UNIVERZITET U TRAVNIKU

FARMACEUTSKO ZDRAVSTVENI FAKULTET

Smjer: Radiologija

RENDGENSKA CIJEV

Student: Mentor:

Dragoslav Rakita Doc. dr Alma Bajtarević

402/12

21.11.2012

1

Sadržaj

1. Uvod 3

2. Rendgenska cijev  4

2.1. Vakuumska cijev 5

2.2. Katoda 6

2.3. Anoda 6

2.4. Oklop  8

2.5. Hlađenje rendgenske cijevi 9

3. Generator  10

3.1. Priključak na gradsku mrežu  10

3.2. Transformatori  11

4. Zaključak 12

5. Literatura 13

2

1. Uvod

Rendgen zrake (X-zrake) nisu proizvedene; one su otkrivene gotovo slučajno.

Tokom 1870-ih i 1880-ih godina u mnogim univerzitetskim fizikalnim laboratorijima ispitivana

je vodljivost katodnih zraka, ili elektrona, kroz velike staklene cijevi ispunjene rijetkim plinom

poznate u to vrijeme kao Kruks-ove cijevi.

Wilhelm Conrad Röntgen objavljuje 1895. da je u modificiranoj Kruksovoj cijevi otkrio

nevidljive zrake koje izazivajufluorescenciju, prolaze kroz materiju, te se ne otklanjaju

u magnetskom polju. Röntgen je te zrake nazvao X-zrakezbog njihove nepoznate prirode. Iako se

poslije pokazalo da su takve zrake već bile uočene u nekim pokusima, npr. Nikola

Tesla proizveo ih je djelovanjem električnog polja visoke frekvencije, Röntgen ih je prvi istražio,

primijenio i shvatio njihovu prirodu. U zamračenoj prostoriji on je Kruksovu cijev potpuno

omotao u fotografski crni papir tako da bolje vizualizira učinak katodnih zraka na cijevi.

Slučajno je ploča s slojem barijeva platinocijanida, tvari koja fluorescira, bila odložena na stolu

nedaleko Kruksove cijevi. Zbog tamnog omotača iz cijevi nije mogla izaći vidljiva svjetlost, ali

je tijekom pokusa Roentgen opazio da ploča fluorescira bez obzira na udaljenost od Kruksove

cijevi. Intenzitet fluoresciranja se pojačavao s približavanjem ploče bliže cijevi te je bilo

nesumnjivo podrijetlo uzroka fluoresciranja. Tako su otkrivene rendgen zrake.

3

2. Rendgenska cijev 

Prvi rendgenski aparati bili su univerzalni tj. korišćeni su za sve vrste radiografisanja. Na prvoj

prezentaciji proizvodnje x-zraka koja se održala 23.01.1896. god., Vilhem Konrad Rendgen je

radiografisao šaku poznatog anatoma Alberta fon Kolikera, koji je predložio da se zraci nazovu

po V. K. Rendgenu.

Sa razvojem tehnike i tehnologije, razvijaju se i aparati za specijalizovano radiografisanje.

Tako je već 1920. god. patentirano nekoliko aparata za snimanje zuba. Kako danas, tako i tada,

poznatiji od ostalih bili su Simensovi aparati tzv. kugleks-aparati. Rendgenska cijev jeste

osnovni deo rendgen aparata i upravo se u njoj stvaraju x-zraci. Ali se rendgenska cijev u suštini

nije puno promjenila.

Coolidgeova rendgenska cijev iz sa fiksnom anodom 1917. Užarena katoda je na lijevo, a anoda

je na desno. Rendgenske zrake zrače u sredini prema dolje. 1

Standardni oblik modernih RTG vakumskih cijevi sa rotirajućom anodom 2

1 http://hr.wikipedia.org/wiki/Rendgenska_cijev#Crookesova_cijev2 http://iangrey.org/wp-content/uploads/2008/01/800px-rontgenbuis-draaianode.thumbnail.jpg

4

Šematski prikaz RTG cijevi3

A AnodaC KatodaE Staklena cijevH Metalno kućišteO Dielektrično ulje za hlađenjeR RotorS Indukcijski statorT Ciljnik anode, uglavnom od WolframaW Prozor cijevi (Aluminium ili Berilium)

Glavni dijelovi rendgenske cijevi su :

