RAZVOJ MREŽE MOBILNE TELEFONIJE - · PDF filePropisi Republike Srbije.....32. 4. Planiranje i razvoj mobilne telefonije u EU i Velikoj Britaniji - Praksa

UNIVERZITET U NOVOM SADU FAKULTET TEHNIČKIH NAUKA DEPARTMAN ZA ENERGETIKU,

ELEKTRONIKU I TELEKOMUNIKACIJE KATEDRA ZA TELEKOMUNIKACIJE

I OBRADU SIGNALA

RAZVOJ MREŽE MOBILNE TELEFONIJE

- URBANISTIČKI ASPEKT I ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE -

STUDIJA

Novi Sad, mart 2009.

FINANSIRANJE STUDIJE:

Grad Novi Sad – Gradska uprava za zaštitu

životne sredine, Rumenačka br. 110

21000 Novi Sad

REALIZATOR STUDIJE:

Katedra za telekomunikacije i obradu signala,

Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije,

Fakultet tehničkih nauka, Trg D.Obradovića 6, 21000 Novi Sad

NAZIV STUDIJE:

RAZVOJ MREŽE MOBILNE TELEFONIJE

-URBANISTIČKI ASPEKT I ZAŠTITA ŽIVATNE SREDINE -

BROJ DOKUMENTACIJE: S – 124 – 1/2009

BROJ UGOVORA: VI-501-2/2008-49 od 21. 11. 2008.god. (br.01-2060/1 od 24.11.2008. god.)

STRUČNI TIM:

______________________________ Prof. dr Vladimir Milošević, dipl.inž.

Asistent Miodrag Milutinov, dipl.inž.

Sonja Milošević, dipl.inž.-master

VREME REALIZACIJE STUDIJE:

novembar 2008 - mart 2009.

D E KA N

____________________________ Prof. dr Ilija Ćosić, dipl.inž.

Razvoj mreže mobilne telefonije - Urbanistički aspekt i zaštita životne sredine -

Sadržaj

1. Uvod ......................................................................................... 1

2. Razvoj mobilne telefonije i njene osnovne karakteristike ........ 4 2.1. Kratak istorijski pregled razvoja mobilne telefonije.......................................... 4 2.2. Osnovne karakteristike mobilne telefonije druge generacije, GSM..................... 5

2.2.1. Ćelijska struktura .................................................................................. 6 2.2.2. Veličina ćelije, kapacitet i snaga bazne stanice ........................................... 8

2.3. Evolucija GSM (2G) sistema ka UMTS (3G) sistemima.................................... 12 2.3.1. GPRS ................................................................................................. 12 2.3.2. EDGE................................................................................................. 13

2.4. Osnovne karakteristike mobilne telefonije treće generacije, UMTS ................... 14 2.5. Antenski sistemi baznih stanica .................................................................. 16 2.6. Smeštaj radio-uređaja i montaža opreme na lokaciji bazne stanice .................. 17

3. Uticaj elektromagnetskog zračenja baznih stanica na životnu sredinu i tehničke uređaje.............. 19

3.1. Uticaj nejonizujućeg elektromagnetskog zračenja na ljude ............................. 20 3.1.1. Parametri koji se koriste za definisanje granice

štetnog RF zračenja ............................................................................. 21 3.1.2. Granične vrednosti pojedinih parametara RF zračenja ............................... 22 3.1.3. Proračun uticaja istovremenog zračenja

nejonizujućih elektromagnetskih talasa različitih frekvencija ...................... 24 3.2. Uticaj nejonizujućeg elektromagnetskog zračenja na tehničke uređaje ............. 25 3.3. Analiza uticaja elektromagnetskog zračenja

baznih stanica mobilne telefonije ................................................................ 26 3.4. Analiza uticaja elektromagnetskog zračenja

predajnika radio-relejnih veza .................................................................... 27 3.5. Obavezne mere zaštite pri postavljanju i korišćenju

baznih stanica mobilne telefonije ................................................................ 27 3.6. Program praćenja uticaja zračenja baznih stanica na životnu sredinu ............... 30 3.7. Spisak korišćenih zakona, propisa, standarda i preporuka

relevantnih za problematiku radio-frekvencijskih zračenja .............................. 31 3.7.1. Međunarodni propisi............................................................................. 31 3.7.2. Propisi Republike Srbije ........................................................................ 32

4. Planiranje i razvoj mobilne telefonije u EU i Velikoj Britaniji - Praksa ............................................... 33

4.1. Generalna politika u EU............................................................................. 33 4.1.1. Mobilna telefonija - očuvanje životne sredine i zdravlja ljudi...................... 33 4.1.2. Preporuke članica GSME grupe za razvoj mobilne telefonije ....................... 35

4.2. Praksa razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji - Politika i procedure................................................................................. 37

4.2.1. Pravilnik o razvoju mreže mobilne telefonije ............................................ 37 4.2.2. Postupci i procedure za razvoj mreže mobilne telefonije ............................ 38

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad


Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad

4.2.3. Ustanovljavanje potreba za razvoj mreže ................................................ 38 4.2.4. Podnošenje godišnjih planova

o razvoju mobilne telefonije lokalnim vlastima ......................................... 40 4.2.5. Godišnje diskusije o planiranom razvoju mreže ........................................ 41 4.2.6. Registar baznih stanica......................................................................... 42 4.2.7. Definisanje oblasti predviđenih za postavljanje

novih baznih stanica ............................................................................ 43 4.2.8. Pred-prijavne konsulatcije..................................................................... 44 4.2.9. Podnošenje prijave lokalnim vlastima ..................................................... 46 4.2.10. Procedura obrade prijava za dobijanje odobrenja ..................................... 50 4.2.11. Odluka lokalnih vlasti o zahtevanom razvoju............................................ 52 4.2.12. Uticaj EM polja na zdravlje ljudi ............................................................. 54 4.2.13. Usklađenost sa propisanim standardima.................................................. 55 4.2.14. Procedura nakon odbijanja zahteva ........................................................ 56

4.3. Praksa razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji; urbanističko - arhitektonski aspekt ............................................................. 56

4.3.1. Generalni principi ................................................................................ 57 4.3.2. Zajednički stubovi i lokacije .................................................................. 58 4.3.3. Instalacija na postojećim objektima (urbanistička ograničenja).................. 59 4.3.4. Instalacija na budućim-planiranim objektima ........................................... 60 4.3.5. Maskiranje i prikrivanje opreme ............................................................. 60 4.3.6. Upotreba opreme manjih dimenzija ........................................................ 62 4.3.7. Instalacija novih stubova ...................................................................... 62 4.3.8. Oblasti od posebnog značaja ................................................................. 63

5. Zaključci i predlozi .................................................................. 65 5.1. Praksa u EU i Velikoj Britaniji ..................................................................... 65 5.2. Osvrt na praksu u Republici Srbiji ............................................................... 66 5.3. Predlozi .................................................................................................. 67

Dodatak A.................................................................................... 69

Dodatak B.................................................................................... 70

6. Reference ............................................................................... 71


1. Uvod

Pored materije i energije, od informacija i njihovog prenosa, zavise svi aspekti svakodnevnog čovekovog života i rada. One su postale ključni resurs današnjice, a temelje se na inherentnoj potrebi čoveka za komuniciranjem.

Razvoj sveukupnih telekomunikacija, kako onih po fizičkim vodovima, tako i radio-komunikacija, karakterišu dve tendencije, dva cilja koja su definisana pri samom nastanku telekomunikacija. To su: globalizacija i integracija. Stepen realizacije oba cilja, oduvek je bio ograničen stepenom razvoja tehnologije.

Globalizacija telekomunikacija, koja se može defnisati zahtevom i potrebom da se komunikacione veze mogu uspostavit između bilo koje dve tačke na Zemlji , u stanju mirovanja ili u pokretu, danas postaje realnost.

Integracija u telekomunikacijama ima dva pravca, koja idu paralelno i međusobno se prožimaju. To su integracija na nivou razuličitih servisa (multimedijalni prenos) i integracija različitih telekomunikacionih sistema. U novije vreme, najznačajnija je integracija fizičkih i radio-mreža, koja obezbeđuje transparentnost prenosa svih vrsta signala nezavisno od njihovog izvora i odredišta.

U savremenim telekomunikacijama, mobilnim radio-komunikacijama, kao najprofitabilnijem segmentu telekomunikacija, pripada posebno mesto, jer su poslednjih godina doživele najintezivniji razvoj, kako u industriji opreme, tako i u prodaji usluga.

Usluge mobilnih komunikacija su u mnogo čemu promenile i unapredile način poslovanja privrede, podstičući socijalni i ekonomski razvoj zemalja i doprinoseći rastu bruto nacionalnog dohotka direktno i indirektno, utičući na otvaranje novih radnih mesta i povećanje državnih prihoda. Komunikacioni zahtevi korisnika (nove usluge visokog kvaliteta) i broj korisnika su u stalnom porastu, što operaterima sistema mobilne telefonije nameće obavezu kontinualne dogradnje, unapređenja i razvoja mreže. Krajem juna 2007. godine u Evropi je bilo više od 700 miliona korisnika mobilne telefonije. Do juna 2008. godine predviđeno je da taj broj premaši 800 miliona [1].

Imajući u vidu kapacitet i ograničenja raspoloživog frekvencijskog opsega, predviđenog za rad mobilnih telekomunikacionih mreža s jedne strane, i sve veće zahteva korisnika s druge strane, nameće se svakodnevna potreba izgradnje novih baznih stanica, odnosno dogradnja infrastrukture sistema. Od strane javnosti a često i lokalnih vlasti, ovaj problem nije dovoljno jasno razmatran ili se ne razume u potpunosti. Pošto su bazne radio-stanice već široko rasprostranjene, smatra se, da nema potrebe za povećanjem broja stanica, dok, ustvari, dodatne bazne radio-stanice imaju esencijalnu ulogu u obezbeđivanju usluga visokog kvaliteta, tj. omogućuju veće broj poziva i korišćenje novih servisa velikom broju korisnika koji se neprekidno povećava.

Međutim, veoma je važno, da komunikciona infrastruktura koja treba da podrži ove sisteme, bude pažljivo i oprezno planirana i projektovana, u cilju očuvanja i zaštite

Fakultet tehničkih nauka – Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije – N.Sad 1


životne sredine [2]. Strateško planiranje i analiza mogućih alternativnih rešenja presudni su za razvoj telekomunikacionih mreža. To znači da lokalne vlasti, operateri kao i sami građani, svojim zajedničkim radom mogu i treba da doprinesu pronalaženju optimalnih rešenja [3].

Ova studija polazi od činjenice da je domaća regulativa, zakoni i prateći pravilnici koji regulišu problematiku zaštite životne sredine od nejonizujućeg zračenja, dosta skromna i nepotpuna. S druge strane, nekontrolisani razvoj mreža mobilne telefonije može da izazove premašenje standardom definisanih graničnih vrednosti inteziteta polja, što za posledicu može da ima ugrožavanje zdravlja ljudi.

Studija je zato nastala iz potrebe, da se lokalnim vlastima, nadležnim za izdavanje građevinskih dozvola za izgradnju infrastrukture mobilnih radio-mreža, pruže određena saznanja, uputstva i procedure za nalaženje kompromisnih rešenja između zahteva operatera i obaveze lokalne vlasti za očuvanjem životne sredine i zdravlja ljudi.

Cilj ove studije je:

Da analizira praksu razvoja mreže mobilne telefonije u zapadnoj Evropi (zakonodavstvo, planiranje izgradnje ćelijske strukture, izbor mikrolokacija baznih stanica, postavljanjće baznih stanica i antenskih sistema) sa posebnim osvrtom na urbanistički aspekt i aspekt zaštite životne sredine;

Da ovu praksu uporedi sa praksom razvoja mobilne telefonije u našoj zemlji i na osnovu toga izvede odgovarajuće zaključke, sa posebnim osvrtom na urbane sredine poput Grada Novog Sada.

U drugom poglavlju studije, dat je kratak pregled razvoja mobilne telefonije. Posebna pažnja posvećena je sistemima druge generacije (GSM), kao i sistemima koji predstavljaju evoluciju od druge ka trećoj generaciji (GPRS, EDGE). Za GSM sistem, koji je u svetu masovno u upotrebi, napravljen je kratak pregled osnovnih karakteristika (ćelijska struktura, veličina i snaga baznih stanica).Zatim su ukratko analizirane karakteristike 3G sistema, odnosno UMTS-a. Na kraju ovog poglavlja, date su osnovne karakteistike antenskih sistema, kao i principi montaže i smeštaja telekomunikacione i prateće opreme na lokaciji baznih stanica.

Treće poglavlje studije, posvećeno je problematici uticaja elektromagnetskog zračenja baznih stanica na životnu sredinu i tehničke uređaje. U ovom poglavlju date su veličine koji se koriste za definisanje štetnog RF zračenja (SAR), kao i granične vrednosti pojedinih parametara koje su utvrđene međunarodnim (CENELEC) i domaćim stanadrdima (JUS). U nastavku je dat način proračuna kumulativnog uticaja više izvora radio-zračenja, koji zrače na različitim frekvencijama. Napravljen je poseban osvrt na zračenje baznih stanica mobilne telefonije i zračenje predajnika radio-relejnih veza koje se, između ostalog, koriste i u mrežama mobilne telefonije. U nastavku su pobrojane obavezne mere zaštite pri postavljanju i korišćenju baznih stanica mobilne telefonije, a zatim je dat program praćenja uticaja zračenja baznih stanica na životnu sredinu, koji se koristi u Gradskoj upravi za zaštitu životne sredine Grada Novog Sada. Radi kompletnosti, na kraju ovog poglavlja pobrojani su najvažniji međunarodni propisi, kao i domaći propisi, preporuke i pravilnici koji su relevantni za oblast zaštite životne sredine od nejonizujućeg elektromagnetskog zračenja.

Četvrto poglavlje studije, posvećeno je praksi planiranja i razvoja mobilne telefonije u Evropskoj uniji i Velikoj Britaniji. Pored generalne politike i opredeljenja koja su data za Evropsku uniju u celini, izabrana je Velika Britanija kao predstavnik grupe najrazvijenijih zemalja zapada. No i praksa u ostalim zemljama članicam EU se mnogo ne razlikuje i zasnovana je na slilčnim generalnim principima.

Analizirana su dva segmenta prakse razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji: prvi koji se odnosi na utvrđenu politiku, zakonsku regulativu i procedrure koje prate razvoj, i drugi koji se odnosi na urbanistički i arhitektonski aspekt razvoja.




U petom poglavlju pod naslovom Analiza, zaključci i predlozi, dat je, u prvom delu, kratak osvrt na najvažnije elemente razvoja mobilne telefonije u EU i Velikoj Britaniji koji se odnose na aspekt zaštite životne sredine i zdravlja ljudi i urbanističko-arhitektonski aspekt.

U nastavku je dat kratak osvrt na politiku i praksu razvoja mobilne telefonije u Srbiji. Na kraju su, u okvirima kompetencija tima koji je obrađivač ove studije, date određene sugestije i predlozi koji se odnose na pomenute aspekte razvoja mobilne telefonije kod nas.


2. Razvoj mobilne telefonije i njene osnovne karakteristike

2.1. Kratak istorijski pregled razvoja mobilne telefonije

Mobilne telekomunikacione tehnologije su se razvijale postepeno. Prva generacija (1G) se pojavila četrdesetih godina 20. veka. Druga generacija (2G) ili GSM tehnologija pojavila se krajem 80. godina (od 1989.) i danas je u masovnoj upotrebi. Uvođenjem novih servisa, počevši od GPRS (2002.), 2G generacija se potiskuje sledećom, trećom generacijom (3G) ili UMTS tehnologijom. Ovu generaciju karakteriše povećanje kapaciteta (veća brzina prenosa) i bogatiji sadržaj poruke. Dalji razvoj 3G prvenstveno će zavisiti od međusobnog dopunjavanja i integracije telekomunikacionih i multimedijalnih usluga, koje su se pokazale zahtevnijim nego što su stručnjaci mogli da predvide.

Počeci mobilne telefonije datiraju iz 1920. godine zahvaljujući eksperimentima sa radio-telefonijom rađenim u SAD. Kako su prvi mobilni telefoni bili ugrađivani u automobile, AT&T (American Telephone and Telegraph, Inc.) je 1947. godine, posle uspeha prve mobilne telefonske mreže u St. Louis-u, pokrenula servis koji je bio korišćen na autoputu između Boston-a i New York-a (Agar, J. 2003 Constant Touch: A Global History of the Mobile Phone, UK: Icon Books). Vremenom je radio-telefonija postala toliko opterećena, posebno u New York-u, da je vreme čekanja na uspostavu veze i korišćenje slobodnog radio-kanala postalo suviše dugo. Osnovni razlog za ovako dugo čekanje je bio ograničen frekvenscijski opseg, odnosno mali broj radio-kanala. Rešenju ovog problema pomogla je upotreba modernih automatizovanih mobilnih telekomunikacionih sistema, koji su koristili ćelijsku strukturu, nudeći efikasniju upotrebu frekvencijskog prostora. Posle pokretanja naprednih mobilnih telefonskih usluga (AMPS) 1978. godine, koje spadaju u analogne sisteme, prvi američki mobilni telefonski sistem je probno počeo da se koristi 1979. godine, da bi 1983. godine prešao u komercijalnu upotrebu. Ovi servisi su prevashodno bili servisi na nivou grada, pa je mnoštvo mobilnih telefonskih kompanija izuzetno teško ostvarivalo „rouming“ unutar SAD (rouming je upotreba mobilnog telefona izvan područja matičnog sistema).

Mobilna telefonija je imala malo drugačiji razvojni tok u Evropi. Švedska je bila pokretač razvoja mobilne telefonije, koristeći automatski telefonski sistem od 1956. godine. Ministarstva telekomunikacija u skandinavskim zemljama, donela su dve važne odluke 1969-1971. godine. Prva odluka se odnosila na standardizaciju budućeg analognog ćelijskog sistema 1969. godine (NMT standard - Nordic Mobile Telephone Standard), te je osnovana radna grupa pod nazivom NMT-Group. Druga odluka bila je da se realizuju mobilne telekomunikacione mreže, koje bi pokrivale velike delove skandinavskih zemalja, kako bi se zadovoljili zahtevi korisnika. Ova odluka je u Švedskoj bila praćena oslobađanjem tržišta mobilnih telefona. NMT grupa, je kao polaznu tačku uzela sledeće sistemske zahteve: automatizovanost, kompatibilnost, rouming između svih nordijskih zemalja, dovoljan kapacitet, visoka pouzdanost, niska cena infrastrukture i sprečavanje postojanja ekskluzivnog operatera i proizvođača operme. Trebalo je više od 10 godina da se realizuje NMT standard, prvo u Saudijskoj Arabiji 1981. godine, a zatim nekoliko meseci kasnije i u skandinavskim zemljama. Mogućnost rouminga u Finskoj,



Švedskoj, Norveškoj, Danskoj i Islandu od 1981-82. godine, postao je važan argument u korist NMT standarda.

Ranih osamdesetih godina, postojalo je više različitih konkurentnih mobilnih telefonskih standarda. Kada su Ministarstvo trgovine i industrije i dva operatera u Velikoj Britaniji (British Telecom i Cellnet) vršili izbor odgovarajućeg standarda između novih mobilnih telefonskih sistema, uporedili su analogni NMT standard sa japanskim standardom (već uveliko u upotrebi od 1979. godine od strane Nippon Telephone & Telegraph - NTT), nemački sistema C450, Alcatel-ov i Philips-ov sistem (nazvan MATS-E) i američki standard AMPS. Dva imenovana operatera i Ministarstvo trgovine i industrije su 1983. godine odlučili da modifikuju američki standard „Advanced Mobile Phone System – AMPS“ i nazovu ga „Total Access Communication System (TACS)“. Razlog zbog čega je izabran američki standard, bila je povoljna cena telefona zbog velikog tržišta u SAD. Međutim, Ericsson koji je već bio proizvođač opeme za NMT i AMPS sisteme, postao je proizvođač i TACS sistema baziranog na digitalnoj komutaciji AXE. Ericsson je time preuzeo vodeću ulogu u proizvodnji opreme za mobilnu telefoniju.

Jedna od mana analognog (1G) sistema je bio problem u razmeni informacija između ćelija sistema, takozvani „hand-over“, odnosno preuzimanje mobilnog korisnika. U cilju prevazilaženja ovog problema i unapređenja ovog servisa između različitih zemalja, specijalna grupa za mobilnu telefoniju (Groupe Spéciale Mobile - GSM), kasnije preimenovana u globalni sistem mobilnih telekomunikacija (Global System for Mobile Telecommunications - GSM), inicirala je spajanje privatnog i javnog sektora upravljanja. Stvoren je GSM kao otvoreni, javni digitalni (2G) standard ćelijskih mobilnih sistema koji koristi frekvencijske opsege 900MHz i 1800MHz. Evropski komitet za standardizaciju telekomunikacija, (European Telecommunications Standardisation Institute, ETSI), je 1989. godine odobrio specifikaciju prve faze GSM. Krajnji rezultat je bio registracija osnovnih patenata. Kompanija “Philips” je posedovala najviše osnovnih patenata u tom periodu. Kasnije su počevši od 1992., i kompanije poput “Ericsson”, “Alcatel”, “Siemens” i “Motorola” intenzivirale aktivnosti patentiranja. Ranih 90. te kompanije su kontrolisale više od 85% ukupnog tržiša GSM, a “Motorola” je bila vlasnik najvećeg broja patenata. “Motorola”, “Ericsson” i “Nokia” počele su da dominiraju na tržištu mobilnih telefona, dok su “Siemens” i “Alcatel” u blagom zaostatku [4].

2.2. Osnovne karakteristike mobilne telefonije druge generacije, GSM

Opšte su poznate osnovne karakteristike korišćenja radio-signala radi uspostavljanja bežične veze između predajnika i prijemnika, odnosno predajne i prijemne antene. Mobilna komunikaciona mreža omogućuje korisnicima da šalju i primaju informacije (govor, poruke, podatke) putem radio-signala. Lokalni primopredajnik, bazna stanica sa pratećim antenskim sistemom, emituje i prima radio-signale od/do mobilnih telefona. Radio-veza od mobilnog telefona do bazne stanice naziva se uplink. Radio-veza od bazne stanice do telefona zove se downlink. Slika 1 prikazuje princip ove veze. Signali su pažljivo optimizovani za odgovarajuću mrežu, da bi komunikacija bila zadovoljavajućeg kvliteta, a da u isto vreme ne dođe do interferencije, mešanja sa radio-signalima drugih mreža i sistema (sistemi javne bezbednosti, vojne radio-mreže, radio-amateri, RTV difuzija i dr.). Radio-signali mobilne telefonije mogu prelaziti samo određenu razdaljinu, pošto su male snage i većinom zahtevaju optičku vidljivost. Prepreke kao što su zgrade i brda, ograničavaju pokrivanje koju jedna bazna stanica može da obezbedi. Treba dodati, da su mobilni telefoni radio-uređaji male snage, tako da moraju biti u blizini bazne stanice, kako bi mogli da ostvare komunikaciju sa njom. Mobilni telefoni predstavljaju vezu korisnika sa mrežom.



Slika 1. Radio-signali u komunikaciji između mobilnih telefona i bazne stanice

2.2.1. Ćelijska struktura

Intezitet radio-signala naglo opada sa povećanjem udaljenosti između bazne stanice i mobilnog telefona. Sadašnja generacija GSM baznih stanica ne može da funkcioniše na rastojanjima preko 35km, jer kašnjenje u prijemu radio-signala postaje suviše veliko. S druge strane, opadanje snage signala sa razdaljinom nameće ograničenje od oko 10km, obzirom da je neophodna određena minimalna snaga za adekvatan prijem i funkcionisanje sistema. Ovo praktično znači da je potreban veliki broj baznih stanica da bi se pokrila određena teritorija (država).

Na slici 2. prikazano je nekoliko baznih stanica kojima se obezbeđuje kompletna pokrivenost određene površine. Ova slika pokazuje kako se svaka površina pokrivena jednom baznom stanicom može predstaviti jednim heksagonom, takozvanom ćelijom. U praksi, na položaj baznih stanice utiče mnogo faktora, pa se ćelije razlikuju po obliku i veličini. Ceo sistem je organizovan tako, da omogući mobilnim telefonima da održe vezu sa mrežom bez prekida signala, prilikom prelaska korisnika iz jedne ćelije u drugu.

Slika 2. Ćelijska struktura mreže mobilne telefonije

Frekvencijski opeg namenjen mobilnoj telefoniji je ograničen resurs.Operaterima se zato dodeljuje samo određen broj radio-kanala koje mogu da upotrebe za opsluživanje što većeg broja korisnika na što većem prostoru. Ovo je moguće postići jedino vešestrukom upotrebom radio-kanala u mreži i pažljivom kontrolom snage signala, kako ne bi došlo do interferencije signala u različitim delovima mreže (preklapanje ćelija u kojima se koristi isti kanal). Slika 3. prikazuje pokrivanje jedne teritorije ćelijama, upotrebom samo 4 različita radio-kanala, a da pri tome ne postoje susedne ćelije koje



koriste isti radio-kanal. Zračenje baznih stanica mora biti pažljivo kontrolisano u svakom ponovnom korišćenju iste frekvencije da bi se ograničila njihova zona pokrivanja. Ukoliko bi bazna stanica emitovala signale suviše velike snage, oni bi mogli da se mešaju sa signalima iz drugih ćelija koje koriste isti radio-kanal. Klasični primer višestrukog korišćenja istih frekvencija imamo kod FM radija u UKW opsegu. Radio-stanica u jednom gradu može da koristi istu frekvenciju kao i radio-stanica u drugom gradu, sve dok ne dolazi do interferencije njihovih signala.

Slika 3. Višestruko korišćene frekvencije u ćelijskoj mreži. Ćelije iste boje koriste iste radio-kanale

Pod pojmom bazna stanica, u strogo inženjerskom smislu, podrazumeva se električna oprema smeštena u zatvorenom metalnom kućištu (ormanu), prikazanom na slici 4. I pored toga, postalo je uobičajeno da se pod pojmom bazne stanice podrazumeva kompletna instalacija uključujući antene i stubove [5]. Mesto gde se postavlja oprema radio-primopredajnika zove se lokacija ćelije (cell-site). To je mesto gde je sva neophodna oprema (antene, nosači, stubovi i propratna telekomunikaciona oprema) postavljena kako bi obezbedila komunikaciju između mobilnih telefona i baznih stanica.

Slika 4. Elektronska oprema bazne stanice BTS kabinet

Bazne stanice GSM sistema jednog operatera povezane su kako međusobno, korišćenjem radio-relejnih veza, tako i sa ostalim mrežama (mreža fiksne telefonije, mobilne mreže drugih operatera), Slika 5.



