo nesposoban?

Jer, vidite, nisam ja roen kao rav ovek, ve samo kao plod strasti jednog letnjeg dana, ludost, trik s tri naprstka poput mog

sadanjeg imena & koji god naprstak da podigne ispod njega je ....

nita!

udna je sudba to tera jednog francuskog Jevrejina-tkaa na irski vaar, ali to bee Sudbina to je tka ini mi se da je otac

50 Riard Flenegan

prevema blagonaklona re pao pogoen izlivom krvi u mozak na vrhuncu svoje grube strasti u onom ambaru, nadajui se da e jahati konjia celog bogovetnog dana. Ali, vidite, eto njega iznenada mrtvog u sedlu kako nestaje iz ivota kao & iz ove prie, a tek to je u nju kroio. ena koju je upoznao pre manje od pola sata to se smejala u kafani pod atrom, nagnuta nad kau koju je

slobodoumno zalivala rumom, odjednom se toliko uplaila da nije

smela ni da vrisne, ni da opsuje, ni da zaplae. Samo je odgurnula oveka sa sebe & obrisala se njegovim finim prslukom od porheta koji je ostavio tako dubok utisak na nju ovek je izgledao kao pravi kico, pa njegova odea, pa njegove duge trepavice, pa francuski izgovor. Istrala je napolje mrzovoljno tumarajui bez plana & naila na ogromnu gomilu ljudi u polju.

Bila je niska poput motiice za okopavanje korova (ili mi je bar tako reeno, a & slinog ponaanja, a usta su joj bila poput toka na predilici), pa nije mogla da vidi ta je to privuklo panju gomile, a

poto joj se iznenada probudila radoznalost, moe biti samo zato

da joj skrene panju s onoga to je upravo doivela, gurala se &

tiskala dok nije izbila napred, ispred gomile & ugledala

improvizovanu drvenu pozornicu.

amor gomile odjednom utihnu, a ona se okrenu da vidi o

emu se radi da li je to ona uticala na ljude da uute. Videla je da pogledi ljudi nisu usmereni na nju, ve da gledaju u neto preko njene glave, mnogo, mnogo vie gore; koraknula je unazad &

pratei njihove poglede, shvatila da to nije pozornica, ve sklepano gubilite.

Istog trenutka zau se kripa drvenih vratnica u podu gubilita & ona ugleda mravog oveka u dugoj prljavoj haljini, s omom oko vrata & s mlitavom ribom u rukama, kako pada s neba pravo

ispred nje. A kada se njegovo telo spustilo do najnie take, zategnuti konopac & teina tela koje je padalo udruili su snagu,

lomei ovekov vrat. Dobro je ula tiho krckanje kostiju. Posle je sanjala kako mravi ovek u padu otvara usta, a ono to je izbilo iz njih nije bio jecaj, ve sjajni zrak plaviaste svetlosti. Posmatrala je

Guldova knjiga o ribi 51

kako plaviasti zrak lebdi iznad polja & uvlai se u njena, u uenju otvorena, usta.

Sirota ena je poela da veruje da ju je obuzeo zao duh obeenog oveka & odustala je od ivota, ivei dovoljno dugo tek da bi isporuila mene na ovaj svet, a potom & u sirotite, verujui da, zato to sam bio modar kada sam se rodio, mora da sam

otelotvorenje zlog plavog duha.

Odrastao sam u sirotinjskom domu meu starim enama; neke su bile prave gadure, neke drage i ljubazne, a neke ni jedno ni

drugo, ali sve redom bile su pune pria o mrtvima & ivima kao njihova odea vaima, jer to je bilo sve to su imale u tom mranom, memljivom domu vai & prie, a & od jednih & drugih sam dobijao straan svrab & kraste koje su se pretvarale u gadne

male oiljke. Odrastao sam s tim priama (a njihove omiljene su bile one o tkau koji umire na vrhuncu svoje strasti & o oveku sa veala, o njegovoj mlitavoj ribi, o zraku plave svetlosti & o meni) &

s malo iega to bi moglo da mi prui podrku u ovom ivotu. Stari pop sirotinjskog doma je neko vreme smatrao da sam

sposoban za nauk. Imao je obiaj da mi ita prie iz Kalendara o svecima u kome je za svaki dan bila po jedna pouna pria o jednom svecu & njegovim patnjama, muenju & neverovatno smiljenim kaznama; o nevinim muenicama ije su iste dojke spopadali pohotljivi rimski namesnici; o srednjovekovnim

monasima ije levitiranje je toliko uznemiravalo bratstvo da su morali da ih privezuju kako bi mogli na miru da obeduju; o

isposnicima koji su se proslavili zbog toga to su se samokanjavali

ibajui se bievima etrdeset dana & noi, najvie zbog toga da bi se dobro isprdeli. I zaista, nita nije moglo biti bolja priprema za

odlazak u Van Dimenovu zemlju.