- Vakuumska staklena cijev

- Katoda

- Anoda

- Metalni oklop

2.1. Vakuumska cijev

Kao što se vidi na gore prikazanim slikama rentgenska cijev je staklena cijev dužine 20 do 

25 cm i promjera 15 cm. Iz  cijevi  je uklonjen zrak  i one su pod  tlakom od 5-

10 mbara. U prvim rentgenskim cijevima bio  je  razrijeđen plinoviti sadržaj 

(zrak), a ne vakuum. On  je služio 

3 http://en.wikipedia.org/wiki/File:Xraytubeinhousing_commons.png5

kao dodatni izvor elektrona te su se one za vrijeme rada morale prozračivati. Rentgenska

staklena cijev načinjena od pyrex stakla je umetnuta u metalni olovni oklop koji štiti cijev od

mehaničkih oštećenja, a bolesnika i profesionalno osoblje štiti od prekomjernog zračenja i

strujnog udara. U cijevi se nalaze  dvije elektrode: katoda i anoda. 

2.2. Katoda

Katoda je negativna elektroda. Građena je od materijala visokog tališta koji je uglavnom od

volframa. Modifikovana je u obliku spirale dužine 12 cm i debljine 0,2 do  0,5  mm.  Spiralna 

nit  katode postavljena  je  unutar  metalnog  okvira  koji  je također  negativnog  naboja  i 

ponaša  se  kao  dodatna  elektroda  (Wehneltova elektroda).  Katode  modernih  rentgenskih 

cijevi  imaju  dvije  spiralne  niti  (dvije katode), a svaka od njih 

je nasuprot odgovarajućem žarištu anode: veća spirala za  veliki  fokus  i  manja  za  mali  fokus. 

Djelovanjem  struje  zagrijavanja,

niskog napona i velike jakosti, na katodi se oslobađaju elektroni termoionskom emisijom koji 

se uslijed  razlike  potencijala  katode  i  anode  ubrzano  gibaju  prema  anodi. 

Tako  da  je  katoda uključena  u  dva  strujna  kruga  (za  razliku  od  anode)  i 

to niskonaponskistrujni krug za zagrijavanje katode i visokonaponski strujni krug za razliku 

potencijala  anode  i katode,  odnosno  gibanje  elektrona.  Uloga 

dodatne elektrode uz katodu je da kolimira snop elektrona da bi bio što uži. 

2.3. Anoda

Anoda  je  pozitivna  elektroda  i  u  rentgenskoj  cijevi.  Ona  je 

smještena nasuprot katode te seu  literaturi  spominje  i  kao antikatoda. 

Ima oblik diska na držaču. Osnovu diska čini molibden i grafit, a od molibdena (eventualno bakr

a) je   držak  anode.  Odabir  materijala  definiran  je 

visokim  toplinskim  kapacitetom  i toplinskom provodljivošću budući da  držak  ima ulogu 

odvođenja  velike  količine topline koja se oslobađa na žarištu anode. Površina žarišta anode 

napravljena je od  materijala  visokog  rednog  broja  i  visokog  tališta.  U  današnjih 

rentgenskih cijevi to je u pravilu legura tungstena i renija, a prije je to bio volfram. 

Na  anodi  se nalaze  dva  žarišta u  korelaciji  s dvije  katode. Malo  žarište, površine  0,1  do 

0,5 mm 2 ,  koristi  se  kada  je  potrebna  velika  oštrina  slikovnog prikaza  (npr.  pri  snimanju 

pluća,  kosti).  Veliko  žarište,  površine  1  do  1,5 mm2, koristi  se  pri  dijaskopiji  i  drugim 

pregledima  zbog  njihovog  velikog  toplinskog opterećenja anode. 

6

Veličina  žarišta  direktno  utječe  na  oštrinu  slikovnog  prikaza,  odnosno rentgenske  snimke, 

jednako  kao  što  veličina  izvora  svjetlosti  u  zamračenoj prostoriji utječe na oštrinu sjene. U 

cilju postizavanja što bolje kvalitete snimke, tj. oštrine prikaza, poželjno  je da površina žarišta 

bude što manja. S druge strane toplinsko opterećenje anode postavlja zahtjev za što većom

površinom žarišta te možemo  reći  da  je  zaštita  od  toplinskog  opterećenja  anode  direktno 

u vezi  sa snagom rentgenske cijevi, odnosno stupnjem opterećenja. 