Slika 5. Mreža mobilne i fiksne telefonije

2.2.2. Veličina ćelije, kapacitet i snaga bazne stanice

Veličina ćelije varira od 100m ili manje, do 10km ili više, u zavisnosti od lokacije (ruralna područja, autoputevi, gusto naseljeni industrijski centri, itd.) i broja poziva, odnosno gustine saobraćaja. Prema veličini, ćelije mogu da se podele na: makro, mikro i piko ćelije. Izbor veličine ćelija uglavnom zavisi od inteziteta lokalnog saobraćaja. Što je veća gustina saobraćaja, ćelije su manje [6]. Ruralna područja i autoputevi, obzirom na malu gustinu saobraćaja pokrivaju se makro-ćelijama. Urbana područja s obzirom na veću gustinu saobraćaja, zahtevaju upotrebu mikro i piko ćelija.

Slika 6. Makro, mikro i piko ćelije

Ponekad, kao što je ilustrovano na slici 6., postoji potreba za instalacijom mikro i piko ćelija u prethodno već pokrivenim oblastima. Razlog za to je potreba za povećanjem kapaciteta u toj oblasti, kako bi se ispunili zahtevi većeg broja korisnika.

Antene bazne stanice su najčešće izdignute visoko iznad površine zemlje, jer bi u suprotnom prostiranje radio-signala bilo otežano prisustvom zgrada i drugih visokih objekta. Antene koje se koriste za makroćelijske bazne stanice u opštem slučaju se postavljaju na visini od 15-50m iznad nivoa zemlje, da bi omogućile komunikaciju na udaljenostima od nekoliko kilometara. Međutim, mikroćelijske bazne stanice, imaju antene postavljene na manjim visinama, jer treba da obezbede veze na udaljenosti od nekoliko stotina metara. Ponekad, ukoliko je to pogodno, antene se postavljaju na već postojećim visokim objektima (poslovnim ili stambenim zgradama), direktno ili na kraćim antenskim nosačima. Ako nema odgovarajućih objekata, koriste se čelični antenski stubovi visine od 15-50m, u zavisnosti od veličine ćelije. Piko ćelije pokrivaju oblast od nekoliko desetina metara i uglavnom se koriste unutar objekata.



Bazna stanica je glavni deo telekomunikacione opreme, postavlja se u svakoj ćeliji, i obavlja neophodnu obradu poziva. Ona kontroliše snagu prenosa i takođe daje instrukcije mobilnom uređaju da sa što manje snage obezbedi kvalitetnu uslugu korisniku prilikom poziva. Kada se mobilni telefon uključi, komunikacija započinje određenim kontrolnim signalima upućenim od strane najbliže bazne stanice. Nakon uspostavljanja veze, telefon ostaje u pripravnosti i samo povremeno komunicira sa mrežom radi ažuriranja stanja. Signal ponovo postaje jači tek kad korisnik ostvari ili prihvati poziv. Dakle, mobilni telefoni u zavisnosti od trenutne udaljenosti od najbliže bazne stanice, automatski kontrolišu snagu svoga signala, kao što je to ilustrovano na slici 7. Na taj način, smanjuje se snaga prenosa na minimalnu vrednost, potrebnu da bi se očuvao kvalitet poziva. Na primer, prosečna izlazna snaga telefona može da varira od 0.001W sve do maksimalnog nivoa što je nešto manje od 1W. Ova karakteristika omogućuje duže trajanje baterije i razgovora [6].

Slika 7. Snaga prijemnog signala zavisi od mnogo faktora, ali najvažniji je udaljenost od bazne stanice

Od veličine ćelije, zavisi čitav niz faktora, ali pre svega izlazna snaga bazne stanice. Izlazna snaga na predaji GSM900 i GSM1800 baznih stanica kreće se od nekoliko mW do par stotina W. Podela baznih stanica u zavisnosti od veličine ćelije i klase je prikazana u tabeli 1. [7]

Tabela 1. Snaga GSM900 i GSM1800 bazne stanice u zavisnosti od tipa ćelije i klase

GSM 900 GSM 1800 Tip ćelije Klasa Snaga (W) Tip Klasa Snaga (W) Makro 1 320 - (<640) Makro 1 20 - (<40) 2 160 - (<320) 2 10 - (<20) 3 80 - (<160) 3 5 - (<10) 4 40 - (<80) 4 2,5 - (<5) 5 20 - (<40) 6 10 - (<20) 7 5 - (<10) 8 2,5 - (<5) Mikro M1 (>0,08) - Mikro M1 (>0,5) - 1,6 M2 (>0,025) - M2 (>0,16) - M3 (>0,008) - M3 (>0,05) - Piko P1 (>0,02) - 0,1 Piko P1 (>0,04) -

Maksimalna snaga bazne stanice na predaji, za makro ćelije, je promenljiva od 2,5W do 320W za GSM900, odnosno od 2,5W do 40W za GSM1800. Kod sistema sa mikro ćelijama koriste se snage od 8mW do 250mW, GSM900, odnosno, od 50mW do 1600mW, za GSM1800. Pikoćelijski predajnici su veoma malih snaga zbog malih dimenzija ćelija.




Poznavanjem izlazne snage bazne stanice, najčešće date u [dBm], podužnog slabljenja kablova za prenos signala od bazne stanice do antena, najčešće oko 4,5 dB/100m, i dobitka upotrebljene antene, najčešće oko 17 [dBi], odnosno oko 15 [dBd], moguće je odrediti efektivnu izračenu snagu, ERP, pomoću izraza (1)

(1) [dBm] _ [dBm] _ [dB] _ [dBd]ERP Izlazna Snaga Slabljenje Kabla Dobitak Antene

Na osnovu Uredbe objavljene u Sl.glasniku Republike Srbije, decembra 2008. godine [8], propisana je vrednost efektivne izračene snage, ERP, od 250W, odnosno 54dBm kao minimalna vrednost za koju je neophodna studija o proceni uticaja na životnu sredinu.

Veza između ERP izražene u [dBm] i [W] je određena izrazom (2) odnosno izrazom (3).

[W][dBm] 10lo g 10 log [W] 3

1 mWERP

ERP ERP (2)

[dBm]

310[W] 10

ERP

ERP (3)

U mnogim zemljama Evropske unije definisana je maksimalna snaga bazne stanice po jednom nosiocu. U Velikoj Britaniji agencija za radiokomunikacije [9], je definisala maksimalnu izračenu snagu u odnosu na izotropnu antenu, EIRP u vrednosti od 62 dBm. Ova ganična vrednost važi kako za 2G tako i za 3G generaciju. Veza između ERP i EIRP je data izrazom (4).

(4) [dBm] [dBi] 2,15[dB] 59,85[dBm] 966[W]ERP EIRP ERP

Tehnologija Mobilnih sistema neprekidno se unapređuje već 20 godina, uglavnom zbog sve većeg broja zahteva za pokretljivošću prilikom razgovora bez prekida u komunikaciji. Širom Evropske unije, svaka zemlja članica je dobila dozvolu za upotrebu druge generacije (2G) mobilnih mreža. GSM standard je najpoznatiji standard 2G mobilnih mreža i jedini usvojeni od strane većine evropskih zemalja. Prihvatanje ovog standarda, donelo je mnogobrojne pogodnosti korisnicima, jer su sad u mogućnosti da koriste usluge GSM mreže u bilo kojoj zemlji koja podržava GSM standard.

Osim evidentnih prednosti koje korisnicima obezbeđuje upotreba mobilnog terminala, javni mobilni sistem poput GSM-a, obezbedio je nadgradnju nedovoljnih kapaciteta fiksne telefonske mreže za teško dostupne i nenaseljene krajeve, i omogućio dobijanje telefonskih usluga u velikim gradovima, gde se pojavio nedostatak fiksnih telefonskih priključaka usled velike potražnje.

U odnosu na prvu generaciju analognih mobilnih sistema (NMT), prenos digitalnih signala u okviru 2G sistema obezbedio je viši kvalitet prenetog govora, kao i povećane nivoe sigurnosti i privatnosti.

Zahvaljujući opštem prihvatanju GSM standarda, kao dominantnog u čitavom svetu (sa izuzetkom severne Amerike) korisnicima ovog sistema omogućeno je da željene


telekomunikacione usluge ostvare sa svog terminala nezavisno od toga na kom delu Zemaljske kugle trenutno borave - međunarodni roaming.

Kako je u domenu komunikacija evidentna tranzicija od prenosa govora ka prenosu multimedijalnih podataka, u budućnosti ovakve mobilne mreže predstavljaće osnovnu tačku pristupa za globalnu mrežu, internet, i druge ne-govorne servise. Ako navedenom pridodamo činjenicu da implementacija nove generacije (3G) mobilnih sistema podrazumeva korišćenje već postojeće 2G infrastrukture, u koje spada GSM, može se sagledati ogroman značaj postojeće GSM infrastrukture.

Tabela 2. GSM frekvencijski opsezi

Frekvencija Frkvencijski opseg (uplink/downlink) Broj dupleksnih radio-kanala

GSM 450 450,4 – 457,6 / 460,4 – 467,6 MHz ili 478,8 – 486 / 488,8 – 496 MHz

35 40

GSM 850 824 – 849 / 869 – 894 MHz 124 GSM 900 890 – 915 / 935 – 960 MHz 124 E-GSM 880 – 915 / 925 – 960 MHz 174 GSM 1800 1710 – 1785 / 1805 – 1880 MHz 374 GSM 1900 1850 – 1910 / 1930 – 1990 MHz 299

Osnovna varijanta GSM sistema, vezu od mobilne stanice (MS) ka baznoj stanici (BS), uplink, uspostavlja u frekvencijskom opsegu širine 25 MHz, pri čemu se koriste frekvencije između 890 i 915 MHz. Za drugi smer komunikacije, downlink, koriste se opseg iste širine i frekvencije između 935 i 960 MHz. Na ovaj način se ostvaruje dvosmerna komunikacija u punom dupleksu, koja koristi dva nosioca na razmaku od 45 MHz.

Tabela 3. Osnovne karakteristike GSM radio-interfejsa

Osobine GSM sistema GSM 900 GSM 1800 Godina početka rada 1992. Opseg rada Tx [MHz] MS BS

890 - 915 935 - 960

1710 – 1785 1805 - 1880

Multiple Access TDMA / FDMA TDMA / FDMA Metod dupleksiranja FDD FDD Razmak između Rx i Tx kanala [MHz] 45 95 Širina jednog kanala [kHz] 200 200 Širina jednog dupleksnog kanala [kHz] 2 x 200 2 x 200 Broj dupleksnih kanala po RF kanalu 8 8 Ukupan broj dupleksnih kanala 124 x 8 374 x 8 Modulacija GMSK GMSK Dodela kanala dinamička dinamička

Usled povećanih zahteva za kapacitetom GSM mreže inicijalno alociranom spektru dodato je 2 x 10 MHz (880-890 MHz i 925-935 MHz) – EGSM (Enhanced GSM). Danas postoje i nove varijante GSM sistema u svetu, koje za svoj rad koriste nove opsege učestanosti, Tabela 2.

Svaki pojedinačni radio-nosilac prenosi signale 8 različitih korisnika u vremenskom multipleksu (TDMA -Time Division Multiple Access), sa ukupnim digitalnim protokom od



271 kb/s. GSM radio-interfejs predviđa transmisiju putem GMSK (Gaussian Minimum Shift Keying) modulacije. Upotrebom Gauss-ovog filtra čiji je propusni opseg iznosi 30% od brzine signaliziranja (BT=0,3) ostvarena je širina od 200 kHz po jednom nosiocu. Više tehničkih detalja o načinu realizacije prenosa na vazdušnom interfejsu dato je u okviru tabele 3.

GSM je projektovan za brzine kretanja MS manje od 250 km/h i maksimalno kašnjenje usled višestruke propagacije jednog kanala manje od 16 s, na osnovu čega maksimalna dimenzija ćelije iznosi 35 km. Od GSM sistema se zahteva pouzdan rad pri velikim brzinama (automobili i vozovi), u gustim gradskim sredinama, u rukama pešaka između visokih zgrada, unutar zgrada, parkinga, aerodroma i železničkih stanica.

2.3. Evolucija GSM (2G) sistema ka UMTS (3G) sistemima

GSM je standard koji se stalno modifikuje i evoluira u cilju zadovoljavanja sve većih i raznovrsnijih potreba korisnika. Kao takav on predstavlja izuzetno dobru osnovu za primenu novih tehnologija u oblasti javnih mobilnih sistema. Uzimajući u obzir svetske trendove, evolucija GSM sistema podrazumeva postepenu vremenski razdvojenu primenu sledećih tehnologija:

GPRS (General Packet Radio Services),

EDGE (Enhanced Data for GSM Evolution), i

3GSM (tehnologija 3G mobilnih sistema primenjena na evoluiranoj GSM strukturi).

2.3.1. GPRS

GPRS (General Packet Radio Services) tehnologija uvodi novi ne-govorni servis iz grupe dodatnih značajnih servisa kojim se omogućava paketski prenos podataka unutar javne mobilne mreže. Kao takav, GPRS predstavlja nadgradnju GSM sistema u odnosu na postojeći prenos podataka komutacijom kola i SMS servis. Preciznije, kroz GPRS tehnologiju uvodi se paketski prenos podataka na radio-ineterfejsu u okviru postojeće GSM mreže, što predstavlja suštinski napredak.

Kao veliku prednost, posebno treba naglasiti da se GPRS u postojeće već instalirane mreže uvodi na jedan relativno jednostavan način. Praktično, prilikom GPRS implementacije, operator sistema treba da instalira nekoliko dodatnih čvorova u okviru postojećeg upravljačko-komutacionog sistema i da izvrši delimičnu softversku nadgradnju postojećih elemenata mreže. Pri tome se može nesmetano koristiti ista postojeća ćelijska struktura. Nije neophodno ni novo frekvencijsko planiranje.

U okviru GSM sistema GPRS se realizuje na taj način što se vrši udruživanje više vremenskih slotova u okviru jednog radio-nosioca i na taj način omogućava veći protok podataka. U radio-interfejsu koristi se isti tip modulacije (Gaussian Minimium Shift Keying) kao i u slučaju klasičnog prenosa govornog signala. Teorijski, maksimalan protok koji se može ostvariti na fizičkom nivou primenom GPRS-a iznosi 160kbs (sa stanovišta korisnika 115kbs), pri čemu se u okviru jednog radio-nosioca koristi svih 8 vremenskih slotova. Navedeni protok je oko tri puta veći od maksimalnih protoka koji se mogu ostvariti u današnjim fiksnim mrežama sa standardnim analognim telefonskim prisupom i oko 10 puta veći od protoka koji se može ostvariti komutacijom kola u okviru postojećih GSM mreža. Ipak, treba napomenuti da su u praksi raspoloživi protoci ipak znatno manji (tipično 40-50kbps). Naime, iz razloga zahtevanih kapaciteta saobraćaja malo je



verovatno da će operatori dozvoliti nekom korisniku da koristi svih 8 vremenskih slotova na jednom radionosiocu.

U okviru GPRS servisa veza se uspostavlja veoma brzo (nema potrebe za biranjem nekog broja) tako da se podaci mogu primati ili slati baš u onim trenucima kada se za tim ukaže potreba. Pri tome se ne uspostavlja tzv. dial-up veza. To praktično znači da su GPRS korisnici “uvek na vezi”. Brzo uspostavljanje veze je značajna prednost GPRS-a (takođe i SMS-a) u poređenju sa prenosom podataka komutacijom kola. Za vremenski kritične aplikacije kao što je npr. autorizacija kreditne kartice neprihvatljivo je da korisnik čeka u pojedinim slučajevima dodatnih 30 sekundi.

GPRS tehnologija omogućava primenu servisa koji do sada praktično nisu bili ostvarivi, bilo zbog ograničenog protoka (komutacijom kola – 9.6kbs), bilo zbog ograničene dužine poruke (SMS - 160 karaktera). GPRS prvi put u mobilnim mrežama omogućava potpuno korišćenje Interneta i njegovih servisa.

Sa stanovišta upravljačko-komutacionog sistema, prilikom realizacije GPRS-a u okviru postojeće GSM mreže neophodna je instalacija dva dodatna elemenata koji su:

GPRS gateway – GGSN (Gateway GPRS Service Node), i

GPRS server - SGSN (Serving GPRS Service Node).

Kao što mu samo ime kaže, GPRS gateway - GGSN ima ulogu gateway-a između GPRS mreže i drugih javnih mreža za prenos podataka (npr., IP i X.25 mreža). Takođe, GGSN omogućava povezivanje sa drugim GPRS mrežama u cilju lakšeg sprovođenja procedure GPRS roaming-a. Sa druge strane GPRS server – SGSN vrši rutiranje paketa korisnika u okviru svog servisnog područja. Pored navedenog, u okviru GSM mreže potrebno je napraviti još neke tehničke promene, kao što je dodavanje jedinice za kontrolu protoka podataka – PCU (Packet Control Unit) koja se instalira u okviru BSS, dodavanje funkcije za kontrolu mobilnosti u cilju lociranja mobilne GPRS stanice, instaliranje novog radiointerfejsa sa paketski saobraćaj, instalacija novih funkcija kriptozaštite, realizacija GPRS specifične signalizacije itd.

Operatori TELEKOM i TELENOR uveli su GPRS servis 2003.god.

2.3.2. EDGE

EDGE (Enhanced Data Rates for Global Evolution) tehnologija predstavlja, posle GPRS-a, sledeći evolutivni korak postojećih GSM sistema prema 3G sistemima. U okviru EDGE-a dolazi do promena na osnovnom fizičkom nivou radio-interfejsa, pri čemu se maksimalni mogući protok podataka do pojedinačnog korisnika značajno povećava. To povećanje iznosi oko tri puta u odnosu na protoke ostvarene u okviru GPRS-a, što praktično znači da se tri puta veći broj korisnika prenosa podataka može opslužiti. Pri tome se struktura i načini realizacije servisa praktično ne menjaju.

U osnovi, u okviru EDGE-a uvode se novi tip modulacije i novi tip kanalskog kodovanja na radio-interfejsu koji omogućavaju kako paketsku komutaciju, tako i komutaciju kola za potrebe ostvarivanja prenosa govornih informacija i prenosa podataka. EDGE praktično predstavlja nadogradnju GPRS-a. Pri tome, u okviru EDGE striktno se poštuju TDMA struktura rama, širina radio-kanala (200kHz), struktura logičkih kanala, kao i sistemski mehanizmi primenjeni u okviru GPRS-a.

U okviru GSM sistema druge generacije, za prenos signala na radio-interfejsu koristi se GMSK (Gaussian minimum shift keying) modulacija koja predstavlja jednu vrstu fazne modulacije. U okviru EDGE tehnologije koristi se 8PSK (8-phase shift keying) modulacija. Brzina signaliziranja u EDGE tehnologiji i standardnom GSM-a je identična, što praktično znači da je digitalni protok u okviru EDGE-a tri puta veći u odnosu na standardni GSM. Konkretno, primenom EDGE-a, sa stanovišta korisnika može se ostvariti maksimalni



protok podataka od 384kbs (u okviru GPRS-a 115kbs), a teorijski na fizičkom nivou 473.6kbs (GPRS – 160kbs).

Svi operatori u Srbiji, na putu evolucije ka 3G sistemima, implementirali su EDGE tehnologiju.

2.4. Osnovne karakteristike mobilne telefonije treće generacije, UMTS

3G treba da omoguće mobilnim korisnicima znatno veće protoke podataka (a samim tim i široku paletu novih servisa) u odnosu na 2G i 2.5G sisteme (GSM, GPRS, EDGE). Za razliku od TDMA (Time Division Multiple Access) tehnike višestrukog pristupa primenjenog u GSM, GPRS i EDGE sistemima, u okviru 3G sistema primenjuje se tehnika višestrukog pristupa bazirana na kodnoj raspodeli (CDMA - Code Division Multiple Access) u okviru koje je realno moguće ostvariti veće protoke podataka na radio-inetrfejsu. Za razliku od GPRS i EDGE tehnologija kod kojih je paketski prenos podataka realizovan preko mreže sa komutacijom kola, u 3G sistema realizovana je prava paketska mreža. Pri tome, 3G mreža omogućava prenos sa protocima do 2Mb/s.

Sa stanovišta korisnika, prelaz sa GPRS-a na 3G sisteme je revolucionarniji nego prelaz sa GSM sistema druge generacije na GPRS. GPRS u okviru moblne mreže korisnicima pruža prenos podataka uporediv sa servisom prenosa podataka u fiksnim telekomunikacionim mrežama. U 3G mreži omogućen je znatno veći protok podataka, što omogućava uvođenje novih servisa. Za razliku od 2G i 2.5G sistema u kojma je mobilni operator korisnicima pružao kompletan servis, u 3G sistemima mobilni operatori će pružati samo uslugu prenosa podataka, a konkretan servis mogu realizovati druge kompanije (čak i bez učešća mobilnog operatora).

Realizacija 3G sistema na osnovama GSM mreže često se označava kao 3GSM. Treba naglasiti da je do danas preko 85% svih svetskih mobilnih operatora izabralo 3GSM tehnologiju kao osnovu za realizaciju 3G servisa. ITU je definisao minimalne zahteve po pitanju protoka podataka u okviru IMT-2000 standarda. U zavisnosti od stepena mobilnosti korisnika, razlikuju se sledeći slučajevi:

Visoka mobilnost korisnika – zahteva se minimalan protok od 144kb/s u ruralnom okruženju na otvorenom. Pri tome, podrazumeva se da se korisnik ne kreće brže od 120km na sat.

Potpuna mobilnost korisnika – zahteva se minimalan protok od 384kb/s za korisnika koji se kreće brzinom manjom od 120km u urbanom orkuženju.

Ograničena mobilnost korisnika – zahteva se minimalan protok od 2Mb/s za korisnika koji se kreće brzinom manjom od 10km na sat unutar zgrade ili na manjem ograničenom otvorenom prostoru.

Pravi potencijal 3G tehnologije doći će do izražaja baš u zatvorenom prostoru i manjim otvorenim prostorima.

Za potrebe realizacije 3G sistema, u maksimalnoj mogućoj meri koristiće se postojeća već izgrađena infrastruktura GSM-a 2G (lokacije baznih stanica za koje već postoje ugovori i potrebne dozvole, antenski stubovi, napajanje, itd.). 3G sistemi zahtevaju znatno veći broj baznih stanica na istoj teritoriji u odnosu na standardne GSM 2G sisteme. To praktično znači da operatori koji imaju već razvijene mreže GSM 1800 (odnosno GSM 1900) zbog manjih ćelija sistema imaju značajnu prednost u odnosu na one operatere koji primenjuju isključivo GSM 900 mrežu. Konkretno, prilikom prelaska



operatera GSM 900 na 3G sistem biće potrebno uvođenje novih baznih stanica kako bi se popunili prazni prostori.

Uvođenje 3G mobilnog sistema, zahtevalo je obezbeđenje dodatnog frekvencijskog opsega, te su, shodno tome, vlade zemalja članica Evropske unije, pokrenule određene procedure za dodeljivanje dozvola i frekvencijskog opsega operaterima 3G sistema. Dok su GSM mreže 2. generacije podržavale prenos govora i podataka malih brzina (npr. SMS poruke), 3G mreže omogućuju kako naprednije govorne i multimedijalne usluge, tako i mnogo veću brzinu prenosa podataka. Generalno govoreći, za pokrivanje iste geografske površine, 3G mrežama je potreban veći broj baznih stanica u odnosu na 2G mreže (Slika 8). 3G danas u Evropi funkcioniše na višim frekvencijskim opsezima, pa su zone pokrivanja ovih mreža manje nego u slučaju 2G mreža.

Slika 8. Pokrivanje 2G i 3G mreža

Evropska komisija se složila sa odlukom da već postojeći opsezi za GSM 900MHz i GSM 1800MHz budu korišćeni i za 3G (UMTS). Programi, koji bi trebali da omoguće takav način upotrebe frekvencijskih resursa su u toku svoje realizacije. Ukoliko operateri sprovedu i primene ovaj program, dobiće se manji broj baznih stanica nego što je to danas potrebno. 3G mreže su razvijene na istim površinama kao i 2G mreže, što stvara mogućnost iskorišćenja nekih već postojećih lokacija i instalacija [1].

Razlike između 2G i 3G baznih stanica [3]:

3G koristi drugi, viši frekvencijski opseg

Kao rezultat višeg frekvencijskog opsega 3G radio signali pokrivaju manju površinu nego 2G radio signali. (Veličina ćelije, koja je u ovom slučaju manja, sužava izbor pogodnih lokacija za instalaciju bazne stanice).

Iako, generalno, 3G bazne stanice ne zahtevaju takvu visinu kao bazne stanice 2G mreže, operateri svoju 3G opremu obično postavlja na već postojećim lokacijama 2G baznih stanica

Pokrivanje koje mogu da ostvare 3G bazne stanice zavisi od postavljenih zahteva. Trend je sledeći: što je potreban veći kapacitet, potreban je veći broj baznih stanica a time se smanjuje površina pokrivanja jedne bazne stanice, tj. smanjuje se veličina ćelije.

Zbog velikog broja podataka koji se prenosi 3G sistemom, broj radiorelejnih veza između baznih stanica i mobilnog upravljačkog centra je veći. RR veze se zato zamenjuju vezama po optičkim vlaknima velikog kapaciteta.

UMTS je jedna od tehnologija treće generacije mobilne telefonije. Ona predstavlja realizaciju nove generacije širokopojasne multimedijalne tehnologije mobilnih telekomunikacija. Cilj UMTS-a je da omogući mrežama da ponude globalni roming i podršku za usluge prenosa govora, podataka i multimedijalnih sadržaja. UMTS mreže mogu da rade zajedno sa GSM mrežama. Neke od poslednjih GSM baznih stanica već



mogu da sadrže UMTS radio delove u istom kabinetu (kućištu). Osim toga kompletne bazne stanice UMTS mreže mogu da se postave i na delove sistema postojeće GSM bazne stanice i pripadajućeg antenskog sistema.

Tabela 4 prikazuje 14 frekvencijskih opsega definisanih UMTS standardom. U Evropi se koriste samo neki od opsega, dok operateri u Srbiji koriste prvi opseg (UMTS 2100), i to od 1885-2025MHz za prenos od mobilnog telefona do bazne stanice, uplink, i od 2110-2200MHz za prenos od bazne stanice do mobilnog telefona, downlink. Odgovarajućom kodnom tehnikom obezbeđuje se efikasna iskorišćenost propusnog opsega. Na taj način pomoću WCDMA – Wideband Code Division Multiple Access, UMTS koristi po jedan kanala za uplink i jedan za downlink širine 5MHz.

