Džejms Patersoni Majkl Ledvidž

(R)EVOLUCIJA

Naslov originalaJames Patterson, Michael Ledwidge

ZOO2012

S engleskog prevelaBojana Smrečnik

ArčakisuM. L.

Prolog

DOGAĐAJIU ZOO-VRTU

1.

Losanđeleski zoo-vrtZapadni Holivud, Kalifornija

Smešteni u parku Grifit, na hiljadu šeststo hektara, s osamnaest terena zagolf, Nacionalnim centrom Otri i natpisom HOLIVUD, losanđeleski zoo-vrt i Botaničke bašte više su atrakcija za turiste, nego mesto gde se čuvajudivlje životinje.

Finansiran iz klimavog gradskog budžeta, zoološki vrt najviše podsećana zapušteno vašarište. Po izlizanim betonskim stazama vide se razbacanekonzerve. Nije neuobičajeno osetiti smrad nagomilanog smeća, koji se širiiz kaveza gde kudrave životinje tupo gledaju, prekrivene mušicama i leženepomično na nemilosrdnom kalifornijskom suncu.

Severoistočno od glavnog ulaza nalazi se lavlji brlog oivičen zemljanimšancem ojačanim betonom. Nekad je, ukoliko jako stisnete kapke, možda iličio na parče Serengetija, ali danas, zapušten, bez ulaganja i s manjkomradnika, liči na betonski kokošinjac pun skorele prljavštine, sa ogradom odlažne trave i plastičnog drveća.

U 8.05 ujutru već je vruće u naizgled praznom brlogu. Čuje se tihošuškanje dok se nešto tamno i zmijoliko lagano ljulja napred-nazad krozstrukove visoke veštačke trave. Zvuk i pokret prestaju. A onda se,petnaest metara južnije, iza stabla, pomalja nešto veliko.

Nepomične glave, svetlucavih svetložutih očiju, brzinom od kojezastaje dah, Mosa, lavica losanđeleskog zoo-vrta, pojuri preko brlogaprivučena pokretom u travi. Ali umesto da skoči u travu u poslednjemtrenutku baca se na tlo. Diže prašinu dok se prevrće na leđa, a onda skačena šape.

U visokoj travi leži Dominik, Mosin mužjak i alfa mužjak zoo-vrta.Ovamo je dospeo s lavom iz Transvala u jugoistočnoj Africi. Stariji je odnje. Otresao je riđu kraljevsku grivu i hladno pogledao Mosu. Kao što sesve češće događalo u nekoliko poslednjih nedelja, bio je napet, na oprezu inimalo raspoložen za igru. Žmirnuo je, a potom ponovo mahnuo repomkroz visoke i oštre vlati trave.

Mosa ga pogleda, a onda se okrenu ka zadnjem delu ograde s velikomgumenom loptom za vežbanje koju je nedavno dobila od jednog čuvara.Na kraju se u prolazu, ne obazirući se na loptu, polako nagnula da binjuškom očešala Dominikovu grivu, i liznula ga u znak pozdrava, krotko is poštovanjem.

Dok velike mačke leže pod svetloplavim kalifornijskim nebom, Mosačisti ogromne, prašnjave šape. Nešto od jutros nije kako treba , na šta višeukazuje ono što lavovi ne rade, nego ono što rade.

Kod lavova, kao i kod drugih društvenih sisara, oglašavanje igra važnuulogu u komunikaciji. Lavovi se oglašavaju kad se bore za ženku ili zateritoriju i kad se brane od predator.

Mosa i Dominik su se u poslednje dve sedmice udaljili jedno oddrugog. Sada samo ćute.

Oba lava su nanjušila čuvara mnogo pre nego što je zazveckaometalnim katancem na ogradi, pedesetak metara iza njih. Pošto im jeljudski miris zagolicao nozdrve, reagovali su drugačije nego ranije. Obojeustaju. Repovi su im se ukrutili. Načuljili su uši, primetno nakostrešilidlaku duž leđa.

Kao i vukovi, lavovi love i napadaju u organizovanim grupama.Njihovo sadašnje ponašanje pokazuje nameru da ulove plen.

Dominik kreće iz trave ka čistini.Ogroman je čak i za mužjaka – težak je dvesta trideset kilograma,

dugačak gotovo tri metra, u ramenima širok metar i po. Kralj divljineponovo njuši vazduh i, osetivši miris čoveka, kreće prema njemu.

2.

Terens Larson, pomoćnik čuvara velikih mačaka, otvara spoljna žičanavrata lavljeg brloga, kači kuku o klin kako bi vrata ostala otvorena idovlači crvenu plastičnu kofu s hranom. Žilav gradski radnik srednjihgodina tera mušice dok vuče doručak za lavove: pedeset kilograma butnihkostiju i krvave teleće odreske. Pošto je napravio desetak koraka, do krajažičane ograde za čuvare koja mu dopire do grudi, Larson, nekadašnjitehničar rasvete u Paramauntu, baca meso preko ograde, a onda uzmičenekoliko koraka. Meso pada u prašinu i kotrlja se ostavljajući mokretragove. Pored otvorene spoljne ograde, okreće kofu naopačke i seda nanju. Zna da bi trebalo da stoji iza propisno zaključane spoljne ograde iposmatra lavove kako jedu, ali zbog produženog vikenda povodomČetvrtog jula svi šefovi su na odmoru. Zašto praviti dramu? Larsonovnajlepši deo dana jeste ovaj, dok ujutru sedi u brlogu zajedno s lavovimapre nego što se zoo-vrt otvori. Tomi Rektor, mladi upravnik odeljenja zavelike mačke, voli one manje, okretnije i odanije, poput jaguara i risova,ali Larson je strastveni ljubitelj lavova još od sedme godine, nakon posetecirkusu braće Ringling koja će mu promeniti život. Nisu te životinjeslučajno simbol moći, opasnosti i misterije, smatra on, niti su se svimitološki junaci – od Samsona i Herakla – slučajno borili s njima. Njihovasnaga, gipkost i neizreciva lepota i dalje ga zadivljuju, čak i posle petnaestgodina rada s njima. Kao i onda kad je radio na filmu, Larson često govoriprijateljima kako ne može da veruje da ga plaćaju za ovaj posao.

Izvadio je paklo cigareta iz gornjeg džepa smeđeg mantila. Kad jestavio jednu u usta i pripalio, motorola okačena o džep njegovih bermudaoglasila se uznemirujućim prodornim piskom. Posegnuo je za njompokušavajući da odgonetne šta je posredi, a onda se kroz mikrofon začuopiskutav, kreštav glas Ala Ronkovskog iz održavanja. Psovao je jer seneko parkirao na njegovom mestu.

Larson se osmehnuo i frknuo. Uključio je radio i kroz nozdrve ispustiodva siva pramena dima. Osmatrao je travnati deo brloga širok trideset,dugačak šezdeset metara. Pitao se kuda su se dela ona dva lava. Mosa gaje obično čekala kad bi otvarao kapiju, kao kad kućna mačka dotrči na

zvuk električnog otvarača za konzerve.Začuo je pljuskanje, bacio cigaretu i uspaničeno ustao.Šta? Ne! Bedem?Oko šanca iza brloga podignut je zaštitni nasip kako lavovi ne bi

upadali u vodu, ali ni to nije bilo dovoljno da Mosa ne upadne. Radnicimaje trebalo dva sata da je izvedu na suvo, prestravljenu, potpuno mokru.Samo mu je to trebalo, sad kad šefovi nisu tu, a broj radnika prepolovljen.Da izigrava spasioca razjarenog lava od dvesta kilograma, mokrog do golekože.

Ušao je u kavez sam, čime je nesumnjivo prekršio protokol obezbednosti, ali to se svakodnevno dešava.

Brzo otvori kapiju za čuvare i otrča do ivice nasipa.Odahnuo je s olakšanjem ugledavši jednu od zelenih švedskih lopti za

vežbanje kako pluta po vodi. Zaboravio je na te glupe lopte. Eto šta jeposredi. Mosa je nekako prebacila loptu preko nasipa. Dobro je. Uh.

Dok se vraćao, zastao je. Stajao je uz sam šanac i žmirkao. Izmeđunjega i kapije za čuvare, stajao je Dominik, mužjak; nepomičan, ritmično jemahao repom, a pogled očiju boje ćilibara prikovao je uz Larsonovo lice.Pored njega doručak, netaknut. Sedeo je tako, krupan, u tišini, i zurio uLarsona bezizraznim očima boje plamena.

Larson je osetio da mu se suše usta dok se ogromna mačka kretalanapred pa nazad, kao bokser koji će se onesvestiti.

Pozira, ubeđivao je Larson sebe što je mirnije mogao, trudeći se da sene pomera. Naravno da je starog mačka iznenadilo to što ga vidi nanjegovoj teritoriji. Larson je znao da bi u divljini ovog prgavogdvadesetogodišnjaka odavno ubio mlađi izazivač kako bi u svoj čoporodveo njegove ženke.

Larson shvata da je u nevolji. Razmišlja da pozove nekog radiom, aliodustaje. Barem zasad. I ranije je bio u kavezu s Dominikom. Momak sesamo razmeće. Uskoro će mu dosaditi ova glupa igra i počeće da jede.Godinama poznaje Larsona, zna njegov miris, zna da mu on nije pretnja.Čak i da zagusti, iza Larsona je šanac. Samo tri koraka i biće preko, nasigurnom.

Mokar i ponižen, možda i povređen, ali će makar živ sačekati čuvare, sglavom na ramenima, tamo gde i treba da bude.

– Polako, druže – prošaputao je Larson, kao što se šapuće bebi kad jeuspavljuju. – Sviđa mi se tvoja Mosa, ali nije moj tip.

Larson s leve strane više oseća nego što primećuje neki pokret.Okrenuo se u taman da vidi kako se nešto pomalja iz trave, golemo,mrkožuto, što ubrzava i skače na njega, podižući oblak prašine.

Čuvar ne stiže ni da zakorači pre Mosinog skoka. Lavica ga udaraglavom u grudi snagom đuleta. Izbija mu vazduh. On leti uvis, a zatimpada na leđa, tri metra dalje.

Larson leži nauznak, ošamućen. Srce mu divlje tuče. Pita se da li jedoživeo srčani udar, no tu misao potiskuje duboko snažno režanje krajuveta.

Posegao je za radiom. U istom trenutku, Mosa mu stavlja šapu na ramei ujeda ga za lice. Njeni veliki gornji očnjaci zarivaju se Larsonu u oči, adonji sekutići lagano mu prodiru kroz vilicu.

Larson je bespomoćan poput krpene lutke dok ga Mosa baca tamo-amo, držeći ga za glavu. Kad mu je slomila vrat, krcnulo je kao kad nekopolomi olovku i i to je bilo poslednje što je njegov um registrovao presmrti.

3.

Mosa reži i pušta mrtvog čuvara. Kandža prednje desne šape, sličnaljudskom palcu, služi joj kao čačkalica kojom skida parče mesa sa zuba.Ostatak Larsonovog ručnog sata pada u prašinu dok se ona oblizuje kakobi pokupila krv zaostalu na čeljustima.

Dominik, koji je već završio svoj obrok, trči ka otvorenoj kapiji. Nakraju ograđenog prolaza nalazi se mali, tesan kavez u koji čuvari zatvarajulavove kad im treba ukazati medicinsku pomoć. Oboje prolaze porednjega. Neće im nedostajati.

Brzo pretrčavaju deo vrta namenjen velikim mačkama. Na suprotnomkraju, pored šmrkova, nalazi se niska kapija, a s druge strane, belabetonska staza zoo-vrta. I Mosa i Dominik s lakoćom preskaču kapiju, azatim trče duž praznog šetališta vrta. Preleću ogradu i skreću ka parkingu inajbližem drvoredu parka Grifit u kojem rastu hrastovi i orasi.

Pentraju se uz brdo obraslo oskudnim rastinjem, a potom se spuštajuniz padinu na suprotnoj strani. Na toplom povetarcu, ponovo osećajuljudski miris. Trenutak kasnije spazili su teren za golf i shvatili odaklemiris dopire. Pred njima je zgodan mladi crnac u crvenoj majici i tamnimpantalonama. Ubacio je devet loptica pre nego što će krenuti na posao.Deluje iznenađeno što na terenu za golf vidi lavove.

Dominik se ustremljuje na njega i obara ga u stranu, izuvši ga iz cipela.Smrtonosnim ujedom kida mu vrat, dok krv šiklja.

Dominik pušta mrtvaca i polako se povlači dok sa severa nailazipolicijski auto i klizi preko terana za golf. Ponovo oseća ljudski miris, kojiovoga puta dopire iz te blistave kutije. Rado bi ostao i napao, ali zna da jeta kutija načinjena od istog jakog i hladnog materijala od kojeg jenapravljen njegov kavez i da u njoj nije samo jedan čovek.

Dva lava traže zaklon među drvećem. Na vrhu grebena, Dominik natrenutak zastaje i zuri u grad. Pod njim se prostire Los Anđeles, smeđepolje načičkano ljudima titra na izmaglici jutarnje vreline, razlivajući se poobodima.

Miris je sad jači, dopire sa svih strana, iz zgrada i kuća, s drumova, izmalih automobila koji mile auto-putevima. Vazduh je prezasićen ti

mirisom. Ali umesto da pobegnu od njega, Dominik i Mosa mu trče ususret oštreći kandže za lov, žedni krvi.

Prva knjiga

POČETAK KRAJA

1.

Probudio sam se drhteći.Isprva sam se uspaničio misleći da imam moždani udar ili nešto slično.

Onda sam otvorio oči, s olakšanjem. Ako me sećanje ne vara, nisamdrhtao ja, već moj stan.

Spolja je, kroz ogromne prašnjave prozore pored mog kreveta, dopiraozvuk nalik maršu čete džinova na betonu, koji nose puške s kundacima,kao na paradi. Ali to nisu bili veseli marinci u zelenim uniformama. Znaosam da je pored mog novog stana na petom spratu, u jednom harlemskompotkrovlju, prošišao voz s brodvejske linije jedan koji bi i mrtve digao. Jošse nisam navikao na vozove.

Zažmurio sam, pokrio glavu jastukom, ali uzalud. Samo u Njujorkučovek ima privilegiju da spava pored nadvožnjaka.

Ali bio sam toliko siromašan da nisam mogao ni da se žalim. Uspraviosam se. Ionako nisam mogao da spavam, a nisam mogao ni da razmišljamo novcu. Sve sam potrošio i još se zadužio. Kredit je otišao u vetar. U tovreme gledao sam pravo ispred sebe, a ceo život mi se sveo na jednuočajničku potrebu: da shvatim šta se događa pre nego što bude prekasno.

Nije oduvek bilo ovako. Do pre dve godine sam živeo u stanu koji senije tresao i mogao sam pre roka da doktoriram na Univerzitetu Kolumbija.Bio sam dečko koji obećava na odeljenju za ekologiju, evoluciju i životnusredinu, toliko blizu uspeha da sam praktično mogao da namirišemugovore za knjige, koktele i prijatne univerzitetske sastanke.

Ali onda je došlo do preokreta – drugi bi to nazvali greškom – koji mije promenio život.

Primetio sam nešto, nešto što nije bilo sasvim kako treba, i nisam tomogao da prenebregnem.

Dešava se. Živiš kao u bajci, a onda primetiš nešto što ne možeš dadefinišeš, nešto što ti polako ispunjava svaku misao, sve snove i trenutkebuđenja. Barem je kod mene bio takav slučaj. U jednom trenutku sam bionadomak svog cilja da postanem autoritet, a već sledećeg sam se rvao snečim o čemu nisam mogao prestati da razmišljam, da ga se otresem, čak ikad se sav moj svet raspadao.

Znam da zvuči suludo. Spoj intelekta, opsesije i neprihvatanjakonvencionalnog uspeha obično ne izađe na dobro. Makar je tako bilo uslučaju Teda Kazinskog, bombaša, i Krisa Makendlesa, Junaka iz divljine,koji je poginuo u onom autobusu.

Ali ja nisam bio nezadovoljan niti mistik koji je pokušavao da ostvariduboku unutrašnju vezu s nečim nadrealnim. Više sam bio pile iz „DosijeaPilence”, pile evolucione biologije koje je otkrilo da nebo pada. Samo štonije padalo nebo, bilo je još gore. Padao je biološki život. Život životinja.Dešavalo se nešto veoma, veoma čudno i veoma, veoma loše. U divljini sejedino čuo moj glas kako viče o tome.

Umalo da zaboravim: ja sam Oz. Ime mi je Džekson, ali uz prezimekakvo je moje, niko me ne zove po imenu. Nažalost, i mog oca zovu Oz,kao i moju majku, tri sestre, stričeve i svu rodbinu s očeve strane što umeda bude zbunjujuće na porodičnim okupljanjima, ali to nije tema ove priče.

Tema priče – osnovna – jeste problem koji sam pratio, globalniproblem kojem sam već tad posvetio život pokušavajući da proniknem unjega.

Zvuči grandiozno, znam, ali sam se plašio da se, ako sam u pravu – aprvi put u životu sam se iskreno nadao da grešim – na planeti događajupromene, a globalno zagrevanje je u poređenju s tim promenama ličilo nanedeljnu šetnju organskom baštom u kraju.

2.

Skočio sam iz kreveta u donjem delu izgužvane sive pidžame, poklonu ErFransa koji sam dobio na nedavnom letu za Pariz. Obrijao sam se,istuširao, oprao zube i ponovo obukao elegantnu francusku pidžamu. Radkod kuće imao je prednosti. Dobro, kad kažem rad, to zvuči kao dazarađujem novac. Ovo je bila drugačija vrsta posla. U svakom slučaju,pidžama je bila veoma udobna.

Izašao sam iz spavaće sobe i sa kvake skinuo još jedan poklon,jarkocrvenu vunenu kapu koju sam dobio na nedavnom putovanju naAljasku. Nabio sam „kapu za razmišljanje” na glavu i bacio se na pod daodradim svojih sto sklekova. Tu naviku sam, s druge strane, stekao tokomčetvorogodišnjeg službe u američkoj vojsci, pre koledža.

Kad sam završio s vežbama, uputio sam se ka radnoj sobi. Pritisnuosam glavni prekidač i upalio televizore poređane duž metalne klupe nasredogromne sobe. Bilo ih je ukupno osam. Neki su imali fine, ravne ekrane,ali uglavnom je to bila starudija koju sam pokupio rovareći po otpadunakon što je uveden digitalni signal. Spletom umršenih kablova bili supovezani s prijemnicima, satelitskim predajnicima, s nekoliko laptopova iservera i, uz pomoć mojih prijatelja električara, pretvoreni u najveći inajgori video-rekorder na svetu.

Dok sam čekao da se sistem pokrene, popio sam prvi red bul tog dana.Srce je počelo jače da mi udara kad je prošao još jedan voz na liniji jedandižući oblak prašine iznad simsa. Recite da sam lud – slobodno, ne bistebili prvi – ali nakon prvog šoka, nekako su mi se svidela buka kojom jebio okružen moj stan. Ne znam zašto, ali još od malih nogu, sve dok nisamdobio Rodsovu stipendiju, svećice mog nesređenog mozga koji je patio odporemećaja pažnje palile su se na zvuk buke od koje su pucale bubneopne. Otkidao sam na na stare bendove: „AC/DC”, „Metalika”,„Motorhed”, sa svim ekvilajzerima odvrnutim do daske.

Svetlost ekrana me je zaslepela. Setio sam se kako je moj otac,poručnik njujorške vatrogasne jedinice, gledao večernje vesti. Vratio bi sekući iz Bronksa, nakon teškog požara prouzrokovanog zapaljivimmetalima, zavalio se ispred televizora i čim bi počele prve reklame, a do

tada bi već popio jedno ili dva piva miler, rekao bi: „Oze, dečko, nekad mise čini da je ovaj naš svet jedan prokleti zoo-vrt”.

Ispred mene, na ekranima, pojavile su se životinje. Mnoštvo životinja.Ponašale su se kao da su podivljale.

Očevi, valjda, najbolje znaju. Upravo se to dešavalo. Svet je postajaozoo-vrt, ali bez kâveza.

3.

Zavalio sam se u kožnu stolicu s točkićima koju sam kupio na rasprodaji.Iz svežeg šteka na stolu, s desne strane, uzeo sam tablet tek izbačen natržište. Uključio sam olovku i zapisao datum.

Pojačao sam ton na uređaju broj četiri.„Juče su pronađeni mrtvi sedamdesetdvogodišnji lovac i njegov

pedesetjednogodišnji sin”, rekla je dopisnica NBC televizije iz Platsburgana severu države Njujork, zgodna brineta u crvenom kaputu. Držala jemikrofon kao da drži čašu vina. „Po svemu sudeći, ubili su ih mrkimedvedi dok su nelegalno lovili u okolini Lejka Plesida.”

Onda se u kadru pojavio mladi policajac. Obratio se novinarima.Vižljast seoski momak s jež frizurom. Bilo mu je neprijatno predkamerama.

„Nije im bilo spasa”, rekao je policajac. P i B su praskali dok jegovorio u mikrofon. „Kad smo ih našli, obojica su već neko vreme bilimrtvi i raskomadani. Ono što nas i dalje muči jeste kako se to desilo. Ijednom i drugom puška je bila napunjena.”

Izjavu je završio tvrdnjom da su i otac i sin bili čuvene lovokradicekoje su u lovu huškali pse na jelene – terali ih da ih jure i presreću.

„To je sve, Brete”, rekla je brineta.– Nije dobro, Brete – rekao sam i isključio ton na uređaju četiri.

Upalio sam uređaj osam. Preko ekrana su se pojavile zelene linije praćenezvukom bip.

Počele su vesti na engleskom kanala NDTV, sličnog CNN-u.„Juče je u Kerali tokom dresure nastradao čuvar slonova”, rekao je

sredovečni spiker. Imao je brkove i bolivudski zalizanu kosu. Pomalo jeličio na Klarka Gejbla. „Skrećemo vam pažnju da je reč o nemontiranomsnimku.” Nije se šalio. Gledao sam kako slonica privezana za kolac naseoskom trgu gazi sitnog čoveka koji se nalazio ispred nje i sravnjuje ga sazemljom, a zatim ga repom hvata za gležanj i baca uvis.

Spiker je objasnio da se napad dogodio dok je mama slonica bilaodvojena od mladunčeta za vreme ritualne dresure poznate kao phađan.

Čuo sam za tu dresuru. Phađan je dresiranje životinja mučenjem

rasprostranjena u ruralnim delovima Indije. Mladunče slona odvajaju odmajke i stavljaju u kavez, a zatim je seljaci udaraju užarenim metalnimpredmetima i motkama iz kojih vire ekseri. Brutalno prebijanje traje svedok mladunče ne dozvoli da ga uzjašu ili dok ne izdahne.

– Izgleda da mama nije bila upoznata s programom, druže – rekao sammrtvom dreseru slonova na ekranu.

Ali najbolja je bila najnovija vest koju sam skinuo s Foksa na uređajdva. Televizijska Barbika nas je obavestila da su dva lava losanđeleskogzoo-vrta ubila svog čuvara i pobegla. I ne samo to. Ubila su i nekogmomka na obližnjem terenu za golf. Na ekranu, šest službenikalosanđeleske policijske uprave s puškama M16. Formirali su kordon duždrvoreda palmi, a oko njih su se razmileli veterinarski inspektori u belimkombinezonima.

„Lavovi su poslednji put primećeni u naselju La Brea, nedaleko odBeverli Hilsa”, cvrkutala je Megin Keli bezizraznog pogleda prikovanog zaidiota.

Bacio sam olovku. Bio sam besan kao ris. Sve me je svrbelo, srce mije lupalo kao čekić. Da li je moguće da svi spavaju? Ili su pod hipnozom?Uduvani? Zar su svi, dođavola, stondirani? Zgrabio sam olovku inaškrabao tri slova u beležnici, toliko jako da sam pocepao papir.

LJŽS!!!!!!!!Zatim sam ga zafrljačio preko sobe. – Kad ćete vi, ljudi, početi da

slušate? – povikao sam na zid sastavljen od monitora. Bilo je vreme zanovu dozu kofeina.

4.

Nekoliko minuta sam sedeo sklupčan na stolici kako bih se umirio. Prvo jepored prozora projurio voz ka predgrađu, a zatim i onaj za centar. Ondasam ustao, podigao beležnicu sa suprotnog kraja sobe i vratio se poslu.

LJŽS: ljudsko-životinjski sukob. Radio sam na toj teoriji.U suštini, bio sam uveren da svuda širom sveta životinje menjaju

ponašanje. Ne nabolje, da razjasnim. Nimalo. Na svakom kontinentu svevrste su, jedna za drugom, najednom ispoljile hiperagresivno ponašanjeusmereno ka jednoj određenoj životinji.

Mi smo bili neprijatelji. vi i ja. Ljudi. Čovek, čovek. To je bilanepobitna činjenica. Od Rumunije do Kolumbije, od Pirineja do Stenovitihplanina, od Sent Luisa do Šri Lanke, značajno se povećao broj napadaživotinja na ljude – od leoparda i medveda preko vukova i divljih svinjapa do najrazličitijih vrsta – svih mogućih. Zapravo, godišnja stopa napadadivljih životinja na ljude u poslednje četiri godine udvostručila se uodnosu na prosek iz proteklih pedeset godina. Ponoviću, tek da se zna:udvostručila.

I nije reč samo o divljim životinjama. U Australiji su povredezadobijene u napadu mačaka i pasa porasle za dvadeset procenata, uPekingu za trideset četiri. Prošle godine, u Britaniji je četiri hiljade ljudizatražilo lekarsku pomoć zbog ujeda pasa. Iz razloga koji još nisam uspeoda dokučim, u toku je bila izvesna orkestrirana evolutivna pobunaživotinjskih vrsta protiv homo sapiensa ili, drugim rečima, nešto jeraspomamilo životinje. A vremena da se nešto preduzme bilo je manjenego li zaliha plastičnih štapića na okupljanju ljubitelja Harija Potera.

Znam da zvuči potpuno suludo. Različite vrste životinja kao da su udosluhu protiv ljudi. Besmisleno je. Nelogično, nemoguće. I ja sam nekadmislio da je posredi velika, čudna podudarnost. Samo gomila potpunonepovezanih, izolovanih incidenata. Najpre su se kolege šalile na računmog duhovitog bloga Čovek protiv prirode , na kojem sam pratio ovupojavu,.

Ali kad sam pažljivije počeo da pratim dokaze, više mi nije bilo dosmeha. Priroda je, u stvari, zaratila protiv čoveka. A naša strana to čak

nije ni primetila.Izreku „Između đavola i dubokog plavog mora” izmislili su pomorci.

Za stare mornare, đavo je bila ogromna rupa između dve daske na brodu.Kako bi se ona popunila, jedan od mornara morao je da visi iznad vode.Ukoliko bi pao u okean, čekala bi ga sigurna smrt, a ukoliko ne bi začepiorupu, brod bi potonuo. U oba slučaja, bilo je opasno. U oba slučaja, bio jeu škripcu.

I ja sam sad bio u škripcu, na samoj granici između lošeg i goreg. Imaosam osećaj da izazivam đavola viseći iznad dubokog plavog mora.

Ako nisam u pravu, onda sam lud. Ako jesam, onda svetu pretipropast.

Svim silama sam se trudio da obavestim ostale, ali nisam ništapostigao. Spržio sam sve svoje kreditne kartice, kao i one koje sam dobiood nekoliko saosećajnih rođaka, i pričao svima koji su hteli da slušaju. UPariz sam otputovao zbog skupa za zaštitu životinja. Upao sam na skupkako bih se domogao mikrofona. Nisam stigao ni do polovine izlaganjakad su me ismejali i oterali s bine.

Ne, ljudi me nimalo nisu podržavali. Zaprepastili biste se kad bisteznali koliko su intelektualci netrpeljivi prema onima koji vole crvenepletene kape i izgužvane pidžame.

Kap koja je prelila čašu bio je događaj u losanđeleskom zoo-vrtu kojisam upravo video. U vestima je rečeno da su mačke rođene u zoo-vrtu.Zašto bi par lavova iz zoološkog vrta odjednom rešilo da Besmisleno.Lavovi rođeni u zoo-vrtu neće tek tako podivljati. Jednostavno nemarazloga za tako nešto. Dosad ga nije bilo.

Na brzom biranju mi je bila agentkinja za odnose sa štampom. Pozvaosam je kako bi me ubacila na Foks. Kao i obično, uključila se govornapošta. Čak je i ona mislila da sam lud, iako joj plaćam. To nije bio dobarznak.

Pošto je njen aparat snimio moju poslednju molbu, rešio sam dauradim jedino što mi je palo na pamet. Uključio sam ajpod i pustio„Motorhed” kako bih podstakao preko potrebne mentalne vijuge. Pomozimi, Lemi. Pijuckao sam red bul. Pokušao sam da razmišljam dok samgledao najneduhovitije snimke na svetu.

Uspravio sam se kad mi je Atila izvadio slušalice.– Šta ima, Atila? – rekao sam. Cimer mi je pružio ruku. Hteo je da mu

bacim kosku. To sam i uradio. – Pogledaj ovo ludilo. Kad god pomislim

da će se stvari smiriti, problem se udvostruči. Sara neće uzvratiti poziv.Saosećam s onim malim koji je stalno vikao: Vuk, vuk!?

– Iiieee! Iiieee! Iiieee! – oglasio se Atila.Nekoliko puta je frknuo, a onda mi se popeo u krilo. Nespretno me

poljubio i zagrlio dlakavim rukama.Uzgred, Atila je šimpanza.

5.

Znao sam da Atili smeta televizor pa sam ga uzeo za ruku – koža mu jebila iznenađujuće mekana – i odveo u kuhinju. Atila: šimpanza stara petgodina, visoka preko jednog metra i teška četrdeset pet kilograma.

Za doručak sam mu dao mango, kutiju štrudlica sa smokvama (kojimase mnogo obradovao) i pola preostalog sendviča sa ćuretinom. Za užinusmo imali sok od jabuke pomešan sa smrvljenim vitaminima i zoloftom.

Tako je, zoloftom.Čak su i majmunima potrebne pilule sreće u ovom ludom svetu. Ili

makar onima koji žive u Njujorku.Oprao sam mu zube i vratio ga u sobu. Pod je bio prekriven novinama,

a na njima su bile razbacane Atiline stvari: kutija s peskom, korpa zaigračke prepuna lopti i lutaka, stoni hokej, kao i mašina za basket.Poslednje dve igračke su, zapravo, više bile moje nego njegove. Alinintendo igrica je bez sumnje bio njegov. Razbijao me je u kuglanju.

Neko vreme sam stajao na pragu i posmatrao ga kako se igra. Ugradiosam jak okvir s čeličnom žicom u dovratak njegove sobe, ali Atila jerastao i bilo je pitanje vremena kad će uspeti da izađe. Uskoro bih moraoda mu pronađem nov dom. U poslednje vreme, omiljena igračka mu je bilalutka koju sam mu nedavno kupio. Imala je pletenice i haljinu skrinolinom, kao iz Male kuće u preriji. Ljuljao ju je, a zatim poljubio.Onda ju je doneo meni i podigao kako bih je i ja poljubio. Zadovoljno jeuzdahnuo i vratio lutku na lejzi beg i počeo tobože da je hrani.

Ljudi koji kažu da su im psi kao deca nikad nisu živeli sa šimpanzom,verujte mi na reč. Odmahnuo sam glavom i osmehnuo se svom malomprijatelju. Bilo je lepo videti ga tihog, mirnog, kako se zabavlja. Nije biotakav kad smo se sreli.

Našao sam ga pre dve godine na institutu „Vilis”, istraživačkojbiomedicinskoj laboratoriji u Južnom Džersiju gde sam privremeno radiokao laborant. Drugog dana na poslu, ostao sam dokasno, da pospremim.Otvorio sam vrata i ugledao njega, najslađe trogodišnje majmunče koje jeiko ikad video. Ležao je u svom malom kavezu. Njegovo ružičasto licebilo je prislonjeno uz hladne rešetke.

Tužno me je posmatrao. Oči su mu bile crvene, iz nosa mu je curilokao iz česme. Većina biomedicinskih istraživanja svodila se na sledeće:prvo zaraze šimpanzu nekom bolešću, a onda joj daju lek koji žele daispitaju. Ako lek ne deluje, nikom ništa; šimpanza ugine. Ili prate propratneefekte i tako unedogled. Prelistao sam papire okačene o njegov kavez ivideo kako je neki drznik na njemu obavljao čudna olfatorna ispitivanja.Testirao je parfeme, tako nešto.

Kad me je ovaj majmunčić – tad još nije bio Atila, već broj 579 – pogledao krupnim smeđim očima, ispitivački i tužno, raznežio sam se.Nešto mi je sinulo. Nedelju dana pošto sam prestao da radim, ponovo samkrenuo putem I-95 s laboratorijskim ključem koji nije smeo da senarezuje, ali sam ja, onako rasejan, zaboravio da ga vratim. Kasnije samkrenuo s parkinga laboratorije, a na zadnjem sedištu moje razdrndanehjundai sonate, ležao je Atila pokriven kutijama od pice.

Bio je nepoverljiv i izuzetno oprezan prvih nekoliko nedelja u momstanu. Jedva da je spavao u strahu da ću ga povrediti. Jedan prijateljveterinar dijagnostikovao mu je postraumatski stres i prepisao mu zoloft,koji je imao magično dejstvo.

Znam šta mislite, da sam otkačeni levičarski borac za prava životinjaili da sam kao dete previše gledao „Bi Džeja i medveda”. 1⇒ Da samludak ili idiot. Obično ne govorim drugim naučnicima da u svom stanudržim šimpanzu. Nisam planirao da budem Čovek sa žutim šeširomdvadeset prvog veka. 2⇒ Prosto se desilo. Najpre sam hteo da ostavimAtilu u prihvatilištu za životinje u ruralnom delu Luizijane gdeudomljavaju majmune koje više neće testirati. I dalje razmišljam o tome,ali dotad će Atila živeti sa mnom.

Spustio je lutku i stao ispred balkonskih vrata lupkajući o njih kakobih ga pustio u ograđeni spoljni prostor gde sam mu namestio gumu zaljuljanje. – Razmišljaj, Atila! U napad! – rekao sam i navalio na giros.

– Uuu! Iiieee, iiieee, iiieee!Gledao sam kako grabi prema ljuljašci i skače na nju vrišteći od

zadovoljstva, a onda sam se okrenuo, zatvorio ogradu i vratio se svomposlu.

6.

Licem okrenutim nadole, Atila zamahuje dugim, snažnim rukama i ljulja senapred-nazad na gumi. Dodiruje zemlju dugim, kvrgavim prstima. Ruke sumu jake, žilave, stvorene za penjanje po drveću. Kao i većina šimpanzi,Atila voli da se igra. Voli da se rve, smeje, da ga golicaju.

I, poput ljudi, ima veoma razvijenu društvenu svest i podložan jerazočaranju.

Nijedan živi stvor ne liči na ljude kao šimpanze. Atila je spazio nekogčoveka u hodniku i piskavim, isprekidanim vrištanjem ispoljio uzbuđenje iuznemirenost. Pošto nije dobio odgovor, ponovo je skočio na ljuljašku,zamahujući napred-nazad dok je lanac okačen o kuku glasno škripao.

Sve mu je tako čudno. Pokreti, četvrtasti obrisi ispod njega,grmljavina koja mu ponekad prašti iznad glave. Ponekad mu sve odjednomzamiriše zastrašujućim, gadnim zadahom, koji je nekad ispunjavao njegovkavez u velikoj, svetloj sobi, zadahom od kojeg je Atili bilo muka, odkojeg bi mu se dlake na leđima nakostrešile. Zadah postaje jači. Sve jači.Čak i napolju, svakog dana je sve jači.

Dosadno mu je. Ljut i uplašen, Atila se odmiče od prozora i okreće posobi za igranje, a onda primeti ogledalo. Podiže ga ispred lica i ogleda se.Kao i sve šimpanze, prepoznaje sebe. Sada ima pet godina, lice mu gubiružičastu nijansu i postaje tamnije. Čekinjasta bela brada gotovo mu jesasvim opala.

Kad mu je ogledalo dosadilo, ostavlja ga sa strane i trči tamo-amo,drma ogradu, vrišti na nepoznate zidove i pomera stvari. Nakon izvesnogvremena, zabavu nalazi u bacanju stvari po terasi. Plastična stolica. Vozićiz „Tomasa i prijatelja”. A onda je primetio punjenog zeca. Podigao ga je idoneo do ćoška. Mazi ga nežno prelazeći prstima preko krzna. U tomtrenutku, povetarac je s terase doneo ružan miris koji ga je opalio ponjušci poput pesnice.

Atila raspoluti zeku. Šimpanzin stisak je moćan poput vilica pitbula.Zavija dubokim glasom i kida igračku na deliće. Provlači ih izmeđurešetaka na ogradi. Dok lepršaju poput snega, poput pepela, ka dvorištuiza zgrade, Atila zavija.

Sad mu je lakše.Minut kasnije, ponovo seda u ljuljašku od gume. Vrti se ukrug

pomažući se dugačkim rukama.

7.

U narednih otprilike, sat vremena, slao sam informaciju o napadu lavova uLos Anđelesu svim svojim poznanicima. Zanimala me je njihova reakcija.Potrudio sam se da stupim u kontakt s Abrahamom Bindiksom, safarivodičem koji živi u Bocvani. Upoznao sam ga u Parizu. Znao je mnogotoga o lavovima i bio jedan od retkih koji moju teoriju o LJŽS-u nisusmatrali potpuno uvrnutom.

Dok sam čekao odgovore, još jednom sam pozvao agentkinju zaštampu. U tom trenutku stigla mi je poruka.

Hitan slučaj! gde si?– Sranje – rekao sam. Znao sam da sam nešto zaboravio. „Stižem”,

slagao sam u poruci. Onda sam telefonirao u nastojnikov stan. Posle petbolno dugih pet minuta, pojavila se postarija žena u izlizanoj cvetnojhaljini koja je visila na njoj, gomilom goblena i ukrštenica na španskom.Bila je to nastojnikova mama, povremena Atilina dadilja. Trebalo je samoda me pozove u slučaju nužde.

Kad sam došao do balkonskih vrata, Atila se ogledao.– Zdravo, lepotane. Čuvaće te gospođa Abro, druže. Budi dobar, važi?

Moram nešto da proverim, ali kad se vratim, igraćemo fudbal. Obećavam.Oborio je glavu i pućio se, sve dok nisam raširio ruke. Umalo me nije

oborio kad mi je skočio u zagrljaj. Oglasio se s nekoliko jauka kojima sešimpanze služe da privuku pažnju na sebe.

Videlo se da je zadovoljan kad sam počeo da ga oponašam. Nanjegova u-u-u, odgovarao sam isto.

Završili smo s opraštanjem. Podigao sam bicikl kenondejl na rame inosio ga pet spratova, niza stepenice. Počeo sam da vozim suprotno odBrodveja kojim se nije moglo proći od automobila. Spustio sam glavu iupro kao lud dok sam prolazio pored divljih taksija, supermarketa icvećara. Otprilike oko Sto četrdesete ulice, zabolele su me prepone. Tu seveć Brodvej polako penjao ka Vašington Hajtsu.

Presekao sam put đubretarskom kamionu kod Sto pedeset devete iskrenuo levo, ka Aveniji Fort Vašington. Vozio sam avenijom koja jeblago savijala ka severu. Nekoliko minuta kasnije skrenuo sam desno, u

uzanu Sto osamdeset prvu ulicu i zakočio, mokar od znoja, ispred nekadavelike predratne zgrade. Pored ulaza se nalazila radnja Sve po 99 centi.Stavio sam katanac na bicikl i ušao u radnju. Kad je kineska prodavačicakamenog lica videla šta sam kupio, nacerila se.

U prljavom predvorju zgrade, znoj je kapao s mene. Pozvonio sam nainterfon pored imena N. Šo. Začulo se zujanje, znak da mogu da uđem. N.Šo me je čekala na hodniku šestog sprata, odmah pored lifta. Preko patikaje nosila bolničke nazuvke i nervozno tapkala po izbledelim pločicama.Ovo je, zaista, izgledalo kao hitan slučaj.

– Stvarno si nemoguć. Znaš koliko malo vremena imam između časovai smene – rekla je Natali gurajući me s hodnika u stan.

U bolničkoj odeći izgledala je kao kip. Imala je prozirnozelene oči,crvenu kosu – kad kažem crvenu, stvarno mislim na crvenu, irski crvenu –i nežnu kožu. Lice joj je bilo prepuno pega, kao da ju je neki poslastičarpoprskao cimetom.

– Obećao si da ćeš me čekati ovde. I to željno, mislim da si tako rekao– izgovorila je.

Njene zelene oči sijale su poput kriptona. Zgrabila me je za košulju ipovukla u hol. Uhvatila me je za kaiš. – Da vidimo taj vatromet, Ozi.

Natali je bila seks-mašina, libido XXL veličine u zelenoj bolničkojodeći. Takođe je bila briljantna studentkinja medicine UniverzitetaKolumbija na specijalističkim studijama za neurologa. Odličnakombinacija, mada sam se ponekad pitao da li me više želi zbog mog telaili moje pameti. Izgleda da to nikad neću saznati.

– Nisam kupio vatromet, ali jesam doneo jednu sitnicu – rekao sam i izdžepa izvadio poklon od devedeset devet centi.

Na prstu mi je visio par najmanjih, najvulgarnijih tangi ikadnapravljenih na Tajlandu, jarkocrvenih i providnih kao celofan.

– Ko kaže da ne cenim dolar? – kazao sam.Natali se podbočila.– Da razjasnimo nešto. Prvo kasniš, a ovo nam je jedina prilika za seks

nakon tri dana – Natali je iskrivila glavu i čkiljila. – A onda očekuješ danavučem neke droljaste gaćice koje ni uličarka ne bi smela da obuče odsramote?

– Tako nekako – rekao sam.– Nadam se da nisi poljubio onog majmuna pre nego što si došao

ovamo. Ako jesi, slobodno možeš da se okreneš i odeš.

– Nisam – uverljivo sam slagao.– U tom slučaju – rekla je i zgrabila gaćice iz mojih ruku. Razvukle su

se i odletele s prsta poput gumice, uz prasak.– Stvarno te mrzim, Oze – uzviknula je preko ramena idući prema

spavaćoj sobi.– I ja tebe, dušo.– Lezi na krevet – naredila je stojeći iza otvorenih vrata spavaće sobe.

U sobnom ogledalu sam video kako navlači gaćice. – Skini košulju, apantalone ostavi. Hoću da ti skinem kaiš zubima.

8.

– To je... bilo... – počela je Natali. Nije mogla da dođe do daha. Grickalaje zanokticu, a njeno znojavo telo ležalo je poput marionete na podu gdesmo završili pola sata kasnije.

– Divlja ljubav? – upitao sam dok sam otpetljavao poklon oddevedeset devet centi koji mi se nekako obmotao oko levog ramena.Počistio sam krhotine stakla s rama slike koja je pala sa zida. Na slici jebio njen otac, trgovac akcijama iz Konektikata. Devojka je imala maloplave krvi. Okrenuo sam sliku i ćušnuo je pod krevet.

– Ljubav ekvatorijalnih kišnih šuma – rekla je Natali i opružila sepreko mene. Liznula mi je ušnu školjku. – Mislim, ko to još radi stojeći nakauču?

– U slučaju da si zaboravila, samo sam ja stajao – kazao sam.Krajičkom oka sam zapazio treptavo crveno svetlo na ajfonu. To je značiloda mi je stigla poruka.

– Kako to da zaboravim – rekla je palcem skidajući znoj s očiju. – Tonije bila biologija. To je bila geologija. Znaš, seizmologija, tektonskiporemećaji.

– Kao kod Arhimeda. I kao što ja imam običaj da kažem „Dajte mioslonac i pomeriću svet” – odvratih.

Sačekao sam da Nat ode da se istušira i onda uzeo telefon. Dobio samporuku od Abrahama Bindiksa, poznavaoca lavova.

„Oze, neverovatno. Ne dešava se samo u Los Anđelesu, već i ovde!”Odmah sam ga pozvao.– Ipak nisi toliko lud, Oze – rekao je Ejb svojim afričkim engleskim, s

kotrljajućim r, seckajući suglasnike. – Bio si u pravu. Lavovi se rđavoponašaju. Vrlo rđavo.

– Upravo sam se vratio s otkazanog lova, na severu, nedaleko odZimbabvea. Selo na koje smo naišli, čitavo selo, bilo je prazno. Na svestrane, lavlji tragovi i krv. Nikad nisam video tako nešto niti sam čuo zaišta slično.

U Ejbovom glasu osećala se panika, što je bilo čudno. Bio je kršanAfrikaner. Ličio je na penzionisanog cirkuskog snagatora.

– Pride, imam posla s vojskom pa i ne mogu baš da pričam o tome, alikad sam video vest o napadu lavova u losanđeleskom zoo-vrtu, znao samda moram da te pozovem. Moraš doći u Bocvanu, čoveče. I ponesikameru. Ti i ostatak sveta nećete verovati dok ne vidite ovo rođenimočima.

– Nema potrebe da me ubeđuješ – rekao sam. Telefon mi je žuljaobradu. Izvadio sam olovku i okrenuo se po Natinoj sobi u potrazi zapapirom. – Pakujem se i stižem sledećim letom. Gde možemo da senađemo? Na aerodromu u Maunu, je li tako?

– Tako je, druže. U Maunu. Čim budeš mogao, javi mi kojim letomdolaziš. Ovo je neverovatno, strašno, strašno.

– Zovem te posle prvog presedanja – kazao sam dok je Nat ulazila usobu umotana u peškir.

– Važi, druže – rekao je Ejb i prekinuo vezu.– Let, a? Ideš nekud? – upitala je. Škrabao sam beleške po računu za

njene gaćice.– Na... put – odgovorio sam.– To sam i sama shvatila. Kuda?– U Bocvanu – izgovorio sam nakašljavši se.– Šta?– U Bocvanu.– U Bocvanu? U Afriku? Da li si ti normalan? – rastresla je mokru

kosu preko ramena. – Naravno da nisi. Glupo pitanje. Ne možeš da odeš.To se ne radi. Neko te pozove, ti naručiš taksi do aerodroma, a odatleodeš u Bocvanu! Još si i nezaposlen!

– U pravu si – kazao sam. – Šta, dođavola, da radim s Atilom? Hoćešli da mi ga pričuvaš?

9.

– Sad još treba i majmuna da čuvam?– Šimpanzu – rekao sam.Nat je sad već izistinski bila besna na mene. Nije glumatala.– Odgovor je ne, Oze. Znaš kako se izbezumim pored njega. Uostalom,

imam i predavanja.– Opusti se. Nastojnikova majka pokriva većinu obaveza. Ti samo

treba da ga obilaziš jedanput dnevno i da mu daješ lekove. Molim te.Taman malo da izbrusiš svoju žestoku narav.

– Uz majmuna? – vrisnula je.– Šimpanzu – ponovio sam. – Osim toga, ovo putovanje je pomak

kojem sam se nadao. Ako uspem da snimim neuobičajeno ponašanje kodlavova u Africi i povežem to s ispadom u losanđeleskom zoo-vrtu, moždaće ljudi početi da me slušaju pa ćemo se ozbiljno pozabaviti time.Čovečanstvo je u opasnosti. Možemo...

– Molim te – kazala je. – Poštedi me priče o LJŽS-u. Zaista. Ti stvarnonisi normalan, Oze. Prvo si odustao od doktorske diplome, a ostala ti jesamo disertacija...

– Dosadilo mi je.– A onda preko godinu dana, možda iz hobija, ne znam, bez ikakve

najave otkazuješ predavanja u najprestižnijim njujorškim institucijama.Budi srećan što te Univerzitet Njujork nije tužio zbog onog s hemijom.

– Samo sam pokušao da podstaknem ljude na razmišljanje, dovraga.– Sviđaš mi se, Oze – rekla je Natali. – Znam da si genije, ali ova

teorija o LJŽS-u zaista počinje da se isprečuje između nas. S mojimrasporedom predavanja, jedva uspevamo da se viđamo. Stvarno. Ne sećamse kad si me poslednji put izveo u neki restoran. A sad ideš u Afriku.

Pogledao sam svoju devojku koja je sedela na ivici kreveta. Bila jeprelepa. I volela je pivo, kao i filmove Krisa Farlija. Sa mnom je igralaVeštinu ratovanja 2 i bila je dobra u tome. Zajedno smo gledali košarku.Navijala je za Seltikse i to joj je bila jedina mana.

Onda sam šokirao nju – i sebe.– Šta kažeš na ovo... – počeo sam. – Otići ću u Afriku. Ako je posredi

nova ispala, pakujem panoe s natpisom SVETU SE BLIŽI KRAJ, ne idemviše na Globtroterse i tražim ozbiljan posao. Važi?

– Ako se vratiš.– Ne budi smešna. Jesmo li se dogovorili?Zakolutala je staklastozelenim očima.– Dobro, Tarzane. Čuvaću tvog King Konga dok ti budeš u prašumi,

makar to bilo poslednji put. A što se Atile tiče, nemoj misliti da je ovopriprema za materinstvo. Rekla sam ti da ne želim decu. Ni s tobom, ni sLeonardom Dikapriom, ni sa kim.

– Znam, znam – kazao sam. – Opusti se. Samo imam šimpanzu kojamora da jede. Da nisi negde videla moje bokserice?

Konačno se nasmešila.– Pogledaj ispod jastuka na sofi u dnevnom boravku.

10.

Izašao sam iz Natalinog stana ne znajući tačno u šta sam se upravo uvalio.Šta ako je Bocvana promašaj? Ponekad poželim da odsečem sebi jezik.Uvek me dovodi u nevolju. Pre bih umro nego što bih radio kancelarijskiposao.

Ali dok sam skidao katanac s bicikla, shvatio sam da mi je biopotreban ultimatum. sad ili nikad. Bilo je krajnje vreme da tu teoriju LJŽS-a isteram na čistac ili da na nju stavim tačku. Ako čopor divljih lavovanije uspeo da otvori oči svetu, stvarno ne znam šta bi moglo.

Stigao sam u stan. Platio sam gospođi Abro i ispratio je. Iz ormanasam izvadio Atilin kavez na sklapanje i otvorio ga. Zacvilio je kad jevideo da ga sastavljam. Znao je šta znači kad vadim tu stvarčicu.Nerviralo me je što će tokom mog odsustva jadničak biti zatvoren uskučenom kavezu,, ali nisam imao izbora. Ostavio sam kratku poruku Natda mu udvostruči dozu zolofta i vitamina D, budući da neće moći da vežbana terasi.

Kad sam sklopio kavez, pustio sam Atilu da uđe s terase. Posadio samga na lejzi beg i nagradio ga. Uz ručak je gledao svoj omiljeni DVD,ekranizaciju Priče o zečićima Flopsi i gospodinu Mišiću od Beatriks Poter.Zadovoljno ga je gledao, a ja sam strčao u podrum po torbe. Kad sam sevratio, za manje od pet minuta, nisam mogao da verujem svojim očima.

Atila više nije bio ispred svog DVD-plejera, već u radnoj sobi. Dvatelevizora je razbio o zid, a sad je udarao laptopom o ivicu stola.

– Atila! – uzviknuo sam. – Prekini! Da si odmah sišao! Šta to,dođavola, radiš?

Atila se okrenuo vrišteći.Na trenutak – samo na trenutak – primetio sam nešto u njegovim

očima, hladnoću, zlobu, koju nikad ranije nisam video. Čak sam pomislioda će baciti laptop na mene. Taj trenutak je prošao. Spustio je kompjuter iskočio sa stola, ka ćošku, oborene glave.

– Idemo, gospodine – rekao sam mu, zgrabio ga za ruku i odveo ukavez. Pokušao je da uzme lutku dok smo prolazili kroz njegovu sobu.

– Ne – rekao sam i oteo mu je.

– Nevaljali Atila. Nevaljali dečko – kazao sam, zatvorio kavez izaključao ga. Pokupio sam slomljeno staklo i počistio šimpanzin izmet, aonda se prikačio na internet da zakažem let za Bocvanu. Prvi avion je leteonarednog jutra, s presedanjem u Johanesburgu, po ceni od tri hiljadedolara. Moji roditelji ne bi bili srećni, ali morao sam da okrnjim maluušteđevinu koju mi je ostavio deka Oz. Spakovao sam se. Pasoš, odeća,oprema. Imao sam tridesetpetmilimetarski foto-aparat nikon sasuperuveličavajućim zumom, ali moj ponos i dika bila je Sonijeva kameraDSR-400L. Izvadio sam je iz postavljene torbe i proverio svetlo, napuniolitijumske baterije, a zatim je vratio nazad.

Bio sam u žurbi, sve stvari sam izneo u hodnik, a onda sam začuocviljenje.

To je bio Atila. Jecao je zato što sam ga izgrdio. Ušao sam u njegovusobu i otvorio kavez.

– Jel’ ti žao, Atila? Jel’ ti stvarno žao?Njegov dubok uzdah je to potvrdio. Neko vreme smo se grlili.Pustio sam ga da tumara unaokolo dok sam se pakovao. Bio sam pri

kraju kad me je Atila povukao za majicu i zacoktao. Znao sam šta hoće.Konačno smo se poljubili i pomirili. Natali bi se na ovo ispovraćala.

– Moram da odem na nekoliko dana – govorio sam mu vraćajući ga ukavez. – Neće biti lako, ali biće tebi dobro. Rano ujutru obići će tegospođa Abro, a dolaziće i Natali. Sećaš se Natali. Budi dobar prema njoj,čuješ li me? Znam da me razumeš.

Atila je negodovao.– Znam, znam, ali nema nam druge. I ti ćeš meni nedostajati.

11.

Bio je početak leta. Jutarnje sunce obasjavalo je pakle marlbora i čašice izhepi mila u korovu pored puta.

Sjajno. Tek sam krenuo na svoje neverovatno putovanje, a već sam seizgubio izgubljen u divljini. U divljini Kvinsa.

Provirio sam kroz zadnji prozor prljavog taksija koji je jurio kaaerodromu i opsovao jer smo usporili i stali. Ponovo.

Krenuli smo, pa opet stali. Taksista je zatrubio psujući sve po spisku.Zatim je nastavio da razgovora s nekim, preko slušalica. Učinilo mi se dapriča o poslu. Bio je veoma taman i žgoljav, crvenkastih beonjača.

Preko komandne table posmatrao sam auto-put Long Ajlend koji sepretvorio u zaleđenu traku crvenih zaustavnih svetala. Bilo je tolikozakrčeno da su i magarci, koji su pokušavali drugima da preseku put, biliprinuđeni da se zaustave.

Zarobljen između ogromne torbe za kameru, laptopa i prtljaga, ko znakoji put sam na ajfonu proverio koliko je sati. Moraće da se desi nekočudo da bih stigao na let za Afriku u 9:05. Primetio sam da mi je stigaomejl od Natali i napravio grešku otvorivši ga.

„Ne moraš to da radiš.”Uzdahnuo sam. Možda je moja devojka u pravu. Možda je ovo ludost.

Zar nije pametnije da odem s njom u Hemptons? Da osetim pesak ucipelama, pojedem malo ostrigu. Stvarno bi mi dobro došao ledeni čaj sLong Ajlenda i malo sunčanja. To da ne pominjem. Možda ovo putovanjemože da pričeka?

Ne, jasno mi je bilo da ne može. Toliko sam bio posvećen ovomproblemu da sam već dugo znao da nema povratka. Bez obzira naHemptons, LJŽS se odvijao. Upravo ovde. I sad. Svuda, dođavola. Osećaosam to u porama.

Ponovo sam proverio prtljag. Proverio sam pasoš, osiguranje, pribor zahigijenu koji, po propisima, nije smeo da bude teži od sto grama, donjerublje, majice, šortseve i crvenu vunenu kapu. Zatim sam pokupio tabletedoksiciklina, protiv malarije, koje su se prosule po presavijenom ponču, aonda sve dobro svezao.

Neka neverne tome idu dođavola. Bio sam spreman za polazak.Bocvana ili propast. Ostalo je samo da čekiram kartu na aerodromu, akouopšte stignem tamo.

Kad smo se konačno pokrenuli, izvadio sam mapu Afrike. Živci su mibili napeti kao strune, od uzbuđenja. Kad samo pomislim na afričkaprostranstva. Tri puta je veća od Evrope. Tokom prvog putovanja, napostdiplomskim studijama, mnogo sam naučio o tom kontinentu. Ali ovo jenešto drugo. Ovo nije izlet.

Taksista je prestao da se svađa preko mobilnog. Okrenuo se ka meni.– Koji terminal, gospodine? – aerodrom nam se, konačno, ukazao pred

očima.– Nisam siguran – rekao sam. – Putujem južnoafričkom avio-

kompanijom.– Idete u Afriku? U Južnu Afriku? – upitao je taksista. Malo sam se

zabrinuo. Tek sad sam primetio, i po izgledu i po govoru, da je taksistaAfrikanac. Njegov engleski je imao afričku melodičnost. Nigerijsku,možda.

– U Bocvanu – odgovorio sam.– Idete iz Njujorka u Bocvanu? Ne! Stvarno? – rekao je taksista. U

retrovizoru sam video njegove razrogačene oči i crvenkaste beonjače.Bio je sumnjičaviji i od moje devojke. Te večeri sam sa svih strana

dobijao nesebičnu podršku i povoljne predznake.– Tako sam planirao – kazao sam. Taksi se zaustavio ispred

prometnog terminala.– Nadam se da idete poslovno – rekao je i dao mi račun za pređenu

kilometražu. – Nadam se da je zbog posla, ortak. Znate na šta mislim.Znao sam na šta misli, nažalost. Na epidemiju side u Bocvani, drugu

po broju zaraženih u svetu. Svaka četvrta odrasla osoba imala je ovustrašnu polno prenosivu bolest.

Nisam preterano brinuo zbog toga. Pored dugog puta i borbe protivzastrašujuće globalne epidemije, teško da ću imati vremena za žestok,divlji seks bez kondoma u zemljama Trećeg sveta. Uostalom, imamdevojku.

– Ne brinite – rekao sam taksisti i otvorio vrata. – Neću se nimalozabavljati.

12.

Otprilike četiri sata kasnije, probudio sam se na dvanaest hiljada metaraiznad Atlantika.

Žmirkajući u niskom zadnjem delu prazne kabine boinga 747, podigaosam sedište i pogledao kroz prozor. Kroz mlečna prostranstva beličastihoblaka, video sam kako se u daljini, na okeanu, meškolje talasi. Jasno jebilo da više nisam u Kanzasu niti u Kvinsu, hvala bogu.

Zevnuo sam, a zatim spustio stočić . Izvadio sam laptop iz torbe.Nameravao sam da napišem nekoliko imejlova, ali sam umesto togaotvorio LJŽS prezentaciju u pauer pointu koju sam predočio u Parizu.

Prikaz počinje fotografijom jednostavne slike iz čuvene pećine Lasko uFrancuskoj na kojoj se jasno vidi kako bizon ubija čoveka. Sledeći jeRubensov Okovani Prometej. Na slici, Titanovo lice je iskrivljeno odjakog bola dok mu orao kida utrobu. Za Rubensom sledi renesansna slikaNikole Pusena, Kuga u Ašdodu, s prizorom Boga koji šalje kugu i miševena Filistejce jer mu se nisu povinovali.

Onda su na red došle čudnije, mračnije i manje poznate slike. Kad sepojavila stara skulptura jaguara u skoku, puls mi se ubrzao. Pronađena jeu astečkom hramu, uz proročanstvo po kojem će životinje raskomadati sveljude.