Zaštita od  toplinskog opterećenja anode neobično  je  značajno budući da kod  dužeg 

bombardiranja  anode  brzim  elektronima  (npr.  za  vrijeme  duže dijaskopije)  njeno 

pretjeranozagrijavanje  može  doseći  razinu  termoionske emisije,  odnosno  užarena  anoda 

počinje emitirati  elektrone.  U  tom 

slučaju prekida se strujni krug ili struja rentgenske cijevi poprima 

obrnuti smjer, što može rezultirati razaranjem katode. Zaštita anode od toplinskog opterećenja 

postiže se: 

- građom anode 

- nagibom žarišne površine 

- rotacijom anode 

- sistemnim hlađenjem 

Odabir  materijala  jedan  je  od  glavnih  parametara  građe  anode,  što  je posebno  značajno 

zažarnu  površinu,  ali  i  za  ostale  dijelove.  Žarna 

površina anode mora biti od materijala koji nesamo da  ima visoki redni broj već 

i visoko talište u svezi s nastankom rentgenskih zraka.

Ostali dijelovi anode prvenstveno su  od  materijala  visokog  tališta  te  dobre  toplinske 

provodljivosti  sa  ciljem preuzimanja i odvođenja velike količine topline.

Kod  prvih  rentgenskih  cijevi  (a  danas  još  uvijek  kod  terapijskih  uređaja) površina  anode

je  bila  ravna  i  okomito  postavljena  na  smjer  kretanja  brzih elektrona. Rentgenske zrake

koje nastaju na ovakvoj anodi  raspršuju se u svim smjerovima. Ako se 

žarišna površina postavi pod nagibom  (ukošeno), odnosno ako  je  kut  koji  zatvaraju 

površina anode  i  smjer  gibanja 

elektrona manji  od  90stupnjeva,  postiže  se  prividno  manja  površina  žarišta. 

Ovako ukošenaanoda može se promatrati s dva aspekta: 

- pojam prividnog ili optičkog žarišta omogućava usmjeravanje nastalih rentgenskih zraka, 

dakle manji stupanj raspršivanja, što je dobro za bolju kvalitetu slikovnog prikaza, te 

- pojam realnog žarišta, koje je veće površine za razliku od žarišta postavljenog okomito na sm

jer brzih elektrona. 

7

Danas  se koriste  rentgenske  cijevi  sa  nagibom  žarišne  površine 

anode prema smjeru gibanjabrzih elektrona od 71 od 88 stupnjeva, a ima i rentgenskih cijevi 

koje  imaju anodu sa različitim nagibima  žarišta  obzirom  na  veličinu, 

pri čemu žarna površina sa manjim kutom odgovara 

malom fokusu. Najveći  doprinos  povećanju  toplinske  izdržljivosti  anode 

postigao se uvođenjem  rotirajući  anode  kod  koje  žarište  više  nije  forme 

pravokutnika (kvadrata)  već prstena. 

Rotacijom  se površina  žarišta  izrazito povećava  (iznosi cca  750  mm2 )  te  što  je  brzina 

rotacije  anode  veća  veći  je  toplinski  kapacitet rentgenske cijevi. Prema brzini rotacije anode 

rentgenske cijevi dijelimo na: 

- sporo rotirajuće – do 3.000 okretaja u minuti 

- b) brzo rotirajuće – od 3.000 do 8.500 okretaja u minuti 

- c) super brzo rotirajuće – od 8.500 do 17.000 okretaja u minuti. 

Uz rotaciju sistem hlađenja je nesumnjivo  jedna od najznačajnijih stavki u zaštiti od 

toplinskog opterećenja anode. Hlađenje  se  ostvaruje  uljnom  kupkom, premda 

postoje i druge mogućnosti(voda,  zrak)  ili  kombinacije  (primjerice najpoznatija  kombinacija 

je  ulja  i  vode  kod koje seanoda  hladi  uljem,  a 

ulje vodom). Za hlađenje anode značajno je da su osnova i držak anode, 

napravljeni od materijala  dobre  toplinske  provodljivosti  (molibden).  Preko  drška  se  toplina 

odvodi  izvan  rentgenske  cijevi do  radijatora  koji  se  sastoji od bakrenih  pločica, koje  su 

zajedno  sa  cijelom  rentgenskom  cijevi  uronjene  u  uljnu  kupku  unutar oklopa zračnika.