Tabela 4 Granice UMTS opsega

Opseg Frekvencija Frekvencijski opseg, Uplink

Frekvencijski opseg, Downlink

1 UMTS 2100 1920 – 1980 MHz 2110 – 2170 MHz 2 UMTS 1900 1850 – 1910 MHz 1930 – 1990 MHz 3 UMTS 1800 1710 – 1785 MHz 1805 – 1880 MHz 4 UMTS 1800 1710 – 1755 MHz 2110 – 2155 MHz 5 UMTS 850 824 – 849 MHz 869 – 894 MHz 6 UMTS 850 830 – 840 MHz 875 – 885 MHz 7 UMTS 2600 2500 – 2570 MHz 2620 – 2690 MHz 8 UMTS 900 880 – 915 MHz 925 – 960 MHz 9 UMTS 1800 1749.9 – 1784.9 MHz 1844.9 – 1879.9 MHz 10 UMTS 1900 1710 – 1770 MHz 2110 – 2170 MHz 11 UMTS 1460 1427.9 – 1452.9 MHz 1457.9 – 1500.9 MHz 12 UMTS 700 698 – 716 MHz 728 – 746 MHz 13 UMTS 760 777 – 787 MHz 746 – 756 MHz 14 UMTS 770 788 – 798 MHz 758 – 768 MHz

2.5. Antenski sistemi baznih stanica

Od antenske opreme se, u načelu, zahteva da bude jeftina i da ne zahteva održavanje, a da pri tome zadovoljava zahtevane performanse. Kod planiranja antenskog sistema treba voditi računa da u bliskoj zoni zračenja antene ne budu nikakvi objekti, čime se obezbeđuje da antena zrači skoro kao u slobodnom prostoru.

Slika 9. Dijagram zračenja tipicne antene mobilne telefonije u horizontalnoj i vertikalanoj ravni



Primopredajna antena bazne stanice može biti neusmerena (omnidirekciona) ili usmerena, odnosno moguće je da primopredajna oprema koristi samo jednu antenu ili antenski sistem sa više antena. Usmerene antene energiju ne emituju jednako u svim prostornim pravcima već se najveći deo energije emituje u pravcu glavnog snopa zračenja, dok je u ostalim pravcima zračenje znatno manje. Za opis prostorne raspodele zračenja proizvođači antena najčeše koriste dobitak antene (dijagram zračenja, Slika 9), G(φ,θ), koji predstavlja odnos intenziteta zračenja u nekom pravcu, prema maksimalnom intenzitetu zračenja referentne antene, za slučaj kada se obe antene napajaju istom snagom. Za referentne antene se najčeće usvajaju izotropnu antenu (koja jednako zrači u svim pravcima) ili polutalasni dipol, a dobici u decibelima se tada označavaju sa dBi i dBd, respektivno. Npr. tipične vrednosti za maksimalne vrednosti dobitka sektorskih antena makroćelijskih baznih stanica nalaze se u opsegu 15-20 dBi.

Izbor konkretnog antenskog rešenja zasnovan je na specifičnosti lokacije (elevacija terena, stepen urbanizovanosti) i nameni ćelije u okviru GSM mreže. Tako su npr. neusmerene antene pogodne za mikro ćelije, dok se makroćelije najčešće sektorizuju tako da koriste tri usmerene panel antene sa horizontalnom širinom dijagrama zračenja reda 1200.

Često se koristi promena nagiba antena u odnosu na površinu Zemlje (downtilt ili uptilt), bilo mehaničkim ili elektičnim putem.

U zavisnosti od svojih konstrukcionih karakteristika antene mogu biti namenjene za rad u jednom ili više GSM frekvencijskih opsega (npr. dualband antene).

Na lokaciji BS, za uplink smer prenosa može da se primeni i prostorni diversiti, koji koristi više antena ili dvostruko polarizovane antene sa ortogonalnim polarizacijama.

2.6. Smeštaj radio-uređaja i montaža opreme na lokaciji bazne stanice

Upotrebom dvostruko polarizovanih antena i antena za više frekvencijskih opsega značajno se redukuju zahtevi u pogledu konstrukcije antenskog stuba i omogućava primereno uklapanje u okolni prostor. Zbog toga se navedeni tipovi antena gotovo uvek primenjuju u urbanizovanim sredinama.

Slika 10. Antenski stubovi




Antenske nosače i stubove moguće je postavljati na već postojeće objekte ili direktno na tlo. U prvom slučaju nosači se postavljaju na bočni spoljni zid, na ivicu krova ili krovne terase. U cilju ostvarivanja što veće pokrivenosti sa minimalnom predajnom snagom, antena se uvek usmerava tako da pravac maksimalnog zračenja bude okrenut od objekta na koji je postavljena. Kada su antene usmerene, njihovo usmeravanje u pravcima od objekta rezultuje malom emisijom EM zračenja prema objektu, pošto će u tim pravcima dobitak antene biti znatno manji. Kada ne postoji adekvatan objekat, postavlja se direktno na tlo antenski stub kao nezavisan građevinski objekat, visine od 15 do 50 m. Neophodne visina antene iznad tla (kao i njen dijagram zračenja) vezani su za oblik i veličinu konkretne ćelije. Antenski stubovi mogu imati rešetkastu čeličnu konstrukciju ili biti realizovani spajanjem kružnih cevnih segmenata različitih prečnika (Slika 10).

Slika 11. Indoor i Outdoor kabineti za smeštanje elektronske opreme

Uređaje bazne stanice potrebno je smestiti na što manjem rastojanju od antena, kako bi se minimizovala dužina i slabljenje antenskog kabla. Uređaji bazne stanice smeštaju se u za to prilagođenu prostoriju ili namenski konstruisan kontejner (kabinet). Postoje dve izvedbe namenskih kontejnera (kabineta), u zavisnosti od toga da li su predviđeni sa spoljašnju, outdoor, ili unutrašnju, indoor, montažu.


3. Uticaj elektromagnetskog zračenja baznih stanica na životnu sredinu i tehničke uređaje

Elektromagnetsko polje, kao deo biosfere, prirodno je i stalno čovekovo okruženje. Tehnološki razvoj je bitno promenio karakteristike tog polja i doprineo sve višem nivou profesionalne, ali i ambijentalne izloženosti čoveka elektromagnetskom zračenju, odnosno pojedinim delovima njegovog spektra. Iako vrlo širok, ceo elektromagnetski spektar je biološki aktivan i različitim mehanizmima deluje na žive organizme.

Izvori elektromagnetskog zračenja mogu da se podele u dve grupe:

prirodne izvore (Sunčeva aktivnost, Zemlja, meteorološke pojave),

veštačke izvore (izvori namernog i nenamernog zračenja).

U veštačke izvore spadaju uređaji u ljudskom okruženju koji stvaraju električno, magnetsko i elektromagnetsko polje, koji mogu da budu poželjni, kao što je to pri radio i televizijskim prenosima i u okviru mreža mobilne telefonije, kao i da se javljaju kao nuspojave u okolini dalekovoda, transformatora, električnih i elektronskih uređaja.

Sva ta polja mogu negativno da utiču na rad električnih uređaja, koji se nađu u prostoru delovanja polja. Stepen elektromagnetske interferencije (EMI) zavisi od rastojanja, snage i frekvencije talasa, te od otpornosti elektronskih komponenti na uticaj tih talasa. Postoje standardi i preporuke koje definišu otpornost na interferenciju, kao i maksimalnu snagu elektromagnetskog polja, koju mogu da proizvedu. To su tzv. zahtevi za elektromagnetskom kompatibilnoću (EMC). Minimizovanje rizika od EMI leži u pooštravanju zahteva za EMC.

Kada elektromagnetsko zračenje ima veoma malu talasnu dužinu (od nekoliko pikometara do stotinak nanometara) govori se o jonizujućem zračenju. Jonizujuće zračenje obuhvata rentgensko i gama-zračenje i ima sposobnost uticaja na velike hemijske molekule, od kojih su sastavljena sva živa bića, te na taj način prouzrokuje značajne biološke promene.

Pri većim talasnim dužinama govori se o nejonizujućem zračenju. Nejonizujuća zračenja su elektromagnetska polja, koja imaju energiju fotona manju od 12,4 eV. Ona obuhvataju: ultraljubičasto ili ultravioletno zračenje (talasne dužine od 100 nm do 400 nm), vidljivo zračenje (talasne dužine od 400 nm do 780 nm), infracrveno zračenje (talasne dužine od 780 nm do 1 mm), radio-frekvencijsko zračenje (frekvencije od 10 kHz – 300 GHz), elektromagnetska polja niskih frekvencija (frekvencije 0 – 10 kHz) i lasersko zračenje. Nejonizujuća zračenja obuhvataju i ultrazvuk ili zvuk čija je frekvencija veća od 20 kHz [10].

U okviru posebnih studija [11] razmatra se uticaj elektromagnetskog zračenja baznih stanica mobilne telefonije i pripadajućih predajnika radio-relejnih veza na životnu okolinu i tehničke uređaje, u skladu sa ustanovljenim standardima i preporukama. Spisak svih korišćenih zakona, propisa, standarda i preporuka dat je na kraju ovog poglavlja.



3.1. Uticaj nejonizujućeg elektromagnetskog zračenja na ljude

Elektromagnetsko zračenje, koje se javlja unutar mreža mobilne telefonije i koje obuhvata frekvencijske opsege oko 900 MHz, 1800 MHz, 2100 MHz, spada u opseg nejonizujućeg zračenja. Ova zračenja mogu da izazovu termičke, netermičke i biološke efekte u živim organizmima.

Termički efekti, koji predstavljaju osnovni vid dejstva radio-frekvencijskog zračenja na žive organizme, manifestuju se u vidu zagrevanja tkiva. Toplota koju prouzrokuje elektromagnetsko polje, preraspoređuje se termoregulacionim mehanizmom, kao vrstom odbrane organizma od pregrevanja.

Netermički i biološki efekti mogu da imaju uticaja na DNK, enzime, imunološke mehanizme u organizmu, međućelijsku razmenu, elektrolizu, pojavu nadražaja u nervnim ćelijama, kao i na elektrohemijske i rezonantne efekte unutar ćelija.

Promene u različitim tkivima, pri istom nivou zračenja, su različite. Osim ovih primarnih dejstava nejonizujućeg zračenja, treba da se spomenu i sekundarni uticaji, u vidu imunoloških promena, disbalansa u radu hormona, kao i pojave psiho-vegetativnih reakcija.

Na osnovu rezultata dosadašnjih istraživanja, postavljene su preporuke o izlaganju stanovništva elektromagnetskom zračenju i poljima, ali, za sada, ne mogu da se sagledaju svi zdravstveni aspekti.

Prema dostupnim podacima, važeća regulativa iz oblasti zaštite od nejonizujućih zračenja nije uniformno definisana u zemljama Evropske unije. Prema jednoj relativno novoj studiji Evropskog komiteta za standardizaciju iz elektrotehnike (CENELEC – European Committee for Electrotechnical Standardisation), postoji preko 130 zakona, pravilnika, standarda i preporuka u oblasti zaštite od radio-frekvencijskog zračenja, a koje su donele pojedine zemlje članice. Doneto je i nekoliko direktiva Evropske unije iz oblasti zaštite od nejonizujućih zračenja. Od bivših republika prethodne Jugoslavije, Republika Hrvatska je, 1999. godine, donela Zakon o zaštiti od nejonizujućih zračenja, a Republika Slovenija je, 1996. godine, donela Uredbu o elektromagnetskom zračenju u prirodnoj i životnoj okolini.

Zaštita od nejonizujućeg zračenja do sada nije uređena Zakonom o zaštiti životne sredine Republike Srbije [12] (postoji samo Predlog Zakona o zaštiti od nejonizujućih zračenja iz novembra 2002. godine). Predlog Zakona o zaštiti od nejonizujućih zračenja bazira se na dosadašnjim saznanjima iz oblasti zaštite od ove vrste zračenja i na podacima iz ove oblasti Evropske unije i drugih zemalja (SAD, Kanada, Japan, Australija i dr.). Ovim zakonom bi se, na najširoj osnovi i na sveobuhvatan način, uredila načela, uslovi i mere zaštite zdravlja ljudi i životne sredine od štetnog dejstva nejonizujućih zračenja u proizvodnji, prometu i korišćenju izvora nejonizujućih zračenja, nadzor nad sprovođenjem tih mera i odgovornost.

Radi ujednačavanja kriterijuma sa zahtevima u pogledu očuvanja i podizanja kvaliteta zaštite životne sredine unutar Evropske unije, članice Evropskog komiteta za standardizaciju u elektrotehnici (CENELEC) izdali su predlog standarda pod nazivom „Human exposure to elektromagnetic fields – ENV 50166-2 (high frequencies)“ [13]. U našoj zemlji postoji standard pod nazivom Radio komunikacije – Radio predajnici – Maksimalni iznos izlaganja koji se odnose na ljude, JUS N.NO.205. [14], koji delimično pokriva ovu tematiku.

Međunarodna i nacionalna ograničenja se postavljaju da bi se opšta ljudska populacija zaštitila od kratkoročnih i/ili dugoročnih zdravstvenih tegoba povezanih sa izlaganjem RF zračenju.



3.1.1. Parametri koji se koriste za definisanje granice štetnog RF zračenja

Parametar koji je prihvaćen kao mera izloženosti RF zračenju je veličina pod nazivom specifična brzina apsorpcije energije, ili specifična snaga apsorpcije SAR - Specific Absorbtion Rate, izražena u jedinicama [W/kg]. Ta veličina predstavlja energiju apsorbovanu u jedinici vremena i po jedinici mase živog organizma, pri čemu se uzima u obzir i vrsta izvora, frekvencija talasa i vremensko trajanje izlaganja. Ukratko, može se reći da je SAR mera brzine kojom telo apsorbuje energiju RF zračenja. Granične vrednosti za SAR se definišu posebno za celo telo, kao usrednjena veličina, kao i za pojedine delove tela ponaosob.

Veličina koja se definiše kao energija apsorbovana po jedinici telesne mase naziva se specifična apsorpcija, SA - Specific Absorbtion [J/kg]. Ona se najčešće koristi za definisanje gornje granice impulsnog zračenja u oblasti mikrotalasa [15].

Pri izlaganju tela poljima vrlo visokih frekvencija, kada je dubina prodiranja elektromagnetskog polja u telo mala, za merenje količine zračenja u datoj tački koristi se veličina pod nazivom površinska gustina snage, S - Power density [W/m2] ili [W/mm2], koja definiše veličinu protoka snage po jedinici površine. U našoj terminologiji iz područja elektromagnetike, odnosno, teorije elektromagnetskog polja, definiše se Pointingov vektor, S = E H, gde je E vektor jačine električnog polja, a H vektor jačine magnetskog polja. Pointingov vektor definiše pravac i smer protoka energije. Površinska gustina snage S, izražena u W/m2, je intenzitet Pointingovog vektora.

Osim ovih veličina, definišu se i granične vrednosti

intenziteta vektora jačine električnog polja E[V/m],

intenziteta vektora jačine magnetskog polja H[A/m],

intenziteta vektora magnetske indukcije B[T].

U većini zemalja Evrope (Nemački DIN-VDE 0848 standard, Austrijski ÖNORM standardi, standard koji verifikuje Nacionalni Radiološki Zaštitni Odbor, National Radiological Protection Board – NRPB Velika Britanija), postoje dve granične vrednosti dozvoljenih nivoa zračenja, i to posebno za

profesionalce - occupational exposure koji ograničeno vreme provode u prostoru jakog polja i koji su, svesni opasnosti, dužni da primene mere zaštite,

opšte stanovništvo - general population, osobe koje trajno borave u prostoru u kome postoji elektromagnetsko polje.

Većina standarda definiše granice maksimalne izloženosti u srednjem intervalu vremena. To znači da postoji mogućnost prekoračenja datih graničnih vrednosti u kratkom vremenskom intervalu, sve dok se ne prekorači srednja vrednost zračenja u određenom periodu vremena.

Specifičnu brzinu apsorpcije energije (SAR) je vrlo teško izmeriti, tako da se, ustvari, meri intenzitet vektora jačine električnog polja E, pa se na osnovu dobijenih vrednosti, izračunavaju vrednosti specifične brzine apsorpcije energije (SAR) po formuli

2E W

SARkg

é ùê ú= ê úë û

(5)

pri čemu je S/m specifična provodnost tkiva, a kg/m3 je specifična težina tkiva.




3.1.2. Granične vrednosti pojedinih parametara RF zračenja

Evropski komitet za standardizaciju iz elektrotehnike (CENELEC) u saradnji sa Međunarodnom komisijom za zaštitu od nejonizujućeg zračenja (The International Commission on Non-Ionizing Radiation Protection - ICNIRP), definisao je granične vrednosti specifične brzine apsorpcije energije (SAR), rukovodeći se osnovnim načelom da, radi očuvanja ljudskog zdravlja, ni u jednoj situaciji, data ograničenja ne mogu da se prekorače. Tabela 5 prikazuje definisane granične vrednosti. U razmatranje je uzet frekvencijski opseg od 10 MHz do 10 GHz.

Tabela 5. Granične vrednosti specifične brzine apsorpcije energije, SAR, pri kontinualnom uticaju RF zračenja u opsegu 10MHz – 10GHz

Prosečno vreme

izlaganja (u minutima)

Vrednost SAR usrednjena na

Kontrolisano izlaganje

(profesionalci)

Nekontrolisano izlaganje (opšte

stanovništvo) 6 celo telo 0,4 W/kg 0,08 W/kg

6 svakih 10g1 glave sa trupom

10 W/kg 2 W/kg

6 svakih 10g1 ekstremiteta 20 W/kg 4 W/kg

Iz gornje tabele se vidi, da su granične vrednosti za stanovništvo oko pet puta manje nego za profesionalce. Eksperimenti pokazuju da organizam (posmatrajući celo telo) može efikasno da preraspodeli energiju do oko SA = 144 J/kg telesne mase, usrednjeno na 6 minuta, što predstavlja termičku konstantu tela. To odgovara specifičnoj snazi koju telo apsorbuje iz elektromagnetskog polja od oko 0,4 W/kg. Štetno dejstvo elektromagnetskog polja usrednjeno na celo telo, pri istim uslovima, se javlja pri vrednosti SAR = 4 W/kg, tako da se vidi da je maksimalno dozvoljena gustina snage 10 puta veća od one koju prikazuje Tabela 5. Neke Evropske zemlje imaju standarde koji su strožiji od gore pomenutih (Italija, Švajcarska).

Za izlaganje RF zračenju u frekvencijskom opsegu od 10MHz do 300GHz, po preporuci ICNIRP, definišu se granične vrednosti površinske gustine snage S[W/m2], i to:

za profesionalce Sprof. = 50W/m2,

za opšte stanovništvo Sopšte st. = 10W/m2

Date vrednosti se odnose na površinsku gustinu snage koja je usrednjena po površini od 20 cm2. Prema JUS.N.NO.205 maksimalni nivo izlaganja za stanovništvo, za posmatrani frekvencijski opseg, iznosi 2 W/m2.

Podaci o graničnim vrednostima intenziteta vektora jačine električnog polja E [V/m], intenziteta vektora jačine magnetskog polja H [A/m], intenziteta vektora magnetske indukcije B [T], kao i površinske gustine snage S [W/m2], na osnovu podataka Međunarodnе komisijе za zaštitu od nejonizujućeg zračenja (ICNIRP), za frekvencije koje koristi mobilna telefonija, u slučaju kontinualnog izlaganja elektromagnetskom polju date su, za profesionalce Tabela 6, a za opšte ljudsko stanovništvo Tabela 7.

1 Podrazumeva se 10g u formi kocke, a ne površinski raspoređene mase


Tabela 6. Granične vrednosti za profesionalce pri kontinualnom izlaganju

Frekvencija E[V/m] H[A/m] B[T] S[W/m2] 0.025-0.82 kHz 500/f 20/f 25/f - 0.82-65 kHz 610 24.4 30,7 - 0.065-1 MHz 610 1,6/f 2,0/f - 1-10 MHz 610/f 1,6/f 2,0/f - 10-400 MHz 61 0,16 0,2 10 400-2000 MHz 3 f1/2 0,008 f1/2 0,01 f1/2 f/40 2-300 GHz 137 0,36 0,45 50

900 MHz 90 0,24 0,3 22,5 1800 MHz 127 0,34 0,42 45 2100 MHz 137 0,36 0,45 50

Tabela 7. Granične vrednosti za opšte stanovništvo pri kontinualnom izlaganju

Frekvencija E[V/m] H[A/m] B[T] S[W/m2] 0,025-0,8 kHz 250/f 4/f 5/f - 0,8-3 kHz 250/f 5 6,25 - 3-150 kHz 87 5 6,25 - 0,15-1MHz 87 0,73/f 0,92/f - 1-10 MHz 87/f1/2 0,73/f 0,92/f - 10-400 MHz 28 0,073 0,092 2 400-2000 MHz 1,375 f1/2 0,0037 f1/2 0,0046 f1/2 f/200 2-300 GHz 61 0,16 0,2 10

900 MHz 41 0,1 0,14 4,5 1800 MHz 58,3 0,15 0,18 9 2100 MHz 61 0,16 0,2 10

f – predstavlja frekvenciju u MHz

Na osnovu dozvoljenih vrednosti SAR, Slika 12, prikazani su granične vrednosti inteziteta električnog polja. Na njoj je moguće uočiti da postoje dve grupe ICNIRP krivih: jedna se odnosi na profesionalno izlaganje EM polju, dok druga daje ograničenja za izlaganje stanovništva. Osim toga postoji i druga podela prema načinu merenja jačine električnog polja. ICNIRP krive prikazane punom linijom primenjuju se na merenja električnog polja sa 6-to minutnim usrednjavanjem. Pored ovih krivih postoje vršne vrednosti polja koje ni jednog trenutka ne bi smele biti prevaziđene.

Poslednje dve krive koje prikazuje Slika 12. predstavljaju granične vrednosti postavljene jugoslovenskim standardom sa obaveznom primenom JUS N.NO.205.

Primećujemo da JUS krive nisu usklađene sa međunarodnim ICNIRP preporukama, međutim one u oblasti od interesa definišu najstrože zahteve, tako da se kod nas, izmerene srednje vrednosti E-polja (u intervalu od 6 min.) upoređuju sa graničnim vrednostima koje definiše JUS standard: 27,46 V/m za stanovništvo i 61,4 V/m za profesionalce. Vršna vrednost električnog polja koje uopšte ne sme biti prevaziđena, prema JUS standardu, iznosi 1940 V/m. Žuto polje na prethodnoj slici predstavlja najznačajniji deo spektra, a to je UKW i UHF radio-difuzija i mobilna telefonija (GSM 900, GSM 1800 i UMTS).




100

102

104

106

108

1010

1012

101

102

103

104

105

Granicne vrednosti

frekvencija [Hz]

jaci

na E

-pol

ja [

V/m

]

ICNIRP profesionalciICNIRP stanovništvo

ICNIRP prof. vršno

ICNIRP stan. vršno

RFEX stanovništvo

JUS profesionalciJUS stanovništvo

Slika 12. Granične vrednosti za izlaganje vremenski promenljivom električnom polju

3.1.3. Proračun uticaja istovremenog zračenja nejonizujućih elektromagnetskih talasa različitih frekvencija

Vrlo je važno da se, u slučaju istovremenog delovanja polja različitih frekvencija, utvrdi da li dolazi do kumulativnog dejstva tih polja. Posmatrajući termičke efekte, za frekvencijski opseg iznad 100 kHz, došlo se do izraza pomoću kojih se proračunavaju relevantni parametri pod ovim uslovima [15]. To znači da treba sabrati vrednosti specifične brzine apsorpcije energije, SAR, i površinske gustine snage, S, po izrazu

10 300

100 10

1GHz GHz

i i

i kHz i GHzL L

SAR S

SAR S= >

+å å £ (6)

gde je:

SARi vrednost parametra SAR pri zračenju na i-toj frekvenciji,

SARL vrednost parametra SAR iz Tabela 5,

Si površinska gustina snage na i-toj frekvenciji.

Veličina SL je definisana samo za frekvencijski opseg od 10 GHz do 300 GHz, dok na ostalim frekvencijama nije definisana. Za frekvencijski opseg od 10 GHz do 300 GHz je vrednost SL=10 W/m2.



U slučaju posmatranja toplotnih efekata, koji se javljaju usled kontinualnog dejstva elektromagnetskog polja, u frekvencijskom opsegu iznad 100 kHz, treba da budu ispunjeni sledeći uslovi

221 300

100 1

1MHz MHz

i i

i kHz i MHz Li

E E

c E= >

æ öæ ö ç ÷ç ÷ + ç ÷ç ÷ ç ÷ç ÷ ç ÷è ø è øå å £ (7)

221 300

1MHz GHz

j jH Hæ öæ ö ç ÷ç ÷ ç ÷+ £ç ÷ ç ÷å å100 1j kHz j MHz Ljd H= >

ç ÷ç ÷ ç ÷ç ÷è ø è ø (8)

gde je

Ei intenzitet vektora jačine električnog polja na i-toj frekvenciji,

ELi granični intenzitet vektora jačine električnog polja na i-toj frekvenciji, Tabela 6. za profesionalce, odnosno Tabela 7 za opšte stanovništvo

Hj intenzitet vektora jačine magnetskog polja na j-toj frekvenciji,

HLj granični intenzitet vektora jačine magnetskog polja na j-toj frekvenciji, Tabela 6. za profesionalce, odnosno Tabela 7 za opšte stanovništvo

c= 610/f [V/m] za profesionalce, odnosno c= 87/f1/2 [V/m] za opšte stanovništvo,

d= 1,60/f [A/m] za profesionalce, odnosno d= 0,73/f [A/m] za opšte stanovništvo.

Pri korišćenju gornjih izraza, pretpostavljaju se najgori fazni uslovi duž polja koja potiču od različitih izvora. Zbog toga su nivoi dobijeni u praksi manji od proračunatih vrednosti. U frekvencijskom opsegu oko 900 MHz (1800 MHz, 2100 MHz ) na granične vrednosti intenziteta komponenti elektromagnetskog polja utiču samo druge sume u izrazima (7) i (8).

3.2. Uticaj nejonizujućeg elektromagnetskog zračenja na tehničke uređaje

Većina proizvođača komercijalne elektronske opreme testira svoje uređaje u skladu sa standardom koji je izdala Međunarodna Elektrotehnička komisija (International Electrotechnical Commission - IEC) pod brojem IEC 1000-4-3 naveden u CENELEC standardu EN50082-1.