Pop me je podravao svojim uenjem na isti nain kao konopac oveka na vealima. Nauio me je slovima azbuke & gnjavio me da itam Bibliju & Molitvenik dok mi je izmivao tabane & mrave listove, neprestano apuui: Kai mi kada tvoje seme bude spremno da se prospe, kai mi, molim te.

52 Riard Flenegan

Ja bih odgovarao recitujui A- B- V- G- D itd., itd., & zamiljao da su sve boje rei sadrane u tih trideset slova azbuke & da On sam moe da ih porea po svojoj elji tako da predstavljaju Molitvu ili Sveto pismo. Samo kada bih mogao da Mu

uputim sva ta slova svakoga dana, A- B- V- G- D, itd., itd., a kad

pop odjednom poe da zavlai svoje ruke, ispucale poput starih pisaljki od krede u unutranjost mojih butina, snano sam ga

utnuo izmivenom nogom u krezavu gubicu.

Stari pop je zaurlao od bola & proitao, Moda su tvoja slova

u vlasti Boga, ali ti je jezik u vlasti avola nisi ti nikakav uenjak, ve sam Belzebub! & vie nikada nije posegao ni za mnom ni za mojim nogama.

Jednu od starica je to toliko oduevilo & toliko je mrzela starog

popa, da mi je pokazala svoju biblioteku koja se sastojala od

dvanaestak jeftinih knjiica, za ije dranje je imala posebnu dozvolu, & posle toga mi ih je stalno pozajmljivala.

Poeo sam da brinem da e se slova u ovim raskupusanim knjigama, svake noi dok budem spavao, prestrojavati u nove oblike & nova znaenja unutar plavih korica, jer u njima sam otkrio da Bog zaista rea slova tako da dobijaju znaenja kakva god On eli & da su zato sve knjige svete. I ako Bog zaista poseduje Tajnu,

kao to je pop tvrdio, mora da se ona nalazi u neprestanoj

golicavosti svih ovih pria. Ovakve jeftine knjiice mogu se nabaviti na svakoj pijanoj

tezgi, ali ih zato nisam voleo nita manje, ak & vie jer su bile pristupane svima. Sve, od Deijih pesmica stare udovice Hikadrift do Ezopovih basni, toliko su me oduevljavale, da su mi,

pre nego to sam saznao za Barda & Poupa & francusko

prosveenje, predstavljale svu Literaturu & svu Umetnost ovoga sveta. ak i sada su za mene stihovi: pomorande & limunovi & zvona Svetog Klementa & iha-iha na drvenom konjiu sve do Banburi Krosa prava pravcata poezija koja me je toliko opinila, da joj se ne mogu odupreti.

Nakon toga, pop se urotio s domskim namesnikom da me

prodaju nekom kamenorescu, a za taj teak posao moje bedno telo

Guldova knjiga o ribi 53

bilo je previe slabo & kada sam pobegao preko reke, kamenorezac

mora da je bio srean to se oslobodio jedne beskorisne bitange, jer nije ni pokuao da me vrati.

U Londonu sam preivljavao prodajui se onima za koje sam smatrao da treba dobro da plate da bi mi izmivali tabane & dajui se onima prema kojima sam oseao saaljenje. Prilika da sam odluujem o tome ko mora, a ko ne mora da plati, davala mi je oseaj moi, ali u stvari nisam imao nita, nita sem stranih, neutaivih napada golicljivosti to su mi sve vie & vie stezali srce

& ostavljali bezbroj malih oiljaka koji su se neprestano

umnoavali, zaklanjajui moj neopisivi sram. Neko vreme sam skitao & pljakao, to mi je prualo oseaj da

se moji prljavi mali oiljci prekrivaju mnogo jaim oseanjima uzbuenjem & strahom & zadovoljstvom. I tako sam postao Negativac, vidite, pravi opasni Zlikovac, & veoma sam se ponosio

sobom. Tumarao sam tamo-amo, isprva tragajui za zlatom & slavom, &