2.4. Oklop 

Oklop  rentgenske  cijevi  služi  za  zaštitu  osoba  i  okoline  od  rentgenskog zračenja  i  struje 

visokog  napona,  ali  i  za  zaštitu  same  rentgenske  cijevi 

od mehaničkih oštećenja. Zbog navedenih razloga oklop se sastoji od dva sloja. Jedan  sloj  je 

od  izolacijskog  materijala  (porculan)

te štiti bolesnika i profesionalno osoblje od visokog napona električne struje. Drugi  sloj  sadrži 

olovo  pa  zaštićuje  bolesnika  i  osoblje  od 

rentgenskog zračenja. Sloj olovau oklopu rentgenske cijevi nije dovoljno debeo da bi spriječio u 

cijelosti  prolaz  rentgenskih 

zraka  kroz  njega.  Dio  rentgenskih  zraka  koje prolaze kroz oklop zove se  parazitsko 

zračenjeDa bi se potpuno spriječio prolaz  rentgenskih zraka kroz oklop, sloj olova 

8

trebao bi biti veoma debeli  te bi zračnik  bio  pretežak  i  prevelik  za  rukovanje.  Količina 

parazitskog  zračenja  je 

zakonski  limitirana  i  podliježe  redovitoj  godišnjoj  kontroli.  Zakonski 

dopuštena količina parazitskog zračenja je 0,1 R u jednom satu na 1 m udaljenosti. Na oklopu se 

nalaze  tri otvora. Dva otvora, po  jedan na strani 

svake od elektroda, a služe za dovođenje električne struje provodnicima, te 

jedan otvor za izlazak rentgenskih zraka. Otvor kroz kroji prolaze rentgenske zrake zove se proz

ori, površine  je cca 5cm2 i  nalazi  se  nasuprot  žarišta  anode.  Rentgenske  zrake  koje 

izlaze  kroz prozor  čine  jednu  desetinu  sveukupno  proizvedenog  rentgenskog  zračenja  i 

nazivaju se korisnisnop. Ovo  rentgensko  zračenje  se  još  naziva  primarni snop, budući da nije 

oslabljeno  interakcijom  sa atomima  (zraka, bolesnika  itd.). U  sredini  primarnog 

snopa nalazise  centralnazraka, koja  je  značajna za određivanje  smjera rentgenskih  zraka pri

snimanju. Dio  rentgenskih  zraka korisnog  snopa  koji  dolazi  u  interakciju  s  nekim  atom  i 

kod  toga mijenja svoje karakteristike  (prvenstveno  smjer,  ali  može  doći  do  promjene  i 

valne  dužine, odnosno energije) zove se raspršenozračenje.

Na prozoru rentgenske cijevi nalaze se  filtri. Oni

mogu biti od aluminija  ili bakra,  a  služe  za  zaštitu  bolesnika  od  “mekih”  rentgenskih 

zrakakoje 

ne sudjeluju u stvaranju slike već bi se u cijelosti apsorbirale u površnim dijelovima tijela 

bolesnikaPropisana najmanja debljina  filtara  je 2 mm aluminija, ali mogu biti  različitih 

debljina ovisno o namjeni  rentgenskog  uređaja  i  jačini  cijevi. Značajno  je  istaknuti  da  se 

filtri 

koriste  samo kod  dijagnostičkih  uređaja,  za razliku od terapijskih uređaja, u kojih se “meki” 

dio rentgenskog zračenja koristi u cilju postizavanja terapijskog učinka. Neposredno  uz  filtar 

na prozoru rentgenske  cijevi  nalazi  se  sistem  za regulaciju veličine korisnog snopa. 

Regulacija veličinekorisnog snopa (tubusi i zasloni) Sužavanje  veličine  korisnog  snopa  je 

potrebno da bi seizbjeglo nepotrebno  zračenje  bolesnika,  a  postiže  se  i  veća  oštrina snimke. 

Stupanj suženjakorisnog snopa definiran je snimanim dijelom tijela, a ne formatom filma. Za 

sužavanje snopa rentgenskog zračenja mogu se koristiti  tubusi, dijafragme  i zasloni. 

Na  dijagnostičkim  uređajima  danas  se  za  sužavanje  snopa  u  pravilu koristi duboki prednji 

zaslon  sa svjetlosnim  vizirom  (višeslojni sužavajući  zastor sa svjetlosnim ciljanikom).