Prema tom standardu, komercijalni elektronski uređaji treba normalno da funkcionišu u polju elektromagnetskog talasa u kome je intenzitet vektora jačine električnog polja E = 3 V/m (tačnije, nosilac treba da bude amplitudno modulisan signalom učestanosti 1 kHz i pri tome dubina modulacije treba da je 80%). Tabela 8 prikazuje podatke iz kojih može da se zaključi da intenzitet vektora jačine električnog polja E = 3 V/m odgovara tipičnom komercijalnom okruženju. S druge strane, proizvođači profesionalne i industrijske opreme najčešće testiraju svoju opremu za intenzitet vektora jačine električnog polja od E = 10 V/m, što odgovara okruženju sa visokim nivoom elektromagnetskih smetnji. Intenzitet vektora jačine električnog polja od E = 10 V/m je definisan i u okviru industrijskog standarda EN50082-2 (CENELEC, 1995), koji je na snazi od marta 1996. godine. Treba napomenuti da većina proizvođača, iz


razloga pouzdanosti, testira svoju opremu za nešto strožije uslove. Tako se, na primer, vrlo često, kada se zahteva granica od E = 3 V/m, testiranje opreme vrši za intenzitet vektora jačine električnog polja E = 10 V/m, a kada se granica postavlja na E = 10 V/m, testiranje se vrši za E = 20 V/m. Tabela 8 prikazuje granične vrednosti intenziteta vektora jačine električnog polja E ispod kojih je obezbeđeno ispravno funkcionisanje delova opreme na lokaciji uređaja.

Tabela 8. Referentne vrednosti nivoa intenziteta vektora jačine električnog polja E[V/m] i klase uređaja

Frekvencijski opseg od 80MHz do1GHz i od 1,4GHz do 2GHz

Klasa uređaja

Intenzitet vektora jačine električnog polja E[V/m]

Nivo elektromagnetske interferencije okruženja u kome se pojedini uređaji koriste

1 1 nizak nivo, (radio,TV antene na rastojanju većem od 2km)

2 3 prosečan nivo, (tipično komercijalno okruženje) 3 10 visok nivo (tipično industrijsko okruženje)

X Posebno dozvoljen nivo podleže dogovoru, (posebni standardi)

3.3. Analiza uticaja elektromagnetskog zračenja baznih stanica mobilne telefonije

Bazne stanice GSM sistema javne mobilne telefonije mogu istovremeno da rade na nekoliko radio kanala u opsegu 900 MHz (1800 MHz). Broj radio-kanala na jednoj baznoj stanici se najčešće kreće od 1 do 8, što zavisi od zahteva u pogledu kapaciteta saobraćaja koji bazna stanica treba da ostvari. Pri tome je, u proseku, izlazna snaga predajnika reda veličine 10 W/kanalu [16]. Za potrebe ostvarivanja veze mobilna stanica – bazna stanica, koristi se jedan od radio-kanala i to, približno, 12,5 % vremena. Bazna stanica je najaktivnija u slučajevima kada opslužuje 8 mobilnih stanica istovremeno po svakom radio-kanalu. Zbog toga, zbirna izlazna snaga svih predajnika u maksimumu može da iznosi oko 810 W. Prethodno navedeni podaci važe za bazne stanice makroćelija. U slučajevima kada treba da se ugradi mikroćelija (dimenzije reda 100 m), pikoćelija (dimenzije nekoliko desetina metara) ili ćelija u zatvorenom prostoru (indoor ćelija), koriste se bazne stanice znatno manjih snaga, pošto se zahtevaju manji dometi. Što se elektromagnetskog zračenja tiče, ovaj tip baznih stanica je manje kritičan nego bazne stanice makroćelija, tako da u daljem razmatranju neće biti posebno analizirane.

Antenski sistemi GSM i UMTS baznih stanica mogu da budu omnidirekcioni, ali su najčešće usmereni, što znači da se energija ne emituje u svim smerovima podjednako. U slučaju usmerenih antena najveći deo energije se emituje u pravcu glavnog snopa zračenja, dok je u ostalim pravcima zračenje znatno manje. Površinska gustina snage zračenja antene opada, u proseku, sa kvadratom rastojanja. Usled usmerenog dijagrama zračenja antene (u vertikalnoj ravni) na nivou tla, van pravca glavnog snopa zračenja, će polje biti slabo. Najveći nivo elektromagnetskog zračenja na nivou tla se javlja unutar kruga poluprečnika od 50m do 300m od vertikale položaja na kome se antena nalazi.

S obzirom da GSM sistem radi u opsegu 900 MHz (1800 MHz), i ljudi i tehnički uređaji se uvek nalaze u tzv. dalekoj zoni zračenja bazne stanice, pri čemu se pod dalekom zonom podrazumeva oblast koja se nalazi na rastojanju od nekoliko talasnih



dužina od izvora, što je, u konkretnom slučaju, 1-2 m. Ova pojava je kod UMTS sistema, koja radi u opsegu 2100 MHz, još izraženija.

Ako se čovek nađe u dalekoj zoni zračenja bazne stanice, celo njegovo telo će biti izloženo elektromagnetskom zračenju, dok je, kada je reč o zračenju mobilnih telefona, zračenje usmereno u relativno malu oblast oko glave korisnika, tzv. blisku zonu. U ovom projektu se detaljnije razmatra samo elektromagnetsko zračenje baznih stanica, a ne i mobilnih telefona.

Elektromagnetsko zračenje GSM i UMTS baznih stanica je po svojoj prirodi veoma slično elektromagnetskoj emisiji TV predajnika, sa osnovnom razlikom da snage TV predajnika mogu da budu i do 1000 puta jače od predajnika u GSM i UMTS sistemu.

3.4. Analiza uticaja elektromagnetskog zračenja predajnika radio-relejnih veza

Bazna stanica mora da komunicira sa okolnim baznim stanicama da bi se omogućio razgovor između dva mobilna korisnika koji se nalaze u različitim ćelijama ili različitim mrežama. Ponekad je komunikacija ostvarena preko kablova, ali je češći slučaj da bazne stanice komuniciraju preko radio-relejnih veza. U okviru GSM i UMTS sistema koriste se radiorelejne veze. Uređaji potrebni za ove veze se postavljaju zajedno sa baznom stanicom.

Radio-relejne veze koriste parabolične antene, prečnika od 0,3 m do 1,2 m, koje omogućavaju tzv. tačka-tačka komunikaciju. Ove antene imaju izuzetno uzan dijagram zračenja, širine 1-3, i veoma velike dobitke između 37 dBi i 46 dBi, što znači da je zračenje antena koncentrisano u uskom snopu oko zamišljene prave linije koja spaja predajnu i prijemnu antenu. Frekvencije koje koristi GSM i UMTS mreža za radio-relejne veze su 7 GHz, 15 GHz i 23 GHz. Prostiranje na ovim frekvencijama je takvo da mora da postoji optička vidljivost između antena i ne sme da bude prepreka u uskom snopu (u prvoj Frenelovoj zoni) oko pravca koji spaja antene.

S obzirom na veoma uzan dijagram zračenja i veoma velike dobitke antena, radio-relejne veze koriste snage manje od 1 W. Ove snage su mnogo manje od snage koju koriste bazne stanice. Talasna dužina je svega nekoliko centimetara, tako da na rastojanjima od nekoliko desetina centimetara počinje daleka zona. Nedozvoljeno visok intenzitet vektora jačine električnog polja javlja se u zoni od nekoliko metara od antene i to samo u pravcu glavnog snopa. U ostalim pravcima je dobitak antene veoma mali i već na nekoliko centimetara od antene su vrednosti intenziteta vektora jačine električnog polja u dozvoljenim granicama.

Radio-relejne veze se projektuju tako da ljudi i tehnički uređaji ne mogu da se nađu na pravcu glavnog snopa, jer bi to omelo ili onemogućilo komunikaciju koja je neophodna za funkcionisanje GSM i UMTS mreže. Zato ni ljudi ni tehnički uređaji nisu ugroženi radom uređaja radio-relejnih veza. Mere zaštite koje se budu primenjivale za antenski sistem bazne stanice su više nego dovoljne i za antenski sistem radio-relejnih veza.

3.5. Obavezne mere zaštite pri postavljanju i korišćenju baznih stanica mobilne telefonije

U ovom poglavlju sistematizovane su mere zaštite koje se primenjuju u Gradu Novom Sadu, a odnose se kako na zaštitu od nedozvoljenog zračenja predajnika baznih



stanica mobilne telefonije, tako i na sve ostale segmente zaštite prilikom izgradnje i korišćenja baznih stanica.

posle instalacije bazne stanice, treba obavezno izvršiti merenja nivoa elektromagnetskog polja u tačkama od posebnog interesa,

neophodno je dostaviti izveštaj o izmerenim vrednostima elektromagnetskog polja nadležnoj Gradskoj upravi za zaštitu životne sredine grada Novog Sada na saglasnost, radi dobijanja upotrebne dozvole,

rad bazne stanice dozvoliti samo ako se poseduje upotrebna dozvola,

neophodno je proveriti stabilnost objekta, odnosno dela objekta,

projekat bazne stanice mora da ispunjava urbanističke uslove, koji se unapred zadaju za svaku lokaciju bazne stanice u vidu urbanističke dozvole,

kada se antenski sistem bazne stanice postavlja na krov objekta, neophodno je izvršiti uklapanje antenskog sistema u izgled objekta (izborom boja, postavljanjem maski i sl.),

otpadne materije koje se jave tokom izgradnje objekata, baznih stanica, pristupnih puteva, dovođenja napajanja i sl. moraju da se uklone u skladu sa važećim propisima,

bazna stanica mora da bude zaključana i zaštićena od neovlašćenog pristupa.

zaštita od direktnog dodira delova koji su stalno pod naponom treba da se obezbedi:

- postavljanjem izolacionih gazišta ispred ispravljačkog postrojenja,

- zaštita u okviru uređaja bazne stanice mora da se reši tako, što se svi delovi mrežnih ispravljača koji dolaze pod napon, postavljaju u zatvorena kućišta, koja su zaštićena preko uzemljenja i u normalnim uslovima rada ovi delovi neće biti dostupni licima koja rukuju uređajima,

- zaštita unutar instalacije treba da se izvede tako što se, na lokaciji gde će da bude instalisana bazna stanica, neizolovani delovi električne instalacije, koji mogu da dođu pod napon, smeštaju u propisane razvodne ormane i priključne kutije, tako da u normalnim uslovima rada neće biti dostupni,

- pravilnim izborom stepena mehaničke zaštite elektroenergetske opreme, instalacionog materijala kablova i provodnika, pravilno odabranim i pravilno postavljenim osiguračima strujnih kola, kao i automatskih strujnih prekidača.

zaštita od direktnog dodira delova u kojima može da dođe do pojave indukovane elektromotorne sile rešava se:

- primenom sistema TN-C/S, uz reagovanje zaštitnih uređaja koji su postavljeni na početku voda i povezivanjem nultih zaštitnih sabirnica ormana na zajednički uzemljivač objekta.

zaštita od opasnosti požara ili eksplozije prouzrokovanih pregrevanjem vodova, preopterećenjem ili havarijom ispravljačkih uređaja i baterija rešava se:

- ograničavanjem intenziteta i trajanja struje kratkog spoja, zaštitnim prekidačima.

- izjednačavanjem potencijala u prostoriji bazne stanice,



- korišćenjem kablova (provodnika) čija izolacija ne gori niti podržava gorenje,

- adekvatnim provetravanjem i zaštitom baterijskog prostora od vatre. Upozorenje da rad bazne stanice nije dozvoljen u uslovima eksplozivne atmosfere mora da bude istaknut na lokaciji bazne stanice,

- ugradnjom hermetičkih akumulatorskih baterija,

- upotrebom ručnih aparata za gašenje požara,

- montažom automatskih javljača požara.

zaštita od hemijskog zagađenja životne sredine uklonjenim i zamenjenim baterijama i elektronskim komponentama, rešava se

- odlaganjem uklonjenih i zamenjenih akumulatora, antena i elektronskih komponenti iz bazne stanice u centralni magacin operatera, predviđen za čuvanje ove vrste otpada,

- usaglašavanjem postupaka skladištenja zamenjenih ili uklonjenih akumulatora, antena i elektronike koja, pored ostalog, sadrži berilijum oksid, u skladu sa Pravilnikom o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina ("Službeni glasnik RS" broj 55/0) i sa Pravilnikom o načinu postupanja sa otpacima koji imaju svojstva opasnih materija ("Službeni glasnik RS" broj 12/95).

zaštita od hemijskog zagađenja životne sredine akumulatorima i elektronskim komponentama u slučaju prestanka rada bazne stanice, rešava se

- odlaganjem uklonjenih akumulatora, antena i elektronskih komponenti iz bazne stanice u centralni magacin TELENOR d.o.o., predviđen za čuvanje ovih komponenti.

skupljanje statičkog elektriciteta u proizvodnim procesima sprečava se:

- uzemljenjem,

- održavanjem odgovarajuće vlage u vazduhu,

- jonizacijom vazduha,

- antistatičkom pripremom,

- povećanjem specifične provodnosti manje provodnih materijala,

- odvođenjem statičkog elektriciteta elektrostatičkom indukcijom.

zaštita od štetnog dejstva atmosferskih pražnjenja rešava se:

- gromobranskom instalacijom za zaštitu objekata od atmosferskog pražnjenja. Sastoji se, po pravilu, od spoljašnje i unutrašnje gromobranske instalacije. Spoljašnja gromobranska instalacija prihvata i odvodi u zemlju energiju atmosferskog pražnjenja. Unutrašnja gromobranska instalacija smanjuje opasna dejstva atmosferskih pražnjenja u unutrašnjosti štićenog prostora zaštićenog objekta. Propisanom instalacijom gromobrana i primenom odgovarajućeg standardnog materijala, u svemu prema propisima o gromobranima.

zaštita od opasnosti nestanka napona u mreži rešava se:

- napajanjem iz AKU baterija potrebnog kapaciteta,

zaštita od neopreznog rukovanja rešava se:

- preglednim označavanjem svih elemenata u razvodnim uređajima,

- izborom elemenata za određenu namenu,

- obučavanjem i periodičnom proverom znanja servisera o predviđenim merama zaštite na radu, u vremenskim razmacima propisanim zakonom.



za montažu antena na antenski stub, kao i na antenske nosače, postoji povećan rizik od povređivanja radnika, kao i rizik od povređivanja drugih lica. Zato je neophodno preduzeti odgovarajuće zaštitne mere:

- za rad na montaži antena raspoređuju se radnici koji su osposobljeni za rad na visinama i za koje je, prethodnim i periodičnim lekarskim pregledima, utvrđena zdravstvena sposobnost za bezbedan rad na visinama,

- radna lokacija na kojoj se montiraju antene prethodno treba da se obezbedi jasnim obaveštenjima drugim licima o opasnostima, a oko radnog prostora treba da se postave zaštitne mreže ili trake,

- radnici koji vrše montažu antena opremaju se odgovarajućim zaštitnim sredstvima za ličnu sigurnost: odgovarajuća užad i veznici, zaštitni pojasevi, odgovarajuća odeća i obuća, itd.,

- odgovarajuća zaštitna odeća je bitna za vreme hladnoće,

- svi uređaji za dizanje tereta moraju da budu ispitani i odobreni,

- za vreme rada na antenskom stubu, kao i na krovu zgrade, svi koji su prisutni u oblasti radova, moraju da nose šlemove.

zaštita od mehaničkih oštećenja rešava se:

- pravilnim izborom konstrukcija i materijala za instalacione elemente, kablove i opremu, kao i primenom pravilnih načina polaganja kablova i instalacionog materijala i pravilnim postavljanjem razvodnih ormana.

zabranjene su bilo kakve aktivnosti na antenskom sistemu bazne stanice (npr. usmeravanje antene), sve dok se ne isključi napajanje bazne stanice. Pravo pristupa i održavanja bazne stanice i antenskog sistema imaju samo radnici ovlašćeni od strane operatera, koji su obučeni za poslove održavanja i upoznati sa činjenicom da nikakve aktivnosti ne mogu da se obavljaju na antenskom sistemu, pre nego što se isključi napajanje bazne stanice,

antenski sistem bazne stanice je projektovan tako da se u glavnom snopu zračenja antene ne nalaze antenski sistemi drugih komercijalnih ili profesionalnih uređaja, kao ni sami uređaji. To je postignuto izborom optimalne visine antena, kao i pravilnim izborom pozicije antenskog sistema na samom objektu. Na žalost, usled neadekvatnog kvaliteta antenskih pojačavača u nekim komercijalnim TV prijemnicima, može da dođe do smetnji u prijemu. Problemi ovog tipa mogu da se reše zakretanjem antene TV prijemnika, upotrebom filtra nepropusnika opsega za GSM i UMTS opseg ili upotrebom kvalitetnog antenskog pojačavača.

3.6. Program praćenja uticaja zračenja baznih stanica na životnu sredinu

U skladu sa članom 10 Pravilnika o sadržini studije o proceni uticaja na životnu sredinu, u vezi sa programom praćenja uticaja na životnu sredinu, neophodno je permanentno praćenje nivoa zračenja antenskog sistema bazne stanice mobilne telefonije [17].

U tom smislu, osim prvog merenja nivoa elektromagnetskog polja, odmah po puštanju u rad bazne stanice, neophodno je, bar jednom godišnje, izmeriti elektromagnetsko polje u odgovarajućim tačkama u neposrednoj okolini bazne stanice.



Merenja je potrebno vršiti visokokvalitetnim meračima elektromagnetskih polja, kojima rukuje kompetentno i obučeno osoblje. Instrumenti kojima se vrše merenja treba da omoguće merenje svake od tri komponente vektora jačine električnog polja ponaosob i da može da se meri ukupan nivo zračenja celokupnog frekvencijskog opsega mobilne telefonije, u određenoj tački prostora. Osim toga, bilo bi poželjno da postoji mogućnost merenja relativno uskog frekvencijskog opsega, kako bi mogao da se odredi nivo zračenja svakog pojedinačnog operatera mobilne telefonije. Na taj način bi se postiglo da rezultati merenja daju uvid posebno u zračenje antenskog sistema predmetne bazne stanice, pri maksimalnom opterećenju, a posebno u zračenje ostalih izvora, kao što su predajnici drugih operatora mobilne telefonije, radio i TV predajnici, predajnici komunalnih službi i sl.

Osim redovnih godišnjih merenja, neophodno je obaviti merenja i u slučaju bilo kakvih promena, bilo u sistemu same bazne stanice ili u njenoj neposrednoj okolini (promena konfiguracije terena, izgradnja novog građevinskog objekta i sl.).

Rezultate svih ovih merenja je neophodno dostaviti Gradskoj upravi za zaštitu životne sredine, grada Novog Sada.

Prilikom izbora tačaka u kojima će se vršiti merenja, potrebno je da se prate rezultati ove studije, odnosno, da se posebno izmere vrednosti intenziteta vektora jačine električnog polja u tačkama u kojima su izračunate vrednosti najveće.

Osim toga, potrebno je da se rezultati merenja prebace na računar, kako bi se omogućila eventualna dalja obrada tih podataka.

3.7. Spisak korišćenih zakona, propisa, standarda i preporuka relevantnih za problematiku radio-frekvencijskih zračenja

3.7.1. Međunarodni propisi

Preporuke ETSI-GSM (European Telecommunications Standards Institute);

"Human exposures to electromagnetic fields. High frequencies (10kHz to 300GHz)", European prestandard ENV 50166-2, CENELEC – European Committee for Electrotechnical Standardisation, January 1995;

"Radiofrequency radiation, Principles and Methods of Measurements – 300kHz to 100GHz", Australian standard AS 2772.2, The Standards Association of Australia, North Sydney, 1988.;

"IEEE Standard for Safety Levels with Respect to Human Exposure to Radio Frequency Elektromagnetic Fields, 3kHz to 300GHz" IEEE Standards Coordinating Committee 28 on Non-Ionizing Radiation Hazards, New York, 8.December 1998;

"Electromagnetic compatibility – Generic immunity standard, Part1: Residental, commercial and light industry", EN50082-1;

UNEP/WHO/IRPA, Electromagnetic fields (300Hz to 300GHz). Environmental Health Criteria 137, Geneva, World Health Organisation, 1993.




3.7.2. Propisi Republike Srbije

Zakon o zaštiti životne sredine ("Sl.glasnik RS" br.135/2004)

Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl.glasnik RS" br. 135/2004)

Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl.glasnik RS" br. 135/2004)

Pravilnik o sadržini studije o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl.glasnik RS" br. 69/05)

Pravilnik o radio stanicama koje se mogu postavljati u gradovima i naseljima gradskog karaktera ("Sl.glasnik SFRJ" br. 9/83)

Pravilnik o tehničkim normativima za održavanje antenskih stubova ("Sl.list SFRJ" br. 65/84)

Pravilnik o načinu postupanja sa otpacima koji imaju svojstva opasnih materija ("Sl.glasnik RS" br.12/95)

Zakon o zaštiti na radu ("Sl.glasnik SRS" br. 42/91)

Zakon o planiranju i izgradnji ("Sl.glasnik RS" br. 47/03)

Zakon o telekomunikacijama ("Sl.glasnik RS" br. 44/03)

Zakon o zaštiti od požara ("Sl.glasnik SRS" br. 37/88)

Pravilnik o jugoslovenskim standardima za protivpožarnu zaštitu ("Sl.glasnik SFRJ" br. 18/81)

Pravilnikom o uslovima i načinu razvrstavanja, pakovanja i čuvanja sekundarnih sirovina ("Sl.glasnik RS" br. 55/0)

Pravilnik o tehničkim normativima za zaštitu od atmosferskog pražnjenja i Pravilnik o jugoslovenskim standardima za gromobranske instalacije ("Sl.list SRJ" br.11/96 i saglasno JUS IEC 1024, JUS NB4 803 i JUS NB4 810)

Pravilnik o tehničkim normativima za zaštitu od statičkog elektriciteta ("Sl.list SFRJ" br. 62/73)

Pravilnik o dozvoljenom nivou buke u životnoj sredini ("Sl.glasnik RS" br. 54/92)

Pravilnik o tehničkim normativima za električne instalacije niskog napona("Sl.list SFRJ" br. 53/88 i 54/88 i "Sl.list SRJ" br.28/95)

Pravilnik o tehničkim normativima za pristupne puteve, okretnice i uređene platoe za vatrogasna vozila u blizini objekata povećanog rizika od požara ("Sl.list SRJ" br. 8/95)

Pravilnik o tehničkim normativima za stabilne instalacije za dojavu požara ("Sl.list SRJ" br. 87/93)

Zakon o planiranju i uređenju prostora i naselja ("Sl.glasnik RS" br.44/95)

Zakon o zaštiti kulturnih dobara ("Sl.glasnik RS" br. 71/94)

Pravilnik o tehničkim normativima za temeljenje građevinskih objekata ("Sl.list SFRJ" br. 15/90)

"Radio-komunikacije -Radio-predajnici-Maksimalni iznos izlaganja koji se odnose na ljude" Jugoslovenski standard sa obaveznom primenom, JUS N.NO.205. Pravilnik br 06/01-93/178 od 8.8.1990. ("Sl.list SFRJ" br. 50/90)

"Predlog zakona o zaštiti od nejonizujućeg zračenja", Beograd, novembar 2002.

Uredba o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 114/2008)


4. Planiranje i razvoj mobilne telefonije u EU i Velikoj Britaniji - Praksa

4.1. Generalna politika u EU

GSM asocijacija, „GSMA”, je najznačajnije svetsko (globalno) telo vodećeg svetskog standarda - GSM na polju bežične komunikacije. GSMA je odgovorna za izgradnju, razvoj i unapređivanje GSM standarda u digitalnim bežičnim komunikacijama kao i za promociju GSM programa. Pored toga, asociajacija radi i na stalnom unapređenju i razvoju svog javnog centra posvećenog zdravlju ljudi. Ovaj centar obezbeđuje radove o elektromagnetskom polju i zdravlju i pruža odgovore na najčešće postavljena pitanja iz ove oblasti, daje pregledne informacije o istraživanjima u proteklih 25 godina i upućuje na druge nezavisne izvore informacija. Sve informacije o aktivnostima ove asocijacije mogu se naći na internet stranici www.gsmworld.com

GSM Europe (GSME), je Evropska interesna grupa GSMA. GSME je javni predstavnik evropskih mobilnih operatera i ključni reprezent evropske bežične industrije. Obuhvata oko 147 operatera u 50 evropskih država/teritorija, uslužujući, oko 800 miliona korisnika [1]. Ova organizacija ima za cilj da uveća i zaštiti investiranje u mrežnu infrastrukturu, uvede inovacije i poveća broj usluga. GSME se trudi da prednosti koje donose usluge mobilne telefonije budu svima razumljive, ukazujući na to da mobilna industrija pojedincima i celokupnom društvu donosi društvenu i ekonomsku dobit. Organizacija nastoji da osnaži ekonomski interest, koji mobilna industrija prestavlja u Evropi.

U tom pogledu GSME nastoji:

da razvije platformu - u skladu sa zakonom o konkurenciji – gde bi operateri mogli da razmenjuju informacije, veštine i opšta iskustva stečena u pojedinim državama iz odabranih oblasti (npr. skup aktivnosti vezanih za koordinaciju i upravljanje na internacionalnom nivou, regulisanje tržišta, problemi očuvanja zdravlja ljudi i zaštite životne sredine);

da bude predvodnik budućeg razvoja i političke inicijative utičući na mobilnu industriju i njene članove, obezbeđujući značajna ulaganja u početnim fazama stvaranja politike mobilne telefonije.

Unutar GSME postoji nekoliko radnih grupa koje se bave problemima vezanim za regulaciju (kontrolu, nadzor), marketing i trgovinu, raspodelu frekvencija, zaštitu čoveka i životne sredine.

4.1.1. Mobilna telefonija - očuvanje životne sredine i zdravlja ljudi

Radna grupa za očuvanje zdravlja i životne sredine, „Health & Environmental Working Group” odgovorna je za zdravlje i bezbednosti ljudi, kao i za opšte probleme narušavanja životne sredine mobilnim telekomunikacionim tehnologijama. Ova grupa se




bavi specifičnim delatnostima kao što su nadgledanje i izveštavanje GSME i članova GSMA o dostignućima naučnih istraživanja, primeni preporuka u industriji i regulatornim/političkim razvojem u evropskim državama. Takođe, ova grupa potpomaže saradnji dela GSMA, koji se bavi očuvanjem zdravlja i životne sredine, sa relevantnim evropskim subjektima i interesnim grupama (korisnici, mediji i vlasti). Prioritet delovanja ove grupe je, da se kontinualno vodi računa o očuvanju zdravlja i životne sredine, naglašavajući značaj naučno baziranog pristupa ovom problemu.