Posle jaguara, na red je došla jeziva ilustracija iz „TogenburškeBiblije”. Na njoj muškarac i žena umiru od buboničke kuge. Nešto unjenoj svetloj, statičnoj jednoličnosti – karakterističnoj za srednjevekovnuumetnost – posebno uznemiruje onog ko je gleda. Naga tela nepomičnoleže na postelji poput papirnatih lutaka, bleda koža im je osuta, a limfnežlezde natečene. Crna smrt, koja je ubila četrdeset odsto tadašnje svetskepopulacije, potekla je od mrmota, a u Evropu je preneta preko pacova.

Ponovo sam pogledao kroz prozor. Dok sam zurio u oblake i u okean,desetine kilometara ispod njih, obuzeo me je čudan osećaj. Obuzela me jejeza i činilo mi se da propadam. Jurili smo ka Africi brzinom od okohiljadu kilometara na sat. Odjednom sam se osetio veoma sićušnim iusamljenim. Nisam religiozan, ali dok sam tako sedeo, počeo sam darazmišljam o neobjašnjivoj prirodi ovih pojava.

Kao da sam deo apokaliptične promene. Pomislio sam na konje, ptice izmije, na kletvu koju je, po „Knjizi postanja”, Bog bacio na zmiju: on ćetebi glavu satirati, a ti njemu petu ranjavati.

Gnev božji?Ili je to možda posledica letenja avionom, pomislio sam, brišući

krmeljčiće iz očiju. Nema sumnje da sam postao opsednut LJŽS-om.Pomislio sam na sve neprospavane noći, na odustajanje od školovanja. Asada sam zaista u avionu za Afriku. Možda ću konačno naći odgovore zakojima tragam. Možda prosto ludim. Počeo sam da sumnjam u svoj zdravrazum.

Pogledao sam laptop i video da mi je stigao još jedan imejl od Natali.To me je stvarno razbudilo.

„Oze, znam da ovo možda nije najbolji trenutak da ti to saopštim...”Čoveče. Znam šta sledi posle ovog. Čitao sam preskačući delove

poruke, kao nekad izveštaje iz banke. Preleteo sam pogledom preko imejlasvestan da ne želim da ga pročitam. Ostatak sam pročitao na brzinu.

„...ali razmislila sam o svemu. Suština je da ja više ne mogu ovako.Barem ne sad. Očajno sam uradila ispit iz imunologije. Daj bože dadobijem sedmicu. Ali nije samo to. Dekoncentrisana sam, a moram da seusredsredim na školu i na karijeru. Znam da nije trebalo da ti saopštimmejlom. Razgovaraćemo kad se vratiš. Moraćeš da nađeš nekog drugog daobilazi Atilu. Ja sam prezauzeta.”

Nema problema, pomislio sam. Ura. Mogu ponovo da se bacim upromet. Razmišljao sam da joj odgovorim, ali sam na kraju odlučio da jeprosto ignorišem, da ostane na tome. Sada nema povratka. Natali je toznala, kao što sam ja znao da je njoj najvažnije da postane lekar. Jasno mije to stavila do znanja. Možda smo zaista morali da se raziđemo na nekovreme.

Jednostavno ću morati da pozovem drugu ženu, onu do koje mi nijestalo. Ostavio sam poruku gospođi Abro na telefonskoj sekretarici, u kojojje preklinjem da hrani Atilu do mog povratka. Ona me ne bi izneverila.Zatvorio sam laptop i protegao se. Još dvanaest sati do presedanja uJohanesburgu. Izvadio sam ajpod iz torbe, stavio slušalice i odvrnuo „BlekSabat”. Kroz prolaz aviona koji je jurio, pošao sam u potragu zastjuardesom i red bulom.

Druga knjiga

U AFRICI

13.

Moj prvi pogled na Afriku, dvanaest sati kasnije, zapravo je biorazočaravajuć. Johanesburg je, iza masivnih aerodromskih prozora, biosamo gomila bezizraznih zgrada; toliko bezličan da bi mogao biti iKlivlend.

Jedan sat kasnije, kad smo krenuli put severa, ka Bocvani, osetno samse oraspoložio. Zeleno-smećkasti krajolik naizgled nepreglednogprostranstva izgledao je baš onako kako je dečak u meni zamišljao Afriku.Toplu, divlju, samotnu.

Dok smo se polako spuštali u Maun, primetio sam nekoliko modernihzgrada, ali većina je bila izgrađena od blokova i metala. Sišao sam nizastepenice i stupio na šljunak. Iza klimave metalne ograde duž aerodroma,na sve strane su bili magarci. Video sam i rondavele, tradicionalne afričkekolibe sa slamnatim krovom, napravljene od kamena i kravlje balege. Ipored sladunjavog mirisa đubriva i dizela, bilo mi je neočekivano prijatnona jarkom, zaslepljujućem žutom svetlu.

Prošao sam carinu. Na izlazu je stajao Abraham Bindiks. Skinuo jedotrajali slamnati šešir i zagrlio me ogromnim rukama. Krupan preplanuopedesetogodišnjak širokih ramena, podsetio me je na fudbalskog trenera skoledža San Belt.

Lice mu je bilo grubo i izbrazdano poput radničke rukavice. Brkovi sumu se stapali s čekinjama na obrazima. Ispod nezakopčane, znojave lanenekošulje, štrčale su guste malje na grudima. Izbledele plave tetovaže nadlakavim mišicama nalik bačvama za vino bile su uspomena iz mornarice.Bilo je lepo videti njegov vragolast osmeh i njegove retke zube. Poslednjiput sam ga video u Parizu. Sedeli smo u hotelskom baru i napili se kaosvinje nakon što su me oterali s bine.

Izgledao mi je punije nego onda u Parizu. Osim toga, primetno jeostario i kretao se malo sporije. Pitao sam se da nije bolestan.

– Hvala ti što si došao, prijatelju, ali imam loše vesti – rekao je doksam uzimao torbe s gomile prtljaga. Voleo sam Abrahama, ali bio sammalo uzdržan prema njemu. Kao i mnogi Afrikaneri, bio je neotesan iponekad je rasuđivao kao rasista, što u Amerikancu može da izazove

nelagodu. Ipak, delovao je zaštitnički, , kao kod tata medved.– Nažalost, iskrsao mi je jedan problem – kazao je. – Porodični

problem. Možeš li da se strpiš jedan dan pre no što te odvedem u selonadomak granice sa Zimbabveom? – upitao je.

– Naravno, Ejbe? Šta se desilo? Mogu li ja nekako da pomognem? –odvratio sam.

– Ne, ne, u pitanju je porodični problem. – Ejb je imao topao glas slimenim prizvukom, poput prigušene trube. – Moj mlađi brat Filip,pacifista, glavni je u izviđačkom kampu u šumama blizu namibijskegranice. Dok ja bogate američke turiste vodim da ubijaju životinje, on ihvodi samo da ih vide, da ih slikaju. Zapravo, vodi ih da gledaju dva velikačopora koja se hrane afričkim govedima u delti Okavanga.

– U čemu je problem?– Ne znam, čoveče. Već dvadeset četiri sata ne mogu da uspostavim

vezu s njegovom bazom, a mama je zabrinuta. Verovatno nije ništa, ali sobzirom na sve ovo ludilo, moram da proverim da li je zamlata dobro.

– Idemo onda – rekao sam. – Kažeš da u kampu ima lavova, je li tako?Zato sam i preleteo trinaest hiljada kilometara.

Moj polet malo je ohrabrio Ejba.– Važi, druže – izgovorio je, lupkajući me po ramenu. To me je malo

zabolelo. – Znao sam da si pravi prijatelj, Oze. Pokušao sam da nagovorimsvoje tragače da pođu sa mnom, ali te sujeverne budale su i daljeprestravljene zbog pokolja u onom selu na koje smo naišli. Ti paganskimaloumnici su rekli da ne žele da staju na put lavovima sve dok se, kakokako kažu, duhovi ne smire.

Uznemireni duhovi; lavovi. Setio sam se svog osećaja propadanja uavionu, osećaja božje srdžbe. A onda sam odagnao te misli. Ostavio samsvoju nelagodu iza sebe.

– Na kojoj strani je Okavango? – pitao sam, tegleći torbu s kamerom.

14.

Umesto da izađemo s aerodroma, Ejb i ja smo krenuli južno, katerminalima, a zatim skrenuli desno u uzan, prljav prolaz.

– Zašto smo došli ovamo? Mislio sam da idemo u kamp tvog brata –kazao sam.

– I idemo, druže. U severnom delu delte nema puteva, samo avio-piste– objasnio mi je Ejb. Dok smo koračali, iz jednog džepa svog kaki prslukaizvadio je kutiju s duvanom za žvakanje. Uzeo je malo duvana i stavio gau usta. – Treba da unajmimo avion.

– Da unajmimo avion? – upitao sam. – Nadam se da znaš da upravljašnjime jer ja samo znam da iskačem.

– To bi moglo dobro da ti posluži – kazao je. Vilice su mu sepomerale dok je razmekšavao duvan. Namignuo mi je. – Ja imam dozvolu,samo neko vreme nisam vozio.

Izašli smo na šljunak i prošli pored aviona iz kojeg sam maločasizašao. Primetio sam da su na Crnom kontinentu malo opušteniji što se tičekontrole. Niko nije tražio da se izujem.

Skrenuli smo u hangar. Čovek s masnim šeširom, polu-Afrikanac,polu-Azijac, sedeo je za stolom i prstima jeo meso s roštilja. Pored njegaje sedeo Afrikanac koji je ličio na policajca ili vojnika, sudeći pozamazanoj sivoj uniformi i sivoj bereci. O ramenu mu je visila puška AK-47. Obojica su podigla noge i gledala film na DVD-plejeru. Zavirio sampreko policajčevog ramena: Hepi Gilmor, film s Adamom Sendlerom.Nisu se smejali, što je razumljivo, jer film nije naročito smešan, mada sečinilo da njima nije jasno da je to to komedija.

Ejb je desetak minuta razgovarao s njima, peneći kao bik, na jeziku zakoji sam ubrzo saznao da se zove setsvana. Abraham je na kraju, oznojenizajapuren lica podbulog od vrućine, počeo da pretura po džepovima svogprsluka i čoveku za stolom dao savijen svežanj novčanica. Ovaj ih jeizbrojao prstima lepljivim od mesa. Delovao je zadovoljno. Poslao nas jenekud napolje s nekim kretenom koji je izigravao mafijaša, što je,verovatno, video u američkim filmovima.

Krenuli smo stazom između dva niza aviona za zaprašivanje. Ejb je

otvorio vrata zarđale letelice koja je, kao u nekom crtaću, bilanesrazmerno velika u odnosu na gume i ugurao moje torbe iza sedišta. –Sačekaj, druže. Odmah se vraćam – rekao je Ejb i krenuo nazad kahangaru. Vratio se trenutak kasnije, s drugog kraja aerodroma, urazdrndanom rendžroveru. Kad je otvorio vrata, iz terenca su iskočila dvacrvenkastosmeđa psa zalizane dlake, afrički goniči lavova. Uskočili su uavion kao da su to često rade. Zatim je Ejb uzeo dva velika sanduka spuškama i stavio ih u avion. Primetio je da gledam u oružje.

– Bolje da ga imamo, nego da ga nemamo kad nam zatreba. Zar ne? –kazao je očinski me uštinuvši za obraz. Sunđeraste radio-slušalice ubrzosu mi pritisle uši. Krenuli smo ka uzletištu. S druge strane prašnjave pisteprimetio sam ograđeno polje s kamenjem i čudnim, razapetim šatorima.

– Šta je ovo, Ejbe? – pokazao sam i viknuo kako bih nadjačao sveglasniji propeler.

– To je groblje – odgovorio je Ejb, takođe vičući. Otvorio je ventil zadovod goriva. Truckali smo se po šljunku. – Mnogi su umrli od side pa nestižu da iskopaju rake. Zato kovčege ređaju jedan na drugi, ispod šatora.Kako se ono vi Amerikanci šalite na račun groblja?

– Ljudi bi umrli da bi ušli unutra? – nagađao sam.– Da. Na to sam mislio. – Ejb se sarkastično osmehnuo. Zubi su mu

bili krivi i žuti od duvana. Zatvorio je ventil i naš mali avion se odlepio odtla. – Dobro došao u Afriku, čoveče.

15.

I pored vremenske razlike, tesne avionske kabine, koji su mi dahtali na obauveta, ta tridesetominutna vožnja avionom za mene je bila najuzbudljivijau životu. Kao da me je let iznad delte Okavanga vratio u prošlost. Doneklesam očekivao da vidim dinosauruse kako tumaraju ispod nas. Ubeskonačnoj smećkastoj dolini koja se talasala ispod nas nije bilo ni jednejedine zgrade, kuće, pa čak ni kućerka. Posmatrao sam senku aviona kakoklizi preko belih ostrva nalik tačkama između svetloplavih traka vode. Natim ostrvcima rasle su palme, između ogromnih zemljanih za koje mi je Ejbrekao da su nasipi termita.

Sada, pošto je bio jul – zimski mesec u Africi – objasnio je Ejb, deltase isušila i trostruko smanjila, privlačeći ogroman broj životinjskih vrsta,najveći na planeti. Nadletali smo nilske konje, hijene, krda ogromnihafričkih goveda, rogatih i crnih, koje su neki profesionalni lovci, rekao mije Ejb, smatrali opasnijim od lavova. Tu su bile i rečne ptice, milioni ptica,reklo bi se. Na zvuk aviona, raspršile su se s isušenih močvara. Prvi ljudikoje smo videli bila su dva ribara u grubo istesanom čamcu. Posle ovoga,ne treba mi kanal Diskaveri, pomislio sam.

– Stigli smo – rekao je Ejb nekoliko minuta kasnije. Čuo sam gaisprekidano zbog slušalica. Usporili smo spuštajući se ka slamnatimkrovovima pored kojih se nazirao beličasti trag piste. Mislio sam da ćemose prilikom sletanja truckati kao na uzletanju pa sam se iznenadio kad jeEjb glatko spustio avion. Skinuo sam slušalice. Naviknutom na buku,tišina mi je delovala gotovo sablasno. U ušima mi je malo zujalo.

– Ovo je čudno – rekao je Ejb kad smo izašli iz aviona na vrelinu. –Ne smešno, nego čudno.

– Šta? – upitao sam.– Naši ljudi, kad vide da se spušta avion, obično nas dočekaju s pićem

i toplim peškirima. Ja ništa ne vidim i ne čujem. A ti? Ne čuju se čak niživotinje.

Bio je u pravu. Čulo se samo jednolično zujanje insekata ispodblistavog neba. Kućerci sa slamnatim krovovima koji su se videli u daljini,na kraju prašnjavog puta, pored krtih smeđih stabljika trski i papirusa,

delovali su prazno, napušteno. Srebrnasta svetlosna traka na obzorjupodrhtavala je na jari i treperila poput izmaglice.

Ejb zazvižda. Dva psa riđe zalizane dlake dadoše se u trk. Pomno suosmatrali. Napregnuli su čulo mirisa. U kampu do kojeg su nas doveli biloje beživotno kao na groblju. Našli smo odeću, prtljag, turističku opremu zasafari: šešire i prsluke s džepovima oker boje, otvorene kofere, razbacanečarape i rublje na nenameštenim krevetima. Ali nije bilo ni turista nivodiča.

Iza kuhinje se nalazilo nešto nalik brodskom kontejneru, džinovskacrvena kutija od talasastog lima, a pored, lendrover s dva dodatna redaizdignutih sedišta namenjena posmatračima divljih životinja.

Ejb se nakašljao psujući na nekom nepoznatom jeziku. Na travu jeispljunuo smećkasti sok od duvana pa usta obrisao rubom košulje.

– Nedostaju dva džipa, vodič, desetak služavki i kuvara. Ovo jeveoma čudno, Oze. Gde su, dovraga? Gde mi je brat? Imam lošpredosećaj.

Stavio je prste u usta i zaparao vazduh zviždukom na koji su psidotrčali. Uskočio je u rover, našao ključeve i upalio motor. Odvezli smose do aviona, po puške, a zatim krenuli severno od kampa po lošeutabanom putu. Kamenčići su leteli i krckali pod gumama. Auto se njihao idrmusao preko neravnina. Kad je put iščezao, suočili smo se sdžombastim terenom obraslim visokom suvom travom. Oko drvećaabonosa, nekoliko mladunaca hijena gacalo je po plitkom rečnom koritu.Šape su im bile prekrivene debelim slojem smrdljivog mulja. Netremicesam zurio u njih, kao da sam na safariju, ali ako ih je Ejb i primetio, kao iporodicu žirafa koja se napajala u plićaku tridesetak metara nizvodno,ništa nije rekao.

Kružili smo oko drveća smokava kad smo konačno ugledali ljude.Grupa Afrikanaca tumarala je duž rečne obale, dva muškarca idebeljuškasti dečak u kuvarskim uniformama. Spremali su se da uđu učamac. Ejb je dao gas okrećući džip ka njima, a onda naglo zakočio.Doviknuo mi je nešto na jeziku setsvana. Uzvratili su mu povicima.Izgledalo je kao da se svađaju. Razgovor je trajao nekoliko minuta. Nakraju su tri kuvara nevoljno izašla iz čamca i sela na zadnje sedište rovera.Okrenuo sam se i pogledao ih. Gledali su me bezizrazno i nedokučivo.Nisu me primećivali.

– Šta su ti rekli? – upitao sam Ejba kad smo krenuli. On je stavio u

usta još malo duvana. – Ovo je gore nego što sam mislio, čoveče. Dvegrupe su prekjuče krenule u obilazak, dvadesetoro ljudi, računajući mogbrata. Otad nemaju vesti od njih. Ne samo to. Kažu da su lavovi sinoć biliu kampu. Tumarali su poput zalutalih mačića i skupljali ostatke hrane.Ove budale su se sakrile u kontejner. Kad su se probudili, radio-prijemnikje bio pokvaren, razbijen. Malopre su hteli da krenu nizvodno, da potražepomoć.

– Oko čega ste se svađali?Ejb je skinuo slamnati šešir i obrisao znoj sa suncem oprljene obrve.

Znoj je curio s njega kao sa česme.– Rekao sam im da pođu s nama u potragu za turistima i vodičima, ali

su, kao i moji tragači, prestravljeni. Kažu da se lavovi čudno ponašaju.Sujeverna vradžbinska sranja. Bogovi su ljuti. Navodno, crna magija jeumešala prste. Uga-buga-buga.

Iza nas, kuvari su počeli da pevuše neku religioznu pesmicu. – Evo,opet – rekao je Ejb pokazujući palcem na njih, preko ramena. – Oo, ee, oo,aa, ting-teng, vala-vala, bing-beng!

Pritisnuo je kočnicu i naglo zaustavio rover. Brzo je izašao i iz torbe nazadnjem sedištu uzeo pušku za lov. Bila je to vinčesterka, model 70, uzkoju idu ogromni meci 458. Napunio je okvir velikim metalnim čaurama izatvorio ga uz škljocanje. U džip se popeo otpozadi, zatim se probioizmeđu ljudi, torbi i pasa i namestio pušku na postolje rovera. – Seo je zavolan i rekao: – Hoćete da vidite crnu magiju, primitivci? Daću vam crnumagiju – vikao je na njih, a onda je upalio motor i ubacio u brzinu.

16.

Na nešto manje od kilometar i po severoistočno od rečne obale safarikampa, na najvišim stenama, nedaleko od čopora, ugledali smo dvaogromna lava. Ležali su na stomaku, nepomični poput zlatnih prostirki.Dahtali su i njušili uz povetarac. Bezizraznim pogledom ćilibarskih očijulenjo su osmatrali obzorje.

Poput pasa, ali za razliku od ljudi, lavovi se ne znoje preko kože.Temperaturu tela kontrolišu dahtanjem. Ali ovo teško disanje nijeprouzrokovano vrelinom ili iscrpljenošću. Dahću jer su se prejeli.

Ispod njih, po trnovitom žbunju klisure, razmileli su se rojevi debelih,svetlucavih muva. Zujale su oko mesa što je trulilo na suncu koje jeupeklo. Zavlačile su se između kostiju. Njihovo jednolično komešanjepodsećalo je na neprekidni vibrato istog tona na violončelu. Ljudska telaili, bolje rečeno, njihovi ostaci, bili su razbacani po krvavoj travi. Podzaslepljujućim suncem, rasuti grudni koševi i karlične kosti beleli su sepoput aspirina.

Ostatak čopora rasporedio se u velikom, nepravilnom krugu okokostiju. Usred tog meteža skakutali su lešinari, sležući krilima kaoramenima. Vratovi im liče na crviće. Kljunovima kidaju meso sa skeletarastežući ga kao gumicu. Lavice i mladunci dobrano su se najeli i sada sezadovoljno i veselo prevrću po travi. Dva mužjaka su krupna kao zlaćanabrda. Braća su, blizanci, gotovo istovetni, samo što stariji nema jedno okooko. Izgubio ga je u nedavnom preuzimanju čopora. Pošto su ubila dvaalfa mužjaka, a trećeg oterala, braća su svoju dominaciju učvrstilaproždiranjem svih suparničkih mladunaca i četiri mlade ženke. Ali porastmoć koju su stekli posle preuzimanja čopora bila je zanemarljiva upoređenju s onom koju su stekliu nakon ubijanja dve grupe ljudi.

Lavovi su osetili nešto dotad nepoznato, što je izmenilo njihov odnosprema ljudima. Donedavno predatori po mnogim osobinama sličnilavovima, iritirajuće i nedosledne životinje koje je, uglavnom, trebaloignorisati, sada su bile plen.

Videli su ih kako dolaze. Dve sitnije, brže lavice, popele su se nakobasičasto drvo nedaleko od traga guma i pritajile se. Dok je rover

prolazio, skočile su na otvorene džipove pune nezaštićenih, slabih sisara.Kad su se ti krupni, bezdlaki majmuni uspravili na spore, nejake noge,olakšali su im posao. Ne zato što su lavovi bili naročito gladni. Ljudi nisuništa u poređenju s bivolom teškim jednu tonu, omiljenijim plenom čopora.Džipovi su ličili na kutije pune grickalica.

Mužjaci su skočili sa stena, najpre jedan pa drugi. Lagano su seprobijali kroz čopor, visoko uzdignutih glava. Načuljili su uši, zatvoriličeljusti i mahnuli repovima, levo-desno. Trenutak kasnije, za njima sukrenule ženke, pognutih glava. Kako su se dve lavice približavale, lešinarkoji se obrušio na lice jedne žene, skupio je krila i odleteo, mašući čudno ismeteno, poput velikog goluba. Jednooki lav spustio je šapu na ženino liceDržao ga je i zagrizao uz pucketanje. Očnjacima je gulio kožu s kosti.

Neko vreme je žvakao, a onda je podigao glavu i onim jednim okompogledao ka istoku. Čuljio je uši i širio nozdrve. Lavovi se ne ističusluhom, ali lojne žlezde smeštene oko brade, čeljusti, njuške i brkovaskrivaju moćno čulo mirisa.

Nešto je nanjušio. Osmotrio je brata koji je sad gledao na istu stranu.Ljudi, saopštavaju jedan drugom pogledom, režanjem. Još ljudi.Dva mužjaka okrenula su se ka čoporu izmenjenog držanja. Izdavali su

naređenja živopisnom rikom, od najnižeg do najvišeg tona.

17.

Veselo jato roda izletelo je iz krošnji drveća dok smo prolazili poljem,otprilike pet kilometara severno od kampa. Bile su to marabu rodekarakteristične po čekinjastoj, beloj ćubi, golim ružičastim vratovima iperju koje podseća na smoking. Ti strvinari često su se vrzmali okokostura zajedno s lešinarima. Zovu ih „ptice grobari”. Ejb je iskrivio licekad ih je ugledao. Delovao je hladnokrvno, ali znao sam da je zabrinut, tesam se i sam zabrinuo.

Zapravo, ja sam još od ranije bio zabrinut.Otkako smo sleteli u napušteni kamp, razmišljao sam o svom prvom

putovanju u Afriku, o postdiplomskoj ekskurziji. Posetili smo čuvenestenovite doline u južnoafričkoj pustinji Karu, tipičan geološki primerpočetaka života na Zemlji.

Sve vreme sam mislio na to kako ispod sedimenta starog dvestapedeset miliona godina nema fosilnih ostataka, što je dokaz izumiranjapermsko-trijaskog izumiranja – skraćeno, P-Tr . Bio je to najpogubnijiperiod za živi svet na Zemlji. Devedeset procenata svih vrsta na planetiiščezlo je munjevitom brzinom. Trebalo je da prođe mnogo miliona godinada bi se obnovila biološka raznovrsnost na Zemlji. Tako masovnaizumiranja dosad su pet puta pogodila planetu; statistički, sledi još jedno.

Na prelazu iz krede u tercijar, usled udara asteroida, kako se veruje,izumrli su dinosaurusi. Ali kad je reč o izumiranju tokom prelaza perma utrijas, naučnici još nemaju pouzdana objašnjenja. Neki misle da ga jeprouzrokovala vulkanska aktivnost, asteroidi ili kosmičko zračenje, aliniko zapravo ne zna zašto su su gotovo sve životinje, vegetacija i insektina svetu najednom uginuli.

Teorija LŽS bila je veoma uznemirujuća upravo zbog prirodeurušavanja drevnih ekosistema na planeti. Ponašanje životinja posledica jemiliona i miliona godina evolucije i prilagođavanja hiljada naraštaja.Evolucija je posledica promena u okruženju. Okruženje se promeni, nekeživotinje se na to naviknu, druge ne. Promene u ponašanju različitihživotinjskih vrsta širom sveta nije samo nesvakidašnje već je i znak zaopasnost. Otvorio sam torbu s kamerom spremajući se da snimam. Ubacio

sam bateriju, izglancao sočiva i izvukao postolje za rame.Kako smo zalazili sve dublje u deltu Okavanga u potrazi za nestalim

turistima, sve više sam verovao da je prirodna ravnoteža narušena učitavom svetu.

Ubacio sam novu mini digitalnu kasetu i uključio stabilizator slike nasvom neprocenjivom soniju kad sam iza sebe osetio komešanje. DvaEjbova afrička goniča slonova zalajali su kao mahniti. U sledećemtrenutku, ispala mi je kamera. Osetio sam nešto tvrdo i hladno na vratu iključnoj kosti.

Jedan od ljudi sa zadnjeg sedišta prislonio mi je uzvrat nešto za štasam pretpostavio da je mačeta. Drugi je istim oružjem pripretio Ejbu.

Ejb je polako prikočio i na jeziku setsvana obratio se čoveku koji muje prislonio mačetu uz vrat. Glavu je mogla da me sačuva samo Ejbovapregovaračka veština. Srce mi je udaralo kao ludo. Naježila mi se svakadlaka na ruci. Čovek koji je držao mačetu uz Ejbov vrat neprestano jeodmahivao glavom i pokazivao nekud iza nas. Ejb je uporno govorio.Čovek odmahnu glavom.

– Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne – rekao je. – Ne, čovek.Spustio je mačetu kako bi izašao iz rovera. Oružje je uperio u Ejba, ali

u trenutku nepažnje, dok je drugom rukom pokušavao da izvučevinčesterku iz rama, Ejb je zavukao ruku u unutrašnji džep prsluka iizvukao malu, ali opasnu tridesetosmicu kratke cevi. Prislonio ju jenapadaču između očiju. Ovaj ih je samo ukrstio, kao Karli kad ga Moudari po nosu. Podigao je ruke i spustio mačetu.

Onda je i onaj koji je stajao iza mene spustio mačetu. Njih dvojicarazmeniše poglede i slegnuše ramenima, kao da su priznaju jedan drugomda su pošteno izgubili bitku, i iskočiše iz džipa. Bez reči su polakouzmicali u pravcu iz kojeg smo došli. Psi su režali i lajali za njima, ali imje Ejb zviznuo te su se utišali. Zajapurio se i tresao se. Isprva sampomislio da se prepao, ali onda sam shvatio da je pre svega besan.

– Kukavice! – vikao je Ejb za njima namestivši šake kao megafon. –Budale praznoverne! Nitkovi!

Ispljunuo je braon sok kroz prozor, obrisao lice rukavom, opsovaojedva dišući i pustio kvačilo. – Sujeverne, glupe izdajice, kurvini sinovišto veruju u vradžbine – promrmljao je, nikom posebno; sebi, meni ,psima. – Ostali smo samo mi, gospodo.

Zavalio sam se u sedištu, obrisao znoj s lica i zažmurio. Srce mi je i

dalje ubrzano lupalo dok sam uzimao kameru sa zadnjeg sedišta.Možda je Natali bila u pravu u vezi s mojim dolaskom u Afriku,

pomislio sam. Sto u kancelariji s klima-uređajem u tom trenutku nije midelovao tako odbojno.

18.

Nekoliko kilometara severnije, naišli smo na isušena slana jezeraispresecana rečnim rukavcima. Prizor iza njih oduzimao je dah.Beskonačni mozaik travnatih površina i isušenih slanih jezera prostirao sedokle god pogled dopire. Bilo mi je jasno zašto bogati evropski i američkituristi dolaze u deltu Okavanga na safari. Prizor je bio spektakularan. Tragkoji smo pratili nazirao se u plićaku jednog od rečnih rukavaca.

– Gospode! Jesi li siguran da... – samo to sam uspeo da kažem prenego što je Ejb ravnodušno dodao gas i uvukao nas u vodeni kovitlac boječokoladnog mleka. Voda je dopirala do kvaka na vratima. Očekivao samda motor svakog trenutka posustane. Pripremio sam se da zaplivam.Pokvasili smo se.

– Njujorčani – rekao je Ejb terajući rover kroz visoku vodu, s rukomna kvačilu i s nogom na papučici za gas, oslanjajući se na svoju odlučnosti snagu motora. Glavom mi je pokazao na disaljku na bolu džipa. – I tosmo rešili. Prepusti sve Dabru.

Jedva smo se probili na drugu stranu, a onda smo se popeli uz strmu,blatnjavu obalu i izašli na zaravan obraslu visokom svetlozelenom travom,koja se prostirala na površini preko jednog hektara. Po sredini se jasnoocrtavao trag guma, a zatim se gubio u laguni koja se presijavala poputsrebra. U plićaku se tiskalo krdo afričkih goveda, njih sedamdesetak.

– Pažljivo posmatraj – rekao je Ejb pokazujući na krdo. – Blizu smo.Lavovi love ovu govečad.

Umalo nisam ispustio kameru kad je Ejb pritisnuo kočnicu i naglo sezaustavio na pola puta do lagune. Na drugom kraju visokog proplanka svisokom suvom travom, ispod kobasičastog drveta, bio je parkiranlendrover, isti kao naš, otvorenih vrata, s imenom safari agencije sa strane.Ejb je izvukao dvogled iz jedne torbe s opremom i uspravio se na sedištu.Polako je njime prešao preko travnate ravnice. Zatim je spustio dvogled,okačio ga oko vrata i seo. Pažljivo je vozio po čistini ka praznom džipu.

Zaustavili smo se pored vozila i izašli. Ejbu je pogled privuklo neštosvetlucavo. Sagnuo se i podigao predmet iz trave. Zumirao sam gakamerom.

Bio je to ženski ručni sat marke kartije. Nimalo se nije uklapao uafričku divljinu, kao što se ni smežurana glava poslužena na pladnju ne biuklapala u neki hotel iz lanca „Četiri godišnja doba”. Kaiš od krokodilskekože bio je poprskan krvlju.

Vratili smo se u rover i nastavili da se truckamo i poskakujemo prekotrave. Nismo razgovarali. Po zemlji, oko praznog džipa i deblakobasičastog drveta koje je štrčalo usred trave i niskog žbunastog rastinjasavane, bila je razbacana odeća. Delovi majica skoreni od krvi, pantalone,jedna ženska patika, neobičan ranac. Parčići tkanina razasuti duž polja. Nagrani drveta se, poput zastave, vijorilo nešto nalik havajskoj košulji.

Ejb je pogledao uvis, ka krošnjama drveća, a zatim u lend-rover.– Vidi – rekao je pokazujući mi. – Vidiš li pušku? Nije čak ni skinuta

s postolja. Safari vodiči koji su poveli turiste nisu sujeverne sekapersekao oni naši dragi ćaknuti prijatelji. Ovo su profesionalci. Mora da se svedesilo za nekoliko sekundi. Nisu stigli ni da uzmu oružje.

– Mužjaci lavova štitiće čopor od ljudi, ali ovo više liči na zasedu –kazao sam pokušavajući da kažem nešto korisno.

– Šta su onda uradili s telima? – upitao je Ejb.– Lavovi se običnohrane tamo gde ubiju. Nikad nisam video ništa slično.

19.

Široka zaravan u visokoj travi. Jednooki lav se pritajio i čeka. Otkako je udaljini začuo brujanje motora, smestio se na obod čistine, dvadesetakmetara ka istoku, dovoljno blizu za napad.

Njegove moćne grudi dižu se i spuštaju ispod grive gotovojagodičaste boje. Začkiljio je očima boje tamnog ćilibara usredsređujućipogled u daljinu. Blago je otvorio čeljusti. Brkovi su mu zatreperili podsuvim vetrom.

Desetogodišnji mužjak lovio je na tom terenu još kad je bio mladunče ipoznaje svaki pedalj te zemlje. Najpre je gledao ka zapadu, čekajući, alikako je vetar promenio pravac, okrenuo se. Lukav predator se okreće uzvetar kako žrtva ne bi osetila njegov miris.

Strpljivo čeka da plen sagne glavu ili pogleda u stranu, savršen položajza napad. Trenutak nepažnje dovoljan mu je da se spremi za napad. Napadće se završiti kao i uvek, brzim obaranjem plena na to i zarivanjem čeljustiu njegov vrat.

Već bi on napao, samo je oprezan kad su ljudi u pitanju. Nije navikaoda lovi ljude. Lovci i lovočuvari nekoliko puta su ga ranili dok je lutao udivljini, pre nego što se pridružio čoporu. Ne skidajući pogled s plena,potmulo se oglasio. U travi, desno od njega, čulo se tiho režanje, kao kadmačka prede, a levo, zver se oglasila zavijanjem.

Kao odgovor na njegov poziv za napad, dvadesetak lavova iza njegapodelilo se u dve grupe. Jedna će s boka krenuti u juriš, druga će čekati uzasedi.

Lavovi na krilima formacije brzo su se pritajili. Tiho se probijaju kroztravu i traže bilo kakvo rastinje kao zaklon. Žutosmeđe krzno gotovo jenevidljivo, te ogromne mrkožute životinje uklapaju se u rastinje. Formiralisu labavu mrežu oko kobasičastog drveta i plena i osujetili mu svakpokušaj bekstva.

20.

Ejb je podigao glavu i zazviždao na šta su psi pravo iz džipa skočili uvisoku travu.

– Znaš, čoveče – rekao je Ejb dok je gledao kroz nišan puške. – Akodođe do toga, najbolje je pucati lavu u glavu, između očiju.

– Hvala na savetu – izgovorio sam nastavljajući da snimam.Trenutak kasnije, spustio sam kameru kad se u vazduhu, sa oboda

čistine, začulo oštro i glasno pseće cviljenje. Jedno za drugim.Ejb je zviznuo psima. Ništa se nije desilo.Gurnuo je prste između usana i glasnije zazviždao. Tišina.– Ovo ne valja – kazao je.Ejb je podigao remingtonku na rame i prislonio oko uz nišan. Okrenuo

sam kameru u istom pravcu i zadržao dah.U travi se pojavio lav, dvadeset metara istočno od nas. Nikad ranije

nisam video lava u divljini. Prelep i zastrašujuć prizor ogromne životinjeod koje ti se okrene nešto u stomaku, duboko ispod rebara. Još sam bioobuzet laičkim strahopoštovanjem kad je Ejb povukao okidač. Kad jeopalio, kao da me je neko udario posred glave. Osetio sam zujanje ulevom uhu. Na mestu gde je lav stajao trenutak ranije, nije bilo ničega.Kao da je nestao. Ejb se ponovo popeo u lendrover.

– Vuci dupe ovamo ako želiš da ostaneš živ.To mi je zvučalo kao dobar predlog. Zalupio sam vrata. Na drugoj

strani čistine, nešto se kretalo. Iz skrovišta je izašao drugi lav. Stajao je uvisokoj travi, nepomično, i mahao repom. Posmatrao nas je. Bilo je nečegnestvarnog i turobnog u njegovim neumoljivim očima boje ćilibara.

Lav je riknuo i krenuo ka nama, najpre polako, ali onda se razjario.Mahnito je pojurio ka nama. Ejb je povukao okidač baš u trenutku kad jelav skočio. Još jedan nagli prasak puške u vazduhu. Video sam kako selavu iz glave rasprskava mozak veličine pesnice. Ubijen je u skoku.Stropoštao se na zemlju i dokotrljao do vozačeve strane džipa pa udario ovrata kao o kolevku u travi.

Snimao sam i dalje. Ejb je izvadio okvir s mecima, koji se odbio oivicu vetrobrana poput fijuka vetra. Primetio sam da lav na zemlji ispod

nas još diše.Ali ne zadugo. Začuo se još jedan jak prasak kad ga je Ejb pogodio tik

iznad zadnjice, prostrelivši mu kičmu.Izvadio je tri ispražnjena šaržera iz okvira puške. Onda je podigao

šešir, pogladio obrvu i osmotrio čistinu. Tišina. Ni insekata ni ptica. Iznadnas je preletela senka visokog belog oblaka. Na trenutak sam skinuopogled s objektiva i pogledao u Ejba. Izgledao je kao da mu je muka.

U travi, desetak metara od džipa, mrkožute glave okupljale su seukrug.

Svi lavovi su imali grive. Mužjaci. Dvadeset mužjaka.Ejb je žmirkao i prineo je prst otvorenim ustima. Bio je toliko smeten

da je zbunjenost nadjačala užas.– Nemoguće – prošaputao je. – Svi su mužjaci?Mužjaci se ne ponašaju tako. Čopor lavova se sastoji od desetak ili

više ženki u srodstvu, i jednog, nekad dva, najviše tri ili četiri mužjaka,kad je reč o neuobičajeno velikom čoporu. Odrasli mužjaci koji nepripadaju čoporu love sami. Nikad se, baš nikad, u divljini mužjaci neudružuju u veće čopore. To se, jednostavno, ne dešava.

Ali sada je drugačije.Nastavio sam da snimam. Mužjaci su krenuli. Napravili su nekoliko

koraka, a zatim zastali da propuste lava koji je stajao iza njih. Izgledali sukao uvežbani vojnici, koordinirani i usklađeni. Očekivao sam da će Ejbdati gas i odvesti nas što dalje odavde. Umesto toga, samo je stisnuo usne.Gotovo jednim pokretom podigao je pušku na rame, naciljao i opalio.Razneo je glavu najbližem lavu, s leve strane. Životinja je tresnula natravu.

Ejb je okretao pušku čekajući narednog kad se trava ispred džiparazmakla i kamera uhvati zlatni obris.

Šapa se spustila Abrahamu na lice. Čulo se krckanje kad se prevrnuopreko vrata džipa.

21.

Dugo sam, veoma dugo, samo sedeo na suvozačkom sedištu, kao da mi jezadnjica prikovana za njega.

Isti iznenadni strah od kojeg ti se stegne grlo osetio sam kada sam prviput skočio iz helikoptera kao vojni lekar u Bici za Faludžu. Stajao sam navratima držeći se za međunožje kao neki kreten, i nisam mogao da sepomerim. U redu, idemo. Idemo. Dobro. Sad. Paralisao sam se. Idemo.Čak sam uradio isto što i onog dana dok su meci svirali pored mojezbunjene, otupele glave. Reaguj, magarčino!, uzviknuo sam u sebi. Uradinešto! Ejbova puška ležala je ukoso na sedištu pored mene. Zgrabio samje i usmerio cev ka vozačevim vratima. Lav je čeljustima držao Ejba zakragnu košulje i vukao ga uzmičući kroz travu.

Puška mi se, kad sam pogodio lava u glavu, uz jak trzaj odbila o rame.Iskočio sam iz džipa i pretrčao ne više od pet metara, preko trave, domesta na gde je ležao mrtav lav. Tu se Ejb, kome je krv liptala iz glave,drhteći uspravio na noge. U tom trenutku, jedini cilj mi je bio da što prešmugnemo odatle, da nađem Ejbu lekara.

Prebacio sam njegovu ruku preko svog ramena pa smo se dovukli dodžipa. Ejb je bio krupniji od mene i mnogo teži. Sporo smo napredovali.

Krv je tako šikljala da nisam mogao da razaznam ujed. Spustio sam gana zadnje sedište džipa pokušavajući da ga previjem njegovom košuljomkad se rover zaljuljao poput čamca i umalo prevrnuo. Na haubu je skočiolav, kao mačka koja se vere na stolicu za ljuljanje. Znatiželjno je piljiokroz vetrobransko staklo. Oči su mu ličile na užaren ćilibar. Plamtele sukao jara, kao krv i med.

Odlučio sam, ako se tako može reći, da je najbolje da se sakrijemispod volana. Dopuzao sam do prednjeg dela vozila, prema lavu, kao kadbokser ulazi u klinč. Šćućurio sam se ispod volana odupirući se nogama opod i otkočio pušku. Dok sam čekao kraj, setio sam se da motor i daljeradi. Šakom sam pritisnuo papučicu za gas. Motor je zabrektao, ali se ništanije desilo. Nije bio u brzini.

Laktom sam držao kvačilo i pružio ruku ka menjaču. Drmao sam ganapred-nazad sve dok ga nisam ubacio u brzinu. Pustio sam kvačilo i

dodao gas drugom rukom.Džip je naglo krenuo u rikverc, što mi je odgovaralo. Kretali smo se.

Dlanom sam pritisnuo papučicu za gas uz blatnjavi pod i držao je tako.Osetio sam kako se auto bez vozača ljulja i nasumično kreće kroz travu.Udario sam glavom o volan i u metalni okvir vrata dok je roverposkakivao unazad preko polja. Čuo sam režanje lava s haube iznad mene.Kandžama je udarao i grebao po staklu.

Dok je auto još bio u pokretu, malo sam se ispravio i ugledao njegoveprednje šape i masivnu, kudravu glavu kako viri iznad vetrobranskogstakla. Ličio je na one stare crteže „Kilroj je bio ovde”. 3⇒ Dohvatio samvolan i iz sve snage ga okrenuo nalevo. Lav je rikao klizeći s haube,ispružio šapu ka plenu i pao pored auta. Zacvileo je kad je rover naleteona njega.

A onda smo poleteli. Rover se na trenutak našao u vazduhu pošto smonaleteli na strmu rečnu obalu. Dok sam čekao žestok pad na miru samrazmislio o svom životu. U te dve sekunde sam shvatio da stvarno nemogu da krivim Natali što me je šutnula. Onda smo udarili o tlo.

22.

I Ejb i ja smo izleteli iz rovera kad se izvrnuo i zario u peščani sprud.Tresnuo sam na blatnjavo tlo slušajući krckanje metala, plastike i stakladžipa koji se uz brujanje izvrnuo na stranu.

Teturao sam se. Očistio sam blato s lica i proverio da li sam povređen.Gotovo sam osećao kako mi podlivi izbijaju svuda po telu, ali to je bilosve. Motor je još radio, ali je posustajao. Zadnji deo je bio zariven umuljevitu vodu. Jedan zadnji točak okretao se uprazno u glibu.

Ejb je bio u lošem stanju, kao da neće izdržati. Noga mu je bilazarobljena ispod rovera, a glava neprirodno iskrenuta. Kao da je prilikomudara slomio vrat. Nije disao.

Opipao sam mu puls. Nije me iznenadilo što ga nisam osetio. Ondasam pogledao ka vrhu spruda rečne obale s kojeg smo upravo sleteli.Odande su virile glave lavova. Trenutak kasnije, počeli su da seraspoređuju duž oboda.

Zagazio sam u plićak. Jedan lav se isticao među ostalima. Bio jeogroman, krupniji od drugih, crvenkaste grive i jednook. Taj se nameračiona mene. Došao je samo zbog mene.

Okrenuo sam se i duboko zaronio u reku. Mlatarajući rukama iz svesnage, doplivao sam što najdalje što sam mogao, do spore muljevite struje.To je bila reka u vreme suše. Nije bila hladna ni duboka. Bila je topla,plitka i zamućena. Stajao sam nasred rečnog toka na vrhovima prstiju.Voda mi je dopirala do brade. Protresao sam glavu, žmirkanjem izbaciovodu iz očiju, pljunuo u pogledao ka obali. Oko Ejbovog tela stajalo ješest ili sedam lavova grivu uz grivu. Čeprkali su po njemu šapama kao štobi radile hijene. Ali jedan lav je, onaj krupni, zaobišao rover i ušao u vodu,za mnom, mahnito dahćući dok je plivao ka meni.

Prevario sam se kad sam pomislio da sam bezbedan.Lavovi mrze vodu. Nisu dobri plivači. Njihova nabijena, mišićava tela

nisu prilagođena za kretanje kroz vodu. Zaplivaće ako moraju, kako bitokom kišnog perioda prešli reku, ali da lav uđe u vodu da bi jurio plen, toje gotovo nečuveno.

Ponovo sam se okrenuo i nastavio ka peščanom sprudu nasred reke.

Deset koraka od ostrvceta, ugledao sam dugačku crnu kutiju koja jeizvirivala iz vode, nošena sporom strujom poput komada drveta. Deoprevrnutog rovera. Zaplivao sam k njemu odlučivši da ga iskoristim kaoimprovizovani pojas za spasavanje.

Zapravo, to me je i izbavilo: jedna od kutija s puškama koju je Ejbponeo. Uhvatio sam je i krenuo ka obali.

Posrćući, izranavljen i umoran, s kutijom pušaka ispod miške, najedvite jade sam se domogao spruda obraslog trskom. Osetio sam pesakpod teškim nogama. Nisam znao šta ću dalje. Nisam mogao darazmišljam. Na obali sam, kao grešnik u crkvi, pao na kolena u trščanoblato koje me je vuklo k sebi. Pritisnuo sam kopče i izvadio kao katrancrnu mauzerku 98 s operativnim mehanizmom, opasno oružje s ceviprečnika onih vodovodnih.

Šta je Abraham rekao? Razmišljao sam prebacujući redenik prekoramena i napunio okvir.

Bolje je imati je, a da ti ne zatreba.Hodao sam lagano unazad po ostrvcetu. Naciljao sam ogromnu mačku

koja je kidisala na mene poput psa. Bila je samo pola metra udaljena.Izašla je iz reke i stresla se otresajući hiljadu sjajnih kapljica s grive.Podigao sam pušku, nanišanio između očiju i povukao obarač. Oružje mise odbilo o rame, a lav se sručio preda mnom poput vreće krompira,prevrćući se po rečnom blatu koje se penilo. Nadam se da mi društvo zazaštitu životinja neće zameriti. Bilo je to predivno stvorenje, ali i previšekrupno, lepa životinja koja je pokušala da me ubije.

Pogledao sam ka rečnoj obali. U neverici sam posmatrao kako lavovioslobađaju Ejbovo telo ispod džipa i vuku ga uza strmi peščani nasip.

23.

Dugo sam sedeo na obali rečnog ostrvceta zureći u tačku na suprotnojstrani reke odakle su lavovi odvukli Ejbovo telo. Nisam mislio da će sevratiti po mene, ali ipak sam držao zakočenu pušku u krilu sedeći tu, nablatnjavoj zemlji, i razmišljao o tome šta se upravo odigralo. Pokušavaosam da dođem do daha i da se saberem.

Pored mene je, na boku, ležao lav kojeg sam tek ubio. Tonuo je u živoblato. Zadnje noge su mu bile u vodi, rep mu je plutao. Krv, od koje jetrava potamnela, gubila se u uzburkanoj, smećkastoj vodi. Vreme je dasagledamo situaciju. Dobro, Oze. Dobili ste službu obaveštenja:izgubljeni ste i sami ste u afričkoj divljini, bez zaliha. Ovo treba brzorešiti. Ali kad god se zapitam šta da uradim, misli mi odlutaju.Neprestano sam razmišljao o onome što se upravo desilo.

Što sam više razmišljao o tome, delovalo mi je besmislenije. Lavovi suškolski primer društvenih sisara. Struktura njihovog čopora, posebno kadje reč o grupnom lovu, jedna je od najpoznatijih i najboljedokumentovanih društvenih organizacija u zoologiji. Lavovi žive u čoporu,lavice love. Mužjaci nomadi love sami, nikad zajedno, u grupama.

Ali ne i sada. Više nijedno pravilo nije važilo. Nikad nisam čuo daveća grupa mužjaka lavova lovi zajedno, a kamoli video tako nešto. Osimtoga, zašto ovi lavovi odnose svoj plen? I zašto nema ženki? Ženke su, usvakom slučaju, bolji lovci. Zato i obavljaju taj posao za čopor – lakše su,hitrije i bolje građene. Gde su, dođavola, ženke? Ceo dan nisam videonijednu lavicu. Neobično ponašanje ovih lavova ne samo da je bilozanimljivo, već me je raspametilo. Ovi lavovi su radili ono što te mačke,jednostavno, ne rade. Ono što sam upravo video, kosilo se svime što samznao o ponašanju tih prvoklasnih predatora. Zašto?

A sve ovo je samo sitnica u poređenju s činjenicom da lavovi gotovonikad ne povređuju ljude. Zašto bi lovili ljude? Mi smo plen koji nemamnogo mesa. Ti lavovi su krenuli na nas kao da je u pitanju nešto lično.Kleknuo sam, rukom zahvatio vodu iz reke i ispljuskao se po licu.Zbunjenost ću morati da sačuvam za kasnije, kad budem u boljempoložaju. Sad bih morao da se trgnem. Posle ću razmišljati. Moram da

učinim nešto kako bih se izbavio iz neprilike. Odmah.Pomerajući pušku koja mi je ležala u krilu, zakačio sam nešto

četvrtasto što mi je štrčalo iz džepa mokrog prsluka. Bio je to ajfon kojisam dan ranije isključio kako bih ga podesio da radi u Africi. Ha-ha.Protresao sam ga. Ispod ekrana su se uskomešali mehurići, a iz pregratkaza bateriju curila je voda. Ništa od poziva u pomoć. Ionako ne bih imaodomet u zabačenoj afričkoj divljini. Barem ne preko mog operatera.

Bacio sam neupotrebljiv eplov moderan aparat preko ramena i ugledaoogromne sive obrise obrise dva nilska konja, velikih kao tankeri za naftu,kako plutaju ispred mene na reci. Čekao sam, ukočen, da dva otplivaju odmene.

Nilski konji su biljojedi, naravno, ali su ogromne životinje iteritorijalno agresivne. Bez oklevanja bi ubile ako bi osetile da im nekougrožava teritoriju. Spadaju u najopasnije životinje u Africi. Zadržao samdah, a dva zlokobna „šlepera” su nestala iza okuke.

24.

Držao sam pušku i metke visoko iznad glave i ponovo zagazio u reku.Izašao sam pored lendrovera pogleda prikovanog za rečni nasip na

kojem sam poslednji put video lavove. Samo je trebalo da uradim sledeće:da se vratim do safari kampa, gde smo Ejb i ja sleteli, i da nešto smislim.Genijalno, zar ne?

Potražio sam svoje stvari u slupanom džipu: u kampu sam ostavio većiranac i poneo manji, platneni. Bio je tu. Jedan remen se zapetljao okopokvarenog menjača. Otpetljao sam ga i prebacio preko ramena. Jošjednom sam prešao pogledom po džipu i primetio nešto zanimljivo. Ispodzadnjeg sedišta, na zemlji, treperilo je crvenkasto svetlo.

Klečeći u mulju, izvukao Sonijevu kameru. Potpuno sam zaboravio nanju posle svega što se dogodilo poslednjih sat i po vremena. Bila jeisprskana blatom, napola izgrebano sočivo bilo je neupotrebljivo, ali nesamo da je radila već je i dalje bila uključena.

Prekinuo sam snimanje, premotao snimak i pustio ga na malom ekranu.Nakon udesa, kamera je pala postrance, u blato, nasumično beležećiposlednje trenutke napada. To je bilo strašnije od noćne more. Lavovi supreplavili kadar. Grive su im buktale, a oči plamtele dok su se tiskalo okorovera. Bio je to metež njuški, čeljusti i šapa.

Suština je sledeća: na stranu neprilike, na stranu Ejbova smrt: stvarnosam uspeo. Uradio sam ono zbog čega sam došao u Afriku.

Imao sam video-dokaz neobjašnjivog, hiperagresivnog, abnormalnogponašanja životinja.

Snimak je bio prava bomba. Imao je moć da natera ljude da zaneme.„Simpatična” priča za Molotovljevu koktel-zabavu. Naučna zajednica nebi poverovala u ovako nešto, niti bi to mogla da objasni.

I ne samo naučnici, pomislio sam. Mozak mi je radio dvostruko brže.Svet bi počeo da sluša i shvatio bi da je na pomolu globalna prirodnakatastrofa. To ti je prvi zadatak, Oze: da poživiš dovoljno dugo kako biovo odneo u civilizaciju. To znači da moraš izvući živu glavu, to znači dase moraš izgubiti odavde, što pre.

Isključio sam kameru, stavio je u ranac i vezao ga. Proverio sam

šaržer. Još četiri patrone. Loša vest.Nije važno. Moram nešto da smislim. Nema veze, moram da zbrišem

da zbrišem odatle sa snimkom kako bi svet saznao šta se dešava. Spremise, Oze, jer ima da prašti.

Pogledao sam ka nebu: lešinari su kružili pa sletali na zemlju. Narečnom ostrvcetu, gde je ležao mrtav lav, roj muva već je saletao lešinu.Čulo se zujanje njihovih krila. Nekoliko marabua šepurilo se oko lava i svremena na vreme kljuckalo mu meso. Tukli su se za plen s afričkimsupom koji im nije dorastao. Kapljice krvi su letele unaokolo dok suritmično spuštali ružičaste, naborane glave, marljivo radeći. Kljunovima sukidali meko tkivo i gutali ga.

Lepota kruženja materije u prirodi. Reke se ulivaju u mora, ali mora seipak ne prepune i tako ukrug. Smrt postaje kupon za obrok. Smrt je uzabitima afričke divljine bila modus operandi.

Ali kad bih samo mogao izbeći da postanem deo tog razrađenogprocesa: morao sam da se vratim u civilizaciju s važnom porukom.

25.

Vratio sam se na čistinu obraslu visokom travom, gde smo bili napadnuti.Čučnuo sam i neko vreme posmatrao lendrover parkiran ispodkobasičastog drveta.

Pažljivo sam osluškivao. Ništa. Vetar je pomilovao travu i zatalasaoje. Ptice su kružile visoko po okrutno praznom plavom nebu. Po mojojproceni, bilo je kasno popodne. Razmišljao sam da se vratim i vidim da lidžip i dalje radi. Da li su ključevi još unutra? Nisam mogao da se setim.Zaboravio sam da proverim pored svih onih lavova spremnih da meščepaju za vrat. Iako je dan bio lep, nije mi se išlo peške. Između mene iparkiranog džipa prostiralo se široko polje travnato polje veličinefudbalskog terena. Delovalo je napušteno.

Samo što je bilo gotovo previše tiho.Na kraju sam digao ruke. Isuviše je rizično. Bilo bi budalasto da

krenem ka lavovima. Iako ih nije bilo nigde u vidokrugu, to nije ništaznačilo. Ovo je bio njihov teren. Uostalom, nikako nisam mogao dapredvidim njihovo promenljivo ponašanje. Možda se upravo vraćajuovamo. Znao sam da moram ići na suprotnu stranu, pešice, nazad dokampa.

Pritajio sam se koliko sam mogao i osmotrio proplanak. Ugledao samstazu kojom smo se dovezli, izbrazdanu tragovima guma, pre krenuo njomeka safari kampu. Pogledao sam ka suncu žmirkajući. Polako se spuštaloka slanom jezeru na obzorju. Za nekoliko sati spustiće se mrak. Nisam setome radovao.

Ubrzao sam. Kamp se nalazio na samo sedam kilometara odavde, ali toje ilo sedam kilometara kroz zoo-vrt bez čuvara i kaveza u kojem su nekeživotinje, izgleda, patile od bipolarnog poremećaja.

Odeća mi se ukrutila od sunca. Ponovo sam zagazio u rečni rukavac dase pokvasim. Bilo mi je vruće. Onako iscrpljenog, već me je morila žeđ,ali nisam hteo da pijem vodu iz reke plašeći se parazita.

Pešačio sam otprilike sat vremena kad sam s one strane proplankaspazio rečni dok s kojeg smo pokupili Bocvance. Otišli su svojimkanuima. Pošto su me lavovi umalo rastrgli, nisam zamerao tim momcima

što su zbrisali. Znali su da u prirodi nešto nije kako valja i da je mudrijepobeći dok im se još pruža prilika.

Zaputio sam se ka doku s namerom da proverim da li je ipak moždaostao neki čamac. U tom trenutku sam primetio iznenadan pokret u drveću,s desne strane. Iako nije bilo povetarca, drveće se njihalo, talasalo lagano,ali primetno. I caklilo se, kao da je preliveno uljem.

Osetio sam kako mi nešto gmiže uz nogu.To je bio mrav, ali ne bilo koji, već dorylus, afrički mrav. Prepoznao

sam ga po opakoj donjoj vilici. Neka domorodačka plemena ih koriste kaokopče: njihov ugriz toliko je jak da može da spoji otvorenu ranu.

Ti mravi su, dakle, prekrivali sve: drveće, travu, zemlju. Milioni imilioni afričkih mrava mileli su poljem formirajući crnu kolonu. Bila jedugačka najmanje kilometar i po, a široka jedan metar. Veličine bebinihprstića, boje crvenog vina.

Otresao sam bubu i zgnječio je petom.Kao budući biolog, volim životinje, ali bube ne volim. Gade mi se.

Supkorteks mi poručuje: Fuj! Skini ih s mene! Oduvek sam znao daentomologija nije moj fah. A dorylus je posebno gadna vrsta.Raspomamljena kolona opkolila je dve tamne krupne prilike u polju.Video sam da se radi o mladuncima afričkog govečeta. Nagađao sam dasu nabasali na mrave i da su se ovi razmileli po njima. Već uginuli, gotovoodrane kože, bili su žrtve živog mora buba koje su ih proždirale.

Dorylus ili siafu, kako ih nazivaju Bantu crnci, mogu da formirajukolonije od pedeset i šezdeset miliona. Poput vojske koja traga za hranom,stalno su u pokretu i napadaju sve na šta naiđu, uključujući životinje, aponekad i decu. Smrt najčešće nastupa gušenjem, kad se bujica buba sručižrtvi niz grlo. Zgrčio sam se gledajući svetlucavi crni tepih kako gmiže igubi se u daljini. Bilo je zaista neverovatno. Onda sam se okrenuo i pošaoka reci.

26.

Samo što sam izašao na stazu, začuo sam vrisak. Bilo je teško razaznati gaod vetra i zapljuskivanja vode, ali to je nesumnjivo bio ljudski vrisak.Dopirao je s doka.

Izgleda da nisam bio sam.Začuo se još jedan, pa još jedan dok sam bežao preko polja, što dalje

od mrava. Reklo bi se da je to bio ženski vrisak. Setio sam se krvaveodeće u safari kampu gde je počinjen pokolj, i ubrzao sam.

Stigao sam do kraja pristaništa i nakratko se zaustavio na obodu rečneobale. Ugledao sam belkinju tamne kose nasred reke kako se drži zaogromnu stenu. Šta je, kog đavola, radila tamo, za mene je bila misterija.Nosila je kaki pantalone, ali je bila bosonoga. Mokra odeća joj se pripilauz telo. Držala se za vrh stene boreći se da se održi na nogama. Savio samšake oko usta u i doviknuo ka reci. – Možete li da se pomerite?

Kad danas razmislim o tome, jasno mi je da je to bilo neprikladnopitanje.

Pogledala je u mom pravcu i ugledala me, prvi put, kao da nikad ranijenije videla ljudsko biće. Nisam znao da li razume engleski. Onda jeponovo vrisnula i pokazala uzvodno, s moje desne strane.