Upotreba  tubusa  za  sužavanje snopa  u  dijagnostičkih  uređaja  je napuštena,  a  mogu  se 

vidjeti jedino još kod terapijskih rentgenskih  uređaja. Tubusi koji se primjenjuju u današnjih 

dijagnostičkih uređaja su plastični  i služe za doziranu  kompresiju pregledavanog dijela  tijela 

(primjerice  kod mamomata). Klasični tubusi za sužavanje snopa bili su od olovnog lima te u 

9

obliku krnje šuplje piramide  ili  stošca  različitih  veličina. Apsorpcija  rubnih  zraka 

primjenomtubusa bila je oskudna, a manipuliranje s njima naporno. Dijafragme su bile naprednij

i oblik 

tubusa unutar kojeg se na užem dijelu (a neki put i na širem) nalazila olovna pločica. Dijafragme 

su služile za snimanje kralježnice i kod mijelografije. Duboki  prednji  zaslon  se  sastoji  od 

34  para  olovnih  pločica  koje  su postavljene tako da formiraju šuplju krnju piramidu koja je 

bazom okrenuta prema anodi,  a  užim  dijelom  prema  bolesniku.  Olovne  pločice  su  širine 

oko  2  cm  i debljine 0,5  cm, a postavljene su  tako da se djelomično preklapaju. Regulacija 

širine  snopa  zračenja  postiže  se  sinhronim  pomicanjem  svih  parova  olovnih ploča  po 

širinijednim  vijkom  te  drugim  po  dužini.  Uz  sistem  olovnih  ploča današnji  uređaji  imaju 

unutar  dubokog  prednjeg  zaslona  postavljenu  sijalicu  s ogledalom  koje  reflektira  svjetlo, 

što  omogućava  procjenjivanje  širine  snopa rentgenskog  zračenja,  a  ciljanik  i  određivanje 

putanje centralne  zrake. U suvremenih, 

poglavito dijaskopskih rentgenskih uređaja podešavanješirine primarnog snopa zračenja je autom

atizirano na širinu filma. 

2.5. Hlađenje rendgenske cijevi

Hlađenje anode i čitave rendgenske cijevi može se izvesti na nekoliko načina – vodom,

vazduhom i uljem. Efikasnost pojedinih metoda hlađenja je različita, a koji će biti primenjen

zavisi od vrste aparata i njegove snage. U toku emisije x-zraka, bakarni deo anode je zagrejan do

temperature niže od one koju ima anodni fokus. Bakar oduzima toplotu anodnom fokusu i, kao

odličan provodnik, odvodi je dalje od rendgenske cijevi. Kod aparata manje snage na bakarni

deo anode van cijevi, nastavljaju se metalni radijatori oko kojih kruži vazduh, indirektno hladeći

anodu i čitavu rendgensku cijev. Aparati veće snage hlade se preko sistema koji obezbeđuju

cirkulaciju ulja između metalnog i staklenog omotača cijevi. Kod rotaliks-cijevi, kod kojih

postoji uljno hlađenje, samo zahvaljujući efektu rotacije, hlađenje anode je desetosruko

efikasnije.

3. Generator 

Dio  rentgenskog  uređaja  koji  osigurava  potrebnu  električnu  energiju  za proizvodnju 

rentgenskih zraka je generator. Izvor električne energije je gradska mreža, a za pogon rentgenske

cijevi treba dvije vrste električne struje: 

10

- za grijanje katodne niti  struja je niskog napona (oko 10V) te jačine  od  1  do  3,5 

miliampera  pri dijaskopiji,  odnosno  nekoliko  tisuća miliampera pri snimanju 

- za  ubrzano  gibanje  elektrona 

- struja  visokog  napona najmanje od 50 kV.do 120 i više kV 

Potrebna kvaliteta električne struje ostvaruje se sistemom transformatora, odnosno niskonapon-

skim  i visokonaponskim  transfomatorom. Osim  toga za  rad rentgenskog uređaja potrebno je 

istosmjerna struja, a ne  izmjenična kao što je u struje gradske mreže. Ovo se postiže ventilnim 

cijevima ili kenetronima. 

Sumarno  možemo  definirati  da  su  dijelovi  generatora  rentgenskog uređaja: 

- Priključak na gradsku mrežu

- Transformatori 

- niskonaponski transformator 

- viskonaponski transformator 

3.1. Priključak na gradsku mrežu 

Za rad rentgenskog uređaja koristi se struja gradske mreže preko posebno zaštićenog (uzemlje-

nog) priključka. Obične utičnice i priključci se ne mogu koristiosim eventualno za portabilne 

uređaje. 