Proteklih godina, briga o nepovoljnom uticaju mobilnih telekomunikacionih tehnologija na zdravlje ljudi, postala je vrlo ozbiljna, što nije u skladu sa brojnim nezavisnim izveštajima stručnjaka širom Evrope [Stewart2 and AGNIR3 (UK), Zmirou4

(France), Health Council5 (Netherlands), the Radiation Protection Authority6 (Sweden), Independent Expert Committee7 (Spain)] koji, na osnovu tekućih rezultata do kojih se došlo, zaključuju da nema posledica po zdravlje ljudi, ukoliko je zračenje mobilnih uređaja ispod utvrđenih intenercionalnih ograničenja. Ipak, u izveštajima se preporučuje da se ova istraživanja nastave.

Kada je u pitanju zdravlje ljudi, briga je pre svega fokusirana na negativan uticaj baznih stanica na okolinu, čiji su rekonstrukcija i razvoj neophodni za proširenje pokrivenosti, poboljšanje kvaliteta komunikacije i povećanje kapaciteta mreže. Često se zanemaruje činjenica, da bazne stanice moraju biti postavljene u blizini krisnika mobilnih telefona, kako zbog kvaliteta signala tako i zbog toga, što je tada snaga zračenja samih mobilnih telefona mnogo manja. Slika 13 prikazuje situaciju u kojoj mobilni telefon zrači velikom snagom u cilju pobollšanja kvaliteta signala/veze u slučaju prevelike udaljenosti od bazne stanice.

Slika 13. Snaga zračenja mobilnog telefona i bazne stanice u slučaju velike udaljenosti

Zbog ograničenog broja slobodnih radio-kanala potrebnih operaterima i sve većeg zahteva korisnika, neophodne su dodatne bazne stanice. Radi očuvanja zdravlja građana, lokalna i državna vlast je postala restriktivnija po pitanju lokacija baznih radio-stanica. Ovakva ograničenja ponekad izazivaju probleme operaterima da udovolje zahtevima milionskih korisnika.

Politika države i lokalnih vlasti, po pitanju lokacija baznih stanica, kao i brige o zdravlju, mora biti utemeljene na relevantnim naučnim rezultatima, kako bi se stvorile

2 UK Independent Expert Group, May 2000: www.iegmp.org.uk, 3 NRPB Advisory Group on Non-Ionising Radiation, December 2003:

http://www.nrpb.org/publications/documents_of_nrpb/abstracts/absd14-2.htm, 4 French Health General Directorate, January 2000: http://www.sante.gouv.fr/, 5 Health Council of the Netherlands, January 2004: http://www.gr.nl/pdf.php?ID=886, 6 Swedish Radiation Protection Authority (SSI), December 2003: http://www.ssi.se/english/english_news.html, 7 Independent Expert Committee, May 2001: http://www.msc.es/salud/ambiental.

http://www.iegmp.org.uk/

http://www.nrpb.org/publications/documents_of_nrpb/abstracts/absd14-2.htm

http://www.sante.gouv.fr/

http://www.gr.nl/pdf.php?ID=886

http://www.ssi.se/english/english_news.html

http://www.msc.es/salud/ambiental


mogućnosti za podržšku funkcionisanju GSM-a, 3G i narednih sistema širom Evrope. Proizvoljno implementiranje dozvoljenih graničnih vrednosti zračenja EM polja baznih stanica, često strožijih od internacionalnih propisa i normi o zaštiti zdravlja i okoline, izaziva veliku zabrinutost i sumnje u kvalitet postojećih, naučno baziranih standarda.

Radi ujednačavanja kriterijuma sa zahtevima u pogledu očuvanja i podizanja kvaliteta životne sredine unutar Evropske unije, članice Evropskog komiteta za standardizaciju u elektrotehnici (CENELEC) su 1995. izdali predlog standarda pod nazivom „Human exposure to elektromagnetic fields – ENV 50166-2 (high frequencies)“ [13]. Tri godine kasnije, 1998, CENELEC je u saradnji sa Međunarodnom komisijom za zaštitu od nejonizujućeg zračenja (The International Commission on Non-Ionizing Radiation Protection ICNIRP), definisao granične vrednosti intenziteta vektora jačine električnog polja E[V/m], intenziteta vektora jačine magnetskog polja H[A/m], intenziteta vektora magnetske indukcije B[μT], kao i površinske gustine snage S[W/m2], u frekvencijskom opsegu od 25 Hz do 300 GHz, u slučaju kontinualnog izlaganja elektromagnetskom polju, za profesionalce i za opšte ljudsko stanovništvo. U tabeli 9 i 10 su prikazane vrednosti za frekvencije koje koristi GSM.

Oslanjajući se na standarde predložene od strane ICNIRP savet Evropske unije je 12.6.1999. godine objavio predlog pod nazivom „Council Recommendation on the limitation of exposure of the general public to electromagnetic fields (0 Hz to 300 GHz), refernce 1999/519/EC”

Tabela 9. Vrednosi za profesionalce

Frekvencija E[V/m] H[A/m] B[T] S[W/m2] 900 MHz 90 0,24 0,3 22,5 1800 MHz 127 0,34 0,42 45 2100 MHz 137 0,36 0,45 50

Tabela 10. Vrednost za opšte stanovništvo

Frekvencija E[V/m] H[A/m] B[T] S[W/m2] 900 MHz 41 0,1 0,138 4,5 1800 MHz 58 0,15 0,18 9 2100 MHz 61 0,16 0,2 10

4.1.2. Preporuke članica GSME grupe za razvoj mobilne telefonije

Kako bi prevazišli probleme koji su se javili u vezi sa razvojom mreže mobilne telefonije i unapredili njen dalji razvoj, članice GSME grupe su novembra 2001. godine predstavile smernice koje bi trebale da obezbede najbolji postupak za razvoj mreže. Te smernice su predstavljene u obliku skupa preporuka pod nazivom „Recommendation on Network Rollout Good Practice” [18]. Ključni elementi tih preporuka su:

Unapređenje dijaloga lokalnih vlasti i drugih relevantnih subjekata. Međusobni razgovori bi trebalo da obuhvate pitanja vezana za planiranje i probleme zaštite društvene zajednice i životne sredine.

Upotreba jasne i dosledne dokumentacije prilikom podnošenja zahteva lokalnim vlastima. Materijal sličnog sadržaja, predstavljen u različitim formatima, često deluje zbunjujuće. Zbog toga, dokumentacija treba da ima jasno definisanu formu.



Razmatranje upotreba zajedničkih lokacija. Postavljanje novih baznih stanica na već postojećim strukturama i lokacijama, ukoliko je to tehnički izvodljivo i skladu sa zakonom o konkurenciji i uslovima dobijanja dozvola, predstavlja najbolje rešenje za zaštitu okoline.

Pažljivo dizajniranje i postavljanje baznih stanica. Smanjivanjem vizuelnog uticaja BS na okolinu može da se ublaži zabrinutost koja postoji u javnosti. Industrija mobilne telefonije je uvidela da negativan utisak baznih stanica na okolinu treba održavati minimalnim.

Informisanje lokane vlasti o razvoju mobilnih tehnologija. Obezbeđivanje tehnoloških informacije predstavlja efikasno sredstvo u razumevanju problema sa kojima je suočena mobilna industrija.

Vođenje računa da zračenja postojećih i novih baznih stanica budu u skladu sa nacionalnim propisanim normama o nivoima zračenja. Nacionalni propisi bi trebali da budu bazirani na internacionalnim standardima prihvaćenim od strane evropske komisije.

Posedovanje pisane izjave o usklađenosti baznih stanica sa utvrđenim nacionalnim ili evropskim standardima o intezitetu dozvoljenog zračenja. Potpisana deklaracija pruža sigurnost lokalnim zajednicama o bezbednosti funkcionisanja baznih stanica.

Pružanje jasnih i razumljivih odgovora na žalbe i pritužbe javnosti u vezi baznih stanica.

Podrška istraživačkim programima na nivou Evropske unije u skladu sa istraživačkim programom Svetske zdravstvene organizacije WHO.

Vođeni ovim preporukama, operateri su u pojedinim evropskim zemljama u saradnji sa nacionalnim vlastima usvojili sporazume sa ciljem da korisnicima obezbede potrebne informacije o mobilnim tehnologijama i njihovom uticaju na zdravlje ljudi, kao i da se lokalna vlast uputi u razvojne planove mobilnih operatera i obezbede tehničke informacije o baznim stanicama. Ovo su neki primeri:

Italija: 17. decembra 2003, italijanski mobilni operateri su potpisali “Protocollo di Intesa” sa Ministarstvom telekomunikacija i Nacionalnim opštinskim upravama;

Francuska: aprila 2004, potpisan je "Guide des bonnes pratiques entre Maires et Opérateurs";

Španija: sklopljeni su dogovori između 4 mobilna operatera i Španske zajednice opština i provincija, da se obezbedi razvoj mobilne mreže u cilju zadovoljenja nacionalnih, regionalnih i lokalnih potreba (zahteva);

Velika Britanija: 2001, operateri u Velikoj Britaniji su objavili Deset osnovnih pravila, Ten Commitments, da bi javnost imala uvid u izgradnju mobilnih mreža, da bi se omogućile informacije javnim i lokalnim organizacijama zaduženim za planiranje i da bi se javnost uključila u donošenju odluka gde postaviti bazne radio-stanice [19].

GSM industrija veruje da ovom dobrovoljnom inicijativom obezbeđuje odgovoran i pravilan pristup po pitanju društvenog interesa, istovremeno obezbeđujući dalji razvoj mobilnih tehnologija u Evropi [20].



4.2. Praksa razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji - Politika i procedure

Kao odgovor na preporuke evropske grupe GSME, u Velikoj Britaniji je 2001. godine asocijacija mobilnih operatera MOA - Mobile Operators Association, objavila deset obećanja, kojih će se pridržavati u cilju prihvatljivog razvoja mreže. Dokument, nazvan “Ten Commitments”, predstavlja skup obaveza kojima se obezdeđuje unapređenje transparentnosti u razvoju mobilne telefonije, boljom i kvalitetnijom informisanošću javnosti i lokalnih vlasti. Dokument sadrži sve elemente GSME preporuka. Asocijaciju MOA čine 5 operatera: 3, O2, Orange, T-Mobile i Vodafone [19].

Jedno od “Deset obećanja” je organizovanje stručnih seminara-radionica, posvećenih tehnološkom razvoju u oblasti telekomuikacija, koji su namenjeni službenicima lokalnih vlasti i izabranim članovima. Od objavljivanja “Deset obećanja”, MOA je organizovala 160 ovakvih seminara širom Velike Britanije, a ova aktivnost je i dalje u toku. U okviru seminara, između ostalog, javnosti je predočena i obrazložena potreba za neprestanom instalacijom novih baznih stanida. U nekim slučajevima, operateri pružaju dodatne informacije vlasnicima na čijim se zemljištima planira postavljanje budućih baznih stanica.

Od svog osnivanja, MOA u okviru zajedničkih programa, održava kontinualnu saradnju sa parlamentima Velike Britanije, Škotske i Velsa. Programi se zasnivaju na prepoznavanju i prevazilaženju problema koji mogu nastati u razvoju mreže mobilne telefonije. MOA takođe organizuje susrete sa službenicima i ministrima u vladi Velike Britanije, naročito sa ministarstvom za komunikacije i lokalnu samoupravu, ministarsvom za trgovinu i industriju i ministarsvom zdravlja.

Vlada Velike Britanije, sa druge strane, takođe čini odovarajuće korake u pogledu razvoja mobilne telefonije i zaštite ljudi i životne sredine. Ona savetuje mere opreza prilikom upotrebe mobilnih telefona (npr. da se smanji vreme razgovora, pravilno korišćenje telefona kada su u pitanju deca). Shodno tome, Vlada Velike Britanije je novembra 2002. godine objavila pravilnik, “Code of Best Practice”, na temu razvoja mobilne mreže. Proces revizije ovog dokumenta je kontinualan, a u njega su uključene državne i lokalne vlasti, industrija kao i pojedine interesne grupe [1].

4.2.1. Pravilnik o razvoju mreže mobilne telefonije

Pravilnik „Code of Best Practice“, je rezultat zajedničkog rada predstavnika centralne i lokalne vlasti i industrije mobilne telefonije. Zasnovan je na instrukcijama (direktivama) Vlade i obećanjima na koje su se operateri obavezali. Svrha ovog pravilnika je da pruži jasne i praktične savete kako bi komunikacija i saradnja između operatera, lokalnih vlasti i stanovništva bila što efikasnija. Pravilnik svojim savetima pomaže operaterima i lokalnim vlastima određivanje najboljih lokacija za instalaciju telekomunikacione opreme, koja uz adekvatnmo projektovanje može da minimizuje uticaj na životnu sredinu i izgled ambijenta.

Glavni ciljevi ovog pravilnika su:

da podstakne bolju saradnju i dogovor u svim fazama razvoja mreže između opratera, lokalnih vlasti i lokalnog stanovništva;

da se standardizuju postupci i forme, koliko god je to moguće, da bi se postigla saglasnost i obezbedila pomoć operaterima, lokalnoj vlasti i stanovništvu;

da se objasne tehičke karakteristike mobilnih sistema; i



da se obezbedi dobro praktično uputstvo po pitanju izbora lokacja i projektovanja telekomunikacione opreme;

Pravilnik se jednim delom poziva na vodič Vlade Velike Britanije pod nazivom „Planning policy guidance 8 (PPG8)“, objavljen avgusta 2001. godine. Vodič koji je predložila vlada, odnosno kabinet zamenika premijera „Ofice of Deputy Prime Minister ODPM“, izmedju ostalog iznosi sledeće [21]:

Namera vlade je da omogući razvoj novih i postojećih telekomunikacionih sistema, trudeći se da njihov nepovoljan uticaj na životnu sredinu bude minimalan. Istovremeno, vlada ima obavezu da vodi računa o zdravlju ljudi.

Vlada stavlja akcenat na dobro ustanovljenu politiku zaštite ruralnih i urbanih sredina, posebno nacionalnih parkova, područja posebne prirodne lepote, mesta od posebnog naučnog interesa, zeleni pojas, i zemljišta i zgrade od posebnog arhitektonskog i istorijskog značaja.

Deo lokalne vlasti zadužen za planiranje i razvoj (urbanisti) ohrabren da reaguje pozitivno na zahteve telekomunikacionog razvoja, mora uzeti u obzir i savete za zaštitu urbanih i ruralnih oblasti datih u drugim pravilnicima o planiranju.

Vlast nije obavezna da vodi računa o zaštiti konkurencije među operaterima i ne treba da dovodi u pitanje potrebe telekomunikacionog sistema, čiji razvoj treba da podrži.

U nastavku studije prikazane su osnovne smernice, saveti i predlozi sadržani u pravilniku „Code of Best Practice“ priznati kao najbolji način za izgradnju mreže mobilne telefonije (dodatak A).

4.2.2. Postupci i procedure za razvoj mreže mobilne telefonije

U dodatku A prikazane su u vidu blok dijagrama glavne faze razvoja telekomunijacionih mreža u skladu sa preporukama datim u pravilniku. Lokalne vlasti i operateri bi trebali da se pridržavaju tog dijagrama, kao i saveta koji slede, kako bi obezbedili kvalitetan i fikasan razvoj mobilne telefonije.

U ovom delu, akcenat je stavljen na aktivnosti operatera koje prethode finalnoj prijavi, odnosno podnošenju zahteva lokalnoj vlasti za dobijanje dozvola/odobrenja za instalaciju telekomunikacione opreme.

4.2.3. Ustanovljavanje potreba za razvoj mreže

Pribavljanje dokumentacije, dobijanje dozvola kao i sama izgradnja jedne bazne stanice zahteva značajna ulaganja, tako da se i operateri za takve investicije odlučuju isključivo ako je ona zaista potrebna i ekonomski isplativa. Broj baznih stanica potrebnih za pokrivanje određene oblasti, zavisi od veličine teritorije i broja korisnika na toj teritoriji, koje te bazne stanice treba da opsluže. Zahtevi operatera za instalacijom nove/dodatne bazne stanice su opravdani u sledećim slučajevima:

Obezbeđivanje pokrivenosti. Npr. da bi se pokrila oblast koja trenutno nije pokrivena, to može biti grad, selo, deo puta ili železničke pruge. To može biti i veoma ograničena i specifična površina koja mora da se pokrije signalom. Ponekad to može biti ograničavajući faktor po pitanju fleksibilnosti izbora lokacije, kako bi se najbolje uklopila u već postojeće okolne lokacije.



Obezbeđivanje potrebnog kapaciteta. U ovakvim slučajevima često postoji pokrivenost teritorije. Međutim, svaka bazna stanica može da opslužuje samo određen broj poziva u isto vreme (kapacitet stanice). Tipično, 2G makroćelija može da prihvati istovremeno 100-150 poziva dok mikroćelija ima znatno manji kapacitet od 20-30 istovremenih poziva. Ako zahtevi korisnika prevazilaze maksimalni kapacitet postojeće bazne stanice, javlja se opravdana potreba za dodatnom baznom stanicom kojom bi se podmirili zahtevi svih korisnika na toj teritoriji. Ovo je glavni razlog zašto se dodatne bazne stanice postavljaju na već izgrađenim lokacijama, pogotovo u gradskim centrima.

Poboljšanje kvaliteta usluga. Potreba za instalacijom dodatne bazne stanice postoji i u situacijama kada je potrebno poboljšati kvalitet usluga pružanjem dodatnih servisa (usluga).

Promena lokacije. Ponekad se postojeće bazne stanice moraju izmestiti. Npr, kada zemljište ili zgrada moraju da se rekonstruišu, postojeće bazne stanice moraju biti izmeštene. Slična je situacija kada operaterima istekne zakup za iznajmljivanje zemljišta, bez mogućnosti produženja zakupa od strane vlasnika zemljišta.

Slika 14. Signal može da oslabi zbog oblika terena (reljefa)

Slika 15. Gubitak signala zbog refleksije od zidova i sličnih objekata

Slika 16. Gubitak signala zbog slabljenja prilikom prolaska zgrade

Slika 17. Antena postavljena na sredinu ravnog krova ne može da pokrije bočne strane zgrade na

nivolu ulice X



Slika 18. Difrakcija signala nailaskom na oštru ivicu

Slika 19. Difrakcija i refleksija mogu da omoguće postojanje signala X u zoni Y

Slike 14 – 17, prikazuju situacije u kojima je lokacija za postavljane bazne stanice nepravilno odabrana. Visoki objekti ili prirodne prepreke u blizini bazne stanice mogu da oslabe signal i smanje oblast pokrivenosti.

Sa druge strane, objekti sa oštrim ivicama, poput krovova zgrada prikazanih na slikama 18 i 19, mogu da obezbede skretanje (difrakciju) signala te na taj način obezbede dodatnu pokrivenost signalom. Difrakcija i refleksija signala se u velikoj meri koriste u urbanim sredinama kako bi dodatno doprineli većoj pokrivenosti područja signalom.

4.2.4. Podnošenje godišnjih planova o razvoju mobilne telefonije lokalnim vlastima

U skladu sa preporukama pravilnika, operateri su se usaglasili, da jednom godišnje, tokom septembra i oktobra meseca, dostavljaju lokalnim vlastima planove razvoja mreže mobilne telefonije za narednu godinu. Ukoliko operateri nemaju plan za narednu godinu, potrebno je da o tome izveste lokalnu vlast.

Informacije u godišnjem planu treba da:

sadrži podatke o lokacijama postojećih baznih stanica i potencijalne lokacije za sledeću godinu; plan treba da sadrži informaciju kako o lokacijama na teritoriji za koju je zadužena lokalna vlast, tako i informaciju o lokacijama baznih stanica neposredno izvan granica teritorije za koju su nadležne određene lokalne vlasti;

obezbede plan adekvatne razmere za gusto naseljena urbana područja u slučaju kada su bazne stanice postavljene suviše blizu jedna drugoj i teško ih je razlikovati;

da sadrže podatke jedne osobe zadužene za kontak.

Informacije sadržane u godišnjem planu predstavljaju predviđanje budućih aktivnosti na polju razvoja mreže mobilne telefonije. U određenim okolnostima, npr. kada se potreba za povećanem kapaciteta javi nakon podnetog godišnjeg plana, dodatne bazne stanice moraju naknadno biti unešene u godišnji plan. Operaterima se savetuje da svaku izmenu ili dopunu plana ažuriraju i prilože lokalnim vlastima. Informacija o formatu i razmeri plana za prikaz mreže koje koriste operateri prilikom podnošenja godišnih planova su dostupne na industrijskoj internet stranici www.mobilemastinfo.com


http://www.mobilemastinfo.com/


4.2.5. Godišnje diskusije o planiranom razvoju mreže

Vlada Velike Britanije nastoji da operateri i lokalne vlasti vode diskusije o godišnjim planovima, pojedinačno za svaku opštinu (teritoriju). Ovakve diskusije pružaju priliku operaterima da lokalnim vlastima predstave svoje planove za budući razvoj sistema, a lokalnoj vlasti daje mogućnost da operaterima izloži svoje mišljenje i savet u vezi plana za narednu godinu. Lokalne vlasti se savetuju da u okviru priprema za godišnju raspravu (diskusiju), sakupe godišnje planove svih operatera i objedine ih u jedan celovit plan, koji se odnosi na celu administrativnu oblast (opštinu). Na taj način, lokalna vlast svake administrativne oblasti bi imala jasnu sliku o teritorijanim zahtevima svih operatera. Lokalne vlasti, koje su usvojile ovakav prilaz i koriste celovit objedinjen plan, brže i lakše dolaze do rešenja kojim obezbeđuju rad svih operatera u situacijama kada postoji preklapanja planiranih lokacija od strane više operatera.

Smisao ovih godišnjih diskusija je da se napravi jedan strateški pregled. Detaljnija analiza plana svakog operatera ponaosob očekuje se u fazi pred-prijavnog razgovora.

Sledeći savetii mogu pomoći lokalnim vlastima i operaterima prilikom pripreme i vođena diskusija o godišnjim planovima.

Savet operaterima:

Svaki operater treba da odredi jednu osobu za kontakt, nadležnu za organizovanje diskusija.

Na sastanku sa lokalnim vlastima, korisno je zajedničko prisustvo svih operatera. Međutim, bilo bi korisno održati i inicijalne sastanke pojedinih operatera i lokalne vlasti pojedinačno, u cilju razumevanja individualnih, karakterističnih potreba i detalja njihovih godišnjih planova.

Savet lokalnim vlastima

Odrediti jednu osobu unutar lokalne vlasti za kontakt, nadležnu za organizovanje diskusija.

Omogućiti operaterima dobijanje svih relevantnih informacije iz baze podataka baznih stanica mobilne telefonije i uputiti operatera u postojeće dokumente koji se odnose na planiranju i izgradnju na razmatranoj lokaciji.

Identifikovati na svojoj teritoriji sva ograničenja kao što su nacionalni parkovi, područja posebne prirodne lepote, mesta od posebnog naučnog interesa, zeleni pojas, zemljišta i građevine od posebnog arhitektonskog i istorijskog značaja.

Analizirati i komentarisati predloge operatera.

Informisati operatere ukoliko postoje preklapanja planiranih lokacija od strane više operatera.

Informisati operatere o kapitalnim razvojnim projektima ili infrastrukturnim projektima koji su u razvojnoj fazi.

Informisati operatere o značajnijim predstojećim nacionalnim ili internacionalnim događajima koji će se održati u određenim oblastima i prouzrokovati povećanje zahteva za uslugama mobilne telefonije (čak i u ograničenom vremenu)

Predočiti operaterima postojanje odgovarajućih zakona iz oblasti telekomunikacija uključujući propise i standarde vezane za razvoj telekomunikacija.



Pružiti svaku vrstu informacija, koje bi mogle da budu od koristi operaterima – npr. način na koji treba pristupiti konsultacijama, očekivanja u pogledu reakcije lokalnog stanovništva itd.

Ostalo

Pripremu i realizaciju godišnih diskusija treba svesti na najkraće vreme, prateći gore navedene savete. Idealno bi bilo da se ceo postupak završi u roku od 2 meseca.

Od velike koristi je unapred utvrđen plan i program sastanka.

Trebalo bi napraviti zapisnik o dogovora do koga se došlo na sastanku, i po jedan primerak zapisnika predati svim prisutnim stranama.

Godišnji sastanci na kojima se izlažu planovi i programi za sledeću godinu, omogućavaju operaterima da u ranoj fazi planiranja, donesu neke izmene ili prepravke u svojim planovima. Za lokalnu vlast, to je prilika da usmeri operatere i utiče na njih, ali i prilika da, na osnovu izloženih razvojnih planova, u ranoj fazi utvrdi da li postoji nagoveštaj radova u narednoj godini. Poznavanjem godišnjih planova svih operatera, lokalne vlasti su u mogućnosti da udovolje zahtevima operatera nudeći im lokacije i objekte u državnom vlasništvu. Zahvaljujući ovakvim godišnjim sastancima na kojima operateri predlažu svoje godišnje planove, lokalne vlasti su u prilici su da javnosti, po potrebi, predstave celovit, zbirni godišnji plan.

Kada su u pitanju izbor lokacije i izgled bazne stanice, operateri bi trebali da razmotre svaki predlog i sugestiju lokalnih vlasti.

4.2.6. Registar baznih stanica

Neke lokalne vlasti rade na razvoju GIS registara „Geographic Information System - GIS“, koji sadrže detaljne informacije o postojećim lokacijama baznih stanica. Ovo registri se koriste i pri izradi godišnjih planova, kao i za pripremu diskusija na tu temu. Pomoću ovih registara građani imaju mogućnost da se informišu o bilo kojoj lokaciji na teritoriji odgovarajuće lokalne vlasti, naročito o lokacijama na kojima su postavljene bazne stanice više različitih operatera.

Registri bi trebalo da sadrže jednostavnu i otvorenu evidenciju o svim prijavama, dozvolama i odlukama za razvoj mreže, uključujući i odbijene predloge. Osnovni podaci koje treba da sadrži registar su:

tip razvoja

lokacija

tip prijave

datum odluke

Registar bi takođe trebao da sadrži mapu prostornog rasporeda baznih stanica. Bilo bi praktično da informacije budu i u elektronskoj formi i na hard disku. Vlasti bi trebale da vode računa da registar baznih stanica bude ažuriran, i da po razumnoj novčanoj nadoknadi omoguće građanima (javnosti) pristup tim informacijama.

U Velikoj Britanij je, kao dodatak registru baznih stanica lokalnih vlasti, agencija za radio-komunikacije „Radiocommunications Agency“ objavila informacije o postojećim baznim stanicama na svojoj inetrnet stranici www.sitefinder.ofcom.org.uk



Bazne stanice prikazane u

polju BS jednog operatera,

GSM tehnologija

107

BS jednog operatera,

UMTS tehnologija

11

BS jednog operatera,

TETRA tehnologija

0

BS više operatera na istoj lokaci ji

27

4.2.7. Definisanje oblasti predviđenih za postavljanje novih baznih stanica

Postupak instalacije nove bazne stanice počinje jasnim definisanjem potrebe operatera za razvoj mreže i područja koje želi da pokrije signalom. Zona u kojoj se planira instaliranje nove bazne stanice, mora biti u skladu sa podacima predviđenim u godišnjem planu. Veličina zone zavisi od karakteristika područja koje treba da se pokrije.