Prateći njen pogled, na površini sam ugledao pet metara dugačkunaslagu sivkastog blata.

Samo što to nije bilo blato. Ovo je imalo više zuba od prosečnoggrumena blata.

Bio je to nilski krokodil, najveća i najagresivnija vrsta krokodila uAfrici. Posmatrao sam ga. Njegov moćan bodljikav rep prekriven krljuštinaglo se pomerio. Zaplovio je sredinom reke, ka ženi koja se držala zastenu. Ne znam kako je dospela u ovu nepriliku, ali sam naredio sebi da jekako znam izvučem. Imao sam još četiri patrone. Da ih potrošimo, Oze.

Kleknuo sam i podesio nišan mauzera poravnavajući ga skrokodilovom glavom u obliku vesla. Prislonio sam kundak uz rame,zadržao dah i povukao obarač. Puška je opalila uz jak trzaj. Voda serasprskavala ispred krokodila. Promašio sam. Ponovo sam nanišanio iopalio još dvaput. Voda je bila mirna. Pogodio sam kurvinog sina, dva

puta. Nisam mogao da vidim gde, ali sam čuo da su meci udarili u kožu.Ali nije izdahnuo. Bilo bi suviše lako da jeste. Samo se zaputio ka

meni mahnito mašući glavom veličine daske za surfovanje, kao da sam gapotapšao po ramenu. Opalio sam još jednom i pogodio skota tačno posredglave. To je upalilo. Na trenutak je zurio iz mulja, a onda je potonuoprevrnuvši se nauznak.

Ponovo sam pogledao desno: nizvodno je plivao još jedan krokodil,pravo na nas.

Onda sam primetio i ostale. U laguni uzvodno, na izvesnoj udaljenosti,odmarala su se najmanje četiri krokodila, a na obali su se sunčala još tri.Nije ni čudo što su se naljutili. Žena je zagazila na teren na kojem supolagali jaja.

Naciljao sam na sledećeg krokodila koji se približavao. Ustremio se kanama poput taneta. Povukao sam obarač. Škljocnuo je uprazno. Potrošiosam sve što sam imao. Puška nije imala šta da ispali.

27.

Hmm. Krokodili su klizili kroz vodu, prema ženi, dok sam ja sedeo naobali s praznom puškom. Sinula mi je ideja. Bacio sam pušku. Ponovosam savio šake oko usta i doviknuo preko vode: – Odmah se vraćam!

Okrenuo sam se i potrčao nazad, ka proplanku koji se prostirao izamene.

Skinuo sam mokru majicu i utrčao u sparušenu smećkastu travu. Samoda objasnim: spremao sam se da bez majice zaronim u hordu afričkihmrava. Protrčao sam preko blistavog crnog tepiha osećajući kako svakimkorakom gnječim sve više mrava, a onda sam se obreo ispred lešinamladunaca afričkog govečeta. Mokrom majicom sam terao mrave snjihovih izobličenih, ukrućenih kopita i počeo da ih vučem ka reci, najbržešto sam mogao.

Mravi su podivljali. Pratilo me je škljocanje i komešanje insekata bojetamnog rubina. Video sam kako kolona menja pravac i postaje sve tamnijadok se milioni mrava spremaju za marš kako bi se obračunali s uljezom.Shvatio sam da se poruka, preko feromona, prenosi duž kolone, od jednedo druge antene. Moja jedina prednost bile su noge. Goveče je bilo lakšenego što sam mislio, pošto su ga mravi malo načeli. Razmileli su mi se poruci. Stresao sam ih, najjače što sam mogao. Kad sam stigao na dok, ruke igrudi su me peckali od desetak-petnaestak ujeda. Nije bilo strašno, kao dasam se nekoliko puta ubo heftalicom. Kad sam stigao na rečnu obalu, crna,krivudava kolona bila je daleko iza mene.

Dva krokodila su kružila oko žene na steni. Popeo sam se na škriputavdrveni prilaz s govečetom u rukama.

– Hej! – uzviknuo sam – Večera! Ovamo!Bacio sam ga u reku. Pljusnulo je o sporu, blatnjavu struju poda

mnom, kao kada debelo dete skoči bombu.Jedan krokodil se okrenuo videvši komad mesa kako pluta. Sigurno je

pomislio „bolje vrabac u ruci, nego golub na grani”. Ali drugi je oklevao,sporo kružeći oko žene.

Podigao sam pušku i kundakom ga udario po glavi. Onda sam seustremio na rep. Okrenuo se, pa se i sam ustremio na goveče, sledeći

primer onog prvog koji je već kidao mrtvo meso. Zbunjeni mravi razmilelisu se po prljavoj vodi mahnito se koprcajući po površini dok su dvakrokodila komadala leš.

Potrčao sam duž obale, do mesta naspram tamnokose žene. – Zaplivajprema meni! – povikao sam. – Moraš odmah da zaplivaš ka meni!

Odmahnula je glavom i zažmurila, još jače grleći stenu.– Sve je u redu, moraš. Ponestaje ti vremena. Ovo ti je jedina prilika!Pogledala je na trenutak mene pa onda krokodile uzvodno, koji nisu

bili tako daleko. Spustila se u vodu i odgurnula od stene.Nije bila dobar plivač. Moglo joj se progledati kroz prste jer uslovi

nisu bili idealni. Mlatarala je rukama i nogama. Kao da joj je trebalačitava večnost da pređe otprilike šest metara mirne vode da bi izašla naobalu.

– Hajde! Hajde! – rekao sam gledajući čas nju, čas krokodile.Gotovo sam morao da obuzdam želju da zapljeskam kad je konačno

stigla do obale. Saplela se penjući se uza strmo korito ka čistini. Pala je uglib. – Ne, ne! Uspela si! Hajde, uhvati me za ruku!

Ležao sam na stomaku ruke ispružene prema njoj. A onda sam osetiogolicavi oblak insekata kako mi mili uz gola leđa.

– Požuri! Požuri!Leđa su me već pekla od bola.Žena me je uhvatila za ruku. Umalo sam joj iščašio rame vukući je uz

obalu, na čistinu, pokušavajući da je uspravim na noge.– Hajde! – povikao sam cimajući je jednom rukom kako bi potrčala,

dok sam drugom otresao mrave.Bilo ih je svuda, na mom vratu, u kosi, ušima. Ispljunuo sam jednog

koji mi se uvukao u usta. Zgađeno sam urlao, kao kad se žena popne nastolicu i vrišti jer je videla miša.

Trčao sam sve dok se nisam sapleo o gume džipa i pao na zemlju.Pobegavši od pulsirajuće mrkocrvene kolone, skinuo sam ranac s leđa ipočeo da se valjam po prašini, kao da gorim, pljujući i udarajući se. Mravisu mi, bukvalno, bili u gaćama. Uspaničeno sam odvezao pertle pa izuočizme i ne gledajući u njih. Poderao sam pantalone i skinuo ih. Jaukao sami skakutao mašući pantalonama kao zastavom. Mravi su mi skliznuli snogu poput kamenčića.

Pošto sam ih sve skinuo s nogu, odvezao sam učkur na boksericamakako bih obavio najvažniji pregled. Nije bilo ničega.

– Hvala bogu!Oslobođen mrava, natukao sam čizme odvezanih pertli i počeo da

gazim male gadove koji su pokušavali da pobegnu.– Niste mnogo opasni kad vam nema drugara? – vikao sam na njih i

skakao kao poludeli patuljak kao da izvodim nekakav ples po prašinikojim ću poubijati mrave. – Crknite! Crknite! Crknite!

Kad je i poslednji mrav odjurio, povratio sam dah i proverio ruke,noge, grudi i leđa. Telo mi je bilo prekriveno otocima koji su sepreklapali, crvenkasti i puni limfe, kao maraskino trešnja. Najednom, kaoda sam se trgao iz sna, setio sam se žene. Okrenuo sam se i prvi put jepogledao izbliza. Bila je mala, sićušna poput deteta, krhkih kostiju kao uptice. Iako prekrivena muljem, videlo se da je lepa. Imala je maslinastukožu, kao katran crnu kosu prošaranu prevremenim sedinama, pronicljivesmeđe oči i visoke, izražene jagodice.

– Spasao si mi život – tiho je rekla. Pogled joj se i dalje gubio udaljini. Engleski je govorila s elegantno evropski melodično, kao da govorifrancuski. Samoglasnike je izgovarala napućenih usana, suglasnici su jojbili meki poput perja. Obgrlila je kolena i počela da se ljulja napred-nazadu prašini, kao na klackalici. Svakako se još nije povratila, ali bila je nadobrom putu. Onda sam se setio da sam bez pantalona. Bacio sam ih uprašinu kako bih iz njih istresao i poslednjeg zalutalog mrava. Zatim samih navukao preko čizama. Zavirio sam u ranac da proverim da li je kamerau redu i seo na kamen da vežem pertle.

– Spasao si mi život – ponovila je, sad već prisebnija.– Zapravo – odvratio sam pa je uhvatio za ruku kako bih je izvukao –

nisam još završio.

28.

Pola puta do kampa prešli smo trčeći. Trebalo nam je malo više od satvremena. Žena me je ćutke pratila, ali je u mislima bila negde drugde.

Bilo je kasno popodne. Već se spuštao suton. Ovo bi fotografi nazvalizlatnim časom. Jarkocrveno afričko sunce tonulo je visoko iznadpotamnelog obzorja. Pojavili su se slepi miševi. Lepršali su krilima ikidisali na insekte. Svet je počeo da se oglašava zvukovima sumraka.

– Pronađi suvu odeću i presvuci se – rekao sam i odveo je do prvogpodignutog šatora u kampu. – Još nismo bezbedni. Trebaće mi tvojapomoć da obezbedimo kamp pre nego što padne noć.

Ostavio sam je i krenuo u potragu za novom puškom. Nisam našaonijednu, ni u drugim šatorima, ni u skladištu. Nigde.

Na red je došla druga tačka na spisku prioriteta. Zaputio sam se kabifeu i trpezariji u središnjem delu kampa. Otvorio sam viski star dvanaestgodina, iz medicinskih razloga. Polio sam ga preko ruku i nogu koje supeckale, a zatim malo cugnuo.

Dok sam sipao viski niz leđa, začuo sam prepoznatljivo brujanjeaviona. Hvala bogu. Istrčao sam na puteljak koji je vodio ka pisti i stao damašem. Dvokrilac je preleteo nisko iznad kampa i u znak odgovora,mahnuo krilima. Napravio je ogroman krug i vratio se. Ponovo nam jeprozujao iznad glava. Nešto je ispalo kroz prozor aviona i palo u trskupored piste. Krenuo sam u potragu, probijajući se kroz rastinje, i našaopapirić obmotan oko kamena.

– Tim nas je obavestio o situaciji. Moramo da proverimo kampuzvodno – pisalo je u poruci. – Vraćamo se za dvadeset minuta. – Dotrčaosam nazad do bifea. Možda, ipak, nećemo umreti. Glenlivit sam zameniobocom vev klikoa. Utom se pojavila žena noseći torbu. Obukla je čistesmećkaste pantalone i izbledelu polo majicu, ali je i dalje bila prljava iizgrebana, raščupane i blatnjave mokre kose.

– Jel’ to bio avion? – upitala je.– Jeste – odgovorio sam odmotavajući žicu na pampuru. – Bacili su

nam poruku u kojoj piše da se uskoro vraćaju. – Izvadio sam pampur uzprasak. Odbio se o, kao bubanj zategnuto, platno šatora. Šampanjac se

zapenušao, a bela pena mi se slila niz prste poput demonstracije aktivnogvulkana na sajmu nauke. Srknuo sam šampanjac sa zgloba, a onda potegaoiz boce.

– Da nazdravimo, zato što ćemo za dvadeset minuta zbrisati odavde –rekao sam i ponudio je šampanjcem.

– Dvadeset minuta? – rekla je očiju užagrenih od panike. – Ali mimoramo odmah da krenemo!

Pogledao sam joj ruke. Tresle su se poput motora koji će se svakogčasa zaustaviti. Spustio sam bocu na šank i prišao joj.

– Ne brinite – kazao sam. – Bićemo dobro, gospođice...– Zovem se Kloi. Kloi Tusinjan – rekla je. Klonula je, uhvativši se za

šank. Delovala je bolesno, lice joj je bilo bledo.– Čuj, Kloi – rekao sam, pa sam je posadio na barsku stolicu. Mršava

ramena su joj drhtala. Prišao sam da je izmasiram, ali su joj mišići bilitoliko napeti da sam imao osećaj da masiram sunđerastu gumu.

– Prošla si kroz pakao, ali sad je sve kako treba, kunem ti se. Više seništa neće desiti.

Nije odgovorila. I dalje je bila bleda.– Hajde, Kloi – rekao sam. – Nemoj da posustaješ. Možeš li da

razgovaraš sa mnom? Ko si ti? Jesi li bila sa safari grupom koja jenapadnuta? Ovde si na odmoru?

– Ne, nisam turistkinja, već naučnica. Bavim se ekologijom čoveka. –Izgovorila je brzo, uvređenim tonom. Ali joj je pričanje, izgleda, pomagalo.– Naša grupa je došla s Politehničkog instituta u Pariz.

Institucija vredna divljenja. Pariski Politehnički instutut praktično nezaostaje za masačusetskim Institutom za tehnologiju. Biološkinje koje samja poznavao nisu ličile na balerine. Uglavnom su nosile majice sa slikomMorisej i vojničke čizme.

– Da li si video još nekog – upitala je Kloi. – Bila sam s još dvojicomkolega, Žanom Anjonom i Arturom Maksvelom.

– Nisam, žao mi je – kazao sam. – Ti si jedina koju sam sreo, osimnekih bocvanskih kuvara koji su nam pretili mačetama i momka s kojimsam došao, ali on je mrtav.

Odmahnula je glavom i ugrizla se za usnu. Zurila je u pod staklastimočima.

– Zašto ste došli ovamo? – pitao sam. – Zbog istraživanja?– Da – rekla je klimajući glavom. – Skupljali smo podatke o pticama

selicama u rezervatu Moremi. Pre dva dana smo stigli u deltu. Prekjuče, usumrak, napali su nas lavovi. S drveća. Prvo je nastradao čuvar, a onda suse svi razbežali. Ne znam kako sam se spasla. Pobegla sam preko reke iprovela noć na drvetu. Kad sam čula tvoj džip, sišla sam i pratila zvuk.Zagazila sam nazad u reku pošto sam ugledala krokodile, a onda sam sepopela na onu stenu. Ostala sam na tamo čekajući da odu...

Zatvorila je oči i uzdrhtala. Kad ih je ponovo otvorila, odjednom samshvatio koliko sam je pogrešno procenio. Nije bila samo zgodna. Bilo jenečeg ozbiljnog i dostojanstvenog na njenom licu. Bila je prelepa.

– A ti si? – upitala je. – Američki reporter? Dokumentarista?– Ja sam Džekson Oz – kazao sam. – Došao sam kako bih

dokumentovao neuobičajeno ponašanje lavova. Jedan poznanik mi jedojavio da se lavovi u Bocvani čudno ponašaju, u stvari, to je onaj što jepoginuo Ejb Bindiks, safari vodič. Bivši. Njegov brat je bio upravnikkampa, ali nije se javljao nekoliko dana pa smo došli da proverimo šta je snjim. Tražili smo vas kad su nas lavovi napali. Ja sam im umakao, ali Ejbasu raskomadali. Nisam mogao ništa da uradim.

Nisam bio svestan šta se dešava kad me je Kloi nežno uhvatila zaruku. Nagnula se i blago me poljubila u obraze.

– Mnogo ti hvala za ono što si učinio – kazala je i zajecala, i dalje medržeći za ruku. – Bila sam potpuno iscrpljena, počela sam da očajavam.Da nisi naišao, nisam sigurna da bih... Ne znam da li bih preživela.

– Živa si – rekao sam. Poželeo sam da me ponovo dodirne usnama.Stegao sam je za ruku, uzeo bocu šampanjca sa šanka i ponudio je. –Izvukla si se. Oboje smo se izvukli.

– Nisi dokumentarista. Ko si ti, mislim, čime se baviš? – upitala je.– I ja sam, zapravo, naučnik. Biolog.– S Univerziteta Kolumbija?– Da – rekao sam. – Otkud znaš?Otpila je gutljaj šampanjca.– Pisalo ti je na donjem vešu.

29.

– Džekson Oz, Univerzitet Kolumbija – rekla je Kloi. Zajapurio sam se,što me je baš nerviralo. – Mislila sam da poznajem sve s Kolumbije.Poznaješ li... – stavila je prst na tanke usne i pogledala uvis pokušavajućida se usredsredi. – Majkla Šrifta?

– Majk mi je bio mentor – rekao sam.– Ti si, dakle student? – kazala je ona.Sviđao mi se njen izgovor. Delovala je zbunjujuće seksi.– U stvari, odustao sam od s fakulteta. – odgovorio sam.Pogledala me je iskosa. Igla na otkud-sad-pa-to meraču počela je da se

pomera.– Odustao si? Hm... Da pogodim. Imaš blog.– Da – rekao sam, živnuvši. – Čitaš ga?– Ne – odgovorila je pa otpila gutljaj šampanjca. – Samo sam

pretpostavila. Ali odsad hoću. Budući da si mi spasao život.Nisam osetio nimalo sarkazma u njenom glasu. Kad ti ne ide onako

kako si zamislio, promeni temu.– Čime se bavi tvoja studija?– Poslednjih nekoliko godina došlo je do velike promene kod pojedinih

vrsta ptica selica – rekla je Kloi premeštajući bocu u drugu ruku. Gledalaje etiketu. – Veoma naglih promena. Ne znamo šta ih je izazvalo.

– Šta hoćeš da kažeš? – upitao sam. – Da ptice umiru?– Ne – odvratila je Kloi palcem ljušteći etiketu s boce. – Upravo

suprotno. Ptičja populacija se uvećava neverovatnom brzinom. Izrazitobrzo. Veoma, veoma čudno.

Razmislio sam o tome. Kao i žabe, i ptice su često indikatorska vrsta,životinje čija je brojna ujednačenost dobar pokazatelj stabilnostiekosistema. Promene u okruženju brzo utiču na njih. Da li je to povezano sLJŽS-om, pitao sam se.

– Ptice koje se gnezde na drveću? – rekao sam izvivši obrvu.– Da, kao i one koje prave gnezda u žbunju i na zemlji – odgovorila je.

– Nesvakidašnja pojava u koji mnogi pariski učenjaci odbijaju dapoveruju. Zato smo moje kolege i ja došle ovamo, da sakupimo podatke.

Mislim da se u prirodi odigrava nešto veoma, veoma naopako.– I ja – rekao sam i nastavio veoma brzo, uzbuđeno: – I nije reč samo o

pticama. U poslednje tri godine, odigralo se nekoliko ozbiljnijih napadaživotinja na čoveka. Lavovi koji su ubili tvoje i moje prijatelje, nisuizolovan incident. Životinje sve masovnije napadaju ljude. Lavovi iz ovogstaništa potpuno su pomahnitali. Kao i druge vrste. Mislim da se u prirodiodigrava nešto izrazito nepovoljno, što utiče i na promenu njihovogponašanja.

Počeo sam da preturam po rancu. Izvadio sam kameru i spustio je našank.

– Pogledaj. Ovo se desilo danas popodne.Zgranuto je posmatrala snimak.– Gospode bože! Nemoguće. Toliko sam bila zauzeta spasavanjem

sopstvene kože da nisam ni primetila. Svi lavovi su bili mužjaci? Kako jeto moguće? To se nikad ranije nije desilo.

Odmahivala je glavom u neverici i pogledala me užasnuto.– Moraš ovo da pokažeš, Džeksone – rekla je. – Ljudi moraju ovo da

vide.– I hoće, Kloi. – U daljini se začulo tiho brundanje aviona. – I, molim

te, zovi me Oz.

30.

Šest sati kasnije, u gradskoj obući, češući crvenkasti ujed ispod uha kojisu mi ostavili mravi, sišao sam niza zadnje stepenice hotela Rajlis,najvećeg i, koliko ja znam, jedinog u Maunu.

Spustio sam spakovane torbe pored izgrebane mesingane ogradehotelskog bara u dvorištu. Pogledom sam potražio Kloi s kojom je trebaloda popijem piće na brzaka pre ponoćnog leta iz Bocvane.

Dvaput sam prešao pogledom, a onda je ugledao kako razgovaramobilnim telefonom. Prtljag je nabacala pored barske stolice. Izujedani,krvavi i blatnjavi, oboje smo ličili na idole od blata kad smo nekoliko satiranije izašli iz divljine. Ali Kloi je sada, u bledožutoj haljini, kose jošvlažne posle tuširanja, izgledala očaravajuće. Iznenadilo me je što sam jojse toliko obradovao. Pored očiglednih vrlina te sitne žene, zapanjili su menjena izdržljivost i snažan nagon za preživljavanjem koje je ispoljilasavlađujući prepreke tokom poslednjih nekoliko dana. Poznanstvo s njombilo je jedino dobro u ovim okolnostima. To i snimak koji sam sačuvao.

Bilo je kasno. U baru nije bilo gotovo nikog: grupa turista tiho ječavrljala u uglu, dva osorna pijanca za jednim stolom i pijanista zaklavirom. Muzika je treperila iznad blagih vodopada fontane podignutenasred zatvorenog dvorišta. Mermerna kugla fontane bila je osvetljenaodozdo, a plavozeleni svetlucavi mlazevi podsećali su na vene.

Okrenuo sam se od Kloi kada je u bar ušao visok i koščat riđmuškarac. Bio je to Robinson van der Hulst, Abrahamov poslovni partner ipilot koji je pronašao Kloi i mene i avionom nas vratio iz divljine.

– Šta se dešava, Robinsone? – pitao sam rukujući se s njim. – Da livlasti prikupljaju lavove za autopsiju?

Robinson je sa žaljenjem odmahnuo glavom i pogledao preko ramena.– Državni lovočuvari toliko su zauzeti da neće da mi pomognu ni da

pokupim leševe. Svašta se dešava, gospodine Oz, ali ništa dobro. Kaoprvo, niste samo vi danas napadnuti.

Robinson je ponovo pogledao preko ramena.– Cela delta je u haosu, prijatelju – kazao je. – Lavovi su napali još

nekoliko kampova, a s dva ne mogu da uspostave radio-vezu već dvanaest

sati.Nemo sam ga gledao. Izgleda da je životinjska kriza, u koju sam

godinama pokušavao da ubedim ljude, dostigla vrhunac u samo jednomdanu.

– Čuo sam čak da su najveći kamp u delti, Eden, napali šakali. Da nepoveruješ.

– Šakali?Neverovatne vesti samo su se ređale, jedna za drugom. Šakali su, u

suštini, kojoti. Pripadaju istoj ekološkoj niši. Jednom u godini dana čućeteda je šakal napao bebu, ili nešto slično, ali to je toliko retko da je, kada sedesi, vest. Šakali ne napadaju odraslog čoveka. Prosto je tako. Napadišakala na ljude toliko su retki da o tome ne postoje zapisi. Divlji psi,vukovi, dingo psi i slične vrste mogu napasti čoveka s vremena na vreme,ali čak i tada napadaju jer su pogođeni besnilom.

Na tu pomisao, opet mi se upalila lampica.– Slušaj, misliš da postoji mogućnost da su ti napadi povezani s

virusom? Nekakva velika epidemija besnila? Robinsone, raspitaj seponovo kod vlasti. U stvari, moraš da im kažeš. Tela lavova, šakala i svihtih životinja moraju biti prikupljena i analizirana. Moramo da obavimoobdukciju, uradimo test na besnilo, što pre.

– Ne shvatate, gospodine Oz – rekao je Robinson odmahujući glavom.– Ovdašnju vlast ne čine naučnici, već političari, što u Africi znači da subitange. Verujte mi, trenutno nisu raspoloženi za slušanje. Sigurno jenestalo blizu stotinak ljudi i obuzela ih je panika. Situacija toliko ozbiljnada će, kako sam čuo, izdati nalog za evakuaciju čitave delte. Načuo samglasine da kreće i vojska.

U tom trenutku, videli smo pikap kako se približava hotelu. Naglo jeskrenuo, uz škripanje kočnica. Dok se zaustavljao, iz auspuha mu je i daljekuljao dim, a motor je kloparao i brektao. Sa suvozačeve strane izašao jeAfrikanac srednjih godina uredno ispeglane košulje i ušao u bar. Glava muje bila kao košarkaška lopta, velika i okrugla. Dva mlada vojnika spuškama AK-47 iskočila su sa zadnjeg sedišta i stala iza njega. U baru seodmah osetila napetost. Dva pijanca za obližnjim stolom su zaćutala.

– To je pomoćnik načelnika, Mogvati – prošaputao mi je Robinson. –Glavni pandur Mauna. Šta ćemo sada?

Pijanista je prestao da svira. Vakuum tišine bio je glasniji od muzike.Voda u fontani se prelivala, čaše u šanku zvecnule jedna o drugu.

– Moram da razgovaram s gospodinom Ozom – obratio se Mogvatiprisutnima dubokim i melodičnim afričkim izgovorom. – GospodinomDžeksonom Ozom.

Noge su mi klecnule. Spremao sam se da istupim kad me je Robinsonščepao za rame i zadržao. Kloi je stajala za šankom i preletela jepogledom preko mene, a onda brzo skrenula pogled u stranu. Robinson menije pustio sve dok se policajci u dubokim čizmama, u koje su svibezizrazno zurili, nisu okrenuli i izašli iz bara.

– Šta je posredi? – pitao sam. – Zašto me traže?– Imaš li avionsku kartu? – rekao je.Klimnuo sam glavom.– Odlično – kazao je Robinson, podigao moje torbe i glavom pokazao

ka ulici. – Džip mi je iza ugla. Krajnje je vreme da se ukrcaš u avion.– Ne shvatam – izgovorio sam.– Mora da je neko u hotelu video tvoju kameru pa je obavestio

policiju – rekao je. – Turizam je ovde značajna privredna grana. Gotovojedina. Ako se pročuje da su životinje podivljale i da ubijaju turiste, to ćese loše odraziti na najvažniju privrednu aktivnost u Bocvani. U prilično sinezavidnoj situaciji.

– Šta je to toliko opasno? – upitala je Kloi. Preko ruba čaše, videla jescenu s policajcima. Sad je stajala pored nas, s torbama.

– Ispričaću ti na putu za aerodrom – rekao sam pomažući joj okoručnog prtljaga i izveo je na ulicu.

31.

U aerodromskoj čekaonici bocvanske avio-kompanije bila su zauzeta svamesta. Terminal je bio dupke pun, preplavljen turistima evakuisanim izsafari kampova.

U vazduhu su se osećali strah i nemir. Turisti su delovali uplašeno izbunjeno, ali bilo mi je drago što je mnogo njih kuckalo poruke ilirazgovaralo mobilnim telefonom. Budući da je vlast po svoj prilici naumilada zataška događaje, nadao sam se da je zahvaljujući turistima vest oživotinjskom bezumlju već procurila u štampu.

Koštalo me je dosta upornosti, a onda i novčanice od sto dolara, pazatim još jedne, da ubacim Kloi na svoj noćni let za Johanesburg. Odandebi svako krenuo svojim putem. Ja ću se vratiti u Sjedinjene Državenadajući se konferenciji za novinare na kojoj ću pokazati snimak lavova.Kloi je morala natrag u Pariz.

Bilo mi je drago što sam kameru ostavio kod Robinsona kad me jeaerodromska kontrola izvela iz reda i odvela na detaljniji pregled. Nisamdisao dok su mi inspektori pretresali torbe i pipali me palicama. Nisuprimetili DVR-traku skrivenu u gaćama koju sam zalepio za unutrašnjustranu butina. Ovde nema sigurnosne provere sa skidanjem do gole kože,kao u Americi, bogu hvala. Stajao sam pored prozora izlazne kapije iposmatrao pistu. Osetio sam grč u stomaku kad sam ugledao kako slećenešto nalik vojnom teretnom avionu. Smeđ uzan avion zaobljenog vrha. Dali se bocvanska vojska toliko uspaničila da će proglasiti karantin? Nisamželeo da saznam.

Promene su mi se događale ispred nosa, to sam shvatio. O kakvoj godda je pojavi reč, izvesno je da ona uzima maha i pušta korene. Osećala senervoza zbog predstojeće krize, nalik onoj pred uragan.

Samo što sam ja bio ubeđen da LJŽS nije lokalni problem, većglobalni. Vlade i vojne snage jedva izlaze na kraj s nevoljama većihrazmera na jednom području. Kako će onda pomoći svima, svuda, i to uisto vreme? Rešenje ovog problema zahteva nesvakidašnji obim saradnjena globalnom nivou. A ja to još nisam video.

– Misliš da je ovo zaista ozbiljno, Oze? – rekla je Kloi.

Prikovala je pogled uz prozor. Napolju su vojnici iskakali na šljunak izaviona kao iz trojanskog konja.

– Širom sveta, životinje bez razloga napadaju ljude? Ali međusobno sene napadaju? Mislim, kako je to moguće? Zašto? Zašto sada? Zvučipotpuno suludo.

– Ne znam ni kako ni zašto, Kloi – rekao sam. – Samo znam da se brojptica ne udvostručava tek tako za nekoliko godina, a lavovi ne menjaju bezrazloga lovačke navike, iznenada, korenito i bez motiva. Dešava se neštoveoma čudno.

Privremeni mobilni telefon koji sam onog dana kupio u Maunu,zazvonio je dok smo čekali u redu za ukrcavanje. Govorna poruka GejlKvin, moje bivše profesorke s Kolumbije. Dobre vesti. Potegla je nekeveze i uspela da ugovori sastanak u vezi sa LJŽS-om s Nejtom Gardnerom,njujorškim senatorom.

– Šta se desilo? – upitala je Kloi kad sam sa smeškom prekinuo vezu.Bili smo u malom putničkom avionu, pogrbljeni ispod niske tavanice.

– Dobre vesti. Imam sastanak s jednim od viđenijih ljudi iz kongresa uvezi sa svim ovim. Uz pomoć snimka, imaćemo dobre izglede da dobijempomoć američke vlade.

Dok sam nameštao torbu u pregradak iznad glave, na um mi je palauznemirujuća misao. Šta ako senator Gardner reaguje onako kao što jeprvi put reagovala Kloi? Budući da sam se ispisao s Kolumbije prezavršenog doktorata, možda će pomisli da sam neki otkačeni bloger kojiinternetom širi teoriju zavere, u pauzi se izležavajući na maminom kauču?Ponekad zaboravim da zastanem i da se setim kako nekad umem daizgledam kao izgubljen slučaj.

– Sinulo mi je nešto sumanuto – rekao sam sedajući pored nje. – Zatošto sam lud, Kloi. Znam da te posle ovoga čeka puno posla, no da li bimožda pošla sa mnom?

– Šta? – upitala je. – Da idem s tobom u Sjedinjene Države?– Baš tako – rekao sam naginjući se. – Kao što sam rekao, sumanuto

je. Zaboravi.– Ne, stani – kazala je Kloi. – Mislim, zašto? Zašto hoćeš da pođem?– Zbog tvog kredibiliteta, pod jedan – rekao sam. – Imaš diplomu

Politehničkog instituta. Autoritativan si stručnjak. Štaviše, evropskistručnjak koji je video i iskusio isto što i ja. Bojim se da će senator isprvana mene reagovati kao šti ti reagovala. Pomisliće da sam ludak. Verovatno

će me posmatrati kao da sam neki od onih koji umotavaju glavualuminijumskom folijom. Međutim, ako ti kreneš sa mnom...

Izvila je obrvu.– Ali ti, molim te – izgovorio sam. – Nemoj da se sekiraš. Smisliću ja

već nešto.Izvadio sam telefon pretvarajući se da se igram s njim. Krajičkom oka

sam primetio kako nabira orlovski nos, čkiljeći u mene.Zavalila se u sedište i duboko uzdahnula.– Nemam izbora – rekla je dok je avion klizio. – Na pomolu je prava

prirodna katastrofa. Kakav bih ja to biolog bila kad ne bih sve učinila dato rešim? Uostalom, spasao si mi život. Dugujem ti uslugu. Idem. Podjednim uslovom.

– Samo kaži.– Mrzim letenje. Mogu li da te držim za ruku dok ne uzletimoNasmešio sam se i uhvatio njenu tananu šaku.– Možeš i da je slomiš.

32.

Lokalni voz za Brodvej zakloparao je nadvožnjakom kad je Natali Šostigla pred Ozovu zgradu.

Tek je prošlo pet sati ujutru. I dalje je bilo mračno, mada se nebopolako razvedravalo. Ulice Harlema bile su puste, na prozore su bilenavučene gvozdene roletne. Njujork ponekad ipak spava, pomisli ona. Naprevojima kolena i ispod pazuha ocrtavaju joj se tragovi znoja na većtoplom letnjem vazduhu, u praskozorje. Zevnula je i otključala kapijuprljavog ulaza. Svratila je iz bolnice, na putu do kuće, posletridesetočasovne smene. Jedva stoji na nogama.

Vukući se uz usko stepenište zgrade, i dalje ne razume zašto to radi.Raskinula je s njim preko imejla i rekla mu da nađe nekog drugog da čuvaAtilu. Problem je u tome što joj on nije odgovorio. Ma koliko bilaiznervirana, i dalje se pitala da li je on uopšte dobio poruku, te sada Atilaumire od gladi ili tako nešto.

Dok se približavala Ozovom stanu, vrlo brzo se uverila da seprevarila. Već na trećem spratu čula je Atilu. Gotovo je namirisalaprokletinju kad se popela na peti sprat. Čudi je da Ozove komšije nisunapisale peticiju za njegovo izbacivanje iz zgrade.

Mada, i ona ga je prilično dugo trpela, zar ne? Sve bi uradila zbogljubavi, ali ne i ovo. Šta to? Umesto da ide kući posle tridesetočasovnesmene došla je ovamo da čisti šimpanzina govna. Samo što ti ovo ne radišiz ljubavi. Već si raskinula sa skotom. Nek se nosi ta šimpanza, ti siblesava.

Neću se zadržavati, misli dok po bolničkom mantilu tirkizne bojepokušava da nađe Ozove ključeve. Pet minuta. Nahraniću majmuna,očistiću ga, možda, a onda brišem.

Kad je ušla, Atila je počeo da se majmuniše. Trgla se dok mu jeprilazila, a šimpanza je nadala dreku kao luda. Bio je to škriputav zvuk,iii-iiii-iiii kao kad neko noktom zapara tablu i kao oštrica džepnog nožaparao je bubne opne.

– Drago mi je što te vidim, kretenu – rekla je Natali, podigla lopaticuza izmet i skinula rezu na vratima njegovog kaveza. – Od tebe bi se i avet

uplašila, znaš li ti to? U svakom slučaju, došla sam da počistim tvojagovna, blago meni. – Zajedno s izmetom, u kesu je bacila i gumenerukavice, a onda se vratila s hranom. Mandarine, pakovanje smokava ipola kilograma pečene govedine. Da ne pominjemo prokleti sok od jabukes izmrvljenim vitaminima i zoloftom.

Sve je na poslužavniku. Čudo da nije srebrni, pomisli. Oz više brine ošimpanzi, nego o njoj.

– Bon appétit, monsieur 4⇒. – Natali je spustila poslužavnik izatvorila kavez. – Dobio si doručak. Pazi da se ne ugušiš. – Pošla je daotvori vrata kad je začula glasno trupkanje koje je dopiralo odnekud poredAtile.

– Uf. Šta je sad bilo?Pojurila je natrag ka Atilinoj sobi i zastala na pragu.Atila je bio na podu kaveza, hrana razmazana svuda oko njega. Ležao

je licem okrenutim ka podu i držao ruke na grudima. Nije se micao.Šta je, dođavola, ovo? Da nije imao srčani udar? Samo mi je još to

trebalo, mislila je dok je skidala rezu. Da joj ovaj umre pre nego što se Ozvrati kući.

Sagnula se, prodrmala ga i pokušala da ga pomeri. Atila se okrenuo i ogornji deo njene uniforme obrisao punu ruku smrdljivog izmeta. Onda jekriknuo i razmazao joj ga po grudima i pantalonama. Zatim je skočio ućošak sobe, teško dišući i vrišteći iiee-iieee-iiiee! Natali se uspravila izgađeno se pogledala.

– Huljo mala! – doviknula je šimpanzi. Atila je prestao da vrišti.Zatvorio je usta, a onda je hladno i zagonetno pogledao umiljatim smeđimočima, a ona je počela uzmiče.

33.

Topla blistava svetlost teško se probijala kroz rešetke Atilinog kaveza uobliku dijamanta. Nepomično je ležao pored njega, na podu prepunomstvarima. Ponovo sasvim sam.

Polako je ustao i preko hodnika ušao u Ozovu spavaću sobu. Izvukaoje fioke na komodi. Pošto ih je izvrnuo, ustremio se na orman. Dahtao je ivrištao bacajući farmerke i majice na pod. Onda se po svemu popišao.Kad je dobro natopio odeću, prešao je na krevet i pustio žut mlaz pojastuku.

Kad je završio, skinuo je crvenu kapu s rukohvata i odgegao se dokupatila u hodniku. Šrafovi kojima je lavabo bio pričvršćen uza zidzaškripali su kad se celom težinom oslonio na njega.

Pogledao se u ogledalu i šeretski namestio crvenu kapu na glavu.Čučnuo je u ugao lavaboa i držeći se za porcelanske ivice osmotrio svojodraz.

Atila je sedeo u lavabou i tupo gledao. Nepomičan i napet, zurio je usopstvene staklastosmeđe oči, u lice nalik gumenoj maski. Atila je zbunjeni sve više uznemiren, iz trena u tren. U stomaku mu se čudno izastrašujuće komeša. Otuđen je od sopstvenog odraza.

Kad je Natali došla, osetio je čudan, uznemirujuć miris, mešavinuarome kajsije njenog šampona, mente iz dezodoransa. Čak ga je zapahnulaoštrina laka na njenim nogama. Bilo je nečeg odbojnog, lošeg, bolesnog ukombinaciji mirisa na njoj. Svi ti grozni mirisi mešali su se s onimnajgorim, s njenim prirodnim mirisom, s njenom ogorčenošću zbog njega, snjenim gađenjem. Nanjušio je to. Nanjušio je njen prezir.

Zato ju je i nasamario.Atila se vratio u kavez. Iz ćoška je izvadio nešto nalik igrački za decu

u obliku tableta. Bio je to PESC, govorni laptop koji reaguje na dodirpomagalo za izražavanje autistične dece. Oz ga je koristio za testove sAtilom. Na ekranu se nalazi niz slika stvari koje bi Atila možda želeo,banane, kikiriki, lopte i lutke, ali i lica koja izražavaju različita osećanja.

Atila uporno pritiska sliku koja predstavlja njega, a zatim i lice udonjem desnom uglu, pored tarabe.

– Atila ljut! – kaže veseo, ženski glas praznom stanu. – Atila ljut!

Treća knjiga

DOME, SLATKI DOME

34.

Iz Manua u Johanesburg, iz Johanesburga u Njujork, iz Njujorka uVašington. Probudilo me je zujanje aviona i truckanje prilikom spuštanjana Nacionalni aerodrom Ronald Regan.

Dok smo se kretali duž piste, kroz prozor sam posmatrao veličanstvenprizor dobrodošlice: spomenik Džordžu Vašingtonu od slonovače, koji seuzdizao nasuprotnoj obali Potomaka. Sećam se da sam kao mali, s ocem,vozom dolazio iz Njujorka u Vašington i obilazio značajna mesta. Posetilibismo Linkolnov memorijalni centar i bacali novčiće u osvetljenu fontanu.Tada je sve delovalo sigurno. Tako racionalno i bezbedno.

Iz pregratka na sedištu ispred sebe izvukao sam snimak s napadomlavova koji sam prokrijumčario iz Afrike. To je iza mene, pomislio samodmahujući glavom. Sad se treba pripremiti za sledeću fazu. Ubacio samtraku u džep od košulje.

Uključio sam ajfon koji sam kupio na aerodromu: prijemna pošta bilaje krcata imejlovima. Dobio sam i devetnaest govornih poruka. Dok smočekali avion u Johanesburgu, kontaktirao sam sve moguće naučnike kojebi LJŽS mogao da interesuje.

Odaslao sam šifrovanu poruku širom sveta i uspeo da ugovorimokupljanje svojih istomišljenika, neposredno pred sastanak sa senatoromGardnerom. Prvi put ćemo se postarati da svet ozbiljno shvati teorijuLJŽS. Želeo sam da još jednom ustanovimo činjenice kako bismo utvrdiličime raspolažemo.

Pogledao sam Kloi, koja je mirno spavala pored mene, s glavom namom ramenu. Nije ni čudo što je iscrpljena. Razgovarali smo gotovo svevreme tokom interkontintalnog leta za Ameriku, razmatrali sve mogućnostiu vezi s LJŽS-om. Začudilo me je što smo sasvim prirodno prešli naintimnije teme, na razgovor o detinjstvu, porodici, o svemu onom što dajesmisao životu.

Majka joj je umrla kad je Kloi bilo pet godina. Otac joj je bio vojnolice, ambiciozan čovek, oficir francuske legije časti. Često ju je ostavljaokod babe i dede na usamljenoj stočnoj farmi u Overnju. Njen deda,penzionisani građevinac, posvetio se farmi i upoznao je s čudima prirode,

stočarstvom, baštovanstvom, a posebno sa životinjama.Dok se avion kotrljao ka terminalu, Kloi se probudila. Primetila je da

je gledam pa se uspravila i protrljala oči.– Izvini – rekla je.– Nema razloga da mi se izvinjavaš – rekao sam. Oglasio se zvuk za

skidanje pojaseva.Kad smo izašli iz aviona, počeo sam da pretražujem TV kanale na

mobilnom sve dok nisam naišao na najnovije vesti.– Šta je bilo? – upitala je Kloi.– Ne znam – odgovorio sam. – Nadao sam se da će CNN pomenuti

napade u Bocvani.Prikazivali su svakojake ludosti, ali ne i našu. Devojka obrijane glave,

neka pop-pevačica, šta li, nasrtala je na auto slomljenim kišobranom doksu desetine paparaca snimale svaki njen pokret.

KITI KATRINA OBRIJALA GLAVU, NAPADA PAPARACE. DA LIJE KITKET POTPUNO POLUDELA? – pisalo je dnu ekrana.

– Ko je Kiti Katrina? – upitala je Kloi zbunjeno posmatrajući ekran.Slegnuo sam ramenima.– Dobro došla u Ameriku – rekao sam.

35.

Hotel Rokford u kojem smo ugovorili sastanak nalazio se u oronulom,nimalo živopisnom kraju jugoistočnog Vašingtona, preko reke, na suprotnojstrani Bazard Pointa.

Uzeli smo sobe i ostavili stvari. Istuširao sam se i iskoristio taj kratakpredah da pre sastanka da pozovem Natali. Bila je sreda, rano popodne.Bio sam prilično siguran da nije na poslu. Telefon joj je zvonio, a onda seuključila govorna pošta.

– Dobili ste govornu poštu – čuo se snimljen glas. Zatim je usledilapauza, a onda se začuo Natalin cvrkutavi glas kako razgovetno izgovarasvoje ime, „Natali Šo”.

„Posle signala, ostavite poruku.”– Zdravo, Natali – rekao sam u prazninu i kroz prozor posmatrao

Potomak. – Vratio sam se u Ameriku. Video sam tvoj imejl. Voleo bih darazgovaramo. Sada sam u Vašingtonu, ali sutra dolazim u Njujorku.Nadam se. Javi mi šta se dešava.

U stvari, najviše sam brinuo zbog Atile. Ostavio sam ga pre gotovonedelju dana. Ni gospođa Abro mi se nije javljala. Nadao sam se da je ondobro.

Čekao me je posao.– Siguran si da smo na pravom mestu? – upitala je Kloi kad smo ušli u

neugledan hotelski restoran. Tepih je bio neugledan, prljav i istanjen naugaženim mestima.

Manja grupa razmilela se oko stolova s jednostavnim hladnim jelima,bokalima i aparatima za kafu. Buljuk ljudi u flanelskim košuljama, snaočarama i bradom rojio se oko besplatne hrane s poletom kakav samuočio kod lešinara u delti Okavanga.

– Veruj mi – rekao sam. – Na pravom smo mestu.Uputivši se ka prednjem delu prostorije, prošli smo pored mladog i

mršavog bledunjavog momka prodorno plavih očiju i svetlih obrva koje suse stapale s licem. Nosio je crvenu trenerku i belu kapu kangol.Grozničavo se usredsredio na svoj blistavi ajped kao da je kakva svetinja.Čim nas je primetio, poskočio je sa stolice i čudno me pozdravio

pesnicom.– Gde si, Ozli – rekao je.– Doktore Štraus, hvala vam što ste došli – kazao sam i upoznao ga s

Kloi. – Eberhard je nedavno postao šef katedre za mikrobiologiju naUniverzitetu u Bonu.

Kloi i ja smo produžili. – Da li ti je sad jasno zašto si mi potrebna? –rekao sam, pokazujući joj usput gomilu zaluđenika za kompjuterima. – Oviljudi su više nego briljantni, ali, kao što vidiš, odnosi sa javnošću im nisujača strana. Zato je važno što si ti došla.

– A ja sam mislila da te je privukla moja pamet – kazala je Kloismešeći se.

– Daj mi snimak, Oze. Audio-vizuelni sistem je uključen – rekao ježutokljunac obučen kao da je pošao na rodeo. Imao je spuštena ramena.Dugačke ruke kruto su mu visile niz telo. Okrenuo se i glasno omirisaoKloinu kosu.

– Kosa ti divno miriše – preglasno je rekao. Zvučao je kao mašina snaglaskom žitelja Oklahome, kao uvećana verzija Robija Robota izStajnbekovog romana.

– Džonatane, druže, hvala ti. Izvoli. – Predao sam mu traku i odveoKloi.

– Ne obraćaj pažnju na njega. To je Džonatan Mur, autistični genije ijedan od najboljih poljoprivrednih inženjera na svetu. Smislio jekomunikator za životinje. Njega sam među prvima potražio kad sam počeoda istražujem LJŽS. Pomogao mi je u radu s Atilom.

Rizikovao sam i ispričao Kloi za Atilu. Čak sam joj pokazao slike iznovčanika. Rekla je da sam hrabar što sam ga spasao. Izgleda da je todobro primila. Ko bi rekao.

36.

Nekoliko minuta kasnije, stajao sam na bini i lupkao po mikrofonu. Kadsmo rešili problem mikrofonije žagor je utihnuo i sve glave bile suokrenute ka meni.

– Da ne otežemo, ljudi – rekao sam i klimnuo glavom Džonatanu kojise nalazio pored projektora. Dao mi je znak. – Evo šta se dešava u Africi.Snimak sve govori. Ovo sam zabeležio pre dva dana u delti Okavange, uBocvani.

Povukao sam se u mrak kako bih video reakciju ljudi na snimak. Bilomi je drago što ih je zapanjio. Kad su se u kadru pojavile glave mužjaka,začuo se žamor. Bili su to veoma pametni ljudi I nema sumnje da sam imprivukao pažnju.

Kad je Džonatan upalio svetla, žamor se pretvorio u buku četrdesetoroljudi koji su pokušavali da nadjačaju jedni druge pričajući svi u istovreme.

– Dajte, ljudi – probao sam da ih stišam. Mašući tabletom, stao sam zamikrofon. – Imam sastanak sa senatorom za nekoliko sati. Prvo pitanje ćebiti zašto se ovo dešava. Imamo dokaz ne samo o ovom neobjašnjivomhiperagresivnom ponašanju lavova već i o nesvakidašnjoj promeni njihovihsocijalnih navika. Potrebne su nam uverljive teorije.

– Kako je ovo moguće, Oze? – upitala je moja bivša profesorkaevolutivne biologije Gejl Kvin. – Kako je ovo moglo da se desi prekonoći?

– Ne znam, Gejl – odgovorio sam. – Zato sam vas i pozvao, da mipomognete da razjasnim. Najlogičniji zaključak jeste da je ovo, možda,neka adaptivna faza. Mislim da je došlo do dramatične promene uokruženju iz razloga koje dosad nismo mogli da razjasnimo.

– A koji se to aspekt okruženja menja? – neko je pitao.– Ja mislim da je ovo delo virologa, Oze – rekao je Eberhard Štraus. –

Kao što sam već rekao, takvo ponašanje, naročito hiperagresivnost,karakteristični su za besnilo. Ne kažem da je ovo besnilo, ali možda je rečo virusu koji napada nervni sistem.

– Razmotriću to – kazao sam. – Ali kao prvo, besnilo se sa životinje na

životinju prenosi preko telesnih tečnosti. Time bi mogli da se objasnedogađaji u divljini, ali lavovi losanđeleskog zoo-vrta koji su napali ljudepa pobegli bili su potpuno izolovani.

– Pod pretpostavkom da se taj incident može povezati s ovim – rekaoje neko.

– Tako je. Pretpostavimo da može... Pazite sad... Kako su lavovi,izolovani u zoološkom-vrtu, mogli da se zaraze?

– Možda preko vazduha – naglasio je Štraus. – Ili preko parazita,komaraca, muva –nabrajao je na prste. – Možda je meso kojim su lavovi uzoo-vrtu hranjeni zaraženo. Ima mnogo mogućnosti.

– Izneću još jedan argument protiv teorije o virusu – rekao sam. – Kodživotinja s besnilom, ili sličnom bolešću koja napada nervni sistem, pre ćese ispoljiti drugi simptomi, a ne hiperagresivnost. Nevoljni pokreti mišića,šuga, lezije na koži, hidrofobija. Lavovi koji su ubili mog prijateljaizgledali su poprilično zdravo. Barem fizički. Ni lavovi kalifornijskog zoo-vrta nisu imali fizičke anomalije. Zasad svakako ne bih isključio virus, aliako je tako, onda je reč o nekoj novoj vrsti.

– Da li je urađena autopsija tih životinja? – upitala je doktorka Kvin.– Nije – odgovorio sam. – Afričke vlasti ne dozvoljavaju. To je jedna

od prvih stvari koju ću pomenuti senatoru.– Šta je s autopsijom lavova iz losanđeleskog zoo-vrta? – doviknuo je

neko.– Dobro pitanje – rekao sam.– Ako nije u pitanju virus, možda je posredi čitav niz promena u

prirodi – rekla je Alis Bojd, sedokosa dostojanstvenasedamdesetogodišnjakinja, Makarturova prijateljica s vašingtonskogUniverziteta. – Da li ste razmotrili uticaj Sunčevih pega? Promena uZemljinom magnetnom polju? Znate da životinje ponekad naglo promeneponašanje pred veće geološke događaje, zemljotrese, cunamije. Možda senešto približava, nekakva kosmička promena koju životinje mogu da osete.

– To je dobro objašnjenje – rekao sam i brzo ga zapisao na tablet.Svidela mi se pretpostavka o promenama u magnetnom polju. U stvari, tamogućnost me je uplašila jer je bila zastrašujuća, ali mrzeo sam je jer jebila mnogo strašna, ali svidela mi se kao objašnjenje. Geološki podacinam pokazuju da se s vremena na vreme menja smer magnetnog polja:prostim rečima, ako je igla na kompasu pokazivala ka severu, nakon ovepojave pokazivaće prema jugu. Te promene su, koliko je nama poznato,

nasumične. Kad je reč o trajanju te promene, postoje velika neslaganja.Prema poslednjim dokazima geološkog instituta, jedna od takvih promenau prošlosti trajala je samo četiri godine. Međutim, potencijalni uticajgeomagnetnih promena na biosferu i dalje je nepoznat, jednostavno stogašto u ljudskoj istoriji nije ni bilo.

– Zar li ste vi, ljudi, stvarno toliko glupi? – doviknuo je neko izuskomešane gomile. Bio je to mršav i lep mladić. Nisam ga poznavao.Jedino je on u sali nosio odelo. – Te lavove su možda istrenirali Zigfrid iRoj. 5⇒ Snimak ništa ne dokazuje.

Zavladao je tajac. Zatim su se začula električna invalidska kolica kojasu zujala kao otvarač za limenke.

Klimnuo sam glavom Čarlsu Grohu. Prošao je svojim ajbotinvalidskim kolicima duž prolaza između sedišta. Čarls je bio jedan odvodećih stručnjaka za gorile, iako se nedavno, nažalost, zvaničnopenzionisao. Pre tri godine napala ga je gorila teška dvesta kilograma kojuje poznavao i s kojom je radio deset godina. Majmun mu je polomio svekoščice na licu, odgrizao mu nos, usne, uvo, iskopao oko i smrskao mušaku. Otkinuo mu je levu nogu, od kolena naniže.

Stručnjak za majmune se zaustavio pred lepim skeptikom. – Tajsnimak je stvaran koliko i moje lice – rekao je.

Osmehnuo sam se s olakšanjem. Ostali su nastavili da se raspravljaju.Došlo je do značajnog preokreta. Nekadašnja opsesija LJŽS-om premakojoj su moji prijatelji i kolege pokazivali samo toleranciju, odjednom jepostala naučna tema. Više se nije postavljalo pitanje da li se nešto dešava,već se raspravljalo o daleko važnijim pitanjima: zašto se to dešava i kakoto rešiti. Teorija Alis Bojd o geomagnetnim promenama delovala mi jeuverljivo i urezala mi se duboko u pamćenje. Imao sam osećaj da je upravu. Ne zbog priče o nesvakidašnjem uticaju geomagnetnih promena nabiosferu, već zbog same ideje: ogromne, ali nevidljive promene u prirodikoju životinje mogu da osete, a mi ne možemo.

Sećate li se cunamija u Indijskom okeanu? Da, živimo u zanimljivomdobu. Kako su se ratovi i prirodne nepogode nizali jedni za drugima poputnevremena, mi smo ih brzo zatrpavali slojevima nepouzdanog pamćenja.Na koju nepogodu mislim? Na onu od dvadeset šestog decembra 2004.Džinovski cunami protutnjao je Indijskim okeanom, izazvan zemljotresomjačine devet stepeni s epicentrom na Sumatri. Tada se u Indoneziji, na ŠriLanki, u Indiji i na Tajlandu udavilo dvesta hiljada ljudi. Ja sam u to

vreme bio u Iraku. Sećam se da sam se s gomilom ljudi gurao ispredjeftinog malog televizora u vojnom kampu i gledao vesti. Sećam se kakome je pogodilo saznanje da su dan pre cunamija životinje počele da bežeka zaleđu. Ptice, gušteri, zmije, mungosi, svi su otišli. Slonovi su pobeglina visije, psi nisu hteli da izađu napolje. Flamingosi su napustili nizije ukojima su odgajali mlade. Iako je cunami ubio stotine hiljada ljudi,zabeležen je relativno mali broj uginulih životinja. Zahvaljujućiosetljivijem čulu sluha, kao i drugim čulima, predosetili su podrhtavanjetla upozoravajući ih da se bliži katastrofa, mnogo pre nego što su ljudishvatili šta se dešava. Životinje su znale da se sprema nešto loše. Osetilisu vibracije, osetili su to u kostima. A ljudi? Pojma nisu imali. Čak i kadase okean iz misterioznih razloga povukao dva kilometra formirajući talasvisine dvadeset pet metara, šta su uradili? Deca su istrčala na obalu dasakupljaju školjke.

37.

Na mračnom zidu u stanu trepere crvena i plava svetla vatrogasnogkamiona koji zavija i juri ka Brodveju, dole u daljini. Sirena se više nečuje. Ubrzo ju je zamenila tiša melodična muzika kamiona sa sladoledom.

Dok sedi na ivici umivaonika u zagušljivom, žutom kupatilu, Atilalenjo pogleda kroz prozor, kao da pokušava da se priseti nečeg. Zatim senagnuo i ponovo počeo da proučava svoj odraz u ogledalu.

Već satima zuri u njega. S velikim zanimanjem posmatra upale isvetlucave zlatnosmeđe oči oivičene crnom. Velike ružičaste uši, naliktacnama, vire mu ispod crvene vunene kape. Tu i tamo otvori veliku,naglašenu čeljust i prstom pređe preko očnjaka. Onda gleda ruke, opipavagrubu smeđu dlaku, lepljivu kožu na šakama, duge kandže, dugačke prste iispupčene zglavke, zdepaste palčeve.

Zatvara oči i duboko udiše kroz nos, kao da meditira. Naginje se iprstima i čelom pritiska hladno, glatko ogledalo. Pokušava da se otrezni,da prestane mahnito da zamišlja neobične zvuke i mirise koji mu izazivajuvrtoglavicu i mučninu.

Oseća miris pileće masti iz grila prekoputa Sto dvadeset pete ulice.Vlažan, kiselkast miris gipsa s crkve koja se renovira, tu iza ugla. Užeglimiris sredstva za rast biljaka. Vonj ulja, smeća i ribe s reke Hadson.

Da je bio prikačen na elektroencefalogram, krivulja bi pojačanuubrzanu aktivnost amigdale, dela mozga kod primata zaduženog za miris,pamćenje i učenje. A onda je ponovo osetio taj neprijatan miris.

Dopirao je iz zgrada, iz soba i cevi, sa ulica, iz prolaza i kanalizacije,od automobila i autobusa. Sa svih strana i u isto vreme.

Taj neprijatan miris su ljudi. Dok stoji tu u središtu jednog od najgušćenaseljenih mesta na svetu, taj zastrašujući, zagušljivi smrad guši ga i stežepoput omče, kao da mu je neko stavio kesu preko glave.

Drhti. Ruke mu se tresu. Vetar menja pravac. Nanjušio je mirise izInstituta za psihijatriju jedan blok severnije. Čuje vrištanje i oseća strah inepodnošljiv bol.

Sva ta strašna prljavština skuplja mu se u mozgu poput dima u filteruza vazduh. Atila zapuši nos. Više ne drhti. Otvara staklaste smeđe oči.

Strese se. U posudi za sapun stoji napukla šolja za kafu s dve četkice zazube. Uzima je, istresa četkice, prebacuje je iz ruke u ruku pitajući se štabi s njom. Ponovo gleda svoj odraz u ogledalu, s crvenom kapom na glavi.Odmakne se, a onda snažno baci šolju u ogledalo. Šolja se razbije uparamparčad, a na ogledalu se šire svetlucave pukotine. Dobar osećaj.Nestao je onaj svrab koji ga je mučio.

A onda ga je ponovo zasvrbelo.Dahćući i urličući, skače s umivaonika u hodnik, baca i razbija sve što

mu dođe pod ruku. Ulazi u sobu s kompjuterima i razbija ih. Čupa kabloveiz zida i baca ih jedan na drugi. Čuje se šištanje varnica, delići opreme letepo sobi kao šaka peska.

Onda čuje buku: uporne tupe udarce o zid pored vrata.– TIŠINA, JEBEM LI VAM! – čuje se nečiji prigušen glas iz susednog

stana. – Da si odmah prestao s tim sranjem ili zovem policiju!Atila vrišti i trči ka zidu. Udara po njemu iz sve snage. Krečna prašina

formira oblak belog dima. Ogledalo na zidu odskače, jednom, dvaput, azatim pada s držača na pod, pored njegovih nogu. Staklo se rasprsne pohodniku. Ponovo njuši. Oseća drugačiji miris koji dopire iz susednogstana.

Atila dahće i vrišti dok trči kroz rasturenu sobu.U jednom ljudskom mirisu uživa i sad ga je osetio.Mirisu ljudskog straha.

38.

Sastanak zagovornika teorije LJŽS tog popodneva bio je u punom zamahukad mi je na ajfon stigao imejl od Elene Vernert iz kabineta senatoraGardnera.

Senator ne može danas da me primi, obavestila me je. Isprva su mi svelađe potonule, ali onda sam pročitao poruku do kraja: ako samzainteresovan, mogla bi nakratko da me „ubaci“ na sednicu o zaštitiživotne sredine, koju će sutra u deset održati Komitet za životnu sredinu ijavne radove.