3.2. Transformatori 

Transformatori  su građeni od metalne  jezgre  s dva  kraka  (u obliku slova U)  na  koje  je 

namotana  zavojnica  dobre  provodljivosti  električne  struje.  Krak metalne  jezgre bliže 

priključku gradske mreže naziva se primar, dok  je onaj na izlazu  iz  transformatora sekundar. 

Prema broju zavoja  i debljine žice (zavojnice) na krakovima definirana je transformacija struje. 

Niskonaponski   transformator  pretvara  relativno  visoku  struju  gradske mreže  (220 V) u 

struju niskog napona od svega 10 V. Kod ovog  transformatora na  primaru  se  nalazi  veliki 

broj  zavoja  dok  se  na  sekundaru  nalazi  mali  broj zavoja relativno debele žice. 

Visokonaponski   trans formator  pretvara, u ovom slučaju,  struju niskog napona gradske 

mreže u struju visokog napona za ubrzavanje elektrona(od 50 KV na više). Na primaru se nalazi 

mali broj  zavoja  za  razliku od sekundara na kojem je veoma veliki broj zavoja u kojima se 

inducira struja visokog napona. Viskofrekventni transformator  je posebna vrsta 

visokonaponskog transformatora  koji stvara približno  stalni napon  s oscilatora 

11

(visokofrekventnog  generatora)  frekvencije od 500 do 5.000 Hz  i napona od 250 do 400 V u 

visoki napon od 25 do 150 kV potreban za rad rentgenske cijevi. Njegove prednosti su uz 

stvaranje  kontinuirane  razine napona  i male  dimenzije  te mala  težina pa se može ugraditi uz 

samu rentgensku cijev. Visokofrekventni   gene rator  je  najnovija  vrsta  generatora.  Ovaj 

generator pretvara  izmjeničnu struju napona gradske mreže 220 V  i  frekvencije 50 Hz u 

istosmjerni napon od 250 do 400 V. Taj se  istosmjerni napon pomoću

4. Zaključak

Od otkrića renfgenskih zraka 1895 od strane Wilhelma Conrada Röntgena pa do danas evidentan

je ogroman pomak u medicini, i to ne samo u dijagnostičkom dijelu, već u svim oblastima

medicine, kao i u industriji. Danas se dijagnostika ni u jednoj grani medicine ne može zamisliti

bez radiologije.

Rendgen je zrake prvi put otkrio koristeći Kruksovu cijev koja je imala katodu koja se nije

grijala, već se rendgensko zračenje stvaralo jonizacijom vazduha u cijevi. U suštini rendgenska

cijev se nije puno promjenila u suštinskom dizajnu, 1913 godine je američki fizičar Vilijam

Kulidž usavršio Kruksovu cijev tako što je uveo užarenu anodu i vakuum u staklenoj cijevi.

Užarena katoda je bila mnogo učinkovitija.

U početnim fazama razvoja radiološke dijagnostike, izlaganje pacijenata rendgenskim zrakama

je trajalo veoma dugo (čak i preko jednog sata), što je, nomalno, ostavljalo štetne posljedice po

pacijenta. Kasnijim uvođenjem boljih i kvalitetnijih filmova i kaseta, a naročito folija je

12

drastično smanjeno vrijeme izlaganja pacijenta zracima. Najsavremeniji aparati (digitalni) su

sveli to zračenje na minimum.

I da sumiram, otkriće rendgenske cijevi i njeno usavršavanje je definitivno unaprijedilo

kompletnu medicinsku nauku, i današnja medicina se ne može zamisliti kvalitetna dijagnostika

bez upotrebe radiologije.

5. Literatura

1. http://www.medri.uniri.hr/katedre/Radiologija/med.%20radiologija

2. http://en.wikipedia.org/wiki/X-ray_tube

3. Lovrinčević prof. dr. Antun, Opšta i specijalna radiologija, Univerzitetska knjiga

„Veselein Masleša“, Sarajevo, 1988. Godine.

4. Uvod u radiologiju, Sveučilište u Rijeci, Medicinski fakultet,Katedra za radiologiju,

http://www.medri.uniri.hr/katedre/Radiologija/med.%20radiologija

13