Operater bi trebao da izvrši sva potrebna istraživanja, kako bi pronašao sve potencijalne lokacije unutar planiranog područja. Baze podataka postojećih baznih stanica, koje poseduju operateri i lokalna vlast moraju biti usaglašene. Ukoliko se unutar planiranog područja nalaze lokacije sa postavljenim baznim stanicama drugih operatera, treba uzeti u obzir mogućnost zajedničke upotrebe tih lokacija. Prilikom određivanja lokacije, operater mora da razmotri sve nacionalne i lokalne propise, koji se odnose na predviđenu lokaciju.

Nakon određivanja lokacije pogodne za postavljanje nove bazne stanice, operater bi trebalo da napravi detaljan izveštaj o mogućnostima predviđene lokacije uključujući i sve njene prednosti, odnosno pogodnosti. U skladu sa prvim od deset "obećanja", na koje su se operateri obavezali u cilju unapređenja razvoja mobilne telefonije, datih u dodatku B, operateri su osmislili model za rangiranje lokacija, pod nazivom Traffic Light Model – TLM, objašnjenom u delu 4.2.8.

Na konačnan izbor lokacije utiče mišljenje lokalnih vlasti upotpunjeno podacima o rangu lokacije dobijenim na osnovu TLM. Na osnovu zaključaka navedenih u izveštaju lokalnih vlasti i njihovih dodatnih uputstava, operater se odlučuje za jednu od ponuđeniih lokacija kao najpogodniju za izgradnju svoje bazne stanice.

Na izbor lokacije pogodne za instalaciju BS, utiču mnogi faktori. Najvažniji su:

Pristup. Kada su u pitanju antenski stubovi postavljeni na površini zemlje, neophodno je obezbediti pristup lokaciji vozilima. Ovo je važno kako u fazi izgradnje, tako i kasnije za potrebe održavanja, hitnih intervencija i popravki. Mora postojati dogovor sa vlasnicima okolnih zemljišta oko privremenog ustupanja pristupa lokaciji po potrebi, ili trajnog rešenje u vidu izgradnje pristupne staze.

Napajanje električnom energijom. Na lokacijama je neophodno imati pouzdano snabdevanje električnom energijom. U udaljenim seoskim



sredinama je ponekad neophodno postaviti dodatne kablove do najbliže trafostanice, koje u nekim situacijama mogu biti prilično udaljene. Polaganje energetskih kablova je značajan projekat, koji takođe donosi novi problem nepovoljnog uticaja na životnu sredinu.

Tehnička prikladnost. Svaka lokacija je odabrana sa određenim ciljem, npr. da obezbedi pokrivanje određe, do tada nepokrivene površine, da obezbedi dodatni kapacitet ili da dopuni postojeću pokrivenost. Zbog toga, lokacija mora biti određena tako da ispuni očekivani zadatak. U suprotnom, postojala bi mogućnost da se kasnije zahteva dodatna lokacija.

Zdravlje i sigurnost. Svi uređaji na lokacijama baznih stanica treba da budu postavljeni u skaldu sa odgovarajućim pravilnicima i da se redovno održavaju. Operater je u obavezi da obezbedi uslove za funkcionisanje, koji ne škode okolini i u skladu su sa nacionalnim zakonima o bezbednosti na radu, kao i nacionalnim standardima i zakonima o nejonizujućem zračenju.

Povezanost. Sve lokacije moraju biti povezane u mrežu, obično koristeći radio- relejne veze. Ovakav način povezivanja zahteva optičku vidljivost predajnika i prijemnika, odnosno antene moraju biti postavljene dovoljno visoko, što može dodatno da utiče na izbor lokacije. Tamo gde ovo nije izvodljivo, veza se ostvaruje kablovima.

Dogovor sa vlasnikom zemljišta. Operater mora da postigne dogovor sa vlasnikom zemljišta na kojem će biti postavljena bazna stanica, pre početka izgradnje i instaliranja opreme.

4.2.8. Pred-prijavne konsulatcije

Pred-prijavni postupak je veoma važan, jer omogućava da se dođe do najprikladnijeg rešenja za svaku pojedinačnu lokaciju. U zavisnosti od lokacije i radova koji će se obavljati na toj lokaciji, razlikuju se okolnosti i nivoi konsultacija.

Konsulatcije sa lokalnim vlastima

Pred-prijavne konsulatcije sa lokalnim vlastima se održavaju da bi operateri izneli sledeće:

Objašnjenje njihovih potreba za pokrivanjem odabrane oblasti;

Detalje o odabranoj lokaciji i telekomunikacionoj opremi koja će na toj lokaciji biti instalirana;

Detalje o drugim mobilnim sistemima na istoj lokaciji;

Detalje o alternativnim rešenjima, gde je to moguće, uključujući i druge metode obezbeđivanja pokrivenosti;

Konstrukcijono rešenje odabrane lokacije;

Procenu ranga odabrane lokacije na osnovu TLM modela.

Na osnovu ovih informacija, lokalna vlast je u mogućnosti da komentariše prikladnost pozicije i izgleda odabrane lokacije.

Razmena informacija između operatera i lokalnih vlasti, po pravilu bi trebala da bude u pisanoj formi. Ipak, u interesu operatera i lokalne vlasti je da izađu zajedno na teren i vode razgovor na samoj lokaciji. To bi omogućilo lokalnim vlastima da tačno utvrde sve karakteristike lokacije, a operaterima da predoče svoje potrebe i moguće nedostatke lokacije. Cilj je, da se što pre utvrdi eventualna neprikladnost predviđene



lokacije i predloži nova lokacija, prikladnija sa stanovišta njenog mogućeg uticaja na životnu sredinu i ciljeve politike planiranja i izgradnje telekomunikacione mreže.

Konsultacije sa lokalnim stanovništvom

Konsultacija sa lokalmin stanovništvom se svodi na anketu čija su pitanja definisana u okviru TLM modela. Ovaj model omogućuje rangiranje lokacija sa stanovišta njihovog subjektivnog i objektivnog uticaja na okolno stanovništvo. Ukoliko lokalno stanovništo uloži prigovor na izbor lokacije, rezultati TLM rangiranja lokacije mogu da se upotrebe u pronalaženju alternativnih rešenje. Ovaj izveštaj bi trebao da sadrži rang lokacije u skladu sa kategorizacijom koja je data programom „Traffic Light Model for Public Consultation“ [23].

Rangiranje bazne stanice od strane lokalnog stanovništva i operatera predstavlja korisnu informaciju lokalnim vlastima u procesu donošenja odluke. U osnovi, TLM rangira lokaciju kao crvenu, žutu ili zelenu. Model je organizovan tako da rang zavisi od dva parametra. Prvi parametar predstavlja probleme prilikom planiranja i očuvanja okoline. Drugi parametar predstavlja probleme društvene zajednice. Oba parametra mogu da imaju vrednost od 0 do 30. Slika 20 prikazuje TLM dijagram.

Rangiranje je u formi ocenjivanja bazne stanice na osnovu nekoliko kriterijuma. Zbirna ocena odlučuje da li bazna stanica pripada rangu prihvatljivih (zeleno područje), delimično prihvatljivih (žuto područje) ili neprihvatljivih (crveno područje).

Slika 20. TLM dijagram za konsulatcije sa javnošću

Konsultacije sa školama i fakultetima

Pravilnik o planiranju i izgradnji telekomunikacionog sistema, PPG8 „Planing Policy Guidance Note 8, Telecommunication“ [21] nalaže da ukoliko bazna stanica treba da bude postavljena u blizini ustanove kao što je škola ili univerzitet, operateri moraju da razmotre mogućnost instalacije predviđene BS sa nadležnim organima ovih ustanova pre podnošenja prijave za dobijanje dozvole za gradnju. Ovakvi razgovori, pružaju priliku nadležnim organima da daju svoje mišljenje i stavove, ali i priliku da ih operatori na vreme uzmu u obzir u postupku dobijanja dozvole za izgradnju.

Operateri bi trebali unapred da razmotre i slože sa lokalnim vlastima oko toga, koje škole ili univerzitete treba konsultovani u vezi izbora budućih lokacija. U slučaju da postoje bilo kakve sumnje ili nerazjašnjena pitanja, treba se obratiti nadležnima u školi ili



univerzitetu. Prilikom odlučivanja da li je potrebno konsultovati školu ili univerzitet, operateri i lokalne vlasti bi trebalo da razmotre i predoče sledeće faktore:

predložena lokacija se nalazi na školskom/univerzitetskom zemljištu;

bazna stanica bi mogla da se vidi iz škole/univerziteta ili sa njihovog poseda;

lokacija je na glavnom pristupu školi/univerzitetu koji koriste učenici;

postoji zabrinutost lokalnog stanovništva u vezi postavljanja baznih stanica u blizini navedenih objekata;

lokalne vlasti zahtevaju konstultacije sa nadležnim organima škola/univerziteta;

škole/univerziteti zahtevaju da budu uključeni u sve diskusije (ministarstvo za obrazovanje „DfES - Department for Education and Skills“ savetuje škole i univerzitete da obaveste lokalne vlasti u kojim slučajevima bi želeli da budu konsultovani, kada je u pitanju izgradnja baznih stanica na/ili u blizini škola/univerziteta).

U svrhu uspešnog obavljanja razgovora između ove dve strane, treba obezbediti sledeće:

Dve primerka standardnog pisma [24] treba poslati školama ili univerzitetima, tj. jedno upravniku škole (ili rektoru univerziteta) i jedno nadležnom organu za ove ustanove.

Operateri bi trebalo da sačekaju na odgovor škola/univerziteta najmanje 14 dana, pre nego što podnesu prijavu za dobijanje dozvole za izgradnju bazne stanice.

4.2.9. Podnošenje prijave lokalnim vlastima

Prilikom podnošenja prijave, tip i količina propratne dokumentacije koju operater mora da priloži, u velikoj meri zavisi od kategorije razvoja. Postoje tri kategorije razvoja telekomunikacionih objekata:

Odobren razvoj;

Odobren razvoj uz odobrenje lokalnih vlasti;

Razvoj za koji je potrebna dozvole za gradnju.

Odobren razvoj

Razvoj telekomunikacionih mreža u Velikoj Britaniji, kompletno je definisan zakonom o izgrdanji telekomunikacionih sistema „GPDO – General Permitted Development Order“ [25]. Ovim zakonom, jasno je definisano u kom slučaju i pod kojim uslovima telekomunikacioni razvoj jeste ili nije dozvoljen. Na osnovu tog zakona, operateri mogu da usklade razvoj svojih telekomunikacionih mreža i tako izbegnu potrebu za podnošenjem prijava lokalnoj vlasti za odobrenje planiranog razvoja. Neki od oblika telekomunikacionog razvoja, koji pripadaju prvoj kategoriji su:

Postavljanje dodatnih antena na već postojeći stub ili krov zgrade ukoliko ne prelaze visinu stuba odnosno visinu krova zgrade,

Postavljanje kabineta čija zapremina ne prelazi 2,5m3.

Instalacija dodatne opreme za pružanje 3G usluga uglavnom pripada ovoj kategoriji. Takav oblik telekomunikacionog razvoja se smatra odobrenim i ne zahteva od operatera podnošenje prijave. Vodič za planiranje i razvoj mobilne telefonije [21], ipak



savetuje operatere da u pismenoj formi obaveste lokalnu vlast 28 dana pre instalacije takve opreme.

Odobren razvoj uz saglasnost lokalnih vlasti

Neki oblici telekomunikacionog razvoja su, u skladu sa zakonom o izgradnji odobreni, ali uz ispunjenje određenih uslova. U tom slučaju, operateri moraju da podnesu prijavu lokalnim vlastima kako bi od njih dobili dodatno odobrenje. To odobrenje je definisano članovima tog zakona i vezano isključivo za izbor lokacije i izgled bazne stanice. Neki od oblika telekomunikacionog razvoja koji pripadaju ovoj, drugoj kategoriji su:

stub (koji se postavlja na tlu, zgradi ili konstrukciji) manji od 15m, ukoliko nije u zaštićenoj zoni;

antene (uključujući i antenski nosač) koja prevazilazi visinu zgrade ili konstrukcije za više od 4m;

kabinet za smeštaj radio-opreme koji zahteva prostor veći od 2,5m3;

pomoćne konstrukcije (npr. ograde, pristupne platforme);

bilo kakva oprema, čije se postavljanje planira na prostoru pod zaštitom države (nacionalni parkovi, objekti od posebnog značaja, istorijske i vredne arhitektonske građevine, itd.) ili na prostoru od naučnog interesa [22], itd.

Razvoj za koji je potrebna dozvole za gradnju.

Svi ostali oblici telekomunikacionog razvoja spadaju u treću kategoriju i smatraju se neodobrenim u skladu sa zakonom o izgradnji telekomunikacionih sistema, te za njih operateri moraju da podnesu prijavu za dobijanje dozvole za izgradnju. Neki od oblika telekomunikacionog razvoja koji spadaju u treću kategoriju su:

stub koji se postavlja na tlu, zgradi ili konstrukciji veći od 15m,

antene (uključujući i antenski nosač) koje prevazilaze visinu stuba, ili visinu od 15m,

antene (uključujući i antenski nosač) koje prevazilaze visinu krova zgrade za više od 10 m ako je zgrada visoka 30m, 8m ako je zgrada visoka od 15 do 30m, 6m ako je zgrada niža od 15m,

antene postavljene na fasadama ili krovnim kosinama zgrada nižih od 15m licem okrenute kolovozu udaljenom do 20m, itd.

Sadržaj prijave

Što se tiče druge i treće kategorije razvoja, lokalnim vlastima je potrebno dostaviti gotovo iste informacije. Kvalitet informacija navedenih u prijavi za izgradnju telekomunikacione opreme, veoma je bitan. To su praktično, objašnjenja namenjena lokalnom stanovništvu i nadležnim osobama, o kakvom se predloženom objektu tačno radi i njegovom uticaju na okolinu. Ukoliko se poštuje adekvatna procedura i pruže relevantne informacije, mogu da se izbegnu razne poteškoće i uštedi na vremenu.

Ove informacije treba uvek da budu jasne i potpune. Kvalitetne i kompletne prijave obično rezultuju bržim i potpunijim odlukama. Operaterima se, u cilju uspešnije prijave, savetuje da koriste standardne forme za podnošenje prijava, [26] i da se pridržavaju sledećih saveta.



Planovi

Plan lokacije – (minimalna razmera je 1:2.500, mada je za ruralne krajeve prihvatljiva razmera i do 1:50.000). Ovaj plan treba da sadrži sledeće:

lokaciju obeleženu crvenom bojom;

položaj zgrada na 100m udaljenosti od lokacije;

barem 2 ulice u neposrednoj blizini lokacije, ukoliko je to moguće;

Situacioni plan lokacije – (minimalna razmera je 1:500). Treba da pokaže sledeće:

granice lokacije;

poziciju postojeće i predložene opreme, uključujući sve antene i orman sa elektronskom opremon, kako sopstvene tako i u vlasništvu drugih operatera ukoliko ih ima;

sva priložena sredstva;

pozicija okolnih zgrada i/ili drveća;

predlog za uređenje prostora;

sve pristupe lokaciji.

Treba da postoji jasna, uočljiva razlika između postojeće i predložene opreme. Ako ovo nije moguće, treba napraviti 2 crteža.

Visina (elevacija) – (minimalna razmera 1:100). Treba da prikaže:

visinu, širinu, materijal i spoljašnji izgled i boju opreme, stuba, antene itd.;

slične podatke za građevinu ili zgradu na kojoj će biti instalirana oprema;

opremu koja treba da se premesti;

okolne zgrade, drveće, zaštitnu ogradu ili neku drugu telekomunikacionu opremu;

Oprema na zgradama

U slučaju kada se predviđa da konstrukcija bude na zgradi, dodatno se zahteva:

Plan krova – (prikladana razmera je 1:100). Treba da prikaže:

ceo krov zgrade;

detalje postojeće i planirane opreme na zgradi, uključujći sve antene, kabinete sa radio opremom, platforme za pristup i klima-uređaje;

Ako je predložena oprema delimično skrivena postojećom opremom, potrebno je prikazati dva odvojena plana.

Geografske karte

Mapa razmere obično 1:25.000, treba da prikažu centar ćelije i postojeće lokacije unutar ćelije, kao i položaj susednih ćelija i lokacija.

Mapa razmere, obično 1:50.000 ili 1:25.000, treba da istakne sve razmatrane alternativne lokacije, fokusirajući se na već postojeće stubove i strukture.

Dodatne informacije

U dodatne informacije, prilikom podnošenja prijave lokalnim vlastima, u formi datoj u [26], spadaju:



Detalji lokacije – ime, broj i adresa lokacije, sa koordinatama

Tip lokacije (makro ili mikro);

Ukoliko je korišćen registar postojećih stubova, potvrda da je razmatrana mogućnost upotrebe pogodnih lokacija;

Detalji godišnjih i predprijavnih diskusija sa lokalnim vlastima;

Rangiranje lokacije u skladu sa TLM - Traffic Light Model (zelena, žuta ili crvena);

Detalji u vezi razgovora sa predstavnicim škola ili fakulteta ako je lokacija u njihovoj blizini;

Detalji u vezi razgovora sa predstavnicim aerodroma ako je lokacija u njihovoj blizini;

Detalji u vezi predložene instalacije, uključujući tip i dimenzije prateće opreme bazne stanice, veličinu kabineta, visinu postojećih objekata;

Izjavu kojom se objašnjava razlog izabranog dizajna;

Tehničke karakteristike - frekvencija, modulacija, izlazna snaga i visina predloženih antena;

Tehnička opravdanost – svrha lokacije i potreba za takvom vrstom razvoja;

Detalji u vezi odbijenih alternativnih lokacija, predloženih od strane lokalnih vlasti u predprijavnom postupku, uz navođenje razloga za njihovo odbijanje;

Objašnjenje, ukoliko nisu razmatrane alternativne lokacije;

Ime, adresu, e-mail, fax i telefon osobe koja predstavlja operatera u postupku podnošenja prijave.

Izjava o usklađenosti nivoa elektromagnetskog zračenja sa preporukama ICNIRP

Sve prijave za dobijanje dozvole za gradnju bi trebale da imaju potpisanu potvrdu [27] da su oprema i instalacije urađeni u skladu sa normama o zaštiti od nejonizujućeg radio-frekvencijskog zračenja, koje je predložio ICNIRP.

Usaglašenost nivoa zračenja sa direktivama o dozvoljenom zračenju propisanim od strane ICNRP utvrđuje se matematičkim proračunom, a realizuje se pažljivim izborom lokacija antena, utvrđivanjem zabrane pristupa restriktivnim oblastima, koje se vidno obeležavaju (ako je to neophodno). Operateri moraju da se pobrinu da stanovništvo ne dođe u zonu u blizini antena, gde polje može biti iznad propisanih graničnih vrednosti.

Prilikom određivanja usaglašenosti zračenja sa nacionalnim/internacionalnim standardima, potrebno je uračunati zračenje baznih stanica svih operatera. Pri tome, proračuni inteziteta električnog polja treba da budu zasnovani na poznatim standardnim metodama.

U cilju minimizacije interferencije signala, kako unutar svoje mreže tako i prema okolnim radio-mrežama, odnosno mrežama drugih operatera, operateri treba da održavaju snagu signala na najnižem nivou, na kojem mreža i dalje efikasno funkcioniše.

Ostale informacije (koje je potrebno obezbediti, ukoliko je to relevantno)

Skicu, odnosno fotografiju (fotomontažu) bazne stanice pre i posle postavljanja na lokaciju, njen izged u gro planu (izgled same bazne stanice), izgled bazne stanice sa okolinom lokacije, kao i pristup lokaciji.



Ako predložena instalacija sadrži opremu koja može da stvara buku (npr. klima uređaj) i ako se ona nalazi u blizini stambenih objekata, operateri bi trebali da u prijavi prilože specifikaciju te opreme.

Format i obim dokumentacije koja se prilaže

Planove treba prikazati na odvojenim listovima formata ne manjeg od A4. Svu priloženu dokumentaciju, crteže i planove treba predati u najmanje 4 primerka.

4.2.10. Procedura obrade prijava za dobijanje odobrenja

Procedura za obradu prijava za odobrenje izgradnje koju operateri podnose lokalnoj vlasti, satoji se od provere podataka podnesenih u prijavi. Na osnovu tih podataka, lokalne vlasti moraju da utvrde, da li je predlog za izgradnju u skladu sa zakonom o planiranju i izgradnji telekomunikacione opreme [25]. Ako jeste, da li je neophodno odobrenje lokalnih vlasti. Ako je potrebno odobrenje, moraju da razmotre svu neophodnu dokumentaciju datu u prijavi, i da na osnovu toga donesu pismenu odluku u roku od 56 dana, da li je zehtev prihvaćen ili odbijen. Ukoliko lokalna vlast ne donese nikakvu odluku u predviđenom roku, smatra se da je zahtev operatera odobren.

Podjednako pridržavanje principa iznetih u Pravilniku [21] (kako od strane operatera tako i lokalnih vlasti) pomoćiće da obrada zahteva bude završena u predviđenom roku.

Upotreba jasnih i ažuriranih planova u skladu sa principima telekomunikacionog razvoja kao i pred-prijavne konsultacije operatera i lokalnih vlasti, samo su neki od predloga iznetih u Pravilniku. Osim toga, proces obrade zahteva može se ubrzati i upotrebom standardnih formi [29]. Ukoliko je, u cilju smanjenja vizuelnog uticaja BS, potrebno promenuti lokaciju ili izmeniti izgled bazne stanice, veoma je važno da lokalne vlasti što pre kontaktiraju operatere kako bi taj problem rešili.

Prilikom donošenja odluke, lokalnim vlastima se predlaže da obrate pažnju na:

rokove;

nepravilan rad uprave;

komisiju za donošenje odluka;

publicitet;

savet stručnjaka i

obuku službenih lica.

Rokovi

Period od 56 dana počinje od dana kada lokalna vlast primi važeću prijavu. Proces je završen kada operater primi odgovor, ili ako je prošlo 56 dana a odluka nije doneta. Zbog mogućih nepredvidivih situacija u postupku obrade zahteva, lokalna vlast mora da ima pripremljen i efikasan administrativni aparat. Ovo je posebno važno na početku i na kraju procesa. U ovoj ranoj fazi, lokalnoj vlasti se savetuje da izračuna broj raspoloživih radnih dana u periodu od 56 dana i da o tome obavesti svoje relevantno osoblje.

Proces obrade zahteva za dobijanje dozvole za izgradnju počinje registracijom, koja treba da bude obavljena tokom nekoliko radnih dana. U okviru registracije, lokalne vlasti treba da provere ispravnosti prijave (npr. ispunjeni su minimalni uslovi zakona o izgradnji), da utvrde postojanja pred-prijavnih konsultacija i da predmet dodele odgovarajućem službeniku.



Odluka lokalne vlasti, mora biti dostavljena operaterima u pismenoj, zakonskoj formi, pouzdanim i proverenim načinom dostave, kako se, od strane operatera ne bi dovela u pitanje ispravnost odluke.

Nepravilan rad uprave

Kao posledica nesposobnosti lokalne vlasti da donese odluku u roku od 56 dana, ponekad se izdaju odobrenje na osnovu procene, tzv. „procenjeno odobrenje“. Ovakvo neodgovorna i površna obrada prijava, često za posledicu može imati izdavanje odobrenja za gradnju, umesto odbijanja zahteva. Nepravilan rad uprave sa jedne strane može da naškodi razvoju mobilne telefonije a sa druge strane da stvori u javnosti lošu sliku i nepoverenje u lokalnu vlast.

Komisija za donošenje odluka

Period od 56 dana može izazvati poteškoće lokalnim vlastima ukoliko o prijavama odlučuje komisija za planiranje (urbanizam), pa je ponekad efikasnije da se za taj posao odredi jedna osoba. Ta osoba može da bude rukuvodilac ili neki drugi službenik visokog ranga, koji u ime komisije odlučuje o ishodu prijave.

Publicitet

Diskusije koje se vode unutar komisije o zahtevima za odobrenje i prijavama za planiranje, treba uvek da budu javne. Kako bi odlučivanje bilo transparentno i odgovorno, lokalnim vlastima se savetuje da omoguće svim zainteresovanim stranam (operaterima, javnosti i drugim) aktivno učešće na skupovima koje organizuje komisija. Pravilnik [21], između ostalog preporučuje da, ukoliko je podnesen zahtev za instalaciju, promenu ili premeštanje bazne stanice u blizini škola, lokalne vlasti konsultuju nadležne organe škola ili fakulteta i na taj način ih uključe u proces donošenja odluka.

Ukoliko se lokalne vlasti odluče za širi (dodatni) publicitet, treba da imaju u vidu sledeće:

Važnost i obim informacija koje će biti dostupne javnosti;

Pravovremeno informisanje;

Pristup informacijama;

Specijalne potrebe lokalne zajednice;

Dovoljno vremena za procenu primljenih komentara;

Savet stručnjaka

Neki aspekti telekomunikacionog razvoja (bez obzira da li se radi o zahtevu za dobijanje dozvole ili prijavi za planiranje) su kompleksni, tako da lokalna vlast nije u mogućnosti da utvrdi da li su određena tehnička rešenja, definisana od strane operatera, validna. U ovakvim, ne retkim situacijama, lokalna vlast treba da traži stručnu pomoć. Odluka o dodatanom stručnom mišljenju mora biti donesena što je moguće ranije. Pre nego što zatraži stručni savet, lokalna vlast treba da razume prirodu problema, kako bi dobijeni saveti bili od od što veće koristi.

Obuka

Od velike je važnosti kontinualno praćenje promena svih relevantnih zakona i pravilnika u vezi telekomunikacionog razvoja. Zbog toga se lokalnim vlastima savetuje stalna obuka članova komisije za planiranje i razvoj. Kontinualna obuka i informisanost



članova lokalne vlasti, omogućiće bolje razumevanje potreba operatera za instalacijom novih baznih stanica ili povećanjem kapaciteta postojećih baznih stanica.