Pomislio sam: zasedanje kongresa – to! To je bolje nego sastanak sasenatorom. Da sam birao, ne bih izabrao bolji način da se ovo pročuje.

Dakle, da li sam bio zainteresovan?I te kako, odgovorio sam otkucavši na telefonu koji je svetleo ispod

stola.Sastanak se otegao do večeri i dogodilo se nešto neobično. Sve vreme

su pristizali ljudi, ugledni genetičari, biolozi, stručnjaci za koje samodavno čuo, ali još ih nisam upoznao. Još više sam se iznenadio kad jeušao Džonatan Eli, popularni astronom koji je na kanalu PBS vodioemisije o poreklu svemira. Svi oni su hteli da vide snimak napada lavovakoji se neprestano emitovao iz prostorije pored sale za sastanke.

Bocvanska zoološka anomalija, kako su je već mnogi nazivali,privlačila je naučnike kao što med privlači pčele.

Bilo je jasno da su ozbiljno shvatili problem. Ova vest ostavila jesnažan utisak. Osim toga, kao da sam stekao poštovanje koje ranije nisamimao. Okupljeno su se polako premeštali iz sale u hotelski bar, a poznatinaučnici najuglednijih ustanova, Harvarda, MIT-a, Džonsa Hopkinsa, kojime u drugačijim okolnostima ne bi ni pogledali, gurali su se kako bi serukovali sa mnom i nudili me pivom.

Dok su se čestitke ređale, ugrabio sam trenutak predaha, i ne brinući okraju sveta, sam sam sebi čestitao. Iako su me nazivali ludakom,istrajavao sam u svojoj teoriji o LJŽS-u. Sad sam se osećao obeštećenim.

– Baš si se proslavio – rekla je Kloi lupkajući me po ramenu. Upravosam se bio pozdravio sa sedokosim mikrobiologom s Univerziteta

Prinston. Ruka mi je bila topla i crvena od rukovanja.– Jašta. Dame i gospodo, Džekson Oz, vrhunski biolog. Bez

autograma. I molim vas, isključite bliceve pre slikanja.Sastanak se završio predveče. Kloi i ja smo otišli u njen apartman

kako bismo se pripremili za sutrašnje zasedanje senata. Ispili smo lonackafe smišljajući petominutno izlaganje pred Komitetom kojim je trebalo danaglasim ozbiljnost problema. Izneo sam nekoliko konkretnih predloga, kaošto je skretanje pažnje svim lokalnim službama za zaštitu životinja napovećanu agresivnost. Ali najvažnije je bilo dobiti sredstva za istraživanjeove pojave. Morali smo da okupimo najbolji tim, i to što pre.

Kad ga je pročitala, Kloi se zavalila u stolici i klimnula glavom.– Dobro je, Oze. Uz snimak, trebalo bi da izazove reakciju. Već smo

skrenuli pažnju naučnicima. Sad ćemo reći celom svetu.Pozvali smo rum-servis. Kafu smo zamenili kasnom večerom, filetima

raže s kaparima, karfiolom sa žitaricama i bocom vina (Kloin predlog).Bilo je ukusno.

Kloi je bila neuobičajeno ćutljiva dok smo jeli. Mućkala je čašu svinom i rasejano gledala kroz prozor. Napolju, u plavičasto osvetljenojtmini, most Frederik Daglas na Anakostiji svetlucao je kao rođendanskatorta.

Kad me je konačno pogledala, smeđe oči bile su joj pune suzne.– Tamo u Africi – tiho je rekla – kad je pala noć, pomirila sam se s tim

da ću umreti. Počela sam da se molim dedi, nadajući se da on moženekako da mi pogne, ako već moram da umrem. Da bude brzo. Sutradansam sam izgubila gotovo svaku nadu. A onda sam ugledala tebe.

– A sada smo ovde – rekao sam i podigao čašu.– Baš tako – kazala je. – Nikad nisam verovala u sudbinu, ali više

nisam sigurna. Jednog trenutka sam na ivici smrti, u Africi, a sledećeg uAmerici. I to usred oluje, usred jednog od možda najvećih događaja uistoriji. Nije baš uobičajeno za devojku iz Overnja. Deluje nestvarno.

– Stvarno je – kazao sam. – Hoćeš da te uštinem kako bih ti dokazao?Nagnula se preko stola i dotakla mi lice.– Ne – rekla je. – Želim da me poljubiš.Onda sam se i ja nagnuo i prvi put je poljubio. Bilo je nežno i lepo. A

onda mi je pred očima iskrsla Natali. Iako je to bilo poslednje što samželeo, prekinuo sam poljubac.

– Ne? – upitala je Kloi iznenađeno. – Mislila sam...

– Trebalo je da ti kažem. Nekako sam... uf...– Oženjen?– Pobogu, ne.– Petite amie? Une amante? 6⇒– Ne, ne. U stvari... Teško je to objasniti. Mislim da smo nedavno

raskinuli – rekao sam izbegavajući njen pogled.Kloi se nakašljala. – Misliš?– Da.Podigla je čašu i otpila gutljaj vina. – Cenim tvoju iskrenost,

gospodine Iskreni i Pravedni – kazala je.– Mislim da bi trebalo da odem u svoju sobu – rekao sam. Spustio

sam salvetu na tanjir i ustao. – Sutra je veliki dan.– Jesi li ti načisto poludeo? Sedi tu – rekla je. Onda je dolila vino i

dodala: – Uostalom, već sam te videla u gaćama.Pogledao sam je.– Ozbiljno, Oze. Večeras ne želim da budem sama. Molim te, ostani.– Spavaću na fotelji.Zakolutala je očima.– U krevetu, sa mnom – rekla je preko ruba čaše. – Ne brini. Samo

ćemo spavati.Izgleda da se nije šalila kad je rekla da ćemo samo spavati. Kad sam

izašao ispod tuša, već je čvrsto spavala.Posmatrao sam je na prigušenom svetlu koje je dopiralo kroz prozor,

njene tamne trepavice, bledo lice, tanke krhke ruke. Izgledala je ljupkotako u postelji, kao devojčica, kao ptičica. Već sam počeo da se kajem.Na šta si mislio? Natali je raskinula s tobom, to je kraj. Sada si slobodan.Kreni u akciju. Kloi je prevalila toliki put zbog mene. Imala je poverenje umene, što se za Natali ne može reći. Ušuškao sam je pokrivačima, a ondalegao pored nje. Gledao sam u tavanicu.

– Laku noć, magarčino – rekao sam sebi, a zatim zažmurio.

39.

Ne znam koliko je bilo sati kad sam otvorio oči. U sobi je bilo tolikomračno da nisam bio siguran da li sam ih uopšte otvorio. Nije bilo ninarandžastog odsjaja spolja. Kao da je neko navukao tamne zastore naprozore. Ne sećam se da sam ja to uradio.

Onda se začulo drmusanje, škljocanje, zvečanje nekog metala. Prešaosam pogledom po mračnoj sobi. Trebalo mi je malo vremena da shvatimda je to kvaka.

Neko ju je drmusao sve snažnije, kao da pokušava da je iščupa. Ubrzose začulo škripanje i grebanje. A onda je neznanac nasrnuo na vrata.

Isprva sam pomislio da to neko od naučnika zbija šalu. Posle sastankapopilo se mnogo piva.

Ponovo je nasrnuo na vrata. Ovoga puta jače. Tamo u hodniku stajaoje neko krupan i težak.

Uspravio sam se. Posumnjao sam da je posredi šala. Nije bilo smešno.Od narednog udarca, napukao je gornji deo vrata. Čuo sam krckanje

drveta.Šta je ovo, kog đavola?Podigao sam prekrivač i ustao. Škripanje. Iz okvira vrata izvaljene su

šarke. Vrata su se srušila i udarila o pod sobe.U dovratku se videla ogromna prilika. Zatim je nestala. U sobi su se

čuli koraci. Zatim je još jedna tamna prilika na trenutak zamračila ulaz, aonda se izgubila u mračnoj sobi.

– Oze? Jesi li tu?Kloi se uspravila na krevetu iza mene. Posegnula je za lampom, upalila

je i vrisnula.Medvedi. U sobi su bila dva medveda, dva ogromna grizlija, jebote,

otprilike metar i po udaljena od kreveta. Krenuli su ka nama nanezgrapnim, snažnim nogama. Krzno im se mreškalo poput talasa. Izotvorenih čeljusti curile su im bale. Zurili su u nas sitnim, bademastimočima. Delovale su bezizrazno i ravnodušno, kao smrt.

Nisam mogao da se pomerim, kao da sam prikovan za pod. Potpunosam se ukočio. Nisam mogao da razmišljam. Nisam osetio nagon za

preživljavanje. Čak je i moj centar za emocije u mozgu otkazao.Prvi medved se uspravio na zadnje noge i zamahnuo šapom na mene.

Stropoštao sam se nauznak. Osetio sam svežu, toplu lepljivu tečnost naobrazu i vratu. Znao sam da je to krv. Pokrio sam lice šakom. Krv mi jecurila između prstiju, svuda po licu, pekla oči.

Onda sam se probudio, u krevetu, urlajući. Zamahivao sam upraznoiznad glave. Pipnuo sam vrat. Nije bilo krvi. Ni bola.

Trebalo mi je malo vremena da shvatim da i Kloi urla, pored mene nakrevetu.

– Recevez les de moi! – povikala je u mraku.Zgrabio sam je za ramena,– Skini ih s mene! Ne! – rekla je Kloi i odgurnula me. Oči su joj bile

otvorene, ali je i dalje preživljavala noćnu moru.– Sve je redu, Kloi! To je san! Samo san!Snažno je udahnula. Držao sam je. Osetio sam kako joj se telo polako

opušta.– Ali bilo je tako stvarno. Spavali smo, onda su se vrata srušila i upali

su medvedi. Gledala sam kako te jedan od njih ubija.– Šta? – upalio sam svetlo. – Sanjala si medvede?– Da. Bili su ogromni. Dva ogromna grizlija razvalila su vrata i upala u

sobu.– Sranje! – skočio sam s kreveta i počeo da hodam po sobi.– Šta je bilo?– I ja sam to sanjao. Dva grizlija ruše vrata, upadaju u sobu i jedan mi

izobličuje lice!– Kako je to moguće? Kako je moguće da oboje imamo isti košmar?Slušao sam ranije o tome kako ljudi sanjaju isti san, ali sam oduvek

bio podozriv prema tome, jer nikada to nisam iskusio. Izveštaji govore daljudi sanjaju isti san samo u izuzetnim slučajevima. Valjda kad su izloženiistom nadražaju ili zbog nečeg drugog? Da li je ovo na neki načinpovezano sa LJŽS-om? Nemoguće...

– Mon Dieu 7⇒ – rekla je Kloi. Šta je ovo? Mnogo se plašim, Oze.Šta se dešava? Šta će biti sa svima nama?

Telom mi je prostrujala jeza.– Ne znam – rekao sam i zaronio lice u ruke.

40.

Kada sam ponovo otvorio oči, bilo je jutro. Kloi se sklupčala pored mene.Glavu je gurnula u moje pazuho. Držali smo se za ruke. Posmatrao sam jei razmišljao o prethodnoj noći. Ista noćna mora. Sanjali smo isti san.

Nisam znao kako to da objasnim. Prvi put mi se dogodilo tako nešto.Ni Kloi to nije pominjala dok smo se spremali. Onda smo sišli dauhvatimo taksi.

Bio je prohladan i sunčan letnji dan, vedar, a na nebu ni oblačka.Taksisti i kuriri na biciklima, ljudi koji idu na posao, ispijaju kafu, gledajuna sat, puše, nose slušalice u ušima kako bi se izolovali od okoline. Kad ihvidim, setim se životinja na Šri Lanki koje su se nekoliko dana predcunami sklonile u brda, dok su ljudi ostali da sakupljaju školjke na obalikoja se proširila, pitajući se kuda su otišli slonovi. Dok smo se vozili, Kloii ja smo se smrknuto zgledali. Nismo morali ni da govorimo. Gotovo seosećalo u vazduhu da se sprema nešto loše. Nešto što svet dosad nijevideo. Dirksenova zgrada Senata nalazila se u severozapadnom deluKapitola, u Prvoj ulici. Obradovao sam se kad sam na prilazu ispredveličanstvene mermerne zgrade ugledao vozila nekoliko državnihtelevizija. Barem ćemo imati priliku da upozorimo javnost.

Primetio sam i nekoliko poznatih lica na pločniku, pored stepeništa.Rukovao sam se sa svojim bivšim profesorkama Gejl Kvin i Kler Dagard.Tu je bio i doktor Čarls Groh u svojim kolicima. Potapšao sam ga istegnuo za rame.

– Sredi ih, Oze – rekao je Groh, zagrlivši me. – Možeš ti to.Kloi i ja smo ušli u zgradu. Tu su bili policajci Kapitola u belim

uniformama koji su proveravali posetioce detektorima za metal. Iza njih suse, u prostranom, mermernom holu, komešali elegantni službenici senata,lobisti i novinari, kao pčele u košnici koje prave med i mleč. Skromnijeobučeni ljudi su, u grupicama, čekali u redu iza crvenih konopaca idosađivali se.

Kako bismo prišli pultu za proveru, morali smo da prođemo poredskulpture visoke devet metara, koja je ličila na hrast od nerđajućeg čelika.– Dobar dan. Došao sam na zasedanje Komiteta za zaštitu životne sredine i

javnih radova zakazanu za deset sati – rekao sam policajcu za stolom,krupnom, zgodnom crncu obrijane glave i grubog lica.

Uzdahnuo je i uzeo fasciklu. – Ime? – pitao je.– Džekson Oz – odgovorio sam. – Oz, kao Oskar Zulu.Preleteo je očima preko spiska i odmahnuo glavom. – Hm, nema

nijednog Oza – kazao je i ponovo me pogledao.–Mora da je neka greška – rekao sam. – Senator Gardner me je pozvao

juče u poslednjem trenutku. Da li biste mogli da pozovete nekoga iznjegovog kabineta?

Pandursko njuškalo me je pogledalo kao da sam mu tražio pištolj.– Molim vas – umešala se Kloi pokušavajući da ga odobrovolji.– U redu – kazao je. Zavalio se u kožnoj stolici koja je škripala i

podigao slušalicu s telefona na stolu. – Sad sam još i recepcionar.Pritisnuo je nekoliko brojeva, okrenuo nam leđa i promrmljao nešto u

slušalicu. Zlurado nas je pogledao dok je spuštao slušalicu.– Kao što sam i mislio. Rekli su mi da pripazim na vas lude aktiviste.

Izvini, druže. Nisi na spisku i moraš pod hitno da odeš.Kao da mi je nešto teško palo na želudac. Razmenio sam zbunjen

pogled s Kloi.– Da li su rekli zašto? – pitao sam.– Ne preteruj – rekao je policajac. – Tamo ti je izlaz, iskoristi ga.U trenutku mi je sinulo. – Na vebsajtu stoji da ima nekoliko mesta za

posetioce. Možemo li, onda, da prisustvujemo kao gledaoci?Prezrivo je frknuo i nacerio se. – Otkad ste vi u Vašingtonu? – upitao

je pokazujući nam na kolonu iza crvenog konopca u prolazu iza njega.– Vidite li onaj svet? – upitao je. – Lobisti tim jadnicima plaćaju

dvadeset dolara na sat kako bi dva dana čekali u redu i ugrabili mesto nazasedanju. Ko stigne prvi, ući će, to pravilo odavno važi.

Okrenuo se ka Kloi i pogledao je kao da mu je iskreno žao. – Izvini,slatkišu. S lepim licem u ovom gradu možeš samo dovde da doguraš. Asada, zdravo.

41.

Neće samo posetioci uspeti da uđu, pomislio sam pušeći se dok smoodlazili od pulta. Nisam mogao da verujem u to što sam čuo. Da nije upitanju neka neslana šala?

Na stepenicama ispred zgrade izvadio sam telefon i pozvao senatorovkabinet.

– Da? – rekao je užurban, nestrpljiv ženski glas.Bila je to Elena Vernert, službenica koja me je zvala prethodnog dana.– Ovde Džekson Oz – rekao sam. – Došlo je do nekog nesporazuma.

Obezbeđenje me ne pušta na zasedanje.– Da. Vidite, pokušavala sam da vas dobijem, gospodine Oz – kazala

je Vernertova. – Ipak nećemo moći da vas primimo. Nema slobodnihmesta.

– Budalaštine – rekao sam. – Budalaštine!– Neobično da baš vi to kažete, gospodine Oz – osula je Vernertova. –

Gluposti su upravo ono što se povezuje s vama, koliko sam čula. Naveliste nas da pomislimo kako ste diplomirali na Univerzitetu Kolumbija, alimi smo to proverili. Zaboravili ste da nam pomenete izvesne radikalnetvrdnje sa svog bloga. Nama treba uvid u aktuelne probleme zaštiteživotinja, a ne neka suluda teorija zavere o tome kako životinjepreuzimaju planetu. Žao nam je, ali senator Gardner ne želi da ga povezujus otkačenim blogerima.

Znao sam. Čim se upetlja politika, ljudi štite svoje guzice, umesto dazaista pokušaju da shvate šta se dešava u stvarnom svetu. Vašington sepokazao u pravom svetlu.

Duboko sam uzdahnuo.– Postoji neposredna pretnja, gospođice – rekao sam. – Da ste juče

izdvojili malo vremena između svojih obaveza, mogli ste da dođete nasastanak i da se sami uverite. Životinje radikalno menjaju ponašanje.Stanje je zabrinjavajuće. Ljudi umiru. Mogu to i da dokažem.

– Besmislice – rekla je Vernertova. – Zašto se to dešava?– Nisam siguran. Zasad. To je jedno od pitanja na koje moramo naći

odgovor, ali to sada nije najvažnije, gospođice Vernert. Ne morate da znate

zašto vam kuća gori da biste iz nje pobegli. Pod hitno moramo daupozorimo ljude na agresivnost životinja.

– Kako da ne. Mogu da zamislim kako bi to odjeknulo na CNN-u –rekla je Vernertova. – Senator Gardner kaže javnosti: „Zaključajte svojeubice šicue”.

– Molim vas. Makar mi dozvolite da pokažem svoj film senatoruGardneru. – Nerviralo me je to što zvučim kao da preklinjem.

– Senator ima preča posla nego da se bakće vašom suludom teorijom.Sledećih mesec dana je prezauzet. Doviđenja. – Vernertova je prekinulavezu.

Piljio sam u telefon. Stigao sam dovde da bi me pustili niz vodu. To jeneprihvatljivo. Nisam žalio ni vreme ni trud koje sam uložio spremajućiprezentaciju. Činjenica je da je javnost trebalo da čuje ono što imam dakažem i da upravo oni ljudi koji bi trebalo da štite naciju, kriju od nječinjenice.

Uz senatorov blagoslov ili bez njega, morali su da budu upozoreni.Niko drugi to neće uraditi. Sve je zavisilo od mene.

Pogledao sam okupljene novinare. Došli su na zasedanje o zaštitiživotne sredine koje samo što nije počelo. I onda mi je sinulo.

Krenuo sam ka detektorima metala, okrenuo se i stao. Zatim sam sepopeo na platformu džinovske skulpture, skočio i uhvatio se za najnižugranu drveta od nerđajućeg čelika.

Advokati, političari, pa čak i običan svet, zaustavili su se i upiraliprstom u mene dok sam se pentrao ka vrhu.

– Izvinjavam se! – obratio sam se svima kroz savijene šake.– Izvinjavam se. Imam da vam saopštim nešto veoma važno.– Oze? – rekla je Kloi posmatrajući me odozdo, iz hola.– Šta to radiš?– Jedino što mi je preostalo – doviknuo sam joj. – Neko mora da

obavesti ljude.

42.

– Izvinjavam se! – ponovio sam. – Narode, ja sam naučnik. Zovem seDžekson Oz. Senat me je bio pozvao da govorim na sednici za zaštituživotne sredine, a onda je taj poziv, iz nepoznatih razloga, opozvan.

Dole sam ugledao policajca koji nas je maločas izbacio. Stajao jeispod drveta. U jednoj ruci držao je pištolj, a u drugoj voki-toki.

Zastao sam, progutao pljuvačku, a zatim nastavio.– Došlo je do ozbiljnog poremećaja u životinjskom svetu. Pre tri dana,

u Bocvani, divlje životinje su usmrtile više od stotinu ljudi. Mislim da seta epidemija širi po celom svetu. Svako može doći u opasnost. Buditeoprezni i čuvajte se iznenadne agresivnosti životinja. – Začuo se alarm.Zastao sam. Sinula je zaslepljujuće bela svetlost, a hodnikom se prolomilajaka zvonjava. Nekud iz zgrade čuo se bat marširnog koraka.

Ugrizao sam se za usnu. Hteo sam da skrenem pažnju nekolicininovinara pre nego što me uhapse, ali sad sam se već zabrinuo. Posle 11.septembra, ovo je verovatno jedno od najčuvanijih mesta na svetu. Moždamoj plan i nije tako briljantan kao što sam pomislio trenutak ranije.

To je potvrdila i grupa muškaraca sa crnim fantomkama koja je izletelaiz hodnika mašući puškama M16 i štitovima za razbijanje demonstracija.Pored detektora za metal koji su pištali, prošao je tim specijalaca. Nanjihovim pancirkama video sam svetlucava slova CERT na srebrnoj traci.8⇒

– Silazi odatle! Odmah!– doviknuo mi je brkati čovek kroz megafonkoji je zujao. Na glavi je imao šlem, a u rukama M16 koju je uperio umoje grudi.

Upravo to sam i uradio. Kleknuo sam spremajući se da skočim smetalne grane kad sam začuo pucanj. Kao da me je u desnu nadlakticupogodio Aleks Rodrigez. 9⇒ Pustio sam ruku i pao na mermerni podpoput vreće mesa.

Pogledao sam šaku. Imao sam osećaj da je slomljena. Kao da me jeubo stršljen veličine mačeta. Pogođen sam n nebojevom municijom.Gumenim metkom, pretpostavio sam.

Ali to je bio najmanji problem. Trenutak kasnije, osetio sam jak bol i

peckanje u nogama. Zubi su mi nevoljno cvokotali, a celo telo mi se treslo.– Onesposobljen si tejzerom. Ne pomeraj se, budalo prokleta – rekao

je čovek koji mi se toliko primakao da sam osetio beli luk u njegovomdahu.

Nije mi bilo teško da ga poslušam. Nisam mogao da se pomerambudući da su mi noge bile paralisane pogotkom pištolja za elektrošok. Čaki kad su mi s leđa skinuli hvataljke, imao sam osećaj da mi neko bušilobanju električnom bušilicom. Mozak mi je obamro.

Zaskočila su me četiri policajca. Uvrnuli su mi ruke iza leđa i stavilimi lisice.

– Eto šta se desi kad se kurčiš – rekao mi je jedan pandur na uvo. – Unevolji si. Ti si pretnja po nacionalnu bezbednost, da znaš.

Uspravili su me, a zatim me gurnuli ka dvokrilnim vratima umermernom zidu. Pokušao sam da se oslonim na stopala, ali mišići su mi idalje podrhtavali. Posrnuo sam, podigli su me. Ponovo sam bio na nogama.A onda su opet morali da me dižu. Pogledao sam svoje beskorisne,beživotne noge. Kao da su tuđe.

– Sad se još opireš hapšenju – podrugljivo se osmehnuo policajac ičizmom me udario u leđa.

– Pustite ga! Ne udarajte ga više! – vrištao je ženski glas.Čuo sam ga prigušeno, kao da sam u komi.Krajičkom oka sam video Kloi. Nasrtala je, gurala policajce i vrištala.Pored nje sam primetio i Gejl Kvin, Kler Dagard i Čarlsa Groha. I oni

su vikali na policajce Kapitola. Hodnikom su se prolamali izmešani povici,metež i bat čizama.

Trenutak kasnije, svima su stavili lisice i smestili ih na pod poredmene. Čak su i Čarlsa Groha privezali za kolica. Nesumnjivo opasančovek.

Podigli su nas i izvukli kroz bočna vrata na smrdljivi sporedni prolaz.– Pogledaj, Lari – kazao je policajac jednom od svojih ortaka. – Napad

nakaza. Gde vam je bradata žena? Napolju, u kombiju s upaljenimmotorom, čeka vas da pobegnete?

U tom trenutku mi je pao mrak na oči. Okrenuo sam se i pokušao daga udarim u jaja. Promašio sam, ali sam ga dobrano opalio po cevanici.

Onda mi je pogled zaklonila pesnica. Primetio sam obrise nečijihskupljenih prstiju. To jedva da je trajalo delić sekunde kad sam čuo glasnokrckanje slomljenog nosa. Tupo mi je odjeknulo u ušima, zatim su se

svetla iznad mene zamaglila i ugasila.

43.

Kad su se strasti stišale, policajci Kapitola sproveli su nas u upravuVašingtonske policije. Posle uobičajene procedure strpali su nas u ćeliju uzadnjem delu zgrade. Zidovi su bili išarani simbolima mira, anarhističkihsimbolima i listovima trave, koje su prethodni stanari urezali ili markerimaispisali po tamnim pločicama. Ta ćelija se nagledala neprilagođenih ljudi.

Proveli smo noć u ćeliji, Gejl Kvin, Kler Dagard, Čarls Groh, Kloi i ja,kao i nekoliko bubašvaba za koje sam isprva mislio da su jorkširskiterijeri. Naslonio sam se uza zid. Iz nozdrva su mi virili parčići toaletpapira. Sinusi su mi bili zapušeni krvlju.

Vreme smo pametno iskoristili. Pošto sam im se svima usrdno izviniozbog nevolje koja ih je snašla,, pola noći u u betonskom sobičku bezprozora probdeli smo pokušavajući da dokučimo uzroke LJŽS-a.

Nailazili smo na iste prepreke kao na sastanku. Složili smo se da posvoj prilici nije reč o virusu, jer na sličan način utiče na različiteživotinjske vrste. Složili smo se i da je ta iznenadna i nenormalna promenau ponašanju najverovatnije reakcija na nekakvu promenu u prirodi.Naravno, najbolje bi bilo uraditi autopsiju zaraženih životinja i pronaći bilokakve anatomske ili fiziološke nepravilnosti koje bi nam ukazale narešenje.

Doktorka Kvin je ponudila pomoć Odeljenja za biologiju UniverzitetaKolumbija ako i kada dobijemo uzorak tkiva.

– Šta će nam vlada, Oze? – rekla je. Sedela je nogu podvijenih podase, pored vrata ćelije. – Čak i da su te danas saslušali, osnovali bi komitetkoji bi angažovao istraživački tim zadužen za izradu studije o tome ko bitrebalo da napravi akcioni plan.

Oslobođeni smo sledećeg jutra pošto su nas pre toga izveli predsudiju. Svi su se provukli s prekršajnom kaznom za ometanje javnog reda imira i kaucijom od pet stotina dolara. Mene su optužili za nezakonit upadna tuđ posed, podigli su krivičnu prijavu i oglobili me s tri hiljade dolara.

Iako sam sad imao policijski dosije i zakazano ročište na sudu, nisampreterano brinuo o tome dok smo pod ranojutarnjim svetlom gurali kolicadoktora Groha niz rampu pored stepeništa suda. Imali smo mnogo većih

briga, svi mi, šta god oni mislili o tome. Vlada će imati mnogo ozbiljnijeprobleme nego što sam ja.

– Šta ćemo sad? Da idemo u lov? – upitala je Kloi pošto smo pomoglidoktoru Grohu da se smesti u taksi za invalide, zajedno sa Kler i Gejl, ioprostili se s njima.

– Najpre sledeća etapa tvog turističkog aranžmana – rekao sam ipokazao na restoran niz ulicu. – Predstavljam ti američki dragulj, restoranbrze hrane otvoren dvadeset četiri sata dnevno.

– Imam drugi predlog – kazala je Kloi i pokazala na moj nos. – Reklabih da ti je nos slomljen. Baš slomljen. Možda bi trebalo da odeš lekaru.

Kupili smo doručak „za poneti” i pojeli ga u čekaonici hitne pomoćiUniverzitetske bolnice Džordž Vašington . Progutao sam mekmafin sjajetom i potpisao tuce bolničkih papira, a onda seo na stolicu i menjaokanale na TV-u koji se nalazio visoko na zidu. Zanimalo me je da li su uvestima pomenuli naš protest. Dvaput sam prešao sve kanale i ostavioESPN gde su komentarisali sinoćnju utakmicu u kojoj su Seltiksi izgubiliod Niksa. Barem neka dobra vest.

– Pa ovo je smešno – kazao sam Kloi. – Ništa. Ni jedne jedine reči oBocvani i protestu. Uhapsili su nas ni za šta.

Čekali smo još sat vremena, a onda su me odveli na snimanje. Kadsmo se Kloi i ja vraćali ka ordinaciji, primetili smo zatvorenika unarandžastom odelu okruženog policajcima, u sobici prekoputa nas.

– Pogledaj. Još jedan izazivač nereda – šapnula mi je Kloi. Osmeh jojje bio ljubak i vragolast.

Uzvratio sam joj osmehom. Neverovatno da je zadržala smisao zahumor posle sranja kroz koje smo prošli.

– Da – kazao sam. – Ovo mora da je odeljenje za lude, zle i opasne pookolinu.

Posle nekog vremena, ušao je naočit lekar noseći moj rendgen snimak.Svetlucavi list crnog filma podrhtavao je u njegovoj maloj, glatkoj šaci.Bio je veoma mlad, kao da je još uvek apsolvent na Univerzitetu DžordžVašington. Gledao je u Kloi malo duže nego što treba i veselo seosmehnuo kada mi je saopštio da mi je nos zaista slomljen.

– Ionako mi se nije sviđao tvoj stari nos – kazala je Kloi, a doktorFilgud je na svoje sitne, porcelanske ruke navukao rukavice od lateksakako bi mi namestio nos.

– Šalim se – zakikotala se Kloi. Trenutak kasnije, ležao sam na

prostirci od masnog papira bez košulje.– Moraću ponovo da vam slomim nos pre nego što ga namestim –

rekao je doktor i snažno me uhvatio za lice. – Prošlo je mnogo vremena odpovrede.

Nije mi se svidelo kako je to rekao. Lice me je izdalo.– Brzo ćemo – rekao je lekar. Obraćao mi se kao dečaku koji se plaši

igle.– Jeste li spremni? – Pucnuo je rukavicom. Skot je zviždukao.

Pokušavao sam da se uspravim, a onda sam u ruci osetio nečiju mekanušaku.

– Možeš ti to, Oze – kazala je Kloi stežući me. – Ovde sam.Zatim se desilo nešto neobično. Zaista sam se smirio. Ovo nam je

postalo uobičajeno; da pomažemo jedno drugom, da naslućujemo potrebejadno drugom. Pogledao sam Kloi. Osećao sam njenu hladnu ruku usvojoj. Shvatio sam da se ludo i nezadrživo zaljubljujem u tu ženu. Ipodozrevao sam da se i ona zaljubljuje.

A onda mi je doktor slomio nos. Vrištao sam kao beba.

44.

Sa zavojima u obliku slova X preko nosa i tupferima vate natopljenimkrvlju koji su poprilično virili iz nozdrva, izašao sam iz bolnice s Kloi iuhvatio taksi. Vratili smo se u hotel. Istuširali smo se, spakovali i odjavili,a onda otišli na železničku stanicu gde smo uhvatili putnički voz zaNjujork.

Bez obzira na policijski dosije, morao sam da se vratim u Velikujabuku da pregrupišem snage i svojski se potrudim da svetu pokažemsnimak s lavovima. Da ga postavim na internet, kako bi možda dospeo uvesti nacionalnih televizija.

Pošto smo se smestili u voz, ponovo sam pokušao da dobijem Natali.Odmah se uključila govorna pošta. Prekinuo sam. Ostavio sam joj porukupre gotovo četrdeset osam sati. Šta se, kog đavola, dešava? Da me nekulira?

Nakon pola sata, vratio sam se iz snek-bara s pivom i pola flaše vina.Kloi je mešala špil karata na stočiću za ručavanje koji se nalazio isprednje.

– Ja ne igram – rekao sam.– Ovo nisu karte za igru – rekla je Kloi. – Ovo su tarot karte.– Tarot karte? – upitao sam i zbunjeno je pogledao. – Kakav to

naučnik otvara tarot karte?Kloi je zaškrgutala zubima.– Ja mislim da su veoma lepe – kazala je. – Pripadale su mojoj majci.

Pronašla sam ih u kutiji s njenim stvarima posle njene smrti. Ovo mi je...Kako vi to kažete? Amajlija. Sujeverje, znam.

Vratila ih je u kutiju i posegnula za torbicom ispod sedišta.– Daj da ih vidim – rekao sam i stavio ruku preko njene. – Znaš li

kako se radi... to što se već radi s tarot kartama?– Možemo da ih čitamo – rekla je vadeći ih iz kutije. – Promešaš ih, a

onda izvadiš deset i poređah u obliku takozvanog keltskog krsta. Najboljeje čitanje s pitanjima. Prvo zapišeš pitanje, a onda poređaš karte u potraziza odgovorom. Deseta izvučena karta daće ti odgovor.

Skinuo sam poklopac s nalivpera i nažvrljao na salveti iz bara:

Hoće li LJŽS uništiti svet?Pružio sam joj salvetu, ali ona je odmahnula rukom.– Ne pokazuj mi još. Okreni je naopako i promešaj karte.Presavio sam salvetu i spustio je. Promešao sam karte i polako s vrha

špila izvukao jednu po jednu. Položio sam ih na sto, tamo gde mi jepokazala.

Kad je rasporedila karte, počela je da ih okreće. Na prvoj je bio staracu ogrtaču sa štapom i fenjerom u rukama.

– Ovo je pustinjak – kazala je. – Predstavlja... Kako vi to kažete?Introspekciju, traganje.

U Kloinom glasu osećao se prizvuk ozbiljnosti. Kako naučnik postajeprikriveni mistik? Bio sam zaintrigiran. Setio sam se Isaka Njutna koji je uslobodno vreme vršio alhemijske eksperimente pokušavajući da pretvoriolovo u zlato, kad nije bio zauzet postavljanjem temelja klasične fizike.Okrenula je karte. Jedna se zvala kula, druga ljubavnici što mi se svidelo.

– Ova će dati odgovor – izgovorila je Kloi kad je na red došla desetakarta. Okrenula ju je.

Voz je kloparao duž zelenih i smeđih polja Istočne Obale. Delićiokeana svetlucali su na slaboj popodnevnoj svetlosti.

Pogledao sam kartu. Slika na njoj ličila je na anđela s ptičjim krilima.Iz oblaka na kojem je sedeo štrčalo je perje, crveni i žuti trouglovi. Anđeoje duvao u nekakvu slamku.

– Šta je to? Anđeo? – upitao sam.Kloi se ugrizla za usnu zureći u kartu. – Ova karta predstavlja Le

Jugement. 10⇒Pokazala je na anđela. – Ovo je arhangel Gavrilo, duva utrubu. – Zatim je pokazala crvene i žute trouglove. – Ovo je vatra.

Nije mi trebala kristalna kugla da shvatim šta to znači.Pokazao sam joj svoje pitanje.– Da-da-da-da... – Kloi je veselo otpevušila zloslutnu melodiju iz

filma. Osmehnula se i pokupila karte. Video sam da joj se ruke blagotresu.

Ćutali smo dok je voz poput munje projurio kroz neugledno predgrađeDelavera. Zureći u obrise kuća duž puta i u tržne centre počeo sam darazmišljam o Malom crvenom vagonu koji mi je mama čitala kad sam biodete. 11⇒

Kako je svet izgledao divno na tim ilustracijama. Automobili su sesijali, a policajci su blagonaklono gledali voz koji prolazi kroz grad.

Farmeri rumenih obraza vozili su traktore preko kukuruzišta, Indijanci sujahali konje, dok se voz uspinjao uz planinu. Sećam se da sam satima zuriou te slike, u svet koji me je čekao, srećan, živopisan, siguran.

Ušli smo u tunel. Zažmurio sam i pred očima mi se ponovo ukazalaona karta: Strašni sud.

Kakve li ću priče ja čitati svojoj deci?Pitao sam se.

45.

Oko devet uveče, sa stanice Pen smo izašli na prometnu Osmu aveniju ucentru Menhetna. Još me je držalo mračno raspoloženje zbog čitanjakarata. Ulice su bile mokre. Pre nego što smo stigli, pala je kiša. Sada suse smenjivali sitna kiša i provale oblaka.

Stajali smo na uglu, s gomilom prtljaga, bez kišobrana i kisnuli. Saulice se dizala para. Automobilski farovi ogledali su se u svetlucavomasfaltu.

Mahnuli smo da zaustavimo taksi. Otvorio sam vrata Kloi i ubaciotorbe u prtljažnik. Ušao sam i rekao vozaču adresu. Na sedištu poredmene, Kloi je netremice zurila kroz prozor, u Empajer stejt bilding koji sepomaljao. Na vrhu su gorela bela i plava svetla.

– Odavno nisam bila u Njujorku – rekla je.Kiša je dobovala po krovu automobila kao da ga je neko zasuo punom

šakom kamenčića. Kloi je ćutala, naslonjena na moje rame. Ja sam slušaoritmično škripanje gumenih metlica brisača po vetrobranskom staklu.Gradska svetla letela su pored nas trepereći u mraku poput mutnihpodvodnih dragulja.

– Gotovo je, zar ne? – rekla je tiho meni u grudi.– Šta je gotovo? O čemu govoriš?Malo se uspravila. Oči su joj bile vlažne. – Bojim se da je Kler

Dagard u pravu – kazala je. – Bliži se kraj sveta. Sve za šta su se ljuditako odvažno borili, naši roditelji, njihovi roditelji. Sve nestaje, a niko nećeni prstom mrdnuti... To je... baš tužno.

– Ne smeš tako da razmišljaš – rekao sam i nežno je uhvatio zaramena. – Znam da zvuči smelo, ali mi to možemo rešiti. Smislićemo izlaz.

– Ne znam više šta da mislim. Sanjali smo isti san. To je nemoguće. Aonda ona tarot karta u vozu. Znam da je glupo, ali to me je nasmrtpreplašilo. Osećam se čudno. Veoma čudno.

Nisam znao šta da kažem. Samo sam je držao za ruku, a ona jebriznula u plač, jecajući. Mnogo toga smo zajedno pregurali za kratkovreme. Nadao sam se da je to samo reakcija na vremensku razliku.

Setio sam se šta je stara Alis Bojd rekla o zastrašujućem, naizgled

prekognitivnom ponašanju životinja neposredno pred prirodnu nepogodu.Setio sam se slonova i ptica koji su se zaputili ka brdima nekoliko danapred cunami.

Kako je to Alis beše nazvala? Kosmički događaj?A onda sam pogledao Kloi. Prislonila mi je dlanove na lice i odlučno

me poljubila. Lice joj se stopilo s mojim. Poljubila me je.A onda sam joj uzvratio. Uzvratio sam joj poljupcem.

46.

Dole pred zgradom, parkira se žuti auto. Kad je čuo brektanje motora,Atila je prišao prozoru okrenutom ka ulici i zagledao se dole. Onda kriknu,oštro i mahnito, kad je video da iz taksija izlazi Oz. Skače i oduševljenozavija. Zaustavlja se, smiruje se. Klizi pogledom tamnih staklastosmeđihočiju niz ulicu i vidi još nešto.

Oz otvara vrata taksija. Još neko izlazi iz te žute stvari. Čak i sa petogsprata, Atila vidi da je to neka ženka. Žena.

Snuždio se. Zajecao. Pritiska staklo crnim vrhovima dugih, gumenastihprstiju. Tiho i tugaljivo frkće kroz nos dok posmatra svog prijatelja ipridošlicu.

Tugu zamenjuje osećaj da je izneveren. Ljubomora. Prazninu ugrudima ispunjava mu novo osećanje koje navire kao poplava.

Uzavreo, gadan gnev.Bes ga obuzima poput nagona za povraćanjem. Atila skače, udara se u

grudi. Zavija, iz grla mu se otima režanje. Skače tamo-amo podemoliranom stanu, udara i baca sve što mu se nađe na putu. Razbija icepa sve ono što još nije uništio, pa iznova razbija i cepa to što je upravorazbio i pocepao.

Danas je dan za cepanje i razbijanje.Ponovo udara zid s kojeg padaju preostale slike. Ramovi se odvajaju i

lome. Na podu je još više stakla. Hvata radijator u hodniku i pokušava daga iščupa. Napinje se dok ga vuče. Cev koja ga povezuje sa zidom škripi.Krešti i stenje dok čupa radijator iz ležišta. Baca ga u kupatilo. Vrata odkupatila koja je razvalio još pre nekoliko dana vise na šarkama. Radijatorudara o umivaonik koji se razbija i raspada se u paramparčad.

Atila četvoronoške prilazi ulaznim vratima. Šmrca. Čuje kako se Ozpenje. I još jedan par nogu pored ili iza njega. Nešto mu je sinulo. Brzotrči kroz stan i gasi sva svetla.

U stanu je mrak. Vidi se samo narandžasti odsjaj uličnih svetiljki,pruge koje prodiru kroz pokidane roletne. Napolju tutnji voz, stan se trese.Atila osluškuje sve glasnije korake kako se približavaju. Zeva velikimustima. Čeka.

47.

Kloi se i dalje smešila. Telo joj je bilo opušteno, mekano i toplo u momnaručju. A onda nas je taksista ostavio ispred moje zgrade u Sto dvadesetpetoj ulici. Osmotrila je neugledan kraj. Osim nas na ulici su, ispodnastrešnice autobuske stanice, bila dva beskućnika. Vikali su, ćuškalijedan drugog, dok je pored njih promakao pacov veličine čivave.

– Dome, slatki dome – rekao sam kad je nadvožnjakom zagrmeolokalni voz za Brodvej. – Nije tako loše kao što izgleda. Veruj mi.

– Veoma je, aaa... – Pucnula je prstima tražeći reč.– Urbano? – izgovorio sam.– Non, non. Više je, kako ono beše? Misérable? 12⇒Huktao sam i dahtao jer sam morao da teglim naše torbe na peti sprat.

Dok sam okretao ključ u ulaznim vratima, čuo sam neobičan zvuk.Dopirao je s druge strane. Utihnuo je, a onda se ponovo čuo. Bio jeglasniji, škriputav, podsećao je na šištanje. Otvorio sam vrata i pogledaopo mračnom stanu. Zapahnuo me je jak miris. Nije bio prijatan. Smrdelo jena izmet.

Sada sam jasnije čuo zvuk. Dopirao je odnekud iznad nas, kroz mračnopredsoblje. Zaklonio sam Kloi. Tama u dovratku je rasla pretvarajući se ukrupnu senku.

– Atila? – pozvao sam ga.Šta je ovo, dovraga? Trebalo bi da je u kavezu.– Oo-oo-oo-oo-aa-aa-aa-iiieee-iiieee-iiiiiiieeeee!Senka je izronila. Nešto teško pritislo mi je grudi, kao da me je

pregazio voz. Od udarca sam pao na leđa.– Atila! – proderao sam se.Kloi je bila negde iza mene, vrištala je. Ležao sam na pragu, na leđima.

Izbio mi je vazduh, a zadnjica me je nepodnošljivo bolela. Pokušavao samda dokučim šta se dešava. Atila me je oborio, a sada je mahnito praviokolutove.

– Šta ti je, dođavola? – izgovorio sam i nekako se uspravio na noge.Tražio sam prekidač poglédajući preko ramena, prema Kloi.

Kako je izašao iz kaveza?

Samo je uplašen, pomislio sam, mahnito se trudeći da sagledamdogađaje. Morao bih da ga smirim.

Ušao sam u stan i upalio svetlo.– Pogledaj, Atila – rekao sam. – To sam ja, Oz. Bezbedan si, momče.Hladna, bela, fluorescentna svetlost polako je nadirala obasjavajući

stan.Zaprepastio sam se. Baš kao da je divlja šimpanza nedelju dana bez

nadzora vršljala po mom stanu. Sve je bilo rastureno. Iz otvorenogfrižidera koji je zujao dopirala je čkiljava svetlost. Hrana u njemu jeistrulila, ostala je bila razbacana po podu. Vrata ormarića izvaljena izšarki, sudovi povađeni i porazbijani. Slavina je curila, ko zna otkad. Polinoleumu lepljive barice sasušene mokraće, govna razmazana po zidu.Kuhinja je samo bila uvod u ono što me je čekalo u ostalim prostorijama.

Atila je opet potrčao ka meni iz tame mog ruiniranog doma. Reklo bise da vrlo dobro zna ko sam. Na glavi je imao moju crvenu kapu.

– Atila! – dreknuo sam. Zario je zube u moj list.Borio sam se, šutirao ga, udarao po potiljku. Kao da nije ni bio svestan

toga. Moja pesnica se poput gumene lopte odbila o njegovu lobanju. Tonije bila šimpanza koju sam ostavio pre odlaska. Nešto je u njemu puklo.

Kloi je vrištala. Čuo sam je prigušeno, kao kroz vodu.Na kuhinjskom stolu, nadohvat ruke, nalazio se prevrnut tiganj, težak,

crni, tučani tiganj koji je pripadao mojoj baki Poljakinji. U njemu mi jepržila piroške, a tog dana mi je možda spasao život.

Uzeo sam ga i raspalio Atilu po temenu, s pola snage, no ni to nijedelovalo. Zatim sam zamahnuo njime kao kad Rodžer Federer udara podijagonali. Trgnuo sam se od strašnog udarca po Atilinoj lobanji. Popustioje stisak vilice. Ponovo sam ga udario i otresao.

Udarac ga je ošamutio. Zaneo se ka ćošku u ćošak pored frižidera.Lice mu je bilo okrvavljeno. Skupio se u uglu i vrištao.

– Iieeee! Iieee! Iieee!– Oze – čula se Kloi. – Jesi li dobro?Atila se okrenuo prema njoj. Pogled mu je bio tup i preteći.Počeo je da se šunja prema nama.– Ne diraj je!Bacio sam tiganj na Atilu. Odbranio se podigavši ruku. Tiganj je

preleteo iza njega i razbio prozorsko staklo, kao da nije ni bilo tamo. Popodu su se raspršili komadići stakla.

Na trenutak sam pomislio da se trgao. Pao sam na kolena mršteći se odbola. Atila me je gadno ujeo za koleno.

– Atila – kazao sam i raširio ruke. Glas mi je delovao uspavljujuće. –Atila, šta te je spopalo? Smiri se! To sam ja.

Kloi je mirno stajala na ulaznim vratima, kao da se sprema da svakogčasa šmugne.

Atila me je pogledao. Stajao je na gomili razbijenog posuđa nakuhinjskom podu. Nakrivio je glavu i zurio u mene ispod oboda mojecrvene vunene kape.

U trenutku je promenio izraz lica i ličio je na onog starog. Dok me jegledao u oči, u njegovim sa nazro nervozu, nepodnošljivu tugu,razočaranje, spoznaju da sam ga izdao.

Zatim je skočio na kuhinjsku ploču pa kroz prozor, niz požarnestepenice. Nestao je.

48.

Stariji Latinoamerikanac u izgužvanoj plavoj uniformi domara, čekaautobus. Pijucka pivo iz limenke umotane u papirnatu kesu i pevuši. Vraćase kući s posla. Podiže obod kačketa Jenkija, ukrućen od znoja. Pred njegaiskače šimpanza koja se spustila niz požarne stepenice obližnje zgrade.Šimpanza nosi crvenu kapu. Muškarac ispušta limenku piva na pločnik.

– Iiieeee – oglašava se šimpanza. – Iiiieeee-ieeee!Protrčava pored čoveka, kosmati udovi, stopala i prsti jedva mu se

razaznaju. Njuška, gleda unaokolo, odmiče pločnikom poskakujući dugimkoracima i odbacuje se dugim, jakim rukama.

Sve se namah pretvorilo u mahniti vrtlog čudnog svetla i zvukova, kaoda to više nije isti svet. Ne gledajući kuda ide, Atila uleće u gužvu u Stodvadeset petoj ulici. Na sve strane se čuju sirene. Atila iskače predkombi. Vozač pritiska kočnicu i trubi samo tren pre nego što ga jeotpozadi udario autobus M104 koji dolazi iz istočnog dela grada. Čuje selomljenje plastike, metala i stakla. Kao da svi trube.

S druge strane ulice, Atila grabi pored dugačkog osvetljenog izlogaapoteke Dvejn Rid, a zatim skreće za ugao i prolazi pored restorana spečenim pilićima. Glasno negoduje gledajući ka vozu na liniji jedan koji jeprotutnjao visoko iznad njega, rasklimatanim gvozdenim šinamanadvožnjaka.

Trči po pločniku, pored klupa i hidranata, gledajući gde da se sakrije.Ispred neke prodavnice, grupa tinejdžera nezainteresovano šutira

pohabanu loptu.Sitan, prosed Latinoamerikanac sedi ispred prodavnice na plastičnoj

stolici na rasklapanje. Puši i posmatra decu kako igraju fudbal. Blistavcrni auto zatamnjenih stakala staje na uglu. Kola kao da poskakuju odhaotičnog ritma rep muzike koja trešti s radija.

Šimpanza s crvenom kapom protrčava između fudbalera. Devojkeupiru prstom u njega i vrište. Fudbalska lopta kotrlja se na ulicu.

Patrolna kola Dvadeset šeste stanice upravo su izbila iza ugla i stalaispred radnje s delikatesima na Aveniji Lenoks kad im je stigao poziv.

– Molim vas da ponovite, dispečeru. Ko je na nastrešnici

poslastičarnice? – pita poručnik Timoti Perez, visok i vitakpedesetogodišnjak koji je samo nedelju dana ranije unapređen.

Prijemnik pišti, krči.– Šimpanza – čuje se kroz zvučnik.– Šta ste rekli? – pita policajac Džek Marfi koji sedi za volanom. Na

uglu Brodveja i Sto dvadeset treće ulice okuplja se sve više ljudi, a ondase, primetivši policijsku patrolu, razmakoše ka kolovozu . Svuda unaokolotrepere crvena i plava svetla. Marfi nakratko uključuje sirenu i rasterujegomilu, zatim se penje kolima na ivičnjak.

Narednik Perez spušta prozor i lampom osvetljava crvenu plastičnutendu ispred prodavnice. Kroz bledi krug svetlosti, posmatraju ga sjajneoči.

– Iiiiieeee-iiiieeee-iiiiieeeeee!– Neka me đavo nosi – kazao je Marfi.Dobro. Dispečer, znači, nije jeo bunike, pomislio je Perez. Izgleda da

na vrhu tende zaista stoji šimpanza s crvenom kapom.Perez i Marfi izlaze iz auta.– Stigli su panduri – reče neko iz gomile. – Šta je majmun uradio,

gospodine policajče? Opljačkao banku?Jedan od dečaka ispred radnje zamahuje drškom metle ka tendi.– Hajde, Babls – kazao je dečak piskutavim glasom. 13⇒– Prestani da se zavitlavaš. To sam ja, Majkl – kaže glupirajući se.– Silazi odatle, dođavola.Deca se smeju. Unaokolo je kao u cirkusu.– Daj mi to – kaže Perez i otima metlu od dečaka.Perez gleda ka šimpanzi. Na licu životinje primećuje nešto što liči na

krv i polako spušta ruku da uzme pištolj.Zna da nema šale. Zet, lovočuvar u Nju Džersiju, ispričao mu je kako

je u Vest Orindžu odbegla šimpanza, nečiji kućni ljubimac, jednom momkuunakazila lice. Šimpanze umeju da budu veoma opasne. S njima se netreba šaliti.

Perez prinosi radio ustima.– Majmun na uglu Sto dvadeset treće Brodveja. Nalazi se na tendi

iznad radnje. Treba nam tim za životinje s puškom za omamljivanje, takonešto. Mi ćemo, u međuvremenu, motriti na njega.

– Primljeno – kaže glas s druge strane. Perez kači radio o kaiš.– Šta je bilo, Magila gorila? – kaže Marfi. – Da nećeš, možda, bananu?

Perez ne može da veruje svojim očima. Njegov prvi zadatak posleunapređenja biće da nagovori šimpanzu da siđe.

Iznad gomile, Atila čuči naslonjen na zid od cigala, paralisan od strahai zbunjenosti. Uspentrao se kako bi pobegao od usplahirene gomile ljudi, asad ne može ni gore ni dole. Pristižu policijski automobili sazaslepljujućim svetlima, a njega obuzima sve veći nemir od zbrkanihglasova i vike.

Uskoro se policijskim vozilima parkiranim na ulici pridružuje velikikombi. Iz njega izlaze dva muškarca u ispeglanim tamnim uniformama.

Atila viri s vrha tende, a onda se vraća u ćošak, uza zid od cigle.Šćućurio se trudeći se da izgleda što manji. Želi da nestane.

Naslonjen na cigle, otkriva upetljane koaksijalne kablove uz ugaošestospratnice. Obmota ih oko prstiju na rukama i nogama.

Tim za životinje, njih dvojica, od kojih je jedan bivši dreser konja, nisuu državnoj službi; policija ih angažuju po potrebi. Bivši dreser konjanamešta strelicu u pištolj za omamljivanje, a drugi skida merdevine skrova kombija. Prekasno. Šimpanza se penje.

– Hej! Gledajte ovo! – uzviknu jedan od dečaka na ulici pokazujućiprstom. – Izvodi ona King-Kong sranja.

Narednik Perez i momak iz tima za životinje razmenili su pogled iprogunđali nešto videvši da se šimpanza vrzma oko gomile kablova duživice zgrade. Kreće se neverovatnom brzinom. Kao da pleše.

– Hajde, majmune, hajde! – navijaju deca. Majmun se uspentra na vrhšestospratnice i nestaje s druge strane krova.

Pošto je malo sačekao, policajac Marfi slegne ramenima i pridruži senavijanju.

49.

Kloi je htela da odmah odem u bolnicu. Odmahnuo sam rukom. Uposlednje vreme sam i previše sedeo po čekaonicama. Još u šoku, izručiosam pole bočice hidrogena na koleno i pritisnuo ga toalet-papirom.Hramljući, obišao sam stan i pokupio ono što je preživelo rušilački bes.

Kao da je sve što sam imao prošlo kroz mašinu za struganje drveta.Gotovo da nije bilo predmeta u stanu koji Atila nije razbio, a da nepominjem nesnosan smrad trule hrane, mokraće i izmeta, koji tera napovraćanje. Shvatio sam da neću moći da povratim depozit.

Znao sam da će s Atilom neće biti lako, te da ću morati da mu nađemprikladniji dom, ali imao je tek pet godina. Šimpanze se, uglavnom, otrgnukontroli kad malo odrastu. Pitao sam se da li se iza njegovog potisnutogbesa možda krije ljutnja prema meni. Šta ga je podstaklo na ovo? Strahizazvan razdvajanjem? I kako je pobegao iz kaveza?

Torbe su nam i dalje ležale na odmorištu ispred stana. Kloi je opreznoušla. Stajala je usred tog meteža, plašeći se da bilo šta dodirne.

– Oze, tako je mi je žao – rekla je.Možda ga je oteralo Kloino prisustvo. Šimpanze imaju izražen nagon za

odbranu teritorije. Zabeleženo je da ubijaju zbog nesuglasica oko granica.Da li je Atila u Kloi video pretnju svojoj teritoriji?

S druge strane, trebalo mu je mnogo vremena da ovako demolira stan.Prolazio sam hodnikom pored zadnje sobe kad me je zapahnuo

posebno otužan miris, još gori čak od mešavine vonja pokvarene hrane iizmeta, koji se osećao u drugim sobama.

Iz te sobe širio se tako jak smrad da me je bilo strah da upalim svetlo.Ipak sam ga upalio.

Načas sam se ukočio, kao kip, jedva sam disao.– Šta je bilo, Oze? – upitala je Kloi koja je stajala iza mene u hodniku.

Soba je bila bila potpuno uništena, iz pocepanih jorgana virilo je perje,dušeci su bili natopljeni mokraćom. Ali to nije bilo sve.

Srce mi je divlje tuklo dok sam prelazio pogledom preko sobe. Zidovisu bili isprskani krvlju, tankim mlazevima i kapljicama ili velikimmrljama. Otisci prstiju. Krupni, izduženi otisci prstiju, šimpanzinih prstiju.

Jedan je bio baš pored prekidača. I prekidač je bio umrljan krvlju. Četiriveoma dugačka, tanka prsta i sasvim mali širi otisak palca u obliku kuke.

Pogledao sam gore. Plafonjera je bila zamazana sasušenom krvlju te jesvetlost u sobi bila blago ružičasta. Sva ta krv je već odavno tu. Bila jeskorena i tamna, boje rđe.

Pogledom sam pratio krvavi tragi koji se gubio u uglu sobe.– Šta je bilo? – upitala je Kloi iz hodnika.U uglu sobe, naspram mene, između kreveta i zida, ležalo je nešto..Osetio sam Kloi iza sebe.– Ostani tu – rekao sam. – Ne ulazi.Prekrio sam usta okovratnikom i zašao dublje u sobu. Osetio sam

gorčinu na nepcu i mučninu u grlu.Bio je to ljudski leš. Ono što je ostalo od tela koje se raspadalo,

delimično pojedeno. Po licu nisam mogao da razaznam ko je to, jer licaviše nije bilo. Nije bilo ni nogu ni ruku. Ali ostala je duga, riđa kosaIrkinje u tirkiznoj bolničkoj uniformi.

O džep na grudima košulje, skorene od krvi, bila je okačenapravougaona identifikaciona kartica od plastike.

Skinuo sam je i pogledao. Na bolničkom bedžu, ispod smeđih linijasasušene krvi, razaznavalo se Natalijino lice širom otvorenih očiju.

Ispod slike je pisao NATALI MERI ŠO.Jedva sam primetio Kloi kad sam je očešao u hodniku. Stigao sam da

ulaznih vrata kada me je uhvatila za ruku.– Šta je bilo? Kaži mi, Oze, molim te. Šta je to tamo?Promrmljao sam. – Moja... Uh... Moja devojka.Odmakla se i namrštila. Delovala je zbunjeno i pomalo ljutito.– Mislila sam da ti je to bivša devojka.– Sad jeste.

* * *

Pozvali smo policiju iz stana gospođe Mulen. Gospođa Mulen mi je bilaprva susetka. Simpatična, ljupka Irkinja. Bila je toliko stara da je ovamoverovatno došla u vreme Velike gladi.

Nisam bio mnogo iznenađen kad mi je gđa Mulen rekla da ništa niječula dok sam ja bio na putu. Bila je gluva kao top. Nije ni znala da u kućiimam šimpanzu.

Prvi pristigli policajci, već su znali za Atilu. Rekli su mi da je viđen naulici, ali da je i dalje na slobodi. Navodno se krije na krovu jednešestospratnice.

Šta sad? Šta sam to uradio sa svojim životom?Dom mi je bio uništen. Da nisam zbrisao u Afriku i zamolio Natali da

pripazi na Atilu, još bi bila živa. Ja sam kriv za to. Da nisam imaoprokletu šimpanzu u stanu, ona bi bila živa. Bila je svetica. Iako jeraskinula sa mnom, i dalje je obilazila Atilu. A on ju je ubio. Zagazio samdalje u prošlost razmišljajući o lancu svojih odluka, o tome šta sam mogaodrukčije da uradim. Mnogo toga je moglo da bude drukčije. Kajanje mi jenagrizalo srce poput pijavice.

Kloi je sela pored mene na stepeništu i uhvatila me za ruku. U stanu sečulo pištanje i pucketanje policijskih motorola. Susedi su izašli naodmorište da vide šta se dešava.

Šta sad? Stvarno šta.A noćna mora nije bila gotova. Ni izbliza.