U okviru deset "obećanja" [19], operateri u Velikoj Britaniji kontinulno organizuju radionice na kojima se službenici lokalne vlasti, sektora za planiran,e, upoznaju sa novinama tehnološkog razvoja. Radionice se organizuju širom zemlje, a lokalnoj vlasti se ostavlja mogućnost da sama odredi vreme i sadržaj radionica. Ovakve aktivnosti pomažu operaterima u procesu prijave zahteva za dobijanje dozvola, jer članovi lokalne vlasti bolje shvataju potrebu i značaj razvoja molilne telekomunikacije.

4.2.11. Odluka lokalnih vlasti o zahtevanom razvoju

Razvoj telekomunikacione opreme u Velikoj Britaniji je kompletno definisan zakonom o izgrdanji telekomunikacionih sistema „GPDO – General Permitted Development Order Part 24)“ [25]. Članovima tog zakona je jasno definisano u kom slučaju i pod kojim uslovima telekomunikacioni razvoj jeste ili nije dozvoljen.

Odluka lokalnih vlasti da je odobren razvoj

Prilikom podnošenja prijave za dobijane odobrenja, operater može ali i ne mora da podnese svu dokumentaciju objašnjenu u odeljku 4.2.9. Dovoljno je da prijava sadrži samo određene detalje, na osnovu kojih lokalna vlast treba da ustanovi da li je uopšte potrebno odobrenje za izgradnju.

U skladu sa tim, prijava operatera mora da sadrži sledeće:

opis predloženog razvoja i plan koji ukazuje na predloženu lokaciju;

dokaz da su svi vlasnici zemljišta na kojem će se obavljati radovi, obavešten o predloženom razvoju;

u sučaju kada instalacija uključuje stub koji se nalazi u krugu 3km oko aerodroma, dokaz da su civlina uprava aerodroma, ministarstvo odbrane ili rukovodilac aerodroma, obavešteni o tom predlogu; i

odgovarajuću potvrdu o uplati;

Nakon primljene prijave, lokalna vlast mora da proveri usklađenost predloženog razvoja sa zakonom o planiranju i izgradnji telekomunikacione opreme i da konsultujući sva relevantna tela, odredi kategoriju razvoja u skladu sa članovima tog zakona [25].

Ukoliko predloženi razvoj spada u kategoriju odobrenog razvoja bez dodatnih uslova, lokalna vlast može da odluči da nije neophodna prijava za odobrenje, i da o tome pismenim putem obavesti operatera u roku od 56 dana. U tom slučaju instalacija/izgradnja telekomunikaconog objekta može da otpočne:

kada operater primi pismeno obaveštenje o ovoj odluci, ili

posle isteka 56 dana.

Vlast bi trebala da što što pre obavesti operatera o svojo odluci, ne čekajući da istekne 56 dana. Odobreni razvoj mora da se odvija u skladu sa detaljima navedenim u prijavi ili u skladu sa pisanim sporazumom sa lokalnim vlastima.

Odluka lokalnih vlasti da nije odobren razvoj

Ukoliko predloženi razvoj spada u kategoriju neodobrenog razvoja, lokalna vlast mora pismenim putem da obavesti operatera da je prijava odbijena i da je neophodna prijava za dobijanje dozvole za izgradnju.



Odluka lokalnih vlasti da je potrebna prijava za odobrenje

Ukoliko predloženi razvoj spada u kategoriju odobrenog razvoja uz dodatni uslov odobrenja od strane lokalne vlasti, lokalna vlast mora da o tome pismenim putem što pre obavesti operatera. U tom slučaju operater mora da dostavi svu dokumentaciju neophodnu za dobijanje odobrenja. Lokalna vlast ovom procedurom ne može da dovede u pitanje principe razvoja, već jedino može da razmotri pitanje izbora lokacije i spoljasnjeg izgleda bazne stanice (videti poglavlje 4.3). Nakon podnošenja prijave, lokalna vlast mora u roku od 56 dana da razmotri prijavu i da svoju odluku pismenim putem prosledi operateru. U Velikoj Britaniji se u svim opštinama koriste isti formulari za podnošenje zahteva [28] kao i formulari koje lokalna vlast koristi za pismeno saopštenje svojih odluka [29]. Formular, koji operater podnosi lokalnoj vlasti, trebalo bi da sadrzi sledeće stavke:

Ime i adresu podnosioca prijave

Ime i adresu posrednika(agenta)

Detalje u vezi adrese lokacije

Savete dobijene u fazi predprijavnih konsultacija

Tip telekomunikacione opreme

Dodatne informacije date u dodatku F

Konsultacije sa lokalnim stanovništvom

Izjavu

Kontakt telefon podnosioca prijave i posrednika

Podatke o dogovorenoj poseti lokacije

U faktore koje treba razmotriti u pogledu procene spoljašnjeg izgleda stuba i druge montažne opreme, spadaju materijal, boja i dizajn. Upotreba odgovarajućih materijala i boja omogućuje da se stub lakše uklopi u okolinu. Elementi dizajna koje vlast može da razmotri su: dimenzije, oblik; i da li se radi o stubu punog poprečnog preseka ili je u pitanju rešetkasta struktura. Takođe, bi trebala da se razmotri mogućnost alternativne konstrukcije koja bi bila prihvatljivija za lokalno okruženje.

Faktori koji se odnose na lokaciju, uključuju sledeće:

visinu lokacije u odnosu na okolinu;

topografske karakteristike i vegetaciju;

efekat na liniju horizonta;

izgled lokacije, posmatrano sa bilo koje strane, uključujući i izgled posmatran izvan opštine na kojoj se lokacija nalazi;

estetski izgled lokacije i njeno održavanje;

postojeći stubovi stubov, objekti (strukture) i zgrade na lokaciji, uključujući i zgrade od istorijskog i lokalnog (tradicionalnog) značaja;

podatke o vlasništvu; i

i bilo koje druge relevantne činjenice.

Razmatranja u vezi zaštite životne sredine

Vizuelni uticaj planiranih baznih stanica kao i plan naknadnog razvoja mreže, igraju veliku ulogu prilikom odlučivanja o ishodu prijave. Priroda nekog od oblika telekomunikacionog razvoja, može ponekad da bude sporna u odnosu na lokalne i nacionalne propise. Stubovi i antene, često zahtevaju određenu visinu kojom se obezbeđuje nesmetani prenos signala i veća efikasnost, što sužava izbor lokacija pogodnih za njihovu instalaciju. Međutim, ponekad se te lokacije planiraju u određenim



oblastima koje su u suprotnosti sa politikom uređenja zemljišta u rurlalnim i urbanim sredinama. Prioritet lokalnih vlasti treba da bude zaštita ovih oblasti i očuvanje posebno važnih sredina. U nacionalnim parkovima i oblastima posebne prirodne lepote, bazna stanica bi trebala da bude adekvatno dizajnirana i postavljena, takoda njen vizuelni uticaj na okolinu bude što manji. Osim toga, opertateri bi trebali da pokažu da u takvim slučajevima, ne postoji ni jedna druga pogodna lokacija. U Veliko Britaniji su saveti lokalnim vlastima u vezi ovih pitanja dati u odgovarajućim vodičima. Ovu oblast pokrivaju vodiči za Nacionalne parkove i oblasti posebne prirodne lepote [30], Očuvanje prirode [31], Zeleni pojas [32].

Razmatranja u vezi zdravlja ljudi - škole

Prilikom podnošenja prijave lokalnoj vlasti za odobrenje instalacije, popravke ili zamene bazne radio-stanice, na teritoriji ili u blizini škole ili fakulteta, važno je da operateri razmotre predloženi razvoj sa relevantnim telom škole ili fakulteta pre podnošenja prijave i prilože dokaz o konsultacijama.

4.2.12. Uticaj EM polja na zdravlje ljudi

Ljudi u sve većem broju postaju svesni prisustva elektromagnetskog polja u svojoj okolini, što je praćeno zabrinutošću da izlaganje elektromagnetskom polju može imati negativni uticaj na zdravlje. Ukoliko postoji štetan uticaj EM polja, važno je da stanovništvo bude zažtićena od takve vrste zračenja. Ustanovljeni efekti izlaganja radio-talasima mobilnih telefonskih sistema, povezani su sa zagrevanjem tkiva. NRPB i ICNIRP su objavili nivoe dozvoljenog zračenja [21]. Do danas ni jedna potvrđena studija nije pokazala da postoji negativan efekat po zdravlje prilikom izlaganja zračenju u dozvoljenim granicama propisanim od strane ICNIRP [6].

Briga u javnosti po pitanju zdravlja, može da bude razmatrana prilikom odlučivanja o odobrenju za postavljanje BS ili davanju dozvole za izgradnju. U pojedinim slučajevima, konačno mišljenje o ovom pitanju daje sud. Uobičajeno je da sektor za planiranje lokalne vlasti, odluči u kojoj meri konkretna bazna stanica utiče na zdravlje ljudi.

Međutim, mišljenje vlade Velike Britanije je, da sektor za planiranje ne bi treblo da se bavi određivanjem mera zaštite. Centralna vlast je ta, koja treba da donosi odluku o tome koje su mere neophodne da bi se zaštitilo zdravlje ljudi. Prema mišljenju vlade, ako mobilna bazna stanica poštuje norme propisane od strane ICNIRP, lokalna vlast ne mora dalje da razmatra pitanje zdravlja prilikom odlučivanja u postupku odobrenju instalacije ili postupku izdavanja dozvola za gradnju.

Od novih baznih stanica, očekuje se da poštuju norme propisane od strane ICNIRP. Međutim, svi operateri treba da navedu u svojim prijavama, da će njihove bazne stanice funkcionisati prema propisanim normama. U skladu sa preporukama evropske komisije, operateri mobilne telelfonije podnose lokalnim vlastima izveštaj o poziciji svake lokacije, visini antena, frekvenciji, modulaciji i izlaznoj snazi. U slučaju kada se bazne stanice dodaju na već postojeći stub ili zgradu, operater treba da potvrdi da kumulativno polje ne prelazi dozvoljene granice.

Nivoi izlazne snage često variraju tokom dana (u zavisnosti od saobraćajnog opterećenja i udaljenosti korisnika od bazne stanice), zbog toga operateri moraju da prilože potvrdu da će bazne stanice u bilo koje vreme poštovati propisane norme [21].



Usmerenost antena

Često je pogrešno mišljenje stanovništva, da je zračenje antenskog sistema bazne stanice najjače ispod antena, što delimično objašnjava zabrinutost za antene postavljene na školama ili na stambenim zgradama.

Bez obzira na opremu, itenzitet radio-talasa naglo opada sa udaljenošću od antene. U slobodnom prostoru, intenzitet opada sa kvadratom rastojanja. U praksi, itenzitet opada mnogo brže, kao posledica slabljenja signala zbog prepreka na koje nailazi signal, kao što su drveća i zgrade.

Neki ljudi pitaju zašto oprema baznih stanica nije uvek postavljena u industrijskim zonama ili drugim oblastima udaljenim od stanovništva. Postoji nekoliko razloga: prvo, ako je oprema postavljena suviše daleko od korisnika, to ne samo što smanjuje kvalitet komunikacije, nego uzrokuje i povećanje izlazne snage mobilnog telefona da bi se održala veza, a samim tim smanjuje trajanje baterije, odnosno vreme razgovora.

Slika 21. Nivo izračene snage mobilnog telefona u zavisnosti od udaljenosti od bazne stanice

Drugo, ako je bazna stanica postavljena u udaljenoj zoni, postoje praktična ograničenja koja onemogućuju njeno efikasno funkcionisanje, posebno u gusto naseljenim mestima gde ima mnogo korisnika. U ovom slučaju, bazne stanice moraju biti bliže jedna drugoj, da bi obezbedile, ne toliko pokrivenost, koliko veći kapacitet. Kao rezultat njihove međusobne blizine, potrebno je da svaka bazna stanica radi sa što manjom snagom da bi se izbegla intrerferencija signala okolnih baznih stanica.

Zbog toga, dobro projektovana radio-mreža, koja ima za cilj da optimizuje pokrivenost i kapacitet, koristi bazne stanice podešene na minimalnu snagu neophodnu da se omogući kvalitetna komunikacija.

4.2.13. Usklađenost sa propisanim standardima

Iako danas mobilni telefoni, u proseku emituju maksimalno nekoliko stotina mW, oni se nalaze u neposrednoj blizini tela i zbog toga je izlaganje korisnika elektromagnetskom polju mobilnog telefona veće u odnosu na polje koje stavara bazna stanica.

Da bi se izmerio nivo zračenja i zatim uskladio sa dozvoljenim graničnim vrednostima inteziteta polja, potrebno je da predajnici bazne stanice rade sa najvećom snagom, a antene da budu sa maksimalnim dobitkom. Generalno, zbog visine antenskih stubova, usmerenosti antena i drugih faktora, nivoi zračenja baznih stanica su niži nego granične vrednosti definisane od strane ICNIRP. U oblastima koje su dostupne ljudima, merenjima i proračunima utvrđeno je da su nivoi zračenja daleko ispod internacionalnih normi (faktor 500 ili više).



Na osnovu primljene dokumentacije i analize uticaja BS na životnu okolinu i zdravlje ljudi, lokalna vlast može da odobri ili odbije zahtev. Pri tome mora uzeti u obzir obaveze koje imaju operateri kako bi obezbedili usluge, kao i tehnička ograničenja u razvoju mreže.

U slučaju kada lokalna vlast obavesti podnosioca prijave da je zahtev odobren, razvoj može da počne odmah po prijemu odluke. Imajući u vidu lokaciju i konstrukciju stuba zajedno sa pratećom opremom, važno je da se razmotri uređenje lokacije i "maskiranje opreme" radi smanjenja njihovog uticaja na okruženje.

U slučaju da lokalna vlast odbije zahtev, ona mora da navede razloge odbijanja i da razmotriti sa operaterom mogućnost da se lokacija i/ili konstrukcija modifikuju.

U svakom slučaju, lokalna vlast mora da u roku od 56 dana dostavi pismeno obaveštenje o svojoj odluci, inače se smatra da je razvoj odobren. Odobren razvoj mora da se odvija u skladu sa detaljima navedenim u prijavi ili u skladu sa pismenim dogovorom sa lokalnim vlastima.

4.2.14. Procedura nakon odbijanja zahteva

U skladu sa zakonom o planiranju i izgradnji u Velikoj Britaniji [33], podnosioci prijave u slučaju odbijanja zahteva, imaju pravo žalbe. Žalbe se moraju uputiti Državnom sekretarijatu u roku od 6 meseci od dana prijema odluke lokalnih vlasti. Ako je zahtev odbijen, operater može da podnesu novu prijavu lokalnim vlastima, ili čak više prijava, tako da u svakoj predloži drugačiju lokaciju i/ili spoljašnji izgled. U tom slučaju, lokalna vlast mora ponovo da razmotri svaku prijavu posebno.

Obaveštenje o hitnim slučajevima razvoja

Prema zakona o planiranju i izgradnji, procedura odobrenja zahteva se ne odnosi na hitne slučajeve. Hitni slučajevi su razmatreni ovim zakonom i operater treba pismenim putem, što pre da obavesti lokalnu vlast o ovakvom razvoju.

Iako u zakonu o planiranju i izgradnji telekomunikacione opreme ne postoji jasna definicija hitnog slučaja razvoja, definicija data u zakonu o telekomunikacijama [34] može da posluži kao vodič. Na osnovu ovog zakona, hitan slučaj iziskuje izvođenje radova koji su u datom trenutku neophodni radi zaustavljanja ili sprečavanja nastajanja određenih okolnosti koje trenutno postoje ili će se desiti u bliskoj budućnosti a koji mogu da izazovu:

opasnost po osobe ili imovinu,

prekid bilo kojih usluga operatera; ili

značajan gubitak za operatera.

4.3. Praksa razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji; urbanističko - arhitektonski aspekt

Tokom poslednje decenije, razvoj mobilne komunikacione opreme ima tendenciju smanjenja dimenzija oprema, koja pruža istu ili čak veću funkcionalnost. Antene baznih stanica, međutim, moraju da ostvare optičku vidljivost, jer samo izdignute na visokoj podlozi, daleko od prepreka, mogu da postignu maksimum performansi.



Kako bi se smanjio vizuelni uticaj antena, u Velikoj Britaniji je ministarstvo za saobraćaj i lokalnu samoupravu, u saradnji sa komisijom za arhitekturu i uređenje okoline, objavilo pravilnik pod nazivon „By Design“ [35]. To je još jedanu nizu pravilnika realizovanih od strane nacionalne vlasti, koj pruža veliku pomoć lokalnim vlastima u pronalaženju najboljih rešenja za poziciju i izgled baznih stanica, antena i prateće opreme.

Ključne preporuke ovog pravilnika, relevantne za razvoj mobilne telefonije su:

Dizajn i izgled BS mora da se posmatra kompleksno, uzimajući u obzir ne samo objekte u njenom neposrednom okruženju, već izgled i koncepciju celog grada. Izgled i stil ulica i trgova, tradicija u izgradnji, materijali i ekologija bi zajedno trebali da utiču na izgled telekomunikacione opreme.

Veličina, težina i visina predloženog telekomunikacionog objekta treba da su u skladu sa susednim građevinama, topologijom, opštim karakterom sredine po pitanju visine, kao i izgledom, vizurom i znamenitostima tog regiona.

4.3.1. Generalni principi

Generalna politika vlade Velike Britanije je da olakša razvoj telekomunikacionog sistema, istovremeno obezbeđujući minimalan uticaj ovog razvoja na životnu sredinu. Izbor lokacije i dizajn telekomunikacione opreme, od velike su važnosti za ostvarenje ovog cilja.

Operateri bi trebali da zatraže savet od lokalnih vlasti i da se konsultuju sa lokalnim stanovništvom o pojedinačnim predlozima u pred-prijavnoj fazi, poštujući sledeće generalne principe konstrukcije i uređenja lokacija bazne stanice:

Da izvrše procenu karaktera razmatranog područja u cilju očuvanja vrednih obeležja razmatranog područja, doprinoseći lepšem izgledu mesta;

Dizajn komunikacione opreme koja se postavlja, treba da bude kompletan i trodimenzionalan;

Analizа bliskog i daljeg izgleda komunikacionog objekta na predloženoj lokaciji i u kojoj meri će javnost osetiti ovaj telekomunikacioni objekat;

Predlozi treba da poštuju postojeća prirodna obeležja;

Predlozi bi trebalo da da očuvaju liniju horizonta i krovova vidljivih sa ulica i trgova;

Izbor održivog materijala pri konstruisanju; i

Izbor dizajna i boje materijala da bi se minimizovao kontrast između opreme i okoline.

Opcije operatera prilikom izbora dizajna su uslovljene samom lokacijom, tehničkim preprekama, prirodnim karakteristikama okoline i zahtevanim kapacitetom. Glavne opcije uključuju [3]:

zajedničku upotrebu stubova i/ili lokacije;

instalacija na postojećim građevinama i strukturama;

maskiranje i prikrivanje opreme;

korišćenje opreme manjih dimenzija;

postavljanje novih stubova.



4.3.2. Zajednički stubovi i lokacije

Da bi se ograničio vizuelni uticaj telekomunikacionih stubova, vlada Velike britanije ulaže napor da se, u skladu sa potrebama mreže, njihov broj svede na minimum. Vlada, takođe, svojim merama podstiče operatere da razmotre upotebu zajedničkih stubova i lokacija gde to predstavlja optimalno rešenje po zaštitu životne sredine. Osim telekomunikacionih stubova, trebalo bi razmotriti i upotrebu postojećih građevina ili bilo kojih drugih struktura.

Na osnovu toga, lokalne vlasti imaju puno pravo da od podnosioca prijava, u slučaju zahteva za novim stubom, zatraže dokaz da je razmotrena mogućnost postavljanja antena na postojeću građevinu, stub ili drugu strukturu. Ovakav dokaz bi trebalo navesti u svakoj prijavi upućenoj lokalnoj vlasti kako za odobrenje instalacije tako i za dobijanje dozvole gradnje. Ukoliko ne postoji dokaz da je operater razmatrio upotrebu zajedničkih stubova i lokacija, lokalna vlast ima pravo da odbije prijavu.

Razmatrajući alternativne lokacije, lokalna vlast mora imati u vidu, da telekomunikacioni objekat može potencijalno da ugroziti lokalno okruženje na tim lokacijama. Ovo je posebno važno tamo gde alternativna lokacija uključuje rekonstrukciju postojećeg stuba kako bi se iskoristio kao zajednički stub. U određenim slučajevim, zajednička upotreba postojećeg stuba može zahtevati povećanje visine, a samim tim i vidljivosti stuba. U zavisnosti od karakteristika lokacije, ponekad je bolje rešenje upotreba zajedničke lokacije umesto zajedničkog stuba. Druga instalacija, postavljena uzduž ili iza osnovne instalacije, može biti bolje rešenje po pitanju okruženja i planiranja.

Da bi se u potpunosti iskoristile pogodnosti zajedničkih stubova i lokacija, lokalne vlasti mogu da koriste nacionalnu bazu podataka, koja je postavljena od strane agencije za Radiokomunikacije, i koja daje detalje o mobilnim baznim stanicama.

Nakon objavljivanja programa „Ten Commitments“, 2001. godine [19], operateri su se obavezali na razmatranje mogućnosti zajedniičkih lokcija, što je definisano i u samim dozvolama za rad. Nakon toga je formirana i nacionalna baza podataka svih zajedničkih lokacija, koja se na osnovu podataka dobijenih od operatera ažurira četiri puta godišnje.

Sa druge strane, mora se imati u vidu da zajedničke lokacije ne predstavljaju optimalno rešenje u svim slučajevima. Stubovi sa nekoliko sistema mogu, u određenim slučajevima, da izgledaju potpuno neskladno i ružno. Postoje i druge nepogodnosti upotrebe zajedničkih stubova:

Problemi pokrivanja. Postojeći stub može biti loše postavljen ili nema dovoljnu visinu da obezbedi zahtevanu pokrivenost;

Radio interferencija. Antene moraju biti vertikalno razdvojene. Ovo može dovesti do značajnog povećanja vizuelnog nesklada stubova;

Konstrukciono ojačanje. Može se desiti da postojeći stub nije dovoljno bezbedan da drži svu dodatnu opremu. Zbog toga se postojeći stubovi moraju ojačati ili zameniti jačom konstrukcijom koja za posledicu može imati vizuelni nesklad.

U slučajevima kada se dimenzije stuba povećavaju, radi zajedničkog korišćenja, lokalne vlasti će morati da odluče da li je ovakvo rešenje prihvatljivo, tj. da li je bolja opcija nov stub na istoj loakciji ili čak nova lokacija [21].




4.3.3. Instalacija na postojećim objektima (urbanistička ograničenja)

Osim telekomunikacionih stubova, u cilju smanjenja vizuelnog uticaja, trebalo bi razmotriti i upotrebu već postojećih građevina ili bilo kojih drugih struktura. Dozvola za rad nameće obavezu operaterima da razmotre i ove mogućnosti, prilikom podnošenja zahteva za dobijanje dozvole za izgradnju nove lokacije. Lokaln vlast ima pravo da traži od operatera dokaz o razmatranju ovakvih mogućnosti, odnosno da u suprotnom odbije prijavu [21].

Korišćenje postojećih građevina i struktura je već utvrđena praksa, koja je Velikoj Britaniji pomogla da se smanji uticaj telekomunikacione mreže na okolinu. Slika 22 prikazuje nekoliko primera objekata koje mogu biti iskorišćeni, kao što su:

poslovne zgrade

crkve

istorijski spomenici

vodotornjevi

stubovi sa reflektorima

električni stubovi

dimnjaci

televizijski stubovi

Operateri treba da obrate pažnju na visinu, razmeru i arhitekturu zgrade ili strukture, jer od toga zavisi dizajn opreme predviđene za instalaciju. Posebno treba obratiti pažnju kada se planira instalacija opreme na objektima od posebnog značaja8 ili na građevinama i strukturama koji se nalaze u oblastima posebne istorijske i arhitektonske važnosti.

Prilikom postavljanja opreme na građevinu i/ili strukturu, operateri bi trebalo da vode računa o sledećem:

da oprema bude iste boje ili slične boje kao i pozadina;

da bude proporcionalna građevini/strukturi;

da poštuje arhitektonski stil;

da se što manje ističe iznad linije krova;

da ne narušava vidik ili profil građevine;

da se koriste jasne linije i da se održi simetrija;

U slučaju zajedničke lokacije, dobro je ako se oprema postavi tako da formira jedinstvenu strukturu i tako osigura vizuelno prihvatljivo rešenje.

Prilikom korišćenja postojećih zgrada/struktura, operateri bi trebli da imaju na umu tehnička ograničenja koja mogu da im smanje izbor potencijalnih lokacija. Npr,mnoge stare zgrade nisu konstruisane tako da mogu da ponesu dodatni teret telekomunikacione opreme. U skladu sa tim, veoma je bitno da se operateri konsulltuju sa lokalnim vlastima o problemima koji mogu da ometaju postavljanje opreme.

8 A listed building in the United Kingdom is a building or other structure officially designated as being of special architectural, historical or cultural significance. It is a widely used status, applied to around half a million buildings. A listed building may not be demolished, extended or altered without special permission from the local planning authority (who typically consult the relevant central government agency, particularly for significant alterations to the more notable listed buildings)


Antene su obojene radi smanjenja kontrasta

Antena instalirana unutar istorijskih građevina, kula

Antena sakrivena u crkvenom tornju

Slika 22. Primer instalacije antena na postojećim objektima vodeći računa o karakteru objekata

4.3.4. Instalacija na budućim-planiranim objektima

Kako bi se građevine/strukture još više iskoristile, lokalna vlast može da podstakne arhitekte da prilikom projektovanja novih objekata predvide mesta za instalaciju telekonumikacione opreme. Ovo naročito uključuje prostor ispod krova i upotrebu materijala na bazi staklenih vlakana „Glass Reinforced Plastic“ (videti deo 4.3.5 Maskiranje i prikrivanje opreme) što bi omogućilo da antena bude postavljena ispod fasade zgrade. Ovakvo rešenje obezbeđuje da telekomunikaciona oprema bude praktično integrisana u zgradi.

Treba razmotriti i mogućnost iskorišćenja neupotrebljivih ili napuštenih zgrada/struktura koje su u procesu rekonstrukcije i obnavljanja, jer se u tom slučaju može postići dvostruka korist [3].

Slika 23. Radio relejna antena postavljena na objektu u procesu rekonstrukcije

4.3.5. Maskiranje i prikrivanje opreme

Da bi se postiglo najbolje rašenja za svaku individualnu lokaciju, lokalna vlast i operateri bi trebalo da koriste dopadljiv dizajn i maskiranje, kako bi vizuelni uticaj opreme bazne stanice na okolinu bio minimalan. U određenim slučajevima, oprema bi trebala praktično da se stopi sa okruženjem.

Nacionalna vlast podstiče telekomunikacionu industriju da nastavi sa razvojem inovativnih rešenja stubova i antena, ne samo u pogledu njihovih konstrukcija, već i izbora materijala i boja. Postoje brojna različita konstrukcijska rešenja koja su trenetno dostupna. Ova rešenja uključuju stubove koji izgledaju kao drveće ili ulična dekoracija.



Lokalne vlasti mogu sa operateima da analiziraju različite konstrukcijske opcije i maskiranja opreme, koji su u skladu sa predloženim razvojem. Pri tome, operateri se savetuju da predlože više različitih konstrukcijskih rešenja. Ukoliko se pokaže, da je neki postojeći stub pogodan za instlaciju dodatnih antena, korisno je razmotriti opciju njegove rekonstrukcije. Tako bi se najpre zadovoljile potrebe zajedničke upotrebe stuba, a zatim i zahtevi za njegovom minimalnim vizuelnim uticajem [21].

U toku nekoliko proteklih godina, operateri su napravili veliki pomak u razvoju svoje tehnike maskiranja opreme. Ovo može da se vidi na novijim, modernijim stubovima koji se često uklapaju u okolinu daleko bolje nego neki stari, veći i ružni stubovi prve generacije. Upotreba odgovarajućih boja i oblika, pokazala se uspešnom u maskiranju opreme. Primena ovakve prakse preporučuje se gde god je to moguće. Ulični objekti (žardinjere, poštanski sandučići, telefonske govornice itd.) su pogodni da se prikriju male antene.

Veće antene mogu efikasno da se prikriju sličnim metodama:

stubovi za postavljanje zastava

bandere (ulično osvetljenje)

saobraćajni znakovi (semafori)

crkveni tornjevi

Upotrebom materijala od plastike ojačane staklenim vlaknima, GRP - Glass Reinforced Plastic, mogu se napraviti paravani različitog oblika i boje, kojima bi se antene i oprema prilagodili okolini. Takvim materijalima mogu se napraviti imitacije kamena, cigle, betona, drveta ili metala različitih oblika i veličina.

Slika 24. Antene sakrivene upotrebom GRP, kao i antene montirane na drveću

Lokalni uslovi i osetljivost ove problematike, utiču na to koja će opcija biti izabrana. Sve opcije imaju tu prednost da koriste postojeće strukture, čime se izbegava izgradnja novih nepotrebnih objekata. Lokalne vlasti su podstaknute da zajedno sa operaterima istraže mogućnost korišćenja i drugih struktura u okruženju, na kojima bi antene mogle da budu maskirane na ovaj način.

Korišćenje stubova maskiranih kao drveće zahteva njihovu pravilnu konstrukciju i postavljanje, kako se ne bi umanjila njihova efikasnost. Zato je važno da se vodi računa o sledećem:

da se stub prikladno uklopi sa postojećim lokalnim tipovima drveća;

da se stubovi postavljaju uz drugo postojeće drveće;

da se stubovi postavljaju sa novo zasađenim drvećem.

Noviji pristup je da se oprema maskira tako što se antene postave u, ili budu deo umetničkih elemenata-detalja. Ovakva rešenja mogu da poboljšaju izgled pejzaža ili



javnih površina, pogotovo ukoliko je umetnički rad delo lokalnih umetnika ili lokalnih zajednica [3].

4.3.6. Upotreba opreme manjih dimenzija

Kako je upotreba mobilnih telefona poslednjih godna u velikoj ekspanziji, operateri su u nameri da zadovolje potrebe korisnika, prinuđeni da povećaju pokrivenost i kapacitet mreže, pogotovo u gradskim sredinama. Jedno od rešenja je upotreba mikro i piko ćelija, koje po pravilu pokrivaju mali prostor, kao što su ulice ili zgrade. Oprema za takve ćelije je malih dimenzija i gotovo neprimetna. Antene su toliko male, da se lako mogu integrisati u ulično okruženje. Neki od primera su sakrivanje antena u alarmne uređaje iznad ulaza uličnih prodavnica, saobraćajnim znacima ili sigurnosnim kamerama.

Dodatne mogućnosti prikrivanja malih antena su bojenje radi smanjenja kontrasta, postavljanje na neprimetnim površinama, sakrivanje kablova ili korišćenje arhitektonskih detalja, kako bi se smanjio njihov vizuelni uticaj.

Slika 25. Antene mikroćelije u boji fasade, u obliku ukranih ploča, ili instalirane u sigurnosnim kamerama

4.3.7. Instalacija novih stubova

I pored uzimanja u obzir svih prethodno razmatranih opcija, uvek će biti situacija gde je jedino moguće rešenje, postavljanje novog antenskog stuba. To ne znači, da su u ovom slučaju principi dobrog izbora lokacije i konstrukcija stubova manje važni. Postoji mnogo načina, da se i u ovakvim okolnostima smanji negativan uticaj na okruženje. Evo nekoliko mogućih principa:

Stubove postavljati u blizini sličnih struktura, kao što su: reklamni panoi pokraj puteva, stubovi ulične rasvete;

Postavljati stubove uz postojeće drveće (ovo može da uključuje i zasađivanje novog drveća radi lakšeg uklapanja u okolinu). Ova opcija je očigledno uspešnija u zoni ili u blizini zone sa drvećem. Treba voditi računa da se izbegne nepotrebno uništavanje postojećeg drveća;

Koristiti jednostavne konstrukcije. Stubovi kompleksnijeg dizajna će više dominirati i štrčati od okoline;

Upotrebljavati odgovarajuće boje. Stubovi koji ničim nisu zaklonjeni je najbolje da budu ostavljeni u svojoj prirodnoj boji gvožđa ili da da budu ofarbani u svetlo sivo, kako bi se slagali sa bojom neba. Kada je u pozadini stuba zašumljenena površina, zagasito zelena ili braon boja je pogodnija.



Slika 26. Stub postavljen pored bandera, stub obojen u zelenom bojom, stub sakriven krošnjama, stub obojen zelenom i sivom bojom

Dizajnerske inovacije operatera

Kontinualni razvoj inovativnih konstrukcija stubova je nužan proces u razvoju telekomunikacionog sistema, jer će samo tako njegov uticaj biti minimizovan. Angažovanje spoljnih projektanata, kao i saradnja sa lokalnim valstima i stanovništvom, omogućilo bi operaterima da dobiju uvek nove ideje.

Proces razvoja novih konstrukcijskih rešenja za potrebe mreže, uključuje angažovanje mnogih različitih internih timova – za planiranje, nabavku, dizajn i izvršavanje. Proces unapređivanja dizajna omogućuje da svaka nova ideju bude praktična i prihvatljiva za sve one koji su uključeni u program razvoja mreže.

4.3.8. Oblasti od posebnog značaja

Operaterima se skreće pažnja da ima izvesnih lokacija na kojima je posebno važno voditi računa o pažljivom postavljanju opreme. To su:

zaštićena područja;

spomenici i njihova postolja;

objekti od posebnog značaja;

javne površine (npr. trgovi)

Operateri bi trebali, kad god je to moguće, da izbegnu pretnodno pomenute površine. Iz tog razloga treba da razmotre lokacije koje su pogodnije za postavljanje opreme. To su:

industrijske oblasti;

magistralni putevi i železnički koridori;

delove vodovoda i kanalizacije;

visoke strukture kao što su stubovi i reflektori.

Zaštićena područja

Na lokacijama u ovim oblastima, treba posebno voditi računa gde se postavlja oprema. Poželjno je obratiti pažnju na očuvanju posebnog karaktera i izgleda zaštićenog područja. Pravilnici koji u Velikoj Britaniji pokrivaju ovu oblast „PPG15 - Planning and the Historic Environment“ savetuju:"Ako predložena instalacija ugrožava očuvanje ovih površina, uslediće snažan otpor odobrenju zahteva za instalaciju". Instalacije zbog toga moraju biti pažljivo postavljene tako da ne izazovu negativan uticaj na ova područja.



Ruralna područja

Razvoj telekomunikacionih mreža u ruralnim područjima povlači mnoga pitanja. Telekomunikacione mreže donose značajnu korist i poslovnim i drugim korisnicima u ruralnoj oblasti, ali isto tako, njihov razvoj, ako nije pažljivo postavljen, može značajno da naruši okolinu. Saveti za razvoj mreže u ruralnim područjima dati su u pravilniku PPG7 [30]. Ovaj program savetuje, da ruralni razvoj treba da štiti pejzaž, prirodu i istorijske spomenike i da ne narušava prorodne karakteristike predela.

Kao što je savetovano u pravilniku PPG8 [21], označene ruralne oblasti kao što su nacionalni parkovi i oblasti posebne prirodne lepote, trebalo bi izbegavati ukoliko postoje alternativna rešenja. Prilikom postavljanja opreme u ovakvim oblastima, važan je strateški pristup. Ako je ovakva oblast neizbežna lokacija za instalaciju baznih stanica, instalaciju opreme treba pažljivo obaviti poštujući visoke standarde, vodeći računa da se oprema sakrije i maskira.

Postavljajući razvoj u ruralnim oblastima, operateri bi trebalo da izbegavaju istaknute lokacije, posebno one na ili u blizini mesta koja su popularna među posetiocima. Vizuelno narušavanje prirode ovakvih mesta, može da bude minimizovano ako se koriste stubovi manje širine, jednostavnih oblika, u boji koja se uklapa u pozadinu.

Slično je i u slučaju zelenog pojasa, Green Belts [32]. U okviru programa PPG8 su takođe data uputstva u vezi očuvanja okoline u zelenom pojasu. Osnovni cilj zaštite zelenog pojasa je zaštita pristupa. Masivne ili složene strukture imaće suprotan efekat na ove oblasti i zbog toga ih treba izbegavati.

Gde god je to moguće, u ruralnim oblastima bi trebalo koristiti postojeće strukture, kao što su poljoprivredni objekti i stubovi, kako bi se ograničio broj telekomunikacionih stubova.



5. Zaključci i predlozi

5.1. Praksa u EU i Velikoj Britaniji

U Evropskoj Uniji je prisutna svest o značaju mobilne telefonije za sve aspekte razvoja i funkcionisanja privrede i društva u celini. U Velikoj Britaniji su na osnovu toga doneti zakoni koji obezbeđuju uslove za razvoj mobilne telefonije, odnosno njene infrastrukture.

Postavljanje ove infrastrukture, može imati odgovarajući uticaj na arhitektonsko-urbanistički aspekt i životnu sredinu. Ova problematika je najosetljivija u gradovima i ruralnim sredinama. Zato centralna vlast, i pored okvira za razvoj infrastrukture, koji su definisani zakonom, upućuje operatere i lokalnu vlast administrativnih jedinica (opština) na saradnju. Rešenja, koja nisu rezultat konsultacija i saradnje ova dva činioca, štetna su kako za dalji razvoj mobilne telefonije, tako i za lokalnu zajednicu, onosno stanovništvo te lokalne zajednice. Prihvatljiva su samo kompromisna i fleksibilna rešenja, koja uvažavaju interese obe strane. Šta to praktično znači: zadovoljenje potreba korisnika i tehnologija mobilne telefonije, zahtevaju postavljanje novih baznih stanica, odnosno proširenje infrastrukture i to se ne može staviti pod znak pitanja, međutim, potrebno je „kolateralnu štetu“, a to znači uticaj infrastrukture na životnu sredinu i arhitektonsko-urbanistički aspekt, svesti na prihvatljivi nivo. Ovo je ujedno jedini okvir i nadležnost lokalne vlasti za njen uticaj na realizaciju infrastrukture mobilne telefonije. To praktično znači: bazna stanica se mora postaviti, ali saradnjom je potrebno pronaći najprikladniju lokaciju i odrediti najprikladniji dizajn komunikacionog objekta (prateće telekomunikacione opreme).

Ovo predstavlja suštinu prakse razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji.

Zakoni, pravilnici, do detalja razvijene procedure, edukacija stanovništva i lokalnih vlasti i ulaganje u naučnoistraživački rad u oblasti zaštite životne sredine , treba samo da omoguće postizanje definisanog cilja.

Treba istaći nekoliko osnovnih karakteristika prakse razvoja mobilne telefonije u Valikoj Britaniji:

Zakonom je izvršena kategorizacija razvoja, odnosno proširenja mreže, a u skladu sa tim su i nadležnosti lokalnih vlasti. Lokalna vlast utvrđuje kojoj kategoriji razvoja pripada konkretan zahtev operatera. U zavisnosti od kategorije razvoja, sprovodi se i dalja procedura, pri čemu lokalna vlast u određenim slučajevima ima manje ili veće nadležnosti, odnosno mogućnosti uticaja na konkretna rešenja.

Godišnje planiranje razvoja mreže, odnosno instaliranja novih baznih stanica od strane svih operatera na teritoriji administrativne jedinice u nadležnosti lokalnih vlasti (opštine), omogućuje veću fleksibilnost u izboru najprikladnijih lokacija u postupku konsultacija, odnosno saradnje operatera i lokalnih vlasti.



Postojanje ažurnih baza podataka lokacija i osnovnih karakteristika baznih stanica svih operatera na teritoriji administrativnih jedinica, koje su dostupne operaterima, lokalnim vlastima i stanovništvu.

Za procedure odobrenja za proširenje infrastruktrure mobilne telefonije, karakteristična je transparentnost, koja je od strane operatera obezbeđena:

- Angažovanjem specijalnih odbora za odnose sa javnošću.

- Određivanjem kontakt osoba zaduženih za vezu sa lokalnim vlastima po pitanju tehničkih i specijalnih zahteva izgradnje i funkcionisanja BS.

- Definisanjem „hot-line“ i internet stranica za prihvatanje i obradu primedbi i pružanje odgovora.

Prilikom podnošenja zahteva za odobrenje instalacije nove bazne stanice, operateri su dužni da prilože pisani dokument kojim se garantuje usklađenost BS sa prihvaćenim standardima. Evropska komisija zadužena za zdravlje i životnu sredinu zalaže se da sve zemlje članice evropske unije usvoje standarde predložene od strane Veća evropske unije, (EU Council Recommendation, Reference 1999/519/EC), a koji su u skladu sa internacionalnim standardima definisanim od strane ICNIRP.

Pored vođenja računa o zaštiti uticaja baznih stanica na životnu sredinu i zdravlje ljudi, važan je i arhitektonsko-urbanistički aspekt, kao i psihološki aspekt, koji podrazumeva diskretna rešenja dizajna i montaže elemenata baznih stanica sa najmanjim vizuelnim uticajem na stanovništvo. Neprestano se razvijaju novi materijali i tehnike maskiranja antena, uz upotebu odgovarajućih boja, kako bi se oprema baznih stanica što bolje ukopila u okruženje.

Konkretna rešenja postavljanja antenskih stubova i nosača antena baznih stanica u gradskim i ruralnim sredinama, strogo su definisana odgovarajućim pravilnicima.

Podrška naučnoistraživačkim projektima u oblasti uticaja nejonizujućeg zračenja na životnu sredinu i zdravlje ljudi (Operateri i industrija mobilnih uređaja u Velikoj Britaniji, uložili su u ove istraživačke projekte u periodu od 2002. do 2005. godine 6,1 milion evra).

5.2. Osvrt na praksu u Republici Srbiji

Osnovna karakteristika prakse u Srbji je nedostatak odgovarajuće zakonske regulative, pravilnika i preporuka koji se odnose na oblast razvoja mobilne telefonije i zaštite životne sredine od nejonizujućeg, odnosn RF zračenja (Predlog “Zakona o zaštiti od nejonizujućeg zračenja“ fomiran je novembra 2002. god.).

Od kadrovskih mogućnosti i osposobljenosti odgovarajućih uprava u gradovima, odnosno opštinama Srbije, u velikoj meri zavisi ozbiljnost i sistematičnost pristupa problematici zaštite svih aspekata životne sredine od uticaja infrastrukture mobilne telefonije.

Opštine ne raspolažu bazama podataka o karakteristikama baznih stanica i njihovim lokacijama na svojoj teritoriji.

Operateri nemaju obavezu da godišnje planove razvoja svoje infrastrukture dostavljaju na razmatranje lokalnim vlastima. Zahtevi za odobrenje lokacija baznih stanica se lokalnim vlastima uglavnom dostavljaju pojedinačno. Ovakav pristup sužava



okvire za dogovore i fleksibilna, kompromisna rešenja, što šteti i operaterima i lokalnoj zajednici.

Ne postoji odgovarajuća kategorizacija dozvoljenih i nedozvoljenih lokacija (objekata) za postavljanje baznih stanica, što može da izazove neželjene reakcije lokalnog stanovništva u slučaju postavljanja baznih stanica na neprikladnim objektima i lokacijama. Za pogodne lokacije operateri često koriste objekte u neposrednoj blizini obdaništa, škola, fakulteta, bolnica, gerontoloških domova, šetališta i parkova.

Operateri po pravilu grade nezavisne sopstvene antenske stubove na bliskim lokacijama, što predstavlja neracionalno a često urbanistički i vizuelno neprihvatljivo rešenje.

U dovoljnoj meri se ne koristi princip maskiranja i primene opreme posebnog dizajna i boje, kako bi se smanjio vizuelni uticaj opreme bazne stanice na životnu sredinu. Vrlo često se o ovom aspektu u našoj praksi ne vodi računa i antenski sistemi baznih stanice se u naseljenim mestima postavljaju na vizuelno istaknuta mesta, što može da izazove uzmirenost i negodovanje stanovništva.

5.3. Predlozi

Teško je u ovoj, zakonski i normatino neuređenoj oblasti, dati sugestije i predloge lokalnim vlastima, a da to ne bude na nivou opštosti. Donošenje odgovarajućih zakona, pravilnika i pratećih dokumenata je u nadležnosti republike i predstoji njihova izrada i prihvatanje.

Pored toga, ipak ima prostora da i lokalna vlast, u okviru svojih nadležnosti, donosi odgovarajuće mere i definiše procedure, koje će unaprediti ovu oblast. Pri tome, uvek treba imati na umu sledeće:

Razvoj mobilne telefonije je od opšteg društvenog interesa, pa prema tome i od interesa za razvoj lokalne zajednice.

Mere i procedure koje se donose na nivou lokalne zajednice (grad, opština) treba da budu u funkciji razvoja i unapređenja mobilne telefonije, vodeći računa da se uticaj njene infrastrukture na sve aspekte životne sredine minimizuje.

I pored svakodnevnog porasta tf saobraćaja, zahteva korisnika za novim servisima, kao i zahteva tehnilogije mobilne telefonije, postoji prostor da se konsultacijama i saradnjom operatera i lokalnih vlasti pri izboru prikladnih lokacija baznih stanica, pronađu prihvatljiva, kompromisna rešenja.

Materijal, koji je u studiji posvećen praksi razvoja mobilne telefonije u Velikoj Britaniji i EU, imao je za cilj da

ilustruje kompleksnost ove oblasti,

identifikuje sve nosioce aktivnosti (nacionalna vlast, lokalna vlast, operateri i proizvođači telekomunikacione i prateće opreme),

ukaže na potrebu razumevanja zahteva koji su inherentni tehnologiji mobilne telefonije,

definiše proceduru koja upućuje na saradnju lokalnih vlasti i operatera u cilju nalaženja prikladnih rešenja za razvoj infrastrukture mobilne telefonije uz njen minimalni uticaj na sve aspekte životne sredine.

Izvođači ove studije se nadaju, da će nadležne uprave Grada Novog Sada, u ovom materijalu pronaći korisne informacije, sugestije i putokaze, kako u okviru svojih



zakonskih nadležnosti, mogu da odgovarajućim merama i procedurama, u saradnji sa operaterima, obezbede uslove za razvoj i unapređenje infrastrukture mobilne telefonije, minimizujući njen uticaj na sve aspekte životne sredine.



Dodatak A

Blok dijagram faza u procesu razvoja mreže mobilne telefonije definisan u Velikoj Britaniji, detaljno opisan u delu 4.2



Dodatak B

Deset obećanja na koje su se obavezali operateri u Velikoj Britaniji, a koja treba da obezbede pravilan razvoj mreže mobilne tefonije [36][19].

Razvijanje jasnih standarda i procedura kako bi se postiglo značajno poboljšanje po pitanju konsultacija sa lokalnim stanovništvom

Obavezno sudelovanje u godišnjim diskusijama i pred prijavnim konsultacijama sa lokalnim vlastima

Objavljivanje jasnih, transparentnih i odgovornih kriterijuma i dogovora između operatera po pitanju zajednićke upotrebe lokacija

Organizovanje kurseva o tehnološkom razvoju telekomunikacija za obuku predstavnika lokalnih vlasti zaduženih za planiranje i izgradnju

Ažuriranje nacionalne baze podataka baznih stanica koja je javno dostupna

Procena usklađenosti baznih stanica sa internacionalnim standardima o nejonizujućem zračenju, ICNIRP

Prilaganje potvrde o usklađenosti rada bazne stanice sa međunarodnim standardima ICNIRP, prilikom podnošena zahteva za odobrenje instalacije bazne stanice

Obezbeđivanje odgovarajućih resursa koji treba da odgovore na pitanja u vezi žalbi i prigovora na baznu stanicu u roku od 10 radnih dana

Finansijska podrška nezavisnim naučno-istraživačkim programima pod pokroviteljstvom Vlade, na temu uticaja mobilne telefonije na zdravlje ljudi

Razvoj standardne dokumentacije prilikom podnošenja zahteva



6. Reference

[1] GSM Europe Health & Environment „Building Mobile Networks: European Mobile Operator Responses to Public Concerns“, November 2007

[2] GSMEurope, “Recommendation of Good Practice”, November 2001, http://www.gsmeurope.org/ [3] Office of the Deputy Prime Minister, “Code of Best Practice on Mobile Phone Network

Development”, November 2002 [4] Theo Dunnewijk and Staffan Hultén, “A Brief History of Mobile Telecommunication in Europe”,

ISSN 1871-9872, Septembar 2006. [5] NRPB-R321, Exposure to Radio Waves near Mobile Phone Base Stations, S M Mann, T G Cooper, S

G Allen, R P Blackwell and A J Lowe, June 2000, ISBN 0 85951 455 2 [6] Mobile Phone Base Stations EMF / Health Fact Pack Mobile Manufacturers Forum, GSM association,

August 2005 [7] S.M.Mann, T.G.Cooper, S.G.Allen, R.P.Backwell i A.J.Lowe, „Exposure to Radio waves near Mobile

Phones Base Stations“, National Radiological Protection Board NPRB, June 2000. [8] Uredba o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja na životnu sredinu, Sl.glasnik

Republike Srbije, broj114, decembar 2008. godine [9] „Radiocommunication Agency“, http://www.ofcom.org.uk [10] ICNIRP - 2003 Statutes of the International Commission on Non-Ionizing Radiation Protection -

Approved at the Commission Meeting, 23-26 April 2003 in Rome, Italy. [11] Studija o proceni uticaja na životnu sredinu bazne stanice mobilne telefonije kompanija TELENOR

d.o.o., Fakultet tehničkih nauka, Departman za energetiku, elektroniku i telekomunikacije, Novi Sad [12] Zakon o zaštiti životne sredine ("Službeni glasnik Republike Srbije" broj 66/91-2730, 83/92-2915,

53/93-2017, 67/93, 48/94 i 53/95) [13] "Human exposures to electromagnetic fields. High frequencies (10kHz to 300GHz)", European

prestandard ENV 50166-2, CENELEC-European Committee for Electrotehnical Standardisation, January 1995

[14] "Radio-komunikacije, Radio-predajnici, Maksimalni iznos izlaganja koji se odnose na ljude", Jugoslovenski standard sa obaveznom primenom, JUS N.NO.205. Pravilnik br.06/01-93/178 od 8.8.1999.godine, Sl.list SFRJ br.50/90.

[15] "Council Recommendation on the Limitation of Exposure of General Public to Electromagnetic Fields (0 to 300GHz)" – Official Journal of the European Communities, 30.07.1999.godine, L199/59

[16] "Response to Request For Information for GSM 900 Cellular Radio Network in Serbia", Ericsson Telecomunicazioni S.p.A, October 1997.

[17] Pravilnk o sadržini studije o proceni uticaja naživotnu sredinu, “Službeni glsnik Republike Srbije” broj 69/05

[18] GSM Europe Health & Environment, „Recommendation on Network Rollout Good Practice“, November 2001

[19] Mobile Operators Association, „Ten Commitments“, 2001, association of 5 leading mobile operators in UK, www.mobilemastinfo.com

[20] Health - Environment - Society “Mobile Communications Matter “, November 2006 [21] Planning Policy Guidance 8: Telecommunication, Office of Deputy Prime Minister (ODPM), August

2001, ISBN 978 0 11 753619 7 [22] SSSI – „Sites of Special Scientific Interest“ - www.english-nature.org.uk/special/sssi/ [23] Annex D of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development [24] Annex E of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development


http://www.gsmeurope.org/

http://www.ofcom.org.uk/

www.mobilemastinfo.com%20

http://www.english-nature.org.uk/special/sssi/



[25] The Town and Country Planning (General Permitted Development) Order 1995, Part 24, Amanded 2001, No. 2718, ISBN 0-11-029796-2, 22. Avgust 2001

[26] Annex F of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development [27] Annex G of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development [28] „Application for prior notification of proposed development by telecommunications code system

operators“, http://www.planningportal.gov.uk/ [29] Annex H of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development [30] Planning Policy Statement 7: Sustainable Development in Rural Areas, Office of Deputy Prime

Minister (ODPM), August 2004, ISBN 9780117539235 [31] Planning Policy Statement 9: Biodiversity and Geological Conservation - Final Regulatory Impact

Assessment, Office of Deputy Prime Minister (ODPM), May 2006, Product code 05SCDD03795b [32] Planning Policy Guidance 2: Green belts, Office of Deputy Prime Minister (ODPM), January 1995,

ISBN 9780117530379 [33] Town and Country Planning Act 1990 United Kingdom, Chapter 8, Part III: Control over

development, Section 78(1)(c), ISBN 0105408905, http://www.opsi.gov.uk/Acts/acts1990/ukpga_19900008_en_1

[34] Telecommunications Act 1984, United Kingdom, Schedule 2, paragraph 1(1), April 1984, [35] „By design: Urban design in the planning system: towards better practice“, Department of the

Environment, Transport and the Regions and Commission for Architecture and the Built Environment, 2000.

[36] Annex C of “Code of Best Practice on Mobile Phone Network Development [37] Predlog zakona o zaštiti od nejonizujućeg zračenja, Ministarstvo za zaštitu prirodnih bogatstava,

Beograd, novembar 2002.godine

http://www.opsi.gov.uk/Acts/acts1990/ukpga_19900008_en_1

Documents

RAZVOJ MREŽE MOBILNE TELEFONIJE - · PDF filePropisi Republike Srbije.....32. 4. Planiranje i razvoj mobilne telefonije u EU i Velikoj Britaniji - Praksa