Četvrta knjiga

DOMOROCI SUUZNEMIRENI

50.

Pet godina kasnije

Kad sam osetio da voz usporava, zažmirio sam i probudio se iz lakogdremeža.

Kroz prozor sam video da još nismo u Vašingtonu. Prolazili smo kroz,naizgled, napušten industrijski grad u Južnom Džersiju ili možda usevernom Merilenda.

Svi ti gradovi koji propadaju liče jedan na drugi: fabričke hale odcigala, bez prozora; napušteni, zarđali mostovi; glavna ulica koja se pružaispod prozora s drvenim ramovima, zaraslim u korov. Vraćam se prirodi,lagano.

Izgleda da do apokalipse, zapravo, polako dolazi. Nema vatre nisumpora, samo rđe i maslačka. Umesto praska uporno cviljenje.

Da li zbog uporne ekonomske krize ili zbog nečeg drugog, tek internetje bio preplavljen glasinama. Ljudi su umirali u ovim mestima u limbu.Niko nije znao zašto.

Ja sam imao teoriju o tome.Gledajući napušten grad, setio sam se Jejtsovih stihova: Stvari se tresu, centar ih ne drži.Anarhija je obuzela svet... Na trenutak sam tupo zurio u svoj odraz u crnom monitoru uspavanog

laptopa, otvorenog na stočiću ispred mene. U podočnjake sam mogao daspakujem stvari za produžen vikend.

Toliko posla, a toliko malo vremena. U poslednjih pet godina,neprestano sam radio sa prijateljima s Kolumbije pokušavajući da rešimproblem LJŽS. Veliki deo posla sastojao se u prikupljanju leševazaraženih životinja i izvođenja autopsija na njima.

Videli smo mnogo vrsta. I previše; tigrove iz Indije, ruske medvede,dabrove, žderavci, čak i veverice. Neuobičajeno agresivno ponašanjezahvatilo je toliko vrsta sisara da smo izgubili računicu.

Nije se radilo o besnilu. Koliko smo mogli da zaključimo na osnovuproučenih primeraka, nije izgledalo kao virus. Ali smo primetili neštozanimljivo. Mozgovi zaraženih životinja težili su malo više nego što jeuobičajeno. I ne samo to; svi su bili jednako teži, za 1,3 procenta.Moždana masa povećala povećala se uglavnom u predelu amigdale, delumozga sisara zaduženom za pamćenje i učenje.

To otkriće bilo je dovoljno da vlasti konačno nešto preduzmu. Godinudana ranije dobili smo pristojnu donaciju i sarađivali s Ministarstvom zazaštitu zdravlja i ljudske resurse.

Dobra vest je da smo pružili dokaz svetu da nešto izaziva patološkemutacije amigdale sisara koje su okidač neuobičajeno agresivnogponašanja. Loša vest je da nismo imali pojma šta je to.

Bilo je još nedoumica. Zašto su neke životinje zaražene, a druge nisu? Izašto su ljudi potpuno imuni na te mutacije? Da li postoje još nekisimptomi mutacija? Da li variraju u zavisnosti od vrste. Kod nekih vrsta,lavova, na primer, zaraza je izgleda pogađala samo mužjake. Kod drugihvrsta je bilo drugačije. Na Tajlandu je zabeležno psihotično ponašanjegrupe slonica. Jedno pitanje je povlačilo sijaset drugih, i tako unedogled,poput hidrine glave: odsečeš jednu, ponovo iznikne nova na njenom mestu.

Zurio sam u pustoš u koju se Amerika pretvarala, rđajući pod teškim,nemilosrdnim letnjim nebom.

51.

Ujutru su me dočekale nove loše vesti. Morao sam da prekinemistraživanje kako bih otišao u Vašington i ponovo statirao na zasedanjuKongresa, koje je bilo gubljenje vremena. I pored mnoštva naučnihpodataka i uprkos sve ćešćim napadima životinja, mnogi su, kako oni uvlasti, tako i građani, i dalje su odbijali da prihvate nepobitne događaje.

Više nisam bio jedini glas koji je urlao u divljini, ali nisu svi čulipoziv. Prvih nekoliko godina, to je bila duga, sizifovska borba da ljudipriznaju šta se dešava. Često sam po novinama ratovao s HarvijemSaltonstalom. Da, s Harvijem Saltonstalom, evolucionarnim biologom,piscem naučnopopularnih knjiga, šefom katedre Harvardu, katedrenazvanoj po Henriju Venvortu Valasu. Nas dvojica smo održali i nekolikojavnih debata. Nekoliko puta smo se suočili i na televizijskim vestima. Bioje moj najglasniji javni kritičar i njegovo pobijanje teorije LJŽS dovelo jedo toga da se javnost godinama oglušava o upozorenja. Debatovanje snjim dovodilo me je do ludila. On je imao akademski kredibilitet, ime,biografiju, a ja? Pored tog upečatljivog i naočitog vitkog muškarca u tvidu,s promuklim baritonom, dostojanstvenim bostonskim izgovorom iodbojnom navikom da svaki čas gladi svilenkastu kosu, izgledao sam kaoserviser za kompjutere. Majmun.

Vrteo sam palčeve. Glavobolja se pojačavala u talasima. Više sam sezgranuo nego što sam se uspaničio kad je naspram mene seo tip kojegnisam poznavao. Izgledao je kao bivši muž Britni Spirs: mršave rukeprekrivene plavim, lošim tetovažama, šešir u stilu Frenka Sinatre i kozjabradica koja je izgledala kao nacrtana.

Zapitao sam se da li sanjam.– Izvolite? – rekao sam.– Jeste li vi Džekson Oz?Možda sam zakolutao očima. Još jedan.Dakle, napisao sam knjigu o LJŽS-u koja je postala kontroverzni

bestseler. U neku ruku, bilo je to najbolje što sam mogao da uradim kakobi se pročulo za LJŽS: govorio sam u vestima važnih televizija,upozoravajući ljude o sve većoj opasnosti, pozivajući na neodložnu,

koordinisanu akciju. Postao sam slavan. U stvari, bolje je reći da sam bioozloglašen. Vlasnici ljubimaca nisu me mnogo voleli. Naročito suljubitelji pasa prezirali moju poruku, pogotovo sad kad smo nateraliKongres i predsednicu da razmisle o uvođenju karantina u celoj zemlji.

– Zapravo, nisam – odgovorio sam. – Ali to me stalno pitaju.To ga nije zaustavilo.– Zašto mrzite pse, a? Zašto zavaravate ljude? Da biste prodavali

svoje glupave knjige? Moj rot nije zao. On je pitom.– Je li ovde sve u redu? – upitao je krupan crnac u odelu na štrafte

koji je provirio na vrata pored Ki-Feda. 14⇒–Razgovaramo – kazao je tip s iskrenim revoltom. – U četiri oka.– Više ne – rekao je moj privremeni telohranitelj, specijalni agent FBI-

ja Nimo Kade. Pobedonosno se nasmešio i pokazao značku. – Hoćete li daodete do svog sedišta ili treba da vam pomognem?

Nimo je uhvatio tog seronju za ramena i izveo ga iz mog kupea.Odahnuo sam.

Rad za vladu ima nekih prednosti.Ovo nije bio usamljen slučaj. Redovno sam imejlom dobijao pretnje

smrću, te sam ih u poslednje vreme brisao i pre nego što ih pročitam.– Privlačiš samo najbolje i najpametnije, zar ne, Oze? – kazao je Nimo

pošto je onaj otišao.– To je zbog moje vrcavosti – odgovorio sam. – Gde su ostali?Kloi se pojavila na vratima kupea. Kloi je bila pored mene i to je bilo

najbolje što mi se dogodilo u proteklih pet godina nepriznatog i napornograda u laboratoriji, neprestanih putovanja, osećaja nemoći. Radila je rameuz rame sa mnom. Zapravo i više od mene. Umesto da izigrava mojupreplanulu ribu, držala je do sebe. Bila je vitka, svilenkaste kože i krupnihočiju, i prefinjena poput kaligrafskih slova. Čulo se glasno skičanje. Neštokikotavo i musavo projurilo je kroz otvorena vrata, uspentralo se nasedište i selo mi u krilo.

– Gospode bože! Čudovište! – rekao sam oponašajući glas iz radio-drama iz tridesetih godina, dok mi se naš trogodišnji sin Eli pentrao u krilo,kao što se ser Edmund Hilari popeo na Everest. Zgrabio sam ga i poljubioga u teme, u raščupanu plavu kosicu. Eli nije bio samo bučan dečak koji jevoleo da se rve i pravi pištolje od lego kockica. Bio je pametan. Saosamnaest meseci, sastavljao je reči od magneta na frižideru. Govorio je iengleski i francuski. Kloi i ja smo se na brzinu venčali kod matičara, dan

pošto je saznala da je trudna, a onda smo nekoliko meseci kasnijenapravili proslavu za prijatelje i rodbinu. Eli je rođen osam nedelja pretermina pa je morao u inkubator. Plašili smo se da neće preživeti, alisedam dana kasnije, povratio se. Počeo je da raste i da se oporavlja.

Gledajući ga kako skače na sedište pored Kloi, naspram mene i kakootvara omiljenu knjigu, „Knjigu o džungli”, moju utučenost zamenio jepolet. Dođavola i Jejts, pomislio sam. Centar će izdržati. Moraće. Zbogžene i sina, postaraću se da izdrži ili ću dati život boreći se za to.

52.

Kolone vozila zaglavile su se u krkljancu između stanice Union i Kapitola.Na zadnjem sedištu blistavocrne vladine limuzine, Eli se vrpoljio u momkrilu i kao gremlin grickao suvo voće koje smo kupili u Trejder Džosu .Počeo je da negoduje. Kloi je već bila mrzovoljna jer nisu imali sedište zaElija, iako su rekli da će ga obezbediti. Popodnevno sunce presijavalo sepo moru hroma i stakla i nemilosrdno pržilo. Slab klima-uređaj u kolimamogao je samo da ublaži taj problem.

I ja sam bio mrzovoljan. Još jedno beskorisno zasedanje? Šta će namto doneti? Tim okupljanima koja su ličila na farsu nikad ništa nije rešeno.Kao prvo, bilo je planirano da govori senator Čarli Čargaf, moj zakletineprijatelj. Jedva sam čekao da me ispraši taj stari preplanuli momak spresađenom kosom, koji će pokušati da me satanizuje u Beloj kući.

Kad smo konačno skrenuli za ugao, video sam zašto je saobraćajzakrčen. Jedan blok od Kapitola, nekoliko mladih s crnim kapuljačama icrnim maskama preganjalo se s jedinicom za razbijanje demonstracija.Nekoliko demonstranata nosilo je crne zastave sa simbolom anarhije,belim krugom i slovom A nanetim sprejom. Oko njih se dizao paperjasti,ružičasti dim. Na sve strane oko nas vozači su trubili kao ovce koje izdosade bleje.

– Zašto ove budale sad protestuju? – pitala je Kloi posmatrajućikrajičkom oka kako Eli udara Betmenom o sedište, oponašajući prasakeksplozije. – Već su dobili šta su hteli. Anarhija je stigla.

Vozač je napravio polukrug i dovezao nas do zadnjeg ulaza u Kapitol.U unutrašnjem džepu sakoa zavibrirao mi je telefon.

Na displeju je pisalo: VLADA SAD.– Ko je to? – upitala je Kloi.– Ujka Sem – odgovorio sam.– Gospodine Oz?– čuo se zvonki glas.– Ja sam.– Jeste li stigli na zasedanje?– Gužva je u saobraćaju, ali stižem. Ko je to?– Stenli Maršal, predsedničin šef kabineta. Nešto je iskrslo. U pitanju

je državna bezbednost. Treba nam vaša pomoć. Okrenite se i dođite nasastanak.

– Sad? Treba da govorim za pola sata.– Shvatam, gospodine Oz, ali predsednica bi želela da razgovara s

vama. Ovo je mnogo hitnije. Dajte mi jednog agenta kako bih mu preneouputstva.

Nagnuo sam se i pružio telefon Nimu na prednjem sedištu.– Šta je sad? – upitala je Kloi kad smo ponovo napravili polukrug. Eli

je, prilikom skretanja, ispustio Betmena na pod. – Mama! Dohvati miBetmena!

– Ne znam – prošaputao sam. – Izgleda da ćemo upoznatipredsednicu.

Deset minuta kasnije, auto se zaustavio ispred garaže kod kružnog tokaDipon. Delovalo mi je sumnjivo. Nagnuo sam se napred.

– Jel’ smo došli da pokupimo neke devojke? – pitao sam. – Misliosam da idemo u Belu kuću.

Nimo me je pogledao i slegnuo ramenima.– Rekli su da dođemo ovamo – rekao je. Prošli smo ispod garažne

rampe.Polako smo kružili penjući se ka krovu. Bio sam zbunjen. Garaža je

bila prazna.– Šta je ovo? – kazala je Kloi. – Nema nikoga.– Dođavola – rekao sam.– Mama! – čuo se Eli. – Dohvati mi Betmena!– Šta? – kazala je Kloi, ne gledajući ga.– Ovo mora da je neka nameštaljka. Senator Čargaf. Mora da je našao

moj broj i nagovorio nekog da zove i predstavi se kao šef kabineta kako sene bih pojavio na zasedanju. Kako bih ispao neodgovoran. Skot.

Pokušao sam da pozovem broj s kojeg sam dobio poziv. Telefon jesamo zvonio, niko se nije javljao. A onda smo začuli tiho, isprekidanozujanje, kao kad kroz jastuk čuješ zvuk ventilatora.

Plastična kesa koja se vukla duž betonskog zida, ispred vetrobrana,zalepršala je i odletela, graciozno poput ptice iznad Vašingtona. Zatim smočuli zaglušujuće kloparanje elise helikoptera koji je sletao. Taj zvuk jepritiskao vazduh kao što migrena pritiska slepoočnice.

Helikopter je sleteo zauzevši pet mesta levo od nas. Bio je to ogromnicrni orao s vojnim obeležjima. Iz njega je iskočio pukovnik s

avijatičarskim naočarima i uniformom ukrašenom kao božićna jelka.Lagano je prišao kolima.

– Tata! – viknuo mi je Eli na uvo.– Šta je? – odvratio sam nadjačavajući kloparanje.– Dodaj mi Betmena!

53.

A mi brinuli što u kolima nema sedišta za Elija. Zauzdani pojasevima uvojnom helikopteru koji je zujao i brektao, uzleteli smo s krova garaženekoliko minuta kasnije i odjezdili, leteći nisko poput čarobnih kočijaiznad centra Vašingtona. Onda smo se podigli. Beton i auto-puteve ubrzosu zamenila ustalasana, kao dragulj zelena polja Virdžinije ispod nas.Pogledao sam Elija, šćućurenog u Kloinom krilu, kako čvrsto drži Betmenai gleda u čudu, razrogačenih očiju.

Naglo smo se nagnuli. Helikopter je zagrmeo ka severu, a onda smonakon dvadesetak minuta sleteli. Iza šume se ukazao kompleks poslovnihzgrada u staklu. Na udaljenosti od nekoliko stotina metara, izgledale sukao kocke leda koje se tope u travi. Spuštali smo se ka centralnoj zgradi.Mislio sam da ćemo se prizemljiti na obližnji helidrom označen crvenimslovom H, ali pilot nas je spustio na ravan krov zgrade.

Hvala, pukovniče – doviknuo mu je sedokosi čovek u plavoj vetrovci,koji nas je dočekao na krovu. – Sad ja preuzimam.

Pukovnik je salutirao, ušao u helikopter koji je ostao iza nas i uzleteo.Primetio sam slova NSA na elektronskom bedžu na džepu njegove

ispeglane bele košulje. Poveo je Kloi, Eli, Nima i mene preko užarenogasfalta ka izlazu s krova.

Agencija za nacionalnu bezbednost, odeljenje za elektronski nadzorčije usluge koriste sve obaveštajne službe u svetu, toliko je tajno da ganeki nazivaju Nepostojećom agencijom.

– Šef odeljenja Majk Lehi – rekao je čovek i rukovao se sa mnom kadsmo ušli u zgradu. – Hvala vam što ste došli.

Kad smo sišli niza stepenice poveo nas je dugačkim, zaslepljujućebelim hodnikom. – Izvinjavam se što smo vas uznemirili, ali kad smo –bacio je pogled na Elija – znate već u čemu do grla, moramo brzo dadelamo.

Skrenuli smo za ugao i ušli u polukružnu sobu s nepreglednimredovima sedišta i podijumom ispred njih. Podsetila me je na fakultetskuslušaonicu. Iza podijuma nalazio se blistav ravan TV ekran veličinebilborda.

Bočna vrata su se otvorila i u sobu je ušao sredovečan crnoputimuškarac. Lehi je bio poslovno obučen, ali ovaj momak je imao crnu polomajicu, crne pantalone i duboke starke koje su škripile poput balona poizglancanom belom podu. Samo je zlatni roleks odavao s kim imam posla.

– Jesi li ti predsednik? – upitao je Eli zureći u njega.– Ne, nisam – odgovorio je neznanac.– Zapravo – dodao je Lehi – predsednica je sprečena. Ovo je Konrad

Marlo iz Ministarstva odbrane.– Ne zamajavaj ljude, Majk – rekao je Marlo. Zubi su mu bili

blistavobeli, a glas mu je bio baršunast kao muzika violončela. – Nijegospodin Oz toliko blesav. Predvideo je ovo 2012. Ma još 2011, 2010.Predsednica neće doći. Samo nam je poslužila kao izgovor kako bismo vasdoveli. A ja ne radim u Ministarstvu odbrane, već za trust mozgova. Ratneigre i slična sranja. Misle da ja mogu da provalim ovu Rubikovu kocku, alisumnjam u to.

– Ali zaista nam je potrebna vaša pomoć, gospodine Oz – dodao jeLehi.

Na vratima se ukazala mnogo dobra ženska, sitna, izvijenih obrva ičvrsto skupljene kose, kao kod klizačica na ledu. Dvaput je pokucala naotvorena vrata. Lehi se nakašljao.

– Ovo je Džen, moja pomoćnica – rekao je. – Neće vam smetati daodvede Elija na sladoled? I da igra s njim igrice na kompjuteru dok mirazgovaramo?

– Ako neće da ide, gotov sam – rekao je Marlo, pogledavši Džen. Uočima mu se videla požuda.

– Mogu li da idem, mamice?– Nema sladoleda dok ne izgovoriš magičnu reč.– Molim teeeee! – Eli je bio presrećan kad ga je Džen izvela.– Teško je za tako kratko vreme naći dadilju – rekao sam Lehiju.– Dobro – kazala je Kloi pošto su ono dvoje otišli. – Da pređemo na

stvar. O čemu je reč? Zašto ste nas doveli? Šta se dogodilo?– Ovde je, gospođo Oz – odgovorio je Lehi.– Šta je ovde? – upitao sam.– LJŽS je žestoko zahvatio Sjedinjene Države – kazao je Marlo. –

Životinje su u ratnom pohodu. Širi se. U pitanju je pandemija.– Novu pogođenu oblast nazvali smo Z-O-O – rekao je Lehi

naglašavajući svako slovo. – To je neka skraćenica, ali ubijte me ako

znam šta znači.Marlo se zakikotao. – A mi smo samo jedna od životinja.

54.

Anapolis, Merilend Doktor Čarls Groh pušta da slanina zacvrči, a onda da se naglo

izvitoperi što je znak da je s jedne strane pečena, a onda viljuškom okrećejedno po jedno parče u tiganju. Komadići slanine podrhtavaju i izvijaju sedok iznad tiganja prska mast i diže se dim.

Iza njega, na šarenom podu od meksičkih keramičkih pločica, opružiose njegov labrador boje čokolade. Čarli Drugi tužno zavija i snažno udararepom o kuhinjsko ostrvo. Zavijanje prelazi u cviljenje.

– Strpljenja, Čarli. Strpljenja – kaže Groh i maše viljuškom kaodirigent palicom. – Za važne stvari važno je sačekati pravi trenutak. Aslanina je veoma važna.

Spustio je slaninu na salvetu, a onda pomoću štapa othramao dosudopere i oprao ruke. Mužjak gorile koji ga je pre tri godine napao ulaboratoriji za primate, na Univerzitetu Džons Hopkins, odgrizao mu jelevu ruku, nos, usnu, desno oko, levo uvo i desnu nogu od kolena naniže.Groh sada ima protezu za ruku i nogu.

Nesrećan slučaj je, zapravo, bio božja opomena. U to vreme, sve mu jebilo sporedno osim karijere. Bio je redovni profesor, imao je siguran posaoi radnu biografiju debelu kao telefonski imenik. Pisao je naučne radove inekoliko naučnopopularnih knjiga o gorilama. Dobio je stipendijuMakarturove fondacije. Bio je u samom vrhu intelektualnih krugova, ališto je više napredovao, sve manje vremena je provodio sa ženom Adrijanai sinom Kristoferom Robinom. Počeo je da se udaljava od porodice.Kristofer je odrastao bez njega. Čak je zapostavio i predavanja svaljujućiveći deo časova na svog asistenta.

Iako je dug oporavak bio težak i bolan, na neki način ga je spustio nazemlju. Da, sad nosi naočare za sunce u javnosti, a mogućnost dareklamira obuću ravna je nuli, ali i dalje može da predaje. Iako neke pozene dolaze u obzir, ipak može da vodi ljubav sa ženom. I dalje može da pržislaninu.

Kad se sve uzme u obzir, misli Groh dok prinosi šolju vruće kafe

hirurški rekonstruisanim usnama, ipak može da se smatra srećnikom.Groh stavi parče slanine u usta i uključi radio pored sudopere.

Podešen je na neki jutarnji program u kojem neprestano brbljaju. Okrećedugme i zaustavlja se na stanici s klasičnom muziku. Verdi. Sad je bolje.Čuje lupkanje keramičke posude o mermernu ploču kuhinjskog ostrva iokreće se. Njegov dvanaestogodišnji sin promrmljao je „Dobro jutro” isipao pahuljice u činiju. Njegovo lepo dete broji sate do igranja udnevnom letnjem kampu.

– Hej, mali – kazao je Groh – batali te pahuljice. Ispržio sam namslaninu.

– Sa čim? – upitao je i uključio kanal MLB na kuhinjskom televizoru.Isključio je ton i pustio da očev Verdi proprati komentar sinoćne utakmiceu kojoj su Brejvsi izgubili od Ojriolsa.

– Zasad imamo slaninu sa slaninom – rekao je Groh i otvorio frižider.– Šta kažeš na slaninu s jajima?

– Mogu li da jedem slaninu s pahuljicama? – upitao ga je sin zureći uekran.

– Ne znam. Da li bi ti majka dozvolila?Adrijana je bila u Baltimoru, u poseti staroj majci koja je upravo bila

operisala žučnu kesu.– Jesi li ti normalan? Naravno da ne bi – kaže Kris.Groh se smeška dok mu prinose parčiće slanine koja se puši.– Onda je pojedi s pahuljicama – rekao je. – Ona se uskoro vraća

kući.Groh je krenuo preko kuhinje ka vratima kad je čuo kako se napolju

zaustavlja neki auto. Provirio je kroz prozor i prekoputa, ispred susedovekuće, video vozilo s natpisom Doktori za travnjak. Susedi su mu bili parmladolikih japi lobista koji očigledno zarađuje mnogo love, sudeći ponjihovim bendžama. Sigurno nisu ljubitelji prirode. Opsesivno tamanekorov i mahovinu, kao da je u pitanju šuga. Zato je tu vozilo doktora zatravnjake.

Okrenuo se od prozora i zatekao Čarlija Drugog kako gleda kaotvorenim vratima. Pas dahće dok s njim špijunira susede kroz stakloduplih vrata. Groh maršira kroz kuhinju oslanjajući se na štap. Potapšao jezbunjenog psa po glatkoj, smeđoj glavi. Čarli Drugi mu je uzvratiopogledom punim ljubavi.

– Dobro – rekao je Groh podižući s kuhinjskog pulta ključeve koji su

zazveckali. – Odoh na posao. Prepušten si sebi u narednih sat vremena,Krise. Mama je već krenula. Stiže za sat vremena pa će te odvesti u kamp.Volim te.

– Tata, stani. Umalo da zaboravim – rekao je Kris.Groh je video kako sin skida ranac s kuke na zidu pored ulaznih vrata,

a zatim traži nešto po njemu. Pružio mu je nekakvu crveno-belu plastičnuogrlicu.

– To je ogrlica. Juče sam je napravio u kampu – kaže Kris. – Misliosam da možeš da okačiš naočare, znaš, da ti vise dok radiš. Namerno jecrveno-bela, zbog Netsa.

Groh gleda u ogrlicu, pa u sina. Ono jedno oko mu je zasuzilo.– Hvala, mališa – reče. – Strašna je. Jel’ Netsi igraju večeras?– Na svom terenu, protiv Dajmondbeksa. Večeras u sedam. Strasberg

počinje utakmicu.– Hoćeš da idemo? – pitao je Groh.– Šta, na stadion? Da! – odgovorio je Kris i bacio mu kosku.Pravi srećković, pomisli Groh i potapša sina po ramenu. A onda se

zaputi ka garaži.

55.

– Hoće li Čarli malo slaninice? – kaže Kris Čarliju Drugom kad mu je otacotišao. – Jesi li čuo, dečko? Utakmica Netsa. Stiven Strasberg bacalopticu brzinom od sto pedeset kilometara na sat. – Vratio se u kuhinju. Zanjim, po pločicama, tapkaju pseće šape.

Niko od ukućana nije voleo Čarlija Drugog kao Kris. Praktično suodrasli zajedno, u isto vreme su bili „štenci”. Porodica se triput selila zbogČarlsovog posla, a Čarli Drugi uvek je bio Krisov najbolji prijatelj dokdečak ne bi stekao drugare. Kris se seća kako je bilo teško zadržati psa ukući kad on pođe napolje da se igra s drugarima. Čarli Drugi bi tužnocvileo i žalosno gledao kroz prozor Krisa. Ako bi se okrenuo, Kris moždane bi bio u stanju da ode. Psu je izgleda najteže bilo da se rastane odKrisa. Bili su bliski kao braća. Kris gasi radio s kojeg se čuje Verdi,pojačava ton na televizoru i menja kanale u potrazi za ESPN-om. Drugomrukom uzima slaninu sa salvete i pruža je Čarliju Drugom koji leži uzkuhinjsko ostrvo.

Kris oseto iznenadan bol u ruci, baca daljinski. – Hej! – podiže ruku igleda je. Čarli ga je ujeo. Na ruci ima tragove ujeda.

– Šta je ovo? Zašto si to uradio?Kris zbunjeno posmatra Čarlija Drugog koji stoji pored njega u kuhinji.

Parčići slanine na kuhinjskim pločicama netaknuti su. Nešto... Nešto nijekako treba. Primećuje čudan pogled u psećim očima, nekakvu spoznaju igotovo ljutnju koju Kris nikad ranije nije video. Čarli je zarežao. Vilica muse zatresla. Iz dubine grla dopire grgoljenje pljuvačke. Labrador težakosamdeset kilograma čučnuo je i odstupio. Na potiljku, dlaka mu senakostrešila poput četke. Reži poput psa čuvara. Sad mu se vide i zubi.Ispod donje vilice, cedi mu se sluzava bela pljuvačka, mnogo pljuvačke.

– Šta je ovo, dođavola? Šta je bilo, dečko? Prestani. To sam ja. Šta tije?

Jedno oko kao da mu „šeta”. Iskrenuo je glavu kao bokser koji sesprema da zada udarac. Nešto ne valja.

Čarli se pridiže na zadnje noge i laje glasno i zastrašujuće, kao nikaddotad. Podseća na dvorišnog psa koji upozorava na uljeze, a ne na kućnog

ljubimca kojeg poznaje skoro celog života. Čarli je besan. Grudi su munabrekle, laje glasno, grleno i odsečno kao da izgovara RAT-RAT-RAT-RAT-RAT!.

Kris se uplašio. Uspaničio se. Skotrljao se sa stolice i pojurio. OsećaČarlijev topao dah na listu, čuje škljocanje zuba.

Najbliža vrata su ona od ostave. Kris utrčava unutra i zatvara ih uztresak. Čuje jak udarac praćen zveketom dok se Čarli baca na njih.Prislanja leđa uz vrata kako ih pas ne bi razvalio.

S druge strane, Čarli nasrće na vrata, koja se zatresoše od silineudarca. Zariva kandže u vrata, grebe, laje. Ponovo se iz sve snage baca,kao da želi da ih rasturi u paramparčad. Za sve ove godine koliko je snjima, pas se nikad nije ovako oglašavao, kao divlja zver. Poludeo je,misli Kris. Video je to u njegovim očima. Pas je potpuno odlepio. Ne ličiviše na Čarlija Drugog. Ovo je neki drugi, nepoznat pas. Zao pas. Krisshvata da se rasplakao. Čuje kako pas kruži hodnikom. Reži, povremenokao da kine, a onda ponovo gnevno zalaje.

RAT-RAT-RAT-RATKris gleda svoj dlan. Ujed nije velik, ali je dubok i krvari. Šorts mu je

sav okrvavljen.Odmahnuo je glavom i obrisao oči. Mora da se smiri, da razmisli. I

dalje krvari. Mora to da reši. Čučnuo je i s donje police uzeo pakovanjeubrusa. S omota se smešio lep muškarac na planini, u flanelskoj košulji.Cepa omot zubima i obmotava kolut papira oko šake. Pričvršćujeprivremeni zavoj parčetom plastičnog omota.

Sedi u toploj, mračnoj prostoriji i sluša pseće korake i lavež s hodnika.Razmišlja da uzme metlu i izudara psa tek toliko da bi mogao da ode popomoć. A onda je zazvonio telefon u kuhinji.

Aparat je zapištao i neko je ostavio poruku. Čuo je kako Čarli Drugisad juri ka kuhinji.

Kris je šmugnuo iz ostave i pojurio uza zadnje stepenice. Bio je napola puta do svoje sobe kad se Čarli pojavio pred njim na stepeništu.

Utrčao je u roditeljsku sobu sa strane. Trenutak kasnije, Čarli stiže dovrata sobe terajući Krisa da se povuče u kupatilo. Kris je zatvorio vratasekundu pre nego što se pas obrušio na njih. Čarli ponovo divljački laje ireži.

Dođavola. Plan mu je bio da pozove mamu ili tatu s mobilnog telefonau svojoj sobi. Sad je ponovo u ćorsokaku.

– Čarli! – viče kroz vrata. – Šta ti je! To sam ja, Kris.Oseća prizvuk preklinjanja u svom glasu. To kao da je samo još više

razjarilo psa.Čarli kao da ga nije čuo ili ga nije bilo briga. I dalje je lajao, grebao po

vratima, režao.RAT-RAT-RAT-RAT-RAT!Kris se u tom trenutku seti da mu se mama vraća kući. Ona ne zna da

je Čarli Drugi poludeo. Mogao bi i nju da ujede kad uđe.Mora da je pozove. Mobilni mu je u sobi. Koračao je tamo-amo po

svetlom podu kupatila. Unutra je još bilo pare od tuširanja. Najednom sesetio kutije u tatinoj ostavi. Otac mu je zaluđenik za tehniku. Ne voli dabaca delove koji su višak, kompjuterske kablove i slično. Setio se da su ukutiji neki stari mobilni telefoni. A sa starog mobilnog može da pozovepoliciju, zar ne? Negde je to čuo. Nada se da je tačno.

Garderoba njegovih roditelja nalazi se tik uz kupatilo. A zidovi su odgipsa i stiropora, zar ne? Jednom se popeo u potkrovlje i vrzmao se tamokad su se tek doselili. Znao je da je taj materijal iznenađujuće mekan i krt.

Smislio je plan. Probiće rupu u zidu i pokušaće da se uvuče u ostavu.Izvadiće stari mobilni iz kutije i pozvaće policiju.

Odvrnuo je šipku na kojoj je visila zavesa za tuširanje i počeo daudara njome o zid. Radio je to neko vreme kad je začuo kako se uz glasnuškripu otvaraju automatska vrata garaže.

Čarli Drugi više ne laje. Izjurio je iz sobe. Kris se uspaničio. Zakasnioje. Uješće njegovu mamu. Setio se očeve puške. Nekoliko puta je išao snjim u lov na patke, a nekad i s ujakom, kad dođe u goste. Zna da je puškau ostavi, samo ne zna da li je napunjena.

Kris uz jak tresak baci šipku od zavese za tuširanje na podne pločice,otvori vrata i trči u garderobu. Puška je na najvišoj polici, preko parapresavijenih narandžastih lovačkih prsluka. Ne može da dohvati policu.Ugurao je stolicu u garderobu i popeo se. Kopa po narandžastim prslucimai u džepu jednog od njih nađe kutiju s municijom. Vadi punu šaku kapisla,stavlja ih u džep i juri niz hodnik, s puškom.

Zastaje na stepenicama, okleva. Kako se, dovraga, puni ova stvar?Uspori, kaže sam sebi. Razmišljaj.Samo triput je pucao iz te prokletinje, i to uz tatinu pomoć. Tata je

ubacivao kapisle. Seti se. Okrenuo je pušku i primetio neki prorez sastrane. Napipavao je dok nije osetio ručicu. Gurnuo ju je i cev se otvorila.

Zatim je ubacio kapisle i povukao cev nazad. Čulo se klik-klak.Čuje majku kako ulazi i pojavljuje se iza ćoška, u hodniku, dok mu

noge u čarapama proklizavaju po uglačanom drvetu. Puška je teška iizgleda čudno u njegovim rukama.

– Ima li koga? – Kris čuje mamino dozivanje. – Krise?– Mama! – viče preko hodnika. – Čuvaj se! S Čarlijem nešto nije u

redu!Pas se pojavio iza ćoška na suprotnoj strani hodnika. Čuje se tapkanje

njegovih šapa po drvenom podu. Iz usta mu vise zapenjene bale. Ponovoludački trza glavom, kija.

Pas se polako približava, reži. Donja vilica mu je iskežena, vide mu sezubi.

Kris gleda kako se pas približava. Ne želi da puca. Čarli mu nije samoljubimac, on mu je brat.

RAT-RAT-RAT-RAT-RAT!Pas je potrčao i skočio. Kris diže cev i povlači obarač, a zatim ga

udara kundakom po leđima. Pas pada. Zidovi su isprskani krvlju.Pucanj je psu razneo lice. Kože više nije bilo, a tamo gde su do

maločas bile oči, šiklja krv. Kris ustaje, a zatim se ponovo sklupča napodu i zaplače. Bacio je pušku. Čuje kako mama utrčava.

– Šta se, dovraga, ovde dešava? – viče.Pas slabašno nogama. Lokva krvi širi se po podu natapajući Krisove

čarape. Životinja je umirala tik pored njega.– Žao mi je – šapatom je rekao Kris. – Žao mi je, tako mi je žao.

56.

Narednih nekoliko sati delovalo je nestvarno. Sedeli smo ispred ogromnogtelevizora, na škripavim, neudobnim stolicama pričvršćenim za pod. Lehije prigušio svetla i pustio nam snimke napada koje je NSA zabeležilaširom zemlje. Najjeziviji je bio onaj iz Kalifornije.

Najpre se vidi napad snimljen iz vazduha, iz policijskog helikoptera.Fedeksov kombi prevrnut pored auto-puta koji blešti na suncu. Saobraćajje gotovo bio zaustavljen. Vozači su se provlačili blenući u hrpu kutija ipaketa prosutih po jaruzi pored puta.

– Ovo je snimak jutarnjeg dnevnika koji smo jutros dobili iz Petalume– rekao je Lehi. – Sa auto-puta 101, severno od San Franciska.

– Snimak dnevnika? – upitao sam. – Pokazujete mi nešto što je javnostveć videla?

– Gde ti živiš, dečko – rekao je Marlo. – Federalci su ugrabili kasetupre nego što je snimak emitovan.

Kamera se na trenutak ugasila da bi se zatim ukazao kadar snimljen smalo veće visine. Kanalom pored auto-puta jura nešto što liči na prljavu,smeđu vodu.

Kako se helikopter spuštao, mogao sam da razaznam da ono nije bilabujica. Nešto se u njoj pomeralo.

– Šta je ovo, dođavola? – prošaptao sam, uglavnom za sebe. Začkiljiosam i nagnuo se trudeći se dokučim šta je na mutnom snimku.

Bila je to bujica krzna.– Mon Dieu – kazala je Kloi. – Jesu li to... psi?Lehi klimnu glavom.Nastavio sam da gledam. Kamera je zumirala prizor.– Šta se, dođavola, dole dešava? – čuo se zbunjeni kamerman koji se,

po svemu sudeći, obratio nekom u helikopteru. Onda je iznenada urliknuo.Bilo je strašno. Neki psi izgledali su razjareno, ali većina je ličina na

ljubimce: debele, neobične, s ogrlicama oko vrata. Bili su prljavi, besni,gazili su jedan preko drugog kao leminzi koji migriraju. Kamerman jeokrenuo kameru. Ovo je bilo nešto potpuno novo. Kolona pomahnitalihživotinja kao da se otegla kilometrima.

– Mora da ih ima... – izgovorila je Kloi.– Naše procene se kreću između petsto i hiljadu– rekao je Lehi.– Stanite. Š-š-š – zašištao je Marlov. – Sad sledi najbolji deo.Helikopter se spustio niže i ubrzao duž kanala sve dok se nije našao

ispred čopora životinja koje su trčale.– Mislimo da su na čelu čopora argentinske doge – rekao je Marlo. –

To su ogromni, agresivni psi koje u Južnoj Americi uzgajaju za borbu. Unekim zemljama njihov uzgoj je zabranjen.

Doge su odjednom naglo zaokrenule udaljivši se od kanala, a zatimodjurile duž nasipa s desne strane.

Čopor ih je sledio menjajući pravac, poput jata ptica.Kamerman je zumirao prizor pokušavajući da napravi krupan kadar.

Slika se zatresla. Čuo se glasan lavež, a onda su ljudi u helikopteru počelida viču. Helikopter se iznenada digao. Kamera se naglo okrenula karežanju: jedan pitbul se zakačio za helikopter. Držao se vilicama za šinu,kao da pokušava da je pregrize. Životinja se još neko vreme koprcalaviseći s letelice, a onda ju je pustila strmoglavivši se u bujicu dlake ičeljusti.

Lehi je upalio svetla.Okrenuo sam se i video da me Kloi posmatra razrogačenih očiju. Ovo

je bilo gore nego što smo mogli da pretpostavimo. Zatvorila je oči.– Idem po Elija. Hoću da odemo odavde – prošaputala je.Snažno sam je stegao za ruku jer nisam znao šta kažem.

57.

Tog popodneva, Lehi i Marlo su nas ubacili na nekoliko sastanaka. Izminuta u minut, dolazilo je sve više ljudi iz vlade. Bila je tu i Ališa Svirskiiz CIA, sitna sredovečna žena čiji je patuljasti stas bio u neskladu sasmrtno ozbiljnim ponašanjem, kao i dva agenta FBI-ja u tamnim odelima;Ramzi, mladić kojeg još nije napustio polet, i Robert, tip s rupicama naobrazima koji je ličio na muškarce starog kova, one koji ne menjaju niberberina ni krojača.

Došao je i general sa četiri zvezdice po imenu Albert Garsija.Nastupio je ljutito i nadmeno, kao čovek koji je navika da svi ustaju isalutiraju kad on uđe. Pratila su ga dva uniformisana ađutanta. Blistavoznamenje na Garsijinim grudima ličilo je na svračje gnezdo; bio je gromadaod čoveka. Glava kao da mu je motornom testerom odvaljena od debla.

Nakon snimka o ogromnom psećom čoporu, psećoj hordi, koji jeprikazan petnaestak puta, Garsija se nakašljao.

– Dakle, prema izveštajima „Graund riporta”, sve životinje u ovomnapadu su mužjaci – rekao je general. – A to je važno zbog...?

– Masovno udruživanje mužjaka jedno je od osnovnih obeležja ovepojave. Još ne znamo zašto to rade – rekao sam. – Među sisarima, u stvari,među svim vrstama gde se bori za naklonost ženke mužjaci su uglavnomagresivniji.

– U izveštaju piše da je nestalo na hiljade kućnih ljubimaca – rekao jeagent Ramzi prelistavajući fasciklu ispred sebe – Da li nedostaju samomužjaci?

– To je još jedna misterija – umešao se Majk Lehi. – I ženke beže, alione ne izazivaju nevolje. Štaviše, niko ne zna gde su.

– A šta ste saznali tokom svojih istraživanja, gospodine Oz? – upitalaje Ališa Svirski, gospođa iz CIA.

Ukratko sam im ispričao o istraživanjima koja smo obavili naKolumbiji, o neskladu u težini mozga, čudnoj mutaciji amigdale kodzaraženih sisara.

– Da pređemo na stvar – rekao je agent Roberts dok je palcem brisaomesnati nos. Po izgovoru se osećalo da je iz unutrašnjosti. – Imamo li

teorije o uzroku?To nije bilo pitanje.– Još pokušavamo da ga otkrijemo – rekao sam.General Garsija je zatvorio fasciklu i bacio je na sto. Zavalio se u

stolici i prekrstio ruke. Prsti su mu bili debeli i smeđi, poput kobasica.– Sve je to lepo i krasno – rekao je. – Ali ja bih rekao, dame i

gospodo, da je vreme da pređemo na činjenice.Okrenuo je glavu ka ađutantu pored sebe koji je počeo da pretura po

torbi, pa izvadio fasciklu veličine enciklopedije. Tresnuo ju je o sto skojeg bi se digao oblak prašine da soba nije bila toliko čista kao da u njojčuvaju mikročipove.

– Treba da razmotrimo plan za vanredne situacije. Predsednica je većpotpisala Naredbu pedeset jedan i izdala naređenje za pokretanje operacijeOgrada.

– Kako?! – upitao sam.– Plan nacionalne bezbednosti za vanredne situacije – objasnio mi je

Roberts otežući kao svi Teksašani. – Korišćen je u vreme pobuna u LosAnđelesu početkom devedesetih i nakon 11. septembra.

– Tako je – uključio se general. – U ovakvim prilikama, to suvanredne mere bezbednosti. Vojska pomaže lokalnoj policiji u vanrednimsituacijama, a ministar odbrane i ministar pravosuđa imaju pravo daprimene sve odgovarajuće mere kako bi se uspostavio red.

– Šta je s aktom Posse Comitatus koji vojsci ograničava nametanjefederalnih zakona? – upitala je Svirski.

– Mislim da se to ne može primeniti u ovoj situaciji, gospođo – rekaoje Garsija odsečno klimnuvši glavom. – Kao predstavnik Ministarstvaodbrane, izdaću naređenje da se počne s mobilizacijom rezervistaNacionalne garde.

Došlo mi je da čupam kosu s glave. LJŽS nije bio ni pobuna niteroristički napad, više je ličio na prirodnu nepogodu. Kakva gomilabirokratskog proseravanja. Jesu li to planirali da objave rat životinjama?Zašto su tako usredsređeni na odbranu? Ovo je sumanuto.

Treba da se usredsredimo na srž problema, a ne na ubijanje životinja –rekao sam, trudeći se da ostanem miran. – Ja se stvarno izvinjavam, samone shvatam kakav je, u stvari, vaš plan. Da bombardujete životinje? Zaštone bismo izdali upozorenje u celoj zemlji, kako bi ljudi obratili pažnju naponašanje životinja, posebno ljubimac: Time bismo smanjili štetu dok ne

otkrijemo šta je posredi.– Zato što bi to izazvalo paniku širom zemlje, pogubniju čak i od ove

epidemije – odgovorio je Garsija. – I zato što ste vi imali dovoljnovremena da „otkrijete šta je posredi”, a došli ste ovamo bez ičega. U Irakusu problem bili divlji psi sve dok nismo počeli da ih istrebljujemo. Sećatese toga, zar ne, poručniče Oz?

Ustuknuo sam. Dobro se raspitao.– Ako izvedemo dovoljno vojnika na ulicu, bez po muke ćemo rešiti

ovo za nekoliko nedelja. Za mesec dana najviše.Kipteo sam od besa. Hteo sam da objasnim koliko je iracionalna ideja

o istrebljenju isključivo pasa, ali sam odustao. Bilo je vreme da pođem.Trebalo je da se vratim u Njujork i nastavim istraživanje, da dam sve odsebe da proniknem u ovo pre nego što vojska počne da diže životinje uvazduh.

Uhvatio sam Lehijev pogled dok sam stajao ispred sale. – Ako je tosve, ljudi, onda sam za vas uradio sve što sam mogao. Sin mi je sad većsigurno uznemiren. Ukoliko imate još neko pitanje, znate gde da menađete.

Lehi nas je ispratio napolje. Uzeli smo Elija i sišli niza stepenice. Naparkingu nas je čekao crni linkoln. Motor je već bio upaljen, a Nimo jesedeo za volanom.

– Sve ovo što ste danas čuli je strogo poverljivo, gospodine Oz –rekao je Lehi pošto smo izašli na zaslepljujuću svetlost. – Zaradnacionalne bezbednosti, nadamo se da ćete biti diskretni.

– Naravno – odgovorio sam i seo na zadnje sedište crnog automobila.Pola sata kasnije, kad je šume zamenilo predgrađe Vašingtona, ponovo

sam osetio golicavo vibriranje telefona u unutrašnjem džepu sakoa. Dobiosam poruku od Čarlsa Groha. Zvučao je, pa, uznemireno.

– Oze, slušaj, LJŽS je stigao ovamo. Danas je poludeo moj pas. Mojdvanaestogodišnji sin morao je da ga ubije.

– Šta je bilo? – upitala je Kloi dok sam ja odmahivao glavom.Hteo sam da je slažem, ali nisam mogao.

58.

6.00 ujutruČetiri kilometra južno od Galvestona, Teksas

Na krmi zarđale ribarske brodice „Leda ledi kvin” duge sedam metara,

Roni Pederson pripali četvrtu cigaretu tog jutra i zažmirka gledajući ublago zatalasanu površinu Meksičkog zaliva.

Obala Teksasa, ostrvo Galveston, a iza njih južna predgrađa Hjustona,sada su ravna smeđa linija na severnom horizontu. Južno odatle, vlaga uvazduhu razdvaja more od neba. Negde u toj plavosivoj izmaglici, moredeluje kao nepregledna površina koja pokriva Zemlju. Iako je vidljivost namoru po savršeno vedrom danu samo dvadesetak kilometra, svet gledan sotvorenog mora deluje mnogo veće nego kad se posmatra s kopna.

Nebo je vedro, a površina vode ravna poput kože na bubnju, spaja se sobzorjem. Roni je, svejedno, oprezan. Ovde u zalivu, moraš pažljivo daposmatraš vodu. Krajem avgusta, tu se začas digne oluja.

Brodić je miran, baš kao što Roni voli. Čuje se samo kašljucanjestarog motora i šištanje pramca. Dvejn i Trol, drugari s fudbala još izsrednje škole, danas su njegovi ortaci, zajedno prodaju ribu, a sada suzadubljeni svaki u svoje misli, jedan kao krmar, drugi kao kormilar.

Sat kasnije, kad se sunce konačno pojavilo iznad obzorja, proveravajuprvi red mreža. Po načinu na koji Trol vadi ribu iz mora, reklo bi se da jeulov dobar. Ruke mu rade kao rovokopač. Kade se ubrzo napunišerakovima. Mala stvorenja se uvijaju poput ljigavih, ružičastih buba dokDvejn preko njih baca led.

Angažovali su pomoćnika pre nekoliko nedelja, studenta, ali to nijeispalo kako treba. Momak se pravio da je jak, a u stvari je bio zelen.Dobio je morsku bolest. Povraćao je i narednog dana, što bi oni rekli,hranio je galebove, pa su morali da ga otpuste. Opet su ostala samo njihtrojica.

Kad se sunce popelo malo više, odlučiše da okušaju sreću na drugommestu. Hladan talas načas zapahnu vazduh, što je nije loš predznak iRonija prože osećaj da će sve biti kako treba. Kao na fudbalskom terenu,

kad ga obuzme osećaj da je sam na terenu, trenutak pre no što izguraprotivničkog beka iza aut-linije.

– Hej! – čuje se Dvejn na drugoj strani brodića. – Gledajte ovo!Roni prelazi preko metalne palube koja odzvanja i naginje se preko

kanapa i opreme.– Šta?Gleda tamo kuda mu Dvejn pokazuje.Malo dalje vidi se jato delfina. Kreću se brzo, ali s obzirom na daljinu,

deluje kao da miruju. Liče na obične delfine, ali nije siguran. Iskaču izvode praveći graciozne lukove. Ima ih tri ili četiri. Njihova glatka,srebrnasta tela istovremeno i ritmično zaranjaju u vodu i izranjaju iz nje.Kako im to uspeva, sto mu gromova? Zašto svi iskaču iz vode i zaranjajuistovremeno? Mora da postoji neki razlog. Životinje se uvek trude dapostignu najviše uz uz minimalan utrošak energije. Roni to zna. Nije toslučajno. Životinje ništa ne rade slučajno. Prelep prizor.

Ronija je iz misli prenu glasan, jak udarac u brod.– Šta je ovo, kog đavola? – čuje Trola iza sebe. Tri prijatelja najpre

gledaju ono što se našlo na brodiću, a onda jedan u drugog. To je delfin.Krupan, odrasli delfin iskočio je iz vode na njihovu krmu, pored toboganauz koji vuku mrežu za ribolov. Udara po palubi i izvija se koprcajući sekao lud.

Ne bi se toliko iznenadili ni da im je sirena skočila na palubu.Životinja deluje smešno, nezgrapna je na suvom. Dugačka je oko metar

i po i skiči kao svinja.– Pazi ti to – kaže Dvejn.Roni gasi motor i odlazi do krme.– Ovo je nešto najčudnije što sam ikad video – kaže Trol.– Pa – oglasio se Dvejn – mislim da bi trebalo da ga vratimo.Delfin se rita i pišti.– Sad imamo šta da ispričamo unučićima, zar ne?Smejali su se dok su pokušavali da sa krme odgurnu delfina koji se

migoljio.Zaprepastili su se i ustuknuli kad je iz vode iskočio još jedan delfin.

Napravio je luk ostavljajući za sobom kapljice vode nalik draguljima, i uzjak tresak pao na krmu pored njih, pa se otklizao pola dužine broda.

Prijatelji su se zgledali, a onda prasnuli u smeh.– Je li ovo neka delfinska šala? – upitao je Dvejn.

A onda su počele da se dešavaju zaista uvrnute stvari. Najezdadelfina. Jedan za drugim, krupni sisari glatke blistave kože iskakali su izvode pravo na palubu.

Roni stoji na krmi i posmatra sedam ili osam delfina kako pište kaoludi na brodiću. Suvišno je reći da nikad nije video tako nešto. Čudno.Neopisivo čudno.

Uskoro im više nije bilo smešno, bilo je zastrašujuće.Na brodiću je sada desetak delfina. U tom trenutku zbunjenost prerasta

u strah. To nije samo neobično već i neprirodno.Delfini su se probijali preko krme, klizeći jedan preko drugog. Lavina

teških, klizavih, srebrnastih tela. Svuda oko njih pištanje, skičanje, cičanje.Kao da ih je samo more izbacivalo iz blistavih dubina zaliva.Posle nekog vremena, nisu samo kade za ulov bile pune delfina već su

preplavili i krmu. Njih trojica očajnički pokušavaju da ih podignu iodgurnu s krme, ali delfini neprestano nadiru iz vode.

Sada ih sigurno ima više od stotinu. Roni se probija ka kormilu izmeđusisara koji se koprcaju i pokušava da upali motor.

Stari brod, pretovaren, ljulja se kao pijanac nakon trodnevne terevenke,a zatim se prevrće.

Paralisan Roni ima utisak da se sve oko njega odvija kao u usporenomsnimku.

Trol se prvi uspaničio. Batrga se pored prevrnutog brodića,mlatarajući kao lud i dahće.

– Smiri se, pobogu! – doviknu mu Roni. – Izuj čizme, štedi snagu.Delfini ih saleću sa svih strana,, kao da gone stado, i guraju ih.

Koprcaju se, ciče, pritiskaju ih, guše.Trol i dalje maše, hvata se za ivicu brodića koji tone. Bori se protiv

jata delfina. U jednom trenutku nestaje u vodi, pa se ponovo pojavi. Aonda opet nestane. Ovog puta zauvek.

Nekoliko minuta kasnije, i Dvejn odlazi na isti način.Talasi ubrzo poklapaju „Ledu ledi kvin”.Roni je izdržao malo duže, plutajući na leđima. Kad je uvideo da nema

izlaza i da unaokolo nema brodova, hrabro se pomirio s neizbežnim.Prestaje da se bori i guta slanu vodu, koliko god može, pa iščezne umračnoj, hladnoj vodi koja ga prekriva poput ćebeta. Zaliv je i njegaprogutao.

Iako su tri čoveka mrtva, delfini se i dalje igraju. Skaču, prskaju se,

ciče, zabavljaju se.Očigledno su radosni.

59.

Istraživački centar KarisokePlanine Virunga, Ruanda

Barbara Hatfild ne zna koliko je sati kad je došla k sebi opružena na svomkrevetu, ispod skoro neprozirne mreže protiv komaraca. U mračnoj kolibisklepanoj sad je sivo, kao i napolju. I vreme i prostor i stvari stopili su seu žalobne i teške olovnosive senke.

Na sebi ima šorts, košulju i čizme za hodanje kroz prašumu, na kojimase skorilo blato. Češe skorenu ranu od ujeda komarca ispod masne kose,češe ruke i noge. Četiri dana se nije kupala.

Gleda prazno mesto pored sebe na krevetu. Naginje se, uzima Silvijinjastuk i pritiska ga na lice.

Njen miris se još oseća na tkanini. Silvijin osmeh po povratku strčanja. Telo joj sija, lepljivo je od znoja. Njene vešte ruke stalno suuposlene. Popravlja četrdeset godina star krov koji prokišnjava, menja uljeu lendroveru. Okopava baštu. Divno je izgledala uprljana od zemlje, dokolena i lakata, začešljane kose pod maramom. Ušla bi u kolibu smaramom na glavim i dotrajalim gumenim rukavicama, s ekserima idvostruko uvezanim vlatima korova u rukama. Barbara bi došlo da jezgrabi i izljubi tako strasno da bi ova morala da je odgurne kako bi došlado vazduha.

Ovogodišnja stipendija bila joj je životna prilika, otvarala je sva vrataprimatolozima. Imala je dovoljno novca za jednogodišnji boravak u Ruandii rad u istraživačkom kampu s brdskim gorilama, koji je proslavio DajanFosi.

Silvija je mislila da je to suviše opasno, ali ju je Barbara molila ipreklinjala i na kraju ubedila da ostavi posao u gradskom parku i krene snjom u Afriku.

Obavile su popis brdskih gorila za godišnji spisak ugroženih vrsta kojije sastavljao UN, kad se desilo nezamislivo. Išle su stazicom ka kolibi,Barbara iza Silvije. Na vratima su stajale tri gorile sa srebrnastim krznomna leđima, mužjaci.

Trenutak kasnije, bilo ih je svuda unaokolo. Stariji i mlađi mužjaci.Oko kampa je bila električna ograda, ali oni su nekako uspeli da uđu.Urlali su, bacali šljunak, skakali s krovova koliba i pomoćnih zgrada.Drvene gajbice su kloparale, vazduh se zavrtložio od lupanja, dahtanja,praskanja.

Barbara se seća da je odjurila u prašumu. Peklo ju je u grudima dok seiza nje lomilo granje i šuštalo lišće. A onda se okrenula i primetila daSilvija više nije iza nje.

Skupila je hrabrost i te noći se vratila u kamp da bi otkrila kako su sviotišli. Sva tri ruandska tragača, četvorica mladih lovočuvara i Silvija.Nikog nije bilo.

Barbara leži na krevetu. Ječi i udara se rukama po glavi pokušavajućida iscedi iz sebe tu uspomenu, kao da je sunđer. Brzopleto je odbacilasuludu, paranoičnu halabuku o LJŽS-u, to besmisleno naklapanje internetmanijaka. Mislila je da je ta teorija obična budalaština jer je poznavalaživotinje, posebno gorile. Ali sad već sumnja. Ponašanje sisara, čak ibrdskih gorila, kao da se iz korena promenilo.

U bezizlaznoj je situaciji. Radio i generator su polomljeni, kao i puške.Najbliže selo udaljeno je pedeset kilometara, ali do njega vodineprohodna prašuma. Ovamo su ih dovezli helikopterom. Sledeće zalihestižu tek za četrdeset osam sati.

Treba da izdrži još dva dana, misli Barbara. Ako se gorile vrate, nećeimati nikakvih izgleda.

Uspravila se na krevetu, njiše se napred-nazad. Očajna je. A onda jeosetila nešto. Jasno je osetila da je neko tu, kao da je Silvija u sobi, porednje i gleda je, nevidljiva. I ne samo to. Njena ljubavnica kao da se ljuti nanju zbog tog nerazboritog ponašanja, paničenja, malodušnosti.

Zar te ničemu nisam naučila?, kao da kaže nevidljiva Silvija. Trgnise, devojko. Budi žensko.

Barbara ustaje i pomera sivu mrežu protiv komaraca. Silvija je upravu, mora nešto da preduzme. Odmah joj je sinulo šta treba da učini.

Iza kolibe su boce plina za generatore. Mogla bi da nađe nekekanistere, nabaca granje i zapali vatru. Bilo joj je mrsko što mora da uništitaj predivni ekosistem, ali život je u pitanju. Njen život. Možda će dimprivući pažnju stanovnika doline pa će doći da provere šta je posredi.Možda će je izbaviti.

Izašla je iza kolibe noseći u rukama dva kanistera plina koji se bućkao,

kad je odjednom začula krckanje grančica s leve strane. Okrenula se.Pogledala je ka krošnjama. Ispustila je kanistere. Tresnuli su pored njenihnogu. Između drveća probijalo se nešto što čovek ne može da zamisli.Dvestotinak metara dalje, na čistini su se ukazali nosorozi. Šest ogromnih,rogatih nosoroga.

To je nemoguće. Odakle nosorozi tu? Oni pasu u dolinama. Moraju dabudu u blizini vode. Zašto bi se nosorozi udaljili sto kilometara i od svogstaništa i popeli se nekoliko stotina metara uzbrdo? Šta još da očekuje?Polarne medvede?

Nosorozi su i dalje nadirali, sad ih je već bilo više od deset. Kakavnestvaran prizor. I potpuno neprirodan.

Životinje joj prilaze, a Barbari naviru uspomene. Imala je jedanaestgodina. Bila je u severnoj Floridi, sedela je u prvom redu baptističke crkves porodicom. Sveštenik ushićeno govori, upire čvornovati prst ka grupiciljudi na klupama dok čita „Otkrivenje Jovanovo”.

I prva životinja beše kao lav, rekao je dramatično pogleda uprtog unebo, i druga životinja kao tele, i treća životinja imaše lice kao čovek...

Ovo je kraj, misli Barbara gledajući ogromne životinje kako seradoznalo vrzmaju ispod krošnji u prašumi. Toliko je očajna da joj gotovodođe da se pomoli.

60.

Konkord, Masačusests

Mobilisana u Fort Dramu, Njujork, deseta planinska divizija kapetanaStivena Bovena sastoji se iz dve desantne jedinice s po četvoricommuškaraca. Male, ali elitne jedinice.

Raspoređeni u obliku slova V, svi kao jedan, vojnici se penju uz brdou kamuflažnoj odeći. Sporazumevaju se znakovima. Tihi su, gotovoneprimetni. Standardna operativna procedura za borbenu patrolu.

Činjenica da se borbena patrola kreće pored biciklističke staze ugradskom parku „Hepgud Rajt” u blizini jezera Valden u Konkordu, uMasačusetsu, svakako nije u skladu sa standardnom operativnomprocedurom. Više je to šifra „gadno da gore ne može biti”, nego „situacijanormalna; sve je otišlo dođavola”. Po mišljenju kapetana Bovena ovo je,kako god da okreneš, bilo suludo.

Bovenu je jasno kao dan da je ovo što rade nelegalno. Trebalo bi dapomažu saobraćajnoj policiji, a ne da idu u akciju „pronađi i uništi” ujavnom parku. A naređenja su, ako se mogu nazvati naređenjima, bilatakva.

Iako mu je tek dvadeset sedma, Boven je očvrsnuo još pre tri „izleta” uAvganistan i Irak gde je bio u govnima do grla. Preko grudi mu jeistetovirana reč INFIDEL izvijenim, gotskim pismom, a na leđima, ispodoznake planinske divizije u obliku ukrštenih mačeva, njegov moto UBIJ,NEMA ZAMENE.

– Kapetane, pogledajte nizbrdo – kaže King pokazujući. – Pokret.Pravo ispred vas.

– Šta čekaš, vojniče? – upitao je Boven. – Upucaj ga dok je vruć.King prvi kreće, sa svojom M16A4.Bovenu oči sjaje kao u Jagodice Bobice dok poznati, odsečni, metalni

zvuk pucnja odjekuje brdima.Postoji li išta bolje od pražnjenja oružja, misli. Šta je od čega ti

istovremeno oči zasuze, a kita ti se digne?– Sranje – mrmlja King nakon tri pokušaja.

– Promašaj. Mislim da i dalje dolazi.– Tako je i ona rekla – oglasio se Čavez.– Da ti pokažem kako se to radi, nesposobnjakoviću – kazao je Boven

i krenuo napred sklanjajući lišće.Kad se popeo na vrh brda, Boven je od iznenađenja spontano iskrivio

lice kao Skubi Du njušku. Pravo ispred njih, na strmom i uskom puteljku,videlo se... šta je to, u stvari? Boven razmišlja. Psi? Posmatra ih krozdvogled s desetostrukim uvećanjem. Hm. Lisice? Ima ih desetak. Vidi tito. Besne lisice žedne krvi. Šta god da je.

– Pušite kurac, kretenčine – kaže Boven, spušta dvogled i lagano dižepušku na rame. Nova puška malo je trznula ulevo kad je opalio, ali uspevada je namesti.

Vojnici su prasnuli u smeh i krenuli nizbrdo.– Dođavola, kapetane. Nismo znali da danas idemo u lov – rekao je

Čavez vrhom cevi prevrćući jednu mrtvu lisicu. – Jasno vam da moram dapošaljem imejl Društvu za zaštitu životinja.

Preko noći su se ulogorili pored potoka, ispod starog železničkogmosta, tri kilometra severnije. Zatekli su stari, istrošeni kauč, nekolikoizbledelih kutija s pivom, pocepane kesice kondoma, amaterske grafite.

– Sav se raznežim na noćnom vazduhu – kaže Gardner dok otvarakonzervu s hranom. – Da li je neko raspoložen za šetnju po mesečini?

– A da li je neko za kobasice na žaru? – začu se piskav glas.Boven sedi u turskom sedu pored vatre i francuskim ključem ispravlja

neobičan nišan na svojoj pušci. Pita se da li i kada da im kaže pravi zaštosu ovde. Pre dve večeri dogodio se incident. U slepoj ulici nedaleko odprilaza Kembridžu dogodio se pokolj. Video je slike. Dovoljno je reći daje to nešto najstrašnije što je ikad video. Jednu sliku nikako nije mogao daizbaci iz glave. Mališan na krevetu u obliku trkačkog auta, na tepihurazvučena utroba.

– Obuzdajte se, dame – kaže Boven gledajući u mrak preko logorskevatre. – Znam da vam je zabavno, ali nismo na zabavi. Ovo je vojnaoperacija i ponašajte se u skladu sa tim.

Napad se odigrao nekoliko stepeni severnije od kursa 0130. Bovena suprobudili vriska i pucnjava. Između paljbi, čuje se zavijanje. Grleno,neljudsko režanje. Odigrava se nekakva bajka sa čudovištima i sličnimsranjima.

– Jel’ to neki bauk? – viče, skače na noge i u isto vreme grabi pušku.

Da bude još gore, Boven čuje zavijanje i slabašan prasak metaka kojimu prozujaše pored ušiju.

– Pazi kako pucaš, pobogu! – sikće Boven. – Pazi kako pucaš!Odnekle se vidi blesak. Iznenadna svetlost baca duge senke visoko

iznad rahitičnih crnih stabala drveća. Otprilike šest metara odatle, obalom,uzvodno od potoka medvedi jure na sve četiri,. Četiri najveća mrkamedveda koje je ikad video.

Boven ne razmišlja. Iz prsluka vadi bombu M67, skida sigurnosni klip,napipava iglu i povlači bombu na suprotnu stranu, onako kako su ihnaučili. Drži je neko vreme, a zatim palcem skida osigurač i pušta dabomba zacvrči.

– Čuvaj! – viče Boven dok zaleže na zemlju pošto je bacio bombu.Blesak i tup prasak. Zatim tišina. Još neko baca bombu. Na svetlosti

eksplozije vide da su mrtva četiri medveda. Malo dalje, u tami, čuju kakose medvedi povlače šljapkajući preko potoka.

Boven pogledom prelazi preko svojih ljudi, na brzinu broji glave. Svi ujedinici su prisutni i na broju. Stavlja ruku na grudi. Oseća kako mu srceludački udara beng, beng, beng ispod rebara kao prokleti patuljak kojipravi cipele u nečijem podrumu. Poludeli medvedi? Jebem ti, to je biloblizu. Ono sranje o tome kako su se životinje digle protiv ljudi ipak nijesranje.

Okreće se. Tamo negde u mraku, iza logorske vatre, preko vode,kapetan Boven oseća pogled njihovih očiju.

Mnogo očiju.

61.

Pamtim i bolja jutra.Tog dana sam se probudio iz sna. Eli i ja smo šetali njujorškim

Prirodnjačkim muzejom. Svetlo je bilo sablasno, vodnjikavo, plavičasto.Stali smo ispred diorame sivog vuka, Elijeve omiljene životinje. Vukovi supredstavljeni u lovu, kako jure jelena preko oborenih debala i snežnihnanosa. Ovaj jelen je pogrešio. Kad te vukovi napadnu, staneš mirno,odlučno. Tako imaš izgleda da preživiš. Ako trčiš, mrtav si. Jedan odvukova zagrizao je jelenu zadnju nogu. Vučje oči su se caklile žutombojom zimske mesečine, zategli su čeljusti, iskezili zube. Uhvatio samElija za ruku. A onda su vukovi oživeli i odjednom na diorami nije bilostakla. Vukovi su se razbežali s diorame i odjednom se obreli namuzejskom podu. Elije je istrgao ruku, vukovi su mu preklali vrat.

A onda sam otvorio oči. Dugo mi je trebalo da shvatim ko sam i gdese nalazim. Kad sam shvatio, pokušao sam ponovo da zaspim. Možda sesan izbija snom. Bilo je ti otprilike pred zoru. Bio sam u stanu u AlfabetSitiju u koji smo se Kloi, Eli i ja preselili pre godinu dana.

Uspravio sam. se Spustio sam dlan na Kloin topao, nepomičan vrat, aonda pogledao preko zamagljene sobe ka uglu u kojem je Eli spavao kaoklada u svom krevecu, čvrsto prigrlivši plišanog zeku.

Obrisao sam znoj s lica. Ruka mi se tresla. Moje dete i moja žena.Oboje su bezbedni. Zasad.

Otkako smo se vratili iz Vašingtona, stvari su se pogoršale. I to vidno.Sada su svake večeri izveštavali o neobičnim i nasilnim napadimaživotinja, od Nju Hempšira do Nju Delhija, od Švedske do Singapura.

I u Njujorku je bilo nekoliko bizarnih životinjskih napada. Preksinoć sudva kuvara otmenog francuskog bistroa u Vest Vilidžu pronađena mrtva.Umrli su pod čudnim okolnostima. Policajac koji radi u Devetoj stanici,inače naš sused, ispričao nam je ono što su novine izostavile. Na zahtevvlade. Kuvare su pojeli pacovi koji su nahrupili iz podruma. Ostale susamo kosti. Još se ne zna hoće li to uticati na poslovanje lokala.

Prozvali su to globalnom životinjskom epidemijom. Čak su i mojinajveći neprijatelji priznali da je to najveća prirodna katastrofa svih

vremena. Telefon se usijao od poziva novinara koji su mi tražili komentar,ali bio sam suviše umoran. Nije mi godilo što sam u pravu i što mogu dakažem „šta sam vam rekao”.

U stvari, krivio sam sebe. Imao sam tolik godine da se spremim, daobavestim svet, da shvatim šta se dešava, da pokušam da pronađemrešenje. U svemu sam omanuo. Dok sam tako sedeo i zurio u svog sina,shvatio sam da sam ga potpuno izneverio, i njega i svoju ženu, sve ljude.

– Gde je Eli? – upitala je Kloi.Naglo se uspravila pored mene na krevetu.Dok sam joj masirao leđa, osetio sam kako joj srce tuče jako i brzo

kao moje. I Kloi je bila skrhana. Brinula je zbog sve strašnijih vesti,brinula je kako ćemo zaštiti sebe i našeg sina. Paranoja i neispavanost zanas su tih dana bili normalna pojava.

– Dobro je. Sve je u redu – rekao sam i privukao je k sebi.Kad počneš da pričaš prazne priče u koje ni sam ne veruješ, onda znaš

da stvari loše stoje.– Koliko je sati? – upitala je tražeći sat po noćnom stočiću tankom,

maslinastom rukom. I dalje je bila prelepa. To se nije promenilo. – Nesmeš da zakasniš na sastanak.

Prethodnog dana me je pozvao gradonačelnik. Želeo je darazgovaramo u četiri oka. Iako je nacionalna garda mobilisana prvi putposle 11. septembra, pomoćnik gradonačelnika je rekao da mu je potrebnasva pomoć koju mogu da mu pružim za rešavanje talasa životinjskognasilja.

– Sastanak je u osam – rekao sam. – Ustaću za sekund. Kako stojimo shranom? Čuo sam da danas ponovo otvaraju pijacu na Junion Skveru.

Sad nas nisu mučili samo napadi, već i hrana. Neki ljudi su pričalikako su na zapadu obustavljeni radovi na farmama i isporuka robe. Nainternetu se šuškalo o masovnim nestašicama hrane na Long Ajlendu. Aliniko nije znao šta se zaista događa, to jest, niko nije znao šta da preduzmeu vezi s tim. Ljudi su svakodnevno bežali iz grada, a drugi su nasrtali ugrad. Malo-pomalo, obuzimala su nas razmišljanja o kraju sveta.

– I dalje dobro stojimo – kazala je Kloi. – Nestalo nam je mleka, alijoš je otvorena ona radnja na Aveniji A.

– Dobro, ali ne zadržavaj se napolju više nego što treba. I ponesibaklju za medvede.

Pored toga što smo ugradili alarm i rešetke na prozorima, kupio sam

nekoliko omamljivača medveda u lovačkoj radnji na Brodveju. Spravicaliči na olovku, ali je u stvari izuzetno glasna eksplozivna baklja kojuplaninari koriste kako bi oterali divlje životinje.

* * *

Ustao sam, poljubio Kloi i otišao da se istuširam.

Dok sam proveravao bravice na prozorima kupatila, setio sam se da jeovoj prirodnoj katastrofi vlada dala šifrovani naziv ZOO.

Zašto? Stajao sam u tuš-kabini puštajući da mi se topla voda sliva nizglavu. Zurio sam u pločice. Zašto se ovo dešava? Šta se to promenilo uposlednje vreme? Šta je to čega nekad nije bilo?

Čovek nikad do sada nije bio toliko otuđen od životinja. Udaljili smose od njih, i fizički i mentalno. Ako čovek živi tamo gde ja živim, naprimer u Njujorku, danima neće videti životinje. Zapitao sam se kako li jesvet izgledao pre Industrijske revolucije. Polja su se orala pomoćuvolovskih zaprega, razdaljine su se prelazile na konjima. Nekada supoznavanje životinja i život uz njih bili nešto sasvim uobičajeno. Za većinuljudi više nije tako. Homo sapiens je toliko blizak psima da smo čakevoluirali zajedno. Genetske razlike između čoveka i šimpanze gotovo suiste kao razlike između podvrste šumskog pacova koji žive na suprotnimobalama reke. A eto, Atila se ipak zarazio. Koren LJŽS-a zacelo se krije uneznatnoj i nedavnoj promeni. A ta promena sigurno je povezana sačovekovim delovanjem na prirodu, jer se ispostavilo da smo jedini sisar naplaneti koji ne može da se zarazi. Šta god da je razlog za to i šta god da sedesilo, to se nije odrazilo na naš mozak, ali je napalo mozak takoreći svihostalih sisara.

To i jeste ZOO, pomislio sam kad sam zatvorio slavinu i kroz rešetkese zagledao na Sedmu ulicu. Samo što će odsad po svoj prilici homosapiens biti zatvoren u kavez.

62.

Dvadeset minuta kasnije, taksista je odvrnuo regeton dok smo se probijalikroz saobraćajnu gužvu ka Boveriju na moj rani jutarnji sastanak. Buka bime obično dovela do ludila, ali tog jutra, otkrio sam da mi tipično njujorškimetež neobično godi. Tek kad smo stigli do okruga Flatiron, počeo samozbiljno da razmišljam o toj bujici saobraćaja i sirena koje su se čule sasvih strana.

To je značilo da su ljudi, bez obzira na katastrofu, danas krenuli naposao. Velika jabuka još nije dobila obaveštenje da se proglašava krajsvet.

A onda sam na ulici spazio psa. Šetao se uz pločnik, severno odTrideset treće ulice.

Na istočnoj strani Treće avenije, skrećući iza ugla pola bloka dalje,pojavio se crno-beli ovčarski pas s prljavoplavom ogrlicom oko vrata. Bioje sam. Video sam da se probija kroz gužvu prelazeći s istočne straneavenije na zapadnu.

Ono što me je uzbunilo bila je odlučnost, promišljena mirnoća. Psilutalice obično imaju pogled kukavica, ispunjen krivicom, naročito uvelikim gradovima usred bela dana. Ovaj pas nije išao ni prebrzo nipresporo niti je gledao u nekog. Bio je usredsređen, samouveren, kao dazna kuda se zaputio.

U meni najednom planu slutnja.Nagnuo sam se. – Zaustavite, molim vas – izgovorio sam.– Ovde?Dobacio sam mu novčanicu. – Zadržite kusur.– Hoćete li račun?Izašao sam. Za dlaku sam izbegao da me zakači viljuška kamiona s

pivom dok sam trčao preko Treće avenije ka severu, jureći za psom.Stigao sam do ugla Četrdeset prve ulice i pogledao levo, prema bloku kakojem se pas zaputio. Isprva nisam ništa video, a onda sam ušao u ulicu,pored parkiranih automobila, i ugledao beli repić kako maše uz AvenijuLeksington.

– Šta to, dođavola, izvodiš? – doviknuo mi je na saobraćajac dok sam

stajao nasred raskrsnice izbegavajući automobile kao figura u video-igrama. Nisam skidao pogled s ovčarskog psa. Sad je trčao belim šapamadok je prelazio Park aveniju, jedan blok zapadno.

Ubrzao sam i uspeo da ga pratim. Prelazio je Aveniju Medison.Nastavio je zapadno, ka Četrdeset prvoj ulici, a onda ka Petoj aveniji da bise zatim našao na stepeništu ispred njujorške Gradske biblioteke.

Stigao sam do Pete baš u trenutku kad je pas, krećući se zapadnomstranom ulice, krenuo ka severu, do ugla s Četrdeset drugom.

Probijajući se kroz bujicu ranoranilaca koji su se zaputili na posao,trčao sam istočnom stranom avenije, uporedo s psom, koji je sad iz svesnage ubrzao ka Četrdeset drugoj. Kad sam stigao do ugla, bila jeprevelika gužva pa sam morao da sačekam zeleno.

Kad se konačno upalilo, pojurio sam preko Pete i dobro osmotrio ilevo i desno, a onda pogledao istočni i zapadni deo Četrdeset druge. Pas jemogao bilo kuda da ode, možda u Brajant park, iza biblioteke, ka zapadu.A mogao je i da uđe u jednu od okolnih poslovnih zgrada.

Psa nije bilo nigde na vidiku. Kuda god da je otišao i šta god da sammogao zaključim posmatrajući ga, sada je izgubljeno. Prelazio sam nadrugu stranu Četrdeset druge i pogledao na sat računajući koliko ću kasnitina sastanak kad je pločnikom pored mene projurio još jedan pas. Okrenuosam se i spazio belog jorkširskog terijera kako skreće i trčkara levo odmene, južnom stranom Četrdeset druge. Mališa je bio u misiji.

Oze, prati tog Jorkširca.U Brajant parku nalazila se mala zgrada od ukrasnog kamena. Ne

skidajući pogled s belog psetanceta kratkih nogu, video sam ga kako ješmugnuo i izgubio se u širokom ulazu zgrade. Začas sam se obreo poredkućice u parku koju je bilo lako prevideti. Uvučeni ulaz vodio je kamalim, vijugavim stepenicama koje su završavale dvokrilnim crnimvratima od kaljenog čelika zaključanim katancem.

Stajao sam na vrhu stepenica i žmirkao. Bio sam potpuno zbunjen. Nijebilo više ničeg. Pas je iščezao.

63.

Čuo sam odjeke svojih koraka dok sam silazio betonskim stepenicamakoje su zaudarale. Gurnuo sam vrata. Zaškripala su i otvorila se ka unutra,napravivši veliki prorez između dovratka i teškog, crnog lanca.Pretpostavio sam da se pas tuda provukao.

Zašto je to uradio, nije mi bilo jasno.Čučnuo sam i pogledao kroz otvor, u tminu. Razmišljao sam da odem

u biblioteku, da se raspitam ko ima ključ od katanca.Prošle su otprilike četiri sekunde.A onda sam se predomislio. Otkopčao sam dva gornja dugmeta

oksfordske košulje i najpre pokušao da provučem noge kroz uzan otvor.Pronašao sam prekidač i upalio svetlo. Odozgo je zasijala prigušena

narandžasta svetlost. Bila je to ostava prepuna kosilica, grabulja i drugihalatki za održavanje parka. S desne strane, pored alatki, nalazio se jošjedan niz stepenica koji je vodio ka zasvođenom hodniku premreženomventilima i cevima.

Zasvođeni tunel napravljen bio je zastareo, od izbledele crvene cigle.Setio sam se, kao kroz maglu, da je Brajant park izgrađen na glavnomgradskom rezervoaru polovinom XIX veka. Dugačak tri metra, vijugavitunel vodio je do male, okrugle sobe prepune ogromnih cevi i ventilazapuštenih i zarđalih od nekorišćenja. Najveća cev bila je otvorena najednom kraju i položena duž zida, otprilike pola metra od poda, te je isama podsećala na tunel.

Čučnuo sam pored cevi i osetio vonj, kiseo, otužan, prepoznatljiv.Bio je to miris mokrog psa.Mokrog psa i još nečega. Vonj je bio pomešan s jakim zadahom smeća,

tvora, mrtvih životinja, izmeta. Tako je smrdelo da se i farba ljuštila.Memljiv zadah s dna cevi dražio mi je nos, kao kad se zapali guma. Bio jekiseo, neprijatan. Zurio sam u crni ponor. Dugo. Pomislio sam da sevratim, zbog psećih napada. Nešto mi je, na osnovu slike koju sam stekaoo psima koje sam pratio, govorilo da sam bezbedan. Ušao sam u cev.

Imao sam utisak da gmižem ka Sataninom čmaru. Na svakih metar i pomorao sam da zastanem i potisnem nagon za povraćanjem. Rukama,

kolenima i stopalima šljapkao sam po tom sluzavom crnom mulju dok samse probijao kroz cev.

Tama. Zadah. Klaustrofobija.U cevi sam čuo zvuke za koje sam nagađao da su dopirali s drugog

kraja. Zavijanje, cviljenje. Oglašavanje pasa.Konačno sam izašao iz cevi. Uspravio sam se u tmini neke druge sobe.

Ovde je smrad bio daleko jači. Da se nisam popeo u kanalizaciju?Odnekud je dopirala slabašna, jedva vidljiva narandžasta svetlost. Oči

su mi se navikle.Ispod mene se nešto pomeralo iz voda koja je pokrivala pod podzemne

odaje veličine balske dvorane.Koliko sam mogao da vidim, bilo je to mnoštvo uskomešanih očiju,

zuba i dlake.Psi su se vrteli ukrug i peli se jedan na drugog, što nikad dotad nisam

video. Češali su se jedni o druge, kao crvi u konzervi. S te udaljenosti,mogli su da me nanjuše, ali se nijedan nije okrenuo ka meni.

Mnogi među njima su se parili. Naskakali su isplaženih jezika,bezizraznih pogleda.

Drugi su delovali bolesno. Koža im je bila prošarana nekakvimbeličastim gljivicama. Tu i tamo bi izbila manja tuča. Nekoliko pasaiznenada bi napravilo metež udarajući nogama, škljocajući vilicama ilajanjem bi započinjali tuču. Jedan pas je odneo pobedu, dok se drugipredao tužno cvileći. Ostali bi se brzo razbežali. Prostorija je bilazamagljena i topla od uskomešanih telesa, vlažna od njihovog dahtanja,kijanja. Trzali su glavama, istezali noge.

U vlažnim i prljavim zidnim nišama s desne strane ženke su dojileštence. Keruše nabreklih sisa ležale su na bokovima. Ružičasta koža nastomaku delovala im je osetljivo, tanko, talasala su se pod teretom mlekadok su mladunci sisali. Prešao sam pogledom preko mahnite orgije pasa.Delovali su nekako organizovano, kao pčele u košnici. Ponašali su se višekao insekti, nego kao sisari.

Sinulo mi je. Košnica. Insekti. Pokazalo se da je to jedan od načina zatumačenje ovih pojava.

Životinje su se ponašale poput insekata koji žive u zajednici; okupljalisu se gomilu, hranili se i razmnožavali.

Prizor me podsetio na nešto što sam jednom video na istraživačkomputovanju u Kosta Riki, na završnoj godini srednje škole. Mravlja spirala

smrti. Neverovatna pojava. Naišli smo na stotine i stotine mrava koji sumileli u ogromnom spiralnom prstenu, kao da trče ukrug. Naglo su se širilipraveći vijugav crni bazen mrava. To dokazuje snagu feromona. Mravijedan za drugim prateći miris feromone. Kad vidite kolonu mrava, to značida svaki mrav prati hemijski trag onog ispred sebe, detektujući mirisosetljivim antenama. Ali s vremena na vreme nešto prekine trag feromona,na primer, ispreči se klada ispred kolone pa se mrav u sredini lancauspaniči. (Donekle sam se poslužio ljudskim osobinama, opisujući mrave,ali nadam se da ste me razmeli). Trči unaokolo kao lud, traži nov tragferomona. Kad ga konačno oseti, nesvesno ga prati. Onda se kolonapretvara u omču koja se sve više steže dok mravi, slepo prateći jedandrugog, trče ukrug i ukrug dok ne uginu.

I onda sam pomislio: feromoni.

64.

Inta, Rusija Dvadeset pet kilometara južno od Arktičkog kruga, Česlav

Prokopovič vere se uz drvo, zadihan, i na gotovo deset metara iznad tla,staje pa se oprezno naginje i svom težinom se prebacuj na grane sibirskesmreke koja se izvija sve tanja pri vrhu.

Kroz krošnje vidi kamenu rečnu dolinu udaljenu nekoliko kilometara.Panoramu remeti samo visok i štrkljast transkontinentalni radio-toranj, aupravo zahvaljujući njemu ova oblast daleko na severu je naseljena.

Ali tog popodneva pogled mu je najmanja briga. Prokopovič pažljivoskida pušku s leđa i gleda dole, u šumu, ne bi li ugledao svoje prijatelje zalov. S te visine, Saša, Jirg i Kiril izgledaju istovetno. Tri Rusa nosevojničke čizme i jeftinu kamuflažnu odeću. Svi su niski, ćelavi i zdepasti,kao da su od brega odvaljeni.

Prijatelji odmalena i stanovnici Inte, sva četvorica su radila u rudnikunikla. otvorenom u srećna vremena, posle pada Berlinskog zida. Njihovveć tradicionalni lov krajem avgusta trebalo je da bude prilika za odmorpre nego što padne sneg i sve se zaledi, pre nego što ih arktičketemperature ne nateraju da se narednih šest meseci okupljaju oko vatre.Šest dugih, dosadnih, izluđujućih meseci dokolice, ispijanja votke i igranjakarti do besvesti. Cele godine Prokopovič iščekuje ovaj izlet, naročitoonaj divan trenutak kad počne da se pakuje. Celo telo mu podrhtava oduzbuđenja, a srce mu ubrzano lupa, kao u deteta.

Srce mu i sada lupa, misli Prokopovič dok dahće u okular puške ibriše ga rukavom. Oružje koje Prokopovič pritiska uz grudi ručno jenapravljena lovačka puška. mosin-nagant. Kroz vlakna okulara posmatrasevernu zimzelenu šumu, s jelkama i borovima od kojih je ceo krajolikozeleneo. Pokušava da spazi bilo kakav pokret.

Posebno motri na vukove, vukove koji ga od jutros jure.Bilo ih je na desetine, možda i više. Najveći i najagresivniji vukovi

koje je ikad video. Zašto se toliko vukova udružilo i krenulo za njim, toProkopovič nije znao. Samo zna da bi možda već bili mrtvi da Kiril nije

rano ustao da piša i video ih u daljini kako se penju uzbrdo, poput lave,samo u suprotnom smeru.

Prokopovič sada posmatra stari železnički most preko gudure koju suranije prešli. Prugu koju više niko nije koristio napravili su osuđenici izgulaga pedesetih godina, dok je Inta još bila radni logor. Planirali su dapobegnu u planinu preko oronulog, starog mosta. Mislili su da vukovi nećemoći da ga pređu ili da će će uplašiti. Gore, na drvetu, osmatra most krozokular puške. Razmišljao je o ženi u trenutku kad se ogroman čoporvukova pojavio iz šume i krenuo ga guduri.

– Šta je ovo, koji kurac? – mrmlja Prokopovič sebi u bradu gledajućikako životinje idu pravo ka mostu.

Posmatra ih dok oprezno prelaze preko, pažljivo stupajući na propaledrvene pragove i gvozdene šine, jedan za drugim, lagano.

– Бля! – kaže Prokopovič okrenut ka nebu. – Все заебало!Sranje!Sve je otišlo u kurac!

65.

Ispljunuvši lepljivu borovu iglicu, Prokopovič ponovo posmatra vukovekoji se približavaju. Brzi su, ali on pokušava da ih prebroji. Uskoro jepostalo previše naporno. Ne vredi. Previše ih je. Ono što vidi nezamislivoje. Čuo je za čopore od deset, možda petnaest vukova. Ovde ih sigurnoima pedeset; neprekidno nadiru iz šume i trče preko mosta, za njima.

Prokopovič skida pušku s ramena i brzo silazi s drveta.– Šta ćemo sada, lovče? – pita Kiril smirujući živce gutljajem votke iz

pljoske.Kirilovo lice je podbulo i crveno od mamurluka. Oči uvele.Prokopovič zastaje na trenutak i mršti se. Nije zabrinut zbog Saše, koji

trenira hokej, niti zbog rođaka Jirga, dizača tegova. Zabrinut je zanajkrupnijeg među njima, svog najboljeg prijatelja Kirila. Bučniprostodušni grmalj čuči pored drveta kao harmonika šišteći od napornogjutarnjeg pešačenja uzbrdo. Kiril je ugojen kao svinja i puši kao Turčin.Sporo se kreće, kao krv u žilama tokom januara.

– Бля! Trčaćemo, ti pijana svinjo. Trčaćemo da bismo preživeli!Vukovi sad izgledaju kao roj sivih tačkica dole daleko, u dolini.

Probijaju se između drveća dok se penju uz planinu. Ne dižu buku. Nitilaju niti zavijaju. Samo tiho trče.

– Brže! Trči ako hoćeš da spaseš živu glavu!Imali su još jedan izlaz. Preko gudure se pružao još jedan most, manje

od kilometra ka severu. Bio je u još gorem stanju nego prvi, pravi skeletbez ijedne spojnice. Morali bi da balansiraju između ostataka zarđalihšina. Poduhvat gotovo ravan samoubistvu, naročito za jadnog, debelogKirila. Ali nemaju izbora. Četvoronogi vukovi tuda svakako neće moći daih prate. Samo je trebalo stići na vreme.

Nadomak su mosta, ali Kiril pada. Strašno izgleda. Dahće kao riba nasuvom i duva u pesnicu. Lice mu je natečeno, boje boršča.

– Больше нет! – izgovara boreći se za dah. – Ne više. Ne mogu. Ni...jedan... jedini... korak.

– Proklet bio! – Prokopovič ga je divljački udario. Ali nije vredelo.Kao da je šutnuo gumu. – Дурак! Ustaj, kurvin sine!

– Бля! Бля! – čuje se Jirg. – Neću da mi žena postane udovica zato štosi ti debelo govno!

– Пойдите! Idite, obojica! – kaže Prokopovič. Zatim je kleknuo naborove iglice, pored Kirila. – Kiril samo mora da povrati dah. Stići ćemovas na mostu.

Saši i Jirgu nije moralo dvaput da se kaže. Za tili čas su nestali.Prokopovič pridržava teškog Kirilova za ramena tužno posmatrajući

Uralske planine kako se naziru u daljini, kroz drveće.– Idi, Česlave – Kiril zadihano govori. – Nemoj ovo da radiš. –

Njegove otečene oči deluju poraženo i jadno. – Jirg ima pravo. Debeo sami od mene nema vajde. Preslab sam. Oduvek sam bio.

Kiril je nespretna, izgubljena budala kojoj su se svi redom smejali. NoKiril je umeo da prihvati šalu, zato i jeste Česlavov najbolji prijatelj.

Prokopovič gleda kroz nišan puške. Vidi kako vukovi grabe izmeđudrveća.

– Izvini – izgovara Kiril kad su razaznali dahtanje vukova. Kiril jecmizdrio. Plačnim i promuklim glasom, rekao je: – Oduvek sam voleo ovajlov. Ti si mi veliki prijatelj, Česlave. Nikad neću postati milioner, alibogat sam jer sam imao tebe za prijatelja.

– Заткнись! – Prokopovič prezrivo otpljunu po iglicama bora. –Zaveži, kretenu, i uzmi pušku. Ima da preživimo.

Dok se vukovi približavaju, Prokopovič gleda dole ka dolini. Na tojvisini, sunce peče, ali dole, preko mosta, gde je ugneždeno selo, bilo jeoblačno. Kuće su se kupale u tamnom ljubičastocrvenom sjaju, kao da jeneko upalio crnu sijalicu.

Dakle, ovde ću umreti, misli Prokopovič.Onda je prvi vuk, očiju žutih poput meseca, izašao na čistinu.Pravo čudovište od najmanje pedeset kilograma. Kad je kao mali lovio

s ocem, video je vuka nešto manjeg od ovog kojeg je oborio vapiti. 15⇒Šteta što nisam vapiti, pomisli Česlav.– Diži se, budalo – kaže Kirilu.Kiril se uspravlja na noge.Stoje zajedno, leđa uz leđa, s podignutim puškama.Prokopovič zna kako treba s vukovima. Ne smeš da se pomeraš. Ako

se ne pomeriš, poštovaće te i preživećeš. Ako potrčiš, umrećeš.Vukovi ih polako opkoljavaju. Sve više ih nadire. Dva čopora vukova

spajaju se, mešaju, povezuju. Zavijaju, reže, škrguću zubima. Čuje se

oštar, iznenadan preteći lavež. Vukovi obrazuju krug oko njih. Krenunapred pa se povuku. Vazduh je ispunjen zbrkanim lavežom.

Prokopovič oseća kako mu se Kiril oslanja na leđa.– Ispravi se, дурак – gunđa Kirilu iza. – Ako se ne pomerimo,

preživećemo. Ako potrčimo, umrećemo. Onu mogu da nanjuše tvoj strah.– Это пиздец, это пиздец! – kaže Kiril cmizdreći i mrmljajući. –

Tako je zajebano, tako je zajebano!Kiril povlači obarač i opaljuje s boka, nasumično gađajući čopor

vukova. Česlav oseća trzaj puške po laktu. Mlaz krvi šiknuo je u vazduh,kao kad iz ribizle štrcne sok. Čuje se žalosno zavijanje.

– Kirile! – uzviknuo je Prokopovič. – Ne!Kiril opet puca. Ponovo zavijanje i mlaz krvi.Krugom se ponovo širi uznemirenost, divljačko lajanje sve je jače.Neka bude šta biti mora, misli Česlav. Jebi ga. I on puca u čopor.Ubili su ih otprilike sedam. Zatim ih je došlo još više. Kiril se odlučuje

za beg. Pomera se unutar kruga i pokušava da zbriše. Trenutak nakon toga,delić trenutka toliko kratak da ne može ni okom da se primeti, vukovipočinju da stežu obruč. Tela im se pretvaraju u vrtlog krzna, vratova kojizavijaju, nogu koje jurišaju, razjapljenih čeljusti, dok skaču jedan prekodrugog. Prokopovič isprazni još jedan šaržer, ali uzalud. Vukovi sunahrupili na njih dvojicu dok ih nisu sasvim poklopili.

Potraja to nekoliko minuta, a onda se graja stišava. Čopor se razbija,vukovi se razilaze. Tumaraju unaokolo, njuše zemlju, prevrću se i zavijaju,ali više nisu nasilni. Sad se igraju.

Česlava i Kirila više nema. Nema njihovih tela. Ostala je samo krvrazmazana po travi i borovim iglicama. Mnogim vukovima njuške i čeljustizamazani su krvlju. Neki je ližu s vlažnog, gustog krzna. Drugi ratuju okokostiju. Ali ljudi više nema.

66.

Kad sam otvorio vrata, sigurno sam izgledao kao zombi. Čuo samzveckanje i brze korake. To je Kloi raspremala namirnice u kuhinji. Staviosam ključ u bravu i požurio hodnikom.

Dok sam stajao na kuhinjskim vratima, Kloi me je gledala kao da sampotpuno sišao s uma. Znam i zašto: bio sam prekriven crnom prljavštinom iteško sam disao posle tračanja iz Brajant parka.

Ali lud nisam bio.Prvi put u životu, znao sam da sam u pravu.– Zdravo – rekao sam.– I – obratila mi se. – Kako je bilo na sastanku s gradonačelnikom?Bila je sarkastična.– Veoma produktivno.Kloi je čučala pored otvorenog frižidera, a onda se uspravila i zatvorila

ga.– Malopre su zvali iz gradonačelnikove kancelarije. Šta ti se, dovraga,

desilo?Uzeo sam teglu sa sosom koju je rasejano držala u ruci i spustio je na

pult. Uhvatio sam je za ramena trudeći se da dođem do daha.– Provalio sam! – Glas mi je treperio od uzbuđenja. Pokušao sam da

se smirim. – Razlog napada... Nije virus... Već feromoni.Kloi me je sumnjičavo pogledala.– Ništa mi nije jasno, Oze.Pošao sam da sednem na stolicu pored kuhinjskog stola.– Ne diraj nameštaj! – rekla je Kloi.I dalje sam stajao.– Kad sam krenuo na sastanak, video sam psa lutalicu – pričao sam. –

Pratio sam ga do tunela ispod Brajant parka. Unutra je bilo još pasa.Hiljade njih.

Kloi je klimala glavom. Pokrenuli su joj se mentalni zupčanici.– Video si nov čopor pasa? – upitala je. – Poput onog na snimku?– Da – odgovorio sam klimajući glavom. Brisao sam znoj s očiju

prljavim prstima, mada mi je pametnije bilo da se s tim izborim

treptanjem. – Evo u čemu je stvar. Bili su na okupu, trljali se jedni odruge, ponašali se krajnje neuobičajeno. Parili su se, povraćali. Napravilisu niše u zidu u kojima su se ženke kotile.

– Odvratno – kazala je Kloi.A onda je počela da uzmiče, prekrivši lice rukama.– Mon Dieu! Kakav je to smrad? – izgovorila je osetivši nepodnošljiv

vonj pseće jazbine u koju sam se zavukao.– Upravo to!Skinuo sam košulju, a zatim i pantalone. Ostavio sam crne tragove na

kuhinjskim pločicama. Onako u čarapama i gaćama, počeo sam dapreturam po kuhinjskim fiokama, i pronašao plastičnu kesu. Ubacio samodeću unutra i čvrsto je vezao.

– Moramo da ispitamo moju odeću. To je njihov miris. Mislim da gapsi ispuštaju, Kloi. Znam da zvuči suludo. Ponašaju se kao insekti. Kaomravi, pčele i slično. Nisu životinje poludele od virusa kao što je besnilo.Postoji nov feromon u prirodi.

– To je besmisleno – rekla je Kloi, i dalje zaklanjajući lice rukama.– Da li je? – upitao sam. – Rešenje nam je od početka ispred nosa.

Kako životinje komuniciraju? Hoću da kažem, na nivou podsvesti. Kakopsi, medvedi, hijene prepoznaju jedni druge u prirodi, na svojoj teritoriji?

– Ispuštajući i njušeći feromone – odgovorila je Kloi.– Suština života je u hemijskim procesima i jedinjenjima – kazao sam.

– Zar ne?– Hmm.– Grupa molekularnih čestica reaguje na drugu grupu molekularnih

čestica. Kad životinja nanjuši rivala ili predatora, prima informaciju kojautiče na njeno ponašanje. O tome je i ovde reč. Na neki način. Osim što seživotinjski signali nekako ukrštaju. Signali koje primaju teraju ih da seponašaju suprotno od prirodnih nagona. Nešto je novo, pogrešnom ili usamim feromonima ili u tome kako ih životinje obrađuju.

– Zvuči uverljivo – rekla Kloi udubljujući se u materiju.– Mutacije koje smo pronašli kod životinja odigrale su se u amigdali,

koja uglavnom upravlja čulom mirisa.Hodao sam tamo-amo po kuhinji u donjem rublju i dalje držeći vreću

za smeće punu smrdljive odeće.– Čak mislim da je to povezano sa Atilinim čudnim ponašanjem –

kazao sam. – Čulo mirisa šimpanze nije izraženo, ali spasao sam ga iz

laboratorije za ispitivanje parfema gde su na njemu izvodili hemijskeeksperimente. Mislim da je feromon, ili nešto drugo u okruženju, uzroknjegovog ludila.

– Steroidi ili nešto slično – nadovezala se Kloi. – Da li bes u životinjaizaziva neki hemijski okidač?

– Moguće.– Ali zašto ovako iznenada? – pitala je Kloi. – Šta se to promenilo u

njihovom reagovanu na feromone?– Ne znam, ali znam da moramo naći stručnjake za feromone i ne

dopustiti im da izađu dok to ne reše. Kako sreće da smo to uradili juče ili,još bolje, pre pet godina. Ja zovem laboratoriju, a ti onog momka iz vlade,Lehija. Mislim da nam se konačno posrećilo.

67.

Pre podne sam proveo u dugom i temeljnom tuširanju i telefonskimrazgovorima kojih je bilo koliko i u „Teletonu” Džerija Luisa.

Oko podneva, Kloi, Eli i ja sedeli smo za kuhinjskim stolom saspakovanim stvarima, spremni da krenemo. Pretpostavio sam da nam jestigao prevoz kad mi je telefon zavibrirao na stolu, bzzzz, bzzzz, a na krajuse pojavilo NEPOZNAT BROJ. Prišao sam prozoru i pogledao na ulicu.Kad je šef Nacionalne bezbednosne agencije, Majk Lehi, rekao da šaljeauto po nas, pomislio sam da će stvarno poslati auto.

Na pločniku ispred naše zgrade bilo je parkirano kamuflažno borbenovozilo s vojnikom koji je stajao za čeličnom kupolom s mitraljezom.Valjda da bismo bili neprimećeni.

Pegavi momak riđe kose, nalik nekom liku iz stripa, sačekao nas je upredvorju. Salutirao je.

– Poručnik Darkin, Treća pešadijska jedinica američke vojske –izgovorio je u vojničkom ritmu, najpre odsečno da bi pri kraju polakopovisio ton.

– Pobogu, poručniče,, zar je napolju toliko strašno? – upitao sampokazujući na borbeno vozilo u koje je trebalo da uđemo. Darkin je poneonaše torbe kao da je u pitanju novčanik i poveo nas ka vozilu.

– Uskoro ćemo evakuisati Menhetn južno od Devedeset šeste ulice –rekao je. – Počinjemo od bolnica i sanatorijuma.

– Šta? Zašto?– Pacovi.Dok smo se vozili prema severu, kroz Menhetn, primetili smo barikade

i kontrolne punktove. Grad su preplavili ljudi u maskirnim uniformama.Jedina vozila koja su prošla pored nas išla su u suprotnom smeru i bili suto autobusi za evakuaciju, kao i još nekoliko borbenih vozila.

Tajms skver je bio prazan. Pogledao sam na taman ekran iznadpozorišta Ed Salivan gde se snima „Večernji šou s DejvidomLatermanom”. Večeras ništa od glupih trikova kućnih ljubimaca.

Kad smo skrenuli na zapad, ka Pedeset sedmoj ulici, čuli smo šištanjevatre. Kad smo pogledali kroz prozor, videli smo dva vojnika u

srebrnastim odelima kako kleče i gledaju u otvoren šaht ciljajući bacačimaplamena ispod asfalta.

Stali smo na uglu Pete avenije i Osamdeset prve ulice. Duž avenije,ispred Muzeja Metropoliten, postavljena je žičana ograda zajedno svrećama peska.

Aper Ist Sajd bio je okupiran? Kad se to desilo? Zašto ja nisam čuo zato? Zar je za svega nekoliko sati svet iz uobičajenog toga skliznuo uludilo? Meni je jutros sve delovalo normalno.

– Štab smo zasad smestili u ova dva bloka – rekao je Darkin. Mahnuonam je stražar ispred improvizovane ograde. – Ovo me nekako podseća naZelenu zonu u Bagdadu.

– Ili na Nultu tačku nakon 11. septembra – nadovezao sam se.Provezli smo se pored prikolica s vrećama peska i naslaganih sanduka

flaširane vode. Zaustavili smo se ispred veličanstvene predratne zgrade odgranita naspram Metropolitena. Unutrašnjost zgrade bila je raskošnoukrašena stubovima u korintskom stilu, puna stakla, mesinga i ukrasnepaprati. Darkin nas je uveo u veliki hol gde nam je narednik njujorškepolicije pregledao lične karte i, bez vidnog razloga, proverio nasdetektorom za metal, čak i Elija, kako bi bio siguran da naš trogodišnji sinne nosi oružje.

– Ko je ovde glavni? – upitao sam Darkina.– Pukovnik Valters, ali on je sad na terenu.– Na terenu?– Hoću da kažem, u gradu. Mislim da su ovde još neki naučnici. Prvo

da vam pokažem vaše prostorije.Bile su to lepe sobe. Dodeljen nam je dupleks vredan nekoliko miliona

dolara, sa ogromnim kaminom i kasetnom tavanicom visokom tri i pometra. Dnevna soba bila je puna mermernih skulptura i afričkih maski. Utrpezariji je visila Šagalova slika.

– Fensi gajba. Kako je vojska uspela da zakupi Ksanadu? – upitao samDarkina.

Slegnuo je ramenima.– Nije na nama da pitamo – rekao je. – Samo se vi smestite. Sastanak

je na prvom spratu u šesnaest časova. Uživajte u odmoru pred kraj sveta.

68.

Ostavili smo Elija na petom spratu, u improvizovanom vrtiću za decunaučnika, i sišli kako da pomognemo oko priprema za sastanak.Iznenadilo me je kako smo se Kloi i ja brzo privikli na tu priču o sudnjemdanu. Jednog dana ostaviš dete u vrtiću, a sutradan ga odvedeš u dnevniboravak u vladin evakuacioni centar. Šta smo drugo mogli?

U ogromnoj niši prostranog mermernog hola, pomagali smo vojnimtehničarima u kamuflažnim odelima da od sala za sastanke napravetrpezarije. Završili smo postavljanjem bele interaktivne table. Sto je biogladak, ovalan, boje mahagonija. Toliko se sijao da se svetlo odbijalo odnjega kao od ogledalo. Prostorija je bila ogromna, visoka četiri i po metras mermenim ukrasima u uglovima i tamnim uljanim slikama gramzivihindustrijalaca na zidovima. Luster je zveckao iznad stola poput kristalnihgrozdova.

Narednih sat vremena, Kloi i ja smo primali naučnike koje je vladaprebacila borbenim vozilima ili helikopterima. Osim moje koleginicedoktorke Kvin, doveli su gotovo celo laboratorijsko osoblje s Kolumbije,kao i preko deset vrhunskih entomologa, stručnjaka za životnu sredinu idruge naučnike.

– Pogledaj ko je ovde – tiho sam rekao Kloi. – Doktor Harvi Blouhard.16⇒

Kloi je zakolutala očima.Rukovao sam se s doktorom Harvijem Saltonstalom, šefom katedre za

biologiju Henri Ventvort Valas na Harvardu, a on me pozdravio hladno iodsečno. Lep je osećaj kad neprijatelji vide da si bio u pravu. Morao samzlobno da se nasmešim. Nisam voleo tog čoveka. Poslednji put sam gavideo preko linka, u otvorenom studiju na MSNBC-ju gde je RejčelMedou izigravala posrednika. To je bilo pre više od godinu dana. Kao iobično, naspram njegovog aristokratskog držanja, izgledao sam kaozbunjeni smotanko. On je bio lepi đavo u tvidu koji bi povremeno zagladiosvoju otmenu sedu kosu.

Glasno javno protivljenje Harvija Saltonstala teoriji LJŽS godinama jeodlagalo njen pomak. Zašto me nije čudilo što je taj nametljivi elitista i

ulizica glavni čovek u timu koji je vlada osnovala da bi rešila ovajproblem?

Ubrzo sam sedeo u čelu konferencijskog stola, okružen najuspešnijim inajumnijim naučnicima u zemlji. Nadao sam se da će njihova mišljenja bitidovoljna. I da nismo zakasnili.

Počeo sam kratkim izlaganjem o onom što sam tog jutra video ispodBrajan parka.

– Isprva sam mislio da je LJŽS izazvan virusom – rekao sam gledajućiprisutne. Svi su klimnuli glavom. – Ali pošto sam danas izbliza videoživotinje i njihovo čudno ponašanje, zaključio sam da je vreme za novpristup. Rekao bih da je ovo povezano s feromonima. Psi koje sam danasvideo školski su primer reagovanja na nov feromon. Verujem da je nekanova vrsta morfnog feromona doprla u prirodu i da je to verovatno našedelo jer smo izgleda jedini sisari čije ponašanje nije pretrpelo promene.

– Zar smo zbog toga došli ovamo? – Harvi Saltonstal je nadmeno otpioveliki gutljaj kafe, dok su ostali čekali da još nešto doda. – Priroda?Molim vas. To je detinjarija. Feromon je hemijska supstanca pomoću kojeodređene vrste komuniciraju. Nikad nisam čuo da isti feromon utiče narazličite vrste . Hoćete da kažete da postoji neki nevidljivi ludi gas kojiutiče na sve sisare, osim na ljude? Zašto ne bi uticao na nas?

Iako mi je išao na živce, bio sam svestan da je Saltonstal istakaosuštinu. Odmah je upro prstom u najveću rupu u mojoj teoriji. Ugrizao samse za usnu i zamislio se.

69.

Harvi Saltonstal je kršio ruke, spremajući se da udvostruči napad. A ondase umešala Kloi i spasla me.

– Šta je sa zagađenjem? – upitala je.– Šta s tim? – kazao je Saltonstal.– Zagađenje u prirodi ponekad izaziva mutacije kod životinja. Uzmite,

na primer, bubu koja jede najlon. U velikom jezeru pored fabrike najlona uJapanu pronađena je vrsta bakterije koja jede samo najlon. Zagađenje jegenetski promenilo bakteriju koja je već živela tamo.

– Niko to ne spori kad je u pitanju zagađenje – rekao je Saltonstal – alimislio sam da razgovaramo o feromonima. Kakve veze ima zagađenje sferomonima?

Kucnuo sam po stolu.– Ugljovodonici – odgovorio sam. – Oni su veza između feromona i

zagađenja. Kao i nafta.Svi za stolom malo su se uspravili. Mozak mi je mahnito radio.

Spontano sam ustao i počeo da hodam iza stolice.– Ugljovodonika ima svugde – nastavio sam. – U poslednjih dvesta

godina, zbog povećane upotrebe automobila i razvoja industrije, prisustvoisparljivih ugljovodonika, metana i etilena u atmosferi višestruko sepovećalo...

– A da ne pominjemo naftu – dodala je Kloi.– Nafte ima svugde, u plastici, farbi, balonima, jastucima, šamponu.

Doprla je čak i do podzemnih voda.– Zar studije iz devedesetih nisu istraživale štetan uticaj plastike na

zdravlje zbog njene hemijske sličnosti s estrogenima? – nadovezao sedoktor Teri Atkinson, hemijski inženjer Koper juniona.

Došlo mi je da skočim preko stola i poljubim ga, ali sam se uzdržao.– Da! – odgovorio sam. – Ako ugljovodonici mogu da oponašaju

estrogen, sasvim je izvesno da mogu da oponašaju i feromone.– Uzmite plastična jedinjena koja se koriste za boce za vodu – rekla je

doktorka Kvin mašući olovkom. – Ispostavilo se da su iz neutvrđenihrazloga izazvala abnormalan skok estrogena kod riba. U jezeru, nedaleko

od proizvodnog pogona u Nemačkoj, istraživači su otkrili da uopšte nemamužjaka riba.

– Na pogrešnom smo putu, gospodo – bio je uporan Saltonstal.Nakašljao se i zabacio sedu kosu. – Kako hemijski ugljovodonici mogu dapromene svojstva bez nekakvog katalizatora? Plastika je oko nas više odpedeset godina. Ako je uticala na način na koji životinje obrađujuferomone, zar ne bismo to odavno primetili?

Uzdahnuo sam i pokušao da smislim odgovor. Saltonstal je opet imaodobar protivargument.

– Izvinite, gospodine Oz – čula se Beti Orlean naučnica za životnusredinu Čikaškog univerziteta. – Kratko pitanje. Kad ste primetilipovećanu agresivnost životinja?

– Prema podacima koje sam sakupio, otprilike 1996. – rekao sam. –Ali sve dosad situacija nije bila ovako gadna.

– U to vreme, mobilni telefoni su postajali sve popularniji – kazala jeBet zagonetno. – A od tada je upotreba mobilnih znatno porasla. – Još nijesve rekla.

– Pa? – upitao je Saltonstal.– Pa, doktore Saltonstal – nastavila je – znamo da mobilni telefoni rade

pomoću radiofrekventne energije koja stvara polja elektromagnetneradijacije. Takva polja na ćelijskom nivou mogu da utiču na neke funkciježivotinja. Godinama se strahovalo da jedno polje može da poremeti drugo.Otud toliko studija o povezanosti upotrebe mobilnih telefona i tumora namozgu. Godinama je svet plovio u moru radijacije kakvu ranije nismoimali.

– Da – nadovezao sam se hvatajući zalet. – Možda radijacija izazvanaupotrebom mobilnih telefona utiče na sredinu u kojoj se nalazeugljovodonici, pretvarajući ih u hemijska jedinjenja koje životinjeprepoznaju kao feromone. A to menja fiziologiju mozga, kao što smovideli na Kolumbiji. Znamo da zaražene životinje imaju veću amigdalu.

– Oze, čini mi se da sam se nečeg setila – umešala se doktorka Kvin. –Reč je o studiji o pčelama u Holandiji. – Govorila je polako, rasejanopretražujući po otvorenom laptopu ispred sebe. – Da, evo ga. Prebaciću gana SMART ekran.

Trenutak kasnije, na ekranu se pojavio grafikon naučne studije.– Ovo je studija urađena u Holandiji devedesetih godina – rekla je. –

Iz nje se vidi uticaj radijacije na pčele čija je košnica premeštena pored

antene za mobilne telefone. Kao što vidite na tabeli jedan, dok su pčeleživele u šumi, s lakoćom su pronalazile hranu i vraćale se u košnicu.

Ustala je, istupila i pokazala krivulju na grafikonu.– Ali ovde, na drugom grafikonu, kad je košnica premeštena pored

antene za mobilne telefone, pčelama je trebalo sve više vremena da sevrate u košnicu, dok na kraju nisu uginule.

– Kao prvo, zaintrigirana sam teorijom gospodina Oza – kazala jedoktorka Orlean. – Mislim da smo pronašli krivce, a to su zagađenjeugljovodonicima i elektromagnetna radijacija mobilnih telefona. Zajednosu doveli do kritičnog poremećaja u biosferi.

Ljudi su klimali glavom. Harvi Saltonstal bio je primetno iznerviran.Pušio se od besa.

– Ali to i dalje ne objašnjava zašto navodni feromoni nastali poduticajem ugljovodonika ne utiču na ljudska bića. Možete li vi to daobjasnite, gospodine Oz?

Naglasio je to „gospodine”,“ kako bi obznanio da nisam doktorirao.Ponovo sam se ugrizao za usnu, ali samo kako bih naglasio pauzu.

Znao sam odgovor.– Ljudska bića nemaju vomeronazalni organ – rekao sam Saltonstalu.–

To je tkivo na vrhu nosne šupljine pomoću kojeg životinje osećajuferomone u vazduhu. Imaju ga gotovo svi sisari, ali ne i ljudi. Štaviše,postoje teorije o tome da je naš vomeronazalni organ zakržljavao kako serazvijao naš odnos sa psima. Kod pasa je postajao sve veći, a kod ljudi jezakržljao. Mnogi geni presudni za razvijanje VNO kod ljudi su potpunonefunkcionalni.

Pogledao sam po prostoriji i shvatio da sam poentirao.Saltonstal me je posmatrao kao da sam ga istresao iz gaća, te sam

pretpostavio da me je razumeo. Doktorka Orlin mi se nasmešila.– Bravo, gospodine Oz – rekla je. – Sumnjam da iko može poreći da je

ovo napredak. Mislim da smo konačno nešto postigli zgoditak. Prvi put mise čini da imamo izgleda da otkrijemo šta izaziva LJŽS.

– Da, ali to nas, nažalost, dovodi do sledećeg pitanja – kazao sam. –Kako da ga zaustavimo?

70.

Stari policijski kombi nemoćno pišti i trese se dok krivuda zakrčenimprašnjavim ulicama istočnog Delhija u Indiji.

Za volanom sedi novopostavljeni zamenik inspektora Pardip Šekar.Umalo je udario prodavca voća dok je s lica brisao znoj rukavom svojekaki košulje. Prodavac voća odvraća bujicom psovki, a Pardip mu nehajnoodmahuje rukom.

– Operi uši, kretenu – nevoljno je promrmljao kroz prozor. – Taj zvukmog kombija, to nije demon, već sirena, To znači mrdaj se s puta. Prolazipolicija!

Pardip krivi televiziju i internet za navalu ljudi sa sela u gradove uposlednjoj deceniji. Ti mediji mame neuke naivčine bleštavim svetlima ibolivudskim načinom života, koji nikad neće dostići. Pošto ne mogu danađu posao, okrenu se sitnom kriminalu, džeparenju i krađi tašnica. Tu onuleće.

Na sledećoj zakrčenoj raskrsnici, smeje se dok posmatra tipa koji usvom lamborginiju boje višnje, pokušava da pretekne kolica s magarcem.Luksuzni italijanski auto koji brekće oko magarca u metežu indijskoggrada dvadeset prvog veka. Digitalno doba, upoznajte kameno doba. Kadbi samo imao kameru, misli. Ovo bi se svidelo kolegama u stanici.

Pardip je zadužen za Jamuna Puštu, jednu od najvećih sirotinjskihčetvrti na svetu. Na sve strane su blokovi đagisa, improvizovanih daščaranapravljenih od drveta i šperploča spojenih žicom. Grad daščara nije imaoni struju ni kanalizaciju. Toga dana ljudi su puštali zmajeve i igraliodbojku. Gola deca se kikoću i igraju u prljavštini.

Pardip parkira auto ispred bloka betonskih trospratnica veomanaseljenog kraja kod reke Jamuna. Jamuna je pritoka Ganga. Kupanje usvetoj vodi, prema svetom čoveku, navodno oslobađa samrtnih muka.

Pardip podiže prozor i kroz prljavo staklo posmatra glatku smeđupovršinu septičkih jama. Uzdahnuo je i ugasio motor.

Oslobodilo bi ga, da, ali ne od smrti, već od života. Podiže pogled kasivim trospratnicama, stanovima River Medou. Imaju lepo ime, zar ne?Odatle su stigli zbunjujući pozivi. Ljudi su trabunjali o provali, o

mahnitom ubici koji se šunja hodnicima.Pardip slegnu krivim ramenima. Spolja izgleda sasvim mirno.

Verovatno je posredi šala.Ipak, za svaki slučaj, ispred suvozačkog sedišta uzima oružje koje je

tek zadužio. To je poluautomatska puška INSAS napravljena u Indiji, kojase koristi od terorističkih napada na Mumbaj. Nehajno prebaci puškupreko ramena i krene ka zgradi.

Pardip se podsvesno nada da nije u pitanju šala, već pravi terorističkiakt. Najviše od svega bi voleo da raznese u paramparčad neko strano,ekstremističko đubre, onda bi ga možda čak premestili iz ove rupe.

Premišlja kojoj bi se razvijenoj oblasti obradova kad iz zgrade izjuristarac vičući.

– Raksasom! Rana! Atanka! – urla prolazeći pored kombija.Čudovišta. Užas. Beži.Čudovišta. Pardip se osmehuje, zabavno mu je. Posredi je šala.

Verovatno se deca zavitlavaju sa sujevernim senilnim starcima.Ima li koga? Policija – kaže ulazeći u prizemlje. Nema nikoga.– Policija!Unutra nesnosno zaudara na govna, na smeće, na smrt, što, uzgred, nije

neuobičajeno za taj kraj. Nema odgovora. Kreće uza stepenice.S odmorišta na prvom spratu vidi kako se nešto pomera u tmini na

kraju hodnika. Nisko je, možda njemu do struka. U hodniku bez prozora,Pardipu liči na ženu ogrnutu ćebetom koja puže na sve četiri. Zbunjen je.Uzima lampu i prilazi nekoliko koraka.

Onda je, iz mračnog hodnika, najednom nešto jurnulo ka njemu.Uključi lampu i vidi kako iz mraka svetlucaju oči boje dijamanta. A ondapada na leđa. Pardip nije stigao ni da krikne kad ga je leopard rasporio, odstomaka do brade.

Pristižu još dva leoparda lukavo se prikradajući hodnikom. Leopard jejedna od najopasnijih životinja na svetu. Prelepo stvorenje tirkiznih očijuponekad zovu testerom koja skače budući da prilikom napada koristi obezadnje kandže i kao britva oštre prednje, kao i zube.

Pre nego što mu je magla prekrila oči, jedna, poslednja reč ploviPardipovim sećanjem.

Raksasom.Čudovišta.

71.

Te noći sam usnio jedan san. Sanjao sam krug mrava. Jurili su jedandrugog duž spirale. Crni bazen koji se migoljio. Vrteli su se ukrug i vrtelise, slepo jureći trag feromona onog ispred sebe. Zatvoren krug. Zmija kojagrize sopstveni rep. Simbol uzaludnosti. Zapetljani u sopstvenoj omči,mravi trče ukrug i trče, očajni, glupi, prokleti.

Ne znam koliko je bilo sati kad me je je u mraku trgao zvuk koji jepodsećao na kraj sveta.

Čulo se pištanje alarma. Osećao sam se kao na podmornici koja jeupravo torpedovana. Ščepao sam čaršave i ustao. Detektor za dim?Pomislio sam. Nekakav vojni alarm?

Onda sam video pulsiranje svetla na stočiću pored kreveta i shvatio dase to čuje moj ajfon. Kao kroz maglu sam se setio da se prethodnog danaEli igrao s njim. Trogodišnje dete više je znalo o toj glupoj stvarčici negoja. Zgrabio sam ga sa stola i isključio. Mališa mu je namestio neki šašaviton DEFCON 3. To je, zapravo, bilo smešno u ovoj kvaziapokaliptičnojsituaciji. Laknulo mi je. Gotovo sam se nasmejao. A onda sam se javio.

– Gospodine Oz, izvinjavam se što vas uznemiravam ovako rano –kazao je poručnik Darkin. – Imate poruku od gospodina Lehija iz službebezbednosti. Za jutros je zakazan sastanak na visokom nivou u Beloj kući.Doći će predsednica, kao i predstavnici Ministarstva odbrane. GospodinLehi je zahtevao da dođete kako biste obrazložili novu teoriju koju sterazvili vi i ostali naučnici.

Obrisao sam krmelje iz očiju. Šta? Još jedan sastanak?– Oh, dobro. Valjda – rekao sam i upalio lampu pored kreveta. Mozak

mi je još bio pospan.– Vaša žena i dete mogu da pođu s vama, ali budući da je opasno

putovati, možda je sigurnije da ostanu ovde, u Sigurnoj zoni. Vratili bismovas do večere.

– To mi odgovara, poručniče. Kad krećem? – pitao sam.Avion će biti spreman na Teterborou za otprilike jeda sat. Možete li da

se spremite za, recimo, dvadesetak minuta?Dvadeset minuta, pomislio sam, režeći u sebi. Sinoćni sastanak se

završio kasno posle ponoći. Imao sam utisak da sam spavao dvadesetminuta.

– Naravno. Naći ćemo se u prizemlju – kazao sam.Pošto sam prekinuo vezu, odmah sam pozvao Lehija.Zašto licem u lice, Lehi? Zašto ne telefonski sastanak?– Komplikovano je, Oze – odgovorio je Lehi. – Znam da je zamorno,

ali zaista si mi potreban tamo. Ti si ubedljiv govornik.– Ubedljiv? – upitao sam. – U šta to moram da ubedim predsednicu?– Reći ću ti kad stignemo tamo – kazao je Lehi.Bilo mi je sumnjivo. Iz nekog razloga, proradila je igla na mom

detektoru budalaština. Poslednje što sam hteo da uradim u trenutku kad sesvet raspada bilo je da napustim svoju porodicu, ali izgleda da nisam imaoizbora.

– Dobro. Videćemo se kasnije – rekao sam.Kloi je otvorila jedno oko kad sam izašao ispod tuša.– Predsednica i predstavnici Ministarstva odbrane imaju sastanak u

Beloj kući – kazao sam. – Traže da i ja dođem. Lično. U Vašington.– Ponovo u Vašington? – rekla je Kloi i otvorila i drugo oko. Uspravila

se. – Ali ne možeš. Suviše je opasno. Zar ne mogu da koriste skajp, ilitako nešto?

– Teško. Reč je o federalnoj vladi. Navodno im treba razjasnitiproblem s feromonima. Dok su oni glavni, nimalo nećemo napredovati uborbi protiv ovog ludila. Uostalom, sve vreme će me pratiti vojska. Reklisu da ću se vratiti pre večere.

Krenuo sam prema vratima luksuznog stana koji nam je dodelila vojskakad je Eli izašao iz svoje sob.

– Hej, mališa – obratio sam mu se kleknuvši pored njega. – Jesi li mi tipromenio ton zvona?

– Hm. Možda? – odgovorio je.Pomrsio sam mu kosu i zagrlio ga.– Slušaj, monsieur Možda. Idem u Vašington. Hoću da ostaneš ovde i

paziš na mamu dok se ja večeras ne vratim.– Ne, tata – rekao je Čarli mršteći se. Uspravio sam se. Obavio mi je

noge. – Ne mogu da pazim na mamu. Nemoj da ideš. Moraš da ostanešovde. Ne želim da ideš.

I meni je došlo da zaplačem kad ga je Kloi konačno odlepila od mene.Zatvorio sam vrata. To mi je bilo nešto najteže što sam uradio u poslednje

vreme.Našao sam se s poručnikom Darkinom u holu. Izašli smo. Iza kapije

postavljene duž Pete avenije, poduprte vrećama peska, vojnici i policajcipili su kafu iz plastičnih čaša, pored konvoja borbenih vozila i policijskihautomobila. Motori su tiho brujali i ravnomerno izdisali na oštrom belomsvetlu farova.

– Da li još neki naučnik ide s nama? – pitao sam pukovnika Darkinadok sam ulazio u borbeno vozilo.

– Naredili su mi da zovem samo vas, ali ako želite da povedete jošnekog, mogu da pitam.

Odmahnuo sam rukom. Malo sam bio iznenađen, ali mi se, u stvari,više sviđalo što su pozvali samo mene. Prošli smo pored još desetakkontrolnih punktova na putu za Teterboro. Dok smo se približavali rampina mostu Džordž Vašington, primetio sam kako se u daljini, iznad južnogBronksa, diže crni oblak dima.

Poručnik Darkin je pogledao u dim pa u mene.– Nevolje s evakuacijom – rekao je sklanjajući pogled. – Pljačke i

slično. Pokušavamo da stanemo tome u kraj.

72.

Kad smo stigli na Teterboro, poručnik Darkin sproveo nas je pravo krozžičanu ogradu, na pistu. S desne strane, iza vrata obližnjeg hangara, moćniposlovni avion bež boje polako je klizio ka nama. Svetla na krilima sutreperila.

Primetio sam da je to najbolji „Golfstrimov” avion, G 650, luksuznaletelica koja začas može da preleti Atlantik i gotovo dostigne brzinuzvuka.

Ako su mislili da me zadive avionom G 650 koji će me prevesti doVašingtona, uspeli su. A onda mi je nešto sinulo.

– Sve ovo za mene?Kakav je to iznenadni povlašćen tretman? Ovo nimalo ne liči na

vladinu standardnu proceduru prilikom putovanja. Da li mi se oni to zbognečega dodvoravaju? Zašto je, dođavola, sazvan ovaj sastanak?

Poručnik Darkin stajao je iza mene. Drugo vojno lice pokazalo mi jeda krenem uza stepenice. Ukrcao sam se bez prtljaga

U avionu sam naišao na blistave stolove od tikovine, ravne displeje ikožne, direktorske fotelje u koje si mogao da utoneš kao u puding.

Opremljen je kao kabinet nekog glavonje, pomislio sam i izabrao jednood osam praznih sedišta. Seo sam. Kabinet glavonje leteo je na visini odpetnaest kilometara i brzinom od hiljadu sto kilometara na čas.

Nisam imao mnogo vremena da uživam. Stjuardesa mi je dala šoljukafe pre poletanja. Još sam je pijuckao kad su točkovi aviona dvaputmeko zaškripali na pisti aerodroma Ronald Regan svega dvadeset petminuta kasnije.

Dok smo klizili, mlazni motori lagano su zujali. Pogledao sam krozprozor. Bilo je nečeg čudnog na tom aerodromu. Duž terminala bili suparkirani putnički avioni, nepomični. Na pisti nije bilo drugih aviona.Nijedan nije uzletao niti je sletao. Izgledalo je kao da je aerodromzatvoren. Bilo je osam ujutru, utorak. Kad smo se približili terminalu,primetio sam da se ipak nešto događa. Desetak vojnih aviona bilo jeraspoređeno u dva velika niza, herijeri i varthogovi. Marinci su sevrzmali unaokolo, utovarivali i istovarivali helikoptere činuk.

Malo-pomalo, shvatio sam: vojska komanduje aerodromom.

73.

Stigao mi je poziv s nepoznatog broja baš kad se avion zaustavio. Javiosam se. Stjuardesa je skinula konopac i vrata su se otvorila uz veseo šum.

– Gospodine Oz, ovde doktor Valeri. Imam rezultate testa.Doktor Mark Valeri je biohemičar iz Njujorka kojeg sam zamolio da

obavi hemijsku analizu sluzi na mojoj odeći.– Šta ste otkrili? – upitao sam.– Izgleda da je vaša teorija o feromonima tačna – odgovorio je Valeri.

– Uzorak je bio prezasićen hemijski jedinstvenim ugljovodonikom sličnimdodecil-acetatu, uobičajenom mravljem feromonu. Kažem „sličnim” jer ličina njega, ali nije potpuno isti. Ova supstanca ima osobine koje dosadnismo videli.

– Kako to mislite? – rekao sam.– Lanci ugljenika su čudni, veoma čudni. Supstanca ima ekstremno

veliku molekularnu masu. Za razliku od dodecil-acetata, izgleda da se ovastvar sporo razlaže što može da objasni neobično jak efekat na većeživotinje. Ali ispostavilo se da to nije sve. Te feromone ne izlučuju samoživotinje. Izlučujemo ih i mi.

– O čemu vi to?– Da skratim priču, čulo mirisa kod ljudi veoma je složeno – rekao je

doktor Valeri. – Izlučujemo materije iz nekoliko različitih žlezda. Imamoobičan znoj koji luče endokrine žlezde kao i znoj iz apokrinih žlezdasmeštenih u maljavim delovima tela, kao i sebum.

– Supstanca koja sadrži naš miris – nadovezao sam se.– Upravo tako. Njušeći sebum psi goniči pronalaze određenu osobu.

To je naš mirisni otisak. Industrija parfema godinama obavljaeksperimente sa sebumom. I on se, kao feromoni, sastoji iz ugljovodonika.Zato sam, pošto sam čuo za vaše otkriće, rešio da testiram neke uzorkeljudske kože. Moje kolege iz laboratorije i ja smo bili subjekti.

– Šta ste saznali? – pitao sam.– Ispostavilo se da je sebum hemijski drugačiji u odnosu na uzorke

koje sam pronašao u sličnim studijama urađenim još 1994. Ne znam da lisu razlike uslovljene nečim u vazduhu, načinom ishrane, curenjem plastike,

ili čime već, ali početni testovi su pokazali da ljudski sebum sadrži dosadnepoznato jedinjenje s pentanolom i metil-butanoatom. I ne samo to.Hemijska struktura ovog jedinjenja više liči na feromone nekih insekatakoji ih luče prilikom napada.

Zurio sam u pod aviona pokušavajući da spojim deliće ovog što mi jeupravo saopšteno.

– Hoćete da kažete da životinje napadaju zbog našeg mirisa? – pitaosam. – Nisu samo one krive, već i mi.

– Razmislite o tome, gospodine Oz – rekao je Valeri. – Čulo mirisakod većine sisara izuzetno je jako. Čulo mirisa kod pasa otprilike je stohiljada puta jače nego kod ljudi. Čulo mirisa je presudno. Izgleda da seživotinjama ne sviđa ono što mogu da nanjuše.

74.

Izašao sam iz aviona s tim novim, krajnje zabrinjavajućim saznanjima kojasu mi se rojila u glavi. Dva vojnika su me otpratila do blistavocrnihhromiranih vozila vlade, koja su brundala u hangaru.

Ako je ljudski miris presudan za izazivanju ovog haosa, kako ćemo topopraviti? Kako su ljudi na molekularnom nivou promenili svoj miris?Kako se to tako brzo desilo? I zašto?

Prišao sam kolima – policijskom autu s vašingtonskim tablicama,crnom džipu i vojnom vozilu.

Rukovao sam se s plećatim marincem Latinoamerikancem ukamuflažnoj uniformi. Bio je tako ošišan da je izgledao kao da imajarmulku na glavi.

– Gospodin Oz? – rekao je bleskasto se cereći. – Vi ste onaj naučnikza životinje, je li tako? Gledao sam vas kod Opre, čoveče. Dobro došli uratnu zonu, ranije poznatu kao Vašington. Narednik Alvarez, ali zovite meMark. Imate li neke torbe ili menzure koje treba da ponesem?

– Ovog puta nisam poneo menzure – odgovorio sam rasejano dok mi jeotvarao vrata auta.

– Onda, otkud vi ovde? – upitao je i seo za volan. – Da pogodim, doNacionalnog parka, na utakmicu Netsa?

Krenuli smo. Pokušao sam da razmišljam. Kad bi samo umuknuo.– Zapravo, pokrećem potpuno nov program testiranja na drogu za

Korpus američke pešadije – rekao sam. – Štaviše, kad stignemo u Belukuću, trebaće mi vaš uzorak urina.

Ćutali smo jedan minut. Izgledalo je kao večnost.– Šalio sam se – kazao sam. – Izvini, svašta mi se vrzma po glavi.– No problemo, doktore. Previše zapitkujem. Svi to znaju – rekao je

Alvarez. – Vi sedite tu i rešavajte ovu katastrofu, a ja ću da začepimgubicu i da vozim. Evo, prestajem da pričam. Kraj.

Nekoliko minuta kasnije, bili smo blizu Pentagona. Približivši se rampina putu I 395, pre mosta, čuo sam nešto za šta sam isprva pomislio da jegakanje gusaka.

A onda se iza drveća kraj puta pojavila bujica životinja. Dlakava tela

nadirala su između stabala. Psi. Nemački ovčari, doge boje karamela,lisičari, tragači, goniči, rase svih boja i veličina. Režali su i lajali. Podiglisu nesnosnu graju. Dlake su letele, a penušave mrlje pljuvačkerasprskavale se iznad čopora.

Većina životinja bila je prljava. Izgledali su izbezumljeno, bolesno,gladno, progonjeno. Mnogima je koža bila prekrivena istim onim belimgljivicama koje sam video ispod Brajant parka. Bilo je jezivo. Bilo mi ih ježao.

Čopor pasa se bez oklevanja približio našoj koloni. Razmileli su se poputu kao leminzi na litici, baš ispred prednjih točkova patrolnogautomobila. Načelnik Alvarez umalo nije udario zadnji deo policijskogauta kad je ovaj zakočio.

– Šta to radiš, tikvane? – uzviknuo je narednik Alvarez na vozačapolicijskog automobila preko slušalica. – Ne možeš sad da kočiš zbogživotinja, idiote! Kreći! Kreći!

Psi su neprekidno kevtali i cvileli uz tup udarac padajući pod točkove.Naš auto je truckao i ljuljao se kao gumeni čamac na morskoj oluji. Mislilismo da je to prošlo kad je na haubu skočio vučjak nalik vukodlaku.

Narednik Alvarez je dao gas, a čudovište je poletelo prekovetrobranskog stakla i skotrljalo se s krova. Okrenuo sam se baš utrenutku kad ga je pregazio vojni automobil iza nas.

– Dođavola! Hteo je da nas smaže za doručak, a? – kazao je Alvarez iobrisao znoj s kose. – Sad možete da uzmete onaj uzorak urina s mojihpantalona, profesore Iks.

Pogledali smo se nakratko, a onda se nervozno zakikotali.– Sad mi je jasno zašto su političari toliko zabrinuti – rekao sam.Vojnik je klimnuo glavom, izvadio četrdesetpeticu iz pregratka i stavio

je na držač za piće.– Uobičajeno za Vašington, zar ne? – dodao je. – Problem ne postoji

sve dok se ne desi u Vašingtonu.

75.

Vašington je delovao pusto. Prošli smo pored vojnog punkta na drugojstrani Potomaka. Po obično čistom Nacionalnom parku, ležali su uginulipsi. Neki su plutali po Memorijalnoj fontani Linkoln. Voda je bila mutna itamna.

Dok smo se približavali, primetio sam novopodignutu električnuogradu oko Bele kuće. Na svakom uglu kompleksa video sam četiriborbena vozila sa satelitskim tanjirima na krovovima.

– Šta je ono? – upitao sam.– ADS – rekao je narednik Alvarez – sistem aktivnog odbijanja, nešto

kao mikrotalasni transmiter koji može da ti sprži kožu. Boli u vražju mater.Navodno je efikasan za kontrolisanje mase. Srećom, delotvoran je i nanajboljem čovekovom neprijatelju.

Zaustavili smo se iza dva konvoja koji su čekali ispred Bele kuće, naIstočnoj aveniji. Čak i kad smo došli na red, morali smo da čekamodvadeset minuta da bi nam agenti bezbednosti „Orvelovskog veća” koji sustajali na kapiji dvaput proverili dokumenta. Spazio sam gospodina Lehijakad me je mladoliki oficir konačno ispratio do zapadnog krila. Lehi je,izgleda, vodio žučnu raspravu sa službenikom na kraju hodnika, ispredzatvorenih dvokrilnih vrata.

Mnogo vojnih lica izlazilo je u većnicu iza njih i izlazilo iz nje.Uniforme su svetlucale pune metalnih pločica. Kad me je ugledao,službenik koji se raspravljao s Lehijem razočarano je odmahnuo glavom iotišao.

– U velikoj smo nevolji, Oze – rekao je Lehi zadržavši me poredsekretarevog stola.

– Šta se dogodilo? – pitao sam.– Neće da slušaju – rekao je sedokosi oficir Nacionalne bezbednosti,

više za sebe. – Ne mogu da verujem. Neće čak ni da me saslušaju.– Ko neće da sasluša? – kazao sam.Lehi mi je glavom pokazao na obližnja vrata. – Da izađemo?Na trenu ispred Bele kuće, Lehi je izvadio paklicu marlbora.– Deset godina nisam pušio – kazao je. Upalio je šibicu i prineo je

vrhu cigarete.Došlo mi je da ga ščepam za revere. – Hteli ste da dođem, došao sam.

Šta je sad?Nije odgovorio. Povukao je još jednom, kratko zadržao dim i polako

otpuhnuo kroz nozdrve dva siva pramena dima.Tamo u Njujorku porodica mi je bila u opasnosti, a mene ovaj mamlaz

vuče za nos. Kad je ponovo pošao da prinese cigaretu ustima, izbio sammu je iz ruke.

– Ne zajebavajte se sa mnom! – uzviknuo sam. – U čemu je problem?– Vojska je uspela da ubedi predsednicu da se ovo može rešiti

konvencionalnim oružjem. Imaju satelitske snimke jazbina nekih životinja ihoće da upotrebe napalm. Zamisli. Misle da mogu da potamane svastvorenja koja hodaju Zemljom otkad je sveta i veka. Neće više daslušaju, Oze. Samo žele da bace te svoje igračke.

Izvadio je još jednu cigaretu. – Oni koji imaju moć tako rešavajuprobleme – izgovorio je i zapalio cigaretu.

– Ali to je suludo, Lehi. Zar predsednica Hardinson nije poznata poumerenosti? Po pragmatizmu? Navodno je gospođa Razborita.

Lehi je pogledao unaokolo, po tremu.– Verovatno nas prisluškuju. Ja bi to najbolje trebalo da znam, zar ne?

Ali boli me uvo. Ko bi nas prisluškivao? Ovo je strogo poverljivo, Oze.Nikom ni reči, jasno? Predsedničina kći je mrtva.

A? Isprva nisam shvatio.– Šta? – rekao sam. – Ali?Lehi klimnu glavom.– Kriju to zbog novinara, zasad. Kako sam čuo, rekla je predsednici da

joj je pas pobegao, ali nije. Sakrila ga je na tavanu iznad porodičnih odaja.Tu su je i našli. Pas ju je... pa... Ostatak možeš da naslutiš.

– Ko ju je našao?–Tajna služba. Predsednica je od jednog agenta uzela pušku i lično

usmrtila psa. Potpuno je van sebe. Potpisuje sve što joj vojska donese.– Sranje – rekao sam.– Sranje, nego šta – dodao je Lehi. – Sranje je što ih boli uvo za to što

je ovo ekološki problem. Neće da čuju za naučnike. Hoće krv i dobiće je.

76.

Vazduhoplovna vojna baza MakdilŠest kilometara južno-jugozapadno od Tampe, Florida

Kontrolor leta, poručnik Frank Vajt, izvežbano nehajno meša mleko u prvojkafi na poslu dok se penje na glavni nivo kontrolnog tornja. Dok prelazipreko sobe i približava se svom radnom mestu, vižljastitridesetjednogodišnjak razmišlja samo o pecanju za vikend, pre nego štoavio-saobraćaj postane žrtva teorija o smaku sveta. Žestoko seusredsredio, samo što mu oči nisu ispale. Makdil je zabačena baza zadopunu goriva u vazduhu i posao mu je, obično, mačji kašalj. Najteže muje da obuzda mlade i neiskusne dvadesettrogodišnje pitomce s trideset satiletenja da ne slete na pistu u brzini i pretvore je u pećnicu.

Vidi belo treperavo svetlo na pisti broj 1 na kojoj se poređalodvadesetak aviona F16. Zinuo je u čudu kad je video da na pistu 2 slećecrni bombarder B2.

Ovo nije šala, mrmlja i ustaje, i dalje rasejano mešajući kafu.Svi borbeni avioni imaju eksplozivne naprave ispod krila.Jedan inženjer za održavanje aviona tvrdio je u svlačionici da su sve

zapaljive: aluminijum u prahu, termit bombe, magnezijum, beli fosfor.Rekao je da nije sto posto siguran, ali da mu se čini kako B2 ima itermobarične, takozvane vakuum bombe.

Sranje, misli Vajt. To bi moglo da bude i prokleto nuklearno oružje.Dvadeset minuta kasnije zvoni kodirani telefon pored njegove radarske

stanice, nalik onom iz „Zvezdanih staza”. Pio je kafu i sad se gotovorazbudio. Naređenja koja dobija telefonom kratka su i vojnički precizna.Reklo bi se da u njima nema ni prizvuka šale.

– Ovde vazduhoplovna komanda u Čejenu. Ko je to?– Poručnik Frenk Vajt.– Slušajte, Vajte. Nemam sve koordinate, ali prizemljićete sve civilne

letelice južno od Tampe i severno od Kiza na visini od dvadeset petkilometara.

Vajt gleda svoj nejasan odraz u staklu kontrolnog tornja i nakratko

začkilji, zamišljajući taj prostor u glavi.– Mislite na Nacionalni park Everglejds?–Nisam te čuo, sinko. Šta si rekao?O, sranje, pomislio je poručnik Vajt. Šta je ovo? Šta se događa?– Rekao sam naravno, gospodine. Južno od Tampe i severno od Kiza.Već sledećeg trenutka je u radarskoj stanici, pokušava da izvrši

naređenja. Oglasila se njegova dvosmerna slušalica.– Tornju, ovde dva-pet-tri. Provere izvršene. Da li je sve čisto za

poletanje?Vajt seda. Dva-pet-tri je pozivni signal jednog od bombardera.– Da, dva-pet-tri. Pista jedan je slobodna.Slobodna za šta, ne znam, misli poručnik Vajt pijuckajući preostalu

kafu dok masivni avion klizi pistom.

77.

Operativni centar NORAD 17⇒Čajen, planinska vazduhoplovna stanicaKolorado Springs, Kolorado

Kad se u devet ujutru preko nasipa oglasila zaglušujuća sirena, mogli suda je čuju svi u podnožju planine, u olistalim predgrađima KoloradoSpringsa.

Oni koji su se tek nedavno doselili u grad, možda su senezainteresovano upitali da li je to sirena vatrogasnog doma pre nego štosu se vratili čitanju novina i doručku. Oni kojima neko iz porodice radi ustanici, odmah napuštaju radna mesta ili časove joge i idu pravo u školu,po decu.

Tačno pet minuta kasnije, sirena je zamukla. A onda su, prvi put posle11. septembra, počela da se zatvaraju vrata dva čelična vojna bunkera,teška dvadeset pet tona, navodno otporna na nuklearnu eksploziju.

Prolazi i sobe račvaju se od širokog, glavnog tunela, velikog gotovokao železnički tunel, probijen skoro kroz samo središte granitne planine.Dvospratni glavni operacioni centar, sav u staklu, smešten je na krajumreža soba najbližih zapadnim vodopadima planine. Vazduhoplovnitehničari sede za stolovima, izdaju naređenja u slušalice dok slušajušuštanje i pucketanje na vojnim radio-vezama.

Jedan tehničar ušao je u prostoriju. Ispred njih i desno uključuju seekrani veličine bioskopskog platna. Na onom ispred se vidi kompjuterskamapa i polja koja trepere. Onaj desno prikazuje titravu mrežu kadrova,snimke Zemlje snimljene kamerama bespilotnih letelica ili aviona.

Naginjući se preko ograde ispred svoje tasne kancelarije, na spratuiznad operacionog centra, komandant vazduhoplovnih snaga MajklMakmaršal sluša kako službenici razmenjuju kodove i koordinate. Krišomi šapatom izgovara Očenaš za svoje ljude i na suvo guta poslednja tribrufena iz plastične bočice u ruci.

Makmaršal je bio glavnokomandujući u haotičnim prvim satima 11.septembra, a ovo izgleda kao da će biti malo gore.

Vraća se u kancelariju i staje ispred visoko stola za crtanje, sličnogstolovima arhitekata. Uvek radi stojeći zbog povrede zadobijene tokomavio-vežbe pre trideset godina, kad je povredio leđa.

Prelistava gomilu fotografija. Snimci su napravljeni najnaprednijimvojnim satelitima lakros i iz bespilotnih letelica. Radar koji prodire krozzemlju i sistem s termalnim i infracrvenim senzorima zabeležili suuznemirujuće podatke. Zapanjujuće veliki džepovi životinjskih crva, kakoih sada zovu, stvorili su se bukvalno u svakom ćošku zemlje.

Prvi talas bombardovanja trebalo je da obuhvati legla u blizini gustonaseljenih područja. Majami, Čikago i Sent Luis bili su prvi na meti. Uposlednja dva dana, kopnene snage evakuisale su ciljna područja kako bise smanjio broj civilnih žrtava.

Ovo je kvaka 22, slično sranje.Zna da se to ne dešava samo u Sjedinjenim Državama. Rusija,

nekoliko evropskih zemalja i Kina sinhronizovano sprovode programe zauništenje životinjskih crva koji pustoše njihove zemlje.

Moraju nešto da preduzmu. Iako drže ljude u neznanju, napadi postajusve silovitiji. U zaraženim područjima, što znači gotovo svuda, bolnice suprepune. Ljudi se zatvaraju u domove kao da vlada kuga. Pristaništa,aerodromi, berze, sve je zatvoreno. Čitava industrija prestala je da radi. Aneće se uskoro pokrenuti ako cela planeta strahuje da je svakog trenutkamogu rastrgnuti psi. Makmaršal čuje tiho kuckanje po staklu.

– B2 iz Makdila uskoro će ispustiti tovar, gospodine – kaže živahnimladi oficir smeškajući se, krajnje neprimereno u ovim okolnostima.Makmaršal izlazi na metalno odmorište iznad operativnog centra. Bio je nastepenicama kad se na centralnom ekranu već pojavila slika u krupnomplanu. Iako je snimak crno-beli, zadivljujuće je oštar. Pazi ti to, Florida.Makmaršal razaznaje palme, pristanište, stari automobil.

– Menjamo smer ka poslednjem cilju – čuje se oficir B2 preko vojnogkanala. – I krećemo – objavljuje. Ekran je sada beo. Brujanjetermobarične bombe koje se čuje kroz pilotov otvoreni mikrofon trenutakkasnije pretvara se u isprekidanu tutnjavu koje traje unedogled. Ekran je idalje beo dok gori močvarno područje Floride.

– To! – uzvikuje Makmaršalov pomoćnik. Zviždi kroz prste i tapše.Nevoljno mu se pridružuju još neki službenici.

Makmaršal se okrete na petama pa se vrati za svoj sto. U donjoj fiociima još jednu bočicu brufena, za hitne slučajeve.

78.

Dok je Lehi organizovao moj povratak u Njujork, ja sam to pre podneproveo u zadnjem delu istočnog krila Bele kuće, u skučenom sobičkukrcatom ljudima, sasvim drugačijem od predsedničkog kabineta .

Čitavom prostorijom vladala je užurbana pomama zbog sprovođenjavojnih akcija. Svuda oko mene, čak i u hodniku, leđima oslonjeni naprekidače, vazduhoplovni oficiri i političari kuckali su na svojimsmartfonima i laptopovima. Osim njihovog frenetičnog mrmljama,neprestano se čulo tiho brujanje elisa helikoptera koji su sletali i uzletali izvrta Žaklin Kenedi. Imao sam osećaj da mi je glava zaglavljena u osinjaku.

Veoma profesionalan agent Tajne službe tiho je zahrkao na pauzi, nakauču pored mene, dok sam ja gledao naklapanja i vesti CNN-a natelevizoru okačenom visoko na zidu, u uglu prostorije. Mnogo se pričalo onapadu životinja, ali ništa nije rečeno o vojnoj odmazdi za koju je upravoizdato naređenje. Pitao sam se da li je to stoga što odmazda još nijeizvršena ili je vlast nametnula nekakvu cenzuru.

To je sada sasvim moguće, pomislio sam prelazeći pogledom prekogomile vojnika i vladinih zvaničnika oko sebe. Nekoliko puta sampokušao da pozovem Kloi, da joj kažem šta se dešava, ali telefon bi samojednom zazvonio i odmah bi se uključila govorna pošta. To mi se nimalonije sviđalo. Ni slanje poruka nije funkcionisalo. Pretpostavio sam da jemreža preopterećena zbog velikog broja poziva. Bar sam se nadao da jetako.

Lehi se vratio po mene rano popodne i izgurao me u hodnik, krozgužvu.

– Nažalost, ovog puta ništa od službenog aviona, Oze, ali uspeo samda ti obezbedim vojni teretnjak C 130 koji za dva sata poleće ka Njujorkus aerodroma Ronald Regan.

– Kako teku vojne operacije? Zna li se nešto?– Znam koliko i ti – odgovorio je Lehi. Sproveo me je niza stepenice,

do hodnika s toaletima. – I dalje mi ništa ne govore.Prošli smo pored vojnih zaliha hrane. Kuvar u besprekorno beloj

uniformi, neprekidno je pričao mobilnim telefonom, pa je krenuo ka izlazu.

Na kraju nekakvih stepenica nalazio se manji parking s tamnimautomobilima i vojnim vozilima, a na njegovom obodu stajao je džip kojimsam došao. Narednik Alvarez veselo mi je mahnuo, kao da nije kraj sveta.

– Ovde se rastajemo – kazao je Lehi i rukovao se sa mnom. Stegnuome je srdačno i očinski, što je trebalo da odagna moje strahove, ali nije muuspelo. – Kad se vratiš u Njujork, pripremi naučno objašnjenje koje ćešizložiti predsednici i njenom kabinetu kad budu voljni da slušaju. To ćenam umnogome pomoći. Potrudiću se da organizujem telefonskukonferenciju za večeras, najkasnije za sutra ujutru.

Telefonska konferencija? Sjajna zamisao. Zašto se ja toga nisam setio?Stani. Ali jesam. Pitao sam se koliko je hiljada dolara poreskih obveznikapotrošeno na moj uzaludni dolazak ovamo. A onda sam rešio da se nebakćem time. Najvažnije mi je bilo da se vratim porodici.

– Hoću, gospodine Lehi – rekao sam i zbrisao.

79.

Narednik Alvarez je sedeo za volanom i punio i zaključavao M16. Otvoriosam vrata i ušao u auto. Nije više bilo povlašćenog tretmana. Nosio jepancirnu uniformu i prsluk pun bombi.

Nije morao da mi objašnjava da je stanje na ulicama Vašingtona sadajoš gore. Pomislio sam na Kloi i Elija u Njujorku i poželeo da sam već uavionu. Nalazili smo se dva bloka južno od Bele kuće, gotovo na skretanjuza Aveniju povelje kad smo čuli muziku.

S napuklih zvučnika auta parkiranog na uglu Predsedničkog parka, čulose jodlovanje Ani Difranko. Oko automobila se okupilo tridesetoro-četrdesetoro mladih ljudi. Mnogi su nosili kapuljače, studentske bedževe,pili su pivo. Neki su obojili lice da podsećaju na životinjska. Osetio sammiris trave. Držali su natpise:

Meso UBIJA! osveta JE KRVAVA!!!

Haj-ho, haj-ho, prirodI SE VRAĆAMO! Svi su poludeli, pomislio sam odmahujući glavom. Životinje,

predsednica, studentarija.Dok smo ponovo prolazili pored Nacionalnog parka, setio sam se svih

veličanstvenih istorijskih događaja koji su se ovde odigrali. Setio sam segovora Martina Lutera Kinga Mlađeg „Ja imam san” na predsedničkojinauguraciji. A sada su u Memorijalnoj fontani Linkoln plutali mrtvi psi.

Ovoga puta smo preko Potomaka prešli mostom Arlington na putu zaaerodrom. Osamsto metara dalje, naišli smo na nadvožnjak, a na njemu jošzaluđenih mladih demonstranata. Studentarija koju smo videli kod Belekuće delovala je bezazleno, ali ovi ovde, s fantomkama i crnim maramama,izgledali su zlokobno. Mahali su crnim zastavama.

A onda, munjevit pokret ispred našeg automobila. Vetrobransko stakloje prslo.

Staklena prašina pekla mi je oči kad je neko s nadvožnjaka bacio kofupunu gipsa. Prozujala je pored moje glave i pala na zadnje sedište.

Auto je jurnuo levo. Okrenuo sam se i video Alvarezovo lice

prekriveno krvlju. Bio je prostor preko volana, nepomičan.Uhvatio sam volan i pokušao da ispravim auto. Brzinom od sto trideset

kilometara na čas, udarili smo u znak na kojem je pisalo „Džersi”. Vratilismo se na put. Metalni znak je škripao i varničio po asfaltu dok smo gagurali desetak metara, a onda se auto prevrnuo.

80.

Mrak. Isprva sam pomislio da su ritmični dum-dum taktovi bili otkucajimog srca. A onda sam otvorio oči. Shvatio sam da je to zvuk brisača kojiuprazno rade po smrskanom vetrobranskom staklu.

Džip se zaustavio u levoj traci, prevrnut na krov. Uz sedište me jeprikovao sigurnosni pojas. Mlatarao sam rukama poput šišmiša. Osetiosam kako mi na kosu kaplje topla krv iz nosa. Kinuo sam i poprskaokrvlju svoje jedino dobro odelo. Trepnuo sam i pogledao kroz rupu navetrobranu. Bio sam usporen i kontuzovan.

Hm. Šta sad?Okrenuo sam se ka Alvarezu. I on je bio izvrnut naglavačke, kao ja.

Još je bio u nesvesti. Krv mu je polako kapala iz duboke rane naslepoočnici.

Posegnuo sam za njegovim sigurnosnim pojasom, a onda sam sezaustavio i pogledao kroz prozor. Pored laganog šištanja brisača koji sugurali parčiće stakla u automobil, čuo sam neobično dahtanje. Nešto sepomeralo napolju, pored vozačevog sedišta.

Spazio sam ga. Smeđe. Smeđe. Smeđe.Na prozoru su se ukazali ogromna njuška i sitne, duboko usađene crne

oči.O, ne mari, pomislio sam. To je medved.Zurio je u mene kroz prozor gotovo zagonetnim pogledom. Ono što

sam osećao ne bi se moglo nazvati strahom. Izbezumio sam se, kao kad stetužni, a smejete se. Krzneni grmalj obišao je džip pa se pojavio na drugojstrani. Pomislio sam, evo sad je stvarno kraj.

Nije mi bilo jasno kako se grizli stvorio na otvorenom putu porednašeg slupanog vozila, niti mi je bilo jasno otkud on usred Vašingtona. Danije pobegao iz zoološkog vrta? Mislim da osiguravajuće društvo nepokriva štetu od napada grizlija.

Ponovo se oglasio kratkim dahtanjem, a onda je prislonio vlažnu, crnunjušku uz prozor. Onjušio je staklo, a onda tiho zarežao i ogrebao staklošapom dvaput većom od rukavice za bejzbol.

Paranje medveđih šapa po staklu trgnulo me je iz kratke odsutnosti.

Ispetljavši se iz sigurnosnog pojasa, ispružio sam ruku ka zadnjem sedištuu potrazi za puškom narednika Alvareza.

Odustao sam od potrage kad je medved prešao napred. Osetio samkako se automobil diže pošto se medved zavukao ispod prevrnute haube.

Znači ovako ću umreti, pomisli sam. Poješće me grizli dok visimnaglavačke u olupini. Barem je zanimljivo. Da mi je pre nekoliko godinaneko gledao u kristalnu kuglu i rekao da ću ovako završiti, ne bih muverovao.

Okrenuo sam se ka Alvarezu i pokušao da ga probudim. Ne znam nisam zašto. Da ga probudim da bih ga gledao kako umire? Nisam biosiguran. Valjda nisam hteo da umrem sam. Bilo kako bilo, od njeganikakve vajde.

Medved se ceo podvukao ispod haube. Sad je njuškao rupu koju jenapravila kofa s gipsom. Njuškao ju je i dahtao kopajući kroz razbijenostaklo. Povukao ga je, kao kad dete povlači papir na bomboni koja seteško ljušti.

A onda sam se setio bombi koje su poput avokada visile naporučnikovom prsluku. Skinuo sam prvu koju sam mogao da dohvatim.Zubima sam isčupao iglu i bacio na medveda najjače što sam mogao kadje on promolio glavu ispod izvrnute komandne table. Zarežao je i ustuknuopošto mu je bomba zašištala pored glave. Zanimljivo iskustvo, da timedved reži u lice. Odmahnuo je glavom, kao da mu je neko opalio šamar.

Umesto da eksplodira, bomba se otkotrljala i zaustavila na asfaltuispod haube, ispuštajući žućkast dim. Magličasta, nadražujuća para štipalame je za oči. Dim je pekao kao što peče ubod od ose. Pokrio sam usta inakašaljao se.

Ispružio sam ruku ka Alvarezu i izvukao još jednu bombu iz njegovogprsluka, ali kad sam se spremao da je bacim, video sam da mi više nijepotrebna. Medved je bežao poskakujući preko travnate čistine pored puta.

Kad se vazduh raščistio, mnogo kasnije, konačno sam odvezao pojas.Alvarez se glasno nakašljao kad sam odvezao i njega oslobodio. Ispuzalismo iz olupine. Džip je izgledao kao da se slupao o čelo Džona Belušija.

– Šta se to desilo? – upitao je Alvarez pridržavajući se za znak„Džersi”. Dodirnuo je lice i ispitivački pogledao krv na rukama.

– Kao i kod pčela – rekao sam za sebe, gledajući dim koji je kuljaoispod auta.

– Kakve pčele? – upitao je Alvarez tražeći pušku u olupini. – Jeste li

dobro, profesore? Povredili ste glavu?– Kad nas životinje nanjuše, požele da nas napadnu – rekao sam i

čučnuo pored njega uz prevrnuti džip. – Sve što zamaskira naš miris, čininas nevidljivim. Zato je dim oterao medveda. Naš miris je iščileo.

– Ma šta kažete – rekao je Alvarez odsutno i stavio pušku na rame.– Savršeno se uklapa – kazao sam. Naglas sam razmišljao. – Zato

pčelari koriste dim. Kad pčelar protrese košnicu, pčele proizvedu feromonkoji im je signal za masovni napad. Ali ništa se ne desi jer im dim pomutisignal.

– Šta se onda dogodilo svim tim životinjama, profesore? Zašto sekreću u čoporima? Da nisu, možda, isterane, ili tako nešto?

– Upravo to. Sve one su isterane – odgovorio sam. – A sad zovi nekogkolegu da nas izbavi odavde. Moramo da im kažemo kako da se boreprotiv ovoga.

81.

Bezbedna zona američke vojske, MenhetnAper Ist Sajd, Njujork

Teretni lift bio je prilično čist i pre nego što je redov prve klase, DonaldRodejl, te noći počeo da skuplja smeće u vladinom sedištu za vanrednesituacije na Petoj aveniji. Završio je u pola sedam. Jak i opor miris gomilenabacanih masnih kesa, koja mu je dopirala do grudi, štipao ga je za oči iterao na povraćanje.

Pošto je u prizemlju zaustavio stari ručni lift, posebno sluzava i teškakesa skliznula je s vrha gomile i udarila ga pozadi, po listovima, uz zvukbućkanja. Pogodak, pomisli Rodejl.

Rodejl otvara kapiju zadnjeg dvorišta, iznosi jednu po jednu kesu ibaca u plastičnu kantu na točkiće. Kad ju je napunio do vrha, gura jestrmom rampi koja vodi do Osamdeset prve ulice.

Zadihan i oznojen, Rodejl stiže do kraja rampe i mršti se. Ustražarskoj kućici pored kapije nema nikoga. A trebalo je da stražarisključi napajanje električne ograde i da ga pokriva puškom M 16 dokprelazi ulicu. Ali on je nestao.

Šta da se radi. U kućici obično stražari policajac Kvinlan. Dobarmomak. Neće da ga uvali u nevolju što nije na svom radnom mestu.

Ali problem je što će zakasniti da pomogne Saskindu, cmizdravomkretenu kakav se jednom rađa. Treba da očiste prenosne toalete prekoulice, kod muzeja, a zakasniće ako se zadrži ovde. Ne valja ako ode, nevalja ako ne ode.

Rodejl kroz žičanu ogradu gleda dugačak mračan prolaz istočnog delaOsamdeset prve ulice. Nema nikoga. Samo krivudave staze od cigala igradska većnica od granita, drveće, prazni pločnici. Ni traga ni glasa odbesnih životinja. Baš ništa.

Ko ga jebe, misli Rodejl. Brzo ću. Naginje se ka stražarskoj kući iisključuje napajanje, otvara kapiju.

Gura kantu za smeće. Po betonu se čuje kloparanje i tutnjanje dokskreće ka zelenom plastičnom kontejneru za smeće.

Kad je pružio ruku da povuče ručicu na poklopcu kontejnera, Rodejlprimeti nešto neobično. Već je povučena. Zar je juče zaboravio da jevrati?

Polako podiže poklopac, uz stenjanje. Podiže ga do kraja. Mračnikontejner smrdi gore i od teretnog lifta. Na nešto trulo, nešto uginulo.Rodejl se trudi da ne diše. Prevrće kantu i prosipa smeće što dublje ukontejner. One teže kese hvata obema rukama i vitla njima, kao bacačdiska, kako bi uhvatio zalet. Gotovo da se zabavlja.

Pošto je bacio otprilike polovinu kesa, čuje neki zvuk. Ne gleda ukontejner. Misli da se to neka kesa kotrlja unutra.

Podiže sledeću. Teška je kao crna zemlja. Moraće obema rukama.Hteo je da baci kesu na svoj olimpijski način, pomerivši se unazad, kad seiz kontejnera pojavila šimpanza. Rodejl stoji pored otvora i dalje držećikesu. Da, šimpanza. Lice nalik čudnoj gumenoj maski, mile, bistre očinalik smeđem staklu prošaranom kao mermer. Ova šimpanza nosi kapu.Kapa je stara, iscepana i prljava, ali reklo bi se da je nekad bila crvena.

I dalje zuri u njega, kao da će mu nešto reći.U poslednje dve sedmice, otkako je počelo ovo ludilo, video je pse

kako napadaju, pacove, ali šimpanze? Ovo nije očekivao.– Hej – kaže, gledajući u kontejner. Glas mu se odbija o uske zidove.

Ne zna šta još da kaže. – Jesi li dobro?Šimpanza ga, umesto odgovora, uhvati za košulju dugim, crnim

rukama, unese mu se u lice i odgrize mu nos.Rodejl pada na kolena. Vazduh je ispunjen njegovim jezivim, dugim

kricima. Između prstiju šake kojoj je pokrio lice, pa preko usana i brade,kaplje mu krv. Šimpanza ispušta visok, prodoran krik. Iz gradske većnicepored kontejnera pojavljuju se životinje. Nadiru preko prozora, iz hodnika,iz mesinganog poštanskog sandučeta na crvenim vratima većnice.

Za pet sekundi, ulica vrvi od šugavih divljih pasa, rakuna, stotinamačaka, ali daleko najbrojniji su bili pacovi. Napravili su živi tepih odulice. Crna bujica pokuljala je ulicom.

Rodejl trči držeći se za lice. Pokušava da pobegne do ograde. Životinjesu ga se dokopale kad je usporio. Tone u more pasa i pacova, kao da sedavi. Kao i svi utopljenici, mlatara i udara. Pacovi ga celog prekrivaju.Razmileli su mu se preko zadnjih loža, po rukama, ispod košulje poleđima. Koprca se po zemlji šamarajući i udarajući sam sebe. Od preponado brade, sekutići, oštri poput igala, probijaju mu kožu i zarivaju mu se u

meso.Ubrzo, pacovi jedu njegove mišiće, organe. Hiljade zubića škljoca mu

oko tetiva ljušteći mu meso s kostiju.Atila ispljunu vojnikov nos pa na sve četiri pojuri ka uzvišenju

prekoputa, ka otvorenoj kapiji zgrade. Prati ga horda životinja kojaškrguće zubima i zavija.

82.

Kesa kokica u mikrotalasnoj koja zuji najpre se oglasila isprekidanimzvucima pok-pak, sve glasnijim. Kloi je pronašla veliku plastičnu posuduu neurednoj ostavi stana.

Proučava kutiju sa zalihama supe iz kesice iznad police na kojoj jeupravo našla činiju. Nemoguće je predvideti koliko će još ostati ovde takoda je dobro znati kako stoje s hranom. Stvari će se jednom popraviti, mislidok silazi sa stoličice na sklapanje. Samo treba izdržati.

Ponovo u svetloj, mermernoj kuhinji, na trenutak nalazi utehu u mirisuputera i soli, mirisu koji podseća na porodicu, sreću, sigurnost.

Ne ide. Njena odlučnost, koja je ceo dan bila na klimavim nogama,sada se topi. Baca činiju i pokriva lice rukama.

Utešni miris sad joj se podsmeva. Više neće biti nikakve utehe, zna.Njena porodica je razdvojena, niko nije srećan, niko nije siguran. Iako

nikad nije rekla Ozu za to, u srednjoj školi je imala napade panike,dovoljno ozbiljne da je roditelji nagovore da ode psihijatru. Trebalo joj jegodinu dana teškog truda i kratak boravak u bolnici, da bi ih konačnopobedila. Otkako je Oz otišao, oseća kako joj se ponovo prikradaju.

Isti strah od koje je sve svrbi, ista paralisanost, isto patološkosamoosuđivanje.

Beskorisna, kaže joj unutrašnji glas dok se savija preko pulta, drhteći.Beskorisna. Kao žena, kao majka, kao ljudsko biće. Sad će se desiti samodve stvari. Ubiće sina, a onda će ubiti sebe.

Prodoran pisak tajmera na mikrotalasnoj vraća je iz ponora u koji sesurvala. Stegla je ivicu mermernog pulta toliko jako da su je prsti pobeleli.Briše suze nadlanicom i ogleda se u staklu kuhinjskog kredenca iznadsudopere.

U ogromnoj sobi, Eli prekrštenih nogu sedi na persijskom tepihu inetremice posmatra ogroman ravan ekran televizora na zidu. Puštajureprize „Simpsonovih”. Homer beži ispred auta koji je izgubio kontrolu.Da bi mu umakao, skače u šaht gde ga čeka vrela kanalizaciona cev.

U uobičajenim okolnostima, ne bi dozvolila da Eli na televiziji gledanešto što nije edukativno. Ali u ovim okolnostima, Kloi je kleknula i

zagrlila sina, udahnula njegov miris, slušala ga kako se kikoće.– Sviđa mi se ovaj debeljuca – kaže Eli.Kloi ljubi sina u teme. Setila se nečega. Jedan od načina da se izbori s

napadima panike bile su vežbe. Svake večeri posle škole, a pre večere,išla je na bazen i plivala do iznemoglosti. To bi joj razbistrilo misli.Pomagalo je.

U poslednje vreme nikako ne želi da ostavi Elija. Štaviše, rado bi gastavila u kengura i privila uza se, kao što je radila dok je bio mali. Alizebnja joj svrdla kroz lobanju poput jake bušilice. Dokaz tome je ona malanervna kriza u kuhinji. Ako želi da prežive, mora da se smiri. Mora dabude jaka.

– Slušaj, Eli, dušo – kaže Kloi spuštajući kokice ispred njega, kao daprinosi žrtvu bogu.

– Mama ide u sobu s druge strane kuhinje da vežba, važi?– Važi – odgovara on mehanički. Oči su mu odsutno, sanjivo

prikovane za TV. Nesvesno zaranja ruku u kokice i stavlja punu ruku uusta.

Nalazila se u maloj sobi za vežbanje i spremala da stane na pokretnutraku kad je začula zvuk. Dopirao je kroz prozor. Nekakvo prigušeno,udaljeno pucketanje, gotovo kao kad praviš kokice u mikrotalasnoj.

Prišunjala se do prednjeg dela stana. Kad je otvorila vrata u hodniku,čula je još neke zvuke. Odozdo se čuje nekakvo čudno brektanje. Vrlobrzo je usledilo snažno lupanje, kao da na zaključana vrata udara kamenapesnica.

Kloi se ugrizla za usnu iz koje je potekla krv. Pucnjava, misli. Nekopuca.

Zalupila je vrata toliko jako da je oborila vazu sa starinskog stočićapored sebe. Umesto automatskih pušaka, sad je bubnjalo njeno srce dok jezaključavala bravu.

83.

Morali smo da sačekamo neko vreme da dođu po nas i pokupe nas s mestagde smo se slupali. Čudan je osećaj biti napolju i čekati, istovremeno idosadan i zastrašujuć. Sve vreme sam stajao nasred puta oslonjen narazbijen automobil i kroz nišan Alvarezove puške M16 osmatrao prazanautoput, i levo i desno, u nadi da nećemo videti još neku životinju.

Petnaest minuta po našem pozivu, konačno je došao vojni džip sgomilom bleštavih farova na postolju krova. Iz njega su izašla dvamarinca. Uz haubu je, kanapima za vuču, bio privezan bernardinac. Počelisu i trofeje da uzimaju. Ovo je rat.

Pitao sam se ko pobeđuje.– Gde ste vi dosad, je li? – upitao je Alvarez.– Na sve strane su napadi, naredniče – odgovorio je vozač, žilav

crnoput muškarac koji je gledao unezvereno. – Morali smo da ubijemo dabismo se probili. Pentagon je pogođen. Aerodrom Ronald Regan aerodrompotpuno je preplavljen gomilom pasa. Hangari, terminali, svuda ih ima.Nema ni sletanja ni uzletanja dok se ne reši situacija.

Strašno. Nema letova, pomislio sam dok smo vodili Alvareza, krvavogkao mesarova kecelja, ka zadnjem sedištu džipa. Sipao je psovke. Kakoću sad, dođavola, kući? Zaglavljen sam.

* * *

Vozač je dao gas i povezao nas nazad, ka vojnoj bazi američke mornaricepored Bele kuće. Nismo naišli ni na jedan životinjski čopor, ali smo dužulica, na sporednim prilazima i prozorima primetili pokret, senke koje seokupljaju. Ceo grad sad je bio zaražen.

Bio sam relativno bezbedan u bazi, u krcatom medicinskom šatoru.Ušivali su mi lakat kad je ušla atraktivna, sićušna žena rićkastosmeđekose. Nosila je voki-toki. Za rever skupocenog blejzera bila joj jeprikačena značka obezbeđenja Bele kuće.

– Ima li ovde nekog Džeksona Oza? – upitala je. – Tražim gospodinaDžeksona Oza.

Sedeo sam i ćutao dok je ona razgledala po šatoru. Šta li su mi sadspremili, pomislio sam. Poziv od poreske službe zbog procene imovine,možda?

Došao sam ovamo kako bih pomogao, a sve što sam zauzvrat dobiojeste da su me ostavili na cedilu i razdvojili od porodice dok se svetpretvarao u haos. A da, da ne pominjem slupani auto, dvadeset kopči imedveda.

Pošto se riđokosa spremala da izađe, oglasio sam se.– Ja sam Džekson Oz – kazao sam. – Šta vam treba?Obrve su joj zaigrale kad je podigla voki-toki.– Našla sam ga – rekla je preko aparata. – Odmah ću ga dovesti.– A kuda to? – upitao sam.– Rijana Morton, zamenica šefa kabineta – rekla je pružajući mi ruku.– Kuda ćete me odvesti? – ponovio sam.– U toku je pauza sednice šefova kabineta – rekla je gospođica

Morton. – Gospodin Lehi kaže da se spermili prezentaciju?Pet minuta kasnije, ponovo sam bio u kompleksu Bele kuće. Zajedno

sa službenicom, jurio sam pored cvetnih aleja i šimšira u bašti ŽaklinKenedi. Ušli smo kroz podrumska vrata, a onda nastavili stepenicama dabismo skrenuli desno duž hodnika s veličanstvenim panelima, kaminima,starinskim policama za knjige, bronzanim bistama.

Izgleda da ovo ipak nije samo još jedan običan obilazak, pomislio samshvativši da hodamo zapadnim krilom Bele kuće.

Na hodniku ispred predsedničkog kabineta, nezgrapni marinac uuniformi i belim rukavicama proverio je moju ličnu kartu. Među gomilomljudi u odelima, ugledao sam potpredsednika i državnog sekretara. Šalilisu se međusobno, nešto u vezi s postavljanjem postova na blekberijimakoje nisu smeli da unesu na sastanak.

Napolju je propadala državna prestonica, verovatno i svet, a političari,na sigurnom, razmenjivali su šaljive dosetke.

Nije čudo što ljudi toliko vole Vašington, pomislio sam.

84.

Čuo sam poznat glas iza mene kako me doziva. Tiho električno zujanje.Mnoštvo u odelima se razdvaja kako bi propustilo Čarlsa Groha, koji sezaputio ka meni u invalidskim kolicima. Stegnuo sam mu ruku.

– Konačno neko prijateljsko lice – rekao sam. – Šta se priča? Da li sinešto čuo?

– Jesi li dobro, Oze?Zaboravio sam da sam bio prljav i prekriven krvlju. Rukavi su mi bili

zavrnuti, a kravata oklembešena preko košulje isprskane krvlju.– Dobro sam. Saobraćajni udes, napad medveda. Ispričaću ti kasnije.

Ima li nekih vesti iz sveta?– Nije uspelo – kazao je Groh. Pratio sam njegova kolica, od linije

obezbeđenja do druge strane hodnika.– Bombardovanje je bilo obična demonstracija sile i besa, dizanje

buke, golo govno. Sad kad ih je popustio bes, hoće da nas saslušaju.– Treba da uporedimo beleške na brzinu – rekao sam gurajući doktora

Groha ka uglu sobe.– To dobro zvuči, Oze – kaže i vadi tanak sivi Eplov laptop iz torbe

okačene o kolica. – Teško ćemo dopreti do mozgova ovih ovde.Kad smo se pojavili petnaestak minuta kasnije, pomoćnici ministara su

kao patke sedeli na obe strane kabineta. Rijana Morton me je povela donajudaljenije stolice od ulaza, na kraju ovalnog stola. Dok je čašu ispredmene punila hladnom vodom iz bokala, primetio sam nekoliko upaljenihmonitora na pokretnim stočićima. Na jednom od njih video se nemačkikancelar kako se došaptava s pomoćnikom. Na drugom, britanski premijer.

– Ovu sednicu će preko video-uređaja pratiti nekoliko svetskih lidera– objasnila je gospođica Morton. –Svakog trenutka trebalo bi da sepriključi i lider Kine.

Dok sam se bezuspešno trudio da ostanem pribran nakon teinformacije, stigla je predsednica Hardenson. Svi su skočili na noge. Osimdoktora Groha.

Prvi put sam uživo video predsednicu Marlenu Hardinson. Svojimizgledom je, zaista, skretala pažnju na sebe. Bila je malo krupnija, a ispod

maslinastozelenih očiju, koje su zračile gotovo zastrašujućominteligencijom, imala je podočnjake. Izgledala je dostojanstveno sbiserima, u tamnoplavom sakou.

– Dobar dan svima – progovorila je Hardinsonova i mahnulaokupljenima. Prepoznao sam njen promukli glas koji sam hiljadu puta čuona televiziji, ali mi je bilo čudno da ga čujem uživo. Nasmešila se i sela učelo stola. U njenom osmehu nije bilo nimalo topline. Setio sam se da jojje prethodnog dana nastradala ćerka i da ja to ne bi trebalo da znam.

– Gospodine Oz, doktore Groh – rekla je klimnuvši nam glavom. –Recite nam, molim vas sve što znate.

Sve oči su bile uprte u mene. Duboko sam uzdahnuo.– Hvala vam, gospođo predsednice – rekao sam. – Zdravo svima. Ja

sam Džekson Oz. U poslednjih deset godina proučavam abnormalnoponašanje životinja, danas poznato kao LJŽS. Životinje od pamtivekanapadaju ljude, ali smo u poslednjih petnaestak godina počeli daprimećujemo zabrinjavajuće i izrazito učestalo nasilje životinja nadljudima.

– Pored povećane agresivnosti, životinje ispoljavaju i ponašanje kojenije samo u neskladu s jednom određenom vrstom već sa sisarima uopšte.Širom sveta, mislim da ste to dosad primetili, životinje se udružuju urojeve, čopore ili krda i tako udružene napadaju ljude. Ne rade tonasumično. Formiraju grupe nalik rojevima insekata.

– Insekata? – upitao je ministar odbrane. – Zašto? I zašto baš sada?Umešao se Čalrs Groh. –Nesmotreni čovek napravio je promene u

okruženju, gospodine – odgovorio je povezujući svoj laptop na ekran zaprezentaciju.

Sačekao sam da se na ekranu pojavi grafikon s ugljovodonikom, aonda sam nastavio.

– U poslednje vreme, ljudi su doveli do toga da u životnoj sredinipreovladaju dve stvari kojih ranije nije bilo: elektromagnetna radijacija inaftni derivati. Nafta je prirodno jedinjenje sastavljeno uglavnom odugljovodonika. Verujemo da je u poslednjih petnaest godina ekstremnopovećanje elektromagnetne radijacije, izazvano upotrebom mobilnihtelefona, izazvalo „zagrevanje”, da tako kažemo, ugljovodonika kojeg imasvuda oko nas i da je to na kraju promenilo njegovu hemijsku strukturu.

– Ti novi ugljovodonici podsećaju na životinjske feromone, samo sujači. Zagađenje tim kvaziferomonima izaziva ludilo kod životinja. U

suštini, mislimo da su životinje promenile ponašanje jer smo mi promenilimiris životne sredine.

– Feromoni? – upitao je državni sekretar. – Mislio sam da deluju samona insekte.

Čarls Groh je odmahnuo glavom. – Mnoge životinje reaguju naferomone. Komunikacija, sakupljanje hrane, parenje, agresija, sve se tozasniva na mirisu. To je možda jedan od razloga što su psi posebnoosetljivi. Njihovo čulo mirisa hiljadu puta je jače od našeg.

– Ali zašto napadaju samo nas? – upitala je predsednica. – Zašto semeđusobno ne napadaju?

– Tu na scenu stupa drugi faktor – odgovorio sam. – Izgleda da zbogproizvoda koje mi ljudi koristimo, a proizvoda koji sadrže naftu, ispuštamomiris nalik njihovim feromonima za napad. Privlačimo životinjeautomatski izazivajući svirepost, isto kao kad osama neko protresekošnicu.

– Hm – izgovorila je predsednica gotovo ljutito otpuhnuvši kroz nos.– Zagađenje toksičnim feromonima. Kako da se borimo protiv toga?Čarls Groh i ja smo se pogledali. Eto. Konačno smo došli do težeg

dela. Ali i to se mora obaviti.– Prvi korak bi bio – počeo sam – da uklonimo faktore koji izazivaju

promene u životnoj sredini.– Da se rešimo naftnih derivata? – upitala je predsednica.– I mobilnih telefona? – upitao je državni sekretar.Klimnuo sam oboma, a onda pogledao lica okupljenih ljudi, kao i onih

na ekranima.– Očajnička vremena, dame i gospodo – kazao sam. – Evo šta mislim

da bi trebalo da uradimo.

85.

Dok napreže uši, pogleda prikovanog na ulazna vrata u predsoblju koja jeupravo dvaput zaključala, Kloi seda na škriputavu stolicu u stilu LujaXIV.

Poslednjih pola sata provela je slušajući pucnjavu koja je tutnjala ibesnela zgradom, tupo se odbijajući o zidove i odjekujući hodnicima.Buka je postajala sve glasnija i obuzimala sprat po sprat, poput vatre.Uskoro će doći do njihovog i ona i njen sin biće preplavljeni njome.

Pa ipak, nije u stanju ništa da uradi osim da sedi tu. Divljački strahtako ju je preplavio da je gotovo paralisana. Ne može da se pomeri, nemože da razmišlja, ne može da isplanira sledeći korak. Može samo da seditu i zuri u osvetljenu pukotinu ispod vrata i da se pita šta će se desiti.

Stegla je vilicu dvaput, triput jače pošto je čula zvuk koji, nesumnjivo,dopire s hodnika ispred stana. Kratko škripanje praćeno škljocanjem.Zatim ponovo. Škripanje i škljocanje. Nešto nasrće na ulazna vrata, jasnojoj je.

Istražuje.Nešto neljudsko.Ili više čak ni životinjsko, misli.Istina je. Imaju posla s nečim što dosad nisu videli. Ona to smatra

devolucijom. Kao da je priroda svake životinje koja je dostigla višistupanj evolucije izbrisana i zamenjena primarnim nagonima insekata,najstarijim, najstrašnijim i najnemilosrdnijim nagonima koja su ljudska bićaikad videla.

Razmišlja o svojoj karijeri biologa, o neumornom radu, o podeliživotinjskih vrsta i rodova. Sad sve deluje besmisleno. Životinje seudružuju i sjedinjuju, tumaraju, pretvaraju se u bujicu krzna, kostiju i zubakoja se nimalo ne razlikuje od bilo koje rušilačke energije. Liče na bujiculave, na pobesneli pakao protoplazme u pokretu koji stremi ka istom onomšto je vatra izazvala; ka promeni. Da uništava. Da proždire.

Zašto se to dešava? Ko to zapravo zna.Život i postojanje ne mogu se u potpunosti dokučiti. Zvezde se rađaju

samo da bi eksplodirale. Životinje jure druge životinje, a onda uginu.

Univerzum je haos iracionalnih snaga koje se beskrajno bore. Ovoga putaje došao kraj ljudskoj vrsti.

Kloi konačno ustaje. Noge su joj krute, ne oseća ih. Polako se vraća udnevnu sobu. Eli je i dalje posađen ispred televizora. Ne trepće. Na TV-upuštaju dugometražni crtać u kojem vesele životinje razgovaraju.Madagaskar. Beskorisna zamisao. Pojavila se poput ptice koja letitamnim oblakom njenog straha.

– Šta je bilo, mama? – pita Eli. Zuri joj u oči.On je neverovatno pametno dete, poslušno, lako naslućuje njena

osećanja, naročito kad se ona ne pretvara.Podiže ga. Odlazi u ugao sobe i gasi svetlo. Seda na belu baršunastu

sofu, ispod platna drečavih boja. Evo ga. Njen veliki plan, misli.Ubrzo čuje jurnjavu ispred ulaznih vrata. Ili umišlja?Neću te pustiti da uđeš, misli Kloi. Ko se boji vuka još, tri za groš, tri

za groš!Ruke joj se snažno tresu. Stiska ih u pesnicu da bi se smirile.– Šta se dešava, mama? – šapuće Eli.– Moraš da me slušaš, Eli – uzvraća Kloi šapatom. – Moramo da

budemo tihi sada. Možeš li to? Hoćeš li da budeš dobar mamin dečko?– Hoću – kaže Eli i steže joj ruku. – Ne budi tužna, mama. Umem da

budem tih.Pokušava da obuzda disanje. Da diše ravnomerno. Trudi se da smiri

bubnjanje u stomaku, u grudima, u mozgu. U očima su joj se nakupilesuze. Bori se da ne zaplače. Pogled joj je zamućen. Razmišljaj. Obuzdajse. Sagledaj jasnije. Samo tako nastavi. Obuzdaj se. Obuzdaj se.

Razmišlja, pokušava da smisli sledeći racionalan korak. Analizirazgradu. Postoji prednje stepenište, lift, teretni lift. Stani, misli. Postoji izadnje stepenište na koje možda može da izađe kroz kuhinjska vrata, tamogde baca smeće. Možda je taj izlaz u slučaju opasnosti i dalje otvoren,misli. Može da ponese Elija i da pobegnu tuda. Ali šta onda? Da ostanu naotvorenom? Da odu u drugu zgradu? Najbolje je da ostanu tu gde jesu, dase nadaju da ih nisu primetili i...

Ponovo zvuk od kojeg joj srce poskače. Dolazi s desne strane. Tamosu dvokrilna balkonska vrata. Zaboravila je na njih.

Posmatra senku koja pada na balkon, odozgo, tik ispred stakla. Zatimdrugu. Pa treću. Polako se spušta na pod i vuče Elija pored sebe. Leže nastomaku pored stočića za kafu. Prigrlila ga je pokušavajući da ga što više

zaštiti telom. Zatim polako diže glavu, tek toliko da ponovo vidi balkonskavrata i balkon.

Tri odrasle šimpanze pribile su lica uz staklo, iz usta im izlazi toplapara. Kao deca na izlogu prodavnice slatkiše. Ogromne su. Krzno im jenakostrešeno, podignuto. Dve drže nešto u rukama. Štapove? Ne, to sucevi. Alatke koje su još etolozi ostavili, misli Kloi. Trenutak kasnije, čujuse udarci. Šimpanze razvaljuju staklena vrata cevima.

Kling. Kling. Kling.A onda zvonki tresak rasprsnutog slomljenog stakla.

86.

Staklo se lomi. Oštri trouglovi jedan po jedan padaju na drveni pod, ječe,zvekeću i zvone. Šimpanze cevima uklanjaju ostatke stakla iz okvira. Prvistupa alfa mužjak krčeći put ostalima. S iskrzanom crvenom kapom nalikofucanoj varvarskoj kruni, koju kicoški nosi na glavi liči na totem.

To je Atila. Ili ono što je nekad bio Atila. Ovo je izmenjen majmun.Mišići su mu blago iskrivljeni, napeti kao strune, pogled halapljiv,proždrljiv, gladan. Dlaka mu se proredila. Iz nosa mu curi. Kao da mu sepromenila čitava fiziologija. Moždane funkcije su mu otupele, izopačile se,metabolizam se ubrzao.

Atila gura glavu u stan, njuši.Sada je sve miris. Zvuk, dodir. Čak i vid igra sporednu ulogu u

orkestru čula. Svi oni znaju da ovde ima ljudi. Znaju da je tu odraslaženka. Taj miris je nepogrešiv, znoj i sladak slabašni miris ovulacije. Inešto što miriše na mladunče. Dok se približavaju plenu, iz usta im se cedipljuvačka. Žele da ga progataju, kao što vatra guta kiseonik.

Životinje sad komuniciraju gotovo isključivo preko mirisa. Emocije inamere detektuju se preko mirisa tela, preko znoja.

Atila to želi više nego onda dvojica koja su s njim. Satima nikog nijeubio, a glad koja mu nagriza stomak kao da ga preseca napola.

U trenutku kad se spremio da s balkona uđe u sobu, Atila oseti jošjedan miris. Ima nečeg, nečeg tananog u ljudskom mirisu onog drugog,mladunca, nečeg gotovo neprimetnog što jedva probija zid njegovog besa.

Na crvenom ekranu Atilinog mozga, ukazuje se sećanje. Licemuškarca, nejasno, mutno. Prilazi šipkama skučenog kaveza u kojem jezarobljen. Muškarac otvara vrata kaveza, ljulja ga, razgovara s njim,umiruje ga. Prvi put je iskusio dobrotu. Odmahujući, zbunjen, glavomkako bi otresao tu čudnu sliku, Atila zastaje na polomljenim balkonskimvratima. Kao da je on tamo, kao da je deo tog dečaka. Ipak, Atila je ljut,veoma ljut. Stoji tako dok njegovi nagoni ratuju sa sećanjem.

Druga dva majmuna trude se da prođu pored njega dok im krv ključa užilama.

Atila hvata za ramena jednog pa drugog. Vodi ih nazad od vrata,

napolje. Ima još mesa.– Iiiieee! – krešti Atila. Zvuk je nasilan, visok, prodoran. Iiieee! Iiieee!

Iiiee!

87.

– Mama! Mama! Probudi se! Slušaj!Kloi otvara oči. S balkona se čuje visoko, prodorno majmunsko

dozivanje. Izgleda da šimpanze na balkonu tuku jednog svog.Kloi seda.Pruža ruke i snažno grli sina. Dok gledaju kako se životinje gurkaju i

vrište, prepoznaje zvuk jedne šimpanze. To je znak za upozorenje, sireneza uzbunu koju šimpanze aktiviraju kad su u opasnosti. Jedan upozoravaostale da ne uđu?

Nakon nekog vremena, majmuni prekidaju raspravu. Najkrupniji međunjima, onaj sa pocepanom crvenom kapom, četvoronoške prilazi rešetkamabalkona i skače na ivicu podstrekavajući ostale da ga prate. Trenutakkasnije, sva trojica preskaču rešetke i nestaju.

Kloi je snažno uzdrhtala. Šimpanze su prvo htele da napadnu, ali suonda, iznenada, odustale. Atila. Kako je moguće da je to on? A kako jemoguće da to nije on? Koliko u ovom gradu ima odbeglih šimpanzi?

Kloi i Eli sede na podu, u mraku. Kroz razbijen prozor, Kloi čuje kakoljudi viču, pevaju i vesele se u Central parku. Kao da ljudska bićanazaduju, ponovo postaju primitivna. Možda će ljudi sada početi dareaguju na feromone. Postaće zombiji koji će se pridružitičetvoronošcima. Sve je moguće.

Eli se koprca u njenim rukama, poput velike ribe. Pokušava da seizvuče iz njenog zagrljaja.

– Ne. Ostani ovde – kaže Kloi odsečno, šapatom.– Odmah se vraćam.Kloi misli da Eli mora u kupatilo, ali on se trenutak kasnije vraća i

pruža joj nešto. To je činija s kokicama.– Tata je reko da brinem o tebi dok nije tu – kaže. – Izvoli.Kloi ga ljubi.Neko snažno lupa na vrata.– Vojska Sjedinjenih Država – viče glas. – Ima li nekog unutra?Kloi je ponela Elija i potrčala ka vratima. Mladi plavokosi vojnik s

naočarima smeškao se na svetlosti baterijske lampe kad ga je pustila

unutra.– Hvala bogu da ste živi, gospođo – kaže i spušta pušku. – Neko je

isključio električnu ogradu i nekako su dospeli u podrum. Mislimo da jesad sve pod kontrolom. Da niste povređeni? Je li vam sin dobro?

– Dobro smo – odgovara Kloi. – Šimpanze su pošle unutra prekobalkona, ali su otišle.

– Znači, tu su bile – kazao je vojnik odmahujući glavom. – Znao samda sam video nešto kako preskače ogradu balkona na drugom spratu.

– Da li je mnogo ljudi povređeno? Druge porodice?– Lagao bih kad bih rekao da nije – rekao je vojnik. – Izgleda da su

najdeblji kraj izvukle tri porodice na četvrtom spratu. Dosad imamo petoronastradalih. I dalje češljamo. U međuvremenu... – izgovorio je i pružio jojnešto.

Kloi zuri.Ravan, crni pištolj.– Ne možemo da budemo svuda u isto vreme, gospođo. Možda ćete

morati da ga iskoristite kad naiđe sledeći talas.– Šta ako ne mogu?– Onda će vam možda stvarno zatrebati – kaže vojnik, gura joj ga u

ruku i odlazi.Pištolj počiva u njenoj ruci, taman, hladan i težak. Ne voli da ga

dodiruje. Vrlo dobro zna na šta je mislio kad joj je rekao da će jojzatrebati. Mislio je da njime ubije Elija pa sebe kako ih ne bi žive pojeli.

– Mama, je li to pravi pištolj? – pita Eli.– Nije.

88.

Poruka, kako su je nazvali u Beloj kući, objavljena je sutradan ujutru u09.00 i ponavljana tokom celog dana.

Prekinuti su svi televizijski i radio-programi. Poruka je prenesenaputem megafona na helikopterima i preko zvučnika vojnih vozila koja sukrstarila ulicama.

Snimak Ovalnog kabineta pojavljuje se na LED ekranu dijagonaledvanaest metara na Tajms Skveru. Četrdeset četvrti predsednikSjedinjenih Američkih Država, Marlena Grejs Hardinson, sedi za svojimstolom. Njene mutne tamnozelene oči prikovane su za kameru. Govoripolako i odmereno.

– Poštovani građani, poželela bih vam dobro jutro – kaže predsednica.– Ali kao što svi znamo, ovo nije dobro jutro za mnoge od nas. Prolazimokroz mračan period koji će ući u anale ljudske istorije.

– Kažem to na osnovu bolnog ličnog iskustva. I moja ćerka, Alison,juče je preminula. Ubio ju je porodični kućni ljubimac. To je tragedija odkoje se ja i moj muž Ričard možda nikad nećemo oporaviti, ali moramo danastavimo dalje. Svi mi. I hoćemo. Sjedinjene Američke Države uvek idudalje.

– Uprkos naporima naše vojske širom zemlje, a i širom planete,životinje i dalje divljački napadaju ljude, i to neprestano. Srećom, nakondetaljno izvršenih analiza, naši naučnici veruju da su pronašli nekeuzročnike ovih napada.

– Godinama se vodi oštra debata o industrijskom zagađenju injegovom uticaju na globalno zagrevanje. Dok smo ispitivali opasnostiindustrijskih aktivnosti na klimatske promene, u isto vreme smo previdelidrugi problem koji je godinama neprimećeno rastao nama ispred nosa doknije doveo do poremećaja u biosferi.

Pokazalo se da je abnormalno ponašanje životinja možda direktnopovezano s ljudskim aktivnostima. Povećanja potrošnja naftnih derivatabogatih ugljovodonikom, udružena s radijacijom mobilnih telefona,izazvala je promene u životnoj sredini na koje ove životinje reaguju.Objašnjeno mi je da su se ugljovodonici, koji se inače nalaze u ljudskom

okruženju, s vremenom pretvorili u supstancu koju mnoge životinje svojimčulom mirisa registruju kao feromon, što menja njihovo ponašanje. Ovenovonastale hemijske čestice teraju životinje da se udružuju i napadajuljude.

– U interesu javne bezbednosti, moramo da učinimo sve što je u našojmoći kako bismo zaustavili ovaj proces. Zato jutros od vas, građanaAmerike, tražim da sledite primer celog sveta. Iako znam da to zahtevavelike napore, u naredne dve sedmice moramo prestati da koristimomobilne telefone i struju, i da sagorevamo fosilna goriva. Drugim rečima,moramo da očistimo vazduh, bukvalno, i od radijacije i od naftnih derivataukoliko želimo da načinimo prvi korak ka okončanju ove katastrofe.

– Upravo sam izdala hitno naređenje da svi predajnici za mobilnetelefone, kao i elektrane u Sjedinjenim Američkim Državama, prestanu darade počev od ponoći. Osim u bolnicama i hitnim službama, zabranjeno jekorišćenje prenosivih generatora. Takođe je zabranjeno korišćenje vozila.Svako ko prekrši zabranu, biće uhapšen. Lideri drugih većih industrijskihsila, među kojima su Velika Britanija, Francuska, Rusija, Kina i Japan,izjasnili su se da će uraditi isto. Bićete obavešteni o dodatnim detaljima.Ovaj dvonedeljni prekid je presudan kako bi naši naučnici mogli dapotvrde uzroke ljudsko-životinjskog sukoba i kako bismo videli šta ćemodalje. Hvala vam na saradnji. Bog blagoslovio Ameriku. Bog blagosloviosve nas.

89.

Kad su najavili predsedničin govor, Čarls Groh i ja smo sedeli u restoranumornarice, ispijali kafu i pokušavali da razmišljamo. Više smo pokušavalinego što smo stvarno razmišljali, budući da smo bili isuviše iscrpljeni.

U suštini smo samo čekali da se kazaljka na satu pomeri i formirasavršeno, obrnuto slovo L pokazujući devet časova. A onda smo čuli da seu obližnjoj kuhinji od nerđajućeg čelika nešto dešava i pridružili sekuhinjskom osoblju koje je stajalo ispred zidnog televizora, usredsređeno itiho.

Kad se prenos završio, gomila je počela da negoduje.– Neće biti struje, a vojska će da hapsi ljude zato što voze auto? –

rekao je ugojeni, crnoputi kuvar. Neko je ugasio televizor. – I to je njihovgenijalan nov plan?

Delovao je skeptično. Svi su tako delovali. I ja sam bio skeptičan, abio sam glavni zagovarač ovog briljantnog, novog plana.

– Kakav je osećaj? – pitao me je doktor Groh kad smo se ponovoobreli za stolom u gotovo praznom restoranu.

– Šta kakav je osećaj?– Kad konačno dobiješ to što želiš – kazao je. – Koliko dugo

pokušavaš da upozoriš ljude? Skoro deceniju? Sad slušaju. Mora da jeprilično čudno što si konačno ostvario to što si hteo.

– Samo se nadam da je to ono što nam je potrebno.Ispio sam kafu i pogledao talog na dnu plastične šolje, poput Ciganina

koji gleda u šolju. Razmišljao sam o pitanju. Nema sumnje da su miosećanja bila izmešana. Bilo mi je drago što su prestala nedotupavnasistematska bombardovanja, ali nevolja je u tome što je moja teorija onafti, radijaciji i feromonima i dalje samo teorija.

Postojala je velika verovatnoća da nimalo nisam u pravu, ili da samsamo donekle u pravu. Nemoguće je isključiti druge faktore koji izazivajuovaj problem. Moguće je čak da radijacija, struja i nafta nemaju nikakveveze s ovim, da smo bili na pogrešnom tragu (Ha-ha). S naukom je tako.Nema odgovora. Pretpostavlja, proverava pa ponovo pretpostavlja. Ja samizneo pretpostavke koje će sada biti proverene. Ostavljanje sveta u mraku

istorijski je presedan. Šta ako ne upali?– Imam osećaj da nosim veliko breme na leđima, Čarlse – rekao sam

mu. – Usrao sam se.Doktor Groh je slegnuo ramenima.Kad smo se vratili u kabinet na novu rundu sastanaka, svi su delovali

ošamućeno, iscrpljeno. Ali to su bili pozitivna ošamućenost i iscrpljenostkakvu vidite na ljudima koji su u trci s vremenom, ljudima koju noćprobde uz picu i kafu, iznurenost karakterističnu za ljude koji se predanobore da do kraja izguraju nešto što je teško odraditi.

Kad je ušla predsednica, prostorijom se razlegao gromoglasan aplauz.Kada je ministar za energetiku zviznuo kroz prste, uzdržao sam se od

tapšanja. Ovo nije kraj. Ovo je samo početak nečega za šta sampretpostavio da će biti dug i mukotrpan put. Još nisam mogao da čestitamsebi.

Jedno je obavestiti javnost, a nešto sasvim drugo naterati je daizvršava naređenja.

Kako bi to zaista uspelo, ljudi ne smeju da koriste struju i vozeautomobile.

A hoće li?Sve je zavisilo od toga kako će javnost prihvatiti dekret o vanrednom

stanju. Realno, nije bilo dovoljno vojske i policije koji bi proveravalisprovođenje vanrednih mera. Mogli smo samo da se nadamo da ćestanovništvo sarađivati. Na oficirskoj obuci, jedna od prvih stvari kojuvam kažu jeste da ne izdajete naređenja za koja niste sigurni da će bitiizvršena. Ako zakon ne može da se sprovede, vrlo lako može da propadne.Kao što je Fridrih Drugi rekao, diplomatija bez oružja je isto što i muzikabez instrumenata.

Dok se predsednica smeštala u fotelju na sredini prostorije, pokušaosam da se setim još nekih prilika kad se na Amerikance apelovalo da sežrtvuju zarad dobrobiti zemlje. Ili sveta, kao što bi sad trebalo. Drugisvetski rat je dobar primer. Setio sam se i milosrđa i solidarnosti koji sukrasili Njujork nakon 11. septembra. To bi moglo da se ponovi, zar ne?

Držao sam fige ispod stola kad se predsednica Hardinson nakašljala.Nadao sam se. Molio se.

Sad sve zavisi od nas.

90.

Zbog preopterećenosti mreže, velike elektrane nisu mogle odmah daprestanu da rade kako ne bi oštetile opremu. Tek dvanaest sati nakon rokakoji je predsednica odredila, američke elektrane potpuno su se zaustavile.

Planiran nestanak struje zatiče neke ljude nespremne.Pumpe za vodu u nekim područjima zamukle su, ljudi su zaglavljeni u

liftovima, sve je zaustavljeno.A zatim tišina. I mrak.Ali većina je spremna na to.Do 21.00 po istočnom vremenu, svaka elektrana, avio-kompanija i

fabrika u Sjedinjenim Državama i Evropi prestale su da rade, kao i svemreže mobilne telefonije. U Sjedinjenim Državama, vojne jediniceraspoređene su kako bi obustavile saobraćaj. Prvi put su satelitiAmeričkog vazduhoplovstva i sistema raketne odbrane, koji danonoćnoprate podatke, snimili tamu umesto svetlucave kristalne mreže svetalaNjujorka, Londona i Pariza. Mrak.

U osvit ružičaste zore, u planinama Virunga, u Ruandi, Barbara Hatfildse budi unutar teretnog kontejnera koji je njen zoološki istraživački centarkoristio kao skladište. Primatolog Barbara Hatfild se još pre tri sedmicezaključala unutra kako je gorile ili nosorozi, koji su se niotkud pojavili, nebi rastrgli.

U velikoj je nevolji. Kontejner je preko dana pećnica, a noću ledara.Ostala je bez hrane. Ima još samo jedan galon vode. Slaba je, gladna,dehidrirala je. Ne zna šta se događa oko nje, ne shvata zašto niko nijedošao da je spase. Zašto avion sa zalihama tri nedelje nije dolazio?Izolovanost. Glad. Oskudica. Strah. Ima groznicu, halucinira. Graniceizmeđu realnosti, noćnih mora i sna nejasne su, prepliću se. Kao da ju jeBog kaznio i ostavio ovde u džungli, da se muči i umre.

Na jedvite jade okreće se na šake i kolena, puzi do otvora izmeđušarki kontejnera i viri kroz mali prorez.

Zapanjena je onim što vidi. Na čistini, pored oboda šume, ugledala jegorile. S tim što su sad i ženke tu. Kad je ludilo počelo, izgledalo je da susve ženke nestale. Sad su ponovo tu. Gorile više ne prete. Ponašale su se

kao i obično: jele, parile se, igrale se sa mladuncima, ležale na travi.Barbara se pridiže na drhtave, slabašne noge i skida katanac s vrata

kontejnera. Gorile je gledaju. Barbara je ustuknula, posrće. Šuplji metalodzvanja i bubnja pod njenim nesigurnim nogama. Hvata se za ivicu vrataboreći se da ne padne.

Da li da se vrati u bezbedni kontejner? Hoće li je ponovo napasti?Ali onda zastaje i gleda kako se gorile polako gegaju natrag u

prašumu, nestajući između drveća i magle.U Delhiju, sunce kaplje po moru ravnih krovova, na mračan i tih grad.

Strogo sprovođenje vladinih mera omogućava usaglašavanje sa zabranomkorišćenja struje. Zatvorene su dve nove elektrane u istočnom delu grada,kao i svi telekomunikacioni tornjevi i benzinske pumpe.

U Jamuni Pušti, istočnom delu grada prepunom straćara, običnosaobraćajem zakrčene ulice, sada su prazne. Vide se samo ručna kolica irikše. Doseljenici koji su se uselili u daščare, bojažljivo vire kroz pukotinesvojih domova. Bili su lak plen pasa lutalica i mačaka iz prašume koje suzauzele grad.

Dok pilje iz skrovišta, primećuju kretanje na ulicama. Životinje,leopardi i tigrovi, povlače se. Musavo dete uplašeno je čučnulo poredprozora, a onda polako podiglo glavu da bi videlo leoparda kako prolazi,usporeno, lenjo. Lopatice mu se dižu i spuštaju, rep se njiše. Odlazi.Velike mačke se povlače iz grada, vraćaju se u prašumu, tamo gde ipripadaju.

To se dešava svuda po svetu. U Londonu, Parizu, Rimu, Bejrutu,Ajovi. Životinje napuštaju gradove. Veliki čopori životinja razilaze se i idukući, kao publika nakon košarkaške utakmice.

91.

Kloi se probudila dva sata pre svitanja, u Njujorku, drugog dana globalnogprekida struje. Budući da sijalica ne radi, pali sveću i dugo pregledaporodične fotografije. Drago joj je što je i njih ponela kad se pakovalapred selidbu u vladin štab za evakuaciju.

Smeška se dok okreće stranice albuma. Ne može da se odluči koja jojje omiljena, da li slike s venčanja ili Ozova iz bolnice kako prvi put držiElija. Ili ona na kojoj dvogodišnji Eli juri galeba na pikniku na DžonsBiču.

Ipak na kraju izdvaja Ozovu sliku s venčanja, dok je čeka predoltarom, u svetloplavoj havajskoj košulju ispod sakoa. To je zbognjegovog izraza lica, misli. Njegov osmeh, sjaj u smeđim očima, oličenjesu životne radosti. Bože, nedostaje joj. Bože, kako je boli razdvojenost.

Ali ne sme ponovo da paniči i očajava. Mora da se nada. Uskoro ćebiti zajedno, zna. Jer ovo deluje.

Plan deluje.Prethodne noći, bila je na krovu s još nekim naučnicima. Držala je

sitne, tople Elijeve ruke u svojim dok su posmatrali nebo. Videli suzvezde.

Svod iznad njih podsećao je Kloi na večernje nebo iz detinjstva kada ježivela u bakinoj i dekinoj kući, na farmi u unutrašnjosti Francuske. Eli jebio gradsko dete. Nikad nije video toliko zvezda. Pokazala mu je sazvežđai planete. Merkur, Veneru, Jupiter, Saturn, te ogromne, daleke, treperavedžinove. Galaksija se razvila u lepršavu traku zvezdane prašine.

Videli su zvezde, naravno, jer su sva svetla u gradu bila pogašena. Čaki ulična rasveta. Gradskim venama nije tekla ni kap struje. Kloi senapinjala da čuje bilo šta što podseća na zaglušujuće brujanje koje jenekad krasilo Njujork. Nije ga bilo. Samo mrak i tišina. Grad je biokoralni greben mraka i tišine.

Dok je držala Elija za ruku, osetila je tople suze u uglovima očiju, aonda su joj se skotrljale niz obraze. Plakala je zbog usamljenosti, a ali izbog nastranog uživanja u toj zastrašujućoj, zaludnoj, usamljenoj lepoti.

Nešto se promenilo, misli sad dok prelazi prstom preko muževljevog

lica na slici. Oseća to u kostima. Preživeće oni ovo.Posle doručka, odluči da izvede Elija na terasu, na svež vazduh. Čim

je ušla u sobu u koju su htele da uđu životinje, dlanovi su joj se oznojili.Ali naterala je sebe da nastavi. Počistila je razbijeno staklo balkonskihvrata, a zatim ih otvorila. Napolju su.

Predivan septembarski dan. Vedro je. Nebo je plavo, sunce greje,oseća se blagi povetarac.

– Slušaj, mama – kaže Eli.Sluša. Čuje se samo šuštanje vetra kroz lišće u Central parku.– Ne čujem ništa, Eli.– Pa da! – odgovara. – Neko je ugasio Njujork!Kloi se smeška. Istina je. Ulice su mirne, tihe. Jutarnja svetlost probija

se s okolnih ulica na široku Petu aveniju gde se pretvara u tople, zlatnetrake. Ima nečeg tužnog u tome, a opet i predivnog. Krov hotela Plaza, izadrveća u daljini, gotovo podseća na majanski hram. Kao da su se vratili uprošlost.

Kloi grli sina. Svog malog, pametnog, toplog sina. Na trenutak se, prviput posle duže vremena, oseća gotovo sigurno, gotovo srećno.

Ponovo razmišlja o Ozu, o njegovim leđima pod njenim prstima,njegovom blesavom američkom osmehu.

Dobro je ono. Uskoro će ga ponovo videti. Ljubi sina i briše drhtavidragulj suze s ivice nosa.

Neće biti smaka sveta.

92.

Izvrnut na leđa, preko kamena s kojeg se vidi teren za softbol u bliziniringišpila u Central parku, Atila posmatra visok beli oblak koji ploviokeanom plavog neba.

Tiho, plačno zaječi, kao da je uzdahnuo. Ramena su mu opuštena,mišići olabavljeni. Smiren je. Ogroman čopor životinja koje je prenekoliko večeri doveo u Central park, značajno se smanjio. Prvo su otišlipacovi, a onda mačke. Ostalo je nekoliko pasa, ali čak i oni prave širokekrugove i besciljno lutaju, kao elektroni u nestabilnom atomu.

Miris u vazduhu koji je Atilu prisiljavao na akciju sad je slab, samoblagi trag onog što je nekad bio. Iznuren, istrošen, osakaćen odiscrpljenosti, dremka na suncem okupanom kamenu. Zaostali ukus unjegovim ustima jak je, metalan, pomalo izaziva gađenje. Sve što sada želijeste da spava, spava, spava.

Ceo dan drema, povremeno se budi i posmatra miran, tih grad, a ondaopet zaspi. Na bele zgrade spustila se slabašna svetlost. Lenjo žmirkaljupkim staklastosmeđim očima. Osluškuje tišinu. Tišina je prelepa.Hladan, čist vazduh.

Iako je ogladneo, to je uobičajena glad. Nije ona ludačka koja tera naubijanje. Sad ne želi da ubija. Žeđ za krvlju povukla se poput groznice.Sada se oporavlja. Ubrzo se uspravlja pošto se druga šimpanza popela nakamen i sela pored njega. To je krupna ženka odbegla iz zoo-vrta u Centralparku. Drži nešto u ruci. Pomorandžu. Liči na vatrenu loptu, na sunce.Ljušti je dugačkim prstima i nudi Atili. Atila je prepolovi i vrati joj jednupolovinu.

Zajedno jedu pomorandžu. Prija im hladan, sladak, lepljiv sok uustima. Ženka se pribija uz njega i čisti mu krzno. Ubrzo leže zajedno natoplom kamenu. Osećajući njenu toplinu i toplinu zemlje, Atila jespokojan. Zatvara oči i ponovo tone u san.

93.

Naredna dva dana sastančenja su se razvukla unedogled. Bilo je teškovideti pri svetlosti baterijskih lampa i sveća, u toplom zatvorenomprostoru. Zato su se sastanci održavali napolju, u Rouz Gardenu. Sedelismo za stolovima, na stolicama od izuvijane metalne žice. Koristili smopritiskivače za hartiju kako nam povetarac ne bi odneo dokumenta prekoJužnog travnjaka.

Trećeg dana, osetivši da ću pući u mračnoj prikolici pretrpanojpapirima, kao i u samoj vojnoj bazi, otkazao sam popodnevne sastanke.Čuo sam da životinjske horde više od dva dana nisu lutale Vašingtonom iželeo sam da se iz prve ruke uverim u to.

Naleteo sam na narednika Alvareza koji je izlazio iz vojnog šatora iubedio ga da pođe sa mnom.

Kad smo se nekoliko minuta kasnije našli kod severozapadne kapije,na sebi je imao kompletnu vojnu uniformu i nosio je blistavu crnu pušku scilindrom.

– Kako ti je gležanj? – upitao sam.– Oporavljam se. Sviđa li vam se moj štap? – odgovorio mi je mlateći

zverkom od puške. Bila je to automatska puška AA-12, sa sačmom 00 uburencetu, objasnio mi je, koja u treptaju oka u rafalnoj paljbi može daispali četrdeset dva hica.

– Što je previše destruktivno, kad malo bolje razmisliš, ali je baš onošto nam treba ako ponovo naletimo na zubatu bandu s kandžama –zaključio je Alvarez. – Tek su ih izbacili na tržište. Ja sam svoju nazvaoDžastin.

– Džastin?– To je moj čovek, Džastin Kejs. 18⇒Izvan kapija Bele kuće, grad je delovao mirno, tiho. Tišina je bila

najčudnija od svega. Mogao si da čuješ duvanje vetra.Centar je i dalje bio odsečen kordonom, ali su počeli da propuštaju

pojedince koji su hteli da provere svoje kuće. Zastali smo da bismorazgovarali s nekoliko ljudi koji su izašli iz gradskih kuća, s dvemabolničarkama stažistkinjama iz Džordžtauna, agentom FBI-ja, lobistkinjom

i njenim sinom. Vašington kao da se pretvorio u selo.Zasad.Ohrabrilo me je to što su ljudi izgledali optimistično i spremni da

sarađuju. Ali znao sam da je ovo samo početak. Ovo je i dalje bio medenimesec. Kako će se ljudi osećati nakon sedam dana, bez toplog tuša iklime? U zemlji čije je snabdevanje hranom zavisilo od prevoza, koliko ćeproći dok ljudi ne ogladne?

Nalazili smo se na Konstitušen aveniji kad se iza ćoška pojavio pas.Bio je to crni labrador. Alvarez je bez razmišljanja podigao novu igračkuna rame spreman da raznese psa u paramparčad. Ali pas nas nije nipogledao. Prošao je pored nas i zaustavio se tek kako bi se olakšao uzulični hidrant.

Alvarez i ja smo se pogledali. A onda smo prasnuli u smeh.– Zovi Tajms. Imam vest za njihovu naslovnu stranu – kazao sam. –

Pas se popišao na hidrant!

94.

Te noći i gotovo čitavog sledećeg dana, Čarls Groh i ja prisustvovali smoromantičnim sastancima uz sveće s predstavnicima Instituta za javnozdravlje i raznih vojnih ogranaka. Nakon kratke večere, dremao sam nakauču u prikolici parkiranoj na Južnom travnjaku kad me je neko snažnopovukao za stopalo.

Uspravio sam se. Pored mene je sedeo šef Agencije za nacionalnubezbednost, Lehi. Lehi i njegovi ljudi bili su zaduženi za praćenje uticajaindustrijskog i energetskog zastoja na životinje. Čekao sam vesti od njega.Zagonetno se nasmešio i pružio mi šolju kafe.

– Neizvesnost me ubija – rekao sam zevnuvši. Uzeo sam kafu. – Šta sedešava, ima li nekih promena?

Lehi je nabacio vedar, širok osmeh.– Dođi da vidiš, pametnjakoviću.Izašli smo iz moje prikolice i krenuli ka drugoj, u blizini Rouz

Gardena. Na nju je, sa strane, bio prikačen satelitski tanjir. Čulo setandrkanje generatora na ručni pogon zakačenog za prikolicu. Bila je tokomandna soba. Desetak tehničara i vojnih lica vikalo je u telefon, zurilo umonitore upirući prstom u svetle, blistave objekte na ekranima.

Lehi je uzeo neke papire iz faksa i predao mi ih.– Uživaj u ovome, čarobnjače iz Oza – rekao je. – U četvrtak, pre

uvođenja mera, svakog dana smo dobijali hiljade izveštaja o napadimaživotinja širom sveta. A pogledaj jučerašnji izveštaj iz Amerike.

Pogledao sam papir.– Da li ja dobro vidim? Tri? – upitao sam.– Baš tako – rekao je Lehi. – I ne samo to. Sve više nam javljaju kako

se psi vraćaju svojim vlasnicima. Industrijski i telekomunikacioni zastojzaista je eliminisao feromon iz vazduha. Tvoj plan nije samo optrčavanje,Oze. Ovo je grand slam. Proslavićeš se. Mislim da si upravo spasao svet.

Lehi me je zagrlio.– Zato ćemo te izvući odavde, momče. Potegao sam neke veze.

Vraćam te porodici, u Njujork.Pogledao sam ga. Da li je to moguće? Imao sam osećaj da nedeljama

nisam video Kloi i Elija.– Sigurno se šališ.– Ne, gospodine. I ne zovi me Veseljakom. Upravo spremaju tvoju

kočiju. Ponovo letiš avionom G6.Pomislio sam na Kloi, na mogućnost da zaista dodirnem svoju ženu, da

je zagrlim i zagnjurim lice u njen vrat. I na Elija. Došlo mi je da stavim togmalog na ramena, da se prošetam s njim i pokažem mu sve što sam...

Zastao sam. Šta ja to, dovraga, radim? Našta sam mislio?Šta su mi to ponudili? Zašto bi mi dozvolili da prekršim pravila? I ako

su oni „potegli neke veze” za mene, za koliko njih su ih još potegli?– Stanite – rekao sam. – Samo malo. Strašno bih voleo da vidim svoju

porodicu, ali još je prerano. Niko ne sme da putuje. Nema uključivanjamašina ni struje najmanje dve nedelje. Takav je bio plan, znate to.

– Nećemo propasti zbog dvadesetominutnog leta avionom, Oze.Zaslužio si to.

– Zaslužio? – rekao sam. Osetio sam kako u meni kulja bes. Uhvatiosam ga za revere. – To je Vašington, zar ne? Pravila važe za male ljude, jeli? Zaslužili smo to. Koji deo o opstanku civilizacije niste razumeli?Mislite da je gašenje elektrana kraj? Ovo je prapočetak!

– Pusti mi sako – rekao je Lehi.Odgurnuo sam ga.– Mislite li da je ovo moguće bez istinskog žrtvovanja? Bez

žrtvovanja svih nas? Zabrana korišćenja nafte, mobilnih telefona i strujetreba da važi za sve. I za vašu agenciju, i za vojsku, i za javne ličnosti.Čak i za predsednicu i za sveti Kongres. Ovo je prva faza. Kako vam tonije jasno? Moramo nastaviti dok ne nađemo trajno rešenje.

– Ako se sve vrati kako je bilo, onda ćemo ponovo moći da vodimodecu u zoo-vrt, Lehi. Kaži guzonjama da zatvore šampanjac i otkažučajanke. Vreme je da se i oni stisnu, kao svi ostali.

– Polako – rekao mi je Lehi. – Shvatio sam. Jasno mi je. Jesi li dobro?– Jasno ti je? Da li je tako? – rekao sam i pošao. – Nadam se da jeste.

Zarad dobrobiti svih nas.

95.

U subotu ujutru, otkazao sam sve sastanke. Zvali su me iz Komiteta zaživotnu sredinu i javne radove, a grupa kliničkih patologa Instituta za javnozdravlje htela je da se vidimo.

Ali nakon svađe s Lehijem, bilo mi je muka od kreatora politike kojina ovo gledaju kao da je sve gotovo. Ovo je za njih samo nešto što bimogli da ubace u svoj rezime ili da ispričaju unučićima. Trebalo je da imbude jasno da neće ni imati unučiće, ako vo ne shvate ozbiljno.

Umesto toga, uradio sam nešto korisno, nešto što se moralo uraditi.Prijavio sam se da pomažem marincima u čišćenju ulica i sakupljanju telapreminulih.

Ovo je pomalo podsećalo na smenu vekova. U stvari, na kraj prošlogveka. S farme u Rokvilu, u Merilendu, dovedeni su konji da vukuprikolice. Do podneva, prikolice su bile pune kesa s leševima.

Mislio sam da ću moći da se izborim s tim budući da sam ratovao uIraku. Prevario sam se. Prvo dete na koje sam naišao bila je mala Azijka,u ulici iza hemijske čistionice na kružnom toku Dipon. Imala je osam-devet godina. Utroba joj je bila razvučena duž uličice. Narednik Alvarez ija stavili smo je u kesu i smestili na jednu prikolicu. To me je slomilo.Skinuo sam smrdljive, gumene rukavice. Neko vreme sam sedeo naivičnjaku između nekolicine parkiranih automobila i plakao. Toliko životaje izgubljeno.

U rano predvečerje, stigli smo na Nacionalno groblje Arlington.Nedaleko od Grobnice nepoznatih vojnika, sadržaj prikolica koje su konjidovukli istovaren je u odvojene pokretne mrtvačnice. Dok smo odlazili,čula se vojna truba.

Već je padao mrak kad smo se narednik Alvarez i ja pešice vraćalipreko mosta u bazu američke mornarice u Beloj kući.

Nedaleko od Univerziteta Džordž Vašington , prolazili smo duž ulice sdrvoredom, oivičene čudnim kućama.

I onda sam ispred jedne kuće ugledao parkiran žuti auto s hromiranimdetaljima. Motor mu je radio. Kad sam prišao i ugasio ga, istrčao je visok,lep momak u izgužvanom plavom odelu, s kapom Jenkija. Delovao je

iznervirano.– Šta to radiš, dođavola? – upitao me je.– To bi ja tebe trebalo da pitam. Možda si pao s Marsa, ali vožnja je

zabranjena.– Ma šta kažeš, Šerloče – rekao je momak odmeravajući narednika

Alvareza. Pokazao mi je ličnu kartu. – Ja sam Gari Sterling, kongresmen izNjujorka. Ovo je moj stan. Idem na Log Ajlend da uzmem neke stvari.

– Ko to kaže? – upitao sam ga.Izvadio je dokument iz unutrašnjeg džepa sakoa.– Predsednica – odgovorio je ne trudeći se da sakrije zadovoljstvo.Pogledao sam to parče papira. Nisam mogao da verujem. Nalog

predsednice kojim se, onom ko ga poseduje, odobrava upravljanjemotornim vozilom, uprkos zabrani. Zbunjeno sam gledao u predsedničinpotpis i pečat.

Pretpostavljam da nije trebalo da budem toliko šokiran. Svi moraju dapoštuju pravila, osim onih koji ne moraju. Znao sam ja to. Ipak je ovoVašington. Plašio sam se da će se ovo desiti.

Kongresmen Sterling istrgnuo mi je nalog iz ruku i odmah upalio motor.Nisam mogao da se pomirim s tim. Bez obzira na njegov nalog, proturiosam ruku u auto i ponovo ga ugasio. Izvadio sam ključeve.

– Jesi li ti slep? Pokazao sam ti dozvolu – rekao je kongresmen.Stisnuo sam šake u pesnice, čvrsto držeći ključeve u desnoj ruci.

Mišice su mi drhtale. Znao sam da je to što radim suludo, ali tog danapreviše sam video, previše leševa. Da li je ovaj tip mario? Očigledno nije.

– Baš me briga! – kazao sam. – Misliš da za tebe pravila ne važe? Dasi iznad njih, je li? Ne bih rekao. Jebe mi se za tvoju dozvolu. Uzmiključeve ako smeš.

Stavio sam ih u džep.A šta je on uradio? Samo se okrenuo i popeo uza stepenište, ka kući.

Kad je stigao do vrha, izvadio je mobilni telefon, pritisnuo dugme i počeoopušteno da razgovara.

– Šta je sad ovo? Ne poštuje nijedno pravilo. Vozi auto i još razgovaramobilnim? – kazao je Alvarez.

Nekoliko minuta kasnije, pojavio se vojni džip. Narednik Alvarez seukipio i vojnički pozdravio pukovnika mornarice koji je izašao iz auta.Pukovnik je razgovarao s Alvarezom, a onda se Alvarez obratio meni,oštro.

– Izvini, Oze, ali istina je. Izdaju te dozvole, ili kako god da se zovu.Važeće su. Dripac je pobedio. Ili ćeš mu vratiti ključeve ili ću morati da teuhapsim.

Ugrizao sam se za usnu. Najpre sam odmahivao glavom, a ondanajednom prestao.

– Dobro, u redu. U pravu ste, svi. Izvinjavam se. Malo sam se zaneo –rekao sam. Kongresmen je sišao niza stepenice. Krenuo sam ka njemu.Pružio sam mu ključeve tu na ivičnjaku. Kad je pošao da ih uzme, baciosam ih sa strane, u kanalizacioni otvor.

– Uh! – rekao sam. – Baš sam nespretan. Malo me bole ruke jer samceo dan nosio mrtvace. Iskreno s izvinjavam, najiskrenije.

Alvarez nije uspeo da sakrije osmeh, iako je pukovnik zurio u njega.Otišao sam. Niko nije pokušao da me zaustavi.

Gospodin Smeško bio je van sebe. Psovao je kao kočijaš, besan štonije bilo po njegovom. Pokazao mi je srednji prst.

– Ništa novo, zar ne, gospodine kongresmene? – mahnuo sam muženskastim pokretom. – Ja sam građanin Amerike. Najbolji ste kad trebada nam kažete da se jebemo.

Ali to je bila kratkotrajna, mala pobeda. Dok sam koračao u suton, idalje van sebe od besa, čuo sam to. Dopiralo je iz svih delova grada:paljenje plinskih generatora, a zatim zujanje klima-uređaja. Svi ljudi nasvetu pribegavaju starim trikovima. A ja mislio da je vojna truba tužna.

U tom trenutku sam shvatio. Na umirućoj, ljubičastoj svetlosti, dok jesunce zalazilo nad Vašingtonom, shvatio sam. Slušao sam kako seokupljaju, u mraku, i znao sam.

Nema oporavka. Izgubili smo. Gotovo je.

96.

U suton trećeg dana Velikog zastoja, kako su ga ljudi nazvali, glasan zvukbrektanja razbija nepomičnu, smrtnu tišinu u centru Menhetna. Dok nabledom snopu rasutih sunčevih zraka, u spavaćoj sobi u zadnjem delustana, s Elijem igra „Kendi lend”, Kloi čuje taj zvuk i prilazi prozoru.

Osmatra nebo iznad Central parka. Zvuk je sve glasniji. Onda ih jespazila. Otprilike pet vojnih helikoptera brujalo je iznad grada iz pravcaVest Sajda. Proleteli su između nebodera Centra Tajm Vorner nalikstativama, na obodu Central parka, nedaleko od kružnog toka Kolumbo, inastavili severoistočno, iznad zelenih drvoreda, ka vladinoj sigurnoj zoni.

– Ne – šapuće Kloi, okrenuta leđima terasi. – Ne, ne, ne.S neba, iznad njih, ponovo dopire tutnjava. Boing 747 prozujao je ka

zapadu. Njegova crvena i zelena svetla su treperila. To je prvi avion kojije videla u poslednjih sedam dana.

– Šta je bilo? – pita Eli.– Helikopteri i avioni – odgovara Kloi. – Zašto krše zabranu? Prošla su

samo tri dana.Kloi izlazi na terasu. Istina je. U luksuznim stanovima treperi svetlost

poput sjajnih papirića od bombona. Čuje zujanje generatora,Dole na ulici vidi džip koji je zaškripao kad je iz bočne ulice izašao u

Petu aveniju. A zatim motor. Potom i Mercedesov džip.Ali ovo se ne dešava samo u Njujorku.Pošto više nije bilo napada, ljudi su se malo ohrabrili. Satelit

vazduhoplovnih snaga registruje paljenje svetala i u Dalasu i u Sinsinatiju,Dablinu, Milanu, Madridu. Sutradan, iz pekinških dimnjaka pokuljali suoblaci dima pa zaplovili vazduhom poput crnih, satenskih marama.Kanadske vlasti ukidaju zabranu korišćenja mobilnih. Njihov primer sledeMeksiko i Evropska unija.

Širom sveta, ljudi se vraćaju na posao. Ponovo rade rudnici uglja,nuklearna postrojenja, telekomunikacioni tornjevi. Ponovo se s vazdušnimstrujama mešaju petrohemijski oblaci i oblaci ugljovodonika, mobilnitelefoni i tornjevi emituju elektromagnetnu radijaciju koja zuji, treperi i širise zemljom poput nevidljivog otrovnog gasa. Ponovo se uspostavljaju

hemijske veze. Energija se meša s materijom stvarajući nešto novo.Došao je kraj Velikom zastoju.Kao i ljudskoj civilizaciji.

97.

Atila se budi na suncem okupanom kamenu u Central parku. Napet. Sad jebaš napet. Oseća kako mu adrenalin kulja venama, ubrzava mu rad srca išalje krv u mozak i u mišiće. Blesak energije. Eksplozija u dendritima isinapsama. Te promene u telu izobličavaju mu molekularne strukture umozgu, toj hipersenzitivnoj izbočini gnjecavih vlakana premreženihelektromagnetskim talasima. Krvni pritisak mu raste. Pljuvačka mu sesuši, počinje da se znoji. Dlake na leđima su mu nakostrešene.

Priprema se za napad. Nešto je pokrenulo nagon za napadanjem unjegovom mozgu. Kako mu se stanje pogoršava, diše sve pliće i sve teže.Hukće, gotovo reži. Opet oseća onaj miris u vazduhu. Doziva ga, tera gada ustane. I ženka pored njega sikće. U očima joj se vide nemir i bes.

Kad je sišao s kamena, ostale životinje ponovo su se okupile. Prekrilesu teren za softbol poput živog tepiha. Čopor je veći i žedniji krvi negoranije.

Atila vodi gomilu ka istoku, prema stanovima s upaljenim svetlima.Pogled mu je prikovan za terase višespratnica. Zna kako da se popne, kakoda uđe. Otići će sam i otvoriće vrata ostalima. To mu kaže miris. Ovogputa neće zakazati.

Milosrđa koje je ispoljio prema ljudima više se i ne seća jer on sećanjeviše nema. Samo ima miris. On je gospodar, prijatelj, partner. Miris je sve.

Muškarac i žena voze se gradom na motoru, Pedeset šestom ulicomkoja popreko preseca grad. Atila dahtanjem doziva ostale, ali nije nimorao. U oblaku feromona, zvuci su suvišni. Životinje u njegovom dahu iznoju mogu da namirišu ono što hoće. Mirisi postaju naređenja. Čopor sekreće gotovo jednako brzo kao on.

Slapovi tela bacaju se s mosta na motor, režeći. To su muž i žena odpedesetak godina. Prvo napadaju ženu. Ona vrišti dok joj u telo zarivajuzube i kandže. Atila, sa strane, glođe ženinu nogu i ravnodušno posmatrakako krv šiklja.

Muškarac, policajac u penziji, hvata se za slabinu kako bi izvukaopištolj koji ne nosi još od 1999. Pacov mu odgrize pola malog prsta leveruke. A onda mu se na lice baca veverica i uz cičanje zabija mu kandže u

oči. Rotvajler mu zariva zube u prepone i muškarac pada na zemlju.Životinje rastržu ljude, kidaju ih na komadiće kao noževi u klanici. Za

manje od tri minuta, od njih dvoje ostaje samo prljav veš.Umazan krvlju, Atila produži sa čoporom u pravcu ljudskog mirisa.

Kreću se ritmično, poput ćelija u krvotoku.Više nema Atile. Sad je veći. Nešto je preuzelo kontrolu nad njim. On

je sada oličenje snage, bezdušni sklop kostiju, krvi i mesa koji se napajaelektricitetom i bujajućim hemikalijama. Ide ka zvucima, ka svetlima.

98.

O, kako se plima brzo vratila. Plima boje krvi.Uz zujanje generatora, čuli su se krici i štektanje pušaka. Zar smo

stvarno bili toliko glupi? Očigledno jesmo. Bila je skoro ponoć kad su seotvorila vrata moje prikolice i na njima se ukazao Alvarez.

– Obuci košulju, Oze. Nadjačani smo. Evakuišu Belu kuću.Zauzeli su istočno krilo. I unutra i napolju, stotine hiljada sisara, psi,

rakuni, pacovi, veverice, oposumi, peli su se uzbrdo ka čuvenom zdanju,gmižući poput mrava. Pucnji više nisu ni prestajali. Dok sam trčao poredAlvareza, na nebu sam, na severoistoku, primetio narandžasti odsjaj.Podigao sam prst ka njemu.

– Šta...– Gori Kapitol – samo je to rekao. I dalje smo trčali. Alvarez me je

požurivao ka kiperu. Stražar na istočnoj kapiji ležao je na zemlji. Krv muse slivala niz uniformu, lice mu je bilo izgrizeno. Alvarez ga je pogledaokrajičkom oka, podigao AA-12 i osuo paljbu po šugavim psima koji su sejoš vrzmali oko tela.

– Nek nam je bog u pomoći – rekao je Alvarez i prekrstio se.– Da nam pomogne? – upitao sam. – Bog je uništio Sodomu i Gomoru,

zar ne? Jesam naučnik, ali izgleda da smo ga ponovo razljutili.Sat kasnije, leteo sam boingom 737, avionom vazduhoplovnih snaga,

nazad za Njujork.Nakon pada Bele kuće, smišljen je nov plan. Vlada se seli na sever.

Daleko na sever. Zapravo, najsevernije što može. Naučnici i članovi vladetrebalo je da odmagle i da se pregrupišu u vazduhoplovnoj bazi Tule, naseveru Grenlanda, hiljadu dvesta kilometara severno od arktičkog kruga.

Jedina dobra stvar u tome bila je što smo se vraćali u Njujork poostale naučnike.

Divno, pomislio sam. To znači da ću smak sveta dočekati zaglavljen uiglou s Harvijem Saltonstalom. A onda su mi rekli da su njega pojeli psi.

– O – kazao sam.Rekli su da porodice moraju da ostanu, ali nisam hteo da pristanem na

to.

Lehija sam našao ispred pilotske kabine.Budući da sam gutao sve što me tišti, sada je to svom snagom izletelo

iz mene.– Ili ćeš mi dovesti ženu i dete ili vi šupljoglavci idite sami pa

rešavajte ovo kako znate i umete.Kad su se Kloi i Eli pojavili na vratima aviona, smestio sam ih na

sedišta. Dugo smo se grlili i plakali. Nakratko sam, u trenutkumalodušnosti, pomislio da ih možda više nikad neću videti, ali srećom,jednom i ja nisam bio u pravu. Avion se odlepio od zemlje i poleteo.Počela je kiša dok smo leteli iznad Kanade, ali letelica se još podigla. Kadsmo zaplovili iznad oblaka, jaka svetlost zablesnula je kabinu. Visoko, sdesne strane, dizao se Mesec, svetao i jasan na hladnoći. Ispod nas supromicali oblaci poput reke srebrne svile.

Tad je Eli spazio nešto.– Tata! Vidi!Sedeo mi je u krilu i pokazivao prstom na prozor.Na istoku, iza oblaka, video se nekakav obris. Ličio je na tamnu,

pokretnu kupu. Oblak? Bio je crn, gust. Mahao je krilima. Živ.Leteli smo ka tome, ili je to letelo ka nama? Isprva sam pomislio da je

u pitanju jato ptica. Bilo je nezamislivo videti toliko ptica u jatu, ali ondasam shvatio da su to slepi miševi. Rojili su se u izvrnutoj piramidi,neprestano se okrećući. Bezglavo su leteli ukrug i ukrug, jurili se,beskonačno leteli gore pa dole...

Tras! – Vežite pojaseve – čulo se sa razglasa. A onda smo uleteli unjih.

Zgrabio sam ženu i sina i čvrsto ih zagrlio kad je u avion udarilo neštošto je podsećalo na božju pesnicu. Slepi miševi su se koprcali na letelici,neki su se smrskali o prozore, neke je usisao motor pa ih izbacio u oblikukrvavih konfeta. Bio je to ogroman crni oblak mahnitog letenja i mahanjakrilima. Trenutak kasnije, eksplodirao je desni motor, a već u sledećemtrenutku smo padali.

Srećom, ali bukvalno srećom, naš pilot je bio irački veteran naviknutna nepredviđene manevre. Za samo nekoliko sekundi, spustili smo senekoliko stotina metara.

Kad smo se izvukli iz tornada slepih miševa, pilot je osposobio motor,okrenuo avion i zaputio se ka jugozapadu. Prinudno smo sleteli u Sirakuzi.

Drugi avioni nisu bili te sreće, saznali smo. Tri letelice su oborene.

Opet je stradalo stotine ljudi. Koliko će ih poginuti u ovom ratu pre negošto se sve okonča, pomislio sam dok sam se s porodicom tiskao naprepunom terminalu međunarodnog aerodroma Henkok. Nisam znao. Nikonije znao.

Epilog

Vazduhoplovna baza TuleKvanaak, Grenland

Donekle i dalje verujem da možemo promeniti svet. Još ne znam kako,

ali uspećemo. Najveća moć u univerzumu jeste čovekova otpornostudružena s intelektualnom snagom. Čovek misli, isprobava i bori se dapronađe rešenje.

Kako je plemenit umom, kao što je rekao Hamlet. Kako neograničenpo sposobnostima. Kako po razumu naliči na Boga.

Znam da ćemo uspeti jer odavde gde sedim I pišem vidim svog sinaElija. Dok posmatram njegovo nevino lišce, tako slično majčinom, samojedno osećanje opstaje. Ljubav koju su meni pružili moji otac i majka sadapreplavljuje njega, sve više iz dana u dan. Jednog dana, on će je preneti nasvoju ženu i dete i ljubav će nastaviti da živi.

Preživećemo jer, iako umemo da zabrljamo, imamo nadu, veru i voljuda to popravimo, zbog sebe i onih koje volimo.

Mi popravljamo.Da li je tako?Ne znam.Možda.Snimam ovo u bunkeru. Novembar je, hladno je. Ovde temperature

znaju da se spuste do minus dvadeset tri stepena.Napolju je mračno. Gotovo je uvek mračno u našem novom, ledenom

domu. Od vetra, zidovi se tresu. Čak i u snovima čujem ga kako stalnozviždi i jauče. Kao da je sama Zemlja u žalosti.

U gotovo neprestanom mraku, s planina, preko bele pustinje ledenogbrega, vetar duva brzinom od sto kilometara na čas. Ovde skoro da nemasisara tako da slobodno možemo da koristimo generatore i radio. Blagonama.

Koliko god da je loše, oblačim arktičko odelo i jednom dnevnomizlazim napolje i tužno posmatram nemilosrdno obzorje. Smatram ovohodočašćem, kaznom za svoje grehe, za grehe svih nas. Zbog toga mi nije

nimalo lakše, ali svejedno to radim. Mislim da sam na neki način konačnopronašao veru. Valjda to hoće od kraja sveta.

Bilo je nekoliko samoubistava, uglavnom među nekadašnjimstanovnicima Vašingtona, senatora i poslanika naviknutih na lagodan život.Nema više lagodnog života.

Komunikacija s američkim kontinentom sporadična je. Zalihe nam idalje stižu, ali kruže glasine o haosu tamo u Sjedinjenim Državama.Razuzdane bande krstare ulicama boreći se protiv životinja, ali imeđusobno. Godinama su pojedini naši sunarodnici zagovarali povratakčoveka prirodi. Izgleda da im se želja konačno ostvarila.

U časovima usamljenosti i dokolice, razmišljam o onome što se desilo.Za razliku od mnogih kolega, ja ne krivim tehnologiju. Nafta je unapredilačovekov život, kao i mobilni telefoni. Niko nije znao da će kombinacija tedve stvari dovesti do biološke katastrofe. Uprskali smo. Dešava se.

Ali sinoć sam ponovo usnio taj san. Često ga sanjam. San o spiralismrti. Mrave koje sam jednom video u Kostariki. Krug u pesku. Crnibazen koji se migolji. Hiljade i hiljade mrava milelo je u beskonačnomkrugu. Slepo su pratili jedan drugog, usredsređeni na tragu feromona onogispred sebe. Trčali su ukrug i ukrug. Trčali su u smrt. Zatvoren krug.Zmija koja grize sopstveni rep. Simbol uzaludnosti. Zapetljani usopstvenoj omči, mravi trče okolo-naokolo, u krugovima, očajni, glupi,prokleti.

- KRAJ -